EGZIL NTI): knjievnost, kultura, drutvo.

Filoloko-umetniki fakultet Kragujevac.

SRPSKI JEZIK, KNjIEVNOST, UMETNOST VII Meunarodni nauni skup. (Filolokoumetniki fakultet, Kragujevac, 26-27. X 2012). Zbornik sa meunarodnog naunog okruglog
stola EGZIL(ANTI): knjievnost, kultura, drutvo. (Vrnjaka Banja, 28-29. X 2012). Urednik
prof. dr Dragan Bokovi
EGZIL(ANTI): knjievnost, kultura, drutvo Urednik prof. dr Dragan Bokovi Filolokoumetniki fakultet Kragujevac, 2012.
Problemski obuhvatajui nacionalnu, srpsku literaturu i kulturu u regionalnom, evropskom i
globalnom kontekstu, autori su razlistavali figuru egzila iz knjievnoteorijskog,
knjievnoistorijskog, kulturno-antropolokog i socijalno-politikog ugla. Od egzila, kao
ontoloko-egzistencijalne figuracije ovekovog bivstva, preko sinhronijsko -dijahronijskog
geopolitikog horizonta egzila (srpske) knjievnosti, ili njegove neokolonijalne,
postkolonijalne i postmoderne hibridizacije, a samim tim dinamike unutranjeg i
spoljanjeg egzila, ili njegove psiholoke strukture, ak politiko-manipulativnog
kapitala egzila ili egzila kao korektne teme, do digitalnog egzilanstva, radovi nude jedan
ogroman egzilijarijum, pa samim tim svako pomeranje identiteta ili diskursa moe biti
sagledano, kako se zakljucima istraivanja namee, kao svojevrsni egzil.
SADRAJ:
1. POETIKO IZGNANSTVO i nemogue bekstvo od sebe Aleksandar Jerkov / 9
2. IZDALEKA: Egzil kao (trans)istorijski i geopolitiki horizont srpske knjievnosti Dragan
B. Bokovi / 27
3. PRAVI BOG IZGONA: O egzilu Bore Stankovia, Bogdana Popovia i arlsa Simia
Aleksandar . Petrovi / 39
4. OD SUMATRE DO LONDONA: egzili i utoita junaka Miloa Crnjanskog Alla L.
Tatarenko / 53
5. POLITIKOISTORIJSKI USLOVI I EGZIL u publicistikim radovima Miloa Crnjanskog
aslav V. Nikoli / 67
6. FENOMEN UNUTRANjEG I SPOLjANjEG EGZILA u Romanu o Londonu Miloa
Crnjanskog Duan R. ivkovi / 87
7. PROGNANI U PRIU, PROTERANI IZ NjE: Albaharijeva trilogija
Jasmina A. Teodorovi / 103
8. EGZIL U EGZILU u romanu Komo Srana Valjarevia Jelena S. Mladenovi / 115
9. SMRT DUE: Macini u egzilu, o (junim) Slovenima Persida S. Lazarevi di Giacomo /
133
10. DIGITALNA IMIGRACIJA: egzil i gubitak u prozi Andrije Matia i Vilijama Gibsona
Nikola M. Bubanja / 151
11. NjUJORKA TRILOGIJA: jezik, elja , apokatastazis Marija V. Lojanica / 167
12. KULTUROLOKA HIBRIDNOST EGZILANATA U BRITANIJI: MULTIKULTI kao
bure baruta za drutvene krize na Zapadu Biljana . ori Francuski / 181
13. TREI PROSTOR KAO NARATIVNA I KULTUROLOKA PERSPEKTIVA PISCA U
EGZILU: enigma dolaska V. S. Najpola Dunja M. ivanovi / 201
14. KAMERA SA MARGINE: egzilantska perspektiva u romanu Znaci Identiteta Huana
Gojtisola Jelica A. Veljovi / 215
15. BRODSKOVA INSTITUCIONALIZACIJA meta-identiteta u egzilu Nikola M. uran /
229

16. SLOBODNO POZORITE BELORUSIJE povlaeno mesto egzilanata Jovana S.

Pavievi / 241
17. DRUTVENO (NE)POVLAENO mesto egzilanata Anka . Risti / 255
18. KAKO JE IZGUBLjENA UTOPIJA EGZILA? - o drutvu bez zajednice i otuenju bez
samoe - elimir D. Vukainovi / 275
19. PEDAGOKA MISAO I STVARATVO Atanasija Nikolia u egzilu Tamara M.
Stojanovi orevi / 287
POETIKO IZGNANSTVO i nemogue bekstvo od sebe Aleksandar JERKOV Univerzitet u
Beogradu Filoloki fakultet Katedra za srpsku knjievnost sa junoslovenskim knjievnostima
aleksandar.jerkov@gmail.com
U ovom radu se istrauju kritiki diskurs o egzilu i figura egzila u savremenoj srpskoj i
svetskoj knjievnosti, sa posebnim osvrtom na istoriju literature od antike do klasika
devetnaestog veka, teoriju knjievnosti i filozofiju. Tekst je apel protiv predrasuda i moralne
panike u kojoj se olako i brzopleto zaboravlja da nedae u ivotu, reeno bez cinizma, mogu
biti koristan podsticaj i docnije doneti vee dobro.
Kljune rei egzil, endil, egzilijaran, bekstvo od sebe, donauka, odreenica
Ovaj rad je nastao kao razultat vedrog duha, usamljenike volje za razmiljanjem i prijatnog
druenja sa kolegama na projektu posveenom drutvenim krizama i knjievnosti. Istina se,
dakle, mora sauvati. Zakon pri tome ljubazno propisuje da se uz njega napie projekat broj
178016: Ministarstvo prosvete, nauke i tehnolokog razvoja Republike Srbije Smena
poetikih paradigmi u srpskoj knjievnosti dvadesetog veka: nacionalni i evropski kontekst .
Autor bi tome rado dodao jo neku re koju zakon nije predvideo, ali misli da bi u tome ostao
sasvim usamljen i zato odustaje. Dva su osnovna oblika egzila u istoriji srpske knjievnosti.
Zar? To je jedan naoko sasvim normalan, uobiajen, ali pretenciozan iskaz od one vrste koja
je kolonizovala miljenje o knjievnosti. Takav iskaz pogaa jaku volju za prividnom
odreenou, vladajuu u pompeznom knjievnoistorijskom tumaenju knjievnosti. Onaj
koji je izrie predstavlja se kao heroj knjievnog prouavanja koji je sve ispitao i sada ima jo
samo da, u globalu, saopti svoje rezultate. Performativno dovreni pripisanim autoritetom
koji se oslanja na sigurnost sa kojim se krupna, neodlona saznanja saoptavaju, takvi iskazi
sami sebe podravaju. Oni idu preicom koja nema veze ni sa istraivanjem ni sa
dokazivanjem, posebno ne sa teorijom, i dospevaju u fokus jedne fascinacije koja, takoe, ne
pripada znanju o knjievnosti. I da ne idemo dalje, niega na ovom svetu nema samo u dva
oblika, ak ni ivot i smrt ne ispunjavaju tu propoziciju. Zato su smiljene tzv. binarne
opozicije, to oduvek deluje gotovo kao pleonazam. Svrha im je da se prikrije istina o tome
kako opozicije nikada same po sebi nisu puko, ogranieno i do krajnosti izvedeno
antonimijsko dvojstvo. Opozicije su samoumnoavajue polipozicije . Tako i opozicija
izmeu egzila i onoga to on nije uopte ne postoji u strogo odreenom obliku jer ne postoji
nikakav endil. Zato je moguno biti egzilijaran u jednom boljem smislu rei, to je vektorisan
pojam koji se ne odreuje u antonimiji jeste li odagnani ili prognani, jeste li izbegli ili upravo
to ne moete: ne moete nita da izbegnete, a vie od svega ne moete da izbegnete ono to
ve jeste, ne moete da izbegnete sebe. Otuda nikada niste u pravom egzilu u odnosu na
samoga sebe, ali istovremeno moete bez obzira na istorijske i drutvene okolnosti, i svoj
poloaj, biti egzilijarni. Pitanje epistemolokog preimustva koje egzilijarna pozicija donosi
onome ko ume da sebe i sve to radi sagleda nastojei da zauzme odreenu distancu otuda
nije pitanje ideologije i istorijskog, drutvenog, nacionalnog udesa, pukog progonstva, premda
se ta pozicija kada je zadata ne moe prenebregnuti, kao to ivotni udes ne znai samo teret
situacije ve i njeno preimustvo. Bi nedaa, kako ga je u istoriji civilizacija video Tojnbi,
dok pada na lea jake volje i velike sposobnosti ume da donese i prednosti, uprkos tome to

niko ne prieljkuje da ga iskusi na svojoj koi. Posttraumatski fetiizam izgnanstva pak

samoga sebe najbolje objanjava, ali mu je to teko rei jer onda deluje kako nema dovoljno
potovanja, uviavnosti i saoseanja. Kada se etiko preimustvo koje donosi patnja prenosi
na kvalitet spoznaje, diskusija gotovo da nije mogua. Onaj ko nije izgnan teko postie
ravnopravnost jer je neravnopravnost u izgnanikovoj sudbini nevoljno steeno preimustvo o
Kojem se ne moe otvoreno raspravljati. Nije manja aporija zato diskurs konanog suda
podrazumeva kako je sve ve proueno otkud to kada ni sve ono to je najvanije nikada
nije u potpunosti istraeno? Otkud agresivni subjekt te samouverenosti sve zna i jo mu samo
preostaje da to kao academius gloriosus naprosto saopti? Naroito ako to ini besprekorno
jednostavno. Otkud moe sve da se svede na uglavom proste tvrdnje, dakle ak ne ni
veberovski idealizovane modele? Ko, drugim reima, uopte moe da zna ta je egzil pre nego
to ga napusti, ili dok mu se ne preda, kao da se iz pravog egzila moe otii i kao da mu se
moe trajno pripadati? Pravo pitanje distance, dakle figura unutranjeg egzila u odnosu na
sopstveno saznanje, ne postavlja se jer bi ono znailo da postoji neko mesto izbeglo kontroli
spoznajnog subjekta da se moe biti izvan polja strukturiranog istraivanja i donoenja
zakljuka kao presude. A to bi opet znailo da je neka vrsta egzila iz prouavanja knjievnosti
koje dovodi do konanih saznanja i velikih objava mogue i da postoji jedna takva, egzilna,
egzilijarna pozicija, pozicija izvan pozicije, samim tim i egzilni prostor tumaenja. To znai
da valja odbei da bi se stvarno tumailo, a ne saoptavalo, da je tumaenje odmetniko dok
je proglaavanje saznanja ritualno. Proglaavanje je izraz i samim tim figura vlasti nad onim
to se proglaava. Biti pak u vlasti onoga to se ne proglaava, ve se sa time u udesu ili
privilegiji sudbine ivi, znai ivo tumaenje koje, upravo zato to je ivo, nikada ne prestaje.
Ako bismo hteli da govorimo o knjievnosti i egzilu, i istovremeno da podrazumevamo ak i
onu lazaretsku sliku simbolikog prostora knjievnosti (azil u knjievnosti), zar to onda ne bi
moralo da znai da sami budemo egzilijarni, da egzilujemo iz govora o knjievnosti i egzilu,
da budemo ono to govorimo, kako bismo govorili ono to jesmo? I to bez etikopolitike
drai, gotovo marketinke, velikih egzilanata, bez moralne dobiti koju progonstvo donosi
progonjenom ak i kada se na progon odlui pre progona? to ne znai da je stradanje manje
ukoliko ga izaberemo ili prigrlimo. Kako zauzeti tu nemoguu poziciju drutveno slabog
subjekta u najmanju ruku biti slabiji od samoga sebe subjekta koji izmie i jo vie od
toga, subjekta u izmicanju? Od svega se moe pobei, ak i od smrti do vaznesenja, jedino od
ega ne moe jeste zapravo slepi in roenja u kojem se, zauvek, bitak stapa sa biem. ovek
zauvek ostaje vezan za sebe. To da smo roeni moda moe da se okona, ali nema spasa od
te baenosti u svet, da polako uvedemo danas pomalo zastarelo ali izvanredno slikovito i
ubedljivo doaravanje onoga to se opire svakoj strategiji pojma, bilo da pri tome aludiramo
na Marksa, kojem je bilo vano da nas svet sa svojim proizvodnim snagama i odnosima ve
zatie, ili Hajdegera, koji u tome vidi izloenost bia bivstvovanju u vremenu, ili Sloterdajka,
koji u materici jezika eka da grmljavina samosaznanja odjekne toliko dugo nakon munje
raanja. Od te izbaenosti u svet nema spasa sve dok smo ovde, a jedino uspelo bekstvo bilo
bi da na ovom svetu odbegnemo od ovog sveta. Biti u svetu znai ve imati svet u sebi, otuda
umai zamci sveta znailo bi zapravo odmai se od sebe. Da kaem da bih to hteo, i neto
vie od toga, bilo bi postidno, svi koji su vie i bolje mislili su to ve hteli, svako na svoj
nain i svako u svom registru spasenja. Drugi su zavoleli svoje stradanje, to neu
psihoanalitiki ocenjivati, ili nali neki oblik utilitarnog samozaborava, makar hedonizma, ili
ipak askeze, to ne treba potceniti, ako ni zbog ega drugog onda zbog Nieovog amor fati. A
ima neto i u onoj Lalievoj pesmi ipak govorimo o srpskoj knjievnosti. Ali tremor fati? A
timor fati? Pre nego to se suoimo sa ultimativnim izazovom bekstva koje nikada nije
udaljavanje od nekoga ili neega ve od samoga sebe, jer se tek u tom bekstvu odreuje sam
smisao ovekovog pogleda na sebe i ivot, na svet i poloaj u svetu... tim redom, dakle
metafiziki a ne istorijskodijalektiki ili ekonomskopolitiki, bekstvo postaje vano i samim

tim nemogue... zato nas eka preokret u samoj stvari miljenja (eto jo jednog tekog
podseanja, tek koliko da se suzbije logiki instrumetalizovano miljenje koje za sebe zahteva
vie od onoga to je samo saznanje)... pitanje bekstva iz miljenja miljenjem, iz-miljenjem,
moralo bi se zadrati na horizontu ovog problema i, zapravo, biti s onu stranu tog horizonta
kako bi se i u samoj stvari miljenja odredio prostor bekstva, a to e rei i pravo izgona... pre
svega toga to bi se moglo oceniti kao teina do koje je stalo onome kome je misao egzila
draga i koji misli u egzilu od miljenja... valja odahnuti, na trenutak, u polju istorije koja sama
od sebe nikako ne moe da pobegne , valja notornom istorijom knjievnosti, tom donaukom,
oformiti sliku koja bi u htenju veem od samoga sebe da nadoknadi egzilno samoudaljenje i
oformi sliku koja deluje kao pastoralni predeo samih dela... Nema sumnje da je ova
odreenica mogla biti dua i jo koji put prekidana. I ona, u krajnjem ishodu, mora pobei
sama od sebe da bi bez ikakve talmudistike mistifikicije grafema, paragrafa i tekstema, tekst
izbegao iz teksta i odgovarao miljenju koje je izbeglo iz miljenja i subjektu koji bi, da je to
samo mogue, umakao samome sebi. Ovako se vie ne pie, mi smo sada u postkomunizmu, u
postliberlnom kapitalizmu, tu nema stvarnog zanosa, ima samo akademske radosti da nita
drugo ne moramo da radimo neka se znoje Kinezi nego da ispostavljamo rei, i moda
tampamo tekstove na kojima ne pie in dollars we trust nego R52, M51. To nije oruje nato
standarda, ni naeg malog, bednog, ve istorijski odbaenog jusa (jugoslovenski standard
JUS), ve vrlih bodova koje nije propisalo ministarstvo uzaludnih akademskih dela nego
nedela. Ima li jo ko da ita i slua ta ovek koji bei od samoga sebe govori? Dok bei od
sebe kao od mesta zloina.
Ne bi bilo previe teko pobrojati i ukratko opisati najznaajnija dela u savremenoj srpskoj
knjievnosti u kojima junaci ele da pobegnu sami od sebe. Srpska knjievnost se raa u
dvostrukom bekstvu od Svetog Save do Dositeja , koji su obojica iskusili sav teret
samoizgnanstva. Ali za razliku od njih koji su figura pronaenog puta i otuda njihova sudbina
ne odudara od ideje teksta, savremena imaginacija gradi se na raskolu. S poetka dvadesetog
veka on se najavljuje romanima u kojima na razliite naine izgnanstvena usmerenost igra
vanu ulogu. Prvi je Bespue Veljka Milievia porodina ast modernistiki asocijalnog
junaka je povreena i on ne moe da pristane na samoga sebe, zato uprkos spolja gledano
sasvim ugodnom ivotu pati, osea se obeskorenjen (Moris Bares) i misli o odlasku u novi
svet; drugi su Doljaci Milutina Uskokovia, roman u kojem junak otkriva nepodnoljivost
sveta ali i svoju nepodnoljivost, pa se nema kud nego ii natrag, tamo gde ima manje ivota,
samim tim ni prilike da se ovek stalno izlae samome sebi. Zato se Uskokoviev junak vraa
u zaviaj, odlazi kao i junak Milieviev, mada u drugom smeru. Za razliku od Milievievog,
on to ini da vie nikuda ne bi odlazio: on vie ne moe beati jer je scenario bekstva utrnuo u
povratku, koji je ve bekstvo. Moe se beati od bekstva, a povratak je bekstvo od kojeg se ne
moe pobei. Premda nam se prva slika ini kao egzilna , ona otvara prostor Novog sveta za
srpsku prozu, i ovaj egzil povratka je jednako vaan. Oni e se u srpskoj prozi spojiti od
Crnjanskog do Rastka Petrovia. Romani Miloa Crnjanskog sa svojim nemoguim odlascima
i osujeenim povratkom ve su vrhunci ovakve knjievnosti: Dnevnik o arnojeviu je
metafora nemogueg povratka, Seobe i Druga knjiga Seoba su metafora odlaenja do eljenog
sveta u koji se ne moe stii. Roman o Londonu, a tek je on pravi oblik izgnanstva, tako je
ve poetiki pripremljen da se dvostrukost pozicije i nepremostivi problem raskola dovedu do
jedinog i konanog bekstva u samoukidanje. Kod Rastka Petrovia je otkrie elje da treba
otii na kraju romana Sa silama nemerljivim samo uvod u pravo, dvostruko izbeglitvo u
Danu estom. U Danu estom se zaetak prie iz prethodnog romana razvija do grandioznih
razmera line i nacionalne katastrofe u Prvom svetskom ratu i u Novom svetu, a srpska
knjievnost, to nee nikada biti ni prepoznato ni usvojeno, stie do granice prednatalnog na
kojoj poinje egzodus oveanstva. Dvojstvo postoji i u romanima Mee Selimovia,
nemogueg odlaska, bekstva u rat i u veru u Derviu i smrti, odnosno u ljubav i knjievnost

posle povratka iz rata u Tvravi. Tu je i bekstvo od porodine i umetnike osujeenosti, a

zatim i od smrti u pisanje, u Desniinim Proljeima Ivana Galeba. Raspon internacije od one
koja je autobiografska u Ex Pontu Ive Andria, i one koja je metafora za oveka koji je video
sveta u Prokletoj avliji i ostalim priama o Fra Petru. A tek koliko su progonstva i sudbine u
egzilu presudne za porodinu ciklus/cirkusijadu Danila Kia egzodus u umetnost u Bati,
peplu, egzodus iz detinjstva u Ranim jadima, egzodus iz pripovedanja u Peaniku? I za
ironinu sagu Borislava Pekia o izmicanju i pridruivanju u Zlatnom runu. Hazarski renik
sa beanjem snovima i izmicanjem u leksikon i Predeo slikan ajem koji je upravo
emigrantska pria koji je dobila oblik romana u izbeglitvu od forme romana i svi drugi
Pavievi romani su na putu velikog poetikog bekstva. Posle toga se vie nije imalo kud
beati, to je Goran Petrovi utvrdio u Atlasu opisanom nebom, kada je re o pitanju
romanesknog prostora, a u Opsadi crkve svetog Spasa, kada je re o bekstvu opsaenog, koji
zakratko kree u vis i onda nema kud nego da bude zapravo neodbegli, da bi Sitniarnica
Kod srene ruke svet iz knjiga u itanju doarla kao idealan svet pa je i egzil u tom
idealnom, stvarno nestvarom svetu zapravo najpoeljnija sudbina svakog itaoca. Od egzila
kao tematske preokupacije koja obuzima roman (Crnjanski i Peki) do bekstva iz forme
romana (Ki i Pavi) srpska proza dosee vrhunac u razvoju figure egzila. Realizovana
metafora knjievnog sveta koji nastaje u itanju i bekstvo u taj svet onih koji trae autentian
prostor ljubavi i sree (G. Petrovi) zatvara pun krug u poetici egzila. Poetiko-politiko
izbeglitvo junaka Davida Albaharija u Izbeglikoj trilogiji, koju ine Kratka knjiga, Sneni
ovek i Mamac, novi odgovor na pitanje o nemoguem povratku u romanu Oprotajni dar
Vladimira Tasia, koji predstavlja arnojevia naih dana ( Tasi nastavlja da istrauje figure
povratka u Kii i hartiji pa i Staklenom zidu), a tu gde je izazov Crnjanskog odluujui mesto
je i Sudbini i komentarima i Volkovu Radoslava Petkovia, koji nee i ne moe da zna ono to
potie od povratka iz Seoba (pun krug opet potvruje pojava arnojevia i u Petkovievom
romanu). Po strani ostaje divljano i psihotino samoprogonstvo najboljih Basarinih stranica
od beketovskih poetikih kloara poput Fina i Tmua, ili Kineskog pisma, do Uklete zemlje i
Salmana Basrija. Sve su to imena i dela kojima se dosta lako moe pokazati koliko je sam
problem izbeglitva i egzila odredio knjievnu imaginaciju i srpsku literaturu. U literaturnim
tradicijam koje se formiraju nakon raspada bive Jugoslavije egzilijarni stilski kompleks i
tematska preokupacija, razume se, pod pritiskom istorije ovladavaju knjievnim diskursom.
Posle tog posebno gadnog graanskog rata izbeglitvo je postalo manifestni sastojak
knjievnog oblikovanja koji sam po sebi zahteva relevanciju, ali je taj zahtev
istorijskopoliotiki a ne metafizikopoetiki. Nadmetanje u patnji gotovo da je isto toliko
gadno kao sam rat, ono ga produava simbolikim sredstvima i predaje zajednici kao
kolektivno dobro, leno koje valja uvati. To nije naa tema. Vreme je, dakle, za novi preokret i
jo jednu perspektivu tumaenja. Posle Velike seobe, kako je to napisao Milorad Pavi u
svojoj istoriji knjievnosti, dola je prva generacija emigrantske knjievnosti. Ona je stvarala
na velikom obodu duhovnoistorijskog areala u kojem se rasprostire srpska kultura: Trst, Be,
Budim i Peta, Sentandreja i Temivar, Lajpcig, Hale, Harkov... To je neka vrsta geopolitiki
odreenog kulturnopoetikog prstena koji ocrtava difuzno polje kulturnog prostiranja, ili
diseminacije. Kaaninova izvanredna slika srpskog kulturnog polja odreenog od Sentandreje
do Hilandara, mogla bi se proiriti ovom dugom transverzalom od Trsta do Temivara.
Oblikovanje ovakve mape ima strahovit spoznajni uinak ukoliko se na njoj oblee mesta
roenja/formiranja niza naih najznaajnijih pisaca i uoi koliko je jak granini sindrom kod
njih . Najvei pisci po pravilu su se javljali na problematinim takama ove obodne krive
kulturnog polja, posebno tamo gde postoji interkulturno presecanje. U njemu postoji jo jedna
vrsta dinamike: ona koja zahvata pisce od Raana do Dositeja i Atanasija Stojkovia, i ona
koja obuhvata pisce od Sime Milutinovia Sarajlije i Sterije do Jakova Ignjatovia. To su dve
epohe, a njihova se razlika odlino vidi i kada se ovaj drugi krug postavi spram onoga od

Vidakovia i Vuka do Sremca egzilantsko kretanja je suprotno, ka Srbiji i iz Srbije, a povratak

iz Srbije, praen svakovrsnim razoaranjima, preteak teret. Bekstva iz Srbije i bekstva ka
Srbiji su dva pravca izbeglikog kretanja koji formiraju sasvim razliite egzilijarne
kulturnopoetike okvire devetnaestog veka i ne mogu se zameniti jedni drugima. Zato su
razlike dva veka, osamnaestog i devetnaestog, i dva egzilijarna smera u ovom potonjem,
odluujua za formiranje razliitih kulturnopoetikih uslova knjievne imaginacije. Na
spoljenjem obodu su i ratnike sudbine, od Konstantina Mihajlovia iz Ostrovice do Simeona
Pievia, koje vode ekskluziji iz maternjeg knjievnog jezika, to je posebno znaajno ako se
razmatraju problemi odreivanja emigrantske knjievnosti krajem XX i poetkom XXI veka.
Tu se posle generacija naputenog jezika arlsa Simia, Stiva i Nadje Tei, Mila Dora,
Olivera Njaga, Mihaila Kaia i drugih, javlja generacija Sae Staniia, Tee Olbreht i
Aleksandra Hemona, po svemu razliita od Mirka Kovaa, Bore osia i Vidosava
Stevanovia, ali i od Slobodana Blagojevia, Branka Ania i Mladinova, odnosno Nemanje
Mitrovia, ora Jakova i Barbi Markovi. Njihova pojava , dakle, nije dogaaj za koji se u
istoriji knjievnosti ne moe pronai neka vrsta kulturnopoetike zaleine, premda ogromne
razlike suspeduju svaki brzopleti zakljuak. Niz apsorpcionih inkulturacija od Konstatnina
Filozofa i Camblaka do Hajima Davia i Vaska Pope se promenom jezika okree u drugom
smeru i simboliki materijal izliva se u druge literature. Jezika i kulturnopoetika inkluzija,
koje su tolike vekove bogatile srpsku knjievnost, ne znae nuno samo gubitak kada se ovaj
predznak promeni. Naprotiv, moda je savreno opravdano govoriti o jednom drugaijem, ne
filolokom ve kulturnopoetikom odreenju knjievnosti u kojem se nacionalno-identiteski
kompleks pitanja radikalno proiruje a jezike granice sasvim relativizuju. Ne treba ba tvrditi
da postoji srpska knjievnost bez srpskog jezika, ali ni beati od jednog novog odreenja
knjievnosti koje nee biti ogranieno njime. Zato se polje jedne knjievnosti ne bi
odreivale i kulturnoistorijskim pamenjem nezavisno od jezika na kojem dela nastaju? To je
utoliko pre mogue jer je raspad Jugoslavije doneo niz jezika koji su lingvistiki istoslini, ali
su nacionalno razliito signirani, pa se posle jugoslovenske jezike federacije u kojoj je
takoe postojalo veliko prelivanje kultura, javlja mogunost da se spoljni, najvei opseg
jednog knjievnog polja odredi i izvan granica jednog jezika. To bi u isti mah bilo ostvarenje
svojevrsnog ideala egzila u kojem se, posle razliitih figura bekstva, stie i do bekstva iz
jezika.
Iskustvo Monija de Bulija i Ljubomira Micia , dakle avangardnog izleta u taj svet
prekoraenja knjievnosti, kulture i jezika, samo potvruje relevantnost jednog htenja , ali ne i
smisao knjievnog dostignua. Zato je jedna druga vrsta egzila, kriptoegzil naih diplomata i
novinara pre i posle Prvog svetskog rata, ako ne Laze Kostia i Vojislava Ilia, koji su za tako
neto bili prekratko u propalim misijama, onda svakako Rakia, Duia, Andria, Miliia,
Crnjanskog, Rastka Petrovia, dakle prave diplomatske knjievne kolonije (za razliku od
Marka Ristia, Vide Ognjenovi, Dragana Velikia, Stanislava Basare, Predraga udia,
Duka Kovaevia ili Milisava Savia, iji diplomatski angamani nemaju ni priblino slian
karakter u knjievnosti, a nisu ni karijerne diplomate poput prozaista Miomira Udovikog i
Sae Obradovia). U tom kriptoegzilu nastajala je vrhunska knjievnost i to je linija koja se
moe produiti do Kia i Pekia, pre svega, a onda i Albaharija, Pitala i Tasia. Promena
politikih uslova ovog egzila, meutim, manje je bitna od mogunosti interkulturalnog
irenja. Jednom reju, pogled na srpsku knjievnost i njenu istoriju otkriva gotovo
neshvatljivo bogatstvo figura egzila i njihovu karakternu razliitost. Dakle, nema dve vrste
egzila u srpskoj knjievnosti ak ni ako bi se u jednom krajnje sofisticiranom smislu htelo
rei da se na taj nain razlikuju onaj unutar polja srpske kulture i onaj koji ostaje izvan njega,
ukljuujui u ovom drugom sluaju i pitanje naputanja jezika. Uvek je neka generalizacija,
naravno, mogua, ali je iscrpan opis oslonjen na lokalno znanje, eto dva Gercova termina,
uvek mnogo bolja i uverljivija alternaativa. Kada se naini i saoptava pretekim,

akademskim, sporim jezikom pompeznim i proraunatim kojim se obznanjuju dravniki

zakljuci, generalizacije deluju ubedljivo i ini se kako su plod velike promiljenosti i
odgovornosti. One to nekada mogu biti, ali ak i tada prikrivaju ono to je najvrednije u
onome na ta se odnose. Knjievnoistorijske shematizacije, naravno, ponekad su nune da bi
se neto uopte moglo tvrditi na odgovarajuem nivou optosti. Bogatstvo samog polja
literature zahteva da se takve generalizacije koje lako postaju slepi identifikacioni test jedne
kulture, osujeuju da se misli o samoj stvari i nameu ve postojee miljenje, destabilizuju
jednim drugaijim relacionim miljenjem i temeljnim prouavanjem. Ovde se, osim toga, eli
da skrene panja na vanu poetiku odliku srpske knjievnosti i istovremeno podnese
saoptenje o stilu miljenja, tako da i samo izlaganje bude ne samo jedna kratka poetika i
knjievnoistorijska egzegeza, profesorska demonstracija organizacije predmeta prouavanja,
ve jedan nemogui pokuaj da se pobegne od knjievnokritikog miljenja kao unapred
zadatog saznanja. Jer je forma tog miljenja ve samo to miljenje. Nemogui odlazak je neka
vrsta paradoksa Koji se jasno stavlja na stranu sukoba sa nunim odlaskom: biti oteran je
azilantska sudbina, biti spreavan da ode je suprotna radnja sa srodnim smislom, kao u
zemljama tzv. realnog socijalizma, ali ne-moi otii od sebe, to je ono to u svakom odlasku
postoji kao pitanje moe li se otii i istovremeno je skriveni odgovor o smisalu svakog
odlaska : mi smo ipak uvek tu gde smo. To je skriveno u svakom odlasku, jer u svakom
odlasku ostaje da onaj koji odlazi od drugih neodlazi od samoga sebe. Smisao uoavanja
poetike metafore kao to je figura nemogueg odlaska u srpskoj prozi, poiva na jednom
dubljem saznanju nego to je knjievnoistorijski opis uslova i okolnosti egzila. Antropologija
imaginacije egzila, ak i njegova politika ekonomija, znaajnija je kao sredstvo
hermeneutike nego postgenetike kritike . To to je bitno skriveno je u samom opisu odlaska,
bekstva, egzila : skriveno je da si uvek tu, i u tom pogledu je Hajdegerova analitika do danas
neprevaziena. Jednom reju, bivstvo ne moe da umakne bivstvovanju, a sve seobe , kojih
ima, i bekstvo od sebe, kojeg nema, tu nita ne mogu da promene. Ima seoba , bekstva nema.
Ali to nije nikakvo otkrie, iako je to o emu govorimo skriveno od nas u asu dolaska na
svet. Valja odmah rei da je skriveno uvek izgubljeno u otkriu, zato njega i ne sme da bude,
istorija otkria je zapravo istorija zablude. Skriveno se u tumaenju ne sme izgubiti nego
sauvati, otuda je istorija otkria istovremeno istorija poraza u tumaenju. Jednostavno i
naoko logino pravilo, logiko ustrojstvo otkria u tumaenju, oduzima nam ono to je u
skrivenome najvanije, samu skrivenost. Kako nju pokazati i razmeniti sa itaocem i
sabesednikom? Kako govoriti o skrivenom na skriven nain? Kako dakle zadrati skrivenost
pred Drugim a da ne ostanemo skriveni od Drugog? Vrhunska je to privilegija da nas bilo
kada neko drugi razume.
Banalnost paradoksa je odlika koja nam brzo i lako promie, a ona je druga strane opasnosti
da diskurs zakloni napor razumevanja. Paradoks pleni, oamuuje, utiava razmiljanje. On
ume da zaprepasti i izbaci iz koloteine razumevanja, ali kada bismo se osmelili da sami sebi
priznamo da smo zateeni, odmah bi se uvidela skrivena banalnost paradoksa: preokret od
oekivanog do neoekivanog. Kako je to skromna semiotika transformacije. Sam Preokret od
oekivanog do neoekivanog je vrlo jednostavno naelo i moe se tako lako primenjivati da
zaseni onoga ko nedovoljno paljivo prouava uenje. uditi se nad nepoznatim je
oekivano, a paradoks poiva na tome da nas iznenadi neoekivanim. Pa ta je u tome
zanosno, kada je neto ve unapred obeano i kada samo treba saekati da se u sporom
nadolaenju ispuni obeanje? Kada je tako, paradoks koji je oekivan vie nije sam u sebi
paradoksalan nego pragmatian, on sebe iznverava da bi delovao. Inae bi paradoks morao da
bude udo u onome to oekujemo, kao to je pravo saznanje vie od izneverenog oekivanja:
ono je doekivanje i bez oekivanja. Zato je pravo saznanje oslonjeno na to da se bude
heuretiki zaprepaen usred oekivanog, uobiajenog i obinog bez obzira na sve to. Pravo je
udo saznanje da uvek i u svemu doekujemo ono to dolazi, a da nismo znali za njega pa ga

nismo mogli ni oekivati, jer je sve na ovom svetu udo i tajna postojanja. ta je u ivotu
manje neokivano od samog ivota, a on upravo jeste najvea neoekivanost bitka: bekstvo
od sebe tamo gde bi se inilo da jedino valja i samo treba prigrliti sebe. Ipak, Lakan pokazuje
da je to u dinamici teksta/psihe nemogue, Fuko da taj tekst nikada nismo mi nego drutvena
igra moi, a Derida da tog teksta upravo u tekstu nema. Osim u tragovima. Mi smo tragovi
sopstvenog bitka, tragovi tog bekstva od sebe rasutog preko celog polja sopstvenog
postojanja. I zato je lakoa knjievnoistorijskih pouka i sinteza, posle stranog, a ne kratkog
XX veka, u doba izgubljenosti bitka, a ne vie njegovog zaborava, ili Hobsbaumovih
jednostavnih i polutanih ekstrema, nemogua i nedopustiva za stvar miljenja. Da nema
naeg uenja i uzbuenja, preokreti u paradoksima mogli bi da nerviraju: emu preokret ako
sama stvar nije dobra? Gde ne valja sama stvar, nita ne valja, pa ni najbolji paradoks.
Proganjanje ljudi, politiko ili, jo gore, militaristiko, na primer, sasvim sigurno ne valja,
nimalo. Ratno stradanje vie zadaje muka i gore su njegove posledice, no ni izbeglitvo ne
valja. Ne valjaju toliko da kada bi neko, recimo, ratom bio obradovan, morali bismo u njemu
videti bie posebne zle vrste prema kome mora biti jednako mnogo gaenja i kada je re o
Srbiji, Avganistanu, Iraku, Libiji, Siriji... Ali, to je tako jednostavno. Zar je to miljenje? Zato
politiko pozicioniranje i izjave kojima se ono dii nisu nikakvo miljenje. Meutim, toliko je
lako kukati nad uasom stradanja da i to bolje duhove jedino moe da nervira. Tako je, jer mu
je ve bilo dosadilo da slua sve jednu te istu tubalicu zbog rata i reima Slobodana
Miloevia, jedan od najznaajnijih pisaca, naavi se dodoe u prilici koja je tome
pogodovala, na jednom skupu sa ex-u kolegama koje su proslavljale svoju patnju usput
dobacio kako ni o ratu i politikom progonstvu nije jednostavno misliti. Jer, veli on, sve ima i
dobre strane koje se olako previde i zaborave. Eto, veli ovaj pisac, da nije svega toga, ratova i
nepodnoljivih politikih reima, on ne bi toliko vremena a bila je u pitanju stipendija,
zapravo humanitarni poziv piscu na privremeno i dobrovoljno izbeglitvo proveo u Parizu.
Ova Timina dosetka koliko je cinina i gorka, toliko je zapravo jednostavno i nimalo
paradoksalno opisivanje jednog trenutka line sudbine: zato to nad njim stoji koban znak
progona i izbeglitva, to ne znai i da je sama sadrina toga oznaenog ivota ve odreena .
To politika ne doputa , da se vidi ispod politike oznaenosti, da se vidi ta jeste tamo gde
neko i neto jeste. Tek se svako oznaeno u jednom bekstvu, izmicanju, sklanjanju ima
odrediti, i ako je filozofska metaforika teka i neprozirna i ne elimo u ovo doba povrnosti i
lakoe tako da govorimo, evo primera koji ume da govori sam za sebe i koji ne doputa
predrasudi da se izdaje za miljenje . Onaj ko govori, govori posle Time i gaenja. To je ona
nijansa koja je izmakle iz nozije, iz munine. Nekome je, a ni to nije neistina kada je o
intelektualcima re, u izbeglitvu bilo bolje nego to se to sme rei. I zato se ne govori. Da je
u izbeglitvu mogue iveti dobro, uprkos ovom optem znaku uasa, kobi, propasti, gubitka,
koji je stavljen nad nas, to se ima preutati, to je teko rei. Moralna osuda ovakvog miljenja
je oblik drutvene cenzure. Sa neto veim cinizmom moglo bi se kazati da izbeglitvo nekada
tera tamo gde bi se inae rado otilo. Ludilo putovanja i pomama za pomeranjem, nasuminim
i avanturistikim, profitnim ili turistikim menjanjem mesta na planeti, to toliko
rasprostranjeno dostignue XX veka je nalije grandturizma prosveenosti, velikog
obrazovnog putovanja oveka osamnaestog i devetnaestog veka. Da li je ta udna pomama
kolektivna paranoja u bekstvu od onoga to ne dri na jednom mestu? U kojoj meri je ona
izraz nezadovoljstva savremenog oveka sopstvenim ivotom od kojeg bi hteo nekud da
pobegne, ali kako nema kud on onda turistiki tumara i privremenim fascinacijama pokuava
da ugui dublje oseanje nezadovoljstva? Zar bi, ak i iz znatielje i enje za uivanjem
ovek toliko hteo da menja mesta svog kratkotrajnog ili dugotrajnog bivanja, da ga neto
dovoljno vrsto dri i vee za sebe tu gde je? A u razvezanosti, kad se ispadne u ovaj svet, ve
je data sva potreba za vezanou. Tamo gde se podvee pupana vrpca, razvee se ceo svet.
Biti oteran sa tog mesta koje je mesto sopstvenog nezadovoljstva onda nikada nije ontiki

posledica samo progona, ve te nesvezivosti i zato je uvek najstranija ne kao tue nasilje,
koje skriva sopstvenu muku, ve je najtee u samoprogonjenosti. U samoprogonjenosti, kao
najveem teretu izgnanstva, ne moe se krenuti nikuda i bekstvo je ve tu pre bekstva. U
egzilu pak nikada nije iskljueno da li to moe znaiti i da se krene onuda kuda bi se htelo ii.
I sama elja za ostajanjem, koje ranije nije ni moralo biti, moe da ojaa pod pritiskom
odlaska, a onda bi ona mogla da bude spasonosna u odnosu na samoproganjanje. U oba
sluaja, onaj ija su oseanja pojaana je u dobitku, i ako ne izgubi glavu, ili se ne osakati, ili
mu se ne oduzme sva sloboda i njen glavni sastojak, vreme, eto ga gde mu je kao emigrantu u
egzilu bolje, gde uiva u draima ivotnog putovanja i bekstvu od samoproganjanja u
progonjenost. To nam je Fuko zapravo ostao duan, ne istorija skrivenog smisla zatvora i
bolnice nego raskol istine koju drutvo o njima, o srei u egzilu, skriva i istine koja se u tom
skrivanju jedino otkriva: ta su istorija i drutvo, i ta je zapravo ovek. Teko nama kada nam
je Fuko ostao duan prie o srei oveka, makar da bolje protumaimo Pandurovia. Fukoa
kojeg su najurili iz diplomatije, ini mi se iz Poljske, oterali su natrag na Kole d Frans. Ostao
nam je duan prie o dobru jednog nasilja i zloupotrebe oveka, jednu metaforu samog dobra
kao osnovnog oblika postojanja, dobrog nasilja bez mitovog cininog zasnivanja drutva u
tajni moi. Ta istorija dobra uprkos svemu, to je taka u kojoj se otvara ono pravo pitanje o
oveku. Jer nije pravo pitanje zato ovek bei od zla i kako ga ono proganja. Pravo pitanje je
zato ovek bei i od dobra i kako ga u sebi proganja. Ne-ostati na jednom mestu, to nas tera
da se zapitamo, zato ovek ne ostaje tu gde je, kuda ga to neto goni i ta ga to goni da ide
nekuda? Puka politika prisila, koja nas fascinira, vrlo je slaba u odnosu na unutranje
samopokretnje sve do samoproganjanja. Zato je Sokratov sluaj ostao uven, neto manje,
naravno, Senekin, jer nas titi od neuvenog sluaja filozofskog samoubistva, kojeg nema ni
kod Empedokla, ak ni kod Diogena, koji je moda mogao da bude spreman za njega, ili je to
trebalo zapravo da bude Epikur, u ta niko nee poverovati. Kad Aristotel odlazei u
progonstvo veli da hoe tako da potedi Atinu nove sramote, kakvu je ve doivela sa
Sokratom, to je vrhunska politika domiljatost one slabosti koja se izlila u ludilo moi i
osvajanja kakvo predstavlja njegov najbolji uenik: Sokratov uenik je Platon, a Platon je
izgnan sa Sicilije, na kojoj nije ispio pehar kukute u ime propalog politikog poduhvata da
realizuje svoju dravu. Njegov uenik Aristotel je nauio da prihvati politiki poraz, a njegov
je najbolji ulenik naravno Aleksandar, koji nije mogao biti poraen. Eto istine o smislu
pobede i bez pozivanja na Fukoa. Aleksandar je, dakle, iz samoprogonjenosti morao da osvoji
ceo svet. To je ultimativno izgnanstvo, kada valja da osvoji ceo svet. Izgnati sebe u ceo svet,
dakle, znai obuhvatiti ceo svet sobom. Izmeu Aleksandra i Benjamina je granica na kojoj
Benjamin ludaki uva svoju knjigu o obrazovnom romanu, ta knjiga, smatrao je, ne sme
dopasti ruku nacista jer bi doli u posed znanja. Granica se zatvara upravo kada Benjamin
stie na nju, u toj nepropusnosti, u toj granici egzila je odgovor koji nikada nije odgovor jer je
njime odgovoreno na vie od onoga to je pitano i to se pita, na vie od svakog pitanja.
Odgovor bez pitanja. Spasiti svet znai sauvati Benjamina. Adorno, olem i pravi prijatelji
dali su sve od sebe. Da li je to i u Srbiji mogue? Kuda je to ovek uopte krenuo da ide?
Kada bismo smeli da se jo za kraj cinino naalimo, mogli bismo da podsetimo na jednu
Brehtovu pesmu. Lako je osvojiti svet, lako je biti ak i Aleksandar Veliki, veli Breht, ali je
teko ostati uz jednu enu. Iako pesnik ne zavidi herojskim likovima poput Aleksandra, on jo
ne kae da voli ono malo, neosvajajue i ve osvojeno, izdvojeno iz dogaaja sveta.
Izbeglitvo od sveta u ivotu koji je ostajanje uz nekoga i sa nekim, to je , pesnik vidi, teak
izbor. Najtee je ostati tu gde si i sa onim sa kim si, takav kakav jesi. To je oblik izbeglitva u
radost postojanja kao takvog, jednog antiasketskog odricanja koje ne bi rasrdilo ni Niea. To
je jedan oblik ostajanja, izostajanja iz samoprogonstva, i istovremeno jedan trenutak vedrine,
a vedrina, uzaludna i uprkos svemu, jeste vana. Nas egzil opinjava kao patetina moralna
vrlina, dok je trpljenje bez otpora podlost, ali i ostajanje na istom mestu moe biti

predstavljeno kao patetina vrlina , pa i kao figura dobra sa kojom se nismo suoili uprkos
budizmu i hrianstvu. Jedno strpljenje u radosti postojanja, bez religijskog poricanja i
iskupljenja. Zato valja imati na umu da smo pod prejakim utiskom Adamovog izgnanstva i
jevrejskog izlaska iz Egipta. O neizdrljivom samopokretanju najbolje, ipak, svedoi figura
Odisjevog nepotpunog povratka. Iako bi njegovo neodoljivo stremljenje svome domu i jednoj
eni delovalo kao potvrda brehtovskog cinizma u osvajanju sveta nekmoli tek potucanja po
svetu Odisej koji se jo nije sasvim sjedinio sa Penelopom, ve joj, ak i u Homerovoj
verziji (nekmoli u prii o Telegonu i Penelopinom neverstvu), spominje svoje budue
putovanje po grkom kopnu, na kojem e posetiti mnoge gradove (23. pevanje , stih 267). Biti
proganjan od bogova i izmicati njihovom gnevu, to je jedno, sam sebi negovetavati nova
putovanja kada se sa najgoreg i najteeg, uljuujui i odlazak s onu stranu poznatog sveta i
posetu mrtvima, jedva vraa, to je ve vie od svakog izgnanstva. To je figura nezadrivosti sa
kojom se moe izmicati jedino samome sebi, i taj novi put pre nego to je i put koji se jedva
zavrio povratkom gotov, novi put a da se i ne zna zato se na njega kree i kuda on treba da
vodi, to je konano obesmiljavanje stalnog ovekovog pomeranja po svetu kao i samog
povratka. Ako se ima ponovo ii, tada nema povratka, a ako nema povratka, onda nema ni
odlaska, sve je ve otilo. Beati se, otud, moe uvek, ali nema bekstva od sebe. Jer se
zapravo ne moe pobei nikuda i nigde od okovanosti vremenskom (sada) i prostornom (tu)
formom ivota . Za tu okovanost je potrebna figura ostanka, nemogunosti da se ode od
samoga sebe . Od samozatvorenitva Oblomova do ehovljevih junaka koji ostaju na selu, ili
kod Dostojevskog u rasponu od oveka iz podzemlja i mrtvog doma do naputanja manastira i
povratnika iz vajcarske, paradoks o nemogunosti da se pobegne od sebe postaje dvostruk i
dobija jednu posebnu simboliku formu. Jer mi volimo knjievnost i beimo u nju, pa joj se
divimo da se ne bismo gadili sebe, a ona nam daje formu rastereenja i im doe do neke
epohalne spoznaje, ona je, da bismo je podneli, ve knjievno uobliena. Prava figura nemoi
da se pobegNe od samoga sebe sledi posle susreta sa samim sobom. Otuda je ona najblia
predstavi onoga to sledi posle simbolikog raspona u arobnom bregu Tomasa Mana:
Kastorpovo ostajanje na bregu na kojem traga za sobom, bolest izolovanosti i samoizgnanstvo
iz kojeg e tek rat da ga prene, truba nacionalnog svrstavanja u kojem je njegova ironina
pojava sa retkom slabom bradom samo znak koliko se iz izdvojenosti ne moe vratiti u
kolektiv sudbinski nego samo gestom. Tek tu na kraju te obesmiljenosti, jer niti nai sebe niti
od sebe pobei je potpuni raskol humaniteta , tu dolazi zavrna slika: odlazak je odista
nemogu ne samo zato to je to forma naeg ivota iskljuila, jer smo uvek tu sa sobom, i
uvek sada u sebi i sa sobom, ve je nemogu jer je svako pravo lutanje i svako pravo kretanje
nezadrivo bekstvo od sebe ka sebi. I kad se sebi pribliite eto gde vas eka rat, ceo svet se
razara onoga asa kada se stigne suvie blizu sebe. Man je to simboliki predstavio u
neodluivosti dijaloga o humanizmu i ivotu akcije, u Kastorpovom izgnanstvu i povratku u
pogubnost. Paradoks ovog raskola utkan je u svu najvredniju modernistiku knjievnost, jer tu
gde se ovo suoavanje ne moe izdrati puca sama knjievna forma: kod Rilkeovog Maltea
Lauridsa Brigea, Prustovog Marsela i Dojsovog umetnika kao mladog oveka . U toj
pukotini u kojoj modernizam ne moe to to sam po sebi hoe, tu se u samoj knjievnosti
pojavio oblik onoga o emu je ovde re: oblik je postao sama stvar. Stvar miljenja je postala
stvar poetikog oblika. A o njoj evo bezmalo ceo ivot govorim, pa se o tome moe ukoliko to
nekoga zanima itati u drugim mojim tekstovima. Legenda veli da je, u jednoj tradiciji koju
homerska epika nije prisvojila, Odisej imao dva sina. Sina doma, Telemaha, koji je tragao za
njim i doekao ga u obnovi dvora i porodice, ak i branog zaveta u korenu drveta nad kojim
je sagraena brana lonica. I sina putovanja, kojeg je naa tradicija iskljuila, Telegona kojeg
mu je rodila Kirka, i koji je poao u progonstvo za njim, da bi na kraju naiao na oca
i ubio ga. Takva Odisejeva smert govori o tome ta se deava kada ovek sretne samoga sebe

u jedinoj formi u kojoj je taj susret mogue predstaviti: sve to je Odisej doiveo na putovanju
simboliki je utelovljeno u dete puta, zato ono mora da zadri u sebi razornu silu koja je bila,
do tada, samorazorna.
LITERATURA
Adario 2007: C. dAddario: Exile and Journey in Seventeenth-century Literature, Cambridge:
Cambridge
University
Press.
Gerc 2000: C. Geertz: Available Light. Anthropological Reflections on Philosophical Topics,
Princeton: Princeton University Press.
Hagioanu 2003: A. Hagiioannu: The Men who would be Kipling. The Colonial Fiction and
the Frontiers of Exile, New York: Palgrave.
Mejn 2006: A. Mein: Ezekiel and the Ethics of Exile, Oxford:Oxford University Press.
Stenford 1968: W. B. Stanford: The Ulysses Theme. A study in Adaptibility of a Traditional
Hero, Ann Arbor: The University of Michigan Press.
tern 1989: G. Stern: Literatur im Exil, Max Hueber Verlag.
Valjega 2003: A. A. Vallega: Heidegger and the Issue of Space. Thinking on Exilic
Grounds, University Park: The Pannsylvania State University Press.
THE WRITER UPROOTED 2008: Contemporary Jewish Exile Literature, ed. By Alen H.
Rosenfeld, Bloomington: Indiana University Press.
Zeng 2010: Hong Zeng: The Semiotics of Exile in Literature, New York: Palgrave.
IZDALEKA: Egzil kao (trans)istorijski i geopolitiki horizont srpske knjievnosti Dragan B.
BOKOVI Univerzitet u Kragujevcu Filoloko-umetniki fakultet Odsek za filologiju
Katedra za srpsku knjievnost draganboskovic@kbcnet.rs
Ovaj rad je prilog sagledavanju istorijskog i geopolitikog identiteta srpske knjievnosti iz
horizonta egzila. Razmatrajui probleme alteriteta, smetanja, nedovrenih ili hibridnih
identiteta, ali i poetikih i istorijskih kretanja srpske literature, izvode se zakljuci o jednoj
dinamikoj dijalektici ovde i tamo, nacionalnog i internacionalnog, naeg i evropskog,
kanonskog i metakanonskog, ne bi li se ukazalo da je identitet srpske knjievnosti uvek
istorijski pomeran od matice da bi se uporno, kao siboliko i identitetsko bogatstvo, matici i
vraao.
Kljune rei egzil, srpska knjievnost, identitet, kanon, nacionalno, evropsko
Ovaj rad je deo istraivanja na projektu 178018: Drutvene krize i savremena srpska
knjievnost i kultura: nacionalni, regionalni, evropski i globalni okvir Ministarstva prosvete,
nauke i tehnolokog razvoja Republike Srbije Ukontekstu razumevanja istorije knjievnosti,
imanentno se otvaraju problemi poetike i ideoloke dinamike, konstantnog izlaska u Drugo i
povratka u Isto, pitanja pripadanja i nepripadanja , pozicije izvan, koja omoguava kritiku
optiku, kao i snane potrebe vraanja na imenitelj Jednog, jedan nomadski duh i duh kue,
onoliko snani koliko, otimajui se ontoloki determinisanim lutanjima, zapadni subjekt
istorijski pokuava da bude skuen. Biti na drugom mestu a zapravo smo uvek na tom,
drugom mestu samo je jedan egzistencijalno-antropoloki ili kulturni model onoga biti. Ova
logika je bez ostatka istorijski svojstvena srpskoj knjievnosti i kulturi, na prostorima
kolonijalnih i postkolonijalnih sila i veza, kao i nadmone, ideoloki zasnovane nacionalne i
kulturne samoidentifikacije. Sistematizovati knjievnoistorijski identitet iz pozicije onoga
izvan, stanja permanentnog egzila, toliko je neophodno, kao to je i toliko nemogue,
budui da jednoj takvoj sistematizaciji i klasifikaciji toliko toga izmie. Tako posmatrano, kao
da nita od (moderne) srpske literature ne bi ostalo vezano za maticu ili kao da najvei deo
onoga to je srpska knjievnost kreirala ili ju je kreiralo postoji spolja. I, dobro je da je tako,

budui da je ono najbolje to je srpska literatura dala uvek nae i uvek izmeu i uvek
izvan. Zato ovaj oigledni egzilanstki identitet nije mogao biti vien iz tradicionalne
filoloke perspektive istorije knjievnosti, i to kao nacionalne knjievnosti. Na prostorima
sudara razliitih kultura i preplitanja identiteta, tanije, na mestu neprestanog kulturnog
izmetanja, kako nas to istorija srpske kulture podsea, otvara se delikatan prostor onog
izmeu i izvan, hibridnog i lutajueg, u odnosu na prostornu zadanost, ali i u odnosu na
vekovno diskurzivno uokviravanja nacionalne naracije , sa jasnom strategijom ideoloke
konstrukcije identiteta matinog korpusa. Zato moemo, sa Batlerovom, otvoriti pitanje
nedovrenog identiteta (v. Butler 2007) unutar hegemonije drugih kodova, u sluaju srpske
knjievnosti od Vizantijskog do evropski (post)modernog. Upravo na (post)kolonijalnim
prostorima prelaza iz kulture u kulturu, iz tradicije u tradiciju, skoro celokupna istorija srpske
knjievnosti gradi svoj identitet (ne) pripadanja Drugom i, opet, pripadanja sebi. Mi smo u
Evropi, ali ne Evropa; mi smo Vizantija, ali nje nema; mi smo srpska knjievnost, ali se
istorijski gradimo izvan matice. Zato na poecima raanja moderne srpske literature postoji
snana elja prevazilaenja kompleksa varvara , ne bi li nas drugi videli i upoznali kao
civilizovane, kao to krajem dvadesetog veka postoji isto tako snana volja da se odreknemo
sebe, svog varvarstva i svoje kultivisanosti u korist Drugoga, u korist legitimnog prava da
budemo deo velike evropske kulture. Moda olako previajui delikatne ideoloke i
diskurzivne prakse koje stvaraju sliku tog civilizovanog Drugog i necivilizovanog Istog, jednu
vrstu diskurzivne tropike koja nas neprekidno dri u stanju podeljenog identiteta, olako
previamo i to da su prostori politike, kulturne i knjievne samoidentifikacije onoliko
imaginarni i obavezujui koliko su realniji od istorijskih injenica, kao to je dislociranost
Srbije negde izmeu Zapada i Istoka, Bea i Istambula, Konstantinopolja i Rima,
Austrougarske i Otomanskog carstva, Orijenta i Okcidenta, Moskve i Vaingtona, u
Vojvodini, Dalmaciji, manastirskim elijama, Parizu, Londonu, Berlinu, uvek sve dalje od
mesta kretanja srpskih, istorijski posmatrano, dravnih centara. Izmeu, dakle, Evrope koja se
natura drugome: da bi podstakla, zavela, proizvela, povela, irila, negovala, volela ili
silovala, koja je volela da siluje, kolonizuje, i sama se kolonizovala (Derida 1995b: 31), i
iterabilnosti matine kulture, koja ini da osnivako nasilje uvek biva reprezentovano i to u
nekom konzervatorskom nasilju gde se uvek ponavlja tradicija vlastitog porekla i gde se, sve
u svemu, samo uva izvesno utemeljenje koje je, najpre, odreeno da bude ponovljeno,
sauvano i ponovo ustanovljeno (Derida 1995a: 278). Otvaranjem ovog pitanja dislociramo
stabilno mesto, pre svega, srpske i evropske bele mitologije, odnosno stereotipa
tradicionalnog nacionalnog korpusa kao zatvorene i evropskog modernog korpusa kao
otvorene imaginarne zajednice, i pomeramo se ka mestu nasilja i iterabilnosti generisanja nae
kulture kao taki izvan, ka jednom prostoru geopolitikog nacionalnog horizonta i kulture
koji nuno moraju da uvae viestruku kontaminaciju i dislokaciju. Od srednjega veka do
danas, potvrujui ve na poecima svoju izmetenost, srpska knjievnost se formira izvan,
pa tako, sa jedne strane, moemo posmatrati poredak nae literature unutar ideologeme
nacionalnog i mitologemsko-diskurzivne zadatosti istou, a, s druge, njenu poetikopolitiko-ideoloku uslovljenost za svrstavanjem tamo. Istorija srpske knjievnosti je, s
obzirom na geoistorijske injenice i ideoloka premetanja, istorija knjievnog egzila . U
srednjem veku, srpska pisana knjievnost nastaje i razvija se u jednoj vrsti duhovnoegzilantske, (de)centrirane manastirske i kulturne pozicije, dok je usmena knjievnost, iz koje
e vekovima kasnije nastati srpska moderna literatura , u potpunosti izgnana izvan ovog,
magistralnog kulturno -knjievnog toka. Sa Velikom seobom, moderni kulturni centar srpske
knjievnost se tek, po prvi put konstituie, i to u prostorima geopolitikog egzila. Vojvodina
tako, predodreujui je do danas, postaje mesto generisanj srpske knjievnosti i kulture, i ona
e to ostati do poetka dvadesetog veka, dok se Beograd ne bude formirao kao kulturni centar,
to nam pokazuje jednu zakonomernost istorije literature koja e konstantno zaobilaziti

sopstvenu maticu sa ove strane Dunava i Save. Tokom 19. veka, kada se u centralnoj Srbiji
formira drava , kada u Kragujevcu, kao prestonom gradu, nastaju i prva tamparija, i prvi
teatar, gimnazija i via kola, knjievnost se tu ne dogaa. Knjievnost 19. veka moemo
posmatrati u konstantnom zaboravljanju centralne Srbije i potvrivanju njene nemogunosti
da formira kulturu i konstituie se kao kulturni topos1. Stvarajui se u Junoj Ugarskoj, i u
irokom luku Italija Be Sent Andreja Rusija, srpska kultura polako, skoro jedan vek,
silazi odatle, ali nikako da zaivi sebe u centru Srbije. Epski i usmeno intonirana kultura
umadije, kao matrica za Vukove knjievno-antropoloke ideje, ne poznaje visoke zamahe
klasicistike, barokne, prosvetiteljske i romantiarske tradicije Vojvodine, onako kako je
srednjovekovna pisana kultura ivela matricu vizantijske kulture. Oekivano je i da ta
egzilantska, zapravo naa centralna knjievna tradicija da prve srpske romane, kao i da u njoj
zaivi realistiki roman u prozi Jakova Ignjatovia2, ili kod Matavulja, pisca na margini u
odnosu na geokulturno sredite srpske literature, ali u centru s obzirom na ruski poetiki
uticaj, ili da svoj najvei domet realistika pria doivi kod Lazarevia, pisca koji se pronalazi
u prozi nemake tradicije. Lukaova tvrdnja da je roman forma transcendentalnog
beskunitva (Luka 1990: 67), forma koja obeleava moderni identitet razbatinjenosti i
drugih
1 Od Vuka i Njegoa do Crnjanskog, kao i do savremenih pisaca, ua Srbija je ne mnogo vie
od utopijskog mesta naeg herojskog identiteta. Daleka i bitna, imaginarna i realna, kao
Crnjanskova Hiperboreja.
2 Izneemo i sledeu tezu: poevi sa Vidakoviem i, opet, nastavivi sa Jakovom
Ignjatoviem, srpski roman sebe stvara iz ove, evropejske tradicije , ne samo iz tradicije
srpske realistike proze. Preko Veljka Milievia i Uskokovia, do Rastka, Crnjanskog, Kia,
Pekia, roman ivi tu poetiku razliku u odnosu na nau, poetiko-proznu liniju koja se
formira iz, u 19. veku probuene usmene kulture.
svetova, govori, nasuprot kolektivnog anra epa, i o imanentnom svojstvu romana kao
egzilanstskog. Ako prebivalite u pravom smislu danas nije mogue i ako dom je prolost
(Adorno 1987: 35), kao to za savremnog subjekta tvrdi Adorno, kao i ako se moderni subjekt
gradi u figuraciji nomada (egzil je snaan, pa ak i obogaujui motiv moderne kulture
(Said 2005), oekivano je onda i da, sa geokulturne strane , tokom dvadesetog veka, sa
formiranjem modernog identiteta srpske knjievnosti i Beogradom kao kulturnom
prestonicom, srpski roman kao da po nekoj imanentno poetikoj, ali i politiko-istorijskoj
logici, mora sebe da gradi izvan ili sve dalje od matice. Zapoevi sa Bespuem Veljka
Milievia, pisanim u vajcarskoj, srpski roman 20. veka zaobilazi Srbiju/Jugoslaviju kao
geopolitiki dom, i gradi se izvan granica, to je uslovljeno ili linim izborom pisaca ili
politikoistorijskim okolnostima. Rastko Petrovi, Crnjanski, Peki, Ki pod razliitim
biografskim pomeranjima zauzimaju poziciju izvan. Moemo im, takoe, pridruiti i Andria,
koji za vreme Drugog svetskog rata pie svoje romane u jednoj izolovanoj poziciji
unutranjeg egzila koji ima adresu: Prizrenska 7. Modernistiki srpski roman tako gradi svoj
identitet kao egzilantski, fluktuirajui, u neprestanom izmicanju u odnosu na istorijska
pomeranja naih kulturno-politikih centara i stratifikaciju naeg kulturnog prostora
Ako je u 19. veku knjievnost bila formirana u Vojvodini, i ako je tek u poslednjoj deceniji
20. veka i poetkom 21. veka zaivela u centralnoj Srbiji, srpski roman 20. veka nikako da
svoje vrhunce dosegne u uoj Srbiji. Ako je sve kulturno u 19. veku izvan umadije, u 20.
veku, kada evropski centri postaju gravitaciona jezgra za graenje modernog identiteta pisca i
romana, sve se pozicionira izvan Srbije. ak moemo tvrditi da je Beograd, sa maskom
metropole, kao i evropski gradovi, igrao i igra ulogu imaginarnog (nadnacionalnog) centra

kao nepripadajueg geopolitikoj i irekulturnoj matici. Vidljivost, ideoloka i kulturna

identifikacija, ratne okolnosti i postratni sindromi, traganje za tritem ili nuda bega, u
svakom sluaju problem identifikacije obeleili su i nau postmodernistiku kulturnu politiku.
Bora osi, Dragan Veliki, Albahari, pisci su koji sebe konstituiu spolja, a prelazak
Gorana Petrovia u Beograd, kao da samo ponavlja i uvruje egzilantsko pravilo, jer
Beograd je, iako srpski centar, samo imaginarni, nedostini evrocentrini topos srpskih
zemalja.
ta nam sve ovo govori? Da srpska knjievnost ne moe da se generie i da postoji bez egzila;
da , zbog istorijske raspodele kulture, centralna Srbija ne moe da da velikog pisca, kamoli
veliki roman; da ona, zapravo, nikada nije ni imala kulturu, ili da, antropoloki, nikada nije ni
ivela kulturno; da istorija srpske knjievnosti mora iveti sebe kao istoriju egzila; da je Srbija
samo imaginacija, onoliko koliko je to i Evropa , i to i za Vuka i Dositeja, koliko i za
Crnjanskog, Andria, Sau Ilia; da egzil nije samo mesto kompromisa ili otvaranje kritike
perspektive, koliko jedno permanentno kulturoloko smetanje, pozicioniranje , rasprava sa
svetom, matinom kulturom i drugim kulturama; da je cena identiteta srpske knjievnosti
bekstvo ili gubitak; da pripadati bilo kojoj zajednici nacionalnoj, lingvistikoj, politikoj ili
filozofskoj (...) u sebi podrazumeva ne-pripadanje, a politike posledice tog ne-pripadanja
povlae za sobom nepostojanje identiteta (Derida 2005: 25). Kulturoloka i politika
injenica jeste da su nacionalno orijentisani ideoloki zahtevi za svrstavanjem u devetnaestom
veku i krajem dvadesetog veka bili najsnaniji. ta god autori birali, Evropu, Srbiju, oni su
uvek izvan Srbije i izvan Evrope, bez obzira na izjanjavanje i bez obzira na jake
centripetalne nacionalne i centrifugalne vannacionalne sile. I dalje unutar istorijskoknjievnog kanona ipak ostaju nerazreena arhaina merila lingvistikog ili etnikog modela,
ali i modela slobodnog izbora identiteta, pa samim tim ova konzervatosrka ideoloka svest
konstantno zatvara knjievnost u jedan kulturno-politiki model. Opet, pria o egzilantskom
identitetu istorije srpske knjievnosti ostavljana je po strani. Neka zakonomerna i
zakonosudbinska predodreenost nae kulture, kao da ponavlja istorijski osvetane obrasce
identiteta i jednu ideoloku ponovljivost traumatinog identiteta margine unutar Zapadnog
kanona, kao i jedno generiko zasnivanje istorije knjievnosti na nacionalnim kodovima.
Kritiari i istoriari srpske knjievnosti i nisu posebno pokuali da opravdaju zato (iz
ideolokih ili unutarknjievnih razloga) pojedine pisce i njihova dela svrstavaju ili ne u
nacionalnu paradigmu. Neki od tih moda ne bi prihvatili da nisu izvan (Laza Kosti,
Crnjanski), neki jesu izvan (Dositej, Selimovi), neki bi eleli da su tu (Rastko Petrovi) neki
ele da budu daleko (Ki), za Neke kritiari ele da nisu ovde (Ki, Saa Ili), neki eli da su
to blie (Neboja Vasovi), birajui egzil ili ga svesno/nesvesno prihvatajui ili samo
podrazumevajui kulturnu ili korektnu stranu ideolokog smetanja u odreenu kulturu ili van
nje. Ne ulazei u razloge ovog za i protiv, prisvajanja i ekskomunikacije, ostajemo na
liniji opisivanja onog uvek izvan; i, ne ulazei u pitanje ta je u prirodi nacionalnih i globalnih
kultura i knjievnosti to toliko pogoduje ili smeta stavovima pisaca ili kritiara, potvrdiemo
samo da je svako pozicioniranje uvek ideoloki konstruisano i da je, kao takvo, uvek izazov
Drugom i Istom. Bilo da govorimo o generikim karakteristikama nacionalnog ili evropskog
pisma, bilo da govorimo o pogledu spolja ili o ideolokim aspektima razliitih perspektiva ,
umetanjem u prostor Drugih ili Drugih u nas, nuno i istorijski se potvruje samo naa
istorijska nemo i naa istorijska potreba da budemo, piemo i patimo. Ovde se,
napominjemo, ne radi o podeli ovde-tamo, nego o jednom delikatnom tamo koje postoji
zato to postoji ovo ovde. Obraunavajui se sa ovim ovde, nepripadajui i
obraunavajui sa onim tamo, naa knjievnost postaje samo to srpska knjievnost, u
iterabilnosti egzila, kao povlaenom mestu samokonstituisanja nacionalnoistorijske i
kulturnoistorijske svesti. Gradei ovaj pogled izdaleka, srpska knjievnost postaje sve vie
svoja, sve vie evropska, u ideologizovanim konstruktima sopstva i drugosti, nacionalnog i

internacionalnog, u jednom preplitanju na ravni dekodiranja identifikacionih obrazaca,

generikih, genetskih ili hibridnih. Iako se ovako postavlja i pitanje otpadnitva iz
nacionalnog korpusa, koje isti korpus vraa nazad, istovremeno se postavlja i pitanje
identiteta, mnogo ire i mnogo kompleksnije. Isto tako se postavlja problem kanonizacije, ali,
pre toga, onog egzilantskog identiteta kanona izvan politiko-centrirajueg kanona, kao
jednog mogueg kanona. Bekstva su, tvrdi Said, samo potvrde kanona, kao to su ona
rasprivanje centara moi, evropskih i nacionalnih, jedna oekivana i nuna transnacionalna i
intranacionalna pozicioniranost kojom mo tei konstrusanju demokratske atmosfere
evropejstva i nacionalizma. Istorija srpske (moderne) knjievnosti, tako, neprestano je
izloena, ali neprestano i procesuira mehanizme pripadanja i nepripadanja, obrasce identiteta i
Drugosti ili multiplikuje potencijale identiteta s obzirom na jezik i naciju, kulturne krugove i
nacionalnu politiku kulturnog ukljuivanja. S obzirom na geopolitiku svest i svest o
identitetu, ovo pozicioniranje ostaje istorijska mogunost multikulturnih potencijala
nacionalne zajednice. Ako je, ne samo dijahronijski ve i sinhronijski, identitet zadata
konstrukcija kolektivnog, vezana uz nacije kao imaginarne zajednice, ali i konstrukcija
individualnog, posebno u kontekstu savremenog proklizavanja matrice identiteta s podruja
nacionalnog i etnikog u prostor multirkulturno Drugog, u sluaju srpske literature re je uvek
o odnosu spoljanjeg modela identiteta u odnosu na prostor Srbije i isto tako spoljanjeg u
odnosu na prostor Evrope. Izlazak u drugi prostor, identifikacija sa etnikim entitetom,
desnim ili levim ideologijama, iskorak ka trinoj a ne samo simbolikoj politici, uklapanje u
meunarodne (multietnike i postokolonijalne) tokove ili preplitanje identiteta, neki su od
faktora koji ne samo ideoloki koliko i ekonomski uslovljavaju malu literaturu. Zato je sve
vei izazov uspostaviti dijahronijske niti nae literature, i to kao raslojene, proklizavajue
identitete unutar povlaenog prostora egzila. Imaginarne otadbine, imaginarna otadbina,
svojim nesvrstavanjem, uporno okuplja sve rasuto, kao to se mesto izvan stereotipno
pojavljuje kao mesto diskurzivnog preispitivanja stabilnosti uspostavljenog kanona, moi
kulture i koherentnosti identiteta. Egzilanstko pisanje crpe svoju snagu iz dekonstrukcije
itanja i pisanja koje otvara zaokruene koncepcije. Ono samo rekonstruie pitanje identiteta
koji je tako uspostavljen i preispituje mehanizme proizvodnje istine, slika, prezentacija,
diskursa. Pozicija egzila u odnosu na svaki zaokrueni, stabilni identitetski obrazac, u odnosu
na svaku stabilnu knjievnu ili kulturnu kanonski zadatu paradigmu, i u odnosu na svaki
generiki izraeni obrazac razvoja nacionalne knjievnosti u uve etabliranom diskursu
postaje i kulturoloka moda kraja dvadesetog veka. Re je o postmodernistikom usecanju u
drugu kulturu kao zalog transnacionalne identifikacije, ali i kao beg od matinih kultura, i to
kao posledice iseljavanja zbog politiko-ekonomskih prilika u matinoj zemlji. Diseminacija
nacije, kako ovaj fenomen naziva Baba, samo je postupak restrukturiranja nacije u prostoru
Drugosti, jedan obrazac drutvenog ponaanja, uklapanje u hibridne identitete, sve dalje od
ideje i koncepta nacionalnih literatura i sve blie ukljuivanju razliitih kulturnih paradigmi u
prostore diskurzivnih prelamanja , gde se odvijaju kompleksni procesi dekonstrukcije
nacionalnih istorijskih tokova i njihove reprezentacije, razvejava nacija u veinske entitete,
jedna vrsta predodreena dezorijentacija kao novi oblik kontrole multinacionalnih identiteta
(v. Bhabha 1994). Postmodernistika egzilantska dezorijentacija, koju je ispovedno opisao
Edvard Said, nepripadanje ni tamo ni ovamo, samo je, zapravo, jedno klizanje figure sa
jedne na drugu stranu i obrnuto (v. Said 2008: 67-69), u svakom sluaju, u prostorima jednog
globalnog panopticizma. A klizanje identiteta i kulturnoistorijsko prerasporeivanje pokree
klizanje istorije knjievnosti. Uvek pomerena od svog centra, srpska literatura ipak sebe
uporno nalazi u jednom Istom, nekompatibilnom savremenim diskursima. Nikada i nemajui
centar, ona svoju decentriranost utoliko lake podnosi, umnoavajui velika dela od srednjeg
veka do nekog budueg veka. Jer multikulturni i hibridni identiteti, pozicije izvan i
spolja, samo su pozicije uklapanja u savremene hegemonijske obrasce, sa sveu o

nedopustivosti totalnog stapanja i meanja sa Drugim, o zidovima, vrim od Berlinskog,

koji stoje izmeu kultura ili diskurzivnih teritorija. Izvan, dakle, zadavanja hegemonijski
koncipiranih identiteta (nacionalnih, multikulturnih), izvan ideolokih predispozicija mesta
pisca , ali i uvek u njima, u rekonstituisanju uskih struktura nacionalnog korpusa, egzil ostaje
mesto nigde, jedino mesto rizika, odakle moramo crpeti svoj knjievnoistorijski identitet.
Sa punom sveu o pitanjima izjanjavanja ili otpadnitva i pitanjima strogo podeljenih
(diskurzivnih) prostora (Srbija /Evropa) i vremena (nekada, sada), gradova (Kragujevac,
Beograd, Pariz), njihove realnosti i imaginarnosti, to proiruje mogue granice ovladavanja
identitetom i opisivanja stvarnosti iz drugaije perspektive. Na granicama samo jedne
nacionalne paradigme . Na granicama srpske knjievnosti koja je , nikada nemajui sebe,
uvek iznova sebe pronalazila: ovde, tamo, u Evropi, u Srbiji, u nepripadanju, u egzilu.
LITERATURA
Adorno 1987. T. W. Adorno, Minima moralia, Sarajevo: Veselin Maslea. Bhabha 1994. H. K.
Bhabha, The Location of Culture, London: Routledge.
Butler 2007. J. Butler, E. Laclau, S. iek, Kontingencija, hegemonija, univerzalnost:
Suvremene rasprave na ljevici, Zagreb: Naklada Jesenski i Turk.
Derida 2005. . Derida, Fragmenti. Glas i pismo: ak Deida u odjecima, Beograd: Institut za
filozofiju i drutvenu teoriju, 13-28.
Derida 1995a. . Derida, Sila zakona, Novi Sad: Svetovi.
Derida 1995b. . Derida, Drugi pravac, Beograd: Lapis.
Luka 1990. . Luka, Teorija romana, Sarajevo: Veselin Maslea/Svjetlost.
Said 2008. E. Said, Orijentalizam, XX vek: Beograd.
Said 2005. E. Said, Razmiljanja o egzilu: http://www.zarez.hr/149/temabroja2.htm Sioran
2012. E. Sioran, Prednosti egzila: http://hiperboreja.blogspot.com/2012/03/prednosti-egzilaemil-sioran.html
Dejmson 1984. F. Dejmson, Politiko nesvesno: pripovedanje kao drutveno-simbolini in,
Beograd: Rad.
PRAVI BOG IZGONA: O egzilu Bore Stankovia, Bogdana Popovia i arlsa Simia
Aleksandar . PETROVI Univerzitet u Beogradu Filoloki fakultet Seminar za drutvene
nauke aleksandar.petrovic@fil.bg.ac.rs
Rad razmatra temporalnost iskustva izgona dva pisca, Bore Stankovia i arlsa Simia, kao i
jednog knjievnog kritiara, Bogdana Popovia . Njihova iskustva su prividno
suprotstavljena, jer prvi pisac nikada nije izaao iz Srbije, drugi je svoj stvaralaki vek proveo
izvan nje, dok se trei posle obrazovanja u inostranstvu vratio u Srbiju. Meutim iza njihovih
dela stoji istovetno iskustvo izgona i baenosti egzistencije u svet izvan vremena. Zajedniki
imenitelj nalazi se u dionizijskoj dimenziji izgona.
Kljune rei Bora Stankovi, Bogdan Popovi, arls Simi, bombardovanje Beograda,
temporalnost izgona, Dionis
Ovaj rad je deo istraivanja na projektu 178018: Drutvene krize i savremena srpska
knjievnost i kultura: nacionalni, regionalni, evropski i globalni okvir Ministarstva prosvete,

nauke i tehnolokog razvoja Republike Srbije. Ako te podvedem da vidi kako izgleda iza
scene, ti vie nee poeleti da gleda predstavu! Bora Stankovi Boru Stankovia Jovan
Skerli nazvao je najveim talentom u srpskoj knjievnosti. To je dovoljan razlog da mu
posvetimo ovo razmatranje, ali nije toliko oito u emu je nuni razlog za to budui da se do
sada Bora Stankovi nije povezivao sa temom izgnanstva. Ali u ovoj razlici dovoljnog i
nunog razloga upravo i lei pravi smisao ovog teksta koji nastoji da izgnanstvo sagleda kao
problem dve kue. Problem stanovanja, ili problem egzistencije same zapoinje gubitkom
transcendentne prirode, prve kue Adame i Eve, i njihovim izgnanstvom u drugu kuu,
istoriju, koja se neprekidno pred njihovim oima rui. Kriza stanovanja je drugo lice problema
izgona koji se izvorno javio kao tranzicija prirode u istoriju. Obino se misli da je egzil ili
izgon povezan samo sa istorijom i da je on neto poput prelaska iz Egipta u Hanan kada je
Mojsije gonjen istorijskom silom poveo pustinjski narod. I mnogi narodi su beali pred silom
istorije, kao na primer srpski 1915. godine, da bi se vratili slabiji ili snaniji nego to su ikada
bili . I mnogi pisci su naputali svoju kuu da bi se s nekog drugog kraja sveta njihova re
jae ula. Sve je to nekakav biblijski izgon koji se u svim vremenima ponovio dovoljno puta
da bi postao religija palog duha. Taj izgon u sebi skriva nagon bekstva koji kao da je pravi
pogon istorije . Istorije i nema bez pokuaja bekstva, iz vremena ili prostora, koji se
racionalizuje iekivanjima ishoda koji e doi. Bora Stankovi je, s druge strane, zahvalna
netrivijalna tema za ovo nae razmatranje jer nikada nije pokuao bekstvo. Ali ako je tako, o
kakvom je onda izgonu re? Ne postoji apsolutna istorija koja bi bila stvorena izgonom. To
znai da ne mora pisac da napusti neki prostor i neko vreme da bi se naao u izgonu, ve
prostor i vreme mogu da napuste njega dok on ostaje tamo gde je bio. Na ravni teorije
relativnosti to zvui sasvim razborito, ali pre ovakvim obrtom knjievna teorija e se osetiti
pomalo zbunjeno. Ona poiva na apsolutnoj hronologiji po kojoj je, recimo, Marsel Prust
nesumnjivo tragao za izgubljenim vremenom poetkom prolog veka. Po tome ona je oito
hrianska disciplina jer veruje u postojanje apsolutne nulte godine od koje se sve meri iako je
ona sama, nulta godina (nulto razmee godina) po prirodi stvari kao nula nepostojea.
Neoptereena takvim pitanjima, laka i spremna da nabraja godine i da u njih gura stilove i
pravce, knjievna teorija bi nesumnjivo prvo utvrdila da je Bora Stankovi pored klasine
Neiste krvi za 51 godinu ivota (roen je marta 1876. u Vranju) napisao i drame Kotana i
Taana, roman Gazda Mladen, nedovreni roman Pevci, kao i niz pripovedaka. On je sve to
uradio u Srbiji poslednjih godina 19. i prvih decenija 20. veka, i prema tom neopozivom
uvidu Bora Stankovi ne bi bio pisac u izgonu, ve i zato to je umro oktobra 1927. godine u
Beogradu, u Srbiji. On je iza sebe ostavio udovicu Ginu (Angelinu) koja je posle njegove
smrti ivela jo 20 godina sa tri keri, najstarijom Desankom, od nje godinu dana mlaom
Stankom i deset godina mlaom Ruicom Jankovi. Baka (Angelina) je sa kerima ivela u
kui na Dorolu, ispod crkve Aleksandra Nevskog, prema Dunavu, pored platnare Vlade Ilia.
Deda je tu kuu kupio jer mu se dopala loza koja je pravila tunel kojim se kroz dvorite,
tanije kroz prednju batu, dolazilo do kue. Baki je kazao, Gino, kaparisao sam kuu, ona ga
je pitala kakva je. Odgovorio je da ne zna, jer se njemu dopao ulaz i dalje ga nije zanimalo.
(Stankovi 2008: 38) Poslednja reenica svedoenja njegove unuke Zore kljuna je za
razumevanje Bore Stankovia. On je kuu kupio, a da nije uao u nju. Nije bio voen
razumom kao veina ljudi koja kupuje kuu, ve ga je oarala vinova loza kojom je obrastao
prilaz kui. To mu je bilo dovoljno jer je Bora Stankovi dionizijski pisac, pisac ekstatike
nesvestice, divinizovanog pijanstva u kome bahantkinje i satiri, boanski pratioci Dionisa ,
nalaze orgijastiki izlaz iz prokletstva jastva i spoj sa supstancijom ivota . Oni gore u kultu
loze da bi se pretvorili u pepeo iz koga e se, kao i njihov rastrgnuti bog, ponovo roditi. Bora
je kroz tunel od loze hteo da napusti pali svet istorije i da se vrati u svet transcendentne
prirode, da krene inverznim biblijskim putem, jer je Dionis, koji je pronaao nain
preobraaja loze u vino, revolucionarni bog ciklusa preobraaja i povratka identiteta. Dionis

proslavlja krug postojanja dok kree u svet okien vencima od brljana i lovora, praen
majnadama i mistima koji lutaju s njim odeveni u koe, sa rogovima na glavi u zanosu igre i
pesme ispunjeni boanskim nadahnuem. Boru nisu zanimale sobe u kui, njega je privlaio
samo tunel od vinove loze, ulaz u posveeni put koji je vodio u drugu stvarnost koju je
pokuao da opie u svojim delima. Setimo se one scene iz Kotane kada stari hadija, brat
Mitkov , protiv volje zahvaen pesmom, mora da se preda i u jednom trenutku skida oteali
grudnjak sa sebe. To su duevni trenuci koji se mogu samo doiveti i iznutra sagledati.
Zarobljenik ove pesme kojoj su vekovi i generacije utrle put do u samu sr njegova bia, lii u
tim trenucima na oveka okovana kome se lanci tim dublje zarivaju u telo to se vie otima.
(Dvornikovi 2000: 383) Bora je kao i njegovi junaci sav u tunelu vinove loze, zarobljen u
ekstazi vaskrsnua koja je njegova prava kua. To se, paradoksalno, potvrdilo posle njegove
smrti. Obino se , ne samo u knjievnoj teoriji, misli da pisci mogu biti izgnani samo dok su
ivi. Moda to u veini sluajeva i jeste tako, ali primer Bore Stankovia pokazuje drugaije.
Iako ga je Skerli prihvatao, knjievni savremenici Bore Stankovia kritikovali su njegov
jezik i stil pisanja, naglaavajui da on nije do kraja usvojio standardni srpski jezik, te da ima
problema sa konstrukcijom reenice i sintaksom. kolovani na Zapadu ili na produktima
zapadne kulture, oni su se distancirali ili ak otro napadali Stankovievu knjievnost,
oznaavajui je kao nepismenu i orijentalnu, istiui pri tom svoju evropsku superiornost
nad njegovom orijentalnom zaostalou. (Zlatanovi 2009: 53) Pored toga on je imao
probleme koji su jo snanije prizivali izgon. Oni su proisticali iz toga to je tokom
austrougarske okupacije Srbije objavio po koji stari tekst sa novim naslovom. Posle zavrenog
rata su mu to jako zamerili kao odsustvo patriotizma. Moda to i jeste bio pokuaj
pregladnelog pisca da u okupiranom i opljakanom Beogradu, iz koga su Austrijanci u cilju
daljeg uzdizanja srednjoevropske kulture odneli sve klavire , sva crkvena zvona i sve
meteoroloke zapise, kao i ezdeset vagona arhivske grae (koja do danas nije vraena) doe
do hrane i ogreva. Patrioti su uinili sve da mu zagoraju ivot. O stanju njegovog duha pred
smrt moda najbolje govori reenica koju je izgovorio Ivi Andriu, a koju je ovaj zapisao:
uvaj se, Ivo! Osetili su lopovi da ima talenta. Omrznue tebe kao i mene. Podmetnue ti
neto to e te izbaciti iz slube i strpati u zatvor, u aps! (Stankovi 2008: 38) Ivo se moda
i zbog te opomene umirueg ulanio u Savez komunista da bi ga propustili u ivotu, ali su ga,
kako govore usmeni apokrifi, saekali u smrti drei ga danima na ledu bez objave smrti jer je
u isto vreme umro crnogorski partijski aktivista zbog koga su, kao najveu pokoru, ceo srpski
narod nedelju dana primoravali da na radiju neprekidno slua klasinu muziku. Ali ako je
Bora Stankovi postupio nepatriotski, kako se patriotizmom moe nazvati ludost kralja
Aleksandra Ujedinitelja da u pobedniku dravu bez ugovora primi poraene oblasti
Austrougarske? ta je patriotizmu i patriji nanelo vie tete? Ako kralj Aleksandar nije bio
patriota, ili bar nije bio dovoljno razuman da shvati da nije, zato bi se to oekivalo od jednog
pisca? Ova stvar je utoliko dobra to pomae da se shvati da patriotizam i izgon nisu ni u
kakvoj nunoj vezi. Iako ga pritajeni izgon titi tokom celog ivota , pravi izgon Bore
Stankovia poinje 14 godina posle njegove smrti, 6. aprila 1941. godine . Tu (u toj kui) je
deda umro 1927, a potom je bilo bombardovanje 1941. i prva zapaljiva bomba ju je sruila.
Svi dedini rukopisi koji su bili u njoj, izgoreli su... Iz jedne kue je izvuen dedin sat sa
lancem. Ostala je i jedna oljica za kafu, koja je bila u obe kue i ostala itava posle oba
bombardovanja. (Stankovi 2008: 38) Od pisca su ispred furor teutonicus1 preostali samo sat
i oljica za kafu. Bombardovanje 6. aprila i nije bio rat ve mehanizovana inkvizicija.
Nemaki feldmaral fon Klajst je na suenju, posle rata, rekao: Vazduni napad na Beograd
1941. godine je prvenstveno imao politiko teroristiki karakter i nije imao niega
zajednikog sa ratom. To bombardovanje iz vazduha je bila stvar Hitlerove sujete, njegove
line osvete. Ima li veeg izgona za jednog pisca od spaljivanja njegovih rukopisa zbog puke
line osvete? Bora se tako naao u slavnom nizu pre njegovih spaljene su sve knjige starih

grkih fiziara, sve knjige kulture Maja, knjige ordana Bruna i ostalih patarenskih jeretika ,
knjige koje je Gebels spalio 1933. na berlinskom trgu Op-ernplatz, a napose 1992. 2,8 miliona
knjiga iz hrvatskih biblioteka spaljenih pod optubom da su pisane irilicom. (Leaja
2010:29) Tada su i Borine knjige opet gorele da se u tom svetlu upitamo ima li dobrih knjiga
koje nisu spaljene i nisu li preostale samo loe, dosadne knjige koje nisu pisane irilicom ili
majanskim pismom. Ali ako se drimo Mihaila Bulgakova i njegove da rukopisi ne gore,
knjige koje je spalila nemaka protestantska inkvizicija, zajedno sa onima koje je vekovima
po svim kontinentima mahnito spaljivala rimokatolika inkvizicija e se jednog trenutka, u
nekom vremenu i nekom prostoru
1 Vidi istoimenu sliku Paje Jovanovia.
na neki nain ponovo javiti. Ne treba mnogo vere da bi ovek, bar onaj ko je itao Bulgakova,
u to poverovao. Cela pria i lei u tome da se On ponovo pojavi. A zato se ne bi pojavio sa
knjigama, i to onim najboljim koje su izgorele? Jer knjige su istorija , odnosno istorija su
knjige i ako govorimo o kraju istorije onda on nuno mora da se zamisli kao objava svih
spaljenih knjiga . Jedino i ima smisla objaviti ono to je skrivano spaljivanjem. To je smisao
rei objava. Objavljena religija je isto to i objavljena knjiga. Kraj istorije jeste pretvaranje
pepela, pod velikim pritiskom, u dijamant, providni kamen ili kamen provienja koji je
naravno sasvim suprotan kamenu privienja, istoriji. Ovo spaljivanje Borinih knjiga, jer
izgorele su i one koje su se nalazile u Narodnoj biblioteci Srbije, sa njih 700.000 na broju,
nesebino su pomogli oni koji su spreili masovnu proizvodnju IK-3, aviona sa najboljim
manevarskim sposobnostima u svetu etrdesetih godina prolog veka. Samo nekoliko tih
aviona doekalo je, posle neprospavane prethodne noi njihovih pilota (u kojoj je general
Simovi, da bi do kraja zavrio svoj zadatak koji je, po njegovim reima , obavio za pare,
slavio veridbu svoje erke) jata nemakih aviona da bi svaki oborio, potvrujui svoju
vrednost, u proseku 2,5 letilice napadaa . (Gruji 1997) Najbolji avion sa najgorom serijom IK-3 po svoj prilici nije masovno proizveden jer je knez Pavle po svoj prilici imao akcije u
firmi Mesermit.2 Ostae tajna kako je zemlja, koju istoriari i sociolozi u udbenicima
slubeno nazivaju poljoprivrednom i industrijski nerazvijenom, uspela da za kratko vreme
razvije najbolji avion lovac na svetu. Da li je to zbog toga to je prestolonaslednik Aleksandar
Karaorevi prvi lan neke kraljevske porodice koji se (u Parizu 15. aprila 1910) vozio
avionom ili je to zbog neega drugog?3 To slubenoj istoriji, istoj u svim promenama, nije
2 Kako je poznato da je Jugoslavija napadnuta sa dvesta lovaca i etiri stotine bombardera,
nije teko zakljuiti da bi eskadrila od samo stotinak lovaca IK-3 bila dovoljna da prizemlji
ne-maku vazdunu flotu, a time uini i Drugi svetski rat manje vie bespredmetnim. Po
tome se moe shvatiti i veliina usluge koju su Pavle i Simovi uinili onima koji su stajali iza
ovog rata.
3 Beki asopis Viner bilder u broju 19 od 11. maja 1910. pisao je o tom dogaaju :
Krunski princ Srbije Aleksandar koji trenutno boravi u Parizu, moe se podiiti kao prvi
budui vladar koji je preduzeo let aeroplanom. U vazdune brodove (cepelin) ve je ulo dosta
monik, kao to se seamo kralja od Virtemberga, visokog vojvode od Badena i mnogih
drugih. Ali nestabilnom i nesigurnom aeroplanu nije jo ni jedan lan neke kraljevske
porodice poverio svoj ivot. Prestolonaslednik Srbije, koga ve dugo zanima avijacija, obratio
se u Parizu grofu Delamberu s molbom da ga ovaj uzme sa sobom na jedan let... Grof je sa
radou prihvatio molbu mladog princa i obavio je s njim jedan let... Aleksandar je leteo na
avionu Flajer 1 koji su poznato, kao ni da je za vlade kneza Pavla takoe zaustavljena
proizvodnja protivavionskog zrna koje je patentirao Milutin Milankovi. Ono bi jamano
uinilo nemako bombardovanje vrlo teko moguim, jer se na odreenoj visini rascvetavalo
na vei broj manjih projektila koji bi verovatno lako unitavali guste formacije tuka i

Mesermita.4 Naravno, da bi oprao ruke knez Pavle je u noi vojnog pua odigrao odlazak na
odmor na Brdo kod Kranja da bi do kraja potvrdio svoj patriotizam. O patriotizmu sada vie
ovde ne vredi govoriti jer posle Vladete Koutia kao da vie niko nije ozbiljno itao Danteov
Pakao i njegovu povest o gvelfima i gibelinima , koji su se upinjali da u Firencu dovedu
nemakog cara. Trebalo je zaista mnogo plodnog izdajnikog napora da bi Beograd mogao
biti bombardovan. Toliko o patriotizmu. Spaljivanje knjiga Bore Stankovia je otuda jedan
sasvim privremeni, istorijski egzil. U njemu su knjige spaljene, ali ne i unitene, kao to ni
istina nije nestala, ve samo zastala. Da bi se to pokazalo, izgon Bore Stankovia pose samo
tri godine dobio je jo jednu dimenziju. Dionizijski kult ne zaustavlja se na onom to nije
ukinuto u sebi. Posle nemakog bombardovanja, navodi unuka Bore Stankovia , Baka i
tetka Cana (Stanka) sredile su pomonu kuu u dvoritu da bi se u njoj dalje ivelo. U
sledeem, amerikom bombardovanju na kraju rata, sruena je i ova kua. Tada su baka i tetka
Cana prele da ive kod tetka Rue (Ruica) koja je stanovala u Ulici kneginje Ljubice.
(Stankovi 2008:38) Osnovno dionizijsko iskustvo je jedinstvo suprotnosti, Ue u kome
nestaju sve suprotnosti. To iskustvo potvreno je amerikim bombardovanjem Beograda, sa
prividno suprotnim ciljem nego to je imalo nemako, a u kome je posle prve sruena i druga,
pomona Borina kua. Prvu kuu sruili su okupatori, a drugu oslobodioci. Ostao je samo
tunel od vinove loze koji ih je spajao, ono zbog ega je Bora i kupio kuu. Kada obe kue
nestanu, prva i druga, prirodna i istorijska, ostaje samo put vinove loze, rerum concordia
discors ili coincidentia opposito- napravila braa Rajt i iji licencu su prodali francuskoj vladi.
To je bilo samo sedam godina posle prvog oglednog leta brae Rajt na plai u Severnoj
Karolini.
4 Uspenost Milankovievog koncepta pokazana je znatno kasnije u ruskim nuklearnim
projek-tilima klase Satana koji su i danas u operativnoj upotrebi.. Ve primena ovog
Milankovievog zrna, koje je uredno patentirano u Zavodu za patente Kraljevine Jugoslavije
(br. 10929/1933), ui-nilo bi nemaku vazdunu invaziju teko moguom
rum koji priziva Dionisa jer bez doivljaja oprenosti nema iskustva celovitosti. Obe kue , od
ovog i onog sveta su sruene da bi pokazale smisao izgona srpskog pisca. Iako ih Bora nije
naputao za ivota, one su sruene post mortem da bi u posthumanom obrtu iskazale pravu
prirodu stvarnosti. Bora je oito nastavio da stvara i posle smrti, jer njegova pria je tek
ruenjem njegovih kua poprimila pravi smisao. Moda je, bar za neko vreme, ostao tunel od
loze kao poslednji trag Bore Stankovia, kao to i danas u dvoritu nato bombardovanjem
sruenog generaltaba raste s jedne strane oprljena jela pored koje je bomba pala jedva na
metar rastojanja. Beton nije izdrao, ali drvo jeste. Verovatno zato su se stari narodi klanjali
drvetu, a ne betonu. Bez obe kue Bora je neumitno izgnan iz ovog sveta. Naao se u egzilu
izvan istorije, u istoj dionizijskoj stvarnosti koja vie nije imala nikav put ni putokaz da bi se
do nje dolo. Dionis i jeste bog koji vodi miste izvan istorije. Bora je postao pisac u egzilu,
arhetip srpskog pisca kome se u prah rue glavne i pomone kue, a periodino spaljene
knjige pretvaraju u pepeo. Takav egzil Bore Stankovia nije dovoljno shvaen u srpskoj
knjievnosti. Oni koji nikada nisu proli tunelom od loze i iji put se nikada nije obreo unutar
dionizijskog ciklusa, knjievni kritiari, imaju problema da shvate egzodus jedinstva
suprotnosti. O tome nas verno obavetava Milutin Milankovi u svojim Uspomenama.
Nemoguno! Iskljueno!, uzvikuje razgovarajui sa njim Bogdan Popovi, jedan od
rodonaelnika srpske knjievne kritike. Bogdan Popovi veruje u istorijski svet i ne osea da
je taj svet izgubio odnos prema prirodi do te mere da je spreman da pisce protera ruenjem
kua i spaljivanjem knjiga. I on je iz srpske knjievnosti proterivao pisce poput Laze Kostia
jer ga je uznemiravalo Kostievo odbacivanje lokomotivisanih perspektiva i njegov uzvik

o, ropski svete. Popovi navedene rei govori Milankoviu poetkom 1944. godine: Kao
to znate, prvi svetski rat sam proveo u Engleskoj i upoznao njen dentlmenski narod. Svaki
Englez zna dobro da smo uskoili u ovaj rat da ostanemo verni naim saveznicima. Moe li se
i zamisliti da e Engleska napasti na svog do groba vernog prijatelja oborenog nadmonim
neprijateljem i raskrvavljenog stotinama rana? Zar se moe zamisliti da e uiniti svojim
prijateljima ono to Nemci uinie svojim protivnicima? Javno miljenje Engleske koja bdi
nad asti svoje nacije nee dozvoliti da ona bude uprljana takvim neovenim delom...
Dve nedelje kasnije, 16. aprila 1944. desilo se ono to je Bogdan smatrao nemoguim,
hladno zakljuuje Milutin Milankovi. (Milankovi 2007: 725) Privid u koji je verovao
Bogdan Popovi rasuo se u praini neovenog dela dentlmenskog naroda i sruenog
Beograda. Bogdan Popovi je nekoliko meseci kasnije dobrovoljno otiao u egzil iz koga
nema povratka s reima ne elim vie da ivim u ovom poludelom svetu. On je ivot proveo
verujui u prosveeni modernizam da bi ga na kraju stiglo ludilo od koga je beao, upravo kao
u Evripidovim Bahantkinjama gde pomamne Majnade rastru kralja Penteja koji je racionalno
poricao dionizijsku stvarnost. Kada se dublje ue u temu izgona srpskih pisaca teko je
zapravo nai mnogo njih iji ivot ili bar smrt nisu zavrili u egzilu. To se odnosi i na arlsa
Simia, roenog kao Duan Simi maja 1938. u Beogradu, u blizini kue Bore Stankovia, u
ulici Majke Jevrosime . Kao to je poznato on je u egzil otiao za ivota da bi postao jedan od
znaajnih amerikih pesnika, ako ameriki pesnik nije contradictio in adiecto. Ono to se Bori
dogaalo posle smrti arlsu Simiu dogaalo se za ivota. Njegov ivot na poetku omeala
su dva bombardovanja, o kojima smo govorili, i jedno pri kraju, o kome emo govoriti. Prvo
nemako bombardovanje, kada je imao samo tri godine, verovatno je meu najranijim
egzilima nekog pisca. Njega je nemaka bomba, koja je pala u blizini njegove kue na Cveti
6. aprila, izbacila iz kolevke. Ponekad mi se ini da se ne seam niega u vezi s tom
bombom, a ponekad vidim sebe na podu dok je svuda oko mene razbijeno staklo; soba je
jarko osvetljena, a majka hrli k meni rairenih ruku. Kasnije mi je reeno da sam kad je
bomba pala bio izbaen iz kreveta, skroz preko sobe, i da me je otac, koji je spavao u susednoj
sobi, tako zatekao. (Simi 2008:15) Njegova kua nije bila sruena, kao ni njegove iluzije,
jer ih tada jo nije imao; bila je to prva bomba u njegovom ivotu, ali dovoljno snana da ga
pokrene u pravcu trajnog izgona. Tako je od malih nogu arls Simi odrastao kao srpski
pisac. Kasnije, kada je malo odrastao, mnogo vie bombi ulo je u njegov ivot, verovatno da
bi uvrstilo njegov srpski put izgona. Bez tog puta on svakako nikada ne bi postao pisac.
Britanci i Amerikanci poeli su da bombarduju Beograd na uskrnje jutro, 16. aprila 1944.
Zvanina verzija vazduhoplovnih snaga SAD govori o tekim bombarderima koji su izvodili
udare protiv Luftvafea i vazdunih ciljeva sa 397 tona bombi, po slobodnoj proceni. U
njemu takoe stoji: Prema jednom izvetaju, operacije od 17. aprila izazvale su izvesnu tetu
u stambenom podruju severozapadno od beogradsko/ zemunskog aerodroma. Veina
razaranja tokom dvodnevnog dejstvovanja, ipak, izgleda da je vojne prirode. Upravo ta re
izgleda, koja je znalaki ubaena u izvetaj, kljuna je u celoj stvari. (Simi 2008: 19)
Izgleda, iluzija, opsena, privid, varka, obmana je kljuna re koja bombardovanjem treba da
ivotu pribavi ozbiljnost smrti. Verovatno je tako razmiljajui Simi reio da se posle svega
bavi i poslom pesnika. To se desilo ba pred ruak. Trpezarijski sto bio je ve praznino
postavljen naim najlepim porcelanom i srebrninom kada su se pojavili avioni . Mogli smo
da ih ujemo kako zuje ak i pre nego to su sirene poele da zavijaju. Prozori su bili irom
otvoreni jer je bio prijatan proleni dan. Amerikanci nam bacaju uskrnja jaja, seam se da
je moj otac povikao s balkona. Zatim smo uli prve eksplozije. Pojurili smo dole, u isti onaj
podrum u kome i danas neki sede uureni prema istoj podeli uloga. Zgrada se zatresla. Ljudi
su zapuili ui. Odozgo se ula lomljava stakla... Posle nekog vremena sve je bilo gotovo.
Polako smo se izmigoljili iz podruma. Zagovornicima bombardovanja ili nedostaje mata da

zamisle ta se dogaa na tlu, ili tu matu potiskuju. (Simi 2008: 20)

Da se na ovom zavrilo izgon ivog arlsa Simia ne bi se razlikovao od egzila mrtvog Bore
Stankovia. Ali Simi je uspeo to ni jedan srpski pisac nije uspeo je da sretne onoga koji ka
je bombardovao. Za to je stvarno bilo potrebno biti pesnik. Godine 1972. sreo sam jednog od
ljudi koji su me bombardovali 1944. Upravo sam se vratio sa svog prvog putovanja u Beograd
posle skoro dvadeset godina. Po povratku u SAD, otiao sam na jedan knjievni skup u San
Francisku, gde sam u jednom restoranu naleteo na pesnika Riarda Hjuga. Proaskali smo i on
me je upitao gde sam bio preko leta, na ta sam mu odgovorio da sam se upravo vratio iz
Beograda. O, da, rekao je. Mogu jasno da vidim taj grad. Ne znajui za moje poreklo ,
nastavio je da mi crta po stolnjaku, izmeu mrvica hleba i mrlja od vina, lokaciju glavne
pote, mostove preko Dunava i Save, i nekoliko drugih orijetacionih taaka. Ne slutei ta to
sve moe da znai, pretpostavljajui da je jednom posetio Beograd kao turista, pitao sam ga
koliko je vremena proveo u njemu. Nikad nisam bio u njemu, odgovorio je. Samo sam ga
nekoliko puta bombardovao. Kada sam potpuno zapanjen, prevalio preko jezika da sam u to
vreme bio tamo i da sam ja taj koga je on bombardovao, Hjugo se veoma uzrujao. U stvari,
bio je duboko potresen. Poto je prestao da se izvinjava i malo se smirio, pohitao sam da ga
uverim da nisam nimalo kivan i upitao ga kako to da nikada nisu pogodili tab Gestapoa ili
bilo koju drugu zgradu u koje su se Nemci zavlaili. Objasnio mi je da su na bombardovanje
kretali iz Italije, gaajui najpre naftna polja u Rumuniji, koja su bila od velikog stratekog
znaaja za naciste, a koja su imala jaku odbranu. Prilikom svakog napada izgubili bi po neki
avion, a posle svega, na povratku, trebalo je da izrue preostale bombe nad Beogradom.
Naravno, nisu hteli da rizikuju. Leteli bi visoko i ispustili bi preostali teret gde god bi stigli,
jedva ekajui da se vrate u Italiju i provedu ostatak dana na plai, u drutvu lokalnih
devojaka... On je najzad preuzeo odgovornost za svoje postupke, to se, naravno, danas ne
moe uti u ratovanju bez ikakvog rizika, u kome je moda da se za sve greke okrivljuje
tehnologija. (Simi 2008: 21) Iako nije jasno da li su lepe devojke na plai ekale ove pilote i
posle bombardovanja za avione oblinjeg austrijskog grada Linca, obzirom da ni jedna bomba
nije pala u jezgro grada, ovaj susret je kao nekakav kratak spoj. Ono to je delovalo odvojeno,
ono gore i ono dole, spojilo se da bi otkrilo pravu dionizijsku stvarnost. Dva pisca su se nala
naslepo u imaginarnom tunelu vinove loze da bi u tom mraku suoili i izneli na svetlo tajnu
egzila u kojoj ima neto i od smrti Bogdana Popovia i od ivota posle smrti Bore Stankovia
i ivota pre smrti arlsa Simia. Simi je sa potrebnim vremenskim pomakom zapravo oborio
pilota koji ga je bombardovao. I ne samo njega, ve i sve druge koji su to inili. Zato i
zakljuuje Beograd u kome sam roen jedva da razlikuje bombardovanja koja je doiveo
od nacista 1941, saveznika 1944 i nato- a 1999 (Simi 2008: 15) Ukoliko je bombardovanje
1941. bilo teza, a 1944. antiteza , onda je lako videti 1999. kao sintezu jer su tada nemaki i
ameriki bombarderi konano nali zajedno nad Beogradom. Ova dijalektika jasno pokazuje
mesto koje imaju srpski pisci i njihova kultura koja jedino u traenju dionizijskog tunela od
loze moe da prevazie istorijsku dijalektiku koju simbolizuje beskrajno bombardovanje
Beograda . Sva ta bombardovanja su se stopila u jedno koje se povremeno prekida da bi se
napravila po neka nova kua koja treba sruiti. Mi smo sve sliniji i sliniji, zakljuuje
Simi. Mi smo ve propali. Amerika je drava koja je u velikom sosu, ekonomskom i
svakom moguem. Kada itam o Srbiji, situacija mi je vrlo slina onoj u Americi. Nije to
samo u sluaju ove dve zemlje. (Simi 2011) Okolnosti su sline jer Amerika i dalje na svaki
nain bombarduje Srbiju nesvesna da kada sve kue bude sruila, ostae ipak tunel od loze
koji vodi stvarnosti izvan svih bombi. Misterija tunela od loze je da smrt pretvara u ivot i to
nikakva tehnologija ne moe da sprei. Srpski pisci su stoga u stalnom egzilu, moguem ili
delatnom, pre ili posle smrti u hod nad podastrtom tepihu bombi. Kada se ovo uopti, Srbija je
sama po sebi zapravo zemlja egzila. Ona je uvek izvan sebe, ona se nalazi u neprekidnoj

ekstazi uvek primorana da pravi svoje dve kue iz pepela . Jer pravi bog egzila jeste Dionis,
onaj iji je tunel zapravo put, mrak svetlo a smrt ivot
LITERATURA
Aligijeri 1977: D. Aligijeri, Pakao, s italijanskog prepevao Vladeta R. Kouti, Beograd.
Gruji 1997: Z. Gruji 1997: Avijacija Srbije i Jugoslavije 1901-1994, Vojna knjiga, Beograd.
Dvornikovi, 2000: V. Dvornikovi, Karakterologija Jugoslovena, Prosveta, Beograd.
Zlatanovi 2009: S. Zlatanovi, Knjievno delo Bore Stankovia i Vranje: identitetske
strategije,
diskursi
i
prakse,
Glasnik
Etnografskog
instituta
SANU
LVI I (1). Leaja 2010: A. Leaja, Kulturocid sudski proces protiv Milana Kangrge,
Republika 490 491, 1. decembar.
Leaja 2012: A. Leaja, Knjigocid unitavanje knjiga u Hrvatskoj tijeko 90-ih, SNV, Profil,
Zagreb 2012.
Anonim 2012: Ante Leaja: Devedesetih je u Hrvatskoj uniteno 2.8 milijuna nepoudnih
knjiga, Jutarnji list 13. 07
Milankovi 2007: M. Milankovi, Uspomene, doivljaji i saznanja, priredio A. Petrovi,
Zavod za udbenike, Beograd
Petrovi 2007: A. Petrovi, Uspomene i zaborav, pregovor delu Uspomene, doivljaji i
saznanja, Zavod za udbenike, Beograd.
Petrovi 2007: A. Petrovi, Laza Kosti i zasnivanje nauke o prirodi, Prirodne i matematike
nauka u Srba do 1918, SANU, Matica srpska, PMF, Novi Sad.
Simi 2006: . Simi, Zastraujui raj, Narodna knjiga, Beograd. Simi 2011: . Simi,
Oguglali smo na tragedije, Veernje novosti 17. maj, Beograd.
Stankovi 2008: R. Stankovi, Bora je u bojim ljudima, razgovor sa Zorom ivadinovi
Davidovi, unukom Desanke, najstarije keri Bore Stankovia, NIN, 3.jul. Yates 1964: F.
Yates, Giordano Bruno and the Hermetic Tradition, Routledge and Kegan Paul, London,
OD SUMATRE DO LONDONA: Egzili i utoita junaka Miloa Crnjanskog Alla L.
TATARENKO Univerzitet Ivan Franko u Lavovu Filoloki fakultet Katedra za slavistiku
alla.tatarenko@gmail.com
Junaci romana Miloa Crnjanskog Dnevnik o arnojeviu i Roman o Londonu razmatraju se
u radu kao nosioci ideje potrage za drukijim vremenom i prostorom, kao egzilanti u potrazi
za azilom. Junak prvog romana Crnjanskog emigrira iz stvarnosti u prostore sna i
knjievnosti, u predele koje mu nudi ideja sumatraizma . arnojevi nalazi svoj azil u bolesti,
u unutranjem svetu, u podvojenosti svoga ja. Nemogunost pronalaenja srenog azila, koju
demonstrira Druga knjiga Seoba, nalazi u Romanu o Londonu drugaiju artikulaciju. London
kao mesto egzila javlja se kao mesto nesree junaka, dok pravo utoite Rjepnin nalazi u
uspomenama na Rusiju onu koja vie ne postoji. U radu se takoe razmatraju problemi
unutranjeg egzila, kao i vektori kretanja junaka u potrazi za azilom (horizontalni i vertikalni).

Kljune rei egzil, azil, sumatraizam, Milo Crnjanski, Dnevnik o arnojeviu, Roman o
Londonu
Stvaralatvo Miloa Crnjanskog kroz koje kao crvena nit prolazi tema seoba, prua vie slika
ishoda, izgnanstva, progonstva. Na putu od prvog romana, Dnevnika o arnojeviu, sve do
Romana o Londonu sreemo dugaak niz junaka koji se potucaju svetom, traei svako svoj
azil prema zvezdi u beskrajnom plavom krugu, zagledani u svoje nebo i svesni svog pakla.
Dugaak poetski put od Dnevnika o sebi kao drugom do Romana o drugom kao o sebi
ukljuuje i teko iskustvo emigracije i povratka u zemlju koja vie nije ista. itav ivotni put
Miloa Crnjanskog zapravo prolazi pod znakom seoba. ongrad (sadanja Maarska),
Temivar (sadanja Rumunija), mladost provedena po gradovima Austrougarskog carstva, od
Bea do Rijeke i Novog Sada... Od detinjstva pisac se naao u nekom kulturnom
kaleidoskopu, ija su se staklaca razmetala svaki put drugaije, tvorei njegovu nacionalnu
sliku sveta. Rat u kojem se raspala drava iji je vojnik bio, bolno iskustvo galicijskog
ratita... Defetista i pesnik Lirike Itake, kome je sutinski pripadao? ta je egzil za ratnika
monarhije koja vie ne postoji? ta je egzil za nekoga ko se nije identifikovao sa dravom za
koju je prinuen da ratuje? Ako dodamo godine koje je Crnjanski proveo u diplomatiji,
ispadne da je veliki srpski pisac najmanje iveo upravo u Srbiji i onda kad nije bio emigrant.
Egzil za njega nije mogao da znai samo promenu mesta boravka, izmetenost iz granica
svoje drave (pitanje je da li je boravei u Londonu smatrao svojom dravom posleratnu
socijalistiku Jugoslaviju). Mada ne sumnjamo da ga je istinski bolela izmetenost iz granica
srpske kulture kao posledica viegodinjeg londonskog izgnanstva. Junaci svih velikih romana
Miloa Crnjanskog ratnici, oficiri, egzilanti svi su odreda amblemi sutinske
nepripadnosti. Ratuje za tue interese Vuk Isakovi, iz jedne tuine u drugu prelazi Pavle
Isakovi, Nikolaj Rjepnin je stranac za Engleze i strani ovek za Ruse, bilo za bele, bilo za
crvene. Stalno se vraaju mislima u prolo vreme i mesta koja vie nisu ista, mataju o
prostoru koji nije onakav kakvim ga zamiljaju, zaljubljuju se u ene tek kad ih nepovratno
izgube. To su junaci koji eznu za nedostinim. Svi ti likovi imaju jo jednu zajedniku crtu
svi oni nemaju svoju dravu iz koje bi mogli biti prognani. A ipak su egzilanti. Ve prvi roman
Miloa Crnjanskog moe se smatrati paradigmom egzila. arnojevi, nosilac imena voe
velike Seobe, nigde nije kod kue, svuda je stranac u zaviaju, u krakovskoj bolnici, u
galicijskim umama. Duhovni egzil predstavlja ivotni izbor junaka romana, arnojevia po
imenu i duhu. Njegove seobe poinju mnogo pre momenta od kojeg poinje roman, ali
putovanja za koja saznajemo iz njegovih fragmentarnih seanja, nisu bila egzilantska, ve
studijska , izletnika, putovanja iz ljubavi... Egzil junaka poinje onog juna, kad se Be
raseljavao u kupatila (Crnjanski 1983D: 8). Od tog trenutka menja se smisao putovanja
biveg studenta koji je do tada igrao tango u Beu, mamio uzdahe provincijskih udavaa,
itao i matao. U tom trenutku ukrtaju se putevi njegove sudbine i njegove lektire italac
Katorge Dostojevskog nalazi se u zatvoru. U toj taki raa se i sam roman junak nas
obavetava da pie svoje uspomene ponosno, kao Kazanova. Podsetiemo se na injenicu da
je za ivota slavnog avanturiste od njegovih memoara bio objavljen samo fragmenat o
tamnovanju i bekstvu iz zatvora. Za ostale delove postoji sumnja da ih je napisao neko drugi
(na primer, Stendal (Stendhal), ije je umetniko ime sastavljeno od istih slova kao i plemiko
ime kavaljera de Sengala (Chevalier De Seingalt))1. Priom o tamnici poinje i roman o
arnojeviu.
Junak Dnevnika o arnojeviu od detinjstva mnogo putuje (Oh, selili smo se esto
(Crnjanski 1983D: 11). Slika prvog njegovog putovanja (na krtenje) podsea na bajku :
zavejani putem snegovi, opasnosti poput vukova, prtanja leda. Junak putuje u rat, putuje sa

svojim draganama (vozi se fijakerom u umu sa Lusjom, preduzima putovanje sa

Poljakinjom), na putovanju sree Mariju i Izabelu. Samo njegova ena Maca ne putuje. Mada
je vezana za zaviaj i kuu, ona za junaka ipak ne znai dom. Kad se arnojevi vraa doma ,
ona stanuje nedaleko. Stanuje preko puta (Crnjanski 1983D: 90) to jest sa one druge
strane. Pored brojnih putovanja koja junak preduzima svojom voljom ili na koja biva
prinuen, njegova glavna putovanja odvijaju se u imaginaciji, u snovima, na granici jave i
sna, jave i italake mate. Duhovni put koji junak prolazi u romanu, nije odreen
horizontalnim pravcima kretanja, ve vertikalom. Njegove oi u potrazi za utehom, za
utoitem, gledaju gore. Na poetku kronje rumenog galicijskog drvea, a na kraju u
nebo iznad njegovog zaviaja. Junak ovog romana doivljava najveu moguu izmetenost
on je izmeten iz imena, a samim tim iz jedinstvenog tela koje se sa
1 Kad su Kazanovi pokuavali da zabrane da koristi ovo ime koje je dao sebi sam, branio se
argumentom da su slova svaija i da ima pravo da ih sklopi po svojoj elji, ako niko drugi
nema pretenzija na isto ime. Memoari slavnog italijanskog ljubavnika i filozofa su pisani na
francuskom jeziku, dok je natpis na grobu slavnog francuskog pisca, prema njegovoj elji,
uraen na italijanskom.
tim imenom asocira. On je prognan iz kue svoje egzistencije, udvojen, podeljen i nanovo
spojen. Na poetku Dnevnika italac nema problema sa identifikacijom junaka, verujui da je
ja-pripoveda jedinstven i celovit. Problem nastaje tek kada se javlja taj koji je vie nego
brat, jedan jedini ovek. Pripovedanje ini obrt, stavljajui ispred pripovedaa jedno
specifino ogledalo (do odreenog trenutka nevidljivo za itaoca). Od tog trenutka japripoveda govorie o svom drugom ja, o sebi kao o drugom (nije roman uzalud naslovljen
Dnevnik o arnojeviu). Ovaj postupak i nije toliko neoekivan uzmemo li u obzir
oduevljenje njegovog pisca Floberovim Novembrom. Upravo u toj knjizi dolazi do slinog
zaokreta. Ja-pripoveda odjednom postaje pisac rukopisa koji se nalazi u rukama jednog
drugog ja -pripovedaa. I taj drugi narator svedoi o njemu kao o svom poznaniku i junaku
svoje prie Iz Arkadije celovitosti ja arnojevi je prognan u rascep izmeu sebe i sebe,
izmeu tog koji stanuje na mansardi i onog ko mu je doao u goste. Autor dnevnika opisuje
lik nepoznatog Dalmatinca, njegovu odeu, prenosi njegove rei vi liite na mene , da niste i
vi na putu (Crnjanski 1983D: 53), koje italac ne moe da proveri jer skoro nita ne zna o
izgledu protagoniste . Ali zna da je taj zaista na putu... Ali, u toj udnoj noi prvog aprila sa
svim asocijacijama i konotacijama koje idu uz ovaj datum, arnojevi e videti kao u nekom
ogledalu nad svojom glavom svoje lice lice onoga ko je za njega bio vie nego brat.
Dalmatineva majka lii na njegovu, a otac je veseo ovek, kao i arnojeviev.
Cele te noi seam se samo kao kroz san, ma da me to boli, a mnogo me vie ne boli dragi
moj. Pa ipak taj ovek mi je postao vie nego brat, eto tako, kao u snu. (Crnjanski 1983D:
55) U tom snu-javi meaju se ja, on, mi, dolazi do spajanja junaka u jedan lik. Pria biveg
pomorskog oficira pretvara se u priu naratora koji poinje da govori mi. Sumatraista ui iz
arnojevievih knjiga koje se na udesan nain nalaze kod njega. Omiljena tema sina drvara
(korintski stupovi) postaje opsesija sina pisara na faru. Iz ijeg se sna budi arnojevi, iz onog
gde u sobu sa ogledalima dolazi aljapin sa razbijenim loncem na glavi, ili onog gde se vode
borbe na galicijskom frontu? Ili iz oba? I ko je taj ovek koji hoda kao da ne dotie zemlju?
Taj koji odvodi pogled junaka u visine i otkriva veze dotad neviene, daruje mu utehu, taj ija
pria dolazi posle tajanstvene najave na crnoj tabli:2 Thou art hearing Ti sada uje.
2 koja se kao iz zemlje iznenada stvorila preda mnom (Crnjanski 1983D: 55).
Stalno ponavljanje ne znam, stalna negacija malopre izreenog mogu da se protumae

upravo istom podvojenou, postojanjem dva ja, nemogunou junaka da se sastavi koja
obeleava sve sredinje delove Dnevnika. Meutim, na poetku i na kraju romana situacija japripovedaa je drugaija. Jesen, godinje doba kojim poinje i dnevnik Floberovog junaka, ne
darujui smisao ivotu junaka Crnjanskog, daruje smisao njegovom pripovedanju. ivot je
bez smisla. Pisanje , izgleda, nije. Ono vraa junaka u stanje celovitosti Macin mu i
sumatraista postaju jedno. One druge jeseni, na kraju romana, nakon njegovog povratka kui,
njemu se vraaju rumene, blage pruge na nebu. Ali, dok doe do toga, junak Crnjanskog
prolazi kroz mnoge egzile, i mnoge azile pokuae da nae u njima. arnojevi je vojnik: o,
niko ne zna, ta to znai. (Crnjanski 1983D: 7) Biti vojnik znai (i) biti daleko od kue,
daleko od zaviaja, daleko od uobiajenog ivota. Kao jedna od vrsta egzila javljaju se u
romanu snovi u kojima se uje groktanje mitraljeza. San moe da bude prognanstvo iz jave,
koja je u momentu kad junak belei svoje none more ipak lepa od snovienja. U fragmentu
koji je bio svojevremeno objavljen pod naslovom San, u skladu sa logikom podvojenosti na
kojoj se temelji roman, san se javlja kao azil, kao jedan od prostora sree o kojima je pisao
Petar Dadi (Dadi 1993). Ponekad je san neprijavljen, i tek paljivo oslukivanje glasa
pripovedaa moe da rodi sumnju da li se radi o javi. U takve spada i onaj jedini fragmenat
gde se javljaju ime i prezime na tablici iznad bolnikog kreveta i koji poinje reima koje
doaravaju situaciju sna: Teko i lagano3 su me nosili uz stepenice. (Crnjanski 1983D: 50)
Ako verujemo da je to java i da se junak zove Petar Raji i nikako drukije, onda treba da
verujemo i da su austrougarske vlasti imale obiaj da dodeljuju in topovsko meso i da
upisuju re careubica kao zanimanje . Kao azil pokazuje se i krakovski egzil junaka
romana. Put u bolniku sobu povezan je sa uspinjanjem njega nose uz stepenice, gore. Blie
nebu, utehi njegovoj. Tamo, u bolniku sobu, dolazie ona koja bi htela da bude visoka
ena, itateljka Niea, lepa majka jednog sina. Bolest (a bolesti su uvek bile junakovi
najlepi doivljaji) umesto da bude stanje u koje je prognan, postaje stanje-utoite. Junak
naputa svoje rodno mesto, svoju kuu za koju ga nakon majinog odlaska nita ne vezuje.
Gde kree nakon toga? Vremenske i prostorne (ako nisu sumatraistike!) veze u romanudnevniku su isprekidane. Na kraju arnojevi se ponovo vraa kui, vraa se u
3 Podvukla A.T.
zaviaj. Ali da li se zaista vraa doma? Junak bira unutranji egzil, a zapravo azil koji prua
sumatraizam kao njegova jedina vera. Kako dolazi do saznanja o sumatraizmu pisac
dnevnikih zapisa? Rei ja sam sumatraista svetski putnik, njegovo drugo ja, izgovara u
trenutku kad je fiziki napadnut: Svi su vikali, rugali mu se i udarali ga, pitali su ga je li
sindikalista, je li platonista ili anarhista, nihilista, neto je morao biti []. Tada ga pritisnue o
jedno staklo i poee ga udarati, a on rairi ruke i ree ja sam sumatraista (Crnjanski
1983D: 54). Ponoviemo: neto je morao biti. Pripadnost je imperativ vremena i drutva.
arnojevi se ne identifikuje sa dravom iju je uniformu nosio, za njega kao za topovsko
meso i careubicu4 nisu vane osobine koje su date roenjem, ve one koje bira sam. Za
razliku od ivotnog puta, sumatraizam je njegov izbor. Rat i enidba nisu. Drava ga alje na
ratite, porodica ga eni. Junak, ravnoduan i pasivan, prihvata svoju ulogu na pozornici.
Frajle u zaviaju kau da je tunjav (posledica njegovog nezainteresovanog ponaanja). Ali
daju mu pri tome nadimak Sanjin, aludirajui na junaka M. Arcibaeva, nieansko-dionizijski
tip intelektualca koji plai provincijske umove smelim idejama. Od dve sestre u Puntu junak
se opredeljuje za Mariju, ali odluuje Izabelin izbor. Kad je u pitanju Eros, samo jednom
zvui: Izabrah jednu. Tu u (Crnjanski 1983D: 22). Za razliku od svih drugih junakinja sa
kojima ga vezuje telesna ljubav (Maca, Poljakinja, Izabela), Lusja je njegov izbor. Kao i
mesto gde e voditi ljubav uma, povlaeni predeo junaka. Lie je padalo na nas, a
meseina rumena lila meu drveem i dovodila do suza do nenosti bolne: ljubio sam je, kao
da nikog nemam svoga na svetu celom osim nje (Crnjanski 1983D: 23). Ovde,

u crnoj umi sa rumenim vrhovima, ispod neba koje je te veeri bilo udno, dolazi do stapanja
uzviene ljubavi prema prirodi i erotskog naboja. To se zbilo u jesen, a ceo roman je smeten
izmeu dve jeseni: jeseni u krvavim poljskim umama, gde se izgubio ivot, i jeseni koju
junak doekuje pogledom u nebo i osmehom. Epizoda sa Lusjom je izuzetak, jer je i ovaj
junak Crnjanskog zaljubljen u nedostino i nedoseno. Ali, arnojevi uvek bira sam mesto
svojih najlepih doivljaja, svoju paralelnu stvarnost knjige. Kad neko pie svoj dnevnik
ponosno, kao Kazanova, onda se verovatno sea i uloge knjiga u Kazanovinom ivotu. Kako
je itanje dobrih knjiga u zatvoru bilo uslov njegovog zdravlja, i kako je dospeo na
4 Verovatno, najtanije prema Crnjanskom, odreenje narodnosti junaka za evropsko javno
mnjenje nakon Principovog atentat
slobodu zahvaljujui knjizi. Junak ponavlja u sebi (hladne, raskone) latinske rei, u bolnici
ita Tibula. U romanu koji lebdi izmeu anrova, iji junak ispisuje stanje izmeu da i ne (u
stvari, stanje istovremenog izbora obe mogunosti), poziciju (samo)poricanja i situaciju
nemogunosti da se opredeli za jednu istinu (ak i o sebi), ironian odnos dotie i knjievno
naslee, pre svega romane. Iz tih dela crpe svoju ivotnu mudrost i ljubavno iskustvo
njegova Maca koja i sama podsea na heroinu kakvog egzotinog romana (njene oi i kosa,
ramena i vrat podseaju junaka na neki harem u romanu jednom). Devojke iz njegovog
zaviaja uzdiu za Sanjinom, dok ruski oficiri trae u bolnici Oneove romane. Moda diktira
itanje Niea i Bergsona, i Poljakinja je sledi nepogreivo. Mi ne znamo ta sve ita junak, ali
sestra preti da e ga zbog tih ludih knjiga tuiti lekaru. Saznajemo i da mu san odnosi neki
glas, koji mu u uvo apue Mikelanelovu No. Izgleda da junak zaista puno ita. I vizije,
koje ga vode za sobom, vizije bele i lude, kad mu duom prolazi Lakomisleni Balzak,
knjievne su prirode. Nisu one plod samo arnojevieve mate: o slinim slikama govori
Crnjanski u eseju o Floberu. Prema autoru Novembra pisac dnevnika nema ironine distance,
kao to je nema Crnjanski. U vremenu koje protie bez obeleavanja datuma, svako
odstupanje od tog pravila privlai panju: ljubavna pria koja zauzima sredinje mesto u
Dnevniku, romansa sa anonimnom Poljakinjom, poinje u novembru, Floberovom mesecu.
Knjige verno prate junaka, pruajui mu podrku i utehu, obeleavajui njegove ljubavne
veze i snove. Da bi ga pridobile, junakinje itaju. Maca kad eli da ue u ivot svog mua ,
uzima njegove knjige u njima arnojevi nalazi njene vlasi. Putovanja u egzotine zemlje,
prie o strasti... zar ne podsea ta paralelna biografija puna avantura na izvetaj sa itanja?
Teko je razluiti u junakovoj prii proivljeno od doivljenog kroz itanje. Zato je i
mogue u Dnevniku o arnojeviu postojanje groblja starih romana. To moe da znai da su
nekad stari romani bili ivi. Da su se iveli. U romanu Crnjanskog nema jasnih razgranienja
izmeu sve tri stvarnosti doivljene, odsanjane, proitane. Sve tri su podjednako prisutne
u samom dnevniku junaka amalgamu ivota, sna, knjievnosti. Memoari su uvek bili
najbolji deo knjievnosti, osobito kad nisu doslovce verni rekao je za Floberov Novembar
M. Crnjanski (Crn-janski 1983E: 240). I Dnevnik kao lirski roman nudi sjajan primer
proimanja realnog i fiktivnog u tekstu. Njegova fragmentaristika struktura svedoi kako o
doivljavanju sveta kao haosa, tako i o stvaranju uslova za slobodno proticanje knjievne
grae koja realno pretvara u knjievno, a knjievnom daje status realnog. Tako ita knjige i
sam arnojevi. Dnevnik podrazumeva ispovest, zapisi o drugom odreenu dis-tancu koja
moe da bude izuzetno povoljna ako pisac, stavivi masku naratora, progovara o sebi. Ili kad
progovara o delima koja smatra bliskim, i to na nain kao da predstavlja svoj credo u
knjievnosti: Senzacije Novembra nisu one scene koje gomila tako rado ita, one su one
strane gde se, u krpama, po stranama prostire raskidana gola dua Floberova. Nikada se u XIX
stoleu nije ovako duboko osetila velika i beskrajna veza izmeu bolova i patnji celog sveta ...
Nikada se u XIX veku, nije ovako osetilo, da je gola dua ono to je najdragocenije u

knjievnosti. (Crnjanski 1983E: 239) Raskidana gola dua, izmuena patnjama celog sveta
zar ovo nije dua junaka Dnevnika o arnojeviu, u HH veku? Podsetimo se: Mladi taj, iji
dnevnik sainjava knjigu, osea ljubav prema svim ivotima istorije. (Crnjanski 1983E: 239)
I te rastrgnute misli mladosti niu se u reima tvrdim kao noevi koji probadaju i oduzimaju
smisao ivotu. Ova knjiga odvodi u san (Crnjan-ski 1983E: 239). Kako je lako razumeti sad
onog usamljenog, razbaruenog oveka, sa neizrecivom dosadom u pogledu, koji godinama
ivi, lutajui u jesen utke po vrtovima i poljima. (Crnjanski 1983E: 240) Bol njegov vezan
je za sve patnje u svetu Osetivi putovanje i more, on zna da ni zakoni, ni granice, ni
rastojanja ne mogu da prepree put sumornoj magli koja se iri u svemu to je ljudsko. Rad,
sve struke , java , ivot, sve to gubi smisao i snagu pred jednom tajanstvenom tugom, koja je
u prirodi, vena i neizbena. (Crnjanski 1983E: 240-241) Sve ovo mog-lo bi da bude
zapisano o Dnevniku, a predstavlja zapaanja Crnjanskog povodom Floberovog Novembra.
Crnjanski je autopoetiki otvoren i u prikazu knjige svog prijatelja Ive Andria kad kae:
Uzalud on veruje, hoe da veruje svom silom napaenog srca, i uma, on ipak ne vidi to pokoljenje, taj novi sjajni svet, on gorko osea samo, da njegovu duu ele neka bia, koja
zavise od njegovih snova, a da li su ta bia na Kalemegda-nu ili u Polineziji, jesu li ta bia
ljudi ili granje, ili reka kakva, on to u svom napaenom bolnom osmehu tuge ne pita.
(Crnjanski 1983E: 95) Kao da ponovo pie o arnojeviu... Sve je u vezi . Eksplozija vulkana
na Sumatri pre 73000 godina izazvala je, kako se pretpostavlja, ledeni period na Zemlji .
Pepeo i vrua praina donele su sneg i led. Bura je zavrtela mozak svetu... a junak Dnevnika o
arnojeviu je postao hladan, miran. Kao da je njegovo ledeno doba ravnodunosti
paradoksalan rezultat eksplozije ogromnog vulkana istorije. Sve je u vezi. Kad je pisac
Dnevnika o arnojeviu zabeleio na njegovom poetku rei eh, kilenc, s nama je Engleska
(Crnjanski 1983D: 9), nije ni slutio ta e one znaiti za junaka njegovog Romana o Londonu.
Ako je u Dnevniku o arnojeviu Crnjanski dao autobiografiju koja nije doslovce verna ,
onda je u Romanu o Londonu dao sliku egzila kao takvog, oslanjajui se na sopstveno
iskustvo, koje zadobija univerzalni karakter. Ovo je roman iji je junak raseljeno lice, i
njegovo nepripadanje motivisano je upravo tom injenicom. Englezi ga smatraju Poljakom,
jer je za njih tek deo mase egzilanata koje odreuje taj status. Vojnika poraene drave
arnojevia smenjuje oficir poraene vojske Nikolaj Rjepnin. Ako je arnojevi sinonim za
seobe, Rjepnin (preko asocijacije na Anikitu Rjepnina) sinonim je pobednika5. Meutim,
njegovo ime u Londonu nikom nita ne znai. Ne znai, uopte. Kao kontrast javljaju se
junaci nosioci prezimena sa znaenjem: gospodin Boi, gospodin Zeleni. A prezime
ovog oveka niti ita znai na engleskom, niti se moe izgovoriti. I tako, za razliku od junaka
prvog romana, ije ime i prezime moemo pokuati da dedukujemo, junak Romana o
Londonu gubi ovde svoje prezime. Rjepnin postaje Riepejn, Dejpin, ... Nikolaj postaje Niko.
Niko je jedno od imena Odiseja, kao to je Rjepnin jedan od Uliksa kojih ima vie u delima
M. Crnjanskog. To je Odisej koji se nikad nije vratio na Itaku. Njegova Penelopa Naa
(punim imenom Nadeda-Nada) prolazi sa njim teka iskustva egzila. Kad ga naputa (mislei
da je to privremeno), junak, nekadanji hrabri vojnik (u romanu sa povreenom Ahilovom
tetivom) oduzima sebi ivot. Mada Roman o Londonu nije obeleen literaturocentrizmom,
poseban znaaj na kraju dobija jedna knjiga. Ta knjiga, sa slikama o Petrogradu, u Londonu,
bila je poslednja radost koju je imao u ivotu. (Crnjanski 1983RII: 355) Put arnojevia kroz
Dnevnik vodi u visine , u nebo. ivotna putanja Rjepnina u Romanu o Londonu vodi dole, u
morsku puinu, u bezdan koji je mamio junaka Floberovog Novembra. Roman o Londonu
poinje slikom sputanja pod zemlju, u metro, gde protagonist romana vie i apue
pripovedau svoje bolne istine. Tamo je Rjepnin okruen mnotvom, a beskrajno sam. Na
kraju romana, u vozu kojim ide
5 Kao i ime istorijskog Nikolaja Rjepnina , ruskog vojskovoe i uspenog diplomate,
poslednjeg predstavnika muke linije ovog roda koji se ugasio sa njegovom smru 1801. na

svoj poslednji izlet, Rjepnin je sam u svojoj samoi, u praznom vagonu, sa jednom enom
koja sedi okrenuta leima. On je tada Niko, nevidljiv. Ako pogledamo kartu Rjepninovih
seoba , njegov put za London, videemo da junak uvek bira put gore, sa juga na sever. Njegov
egzil poinje u Keru, na Crnom moru, da bi se nastavio u Pragu, Parizu, Londonu. Taj put na
sever nije sluajan, i na kraju e pokazati svu svoju fatalnost za junaka. Rjepnin pokuava
(svesno ili ne) da se vrati u prolost koja je prola u severnoj Palmiri, Sankt-Petersburgu.
London ih je prvo razoarao svojom toplom zimom Rjepnin i Naa su oekivali sneg (koji
je bio jedino dobro u ivotu za junaka Dnevnika o arnojeviu). Rjepninova ena pravi
lutke Eskima, naroda koji naseljava krajnji sever Rusije. I mada junaci ive u Mil Hilu, i to u
jednoj uliici gde se mora penjati prema njihovoj kui, ovaj put gore nije znak sree. Nije ni
znak (duhovne) izabranosti, kao to je bilo stanovanje na gornjim spratovima u Dnevniku
(tamo gore je stanovao i arnojeviev Dalmatinac). Najvaniji Rjepninovi potezi diktirani su
tom eljom za povratkom koja ga vodi kraju. Mlada ledi Park podsea ga na Nau u mladosti,
i ta romansa nije znak elje junaka za promenom, ve za ponavljanjem onog to je ve bilo. U
Kornualiji se raa pomisao na samoubistvo6, ali e ga Rjepnin izvriti negde drugde .
Obavestivi slubenika amerike ambasade da ide u Pariz (vraa se tamo gde je ve bio!),
Rjepnin kree u tom pravcu nazad, u prolost. Sputanje pod zemlju na poetku romana bilo
je poetak jednog putovanja koje se nastavljalo na zemlji (u autobusima, ili peke, kod
Rjepnina). Putovanje vozom na kraju romana zavrava se (pretpostavljenim) padom u vodu
i nestankom u zelenilo, u mraku (Crnjanski 1983RII: 358). Rjepninov egzil je dupli:
napustivi Rusiju u kojoj su na vlast doli boljevici, knez se povlai u unutranji egzil u
Londonu, gde se ne slae sa ruskim emigrantskim krugovima. Motiv Tristana koji se varira u
romanu, pojavljuje se u jo jednom aspektu. Nikolaj Rodionovi nije samo ovek jedne ene ,
ve i oficir jedne armije. Kad knez govori amerikanskom inovniku da kad bi mogao, sutra
bi se, u Rusiju, vratio (Crnjanski 1983RII: 355), u tome, osim Rjepninovog prkosa , veliku
ulogu ima pobeda sovjetske vojske, iji korak junak prepoznaje kao stari, ruski. U
osporavanju Napoleona takoe egzilanta, prognanog na Svetu Jelenu! nemalu ulogu igra
injenica da je francuski vojskovoa uao
6 U prostorima ovog dela to je kraj prvog dela Romana. Zamisao se realizuje na kraju drugog
dela Romana. Ovo je roman koji implicitno sadri priu o svojoj poetici (vie nije re o
poetici proze, nego o poetici u prozi (Jerkov 1991: 164), zato ovakva repriza ne izgleda kao
sluajna).
u Moskvu (to mu Rjepnin nikad nije oprostio). Meutim, da bi se vratio iz Londona , knez
ide u Foukston, odakle se kad je dan vedar, ili no vedra, moe dogledati, ak do obale
Francuske (Crnjanski 1983RII: 358).
Povratka nema , zna to i sam Rjepnin. Zato ostavlja kljueve u londonskom stanu, a kofer u
vagonu. Nema povratka u London. Ali za njega ima jednog drugog povratka. Zato i kree
onim putem kojim je doao. A pre toga Rjepnin uje apat pokojnog Barlova Neka idu bez
traga, knjaz, svi ti, sa njihovim traenjem napretka oveanstva i bolje Rusije ! [kurziv A.
T.] Mi se, posle nae smrti, vraamo. agom mar, knz! Tako, tako, svi se, tamo, vraamo.
(Crnjanski 1983RII: 355) Za ove egzilante nema puta napred, ima samo povratka.
Nikolaj Rjepnin izvrava vojniku naredbu, izreenu na ruskom: agom mar, knz! On
kree. Vraa se. Ima seoba, smrti nema jer, uprkos svemu, nema lea ruskog knjaza, niti
dokaza da se ubio. Ima zvezde na koju ukazuje zrak fara koji spaja zemlju sa nebom: samo je
sa svetionika, na visini te velike stene, kojom se park zavravao, treperila neka svetlost. Cele
noi, nekim trepetom, kao da, tu, zemlja pokazuje neku zvezdu. (Crnjanski 1983RII: 358)
Put Rjepnina, kao i put arnojevia ipak! vodi gore.
LITERATURA

Jerkov 1991: A. Jerkov Od modernizma do postmoderne: pripoveda i poetika, pria i smrt,

Pritina: Jedinstvo; Gornji Milanovac: Deje novine.
POLITIKOISTORIJSKI USLOVI I EGZIL u publicistikim radovima Miloa Crnjanskog
aslav V. NIKOLI Univerzitet u Kragujevcu Filoloko-umetniki fakultet Odsek za
filologiju Katedra za srpsku knjievnost caslav.nikolic@gmail.com
U vreme dramatinih promena u odnosima figura svetske vojnopolitike moi, 1936-1939.
godine, u publicistikim radovima Miloa Crnjanskog prikazana su dva modela diskurzivnog
ustrojstva sveta: jedan obrazuju kulturnoistorijske vrednosti, etnoloke i geografske
deskripcije, drugi ekonomske, vojnoindustrijske i diplomatske injenice, politiko
perspektivizovanje. Unutar ovog govora konfiguriu se oprene vrednosti, ali se tekst,
zahvaljujui njegovim strukturnim i simbolikim odlikama, moe poimati kao dvovredan:
otvoren aktuelnim temama, ali i izuzet iz prikazane situacije i akcije njenih politikoistorijskih
inilaca. Radom nastojimo da ispitamo egzil kao dimenziju kulturne moi kojom autor, ba
onda kada se ini da im podlee, nadilazi neposredne egzistencijalne i politike uslovnosti.
Kljune rei egzil, samoodreenje, jezik, knjievnost, politika, publicistika, Milo Crnjanski
Ovaj rad je deo istraivanja na projektu 178018: Drutvene krize i savremena srpska
knjievnost i kultura: nacionalni, regionalni, evropski i globalni okvir Ministarstva prosvete,
nauke i tehnolokog razvoja Republike Srbije.Moe li se izgovoriti egzil? Neko sam bila
zadovoljna to nauka, filozofija, poezija i umetnost nemaju domovine. Danas znam da i
naunik, i filozof, i pesnik, i umetnik ima domovinu. Poznala sam slabost oveka koji, kad se
priklanja snu i odmoru, trai za svoje malaksalo telo meku lonicu, a ne iroku ledinu gde e
ga moriti ega i studen, niti nepregledno more gde e ga progutati bura.
Mej Zijade
Ideja o egzilu ne aktivira samo predstavu o izgnanstvu, dakle o nesamovoljnosti u
iskljuivanju iz celine jezika, nacije, kulture, teritorije, ve i konstruktivni inilac slobodu
samoodreenja . Voljnost samoodreivanja podrazumeva da ba svaki lan drutva ima pravo
da bude ono to on/ona jesu. (Kerte 2012) Razvlaenost i razoaranost poetna je
dispozicija egzilantskog statusa, ali njegova sloenost oituje se u prevazilaenju otkinutosti i
pokunjenosti novim eljama izgnanika: Blii pogled otkriva ambicioznost i agresiju u
njegovim razoarenjima, njegovu gorinu karakteriziranu ratobornou. (Sioran 2012) Stanje
egzila kao mogunost samodreenosti iziskuje slobodu u jeziku, kojom pisci zadobijaju
intelektualnu samobitnost. Oslobaanje u jeziku, s druge strane, jeste uslov postizanja
egzilantskog identiteta kao samoureujueg identiteta i identiteta samoureivanja. Ukoliko
kultura obezbeuje ekskluzivnost onog jezika koji moe podariti prostor samoupisivanja,
spram nje postoji politika kao princip pretenzije na prostor identifikacije, odnosno kao princip
podvlaivanja razliitih jezika u svrhu utvrivanja jednog identiteta, kao lika samodovoljne,
apsolutne prirode. U 20. veku, po Kerteu, neophodno je biti obazriv prema esto
neuhvatljivoj transformaciji kulturnih vrednosti u ideoloke poluge, pa stolee za nama
poprima odraz permanentne duhovne promene kao permanentne krize, iji je najtraginiji
aspekt bio da su moderne mase, koje nikad nisu imale pristupa kulturi, ideologiju primile u
korijenu (Kerte 2012). Formalno okonanje totalitarnih reima i institucionalizovanje
demokratije u Evropi ne znai i dovrenost bolesnog stanja duha, ija patologija narasta
upravo u meri u kojoj naizgled preobraeni svet ne moe da umanji nemir svih svojih
stanovnika, zateenih linom nestvarnou i nedokuivou sveta. inovi drutvene,
nacionalne, kulturne inicijacije individue u kolektiv ishoduju oseajem stranosti kao
neprevladivim principom zagonetanja mesta i prirode linosti: U stranim zemljama, oseam

se kao kod kue, dok se kod kue osjeam kao stranac . (Kerte 2012) Ideoloka zamka
samosagledanja stranosti upravo je u propitivanju vlastite antropomorfne snage, moi bivanja
ljudskim biem, to oznaava (pot)padanje linosti u krizu dokazivanja vlastite ljudskosti,
naspramne eksplicitnim neljudskim ideologijama. Iskrivljivanje linosti odvija se upravo
kroz samodokazivanje, budui da se ovim ne potvruje humani profil koliko se podlee
skrivenom uinku ideologije: bivanju sve manje ovekom. Izazov javne pozicije pisca u tome
je to njegovo opravdanje pisanja kao pisanja za sebe problematizuje ekspanzivni drutveni
kontekst, koji govorenje i pisanje kao sebe-pisanje i pisanje-za-sebe uvija u interdiskurzivnom
polju kulture, u koju se infiltrirala odreena ideologija. Samoodreivanje uprkos pritisku
situacionih inilaca otiskuje i iskustvo graninosti nastale usled napona interesa drugih ljudi,
odnosno sveta koji podvlauje. Stoga je teko u generiki pojam ideniteta jednog Ja ne
ukljuiti i delotvornog sudeonika jezike prakse pisaca drutvo. Nemogunost postojanja
izvan drutvenih interrelacija iziskuje priznanje o uslovnosti samoodreivanja: Stoga, makar
djelimino, ja sam zatvorenik svojih okolnosti, i nema sumnje da je ta injenica ostavila traga
na sve to sam proizveo. (Kerte 2012) Ukoliko se i ostvari napredak u jezikom
samoodreivanju, u makar nekolikom prostiranju autentinog duha i govora, kako je moguno
da pisanje za sebe, pisanje o iskustvu egzila, odnosno o iskustvu stranosti kao o vanjskoj
oznaci istorije svog identiteta uopte dosegne mo raspoznavanja od strane drutva koje ne
raspolae istovetnim iskustvom? Dakle, da li egzil uopte ima svoj jezik, ili stereotip o
izolovanosti i stranosti samo zabauruje njegovu drutvenu neizgovorivost? Iskustvo egzila,
po Sioranu, pretpostavlja askezu to utopijski nihilira istoriju: Izluiti sebe iz svijeta kakav
rad ukinua! (Sioran 2012) Pisci holokausta izvesno potrebuju duhovni azil, jezik za sebe i
iskustvo koje ih opredeljuje, meutim Kerte s pravom pisanju o Auvicu protivstavlja ne
samo nemogunost pisanja o holokaustu nego i nemo pisanja uopte budui da se stanje i
pisanje paradoksalno poriu: Ali gdje svijest o holokaustu moe nai dom? Koji jezik moe
tvrditi da ukljuuje sutinu holokausta, dominantno Ja, njegov jezik? I ako postavimo to
pitanje, ne slijedi li drugo da li se moe zamisliti da holokaust ima i svoj sopstven jezik? I
ako je odgovor 'da', ne bi li taj jezik bio tako straan i jadan da bi unitio one koji ga govore?
(Kerte 2012) Bezdomnost traumatinog iskustva suprotstavlja se pisanju kao pribliavanju,
ukljuivanju u drutveni ambijent kao ideoloki idiom koji jezikim priznavanjem stranosti
okamenjuje prepreku izmeu samoodreujueg jezika i njegovih moguih govornika.
Problem izgovaranja sutine holokausta jeste i problem izgovaranja iskustva egzila, koje ne
moe postojati tek kao reprezentacija, drutveno primljiva, jer je drutveno bezopasna, ve
kao jezik koji unitava svoje prenosioce. Sloboda samodreenja tako postaje izazovom
potpunog oslobaanja za jezik iz koga se ne moe iskoraiti, budui da taj jezik nije sredstvo
medijacije, nego sam dogaaj iskljuivanja. Drutvena eksluzivnost egzila u tekstovima
egzilanata stoga je samo vanjskost egzila normirana ne s obzirom na samo to iskustvo nego s
ozbirom na govornike koje stranost ne obavezuje, budui da ih kroz jezik obavezuje na drugi
nain. Stoga pisanje o egzilu nije pisanje egzila, jer dom kome se kroz jezik egzilant vraa
zapravo nije postojao. Integracijom kroz jezik u kulturu, egzilant naputa, izneverava,
ponitava stanje egzila budui da ga odmerava ne prema iskustvu nego prema regulatorima
kojima drutvo ideoloki izobliava pojedinca, saobraava ga ili sa-odreuje svojim
interesima. Istinsko stanje egzila otuda ostaje izvan komunikativnog jezika, jer je samo tako
bezdomno i sam-odreujue. Jer ako je postojao, bilo bi nemogue pisati o holokaustu.
(Kerte 2012) Naputanje rei na kojima poiva prolost i prelazak na drugi nain izraavanja
Emil Sioran detektuje kao herojsko odmetnitvo od prvobitnog identiteta, pa pisanje o
stanju azila nije rasvetljavanje izgubljenog stanita koliko svedodba o raskidanju sa svojim
sjeanjima i do odreene mjere sa samim sobom. (Sioran 2012). Pridruiti govor o
holokaustu vladajuoj kulturi upravo znai potvrditi njenu bezdomnost za one koji e postati
rtve , njenu potonju hermetinost spram strahote koju je dopustila. elja za slobodom

samoodreenja upravo jezikom potvruje svoju besplodnost: Za pisca, kojem je jedan jezik,
onaj na kome pie, uvijek privilegija, teko je priznati da, to se njega tie, jedan jezik je kao i
drugi i nijedan od njih zaista nije. (Kerte 2012) Maternji jezik egzila prestaje da postoji
kada egzil prestane da govori pretvorivi se u govor kulture o egzilu. Stoga je svaki govor
samo privremeni azil, ija je vrednost, uprkos promeni strane, ipak dvostruka: napuklinama
identiteta pridanog drutvenim i kulturnim regulacijama potkazuje postojanje neizgovorivih
reenica, znanja o iskustvu izvan doma dominantnog jezika, a pisce moe da osvesti u
pogledu spoznaje sebe samih, prirode svoga jezika i slobode samoodreenja. Ako je svaki
nacionalni jezik tek nono sklonite za beskunike, saznanje o identitetu kulture, upravo
potkazivanjem vlastite infekcije jezikom, pisce ipak ini raspoznatljivim, delatnim i
uzvienim figurama u iskustvu bezdomnosti: Dobro je ovo znati, dobro je napraviti primirje
sa spoznajom da pripadate onima koji ne pripadaju nigdje. Dobro je biti smrtan. (Kerte
2012) Spoznaja vlastitog sudelovanja u redu izgnanika moe se dvovredno otiskivati u
knjievnosti. Rubno iskustvo, po Sioranu, izvorna je odlika poezije, koja vrednosno
nadmauje svesnu konstruisanost proze, poto kreirati literaturu znai kreirati prozu, dok je
poezija kompatibilna sa jezikom bez forme, poezija je direktna ili pak fobricirana;
prerogativ peinskog oveka ili estete; cveta na rubovima civilizacije i gotovo nikada u
centru. (Sioran 2012) Poezija se prepoznaje kao iskonski odziv na stanje otkidanja i potrebu
samoodreenja, jer su posredi granini dogaaji vidovi jezika i egzistencije koji jedan u
drugome iznalaze utoinu dimenziju. Meutim, izvorna premo poezije egzila nije
osloboena opasnosti zgasnua poto je stanju egzila bliska opasnost etabliranja, kao ona koja
utiava prvobitni glas time to ga predaje beskonanom nizu ponavljanja. Etabliranost, u
novoj kulturi, u novom jeziku, zakonomerna je nemoi zadravanja poetnog bola , kao
poetne odlike sopstva: Stupanj do kojeg pjesnik uplivava u etabliranost je stupanj do kojeg
on erodira sadrinu svojih emocija, izvor jadikovki kao i svojih snova o slavi. (Sioran 2012)
Repeticija lamenata iscrpljuje sadraj koji je motivisao nostalgiju, izazivao bol, pa alobni
govori gube delotvornost za samog govornika, a gube i ubedljivost i upotrebljivost u
drutenom sistemu referisanja o prolosti, traumama i identitetu. Kako ne bi postao
epigonom vlastitog bola, na piscu je da vlastitu inspiraciju stanjem egzila ne iscrpljuje
neposrednim govorom o egzilu, da rasprostiranjem svoga duha u raznolikosti jezika propituje
naine da jezikom uva svoje strahove i bol kao inioce slobode za samoodreenje. Jezik kao
sredstvo samoodreenja tako postaje sredstvo samoskrivanja, pa se italac pretvara ne u
onoga koji lagodno prima informaciju o iskustvu egzila i linosti pisca, ve tragalac koji sebi
nesvojstveno iskustvo, drutvenu stranost, treba da otkriva, tamo gde ona nije istroena
prikazivanjem, tamo gde ne govori tek o sopstvenom gubitku doma nego apue, privia i
prisluava kako je svet bezdomno mesto.
Postajanje knjievnou
Gombrovieva ideja o tome da je knjievnost pre na strani neuoblienosti ili nedovrenosti u
interpretaciji ila Deleza izrasta do poimanja pisanja kao uvek nedovrenog, uvek u asu da
se uini, ne kao postale stvari ve kao stvari postajanja, uvek u premaivanju postalog,
odnosno pisanja kao procedure ulanavanja i koegzistiranja razliitih postajanja unutar
univerzuma neprekidnog postizanja forme i izmicanja formalizovanju. Nedovrivost procesa
pisanja manifestuje prelaz ivota koji prevazilazi sadraje minulih iskustava kao i oblike
trenutno postojeeg, a identitet opredeljuje ne kao transcendentalni sistem odlika
raspoznatljivih u registru verifikovanih oblika i razlika ve kao stanje trajnog odnoenja,
diferenciranja i saglaavanja kao stanje pripadanja koje se ne moe odmeriti, budui uvek u
zbivanju: Postajanje ne znai dosezanje nekog oblika (identifikacije, podraavanja,
Mimesisa), ve pronalaenje podruja susedstva, nerazdvojivosti ili nerazluivosti, i to takve
da se vie ne moe razlikovati jedna ena, jedna ivotinja ili jedan molekul: oni niti su
odreeni, niti opti, ve nepredvieni, ne-prethodno-postojei, utoliko manje odreeni u

nekom obliku ukoliko se singularizuju u nekoj populaciji. (Delez 2000: 219) Knjievno
pisanje omoguava zbiranje susedstava ma sa ime, jer kao postajanje ima potencijal za
prohoenje (iz)meu, odnosno za neodreivanje uprkos formalnim oblejima. Jer mo
neodreenosti jeste u tome da postajanje sobom samim ne samo da prilae ve i oduzima
formalne karakteristike neophodne za potpunu odreenost. Identitet stoga nije pretpostavka
mogue razlikovanosti od svega drugog, ili trajnosti identifikacije, ve bliskosti svemu
drugom, a identitet pisanja uvek neprekidno ostvarivanje susedstva nego produbljivanje
razlike u korist sopstva. Jer odsustvo izvesnih obeleja ne znai, po Delezu, autentino
oblikovanje koliko moguost autentinog susedstva , shodno kome Kafkin ampion plivanja
koji ne ume da pliva svoje postajanje sobom ne moe da ispuni mimo vode i umea
plivanja. Ako po optem pravilu neodreeno neko dete je prebijeno uvek iskri u linom,
prisvojnom moj otac me je prebio, knjievno pismo pretpostavlja obrnuto delanje jer
otkriva ispod vidljivih likova mo bezlinog koje nije nikakva optost, ve pojedinanost na
najviem stupnju: neki ovek, neka ena, neka zver, neki trbuh, neko dete... (Delez 2000:
220) Formalno neodrediva pojedinanost knjievnih aktera / aktera knjievnosti ukazuje na
nunost suoavanja sa odsustvom pravih linija, jednako u jeziku kao i u stvarima, pa
knjievno zaobilaenje zarobljavajue singularnosti likova znai i da Sintaksa je skup nunih
zaobilazaka svaki put stvorenih da bi se u stvarima otkrio ivot ( Delez 2000: 220). Stoga
postajanje pisanjem ne suspenduje nerazluivu bliskost drugima, u korist samobitnog,
nesvodivog sopstva, ve pripadanje ivota subjektu, drugim biima i stvarima preodreuje u
pripadanje subjekta, bia i stvari ivotu. Posredi je redukcija kojom pravo pojedinca na svoje
uspomene , svoja putovanja, svoje ljubavi i svoje tuge, svoje snove i svoje utvare u prii
nadsvouje svojevrsnom edipovskom nemogunou otkidanja od nadlinog, od zajednice,
odnosno edipovskom introjekcijom u pojedinanost na najviem stupnju, podizanjem
jasnih, konkretnih, individualnih karakteristika u formalnu neodreenost, kao u postajanje
odve snano da bi se konano izgovorilo. Delez zastupa ideju o knjievnosti kao o prelazu
ivota, o onom simbolikom preuprostoru sopstva u kome se izmeu Ja i bilo ko raa tree
lice koje nam oduzima mo da kaemo Ja (Delez 2000: 220), dakle lice koje omoguava
uzrastanje Ja u neko kao u snanije postajanje. Tree lice izmiruje individualne crte i
neodreenost, upravo tako da nijedno Ja u literaturi nije tip, ve stabilnost pojedinanih odlika
doputa subjektu da epifanijski zadobije mo neodreenosti, da Ja bude ubedljivo kao neki.
Stoga se fabuliranje kao fundament knjievnosti ne sastoji od imaginiranja ili projekcije
nekog ja, ve od konstituisanja ja preko kojih dosee do tih vizija, izdie se sve do tih
postajanja ili moi (Delez 2000: 220). Ukoliko knjievnost nije podreena fokusu pojedinca,
onda tematizovanje bolesti u literaturi nije izlivanje bolesti autora u jezik premda pisac
moe biti bolestan , ve upravo prevazilaenje bolesti, kojim pisac postaje lekar sebe i
sveta, a knjievnost kao poduhvat zdravlja. Poto ne pie o linoj bolesti, pisac
nastajanjem literature dospeva u proces prelaza, ili prolaza, unutar koga uivanje jednog
neodoljivo malog zdravlja postignutog vizijom stvari odve snanih za pojedinca oznaava
pievu uronjenost u postajanje. Pisanje mora biti nedovreno, a zdravlje neodreeno, jer bi
jedno veliko preovlaujue zdravlje uinilo nemoguim postajanje, dakle i odnose koji
definiu ivot. Knjievno imaginiranje kao simboliko medicinsko postupanje utemeljeno je u
inkorporiranju u celinu jezika elementa ili sadraja koji nedostaje, ne samom piscu, koliko
ideji o jezikom pribliavanju viziji zdravlja. Premda se ne pie uspomenama, jer je u
osnovi literature fabulatorna funkcija izmiljanja, Delez doputa knjievnom pismu
evokativni podsticaj, ali uspomene kao sadraj knjievnosti uslovljava njihovim drutvenoistorijskim rasprostiranjem, odnosno njihovim sudelovanjem u graenju identiteta zajednice:
Amerika knjievnost ima tu izuzetnu mo da proizvodi pisce koji mogu da pripovedaju
sopstvene uspomene, ali kao uspomene jednog univerzalnog naroda sastavljenog od iseljenika
iz svih zemalja. (Delez 2000: 221) S druge strane, ispisivanje prie o kolektivu na osnovu

vlastitih uspomena mora biti odmereno moguou iskustva jednog oveka. Tako Kafkino
pripovedanje za Srednju Evropu, ili Melvilovo pripovedanje za Ameriku, predstavljaju
knjievnost kao kolektivni iskaz jednog manjinskog naroda, ili svih manjinskih naroda
(Delez 2000: 221), posredovanih samo delom pisca, odnosno u piscu. Knjievno raspolaganje
iskazom uvek je kolektivno, premda korespondira sa pojedinanim, imaginiranim ili
faktikim, iniocima. Kada u literaturi prepoznaje medicinarno telo obuzeto bunilom, il
Delez upozorava kako dijagnostika knjievnih simptoma mora uvaiti njihov nadindividualni,
svetsko-istorijski znaaj. Razumevanje bunila kao iskustva ije su krajnosti vlast i
podvlaenost u okviru istorije zajednica u knjievnost kao istorijski pregnantan oblik utiskuje
ambivalentan ideoloki i politiki motiv: Knjievnost je bunilo, i po tom osnovu ima svoju
sudbinu izmeu dve krajnosti bunila. Bunilo je bolest, prvorazredna bolest, kad god uzdigne
rasu koja se smatra za istu i admonu. Ali ono je i mera zdravlja kada priziva onu kopilansku
potlaenu rasu koja se neprestano komea pod dominacijom, opire se svemu to kri i tamnii,
u prazno se ucrtava u knjievnost kao proces. (Delez 2000: 221) Dvostruka potencija
knjievnosti kao bunila u politikoistorijskoj ravni opredeljuje pisanje prema dominantnom
glasu naroda, jednako kao prema ultimativnoj samobitnosti pojedinanog jezika. Kao to se
drutvene grupe kreu izmeu bunila dominacije i bunila kopilantstva, tako i knjievnost
moe vlastitu dvosmislenost razreiti u faizmu to, po Delezu, oznaava pobedu bolesti ,
ili u subverziji to predstavlja oblik borbe protiv bolesti same literature. Naspram
podleganja bunilu dominacije knjievnost se medicinski samopotvruje dijgnostikovanjem
bolesti u sebi samoj, te upravljanjem borbe protiv sebe same. Pa kao to pisanju za
dominantni glas naroda / glas dominantne zajednice Delez suprotstavlja pisanje u ast naroda
kojeg nema, neprestano podrivanje singularne mogunosti ivota, tako se i unutar
zajednikog jezika knjievnou iznova propituje mogunost za jeziko postajanje-drugim.
Knjievnost dakle ne predstavlja neki drugi jezik, niti nekakav iznova pronaen stari
dijalekt, ve upravo domen bunila, ili stanje prelaza iz veinskog jezika u manjinski,
odnosno
postajanje-drugim
kroz
postajanje
jezika.
Moler i pisac
U vreme dramatinih promena u odnosima figura svetske vojnopolitike moi, 1936-1939.
godine, u publicistikim radovima Miloa Crnjanskog prikazana su dva modela diskurzivnog
ustrojstva sveta: jedan obrazuju kulturnoistorijske vrednosti, knjievna simbolika, etnoloke i
geografske deskripcije, drugi ekonomske, vojnoindustrijske i diplomatske injenice , politiko
perspektivizovanje. Razliitost diskurzivnih modela odreena je, izmeu ostalog, prostornim
pomeranjem autora tekstovi o Nemakoj nastaju prilikom diplomatskog angamana u
Berlinu, tekstovi o graanskom ratu u paniji u toku Crnjanskovog novinarskog boravka u
ovoj zemlji, izvetaji o Italiji nakon slubenog prelaska iz Berlina u Rim, a tekstovi o
severnim zemljama prilikom pievih putovanja u Skandinaviju , ali je unutar ukupnog
diskurzivnog polja, uprkos sadrinskim razlikama i prostornim kontekstima, mogue iznai
svojstva nepodeljenog kulturnog (intelektualnog i duhovnog) iskustva koje doputa nae
progovaranje o jedinstvenom prostoru Crnjanskovog govora, kao o prostoru implicitnog
diferenciranja i dijaloga vrednosti, intertekstualnog dosluha i individualnog nadvladavanja
grae. Unutar ovog govora konfiguriu se oprene vrednosti, ali se tekst, zahvaljujui
izvesnim njegovim strukturnim i simbolikim odlikama, moe poimati kao dvovredan:
otvoren aktuelnim temama, ali i izuzet iz prikazane situacije i akcije njenih politikoistorijskih
sudeonika. Osobenost Crnjanskovog (para)fikcionog pisma jeste mogunost da i kada autor
nije u carstvu venog leda i ne pie o temama nedvosmisleno opredeljenim kulturnom
istorijom (Vikingi i Skoldi na Islandu), kada nije prostorno udaljen od velikih evropskih
gradova (Island, daleko ostrvo), ve kada je u sreditu politikoistorijskih obrta (Na frontu
pred Madridom, Berlin majstor diplomatske igre, Izmeu Pariza i Rima itd.) moe da, u
tekstu, obrazuje ravan distantnosti, stranosti, koja iziskuje da egzil ne tumaimo samo kao

konvencionalno egzistencijalno, teritorijalno, politikoistorijsko, jeziko stanje, ve,

saimajui sva ova, kao dimenziju kulturnog samoodreenja, kojim autor ba onda kada se
ini da im podlee nadilazi neposredne egzistencijalne i politike uslovnosti. Ukazujui, u
tekstu Hitler kao centralist (22. maj 1937), na to da se na nemakom Istonom Moru
nalazi
fantastino
lep
grad
Libek, Crnjanski e u geopolitiko odreenje inkorporirati i podatak iz drugog etnokulturnog
referencijalnog sistema, pa izvanredna lepota Libeka uzrasta poreenjem sa Dubrovnikom:
izuzetnost Dubrovnika predstavlja vrednosnu osnovu na kojoj se konstituie predstava o
Libeku kao o gradu koji je starinski kao na Dubrovnik. Kulturnoistorijsko raspoznavanje
Libeka, dakle priziv predstave o dugotrajnosti i lepoti gradova koji protokom vremena
sakupljaju najvaniju grau kulturnog samoodreivanja kolektiva, obrazuje ravan unutar koje
se pojava Adolfa Hitlera odigrava ne tek kao prevrednovanje, nego kao obrt u istorijskom
poimanju kulture kao takve: Jer iako su stanovnici Libeka ponositi na svoje zastave, boje,
peate, prava, suverenitet, kao to su to bili nai Dubrovani, ipak Hitler ih je zbrisao
nedavno (Hitler kao centralist) Instituciju kulturne visokovrednosti razara politika ideja
totalnog jedinstva, pa ponositost proizalu iz istorije kulturne svesti zamenjuje ultimativnost
odreena privatnom povesnicom drutveno marginalnih i kulturno banalnih injenica: Sa
granice Austrije jedan ovek skromnog porekla, koji je morao da radi u mladosti kao moler,
zbrisao je samostalnost i suverenost te lepe slike. U njegovim oima ima samo jedna vizija:
Nemaka bez unutranjih granica! (Hitler kao centralist) Reakcija Adolfa Hitlera spram
slike fantastino lepog grada u Crnjanskovom tekstu zadobija funkciju obrta u nainu
oblikovanja drutvenih slika, pri emu svest o postojanju kulturne elite nasleuje svest o
potrebi politike elitizacije, koja kao suprotnosmerne eljenom politikom rezultatu
razgrauje oblike/slike starih, kulturnopolitikih, organizacija. Moraju nestati drevne zastave,
peati, boje, prava i identiteti mora nestati Libek, jednako kao Dubrovnik , mora se
opozvati samostalnost i suverenost drutvenog glasa o kulturi kao o registru identifikacije,
radi profilisanja slike kolektiva bez napuklina. Iz iskustva istorijskog preokreta , kao
preokreta u drutvenom raspolaganju smislom knjievnosti i kulture, izlazi glas Miloa
Crnjanskog, velikog pisca koji videvi kako je nekadanji moler zbrisao [] samostalnost i
suverenost lepe slike Libeka mora da se samoodredi. I on to ini upravo tako to u pogled
usmeren prema Libeku, prema gradu koji Hitler beskompromisno negira, poziva Dubrovnik.
Udvajanje slike fantastino lepog grada, prelivanje kontura Libeka u konture Dubrovnika,
raskol kulturne starine i politikog novuma argumentuje ideju o sloenosti Crnjanskovog
publicistikog diskursa, kao onog koji posreduje izmeu dogaaja i ljudi koji o dogaajima
ele da znaju, ali onog koji ne posreduje bezinteresno, ve sa sveu o svetu i sa sveu o
potrebi samoodreenja. Dubrovnik se pojavljuje u Crnjanskovim oima kao imlicitna antiteza
vizije u Hitlerovim oima : dok se u Crnjanskovom oku pojavom Libeka otvara i Dubrovnik,
dakle i svaki odvajkada suvereni, samostalni i fantastino lep grad, u Hitlerovom oku svaki
od tih gradova nestaje. Svest o istovrednosti Libeka i Dubrovnika kvalifikuje Crnjanskovo
pisanje kao ono koje iskri vlastitom duhovnom istorijom i opasnou upravo po tu istoriju, ali
i neophodnou da se informacije o novim politikim vizijama bez unutranjih granica, u
totalnom miru, natrunjuju govorom koji na granice opominje. Stoga vest o brisanju jedne
lepe slike Crnjanskov tekst dopunjuje naznakom o znanju po lepoti srodne slike. Pojava
Dubrovnika oznaava onaj trenutak teksta u kome se prekidu u politikom poimanju
istorijskog razvoja suprotstavlja pamenje, politikom brisanju razlika stvaralako uvaavanje
razlika, moleru pisac. Dubrovnik je simboliko jezgro govorenja koje uprkos riskantnom
sadraju uva svoju samostalnost i suverenost, govorenja koje diskretno naznaava
unutranje granice, kako bi se na njihovim mestima ispoljilo i znanje o drugome i uvalo,
predavalo znanje o svome biu. Ja te zovem: Hamlete, kralju, oe, knee danski, odazovi
se! Utvrujui da u Evropi nijedna drava nije tako pacifistika kao Danska, Milo

Crnjanski u tekstu Najudniji spomenik palima u ratu (27. novembar 1936) iskrenost
danskog pacifizma podvrgava opservaciji obuhvatnijoj od politikoloke, oslonjenoj ne samo
na vojnostrateke nego i umetnike koordinate. Naivnost i udnovatost danskog pacifizma
dolazi otuda to Danska lei danas svakako na najopasnijem mestu u Evropi (Najudniji
spomenik palima u ratu), ali ideja o opasnosti mesta na kome je Danska za Crnjanskog
prevazilazi trenutne geopolitike razmetaje, pa se publicistiki jezik raskriljuje za kulturom
nasleene, sugestivne oznake, koje ulaze u dijalog sa novonastalim politikim referencama,
razigravaju Crnjanskov tekst, izmetajui autora u svojevrnu transiistorijsku dimenziju. Iz ove
dimenzije se poimanje danskog pacifizma i danas-najopasnijeg-mesta-u-Evropi odvija
unapreenjem aktuelnopolitikih informacija klasinom knjievno-filozofskom simbolikom:
Tamo gde je moda najverovatniji centar prvih sukoba, ako bi do novog evropskog rata dolo
, tamo je sudbina postavila Dansku. Na moreuzu koji spaja dva severna mora, na Sundu, na
severnom Gibraltaru, tamo lei Danska , pacifistika Danska, sa baterijama iz 18. veka, iznad
Hamletovog groba. (Najudniji spomenik palima u ratu) Danski pacifizam za Crnjanskog
jeste udnovat zato to je ova zemlja uprkos nesumnjivoj miroljubivosti najverovatnije mesto
mogunog zapoinjanja evropskog rata, ali udnovatost Crnjanskove vizije dolazeeg rata
opredeljuje nagovetaj svojevrsnog kulturno- knjievnog fatalizma Danske, olienog u
sudbinskoj skopanosti zemlje i njenog traginog reprezenta Hamleta. Smisao tragike
figure ne samo da obrazlae sudbinsko postavljenje Danske na ono mesto koje se iskazuje
sukobom i smru nego i uslov budueg rata prevodi u signal budueg rata. Hamlet tako
postaje referencom zahvaljujui kojoj Crnjanskovo znanje o prirodi danskog paifizma biva i
znanjem o buduoj istoriji evropskog kontinenta. Jer ako je sudbina postavila Dansku tamo
gde je moda najverovatniji centar prvih sukoba, onda oseanje ishoda danskog pacifizma
mora raskriti ukupan potencijal sudbinske determinacije prostora , odnosno mora se ukazati
Hamlet kao simboliki vesnik karaktera i ispunjenja sudbine. Poloena iznad Hamletovog
groba, pacifistika Danska rasprostire svoju tragiku senku na ceo kontinent, pa se i
njegova sudbina razreava u smisaonoj ravni hamletovske figuracije. Crnjanski aktivira
proceduru metonimijskog oznaavanja, sledstveno kojoj Danska predstavlja severni
Gibraltar, a lik Hamleta sublimira politiku neuralgiju ukupnog gibraltarskog polja: Tamo
gde je Hamlet prvi put video privienje svog pokojnog oca, najosetljivija je taka cele severne
Evrope. Danski vojnik stoji tamo na bedemu, kao neka poasna straa. Oko vrata visi mu
dogled. Kad mu je dosadno gleda ta rade devojke preko puta, na vedskim obalama.
(Najudniji spomenik palima u ratu) Hamletovo vienje oevog duha i saznanje omogueno
tim (pri)vi enjem predstavljaju vie od literarne reminiscencije potporu da Crnjanskov
tekst ospori dansko neverovanje u mogunost skorog rata, odnosno da posredno proteira
one prognoze saglasno kojima e u prvom trenutku budueg rata, ako do njega doe,
nemaka vojska munjevito napasti Dansku (Najudniji spomenik palima u ratu). Predstava
o hamletovskom duhu u modernoj politici obrazuje novu dimenziju Crnjanskovog postajanja
jezikom, pa uporedo sa nivoom na kome se ideja o munjevitom nemakom napadu na Dansku
identifikuje kao ona koja ne pripada Crnjanskovom jeziku jer pripada vojnim strunjacima
koji vode propagandu protiv Nemake postoji nivo na kome dnevnopolitika vest ili
utisak preobraava, uozbiljuje svoje, prividno bezazleno, znaenje zahvaljujui simbolikom
markiranju, suptilnoj knjievnoj kontekstualizaciji. Kao raznoslojan, Crnjanskov govor
sakuplja snagu za autonoman poloaj: Danci, kao i cela Skandinavija, veruju da e od rata da
ih sauva njin pacifizam, njin moral u meunarodnim odnosima, njihova visoka kultura. Oni
veruju da e to zadrati svakog napadaa, od napada. (Najudniji spomenik palima u ratu)
Crnjanskov jezik, dakle, premauje ne samo mo politikog tumaenja u danskih politiara,
nego i sposobnost predikcije u jednoj kulturi onoga to munjevito preti njenom opstanku.
Ako visoka kultura Danske vlastito sudelovanje u tvorbi meunarodnih politikih odnosa
zasniva na pacifizmu, Crnjanskovo poniranje u hamletovsku mudrost predstavlja gest

izotravanja kulturne optike, buenjem upravo figura u kojima je kultura kontinenta

raspoznavala Dansku kao deo sebe same jer Danci su kao simbol tragike svih izginulih
Evropljana , odnosno figura koje su neophodne da bi se Danska pravovremeno
samospoznala u evropskom prostoru. Raspoznajui narod u Danskoj kao onaj koji se gadi
gluposti dananjih ratova i danski pacifizam kao prosto znak jednog novog vremena,
Crnjanski ne samo da u vezi sa mogunou rata odgovara na na pitanje ta na to vele
Danci, ve pokuava da oblikuje perspektivu koja nadsvouje nacije i sugerie skoru pojavu
kriminalnog tipa. Tako Hamletov duh, kao bie knjievnog pisma, raskriva Crnjanskovom
jeziku tajnu dolazee smrti. Umetnika nedelja ili U znaku sezone banja i letovanja Kada
sredinom 1937. godine pie o politikim zbivanjima u Nemakoj, Milo Crnjanski napominje
kako u Londonu i Parizu krue mnoge i nekontrolisane vesti i da ba velika uzbuna u
francuskoj i britanskoj tampi onemoguava pravovremeno uoavanje naina nemakog
politikog delovanja. Postavi majstor diplomatske igre, Berlin izazove dogaaje, ali posle
mirno eka rezultate, pa nasuprot uzbuni u prestonicama susednih zemalja on je u stavu
iekivanja (Berlin majstor diplomatske igre, 7. jul 1937). Kao stranac koji [] poznaje
Berlin, Crnjanski pre svega trai varo iza one o kojoj engleska i francuska tampa toliko
piu. Stoga e vie nego nemakom sudelovanju u panskom pitanju panju posvetiti drugom
znaku nemakog drutvenog ivota: Nemaka je u znaku sezone banja i letovanja. Ona je
znaku umetnike nedelje; nemake umetnosti u Minhenu. Hitler je napravio veliki umetniki
program nemake muzike. To danas mnogo vie interesuje svet, a isto tako mnogo se vie o
tome interesuju na nadlenim mestima, nego ta e biti u petak u panskom pitanju. Nemaka
ima svoj program u paniji i ona ga ostvaruje, bolje rei ona ga je ostvarila. (Berlin majstor
diplomatske igre) Preovlaujui znak nemakog leta 1937. godine odreen je programskim
slivanjem nacionalne umetnosti, muzike i toposa relaksacije i oporavka, te njihovim
nadreivanjem dogaajima u panskom pitanju. Ali upravo sadraj umetnikog programa
demonstrira formulu majstorstva diplomatske igre Berlina, kojom se mir i stav iekivanja,
u toku letnje, umetnike nedelje, raspoznaju kao pribiranje rezultata politikog majstorstva.
ivot u znaku umetnike nedelje odvija se sa lagodnou, koja samo prividno ne korelira sa
onim to e biti u petak u panskom pitanju, poto e se tada manifestovati ono to je pre
sezone banja i letovanja zadobijeno. Pre nego doe petak u panskom pitanju, Crnjanski
zna da minhenska nedelja umetnosti i ferijalna topografija naznaavaju nemaki stav
iekivanja, pa iako umetniki program nemake muzike danas mnogo vie interesuje svet,
nego ta e biti u petak u panskom pitanju, Crnjanski ba danas zna da je Hitlerov drugi
program ispunjen. Stoga uzbuna u stranoj tampi, opsena onim to mnogo vie interesuje
svet slikama banja i letovanja, muziciranjem suspree poimanje dijalektike nemakog
politikog rada: Svet se, dakle, vara u tome , to misli da Berlin radi navrat na nos, u velikoj
nervozi, u stalnom strahu od rata, a istina je u tome, da se u Berlinu dogaaji prate mirno i
proraunato , da se izvode posle duge pripreme i da se razvitak dogaaja prati kao igra na
ahovskoj tabli. (Berlin majstor diplomatske igre) Hitlerov veliki umetniki program
zapravo je samo mimikrija politikog prorauna, unutar koga, kao na ahovskoj tabli, muzik i
odmor konfiguriu tek jedno polje. Crnjanskov jezik ima mo da transcendira Hitlerove
znakove umetnosti, utvrujui kako je istina te umetnosti praznina umetnosti, tiina muzike,
te da je istina druga, neumetnika. Iz dogaaja umetnosti i letnje razbibrige izvire miran i
analitian pogled politikog duha ije rasprostiranje ne mogu da oivie znakovi sezone ili
sedmice. Crnjanskovo saznavanje Hitlerove politike otuda pretpostavlja mo razumevanja
sloene znakovne igre, kojom se dodiruju i izmenjuju raznorodni elementi, kojom se politiko
delovanje travestira u umetnike reprezentacije. U publicistikim tekstovima Crnjanskog
doista pitanje raskola nije antropoloko nego jeziko (Liotar 1999: 222). Crnjanskovo
pisanje ima drukiji predmet od onoga o kojem engleska i francuska tampa toliko piu:
neraitani politiki rad Berlina, u pogledu koga se svet samozavarava. Sagledati diplomatsku

igru znai obuhvatiti pripremu dogaaja, prirodu samog dogaaja i razvitak dogaaja, a
obuhvatanje pretpostavlja sposobnost da se politika radnja prati jednako paljivo kao to ini
onaj koji je sprovodi kao igra na ahovskoj tabli. Mogunou dijagonalnog promatranja,
hermeneutikog koordiniranja i procenjivanja raznolikih figura igre, Crnjanski publicista
prevazilazi tok dnevnog drutvenopolitikog izvetavanja, uvodei u svoj diskurs neoigledne
znakove: tiinu, ekanje, osmatranje. U bezglasnim znakovima Crnjanski otkriva proplamsaje
neoigledne dimenzije drutvene, politike i istorijske stvarnosti o kojoj pie, potvruju
postajanje jezikom kao neprestano umicanje podvlaujuoj igri drutvenih jezika u ijem se
polju nalazi. I upravo kada se teme umetnosti i knjievnosti izriito negiraju kao predmet
novinskog izvetaja, udnovato ustrajavaju u Crnjanskovim tekstovima, kultura kao drugost iz
koje autor izlazi u susret izabranim predmetima , ali i kao drugost u koju se vraa kao u
samoodreujui, stalno budni ivot svoga jezika, jer je svet bezdomno mesto: Sada nisam
doao u paniju za to, da prouavam pansku gotiku ili da itam Gongoru! Doao sam da
vidim rat i ja u ga i videti, kao to sam obeao Vremenu. Tamo gde su poginuli toliki
panci, tu se moe i jedan stranac uostalom sasvim beznaajan opasnosti izloiti. I tako
sam jue dobio dozvolu, da odem na front. [] Kada smo otili u Segoviu zamolio sam da
kola stanu, da bih popio jednu oranadu. Ne zato to sam bio preplaen, nego zato to sam
hteo da provedem pola asa razgledajui katedralu. [] Razni mirisi koji dolaze do mene,
sevanje raznih elektrinih depnih lampi, glasovi koji se uju, lica koja se vide , sve mi je to
dobro poznato. Vidim samog sebe od pre 20 godina. To je rat. Tutnjava mitraljeza u umi
zaista nije mi nimalo neprijatna. ini mi se kao da sam iz daljine doao kui i odmah sam
osetio, da u dobro spavati. (Na frontu pred Madridom, 17. jun 1937) Blagodarei
receptivnosti za razlike, osetljivosti za raskole, za provaliju koja odvaja raznorodne
diskurse, zahvaljujui sposobnosti za podnoenje nemerljivog, razborita aktivnost
refleksivnog suda kritikih osmatraa podrazumeva konstantnu budnost [] uznemirenost,
nesigurnost, potresenost i paljivost, budui dakritikom straaru, kao hamletovskom duhu u
tekstovima Crnjanskog, nedostaje (grobljanski) mir kakav vlada u doktrinama (Romevi
1999: 229-230). Autodijagnostika i samoisceljivanje literatura postie ne stvaranjem posve
novog jezika nezavisnog od vladajueg, ve kreacijom, stilskim reenjima , u polju zajednike
sintakse. Stoga knjievnost ne samo da upravlja razgradnjom i razaranjem maternjeg jezika,
ona je i invencija jednog novog jezika u jeziku, i to kroz stvaranje sintakse (Delez 2000: 221222). Ozdravljujue bunilo knjievnosti pretpostavlja prekoraenje granica vlastitih
konvencija i konvencija jezika. Poto svako postajanje ne proizvodi razliku mimo susedstva , i
literatura kao drugost drutva i istorije moe da se zadobije u samom jeziku, remeenjem
njegove ravnotee, otkrivanjem njegovih granica, gledanjem u spoljanjost jezika, koja je
averbalna ali ne i besadrajna . Drugost lika jezika nisu aveti, ve istinske Ideje koje pisac
vidi i uje u pukotinama u jeziku, u otklonima jezika. [] Nisu one spolja u odnosu na jezik,
one jesu njegova spoljanjost. (Delez 2000: 222) Drugost jezika pretpostavlja, dakle,
graninost, (incidentnu ili harmonizujuu) koregulaciju formalnih odlika i ideja, pa
odmeravanje autentinosti knjievne sintakse unutar dominantnog idioma iziskuje opaanje
Privienja i oslukivanje Prisluavanja kao izraza svesti pisaca o spoljanjosti jezika i o
cilju knjievnosti: to je prelazak ivota u jezik koji uspostavlja Ideje (Delez 2000: 222).
Pukotine kao asintaktika krajnost jezika upravo pomau ne samo da knjievnost bude
postajanje, da se samoisceljuje vizijama zdravlja, nedovrenou kao ulogom svoje osobenosti
unutar zajednikog jezika, ve obavezuju i tumae da u pogledu drutvene uloge pisaca i
drutvene vrednosti njihove sintakse promatraju ne tek znaaj svetskoistorijskih sadraja ,
koliko znaaj kreacije koja proputa ivot u jezik, upravo tako to osea nesvodivu prirodu
postojanja, odnosno transcendenciju jezika. Ako je pisanje i postajanje neim razliitim od
pisca (Delez 2000: 222), onda razumevanje knjievnosti kao podruja susedstva treba da
poe moda ba iz polja prividnog sintaksikog saglasja dominantnog idioma i individualnog

idioma (para)fikcionalnih svetova kako bi se utvrdilo pievo oseanje spoljanjosti jezika,

njegov otklon od vladajue sintakse ne postavljanjem naspram nje, ve kroz postajanje drugim unutar nje. Stranost unutar vladajueg sistema oznaila bi ono postajanje to zaobilazi
preovlaujue zdravlje ne tako to ne aktivira isti jezik, ve tako to pokrenuto razumevanje
prelazi granicu dominantnog jezika. Potraga za stranou u tekstovima velikih pisaca stoga
treba da bude ne samo tautoloka, dakle potraga za potvrdom njihovog identiteta kao pisaca
(pronalaenjem stilskih i sintaktikih dokaza), ve potraga za svojstvom postajanja razliitim
od pisca, nerazluivim od ne-pisca, dakle za prostorom doticanja zdravlja kroz jezik,
otiskivanjem mogunosti ivota koje nema.
LITERATURA
Delez 2000: . Delez, Knjievnost i ivot, Beograd: Re, 58, Beograd, 219-222. Kerte, Imre.
Jezik egzila. Hyperborea. hiperboreja.blogspot.com/2012/02/jezik-egzila-imre-kertes.html 24.
9. 2012.
Liotar 1999: . F. Liotar, Razboritost u raskolu, Beograd: Re, 55, Beograd, 208-226.
Romevi 1999: B. Romevi, Liotarov kriticizam, Beograd: Re, Beograd, 227-230. Sioran,
Emil. Prednosti egzila. Hyperborea. hiperboreja.blogspot.com/2012/03/pred-nosti-egzilaemil-sioran.html 24. 9. 2012.
FENOMEN UNUTRANjEG I SPOLjANjEG EGZILA u Romanu o Londonu Miloa
Crnjanskog Duan R. IVKOVI Univerzitet u Kragujevcu Filoloko-umetniki fakultet
Odsek za filologiju Katedra za srpsku knjievnost rzivkovic1@sbb.rs
U radu se analiziraju uzroci i posledice fenomena unutranjeg i spoljanjeg egzila u Romanu o
Londonu Miloa Crnjanskog. Fenomen spoljanjeg egzila bie posmatran u kontekstu
drutveno-istorijskih okolnosti, kulturolokih razlika, pitanja vrednosti, kao i drutvenih uloga
u Londonu kao modernom , dehumanizovanom lavirintu. S druge strane, unutranji egzil
odnosi se na otuenje, gubitak identiteta, kao i na odnos izmeu traginog pokuaja
rekonstrukcije identiteta i nametnutih normi u drutvu koje odbacuje ideju individualne
slobode, dok samoubistvo predstavlja epilog viegodinje Rjepinove egzistencijalne drame.
Kljune rei egzil, otuenje, ironija, identitet, samoubistvo
Uvod
Uegzilantskoj sudbini kneza Nikolaja Rjepnina, Milo Crnjanski je predstavio optu istorijsku
tragediju prve polovine dvadesetog veka. U Romanu o Londonu prepliu se aluzije na uzroke
i posledice istorijskih okolnosti sa momentima iz emigrantske svakodnevice u mrei
Londona (Crnjanski 1971: 16, prva knjiga), kao magneta Evrope, (Crnjanski 1971: 16,
prva knjiga), vavilonske varoi. U ovom kontekstu, karakteristina je interferencija u
modernistikom preobraaju raznorodnih mitskih predstava: London je Vavilon (Crnjanski
1971: 241, prva knjiga), bezmerna sfinga (Crnjanski 1971: 21, prva knjiga), kao zmija
(Crnjanski 1971: 73, prva knjiga), dok je Temza je uporeena sa rekom Stiks. Drugim
reima , pored jasne prostorno-vremenske istorijske dimenzije, u romanu je prisutna, u
alegorijskom vidu i univerzalna, mitska, svevremena slika odnosa pojedinca i drutva u
civilizacijskom lavirintu. U ovom radu, fenomen spoljanjeg egzila u Romanu o Londonu
bie posmatran u interferenciji istorijskih okolnosti, ideolokih i kulturolokih razlika, optih
pitanja vrednosti, istorijske ironije, kao i drutvenih uloga u Londonu kao modernom
lavirintu, dok e fenomen unutranjeg egzila biti analiziran u okviru odnosa otuenja,
konstrukcije, dekonstrukcije i autodestrukcije identiteta.

1. Spoljanji egzil
1. 1. Rjepnin i tragino istorijsko naslee u izgnanstvu iz prostora i vremena
U sudbini Nikolaja Rjepnina predstavljena je kolektivna tragedija ruskog plemstva u egzilu
nakon Prvog svetskog rata, dok seanja na Prvi i Drugi svetski rat bivaju pomeana i stopljena
u monstruoznu sliku razaranja i otuenja. S druge strane, Crnjanski na poetku romana
prikazuje posledice Rjepninovog i Nainog egzila, dok uzroci ostaju na nivou nagovetaja, to
stvara dodatnu epsku tenziju, posredstvom kontrasta izmeu Rjepninovog anglofilskog
vaspitanja i obrazovanja (kao i u optem smislu, evidentnom engleskom uticaju na rusku
kulturu) i njegovog kasnijeg poloaja u Londonu: Otac mu je bio angloman kao i toliki
drugi, Rusi (Crnjanski 1971: 89, prva knjiga), () najvei anglofil meu lanovima ruske
dume Crnjanski 1971: 63, druga knjiga). Dok zbog svoje ideologije i diplomatskih
sposobnosti, Rjepninov otac postaje uvaeni lan ruskog drutva, sudbina sledbenika oeve
ideologije, nekoliko decenija kasnije, obeleena je ironijom. Dakle, Rjepninova ideologija u
potpunosti pripada prolosti, dobijajui epilog u istorijskoj izneverenosti, u kojoj ne postoji
samo izgnanstvo iz prostora, nego i izgnanstvo iz vremena. Navedeni iri ideoloki kontekst
predstavljen je u ironiji ueg konteksta, odnosno u razlici izmeu vidova egzila nakon Prvog
svetskog rata, i Rjepninovog i Nainog svojevoljnog dolaska u London (1940. godine).
Naime, nakon Prvog svetskog rata, Rjepnin i Naa jesu izgnanici iz sopstvene zemlje1, (ija
je zvanina ideologija gotovo unitila aristokratski stale) ali u njihovoj svesti jo uvek postoji
dostojanstvo izgnanika 2. Meutim, umesto oekivanog oslobaanja u Londonu, evidentan je
kontrast izmeu nekadanjeg oduevljenja engleskom kulturom i ideologijom, i sadanje
egzistencijalne drame i otuenja: Mi smo, Kolja, doli u London, tako radosni. Kad je goreo.
I ako je goreo. Ti si deklamovao da e celu Evropu obasjati tim svojim plamenom, pa i nas
(Crnjanski 1971: 44, prva knjiga). Posle Drugog svetskog rata, rei jednakost, bratstvo
(Crnjanski 1971: 12, prva knjiga) u Rjepninovoj svesti dobijaju ironini prizvuk3. Tako se
Rjepnin postepeno transformie od anglofila (pre vremenskog toka romana, kao i u prvim
poglavljima Romana o Londonu) do netrpeljivosti, pa ak i povremene mrnje prema
Londonu: Smatrao je da treba rei da su, oni, krivi, to su cara ubili. A dodavao, da su oni
upropastili Rusiju, hotimino (Crnjanski 1971: 63, druga knjiga). Egzil u Londonu, dakle,
predstavlja destrukciju nekadanjeg znaajnog segmenta Rjepninovog super- ega: umesto
utoita i rekonstrukcije izgubljenog identiteta u egzilu iz otadbine, grotesknom, sudbinskom
ironijom, London postaje topos konanog egzila.
1 U periodu izmeu Prvog i Drugog svetskog rata, Rjepnin i Naa dele sudbinu egzilanata u
Portugalu, Francuskoj, Italiji i ekoj.
2 Bio je uitelj igranja, crta, bio je vratar jednog nonog lokala, uitelj jahanja (Crnjanski
1971: 123, prva knjiga).
3 Prividno sporedni motiv radio-prenosa sednice Ujedinjenih nacija o pravima svakog oveka
i o slobodi samo dodatno pojaava ironiju i otuenje.
1.2 Odnos Engleske prema Rjepninu
U istorijskim reminiscencijama u Romanu o Londonu, presudna je uloga Engleske: alili su
i Poljake. Nas, Ruse, nisu. To je kod njih tradicija (Crnjanski 1971: 24, prva knjiga). U ovom
stavu saet je ironian odnos prema stavovima jednog dela ruskog naroda koji je verovao
zvaninoj engleskoj politici: Njega nije vrealo to to se o trijumfu Rusije toliko uti, nego
to se o mrtvima Rusije, toliko uti (Crnjanski 1971: 159, druga knjiga). Ironiju situacije
pojaava injenica da je Nikolaj Rjepnin (potomak Anikite Rjepnina) sa Poljskim
emigrantima stigao u London, dakle da je ve unapred osuen na potpuni gubitak identiteta,
jer su i rusko poljsko-odnosi u istoriji imali znatno vie sukoba nego saveznitva, dok
englesko javno mnjenje vie poistoveuje Rjepnina sa poljskim nacionalnim identitetom, jer
ga zakon prepoznaje po poljskom emigrantskom pasou. Sredina u Londonu nema predstavu

ni o prirodi Rjepninovog pravoslavnog verskog identiteta (stranac pripada nekoj orijentalnoj

hrianskoj sekti (Crnjanski 1971: 35, prva knjiga). U ovom kontekstu, karakteristino je
englesko pogreno izgovaranje ruskih prezimena i sugestija njihove promene. Po
Rjepninovom miljenju, englesko nerazumevanje spoljno-politikih okolnosti motivisano je, u
irem kontekstu, promenom politike nakon Drugog svetskog rata: Englezi menjaju saveznike
kad se rat svri (Crnjanski 1971: Crnjanski 1971: 101, prva knjiga). Dakle, kako smatra
Rjepnin, velike ideologije slue Engleskoj kao paravan za dalje aktivnosti i nove saveze od
nacionalnog interesa. S druge strane, nakon ovog opteg konteksta, logino je da je i odnos
pojedinca i drutva dehumanizovan u periodu nakon Drugog svetskog rata , u svesti i
podsvesti svih stanovnika Londona , nametnuta je sledea konstrukcija: re sloboda
(liberty), zamenjena je reju libra (mera), u kreiranju drutveno korisnih lanova drutva i u
unitenju ideje individualne slobode4.
1.3 Rjenpninovi odnosi prema Crvenoj armiji, aristokratiji i Ruskom Oslobodilakom
komitetu
Transformisani Rjepninovi ideoloki stavovi u Londonu obeleeni su kompleksnim odnosima
prema carskoj Rusiji koje
4 On je vojnik, nije ni za ta drugo (Crnjanski 1971: 323, druga knjiga)
vie nema (Crnjanski 1971: 249, druga knjiga), prema emigrantskom Komitetu, kao i prema
novoj, staljinistikoj vlasti (up. Crnjanski 131, prva knjiga): Neka udna veza, meutim, sve
vie postoji izmeu njega, emigranta, belog Rusa, i te nove, crvene ruske armije. Neka udna
radost, neki ponos (Crnjanski 1971: 331, druga knjiga). () Da bi zabaurio, valjda, tu
sentimentalnu metamorfozu u sebi, skoro, i pla, i tu svoju, novu ljubav, u Londonu, za
crvenu armiju (Crnjanski 1971: 158, druga knjiga). Dakle, naklonost prema Crvenoj armiji je
novijeg porekla (od Rjepninovog dolaska u London) i delom je prouzrokovana reakcijom na
tragediju Rusa, bilo koje ideologije, u vidu svesti da jo uvek postoji velika Rusija i ruski
identitet: to se njega tie, on je beli Rus, ali ne krije da voli Rusiju i dananju Rusiju
(Crnjanski 1971: 381, druga knjiga). U ovom kontekstu, presudan je motiv sukoba izmeu
Rjepnina i Sorokina, funkcionera Ruskog oslobodilakog komiteta: dok
je Sorokin
zagovornik eventualne mogunosti novog graanskog rata, Rjepninovi stavovi predstavljaju
interferenciju pacifizma i kritike jednog dela oficira Bele armije: Ne slaem se, uvek, ni sa
Antonom Ivanoviem, ali se slaem, uvek sa Rusijom! Sve je to, meutim, davno prolo. Vi
ste obukli tuu uniformu. Ja ostajem u prolosti, i nosim, rusku, prolu (Crnjanski 1971: 82,
druga knjiga). U ovom sukobu skrivena je ironija u istorijskoj razlici izmeu generacija - dok
je posle Prvog svetskog rata Rjepnin pripadao generaciji sinova koji nose teret oeva, posle
Drugog svetskog rata jedan deo Sorokinove generacije sinova u egzilu, koja ne pamti
graanski rat, tei da obnovi bratoubilaki sukob. Navedena drama sutinski predstavlja
nagovetaj osnovnog paradoksa Rjepninovog spoljanjeg egzila: iveti u svojoj zemlji je
logino, ma kakav to ivot bio. U tuini, nije. Posle svega to se desilo, ja ne bih vie, prstom
protiv Staljina, makao (Crnjanski 1971: 78, druga knjiga).
Evidentan je postupak oneobiavanja u Rjepninovoj odluci naputanja Ruskog
oslobodilakog Komiteta: Neu da me saaljevaju (Crnjanski 1971: 102, prva knjiga) i
generalno, u o tuenosti ak i prema ruskoj aristokratiji u Londonu5 (Crnjanski 1971: 234,
prva knjiga). Drugim reima, nakon spoljanjeg egzila, sledi Rjepninov svojevoljni egzil iz
sopstvenog stalea, u prividno nadmonom stavu: Oseao se bar sam, samcit, svoj, tuin,
Rus, a niko se u njegov ivot nije meao (Crnjanski 1971: 56, druga knjiga). Meutim,
znaajan je i prividno
5 Ipak, u odreenim aspektima svakodnevnog delovanja, Rjepnin se ponaa i kao tipian
aristokrata, na primer u motivu klaenja na konjskim trkama. kontradiktorni stav u odnosu na
Rjepninovu toleranciju, pa ak i prikrivenu simpatiju prema Staljinu: Sad, i tu Rusiju, samo

suze emigranata, nad prolou, ulepavaju (Crnjanski 1971: 56, druga knjiga) apravo,
paradoksi u Rjepninovim stavovima sutinski predstavljaju opte ambigvitete istorijskih
procesa: Nije tano da su Rusi izgubili otadbinu, Ni na strani Engleza. Oni su samo,
napustili,
otadbinu,
posle
jednog
stranog,
ludog,
graanskog
rata
a to nije isto. To su ruska posla. Vreme, uostalom, sve lei, ak i one koji su izgubili
otadbinu (Crnjanski 1971: 355, prva knjiga). U ovom stavu skriveno je prividno
ublaavanje, koje u sutini ima funkciju pojaavanja tragedije egzila; Rjepnin eli da ga se
svi, pre samoubistva6, odreknu, da doivi potpuni spoljanji i unutranji egzil, pre konanog
egzila u smrti : A bio je svestan da se, tom svaom, prekida, - izmeu njega i njegovih
sunarodnika, - i poslednja nit. Njegova usamljenost u Londonu, bie sad jo vea, nego to je
ve bila (Crnjanski 1971: 85, druga knjiga). Kontradikcija u Rjepninovim ideolokim
stavovima odreena je, pored neoekivane simpatije prema Boljevicima, skrivenim prezirom
prema srednjoj klasi. U interpretaciji ove relacije treba imati u vidu razliite polazne take
Rjepninove ideologije, kao i njegovu metamorfozu - dok u odnosu prema srednjoj klasi
progovara njegova aristokratska priroda, dotle u odnosu prema boljevicima nema
aristokratsku dimenziju, ve intenciju da se spree dalja stradanja u moguim sukobima sa
Staljinovim reimom, kao i svest da je Rusija izabrala Crvenu Armiju i da treba potovati
njenu volju, bez obzira to je sam Rjepnin rtvovan, kao i da celokupna ruska aristokratija deli
njegovu sudbinu. Dakle, treba istai da Rjepninov odnos prema Crvenoj armiji znai pre
svega, pomirenje sa postojeim drutveno-politikim okolnostima, u pacifistikoj ideologiji
spreavanja graanskog rata. Ipak, Rjepninov idealizam postepeno se pretvara u nihilizam:
To ponavljanje uspomena, na ratove , na bitke, u kojima, su toboe, jedni nizali pobede, a
drugi izgubljene bitke. Zar to nije smeno (Crnjanski 1971: 332, druga knjiga).
Navedene skrivene intencije Miloa Crnjanskog mogu se interpretirati u duhu opteg stava
koga je samo konstatovao Pol de
6 Pa ipak, Park ne moe da ne prizna, da je ta, Bela armija, bila spoetka, nosilac sva etiri
ordena Svetog Georgija, dok nije sama izvrila samoubistvo (Crnjanski 1971: 310-311, druga
knjiga). Ovaj odlomak treba dovesti u vezu sa Rjepninovim samoubistvom, kao sinegdohom
samoubistva Bele armije.
Man (Paul de Man, 1919 1983), a koga su bili preutno svesni milioni rtava: ironija i sama
istorija su zauujue meusobno povezane6 (Man 1996: 184)
2. Unutranji egzil
2.1 Odisej, Blum i Rjepnin
Motiv Odisejevog traganja predstavlja optu temu Crnjanskove ekspresionistike vizije sveta,
bliske sa Dojsovim postupcima demitologizacije u Dojsovom Uliksu (James Joyce:
Ulysses, 1922), u preobraaju tradicije i u stvaranju novog mita, u motivima otuenja i
traganja, kao i generalno, u prikazivanju toposa grada-lavirinta. U ovom kontekstu, posebno
je bitan aspekat unapred izgubljene borbe za oslobaanje identiteta. Naime, Crnjanski ima u
vidu Dojsovu etimologiju imena Odisej: Dojs je isticao ispravnost srednjovekovne
etimologije imena Odisej, prema kojoj ono predstavlja kombinaciju grih rei Outis ( niko)
i Zeus (bog). Ova etimologija , dakako, jedna je od karakteristinih Dojsovih uenih
izmiljotina (kasnije nazvanih i blumizmima, zbog sline sklonosti glavnog junaka Uliksa),
ali i kao takva, pomae nam da potpunije razumemo kako je to Dojs video svog Odiseja,
Leopolda Bluma. On je niko i nita, nevani i kadkad neprijatno snishodljivi akv-iziter oglasa.
(Zoran Paunovi 2012: 777). Rjepnin u egzilu postaje Niko Crnjanskov moderni, otueni
Odisej: Rjepnin, bio on princ, ili ne, - ko je to? Niko. Premeteni Rus. Premeteno lice, u

Kornualiji. Peremeenaja persona, - ujem kako mrmlja ruski (Displaced person) (Crnjanski
1971: 379, prva knjiga). Naravno, ova reenica ima razliito znaenje na ruskom i na
engleskom: dok je na engleskom to samo slubena odrednica u zakonu, na ruskom predstavlja
tragediju miliona ljudi, stopljenih u jedan glas: Lekar ga je pregledao () i, na kraju se ak i
smejao, pitao ga je: da li mu, taj glas, osobito nou, piti u uvetu? I, preporuio, da ga zamisli,
ne kao jedan glas, nego dva. Jedan glas da nazove John, a drugi Jim, i, kad god mu se uini,
da ih uje, neka metne votane, male, epove u ui. Kao Odisej. Lekar je rekao engleski:
Ullisses. (Crnjanski 1971: 285, druga knjiga). Dakle, u ovom odlomku Crnjanski
(posredstvom stavova Rjepninovog lekara) direktno, ali i na parodian nain, uporeuje
Rjepnina sa Odisejom, u stvaranju dvostruke intertekstualne veze, u aluziji na glasove koje
odvode u smrt moreplovce u Homerovoj Odiseji, a s druge strane, upotrebom anglicizma,
prisutna je i skrivena aluzija na Dojsov Uliks i na moderni preobraaj mita, u predstavljanju
nereivih prepreka svakodnevice, rezignacije i melanholije u evropskoj metropoli. Takoe,
postoji i poseban aspekat odnosa Rjepnina i Bluma - u Romanu o Londonu pojavljuje se
Mister Blum, u ulozi Rjepninovog poslodavca, koji dodeljuje Rjepninu posao kolektora. U
Rjepninovoj potinjenosti Blumu, Crnjanski sugerie da je Rjepninov poloaj vie
dehumanizovan i obezlien od njegovog prethodnika. Paralelno sa navedenim poetikim i
semantikim aspektima intertekstualnosti u kontekstu predstavljanja dehumanizovanog
pojedinca, u irem smislu, u motivu traganja za identitetom u Uliksu i Romanu o Londonu,
evidentna je i slinost u predstavi toposa lavirinta, koji u metaforinom i alegorijskom smislu
predstavlja preobraaj mitske slike - mreu ulica velegrada, dok u poetikoj dimenziji
oznaava lavirint znaenja romana, u preplitanju idejnih perspektiva - u traganju Leopolda
Bluma, u toku jednog dana (16. juna 1904. godine) u mrei Dablina, kao i u Rjepninovom
traginom traganju u egzilu: Rjepninu se ini, dok prolazi tuda, sporednim ulicama, kao da
hoda po nekim mreama, razapetim pred njim, nevidljivo, a koje su ipak vidne (Crnjanski
1971 93, druga knjiga). U modernom preobraaju mita o Odiseju, Crnjanski otvara viestruke
probleme odnosa otuenog pojedinca i modernog drutva, obraajui se, kao i Dojs, buduim
itaocima, koji, u irem smislu, pored interpretacije otvorenih znaenja romana, treba da daju
odgovore na smisao i besmisao prolih i buduih tragedija. S druge strane, pored navedenih
slinosti, tematsko-motivski sloj Romana o Londonu koji ini groteskniju dimenziju u odnosu
na roman Uliks, odreen je dramom egzila, gubitkom otadbine, ratnim razaranjima, kao i
Rjepninovom nagonom za samounitenjem. Zato Rjepnin izgovara lament nad prolaznou i
patnjom ljudskog roda: Ve je Omir sve o nama znao (Crnjanski 1971: 184, prva knjiga),
ali, ipak, Homerov heroj Odisej pronalazi put u rodnu Itaku, a Leopold Blum i Nikolaj
Rjepnin, dehumanizovani, ostaju zauvek zarobljeni u modernom gradu-lavirintu.
2.2 Ljubav i otuenje u dvostrukom egzilu Nae i Rjepnina
Najveu kaznu u egzilu, ali istovremeno i bolnu utehu, predstavljaju Rjepninova i Naina
seanja7 na bive ivote: Postoje, oboje, samo u prolosti, nisu vie, tako rei, ni ivi. ive u
Londonu kao neki tu ivot (Crnjanski 1971: 42, prva knjiga). Unutranji i spoljanji egzil
Rjepnina i Nae poistoveen je sa podzemnim svetom: Bili su ivi sahranjeni (Crnjanski
1971: 42, prva knjiga). Ipak, i u paklu egzila, Rjepnin i Naa imaju suprotna miljenja i
delovanja. Posredstvom kontrasta, pojaava se Rjepninova i Naina egzistencijalna drama:
Ona se sea prvih godina njihovog braka, a on Rusije (Crnjanski 1971: 42, prva knjiga).
Dakle, isti period obeleen je razliitim seanjima - dok je kod Rjepnina misao o prolosti
neraskidivi deo opte istorije, kod Nae je prolosti iskljuivo deo linih uspomena: A
dodaje, srdito, umorno, da NjU, da veinu sveta, taj veiti rat i ne zanima (Crnjanski 1971:
132, prva knjiga). Nain odnos prema Rjepninu postepeno se transformie, od ljubavi i
iskrenog saaljenja, do nerazumevanja i otuenja. Razlozi njene ivotne promene nalaze se u
Rjepninovoj prirodi, koju odreuje opsednutost velikim istorijskim prekretnicama, kojima je

bio oevidac, a s druge strane, evidentna je njegova nemogunost praktinog egzistencijalnog

prilagoavanja, u postepenom pomraenju uma: Niki, vi ste ludi, Niki. Vi se smejete na
svom pogrebu (Crnjanski 1971: 61). Nain odlazak u Sjedinjene Amerike Drave
predstavlja ambigvitet posebne vrste egzila i grotesknog oslobaanja: Nije pravo da erka
princeze Mirske ije lutke. Samo zato, jer se udala za njega (Crnjanski 1971: 248, druga
knjiga). Naravno, njena sudbina ostaje neizvesna, jer nakon motiva rastanka, Crnjanski samo
u obliku nagovetaja predstavlja segmente njenog egzila8, dok je u romanu vie panje
posveeno Rjepninovom odnosu prema Nainom odlasku, koji se transformie se od navodne
mogunosti spasavanja Nae od egzila u Londonu (pre rastanka), do konane svesti o
potpunom otuenju i
7 U Romanu o Londonu prisutni si i segmenti autobiografskog karaktera, u nagovetajima
egzistencijalnih drama Miloa Crnjanskog u emigraciji. Na poetku Drugog svetskog rata,
Crnjanski je evakuisan iz Rima i preko Madrida i Lisabona avgusta 1941. odlazi u London,
dok je posleratni period obeleen Crnjanskovim neslaganjem sa zvaninom jugoslovenskom
komunistikom ideologijom. U ovom radu, biografske napomene imaju funkciju opteg
objanjenja fenomena unutranjeg i spoljanjeg egzila u sudbinama glavnih likova, dok bi
detaljnija analiza odnosa autobiografskih elemenata i semantikog sistema Romana o
Londonu predstavljala predmet posebnog rada.
8 Zar e Njujork biti bolji za njih nego London? (Crnjanski 1971: 246, druga knjiga).
tragici izgnanstva ljubavi i gubitka identiteta: Bolje bi bilo da su, tu, ostali zajedno, i, iveli,
makar i u najveoj sirotinji (Crnjanski 1971: 206, druga knjiga). U ovom kontekstu, Nain
egzil u Ameriku predstavlja nastavak njene egzistencijalne borbe, dok Rjepninov egzil od
Nae oznaava konani prekid sa ovozemaljskim svetom. Rjepninov rastanak od Nae, kao
osnovni motiv unutranjeg egzila, predstavlja konaan pad u kome on izgovara presudnu
reenicu: iveti ili umreti, sasvim je svejedno (Crnjanski 1971: 134, druga knjiga).
Meutim, u svakom trenutku, Rjepnin ima jo uvek mogunost izbora, ali u njegovoj svesti
preovladava misao o samoubistvu9, dok njegov super-ego, prividno paradoksalno traga za
opravdanjem autodestruktivne podsvesti: Rjepnin je mogao ui, kad god je hteo, tu, Rusima.
Mogao je da se prijavi kao emigrant ruski koji eli da se vrati u Rusiju () Da, da, kad ne bi
bilo Nae , koju je tek bio spasao od Londona i poslao kod tetke (Crnjanski 1971: 326, druga
knjiga). Dakle, Naa, jedino dobro (Crnjanski 1971: 74, prva knjiga) u Rjepninovoj
sudbini, predstavlja njegov antipod u svom ivotnom nagonu. Ovaj kontrast obeleen je
dekonstrukcijom u izneverenom Rjeninovom idealizmu, koji se transformie u svoju
suprotnost, u samounitenje, i Nainom intuitivnom spoznajom u intenciji stvaranja novog
ivota10.
2.3 Samoubistvo kao konani egzil: odnos avola, Barlova i Rjepnina
Rjepninove misli i razgovori o samoubistvu samo se povremeno prekidaju u funkciji pokuaja
oslobaanja od nametnutog identiteta, da bi nakon perioda samozaborava, dobili grotesknije
oblike u smenjivanju melanholije, rezingnacije: (Bog, Naa, izgleda, trpi svaku nepravdu i
nesreu, protivno obeanju (Crnjanski 1971: 185, prva knjiga) i autodestruktivnosti u oima
davljenika Crnjanski 1971: 151, druga knjiga). Upravo se u ovim momentima intenzivira
Rjepninovo seanje na Barlova, nekadanjeg prijatelja i sapatnika. U svakom segmentu
nagovetena je metamorfoza u motivu dvojnika: Prestaje da vidi samog sebe, nego mu se
ini da je postao neko drugi. Na nekoj
9 U svetu ruske aristokratije u egzilu troilo se nemilice, kao na nekom ludom pogrebu
(Crnjanski 1971: 382, prva knjiga). Meutim, nakon pojavljivanja egzistencijalnih problema,
samoubistva predstavljaju este ishode emigrantskih sudbina.

10 A taj ovek nije ni sanjao da je njegova ena oekivala poroaj u oktobru (Crnjanski
1971: 355, druga knjiga).
slici ivota koji nije njegov. Sa tim dvojnikom nas vezuju fantastine veze, koje se ne mogu
protumaiti (Crnjanski 1971: 114, prva knjiga). Evidentan je kontrast izmeu nekadanjih
Rjepninovih neslaganja sa Barlovom i traginog saznanja o Barlovljevoj nadmoi nad
njegovom sveu, tako da su ideoloki stavovi Crnjanskog dodatno maskirani preplitanjima
taaka gledita: Taj razgovor, sa pokojnikom, postao je bio, kod tog Rusa u Londonu, neka
vrsta preutnog, tihog, ludila (Crnjanski 1971: 285, druga knjiga). Crnjanski sugerie da
Rjepnin ak ponekad i nema intenciju stvaranja odreenog nihilistikog stava, ve da iz njega
progovara pokojni Barlov (Crnjanski 1971: 263, druga knjiga. Demonski glas Barlova
postepeno brie Rjepninov identitet i preovladava u nitavilu samoubistva, u opsednutosti
demonom u metaforinom, ali i u mistinom, potpunom smislu, u kome dominira figura
avola. Takoe, jedan od slubenika koji vodi dijalog sa Rjepninom, ima oigledna obeleja
neastivog; tako se birokratija predstavlja kao avolje delo: ovek koji sa njim razgovara
ima est prstiju na desnoj ruci, kojom mu vraa papire, (jo jedan mali palac na izrastao na
palcu) (Crnjanski 1971: 131, druga knjiga). Nagovetena predstava neastivog u romanu
postaje udovino otelotvorenje egzila: kao da je neki avo uao u Rjepnina (Crnjanski
1971: 104). Dakle, predstave demona istovremeno obuhvataju i Barlovljev iracionalni,
anarhistiki princip, kao i racionalnost drutvenog sistema. U analizi ovog tematskomotivskog sloja dragocena je studija Crnjanski i Mefistofel (O skrivenoj figuri Romana o
Londonu), u kojoj Milo Lompar pronalazi mnogobrojne intertekstualne veze izmeu
Rjepninove opsednutosti avolom i faustovskog motiva u svetskoj knjievnosti11, od Getea
do Tomasa Mana, otkrivajui Crnjanskove skrivene dijaloge sa svojim velikim prethodnicima,
u predstavama i poimanjima zla. Takoe, pored sutinskih slinosti Mefistofela sa slikom
neastivog u Romanu o Londonu (i sa Barlovom kao glasnikom njegove volje), postoji i
razlika u odnosu na klasini faustovski motiv, jer neastivi ne daje Rjepninu ni trenutak iluzije
ivotnog zadovoljstva, saznanja ili umetnikog nadahnua, u zamenu za veno ispatanje, ve
eksplicitno vodi do autodestrukcije, postepenim procesom preobraaja Rjepninovog poimanja
sveta, od nekadanjeg idealizma, preko skepticizma, do nihilizma. U ovom procesu postoji i
prelazno
11 U ovom radu je motiv demonske dominacije predstavljen u funkciji fenomena unutranjeg
i spoljanjeg egzila, dok bi detaljnija analiza figure avola u Romanu o Londonu predstavljala
predmet posebnog rada.
stanje: Rjepninove predstave o dobru i zlu (Jin i Jan) pod uticajem engleske sredine, u
deformisanom obliku, pretvaraju se u travestiju
Dima i Dona, u kulminaciji unutranje drame : Dim mu vie u uvo da je bednik, prosjak
u tuini () Doni mu vie u uvo da , ni malo, ne treba da se stidi, to je ruski emigrant
(Crnjanski 1971: 116, druga knjiga). Meutim, oba unutranja glasa transformiu se u jedan,
koji, posredstvom nihilizma i mizantropije raa samoubistvo: Barlov je imao pravo, ovakav
ivot ne vredi iveti. Kome koristi on? Londonu? (Crnjanski 1971: 34, druga knjiga).
Rjepnin postaje ivi le (Crnjanski 1971: 310, druga knjiga), u poslednjem prelaznom
stanju koje vodi do nitavila12: Bilo je vie uzroka tom preteranom oaju, kod Rjepnina, pri
pomisli, da se ivot, pri kraju ivota, pretvara u besmisao i gaenje i tugu (Crnjanski 1971:
362, druga knjiga). Barlov , dakle, postepeno postaje Rjepninov dvojnik, unutranji glas, alter
ego, zatim glasnik -posrednik izmeu Rjepninove podsvesti i neastivog. Tako Rjepninovo
samoubistvo ne postaje in hrabrosti niti slabosti, ve, demonskim posredovanjem - in
konanog izgnanstva iz ivota.

3. Zakljuak
Crnjanski na fragmentaran nain predstavlja istorijske procese, kao i
preobraaj Rjepninovog poimanja sveta, u kome se ideoloki stavovi prepliu sa grotesknom
svakodnevicom egzilanata, a misija itaoca sastoji se u stvaranju mozaika u kome se prepliu
spoljanji i unutranji egzil. Poto je dvostrukost ivota (Crnjanski 1971: 133, druga knjiga)
glavno obeleje odnosa pojedinca i modernog drutva, samim tim, ambigvitet predstavlja
osnovni semantiki princip Crnjanskovog Romana o Londonu, u idejama nelinearnog
poimanja istorije i sinhroniciteta prividno kontradiktornih uzroka i posledica. Kompleksni
odnosi spoljanjeg i unutranjeg egzila Nikolaja Rjepnina i Nae postepeno se otkrivaju u
romanu, pratei tok njihove egzistencijalne borbe, tako da se u traganju za izgubljenim
identitetom, koji predstavlja emigrantsku kob, u svesti kneza Rjepnina stvara drama izmeu
seanja na nekadanji drutveni status i pokuaja samozaborava. Obe suprotstavljene
tendencije sutinski imaju ishod
12 Karakteristini su mistini nazivi poslednjih poglavlja Romana o Londonu: Veliko N. i
Styx.
u Rjepninovom otuenju od drutva, kao i od sopstvenog super-ega, dok samoubistvo,
nagoveteno od poetka romana, predstavlja konanu posledicu njegovog spoljanjeg i
unutranjeg egzila.
LITERATURA
Millington 1991: M. Millington, Writing in exile, Nottingham, Renaissance and mod-ern
studies,
v.
34,
1991,
England:
University
of
Nottingham.
Norris 1988: D. Norris, Milo Crnjanski and modern Serbian literature, Astra Press. Norris
1991: D. Norris, Milo Crnjanski's novel Roman O Londonu a dialogics of exile Culture,
Theory and Critique, Taylor & Francis.