NASLOVI ORIGINALA

HERMANN HESSE
STEPPENWOLF
PREVELA: SONJA PEROVI
UNTERBROCHENE SCHULSTUNDE
*
DIE MORGENLANDFAHRT
PREVEO: DR MIHAILO SMILJANIC

STEPSKI VUK

PREDGOVOR IZDAVAA
Ovo je knjiga zabeleaka oveka koga smo zvali Stepski Vuk, kako se i on sam esto nazivao.
Ostavimo nastranu da li njegov rukopis iziskuje predgovor; u svakom sluaju oseam potrebu da
stranicama Stepskog Vuka dodam poneki list na kome u pokuati da zabeleim svoje uspomene na
njega. Ne znam mnogo o njemu, pogotovo su mi njegova prolost i poreklo ostali nepoznati. Ali sam
o njegovoj linosti zadrao snaan i, uprkos svemu, simpatian utisak.
Stepski Vuk je bio ovek od oko pedeset godina, koji je jednoga dana pre nekoliko godina navratio
do moje tetke traei nametenu sobu. Iznajmio je mansardu i malu spavau sobu pored nje. Doao je
posle nekoliko dana sa dva kofera i velikim sandukom knjiga, i stanovao je kod nas devet ili deset
meseci. iveo je veoma mirno i povueno, i da nae sobe za spavanje nisu bile do njegove, to je
dovodilo do estih, sluajnih susreta na stepenicama ili u hodniku, verovatno se nikada ne bismo
upoznali. Taj ovek nije bio drutven, naprotiv, bio je najnedrutveniji ovek koga sam ikada sreo;
bio je odista, kako je katkada sebe nazivao, stepski vuk, neko strano, divlje, a i plaljivo bie, iz
sveta sasvim razliitog od moga. U kakvu se duboku usamljenost uiveo na osnovu svojih sklonosti i
svoje sudbine i koliko je svesno spoznao tu usamljenost kao svoju sudbinu, saznao sam, dodue, tek
iz njegovih zabeleaka, koje je ovde ostavio. Ali sam ga u toku kratkih susreta i razgovora donekle
upoznao i naao da se slika koju sam o njemu stekao po njegovim zabelekama u osnovi poklapa sa
onom, bleom i nepotpunijom, koju sam dobio prilikom naeg linog upoznavanja.
Sluajno sam bio prisutan kad je Stepski Vuk prvi put stupio u nau kuu i postao podstanar moje
tetke. Doao je za vreme ruka, tanjiri su stajali na stolu, a ja sam imao jo pola asa slobodnog
vremena do odlaska u kancelariju. Ostao mi je u nezaboravnom seanju neobian i protivrean utisak
koji je ostavio na mene prilikom prvog susreta. Uao je na staklena vrata, zazvonivi prethodno, i
tetka ga je u polumranom tremu upitala ta eli. A on, Stepski Vuk, podigao je svoju iljatu glavu
kratko podiane kose i nervoznim nosom stao da njui oko sebe, a zatim je, pre nego to bi uopte
odgovorio ili rekao svoje ime, kazao: ,,Oh, ovde divno mirie." Pri tom se smeio, a i moja dobra
tetka se smeila, ali ja sam ove pozdravne rei smatrao smenim i oseao neko neraspoloenje prema
njemu.
,,E pa", ree on, dolazim radi sobe koju izdajete.
Tek kada smo se sve troje peli uz stepenice prema potkrovlju mogao sam izblie da posmatram tog
oveka. Nije bio naroito visok, ali je u njegovom hodu i dranju glave bilo neega kao u visokih
ljudi; imao je na sebi moderan, udoban zimski kaput i bio je u svemu pristojno, ali ne i briljivo
odeven, bio je glatko izbrijan i imao sasvim kratko podianu kosu, tu i tamo prosedu. U poetku mi
se nimalo nije svideo njegov hod; bilo je u njemu neeg munog i neodlunog, neskladnog s njegovim
otrim, energinim profilom, kao i sa tonom i temperamentom njegovog govora. Tek kasnije sam
primetio i saznao da je bolestan i da ga hodanje staje izvesnog napora. S nekim udnim osmehom,
koji mi je tada takoe bio neprijatan, posmatrao je stepenice, zidove i prozor, kao i starinske visoke
ormane na stepenitu; izgledalo je da mu se sve to svidelo, a ipak kao da mu je istovremeno bilo i
smeno. Uopte, ovaj ovek je davao utisak kao da dolazi k nama iz nekog stranog sveta, moda iz
prekomorskih zemalja, i kao da mu se kod nas, dodue, sve dopadalo, ali mu je bilo i pomalo smeno.
Bio je, ne mogu drukije da kaem, utiv, i ljubazan, bez ikakvog prigovora smesta je izrazio

zadovoljstvo zbog kue, sobe i saglasnost sa kirijom i cenom za doruak, pa ipak je atmosfera oko
njega bila strana i, kako se meni inilo, zla i neprijateljska. Iznajmio je sobu, uz to i malu spavau
sobu, upoznao se sa nainom loenja, donoenja vode, sa poslugom i kunim redom, sasluao je sve
to paljivo i ljubazno, sloio se sa svim, smesta je ponudio plaanje jednog dela kirije unapred, pa
ipak se inilo da u stvari ne uestvuje u svemu tome, kao da u tom poslu samom sebi izgleda smean i
neozbiljan, kao da mu je neobino i novo da uzima sobu pod kiriju, da sa ljudima govori nemaki,
dok je, u stvari, u dui zauzet neim sasvim drugim. Takav je otprilike bio moj utisak, koji nipoto ne
bi bio povoljan da ga nisu ispravile razne sitne pojedinosti. Pre svega, od samog poetka dopalo mi
se njegovo lice; svidelo mi se i pored onog izraza nastranosti, bilo je to moda neobino, a i tuno
lice, ali ujedno i paljivo, veoma zamiljeno, radom oblikovano i produhovljeno. Moje raspoloenje
prema njemu postalo je pomirljivije zahvaljujui njegovoj utivosti i ljubaznosti iako ga je to,
oigledno, stajalo izvesnog napora; nije u njemu bilo ni traga nadmenosti, nego, naprotiv, neeg
dirljivog, moleivog. Ali objanjenje za ovo naao sam tek kasnije, to me je donekle privuklo
njemu.
Jo pre nego to se zavrio obilazak dveju prostorija i ostali pregovori, isteklo mi je vreme
podnevnog odmora i morao sam da poem na posao. Pozdravio sam se i ostavio ga sa tetkom. Kada
sam se uvee vratio, ispriala mi je da je stranac iznajmio sobu i da e se useliti ovih dana. Zamolio
je jedino da se njegov dolazak ne prijavljuje policiji, jer, kao boleljiv ovek, ne podnosi
formalnosti, ekanje po policijskim prostorijama i tako dalje. I sada se tano seam kako sam
ustuknuo i upozorio svoju tetku da ne prihvata ovaj uslov. Uinilo mi se da je ova strepnja od policije
isuvie u vezi s nepristupanou i nastranou koje je taj ovek nosio u sebi, i to mi je izgledalo
sumnjivo. Rekao sam svojoj tetki da nipoto ne treba da popusti i onako malo udnovatom zahtevu
potpuno nepoznatog oveka, jer bi to, pod izvesnim uslovima, moglo imati veoma nemilih posledica
za nju. Ali se tada ispostavilo da je tetka ve pristala da mu ispuni elju i da ju je onaj stranac ve
potpuno oarao i osvojio; jer ona nikada nije primala podstanara sa kojim nije mogla da stupi u neki
oveanski, roaki, ili, bolje rei, materinski odnos, to su njeni raniji stanari uvek obilno
iskoriavali. Prvih nedelja nije se dogodilo nita sem to sam stavljao mnoge zamerke novom
stanaru, dok ga je moja tetka uvek usrdno uzimala u zatitu.
Kako mi se to proputanje policijske prijave nije svidelo, hteo sam bar da saznam ta tetka zna o
strancu, o njegovom poreklu i namerama. A ona je ve znala poneto, iako je posle mog odlaska u
podne ostao jo samo kratko vreme. Rekao joj je da misli da se zadri nekoliko meseci u naem
gradu, da se koristi bibliotekama i da razgleda stare spomenike grada. U stvari, tetki nije bilo zgodno
to joj uzima sobu samo za tako kratko vreme, ali on ju je ve bio pridobio i pored svog pomalo
neobinog ponaanja. Ukratko, sobe su bile izdate, a moji prigovori doli su kasno.
Zato li je rekao da ovde divno mirie? upitao sam. Tada moja tetka, koja katkada odlino
nasluuje, ree: Sasvim tano znam zato. Ovde kod nas mirie na istou i red, na prijatan i
pristojan ivot, i to mu se dopalo. Izgleda kao da se odvikao od toga i kao da mu je to nedostajalo.
Dobro, pomislih ja, neka bude tako. Ali", rekoh, ako nije navikao na uredan i pristojan ivot, kako
e to izgledati? Sta e da radi ako je aljkav pa sve zaprlja i ako nou dolazi kui pijan?
To emo jo da vidimo", ree ona smejui se, i ja je vie nisam zapitkivao.
I odista su moja strahovanja bila neosnovana. Iako stanar nikako nije vodio sreen i razuman ivot,
nije nas uznemiravao niti otetio, te ga se jo i danas rado seamo. Ali u dubini due taj ovek nas je
oboje, i tetku i mene, ipak veoma mnogo uznemiravao i smetao nam, i, istinu da kaem, ja jo u sebi
nisam raistio s njim. Nou katkada sanjam o njemu i oseam kako me samo postojanje takvog bia
uznemirava i smeta mi, iako sam ga gotovo zavoleo.

Dva dana kasnije doneo je koija stvari stranca, koji se zvao Hari Haler. Veoma lep koni kofer
ostavio je dobar utisak na mene, a veliki pljosnati brodski kofer ukazivao je na ranija, daleka
putovanja, jer je bio oblepljen poutelim ceduljama sa nazivima hotela i transportnih drutava raznih
zemalja, meu njima i prekomorskih.
Zatim se pojavio i on, i tada nastupi vreme u kome sam se postepeno upoznao sa ovim udnim
ovekom. Iz poetka ja sam niim nisam doprineo tome. Iako me je Haler zainteresovao od prvog
trenutka kad sam ga ugledao, prvih nedelja nisam uinio nijedan korak da se susretnem s njim ili
zapodenem razgovor. Istina, uprkos tome, to moram priznati, posmatrao sam iz prikrajka tog oveka
od samog poetka, katkada sam u njegovom odsustvu ulazio u njegovu sobu i uopte sam ga, iz puke
radoznalosti, pomalo uhodio.
O spoljanosti Stepskog Vuka ve sam dao neke podatke. Od prvog vienja ostavljao je
bezuslovno utisak uglednog, nesvakidanjeg i neobino obdarenog oveka; njegovo lice je bilo puno
duha, i izvanredno nena i pokretljiva igra njegovih crta govorila je o zanimljivom, veoma ivom,
neverovatno istananom i senzibilnom duevnom ivotu. U razgovoru bi, iako ne uvek, prekoraio
granice konvencionalnosti i iz one svoje nastranosti govorio linim, sopstvenim izrazima, i tada bi mu
se ljudi kao to smo mi bezuslovno morali podrediti. Razmiljao je vie od svih ostalih i u pitanjima
duha posedovao onu gotovo hladnu realnost, onu sigurnost, promiljenost i znanje kojima raspolau
samo odista umni ljudi, lieni astoljublja, koji nikada ne ele da blistaju, da se nameu drugima i da
ostaju u pravu.
Iz poslednjih dana njegovog boravka ovde seam se jedne njegove izreke, koja ak i nije izreka,
ve se sastojala samo od jednog pogleda. Neki uveni istoriar-filozof i kulturni kritiar, ovek
evropskoga glasa, objavio je svoje predavanje u auli, a ja sam uspeo da nagovorim Stepskog Vuka,
koji isprva nije bio raspoloen za to, da odemo na to predavanje. Otili smo zajedno i sedeli jedan
pored drugog u auditoriji. Kada se govornik popeo na katedru i otpoeo svoj govor, razoarao je
mnoge sluaoce, koji su u njemu gledali neku vrstu proroka, svojim pomalo utogljenim i sujetnim
dranjem. Kada je odmah na poetku govora uputio nekoliko laskavih rei sluaocima, zahvaljujui
im na brojnoj poseti, dobacio mi je Stepski Vuk brz pogled, koji je izraavao kritiku ovih rei i
itave govornikove linosti; oh, nezaboravan i straan pogled, o ijem se znaenju mogla napisati
itava knjiga! Taj pogled nije kritikovao samo ovog govornika, satirui slavnog oveka svojom
snanom, premda blagom ironijom najmanje se radilo o tome. Taj pogled je bio pre tuan nego
ironian, bio je ak duboko i beznadeno tuan; njegova sutina bilo je tiho, u neku ruku, ustaljeno
oajanje, koje je donekle ve postalo navika i forma. Svojom oajnikom jasnoom taj pogled nije
samo osvetlio linost sujetnog govornika, nije samo ismejao i dao konaan sud o situaciji tog
trenutka, oekivanju i raspoloenju publike, pomalo naduvenom naslovu objavljenog govora ne,
pogled Stepskog Vuka prodro je kroz itavo nae doba, itavo ustumarano poslovanje, laktatvo,
sujetu, itavu povrnu igru jedne uobraene, plitke umnosti ah, na alost, taj pogled je prodirao jo
dublje, nije se zaustavio samo na nedostacima i beznadenosti naeg vremena, naeg duhovnog ivota
i nae kulture. Prodro je do u srce itavog oveanstva, izrekavi u trenutku, reito, svu sumnju
jednog mislioca, nekoga ko je moda stekao saznanje o dostojanstvu i smislu ovejeg ivota uopte.
Taj pogled je govorio: Vidi kakvi smo mi majmuni! Vidi kakav je ovek!" I sva slava, sva mudrost,
sva postignua duha, sva stremljenja ka uzvienosti, veliini i trajnosti svega ovenoga raspadoe se
i postadoe majmunisanje!
Zaao sam u sve ovo prerano, u stvari protiv svoga plana i volje, te sam u osnovi ve rekao ono
najhitnije o Haleru, dok mi je prvobitno bila namera da njegovu sliku otkrivam postepeno, onako
kako je teklo moje upoznavanje s njim.

Kad sam ve ovako preduhitrio samoga sebe, nije potrebno da i dalje govorim o Halerovoj
zagonetnoj nastranosti i da dajem pojedinane izvetaje o tome kako sam malo-pomalo naslutio i
upoznao osnovu i znaaj te nastranosti te izvanredne i uasne usamljenosti. Bolje je tako, jer bih
eleo da, po mogustvu, ja sam ostanem to vie u pozadini. Ne elim da iznosim svoje ispovesti, ili
da priam novele, ili da se bavim psihologijom, ve samo da, kao oevidac, doprinesem stvaranju
slike tog neobinog oveka, koji je za sobom ostavio ovaj rukopis Stepskog Vuka.
Ve na prvi pogled, kada je uao na tetkina staklena vrata isturivi glavu kao ptica, hvalei prijatan
miris kue, pao mi je u oi neobian izgled tog oveka, i moje prvo, naivno reagovanje bila je
odvratnost. Osetio sam (a moja tetka koja, za razliku od mene, uopte nije intelektualna priroda,
osetila je priblino to isto) da je taj ovek, na neki nain, bolesnog duha, naravi ili karaktera i
branio sam se protiv toga instinktom zdravog. Ovaj moj odbrambeni stav zamenila je tokom vremena
naklonost, koja je poivala na velikom saaljenju prema ovom tekom i neizleivom paeniku, iju
sam usamljenost i unutranje umiranje posmatrao. U tom periodu sve jasnije mi je postajalo da ta
bolest, ta patnja, nije posledica nekih nedostataka njegove prirode, ve, naprotiv, velikog bogatstva
njegovih sposobnosti i snage, koje se u njemu nisu usklaivale. Doao sam do saznanja da je Haler
bio genije patnje, da je, u smislu mnogih Nieovih izreka, izgradio u sebi genijalnu, neogranienu,
uasnu sposobnost da pati. Istovremeno sam uoio da osnova njegovog pesimizma nije bila preziranje
sveta, ve samoprezir, jer koliko god se nepotedno i porazno mogao izraavati o institucijama ili
linostima, nikada nije iskljuivao sebe, uvek je bio prvi protiv koga bi upravljao svoje strele, uvek
je u prvom redu sebe mrzeo i poricao ...
Ovde moram da ubacim jedno psiholoko objanjenje. Iako znam veoma malo o ivotu Stepskog
Vuka, ipak imam sve razloge za pretpostavku da je dobio vaspitanje od nenih, ali strogih i veoma
pobonih roditelja, vaspitanje koje poiva na osnovi: slomiti volju. Nisu uspeli da unite linost i
slome volju kod ovog uenika, za to je bio suvie jak i vrst, odvie ponosan i bogat duhom. Umesto
unitenja njegove linosti uspeli su da ga naue da mrzi samog sebe. Protiv sebe samog, protiv tog
nevinog i plemenitog bia, sada se itavog ivota obarala sva genijalnost njegove fantazije, sva snaga
njegove mislilake moi. Jer u tome je, uprkos svemu, bio ubeeni hrianin i muenik, i svu otrinu,
svu kritiku, svu pakost, svu mrnju za koju je bio sposoban upravljao je pre svega i prvenstveno
protiv sebe. to se ticalo ostalih, okolnog sveta, uporno je, herojski i najozbiljnije pokuavao da ih
voli, da im udovolji, da im ne nanosi bol, jer su mu ljubav prema blinjem utuvili u glavu isto kao i
mrnju prema samome sebi. I tako je ceo njegov ivot bio primer da bez ljubavi prema samom sebi
nije moguna ni ljubav prema blinjem, da mrnja prema samom sebi, u krajnjoj liniji, dovodi do iste
jezive usamljenosti i oajanja kao i preterani egoizam.
Ali vreme je da potisnem svoje misli i da govorim o stvarnosti. Prvo to sam saznao o gospodinu
Haleru, zahvaljujui delimino svome uhoenju i delimino opaskama svoje tetke, odnosilo se na
nain njegovog ivota. Ubrzo se videlo da je to ovek koji se posvetio razmiljanju i knjigama, ne
bavei se nikakvim praktinim pozivom. Uvek je vrlo dugo ostajao u krevetu, esto je ustajao tek
pred podne, pa bi u domaoj haljini prelazio onih nekoliko koraka od svoje spavae sobe do dnevne
sobe. Ova soba, velika i prijatna mansarda sa dva prozora, dobila je ve posle nekoliko dana sasvim
drugaiji izgled neko kada su u njoj stanovali drugi stanari. U njoj je bilo sve vie stvari i vremenom
je postala pretrpana. Po zidovima je veao slike, crtee, katkad i slike iz asopisa, koje je esto
menjao. Tu su visili: jedan junjaki pejza, fotografije iz nekog nemakog provincijskog gradia,
oigledno Halerovog zaviaja, meu njima areni, blistavi akvareli, za koje sam kasnije saznao da ih
je sam naslikao. Zatim fotografije neke lepe, mlade ene ili devojke. Neko vreme visio je na zidu
sijamski Buda, njega je zamenila reprodukcija Noi od Mikelanela, zatim slika Mahatme Gandija.

Knjige ne samo da su ispunjavale veliki orman za knjige ve ih je bilo svuda po stolovima, na lepom
starinskom pisaem stolu, divanu, po stolicama i po podu: knjige sa umetnutim zalogama od hartije,
koje su se stalno menjale. Broj knjiga je sve vie rastao; ne samo to je iz biblioteka donosio itave
svenjeve ve je veoma esto dobijao i pakete potom. ovek koji je stanovao u ovakvoj sobi mogao
je da bude naunik. Tome je odgovarao i dim cigara koji je sve obavijao, opuci i pepeljare,
razbacane svuda. Meutim, veliki deo knjiga nije bio naune sadrine, veina njih bila su dela
pesnika svih vremena i svih naroda. Neko vreme stajalo je na divanu, na kome bi esto preleao po
itave dane, svih est knjiga jednog dela sa naslovom Sofijino putovanje od Memela do Saksonske,
s kraja osamnaestog veka. Jedno celokupno izdanje Geteovih dela i jedno ana Pola izgledali su
mnogo upotrebljavani, isto tako i Novalis, ali i Lesing, Jakobi i Lihtenberg. U neke knjige
Dostojevskog bile su umetnute mnoge ispisane hartijice. Na jednom od veih stolova, meu knjigama
i spisima, esto je stajala kita cvea, tu se nalazila i kutija sa bojama za slikanje akvarela, koja je,
meutim, uvek bila sva pranjava, pored nje pepeljare i, da spomenem i to, razne boce sa piima.
Jedna slamom opletena boca bila je skoro uvek puna crnog italijanskog vina, koje je kupovao u nekoj
maloj radnji u blizini; katkada se tu mogla videti i boca burgunca, kao i malage, video sam i kako se
pozamana boca trenjevae za kratko vreme skoro sasvim ispraznila, da bi zatim nestala u jednom
od uglova sobe, gde je po njoj popala praina i ostatak trenjevae nije popijen. Neu da pravdam to
svoje uhoenje i otvoreno priznajem da su u meni izazvali oseanje odvratnosti i podozrenja svi ovi
znaci jednog, dodue, duhovnim interesovanjem ispunjenog, ali ujedno i proerdanog i raspusnog
ivota. Ne samo da sam ovek koji ivi graanskim ivotom, ovek naviknut na rad i taan raspored
svoga vremena, ve sam i apstinent i nepua, i one boce u Halerovoj sobi svidele su mi se jo manje
od ostalog ivopisnog nereda.
U spavanju i radu, kao i u jelu i piu, stranac je iveo veoma neredovno i udljivo. Izvesnih dana
uopte nije izlazio niti uzimao bilo ta osim svoje jutarnje kafe; katkad je tetka, kao jedini ostatak
nekog obroka, nalazila koru od banane, ali se drugih dana hranio u restoranima, as dobrim i
elegantnim, as u malim krmama predgraa. Njegovo zdravlje, izgleda, nije bilo najbolje; osim
koenja u nogama, zbog ega se esto vrlo teko peo uz stepenice, kao da su ga muile i druge
smetnje, i jednom je uzgred napomenuo da ve godinama nije imao dobro varenje niti je spavao kako
treba. Pripisivao sam to u prvom redu piu. Kasnije, pratei ga katkad do jedne od njegovih
gostionica, gledao sam kako brzo i udljivo ispija vino, ali istinski pijanog ga nisam video ni ja niti
iko drugi.
Nikad neu zaboraviti na prvi susret nasamo. Poznavali smo se samo toliko koliko se, eto, znaju
stanari u jednoj velikoj kui. Tada sam jedne veeri, vraajui se s posla, na svoje najvee
iznenaenje, zatekao gospodina Halera kako sedi na odmoritu stepenica izmeu prvog i drugog
sprata. Sedeo je na najviem stepeniku, i pomerio se u stranu da me propusti. Upitao sam ga da se
moda ne osea ravo i ponudio mu da ga otpratim sve do mansarde.
Haler me pogleda i ja primetih da sam ga trgnuo iz neke vrste sna. Lagano se nasmeio, onim
svojim lepim, ojaenim osmehom od koga mi je tako esto bilo teko na srcu, a zatim me pozva da
sednem pored njega. Zahvalih se i rekoh da nisam navikao da sedim na stepenicama pred stanovima
drugih ljudi.
Ah da, ree on i osmehnu se jae, ,,u pravu ste. Ali priekajte jo jedan trenutak. Hou da vam
pokaem zato sam morao da ostanem ovde sedei."
Pri tom mi pokaza trem stana na prvom spratu, u kome je stanovala neka udovica. Na malom
parketiranom prostoru izmeu stepenica, prozora i staklenih vrata stajao je uza zid visok orman od
mahagonija, na njemu starinsko kalaj no posue, a na podu, ispred ormana, na dva mala, oniska

stalka, stajale su u velikim saksijama dve biljke, azalea i araukarija. Biljke su delovale veoma
ugodno, negovane se uvek vrlo briljivo, to je i na mene ve ranije uinilo prijatan utisak.
Vidite", produi Haler, ovaj mali trem sa araukarijom mirie tako divno, esto ne mogu da
proem ne zaustavivi se za asak. Kod vae gospoe tetke takoe mirie prijatno i vladaju najvei
red i istoa, ali ovo mesto sa araukarijom tako je blistavo isto, tako besprekomo ljupko, toliko je
paljivo izbrisana praina, sve je tako izglaano i oprano, da upravo zrai. Ovde uvek moram da
udiem punim grudima zar ne oseate i vi kako mirie? Miris voska za pod i slab dah mirisa
terpentina, zajedno s mirisom mahagonija, opranim liem biljki i svim ovim, sainjavaju miris koji
je kao neki superlativ graanske istoe, urednosti i tanosti, izvravanja dunosti i postojanosti u
malom. Ne znam ko ovde stanuje, ali iza ovih staklenih vrata mora da je raj od istoe i od opajane
graantine, raj u kome vladaju red i bojaljivo-dirljiva odanost sitnim navikama i dunostima."
Poto sam utao, on produi:
Nemojte, molim vas, misliti da govorim u ironiji! Daleko bilo od mene, dragi gospodine, da se
neto podsmevam ovoj graantini i redu. Dodue, ja sam ivim u jednom drugom svetu, ne u ovom, i
moda ne bih ni mogao da izdrim, ma i jedan dan, u stanu sa ovakvim araukarijama. Ali, iako sam
star i pomalo odrpan stepski vuk, ipak sam i ja sin jedne majke, i moja je mati bila iz graanskog
stalea, i ona je gajila cvee i starala se o sobama i stepenitu, o nametaju i zavesama, trudei se da
u svoj stan i u svoj ivot unese to je moguno vie ljupkosti, istoe i reda. Na to me podsea slab
dah mirisa terpentina, na to araukarija, i katkada sedim tu i posmatram ovaj tihi, mali vrt reda,
radujui se to toga jo ima.
Hteo je da se pridigne, ali kako mu je to bilo teko, nije me odbio kada sam mu u tom malo
pomogao. utao sam i dalje, ali sam, kao moja tetka ranije, podlegao i sam nekoj ari koja je katkad
izbijala iz ovog neobinog oveka. Lagano se popesmo uz stepenice, a pred njegovim vratima, drei
ve kljueve u ruci, on mi jo jednom, veoma ljubazno, pogleda pravo u lice i ree: Dolazite li iz
trgovine? Pa, u to se uopte ne razumem, znate, ivim nekako po strani, na ivici. Ali mislim da i vas
interesuju knjige i sline stvari, vaa tetka mi jednom ree da ste zavrili gimnaziju i da ste dobro
uili grki. E pa, jutros sam naiao na jednu reenicu kod Novalisa, mogu li da vam je pokaem? I
vama e pruiti uivanje.
Poveo me je u svoju sobu, u kojoj se irio jak miris duvana, izvukao iz neke gomile knjigu i stao da
lista i prevre po njoj.
,,I ovo je dobro, veoma dobro, ree, ujte prvo ovu reenicu: ,Trebalo bi se ponositi bolom
svaki bol nas podsea na na visoki poloaj. Divno! Osamdeset godina pre Niea! Ali nije to izreka
na koju sam mislio ekajte, evo je. Dakle: ,Veina ljudi nee da pliva pre no to naui. Zar to nije
aljivo? Razume se da nee da plivaju! Ta roeni su za tle, a ne za vodu. I, razume se, nee da misle;
stvoreni su da ive, a ne da misle! Da, onaj koji misli, kome je glavna stvar da misli, moe da dotera
daleko, ali je ipak zamenio tle vodom i jednom e se udaviti.
Sada me je osvojio i zainteresovao, pa sam ostao malo kod njega, i otada se ee dogaalo da
zapodenemo razgovor kada bismo se sreli na stepenicama ili na ulici. Pri tom sam, u poetku, kao i
pred araukarijom, imao oseanje da mi se pomalo podsmeva. Ali nije bilo tako. On me je, kao i
araukariju, duboko potovao; bio je tako svesno ubeen u svoju usamljenost, svoje plivanje po vodi,
u injenicu da je iupan iz korena, da je odista, i bez ikakvog podsmeha, katkada mogao da se
oduevi prizorom neke svakidanje, graanske delatnosti, na primer, tanou s kojom sam odlazio u
kancelariju, ili izrekom neke sluavke ili tramvajskog konduktera. Isprva mi se to uinilo vrlo smeno
i preterano, smatrao sam da je posredi neka gospodska ud besposliara, tako neka detinjasta
sentimentalnost. Ali sam malo-pomalo morao uvideti da se on iz svog bezvazdunog prostora, iz

svoje nastranosti i ponaanja stepskog vuka, upravo divio i voleo na mali graanski svet, kao neto
vrsto i sigurno, kao neto to je njemu daleko i nedostino, kao dom i spokojstvo, do kojih za njega
nije bilo puta. Pred naom istaicom, nekom estitom enom, svaki put je skidao eir s najveim
potovanjem, a kada bi moja tetka kadikad porazgovarala s njim, ili ga upozorila na kakvu popravku
njegovog rublja ili dugme koje mu je visilo o koncu na kaputu, sasluao bi je s nekom udnom
panjom i pridavanjem vanosti, kao da se neiskazano i beznadeno trudi da kroz kakvu sitnu pukotinu
prodre u taj mali, tihi svet i da se tu odomai, makar samo za jedan as.
Ve pri prvom razgovoru, kod araukarije, nazvao je sebe stepskim vukom, i to mi je bilo
udnovato i malo mi je smetalo. Kakvi su to izrazi?! Ali sam nauio da ovaj naziv ne prihvatam samo
iz navike, ve sam tog oveka ubrzo u sebi, u svojim mislima, nazivao uvek samo stepskim vukom, a i
danas jo ne bih mogao da naem pogodniji izraz za takvu vrstu ljudi. Stepski vuk koji je zalutao
ovamo k nama, u gradove i ivot u oporima nijedna slika nije mogla ubedljivije prikazati njegovu
bojaljivu usamljenost, njegovu divljinu, nemir, enju za domom i njegovu bezaviajnost.
Jednom sam imao priliku da ga posmatram itavo jedno vee na nekom simfonijskom koncertu, gde
sam ga, na svoje iznenaenje, opazio kako sedi blizu mene ne primeujui me. Prvo je sviran Hendl,
plemenita i lepa muzika, ali Stepski Vuk je sedeo uvukavi se sav u sebe, bez ikakvog dodira bilo s
muzikom bilo sa svojom okolinom. Sedeo je kao da ne pripada ovoj sredini, usamljen, tu, ali
zabrinutog lica, oborena pogleda. Tada doe drugo delo, jedna mala simfonija od Fridemana Baha, i
bio sam veoma iznenaen videi kako se moj osobenjak, posle nekoliko taktova, nasmeio i predao
muzici. Sav je utonuo u sebe i, valjda deset minuta, izgledao zanet sreom i izgubljen u lepim
snovima, tako da sam vie panje poklanjao njemu negoli muzici. Kada je simfonija bila zavrena, on
se prenuo, ispravio se na svom seditu i kao da je eleo da poe, ali je zatim ipak ostao i sasluao i
poslednji komad, varijacije od Regera, muziku koja se mnogima inila odvie duga i zamorna. A
Stepski Vuk, koji je u poetku jo paljivo i dobronamerno sluao, opet se izgubio, zavukao je ruke u
depove i utonuo u sebe, ali ovog puta ne sreno i sanjalaki, ve tuno, a najzad i ljutito; njegovo
lice je postalo odsutno, sivo i ugaeno, izgledao je star, bolestan i nezadovoljan.
Posle koncerta video sam ga ponovo na ulici i poao sam za njim; uvukavi se u svoj kaput,
koraao je bezvoljno i umorno u pravcu nae etvrti. Zastao je pred jednom malom staromodnom
krmom, neodluno pogledao na sat, a zatim ipak uao. Pokoravajui se nekoj svojoj trenutnoj udi,
poao sam za njim. Sedeo je za malograanskim kafanskim stolom, krmarica i kelnerica ga
pozdravie kao poznatog gosta, a ja mu se javih i sedoh pored njega. Sedeli smo tu itav as, i dok
sam ja popio samo dve ae mineralne vode, on je poruio prvo pola, a zatim jo etvrt litra crnog
vina. Rekoh mu da sam bio na koncertu, ali on ne prihvati razgovor o tome. Proitao je etiketu na
mojoj boci s vodom i upitao me da li bih eleo vina. Kada je uo da ga nikada ne pijem, napravio je
bespomono lice i rekao: Da, tu ste u pravu. I ja sam godinama iveo trezveno, ali sada se ba
nalazim pod znakom Vodolije, a to je taman i vlaan znak."
A kad sam mu aljivo odgovorio na tu primedbu, nagovestivi koliko mi se ini neverovatno da
ba on veru je u astrologiju, on mi se opet obrati onim utivim tonom koji me je esto vreao i ree:
Sasvim tano, na alost, ne mogu da verujem ni u tu nauku.
Oprostih se i pooh, a on je vrlo kasno nou doao kui, ali je koraao kao uvek i, po svom
obiaju, nije odmah legao (to sam u susednoj sobi tano uo), ve je pored upaljenog osvetljenja
proveo jo, otprilike, jedan as u svojoj dnevnoj sobi. Jo jedno vee mi je ostalo u seanju. Bio sam
sam kod kue, tetka je bila otila nekuda, kad neko zazvoni na ulaznim vratima. Kada sam ih otvorio,
stajala je tamo mlada, veoma lepa dama, koja me upita za gospodina Halera, i tada je poznadoh: bila
je to ena sa fotografije u njegovoj sobi. Pokazao sam joj njegova vrata i povukao se, a ona je neko

vreme ostala gore, ali sam ih ubrzo posle toga uo kako zajedno silaze niz stepenice i odlaze ivo i
veoma raspoloeno, u nekom aljivom razgovoru. Bio sam veoma iznenaen to pustinjak ima
draganu, i to tako lepu i elegantnu, i sva moja nagaanja o njemu i njegovom ivotu postala su opet
nepouzdana. Ali nije proao ni jedan sat a on se opet vrati kui, sam, tekim i tunim koracima,
muno se penjui uz stepenice, a zatim se satima unjao gore-dole po svojoj dnevnoj sobi, ba kao
to vuk hoda po kavezu; cele noi, skoro do zore, gorela je svetlost u njegovoj sobi.
Nita ne znam o njegovom odnosu prema toj eni i hou samo ovo da dodam: jo jednom ga videh
zajedno s njom u jednoj ulici grada. Ili su podruku i on je izgledao srean, i opet sam se udio
koliko je ljupkosti, pa ak i neeg mladalakog moglo ponekad biti na njegovom zabrinutom,
usamljenikom licu, i shvatih tu enu, a i saoseanje to ga je moja tetka imala prema tom oveku. Ali
i toga dana doao je uvee kui tuan i jadan. Sreo sam ga na ulaznim vratima, pod kaputom je, kao
to se vrlo esto dogaalo, nosio bocu italijanskog vina, uz koju je sedeo do ponoi gore u svojoj
peini. Bilo mi ga je ao. Koliko je bio neutean, izgubljen i nemoan ivot koji je vodio!
Ali dosta prie. Nepotrebni su dalji opisi i obavetenja da bi se pokazalo da je Stepski Vuk vodio
ivot samoubice.
I pored toga, ne verujem da je sebi oduzeo ivot onda kada je neoekivano i bez zbogom, ali poto
je platio sva zaostala dugovanja, jednoga dana napustio na grad i nestao. Nikada vie nita nismo
uli o njemu, i danas jo uvamo neka pisma koja su stigla za njega. Za sobom nije ostavio nita sem
svog rukopisa, koji je napisao prilikom boravka ovde koji mi je posvetio sa nekoliko redova, s
napomenom da mogu da radim s njime ta hou.
Nisam imao mogunosti da proverim istinitost doivljaja o kojima Haler pria. Ne sumnjam da su
oni veim delom izmiljeni, ali to nije namerno izmiljanje, ve pokuaj da se duboko proivljena
unutranja zbivanja zaodenu ruhom vidljivih dogaaja. Pomalo fantastini dogaaji u Halerovom
spisu potiu, verovatno, iz poslednjih dana njegovog boravka ovde, i uveren sam da su oni delimino
zasnovani na stvarnim i objektivnim doivljajima. U ono vreme izmenili su se ponaanje i izgled
naeg gosta, due se zadravao van kue, katkad i po itave noi a njegove knjige su stajale nedirnute.
Prilikom naih retkih susreta inilo mi se da je upadljivo ivahnuo i podmladio se, katkada upravo
postao zadovoljan. Dodue, odmah posle toga dolo bi do nove, teke depresije, ostajao bi danima u
krevetu ne traei da jede, i u to vreme je dolo i do neobino estoke i surove svae s njegovom
ponovo iskrslom draganom, svae koja je uzbunila celu kuu i zbog koje se Haler sutradan izvinio
mojoj tetki.
Ne, ubeen sam da nije sebi oduzeo ivot. On i dalje ivi i svojim umornim nogama ide gore-dole
stepenicama tuih kua, pilji negde ukoenim pogledom u oribane parkete i briljivo negovane
araukarije, danju sedi po bibliotekama a nou po krmama, ili lei na svom iznajmljenom divanu
sluajui iza prozora ivot ljudi, svestan da je iz njega iskljuen, ali se ne ubija, jer mu neki ostatak
vere kazuje da tu patnju, tu opaku patnju u svom srcu mora da iskusi do kraja i da mora da umre ba
od te patnje. esto mislim na njega. Taj ovek mi nije olakao ivot, u njemu nije bilo sposobnosti da
podupre i potpomae ono to je snano i rasno u meni, oh, naprotiv! Ali ja nisam kao on, ne ivim
njegovim nainom ivota, ve svojim, sitnim i malograanskim, ali obezbeenim i ispunjenim
dunostima. I zato moemo da ga se seamo spokojno i prijateljski i ja i moja tetka, koja bi mogla i
vie od mene da kae o njemu, ali to ostaje skriveno u njenom srcu, punom dobrote.
to se tie zabeleaka Halerovih, tih udnih, delimino bolesnih, delimino lepih i misaonih
fantazija, moram da kaem da bih te listove, da su mi sluajno doli do ruku i da mi njihov autor nije
bio poznat, svakako bacio sa silnim negodovanjem. Meutim, moje poznanstvo sa Halerom
omoguilo mi je da ih donekle shvatim pa ak i odobrim. Dvoumio bih se da ih saoptim drugima

kada bih u njima video samo patoloke fantazije jednog oveka, nekakvog jadnog duevnog
bolesnika. Ali ja u tim listovima vidim vie, vidim jedan dokument dananjeg doba, jer Halerova
duevna bolest to mi je danas jasno nije nastranost pojedinca, ve bolest samog vremena,
neuroza one generacije kojoj pripada Haler, bolest koja ni u kom sluaju ne spopada samo slabe,
malovredne individue, ve ba one najsnanije, najumnije i najdarovitije.
Ove zabeleke bez obzira u kolikoj se meri zasnivaju na istinski proivljenom pokuaj su da
se teka bolest vremena savlada ne izbegavanjem i ulepavanjem, ve prikazivanjem same bolesti.
One doslovce znae put kroz pakao, put as pun strepnje, as smeo, put kroz haos pomraenog
duevnog sveta, prevaljen sa voljom da se proe kroz pakao, da se oseti i da se zlo prepati do kraja.
Jedna Halerova re posluila mi je kao klju za razumevanje svega toga. Jednom mi je rekao,
posle razgovora o takozvanoj svireposti srednjeg veka: ,,U stvari, to i nije svirepost. ovek srednjeg
veka gnuao bi se jo vie itavog naina naeg dananjeg ivota, kao svirepog, uasnog i
varvarskog! Svako doba, svaka kultura, svaki obiaj i tradicija imaju svoj stil, svoje prefinjenosti i
grubosti, svoje lepote i svireposti, svako doba smatra izvesne patnje prirodnim i izvesna zla podnosi
strpljivo, oveji ivot postaje pravi pakao i istinska patnja tek onda kada dve epohe, dve kulture i
religije presecaju jedna drugu. ovek antike koji bi morao da ivi u srednjem veku kukavno bi se
uguio, isto kao to bi se i neki divljak morao uguiti usred nae civilizacije. Postoje vremena kada
itava jedna generacija dospeva izmeu dve epohe, izmeu dva naina ivota, tako da gubi svaku
prirodnost, svaki moral, svaku sigurnost i ednost. Razume se, ne osea to svako podjednako snano.
Priroda kao Nieova morala je da prepati sav jad dananjice za vie od jedne generacije unapred
ono to je on morao da ispata, u samoi i bez razumevanja ostalih, sada moraju da pretrpe hiljade.
Tih rei sam se esto morao seati itajui zabeleke. Haler pripada onim ljudima koji su upali
izmeu dve epohe, koji su izgubili svaku sigurnost i ednost, onima ija je sudbina da s dvostrukom
jainom, i kao linu patnju i pakao, doive svu problematinost ljudskog ivota.
U tome se sastoji, kako mi se ini, smisao koju njegove zabeleke mogu da imaju za nas, i zato sam
odluio da ih objavim. Uostalom, ne elim da ih uzimam u zatitu niti da ih osuujem, neka to svaki
italac uini po svojoj savesti!

ZABELEKE HARIJA HALERA

Samo za ludake
Proao je dan kao to, eto, dani prolaze; nekako sam ga proveo, upravo tiho ubio svojim
primitivnim i plaljivim nainom ivotne umenosti. Radio sam nekoliko asova, preturao po starim
knjigama, dva asa sam imao bolove, kao to ih imaju stariji ljudi, uzeo sam praak i radovao se to
sam ih zavarao, leao sam u vruoj vodi i uvlaio u sebe prijatnu toplotu, u tri maha sam primio
potu, pregledao sva izlina pisma i tampane stvari, izvodio svoje vebe disanja, ali sam umne
vebe izostavio da ne bih remetio udobnost; proveo sam jedan as u etnji i primetio na nebu divne
are nenih, dragocenih cirusa. Bilo je to veoma prijatno, isto kao i itanje starih knjiga, kao i leanje
u toploj vodi, ali sve ukupno nije to ba bio oaravajui, blistav dan sree i radosti, nego, eto,
jedan od onih dana kakvi bi za mene, ve due vremena, trebalo da budu normalni i uobiajeni.
Umereno prijatni, nekako podnoljivi, osrednji, mlaki dani jednog starijeg, nezadovoljnog gospodina,
dani bez naroitih bolova, bez naroitih briga, bez stvarne tuge, bez oajanja; dani u kojima se ak i
[1]

pitanje: nije li ve vreme da se poe za primerom Adalberta tiftera i da se prilikom brijanja

izazove nesrean sluaj postavlja bez uzbuenja i bez oseanja straha, realno i spokojno.
Ko je doiveo drukije dane, one rave, s napadima kostobolje ili opake glavobolje, koje su se
ugnezdile iza onih duplji i svaku delatnost oiju i uiju, kao nekom maijom, satanski preobratile iz
radosti u muenje, ili one dane duhovnog umiranja, pakosne dane unutranje praznine i oajanja, u
kojem nam se, usred razorene zemlje, isceene od akcionarskih drutava, oveanstvo i takozvana
kultura, u svom lanom i prostaki upljem vaarskom sjaju, na svakom koraku cereka kao neko
sredstvo za povraanje, koncentrisano i do vrhunca nepodnoljivosti dovedeno u svom sopstvenom,
bolesnom Ja ko je, dakle, doiveo takve paklene dane, taj je zadovoljan ovim normalnim,
nepotpunim kao to je ovaj dananji; taj zahvalno sedi kraj tople pei i itajui novine sa zahvalnou
konstatuje da danas opet nije izbio nikakav rat, da nije uspostavljena nijedna nova diktatura, da u
politici i ekonomici nije otkrivena nikakva krajnja podlost: taj blagorodno podeava strune svoje
zarale lire za jedan prilino radostan, skoro zadovoljan psalm zahvalnosti, kojim dosauje svom
tihom, blagom, sa malo broma oamuenom, nesavrenom polubogu zadovoljstva, i u mlakom i
zgusnutom vazduhu ove zadovoljne dosade, ove blagodarnosti dostojne bezbolnosti, oboje, kako
nepotpuni polubog koji alosno klima, tako i prosedi poluovek koji prigueno peva psalm lie
jedan na drugog kao blizanci.
Lepo je to biti zadovoljan, ne oseati bol. Lepi su ovi snoljivi, pritvorni dani u koje se ne usuuju
da kriknu ni bol ni naslada, u koje sve samo apue i sve se na prstima unja. Ali sa mnom, na alost,
nije tako, ja teko podnosim oseanje zadovoljstva, ono mi ubrzo postaje mrsko i odvratno, tako da,
sav oajan, moram da beim u druge temperature, po mogustvu pomou naslade, a po potrebi i
pomou bola. Ako sam neko vreme proveo bez naslade i bola, udiui mlaku, bljutavu smeu
takozvanih dobrih dana, tada u svojoj detinjastoj dui oseam razmetljiv i kukavan jad, tako da liru
zahvalnosti bacam sanjivom bogu zadovoljstva u sanjivo lice, i vie volim da u meni gori pravi
satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura. Tada u meni gori divlja elja za snanim
oseanjima, za doivljajima, gori srdba prema ovom ufitiljenom, plitkom, normalnom i

sterilizovanom ivotu i besomuni prohtev da neto razbijem u paramparad, kao na primer neku
veliku trgovaku kuu, ili katedralu, ili samoga sebe; da poinim neku smelu glupost, da nekim
potovanim idolima zderem vlasulje, da neke buntovnike ake snabdem prieljkivanom voznom
kartom za Hamburg, da zavedem neku devojicu ili da nekolicini predstavnika graanskog poretka u
svetu zavrnem iju. Jer od svega sam ipak najvie mrzeo, najvie se gnuao i proklinjao to stanje
zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj negovani optimizam graanina, to obilno i uspeno odgajivanje
osrednjeg, normalnog, prosenog.
Ovako raspoloen zavrio sam, dakle, u prvi sumrak, ovaj snoljivi, svakodnevni dan. Reio sam
bio da ga ne zavrim na nain, za boleljivog oveka, normalan i povoljan, doputajui da me privue
krevet snabdeven grejalicom, bocom sa toplom vodom kao mamcem, pa sam nezadovoljan i
oseajui laku odvratnost prema svojoj sitnoj dnevnoj delatnosti mrzovoljno obuo cipele i
navukao kaput, i po mraku i magli poao u grad da bih u gostionici Kod elinog lema popio ono
to ljudi koji piju, po nekoj staroj konvenciji, nazivaju aicom vina.
Silazio sam, dakle, niz stepenice sa svoje mansarde, tegobne stepenice tuine, niz te skroz
graanske, izbrisane i iste stepenice veoma estite kue za tri porodice, pod ijim se krovom nalazi
moje pustinjako obitavalite. Ne znam kako je to moguno, ali ja, beskuni i usamljeni stepski vuk
koji mrzi malograanski svet, stanujem uvek u pravim graanskim kuama, to je neka stara
sentimentalnost kod mene. Ne stanujem ni u palatama ni u proleterskim kuama, ve upravo u
ovakvim, odravanim gnezdima malograantine, u kojima pomalo mirie na terpentin i sapun i u
kojima se ovek trza ako jae zalupi ulazna vrata ili ue prljavih cipela. Nema sumnje da volim tu
atmosferu jo od detinjstva i da me moja potajna enja za nekom vrstom doma beznadeno uvek vodi
istim starim, glupim putevima. A verovatno volim i suprotnost izmeu mog ivota, mog usamljenog,
nemilosrdnog i gonjenog, do krajnosti neurednog ivota i prave porodine i graanske sredine. Volim
da na stepenicama udiem miris spokoj stva, reda, istoe, pristojnosti i pitomosti, u kome, i pored
moje mrnje prema graantini, za mene ima neeg dirljivog, ali volim da zatim prekoraim prag
svoje sobe, gde sve to prestaje, gde meu gomilama knjiga lee opuci cigara i boce s vinom, gde je
sve neuredno, tuinsko i zaputeno, gde su i knjige, i rukopisi, i misli oseneni i proeti jadom
usamljenih, problematikom ljudskog bitisanja, enjom za davanjem nekog novog smisla ovejem
ivotu, koji je postao besmislen.
I tada sam proao pored araukarije. Naime, na prvom spratu ove kue stepenice vode pored malog
trema jednog stana koji je bez sumnje jo besprekorniji, istiji i ietkaniji od ostalih; jer ovaj mali
trem upravo blista od neviene urednosti, pravi je mali hram reda. Na parketu, na koji se ovek plai
da stane, stoje dve kitnjaste klupice, a na svakoj od njih nalazi se po jedna velika saksija: u jednoj
raste azalea, u drugoj prilino stasita araukarija, zdravo i pravo, najsavrenije minijaturno drvo, jer i
poslednja iglica poslednje grane zrai sveom istoom. Katkada, kada znam da me niko ne
posmatra, sednem na stepenik iznad araukarije, upotrebljavajui ovo mesto kao hram, malo se
odmorim, skrstim ruke i predano gledam ispod sebe u taj mali vrt reda, iji me dirljiv izgled i
usamljena komika nekako potresaju do dna due. Iza ovog trema, tako rei u svetoj senci araukarije,
nasluujem stan pun blistavog mahagonija i ivot proet pristojnou i zdravljem, sa ranim
ustajanjem, ispunjavanjem dunosti, umereno veselim porodinim praznicima, nedeljnom posetom
crkvi i ranim odlascima na poinak.
Pravei se ivahan, kaskao sam preko vlanih plonika ulica. Suzno i kao velom obavijene sjaktile
su se svetiljke kroz hladno-vlani mutljag, upijajui teke odbleske sa mokrog tla. Setio sam se svojih
zaboravljenih mladikih godina koliko sam voleo ovakve mrane, mutne veeri u poznu jesen ili
zimu, kako sam, opijen, udno uvlaio u sebe raspoloenje usamljenosti i melanholije kada sam do

ponoi, uvijen u svoj kaput, trao po kii i vetru kroz neprijateljsku prirodu punu opalog lia, ve i
tada usamljen, ali ispunjen dubokim uivanjem i pesmama, koje sam kasnije zapisivao pri svetlosti
svee u svom sobiku sedei na ivici kreveta! To je prolo, taj pehar je ispijen i vie se nije punio.
Da li je trebalo aliti za tim? Nije. Ne treba aliti ni za im to je prolo. Zaliti treba za Sada i
Danas, za svim onim nebrojenim danima koje sam izgubio, koji su mi protekli ne donevi mi ni
darove, ni uzbuenja. Ali, bogu hvala, bilo je izuzetaka, katkada, retko, bilo je asova koji su
donosili uzbuenja, donosili darove, ruili zidove i vraali mene, zalutalog, opet natrag u ivo srce
sveta. Tuan, pa ipak uzbuen do dna svoga bia, pokuao sam da se setim poslednjeg svog
doivljaja ove vrste. Bilo je to na jednom koncertu, svirala se prekrasna stara muzika, i tada su mi se
opet, izmeu dva takta jednog piana, odsviranog na drvenim duvakim instrumentima, iznenada
otvorila vrata u onaj svet, preleteo sam nebom i video boga na delu, osetio sam blaene bolove i vie
se niemu na svetu nisam opirao, niega se na svetu nisam plaio, sve sam primao sa odobravanjem,
svemu sam poklanjao svoje srce. Sve ovo trajalo je kratko vreme, moda etvrt asa, ali mi se te noi
vratilo u snu i otada bi, tokom svih onih praznih dana, katkada zablistalo u tajnosti; u trenucima sam
ga jasno video, kao zlatan boanski trag koji se provlai kroz moj ivot, gotovo je uvek bilo duboko
zatrpano ispod ubreta i praine, da bi zatim ponovo zablistalo zlatnim iskrama, na izgled kao da se
nikada vie ne moe izgubiti, pa ipak se ubrzo gubilo u tami. Dogodilo se jednom nou da sam, leei
budan, odjednom poeo da govorim stihove, stihove isuvie lepe, isuvie neobine, koje nisam smeo
ni pomisliti da zapiem i kojih se ujutru vie nisam seao, ali koji su se ipak krili u meni, kao teko
jezgro oraha u staroj krhkoj ljusci. Drugi put se to dogodilo pri itanju dela nekog pesnika, pri
razmiljanju o jednoj Dekartovoj ili Paskalovoj misli; ponekad kada sam se nalazio kod svoje
dragane, to oseanje bi zasijalo i vodilo me svojim zlatnim tragom dalje u nebesa. Oh, teko je naii
na trag boji usred ivota kakav mi vodimo, usred ovog tako zadovoljnog, tako izrazito graanskog
vremena, bez ikakvog duha, s pogledom na ovakvu arhitekturu, ovakve poslove i ovakve ljude. Kako
da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta iji ciljevi nisu moji, ije mi radosti nita ne
znae! Ne mogu da izdrim dugo ni u pozoritu ni u bioskopu, jedva sam u stanju da proitam novine,
retko kad modernu knjigu, i ne mogu da razumem kakve to naslade i zadovoljstva ljudi trae u
prepunim eleznicama i hotelima, prenatrpanim kafanama sa nametljivom i sparnom muzikom, po
barovima i varijeteima elegantnih, raskonih gradova. ta trae po svetskim izlobama, po korzoima,
na predavanjima za one koji su eljni obrazovanja, na velikim sportskim igralitima ja sve te
radosti, koje bi mi, najzad, bile pristupane i radi kojih se hiljade trude i tiskaju, ne mogu da
razumem i da uestvujem u njima. A ono to se u meni dogaa u retkim asovima radosti, to je za
mene slast, doivljaj, ekstaza i uzvienost, to svet voli i trai moda jedino u pesnikim delima, a u
ivotu smatra ludou. I odista, ako je svet u pravu, ako su ta muzika po kafanama, te masovne
zabave, ti amerikanizovani ljudi, zadovoljni tako sitnim stvarima, u pravuonda sam ja kriv, onda
sam lud, onda sam odista, kako sam sebe esto nazivao, stepski vuk, ivotinja koja je zalutala u tu i
nerazumljiv svet, koja vie ne nalazi svoju postojbinu, vazduh i hranu.
Trao sam dalje vlanom ulicom sa ovim svojim uobiajenim mislima, kroz jednu od najmirnijih i
najstarijih etvrti grada. Tu se preko puta, sa druge strane ulice, uzdizao u mraku stari sivi kameni
zid, koji sam uvek rado gledao. Stajao je tu tako star i bezbrian, izmeu male crkve i neke stare
bolnice; danju sam esto odmarao oi na njegovoj hrapavoj povrini, jer je bilo malo tako tihih,
blagih, nemih povrina u centru grada, gde se inae na polovini svakog kvadratnog metra nalazi
poneka trgovina ili dree imena advokata, berbera, lekara, pronalazaa i vetaka za leenje uljeva
na nogama. Sada sam opet video stari zid kako se uzdie tiho i spokojno, pa ipak je bilo neke
promene na njemu, video sam mali, lepi portal sa iljatim lukom usred zida i zbunio sam se, jer

odista vie nisam znao da li se taj portal uvek nalazio tu ili je nedavno napravljen. Bez sumnje je
izgledao star, prastar; verovatno su ova mala, zatvorena vrata, sa svojim tamnim krilima, jo pre
nekoliko vekova vodila u neko dremljivo manastirsko dvorite, a inila su to i danas, iako manastir
nije postojao, i verovatno sam ovu kapiju sto puta video, ne obrativi panju na nju; moda je bila
svee obojena, pa mi je zato pala u oi. Ipak sam zastao i vrlo paljivo pogledao preko, ne prelazei
ulicu, koja je bila veoma raskvaena i blatnjava; ostao sam na ploniku i samo pogledom odlutao
preko puta, gde je sve ve bilo obavijeno tamom i gde je, kako mi se uinilo, oko vrata bio opleten
venac, ili neto drugo to se arenelo. I sada, kada sam bolje zagledao, zapazio sam iznad portala
svetlu firmu na kojoj je, kako mi se inilo, stajao neki natpis. Napregnuo sam vid i najzad sam, i
pored blata i bara, preao ulicu. Tada sam iznad portala ugledao slabo osvetljenu mrlju na starom,
sivozelenom zidu, a preko te mrlje prelazila su pokretna arena slova koja su nestajala, ponovo se
pojavljivala, pa odletala. Eto, pomislih, sada su i ovaj stari, dobroudni zid zloupotrebili za nekakvu
svetlosnu reklamu! U meuvremenu razabrao sam nekoliko rei koje su se letimino pojavljivale;
teko je bilo proitati ih, morao sam ih odgonetati, jer su slova nailazila u nepravilnim razmacima, i
to veoma bleda i iskrzana, a brzo su se i gasila. ovek koji je hteo da napravi posao pomou njih nije
bio umean, ve je svakako bio neki stepski vuk, nekakav ubogi grenik. Zato je taj ovek putao
slova ba na ovom zidu, u najmranijoj uliici starog dela grada, u ovo doba dana, po ovako
kiovitom vremenu, kada nikoga nije bilo na ulici, i zato su ona bila tako titrava, lelujava, tako
udljiva i neitka? Ali stoj, sada sam uspeo da jednu za drugom uhvatim nekoliko rei koje su glasile:
MAGINO POZORISTE
ULAZ NIJE ZA SVAKOGA
NIJE ZA SVAKOGA
Pokuao sam da otvorim vrata, ali teka starinska brava nije popustila ni pod kakvim pritiskom.
Zavrila se igra slova, prekinula se odjednom, tuna i svesna svoje uzaludnosti. Vratio sam se
nekoliko koraka unazad, zagazivi duboko u blato, ali slova vie nisu nailazila, igra se ugasila, a ja
sam jo dugo stajao u blatu i ekao uzalud.
Onda, kada sam ve posustao i vratio se na plonik, preletela su svetlosna slova, kao kapljice,
preko asfalta koji se presijavao.
Proitao sam:
SAMOZALUDAKE!
Noge su mi bile vlane, bilo mi je hladno, ali sam i pored toga jo prilino dugo stajao tu u
iekivanju. Nita vie. Dok sam tako stajao i razmiljao kako su arena slova, i varljiva kao utvare,
preletala preko tamnog asfalta koji se presijavao, opet mi je pala na pamet jedna od mojih preanjih
misli: poreenje sa blistavo-zlatnim tragom, koji je odjednom postao tako dalek i nepronalaljiv.
Bilo mi je hladno, pa sam poao dalje, sanjarei o tom tragu, pun enje za ulaznim vratima koja
vode u zaarano pozorite samo za luake. U meuvremenu, dospeo sam u okolinu pijace, gde nije
bilo oskudice u veernjim zabavama; na svakom koraku nalazio se poneki plakat i pozivala poneka
tabla: Damen-kapela Varijete Bioskop Igranka ali sve to nije bilo za mene, bilo je to za
svakoga", za normalne ljude, koje sam stvarno i video kako se u gomilama guraju na ulazima. Fa
ipak sam se malo razvedrio, ipak me je dodirnuo pozdrav iz onog drugog sveta, zaigralo je nekoliko
slova, zaigrala su i u mojoj dui, dotiui skrivene ice, i jedan odblesak zlatnog traga opet je postao

vidljiv.
Potraio sam malu starinsku krmu u kojoj se od mog prvog boravka u ovom gradu, pre dvadeset i
pet godina, nita nije izmenilo: krmarica je bila ista, a i mnogi meu dananjim gostima sedeli su jo
onda ovde, na istom mestu sa istim aama pred sobom. Uao sam u skromnu gostionicu, bila mi je
utoite. Dodue, bilo je to utoite slino onom na stepenicama kraj araukarije, nisam ni ovde naao
dom i zajednicu, ve samo mirno mesto posmatraa ispred pozornice na kojoj su tui ljudi igrali tue
komade, ali je i to mnogo znailo: nije bilo ljudske gomile, ni dreke, ni muzike, samo nekoliko mirnih
graana sedelo je za nezastrtim drvenim stolovima (nije bilo ni mermera, ni emajliranog lima, ni
plia, ni mesinga!) i pred svakim od njih stajao je veernji napitak, neko dobro, jako vino. Moda su
ovi stalni gosti, koje sam sve poznavao iz vienja, bili prave ifte f moda su kod kue, u svojim
iftinskim stanovima, imali nekakve ogavne kune oltare pred glupavim idolima zadovoljstva, a
moda su bili usamljeni momci, izbaeni iz svog koloseka kao i ja, tihi pijanci, zamiljeni nad
propalim idealima, stepski vuci, takoe bednici; ali to mi nije bilo poznato. Ponekog od njih dovukla
je ovamo enja za domom ili neko razoaranje i potreba za nadoknadom: oenjeni je ovde traio
atmosferu svog momakog doba, stari inovnik odjek svojih studentskih godina, a svi su bili prilino
utljivi, svi su bili pijanci i svi su, kao i ja, vie voleli da sede sa bocom od pola litra elzakog vina
pred sobom negoli pred nekom damen-kapelom. Tu sam bacio lenger, tu se moglo izdrati sat-dva.
Tek to sam popio gutljaj elzakog vina, setio sam se da danas, izuzev doruka, jo nita nisam
okusio.
Pravo je udo ta sve ovek moe da proguta! itao sam novine nekih desetak minuta, doputajui
da kroz moje oi prodre u mene duh nekog neodgovornog oveka koji nadugako i nairoko vae
tue rei kvasei ih svojom pljuvakom, da bi ih zatim, nesvarene, opet povratio. Gutao sam to tokom
itanja itavog jednog stupca. A onda sam proderao dobar komad digerice iseene iz tela ubijenog
teleta. Pravo udo! Najbolje od svega bilo je elzako vino. Ne volim opora, jaka vina* bar ne svaki
dan, vina koja se razmeu jakim dejstvom, a uvena su po nekom specijalnom ukusu. Najvie volim
sasvim ista, laka, skromna seljaka vina, bez naroitog imena, kojih moe mnogo da se popije i iji
ukus tako prijatno i svesrdno podsea na selo, na zemlju, na nebo i lugove. aa elzakog vina i
komad hleba svakako su najprijatniji obrok. Ali sada sam ve bio pojeo porciju digerice, to je bilo
neobino uivanje za mene koji retko jedem meso, i preda mnom je stajala ve druga aa. Bilo je
takoe pravo udo to su negde po zelenim dolinama zdravi i estiti ljudi gajili vinovu lozu i cedili
vino da bi tu i tamo u svetu, daleko od njih, nekolicina razoaranih graana i stepskih vukova tiho
cevila malo hrabrosti i raspoloenja iz svojih pehara.
Pa neka je i tako, glavno da je vino bilo dobro, da je pomoglo i donelo raspoloenje! Naknadno se
u meni razlegao smeh olakanja povodom kae od rei u onom novinskom lanku, i odjednom sam se
setio zaboravljene melodije, onog piana na duvakim instrumentima. Ona se pela u meni, poput
sapunskog mehuria koji se preliva, zablistala arenilom, odraavajui u minijaturi ceo svet, da bi se
zatim blago rasprsnula. Ako je bilo moguno da ta mala, nebeska melodija tajno pusti koren u mojoj
dui i da jednoga dana ponovo istera u meni svoj ljupki cvet, sa svim svojim dragim bojama, zar sam
onda mogao da budem sasvim izgubljen. Iako sam bio zalutala ivotinja koja nije shvatala svet to je
okruuje, ipak je u mom ludom ivotu postojao smisao; neto je u meni davalo odgovore, primalo
pozive iz dalekih, velianstvenih svetova, a u mom mozgu naslagale su se hiljade slika:
[2]

Aneoske ete ota s malog plavog crkvenog svoda u Padovi, pored kojih koraaju Hamlet i
Ofelija, s vencem na glavi, kao lepi predstavnici sve tuge i svih nesporazuma u svetu; vazduhoplovac
anoco stoji u balonu koji gori i duva u rog: Atila melcle dri nov eir u ruci, Borobudur

[3]

para

nebo svojim skulpturama koje su sline planinama. Pa ak ako bi te prilike ivele i u hiljadama
drugih srca, postoje jo desetine hiljada drugih, nepoznatih slika i zvukova ija se postojbina nalazi u
meni, kao to i oi kojima gledaju i ui kojima sluaju ive jedino i samo u meni. Ko je jo davao
odgovore starom bolnikom zidu izbledele, otrte, prljave, sivo-zelene boje, u ijim su se pukotinama
i razvalinama nasluivale hiljade fresaka ko ga je jo osetio, ko ga je voleo, koga je dirnuo ar
njegovih neno-umiruih boja? One starinske kaluerske knjige, sa minijaturama koje se blago
presijavaju, i knjige nemakih pesnika od pre dvesta i sto godina, zaboravljene od svog naroda, sve
one od silnih ruku pohabane i od vlage izmrljane sveske, pa tampane stvari i rukopisi starih
muziara, tvrdi, pouteli notni listovi sa svojim obamrlim tonskim snovima ko je jo uo njihove
duhovite, vragolaste i enjive glasove, ko je jo puna srca pronosio njihov duh i njihove ari kroz
jedno drugo, njima tue doba? Ko se jo seao malog, ilavog empresa visoko na bregu iznad
Gubija, koji je stena, survavi se, prelomila i rascepila, ali koji je i dalje iveo i u nudi isterao nov,
krljav vrh? A ko je odavao priznanje vrednoj domaici na prvom spratu i njenoj blistavoj
araukariji? Ko je nou u lutajuim maglama nad Rajnom itao pismena od oblaka? Bio je to Stepski
Vuk. A ko je nad ruevinama svog ivota traio truli smisao, patio zbog neeg na izgled besmislenog,
preivljavao na izgled lude stvari, a tajno se, u poslednjem sumanutom haosu, jo nadao otkrovenju i
bojoj blizini?
Drao sam svoj pehar vrsto u ruci, krmarica je htela da mi ga napuni, pa se digoh. Nije mi vie
trebalo vina. Zasijao je zlatni trag, opet sam se seao venosti, Mocarta i zvezda. Mogao sam opet
jedan as da diem, da ivim, smeo sam da postojim i nisam morao da podnosim muke, da strahujem i
da se stidim.
Kada sam iziao na utianu ulicu, retka, sitna kia, koju je erupao hladan vetar, umela je oko
ulinih svetiljki, presijavajui se u staklastim prelivima. Kuda sada? Da sam imao neku arobnu mo
ispunjavanja elja, otvorila bi se preda mnom mala, lepa dvorana u stilu Luja XVI, u kojoj bi mi
nekoliko dobrih muziara odsviralo dva-tri dobra dela Hendla i Mocarta. To bi odgovaralo mom
sadanjem raspoloenju, pa bih tu sveu, plemenitu muziku posrkao kao to sru nektar. o, da sam u
tom asu imao prijatelja, prijatelja u nekoj potkrovnici, koji razmilja pri svetlosti svee a pored
sebe ima violinu! Kako bih se dounjao do njega u nonoj tiini, kako bih se neujno popeo
vijugavim stepenitem da ga iznenadim, pa bismo u razgovoru i muzici proslavili nekoliko
nadzemaljskih nonih asova! Nekada, u minulim godinama, esto sam okuao tu sreu, ali je
vremenom i to izbledelo i nestalo; izmeu onoga onda i ovoga sada leale su uvele godine.
Preko volje sam krenuo kui, podigavi okovratnik kaputa i zabadajui vrh tapa u vlanu kaldrmu.
Ma koliko sporo iao, ipak je isuvie brzo trebalo da opet sedim na svojoj mansardi, u svom malom,
nazovi, domu, koji nisam voleo, a bez koga ipak nisam mogao, jer je prolo bilo vreme kada sam
ovakve zimske, kiovite noi mogao da provodim lutajui napolju. No, bilo kako mu drago, nisam
hteo da mi se dobro veernje raspoloenje pokvari ni zbog kie, ni zbog kostobolje, ni zbog
araukarije, pa ipak nisam mogao da ujem kamerni orkestar niti da naem usamljenog prijatelja s
violinom, u meni je jo odzvanjala ona ljupka melodija, koju sam mogao, ritmiki udiui vazduh i
samo nagovetavajui je, da odsviram samom sebi. Koraao sam dalje zanet mislima. Ne, moglo se i
bez kamerne muzike i bez prijatelja, a bilo je smeno izjedati se nemonom udnjom za toplinom.
Usamljenost je nezavisnost, a ja sam je prieljkivao i stekao tokom dugog niza godina. Nezavisnost je
hladna, oh da, ali je i spokojna, udesno spokojna i prostrana, kao onaj hladni i tihi prostor u kome se
okreu zvezde.
Iz jedne dvorane za igru pored koje sam proao zapljusnu me vrelo i grubo, kao isparenje ivog
mesa, estoka dez-muzika. Zastao sam za trenutak; oduvek je ta vrsta muzike, iako sam je se gnuao,

za mene imala tajnu dra. Dez mi je bio odvratan, ali sam ga voleo deset puta vie nego dananju
akademsku muziku; dez, sa svojim radosnim, sirovim divljatvom, odiui naivnom, estitom
ulnou, duboko je dirnuo i mene u svetu mojih nagona.
Stajao sam jedan trenutak njuei, udisao sam krvavu i dreeu muziku, njuio sam pakosno i
pohotljivo atmosferu ovih dvorana. Jedna polovina te muzike, ona lirska, bila je otuna, odvie
zaeerena i kiptala je od sentimentalnosti, a ona druga bila je divlja, udljiva i snana, pa ipak su
obe polovine naivno i pomirljivo ile ukorak, slivajui se u celinu. Bila je to muzika iz doba
propadanja. U Rimu za vreme poslednjih careva morala je postojati slina muzika. U poreenju sa
pravom muzikom, Bahom i Mocartom, to su, razume se, bile pomijeali tako izgleda sva naa
umetnost, itav na mentalitet, sva naa nazovi kultura im se uporedi sa pravom kulturom. Ova
muzika je imala preimustvo u velikoj iskrenosti, imala je neeg, ljubavi dostojnog, crnakog u sebi,
bila je bez ikakvih lai i ispunjena radosnim, detinjastim raspoloenjem. Imala je u sebi neto od
Crnca i neto od Amerikanca, koji nama Evropljanima, i pored svoje snage, izgleda tako deaki
sve i detinjast. Da li e i Evropa biti takva? Da li je ve na putu da postane takva? Da li smo mi,
stari poznavaoci i potovaoci nekadanje Evrope, nekadanje prave muzike, nekadanjeg pravog
pesnitva, samo sitna, glupa manjina, sastavljena od komplikovanih neurotiara koji e sutra biti
zaboravljeni i ismejani? Da li je ono to smo mi nazivali kulturom, duhom, duom, ono to smo
nazivali lepim i svetim bilo samo utvara, ve odavno mrtva, koju samo jo nekolicina nas budala
smatra pravom i ivom? Da li je moguno da nikada nije ni bila prava i iva? Da li je ono za ta smo
se mi, budale, borili, moda oduvek bilo samo fantom?
Stara gradska etvrt primi me pod svoje okrilje, ugaena i nestvarna, uzdizala se mala siva crkva.
Odjednom mi opet pade na pamet veeranji doivljaj sa zagonetnim vratima iljatog luka i
zagonetnom ploom iznad njih, sa svetlosnim slovima koja su tako podsmeljivo titrala. Kako je ono
glasio natpis? Ulaz nije za svakoga. I Samo za luake. Ispitivaki pogledah preko puta u stari
zid, s potajnom eljom da opet otponu arolije, da mene, ludaka, opet pozove natpis i da se mala
vrata otvore preda mnom. Moda se tamo nalazilo ono to sam traio, moda se tamo svirala moja
muzika?
Tamni kameni zid gledao me je ravnoduno, zatvoren u dubokom mraku, utonuo u dubok san. Nigde
vrata, nigde iljatog luka, ve samo tamni, tihi zid bez otvora. Smeei se poao sam dalje, klimnuvi
prijateljski glavom u pravcu starih zidina. Spavaj spokojno, zide, ja te neu probuditi. Doi e
vreme kada e te sruiti ili oblepiti svojim gramzivim firmama, ali sad si jo tu, jo si lep, i tih, i
meni drag.
Izbaen iz nekog crnog ulinog tesnaca, neposredno pred mene, trgnu me ovek, usamljen, pozni
povratnik umorna koraka, sa kapom na glavi, odeven u plavu bluzu, koji je na ramenu nosio motku sa
plakatom, a na trbuhu, kaiem privezano, otvoreno sandue, kakvo torbari nose po vaarima. Umorno
je koraao ispred mene ne okreui se, inae bih mu se javio i poklonio mu cigaru. Pri svetlosti
najblie uline svetiljke pokuao sam da proitam njegov steg, crveni plakat na motki, ali se on toliko
klatio tamo-amo da nisam mogao da ga odgonetnem. Tada sam oslovio oveka i zamolio ga da mi
pokae plakat. On je zastao, drei motku pravo, i tada sam uspeo da proitam titrava, iskrivljena
slova:
ANARHISTICKO ZABAVNO VEE!
MAGINO POZORISTE!
ULAZ NIJE ZA SVAK. . .

Vas sam traio", uzviknuh radosno. ta je sa vaom zabavnom veeri? Gde se odrava? Kada?
On odmah potra.
Nije za svakoga, ree ravnoduno, sanjivim glasom i otra. Bilo mu je svega dosta, hteo je da
ide kui.
Stanite, viknuh i potrah za njim. ta to imate u svom sanduiu? Otkupiu vam neto.
Ne zastajui, ovek mehaniki izvue iz sandueta neku knjiicu i prui mi je. Ja je brzo uzeh i
strpah u dep. Dok sam otkopavao kaput s namerom da izvadim novac, ovek skrenu, ue na neku
kapiju, zatvori je za sobom i nestade. Njegovi teki koraci odjekivali su prvo u dvoritu, preko
kamenih ploa, a zatim po drvenim stepenicama; posle toga nita vie nisam uo. Odjednom i mene
savlada umor, imao sam oseanje da je ve veoma kasno i da e biti dobro da poem kui. Krenuh
bre i uskoro stigoh, uspavanom ulicom predgraa, u svoj kraj izmeu etalita na bedemu, gde u
malim, istim najamnim kuama, iza travnjaka i brljana, stanuju inovnici i sitni rentijeri. Proavi
pored brljana, travnjaka i mlade jele, stigoh do kapije, naoh kljuaonicu i dugme za osvetljenje,
prounjah se pored staklenih vrata, politiranih ormana i biljki u saksijama i otvorih vrata svoje sobe,
svog nazovi doma, gde su me oekivali naslonjaa i pe, mastionica i kutija sa bojama, Novalis i
Dostojevski, kao to druge, normalne ljude, oekuje mati ili ena, deca, sluavka, psi i make.
Kada sam svukao mokar kaput, ponovo mi doe do ruku ona mala knjiga. Izvukoh je, bila je to
tanka, ravo i na loem papiru odtampana vaarska knjiica, kao one sveske ovek roen u
januaru ili Kako u se za osam dana podmladiti za dvadeset godina?
Ali kada se ugnezdih u svojoj naslonjai i stavih naoare, proitah sa iznenaenjem i oseanjem
neeg sudbinskog, to se odjednom javilo u meni, naslov ove vaarske sveske: Rasprava o
Stepskom Vuku. Nije za svakoga.
Sadrina spisa, koji sam proitao bez predaha, sa najveom panjom, bila je sledea:

RASPRAVA O STEPSKOM VUKU

Samo za ludake
Bio jednom neko po imenu Hari, nazvan Stepski Vuk. Iao je na dve noge, nosio odelo i bio ovek,
ali je u stvari ipak, eto, bio stepski vuk. Nauio je mnogo od onoga to bistri ljudi mogu da naue i
bio je prilino razuman ovek. Ali evo ta nije nauio: da bude zadovoljan sobom i svojim ivotom.
To nije bio u stanju da naui, jer je po prirodi bio nezadovoljan ovek. Verovatno je to proisticalo
otuda to je u dnu svoje due oduvek znao (ili mislio da zna) da on u stvari uopte nije ovek, ve vuk
iz stepe. Neka se mudri ljudi prepiru da li je odista bio vuk, da li je moda jo pre svog roenja
nekom arolijom pretvoren od vuka u oveka, ili je roen kao ovek, ali sa duom stepskog vuka,
kojom je opsednut, ili je pak verovanje da je on u stvari vuk bilo samo neko njegovo uobraenje i
bolest. Na primer, bilo bi, najzad, moguno da je taj ovek u svome detinjstvu bio divalj, neukrotiv i
neuredan, da su njegovi vaspitai pokuali da ubiju zver u njemu, pa su mu ba na taj nain stvorili
uobraenje i verovanje da je on u stvari zver, obavijena samo tankom prevlakom vaspitanja i
ovenosti. O tome bi se moglo govoriti nadugako, a i zanimljivo, mogle bi se o tome ak pisati i
knjige; ali Stepskom Vuku to ne bi bila nikakva usluga, jer je njemu bilo sasvim svejedno da li je vuk
uao u njega maijom, ili batinama, ili je to, naprosto, samo uobraenje njegove due. ta su drugi o
tome mislili, a i ta je on sam o tome mislio, za njega nije bilo ni od kakve vanosti, jer od toga vuk
nije iziao iz njega.
Stepski Vuk je, dakle, imao dve prirode, oveju i vuju, takva mu je bila sudbina, i moe biti da
ovako neto nije nita naroito ni retko. Nailazilo se ve na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo ta
psee, lisije, riblje ili zmijsko, ne oseajui zbog toga naroitih tekoa. Kod tih ljudi, eto, ovek i
lisica ili ovek i riba ivotarili su jedno pored drugog ne nanosei jedno drugom bola, ak i
pomaui jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli
uspeh lisica i majmun negoli sam ovek. To je svima poznato. Ali kod Harija je bilo drukije, u
njemu ovek i vuk nisu ili uporedo, jo manje su pomagali jedan drugom, ve su bili u stalnom
smrtnom neprijateljstvu, i jedan je iveo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u
jednoj krvi i jednoj dui mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak ivot. Eto, svako ima svoj udes,
i niiji nije lak.
Na Stepski Vuk je, dodue, iveo oseajui se as kao vuk as kao ovek, kako je to sluaj kod
svih polutana, ali kada je bio vuk, uvek bi ga vrebao ovek, posmatrajui, ocenjujui i osuujui a
u vreme kada je bio ovek, to isto je inio vuk. Na primer, ako je Hari ju kao oveku dolazila neka
lepa misao, neko prefinjeno, plemenito oseanje, ili ako bi izvrio kakvo, takozvano, plemenito delo,
tada bi vuk u njemu iskezio zube, smejao se i pokazivao mu sa surovom ironijom kako smeno i ravo
pristaje ovakvo plemenito pozorite stepskoj ivotinji, vuku, koji u svojoj dui sasvim tano zna ta
mu prija, naime: da usamljen kaska stepama, da se povremeno naloe krvi ili da juri za nekom
vuicom. Sa gledita vuka svaka oveja delatnost postajala je strahovito komina i neprilina, glupa
i sujetna. Ali je bilo isto tako i kada se Hari oseao i ponaao kao vuk, kada bi iskezio zube na druge,
kada bi oseao mrnju i smrtno neprijateljstvo prema svim ljudima i njihovom lanom i izopaenom
ponaanju. Tada bi, naime, vrebao u njemu onaj ljudski deo prirode, posmatrao vuka, nazivao ga

stokom i zveri, i tako kvario svaku radost jednostavnog, zdravog i divljeg vujeg stvora.
Takve su bile osobine Stepskog Vuka i, sudei po njima, Hari nije imao ba ugodan i srean ivot.
Ali time nije reeno da je bio naroito nesrean (iako se njemu samom tako inilo, kao to svaki
ovek svoje patnje smatra najveim). To ne bi trebalo rei ni o jednom oveku. I onaj ko ne nosi vuka
u sebi ne mora zbog toga da bude srean. I najnesreniji ivot ima svojih sunanih asova i, pod
peskom i kamenjem, svoje sitne cvetie Sree. Tako je to i bilo i kod Stepskog Vuka. Obino je bio
veoma nesrean, to se ne moe porei, a mogao je da unesrei i druge, naime, ako ih je voleo, a i oni
njega. Jer svi oni koji bi ga zavoleli videli su samo jednu njegovu stranu. Neki su ga voleli kao
prefinjenog, mudrog i neobinog oveka, pa bi bili zgranuti i razoarani kada bi odjednom morali da
otkriju vuka u njemu. A do toga je moralo doi, jer je Hari, kao svako bie, eleo da bude voljen kao
celina i ba zbog toga nije mogao da krije i da laima uklanja vuka ispred oiju onih do ije mu je
ljubavi bilo mnogo stalo. Ali je bilo i takvih koji su u njemu voleli ba vuka, ba ono slobodno,
divlje, neukrotivo, opasno i snano, i ovi su, opet, doivljavali veliko razoaranje i jad kada bi
odjednom divlji, zli vuk ipak postao ovek, koji u sebi nosi enju za dobrotom i nenou, koji hoe
da slua Mocarta, da ita pesme i da ima ljudske ideale. Ba su ovi ljudi obino bili naroito
razoarani i ljutiti, i tako je Stepski Vuk svoju dvojakost i podvojenost unosio i u sudbine drugih sa
kojima je dolazio u dodir.
Ali ako neko sada misli da poznaje Stepskog Vuka i da moe sebi predstaviti njegov bedni,
rastrzani ivot, taj je ipak u zabludi, jer jo ni izdaleka ne zna sve. Ne zna da je kod Hari ja (kao to
nema pravila bez izuzetka i kao to je jedan grenik pod izvesnim okolnostima miliji bogu od
devedeset i devet pravednika) pak bilo i izuzetaka i srenih sluajeva, da je katkada nepomueno i
nesmetano oseao u sebi i vuka i oveka, kako diu, misle i oseaju u njemu, da su katkada, u veoma
retkim asovima, njih dvojica sklapala mir i ivela u ljubavi, tako da nije jedan samo spavao dok je
drugi bio budan, ve su jedan drugoga bodrili i dopunjavali. Izgleda da je i u ivotu ovog oveka, kao
i svuda u svetu, sve uobiajeno, svakodnevno, poznato i redovno povremeno imalo jedini cilj da tu i
tamo doivi trenutni prekid, da bude probijeno vanrednim, udom, da ustupi mesto blagosti. Da li su
kratki, retki asovi sree izgledali i ublaili zao udes Stepskog Vuka, tako da su najzad srea i patnja
bili jedno drugom ravni, ili je ak moda kratka, ali snana srea onih malobrojnih asova upila u
sebe svu patnju, zbog ega je dobila veu vrednost, to je opet jedno od pitanja o kome dokoni ljudi
mogu da mozgaju ako ele. esto je i Vuk mozgao o tome, a to je bilo za njegovih dokonih i
beskorisnih dana.
Uz to treba rei jo neto. Postoji prilian broj ljudi slinih vrsta kojoj je pripadao Hari, naroito
ih ima mnogo meu umetnicima. Svi ti ljudi imaju u sebi dve due, dva bia, u njima ima boanskog i
satanskog, ima majine i oeve krvi, sposobnosti da budu sreni i da pate, a sve to ivi jedno kraj
drugog i jedno u drugome, isto tako neprijateljski i zapleteno kao vuk i ovek u Hariju. I ti ljudi, iji
je ivot veoma nespokojan, doivljuju povremeno, u svojim retkim srenim asovima, neto tako
snano i neiskazano lepo, pena trenutne sree povremeno prsne tako visoko i bletavo nad morem
patnji da ta kratka, zasenjujua srea zraei dodiruje i oarava i druge. Tako nastaju, kao dragocena
pena sree nad morem patnji, sva ona umetnika dela u kojima se jedan jedini ovek koji pati, za
jedan jedini as, tako visoko uzdie nad sopstvenom sudbinom da njegova srea sija kao zvezda, i
svima onima koji je vide ini se kao neto veno i kao njihov san o srei.
Svi ovi ljudi, ma kako se zvala njihova dela i tvorevine, u stvari uopte nemaju ivota, odnosno,
njihov ivot ne znai postojanje u pravom smislu i nema svog oblika, oni nisu heroji, ili umetnici, ili
mislioci onako kao to su drugi sudije, lekari, obuari ili uitelji, ve je to veno paeniko kretanje i
vrtlog, nesreno i bolno istrzano, jezivo i besmisleno, ako ovek nije spreman da vidi smisao ba u

ovim retkim doivljajima, delima, mislima i tvorevinama, koji zrae nad haosom ovakvog ivota.
Meu ljudima ove vrste nikla je opasna i strana misao da je moda ceo oveji ivot samo jedna
opaka zabluda, estok i neuspeo izrod pramajke, divlji i jezivi promaeni pokuaj prirode. Ali je
meu njima nikla i ona druga misao, da ovek moda nije samo prilino razumna ivotinja, ve i dete
bogova, kome je odreeno da bude besmrtno.
Svaka vrsta ljudi ima svoje osobene znake, svoja obeleja, svaka od njih ima svoje vrline i
poroke, svaka svoj smrtni greh. Osobeni znak Stepskog Vuka bio je sledei: on je bio ovek veeri.
Jutro je za njega bilo nemilo doba dana, koga se plaio i koje mu nikad nije donosilo nita dobro.
Nijednog jutra u svom ivotu nije bio istinski radostan, nikada u prepodnevnim asovima nije uinio
neto dobro, nije se neem dobrom dosetio niti je sebi ili drugima mogao da prui neku radost. Tek u
toku popodneva polako bi se zagrejao i ivahnuo, a tek predvee bi, za vreme svojih svetlih dana,
postajao plodan, io, katkada iv i radostan. Njegova potreba da bude usamljen i nezavisan bila je u
vezi s tim. Nikada nije bilo oveka sa dubljom i strasnijom potrebom za nezavisnou. U mladosti,
kada je jo bio siromaan i kada mu je bilo teko da zarauje svoj hleb, vie je voleo da gladuje i da
ide u pocepanom odelu, samo ako bi time mogao da obezbedi sebi trunicu nezavisnosti. Nikada se
nije prodavao za novac i udoban ivot, nije se predavao enama ili vlastodrcima, i hiljadu puta je
odbacio i odbio ono to je u oima celog sveta predstavljalo preimustvo i sreu, samo da bi
sauvao svoju slobodu. Za njega nije bilo nieg mrskijeg i strasnijeg od pomisli da obavlja neku
slubu, da se pridrava nekog dnevnog i godinjeg reda i da mora da slua druge. Smrtno je mrzeo
svaki poziv, kancelariju ili ured, a najstranije to bi u snu mogao da doivi bio je zatvoren ivot u
nekoj kasarni. Umeo je da se izvue iz svih ovih okolnosti, esto po cenu velikih rtava. U tome je
leala njegova snaga i vrlina, tu je bio nesalomljiv i nepodmitljiv, tu je njegov karakter bio vrst i
pravolinijski. Ali s ovom njegovom vrlinom bile su, opet, tesno povezane njegova patnja i njegova
sudbina. Proao je onako kako prolaze mnogi: ono to je po unutranjem nagonu svog bia
najupornije traio i za im je stremio palo mu je u deo, ali u veoj meri no to to ljudskom stvoru
prilii. U poetku mu je to bio san i srea, zatim gorki udes. Silnik propada zbog sile, gramzivac zbog
novca, pokorni propada sluei, a onaj koji trai nasladu propada od slasti. I tako je Stepski Vuk
propadao zbog svoje nezavisnosti. On je postigao svoj cilj, postao je potpuno nezavisan, niko nije
mogao da mu nareuje, nije morao da se upravlja ni prema kome, slobodno i samostalno odluivao je
ta da ini i preduzima. Jer svaki ovek neminovno postie ono to je po svom pravom nagonu
prinuen da trai. Ali usred steene slobode Hari odjednom primeti da je njegova sloboda ravna
smrti, da je ostao sam, da ga svet na neki straan nain ostavlja na miru, da ga se ljudi vie nimalo ne
tiu, pa ak da se i on samog sebe nimalo ne tie, da se u sve reem i reem vazduhu, bez ikakvih
odnosa i usamljen, lagano gui. Jer sada mu samoa i nezavisnost vie nisu bili cilj i elja, ve udes,
presuda koja mu je izreena, arobna elja koja je izgovorena i vie ne moe da se porekne, sada mu
vie nita nije pomagalo ako je, pun enje i dobre volje, pruao ruke i bio spreman da se povee i
stopi sa zajednicom; sada ga ostavie samog. Pri tome, meutim, nije bio omrznut i ljudima odvratan.
Naprotiv imao je mnogo prijatelja i mnogima je bio drag. Ali je uvek nailazio samo na simpatiju i
ljubaznost, pozivali su ga, darivali ga, pisali mu prijatna pisma, ali mu se niko nije pribliio, nigde
nije dolo do neke veze, niko nije bio voljan i sposoban da uestvuje u njegovom ivotu. esto ga je
sada okruivao vazduh usamljenih, neka mukla atmosfera, okolni svet je proticao pored njega, oseao
je nemo da stvori prisnije odnose, i nikakav trud ni enja tu nisu pomogli. To je bila jedna od
najvanijih osobenosti njegovog ivota.
Druga je bila: pripadao je samoubicama. Ovde se mora napomenuti da je pogreno nazivati
samoubicama samo one ljude koji se odista ubijaju. Meu ovima ih ak ima mnogo koji su, tako rei,

pukim sluajem postali samoubice, kod kojih pojam samoubistava nije sastavni deo njihovog bia.
Meu ljudima bez individualnosti, bez snane konstitucije, bez velikog udesa, meu obinim ljudima
iz opora, ima mnogo njih koji zavre samoubistvom, a po svom obeleju i kovu ne pripadaju tipu
samoubice, dok, naprotiv, mnogi koji su po svom biu samoubice, moda vei deo njih, nikada
stvarno ne diu ruku na sebe. Samoubica a Hari je bio jedan od njih ne mora nuno da ivi u
naroito prisnom odnosu sa smru to moe da se ini a da ovek ipak nije samoubica. Ali je
samoubici svojstveno da svoje Ja, bez obzira da li s pravom ili ne, osea kao naroito ugroenu
klicu prirode, da mu se uvek ini kao da je izuzetno izloen opasnosti, kao da stoji na najiljatijem
vrhu hridine, pa mu je dovoljan najmanji spoljni udar ili neka siuna unutranja slabost da se surva u
ponor. Ova vrsta ljudi obeleena je po liniji svoje sudbine time to je za njih samoubistvo
najverovatniji nain smrti, bar u njihovoj sopstvenoj uobrazilji. Preduslov za ovakav stav, koji je
uoljiv jo u ranoj mladosti i ove ljude prati tokom itavog njihovog ivota, nije neka izuzetno slaba
ivotna snaga, naprotiv, meu samoubicama nailazimo na vanredno ilave, strasne, a i smele prirode.
Ali kao to postoje prirode koje prilikom i najmanje bolesti naginju groznici, tako ove prirode, koje
mi nazivamo ,,samoubicama i koje su esto veoma osetljive i oseajne, naginju tome da se pri
najmanjem potresu predaju intenzivnoj predstavi samoubistva. Kada bi postojala nauka koja bi imala
smelosti i snage odgovornosti da se bavi ovekom umesto iskljuivo mehanizmima ivotnih pojava,
kada bismo imali neto slino antropologiji, neto kao psihologiju, ove injenice bile bi svakome
poznate.
Ovo to smo ovde govorili o samoubicama odnosi se, naravno, samo na povrinu stvari, to je
psihologija, pa prema tome deo fizike. Posmatrajui je metafiziki, ta stvar izgleda drukije i mnogo
jasnija, jer pri ovakvom posmatranju samoubice nam se prikazuju kao bia pogoena oseanjem
krivice zbog svoje individualnosti, kao due kojima vie nije ivotni cilj da sebe usavre i oblikuju,
ve da se raspadnu i vrate majci, bogu, da se vrate u svemir. Meu ovim prirodama mnoge su
potpuno nesposobne da ikada izvre stvarno samoubistvo, jer su duboko spoznale koliki je ono greh.
Za nas su one ipak samoubice, jer ive u smrti, a ne u spasonosnom ivotu, jer su spremne da se
odreknu sebe, da se predaju, ugase i vrate poetku.
Kao to svaka snaga moe da postane i slabost (pod izvesnim okolnostima do toga mora da doe),
tako i obratno, izraziti samoubica esto moe da pretvori svoju prividnu slabost u snagu i oslonac, pa
to obino i ini. Meu ove sluajeve dolazi i sluaj Harija, Stepskog Vuka. Kao i hiljade njemu
slinih, od zamisli da mu je svakog asa otvoren put u smrt stvorio je ne samo mladalakomelanholinu igru fantazije ve je iz te zamisli crpao utehu i oslonac. Dodue, kao kod svih ljudi
njegovog soja, svaki potres, svaki bol i svaka nezgoda u ivotu smesta su izazivali u njemu elju da
se iz svega toga izvue pomou smrti, ali se postepeno ba iz te sklonosti izrodila filozofija u prilog
ivotu. Srodivi se prisno sa zamilju da mu je onaj izlaz u sluaju nude uvek otvoren, ona mu je
davala snage da postane radoznao za iskustvo bola i neprilika, i kada mu je bilo naroito ravo,
mogao je katkada sa radou, pa ak i sa zluradou, da oseti: Radoznao sam da vidim koliko ovek
u stvari moe da izdri! Kada dospem do granice podnoljivog dovoljno je da otvorim vrata i ve
sam umakao. Postoji veliki broj samoubica koji iz ove zamisli crpu neobinu snagu.
S druge strane, svim samoubicama je dobro poznata borba protiv iskuenja da izvre samoubistvo.
Svaki od njih, u nekom skrivenom kutu svoje due, dobro zna da je samoubistvo, dodue, izlaz, ali da
je ipak samo pomalo otrcan i ilegalan izlaz za sluaj nude, da je u sutini plemenitije i lepe ostaviti
da oveka pobedi i obori sam ivot nego sopstvena ruka. Svest o tome, neista savest, koja ima isti
izvor kao, na primer, neista savest kod takozvanih samobludnika, podstiu veinu samoubica" na
trajnu borbu protiv iskuenja. Oni se bore kao to se kleptoman bori protiv svog poroka. Ova borba

je i Stepskom Vuku bila dobro poznata, vodio ju je mnogobrojnim, uvek drukijim orujem. Najzad
je, oko etrdeset i sedme svoje godine, doao na srenu ideju, koja nije bila bez humora i koja mu je
esto pruala zadovoljstvo, da svoj pedeseti roendan odredi kao dan kada e dopustiti sebi da izvri
samoubistvo. Sporazumeo se sam sa sobom da toga dana ostavi sebi na volju da li e, za sluaj
nude, prema svom trenutnom raspoloenju, upotrebiti ovaj izlaz. Neka mu se sada dogodi ta mu
drago, neka se razboli, osiromai, neka doivi patnju i gorinu za sve je odreen rok, sve to moe
da potraje najvie jo nekoliko godina, meseci i dana, a njihov se broj stalno smanjuje! I odista je
sada lake podnosio sve nedae koje bi ga ranije jae i due muile, pa ak i do dna due potresale.
Ako se iz bilo kog razloga oseao naroito ravo, ako bi pored pustoi, usamljenosti i podivljalosti
njegovog ivota naile i izvanredne patnje i gubici, mogao je tim patnjama da kae: ekajte, jo
samo dve godine, pa u zagospodariti vama! I tada bi se s ljubavlju predao zamisli kako e na dan
njegovog pedesetog roendana ujutro stii pisma i estitke, dok e se on, siguran u svoj no za
brijanje, oprostiti svih patnji, zatvarajui vrata za sobom. Tada bi kostobolja, seta, glavobolja i
bolovi u stomaku mogli da gledaju kuda e sad.
Preostaje nam jo da osobeni fenomen Stepskog Vuka, a naroito njegov neobini odnos prema
graantini, objasnimo na taj nain to emo sve te pojave svesti na njihove osnovne zakone. Kako se
to samo po sebi namee, uzeemo kao polaznu taku ba taj njegov odnos prema svemu
graanskom!
Zbog svog sopstvenog shvatanja stajao je Stepski Vuk potpuno van graanskog sveta, poto nije
znao ni za porodini ivot ni za drutveno astoljublje. Smatrao je sebe iskljuivom jedinkom, as
osobenjakom i nastranim pustinjakom, a as natprosenom, u neku ruku, izvanredno obdarenom
individuom, uzvienom nad sitnim normama svakodnevnog ivota. Svesno je prezirao buruje i
ponosio se to on to nije. U izvesnom pogledu iveo je sasvim graanski, imao je novaca u banci i
pomagao je siromane roake, odevao se, dodue, nemarno, ali pristojno i neupadljivo, teio je da sa
policijom, poreznicima i slinim silama ivi u dobrim odnosima. Osipi toga, neka snana, potajna
enja stalno ga je privlaila malograanskom svetu, tihim, pristojnim porodinim kuama sa
urednim baticama, blistavo isto odravanim stepenitem i itavoj onoj skromnoj atmosferi reda i
savrene pristojnosti. Svialo mu se da ima svoje sitne poroke i ekstravagantnosti, da se osea kao
ovek izvan graanskog sveta, osobenjak ili genije, ali, da se tako izrazimo, nikada nije stanovao i
iveo po periferiji ivota, gde graantina vie ne postoji, niti se oseao kod kue u atmosferi
nasilnika i izuzetnih ljudi, ni kod zloinaca i obespravljenih, ve je uvek ostao sa stanom u provinciji
graanstva, jer je imao izvestan odnos prema njegovim obiajima, propisima i atmosferi, pa ma to
bio i odnos otpora i pobune. Osim toga, odrastao je i vaspitavan malograanski, i otuda je zadrao
mnotvo pojmova i ablona. Teoretski nije imao nita protiv javnih ena, ali bi on lino bio
nesposoban da ozbiljno shvati jednu od njih i da je gleda kao stvorenje sebi ravno. Politikog
zloinca, revolucionara ili duhovnog zavodnika, koga su drava i drutvo proganjali, mogao je da
voli kao svoga brata, ali ne bi znao kako da se ponese prema lopovu, obi jau ili ubici iz pohote,
osim da ih na prilino graanski nain saaljeva.
Tako je jednom polovinom svoga bia priznavao i potvrivao ono to je drugom polovinom
pobijao i poricao. Odrastao u kultivisanoj graanskoj kui, po ustaljenim pravilima i obiajima,
ostao je jednim delom svoje due uvek privezan za poretke na ovom svetu, iako se ve odavno
individualizovao preko graanski mogue mere, oslobodivi se sadrine graanskog ideala i
verovanja.
Ovo graansko, kao stalno postojee stanje svega ovenoga, nije bilo nita drugo nego pokuaj
izmirenja, tenje za ujednaenom sredinom izmeu bezbrojnih ekstrema i dvojnih suprotnosti

ovejih postupaka. Uzmimo za primer jednu od ovih dvojnih suprotnosti, recimo, sveca i
razvratnika, pa e nam poreenje uskoro biti razumljivo. oveku se prua mogunost da se potpuno
preda duhovnom ivotu, da pokua da se priblii idealu sveca. I obrnuto, prua mu se mogunost da
se potpuno preda svojim nagonima, prohtevima svojih ula i da sva svoja stremljenja usredsredi na
sticanje trenutnih naslada. Prvi od ovih puteva vodi do sveca, do muenika due, do samopredaje
bogu. Drugi vodi do razvratnika, do muenika nagona, do samopredaje trulei. Graanin pokuava da
ivi u prijatno temperiranoj sredini izmeu ova dva puta. On se nikada nee predati niti podati ni
zanosu ni askezi, nikada nee postati muenik, nikada pristati da bude uniten naprotiv, njegov
ideal nije da se preda, ve da odrava sopstveno Ja, njegova stremljenja nisu uperena ni prema
svetosti ni prema njenoj suprotnosti, sve to je bezuslovno njemu je nesnosno, on hoe da slui bogu,
ali i zanosu, hoe da ima vrline, ali i da mu je dobro i udobno na zemlji. Ukratko, on pokuava da se
naseli u sredini izmeu krajnosti, u umerenoj i povoljnoj zoni bez estokih bura i oluja, u emu i
uspeva, ali na raun onog ivotnog i oseajnog intenziteta koji prua ivot usmeren prema
bezuslovnosti i prema krajnostima. Intenzivno se moe iveti samo na raun sopstvenog Ja, a graanin
nita vie ne ceni nego svoje Ja (koje je, dodue, razvijeno samo rudimentarno), i prema tome postie
samoodranje i sigurnost na raun intenziteta. Umesto da sumanuto bude opsednut bogom stie
mirnu savest, umesto naslade prijatnost, umesto slobode udobnost, a umesto smrtne vatre
ugodnu temperaturu. Zbog toga je graanin, po svom biu, stvorenje sa slabim ivotnim pogonom,
plaljivo, te je lako upravljati njime, jer se boji svakog davanja samog sebe. Zato je on namesto moi
postavio veinu, namesto sile zakon, namesto odgovornosti, postupak glasanja.
Jasno je da se ovo slabo i plaljivo bie ne moe odrati ma u kolikom broju postojalo, da ono sa
svojim osobinama moe odigrati u svetu samo jednu ulogu: stada jaganjaca meu vucima koji
slobodno krstare. Pa ipak vidimo da u doba vladavine veoma snanih priroda graanin, dodue,
smesta biva pritenjen uza zid, ali ipak nikad ne propada, a povremeno, prividno, ak i vlada svetom.
Kako je to moguno? Ni veliki broj opora u kojima ivi, ni njegove vrline, ni njegov common sense,
ni itava organizacija ne bi bili dovoljno snani da ga spasu od propasti. Onoga iji je ivotni
intenzitet ve od samog poetka toliko oslabljen ne moe da odrava u ivotu nikakva medicina sveta.
Pa ipak graantina ivi, snana je i napreduje. Zato?
Odgovor glasi: zbog stepskih vukova. Odista, vitalna snaga buroazije nipoto ne poiva na
svojstvima njenih normalnih lanova, ve na veoma mnogobrojnim ,,autsajderima", koje obuhvata
usled rasplinutosti i rastegljivosti svojih ideala. Meu graantinom uvek ivi i veliki broj snanih i
divljih priroda. Na stepski vuk Hari tipian je primer za to. On se razvio kao individua daleko preko
granice koju moe da dostigne graanin. On, kome su poznate slasti meditacije, kao i mrane radosti
mrnje i samomrnje, on koji prezire zakon, vrlinu i common sense ipak je prinudni zatoenik
graantine i nije u stanju da joj umakne. I tako su se oko stvarne mase pravih graana nataloili
iroki slojevi ljudi, mnoge hiljade ivota i inteligencija, od kojih je svaki, dodue, ve osloboen
graantine i pozvan za ivot u bezuslovnom, ali od kojih je svaki nekim detinjastim oseanjima
vezan za graantinu i do izvesne mere zaraen njenim malaksalim ivotnim intenzitetom, pa ipak
nekako ostaje i dalje u njoj, ropski zavisan i obavezan da joj slui. Jer kod graantine osnovno
naelo velikana glasi obrnuto: Ko nije protiv mene, taj je za mene!
Ako u ovom smislu ispitamo duu Stepskog Vuka, tada nam se on prikazuje kao ovek kome je
zbog visokog stepena njegove individualnosti odreeno da ne bude graanin jer se svaka visoko
razvijena individualnost ustremljuje protiv sopstvenog Ja i naginje njegovom unitenju. Vidimo da je
on u sebi nosio jake nagone, kako sveca tako i razvratnika, ali usled izvesne slabosti i tromosti nije
mogao da uzme zalet u slobodni, divlji svemir, nego je ostao prikovan za teko materinsko sazvee

graantine. Ovakav je njegov poloaj u svetskom prostoru, ovakva je njegova vezanost. Veina
intelektualaca i najvei deo umetnika pripadaju istom tipu. Samo najsnaniji meu njima uspevaju da
probiju atmosferu graanske zemlje i da stignu u kosmiki svet, ostali se mire sa sudbinom ili
sklapaju kompromise, preziru graantinu, a ipak joj pripadaju, jaaju je i veliaju, jer na kraju ipak
moraju da je prihvate da bi mogli da ive. Za ove bezbrojne egzistencije to ne predstavlja tragediju,
ali svakako krupnu nezgodu i zlu kob, u ijem se paklu njihovi talenti ispeku i postanu plodni. Mali
broj onih koji se otmu nalazi put u bezuslovnost i propada na nain dostojan divljenja. To su oni
tragikom obeleeni, ali njih nema mnogo. A ostalima, onima koji su ostali vezani, ijem talentu
graantina esto odaje veliko priznanje, otvoreno je tree carstvo, jedan imaginarni, ali suvereni
svet, a to je humor. Nemirnim stepskim vucima, tim stvorenjima koja neprekidno i strahovito pate,
njima kojima je uskraena tragika, kao i sila potrebna za prodor u zvezdani svemir, njima koji
oseaju da su pozvani za bezuslovno, a ipak ne mogu da ive u njemu, njima se prua pomirljiv izlaz
u humor, ako je njihov duh usled patnji postao dovoljno snaan i elastian. Humor uvek ostaje na neki
nain graanski, iako je pravi tip graanina nesposoban da ga shvati. U imaginarnoj sferi humora
ostvaruje se zamreni, mnogostruki ideal svih stepskih vukova: tu je moguno zauzeti stav
odobravanja ne samo prema svecu nego i prema razvratniku, tu ne samo da se savijaju polovi jedan
prema drugome nego se u ovakav stav odobravanja ukljuuje i graanin. Onome koji je sumanuto
opsednut bogom moguno je da zauzme stav odobravanja i prema zloincu, a isto tako i obrnuto, ali
njima obojici i svim ostalim ljudima bezuslovnosti nemoguno je da odobravaju jo i onu neutralnu,
mlaku sredinu: graantinu. Jedino humor, taj vidni izum onih kojima je prepreen put ka onom
najviem za ta su pozvani, taj izum onih skoro traginih, najdarovitijih nesrenika, jedino humor
(moda najudnije i najgenijalnije dostignue oveanstva) izvrava i ono nemogue, naime, spaja i
sjedinjuje sve oblasti ljudskog bia u zracima svojih prizmi. iveti u svetu kao da to i nije svet,
potovati zakon a stajati iznad njega, posedovati kao da se ne poseduje, odrei se kao da to nije
odricanje sve ove omiljene i esto formulisane zahteve visoke ivotne mudrosti moe da ostvaruje
jedino humor.
Pa ako bi u zaguljivom haosu svoga pakla Stepski Vuk, koji za to ima dovoljno dara i sklonosti,
ipak uspeo da skuva i iscedi iz sebe ovaj arobni napitak, bio bi spasen. Za to mu jo mnogo tota
nedostaje, ali mogunosti i nada postoje. Ko ga voli, ko osea s njim, neka mu poeli ovaj spas. On
bi, dodue, zauvek ostao u graantini, ali bi njegove patnje bile snoljive i plodne. Njegov odnos
prema graanskom svetu, kako u ljubavi, tako i u mrnji, izgubio bi svoju sentimentalnost, a njegova
vezanost za ovaj svet prestala bi da ga mui bez prestanka kao neka sramota.
Da bi to postigao, ili da bi se na kraju ipak osmelio za skok u svemir, trebalo bi da se takav
Stepski Vuk jednom suoi sa samim sobom, morao bi da duboko sagleda haos u sopstvenoj dui i da
postane potpuno svestan samoga sebe. Tada bi mu se otkrila cela njegova sumnjiva egzistencija u
svoj svojoj nepromenljivosti, i ubudue bi mu bilo sasvim nemoguno da iz pakla svojih nagona uvek
ponovo prebegne u sentimentalno-filozofske utehe, a odatle u lepu opijenost svog vujeg bia.
ovek i vuk bili bi prinueni da upoznaju jedan drugoga bez maski oseanja koje izobliavaju, pa bi
morali nagi da se pogledaju u oi. Tada bi se ili sudarili i razili se zauvek, tako da vie ne bi bilo
Stepskog Vuka, ili bi njih dvojica, pred raanjem svetlosti humora, sklopili brak iz razuma.
Moda e Hari jednog dana dospeti do te poslednje mogunosti. Moda e jednoga dana nauiti
kako da upozna sebe, bilo na taj nain to e dobiti u ruku nae ogledalce, bilo to e susresti
besmrtnike, ili to e u naem maginom pozoritu nai ono to je potrebno za osloboenje njegove
zaputene due. ekaju ga hiljade takvih mogunosti, koje njegova sudbina neodoljivo privlai; svi
ljudi koji stoje po strani od graanstva ive u atmosferi ovih maginih mogunosti. Dovoljna je

najneznatnija sitnica pa da sine munja.

Meutim, sve je ovo Stepskom Vuku dobro poznato, iako nikada nije imao pred oima ovu crticu
svoje unutranje biografije. On nasluuje svoj poloaj u zgradi sveta, nasluuje i poznaje besmrtnike,
nasluuje mogunost da sretne samoga sebe i plai je se, on zna za postojanje onog ogledala, u koje
bi neophodno morao da pogleda, a besmrtno se plai da baci taj pogled.
Na kraju nae studije preostaje nam da raskrstimo i sa poslednjom fikcijom, sa jednom naelnom
obmanom. Sva objanjenja, celokupna psihologija, svi pokuaji razumevanja iziskuju pomona
sredstva, teorije, mitologije, lai; poteni autor ne bi smeo propustiti da na kraju svog prikaza, po
mogustvu, raskrsti sa ovim laima. Ako kaem gore ili dole", time ve tvrdim neto to iziskuje
objanjenje, jer gore i dole postoji samo u mislima, samo u apstrakciji. Svemir ne zna za gore" i
dole".
Prema tome stepski vuk je, ukratko reeno, samo fikcija. Ako se Hari osea kao neka vrsta
oveka-vuka i smatra da se sastoji od dva neprijateljska i suprotna bia, onda to predstavlja samo
neki mit uproavanja. Hari uopte nije ovek-vuk, i ako smo prividno i ne ispitujui prihvatili tu la
koju je sam izmislio i u koju veruje, ako smo pokuali da ga posmatramo i da ga protumaimo kao
dvostruko bie, kao stepskog vuka, onda smo se, u nadi da emo ga lake razumeti, koristili
obmanom, koju emo sada ispraviti.
Podela na oveka i vuka, na nagon i duh, kojom Hari pokuava da razjasni svoj udes, veoma je
grubo uproavanje i nasilje nad istinom u prilog nekog prihvatljivog, ali pogrenog objanjenja
suprotnosti koje ovaj ovek nalazi u sebi i koje mu se ine kao izvor njegovih tekih patnji. Hari u
sebi nalazi oveka, to jest itav svet misli, oseanja, kulture, pripitomljene i sublimisane prirode, a
pored toga jo i vuka", to jest mrani svet nagona, divljatva, svireposti i nesublimisane, sirove
prirode. I pored ove na izgled tako jasne podele njegovog bia na dve sfere, koje su jedna prema
drugoj neprijateljski raspoloene, kadikad je doivljavao da se vuk i ovek za izvesno vreme, za koji
sreni trenutak, sloe. Kada bi Hari u svakom pojedinom trenutku svog ivota pokuavao da ustanovi
koliko ima oveka, a koliko vuka u svakom njegovom delu, u svakom oseanju, brzo bi doao u
nepriliku i cela ova njegova lepa teorija o vuku namah bi se raspala. Jer nijedan ovek, ni
najprimitivniji crnac, pa ni idiot, nisu tako uporno jednostavni da bi se njihovo bie moglo objasniti
pomou dva ili tri glavna elementa; a objanjenje tako vanredno diferenciranog oveka kao to je
Hari naivnom podelom na vuka i oveka pogotovu je potpuno beznadean i detinjast poduhvat. Hari
se ne sastoji od dva bia ve od stotine, od hiljade bia. Njegov se ivot ne klati izmeu dva pola,
kao to su nagon i duh, ili izmeu sveca i razvratnika, ve izmeu hiljadu i bezbroj suprotnih polova
(kao, uostalom, ivot svakog oveka).
to tako obrazovan i mudar ovek kao Hari moe sebe da smatra stepskim vukom, to veruje da
bogatu i sloenu tvorevinu svog ivota moe da obuhvati jednom tako prostom, grubom i primitivnom
formulom, ne treba da nas iznenadi. ovek nema veliku sposobnost miljenja, pa i najmudriji i
najobrazovaniji uvek vidi svet i sebe kroz prizmu veoma naivnih, uproavajuih i lanih formula
u prvom redu sebe samog! Jer svi ljudi, kako izgleda, imaju uroenu i nasilno izazvanu potrebu da
svoje Ja zamiljaju kao jedinstvenu celinu. Koliko god puta se pokazalo da je ovo zabluda, ona ipak i
dalje ivi. Sudija koji sedi nasuprot zloincu, gledajui mu u oi, i koji za trenutak uje kako ubica
govori njegovim (sudijinim) glasom, a sve pobude, sposobnosti i mogunosti ubice nalazi i u svojoj
dui, ipak se ve idueg trenutka ponovo pretvara u jedinku, postaje sudija, ponovo se vraa u ljusku
svog uobraenog Ja, izvrava svoju dunost i osuuje ubicu na smrt. A kada naroito obdarene
ljudske due nenog sastava ponu da nasluuju svoju mnogostrukost, kada, kao svi geniji, probiju
zabludu o celini svoje linosti, pa sebe osete sloenim iz vie delova, kao kakav snop od mnogih Ja,

tada je dovoljno da to samo izjave, pa da ih veina zatvori pozivajui nauku u pomo, a ova opet
konstatuje izofreniju i spreava da oveanstvo iz usta ovih nesrenika uje uzvik istine. Ali zato
gubiti rei, zato izgovarati neto to je svakome ko misli samo po sebi razumljivo, ali to nije obiaj
da se iskae. Ako ve jedan ovek pristupa proirenju uobraene celine svog Ja u dvostruko bie,
onda je bezmalo genije, ili, u svakom sluaju, redak i zanimljiv izuzetak. U stvari nijedno Ja, pa ni
najnaivnije, nije celina, ve mnogostruk svet, zvezdano nebo u malom, haos oblika, koji se sastoji od
stepena i stanja, od nasleenog i od raznih mogunosti. to se svaki pojedinac trudi da ovaj haos
posmatra kao celinu i to o svome Ja govori kao da je to jednostavna, vrsto oblikovana, jasno
obeleena pojava ta kod svih ljudi (pa i najveih) uobiajena obmana verovatno je neka
potreba, neki zahtev ivota, kao to su disanje i uzimanje hrane.
Obmana poiva na jednostavnom prenoenju. Telesno svaki ovek sainjava celinu, duhovno
nikada. I u pesnitvu, ak i najistananijem, uvek su u pitanju prividno cele, prividno jedinstvene
linosti. Od dosadanjeg pesnitva strunjaci i poznavaoci najvie cene dramu, i s pravom, jer ona
prua (ili bi mogla da prui) najvee mogunosti za prikazivanje sopstvenog Ja u svoj svojoj
mnogostrukosti kad tome ne bi protivreio prividan izgled, po kome nam se svaka pojedinana
linost jedne drame nepobitno prikazuje u istom, jedinstvenom, odvojenom telu, odvodei nas u
zabludu ba ovom svojom jedinstvenou. Naivna estetika najvie ceni takozvanu karakternu dramu, u
kojoj svaki lik nastupa jasno ocrtan i jedinstven. Tek izdaleka i postepeno nasluuju pojedinci da je
to moda jeftina i povrna estetika, da smo u zabludi, da greimo ako na nae velike dramatiare
primenjujemo velianstvene, ali ne prirodne, ve samo nametnute pojmove lepote kakva se ceni jo iz
antikog doba, dramatiare koji su, polazei uvek od vidljivog tela, u stvari i stvorili fikciju o
sopstvenom Ja, o jedinstvenoj linosti. U pesnitvu stare Indije ovaj pojam je sasvim nepoznat, junaci
indijskih epova nisu junaci, ve klupad linosti i niz inkarnacija. U naem modernom svetu,
meutim, postoje pesnika dela u kojima autor, verovatno ne sasvim svesno, pokuava da nam iza
vela komedije linosti i karaktera prikae mnogostrukost due. Onaj ko hoe da to vidi, mora se
odluiti da linosti ovakvog dela ne posmatra kao pojedina bia, ve kao delove, kao strane, kao
razliite aspekte jednog vieg jedinstva (makar i due samog pesnika). Ko Fausta bude posmatrao na
ovaj nain, za toga e se od Fausta, Mefista, Vagnera i svih ostalih stvoriti jedna celina, jedan nadlik,
i tek u toj vioj celini, a ne u pojedinim likovima, nazree neto od prave prirode due. Kada Faust
izgovara izreku, uvenu meu uiteljima, koju filistri izgovaraju sa jezom a koja glasi: Dve due se,
ah, kriju u mojim grudima! tada zaboravlja na Mefista i mnotvo drugih dua koje se takoe
nalaze u njegovim grudima. I na Stepski Vuk veruje da u sebi nosi dve due (vuka i oveka) i ve mu
je od toga prilino tesno u grudima. Grudi i telo uvek predstavljaju celinu, ali dua u njima nema dve
ili pet, ve bezbroj. ovek je lukovica sastavljena od stotinu ljuski, tkanina od mnogih niti. To su
tano znali i shvatili stari azijski narodi, i izumeli su tanu tehniku budistikog jogija, naime
raskrinkavanje zablude o linosti. Vesela je i mnogostruka igra oveanstva: Indusi su se hiljadu
godina trudili da razotkriju zabludu, a Zapad je uloio isto toliko truda da je podupre i osnai.
Ako s tog gledita posmatramo Stepskog Vuka, postae nam jasno zato je toliko patio zbog svoga
smenog dvojstva. I on je, kao Faust, mislio da su dve due mnogo za jedne grudi i da ih moraju
rastrgnuti. Naprotiv, dve due su malo, i Hari vri strano nasilje nad svojom jadnom duom kada
pokuava da je shvati u jednoj tako primitivnoj slici. Iako je Hari visokoobrazovan ovek, ipak
postupa kao kakav divljak koji ume da broji samo do dva. Jedan deo sebe naziva ovekom, a drugi
vukom i smatra da je time doao do kraja i da se iscrpao. U oveka trpa sve to je u njemu umno;
uzvieno i kultivisano, a u vuka sve to je nagonsko, divlje i haotino. Ali u ivotu stvari ne teku tako
jednostavno i grubo kao u naem bednom, idiotskom jeziku, i Hari dvostruko lae sebe ako

primenjuje divljaku metodu sa vukom. Bojimo se da Hari ubraja u oveka" itave pokrajine svoje
due koje jo ni izdaleka nisu oveje, a izvesna svojstva svoga bia rauna kao vuja iako su ona
daleko prevazila vuka.
Kao svi ljudi uopte, i Hari veruje da vrlo dobro zna da je ovek, pa ipak pojma nema o njemu,
iako to prilino esto nasluuje u snovima i drugim podsvesnim stanjima, koja se teko mogu
kontrolisati. Neka ne zaboravi te slutnje, neka ih to vie prihvata! ovek nije vrsto i trajno
uoblienje (to je bio ideal antike i pored suprotnih nasluivanja njihovih mudraca), ve je pre
pokuaj i prelaz, dakle, nita drugo nego uzani i opasni most izmeu prirode i duha. Prema duhu,
prema bogu, goni ga unutranja predodreenost prema prirodi, prema majci, vue ga topla enja:
izmeu ove dve sile plaljivo se leluja njegov ivot. Ono to ljudi podrazumevaju pod pojmom
ovek uvek je samo prolazna, graanska nagodba. Ova konvencija otklanja i zabranjuje izvesne
grube zahteve nagona; deli svesti, morala, ubijanje ivotinjskog u sebi i neto malo duha ne samo da
je dozvoljeno ve se i trai. Prema ovoj konvenciji ovek je, kao svaki graanski ideal, samo
kompromis, plaljiv i naivno-lukav pokuaj da se podvali opakoj pramajci prirodi, dosadnom praocu
duhu i njihovim zahtevima, i on treba da boravi u mlakoj sredini izmeu njih. Zato graanin doputa i
podnosi ono to naziva linou, ali ujedno izruuje linost molohu dravi i bez prestanka
izaziva razdor izmeu njih. Zato graanin danas spaljuje na lomai jeretika i vea kao zloinca onoga
kome e prekosutra postaviti spomenik.
Da ovek nije neto ve stvoreno, ve da je zahtev duha, daleka, sa enjom a i strepnjom
oekivana mogunost, i da put donde prevaljuju uvek, u malim etapama i u uasnim mukama i
ekstazama, ba oni retki pojedinci kojima se danas priprema gubilite a sutra spomenik ta slutnja
ivi i u Stepskom Vuku. Ali ono to on, nasuprot vuku, naziva u sebi ovekom" obino nije nita
drugo nego ba onaj osrednji ovek graanske konvencije. Put ka pravom oveku, ka besmrtnom,
Hari tano nasluuje, katkada usteui se, i polazi njime, ali to plaa tekim patnjama i bolnom
usamljenou. No, da potvruje onaj najvii zahtev i da stremi ka njemu zahtev duha da postane
istinski ovek, da poe jedinim, uasnim putem ka besmrtnosti toga se plai iz dubine due. On
tano osea da to vodi jo veim patnjama, vodi do progona, do krajnjeg odricanja, moda i do
gubilita pa iako na kraju toga puta stoji kao mamac besmrtnost, ipak nije voljan da prepatd sve
ove patnje i da umre na jedan od ovih naina. Iako je svestan vie nego graanin zato se postaje
ovek, ipak zatvara oi i nee da zna da su oajnika vezanost za sopstveno Ja i oajniki strah od
umiranja najsigurniji putevi u venu smrt, a da onaj koji je u stanju da umre, da odbaci telo, da svoje
Ja za venost preda meni postaje besmrtan. Iako oboava svoje ljubimce meu besmrtnicima,
recimo Mocarta, u krajnjoj liniji ga, ipak, i dalje posmatra oima graanina, i spreman je da
savrenstvo Mocartovo objanjava, kao kakav uitelj u koli, samo njegovim izuzetnim talentom, a ne
veliinom njegove samopredaje i spremnou da pati, njegovom ravnodunou prema idealima
graantine i podnoenjem one krajnje usamljenosti koja oko paenika, oko bia koje postaje ovek,
itavu graansku atmosferu proreuje, te ona biva kao ledeni etar svemira, ne onom usamljenou u
vrtu Getsimanskom.
Pa ipak je na Stepski Vuk otkrio u sebi faustovsku dvojnost, pronaao je da u jedinstvenom telu
nema jedinstvene due, da se jedinstvenost, u najboljem sluaju, poima na dugom putu hodoaa,
kao ideal ove harmonije. On bi eleo ili da savlada vuka u sebi i da postane potpun ovek, ili da se
odrekne oveka i da bar kao vuk ivi jedinstvenim i nerastrzanim ivotom. Verovatno da nikada nije
posmatrao pravog vuka, jer moda bi tada video da ni ivotinje nemaju jedinstvenu duu, da i one u
svom lepom, vitkom telu kriju mnogostruka stremljenja i stanja, da i vuk u sebi nosi duboke ponore,
da i vuk pati. Ali sa onim Natrag prirodi! ovek uvek poe bolnom i beznadenom stranputicom.

Hari nikada vie ne moe da postane sasvim vuk, a kada bi to i postao, video bi da vuk takoe nije
neto jednostavno i iskonsko, ve mnogostruko i sloeno. I vuk ima dve, pa i vie dua u svojim
vujim grudima, i onaj koji eli da postane vuk pada u istu greku zaboravnosti kao ovek sa onom
pesmom: ,,Oh, blaen je onaj ko je jo dete! Simpatini, ali sentimentalni ovek koji peva pesmu o
blaenom detetu takoe bi eleo da se vrati prirodi, ednosti i prvobitnom stanju, a sasvim je
zaboravio da deca nipoto nisu blaena, da su sposobna da oseaju mnoge sukobe, rastrzanosti i
patnju.
Nijedan od puteva ne vodi unazad, ni ka vuku ni ka detetu. Na poetku svega ne nalaze se nevinost
i bezazlenost; sve to je stvoreno, i ono na izgled najjednostavnije, ve je greno, ve je
mnogostruko, ve je baeno u prljavu reku postanka i nikada, nikada vie ne moe da pliva uzvodno.
Put u nevinost, u nestvoreno, put ka bogu ne vodi natrag, ve napred, ne ka vuku ili detetu, ve sve
dublje u greh, sve dalje na putu da se postane ovek. Ni samoubistvo, jadni Stepski Vue, nee ti u
stvari pomoi, mora da poe duim, tegobnijim i munijim putem da postane ovek, morae da
svoju dvostrukost umnogostrui, a svoju sloenost uini jo mnogo sloenijom. Umesto da suava
svoj svet, da uproava svoju duu, sve vei e deo sveta, pa najzad i itav svet, primiti u svoju
bolno proirenu duu, da bi moda jednom, na kraju, naao spokojstvo. Ovim putem je poao Buda i
svi veliki ljudi, neki od njih svesno a neki nesvesno, koliko je ko uspeo u smelom poduhvatu. Svako
roenje znai rastanak sa svemirom, znai ograniavanje, odvajanje od boga, znai bolno ponovno
postajanje. Vratiti se u svemir, ponititi patniko postojanje, postati bog, znai: proiriti svoju duu
da bi mogla ponovo da obuhvati svemir.
Ovde nije re o oveku kakvog ga zna kola, nacionalna ekonomija i statistika, nije re o ljudima
koji u milionima trkaraju ulicama i koji ne predstavljaju nita drugo nego pesak na morskom alu ili
rasprene kapljice pri udaranju talasa; nekoliko miliona ne igraju vie nikakvu ulogu, oni su samo
materijal i nita vie. Ne, mi ovde govorimo o oveku u viem smislu, o cilju dugog puta na kome se
postaje ovek, o kraljevskom oveku, o besmrtnima. Genije nije tako redak kao to se obino misli,
a, razume se, ni tako est kao to to tvrdi istorija knjievnosti, svetska istorija ili, najzad, i novine.
Stepski vuk Hari, kako nam se ini, bio bi dovoljno genijalan za smeo poduhvat da postane ovek,
umesto to se pri svakoj tekoi saaljivo izgovara svojim glupim stepskim vukom".
injenica da se ljudi koji imaju takvih mogunosti pomau stepskim vucima" i ah! dvema
duama", kao i injenica da esto oseaju onu kukaviku ljubav prema graantini jeste neto to
veoma iznenauje, a i rastuuje. ovek koji je sposoban da shvati Budu, ovek koji nasluuje nebesa
i ponore oveanstva ne bi trebalo da ivi u svetu u kome vladaju common sense, demokrati ja i
graansko obrazovanje. On u njemu ivi samo iz kukaviluka, i ako ga njegove dimenzije sputavaju,
ako mu je graanska soba odvie tesna, svu krivicu za to baca na vuka" i nee da shvati da je za
sada vuk njegov najbolji deo. Sve divlje u sebi naziva vukom i osea to kao ravo, opasno i kao neku
vrstu straila za graane meutim on, koji veru je da je umetnik, da ima prefinjena ula, nije u
stanju da vidi da osim vuka i iza vuka u njemu ivi i mnogo ta drugo, da nije sve vuk to ujeda, da se
tu nalaze jo i lisica, zmaj, tigar, majmun i rajska ptica. On ne vidi da je itav ovaj svet, itav rajski
vrt ljupkih i stranih, velikih i malih, snanih i nenih oblika zarobljen i pritisnut priom o vuku, kao
to je pravi ovek u njemu zarobljen i pritisnut nazovi ovekom, graaninom.
Predstavimo sebi vrt sa stotinama vrsta drvea, hiljadama cvetova, stotinama vrsta voa i raznih
trava. Ako vrtlar ovoga vrta ne zna ni za kakvu drugu botaniku razliku osim da se jedno moe jesti,
a drugo da je korov, onda nee znati ta da radi sa tri etvrtine svog vrta, pa e iupati
najarobnije cvee, isei najplemenitije drvee, ili e ga mrzeti i gledati popreko. Tako isto postupa
i Stepski Vuk sa hiljadama cvetova svoje due. to ne ulazi u rubriku ovek" ili rubriku vuk, to i

ne vidi. A ta sve ne ubraja u oveka"! Sve kukaviko, majmunsko, sve glupo i sitniarsko, ako nije
ba vuja osobina, ubraja u oveka", kao to sve snano i plemenito pripisuje vuku", i to samo zato
to jo nije uspeo da zagospodari njime.
Opratamo se od Harija, ostavljamo ga da sam ide dalje svojim putem. Da se ve nalazi meu
besmrtnicima, kako bi iznenaeno posmatrao ovo tumaranje, ovaj divlji, krivudavi put, i kako bi se
ovakvom stepskom vuku nasmeio bodro, prekomo, saaljivo i podsmeljivo!

Kada sam ovo proitao do kraja, palo mi je na pamet da sam jednom nou, pre nekoliko nedelja,
zapisao malo neobinu pesmu, koja takoe govori o stepskom vuku. Potraio sam je meu gomilama
hartije na mom pretrpanom pisaem stolu, naao i poeo da je itam:
Ja stepski vuk jurim i jurim
zavejanim svetom surim, sa breze
gavran tu i tamo prne,
al nigde zeca, nigde srne!
A ja srne toliko volim,
da mi je da sad sretnem koju!
Niega lepeg no kad je skolim
i pokaem joj eljust svoju.
Tako bih dobar sa njom bio,
sav bih se zario u njen nean but,
svetlu joj krv bih pio,
pio, pa zavijajui produio put.
Bar da je negde kakav mali
zec, da me slatkim mesom zgreje!
Ah, zar uteklo od mene sve je
to ivot moe malo da razgali?
Odavno mi je umrla enka,
olinjao i sed mi je rep,
a ja jurim kroz no kao senka,
jurim i sanjam, poluslep,
kako srne i zeeve vijam,
sluam gde vetar granjem zavija,
snegom tolim suvoga grla plam
i nosim duu da je avolu dam[4]
Sada sam, eto, u rukama imao dve slike o sebi: jedna je bila autoportret u rogobatnim stihovima,
tuan i pun strepnje kao i ja sam, druga, naslikana neto hladnije i na izgled s velikom objektivnou,
od nekoga sa strane, ko je posmatrao spolja i s visine, napisana od nekog ko je znao vie, a opet i
manje od mene. I ove dve slike zajedno, moje setno, unezvereno lice i mudra studija iz nepoznate
ruke, obe mi zadadoe bol, obe su bile u pravu, obe su mi otvoreno prikazivale moju neutenu
egzistenciju, obe su jasno pokazivale koliko je nepodnoljivo i neodrivo moje stanje. Stepski Vuk je
morao da umre, da sopstvenom rukom okona svoje omrznuto bitisanje ili, rastopljen na samrtnoj
vatri obnovljenog samoposmatranja, da se izmeni, da dere svoju masku i postane novo Ja. Oh, ovaj
postupak nije za mene bio ni nov ni nepoznat, znao sam ga i doivljavao vie puta, uvek u vreme
najveeg oajanja. Svaki put kad se to deavalo, to me je potresalo do dna due, moje tadanje Ja
razbijalo se u paramparad, svaki put bi ga mrane snage prodrmale i unitile i svaki put bi se
izgubio po jedan negovani, naroito voljeni deo moga ivota, izneverivi me. Jednom prilikom sam
izgubio svoj graanski glas i imetak, te sam se morao navii da se odriem potovanja onih koji su
dotle skidali eir preda mnom. Drugom prilikom je preko noi razoren moj porodini ivot, moja
duevno obolela ena oterala me je iz kue i udobnog ivota, ljubav i poverenje pretvorili su se
odjednom u mrnju i borbu na ivot i smrt. Saaljivo i s prezrenjem gledali su susedi za mnom. Tada

je poela moja usamljenost. I opet posle nekoliko godina, posle tekih i gorkih godina, poto sam u
najstrooj samoi i tegobnom vladanju sobom izgradio sebi nov asketski duhovni ivot i ideal, i
postigao izvesno spokoj stvo i visinu ivota, predajui se apstraktnim vebama misli i strogo
regulisanim meditacijama, sruila se i ova nova ivotna forma, izgubivi odjednom svoj plemeniti i
uzvieni smisao. Ponovo sam proao svet putujui burno i naporno, nagomilale su se nove patnje i
novi gresi. I svaki put je svlaenju jedne maske, ruenju jednog ideala prethodila ona jeziva praznina
i tiina, ono samrtno titanje, ona usamljenost i kidan je veza sa svetom, onaj prazni, pusti pakao
oajanja, lien svake ljubavi, kroz koji sam tada opet morao da proem.
Prilikom svakog ovakvog potresa u ivotu stekao bih poneto, to ne mogu da poreknem, malo
slobode, neto duha i dubine, ali i usamljenost, nerazumevanje sveta i hladnou. Sa graanskog
stanovita, moj ivot je od jednog do drugog takvog potresa bio u stalnom padu, predstavljao je sve
vee udaljavanje od normalnog, dozvoljenog i zdravog. Tokom godina ostao sam bez zanimanja, bez
porodice i domovine, naao sam se van svih socijalnih grupa, niko me nije voleo, mnogima sam bio
sumnjiv, bio sam u stalnom ogorenom sukobu sa javnim mnjenjem i moralom, pa iako sam iveo u
graanskim okvirima, po svojim oseanjima i mislima bio sam u tom svetu tuinac. Religija,
otadbina, porodica i drava nisu za mene imale nikakve vrednosti i nimalo me se vie nisu ticale,
gadilo mi se od samoisticanja nauke, raznih esnafa i umetnosti. Moji pogledi, moj ukus, ceo moj
misaoni svet, kojima sam nekada, kao darovit i omiljen ovek blistao, sada su bili zaputeni,
podivljali i ljudima sumnjivi. Ako sam moda prilikom svojih toliko bolnih preobraaja i stekao
neto nevidljivo i neocenjivo ipak sam to morao skupo platiti, i svaki put bi moj ivot postao tei,
suroviji, usamljeniji i ugroeniji. Odista, nisam imao razloga da produim tim putem, koji me je
vodio u sve razreeniji vazduh, slian onom dimu u Nieovoj pesmi o jeseni.
Oh, da, bili su mi poznati doivljaji i mene to ih je sudbina namenila onoj svojoj deci koja joj
zadaju najvie briga, svojoj najodabranijoj deci; bili su mi poznati isuvie dobro. Bili su mi poznati
kao to su lovcu, astoljubivom, ali bez plena, poznate sve etape njegovih lovakih pohoda, kao to
su starom igrau na berzi poznate sve etape pekulacije, dobijanja, nesigurnosti, promenljivosti i
bankrota. Da li sam odista morao ponovo da preivim sve to? Svu muku, sav smueni jad, uvianje
niskosti i bezvrednosti sopstvenog Ja, svu onu uasnu bojazan da u podlei i strah od smrti? Zar nije
bilo mudrije i jednostavnije spreiti ponavljanje tolikih patnji i izgubiti se? Svakako da je to bilo
jednostavnije i mudrije. Pa bez obzira da li je onako kao to pie o samoubicama" u knjiici o
Stepskom Vuku ili drukije, niko mi nije mogao uskratiti zadovoljstvo da pomou plina, noa za
brijanje ili revolvera utedim sebi obnavljanje jednog procesa ije sam gorke patnje odista ve esto
i duboko iskusio. Ne, do sto avola, nije bilo sile na svetu koja je mogla zatraiti od mene da se
ponovo susretnem sa svojom grozom od smrti i ponovo preivim preobraenje i reinkarnaciju, iji
cilj i zavretak nisu spokojstvo i mir, ve uvek samounitenje, uvek novo oblikovanje svoga Ja! Neka
je samoubistvo i glupo, kukaviko i otrcano, neka je ono i neslavni i sramni izlaz za sluaj nude
svaki, pa i najprezreniji izlaz iz ovog mlina patnji je dobro doao, jer ovde vie nema mesta
izigravanju plemenitosti i heroizma, ovde sam jednostavno primoran da biram izmeu trenutnog bola
i neizrecive, estoke, beskrajne patnje. U svom tegobnom i ludom ivotu bio sam dovoljno esto
plemeniti Don Kihot, pretpostavljajui ast prijatnosti i birajui pre heroizam nego razumnost. Ali
dosta o tome!
Jutro se ve pomaljalo iza okeana, olovno, prokleto jutro zimskog dana, kada sam najzad legao u
postelju, ponevi sobom svoju odluku. Ali pri samom kraju, na samom rubu svesti pre sna, za trenutak
blesnu preda mnom onaj udni odeljak u knjiici o Stepskom Vuku u kome se govori o besmrtnima, a
na njega se odjednom nadoveza seanje da sam se ponekad, eto, jo nedavno, oseao toliko blizak

besmrtnima, da sam u jednom taktu starinske muzike iskusio svu njihovu hladnu, jasnu mudrost, koja
se tako neumoljivo smeila. Iskrslo je to preda mnom, zablistalo i ugasilo se, a san se spustio na moje
elo, teak kao planina.
Probudivi se oko podne, ubrzo sam u sebi ponovo osetio preienu situaciju; knjiica je leala
na nonom ormaniu, zajedno sa mojom pesmom, a odluka, roena iz pometnje mog najnovijeg
ivota, posmatrala me je ljubazno i uzdrljivo, prosto se preko noi zaoblila i uvrstila. Nepotrebno
je bilo uriti, odluka da poem u smrt nije bila ud jednog trenutka, ve zreo, izdrljiv plod, koji je
sporo rastao i oteao, tiho se ljuljajui na vetru sudbine, iji e ga idui udar oboriti.
U svojoj putnoj apoteci imao sam odlino sredstvo za umirenje bolova, neki naroito jak opijumski
preparat koji sam retko uzimao i esto ga se mesecima odricao. Ovo teko opojno sredstvo uzimao
sam samo kada bi me telesni bolovi neizdrljivo muili. Na alost, ono nije bilo pogodno za
izvrenje samoubistva, to sam pre nekoliko godina iskuao. Tada sam, u vreme kada sam opet bio
obuzet oajanjem, progutao prilinu koliinu, dovoljnu da ubije estoricu ljudi, ali me ona ipak nije
ubila. Zaspao sam, dodue, i nekoliko asova leao u potpunoj obamrlosti, ali su me zatim, na moje
najvee razoarenje, gotovo razbudili estoki grevi u stomaku. Povratio sam sav otrov jo u
polusvesti i ponovo zaspao, da bih se konano probudio sutradan u podne, strahovito otrenjen,
izgorela i prazna mozga i ne seajui se skoro niega. Osim to sam jedno vreme patio od nesanice i
neugodnih bolova u stomaku, nisam vie oseao nikako dejstvo otrova.
Ovo sredstvo, dakle, nije moglo doi u obzir; zato sam sada svojoj odluci dao sledei oblik: im
budem dospeo dotle da se moram posluiti ovim opijumskim preparatom, neka mi bude dozvoljeno
da umesto tog kratkog spasa posrem trajni, smrt, i to sigurnu, pouzdanu smrt, metkom ili noem za
brijanje. Time je moj poloaj postao jasan ekanje do pedesetog roendana, prema aljivom
receptu knjiice o Stepskom Vuku, uinilo mi se odvie dug rok, jer je do toga trebalo da prou jo
dve godine. No, bilo to posle godinu, mesec dana ili i sutra vrata su mi bila otvorena.
Ne bih mogao tvrditi da je odluka" znatno izmenila moj ivot. Zahvaljujui njoj, postao sam malo
ravnoduni j i prema tegobama, malo bezbriniji pri upotrebi opijuma i vina, malo radoznaliji da
vidim dokle dopiru granice podnoljivog, i to je bilo sve. Jae su delovali na mene ostali doivljaji
one veeri. Kako tada sam jo uzimao da itam raspravu o Stepskom Vuku, as predano i sa
zahvalnou, kao da poznajem nevidljivog arobnjaka koji mudro upravlja mojom sudbinom, as sa
podsmehom i prezrenjem prema hladnoi rasprave, koja kao da uopte nije shvatila specifino
raspoloenje i napetost mog ivota. Ono to je bilo napisano o stepskim vucima i samoubicama bilo
je moda sasvim dobro i pametno, vailo je za izvesnu vrstu i tip ljudi, a bila je i duhovita
apstrakcija. Meutim, moja linost, moja stvarna dua, moja sopstvena, jedinstvena sudbina, ini mi
se, ipak nisu mogli da se uhvate u tako grubu mreu.
Ali vie od svega ostalog zanimala me je ona halucinacija ili vizija na crkvenom zidu, objava onih
titravih svetlosnih slova koja su toliko obeavala, a koja su se podudarala sa nagovetajima rasprave.
Mnogo mi je tu obeano, glasovi onog tueg sveta silno su podstakli moju radoznalost, te sam esto
satima duboko razmiljao o tome. I sve jasnije su se javljale u meni opomene onog natpisa: Nije za
svakog!" i Samo za luake!" Trebalo je, dakle, da budem lud i veoma udaljen od svakoga" da bi ti
glasovi doprli do mene i da bi mi oni svetovi govorili. Boe moj, ta zar nisam bio dovoljno udaljen
od svaijeg ivota, od postojanja i mentaliteta normalnih ljudi, zar nisam ve odavno bio dovoljno
izdvojen i lud? Pa ipak sam u dubini due veoma dobro shvatio onaj doziv, shvatio i poziv da budem
lud, da odbacim razum, unutranje prepreke i graantinu, i predam se nabujalom svetu due i mate,
u kome ne postoje zakoni. Jednoga dana, poto sam po ulicama i trgovinama opet uzaludno tragao za
ovekom koji je nosio plakat na motki i poto sam se, vrebajui bez prestanka, prounjao pored zida

sa nevidljivom kapijom, sreo sam u Martinovom predgrau pratnju. Dok sam posmatrao lica
oaloenih, koji su kaskali za kolima sa sandukom, pomislio sam: Ima li u ovom gradu, ili na svetu,
oveka ija bi smrt za mene bila gubitak? I ima li oveka kome bi moja smrt neto znaila? Ali da, tu
je bila Erika, moja dragana: meutim, mi smo ve odavno iveli u nekoj labavoj vezi, i retko kad
bismo se videli a da se ne posvaamo. Trenutno mi nije bilo poznato ak ni mesto njenog boravka.
Ona mi je povremeno dolazila, ili bih ja otputovao k njoj, a kako smo oboje bili usamljeni i teki
ljudi, nekako po dui i bolesti due srodni, to je, uprkos svemu, i dalje postojala izvesna veza izmeu
nas. Ali zar ona ne bi moda odahnula i osetila olakanje kada bi saznala za moju smrt? Nisam to
mogao da znam, a nisam znao ni koliko su pouzdana moja sopstvena oseanja. Treba iveti u
normalnom, u mogunom da bi se neto znalo o tim stvarima.
Za to vreme ja sam se prikljuio pratnji, pokoravajui se nekoj svojoj udi, pa sam za
oaloenima kaskao do groblja, jednog modernog, cementiranog patent-groblja sa krematorijumom i
svim ostalim ujdurmama. Ali naeg mrtvaca nisu spaljivali, nego su mu sanduk istovarili pred
skromnom rakom, i ja sam posmatrao kako svetenici i ostali leinari, nametenici nekog pogrebnog
zavoda, koji su se prividno starali da sve bude veoma sveano i tuno, obavljaju svoj posao.
U svom pretvaranju, zbunjeni i lani toliko su se naprezali da su postali smeni; gledao sam kako
se na njima lepra crna, zvanina uniforma i kako se trude da kod oaloenog skupa izazovu
potrebno raspoloenje, da ovaj prikloni koleno pred velianstvenom smrti. Ali svaki trud je bio
uzaludan, niko nije plakao, svi su, izgleda, bili ravnoduni prema mrtvacu. Zato se niko nije dao
namamiti u pobono raspoloenje, i kada je svetenik oslovljavao skup sa draga hrianska
sabrao, piljila su sva ta zvanina lica trgovaca, pekara i njihovih ena sa grevitom ozbiljnou
preda se, zbunjena, pritvorna i bez ikakve druge elje osim da se ova neprijatna priredba to pre
zavri. Najzad se i zavrila, i dvojica hrianske sabrae koja su se nalazila u prvim redovima
stisnue govorniku ruku, obrisae na najblioj ivici travnjaka sa svojih cipela vlanu ilovau, u koju
su poloili svog mrtvaca, i lica im smesta opet postadoe obina i ljudska, a jedno od njih mi se
odjednom uini poznato bio je to, tako mi je izgledalo, ovek koji je onda nosio plakat i koji mi je
tutnuo u ruku onu knjiicu.
Istog trenutka kada sam poverovao da sam ga poznao on se okrenu, sagnu se i stade neto da barata
oko svojih crnih pantalona, koje pipavo podvrnu vie cipela, a zatim brzo potra, stisnuvi kiobran
pod miku. Pourih za njim, stigoh ga i klimnuh mu glavom, ali on me, izgleda, nije poznao.
Zar danas nema veernje zabave? upitah i pokuah da mu namignem kao to to ine oni koji su
upueni u zajedniku tajnu. Ali bilo je prolo ve mnogo vremena otkako se nisam bavio ovakvim
mimikim vebama, poto sam, s obzirom na svoj nain ivota, skoro zaboravio i da govorim; i sam
osetih da se samo glupo kreveljim.
Veernja zabava?" promrmlja ovek i pogleda me nekako udno, kao stranca. Idite kod ,Crnog
orla, ovee, ako oseate takvu potrebu.
Stvarno, vie nisam bio siguran da li je to zaista on. Poao sam dalje razoaran, nisam znao kuda
da idem, za mene vie nije bilo ni cilja, ni stremljenja, ni dunosti. ivot je imao strahovito gorak
ukus, oseao sam da gaenje koje ve odavno raste u meni dostie svoj vrhunac, oseao sam da me
ivot odbija i odbacuje. Razjaren, poleteo sam sivim gradom, uinilo mi se da sve zaudara na vlanu
zemlju i sahranu. Ne, kraj moga groba nee smeti da stoji nijedan od ovih leinara sa svojom
odedom i sentimentalno hrianskim amorenjem! Oh, ma kuda pogledao, ma kuda uputio svoje
misli, nigde nije bilo radosti, nigde odjeka za mene, nigde se nije osealo nita privlano, sve je
zaudaralo na trulu istroenost, na trulo poluzadovoljstvo, sve je bilo staro, uvelo, sivo, mlitavo i
iscrpeno. Boe moj, kako je to bilo moguno? Kako sam mogao dospeti dotle, ja krilati mladi,

pesnik, prijatelj muza, svetski putnik, vatreni idealista? Kako me je to snalo tako lagano i potajno,
kako je dolo do ove ukoenosti, ove mrnje prema sebi samom i ostalima, do zaguenosti svih
oseanja, do ove duboke, opake mrzovolje, do ogavnog pakla praznine i oajanja?
Prolazei pored biblioteke sreo sam mladog profesora sa kojim sam ranije povremeno razgovarao
i koga sam prilikom svog poslednjeg boravka u ovom gradu katkada ak poseivao i kod kue, da bih
razgovarao s njim o orijentalnoj mitologiji, grani nauke kojom sam se tada mnogo bavio. Naunik mi
je iao u susret, ukruen i kratko vid, i poznao me je tek kada sam skoro proao pored njega. Poleteo
je glavake prema meni, pozdravljajui se veoma srdano, a ja sam mu za to, u onako kukavnom
stanju, bio bezmalo zahvalan. On se obradovao, ivahnuo i podsetio me na pojedinosti naih
nekadanjih razgovora, ubeujui me da ima mnogo da zahvali mome podstreku i da je esto mislio
na mene; otada je retko imao prilike za tako uzbudljiva i iscrpna razlaganja sa kolegama. Upitao me
je otkada se nalazim u gradu (slagao sam ga: tek od pre nekoliko dana) i zato nisam navratio k
njemu. Pogledao sam utivom oveku u ueno, estito lice, nalazei da je ova scena u stvari smena,
ali sam ipak, kao izgladnelo pseto, uivao u mrvici topline, gutljaju ljubavi i zalogaju priznanja.
Stepski vuk Hari kezio se, dirnut, u isuenom drelu sakupljala mu se pljuvaka, a sentimentalnost mu
je i protiv volje savijala lea. Da, revnosno sam se trudio da se izvuem laima, rekao sam da se
nalazim ovde samo u prolazu, studija radi, i da se ne oseam najbolje, inae bih ga, razume se,
svakako posetio. A kada me je srdano pozvao da to vee provedem kod njega, prihvatio sam
zahvalno i zamolio ga da pozdravi svoju enu; za to vreme su me od silnog govora i osmehivanja
zaboleli obrazi, odviknuti od takvih napora. I dok sam ja, Hari Haler, stajao na ulici, iznenaen na
prepad i polaskan, utiv i revnostan, smeei se ljubaznom oveku u kratkovido lice, dotle je drugi
Hari stajao pored mene i takoe se kezio, kezio i mislio kakav sam ja to udan, aknut i neiskren
bratac, kada sam jo pre dva minuta besno iskrijetio zube na ceo ovaj prokleti svet, a sada, na prvi
poziv, na prvi bezazlen pozdrav jedne estite dobriine urno, dirnuto i preterano revnosno prihvatam
sve, valjajui se u ovo malo dobronamernosti, potovanja i ljubaznosti kao kakvo prase. Tako su oba
Harija, obojica veoma nesimpatine prilike, stajala pred utivim profesorom ismevajui jedan
drugoga, posmatrajui se uzajamno, pljujui jedan na drugog i, kao i obino u takvim prilikama,
ponovo jedan drugom postavie pitanje: da li je to jednostavno ljudska glupost ili slabost, opta
ljudska sudbina, ili su ovaj sentimentalni egoizam, ova beskarakternost, neistota i dvojnost oseanja
samo osobenost stepskih vukova? Ako je ta podlost bila opteljudska, e, onda se moje prezrenje
sveta moglo sruiti na njega novom snagom; ako je to bila samo moja lina slabost, onda je to bio
povod za orgiju samopreziranja.
Zbog razmirica dvojice Harija gotovo sam bio zaboravio na profesora. Odjednom mi je opet bio
na teretu i pohitao sam da ga se otarasim. Gledao sam dugo za njim, kako odmie ogolelom alejom
dobroudnim i malo smenim hodom idealiste i oveka koji jo veruje. U meni je besnela estoka
bitka, i dok sam mehaniki grio i opet ispruao ukoene prste u borbi sa potmulom kostoboljom,
morao sam priznati sebi da sam dopustio da me nadmudre, da sam sebi natovario na vrat poziv na
veeru u pola osam, zajedno sa obavezom na razne utivosti, uz nauno brbljanje i posmatranje tue
porodine sree. Otiao sam kui ljutit, pomeao konjak sa vodom, progutao uz to i svoje pilule
protiv kostobolje, legao na divan i pokuao da itam. Kada mi je polo za rukom da izvesno vreme
itam Sofijino putovanje od Memela do Saksonske, draesnu kupusaru iz osamnaestog veka,
odjednom se opet setih poziva, setih se da nisam obrijan i da bi trebalo da se obuem. Bog zna zato
sam to sebi udrobio! Dakle, Hari, ustani, sklopi knjigu, nasapunjaj se, zagrebi svoju bradu do krvi,
obuci se i uivaj u ljudima! I dok sam se sapunjao, mislio sam na prljavu jamu u ilovai na groblju, u
koju su danas na konopcima spustili nepoznatog, i na ukoena lica hrianske sabrae koja su se

dosaivala, ali nisam bio u stanju ak ni da se smejem. Tamo je bio svretak, tako mi se inilo, u
onoj prljavoj jami u ilovai, uz glupe, zbunjene rei svetenika kraj glupih, zbunjenih lica tunog
skupa, uz oajniki pogled na krstae i table od lima i mermera, kraj vetakog cvea od ice ili
stakla; tamo nije zavrio samo onaj nepoznati. Neu samo ja, sutra ili prekosutra, zavriti zakopan u
blatnjavu ilovau uz zbunjenost i pritvornost uesnika, ve se tako zavrava sve, sva naa stremljenja,
celokupna naa kultura, sva naa vera, sva naa ivotna radost i volja za ivotom, koja je tako
bolesna i koja e uskoro biti tamo zakopana. Na kulturni svet je groblje, na kome su Isus Hristos i
Sokrat, Mocart, Hajdn, Dante i Gete samo izbledela imena na zaralim limenim ploama, oko kojih,
zbunjeni i neiskreni, stoje oaloeni, koji bi dali mnogo da jo mogu da veruju u limene ploe, to su
im nekada bile svete, koji bi mnogo dali da mogu da progovore makar jednu jedinu estitu, ozbiljnu
re tuge i oajanja nad ovim propalim svetom, i kojima nije ostalo nita drugo nego da, kezei se
zbunjeno, stoje oko jednog groba. Razjaren, posekao sam se po bradi, kao i obino na istom mestu,
neko vreme sam se zadrao dezinfikujui ranu, ali sam onda ipak morao da jo jednom promenim ve
stavljeni isti okovratnik, a nikako mi nije bilo jasno zato sve to inim, jer nisam imao ni najmanje
volje da se odazovem onom pozivu. Ali jedan deo Harija opet se pretvarao, nazivao profesora
simpatinim momkom, eznuo za ljudskim mirisom, brbljanjem i drutvom, seao se profesorove
lepukaste ene, da je jedno vee kod prijatnih domaina ipak neto to oveka moe veoma da
osvei, i ova misao ohrabrila me je da na bradu nalepim engleski flaster, pomogla mi je da se
odenem, da veem pristojnu manu i blago me spreila da, pokoravajui se svojoj stvarnoj elji,
ostanem kod kue. Istovremeno sam pomislio: Onako kako se ja sada oblaim i izlazim da posetim
profesora i izmenjam s njim niz manje-vie lanih utivih rei, iako to u stvari ne elim, tako ivi i
radi veina ljudi iz dana u dan, iz asa u as, silom, ne elei to u stvari. Oni se poseuju, vode
razgovore, sede odreen broj asova u svojoj kancelariji, sve to silom, mehaniki, bez volje, a sve bi
to mogle da obave i maine, ili da se uopte izostavi. A ba ta mehaninost, iji tok ne prestaje, ba
ona ih spreava da, kao ja, podvrgnu kritici sopstveni ivot, svu njegovu glupost i plitkost, njegovu
problematinost to se odvratno kezi, da upoznaju i osete svu njegovu beznadenu tugu i prazninu. Oh,
ljudi su u pravu, bezgranino su u pravu to tako ive, to igraju svoje igre i jure pridajui im
vanost, umesto da se breme od ove alosne mehanizacije i da oajniki pilje u prazno, kao to to
inim ja, ovek izbaen iz koloseka. Iako na ovim listovima katkad izraavam prezrenje, a i
ismejavam ljude, neka niko ne misli da svaljujem krivicu na njih, da ih optuujem, da elim da svalim
na druge odgovornost za svoju linu bedu! Meutim ja, koji sam otiao tako daleko i koji stojim na
ivici ivota, tamo gde ovaj pada u mrani ponor bez dna, greim i laem ako pokuavam da sebe i
druge zavaram kako je ona mehaninost jo i za mene u toku, kako jo pripadam onom ljupkom i
detinjastom svetu veite igre!
Vee je, u skladu sa ovim, bilo udesno! Zastao sam za trenutak pred kuom svog poznanika i
pogledao gore u prozore. Eto, ovde stanuje taj ovek, pomislio sam, i iz godine u godinu radi svoj
posao, ita i dalje komentare tekstova, istrauje veze izmeu prednjeazijskih i indijskih mitologija, i
pri tom je veseo, jer veruje u vrednost svoga rada, veruje u nauku iji je sluga, veruje u vrednost
samog znanja i njegovog nagomilavanja, u napredak i razvitak. Kao da nije preiveo rat ni potres koji
je Ajntajn izazvao u dosadanjim osnovama misli (to se tie samo matematiara, misli on), ne vidi
da se oko njega vre pripreme za idui rat, smatra da treba mrzeti Jevreje i komuniste, ukratko, on je
dobro i veselo dete koje ne misli mnogo a sebi pridaje veliku vanost, i kome treba zavideti. Trgao
sam se i uao. Doekala me je sluavka u beloj kecelji i, po nekoj intuiciji, tano sam zapamtio gde je
stavila moj kaput i eir; zamolivi me da malo priekam, uvela me je u toplu, svetlu sobu, gde sam
umesto da izgovaram rei neke molitve ili da malo odspavam, sledei nekom svom detinjastom

nagonu, uzeo u ruke prvi predmet koji mi se naao na dohvatu. Bila je to mala uramljena slika, koja je
stajala na okruglom stoiu poduprta komadiem kartona. Prikazivala je pesnika Getea, karakternog,
genijalno oeljanog starca lepo izvajana lica, na kome niu nedostajale ni uvene vatrene oi ni
usamljenost i tragika, lica premazanog stavom dvorskog oveka, na koje je umetnik obratio naroitu
panju. On je uspeo da ovom demonskom starcu, ne umanjujui mu dubinu, da izvesnu profesorsku ili
glumaku crtu savlaivanja i estitosti i da ga, sve u svemu, prikae kao odista lepog starog
gospodina, koji je svakoj graanskoj kui mogao da poslui za ukras. Ova slika verovatno nije bila
gluplja od ostalih ove vrste, od svih onih spasitelja, apostola, heroja, junaka duha i dravnika,
stvorenih rukama vrednih umetnika-zanatlija, moda je samo izvesnom svojom virtuoznom vetinom
delovala na mene tako razdraljivo. Bilo kako bilo, u svakom sluaju, poto sam ionako bio nervozan
i prepun jeda, bola mi je oi sujetna slika starog Getea, tako punog samodopadanja, kao fatalni
neskladni ton, pokazujui mi da ovo nije mesto za mene. Ovde su se dobro oseali lepo stilizovani
stari majstori i nacionalne veliine, a nipoto stepski vuk.
Da je sada uao domain, moda bi mi polo za rukom da se pod nekakvim prihvatljivim
izgovorom povuem. Ali je ula njegova ena, i ja sam se predao svojoj sudbini, iako sam nasluivao
da e doi do nekakve nesree. Pozdravismo se, i prvom neskladnom tonu sledili su drugi. ena mi je
estitala na dobrom izgledu, meutim, ja sam bio potpuno svestan da sam, u toku ovih godina od
naeg poslednjeg susreta, ostareo. Ve mi je i njen stisak ruke izazvao bol u prstima, kobno me
podseajui na kostobolju. Da, a onda me je upitala kako je mojoj dragoj eni, i ja sam joj morao
rei da me je ena napustila i da je na brak razveden. Odahnuli smo kad je uao profesor. I on se
srdano pozdravio sa mnom, a neprirodna i komina situacija ubrzo je dobila svoj najlepi izraz.
Drao je u rukama novine, list na koji je bio pretplaen, list militarista i stranke ratnih hukaa, i
poto mi ih je dao u ruke, ispriao mi je da se u njima nalazi neto od nekog mog imenjaka publiciste
Halera, koji mora da je neki pokvarenjak i propalica bez otadbine, jer je ismejavao Kajzera i
objavio svoje gledite prema kome njegova otadbina nije bila nita manje kriva u izazivanju rata
nego ostale neprijateljske zemlje. Kakav li je to tip! Da, ali ovde je toj vucibatini dobro odgovoreno,
redakcija je taj tetni element odluno udesila i izloila optem ruglu. Kada je video da me ova tema
ne zanima, preli smo na drugu, meutim ni jedno ni drugo ni izdaleka nisu pomiljali da bi to
udovite moglo da sedi pred njima, pa ipak je bilo tako, to udovite bio sam lino ja. Ali emu
dizati buku i uznemiravati ljude! U sebi sam se smejao, ali sam izgubio i poslednju nadu da u te
veeri doiveti neto prijatno. Taj trenutak mi je jasno ostao u seanju. Naime, za vreme dok je
profesor govorio o izdajniku Haleru, u meni se zgusnulo opako oseanje depresije i oajanja, koje se
nagomilavalo jo od sahrane i sve vie pojaavalo, pretvarajui se u odvratan pritisak, u neku telesnu
tegobu (u donjem delu tela), neko predoseanje puno strepnje, koje me je guilo. Oseao sam da me
neto vreba, iz pozadine se unjala neka opasnost. Tog asa, sreom, javie da je veera gotova.
Preli smo u trpezariju, i trudei se da stalno govorim ili pitam neto bezazleno, jeo sam vie nego
to sam navikao, i svakog trenutka oseao sam se sve jadnije. Boe moj, mislio sam bez prestanka,
zato se toliko napreemo? Jasno sam oseao da se ni moji domaini ne oseaju prijatno i da im
ivahnost zadaje muka, bilo zato to sam ja unosio takvo mrtvilo, bilo to je i inae vladalo neko
neraspoloenje u kui. Postavljali su mi sve takva pitanja na koja je iskren odgovor bio nemogu, pa
sam uskoro ogrezao u laima, borei se sa gaenjem pri svakoj rei. Poeo sam najzad, da bih
skrenuo tok razgovora, da priam o sahrani koju sam danas posmatrao. Ali nisam uspeo da pogodim
ton i moji pokuaji da budem humoristian izazvali su neraspoloenje, tako da smo se sve vie
razilazili. Za to vreme je stepski vuk u meni kezio zube smejui se, a kad su poslueni slatkii, sve
troje smo ve bili veoma utljivi.

Vratili smo se u prvu sobu da popijemo kafu i rakiju, u nadi da e nam to moda malo pomoi. Ali
tada mi opet pade u oi veliki pesnik, iako je bio sklonjen u stranu, na nizak orman. Nisam mogao da
se odlepim od njega i, mada sam u sebi uo glas koji me je opominjao, ponovo sam uzeo sliku u ruke
i poeo da se raspravljam. Upravo me je opsedalo oseanje da je ova situacija nepodnoljiva i da
sada moram uspeti da nekako zagrejemsvoje domaine, da ih ponesem i uskladim sa svojim
raspoloenjem, ili da izazovem eksploziju.
Nadajmo se, rekoh, da Gete uistinu nije ovako izgledao! Ova sujetna i plemenita poza, ovo
dostojanstvo koje namiguje na potovane prisutne, a ispod povrine mukosti itav jedan svet
najljupkije sentimentalnosti! ovek svakako moe mnogo da mu zamera, ja se takoe esto ljutim na
ovog starca koji se pravi tako vaan, ali prikazivati ga ovako, ne, to je isuvie!"
Domaica je nalila kafu s izrazom teke patnje na licu, a zatim urno izila iz sobe, dok mi je njen
mu, upola zbunjeno, upola prekorno, saoptio da ova Geteova slika pripada njegovoj eni i da je ona
naroito voli. Pa ak i da ste objektivno u pravu, to ja, uostalom, poriem, niste smeli da se izrazite
tako drastino."
Imate pravo", priznao sam ja. Na alost, to je neka navika, neka mana kod mene da se uvek
odluujem za najdrastiniji izraz, to je, uostalom, i Gete inio u svojim najboljim asovima. Ovaj
sladunjavi, malograanski, salonski Gete, naravno, nikada ne bi upotrebio neki drastian, pravi i
neposredni izraz. Molim vas i vau enu da me izvinite. Molim vas recite joj da sam izofreniar.
A ujedno molim za dozvolu da se oprostim."
Zbunjeni gospodin promrmljao je, dodue, neke prigovore, ponovo je pomenuo kako su bile lepe i
zanimljive nae nekadanje rasprave, kako su moje pretpostavke o Mitri i Krini tada ostavile dubok
utisak na njega i kako se on nadao da e danas opet... i tako dalje. Ja sam mu se zahvalio i rekao da su
to veoma ljubazne rei, ali da su, na alost, moje interesovanje za Krinu i raspoloenje da vodim
naune razgovore potpuno nestali, kao i da sam ga danas nekoliko puta slagao; tako se, na primer, ne
nalazim u ovom gradu od pre nekoliko dana, ve od pre nekoliko meseci, ivim povueno i nisam
podesan za odlaenje u bolje kue, jer sam, prvo, stalno vrlo ravo raspoloen i muen kostoboljom,
a drugo, obino sam pijan. Osim toga, da raistimo situaciju i da bar ne odem kao laljivac, moram
da izjavim potovanom gospodinu da me je danas veoma uvredio. On je usvojio miljenje jednog
reakcionarnog lista o Haleru i zauzeo glup i bandoglav stav koji je bio dostojan kakvog besposlenog
oficira, ali nikako naunika. Onaj tip i pokvarenjak bez otadbine, onaj Haler, to sam ja lino, i
bilo bi bolje za nau zemlju i za svet uopte kada bi se bar ono nekoliko ljudi koji su sposobni da
misle izjasnilo za razum i miroljubivost, umesto to slepo i sumanuto navijaju za novi rat. Tako, a
sada zbogom.
A onda sam ustao i oprostio se od Getea i profesora, napolju sam brzo skinuo svoje stvari sa
iviluka i otiao. U mojoj dui glasno je zavijao zluradi vuk, a izmeu dva Harija odigravala se
velika pozorina predstava. Bilo mi je odmah jasno da su neprijatni asovi ove veeri za mene imali
krupniji znaaj nego za uvreenog profesora; za njega su bili razoarenje i mala ljutnja, ali za mene
su oni bili poslednji neuspeh i bekstvo, moj oprotaj sa graanskim, moralnim i naunim svetom
potpuna pobeda stepskog vuka. Bilo je to i opratanje begunca i pobeenog, priznanje bankrota pred
samim sobom i rastanak bez utehe, bez ikakve nadmoi i bez humora. Opratao sam se sa svojim
nekadanjim svetom i domovinom, sa graanskim ivotom, moralom i uenou kao to se ovek koji
boluje od ira u stomaku oprata sa svinjskim peenjem. Sav besan trao sam ispod ulinih svetiljki,
besan i samrtniki tuan. Kakav je ovo neutean, muan i opak dan, od jutra do mraka, od groblja pa
sve do scene kod profesora! A emu? Zato? Da li ima smisla natovariti sebi jo vie ovakvih dana,
pokuati jo vie ovakvih orbi? Ne! I zato u noas okonati ovu komediju. Idi kui, Hari, i preseci

sebi grkljan! Dosta si ekao.

Trao sam ulicama tamo-amo, dok me je sopstvena beda davila. Razume se, bilo je glupo od mene
to sam onim estitim ljudima ispljuvao njihov salonski ukras, bilo je glupo i nevaspitano, ali, eto,
nisam mogao drukije, nisam vie mogao da podnesem taj pitomi, lani i uglaeni ivot. A poto,
kako mi se inilo, vie nisam mogao da podnesem ni samou, poto sam i sopstveno drutvo
beskrajno mrzeo i gadio ga se, poto sam u bezvazdunom prostoru svoga pakla, davei se, udarao
oko sebe, kakav mi je jo izlaz preostajao? Nije ga bilo. Oh, oe, majko, oh, daleki, svetli plamenovi
moje mladosti, oh, vi hiljade radosti, vi radovi i ciljevi mog ivota! Nita mi nije ostalo od svega
toga, ak ni kajanje, ve samo gaenje i bol. inilo mi se da me sama injenica da moram da ivim
nikada nije toliko pekla kao toga asa.
Za trenutak sam se odmorio u nekoj bednoj krmi u predgrau, pio vode i konjaka, zatim sam
otrao dalje, kao da mi je avo za petama, gore-dole niz strme, krivudave ulice starog dela grada,
preko aleja i trga ispred stanice. Otputovati! pomislio sam, uao u staninu zgradu i piljio u
redove vonje po zidovima, popio sam i malo vina, pokuavajui da se priberem. Utvara koje sam se
bojao dolazila je sve blie i sve sam je jasnije video. Bio je to povratak kui, u svoju sobu, i ono
nasilno mirovanje pred oajem! To nisam mogao da izbegnem makar jo satima trkarao tamo-amo,
nisam mogao da izbegnem povratak svojim vratima, stolu sa knjigama, divanu i slici moje dragane
iznad njega, nisam mogao da izbegnem trenutku u kome u naotriti no za brijanje i presei sebi
grkljan. Sve se jasnije ocrtavala preda mnom ova slika i sve jasnije sam, dok mi je srce ludo udaralo,
oseao strah nad strahom: strah od smrti! Da, uasno sam se bojao smrti. Iako nisam video drugog
izlaza, iako su se u meni nagomilali gaenje, bol i oajanje, iako vie nita nije moglo da me privue,
da u meni probudi radost i nadu, ipak sam se uasno, neizrecivo bojao smrti, poslednjeg trenutka,
hladnog razjapljenog reza u sopstvenom mesu!
Nisam video puta kojim bih umakao toj strahoti. Ako danas u borbi izmeu oajanja i kukaviluka
moda opet pobedi kukaviluk, sutra, i svakog dana, preda mnom e stajati oajanje, uveano
samoprezrenjem. Uzimau u ruke no i opet ga odbacivati sve dok jednom ipak ne izvrim in. Pa
onda bolje jo danas! govorio sam samom sebi razlono, kao kakvom zaplaenom detetu, ali dete
nije htelo da slua, ve je bealo, jer je htelo da ivi. Trzalo me je i vuklo dalje gradom, obilazio sam
oko svoga stana u irokom luku, neprestano mislei na povratak, a odlaui ga stalno. Tu i tamo
svratio bih u poneku krmu na aicu, pa i dve, a zatim sam morao dalje, u irokom krugu oko cilja,
oko noa za brijanje, oko smrti. S vremena na vreme bih, smrtno umoran, posedeo na nekoj klupi, na
ivici nekog bunara, na nekom kamenom meau, sluao kako mi srce kuca, brisao znoj sa ela, a zatim
opet trao dalje, pun samrtnog straha i drhtave enje za ivotom.
Tako me je, kasno u no, ta ista sila naterala da uem u jednu gostionicu iza ijih je prozora
odjekivala muzika za igru, i to u nekom zabaenom, meni malo poznatom predgrau. Iznad ulaznih
vrata proitao sam starinski natpis: Kod crnog orla". Unutra je bilo veselje u punom jeku, buna
ljudska vreva, dim, isparenje vina i vika, a u dvorani iza ove se igralo, tamo je besnela muzika za
igru. Ostao sam u prednjoj prostoriji, gde su sedeli sve sami jednostavni, prilino sirotinjski odeveni
ljudi, dok su se pozadi u dvorani za igru mogle videti i neke elegantne prilike. Pritisnut gomilom,
obreo sam se na drugom kraju prostorije, pored bifea, za jednim stolom za kojim je na klupi uza zid
sedela lepukasta, bleda devojka u tankoj, duboko izrezanoj balskoj haljini, sa uvelim cvetom u kosi.
Videi da joj se pribliujem, devojka me je pogledala paljivo i ljubazno i pomerila se malo u stranu
da mi napravi mesta.
Smem li?" upitao sam i seo pored nje.
Razume se da sme", ree ona, ,,a ko si ti?"

Hvala", rekoh joj, nemoguno mi je da idem kui, ne mogu, pa ne mogu, hou da ostanem ovde,
kod vas, ako dozvolite. Ne, ne mogu da idem kui.
Ona klimnu glavom kao da me je shvatila, i dok je to inila, posmatrao sam uvojak koji joj je sa
ela padao preko uveta i video da je onaj uveli cvet kamelija. Sa drugog kraja tretala je muzika, za
bifeom su kelnerice urno dovikivale svoje porudbine.
Ostani ovde, ree ona glasom koji mi je godio. ,,A zato ne moe da ide kui?"
Ne mogu. Kod kue me eka neto ne, ne mogu, odvie je strano.
Ostavi ga onda neka eka, a ti ostani ovde. Hajde, izbrii prvo svoje naoare, ovako nita ne
vidi. Tako, daj mi tvoju maramicu. ta emo da pijemo? Burgundac?"
Izbrisala mi je naoare i tek tada sam jasno video njeno bledo, vrsto lice, arko crveno namazanih
usta, svetlih sivih oiju, glatkog, hladnog ela i kratko odseenog uvojka preko uveta. Zauzela se za
mene dobroduno, a i sa malo podsmeha, poruila je vino, kucnula se sa mnom i pri tom pogleda u
moje noge.
Boe moj, odakle ide? Izgleda kao da si doao peke iz Pariza. Ovako se ne dolazi na bal.
Odgovorio sam joj sa da i sa ne, malo sam se i nasmejao i pustio je da govori. Ona mi se
mnogo svidela i tome sam se zaudio, jer sam do tada izbegavao ovakve mlade devojke i bio sklon
da gledam na njih s nepoverenjem. A ona se ophodila prema meni upravo onako kako mi je godilo tog
trenutka oh, i tako se i nadalje stalno ponaala. Postupala je prema meni sa puno obzira, to mi je
bilo prijatno, a i tako podsmeljivo kao to mi je ba bilo potrebno. Poruila je sendvi i naredila mi
da ga pojedem. Usula mi je vino i naredila mi da popijem gutljaj, ali ne odvie brzo. Zatim je
pohvalila moju poslunost.
Ti si dobar, ree ona bodrei me, ne oteava mi posao. Hajde da se kladimo da odavno nisi
morao nekoga da slua?
Da, dobili ste opkladu. Otkuda to znate?
Nije to nikakva vetina. Sluati je isto to i jesti i piti ko to nije inio due vremena, nita mu
nije pree od toga. Ti e me rado sluati, zar ne?
Veoma rado. Vi sve znate.
,,S tobom je lako. Moda bih ti, prijatelju, mogla rei i ta te eka kod kue i ega se toliko plai.
Ali ti to zna i sam, ne moramo o tome da govorimo, zar ne? Glupost! Ako neko hoe da se obesi, e
pa lepo, neka se obesi, verovatno ima svojih razloga za to. Ili taj isti ivi i sada, i onda treba da se
brine samo o ivotu. Sasvim prosto."
,,Oh, uzviknuo sam, kada bi to bilo tako prosto! Ja sam se, tako mi boga, prilino brinuo o
ivotu, pa nita nije vredelo. Moda je teko obesiti se, ne znam. Ali iveti je mnogo, mnogo tee!
Sam bog zna koliko je teko!"
,,E pa, videe koliko je to lako. Ve smo poeli, ti si izbrisao svoje naoare, jer si i pio. Sada
emo otii da ietkamo malo tvoje pantalone i cipele. A onda e odigrati sa mnom imi.
Eto vidite, uzviknuo sam ustro, ipak sam bio u pravu! Nita mi nije alije nego da ne izvrim
neko vae nareenje. Ali ovo ne mogu. Ne umem da igram imi, pa ni valcer ni polku, i kako se jo te
stvari zovu, nikada u ivotu nisam uio da igram. Vidite li sada da nije sve tako prosto kako vi
mislite?"
Lepa devojka se nasmeila svojim arko crvenim usnama i zatresla svojom vrstom, deaki
oeljanom glavom. Dok sam je gledao, uinilo mi se da lii na Rozu Krajsler, prvu devojku u koju
sam se kao deak zaljubio, ali je ona bila crnpurasta i tamne kose. Ne, nisam znao na koga me
podsea ova nepoznata devojka, znao sam samo da je to morao biti, neko iz sasvim rane mladosti, iz
doba deatva.

Polako", viknu ona, polako! Ti, dakle, ne ume da igra? Uopte ne ume? ak ni vanstep? A
meutim tvrdi da si se bogzna kako brinuo o svom ivotu? Slagao si malo, mome, a to u tvojim
godinama ne bi trebalo da ini. Kako si mogao da kae da si se brinuo o svom ivotu, kad nee ak
ni da igra?
Ali kada ne umem! Nikada nisam uio."
Ona se smejala.
A uio si da ita i da pie, je li, pa i da rauna, a verovatno i latinski i francuski i slino?
Kladila bih se da si sedeo u koli deset ili dvanaest godina, da si moda posle jo i studirao, moda
ak ima i doktorsku titulu i zna kineski ih panski. Ili ne? E vidi. Ali nisi mogao da nae malo
vremena i novaca za asove igranja! Eto!"
Krivi su moji roditelji pravdao sam se ja, oni su me dali da uim latinski i grki i sve ostalo.
Ali mi nisu dali da uzimam asove igranja, to kod nas nije bilo u modi, moji roditelji takoe nikada
nisu igrali."
Pogledala me je hladno i s velikim prezrenjem, i opet se na njenom licu pojavilo neto to me je
podsealo na mladiko doba.
Tako, znai, krivi su tvoji roditelji! A jesi li ih pitao da li veeras sme da ode kod ,Crnog
orla? Jesi li? Oni su ve odavno mrtvi, kae? Pa dobro! Recimo da u mladosti nisi hteo da naui
da igra zbog silne poslunosti iako ne verujem da si u to vreme bio tako primeran deak. Ali
kasnije, ta si radio kasnije tokom dugih godina?"
Ah, morao sam priznati, ne znam vie ni sam. Studirao sam, svirao, itao knjige, pisao knjige,
putovao. Ima udne pojmove o ivotu. Uvek si se, dakle, bavio tekim i komplikovanim stvarima,
a one proste uopte nisi uio? Nisi imao vremena? Ili volje? to se mene tie, neka je i tako, hvala
bogu, nisam ti mati. Ah da se posle pravi kao da si okuao ivot, ali nita u njemu nisi naao, ne,
to ne ide!
Nemojte me grditi! molio sam je. Znam da sam lud."
Eh, kojeta, ta mi sad tu zanoveta! Ti nikako nisi iud, gospodine profesore, ak si mi odvie
malo lud! Ti si pametan na tako glup nain da mi izgleda ba kao kakav profesor. Hajde, pojedi jo
jedan sendvi! Posle e mi priati dalje.
Nabavila mi je jo jedan sendvi, posolila ga malo i tanko premazala senfom, zatim je odsekla
jedem komadi za sebe i rekla mi je da jedem. Jeo sam. Uinio bih sve to bi mi rekla, izuzev da
igram. Bilo mi je neverovatno prijatno da sluam nekoga ko me ispituje, ko mi daje nareenja i ko me
grdi. Da su to pre nekoliko asova uinili profesor ili njegova ena, utedeli bi mi time mnogo tota.
Ali ne, dobro je bilo ovako, jer bih mnogo propustio!
Kako se u stvari zove?" upita me ona iznenada. Hari.
Hari? Ime za deaka! A ti i jesi deak, Hari, i pored nekoliko sedih pramenova u tvojoj kosi. Ti si
deak i trebalo je da ima nekoga ko bi se malo starao o tebi. o igranju vie nita neu da kaem. Ali
kako si to oeljan! Zar nema enu ili draganu?
Nemam vie enu, razvedeni smo. Imam, dodue, draganu, ali ona ne boravi ovde i vrlo je retko
viam, ne slaemo se ba najbolje.
Ona tiho zviznu kroz stisnute zube.
Izgleda da si ti neki komplikovan gospodin, kada nijedna ne ostaje pored tebe. Ali reci mi sada:
ta se to naroito desilo veeras, kad si tako izbezumljeno trkarao okolo? Da nije bilo neke guve?
Prokockao si novac?
Bilo je teko objasniti joj.
Vidite, poeh ja, bila je to u stvari sitnica. Bio sam pozvan kod jednog profesora ja sam

nisam profesor a u stvari nije trebalo da idem, odvikao sam se da sedim kod ljudi i brbljam,
oduio sam se od toga. Uao sam u kuu predoseajui ve tada neto ravo. im sam okaio svoj
eir, pomislio sam da e mi moda uskoro zatrebati. I, eto, kod tog profesora na stolu stajala je neka
slika, neka glupa slika koja me je ljutila ...
Kakva slika? Zato te je ona ljutila? prekinu me ona.
Slika koja je predstavljala Getea znate, pesnika Getea. Ali na slici nije bio onakav kakav je
uistinu izgledao to se, naime, uopte ne zna tano, jer je umro pre sto godina. Neki moderni slikar
doterao je Getea onako kako ga je on zamiljao, i ta me je slika ljutila i bila mi je strahovito odvratna
ne znam da li to moete da razumete?
Odlino mogu da razumem, budi bez brige. Dalje! Jo pre toga se nisam slagao sa profesorom,
on je, kao skoro svi profesori, veliki patriota i za vreme rata je i on svojski pomogao da se narod
lae naravno, iz najiskrenijeg ubeenja. A ja sam protivnik rata. Ali svejedno. Dakle, dalje.
Najzad, nisam morao ni da pogledam tu sliku..
To je tano."
Ali, prvo, bilo mi je ao zbog Getea, on mi je, naime, veoma, veoma drag, a zatim, pomislio sam
eto, pomislio sam, ili sam oseao, neto otprilike ovako: Evo me gde sedim ovde kod ljudi koje
smatram sebi slinim i za koje sam mislio da vole Getea kao i ja i da o njemu imaju istu sliku kakvu
sam ja u sebi stvorio, a eno gde im tamo stoji ona neukusna, neistinita, sladunjava slika, koju smatraju
divnom, ne primeujui uopte da je njen duh suta suprotnost Geteovog duha. Oni nalaze da je slika
divna, i to se mene tie, neka ih ali je sve moje poverenje u te ljude, sve moje prijateljstvo i
oseanje srodnosti i povezanosti s njima iezlo i otilo u nepovrat. Uostalom, prijateljstvo ionako
nije bilo prisno. A onda sam se naljutio i rastuio videvi da sam potpuno usamljen i da me niko ne
razume. Shvatate li!
To je lako shvatiti, Hari. A zatim? Jesi li im tresnuo sliku o glavu?
Ne, nisam, ali sam izrazio svoje negodovanje i brzo otiao, hteo sam kui, ali..
Ali tamo ne bi bilo mame da utei svoga glupog deaka, ili da ga izgrdi. E pa, Hari, ja te bezmalo
alim, ti si neverovatno detinjast.
Dabome, to sam uviao, kako mi se inilo. Ona mi dade da popijem au vina. Odista se ophodila
prema meni kao neka mama. Ali sam povremeno, za trenutak, zapaao koliko je lepa i mlada.
Dakle, poe ona opet, dakle, Gete je umro pre sto godina, a Hari ga veoma voli i ima udesnu
predstavu o tome kako je izgledao, a na to Hari ima pravo, zar ne? Ali slikar, koji takoe luduje za
Geteom i koji je sebi stvorio njegovu sliku, taj na to nema pravo, a ni profesor, niti uopte iko drugi,
jer se to Hariju ne svia, on to ne podnosi, on onda mora da negoduje i da bei! Da je pametan, on bi
se jednostavno smejao i slikaru i profesoru. Da je lud, bacio bi im Getea u lice. Ali poto je samo
mali deak, tri kui i hoe da se obesi. Dobro sam razumela tvoju priu, Hari. Smena je to
pria. Ona me zasmejava. Stoj, nemoj da pije tako brzo! Burgundac se pije polako, inae isuvie
zagreva. Ali tebi se sve mora rei, mali deae."
Njen pogled je bio strog i pun opomena, kao u ezdesetogodinje guvernante.
Oh, molio sam je zadovoljan, recite mi samo sve."
ta da ti kaem?
Sve to hoete."
Dobro, rei u ti neto. Ve itav as slua kako ti govorim ,ti\ a ti meni jo uvek govori ,vi'.
Uvek latinski i grki, uvek to komplikovanije! Ako ti jedna devojka kae ,ti', a nije ti neprijatna,
onda i ti njoj treba da kae ,ti\ Tako, eto, sada si jo neto nauio. A zatim: ve pola asa znam da se
zove Hari. Znam zato to sam te pitala. Meutim, ti ne eli da zna kako se ja zovem."

Hou, rado bih to saznao.

Prekasno, mali! Kada se jednom budemo ponovo videli, moi e da me pita. Danas ti vie neu
rei. Tako, a sada hou da igram."
Spremala se da ustane, i moje raspoloenje se pomrai, uplaih se da e otii i ostaviti me samog,
a onda bi sve opet bilo kao i pre. Kao to se odjednom vraa zubobolja koje je ve bila prestala i
pee kao vatra, tako se za tren oka vratie strah i uas. Oh, boe, zar sam mogao zaboraviti ta me
eka? Zar se neto izmenilo?
Stanite, uzviknuh preklinjui, ne idite ne idi od mene! Razume se, moe da igra koliko
hoe, ali se nemoj zadrati dugo i opet se vrati, opet mi se vrati. Ustala je smejui se. Zamiljao
sam da je via kada stoji, bila je vitka, ali ne i visoka. Opet me je podseala na nekoga na koga?
Nisam mogao da dokuim. Hoe li se vratiti?
Vratiu se, ali ne ba odmah, za pola asa, a moda i za itav as. Hou neto da ti kaem: zatvori
oi i odspavaj malo; to je ono to ti treba.
Napravio sam joj mesta i ona je pola; njena suknjica okrznula je moja kolena, a pri polasku bacila
je pogled u majuno okruglo depno ogledalo, podigla obrve, napuderisala malo svoju bradu i nestala
u dvorani za igru. Pogledao sam unaokolo: tua lica, mukarci koji pue, pivo prosuto po mermernom
stolu, a oko mene svuda dreka i cika i muzika za igru. Rekla je da treba da spavam. Oh, dobro dete,
ima li pojma kakav je moj san, da je plaljiviji od lasice! Spavati u ovom vaaru, sedei za stolom
dok zvee krigle s pivom! Gucnuo sam malo vina, izvukao iz depa cigaru i osvrnuo se za ibicama,
ali mi u stvari nije bilo stalo do puenja, pa sam stavio cigaru na sto. Rekla mi je: Zatvori oi. Bog
zna odakle toj devojci onakav glas, onakav dubok, prijatan, materinski glas. Bilo je prijatno posluati
ga, znao sam to iz iskustva. Posluno sam zatvorio oi i naslonio glavu na zid; uo sam kako oko
mene odjekuju stotine raznih zvukova, nasmeio sam se pri pomisli da bih na ovakvom mestu mogao
da spavam, pa sam reio da odem do vrata dvorane za igru i bacim pogled u nju ta morao sam da
vidim svoju lepu devojku kako igra pomerio sam noge ispod stola, i tek tada sam osetio koliko
sam bezmerno umoran od mnogoasovnog lutanja, pa sam ostao da sedim. I utom sam ve i zaspao,
tano po materinskom nareenju, zaspao udno i zahvalno, i sanjao tako jasno i lepo kako ve odavno
nisam. A evo ta:
Sedeo sam i ekao u nekom staromodnom predsoblju. Isprva sam samo znao da sam prijavljen kod
neke ekselencije, zatim mi je palo na pamet da e me primiti gospodin fon Gete. Na alost, nisam bio
doao sasvim kao privatno lice, ve kao dopisnik nekog asopisa, to mi je mnogo smetalo, a nikako
nisam mogao da shvatim koji me je avo doveo u tu situaciju. Osim toga uznemiravala me je jedna
korpija koja se kratko vreme pre toga pojavila i pokuala da se penje uz moju nogu. Branio sam se,
dodue, protiv malog crnog gmizavca stresajui se, ali nisam znao gde se sada skriva i nisam smeo
nigde da se dodirnem.
A zatim, nisam bio sasvim siguran da li me moda nisu omakom umesto kod Getea prijavili kod
[5]

[6]

Matisona , koga sam, meutim, u snu pobrkao sa Birgerom , jer sam njemu pripisao pesme pisane
Moli. Uostalom, prieljkivao sam susret s Moli, zamiljao sam je divnu, blagu, muzikalnu i u skladu
sa veernjim raspoloenjem. Samo da nisam sedeo ovde po nalogu one proklete redakcije! Moje
neraspoloenje raslo je sve vie i polako se prenelo i na Getea, koji je odjednom probudio u meni
sumnju i izazvao prebacivanje. Dakle, to je mogao da ispadne lep prijem! Meutim, korpija, iako
opasna i moda u mojoj neposrednoj blizini, valjda ipak nije bila tako zla; mogla je, tako mi se
inilo, da znai i neto prijatno, izgledalo mi je verovatno da je u nekoj vezi sa Moli, da je neka vrsta
njenog glasnika ili heraldine ivotinje iz njenog grba, lepa, opasna heraldina ivotinja iz grba
enstvenosti i greha. Da li se ta ivotinja moda zvala Vulpijus? Ali utom jedan od slugu naglo otvori

vrata, ja se digoh i uoh unutra.

Tu je stajao stari Gete, malen i veoma utogljen, i, dabome, imao je veliki orden u obliku zvezde
na svojim grudima klasika. Kao da je jo uvek bio na vlasti i primao u audijenciju, kao da je jo uvek
nadgledao svet iz svog vajmarskog muzeja, jer im me je ugledao, kratko je klimnuo glavom kao
kakav stari gavran i rekao sveano: Dakle, vi mladi ljudi niste ba saglasni s nama i naim
nastojanjima?"
Sasvim tano, rekoh, sledivi se pod njegovim ministarskim pogledom. Mi mladi ljudi odista
nismo saglasni s vama, stari gospodine. Odvie ste nam sveani, ekselencijo, odvie sujetni, a volite
da se pravite vani i niste dovoljno iskreni. To je verovatno ono najhitnije: niste dovoljno iskreni.
Mali starac isprui glavu, njegova tvrda, zvanino skupljena usta malo se opustie usled jedva
primetnog osmeha i postadoe ljupko ivahna, a meni odjednom zakuca srce, jer mi iznenada pade na
pamet pesma Sumrak se sputao", kao i to da je ona potekla ba od ovog oveka i ba iz ovih usta. U
stvari, ve od tog trenutka sam potpuno poloio oruje i bio savladan, pa bih najradije kleknuo pred
njim. Ali sam se uzdrao i uspravno sasluao rei iz njegovih usta, koja su mi se osmehivala: Gle, vi
me, dakle, optuujete da sam neiskren? Kakve su to rei! Hoete li da mi to objasnite podrobnije?"
Svakako sam hteo, i to veoma rado.
Vi ste, gospodine Gete, kao i svi veliki umovi, jasno spoznali i osetili problematinost i
beznadenost ljudskog ivota; znali ste za velianstvenost trenutka, koji, meutim, odmah zatim bedno
vene, znali ste da se divna uzvienost jednog oseanja ne moe platiti drukije nego robijom
svakidanjice, poznata vam je bila strasna enja za carstvom uma, koja se nalazi u veitoj borbi na
ivot i smrt sa isto tako strasnom ljubavlju prema izgubljenoj ednosti prirode, poznato vam je bilo
itavo ovo nae strahovito lebdenje u praznini, u nesigurnom, injenica da smo osueni na prolaznost,
na nepotpunu vrednost, na veite pokuaje i na diletantizam ukratko, poznata vam je bila sva
bezizglednost naih smeranja koja streme odvie visoko, kao i gorko oajanje ljudskog postojanja. Vi
ste to spoznali, kadikad i ispoljavali, pa ipak ste itavim svojim ivotom propovedali neto drugo,
izjasnili ste se za veru i optimizam, pa ste obmanjivali sebe i druge, predoavajui im nekakvu
tajnost i smisao naih umnih napora. Odbili ste i suzbijali poklonike dubine i glasove oajnike
istine, kako u sebi, tako i u Klajstu i Betovenu. Decenijama ste se pravili kao da su nagomilavanje
znanje i zbirki, pisanje i skupljanje pisama, ukratko, kao da je itava vaa vajmarska egzistencija pod
starost odista put da se ovekovei trenutak, koji ipak moete samo da mumificirate, da je ona put
kojim biste mogli da obuhvatite prirodu, a nju moete samo da stilizujete i da od nje napravite masku.
To je neiskrenost koju vam prebacujemo.
Stari tajni savetnik zamiljeno me pogleda u oi, njegova usta su se i dalje smekala.
Zatim me upita, na moje iznenaenje: Svakako vam je veoma odvratna .arobna frula od
Mocarta?
I pre nego to sam mogao da se usprotivim, on produi: .arobna frula prikazuje ivot kao divnu
pesmu, ona slavi naa oseanja, koja su ipak prolazna, kao neto veno i boansko, ona ne povlauje
ni gospodinu fon Klajstu ni gospodinu Betovenu ve propoveda optimizam i veru."
Znam, znam! uzviknuh razjaren. Bog zna kako vam je pala na pamet ba arobna frula, koja
mi je najdraa od svega na svetu! Ali Mocart nije iveo osamdeset i dve godine i nijt. u svom linom
ivotu postavljao takve zahteve za trajnou, radom i krutim dostojanstvom kao vi! On sebi nije
pridavao toliku vanost! Pevao je svoje boanske melodije, bio je siromaan i umro je rano, ubog i
neshvaen ..."
Nisam imao daha. Trebalo je sada u deset rei rei hiljadu stvari, elo mi se orosilo znojem.
Meutim, Gete ree veoma ljubazno: Neka mi se i ne oprosti to sam doiveo osamdeset i dve

godine; ali moje zadovoljstvo zbog toga bilo je manje nego to vi mislite. Vi ste u pravu: uvek me je
ispunjavala snana elja za trajnou, uvek sam se bojao smrti i borio se protiv nje. Verujem da su
borba protiv smrti i bezuslovna, tvrdoglava volja da se ivi podstrek po kome su delali i iveli svi
izvanredni ljudi. Da ovek na kraju ipak mora da umre, mladi moj prijatelju, dokazao sam u
osamdeset i drugoj godini isto tako nepobitno kao i da sam umro kao ak. Ukoliko to moe da me
opravda, hteo bih vam rei jo i ovo: u mojoj prirodi bilo je mnogo detinjastoga, mnogo radoznalosti,
velika je bila moja elja da se igram i volja da gubim vreme. Zato mi je, eto, trebalo mnogo vremena
da uvidim da se i igra jednom mora zavriti.
Dok je ovo govorio, smekao se vrlo prepredeno, tako rei mangupski. Stas mu je postao vii, a u
izrazu lica nestalo je ukoenosti i grevitog dostojanstva. Vazduh oko nas bio je sada pun melodija,
sve samih melodija Geteovih pesama, jasno sam uo Mocartovu Ljubiicu" i ubertovo Opet puni
lugove i doline. Geteovo lice sada je bilo rumeno i mlado, bilo je nasmeeno, i as je liio na
Mocarta, as na uberta, kao brat na brata; zvezda na njegovim grudima bila je sastavljena od samog
poljskog cvea, a u sredini je cvetala jedna uta jagorevina, bujna i radosna.
Nije mi bilo sasvim po volji to je starac na tako aljiv nain hteo da se izvue iz mojih pitanja i
optubi, pa sam ga prekorno pogledao. Tada se on nagnu prema meni, pribliivi mi svoja usta, usta
koja su postala ve sasvim detinjska, i tiho mi proaputa na uvo: Deae moj, ti suvie ozbiljno
shvata starog Getea. Stare ljude koji su ve umrli ne treba shvatati ozbiljno, jer im se time nanosi
nepravda. Mi besmrtnici ne volimo da nas shvataju ozbiljno, mi volimo alu. Ozbiljnost, deae moj,
to je stvar vremena. Odau ti da ona nastaje zbog precenjivanja vremena. I ja sam nekada precenjivao
vrednost vremena, zato sam i hteo da doivim sto godina. Ali, vidi, u venosti vreme ne postoji,
venost je samo trenutak, taman dovoljan za jednu alu.
Odista se s tim ovekom vie nije mogla progovoriti nijedna ozbiljna re, veselo i gipko je
poigravao tamo-amo, a jagorevina iz njegovog ordena je as iskakala kao kakva raketa, as se
smanjivala i nestajala. Dok je on zadivijavao svojim koracima u igri i figurama, morao sam pomisliti
na to kako ovaj ovek bar nije propustio da naui da igra. Igrao je izvanredno. Onda mi opet pade na
pamet korpija, bolje rei, Moli, pa doviknuh Geteu: Recite mi, zar Moli nije tu?
Gete se glasno nasmeja. On ode do svoga stola i otkljua jednu fioku, izvue odatle dragocenu
konu ili somotsku krinjicu, otvori je i prinese mi je oima. Na tamnom somotu leala je
besprekorna i blistava majuna enska noga, divna noica, malo savijena u kolenu, stopalo sa
iljatim, ljupkim prstiima, isprueno nadole.
Pruio sam ruku da uzmem noicu, u koju sam se upravo zaljubio, ali im sam hteo da je dodirnem
sa dva prsta, uinilo mi se da igraka gotovo neprimetno trgla, i odjednom se u meni probudi sumnja
da bi to moda mogla da bude korpija. Izgledalo je da Gete to shvata, da je ba to i hteo i da mu je
bio cilj da izazove kod mene ovu duboku zbunjenost i borbu izmeu poude i straha. Prineo mi je
divnu malu korpiju uz samo lice, video je da elim i da je se istovremeno i grozim, to mu je, izgleda,
priinjavalo veliko zadovoljstvo. Dok me je drao ovom ljupkom i opasnom stvaricom, postao je
veoma star, prastar, imao je hiljadu godina, kosa mu je bila sneno bela, a njegovo uvelo, starako
lice smejalo se tiho i bezglasno; smejao se u sebi estokim, starakim smehom.
Kada sam se probudio, zaboravio sam na san, tek kasnije mi je opet pao na pamet. Verovatno sam
spavao skoro itav as, usred muzike i vreve, za kafanskim stolom; nikada ne bih pomislio da je to
moguno. Ljupka devojka stajala je preda mnom drei ruku na mome ramenu.
Daj mi dve-tri marke, ree ona, jela sam malo tamo u drugoj sali.
Dadoh joj svoj novanik, ona ode s njim i ubrzo se vrati.
Tako, sada mogu jo malo da posedim s tobom, a onda moram da idem, dogovorila sam se s

nekim. Uplaih se. ,,S kim? upitah brzo.

,,S jednim gospodinom, mali Hari. Pozvao me je u Odeon-bar.
,,Oh, mislio sam da me nee ostaviti samog.
,,E onda je trebalo da me pozove. Ali neko te je preduhitrio. Utedee tako lepe pare. Zna li
Odeon? Posle ponoi se pije samo ampanjac. Klupske fotelje, crnaki orkestar, veoma je otmeno.
Nisam mislio na sve to.
,,Oh, rekoh molei je, dozvoli da te ja pozovem! Smatrao sam da je to prirodno, ta postali smo
prijatelji. Dozvoli da te pozovem, kuda god ti hoe, molim te."
To je lepo od tebe. Ali, vidi, re je re, prihvatila sam poziv i moram ii. Nemoj vie da se
trudi! Hajde, popij jo gutljaj, jo ima vina u boci. Popie ga lepo, a onda e otii kui i spavae.
Obeaj mi!"
Ne, uj, kui ne mogu da idem.
,,Oh, ti sa tvojim priama! Zar jo uvek nisi raistio sa svojim Geteom? (Tog trenutka sam se
setio sna o Geteu.) Ali ako odista ne moe da ide kui, ostani ovde, u zgradi postoje i sobe za
goste. Hoe li da ti zauzmem jednu?
Pristao sam i upitao je gde bih mogao ponovo da je vidim. Gde stanuje? Ali mi ona ne ree. Nai
u je ako je budem traio.
Zar ne bih smeo da te pozovem?
Kuda?
Kuda hoe i ako uopte hoe.
Dobro. U utorak na veeru u ,Starom francikancu', na prvom spratu. Do vienja.
Pozdravila se sa mnom i tek tada mi je pala u oi njena ruka, ruka koja je bila u skladu s njenim
glasom, lepa i puna, pametna i dobra. Ona se nasmeja podrugljivo kada sam je poljubio u ruku.
U poslednjem trenutku, meutim, osvrnu se jo jednom i ree: Hou jo neto da ti kaem u vezi
sa Geteom. Vidi, onako kako je tebi bilo sa Geteom, da nisi mogao da podnese njegovu sliku, tako
je meni katkad sa svecima.
Sa svecima? Zar si tako pobona?
Ne, nisam pobona, na alost, ali sam nekada bila i jednom u opet biti. ovek nema vremena da
bude poboan.
Nema vremena? Zar je za to potrebno vreme? Dabome. Za pobonost je potrebno vreme, pa ak
neto vie: nezavisnost od vremena! Ne moe da bude istinski poboan i da istovremeno ivi u
stvarnosti i shvata ozbiljno i vreme, i novac, i Odeon-bar i sve ostalo.
Razumem. A ono sa svecima?
Eto, ima nekoliko svetaca koje naroito volim: Stefan, Franja i drugi. Katkada vidim njihove
slike, a i slike Spasitelja i Majke boje, tako neke lane, izvitoperene, zaglupljujue slike, koje su mi
isto tako odvratne kao tebi ona Geteova. Kada tako ugledam nekog sladunjavog, glupavog Spasitelja
ili svetog Franju i vidim kako drugi nalaze da su te slike lepe i da donose okrepljenje, uini mi se to
kao neka uvreda nanesena pravom Spasitelju i pomislim: Oh, zato je iveo i patio tako strano, kada
je ljudima dovoljna jedna takva glupa slika o njemu! Pa ipak, znam da je i moja slika Spasitelja ili
Franje samo ljudska slika, koja nije dostojna pravog Spasitelja ili pravog Franje, i da bi se Spasitelju
moja unutranja slika o njemu uinila isto tako glupa i nepotpuna kao to se meni ine one sladunjave
reprodukcije. Ne kaem ti ovo da bih ti dala za pravo u tvom neraspoloenju i besu protiv Geteove
slike, ne, ti nisi u pravu. Kaem ti to samo da bih ti pokazala da mogu da te razumem. Vama
naunicima i umetnicima dolaze u glavu svakojake nastrane misli, ali ste ipak ljudi kao i svi drugi, a i
mi u glavi imamo svoje snove i igre. Primetila sam, naime, ueni gospodine, da si se malo zbunio

kada je trebalo da mi ispria ono o Geteu morao si se napregnuti kako bi svoje idealne misli
meni, jednostavnoj devojci, objasnio razumljivo. Pa zato bih elela da ti pokaem da nije trebalo da
se napree. Razumem te i bez toga. Tako, a sada dosta! Tebi je mesto u krevetu.
Otila je, a mene je stari gostioniki sluga odveo dva sprata vie. Prvo se raspitao za moj prtljag, i
kada je uo da ga nemam, morao sam da platim unapred taksu za spavanje, kako se on izrazio.
Zatim me je, preko starog i mranog stepenita, uveo u neki sobiak i ostavio me samog. Tu je stajao
kratak i veoma tvrd drveni krevet, a na zidu je visila nekakva sablja i Garibaldijeva slika u boji, kao
i uveli venac sa proslave nekog udruenja. Mnogo bih dao da sam mogao imati spavau koulju. Ali
je tu bar bilo vode i jedan mali ubrus, mogao sam se umiti, a onda sam u odelu legao na krevet,
ostavljajui osvetljenje da gori, imao sam dovoljno vremena za razmiljanje. Dakle, sa Geteom sam
bio naisto. Divno je bilo to mi je doao u snu! Pa ona udesna devojka da sam joj bar znao ime!
Odjednom jedno ljudsko bie, ivo ljudsko bie, koje je razbilo mutno stakleno zvono moje
obamrlosti i pruilo mi ruku, svoju dobru, lepu, toplu ruku! Odjednom je opet bilo stvari koje su me
se ticale; na koje sam mogao misliti s radou, brigom i napetou! Odjednom su se otvorila jedna
vrata kroz koja je uao ivot idui mi u susret! Moda sam ponovo mogao da ivim i moda sam
ponovo mogao da postanem ovek? Moja dua, obamrla od hladnoe i gotovo zaleena, opet je
disala i sanjivo udarala svojim malim, slabim krilima. Gete je bio sa mnom. Jedna devojka mi je
naredila da jedem, da pijem, da spavam, bila je ljubazna prema meni, ismevala me i nazivala glupim
malim deakom. I ona, divna prijateljica, priala mi je i o svecima i pokazala mi da ni u svojoj
najneobinijoj nastranosti nisam sam i neshvaen, da nisam bolesni izuzetak, ve da imam brau i
sestre i da sam shvaen. Da li u je ponovo videti? Da, sigurno, ona je pouzdana. Re je re.
I ve sam ponovo spavao, spavao sam etiri, pet asova. Prolo je bilo deset asova kada sam se
probudio, u izguvanom odelu, slomljen, umoran, sa uspomenom na neto strano to se zbilo sino,
ali ivahan, pun nade i prijatnih misli. Pri povratku u svoj stan nimalo vie nisam oseao strah koji
me je obuzimao sino pri polasku kui.
Na stepenicama, iznad araukarije, sreo sam se s tetkom, mojom stanodavkom koju sam retko
viao, ali ija mi se prijatna narav sviala. Susret mi nije bio ugodan, jer sam izgledao prilino
zaputen, neispavan, neoeljan i neobrijan. Pozdravio sam je i hteo da proem pored nje. Ona je
uvek potovala moju elju da budem sam i neopaen, ali se danas, izgleda, izmeu mene i okolnog
sveta odista pocepao veo, pala neka pregrada, jer se i ona nasmejala i zastala.
Vi ste se malo skitali, gospodine Haleru, noas uopte niste bili u svom krevetu. Sigurno ste
veoma umorni!
Da, odgovorio sam i morao sam se takoe nasmejati, noas je bilo prilino ivo, i kako nisam
hteo da naruim nain ivota u vaoj kui, to sam spavao u nekom hotelu. Mir i estitost vae kue
ulivaju mi veliko potovanje, katkada mi se ini da sam strano telo u njoj.
Ne rugajte se, gospodine Haleru!
,,Oh, rugam se jedino samom sebi."
Ba to ne bi trebalo da inite. Ne treba da se oseate u mojoj kui kao .strano telo. Treba da
ivite kako vam se svia i da inite to hoete. Imala sam ve mnoge veoma, veoma estite stanare,
prave bisere estitosti, ali nijedan nije bio mirniji, nijedan nije manje smetao od vas. A sada
hoete li jedan aj?
Nisam se opirao. Posluila me je ajem u svom salonu sa lepim slikama predaka i starinskim
nametajem, askali smo, i prijatna ena je saznala tota iz mog ivota i mojih misli ne pitajui me
nita, ve sluajui s potovanjem, ali ujedno i sasvim materinski, ne shvatajui me ozbiljno, kao to
to obino ine razumne ene kad su u pitanju nastranosti mukaraca. Bilo je govora io njenom neaku,

i ona mi je u susednoj sobi pokazala njegov najnoviji rad kojim se bavio u svojim slobodnim
asovima, jedan radioaparat. Eto, vredni mladi sedeo je ovde u svoje slobodne veeri i sklapao ovu
mainu, zanet idejom beinosti, kleei pred bogom tehnike, koji je posle hiljadu godina otkrio i
prikazao ono to je svakom misliocu oduvek bilo poznato i to je on umeo razumnije da koristi.
Razgovarali smo o tome, jer tetka pomalo naginje pobonosti, a i ja nisam protivnik religioznih
razgovora. Rekao sam joj da je starim Indusima bilo savreno dobro poznato sveopte prisustvo svih
snaga i dela, i da je tehnika otkrila i dovela do opteg saznanja samo mali deli ove injenice, na taj
nain to je, na primer, za zvune talase konstruisala, za sada strahovito neusavrene, prijemne i
otpremne aparate. Ono glavno u tom starom saznanju, naime, nestvarnost vremena, do sada tehnika
nije primetila, ali e se najzad i to otkriti i dospeti meu prste vrednih inenjera. Moda e se ve
u najskorijoj budunosti otkriti da oko nas ne lebde bez prestanka samo trenutne slike i zbivanja. Kao
to sada moemo da sluamo muziku iz Pariza i Berlina u Frankfurtu ili Cirihu, moi emo jednog
dana, sa ili bez ica, sa ili bez sporednih smetnji, da sluamo govor kralja Solomona ili Valtera od
[7]

Fogelvajda , jer sve to se nekad zbilo moda jo uvek postoji zabeleeno. I sve e to, kao i
dananji prvi radioaparati, posluiti ljudima samo da bi beali od sebe i svojih ciljeva i pomagati im
da se okrue to guom mreom razonoda i nekorisnih zanimanja. O svim ovim, meni dobro
poznatim stvarima, meutim, nisam govorio s naglaskom gorine i podsmeha prema vremenu i
tehnici, ve aljivo, kao u igri, i tetka se smekala, pa smo itav as sedeli zajedno, pili aj i bili
zadovoljni.
Za utorak uvee pozvao sam lepu, neobinu devojku iz Crnog orla, i dosta me je truda stalo da
nekako provedem vreme dotle. Najzad je doao utorak, i upravo sam se uplaio kada mi je postalo
jasno koliku vanost pridajem odnosu prema nepoznatoj devojci. Mislio sam samo na nju, oekivao
sam sve od nje, bio sam spreman da joj rtvujem sve i da joj sve poloim pred noge, iako uopte
nisam bio zaljubljen u nju. Dovoljno je bilo da zamislim da e zaboraviti ili prekriti na dogovor, pa
da jasno vidim ta bi to znailo za mene. Svet bi mi tada bio prazan, jedan dan kao i drugi, siv i bez
ikakve vrednosti, oko mene bi opet vladala jeziva tiina i obamrlost, a iz tog nemog pakla ne bi bilo
drugog izlaza osim noa za brijanje. Meutim, u toku ovih nekoliko dana no za brijanje nije mi
postao miliji i nimalo nije izgubio od svoje strahote. U tome je ba i bilo ono runo: duboko, do dna
due, plaio sam se reza preko svog grkljana, opirao se umiranju sa divljakom, ilavom,
propinjuom snagom, kao da sam najzdraviji ovek i kao da je moj ivot bio raj. Postao sam svestan
svoga stanja sa potpunom i bezobzirnom jasnoom, postao sam svestan da mi je zbog neizdrljive
napetosti izmeu nemogunosti da ivim i nemogunosti da umrem tako vana mala, nepoznata
igraica iz Crnog orla. Ona je bila prozori, majuni svetli otvor u tami moje pilje ispunjene
strahom. Ona je bila spas i put u slobodu. Ona je morala da me naui da ivim ili da me naui da
umrem, ona je svojom vrstom i lepom rukom morala da mi opipa sleeno srce, da bi ono pod
dodirom ivota ponovo procvetalo, ili se raspalo u prah. Odakle su joj izvirale te snage, otkuda joj je
bila ta maija, iz kakvih je tajanstvenih razloga ona dobila za mene ovakav dubok znaaj, o tome
nisam mogao da razmiljam, i, najzad, to je bilo sporedno; nije mi bilo stalo do tog saznanja. Vie mi
ni najmanje nije bilo stalo ni do kakvog saznanja, ni do kakvog sagledanja, jer sam bio prezasien
time; ba u tome se i sastojala najotrija i najpodrugljivija patnja i sramota za mene to sam jasno
video svoje stanje i bio ga svestan. Gledao sam pred sobom tog klipana, tu stoku stepskog vuka kao
muvu u mrei i posmatrao kako se blii reenje njegove sudbine, kako spleten i bespomoan visi u
mrei, gledao pauka spremnog da zagrize i video da je blizu i ruka od koje treba da doe spas. O
uzrocima i vezama izmeu moje patnje, moje duevne bolesti, moje opinjenosti i neuroze mogao sam
da dam najrazumniji i najrazboritiji sud, jer sam prozreo njihovu mehaniku. Ali meni nije bilo

potrebno znanje i razumevanje, ja nisam tako oajniki eznuo za tim, nego za doivljavanjem,
odlukom, udarcem i skokom.
Iako za onih nekoliko dana ekanja nijednom nisam posumnjao da e moja prijateljica odrati re,
poslednjeg dana sam ipak bio veoma uzbuen i nesiguran; nijedno vee u ivotu nisam oekivao
nestrpljivi je nego to. I mada su moja napregnutost i nestrpljenje postali skoro nepodnoljivi),
istovremeno mi je to i godilo, meni, otrenjenom oveku, koji ve odavno nita nije ekao i niemu se
nije radovao. Divno je to bilo itavog dana tumarati tamo-amo pun nespokojstva, strepnje i udnog
iekivanja, divno je bilo zamiljati unapred ishod ove veeri, kao i brijati se i oblaiti (s naroitom
panjom nova koulja, nova mana i nove pertle u cipelama) radi izlaska. Ma ko bila ona pametna
i tajanstvena devojica, ma kako da je uspostavila sa mnom ovaj odnos, meni je bilo svejedno; ona je
bila tu, udo se dogodilo, i jo jednom sam naao ljudsko bie i novo interesovanje u ivotu! Vano
je bilo samo da se to produi, da se predam toj privlanosti i sledim tu zvezdu.
Nezaboravan trenutak kada sam je ponovo ugledao! Sedeo sam za malim stolom starog prijatnog
restorana, poruenim, bez ikakve potrebe, unapred preko telefona, i pregledao jelovnik, a preda
mnom u vodenoj ai stajale su dve orhideje koje sam kupio za svoju prijateljicu. Morao sam da
ekam prilino dugo, ali sam bio siguran u njen dolazak i vie nisam bio uzbuen. A zatim je ona
dola, zastala pred garderobom i pozdravila me samo paljivim, pomalo ispitivakim pogledom
svojih svetlosivih oiju. Pun podozrenja pazio sam kako se kelner ponaa prema njoj. Ne, hvala
bogu, nije bilo nikakve intimnosti u njegovom ponaanju, drao se na odstojanju i bio besprekorno
utiv. Pa ipak su se poznavali, jer ga je ona zvala po imenu, Emil.
Kada sam joj dao orhideje, obradovala se i nasmejala. To je lepo od tebe, Hari. Hteo si da mi
neto pokloni, zar ne, a nisi znao tano ta da izabere, nisi znao tano koliko uopte ima prava da
mi pravi poklone, da neu moda biti uvreena, pa si mi kupio orhideje; one su samo cvee, ali ipak
veoma skupe. Dakle, hvala ti. Uostalom, hou odmah da ti kaem: neu poklone od tebe. Ja ivim od
mukaraca, ali neu da ivim od tebe. Nego, kako si se izmenio! Ne mogu da te poznam. Onomad si
izgledao kao da su te tog trenutka skinuli s konopca, a sada si ve bezmalo ovek. Uostalom, jesi li
izvrio moje nareenje?
Koje nareenje?"
Zar si tako zaboravan? Mislim, da li sada ve ume da igra fokstrot? Rekao si mi da nita vie ne
eli nego da dobija nareenja od mene i da ti nita nije milije nego da ih izvrava. Sea li se?
O da, i neka tako ostane! Rekao sam to ozbiljno. Pa ipak nisi nauio da igra?"
Zar se to moe za svega nekoliko dana?
Razume se. Fokstrot moe da naui za jedan as, a boston za dva. Za tango treba due vremena,
ali ti on nije potreban.
Ali sada, najzad, moram da saznam tvoje ime!"
Ona me je neko vreme posmatrala utke.
Moda e moi da ga pogodi. Bilo bi mi veoma milo kada bi ga pogodio. Pazi i gledaj me
dobro! Zar ti nije palo u oi da katkad imam deako lice? Na primer sada?
Da, posmatrajui paljivo njeno lice, morao sam joj dati za pravo, bilo je to deako lice. A posle
jednog minuta to lice je poelo da govori i podsetilo me na moje deako doba i moga tadanjeg
prijatelja, koji se zvao Herman. Za trenutak mi se uinilo da se potpuno pretvorila u toga Hermana.
Da si deak, rekoh u udu, morala bi se zvati Herman.
,,Ko zna, moda i jesam deak, ali preruen, ree ona kao u ali.
Zove li se Hermina?
Ona klimnu glavom, sva ozarena i srena to sam pogodio. U tom trenutku donee supu, poesmo

da jedemo, a ona je bila detinjasto vesela. Od svega to mi se na njoj svidelo i oaralo me najlepe i
najudnovatije je bilo to to je odjednom iz najvee ozbiljnosti mogla da pree u lakrdijaku veselost
i obratno, nimalo se ne menjajui niti izobliujui pri tom, ve je sve to teklo kao kod darovitog
deteta. Sada je jedno vreme bila vesela, dirala me zbog fokstrota, ak me je gurnula nogom, hvalila je
jelo, primetila da sam se trudio oko odevanja, ali je jo uvek imala da stavi mnogo zamerki mojoj
spoljanjosti.
Izmeu toga upitao sam je: Kako si to izvela da odjednom izgleda kao deak, tako da sam mogao
da pogodim tvoje ime?
,,Oh, sve si to izveo sam. Zar ne shvata, ueni gospodine, da ti se sviam i da mi pridaje izvestan
znaaj, jer za tebe predstavljam neku vrstu ogledala, jer sam ti u neemu slina, odgovaram ti i
razumem te? U stvari, trebalo bi da svi ljudi budu meusobno takva ogledala i da jedni drugima
odgovaraju i govore, ali retki su udaci kao to si ti, njih je lako opiniti, tako da u oima drugih ljudi
vie nita ne vide, niti mogu da itaju, pa ih se vie nita i ne tie. No, ako takav udak odjednom
opet naie na nekoga ko ga istinski vidi, sa kim osea neku bliskost i slinost, onda je to, dabome,
radost za njega.
Ti sve zna, Hermina, uzviknuh iznenaen. Upravo je tako kao to kae. Pa ipak se ti toliko
razlikuje od mene! Ti si moja suta suprotnost; ti ima sve ono to meni nedostaje.
To ti se tako ini, ree ona odseno, ,,i to je dobro.
I na njeno lice, koje je odista bilo kao arobno ogledalo, spustio se teak oblak ozbiljnosti;
odjednom je itavo to lice izraavalo samo zbilju i beskrajnu traginost, koje kao da su izbijale iz
praznih oiju neke maske. Lagano, protiv volje, izgovarajui re po re, ona ree:
Ti zaboravlja ta si mi rekao! Rekao si da treba da ti nareujem i da e s radou izvravati sva
moja nareenja. Ne zaboravi to! Treba da zna, mali Hari, kao god to ti ima oseanje da ti moje
lice odgovara, da neto iz mene zrai tebi u susret i izaziva tvoje poverenje tako isto i ja oseam
prema tebi. Kada sam te onomad kod ,Crnog orla videla kako ulazi, onako umoran i odsutan i kao
da vie nisi sa ovog sveta, odmah sam osetila: ovaj ovek e me sluati, jer ezne za tim da mu
nareujem! A to u i da inim, zato sam te i oslovila i zato smo postali prijatelji.
Govorila je s takvom tekom ozbiljnou, u tako dubokoj duevnoj depresiji, da nisam mogao
potpuno da pratim smisao njenih rei, pa sam pokuao da je umirim i navedem je na druge misli. Ona
je to odbila trzajem obrva, pogledala me otro i nastavila veoma hladnim glasom: Mora odrati
svoju re, deko, kaem ti, jer e se inae pokajati. Dobijae od mene mnoga nareenja i
ispunjavae ih, lepa, prijatna nareenja, koja e izvravati sa zadovoljstvom. A naposletku e
izvriti i moje poslednje nareenje, Hari.
Izvriu ga, rekoh, tako rei, i protiv svoje volje. A kakvo e biti tvoje poslednje nareenje?
Meutim, ve sam ga nasluivao, bog e znati zato.
Ona se strese kao u groznici i izgledalo je kao da se lagano budi. Njene oi me nisu isputale.
Odjednom postade jo mranija.
Bilo bi razborito da ti to ne kaem. Ali neu da budem razborita, Hari, bar ovog puta ne. Hou
neto sasvim drugo. Pazi i sasluaj me! Ti e ovo uti i zaboraviti, smejae se tome i plakae.
Pazi, deko! Hou, braco, da igram s tobom na ivot i smrt i hou da ti otkrijem svoje karte jo pre
poetka nae igre.
Kako je lepo, kako nadzemaljsko bilo njeno lice kada je ovo izgovorila. U njenim hladnim i jasnim
oima odraavala se sveznajua tuga, kao da su te oi prepatile sve mogue patnje i kao da su na te
patnje odgovorile potvrdno. Usta su izgovarala rei teko, s nekakvom smetnjom, kao kada se govori
na velikom mrazu, kada je lice ukoeno. Ali usne, uglovi usana i, samo na trenutak primetna, igra

vrka jezika izraavali su, nasuprot pogledu i glasu, slatku, razigranu ulnost, arku udnju za
nasladom. Preko mirnog, glatkog ela padao je kratki uvojak, i iz tog ugla ela i uvojka strujao je s
vremena na vreme, kao ivi dah, onaj talas slinosti sa deakom i hermafroditske ari. Sluao sam je
sa strahom, pa ipak kao oamuen i samo upola prisutan.
Voli me, produi ona, iz razloga koji sam ti ve rekla: probila sam tvoju usamljenost,
zaustavila te pred samim vratima pakla i ponovo te probudila. Ali ja hou vie od tebe, mnogo vie.
Hou da se zaljubi u mene. Ne, nemoj mi protivreiti, pusti me da govorim! Ti me voli, to oseam,
i zahvalan si mi, ali nisi zaljubljen u mene. Hou da to bude, to sainjava deo mog poziva: ja ivim
od toga da se mukarci zaljubljuju u mene. Ali pazi dobro, ne inim to zato to smatram da si naroito
privlaan. Ja nisam zaljubljena u tebe, Hari, isto kao to nisi ni ti u mene; ali si mi potreban, kao to
sam i ja tebi potrebna. Sada trenutno potrebna sam ti i zato to si oajan i to ti treba udarac, koji e
te baciti u vodu da bi ponovo oiveo. Potrebna sam ti da bi nauio da igra, da bi nauio da se
smeje, da bi nauio da ivi. A meni si ti potreban, ne danas, ve kasnije, za neto veoma vano i
lepo. Kada se bude zaljubio u mene, izdau ti poslednje nareenje i ti e ga izvriti, a to e za mene
biti dobro."
Izvukla je malo iz ae jednu od mrkoljubiastih orhideja sa zelenim ilicama i za trenutak nagnula
nad nju svoje lice, ukoeno gledajui u cvet.
Nee ti biti lako, ali e ga ipak izvriti. Ispunie moj zahtev i ubie me. Eto. Ne pitaj me vie
nita!
Uutala je, gledajui i dalje u orhideju, lice joj se rasplinulo kao pupoljak kad se rascveta, tako da
su sa njega postepeno iezli pritisak i napetost, i odjednom se na njenim usnama pojavio oaravajui
osmeh, dok su joj oi jo za trenutak ostale ukoene i prikovane za cvet. A zatim je zatresla glavom
sa malim deakim uvojkom, popila gutljaj vode i odjednom primetila da smo jo pri obedu, pa je s
radosnim apetitom navalila na razna jela.
Jasno sam uo re po re njenog jezivog govora, ak sam pogodio i njeno poslednje nareenje
jo pre nego to ga je izgovorila, pa me vie nisu uplaile rei: ,,Ti ; e me ubiti. Sve to je rekla
zvualo je ubedljivo i sudbonosno, prihvatao sam sve i nisam se ni od ega branio, pa ipak je sve to,
i pored strane ozbiljnosti s kojom je govorila, za mene bilo lieno istinske stvarnosti i znaaja.
Jedan deo moje due upio je njene rei i verovao u njih, a drugi deo delovao je stiavajue i
jednostavno primio znanju da razumna, zdrava i sigurna Hermina takoe ima svoje fantazije i svoje
mrane sanjarije. Tek to je izgovorila poslednju re, itav prizor obavio je veo nestvarnosti.
Pa ipak nisam mogao da uinim skok u verovatnost i stvarnost sa lakoom igraice na konopcu, kao
to je to polazilo za rukom Hermini.
Ja u te, dakle, jednom ubiti? upitao sam tiho sanjarei, a ona se ve smejala i paljivo seckala
ivinsko meso na svom tanjiru.
Razume se, klimnula je ovla glavom, ali dosta o tome, sad je vreme da se jede. Hari, budi
ljubazan i porui mi jo malo zelene salate! Zar nema apetita? Mislim da treba da naui sve to se
kod drugih ljudi samo po sebi razume, pa ak i da osea zadovoljstvo pri jelu. Dakle, vidi, deko,
ovo je batai od plovke, i kada se ovo lepo, svetlo meso odvoji od kosti, onda je to pravi praznik i
ovek treba da u srcu osea istu takvu prijatnost, punou i zahvalnost kao zaljubljeni kada prvi put
pomae svojoj devojci da skine kaput. Jesi li razumeo? Nisi? Ba si glup. Pazi, dau ti komadi ovog
lepog plovijeg bataia, pa e i sam videti. Tako, otvori usta! Oh, ba si prava nakaza! Sada si
se, bog i dua, izbuljio da vidi ne gledaju li te ljudi zato to uzima zalogaj sa moje viljuke! Budi
bez brige, bludni sine, neu te osramotiti. Ali ako ti je za svako zadovoljstvo potrebna dozvola sveta,
onda si odista za aljenje."

Malopreanja scena sve je vie tonula u nestvarnost, bilo je sve manje verovatno da su ove oi
jo pre nekoliko minuta gledale onako ukoeno, teko i bile pune jeze. Oh, u tome je Hermina bila
kao i sam ivot: uvek samo trenutak, nikada se nita nije moglo unapred proraunati. Sada je bila pri
jelu i ozbiljno se predala plovijem bataku i salati, torti i likeru, koji su joj postali predmet radosti,
razgovora i fantazije. im su odneti tanjiri, poelo je novo poglavlje. Ova ena, koja me je tako
savreno prozrela, koja je, izgleda, o ivotu znala vie od svih mudraca, postajala je detinjasta,
podavala se sitnoj ivotnoj igri trenutka s tolikom umetnou, da sam bez pogovora postao njen
uenik. Bio je to ili visok stepen mudrosti ili samo najobinija nevinost, ali onaj ko je mogao da ivi
za svaki trenutak, ko je toliko iveo u sadanjosti i umeo da ceni svaki mali cvetak na putu i vrednost
svakog najmanjeg razigranog trenutka, tome ivot nije mogao da uini naao. I ovo veselo dete, s
odlinim apetitom, sa svojim igrama sladokusca, trebalo je istovremeno da bude mrana sanjalica i
histerino stvorenje koje eli smrt, ili moda samo paljiva raundijka koja svesno i hladno hoe da
izazove kod mene zaljubljenost i uini me svojim robom? To nije bilo moguno. Ne, ona se
jednostavno predavala trenutku, tako da je, primajui svaku veselu zgodu, a isto tako i svaku
prolaznu, mranu grozu iz dalekih dubina svoje due, sve to iivljavala u sebi.
Ova Hermina, koju sam danas video drugi put, znala je o meni sve, i uinilo mi se nemogue da
pred njom imam neku tajnu. Moda ona ne bi bila kadra da u celosti shvati moj duhovni ivot; moda
ne bi bila u stanju da me sledi u mojim odnosima prema muzici, Geteu, Novalisu ili Bodleru ali ni
to nije bilo sigurno, verovatno je ak da je i to ne bi stalo velikih napora. Pa i kad ne bi bilo tako
ta je jo preostalo od mog duhovnog ivota"? Zar nije bio razbijen u paramparad i zar nije bio
izgubio svaki smisao? Meutim, ostale moje na j lini je probleme i stvari koje su mi leale na srcu
ona e sve razumeti, u to sam bio uveren. Uskoro u govoriti s njom o Stepskom Vuku, o raspravi i
svemu ostalom to je dosad postojalo samo za mene, o emu do tada ni s kim nisam progovorio.
Nisam mogao da odolim da ne ponem odmah.
Hermina, rekao sam, meni se onomad dogodilo neto udnovato. Neki neznanac dao mi je malu
tampanu knjiicu, neto nalik na vaarske sveske, i u njoj je bila tano napisana cela moja istorija i
sve to se odnosi na mene. Reci, zar to nije neobino?
Kakav je naslov te knjiice? upita ona nemarno. Naslov glasi: .Rasprava o Stepskom Vuku.
,,Oh, Stepski Vuk, sjajno! A taj Stepski Vuk si ti? To treba da si ti?"
Da, to sam ja. Ja sam stvorenje koje je pola ovek a pola vuk, ili bar tako uobraavam.
Ona mi ne odgovori. Pogleda me paljivo i ispitivaki u oi, zatim baci pogled na moje ruke, i za
trenutak se u njenim oima i na njenom licu opet pojavie duboka ozbiljnost i malopreanja mrana
strast. Verovao sam da sam pogodio ta je pomislila, naime, da li sam dovoljno vuk da izvrim njeno
poslednje nareenje.
To je, razume se, samo tvoje uobraenje ree ona, vrativi se vedrom raspoloenju, ili, ako
hoe, neka vrsta poezije. Ali ima neega u tome. Danas nisi vuk, ali onomad kada si uao u dvoranu,
kao da si pao s meseca, tada si ve bio pomalo zver, a to mi se ba i svidelo. Odjednom prestade da
govori, kao da joj je iznenada neto palo na pamet, a zatim ree: Toliko glupo zvue rei kao to su
zver ili divlja ivotinja! Ne bi trebalo tako govoriti o ivotinjama, one su esto strana, ali su
mnogo istinitije od ljudi.
Kako .istinitije? Kako to misli?"
Pa pogledaj ma koju ivotinju, maku, psa ili pticu, ili jednu od lepih velikih ivotinja u
zoolokom vrtu, pumu ili irafu! Videe da su one sve istinite, da nikada nijedna od njih nije
zbunjena, svaka zna ta treba da radi i kako treba da se ponaa. One ti nee laskati i ne ele da ti
imponuju. Ne glume. One su onakve kakve su, kao kamenje ili cvee, ili kao zvezde na nebu. Razume

li? Razumeo sam.

ivotinje su obino tune, produi ona. ,,A kada se jedan ovek istinski rastui, ne zato to ga
boli zub ili to je izgubio novac, ve zato to za asak oseti kakvo je sve ovo, kakav je ceo ivot
onda uvek pomalo lii na ivotinju: tuan je, ali i istinitiji i lepi nego inae. Tako je to, a tako si i ti
izgledao, Stepski Vue, kada sam te prvi put videla.
A ta misli o onoj knjizi, Hermina, u kojoj sam ja opisan?
Eh, ne volim uvek da mislim. Govoriemo o tome drugi put. Moe mi je jednom dati na itanje.
Ili ne, ako opet jedanput budem imala vremena da itam, dae mi jednu od onih knjiga koje si sam
napisao."
Traila je kafu i neko vreme je izgledala rasejana i nepaljiva, a zatim se opet ozarila, kao da su
njena razmiljanja stigla do nekog cilja.
Ha!" uzviknu radosno, sada znam!
ta to?"
Ono o fokstrotu, sve vreme sam na to morala da mislim. Dakle reci: ima li sobu u kojoj bismo s
vremena na vreme mogli da igramo po jedan sat? Moe da bude mala, to ne smeta, samo ne sine da
stanuje ispod tebe neko ko bi posle toga doao gore i napravio skandal ako mu se tavanica malo
ljulja. Dakle, dobro, vrlo dobro! Onda moe kod kue nauiti da igra."
Da, odgovorila bojaljivo, utoliko bolje. Ali mislio sam da je za to potrebna muzika.
Razume se. Dakle pazi, muziku e sebi kupiti, to staje najvie koliko bi stajao i teaj igranja kod
neke uiteljice. Na uiteljici e utedeti, ja u te uiti. Onda emo imati muziku kad god hoemo, a
povrh toga ostaje nam gramofon.
Gramofon?
Prirodno. Kupie takav jedan mali aparat i nekoliko ploa za igru ...
Divno, uzviknuh ,,i ako odista uspe da me naui da igram, dobie gramofon kao honorar.
Slae li se? Rekao sam ovo veoma smelo, ali mi nije ilo od srca. Nikako nisam mogao da u svojoj
sobi za rad, punoj knjiga, zamislim jedan takav nimalo simpatian aparat, a i samom igranju imao sam
da prigovorim mnogo tota. Mislio sam da bih i to mogao da okuam nekom prilikom, premda sam
bio ubeen da sam odvie star i krut za igranje i da nikada neu uspeti da ga nauim, ali sada, ovako
jedno za drugim, inilo mi se sve to isuvie brzo i naprasno, pa sam oseao kako se u meni, starom
poznavaocu muzike, usprotivilo sve to sam oseao protiv gramofona, deza i moderne muzike za
igru. Da od sada u mojoj sobi, mojoj eliji za razmiljanje, mom utoitu, pored Novalisa i ana Pola
odzvanjaju ameriki lageri za igru i da ja uz njih igram, bilo je u stvari vie nego to je ijedno
stvorenje moglo da trai od mene. Ali nije to od mene trailo neko stvorenje, ve Hermina, a ona je
imala pravo da nareuje. Ja sam je sluao. Razume se, posluao sam.
Sastali smo se sutradan posle podne u jednoj kafani. Kada sam doao, Hermina je ve bila zauzela
mesto, pila je aj i osmehujui se pokazala mi novine, u kojima je otkrila moje ime. Bio je to jedan
od reakcionarnih, hukakih listova iz moga zaviaja, u kome se povremeno redovno javljao poneki
lanak protiv mene. Bio sam protivnik rata dok je ovaj trajao, a posle sam pozivao na mir, strpljenje,
ovenost i samokritiku, branei se protiv nacionalistikog hukan ja, koje je svakim danom postajalo
sve otrije, gluplje i benje. U listu se opet nalazio jedan ovakav napad, ravo napisan, delimino
perom samog urednika a delimino ukraden iz raznih lanaka njemu bliske tampe. Poznato je da niko
ne pie tako ravo kao branioci zastarelih ideologija, da niko ne upranjava svoj zanat sa manje
istote i truda. Hermina je proitala lanak i iz njega saznala da je Hari Haler tetan element, ovek
koji ne voli svoju otadbinu, i da e stvar otadbine ravo stajati dokle god se budu podnosili ovakvi
ljudi i ovakve ideje i dokle god se omladina bude vaspitavala na sentimentalnim idejama o

ovenosti, umesto na ratnikoj osveti protiv zakletog neprijatelja.

Jesi li ti to? upita Hermina i pokaza prstom moje ime. Bogme, stvorio si sebi estoke
neprijatelje, Hari. Da li te to ljuti?
Proitao sam nekoliko redova, bila je to stara pesma, svaka pojedina od ovih kliiranih pogrda
bila mi je ve godinama poznata.
Ne, odgovorih, ne ljuti me, odavno sam navikao na to. Nekoliko puta sam izrazio miljenje da
svaki narod, pa ak i svaki pojedini ovek, umesto da se uljuljkuje lanim politikim problemima
krivice, mora da ispita koliko je sam kriv, usled sopstvenih greaka, omaki i ravih navika, u
izazivanju rata i svih ostalih beda u svetu, jer je to jedini put da se po mogustvu izbegne sledei rat.
Oni mi to ne oprataju, jer su sami, razume se, potpuno nevini. Kajzer, generali, veleindustrijalci,
politiari i novinari niko nema sebi nita da prebaci, niko nema nikakve krivice! ovek bi mogao
pomisliti da je sve divno na ovom svetu, iako, eto, pod zemljom lee desetine miliona ubijenih ljudi.
I vidi, Hermina, iako ovakvi pogrdni lanci ne mogu vie da me naljute, katkada me ipak rastue.
Dve treine mojih zemljaka svakog jutra i svake veeri ita ovakve listove, u ovakvom tonu, svakog
dana ih ti listovi obrauju, opominju i hukaju, zbog njih oni postaju nezadovoljni i zli, a cilj i kraj
svega toga je opet rat, budui, naredni rat, koji e verovatno biti jo udoviniji od ovoga. Sve je to
jasno i prosto, shvatljivo svakom oveku, i svako bi mogao da doe do ovog zakljuka razmiljajui
samo jedan jedini as. Ali niko to nee, niko nee da izbegne budui rat, niko nee sebi i svojoj deci
da utedi sledee milionsko klanje. Razmiljati jedan as, utonuti za izvesno vreme u sebe i zapitati
se koliko je ko lino uzeo uea u neredu i pakostima na svetu, koliki je u tome udeo svakog
pojedinca vidi, to nee niko! I tako e sve ii dalje svojim putem, dok mnoge hiljade ljudi iz dana
u dan revnosno pripremaju budui rat. Otkako znam za sebe, to me je guilo i dovodilo do oajanja,
za mene vie ne postoji otadbina i ne postoje ideali, jer je sve to samo dekoracija za gospodu koja
priprema sledee klanje. Nema smisla misliti, kazati i napisati neto oveno, nema smisla gajiti u
sebi dobre ideje na dvoje-troje ljudi koji to ine obaraju se iz dana u dan hiljade listova,
asopisa, govora, javnih i tajnih sednica, koji svi ele, a i postiu, suprotno."
Hermina me je sluala sa ivim ueem.
Da, ree zatim, ti si u pravu. Razume se, opet e biti rata, ne mora ovek ni da ita novine da bi
to znao. Prirodno je da ovek moe da se rastui zbog toga, ali to nema nikakvog smisla. To je upravo
kao kada bi se neko rastuio zato to e, uprkos svemu i ma ta preduzimao protiv toga, jednom
neminovno morati da umre. Borba protiv smrti, dragi Hari, jeste uvek neto lepo, plemenito, udesno
i potovanja dostojno, pa prema tome i borba protiv rata. Ali je ujedno uvek i beznadeno
donkihotstvo.
Moda je to tano uzviknu ustro, ali po takvim istinama kao to je ta da svi uskoro moramo
umreti, da je prema tome sve svejedno, ceo ivot postaje plitak i glup. Pa zar da odbacimo sve, da se
odreknemo svakog duha, svakog stremljenja, svake ovenosti, da dopustimo da i dalje vladaju
astoljubije i novac, da bismo pored ae piva saekali sledei poziv na mobilizaciju?
udan je bio pogled koji mi je Hermina dobacila, pogled u kome je bilo podsmeha, eretluka i
drugarstva punog razumevanja, a istovremeno i teine mudrosti i beskrajne ozbiljnosti.
Ne, ne treba da postupi tako, ree ona materinski. Tvoj ivot nee postati plitak i glup iako
zna da e tvoja borba biti bezuspena. Bilo bi mnogo plie, Hari, kada bi se borio za neto dobro i
idealno mislei da to mora i postii. Zar ideali postoje da bi ih ovek dostigao? Da li mi ljudi
ivimo da bismo unitili smrt? Ne, ivimo da bismo je se bojali, da bismo je potom voleli, i ba zbog
nje se ovo malo ivota u nama katkada na jedan as tako divno zaari. Pravo si dete, Hari. Budi sada
posluan i poi. Danas imamo mnogo posla. Danas vie neu da vodim rauna o ratu i novinama. A

ti?
Ni ja, bio sam takoe spreman da to prihvatim. Poli smo zajedno bio je to na prvi zajedniki
izlazak u grad u radnju sa muzikim instrumentima, gde smo gledali gramofone, otvarali ih i
zatvarali, putali ih da nam sviraju, i kada sam naao jedan koji nam je odgovarao i po izgledu i po
ceni, hteo sam da ga kupim, ali Hermina se nije tako brzo odluivala. Ona me je zadrala, te sam
morao da obiem s njom i drugu radnju i tamo pogledam i sasluam gramofone svih sistema i
veliina, od najskupljeg do najjeftinijeg, pa se tek onda saglasila da se vratimo u prvu radnju i tamo
kupimo aparat koji smo ranije nali.
Vidi, rekoh ja, to smo mogli da uradimo i jednostavnije.
Misli? A moda bismo sutra videli u nekom izlogu isti aparat koji bi bio jeftiniji za dvadeset
franaka. A osim toga, zadovoljstvo je kupovati, a svako zadovoljstvo treba sladiti. Morae ti da
naui jo mnogo tota.
Sa jednim nosaem doneli smo plod nae kupovine u moj stan.
Hermina je paljivo pregledala moju dnevnu sobu, pohvalila je pe i divan, isprobala stolice,
uzimala je knjige u ruke i dugo se zadrala pred fotografijom moje dragane. Gramofon smo postavili
na nizak orman pored gomile knjiga. A onda je otpoela nastava. Ona je stavila na gramofon plou sa
fokstrotom i, pokazujui mi prve korake, uzela me za ruke i poela da me vodi. Ja sam posluno
kaskao za njom, sudarao se sa stolicama, sluao njena nareenja, ali ih nisam razumevao, gazio je po
nogama i bio nespretan koliko i revnostan. Posle druge igre bacila se na divan zacemivi se od smeha
kao kakvo dete.
Boe moj, kako si krut! Koraaj jednostavno, kao kad se eta! Tu nije potrebno nikakvo
naprezanje. Cini mi se da ti je toplo? E, pa da se odmorimo pet minuta. Vidi, igrati je, kada ovek to
ume, isto tako jednostavno kao i misliti, a mnogo se lake naui. Bie manje nestrpljiv to ljudi nee
da naue da misle, ve vie vole da gospodina Halera nazivaju izdajnikom otadbine i mirno
doputaju da doe do sledeeg rata.
Otila je posle jednog asa, uveravajui me da e idui put ve ii bolje. Ja sam o tome imao
drukije miljenje, i bio sam veoma razoaran zbog svoje gluposti i nezgrapnosti, inilo mi se da za
ovaj jedan as nita nisam nauio i nisam verovao da e ikada biti bolje. Ne, za igranje ovek mora
imati sposobnosti koje su meni potpuno nedostajale: veselost, ednost, lakomislenost i elan. Eh, pa to
sam odmah mislio!
Ali gle, idui put je odista ilo bolje i ak je poelo da mi priinjava zadovoljstvo, a na kraju asa
Hermina je izjavila da sada umem da igram fokstrot. Ali kada je iz toga izvela zakljuak da sutra
moram da idem s njom u restoran u kome se igra, grdno sam se uplaio i stao da se branim iz petnih
ila. Ona me je hladno podsetila na moj zavet poslunosti i naredila mi da sutradan doem na aj u
hotel Balans.
Te veeri sedeo sam kod kue, hteo sam da itam, ali nisam mogao. Bojao sam se sutranjeg dana.
Bila mi je strana pomisao da ja, stari, plaljivi i osetljivi udak, odem u jedan od onih sumornih
modernih lokala u kojima se pije aj i igra, i ne samo to nego je trebalo da se pokazujem tamo pred
stranim svetom kao igra, iako to jo nisam bio. Priznajem da sam se stideo i smejao samom sebi
kada sam u svojoj sobi za studije navio aparat i tiho, u arapama, sam ponavljao korake fokstrota.
Sutradan je u hotelu Balans svirao mali orkestar i sluen je aj i viski. Pokuao sam da podmitim
Herminu, ponudio sam je kolaima, pokuao sam da je pozovem na bocu dobrog vina, ali je ona
ostala neumoljiva.
Ti danas nisi ovde radi svoga zadovoljstva. Ovo je as igranja.
Morao sam dva-tri puta da igram s njom, a u meuvremenu upoznala me je sa saksofonistom,

crnomanjastim, lepim mladiem panskog ili junoamerikog porekla, koji je, kako je ona rekla,
svirao na svim instrumentima, i govorio sve jezike sveta. Izgleda da se ovaj senjor odlino poznavao
s Herminom i da je bio u prijateljstvu s njom. Pred sobom je imao dva saksofona razliite veliine, u
koje je duvao naizmenino, dok su njegove crne, sjajne oi paljivo i veselo ispitivale igrae. Na
svoje iznenaenje, osetio sam prema ovom bezazlenom, lepukastom svirau neto nalik na
ljubomoru; ne ljubavniku ljubomoru, jer izmeu mene i Hermine nije bilo ni govora o ljubavi, nego
neku vrstu duhovne ljubomore na njihovo prijateljstvo, jer mi se inilo da nije sasvim dostojan
interesovanja, upadljivog isticanja, pa ak i uvaavanja koje mu je ukazivala. udna poznanstva
moram da sklapam, pomislio sam neraspoloen.
A zatim su Herminu uzastopno pozivali da igra, i ja sam ostao sam pored aja, sluajui muziku,
vrstu muzike koju dotle nisam mogao da podnesem. Boe moj, pomislio sam u sebi, sada treba da
budem uveden i da se odomaim ovde, u ovome meni tako odvratnom i tuem svetu, u ovom, do sada
tako briljivo izbegavanom, svetu lumpadija i zabave eljnih ljudi, u glatkom, uniformisanom svetu
mermernih stoia, deza, kokota i trgovakih putnika! Tuno sam ispijao svoj aj i piljio u
poluelegantno mnotvo. Moj pogled privukoe dve lepe devojke, obe dobre igraice, koje sam
posmatrao sa divljenjem i zaviu kako gipko, lepo, veselo i sigurno krue u igri.
Uto se Hermina ponovo pojavi i izjavi da je nezadovoljna mnome. Kao da nisam ovde, grdila me
je, kada pravim takvo lice i sedim nepomino za stolom sa ajem; treba sada da se trgnem i igram.
Kako, nikoga ne poznajem? To nije vano. Zar ovde nema nijedne devojke koja mi se svia?
Pokazao sam joj jednu, lepu, od onih dveju devojaka, kratko podseene, guste plave kose, koja je
ba stajala u naoj blizini u svojoj lepoj somotskoj suknjici i koja je, sa svojim punakim enstvenim
rukama, izgledala veoma ljupko. Hermina je uporno traila da joj smesta priem i zamolim je za igru.
Ja sam se oajniki branio.
Ne mogu! rekoh sav ojaen. Da sam lep, mlad momak, bih! Ali ovakva kruta, matora budala,
koja ne ume ni da igra ta ona bi me ismejala!
Hermina me prezrivo pogleda.
,,A to u ja da te ismejem, to ti je, razume se, svejedno. Ba si prava kukavica! Ko god prilazi
nekoj devojci izlae se ismevanju, to je ulog. Dakle reskiraj, Hari, a u najgorem sluaju dopusti da te
ismeju inae je svreno s mojom verom u tvoju poslunost.
Nikako nije poputala. Digao sam se sa strepnjom i poao prema lepoj devojci ba kada je muzika
ponovo zasvirala.
,,U stvari nisam slobodna, ree ona posmatrajui me radoznalo svojim krupnim, sveim oima,
ali izgleda da se moj igra prilepio za bar. Hajdemo!
Obuhvatio sam je i napravio prvih nekoliko koraka, jo uvek zauen to me nije odbila, kad ona
ve primeti o emu se radi i preuze vodstvo. Igrala je divno, i ja se zaneh i trenutno zaboravih na
svoju dunost i pravila igre, i jednostavno se prepustih struji, oseajui vrste bokove i brza, gipka
kolena moje igraice, gledajui u njeno mlado, ozareno lice i priznajui joj da danas igram prvi put u
ivotu. Ona se nasmei i ohrabri me, a na moje zadivljene poglede i laskave rei odgovori
izvanredno spretno, ne recima, ve tihim, oaravajuim pokretima, koji su nas divno zbliili. Desnom
rukom vrsto sam je obgrlio oko struka i sav srean revnosno pratio pokret njenih nogu, ruku i
ramena, ne nagazivi je nijednom, na svoje veliko iznenaenje, a kad je muzika prestala da svira, nas
dvoje smo ostali zajedno, pljeskajui sve dok se igra nije ponovila i dok nisam jo jednom paljivo,
zaljubljeno i predano ponovio ceo obred.
Kada se igra zavrila, isuvie brzo za mene, lepa somotska devojka se povukla, a pored mene se
odjednom stvorila Hermina, koja nas je posmatrala.

Primeuje li to? smejala se ona pohvalno. Jesi li otkrio da enske noge nisu isto to i noge od
stola? E pa bravo! Fokstrot sada, hvala bogu, zna, sutra prelazimo na boston, a za tri nedelje odrava
se bal pod maskama u dvoranama .Globusa.
Bio je odmor i mi smo seli, a zatim je priao i lepukasti mladi gospodin Pablo, saksofonista,
klimnuo glavom i seo pored Hermine. Izgledalo je da je s njom u prisnom prijateljstvu, ali meni se,
priznajem, jo pri prvom susretu nikako nije svideo ovaj gospodin. Bio je lep, to se nije moglo
porei, lepog stasa i lica, ali nisam mogao otkriti u njemu nikakvih drugih odlika. Uprostio je i svoje
znanje mnogih jezika, naime, uopte nije govorio, izuzev rei: molim, hvala, dabome,
svakako, halo i slinih, koje je, dodue, znao da kae na nekoliko jezika. Ne, on nije govorio,
ovaj senjor Pablo, a izgledalo je da ovaj lepukasti kabalero i ne misli mnogo. Njegovo je zanimanje
bilo da duva u saksofon u dez-orkestru, i to zanimanje je, izgleda, upranjavao sa ljubavlju i strau;
za vreme sviranja katkada bi odjednom pljesnuo rukama ili bi doputao sebi druge izlive
oduevljenja, na primer, glasno bi otpevao: ooo, ha, ha, halo! Ali inae, oigledno, nije bio ni za
ta drugo na svetu sem da bude lep, da se svia enama, da nosi okovratnike i mane po najnovijoj
modi, a i mnogobrojno prstenje na rukama. Zanimao nas je jedino na taj nain to je sedeo s nama, to
nam se ljubazno osmehivao, zagledao svoj runi sat i zavijao cigarete, u emu je bio veoma vet.
Njegove lepe, tamne oi kreolca i crne kovrde nisu skrivale nikakvu romantiku, nikakve probleme i
nikakve misli posmatrajui ga izbliza, ovaj lepi, egzotini polubog bio je samo veseli, pomalo
razmaeni deak prijatnog ponaanja i nita vie. Razgovarao sam s njim o njegovom instrumentu i o
boji tonova u dez-muzici, te je morao primetiti da ima posla sa starim sladokuscem i poznavaocem
muzike. Ali se on uopte nije uputao u to i, dok sam ja iz utivosti prema njemu, odnosno, u stvari,
prema Hermini, preduzeo neku vrstu muziko-teoretske odbrane dez-muzike, on se bezazleno
smekao, ne obraajui panju na mene i moj trud, i verovatno mu je bilo potpuno nepoznato da je pre
i osim dez-muzike postojala i neka druga. Bio je mio, veoma mio i utiv i ljubazno se smekao
svojim krupnim, praznim oima; ali izmeu mene i njega nije bilo nieg zajednikog nita od
onoga to je moda za njega bilo vano i sveto nije moglo da to bude i za mene. Dolazili smo sa
suprotnih strana sveta i nijedna re naih jezika nije bila zajednika. (Ali kasnije mi je Hermina
ispriala neto neobino. Rekla mi je da joj je Pablo posle onog razgovora sa mnom kazao da treba
veoma paljivo da postupa sa tim ovekom, jer je veoma nesrean. A kada ga je ona upitala po
emu je to zakljuio, rekao je: Jadan, jadan ovek. Pogledaj njegove oi! On ne ume da se smeje.)
Kada se crnooki oprostio i muzika opet zasvirala, Hermina se digla. Sada bi opet mogao da igra
sa mnom, Hari. Ili vie ne eli?
I s njom sam sada igrao lake, slobodnije i veselije, iako ne tako krilato i zaboravljajui se.
Hermina me je pustila da vodim, prilagoavajui se neno i lako kao kakav cvetni list, a i kod nje
sam naao i osetio one lepote koje as dolaze u susret as bee, ona je takoe irila miris ene i
ljubavi, i njena je igra neno i toplo pevala ljupku, zamamnu pesmu pola pa ipak na sve to nisam
mogao da odgovorim slobodno i radosno, nisam mogao da se potpuno zaboravim i sav se predam;
Hermina mi je bila odvie bliska, ona mi je bila drug, sestra, ona je bila moga soja, liila je na mene
i liila je na Hermana, mog prijatelja iz mladosti, zanesenjaka, pesnika i vatrenog druga mojih umnih
vebi i stranputica.
Znam, ree ona kasnije kada sam joj govorio o tome, dobro znam. Ja u, dodue, ipak postii da
se zaljubi u mene, ali za to ima vremena. Za sada smo drugovi, ljudi koji se nadaju da e postati
prijatelji, jer smo upoznali jedno drugo. Sada emo uiti jedno od drugoga i igraemo se jedno s
drugim. Pokazau ti svoje malo pozorite, nauiu te da igra, da bude malo veseo i budalast, a ti
e mi izloiti svoje misli i neto od svog znanja.

Ah, Hermina, nema tu bogzna ta da se izlae, ti zna vie od mene. Kakvo si ti neobino ljudsko
stvorenje, devojko! U sve se razume i u svemu prednjai. Da li ti ja neto znaim? Da ti nisam
dosadan?
Smrknutih oiju gledala je u pod.
Ne volim da te ujem da tako govori. Pomisli na vee kada si, slomljen i oajan, usred svojih
patnji i usamljenosti, presekao moj put i postao mi drug! ta misli, zato sam tada umela da te
poznam i razumem? Zato, Hermina? Reci mi!
Zato to sam ista kao i ti. Zato to sam isto tako usamljena kao i ti, zato to isto kao i ti ne mogu
da volim i da shvatim ozbiljno ivot i ljude. Uvek postoji nekolicina ljudi koji od ivota trae ono
najvie i koji teko mogu da se pomire sa glupou i grubou."
Ti, ti! uzviknuh neobino iznenaen. Razumem te, drugarice, niko te ne razume kao ja. Pa ipak
predstavlja zagonetku za mene. Ta ti sa takvom lakoom izlazi na kraj sa ivotom, ti tako udesno
potuje male stvari i zadovoljstva, ti si takva umetnica u ivotu! Kako moe da pati od ivota?
Kako moe da oajava?
Ne oajavam, Hari. Ali da patim od ivota oh, na to sam ve navikla! Ti se udi to nisam
srena iako umem da igram, iako se tako dobro snalazim na povrini ivota. A ja se, prijatelju, udim
to si se ti toliko razoarao u ivotu, ti koji tako dobro poznaje najlepe i najdublje stvari, duh,
umetnost i misli. Zato smo se i privukli uzajamno, zato i jesmo brat i sestra. Nauiu te da igra i da
bude razigran, da se smei, a da uprkos svemu ipak ne bude zadovoljan. Nauiu od tebe da
mislim, da stiem znanje, a da ipak ne budem zadovoljna. Zna li da smo mi oboje deca avola?
Jesmo. avo je duh, a mi smo njegova nesrena deca. Mi smo ispali iz prirode i visimo u praznini.
Ali sada mi neto pade na pamet: u raspravi o stepskom vuku, o kojoj sam ti govorio, stoji da Hari
samo uobraava da ima jednu ili dve due i da se sastoji od jedne ili dve linosti. Svaki ovek,
navodno, sazdan je od deset, sto i hiljadu dua.
To mi se mnogo svia, uzviknu Hermina. Kod tebe je, na primer, veoma razvijen duhovni ivot
i zato si zaostao u raznim sitnim ivotnim umenostima. Mislilac Hari ima sto godina, ali igrau
Hariju je jedva pola dana. Njega emo razvijati dalje, njega i ostalu njegovu malu brau, koja su isto
tako mala, glupa i nedorasla kao i on."
Gledala me je smeei se. Zatim me upita tiho, promenjenim glasom:
,,A kako ti se svidela Marija?"
Marija? Ko je to?
To je ona sa kojom si igrao. Lepa je devojka, veoma lepa devojka. Koliko sam mogla da vidim,
bio si malo zaljubljen u nju.
Zar je poznaje?
Da, poznajemo se vrlo dobro. Je li ti mnogo stalo do nje?
Svidela mi se i bio sam radostan to je tako predusretljivo podnosila moje igranje.
Zar je to sve! Trebalo bi da joj se malo udvara, Hari. Ona je veoma lepa i odlino igra, a ve si
zaljubljen u nju. Verujem da e imati uspeha.
,,Oh, nije mi to cilj.
Sada si malo slagao. Znam da negde u svetu ima draganu i da je via jednom u pola godine, da
bi se onda svaao s njom. Lepo je od tebe, najzad, to hoe da ostane veran toj svojoj udnoj
prijateljici, ali dopusti mi da tome ne pridam naroit znaaj! Nasluujem da ti ljubav uopte shvata
veoma ozbiljno. Neka je i tako, voli na svoj idealan nain koliko hoe, to je tvoja stvar, nije moje da
vodim rauna o tome. Ali sitne, lake ivotne umenosti i igre, na tom polju sam ti uiteljica, i uiu te
bolje nego tvoja idealna dragana, u to budi uveren! Veoma ti je potrebno da opet jednom spava sa

jednom lepom devojkom, stepski vue.

Hermina, uzviknuh izmueno, ta pogledaj me, ja sam star ovek!
Ti si mali deak. I kao to si bio odvie nemaran da naui da igra, tako isto si bio odvie
nemaran da naui da voli. Ti, prijatelju, svakako odlino ume da voli idealno i tragino, u to ne
sumnjam i odajem ti priznanje. Ali sada e nauiti da voli i obino, ljudski. Poetak je tu, uskoro
ovek moe da te pusti da ode na neki bal. Jo mora da naui boston, s time emo otpoeti sutra.
Doi u u tri sata. Uostalom, kako ti se svidela muzika ovde?
Neobino."
Vidi, i to je napredak, ve si neto nauio. Do sada nisi mogao da podnese dez i muziku za
igru, nije ti bila dovoljno ozbiljna i duboka, a sada si uvideo da je ne treba ni shvatiti ozbiljno, ali da
moe da bude ljupka i arobna. Uostalom, da nije Pabla, ceo orkestar ne bi vredeo nita. On ga vodi i
daje mu ivost.
Kao to je gramofon iskvario vazduh asketske duhovnosti moje radne sobe, kao to su amerike
igre, tue, neprikladne i ubistvene, prodrle u moj negovani muziki svet, tako je sa svih strana
nadiralo neto novo, opasno, razorno, u moj dosada tako otro ogranieni i strogo zatvoreni ivot.
Rasprava o stepskom vuku i Hermina bili su u pravu sa svojim uenjem o hiljadu dua, svakoga dana
pojavljivale su se u meni, pored starih, jo i nove due, koje su postavljale svoje zahteve, dizale
galamu, i sada sam jasno, kao kakvu sliku, video pred sobom svu zabludu u odnosu na moju
dosadanju linost. Onih nekoliko vetina i vebi u kojima sam sluajno bio dobro potkovan
prihvatio sam i pomou njih naslikao jednog Harija, ivei ivotom jednog Harija koji u stvari nije
bio nita drugo nego prefinjeni poznavalac pesnitva, muzike i filozofije a sav ostali deo svoje
linosti, itav ostali haos sposobnosti, nagona i stremljenja bio mi je na teretu, pa sam mu nadenuo
ime Stepski Vuk.
Meutim, moje vraanje sa pogrenog puta i raspadanje moje dosadanje linosti nisu bili ni
prijatne ni zanimljive pustolovine, ve je sve ovo, naprotiv, esto bivalo gorko i bolno, a katkad
upravo nepodnoljivo. Gramofon je esto satanski zvuao u sredini u kojoj je sve bilo podeeno za
druge tonove. A katkada, kad bih u nekom restoranu koji je bio u modi igrao svoje vanstepe meu
elegantnim bonvivanima i hohtaplerima, uinio bih se samom sebi izdajnikom svega onoga to mi se
ikada u ivotu uinilo dostojno potovanja i sveto. Da me je Hermina samo osam dana ostavila
samog, ubrzo bih pobegao od ovih munih i smenih pokuaja da se pretvorim u bonvivana. Ali
Hermina je uvek bila tu: iako je nisam viao svakog dana, ona me je ipak stalno posmatrala, vodila,
nadziravala i ocenjivala pa mi je i moje najee buntovnike misli, kao i nameru da beim, sa
osmehom itala s lica.
Postepeno, kako je napredovalo ruenje onoga to sam ranije nazivao svojom linou, poinjao
sam da shvatam zato sam uprkos svem oajanju morao toliko da se bojim smrti, pa sam primeivao
da je i taj uasni i sramni strah bio samo deo moje stare, graanske, lane egzistencije. Dosadanji
gospodin Haler, daroviti pisac, poznavalac Getea i Mocarta, autor itanja dostojnih eseja o
metafizici i umetnosti, o geniju, tragici i ovenosti, melanholini pustinjak u svojoj eliji pretrpanoj
knjigama, podvrgnut je deo po deo samokritici i u svemu je podbacio. Daroviti i zanimljivi gospodin
Haler propovedao je, dodue, razumnost i ovenost, protestvovao je protiv surovosti rata, ali nije
dopustio da ga za vreme rata postave uza zid i streljaju, to je u stvari trebalo da bude posledica
njegovog shvatanja, ve se nekako prilagodio, razume se, veoma asno i plemenito, ali je to ipak bio
samo kompromis. Osim toga bio je protivnik sile i izrabljivanja, ali je u banci imao nekoliko hartija
od vrednosti raznih industrijskih preduzea, ije je kamate uivao bez ikakve grie savesti. I tako je
to bilo u svemu. Hari Haler se, dodue, divno preruio u idealistu i oveka koji prezire svet, u setnog

pustinjaka i kivnog proroka, ali je u osnovi ipak bio buruj; osuivao je ivot koji je vodila Hermina,
ljutio se zbog noi koje je straio po restoranima, isto tako i zbog novca koji je tamo proerdao,
savest mu nije bila ista, a nikako nije eznuo za unutranjim osloboenjem i savrenstvom, ve je,
naprotiv, estoko eznuo za udobnim vremenom kada su mu njegove umne vebe jo pruale
zadovoljstvo i donosile mu slavu. Tako su i oni itaoci novina koje je on prezirao i ismevao eznuli
za idealnim vremenima pre rata, jer je to bilo mnogo lake nego nauiti neto na sopstvenim
patnjama. Pih, do avola, oveku se morao zgaditi ovaj gospodin Haler! Pa ipak sam ga se grevito
drao, njega ili njegove obrazine, koja je ve bila u raspadanju, njegovog koketiranja sa duhovnim
ivotom, njegovog malograanskog straha od svega to je nesreeno i sluajno (u ta se ubrajala i
smrt). Sa podsmehom i zaviu sam uporeivao budueg, novog Harija, ovog pomalo plaljivog i
smenog diletanta dvorana za igru, sa onom nekadanjom lano-idealnom slikom Harija, na kojoj sam
u meuvremenu otkrio kobne crte koje su mi onda na profesorovoj slici Getea toliko smetale. A on
sam, stari Hari, bio je isto tako graanski idealizovani Gete, isti takav junak duha, odvie plemenitog
pogleda, koji je blistao uzvienou, duhom i ovenou, kao da je namazan briljantinom, i koji je,
tako rei, i sam bio tronut plemenitou svoje sopstvene due. Do avola, ova ljupka slika bila je
prilino izreetana, idealni gospodin Haler bedno je demontiran! Izgledao je kao velikodostojnik
koga su opljakali drumski razbojnici, pa je ostao u pocepanim gaama, i koji bi mudro uradio kad bi
sada nauio ulogu odrpanca, ali on umesto toga nosi svoje rite kao da na njima jo ima orden ja i
plano i dalje trai izgubljeno dostojanstvo.
Cesto sam se sretao sa sviraem Pablom i morao sam ponovo da razmotrim svoj sud o njemu, ve i
zato to ga je Hermina toliko volela i uvek traila njegovo drutvo. U mom seanju Pablo je bio
zabeleen kao lepukasta nula, kao mali, pomalo sujetan lepotan, kao vedro dete bez problema, koje
veselo duva u vaarsku trubu i koje je lako naterati na poslunost pomou pohvala i okolade. Ali
Pablo nije pitao za moj sud o njemu, bio mu je isto tako ravnoduan kao i moje muzike teorije.
Sluao me je utivo i ljubazno, smekajui se bez prestanka, ali mi nikada nije davao pravi odgovor.
No uprkos tome izgledalo je da sam ga zainteresovao, i oigledno se trudio da mi se svidi i pokae se
dobronameran prema meni. Kada sam se jednom, za vreme naih neplodnih razgovora, razljutio i
postao skoro grub, pogledao me je u lice unezvereno i tuno, zatim me je uhvatio za levu ruku,
pomilovao je i ponudio mi iz jedne zlatne kutijice neki praak za mrVanje, jer je smatrao da e mi to
prijati. Pogledom sam upitao Herminu, ona je klimnula glavom u znak odobravanja, i ja sam se
posluio i umrknuo praak. Odista sam ubrzo postao sveiji i ivahniji, u onom praku je verovatno
bilo malo kokaina. Hermina mi je priala da Pablo raspolae mnogim ovakvim sredstvima, do kojih
dolazi tajno i kojima vie puta posluuje prijatelje, jer je u njihovom spravljanju i doziranju pravi
majstor. Bila su to sredstva za umirivanje bolova, za spavanje, za izazivanje lepih snova, za
izazivanje veselosti i zaljubljenosti.
Jedanput sam ga sreo na ulici, blizu keja, i on mi se odmah pridruio. Ovoga puta uspeo sam da ga
nateram da najzad progovori.
Gospodine Pablo", rekao sam mu, dok se on igrao crno-srebrnim tapiem, vi ste Herminin
prijatelj i to je razlog zbog koga se interesujem za vas. Ali vi mi, to vam moram rei, oteavate
konverzaciju. Ja sam nekoliko puta pokuao da razgovaram s vama o muzici zanimalo me je da
ujem vae miljenje, vae neslaganje i va sud; ali vi ste uvek prezrivo odbijali da mi ma ta
odgovorite.
On se srdano nasmeja i ovog puta mi ne ostade duan odgovora, ve ravnoduno ree: Vidite, po
mom miljenju razgovor o muzici nema nikakve vrednosti. Ja nikada ne govorim o muzici. ta bih
vam i odgovorio na vae veoma mudre i istinite rei? Vi ste toliko u pravu u svemu to ste rekli. Ali,

vidite, ja sam muziar, a ne naunik, i ne verujem da muzika ima ma kakve veze sa istinitim izjavama.
Za muziku nije vano da li je neko u pravu, da li neko ima ukusa, obrazovanja i svega ostalog.
Pa dobro. A ta je onda vano?
Svirati je vano, gospodine Haleru, treba svirati to je mogue bolje, vie i intenzivnije! U tome
je stvar, mesje. Ako u glavi imam sva dela Baha i Hajdna i o njima mogu da dam najpametnije ocene,
time jo ni za kog nita nisam uinio. Ali ako uzmem svoj duvaki rog i na njemu odsviram ivahni
imi, bio taj imi dobar ili lo, u njemu e ljudi ipak uivati, od njega e im se razmrdati noge i
prostrujati krv. A jedino to je vano. Pogledajte jednom lica u dvorani za igru u trenutku kada muzika
posle dueg odmora ponovo zasvira kako tada oi zablistaju, noge ponu da se trzaju, a lica da se
smeju! To je ono radi ega se svira.
Vrlo dobro, gospodine Pablo. Ali ne postoji samo muzika ula, postoji i muzika duha. Ne postoji
samo ona koja se svira za trenutak ve i besmrtna muzika koja ivi dalje i onda kada se ne svira.
Moe neko, leei sam u svom krevetu, da izazove u svojim mislima neku melodiju iz .arobne frule
ili ,Matejeve pasije, i onda je to muzika iako niko ne vue gudalom, niti duva u flautu.
Svakako, gospodine Haleru. Ali i ,Jirning i /Valenciju' reprodukuju u sebi svake noi mnogi
usamljeni i sanjalaki raspoloeni ljudi. I najsiromanija daktilografkinja u kancelariji ima u glavi
svoj vanstep i po njegovom taktu udara u slova. Oni su u pravu, svi ti usamljeni ljudi, i ja im rado
doputam njihovu nemu muziku, bilo da je u pitanju ,Jirning, ,arobna frula ili .Valencija! Ali
odakle tim ljudima ta usamljena, nema muzika? Oni je uzimaju od nas muziara; ona prvo mora da
bude odsvirana i sasluana, mora da ue u krv pre nego to ovek kod kue u svojoj sobici moe da
misli na nju i sanja o njoj.
Saglasan sam, rekoh hladno. Ali ipak, ne mogu Mocart i najnoviji fokstrot stajati na istom
stepenu. I nije svejedno da li ljudima svirate boansku i venu muziku, ili jeftinu muziku koja ne traje
vie od jednog dana.
Kad Pablo primeti uzbuenje u mom glasu, njegovo lice dobi svoj najljubazniji izraz, on me
pomilova po miici i unese u svoj glas neverovatnu blagost.
,,Oh, dragi gospodine, vi ste sigurno u pravu sa svojim stepenima. Nemam nita protiv toga da
Mocarta, Hajdna i .Valenciju' stavite na stepen koji elite! Meni je to sasvim svejedno, ne odluujem
ja o tim stepenima, mene za to ne pitaju. Mocarta e moda svirati i posle sto godina, a .Valenciju' ni
posle dve mislim da to mirne due moemo prepustiti dragom bogu, on je pravedan i u njegovim je
rukama trajanje naeg ivota, pa i svakog valcera i fokstrota, on e sigurno uiniti kako je najbolje.
Ali mi muziari moramo da inimo nae, da izvravamo svoju dunost i zadatke: moramo da sviramo
ono to ljudi trenutno trae, i to to je moguno bolje, lepe i ubedljivije.
Uzdahnuo sam i nisam rekao vie nita. Ovom oveku se nije moglo doskoiti.
U izvesnim trenucima su se novo i staro, bol i naslada, strah i radost veoma udno meali. Bio sam
as na nebu, as u paklu, ali veinom na oba mesta istovremeno. Stari i novi Hari iveli su jedan
pored drugoga as u ogorenoj svai, as u miru i spokoj stvu. Katkada je izgledalo da je stari Hari
zauvek umro, a onda bi se odjednom opet pojavio, izdavao nareenja, tiranisao i sve znao bolje, a
novi, mali, mladi Hari je utao, doputajui da bude pritenjen uza zid. Nailazili su, opet, drukiji
asovi, kada je mladi Hari starog hvatao za guu i svojski stezao, pa bi tada bilo mnogo stenjanja,
mnogo borbe na ivot i smrt i mnogih misli o nou za brijanje.
Ali esto bi me poklopio jedan jedini talas i sree i patnje. Takav je bio trenutak kad sam nekoliko
dana posle svog prvog javnog pokuaja da igram uao u svoju spavau sobu i, na svoje neizmerno
iznenaenje, uenje, strah i oduevljenje, naao lepu Mariju da lei u mom krevetu. Od svih
iznenaenja koje mi je Hermina do sada priredila ovo je bilo najee. Jer nijednog trenutka nisam

bio u nedoumici da mi je ona uputila ovu rajsku pticu. Te veeri izuzetno nisam bio sa Herminom,
ve sam u sabornoj crkvi sluao odlino izvoenje stare crkvene muzike bio je to lep i setan izlet u
moj nekadanji ivot, u krajeve moje mladosti, u domene idealnog Harija. U visokom prostoru gotske
crkve, iji su se lepi, mreasti svodovi u igri malobrojnih svetiljki avetinjski ivo lelujali tamo-amo,
sluao sam komade od Bukstehudea, Pahelbela, Baha i Haj dna, opet sam koraao starim, dragim
stazama, sluao divni glas pevaice sa kojom sam nekada bio u prijateljstvu i sa kojom sam doiveo
mnoga izvanredna izvoenja. Glasovi stare muzike, njihovo beskrajno dostojanstvo i svetost
probudili su u meni sva uzviena oseanja, oduevljenja i zanos moje mladosti; tuan i utonuo u sebe
sedeo sam na visokom horu crkve, za jedan as gost ovog plemenitog, blaenog sveta koji mi je
nekada bio domovina. Za vreme jednog Hajdnovog dueta odjednom mi navree suze, nisam saekao
kraj, odustao sam od ponovnog vienja sa pevaicom (oh, koliko sam blistavih veeri nekada proveo
sa umetnicima na ovakvim koncertima!), odunjao sam se iz saborne crkve i do iznemoglosti jurio
ulicama kroz no, gde su, tu i tamo, iza prozora restorana, dez-orkestri svirali melodiju mog
sadanjeg ivota. Oh, kakav je tuni lavirint postao moj ivot!
Prilikom ove none etnje dugo sam razmiljao o svom neobinom odnosu prema muzici, i jo
jednom sam u ovom dirljivom, a i fatalnom odnosu sagledao sudbinu itavog nemakog duhovnog
ivota. U nemakom duhu vlada materinsko pravo i privrenost prirodi u obliku hegemonije muzike,
za koju drugi narodi nikada nisu znali. Umesto da se mi, ljudi od duha, muki branimo protiv toga,
umesto da budemo potinjeni i posluni duhu, logosu, rei svi mi matamo o jednom jeziku bez
rei, koji e izraziti neizrecivo i prikazati ono to se ne moe uobliiti. Umesto da to vernije i
predanije svira na svom instrumentu, Nemac od duha uvek se bunio protiv rei i protiv razuma, a
uvek je koketirao s muzikom. I uvek se nemaki duh naslaivao udesnim i blaenim muzikim
formama, udesnim i ljupkim oseanjima i raspoloenjima, koja stvarnost nikada nije potisnula, a
prenebregao je svoje stvarne zadatke. Mi, ljudi od duha, nikada se nismo odomaili u stvarnosti, bila
nam je tua i neprijateljska, i zato je i u naoj nemakoj stvarnosti, u naoj istoriji, naoj politici i
javnom mnjenju uloga duha bila tako bedna. Da, esto sam razglabao tu misao, a esto sam oseao i
estoku enju da jednom i ja uestvujem u oblikovanju stvarnosti, da jednom i ja delam ozbiljno i
odgovorno, umesto da se bavim uvek samo estetikom i duhovnom primenjenom umetnou. Ali se
uvek sve zavravalo rezignacijom i pomirenjem sa zlim udesom. Gospoda generali i veleindustrijalci
bili su potpuno u pravu: nita od nas duhovnih, mi smo bili drutvo bez koga se lako moglo,
neodgovorno drutvo duhovnih brbljivaca kome je stvarnost bila tua. Pih, do avola! No za
brijanje!
Ispunjen ovakvim mislima i naknadnim zvucima muzike, srca otealog od tuge i pun oajne enje
za ivotom, za stvarnou, za smislom svega ovoga i nepovratno izgubljenim, najzad sam se vratio
kui, popeo uz stepenice, upalio osvetljenje u dnevnoj sobi i uzalud pokuao da malo itam. Setio
sam se dogovora koji me je obavezivao da sutra uvee odem u Cecil-bar na viski i igranku i
oseao sam, ne samo prema sebi ve i prema Hermini, srdbu i gorinu. Neka je njena namera i
dobra i srdana, a ona sama neka je udesno stvorenje bolje da me je onda pustila da propadnem,
umesto to me je povukla u ovaj tui svet koji tako udno treperi, svet igre i zbrke, u kome u uvek
biti tuinac i u kome propada i strada ono to je najbolje u meni.
I tako sam tuno ugasio svetiljku, tuno otiao u svoju spavau sobu, tuno poeo da se svlaim,
kada me tre neobian miris. U vazduhu je lebdeo lak miris parfema i, osvrnuvi se, videh lepu
Mariju kako lei u mom krevetu, smeei se pomalo zaplaeno svojim krupnim plavim oima.
Marija! rekoh. A prva mi je misao bila da e mi gazdarica otkazati stan ako sazna za ovo.
Dola sam, ree ona tiho. Ljutite li se na mene?" Ne, ne ljutim se. Znam da vam je Hermina

dala klju. Naravno.

,,Oh, vi ste ljuti zbog toga. Idem ja.
Ne, lepa Marija, ostanite! Samo, eto, ba veeras sam veoma tuan, danas ne mogu da budem
veseo, ali u sutra moda moi.
Nagnuo sam se nad njom, a ona je svojim velikim vrstim rukama privukla moju glavu k sebi i
dugo me ljubila. Seo sam zatim na krevet, drei je za ruku, i zamolio je da govori veoma tiho, jer
niko nije smeo da nas uje, gledao sam nanie u njeno lepo, puno lice, koje je tako strano i udno,
poput velikog cveta, lealo na mom uzglavlju. Lagano je privukla moju ruku do svojih usana, zatim ju
je odvukla pod pokriva i stavila na svoje tople grudi, koje su se lagano nadimale.
Ne mora da bude veseo, ree ona, Hermina mi je rekla da si u nevolji. To je svakome
shvatljivo. Da li ti se jo uvek sviam? Onomad, kad smo igrali, bio si veoma zaljubljen.
Poljubio sam je u oi, usta, vrat i grudi. Jo maloas mislio sam na Herminu sa gorinom i
prekorom. A sada sam na rukama drao njen poklon i bio joj zahvalan. Marijina milovanja nisu
vreala divnu muziku koju sam toga dana sluao, bila su je dostojna, pretvorivi se u njeno
ostvarenje. Lagano sam skidao pokriva sa lepe ene, sve dok, ljubei je, nisam stigao do njenih
stopala. Kada sam se ispruio pored nje, njeno lice, slino cvetu, smeilo mi se sveznalaki i
blagonaklono.
Te noi pored Marije nisam spavao dugo, ali sam zato spavao duboko i spokojno kao dete. U
trenucima kad sam bio budan ispijao sam njenu lepu, vedru mladost, a u tihom askanju saznao sam
mnoge zanimljive stvari o njenom i Hermininom ivotu. Malo sam znao o ovoj vrsti stvorenja i
njihovom ivotu, jedino sam ranije, u pozoritu, povremeno susretao sline egzistencije, ene kao i
mukarce, koje su upola pripadale umetnikom svetu a upola svetu uivanja. Tek sada sam stekao
izvesnu sliku o tim neobino ednim, a u isti mah neobino pokvarenim ivotima. Ove devojke,
veinom iz siromanih kua, bile su odvie pametne i lepe da bi itav svoj ivot zasnivale na nekoj
slabo plaenog bezvoljnoj zaradi, te su ivele as od nekog privremenog rada as od svoje ljupkosti i
ljubaznosti. Katkada bi po nekoliko meseci sedele za pisaom mainom, povremeno su bile
ljubavnice imunih bonvivana, dobijale deparac i poklone, a bilo je vremena kada su, u krznu i
automobilima, ivele u Grand-hotelu, dok bi drugi put, opet, stanovale u potkrovnicama. Moguno
je bilo pridobiti ih za brak u sluaju neke veoma povoljne ponude, ali nisu udele za njim. Neke od
njih nisu bile pohotljive uljubavi i svoju naklonost pokazivale su usteui se, uz cenkanje za najviu
cenu. Druge, meu koje je dolazila i Marija, bile su neobino obdarene za ljubav i eljne ljubavi,
veina ih je bila iskusna u ljubavi prema oba pola; one su ivele iskljuivo za ljubav, a pored
prijatelja koji su plaali uvek su imale jo i neke druge ljubavne odnose. Marljive i vredne, pametne,
pa ipak besvesne, ivele su ove leptirie svojim detinjastim i prepredenim ivotom; bile su
nezavisne; nije mogao svako da ih kupi, oekivale su sve od sree i lepog vremena, bile su
zaljubljene u ivot, ali su ga cenile mnogo manje od graana, uvek su bile spremne da sa princem iz
bajke pou u njegov dvorac, dok su u podsvesti uvek bile sigurne u teak i tuan kraj.
Marija me je one neobine prve noi i narednih dana nauila mnogo emu, ne samo divnim
novim igrama i nasladama ula ve i novom razumevanju, novim shvatanjima i novoj vrsti ljubavi.
Svet koji je iveo po lokalima za igru i zabavu, po bioskopima, barovima i hotelskim tremovima, a
koji je za mene, pustinjaka i estetu, jo uvek pretpostavljao neto to je imalo niu vrednost, neto
zabranjeno i nedosledno, bio je za Mariju, Herminu i njihove drugarice naprosto svet, koji nije bio ni
zao ni dobar, koji niti su elele niti mrzele, jer je ba u ovom svetu cvetao njihov kratki, enjom
ispunjeni ivot, u njemu su bile odomaene i iskrene. Volele su neku naroitu vrstu ampanjca ili
neko specijalno jelo u Gril-rumu kao to ljudi moga kova vole nekog kompozitora ili pesnika, a na

novi lager ili sentimentalnu i bljutavu pesmu nekog dez-pevaa rasipale su isto oduevljenje,
uzbuenje i tronutost kao drugi na Niea ili Hamsuna. Marija mi je priala o lepukastom saksofonisti
Pablu i o nekom amerikom songu koji je ovaj katkada pevao, govorei o tome s takvim zanosom,
divljenjem i ljubavlju da me je to dirnulo i mnogo vie potreslo od zanosa nekog visokoobrazovanog
oveka prilikom prefinjenog umetnikog uivanja. Bio sam spreman da se zanosim zajedno s njom ma
kakav bio pomenuti song; Marijine ljubazne rei i njen enjivi, rascvetali pogled stvarali su
iroke prolome u mojoj estetici. Bilo je nekih lepota, nekih malobrojnih, odabranih lepota, na elu sa
Mocartom, koje su za mene bile uzdignute iznad svake prepirke i sumnje, ali gde se nalazila granica?
Zar nismo svi mi poznavaoci i kritiari u mladosti vatreno oboavali umetnike i umetnika dela koja
nam se danas ine problematina i fatalna? Zar se mnogima od nas to nije dogaalo sa Listom,
Vagnerom, pa ak i Betovenom? Zar Marijina rascvetala, detinjstva tronutost songom iz Amerike
nije bila isto tako ist, lep i iznad svake sumnje uzdignut umetniki doivljaj kao i potresenost nekog
prosvetnog savetnika povodom Tristana, ili ekstaza nekog dirigenta povodom Devete simfonije? I zar
se to nije neobino poklapalo s miljenjem gospodina Pabla, dajui mu za pravo?
Tog Pabla, tog lepotana, Marija je, izgleda, mnogo volela.
On je lep ovek", rekao sam ja, ,,i meni se mnogo svia. Ali reci mi, Marija, kako moe da voli
i mene pored njega, mene dosadnog, starog momka, koji nije lep i ve je skoro sasvim sed i koji ne
ume da duva u saksofon niti da peva engleske ljubavne pesme?
Ne govori tako runo! grdila me je ona. Pa to je sasvim prirodno. I ti mi se svia, ima i u tebi
neeg lepog, milog i naroitog, ne sme da bude drugaiji nego to si. O tim stvarima ne treba
govoriti, niti traiti da se o njima polae raun. Vidi, kada me ljubi u vrat ili uvo, oseam da me
voli, da ti se sviam; ti ljubi na neki naroit nain, pomalo bojaljivo, i to mi kazuje: on te voli, on
ti je zahvalan to si lepukasta. To mi je milo, veoma milo. A opet kod drugog mukarca volim ono
suprotno, ba to to izgleda kao da mu nije stalo do mene i to me ljubi kao da mi ukazuje nekakvu
milost. Ponovo smo zaspali. I opet sam se probudio, ne isputajui iz zagrljaja svoj lepi, prelepi
cvet.
udno! lepi cvet je ipak ostao i dalje poklon od Hermine! Neprekidno je ona stajala iza njega,
bio je obavijen njome, kao kakvom maskom! A u meuvremenu odjednom sam se setio Erike, svoje
daleke, zloeste dragane, svoje jadne prijateljice. Ona je bila jedva neto manje lepa od Marije, iako
ne u takvom cvetu i toliko osloboena svakog unutranjeg tereta, a bila je i siromanija u sitnim,
nenadmanim ljubavnim vetinama. Neko vreme mi je jasno i bolno lebdela pred oima njena voljena
slika, duboko utkana u moju sudbinu, a zatim je opet potonula u san i zaborav daljine, to je kod mene
izazvalo neko tiho aljenje.
I tako su u ovoj prvoj, nenoj noi iskrsle preda mnom mnoge slike mog ivota, koji je do tada
dugo bio prazan, ubog i bez slike. Eros je kao arolijom otvorio duboke i bogate njihove izvore i,
videi koliko je moj ivot bogat slikama, koliko je dua jadnog Stepskog Vuka puna dalekih, venih
zvezda i sazvea, moje srce je na trenutke prestajalo da kuca od oaranosti i tuge. Detinjstvo i moja
majka gledali su me neno i ozareno, kao nedostino plavetnilo dalekih planina, snano je odjekivao
hor mojih prijateljstava, poev od poznatog Hermana, duhovnog brata Hermininog. Mirisavo i
nezemaljski, kao vlano rascvetali vodeni cvetovi, doplovile su mi slike mnogih ena koje sam voleo,
za kojima sam udeo, koje sam opevao, a od kojih sam mali broj pokuao da dostignem i osvojim.
Pojavila se i moja ena, sa kojom sam proiveo tolike godine, koja me je nauila drugarstvu,
sukobima i rezignaciji, prema kojoj je u meni, pored svih razoaranja, ostalo ivo, duboko poverenje
sve do onog dana kada se, razbolevi se i izgubivi duevnu ravnoteu, odjednom estoko pobunila
protiv mene i pobegla a ja sam tada video koliko sam je voleo i koliko je veliko bilo moje

poverenje, kada me je za ceo ivot tako teko pogodila njegova zloupotreba.

Opet su nailazile slike bilo ih je na stotine, sa i bez imena izbijale su, mlade i nove, iz izvora
ove ljubavne noi, i ja sam opet znao ono na ta sam u bedi bio odavno zaboravio, da su one posed i
vrednost mog ivota i da neunitivo postoje i dalje, kao doivljaji koji su se pretvorili u zvezde,
nezaboravni i neizbrisivi, iji je niz bajka mog ivota, a iji je zvezdani sjaj nerazoriva vrednost mog
bitisanja. Moj ivot je bio tegoban, pun lutanja i nesrea, vodio je u odricanje i poricanje, bio je
zagoran ui itavog oveanstva, ali je bio bogat, bogat i gord, bio je to kraljevski ivot ak i u
bedi. Ma koliko jadno bio proerdan deli puta do potpune propasti, jezgro tog ivota bilo je
plemenito, imalo je svoj lik i soj, nije se ilo za noviima, ve za zvezdama.
To je bilo davno i mnogo ta se od onda zbilo i izmenilo, seam se jo samo neznatnih pojedinosti
iz one noi, pojedinih rei iz naeg razgovora, pojedinih dela i izraza duboke ljubavne nenosti,
zvezdano jasnih trenutaka buenja iz tekog sna ljubavnog zamora. Ali one noi me je, prvi put od
vremena mog propadanja, moj sopstveni ivot gledao neumoljivo, blistavim oima, prvi put sam
ponovo osetio sluaj kao udes, a ruevine mog ivota kao deli boanskog. Moja dua je ponovo
poela da die, moje oi su ponovo progledale, i u trenucima sam strasno nasluivao da je dovoljno
da sakupim rasuti svet slika, da treba samo na stepen slike da podignem svoj harihalerovski ivot
stepskog vuka kao celinu, pa da i sam uem u svet slika i postanem besmrtan. Zar svaki oveji ivot
ne znai zalet i pokuaj prema tom cilju?
Ujutro, poto sam podelio s njom svoj doruak, morao sam da prokrijumarim Mariju iz kue, to
mi je i polo za rukom. Jo istog dana iznajmio sam za nas dvoje u oblinjem kraju grada sobicu, koju
smo odredili za nae sastanke.
Moja uiteljica igranja, Hermina, dolazila je revnosno i ja sam morao da uim da igram boston.
Ona je bila stroga i neumoljiva i nije proputala nijedan as, jer je bilo reeno da idem s njom na
idui bal pod maskama. Zamolila me je da joj dam novaca za njen kostim, ali je odbila da mi ma ta
kae o njemu. Jo uvek mi je bilo zabranjeno da je posetim, pa ak i da saznam njenu adresu.
Ovo vreme pre bala pod maskama, otprilike tri nedelje, bilo je veoma lepo. inilo mi se da mi je
Marija prva prava ljubavnica u ivotu. Uvek sam kod ena koje sam voleo traio duh i obrazovanje, a
nikada nisam potpuno shvatio da i najduhovitija i najobrazovanija ena nikada nije davala odgovor
na logos u meni, ve mu se uvek suprotstavljala; iznosio sam enama svoje probleme i misli, i inilo
mi se sasvim nemogue da due od jednog asa volim devojku koja teko da je proitala koju knjigu i
jedva da je znala ta je itanje uopte, a jo manje tunela da razlikuje ajkovskog od Betovena.
Marija nije imala obrazovanja, njoj te stranputice i dopunski svetovi nisu bili potrebni, svi njeni
problemi nicali su neposredno iz njenih ula. Sa ulima kojima je bila obdarena, sa njenim naroitim
stasom, njenim bojama, njenom kosom, glasom, puti, njenim temperamentom, kojim je mogla da
postigne najveu moguu ulnu i ljubavnu sreu, njena umetnost i zadatak su bili: da za svaku svoju
sposobnost, za svaki pregib svojih linija, svaku najneniju oblinu svog tela nae i kao maijom
izazove kod zaljubljenog razumevanje, odgovor i ivu protivigru koja usreuje. Osetio sam to ve pri
onoj prvoj bojaljivoj igri s njom, osetio sam miris genijalne, visoko kultivisane i draesne ulnosti i
bio sam opinjen njome. Svakako nije bila sluajnost to mi je sveznajua Hermina dovela ovu
Mariju. Njen miris, itavo njeno bie bili su u znaku leta i rua.
Nisam imao sreu da budem jedini ili povlaeni ljubavnik Marijin, bio sam samo jedan od
nekoliko njih. esto nije imala vremena za mene, katkad mi je poklanjala po jedan as posle podne,
rede itavu no. Nije htela da uzima novaca od mene, iza toga se verovatno krila Hermina. Ali je
rado primala poklone, i kad sam joj, na primer, poklonio mali novanik od crvene lakovane koe, u
njemu su smela biti i dva-tri zlatnika. Uostalom, grdno me je ismevala zbog te crvene kesice za

novac: bila je divna, ali svakako je dugo stajala u radnji, jer nije bila po sadanjoj modi. o ovim
stvarima, o kojima sam do sada znao i razumevao manje nego o nekom eskimskom nareju, mogao
sam nauiti od Marije. Nauio sam pre svega da ove male igrake, modne i luksuzne stvarice, poev
od pudera i parfema pa do cipelica za igru, od prstena do kutije za cigarete, od zatvaraa na pojasu
do rune torbice, nisu samo trice i obine bezvredne sitnice, niti izumi fabrikanata i srebroljubivih
trgovaca, ve su, sasvim opravdano, lepo, mnogostruko malo, odnosno veliko, carstvo stvarica iji
je jedini cilj da poslue ljubavi, da profine oseanja, da oive mrtvu okolinu i da je, kao pomou
neke maije, obdare novim ulima za ljubav. Jer ta torbica nije bila obina torbica, kesica za novac
nije bila kesica, cvet nije bio cvet, lepeza nije bila lepeza, ve je sve to bio plastini materijal
ljubavi, maije i drai, sve je to bilo glasonoa, krijumar, oruje i ratniki pokli.
esto sam razmiljao koga li Marija u stvari voli. Mislim da je najvie volela mladia Pabla,
saksofonistu unezverenih crnih oiju i dugih, bledih, plemenitih i melanholinih ruku. Bio sam sklon
da tog Pabla u ljubavi zamiljam kao pomalo snenog, razmaenog i pasivnog, ali me je Marija
uveravala da ga je, dodue, lagano obuzimao ljubavni ar, ali da je zatim bio napregnut, vrst,
muevan i pun zahteva, kao kakav bokser ili dentlmen jaha. I tako sam doznao i dokuio mnoge
skrivene stvari o ovom i onom, o dez-svirau, o glumcu, o mnogim enama i devojkama, mnogim
mukarcima naih krugova, sagledao sam razne veze i neprijateljstva ispod povrine i lagano se
pribliio i uvrstio meu svet u kome sam dotle bio tue telo bez ikakvih spona. I o Hermini sam
saznao mnogo tota. A naroito sam se esto viao sa gospodinom Pablom, koga je Marija mnogo
volela. Katkada je upotrebljavala i neko od njegovih tajnih sredstava, a i meni bi ovda-onda pruila
takvo uivanje, i svakom prilikom mi je Pablo naroito revnosno bivao na usluzi. Jedanput mi je bez
ikakvog okolienja rekao: Vi ste toliko nesreni, to ne valja, ne treba da bude tako. ao mi je.
Uzmite laku lulu opijuma. Moj sud o ovom veselom, pametnom, detinjastom, a pri tom nedokuivom
oveku stalno se menjao, postali smo prijatelji i prilino esto sam se sluio nekim njegovim
sredstvom. Moju zaljubljenost u Mariju posmatrao je malo podsmeljivo. Jednom smo priredili
gozbu u njegovoj sobi, na mansardi jednog hotela u predgrau. U sobi je bila samo jedna stolica, i
Marija i ja smo morali da sedimo na krevetu. Dao nam je da pijemo neki neobino prijatan i
tajanstven liker, sastavljen od sadrine triju boica. A zatim, kada sam se veoma raspoloio,
predloio nam je blistavih oiju da to proslavimo ljubavnom orgijom utroje. Ja sam to osorno odbio,
bilo mi je nemoguno da uradim neto tako, ali sam za trenutak bacio pogled na Mariju da vidim kako
ona to prima, pa iako se smesta pridruila mom odbijanju, spazio sam u njenim oima nekakve
varnice i osetio da ali to se odustalo od toga. Pabla je moje odbijanje razoaralo, ali ga nije
uvredilo. teta", rekao je on, Hari je odvie moralan. ta se moe! A bilo bi lepo, toliko lepo! Ali
znam zamenu za to." Dao nam je da popuimo nekoliko dimova opijuma i, sedei nepomini, doiveli
smo otvorenih oiju scenu koju nam je sugerisao, dok je Marija drhtala od naslade. Kada mi se posle
toga malo smuilo, poloio me je Pablo na krevet, dao mi nekoliko kapi nekog leka i, zatvarajui oi
za nekoliko trenutaka, osetio sam na svakom onom kapku po jedan letimian, jedva osetan poljubac.
Pravio sam se kao da uobraavam da me je poljubila Marija. Ali sam tano znao da me je to on
poljubio.
A jedne veeri me je jo vie iznenadio. Pojavio se u mom stanu, ispriao mi da mu je potrebno
dvadeset franaka i molio me da mu ih dam. U naknadu mi je ponudio da ja raspolaem Marijom te
noi umesto njega.
Pablo, rekao sam uplaeno, vi ne znate ta govorite. Kod nas se smatra kao najvea sramota da
ovek svoju ljubavnicu ustupi drugome za novac. Nisam uo va predlog, Pablo."
Pogledao me je saaljivo. Neete, gospodine Hari? Dobro. Uvek sami sebi stvarate tekoe.

Onda nemojte i noas da spavate kod Marije, ako vam je to milije, i dajte mi novac ovako, vratiu
vam ga. Neophodno mi je potreban.
Za ta?"
Za Agostina to je onaj mali za drugom violinom. Ve osam dana je bolestan a niko ga ne gleda.
Nema ni prebijene pare, a sada sam i ja ostao bez novaca."
Iz radoznalosti, a i da bih sebe kaznio, poao sam s njim do Agostina, kome je Pablo odneo mleka i
lekova u njegovu potkrovnicu, veoma bednu potkrovnicu, kome je rastresao krevet, provetrio sobu i
stavio mu propisnu oblogu na glavu, vrelu od groznice, i sve to brzo, neno i struno, kao kakva
dobra sestra nudilja. Iste veeri video sam ga kako do zore svira u Siti-baru.
esto sam sa Herminom dugo razgovarao o Mariji, o njenim rukama, ramenima, kukovima, o
njenom nainu smejanja, ljubljenja i igranja.
Je li ti to ve pokazala? upita me jednom Hermina opisujui mi naroitu igru jezika pri poljupcu.
Molio sam je da mi je pokae jo jedanput, ali ona odluno odbi. To e doi kasnije", ree, jo
nisam tvoja ljubavnica.
Upitao sam je otkuda su joj poznate razne vetine Marijinog poljupca i druge skrivene osobine
njenog tela, za koje moe da zna samo mukarac koji je voli.
Oh", uzviknu ona, ta mi smo prijateljice. Zar misli da tajimo bilo ta jedna pred drugom? Ja
sam esto spavala kod nje i igrala se s njom. Da, uhvatio si lepu devojku, koja zna vie od drugih."
Pa ipak verujem, Hermina, da vi neke stvari tajite jedna od druge. Ili si joj moda rekla i sve ono
to zna o meni?"
Ne, to je neto drugo, neto to ona ne bi razumela. Marija je udesna, imao si sree, ali izmeu
mene i tebe ima stvari o kojima ona nema pojma. Ja sam joj rekla o tebi mnogo tota, mnogo vie
nego to bi ti to u ono vreme bilo drago ta morala sam da je zavedem za tebe! Ali razumi,
prijatelju, tako kao to te ja razumem ni Marija, niti ma koja druga te nee razumeti. I zahvaljujui
njoj nauila sam jo poneto znam sve o tebi, kao da smo ve esto spavali jedno s drugim."
Kada sam se ponovo naao s Marijom, bilo mi je udno i tajanstveno saznanje da je Herminu isto
tako ve drala na svom srcu kao i mene, da je njene udove, kosu i put isto tako ljubila, milovala i
ispitivala kao i moje. Preda mnom su iskrsli novi, posredni i sloeni odnosi i veze, nove ljubavne i
ivotne mogunosti, zbog ega sam morao da mislim na hiljadu dua u raspravi o stepskom vuku.
U onom kratkom periodu vremena izmeu mog poznanstva s Marijom i velikog bala pod maskama
bio sam gotovo srean, ali ipak nikada nisam imao oseanje da je to spas i postignuto blaenstvo, ve
sam veoma dobro znao da je sve to predigra i priprema, a da ono pravo tek ima da doe.
Prilino sam nauio da igram, tako da mi se sada inilo da mogu da prisustvujem balu, o kome se
svakog dana sve vie govorilo. Hermina je krila neku tajnu i vrsto je ostala pri odluci da mi ne
odaje kako e se preruiti. Svakako u moi da je poznam, tvrdila je ona, a ako ne, ona e mi pomoi,
ali pre toga nita ne smem da saznam. Zato nije bila radoznala da sazna ni kako u se ja maskirati, a
ja sam odluio da se uopte ne maskiram. Kada sam hteo da pozovem Mariju na bal, objasnila mi je
da za tu sveanost ve ima kavaljera, odista, ve je imala i ulaznicu, i ja sam, razoaran, uvideo da
u morati sam da idem na zabavu. Bio je to najotmeniji kostimirani bal u gradu, koji su umetnici
prireivali svake godine u dvoranama Globusa".
Tih dana retko sam viao Herminu, ali je uoi bala bila neko vreme kod mene dola je da uzme
ulaznicu koju sam joj nabavio i spokojno je sedela u mojoj sobi, kada se zapodenu neobian
razgovor, koji je ostavio dubok utisak na mene.
U stvari, sada prilino dobro ivi", ree ona, igranje ti godi. Ko te nije video za poslednje
etiri nedelje, ne bi te poznao.

Da", priznadoh ja, ve godinama nisam iveo tako dobro. A za sve to imam da zahvalim tebi,
Hermina."
Oh, a zar ne tvojoj lepoj Mariji?"
Ne. I nju si mi ti poklonila. Ona je udesna."
Ona je ljubavnica kakva je tebi bila potrebna. Stepski Vue. Lepa, mlada, vedrog raspoloenja i
iskusna u ljubavi, a sem toga ljubavnica koju ne moe imati svakog dana. Da ne mora da je deli sa
drugima, da kod tebe nije uvek samo prolazan gost, ne bi sve bilo tako dobro."
Da, i to sam morao da priznam.
Dakle, ima li sada, u stvari, sve to ti treba?
Ne, Hermina, nije tako. Imam neto veoma lepo i draesno, imam veliku radost i dragu utehu.
Gotovo sam srean.
,,E pa eto! Zar bi hteo vie?
Hteo bih. Ne zadovoljavam se injenicom da sam srean, nisam stvoren za to, nije mi to
predodreeno. Predodreeno mi je ba ono suprotno.
Dakle, da bude nesrean? Pa bio si to u dovoljnoj meri onda kada zbog noa za brijanje nisi
mogao da ide kui."
Ne, Hermina, ipak nije tako. Onda sam, priznajem, bio veoma nesrean. Ali to je bila glupa,
neplodna nesrea."
A zato?"
Jer inae ne bih morao toliko da se bojim smrti, koju sam, meutim, prieljkivao! Nesrea koja
mi je potrebna i za kojom eznem je drukija: trebalo bi da zbog nje patim sa poudom i umirem sa
nasladom. To je nesrea, ili srea, koju oekujem."
Razumem te. U tome smo brat i sestra. Ali ta ima protiv sree koju si sada naao a Marijom?
Zato nisi zadovoljan?"
Nemam nita protiv te sree, oh nikako, ja volim Mariju i zahvalan sam joj. Lepa je kao sunan
dan usred kiovitog leta. Ali oseam da ta srea ne moe da bude trajna i da je neplodna. Od nje
ovek postaje zadovoljan, ali zadovoljstvo nije hrana za mene. Ona uspavljuje Stepskog Vuka,
zasiuje ga. Nije to srea zbog koje bi ovek pristao da umre.
Zar mora da se umre, Stepski Vue?
Mislim da mora! Veoma sam zadovoljan svojom sreom i mogu da je podnesem jo izvesno
vreme. Ali ako mi ona katkada ostavlja vremena da se probudim, da osetim enju, tada moja enja
ne stremi za tim da zauvek zadrim tu sreu, ve da ponovo patim, samo lepe i ne tako bedno kao
ranije. eznem za patnjama radi kojih u biti spreman da poem u smrt."
Danas hou neto da ti kaem, neto to ve odavno znam, a i ti to ve zna, ali moda jo nisi
sebi priznao. Kazau ti sada ono to znam o sebi i o tebi, kao i o naem zajednikom udesu. Ti si,
Hari, bio umetnik i mislilac, ovek pun radosti i vere, koji je jo i sad u poteri za velikim i venim,
koji nikada nije zadovoljan lepukastim i malim. Ali to te je ivot vie budio i treznio, to je vea
postajala tvoja nevolja, to si dublje, sve do gue, upadao u patnje, strepnje i oajanje, i sve to si
nekada oseao, voleo i cenio kao lepo i sveto, sva tvoja vera u ljude i njihovu visoku predodreenost
nije mogla da ti pomogne, sve je postalo bezvredno i razbilo se u paramparad. Tvoja vera vie nije
imala vazduha. A guenje je nemila smrt. Zar nije tako, Hari? Je li to tvoja sudbina?
Odobravao sam klimajui glavom.
Nosio si u sebi jednu sliku o ivotu, jednu veru i zahtev, bio si spreman na dela, patnje i rtve
a postepeno si primeivao da svet od tebe ne trai ni dela ni rtve i tome slino, da ivot nije herojski
ep, sa junakim ulogama i ostalim, ve samo graanska bolja soba u kojoj su ljudi savreno

zadovoljni jelom i piem, kafom i pletenjem arapa, igranjem taroka i muzikom preko radija. A ko
hoe neto drugo i u sebi nosi neto drugo, ono junako i lepo, ko oboava velike pesnike ili svece,
taj je budala i Don Kihot. Lepo. Tako sam i ja prola, prijatelju moj! Bila sam darovita devojka i
predodreena da ivim po nekom uzvienom uzoru, da postavljam velike zahteve prema sebi i da
ispunjavam dostojne zadatke. Mogla sam da primim na sebe veliki udes, da budem ena jednog
kralja, ljubavnica jednog revolucionara, sestra jednog genija ili majka jednog muenika. A ivot mi
je, eto, dopustio samo da budem kurtizana sa dosta ukusa pa i to mi je bilo prilino oteavano!
Tako se to zbivalo sa mnom. Neko vreme sam bila neutena i dugo sam traila krivicu u samoj sebi.
Mislila sam da ivot, najzad, uvek mora da bude u pravu, a ako se on narugao mojim lepim snovima,
tako sam mislila, znai da su moji snovi bili glupi i da oni nisu bili u pravu. Ali sve to nije pomoglo.
A poto sam imala dobre oi i ui, i poto sam bila pomalo radoznala, poela sam veoma paljivo da
posmatram ivot, svoje poznanike i susede, vie od pedesetoro ljudi i sudbina, i tada sam videla,
Hari, da su moji snovi bili u pravu, po hiljadu puta u pravu, isto kao i tvoji. A ivot i stvarnost nisu
bili u pravu. Da jedna ena moga kova nema drugi izbor nego da bedno i besmisleno ostari u slubi
pored pisae maine nekog oveka koji zarauje novac, ili da se za takvog jednog oveka uda radi
njegovog novca, ili da najzad postane neka vrsta devojure, isto je tako nepravedno kao i to to
ovek kakav si ti, usamljen, povuen u sebe i oajan mora da se mai noa za brijanje. Kod mene je
beda moda bila vie materijalna i moralna, kod tebe duhovna ali je put bio isti. Zar misli da ne
mogu da shvatim tvoj strah od fokstrota, tvoju odvratnost prema barovima i dvoranama za igru i tvoje
roguenje protiv deza i svih tih drangulija? Shvatila sam sve to isuvie dobro, kao i tvoje gnuanje
prema politici, tvoju tugu zbog blebetanja i neodgovornog poslovanja raznih stranaka i tampe, tvoje
oajanje zbog rata, kako prolog tako i budueg, zbog naina na koji se danas misli, ita, gradi, svira,
proslavlja i stie obrazovanje! U pravu si, Stepski Vue, po hiljadu puta u pravu, pa ipak mora da
propadne. Tvoji zahtevi su odvie visoki, tvoja glad prevelika za ovaj jednostavni i nemarni svet,
zadovoljan tako sitnim stvarima, koji te odbacuje od sebe jer ti za njega ima jednu suvinu
dimenziju. Ko danas hoe da ivi i da uiva u tome, ne sme da bude kao to smo ti i ja. Ko umesto
ciguljanja trai muziku, umesto razonode radost, umesto novca duu, ko umesto pekulisanja trai
istinski rad, a umesto igre istinsku strast, tome ovaj lepukasti svet ne moe biti domovina ..."
Oborila je oi i utonula u misli.
Hermina, pozvao sam je neno, sestro, kako ti dobro vidi! Pa ipak si me ti nauila da igram
fokstrot! Ali kako ti to misli da ljudi kao to smo mi, stvorenja sa jednom suvinom dimenzijom, ne
mogu da ive ovde? Zbog ega je to tako? Da li je to tako samo u nae vreme? Ili je uvek bilo?
Ne znam. U prilog svetu hou da pretpostavim da je krivo samo nae vreme, da je to samo neka
bolest i trenutna nesrea. Voe iz petnih ila, i uspeno, rade za budui rat, a mi ostali za to vreme
igramo fokstrot, zaraujemo novac i jedemo okoladne bombone a u takvo vreme svet mora da
izgleda veoma kukavno. Nadajmo se da su druga vremena bila bolja i da e opet postati bolja,
bogatija, dublja i ira. Ali nama time nije pomognuto. A moda je uvek bilo tako ..."
Uvek kao i danas? Zar je uvek postojao samo svet politiara, crnoberzijanaca, kelnera i
bonvivana, svet u kome nije bilo vazduha za ljude?
Ne znam. To ne zna niko. A i svejedno je. Ali trenutno mislim na tvog ljubimca, prijatelja, o kome
si mi katkada priao i ija si mi pisma itao, mislim na Mocarta. Kako je bilo s njim? Ko je u
njegovo vreme vladao svetom, skidao kajmak, davao ton i ko je onda neto znaio: Mocart ili ljudi
koji su pravili trgovake poslove, Mocart ili plitki, proseni ljudi? A kako je umro i kako je
sahranjen? I zato mislim da je uvek bilo tako i da e uvek biti, a ono to kole nazivaju istorijom
sveta i to iz nje treba nauiti napamet u cilju obrazovanja, sa svim herojima, genij ima, velikim

delima i oseanjima samo je obmana koju su izmislili uitelji u prosvetne svrhe, da bi deca bila
neim zabavljena za vreme propisanih kolskih godina. Uvek je bilo tako, i uvek e biti, da svet,
novac i vlast pripadaju sitnim i plitkim ljudima, a ostalim, pravim ljudima da ne pripada nita. Nita
sem smrti.
Nita drugo?"
O da, venost."
Misli na ime, na slavu kod budueg pokolenja?
Ne, Vue, ne na slavu zar ona predstavlja nekakvu vrednost? Zar veruje da su svi istinski,
plemeniti i potpuni ljudi postali slavni i poznati i pokolenju koje je dolo posle njih?
Ne, razume se da nisu.
Dakle, nije u pitanju slava. Slava postoji samo u pojmu obrazovanja, ona je stvar uitelja po
kolama. Ne radi se o slavi, o ne! Radi se o onom to ja nazivam venou. Poboni to nazivaju
bojim carstvom. Mislim: svi mi ljudi sa veim zahtevima, sa enjom, sa jednom dimenzijom vie
ne bismo mogli ni da ivimo da sem vazduha ovog sveta nema i drugog vazduha u kome moe da se
die, da sem vremena ne postoji jo i venost, a to je carstvo pravih ljudi. Tamo dolaze i Mocartova
muzika i pesma tvojih velikih pesnika, tamo dolaze sveci koji su inili uda, umirali muenikom
smru i ljudima pruali svetao primer. Ali u venost isto tako ide i slika svakog istinskog dela, snage
svakog istinskog oseanja, iako to niko ne zna i ne vidi i ne zapisuje da bi sauvao za budue
pokolenje. U venosti ne postoji budue pokolenje.
,,U pravu si, rekao sam.
O tome su ipak najvie znali poboni ljudi, produi ona zamiljeno. Zato su stvorili svece i ono
to su nazvali .zajednicom svetaca'. Sveci su pravi ljudi, mlaa braa Spasitelja. itavog svog ivota
nalazimo se na putu ka njima, svakim dobrim delom, svakom hrabrom milju i svakom ljubavlju. U
ranija vremena slikari su prikazivali ,zajednicu svetaca' u zlaanom nebu, a njih ozarene, lepe i
spokojne a ta zajednica nije nita drugo nego ono to sam malopre nazvala ,venou. To je
carstvo s one strane vremena i varke. Tamo je nae mesto, tamo je naa domovina, tamo nas vue
strepnja naih srca, Stepski Vue, i zato eznemo za smru. Tamo e ponovo nai svoga Getea,
svoga Novalisa i Mocarta, a ja moje svece, Kristofera, Filipa od Nerija i sve druge. Postoje mnogi
sveci koji su isprva bili veliki grenici, greh takoe moe da bude put ka svetosti, greh kao i porok.
Tebi e biti smeno, ali ja esto pomiljam da bi moda i moj prijatelj Pablo mogao da bude skriveni
svetac. Oh, Hari, moramo da gazimo preko tolikog blata i besmislica da bismo stigli kui! A nemamo
nikoga da nas vodi, jedini nam je voa enja za domom."
Poslednje rei izgovorila je opet skoro neujno, i sada je u sobi bilo tiho i spokojno; sunce je bilo
na zalasku i od njegovog odsjaja zablistala su zlatna slova na poleinama knjiga moje biblioteke.
Uzeo sam Hermininu glavu meu svoje ruke, poljubio je u elo i prislonio njen obraz uz svoj, kao da
smo brat i sestra, i za trenutak smo ostali tako. Najradije bih tako i ostao i ne bih vie ni izlazio toga
dana. Ali ovu no, poslednju pre velikog bala, obeala mi je bila Marija.
Meutim, idui da se naem s Marijom nisam mislio na nju, ve samo na ono to mi je govorila
Hermina. inilo mi se moguno da to nisu sve njene misli, ve moje, koje je ona, vidovita, proitala i
udahnula pa mi ih vratila, tako da su sada dobijale svoj oblik i stajale preda mnom kao nove. U onom
asu naroito sam joj bio duboko zahvalan to je izgovorila misao o venosti. Ona mi je bila
potrebna, bez nje nisam mogao da ivim ni da umrem. Moja prijateljica i uiteljica igranja danas mi
je ponovo poklonila onaj drugi svet, u kome nije postojalo vreme, svet veite vrednosti i boanske
supstance. Morao sam da mislim na svoj san o Geteu, na sliku starog mudraca koji se tako
natoveanski smejao i zbijao sa mnom svoje besmrtne ale. Tek sada sam shvatio njegov smeh,

smeh besmrtnika. Taj smeh je bio bezvuan, sastojao se od same svetlosti i jasnoe, bio je ono jedino
to ostaje kada istinski ovek proe kroz sve ljudske patnje, poroke, zablude, strasti i nesporazume,
pa se probije u venost, u svemir. A venost" nije bila nita drugo nego osloboenje vremena, u
neku ruku, njegov povratak ednosti, ponovno pretvaranje vremena u prostor.
Potraio sam Mariju tamo gde smo obino veeravali onih noi koje smo provodili zajedno, ali
ona jo nije bila dola. U tihoj krmici u predgrau sedeo sam za stolom iekujui je, dok su moje
misli jo bile zauzete razgovorom sa Herminom. Sve misli koje su se rodile u odnosu izmeu mene i
Hermine uinile su mi se toliko bliske, toliko od davnina poznate, crpene iz moje sopstvene
mitologije i sveta slika! Besmrtnici, koji ive u prostoru bez vremena, daleki, pretvoreni u slike, i
kristalna venost, rasuta oko njih kao eter i hladna kao zvezdano-blistava vedrina tog nezemaljskog
sveta otkuda je sve to meni bilo tako blisko? Razmiljajui padoe mi na pamet odlomci iz
Mocartovih Kasaciona i Bahovog Dobro temperiranog klavira, pa mi se uinilo da sva ova
muzika blista onom hladnoom, zvezdanom vedrinom i da iz nje izbija eterina jasnoa. Da, u tome je
bila stvar, muzika je bila nalik na vreme koje se sledilo u prostoru, a nad njom se u beskonanost
izvijala natoveanska vedrina, veiti, boanski smeh. Oh, a sa svim tim moj san o starom Geteu bio
je u tako savrenom skladu! I odjednom sam oko sebe uo onaj nedokuivi smeh, uo sam kako se
besmrtnici smeju. Sedeo sam kao opinjen i kao opinjen izvukao iz depa od prsluka svoju olovku;
traei hartiju naao sam pred sobom cenovnik vina, okrenuo sam ga i na poleini ispisao pesmu,
koju sam tek sutradan ponovo naao u svom depu. Ona je glasila:
BESMRTNICI
Propinje se ka nama i kljua
huk ivota iz zemaljskih dolja,
divlji urlik hiljadu nevolja,
pijan zanos to svest zaobrua,
krvav dim sa pirova delata,
gr naslade, srca koja tuku
neutolnom poudom, splet ruku
zelenaa, prosjaka, pirata, oh, taj uskomeani ljudski roj,
iban strau i bievan strahom,
zaudara na trule i znoj,
blud i grubost spleu mu se s dahom
koji blaen i ostrvljen die,
prodire se, pa se ispljuvava
smilja novi rat dok pesme pie,
rasplamsali bordel ukraava,
mota, dere, kurva se dok eta
sred dreavog vaarskog veselja,
sred obmana svog deijeg sveta
to se svakom sa puine elja
nov ukae kao zlatan val,
i svakom se raspadne u kal.

Na je stan pak usred obasjane

beskrajnosti eterske ledene,
ne znamo za sate niti dane,
za razlike oveka i ene.
Vae grehe, pohote, ubojstva,
vae strepnje i nade u spas,
ravnoduni i puni spokojstva,
gledamo, ko sunca oko nas.
Zmaj nebeski sa nama se drui,
proima nas vasionski led,
a oko nas sve unedogled
kolo zvezda bez prestanka krui.
Dok gledamo mirno na va greh,
koprcanje i jad neizreni,
nepomian na je tivot veni,
hladan, zvezdan na je veni smeh.
Zatim je dola Marija, a posle veere, koju smo proveli u vedrom raspoloenju, otiao sam s njom
u nau sobicu. Te veeri bila je lepa, toplija i prisnija nego ikada i dala mi je da okusim nenost i
igre koje sam osetio kao njeno potpuno predavanje.
Marija, rekao sam, ti se danas rasipa kao kakva boginja. Nemoj da nas usmrti oboje, ta sutra
je bal pod maskama. Kakvog e kavaljera imati sutra? Bojim se, cvetiu moj mili, da e biti princ iz
bajke, koji e te odvesti tako da nikada vie nee nai puta k meni. Ti me danas voli gotovo isto
onako kao to se pravi Ljubavnici vole na rastanku, poslednji put."
Priljubila je usne uz moje uvo i proaputala:
Ne govori, Hari! Svaki put moe biti poslednji put. Ako te Hermina uzme, vie mi nee doi.
Moda e te uzeti ve sutra.
Nikada nisam bio svesniji karakteristinog oseanja onih dana, onog udnog gorko-slatkog,
dvostrukog raspoloenja, kao one noi uoi bala. Ono to sam oseao bila je srea Marijina: lepota i
predavanje, uivanje, dodir i udisanje stotine prefinjenih, divnih naslada, koje sam upoznao kasno,
kao ovek u godinama, brkanje u blagom, uljuljkujuem talasu uivanja. Pa ipak je to bila samo
ljuska: iznutra je sve bilo puno znaaja, napetosti i sudbine, i dok sam pun ljubavi i nenosti bio
zabavljen slatkim, dirljivim ljubavnim sitnicama, dok sam na izgled plivao u srei, oseao sam u dui
kako moja sudbina na-vrat-na-nos hrli napred, jurei i propinjui se kao uplaen konj, u susret
provaliji, u susret padu, puna straha, enje i predanosti smrti. Kao to sam se jo pre kratkog
vremena sa strepnjom i strahom branio od prijatnih lakomislenosti isto ulne ljubavi, kao to sam
oseao strah od Marijine nasmejane lepote, spremne da pokloni sebe, tako sam sada oseao strah od
smrti ali strah za koji sam znao da e se uskoro pretvoriti u predaju i osloboenje.
Dok smo utke i predano tonuli u igre nae Ljubavi i pripadali jedno drugom prisnije no ikada,
moja dua se opratala s Marijom, opratala se sa svim onim to je ona za mene znaila. Od nje sam
nauio da se jo jednom, pre svretka, prepustim detinjastoj igri povrine, da traim trenutne radosti,
da budem i dete i ivotinja u nevinosti polova stanje koje sam u svom ranijem ivotu poznavao
samo kao neki izuzetak, jer ulni i polni ivot su za mene skoro uvek imali naroit ukus greha, onaj
slatki, ali i opori ukus zabranjenog voa, koga se ovek od uma mora uvati. Sada su mi Hermina
Marija pokazale taj vrt u njegovoj ednosti; sa zahvalnou sam gostovao u njemu ali je uskoro

trebalo da krenem dalje, u tom vrtu je bilo isuvie lepo i toplo. Bilo mi je odreeno da i dalje teim
za krunom ivota, da i dalje ispatam beskrajnu krivicu ivota. Lak ivot, laka ljubav, laka smrt
nisu bili za mene.
Iz nagovetaja devojaka zakljuio sam da su na sutranjem balu, ili posle njega, bila u planu
naroita uivanja i razvrat. Moda je to bio svretak, moda je Marija bila u pravu sa svojim
slutnjama i moda smo danas poslednji put leali jedno pored drugog, ko zna, moda je ve sutra
sudbina kretala novim tokom? Bio sam ispunjen vrelom enjom, a i strahom koji me je guio, pa sam
se grevito hvatao Marije, jo jednom sam vatreno i poudno preao preko svih staza i estara njenog
vrta, jo jednom sam zagrizao slatki plod rajskog drveta.
Nadoknadio sam izgubljeni san ove noi u toku dana. Ujutro sam se odvezao u kupatilo, zatim,
mrtav umoran, kui, zamraio sam svoju spavau sobu, skidajui odelo naao sam pesmu u depu, ali
sam opet zaboravio na nju, odmah sam legao, zaboravio na Mariju, Herminu i bal pod maskama i
spavao celog dana. Kada sam uvee ustao, tek mi je za vreme brijanja palo na pamet da e za jedan
sat ve otpoeti bal pod maskama i da moram da spremim koulju uz frak. Oblaio sam se raspoloen
i iziao da najpre neto pojedem.
Bio je to prvi bal pod maskama kome je trebalo da prisustvujem. Nekada sam, dodue, s vremena
na vreme poseivao ovakve zabave, katkad su mi bile i prijatne, ali nisam igrao, ve sam bio samo
posmatra i uvek mi se inilo smeno oduevljenje sa kojim su drugi govorili o tome ili se unapred
radovali. Danas je bal i za mene bio dogaaj kome sam se radovao s uzbuenjem a i sa neto
strepnje. Kako nije trebalo da pratim damu, odluio sam da poem onamo kasno, to mi je i Hermina
preporuila.
U poslednje vreme retko sam poseivao elini lem, moje nekadanje utoite u kome su
razoarani muevi provodili svoje veeri pijui vino i izigravajui momke jer vie nije bio u stilu
sa mojim sadanjim ivotom. Ali veeras me je neto vuklo onamo; u onom bojaljivo-radosnom
raspoloenju koje me je trenutno zahvatilo sve stanice i istaknutija prebivalita mog ivota jo
jednom su dobili bolno-lepi odsjaj prolosti, pa tako i mala, zadimljena krma u kojoj sam jo do
nedavno bio stalni gost, u kojoj me je jo do pre kratkog vremena zadovoljavalo primitivno sredstvo
za umirenje u obliku boce sa seljakim vinom, pomaui mi da provedem jo jednu no u svom
usamljenom krevetu i da nekako proivim jo jedan dan. Od tada sam okuao druga sredstva i ee
drai, ispijao sam slae otrove. S osmehom sam uao u kafanicu, gde me doeka pozdrav krmarice i
klimanje glave utljivih stalnih gostiju. Preporuie mi i donee peeno pilence, u debelu seljaku
au usue mi bistro, svetio, mlado elzako vino, isti beli drveni stolovi i staro uto drvo kojim su
bili obloeni zidovi prijatno su me gledali. I dok sam jeo i pio, u meni se pojaavalo oseanje neega
to vene, to se oprata, ono slatko-prisnooseanje jednog nikad sasvim reenog, ali sada za reenje
sazrelog srastanja sa svim popritima i stvarima mog ranijeg ivota. Moderan" ovek to naziva
sentimentalnou; on je prestao da voli stvari, ak i svoju najveu svetinju, svoj automobil, eli to
pre da zameni nekom boljom markom. Ovaj moderan ovek je odvaan, vredan, zdrav, hladan i krut,
odlian je to soj, koji e se u buduem ratu pokazati izvanredan. Meni je bilo svejedno, nisam bio
moderan ovek, pa ni staromodan; ja sam ispao iz vremena i struja me je, smrti eljnog, nosila ka
smrti. Nita nisam imao protiv sentimentalnosti, bio sam radostan i zahvalan to sam u svom
izgorelom srcu jo mogao da naem neto nalik na oseanje. Predao sam se uspomenama na staru
krmu, svojoj privrenosti prema starim glomaznim stolicama, predao sam se mirisu dima i vina, i
zraku navike, topline i zaviajnosti, to je sve ovo predstavljalo za mene. Lepo je opratati se,
raspoloenje postaje tako blago. Moje tvrdo sedite bilo mi je drago, mio mi je bio svei, plodni
ukus elzakog vina, mila mi je bila prisnost sa svim i svaim u ovoj prostoriji, mila su mi bila lica

iji sam brat bio dugo vremena. Obuzela me je ovde graanska sentimentalnost, lako zainjena
mirisom starovremske kafanske romantike jo iz deakog doba, kada su za mene gostionice, vino i
cigare bili neto zabranjeno, nepoznato i divno. Nikakav se stepski vuk nije dizao da iskezi zube i da
na parie raskomada moju sentimentalnost. Sedeo sam spokojan, u meni se arila prolost i slabo
zrailo jedno u meuvremenu nestalo sazvee.
Uao je ulini prodava peenog kestenja i ja sam mu otkupio aku kestenova. Dola je starica sa
cveem, kupio sam od nje nekoliko karanfila i poklonio ih krmarici. Tek kada sam hteo da platim i
uzalud se, po navici, poeo pipati po depu od kaputa, primetio sam da sam u fraku. Bal pod
maskama! Hermina!
Ali je jo bilo suvie rano i nisam mogao da se reim da ve sada poem u dvorane Globusa.
Osim toga osetio sam, kako mi se to esto dogaalo prilikom raznih zabava u poslednje vreme,
izvestan unutranji otpor i smetnju, neku odvratnost prema ulaenju u velike, prepune prostorije, neku
aku bojaljivost prema stranoj atmosferi, prema svetu bonvivana i prema igranju.
vrljajui tamo-amo proao sam pored jednog bioskopa, video kako blistaju svetlosni snopovi i
areni, dinovski plakati, poao nekoliko koraka dalje, ali sam se opet vratio i uao u bioskop. Skoro
do jedanaest sati mogao sam ovde lepo da posedim u mraku. Idui za deakom sa malim fenjerom,
uao sam u zamraenu dvoranu spotiui se o zavese, naao mesto i odjednom se obreo usred Starog
zaveta. Film je bio jedan od onih koji, navodno, nisu proizvedeni da bi se na njima zaradio novac,
ve je, sa mnogo raskoi i prefinjenosti, stvoren u plemenite i svete svrhe, tako da su na
poslepodnevne predstave ak i nastavnici veronauke dovodili svoje ake. U njemu je prikazana
istorija Mojsija i Jevreja u Egiptu, uz uee velikog mnotva ljudi, konja, kamila, dvoraca, sa sjajem
faraona i patnjama Jevreja u vrelom pustanjskom pesku. Video sam Mojsija, koji je bio oeljan
pomalo po ugledu na Volta Vajtmena, velianstvenog pozorinog Mojsija, kako, sa dugim tapom,
voltanskim koracima, odluno i mrano predvodi Jevreje kroz pustinju. Video sam kako se na
obalama Crvenog mora moli bogu i video kako se Crveno more razdvaja i stvara put, usek meu
zamrznutim vodenim planinama (na koji nain su bioskopdije uspele da to ostvare, o tome su aci
veronauke, koje su doveli njihovi svetenici na ovaj religiozni film, mogli dugo da raspravljaju),
video sam kako ovim usekom prolaze prorok i zaplaeni narod, video sam kako za njima iskrsnue
borna kola faraona, video kako se Egipani trgoe i zastadoe na obali Mora, da bi se zatim ipak
osmelili i krenuli izmeu vodenih bregova, video sam kako se nad raskonim faraonom u zlatnom
oklopu i svim njegovim kolima i ljudima sklopie vodene planine, pa sam se setio udesnog dueta za
dva basa od Hendla, u kome je divno opevan ovaj dogaaj. Video sam dalje kako se Moj sije penje
na goru Sinaj, mrani junak u mranoj stenovitoj pustinji, i posmatrao kako mu Jehova pomou bure,
oluje i svetlosnih znakova saoptava deset zapovesti, dok za to vreme njegov nedostojni narod, na
podnoju brega, postavlja zlatno tele, predajui se pomalo estokim uivanjima. Bilo mi je toliko
udno i neverovatno to sve ovo gledam i to posmatram kako se ovde pred zahvalnom publikom,
koja tiho vae svoje sendvie ponete od kue, za plaene ulaznice prikazuju svete prie, pojavljuju
se junaci i uda koji su nam nekada u detinjstvu dali prvu, nejasnu slutnju o nekom drugom svetu, o
neem nadljudskom; bila je to jedna od lepih malih slika iz dinovskog duana za meovitu robu sa
rasprodaje kulturnih tekovina naeg vremena. Boe moj, da bi se spreila ova gadost, trebalo je da
tada, sem Egipana i Jevreja, potonu i svi ostali ljudi, bolje je bilo da su umrli nasilnom i potenom
smru nego da, kao mi danas, umiru ovom jezivom, prividnom polu-smru. Dabome!
Moj potajni otpor i bojaljivost, koju nisam hteo da priznam, povodom bala pod maskama nisu se
smanjili posle filma i njegovog uticaja, ve su se, naprotiv, neprijatno pojaali, tako da sam, mislei
na Herminu, morao da prisilim sebe da se najzad odvezem do dvorane Globusa" i uem. Bilo je

kasno i bal je ve bio u punom jeku, pa sam, onako trezan i bojaljiv, jo pre nego to sam uspeo da
skinem kaput, upao u gomilu maski, koje su me drugarski gurkale; devojke su me pozivale da posetim
s njima posebne sobe u kojima se pio ampanjac, a klovnovi su me udarali po ramenu i oslovljavali
me sa ti. Nikome se nisam odazivao, ve sam se kroz prepune prostorije s mukom probio do
garderobe, a kada sam dobio svoj broj, stavio sam ga u dep s najveom panjom, mislei kako e mi
moda ve uskoro biti potreban, im mi mete dosadi.
U svim prostorijama velike zgrade bila je sveana vreva, u svim dvoranama se igralo, ak i u
suterenu, svi hodnici i stepenita bili su preplavljeni maskama, igrankom, muzikom, kikotanjem i
jurnjavom. Stegnuta srca provlaio sam se kroz gomilu, od crnakog orkestra sve do seljake muzike,
od velike blistave glavne dvorane do hodnika i stepenica, kroz barove, bifee i sobe u kojima se toio
ampanjac. Na zidovima su visile dreave, vesele slike najmlaih umetnika. Sve se sakupilo ovde,
umetnici, novinari, naunici, poslovni ljudi i, razume se, sav gradski svet koji je ivot provodio u
uivanjima. U jednom od orkestara sedeo je gospodin Pablo i oduevljeno duvao u svoju izvijenu
cev; kada me je poznao, glasno mi je otpevao svoj pozdrav. Noen mnotvom, stizao sam u razne
prostorije uz stepenice i niz stepenice; jedan hodnik u suterenu udesili su umetnici kao pakao i u
njemu je orkestar avola besomuno udarao u bubnjeve. Najzad sam poeo da vrebam Herminu ili
Mariju, poao sam da ih traim, u nekoliko mahova sam se trudio da dospem u glavnu salu, ali sam
svakom prilikom zalutao ili bi me struja gomile spreila u tome. Oko ponoi jo nikoga nisam bio
naao; iako jo nisam zaigrao, vrtelo mi se u glavi, bilo mi je toplo, pa sam se bacio na najbliu
stolicu, meu same nepoznate osobe, poruio vino i naao da uestvovanje u tako bunim zabavama
nije pogodno za starog oveka kao to sam ja. Pomiren sa sudbinom ispijao sam svoju au vina,
ukoenim pogledom buljio sam u nage ruke i lea ena, video kako promiu groteskne prilike maski,
pustio da me guraju, utke sam odbio nekoliko devojaka koje su htele da mi sednu u krilo ili da igraju
sa mnom. Stari namor, doviknula mi je jedna od njih, i bila je u pravu. Reio sam da malo
popijem da bih stekao vie hrabrosti i raspoloenja, ali mi ni vino nije prijalo i jedva sam popio
drugu au. Malo-pomalo osetio sam kako stepski vuk stoji iza mene isplaenog jezika. Nije ovo bilo
za mene, nalazio sam se na pogrenom mestu. Doao sam u najboljoj nameri, ali ovde nisam mogao
da se razveselim, a buno, uskiptelo veselje, raskalani kikot i sve ludorije oko mene uinili su mi se
glupi i usiljeni.
Tako je dolo do toga da sam se u jedan as po ponoi, razoaran i ljut, opet probio do garderobe
da bih obukao kaput i otiao. Bio je to poraz, vraanje stepskom vuku, koji e mi Hermina teko
oprostiti. Ali nisam mogao drukije. Na tegobnom putu do garderobe jo jednom sam se paljivo
osvrnuo na sve strane ne bih li ugledao jednu od svojih prijateljica. Sada sam stajao ispred
prozoria, utivi ovek iza pregrade ve je ispruio ruku da uzme moj broj, zavukao sam ruku u dep
od prsluka ali broja vie nije bilo! Do avola, samo mi je jo to trebalo! Dok sam tuno lutao
dvoranama i dok sam sedeo pored bljutavog vina, nekoliko puta sam se maio depa borei se sa
odlukom da odem, i svaki put sam napipao okrugli, pljosnati broj, a sada ga nije bilo. Sve se zaverilo
protiv mene.
Izgubio si broj? upita pored mene piskavim glasom mali, crveno-uti avo. Evo, drue, moe
da uzme moj, i prui mi ga. Dok sam ja, primivi ga mehaniki, vrteo broj meu prstima, hitri
momi je ve nestao.
A kada sam podigao kartoni do visine oiju da pogledam broj, video sam da je umesto njega
bilo neto navrljano sitnim slovima. Zamolio sam oveka iz garderobe da prieka, otiao do najblie
svetiljke i poeo da itam. Sitnim, neitkim, titravim slovima bilo je nakrabano:

NOAS, POEV OD ETIRI ASA, MAGINO POZORITE

SAMO ZA LUDAKE
CENA ULAZNICE RAZUM
NIJE ZA SVAKOGA, HERMINA JE U PAKLU.
Kao to marioneta ija je ica za trenutak ispala majstoru igrau iz ruke, posle kratke ukoenosti i
tuposti, oivi i ponovo poinje da se kree, da uestvuje u igri, tako sam ja, pokrenut maginom
icom, gipko, mladalaki i revnosno poleteo u gungulu, od koje sam malopre pobegao umoran,
bezvoljan i star. Nikada se nijednom greniku nije vie urilo da to pre stigne u pakao nego meni. Do
malopre su mi bile tesne lakovane cipele, bio mi je odvratan gusti, parfemom zasieni vazduh, klonuo
sam bio od vruine; sada sam hitro, gipkih nogu, protrao u taktu vanstepa kroz sve dvorane u susret
paklu, osetio sam da je vazduh pun ari, ponela me je i uljuljkivala toplota, brujanje muzike, vrtlog
boja, miris enskih ramena, zanos stotine ljudi, poneo me je smeh, takt igre i sjaj uarenih oiju.
Jedna panska igraica poletela mi je u zagrljaj: Igraj sa mnom! Ne mogu, rekao sam, moram
da idem u pakao. Ali u poneti jedan poljubac. Crvene usne ispod maske pruale su mi se u susret, i
tek u poljupcu sam poznao Mariju. vrsto sam je stegao, njena puna usta cvetala su kao letnja rua u
punoj rascvetalosti. I ve smo zaigrali, spojenih usana, a u igri smo proli pored Pabla, koji se
zaljubljeno naginjao nad svoju muziku cev, iz koje su se izvijali neni zvuci; njegov lepi, ivotinjski
pogled obuhvatio nas je ozareno i pomalo odsutno. Ali pre nego to smo napravili dvadeset koraka,
muzika je stala i ja sam nerado pustio Mariju iz svojih ruku.
Rado bih igrao jo jednu igru s tobom, rekao sam zanet njenom toplinom, poi nekoliko koraka
sa mnom, Marija, zaljubljen sam u tvoje lepe ruke, ostavi mi ih jo za trenutak! Ali, eto, Hermina me
je zvala. Ona je u paklu.
Odmah sam pomislila. Zbogom, Hari, ostae mi u dragoj uspomeni. Ona se opratala. Bio je to
rastanak, jesen, bila je to sudbina, zato je letnja rua mirisala tako rascvetano i opojno.
Potrao sam dalje, kroz duge hodnike u kojima su se neno tiskali parovi, niz stepenice, pravo u
pakao. Tamo su, na zidovima crnim kao gar, gorele dreave zloslutne svetiljke, a orkestar avola
svirao je grozniavo. Na jednoj od visokih barskih stolica sedeo je lep mladi bez maske, u fraku; on
me je odmerio podrugljivim pogledom. Vreva igraa pritisla me je uza zid, u tesnoj prostoriji igralo
je oko dvadeset parova. Poudno i bojaljivo sam posmatrao sve ene, veina njih jo je bila pod
maskama, neke su mi se nasmeile, ali nijedna od njih nije bila Hermina. Lepi mladi podrugljivo je
gledao u mene sa svoje visoke barske stolice. U sledeem odmoru izmeu dve igre, pomislio sam,
doi e Hermina i oslovie me. Igra se zavrila, ali niko nije doao.
Otiao sam preko do bara, koji je bio stisnut u jednom uglu male, niske prostorije. Stao sam pored
mladieve stolice i poruio viski. Dok sam pio, gledao sam profil mladog oveka, koji mi se uinio
tako poznat i drag kao neka slika iz davno minulih dana, dragocena zbog lakog pranjavog vela
prolosti. Oh, a tada mi je sinula misao: pa to je Herman, moj drug iz mladosti! Hermane! rekao
sam bojaljivo.
On se nasmeio. Hari? Jesi li me naao?"
Bila je to Hermina, neto malo drugaije oeljana i neprimetno naminkana; iz modernog visokog
okovratnika isticalo se, neobino i bledo, njeno pametno lice; njene ruke, udesno male, provirivale
su iz irokih crnih rukava fraka i belih maneta; njene noice, udesno nene, provirivale su u
crnobelim kratkim mukim arapama iz dugakih crnih pantalona.
Je li to kostim, Hermina, u kome treba da se zaljubim u tebe?
Do sada, klimnu ona glavom, zaljubilo se u mene nekoliko dama. Ali sada si ti na redu. Hajde

da prvo popijemo po au ampanjca.

To i uinismo, sedei na svojim visokim barskim stolicama, dok se pored nas i dalje igralo i dok
je gudaki orkestar besomuno svirao. Uskoro sam se strasno zaljubio u Herminu, iako se ona, na
izgled, uopte nije trudila da to postigne. Poto je nosila muko odelo, nisam mogao da igram s njom,
niti sam se mogao odluiti na bilo kakve nenosti ili osvajanje, a ona, daleka i neutralna u svome
mukom kostimu, obuhvatala me je pogledima, upuivala mi rei i pokrete u kojima je bila sva dra
njene enstvenosti. Ne dodirujui je, podlegao sam njenoj ari, ari koja se sastojala u njenoj ulozi i
koja je bila hermafroditska. Ona se zabavljala sa mnom razgovarajui o Hermanu i detinjstvu, mome i
svome, o godinama pre polne zrelosti, u kojima mladalaka mo ljubavi ne obuhvata samo oba pola
ve sve i svakog, kako ulno tako i duhovno, u kojima je sve nadahnuto ljubavnom ari i udesnom
moi preobraaja, to se u kasnije doba povremeno vraa samo kod izabranih i pesnika. Ona je u
potpunosti igrala ulogu mladia, puila je cigarete, askala lako i duhovito, esto sa malo podsmeha,
ali iz svega je zraio Eros, sve se na putu do mojih ula pretvorilo u divno zavoenje.
Uobraavao sam da dobro i tano poznajem Herminu, a kako mi se potpuno nova otkrila ove noi!
Kako je blago i neprimetno isplela oko mene eljenu mreu, kako mi je razigrano i kao kakva vodena
vila davala da pijem slatki otrov!
Sedeli smo, askali i pili ampanjac. Lutali smo dvoranama kao otkrivai pustolovi, pronalazili
parove i kriom oslukivali njihove ljubavne igre. Ona mi je pokazivala ene, nagovarala me da
igram s njima i savetovala mi kakvim umenostima da zavedem ovu ili onu. Nastupali smo kao
suparnici, neko vreme bismo pratili istu enu, igrali s njom naizmenino i oboje pokuavali da je
osvojimo. Pa ipak je sve ovo bila samo igra maski, igra izmeu nas dvoje koja nas je sve tenje
vezivala i zagrevala. Sve je bilo kao u bajci, sve je imalo jednu dimenziju vie, jedan dublji znaaj,
sve je ovo bila igra i simbol. Videli smo jednu veoma lepu, mladu enu sa nezadovoljnim i
paenikim izrazom; Herman je odigrao s njom i ona je procvetala, zatim su nestali u jednoj od soba
u kojima se toio ampanjac, a kasnije mi je ispriao da tu enu nije osvojio kao mukarac, ve kao
ena, draima Lezbosa. itava ovu zvucima zasiena kua, pune dvorane u kojima je brujala igranka i
sav ovaj opijeni narod maski postepeno su se pretvorili za mene u raj snova; cvet za cvetom osvajao
me je svojim mirisom, prstima koji su kuali traio sam plod za plodom; zmije su me zavodniki
gledale iz zelenog bunja, cvet lotosa promicao je kao utvara nad crnom movarom, arobne ptice
sletale su sa granja, a sve me je ipak vodilo samo jednom eljenom cilju, sve me je ispunjavalo
novom enjom za Jedinom. Igrao sam sa nepoznatom devojkom, vrelo i zavodniki odvukla me je u
zanos i pijanstvo, i dok smo lebdeli u nestvarnosti, ona odjednom prsnu u smeh i ree: Ne moe
ovek vie da te pozna. Veeras si bio tako glup i dosadan. Tada sam poznao onu koja me je pre
nekoliko asova nazvala starim namorom. Mislila je da me je sada osvojila, ali pri sledeoj igri
ve sam zaplamsao za drugom. Igrao sam bez prestanka dva asa, a moda i due, igrao sam svaku
igru, i one koje nikada nisam uio. Herman, nasmeeni mladi, svaki as bi iskrsnuo u mojoj blizini,
klimnuo bi mi glavom i nestao u guvi.
Ove balske noi pao mi je u deo doivljaj koji mi je u toku pedeset godina ostao nepoznat, mada je
za njega znala svaka iparica i student: zanos, doivljavanje sveanosti u zajednici, tajna nestajanja
linosti u mnotvu, doivljavanje unio-mistike radosti. Cesto sam sluao kako se o tome govori, bilo
je to poznato svakoj sluavci, i esto sam primeivao blesak u oima onoga koji je o tome priao, na
to sam se ja smekao i nadmono i zavidljivo. Onaj blesak u opijenim oima zanesenog, osloboenog
samoga sebe, onaj osmeh i gotovo sumanuto gubljenje onoga koji se rasplinuo u zanosu zajednice
video sam stotinu puta u ivotu na plemenitim i prostakim primerima, kako kod pijanih regruta i
mornara, tako i kod velikih umetnika prilikom oduevljenja na sveanim priredbama, a isto tako i kod

mladih vojnika koji polaze u rat; jo nedavno sam se divio ovakvom blesku i osmehu srenog zanosa,
voleo ih, podsmevao im se i zavideo na njima mome prijatelju Pablu, kada bi ovaj, blaen u zanosu
sviranja u orkestru, lebdeo nad svojim saksofonom, ili kada bih posmatrao kako su dirigent, bubnjar i
bendista oarani, kao u ekstazi. Katkada sam pomiljao da je ovakav osmejak, ovakva detinjasta
ozarenost mogua samo kod sasvim mladih ljudi ili kod naroda koji ne doputaju snanu
individualizaciju i diferenciranje. Ali danas, ove blagoslovene noi, zraio sam i sam ovim
osmehom, ja, stepski vuk Hari, plivao sam i sam u dubokoj, detinjskoj srei kao u kakvoj bajci,
udisao sam i sam slatki san i opojnost zajednice, muzike, ritma, vina i ulne radosti, iako sam nekada,
sluajui izvetaj o balu od kakvog studenta, primao sve to sa podsmehom i bednom nadmoi. Ja vie
nisam bio ja, moja linost se istopila u sveanom zanosu kao so u vodi. Igrao sam sa ovom ili onom
enom, ali nisam drao u rukama samo nju, nisam drao samo onu ija me je kosa dodirivala, iji sam
miris udisao, ve sve ene u toj istoj dvorani, koje su plivale u istoj igri, uz istu muziku kao i ja, i ija
su ozarena lica promicala pored mene kao veliki fantastini cvetovi sve su one pripadale meni,
svima sam pripadao ja, svi smo jedni u drugima imali udela. A tu su dolazili i mukarci, nisam im bio
tu, kao ni oni meni, njihov osmeh bio je i moj, njihovo osvajanje bilo je i moje, a moje njihovo.
Te zime osvojio je svet novi fokstrot pod imenom Jirning. Svirali su ga uzastopce i uvek je bio
iznova traen, svi su bili zadovoljni i opijeni njime, svi su zajedno pevuili njegovu melodiju. Igrao
sam bez prestanka, sa svakom enom na koju bih naiao, sa veoma mladim devoj kama, sa cvetnim
mladim enama, sa zrelim i bolno rascvetalim kao leto: sve su me oaravale, smejao sam se, bio
vedar i srean. A kada me je Pablo video onako ozarenog, mene koga je uvek smatrao ubogim
avolom koga treba aliti, tada su mi njegove presrene oi zablistale u susret; oduevljeno se digao
sa svoje stolice u orkestru, estoko je dunuo u svoj rog, popeo se na stolicu i, stojei na njoj, duvao
punih obraza, njiui se pritom, zajedno s instrumentom, divljaki i blaeno u taktu Jirninga, dok
smo mu ja i moja igraica dobacivali poljupce i glasno pevali s njim. Ah, pomislio sam u taj mah,
neka bude sa mnom to mu drago, jednom sam ipak i ja bio srean, bio sam vedar i osloboen svoga
Ja, kao da sam brat Pablov, ili dete.
Izgubio sam bio oseanje vremena, ne znam koliko je asova ili trenutaka trajao ovaj sreni zanos.
Isto tako nisam primetio da se zabava, to je bivala benja, zbija na sve ui prostor. Vei deo sveta
bio je ve otiao, u hodnicima je zavladala tiina i mnoge svetiljke su bile ugaene, u gornjim
dvoranama orkestri su jedan za drugim prestajali da sviraju i odlazili; samo u glavnoj dvorani i u
paklu besnela je, raspaljujui se sve vie, arena opojnost. Poto sa Herminom, mladiem, nisam
smeo da igram, to smo se za vreme odmora izmeu dve igre uvek letimino sastajali i pozdravljali,
dok mi najzad nije sasvim nestala ispred oiju, kao i iz misli. Vie nisu postojale misli. Plivao sam
rasplinut u opijenoj gunguli igraa, dok su do mene dopirali mirisi, zvuci, uzdasi i rei, dok su me
pozdravljale tue oi, raspaljivala tua lica, usne, obrazi, ruke, grudi i kolena, dok me je muzika kao
kakav talas bacala tamo-amo po taktu.
Utom odjednom spazih, trgnuvi se za trenutak, meu poslednjim gostima koji su jo zaostali
ispunivi jednu od manjih dvorana, jedinu u kojoj je jo tretala muzika spazih odjednom crnu
Pjeretu belo namazanog lica, lepu, sveu devojku koja je jedina jo imala masku, arobnu pojavu
koju cele noi dotle nisam video. Dok se na svima ostalima, po njihovim crvenim, zaarenim licima,
izguvanim kostimima i uvelim okovratnicima, videlo da je vreme ve poodmaklo, dotle je crna
Pjereta, svea i nova sa svojim belim licem iza maske, imala besprekoran kostim i netaknut
okovratnik, iste bele ipkane manete i sveu frizuru. Neto me je vuklo k njoj i poveo sam je da
igramo; njen miriljavi okovratnik golicao me je po bradi, njena kosa dodirivala je moj obraz, njeno
mlado telo se gipkije prilagoavalo mojim pokretima nego bilo koja druga igraica te noi, as

odmiui se as privlaei me i mamei razigrano da ga uvek ponovo dodirujem. I odjednom, kada

sam se za vreme igre nagnuo traei njena usta, ta usta su se osmehivala nadmono i tako prisno, i ja
sam poznao vrstu bradu, poznao sam, sav srean, i ramena, laktove i ruke. Bila je to Hermina, a ne
vie Herman, presvukla se, malo namirisala i napuderisala. Nae usne se sastavie vrelo, celo njeno
telo, sve do kolena, priljubi se za trenutak poudno i podatno uza me, a zatim ona odvoji svoje usne i
poe da igra uzdrljivo i kao beei od mene. Kada je muzika prestala da svira, ostali smo zagrljeni,
a raspaljeni parovi oko nas pljeskali su, lupali nogama, vikali i terali umorni orkestar da ponovi
Jirning. A tada smo svi odjednom osetili jutro, ugledali bledu svetlost iza zavesa, osetili skori kraj
uivanja, naslutili umor koji je nailazio, pa smo se slepo, zacenjujui se od smeha i oajniki, jo
jednom bacili u igru, u mlaz svetlosti, koraali smo kao sumanuti, par stisnut uz par, jo jednom smo
blaeno osetili kako nas preklapa veliki talas. U ovoj igri nestalo je Herminine nadmoi, njenog
podsmeha i hladnoe znala je da to vie nije potrebno da bih se zaljubio u nju. Pripadao sam joj.
A ona mi se predala u igri, u pogledu, u poljupcu i osmehu. Sve ene ove grozniave noi, sve one sa
kojima sam igrao, sve one koje sam uzbudio i koje su mene uzbudile, sve koje sam pokuavao da
osvojim i koje su mene osvojile, sve koje su se udno priljubljivale uz mene i sve koje sam gledao sa
ljubavnom enjom istopile su se i pretvorile u jednu jedinu koja je cvetala u mojim rukama.
Dugo je trajala ova svadbena igra. Dva-tri puta je muzika malaksavala, duvai su sputali svoje
instrumente, klavirista se odmicao od klavira, prvi violinista odreno mahao glavom, i svakom
prilikom bi ih ponovo raspalio moleivi zanos poslednjih igraa, te su svirali jo, svirali sve bre,
svirali sve sumanutije. A onda mi smo jo stajali zagrljeni, diui teko posle poslednje pohlepne
igre sa treskom se zatvorio poklopac klavira, nae ruke su se umorno spustile, kao i ruke duvaa i
violinista, dok je flautista, trepui umornim kapcima, stavljao svoju flautu u kutiju; poela su se
otvarati razna vrata, dvoranom je prostrujao hladan vazduh, pojavile su se sluge u kaputima, a kelner
za barom je ugasio osvetljenje. Avetinjski i jezivo su se svi razbeali; podrhtavajui od zime uvijali
su se igrai, jo malopre tako zagrejani, u svoje kapute i podizali okovratnike. Hermina je stajala
bleda, osmehujui se. Lagano je podigla ruke i njima zagladila svoju kosu, njeno pazuho je zasjalo od
svetlosti, a od njega se pruila tanana, beskrajno nena senka sve do pokrivenih grudi, i ta mala,
osenena linija kao da je u sebe skupila svu njenu dra, sve igre i mogunosti njenog lepog tela, kao
kakav osmeh.
Stajali smo i gledali se, poslednji u dvorani, poslednji u celoj kui. uli smo kako se negde ispod
nas zalupie neka vrata, kako se razbi neko staklo, uli smo kako se u daljini gubi neiji kikot,
pomean sa neprijatnom, uurbanom hukom automobilskih motora. Negde u neodreenoj daljini i
visini uo sam kako odzvanja smeh, neobino jasan, pa ipak jeziv i tu, smeh kao satkan od kristala i
leda, vedar i svetao, pa ipak hladan i neumoljiv. Odakle je odzvanjao ovaj meni tako poznati smeh?
Nikako nisam mogao da saznam.
Nas dvoje smo stajali i gledali se. Za trenutak sam se probudio i otreznio, oseao sam kako me s
lea savlauje straan umor, oseao sam svoje znojavo odelo, odvratno vlano i mlako, video kako
mi ruke, crvene i nabreklih vena, proviruju iz izguvanih i znojavih maneta. Ali to je odmah prolo,
jedan Herminin pogled ugasio je sve. Pred njenim pogledom, iz koga kao da me je gledala moja
sopstvena dua, potonula je stvarnost, ak i stvarnost moje ulne poude za njom. Oarani, gledali
smo jedno u drugo, oarano me je posmatrala moja jadna siuna dua.
Jesi li spreman? upita me Hermina i njen osmeh se ugasi kao to odlete i senka iznad njenih
grudi. Daleko i visoko zamirao je onaj tui smeh u nepoznatim prostorima.
Klimnuh glavom u znak odobravanja. Oh da, bio sam spreman.
Utom se na vratima pojavi Pablo, svira, gledajui u nas blistavim, radosnim oima, koje su u

stvari bile kao oi u ivotinje, ali ivotinjske oi su uvek ozbiljne, a njegove su se uvek smeile i po
tome su bile oveje oi. Mahnuo nam je sa svom svojom srdanom prisnou. Obukao je domai
kaput od arene svile, iznad ije su se ivice ocrtavali, neobino sparueni i pepeljasti, znojavi
okovratnik na njegovoj koulji i premoreno bledo lice, ali su blistave, crne oi sve to izbrisale. One
su takoe izbrisale stvarnost, a mogle su i da opine. On nam dade znak i mi poosmo za njim, a na
vratima mi tiho ree: Brate Hari, pozivam vas na malu zabavu. Ulaz samo za luake, a cena je
razum. Jeste li spremni? Ja ponovo klimnuh glavom.
Mio mladi! Neno i brino nas je uhvatio pod ruku, Herminu s desne, a mene s leve strane, i
poveo nas uz neke stepenice u malu sobu, koja je bila osvetljena odozgo plaviastom svetlou i
skoro sasvim prazna; nita u njoj nije bilo sem malog okruglog stola i tri stolice, na koje smo seli.
Gde smo se nalazili? Da li sam spavao? Da li sam bio kod kue? Jesam li sedeo i vozio se u
automobilu? Ne, sedeo sam u plaviasto osvetljenoj, okrugloj prostoriji, u razreenom vazduhu, u
sloju veoma razreene stvarnosti. Zato je Hermina bila tako bleda? Zato je Pablo toliko govorio?
Zar nisam ja bio taj koji ga je terao da govori, koji je govorio iz njega? Zar me nije i iz njegovih
crnih oiju gledala samo moja sopstvena dua, izgubljena plaljiva ptica, a tako isto i iz Hermininih
sivih oiju?
Pablo nas je posmatrao sa svojom dragom, malo ceremonijalnom prisnou i govorio mnogo i
dugo. On, koga nikada nisam uo da govori povezano, koga nije interesovala nikakva rasprava ni
formulacija, za koga nisam verovao da je sposoban da uopte misli, sada je govorio svojim prijatnim
i toplim glasom teno i besprekomo.
Prijatelji, pozvao sam vas na jednu zabavu koju Hari odavno prieljkuje, o kojoj ve odavno
sanja. Malo je kasno i verovatno smo svi pomalo umorni. Zato emo se prvo ovde malo odmoriti i
okrepiti."
Iz jednog udubljenja u zidu izvadio je tri aice i jednu malu, smenu bocu, uzeo je kutiju od
egzotinog arenog drveta, napunio je sve tri ae, izvadio iz kutije tri tanke, duge ute cigarete,
izvukao iz svog svilenog kaputa upalja i ponudio nas vatrom. Sada smo sve troje, zavalivi se na
stolici, lagano puili svoje cigarete, iji je dim bio gust kao tamjan, a sitnim gutljajima ispijali smo
oporo-slatku tenost udesno nepoznatog i stranog ukusa, od koje smo odista postajali krepki i sreni
ba kao da smo ispunjeni nekim gasom i da gubimo svoju teinu. Sedeli smo tako, puili pomalo i,
lagano pijuckajui iz svojih aa, osetili smo kako postajemo laki i veseli. Pri tom je Pablo prigueno
govorio svojim toplim glasom:
Radujem se, dragi Hari, to veeras mogu da vas malo ugostim. Vama je esto bio dosadan
sopstveni ivot, stremili ste za tim da odete odavde, je li tako? Vi udite da napustite ovo vreme, ovaj
svet i ovu stvarnost i da uete u jednu drugu stvarnost koja bi vam vie odgovarala, u svet u kome ne
postoji vreme. Uinite to, dragi prijatelju, ja vas na to pozivam. Vama je poznato gde se on krije,
poznato vam je da je svet koji traite svet vae sopstvene due. Samo u vama samim ivi ona
druga stvarnost za kojom udite. Ne mogu da vam dam nita to ve ne bi postojalo u vama, ne mogu
da vam prikaem drugu galeriju slika osim one koja se ve nalazi u vaoj dui. Nita ne mogu da vam
dam osim prilike, podstreka i kljua. Pomoi u vam da vam va sopstveni svet postane vidljiv, i to
je sve.
On se opet mai depa svog arenog kaputa i izvadi okruglo depno ogledalo.
Vidite, ovako ste do sada sebe videli!
Podigao je ogledalce do visine mojih oiju (meni pade na pamet deja pesmica: Ogledalce,
ogledalce u ruci...) i ja ugledah, pomalo rasplinutu i maglovitu, jezivu, pokretljivu sliku koja je
ivela i previrala: Harija Halera, a iznutra u tom Hariju stepskog vuka, plaljivog, lepog vuka, koji je

gledao izgubljeno i zastraeno, oima as zlim as tuno usplam telim, vuju priliku koja je bez
prestanka strujala po Hari ju kao to po nekoj reci struji pritoka druge boje, koja je nadirala kao to
se reke bore prodirui jedna drugu, obe pune neispunjene enje da prevladaju. Poluoblikovani,
rasplinuti vuk tuno me je gledao svojim lepim, bojaljivim oima.
Ovako ste videli samog sebe, ponovi Pablo blago, spustivi opet ogledalo u dep. Sa
zahvalnou sam zatvorio oi i srknuo malo od onog napitka.
Sada smo se odmorili, ree Pablo, okrepili i malo proaskali. Ako se vas dvoje vie ne oseate
umorni, poveu vas do svoje panorame i pokazati vam svoje malo pozorite. Jeste li saglasni?
Digli smo se, Pablo je, smeei se, iao pred nama, podigao je neku zavesu i mi smo se odjednom
nali u hodniku jednog pozorita u obliku potkovice, tano u sredini hodnika koji je u luku vodio
pored mnogobrojnih, neverovatno mnogobrojnih uzanih vrata od loa.
Ovo je nae pozorite, objanjavao je Pablo, veselo pozorite, pa se nadam da ete se mnogo
emu smejati. Pri tom se glasno nasmejao, u skali od svega nekoliko tonova, ali oni su me estoko
proimali, jer je to opet bio onaj vedri, tui smeh koji sam ranije uo da dopire odozgo.
Moje malo pozorite ima onoliko loa koliko vi elite, deset, ili stotinu, ili hiljadu, a iza svakih
vrata koja vode u njih oekuje vas ono to trenutno traite. Lep je to kabinet slika, dragi prijatelji, ali
vam nita ne bi vredelo da proete njime ovakvi kakvi ste. Smetalo bi vam i zasenilo bi vas ono to
ste navikli da nazivate svojom linou. Bez sumnje ste ve odavno pogodili da savlaivanje
vremena, osloboenje od stvarnosti, i kakva god imena jo iznalazili za svoju enju, ne znae nita
drugo nego elju da se otarasite vae takozvane linosti. Ona je zatvor u kome sedite. I kada biste vi,
ovakvi kakvi ste, stupili u pozorite, gledali biste sve oima Hari ja i kroz stare naoare stepskog
vuka. Zato vas pozivam da se otarasite tih naoara i da tu vau veoma cenjenu linost ostavite ovde u
garderobi, gde e vam, po elji, u svako doba stajati na raspoloenju. Prijatna zabava kojoj ste
prisustvovali, rasprava o stepskom vuku, a najzad i ono lako sredstvo za uzbuivanje koje smo
maloas uzeli svakako su vas dovoljno pripremili. Vama, Hari, poto budete svukli svoju cenjenu
linost, stajae na raspoloenju leva strana pozorita, a Hermini desna, u samom pozoritu moi ete
da se sretnete po elji. Molim te, Hermina, idi za sada iza zavese, eleo bih da prvo uvedem Hari ja.
Hermina nestade desno, proavi pored dinovskog ogledala koje je pokrivalo zadnji zid od
zemlje pa do svoda.
Tako, Hari, a sada hajdete i budite dobro raspoloeni. Cilj itave ove priredbe je da vas to vie
raspoloi i da vas naui da se smejete a vi ete mi, nadam se, to olakati. Oseate li se dobro?
Sada ete bez straha i sa istinskom radou ui u na prividni svet, i to ovako: izvriete jedno malo,
prividno samoubistvo, kao to je to obiaj."
Opet je izvukao depno ogledalce i stavio mi ga pred lice. Opet me je odande gledao lik
zamrenog, maglovitog Harija, kroz koji je, borei se, strujao vuji lik, slika meni dobro poznata i
odista nimalo simpatina, zbog ega njeno unitenje nije moglo da mi zadaje brige.
Izbrisaemo sada, dragi prijatelju, ovaj lik u ogledalu, jer je izlian, nita drugo nije ni potrebno.
Dovoljno je da ovu sliku, ukoliko to vae raspoloenje dozvoljava, posmatrate sa iskrenim smehom.
Ovde se nalazite u koli humora, treba da nauite da se smejete. A poetak svakog vieg humora je da
ovek vie ne shvata ozbiljno svoju sopstvenu linost.
Dobro sam pogledao u ogledalce, ogledalce u ruci u kome se trzao Hari-vuk. Za trenutak je
duboko, tiho, ali i bolno, zadrhtalo u meni neto nalik na seanje, na enju za domom i kajanje. Zatim
je ova nelagodnost ustupila mesto novom oseanju, slinom onome koje se javlja u oveku kada mu iz
kokainom umrtvljenih desni izvade bolestan zub, oseanje olakanja; ovek odahne, a ujedno se udi
to sve to nije nimalo bolelo. A ovom oseanju pridruie se vedro raspoloenje i elja da se

smejem, kojoj nisam mogao da odolim, pa prsnuh u neobuzdan smeh.

Mutni lik u ogledalu se tre, a zatim se ugasi; mala okrugla povrina ogledala izgledala je
odjednom kao izgorela, postala je siva, hrapava i neprozirna. Pablo, smejui se, odbaci pare stakla,
koje se otkotrlja po podu beskrajnog hodnika i izgubi se.
Odlino si se smejao, Hari, nauie jo da se smeje kao besmrtnici. Sada si najzad ubio
stepskog vuka; noevima za brijanje to nije moguno. Pazi da ostane mrtav! Odmah e moi da
napusti glupu stvarnost. Sledeom prilikom popiemo neto da se pobratimo, dragi moj, nikada mi
se nisi toliko svideo kao danas. A ako ti posle jo bude stalo do toga, moemo koliko hoe da
filozofiramo i da raspravljamo o muzici, o Mocartu, o Gluku, Platonu i Geteu. Shvatie sada zato to
ranije nije bilo moguno. Nadam se da e uspeti i da e se za danas otarasiti stepskog vuka. Jer,
prirodno, tvoje samoubistvo nije konano; mi se ovde nalazimo u maginom pozoritu, ovde su samo
slike, a ne stvarnost. Izaberi sebi lepe i vedre slike i pokai da odista nisi zaljubljen u svoju
problematinu linost! Ali ako bi ipak poeleo da se vrati, dovoljno je da pogleda u ogledalo koje
u ti sada pokazati. No, tebi je poznata stara, mudra izreka: Bolje jedno ogledalce u ruci, nego dva na
zidu. Ha-ha! (Opet se smejao onim lepim i uasnim smehom.) Tako, a sada treba da obavimo samo
jo jednu malu, veselu ceremoniju. Odbacio si naoare svoje linosti, a sada doi i baci jedanput
pogled u pravo ogledalo! Bie to uspela ala!
Smejui se i milujui me sitnim, smenim pokretima, okrenuo me je i ja sam se naao pred
ogromnim zidnim ogledalom. U njemu sam video sebe.
U magnovenju sam ugledao meni poznatog Harija, ali neobino raspoloenog, vedra, nasmejana
lica. No, tek to sam ga poznao, raspao se, a iz njega se izdvojiodrugi lik, pa trei, deseti, dvadeseti,
i itavo ogromno ogledalo bilo je puno Harija ili delova Harija, bezbroj Harija, koje sam sve video i
poznao samo u magnovenju. Neki od ovih mnogobrojnih Harija bili su mojih godina, neki stariji, neki
prastari, neki opet sasvim mladi, mladii, deaci, aci, mangupii i deca. Bilo je pedesetogodinjih
i dvadesetogodinjih Harija, koji su trkarali i skakutali tamo-amo, bilo je tridesetogodinjih i
petogodinjih, ozbiljnih i veselih, dostojanstvenih i smenih, dobro odevenih i pocepanih, a i sasvim
nagih, elavih i sa dugim uvojcima, i svi su bili ja i svakoga od njih sam spazio za trenutak i poznao,
a onda su nestali, rastrali se na sve strane, levo i desno, u dubinu ogledala i van ogledala. Jedan od
njih, mlad, elegantan momak, bacio se nasmejan Pablu na grudi, zagrlio ga i otrao s njim. A jedan,
koji mi se naroito svideo, lep mladi od esnaest ili sedamnaest godina, pun ara, potrao je
hodnikom kao munja i stao udno da ita natpise na svim vratima; ja sam potrao za njim, a pred
jednim vratima on je zastao i ja sam proitao natpis:
UBACI JEDNU MARKU
SVE SU DEVOJKE TVOJE!
Dragi deak odskoio je uvis, ubacio se glavake u otvor za bacanje novca na vratima i nestao.
Nestao je i Pablo, a, izgleda, i ogledalo i sa njim bezbroj Harijevih likova. Oseao sam se sada
preputen sebi i pozoritu i radoznalo sam poao od vrata do vrata: na svima sam proitao poneki
natpis, mamac i obeanje.
Privukao me je natpis:
NAPRED U VESELI LOV!
VELIKI LOV NA AUTOMOBILE

Otvorio sam uzana vrata i uao.

U tom asu upao sam meu buan i uzbuen svet. Ulicama su jurili automobili, delimino
oklopljeni automobili, koji su gonili peake, gazili ih i mrvili, gnjeili ih uza zidove kua i unitavali.
Smesta sam shvatio: bila je to borba izmeu ljudi i maina, ve odavno pripremljena, odavno
oekivana, koje se svet odavno plaio i koja je najzad nastupila. Svuda su leali mrtvi i na komade
razneseni ljudi, svuda je bilo i oborenih, iskrivljenih i upola izgorelih automobila, a nad ovim
uasnim darmarom kruili su avioni na koje se pucalo sa mnogih krovova i prozora, kako iz puaka,
tako i iz mitraljeza. Besomuni, sjajni, hukaki plakati dinovskim slovima su pozivali narod sa svih
zidova da najzad stane na stranu ljudi, a protiv maina, i da najzad premlati i pobije debele, lepo
odevene i namirisane bogatae, koji pomou maina piju krv ostalima, zajedno sa njihovim velikim
automobilima to opako ree, kalju i avolski frku, da najzad zapale fabrike i da donekle razrede
stanovnitvo oskrnavljene zemlje, da bi opet mogla da nie trava, da bi od pranjave cementne zemlje
opet postalo neto nalik na umu, polje, livadu, potok i movaru. Drugi plakati, opet, divno naslikani,
vanredno stilizovani, u nenijim, manje detinjastim bojama, upozoravali su, nasuprot tome, sve
posednike i razumne ljude na opasnost od haosa i anarhije, prikazivali su odista dirljivo sav
blagoslov reda, rada, poseda, kulture i pravde, hvalili su maine kao najvii i poslednji ljudski izum,
pomou kojih e ljudi postati bogovi. Zamiljen i zadivljen itao sam i crvene i zelene plakate,
njihova vatrena reitost i nadmona logika neverovatno su delovali na mene, bili su u pravu i ja sam,
duboko ubeen, stajao as pred jednim as pred drugim, pa ipak mi je znatno smetalo prilino jako
pukaranje oko mene. No, ono glavno bilo je jasno: bio je to rat, estok, rasan i veoma simpatian rat
u kome se nije radilo o Kajzeru, republici, dravnim granicama, o zastavama, bojama i slinim, vie
dekorativnim i teatralnim stvarima, u osnovi o tricama, ve u kome je svako kome je vazduh
postaoodvie redak i kome ivot vie nije prijao kako treba snano izraavao svoje
neraspoloenje i trudio se da utre put optem unitenju ovog upljeg, civilizovanog sveta. Video sam
kako se svima, vedro i iskreno, smeje iz oiju elja da uprouju i ubijaju, a i u meni samom se ti
crveni, divlji cvetovi visoko i gojazno rascvetae, smejui se nita manje. Radostan, prikljuio sam
se borbi.
Ali najlepe od svega je bilo to to je pored mene odjednom iskrsnuo moj kolski drug Gustav, o
kome ve decenijama nisam nita znao, nekada najneobuzdaniji, najsnaniji i ivota najvie eljan od
svih prijatelja mog ranog detinjstva. Srce mi se nasmeilo kada sam video kako mi opet namiguje
svojim svetloplavim oima. On mi mahnu, i ja radosno pooh za njim.
Boe moj, Gustave, uzviknuh sav srean, najzad da se vidim i s tobom! ta je postalo od tebe?
Ljutito se nasmejao, sasvim kao nekada u deatvu.
Stoko glupava, zar odmah mora da pita i da brblja? Postao sam profesor teologije, eto, sada
zna, ali, sreom, nema vie teologije, mladiu, sada je rat. Hajde, poi!
Ubio je iz puke vozaa jednog od manjih automobila koji nam je ba brekui dolazio u susret,
hitro kao majmun skoio je u kola, zaustavio ih i saekao da se i ja popnem, a zatim smo se
satanskom brzinom, kroz kiu metaka i pored mnogih oborenih kola, povezli u grad i dalje u
predgrae.
Jesi li na strani fabrikanata? upitao sam svoga prijatelja.
Eh, ta, to je pitanje ukusa, razmisliemo o tome u polju. Ali ne, ekaj, pre sam za to da se
pridruimo drugoj strani, iako je to u osnovi, razume se, svejedno. Ja sam teolog i moj pretea Luter
pomagao je u svoje vreme kneevima i bogataima protiv seljaka to emo sada da ispravimo.
Rava su kola, nadajmo se da e izdrati jo nekoliko kilometara!
Brzi kao vetar, dok je oko nas pratalo, vozili smo se zelenim, mirnim predelom milje i milje

daleko, prvo velikom ravnicom, a zatim smo, penjui se lagano, dospeli usred ogromne planine. Tu
smo se zaustavili na nekom glatkom, bletavom drumu koji je, izmeu strmih stena i niske zatitne
ograde, u smelim krivinama vodio visoko gore iznad plavog, svetlucavog jezera.
Lep kraj, rekoh ja.
Veoma lep. Moemo ovo da nazovemo osovinskim drumom, jer se, navodno, ovde lome razne
osovine, Hariu moj. Pazi!
Kraj puta je rasla visoka pinija, a na samoj piniji ugledali smo neku vrstu kolibe napravljene od
dasaka, kao osmatranicu ili lovaku zasedu. Gustav se glasno nasmeja, namigujui mi lukavo svojim
plavim oima, pa obojica urno izidosmo iz kola i stadosmo da se penjemo uz drvo, a zatim se,
duboko odahnuvi, sakrismo u osmatranici, koja nam se veoma dopala. U njoj smo nali puke,
pitolje i sanduke s municijom. Tek to smo se malo rashladili i smestili u lovakoj zasedi, zapita sa
krivine, promuklo i vlastoljubivo, sirena luksuznih kola, koja su, uz buku motora, najveom brzinom
vozila planinskim drumom. Mi smo ve drali puke u rukama. Bilo je neobino zanimljivo.
Ciljaj u ofera! naredi Gustav brzo, i ba utom teka kola projurie ispod nas. Ja sam ve bio
nanianio i okinuh obara, pravo u vozaevu plavu kapu. ovek klonu, kola odjurie dalje, udarie o
stenje, odskoie, grunue onako teka i razjarena u niski zid, preturie se i survae preko ograde u
dubinu sa kratkim, tihim treskom.
Udesili smo ih! likovao je Gustav. Sleea uzimam ja na nian.
Ve su nailazila druga kola, u njima su, na jastucima, bili uureni njih troje ili etvoro, sa enine
glave kruto i vodoravno vio se za njom veo, svetloplavi veo, bilo mi ga je u stvari ao, ko zna, moda
se pod njim smeilo najlepe ensko lice. Boe moj, kada smo ve izigravali razbojnike, bilo je
moda bolje i lepe da, sledei primeru velikih uzora, ne proteemo nau valjanu elju za ubijanjem i
na lepukaste dame. Ali utom je Gustav ve opalio. ofer se trgnuo i klonuo, kola su odskoila na
strmoj steni, survala se i pala na drum, tokova okrenutih nebu. ekali smo, ali se nita nije micalo,
ljudi su, nemi, kao uhvaeni u zamku, leali ispod kola. Ona su jo uvek zvrjala i zveketala, tokovi
su se smeno okretali u vazduhu, ali odjednom se razlee uasan prasak i iz njih suknu plamen.
Fordova kola, ree Gustav. Moramo da siemo i oslobodimo drum.
Spustili smo se i posmatrali gomilu koja je gorela. Izgorela je veoma brzo, a mi smo u
meuvremenu napravili poluge od mladog drvea, malo podigli kola i odbacili ih u stranu, preko
ivice druma, u ambis, tako da su jo dugo krkljala u bunju. Prilikom okretanja kola ispala su dva
mrtvaca, delimino izgorelih odela. Jedan od njih imao je jo prilino ouvan kaput i mi smo ga
pretraili ne bismo li saznali ko je to bio. Nali smo isnicu u kojoj su se nalazile posetnice. Izvadio
sam jednu i proitao sledee: Tat twam asi".
Veoma aljivo, ree Gustav. Ali u stvari je savreno svejedno kako se zovu ljudi koje ovde
ubijamo. Oni su ubogi avoli kao i mi, a ime nije vano. Ovaj svet mora da propadne, a i mi s njim.
Najbezbolniji postupak bi bio potopiti ga celog za deset minuta u vodu. Ali hajde, na posao!
Pobacali smo mrtve za kolima. Ve se ula sirena novog automobila koji je nailazio. Na njega smo
pucali odmah tu sa druma. Kruio je jo jednini delom puta kao da se do besvesti opio, a zatim
dahui ostao da lei, oni koji su sedeli u njemu ostali su i dalje mimo u kolima, a jedna lepukasta,
mlada devojka izila je iz njih nepovreena, iako bleda i drhui celim telom. Mi smo je ljubazno
pozdravili i ponudili joj svoje usluge. Ona je bila odvie uplaena, nije mogla da govori i neko
vreme je ukoeno gledala u nas, kao da je sila s uma.
E, pa hajde da vidimo ta je sa starim gospodinom, ree Gustav i okrenu se putniku koji je jo
uvek bio presamien preko sedita iza mrtvog ofera. Bio je to gospodin kratke sede kose, njegove
pametne svetlosive oi bile su otvorene, ali je izgledalo da je ozbiljno povreen, jer mu je iz usta

curila krv, a vrat je drao nekako jezivo krivo i ukoeno.

Dozvolite, stari gospodine, moje je ime Gustav. Mi smo sebi dopustili da iz puke ubijemo vaeg
ofera. Smemo li da upitamo s kim imamo ast?
Starac je hladno i tuno gledao svojim sitnim sivim oima.
Ja sam vii dravni tuilac Lering, ree lagano. Niste ubili samo mog jadnog ofera nego i
mene, oseam da u uskoro umreti. Zato ste pucali na nas?"
Zato to ste vozili suvie brzo.
Mi smo terali normalnom brzinom.
Ono to je jue bilo normalno, danas vie nije, gospodine vii dravni tuioe. Mi danas
smatramo da je svaka brzina kojom auto moe da vozi isuvie velika. Mi sada unitavamo sve
automobile, a i ostale maine. ,,I vae puke?"
,,I one e doi na red, ukoliko jo budemo imali vremena. Verovatno emo sutra ili prekosutra svi
biti uniteni. Vama je poznato da je na kontinent bio strahovito prenaseljen. E, sad e biti dovoljno
vazduha." Zar pucate na svakoga bez izuzetka?"
Dabome. Za neke je svakako teta. Na primer, bilo bi mi ao ove mlade, lepe dame ona je
verovatno vaa erka?
Nije, ona je moja stenografkinja.
Utoliko bolje. A sada molim vas iziite iz kola, ili pustite da vas mi izvuemo iz njih, jer emo
kola unititi.
Vie volim da i ja budem uniten zajedno s njima. Kako god elite. Dopustite mi jo jedno
pitanje. Vi ste dravni tuilac. Meni je uvek bilo neshvatljivo kako ovek moe da bude dravni
tuilac. ivite od togato optuujete i osuujete na kazne druge ljude, veinom uboge avole. Zar ne?
Tako je. Vrio sam svoju dunost. To mi je bila sluba. Isto kao to je sluba delata da ubija one
koje sam ja osudio. Vi sami preuzeli ste istu dunost, i vi ubijate."
Tano. Ali mi ne ubijamo po dunosti, ve radi zabave, bolje rei, iz oajanja i neraspoloenja
prema svetu. Zato nam ubijanje priinjava izvesno zadovoljstvo. Da li je i vama ubijanje katkad
priinjavalo zadovoljstvo?"
Dosaujete mi. Budite tako dobri pa izvrite va posao do kraja. Ako vam je nepoznat pojam
dunosti... On uuta i skupi usne, kao da hoe da pljune. Ali izie samo malo krvi, koja mu se zalepi
za bradu.
ekajte!" ree Gustav utivo. Pojam dunosti, istina, nije mi poznat, sada vie nije. Ranije sam
slubeno imao dosta posla s tim, bio sam profesor teologije. Osim toga, bio sam i vojnik i uestvovao
sam u ratu. Ono to se meni uinilo kao dunost nije se nimalo slagalo sa onim to su mi autoriteti i
pretpostavljeni preporuivali, ja sam uvek eleo da inim suprotno nareenju. Ali iako vie ne znam
za pojam dunosti, znam za krivicu moda je to isto. Poto me je majka rodila, kriv sam, osuen da
ivim, dunost mi je da pripadam jednoj dravi, da postanem vojnik, da ubijam, da plaam porez za
naoruanje. A trenutno me je ivotna krivica dovela do toga da, kao nekada u ratu, opet moram da
ubijam. Ali ovoga puta ne ubijam s odvratnou, pomirio sam se sa krivicom, nita nemam protiv
toga da ovaj glupi, zatucani svet ode u paramparad, rado u u tome pomoi, pa i sam u rado
propasti.
Dravni tuilac se veoma napregao da bi svojim od krvi ulepljenim usnama mogao da se nasmei.
U tome nije uspeo ba sjajno, ali se nazirala dobra volja.
Dobro je", ree on. Mi smo, dakle, kolege. Molim vas vrite vau dunost, gospodine kolega.
U meuvremenu je lepukasta devojka sela na ivicu druma i onesvestila se.
Istog trenutka u se opet sirena kola koja su jurila najveom brzinom. Povukosmo devojku malo u

stranu, priljubismo se uz stene i pustismo da se kola koja su nailazila zaglave u olupini prethodnih.
Automobil estoko zakoi i prope se uvis, ali stade neoteen. Brzo uzesmo puke u ruke i ponovo
nanianismo.
Izlazite! komandova Gustav. Ruke uvis!
Trojica mukaraca izioe iz kola drei ruke posluno podignute uvis.
Da nije jedan od vas lekar? upita Gustav.
Oni odgovorie da nije.
Onda budite dobri da ovog gospodina paljivo izvuete sa njegovog sedita, on je teko
povreen. A zatim ga poveite svojim kolima do najblieg grada. Napred, drte ga!
Staroga gospodina uskoro poloie u druga kola, Gustav komandova i oni krenue.
U meuvremenu je naa stenografkinja opet dola svesti i posmatrala je dogaaje. Svidelo mi se
to smo stekli ovaj lepukasti plen.
Gospoice, ree Gustav, izgubili ste vaeg poslodavca. Nadam se da vam stari gospodin inae
nije bio blizak. Ja vas angaujem i budite nam dobar drug! Tako, a sada treba malo da pourimo.
Uskoro e ovde biti veoma neprijatno. Umete li da se pentrate, gospoice? Da? E hajde, uzeemo vas
u sredinu, pa emo vam pomoi.
to smo bre mogli popeli smo se sve troje u nau kolibu na drvetu. Gospoici je gore pozlilo, ali
je dobila jedan konjak i ubrzo se toliko oporavila da je mogla da primeti velianstveni izgled na
jezero i planinu, i saoptila nam da se zove Dora.
Odmah posle toga dole ponovo stigoe jedna kola, koja, vozei oprezno i ne zaustavljajui se,
zaobioe srueni automobil a zatim odmah ubrzae vonju.
Zabuanti! smejao se Gustav, ubijajui vozaa jednim metkom. Kola stadoe da krivudaju,
skrenue prema ogradi, prevrnue se i stadoe da vise ukoso nad ponorom.
Doro, upitah je, umete li da baratate pukom?"
Nije umela, ali je nauila od nas kako se puka puni. Isprva je bila nespretna i raskrvavila je sebi
prst, pa je poela da slini i da trai od nas engleski flaster. Gustav je izjavio da je rat i da ona treba
da se pokae hrabra i valjana devojka. Posle toga je ve bilo bolje.
Ali ta e biti s nama?" upitala je malo kasnije.
Ne znam", rekao je Gustav. Moj prijatelj Hari voli lepukaste ene, on e vam biti prijatelj."
Ali oni e doi sa policijom i vojnicima, pa e nas ucmekati."
Policija i tome slino vie ne postoji. Moemo da biramo, Doro. Ili emo mirno ostati ovde gore i
pucati na sva kola koja hoe da prou ovuda, ili emo i sami uzeti jedna kola, odvesti se i pustiti da
drugi pucaju na nas. Svejedno je na ijoj smo strani. Ja sam za to da ostanemo ovde.
Dole su se opet nalazila jedna kola, zvuk njihove sirene jasno je dopirao do nas gore. Ubrzo su
bila udeena i ostala su da lee tokova okrenutih uvis.
udno, rekoh ja, da pucanje moe da priinjava toliko zadovoljstvo! A ranije sam jo bio
protivnik rata!
Gustav se smekao. Da, ali, eto, ima odvie ljudi na svetu. Ranije se to nije toliko zapaalo. Ali
sada, kada pojedincima nije dovoljno da se nadiu vazduha, nego svaki hoe da ima i svoj automobil,
sada se, dabome primeuje. Razume se, to to mi sada ovde radimo nije razumno, detinjarija je, kao
to je i rat bio ogromna detinjarija. Kasnije e oveanstvo morati da naui da svoje mnoenje
zauzda razumnim sredstvima. Zasad prilino nerazumno reagujemo na nesnosne prilike, ali u sutini
ipak inimo ono to valja.
Da, to to radimo verovatno je ludo, ali je, i pored toga, verovatno dobro i nuno. Ne valja kada
oveanstvo prenapree mozak i pomou razuma pokuava da ureuje stvari koje uopte nisu

pristupane razumu. Onda se raaju ideali kao to su ideali Amerikanaca ili boljevika, koji su, i
jedni i drugi, neobino razumni, ali koji ipak vre nasilje i pljaku nad ivotom, jer ga tako naivno
uprouju. Slika oveka, nekada visok ideal, poinje da se pretvara u klie. Moda emo je mi ludaci
oplemeniti.
Gustav, smejui se, odgovori: Mladiu, govori, zaudo, pametno, zadovoljstvo je i velika dobit
sluati ovaj izvor mudrosti. A moda si ak pomalo i u pravu. Ali budi tako dobar i napuni ponovo
svoju puku, odvie si mi sanjalaki raspoloen. Svakog asa moe da naie nekoliko srndaa, a njih
ne moemo ubiti filozofijom, treba da imamo metaka u cevi.
Naie jedan auto i smesta se srui, drum je bio zakren. Jedan od preivelih, gojazan, ri ovek,
besomuno je mlatarao pored olupine, buljio oima uz i niz drum, ugledao nae skrovite, urlajui
poleteo prema nama i nekoliko puta iz revolvera opalio u naem pravcu.
Idite, ili u da pucam! doviknu mu Gustav. ovek ga uze na nian i okinu jo jednom. Onda ga mi
ubismo sa dva metka.
Dooe jo dvoja kola, koja unitismo. Zatim drum ostade pust i prazan, verovatno se bio rairio
glas da je opasan. Imali smo vremena da posmatramo lep izgled. S one strane jezera leao je u dubini
gradi, odande se uzdizao dim i uskoro smo videli kako se vatra iri od krova do krova. uli smo
pukaranje. Dora je malo otplakala, a ja sam je milovao po vlanim obrazima.
Moramo li svi da umremo? upitala je. Nijedan od nas joj nije odgovorio. U meuvremenu je
dole naiao jedan deak, video upropaene automobile, stao da njuka oko njih, zatim je uvukao
glavu u jedan i odande izvukao areni suncobran, damsku konu torbicu i bocu s vinom, pa je
spokojno seo na ogradu, povukao iz boce, jeo neto to je izvukao iz depa, umotano u staniol, ispio
bocu do dna, a zatim veselo poao dalje, stisnuvi suncobran pod pazuh. Iao je spokojno svojim
putem, a ja rekoh Gustavu: Da li bi mogao da puca na ovog simpatinog momka i da mu napravi
rupu u glavi? Bogme, ja ne bih mogao.
To se i ne trai, promrmlja moj prijatelj. Ali i on je osetio nekakvu nelagodnost oko srca. Tek
to smo ugledali oveka koji se jo ponaao bezazleno, spokojno i detinjasto, koji je jo iveo u
stanju ednosti, sve ovo nae, hvale dostojno i nuno, delanje uinilo nam se glupo i odvratno. Pih,
do avola, tolika krv! Stideli smo se. Ali su, navodno, to isto oseali i neki generali u ratu.
Nemojte da ostanemo due ovde, preklinjala je Dora, hajde da siemo, sigurno emo u kolima
nai neto za jelo. Zar vi niste gladni, boljevici?
Dole, u gradu koji je goreo, poela su da zvone zvona, uzbueno i sa stravom. Spremali smo se za
silazak. Kada sam pomogao Dori da se popne preko ograde, poljubio sam je u koleno. Ona se glasno
nasmejala. Ali tada je ograda popustila i mi smo se oboje survali u bezdan...
Opet sam se naao u okruglom hodniku, uzbuen lovakom pustolovinom. Svuda, na bezbroj vrata,
mamili su natpisi:
MUTABOR
PREOBRAAJ U BILO KOJU IVOTINJU IUI BILJKU
KAMASUTRA
UENJE INDIJSKIH LJUBAVNIH VESTINA
KURS ZA POETNIKE: ETRDESET DVE RAZNE METODE LJUBAVNIH VEZBI
SAMOUBISTVO PUNO UIVANJA!
UMRECE OD SMEHA

HOETE LI DA SE PRODUHOVITE?
MUDROST ISTOKA
OH, DA IMAM HILJAJDU JEZIKA!
SAMO ZA GOSPODU
PROPAST ZAPADA
UMERENE CENE, DO SADA NENADMASENO
SINTEZA UMETNOSTI
PRETVARANJE VREMENA U PROSTOR POMOU MUZIKE
SUZA KOJA SE SMEJE
KABINET ZA HUMOR
PUSTINJAKE IGRE
POTPUNA ZAMENA ZA SVAKU DRUTVENOST
Beskrajan je bio niz natpisa. Jedan od njih je glasio.
UPUTSTVO ZA IZGRAIVANJE LINOSTI
USPEH ZAJAMEN
Ovo mi se uinilo dostojno panje i uao sam na ta vrata.
Doekala me je polumrana, tiha prostorija, u njoj je, na istonjaki nain, sedeo na zemlji jedan
ovek, a pred njim je bilo neto nalik na veliku ahovsku tablu. U prvom trenutku mi se uinilo da je
to prijatelj Pablo, jer je ovek na sebi imao slian kaput od arene svile, a imao je i iste tamne, sjajne
oi.
Jeste li vi Pablo? upitao sam.
Ja sam niko, izjavio je on ljubazno. Mi ovde nemamo imena i nismo linosti. Ja sam ahovski
igra. Hoete li da vas uim izgradnji linosti?
Da, molim.
Onda budite ljubazni pa mi stavite na raspoloenje nekoliko tuceta vaih figura.
Mojih figura?...
Figura u koje se, kako ste videli, raspala vaa takozvana linost. Bez figura ne mogu da igram."
Pruio mi je ogledalo i opet sam u njemu video kako se jedinstvo moje linosti raspada na mnoga
Ja, izgledalo je kao da je njihov broj jo vie porastao. Ali figure su sada bile veoma sitne, otprilike
kao ahovske figure zgodne za igranje, a igra je tihim, sigurnim pokretima prstiju uzeo od njih
nekoliko tuceta i postavio ih na zemlju pored ahovske table. Pri tom je govorio jednolino, kao
ovek koji ponavlja esto odravani govor ili lekciju:
Poznato vam je pogreno shvatanje koje donosi nesreu, a po kome je ovek nepromenljiva
jedinka. Takoe vam je poznato da se ovek sastoji od mnogo dua i mnogo Ja. Rascepkati prividno
jedinstvo linosti na mnogo likova, smatra se ludou, nauka ovu pojavu naziva izofrenijom. Nauka
je utoliko u pravu to se, naravno, nikakva mnogobrojnost ne moe savladati bez vodstva, bez
izvesnog reda i grupisanja. A nije u pravu utoliko to veruje da je mogu samo jedan jedini, doivotni

red, koji povezuje mnogobrojna pod-Ja. Ova zabluda nauke ima mnoge neprijatne posledice, njena je
jedina vrednost to uprouje rad uitelja i vaspitaa u dravnoj slubi, uteujui im trud da misle i
da vre opite. Usled ove zablude mnogi ljudi vae kao normalni, ak uivaju i veliki drutveni
ugled, a oni su, meutim, neizleivo ludi, i obratno, mnogi geniji se smatraju ludacima. Zato mi
popunjavamo praznine koje je nauka ostavila u poznavanju due pojmom koji nazivamo umetnost
izgradnje. Onome ko je doiveo raspadanje svoga Ja pokazujemo da u svako doba moe da ga sastavi
po proizvoljnom redu i da time moe da postigne beskonanu mnogostrukost ivotne igre. Kao to
pesnik od nekoliko likova stvara dramu, tako i mi od figura naeg Ja, rastavljenog na delove,
izgraujemo uvek nove grupe, sa novim igrama i uzbuenjima, sa veno novim situacijama.
Gledajte!
Svojim tihim, pametnim prstima dohvatio je moje likove, sve starce, mladie, decu, ene, sve
vedre i tune, snane i nene, hitre i nezgrapne figure, brzo ih je poredao na tablu za igru, na kojoj su
se uskoro okupile grupe i porodice, u igri, borbi, prijateljstvu i protivnitvu, stvarajui jedan svet u
malom. Pred mojim oaranim pogledom pustio je da se ovaj mali, pa ipak tako smiljeno ureeni svet
neko vreme kree, igra i bori, da sklapa sporazume i bije bitke, da se meu sobom osvaja, da se eni
i mnoi, odista je to bila uzbudljiva i napeta drama.
Zatim je jednim vedrim pokretom preao preko tabele obarajui blago sve figure, a onda ih je
skupio na gomilu, pa je zamiljeno, kao umetnik probira, od istih figura sastavio sasvim novu igru,
sa drukijim grupisanjem, drugim odnosima i prepletanjem. Druga igra bila je slina prvoj: bio je to
isti svet, isti materijal od koga je napravljena, ali su ton i tempo bili izmenjeni, motivi drukije
naglaeni i situacije drugaije postavljene.
I tako je mudri graditelj od likova, od kojih je svaki bio deo mene, sastavljao jednu igru za
drugom; one su izdaleka sve bile sline jedna drugoj, sve su oigledno pripadale istom svetu, bile
istog porekla, pa ipak je svaka od njih bila sasvim nova.
Ovo je ivotna umetnost, govorio je on pouno. Ubudue moete da oblikujete i oivljavate po
svojoj elji igru vaeg ivota, od vas zavisi hoete li je zaplitati i obogaivati. Kao to je ludost u
vaem smislu poetak svake mudrosti, tako je izofrenija poetak svake umetnosti i mate. ak su i
naunici to donekle shvatili, to se, na primer, moe proitati u ,Kneevom arobnom rogu, divnoj
knjiici, gde je tegoban, vredan rad jednog naunika oplemenjen genijalnom saradnjom izvesnog
broja luaka i umetnika zatvorenih po duevnim bolnicama. Evo, uzmite vae figurice, ova igra jo
e nam pruiti mnoga zadovoljstva. Vi ete figuru koja je danas izrasla u nesnosno strailo, kvarei
vam igru, sutra degradirati na poloaj sporedne figure. Od sirote, drage figurice koja je neko vreme,
kako je izgledalo, bila osuena na razne nedae i zlu kob vi ete u iduoj igri napraviti kneginju.
elim vam prijatan provod, gospodine.
Duboko i sa zahvalnou poklonio sam se pred ovim darovitim ahovskim igraem i, strpavi
figurice u dep, izvukao se kroz uzana vrata natrag u hodnik.
Pomislio sam, u stvari, da u tamo odmah sesti na pod i satima, itavu venost, igrati se
figuricama, ali tek to sam se ponovo naao u svetlom, okruglom hodniku pozorita, struje, jae od
mene, odvukle su me opet dalje. Pred mojim oima zablistao je dreavi plakat:
UDA DRESURE STEPSKIH VUKOVA
Ovaj natpis uzburkao je u meni mnoga oseanja: razne strepnje i patnje iz mog biveg ivota, iz
naputene stvarnosti, muno su mi stezale srce. Otvorio sam vrata drhtavom rukom i uao u vaarsku
atru u kojoj je bila postavljena gvozdena ograda, koja me je odvajala od siromane pozornice. A na

pozornici sam video ukrotitelja ivotinja, nekog gospodina pomalo lakrdijskog izgleda, koji se pravio
veoma vaan, ali koji je i pored velikih brina, nabreklih miia na rukama i kicokog cirkuskog
odela bio na odvratan nain veoma slian meni. Ovaj snani ovek vodio je na uzici kao psa
bednog li prizora! velikog, lepog, ali strahovito mravog vuka, ropski plaljivog pogleda. Bilo je i
odvratno i uzbudljivo, gnusno, pa ipak potajno slatko, posmatrati ovog brutalnog ukrotitelja i
plemenitu, pa ipak sramno poslunu zver kako izvode niz trikova i senzacionalnih prizora.
ovek, moj prokleti brat-bliznac iz nekog izobliujueg ogledala, odista je odlino ukrotio svog
vuka. Marljivo je vuk izvrio svako nareenje, psei je reagovao na svaki uzvik i svako pucketanje
biem, padao je na kolena, pravio se mrtav, enio, posluno i utivo nosio u zubima hleb, jaje, komad
mesa i korpicu, ak je morao da podigne bi ukrotitelja, koji je ovaj ispustio, i da ga ponese za njim,
a pritom je nepodnoljivo ropski mahao repom. Pred vuka je izveden pitomi zec, a zatim belo jagnje;
on je, dodue, iskezio zube, a od silne pohlepe pocurile su mu bale, ali nije dodirnuo nijednu od ovih
ivotinja, ve ih je, po nareenju, preskoio s elegantnim zaletom, dok su one, uurene, drhtale na
podu; ak se i spustio izmeu kunia i jagnjeta i zagrlio ih svojim prednjim apama, pa je tako
prikazao dirljivu porodinu sliku. Osim toga, pojeo je iz ukrotiteljevih ruku tablu okolade. Muno je
bilo posmatrati do kog je fantastinog stepena vuk nauio da se odrie svoje prirode, i meni se pritom
kosa dizala na glavi.
Ali u drugom delu priredbe nagraen je uzbueni gledalac, kao i sam vuk. Po izvoenju briljivo
odabranog programa dresure, i poto se ukrotitelj, pobedniki i sa sladunjavim osmehom, poklonio
nad grupom sa jagnjetom i vukom, uloge su se izmenile. Hariju slian ukrotitelj ivotinja odjednom
je, duboko se poklonivi, poloio bi vuku pred noge i poeo isto tako da drhti i da se skuplja,
pruajui kukavnu sliku, kao ono malopre ivotinja. Vuk je, smejui se, oblizivao njuku, ukoenost i
sva pritvornost spali su s njega, telo mu je postalo vrsto i procvetalo je u ponovo steenoj divljini.
Sada je vuk izdavao nareenja, a ovek je morao da ih izvrava. Po nareenju ovek se sputao na
kolena, isplazivi jezik izigravao je vuka, kidao plombiranim zubima odelo sa sebe. Prema
nareenjima ukrotitelja ljudi iao je as na dve as na etiri noge, enio, pravio se da je mrtav,
putao da ga vuk uzjae i nosio bi za njim. Psei i darovito, sa mnogo mate, uputao se u sva
ponienja i izopaenosti. Na pozornicu je stupila lepa devojka, pribliila se ukroenom oveku,
pomilovala ga po bradi, protrljala svoj obraz o njegov, ali je on i dalje ostao da stoji etvoronoke,
ostao je ivotinja, mahao je glavom i naposletku iskezio zube na lepoticu, i to tako pretei, ba kao
pravi vuk, da je ona pobegla. Stavili su pred njega okoladu, a on ju je prezrivo onjuio i odgurnuo.
Najzad ponovo unee belo jagnje i debelog, arenog pitomog zeca, i ovek dade poslednje od sebe,
izigravajui vuka, da je bila milina. Prstima i zubima zgrabio je ivotinjice koje su se branile,
otkidao im komade koe i mesa, kezei se vakao ivo meso i predano, u zanosu,, oiju zatvorenih od
naslade, pio njihovu toplu krv.
Uasnut, pobegao sam kroz vrata. Ovo magino pozorite, video sam, nije bilo raj, pod njegovom
povrinom nalazile su se sve strahote pakla. Oh boe, zar ni ovde nije bilo spasa?
Uplaeno sam trao gore-dole, u ustima sam oseao ukus krvi i okolade, i jedan i drugi bili su
odvratni, silno sam eleo da se izbavim iz tog mutnog talasa, u sebi sam se svom snagom borio za
podnoljivije i prijatnije slike. O prijatelji, samo ne ove glasove!" pevalo je u meni, i sa uasom
sam se setio onih ogavnih fotografija sa fronta koje smo katkada mogli videti, onih gomila
isprepletanih leeva, ija su lica usled gas-maski bila pretvorena u iskeene, avolske grdobe.
Koliko sam tada jo bio glup i detinjast kada sam se, kao ovekoljubivi protivnik rata, uasavao zbog
tih slika! Danas sam znao da nema ukrotitelja ivotinja, ni ministra, ni generala, ni luaka koji su u
stanju da u svojim mozgovima stvaraju tako divlje, opake, grube i glupe misli i slike kao one koje se

nalaze u meni samom.

Sa uzdahom olakanja setio sam se natpisa koji sam video ranije, odmah po ulasku u pozorite, i za
kojim je onaj lepi mladi onako poleteo. Glasio je:
SVE DEVOJKE SU TVOJE
i meni se inilo da se u stvari nita prijatnije nije moglo poeleti od toga.
Uao sam radostan to sam mogao da pobegnem od prokletog vujeg sveta.
udnovato kao u bajci, a istovremeno i s tako dubokom prisnou da sam se najeio
zapahnuo me je miris moje mladosti, atmosfera mog deakog i mladikog doba, i kroz moje srce
zastrujala je krv iz onog vremena. Ono to sam maloas radio i mislio, to sam jo maloas bio,
ostalo je iza mene i opet sam bio mlad. Jo pre jednog asa, pre nekoliko trenutaka verovao sam da
odlino znam ta je ljubav, udnja i enja starog oveka. Sada sam opet bio mlad, i ono to sam
oseao u sebi, onaj vreli ivi plamen, onu enju koja me je silno vukla, onu strast koja je rastapala
kao martovski vetar, bilo je mlado, novo i istinsko. Oh, kako su se ponovo razbuktale zaboravljene
vatre, kako su bili tamni i puni tonovi nekadanjice, kako mi je cvetalo u krvi i kako je kliktalo i
pevalo u mojoj dui! Bio sam deak od petnaest ili esnaest godina, glava mi je bila puna latinskog,
grkog i lepih stihova, moje misli bile su ispunjene stremljenjem i ambicijama, moja mata bila je
puna umetnikih snova, ali ee i stranije od svih ovih plamenova gorela je i drhtala u meni
ljubavna vatra, glad pola, razjedajua slutnja ulne naslade.
Stajao sam na jednom od stenovitih breuljaka svog rodnog grada, mirisalo je na jugovinu i prve
ljubiice, odozgo se videlo kako se u gradiu blista reka i prozori moje oinske kue, a sve je ovo
izgledalo, zvualo i mirisalo tako zanosno, prepuno, mirisalo na neto novo i stvaralaki opojno, sve
je zrailo zasienou bojama i sve se na prolenom povetarcu lelujalo tako nestvarno i ozareno, kao
to sam nekada video svet u najpunijim, pesnikim asovima moje prve mladosti. Stajao sam na
breuljku, vetar se poigravao mojom kosom, a ja sam drhtavom rukom, sanjalaki zanet ljubavnom
enjom, otkinuo mlad, jo nerazvijen list sa tek ozelenelog buna, gledao sam ga i mirisao (a ve po
mirisu seao sam se ivo svega to je tada bilo), a zatim sam, igrajui se, stavio zeleni listi meu
usne, koje jo nisu bile poljubile nijednu devojku, i poeo da ga grickam. Osetivi opori, miriljavogorki ukus, odjednom sam tano znao ta doivljujem, sve je opet bilo tu. Ponovo sam preivljavao
jedan as iz poslednje godine mog deatva, jedno nedeljno popodne u rano prolee, onaj dan kada
sam prilikom svoje usamljene etnje sreo Rozu Krajzler, kojoj sam se tako bojaljivo javio i u koju
sam se ludo zaljubio.
Tada sam lepu devojku, koja je, sama i obuzeta snovima, dolazila uzbrdo ne primeujui me jo,
gledao sa iekivanjem punim strepnje, gledao sam njenu kosu, koja je bila upletena u dve debele
vitice, ali ijih je nekoliko pramenova poigravalo i lepralo na vetru oko oba obraza. Prvi put u
ivotu video sam koliko je ta devojka lepa, koliko je lepa i zanosna ona igra u njenoj nenoj kosi,
koliko je lep i koliko u meni budi enju pad tanke plave haljine oko njenog mladog tela; i kao to me
je gorko-miriljavi ukus razgrizenog lisnog pupoljka ispunio bojaljivo-slatkom nasladom i
strepnjom prolea, tako me je, gledajui ovu devojku, proela samrtnika slutnja Ljubavi, naslutio
sam enu, potreseno sam predosetio ogromne mogunosti i obeanja, neznane slasti, nepojmljive
zaplete, strepnje i patnje, unutranje osloboenje i duboko oseanje krivice. Oh, kako me je gorki
proleni ukus palio po jeziku! Oh, kako je razigrani vetar strujao rasputenom kosom pored njenih
rumenih obraza! Utom mi se pribliila, podigla oi i poznala me, ja sam za trenutak malo pocrveneo i
pogledao u stranu. Zatim sam joj se javio skinuvi aki eir, a Roza, koja se ubrzo pribrala,

otpozdravila mi je smeei se ve pomalo kao dama, uzdignute glave, pa je lagano, sigurna u sebe i
nadmona, produila put, obavijena hiljadama ljubavnih elja, zahteva i zakletvi odanosti koje sam
slao za njom.
Tako je bilo nekada, jedne nedelje pre trideset i pet godina, i sve to je onda bilo sada se vratilo:
breuljak i grad, martovski vetar i miris napupelog lia, Roza i njena smea kosa, nabujala enja i
slatka strepnja od koje sam se guio. Sve je bilo kao onda i meni se inilo da vie nikada u ivotu
nisam tako voleo kao tada Rozu. Ali ovog puta bilo mi je dato da je doekam drukije nego onda.
Video sam kako je porumenela kad me je poznala, video sam kako se trudi da to prikrije i odmah sam
znao da me voli, da ovaj susret za nju znai isto to i za mene. I umesto da kao onda skinem eir i
sveano ga drim u ruci dok ona ne proe, uinio sam ovog puta, uprkos strahu i mori, ono to je
moja krv traila od mene i uzviknuo sam: Rozo! Hvala bogu to si dola, lepa, lepa devojko. Toliko
te volim. Moda to nije bilo najduhovitije to se tog trenutka moglo izgovoriti, ali duh ovde nije bio
potreban, pa je i to bilo sasvim dovoljno. Roza nije napravila lice kao u dame i nije otila dalje.
Roza je zastala, pogledala me i pocrvenela jo vie nego malopre, a zatim je rekla: Zdravo, Hari, da
li me odista voli? A njene smee oi zablistale su, i ja sam osetio: da su ceo moj proli ivot i
ljubav bili pogreni, zamreni i puni glupih nezgoda od onog trenutka one nedelje kada sam pustio da
Roza ode od mene. Ali sada je greka bila ispravljena, sve je bilo drugaije i dobro.
Rukovali smo se i s rukom u ruci poli lagano dalje, neiskazano sreni, veoma zbunjeni i ne znajui
ta da kaemo i ta da radimo, pa smo usled silne zbunjenosti potrali bre, i trali sve dok nismo
izgubili dah, tako da smo morali da stanemo, drei se i dalje za ruke. Ni jedno ni drugo jo nije bilo
izilo iz detinjstva i nismo znali ta da uinimo jedno s drugim; te nedelje nije dolo ni do prvog
poljupca, ali smo bili neizmerno sreni. Stajali smo, dahtali, seli na travu; ja sam je milovao po ruci,
a drugom rukom sam joj plaljivo preao preko kose, a zatim smo oboje ustali i pokuali da izmerimo
ko je vii; u stvari sam ja bio vii za jedan prst, ali to nisam rekao, ve sam ustanovio da smo
potpuno iste visine i da nas je dragi bog odredio jedno za drugo, zbog ega emo se kasnije i uzeti.
Tada Roza ree da osea miris ljubiica, i mi klekosmo na mladu prolenu travu; traili smo i nali
nekoliko ljubiica sa kratkim drkama i poklonili smo jedno drugom svoje ljubiice, a kada je
zahladnelo i svetlost ve poela da pada ukoso preko stena, Roza ree da mora kui, pa smo se
veoma rastuili, jer nisam smeo da je pratim, ali smo sada imali zajedniku tajnu i to je bilo
najdivnije to smo imali. Ostao sam gore na steni udiui miris Rozinih ljubiica, legao sam na
zemlju iznad jedne od padina, lica okrenuta prema dolini, gledajui u pravcu grada i vrebajui kada
e se njena draga, sitna prilika pojaviti duboko ispod mene prolazei pored bunara, preko mosta.
Znao sam kada je stigla kui svog oca, gde se kretala po sobama, a ja sam leao tamo gore, daleko od
nje, ali meu nama je postojala veza, koja je tekla kao kakva reka, meu nama je lebdela jedna tajna.
Tokom itavog prolea viali smo se ponovo tu i tamo, na stenama, pored batenskih ograda, a
kada je jorgovan poeo da cveta, prvi put smo se bojaljivo poljubili. Ono to smo mi deca mogli da
damo bilo je malo, na poljubac je jo bio bez ara i prave sadrine, jedva sam se usuivao da
milujem rasputene uvojke oko njenih uiju, ali sve je bilo nae, za ta god smo u ljubavi i radosti
bili sposobni, i sa svakim bojaljivim dodirom, svakom nezrelom ljubavnom reju, svakim
iekivanjem punim strepnje uili smo se novoj srei, peli se na lestvicama ljubavi za jedan stepenik
vie.
Tako sam, poev od Roze i ljubiica, jo jednom proiveo itav svoj ljubavni ivot pod srenijim
zvezdama. Izgubio sam Rozu i pojavila se Irmgard, sunce je zasjalo jo vrelije, zvezde jo zanosnije,
ali ni Roza ni Irmgard nisu postale moje, morao sam da se penjem stepenik po stepenik, da mnogo
doivim, mnogo nauim, morao sam da izgubim Irmgard, pa i Anu. Svaku devojku koju sam voleo

nekada u mladosti voleo sam sada ponovo, ali sam u svakoj mogao da probudim ljubav, svakoj neto
da dam i od svake da budem darivan. Zelje, snovi, mogunosti koji su nekada iveli samo u mojoj
mati postali su sada stvarnost, i tu stvarnost sam doivljavao. Oh, svi vi lepi cvetovi, Ido i Loro, sve
vi koje sam nekad voleo tokom jednog leta, jednog meseca ili dana!
Shvatio sam da sam sada ja onaj lepukasti, vatreni mladi koga sam malopre video kako uurbano
tri prema vratima ljubavi, da to ja sada iivljavam onaj deo svog bia od koga dosad nisam
proiveo ni deseti, ni hiljaditi deli, da me sada ne sputavaju ostale figure moga Ja, da mi ne smeta
mislilac, da me ne mui stepski vuk, da me ne potiskuje pesnik, fantasta i moralista. Ne, nisam bio
nita drugo nego ovek koji voli, nisam udisao drugu sreu ni drugu patnju osim ljubavi; ve me je
Irmgard nauila da igram, Ida da ljubim, a divna Ema bila je prva koja mi je jedne jesenje veeri,
pod treperavim granama bresta, dopustila da joj poljubim smee grudi i da ispijem pehar naslade.
Mnogo sam doivljavao u Pablovom malom pozoritu, a ni hiljaditi deo se ne moe iskazati
reima. Sve devojke koje sam ikada voleo bile su sada moje, svaka od njih dala mi je ono to je
samo ona jedina mogla da mi prui, svakoj sam dao to je ona jedina mogla da primi od mene.
Okuao sam mnoge ljubavi, mnoge sree, mnoge ulne naslade, mnoge zaplete, a i mnoge patnje, sve
proputene ljubavi mog ivota arobno su cvetale u mom vrtu u ovom asu sna, edni, neni cvetovi,
ivi plameni cvetovi, tamni cvetovi koji brzo venu, ustreptala slast, toplo sanjarenje, arka seta,
umiranje puno straha i ozareno ponovno raanje. Nailazio sam na ene koje su se mogle osvajati
samo na juri, i opet na druge koje su mi pruale sreu tek posle laganog i paljivog osvajanja;
iskrsavao je ponovo svaki sumrani kutak mog ivota u kome me je nekada, makar samo za trenutak,
dozivao glas pola, uzbuivao pogled neke ene, mamila belina devojake puti, i sve to sam
propustio nadoknadio sam. Svaka je bila moja, svaka na svoj nain. Tu je bila ena neobinih
tamnosmeih oiju i kose svetle kao lan, pored koje sam nekada stajao etvrt asa u hodniku brzog
voza i koja mi se kasnije ee pojavljivala u snovima ona nije progovorila nijedne rei, ali me je
nauila nesluenim, stranim i ubistvenim ljubavnim vetinama. A glatka, tiha Kineskinja iz
marseljske luke, staklastog osmeha, zalizane, kao gar crne kose i vlanih oiju, i ona je znala
neuvene stvari. Svaka je imala svoju tajnu, svaka je mirisala na svoj kontinent, svaka je ljubila,
smejala se i bila stidljiva na svoj naroit nain, svaka je na svoj nain bila bestidna. Dolazile su i
odlazile, struja ih je dovodila k meni, mene bacala k njima, a zatim me je odnosila dalje, bilo je to
razigrano, detinjasto plivanje u ruci polova, puno ari, opasnosti i iznenaenja. Bio sam zapanjen
koliko je bogat bio moj ivot, moj na izgled tako bedan, lien ljubavi, ivot stepskog vuka, koliko je
bio bogat u zaljubljivanju, u mogunostima i zavodljivosti. Skoro sam ih sve propustio i izbegao,
saplitao sam se preko njih i brzo ih zaboravljao ali ovde su bile sauvane sve bez izuzetka, na
stotine njih. Sada sam ih video, predavao im se, otvarao im vrata, tonuo u ruiast sumrak njihovog
podzemlja. Vraala su se i ona zavoenja koja mi je nekada nudio Pablo, a i druga, ranija, koja u
svoje vreme nisam ni shvatio, fantastine igre utroje i uetvoro koje su me sa osmehom povele u
svoje kolo. Odigravale su se mnoge igre koje se reima ne mogu iskazati.
Ponovo sam izronio iz beskrajne reke ara, poroka i zapleta, tih, nem, naoruan i zasien
saznanjem, mudar, duboko iskusan, zreo za Herminu. Kao poslednja figura moje mitologije sa hiljadu
likova, kao poslednje ime u beskrajnom nizu iskrsla je Hermina, a istovremeno mi se vratila i svest,
prekinuvi ljubavnu bajku, jer nisam eleo da se sretnem s njom u sumraku arobnog ogledala, njoj
nije pripadala samo ona jedna figura moje ahovske igre, njoj je pripadao ceo Hari. Oh, pregrupisau
svoje figure tako da se sve odnosi na nju i dovede do ostvarenja.
Reka me je izbacila na kopno, opet sam stajao u nemom hodniku pozorita sa loama. ta sad?
Maio sam se figurica u svom depu, ali je ta namera namah izbledela. Neiscrpno me je okruavao

svet vrata, natpisa i maginih ogledala. Lien sopstvene volje, proitao sam sledei natpis i najeio
se:
KAKO SE UBIJA IZ LJUBAVI
Naglo sinu i zablista u meni trenutno seanje na jednu sliku: Hermina za stolom u restoranu, pored
vina i jela, odjednom utonula u razgovor dubok kao ponor, sa strahovitom ozbiljnou u pogledu,
kako mi govori da e postii da se zaljubim u nju da bi bila ubijena mojom rukom. Teak talas straha
i mraka preplavi mi srce, odjednom je sve stajalo preda mnom, odjednom sam u dui ponovo osetio
jad i sudbinu. Oajavajui, zavukao sam ruku u dep da izvueni figurice, da izvedem aroliju i
preuredim svoju ahovsku tablu. Figurica vie nije bilo. Umesto figura izvukao sam iz depa no.
Smrtno uplaen trao sam hodnikom, prolazio pored vrata, i odjednom sam se naao pred ogromnim
ogledalom i pogledao u njega. U ogledalu je stajao, visok kao ja, ogroman, divan stepski vuk, stajao
je mirno, plaljivo trepui svojim nemirnim oima. Trepui je gledao u mene, malo se nasmejao,
tako da mu se za trenutak rastvorila eljust i pojavio se crveni jezik.
Gde je bio Pablo? Gde je bila Hermina? Gde je bio onaj pametni mladi koji je tako zgodno
brbljao o izgraivanju linosti?
Pogledao sam jo jedanput u ogledalo. Bio sam lud. Iza visokog stakla nije stajao nikakav stepski
vuk, niti je valjao jezikom po svojoj eljusti. U ogledalu sam stajao ja, stajao je Hari, siva lica, lien
svih igara, umoran od svih poroka, odvratno bled, ali ipak ovek, ipak neko s kim se moglo govoriti.
Hari, upitah ja, ta radi ovde?
Nita, odgovori onaj u ogledalu, ekam. Oekujem smrt.
A gde je smrt? upitah ja.
Dolazi, ree onaj drugi. I ja uh kako iz praznih prostorija u unutranjosti pozorita bruji muzika,
divna i strana muzika, ona muzika iz Don uana koja prati pojavu kamenog gosta. Jezivo su brujali
ledeni zvuci avetinjskom kuom, dolazei s onog sveta, od besmrtnika.
Mocart! pomislih, prizivajui time najvoljenije i najuzvienije slike svog unutranjeg ivota.
Tada se iza mene razlee smeh, jasan i ledeno hladan, roen iz boanskog humora, u svetu koji se
nalazi s one strane svih patnji, smeh koji ljudi ne mogu uti. uvi taj smeh okrenuo sam se, sleen i
blaen, i evo, Mocart se pojavi, proe pored mene smejui se, lagano se priblii jednim vratima loe,
otvori ih i ue, a ja uoh za njim, pun udnje za bogom moje mladosti, doivotnim ciljem moje
ljubavi i potovanja. Muzika je brujala i dalje. Mocart je stajao kraj ivice loe, od pozorita se nije
videlo nita, beskrajni prostor ispunjavala je tama.
Kao to vidite, ree Mocart, moe se i bez saksofona, iako nipoto ne bih eleo da uvredim
ovaj famozni instrument.
Gde smo mi? upitah ja.
,,U poslednjem inu ,Don uana', Leporelo je ve na kolenima. Odlina scena, a i muzika nije loa,
naravno. Iako ima jo mnogo ega ljudskog u sebi, ipak se ve osea u njoj drugi svet, smeh zar
ne?
Ovo je poslednje velika muzika koja je napisana, rekoh sveano kao neki uitelj u koli.
Dabome, doli su jo ubert, Hugo Volf, a ne smem zaboraviti ni jadnog, divnog opena. Vi se
mrtite, maestro oh da, imamo i Betovena, i on je udesan. Ali sve to, ma koliko lepo bilo, ve
nosi u sebi neto razlomljeno, neto to se samo u sebi rastvara; nikad vie ovek nije stvorio tako
savreno celovito delo kao to je to ,Don uan'.
Nemojte da se napreete, smejao mi se Mocart strahovito podrugljivo. Vi ste valjda i sami

muziar? Ja sam, meutim, prestao da se bavim tim zanatom, povukao sam se u miran ivot. Jedino
jo ale radi katkada posmatram guvu.
Podigao je ruke kao da diriguje, a odnekle iza ivice loe pomolio se mesec ili neka bleda zvezda;
gledao sam u neizmerne dubine prostora, po kome su lebdele magle i oblaci, nazirale se planine i
morske obale, dok se pod nama, beskonana kao svemir, pruala ravnica slina pustinji. Na toj
ravnici videli smo dostojanstvenog starog gospodina duge brade, koji je setna lica predvodio
ogromnu povorku od nekoliko desetina hiljada ljudi odevenih u crno. Izgledao je tuan i beznadean,
a Mocart ree: Vidite, to je Brams. On stremi za osloboenjem, ali to e jo dugo da potraje."
Saznao sam da su hiljade ljudi u crnom svirai onih glasova i nota koji su prema buroaskom sudu
izlini u njegovim partiturama.
Suvie glomazno instrumentirano, odvie materijala potroeno uludo, klimao je Mocart glavom.
A odmah posle toga videli smo, na elu istog tolikog mnotva, Riharda Vagnera kako koraa i
osetili smo koliko ga one teke hiljade guraju i iscrpljuju; videli smo kako se, umoran, jedva vue
muenikim koracima.
,,U mojoj mladosti", primetih tuno, ova dva muziara vaila su kao najvee suprotnosti."
Mocart se nasmeja.
Da, to je uvek tako. Posmatrajui iz izvesne daljine, ovakve suprotnosti postaju sve slinije jedna
drugoj. Uostalom, glomazno instrumentiranje nije bila lina greka Bramsa niti Vagnera, to je bila
zabluda njihovog vremena."
Kako, zar zato moraju da ispataju tako teko? uzviknuh pun prekora.
Razume se. To je zvanini put. Tek kad budu iskupili krivicu svoga vremena, pokazae se da li je
ostalo jo toliko njihovog linog da bi vredelo obraunati se s njima.
Ali njih dvojica nisu kriva za to!
Svakako da nisu. Oni nisu krivi ni to je Adam poderao jabuku, pa ipak moraju da ispataju."
To je uasno.
Dabome, ivot je uvek uasan. Mi za to nismo krivi niti odgovorni. ovek se rodi i ve je kriv. Vi
mora da ste imali udnu versku nastavu, kada to ne znate.
Oseao sam se veoma jadno. Video sam sebe, smrtno umornog hodoasnika, kako promiem
pustinjom na onom svetu natovaren svim izlinim knjigama koje sam napisao, svim lancima i
podliscima, praen mnotvom slagaa koji su morali da rade na njima i mnotvom italaca koji su
sve to morali da progutaju. Boe moj! A Adam i jabuka i onaj greh praoca takoe su bili tu. Sve je to
trebalo ispatati, i tek bi posle beskrajnog istilita nastalo pitanje da li iza svega toga postoji i neto
lino, neto sopstveno, ili su celokupno moje delanje i njegove posledice bili samo prazna pena na
moru i besmislena igra u reci zbivanja!
Mocart poe glasno da se smeje kada ugleda moje izdueno lice. Od smeha se prevrnu u vazduhu,
mlatarajui nogama. Pri tom je vikao na mene: ta je, malia, moj hvalia, jetra te iga, oko ti miga,
kolje te briga? Je l' misli na itae, na derae, na jadne gutae, i na tvoje slagae i njihove
pomagae, na proklete hajkae i sabljootrae? Pa to je da hohoe i grohoe, od smeha da puca i
tuca, nemoj da se jedi, al' to je da se uredi! O, ti srce verno, smerno i emerno, to pati
neizmemo, zato tugu neprebolnu svoju u tamparsku toi boju? Hajde, mali, lepo to batali, na ti
sveu pa je zapali, tek tako u ali. Dosta se komendijailo, u oi prailo i podrepailo, grlo deralo i
kera teralo, pa sad nemoj da si skanjeralo. avo repati e te epati, votiti i klepati, jer sve tvoje
drljanje i vrljanje, mrljanje i srljanje samo je jedna kraa i brljanje.
E pa, ovo je bilo isuvie, od srdbe nisam stigao da i dalje budem setan. Zgrabio sam Mocarta za
pletenicu, on je poleteo, a pletenica se istezala sve vie i vie, kao rep zvezde repatice, na ijem sam

kraju visio ja, uzvitlan oko sveta. Do avola, ala je bilo hladno na ovom svetu! Besmrtni su podnosili
ovaj razreeni, ledeni vazduh. Ali ovek je postajao veseo u tom vazduhu, to sam jo osetio u onom
kratkom trenutku pre nego to sam izgubio svest. Proimala me je gorko-otra vedrina, sjajna kao
elik i ledena, i elja da se smejem isto tako jasno, neobuzdano i nezemaljski kao to je to inio
Mocart. Ali tada sam izgubio i dah i svest.
Zbunjen i slomljen, ponovo sam doao sebi; sa izglaanog poda odbijala se bela svetlost hodnika.
Nisam bio kod besmrtnika, jo ne. Jo uvek sam bio s ove strane zagonetki, patnji, stepskih vukova i
munih zapleta. Nije valjalo to mesto, nije to bilo podnoljivo boravite. Sa tim se moralo svriti.
U velikom zidnom ogledalu prema meni stajao je Hari. Nije izgledao dobro, nije izgledao mnogo
drugaije nego one noi posle posete profesoru i balu kod Crnog orla. Ali to je bilo odavno, pre
mnogo godina, pre mnogo vekova. Hari je postao stariji, nauio je da igra, posetio je magino
pozorite, uo je Mocarta kako se smeje, vie se nije plaio ni igara, ni ena, ni noeva. ak i
osrednje obdaren ovek sazri ako projuri kroz nekoliko vekova. Dugo sam posmatrao Harija u
ogledalu: jo mi je bio dobro poznat, jo uvek je pomalo liio na petnaestogodinjeg Harija koji je
jedne martovske nedelje posle podne sreo Rozu na steni i skinuo pred njom svoj aki eir. Pa ipak
je od tada ostareo za nekoliko stotina godinica, bavio se muzikom i filozofijom i zasitio se njima,
ljemao je u elinom lemu elzako vino i diskutovao sa estitim naunicima o Krini, voleo je
Eriku i Mariju, postao Herminin prijatelj, pucao je na automobile i spavao sa glatkom Kineskinjom,
sreo se sa Geteom i Mocartom, i mnoge je rupe usekao u mreu vremena i prividne stvarnosti, u kojoj
je, meutim, ipak bio samo zarobljenik. Opet je, dodue, izgubio svoje lepe ahovske figure, ali je
imao dobar no u depu! Napred, Hari, stari, umorni mome!
Pih, do avola, ala je gorak ukus imao ivot! Pljunuo sam na Harija u ogledalu, udario nogom i
razbio ga na paramparad. Poao sam lagano hodnikom koji je odzvanjao, paljivo sam posmatrao
vrata koja su obeavala tolike lepe stvari, ali na jednim vie nije bilo natpisa. Lagano sam proao
pored svih stotinu vrata maginog pozorita. Jesam li ja danas bio na balu pod maskama? Otada je
prolo sto godina. Uskoro vie nee postojati godine. Trebalo je uraditi jo neto, Hermina je ekala.
Bie to neobina svadba. Plivao sam u nekom mutnom talasu, neto mutno me je vuklo, mene roba,
stepskog vuka. Pih, do avola!
Zastao sam na poslednjim vratima. Ovamo me je dovukao mutni talas. Oh, Rozo, oh, daleka
mladosti, oh, Gete i Mocarte!
Otorio sam ih. Iza vrata ugledao sam jednostavnu i lepu sliku. Na podu, na tepisima, naiao sam na
dvoje nagih, lepu Herminu i lepog Pabla, kako duboko spavaju jedno pored drugog, veoma iscrpeni
od ljubavne igre, koja izgleda tako nenasita, a ipak brzo zasiti. Lepa, veoma lepa stvorenja, divne
slike, udesna tela! Pod Hermininom levom dojkom videla se svea, okrugla belega, oko koje je
tamno podila krv; bio je to ljubavni ujed Pablovih lepih, blistavih zuba. Udario sam noem posred
belege, arivi otricu do kraja. Preko Herminine bele koe potekla je krv. Da je sve bilo malo
drugaije, da je sve teklo malo drugaije, izbrisao bih svojim poljupcima tu krv. Ovako, nisam to
uinio; samo sam posmatrao kako krv curi i video kako su joj se za asak otvorile oi, koje su
izraavale bol i iznenaenje.
Zato je iznenaena? pomislio sam. A zatim mi je palo na pamet da treba da joj zaklopim oi.
Ali su se one same opet zatvorile. Izvreno je. Ona se okrenula malko u stranu, i video sam kako joj
od pazuha do dojke poigrava tanana, nena senka, koja je htela da me podseti na neto. Zaboravljeno!
A zatim je ostala da lei mimo.
Dugo sam je gledao. Najzad sam zadrhtao, kao pri buenju, i hteo da poem. Tada sam primetio da
se Pablo protee, video sam kako otvara oi i protee udove, video kako se nagnuo nad mrtvom

devojkom i nasmeio se. Nikada ovaj momak nee postati ozbiljan, pomislio sam, sve ga zasmejava.
Pablo je paljivo savio jedan kraj tepiha i pokrio Herminu sve do grudi, tako da se rana vie nije
videla, a zatim je neujno iziao iz loe. Kuda je otiao? Zar me svi naputaju? Ostao sam sam sa
upola pokrivenom mrtvom devojkom, koju sam voleo i kojoj sam zavideo. Nad njenim bledim elom
vio se deaki uvojak, usta, poluotvorena i crvena, zraila su na potpuno bledom licu, njena kosa
mirisala je neno, a kroz nju se naziralo majuno, lepo oblikovano uvo.
Sada je njena elja bila ispunjena. Jo pre nego to je postala sasvim moja, ubio sam svoju
ljubavnicu. Uinio sam ono to nije moglo ni da se zamisli, a sada sam kleao i piljio, i nisam znao
ta znai izvrenje ovog dela, nisam znao da li je ono dobro i pravedno, ili ba suprotno tome. ta bi
na to rekao mudri ahovski igra, ta bi rekao Pablo? Nisam znao i nisam mogao ni da zamislim.
Njena crveno namazana usta arila su se sve vie na ugaenom licu. Takav je bio itav moj ivot, ono
malo sree i ljubavi bile su iste kao ova ukoena usta: malo crvenila na mrtvakom licu.
A iz mrtvog lica, mrtvih belih ramena i mrtvih belih ruku lagano se prikradala neka jeza, zimska
pusto i usamljenost, neka hladnoa koja je lagano, veoma lagano rasla i od koje su poele da mi se
koe ruke i usne. Da li se ugasilo sunce? Da li sam ubio srce svega ivog? Je li to prodirala besmrtna
hladnoa svemira?
Najeivi se, ukoeno sam gledao u skamenjeno elo, ukoeni uvojak i bledo-hladni odsjaj une
koljke. Hladnoa koja je izbijala iz njih bila je besmrtna, pa ipak je bila lepa: ona je zvuala i
udesno se lelujala, bila je suta muzika!
Zar nisam ve ranije osetio ovu jezu, koja je istovremeno bila nalik na sreu? Zar nisam ve
jednom uo ovu muziku? Jesam, kod Mocarta, besmrtnika.
Kroz glavu mi prostrujae stihovi koje sam nekada, u ranija vremena, negde naao:
Na je stan pak usred obasjane
beskrajnosti eterske ledene,
ne znamo za sate niti dane,
za razlike oveka i tene...
Nepomian na je ivot veni,
hladan, zvezdan na je veni smeh...
Tada se otvorie vrata loe i tek na drugi pogled sam poznao Mocarta, bez pletenice, bez pantalona
do ispod kolena i bez cipela sa kopom, ve moderno odevenog. Seo je tik uz mene, zamalo ga nisam
dodirnuo i zadrao da se ne uprlja krvlju koja je iz Hermininih grudi potekla na pod. On je seo i
zaneo se baratanjem oko nekoliko malih aparata i instrumenata koji su se tu nalazili; inilo se da mu
je to veoma vano, nametao je neto po njima i zaglavljivao, a ja sam iznenaeno gledao u njegove
vete, hitre prste, koje sam toliko eleo da jedanput vidim kako sviraju na klaviru. Posmatrao sam ga
zamiljeno, bolje rei, sanjalaki i zanesen izgledom njegovih lepih, pametnih ruku, zagrejan
oseanjem njegove blizine, a pomalo i zaplaen. Uopte nisam obraao panju ta on to u stvari radi,
ta to zavre i petlja.
Bio je to radioaparat, koji je namestio i ukljuio, a potom i glasnogovornik, i rekao: Iz Minhena
se uje Concerto grosso u F-duru od Hendla.
Odista, na moje neopisivo iznenaenje i uasavanje, avolski limeni levak stade ubrzo da bljuje
onu meavinu bronhijalnog lajma i ivakane gume, koju sopstvenici gramofona i pretplatnici radija
po nekom sporazumu nazivaju muzikom a iz tog mutnog balavljenja i kretanja, kao iza debelog
sloja prljavtine, odista se mogla nazreti dragocena slika, plemenita struktura boanske muzike,

kraljevsko delo, hladni prostrani dah i zasieni, iroki zvuk gudala.

,,Oh, boe moj, uzviknuh uasnut, ta radite, Mocarte? Da li vi sebi i meni ozbiljno prireujete
ovu svinjariju? Da pustite na nas ovaj odvratni aparat, trijumf naeg vremena, njegovo poslednje
pobedniko oruje u unitavajuem ratu protiv umetnosti! Zar to mora da bude, Mocarte?
Oh, koliko se strani ovek smejao, hladno i avetinjski, neujno, pa ipak razarajui sve svojim
smehom! Posmatrao je moje patnje sa istinskim zadovoljstvom, okretao je prokleta dugmeta i
nametao limeni levak. Smejui se i dalje je putao u prostor izopaenu, bezdunu, otrovnu muziku,
smejui se odgovorio mi je:
Molim vas, bez patosa, gospodine susede! Uostalom, jeste li obratili panju na Ritardando?
Sjajna zamisao, zar ne? Hajde, nestrpljivi ovee, pustite da u vas prodre misao ovog Ritardanda
ujete li basove, koraaju kao bogovi i pustite da ova zamisao starog Hendla prodre u vae srce i
da ga umiri! Sluajte, oveulje, bez patosa i podsmeha, iza uistinu beznadeno idiotskog vela ovog
smenog aparata sveano promie daleki lik ove boanske muzike! Pazite, moete pri tom neto da
nauite. Obratite panju kako ova sumanuta zvuna cev na izgled ini neto najgluplje, na j nepotrebni
je i najzabranjenije na svetu, i kako negde odsviranu muziku, bez ikakvog izbora, glupo i grubo, a usto
jo i jadno izoblieno, ubacuje u tu prostor a kako ipak nije u stanju da uniti iskonski duh ove
muzike, ve samo dokazuje na njoj svoju sopstvenu smetenu tehniku i proizvodnju bez ikakvog duha!
Sluajte dobro, oveulje, to vam je potrebno! Dakle, otvorite ui! Tako. A sada ne ujete samo
radijom oskrnavljenog Hendla, koji je ak i u ovoj odvratnoj izraajnoj formi boanstven ve
ujete i vidite, uvaeni, i odlino poreenje sa celokupnim ivotom. Kada sluate radio, ujete i
vidite iskonsku borbu izmeu ideje i ostvarenja, izmeu venosti i vremena, izmeu boanskog i
ljudskog. Dragi moj, ba kao to radio za vreme od deset minuta bez ikakvog izbora ubacuje
najdivniju muziku sveta u najnemogunije prostorije, u graanske salone i potkrovnice, meu
pretplatnike koji brbljaju, deru, zevaju i spavaju, kao to radio otima ulnu lepotu muzike, kvari je,
grebe i balavi, pa ipak ne moe potpuno da uniti njen duh tako isto i ivot rasipa oko sebe
takozvanu stvarnost, razbacuje se svojom divnom igrom slika.. Kao to radio posle Hendla daje neko
predavanje o tehnici prikrivanja bilansa u srednjim industrijskim preduzeima, od arobnih
orkestarskih zvukova pravi neukusnu muziku kau, kao to svuda gura svoju tehniku, svoju uurbanu
radinost, svoje siromatvo i sujetu izmeu ideje i stvarnosti, izmeu orkestra i uva, takav je ceo ivot,
mali moj, a mi moramo da ga ostavimo takvog i da se ako nismo ba magarci, smejemo tome. Nije
stvar ljudi vae vrste da kritikujemo radio ili ivot. Bilo bi bolje da prvo nauite da sasluate stvari!
Nauite da shvatate ozbiljno ono to je dostojno ozbiljnog shvatanja, a smejte se svemu drugom! A da
li ste vi uradili neto bolje, plemenitije, razboritije i ukusnije? O ne, mesje Hari, niste. Od svog
ivota napravili ste odvratnu istoriju bolesti, od svoje darovitosti nesreu. A ovde, kao to vidim,
niste umeli nita drugo da uinite sa jednom divnom mladom devojkom nego da joj zabodete no u
grudi i unitite je! Smatrate li da je to pravo?
Pravo? Oh, nije! uzviknuo sam sav oajan. Boe moj, sve je to tako pogreno, avolski glupo i
opako! Ja sam stoka, Mocarte, glupa, zla stoka, bolesna i pokvarena, po hiljadu puta ste u pravu.
Ali to se ove devojke tie, ona je to sama elela, ja sam samo ispunio njenu sopstvenu elju.
Mocart se neujno smejao, ali je ipak bio toliko dobar da zatvori radio.
Moja odbrana je i meni samom, koji sam jo malopre iskreno verovao u nju, odjednom izgledala
veoma budalasta. Setio sam se namah kako mi je Hermina nekada govorila o vremenu i venosti, bio
sam odmah gotov da njene misli smatram odrazom svojih sopstvenih misli. Ali sam Hermininu ideju i
elju da je ubijem, sasvim prirodno, prihvatio kao da ja nemam ni najmanjeg uticaja na to. Zato sam
onda prihvatio ovu stranu i udnovatu misao i poverovao u nju, i ne samo to nego je unapred

pogodio? Moda ipak zato to je bila moja sopstvena? I zato sam Herminu ubio ba u trenutku kada
sam je naao nagu u zagrljaju drugoga? Mocartov neujni smeh zvuao je sveznajue i bio je pun
poruge.
Hari, ree on. Vi ste aljivina. Da li ova lepa devojka odista nije elela od vas nita drugo
sem udarca noem? Priajte vi to drugome! Ali, bar ste je valjano udarili, jadno dete je mrtvo.
Krajnje je vreme da postanete svesni posledica svoje galantnosti prema ovoj dami. Ili biste hteli da
se izmigoljite iz njih?
Ne, viknuh ja, zar nikako ne shvatate? Zar ja da se izmigoljim iz posledica! Ta ne elim nita
drugo nego da ispatam, ispatam, ispatam, da stavim glavu pod sekiru i da pustim da me kazne i
ubiju.
Mocart me je gledao sa nesnosnim podsmehom. Kako ste vi uvek patetini! Ali jo ete se nauiti
humoru, Hari. Humor je uvek Galgenhumor, odnosno .humor ispod veala', a po potrebi nauiete ga
na vealima. Jeste li spremni na to? Da? Dobro, onda idite dravnom tuiocu, pa se izloite itavom
aparatu sudskih ljudi, kojima nedostaje svaki humor, sve dok vam, u rani jutarnji as, u dvoritu
zatvora, hladnokrvno ne odrube glavu. Jeste li, dakle, spremni na to?
Odjednom preda mnom bijesnu natpis:
HARIJEVO POGUBLJENJE
a ja klimnuh glavom u znak odobravanja.
Ogolelo dvorite izmeu etiri zida, mali prozori sa reetkama, uredno pripremljena giljotina,
desetak gospode u odedama i redengotima, a u sredini ja, podrhtavajui na sivom jutarnjem vazduhu,
stegnuta srca punog kukavnog straha, ali spreman i saglasan. Pristupio sam po nareenju, po
nareenju sam kleknuo. Dravni tuilac skinuo je svoju kapu, nakaljao se, a i sva ostala gospoda su
se nakaljala. Dravni tuilac je u rukama drao sveano razvijen list hartije i poeo je da ita iz
njega:
Gospodo, pred vama stoji Hari Haler, optuen i kriv za namernu zloupotrebu naeg maginog
pozorita. Haler ne samo to je uvredio svetlu umetnost time to je nau lepu galeriju slika zamenio
takozvanom stvarnou i to je ubio odraz devojakog lika u ogledalu odrazom noa u ogledalu, ve
je osim toga pokazao nameru da se bez ikakvog humora poslui naim pozoritem kao oruem za
izvrenje samoubistva. Zbog svega ovoga osuujemo Halera na kaznu veitog ivota i na oduzimanje
dozvole ulaska u nae pozorite u trajanju od dvanaest asova. Optuenom se tako isto ne moe
oprostiti kazna da jedanput bude ismejan. Gospodo, ponite: jedan-dva-tri!
Na tri su svi prisutni jednoglasno udarili u smeh, smeh u horu, uasan, za ljude skoro nepodnoljiv
smeh sa onoga sveta.
Kada sam opet doao k sebi, Mocart je sedeo pored mene kao malopre; kucnuo me je po ramenu i
rekao: uli ste presudu. Moraete, dakle, da se naviknete da i dalje sluate radio-muziku ivota.
Bie to dobro za vas. Vi imate neobino malo dara, dragi, glupi mome, ali postepeno ste valjda ipak
shvatili ta se trai od vas. Treba da prihvatite humor ivota, Galgenhumor ovog ivota. Ali, razume
se, vi ste stremni da sve na svetu samo ne na ono to se trai od vas! Spremni ste da noem ubijete
devojku, spremni ste da budete sveano pogubljeni, sigurno biste bili spremni da tokom sto godina
muite i biujete sebe. Zar nije tako?"
,,Oh da, spreman sam, od srca sam spreman", uzviknuh u svom jadu.
Razume se! Spremni ste na svaki glup in bez ikakvog humora, vi irokogrudi gospodine, na sve
to je patetino i bez ale! E, ali ja nisam za to, za celo vae romantino pokajanje ne dajem ni pet

para. Hoete da budete pogubljeni, hoete da vam se odrubi glava, strani ratnie! Za taj glupavi
ideal izvrili biste deset ubistava. Hoete da umrete, kukavico, a ne da ivite! Do avola, ali vi ba
treba da ivite! Bilo bi pravedno da vas osude na najteu kaznu.
,,Oh, a kakva bi ona bila?
Mogli bismo, na primer, ponovo da oivimo devojku i da vas oenimo njome.
Ne, na to nisam spreman. Iz toga bi se izrodila nesrea.
Kao da nije ve dovoljna nesrea ovo to ste uradili! Ali sada treba da uinite kraj patetici i
ubijanju. Urazumite se najzad! Treba da ivite, treba da nauite da se smejete. Treba da nauite da
sluate prokletu radio-muziku ivota, treba da cenite duh koji njome provejava, treba da se smejete
itavom rusvaju u njoj. To ji sve, vie se od vas i ne trai.
Tiho, kroz stisnute zube, upitao sam: ,,A ako bih odbio? A ako bih vam, gospodine Mocarte,
odrekao pravo da raspolaete Stepskim Vukom i da se meate u njegovu sudbinu?
Onda, ree Mocart pomirljivo, onda bih vam predloio da popuite jo jednu od mojih lepih
cigareta."
I rekavi ovo, izvue kao maijom cigaretu iz depa od prsluka, a kad mi je ponudi, odjednom to
vie nije bio Mocart, ve me je toplo gledao svojim tamnim egzotinim oima moj prijatelj Pablo,
koji je istovremeno kao brat bliznac liio na oveka koji me je pouavao ahovskoj igri figuricama.
Pablo! uzviknuh trgnuvi se. Pablo, gde smo mi? Pablo mi prui cigaretu i vatru uz nju.
Mi smo, smeio se on, u mome maginom pozoritu, i ako eli da naui da igra tango, ili da
postane general, ili da se zabavlja sa Aleksandrom Velikim, sve ti to iduom prilikom stoji na
raspolaganju. Ali moram da ti kaem, Hari, da si me pomalo razoarao. Zaboravio si se, prekrio si
pravila humora moga malog pozorita i napravio svinjariju, poeo si da bode noevima, pa si
okaljao na lepi svet slika mrljama stvarnosti. To nije bilo lepo od tebe. Nadam se bar da si to uinio
iz ljubomore, kada si zatekao Herminu i mene. Ovom figurom, na alost, nisi umeo da rukuje
verovao sam da si bolje nauio igru. Uostalom, to se moe ispraviti."
Uzeo je Herminu, koja se u njegovim rukama smanjila na veliinu figurice za igru i spustio je u isti
dep od prsluka iz koga je malopre izvukao cigaretu.
Slatki, teki dim mirisao je prijatno, oseao sam se sasvim prazan i spreman da spavam godinu
dana.
Oh, sve sam shvatio, shvatio Pabla, shvatio Mocarta, uo sam negde iza sebe njegov uasni smeh,
znao sam da se u mom depu nalaze svih stotinu hiljada figura ivotne igre, nasluivao sam, potresen,
njihov smisao, bio sam voljan da jo jednom otponem igru, da jo jednom iskusim sve njene patnje,
da se jo jednom zgrozim nad njenom besmislicom, da jo jednom i jo mnogo puta proem kroz
pakao svog unutranjeg bia.
Jednom u nauiti da bolje igram figuricama. Jednom u ipak nauiti da se smejem. ekao me je
Pablo. ekao me je Mocart.
1927.

PREKINUTI KOLSKI AS

Izgleda da u svojim poznim danima, kao svi stari ljudi, moram ne samo da se ponovo okrenem
seanjima na detinjstvo, ve kao da moram takoe, donekle radi kazne, jo jednom, sa obrnutim
znamenjem, da izvedem i okajem sumnjivu vetinu prianja. Za pripovedanje su potrebni sluaoci, a
od pripovedaa se trai hrabrost koju on sakupi samo kada njega i njegove sluaoce povezuje
zajednika prostorija, zajedniko drutvo, navike, govor i nain miljenja. Uzori koje sam u mladosti
potovao (i jo danas potujem i volim), pre svega pripoveda Seldvajlskih pria, onda su me dugo
vremena podravali u pobonom uverenju da je to pripadnitvo i zajednitvo meni takoe uroeno i
predano, da ja takoe kad priam prie ivim u zajednikom zaviaju sa svojim itaocima, da im ja
sviram na jednom instrumentu i po notnom sistemu koji je i njima isto kao i meni prisan i po sebi
razumljiv. U tome, dodue, svetio i tamno, radost i alost, dobro i zlo, radnja i trpljenje, pobonost i
bezbonost, nisu bili tako kategoriki i upadljivo jedno od drugog odvojeni i istaknuti kao u moralnim
priama kolskih i dejih knjiga, bilo je nijansi, bilo je psihologije, naroito je bilo humora, ali nije
bilo naelne sumnje ni u razumljivosti mojih pria, ni u njihovu pogodnost za prianje; one su
veinom sasvim valjano tekle, imale su uvod, zaplet, reenje, vrstu okosnicu radnje, i meni i mojim
itaocima priinjavale su gotovo isto onoliko zadovoljstva koliko je velikom seldvajlskom majstoru
nekada priinjavalo prianje, a njegovim itaocima sluanje. I tek vrlo polako i protiv volje, sa
godinama sam uvideo da moj nain ivota i moj nain prianja nisu bili u skladu jedan s drugim, da
sam ja za ljubav dobrog prianja nad veinom svojih doivljaja i iskustava vie ili manje izvrio
nasilje, pa da se moram ili odrei prianja, ili se odluiti da umesto dobrog postanem rav
pripoveda. Pokuaji u tome, na primer od Demijana do Hodoaa, uvek su me sve vie
izvodili iz valjane i lepe tradicije prianja. I ako danas pokuavam da zabeleim jo tako dobro
izdvojen doivljaj, onda e mi pod rukama iscuriti sva umetnost, a ono doivljeno gotovo na sablasan
nain postae vieglasno, vieznaajno, zamreno i neprozirno. Sa tim se moram pomiriti, poslednjih
decenija su pod pitanjem i sumnjive postale vee vrednosti i dragocenosti no to je samo umetnost
prianja.
U naoj malo voljenoj uionici Kalvske latinske kole jednog prepodneva sedeli smo mi aci nad
pismenim zadatkom. To je bilo prvih dana posle dueg raspusta, tek nedavno smo bili predali nae
plave ake knjiice sa ocenama, koje su nai oevi morali potpisati, jo nismo opet ba bili
naviknuti na zarobljenitvo i dosadu, pa smo ih zato i oseali jae. Isto tako i uitelj, ovek koji ni
izdaleka jo nije imao etrdeset godina, a koji je nama od jedanaest i dvanaest godina izgledao
prastar, pre je bio potiten no ravo raspoloen, videli smo ga kako sedi na svom uzdignutom
prestolu, uta lica, pognut nad knjiicama, patnikih crta. Od kako mu je umrla mlada ena, iveo je
sam sa svojim jedinim siniem, bledim dekom visoka ela i vodnjikavo plavih oiju. Napregnut i
nesrean sedeo je u svojoj uzvienoj usamljenosti ozbiljni ovek koga su potovali, ali takoe ga se i
bojali. Kada je bio razdraen ili ljutit, neki zrak paklene jarosti mogao je probiti klasino dranje
humaniste i kanjavati lai. U sobi koja je mirisala na mastilo, deake i konu obuu bilo je tiho, tek
retko bi se oteo kakav um: udar knjige isputene na pranjavi pod od jelovih dasaka, apat potajnog
razgovora udvoje, golicavo dahtanje s mukom uzdravanog smeha koje nagoni na pogledanje okolo, a
svaki takav um je bio zapaen sa prestola i odmah utian, najee samo pogledom, opomenom lica
sa isturenom bradom ili preteim podignutim prstom, ponekad nakaljavanjem ili jednom kratkom
reju. Toga dana, hvala bogu, izmeu razreda i profesora nije vladalo ba neko olujno raspoloenje,
ali je ipak bilo one blago zategnute atmosfere, iz koje moe da nastane tota iznenaujue i po svoj
prilici neeljeno. A ja nisam bio ba siguran da li mi je bilo milije to ili najsavreniji sklad i mir.
Moda je to bilo opasno, moda je moglo neto postojati, ali, na kraju, mi deaci nismo nita tako
eljno oekivali, naroito posle jednog takvog pismenog zadatka, kao prekide i iznenaenja, pa makar

bili onakvi kao i uvek, jer dosada i pritajeni nemir bili su veliki kod deaka suvie dugo i strogo
prisiljenih da mirno sede i ute.
Vie ne znam kakav je to rad bio kojim nas je uitelj zaposlio dok se on, iza daanog zaklona svog
visokog sedita, bavio slubenim poslovima. To ni ukom sluaju nije bio grki, jer je itav razred bio
na okupu, dok smo na asovima grkog samo nas etvorica ili petorica humanista" sedeli prema
maestru. To je bila prva godina u kojoj smo uili grki, a odvajanje nas Grka ili humanista od
ostalog kolskog razreda dalo je jednu novu notu itavom kolskom ivotu. S jedne strane, nas
nekoliko Grka ili buduih svetenika, filologa i drugih akademiara ve sada smo sebe smatrali
istaknutim i donekle povlaenim u odnosu na veliku gomilu buduih tavi jaa, tkaa, trgovaca ili
pivara, to je znailo ast i polaganje prava i podstrek, jer mi smo bili elita, odreeni za neto vie
no to je zanat i zaraivanje novca, ali ta poast je imala, kao to je i pravo, i svoju sumnjivu i
opasnu stranu. Znali smo da nas u daljoj budunosti oekuju ispiti neizmerne teine i strogosti, pre
svega strani pokrajinski ispit, radi koga se svi uenici humanisti iz itave pokrajine vapske
pozivaju u tutgart na takmienje i tamo se viednevnim ispitom izreeta prava elita, ispit od ijeg
ishoda je veini kandidata zavisila itava budunost, jer veina onih koji ne bi proli kroz ta uska
vrata time bi bila takoe osuena na odricanje od nameravanih studija. I od kada sam ja sam
pripadao humanistima, uenicima koji su bili uzeti u obzir i predvieni za elitu, ve vie puta mi je,
po svoj prilici podstaknuta razgovorima s mojom starijom braom, dolazila misao da za jednog
humanistu, jednog pozvanog, ali jo ni izdaleka izabranog, mora biti vrlo tuno i gorko da skine svoju
poasnu titulu i da poslednji ili najvii razred nae kole ponovo odsedi kao obian meu mnogim
drugim obinima, srozan i ravan njima.
Nas nekoliko Grka smo, dakle, od poetka kolske godine, na tom uskom puteljku ka slavi, doli u
jedan nov, mnogo prisniji, a uz to i mnogo osetljiviji odnos prema razrednom uitelju. Jer on nam je
davao asove iz grkog, ovde je sedelo samo malo nas ne vie u razredu i u masi koja je kao celina
imala da se odupire moi uitelja bar kao kvantitet, ve pojedinano, slabi, izloeni oveku koji je
stajao prema nama i koji je posle kratkog vremena svakoga od nas mnogo tanije poznavao nego sve
ostale drugove iz razreda. On nam je u tim, esto nadahnutim i jo ee punim strane strepnje
asovima, davao najbolje od svoga znanja, nadzora i staranja, ambicije i ljubavi, ali takoe i
udljivosti, nepoverenja i osetljivosti; mi smo bili pozvani, bili smo njegove budue kolege, bili smo
malo jato obdarenih ili ambicioznijih, odreeno za neto vie, nama je vie nego itavom ostalom
razredu pripadalo njegovo predavanje i njegova briga, ali on je takoe od nas oekivao viestruko u
panji, marljivosti i elji za uenjem, a takoe viestruko u razumevanju za njega samog i njegov
zadatak. Mi humanisti ne bi trebalo da budemo svetovni uenici koji bi putali da ih uitelj u ime
boga provlai i na silu vue do najmanje propisane mere kolskog obrazovanja, ve pregalaki i
zahvalni saputnici po strmoj stazi, svesni svog poloaja koji nas odlikuje u smislu visoke obaveze.
On bi eleo humaniste koji bi mu postavili zadatak da stalno obuzdava i koi njihovo slavoljublje i
e za znanjem, uenike koji bi svaki i najmanji zalogaj duhovnog jela oekivali i uzimali sa vrelom
glau i odmah pretvarali u novu duhovnu energiju. Ja, dakle, ne znam dokle je otprilike jedan ili drugi
od mojih nekoliko sagrka bio spreman i raspoloen da odgovori tom idealu, pretpostavljam, meutim,
da sa ostalima nije bilo mnogo drugaije nego sa mnom, a oni bi dodue iz svog pripadanja
humanistima izvukli izvesno slavoljublje, isto onako kao i izvesnu staleku ugroenost, oseali bi se
kao neto bolji i vredniji i iz te oholosti bi u dobrim asovima dobijali takoe izvestan oseaj
dunosti i odgovornosti. Sve u svemu, meutim, mi smo svi ipak bili upravo aci od jedanaest do
dvanaest godina i za sada sasvim malo razliiti od nae nehumanistike brae iz razreda, pa nijedan
od nas, ponosnih Grka, kad bi ga postavili da bira izmeu slobodnog popodneva ili vanredne lekcije

grkog ne bi ni za trenutak oklevao, ve bi se ushien odluio za slobodno popodne. Da, to bismo bez
sumnje uradili pa ipak je u naim mladim duama takoe postojalo neto od onog drugog, neto od
onoga to je profesor od nas tako udno i esto tako nasrtljivo oekivao i zahtevao. to se mene tie,
ja nisam bio ni pametniji no drugi, niti zreliji od svojih godina, pa bi me i neto mnogo manje no to
je raj jednog slobodnog popodneva lako moglo odvojiti od Kohove grke gramatike i oseanja
dostojanstva humaniste a ipak sam povremeno i u izvesnim oblastima svoga bia bio takoe
hodoasnik i pripadnik kaste, i nesvesno sam se pripremao za to da postanem lan i istoriograf svih
platonskih akademija. Ponekad, pri zvuku neke grke rei ili pri slikanju grkih slova u mojoj svesci
iaranoj profesorovim mrzovoljnim ispravkama, oseao sam aroliju izvesnog duhovnog zaviaja i
pripadnosti i bez rezerve i nekih drugih prohteva bio voljan da se odazovem pozivu duha i vodstvu
majstora. I tako se u naem glupo ponositom oseanju elite kao i naoj stvarnoj uzdignutosti, u naoj
izolovanosti i u tome to smo bili izrueni nadzorniku kole, koga smo se tako esto bojali, upravo
ipak nalazio zraak prave svetlosti, nasluivanje prava pozvanosti, dah prave uzvienosti.
Istina, tog neveselog i dosadnog jutarnjeg kolskog asa, dok sam nad svojim odavno zavrenim
pismenim zadatkom oslukivao sitne, priguene umove prostorije i daleke vedre tokove spoljanjeg
sveta i slobode: lupkanje krila golubova u letu, kukurikanje petla ili fijukanje koijakog bia,
izgledalo mi je kao da neki dobri duhovi nikada nisu vladali u toj niskoj odaji. Nekakav trag
plemstva, nekakav zrak duha boravio je jedino na neto umornom i zabrinutom profesorovom licu,
koje sam kriom posmatrao sa nekakvom meavinom sauea i rave savesti, uvek spreman da
blagovremeno izbegnem njegov pogled kad bi se podigao. U stvari, ne razbijajui glavu pri tom i bez
bilo kakvih namera, bio sam predan samo gledanju, zadatku da to nelepo, ali ne neplemenito
uiteljevo lice unesem u svoju knjigu slika, i ono je takoe preko ezdeset godina otada u njoj ostalo
sauvano: tanki pramen kose nad bledim otro etvrtastim elom, pomalo uvenuli oni kapci sa
oskudnim trepavicama, uto-bledo, mravo lice sa krajnje izraajnim ustima koja su umela tako jasno
da artikuliu i tako rezignirano-podrugljivo da se smekaju i sa energinom, glatko izbrijanom
bradom. Ta slika mi je ostala urezana, jedna od mnogih, godinama i decenij ama je ona nekoriena
leala u svom arhivu bez prostora i pokazala se, kada je njen as opet jednom doao i kada je bila
pozvana, uvek kao savreno savremena i svea, kao da je pre jednog trenutka i treptaja preda mnom
jo stajala njegova praslika. A kada sam, posmatrajui oveka za katedrom, u sebe upio njegove
patnike i strastvenou proete crte i pustio da u meni postanu dugotrajna slika, ta pustona odaja
ipak nije bila tako pusta, a na izgled prazan i dosadan as ipak nije bio tako prazan i dosadan. Ve
mnogo decenija je taj uitelj pod zemljom i verovatno sam ja jedini od humanista onoga godita koji
je jo iv i koji e tek svojom smru tu sliku zauvek izbrisati. Ni sa jednim od mojih sagrka, kojima
sam onda samo kratko vreme bio drug, nije me vezivalo prijateljstvo. O jednome sam znao samo da
jo odavno vie ne ivi, o drugom da je godine 1914. u ratu izgubio ivot. O treem, jedinome koga
sam voleo i jedinome od nas koji je zaista postigao na ondanji cilj i postao teolog i svetenik,
docnije sam saznao odlomke njegove udnovate i samosvojne biografije: on, koji je dokolicu vie
voleo od svakoga rada i imao mnogo smisla za sitna ulna ivotna uivanja, kao student je od svojih
drugova bio prozvan Materija, ostao je neoenjen, kao teolog doterao je do seoske parohije, mnogo
je bio na putovanjima, u slubi je bio stalno optuivan zbog estih izostanaka, pustio da ga jo za
mladih i zdravih godina penzioniu i sa crkvenim vlastima je zbog svojih penzionih zahteva dugo bio
u sporu, poeo je da pati od dosade (jo kao deko je bio izvanredno radoznao) i protiv nje se borio
delimino putovanjima, delimino navikom da svakodnevno nekoliko sati provede u sudskim
dvoranama kao slualac, pa se, kada je video da praznina i dosada sve vie rastu, gotovo kao
ezdesetogodinjak udavio u Nekaru.

Uplaio sam se i, kao ulovljen, oborio pogled koji je poivao na uiteljevoj lobanji kada je on
podigao lice i pogledao po razredu.
Veler, uli smo kako je uzviknuo, a pozadi, u jednoj od poslednjih klupa, posluno je ustao Oto
Veler. Njegovo krupno crveno lice kao obrazina je lebdelo nad glavama ostalih. Profesor mu je dao
znak prstom da doe do katedre, podneo mu pod lice jednu malu plavu svesku i tiho mu postavio
nekoliko pitanja. Veler je odgovorio takoe apuui i oito uznemiren, meni se uinilo da malo
prevre oima, a to mu daje zabrinut i bojaljiv izgled, nata kod njega nismo bili naviknuti. On je
bio smirena priroda i bio je u koi koja nije bila osetljiva na mnoge stvari, koje bi kod drugih
izazivale bol. Uostalom, to je bilo svojstveno i nezamenljivo lice, kome je on sada dao taj zabrinuti
izraz, jedno sasvim posebno i isto tako nezaboravno lice, kao i lice mog prvog uitelja grkog. Tu je
bilo nekih mojih drugova iz razreda, od kojih nije ostalo nikakvog traga, ni od njihovih lica ni od
imena; ja sam takoe ve idue godine bio poslat u drugi grad i kolu. Lice Ota Velera mogu,
meutim, sebi jo i danas da predstavim u savrenoj jasnoi. Ono je, bar u ono vreme, bilo upadljivo
pre svega svojom krupnoom, bilo je uveano sa strane i nanie, jer su delovi ispod viline kosti bili
veoma oteeni, pa je ta oteklina umnogome pravila lice irim no to bi ono inae bilo. Seam se da
sam ga, uznemiren tom pojavom, jednom upitao ta je to upravo sa njegovim licem, i seam se
njegovog odgovora: To su lezde, zna. Ja imam lezde. Dakle, kada se te lezde zanemare,
Velerovo lice je bilo upravo ivopisno, bilo je puno i snano crveno, kosa tamna, oi dobroudne i
pokreti one jabuice vrlo lagani, a onda on je imao usta koja su, uprkos svom rumenilu, bila kao usta
neke starice. Svakako usled lezde drao je bradu malo podignutu, tako da se mogao videti ceo vrat;
to dranje je doprinelo da gornja polovina lica bude potisnuta i gotovo zaboravljena, dok je uveana
donja, uprkos mnogom mesu, izgledala dodue vegetativno i neduhovno, ali dobroudno prijatno i ne
neljubazno. Sa svojim razvuenim dijalektom i dobrodunim biem on mi je bio simpatian, meutim,
sa njim nisam bio mnogo zajedno. iveli smo u razliitim sferama: u koli, ja sam pripadao
humanistima i imao sedite blizu katedre, dok je Veler pripadao veselim neradiama, koji su sedeli
sasvim pozadi, retko su znali odgovor na uiteljeva pitanja, esto su iz depova pantalona vadili i jeli
orahe, suve kruke i slino, i svojom pasivnou, kao i neprekidnim brbljanjem i cerekanjem, neretko
su uznemiravali uitelja. Isto tako, i van kole, Oto Veler je pripadao svetu drugaijem od moga,
stanovao je izvan grada, blizu stanice, daleko od moga kraja, otac mu je bio elezniar, koga nisam
poznavao ni iz vienja.
Posle kratkog aputanja, Oto Veler je bio vraen na svoje mesto, izgledajui nezadovoljan i
potiten. Profesor je, meutim, ustao, malu tamnoplavu svesku drao je u ruci i upitno gledao po
itavom razredu. Pogled mu se zadrao na meni, priao mi je, uzeo moju svesku za pisanje, razgledao
je i upitao: Ti si zavrio svoj zadatak?" A kada sam rekao da, pozvao me je prstom da poem za
njim, priao vratima koja je na moje uenje otvorio, dao mi znak da izaem i zatvorio vrata za nama.
Ti moe da mi izvri jedan zadatak rekao je i predao mi plavu svesku. Tu je Velerova
aka knjiica, uzmi je i otii sa njom njegovim roditeljima. Tamo e rei da ja pitam da li je potpis
pod Velerovim svedodbama zaista napisan rukom njegovog oca.
Za njim sam se jo jednom uunjao u razred, uzeo kapu sa drvenog iviluka, stavio svesku u torbu i
krenuo na put.
Desilo se, dakle, udo. Usred dosadnog asa profesoru je palo na um da me poalje da se proetam
lepog, jasnog prepodneva. Bio sam obuzet iznenaenjem i sreom, nisam mogao zamisliti nita
poeljnije. U skokovima sam preao oba stepenita sa duboko ugaenim jelovim stepenicama, iz
jedne uionice uo sam kako odjekuje glas uitelja koji je diktirao, skoio kroz vrata preko ravnog
stepenika od peanika, pa sam zahvalan i srean odvrljao u lepo jutro koje je upravo jo tako

zamorno dugo i prazno sijalo. Tu napolju sve je bilo drugaije, ovde se nita nije moglo osetiti bilo
od praznine, bilo od potajne napregnutosti koja je u uionici isisavala ivot asovima i udnovato ih
razvlaila. Ovde je duvao vetar i nad kaldrmom iroke pijace preletali su hitri oblaci, jata golubova
su plaila male pse i nagonila ih na lajanje, upregnuti u seljaka kola stajali su konji, pred njima su
bile drvene jasle i oni su jeli, zanatlije su bile na poslu ili su kroz nisko postavljene prozore svojih
radionica razgovarali sa susedima. U malom izlogu gvoarske radnje jo uvek je leao grubi pitolj
sa plavom elinom cevi, valjda je kotao dve marke, i nedeljama mi je bo oi. Privlana i lepa bila
je takoe voarska radnja gospoe Has na pijaci i maleni duan sa igrakama gospodina Jenia, a
pored njega iz otvorenog prozora radionice gledalo je belobrado i sjajnocrveno lice kazandije,
takmiei se u sjaju i rumenilu sa blistavim metalom kazana po kome je udarao ekiem. Taj uvek
vedri i radoznali stari ovek retko je putao da neko proe pored njegovog prozora, a da ga ne oslovi
ili bar ne izmeni sa njim pozdrav. On je takoe i mene oslovio: Pa, je li vam kola ve svrena? i
kada sam mu ispriao da treba da izvrim nalog svoga uitelja, sa puno razumevanja me je
posavetovao: No, onda se nemoj samo suvie uriti, prepodne je jo dugako." Posluao sam njegov
savet i prilino dugo sam stajao na starom mostu. Naslonjen na ogradu gledao sam u vodu koja je tiho
tekla i posmatrao nekoliko sitnih grgea koji su sasvim duboko, pri dnu, stajali na istom mestu, kao da
spavaju i nepomini, a u stvari su neprimetno izmeu sebe menjali mesta. Usta su drali otvorena
prema dole pretraujui dno, i kada bi se povremeno ukazali ravno i neskraeni, mogao sam na
njihovim leima poznati svetlo-tamne pruge. Preko nedaleke vodojae blagim umom svetla tona
tekla je voda dalje nanie, na ostrvu su plovke u jatima pravile buku, na tom rastojanju odjekivalo je
takoe i gakanje njihove ete, blago i monotono kao rena struja iznad vodojae imalo je arolijski
zvuk venosti, u koji ovek moe utonuti i moe pustiti da ga uspava i pokrije kao um none letnje
kie ili lagano, gusto padanje snega. Stajao sam i posmatrao, stajao i oslukivao, prvi put u tom danu
bio sam za kratko vreme ponovo u onoj miloj venosti u kojoj ovek nita ne zna o vremenu.
Trglo me je izbijanje crkvenog sata. Setivi se svog zadatka, uplaio sam se da sam izgubio mnogo
vremena. I tek tada sam obratio panju i poeo da shvatam taj nalog i ono to je s njim bilo u vezi.
Dok sam, ne gubei dalje vreme, urio ka eleznikoj stanici, palo mi je na pamet nesreno Velerovo
lice, dok je aputao sa profesorom, ono prevrtanje oiju i izgled njegovih lea i njegovog hoda, dok
se lagano i kao prebijen vraao u svoju klupu.
To to neko nije u svim asovima isti, to moe imati razna lica, izraze i dranje, dakle, to nije bilo
nita novo, to se odavno znalo i to se poznavalo, na drugima kao i na sebi samom. Ali novo je bilo
to je tih razlika, tog neobinog i podozrivog smenjivanja hrabrosti i straha, radosti i jada bilo takoe
kod njega, kod dobroga Velera, sa licem sa lezdama i depovima punim stvari za jelo, kod jednoga
od onih tamo pozadi u dvema poslednjim klupama, koji su izgledali kao da nemaju nikakvih kolskih
briga, i u pogledu kole se boje samo dosade, kod jednog od onih tako ravnodunih, tako
nenaklonjenih knjigama drugova, koji su, im su bili u pitanju voe i hleb, poslovi i novac i druge
stvari odraslih, bili daleko ispred nas drugih i gotovo ve sami kao odrasli to me je, dakle,
uznemiravalo, jer sam svoje misli upravo time veoma zapoljavao.
Setio sam se jednog njegovog preciznog i lakonskog saoptenja, kojim me je jo nedavno iznenadio
i zbunio. Ili smo ka poljanetu kraj potoka, i nas dvojica smo u roju drugova izvestan komad puta
ili jedan pored drugog. Sa zamotuljkom ubrusa i gaica za kupanje stegnutim pod mikom, koraao
je pored mene na svoj oputen nain, pa odjednom zastao za trenutak, okrenuo ka meni svoje krupno
lice i rekao: Moj otac zarauje sedam maraka dnevno.
Dotle uopte nisam znao koliko ko na dan zarauje, i nisam takoe tano znao koliko je to upravo
sedam maraka, to mi je, zapravo, izgledao vrlo lep iznos, a on ga je takoe pomenuo tonom izvesnog

zadovoljstva i ponosa. Ali, poto je bacanje aduta sa bilo kakvim brojevima i veliinama meu nama
acima bila izvesna vrsta igre u toku razgovora, ako je on verovatno bio rekao istinu, tome nisam
pridavao vanost. Kao to se lopta odbija natrag, ja sam mu uzvratio svoj odgovor i saoptio mu da
moj otac dnevno zarauje dvanaest maraka. To je bila la, bilo je izmiljeno, ali me nije muilo, jer
je to bila samo retorska veba. Veler je za trenutak razmislio, a kada je rekao: Dvanaest? Pobogu, to
nije loe! po pogledu i tonu nije se moglo odrediti da li je moje obavetenje primio ozbiljno ili nije.
Nije nastojao na tome da me razoblii, pustio je neka bude tako, ja sam tvrdio neto u ta se moda
moe sumnjati, on je to prihvatio i nije naao vrednim da s* raspravlja, a time je opet bio nadmoan i
iskusan, praktiar i gotovo odrastao, a ja sam to prihvatio bez protivljenja. Bilo je to kao da je neki
dvadesetogodinjak razgovarao sa jedanaestogodinjakom. Ali, zar nismo obojica imali po jedanaest
godina?
Da, palo mi je na pamet jo jedno njegovo zrelo i precizno saoptenje, koje me je jo vie zgranulo
i zbunilo. Re je bila o jednom majstoru bravaru, ija radionica nije bila daleko od moje dedovske
kue. Taj ovek je jednoga dana, kako sam sa uasom uo da priaju susedi, oduzeo sebi ivot, to se
u gradu ve mnogo godina nije dogodilo i to ja, bar u takvoj naoj blizini, usred poznate drage
okoline mog deakog ivota, bilo neto za mene dotle potpuno nezamislivo. Prialo se da se obesio,
ali oko toga se jo prepiralo, jedan tako redak i veliki dogaaj nije se mogao odmah registrovati i
staviti u akta a da se prvo ne upozna njegova grozota i jezivost, pa je tako jadni mrtvac prvog dana
posle svoga kraja bio obavijen jednim spletom pria ena iz susedstva, sluavki, pismonoa, pa su
neka povesma iz njega takoe doprla i do mene. Drugog dana me je, meutim, naao Veler na ulici
kako bojaljivo gledam prema bravarevoj kui sa zanemelom i zatvorenom radionicom, i upitao me
da li elim da znam kako je to bravar uradio. Onda mi je ljubazno i sa ubedljivou apsolutnog znanja
dao obavetenje: Dakle, poto je bio bravar, nije hteo da uzme konopac, obesio se jednom icom.
Uzeo je icu i eksere i eki i kleta, izaao je na put ka jezercetu, gotovo ak do umskog mlina,
tamo je icu dobro privrstio izmeu dva drveta, pa je ak pretekle krajeve marljivo presekao
kletima, a onda se icom obesio. Ali kada se neko obesi, zar ne, onda se veinom obesi za vrat, onda
mu to istera jezik napolje, to izgleda gadno, i on to nije eleo. Dakle, ta je on uradio? On se nije
obesio za vrat, ve sasvim napred, kod brade, i zato mu jezik posle nije ispao napolje. Ali u licu je
ipak bio pomodreo.
A sada je ovaj Veler, koji je tako dobro znao svetske stvari, o koli se tako malo brinuo, oigledno
imao teku nevolju. Postojala je sumnja da je potpis njegovog oca pod poslednjim svedoanstvom
zaista bio pravi. I poto je Veler izgledao toliko potiten i pri povratku kroz uionicu imao tako
slomljen izraz, moglo se pretpostaviti da je ona sumnja bila tana, a ako je bilo tako, onda to nije lila
neka sumnja, ve podozrenje ili optuba da je Oto Veler, naime, sam pokuao da podraava potpis
svoga oca. Tek sada, kada sam se posle kratkog zanosa radosti i slobode ponovo probudio i ponovo
postao sposoban da mislim, poeo sam razumevati i nasluivati izmueni i kolutavi pogled svoga
druga, shvatajui da se tu odigrava neka nesrena i tuna pria, poeo sam da alim to sam ja sreni
izabranik koga su poslali da se proeta za vreme kolskog asa. Vedro prepodne sa vetrom i senkama
oblaka koje su se ganjale i veseli lepi svet kojim sam etao promenili su se, moja radost je opadala i
umesto nje ispunjavale su me misli na Velera i njegovu istoriju, same neprijatne misli koje su
izazivale alost. Ako sam i bio neznalica i dete u poreenju s Velerovim ivotnim iskustvom, ipak
sam znao, i to iz pobonih moralnih pria za zreliju omladinu, da je falsifikovanje potpisa bilo neto
sasvim ravo, neto protivzakonito, jedna od onih etapa na putu koja je prekritelja vodila u zatvor i
na veala. Pa ipak je na kolski drug Oto bio ovek koga sam voleo, dobroduan i valjan djeti koga
nisam mogao smatrati odbaenim i odreenim za veala. Dao bih ne znam ta kad bi se ispostavilo da

je potpis pravi i podozrenje zabluda. Ali, nisam li video njegovo zabrinuto zaplaeno lice, nije li
on dovoljno jasno pokazao da se plai, pa, dakle, da mu je i savest nemirna?
Ve sam se pribliavao, ponovo idui sasvim lagano, onoj kui u kojoj su stanovali samo
elezniari, kada mi je pala na pamet misao da bih mogao neto da uinim za Ota. ta ako sada,
mislio sam, uopte ne bih uao u tu kuu, ve se vratio u razred i profesoru javio da je potpis uredan?
Tek to mi je ta misao pala na pamet, osetio sam teku moru: sam sam se umeao u tu ravu istoriju, i
ako bih poao za svojom milju, bio bih ne vie sluajan vesnik i sporedna figura, ve sauesnik i
sukrivac. Iao sam sve laganije, najzad sam proao pored kue i produio polako dalje, morao sam
dobiti u vremenu, morao sam jo da porazmislim. I poto sam izgovorio kao stvarnu spasonosnu i
plemenitu la, na koju sam se ve upola bio odluio i upleo se u njene posledice, uvideo sam da to
prevazilazi moje snage. Ne iz mudrosti, ve iz straha od posledica odrekao sam se uloge pomagaa i
spasioca. Na pamet mi je pao jedan bezazleniji izlaz: mogao sam se okrenuti i javiti da kod
Velerovih u kui nije bilo nikoga. Ali gle, za tu la moja hrabrost takoe nije bila dovoljna. Profesor
bi mi, dodue, verovao, ali bi upitao zato sam se toliko dugo zadrao. Snuden i nemirne savesti
uao sam najzad u kuu, viknuo gospodina Velera, a jedna ena na gornjem spratu me je uputila, tamo
stanuje gospodin Veler, ali on je na slubi i nai u samo njegovu enu. Popeo sam se uz stepenice, to
je bila jedna gola i dosta neprijatna kua, mirisalo je na kuhinju i na nekakvu otru luinu i sapun. I
gore sam zaista naao gospou Veler; ona je dolazila iz kuhinje, urila je i kratko upitala ta elim.
Ali kada sam saoptio da me je razredni stareina poslao i da je re o Otovom svedoanstvu, ona je
obrisala ruke o kecelju i uvela me u sobu, ponudila mi stolicu i ak upitala da li mi neto moe
ponuditi, hleba i butera, ili jabuku. Ja sam, meutim, iz depa ve izvadio svesku sa svedoanstvom,
pruio je i rekao da profesor pita da li je potpis zaista potpis Otovog oca. Ona nije odmah razumela,
morao sam ponoviti, ona je napregnuto sluala i gledala u otvorenu svesku. U dokolici sam je mogao
posmatrati, jer je ona dugo vremena sedela nepomina i ukoeno gledala u svesku ne progovarajui
ni rei. Tako sam je posmatrao i naao da je sin vrlo slian njoj, samo nije bilo lezda. Ona je bila
svea i crvena u licu, ali dok je tako sedela, ne govorei nita i drei knjiicu u rukama, video sam
kako to lice postaje sasvim polako mlitavo i umorno, svenulo i ostarilo, to je trajalo minutima, a kada
je najzad pustila da joj ta stvar padne u krilo i ponovo me pogledala ili htela pogledati, iz oba iroko
otvorena oka tiho i neprekidno su joj tekle krupne suze. Dok je jo drala svesku u rukama i izgledala
kao da je prouava, pred njom su, inilo mi se, iskrsavale i u alosnom i stranom nizu prolazile pred
njenim pogledom, ba one predstave koje su mene takoe pritiskivale, predstave o putu prekritelja u
zlo i pred sud, u zatvor i na veala.
Duboko potiten sedeo sam prema njoj, koja je za moj deji pogled bila stara ena, video sam suze
kako teku niz njene crvene obraze i ekao da li e neto rei. Bilo je tako teko podnositi to dugo
utanje. Ali ona nita nije kazala. Sedela je i plakala, a kada sam ja, poto to vie nisam mogao
izdrati, najzad sam prekinuo utanje i jo jednom upitao da li je gospodin Veler sam napisao svoje
ime u svesku, ona je nainila jo zabrinutije i tunije lice i vie puta zavrtela glavom. Listao sam, ona
se takoe digla, a kada sam joj pruio ruku, ona je prihvatila i neko vreme drala u svojim snanim,
toplim rukama. Tada je uzela nesrenu plavu svesku, obrisala sa nje nekoliko suza, otila do jedne
krinje, izvukla iz nje jednu novinu, pocepala je na dva komada, jedan vratila u krinju a od drugog je
napravila ist omot oko sveske koju se nisam usudio ponovo da sklonim u dep od kaputa, ve sam je
marljivo poneo u ruci.
Vratio sam se, a uz put nisam video ni vodojau, ni ribe, ni izlog, ni kazandiju, podneo sam
izvetaj, bio sam upravo razoaran time to nisam bio prekoren zbog dugog ostajanja, jer to bi bilo
prirodno, a meni bi znailo neku vrstu utehe, onako kao da sam delimino i ja malo bio kanjen, i

potrudio sam se svojski da tu istoriju to pre zaboravim.

Nikada nisam saznao da li je i kako je moj kolski drug bio kanjen, nas dvojica nismo o toj stvari
nikada ni rei progovorili, a kada bih ponekad na ulici izdaleka primetio njegovu majku, nijedan
zaobilazni put nije mi bio suvie dalek da izbegnem susret.
1948.

HODOAE

Posveeno prijatelju Hansu C. Bodmeru i njegovoj eni Elzi

1.
Bilo mi je sueno da doivim neto veliko. Imao sam sreu da pripadam Savezu i da mogu da
budem jedan od uesnika onog jedinstvenog putovanja, ije je udo u ono vreme zasjalo kao meteor,
a koje je potom palo u zaborav i ak postalo ozloglaeno, pa sam odluio da se usudim na pokuaj
kratkog opisa tog neuvenog putovanja: putovanja na kakvo se ljudi od dana Hiona i Besnog Rolanda
pa do naeg udnovatog vremena vie nisu odluivali: tmurnog, oajnog, pa ipak tako plodnog
vremena posle velikog rata. to se tie tekoa pokuaja, verujem da se ne podaj em nikakvoj
zabludi. One su vrlo velike i nisu samo subjektivne prirode, mada bi i one bile znatne. Jer ne samo da
ja iz vremena putovanja danas vie nemam nikakvo seanje o pojedinostima, nikakve uspomene,
nikakve dokumente, nikakve dnevnike ne. Meni je u tekim godinama nesrea, bolesti i iskuenja
koje su od tada protekle nestao veliki deo seanja. Usled udarca sudbine i stalno novih
obeshrabrenja, samo moje pamenje, kao i moje poverenje u ono ranije tako vemo pamenje, postalo
je stidno slabo. Meutim, ne uzimajui u obzir te isto line nedae, meni su delimino ruke vezane
takoe mojim nekadanjim zavetom Savezu. Jer taj zavet doputa mi, dodue, neogranieno
saoptavanje mojih linih doivljaja, ali zabranjuje svako otkrivanje same tajne Saveza. Pa iako ve
od pre mnogo godina i dana izgleda da Savez nema nikakve vidne dokaze egzistencije, niti sam ja
ponovo video nekog lana Saveza, ipak me nikakvo iskuenje i nikakva pretnja na ovome svetu ne bi
mogla navesti da prekrim zavet. Naprotiv, i kada bih danas ili sutra bio izveden pred preki sud ili
stavljen pred izbor da budem ubijen ili da odam tajnu Saveza, o, sa kakvom bih vatrenom radou
smru zapeatio svoj zavet Savezu!
Na ovom mestu uzgred da napomenemo: od kada je izala knjiga grofa Kajzerlinga, vie puta su se
pojavljivale knjige iji su pisci delimino nesvesno, ali delimino takoe namerno izazivali utisak
kao da su oni braa Saveza i kao da su uestvovali u tom hodoau. ak i pustolovni izvetaji s
putovanja Osendovskog ponekad su padali pod tu asnu sumnju. Ali svi oni nisu imali ni najmanje
veze sa Savezom i sa naim hodoaem, ili bar u najboljem sluaju ne vie no propovednici sitnih
pijetistikih sekti sa Spasiteljem, apostolima i Svetim duhom na iju se posebnu milost i lanstvo oni
pozivaju. Neka je grof Kajzerling zaista udobno brodom obiao svet i neka je Osendovski zaista
uzdu i popreko proao zemlje koje opisuje, njihova putovanja ipak nisu predstavljala nikakva uda i
nisu otkrila nove predele, dok su neke etape naeg hodoaa, odricanjem od svih banalnih pomonih
sredstava modernih masovnih putovanja, eleznica, brodova, telegrafa, automobila, aviona i tako
dalje, zaista zale u herojstvo i maiju. U ono vreme, odmah posle svetskog rata, a osobito po
miljenju pobedenih naroda, vladalo je izvanredno stanje nestvarnosti, spremnosti za nadstvarno,
iako su samo na sasvim malo taaka bile probijene granice i uinjeni prodori u carstvo budue
psihokratije. Nae tadanje putovanje u Famagustu kroz Meseevo more, pod vodstvom Alberta
Velikog ili na primer otkrie Ostrva leptira, dvanaest linija iza Cipanga, ili uzviena sveanost
Saveza na Ridigerovom grobu to su dela i doivljaji kakvi su ljudima naeg doba i krajeva bili
prueni samo tog jedinog puta.
Ve ovde, oigledno, nailazim na jednu od najveih smetnji za svoj izvetaj. Bilo bi relativno lako
da se itaocu uini pristupanom ravan na kojoj su se naa dela izvravala, duevni sloj doivljaja
kome su ona pripadala, kad bi bilo doputeno da se on uvede u sr tajne Saveza. Ali ovako e mu

mnoge stvari, a moda i sve, izgledati neverovatno i neshvatljivo. Stalno se mora biti spreman samo
na paradoksalno, uvek se iznova mora preduzimati ono to je po sebi nemogue. Ja mislim, isto kao
Sidarta, na mudri prijatelj sa Istoka, koji je jednom rekao: Rei ne ine dobra tajnome smislu, uvek
je sve odmah malo drugaije, malo falsifikovano, malo budalasto da, a to je takoe dobro.
Saglasan sam takoe sa tim da ono to je jednom oveku blago i mudrost, drugome uvek zvui kao
ludost. Isto tako su, ve pre mnogo vekova, lanovi i pisci istorije naeg Saveza tu tekou
poznavali i hrabro se nosili sa njom. Jedan od njih, jedan od najveih, u besmrtnom stihu ovako se o
tome izrazio:
Ko daleko putuje esto e stvari videti,
Vrlo daleko od onoga to istinom je drao.
Ako to onda u milom zaviaju pria svom,
esto kao laov nagren bie on Jer mu okoreli narod verovati nee,
Ako ne vidi i jasno i prosto oseti,
Neznanje, zamisliti mogu to,
Malo vere mojoj poklonie pesmi.
To neznanje uinilo je da se danas u javnosti nae putovanje, koje je nekada hiljade ljudi
uzbuivalo do ekstaze, ne samo zaboravi, ve da se seanje na njega prevue pravim tabuom. Pa,
istorija je bogata primerima sline vrste. itava svetska istorija mi esto izgleda kao nita drugo do
knjiga sa slikama u kojoj se ogleda najea i najzaslepljenija enja ljudi: enja za zaboravom. Ne
brie li tu svaka generacija sredstvima zabrane, zatakavanja, poruge, upravo ono to je prethodnoj
generaciji bilo najvanije? Nismo li mi to upravo tek doiveli, da su jedan strahovit, dugogodinji
jeziv rat itavi narodi mnogo godina bili zaboravili, osporili, potisnuli i zbrisali, a da ti narodi sada,
poto su se malo odmorili, uz pomo napregnutih ratnih romana trae da se opet sete onoga to su pre
izvesnog broja godina sami priredili i pretrpeli? Tako e takoe za dela i patnje naeg Saveza, koji
su danas zaboravljeni ili slue svetu za podsmeh, doi dan ponovnog otkria, pa moje zabeleke treba
neto da doprinesu tome.
Osobenost hodoaa bila je, izmeu ostalog, i u tome, to je Savez tim putovanjem teio sasvim
odreenim, visokim ciljevima (oni spadaju u oblast tajne, ne mogu se, dakle, saoptavati), ali je
svaki pojedini uesnik mogao imati svoje privatne ciljeve, ak ih je morao imati, jer nije bio
poveden niko koga nisu gonili kakvi privatni ciljevi. Zato je svaki od nas, dok je izgledao da slui
zajednikim idealima i ciljevima i da se bori pod zajednikom zastavom, poneo u srcu kao
najprisniju snagu i poslednju utehu svoj sopstveni, ludi detinji san. to se, pak, tie mog cilja puta, o
kome sam pred prijem u Savez bio ispitan od strane Visoke stolice, on je bio jednostavan, dok su
neka druga braa Saveza bila postavila ciljeve koje sam ja, dodue, cenio, ali nisam bio u stanju
potpuno da shvatim. Jedan je, na primer, bio traga za blagom i na umu nije imao nita drugo do da
zadobije veliko bogatstvo, koje je nazivao Tao. Drugi je, meutim, bio uvrteo u glavu da hoe da
uhvati neku zmiju kojoj je pripisivao arobnjake sile i koju je nazivao Kundalini. Moj sopstveni
putni i ivotni cilj, koji je preda mnom ve od kasnijih deakih godina lebdeo u snovima, bio je,
naprotiv, ovaj: da vidim Tepu princezu Fatme i da po mogustvu zadobijem njenu ljubav. U ono
vreme, kada sam imao sreu da pristupim Savezu, naime neposredno po svretku velikog rata, naa
zemlja je bila puna spasitelja, proroka i akih druina, slutnji o smaku sveta ili nada u osvit nekog
Treeg Rajha. Potresen ratom, oajan usled bede i gladi, duboko razoaran, po svemu sudei,
beskorisnou svih podnetih rtava u krvi i imanju, na narod je tada bio sklon raznim matarijama,

ali takoe i nekim pravim uzdizanjima due, postojale su bahanatske plesne zajednice i baptistike
borbene grupe, postojalo je tota to je ukazivalo na zagrobni ivot i na udo. U to vreme je bila
rasprostranjena sklonost ka indijskim, staropersijskim i drugim istonjakim tajnama i kultovima, pa
je sve to dovelo do toga da je na Savez, prastari, veini izgledao kao izdanak mnogog brzo
nabujalog plodnog rastinja, delimino zaboravljen, delimino prezren i na loem glasu. To se ne
moe odnositi na njegove sledbenike meu mlaim ljudima.
Sa kakvim se zadovoljstvom seam asa kada sam se,, po isteku svoje iskuenike godine,
predstavio Visokoj stolici, kada me je govornik posvetio u plan hodoaa i kada sam telo i ivot
stavio na raspolaganje tom planu, a potom prijateljski bio upitan, ta je to to ja oekujem od tog
putovanja u carstvo bajki! Istina pocrvenevi, ali iskreno i bez kolebanja, ja sam pred viima
ispovedio elju srca svoga da mogu svojim oima da vidim princezu Fatme. A govornik, tumaei
dranje skrivenih, dobroduno mi je stavio ruku na razdeljak, blagoslovio me i izgovorio formulu
koja je potvrivala moj prijem u bratstvo Saveza. Anima pia" oslovio me i opomenuo me na vernost
veri, na junatvo u opasnosti, na bratsku ljubav. Dobro pripremljen za vreme godine iskuenitva
poloio sam zakletvu, zakletvom se odrekao sveta i njegovog krivoverja i na prst stavio prsten
Saveza na kome su bile ispisane rei iz jednog od najlepih poglavlja istorije naeg Saveza:
Na zemlji i u vazduhu, u vodi i vatri,
Duhovi su njemu potinjeni;
Njegov izgled plai i obuzda najsurovija udovita,
ak mu se i antihrist drhtei pribliliti mora...
i tako dalje.
Na moju radost, odmah prilikom prijema palo mi je u deo takoe jedno od prosvetljenja, kakva su
nama iskuenicima bila stavljena u izgled. Naime, tek to sam se sledei uputstva viih, prikljuio
jednoj od desetina, koje su se kretale svuda po zemlji, da bi se spojile sa povorkom,
Saveza, odmah mi je postala potpuno jasna jedna od tajni naeg pohoda. Saznao sam: bio sam
prikljuen jednom hadiluku na Istok, po svemu sudei odreenom, jedinstvenom hadiluku ali u
stvari, u viem i pravom smislu taj pohod na Istok nije bio samo moj, niti samo tadanji, nego je taj
pohod vernika i onih koji su se predavali strujao ka Istoku, ka zaviaju svetlosti, neprestano i veno,
on je kroz sve vekove jednako tekao u susret svetlosti i udu i svaki od nas brae, svaka naa grupa,
itava naa vojska i njen veliki vojni pohod bili su samo jedan talas u venom strujanju dua, u
venoj tenji duhova ka Istoku, prema zaviaju. To saznanje me je proelo kao kakav zrak i
istovremeno probudilo u mom srce jednu re koju sam nauio za vreme iskuenitva i koja mi se
stalno udno dopadala, a da je ipak nisam u stvari bio razumeo, re pesnika Novalisa: Kud gredimo
to? Uvek kui.
U meuvremenu je naa grupa krenula na puteestvije, uskoro smo se nali zajedno sa drugim
grupama, a oseanje jednodunosti i zajednikog cilja sve vie i vie nas je ispunjavalo i usreavalo.
Saobrazno propisima, iveli smo kao hadije i nismo se koristili ni jednim od onih ureaja koji
potiu od sveta zaslepljenog novcem, brojkama i vremenom i ivot liavaju njegove sadrine. Tu su,
pre svega, spadale maine, kao to je eleznica, satovi i slino. Jedno od naih jednoduno
potovanih naela nareivalo nam je da potraimo i odamo potu svim mestima i uspomenama koji su
bili u vezi sa prastarom istorijom naeg Saveza i njegovom verom. Sva sveta mesta i spomenici,
bogomolje, groblja dostojna potovanja, bilo gde da su se nalazili na putu, posetili smo i slavili,
crkvice i oltare ukraavali cveem, ruevine slavili pesmama ili nemim posmatranjem, a mrtvih smo

se spominjali muzikom i molitvama. Neretko da su nam se nevernici pri tom rugali i ometali nas, ali
se takoe dovoljno esto deavalo da su nas svetenici blagosiljali i pozivali u posetu, da su nam se
deca s oduevljenjem pridruivala, uila nae pesme, sa suzama posmatrala kad smo odlazili, da nam
je neki star ovek pokazao zaboravljene spomenike prolosti ili nas upoznavao sa kakvom priom
svoga kraja, a je omladina ila sa nama jedan deo puta i prieljkivala da bude primljena u Savez.
Njoj je bio dat savet i saoptena su joj poetna pravila i vebe iskuenika. Dogaala su se prva uda,
delimino nama na oigled, delimino su izvetaji i legende o njima odjednom bili tu. Jednog dana, ja
sam bio jo sasvim novajlija, kao iznebuha svako je govorio o tome da je u atoru naih voa u poseti
din Agramant i da je hteo da nagovori voe da pou putem preko Afrike, da bi tamo oslobodili iz
mavarskog ropstva nekolicinu brae Saveza. Drugi put bio je vien smeurani oveuljak, uteitelj,
pa smo pretpostavljali da e se nae puteestvije upraviti prema Plavom loncu. Meutim, prva udna
pojava koju sam video svojim sopstvenim oima, bila je ova: kod jedne oronule crkvice u Oberant
pajhendorfu odrali smo molitvu i otpoinuli. Na jedinom zidu crkvice koji je bio neoteen bio je
naslikan dinovski Sveti Hristifor, na njegovom ramenu sedelo je vremenom poluizbrisano Dete
Spasitelj. Voe, kao to su to ponekad inile, jednostavno nisu pole putem koji je trebalo da nas
odvede dalje, ve su nas sve pozvale da kaemo svoje miljenje o tome, jer je crkvica leala na
trostrukoj raskrsnici, pa smo mi imali da biramo. Samo malo nas izrazilo je neku elju ili predlog,
dok je jedan pokazao nalevo i uporno nas pozivao da se opredelimo za taj put. Mi smo na to zautali i
oekivali smo odluku voa, a tada je Sveti Hristifor na zidu podigao svoju ruku sa dugakim grubim
tapom i pokazao tamo, nalevo, kuda je stremio na brat. Mi smo svi to videli, utei, voe su se
utei okrenule nalevo i pole tim putem, a mi smo ih sledili sa najdubljom radou.
Nije proteklo mnogo vremena kako smo bili u vapskoj, kad se poela primeivati neka sila na
koju nismo mislili, iji smo uticaj due vremena oseali, a da nismo znali da li je ta sila prijateljska
ili neprijateljska. To je bila sila uvara krune, koji u toj zemlji od starina uvaju uspomenu i
nasledstvo Hoentaufena. Ne znam da li su nae voe bile u to vie upuene. Znam samo da su nam s
one strane vie puta dolazila bodrenja i opomene, kao na onom breuljku na putu ka Bopfingenu gde
nas je presreo jedan sedi oklopnik, sklopljenih oiju zavrteo sedom glavom i odmah ponovo nestao
bez traga. Nae voe su prihvatile opomenu, smesta smo se okrenuli i nismo videli Bopfingen.
Naprotiv, u blizini Uraha desilo se da se, kao iz zemlje ponikao, usred atora voa pojavio izaslanik
uvara krune i hteo obeanjima i pretnjama da navede voe da na pohod stave u slubu taufena,
naime, da se pripreme za osvajanje Sicilije. Kada su voe odluno odbile da to slede, on kao da je
izgovorio strahovitu kletvu protiv Saveza i nae povorke. Ja ovde samo izvetavam ta se meu nama
o tome aputalo. Same voe o tome nisu kazale ni rei. Izgleda, meutim, moguno da su nai
kolebljivi odnosi sa uvarima krune bili razlog to je na Savez izvesno vreme izbio na nezasluen
glas da radi na ponovnom uspostavljanju monarhije.
Jedanput sam takoe doiveo da je jedan od mojih drugova bio skruen, da je svoj zavet pogazio i
ponovo pao u neveru. To je bio mladi koga sam mnogo voleo. Lini razlog zbog koga je on krenuo
na Istok bila je njegova elja da vidi koveg proroka Muhameda. Bio je uo priu da koveg,
zaaran, slobodno lebdi u vazduhu. U jednom od onih vapskih ili alemanskih gradia u kojima smo
se zadrali nekoliko dana, jer je neko protivljenje Saturna i Meseca zaustavilo na dalji hod, taj
nesrenik, koji je ve od pre kratkog vremena izgledao tuan i neslobodan, susreo je jednog svog
biveg uitelja kome je od svog akog doba ostao privren. Tom uitelju je polo za rukom da
mladia navede da nau stvar ponovo vidi u onakvoj svetlosti u kakvoj se ona javlja nevernicima. Iz
jedne posete tome uitelju jadni ovek se vratio u na logor strahovito uzbuen i nagrena lica,
razvikao se pred atorom voa, a kada je govornik izaao napolje, ljutito ga je grdio: sit je toga da

uestvuje u tom pohodu luaka, koji nas nikad nee odvesti na Istok, sit je toga da zbog glupih
astrolokih sumnji danima prekidaju putovanje, sit je dokolienja, detinjastih skretanja, praznika
cvea, pravljenja vanim sa izvoenjem maije, zbirke ivota i pesama svega toga je isuvie sit,
baca voama pred noge svoj prsten i oprata se da bi se proverenom eleznicom vratio u svoj zaviaj
i na svoj koristan posao. To je bio ruan i alostan trenutak, srce nam se steglo od srama i u isto
vreme od sauea prema zaslepljenom. Govornik ga je ljubazno sasluao, sa osmejkom se sagnuo ka
baenom prstenu i glasom, ija mirnoa je morala da postidi goropadnika, rekao: Ti si se oprostio
od nas i vratie se eleznici, razumu i korisnom radu. Oprostio si se od Saveza, oprostio od pohoda
na Istok, oprostio od maije, od praznika cvea, od poezije.
Isto tako i od obaveze utanja? vatreno je uzviknuo otpadnik.
Isto tako i od obaveze utanja dao je odgovor govornik. Podseti se: ti si se zakleo da
pred nevernicima uti o tajni Saveza. Kako si, kao to vidimo, tajnu zaboravio, nee je nikome
moi saoptiti.
Ja sam neto zaboravio? Nisam nita zaboravio! uzviknuo je mladi, ali je postao nesiguran,
a kada mu je govornik okrenuo lea i kada se povukao u ator, on je naglo otrao.
Bilo nam ga je ao, ali oni dani su bili toliko prepuni doivljaja da sam ga udnovato brzo
zaboravio. Ali posle izvesnog vremena, kada niko od nas nije vie na njega mislio, dogodilo se da
smo u vie sela i gradova kroz koje smo prolazili uli kako stanovnici priaju ba o tom mladiu. Tu
je bio neki mlad ovek (i oni su ga tano opisivali i pominjali njegovo ime), koji nas svuda trai. On
je prvo priao da pripada nama i da je, poto je zaostao u maru, zalutao, a onda je poinjao da plae
i da pria da nas je izneverio i pobegao, ali da sada vidi da vie van Saveza ne moe da ivi, da hoe
i mora da nas pronae da bi pao pred noge voama i izmolio oprotaj. Na ovom i na onom mestu
stalno su nam priali tu priu; gde god smo stigli, jadnik je ve bio tu. Upitali smo govornika ta on
misli o tome i ta od toga moe da bude. Ne verujem da e nas on nai, rekao je govornik kratko. I
on nas nije naao, mi ga nikada vie nismo videli.
Jednom prilikom, kada me je jedan od voa pozvao na poverljiv razgovor, skupio sam hrabrosti i
upitao ga kako stoji stvar sa tim odbeglim bratom. On se kaje i traga za nama, rekao sam, pa mu se
mora pomoi da svoju greku ispravi, on e izvesno ubudue biti najverniji brat Saveza. Voa je
rekao: Biemo radosni ako nas nae. Mi mu ne moemo u tome pomoi. On je stvorio sebi tekoe
da ponovo pronae veru, on nas, bojim se, nee videti i prepoznati, pa i ako bismo mi proli ba
pored njega. On je postao slep. Samo pokajanje ne pomae nita, milost se ne moe zadobiti
kajanjem, ona se uopte ne moe iskupiti. Mnogima se ve slino desilo, mnogi veliki i slavni ljudi
imali su istu sudbinu kao i ovaj mladi. Jedanput u mladosti im je zasijala svetlost, jedanput su mogli
da vide i sledili su zvezdu, ali su naili razum i poruga sveta, naila je malodunost, naili su prividni
neuspesi, naiao je zamor i razoaranje, pa su se oni tako ponovo izgubili, ponovo su postali slepi.
Poneki su celog ivota stalno i uvek ponovo tragali za nama, ali nas vie nisu mogli nai, pa su onda u
svetu propovedali da je na Savez samo lepa bajka i da ovek ne sme da dopusti da ga ona zavede.
Drugi su postali estoki neprijatelji, pa su Savezu priinjavali svakojaku pakost i tetu, koju su samo
mogli.
To su uvek bili divno sveani dani kad smo se na naem pohodu sastajali sa drugim delovima
vojske Saveza; tada bismo ponekad obrazovali vojni logor od stotina, pa i od hiljada. Pohod, naime,
nije tekao po utvrenom redu, tako da bi se uesnici u vie ili manje zatvorenim dvojnim redovima
kretali svi u istom pravcu. Naprotiv, bezbrojne grupe su istovremeno bile na putu, svaka sledei
svoje voe i svoje zvezde, svaka stalno spremna da se pretopi u jednu veu jedinicu i da neko vreme
njoj pripada, ali ne manje spremna da uvek sama za sebe ponovo krene. Poneko je sasvim sam iao

svojim putem, a ja sam takoe ponekada marirao sam kada bi me bilo kakav znak ili poziv mamio na
sopstvene puteve.
Seam se jedne odabrane male grupe s kojom smo nekoliko dana zajedno marirali i logorovali; ta
grupa se prihvatila da u Africi zarobljenu brau Saveza i princezu Izabelu oslobodi iz ruku Mavara.
O njima se govorilo da imaju Hionov rog, a meu njima su bili moj prijatelj pesnik Lauer, slikar
Klingsor i slikar Paul Kle. Oni nisu govorili ni o emu drugom osim o Africi, i zarobljenoj princezi,
a njihovo Sveto pismo bila je knjiga o delima Don Kihota, u iju slavu su nameravali da krenu putem
preko panije.
Uvek je bilo lepo kad bismo se sreli sa nekom takvom prijateljskom grupom, kad smo
prisustvovali njihovim sveanostima i molitvama, kada smo njih pozivali na nae, kad bismo uli o
njihovim delima i planovima, kad bismo ih pri oprotaju blagosiljali i znali da oni idu svojim putem
kao to mi idemo naim, da svaki od njih ima svoj san, svoju elju, svoju tajnu igru u dui, a ipak su
svi ili zajedno u velikoj reci i svi bili jedno, a u dui nosili isto strahopotovanje, istu veru i svi se
istome zavetovali! Naao sam Jupa, maioniara, koji je nameravao da sreu svoga ivota uzabere u
Kamiru, naao sam Kolofina, arobnjaka dima, kako citira svoje omiljeno mesto iz pustolovnog
Simplicisimusa, naao sam Luja Groznog iji je san bio da u Svetoj zemlji zasadi maslinjak i da dri
robove, on je iao ruku pod ruku sa Anselmom koji je poao da trai plavi irisov cvet svoga
detinjstva. Naao sam i voleo Ninon, poznatu pod imenom Strankinja, njen pogled je bio taman pod
crnom kosom, bila je ljubomorna na Fatme, princezu mojih snova, a verovatno je ipak ona sama bila
Fatme, a da to nije znala. Ovako kao to smo mi poli, nekada su ile hadije, carevi i krstaki
vitezovi da oslobode grob Spasitelja ili da prouavaju arapske maije, tim putem su ili na hadiluk
panski vitezovi i nemaki naunici, irski kalueri i francuski pesnici.
Meni, koji sam po zanimanju upravo bio svira na violini i ita bajki, bila je dunost da se u
naoj grupi staram o muzici, i tada sam saznao kako veliko vreme podie malog pojedinca i jaa
njegove sile. Ja sam ne samo svirao na violini i vodio nae horove, ve sam takoe sakupljao stare
pesme i korale, pisao estoglasne i osmoglasne motete i madrigale i uvebavao. Ali, neu o tome da
govorim.
Mnogi meu mojim drugovima i pretpostavljenima postali su mi vrlo dragi. Ali gotovo da nijedan
moje seanje nije toliko zaokupljao kao Leo, koji je u ono vreme upadljivo malo skretao panju na
sebe. Leo je bio jedan od naih slugu (koji su prirodno bili dobrovoljci kao i mi), pomagao je pri
noenju stvari i esto bio dodeljen da slui lino govorniku. Taj neupadljivi ovek imao je u sebi
neeg tako dopadljivog, nenametljivo pridobijajueg, da smo ga svi voleli. Veselo je radio svoj
posao, veinom je pevao ili zvidukao, nikada se nije mogao videti osim kada je bio potreban,
idealan sluga. Osim toga, sve ivotinje su mu bile naklonjene, gotovo uvek smo imali nekog psa koji
je sa nama polazio zbog Lea; umeo je da pripitomi ptice i da leptire privue k sebi. Ono to ga je
vuklo na Istok bila je njegova elja da po solomonskom kljuu naui da razume govor ptica. Pored
nekih linosti naeg Saveza, koje su, i pored svoje vrednosti i vernosti Savezu, ipak moda imale u
sebi neeg visokoparnog, neeg naroitog, sveanog ili fantastinog, taj sluga Leo delovao je tako
jednostavno i prirodno, zdravo i ljubazno skromno sa svojim rumenim obrazima. Ono to mi priu
osobito oteava, to je velika raznovrsnost pojedinih slika u mom seanju. Rekao sam ve da smo as
marirali kao malena grupa, as smo obrazovali opor ili vojsku, povremeno sam, meutim,
zaostajao samo sa jednim jedinim drugom ili pak sasvim sam, u bilo kom kraju, bez atora, bez voa,
bez govornika.
Prianje je oteano jo i time to mi nismo prolazili samo kroz prostore, ve u istoj meri i kroz
vremena. Ili smo na Istok, ali isto tako smo odlazili i u srednji vek ili u zlatno doba, krstarili smo

Italijom ili vajcarskom, ali smo takoe ponekad konaili u desetom veku i stanovali kod patrijarha
ili kod vila. U vremenima kada sam ostajao sam esto sam ponovo nailazio na krajeve i ljude iz svoje
sopstvene prolosti, lutao sa svojom bivom verenicom po ivicama ume gornje Rajne, sa drugovima
iz mladosti pijanio u Tibingenu, Bazelu ili Firenci, ili sam bivao deko i sa kolskim drugovima
iao na izlete da hvatamo leptire ili da vrebamo vidru, ili se moje drutvo sastojalo od omiljenih
linosti mojih knjiga, kraj mene su jahali Almansor i Parsifal, Vitiko ili Zlatousti, ili Sano Pansa ili
smo bili u poseti kod Barmenkida. Onda bih se u nekoj dolini opet prikljuio naoj grupi, sluao
pesme Saveza i logorovao naspram voinog atora. Tako mi je uskoro postalo jasno da je moj put u
detinjstvo ili moje jahanje sa Sanom nuno spadalo u to putovanje; jer nama cilj nije bio samo Istok,
ili bolje: na Istok nije bio samo jedna zemlja ili neto geografsko, nego je on bio zaviaj i mladost
due, on je bio svuda i nigde, bio je sjedinjavanje u jedno svih vremena. Meutim, toga sam za
trenutak bivao samo ponekad svestan, i u tome se upravo sastojala velika srea koju sam tada oseao.
Jer kasnije, im bi mi srea ponovo iezla, te veze sam jasno uviao, a da ipak od toga nisam imao
ni najmanje koristi ili utehe. Kada izgubimo neto dragoceno i nenadoknadivo, onda imamo oseanje
da smo se probudili iz nekog sna. U mom sluaju, ovo oseanje je bilo zaista nepogreivo. Jer moja
srea se stvarno sastojala od iste tajne od koje i srea snova, ona se sastojala od slobode da sve to
se ikako moe zamisliti doivim istovremeno, da igrajui se zamenjujem spoljanje i unutranje, da
vreme i prostor pomeramo kao kulise. Kao to smo mi, braa Saveza, bez automobila ili broda
proputovali svet, kao to smo svet potresen ratom umirili svojom verom i nainili rajem, tako smo
prolo, budue, izmiljeno, stvaralaki dozivali u sadanji trenutak.
I stalno smo, u vapskoj, na Bodenskom jezeru, u vajcarskoj i drugde sretali ljude koji su nas
razumevali i koji su nam ak, na svoj nain, bili zahvalni to postojimo i mi i na Savez, i nae
hodoae na Istok. Mi smo, usred cirikih tramvaja i zgrada banaka, naili na Nojev koveg oko
koga je straarilo vie starih pasa, istog imena, i kroz dubine jednog trezvenog vremena hrabro nas je
vodio Hans C, izdanak Nojevih potomaka, prijatelj umetnosti. Bili smo u Vinterturu, jedan sprat
ispod teklinovog arobnjakog kabineta, posetili smo kineski hram, gde su pod bronzanom Majom
goreli miriljavi prutii, dok je uz drhtav ton gonga u hramu crni kralj neno duvao u frulu. A u
podnoju Sunevog brega naili smo na Suon Mali, koloniju sijamskog kralja, gde smo meu
kamenim i bronzanim Budama, kao zahvalni gosti, prineli svoje rtve u piu i puenju.
Jedan od najlepih doivljaja bila je sveanost Saveza u Bremovom vrtu, i ba tu je oko nas bio
zatvoren magini krug. Doekali su nas gospodari zamka, Maks i Tili. Sluali smo Otmara kako u
visokoj dvorani svira na klaviru Mocarta, nali smo park nastanjen papagajima i drugim ivotinjama
koje su govorile, na vodoskoku smo sluali vilu Armidu kako peva, a teka glava tumaa zvezda
Longusa sa lepravim kovrdama klanjala se kraj dragog lica Hajnriha od Ofterdingena. U vrtu su
kriali pauni, a Luj je na panskom razgovarao sa Makom u izmama, dok se Hans Rezom, potresen
svojim posmatranjem igre ivotnih maski, zavetovao da e ii na poklonjenje grobu Karla Velikog.
Bilo je to trijumfalno vreme naeg putovanja: kao arobni val sve smo spirali pred sobom, uroenici
su se na kolenima klanjali lepoti, gospodar zamka je izdeklamovao jednu pesmu koja je govorila o
naim nedavnim delima, vrsto zbijene oko zidina zamka umske ivotinje su sluale, a u reci su se u
sveanim jatima kretale i svetlucale ribe i bile posluene pecivom i vinom.
Ba ti najbolji doivljaji mogu se ispriati zaista samo onome koji je bio dirnut njihovim duhom;
oni u mojoj predstavi odzvanjaju oskudno i moda ludo; ali svako ko je doiveo i proslavio dane
Bremovog vrta, potvrdie mi svaku pojedinost i moda dodati stotinu lepih. Ostae mi u venom
seanju kako su pri meseevom izlasku u visokom drveu svetlucali repovi paunova, dok su na
senovitoj obali meu stenama slatko i srebrnasto sjale vile koje su izranjavale iz vode, a pod

kestenom kod fontane stajao usamljeni, mravi Don Kihot i uvao prvu nonu strau, dok su poslednje
svetle lopte vatrometa nad kulom zamka tako blago tonule u no obasjanu meseinom, a moj kolega
Pablo, ovenan ruama, pred devojkama svirao u persijsku frulu. O, ko bi od nas pomislio da e se
arobni krug tako brzo razbiti i da emo se gotovo svi mi i ja takoe, takoe ja! ponovo
izgubiti u nemim pustinjama igosane stvarnosti, kao to se inovnici i duanska posluga posle neke
gozbe ili nedeljnog izleta otrenjeni ponovo zgure nad svakidanjim poslovima!
Niko od nas onih dana nije bio sposoban za takve misli. U moju spavau sobu u kuli zamka
Bremovog vrta ulazio je miris jorgovana, kroz drvee sam uo kako reka ubori. U dubokoj noi sam
izaao kroz prozor, opijen sreom i enjom. Pored viteza koji je uvao strau i pospalih pijanaca
prikrao sam se dole obali, vodi koja je uborila, belim morskim vilama koje su se sijale. One su me
povele u kao meseina hladan kristalni svet svoga zaviaja, gde se one u zanosu i sanjalaki igraju
krunama i zlatnim lancima svojih riznica. inilo mi se da u blistavoj dubini prolaze meseci i kada
sam izronio na povrinu i skroz smrznut zaplivao ka obali, jo uvek je iz dubine vrta odjekivala
Pablova frula, a mesec je jo uvek stajao visoko na nebu. Video sam Lea kako se igra sa dvema belim
pudlicama, njegovo pametno deako lice zrailo je od radosti. Longusa sam zatekao kako sedi u
umarku, drei na kolenima knjigu od pergamenta i u nju upisuje grke i hebrejske znake: rei iz
ijih su slova izletali zmajevi i propinjale se raznobojne zmije. Nije me video, utonuo u slikanje
svojih arenih zmija, ja sam, dugo stojei iznad njegovih povijenih ramena i gledajui u knjigu, video
kako iz redova izviru zmije i zmajevi, kako se valjaju, kako se neujno gube u nonom ibljaku.
Longuse, rekao sam tiho, prijatelju dragi!" Nije me uo, moj svet mu je bio dalek, on je bio
utonuo. A pod meseevim drveem sa strane je hodao Anselm sa perunikom u ruci, zurei, izgubljen i
nasmeen, u ljubiastu aicu cveta.
Neto to sam ve vie puta zapazio na naem putovanju, a da ipak o tome nisam razmiljao u
danima Bremovog vrta, ponovo mi je palo na pamet, divno i pomalo bolno. Meu nama je bilo
mnogo umetnika, mnogo slikara, muziara, pesnika, tu je bio vatreni Klingsor i nemirni Hugo Volf, na
reima krti Lauer i sjajni Brentano ali ako su ti umetnici, ili neki od njih, mogli takoe biti vrlo
ivi i ljubavi vredni likovi, ipak su likovi koje su oni izmiljali bez izuzetka bili mnogo ivlji, lepi,
radosniji, u izvesnoj meri istinitiji i stvarniji no sami njihovi pesnici i tvorci. Pablo je tu sedeo sa
svojom frulom u zadivljujuoj bezazlenosti i ivotnom ushienju, a njegov pesnik se kao senka,
poluobasjan meseinom, unjao po obali i traio usamljenost. Usplamteo i prilino pijan, trao je
Hofman tamo-amo meu gostima, mnogo priao, onako sitan, pravi vilenjak, a i on je bio, kao i svi
oni, polustvarna prilika, polupostojea, ne sasvim vrsta niti prava, dok je arhivar Lindhorst, iz ale
igrajui zmaja, sa svakim dahom udisao vatru i izdisao snagu kao kakav automobil. Pitao sam slugu
Lea zbog ega se umetnici ponekad pojavljuju samo kao poluljudi, dok njihove slike tako nepobitno
izgledaju ive. Leo me je pogledao, zauen mojim pitanjem. Tada je pustio pudlu koju je drao u
ruci i rekao: Kod majki je takoe tako. Poto rode decu i daju im svoje mleko i svoju lepotu i snagu,
one same postaju beznaajne i niko za njih ne pita.
Ali to je alosno, rekao sam, a da pri tome nisam ba mnogo mislio.
Mislim da to nije alosnije no sve ostalo, rekao je Leo, to je moda alosno, ali je takoe i
lepo. Zakon tako hoe.
Zakon? pitao sam radoznalo. Kakav je to zakon, Leo?
To je zakon o sluenju. Ono to hoe dugo da ivi, mora da slui. Ono to, meutim, hoe da
vlada, to ne ivi dugo.
Zato onda toliko njih umire od elje za vlau?
Zato to ne znaju to. Malo je onih koji su roeni za vladanje. Oni pri tom ostaju veseli i zdravi.

Drugi, meutim, koji su samo laktanjem sebe nainili gospodarima, zavravaju u nitavilu.
,,U kakvom nitavilu, Leo?
Na primer, u sanatorijumima.
Malo sam od toga razumeo, a rei su mi ipak ostale u seanju, dok mi je u srcu ostalo neko
oseanje, da taj Leo svata zna, do on moda vie zna no mi ostali, koji smo mu prividno bili
gospodari.

2.
ta je to bilo to je naeg vernog Lea nagnalo da nas, usred opasnog klanca Morbio Inferiore,
iznenadno napusti, o emu je svaki uesnik tog nezaboravnog puta imao svoje miljenje, a ja sam tek
mnogo kasnije poeo da donekle poimam i sagledavam prave tokove i dublje meuzavisnosti tog
dogaaja. Pokazalo se da je i ta, na izgled nevana pustolovina, duboko zasecala u stvarnost, da Leov
nestanak nikako nije bio sluajan, ve je predstavljao beoug u lancu proganjanja, pomou kojih je
zakleti neprijatelj teio da na poduhvat osujeti. Onog hladnog jesenjeg jutra, kada je otkriveno
odsustvo naeg sluge Lea i svako traganje za njim ostalo bez uspeha, ja izvesno nisam bio jedini koji
je u dui prvi put osetio neto kao slutnju nesree i pretnju kobi.
Da ostanem na ovome, za trenutak je na poloaj bio ovakav: poto smo u hrabrom pohodu
prokrstarili pola Evrope i jedan deo srednjeg veka, podigli smo logor u jednoj duboko zaseenoj
stenovitoj dolini u divljem planinskom klancu na italijanskoj granici, i tragali za slugom Leom, koji je
nestao na neobjanjiv nain. to smo ga due traili i to je vie tokom dana splanjavala naa nada
da emo ga ponovo nai, tim vie je svaki od nas bio proet obespokojavajuim oseanjem da ovde
nije u pitanju samo to da je jedan omiljen i prijatan ovek iz nae posluge nastradao ili pobegao ili da
nam ga je neprijatelj oteo, ve da je to poetak borbe, prvi znak oluje koja e se na nas sruiti. itav
dan, do duboko u suton, proveli smo u traganju za Leom, ceo klanac je bio pretraen i dok nas je
hvatao zamor od tih napora, a oseanje bezuspenosti i uzaludnosti u svima nama raslo, poeli smo se
oseati udno i nelagodno, videi kako nestali sluga iz asa u as dobija u vanosti, a gubitak u teini.
Ne samo da je svakome od nas hodoasnika, i bez sumnje takoe celokupnoj posluzi, bilo ao lepog,
prijatnog i uslunog mladia, ve je on, ukoliko je njegov nestanak bio izvesniji, inilo se postajao
sve neophodniji: bez Lea, bez njegovog lepog lica, bez njegovog dobrog raspoloenja i njegove
pesme, bez njegovog oduevljenja za na veliki poduhvat, kao da je sam taj poduhvat, na tajanstven
nain, gubio vrednost. Bar je sa mnom tako bilo. U toku nekoliko meseci putovanja, uprkos svim
naporima i manjim razoaranjima, jo nikako nisam bio doiveo neki trenutak unutranje slabosti,
ozbiljne sumnje; nijedan proslavljeni vojskovoa, nijedna lasta na putu ka Egiptu nije mogla biti
sigurnija u svoj cilj, u svoju misiju, ispravnost svog delanja i tenji, no to sam ja bio na ovom putu.
Sada, meutim, dok sam na tom zlokobnom mestu celog plavozlatnog oktobarskog dana stalno sluao
dozive i znake naih straa, sa sve veom napregnutou oekivao sam povratak nekog vesnika,
prispee neke vesti, da bih uvek ponovo bio razoaran, dok sam pred sobom gledao bespomona
lica. Sada sam prvi put u dui osetio neto kao tugu i sumnju, i tim vie su ta oseanja u meni
postajala jaka, tim jasnije sam takoe oseao da nije bilo u pitanju samo da li emo nai Lea, u ta
sam ja veru izgubio, ve je izgledalo da sada sve postaje nepouzdano i sumnjivo, pretilo je da sve
izgubi svoju vrednost, svoj smisao: nae drugarstvo, naa vera, naa zakletva, nae hodoae, itav
na ivot.
Pa i da sam se prevario kad sam pretpostavio da smo takva oseanja imali svi, pa i da sam se
naknadno prevario u svojim sopstvenim oseanjima i doivljajima, i da dosta onoga to se u
stvarnosti tek mnogo docnije desilo grekom stavim u onaj dan uprkos svemu ostaje neshvatljivo
ono sa Leovim prtljagom! To je, u stvari, bilo neto van svih linih raspoloenja, neto izvanredno,
fantastino i sve vie zastraujue: jo za vreme naeg revnosnog traganja za nestalim, as ovaj, as

onaj od nas primeivao je da je neto vano, neto neophodno zaboravio u prtljagu, i nita se od toga
nije moglo nai. Pokazalo se da se svaki nestao komad morao nalaziti u Leovom prtljagu, iako je Leo,
kao i svi nai ljudi, na leima imao samo obinu platnenu vreu, jednu jedinu torbu meu trideset
drugih torbi; izgledalo je, meutim, da su se u toj jednoj, sada izgubljenoj torbi, nalazile sve zaista
vane stvari koje smo sa sobom nosili na naem putu! Iako je poznata ljudska slabost da nam neki
predmet, u trenutku kad ga izgubimo, izgleda preterano vredan i neophodan, vredniji no svaki drugi
koji drimo u rukama, iako se stvarno po koji od onih predmeta iji nas je gubitak onda u klancu
Morbio toliko zastraivao, bilo posle toga ponovo pojavio ili se na kraju pokazalo da i nije tako
neophodan uprkos svemu, na alost, istina je ba da smo mi onda, sa sasvim opravdanim
uznemirenjem, morali ustanoviti gubitak itavog niza najvanijih stvari.
udnovato i neprijatno bilo je jo i ovo: nestali predmeti, svejedno da li su kasnije pronaeni ili
ne, obrazovali su po svojoj vanosti jedne lestvice, a uvek se u naim zalihama jedno za drugim
ponovo pronalazilo ono to smo smatrali izgubljenim, to smo bez osnova smatrali nestalim i iju
vrednost smo pogreno cenili. Da na ovome mestu ve jasno izgovorim ono pravo i sasvim
neobjanjivo: tokom daljeg putovanja na nau sramotu se pokazalo da su svi nestali alati,
dragocenosti, karte i dokumenta izlini, i izgledalo je upravo kao da je svako od nas bio upregao svu
svoju matu da sebi utuvi u glavu nenadoknadive strahovite gubitke, kao da se svako trudio da ono to
mu je izgledalo najvanije proglasi i oplakuje kao izgubljeno: neko putne isprave, neko geografske
karte, neko kreditna pisma kalifama, jedan ovo, drugi ono. I na kraju, kada se za komad po komad
onoga to se smatralo nestalim ispostavilo da ili nije bilo nestalo ili da je bilo izlino, ostala je
upravo samo jedna jedina dragocenost, jedan neprocenjivo vaan i naprosto osnovan i neophodan
dokumenat koji je stvarno konano bio izgubljen. Ali, sada su se miljenja o tome da li se taj
dokumenat, nestao sa slugom Leom, uopte nalazio u naem prtljagu, beznadeno razilazila. Kako je
postojala potpuna saglasnost o visokoj vrednosti tog dokumenta i o nenadoknadivosti njegovog
gubitka, samo se malo nas (meu ostalima i ja) usuivalo da sa sigurnou tvrdi da smo taj dokument
poneli na put. Jedan je uveravao da smo sline stvari poneli u Leovoj platnenoj torbi, ali da to nije ni
u kom sluaju bio originalan dokumenat, ve naravno samo prepis; drugi su se mogli zakleti da nikada
nije bilo ni pomena da se bilo sam dokumenat, bilo kopija ponese na put, da bi to itavom naem putu
nanelo sramotu. Na to su se nadovezivale vatrene raspre, pa se dalje pokazalo da su o tome gde bi
mogao biti original (svejedno da li smo kopiju imali i izgubili ili ne) vladala mnoga meusobno
sasvim protivrena miljenja. Tvrdilo se da je dokumenat bio deponovan kod vlade u Kifhojzeru. Ne,
govorili su drugi, on se nalazi u urni koja sadri pepeo naeg pokojnog Majstora. Onda se opet
dokazivalo da je to besmislica, da je pismo Saveza Majstor sastavio originalnim pismom koje je
samo njemu bilo poznato, i da je ono bilo spaljeno sa Majstorovim leom po njegovoj naredbi, i da
je pitanje tog originalnog pisma bez ikakvog znaaja, jer ga posle Majstorove smrti nijedno ljudsko
oko ne bi moglo proitati; meutim, nuno je utvrditi gde bi se mogla nalaziti etiri (drugi kau: est)
prevoda originala pisma, koji su bili sainjeni jo za Majstorova ivota i pod njegovim nadzorom.
Kau da je postojao jedan kineski, jedan grki, jedan jevrejski i jedan latinski prevod, i da su oni
ostavljeni u etiri stara glavna grada. Pojavile su se jo mnoge tvrdnje i pogledi, neki su uporno
nastojali na svojim, drugi su bili ubeeni as ovim, as onim protivnikim argumentom, da bi novo
gledite uskoro takoe opet promenili. Ukratko, od tada u naoj zajednici vie nije bilo sigurnosti,
jedinstvenosti, iako nas je velika ideja jo uvek drala na okupu.
Ah, kako se dobro seam onih prvih prepirki! One su bile neto tako novo i neuveno u naem
dotle nerazruivo sloenom Savezu. One su voene s potovanjem i utivou bar s poetka, nisu
dovodile ni do tua, ni do linih prekora ili uvreda. Mi smo, pre svega, prema itavom svetu jo bili

nerazdvojno ujedinjeno bratstvo. Jo ujem glasove, jo vidim mesto naeg logorovanja na kome je
voena prva od tih rasprava, vidim kako ovde-onde lebdei pada jesenje lie, izmeu neobino
ozbiljnih lica neki se list zadri na kolenu, neki na eiru. Ah, a ja sam sluao, sve vie sam bio
potiten i zastraen, i usred svih tih izraavanja miljenja u dui sam bio potpuno siguran u svoju
veru, alosno siguran: da se, naime, u Leovoj vrei nalazio original, pravo staro pismo Saveza, a da
je ono sa njim iezlo i nestalo. Ma koliko to uverenje bilo uznemirujue, ono je, meutim, bilo
vrsto i davalo je sigurnost. Onda sam, dabome, mislio da bih to uverenje suvie rado zamenio za
jedno sa vie nade. Tek kasnije, kada sam to alosno uverenje izgubio i poeo da prihvatam sva
mogua miljenja, uvideo sam ta mi je ono znailo.
Vidim, meutim, da se stvar ne moe na ovaj nain priati. Ali, na koji nain bi se ona mogla
priati, ta pria o svojevrsnom putovanju svojevrsne duevne zajednice, o jednom tako udnovato
uzvienom i nadahnutom ivotu. Ja bih tako rado hteo, kao jedan od poslednjih preivelih iz bratstva,
da spasem neto od uspomena na nae velike stvari; izgledam sebi kao preiveli stari sluga nekog
paladina Karla Velikog, koji u svom seanju uva sjajni niz dela i uda, ija slika i uspomena sa njim
nestaje ako ne uspe da poneto od toga re ju ili slikom, izvetajem ili pesmom dalje preda
potomstvu. Ali na koji bi se nain samo, kakvim umetnikim zahvatom, to moglo postii, kako bi se
istorija naeg hodoaa mogla ispriati? Ja to ne znam. Ve ovaj poetak, ovaj u najlepoj nameri
zapoeti pokuaj, odvodi me u nesagledivo i nerazumljivo. Ja sam jednostavno hteo da zabeleim ono
to mi je o zbivanju i pojedinim injenicama naeg hodoaa ostalo u seanju. Izgledalo je da od
toga nita nije jednostavnije. A sada, poto sam jedva neto uspeo da ispriam, ostao sam
bespomoan kod jedne jedine male epizode, na koju prvobitno nisam uopte mislio, kod epizode
Leova nestanka, pa umesto tkanine drim u rukama sveanj od hiljadu niti sa vorovima. Da bi se one
razmrsile i raspetljale, trebalo bi godinama da radi stotinu ruku, ak i kada svaka pojedina nit, im
ovek pokua da je uhvati i lagano povue, ne bi bila tako strahovito krhka da se oveku prekine
izmeu prstiju.
Pomiljam da se svakom piscu istorije slino deava kada poinje da pie o dogaajima bilo kog
perioda, a pri tom mu je ozbiljno stalo do istine. Gde je sredite dogaaja, neto zajedniko, neto na
to se dogaaji odnose i to ih dri zajedno? Da bi nastala neka povezanost, neka uzronost, neki
smisao, da bi uopte ma ta na zemlji bilo podobno za prianje, pisac istorije mora da nae
jedinstvo: jednog junaka, jedan narod, jednu ideju, pa to to se bezimeno dogodilo u stvarnosti mora
uneti u to izmiljeno jedinstvo.
Ali ako je ve toliko teko da se izvestan broj stvarnih i potvrenih dogaaja ispria povezano, u
mom je sluaju to jo mnogo tee, jer sve postaje sumnjivo im hou da stvar posmatram sasvim
tano, sve se izmie i raspada, kao to se raspala naa zajednica, neto najjae na svetu. Nigde nema
nekog jedinstva, nekog sredita, neke take oko koje se toak okree.
Nae hodoae i zajednica na kojoj se ono zasniva, na Savez, to je bilo najvanije, jedino vano
u mom ivotu, a moja linost se pojavljivala kao savreno nitavna u poreenju s tim. A sada, kada
hou to najvanije, ili pak neto od toga, da zapiem i sauvam, sve je samo iscepkan niz slika koje
su se ogledale u neemu, a to neto je moje sopstveno ja, to ogledalo pokazuje se, kad god hou da ga
zapitam, kao jedno nita, kao tanani gornji sloj staklene povrine. Ostavljam svoje pero, istina sa
namerom i nadom da sutra ili nekog drugog puta nastavim, ili bolje reeno jo jednom iznova da
zaponem, ali iza moje na* mere i nade, iza itavog mog nesmirenog nagona za prianjem nae
istorije stoji smrtna sumnja. To je ona sumnja koja je poela u traganju za Leom u dolini Morbio. Ta
sumnja postavlja ne samo pitanje: da li se ta istorija moe ispriati? Ona postavlja jo i pitanje: da li
se ona moe doiveti? Seamo se primera da su ak i borci svetskog rata, koji su poznavali sve

injenice, svekoliku osvedoenu istoriju, ponekad morali da spoznaju te sumnje.

3.
Otkako sam napisao prethodno, ja sam svoju nameru jo jednom ponovo u mislima zaokruio i
pokuao da joj priem. Reenje nisam naao, jo uvek stojim pred haosom. Ali sam dao sebi re da
ne popustim i u trenutku kada sam taj zavet dao, kao sunev zrak ozarila me je jedna srena
uspomena. Neto slino, naime, palo mi je na um, sasvim slino ovome sada, osetio sam u srcu kada
smo poli na na vojni pohod: i onda smo se poduhvatili neeg na izgled nemogueg, i onda smo ili
prividno po mraku i bez pravca i nismo imali ni najmanje izgleda, a ipak je u naim srcima zraila,
jae od svake stvarnosti ili verovatnosti, vera u smisao i nunost naeg delanja. Kao jeza, po dui mi
se razlio odjek onog oseanja I u trenutku te blaene jeze sve je bilo razjanjeno, sve je ponovo
izgledalo moguno.
Pa neka ide kako hoe: odluio sam da svoju volju sprovedem. ak i ako bih svoju istoriju, koja se
ne moe ispriati, morao deset puta, sto puta zapoinjati, dospevajui uvek nad istu provaliju, ja u
stotinu puta iznova da ponem; ako slike ve ne sastavim ponovo u jednu smisaonu celinu, ja u svaki
pojedini deo slike zadrati koliko god je moguno verno. I ukoliko je to danas uopte moguno, pri
tom neu zaboraviti prvo naelo naeg velikog vremena: nikada ne raunati, nikada ne dopustiti da
nas razlozi razuma pometu, uvek znati da je vera jaa no takozvana stvarnost.
U meuvremenu sam, to moram, razume se, priznati, uinio jedan pokuaj da se na praktian i
razuman nain pribliim svome cilju. Potraio sam jednog prijatelja iz mladosti koji ivi ovde u
gradu i urednik je jednog lista, a zove se Lukas; on je uestvovao u svetskom ratu i o tome napisao
knjigu koja se mnogo ita. Lukas me je ljubazno primio, njega je oito obradovalo to ponovo vidi
nekadanjeg kolskog druga. S njim sam imao dva dua razgovora.
Pokuao sam da mu objasnim ta me to zanima. Pri tom sam zanemario sve zaobilazne puteve.
Otvoreno sam mu rekao da sam jedan od uesnika u onom velikom poduhvatu o kome je on takoe
morao uti, u takozvanom hodoau ili vojnom pohodu Saveza, ili ve kako je u ono vreme velika
stvar u javnosti bila nazivana. Ah da, ljubazno se podsmehnuo, on se sea te stvari, u krugu njegovih
prijatelja tu naroitu epohu veinom nazivaju, moda malo suvie bez potovanja, deji krstaki
pohod. U njegovim krugovima taj pokret nije uzet sasvim ozbiljno, on se izjednaavao otprilike sa
nekim teozofskim pokretom ili sa bilo kojim poduhvatom bratimljenja naroda, meutim, bili su vrlo
zaueni nekim pojedinanim uspesima naeg poduhvata, sa uzbuenjem su itali o izuzetno hrabrom
prelaenju kroz Gornju vapsku, o trijumfu u Bremovom vrtu, o predavanju tesinskog Montagsdorfa.
Povremeno su se bavili milju da bi se pokret mogao staviti u slubu republikanske politike. Onda bi
se, kako izgleda, stvar svakako rasturila u pesku, vie nekadanjih voa bi je napustilo, na neki nain
bi je se postideli i ne bi je se vie hteli seati, vesti bi sve oskudnije priticale i jedna drugoj bi sve
udnovatije protivreile, pa bi tako sve to bilo stavljeno ad acta i zaboravljeno onako kao neki
politiki, religiozni ili umetniki ekscentrini pokret tih posleratnih godina. U ono vreme je
vaskrsavao poneki prorok, pojavljivala su se tajna drutva sa mesijanskim nadama i pretenzijama, da
bi onda ponovo potonuli bez traga.
Dobro, njegov stav je bio jasan, to je bilo blagonaklono skeptino gledite. Slino Lukasu, o
Savezu i hodoau mogli su misliti svi oni koji su, dodue, uli o njegovoj istoriji, ali u samom

doivljaju nisu uestvovali. Nije mi bilo stalo do toga da Lukasa preobratim, pa ipak sam mu dao
neka obavetenja, na primer da na Savez nije tvorevina posleratnih godina, ve da tee kroz itavu
svetsku istoriju jednom, ponekad dodue podzemnom, ali nikad prekinutom linijom, da takoe neke
faze svetskog rata nisu bile nita drugo do etape istorije naeg Saveza, jo da su Zaratustra, Lao Ce,
Platon, Ksenofon, Pitagora, Albertus Magnus, Don Kihot, Tristram endi, Novalis, Bodler bili
suosnivai i braa naeg Saveza. On se na to nasmejao upravo osmejkom koji sam bio oekivao.
Lepo rekao sam ja nisam doao da vas pouavam, ve da uim od vas. Moja arka elja nije da
piem istoriju Saveza (to ne bi bila u stanju ni itava armija odlino pripremljenih naunika), nego
sasvim prosto da opiem istoriju naeg putovanja. Ali to mi nikako nee poi za rukom, ak ni samo
da priem stvari. Nije stvar u knjievnoj sposobnosti, verujem da je imam, uostalom tu nemam
nikakvih ambicija. Ne, u pitanju je ovo: stvarnost koju sam sa svojim drugovima jednom doiveo vie
ne postoji. Iako su uspomene na to ono najvrednije i najivlje to imam, one ipak izgledaju tako
daleko, one su toliko od druge grae kao da su se dogodile na drugim zvezdama i u drugim
tisuleima, ili kao da su bile snovi u groznici.
To mi je poznato! uzviknuo je Lukas ivahno, njega je na razgovor tek sada poeo da zanima.
O, kako mi je to dobro poznato! Vidite, isto tako sam ja doiveo rat. Verovao sam da sam ga
doiveo valjano i otro, bio sam do rasprskavanja pun slika, filmska traka u mom mozgu izgledala je
hiljadu kilometara duga, ali kada sam posle sedeo za pisaim stolom, na stolici, za stolom, pod
krovom, sa perom u ruci, onda su ona zbrisana sela i ume, drhtanje zemlje u vatrenoj paljbi, klupe
bede i uzvienosti, straha i junatva, pokidanih stomaka i glava, samrtnog straha i crnog humora
sve je to bilo otilo neizrecivo daleko, bilo je samo sanjano, nije imalo veze ni sa im i nigde se nije
moglo zahvatiti. Vi znate da sam na kraju uprkos tome napisao knjigu o ratu i da se ona sada mnogo
ita i o njoj se govori. Ali vidite: ne verujem da deset takvih knjiga, deset puta boljih i ubedljivijih
od moje, mogu itaocu dati bilo kakvu predstavu rata ako sam nije doiveo rat. A nema ih ba mnogo
koji su ga doiveli. Takoe ni oni koji su u njemu uestvovali nisu ga ni izdaleka svi doiveli. Pa
ak ako bi ga mnogi stvarno doiveli oni su ga upravo opet zaboravili. Posle gladi za doivljajem,
moda nema jae gladi od gladi za zaboravom."
Zautao je i izgledao zaokupljen svojim mislima i utonuo u njih, njegove rei su mi potvrdile moja
sopstvena iskustva i misli.
Posle izvesnog vremena, oprezno sam upitao: Ali kako vam je uopte bilo moguno da napiete
knjigu?
Vrativi se iz svojih misli, za trenutak je zastao. To mi je bilo moguno samo zato rekao je to
je to bilo nuno. Ili sam morao knjigu napisati ili oajavati, to je bila jedina mogunost mog spasenja
od nitavila, od haosa, od samoubistva. Pod tim pritiskom je knjiga napisana, i ona mi je donela
oekivano spasenje, jednostavno time to je napisana, svejedno koliko je dobra ili rava. To je bilo
jedno, glavna stvar. A onda: dok sam pisao nisam ni u jednom trenutku smeo misliti na druge itaoce
osim na sebe lino, ili u krajnjem sluaju ponegde na kog bliskog ratnog druga, i tada nisam nikada
pomiljao na preivele, ve uvek na one koji su u ratu izgubili ivot. Za vreme pisanja bio sam u
groznici, ili kao ludak, opkoljen trojicom-etvoricom mrtvaca osakaenih tela tako je knjiga
nastala.
A onda je naglo rekao to je bio svretak naeg prvog razgovora: Izvinite, o tome ne mogu vie
da kaem. Ne, ni rei, ni jedne jedine rei. Ne mogu, neu. Dovienja!"
Izgurao me je napolje.
Prilikom drugog sastanka opet je bio miran i hladan, opet se osmehivao s lakom ironijom i
izgledalo je da ono to mi je bilo na srcu ozbiljno uzima i da vrlo dobro shvata. Dao mi je nekoliko

sitnih saveta koji su neto malo koristili. A na kraju tog drugog i poslednjeg razgovora rekao je kao
uzgred:
Sluajte, vi se stalno i stalno ponovo vraate na epizodu sa onim slugom Leom. To mi se ne
dopada, izgleda mi da u tome lei neka podvodna stena za vas. Oslobodite se, izbacite tog Lea preko
palube, izgleda da on hoe da postane uobraenje.
Hteo sam da odvratim da se bez uobraenja knjige ne mogu pisati, ali on me nije sluao. Umesto
toga, preplaio me je jednim potpuno neoekivanim pitanjem: Da li se on zaista zvao Leo?
Po elu mi je izbio znoj.
Dabome rekao sam izvesno se zvao Leo.
To mu je bilo ime?
Ja sam ustuknuo.
Ne, ime mu je bilo ime mu je bilo vie ne znam, zaboravio sam. Leo mu je bilo prezime.
Niko od nas ga nije drukije zvao.
Dok sam jo govorio, Lukas je sa svog pisaeg stola dohvatio jednu debelu knjigu i prelistavao je.
Izuzetno brzo je naao ono to je traio i drao prst na jednom mestu na otvorenoj stranici knjige. To
je bio adresar, a na mestu na kome je bio njegov prst stajalo je ime Leo.
Vidite rekao je tu imamo jednog Lea. Leo, Andreas, Zajlergraben 69a. Ime je retko, moda taj
ovek zna neto o vaem Leu. Otiite njemu, moda vam on moe rei ono to vam treba. Ja vam to ne
mogu rei. Vie nemam vremena, izvinite, bilo mi je veoma prijatno.
Kada sam zatvorio vrata za sobom, zateturao sam se od preneraenosti i uzbuenja. Bio je u pravu,
vie nisam imao ta od njega da traim.
Jo istog dana otiao sam u Zajlergraben, potraio kuu i raspitao se o gospodinu Andreasu Leu.
Stanovao je u jednoj sobi na treem spratu, veerom i nedeljom je ponekad kod kue, preko dana ide
na posao. Pitao sam o njegovom zanimanju. Bavio se ovim i onim, rekli su, razume se u podrezivanje
noktiju, negu nogu i masau, pravi takoe lekovite pomade i lei travama; u teka vremena, kada ima
malo posla, bavi se takoe dresurom i ianjem pasa. Otiao sam, zakljuivi da je bolje da toga
oveka ne traim i da mu nita ne kaem o svojim namerama. Bio sam, meutim, veoma radoznao da
ga vidim. Zato sam iduih dana prilikom estih etnji osmatrao kuu, i danas u opet da odem tamo,
jer mi do danas nije polo za rukom da vidim Andreasa Lea.
Ah, cela stvar me dovodi do oajanja, a pri tom me takoe ini srenim, ili me pak uzbuuje,
raspinje me, opet daje vanost meni i mom ivotu, to mi je veoma nedostajalo.
Moguno da imaju pravo oni praktiari i psiholozi koji svaku ljudsku radnju izvode iz egoistikih
nagona. Ja, istina, ne mogu sasvim da shvatim kako to jedan ovek, koji itavog ivota slui nekoj
stvari, koji zanemaruje vlastito zadovoljstvo i dobrobit rtvujui se za neto, u osnovi ini isto to i
neki ovek koji trguje robljem ili municijom i zaradu rasipa na udoban ivot; ali ja bih, bez sumnje, u
raspravi sa jednim takvim psihologom izvukao deblji kraj i bio izoblien, jer su psiholozi ljudi koji
uvek nadvladaju. Onda je takoe sve ono to sam ja smatrao dobrim i lepim i radi ega sam podnosio
rtve, predstavljalo samo moj egoistiki prohtev. U svom planu da napiem neto kao istoriju
hodoaa, sa svakim danom sve jasnije vidim egoizam: prvo mi je izgledalo kao da time
preduzimam neki teak posao sluei plemenitoj stvari, ali sve vie i vie vidim da ja sa svojim
opisom puta ne teim neim drugom no gospodin Lukas sa svojom knjigom o ratu: da spasem, naime,
svoj ivot, dajui mu ponovo neki smisao.
Kad bih samo video put! Samo da za jedan jedini korak krenem napred!
Izbacite Lea preko palube, oslobodite se Lea! rekao mi je Lukas. Isto tako, mogao bih izbaciti
preko palube svoju glavu ili stomak i da ih se oslobodim!

Mili boe, pomozi mi malo.

4.
Sada, ipak, sve izgleda drukije i ne znam da li je moja stvar usled toga napredovala ili ne, ali ja
sam doiveo neto, naiao sam na neto to nisam oekivao ili ne, nisam li to ipak oekivao, nisam
li predosetio to, nadao se i isto toliko strahovao? Da, jesam. No, to je ipak udnovato i neverovatno.
U nekoliko mahova, dvadeset ili vie puta, u asovima koji su mi se inili zgodnim, iao sam po
Zajlergrabenu i vie puta vrljao oko kue broj 69a, poslednjih puta uvek sa milju: Sada
pokuavam jo jedan jedini put, i ako ne bude nita, vie neu dolaziti. Eto, ipak sam uvek ponovo
dolazio, a preksino mi se elja ispunila. O, i te kako se ispunila!
Dok sam se pribliavao kui, na ijem sam sivozelenom crepu poznavao svako ispupenje i
pukotinu, iz nekog gornjeg prozora uo sam zvidukanje melodije neke male pesme ili igre, neke
uline pesme. Jo nita nisam znao, ali sam oslukivao, tonovi su me opominjali i u meni se poelo iz
sna buditi nekakvo seanje. To je bila neka banalna muzika, ali tonovi koje je taj zvida svojim
usnama isputao bili su slatki i ljupki, neobino isti, prijatni i prirodni za sluanje kao ptiji. Stajao
sam i sluao, oaran i u isto vreme i udno smeten, a da pri tom nisam ni na ta pomiljao. Ili, ako
sam ipak neto mislio, to je bilo recimo da to mora biti neki ovek vrlo srean i vredan ljubavi, kada
ume da zvidi na taj nain. Nekoliko minuta sam mirno, kao prikovan, stajao na ulici i sluao. Pored
mene je proao jedan starac, upola bolesnika lica, koji je video kako stojim, takoe je posluao,
samo za trenutak, onda mi se prolazei nasmejao sa razumevanjem, njegov lep staraki dalekovidi
pogled kao da je kazivao: Samo stoj, ovee, ne uje se svakog dana takvo zvidanje. Starev
pogled mi je ozario duu, bilo mi je ao to je otiao. Istog trenutka sam, meutim, shvatio da to
zvidanje predstavlja ispunjenje svih mojih elja, da onaj koji zvidi mora da bude Leo.
Ve se hvatao suton, ali nijedan prozor nije bio osvetljen. Melodija se, sa svojim naivnim
varijacijama, zavrila, nastala je tiina. Sada e on upaliti svetlost gore, pomislio sam, ali sve je
ostalo mrano. A tada sam uo kako se gore otvaraju vrata, a uskoro su se zauli koraci na stepenitu,
kapija se polako otvorila, neko je izaao, a hod mu je bio isti kao njegovo zvidukanje: lak, kao igra,
ali odsean, zdrav i mladalaki. ovek koji je iao nije bio visok, ali je bio vrlo vitak, gologlav, a
sada sam sa sigurnou oseao: to je bio Leo, to je bio sam Leo, na dragi drug saputnik i sluga Leo,
koji nam je onda, pre deset i vie godina, svojim nestankom naneo toliko tuge i zabune. U trenutku
prve radosti i iznenaenja samo to ga nisam pozvao. A tada sam se setio da sam njegovo
zvidukanje toliko puta bio uo i onda prilikom hodoaa. To su bili ondanji tonovi, a kako su mi
ipak udnovato drugaije zvuali! Bolno oseanje mi je probolo srce: o, kako je od onda sve postalo
drugaije, nebo, vazduh, godinja doba, snovi, san, dan i no! Koliko se duboko i strahovito za mene
sve promenilo, kada me je ton jednog zvidaa, takt jednog poznatog koraka samo seanjem na ono
to je izgubljeno mogao pogoditi tako duboko i naneti mi toliko sree i toliko bola!
ovek je proao blizu mene, gipko i vedro nosei svoju golu glavu na golom vratu, koji se
pojavljivao iz otvorene plave koulje, lepo i radosno se prilika njihala kroz veernju ulicu, jedva
ujno, u lakim sandalama ili gimnastikim patikama. Pratio sam ga, bez ikakve namere, kakosam
mogao da ga ne pratim! Sputao se niz ulicu, a njegov hod, iako je bio mekan i lak i mladalaki,, ipak
je bio veernji, bio je istog zvuka kao i suton, bio je prisan i sliven sa trenutkom, sa priguenim
glasovima koji su dopirali iz centra grada, sa polusvetlou prvih fenjera koji su upravo poinjali da

svetle.
Zavio je u mali park kod Kapije svetog Pavla, nestao izmeu visokog okruglog iblja, a ja sam
pourio da mi se ne izgubi. Ponovo je bio tu, vrljao je pod ibljem jorgovana i bagrema. Put je kroz
mali umarak vijugao u dve trake, sa nekoliko klupa na ivici travnjaka. Tu pod drveem bilo je ve
sasvim mrano. Leo je proao pored prve klupe, na njoj je sedelo dvoje ljubavnika, idua klupa je
bila prazna, on je tu seo, naslonio se, zabacio glavu unazad i neko vreme gledao u lie i u oblake.
Tada je iz depa od kaputa izvadio malu, okruglu kutiju, kutiju od belog metala, stavio je na klupu
kraj sebe, otvorio poklopac i poeo polako prstima da izvlai neto iz kutije, da to stavlja u usta i
jede sa uivanjem. Za to vreme ja sam na ulazu u umarak etkao tamo-amo; tada sam se pribliio
njegovoj klupi i seo na drugi kraj. On me je pogledao, svetlim sivim oima pogledao me u lice i
nastavio da jede. To je bilo suvo voe, nekoliko ljiva i polutki kajsija. Sa dva prsta je uzimao jednu
po jednu, svaku je pomalo gnjeio i pipao, stavljao je u usta i vakao dugo i sa uivanjem. Potrajalo
je dosta dugo dok nije uzeo i pojeo poslednju. Tada je opet zatvorio kutiju, stavio je u dep, zavalio
se unazad i ispruio noge; onda sam video, njegove suknene cipele su imale potplate od pletenog
kanapa.
Noas e biti kie, rekao je iznenadno, nisam znao da li meni ili sebi.
Moe da bude", rekao sam malo smeteno, jer ako me do sada ve nije poznao po hodu i po stasu,
onda bi to ipak moglo da bude sada, upravo sam gotovo sa sigurnou oekivao da e me sada
poznati po glasu.
Ali ne, nikako me nije poznao, takoe ni po glasu, pa iako je to odgovaralo mojoj prvobitnoj elji,
pri tom sam ipak osetio duboko razoaranje. Nije me poznao. Dok je on posle deset godina ostao isti
i inilo se nije nimalo ostario, sa mnom je stvar bila drugaija, alosno drugaija.
Vi umete tako lepo da zviduete rekao sam uo sam malopre, tamo u Zajlergrabenu. Veoma mi
se dopalo. Ja sam, naime, ranije bio muziar.
Muziar? rekao je ljubazno. To je lepo zanimanje. Zar ste ga napustili?
Da, privremeno. ak sam i violinu prodao.
Tako? To je teta. Jeste li u oskudici? Mislim: jeste li gladni? Kod kue imam jo neto za jelo, a
imam i koju marku u depu.
Ah, ne" rekao sam brzo nisam tako mislio. Ja sam sasvim dobrog stanja, imam vie no to mi
treba. Ali hvala vam lepo, vrlo je ljubazno od vas to ste hteli da me pozovete. Tako esto se ne
nailazi na ljubazne ljude. Mislite? Pa, moda. Ljudi su razliiti, ponekad su vrlo udni. Vi ste
takoe udni.
Ja? A zato?
Eto, imate dovoljno novca, a prodajete svoju violinu! Zar vam muzika vie ne priinjava radost?
O, da. Ali deava se katkad da ovek prestane da se raduje neemu to mu je ranije bilo drago.
Deava se da muziar svoju violinu proda ili obesi o zid, ili da neki slikar jednog dana spali svoje
slike. Zar nikada niste uli o neem takvom?
Da, jesam. Onda je to iz oajanja. Poznavao sam dvojicu koji su se ubili. Ima glupih ljudi, to
moe oveka da oalosti. Nekima se ne moe pomoi. Ali ta radite sada kad vie nemate
violinu?"
Ah, svata. Ja upravo ne radim mnogo, vie nisam mlad, a i esto sam bolestan. A zato stalno
govorite o toj violini? To ipak nije tako vano.
O violini? Ja sam tu mislio na kralja Davida. Kako? Na kralja Davida? Kakve veze on ima sa
tim?
On je takoe bio muziar. Dok je bio sasvim mlad, on je svirao kralju Saulu i ponekad bi mu

odagnao ravo raspoloenje. A onda je i on sam postao kralj, tako veliki kralj, pun briga, raznih
raspoloenja i nevolja. Nosio je krunu i vodio ratove i sve to, poinio je takoe i neke prave niskosti,
i postao je vrlo slavan. Ali kada pomislim na njegovu istoriju, onda je od svega najlepi mladi David
sa svojom harfom, i to kada je svirao jadnom Saulu, i smatram da je teta to je posle postao kralj.
Bio je mnogo sreniji i lepi dok je bio muziar.
Izvesno, uzviknuo sam malo ustro. Izvesno je on onda bio mlai i lepi i sreniji. Ali ovek ne
ostaje veno mlad, a va David bi vremenom postao stariji i runiji i briniji i da je ostao muziar. A
zato je postao veliki David, izveo je svoja dela i spevao psalme. ivot ipak nije samo igra!
Leo je tad ustao i pozdravio me.
No je" rekao je ,,i skoro e kia. Vie ne znam mnogo o delima koja je David uinio i da li su
ona bila upravo velika. Isto tako o njegovim psalmima, otvoreno da priznam, vie ne znam vrlo
mnogo. Ne bih hteo nita da kaem protiv njih. Ali da ivot nije samo igra, to mi ne dokazuje nikakav
David. Upravo to je on, ivot, ako je lep i srean, igra! Prirodno, od njega se moe nainiti sve drugo
mogue, neka dunost ili rat ili zatvor, ali on time ne postaje lepi. Dovienja, bilo mi je prijatno.
On je poao svojim lakim, paljivim, dobronamernim hodom, taj divni, dragi ovek, i samo to
nije nestao, a u meni se potpuno sruila svaka uzdranost i samosavlaivanje. Oajan, potrao sam za
njim i iz srca preklinjui viknuo: Leo! Leo! Ta vi ste Leo. Zar me vie ne poznajete? Ta mi smo bili
braa Saveza i trebalo bi jo uvek da budemo. Ta mi smo zajedno ili na hodoae na Istok. Zar ste
me zaista zaboravili, Leo? Zar stvarno vie nita ne znate o uvarima krune, o Klingsoru i Zlatoustom,
o sveanosti i Bremovom vrtu, o klancu kod Morbio Inferiore? Leo, smilujte se!"
Nije ubrzao korak, ali se nije ni okrenuo; lagano je nastavio da koraa kao da nije nita uo, ali mi
je dao vremena da ga stignem i izgledalo je da nema nita protiv da mu se prikljuim.
Vi ste tako snudeni i nagli rekao je tako da me je razgalio to nije lepo. To unakazi lice i od
toga se ovek razboli. Ii emo sasvim polako, to tako lepo smiruje. A to nekoliko kapi kie
divno, zar ne? One padaju iz vazduha kao kolonjska voda.
Leo" preklinjao sam smilujte se! Recite mi jednu jedinu re: da li me jo poznajete?
Tako rekao je blago i jo uvek je govorio kao bolesniku ili pijanom sada ve poputa, to je bilo
samo uzbuenje. Pitate: da li vas poznajem? Da, koji ovek poznaje drugog ili ak samog sebe? A ja,
vidite, ja nisam nikakav poznavalac ljudi. To me ne zanima. Pse, da, njih poznajem sasvim dobro,
isto tako ptice, i isto tako make. Ali vas zaista ne poznajem, gospodine.
Ali vi pripadate Savezu? Ta vi ste onda uestovali u hodoau?
Ja sam uvek na putu, gospodine, i ja stalno pripadam Savezu. Tu dolaze i odlaze tako poneki,
ljudi se poznaju, a ipak se ne poznaju. Sa psima je mnogo jednostavnije. Pazite, zastanite za
trenutak!
Podigao je prst opominjui. Stajali smo nou u parku na putu koji se sve vie pokrivao tankom
vlagom koja se sputala. Leo je napuio usne i zviznuo otegnuto, drhtavo, tiho, malo poekao, jo
jednom zviznuo, a ja se malo uplaih kad je odjednom, ba pred nas, iza ograde kraj koje smo stajali,
iz iblja iskoio veliki pas vujak i radosno cvilei navaljivao na ogradu da bi ga Leo kroz; preke i
ice pogladio prstima. Svetlozeleno su sijale oi snane ivotinje, a kadgod bi njegov pogled pao na
mene,, reao je duboko u grlu, kao daleka grmljavina, jedva ujno.
To je pas vujak Nekar, predstavio mi ga je Leo,, mi smo vrlo dobri prijatelji. Nekar, ovo ovde
je nekadanji svira na violini, ne sme mu nita uraditi, ne sme, ni lajati.
Stajali smo, a Leo je kroz reetku neno ekao mokro krzno psa. To je stvarno bio lep prizor,
zaista mi se veoma dopalo to njegovo prijateljstvo sa ivotinjama i to mu je taj noni pozdrav
priinjavao radost; ali u isto vreme mi je bilo tuno i inilo mi se da ne mogu podneti kako je Leo sa

tim psom vujakom i kako je sa mnogim, a moda i sa svim psima toga kraja bio u poverljivom
prijateljstvu, dok sam mu ja bio potpuno stran. Prijateljstvo i poverenje za koje sam se ja proklinjui
i poniavajui se borio, inilo mi se da pripadaju ne samo tom psu Nekaru, ve je izgledalo da
pripadaju svakoj ivotinji, svakoj kapi kie, svakoj taki zemljita po kome je Leo gazio, inilo se da
se on stalno predaje, da je stalno u tekuem, valovitom odnosu i zajednici sa svojom okolinom, da
sve poznaje, da ga svi poznaju i vole samo k meni, koji sam ti ga toliko voleo i kome je on toliko
bio potreban, nije ga vodio nikakav put, samo je mene odbacivao, posmatrao me tue i hladno, nije
me putao u svoje srce, izbrisao me iz svog seanja.
Polako smo ili dalje, s druge strane ograde pratio nas je pas vujak tihim prijatnim glasovima
naklonosti i radosti, ne zaboravljajui ipak moje dosadno prisustvo, jer jo nekoliko puta je Leu za
ljubav u grlu savlaivao kivan ton odbrane i neprijateljstva.
Oprostite mi poeo sam opet uhvatio sam se za vas i oduzimam vam vreme, a vi, razume se,
hoete kui i da legnete.
,,O, a zato? smekao se on nemam nita protiv da jedne noi tako vrljam, za to mi ne fali ni
vremena ni volje, ako vama ne smeta.
On je to tako bio rekao, vrlo ljubazno i izvesno bez ikakve uzgredne namere. Ali tek to su rei
pale, a ja sam odjednom osetio u glavi i u svim zglobovima koliko sam strahovito umoran, koliko mi
je teko padao svaki korak tog nekorisnog i za mene stidnog nonog lutanja.
Tano je rekao sam utueno vrlo sam umoran, tek sada primeujem to. Takoe nema nikakvog
smisla nou po kii lutati okolo i druge ljude optereivati.
Kako vi hoete" rekao je utivo.
Ah, gospodine Leo, onda na saveznom hodoau na Istok niste sa mnom tako razgovarali. Jeste li
stvarno sve to zaboravili? ... No, to nita ne koristi, nemojte da vas dalje zadravam. Laku no.
Brzo je bio iezao u tamnu no, zaostao sam, sam, glup, smlaen, izgubio sam igru. Nije me
poznavao, nije me hteo prepoznati, egaio se sa mnom.
Vraao sam se, iza reetkaste ograde i dalje je besno lajao pas Nekar. Sred vlane toplote letnje
noi smrzavao sam se od umora, tuge i usamljenosti.
Ranijih godina takoe sam ve iskusio sline asove. Onda mi se, meutim, u takvom oajanju,
inilo da sam ja, zalutali hadija, dospeo na ivicu sveta, i da nije imalo ta vie da se uini osim da
se sledi poslednja enja: da se sa ivice sveta bacim u prazninu, u smrt. Vremenom se oajanje,
istina, esto vraalo, silni nagon za samoubistvom se preobrazio i gotovo se bio ugasio. Vie mi
smrt nije bila nikakvo nita, nikakva praznina, nikakva negacija. Takoe mnogo ta drugo je postalo
drukije. asove oajanja sada sam primao onako kao to se primaju jaki telesni bolovi: ovek ih
trpi, bilo da kuka ili prkosi, osea kako se nadimaju i rastu, i osea as besnu, as podrugljivu
radoznalost da vidi dokle to jo moe da ide, dokle se bol jo moe pojaavati.
Sve ravo raspoloenje mog razoaranog ivota koji je, poev od mog usamljenog povratka sa
neuspelog hodoaa, postajao sve bezvredniji i maloduniji, a ja sve nepouzdaniji u sebe samog i
svoje sposobnosti, sva zavidljivo-pokajnika enja za dobrim i velikim vremenima koja sam jednom
bio doiveo, rasli su u meni kao bol, rasli visoko kao drvo, kao brdo, raspinjali me i sve je bilo u
vezi sa mojim sadanjim zadatkom, moje zapoete istorije hodoaa i Saveza. Samo delo mi vie
nije izgledalo vredno tenje ili znaajno. Vredna mi je izgledala samo jo ova jedna nada: da radom,
svojim sluenjem uspomeni na ono uzvieno vreme donekle oistim i iskupim samog sebe, da ponovo
uspostavim vezu sa Savezom i sa onim doivljenim.
Kod kue sam upalio svetlost, u mokrom odelu, sa eirom na glavi, seo za pisai sto i napisao
pismo, napisao deset, dvanaest, dvadeset stranica tube, pokajanja, preklinjue molbe Leu. Opisao

sam mu svoj jad, prizivao mu slike zajednikih doivljaja, zajednike nekadanje radosti, alio mu se
na beskrajne, paklene tekoe zbog kojih je moj plemenit poduhvat propao. Minuo je premor toga
asa, usplahiren sam sedeo i pisao. Uprkos svim tekoama, pisao sam, radije bih podneo i najgore
no to bih odao ma ijednu tajnu Saveza. I ne bih propustio, uprkos svemu, da svoje delo zavrim, u
spomen hodoau, u slavu Saveza. Kao u groznici slikao sam stranicu za stranicom brzim slovima,
bez razmiljanja, bez vere, iz mene su se izlivale albe, optube, samooptube kao voda iz razbijenog
kraga, bez nade na odgovor, samo iz silne elje za rastereenjem. Jo iste noi sam to konfuzno,
debelo pismo pustio u najblie potansko sandue. Potom sam, najzad, bilo je gotovo jutro, ugasio
svetlost, otiao na malu mansardu za spavanje koja se nalazila kraj moje dnevne sobe i legao u
postelju. Odmah sam zaspao i spavao sam vrlo teko i dugo.

5.
Drugog dana, poto sam se vie puta budio i ponovo uspavljivao, sa glavoboljom, ali odmoran i
ponovo pribran, na moje beskrajno iznenaenje, radost, a takoe i zbunjenost, zatekao sam Lea kako
sedi u mojoj dnevnoj sobi. Sedeo je na ivici jedne stolice i izgledao je kao da vrlo dugo eka.
Leo uzviknuo sam jeste li doli?
Poslali su me po vas rekao je. To je od Saveza. Vi ste mi toga radi napisali pismo, ja sam ga
predao viima. Oekuje vas Visoka stolica. Moemo li da poemo?
Sav zbunjen pourio sam se da obujem cipele. Na neraspremljenom stolu jo je od noas bilo
neeg nemirnog i nesreenog, tog trenutka nisam vie znao ta sam tamo pre nekoliko asova bio
napisao tako bojaljivo i usplahireno, meutim, izgleda da nije bilo uzaludno. Neto se desilo, Leo je
bio doao.
I odjednom sam shvatio sadraj njegovih rei. Dakle, jo uvek postoji neki Savez", o kome vie
nita nisam znao, koji je postojao bez mene i nije me vie smatrao pripadnikom! Jo je bilo Saveza,
Visoke stolice, viih, oni su poslali po mene! Od te vesti me je spopala groznica. Tu, u tom gradu,
iveo sam mesecima i nedeljama, zauzet svojim zabelekama o Savezu i naem putovanju, a nisam
znao da li i gde bi jo moda mogli postojati ostaci tog Saveza, nisam li ja moda njegov poslednji
ostatak; da, iskreno da priznam, u nekim asovima nisam ak bio ni siguran da li su Savez i moje
pripadanje njemu ikada bili stvarnost. A sada je tu stajao Leo, poslao ga je Savez da me dovede.
Seali su me se, pozvali su me, hteli su da me sasluaju, da me pozovu moda na polaganje rauna.
Lepo, ja sam bio spreman. Bio sam spreman da pokaem da nisam postao neveran Savezu, bio sam
spreman na poslunost. Neka me vii sada kazne ili oproste, unapred sam bio spreman da prihvatim
sve, da im u svemu dam za pravo i da sluam.
Krenuli smo. Leo je iao napred, a ja sam se opet, kao i ranijih godina, kada sam posmatrao njega i
njegov hod, morao diviti kako je on dobar, kako je savren sluga. Gipko i strpljivo iao je ulicama,
preda mnom, pokazujui mi put, sav se pretvorio u vodia, sav predat svom zadatku. Ali ipak on moje
strpljenje nije stavljao ni na najmanju probu. Savez je bio pozvao, Visoka stolica me je oekivala, za
mene je sve bilo na kocki, odluilo bi se o itavom mom buduem ivotu, itav moj bivi ivot bi
sada dobio svoj smisao ili ga potpuno izgubio drhtao sam od iekivanja, od radosti, od straha, od
strepnje koja me je guila. I tako se put kojim je Leo iao preda mnom mome nestrpljenju uinio
gotovo nesnosno dug, jer sam due od dva sata morao ii za svojim vodiem najudnijim i, kako mi
se inilo, najudljivijim okolinim putevima. Dva puta me je Leo ostavio da dugo ekam pred
crkvom u kojoj se molio Bogu; izvesno vreme, koje mi se inilo beskrajnim, stajao je zagledan i
zanesen pred starom venicom, i ispriao mi kako ju je u petnaestom veku osnovao jedan uveni lan
Saveza. Njegov je hod izgledao veoma revnostan, predan dunosti i svestan cilja, a ja sam postajao
sasvim smeten od tih zaobilaenja, kruenja i evrdanja kojima se on pribliavao svojoj meti. Put na
koji smo utroili itavo prepodne mogli smo prei za etvrt sata.
Najzad me je poveo u jednu umalu ulicu u predgrau i uveo u jednu vrlo veliku, tihu zgradu koja
je spol ja izgledala kao rastegnuta slubena zgrada ili muzej. Tu isprva nadaleko nije bilo nijednog
oveka, hodnici i stepenita zjapili su prazni i odjekivali od naih koraka. Leo je poeo da trai po
hodnicima, stepenicama i predvorjima. Jednom je oprezno otvorio neka visoka vrata kroz koja se

gledalo u prepun slikarski atelje, pred jednim slikarskim nogarima stajao je zavrnutih rukava slikar
Klingsor o, koliko godina nisam video to drago lice! Ali se nisam usuivao da ga pozdravim, za to
jo nije bilo vremena, mene su oekivali, bio sam pozvan. Klingsor nije obraao ba mnogo panje
na nas. Klimnuo je glavom Leu, mene ili nije primetio ili nije poznao i ljubazno, ali odluno nam je
pokazao da izaemo napolje, utei, ne podnosei nikakvu smetnju u svome redu.
Najzad, sasvim gore u beskrajnoj zgradi, doli smo u potkrovlje u kome je mirisalo na hartiju i
karton i gde su du zidova, stotinama metara, gledala vrata od ormana, poleine knjiga i svenjevi
akata, ogroman arhiv, ogromna kancelarija. Na nas niko nije obraao panju, svi su bili tiho
zaposleni; izgledalo mi je da se sa toga mesta upravlja itavim svetom, zajedno sa zvezdanim nebom,
ili da se tu zapisuje i nadzirava. Dugo smo stajali i ekali. Oko nas su, sa ceduljama kataloga i
brojevima u rukama tiho urili mnogi arhivski i biblioteki slubenici, postavljane su lestvice i peli
su se po njima, mekano i tiho kretali su se liftovi i mala kolica na tokovima. Na kraju je Leo poeo
da peva. Obuzet, sluao sam tonove, nekada su mi oni bili tako bliski, to je bila melodija jedne pesme
naeg Saveza.
Na pesmu se uskoro sve pokrenulo. inovnici su se povukli, dvorana se produila u su tonske
daljine, siuni i nestvarni, u pozadini su, u ogromnim arhivskim prostranstvima, radili marljivi ljudi,
prostrana i prazna, dvorana se sveano irila, na sredini su stajale strogo poredane mnogobrojne
fotelje, a iz pozadine, ili iz mnogobrojnih vrata u prostoriju su ulazili mnogi vii, nemarno su prilazili
foteljama i jedni za drugima sedali. Polako se punio red za redom fotelja, graevina se postepeno
uzdizala i dostigla vrhunac u visokom prestolu koji jo nije bio popunjen. Sveana dvorana punila se
do prestola. Leo me je pogledom opomenuo na strpljenje, na utanje i strahopotovanje, pa je nestao
u mnotvu, odjednom je otiao i ja ga vie nisam mogao otkriti. Ali meu viima koji su se okupljali
oko prestola video sam tu i tamo kako se ozbiljni ili nasmeeni pojavljuju poznati likovi, video sam
lik Albertusa Magnusa, splavara Vezudeve, slikara Klingsora i druge.
Najzad je nastala tiina, i izaao je govornik. Sam i malen, stajao sam pred Visokom stolicom, na
sve spreman, pun dubokog straha, ali unapred spreman da prihvatim sve to se tu bude dogodilo i
reilo.
Dvoranom je jasno i mimo odzvanjao glas govornika. Samooptuba jednog odbeglog brata
Saveza", uo sam ga kako objavljuje. Kolena su mi zadrhtala. U pitanju je bio moj ivot. Ali to je
dobro tako, sada sve mora da bude sreeno. Govornik je nastavio.
Zovete se H. H? Uestvovali ste u maru kroz Gornju vapsku, na sveanost u Bremovom vrtu?
Uskoro posle Morbio Inferiore pobegli ste ispod zastave? Priznajte da hoete da piete isto riju
hodoaa? Smatrate da ste u tome ometeni svojim zavetom utanja o tajni Saveza?
Na pitanje za pitanjem odgovarao sam sa da, takoe i na ona koja su mi bila nerazumljiva i uasna.
Krae vreme vii su se dogovarali apatom i gestovima, a onda se ponovo pojavio govornik i
objavio:
Samooptuenik se ovim ovlauje da svaki poznati mu zakon Saveza i tajnu Saveza javno saopti.
Osim toga, stavlja mu se na raspolaganje celokupni arhiv Saveza za njegov rad.
Govornik se povukao, vii su se razili i ponovo polako nestali delimino u dubokoj prostoriji,
delimino kroz izlaze, u ogromnoj prostoriji je postalo sasvim tiho. Bojaljivo sam se osvrnuo
naokolo, onda sam na jednom kancelarijskom stolu ugledao listove hartije, izgledali su mi poznati, a
kada sam ih dohvatio, poznao sam u njima svoj rad, svoje edo, svoj zapoeti rukopis. Na omotu je
stajalo Istorija hodoaa, zapisao H. H.'\ Zgrabio sam ga, proitao oskudne, turo opisane, mnogo
puta precrtavane i ispravljane stranice teksta, sav u urbi, poudno, pun oseanja da, najzad, uz
odobrenje viih, ak i uz njihovu podrku, smem zavriti svoj zadatak. Kada sam pomislio da mi vie

nikakav zavet ne vezuje jezik, kada sam pomislio da mogu raspolagati arhivom, tom nedokuivom
riznicom, zadatak mi se uinio veim i asnijim no ikada.
Meutim, to sam vie itao stranice svoga rukopisa, on mi se sve manje dopadao, ak mi ni u
najoajnijim asovima nije izgledao tako nekoristan i izvitoperen kao sada. Sve je izgledalo tako
konfuzno i bezglavo, najjasnije stvari izopaene, ono najprirodnije zaboravljeno, a isto sporedno i
beznaajno stavljeno u prvi plan! Moralo se poeti sasvim od poetka. Dok sam tako itao rukopis,
morao sam precrtavati reenicu za reenicom, a poto sam ga precrtao, on se na hartiji izdrobio, a
jasna, iljasta slova su se raspadala u detinjaste fragmentarne oblike, u crte i take, u cvetie,
zvezdice, a stranice su se kao tapeti pokrile ljupkim, besmislenim ukrasnim tkanjem. Uskoro od mog
rukopisa nije ostalo nita, naprotiv, preostalo je mnogo neispisane hartije za moj rad. Pribrao sam se.
Razjasnio sam sebi: prirodno, ranije mi promiljena i jasna predstava nije bila mogua, jer su svuda
bile u pitanju tajne, ije mi je saoptavanje zabranjivala zakletva Savezu. Ja sam traio izlaz u tome
da izostavim objektivnu predstavu istorije i da se, bez obzira na vie meuzavisnosti, ciljeve i
namere, jednostavno ograniim na ono to sam lino doiveo. Ali videlo se kuda je to vodilo. Sada,
meutim, nije vie bilo obaveze utanja ni ogranienja, imao sam slubeno ovlaenje i preda mnom
je stajao otvoren itav neiscrpni arhiv.
Bilo je jasno. Cak i da se moj dotadanji rad nije pretvorio u ornament, ja sam sve morao potpuno
iznova da otponem, iznova da obrazloim, iznova da sagradim. Zakljuio sam da zaponem jednom
kratkom istorijom Saveza, njegovog osnivanja i ureenja. Kilometarski dugi, beskrajni, ogromni
katalozi po svim stolovima, koji su nestajali pozadi u daljini i sutonu, morali su mi dati odgovor na
svako pitanje.
Prvo sam odluio da, zbog provere potraim nekoliko odgovora od arhiva, morao sam nauiti da
se sluim ogromnim aparatom. Razume se, pre svega, potraio sam pismo Saveza.
Pismo Saveza, kazivao je katalog, vidi pregradu hrizostomos, ciklus V, strofa 39,8.
Pravilno, naao sam pregradu, ciklus, strofu, kao same od sebe, arhiv je divno bio sreen. A sada
sam Pismo Saveza drao u rukama! Da neu umeti da ga proitam, s tim sam morao raunati! U stvari,
ja ga nisam umeo proitati. Bilo je napisano grkim slovima, kako mi je izgledalo, a grki sam
donekle razumevao; ali delimino je to bilo krajnje starinsko, udno pismo, iji su mi znaci, uprkos
prividnoj jasnoi, najveim delom ostali neitljivi, delimino je tekst izgledao sroen na nekom
dijalektu ili na nekom tajnom jeziku posveenih, od koga sam samo retko, kao iz daljine, razumevao
po koju re, po zvunostima i analogijama. Ali jo nisam bio obeshrabren. Ako je pismo ostalo
neitljivo, iz njegovih znakova su izrastale otre slike mojih uspomena, naroito sam jasno, gotovo
opipljivo, ponovo video svog prijatelja Langusa, kako u nonom vrtu pie grke i hebrejske znake, a
znaci se gube u noi kao ptice, zmajevi i zmije.
Preturajui po katalogu, najeio sam se pred obiljem onoga to me je tu ekalo. Nailazio sam na po
koju poznatu re, na po koje dobro poznato ime. Zadrhtavi, naiao sam i na svoje sopstveno ime, ali
se nisam usudio da upitam arhiv o njemu ko bi podneo to da o sebi samom uje re znajueg suda?
Naprotiv, naao sam, na primer, ime slikara Paula Klea, koga sam znao sa putovanja i koji je bio
Klingsorov prijatelj. Potraio sam njegovo ime u arhivu. Tamo sam naao jednu emajliranu zlatnu
ploicu, na izgled prastaru, na kojoj je bila naslikana ili utisnuta detelina sa tri lista, od kojih je jedan
predstavljao plav brodi sa jedrom, drugi ribu pokrivenu arenim krljutima, a trei je izgledao kao
telegramski formular i na njemu je bilo napisano:
So blau wie Schnee,
[8]

So Paul wie Klee.

Priinjavalo mi je bolnu radost da proitam neto i o Klingsoru, o Longusu, o Maksu i Tiliju,

takoe se nisam odupro da poblie saznam o Leu. Na Leovoj cedulji u katalogu je stajalo:
Archiepisc. XIX. Diacon VII Cave!
Dvaput ponovljena opomena Cave ostavila je na mene utisak, ali nisam uspeo da prodrem u tu
tajnu. Sa svakim daljim pokuajem, meutim, poinjao sam sve vie i vie da uviam koliko
neuveno obilje materijala, znanja, maginih formulacija ovaj arhiv sadri. Izgledalo mi je da sadri
naprosto itav svet.
Posle ushiujuih i zamrenih izleta u mnoge oblasti znanja, vie puta sam se vraao na kataloku
cedulju Leo sa sve rasplamsalijom radoznalou. Svaki put me je dvostruko Cave sa strahom
odvraalo. Zato mi je, dok sam prstima prevrtao po drugom sanduiu sa ceduljama, pala u oi re
Fatme, sa uputom:
princ, orient.2 noct. mill.983 hort. delic.07
Traio sam i naao to mesto u arhivu. Tamo se nalazio siuan medaljon, koji se mogao otvoriti i
koji je sadrao jednu minijaturnu sliku, sliku draesne princeze koja me je toga trenutka podseala na
sve hiljadu i jedne noi, na sve bajke mog mladikog doba, na sve snove i elje onog velikog
vremena, kada sam, da bih putovao Fatmi na orijent, odsluio svoje iskuenitvo i prijavio se za
prijem u Savez. Medaljon je bio uvijen u ljubiastu svilenu maramicu, tanku kao pauina, pomirisao
sam je, mirisala je na neto neizrecivo daleko i neno poput sna, na princezu i Istok. A poto sam
udahnuo taj daleki, tanani, arobni miris, odjednom i silno me je obuzelo saznanje kako sam,
obavijen milom arolijom, u ono vreme poao na hadiluk na Istok, kako je hadiluk propao usled
podmuklih i u osnovi nepoznatih smetnji, kako je arolija potom sve vie i vie nestajala i kakva
praznina, prozainost i golo oajanje od onda bee vazduh koji sam disao, moj hleb, moj napitak!
Vie nisam mogao da vidim ni maramicu, ni sliku, toliko gust bejae veo suza koje su lile iz mojih
oiju. Danas, ah, to sam oseao, slika arapske princeze ne bi vie bila dovoljna da me obdari inima
protiv sveta i pakla i da me naini vitezom i krstaem, danas bi bila potrebna druga, jaa arolija. Ali
koliko je bio sladak, koliko nevin, koliko svet onaj san za kojim je moja mladost bila pola i koji me
bee nainio itaem bajki, sviraem, iskuenikom i doveo me do Morbia!
Iz utonulosti me je probudio uanj, sa svih strana ledeno me je gledala beskrajna dubina arhivske
prostorije. Kao munja me je prostrelila jedna nova misao, jedan novi bol: istoriju toga Saveza hteo
sam da piem ja, nedotupavnik, ja, koji od tih miliona spisa, knjiga, slika, arhivskih znakova nisam
bio u stanju da odgonetnem ili ak da shvatim ni hiljaditi deo! Uniten, bezimeno lud, bezimeno
smean, ne shvatajui samog sebe, sveden na trunicu, video sam sebe kako stojim usred tih stvari
kojima mi bee doputeno da se malo poigram da bih osetio ta je Savez, a ta ja sam.
Na mnoga vrata su ulazili vii u beskrajnom broju; neke sam, jo kroz suze, mogao poznati. Poznao
sam Jupa maioniara, poznao arhivara Lindhorsta, Mocarta preobuenog u Pabla. U mnogim
redovima fotelja obrazovala se uzviena skuptina, u redovima fotelja koji su se uzdizali prema
pozadini i postajali sve ui; nad visokim prestolom, koji je inio vrh, video sam kako blista zlatan
baldahin.
Izaao je govornik i objavio: Savez je spreman da preko svojih viih izrekne sud nad
samooptuenikom H, koji se osetio pozvanim da preuti tajne Saveza i koji je sada uvideo koliko je
bila udna i pogrdna njegova namera da napie istoriju jednog putovanja, kojoj nije bio dorastao, i
istoriju jednog saveza u ije postojanje vie nije verovao i kome je bio neveran.

Okrenuo se meni i svojim jasnim glasom vesnika uzviknuo: Jesi li ti, samooptuenie H, saglasan
sa tim da prizna sud i da se podvrgne njegovoj presudi? Jesam, odgovorio sam.
Jesi li ti, samooptuenie H nastavio je on, saglasan sa tim da sud viih, bez predsedavanja
vrhovnog, sudi o tebi, ili zahteva da sam vrhovni tebi sudi?
Saglasan sam" rekao sam sa presudom viih, bilo da ona usledi sa ili bez predsedavanja
vrhovnog.
Govornik je hteo da odgovori. Tada je iz dubine dvorane odjeknuo jedan blag glas: Vrhovni je
spreman da presudu sam izrekne.
Zvuk toga glasa u meni je izazvao udnovatu jezu. Iz dubine prostorije, iz praznih horizonata
arhiva, dolazio je jedan ovek, hod mu je bio tih i odmeren, odelo mu se blistalo od zlata i on se
pribliavao dok je u skuptini vladao tajac, a ja sam poznao njegov hod, poznao njegove pokrete,
poznao najzad njegovo lice. To je bio Leo. U sveanom i sjajnom ornatu, kao kakav papa, peo se kroz
redove viih ka Visokoj stolici. Kao kakav sjajan, udan cvet on je nosio uz stepenice sjaj svoga
nakita, svaki red viih pored koga je prolazio ustajao je pozdravljajui. Paljivo, smerno, pokorno
nosio je svoje zrano dostojanstvo, smerno kao to neki poboan papa ili patrijarh nosi svoje
znamenje.
Bio sam duboko opinjen i proet oekivanjem svoje presude koju sam bio spreman da primim
smerno, bilo da ona donosi kaznu ili pomilovanje; ne manje duboko bio sam dirnut i potresen time to
je to bio Leo, nekadanji nosa i sluga, koji je stajao na elu itavog Saveza i sada bio spreman da
meni sudi. Ali jo mnogo vie sam danas bio potresen, zbunjen, zgranut i usreen velikim otkriem
toga dana: da Savez, savreno nepokoleban i moan kao nekada postoji, da me nisu napustili i
razoarali Leo i Savez, ve ja sam bejah slab i budala, pogreno tumaei svoje sopstvene
doivljaje, da posumnjam u Savez, da put na Istok smatram neuspelim, da sebe smatram jedinim
preivelim i hroniarem okonane i u pesak potonule istorije, dok sam ja bio samo odbeglica,
nevernik, dezerter. To me je saznanje uasavalo i usreavalo. Stajao sam, malen i skruen, stajao sam
u podnoju Visoke stolice, koja me je nekada primila u Savez kao brata, od koje sam nekada primio
iskueniko rukopoloenje i prsten Saveza, i kao sluga Leo bio poslat na put. I usred svega toga, na
moje srce je pao nov greh, nov neobjanjiv propust, nova sramota: vie nisam imao prsten Saveza,
bio sam ga izgubio, pa ak nisam ni znao kada i gde, pa do tada ak nisam ni primetio da ga nemam!
Utom je stupio Vrhovni, otpoeo je zlatno nakien Leo da govori lepim, blagim glasom, njegove
rei su blago i usreujue tekle ka meni dole, blago i usreujue kao sunev zrak.
Samooptuenik ulo se sa visokog prestola imao je prilike da se oslobodi nekih svojih zabluda.
Mnoge stvari govore protiv njega. Moe da bude shvatljivo i opravdano to je postao neveran
Savezu, to je svoju sopstvenu krivicu i glupost pripisivao Savezu, to je sumnjao u njegovo dalje
postojanje, to je imao udnovatu ambiciju da postane pisac istorije Saveza. Sve to nije toliko teko.
To su, neka mi samooptuenik dopusti tu re, samo gluposti iskuenika. One se reavaju na taj nain
to im se mi smejemo."
Odahnuo sam, a preko itave uzviene skuptine preleteo je lak osmejak. To to je najtei od mojih
grehova, ak i moje uverenje da Savez vie ne postoji i da sam mu ja jedini ostao veran, vrhovni je
smatrao samo za glupost, za detinjariju, bilo je za mene ogromno olakanje i istovremeno me je
strogo vratilo u moje granice.
Meutim nastavio je Leo, a njegov blagi glas je sada postao snuden i ozbiljan meutim,
tueniku su dokazani jo drugi, mnogo ozbiljniji gresi, a u tome je najgore to on za te grehe ne stoji
ovde kao samooptuenik, nego izgleda da o tim gresima nita ne zna. On duboko ali to je Savezu u
mislima uinio nepravdu, on ne moe sebi da oprosti to u sluzi Leu nije bio u stanju da vidi Lea

vrhovnog gospodara prestola, pa je blizu toga da uvidi stepen svoje nevernosti Savezu. Meutim, dok
je te grene misli i gluposti uzimao suvie ozbiljno, i tek ovoga trenutka s olakanjem uvia da se
mogu oprostiti osmejkom, on uporno zaboravlja svoje stvarne grehove, iji je broj veliki, i od kojih
je svaki za sebe dovoljno teak da zaslui visoku kaznu.
U grudima mi je uzdrhtalo srce ispunjeno strahom. Leo se obratio meni: Optueni H, kasnije ete
dobiti da razgledate svoje greke, a bie vam takoe pokazan i nain da ih ubudue izbegnete. Samo,
da bih vam pokazao koliko malo razumevanja vi jo za svoj poloaj imate, pitam vas sada: seate li
se svoje etnje kroz grad u pratnji sluge Lea, koji je kao vesnik imao da vas dovede pred Visoku
stolicu? Da, seate se. A seate li se kako ste prolazili pored venice, pored Pavlove crkve, pored
katedrale, i kako je sluga Leo uao u katedralu da otklei i da se preda pobonosti i kako ste se vi
sami ne samo odrekli da s njim uete i pokaete predanost, suprotno etvrtom stavu vaeg zaveta
Savezu, ve ste nestrpljivo i dosaujui se ostali napolju da stojite, da biste saekali kraj dosadne
ceremonije, koja je vama izgledala tako izlina, koja za vas nije bila nita drugo do neugodan ispit
vaeg sebinog nestrpljenja? Da, seate se. Vi ste, ve samim svojim dranjem pred kapijom
Doma pogazili sve osnovne zahteve i obiaje Saveza, vi ste omalovaili veru, prezreli ste jednog
brata Saveza, sa ljutnjom ste izbegli priliku i poziv na molitvu i predavanje. Gresi bi bili neoprostivi,
kad u vau korist ne bi govorile neke posebne olakavajue okolnosti.
Sada me je pogodio. Sada se o svemu progovorilo, vie to nisu bile sporedne stvari, ne vie same
gluposti. On je bio vie nego u pravu. Pogodio me je u srce.
Mi neemo" nastavljao je vrhovni nabrajati sve greke tuenika, njemu ne treba da bude sueno
u pravom smislu i znamo dobro da je potrebna samo naa opomena da bismo probudili savest
tuenika i nainili ga samooptuenikom koji se kaje.
Meutim, samooptuenie H, moram vam savetovati da jo neka druga svoja dela podvrgnete sudu
svoje savesti. Moram li vas podsetiti na ono vee kada ste traili slugu Lea i zaeleli od njega da vas
kao brata Saveza prepozna, iako to nije bilo moguno, jer ste se vi sami kao brat Saveza nainili
takvim da vas nije bilo moguno prepoznati? Moram li vas podsetiti na stvari koje ste sami priali
sluzi Leu? Na prodaju svoje violine? Na na oajan, glup, uskogrudi, samoubilaki ivot koji ste
godinama vodili?
I jo neto, brate Saveza H, ne smem da preutim. Vrlo je moguno da vam je sluga Leo u svojim
mislima uinio neto nepravo. Pretpostavimo da je tako. Sluga Leo je moda bio neto suvie strog,
malo suvie razuman, on moda za vas i vae stanje nije imao dovoljno milosti i humora. Ali postoje
vie instance i sudije koje se manje varaju no sluga Leo. Kako je glasila presuda onoga stvora o
vama, optueni? Seate li se psa Nekara? Seate li se odbijanja i osude koju je izrekao o vama? On
je nepodmitljiv, on nije stranka, on nije brat Saveza.
Zastao je. Da, vujak Nekar! Izvesno, on me je odbio i osudio. Ja sam rekao da. Presuda mi je bila
izreena, ve od vujaka, ve od samog sebe.
Samooptuenie H, opet otpoe Leo, a sada mu je, iz zlatnog sjaja njegovog ornata i njegovog
baldahina, glas odzvanjao tako hladno i jasno i prodorno kao glas Komtura kada se u poslednjem inu
pojavljuje pred Don Zuanovim vratima. Samooptuenie H, vi ste me sasluali, vi ste rekli da. Vi
ste, pretpostavljamo, sami sebi izrekli presudu.
Da rekao sam tihim glasom da.
To je, pretpostavljamo, presuda koju ste sami sebi izrekli?"
Da", proaputao sam.
Sada se Leo podigao na prestolu i blago rairio ruke.
Obraam se vama, vi vii. Vi ste uli. Znate kako je bilo sa bratom H. To je sudbina koja vam

nije strana, po koji od vas je to i sam morao doiveti. Optueni do ovoga asa jo nije znao, ili nije
bio u stanju da veruje u to da je njegovo otpadnitvo i njegovo lutanje bilo iskuenje. On dugo nije
popustio. On je godinama izdrao da vie nita ne zna o Savezu, da ostane sam i da vidi razoreno sve
u ta je verovao. Ali, najzad se ipak nije mogao due skrivati i sklanjati, jad mu je postao isuvie
veliki, a vi znate, im je jad isuvie veliki, on goni napred. Brat H. je u svom iskuenju doveden do
oajanja, a oajanje je rezultat svakog ozbiljnog pokuaja da se ljudski ivot shvati i opravda.
Oajanje je rezultat svakog ozbiljnog pokuaja da se u ivotu ouva vrlina, pravinost, razum, i da se
ispune njegovi zahtevi. S ove strane tog oajanja ive deca, s one strane probueni. Optuenik H. vie
nije dete i jo se nije sasvim probudio. On je jo usred oajanja. On e proi kroz njega, i time e
ispuniti svoje drugo iskuenitvo. Mi ponovo pozdravljamo njegov dolazak u Savez, a on vie ne daje
sebi pravo da mu shvati smisao. Vraamo mu njegov izgubljeni prsten, koji je sluga Leo za njega
sainjavao.
Govornik je ve doneo prsten, poljubio me u obraz i stavio mi prsten na prst. Tek to sam ugledao
prsten, tek to sam osetio njegovu metalnu hladnou na prstu, palo mi je na pamet hiljadu stvari,
hiljadu neshvatljivih greaka. Pre svega, uoio sam da prsten ima etiri kamena na jednakim
rastojanjima, to je zakon Saveza i spada u zavet da se prsten svakog dana bar jednom polako okrene
oko prsta i kod svakog od etiri kamena da se ponovi jedan od etiri osnovna propisa zaveta. Ja ne
samo da sam prsten izgubio i da nisam ak ni primetio da ga nema, ja za vreme svih tih stranih
godina nijedanput nisam vie izgovorio te osnovne propise, niti sam ih se setio. Odmah sam pokuao
da ih u sebi opet izgovorim. Nasluivao sam ih, oni su jo bili u meni, oni su mi pripadali kao to
nekome pripada neko ime koga e se idueg trenutka setiti, ali koje u ovom trenutku ne moe nai. Ne,
u meni je sve mirovalo, pravila nisam mogao da iskaem, zaboravio sam tekst. Bio sam ih zaboravio,
mnogo godina ih nisam vie ponavljao, mnogo godina im nisam vie sledio, ni smatrao svetim a
ipak sam se mogao smatrati vernim bratom Saveza!
Govornik me je umirujui potapao po ruci kada je video moju zastraenost i duboku postienost.
A ve sam uo vrhovnog kako ponovo govori.
Tuenie i samooptuenie H, vi ste osloboeni. Jo vam se mora saoptiti da brat koji u
ovakvom postupku bude osloboen, ima dunost da stupi u jato viih i da zauzme jedno od njihovih
mesta, im nekim iskuenjem dokae svoju veru i poslunost. Ostavlja mu se slobodan izbor
iskuenja. Odgovori mi sada, brate H, na moja pitanja:
Jesi li spreman da, za dokaz svoje vere, pripitomi besnog psa?"
Zgrozio sam se. Ne, to ne bih mogao uzviknuo sam odbijajui.
Jesi li spreman i voljan da na nau zapovest odmah spali arhiv Saveza, onako kao to govornik
sada na tvoje oi spaljuje jedan njegov deo?
Govornik je stupio napred, zahvatio lepo sreene cedulje kataloga, opruio obe ruke pune cedulja,
mnogo stotina cedulja, i na moj uas spalio ih nad jednim sudom sa ugljem.
Ne odbio sam to takoe ne bih mogao.
Cave, brate doviknuo mi je vrhovni opominjem te, plahi brate! Poeo sam sa najlakim
zadacima, za koje je potrebna najmanja vera. Svaki idui zadatak e biti tei i tei. Odgovori: jesi li
spreman i voljan da sam potrai sud naeg arhiva o sebi?
Sledio sam se, a dah mi je zastao. Ali shvatio sam: sledea pitanja bi postajala sve tea i tea, nije
se moglo umai, osim u jo gore. Ustao sam duboko diui i rekao da.
Govornik me je odveo stolovima na kojima su stajale stotine kutija sa cedujama, potraio sam i
naao slovo H, pronaao svoje ime i to prvo moga pretka Eobana, koji je pre etiri stotine godina isto
tako bio lan Saveza, a onda je dolazilo moje sopstveno ime sa uputom:

Chattorum r. gest. XC Ci. Calv., infid. 49

List mi se tresao vi ruci. U meuvremenu, vii su jedan za drugim ustali sa svojih stolica, pruili
mi ruku, zagledali mi u oi, onda su svi otili, Visoka stolica se praznila, poslednji je sa prestola
siao vrhovni, pruio mi ruku, pogledao mi u oi, nasmejao se svojim blagim, pokornim osmehom
vladike i poslednji iezao iz dvorane. Ja sam ostao sam, sa ceduljom u levoj ruci, upuen na sud
arhiva.
Nisam mogao odmah da uinim korak i da upitam arhiv o sebi. Stajao sam oklevajui u praznoj
dvorani, a u daljini sam video kako se ire kutije, ormari, nie i kabineti, nagomilano sve ono to je
uopte za mene bilo vredno znanja. Koliko iz straha od svoje sopstvene cedulje, toliko i iz arke ei
za znanjem, dopustio sam sebi da sa sopstvenom stvari malo poekam i da prvo saznam poneto
vano za mene i moju istoriju hodoaa. Dabome, u osnovi sam odavno znao da je ta moja istorija
ve bila osuena i pokopana i da je nikada ne bih napisao do kraja. Ali sam bio veoma radoznao.
U kutiji sa ceduljama spazio sam jednu ravo stavljenu cedulju kako iz drugih ukoso stri. Otiao
sam tamo, izvukao cedulju, koja je glasila:
Morbio Inferiore.
Nijedna druga re ne bi mogla krae i tanije oznaiti najskrivenije jezgro moje radoznalosti. Uz
lako lupanje srca potraio sam u arhivu to mesto. To je bila arhivska pregrada ispunjena sa prilino
mnogo hartije. Odozgo je leala kopija opisa drela Morbio iz neke stare italijanske knjige. Onda
etvrt lista sa kratkim izvetajima o ulozi koju je Morbio igrao u istoriji Saveza. Svi izvetaji su se
odnosili na hodoae i to na etapu i grupu kojoj sam ja pripadao. Naa grupa, tako je ovde bilo
zapisano, na svom putu bila je dola do Morbia, ali tamo je bila izloena jednom iskuenju koje nije
izdrala: Leovom nestanku. Iako bi trebalo da su nas vodila pravila Saveza, iako je ak i sluaj da
neka grupa Saveza ostane bez voe bio predvien pravilima, to nam je pred polazak na put naroito
bio naglaeno, itava naa grupa je ipak, od trenutka kada smo otkrili da nema Lea, izgubila glavu i
veru, zapala u sumnju i nekorisne rasprave, pa se na kraju itava grupa, protivno duhu Saveza,
raspala na delove i razila. Takvo objanjenje nedae iz Morbia nije me vie moglo mnogo
iznenaditi. Naprotiv, bio sam zgranut onim to sam o raspadanju nae grupe dalje proitao. Nita
manje nego trojica nas brae Saveza pokualo je da napie istoriju naeg puta i doivljaj iz Morbia.
Jedan od te trojice bio sam ja, a u pregradi se takoe nalazila jedna ista kopija moga rukopisa.
Druga dva imena sam proitao sa najudnovatijim oseanjima. Dvojica pisaca opisala su zbivanja
onih dana u osnovi ne mnogo drugaije no to sam ja to uinio, pa ipak kako mi je to drugaije
zvualo! Kod jednoga sam proitao:
Nestanak sluge Lea bilo je ono to nam je odjednom otkrilo uasne ponore nejedinstva i
bespomonosti, to je raskinulo nau dotada prividno vrstu povezanost. Neki od nas su znali, ili
dodue odmah naslutili da nije ni poginuo, ni odbegao, ve da ga je rukovodstvo Saveza tajno
opozvalo. Ali koliko smo loe izdrali to iskuenje, na to niko od nas sigurno ne moe misliti bez
najdubljeg pokajanja i stida. Tek to nas je Leo napustio, a meu nama je sa verom i jednodunou
bilo svreno; inilo se kao da iz nevidljive rane istie crvena krv ivota nae grupe. Prvo su izbila
neslaganja u miljenjima, zatim otvorene prepirke oko najnekorisnijih i najsmenijih pitanja. Seam
se, na primer, da je na toliko omiljeni i zaslueni dirigent, svira violine H. H, odjednom ustvrdio
da je odbegli Leo u svojoj vrei, izmeu ostalih predmeta od vrednosti, poneo takoe i prastaro sveto

pismo Saveza, originalni Majstorov rukopis! Oko tog pitanja se danima najozbiljnije prepiralo.
Simbolino uzeto, H.-ovo apsurdno tvrenje bilo je udnovato duhovito: u stvari, to je bilo kao da je
sa Leovim odlaskom naoj maloj grupi vojske potpuno oduzet blagoslov Saveza, povezanost sa
celinom. alostan primer bio je ba muziar H. H. Do dana Morbio Inferiore jedan od najvernije i
najpravovernije brae Saveza, osim toga omiljen kao umetnik i, uprkos nekim karakternim
slabostima, jedan od naih najaktivnijih lanova, sada je pao u razmiljanje, potitenost i postao
nepoverljiv, svoje dunosti je vie no nemamo izvravao, poeo je da biva nepomirljiv, nervozan,
svaalica. Kada je, najzad, jednog dana prilikom mara zaostao, nije ni doao na pomisao da emo se
njega radi zaustaviti i potraiti ga, bekstvo ispod zastave bilo je oigledno. Na alost, on nije bio
jedini, i na kraju od nae malene grupe nije nita preostalo ..
Kod drugog istoriara naao sam ovo mesto:
Kao to je sa Cezarovom smru propao Rim, ili sa Vilsonovim bekstvom ispod zastave
demokratska ideja, tako je sa nesrenim danom Morbia propao na Savez. Koliko se ovde sme
govoriti o krivici i odgovornostima, za tu propast bila su kriva dvojica na izgled bezazlene brae
Saveza: muziar H. H. i Leo, jedan od slugu. Njih dvojica, dotle omiljene i verne pristalice Saveza,
iako bez razumevanja za njegov znaaj u svetskoj istoriji, jednoga dana su iezla bez traga, ne bez
nekih vrednih predmeta i dokumenata, to navodi na zakljuak da su ta dvojica bednika kupljena od
protivnika Saveza ..
Ako je pamenje tog pisca istorije toliko bilo pomueno i netano, iako je on izvetaj davao
oevidno u najboljoj veri i u tenji za najveom istinitou gde je onda vrednost mojih sopstvenih
zabeleaka? Ako bi se nalo jo deset izvetaja drugih pisaca o Morbiu, o Leu i o meni, po svoj
prilici bi svih deset jedan drugom protivreili i jedan drugog sumnjiili. Ne, od naeg istorijskog
truda nije bilo nita, ne bi ga trebalo produavati, ni itati, mimo se mogao ostaviti u toj arhivskoj
pregradi da ga pokrije praina.
U sebi sam osetio jezu pred svim onim to u moda ovoga sata jo iskusiti. Kako se sve i sva
pomeralo, menjalo i izobliavalo u tim ogledalima, kako se iza svih tih izvetaja, protivizvetaja,
legendi, podrugljivo i nedostino skrivalo lice istine! ta je jo bilo istina, ta je jo bilo
pravoverno? I ta bi preostalo ako bih doznao jo miljenje toga arhiva o samom sebi, o sopstvenoj
linosti i istoriji?
Morao sam biti spreman na sve. I odjednom nisam vie bio u stanju da podnosim neizvesnost i
strah iekivanja, pourio sam ka odeljenju Chattorum res gestae, potraio svoje pododeljenje i broj i
stao pred pregradom obeleenom mojim imenom. To je bila jedna nia, a kada sam sa nje povukao
tanku zavesu, nisam naao nita pismeno. Ona je sadrala samo jednu figuru, jednu staru plastiku od
drveta i voska, koja je izgledala napaena, bledih boja, liila je na neku vrstu kumira ili varvarskog
idola, na prvi pogled izgledala je savreno nerazumljiva. To je bila statua koja se sastojala upravo iz
dve figure, koje su imale zajednika lea. Neko vreme sam je gledao razoaran i zadivljen. Tada mi
je pala u oi jedna sveca koja je stajala na zidu nie u metalnom svenjaku. Tu se nalazio upalja, i
sada je tu osvetljena stajala udnovata dvostruka figura.
Ona mi se, pak, polako otkrivala. Tek polako i postepeno poeo sam da nasluujem, a onda da
saznajem ta ona treba da predstavlja. Ona je predstavljala jedan lik, i to sam bio ja, a ta moja slika
je bila neprijatno slabana i polustvarna, imala je izbledele crte, a u itavom izrazu je bilo neeg
nepostojanog, nemonog, umirueg, ili neeg to je elelo da umre, i izgledala je nekako kao vajarski
rad sa naslovom Prolaznost, ili Izumiranje, ili slino. Druga figura, naprotiv, koja je sa mojom
bila srasla ujedno, snano je evala u bojama i oblicima, i ba kada sam poeo da odgonetam kome je
slina, naime sluzi i vrhovnom, Leu, tada sam otkrio jo jednu sveu na zidu i zapalio i nju. Sada sam

video dvostruku figuru koja je prikazivala mene i Lea kako ne samo postajemo jasniji i sliniji, nego
sam video takoe da je povrina figura bila providna i da se moglo pogledati u njihovu unutranjost,
kao to se gleda kroza staklo boce ili vaze. A u unutranjosti figura video sam kako se neto mie,
polako, beskrajno polako mie, kao to se kree zaspala zmija. Tu se neto dogaalo, neto nalik na
vrlo lagano, blago, ali neprekidno pro tican je ili otapanje, a to se otapalo ili je curilo iz mog oblija
u Leovo, i ja sam shvatio da se moj lik upravo sve vie i vie Leu predaje i u njega otie, njega da
hrani i jaa. Vremenom, tako je to izgledalo, itava supstanca iz jedne prilike bi se pretoila u drugu i
ostala bi samo jedna: Leo. On je morao da raste, ja sam morao da opadam. Dok sam stajao i gledao i
pokuavao da shvatim to to sam gledao, na pamet mi je ponovo pao jedan mali razgovor koji sam
jednom, za vreme sveanih dana u Bremovom vrtu, vodio sa Leom. Govorili smo o tome da su likovi
iz pesama obino ivlji i stvarniji no likovi njihovih pesnika.
Svee su dogorele i ugasile se, osetio sam kako me obuzimaju beskrajan umor i elja za snom, pa
sam poao da potraim neko mesto gde bih mogao da leim i spavam.
1932.

[1]
[2]

Adalbert tifter (18051868) nemaki pripoveda iz eke Sume. Prim. prev.

oto di Bondone (Giotto, 12761337) italijanski slikar, koji je veinom radio freske religioznog karaktera u duhu srednjovekovne
mistike. Prim. prev.
[3]
Borobudur najvei budistiki hram na Javi, iz VIII ili IX veka. Prim. prev.
[4]
Stihove prepevao Branimir ivojinovi.
[5]
Matison (Friedrich von Matthison, 17611831) nemaki pesnik, knjievnik. Prim. prev.
[6]
August Birger (Brger, 17471794) nemaki liriar. Prim. prev.
[7]
Walter fon der Fogelweide najvei nemaki liriar srednjeg veka (11701230) Prim. prev.
[8]
Igra rei; prezime Klee istovremeno znai i detelina, pa bi u doslovnom prevodu bilo:
Koliko je sneg plav,
Tolilko je detelina Paul.