IZABRANA DELA HERMANA HESEA 7

PRIREDIO:
ZORAN GLUEVI
UREDNIK:
RADE VOJVODI

HERMAN HESE

IGRA STAKLENIH PERLI

Pokuaj popularnog uvoda u njenu istoriju

SLOVO LJUBVE NARODNA KNJIGA

Beograd, 1979.
PREVEO: Dr MIHAILO SMILJANI

PUTNICIMA ISTONJACIMA

... non entia enim licet quadammodo levibusque hominibus facilius atque incuriosius verbis reddere quam entia,
verumtamen pio diligentique rerum scriptori plane aliter res se habet: nihil tantum repugnat ne verbis illustretur, at
nihil adeo necesse est ante hominum oculos proponere ut certas quasdam res, quas esse neque demontrari neque
probari potest quae contra eo ipso, quod pii diligentesque viri illas quasi ut entia tractant, enti nascendique facultati
paululum appropinquant.

ALBERTUS SECUNDUS
tract. de cristall. spirit.
ed. Clangor et Collof. lib. I. cap. 28.
U Knehtovom rukopisnom prevodu:

... jer ako je u nekom pogledu i za nepromiljene ljude lake i neodgovornije da reima predstave stvari koje ne
postoje od onih koje postoje, to je za potenog i savesnog pisca istorije upravo obrnuto: nita se predstavljanju
reima ne izmie toliko, a ipak nita nije neophodnije ljudima izneti pred oi koliko izvesne stvari ije postojanje
nije ni dokazivo ni verovatno, ali koje, ba time to ih poteni i savesni ljudi donekle tretiraju kao postojee, bivaju
dovedene korak blie postojanju i mogunosti da se rode.

Namera nam je da u ovoj knjizi sauvamo ono malo biografskog materijala koji smo mogli da
pronaemo o Jozefu Knehtu, magistru igre Jozefu III, kako ga nazivaju u arhivama igre staklenih perli.
Nismo slepi prema injenici da taj pokuaj donekle protivurei ili izgleda da protivurei zakonima i
obiajima koji vladaju u duhovnom ivotu. Jer jedno od vrhovnih naela naeg duhovnog ivota je
upravo gaenje individualnoga, po mogustvu potpuno svrstavanje pojedinaca u hijerarhiju vaspitne
vlasti i nauka. A to naelo je takoe u dugoj tradiciji toliko ostvareno da je danas neobino teko, a u
nekim sluajevima potpuno nemogue pronai biografske i psiholoke pojedinosti o pojedinim
linostima koje su u toj hijerarhiji istaknuto sluile. U vrlo mnogo sluajeva ne mogu se vie utvrditi
ak ni imena linosti. A u obeleja duhovnog ivota nae Provincije spada da je ideal njegove
hijerarhijske organizacije anonimnost i da je ona vrlo blizu ostvarenja tog ideala.
Ako smo uprkos tome nastojali na svom pokuaju da utvrdimo poneto o ivotu magistra igre
Jozefa III i da sebi ovla skiciramo sliku njegove linosti, to smo uinili, verujemo, ne iz kulta
linosti i iz nepokornosti obiajima, ve, naprotiv, samo sa ciljem da sluimo istini i nauci. Stara je
misao: to otrije i neumoljivije formuliemo neku tezu, to ona neodoljivije iziskuje antitezu. Mi
cenimo i potujemo tu misao koja lei u osnovi anonimnosti naih vlasti i naeg duhovnog ivota. Ali
jedan pogled u predistoriju ba tog duhovnog ivota, osobito u razvitak igre staklenih perli,
neodoljivo nam pokazuje da svaka faza razvitka, svako dalje razvijanje, svaka promena, svaki bitan
zarez, bilo da se on tumai progresivno ili konzervativno, dodue ne pokazuje bezuslovno njegovog
jedinog i pravog zaetnika, ali pokazuje njegovo najjasnije lice ba u linosti onoga koji je promenu
uveo, koji je bio orue preobraaja i usavravanja.
Ono to mi danas razumemo pod linou, svakako je neto znatno drukije od onog to su pod
tim mislili biografi i istoriari ranijih vremena. Njima, i to naroito piscima epoha koje su imale
izrazito biografsku sklonost, izgleda, tako bi se moglo rei, da je za linost bilo bitno ono razliito,
protivno pravilu i jedinstveno, esto ono upravo patoloko. Mi dananji ljudi, naprotiv, o znamenitim
linostima uopte govorimo tek onda kada sretnemo ljude kojima je polo za rukom da se, daleko od
svih originalnosti i osobenosti, po mogustvu savreno svrstaju u ono opte, da po mogustvu
savreno slue onom nadlinom. Ako pogledamo tanije, videemo da je ve i stari vek poznavao taj
ideal: lik mudrog ili savrenog kod starih Kineza, na primer, ili ideal Sokratovog uenja o vrlini,
jedva se moe razlikovati od naeg dananjeg ideala. Poneka velika duhovna organizacija, kao moda
Rimska crkva u epohama svoje najvee moi, poznavala je slina naela, a neki njeni najvei likovi,
na primer sveti Toma Akvinski [1], izgledaju nam, slino ranogrkoj plastici, vie klasini
predstavnici tipova, nego posebne linosti. Ipak, u vremenima pre reformacije duhovnog ivota, koja
je poela u dvadesetom veku i iji smo mi naslednici, onaj pravi stari ideal bio je, oigledno, gotovo
potpuno nestao. Mi se udimo ako u biografijama onih vremena naemo moda kako se ovde-onde
pria koliko je brae i sestara imao junak, ili koje su mu duevne oiljke i zareze ostavili odvajanje
od detinjstva, pubertet, borba za ast, za ljubav. Nas, dananje ljude, ne zanima ni patologija, ni
porodina istorija, ni nagonski ivot, varenje i san nekog junaka, ak nam nisu naroito vani ni
njegova duhovna predistorija, ni njegovo vaspitanje kroz omiljene studije, omiljenu lektiru i tako
dalje. Za nas je junak i dostojan nekog naroitog zanimanja samo onaj koga su priroda ili vaspitanje
doveli u poloaj da svoju linost gotovo savreno stopi sa svojom hijerarhijskom funkcijom, a da ne
propadne njena snana, svea, divna pokretaka snaga, koja ini duh i vrednost individue. A ako
izmeu linosti i hijerarhije nastanu sukobi, to ba u tim sukobima vidimo probni kamen za veliinu
linosti. Ukoliko manje cenimo otpadnika koga poude i strasti gone na raskid sa redom, utoliko nam
je dostojnije seanje na rtve, uistinu tragine.
A tamo, kod junaka, kod tih zaista uzornih ljudi, izgleda nam doputeno i prirodno interesovanje

za linost, za ime, za lik i dranje. Jer takoe u najsavrenijoj hijerarhiji, u najskladnijoj organizaciji
nikako ne vidimo maineriju sklopljenu od mrtvih i po sebi ravnodunih delova, ve ivo telo
sastavljeno od delova i oivljeno organima, od kojih svaki ima svoj nain i svoju slobodu i uestvuje
u udu ivota. U toj nameri smo se trudili oko podataka o ivotu uitelja igre staklenih perli Jozefa
Knehta, a naroito oko sveg onog to je on napisao, pa nam je tako dolo do ruku vie njegovih
rukopisa, koje smatramo vrednim itanja.
Ono to imamo da saoptimo o Knehtovoj linosti i ivotu, svakako je ve potpuno ili delimino
poznato nekim lanovima reda, a naroito nekim igraima staklenih perli. Ve iz tog razloga naa
knjiga se ne obraa samo tom krugu, nego takoe i van njega oekuje itaoce pune razumevanja.
Za onaj ui krug ne bi bio potreban nikakav uvod i nikakav komentar. Poto, meutim, elimo da
imamo itaoce za ivot i spise naeg junaka takoe van reda, postavlja nam se donekle teak zadatak:
da za one manje pripremljene itaoce pre knjige damo mali popularan uvod u smisao i istoriju igre
staklenih perli. Naglaavamo da je taj uvod popularan, da takav hoe da bude i da nema pretenzija da
razjanjava pitanja diskutovana u redu o problemima igre i njene istorije.
Za objektivnu predstavu te teme vreme jo nije ni izdaleka dolo.
Neka se od nas, dakle, ne oekuje potpuna istorija i teorija igre staklenih perli. To ne bi bili u
stanju danas da prue ni pisci dostojniji i viniji od nas. Taj zadatak je rezervisan za kasnija
vremena, ako pre toga ne propadnu izvori i duhovne pretpostavke za to. Ovaj na spis jo manje treba
da bude udbenik igre staklenih perli, koji nikada nee ni biti napisan. Pravila igranja te igre igara
mogu se nauiti samo uobiajenim, propisanim putem koji zahteva nekoliko godina. I nijedan
posveeni nikad ne bi mogao imati interesa da pravila igre uini lakim za uenje.
Ta pravila, govor znakova i gramatika igre, predstavljaju neku vrstu visoko razvijenog tajnog
jezika. U njemu veeg udela imaju nauka i umetnost, a naroito matematika i muzika (odnosno
muzika nauka), i on je u stanju da izrazi i dovede u vezu sadrine i rezultate gotovo svih nauka. Igra
staklenih perli je, dakle, igra sa svim sadrinama i vrednostima nae kulture, ona se igra njima kao
to se u vremenima procvata umetnosti moda slikar igrao bojama svoje palete. Ono to je
oveanstvo u svojim stvaralakim vremenima stvorilo u znanjima, visokim idejama i umetnikim
delima, ono to su potonja vremena uenog posmatranja donela u pojmovima i uinila intelektualnom
svojinom itavim tim ogromnim materijalom duhovnih vrednosti igra staklenih perli igra kao to
umetnik svira na orgulji. A savrenstvo te orgulje je jedva dokuivao. Njeni manuali i pedali
dodiruju itav duhovni kosmos, registri su joj gotovo bezbrojni. Teorijski bi se tim instrumentom
mogla u igri reprodukovati itava duhovna sadrina sveta. Ti manuali, pedali i registri sada su
utvreni. Promene i pokuaji usavravanja njihovog broja i reda, mogui su upravo samo jo u
teoriji: obogaenje jezika igre unoenjem novih sadraja, podlee najstrooj kontroli koja se moe
zamisliti od strane uprave igre. Naprotiv, u okviru tog utvrenog sklopa ili, da bismo ostali pri svojoj
slici, u okviru sloene mehanike te dinovske orgulje, pojedinom igrau dat je itav svet mogunosti i
kombinacija i gotovo je van granica mogunoga da meu hiljadu strogo izvedenih igara samo dve
budu jedna drugoj sline vie no povrno. ak i kad bi se dogodilo da neki put dva igraa sluajno
izvre potpuno isti mali izbor tema za sadraj svoje igre, obe te igre mogle bi po nainu miljenja,
karakteru, tonu i virtuoznosti igraa izgledati i protei savreno razliito.
Na kraju, potpuno je ostavljeno volji istoriara da poetke i predistoriju igre staklenih perli
prebaci koliko hoe unazad. Jer, kao i svaka velika ideja, ni ona upravo nema poetka, nego je ba po
ideji oduvek postojala. Nagovetenu kao ideju, kao nasluivanje i sliku, nalazimo je ve u nekim
ranijim vremenima, kao na primer kod Pitagore, zatim u poznijem dobu antike kulture, u
helinistikom gnostikom[2] krugu, ne manje kod starih Kineza, onda opet kod Arapa i Mavara u

vreme kulminacije njihovog duhovnog ivota. Tragovi njene predistorije vode dalje preko
skolastike[3] i humanizma[4] do akademija matematiara u sedamnaestom i osamnaestom veku i do
romantinih filozofija i runa[5] maginih snova Novalisa[6]. Ista veita ideja koja je za nas uobliena u
igri staklenih perli, leala je u osnovi svakog pokreta duha ka idealnom cilju neke universitas
litterarum, svake platonistike akademije, svakog drutva neke duhovne elite, svakog pokuaja
zblienja izmeu egzaktnih i slobodnih nauka, svakog pokuaja izmirenja izmeu nauke i umetnosti ili
nauke i religije. Umovi kao to su Abelard [7], Lajbnic, Hegel, bez sumnje su poznavali taj san da se
duhovni univerzum uhvati u koncentrine sisteme i da se iva lepota duhovnoga i umetnosti sjedini sa
maginom moi formulisanja egzaktnih disciplina. U ono doba kada su muzika i matematika gotovo
istovremeno doivele klasiku, esto je bivalo da se sprijatelje i meusobno oplode dve discipline. A
dva stolea ranije kod Nikole iz Kiza[8] nalazimo stavove iz iste atmosfere, kao na primer ove: Duh
se saobraava potencijalnosti da bi sve merio na nain potencijalnosti; i apsolutnoj nunosti da bi sve
merio na nain jednostavnosti, kao to bog ini; i neophodnosti povezivanja da bi tako sve merio s
obzirom na svoju osobenost. Najzad, on se saobraava odreenoj potencijalnosti, da bi sve merio s
obzirom na svoju egzistenciju. Ali duh meri dalje takoe simbolino, poreenjem, kao da se slui
brojem i geometrijskim figurama i na njih se poziva kao na alegorije. Uostalom, izgleda da ne samo
ta jedna Kazanusova misao gotovo ve ukazuje na nau igru staklenih perli, ili se podudara ili
proizlazi iz slinog pravca uobrazilje kao njegove igre misli; kod njega se ispoljava vie, moda
mnogo, takvih prizvuka. Isto tako, njegovo uivanje u matematici i njegova sposobnost i uivanje da
figure i aksiome Euklidove geometrije primenjuje na teoloko-filozofske pojmove kao alegorije koje
objanjavaju kao da su vrlo bliski mentalitetu igre. ak i njegov latinski jezik (u kome su rei esto
njegov slobodan pronalazak, a da ipak nisu nerazumljive ma za kog znalca latinskog) podsea na
slobodnu plastinost govora igre.
Kao to moto nae rasprave pokazuje, u pretee igre staklenih perli spada ne manje i Albertus
Secundus. Pretpostavljamo, istina to ne moemo potkrepiti citatima, da je ideja igre obuzimala takoe
i one uene muziare esnaestog, sedamnaestog i osamnaestog stolea, koji su u osnovu svojih
muzikih kompozicija unosili matematike spekulacije. U starim knjievnostima nailazimo ponegde
na legende o mudrim i maginim igrama, koje su izmiljali i igrali naunici, kalueri, ili su igrane na
prosveenim kneevskim dvorovima, na primer u vidu igre aha, ije su figure i polja pored obinih
znaenja imali i svoja tajna znaenja. A opte su poznati oni izvetaji, bajke i prie iz ranih dana svih
kultura, koji muzici, daleko iznad onoga samo umetnikog, pripisuju snagu koja ovladava duama i
narodima, ine je tajnim regentom ili zakonikom ljudi i njihovih drava. Od najstarije Kine do grkih
pria, misao o idealnom, nebeskom ljudskom ivotu pod prevlau muzike, igra svoju ulogu. Igra
staklenih perli takoe stoji u najtenjoj vezi sa tim kultom muzike (u veitim preobraajima
pozdravlja nas na ovome svetu tajanstvena mo pesme. Novalis).
Ako, dakle, ideju igre takoe priznamo kao veitu, i zato kao mnogo pre njenog ostvarenja, uvek
postojeu i ivu, pokretnu, onda njeno ostvarenje u poznatom nam vidu ima svoju odreenu istoriju o
ijim najvanijim etapama elimo i pokuavamo ukratko da obavestimo.
Duhovni pokret, iji su plodovi, meu mnogim drugima, ustanovljenje reda i igra staklenih perli,
ima svoje poetke u istorijskom periodu koji, poev od temeljnih istraivanja istoriara knjievnosti
Plinija Cigenhalsa, nosi ime koje mu je on skovao Feljtonistiko doba. Takva imena su lepa, ali
opasna, i uvek dovode u iskuenje da neko stanje ljudskog ivota u prolosti nepravedno posmatramo.
Zato i feljtonistiko doba nije ni u kom sluaju bilo bez duha, ak nije bilo ni siromano duhom.

Ali je ono, tako se ini prema Cigenhalsu, malo umelo da koristi svoj duh ili, bolje, ono nije
umelo da tome duhu ukae na poloaj i ulogu koji mu pripadaju u ekonomiji ivota i drave. Otvoreno
priznato, mi vrlo slabo poznajemo tu epohu, iako je ona tle na kome je izraslo gotovo sve ono to
danas ini obeleja naeg duhovnog ivota. Po Cigenhalsu, to je bila u velikoj meri graanska
epoha, puna potovanja prema obimnom individualizmu. Ako mi, da bismo nagovestili njenu
atmosferu, navodimo neka svojstva po Cigenhalsovom prikazivanju, onda bar jedno sa izvesnou
znamo, da ta svojstva nisu izmiljena ili bitno preterana i ravo predstavljena, jer ih je veliki
istraiva dokazao bezbrojnim knjievnim i drugim dokumentima. Mi se pridruujemo nauniku koji
je dosada jedini feljtonistiko doba udostojio ozbiljnog istraivanja. Pri tom mi ne elimo da
zaboravimo da je lako i ludo ljutiti se na zablude ili obiaje dalekih vremena.
Razvitak duhovnog ivota u Evropi, poev od svretka srednjeg veka, izgleda da je imao dve
velike tendencije: osloboenje miljenja i verovanja od svakog autoritativnog uplivisanja, dakle
borbu razuma koji se oseao suverenim i zrelim, protiv gospodstva Rimske crkve i s druge strane
potajno, ali strasno traganje za legitimisanjem te svoje slobode, za jednim novim, njemu
adekvatnim autoritetom koji proizlazi iz njega samog. Uoptavajui, moe se rei: iroko uzeto, duh
je dobio tu esto udnovato protivrenu bitku, bitku za dva cilja koji u principu jedan drugom
protivree. Nije nam doputeno da pitamo da li je taj dobitak vredan bezbrojnih rtava, da li je na
dananji poredak duhovnog ivota savreno dovoljan i da li e on dovoljno dugo trajati da bi
pokazao kao opravdanu rtvu sve patnje, greve i nenormalnosti, od procesa protiv jeretika i lomaa
do sudbina mnogih genija koji su zavrili ludilom ili samoubistvom. Istorija se odigrala da li je
bila dobra, da li bi bilo bolje da je izostala, da li moemo priznati njen smisao, to nema znaaja.
Tako su se odigrale i one borbe za slobodu duha i u onom poznijem, feljtonistikom dobu dovele
dotle da je duh u stvari uivao neuvenu i njemu samom vie nesnoljivu slobodu; on je bio potpuno
savladao crkveno tutorstvo i delimino dravno, a jo jednako nije naao neki zakon koji je on sam
formulisao i koji potuje, jedan pravi novi autoritet i legitimnost. Primeri poniavanja, potkupljivosti,
samopredavanja duha iz onog vremena, o kojima nam pria Cigenhals, delimino su takoe zaista
udni.
Moramo priznati da nismo u stanju da damo tanu definiciju proizvoda po kojima nazivamo ono
doba, naime po feljtonima. Kako izgleda oni su, kao naroito omiljeni deo u materiji dnevne
tampe, proizvoeni na milione, inili glavnu hranu italaca oskudna obrazovanja, izvetavali ili
bolje askali o hiljadama predmeta iz oblasti znanja i, kako izgleda, pametniji meu tim
feljtonistima alili su se esto na raun svog sopstvenog rada. Cigenhals bar priznaje da je sam
naiao na mnogobrojne takve radove koje je on, zato to bi inae bili savreno nerazumljivi, sklon da
tumai kao samopodrugivanje njihovih zaetnika. Moguno je da je u tim industrijski proizvoenim
lancima davano mnogo ironije i samopodrugivanja, za ije bi se razumevanje klju tek morao
pronai. Proizvoai tih triarija delom su pripadali redakcijama listova, delom bili slobodni
pisci, esto su ih nazivali ak pesnicima, ali mnogi od njih izgleda da su pripadali redu naunika, da
su bili uveni univerzitetski nastavnici. Omiljeni sadraji takvih napisa bile su anegdote iz ivota
uvenih ljudi i ena i njihova prepiska. Nosili su naziv, na primer Fridrih Nie i enska moda oko
1870, ili Omiljena jela kompozitora Rosinija, ili Uloga psetanceta u ivotu velikih kurtizana i
slino. Dalje, bila su omiljena razmiljanja s gledita istorije o aktuelnim predmetima razgovora
imunih, kao San o vetakoj proizvodnji zlata tokom vekova, ili Opiti hemijsko-fizikog uticaja
na vreme i stotine slinih stvari. Ako itamo naslove takvih askanja, koje je naveo Cigenhals, onda
se manje udimo okolnosti to je bilo ljudi koji su ih gutali kao dnevnu lektiru nego injenici to su
pisci od glasa i ranga i dobrog obrazovanja tu dinovsku potronju nitavnih interesantnosti pomagali

opsluivati, kako je karakteristino glasio izraz za to: uostalom izraz takoe oznauje ondanji
odnos oveka prema maini. Povremeno su naroito bili omiljeni razgovori s poznatim linostima o
dnevnim pitanjima, kojima Cigenhals posveuje posebnu glavu. U tim razgovorima, na primer, uveni
hemiari ili virtuozi na klaviru izjanjavaju se o politici, omiljeni glumci, igrai, gimnastiari,
avijatiari ili pesnici o korisnosti i tetnosti monatva, o moguim uzrocima finansijskih kriza, i
tako dalje. Tu je bilo vano jedino da se neko poznato ime povee s nekom ba aktuelnom temom:
kod Cigenhalsa se mogu proitati delom frapantni primeri, on ih navodi na stotine. Kao to je reeno,
itava ta industrija protkana je dobrim delom ironijom. Moda je to ak bila demonska, oajnika
ironija u to se teko moemo preneti. Ali veliko mnotvo koje je izgleda onda bilo upadljivo
eljno itanja, primalo je bez sumnje sve te groteskne stvari sa dobrim poverenjem i ozbiljnou. Ako
bi neka uvena slika promenila sopstvenika, ako bi se neki rukopis od vrednosti prodavao na
licitaciji, ako bi neki stari zamak izgoreo, ako bi se neka linost sa starim plemikim imenom uplela u
kakav skandal itaoci su kroz mnogo hiljada feljtona saznali ne samo te injenice, ve su istog ili
idueg dana dobijali takoe jo mnogo anegdotskog, istorijskog, psiholokog, erotikog i drugog
materijala. O svagdanjoj krilatici, o svakom dnevnom dogaaju razlivala se bujica revnosnih
pisanija. Objavljivanje, ispitivanje i formulisanje svih tih saoptenja skroz je nosilo peat brzo i
neodgovorno proizvedene masovne robe. Uostalom, tako izgleda, u feljton su spadale i izvesne igre
na koje su itaoci ak bili podsticani. Tim igrama njihovo prezasiavanje znanjima bilo je aktivirano.
O tome izvetava jedna duga Cigenhalsova pohvala udnovatoj temi Zagonetka ukrtenih rei.
Hiljade i hiljade ljudi koji su veim delom naporno radili i teko iveli, u svojini slobodnim
asovima sedeli su pognuti nad kvadratima i krstovima od slova i popunjavali njihove praznine po
izvesnim pravilima. Hteli bismo izbei da vidimo samo smean ili nastran aspekt toga i elimo da se
uzdrimo od ruganja. Oni ljudi sa svojim dejim igrama zagonetki i svojim vaspitnim lancima nisu
nikako ba bezazlena deca ili Feaani[9] koji se zabavljaju. Naprotiv, usred politikih, privrednih i
moralnih previranja i potresa, oni su bili prestraeni, vodili su mnoge grozne ratove i graanske
ratove. Njihove male vaspitne igre nisu bile samo draesna, besmislena detinjarija, ve su
odgovarale dubokoj potrebi za zatvaranjem oiju i bekstvom u jedan to bezazleniji prividan svet
pred nereenim problemima i strahotnim slutnjama propasti. Istrajno su uili da teraju automobile, da
igraju teke igre karata i sanjalaki su se predavali reavanju zagonetki ukrtenih rei jer su se
gotovo bez zatite suoavali sa smru, strahom, bolom, glau. Crkva ih vie nije mogla uteiti, duh im
nije mogao pomoi. Oni, koji su proitali toliko lanaka i uli toliko predavanja, nisu sebi doputali
mnogo vremena i truda da se ojaaju protiv straha, da u sebi savladaju bojazan od smrti; ivotarili su
u grevima i nisu verovali u sutranjicu.
Takoe su odravana predavanja, pa moramo ukratko da pretresemo i tu, neto otmeniju vrstu
feljtona. Graanima onoga vremena, jo vrlo sklonim obrazovanju koje je lieno svog nekadanjeg
pojma, strunjaci kao i duhovni razbojnici pruali su, pored lanaka, i veliki broj predayanja ne samo
kao sveane govore povodom naroitih prilika, ve u divljoj utakmici i jedva shvatljivom obimu.
Graanin nekog osrednjeg grada, ili njegova ena, mogao je onda jedanput nedeljno, a u velikim
gradovima skoro svake veeri, sluati predavanja u kojima je bio teorijski pouavan o bilo kojoj
temi, o umetnikim delima, o pesnicima, naunicima, istraivaima, putovanjima oko sveta,
predavanja u kojima je slualac ostajao isto pasivan. Ona su preutno pretpostavljala nekakvu vezu
slualaca sa sadrajem, nekakvo prethodno obrazovanje, neku pripremu i sposobnost primanja, a da
toga u veini sluajeva nije bilo. Meu tim predavanjima bilo je zabavnih, temperamentnih ili
aljivih. Na primer o Geteu, u kojima je on silazio iz potanskih kola u plavom fraku i zavodio
trazburke ili veclarske devojke, ili o arapskoj kulturi. U ta predavanja ubacivalo se mnotvo

intelektualnih modnih rei kao u au za bacanje kocke, i svako se radovao ako je neku od njih
priblino prepoznao. Ljudi su sluali predavanja o pesnicima ija dela nikad nisu itali, niti su imali
nameru da ih itaju. Uz to su im bile prikazivane slike na projekcionim aparatima i oni su kao i u
novinskom feljtonu posustajali od poplave usamljenih vaspitnih vrednosti i delia znanja lienih
svoga smisla. Ukratko, stajalo se ve na ivici onog jezivog gubljenja vrednosti rei to je prvo u
sasvim tajnim i u najuim krugovima izazvalo onaj herojsko asketski protivpokret koji je uskoro zatim
postao vidljiv i moan i bio izvor jednog novog vladanja sobom i dostojanstva duha.
Nesigurnost i lanost duhovnog ivota onog vremena, koje je inae u nekom pogledu ipak
pokazivalo delotvornu snagu i veliinu, dananji ljudi objanjavaju sebi kao simptom uasa koji je
spopao duh kad se na kraju epohe prividne pobede i uspeha odjednom naao pred nitavilom: pred
jednom velikom materijalnom bedom, periodom politikih i radnikih oluja i prekono izniklim
nepoverenjem prema samom sebi, prema svojoj sopstvenoj snazi i dostojanstvu, prema svom
sopstvenom postojanju. Pri tom, u taj period psihoze propadanja javljaju se neka vrlo visoka duhovna
dostignua, izmeu ostaloga poeci muzike nauke, iji smo mi zahvalni naslednici. Ali koliko je
lako da se ma koje doba prolosti lepo i vispreno svrsta u svetsku istoriju, toliko je svaka sadanjica
nesposobna da samu sebe svrsta. I tako je u ono vreme, pri naglom padanju duhovnih potreba i
dostignua na vrlo skroman nivo, ba meu intelektualcima uzela maha strahovita nesigurnost i
oajanje. Naime, im se otkrilo (poev ve od Niea tu i tamo nasluivano otkrie) da je svreno sa
mladou i stvaralakim periodom nae kulture, da je poela starost i sumrak, iz tog saznanja koje su
odjednom svi osetili i mnogi otro formulisali, ljudi su nali objanjenje za tolika mnoga zastraujua
obeleja doba: jednolika mehanizacija ivota, duboko padanje morala, bezvernost naroda, lanost
umetnosti. Kao u onoj udesnoj kineskoj bajci, muzika propasti odjekivala je decenijama, treperila
kao bas orgulje koji dugo tutnji: kao korupcija juriala je u kole, asopise, akademije, kao seta i
bolest duha juriala je na veinu umetnika i kritiara vremena, koji se jo mogu ozbiljno tretirati; kao
divlja i diletantska hiperprodukcija istutnjala se u svim umetnostima. Prema tom neprijatelju, koji je
prodro i koji se vie ne moe oterati nikakvim inima, bila su razna dranja. Gorka istina se mogla
utke spoznati i stojiki podnositi. To su inili neki najbolji. Moglo se pokuati da se pomou lai da
drugi izgled i za to su knjievni vesnici uenja o propasti kulture pruali neke pogodne take za
napad; osim toga, onaj ko je prihvatio borbu protiv onih preteih proroka imao je re i uticaja na
graanina. Jer, to kultura za koju je ovek do jue verovao da je ima i na koju je bio tako ponosit,
kao da vie uopte nije u ivotu, to obrazovanje koje je graanin voleo, umetnost koju je voleo, kao
da vie nije pravo obrazovanje i prava umetnost, to mu nije izgledalo manje drsko i nesnosno od
naglih novanih inflacija i od ugroavanja njegovog kapitala revolucijama. Osim toga, protiv velike
psihoze propadanja postojalo je i cinino dranje. Ljudi su odlazili na igranke i svaku brigu za
budunost oglaavali za starinsku glupost. Deklamovali su feljtone pune raspoloenja o bliskom kraju
umetnosti, nauke, jezika. Sa izvesnom samoubilakom nasladom konstatovali su u svetu feljtona, koji
su sami sagradili od hartije, potpunu demoralizaciju duha, inflaciju pojmova i pretvarali se kao da sa
cininim spokoj stvom ili bahantskim ushienjem posmatraju kako propadaju ne samo umetnost, duh,
moral, potenje, nego ak Evropa i svet. Kod dobrih je vladao nekakav tih i miran, a kod zlih
zlurad, pakostan pesimizam. I pre no to kultura postane sposobna za jedno stvarno samoposmatranje
i novo svrstavanje, moralo je takoe prvo da prethodi prekopavan je preiveloga i izvesno
presvrstavanje sveta i morala kroz politiku i rat.
Meutim, za vreme prelaznih decenija ta kultura nije spavala mrtvim snom. Naprotiv, ba za
vreme svog propadanja, svog prividnog samopredavanja, ona je u savesti pojedinaca, kroz umetnike,
profesore i feljtoniste dospela do najotrije budnosti i samoispitivanja. Ve sredinom doba procvata

feljtona svuda su postojale posebne i male grupe reene da ostanu verne tome duhu i da svim silama
za docnija vremena spasu jezgro dobre tradicije, vaspitanja i intelektualne savesti. Koliko danas
moemo da razaznamo ta zbivanja, izgleda da se proces samoispitivanja, prisebnosti i svesnog otpora
protiv propadanja izvrio uglavnom u dve grupe. Kod naunika, kulturna savest je pribegla
istraivanjima i metodima uenja istorije muzike, jer se ta nauka upravo tada uzdizala. Usred
feljtonistikog sveta dva seminara, koji su postali uveni, odgajali su uzorno ist i savestan radni
metod. I kao da sudbina hoe da bude uteno naklonjena tim naporima majune hrabre kohorte,[10]
usred najtmurnijeg vremena dogodilo se ono blagonaklono udo, u stvari sluaj, ali koji je delovao
kao boanska potvrda: pronalaenje jedanaest rukopisa Johana Sebastijana Baha koji su nekada
pripadali njegovom sinu Fridmanu! Druga taka otpora protiv izopaavanja bio je Savez putnika
istonjaka.[11] Bratstvo Saveza se manje bavilo intelektualnim no duevnim vaspitanjem, negom
pobonosti i strahopotovanja otuda je na dananji oblik nege duha i igre staklenih perli dobio
vane podstreke naroito prema kontemplativnoj strani. Putnici istonjaci imali su takoe udela u
novim uvidima u sutinu nae kulture i u mogunosti njenog daljeg opstojanja, ne toliko naunoanalitikim rezultatima, koliko svojom sposobnou arobnjakog ulaenja u daleka vremena i
kulturna stanja, koja su se zasnivala na starim tajanstvenim vebanjima. Meu njima je bilo, na
primer, muziara i pevaa o kojima se tvrdi da su bili sposobni da izvode muziku ranijih epoha u
savrenoj staroj istoti. Na primer, da muziku iz 1600. ili 1650. sviraju i pevaju tano onako kao da
su kasnije pridole mode prefinjenosti i virtuoznosti bile jo nepoznate. To je bilo neto neuveno u
ono doba kada je u sviranju zavladala strast za dinamikom i pojaavanjem, i kada se preko izvoenja
i shvatanja dirigenta sama muzika gotovo zaboravljala. Ima izvetaja po kojima neki sluaoci nisu
nita razumevali, dok su drugi sluali i verovali da prvi put u ivotu uju muziku, kada je neki
orkestar putnika istonjaka prvi put javno svirao neku svitu iz doba pre Hendla, potpuno bez
kreenda i dekreenda, sa naivnou i ednou jednog drugog vremena i sveta. Jedan lan Saveza
je u njegovoj dvorani izmeu Bremgartena i Morbia sagradio Bahovu orgulju savreno onako kako bi
je sagradio Johan Sebastijan Bah da je za to imao sredstava i mogunosti. Graditelj orgulja je drao u
tajnosti svoje ime, saobrazno naelu koje je ve onda vailo u njegovom Savezu, i nazvao se
Zilberman prema svome prethodniku iz osamnaestog veka.
Time smo se pribliili izvorima iz kojih je nastao na dananji pojam kulture. Jedan od
najvanijih bila je najmlaa nauka istorija muzike i muzika estetika. Njoj odmah sleduje polet
matematike. Tome je pridola kap ulja iz mudrosti putnika istonjaka i, u najtenjoj vezi sa novim
shvatanjem i tumaenjem smisla muzike, onaj koliko veseo toliko rezigniran, hrabri stav prema
problemu starosti kulturnog ivota. Bilo bi nekorisno na ovome mestu govoriti mnogo o tome, te
stvari su svakome poznate. Najvaniji rezultat novog stava ili, bolje, tog novog svrstavanja u kulturni
proces bilo je vrlo iroko odricanje od stvaranja umetnikih dela, postepeno izdvajanje
intelektualaca iz svetovnog ivota i ne manje vano i kruna svega: igra staklenih perli.
Na poetke igre izvrilo je ne moe biti vei uticaj produbljivanje muzike nauke, nastalo
uskoro posle 1900. jo usred najveeg procvata feljtona. Mi, naslednici te nauke, verujemo da bolje
poznajemo i u izvesnom smislu bolje razumemo muziku velikih stvaralakih vekova, naroito muziku
sedamnaestog i osamnaestog veka, no sve ranije epohe (podrazumevajui ak i onu klasine muzike).
Prirodno, mi potomci imamo sasvim drukiji odnos prema klasinoj muzici no to su ga imali ljudi
stvaralakih epoha; nae oduhovljeno potovanje prave muzike, ne uvek dovoljno slobodno od
rezignirane mehanizacije, neto je sasvim drukije od ljupke, naivne radosti sviranja onih vremena
kojima smo skloni da zavidimo kao srenijim kad god, ba preko te njihove muzike, zaboravimo
stanja i sudbine u kojima je ona nastala. Mi generacijama ne smatramo vie filozofiju ili poeziju

velikim, trajnim dostignuem onog kulturnog doba izmeu kraja srednjeg veka i naih vremena, kao
to je to jo smatrao skoro itav devetnaesti vek, ve matematiku i muziku. Otkad smo se, uzeto u
celini, odrekli da se u stvaralatvu nadmeemo sa onim generacijama, otkad smo se okanili takoe
kulta preovlaivanja harmoninog i isto ulne dinamike u sviranju koji je vladao u muzikim
vebama gotovo od Betovena i prve romantike kroz dva stolea. mi verujemo da istije i
pravilnije vidimo sliku one kulture iji smo naslednici, naravno vidimo je na svoj nain, na svoj
nestvaralaki, epigonski, ali pun strahopotovanja nain! Mi nemamo vie nita od raskone elje za
proizvodnjom kao ona vremena. Gotovo nam je neshvatljiv prizor kako su se u petnaestom i
esnaestom veku muziki stilovi mogli tako dugo odrati u nepromenjenoj istoti; kako se u ogromnoj
koliini onda napisane muzike izgleda nije moglo nai nita ravo, kako jo u osamnaestom veku,
veku poetka degeneracije, izbija vatromet stilova, moda i kola, koji su samosvesni i kratkotrajna
zraenja. Ali mi verujemo da smo u onome to danas nazivamo klasinom muzikom razumeli tajnu,
duh, vrlinu i pobonost onih generacija i prihvatili ih kao uzor. Na primer, mi danas cenimo malo ili
nimalo teologiju ili crkvenu kulturu osamnaestog veka ili filozofiju doba prosveenosti, ali u
kantatama, pasijama[12] i Bahovim preludijumima vidimo poslednju sublimaciju hrianske kulture.
Uostalom, odnos nae kulture prema muzici ima jo jedan prastari i veoma dostojanstveni uzor.
Njemu igra staklenih perli prilae visok dar. U legendarnoj Kini starih kraljeva, seamo se, u
dravnom i dvorskom ivotu muzici je bila dodeljena vodea uloga; napredak muzike identifikovao
se upravo sa napretkom kulture i morala, pa i drave, a majstori muzike imali su strogo da bde nad
ouvanjem i istotom starih tonskih redova. Ako bi propala muzika, to bi bio siguran znak za
zalazak vlade i kulture. A pesnici su priali strahovite bajke o zabranjenim, demonskim i nebu
stranim tonskim redovima. Na primer o tonskom redu Cing anga i Cing Cea, o muzici propasti, pri
ijem se grenom davanju tona i kraljevskom dvorcu nebo odmah zamrailo, zidovi tresli i ruili, a
knez i drava padali. Umesto mnogih drugih rei starih autora navodimo neka mesta iz glave o muzici
Lu Bu Veovog dela Prolee i jesen:
Poeci muzike nalaze se u dalekoj prolosti. Ona nastaje iz mere i koren joj je u velikom
jednom. Veliko jedno proizvodi dva pola; dva pola proizvode snagu mraka i svetlosti.
Kad je svet u miru, kad sve stvari miruju, sve u svojim promenama slede viim ciljevima, tada se
muzika moe dovriti. Kada elje i strasti ne idu pogrenim putem, tada se muzika moe usavriti.
Savrena muzika ima svoje uzroke. Ona postaje iz ravnotee. Ravnotea postaje iz pravoga, pravo
postaje iz smisla sveta. Otuda se o muzici moe govoriti samo sa ovekom koji je spoznao smisao
sveta.
Muzika poiva na harmoniji izmeu neba i zemlje, na saglasnosti tmine i svetlosti.
Drave u rasulu i ljudi zreli za propast, dabome, takoe ne mogu bez muzike, ali njihova muzika
nije vesela. Otuda: to je muzika bunija, to ljudi bivaju melanholiniji, zemlja biva ugroenija, knez
nie tone. Na taj nain propada takoe sutina muzike.
Ono to su svi sveti knezovi cenili u muzici, bila je veselost. Tirani Gije i Du Sin svirali su
buno. Oni su jake zvuke smatrali lepim i masovna dejstva interesantnim. Oni su teili novim i
udnovatim dejstvima zvuka, tonovima koje jo nijedno uho nije ulo; teili su da jedan drugog
nadmae i preli su meru i cilj.
Uzrok propasti drave u bio je u pronalasku arobne muzike. Takva muzika je dovoljno buna,
ali uistinu ona se udaljila od biti muzike. Zato to se udaljila od biti prave muzike, ta muzika nije
vesela. A kada muzika nije vesela, tad narod guna i ivot biva ozleen. Sve to potie otuda to se ne
zna sutina muzike i to se tei samo bunim zvunim dejstvima.
Zato je muzika jednog dobro ureenog doba smirena i vesela, a vlada ujednaena. Muzika

nemirnog doba je uzbuena i jarosna, a njegova vlada naopaka. Muzika drave u rasulu je
sentimentalna i tuna, a njena vlada ugroena.
Izlaganja ovog Kineza prilino jasno nam ukazuju na porekla i na pravi, gotovo zaboravljeni
smisao sve muzike. Kao i igra i svaka umetnika veba, i muzika je u preistorijskim vremenima bila
arobno sredstvo, jedno od starih i legitimnih sredstava magije. Poinjui sa ritmom (pljeskanje
rukama, tapkanje, lupanje drvetima, najranije dobovanje), ona je bila mono i oprobano sredstvo da
se mnoina i veliki broj ljudi podjednako natimaju, da se njihov dah, kucanje srca i duevno stanje
dovedu u isti takt, da se ljudi ohrabre na prizivanje i isterivanje veitih sila, na igru, takmienje, ratni
pohod, na svetu radnju. I to prvobitno, isto i iskonski mono bie, bie arolije, u muzici se mnogo
due odralo no u drugim umetnostima. Setimo se samo mnogih iskaza o muzici istoriara i pesnika,
od Grka do Geteove novele. U praksi mar i igra nikada nisu izgubili svoj znaaj. Ali vratimo se
pravoj temi!
O poecima igre staklenih perli elimo da damo ukratko ono to treba znati. Kao to izgleda, ona
je nastala istovremeno u Nemakoj i u Engleskoj, i to u obema zemljama kao vebanje u onim malim
krugovima muzikih naunika i muziara, koji su radili i studirali u novim muzikim teorijskim
seminarima. A ako se poetno stanje igre uporedi sa docnijim i dananjim, to je isto kao da se neki
muziki notni spis iz vremena pre 1500. i njegovi primitivni notni znaci, izmeu kojih nema ak ni
crtica koje odvajaju taktove, poredi sa nekom partiturom iz osamnaestog veka, ili ak iz devetnaestog
veka, prepunom zamrenih skraenih oznaka za dinamiku, tempo, fraziranje i tako dalje. tampanje
takvih partitura esto je stvaralo teak tehniki problem.
Isprva igra nije bila nita drugo do duhovit nain vebanja pamenja i kombinacija meu
studentima i muziarima. Kao to je reeno, ona se svirala i u Engleskoj i u Nemakoj, jo pre no to
je bila pronaena na Muzikoj visokoj koli u Kelnu i dobila svoje ime koje nosi jo i danas, posle
toliko generacija, mada ve odavno nema vie nikakve veze sa staklenim perlama. Tim staklenim
perlama umesto slovima, brojevima, muzikim notama ili drugim grafikim znacima, posluio se
pronalaza Bastijan Pero iz Kalva, neto udan, ali pametan, drueljubiv teoretiar muzike Pero
koji je, uostalom, ostavio takoe raspravu o Procvatu i propasti kontrapunktike, naiao je u
kelnskom seminaru na naviku sviranja koju su uenici bili ve prilino daleko razvili. Oni su jedan
drugom dovikivali u saetim formulama svoje nauke bilo koje motive ili poetke iz klasinih
kompozicija. Na ovo je pozvani imao da odgovori nastavljanjem komada ili, jo bolje, povienim ili
snienim glasom jednom kontrastnom protivtemom i tako dalje. To je bilo vebanje pamenja i
improvizovanja, kao to su nekada, moda sasvim slino (iako ne teorijski u formulama, ve
praktino na embalu; tamburom, frulom ili pevajui), inili revnosni uenici muzike i kontrapunkta u
doba ica, Pahelbela i Baha. Bastijan Pero, prijatelj zanatskog zanimanja, koji je sopstvenom rukom
po starinski napravio vie klavira i klavirkorda i sasvim verovatno pripadao putnicima istonjacima,
o kome se pria da je umeo da svira na violini na stari nain, zaboravljen od 1800, sa visoko
zasvoenim gudalom i runim regulisanjem zatezanja dlake Pero je, po uzoru na naivne deije
raunaljke sa kuglicama, konstruisao jedan ram sa nekoliko dvanaestina ica u njemu, na koje je
mogao nanizati jedne uz druge staklene perle razliite veliine, oblika i boje. ice su odgovarale
notnim linijama, perle notnim vrednostima i tako dalje. I tako je on od staklenih perli gradio muzike
citate ili izmiljene temate, menjao ih, transponovao, razvijao, preinaavao ih i stavljao im druge
nasuprot. to se tie tehnike strane, to je bila igraka, ali se uenicima dopadala, podraavali su joj
i postala je moda, takoe i u Engleskoj, i neko vreme se muziko vebanje upranjavalo na taj
primitivno-prijatan nain. I kao to esto biva, i ovde je jedna trajna i znaajna ustanova primila ime
od jedne prolazne sporedne stvari. To to je docnije proizilo iz one igre seminarista i iz Peroovih

ica nanizanih perlama jo i danas nosi popularno ime: igra staklenih perli.
Igra je, izgleda, tek dve-tri decenije docnije izgubila od omiljenosti kod studenata muzike, ali su
je zato prihvatili matematiari. Dugo vremena u istoriji igre njena karakteristina crta je u tome to
joj je davala prevagu, koristila je i dalje razvijala ba ona nauka koja je doivljavala naroit procvat
ili renesansu. Matematiari su doveli igru do visoke pokretljivosti i sposobnosti sublimacije te je ona
dobila ve neku svest o sebi samoj i svojim mogunostima. To je ilo uporedo sa optim razvitkom
ondanjeg shvatanja o kulturi koje je bilo savladalo veliku krizu i koje se, kao to to izraava Plinije
Cigenhals, sa skromnim ponosom nalo u ulozi da pripada poznoj kulturi, stanju koje je otprilike
odgovaralo stanju pozne antike, jelinsko-aleksandrijskom vremenu
Tako Cigenhals. Mi elimo da dovrimo svoju skicu istorije igre staklenih perli i
ustanovljavamo: Prela s muzikih seminara na matematike (promena koja se u Francuskoj i
Engleskoj jo ranije, bre izvrila no u Nemakoj), igra se razvila dotle da je bila u stanju da
naroitim znacima i skraenjima izraava matematike postupke; igrai su usluivali jedan drugog tim
apstraktnim formulama, razvijajui ih uzajamno, odigravali su jedan drugom razvojne redove i
mogunosti svoje nauke. Ta matematsko-astronomska igra formula zahtevala je veliku panju, budnost
i koncentraciju. Glas dobrog igraa staklenih perli meu matematiarima je jo u ono vreme mnogo
znaio, pridavala mu se ista vanost kao i vrlo dobrom matematiaru.
Gotovo sve nauke su prihvatile igru i podraavale joj, to jest primenjivale je na svoju oblast. To
je dokazano za oblasti klasine filologije i logike. Analitiko posmatranje muzikih vrednosti vodilo
je tome da se tok muzike hvatao u fiziko-matematske formule. Malo kasnije filologija je poela
raditi tom metodom i jezike tvorevine meriti na nain kojim je fizika merila prirodna zbivanja. Igra
je sebi prikljuila istraivanje likovnih umetnosti u kojima je, u arhitekturi, ve odavno postojala
veza sa matematikom. I tad su se meu apstraktnim formulama dobijenim tim putem otkrili novi
odnosi, analogije i podudarnosti. Svaka nauka koja se prihvatila igre, stvorila je u tom cilju jezik igre
od formula, skraenica i mogunosti kombinacija. Svuda meu elitom intelektualne omladine bile su
omiljene igre sa nizom formula i dijalozima formula. Igra je bila ne samo veba i ne samo odmor.
Ona je bila koncentrisano samooseanje vaspitanja duha. Njome su se naroito bavili matematiari sa
istovremeno asketskom i sportskom virtuoznou i formalnom tanou i u tome su nalazili uivanje
koje im je pomoglo da olakaju odricanje od svetskih uivanja i tenji, koje su intelektualci jo onda
dosledno sprovodili. Igra staklenih perli imala je velikog udela u potpunom savlaivanju feljtona i u
onoj novoprobuenoj radosti prema egzaktnim vebama duha, kojoj imamo da zahvalimo za postanak
jednog novog vaspitanja duha monake strogosti. Svet se bio promenio. Duhovni ivot doba feljtona
mogao bi se porediti sa degenerisanom biljkom koja se troi u hipertrofskim bujanjima, a njegovo
potonje korekture sa sasecanjem biljke do korena. Mladi ljudi, koji su se sada hteli posvetiti
intelektualnim studijama, nisu vie pod tim podrazumevali nenasito skupljanje znanja po
univerzitetima, na kojima su im uveni i govorljivi profesori bez autoriteta pruali ostatke nekadanjeg
vieg obrazovanja; oni su sada morali uiti isto tako strogo, i jo stroe i metodinije, no to su to
nekada morali initi inenjeri na poli tehnikama. Ili su strmim putem, morali su preiavati i
uzdizati svoju sposobnost miljenja matematikom i aristotelsko-skolastikim vebama. Osim toga,
morali su nauiti da se savreno odriu svih onih dobara za koja je pre toga niz generacija naunika
smatralo da im treba teiti: brzog i lakog sticanja novca, slave i poasti u javnosti, pohvale u
novinama, brakova sa bankarskim i fabrikantskim kerima, maenja i raskoi u materijalnom ivotu.
Pesnici sa visokim tiraima, Nobelovim nagradama i lepim letnjikovcima, veliki lekari sa ordenima i
livrejisanom poslugom, akademci sa bogatim suprugama i sjajnim salonima, hemiari sa poloajima u
nadzornim odborima u industriji, filozofi sa fabrikama feljtona i zanosnim predavanjima u prepunim

dvoranama sa aplauzom i cveem sve te linosti su iezle i do danas se nisu povratile. Istina, i
sada je bilo mnotvo obdarenih mladih ljudi kojima su one linosti bile zavidni uzori. Ali putevi
javnom potovanju, bogatstvu, slavi i raskoi nisu vie vodili kroz sluaonice, seminare i doktorske
radove. Nisko pali intelektualni pozivi su u oima sveta blii bankrotirali i u zamenu za to je ponovo
osvojilo pokajniko-fanatiko predavanje duhu. Oni talenti koji su vie teili sjaju i blagostanju,
morali su okrenuti lea intelektualnosti koja je postala neljubazna i potraiti pozive kojima je bilo
ostavljeno da ive u blagostanju i da zarauju hleb.
Odvelo bi nas suvie daleko ako bismo hteli poblie da opiemo na koji nain je duh, posle svoga
preiavanja, postigao uspeh u dravi. Uskoro se otkrilo da je bilo dovoljno samo malo generacija
labava i nesavesna vaspitanja duha pa da se i praktian ivot osetno oteti, da znanje i odgovornost u
svim viim pozivima, ak i u tehnikim, postanu sve redi. Tako je nega duha u dravi i narodu,
osobito itavo kolstvo, bilo sve vie i vie monopolisano od strane intelektualaca, kao to se kola
jo i danas u gotovo svim evropskim zemljama, ukoliko nije ostala pod kontrolom Rimske crkve,
nalazi u rukama onih anonimnih redova koji se regrutuju iz elite intelektualaca. Ma koliko, meutim,
da je strogost i takozvana oholost te kaste nezgodna javnom mnenju, ma koliko da su se esto
pojedinci bunili protiv nje to vodstvo jo jednako stoji nepokolebivo. Njega dri i titi ne samo
njegov integritet, njegovo odricanje od drugih dobara i koristi osim duhovnih, ve ga takoe titi
odavno opte postalo saznanje ili nasluivanje neophodnosti te stroge kole za dalji opstanak
civilizacije. Zna se ili se nasluuje: ako miljenje nije isto i budno i ako potovanje duha vie nema
vrednosti, onda uskoro ni brodovi, ni automobili nee ii pravilno, za inenjersku tehniku
raunaljku, kao i za bankovnu i berzansku matematiku poljuljae se svako vaenje i autoritet,
nastupie haos. Ipak je dosta dugo trajalo dok je probilo put saznanje da je i spoljanjoj strani
civilizacije, i tehnici, industriji, trgovini i tako dalje, potrebna zajednika osnova intelektualnog
morala i potenja. to je u ono vreme jo nedostajalo igri staklenih perli, bila je sposobnost za
univerzalnost, lebdenje nad fakultetima. Astronomi, oni to su prouavali grki i latinski, skolastiari,
studenti muzike, obavljali su svoje duhovito regulisanje igre, ali je ta igra za svaki fakultet, za svaku
disciplinu i njihove grane imala jedan poseban jezik i svet pravila. Bilo je potrebno pola veka dok je
uinjen prvi korak ka premoenju tih granica. Uzrok toj sporosti bio je bez sumnje vie moralan no
formalan i tehniki: sredstva za premoenje mogla su se ve nai, ali sa svom strogou morala
novopostale intelektualnosti bila je povezana puritanska bojazan od alotrije[13], od meanja
disciplina i kategorija, duboka i opravdana bojazan od ponovnog pada u greh igrake i feljtona.
Delo pojedinca je dovelo igru staklenih perli gotovo jednim jedinim korakom do svesti njenih
mogunosti, a sa tim na prag sposobnosti univerzalnog obrazovanja, i opet je veza sa muzikom donela
igri taj napredak. Neki vajcarski muziki naunik, istovremeno fanatian ljubitelj matematike, dao je
igri nov nain izraavanja, a sa tim mogunost najvieg razvitka. Graansko ime tog velikog oveka
vie se ne moe otkriti. Njegovo vreme ve vie nije poznavalo kult linosti. U duhovnim oblastima,
u istoriji, on ivi kao Luzor (takoe: Jokulator) Bazilienzis. Njegov pronalazak, kao svaki pronalazak,
bio je dodue potpuno njegovo lino delo i naklonost, ali nikako nije dolazio samo od line potrebe i
tenje, ve ga je gonio jedan jai pokreta. Meu intelektualcima njegovog vremena svuda je ivela
strasna udnja za izraajnom mogunou njihovih novih misaonih sadraja. eznuli su za filozofijom,
sintezom. Dotadanju sreu iste povuenosti za svoju disciplinu oseali su kao nedovoljnu. Tu i tamo
pokoji naunik je probijao okvire strune nauke i pokuavao da prodre u opte. Sanjali su o novoj
azbuci, novom jeziku znakova, u kome bi bilo moguno da se novi duhovni doivljaji sauvaju i
izmenjaju. Svedoanstvo o tome prua, sa naroitom ubedljivou, spis jednog parikog naunika
onih godina, koji nosi naslov Kineska opomena. Autor tog spisa, kome su se u njegovo vreme

mnogi podrugivali kao nekakvom Don Kihotu, uostalom ugledan naunik na svome podruju
kineskoj filologiji, razlae kakvoj se opasnosti izlae nauka i nega duha, uprkos svom valjanom
dranju, ako se odrekne toga da izgradi jedan meunarodni jezik znakova, koji, slino starom
kineskom jeziku, doputa da se bez iskljuenja line fantazije i pronalazake sposobnosti, grafiki
izrazi i ono najkomplikovanije na nain koji bi bio razumljiv svim naunicima sveta. Najvaniji
korak ka ispunjenju tog zahteva uinio je Jokulator Bazilienzis. On je za igru staklenih perli pronaao
naela novog jezika, naime jezika znakova i formula, u kome su muzika i matematika imale
podjednakog udela, u kome je bilo moguno povezati astronomske i muzike formule, matematiku i
muziku u neku ruku staviti na zajedniki imenitelj. Iako razvitak time nije bio zavren, ipak je temelj
svem kasnijem u istoriji nae dragocene igre postavio nepoznati Bazelac.
Igra staklenih perli, nekada posebna zabava as matematiara, as filologa ili muziara, sada je u
svoje ari sve vie i vie uvlaila sve prave intelektualce. Neka stara akademija, neka loa, a
naroito prastari Savez putnika istonjaka okrenuli su se njoj. Takoe neki katoliki redovi videli su
u njoj nov prohtev duha i ushienja. Naroito se u nekim benediktinskim manastirima toliko
uestvovalo u igri, da je ve onda postalo akutno pitanje, koje se i docnije povremeno ponavljalo, da
li crkva i kurija moraju tu igru da trpe, potpomau ili da je zabrane.
Poev od velikog Bazelevog dela, igra se ubrzo potpuno razvila u ono to je jo i danas: u celinu
duhovnog i muzikog, u sublimni kult, u Unio mystica[14] svih odvojenih delova Universitas
litterarum. Ona je u naem ivotu preuzela delom ulogu umetnosti, delom ulogu spekulativne
filozofije, a u doba Plinija Cigenhalsa, na primer, bila je esto obeleavana izrazom: arobniko
pozorite. Taj izraz potie jo iz tvorevine feljtonistike epohe i za tu epohu oznaavao je cilj enje
nekog ranije nasluivanog duha.
Iako je igra staklenih perli po tehnici i obimu materije ve od svojih poetaka porasla u beskraj i,
u pogledu duhovnih zahteva prema igraima, postala visoka umetnost i nauka, ipak joj je u doba
Bazelca nedostajalo jo neto bitno. Dotle je, naime, svaka igra bila reanje jednih pored drugih,
svrstavanje, grupisanje i stavljanje jednih prema drugima koncentrisanih predstava iz mnogih oblasti
miljenja i lepoga, brzo priseanje iznadvremenskih vrednosti i oblika, virtuozan kratak let kroz
carstva duha. Tek znatno kasnije, iz duhovnog inventara vaspitanja, a naroito iz navika i obiaja
putnika istonjaka, postepeno je uao u igru takoe pojam kontemplacije. Nepovoljno stanje se
ispoljilo u tome to su majstori pamenja, bez drugih vrlina, mogli svirati virtuozne i bletave igre i
uesnike zapanjivati i zbunjivati brzim reanjem bezbrojnih predstava. Ta virtuoznost postepeno je
sve vie i vie padala pod strogu zabranu i kontemplacija je postala vrlo vaan sastavni deo igre, ona
je za gledaoce i sluaoce svake igre postala glavna stvar. To je bio obrt protiv religioznog. Vie nije
bilo u pitanju samo to da se niz ideja i itav duhovni mozaik jedne igre prati umom, brzom panjom i
izvebanim pamenjem, ve se trailo dublje i duevnije predavanje. Naime, posle svakog znaka koji
je svaki dirigent evocirao, bilo je odravano jedno tiho, strogo, razmiljanje o tom znaku, o njegovom
sadraju, njegovom poreklu, njegovom smislu i ono je prisiljavalo svakog uesnika da sadrine znaka
uini prisutnim, intenzivno i organski. Tehniku i vebu kontemplacije svi lanovi reda i saveza igre
doneli su iz kola elite, gde se vetini kontemplacije i meditacije posveivalo najvee staranje. Time
su hijeroglifi igre bili poteeni da se izmetnu u obina slova.
Dotle je, uostalom, igra staklenih perli, i pored svoje omiljenosti meu naunicima, ostala isto
privatna veba. Moglo je svirati samo dvoje, ili vie njih;-ponekad su svakako bile napisane naroito
duhovite, dobro komponovane i uspele igre koje su bile poznate, omiljene i kritikovane od grada do
grada, od zemlje do zemlje. Ali sada se, poto je postala javna sveanost, igra poela polako bogatiti

jednom novom funkcijom. Jo i danas privatna igra svakome je pristupana i naroito mladi je
marljivo vebaju. Pri rei Igra staklenih perli jo danas svako misli pre svega na sveane, javne
igre. One se odravaju pod dirigentstvom malog broja superiornih majstora kojima u svakoj zemlji
upravlja magister ludi ili majstor igre, pod predanim sluanjem pozvanih i pod napregnutom panjom
slualaca u svima delovima sveta. Neke od tih igara traju danima i nedeljama i, dok se takva igra
slavi, svi izvoai i sluaoci ive po istim propisima koji se proteu i na vreme spavanja, na
uzdrijiv i bezlian ivot apsolutnog utonjavanja. Taj ivot se moe porediti sa strogo regulisanim,
pokajnikim ivotom koji su vodili uesnici nekog vebanja svetog Ignjatija.
Samo malo vie bi se smelo dodati. Pod naizmeninom prevlau as ove, as one nauke ili
umetnosti, igra se izgradila u neku vrstu univerzalnog jezika, pomou koga su izvoai bili
osposobljeni da znacima punim smisla izraze i stave u uzajamnu vezu vrednosti. Igra je kroza sva
vremena stajala u tesnoj vezi sa muzikom i tekla je veinom po muzikim ili matematikim pravilima.
Utvrivala se jedna tema, dve teme, tri teme. One su se izvodile, menjale se i trpele istu sudbinu kao
tema neke fuge ili nekog koncertnog stava. Neka igra je, na primer, mogla poi od neke date
astronomske konfiguracije, od teme neke Bahove fuge, od nekog Lajbnicovog naela ili od
Upaniada. Polazei od te teme mogla je, prema nameri i obdarenosti igraa, izazvanu ideju vodilju
ili dalje voditi i izgraivati, ili takoe rezonancom na srodne predstave obogatiti svoj izraz. Ako je
poetnik bio sposoban da znacima igre uspostavi paralele izmeu neke klasine muzike i formule
jednog prirodnog zakona, onda je kod znalca i majstora igra slobodna od poetne teme do
neogranienih kombinacija. Kod jedne kole igraa dugo vremena je naroito bilo omiljeno
stavljanje jedne pored druge, voenje jedne prema drugoj i najzad harmonino spajanje dveju
neprijateljskih tema ili ideja, kao to su zakon i sloboda, pojedinac i zajednica. Mnogo se polagalo
na to da se u takvoj igri oba temata ili teze savreno ekvivalentno i nepristrasno izvedu, da se iz teze i
antiteze to je mogue istije razvije sinteza. Izuzimajui genijalne izuzetke, uopte su bile neomiljene
igre sa negativnim ili skeptinim, disharmoninim zavretkom, i katkad upravo zabranjene. To je bilo
duboko u vezi sa smislom koji je igra na svome vrhuncu dobila za igrae. To je znailo odabran,
simbolian oblik traenja savrenog, sublimnu alhemiju, pribliavanje sebe preko svih slika i
mnotava jednom duhu u sebi, dakle bogu. Kao to su poboni mislioci ranijih vremena otprilike
predstavljali ivot bia kao na putu ka bogu i raznovrsnost sveta pojava videli savrenu i okonanu
tek u boanskom jedinstvu, tako su i figure i formule igre staklenih perli gradile, svirale i filozofirale
na jednom svetskom jeziku, koji se napajao iz svih nauka i umetnosti, igrajui se i teei savrenom,
istom biu, potpuno ispunjenoj stvarnosti. Realizovati bio je omiljen izraz kod igraa i oni su
svoje tvorenje oseali kao put od postojanja ka ovaploenju bia, od mogunoga ka stvarnom. Neka
nam je doputeno da ovde jo jednom podsetimo na gore navedene stavove Nikole Kuzanusa.
Uostalom, izrazi hrianske teologije, ukoliko su klasino formulisani i time izgledali opte
dobro, bili su prirodno primljeni u govor znakova igre. Moda je neki od glavnih pojmova vere ili
tekst nekog mesta iz Biblije, neki stav iz uenja nekog crkvenog oca, ili iz latinskog teksta mise,
mogao isto tako lako i tano biti izraen i primljen u igru kao neki aksiom iz geometrije ili neka
Mocartova melodija. Gotovo ne preterujemo ako se usuujemo da kaemo: za uzani krug pravih
igraa staklenih perli igra je znaila skoro isto to i sluba boja, ali se uzdravala svake sopstvene
teologije.
Usred neduhovnih svetskih sila, u borbi za svoj opstanak i igrai staklenih perli i Rimska crkva
bili su suvie upueni jedno na drugo da bi se moglo dopustiti da doe do jedne odluke o prevazi
meu njima, mada bi se za to nalazili esti povodi, jer su kod obeju sila intelektualno potenje i pravi
nagon ka otrom, jednosmislenom formulisanju gonili u smislu razdvajanja. Meutim, ono nikada nije

bilo izvreno. Rim se zadovoljavao time da prema igri bude as blagonaklon, as odbijajui, a u
kongregacijama[15] i u viem i najviem kleru neki najbolji talenti pripadali su igraima. A sama igra
od vremena javnih igara i jednog magistra igre, stajala je pod zatitom reda i vaspitnih vlasti, a ovi
su oboje prema Rimu bili suta otmenost i vitetvo. Papa Pije XV, koji je jo kao kardinal bio dobar i
revnostan igra staklenih perli, kao papa ne samo da se poput svojih prethodnika zauvek oprostio od
igre, nego je pokuao da protiv nje povede i spor; onda je skoro dolo do toga da se igra zabrani
katolicima. Ali papa je umro pre no to se to desilo. Jedna mnogo itana biografija tog znamenitog
oveka predstavila je njegov odnos prema igri staklenih perli kao odnos duboke strasti koju je on kao
papa mogao savladati jedino jo neprijateljstvom.
Ranije su igru slobodno upranjavali pojedinci i udruenja, ali svakako ju je vaspitna vlast ve
dugo prijateljski potpomagala. Svoju javnu organizaciju igra je dobila najpre u Francuskoj i
Engleskoj, a ostale zemlje su prilino brzo sledovale. Sad je u svakoj zemlji odreen Odbor igre i
Vrhovni dirigent igre, sa titulom magister ludi. A zvanine igre, koje su se izvodile pod linim
rukovodstvom magistra, bile su uzdignute na duhovne sveanosti. Naravno, magistar je, kao i svi
visoki i najvii funkcioneri duhovne kulture, ostajao anoniman; osim nekoliko najbliih, niko ga nije
poznavao po linom imenu. Samo su zvaninim, velikim igrama, za koje je bio odgovoran magister
ludi, stajala na raspolaganju zvanina i meunarodna sredstva rasprostiranja, kao to su radio i druga.
Pored rukovoenja javnim igrama, u dunosti magistra spadali su unapreenje igraa i kola igre, ali
magistri su pre svega imali najstroe da bde nad daljim izgraivanjem igre. Jedino je svetski odbor
magistara svih zemalja odluivao (to se danas vie gotovo ne deava) o usvajanju novih znakova i
formula u sastav igre, o eventualnim proirenjima pravila igre, o poeljnosti ili izlinosti novih
oblasti koje bi se mogle prihvatiti. Ako se igra posmatra kao neka vrsta svetskog jezika
intelektualaca, onda su odbori igre zemalja pod rukovodstvom svojih magistara u svojoj celini
akademija, koja nadzire sastav, dalje obrazovanje i odravanje istote tog jezika. Svaki zemaljski
odbor ima arhivu igre, to jest arhivu svih dotle ispitanih i usvojenih znakova i kljueva, iji je broj
odavno prevaziao broj starih kineskih pismenih znakova. Za igraa staklenih perli kao prethodno
obrazovanje smatra se uopte dovoljnim zavrni ispit viih klasinih kola, a naroito elitnih kola.
Meutim, preutno se radije primao i prima igra sa natprosenim znanjem jedne od glavnih nauka ili
muzike. Postati lan odbora igre, ili ak magister ludi, bio je san gotovo svakog petnaestogodinjaka
u elitnim kolama. Ali ve meu doktorandima je samo jo malen deo ostao pri ambiciji da dalje
aktivno slui igri staklenih perli i njenom daljem izgraivanju. Zato su se svi ti ljubitelji igre marljivo
vebali u vetini igre i meditacije i prilikom velikih igara inili su onaj najui krug paljivih i
predanih uesnika koji javnim igrama daju sveani karakter i koji ih uvaju od izopaavanja u isto
dekorativne akte. Za te prave igrae i ljubitelje, magister ludi je knez ili prvosvetenik, gotovo
boanstvo.
Ali za svakog samostalnog igraa, a naroito za magistra, igra staklenih perli je u prvom redu
neko muziciranje, na primer u smislu onih rei koje je Jozef Kneht jednom rekao o sutini klasine
muzike:
Mi klasinu muziku smatramo ekstraktom i sutinom nae kulture, jer je ona njen najjasniji,
najkarakteristiniji izraz i ispoljavanje. U toj muzici imamo nasledstvo antike i hrianstva, jedan duh
vesele i hrabre pobonosti, jedan nenadmaan viteki moral. Jer moral na kraju znai svaki klasini
kulturni izraz, jedan u izraz saet uzor ljudskog dranja. Izmeu 1500. i 1800. stvorena je bila neka
muzika. Njeni stihovi i izraajna sredstva bili su krajnje razliiti, ali duh, upravo moral svuda je isti.
Ljudsko dranje iji je izraz klasina muzika uvek je isto ono uvek poiva na istoj vrsti ivotnog
saznanja i tei istoj vrsti superiornosti nad sluajem. Izgled klasine muzike znai: znanje o tragici

oveanstva, potvrda ljudske sudbine, hrabrost, veselost! Bilo da je to gracija nekog Hendlovog ili
pak Kuprenovog menueta ili ulnost sublimovanja u neni izgled kao kod mnogih Italijana ili kod
Mocarta, ili tiha izraena spremnost da se umre, kao kod Baha, to je uvek neki prkos, hrabrost
umiranja, vitetvo i zvuk natoveanskog smeha, besmrtne veselosti. To treba takoe da zvui i u
naim igrama staklenih perli i u elom naem ivotu, delanju i trpljenju.
Te rei je zapisao jedan Knehtov uenik. Njima zavravamo razmiljanje o igri staklenih perli.

OPIS IVOTA MAGISTRA IGRE JOZEFA

KNEHTA

POZIV
O poreklu Jozefa Knehta nismo nita saznali. Kao i mnogi drugi uenici elite i on je ili rano
izgubio roditelje, ili ga je vaspitna vlast otrgla iz nepovoljnih prilika i usvojila. U svakom sluaju
njemu je bio priteen sukob izmeu elitne kole i roditeljskog doma, koji je nekom drugom
optereivao mlade godine i oteavao ulazak u red, i u nekim sluajevima visoko obdarene mlade
ljude inio tekim i problematinim karakterima. Kneht spada u one srenike koji izgleda da su
upravo roeni i predodreeni za Kastaliju, za red i za slubu u vaspitnoj vlasti; iako mu problematika
duhovnog ivota takoe nikako nije ostala nepoznata, ipak mu je bilo dato da bez line gorine
doivljava tragiku svojstvenu svakom ivotu posveenom duhu. Isto tako sama ta tragika nas nije
toliko privukla da linosti Jozefa Knehta posvetimo nae iscrpno razmiljanje. Naprotiv, privukao
nas je tih, veseo, srean nain kojim je on ostvarivao svoju sudbinu, svoju obdarenost, svoje
opredeljenje. Kao svaki znamenit ovek, i on ima svoj daimonion[16] i svoj amor fati[17], ali njegov
amor fati pokazuje nam se kao slobodan od sumornosti i fanatizma. Dabome, ono skriveno ne znamo i
ne elimo da zaboravimo da pisanje istorije, ak kada se to ini sa toliko smotrenosti i sa toliko
dobre volje za stvarnost, jo uvek ostaje bajka, a njena trea dimenzija je fikcija. Tako, da izaberemo
samo velike primere, ne znamo da li su Johan Sebastijan Bah ili Volfgang Amadeus Mocart iveli
upravo veselo ili teko. Mocart za nas ima ljupkost posebno dirljivu i koja budi ljubav, poput
ljupkosti rano umrlih. Bah ima za nas okrepljujue utenu prednost neophodnosti stradanja i
neophodnosti umiranja kao po boijoj oinskoj volji. Meutim, mi to nikako ne itamo iz njihovih
biografija i predanih injenica iz njihovog privatnog ivota, ve jedino iz njihovog dela, iz njihove
muzike. Dalje, uz Baha, iju biografiju poznajemo i iji lik predstavljamo prema njegovoj muzici,
uzgred dodajemo i njegovu posmrtnu sudbinu: mi ga u svojoj mati ostavljamo donekle kao ivog,
zato ga ostavljamo da se smeka i uti to je itavo njegovo delo odmah po njegovoj smrti bilo
zaboravljeno, a njegovi rukopisi propali kao makulatura; to je umesto njega jedan njegov sin postao
veliki Bah i njeo uspehe; to je njegovo delo zatim, posle njegovog uskrsnua, dospelo u sredite
nesporazuma i varvarstva feljtonskog doba, i tako dalje. Isto tako smo skloni da Mocartu, jo ivom i
cvetnom u punom zdravom radu, pripiemo ili izmislimo neko znanje o njegovoj zabrinutosti u ruci
smrti, neku unapred opkoljenost smru. Onde gde postoji kakvo delo, istoriar ne moe da postupi
drukije ve da ga spoji u jednu celinu sa ivotom njegovog tvorca kao dve nerazdvojne polovine
jednog ivog jedinstva. Tako inimo sa Mocar tom ili sa Bahom, tako postupamo i sa Knehtom, iako
on pripada naoj eposi, u sutini nestvaralakoj, i nije ostavio neko delo u smislu onih majstora.
Ako pokuavamo da piemo o Knehtovom ivotu, time inimo i pokuaj da ga tumaimo, iako kao
istoriar moramo duboko da alimo to o poslednjem delu toga ivota nema gotovo nikakvih istinitih
izvetaja. Za na poduhvat dala nam je ohrabrenje ba okolnost to je taj poslednji deo Knehtova
ivota postao legenda. Mi preuzimamo tu legendu i saglasni smo sa njom, svejedno da li je ona samo
smema izmiljotina ili ne. Kao to nita ne znamo o Knehtovu roenju i poreklu, tako nita ne znamo
ni o njegovom svretku. Ali nemamo nikakvo pravo da pretpostavimo da je taj svretak mogao biti
sluajan. Mi vidimo kako je njegov ivot, ukoliko nam je poznat, sazdan u jasnom redu stupnjeva.
Ako se u svojim pretpostavkama o njegovom svretku voljno prikljuujemo legendi i sa verom je
preuzimamo, to inimo zato to nam izgleda da ono to nam legenda saoptava kao poslednji stupanj
tog ivota, potpuno odgovara prethodnim. tavie, priznajemo da nam ieznue toga ivota u legendu
izgleda organsko i pravilno, kao to nam dalje postojanje nekog sazvea, koje se gubi pred naim
oima i za nas je nestalo, ne stvara nikakva dvoumljenja u veri. U svetu u kome ivimo mi, autor i

italac ovih zabeleaka, Jozef Kneht je postigao i dao najvie to se moe zamisliti. On je kao
magistar igre bio voa i uzor ljudi s duhovnim obrazovanjem i s duhovnim stremljenjima; on je
uzorno upravljao i obogatio primljeno duhovno nasledstvo, bio prvosvetenik hrama koji je svet
svakome od nas. On je ne samo dostigao i vladao podrujem majstora, vrhovnim mestom u naoj
hijerarhiji, on je proao kroz njega, izrastao iz njega u jednu dimenziju koju moemo samo s
potovanjem da naslutimo. Ba zato nam izgleda potpuno prikladno i saobrazno njegovom ivotu to
je i njegova biografija prevazila uobiajene dimenzije i na kraju prela u legendu. Mi prihvatamo
ono udnovato u toj injenici i radujemo se tom udnovatom, ne elei da suvie ukazujemo na to.
Ukoliko je Knehtov ivot istorija, a on je to od jednog sasvim odreenog dana, elimo da ga kao
takvog tretiramo i trudili smo se da predanje dalje damo tano onako kako smo ga dobili svojim
istraivanjima.
Iz njegovog detinjstva, to jest iz vremena pre no to je primljen u kole elite, poznat nam je samo
jedan jedini dogaaj, ali on je vaan i ima simbolian znaaj. On znai prvi veliki poziv duha njemu,
prvi in njegovog unutranjeg poziva. Karakteristino je da taj prvi poziv nije doao sa strane nauke,
nego sa strane muzike. Za taj komadi biografije, kao za gotovo sva seanja iz Knehtovog linog
ivota, zahvaljujemo zabelekama jednog uenika igre staklenih perli, jednog vernog potovaoca koji
je zapisao mnoge izreke i prianja svog velikog uitelja.
Kneht je tada morao imati dvanaest ili trinaest godina i bio je uenik latinskog jezika u gradiu
Berolfingenu, na ivici ume Caber. U tom gradiu se verovatno i rodio. Deko je ve due vremena
bio stipendista latinske kole. Dva ili tri puta uiteljski kolegijum, a najtoplije uitelj muzike,
preporuio ga je najvioj vlasti za prijem u kolu elite. On o tome nije nita znao i jo nije bio
doiveo nikakav susret sa elitom, ni sa uiteljima najvie vaspitne vlasti. Onda mu je njegov uitelj
muzike (tada je uio violinu i tamburu) saoptio da e uskoro moda u Berolfingen doi majstor
muzike da izvri inspekciju muzike nastave u koli, pa neka Jozef zato marljivo veba da sebe i svog
uitelja ne bi doveo u nepriliku. Ta vest je najdublje uzbudila deka. On je naravno tano znao ko je
majstor muzike i da on ne dolazi kao oni kolski nadzornici koji su se pojavljivali dva puta godinje
iz bilo koje oblasti vaspitne vlasti, ve da je on jedan od dvanaestorice polubogova, jedan od
dvanaestorice najviih rukovodilaca te najpotovanije vlasti i za itavu zemlju najvie instance za
sve muzike stvari. Sam maestro muzike, magistar muzike glavom, doi e, dakle, u Berolfingen. Ima
samo jo jedna jedina linost na svetu koja bi za deka Jozefa bila moda jo legendamija i
tajanstvenija: majstor igre staklenih perli. Prema oekivanom majstoru muzike ispunjavalo ga je
unapred ogromno i bojaljivo strahopotovanje. Tog oveka je zamiljao as kao kralja, as kao
arobnjaka, as kao jednog od dvanaestorice apostola ili kao legendarnog velikog umetnika klasinih
vremena, na primer Mihaela Pretorijusa, Klaudija Monteverdija, J. J. Frobergera ili Johana
Sebastijana Baha. I koliko se duboko radovao trenutku kada e se ta zvezda pojaviti, toliko ga se i
plaio. To to e se jedan od polubogova i arhangela, to e se jedan od tajanstvenih i svemonih
vladara duhovnog sveta glavom i telom pojaviti tu u gradiu i latinskoj koli, to to e ga on videti,
to e ga majstor moda osloviti, ispitivati, ukoriti ga ili pohvaliti, to je bila velika stvar, neka
vrsta uda i retka nebeska pojava. To se takoe, kao to su uitelji uveravali, dogodilo prvi put posle
decenija da jedan magistar muzike lino poseti grad i malu latinsku kolu. Dogaaj koji treba da se
desi deko je zamiljao u mnogim slikama. Zamiljao je pre svega veliku javnu sveanost i prijem,
kao onaj koji je jednom bio doiveo prilikom stupanja na dunost novog predsednika optine, sa
blehmuzikom i ulicama okienim zastavama, moda ak sa vatrometom. Knehtovi drugovi su takoe
imali takve predstave i nade. Njegovo radovanje unapred bilo je prigueno pomilju da e on sam
moda imati isuvie da se priblii tom velikom oveku i da se pred njim, velikim poznavaocem, moe

toliko obrukati svojom muzikom i svojim odgovorima. Ali taj strah nije ga samo muio, on je bio i
sladak. Pritajeno, u sebi, deko nije celu tu oekivanu sveanost sa zastavama i vatrometom ni
izdaleka smatrao tako lepom, tako uzbudljivom, vanom i, uprkos svemu, udno radosnom kao samu
okolnost to e on, mali Jozef Kneht, videti toga oveka iz najblie blizine, to ovaj pomalo ak i radi
njega, Jozefa Knehta, ini tu posetu Berolfingenu, jer je dolazio da proveri nastavu muzike, a uitelj
muzike je oigledno smatrao mogunim da e takoe i njega ispitati.
Ali moda, ah, verovatno i nee doi do toga, teko da bi to bilo moguno, izvesno e maestro
imati druga posla, a ne da stoji da mu deaii sviraju na violini. On e hteti da uje i vidi samo
starije i poodmaklije uenike. S takvim mislima je deko oekivao taj dan, a taj dan je doao i poeo
sa razoaranjem: na ulicama nije odjekivala muzika, na kuama nisu visile zastave ni venci. Kao i
svakog drugog dana, oni su morali uzeti knjige i sveske i ii na uobiajenu nastavu, pa ak ni u
uionici nije mogao videti ni najmanji trag od ukrasa i sveanosti. Sve je bilo kao svakog dana.
Nastava je poela, uitelj je nosio isti svakodnevni kaput kao i uvek, nije odran nikakav govor,
nijednom reju nije pomenuo velikog poasnog gosta.
Ali drugog ili treeg asa to je ipak dolo; neko je zakucao na vrata, uao je sluitelj, pozdravio
uitelja i javio da uenik Jozef Kneht treba za etvrt sata da bude kod uitelja muzike, da gleda da se
pristojno oelja i da opere ruke i oisti nokte. Kneht je prebledeo od straha. Posrui je napustio
kolu, otrao u internat, ostavio knjige, umio se i oeljao, drhtei uzeo violinsku kutiju i vebanku i,
guei se, otiao u odeljenje za muziku u dozidanoj zgradi. Na stepenicama ga je doekao neki
uzbueni uenik, pokazao mu na jednu sobu za vebe i saoptio mu:
ekaj tu dok te ne pozovu.
Nije trajalo dugo dok su ga oslobodili ekanja, ali za njega je to bila venost. Niko ga nije
pozvao, ali je uao neki ovek, sasvim star ovek, kao to mu se prvo uinilo, ne vrlo visok, sed
ovek, sa lepim svetlim licem i prodornim svetloplavim oima, ijeg bi se pogleda ovek mogao
bojati. Ali pogled mu nije bio samo prodoran, nego i veseo, a veselost nije bila sa smehom i
osmejkom, ve tiha i sjajna, mirna. Pruio je deku ruku i klimnuo mu glavom, seo obazrivo na
stoliicu pred starim klavirom za vebu, i rekao:
Ti si Jozef Kneht? Izgleda da je tvoj uitelj zadovoljan tobom, mislim da te on voli. Hodi,
malo emo zajedno da sviramo. Kneht je ve ranije bio izvadio violinu, stari, ovek udari ton A,
deko je natimovao, pa upitno i bojaljivo pogledao majstora.
ta bi hteo da svira? pitao je majstor. Uenik ne odgovori, bio je vrkom pun
strahopotovanja za staroga. Jo nikada nije video takvog oveka. Polako je uzeo svoju notnu svesku
i drao je pred ovekom.
Ne rekao je majstor hteo bih da svira napamet i to ne vebanje, ve neto jednostavno,
to zna napamet, moda neku pesmu koju voli.
Kneht je bio zbunjen, a to lice i te oi su ga oarali. Nije odgovorio, veoma se stideo zbog svoje
zbunjenosti, ali nije izustio ni rei. Majstor nije navaljivao. Jednim prstom je dao prve tonove neke
melodije, upitno pogledao deka, ovaj je klimnuo glavom i odmah radosno zasvirao melodiju. To je
bila neka stara pesma koja se esto pevala u koli.
Jo jedanput! rekao je majstor. Kneht je ponovio melodiju, stari je sada svirao jo jedan
glas. Sada je kroz malu sobu za vebe stara pesma odjekivala u dva glasa.
Jo jedanput!
Kneht je svirao, a majstor je na to svirao drugi i trei glas. Lepa stara pesma odjekivala je kroz
sobu u tri glasa.
Jo jedanput! Na to je majstor svirao u tri glasa.

 Lepa pesma! tiho ree majstor. Sviraj je sada jedanput po starom.

Kneht je bio posluan i svirao. Majstor mu je dao prvi ton i uz to svirao druga tri glasa. Stari je
uvek ponavljao: Jo jedanput!, a to je zvualo uvek veselije. Kneht je svirao melodiju u tenoru,
uvek praen od dva do tri protivglasa. Mnogo puta su svirali pesmu, vie nije bilo potrebno nikakvo
sporazumevanje, pri svakom ponavljanju pesma je sama po sebi bivala bogatija u ukrasima i
prelivima. Prazni, mali prostor sa veselom prepodnevnom svetlou se orio tonovima.
Malo posle stari je prestao. Je l dosta? pitao je. Kneht je vrteo glavom i poinjao iznova.
Drugi je veselo upadao sa svoja tri glasa, a etiri glasa su izvlaila svoje tanane, jasne linije,
razgovarala se meusobno, naslanjala jedan na drugi, presecala se, igrala se jedan oko drugog u
veselim lukovima i figurama. Deko i stari nisu vie ni na ta .drugo mislili. Podavali su se lepim
spojenim linijama i figurama, koje su one obrazovale pri svojim susretanjima, svirali su uhvaeni u
njihove mree, polako se njihali s njima i pokoravali se nekom nevidljivom kapelniku. A kada je
melodija ponovo bila pri kraju, majstor je zavalio glavu i pitao:
Je l ti se dopalo, Jozefe?
Kneht ga je pogledao zahvalno i sreno. Bio je sav srean, ali nije izustio ni rei.
Zna li moda ta je to fuga? pitao je majstor.
Kneht je nainio kolebljivo lice. On je ve uo o fugama, ali u nastavi jo nije doao na to.
Dobro rekao je majstor onda u ti ja pokazati. Najbre e shvatiti ako sami nainimo
jednu fugu. Dakle: pod fugom se podrazumeva pre svega neka tema, a tu temu neemo mnogo traiti,
uzeemo je iz nae pesme.
Odsvirao je mali niz tonova, komadi iz melodije pesme. To je zvualo neobino, onako
izvaeno, bez glave i repa. Jo jednom je odsvirao temu i ve je ilo dalje, ve je dolo prvo
upadanje, drugo je pretvorilo petinu u etvrtinu, tree upadanje je ponovilo prvo za oktavu vie, isto
tako etvrto drugo i ekspozicija se zavrila jednom posebnom takom u vrsti tona dominante. Drugo
izvoenje je slobodnije modulirano iznad drugih vrsta tonova, tree, sa sklonou ka subdominanti,
svravalo se sa posebnom takom na osnovnom tonu. Deko je gledao u pametne bele prste sviraa.
U njegovom pribranom licu video je kako se polako ogleda hod razvitka, dok su se oi odmarale pod
poluzatvorenim kapcima. Deakovo srce se talasalo od oboavanja, od ljubavi za majstora, a njegovo
uho je ulo fugu. Izgledalo mu je kao da danas prvi put uje muziku. Iza tonskog dela, koje se raalo
pred njim, nasluivao je duh, usreujui harmoniju izmeu zakona i slobode, sluenja i vladanja.
Podavao se i zavetovao tom duhu i tom majstoru. Video je sebe i svoj ivot. U tome asu video je
kako je ceo svet voen rukom muzike, ureen i protumaen, a kada se sviranje zavrilo, posmatrao je
oboavanog arobnjaka i kralja, jo jedan asak lako nagnutog nad dirkama, poluzatvorenih kapaka,
lica koje je tiho zrailo. Nije znao da li da klie zbog blaenstva tih trenutaka, ili da plae to su
proli. Tada je stari ovek ustao s klavirske stoliice, prodorno i istovremeno neizrecivo milo ga
pogledao veselim plavim oima i rekao: Nigde dva oveka ne mogu tako lako postati prijatelji
kao pri sviranju. To je lepa stvar. Nadam se da emo i mi ostati prijatelji, ti i ja. Moda e i ti
nauiti da svira fuge, Jozefe. Na to mu je pruio ruku i otiao, a na vratima se jo jedanput
okrenuo i za oprotaj pozdravio pogledom i utivim malim naklonom glave.
Mnogo godina kasnije Kneht je priao svome ueniku: kad je iziao iz kue, grad i svet su mu
izgledali mnogo vie izmenjeni i zaaranij i no da su bili ukraeni zastavama i vencima, pantljikama i
vatrometom. On je doiveo proces poziva koji se moe nazvati svetom tajnom: idealni svet je postao
vidljiv i otvorio se pozivajui. A on je dotle mladoj dui bio poznat samo delom po prianju, delom
iz arkih snova. Taj svet je postojao ne samo negde daleko, u prolosti ili budunosti, ne, on je bio tu
i bio je delatan. Zraio je, slao je izaslanike, apostole, poslanike, ljude kao to je taj stari magistar

koji uostalom, kao to se Jozefu uinilo, u stvari nikako nije bio ba tako star. Iz tog sveta, kroz tog
dostojanstvenog izaslanika doli su takoe njemu, malom ueniku latinskog, opomena i poziv!
Doivljaj je za njega imao takav znaaj i nedelje su prole dok je zaista saznao i uverio se da je
arobnom dogaaju onog blagoslovenog asa odgovarao takoe jedan stvarni dogaaj u realnom
svetu. Da je poziv ne samo blaenstvo i opomena u njegovoj sopstvenoj dui i njegovoj svesti, nego
takoe dar i opomena zemaljskih sila. Jer nije moglo trajno ostati skriveno da poseta majstora muzike
.nije bila ni sluaj, ni prava inspekcija kole. Knehtovo ime je, na osnovu izvetaja njegovih uitelja,
ve due vremena bilo na listama uenika koji su izgledali dostojni vaspitanja u kolama elite ili su
za to bili preporueni najvioj vlasti. Poto taj deko Kneht nije bio hvaljen samo kao latinac, ili kao
dobar karakter, ve ga je naroito njegov uitelj muzike preporuivao i slavio, to se majstor muzike
sam prihvatio da prilikom nekog slubenog puta odvoji nekoliko asova za Berolfingen i da vidi tog
uenika. Pri tom nije vodio toliko rauna o latinskom, ni o spretnosti njegovih prstiju (u tom pogledu
se pouzdao u svedoanstva uitelja, ijem je uenju meutim poklonio jedan as), koliko o tome da li
taj deko uopte ima grae za muziara u viem smislu, za oduevljenje, za samosvrstavanje, za
slubu kultu. Uopte, nastavnici na javnim visokim kolama iz opravdanih razloga nisu bili nimalo
tedljivi u preporukama uenika za elitu. Meutim, koji put su se inile povlastice iz vie ili manje
neistih namera i neretko je koji uitelj uporno preporuivao nekog uenika ljubimca zbog nedostatka
pravilne ocene, koji je, osim marljivosti, slavoljublja i mudrog dranja prema uitelj ima, imao malo
sposobnosti. Majstoru muzike je upravo ta vrsta bila naroito odvratna. On je imao oko da oceni da li
je neki kandidat na ispitu bio svestan toga da mu je sada u pitanju njegova budunost i karijera. I
teko onom ueniku koji bi mu prilazio suvie veto, suvie svesno i pametno, ili koji bi pokuavao
da mu laska. Taj je ponekad bio odbaen pre no to je ispit otpoeo.
Uenik Kneht se bio dopao starom majstoru muzike, veoma mu se bio dopao, i ovaj ga se za
vreme daljeg putovanja sa zadovoljstvom seao. On nije zapisao o njemu nikakve beleke ni
svedoanstva, ve je u sebi poneo seanje na sveeg, skromnog deka i, po povratku, sopstvenom
rukom je zapisao njegovo ime u listu uenika koje je ispitao jedan lan same vrhovne vlasti i ocenio
dostojnim da budu primljeni.
Jozef je nekad uo u koli da se govori o toj listi. Uenici latinci su je nazivali zlatna knjiga, ali
katkad je ona dobijala i pogrdno ime katalog laktaa i to u sasvim razliitim vrstama tonova.
Ako je neki uitelj tu listu pomenuo bilo samo zato da nekom ueniku stavi zamerku, da deko kao to
je on naravno nikada ne moe ni misliti na to da e doterati dotle, tada je u njegovom tonu bilo neeg
sveanog, nekog potovanja i pravljena vanim. A kada su uenici govorili o katalogu laktaa, oni su
to inili veinom drsko i sa neto preterane ravnodunosti. Jozef je jednom uo kako jedan uenik
kae: Ah ta, pljujem na vas iz tog glupog kataloga laktaa! Ko je laf taj ne dolazi u njega, u to
moe biti siguran. Tamo uitelji alju samo najvee ulizice i puzavce.
Lepom doivljaju sledilo je udnovato vreme. Prvo on nita nije znao da sada spada u electi[18],
u flos iuventutis[19], kako se uenici elite nazivaju u redu. U poetku nije mislio na praktine
posledice i osetljiva dejstva doivljaja na njegovu sudbinu i svakidanjicu. I dok je za svoje uitelje
ve bio izabranik i na putu da ode, on sam je svoj poziv doiveo gotovo samo kao doivljaj u
sopstvenoj unutranjosti. To je takoe bio otar usek u njegovom ivotu. Iako je as sa arobnjakom
ve ispunio i pribliio ono ve slueno u njegovom srcu, ipak je ba tim asom bilo jasno odvojeno
jueranje od dananjeg, prolo od sadanjeg i budueg, kao to neko ko se probudi iz sna ne moe
sumnjati da je budan ni onda ako se probudi u istoj sredini koju je u snu video. Ima mnogo vrsta i
oblika poziva, ali je sr i smisao doivljaja uvek isti: dua se budi, menja ili jaa time to se umesto
snova i unutranjih slutnji, iznenadno pojavljuje i dolazi poziv spolja, komad stvarnosti. Tu je sada

komad stvarnosti bila majstorova prilika: majstor muzike poznat samo kao daleka, dostojanstvena,
poluboanska figura, arhaneo s najvieg neba glavom se pojavio sa sveznajuim plavim oima.
Sedeo je na stoliici za njegovim klavirom za vebanje, svirao je sa Jozefom, divno svirao, gotovo
mu je bez rei pokazao ta je upravo muzika, blagoslovio ga i opet nestao. Kneht isprva nije bio
sposoban da razmilja ta sve iz toga moe da sledi i da proizie, jer je isuvie bio ispunjen i obuzet
neposrednim, unutranjim odjekom doivljaja. Kao to mlada biljka koja se dotle tiho i oklevajui
razvijala odjednom pone bre da die i raste, kao da joj je u jednom asu uda odjednom postao
jasan zakon njenog uobliavanja, pa sada svojom duom tei da ga ispuni, tako je deko, otkad ga je
dodirnula arobnjakova ruka, poeo brzo i udno da skuplja i zatee svoje snage. Oseao se
drukijim, oseao je kako raste, oseao nova napregnua, nove harmonije izmeu sebe i sveta. U
nekim asovima je mogao savladati zadatke iz muzike, latinskog ili matematike koji su bili daleki
njegovom dobu i njegovim drugovima i da se pri tom oseao sposobnim za svaki rad. U drugim
asovima mogao je zaboraviti sve i sanjariti sa jednom blagou i predanou koje su mu bile nove.
Mogao je oslukivati vetar ili kiu, zagledati se u neki cvet ili prugu rene vode, ne shvatajui nita,
nasluujui sve, ponet simpatijom, radoznalou, eljom da razume, povuen od sopstvenog ja ka
drugom, ka svetu, ka tajanstvenosti i svetoj tajni, ka bolno lepoj igri pojava.
Tako se poziv kod Jozefa Knehta odigrao u savrenoj istoti poinjui iznutra i rastui do susreta
i potvrde unutranjeg i spoljanjeg; on je proao kroz sve njegove stupnjeve, on je okusio sva njegova
blaenstva i sva njegova strahovanja. Neometan naglim otkriima i indiskrecijama, izvrio se
plemenit proces, tipina istorija mladosti i predistorija svakog plemenitog duha; unutranjost i
spoljanjost su delali i rasli jedno prema drugom skladno i ravnomerno. Kada je uenik, na kraju tog
razvitka, postao svestan svog poloaja i svoje spoljanje sudbine, kada je video da uitelji sa njim
postupaju kao sa kolegom, tavie kao sa poasnim gostom iji se odlazak oekuje svakog trenutka,
da mu se drugovi iz kole upola dive upola mu zavide, da ga takoe unekoliko izbegavaju, ak
sumnjaju u njega, da ga neki protivnici ismevaju i mrze, da se dosaanji prijatelji sve vie odvajaju
od njega i da ga naputaju isti proces odvajanja i osamljenja ve odavno se bio izvrio u njemu.
Tada su mu iz njegove unutranjosti, iz sopstvenog oseanja, uitelji, od pretpostavljenih sve vie
postajali drugovi, nekadanji prijatelji su mu postajali zaostali pratioci na jednom delu puta. U svojoj
koli i gradu nije se vie oseao meu sebi ravnima i, na prvom mestu, sve je to sada bilo obolelo od
neke tajne smrti, nekog fluida nestvarnosti, od prologa sve je postalo provizorijum, iznoena haljina
koja vie nigde nije dobro stajala. I to izrastanje iz jednog, dotle skladnog i voljenog zaviaja, to
izlaenje iz ivotnog oblika koji mu vie nije pripadao ni odgovarao, taj ivot prekinut asovima
najvieg blaenstva i srenog samooseanja nekoga ko se rastaje, ko je pozvan na drugu stranu pri
kraju mu je postalo veliko muenje, jedva snoljiv pritisak i pratnja. Jer sve ga je naputalo, a on nije
bio siguran da nije ba on taj koji to naputa, da nije on skrivio to izumiranje i otuivanje u njegovom
dragom naviknutom svetu i to ambicijom, preteranim zahtevom, nadmenou, neverstvom, i
odsustvom ljubavi. Od svih bolova koje prvi poziv povlai, ti su najgori. Ko primi poziv, taj uzima
ne samo poklon i naredbu, taj uzima na sebe takoe neto kao krivicu, kao to je vojnik koga izuzmu
iz redova njegovih drugova i unaprede u oficira, utoliko dostojniji tog unapreenja ukoliko ga vie
plaa oseanjem krivice, ak i nemirnom saveu prema svojim drugovima.
Knehtu je, meutim, bilo sueno da taj razvitak do kraja podnese bez smetnji i u punoj nevinosti.
Kada mu je najzad uiteljski savet saoptio njegovo odlikovanje i njegov skori prijem u kolu elite,
on je u prvom trenutku bio potpuno iznenaen, iako mu je ve idueg trenutka to novo izgledalo kao
davno znano i oekivano. Tek sada mu je palo na pamet da su mu ve nedeljama ranije katkad
dovikivali kao porugu re electus, ili elitni deko. On je to uo, ali samo upola i nikada nije

tumaio drukije, ve samo kao podsmeh. On je oseao da ga nisu eleli nazvati electus, nego Ti,
koji se u svojoj nadmenosti smatra electusom! On je ponekad teko patio pod tim izlivima oseanja
otuenosti izmeu sebe i svojih drugova, ali on stvarno nikada sebe ne bi smatrao za electusa: on je
poziv shvatio ne kao povienje ranga, ve kao unutranju opomenu i unapreenje. Pa ipak: nije li on
to uprkos svemu znao, uvek slutio, sto puta ispitivao? Sad je bilo zrelo, njegova blaenstva bila su
potvrena i ozakonjena, njegove patnje su imale smisla, smeo je baciti haljinu koja mu je bila postala
nesnosno stara i tesna: jedna nova stajala je spremna za njega.
Prijemom u elitu Knehtov ivot je bio presaen na jednu novu ravan, odigrao se prvi i odluujui
korak u njegovom razvitku. Ne dogaa se svim uenicima elite to da zvanini prijem u elitu pada
zajedno sa unutranjim doivljavanjem poziva. To je milost, ili, ako hoemo da se banalno izrazimo,
to je srean sluaj. Ko se s njim sretne, njegov ivot ima jedan plus, kao to ima plus onaj kome je
srean sluaj doneo naroito srean telesni i duevni dar. Veina uenika elite, ak skoro svi, oseaju
dodue svoj izbor kao veliku sreu, kao odlikovanje na koje su ponosni i mnogi od njih su ga ve
ranije arko prieljkivali. Ali prelazak iz obine zaviajne kole u kole Kastalije veini izabranika
pada ipak tee no to bi oni mislili i nekima donosi neoekivana razoaranja. Prelaz je vrlo teak
rastanak i odricanje za sve one uenike koji su u svom roditeljskom domu bili sreni i voljeni, pa se
zato dogaa takoe, naroito za vreme prve dve godine kole elite, znatan broj povraaj a koji
nemaju razloga u odsustvu obdarenosti i marljivosti, ve u nesposobnosti uenika da se pomire sa
internatskim ivotom i pre svega sa pomilju da ubudue sve vie prekidaju veze sa porodicom i
zaviajem, i da najzad ne znaju ni za kakvo drugo pripadnitvo ni potovanje osim reda. Katkad je
takoe bilo uenika kojima je, obrnuto, ba odvajanje od oinskog doma i od omrznute kole
predstavljalo glavnu stvar u njihovom prijemu u eliti; osloboeni strogog oca ili neprijatnog uitelja,
ovi bi odahnuli za izvesno vreme, ali su od promene oekivali tako velike i nemogue izmene itavog
svog ivota da je uskoro nailazilo razoaranje. Takoe i pravi laktai i uzorni uenici, oni pedantni,
nisu se uvek mogli odrati u Kastaliji; ne zato to nisu bili dorasli studijama, jer u eliti nije stvar uvek
bila u studijama, i strunim svedodbama, nego se teilo takoe vaspitnim i umetnikim ciljevima,
pred kojima je ovaj ili onaj polagao oruje. Meutim, u sistemu etiri velike elitne kole sa njihovim
mnogobrojnim pododeljenjima i podrunicama, bilo je mesta za raznovrsne talente i jedan priljean
matematiar ili filolog, ako je zaista imao grae za naunika, nije imao razloga da se boji zbog
odsustva muzikog ili filozofskog dara. U Kastaliji je povremeno postajala ak jaka tendencija za
negovanjem istih, realnih strunih nauka. Pobornici tih tendencija bili su prema fantastima, to jest
prema muzikalnima i umetnicima, ne samo kritiki raspoloeni i podrugljivi, nego su povremeno u
svojim krugovima poricali i zabranjivali sve umetniko a naroito igru staklenih perli.
Poto se Knehtov ivot, koliko nam je poznato, potpuno odigravao u Kastaliji, u onom
najmirnijem i najveselijem srezu nae planinske zemlje, koji su ranije esto nazivali izrazom pesnika
Getea Pedagoka provincija, to emo u najkraim potezima jo jednom skicirati tu uvenu Kastaliju
i sastav njenih kola, iako se izlaemo opasnosti da tim odavno poznatim postanemo dosadni itaocu.
Te kole, kratko nazvane elitne kole, mudar su i elastian sistem reetanja, pomou koga
rukovodstvo (takozvani savet za studije sa dvadeset savetnika od kojih desetorica predstavljaju
vaspitnu vlast, desetorica red), bira najbolje talente iz svih delova i kola zemlje za nov narataj reda
i za sve vane slube vaspitanja i studija. Mnoge zemaljske pedagoke kole, gimnazije, i tako dalje,
bilo da su po svom obeleju humanistike ili prirodno-nauno-tehnike, za vie od devedeset odsto
nae omladine koja studira pripremne kole, za takozvana slobodna zanimanja, zavravaju se ispitom
zrelosti za visoku kolu. Tamo, na visokoj koli, potom se zavravaju studije odreene za svaku

struku. To je svakome poznat redovan tok kolovanja naih studenata. Te kole su osrednje stroge i
po mogustvu iskljuuju neobdarene. Uporedo ili iznad tih kola dela sistem elitnih kola, u koje se
primaju na probu samo uenici najistaknutiji po obdarenosti i karakteru. Pristup u njih ne ine ispiti,
ve uenike elite biraju njihovi uitelji po svojoj slobodnoj oceni i preporuuju ih kastalijskim
vlastima. Nekom jedanaestogodinjaku ili dvanaestogodinjaku jednog dana njegov uitelj da na
znanje da u iduem polugoditu moe stupiti u jednu kastalijsku kolu, pa neka se ispita da li se za to
osea pozvanim i da li ga to privlai. Ako po isteku vremena za razmiljanje kae da, za to je takoe
potreban bezuslovan pristanak oba roditelja, onda ga jedna elitna kola prima na probu. Rukovodioci
i najvii uitelji tih elitnih kola (ne i univerzitetski profesori), sainjavaju vaspitnu vlast. Ova
rukovodi svom nastavom i svim duhovnim organizacijama u zemlji. Onaj ko jednom postane uenik
elite, ako ne podbaci ni u jednom teaju i ne mora da bude vraen u pedagoke kole, taj vie ne mora
da studira radi struke i hleba. Od uenika elite regrutuje se red i hijerarhija nastavne vlasti, od
uitelja kole do najviih slubi: dvanaest upravitelja studija ili majstora i magistar igre,
rukovodilac igre staklenih perli. Poslednji teaj elitnih kola se veinom zavrava u doba od
dvadeset dve do dvadeset pet godina, i to primanjem u red. Otada bivim uenicima elite stoje na
raspolaganju svi vaspitni zavodi i instituti za istraivanja koje ima red i vaspitna vlast. Za njih su
rezervisane elitne visoke kole, biblioteke, arhive, laboratorije i tako dalje, sa velikim tabom
uitelja, kao i ureajima za igru staklenih perli. Onaj ko za vreme kolovanja pokae neki specijalan,
struni dar, za jezike, za filozofiju, za matematiku ili bilo ta, taj se ve u viim stepenima elitne
kole upuuje u teaj koji prua najbolju hranu njegovom talentu. Veina tih uenika zavravaju kao
struni uitelji na javnim i visokim kolama i ostaju doivotni lanovi reda ak i kada napuste
Kastaliju, to jest oni stoje na strogo odravanom odstojanju prema normalnima (prema onima koji
nisu obrazovani u eliti). Oni ne mogu osim ako ne istupe iz reda nikada postati slobodni
strunjaci kao lekar, advokat, tehniar i tako dalje, ve doivotno podleu pravilima reda u koja,
izmeu ostalih, spadaju nemanje imovine i neenstvo; narod ih, polupodrugljivo- -polupotovano,
naziva mandarini. Veina nekadanjih uenika elite na taj nain nalazi svoje konano opredeljenje.
Ali mali ostatak, poslednji i najfiniji izbor iz kastalijskih kola, zadrava se za slobodne studije
neogranienog trajanja, za posmatrako marljiv duhovni ivot. Neki visoko obdareni, meutim, zbog
karakternih nejednakosti ili iz drugih razloga, kao to su telesni nedostaci, nisu podobni za uitelje i
za odgovorne slube u vioj ili nioj vaspitnoj vlasti. Oni doivotno dalje studiraju, istrauju ili
sakupljaju. To su penzioneri vlasti, njihov rezultat za celinu sastoji se veinom u isto naunim
radovima. Neki su dodeljeni kao savetnici komisijama za renike, arhivama, bibliotekama i tako
dalje. Drugi se bave svojom uenou po devizi l'art pour lart. Neki od njih su ve ivot upotrebili
na vrlo zastranjene i udne radove, kao na primer onaj Lodovicus Crudelis, koji je u
tridesetgodinjem radu sve sauvane staroegipatske tekstove preveo na grki i na sanskritski; ili neto
udnovati Chattus Calvensis II, koji je u etiri ogromne rukopisne folije-sveske ostavio delo o
izgovoru latinskog na visokim kolama Italije krajem dvanaestog veka. To delo je bilo zamiljeno
kao prvi deo Istorije izgovora latinskog od dvanaestog do esnaestog veka, ali je, i pored svojih
hiljadu rukopisnih listova, ostalo fragment i niko ga nije produio. Pojmljivo je to se o isto naunim
radovima te vrste prave neke ale. Njihova stvarna vrednost za nauku u budunosti i za narod kao
celinu, ne moe se ni na koji nain proceniti. Meutim, nauci je, kao ranije umetnosti, potreban
prostrani panjak i ispitiva ma koje teme, za koju se osim njega niko ne interesuje, moe ponekad
sakupiti u sebe znanje koje njegovim kolegama savremenicima ini najvrednije usluge, kao to je
renik ili arhiv. Nauni radovi kao to su pomenuti bili su po mogustvu tampani. Prave naunike su
putali da se gotovo potpuno slobodno bave svojim studijama i igrama, i nije smetalo to to neki od

tih radova oigledno nisu donosili narodu i zajednici neposredne koristi i to su nenaunicima
izgledali kao luksuzne zabave. Neki od tih naunika je zbog naina svojih studija bio ismejan, ali
nikad ukoren ili lien privilegija. Oni su i u narodu uivali potovanje, nisu bili samo trpljeni, iako je
takoe bilo mnogo ala na njihov raun. To potovanje je bilo u vezi sa rtvom kojom su lanovi
naunog reda plaali svoju duhovnu slobodu. Oni su imali mnoge koristi: skromno im je bila
obezbeena hrana, odea i stan, imali su na raspolaganju divne biblioteke, zbirke, laboratorije, ali
zato su se odricali ne samo udobnog ivota, braka i porodice, ve su, kao i monaka zajednica, bili
iskljueni iz opteg takmienja u svetu. Nisu znali za svojinu, titule i odlikovanja i u materijalnom
pogledu morali su se zadovoljiti vrlo jednostavnim ivotom. Ako je neko hteo svoj ivot da raspe na
tumaenje jednog jedinog starog spisa, to mu je bilo slobodno, ak mu se davala potpora. Ali, ako je
traio dobar ivot, elegantnu odeu, novac ili titulu nailazio je na neumoljive zabrane. Onaj kome
su ti apetiti bili vani jo u mladim godinama, najee se vraao u svet, postajao je plaeni struni
uitelj, privatni uitelj, ili novinar, enio se ili je na svaki nain traio ivot po svom ukusu.
Kada se deko Jozef Kneht morao oprostiti od Berolfingena na stanicu ga je ispratio uitelj
muzike. I dok su pri odlaenju svetio obojene stepenice stare kule zamka tonule i iezavale, oseanje
da ostaje sam i nesiguran pomalo mu je stezalo srce. Pokoji uenik polazi na taj prvi put sa mnogo
burnijim oseanjima, klonulo i u suzama. Jozef, koji je srcem bio ve vie tamo nego ovde, to je lako
izdrao. A put nije bio dug.
Bio je dodeljen koli Eholc. Jo ranije je video slike te kole u kancelariji svog rektora. Eholc
je bio najvee i najmlae kolsko naselje Kastalije, sve graevine iz novijeg doba, u blizini ni jedan
grad, samo jedno malo naselje nalik na selo, okrueno drveem. Iza njega irio se daleko ravno i
veselo zavod, postavljen oko velikog slobodnog pravougla, u ijoj sredini, poredano kao petica u
kocki, pet divnih mamutskih drveta teralo je uvis svoje tamne kupe. Ogroman trg bio je pokriven
delom travom, delom peskom. Presecala su ga samo dva velika plivaka bazena sa tekuom vodom.
Ka njima su vodile iroke ravne stepenice. Na ulazu u taj sunani trg stajala je dvokrilna kolska
zgrada, jedina visoka zgrada u parku sa po jednom aulom od pet stubova na svakom krilu. Sve ostale
zgrade, koje su sa tri strane jedna do druge okruavale ceo trg, bile su niske, ravne i bez ukrasa, sve
jednake veliine. Svaki deo je izlazio na trg jednim zasvoenim hodnikom i stepenitem s nekoliko
stepenica, a u veini otvora stajale su saksije sa cveem.
Po kastalijskom obiaju, deka pri dolasku nije doekao kolski sluitelj, nije bio odveden
rektoru ni kolegijumu uitelja, ve ga je doekao drug, jedan lep, visok deak, obuen u plavo
platneno odelo, nekoliko godina stariji od Jozefa, koji mu je pruio ruku i rekao:
Ja sam Oskar, najstariji u kui Jelade u kojoj e stanovati. Zadatak mi je da ti poelim
dobrodolicu i da te uvedem. U koli te oekuju tek sutra, imamo dovoljno vremena da sve pomalo
razgledamo. Brzo e se snai. Molim te, takoe, da me za prvo vreme, dok se ne saivi, smatra
svojim prijateljem i mentorom i isto tako svojim zatitnikom, ako bi te drugovi nekad vreali. Neki
smatraju kao da uvek moraju pomalo da mue novajliju. Nee biti ravo, to mogu da obeam. Sad u
te odvesti prvo u Jeladu, u nau aku kuu, da vidi gde e stanovati.
Tako je, na izneti nain, novajliju pozdravio Oskar, koga je upravitelj kue imenovao za
Jozefovog mentora, a koji se u stvari upinjao da svoju ulogu dobro odigra. Ta uloga je gotovo uvek
inila zadovoljstvo seniorima. I kad se jedan petnaestogodinjak trudi da ljubaznim drugarskim tonom
i jedva primetnim zatitnitvom potiti jednog trinaestogodinjaka, to e mu uvek poi za rukom.
Prvih dana mentor je Jozefa tretirao potpuno kao gosta koji treba da ponese dobar utisak o kui i
domainu ako bi ve sutra otputovao. Jozefa su odveli u spavaonicu koju je imao da deli sa jo

druga dva deka. Posluili su ga dvopekom i aom vonog soka. Pokazali su mu kuu Jeladu,
jednu od stambenih parcela velikog pravougla. Pokazali su mu gde e u vazdunom kupatilu obesiti
svoj ubrus i u kome uglu moe drati saksiju sa cveem ako to bude eleo. Isto tako, jo pre mraka,
odveli su ga majstoru u perionicu, gde su mu nali i doterali jedno plavo platneno odelo. Jozef se od
prvog trenutka lepo oseao i sa zadovoljstvom je prihvatio Oskarov ton. Na njemu se jedva mogla
primetiti mala zabuna i pored toga to je Oskar, kao stariji i ve odavno odomaen u Kastaliji, za
njega prirodno bio polubog. ak su mu se i povremena mala hvalisanja i glumljenja dopadala na
primer kada bi Oskar u svoj govor upleo kakav komplikovan grki citat, pa se onda odmah utivo
priseao da novajlija, dabome, jo ne moe da razume, prirodno da ne, ko bi to od njega jo hteo da
trai!
Uostalom, za Knehta internatski ivot nije bio nita novo; on se bez muke svrstao. ak ni za
njegovih godina provedenih u Eholcu nisu sauvani nikakvi vani dogaaji; on nije mogao doiveti
ni strahovit poar u kolskoj kui. Njegova svedoanstva, ukoliko su se jo mogla pronai, pokazuju u
muzici i latinskom najvie brojeve, u matematici i grkom su se drala neto iznad dobrog proeka. U
kunoj knjizi se tu i tamo nalazilo zapisano kao ingenium valde capax, studia non angusta,
mores probantur, ili ingenium felix et profectuum avidissimum, moribus placet officiosis. Vie
se ne moe utvrditi kakve je kazne dobijao u Eholcu. Knjiga kazni je sa mnogim drugim bila rtva
poara. Jedan kolski drug je, izgleda, docnije uveravao da je za vreme etiri godine u Eholcu Kneht
samo jedan jedini put bio kanjen (liavanjem nedeljnog izleta) i to zato to je uporno odbijao da oda
ime jednog druga koji je bio uinio neto zabranjeno. Anegdota zvui verovatno. Kneht je bez sumnje
uvek bio dobar drug i nikada se nije ulagivao viima, ali je vrlo malo verovatno da je ta kazna kroz
etiri godine bila jedina.
Poto smo tako oskudni u dokumentima o Knehtovom prvom kolovanju u eliti, navodimo jedno
mesto iz njegovih kasnijih predavanja o igri staklenih perli. Svakako da nemamo sopstvene Knehtove
rukopise tih predavanja, dranih za poetnike. Jedan uenik ih je stenografisao prema njegovom
slobodnom izlaganju. Kneht u njima govori o analogijama i asocijacijama u igri staklenih perli i kod
poslednjih razlikuje one legitimne, to jest opte razumljive, i line, ili subjektivne asocijacije.
On tamo kae: Da bih vam dao primer za te line asocijacije koje ne gube svoju privatnu vrednost
time to su u igri staklenih perli bezuslovno zabranjene, ispriau vam jednu takvu asocijaciju iz mog
sopstvenog akovanja. Imao sam oko etrnaest godina. Bilo je rano prolee, februar ili mart, kada me
je jedan drug pozvao da jedno popodne iziemo da naseemo nekoliko stabljiica zove, koje je hteo
da upotrebi kao cevi pri gradnji jedne male vodenice. Izili smo, dakle, i mora da je bio naroito lep
dan u svetu, ili u mojoj dui, jer mi je ostao u seanju i doneo mi jedan mali doivljaj. Zemlja je bila
vlana, ali bez snega. Kraj vodenih tokova bilo je ve veoma ozelenilo. U golom ipraju bilo je
pupoljaka i prve rese ve su imale dah boje. Vazduh je bio pun mirisa, mirisa punog ivota i punog
protivrenosti. Mirisalo je na vlanu zemlju, trulo lie i mlade klice biljaka. Svakog trenutka se
oekivalo da zamiriu prve ljubiice. One su imale majune pupoljke, ali bez lia.
Kada sam odsekao jednu granu, zapahnuo me je neki gorkosladak silan miris koji kao da je u sebi
sakupio, sabrao i potencirao sve druge prolene mirise. To me je potpuno zanelo. Mirisao sam svoj
no, ruku, zovinu granu; to je bio njen miris koji je tako prodorno i neodoljivo mirisao. Nismo
razgovarali o tome, ali je i moj drug dugo i zamiljeno mirisao svoju cev miris je takoe i njemu
govorio. Dakle, svaki doivljaj ima i svoju ar. Ovde se moj dogaaj sastojao u tome to se idue
prolee ve pri hodu preko vlanih poljana koje su pljuskale, pri mirisu zemlje i pupoljaka koji
sam ja osetio jako i usreujue koncentrisalo i pelo u fortisimu zovinog mirisa, u nekoj ulnoj slici
i nekoj opinjenosti. ak da je taj mali doivljaj ostao usamljen, moda ja taj miris ne bih vie

nikada zaboravio. Naprotiv, svaki budui susret s tim mirisom bi mi, verovatno do u starost, uvek
budio oseanje na onaj prvi put kada sam ga bio svesno doiveo. Ali tu dolazi jo neto drugo. Tada
sam kod svog uitelja klavira bio naao neku staru svesku nota koja me je veoma privukla. To je bila
sveska pesama Franca uberta. Dok sam jednom morao dugo ekati uitelja, prelistavao sam je i, na
moju molbu, on mi je pozajmio na nekoliko dana. U svojim slobodnim asovima potpuno sam iveo u
slasti otkria. Dotle nisam nita znao o ubertu, tada sam bio sasvim oaran njime. Sad sam, na dan
one etnje po zovu, ili dan kasnije, otkrio ubertovu prolenu pesmu Meki vazduh se probudio, i
prvi akordi klavirske pratnje su me spopali kao ponovno spoznanje: ti akordi su mirisali isto onako
kao to je mirisala mlada zova, tako gorkoslatko, tako jako i stegnuto, tako puno ranog prolea! Od
tog trenutka za mene je asocijacija rano prolee miris zove ubertov akord utvrena i
apsolutno vaea. Sa udarom akorda odmah i bezuslovno ponovo miriem opori miris biljke, a oboje
zajedno znae: rano prolee. U toj linoj asocijaciji ja imam neto vrlo lepo, neto to ne bih hteo da
dam ni za ta. Ali asocijaja, svagdanje ustreptanje dva ulna doivljaja pri pomisli rano prolee
moja je privatna stvar. Ona se moe saoptiti, izvesno, onako kao to sam vam ja ovde ispriao, ali
ona se ne moe preneti. Svoju asocijaciju ja vam mogu uiniti razumljivom, ali ne mogu uiniti da
kod jednog jedinog od vas moja lina asocijacija postane takoe neki vaei znak, neki mehanizam
koji na poziv nepogreivo reaguje i uvek se odigrava tano isto.
Jedan od Knehtovih kolskih drugova, koji je kasnije doterao do arhivara igre staklenih perli,
umeo je da pria da je Kneht u celini bio tih, veseo deko; da je prilikom sviranja povremeno imao
udno utonuli ili blaeni izraz; samo retko se viao ustar i strastan naroito pri ritmikoj igri
lopte koju je veoma voleo. Ali nekoliko puta je ljubazni, zdravi deko pao u oi i izazvao podsmeh
ali i zabrinutost, i to pri nekolikim sluajevima otputanja aka, koja su esto nuna, naroito na
niim elitnim kolama. Kad se prvi put dogodilo da jedan drug iz razreda nije bio prisutan nastavi i
igri, a takoe ni iduih dana nije doao, i kad se okolo govorilo da nije bolestan nego da je otputen,
da je otputovao i da se nee vratiti tada je Kneht bio ne samo tuan, ve danima kao smeten.
Docnije, godinama docnije, on sam je o tome ovako govorio: Kada su iz Eholca vraali nekog aka
i kada nas je on naputao, ja sam to uvek primao kao smrtni sluaj. Da me je neko pitao za razlog
moje alosti, rekao bih da je to sapatnja sa sirotim koji je lakomislenou i lenou upropastio svoju
budunost, i. da u tome isto tako ima straha da se i meni moda jednom to ne dogodi. Tek poto sam
to isto vie puta doiveo i kada u osnovi vie nisam verovao u mogunost da me ista sudbina moe
pogoditi, poeo sam neto dublje da vidim. Sada sam iskljuenje jednog electusa oseao ne vie
samo kao nesreu i kaznu, sad sam takoe znao da su se u nekim sluajevima otputeni potpuno rado
vraali kuama. Sada sam osetio da ima ne samo suda i kazne, ijom bi rtvom mogao pasti neki
lakomislenik, ve da svet, iz koga smo mi electi jednom bili doli, tamo napolju nije prestao da
postoji, kao to mi je izgledalo. Naprotiv, za neke je on bio velika stvarnost, puna privlane snage,
koja ih je mamila i najzad odazivala natrag. I moda je on to bio ne samo za pojedine, ve za sve.
Moda, takoe, to i nije bilo naisto da su oni koje je daleki svet toliko privlaio bili slabiji i manje
vredni. Moda prividni pad koji su oni pretrpeli nije uopte pad, niti neko stradanje, nego skok, jedan
in, a da smo moda mi, koji smo valjano ostajali u Eholcu, bili upravo slabii i kukavice.
Videemo da su mu se te misli neto docnije vrlo ivo pribliile.
Svako ponovno vienje sa majstorom muzike bilo je za njega velika radost. On je bar svaka dvatri meseca dolazio u Eholc, poseivao i nadzirao asove muzike. Bio je u prijateljstvu sa jednim
tamonjim uiteljem i esto je bivao njegov gost po nekoliko dana. Jedanput je lino dirigovao
poslednje probe za izvoenje jedne veernje od Monteverdija. Ali on je pre svega zapazio
obdarenije uenike muzike i Kneht je spadao u one koje je on udostojio svog oinskog prijateljstva.

Povremeno je u nekoj vebaonici sedeo s njim za klavirom po jedan sat, prelazio dela svojih
omiljenih muziara, ili neki uzoran primer iz starih uenja o kompoziciji. Sa majstorom muzike
graditi neki kanon, ili ga sluati kako jedan ravo izgraen vodi ad apsurdum, esto je bivalo sveano
ili veselo kao nita drugo. Ponekad je ovek jedva mogao uzdrati suze, ponekad se zacenjivao od
smeha. S jednog privatnog asa muzike kod njega, ovek je dolazio kao s kupanja ili s masae.
Kada se Knehtovo akovanje u Eholcu pribliilo kraju trebalo je da zajedno sa
dvanaestoricom drugih uenika njegovog stupnja bude primljen u jednu kolu idueg stupnja. Tim
kandidatima je rektor jednom odrao uobiajeni govor. U njemu je promovisanima jo jedanput
ukazao na smisao i zakone kastalijskih kola i, u neku ruku, u ime reda im predoio put na ijem bi
koncu imali pravo da i oni stupe u red. Taj sveani govor spada u program sveanosti koju kola
prireuje svojim promovisanim i na kojoj ih uitelji i kolski drugovi tretiraju kao goste. Tih dana se
uvek izvode briljivo pripremljene predstave. Ovog puta to je bila briljivo pripremljena kantata iz
sedamnaestog veka, a majstor muzike je lino doao da je uje. Posle rektorovog govora, idui ka
ukraenoj trpezariji, Kneht se pribliio majstoru sa pitanjem:
Rektor nam je rekao je priao o tome ta se dogaa van Kastalije u obinim kolama i
visokim kolama. On je rekao da se tamonji uenici na svojim univerzitetima posveuju
slobodnim pozivima. To su, ako sam ga pravilno razumeo, veim delom pozivi koje mi ovde u
Kastaliji uopte ne poznajemo. Kako da razumem to? Zato se ti pozivi nazivaju slobodni? I zato
smo ba mi Kastaljani iz njih iskljueni?
Magistar muzike je povukao mladia u stranu i zastao pod jednim mamutovim drvetom. Dok mu je
odgovarao, jedan gotovo lukav osmejak napravio je sitne bore oko njegovih oiju.
Ti nosi ime Kneht, [20] dragi moj, moda zato re slobodan ima toliko ari za tebe. Ali je u
ovom sluaju nemoj uzimati suvie ozbiljno! Kada nekastaljani govore o slobodnim pozivima, onda
ta re zvui moda suvie ozbiljno, tavie patetino. Ali mi to mislimo ironino! Neka sloboda tih
poziva dodue postoji utoliko to uenik sam sebi bira poziv. To daje nekakav izgled slobode, mada
u veini sluajeva izbor manje vri uenik, no njegova porodica. Neki otac bi sebi radije odgrizao
jezik no to bi svome sinu ostavio taj slobodni izbor. Ali, to je moda kleveta; iskljuimo taj
prigovor! Sloboda je, dakle, tu, ali ona se ograniava na jedan jedini akt izbor poziva. Posle toga,
slobodi je kraj. Ve pri studijama na visokoj koli, lekar, pravnik, tehniar sabijen je u jedan kruti
nastavni teaj koji se svrava nizom ispita. Ako ih poloi, dobija svoj patent i tad moe, opet u
prividnoj slobodi, da poe za svojim pozivom. Ali on time postaje rob niskih sila, zavisi od uspeha,
od novca, od svoje ambicije, svog slavoljublja, od dopadanja koje ljudi nalaze ili ne nalaze na
njemu. On se mora podvrgnuti izborima, mora zaraivati novac, uestvovati u bezobzirnoj utakmici
kasta, porodica, stranaka, novina. Zato ima slobodu da uspe i obogati se i da bude omraen od strane
onih koji ne uspevaju, ili obrnuto. Sa uenikom elite i docnijim lanom reda, u svakom pogledu stoji
obrnuto. On ne bira poziv. On ne veruje da svoju obdarenost ume bolje da ceni od uitelja. On
doputa da ga hijerarhija uvek postavi na ono mesto i odredi na onu funkciju koju vii za njega
izaberu ukoliko se, naime, stvar ne odigra nekako drukije, te uenikova svojstva, obdarenosti ne
prinude uitelje da ga postave ovamo ili onamo. Usred te prividne neslobode, svaki electus sada, ve
u svojim prvim teajevima, uiva najveu slobodu to se moe zamisliti. Dok se ovek slobodnih
poziva radi obrazovanja u svojoj struci mora podvri jednom uskom i krutom nastavnom teaju, sa
krutim ispitima, dotle kod electusa, im pone samostalno studirati, sloboda ide dotle da ih ima
mnogo koji se celog svog ivota, po svom izboru, bave najzastranjenijim i esto gotovo ludim
studijama i u tome im niko ne smeta sve dok se njihove navike ne izopae. Ko je pogodan za uitelja
bie upotrebljen kao uitelj, ko je pogodan za vaspitaa kao vaspita, ko za prevodioca kao

prevodilac svaki po sebi nalazi mesto na kome moe sluiti i na kome moe biti slobodan. I sada
je on osim toga za itav svoj ivot lien one slobode poziva koji znai tako strahovito ropstvo. On
ne zna za tenju za novcem, za slavom, za rangom, ne zna za stranke, za razmirice izmeu linosti i
slube, izmeu linog i javnog, za zavisnost od uspeha. Vidi, sinko: kad se govori o slobodnim
pozivima, onda se to slobodno misli prilino aljivo.
Oprotaj od Eholca znaio je u Knehtovu ivotu jasan usek. Dok je do sada iveo u srenom
detinjstvu, u voljnom i gotovo bezbrinom svrstavanju i harmoniji, sada je poeo period borbe,
razvitka i problematike. Imao je oko sedamnaest godina kada je njemu i nizu drugova bilo
nagoveteno da e uskoro biti premeteni u vii stupanj kole. Za izabranike sada, za neko vreme, nije
bilo vanijeg i diskutovanijeg pitanja od onoga o mestu na koje e svaki od njih biti presaen. Po
tradiciji ono je svakome saoptavano tek poslednjih dana pred odlazak, a u vremenu izmeu
sveanosti otputanja i odlaska bio je raspust. Za vreme tog raspusta Kneht doivljava jedan lep i
znaajan dogaaj. Pozvao ga je majstor muzike da ga peice poseti i da nekoliko dana bude njegov
gost. To je bila velika i retka poast. S jednim, isto tako promovisanim drugom jer Kneht je jo
pripadao Eholcu a uenicima njegovog stupnja nije bilo doputeno da sami putuju krenuo je
jednog ranog jutra ka umi i brdima. Kada su posle tri sata penjanja po umskom hladu doli na jedan
slobodan uvik, videli su kako pod njima lei ve mali i lako pregledan njihov Eholoc. On se daleko
raspoznavao po tamnoj masi pet dinovskih drveta, po travnom pravougaoniku sa ribnjakom kao
ogledalom sa visokom kolskom kuom, sa ekonomijom, sa seocetom, sa uvenim jasenovim sadom.
Mladii su stali i pogledali dole. Poneko od nas se sea tog prijatnog izgleda. Onda on nije bio
mnogo drukiji od dananjeg, jer su zgrade posle velikog poara bile gotovo nepromenjeno ponovo
podignute, a od visokog drvea tri su preivela poar. Oni su videli kako njihova kola lei, njihov
zaviaj od pre mnogo godina, od koga uskoro treba da se oproste i obojica su u srcu bili potreseni.
Verujem da jo nikada nisam video koliko je lep rekao je Jozefov pratilac. Ah, da, to
moda dolazi otuda to ga prvi put vidim kao neto to moram napustiti i od ega se moram oprostiti.
To je ono rekao je Kneht u pravu si. I meni je isto tako. Ali, iako emo odatle otii, ipak
mi u stvari i upravo ne naputamo Eholc. Zaista su ga napustili samo oni koji su zauvek otili. Na
primer, onaj Oto koji je umeo da pravi tako divne aljive stihove na latinskom. Ili na arlmanj, koji
je umeo da tako dugo pliva pod vodom. I drugi. Oni su se zaista oprostili i odvojili se. Ja dugo nisam
vie mislio na njih, sad su mi ponovo pali na um. Smej mi se samo, ali ti otpadnici uprkos svemu
imaju neto to mi imponuje, kao to otpali aneo Lucifer ima neeg velikog. Oni su moda pogreili,
ili, bolje, oni su sasvim bez sumnje pogreili, ali ipak oni su neto uinili, neto su sproveli, usuduli
se na jedan skok. Za to je bilo potrebno smelosti. Mi ostali imali smo marljivosti i strpljenja i
razuma, ali uinili nismo nita, skoili nismo!
Ne znam mislio je drugi neki od njih niti su to uinili, niti se na to usudili, ve su
jednostavno lutali dok ih nisu najurili. Ili te moda ne razumem sasvim. ta misli s tim skakanjem?
Pod tim mislim moi se pustiti, ozbiljno uraditi, upravo skoiti! Ne elim da natrag skoim u
svoj raniji zaviaj i u svoj raniji ivot, on me ne prvilai, skoro sam ga zaboravio. Ali elim, jednom
kada as doe i bude potrebno, da mogu takoe da se oslobodim i da skoim. Samo ne natrag, u
manje, nego napred, u vie.
Dakle, tome idemo u susret. Eholc je bio jedan stupanj, idui e biti vii, a na kraju nas
oekuje red.
Da, ali ja nisam to mislio. Hoemo li dalje da krenemo, amice, putovati peice je tako lepo.
Opet e me razveseliti. Sasvim smo se snudili.

U tom raspoloenju i u tim reima, koje nam je predao onaj drug, nagovetava se burna epoha
Knehtove mladosti.
Putnici su dva dana peaili dok su prispeli u mesto ondanjeg boravka majstora muzike, u
Monteport, koji je leao visoko. Tu je, u nekom bivem manastiru, majstor odravao teaj za
dirigente. Druga su smestili u gostinsku kuu, a Kneht je dobio jednu malu eliju u magistrovom stanu.
Tek to je izvadio stvari iz ranca i umio se, a ue njegov domain. Dostojanstveni ovek je pruio
mladiu ruku, uz mali uzdah seo na stolicu, za trenutak sklopio oi, kako je obino inio kad je bio
vrlo umoran, a onda je ljubazno rekao gledajui:
Izvini, ja nisam tako dobar domain. Ti dolazi upravo s peaenja i bie umoran, a poteno
govorei, i ja sam. Moj dan je neto suvie ispunjen. Ali, ako ti se moda ne spava, sad odmah bih te
na jedan sat poveo u svoju sobu. Ovde moe ostati dva dana, a sutra moe da pozove k meni na
ruak i svoga pratioca. Ali, na alost, nemam mnogo vremena za tebe. Zato emo videti kako da
stvorimo to nekoliko asova koji su mi potrebni za tebe. Da ponemo odmah, zar ne?
Uveo je Knehta u jednu veliku zasvoenu eliju. Od nametaja u njoj je bio samo stari klavir i
dve stolice. Na njih su seli.
Uskoro e prei u jedan drugi stupanj rekao je majstor. Tamo e nauiti tota novo. U
tome ima mnogo lepoga, a isto tako uskoro e poeti da uiva i u igri staklenih perli. Sve je to lepo
i vano, ali jedno je vanije no sve ostalo: uie meditovanje. Verovatno svi to ue, ali ovek ne
sme uvek da proverava. Od tebe elim da ga pravilno i dobro izui, tako dobro kao i muziku. Sve
ostalo onda dolazi samo po sebi. Zato bih hteo da ti ja sam dam dve-tri lekcije, zbog toga sam te i
pozvao. Pokuaemo, dakle, danas, sutra i prekosutra da meditujemo po jedan sat, i to o muzici. Sada
e dobiti au mleka, da ti e i glad ne bi smetali. Veeru e nam doneti tek docnije.
Neko je zakucao na vrata i doneo au mleka.
Pij polako, polako opominjao je nemoj se uriti i pri tom nemoj govoriti.
Kneht je sasvim polako pio hladno mleko. Prema njemu je sedeo potovani ovek, ponovo
zatvorenih oiju. Lice mu je izgledalo vrlo staro, ali ljubazno. Bilo je puno mira. Smeio se u sebi
kao da je siao u svoje sopstvene misli, slino premorenom oveku kad pere noge. Iz njega je zraio
mir. Kneht je to osetio i sam se smirio.
Sada se magistar okrenuo u svojoj stolici i stavio ruke na klavir. Svirao je neku temu i iao
napred u varijacijama. Izgledalo je da je to bio komad od nekog italijanskog majstora. Upuivao je
svog gosta da tok muzike sebi predstavi kao kakvu igru, kao neprekidan niz vebi ravnotee, kao
nastavak veih ili manjih koraka od sredine neke simetrijske osovine i da ne obraa panju ni na ta
drugo do na figuru koju su ti koraci obrazovali. Jo jednom je odsvirao taktove, utei razmiljao o
njima, ponovo ih odsvirao i sa rukama na kolenima ostao sasvim mirno da sedi, poluzatvorenih oiju,
ne miui se, ponavljajui muziku u sebi i razmiljajui. I uenik je u sebi oslukivao dalje, video
pred sobom komade notnih linija, video kako se neto kree, neto koraa, igra i leluja se, i teio je
da pokret spozna i proita kao krivulje linije ptijeg leta. One su se preplitale i opet nestajale. Morao
je opet poi s poetka. Jednog trenutka ga je panja napustila. Naao se u praznom. Zbunjeno je
gledao okolo i video mirno utonulo majstorovo lice kako bledo lebdi u sutonu. Zatim se opet obreo u
onom duhovnom prostoru iz koga je bio skliznuo, ponovo je uo muziku kako u njemu zvui, video je
kako koraa po njemu, video je kako pie liniju svoga pokreta, gledao je za stopalima nevidljive
kako igraju i razmiljao . ..
Kada je opet skliznuo iz prostora, kad je ponovo pod sobom osetio stolicu, kameni pod zastrt
asurom, polutamu za prozorima, izgledalo mu je da je prolo mnogo vremena. Osetio je da ga neko
gleda, pogledao i video majstorov pogled koji ga je paljivo pratio. Majstor mu je jedva primetno

klimnuo glavom, jednim prstom je pianisimo odsvirao poslednju varijaciju one italijanske muzike i
ustao.
Ostani i sedi rekao je vratiu se. Ponovo potrai muziku u sebi, pazi na figuru! Ali
nemoj se prisiljavati, to je samo igra. Ako zaspi nad tim, ni to ne mari.
Otiao je. ekao ga je jo jedan posao koji mu je isuvie ispunjen dan bio ostavio. Nimalo lak i
prijatan posao, posao koji nije eleo. Meu uenicima dirigentskog teaja bio je jedan obdaren, ali
sujetan i ohol ovek, s kojim je jo morao da razgovara, da ga sprei u ravim navikama, da mu
dokae da nije u pravu, da mu pokae zabrinutost i superiornost, Ijubav i autoritet. Uzdisao je. Da
nema konanog poretka, konanog raiavanja sa spoznatim zabludama! Da se uvek ponovo moraju
suzbijati iste greke! Da se isti korov morao upati! Talenat bez karaktera, virtuoznost bez hijerarhije,
koji su nekada u feljtonistiko doba dominirali muzikim ivotom, koji su u muzikoj renesansi bili
iskorenjeni i pokidani to je ve ponovo zelenilo i pupilo.
Kada se vratio iz etnje da veera sa Jozefom, naao ga je mirna, ali zadovoljna, vie nimalo
umorna. Bilo je vrlo lepo rekao je deko sanjalaki. Muziku o tome sam potpuno izgubio,
ona se preobrazila.
Pusti neka ona u tebi vitla rekao je majstor i odveo ga u jednu malu sobu u kojoj se nalazio
sto, a na njemu hleb i voe. Jeli su. Majstor ga je pozvao da sutra malo prisustvuje dirigentskom
kursu. Pre no to se povukao i gosta odveo u njegovu sobu, rekao mu je:
Pri meditovanju si neto video, muzika ti je izgledala kao figura. Ako eli, pokuaj da je po
tome napie.
U gostinskoj sobi Kneht je na stolu naao tabak hartije i olovke i, pre no to je otiao na poinak,
pokuao je da nacrta figuru u koju mu se ona muzika bila preobrazila. Povukao je jednu liniju, a od te
linije, koso usmerene, u ritmikim meuprostorima, odvajale su se kratke linije sa strane; podsealo
je nekako na poredak listova na grani drveta. To to je postalo nije ga zadovoljavalo, ali je oseao
elju da jo jednom i jo jednom pokua i na kraju je zavio liniju u jedan krug od koga su sa strane
zraile linije, kao cvetovi sa kruga venca. Tad je legao i brzo zaspao. U snu je ponovo doao na onaj
breuljak koji se kao svod nadneo iznad uma, gde se jue sa svojim drugom odmarao i pod sobom
video dragi Eholc. Dok je gledao dole, pravougaonik kolskih zgrada se razvukao u oval, a onda u
krug, u venac. Venac se poeo polako vrteti. Vrteo se sve veom brzinom, najzad se zavrteo mahnito
brzo, rasprtao se i odleteo kao sjajne zvezde.
Kada se probudio niega se vie nije seao. Ali kada ga je docnije, prilikom jutarnje etnje,
majstor pitao da li je neto sanjao, uinilo mu se da je u snu morao doiveti neto ravo i uzbudiljvo.
Razmislio je, setio se sna, ispriao ga i bio je zauen njegovom bezazlenou. Majstor je paljivo
sluao.
Zar treba obraati panju na snove? pitao je Jozef. Mogu li se oni tumaiti?
Majstor ga je pogledao u oi i kratko rekao: Na sve treba obratiti panju, jer se sve moe
tumaiti. Posle nekoliko koraka pitao je oinski: U koju kolu bi hteo najradije da doe?
Jozef je na to pocrveneo. Rekao je brzo i tiho: Mislim u Valdcel. Majstor je klimnuo glavom.
To sam i mislio. Poznata ti je stara izreka: Gignit autem artificiosam ...
Jo crven u licu, Kneht je zavrio izreku dobro poznatu svakom aku: Gignit autem artificiosam
lusorum gentem Cella Silvestris. U prevodu: Valdcel [21] raa mali umetniki narod igraa staklenih
perli.
Starac ga je srdano pogledao. To je verovatno tvoj put, Jozefe. Ti zna da ne pristaju svi na
igru staklenih perli. Vele da je ona surogat umetnosti, a da su igrai beletristi. Oni se ne mogu
smatrati vie pravim intelektualcima, nego su upravo umetnici, slobodni fantasti i diletanti. Videe

ta je u tome istina. O igri staklenih perli moda i sam ima predstave koje joj poklanjaju mnogo vie
vere no to e kasnije to misliti moda i obrnuto. Da igra ima opasnosti, to je izvesno. Ba zato
volimo da na bezopasne puteve aljemo samo slabe. Nemoj nikada zaboraviti da sam ti tako esto
govorio: nae je opredeljenje da pravilno spoznamo suprotnosti, i to prvo kao suprotnosti, a onda kao
polove jednog jedinstva. Tako je i sa igrom staklenih perli. Umetnike prirode su zaljubljene u tu
igru, jer se u njoj moe fantazirati; strogi naunici je preziru to ine i neki muziari, jer njima
nedostaje onaj stepen strogosti u disciplini koji pojedinane nauke mogu postii. Dobro, ti e
upoznati suprotnosti i vremenom e otkriti da to nisu suprotnosti objekta, da, na primer, jedan
umetnik fantasta izbegava matematiku ili logiku ne zato to bi neto u njoj saznao ili imao da kae,
ve zato to on instinktivno tei drugome. Po takvim instinktivnim i ustrim naklonostima i
nenaklonostima sa izvesnou e poznati sitnije due. U stvari, u velikim duama i superiornim
duhovima takva strast ne postoji. Svaki od nas je samo ovek, samo pokuaj, uzgrednik. Ali on treba
da bude na putu ka savrenom, treba da tei ka sreditu, ne ka periferiji. Zapamti: ovek moe da
bude strogi logiar ili gramatiar, a pri tom pun fantazije i muzike. Moe se biti muziar ili igra
staklenih perli, a pri tom sav odan zakonu i poretku. ovek kakvog mi zamiljamo i elimo, kakav
treba da postane prema naem cilju, mogao bi svakog dana svoju nauku ili umetnost zameniti svakom
drugom. Iz njega bi u igri staklenih perli obasjavala najkristalnija logika, a u gramatici najstvaralaki
ja fantazija. Takvi bi trebalo da budemo da nas uvek mogu postaviti na drugo mesto, a da se tome
ne protivimo i ne dopustimo da budemo pometeni.
Verujem da razumem rekao je Kneht. Ali, zar oni koji imaju tako jake predilekcije i
averzije nisu jednostavno strastvene prirode, a drugi smernije i blae?
Izgleda da je tano, a ipak nije tano smejao se majstor. Da bi ovek za sve bio valjan i
prema svemu pravian, i/.vesno je potreban ne minus duevne snage i poleta i topline, ve plus. To
to ti naziva strast, to nije duevna snaga, ve trenje izmeu due i spoljanjeg sveta. Tamo gde
strastvenost vlada, nema vika u snazi eljenja i teenja, ve je ona upravljena jednom usamljenom i
lanom cilju, otuda zategnutost i potitenost u atmosferi. Ko najveu snagu udnje upravi u centar,
prema pravoj biti, prema savrenom, taj izgleda mirniji no strasnik, jer se plamen njegova ara ne
vidi uvek, jer on na primer pri diskutovanju ne vie i ne mlatara rukama. Ali, velim ti: on mora
plamteti i goreti!
Ah, kada bi ovek mogao postati znalac! uzviknuo je Kneht. Kad bi ipak postojala neka
nauka, neto u ta bi se moglo verovati! Sve protivrei jedno drugom, sve prolazi jedno mimo drugo,
nigde nema izvesnosti. Sve se moe tumaiti ovako, a moe se tumaiti i obrnuto. Cela svetska
istorija moe se rastumaiti kao razvitak i napredak, a isto tako u njoj se moe videti samo
propadanje i besmislica. Zar ne postoji istina? Zar ne postoji prava i punovana nauka?
Majstor jo nikada nije uo da on govori tako vatreno. Poao je malo dalje, pa onda rekao:
Istina postoji, dragi moj! Ali nauka koju ti eli, apsolutna, savrena i koja jedino ini mudrim, ta
ne postoji. Nemoj ni udeti za nekom savrenom naukom, prijatelju, ve udi za usavravanjem samog
sebe. Boanstvo je u tebi, ne u pojmovima i knjigama. Istina ne ivi, ne ui se. Budi spreman na
borbe. Jozefe Knehte, vidim da su one ve poele.
Tih dana je Jozef svog voljenog magistra prvi put video u njegovoj svakidanjici i njegovom radu
i veoma mu se divio, iako je mogao videti samo mali deo njegovog dnevnog rada. Meutim, majstor
ga je pridobio najvie time to ga se tako bio prihvatio, to ga je pozvao k sebi, to je preoptereen i
esto tako umorna izgleda usred svog rada jo naao za njega asove, i ne samo asove! Ako je taj
uvod u meditaciju napravio na njega tako dubok utisak, on je nastao, kao to je kasnije shvatio, ne
kroz neku naroito finu i specifinu tehniku, ve samo kroz osobu, kroz majstorov primer. Njegovi

docniji uitelji, kod kojih je idue godine uio meditaciju, davali su vie uputstava, tanije pouke,
otrije su kontrolisali, postavljali vie pitanja, umeli su vie da koriguju. Majstor muzike, siguran u
svoju mo nad mladiem, nije gotovo nita govorio ni pouavao, on je upravo samo davao teme i
prednjaio svojim primerom. Kneht je posmatrao kako je njegov majstor esto izgledao star i iznuren,
kako je zatim, polusklopljenih oiju, tonuo u sebe, a potom ponovo mogao gledati tako tiho, snano,
veselo i ljubazno nita ga ne bi moglo dublje uveriti o putu ka izvorima, o putu iz nemira u mir. ta
je majstor o tome, moda, imao da kae reima, to je Kneht saznao uzgredno, pri nekoj kratkoj etnji
ili obedu.
Znamo da je onda Kneht od magistra takoe primio i neke nagovetaje i uputstva o igri staklenih
perli, ali rei nisu sauvane. Na njega je uinilo utisak to je njegov domain poklonio malo panje
Jozefovom pratiocu, da se ovaj ne bi suvie oseao samo kao privesak. Izgledalo je da taj ovek na
sve misli.
Kratki boravak u Monteportu, tri asa meditacije, posmatranje na dirigentskom teaju, nekoliko
razgovora sa majstorom, mnogo su znaili za Knehta. Majstor je sa izvesnou bio izabrao
najdelotvorniji trenutak za svoje kratko meanje. On je uglavnom pozvao mladia da bi mu stavio na
srce meditaciju. Ali to nije bilo manje vano ni samo po sebi, to je bilo kao odlikovanje, kao znak da
se na njega oekuje: to je bio drugi stepen poziva. Dopustili su mu da pogleda u unutranje oblasti.
Kad je jedan od dvanaest majstora nekog uenika tog stepena pozvao tako blizu sebi, to nije znailo
samo linu blagonaklonost. Ono to je neki majstor inio uvek je bilo vie no lino.
Pri rastanku oba uenika su dobila male poklone Jozef svesku sa dve Bahove horske predigre,
drug ukraeno depno izdanje Horacija. Otputajui ga, majstor je rekao Knehtu:
Kroz nekoliko dana e saznati u koju se kolu upuuje. Tamo u rede dolaziti no u Eholc,
ali emo se i tamo opet videti, ako budem zdrav. Ako eli, moe mi pisati jednom godinje,
naroito o toku svojih muzikih studija. Kritika uitelja neka ti ne bude zabranjena, ali manje polaem
na nju. Tebe mnogo ta eka, nadam se da e zadovoljiti. Naa Kastalija ne treba da bude samo
izbor, ona pre svega treba da bude hijerarhija, graevina u kojoj svaki kamen svoj smisao dobij a
samo od celine. Iz te celine ne vodi nijedan put, onaj ko se vie penje i dobija vee zadatke, ne biva
slobodniji on je uvek samo odgovorniji. Do vienja, mladi prijatelju, inilo mi je radost to si bio
ovde.
Njih dvojica su se vraali peice. Obojica su usput bili veseliji, razgovorniji no kad su dolazili.
Tih nekoliko dana na drugom vazduhu i s drugim slikama, dodir sa jednim drugim ivotnim krugom,
rastresao ih je, jo vie ih je oslobodio od Eholca i tamonjeg raspoloenja rastanka i pobudio
dvostruku udnju za promenom i budunou. Dok bi se odmarali u umi ili nad nekim strmim
klancem u predelu Monteporta, vadili bi iz depova drvene frule i u dva glasa odsvirali po nekoliko
pesama. A kad su ponovo doli do one uzviice nad Eholcem sa pogledom na zavod i drvee,
obojici je onaj razgovor koji su tu vodili izgledao ve u davnoj prolosti. Stvari su dobile nov vid.
Nisu rekli ni rei, pomalo su se stideli ondanjih rei i oseanja koji su tako brzo zastareli i postali
bez sadrine.
U Eholcu su ve idueg dana saznali svoj raspored. Kneht je bio odreen u Valdcel.

VALDCEL
Valdcel raa umetniki narod igraa staklenih perli veli stara izreka o toj uvenoj koli.
Meu kastalijskim kolama drugog i treeg stepena, ona je bila najvie umetnika. To znai, dok je u
drugim kolama potpuno izrazito preovladavala neka odreena nauka, kao na primer u Koperhajmu
stara filologija, u Porti aristotelsko i skolastiko uenje, u Planvasti matematika dotle se, nasuprot
tome, u Valdcelu tradicionalno negovala tendencija ka univerzalnosti i spajanju nauke i umetnosti, a
igra staklenih perli bila je najvie obeleje tih tendencija. Istina, ni ovde kao ni u svim kolama, ona
se nije predavala zvanino i kao obavezan predmet, ali su zato privatne studije valdcelskih uenika
bile posveene gotovo iskljuivo njoj, pa je i gradi Valdcel bio sedite zvanine igre staklenih perli
i njenih ustanova. Tu se nalazila uvena dvorana za sveane igre, ogromni arhiv igre sa svojim
slubenicima i bibliotekama, tu je bilo sedite magistra igre. Iako su te ustanove potpuno samostalno
postojale i kola im ni na koji nain nije bila prikljuena, ipak je duh tih ustanova ba tu vladao i u
vazduhu toga mesta lebdelo je neto od svetog plamena velikih zvaninih igara. Sam gradi bio je
vrlo ponosit na to to se u njemu nalazila ne samo kola, ve i igra. Stanovnitvo je uenike nazivalo
studenti, a one koji su uili i gostovali u koli igre luzeri, to je izopaena re od luzores.[22]
Uostalom, valdcelska kola je bila najmanja od svih kastalijskih kola. Broj uenika gotovo
nikada nije bio vii od oko ezdeset. Izvesno i ta okolnost joj je davala neto osobito i aristokratsko i
inilo je da izgleda kao neto izdvojeno, kao neka ua elita u okviru elite. Iz te potovane kole su
poslednjih decenija takoe poticali mnogi magistri i svi majstori igre staklenih perli. Svakako, taj
sjajni glas Valdcela nije bio neosporavan: ponekad se mislilo da su Valdcelci duhovni uobraenjaci i
razmaeni prinevi i da nisu ni za to drugo osim za igru staklenih perli. U mnogim drugim kolama
katkad su bile u modi vrlo ljute i gorke rei o Valdcelcima, ali ba otrina tih zajedljivih dosetki i
kritika pokazuje da je bilo razloga za ljubomoru i zavist. Sve u svemu, premetaj u Valdcel znaio je
izvesno odlikovanje. To je znao i Jozef Kneht, ali ipak je odlikovanje prihvatio sa radosnim
ponosom, iako nije bio slavoljubiv u vulgarnom smislu.
U Valdcel je doao peice, zajedno sa vie drugova; pun velikog oekivanja i spremnosti proao
je kroz junu kapiju i odmah je bio osvojen i opinjen prastarim mrkim gradiem i mono razvuenim
cistercinskim manastirom u kome se nalazila kola. Pre no to je navukao novu odeu, odmah posle
zakuske u kolskoj vratarevoj hali, sam se uputio da ispita svoj novi zaviaj. Pronaao je stazu koja
na ostacima nekadanjih gradskih zidina vodi preko reke. Zastao je na zasvodnjenom mostu i sluao
huk vodenine brane. Spustio se pored groblja alejom lipa. Iza visoke ive ograde video je i poznao
Vicus lusorum[23], mali izdvojeni grad igraa staklenih perli: sveanu dvoranu, arhiv, uionice,
gostinske i uiteljske kuice. Video je kako iz jedne od tih kua izlazi neki ovek u nonji igraa
staklenih perli, i u sebi pomislio da je to neki luzor iz prie, moda i sam magistar igre. Snano je
osetio ar te atmosfere; tu je sve izgledalo staro, dostojanstveno, osveeno, puno tradicije. Ovde je
ovek blii sreditu no u Eholcu. Vraajui se iz kraja igre staklenih perli, osetio je jo i druge ari,
moda manje dostojanstvene, ali ne manje uzbudljive. To je bio mali grad, komadi profanog sveta sa
trgovinom, sa psima i decom, sa mirisom na prodavnice i zanatlije, sa bradatim ljudima i debelim
enama iza vrata radnji, sa decom koja se igraju i podvriskuju, sa devojkama podrugljiva pogleda.
Mnogo toga podsealo ga je na daleke ranije svetove, na Berolfingen. Verovao je da je sve to
zaboravio. Sada su duboki slojevi njegove due davali odgovor na sve to, na slike, na ljude, na
mirise. Izgledalo je da ga ovde oekuje neto nemirniji svet, ali zato areniji i bogatiji no to je bio

onaj u Eholcu.
Razume se, kola je isprva bila pravi produetak prethodne, iako su pridoli neki novi predmeti.
U stvari, nove su bile samo vebe meditacije i o njima mu je majstor muzike takoe bio dao izvestan
predukus. On se po svojoj volji dao na meditaciju, a da s poetka u njoj nije nalazio nita osim igre
za odmor. Tek neto docnije setiemo se toga on e doivljeno upoznati njenu pravu vrednost.
Upravitelj valdcelske kole Oto Cbinden, onda ve od svojih ezdesetak godina, bio je neki
originalan ovek koga su se pomalo plaili. Od njegovog lepog i strastvenog rukopisa su neki podaci
o ueniku Jozefu Knehtu koje smo videli. Ali uenikovu radoznalost vie su pobudili kolski drugovi
no uitelji. Sa dvojicom je naroito odravao ive i viestruko potvrene veze i razmene. Jedan,
kome se ve odmah prvih meseci pribliio, Karlo Feromonte (docnije je dospeo do zamenika
majstora muzike po vanosti drugi u rangu vlasti), bio je istog doba kao i Kneht. Njemu smo
zahvalni izmeu ostalog za istoriju stila muzike laute u esnaestom veku. U koli su ga zvali
pirinilija i cenili ga kao prijatnog druga u igri. Njegovo prijateljstvo sa Jozefom Knehtom poelo
je razgovorima o muzici i dovelo je do viegodinjih zajednikih studija i vebi o kojima smo delom
saznali iz Knehtovih retkih ali sadrajnih pisama majstoru muzike. U prvom od tih pisama Kneht
naziva Feromonta specijalistom i poznavaocem muzike bogate ornamentike, kienja, trilera itd., i
sa njim je svirao Kuprena, Parsela i druge majstore iz doba 1700. U jednom od pisama Kneht
potanko govori o tim vebama i toj muzici, gde u nekim komadima gotovo iznad svake note stoji
neko kienje. Kada se tako nekoliko asova, produava on, neprekidno udaraju dvostruki udarci,
odbojni trileri i mordente, onda kao da su prsti napunjeni elektricitetom.
U muzici je zaista mnogo napredovao. Druge ili tree valdcelske godine osrednje je itao i svirao
notne spise, kljueve, skraenice, basovne numeracije svih stolea i stilova. U carstvu zapadne
muzike, koliko nam je sauvana, ispekao se na onaj osobiti nain koji polazi od zanata i koji ne
zanemaruje, ve briljivo pazi i neguje ulnu i tehniku stranu da bi se prodrlo u duh. Ba njegova
revnost da dokui ono ulno, njegov trud da iz ulnog, zvunog, iz senzacija uva u raznim muzikim
stilovima sazna njihov duh, upadljivo dugo ga je spreavalo da se bavi prethodnom kolom igre
staklenih perli. Docnije, u svojim predavanjima, jednom je rekao ovu re: Ko muziku poznaje samo
u izvodima koje je igra staklenih perli iz nje iscedila moe da bude dobar igra staklenih perli, ali jo
nikako muziar, a po svoj prilici nije ni istoriar. Muzika se ne sastoji samo iz onih isto duhovnih
treptaja i figuracija koje smo iz nje izdvojili, ona se kroza sve vekove u prvom redu sastojala iz
radosti u ulnome, u strujanju daha, u udaranju takta, u koloritu, u trenju i draenju, koji nastaju pri
meanju glasova, pri zajednikom sviranju instrumenata. Izvesno, duh je glavna stvar a pronalazak
novih instrumenata i promene u starim, uvoenje novih vrsta tonova i novih konstruktivnih i
harmonijskih pravila ili zabrana uvek je izvesno samo izgled i spoljanjost, kao to su nonje i
mode naroda spoljanjost. Ali ovek mora prvo ulno i intenzivno da dokui i okusi ta spoljanja i
ulna obeleja da bi po njima mogao da razume epohe i stilove. Muzika se izvodi rukama i prstima,
ustima, pluima, ne jedino mozgom, i ko dodue ume da ita note, a ne zna potpuno da svira nijedan
instrumenat, taj ne treba da govori o muzici. Isto tako se ni istorija muzike nikako ne moe razumeti
samo polazei od jedne apstraktne istorije stila. Doba propadanja muzike bi, na primer, ostala
potpuno nerazumljiva kada u njima ne li smo svaki put upoznali pretenost ulnog i kvantitativnog nad
duhovnim.
Jednog trenutka je izgledalo da je Kneht odluio da bude samo muziar. On je sve predmete koje
su uenici uili po svojoj volji, meu njima prvi uvod u igru staklenih perli, toliko zanemarivao u
korist muzike da ga je upravitelj kole na kraju prvog semestra pozvao na razgovor o tome. Uenik
Kneht nije dopustio da ga zastrae. Uporno je ostao pri gleditu uenikih prava. Pria se da je

upravitelju ovo rekao: Ako nemam uspeha u nekom obaveznom predmetu, onda vi imate pravo da
me grdite; ali ja vam za to nisam dao povoda. Naprotiv, ja sam u pravu ako muzici posveujem tri
etvrtine ili etiri etvrtine vremena kojim smem slobodno raspolagati. Pozivam se na Statute.
Upravitelj Cbinden bio je dovoljno pametan da ne insistira, ali je naravno zapamtio tog uenika i
dugo vremena ga je tretirao sa hladnom strogou.
Due od godine dana, po svoj prilici godinu i po, trajao je taj osobit period u Knehtovom akom
ivotu: normalna, ali ne sjajna svedoanstva i tiha i kako izgleda posle sluaja sa upraviteljem
neto prkosna povuenost, nikakva upadljiva prijateljstva, ali zato ta neobino strasna revnost u
sviranju, uzdrljivost od gotovo svih privatnih predmeta, takoe od igre staklenih perli. Neke crte u
toj mladievoj slici bez sumnje su svojstvenosti puberteta. U to doba verovatno drugi pol je sretao
samo sluajno i s nepoverenjem. On je svakako kao mnogi Eholci koji nisu imali sestara kod
kue bio vrlo srameljiv. itao je mnogo i naroito nemake filozofe: Lajbnica, Kanta i
romantiare, od kojih ga je daleko najjae privlaio Hegel.
Moramo malo podrobnije pomenuti onog drugog kolskog druga koji je U Knehtovom
valdcelskom ivotu igrao odluujuu ulogu hospitanta Plinia Desinjorija. On je bio hospitant, to
znai da je kroz kole elite prolazio kao gost, to jest bez namere da trajno ostane u pedagokoj
provinciji i da pristupi redu. Takvih hospitanata bivalo je povremeno, dabome vrlo retko, jer
vaspitna vlast nije nikada polagala na to da vaspitava uenike koji su po isteku elitnog kolovanja
imali nameru da se vrate roditeljskom domu i svetu. Meutim, u zemlji je bilo nekoliko starih
patricijskih porodica, veoma zaslunih za Kastaliju u vreme njenog osnivanja. Kod njih je postojao i
jo ni danas nije potpuno izumro obiaj da s vremena na vreme daju u kole elite kao gosta jednog
sina, ako je za to imao dovoljno dara. Pravo tih nekoliko porodica na to postalo je tradicionalno. Iako
su u svakom pogledu bili potinjeni istim pravilima kao i svi uenici elite, ti hospitanti su meu
uenicima inili neki izuzetak ve samim tim to se nisu kao ostali od svojih porodica i zaviaja iz
godine u godinu sve vie otuivali, ve su sve vreme raspusta tamo provodili. Oni su u sredini svojih
kolskih drugova stalno ostajali gosti i tuini, jer su zadravali navike i nain miljenja iz zaviaja.
Njih je oekivao roditeljski dom, svetska karijera, poziv i enidba. Samo malo puta se desilo da je
takav uenik-gost, zahvaen duhom Provincije, na kraju ipak ostao u Kastaliji i uz odobrenje
porodice pristupio redu.
Takav hospitant, dakle, bio je Plinio Desinjori, sa kojim se u Valdcelu susreo malo mlai Jozef
Kneht. To je bio mladi visokih darovitosti, naroito sjajan u govoru i debati, vatren i pomalo
nemiran ovek koji je upravitelju kole Cbindenu zadavao mnogo brige, jer se kao uenik drao
dobro i nije doputao da ga kore, ali se nikako nije trudio da zaboravi svoj izuzetni poloaj
hospitanta i da se po mogustvu neupadljivo uvrsti, ve se otvoreno i borbeno izjanjavao za
nekastalijsko i svetsko uverenje. Moralo je doi do toga da meu dvojicom uenika nastane naroiti
odnos: obojica su bili visoko obdareni i pozvani, to ih je zbratimilo. Po svemu ostalom bili su
suprotnosti. Bio je potreban uitelj neobino visoke uviavnosti i vetine da iz zadatka koji je tu
nastajao izvue sutinu i da po pravilima dijalektike izmeu i iznad suprotnosti uvek ponovo omogui
sintezu. Upravitelju Cbindenu za to ne bi nedostajalo ni darovitosti ni volje, on nije spadao u one
uitelje kojima su geniji neugodni, ali mu je za ovaj sluaj nedostajao najvaniji uslov: poverenje
oba uenika. Plinio, koji se sebi dopadao u ulozi autsajdera i revolucionara, uvek je bio na oprezi
prema upravitelju. Sa Jozefom Knehtom, na alost, bilo je ono neraspoloenje zbog njegovih
privatnih studija, pa se ni on ne bi obratio Cbindenu za savet. Sreom, postojao je majstor muzike.
Kneht je njemu otiao sa molbom za pomo i savet, i taj mudri stari muziar ozbiljno se prihvatio
stvari, pa je igru majstorski upravio kao to emo videti. Najvea opasnost i iskuenje u ivotu

mladoga Knehta postali su u rukama majstora odlian zadatak i on mu se pokazao doraslim. Prisna
pria prijateljstva i neprijateljstva izmeu Jozefa i Plinija, ili te muzike o dva temata, ili te
dijalektike igre izmeu dva duha, bila je otprilike ova.
Prvo je to, naravno, bio Desinjori koji je pao u oi protivniku koji ga je privukao. On je bio ne
samo stariji, bio je ne samo lep, vatren i reit, on je pre svega bio jedan spolja, nekastaljanin,
jedan iz sveta, ovek koji ima oca i majku, strieva, tetaka, brae, jedan za koga je Kastalija sa svim
svojim zakonima, tradicijama i idealima znaila samo jednu etapu, deo puta, ogranieni boravak. Za
tu belu vranu Kastalija nije bila svet, za njega je Valdcel bio kola kao druge kole, za njega povratak
u svet nije bio sramota i kazna, njega nije oekivao red, nego karijera, brak; politika, ukratko onaj
realni ivot, o kome je svaki Kastaljanin potajno udeo vie da sazna, jer je za Kastaljanina svet
znaio isto to je nekada bio za pokajnika i inoka: neto nisko i zabranjeno, ali ne manje tajanstveno,
zavodljivo, zasenjujue. A Plinio zaista nije pravio tajnu od svog pripadnitva svetu, nije ga se
nikako stideo, bio je ponosan na nj. Sa jo upola deakom i glumakom, upola takoe svesnom i kao
program shvaenom revnou, naglaavao je svoj drugi soj i koristio svaki povod da svoja svetska
shvatanja i norme stavi nasuprot kastalijskim i da ih pokae kao bolje, pravilnije, prirodnije,
ljudskije. Pri tom je mnogo operisao sa prirodom i sa zdravim ljudskim razumom koji je stavljao
nasuprot naopako obrazovanom i ivotu stranom kolskom duhu i nije bio tedljiv u pogodnim
izrazima i visokim tonovima. Ali, bio je pametan i imao je dovoljno ukusa da se ne zadovolji grubim
izazivanjima, nego da prilino prizna oblike debatovanja koji su se upotrebljavali u Valdcelu. On je
hteo da brani svet i naivni ivot od nadmene skolastike duhovnosti Kastalije, ali je hteo
pokazati da je u stanju da to postigne orujem protivnika; nije hteo da bude nekulturan i da kao slep
taba po cvetnom vrtu duhovnog obrazovanja.
Jozef Kneht se kao utljiv ali paljiv slualac s vremena na vreme zadravao u pozadini neke
male grupe aka ije je sredite i govornik bio Desinjori. On je sa radoznalou, uenjem i
bojaljivou sluao kako taj govornik govori stavove u kojima se unitavajue kritikuje sve to je u
Kastaliji bilo autoritativno i sveto, kojima se izraava sumnja, stavlja u pitanje i ismeva sve u ta je
on sam verovao. On je, dodue, primetio da svi sluaoci ni priblino ne uzimaju ozbiljno te govore;
neki su ih oigledno sluali samo ale radi, kao to se slua kakav vaarski govornik. uo je, takoe,
esto odgovore u kojima su Pliniovi napadi bili ironisani ili ozbiljno odbijani. Ali oko tog Plinija
uvek je bilo okupljeno po nekoliko drugova, on je uvek bio sredite, i, bilo da se naao neki oponent
ili ne, on je uvek delovao privlanom snagom i kao nekom zavodljivou. I tako, kao to je bilo s
drugima koji su se u grupama okupljali oko ivahnog govornika i sluali njegove tirade sa uenjem
ili ismevanjem tako je bilo i s Jozefom. Uprkos onoj bojaljivosti, ak i strahu, koje je imao pri
tim govorima, oseao je da ga oni privlae na neki neprijatan nain. I ne samo zato to su bili
zabavni, ne, inilo mu se da ga se unekoliko i ozbiljno tiu. Ne da bi u sebi odobravao hrabrom
govorniku, ali postojale su sumnje o kojima je bilo dovoljno samo da se zna pa da se zbog njih pati.
Prvo, nije bilo nikakve zle patnje, bilo je samo nekog doticanja i nemira, oseanje koje je bilo
meavina estokog nagona i nemirne savesti.
Morao je doi as, i on je doao, kada je Desinjori primetio da meu svojim sluaocima ima
jednog za koga su njegove rei znaile vie no postizanje ili odbijanje zabave i zadovoljenje elje za
disputovanjem. To je bio utljiv, plav deak, lepa i fina izgleda, ali neto zazoran, koji se zbunjivao i
crveneo i davao kratke odgovore kad ga je on ljubazno oslovljavao. Oigledno ga je taj mladi ve
due vremena pratio, mislio je Plinio, i sada je mislio da ga nagradi kakvim prijateljskim gestom i
time ga potpuno pridobije: pozvao ga je za popodne u posetu u svoju sobu. Ali taj snebivljiv i
nepristupaan deko nije se mogao tako lako pridobiti. Na svoje zaprepaenje, Plinio je morao

doiveti da ga deko izbegava, i da nije hteo da razgovara, pa ni poziv nije prihvatio. To je drailo
starijeg, pa je od toga dana poeo vrbovati utljivog Jozefa, s poetka istina iz samoljublja, docnije
ozbiljno, jer je u njemu osetio partnera, moda budueg prijatelja, moda obrnuto. I dalje je uvek
viao Jozefa kako se pojavljuje u njegovoj blizini i oseao njegovo intenzivno sluanje. Ali
bojaljivko se uvek povlaio, im bi mu se on hteo pribliiti.
Takvo dranje imalo je svoje uzroke. Jozef je odavno osetio da ga kod onog drugog oekuje neto
vano, moda neto lepo, proirenje njegovog horizonta, neko saznanje, objanjenje, moda takoe
iskuenje ili opasnost u svakom sluaju neto emu treba odoleti. Prva oseanja sumnje i elje za
kritikom, koja su Pliniovi govori u njemu probudili saoptio je svom prijatelju Feromontu. Ovaj je na
to obratio malo panje. On se izjasnio da je Plinio uobraen i da se pravi vaan, da ga ne treba
sluati, pa je odmah utonuo u svoje muzike vebe. Jozef je rekao kako osea da bi upravitelj bio ta
instanca pred koju bi morao da iznese svoje sumnje i uznemirenja. Ali posle one male raspre, on vie
nije bio u srdanom i otvorenom odnosu s njim. Bojao se da ga ovaj nee razumeti i, jo vie, da
razgovor o buntovniku upravitelj na kraju ne shvati kao neku vrstu denuncijacije. U toj zabuni, koja je
zbog Pliniovih pokuaja za prijateljskim pribliavanjem postajala sve munija, obratio se svom
zatitniku i dobrom duhu, majstoru muzike, jednim dugim pismom koje nam je sauvano. U njemu je,
izmeu ostalog, pisao: Nije mi jasno da li se Plinio nada da u meni pridobije jednomiljenika ili
partnera u razgovoru. Nadam se da je ovo poslednje, jer da mene pridobije za svoja shvatanja
znailo bi zavesti me na neverstvo i razoriti mi ivot koji se ve ,u Kastaliji ukorenio. Napolju
nemam ni roditelja, ni prijatelja kojima bih se mogao vratiti, ako bih jednog dana zaista to zaeleo.
Ali ako Pliniovi bezobzirni govori ak i ne smeraju preobraanje i uplivisanje, oni me dovode u
zabunu. Jer, potovani majstore, da bih prema vama bio potpuno iskren: u Pliniovom nainu miljenja
nailazim na neto na ta ne mogu jednostavno rei ne. On se obraa jednom glasu u meni koji je
katkad veoma sklon da mu da za pravo. To je verovatno glas prirode i on je u otroj suprotnosti sa
mojim vaspitanjem i nainom gledanja uobiajenim kod nas. Kada Plinio nae uitelje i nae
majstore karakterie kao sveteniku kastu, a nas uenike kao ukopljeno stado sa brnjicom, to su
naravno grube i preterane rei, ali one moda ipak sadre neto istinito, inae me ne bi mogle tako
uznemiriti. Plinio govori tako udne i obeshrabrujue rei. Na primer: igra staklenih perli je ponovni
pad u feljtonistiko doba, isto neodgovorno igranje slovima u koja smo mi tobo rastvorili jezike
raznih umetnosti i nauka; ona se sastoji iz samih asocijacija i igra istim analogijama. Ili: dokaz
bezvrednosti itavog naeg duhovnog obrazovanja i dranja je naa rezignirana besplodnost. Mi
analiziramo, na primer, veli, zakone i tehnike muzike svih vrsta stilova i vremena, a sami ne dajemo
nikakvu novu muziku. On veli, mi itamo i tumaimo Pindara i Getea, a stidimo se da sami stvaramo
stihove. To su prigovori kojima se ne mogu smejati. A to nisu oni najgori, koji mi zadaju najvie
rana. Zlo je kad on, na primer, kae kao da mi Kastaljani vodimo ivot vetaki odgajenih ptica
pevaica, a da sami ne zasluujemo hleb svoj, da ne poznajemo bedu i ivotnu borbu, da nita ne
znamo i neemo da znamo o onom delu oveanstva iji su rad i siromatvo osnova nae luksuzne
egzistencije. Pismo se zavravalo reima: Moda sam zloupotrebio vau ljubaznost i dobrotu,
najpotovaniji, i spreman sam na to da me izgrdite. Grdite me samo i naredite mi ispatanje, biu vam
zahvalan za to. Ali neki savet mi je krajnje neophodan. Sadanje stanje mogu jo samo kratko vreme
da podnosim. Ja mu ne mogu pomoi da doe do pravog i plodnog razvitka, za to sam suvie slab i
neiskusan, a to je moda najgore, ne mogu se poveriti naem gospodinu upravitelju, osim ako biste
mi vi izriito naredili. Zato sam vas opteretio jednom stvari koja za mene poinje da biva velika
nevolja.
Bilo bi nam od velike vrednosti da na ovo zapomaganje imamo majstorov odgovor takoe crno na

belo. Ali taj odgovor je usledio usmeno. Kratko vreme posle Knehtovog pisma doao je u Valdcel
sam magistar muzike da rukovodi jednim muzikim ispitom i za vreme svog tamonjeg boravka na
najbolji nain se prihvatio svog malog prijatelja. O tome znamo iz kasnijih Knehtovih prianja. To
mu nije bilo lako. Poeo je time to je podvrgao ispitivanju Knehtova kolska svedoanstva, a
naroito njegove privatne studije i naao da su te studije suvie jednostrane. U tome je dao za pravo
valdcelskom upravitelju i nastojao je naroito da Kneht to prizna upravitelju. U pogledu Knehtova
dranja prema Desinjoriju, dao je tana uputstva i nije otiao pre no to je i to pitanje prodiskutovao
sa upraviteljem Cbindenom. Posledica toga je bila ne samo udna i za sve koji su je doiveli
nezaboravna utakmica izmeu Desinjorija i Knehta, nego i sasvim nov odnos izmeu ovoga i
upravitelja. Taj odnos i dalje nije bio srdaan i tajanstven, kao onaj prema majstoru muzike, ali je
bio raien i nezategnut.
Uloga koja je dodeljena Knehtu odreivala je njegov ivot za due vreme. Bilo mu je doputeno
da prihvati Desinjorijevo prijateljstvo, da se izloi njegovom uticaju i njegovim napadima, bez
meanja ili nadzora uitelja. Zadatak koji mu je postavio mentor bio je da brani Kastaliju od njenih
kritiara i da raspravljanje o pogledima podigne na najvii nivo. To je znailo, izmeu ostalog, da
Jozef mora intenzivno da izui osnove poretka koji je vladao u Kastaliji i u redu i da ih uvek ima
pred oima. Govornike borbe izmeu dva sprijateljena partnera uskoro su postale uvene i ostali su
se tiskali da ih sluaju. Desinjorijev agresivan i ironian ton postao je finiji, njegove formulacije
stroe i odgovornije, kritika stvarnija. U toj borbi dosada je Plinio bio favorizovaniji; on je dolazio
iz sveta, imao njegovo iskustvo, njegove metode, njegova sredstva napada i takoe neto od
njegove nepromiljenosti. Iz razgovora sa odraslima kod kue, on je znao sve to je svet mogao da
prigovori Kastaliji. Sada su ga Knehtove replike prisiljavale da uvidi da on zaista vrlo dobro
poznaje svet, bolje no ma koji Kastaljanin, ali da Kastaliju i njen duh ne poznaje onako dobro kao oni
koji su tu bili kod kue i kojima je Kastalija bila zaviaj i sudbina. Nauio je da uvia i postepeno je
nauio takoe da priznaje da je on tu gost, ne domai, i da ne samo napolju, ve takoe i tu, u
pedagokoj provinciji, postoje vekovna iskustva i stvari koje se po sebi razumeju. Da i tu ima
tradicija, ak i neka priroda koju je on samo delom poznavao i koja je sada kroz svog govornika
Jozefa Knehta objavila zahtev da bude potovana. Kneht, naprotiv, da bi ispunio svoju ulogu
apologeta, bio je prinuen da studijom, meditacijom i vladanjem sobom sve jasnije i dublje ovlada i
prosvesti ono to je imao da brani. U retorici je Desinjori ostao superioran. Osim ara i slavoljublja
njegove prirode, u tome mu je pomagalo i izvesno svetsko kolovanje i dovitljivost. ak i kad je
podlegao, on je umeo da misli na sluaoce i da sebi obezbedi neko dostojno ili spretno odstupanje.
Meutim Kneht, kad ga je protivnik saterao u tesnac, mogao je otprilike rei: O tome moram jo da
razmislim, Plinio. Saekaj nekoliko dana, opet u te podsetiti na to.
Ako je taj odnos doveden u neki dostojan oblik, a za uesnike i sluaoce disputa postao
neophodan sastavni deo ondanjeg valdcelskog kolskog ivota, time za Knehta nevolja i sukob nisu
postali laki. Usled velikog poverenja i odgovornosti koji su mu dati, on je savladao zadatak i izvrio
ga je bez vidljive tete, i to je dokaz njegove snage i valjanih svojstava njegove prirode. Ali u sebi je
imao mnogo da pati. Ako je oseao prijateljstvo za Plinija, on ga nije oseao samo za dopadljivog i
snalaljivog druga, za Plinija poznavaoca sveta i vetog govornika, ve ne manje i za onaj strani svet
koji je njegov prijatelj i partner zastupao i koji je on upoznao ili pojmio u njegovoj osobi, u njegovim
reima i njegovim pokretima. Onaj takozvani realni svet, u kome je bilo nenih majki i dece,
gladnih i sirotinjskih kua, novina i izbornih borbi. Onaj primitivni i u isto vreme rafinirani svet u
koji se Plinio svakog raspusta vraao da poseti roditelje i brau i sestre, da se udvara devojkama, da
prisustvuje radnikim skupovima ili da kao gost poseuje otmene klubove, dok je Kneht ostao u

Kastaliji, lutao sa drugovima i plivao, vebao foberke Recercari ili itao Hegela.
Za Jozefa nije bilo sumnje to pripada Kastaliji i to zaista vodi kastalijski ivot, ivot bez
porodice, bez nekih takozvanih razonoda, ivot bez novina, ivot takoe bez bede i gladi. Uostalom ni
Plinio, koji je uenicima elite umeo tako estoko da zamera zbog njihovog trutovskog ivota, nije
dosada nikada gladovao, ni svoj hleb sam zaraivao. Ne, onaj Pliniov svet nije bio bolji, ni
pravilniji. Ali on je bio tu, postojao je, i on je, kao to je znao iz svetske istorije, uvek bio tu i uvek
bio slian dananjem. I mnogi narodi nisu poznavali nikakav drugi svet do taj, nisu znali nita o koli
elite i pedagokoj provinciji, o redu, majstorima i igri staklenih perli. Veliko mnotvo svih ljudi na
itavoj Zemlji ivelo je drugaije no to se ivelo u Kastaliji, jednostavnije, primitivnije, opasnije,
nezatienije, neureenije. I taj primitivni svet bio je uroen svakom oveku. Neto od njega ovek
osea u sopstvenom srcu neto od radoznalosti za njim, od enje za njim, od sauea prema
njemu. Zadatak je bio da se bude pravedan prema njemu, da se u srcu sauva neko zaviajno pravo na
njega, ali ipak da mu se ne vrati. Jer pored i iznad njega postojao je i drugi svet, kastalijsJd, duhovni,
vetaki, jedan ureeniji, zatieniji, ali svet sa potrebom stalnog nadzora i vebanja, hijerarhije.
Sluenje tom svetu, a da se onom drugom svetu ne ini nepravda, da se ne prezire, a takoe i da se sa
nekim nejasnim prohtevom ili nostalgijom kriom ne pogleda za njim, moralo bi biti ono pravo. Jer
mali kastalijski svet sluio je drugom velikom svetu. On mu je davao uitelje, knjige, metode, on se
starao o odravanju istote duhovnih funkcija i morala i, kao kola i pribeite, on je stajao otvoren
onom malom broju ljudi ije je opredeljenje izgleda bilo da svoj ivot posvete duhu i istini. Samo,
zato ta dva sveta, kako izgleda, nisu ivela skladno i bratski jedan pored drugog i jedan u drugom,
zato se oba nisu mogla u sebi gajiti i sjediniti?
Jednom je poseta majstora muzike pala u vreme kad je Jozef, umoran i slomljen svojim zadatkom,
bio u velikoj muci da sauva ravnoteu. Majstor je to mogao da zakljui po nekim mladievim
nagovetajima, ali je sve daleko jasnije proitao iz njegovog umornog izgleda, njegovih nemirnih
pogleda, njegovog malo neskrasivog bia. Postavio je nekoliko ispitivakih pitanja, naiao je na
neraspoloenje i smetnje. Digao je ruke od ispitivanja i, ozbiljno zabrinut, poveo ga u vebaonicu,
pod izgovorom da hoe da mu pokae neko otkrie iz istorije muzike. Traio je da mu donese i
natimuje klavikord, a dotle ga je upetljavao u neko svoje predavanje o postanku oblika sonate, dok
uenik nije donekle zaboravio svoje jade, dok se nije predao i, oputen i zahvalan, sluao njegove
rei i sviranje. Majstor je strpljivo ekao da ga dovede u stanje spremnosti i prijemljivosti, koje na
njemu nije bio naao. I kad mu je uspelo, kada je zavrio svoje predavanje i na kraju odsvirao jednu
Gabrielovu sonatu, ustao je i etajui po maloj sobi, priao:
Ta sonata me je mnogo godina veoma zapoljavala. To je bilo jo u godinama mog slobodnog
studiranja, jo pre no to sam bio postavljen za uitelja, a potom za majstora muzike. Imao sam
ambiciju da izradim istoriju Kuate s novih gledita. Ali je nailo vreme kada ne samo da nisam vie
napredovao, ve sam sve vie poinjao sumnjati da li sva ta muzika i istorijska istraivanja uopte
imaju neke vrednosti, da li ona zaista predstavljaju neto vie od prazne igre za besposlene ljude i
nisu li ona varljiv duhovno-vetaki surogat pravom, ivljenom ivotu. Ukratko, imao sam da izdrim
jednu od onih kriza u kojima nam svaka studija, svaki duhovni trud, svaki duh postaju uopte sumnjivi
i bez vrednosti. Kada smo skloni da ponemo zavideti svakom seljaku orau, svakom ljubavnom paru
sveeri, ili svakoj ptici koja peva u drveu, svakom zrikavcu koji zrie u letnjoj travi, jer nam
izgledaju tako prirodni, ini nam se da ive tako punim i srenim ivotom, dok mi nita ne znamo o
jadima i nevoljama, opasnostima i stradanjima njihova ivota. Ukratko, ja sam prilino bio izgubio
ravnoteu. To stanje nije bilo lako, tavie bilo je vrlo nesnoljivo. Smiljao sam najudnije
mogunosti za bekstvo i osloboenje. Pomiljao sam da odem u svet kao muziar, da sviram na

svadbama dok drutvo igra. I da se, kao u starim romanima, pojavio neki skuplja vojske, pozvao me
da obuem uniformu i da sa nekom trupom poem ma u kakav rat ja bih poao. Bilo je kao to u
takvim stanjima esto biva: ja sam se toliko izgubio da se sam vie nisam mogao snai, i bila mi je
potrebna pomo.
Za trenutak je zastao, pa se nasmejao. Zatim je produio: Razume se, imao sam savetnika u
studijama, kao to je propis. I, prirodno, bilo bi razumno i pravilno i moja dunost da se s njim
posavetujem. Ali stvar je katkad u ovome, Jozefe: ba kad ovek padne u tekoe i skrene s puta i kad
mu je ispravka naj neophodni ja, upravo tada ima najveu odvratnost da se vrati na pravi put i da
potrai normalnu ispravku. Moj studijski savetnik nije bio zadovoljan mojim tromesenim izvetajem,
stavio mi je ozbiljne primedbe, a ja sam verovao da se nalazim na putu novih otkria i saznanja, pa
sam u neku ruku zamerao njegovim prigovorima. Ukratko, ja mu nisam mogao otii, nisam mogao na
kolenima doi do krsta i priznati da je on bio u pravu. Takoe se nisam hteo poveriti ni svojim
drugovima. Ali u mome susedstvu se nalazio neki osobenjak koga sam poznavao samo iz vienja i po
kazivanju, neki sanskritski naunik sa nadimkom Jogin. Jednog trenutka, kad mi je moje stanje
postalo dovoljno nepodnoljivo, otiao sam tom oveku iju sam osamljenu i osobenjaku linost
esto ismevao i divio joj se u potaji. Posetio sam ga u njegovoj eliji. Kad sam ga hteo osloviti,
zatekao sam ga u utonulosti, pri tom u stavu indijskog rituala i nije mu se moglo prii. S tihim
osmejkom lebdeo je u savrenoj odvojenosti. Nisam mogao nita initi no da stojim na vratima i
ekam dok se ne povrati iz utonulosti. To je trajalo vrlo dugo, trajalo je jedan sat, dva sata. Najzad
sam se umorio i skliznuo na pod gde sam sedeo naslonjen na zid i dalje ekao. Na kraju sam video
tog oveka kako se polako budi. Malo je pokrenuo glavu, ispruio ramena, ispravio prekrtene noge i
kad je hteo da ustane, pogled mu je pao na mene. ta hoe? pitao je. Podigao me je i ne
razmislivi i ne znajui tano ta sam rekao, kazao je: U pitanju su sonate Andreje Gabrielija.
Potpuno se digao i posadio me u svoju jedinu stolicu, seo na ivicu stola i rekao: Gabrieli? ta ti je
uinio svojim sonatama? Poeo sam mu priati ta se sa mnom dogodilo, da se ispovedam ta je
sa mnom. Ispitivao me je, inilo mi se, sa pedantnom tanou, o mojoj istoriji, o studijama, o
Gabrieliju i sonati. Hteo je da sazna kada sam ustajao, koliko sam itao, koliko sam svirao, u koliko
sati sam obedovao i legao. Ja sam mu se poverio, ak nametao, tako sam morao podnositi njegova
pitanja i odgovarati. Ona su me posramila, sve neumoljivije su ila u pojedinosti, moj ivot
poslednjih nedelja i meseci bio je analiziran. Tada je odjednom zautao Jogin, a kada ja ni posle toga
nisam postao pametan, slegao je ramenima pometen i rekao: Zar ne vidi sam u emu je greka?
Ne, nisam mogao videti. I sada je on rekapitulirao udnovato tano sve to je iz mene dokuio, sve
unazad do prvih znakova premorenosti, odvratnosti i duhovne zasienosti. Dokazao mi je da se to
moglo dogoditi samo onome ko neprekidno suvie slobodno studira i da je krajnje vreme da tuom
pomoi ponovo doem do izgubljene kontrole nad sobom i svojim silama. On mi je dokazivao: poto
sam se ve usudio da se odreknem redovnih vebanja meditacija da je trebalo da se bar pri prvim
nepovoljnim posledicama setim tog propusta i da ga opet popravim. I on je savreno bio u pravu. Ne
samo da sam itavo jedno vreme zanemario meditaciju nisam imao vremena, bio sam uvek suvie
neraspoloen i rasejan ili suvie revnostan u studijama i zagrejan ve sam, tavie, vremenom
potpuno izgubio svest o svom grehu proputanja. Sada, poto sam skoro bio nastradao i oajan,
morao sam pustiti da me neko drugi na to podseti. I u stvari tada sam se naao u velikoj muci da se
iupam iz zaparloenosti. Morao sam se vratiti kolskim i poetnikim vebama u meditaciji i da
opet postepeno steknem sposobnost da se priberem i utonem u razmiljanje.
Magistar je svoju etnju po sobi zavrio jednim malim uzdahom i reima: Tako je to sa mnom
bilo i jo i danas se pomalo stidim da govorim o tome. Ali stvar stoji ovako, Jozefe: to vie

zahtevamo od sebe, ili to vie od nas zahteva na svagdanji zadatak, to smo sve vie upueni na
izvor snage meditacije, na sve novo usklaivanje izmeu duha i due. I znao bih navesti jo neke
primere za to to nas na zadatak intenzivnije angauje, as uzbuuje i podie, as umara i
potitava, tim lake se moe desiti da taj izvor zanemarimo, kao to ovek lako zaputa telo i njegovu
negu kada se udubi u neki umni rad. Svi istinski veliki ljudi svetske istorije ili su umeli da meditiraju,
ili su, pak, nesvesno poznavali put kuda nas vodi meditacija. Svi ostali, ak i oni najobdareniji i
najsnaniji, na kraju ili nisu uspeli ili su podlegli, jer ih je njihov zadatak ili njihov ambiciozan san
tako dokopao, tako opseo ili ih uinio besomunim, da su izgubili sposobnost da se ponovo oslobode
i odvoje od aktuelnog. Ti to zna. To se ui ve pri prvim vebanjima. Ono je neumoljivo istinito.
Koliko je neumoljivo istinito, ovek vidi tek kad jednom izgubi put.
Ta pria je toliko delovala na Jozefa da je osetio opasnost u kojoj se sam nalazio, pa se podvrgao
vebanjima sa novom predanou. Na njega je ostavilo dubok utisak to to mu je majstor prvi put
pokazao komadi svog sasvim linog ivota, svoje mladosti i doba studija. Prvi put mu je bilo jasno
da je i jedan polubog, majstor, bio jednom mlad i da je i on mogao biti na stranputici. Sa zahvalnou
je osetio kakvo mu je poverenje potovani ukazao svojom ispoveu. Moglo se lutati, umoriti se,
greiti, prestupiti propise, pa ipak se mogao toga osloboditi, pronai put i na kraju postati majstor.
On je prebrodio krizu.
U te dve do tri valdcelske godine, za vreme kojih je postojalo prijateljstvo izmeu Plinija i
Jozefa, kola je prizor njihovog borbenog prijateljstva doivljavala kao neku dramu u kojoj je svaki
pomalo uestvovao od upravitelja do najmlaeg uenika. Dva sveta, dva principa su se utelovila u
Knehtu i Desinjoriju, jedan je podizao drugoga, svaka rasprava bila je sveana i reprezentativna
utakmica koja se svih ticala. I kao to je Plinio iz svake posete za vreme raspusta, iz svakog zagrljaja
svoje rodne grude donosio nove snage, tako je i Jozef iz svakog razmiljanja, iz svake lektire, svakog
utonjavanja u misli, iz svakog vienja sa magistrom muzike crpao nove snage, postajao sposobniji za
zastupnika i branioca Kastalije. Jednom, jo kao dete, doiveo je prvi poziv. Sada je iskusio drugi i
te godine su ga izgradile i skovale u savreni lik Kastaljanina. Odavno je ve bio zavrio prvu
nastavu igre staklenih perli, pa je za vreme raspusta i pod nadzorom jednog od rukovodilaca igre
poeo da kroji nacrte svoje sopstvene igre staklenih perli. U tome je otkrio jedan od najobilnijih
izvora radosti i unutranjeg olakanja. Osim nenasitih vebanja na embalu i klavikordu sa Karlom
Feromontom, nita mu nije tako prijalo, tako ga zadovoljavalo, jaalo, krepilo i usreavalo kao ti
prvi prodori u zvezdani svet igre staklenih perli.
Ba iz tih godina potiu one pesme mladog Jozefa Knehta koje su se ouvale u Feromontovom
prepisu. Moda ih je bilo vie no to je dospelo do nas i moe se pretpostaviti da su i te pesme, od
kojih su najranije postale jo pre Knehtova uvoenja u igru staklenih perli, pomogle izvrenje
njegove uloge i prebroavanje onih kritinih godina. Svaki italac e u tim delom umetnikim, delom
obiajnim brzo napisanim stihovima, tu i tamo otkriti tragove dubokog potresa i krize koje je Kneht
preivljavao u ono vreme pod Pliniovim uticajem. U nekom redu odzvanja duboko uznemirenje,
naelna sumnja u sebe samog i u smisao svog postojanja, dok u pesmi Igra staklenih perli izgleda
da je uspela pobona predanost. Uostalom, ve u samoj injenici to je te pesme pisao i ak ih
ponekad pokazivao mnogim drugovima, bilo je nekog priznanja Pliniovom svetu, komad pobune
protiv izvesnih kastalijskih domaih zakona. Jer ako se Kastalija uopte bila odrekla stvaranja
umetnikih dela (i muziko stvaranje se tamo poznaje i trpi samo u obliku stilistiki strogo vezanih
vebanja kompozicije), to je pravljenje pesama bilo najnemogunije, najsmenije, najnedoputenije
to se moglo zamisliti. Te pesme nisu, dakle, neka igra, iseak, uvojita ara. Bio je nuan neki visok
pritisak pa da izvor potekne i trebalo je izvesne prkosne hrabrosti pa napisati te stihove i priznati ih

svojim.
Neka ne ostane nepomenuto da je i Plinio Desinjori, pod uticajem svoga protivnika, izdrao
znatne promene i razvoje i ne samo u smislu vaspitanja za preiavanje svojih borbenih metoda. Za
vreme kolegijalnih i borbenih razmena u onim kolskim godinama, video je kako se njegov partner
stalnim uzdizanjem razvija u uzornog Kastaljanina; u linosti prijatelja duh Provincije mu je postajao
sve vidljiviji i oivljeniji. I, kao to je on atmosferom svoga sveta do izvesnog stepena inficirao
prijatelja, tako je i sam, diui kastalijski vazduh i podlegao njegovoj drai i uticaju. Poslednje
godine svoga kolovanja, posle dvoasovnog disputovanja o idealima monatva i njihovim
opasnostima, voenog u prisustvu najvie klase igre staklenih perli, poveo je Jozefa u etnju i tada
mu je uinio jedno priznanje. Mi ga citiramo prema jednom Feromontovom pismu: Naravno ja
odavno znam, Jozefe, da ti nisi pravoverni pobonjak igra staklenih perli, ni svetac Provincije, iju
ulogu tako sjajno igra. Mi obojica stojimo na izloenom mestu u borbi i svaki od nas dobro zna da
ono protiv ega se bori zaista postoji i da ima svoju neospornu vrednost. Ti si na strani visoke nege
duha, ja na strani prirodnog ivota. U naoj borbi ti si nauio da ulazi u trag i uzima na nian
opasnosti prirodnog viota. Tvoja je dunost da ukae kako prirodni, naivni ivot bez nege duha
mora postati kaljuga i dovesti natrag do ivotinjskog, i jo dalje. A ja uvek moram da ponavljam
koliko je rizian, opasan i najzad besplodan ivot orijentisan samo na duh. Dobro. Svako brani ono u
ije prvenstvo veruje ti brani duh, ja prirodu. Ali, nemoj mi zameriti, nekad mi se ini kao da me
stvarno i naivno smatra za neto slino neprijatelju vaeg kastalijskog bia. Smatra me za oveka za
koga vae studije, vebanja i igre u osnovi znae samo lakrdiju, iako on iz ovih ili onih razloga za
trenutak uestvuje u tome sa vama. Ah, dragi moj, u kolikoj bi zabludi bio kad bi zaista to verovao!
Hou da ti priznam da prema vaoj hijerarhiji oseam jednu sasvim ludaku ljubav, da me ona esto
ushiuje i mami kao sama srea. Takoe hou da ti priznam da, kada sam pre vie meseci nakratko
bio kod roditelja, vodio sam razgovor sa ocem i borei se postigao da mi dopusti da ostanem
Kastaljanin i da stupim u red ako na kraju kolovanja to budem eleo i reio. Bio sam srean kada
je on dao odobrenje za to. Ali ja ga neu koristiti, to znam odnedavno. O, nisam izgubio volju za to!
Ali sve vie i vie vidim: ostajanje kod vas za mene bi znailo bekstvo, moda pristojno, plemenito
bekstvo, ali ipak bekstvo. Vratiu se i postau ovek od sveta. Ali svetski ovek koji ostaje zahvalan
vaoj Kastaliji, koji e neke vae vebe i dalje upranjavati i svake godine uestvovati u velikim
sveanostima igre staklenih perli.
To Pliniovo priznanje Kneht je sa velikom tronutou ispriao svom prijatelju Feromontu. A
ovaj, u onom istom pismu dodaje rei: Meni, muziaru, to priznanje Plinija, prema kome nisam uvek
bio pravian, bilo je kao muziki doivljaj. Suprotnost: svet i duh, ili suprotnost: Plinio i Jozef u
mojim oima su se iz borbe dvaju nepomirljivih naela sublimovali u jedan koncerat.
Kada je Plinio bio zavrio svoj etvorogodinji kolski teaj i kada je trebalo da se vrati kui,
doneo je upravitelju pismo svoga oca koji je Jozefa Knehta pozivao u goste za vreme raspusta. To je
bio neobian zahtev. Istina, odsustvo radi putovanja i boravka van pedagoke provincije, pre svega u
svrhu studija, nije bilo vrlo retko, ali ono je svakako bilo izuzetak i odobravalo se samo starijim i
isprobanijim studentima, a nikada uenicima. Upravitelj kole Cbinden je, meutim, poziv smatrao
dovoljo vanim, jer je dolazio od visoko cenjene kue i oveka, pa ga nije hteo sam odbiti, ve ga je
podneo odboru vaspitne vlasti. Odbor je na poziv odgovorio jednim lakonskim ne. Prijatelji su se
morali rastati.
Kasnije emo opet pokuati sa pozivom rekao je Plinio jednom e ve uspeti. Mora
jednom da upozna moj roditeljski dom i moje ljude i da vidi da smo i mi ljudi, a ne samo neki olo
svetskih i poslovnih ljudi. Mnogo e mi nedostajati. A sada pazi, Jozefe, da se u ovoj sloenoj

Kastaliji uskoro uspne gore. Ti si zaista vrlo podoban za lana neke hijerarhije, ali, po mome
miljenju, pre za glaveinu no za sluitelja, uprkos tvome imenu.[24] Proriem ti veliku budunost.
Jednog dana e biti magistar i ubrajae se u uzviene.
Jozef ga je alosno gledao.
Rugaj se samo! rekao je, borei se sa uzbuenjem rastanka. Nisam tako slavoljubiv kao
ti i pre no to ja doteram do neke vlasti, ti e ve dugo biti predsednik ili predsednik optine,
univerzitetski profesor ili savezni savetnik. Misli s ljubavlju na nas, Plinio, i na Kastaliju, nemoj se
sasvim otuiti od nas! I kod vas napolju mora da postoje ljudi koji o Kastaliji znaju vie no viceve
koji se tamo prave na na raun.
Stegli su jedan drugom ruku i Plinio je otputovao. Poslednja Jozefova godina u Valdcelu bila je
vrlo tiha. Njegova eksponirana i naporna dunost, kao u neku ruku javne linosti, prestala je. Kastaliji
vie nije bio potreban branilac. Te godine svoje slobodno vreme preteno je posveivao igri
staklenih perli. Ona ga je sve vie privlaila. Jedna sveica beleaka iz onog vremena o znaaju i
teoriji igre, poinje ovom reenicom: Celina ivota, fizikog i duhovnog, je dinamiki fenomen, a
igra staklenih perli u osnovi obuhvata samo njegovu estetsku stranu i obuhvata je preteno u slici
ritmikih zbivanja.

GODINE STUDIJA
Jozef Kneht je sada imao oko dvadeset etiri godine. Otputanjem iz Valdcela zavreno je
njegovo akovanje i poele su godine slobodnog studiranja. Sa izuzetkom bezazlenih deakih godina
u Eholcu, one su bile najveselije i najsrenije u njegovu ivotu. Jo jednako ima neeg divnog i
dirljivo lepog u mladievoj lutajuoj elji za otkriima i osvajanjima. Sada je prvi put slobodan od
kolske prinude; stremi ka beskrajnim horizontima duhovnoga, jo mu se nijedna iluzija nije
razvejala; jo nije naila nikakva sumnja ni u linu sposobnost, ni u bezgraninost duhovnog sveta.
Ba za talente kova Jozefa Knehta, koje jedan jedini dar ve izrana ne nagoni da svu panju poklone
jednom specijalnom predmetu, nego po svojoj prirodi tee ka celini, sintezi i univerzalnosti, to
prolee slobode studiranja esto je vreme intenzivne sree, gotovo opijenosti. Bez prethodnog
vaspitanja kole elite, bez duevne higijene vebanja meditacije, bez blagog nadzora vaspitne vlasti,
za takve talente bi ta sloboda bila teka opasnost, za mnoge i kobna, kao to je to bila za nebrojene
visoke talente u vremenima pre naeg poretka, u pretkastalijskim stoleima. Na visokim kolama tog
prethodnog vremena, u nekim periodima je upravo kiptelo od faustovskih priroda. One su punim
jedrima jedrile na puinu nauka i akademske slobode i morale su pretrpeti sve brodolome
neobuzdanog diletantizma. Sam Faust je prototip genijalnog diletantizma i njegove tragike. A u
Kastaliji je duhovna sloboda onih koji studiraju jo beskrajno vea no to je bila na univerzitetima
ranijih epoha, jer su mogunosti koje studijama stoje na raspolaganju mnogo obilatije. Osim toga,
materijalni obziri, ambicije, bojaljivost, siromatvo roditelja, izgledi za nasuni hleb i karijeru, i
tako dalje, u Kastaliji su potpuno bez uticanja i ograniavanja. U akademijama, seminarima,
bibliotekama, arhivama, laboratorijama pedagoke provincije svi studenti su jednaki u pogledu
porekla i u pogledu izgleda. Hijerarhija se stepenuje samo po intelektualnim i karakternim
sklonostima i svojstvima uenika. U materijalnom i duhovnom pogledu, naprotiv, u Kastaliji nema
veine onih sloboda, zavoenja i opasnosti ijom rtvom postaju mnogi talenti na svetskim visokim
kolama. I tu postoji jo dosta opasnosti, demonije i zaslepljenosti, gde bi ljudsko bie bilo
slobodno od njih? ali je kastalijski student ipak zaklonjen od nekih mogunosti skretanja,
razoaranja i propadanja. Njemu se ne moe desiti da podlegne pijanenju, ne moe da gubi svoje
mlade godine u navikama razmetljivosti i pripadnitva tajnim savezima nekih studentskih generacija
ranijeg vremena, niti jednog dana moe otkriti da je njegova studentska svedodba zrelosti bila
zabluda, da tek tokom studija nailazi na praznine u svom prethodnom obrazovanju koje se naknadno
ne mogu ispuniti. Kastalijski poredak ga titi od tih neprilika. Takoe nije bila velika opasnost da se
rasipa na ene ili na sportska preterivanja. to se tie ena, kastalijski student ne poznaje ni brak sa
njegovim iskuenjima i opasnostima, ni pritvornu ednost nekih ranijih epoha, koja je studenta
prisiljavala na polnu askezu, ili ga je upuivala na ene koje su se vie ili manje prodavale. Poto za
Kastaljanina nema braka, to nema ni ljubavnog morala upravljenog na brak. Poto za Kastaljanina
nema novca i gotovo nikakve svojine, ne postoji takoe ni kupljivost ljubavi. U Provinciji je obiaj
da se graanske keri ne udaju suvie rano, a u godinama pre braka student ili naunik izgleda im
sasvim poeljan kao ljubavnik. On ne pita za poreklo i imovinu, naviknut je da duhovne sposobnosti
stavlja bar na ravnu nogu sa ivotnim, najee ima fantazije i humora i, poto nema novaca, to vie
no drugi mora plaati zalaganjem samog sebe. Studentska ljubav u Kastaliji ne poznaje pitanje: hoe
li me uzeti za enu? Ne, on se nee njome oeniti. Dodue, stvarno se i to ve dogaalo; ponekad se
deavalo da se neki student elite putem enidbe vratio u graanski svet, uz odricanje od Kastalije i od
pripadnitva redu. Ali u istoriji kola i redova to nekoliko sluajeva otpadnitva imaju gotovo samo

ulogu kurioziteta.
Stepen slobode i samoopredeljenja sa kojim se uenik elite posle otputanja iz pripremnih kola
nae pred svim oblastima znanja i istraivanja, u stvari je vrlo visok. Ukoliko obdarenosti i
interesovanja nisu od poetka ui, ta sloboda je ograniena samo time to je svako ko slobodno
studira bio uvek obavezan da podnese plan studija za pola godine. Vlast ovla nadzire izvrenje
plana. Za one koji su viestruko obdareni i zainteresovani a u takve je spadao Kneht tih
nekoliko godina studija imaju, kroz tu iroku slobodu, neeg divno omamljivog i ushiujueg. Upravo
tim viestrano zainteresovanima, ako ne padnu u dangubu, vlast ostavlja skoro rajsku slobodu; uenik
se po volji moe interesovati za sve nauke, moe razne oblasti studija da pomea jedne s drugim, da
se istovremeno zaljubi u est ili osam nauka, ili da se s poetka dri ueg izbora. Osim odranja
optih ivotnih pravila koja vae za Provinciju i red, od njega se samo jednom godinje trai
dokument o predavanjima koja je sluao, o lektiri i radu u institutima. Taniji nadzor i ispitivanje
njegovih rezultata poinje tek sa poseivanjem predmetnih naunih teajeva i seminara u koje spadaju
takoe i teajevi igre staklenih perli i muzika visoka kola. Dabome, ovde svaki student mora da
izie na zvanine ispite i da izradi radove koje mu trai rukovodilac seminara, to se po sebi razume,
ali ga niko ne prisiljava na teajeve. On takoe moe semestrima i godinama po volji samo da sedi u
bibliotekama i da slua predavanja. Takvi studenti koji se dugo zadravaju vezani za jednu oblast
znanja, time dodue odlau svoj prijem u red, ali se s velikom trpeljivou ostavljaju, ak i
potpomau, u njihovom krstarenju kroza sve oblasti znanja i vrste studija. Osim moralnog, dobrog
ponaanja, u pogledu rezultata od njih se ne trai nita do da svake godine sastave opis ivota. Tom
starom i esto ismevanom obiaju imamo da zahvalimo za tri Knehtova opisa ivota napisana za
vreme njegovih godina studija. Dakle, ovde nije u pitanju isto dobrovoljno i neslubeno pisanje, kao
to su bile pesme napisane u Valdcelu, dobrovoljan i nesluben, ak tajan i vie ili manje zabranjen
nain knjievne delatnosti, nego normalno i slubeno. Ve u najranijim vremenima pedagoke
Provincije uveden je obiaj da se mlai studenti, odnosno oni koji jo nisu primljeni u red, pokrenu
na sastavljanje naroite vrste napisa ili stilskih vebi i to takozvanog opisa ivota, to jest fiktivne
autobiografije prebaene u bilo koje vreme prolosti. Uenik je imao zadatak da se prenese u neku
sredinu i kulturu, u duhovnu atmosferu ma koje ranije epohe i da u njoj izmisli neku egzistenciju koja
njemu odgovara. Prema vremenu i modi to je bio carski Rim, Francuska sedamnaestog, ili Italija
osamnaestog veka, Periklova Atina, ili Austrija Mocartova doba. Kod filologa je uveden obiaj da
svoje ivotne romane sastavljaju jezikom i stilom zemlje i vremena u kome su se zamiljali. Ponekad
je bivalo najviih virtuoznih opisa ivota u dvorskom stilu papskog Rima iz doba oko 1200. godine
na kaluerskom latinskom jeziku, na italijanskom jeziku iz Sto novela, na francuskom
Montenjevom, na baroknom vana fon Boberfelda. U tom slobodnom i detinjastom obliku iveo je
ostatak starog azijskog verovanja u ponovno raanje i preobraaj due. Svim uiteljima i uenicima
bila je dobro poznata predstava da su njihovoj sadanjoj egzistenciji mogle prethoditi ranije, u drugim
telima, u drugim vremenima, pod drugim uslovima. Razume se, to nije bilo nekakvo verovanje u
strogom smislu, jo manje je to bilo neko uenje. To je bilo vebanje, igra snaga uobrazilje da se
sopstveno ja predstavi u promenjenim situacijama i sredinama. Pri tom se vebalo, kao to se to
inilo u mnogim seminarima za kritikovanje stila i tako esto takoe u igri staklenih perli, u opreznom
prodiranju u bive kulture, vremena i zemlje. Uilo se da se sopstvena linost smatra kao maska,
prolazna odea jedne entelehije.[25] Obiaj da se piu takve biografije imao je svoju dra i neka
preimustva inae se ne bi nikako tako dugo odrao. Uostalom, nije bio ba tako mali broj
studenata koji su vie ili manje verovali ne samo u ideju reinkarnacije, ve i u istinitost svojih
sopstvenih izmiljenih biografija. Jer, prirodno, veina tih uobraenih prethodnih egzistencija bile su

ne samo stilska i istorijska vebanja, ve takoe predstave elje i pojaani autoportreti: pisci veine
biografija opisivali su sebe u onom ruhu i onakvog karaktera, prema idealu koji su eleli da ostvare i
kako su eleli da se pojave. Dalje, biografije pedagoki nisu bile rava zamisao, a bile su legitimni
kanal pesnike potrebe mladikog doba. Ako je generacijama ve bilo zabranjeno pravo, ozbiljno
pisanje pesama i ono zamenjeno delom naukama, delom igrom staklenih perli, time umetniki i
stvaralaki nagon mladosti nije bio reen. On je naao doputeno polje delatnosti u biografijama koje
su se esto proirivale u male romane. Tako je pokoji pisac pri tom mogao uiniti prve korake u
zemlju samopoznanja. Uostalom, esto se takoe deavalo, i kod uitelja veinom nailazilo na
blagonaklono razumevanje, da su studenti svoje biografije upotrebljavali za kritine i revolucionarne
izlive o dananjem svetu i o Kastaliji. Ali osim toga ti napisi bili su vrlo informativni za uitelje i
esto su im davali iznenaujue jasno obavetenje o duhovnom i moralnom ivotu i stanju pisca,
osobito za vreme kad su studenti uivali najveu slobodu i nisu podlegali nikakvom nadzoru.
Od Jozefa Knehta su nam sauvana tri takva opisa ivota. Mi emo ih doslovno vemo preneti i
smatramo ih moda najvrednijim delom nae knjige. Da li je napisao samo ta tri opisa ivota, da neki
od njih nije propao, o tome su mogune samo pretpostavke. Sa izvesnou znamo samo da je
kancelarija vaspitne vlasti preporuila Knehtu, posle predaje njegovog treeg, indijskog opisa
ivota, da napie eventualno jo jedan opis ivota postavljen u jednu istorijski bliu i obilnije
dokumentovanu epohu i da se vie potrudi oko istorijskih pojedinosti. Iz kazivanja i pisama znamo da
je posle toga on zaista izvrio prethodne studije za opis ivota iz osamnaestog veka. U njemu se on
hteo pojaviti kao vapski teolog, koji crkvenu slubu docnije zamenjuje muzikom, koji je bio uenik
Johana Albrehta Bengela, prijatelj Epingera i neko vreme gost optine Cincendorf. Znamo da je u ono
vreme proitao i pravio izvode iz mnotva stare, delom nepristupane knjievnosti o crkvenom
ustavu, o bogomoljstvu i Cincendorfu, o liturgiji i crkvenoj muzici onog vremena. Znamo isto tako da
je bio upravo zaljubljen u lik arobnog prelata Epingera, da je za lik magistra Bengela oseao
istinsku ljubav i duboko potovanje njegovu sliku dao je da se naroito fotografie i neko vreme
mu je stajala na radnom stolu i da se poteno trudio oko odavanja potovanja Cincendorfu, koji ga
je i interesovao i odbijao. Na kraju je napustio taj rad, zadovoljan onim to je pri njemu nauio, ali je
izjavio da je nesposoban da iz njega naini biografiju, jer je isuvie ulazio u pojedinane studije i
nakupio iscrpne podatke. Taj iskaz nas potpuno ovlauje da u onim trima sainjenim opisima ivota
vie vidimo tvorevine i ispovesti oveka pesnika plemenita karaktera, no radove naunika i
mislimo da im time ne inimo nepravdu.
Za Knehta je sada pored slobode svrenog uenika da studira po svom izboru, pridola jo jedna
druga sloboda i poputanje. On nije bio samo pitomac kao i svi ostali, nije imao nad sobom samo
poredak strogog kolovanja, tanog rasporeda vremena, briljivog nadzora i posmatranja od strane
uitelja i bio izloen svim naporima uenika elite, nego je, pored svega toga i jo mnogo vie svojim
odnosom prema Pliniju, postao nosilac jedne uloge i odgovornosti. To ga je duhovno i duevno
delom podsticalo, delom optereivalo do granica mogunog. Uloga je bila i aktivna i reprezentativna,
odgovornost je u stvari prevazilazila njegove godine i moi. Sve to, iako esto veoma ugroen, on je
savlaivao samo obiljem snage volje i darovitosti, ali ulogu ne bi uopte mogao zavriti do kraja bez
mone potpore iz daljine, bez majstora muzike. Nalazimo ga sa nekih dvadeset i etiri godine, na
zavretku njegovih neobinih valdcelskih kolskih godina, dodue sazrelog iznad svog doba ivota i
neto suvie napregnutog, ali zaudo ne vidljivo oteenog. Meutim, koliko je celo njegovo bie
bilo duboko angaovano onom ulogom i teretom, koliko je bilo dovedeno gotovo do iscrpljenja, o
tome nam nedostaju neposredna svedoanstva. Ali to saznajemo posmatrajui nain na koji je svreni
uenik prvih godina koristio svoju steenu i svakako esto duboko prieljkivanu slobodu. Za vreme

svojih poslednjih godina akovanja Kneht je zauzimao tako vidno mesto i donekle ve pripadao
javnosti i iz nje se odmah i potpuno povukao. Ako se poe tragovima njegovog ondanjeg ivota
dobija se utisak: on bi najradije postao nevidljiv, nijedna okolina ni drutvo ne bi mu mogli izgledati
dovoljno bezazleni, nijedna egzistencija dovoljno lina. Tako je na neka druga i buma Desinjorijeva
pisma u prvo vreme odgovarao kratko i nerado, a zatim nije nikako odgovarao. uveni uenik Kneht
je iezao i vie se nije mogao nai. Samo, u Valdcelu je njegova slava i dalje cvetala i vremenom
postala skoro legenda.
U poetku svojih godina studija, iz pomenutih razloga, Kneht je izbegavao Valdcel, a to je
povlailo privremeno odricanje od viih i najviih teajeva igre staklenih perli. Neki povrni
posmatra bi u ono vreme mogao konstatovati kod njega upadljivo zaputanje igre staklenih perli. Mi,
meutim, znamo da je naprotiv itav na izgled udljiv i bezrazloan, a u svakom sluaju vrlo
neuobiajen tok njegovih slobodnih studija bio pod uticajem igre staklenih perli, da ga je vratio igri i
slubi njoj. U to emo se upustiti neto iscrpnije, jer je ta crta karakteristina. Jozef Kneht se svojom
slobodom studija koristio najudnije, najtvrdoglavije, na zapanjujui, mladiki genijalan nain. Za
vreme valdcelskih godina on je, kao to je uobiajeno, preao zvanini uvod u igru staklenih perli i
teaj ponavljanja; zatim je, u toku poslednje kolske godine, meu prijateljima ve onda na glasu
dobrog igraa, tako estoko bio zahvaen privlanom snagom igre igara da je, po zavretku jednog
daljeg teaja, jo kao uenik elite bio primljen meu igrae drugog stepena, to je znailo vrlo retko
odlikovanje.
Nekoliko godina kasnije on je jednom drugu na zvaninom teaju ponavljanja, svom prijatelju i
docnijem pomoniku, Fricu Tegularijusu, ispriao jedan doivljaj koji je ne samo odluio njegovo
opredeljenje za igru staklenih perli, ve je takoe bio od najveeg uticaja na tok njegovih studija.
Pismo je sauvano, to mesto glasi: Dopusti mi da te podsetim na jedan odreeni dan i na jednu
odreenu igru iz onog doba kada smo nas dvojica, dodeljeni istoj grupi, tako revnosno radili na
svojim prvim dispozicijama za igru staklenih perli. Na rukovodilac grupe bio nam je dao razne
mogunosti i ostavio da biramo svakojake temate. Mi smo bili ba kod tugaljivog prelaza s
astronomije, matematike i fizike na jezike i istorijske nauke, a rukovodilac je bio virtuoz u vetini da
nama, udnim poetnicima, postavlja zamke i da nas namami na klizavicu nedoputenih apstrakcija i
analogija. Podmetao nam je u ruke zavodljive etimoloke i jezino uporedne igrake i inilo mu je
zadovoljstvo ako bi neko od nas u to upao. Brojali smo grke duine slogova do iznemoglosti, da bi
nam zatim odjednom bila izvuena asura ispod nogu, poto smo bili stavljeni pred mogunost, pa i
pred neophodnost akcenatskog umesto metrikog skandiranja, i tome slino. On je svoj posao radio
formalno sjajno i korektno, iako u duhu koji mi nije bio prijatan. Pokazivao nam je zablude i navodio
nas na pogrene spekulacije, dodue s dobrom namerom da nas upozna sa opasnostima, ali pomalo i
da bi nas, glupe deake, ismejao i da bi po mogustvu upravo najrevnosnijima usuo mnogo skepse u
njihovo oduevljenje. Meutim, ba pred njim i pri jednom njegovom zapetljanom eksperimentu
egaenja, desilo se da sam ja, dok smo pipajui i bojaljivo pokuavali da skiciramo koliko-toliko
valjan problem igre, iznenadno, odjednom bio zahvaen smislom i veliinom nae igre i bio
najdublje potresen. eprkali smo po jednom problemu iz istorije jezika i donekle smo izbliza
posmatrali vrhunac i doba sjaja jednog jezika. U minutima smo sa njim preli put za koji je njemu
bilo potrebno stotinama godina i snano me je zgrabio prizor prolazonsti: kako tu pred naim oima
jedan tako komplikovan, star, dostojanstven, kroz mnoga pokolenja toliko izgraen organizam
dospeva do svoga procvata, a cvet ve sadri klicu propasti. itava, sa puno smisla razgranata
tvorevina poinje da tone, da se izmee, da naginje propasti. I istovremeno me je jednim trzajem i
radosnim uasom proelo saznanje da ipak propast i smrt onog jezika nije odvela u nitavilo, da su

njegova mladost, njegov procvat, njegova propast sauvani u naem seanju, u znanju o njemu i
njegovoj istoriji i da on i dalje ivi u znacima i formulama nauke, kao i u tajnim formulacijama igre
staklenih perli, da uvek moe biti opet sagraen. Odjednom sam shvatio da u jeziku, ili bar u duhu
igre staklenih perli, stvarno sve znai sve, da svaki znak i svaka kombinacija znakova ne vodi ovamo
ili onamo, pojedinim primerima, eksperimentima i dokazima, ve u sredite, u tajnu i ono
najskrivenije sveta, u praznanje. Svaki prelaz iz dura u mol u jednoj sonati, svaka promena nekog
kulta, svako klasino umetniko formulisanje nije nita drugo tako sam spoznao u sevu onog
trenutka, pri pravom meditativnom posmatranju do neposredan put u ono skriveno svetske tajne,
gde se ovda-onda izmeu udisanja i izdisanja, izmeu neba i zemlje, izmeu jina i janga[26], veito
izvruje ono sveto. Istina, ja sam onda ve tamo kao slualac doiveo neku dobro sazdanu i dobro
izvedenu igru i pri tom sam doao do po kog velikog otkria i kog usreujueg saznanja; ipak dotle
sam uvek bio sklon sumnji o pravoj vrednosti i rangu igre. Najzad, svaki dobro reen zadatak iz
matematike mogao je doneti duhovno zadovoljstvo, svaka dobra muzika mogla je pri sluanju, a jo
daleko vie pri sviranju, podii duu i proiriti je uveliko, a svaka predana meditacija je mogla
umiriti srce i skloniti ga na sklad sa svemirom. Ali moje sumnje su govorile da je ba zato ipak
moda igra staklenih perli bila samo formalna umetnost, izvebanost puna duha, duhovita
kombinacija, pa je onda bilo bolje ne igrati je, ve se zanimati istom matematikom i dobrom
muzikom. Ali sada sam bio prvi put uo unutranji glas same igre, njen smisao. Ona je stigla do mene
i proela me. I od onog trenutka poeo sam verovati da je naa kraljevska igra lingua sacra, svet i
boanski jezik. Setie se, jer si i sam onda primetio da se u meni desila promena i da je neki poziv
doao do mene. Mogu ga porediti samo sa onim nezaboravnim pozivom koji je jednom preobrazio i
uzdigao moje srce i moj ivot, kada me je magistar muzike kao deka bio ispitao i pozvao u Kastaliju.
Ti si to primetio, osetio sam onda, iako nisi ni rei o tome rekao; ni danas neemo o tome nita dalje
govoriti. Ali te samo neto molim, i da bih ti to objasnio moram ti rei to inae niko ne zna i ne treba
da zna. Naime, moje ondanje studiranje svega i svaega ne potie od neke udi, ve, naprotiv, ima u
svojoj osnovi tano odreen plan. Sea se, bar u optim crtama, onog vebanja igre staklenih perli
koje smo onda kao aci treeg teaja izgradili uz pomo rukovodioca i za vreme koga sam uo onaj
glas i poznao svoje predodreen je za luzora. Dakle, onu vebu igre koja je poela ritmikom
analizom teme ka fugi i u ijem je sreditu stajao tobonji stav Kungce-a, itavu tu igru ja sada
prouavam od poetka do kraja, propadam u radu na svakom onom stavu, prevodim ga s jezika igre u
njegov prvobitni jezik, u matematiku, u ornamentiku, na kineski, na grki, itd. Hou, bar ovog puta u
ivotu, da itavu sadrinu jedne igre staklenih perli struno izuim i konstruiem po uzoru; prvi deo
sam ve svrio i za to su mi bile potrebne dve godine. Prirodno, to e traiti jo koju godinu. Ali
poto mi imamo svoju uvenu slobodu studiranja u Kastaliji, hou da je iskoristim ba na taj nain.
Poznati su mi prigovori na to. Veina naih uitelja bi kazala: Mi smo kroz nekoliko stolea pronali
i izgradili igru staklenih perli, kao univerzalan jezik i metod, da bismo izrazili sve duhovne i
umetnike vrednosti i pojmove i da bismo ih doveli na jednu zajedniku meru, a sad dolazi ti i hoe
da proveri da li je to tano! Bie ti potreban itav ivot i pokajae se. Ali nee mi biti potreban ceo
ivot i nadam se takoe da se neu pokajati. A sad moja molba: poto sada radi u arhivu igre, a ja
bih iz naroitih razloga hteo da se jo prilino vremena klonim Valdcela, treba da mi povremeno
odgovori na izvesna pitanja, to jest da mi u neskraenom obliku s vremena na vreme saoptava iz
arhiva zvanine kljueve i znake za razne temate. Raunam na tebe i raunam s tim da mi se obrati
im ti za uzvrat mogu uiniti kakve usluge.
Moda je pogodno da ovde saoptimo i ono drugo mesto iz Knehtovih pisama koje se odnosi na
igru staklenih perli, iako je to pismo upueno majstoru muzike, pisano bar jednu ili dve godine

docnije. Mislim pie Kneht svome pokrovitelju da se moe biti sasvim dobar, ak virtuozan
igra staklenih perli, moda ak i vrlo valjan magistar igre, a da se ne upozna prava tajna igre i njen
krajnji smisao. Moglo bi se desiti da ba neko ko poima i zna igru, kada bi postao strunjak igre
staklenih perli ili njen rukovodilac, postane za igru opasniji no oni. Jer unutranja strana, ezoterika
igre, kao svaka ezoterika, smera ujedno i sve, u dubine, gde vlada jo samo veiti dah u veitom
udahnuu i izdahnuu, dovoljan sam sebi. Ko bi u sebi do kraja doiveo smisao igre, taj u stvari ne bi
vie bio igra, ne bi se vie nalazio u bogatstvu i ne bi vie bio sposoban za radost iznalaenja,
konstruisanja i kombinovanja, jer bi poznao sasvim drugu elju i radost. Poto mi izgleda da sam
blizu smisla igre, i za mene i druge bie bolje ako od igre ne nainim svoj poziv, ve da se radije
prebacim na muziku.
Majstor muzike, iako tedljiv u pisanju pisama, oevidno je bio uznemiren ovim izjanjenjem pa
je na nj dao odgovor: Dobro je to sam ne trai od majstora igre da bude ezoteriar u tvome
smislu, jer se nadam da si to rekao bez ironije. Majstor igre ili uitelj koji bi se u prvom redu brinuo
za to da li je u isto vreme dovoljno blizu najdubljem smislu, bio bi vrlo rav uitelj. Iskreno
govorei, ja na primer svojim uenicima nikada ni rei nisam rekao o smislu muzike; ako ga ima, ja
mu nisam potreban. Naprotiv, veliku vrednost sam pridavao tome da moji uenici lepo i tano broje
svoje osmine i esnaestine. Bilo da postane uitelj, naunik ili muziar treba da gaji
strahopotovanje prema smislu, ali ga nemoj smatrati nauljivim. Jednom su filozofi istorije, u elji
da pouavaju smisao, pokvarili polovinu svetske istorije, uveli feljtonistiko doba i sa svoje strane
skrivili za mnogu prolivenu krv. Kad bih ja nekako imao da uputim uenike u Homera ili u grke
tragiare, ne bih pokuao da im sugeriem da je pesma oblik pojave boanskoga, ve bih se trudio da
im pesmu uinim pristupanom tanim poznavanjem njenih jezikih i metrikih orua. Uiteljeva i
naunikova stvar je istraivanje sredstava i nega predanja, odravanje istote metoda, a ne izazivanje
i ubrzavanje onih doivljaja koji se vie ne mogu rei i koji su rezervisani za izabrane a i oni su
esto pobeeni i rtve.
Uostalom, Knehtova prepiska iz onih godina koja i inae izgleda da nije bila velika, ili se delom
izgubila, ni na jednom mestu ne pominje igru staklenih perli i njeno ezoteriko shvatanje. Najvea i
najbolje ouvana prepiska, ona sa Feromontom, i inae govori iskljuivo o problemima muzike i
muzikoj analizi stila.
Tako u toj osobenoj krivudavoj liniji, koju je opisivao Knehtov tok studiranja i koja nije nita do
tano precrtavanje i dugogodinja prorada jedne jedine eme igre, vidimo kako se sprovodi jedan
vrlo odreeni smisao i volja. Da bi asimilovao sadrine te jedine eme igre koju su nekada kao aci
komponovali radi vebi za nekoliko dana i to je, jezikom igre staklenih perli, trebalo proitati za
etvrt sata, Kneht je upotrebio godinu za godinom. Sedeo je u uionicama i bibliotekama, studirao
Frobergera i Alesandra Skarlatia, fuge i gradnju sonata, ponavljao matematiku, uio kineski, proradio
sistem zvunih figura i Fojstelovu teoriju o slaganju izmeu skale boja i muzikih vrsta tonova.
ovek se pita zato je on izabrao taj muni, tvrdoglavi i pre svega zabitni put, jer njegova krajnja
meta (van Kastalije bi se reklo: njegov izabrani poziv) bez sumnje je bila igra staklenih perli. Da je
kao hospitant i isprva neobavezno stupio u neki institut Vicus lusorum, naselja igraa staklenih perli u
Valdcelu, bile bi mu olakane sve specijalne studije koje su se odnosile na igru, bili bi mu na
raspolaganju u svakom trenutku savet i obavetenje po svim pojedinim pitanjima, a osim toga mogao
bi prilei na studije sa svojim drugovima i onima koji su imali isti cilj, umesto da se mui sam i esto
kao u dobrovoljnom progonstvu. Dakle, on je iao svojim putem. Pretpostavljamo da je izbegavao
Valdcel ne samo da bi po mogustvu svoju tamonju ulogu uenika i uspomenu na nju izbrisao kod
drugih i kod sebe samog, ve takoe da usred zajednice igraa staklenih perli ne bi doao u neku

novu, slinu ulogu. Jer on je ve odonda mogao u sebi osetiti neto kao sudbinu, neto kao
predodreenost za vodstvo i reprezentaciju, pa je inio to je moguno da nadmudri tu sudbinu koja
mu se nametala. Unapred je oseao teinu odgovornosti. Ve sad ju je oseao prema valdcelskim
kolskim drugovima koji su njime bili oduevljeni i od kojih se izvukao, a naroito je oseao prema
onom Tegulariusu o kome je instinktivno znao da bi za njega poao u vatru. Tako je traio skrivenost i
posmatranje, dok ga je sudbina htela da gura napred u javno. Tako otprilike zamiljamo njegovo
ondanje stanje. Ali postojao je jo jedan vaan razlog ili jo jedan podstrek da ga zastrai od
uobiajenog uenja viih kola igre staklenih perli i da ga naini autsajderom. Bio je to jedan
neutoljiv nagon za istraivanjem na ijem su temelju poivale nekadanje sumnje prema igri staklenih
perli. Izvesno, on je bio doiveo i okusio da se igra zaista moe igrati u jednom najviem i svetom
smislu, ali je isto tako video da veina igraa i uenika, pa i jedan deo rukovodilaca i uitelja, nisu
nikako bili igrai u onom visokom i svetom smislu i da u jeziku igre nisu videli neku lingua sacra, ve
duhovit nain stenografije i da su se igrom bavili kao interesantnom ili zabavnom specijalnou, kao
intelektualnim sportom ili kao takmienjem ambicije. Kao to pokazuje jedno pismo majstoru muzike,
on je ve nasluivao da moda traenje poslednjeg smisla ne odreuje uvek kvalitet igraa, da je igri
potrebna takoe i neka ezoterika, da je ona isto tako tehnika, nauka i drutvena institucija. Ukratko,
bilo je sumnji i razmirica. Igra je bila ivotno pitanje, privremeno je postala veliki problem njegova
ivota i on nikako nije imao nameru da svoje borbe olaka pomou blagonaklonih pastira dua ili da
ih uitelji potcenjuju prijateljskim osmesima koji odvraaju od njih.
Razume se, on je za osnovu svojih studija mogao uzeti bilo koju od deset hiljada ve igranih, ili
od miliona moguih igara staklenih perli. On je to znao, pa je poao od onog sluajnog plana igre koji
su on i njegovi drugovi kombinovali na onom akom teaju. To je bila igra pri kojoj je prvi put bio
zahvaen smislom svih igara staklenih perli i upoznao svoj poziv za igraa. Tih godina stalno ga je
pratila ema one igre koju je sam bio zapisao uobiajenom kratkom belekom. U oznakama,
kljuevima, signaturama i skraenicama tu je bila zapisana jedna formula astronomske matematike,
princip oblika jedne stare sonate, jedna izreka Kungfucea[27] i tako dalje. italac koji, moda, ne bi
poznavao igru staklenih perli, neka emu igre zamisli nekako kao emu neke ahovske partije, samo
to bi znaenja figura i mogunosti njihovih uzajamnih odnosa i njihovih delovanja jednih na druge
bili zamiljeni viestruko i to bi se svakoj figuri, svakoj konstelaciji, svakom ahovskom potezu, ba
kroz taj potez, tu konfiguraciju i tako dalje, imao pripisati simbolino oznaeni sadraj. Knehtove
studije nisu sada imale za zadatak samo da se najtanije upoznaju sadraji, principi, dela i sistemi
sadrani u planu igre, da se u uenju pree put kroz razne kulture, nauke, jezike, umetnosti, vekove; on
je isto tako postavio sebi zadatak, za koji nije znao nijedan njegov uitelj, da na tim objektima
najtanije proveri sisteme i mogunosti izraavanja vetine igre staklenih perli.
Da odmah saoptimo rezultat: on je tu i tamo naao neku prazninu, neku nedovoljnost, ali u celini
naa igra staklenih perli mora da je izdrala ilavu proveru, inae joj se on ne bi vratio.
Kad bismo ovde pisali neku studiju iz istorije kulture, onda bi izvesno neko mesto i neka scena iz
Knehtovog akog doba bili vredni opisa. On je, koliko je bilo moguno, davao prvenstvo mestima
gde je mogao sam ili samo sa sasvim malim brojem ljudi raditi i prema nekim od tih mesta sauvao je
zahvalnu privrenost. esto je boravio u Monteportu, nekad kao gost majstora muzike, nekad kao
uenik na nekom istorijsko-muzikom seminaru. Dva puta ga nalazimo u Hirslandu, seditu uprave
reda, kao uesnika na velikom vebanju, dvanaestodnevnom postu i meditovanju. Docnije je on s
osobitom radou, ak nenou, priao svojim najbliim o bambusovom umarku, o prijatnoj
isposnici, pozornici njegovih studija I Ginga. Tu je ne samo nauio i doiveo ono presudno, ve je,
upuivan divnim nasluivanjem ili vodstvom, tu naao jedinstvenu okolinu i jednog neobinog

oveka, naime takozvanog Starijeg brata, tvorca i stanovnika kineske isposnice Bambusov
umarak. ini nam se umesno da tu udnu epizodu njegovog doba studija opiemo malo iscrpnije.
Uenje kineskog jezika i klasiara Kneht je otpoeo u uvenoj istonoazijskoj koli, koja je
generacijama bila pridruena kolskom naselju starih filologa, svetom Urbanu. Tu je brzo napredovao
u itanju i pisanju. Takoe se sprijateljio sa nekim Kinezima koji su tamo radili i napamet je nauio
vei broj i Kingovih pesama, kada se, u drugoj godini svoga boravka, poeo sve jae interesovati za
I Ging, knjigu preobraaja. Kinezi su mu, dodue, dali na njegovo navaljivanje svakojaka
obavetenja, ali ne i uvod, a u koli nije bilo uitelja za to. Na Knehtovo ponavljanje onoga to mu je
na dui lealo, da mu pribave uitelja za temeljno uposlenje I Gingom, ispriali su mu o Starijem
bratu i njegovoj pustinjakoj kolibi. Kneht je ve od pre nekog vremena primetio da svojim
interesovanjem za knjigu preobraaja smera u jednu oblast o kojoj su u koli malo hteli da znaju, pa
je postao obazriviji u svojim raspitivanjima. Kad je i dalje nastavio sa obavetavanjima o Starijem
bratu, nisu mu sakrili da taj isposnik istina uiva izvesno potovanje, ak i izvesnu slavu, ali vie kao
osobenjak autsajder, no kao naunik. Osetio je da se tu mora sam snai, zavrio je to je bre mogao
seminarski rad i oprostio se. Peice je poao na put u onaj kraj u kome je onaj tajanstvenik, moda
mudrac i majstor, moda ludak, jednom bio zasadio svoj bambusov umarak. O njemu je bio saznao
ovoliko: taj ovek je, pre nekih dvadeset i pet godina, bio naj nadobudnij i student kineskog
odeljenja. Izgledao je kao roen i pozvan za te studije. U tehnici pisanja kiicom i odgonetanju starih
spisa nadmaivao je najbolje uitelje, bilo da su roeni Kinezi ili zapadnjaci. Malo je padao u oi po
revnosti kojom se trudio da i po spoljanjosti postane Kinez. Tako je sve pretpostavljene, od
rukovodioca seminara pa do majstora, uporno oslovljavao ne njihovim titulama i propisnim vi, kao
to su to inili svi studenti, ve sa Stariji Brate moj, i to obeleje je konano ostalo njemu samom
kao nadimak. On je naroiti trud posvetio igri prorotva I Janga, kojom je majstorski rukovao pomou
tradicionalne stabljike hajduke trave. Pored starih komentara knjige proroanstava, omiljena knjiga
mu je bila ona od Diang Dzia. Oigledno se ve tada u kineskom odeljenju kole mogao osetiti
racionalistiki i pre antimistiki, konfuijevski duh, kao to ga je Kneht upoznao, jer je Stariji Brat
jednog dana napustio Institut, koji bi ga rado bio zadrao kao predmetnog uitelja, i poao da luta
naoruan kiicom, oljicom tua i dvema-trima knjigama. Potraio je jug zemlje. Bio je as tu, as
tamo kao gost kod brae iz reda. Traio je i naao pogodno mesto za naselje koje je zamislio.
Upornim podnoenjem pismenih molbi i usmenim razlaganjima, dobio je od svetovnih vlasti i od reda
pravo da to mesto kao naseljenik poumi. Otada je tamo iveo u idili strogo ureenoj na stari kineski
nain. as je bio ismevan kao osobenjak, as potovan kao kakav svetac. U miru sa sobom i svetom
provodio je dane u meditaciji i prepisivanju starih spisa, ukoliko ga nije zapoljavao rad u njegovom
bambusovom umarku koji je titio od severca briljivo ureen mali kineski vrt.
Tamo je, dakle, iao Jozef Kneht, esto se odmarajui i ushien plavim i mirisnim predelom koji
je s juga gledao prema njemu, poto je preao planinske klance sa sunanim vinogradskim terasama,
sa mrkim zidinama naikanim guterima, dostojanstvenim kestenovim svodovima zainjena
meavina juga i visokih planina. Kada je stigao u bambusov umarak, bilo je kasno popodne. Uao je
i sa uenjem ugledao kinesku batensku kuicu usred divnog vrta. Jedna esma uborila je iz drvene
cevi. Voda koja je oticala ljunkovitim koritom gotovo je punila jedan ozidan bazen u ijim je
pukotinama bujalo mnogo zelenila i kroz iju je tihu, bistru vodu plivalo nekoliko zlatnih arana.
Bambusove zastave mirno i neno lelujale su se nad vitkim jakim stablima; trava je bila isprekidana
kamenim ploama na kojima su se mogli itati napisi u klasinom stilu. Jedan suvonjav ovek, obuen
u sivouto platno, s naoarima nad plavim oima koje su oekivale, ustao je sa cvetne aleje nad
kojom je bio nagnut uei. Priao je posetiocu, ne neljubazno, ali sa onim malo smetenim zaziranjem

kao kod ljudi koji ive povueno i sami, upitno upravio pogled ka Knehtu i ekao ta ima da kae.
Ovaj je zbunjeno progovorio nekoliko kineskih rei koje je bio smislio za pozdrav:
Mladi uenik je slobodan da se stavi u slubu Starijem Bratu.
Lepo vaspitan gost je dobrodoao odgovorio je Stariji Brat. Jedan mladi kolega mi je
uvek dobrodoao na olju aja i mali prijatan razgovor, a, ako eli, nai e se i prenoite za njega.
Kneht je nainio kotao[28] i zahvalio se. Domain ga je uveo u kuicu i posluio ajem. Zatim mu
je pokazao vrt, kamenje sa napisima, jezerce, zlatne ribe i rekao mu njihovu starost. Do veere su
sedeli pod bambusom koji se njihao, izmenjivali utivosti, stihove i izreke iz klasiara. Posmatrali su
cvee i uivali u ruiastoj veernjoj svetlosti koja je gasnula na planinskim potezima. Zatim su se
vratili u kuu. Stariji Brat je izneo hleba i voa, ispekao na majunom tednjaku po jedan izvrstan
utipak za sebe i za gosta i dok su jeli pitao je studenta na nemakom za svrhu njegove posete. Ovaj
je na nemakom priao kako je doao ovamo i ta mu lei na srcu, naime da tu ostane dokle to Stariji
Brat dopusti i da bude njegov uenik.
O tome emo govoriti sutra rekao je pustinjak i ponudio gostu postelju. Sutradan Kneht je
seo kraj vode sa zlatnim ribama, gledao u sitni hladni svet tame i svetlosti, u boje koje su se arobno
igrale. Tu su se u tamnom zelenom plavetnilu i mastiljavom mraku njihala tela zlatica koje su s
vremena na vreme, ba kad je sav svet izgledao zaaran, zauvek zaspao i opinjen snom, jednim
blago elastinim a ipak zastraujuim pokretom kroz sanjivu tamu slale munje kristala i zlata. Gledao
je dole sve vie tonui, vie sanjajui no razmiljajui i nije ni osetio kada je Stariji Brat tihim
koracima iziao iz kue, zastao i dugo posmatrao svog tako utonulog gosta. Kad se Kneht, stresajui
utonulost, najzad podigao, onoga vie nije bilo tu, ali je njegov glas uskoro pozvao na aj. Izmenjali
su kratak pozdrav, pili aj, sedeli i sluali kako mali mlaz vode s esme odzvanja melodiju venosti.
Isposnik je tada ustao pravei se kao da neto radi u nepravilno sagraenoj sobi, mirkajui je gledao
Knehta i iznenada upitao:
Jesi li spreman da obuje cipele i da putuje dalje?
Kneht se ustezao a zatim rekao:
Ako tako mora da bude, spreman sam.
A ako bi se desilo da neko kratko vreme ostane ovde, jesi li spreman na poslunost i da
bude miran kao zlatna riba?
Student je opet potvrdio.
Dobro je rekao je Stariji Brat. Sada u da gledam u prutie i da pitam proroite.
Dok je Kneht sedeo i posmatrao, koliko sa velikim strahopotovanjem toliko i radoznalo, drei
se mirno kao zlatna riba, isposnik je iz nekog drvenog pehara, pre kao iz nekog tobolca, izvadio
aku prutia. To su bile stabljike hajduke trave. Paljivo ih je prebrojao, jedan deo svenja ponovo
vratio u sud, jednu stabljiku stavio na stranu a ostale podelio u dva podjednako velika svenja. Jedan
je zadrao u levoj ruci, a iz drugog je tankim osetljivim prstima desne ruke izdvojio majuni svenji,
prebrojao prutie, ostavio ih na stranu, dok nije ostalo malo prutia koje je stegao izmeu dva prsta
leve ruke. Poto je tako posle ritualnog brojanja taj jedan sveanj sveo na nekoliko prutia i sa
drugim je poeo raditi isto. Izbrojane prutie je odvojio, ponovo uzeo oba svenja, jedan za drugim
brojao, male ostatke svenja stegao izmeu dva prsta, a prsti su sve to radili jednom tedljivom,
tihom hitrinom. Sve je to izgledalo kao neka tajna igra spretnosti za koju vae stroga pravila i koja je,
hiljadu puta vebana, postala virtuozna spremnost. Poto je to vie puta odigrao, ostala su dva
svenjia. Iz broja njihovih stabljika proitao je jedan znak koji je otrom etkicom naslikao na jedan
mali list. Sada je ceo komplikovani postupak poeo iznova. Prutie je podelio na dva jednaka
svenja. Ponovo brojanje, odvajanje prutia na stranu, stavljanje izmeu prstiju, dok na kraju nisu

opet ostala tri majuna svenjia, iji je rezultat bio jedan drugi znak. Pokretom kao u igri, prutii su
udarali jedni o druge sasvim tihim suvim egrtanjem, menjali svoja mesta, obrazovali svenje. On ih
je odvajao, ponovo prebrojavao. Prutii su se pokretali ritmiki sa avetinjskom sigurnou. Posle
svake radnje prst je zapisivao jedan znak i na kraju su pozitivni i negativni znaci stajali u est redova
jedni iznad drugih. Prutie je skupio i marljivo vratio na mesto gde stoje. Maioniar je uao na
podu pokrivenom asurom, a pred sobom na svom listu imao je rezultat traenja od proroita, koji je
dugo tiho posmatrao.
To je znak Mong rekao je. Taj znak ima ime: ludost mladosti. Gore brdo, dole voda,
gore Gen, dole Kan. Dole na brdu izvire izvor, slika mladosti. Ali odluka glasi:
Ludost mladosti ima uspeha.
Ne traim ja mladog ludaka,
Mladi ludak trai mene.
Pri prvom proroanstvu dajem obavetenje.
Ako vie puta pita, to je uznemiravanje.
Ako uznemirava, ne dajem nikakvo obavetenje.
Istrajnost vodi napredovanju.

Kneht je zadrao dah od paljive napregnutosti. U tiini koja je nastajala nehotice je duboko
uzdahnuo.
Nije se usuivao da pita, ali je verovao da je razumeo: mladi glupak je bio doao, smeo je da
ostane. Rezultat ga je fascinirao jo dok je bio zahvaen i opinjen sublimnom marionetskom igrom
prstiju i prutia koju je tako dugo posmatrao a koja je tako ubedljivo izgledala puna smisla, iako joj
se smisao nije mogao pogoditi. Proroanstvo je govorilo, ono je presudilo u njegovu korist.
Ovu umetnutu priu ne bismo tako iscrpno opisivali da je sam Kneht svojim prijateljima i
uenicima nije ee priao sa izvesnim uivanjem. Vratimo se sada naem stvarnom izvetaju. Kneht
je mesecima ostao u Bambusovom umarku i rukovanje stabljikama hajduke trave nauio je skoro
isto tako savreno kao i njegov uitelj. Ovaj je svakog dana po jedan as vebao sa njim brojanje
prutia, uputio ga u gramatiku i simboliku jezika proroita, pustio ga da se veba u pisanju i uenju
napamet dvadeset etiri znaka, itao mu je iz starih komentara, ponekad mu je u naroito dobrim
danima priao jednu priu o Duang Dzi-u[29]. Osim toga uenik je nauio da gaji vrt, da pere etkice,
da trlja tu. Takoe je nauio da kuva supu i aj, da skuplja granice, da motri na vreme i da rukuje
kineskim kalendarom. Meutim, njegovi retki pokuaji da u njihove oskudne razgovore uvue i igru
staklenih perli i muziku bili su potpuno bez rezultata. Izgledali su ili kao upueni nekom nagluvom ili
se uz blagi osmejak prelazilo preko njih, ili je na njih odgovarano nekom izrekom, kao: Gusti oblaci,
nema kie ili Plemeniti nema mrlje. Kada su meutim Knehtu, na njegovo traenje, poslali iz
Monteporta jedan mali klavikord i kada je on svakog dana svirao jedan as, nije bila stavljena
nikakva zamerka. Jednom je Kneht priznao svome uitelju kako bi hteo postii da bude u stanju da I
Ging-ov sistem ugradi u igru staklenih perli. Stariji Brat se smejao. Samo hajde! uzviknuo je
videe. Lep mali bambusov vrt ovek jo moe da stavi u svet. Ali da li bi vrtlaru polo za rukom da
svet ugradi u svoj bambusov umarak, ipak mi izgleda sumnjivo. Dosta o tome. Pominjemo jo
samo da Stariji Brat Knehtu nije ni odgovorio kada ga je ovaj, nekoliko godina docnije tada u
Valdcelu ve vrlo cenjena linost pozvao da tamo primi jedan teaj nastave.
Mesece svog ivota u Bambusovom umarku Jozef Kneht je oznaavao ne samo kao jedno sreno
vreme, ve takoe esto kao poetak svog buenja. Od tog vremena u njegovim izjavama ee se
nalazi slika o buenju sa slinim ali ne potpuno istim znaajem, kakav je on ranije pridavao slici

poziva. Moe se pretpostaviti da buenje treba da znai svagdanje spoznaje samog sebe i mesta
na kome je on stojao u kastalijskom i uopte ljudskom poretku. Ali nam izgleda da se naglasak sve
vie i vie pomerao na spoznanje samog sebe u tome smislu to se Kneht od poetka buenja sve
vie i vie pribliavao jednom oseanju svoje naroite jedinstvene pozicije i opredeljenja. Meutim,
nasleeni pojmovi i kategorije opte i specijalno kastalijske hijerarhije sve vie i vie su mu
postajali relativni.
Boravkom u Bambusovom umarku kineske studije nisu bile ni izdaleka jo zavrene. One su bile
nastavljene i Kneht se naroito trudio oko upoznavanja stare kineske muzike. Svuda kod starih
kineskih pisaca nailazio je na pohvale muzike kao na jedan od praizvora svakog poretka, morala,
lepote i zdravlja. To daleko i uobiajeno shvatanje muzike bilo mu je odavno poznato od majstora
muzike, koji je upravo mogao vaiti za njeno olienje. Ne naputajui nikako plan svojih studija koji
nam je poznat iz onog pisma Fricu Tegulariusu, on je svuda prodirao iroko i energino. Jedan od
pozitivnih rezultata njegovog uenja kod Starijeg Brata sastojao se u tome to je savladao svoje
zaziranje da se vrati u Valdcel. Svake godine on je tamo uestvovao ma na kom viem teaju i, ne
znajui upravo ni sam kako je do toga dolo, postao je linost koju su u Vicus lusorumu gledali s
interesovanjem i priznanjem. Pripadao je onom najuem i najosetljivijem organu cele igre, onoj
anonimnoj grupi isprobanih igraa u ijim se rukama upravo nalazila svagdanja sudbina ili bar
svagdanji pravac i moda igre. Ta grupa igraa, u kojoj takoe nisu nedostajali inovnici ustanove
igre, ali koji nikako nisu i dominirali, mogla se uglavnom nai u nekim zabitnim, tihim prostorijama
arhiva igre. Okupljeni studijama kritike igre, borili bi se za uvlaenje u igru novih podruja gradiva
ili za njihovo odstranjivanje, debatovali bi za ili protiv izvesnog uvek promenljivog ukusa u obliku,
spoljanjem rukovanju, i onog sportskog u igri staklenih perli. Svako ko se tu odomaio, bio je
virtuoz igre; svako je svakom bio vrlo tano poznat po svojim talentima i osobenostima. Bilo je kao u
krugu nekog ministarstva ili u nekom aristokratskom klubu gde se vladajui i oni odgovorni od sutra
ili prekosutra nalaze i upoznaju jedni s drugima. Tu je vladao jedan prigueni i uglaeni ton, ljudi su
bili ambiciozni ne pokazujui to, i paljivi i kritini do preterivanja. Ta elita novog pokolenja iz
Vicus lusoruma vaila je za mnoge u Kastaliji, a takoe i za neke napolju u zemlji, kao poslednji cvet
kastalijske tradicije, kao krem jedne iskljuivo aristokratske duhovnosti. Pokoji mladi je godinama
slavoljubivo sanjario o tome da jednom bude njen lan. Za neke, opet, taj odabrani krug pretendenata
na via dostojanstva u hijerarhiji igre staklenih perli bio je neto omrznuto i pokvareno, neradna klika
dignuta nosa, duhovno proigrani geniji bez smisla za ivot i stvarnost, naduveno i u osnovi
gotovansko drutvo elegantnih i laktaa, iji je poziv i ivotna sadrina jedna zabava, besplodno
samouivanje duha.
Kneht je bio neosetljiv za oba shvatanja. Za njega nije nita znailo da li ga studenti u svojim
ogovaranjima veliaju kao retku zverku, ili ga ismevaju kao skorojevia i laktaa. Vane su bile samo
njegove studije koje su sada sve bile uvuene u oblast igre. Osim toga vano mu je bilo samo jo ono
jedno pitanje, naime da li je igra zaista ono najvie u Kastaliji i da li je vredna da se za nju zaloi
ivot. Jer njegove sumnje nisu bile bezuslovno uutkane uigravanjem u sve skrovitije tajne zakona
igre i mogunosti igre, bliskim upoznavanjem sa arolikim lavirintima arhiva i kompleksnim
unutranjim svetom simbolike igre. On je ve u sebi iskusio da vera i sumnja idu zajedno, da jedna
drugu uslovljavaju kao udisanje i izdisanje i da su sa napredovanjima u svim oblastima
mikrokozmosa igre prirodno takoe bili porasli i njegov vid i njegova osetljivost za sve
problematino u igri. Idila u Bambusovom umarku moda ga je neko kratko vreme smirila ili takoe
zaludela. Primer Starijeg Brata mu je pokazao da iz te problematike ipak uvek ima izlaza. ovek se
mogao, kao on, nainiti Kinezom, zatvoriti se iza neke ive ograde vrta i iveti u nekom dovoljno

lepom savrenstvu. Moglo se, moda, takoe postati Pitagorejac ili inok i skolastiar ali to je bio
samo izlaz, odricanje od univerzalnosti, moguno i doputeno samo malom broju. Odricanje od
dananjice i sutranjice u korist savrenog, ali prolog, to je bila uzviena vrsta bekstva i Kneht je na
vreme osetio da to nije njegov put. Ali ta je bio njegov put? Sem svog velikog dara za muziku i za
igru staklenih perli, znao je i za druge snage u sebi za izvesnu unutranju nezavisnost, za visoku
svojeglavost koja mu, istina, nije zabranjivala ili oteavala sluenje, ali koja je od njega zahtevala da
slui samo najviem gospodaru. I ta snaga, ta nezavisnost, ta svojeglavost u njemu nije bila samo
jedna crta u njegovom liku, ona nije bila samo unutra upravljena i delatna, ve je delala takoe
upolje. Jozef Kneht je jo za vreme akovanja, a naroito u doba rivalstva sa Pliniom Desinjorijem,
ee dolazio do saznanja da neki drugovi vrnjaci, a jo vie oni mlai, ne samo da su ga voleli i
traili njegovo prijateljstvo, ve su bili skloni da mu puste da vlada njima, da ga pitaju za savet, da
mu odobre da vri uticaj na njih, i to saznanje se ee ponavljalo. Ono je imalo krajnje prijatnu i
laskavu stranu, godilo je slavoljublju i jaalo samosvesnost. Ali ono je takoe imalo i jednu sasvim
drugu stranu, mranu i stranu. Jer ve sklonost da sa visine gleda na one drugove koji su u svojoj
slabosti, svom odsustvu svojeglavosti i dostojanstva traili savet, voenje i uzor, ili ak tajna elja
koja mu se povremeno javljala da ih (bar u mislima) uini poslunim robovima imala je neeg
zabranjenog i runog. Osim toga, on je za vreme perioda sa Pliniom okusio sa koliko se odgovornosti,
napora i unutranjeg optereenja plaa svaka sjajna i reprezentativna pozicija. On je znao takoe
koliki je teret majstor muzike katkad nosio. Bilo je lepo i nekako omamljivo imati mo nad ljudima i
blistati pred drugima. Ali to je nosilo i neku demoniju i opasnost. Svetska istorija se sastojala iz
neprekidnog reda vladara, voa, tvoraca i zapovednika. Oni su svi, sem beskrajno retkih izuzetaka,
lepo poinjali a ravo zavravali; svi su teili za vlau tobo radi dobra, a zatim su postajali
opsednuti i opijeni vlau tako da su je voleli radi nje same. Valjalo je da onu mo koju mu je
priroda dala lei i izlei time to bi je stavio u slubu hijerarhije. To mu je uvek bilo samo po sebi
razumljivo. Ali, na kom bi mestu njegove sile mogle najbolje sluiti i raati plodove? Sposobnost da
druge, a naroito mlae, privlai i da vie ili manje vri uticaj, bila bi od vrednosti za oficira ili
politiara, ali ovde u Kastaliji nije za to bilo nijednog mesta. Tu su takve sposobnosti bile od koristi
samo uitelju i vaspitau. Ali Kneht je imao malo elje ba za te delatnosti. Da je ilo samo po
njegovoj elji, on bi ivot nezavisnog naunika, ili pak ivot igraa staklenih perli, stavio ispred
svakog drugog. Sa tim je stajao pred starim, munim pitanjem: da li je ta igra zaista bila najvie, je li
ona zaista bila kraljica u duhovnom carstvu? Nije li ona, uprkos svemu i svaemu, na koncu ipak
samo igra? Je li ona zaista vredna potpunog predavanja, doivotne slube? Ta uvena igra jednom,
generacijama ranije, poela je kao neka vrsta surogata umetnosti i bila je na putu, bar za mnoge, da
postepeno postane neka vrsta religije, mogunosti skupljanja, uzdizanja, molitve za visoko razvijene
inteligencije. To to se u Knehtu zbivalo, vidi se, bio je stari spor izmeu estetskog i etikog. Nikada
potpuno izgovoreno, ali takoe nikada potpuno preutano, to pitanje bilo je ono isto koje se ovdaonda u njegovim akim pesmama u Valdcelu tako mrano i pretee pojavljivalo. Ono se odnosilo ne
samo na igru staklenih perli, ono se odnosilo na Kastaliju uopte.
Ba u vreme kad ga je ta problematika mnogo muila i kad je u snovima esto doivljavao
rasprave sa Desinjorijem, desilo mu se jednom, dok je prelazio jedno veliko dvorite valdcelskog
grada igranja, da je neki glas doviknuo njegovo ime glas koji on nije odmah poznao, ali mu se
inio dobro poznat. Kad se okrenuo video je jednog visokog mladia sa bradicom koji mu je ustro
pritrao. To je bio Plinio koji ga je u navali uspomena i nenosti srdano pozdravio. Dogovorili su se
da se sastanu uvee. Plinio, koji je ve odavno bio zavrio studije na svetovnim visokim kolama i
postao inovnik, doao je na kratak raspust kao gost nekog teaja igara staklenih perli, kakav je pre

nekoliko godina ve svrio. Veernji sastanak, meutim, ubrzo je doveo oba prijatelja u zabunu.
Plinio je tu bio kao uenik-gost, tolerisani diletant spolja koji je, istina, s velikom revnou pratio
svoj teaj, ali teaj za spoljanje i ljubitelje. Razlika je bila suvie velika. On je sedeo prema
strunjaku i posveenom, koji je, i pored svojih obzira i utivog odazivanja na prijateljevo
interesovanje za igru staklenih perli, morao dopustiti da ovaj oseti da on ovde nije kolega ve dete i
da je svoje zadovoljstvo nalazio na periferiji jedne nauke koja je drugom bila poznata do sri. Kneht
je pokuavao da skrene razgovor o igri, molio je Plinija da mu pria o svojoj slubi, svom radu, o
svom ivotu tamo napolju. Sada je Jozef u tome bio zaostao i dete koje je postavljalo nesluena
pitanja, a drugi ga je obazrivo pouavao. Plinio je bio pravnik, teio je politikom uticaju, bio je na
putu da se veri sa erkom jednog od voa stranke, govorio je jezikom koji je Jozef samo upola
razumevao. Mnogi izrazi koji su se ponavljali zvuali su mu prazno, bar za njega nisu imali nikakvog
sadraja. Ipak se moglo primetiti da je Plinio tamo u svome svetu neto znaio, tano znao i imao
ambiciozne ciljeve. Ali dva sveta, koja su se nekada, pre deset godina, u dvojici mladia radoznalo i
ne bez simpatija dodirivala i uzajamno oseala, sada su nepomirljivo i tue zjapila jedan prema
drugom. Trebalo je priznati da je taj svetski ovek i politiar sauvao izvesnu privrenost prema
Kastaliji i bio je ve po drugi put rtvovao svoj raspust igri staklenih perli. Ali najzad, mislio je
Jozef, to ipak nije bilo mnogo drukije no kad bi se on, Kneht, jednog dana obreo u Pliniovoj slubi i
kao radoznao gost pustio da mu pokau koje sudsko zasedanje, nekoliko fabrika, ustanove drutvenog
staranja. Obojica su bili razoarani. Kneht je naao da je njegov nekadanji prijatelj ogrubeo i postao
povran. Desinjori je, naprotiv, naao da je njegov ondanji drug vrlo ohol u svojoj ekskluzivnoj
duhovnosti i ezoterici, izgledalo mu je da je postao pravi samo jo duh ushien sobom i svojim
sportom. Meutim, upinjali su se, i Desinjori je umeo o kojeemu da pria o svojim studijama i
ispitima, o putovanjima u Englesku i na jug, o politikim skupovima, o parlamentu. Jednom je takoe
kazao jednu re koja je zvuala kao pretnja ili opomena. Rekao je: Videe, uskoro e biti
nemirnih dana, moda ratova, i nije nemogue da itava vaa kastalijska egzistencija jednom opet
ozbiljno bude dovedena u pitanje. Jozef to nije primio suvie ozbiljno, samo je rekao: A ti,
Plinio? Hoe li biti za ili protiv Kastalije?
Ah rekao je Plinio sa usiljenim osmejkom teko da e neko mene pitati za miljenje.
Uostalom, prirodno, ja sam za nesmetani dalji opstanak Kastalije, inae ne bih bio ovde. Pa, ma
koliko vai zahtevi u materijalnom pogledu bili skromni, Kastalija staje zemlju lep iznos godinje.
Da nasmejao se Jozef iznos ini, kao to su mi kazali, oko jedne desetine onoga to je za
vreme ratnog stolea naa zemlja godinje troila na oruje i municiju.
Nali su se jo nekoliko puta i koliko se vie pribliavao kraj Pliniovom teaju, toliko su bili
jedan prema drugom revnosniji u utivostima. Ipak, obojica su se oseali lagodnije kad su prole dve
ili tri nedelje i kad je Plinio otputovao.
Tada je majstor igre staklenih perli bio Tomas fon der Trave. ovek uven, svetski, koji je
mnogo putovao, pomirljiv i naj utivi je predusretljiv prema svakome ko mu se priblii. Ali u
stvarima igre bio je najbudnije i asketske strogosti, veliki radnik, to nisu ni pomiljali oni koji su ga
poznavali samo sa reprezentativne strane na primer u sveanom ruhu kao rukovodioca velikih
igara ili prilikom prijema inostranih delegacija. O njemu se govorilo da je mlak, hladan ovek
razuma, koji sa muzikom stoji samo u odnosu utivosti i meu mladim i oduevljenim ljubiteljima
igre staklenih perli povremeno su se o njemu uli pre negativni sudovi. Takvi su sudovi bili pogreni.
Jer, iako nije bio entuzijast i na velikim javnim igrama radije izbegavao da dodiruje velike i
uzbudljive teme, ipak su njegove sjajno izgraene, po obliku nenadmane igre znalcima pokazivale
blisko ponavljanje najdubljih problema sveta igre.

Jednog dana je magistar igre rekao da mu pozovu Jozefa Knehta. Primio ga je u svom stanu, u
domaoj odei i pitao ga da li bi mu bilo moguno i prijatno da iduih dana uvek u to doba doe na
pola sata. Kneht jo nikada nije bio sam kod njega i naredbu je primio zaueno. Za danas majstor mu
je podneo jedan opiran tekst, jedan predlog koji mu je uputio neki orgulja. To je bio jedan od
bezbrojnih predloga ije ispitivanje spada u poslove vrhovnog nadletva igre. U pitanju su mahom
bili predloi za prijem novog materijala u arhiv: Jedan je, na primer, osobito tano proradio istoriju
madrigala i u razvitku stila otkrio neku krivulju, koju zapisuje muziki i matematiki da bi bila
prihvaena u jeziku riznicu igre. Jedan je ispitao latinski Julija Cezara s gledita njegovih ritmikih
svojstava i u tome naao najupadljivije podudarnosti sa rezultatom dobro poznatih istraivanja
intervala u vizantijskom crkvenom pevanju. Ili drugi put je neka sanjalica pronala novu kabalu[30] za
notne znake iz petnaestog veka. A da i ne govorimo o burnim pismima s puta skrenulih
eksperimentatora koji, na primer, takoe poreenjem Geteovog i Spinozinog horoskopa, umeju da
izvlae najudnije zakljuke i prilau esto geometrijske crtee u vie boja vrlo lepa i jasna izgleda.
Kneht je s revnou radio na dananjem predlogu, sam je ve ee imao u glavi predloge te vrste,
iako ih nije slao. Svaki aktivan igra staklenih perli sanjari o stalnom proirenju oblasti igre, dok one
ne obuhvate ceo svet. Ili, naprotiv, ta proirenja on stalno sprovodi u svojoj predstavi i u svojim
privatnim vebama igre staklenih perli. Za ona proirenja koja su se pri tom izgleda afirmisala, on
gaji elju da od privatnih postanu slubena proirenja. Prava, poslednja finesa privatnog igranja
visoko razvijenih igraa sastoji se ba u tome to oni toliko vladaju izraajnim, imenodavnim i
oblikovnim snagama zakona igre, to su prihvatili i potpuno individualne, jedinstvene predstave ma
koje igre sa objektivnim i istorijskim vrednostima. Jedan cenjeni botaniar je jednom o tome rekao
aljivu re: Kod igre staklenih perli sve mora biti moguno pa i to da se pojedina biljka zabavlja sa
gospodinom Line-om na latinskom jeziku.
Kneht je, dakle, pomagao magistru u analizi date eme. Pola sata je brzo prolo. Drugog dana je
tano bio tu i tako je dve nedelje dolazio svakog dana da pola sata radi sam sa magistrom igre. Ve
prvih dana je primetio da mu ovaj daje da briljivo i do kraja kritiki proradi i potpuno beznaajne
navode, uprkos tome to se njihova neupotrebljivost odavala pri prvom ispitivakom pogledu. udio
se da majstor ima vremena za to i postepeno je poinjao zapaati da ovde nije re o tome da se
majstoru uini usluga i da se malo oslobodi rada. Ti radovi, iako nuni, trebalo je pre svega da budu
prilika da njega, mladog posveenika, majstor najmarljivije ispita u najpristojnijem obliku. Neto se
zbivalo s njim, kao ono nekada u deako doba kad se pojavio majstor muzike. On je to odmah
primetio i po dranju svojih drugova. Ono je bilo zazorno, na rastojanju, ponekad ironino
potovalako. Neto se spremalo, on je to oseao, samo je to bilo manje usreujue no onda.
Posle njihove poslednje sednice majstor igre staklenih perli je svojim malo visokim, uglaenim
glasom, svojim tano naglaenim govorom bez ikakve sveanosti rekao:
Dobro je, sutra ne treba vie da doe, na posao je zasad zavren. Uskoro u te svakako
morati opet pomuiti. Najlepe ti hvala na saradnji, bila mi je od vrednosti. Uostalom, mislim da bi
sada trebalo da podnese molbu za prijem u red. Nee naii na tekoe, ja sam vlast reda ve
izvestio. Ti si saglasan s tim? A tada, diui se, dodao je: Uzgred jo jednu re moda si i ti
sklon, kao to veina dobrih igraa staklenih perli u mladosti ini, da nau igru povremeno
upotrebljava kao neku vrstu orua za filozofiranje. Same moje rei nee te od toga izlei ti, ali ja ih
ipak kaem: ovek treba da filozofira samo legitimnim sredstvima, sredstvima filozofije. Ali naa
igra nije ni filozofija, ni religija, ona je jedna posebna disciplina, a po karakteru najvie srodna
umetnosti, ona je igra sui generis. Dalje se stie ako se toga pridrava, nego ako se to uvidi tek posle
stotinu neuspeha. Filozof Kant retko ko ga bolje poznaje, ali je bio glava od ranga rekao je o

teolokom filozofiranju da je ono arobna svetiljka privienja. Ne smemo to nainiti od nae igre
staklenih perli.
Jozef je bio iznenaen, a tu poslednju opomenu gotovo je preuo od uzdranog uzbuenja. Kao
munja brzo prostrujalo ga je: te rei su znaile kraj njegove slobode, svretak njegovih studija,
prijem u red i njegovo skoro uvrenje u hijerarhiju. Zahvalio je dubokim poklonom i smesta otiao u
valdcelsku kancelariju reda. Tu je naao da je u stvari ve unet u spisak onih koji treba da budu
novoprimljeni. Kao i svi studenti njegovog stepena, ve prilino tano je poznavao pravila reda i
setio se odredbe da je svaki lan reda koji je zauzimao slubeni poloaj vieg ranga ovlaen da
izvri prijem. Tako je izrazio molbu da dopuste da majstor muzike izvri ceremoniju. Dobio je
ispravu i kratak odmor i idueg dana otputovao svom zatitniku i prijatelju u Monteport. Potovanog
starog oveka zatekao je malo bolesnog, ali je bio radosno pozdravljen dobrodolicom.
Doao si kao poruen rekao je starac. Uskoro ne bih vie imao ovlaenje da te kao
mladog brata primim u red. Sada ba dajem ostavku na slubu, moje razreenje je ve odobreno.
Sama ceremonija bila je jednostavna. Idueg dana je majstor muzike pozvao, kao to to statuti
zahtevaju, dva brata reda kao svedoke. Prethodno je Kneht dobio jedan stav iz pravila reda kao
zadatak za vebanje iz meditacije. To je bio ovaj stav: Ako te visoka vlast pozove na kakav poloaj,
onda znaj svaki uspon u stepenima poloaja nije korak u slobodu, nego u okove. to vii poloaj,
to dublja vezanost, to vea sila poloaja, to stroa sluba. to jaa linost, tim vie zabranjena
samovolja. Okupili su se u magistrovoj muzikoj eliji, u onoj istoj u kojoj je Kneht nekada dobio
svoje prvo uvoenje u vetinu meditovanja. Majstor je pozvao inicijanta da u ast trenutka odsvira
horsku predigru od Baha, zatim je jedan od svedoka proitao skraen tekst pravila reda, a sam
majstor muzike je postavljao ritualna pitanja i od mladog prijatelja uzeo zavet. Poklonio mu je jo sat
vremena. Sedeli su u vrtu i majstor mu je dao prijateljska uputstva u kome smislu treba da primi
pravila reda i da po njima ivi.
Lepo je rekao je to u trenutku kada se ja povlaim ti stupa na upranjeno mesto, to je
kao da imam sina koji e jednom, kao sada ja, postaviti svog oveka. A kad je video da Jozefovo
lice postaje alosno: No, nemoj biti snuden, ni ja to nisam. Ja sam vrlo umoran i radujem se
dokolici koju jo hou da uivam i nadam se da e u tom uivanju i ti vrlo esto uestvovati. I kad se
idui put ponovo vidimo, oslovljavaj me sa ti. Dok sam bio na poloaju to ti nisam mogao ponuditi.
Otpustio ga je sa osmejkom to osvaja srce, koji je Jozef poznavao ve od pre dvadeset godina.
Kneht se brzo vratio u Valdcel, otuda je dobio samo tri dana odsustva. Tek to se vratio, bio je
pozvan kod magistra igre koji ga je primio sa kolegijalnom veselou i poeleo mu srean prijem u
red. Da bismo postali potpuno kolege i drugovi na poslu, produio je nedostaje samo
uvrenje na jedno odreeno mesto u naoj graevini. Jozef se malo uplaio. Sada je imao da
izgubi svoju slobodu. A, rekao je snebivljivo nadam se da u moda biti potreban ma na
kom skromnom mestu. Da vam priznam, ja sam se svakako nadao da jo neko vreme mogu slobodno
da studiram. Magistar mu je vrsto pogledao u oi svojim pametnim, lako ironinim osmehom.
Neko vreme, veli, ali koliko je to dugo?
Kneht se zbunjeno smejao.
Zaista ne znam.
To sam i mislio saglasio se majstor ti jo govori studentskim jezikom i misli jo
studentskim pojmovima, Jozefe Knehte, i to je na svom mestu, ali vrlo skoro nee vie biti na svom
mestu, jer si nam potreban. Ti zna da i docnije, ak i na najviim poloajima nae vlasti, moe
dobijati odsustvo radi studiranja, ako moe da ubedi vlast u vrednost tih studija. Moj prethodnik i
uitelj, na primer, kao magistar igre i star ovek molio je i dobio punu godinu dana odsustva za svoje

arhivske studije u Londonu. Ali on svoje odsustvo nije dobio za neko vreme, ve za jedan odreen
broj meseci, nedelja, dana. S tim e ubudue morati da rauna. A sada imam neto da ti predloim.
Potreban nam je odgovoran ovek za jednu specijalnu misiju, a koga van naeg kruga jo ne poznaju.
U pitanju je bio ovaj zadatak: benediktinski manastir Marijafels, jedna od najstarijih kola u
zemlji, koji je sa Kastalijom odravao prijateljske veze, a naroito je decenij ama ve bio privren
igri staklenih perli, molio je da mu za neko vreme daju nekog mladog uitelja radi upuivanja u igru i
radi stimulisanja nekolicine poodmaklih igraa u manastiru. Magistrov izbor pao je na Jozefa Knehta.
Zato ga je tako obazrivo ispitivao, otuda je njegovo stupanje u red ubrzano.

DVA REDA
Sada je sa njim unekoliko bilo ponovo isto kao nekada posle posete majstora muzike za vreme
njegovog latinskog akovanja. Jozef ne bi ni pomislio da poziv u Marijafels znai naroito
odlikovanje i valjan prvi korak na lestvicama hijerarhije, ali je to mogao proitati iz dranja i
ponaanja svojih drugova. Dok je od pre nekog vremena pripadao najuem krugu elite igraa
staklenih perli, sada, zbog tog neobinog naloga, svi su ga oznaavali kao nekog koga vii imaju u
vidu i kojim nameravaju da se poslue. Jueranji drugovi i saputnici u tenjama nisu se ba povlaili
ili bivali neljubazni. U tom visoko aristokratskom krugu ljudi su suvie pazili na ophoenje, ali se
stvorilo neko rastojanje. Dojueranji drug mogao je preksutra postati pretpostavljeni. Taj krug ljudi
je u meusobnom odnosu takva stepenovanja i diferenciranja obeleavao najtananijim treptajima i
izraavao ih je.
Izuzetak je inio Fric Tegularijus. Pored Feromonta njega smemo obeleiti kao najvernijeg
prijatelja u ivotu Jozefa Knehta. Taj ovek, po svojim talentima odreen za najvie stvari, bio je
teko ometen odsustvom zdravlja, ravnotee i samopouzdanja. Bio je istih godina kao i Kneht, dakle u
doba njegovog prijema u red oko trideset i etiri godine. S njim se Kneht prvi put sreo pre nekih
deset godina na jednom kursu igre staklenih perli i onda je osetio koliko se taj tihi i neto
melanholini mladi oseao privuen k njemu. Svojim smislom da oseti ljude, koji mu je, iako
nesvesno, ve tada bio svojstven, on je takoe osetio vrstu sutine te ljubavi. Ona je bila prijateljstvo
i oboavanje spremno na bezuslovno predavanje i potinjavanje, proeto arom sanjarenja gotovo
religioznog karaktera, ali oseneno unutranjom otmenou i oseanjem punim poimanja unutranje
tragike i drano u granicama. Jo od doba Desinjorija poljuljan i senzibilan, ak i nepoverljiv, Kneht
je tog Tegularijusa drao na rastojanju sa konsekventnom strogou, mada je i on oseao da ga taj
interesantan i neobian drug privlai. Za to karakterisanje slui nam jedan list iz slubenih zabeleaka
Knehtovih, koje je godinama docnije vodio za iskljuivu upotrebu vrhovne vlasti. Tu se veli:
Tegularijus. Lini prijatelj referentov. U Kojperhajmu viestruko odlian ak, dobar
starofilolog, veoma zainteresovan filozofski, radio o Lajbnicu, Bolcanu, docnije o Platonu.
Najdarovitiji, najsjajniji igra staklenih perli koga poznajem. Bio bi predodreen za magistra igre da
mu karakter zbog njegovog slabog zdravlja nije za to potpuno nepogodan. T. ne sme nikada da doe
na neki vodei, reprezentativan ili organizatorski poloaj. To bi i za njega i za zvanje bila nesrea.
Njegov nedostatak se telesno ispoljava u stanjima depresije, periodima besanice i nervnih bolova,
duevno povremeno u melanholiji, jakoj potrebi za usamljenou, u strahu od obaveze i odgovornosti,
verovatno takoe i u pomislima na samoubistvo. Tako teko ugroeni hrabro se odrava pomou
meditacije i samodiscipline da veina u njegovoj okolini i ne nasluuje teinu njegove patnje i zapaa
samo njegovu veliku snebivljivost i zatvorenost. Dakle, dok je T. na alost nepogodan za rukovoenje
viih nadletava, dotle je on, meutim, u Vicus lusorumu dragocenost, potpuno nezamenljivo blago.
On vlada tehnikom nae igre onako kao to veliki muziar vlada svojim instrumentom; on slepo
pogaa najneniju nijansu, a ne moe se takoe prezirati ni kao uitelj. Na viim i najviim kursevima
ponavijanja za nie bi za njega bila teta jedva bih se umeo snai bez njega. Kako on analizira
probne igre mladia, a da ih nikada ne obeshrabri, kako dokuuje njihove marifetluke, kako
nepogreivo raspoznaje i otkriva sve podraavano ili samo dekorativno, kako u jednoj dobro
fundiranoj, ali jo nesigurnoj i raskomponovanoj igri nalazi izvore greaka i pokazuje kao
besprekorne anatomske preparate to je neto sasvim jedinstveno. Taj nepodmitljivi i otri pogled
prilikom analiziranja i korigovanja je pre svega ono to mu obezbeuje potovanje uenika i kolega

koje bi inae bilo dovedeno u pitanje, zbog njegovog nesigurnog i neravnog, snebiv- Ijivobojaljivog dranja. To to sam rekao o genijalnosti T. kao igraa staklenih perli, kojoj potpuno nema
ravne, hteo bih da ilustrujem jednim primerom. U prvo vreme mog prijateljstva sa njim, kada obojica
ve vie nismo nalazili mnogo ta da nauimo u tehnici, jedanput mi je, u asu naroitog poverenja,
dao da pogledam neke igre koje je onda bio komponovao. Na prvi pogled sam mislio da su sjajno
pronaene i da su nekako nove i originalne po stilu. Izmolio isam da mi da zapisane temate da ih
prouim. U tim kompozicijama igre, pravim pesmama, naao sam neto tako udnovato i neobino da
mislim da to ovde ne smem preutati. Te igre su bile male drame gotovo monoloke strukture i u
njima se ogledao individualni, koliko ugroeni, toliko genijalni duhovni ivot njihovog autora kao u
savrenom autoportretu. Dijalektiki se koncentrovalo i prepiralo ne samo izmeu raznih tema i grupa
tema na kojima se igra zasnivala i ije je sledovanje i stavljanje jednih prema drugima bilo veoma
bogato duhom, ve je takoe ne na uobiajeni, klasian nain do kraja bila dovedena sinteza i
harmonizacija suprotnih glasova. Naprotiv, ta harmonizacija je pretrpela itav niz prekida i svaki put
je ostajala kao umorna i oajna pred raspadanjem i gubila se u pitanju i sumnji. Time su one igre
dobijale ne samo uzbudljivu i, koliko ja znam, dotle nikada smelo pokuanu hromatiku, ve su itave
igre postale izraz tragine sumnje i odricanja; postale su slikovita konstatacija sumnjivosti svakog
duhovnog truda. Pri tom su one u svojoj duhovnosti, kao i u svojoj tehniko-igrakoj kaligrafiji i
usavravanju, tako vanredno lepe da bi se nad njima moglo plakati. Svaka od tih igara je tako prisno i
ozbiljno teila reenju, a onda se tako plemenito odricala njega, da je bila kao savrena elegija
prolaznosti koju nosi sve lepo i sumnjivosti koja se najzad nalazi u svim visokim duhovnim
ciljevima. Isto tako, neka Tegularijus, ako preivi mene ili moje slubovanje, bude preporuen kao
krajnje neno, dragoceno, ali ugroeno dobro. Treba da uiva vrlo mnogo slobode. Njegov savet u
svim pitanjima igre neka bude sasluan kao vaan. Meutim, neka mu se nikada ne povere uenici da
njima samo on rukovodi.
Taj udnovati ovek je tokom godina zaista postao Knehtov prijatelj. On je Knehtu, kome se divio
ne samo zbog njegova duha ve takoe i zbog neega to je bilo kao gospodarska priroda, bio
dirljivo odan. Mnogo od onoga to znamo o Knehtu predano je preko njega. On je, moda, bio jedini
u najuem krugu mlaih igraa staklenih perli koji nije zavideo svome prijatelju zbog naloga koji mu
je bio dat i jedini za koga je njegovo opozivanje na neizvesno vreme predstavljalo tako dubok,
gotovo nepodnoljiv bol i gubitak.
Jozef Kneht je novo stanje radosno osetio im je bio savladao onaj izvesni uas od naglog gubitka
svoje voljene slobode. Osetio je elju za putovanjem, elju za delatnou i radoznalost za strani svet
u koji su ga slali. Uostalom, mladog brata reda nisu tek onako pustili da putuje u Marijafels.
Prethodno je tri nedelje bio stavljen u policiju. Tako se meu studentima nazivalo ono malo
odeljenje u aparatu vaspitne vlasti koje bi moglo nositi naziv politiko odeljenje ili ministarstvo
inostranih poslova, ako to, moda, ipak ne bi bila suvie velika imena za malu stvar. Tu je bio
upoznat sa pravilima ponaanja za brau reda prilikom boravka u svetu, napolju, i gotovo svakog
dana mu je gospodin Diboa, ef te slube, lino posveivao jedan sat. Tom savesnom oveku
izgledalo je naime podozrivo da se na takvo mesto napolje poalje ovek tako neisproban i jo
potpuno nevian u svetu. On nije ni tajio da ne odobrava odluku majstora igre staklenih perli i
dvostruko se upinjao da mladom bratu reda sa prijateljskom briljivou ukae na opasnosti od sveta
i na sredstva kojima bi im uspeno stao nasuprot. I oinski zabrinuta, potena namera efova tako se
sreno spojila sa voljnou mladog oveka da bude pouen, da je u tim asovima njegovog uvoenja
u pravila optenja sa svetom Jozef Kneht svome uitelju zaista postao drag. Umiren i sa punim
poverenjem, on ga je najzad mogao pustiti u njegovu misiju. ak je, vie iz blagovoljenja, pokuao da

mu i sam da neku vrstu naloga. Gospodin Diboa je, ve kao jedan od malog broja politiara
Kastalije, pripadao vrlo maloj grupi inovnika, ije su misli i studije veim delom bile posveene
dravno-pravnom i privrednom opstojanju Kastalije, njenom odnosu prema spoljanjem svetu i
njenoj zavisnosti od njega. Najvei broj Kastaljana, inovnici isto toliko koliko i naunici i studenti,
iveli su u svojoj pedagokoj provinciji i svome redu kao u nekom stabilnom, veitom i po sebi
razumljivom svetu. Oni su, dabome, znali da taj svet nije oduvek-bio tu, da je jednom postao i to
postajao u vremenima najdublje bede, polako i u ogorenim borbama; da je postao na kraju epohe
ratova i to kako iz asketsko-herojske samosvesti i napora intelektualaca, tako i iz duboke potrebe za
redom, normom, zakonom i merom iscrpenih, iskrvavljenih i zaparloenih naroda. Oni su to znali i
znali su za funkciju svih redova i provincija sveta: da se uzdre od vladanja i takmienja, a da zato
obezbede stalnost i trajnost duhovnih osnova svih srazmera i zakona. Ali oni nisu znali da se taj red
stvari nikako ne razume sam po sebi, da on predstavlja izvesnu harmoniju izmeu sveta i duha, ije je
remeenje bilo uvek moguno; da istorija sveta, uzeto sve u svemu, ne tei i ne favorizuje ono to se
eli, ono razumno i lepo, ve da to najvie povremeno trpi kao izuzetak. Gotovo svi Kastaljani u
osnovi nisu zapaali tajnu problematiku njihove kastalijske egzistencije, nego je ona ba bila
preputena onom malom broju politikih glava iji je ef bio gospodin Diboa. Kneht je od njega, od
Diboa, kad je bio stekao njegovo poverenje, dobio sumaran uvod u politike osnove Kastalije. Taj
uvod ga je s poetka pre odbijao i bio mu neinteresantan, kao veini njegove brae iz reda. Potom ga
je podsetio na Desinjorijevu primedbu o mogunosti ugroenja Kastalije, uz to i na ceo, verovatno
odavno preboleli i zaboravljeni gorki priukus njegovih mladikih rasprava sa Pliniom. Najzad mu je
to odjednom postalo izvanredno vano i kao jedan stupanj na njegovom putu buenja.
Na kraju njihovog poslednjeg sastanka Diboa mu je rekao:
Verujem da te sad mogu pustiti. Strogo e se drati naloga koji ti je dao potovani magistar
igre i ne manje pravila ponaanja koja smo ti ovde mi dali. Bilo mi je prijatno to sam ti mogao biti
od pomoi; videe da tri nedelje, koliko smo te ovde zadrali, nisu bile izgubljene. I ako ikada
bude osetio elju da mi pokae da si zadovoljan mojim obavetenjima i naim poznanstvom,
pokazau ti put za to. Doi e u jedan benediktinski zavod, i ako tamo ostane neko vreme i
zadobije poverenje patera, verovatno e u krugu te potovane gospode i njihovih gostiju uti takoe
politike razgovore i osetiti politika raspoloenja. Ako bi me kojom prilikom hteo o tome obavestiti,
bio bih ti zahvalan za to. Razumej me pravilno: nemoj se nikako smatrati nekom vrstom pijuna ili
kao da zloupotrebljava poverenje koje ti patri budu ukazali. Nemoj mi saoptiti nita to ti savest ne
doputa. Ja sam ti jemac da emo moguna obavetenja primiti k znanju i upotrebiti samo u interesu
naeg reda i Kastalije. Mi nismo pravi politiari i nemamo moi, ali mi smo takoe upueni na svet
kome smo potrebni i koji nas trpi. Pod izvesnim okolnostima moe nam biti od koristi da saznamo kad
neki dravnik navrati u manastir ili se papa smatra bolesnim, ili dou novi kandidati na listu buduih
kardinala. Mi nismo upueni na tvoja saoptenja, mi imamo neke izvore, ali jedan mali izvor vie ne
moe biti od tete. Sada idi; na moj podstrek nemoj danas rei ni da, ni ne. Kao prvo neka ti bude da
svoj zvanini slubeni zadatak dobro izvri i da nam kod duhovnih otaca uini ast. elim ti srean
put.
Pre polaska na put Kneht je pitao Knjigu preobraaja uz ceremoniju sa stabljikama hajduke trave
i naiao je na znak Li, koji znai putnik, sa miljenjem Kroz malenkost uspeh. Putniku je upornost
spas. Naao je jednu esticu na drugom polju i u knjizi je potraio tumaenje:
Putnik dolazi u konak.
Svoje nosi sa sobom.
Postie postojanost mladog sluge.

Oprotaj je bio veseo. Samo je poslednji razgovor sa Tegularijusom za obojicu bio tvrda proba
vrstine. Fric se usiljavao i sam je sebi nametnuo hladnou kao da je ukoen, za njega je sa
prijateljem odlazilo najbolje to je imao. Knehtovo bie nije doputalo tako strasno i naroito tako
iskljuivo vezivanje za jednog prijatelja. U sluaju nude on je mogao biti i bez prijatelja i zrak svoje
simpatije mogao je bez smetnje okrenuti novim objektima i ljudima. Za njega oprotaj nije bio vaan
gubitak. Ali je ve tada dovoljno dobro poznavao prijatelja da bi znao kakav potres i iskuenje za
njega znai taj rastanak, pa je bio zabrinut. On je ve esto razmiljao o tom prijateljstvu. Jednom je
o njemu razgovarao sa majstorom muzike i do izvesnog stepena je bio nauio da sopstveni doivljaj i
oseanje objekti vie i kritiki posmatra. Pri tom je doao do saznanja da ga ipak nije samo i jedino
velika darovitost drugoga prikivala i udahnjavala mu kao neku strast za njega, nego ba povezanost te
obdarenosti sa tako tekim nedostacima, tako velikom tronou. Znao je da jednostrana i iskljuiva
Tegularijusova Ijubav prema njemu nosi ne samo lepu, ve takoe opasnu dra i aspekt, to jest
iskuenje da pusti da taj slabiji po snazi, ali ne po ljubavi, povremeno oseti njegovu mo. U tom
prijateljstvu on je stavio sebi u dunost da do kraja bude veoma uzdrijiv i da vlada sobom. Ma
koliko da mu je bio drag, Tegularijus ne bi kod Knehta zadobio dubok znaaj da ga prijateljstvo s tim
nenim ovekom, koji je bio fasciniran svojim toliko jaim i sigurnijim prijateljem, nije pouilo o
privlanoj snazi i moi nad nekim ljudima koja mu je bila data. Poeo je oseati da neto od te moi
druge privlai i na njih utie, bitno pripada daru uitelja i vaspitaa i da ona skriva opasnost i
namee odgovornost. Tegularijus je bio samo jedan od nekih. Kneht je video da je izloen mnogim
pogledima koji su ga eleli pridobiti. Istovremeno, poslednje godine, sve jasnije i svesnije je oseao
visoko napregnutu atmosferu u kojoj je iveo u selu igraa. Tu je pripadao krugu ili staleu koji
zvanino nije egzistirao, ali je bio vrlo otro ogranien, najuem izboru kandidata i repetenata igre
staklenih perli. Jednom krugu iz koga se dodue poneko uzimao za pomone slube kod magistra, kod
arhivara ili kod kurseva igre, ali od kojih niko nije bio postavljen na nie ili srednje inovniko ili
uiteljsko zvanje. Oni su bili rezerva za zauzimanje vodeih mesta. Tu su jedan drugog poznavali vrlo
tano, preterano tano. Tu gotovo nije bilo obmana o darovitosti, karakteru i o uspesima. I ba zato
to je tu, meu tim repetentima studija igre i aspirantima na via dostojanstva svaki predstavljao
jednu natprosenu i znaajnu snagu svaki je bio po rezultatima, po znanju, po sveoanstvima
prvorazredan, ba zato su one crte i obojenosti karaktera koje predodreuju jednog pretendenta za
vou ili oveka od uspeha, igrale naroito veliku i paljivo promatranu ulogu. Neto vie ili manje
ambicije, dobrog ponaanja, telesne visine ili lepe pojave, mali plus ili minus u armu, u delovanju
na mlae ili na vlasti, u ljubaznosti ovde je bilo od velikog znaaja i moglo je biti odluujue u
utakmici. Dok je Fric Tegularijus, na primer, tome krugu pripadao samo kao autsajder, kao gost ili
ovek koga podnose i u neku ruku pripadao samo njenoj periferiji, jer vidljivo nije raspolagao
nikakvim darom vladanja, dotle je Kneht pripadao najuem krugu. Ono to ga je preporuivalo
mladima i stvaralo mu oboavaoce bila je njegova sveina, jo potpuno mladalaka ljupkost, po
izgledu jo nepristupana strastima, nepodmitljiva i isto tako opet detinjski neodgovorna dakle
nekakva nevinost. A ono to ga je viima inilo prijatnim bila je druga strana te nevinosti: njegovo
gotovo potpuno odsustvo ambicije i laktatva.
U najnovije vreme mladi je postao svestan delovanja svoje linosti, prvo na one nie i tek
postepeno i naposletku takoe na one vie. I kada je s tog gledita probueni pogledao unazad, naao
je kako obe linije prolaze kroz njegov ivot ak do deakog doba i obrazuju vrbujue prijateljstvo
koje su mu nudili drugovi, i mlai, i blagonaklonu panju sa kojom su ga tretirali mnogi
pretpostavljeni. Bilo je izuzetaka, kao rektor Cbinden, ali zato i odlikovanja, kao to je
pokroviteljstvo majstora muzike i odskora gospodina Diboa i magistra igre. Sve je bilo jasno, a ipak

Kneht to nikada nije hteo potpuno da vidi i da uvai. To je vidno bio njegov unapred obeleeni put,
da kao sam po sebi i bez guranja svuda dospe u elitu, da svuda nae prijatelje koji mu se dive i
visoke pokrovitelje. Njegov put je bio da ne sme ostati na dnu hijerarhije, dole u senci, nego da se
stalno pribliava njenom vrhu i jasnoj svetlosti na kojoj se on nalazio. On bi imao da bude ne
podreeni i ne privatni naunik, ve gospodar. to je on to primetio kasnije no drugi slino
postavljeni, davalo mu je onaj neopisivi viak ari, onaj zvuk nevinosti. A zato je to primetio tako
kasno, ak tako mimo volje? Zato to za svim tim nije teio i to nije eleo, jer mu vladanje nije bila
potreba, zapovedanje mu nije bilo zadovoljstvo, jer je mnogo vie prieljkivao kontemplativni no
aktivni ivot i bio bi zadovoljan da ostane jo koju godinu, ako ne celog veka, neprimeeni student,
radoznali i pun strahopotovanja hodoasnik kroz svetinje prolosti, katedrale muzike, vrtove i ume
mitologije, jezika i ideja. Dakle, kad je neumoljivo video da se spotie o vita activa, osetio je u
svojoj okolini, daleko jae no do sada, zategnutosti, guranja, utakmice, ambicije; osetio je svoju
nevinost kao ugroenu i neodrivu. Uvideo je da sada mora eleti i potvrditi ono to mu je neeljeno
dodeljeno i odreeno da bi savladao oseanje zarobljenosti i nostalgiju za izgubljenom slobodom iz
poslednjih deset godina. I poto u dui jo nije bio tako sasvim raspoloen za to, privremeni rastanak
od Valdcela i Provincije i put u svet osetio je kao izbavljenje.
U mnogim stoleima svog postojanja zavod i manastir Marijafels uticao je na istoriju Zapada i
stradao s njim; doivljavao epohe procvata, opadanja, obnova i novih opadanja, i u nekim vremenima
i na raznim podrujima bio je uven i sjajan. Nekada visoko sedite skolastike uenosti i vetine
disputovanja, i danas jo sopstvenik velike biblioteke srednjovekovne teologije, posle perioda
uspavanosti i inercije, bio je dospeo do novog sjaja, ovog puta negujui muziku, svoj mnogo hvaljeni
hor, misama i oratorijumima koje su napisali i izvodili njegovi patri; ve od onog vremena imao je
lepu muziku tradiciju, est orahovih sanduka punih muzikih rukopisa i najlepu orgulju u zemlji.
Tada je bilo dolo politiko vreme manastira. I ono je ostavilo za sobom izvesnu tradiciju i vebanje.
U vremenima zle ratne podivljalosti, Marijafels je vie puta bilo malo ostrvo promiljenosti i razuma
na kome su najbolje glave neprijateljskih strana oprezno traile jedna drugu i ispitivale sporazum. I
jedanput to je bio poslednji vrhunac u njegovoj istoriji Marijafels je bilo mesto roenja
zakljuenja mira koji je za kratko vreme utolio enju iscrpenih naroda. Kada je zatim poelo novo
doba i bila osnovana Kastalija, manastir se ponaao uzdrljivo, ak odbijajue, verovatno ne bez
dobijenog uputstva iz Rima. Molba vaspitne vlasti za. gostoprimstvo za jednog naunika koji je neko
vreme hteo da radi u manastirskoj skolastikoj biblioteci bila je utivo odbijena. Isto tako i poziv da
poalju jednog predstavnika na zasedanje iz istorije muzike. Tek poev od opata Pija, koji se u
poodmaklim godinama poeo ivo interesovati za igru staklenih perli, poele su veze i razmene i
otada je nastao ne ba iv, ali prijateljski odnos. Razmenjivale su se knjige, ukazivala uzajamna
gostoprimstva. I Knehtov pokrovitelj, majstor muzike, bio je u mladim godinama u Marijafelsu,
prepisivao je notne rukopise i svirao na uvenoj orgulji. Kneht je znao i radovao se boravku na mestu
o kome je povremeno sluao potovanoga kako sa radou pria.
Preko njegovog oekivanja doekali su ga sa osobitom panjom i utivou koja ga je gotovo
zbunila. To je takoe bilo prvi put da Kastalija stavlja na raspolaganje manastiru na neodreeno
vreme jednog uitelja igre staklenih perli iz elite. Kod efa Diboa je bio nauio da, naroito u prvo
vreme, sebe smatra samo kao predstavnika Kastalije i da utivosti i eventualna distanciranja prima na
znanje i na njih odgovara samo kao izaslanik. To mu je pomoglo da ispliva iz prve pometenosti. On je
isto tako savladao oseanje tuine i zebnje i tihe uzbuenosti prvih noi u kojima je imao malo sna. I
kad mu je opat Gervazijus pokazao dobroudnu i ilu blagonaklonost, uskoro mu je u ovoj sredini
postalo dobro. Radovali su ga sveina i snaga predela, surovog planinskog predela sa otrim

stenovitim zidovima i sonim panjacima punim lepe stoke. Usreavali su ga snaga i iroko
prostranstvo starih graevina sa kojih se mogla proitati istorija mnogih stolea. Pridobila ga je
lepota i jednostavna udobnost stana, dveju prostorija na gornjem spratu dugakog gostinskog krila.
Dopadale su mu se etnje i ispitivanja kroz divnu malu dravu sa dve crkve, sa hodnicima na
svodove, arhiv, biblioteka, opatski stan, vie dvorita, razvuene stajske zgrade pune dobro negovane
stoke, esme iz kojih je kuljala voda, zasvoeni ogromni podrumi za vino i voe, dve trpezarije,
uvena saborna dvorana, negovani vrtovi, kao i radionica za brau svetovnjake, za bavara, obuara,
krojaa, kovaa i tako dalje, koji su oko najveeg dvorita obrazovali malo selo. Ve je imao
pristupa u biblioteku; orgulja mu je ve pokazao divnu orgulju i dopustio mu da svira na njoj. Ne
manje su ga mamili kovezi sa notama u kojima je stajao znatan broj neobjavljenih, delom jo uopte
nepoznatih rukopisa ranijih epoha.
Izgleda da u manastiru nisu ba nestrpljivo ekali da on pone sa svojom zvaninom funkcijom.
Trajalo je ne danima, nedeljama je trajalo dok se prilo pravom cilju radi koga je bio tu. Istina, neki
patri, a naroito sam opat, od prvog dana su rado razgovarali sa Jozefom o igri staklenih perli. Ali, o
kakvoj nastavi ili inae o kakvom sistematskom radu jo nije bilo rei. Kneht je i inae u ponaanju,
ivotnom stilu i tonu optenja duhovne gospode zapazio jedan tempo koji mu je do sada bio nepoznat,
izvesnu dostojanstvenu sporost, strpljenje, blago i duga daha. Izgledalo je da svi ti oci, ak i oni koji
lino nikako nisu bili bez temperamenta, raspolau njime. To je bio duh njihova reda, to je bio
hiljadugodinji duh jednog prastarog, privilegovanog, u srei i nevolji isprobanog poretka i zajednice
u kojoj su uestvovali, kao to svaka pela ima udela u sudbini i bitisanju svoje konice, spava
njenim snom, pati njene patnje, drhti njenim drhtajem. Uporeen sa ivotnim stilom Kastalije,
benediktinski stil je na prvi pogled izgledao manje duhovan, manje agilan i zaotren, manje aktivan,
ali zato, spokojniji, manje podloan uticaju, stariji, oprobaniji. Izgledalo je da tu vlada jedan duh i
smisao koji je ve odavno opet postao priroda. Kneht je sa radoznalou i velikim interesovanjem,
takoe sa velikim divljenjem pustio da na njega deluje taj manastirski ivot koji je, u vreme kad jo
nije bilo Kastalije, bio gotovo isti kao i danas i ve imao hiljadu pet stotina godina, i koji je veoma
izlazio u susret posmatrakoj strani njegove prirode. Bio je gost, bio je poastvovan, poastvovan
daleko iznad oekivanja i obaveze, ali je jasno oseao: to je bila forma i obiaj, i nije se odnosilo ni
na njegovu linost, ni na duh Kastalije ili duh igre staklenih perli, to je bila velianstvena utivost
stare velike sile prema jednoj mlaoj. Na to je bio samo delimino pripremljen i posle izvesnog
vremena oseao se, uprkos svoj prijatnosti svog marijafelskog ivota, tako nesigurnim da je molio
svoju vlast da mu da tanije propise o ponaanju. Magistar igre mu je lino napisao nekoliko redova.
Nemoj misliti na to, stajalo je u njima, da studiji tamonjeg ivota rtvuje koliko bilo vremena.
Koristi svoje vreme, ui, nastoj da bude omiljen i koristan, ukoliko su ljudi za to tamo prijemljivi,
ali se nemoj nametati, nemoj nikada izgledati nestrpljiviji, nemoj nikada izgledati da ima manje
slobodnog vremena no tvoji domaini. Ako bi oni s tobom i itavu godinu postupali kao prvog dana
gostovanja u njihovoj kui, mirno prihvati to i ponaaj se kao da ti je svejedno da li e biti dve ili
deset godina vie. Prihvati to kao utakmicu u vebanju strpljenja. Marljivo razmiljaj! Ako ti
dokolica bude suvie duga, onda svakog dana uzmi po nekoliko asova, ne vie vid etiri, za kakav
redovan rad, na primer izuavanje ili prepisivanje rukopisa. Ali nikada nemoj ostavljati utisak kao da
radi, imaj vremena za svakoga ko eli s tobom da razgovara.
Kneht se drao toga i uskoro se opet oseao slobodniji. Dotle je isuvie mislio na zadatak nastave
za ljubitelje igre staklenih perli, koji je dao ime njegovoj misiji. Dotle su manastirski oci postupali sa
njim pre kao sa izaslanikom jedne prijateljske sile koga je valjalo drati u dobrom raspoloenju.
Najzad se opat Gervazije ipak setio nastavnog zadatka, pa mu je doveo nekoliko patera koji su ve

bili okusili prvi uvod u igru staklenih perli. On je sa njima imao da odri dalji teaj. Tada se
pokazalo, na njegovo zaprepaenje i s poetka na njegovo teko razoaranje, da je kultura plemenite
igre na tom gostoljubivom mestu vrlo povrna i diletantska i da su se, kako izgleda, zadovoljavali
vrlo skromnom merom znanja igre. U nastavku tog saznavanja dolo mu je takoe i drugo: da vetina
igre staklenih perli i njeno negovanje u manastiru nikako nije bilo ono radi ega je poslan ovamo.
Zadatak da to nekoliko patera, neto naklonjenih igri, unapredi malo u osnovima i da im pribavi
zadovoljenje jednog skromnog bavljenja sportom, bio je lak, suvie lak, i bilo koji drugi kandidat
igre bio bi mu dorastao, ak kad ni izdaleka ne bi pripadao eliti. Dakle, ta nastava nije mogla biti
prava svrha njegove misije. Poeo je da shvata da su ga ovamo poslali manje da pouava, a vie da
ui.
Uostalom, ba kad je mislio da je to prozreo, njegov ugled u manastiru je odjednom ojaao, a sa
tim takoe njegova samosvest. Jer, uprkos svim draima i prijatnostima svoje uloge gosta, on je svoj
boravak povremeno ve oseao kao premetaj po kazni. Jednog dana se desilo da mu se u razgovoru
sa opatom nenamerno omakla aluzija na kineski I Ging. Opat je sluao, postavio nekoliko pitanja i
kad je video da je njegov gost toliko iznad oekivanja upuen u kineski i u Knjigu preobraaja, nije
mogao sakriti svoju radost. On je imao naroitu ljubav za I Ging i pored toga to nije razumevao
kineski i to je njegovo znanje o knjizi proroanstava i drugim kineskim tajnama bilo onako bezazleno
povrno kako su se dananji stanovnici tog manastira zadovoljavali u gotovo svim svojim naunim
interesovanjima. Ipak se moglo zapaziti da mudri i, u poreenju sa svojim gostom, tako iskusni i
svetski ovek zaista ima neke veza sa duhom starokineske dravne i ivotne mudrosti. Razvio se
razgovor neobine ivosti koji je prvi put razbio dotadanje utivo dranje izmeu domaina i gosta i
doveo dotle da je Kneht bio umoljen da potovanom gospodinu dva puta nedeljno daje lekcije iz I
Ginga.
Dok se tako njegov odnos prema opatu i gostoprimcu razvijao u neto ivlje i stvarno,
napredovalo je i kolegijalno prijateljstvo sa orguljaem i mala duhovnika drava u kojoj je iveo
postala mu je uskoro bliska. Poelo se takoe pribliavati ispunjenje obeanja proroanstva koje je
bio pitao pre polaska iz Kastalije.
Njemu, putniku koji svoju imovinu nosi sobom, bilo je predskazano ne samo svratite u sklonite,
ve i istrajnost mladog sluge. To to se predskazanje ispunjavalo, putnik je smeo da prihvati kao
povoljan znak, kao znak da on zaista svoju imovinu sobom nosi, da on zaista, i kad je udaljen od
kola, uitelja, drugova, pokrovitelja i pomagaa, udaljen od zaviajne atmosfere Kastalije koja hrani
i obasipa pomoi, nosi u sebi skupljene duh i snage pomou kojih je iao u susret delatnom i vrednom
ivotu. Nagoveteni mladi sluga pribliavao mu se, naime, u vidu jednog duhovnikog uenika
imenom Anton. Iako taj mladi ovek u ivotu Jozefa Knehta sam nije igrao nikakvu ulogu, ipak je
onda, u onom naroito neskladnom prvom vremenu u manastiru, on bio znak, vesnik novog i veeg,
nagoveta dogaaja koji dolaze. Anton, utljiv mladi koji ipak vatreno i obdareno gleda, gotovo
ve zreo da bude primljen u krug monaha, prilino esto se nalazio sa igraem staklenih perli koje su
mu po poreklu i vetini bile tako tajanstvene. Meutim, malo jato uenika, u svom odvojenom i gostu
nepristupanom krilu, ostalo mu je gotovo nepoznato, jer je namerno drano daleko od njega.
Uenicima nije bilo doputeno uee u teaju igre. Ali taj Anton je vie puta u nedelji vrio slubu
pomonika u biblioteci; Kneht ga je tu sreo. Ponekad je dolazilo do razgovora i Kneht je sve vie i
vie primeivao da mu je taj mladi ovek, tamnih snanih oiju pod jakim crnim obrvama, privren
na onaj sanjalaki i usluni nain potovalake mladike i ake ljubavi, kakvu je esto sretao i koju
je ve odavno upoznao kao iv i vaan element u ivotu reda, iako je uvek oseao elju da je izbegne.
Tu u manastiru je odluio da bude dvostruko uzdrljiv. Izgledalo mu je kao ogreenje o

gostoprimstvo, ako bi hteo da utie na tog mladia koji se jo nalazio pod duhovnikim vaspitanjem;
takoe mu je bila dobro poznata naredba nevinosti pod kojom se ovek tu nalazio i izgledalo mu je da
bi time deaka zaljubljenost mogla postati jo opasnija. U svakom sluaju morao je izbegavati svaku
mogunost dodira, pa se prema tome upravljao.
U biblioteci, jedinom mestu gde je sretao ovog Antona, upoznao se takoe s jednim ovekom
koga u poetku zbog njegove skromne pojave gotovo nije ni primeivao, a koga je zatim vremenom
tanije upoznao i celog ivota ga voleo sa zahvalnim potovanjem, kao na primer starog majstora
muzike. To je bio pater Jakobus, najznaajniji istoriar benediktinskog reda. Imao je onda oko
ezdeset godina; suvonjav, postariji ovek, s glavom kao u kopca na dugom jakom vratu, sa licem
koje je spreda, naroito zato to je bio vrlo tedljiv u pogledima, imalo neeg beivotnog i ugaenog.
Ali, njegov profil, sa smelo vinutom linijom ela, dubokim urezom iznad grbine nosa, sa otro
skrojenim kukastim nosom i sa malo kratkom ali dopadljivom isto isturenom bradom, odavao je
izraenu i svojevoljnu linost. Tihi stari ovek koji je, uostalom, kada se blie upozna, mogao biti
krajnje temperamentan, imao je u manjem unutranjem odeljenju knjinice svoj sopstveni sto za rad,
stalno pokriven knjigama, rukopisima i geografskim kartama. Izgledalo je da je on u tom manastiru,
koji je imao tako neocenjive knjige, jedini naunik koji stvarno ozbiljno radi. Uostalom, na patera
Jakobusa Knehtu je nenamerno skrenuo panju onaj iskuenik Anton. Kneht je primetio da su onu
unutranju prostoriju biblioteke, gde je naunik radio, smatrali gotovo kao privatnu sobu za studije. U
nju je dolazilo malo onih koji su koristili knjinicu, samo ako je to bilo neophodno i to tiho i s
potovanjem, na vrhovima prstiju, iako pater koji je tamo radio nije nikako pravio utisak da se tako
lako uznemirava. Razume se, i Kneht je odmah taj obzii prihvatio kao zapoved, pa je ve time radni
starac bio izmakao njegovom zapaanju. Jednog dana ga je Anton usluivao nekim knjigama i kada se
vraao iz one unutranje prostorije, Knehtu je palo u oi kako je malo zastao u vratima i kako je
gledao onog utonulog u rad za svojim stolom sa sanjalakim izrazom divljenja i strahopotovanja,
pomeanim sa izrazom gotovo nenog obzira i spremnosti na pomo, kao to to katkad dobro
vaspitana omladina ini prema sedoj glavi i tronosti starosti. Kneht se prvo obradovao tom prizoru
koji je sam po sebi bio lep i koji mu je takoe pokazivao da kod Antona ipak postoji isto tako
sanjalatvo za starije i one kojima se dive, bez fizike zaljubljenosti. Idueg trenutka pala mu je jedna
vie ironina misao zbog koje se posle gotovo stideo misao: koliko je tu, u tom zavodu, bila
oskudna uenost kada se omladina udi kao udnoj zveri i biu iz bajke jedinom ozbiljno delatnom
nauniku u kui. Meutim taj gotovo neni pogled zadivljenog potovanja koji je Anton upro u starca,
otvorio je Knehtu oi za pojavu uenog patera. Otada je on povremeno bacao pogled na tog oveka;
otkrio je njegov rimski profil i postepeno je na pateru Jakobusu otkrivao ovo ili ono, to izgleda nije
ukazivalo na obian duh i karakter. Ve mu je bilo poznato da je on istoriar i da vai za
najposveenijeg poznavaoca istorije benediktinaca.
Jednog dana pater ga je oslovio. U njegovom tonu nije bilo nieg irokog, naglaeno
blagonaklonog, naglaeno dobrog raspoloenja ni pomalo oinskog naglaska, to je izgleda bio stil
kue. Pozvao je Jozefa da ga posle veernja poseti u njegovoj sobi. U meni, rekao je tihim i gotovo
zazornim glasom, ali izvrsno tano naglaujui rei, ne nalazite poznavaoca istorije Kastalije i jo
manje nekog igraa staklenih perli. Ali, poto se, kako izgleda, nai tako razliiti redovi sve vie
prijatelje, hteo bih da se i ja ne iskljuim iz toga i hteo bih takoe da iz vaeg prisustva ponekad
izvuem malo koristi. Govorio je sa savrenom ozbiljnou, ali tihi glas i staro, pametno lice davali
su njegovim preterano utivim reima vie znaenja koja su se prelivala izmeu ozbiljnosti i ironije,
odanosti i blagog podsmeha, patosa i zabave, kao to se to moe osetiti na primer kod igre utivosti i
strpljenja beskrajnih klanjanja prilikom pozdrava dvojice svetaca ili dvojice crkvenih kneeva. Ta

meavina superiornosti i podrugljivosti, mudrosti i tvrdoglavog ceremonijala, Knehtu je bila dobro

poznata od Kineza i priinjavala mu je zadovoljstvo. Prisetio se da taj ton njime je i majstor igre
staklenih perli Tomas majstorski vladao ve due vremena nije uo. Obradovan i zahvalan,
prihvatio je poziv. Kad je uvee potraio paterov zabaeni stan na kraju jednog tihog pobonog krila
i dok se predomiljao na koja vrata da zakuca, na svoje iznenaenje uo je klavirsku muziku. Sluao
je. To je bila jedna sonata od Parsela, svirana bez pretenzija i bez virtuoznosti, ali sa taktom i isto.
Prisno i ljupko k njemu je zvuala ista, iz srca vesela muzika sa svojim slatkim trozvucima i
podseala ga na vreme u Valdcelu kada je sa svojim prijateljem Feromontom na raznim
instrumentima vebao komade te vrste. Sluajui s uivanjem, saekao je kraj sonate. U tihom i
mranom hodniku zvualo je tako usamljeno i daleko od sveta, tako hrabro i nevino, tako detinjski i u
isto vreme superiorno, kao svaka dobra muzika usred neosloboene nemosti sveta. Kucnuo je na
vrata. Pater Jakobus je viknuo: Ui! i doekao ga svojim skromnim dostojanstvom. Na malom
klaviru jo su gorele dve svee. Da, odgovorio je pater Jakobus na Knehtovo pitanje, on svake veeri
svira pola sata ili i ceo sat; svoj dnevni posao zavrava sa padanjem mraka i u asovima pre
spavanja ne ita i ne pie. Razgovarali su o muzici, o Parselu, o Hendlu, o prastarom negovanju
muzike kod benediktinaca koji su bili pravi umetniki red. Kneht je pokazao elju da upozna njegovu
istoriju. Razgovor je postao iv i prokrstario je stotinu pitanja. Izgledalo je da su istorijska znanja
staroga zaista izvrsna, ali nije poricao da ga je istorija Kastalije, kastalijske misli i tamonjeg reda
malo zanimala i interesovala. On takoe nije preutao svoj kritiki stav prema toj Kastaliji. On je
njen red smatrao kao podraavan je hrianskim kongregacijama, i to u osnovi kao blasfemno
podraavanje, jer kastalijski red nema za osnovu ni boga, ni religiju, ni crkvu. Kneht je pri toj kritici
ostao slualac pun potovanja. Ipak je nagovestio da su o religiji, bogu i crkvi, pored benediktinskih i
rimsko-katolikih shvatanja, moguna i da su postojala jo i druga shvatanja kojima se ne moe
porei ni istota volje i stremljenja, ni dubok uticaj na duhovni ivot.
Tano rekao je Jakobus vi pri tom mislite izmeu ostalog i na protestante. Oni nisu bili
u stanju da odre religiju i crkvu, ali oni su u svoje vreme pokazali mnogo hrabrosti i imali su uzornih
ljudi. U mom ivotu je bilo nekoliko godina kada su prvenstveni predmeti mojih izuavanja bili
pokuaji pomirenja neprijateljskih hrianskih veroispovesti i crkava, naroito oni iz doba oko 1700,
kada nalazmo ljude, kao to je filozof i matematiar Lajbnic, a onda neobini grof Cincendorf, koji se
trude da izmire zavaenu brau. Uopte, osamnaesti vek, ma koliko njegov duh bio brzoplet i
diletantski, udno je zanimljiv i dvosmislen duhovno istorijski i ba sam se protestantima onoga
vremena ee bavio. Tada sam otkrio jednog filologa, uitelja i vaspitaa velikog formata, vapskog
pijetistu[31], inae oveka iji se potonji uticaj puna dva stolea jasno moe dokazati. Ali tu dolazimo
na drugo podruje, vratimo se pitanju legitimnosti i istorijske misije pravih redova ...
Ah, ne viknuo je Jozef Kneht molim ostanite jo pri tom uitelju o kome ste upravo hteli
da govorite, gotovo verujem da mogu pogoditi ko je.
Onda pogodite.
Prvo sam pomislio na Halejca Frankea, ali to mora biti vaba i onda ne mogu ni na kog misliti
do na Johana Albrehta Bengela.
Zazvonio je smeh, a radost je obasjala naunikovo lice. Vi me iznenaujete, dragi,
uzviknuo je ivo zaista sam mislio na Bengela. Otkud znate o njemu? Ili je to samo po sebi
svojstveno vaoj udnoj Provinciji da se poznaju tako zastranjene i zaboravljene stvari i imena?
I u Kastaliji bi samo mali broj znao za njega, moda niko osim mene i dvojice mojih prijatelja.
Jednom sam se bavio studijama iz osamnaestog veka, oblau pijetizma, samo za jednu linu svrhu, i
tada mi je palo u oi nekoliko vapskih teologa i osvojilo moje divljenje, a meu njima naroito taj

Bengel. On mi je onda izgledao idealan uitelj i vo omladine. Taj ovek bio me je tako zaneo da
sam ak dao da se iz jedne knjige prefotografie njegova slika koja je izvesno vreme visila iznad mog
radnog stola.
Pater se jo neprestano smejao. Tu se sreemo pod jednim neobinim znakom rekao je.
Ve to je udno to smo vi i ja u svojim studijama naili na tog zaboravljenog oveka. Moda je jo
udnije to je tom vapskom protestantu polo za rukom da skoro istovremeno deluje na jednog
benediktinskog patera i jednog kastalijskog igraa staklenih perli. Uostalom, vau igru ja zamiljam
kao vetinu za koju je potrebno mnogo fantazije i udim se to vas je mogao privui tako trezven
ovek kao to je Bengel.
Sada se Kneht zadovoljno smejao. Dakle rekao je ako se seate viegodinjih
Bengelovih studija o Otkrovenju Jovanovom i njegovog sistema tumaenja proroanstava iz te knjige,
onda morate dopustiti da naem prijatelju takoe nije bio sasvim stran ni pol suprotan trezvenosti.
Tano je priznao je pater. A kako objanjavate takve suprotnosti?
Ako hoete da mi dopustite jednu alu, ja bih rekao: ono to je Bengelu nedostajalo i to je
udno traio i eleo, a da to nije znao, bila je igra staklenih perli. Ja ga naime ubrajam u tajne pretee
i pretke nae igre.
Oprezno i opet ozbiljan, Jakobus je pitao: Izgleda mi malo smelo to ba Bengela dodajete
svojoj listi predaka. A kako pravdate to?
To je bila ala, ali ala koja se moe braniti. Jo u mladim godinama, pre no to ga je rad na
Bibliji zaposlio, Bengel je jednom svojim prijateljima saoptio da namerava i nada se da u jednom
enciklopedijskom delu sve znanje svoga doba simetrijski i sinoptiki sredi i same prema jednom
sreditu. To nije nita drugo no ono to takoe ini igra staklenih perli.
To je enciklopedijska misao kojom se itav osamnaesti vek igrao uzviknuo je pater.
Ona jeste to rekao je Jozef ali Bengel nije teio samo slaganju jedne pored druge oblasti
znanja i istraivanja, ve stavljanju jedne u drugu, u organski poredak; bio je na putu da trai
zajedniki imenilac. A to je jedna od osnovnih misli igre staklenih perli. I ja bih hteo da tvrdim jo
vie. Naime, da je Bengel imao jedan takav sistem, kao to je naa igra, njemu bi verovatno bilo
priteeno veliko lutanje sa njegovim preraunavanjem prorokih brojeva i svojim predskazanjem
antihrista i hiljadugodinjeg carstva. Za razne talente koje je u sebi sjedinjavao, Bengel nije sasvim
naao eljeni pravac ka jednom zajednikom cilju i tako se pojavio njegov matematiki dar, u
saradnji sa filolokom otroumnou, onaj udni poredak vremena pomean iz akribije[32] i
fantastike, koji ga je nekoliko godina zapoljavao.
Dobro je rekao je Jakobus to niste istoriar, vi ste zaista skloni fantaziranju. Ali
razumem kako to mislite; cepidlaka sam samo u svojoj strunoj nauci.
Iz toga se razvio obiman razgovor, njihovo upoznavanje, neka vrsta prijateljevanja. Nauniku je
izgledalo da je to vie no sluaj, ili bar sasvim osobit sluaj to su njih dvojica, on po svojoj
benediktinskoj, mladi po svojoj kastalijskoj obaveznosti, uinili taj pronalazak i otkrili tog
siromanog virtemberkog manastirskog preceptora, tog koliko nenog, toliko vrstog, koliko
smetenog, toliko trezvenog oveka. Mora biti neega u tome to je vezivalo njih dvojicu, na koje je
tako jako delovao isti nevidljivi magnet. I od onog veera koje je poelo Parselovom sonatom, to
neto i povezanost u stvari su bili tu. Jakobus je uivao u razmeni sa tako kolovanim i jo tako
obradivim mladim duhom. To zadovoljstvo nije mu se prualo tako esto. Za Knehta je optenje sa
istoriarem i kolovanje kroz njega koje je sada poelo bilo nov stupanj na onom putu buenja koji je
on smatrao za svoj ivot. Da kaemo sa nekoliko rei: kroz patera je uio istoriju, upoznao
zakonitosti i protivrenosti prouavanja istorije i pisanja istorije i nauio da iduih godina sadanjost

i sopstveni ivot i dalje vidi kao istorijsku stvarnost.

Njihovi razgovori su esto izrastali u prave dispute, napade i pravdanja. U poetku je, razume se,
pater Jakobus bio taj koji se pokazivao raspoloen za napad. to je vie upoznavao duh svog mladog
prijatelja, tim ga je vie bolelo to je video kako taj mladi ovek, koji je toliko mnogo obeavao,
stasa bez odgoja religioznog vaspitanja u prividnom odgoju jedne intelektualno-estetske duhovnosti.
Ono to je smatrao da u Knehtovu nainu miljenja treba kuditi, on je stavljao na raun tog
modernog kastalijskog duha, njegove udaljenosti od stvarnosti, njegove sklonosti prema zabavnoj
apstrakciji. A kad ga je Kneht nepokvarenim, njegovom sopstvenom nainu miljenja srodnim
shvatanjima i izjavama iznenaivao, on je likovao zato to je valjana priroda njegova mlada
prijatelja tako snano pruila otpor kastalijskom vaspitanju. Jozef je vrlo mirno primao kritikovanje
Kastalije, a kada mu se inilo da je stari gospodin u svojoj strastvenosti otiao suvie daleko, hladno
je odbijao njegove napade. Uostalom, meu poniavajuim paterovim izjavama o Kastaliji bilo je i
takvih kojima je Jozef delom morao dati za pravo i, za svog vremena u Marijafelsu, u jednoj taki
snano je promenio nain miljenja. Re je o odnosu kastalijskog duha prema svetskoj istoriji, o
onome to je pater nazvao potpuno odsustvo istorijskog smisla. Vi matematiari i igrai staklenih
perli umeo je rei izdestilisali ste sebi jednu pogodnu svetsku istoriju koja se sastoji samo iz
istorije duha i umetnosti, vaa istorija je bez krvi i stvarnosti; vi tano znate o propasti latinskog
tvoren ja reenice u drugom ili treem veku, a o Aleksandru, ili o Cezaru, ili o Isusu Hristu ne znate
nita. Svetsku istoriju vi tretirate kao matematiar matematiku, samo kada ima zakona i formula, ali ne
stvarnost, ne dobro i zlo, ne jueranjicu, ne sutranjicu, samo veitu, matematiku stvarnost.
Ali kako se moe raditi na istoriji, a da se u nju ne unese red? pitao je Kneht.
Izvesno u istoriju treba uneti red praskao je Jakobus. Svaka nauka je, izmeu ostalog,
neko ureivanje, uproavanje, injenje svarljivim nesvarljivog za duh. Mi verujemo da smo u
istoriji upoznali neke zakone i pokuavamo da o njima vodimo rauna pri upoznavanju istorijske
istine. Tako otprilike kao kada se anatom pri rastavljanju tela ne suoi sa samim potpuno
iznenaujuim nalazima, ve nalaenjem sveta organa, miia, veza i kostiju pod epidermisom, nalazi
potvrenu emu koju je u samom sebi doneo. Ali ako anatom vidi samo svoju emu, a jedinstvenu,
individualnu stvarnost zanemari, onda je on Kastaljanin, igra staklenih perli, on primenjuje
matematiku na najnepogodnijem objektu. to se mene tie, ko posmatra istoriju, moe poneti sa
sobom najdirljiviju deiju veru, usreujuu mo naeg duha i naih metoda, ali osim toga i uprkos
tome mora respektovati neshvatljivu istinu, stvarnost, jednokratost zbivanja. Baviti se istorijom, dragi
moj, nije ala, ni neodgovorna igra. Baviti se istorijom predstavlja znanje o tome da se time stremi
neem nemoguem, a ipak nunom i krajnje vanom. Baviti se istorijom znai: prepustiti se haosu, a
ipak sauvati veru u red i smisao. To je vrlo ozbiljan zadatak, mladiu, a moda tragian.
Od paterovih rei, koje je Kneht onda pismeno saoptio svojim prijateljima, uzimamo jo jednu
kao karakteristinu.
Veliki ljudi su za mlade ljude kao suvo groe u kolau svetske istorije, oni takoe spadaju u
njenu pravu supstancu, izvesno, i nije nimalo prosto i lako, kao to bi se mislilo, razlikovati stvarne
velikane od prividnih velikana. Kod prividno velikih, izgled veliine daju istorijski trenutak i
njegova tumaenja i prilaenja; ali ima i istoriara i biografa, a kamoli novinara, kojima to tumaenje
i zahvatanje jednog istorijskog trenutka hoe da kae: trenutni uspeh pojavljuje se ve kao znak
veliine. Omiljene figure takvih istoriara su kaplar koji od danas do sutra postane diktator, ili
kurtizana koja za trenutak uspe da upravlja dobrim ili ravim raspoloenjem jednog vladara sveta. A
idealno raspoloeni mladii vole, obrnuto, najvie tragino neuspele, muenike, one za trenutak
suvie rano ili suvie kasno dole. Za mene koji sam, dabome, pre svega istoriar naeg

benediktinskog reda, ono najprivlanije, najudnije i najvrednije prouavanja u svetskoj istoriji nisu
linosti, ni dravni udari i uspesi ili propadanja. Moja ljubav i nezasitiva elja su posveene
pojavama, kao to je naa kongregacija, onim vrlo dugovenim organizacijama u kojima se ini
pokuaj da se ljudi od duha i due skupe, vaspitaju i preobraze, da se vaspitanjem ne eugenikom,
duhom ne krvlju, naine plemstvom osposobljenim kako za sluenje tako i za vladanje. Mene je u
istoriji Grka privezalo ne zvezdano nebo heroja i ne nametljiva dreka agore[33], ve pokuaji kao to
su bili pitagorejaca ili Platonove akademije; kod Kineza nijedna druga pojava toliko koliko
dugovenost konfuijevskog sistema, a u naoj zapadnoj istoriji kao istorijske vrednosti prvog reda
izgledaju mi pre svega hrianska crkva i redovi koji joj slue i u nju su ugraeni. To to neki
avanturista jednom ima sree pa osvoji ili osnuje carstvo i ono onda traje dvadeset ili pedeset ili ak
i sto godina, ili to neki dobronamerni idealista, kralj ili car, smera neku poteniju politiku ili tei da
ostvari neki kulturni san, to to je neki narod ili neka druga zajednica pod visokim pritiskom bila
sposobna da izvri neuveno, ali i da trpi, sve to mi nije ni priblino tako interesantno kao to je
pokuaj da se uvek obrazuju takve tvorevine kao to je na red, i to su se neki takvi pokuaji mogli
odrati hiljadu i dve hiljade godina. O samoj svetoj crkvi neu govoriti, za nas vernike ona je van
diskusije. Ali to su kongregacije, kao to je benediktinska, dominikanska, kasnije jezuitska i tako
dalje, trajale vie stotina godina i to su posle svih tih stolea, uprkos svim razvicima,
izopaavanjima, prilagoavanjima i nasiljima jo sauvale svoj lik i svoj glas, svoje dranje, svoju
individualnu duu, to je za mene najudniji i najdostojanstveniji fenomen istorije.
Kneht se divio pateru takoe i u njegovim ljutitim nepravinostima. Pri tom onda nije jo ni
nasluivao ko je uistinu bio pater Jakobus, on je u njemu video samo jednog dubokog i genijalnog
naunika i jo nije znao da je on osim toga bio ovek koji je i sarti sa sveu stajao u svetskoj istoriji
i doprinosio njenom uobliavanju, vodei politiar svoje kongregacije i znalac politike istorije i
politike sadanjosti, kome su se s mnogo strana obraali za obavetenje, savet, posredovanje. Kneht
je dve godine do svog prvog odsustva optio s tim paterom samo kao sa naunikom i u njegovom
ivotu, delatnosti, glasu i uticaju poznavao je samo tu jednu, njemu okrenutu stranu. Taj ueni
gospodin umeo je i u prijateljstvu utati, a njegova braa u manastiru su takoe to umela bolje no to
bi Jozef pomislio.
Posle neke dve godine Kneht se tako savreno uiveo u manastiru, kao to je gost ili stranac to
ikada mogao. Pri tom je povremeno bio na pomoi orguljau da u svom malom crkvenom horu dalje
skromno vodi u tankoj niti jednu prastaru, dostojanstvenu, veliku tradiciju. On je otkrio neke
pronalaske u muzikom arhivu i prepie poslao u Valdcel, a naroito u Monteport. On je privukao
malu poetniku klasu igraa staklenih perli kojoj je sada takoe, kao najrevnosniji uenik, pripadao
i onaj mladi Anton. Opata Gervazijusa istina nije nauio kineskom jeziku, ali ga je ipak nauio
rukovanju stabljiicama hajduke trave i boljoj metodi meditovanja o izrekama Knjige proroanstva.
Opat se veoma navikao na njega i ve se odavno okanio svojih pokuaja u poetku da gosta
povremeno zavodi na pie. Polugodinji izvetaji u kojima je davao odgovor na slubeno traenje
majstora igre staklenih perli kako su u Marijafelsu zadovoljni Jozefom Knehtom, predstavljali su
velianja. U Kastaliji su tanije no te izvetaje ispitivali liste lekcija i svedoanstva o Knehtovom
teaju igre; nali su da je nivo skroman, ali su bili zadovoljni nainom na koji se uitelj umeo privii
tom nivou i uopte obiaju i duhu manastira. Ali u kastalijskoj vlasti su bili najzadovoljniji i istinski
iznenaeni, ne doputajui razume se, da to punomonik primeti, estim, poverljivim i najzad upravo
prijateljskim Knehtovim optenjem sa slavnim paterom Jakobusom.
Taj odnos je nosio razne plodove. Neka nam je doputena o tome re koja neto unapred zadire u
priu ili pak o onom plodu koji je Knehtu bio najmiliji. On je sazrevao sporo, sporo, rastao je tako

oklevajui i nepoverljivo, kao seme drvea visokih planina posejano dole u plodnoj dolini. To seme,
predano plodnom zemljitu i blagoj klimi, nosi u sebi kao nasledstvo uzdrljivost i nepoverenje s
kojim su njegovi oevi porasli, spori tempo raenja spada u njihova nasledna svojstva. Tako je,
naviknut na to, mudri stari pustio da se s nepoverenjem kontrolie svaka mogunost nekog uticaj a na
njega, da sve ono to mu je mladi prijatelj, kolega sa suprotnog pola doneo od kastalijskog duha,
samo s oklevanjem i stopu po stopu hvata korena u njemu. Meutim, ono je postepeno ipak klijalo i
od sveg to je Kneht doiveo u svojim manastirskim godinama bilo je najbolje i njemu najdragocenije
to oskudno poverenje i samootvaranje iskusnog starca, koje je oklevajui raslo iz poetaka koji su
izgledali beznadeni, 6no njegovo sporo zaeto, jo sporije priznato razumevanje ne samo za linost
svog mlaeg potovaoca, ve takoe i za ono to je na njemu bilo isto kastalijskog kova. Mladi,
naizgled gotovo samo ak, slualac i uenik, stopu po stopu doveo je patera, koji je u poetku rei
kastalijski ili igra staklenih perli upotrebljavao samo sa ironinim naglaskom, pa i naglaeno
kao pogrdne rei, do priznanja, do vaenja koje je isprva samo podnosio, a zatim do punog
potovanja i te vrste duha, tog reda, tog pokuaja obrazovanja jednog duhovnog plemstva. Pater je
prestao da kudi mladost reda koji je sa svojih samo dvesta godina, razume se, zaostajao za
benediktinskim za vie od hiljadu pet stotina godina; prestao je da u igri staklenih perli gleda samo
estetsko detinjstvo i da za budunost kao nemogue odbija neto to bi bilo prijateljstvo ili veza
dvaju po dobu tako nejednaka reda. To delimino pridobijanje patera, Jozef je smatrao linom
sreom i jo izvesno vreme nije ni nasluivao da vlasti u tome vide vrhunac njegove marijafelske
misije i uspeha. Povremeno je bez rezultata razmiljao o tome kako stoji s njegovim zadatkom u
manastiru, da li tu upravo neto postie i koristi, da li njegovo odailjanje na to mesto, koje je u
poetku izgledalo kao unapreenje i odlikovanje i na emu su mu drugovi zavideli, ne znai, trajno
uzeto, odbacivanje na jedan mrtav kolosek. Svuda se poneto moglo nauiti, pa zato ne i ovde? Ali u
smislu Kastalije taj manastir tu, izuzev jedino patera Jakobusa, nije bio vrt ni uzor uenosti, i on nije
mogao pravilno utvrditi da li u igri staklenih perli, usled izolovanosti meu samim, veinom
zadovoljnim diletantima, nije ve poinjao rati i nazadovati. U toj nesigurnosti pomoglo mu je,
meutim, njegovo odsustvo laktatva kao i njegov u ono vreme prilino uznapredovao amor fati. Sve
u svemu, njemu je ivot gosta i malog predmetnog uitelja u tom starom ugodnom manastirskom svetu
bio prijatniji no poslednje valdcelske godine u krugu ambicioznih. I ako bi ga sudbina htela zanavek
zadrati u toj maloj koloniji, on bi pokuao da tu poneto promeni u svom ivotu, na primer da potrai
nekog svog prijatelja da doe ovamo, ili da bar godinje izmoli odsustvo u Kastaliju. Sa ostalim bi
bio zadovoljan.
italac ove biografske skice moda oekuje izvetaj o drugoj strani Knehtovog manastirskog
ivota, o religioznoj. O tome se usuujemo da damo samo oprezne nagovetaje. Da je Kneht u
Marijafelsu imao jedan prisniji susret sa religijom, svakodnevno praktikovanim hrianstvom, nije
samo verovaotno; to, tavie jasno proizlazi takoe iz nekih njegovih docnijih izjava i dranja. Ali
ipak moramo ostaviti bez odgovora pitanje da li je i koliko on tamo postao hrianin te oblasti
nisu pristupane naem istraivanju. On je, mimo potovanja negovanog u Kastaliji prema religijama,
imao u sebi neku vrstu strahopotovanja koje smemo nazvati pobonim; u hriansko uenje i njegove
klasine oblike bio je vrlo dobro upuen ve u kolama, a osobito pri prouavanju crkvene muzike
pre svega dobro mu je bila poznata sveta tajna mise i ritus velike mise. Kod benediktinaca je ne bez
uenja i strahopotovanja kao ivu upoznao religiju koja mu je dotle bila poznata teorijski i
istorijski. Uestvovao je u mnogim bojim slubama i otkad je upoznao neke spise patera Jakobusa i
dopustio da razgovori s njim deluju na njega, fenomen toga hrianstva postao mu je potpuno vidljiv.
Ono je tokom stolea toliko puta bivalo nemoderno i nadmaeno, oglaeno starim i krutim, pa se uvek

ponovo vraalo svojim izvorima i na njima obnavljalo, ostavljajui za sobom ono to je jue bilo
moderno i pobedonosno. On se takoe nije ozbiljno ni branio protiv one misli koja mu je u
razgovorima s vremena na vreme preporuivana: da je moda i kastalijska kultura samo
posvetovljeni i prolazni, uzgredni i pozni oblik hriansko-zapadne kulture i da bi je ona jednom opet
usisala i povukla natrag. Neka i bude tako, rekao je jednom pateru, ali mu je jedanput ipak bilo
ukazano njegovo mesto i sluba u kastalijskom, ne u benediktinskom poretku, tu je imao da sarauje i
da se pokae ne vodei rauna o tome da li poredak, iji je lan, pretenduje da traje veito ili samo
dugo. Preobraanje ne bi mogao smatrati sasvim dostojanstvenim oblikom bekstva. Tako je i onaj
potovani Johan Albreht Bengel u svoje vreme sluio jednoj maloj i prolaznoj crkvi, a da pri tom nije
nita propustio od slube veitome. Pobonost, to jest vernika sluba i vernost do rtvovanja ivota,
moguna je u svakoj veroispovesti i na svakom stupnju, a za iskrenost i vrednost svake line
pobonosti ta sluba i ta vernost je jedina vaea proba.
Kad je bilo dve godine Knehtova boravka meu patrima, u manastiru se jednom pojavio jedan
gost koga su veoma brino drali daleko od njega, izbegnuto je ak i neko povrno predstavljanje. To
je izazvalo njegovu radoznalost, posmatrao je tuina, koji je uostalom ostao samo nekoliko dana, pa
su mu pale na pamet razne pretpostavke. Verovao je da je poznao kao preruavanje duhovniku odeu
koju je tuin nosio. Neznanac je kod opata, a naroito kod patera Jakobusa, imao duge sednice iza
zakljuanih vrata; esto je primao i slao hitne vesti. Kneht, koji je o politikim vezama i tradicijama
manastira znao bar po vestima, pretpostavljao je da je gost neki visoki dravnik ili neki knez koji
putuje inkognito. A kada je razmislio o svojim zapaanjima, setio se i jednog drugog gosta iz ranijih
meseci, koji mu je tek sada izgledao isto tako tajanstven ili znaajan. Pri tom mu je pao na pamet ef
policije, ljubazni gospodin Diboa i njegova molba da s vremena na vreme jedno oko ima ba na
takvim zbivanjima u manastiru. Mada za takve izvetaje jo nikako nije osetio elju ni poziv, ipak ga
je savest opominjala da dobronamernom oveku jo odavno nije pisao i da ga je verovatno veoma
razoarao. Napisao mu je dugako pismo, eleo da objasni svoje utanje i ispriao, da bi pismu ipak
dao neku sadrinu, malo o svojoj vezi sa paterom Jakobusom. Nije ni slutio koliko paljivo i ko e
sve itati njegovo pismo.

MISIJA
Knehtov prvi boravak u manastiru trajao je dve godine. U doba o kome je ovde re on je imao
trideset i sedmu godinu. Na kraju tog gostovanja u Marijafelsu, otprilike dva meseca posle njegovog
dugakog pisma efu Diboa, pozvali su ga u opatovu sobu za prijem. Mislio je da prijatni gospodin
eli malo da se pozabavi kineskim i bez ustezanja je poao u posetu. Gervazijus mu je poao u susret
sa jednim pismom u ruci.
Poastvovan sam jednim nalogom za vas, vrlo cenjeni viknuo je zadovoljan na svoj ugodno
pokroviteljski nain i odmah pao u ironini zajedljivi ton, onakav kakav se bio stvorio kao izraz jo
ne potpuno rasvetljenog odnosa prijateljstva izmeu duhovnjakog i kastalijskog reda i koji je u
stvari bio tvorevina patera Jakobusa. Uostalom, svako potovanje vaem magistru igre! Taj ume
da pie pisma! Gospodin mi je pisao latinski, bogzna zato. Kod vas Kastaljana, ma ta radili, nikad
se ne zna da li time smerate neku utivost ili ruganje, ast ili pouku. Dakle, meni je taj dostojanstveni
dominus pisao na latinskom i to na latinskom koji u itavom naem redu niko ne bi znao, izuzimajui
najvie patera Jakobusa. To je latinski kao iz neposredne Ciceronove kole i ipak naparfimisan
izvesnim odmerenim malim dodatkom crkvenolatinskog, o kome se, dabome, opet ne zna da li je
naivno namenjen nama popovima kao mamac, ili je ironian, ili je nastao jednostavno samo iz
neobuzdanog nagona za igranjem, stilizovanjem i dekorisanjem. Dakle, dostojni potovanja mi pie:
otuda smatraju poeljnim da vas opet vide i zagrle, takoe da konstatuju koliko je va dugi boravak
meu nama poluvarvarima uticao na vas da se moralno i stilistiki pokvarite. Ukratko, ukoliko sam
opirno knjievno umetniko delo pravilno razumeo i protumaio, odobrava vam se odsustvo i mole
me da svoga gosta poaljem kui u Valdcel na neodreeno vreme, ali ipak ne zauvek, ve, ako naoj
vlasti bude poeljan, va skori povratak potpuno lei u nameri tamonje vlasti. Dakle, izvinite, ja
dugo nisam mogao dostojno da protumaim sve finese pisma, magistar Tomas to nije ni mogao
oekivati od mene. Ovo pisamce treba da predam vama, a sada idite i razmislite da li i kada hoete
da putujete. Nama ete nedostajati, dragi moj, i ako bi dugo izostali, neemo propustiti da vas ponovo
traimo od vae vlasti.
U pismu koje je predao Knehtu, ovome vlast kratko saoptava da mu je radi oporavka i radi
razgovora sa redom odobreno odsustvo i da ga uskoro oekuju u Valdcelu. to se tie zavretka
tekueg teaja igre za poetnike, neka se na to ne obzire, ako opat to izrikom ne eli. Pozdravlja ga
stari majstor muzike. itajui te redove Jozef se zgranuo, pa se zamislio: kako je pisac pisma,
magistar igre, doao na to da dobije nalog za pozdrav, jer to inae ne spada u zvanino pismo. Mora
da je odrana konferencija cele vlasti na koju su bili pozvani i stari majstori. Meutim, njega se nisu
ticale sednice i zakljuci vaspitne vlasti, ali taj pozdrav ga se udno kosnuo, zvuao mu je udno
kolegijalno. Svejedno kom pitanju je konferencija bila posveena, pozdrav je dokazivao da su najvii
tim povodom takoe razgovarali i o Jozefu Knehtu. Da li ga je oekivalo neto novo? Da li je trebalo
da bude opozvan? Ali pismo je govorilo samo o odsustvu. Da, on se iskreno radovao tome odsustvu,
najradije bi ve sutra krenuo, ali ipak se morao oprostiti bar od svojih uenika i ostaviti im upute.
Anton e biti vrlo tuan zbog njegovog odlaska. A takoe je duan da nekim patrima uini linu
oprotajnu posetu. Sada je mislio na Jakobusa i, na svoje uenje, osetio je u dui neki neni bol,
neko uzbuenje koje mu je govorilo da je tom Marijafelsu svojim srcem bio naklonjen vie no to je
znao. Tu mu je nedostajalo mnogo ta na ta je bio naviknut i to mu je bilo drago, a tokom dve
godine Kastalija je u njegovoj predstavi, usled udaljenosti i odsustva, postajala jo lepa. Ali u tom
trenutku je jasno oseao: ono to je imao u pateru Jakobusu, bilo je nenaknadivo i morae mu

nedostajati u Kastaliji. Time mu je postalo jo jasnije no do sada ta je ovde doiveo i nauio i

prostrujala ga neka radost i pouzdanje kad je pomislio na put u Valdcel, ponovo vienje, igru
staklenih perli, raspust. Radost bi bila manja kad ne bi bio siguran da e se vratiti.
Naglo je reio da potrai patera, ispriao mu o svom opozivu na odsustvo i, to ga je i samog
iznenadilo, iza radosti zbog odlaska u zaviaj i ponovnog vienja nalazila se i radost zbog ponovnog
povratka. Poto je ta radost pre svega posveena njemu, potovanom pateru, stegao je srce i usuuje
se da mu iznese veliku molbu, naime da ga po povratku uzme malo u kolu, makar samo jedan ili dva
asa nedeljno. Jakobus se smejao, i branei se, ponovo je formulisao najlepe podrugljive
komplimente nenadmanom svestranom kastalijskom obrazovanju pred kojim obian manastirski brat,
kao to je on, moe samo da zastane nemo zadivljen i da od uenja zavrti glavom. Ali Jozef je ve
zapazio da ta odbrana nije ozbiljna, i kada je pruio ruku radi oprotaja, pater mu je ljubazno rekao
da se ne brine o svojoj molbi, on e mu rado uiniti sve to je mogue, i najsrdanije se od njega
oprostio.
Radosno je iao u zaviaj na raspust, siguran u dui da njegovo manastirsko doba nije bilo
nekorisno. Pri polasku uinilo mu se kao da je deak, ali je, razume se, odmah primetio da vie nije
deak, ni mladi. To je zapazio po oseanju postienosti i unutranjeg otpora koji su u njemu
nastajali im je bilo kakvim izrazom, uzvikom, sitnom detinjarijom hteo da odgovori na raspoloenje
osloboenja i ake ferijalne sree. Ne, ono to bi nekad bilo po sebi razumljivo i spasonosno
uzvik ushienja upuen pticama na drveu, glasno pevani mar, njiue ritmiko igranje to vie
nije ilo, izilo bi kruto i glumljeno, bilo bi glupo i detinjasto. Oseao je da ovek, mlad u oseanju i
mlad u snazi, ali odviknut za predavanje trenutku i raspoloenju, vie neslobodan, dran budno,
privezan i obavezan ime? Nekom dunou? Zadatkom da kod ljudi u manastiru zastupa svoju
zemlju i svoj red? Ne, to je bio sam red, hijerarhija u koje se pri tom naglom samoposmatranju naao
neshvatljivo urastao i ugraen. Odgovornost, obuhvaenost optim i viim, to je bilo ono to je inilo
da neki mladi izgleda star, a neki starac mlad, to je nekog vrsto dralo, nekog podupiralo i u isto
vreme liavalo slobode kao kolac za koji se vezuje mlado drvo, to je jednome oduzimalo nevinost
dok je od drugoga ipak uvek trailo sve jasniju istotu.
U Monteportu je pozdravio starog majstora muzike koji je nekada u mladosti i sam bio gost u
Marijafelsu i tamo prouavao benediktinsku muziku i koji ga je sada o mnogo emu ispitivao. On je
starog gospodina naao dodue neto tieg i odsutnijeg, ali po izgledu snanijeg i veselijeg no
poslednji put. S njegova lica je nestao umor, nije se podmladio, ali, otkad je napustio dunost,
prolepao se i postao finiji. Knehtu je palo u oi da ga je pitao o orgulji, notnom ormanu i horskom
pevanju u Marijafelsu, interesovao se takoe o drvetu u vrtu na raskrsnici da li jo stoji , ali
izgleda da nije bio nimalo radoznao u pogledu njegove tamonje delatnosti, teaja igre staklenih perli
i svrhe njegovog odsustva. Meutim, starac mu je pre njegovog daljeg putovanja rekao jedinu re
koja mu je bila od vrednosti. uo sam, rekao je jednim kao aljivim tonom, da si postao tako
neto kao diplomata. To nije ba lep poziv, ali izgleda da su zadovoljni tobom. Misli o tome kako
hoe! Ali, ako tvoja ambicija ne bi bila da zauvek ostane u tome pozivu, onda se uvaj, Jozefe.
Verujem da hoe da te uhvate. Brani se, na to ima pravo. Ne, nemoj pitati, neu vie rei ni rei.
Videe.
Uprkos toj opomeni koju je u sebi nosio kao bodlju, pri dolasku u Valdcel osetio je radost
zaviaja i ponovnog vienja kao jo nikada. inilo mu se da je taj Valdcel ne samo njegov zaviaj i
najlepe mesto na svetu, ve da je u meuvremenu postao jo lepi i interesantniji. Kao da je on
otuda doneo nove oi i poveano ulo vida. I to se nije odnosilo samo na kapije, kule, drvee i reku,
dvorita i dvorane, prilike i od ranije poznata lica. Za vreme svog odsustva on je osetio takoe onu

poveanu sposobnost primanja za duh Valdcela, za red i igru staklenih perli, ono poraslo i zahvalno
razumevanje povratnika, putnika koji je postao zreliji i pametniji. Izgleda mi, rekao je svom
prijatelju Tegularijusu na kraju jedne slavopojke Valdcelu i Kastaliji, kao da sam tu sve godine
proveo u snu, istina sreno, ali kao bez svesti. Meutim, sada kao da sam se probudio i sve vidim
otro i jasno, potvreno kao stvarnost. Da, dve godine tuine mogu tako da izotre oi! Odmor je
uivao kao neki praznik; naroito u igrama i diskusijama sa drugovima, u krugu elite Vicus lusoruma,
u ponovnom vienju sa prijateljima, genius loci Valdcela. Ali to visoko raspoloenje svakako je
dolo do vrhunca sree i radosti tek posle njegovog prvog prijema kod majstora igre staklenih perli.
Dotle je njegova radost bila jo pomeana sa nekim zaziranjem.
Magistar igre postavljao je manje pitanja no to je Kneht oekivao; poetniki teaj igre i
Jozefove studije u muzikom arhivu gotovo nije ni pomenuo. Samo o pateru Jakobusu nije mu bilo
dovoljno da slua; uvek se ponovo vraao na razgovor o njemu, nita mu nije bilo suvino to mu je
Jozef priao o tom oveku. Da su njime i njegovom misijom kod benediktinaca bili zadovoljni,
tavie vrlo zadovoljni, mogao je zakljuiti ne samo po velikoj majstorovoj ljubaznosti, ve gotovo
jo vie po dranju gospodina Diboa, kome ga je magistar odmah dalje uputio. Svoj zadatak si
zavrio odlino, rekao je ovaj i uz tihi osmeh dodao: Onda kada sam odvraao da te poalju u
manastir, zaista nisam imao dobar instinkt. To to si za sebe i Kastaliju zadobio sem opata jo i
velikog patera Jakobusa i to si stvorio povoljnije raspoloenje, mnogo je. To je vie no to se ma ko
smeo nadati. Dva dana kasnije pozvao ga je na ruak majstor igre staklenih perli zajedno sa
gospodinom Diboa i tadanjim rukovodiocem valdcelske kole elite, Cbindenovim naslednikom.
Prilikom prijema posle obeda naao se tu, ne sluajno, takoe novi majstor muzike, kao i arhivar
reda, dakle druga dva lana najvie vlasti, a jedan od njih ga je jo poveo sa sobom kui kao gosta na
dui razgovor. Taj poziv je prvi put vidljivo za sve gurnuo Knehta u najui krug kandidata za visoka
zvanja i izmeu njega i proeka elite igraa uskoro podigao vidnu pregradu koju je probueni
osetljivo primio. Uostalom, dali su mu privremeno odsustvo od etiri nedelje i legitimaciju koja se
davala inovnicima za gostinske kue Provincije. Iako mu nisu dali nikakve obaveze, ak ni obavezu
da se javi, ipak je mogao zapaziti da ga odozgo posmatraju. Jer kada je preduzeo neke posete i izlete,
kao u Kojperhajm, u Hirsland i u istono-azijsku kuu studija, uskoro je dobio pozive tamonjih
visokih slubenih mesta. Za tih nekoliko nedelja se stvarno upoznao sa itavom vlau reda i sa
veinom magistara i rukovodilaca studija. Da nije bilo tih slubenih poziva i poznanstava, ti izleti bi
za Knehta znaili povratak u svet i slobodu iz njegovog vremena studija. On ih je ograniio, pre
svega iz obzira prema Tegularijusu, koji je teko oseao svaki prekid njihovog ponovnog vienja,
takoe i zbog igre staklenih perli, jer mu je veoma bilo stalo do toga da u njima ponovo uestvuje i
da se pokae u najnovijim vebama i postavljanju problema. I tu mu je Tegularijus uinio
nenaknadive usluge. Njegov drugi bliski prijatelj, Feromonte, pripadao je tabu novog majstora
muzike i u to vreme ga je mogao nai samo dva puta. Naao ga je radnog i srenog u radu; otkrio mu
se veliki muziko- -istorijski zadatak koji se odnosio na grku muziku i njen produetak u igri i
narodnoj pesmi balkanskih naroda. Pun elje da saopti, priao je prijateljima o svojim najnovijim
radovima i otkriima. Oni su se odnosili na epohu postepenog opadanja barokne muzike negde krajem
osamnaestog veka i prodiranja novih muzikih supstanca iz slovenske narodne muzike.
Veliki deo tog sveanog vremena raspusta Kneht je proveo u Valdcelu i pri igri staklenih perli.
Ponavljao je sa Fricom Tegularijusom njegove beleke iz predavanja uskom krugu studenata, koje je
magistar u dva poslednja semestra drao za najodmaklije. I posle dvogodinjeg liavan ja ponovo se
svim silama uiveo u plemeniti svet igre ija mu je ar izgledala tako neodvojiva od njegovog ivota
i tako neophodna kao i ar muzike.

Tek poslednjih dana odsustva magistar igre je ponovo govorio o Jozef ovoj misiji u Marijafelsu i
o njegovoj najblioj budunosti i dunosti. Prvo u zabavnom tonu, onda mu je ozbiljnije i upornije
govorio o jednom planu vlasti do koga je vrlo mnogo stalo veini magistara, kao i gospodinu Diboa.
U pitanju je bio plan da se ubudue ustanovi predstavnitvo Kastalije kod Svete stolice u Rimu.
Doao je, izlagao je majstor Tomas svojim osvajajuim i po obliku savrenim nainom, ili se
pribliio istorijski trenutak da se premosti stari jaz izmeu Rima i reda. Pri eventualnim buduim
opasnostima oni bi sasvim bez sumnje imali zajednikog neprijatelja, bili bi drugovi u sudbini i
prirodni saveznici. A dosadanje stanje je neodrivo i upravo nedostojno: naime, da dve sile u svetu,
iji je istorijski zadatak odranje i negovanje duha i mira, i dalje tako ive jedna pored druge i jedna
drugoj gotovo strane. Rimska crkva je poslednje velike epohe rata, uprkos velikim gubicima,
preivela potrese i krize i kroz njih se obnovila i oistila, dok su ondanji svetski centri nege nauke i
obrazovanja bili povueni u propast zajedno sa kulturom. Red i kastalijska misija postali su tek na
njihovim ruevinama. Ve zbog toga i zbog njenog doba tako dostojnog potovanja, crkvi treba dati
prvenstvo; ona je starija, otmenija, sila oprobana u mnogim i veim olujama. Pre svega re je o tome
da se takoe kod ljudi iz Rima budi i gaji svest o srodnosti dveju sila i o njihovoj upuenosti jedne
na drugu u svim moguim buduim krizama.
(Kneht je na to mislio: O, dakle, hoe da me poalju u Rim i po mogustvu zauvek, pa je,
setivi se opomene starog majstora muzike, seo, u dui odmah spreman na odbranu.)
Majstor Tomas je nastavio: Vaan korak u tom razvitku kome se odavno tei odigrao se kroz
Knehtovu misiju u Marijafelsu. Ta misija, po sebi samo jedan pokuaj, utiv izgled koji ni na ta ne
obavezuje, preduzet je na poziv tamonjeg patera, bez uzgrednih namera, inae bi, razume se, za to
upotrebili ne jednu politiku neznalicu igraa staklenih perli, ve moda nekog mlaeg inovnika
iz podruja gospodina Diboa. Ali sada je taj pokuaj, ta mala bezazlena misija, dala iznenaujue
dobar rezultat. Kroz nju se jedan vodei duh dananjeg katolianstva, pater Jakobus, poblie upoznao
sa duhom Kastalije i o tom duhu, koji je do sada skroz odbijao, dobio povoljniji utisak. Zahvalni su
Jozefu Knehtu za ulogu koju je u tome igrao. Tu, naime, lei smisao i uspeh njegove misije i s te take
se mora dalje posmatrati i voditi ne samo itav pokuaj zblienja, ve naroito takoe Knehtova
misija i rad. Dali su mu odsustvo, koje se takoe moe malo produiti, ako on to eli. S njim su se
izrazgovarali i upoznali ga sa veinom lanova najviih vlasti. Vii su izjavljivali svoje poverenje u
Knehta, pa su njemu, majstoru igre staklenih perli, stavili u dunost da Knehta ponovo poalje u
Marijafels po naroitom poslu i sa proirenim kompetencijama, a siguran je da e ga tamo sreom
prijateljski primiti.
Zastao je kao da bi svom sluaocu ostavio vremena za pitanje, ali ovaj je samo izrazom odanosti
dao na znanje da pazi i da oekuje svoj zadatak.
Nalog koji imam da ti predam rekao je sada magistar je, dakle, ovaj: Imamo u planu da,
ranije ili docnije, osnujemo stalno predstavnitvo naeg reda pri Vatikanu, po mogustvu na osnovi
reciprociteta. Mi smo, kao mlai, spremni prema Rimu na dranje istina ne servilno ali puno
strahopotovanja; rado hoemo da prihvatimo drugo mesto, a da njemu prepustimo prvo. Moda bi
ja to malo znam, kao to je poznato gospodinu Diboa papa ve danas prihvatio nau ponudu; ali
ono to bezuslovno moramo izbegavati, to je negativan odgovor otuda. Ima jedan ovek koga
poznajemo i kome moemo prii a iji glas u Rimu ima najvei uticaj. To je pater Jakobus. Tvoj
zadatak je da se vrati u benediktinski zavod, da ivi tako kao i do sada, da se bavi studijama, da
odri neki bezazleni teaj igre staklenih perli i da svu svoju panju i briljivost upravi na to da
patera Jakobusa polako pridobije za nas i da ti on obea svoju podrku u Rimu za nau nameru.
Dakle, ovog puta krajnji cilj tvoje misije je tano ogranien. Sporedno je koliko e ti vremena biti

potrebno dok to postigne. Mi mislimo da e to trajati najmanje jo jednu godinu, a moda dve pa i
vie godina. Tebi je poznat benediktinski tempo i nauio si da mu se prilagodi. Ni pod kojim
uslovom mi ne smemo praviti utisak nestrpljivosti i poude, stvar mora kao sama od sebe da uzri za
odluku, zar ne? Nadam se da si saglasan sa zadatkom i molim te da otvoreno razgovaramo o svakom
prigovoru koji moda ima da stavi. Ako eli, imamo nekoliko dana na raspolaganju za
razmiljanje.
Posle nekih ranijih razgovora Kneht nije bio iznenaen nalogom. Izjavio je da je vreme za
razmiljanje nepotrebno, posluno je prihvatio nalog, ali je dodao:
Vi znate da misije te vrste najbolje uspevaju ako punomonik pri tom ne mora da suzbija
sopstvene unutranje otpore i smetnje. Protiv samog naloga nemam otpora, shvatam njegovu vanost i
nadam se da u mu moi udovoljiti. Ali u pogledu moje budunosti oseam izvestan strah i
potitenost. Budite dobri, magistre, i sasluajte moju sasvim linu, sebinu stvar i priznanje. Ja sam
igra staklenih perli. Kao to znate, usled moje misije kod patera propustio sam pune dve godine u
svojim studijama, nisam nita novo nauio, a svoju umetnost sam zapustio. Sada na to dolazi najmanje
jo jedna godina, verovatno vie. Ne bih eleo da za to vreme nazadujem. Zato molim da mi se
dozvoli ee kratko odsustvo u Valdcel i putem radija stalna veza s predavanjima i specijalnim
vebama vaeg teaja za odmakle.
Rado odobravam viknuo je majstor, a u tonu je imao ve neto od rastanka. Tada je Kneht
podigao glas i rekao jo drugo, naime, da se boji da ga mogu poslati u Rim ako namera sa
Marijafelsom uspe, ili da ga i dalje mogu upotrebljavati za diplomatske slube. A taj izgled
zakljuio je delovao bi na mene i moj trud u manastiru kao potitenost i smetnja. Jer nikako ne bih
eleo da trajno budem odgumut u diplomatsku slubu.
Magistar je nabrao obrve i prekorno podigao prst:
Ti govori o odbacivanju. Re je zaista ravo izabrana, nikada niko nije mislio na
odbacivanje naprotiv na odlikovanje, na unapreenje. Nisam ovlaen da ti dam obavetenje ili
obeanje o tome kako e te docnije upotrebiti. Ali tvoje sumnje o nevolji mogu da razumem i
verovatno u moi da ti pomognem ako bi zaista imao razloga za strah. A sad uj: ti ima izvestan dar
da bude prijatan i omiljen, neki zlonamernik bi te mogao nazvati gotovo armerom. Verovatno je i
taj dar uticao na vlast da te dva puta poalje u manastir. Ali nemoj suvie upotrebljavati svoj dar,
Jozefe, i nemoj teiti da podie cenu svojim uslugama. Ako ti stvar sa paterom Jakobusom uspe, to
e za tebe biti pravi trenutak da vlasti uputi jednu linu molbu. Danas mi izgleda preuranjeno.
Obavesti me kada bude spreman za put.
Jozef je utke sasluao te rei, vie drei do one blagonaklonosti koja se iza njih krila, no do
prekora. Uskoro zatim je otputovao natrag u Marijafels.
Tamo je osetio kao vrlo blagotvornu sigurnost koju daje tano ogranien zadatak. Povrh toga, taj
zadatak je bio vaan i pun asti i, u jednom pogledu, podudarao se sa najlinijim eljama
punomonika: da se, koliko god je moguno, priblii pateru Jakobusu i da stekne njegovo puno
prijateljstvo. Da se njegova misija ovde u zavodu ozbiljno uzima i da je on sam podignut u rangu
dokazivalo mu je i neto promenjeno dranje manastirskih dostojanstvenika, naroito opatovo. Ono je
bilo nesmanjeno ljubazno, ali za osetan stepen s vie potovanja no ranije. Jozef sada nije bio mladi
gost bez ranga prema kome su bili utivi zbog njegovog porekla i iz blagonaklonosti za njegovu
linost, sada su ga primili i tretirali pre kao nekog vieg kastalijskog inovnika, kao nekog
opunomoenog poslanika. Vie nije bio slep za te stvari, pa je iz toga izvukao zakljuke.
Kod patera Jakobusa svakako nije mogao otkriti nikakve promene u dranju. Prijateljstvo i radost
s kojom ga je pater pozdravio i, ne ekajui Knehtovu molbu ili opomenu, podsetio ga na zajedniki

rad duboko su ga potresli. Njegov plan rada i dnevni raspored dobio je sada bitno drukiji izgled
no pre odsustva. U radnom planu i krugu obaveza, teaj igre staklenih perli ovoga puta nije vie ni
blizu zauzimao prvo mesto, a o njegovim prouavanjima muzikog arhiva, kao i o kolegijalnoj
saradnji sa orguljaem, sada vie uopte nije bilo ni rei. Sada je na vrhu stajala nastava kod patera
Jakobusa, nastava iz vie predmeta istorijske nauke istovremeno, jer je pater svog povlaenog
uenika uvodio ne samo u predistoriju i ranu istoriju benediktinskog reda, ve takoe i u nauku o
izvorima ranog srednjeg veka. Osim toga u posebnom asu itao je sa njim jednog starog hroniara u
originalnom tekstu. Pateru se dopalo to ga je Kneht skovitlao molbom da pusti i mladog Antona da
uestvuje, ali mu nije bilo teko da ga ubedi da bi i najpoeljniji trei morao znatno ometati tu vrstu
najprivatnije nastave. Tako je Anton, koji o Knehtovom zauzimanju nije nita ni slutio, bio pozvan da
uestvuje samo u lektiri hroniara i to ga je inilo veoma srenim. Za mladog brata, o ijem ivotu
dalje nismo obaveteni, ti asovi su bez sumnje bili neko odlikovanje, uivanje i podstrek najvie
vlasti. To su bila dva najistija duha i na j originalni je glave njegova vremena u ijem je radu i ijim
razmenama smeo malo uestvovati kao slualac i mladi rekrut. Knehtovo uzvraanje pateru sastojalo
se u stalnom uvoenju u istoriju i sastav Kastalije i ideje vodilje igre staklenih perli, s vremena na
vreme nadovezano na lekcije iz epigrafije i nauke o izvorima. Tada je uenik postajao uitelj, a
potovani uitelj paljivi slualac i postavlja pitanja i kritiar koji se esto vrlo teko moe
zadovoljiti. Njegovo nepoverenje prema itavom kastalijskom mentalitetu uvek je ostalo budno. Zato
to u njemu nije video neko upravo religiozno dranje, sumnjao je u njegovu sposobnost i dostojnost
da odgaji jedan zaista ozbiljan tip oveka, mada je u Knehtovoj linosti imao pred sobom jedan tako
plemeniti rezultat tog vaspitanja. Takoe, iako je odavno, ukoliko je to bilo mogue, kroz Knehtovu
nastavu i primer doiveo neku vrstu preobraanja i odavno bio reen da preporui zblienje Kastalije
Rimu, ipak to nepoverenje nikada nije potpuno zaspalo. Knehtove zabeleke, povremeno u trenutku
zapisane, pune su drastinih primera od kojih navodimo jednu:
Pater: Vi Kastaljani ste veliki naunici i estetiari, merite teinu vokala u nekoj staroj pesmi i
njegovu formulu dovodite u vezu sa formulom putanje planete. To je ushiujue, ali to je igra. Jedna
igra je takoe vaa najvia tajna i simvol igra staklenih perli. Ja takoe hou da priznam da vi
pokuavate da tu lepu igru uzdignete na neto kao sveta tajna ili bar kao sredstvo okrepljenja due.
Ali, svete tajne ne postaju iz takvih napora, igra ostaje igra.
Jozef: Vi mislite, patre, da nam nedostaje osnov teologije?
Pater: Ah, o teologiji neemo uopte govoriti, od toga ste isuvie udaljeni. Za vas bi neto
znaili ve i neki jednostavniji temelji, na primer antropologija prava nauka i pravo znanje o
oveku. Vi ne poznajete oveka, ni njegovu bestijalnost, ni boanski lik. Vi poznajete samo
Kastaljanina, jednu specijalnost, kastu, jedan poseban pokuaj odgoja.
Za Knehta je to bio srean sluaj naroite vrste to je za svoj zadatak da patera pridobije za
Kastaliju i da ga ubedi u vrednost saveznitva, u tim asovima dobio najpovoljnije i najire polje to
se moe zamisliti. Time mu se pruila situacija koja je tako savreno odgovarala svemu to se moglo
poeleti i zamisliti, da je uskoro osetio neto kao skrupul savesti. Izgledalo mu je postiujue i
nedostojno to je prema njemu sedeo potovani ovek koji se predavao u punom poverenju ili je sa
njim krstario uzdu i popreko, dok je, meutim, bio objekat i cilj tajnih politikih namera i poslova.
Tu situaciju Kneht ne bi dugo utke trpeo i samo je razmiljao jo o obliku koji bi imao da da svom
razoblienju, kad ga je stari na njegovo iznenaenje preduhitrio.
Dragi prijatelju rekao je jednog dana kao uzgred mi smo zaista nali jedan krajnje
prijatan i, nadam se, takoe plodan nain razmene. Obe delatnosti koje su mi celog veka bile
najmilije, uenje i pouavanje, nale su u naim zajednikim asovima rada lepu novu kombinaciju.

Za mene je to palo ba u pravo vreme, jer poinjem da starim i ne bih mogao izmisliti bolje leenje i
osveenje no to su nai asovi. Dakle, to se mene tie, u naoj razmeni ja sam u svakom sluaju
dobitnik. Naprotiv, nisam tako siguran da li i vi takoe, prijatelju, a naroito da li ljudi iji ste
izaslanik i u ijoj ste slubi u toj stvari dobijaju onoliko koliko se moda nadaju. Hteo bih da spreim
jedno kasnije razoaranje i ne bih hteo da pustim da meu nama dvojicom nastane neki nejasan
odnos. Zato dopustite starom praktiaru jedno pitanje: o vaem boravku u naem manastiru, ma koliko
mi on bio prijatan, ja sam, prirodno, ve sam ee razmiljao. Do nedavno, naime do vaeg
skoranjeg odsustva, verovao sam da mogu konstatovati da ni vama samom nisu potpuno jasni smisao
i svrha vaeg prisustva kod nas. Jesam li pravilno zapazio?
A kad je Kneht potvrdio, nastavio je: Dobro. Od vaeg povratka s odsustva to se promenilo.
Vi se vie ne pitate i ne muite svrhom svog boravka ovde, to ve znate tano. Je l tako? Dobro,
nisam dakle pogreio. Verovatno ne greim takoe ni sa predstavom koju stvaram o svrsi vaeg
prisustva ovde. Vi imate jedan diplomatski zadatak. On se ne odnosi ni na na manastir, ni na naeg
gospodina opata, ve na mene. Vidite, od vae tajne ne preostaje tako mnogo. Da bih situaciju sasvim
razjasnio, inim poslednji korak i savetujem vam da mi ostatak takoe potpuno saoptite. Dakle, kako
glasi va nalog?
Kneht je skoio i stajao je prema njemu iznenaen, zbunjen, gotovo preneraen.
U pravu ste uzviknuo je ali dok mi olakavate, takoe me posramljujete, jer me
preduhitrujete. Ve od izvesnog vremena sam razmiljao kako mogu da razjasnim na odnos, a vi ste
to tako brzo uinili. Srea je samo to moja molba za vau pouku i na sporazum u pogledu mog
uvoenja u vau nauku padaju jo u vreme pre mog odsustva, inae bi zaista izgledalo kao da je s
moje strane sve to bila diplomatija, a nae studije samo izgovor!
Starac ga je prijateljski umirio. Ja sam eleo samo da nama obojici pomognem da poemo
korak napred. Nije potrebno nikakvo uveravanje za istotu vaih namera. Ako sam vas preduhitrio i
nisam rekao nita drugo do ono to ste i vi eleli, onda je sve dobro. O sadrim Knehtova zadatka
koji mu je ovaj sada saoptio, on je rekao: Vaa gospoda u Kastaliji nisu ba genijalna, ali su ipak
sasvim prihvatljivi diplomati, a takoe imaju i sree. O vaem zadatku ja u razmisliti u punom miru,
a moja odluka e delom zavisiti od toga koliko vam bude uspelo da me uputite u svoj kastalijski ustav
i svet ideja i da ga uinite verovatnim. Za to emo ostaviti itavo vreme. I kada je video da je
Kneht jo uvek malo potiten, tvrdo se nasmejao i rekao: Ako hoete, moj postupak moete
shvatiti takoe kao neku vrstu lekcije. Mi smo dva diplomata i biti jedan s drugim zajedno uvek je
borba, ak i kada ona ima prijateljski oblik. U naoj borbi ja sam trenutno u gubitku, zakon
postupanja mi se izmakao. Vi ste znali vie no ja. Sada je to, dakle, izjednaeno. ahovski potez je
uspeo, bio je, dakle, pravilan.
Koliko je Knehtu izgledalo vredno i vano da patera pridobije za namere kastalijske vlasti, toliko
mu je jo vanije izgledalo da kod njega ui koliko kod je moguno i da uenom i monom oveku, sa
svoje strane, bude pouzdan vodi u kastalijski svet. Neki Knehtovi prijatelji i uenici su mu zbog
mnogo ega zavideli, kao to se odlinim ljudima obino zavidi ne samo zbog njihove unutranje
veliine i energije, ve takoe zbog njihove prividne sree, njihovog prividnog povlaivanja od
sudbine. Manji vidi na veem ono to je on u stanju da vidi, a karijera i uspeh Jozefa Knehta ima u
stvari za svakog posmatraa neeg neobino sjajnog, brzog, prividno lakog. O onom dobu njegova
ivota ovek moe biti u iskuenju da kae: imao je sree. Mi neemo pokuavati da tu sreu
proglasimo racionalistikom ili moralistikom, bilo kao uzronu posledicu spoljanjih okolnosti, bilo
kao neku vrstu nagrade za njegove naroite vrline. Srea nema nieg zajednikog ni sa ratio ni sa
moralom, ona je po svojoj sutini neto magino, to pripada nekom ranijem, mladikom stupnju

oveanstva. Naivni srenik, onaj koga su vile darovale, bogovi razmazili, nije predmet racionalnog
posmatranja, a sa tim takoe ni biografskog. On je simbol i nalazi se s one strane linog i istorijskog.
Meutim, ima istaknutih ljudi iz ijih se ivota ni u mislima ne moe istisnuti srea, pa ma se ona
sastojala samo u tome to se oni i njihov zadatak stvarno istorijski i biografski uzajamno nau i
pogode, to nisu roeni ni suvie rano, ni suvie kasno. Izgleda da Kneht spada u te. Tako njegov
ivot, bar za jednu stazu, pravi utisak kao da mu je sve vredno eljenja samo palo u krilo. Taj aspekt
neemo ni poricati, ni brisati. Mogli bismo ga ipak po razumu objasniti samo biografskim metodom
koji nije na i u Kastaliji nije poeljan ni doputen, naime, sa jednim gotovo bezgraninim ulaenjem
u najlinije, naj privatni je, u zdravlje i bolest, kolebanja i krivulje u oseanju ivota i samooseanju.
Uvereni smo da bi nas takva biografija, koja za nas ne dolazi u obzir, dovela do dokaza savrene
ravnotee izmeu njegove sree i njegovih patnji i da bi ipak falsifikovala sliku njegova lika i
njegova ivota.
Dosta smo se udaljavali. Govorili smo o tome da su Knehtu zavideli mnogi koji su ga poznavali
ili samo sluali o njemu. Ali sitnijima nije nita izgledalo tako vredno zavisti u njegovom ivotu, kao
njegov odnos prema starom benediktinskom pateru, koji je bio istovremeno uenitvo i uiteljstvo,
primanje i davanje, osvojeni i osvajanje, istovremeno prijateljstvo i prisna radna zajednica. Isto tako
sam Kneht ni jednim svojim osvajanjem, osim onoga iz vremena sa Starijim Bratom u Bambusovom
umarku, nije bio tako usreen, ni jednim drugim nije se oseao istovremeno toliko odlikovan i
postien, darovan i podstaknut, kao ovim. Nema gotovo nijednog njegovog kasnijeg povlaenog
uenika koji ne bi potvrdio koliko ie esto, koliko rado i radosno govorio o pateru Jakobusu. On je
kod njega nauio neto to u ondanjoj Kastaliji gotovo ne bi mogao nauiti. On je ne samo stekao
pregled metoda i sredstava istorijskog saznanja i istraivanja i svoje prve vebe u njihovoj primeni,
ve daleko vie dobio je i doiveo istoriju ne kao oblast znanja, ve kao stvarnost, kao ivot, i tu
spada kao odgovarajua promena i podizanje sopstvenog, linog ivota u istoriji. To ne bi mogao
nauiti od jednog istog naunika. Daleko iznad uenosti, Jakobus nije bio samo posmatra i mudrac.
On je u isto vreme doivljavao i uestvovao u stvaranju. Mesto na koje ga je njegova sudbina
postavila, on je iskoristio ne na to da se greje u ugodnosti posmatrakog ivota, ve je pustio da kroz
njegovu nauniku sobu duvaju svetski vetrovi i u svoje srce pustio je nevolje i slutnje svoga doba.
On je bio delatan u zbivanju svog vremena, postao sukrivac i saodgovoran i bavio se ne samo
sagledanjem, ureivanjem i tumaenjem proteklih zbivanja i ne samo idejama, ve ne manje i
upornou materije i ljudi. Njega su zajedno sa njegovim saradnikom i partnerom, jednim odavno
umrlim jezuitom, smatrali pravim osnivaem diplomatske i moralne snage Rimske crkve i visokog
politikog ugleda koji je ona posle vremena rezignacije i velike ei ponovo zadobila.
Iako u razgovorima izmeu uitelja i uenika gotovo nije ni bilo govora o politikoj sadanjosti
tome je smetalo ne samo vebanje patera u utanju i uzdravanju, ve takoe bojazan mlaeg da ne
bude uvuen u diplomatiju i politiku , ipak su benediktinevi politiki poloaj i delatnost tako
proeli njegovo posmatranje svetske istorije da je iz svakog njegovog gledita, iz svakog njegovog
pogleda u zbrku svetskih zbivanja, takoe govorio i praktini politiar. To svakako nije bio neki
ambiciozni, smutljivi politiar, ve savetodavac i posrednik, ovek ija je aktivnost bila ublaena
mudrou, a stremljenje dubokim saznanjem nedovoljnosti i tekoa ljudskog bia, ali kome su
znaajnu mo davali njegova slava, iskustvo, poznavanje ljudi i prilika, i ne na poslednjem mestu,
njegova nesebinost i potpunost linosti.
Kad je doao u Marijafels, Kneht o svemu tome nije nita znao, nije mu bilo poznato ak ni ime
paterovo. Veina kastalijskih stanovnika ivela je u politikoj nevinosti i neznanju, kao to je to i u
ranijim epohama neretko bilo svojstveno staleu naunika. Nisu imali aktivna politika prava i

dunosti, novine su malo dobijali. I dok je to bilo dranje i navika prosenih Kastaljana, dotle je kod
igraa staklenih perli zaziranje od aktuelnog, politike, novina bilo jo vee. Oni su se rado smatrali
pravom elitom i kremom Provincije i veoma su drali do toga da ne puste da ma ta remeti tananu
sublimovanu atmosferu njihovog naunog artistikog bia. Kada se prvi put pojavio u manastiru,
Kneht nije doao kao nosilac nekog diplomatskog zadatka, ve samo kao uitelj igre staklenih perli i
nije imao nikakva druga znanja politike vrste, do onih koja mu je za nekoliko nedelja dao monsieur
Diboa. U poreenju sa onim onda, danas je bio mnogo upueniji, ali kao Valdcelac nikako nije
napustio odvratnost prema bavljenju aktuelnom politikom. Ako je usled optenja sa paterom
Jakobusom takoe i u politikom pogledu bio mnogostruko probuen i vaspitan, to se nije dogodilo
zato to je Kneht osetio potrebu za tim, kao to je na primer bio udan u pogledu istorije ve se
dogodilo zato to je neizbeno, i kao uzgredno.
Da bi upotpunio svoj pribor i da bi pre dorastao svom asnom zadatku da patera ima za uenika u
svojim predavanjima de rebus castaliensibus, Kneht je iz Valdcela doneo literaturu o ustavu i istoriji
Provincije, o sistemu kole elite i istoriji razvitka igre staklenih perli. Neke od tih knjiga on ih
otada vie nije imao pred pima sluile su mu jo pre dvadeset godina u njegovoj borbi sa
Pliniom Desinjorijem. Druge, koje su mu onda morali uskratiti a bile su sastavljene specijalno za
inovnike Kastalije, itao je tek sada. Tako je, poto su se njegova podruja studija proirivala,
doao do toga da je bio prinuen da u isto vreme ponovo posmatra sopstvenu duhovnu i istorijsku
osnovu, da je shvati i pojaa. Pri svom pokuaju da pateru to jednostavnije i jasnije predstavi bie
reda kastalijskog sistema, uskoro se spotakao to nije ni moglo biti drukije o najslabiju taku
svog sopstvenog i itavog kastalijskog vaspitanja. Pokazalo se da je stanja svetske istorije koja su
nekada omoguila i potpomogla postanak reda i svega to je iz toga proizilo, on mogao sebi
predstaviti samo u ematizovanoj i bledoj slici kojoj je nedostajala oevidnost i red. Tako je, poto
je pater bio samo pasivan uenik, dolo do pojaane saradnje, do najivlje razmene: dok je
pokuavao da iznese istoriju svog kastalijskog reda, Jakobus mu je pomogao da tu istoriju u nekom
pogledu prvo pravilno vidi i doivi i da nae njene korene u optoj istoriji sveta i drava. Mi emo
videti kako te intenzivne rasprave, koje su se uz paterov temperament neretko pele do najee
diskusije, jo godinama posle donose svoj plod i kako deluju dalje sve do Knehtova kraja. Koliko je,
s druge strane, pater paljivo pratio Knehtova izlaganja i dokle je kroz njih upoznao i priznao
Kastaliju, pokazalo je celo njegovo kasnije dranje. Toj dvojici treba zahvaliti za sporazum izmeu
Rima i Kastalije koji i danas postoji, koji je poeo sa blagonaklonom neutralnou i povremenom
naunom razmenom i koji je s vremena na vreme dospevao do stvarne saradnje i saveznitva. Pater je
konano traio to je u poetku s osmehom odbijao da ga uvede ak i u teoriju igre staklenih
perli, jer je osetio da se tu mora traiti tajna reda i donekle njegova vera ili religija. A kada je
jednom bio voljan da prodre u taj svet koji je dotle poznavao samo po prianju i koji mu je bio malo
simpatian, poao je odluno svojim koliko snanim, toliko prepredenim nainom, u sredite. Iako on
nije postao igra staklenih perli za to je ve bio suvie star ipak duhovi igre i reda nisu nikada
zadobili ozbiljnijeg i vrednijeg prijatelja van Kastalije no to je bio veliki benediktinac.
Ponekad mu je pater, kad se Kneht posle izvesnog vremena rada od njega pratao, saoptavao da
je veeras za njega kod kue. Posle napornih lekcija i napregnutih diskusija, to su bili mirni asovi na
koje je Jozef esto donosio svoj klavikord ili violinu. Tada je starac sedao za klavir, pri blagoj
svetlosti svee, iji je sladak votani miris ispunjavao malenu prostoriju kao muzika od Korelija,
Skarlatija, Telemana ili Baha, koju su svirali na smenu ili zajedno. Stari gospodin je rano odlazio na
spavanje, dok je Kneht, ojaan malom muzikom veernjom molitvom, svoje radno vreme protegao u
no do granice koju je disciplina doputala.

Osim svog uenja i pouavanja kod patera, olakog voenja teaja igre u manastiru i eventualno
ponekad kineskog kolokvijuma sa opatom Gervazijusom, Knehta nalazimo u ono vreme zaposlena jo
jednim vrlo obimnim radom. On je uestvovao u godinjem takmienju valdcelske elite, to je bio
propustio oba poslednja puta. Pri tom takmienju morali su se, na osnovu propisanih glavnih tema,
izraditi nacrti za igre staklenih perli. Polagalo se na to da se daju smela i originalna povezivanja tema
pri najvioj istoti i kaligrafiji. Jedino tim povodom takmiarima su bila doputena prekoraenja
kanona, to jest imali su pravo da se poslue i novim znacima, jo neprihvaenim u zvanini kodeks i
riznicu hijeroglifa. Time je to takmienje, koje je pored javnih velikih sveanih igara i inae bilo
najuzbudljiviji dogaaj u selu igraa, postalo takoe utakmica najfavoritnijih kandidata za nove znake
igre. A najvie to se moglo zamisliti, vrlo retko dodeljivano odlikovanje pobedniku u takmienju,
sastojalo se u tome to je ne samo njegova igra bila sveano izvoena kao najbolja kandidatska igra
godine, ve i u tome to je prilog koji je on dao za gramatiku i jeziko blago igre bio priznat i
primljen u arhiv igre i jezik igre. Jednom, pre nekih dvadeset i pet godina, te retke asti bio je
udostojen Tomas fon der Trave, tadanji magistar igre, za svoje nove skraenice za alhemijsko
znaenje znakova kruga ivotinja. Magistar Tomas docnije je takoe mnogo uinio za znanje i
svrstavanje alhemije kao jednog tajnog jezika, bogatog objanjenjima. Kneht se za ovaj put odrekao
primene novih vrednosti igre, a on je, kao gotovo i svaki kandidat, morao imati neke. Takoe nije
koristio tu priliku da se ispoveda o psiholokoj metodi igre, to bi mu upravo bilo vrlo blisko. On je
sagradio igru, dodue, modeme i line strukture i tematike, ali pre svega providno jasne, klasine
kompozicije i strogo simetrine, samo sa umerenom ornamentikom, staromajstorski ljupkog
izvoenja. Moda su ga udaljenost od Valdcela i arhiva igre prinudili na to, moda je to bila jaka
zauzetost njegovih snaga i njegovog vremena istorijskim studijama, moda ga je takoe, vie ili
manje, svesno vodila elja da svoju igru stijizuje tako da bi mogla najvema odgovoriti ukusu
njegovog uitelja i prijatelja, patera Jakobusa. To ne znamo.
Upotrebili smo izraz psiholoka metoda igre koji, moda, nije tako jednostavno razumljiv
svakom naem itaocu. U Knehtovo doba to je bila velika re koja se esto ula. U svim vremenima
bilo je strujanja, moda, borbi i promenljivih pogleda i davanja smisla meu posveenicima igre
staklenih perli, a u ono doba su se spor i diskusija kretali pre svega oko dva shvatanja igre.
Razlikovala su se dva tipa igre formalni i psiholoki i znamo da je Kneht, kao i Tegularijus, iako
se drao daleko od prepirke reima, spadao u pristalice i unapreivae poslednjeg. Samo to je
Kneht, umesto da govori o psiholokom nainu igre, veinom radije govorio o pedagokom.
Formalna igra je teila da iz stvarnih sadraja svake igre, matematikih, jezikih, muzikih i tako
dalje, obrazuje to gue, to nepropustljivije formalno savreno jedinstvo i harmoniju. Psiholoka
igra, naprotiv, traila je jedinstvo i harmoniju, kosmosnu zaokrugljenost i savrenstvo ne toliko u
izboru, rasporedu, ograniavanju, povezivanju i stavljanju sadraja jednih prema drugima, koliko u
meditaciji koja prati svaku etapu igre, stavljajui na nju najvei naglasak. Takva psiholoka ili, kako
je Kneht radije nazivao, pedagoka igra nije spolja pruala prizor savrenoga, ve je kroz niz svojih
tano propisanih meditacija vodila igraa savrenom i boanskom doivljaju. Kako ja mislim,
pisao je Kneht jedanput starom majstoru muzike, po zavrenoj meditaciji igra obuhvata igraa onako
kao to povrina lopte obuhvata svoje sredite, i otputa ga sa oseanjem da je iz sluajnog i
zbrkanog oslobodio i u sebe primio jedan bez rezerve simetrian i harmonian svet.
Igra s kojom je Kneht uestvovao na velikom takmienju bila je, dakle, formalno sagraena igra,
ne psiholoki. Moguno je da je na taj nain eleo viima, a takoe i samom sebi, dokazati da time
to je kao gost igrao u Marijafelsu i svojom diplomatskom misijom, kao igra staklenih perli nije
nita izgubio u vebanju, elastinosti, eleganciji i virtuoznosti, i taj dokaz mu je uspeo. Poslednju

konstrukciju i pisanje svog nacrta igre, poto se to moglo svriti samo u Valdcelskom arhivu igre,
poverio je svom prijatelju Tegularijusu, koji je uostalom i sam bio uesnik u takmienju. On je
takoe mogao lino predati prijatelju svoje hartije i sa njim porazgovarati o njima, kao to su zajedno
pregledali njegov nacrt, jer mu je bilo polo za rukom da Frica dovede na tri dana k sebi u manastir.
Magistar Tomas je sada prvi put ispunio tu molbu koja mu je bila dva puta upuena. Koliko se
Tegularijus mnogo radovao poseti i koliko je, kao kastalijski ostrvljanin, radoznalosti poneo, toliko
se u manastiru oseao krajnje neugodno, tavie, taj osetljivi ovek se gotovo razboleo od svih tih
stranih utisaka i meu tim ljubaznim, ali jednostavnim, zdravim, takoe neto sirovim ljudima za koje
njegove misli, brige i problemi ne bi znaili nita. Ti ovde ivi u stranom sazveu, rekao je svom
prijatelju, i ne shvatam i divim ti se to si izdrao ve tri godine. Tvoji patri su prema meni vrlo
pristojni, ali ovde se oseam odbijen i odgurnut od svega. Nita mi nije predusretljivo, nita se ne
razume po sebi, nita se ne moe asimilovati bez otpora i bolova. Za mene bi bio pakao ako bih dve
nedelje morao ovde iveti. Kneht je imao muke s njim. Prvi put je sa nelagodnou kao posmatra
video tuinstvo izmeu dva reda i sveta i osetio da njegov suvie osetljiv prijatelj, sa svojom
bojaljivom bespomonou, ne pravi ovde dobar utisak. Ali oba svoja plana igre za takmienje
preli su zajedno temeljno i kritiki. A kada je posle jednog takvog asa prelazio pateru Jakobusu u
drugo krilo na ruak, i Kneht je imao oseanje da je iz svoje zaviajne zemlje naglo premeten u
jednu sasvim drugu, s drugom zemljom i vazduhom, s drugom klimom i drugim zvezdama. Kad je Fric
otiao, naveo je patera da se izrazi o svom utisku.
Nadam se rekao je Jakobus da je veina Kastaljana slinija vama no vaem prijatelju.
To je jedan usiljen, suvie skroman, slabiki i pri tom, bojim se, takoe malo naduven soj ljudi koji
ste mi u njemu pokazali. Ja u se i dalje drati vas, inae bih bio nepravian prema vaem nainu. Jer
taj siroti, osetljivi, suvie pametni, koprcavi ovek, mogao bi nekome celu vau Provinciju opet
ogaditi.
Ali rekao je Kneht bie da je i meu gospodom benediktincima tokom vekova postojao
nekad moda neki boleljivi, telesno slab, ali zato duhovno ipak vredan ovek, kao to je moj
prijatelj. Moda je bilo nepametno pozivati ga ovamo, gde istina ima otrih oiju za njegove slabosti,
ali nema organa za njegova velika preimustva. Svojim dolaskom on je meni uinio veliku
prijateljsku uslugu. I on je priao pateru o svom ueu u takmienju.
Ovome se dopalo to Kneht brani prijatelja. Dobro dato! smejao se ljubazno. Ali, kako
izgleda, vi zaista imate same prijatelje sa kojima se pomalo teko opti. On je uivao u
Knehtovom nerazumevanju i povreenom licu, pa je zatim rekao:
Ovog puta mislim na jednog drugog. Znate li to novo o svom prijatelju Pliniju Desinjoriju?
Jozefova zaprepaenost bila je moda jo vea. Sav smeten, molio je za objanjenje. To se
ovako povezivalo: Desinjori se u jednom politikom polemikom napisu izjasnio za estoko
antiklerikalna ubeenja i pri tom takoe vrlo odvano napao patera Jakobusa. Ovaj je od svojih
prijatelja u katolikoj tampi dobio obavetenja o Desinjoriju. U njima se pominjalo i njegovo
kastalijsko akovanje i njegova poznata veza s Knehtom. Jozef je zamolio i dobio na itanje Pliniov
lanak. Na tome se svrio prvi razgovor aktuelnog politikog sadraja, koji je imao sa paterom, i
njemu je sledovao jo samo mali broj. udno i gotovo zastraujue, pisao je Feromontu, bilo mi
je videti linost naeg Plinija i, kao privesak, takoe svoju sopstvenu linost, odjednom stavljenu na
svetsku politiku pozornicu aspekt na iju mogunost dotle nisam pomiljao. Uostalom, pater se o
onom Pliniovom polemikom spisu izrazio pre s priznanjem, svakako bez osetljivosti; pohvalio je
Desinjorijev stil i naao da se u njemu vrlo dobro primeuje elitna kola inae se u dnevnoj
politici zadovoljava sa mnogo manje duha i nivoa.

U to vreme Kneht je od svog prijatelja Feromonta dobio prepis prvog dela njegova rada, koji je
kasnije postao uven, sa naslovom: Primanje i prerada slovenske narodne muzike od strane nemake
umetnike muzike poev od Jozefa Hajdna. U Knehtovom odgovoru na tu vest itamo izmeu
ostalog: Ti si iz svojih studija, u kojima sam nekada izvesno vreme mogao uestvovati, izvukao
jedan ubedljiv rezultat; ove glave o ubertu, naroito o kvartetima, spadaju u ono najuspelije u
muzikoj istoriji to ja poznajem iz novijeg vremena. Seti me se katkad; ja sam veoma udaljen od
jedne takve berbe za kakvu si ti imao sree. Ma koliko bio zadovoljan svojim ovdanjim ivotom
jer moja marijafelska misija izgleda da nije bez uspeha , ipak svoju dugu udaljenost iz Provincije i
iz valdcelskog kruga kome pripadam povremeno oseam obespokojavajue. Ovde uim mnogo,
beskrajno mnogo, ali ne postiem prirataj sigurnosti i strune upotrebljivosti, ve prirataj
problematike. Razume se i horizonta. U pogledu nesigurnosti, tuinstva, odsustva pouzdanja,
naroito za vreme moje prve dve godine sada sam, razume se, smireniji. Nedavno je ovde bio
Tegularijus, samo tri dana, ali ako se radovao meni i bio radoznao na Marijafels, ipak gotovo ve
drugog dana nije vie izdrao od potitenosti i oseanja tuinstva. Poto je i manastir isto tako pre
jedan zatien, miran i duhu prijateljski svet, a nikako zatvor, kasarna ili fabrika, iz svog iskustva
izvlaim zakljuak da smo mi, ljudi iz nae mile Provincije, daleko razmaeniji i osetljiviji no to
sami znamo.
Ba u ono doba u kome je datirano Karlovo pismo, Kneht je naveo patera Jakobusa da u jednom
kratkom pismu rukovodstvu kastalijskog reda da svoju potvrdnu re o poznatom diplomatskom
pitanju, ali je ipak dodao molbu da jo izvesno vreme ostave tu, u ovom mestu opte omiljenog
igraa staklenih perli Jozefa Knehta koji ga udostojava privatnih predavanja de rebus
castaliensibus. Razume se, tamo su smatrali au da mu ispune elju. Ali Kneht, koji je verovao da
je tako mnogo udaljen od svoje berbe, dobio je od rukovodstva reda i gospodina Diboa potpisano
pismo priznanja o izvrenju naloga. Ono to je u tom visoko slubenom pismu trenutno izgledalo
najvanije i priinjavalo najveu radost (on je to javio Fricu u jednom pismu gotovo trijumfujui) bio
je kratak stav u sadraju da je red preko majstora igre staklenih perli obaveten o njegovoj elji da se
vrati u Vicus lusorum i da je sasvim sklon da, po zavretku njegovog sadanjeg naloga, odgovori toj
elji. On je to mesto proitao takoe pateru Jakobusu i priznao mu koliko se zbog toga raduje. Sada je
takoe priznao koliko se bojao da e moda trajno ostati prognan iz Kastalije i biti poslan u Rim.
Pater je rekao smejui se:
Da, to redovi imaju u sebi, prijatelju, radije se ivi u njihovom krilu, nego na periferiji ili ak
u izgnanstvu. Vi moete mirno zaboraviti to malo politike u iju ste neplemenitu blizinu ovde bili
dospeli, jer vi niste politiar. Ali ne bi trebalo da izneverite istoriju, iako ona za vas moda uvek
ostaje predmet sporedan i kojim se bavite iz ljubavi. Jer vi biste imali grae za istoriara. A sada
hoemo obojica da iskoristimo jedan drugog dok vas imam.
Izgleda da je Kneht malo koristio odobrenje za ee posete Valdcelu. Ipak je preko aparata
sluao seminar vebanja i neka predavanja i igre. Tako je i izdaleka, sedei u otmenoj gostinskoj sobi
u zavodu, uestvovao u onoj sveanosti na kojoj su, u sveanoj sali Vicus lusorum-a, bili saopteni
rezultati raspisivanja nagrada. On je bio predao jedan rad, ne vrlo lian i nimalo revolucionaran, ali
uspeo i u najveem stepenu elegantan, koji je cenio i raunao je sa pohvalom ili sa treom ili drugom
nagradom. Sada je, na svoje iznenaenje, uo da mu je dodeljena prva nagrada. I jo pre no to je
iznenaenje pustilo da nadoe radost, govornik kancelarije majstora igre ve je svojim lepim
dubokim glasom itao dalje i kao nosioca druge nagrade oznaio
Tegularijusa. To je svakako bio uzbudljiv i ushiujui doivljaj, to su njih dvojica, ruku pod
ruku, izili iz tog takmienja kao krunisani pobednici! Skoio je, ne sluajui dalje, strao niz

stepenice i, dok su prostorije za spavanje odjekivale, izleteo napolje. U jednom pismu starom
majstoru muzike, napisanom onih dana, itamo: Vrlo sam srean, potovani, kao to moe zamisliti.
Prvo, izvrenje moje misije i njegovo asno priznanje od strane rukovodstva reda, a onda za mene
tako vaan izgled na skori povratak u zaviaj, prijateljima i igri staklenih perli, umesto da dalje
budem upotrebljen u diplomatskim slubama. I sad, ta prva nagrada za igru u kojoj sam, istina, imao
muke sa formalnim, ali koja iz opravdanih razloga ne iscrpljuje sve to bih imao da dam i uza sve jo
i radost to taj uspeh delim sa svojim prijateljem to je u stvari bilo mnogo odjedanput. Srean
sam, zaista, ali ne bih mogao rei da sam veseo. U jednom kratkom vremenu, ili pak u jednom
vremenu koje mi je tako izgledalo, ta ispunjenja dolaze neto suvie naglo i suvie bogato za moja
najdublja oseanja. S mojom zahvalnou mea se izvesna zebnja; kao da je sudu punom do ivice
potrebna samo jo jedna nova kap, pa da sve ponovo postane sumnjivo. Ali smatraj to, molim te, kao
da nije reeno, tu je ve svaka re suvina.
Videemo da je sud pun do ivice uskoro bio odreen da primi vie no samo jednu kap.
Kratko vreme dotle Jozef Kneht je iveo u srei po meanoj sa zebnjom, sa predavanjem i
intenzitetom kao da je bio predvieo veliku promenu koja je uskoro nastupila. Za patera Jakobusa su
tih nekoliko meseci takoe bili sreno i krilato vreme. Bilo mu je ao to uskoro treba da izgubi tog
uenika i kolegu. Nastojao je da mu u radnom vremenu, a jo u njihovim slobodnim razgovorima, da i
ostavi u nasledstvo najvie mogue od onoga to je u svom ivotu, bogatom radom i mislima, bio
stekao u uvidu u visine i dubine ivota ljudi i naroda. On je sa njim takoe ponekad govorio o smislu
i posledicama Knehtove misije, o mogunosti i vrednosti sprijateljenja i politikog jedinstva izmeu
Rima i Kastalije, Preporuio mu je studiranje vremena koje je urodilo plodom osnivanja kastalijskog
reda i postepenog ponovnog uzdizanja Rima iz jednog poniavajueg doba iskuenja. Preporuio mu
je jo dva dela o Reformaciji i rascepu crkve u esnaestom veku. A naroito mu je stavio na duu da
naelno uvek daje vei znaaj neposrednom prouavanju izvora i svagdanjem ograniavanju na
sagledive delove oblasti, nego itanju debelih knjiurina svetske istorije. Nije preutao ni svoje
duboko nepoverenje prema svim filozofijama istorije.

MAGISTAR IGRE
Kneht je reio da svoj konani povratak u Valdcel odloi za prolee, za vreme velike javne igre
staklenih perli, ludus anniversarius ili sollemnis. Iako je u znamenitoj istoriji tih igara ve bio
proao vrhunac i vreme kada su one trajale nedeljama i kada su ih poseivali dostojanstvenici i
predstavnici iz itavog sveta, iako je to vreme zauvek pripadalo istoriji, ipak su ta prolena
zasedanja sa sveanom igrom koja je trajala najvie deset do petnaest dana, za celu Kastaliju bila
veliki sveani doivljaj godine, praznik kome nije nedostajo ni visok religiozan i moralan znaaj. Jer
je on sjedinjavao predstavnike svih ubeenja i tendencija Provincije, koji nisu uvek bili potpuno
jednaki, u smislu jedne slike harmonije, zakljuivao je mir izmeu egoizama pojedinih disciplina i
budio seanje na jedinstvo koje je stajalo iznad njihovog mnotva. Za vernike je imao snagu svete
tajne pravog posveivanja, za bezvernike je bio bar zamena religije a za jedne i druge kupanje u
istim izvorima lepoga. Na slian nain nekada su pasije Johana Sebastijana Baha ne toliko u
vreme njihovog nastajanja koliko u veku posle njihovog ponovnog otkria bile za njihove
saizvoae i sluaoce delom prave religiozne radnje i posveivanja, delom predanost i zamena
religiji, a za sve u isto vreme sveane manifestacije umetnosti i Creator spiritus-a.
Knehtu nije bilo teko da za svoju odluku dobije saglasnost kako ljudi iz manastira tako i
zaviajne vlasti.
On jo nije bio u stanju da sebi sasvim predstavi kakav e biti njegov poloaj posle uvrenja u
malu republiku Vicus lusorum, ali je pretpostavljao da ga nee ostaviti dugo na tom poloaju, nego
e ga vrlo skoro opteretiti i poastvovati nekim zvanjem ili nalogom. Zasad se radovao povratku u
zaviaj, prijateljima, predstojeoj sveanosti, uivao poslednje zajednike dane sa paterom
Jakobusom i sa dobrim dranjem i raspoloenjem prihvatio je neke manifestacije blagovoljenja s
kojim su ga opat i konvent pri rastanku slavili. Tad je otputovao, ne bez bola rastanka od zavoljenog
mesta i jednog dela ivota koji ostaje za njim, ali ve unapred sveano raspoloen nizom
kontemplativnih vebanja u pripremanju sveane igre, kojima se podvrgao istina bez vodstva i
drugova, ali najtanije prema slovu propisa. Rastanak nimalo nije izgubio time to mu nije polo za
rukom da nagovori patera Jakobusa da prihvati poziv magistra igre koji ga je ve odavno sveano bio
pozvao na godinje igre i da poe na put s njim. On je razumeo rezervisano dranje starog
antikastaljanina. Na taj nain se on sam za trenutak oseao osloboen svih dunosti i sputavanja i
potpuno spreman da se preda sveanosti koja ga je oekivala.
Sveanosti su posebna stvar. Prava sveanost nikada ne moe omanuti, osim ako se po nesrei ne
dogodi via sila. Kao to za pobonjaka i litija za kiu zadrava svoju svetost, niti ga zagoreo svean
obed moe razoarati, tako je i za igrae staklenih perli svaka godinja igra sveana i u neku ruku
posveena. Meutim, kao to svaki od nas zna, ima sveanosti i igara pri kojima je sve i svako u
skladu i jedno drugo uzdie, daje poleta i uznosi. Kao to ima pozorinih i muzikih izvoenja koja se
bez jasnog uzroka kao udom penju do vrhunca i unutranjih doivljaja, dok druga, ni po emu gore
pripremljena, ostaju samo valjana izvoenja. Ukoliko ostvarenje onih visokih doivljaja ima osnova
u duevnom stanju onoga ko ga doivijuje, Jozef Kneht bi bio pripremljen na najbolje to se moe
zamisliti: nepritisnut bilo kakvom brigom, vraao se iz tuine u zaviaj sa poastima, s radosnim
oekivanjem je gledao u ono to nastupa.
Ovoga puta ludus sollemnis-u ipak nije bilo sueno da, malo zahvaen onim dahom uda,
napreduje do osobitog stepena boanskog ara i zraenja. To je bila tavie nevesela, izrazito
nesrena, ve gotovo neuspela igra. Mada su se uprkos tome mnogi njeni uesnici oseali duevno

okrepljeni i uzdignuti, ipak pravi nosioci, prireivai i odgovorni, kao i uvek u takvom sluaju,
oseali su utoliko neumoljivije onu atmosferu otupelosti, nemilosti i neuspeha, sputanosti i nedae,
koja je ugroavala nebo te sveanosti. Iako je, dabome, i Kneht to oseao i doiveo izvesno
razoaranje svog visoko napregnutog oekivanja, on nikako nije bio od onih koji su tu nepriliku
najjasnije oseali. Iako je aktu uskraen pravi procvat i milost, njemu, koji pri toj igri nije sudelovao
i nije snosio saodgovornost, bilo je moguno tih dana da kao poboan uenik s priznanjem prati
duhovito izgraenu igru, da pusti da se meditacije nesmetano ire i da u zahvalnom predavanju u sebi
izvri onaj, svima gostima tih igara dobro poznati doivljaj sveanosti i rtve, mistinog slivanja
optine u jedno pred nogama boanskog, kao to je ak i jedan neuspeo sveani akt bio u stanju da
da za uski krug sasvim posveenih. Ipak, ni on nije ostao nedirnut zlom kobi koja je vladala nad tom
sveanou. Sama igra, razume se, njen plan i izgradnja, bila je bez prekora, kao svaka igra majstora
Tomasa. tavie, ona je bila jedna od najizrazitijih, najprostijih, najneposrednijih. Ali njeno
izvoenje je bilo pod nekom naroitom kobi i u istoriji Valdcela jo je nisu zaboravili.
Kad je nedelju dana pre poetka velike igre Kneht prispeo tamo i kada se prijavio u selu igraa,
nije ga primio majstor igre staklenih perli, ve njegov zamenik Bertram. Ovaj mu je utivo poeleo
dobrodolicu, ali mu je prilino kratko i rasejano saoptio da se potovani majstor ovih dana
razboleo, a da on sam, Bertram, nije dovoljno obaveten o Knehtovoj misiji da bi primio njegov
izvetaj, pa neka zbog toga ode u upravu reda u Hirsland da tamo prijavi svoj povratak i da eka
njene zapovesti. Kad je Kneht pri oprotaju glasom i dranjem nehotice odao izvesnu iznenaenost
zbog hladnog i kratkog prijema, Bertram se izvinio. Neka kolega izvini ako ga je razoarao, neka
shvati osobenost situacije: magistar se razboleo, velika godinja igra je na pragu i jo je vrlo
neizvesno da li e njome moi rukovoditi magistar ili e on, zamenik, morati priskoiti mesto njega.
Bolest potovanoga nije mogla pasti u nepovoljnijem i osetljivijem trenutku. On je, istina, kao i uvek,
spreman da vri slubene poslove mesto magistra, ali da se uz to jo u tako kratkom roku dovoljno
pripremi za veliku igru i prihvati se njenog voenja, to bi bilo, boji se, iznad njegovih snaga.
Kneht je alio oito slomljenog i malo iz ravnotee izbaenog oveka, ali je isto toliko alio to u
njegovim rukama sada treba da se nalazi odgovornost za sveanost. Suvie dugo je bio odsutan iz
Valdcela da bi znao koliko su Bertramove brige opravdane. Jer ovaj je, a to je za zamenika uvek ono
najnepovoljnije to se moe zamisliti, od pre izvesnog vremena izgubio poverenje elite, takozvanih
repetenata, pa je u stvari bio u vrlo tekom poloaju. Kneht je zabrinuto mislio na majstora igre
staklenih perli, tog junaka klasine forme i ironije, savrenog magistra i Kastaljanina. Radovao se da
ga ovaj primi, saslua i da ponovo bude uvren u malu zajednicu igraa, moda na neko poverljivo
mesto. Zeleo je da posmatra kako majstor Tomas slavi sveanu igru, da pod njegovim pogledom radi
dalje i da se bori za njegovo priznanje. Sada ga je bolelo i bio je razoaran to ga je zatekao
bolesnog i to je bio upuen na druge instance. Naknadu za to dobio je svakako u blagonaklonosti
punoj potovanja, ak kolegijalnosti s kojom su ga primili i sasluali sekretar reda i Diboa. Ve pri
prvom razgovoru mogao je konstatovati da nemaju namere da ga odmah upotrebe u rimskom planu i
da se vodi rauna o njegovoj elji da se trajno vrati igri. Prvo su ga ljubazno pozvali da se nastani u
gostinskoj kui Vicus lusorum-a. i da se prvo tu ponovo nae i prisustvuje godinjoj igri. Sa svojim
prijateljem Tegularijusom posvetio je prethodne dane vebama posta i utonjavanja i sa njim je
pobono i zahvalno odigrao onu udnu igru koja je nekima ostala u tako malo radosnoj uspomeni.
Poloaj zamenika magistra, nazivanog takoe senka, a naroito kod zvanja majstora muzike i
majstora igre, sasvim je poseban. Svaki majstor ima zamenika koga mu ne postavlja vlast sa strane,
ve ga on sam bira iz ueg kruga svojih kandidata i za ije radnje i potpis snosi punu odgovornost
majstor koji ga zastupa. Za kandidata je, dakle, veliko odlikovanje i znak najvieg poverenja kad ga

magistar imenuje zamenikom. On je time priznat kao prisan saradnik i desna ruka svemonog magistra
i uvek kad je ovaj spreen i kad ga poalje, on izvruje njegove slubene radnje. Ali svakako ne sve
na primer u glasanju vrhovne vlasti on se sme pojaviti samo kao prenosnik da ili ne u ime
svog magistra, nikada kao govornik ili podnosilac zahteva. Ima vie takvih mera predostronosti.
Imenovanje zamenikom ovoga postavlja na vrlo visoko i katkad vrlo istaknuto mesto, ali ono ipak
istovremeno znai i kao neko zapostavljanje. U okviru slubene hijerarhije imenovanje ga izdvaja
donekle kao neki poseban sluaj, i dok mu esto poverava najvanije funkcije i daje visoke poasti,
dotle mu oduzima neka prava i mogunosti koje uiva svaki drugi sa istim tenjama. Postoje naroito
dve take po kojima se njegov izuzetan poloaj jasno raspoznaje: zamenik ne snosi odgovornost za
svoje slubene radnje i ne moe se dalje peti u okviru hijerarhije. To je, istina, nepisan zakon, ali on
se moe proitati iz istorije Kastalije. Nikada posle smrti ili ostavke na slubu jednog magistra nije
dola na njegovo mesto njegova senka, koja ga je tako esto zastupala i koja itavom egzistencijom
kao da je bila predestinirana za naslednika. Kao da obiaj tu hoe da prividno tekuu i pokretnu
granicu i pregradu namemo naglasi kao nepremostivu granica izmeu magistra i zamenika stoji kao
poreenje za granicu izmeu zvanja i linosti. Kada, dakle, Kastaljanin zauzme visoko poverljivo
mesto zamenika, odrie se nade da ikada sam postane magistar, da ikada bude zaista jedno sa
slubenom odeom i odlijima koje tako esto nosi kao predstavnik. Istovremeno on ulazi u
udnovato dvosmisleno pravo da svojim eventualnim grekama u voenju zvanja ne tereti sebe
samog, ve svog magistra koji jedino za njega odgovara. I u stvari se ve dogaalo da je magistar bio
rtva zamenika koga je sam izabrao i da se zbog grublje greke koju je drugi nainio morao povui sa
svog zvanja. Izraz kojim je u Valdcelu oznaavan zamenik majstora igre staklenih perli odlino
odgovara njegovom posebnom poloaju, njegovoj vezanosti, kvazi identinosti sa magistrom kao i
prividnosti i nitavnosti njegove zvanine egzistencije. Tamo ga nazivaju senka.
Majstor Tomas fon der Trave je ve godinama i danima pustio da vlada senka imenom
Bertram. Ovome je izgleda vie nedostajalo sree no obdarenosti ili dobre volje. Bio je odlian
igra staklenih perli, to se po sebi razume; bio je isto tako bar ne nevet uitelj i savestan inovnik,
svome majstoru bezuslovno odan. Meutim, tokom poslednjih godina kod inovnika je postao
neomiljen i protiv sebe je imao najmlai sloj elite koji je rastao. I poto nije imao viteki jasnu
prirodu svog majstora, to je smetalo sigurnosti i miru njegovog dranja. Magistar ga nije pustio da
padne, godinama ga je po mogustvu izvlaio iz nesuglasica sa tom elitom, uopte ga je sve rede
stavljao pred javnost, a vie upotrebljavao u kancelarijama i arhivu. Taj negreni, ali ipak
neomiljeni, ili bar u to vreme neomiljeni i od sree oigledno nefavorizovani ovek, usled bolesti
svog majstora odjednom se naao na elu Vicus lusorum-a. Ako bi zaista imao da vodi godinju igru
i za vreme praznika bio postavljen na najvidnije mesto itave Provincije, tom velikom zadatku bi
dorastao samo ako bi ga veina igraa staklenih perli, ili bar repetenti, poduprli svojim poverenjem.
To se na alost nije desilo. Tako se dogodilo da je ovoga puta ludus sollemnis bio za Valdcel
teko iskuenje, gotovo katastrofa.
Tek na dan pre poetka igre bilo je zvanino saopteno da je magistar ozbiljno oboleo i da nije u
stanju da vodi igru. Ne znamo da li je to zadravanje saoptenja bilo diktirano voljom bolesnog
magistra koji se moda do poslednjeg trenutka nadao da e se ponovo pridii i da e ipak moi da
rukovodi igrom. On je ve bio isuvie bolestan da bi gajio takve misli i verovatno je njegova senka
uinila greku ostavljajui Kastaliju do pretposlednjeg asa u neizvesnosti o stanju u Valdcelu.
Razume se, moglo bi se jo sporiti o tome da li je to odugovlaenje zaista bilo greka. Desilo se bez
sumnje u dobroj nameri, naime da se sveanost ve unapred ne diskredituje i da potovaoce majstora
Tomasa uzdri od posete. I da je sve ilo dobro, da je izmeu Valdcelske optine igraa i Bertrama

postojalo poverenje, senka bi vrlo moguno zaista mogla biti zastupnik i odsustvo magistra
bi moglo ostati gotovo nezapaeno. Nekorisno je o tome postavljati dalje pretpostavke. Verovali smo
da moramo samo nagovestiti da onaj Bertram nije morao tako bezuslovno podbaciti ili biti
nedostojnik, kako ga je javno miljenje Valdcela onda videlo. On je daleko vie bio rtva no krivac.
Kao i svake godine, za veliku igru doli su gosti. Mnogi su doli ne slutei nita, drugi sa
zabrinutou o stanju magistra igre i sa neveselim predoseanjima o proteku sveanosti. Valdcel i
oblinja mesta punili su se ljudima, rukovodstvo reda i vaspitna vlast doli su gotovo u punom
sastavu. Iz udaljenijih delova zemlje ta kode su stizali sveano raspoloeni putnici, prepunjavajui
gostinske kue. Kao i uvek, sveanost je bila otvorena uvee uoi poetka igre, asom meditacije. Za
to vreme, od znaka zvona, celo podruje sveanosti ispunjeno ljudima utonulo je u duboko, predano
utanje. idue jutro donelo je prva muzika izvoenja i objavljivanje prvog stava igre, kao i
meditaciju o dva muzika temata tog stava. Bertram, u sveanoj odedi majstora igre staklenih perli,
pokazao je odmeren i savladan nastup, samo je izgledao bled. A u nastavku je iz dana u dan izgledao
vie prenapregnut, paeniki i rezigniran; poslednjih dana je zaista bio kao senka. Ve drugog dana
igre rairila se vest da se stanje magistra Tomasa pogoralo i da mu je ivot u opasnosti. A ve s
veeri toga dana uli su se ovda-onda i svuda meu posveenijima prilozi uz legendu koja je
postepeno nastajala o bolesnom majstoru i njegovoj senci. Po toj legendi, koja je poticala iz
najprisnijeg kruga Vicus lusorum-a, od repetenata, majstor je kao bio voljan i sposoban da vri
dunost rukovodioca igre, ali je podneo rtvu ambiciji svoje senke i prepustio mu sveani zadatak.
A sada, poto Bertram izgleda ipak nije ba sasvim dorastao svojoj visokoj ulozi i igra preti da
postane razoaranje, bolesnik se smatra odgovornim za igru, za svoju senku i njeno podbacivanje i
primio je na sebe da mesto njega ispata greku. To i nita drugo je uzrok naglog pogoranja
njegovog stanja i porasta temperature. Prirodno, to nije bio jedini nain tumaenja legende, ali to je
bio nain elite i jasno je pokazivao da je elita, narataj pun tenji, stanje oseala traginim i nije bila
voljna da podupre ma kakvo zavijanje, razbistravanje ili ulepavanje te tragike. Protivteu
potovanju prema majstoru drala je odvratnost prema njegovoj senci njoj su eleli neuspeh i
pad, ak ako bi i majstor morao da ispata. Dan docnije opet mogla se uti pria kako je majstor sa
bolesnike postelje preklinjao svoga zamenika i dva seniora elite da ouvaju mir i da ne ugroze
sveanost. Drugog dana se tvrdilo da je izdiktirao svoju poslednju volju i vlasti imenovao oveka
koga eli sebi za naslednika; navoena su i imena. Te i druge vesti kruile su zajedno sa vestima o
magistrovom stanju zdravlja, koje se stalno pogoravalo.
U sveanoj dvorani, kao i u gostinskim kuama, raspoloenje je iz dana u dan padalo, iako niko
nije iao dotle da se odrekne daljeg izvoenja i da otputuje. Nad elom priredbom leao je teak i
sumoran pritisak. Njen spoljanji tok se ipak odigrao u korektnom obliku. Ali malo se moglo osetiti
od one uzvienosti i radosti koja je pri toj sveanosti bila poznata i koja se oekivala. A kada je
pretposlednjeg dana igre tvorac sveane igre, magistar Tomas, zauvek sklopio oi, vlast svojim
naporima nije uspela da suzbije irenje vesti. I udnovato, neki uesnici su takvo razreenje vora
osetili kao osloboenje. Uesnici igre, a naroito elita, iako pre svretka ludus sollemnis-a nisu
smeli obui crninu niti najmanje prekinuti u tim danima tako strogo propisan raspored smenjivanja,
izvoenja i vebanja poslednji sveani in i dan izvrili su jednoduno u dranju i raspoloenju
kao da je on bio tuna sveanost namenjena potovanom pokojniku. Oni su pustili da oko Bertrama,
koji je i dalje bio na dunosti, premoren, neispavan, bled i poluzatvorenih oiju, nastane ledena
atmosfera usamljenosti.
Jozef Kneht, iako preko Tegularijusa u ivom dodiru sa elitom i kao stari igra sasvim prijemljiv
za sva ta strujanja i raspoloenja, nije pustio da ona prodru u njega. Posle etvrtog ili petog dana

zabranio je ak svom prijatelju Fricu da ga uznemirava vestima o magistrovoj bolesti. On je, istina,
oseao i razumeo tragino osenenje sveanosti. Majstora se seao sa dubokom zabrinutou i
aljenjem, a senke Bertrama kao osuenog da umre s njim, sa sve veom nelagodnou i
saueem. Ali se stalno i uporno branio od svih uticaja istinitih ili izmiljenih vesti. Vebao je
najstrou koncentraciju, voljno se predao vebama i toku lepo izgraene igre i, uprkos svim
nesporazumima i pomraenjima, doiveo je sveanost u najozbiljnijoj uzvienosti. Senci Bertramu
je bilo priteeno da kao vicemagistar na kraju, kao obino, mora jo primati i estitanja vlasti. Ovog
puta je takoe otpao dan radosti studenata igre staklenih perli. Odmah posle muzikog zavrnog akta
sveanosti, vlast je objavila magistrovu smrt i u Vicus lusorum-u su poeli dani alosti. U njoj je
uestvovao i Jozef Kneht koji je stanovao u gostinskoj kui. Pogreb velikog oveka, koji jo i danas
uiva visoki ugled, bio je izvren sa jednostavnou uobiajenom u Kastaliji. Bertram, njegova
senka koji je svoju ulogu za vreme sveanosti do kraja odigrao zalaui poslednje snage, shvatio je
svoj poloaj. Molio je za odsustvo i otiao u planine.
U selu igraa i u elom Valdcelu vladala je alost. Sa pokojnim magistrom moda niko nije imao
prisne, naglaeno prijateljske odnose, ali superiornost i istota njegovog otmenog bia zajedno sa
njegovom mudrou i neno izgraenim smislom za oblike, uinili su ga vladarem i reprezentantom
kakvog Kastalija, u osnovi sasvim demokratski ureena, nije davala u svim vremenima. Bili su
ponositi na njega. Ali je njegova osoba izgledala da se otela strasti, ljubavi, prijateljstvu, to je ona
bila utoliko pogodniji predmet potrebe potovanja kod narataja. To dostojanstvo i kneevska
ljupkost, koja mu je, uostalom, upola iz nenosti donela nadimak ekselencija, dali su mu, uprkos
upornih odupiranja tokom godina, neto osobit poloaj u visokom svetu, na sednicama i zajednikim
radovima vaspitne vlasti. Pitanje ponovnog popunjavanja njegovog visokog zvanja bilo je, prirodno,
revnosno diskutovano, nigde revnosnije no u eliti igraa staklenih perli. Funkcije magistrovog zvanja,
posle istupanja i odlaska ,;senke, iji se pad u ovom krugu hteo i postigao, sama elita je bila
podelila na tri privremena predstavnika, to jest, naravno, samo interne funkcije u Vicus lusorum-u, a
ne i funkcije vlasti u vaspitnom savetu. Prema tradiciji, savet ne bi ostavio magistrat nepopunjen due
od tri meseca. Ako neki magistar na samrti ili pri naputanju zvanja ostavi nekog odreenog i bez
takmaca naslednika, zvanje je tavie bilo odmah nanovo popunjavano, posle samo jedne jedine
plenarne sednice vlasti. Ovog puta bi to due trajalo.
Za vreme alosti Jozef Kneht je sa svojim prijateljem povremeno razgovarao o zavrenoj igri i
njenom tako udno sumornom toku.
Taj zamenik Bertram rekao je Kneht svoju je ulogu ne samo kako-tako izveo do
svretka, to jest pokuao da do kraja igra pravog magistra, nego je, po mome miljenju, uinio daleko
vie. On je tom ludus sollemnis-u kao svojoj poslednjoj i najsveanijoj slubenoj radnji prineo sebe
na rtvu. Bili ste grubi ne, surovi prema njemu. Vi ste mogli spasti praznik sveanosti i Bertrama,
a to niste uinili. Ja ne elim da dajem miljenje o tome, bie da ste imali razloga za to. Ali sada kada
je taj siroti Bertram otiao i kada ste sproveli svoju volju, treba da budete velikoduni. Morate mu,
kad se opet pojavi, poi u susret i pokazati da ste razumeli njegovu rtvu.
Tegularijus je vrteo glavom:
Mi smo to razumeli rekao je i prihvatili smo. Ti si bio tako srean to si ovog puta u igri
mogao uestvovati kao gost i nepristrastan, zato i nisi tako tano pratio dogaaj. Ne, Jozefe, vie
neemo imati prilike da ma kakva oseanja prema Bertramu preobratimo u delo. On zna da je njegova
rtva bila nuna, on nee pokuati da je poniti.
Tek sada ga je Kneht potpuno razumeo, pa je pomraen zanemeo. Video je da te dane igre u stvari
nije doiveo s njima kao pravi Valdcelac i drug, nego stvarno vie kao gost. Tako je tek sada shvatio

kako je dolo do Bertramove rtve. Do sada mu je Bertram izgledao kao ambiciozan ovek podlegao
zadatku koji je bio iznad njegove moi, koji se morao odrei daljih ciljeva ambicije i truditi se da
zaboravi da je jednom bio senka majstora i rukovodilac jedne godinje igre. Tek sada, pri
poslednjim reima svog prijatelja, shvatio je i pri tom je naglo zanemeo da je Bertram od
svojih sudi ja bio potpuno osuen i da se nee vratiti. Dopustili su mu da sveanu igru vodi do kraja i
pri tom su upravo toliko pomogli da je ona protekla bez skandala. Ali to nisu uinili Bertrama radi,
ve da bi potedeli Valdcel.
Poloaj jedne senke zahtevao je ne samo puno magistrovo poverenje Bertramu ono nije
nedostajalo ve isto toliko poverenje elite, a taj alosni ovek nije uspeo da ga zadobije. Ako bi
on uinio greku, za njim nije stajala, kao za njegovim gospodarom i uzorom, hijerarhija da ga titi. I
ako od svojih nekadanjih drugova nije bio potpuno priznat, nije mu pomogao nikakav autoritet, a
njegovi drugovi, repetenti, postali su mu sudije. Ako su oni bili neumoljivi, senka je bila gotova I
zaista, taj Bertram se nije vie vratio sa svog izleta u planine. Uskoro se prialo da se s neke strmine
survao u smrt. Dalje se o tome nije govorilo.
Meutim, u selu igraa svakog dana su se pojavljivali visoki i najvii inovnici uprave reda i
vaspitne vlasti i svakog trenutka je poneko iz elite i od itovnika bio pozivan na ispitivanje o ijoj se
sadrini samo u krilu elite ulo ovo i ono. Jozefa Knehta su takoe ee pozivali i ispitivali.
Jedanput su ga pozvala dva gospodina iz uprave reda jednom magistar filozofije, zatim gospodin
Diboa i jo jednom dva magistra. Tegularijus, koga su isto tako pozivali radi nekih takvih
obavetenja, bio je prijatno uzbuen i pravio ale o toj konklavskoj atmosferi, kako ju je on nazivao.
Jozef je jo u danima igre primetio koliko je malo bilo preostalo od njegove uske veze sa elitom, a za
vreme tog konklava osetio je to jo jasnije. Ne samo da je u gostinskoj kui stanovao kao stranac i da
je izgledalo da vii sa njim opte kao sa sebi ravnim, sama elita, repetenti, nije ga vie primala s
poverenjem i drugarski, ve sa podrugljivom utivou ili bar sa uzdranom hladnoom. Ona se od
njega udaljila jo onda kad je dobio poziv za Marijafels i to je bilo ispravno i prirodno. Ko je
jednom uinio korak iz slobode u slubu, iz reda studenata i repetenata u hijerarhiju, taj vie nije bio
drug, ve na putu da postane pretpostavljeni i glaveina. On vie nije pripadao eliti i morao je znati
da e ga ona privremeno gledati kritiki. Tako je bilo sa svakim u njegovom poloaju. Samo to je on
u to vreme to odvajanje i hladnou oseao naroito jako, prvo zato to se elita sada kada je bila
ostavljena samoj sebi i kada je trebalo da dobije novog magistra, dvostruko zbila i branila, a onda
i zato to se njena odlunost i nepopustljivost bila pokazala tako upornom ba u sudbini senke
Bertrama.
Jedne veeri Tegularijus je dotrao u gostinsku kuu krajnje uzbuen, potraio Jozefa, povukao ga
u jednu praznu sobu, zakljuao vrata i poeo da penui:
Jozefe! Jozefe! Gospode, ta mogao sam to naslutiti, morao sam znati, nije bilo tako daleko ...
Ah, ja sam van sebe i zaista ne znam da li da se radujem. I on, koji je u selu traa najtanije
poznavao sve izvore vesti, revnosno je izvestio: Vie je no verovatno, gotovo je izvesno, da e
Jozef Kneht biti izabran za majstora igre staklenih perli. Rukovodilac arhiva, koga su mnogi
smatrali unapred odreenim naslednikom majstora Tomasa, od prekjue je konano ispao iz ueg
izbora. A od kandidata iz elite, ija su imena do sada u savetovanju stajala gore, izgleda da nijedan
nema naroitu naklonost i preporuku nekog magistra ili uprave reda, dok se za Knehta zauzimaju dva
lana uprave reda i gospodin Diboa. Tome dolazi jo i uticajan glas starog majstora muzike koga su,
kao to se izvesno zna, tih dana posetili mnogi magistri lino.
Jozefe, oni te postavljaju za magistra jo jednom je ustro izbacio, a zatim mu je prijatelj
stavio ruku na usta. Jozef je u prvom trenutku bio isto toliko iznenaen i usplahiren tom

pretpostavkom koliko i Fric i ona mu nije izgledala nimalo nemogua. Ali dok je onaj ve saoptavao
miljenja sela igraa o stanju i toku konklava, Kneht je poeo uviati da prijateljeva pretpostavka
nije pogrena. Naprotiv, u dui je oseao kao neku potvrdu, neto kao oseanje da je to znao i
oekivao, da je to ispravno i prirodno. Sada je, dakle, on stavio ruku na usta uzbuenom drugu,
pogledao ga tue i prekorno kao s nekog odstojanja i daljine koja je odjednom nastala i rekao:
Ne priaj toliko, amice, to rekla-kazala ne elim da znam. Idi svojim drugovima.
Tegularijus, koji bi jo toliko mogao rei, odmah je zanemeo pred tim pogledom kojim ga je
pogledao jedan novi, njemu jo nepoznati ovek, prebledeo je i iziao. Docnije je priao da je
Knehtov udni mir i hladnou u tom trenutku osetio prvo kao udarac i uvredu, jedva shvatljivo
preterano naglaavanje i predujmljivanje njegovog budueg poloaja kao vrhovnog pretpostavljenog.
Tek pri odlasku a zaista je otiao kao prebijen otkrio mu se smisao tog nezaboravnog pogleda,
tog dalekog, kraljevskog, ali ne manje patnikog pogleda, i shvatio je da je njegov prijatelj to to mu
je palo u deo primio ne ponosito, ve skrueno. Priao je da je morao pomisliti na onaj zamiljeni
pogled Jozefa Knehta i ton dubokog saoseanja u njegovom glasu, kojim se nedavno raspitivao o
Bertramu i njegovoj rtvi. Kao da je on sam tu, da se rtvuje i iezne kao ona senka. Ono lice s
kojim ga je prijatelj pogledao bilo je tako ponosito i skrueno u isto vreme, tako uzvieno i odano,
tako osamljeno i spremno da podnese sudbinu, kao da je ono spomenik svih kastalijskih magistara
koji su ikada postojali. Idi svojim drugovima, rekao mu je. Dakle, ve onog trenutka, kad je prvi
put saznao o svom novom dostojanstvu, taj ovek koji se nikada nije mogao poznati, bio je svrstan i
video je svet s novog sredita, vie nije bio drug, to vie nikada nee biti.
Iako je Kneht svoje imenovanje, taj svoj poslednji najvii poziv, i sam mogao vrlo dobro
pogoditi ili bar osetiti kao moguno, moda kao verovatno, ono ga je ipak i ovog puta iznenadilo, pa i
uplailo. To je mogao pomisliti, govorio je sebi docnije i smekao se revnosnom Tegularijusu, koji
imenovanje istina u poetku nije oekivao, ali ga je ipak vie dana pre odluke i objavljivanja bio
proraunao i predskazao. Protiv Jozefovog izbora u najviu vlast zaista nita nije govorilo osim
njegove mladosti. Veina njegovih kolega su na svoje visoko zvanje stupili kad im je bilo najmanje
etrdeset pet do pedeset godina, dok Jozef nije imao jo ni etrdeset. Meutim, nije bilo zakona koji
bi zabranjivao tako rano imenovanje.
Kad je sad Fric iznenadio prijatelja rezultatima svojih posmatranja i kombinacija, posmatranjima
jednog iskusnog igraa elite koji je komplikovani aparat malih valdcelskih tajni poznavao do sitnica,
on je odmah shvatio i prihvatio izbor, svoju sudbinu. Ali, njegova prva reakcija na tu vest sastojala
se u tome da otera prijatelja sa reima da o tom rekla-kazala nee nita da zna. Drug jo nije ni
otiao, zbunjen i skoro uvreen, a Kneht je potraio mesto za meditaciju, da se sredi. Njegovo
razmiljanje je polo od jedne slike iz seanja, koja ga je toga asa bila obuzela neobinom jainom.
U toj viziji video je praznu odaju i u njoj klavir, kroz prozor je sijala hladno-vesela prepodnevna
svetlost, a na vratima odaje pojavio se lep, ljubazan ovek, postariji ovek prosede kose i svetla
lica, pun dobrote i pun dostojanstva. A on sam, Jozef, bio je mali uenik latinske kole, koji je u odaji
oekivao majstora muzike, polubojaljiv, polusrean, i sad je prvi put video dostojnog potovanja
majstora iz Provincije elitnih kola o kojoj je kruila bajka. Magistar je bio doao da mu pokae ta
je muzika. Zatim ga je stopu po stopu uvodio i primao u svoju Provinciju, u svoje carstvo, u elitu i u
red. Sad je postao njegov kolega i prijatelj, dok je starac svoj arobni tap, ili svoj skiptar, ostavio i
preobrazio se u ljubazno utljivog, jo uvek dobrog, jo uvek potovanog, jo uvek tajanstvenog
starca iji je pogled i uzor lebdeo nad Jozef ovim ivotom i koji mu je uvek bio superioran za jedan
ljudski vek i nekoliko ivotnih stupnjeva i za neizmerivo dostojanstvo i u isto vreme skromnost,
savrenstvo i tajnu. Njegov zatitnik i uzor uvek bi ga blago prisiljavao da mu sleduje kao to neko

sazvee na pomolu i zalasku vue za sobom svoju brau. Dok se Kneht nenamerno predavao prilivu
unutranjih slika kao to se one svojim biima srodne snovima pojavljuju u stanju prvog
poputanja iz toka su se pre svega izdvojile i due zadrale dve predstave, dve slike ili znamenja,
dve alegorije. U jednoj je Kneht, deko, pratio kroz neke hodnike majstora koji je pred njim iao kao
voa i svaki put kada se okrenuo i pokazao svoje lice, bivao je stariji, smireniji i dostojniji
potovanja, oevidno pribliavajui se idealnoj slici bezvremene mudrosti i dostojanstva, dok je on,
Joef Kneht, predan i posluan, koraao za uzorom, ali uvek ostajao isti deko. Zbog toga je oseao,
jedno za drugim, as postienost, as opet neku radost, skoro kao neko prkosno zadovoljenje. A
druga slika bila je ova: scena u klavirskoj sobi, ulaenje staroga stalno se ponavljalo mladiu mnogo
puta, majstor i deko pratili su jedan drugog vueni kao na ici nekog mehanizma, tako da se uskoro
nije moglo razaznati ko dolazi a ko odlazi, ko vodi a ko prati, starac ili mladi. as je izgledalo da
mladi ukazuje ast i poslunost starosti, autoritetu i dostojanstvu, as je izgleda figura mladosti,
poetka, veselosti, koja je pred njim lako izmicala, obvezivala starca na sledovanje puno sluenja ili
oboavanja. I dok je gledao to besmisleno i puno smisla kruno kretanje sna, on je u svom
sopstvenom oseanju bio onaj koji sanja i koji je pri tom istovetan as sa starcem, as sa dekom; bio
je as potovalac, as potovani, as voa, as poslunik. U toku te lebdee smene doao je trenutak
kada je bio i jedno i drugo, istovremeno majstor i ai, upravo iznad obojice, bio je prireiva,
izmilja, upravlja i gledalac krunog toka trke starog i mladog koja se odigravala u krugu bez
rezultata, koju je on s promenljivim oseanjima as usporavao, as terao do najvee urbe. I iz tog
stadij uma razvila se jedna nova predstava, vie simvol nego san, vie saznanje no slika, naime
predstava ili upravo saznanje: ta puna smisla i besmislena trka u krugu izmeu majstora i uenika, to
zadobijanje mladosti od strane mudrosti, mudrosti od strane mladosti, ta beskrajna krilata igra bila je
simvol Kastalije, bila je igra ivota uopte, koja struji bez kraja, podeljena na staro i mlado, dan i
no, jang i jin. Iz ovoga je zatim on razmiljanjem naao put iz sveta slika u mir i, posle dugotrajne
utonulosti, vratio se ojaan i veseo.
Kada ga je nekoliko dana kasnije uprava reda pozvala k sebi, otiao je spokojan. Bratski pozdrav
i rukovanje najviih i nagovetene zagrljaje pribrano je primio s veselom ozbiljnou. Saoptili su
mu imenovanje za majstora igre staklenih perli i pozvali ga da prekosutra doe u dvoranu za sveane
igre radi investiture i zakletve. To je bila ona ista dvorana u kojoj je donedavna zamenik pokojnog
majstora, kao zlatom ukraena rtvena ivotinja, obavio onu obespokojavajuu sveanost. Dan koji
mu je pred investituru ostavljen slobodan bio je namenjen tanom prouavanju zakletvene formule i
malog magistarskog poretka, praenom ritualnim meditacijama pod upuivanjem i nadzorom
dvojice viih. Ovog puta to su bili kancelar reda i magister mathematicae. Za vreme podnevnog
odmora tog vrlo napornog dana, Jozef se ivo seao svog prijema u red i prethodnog uvoenja od
strane majstora muzike. Dabome, ovog puta ritual prijema nije ga uvodio, kao svake godine stotine
drugih, kroz iroke vratnice u veliku optinu. Sada se prolazilo kroz iglene ui u najvii i najui krug,
krug majstora. Docnije je starom majstoru muzike priznao da mu je tog dana intenzivnog
samoispitivanja zadavala muke jedna misao, sasvim smena mala pomisao koja mu je pala na pamet.
Naime, bojao se trenutka kada mu jedan od majstora bude objanjavao koliko neobino mlad dobij a
najvie dostojanstvo. Morao se ozbiljno boriti s tim strahom, s tom detinjskom sujetnom pomilju i
eljom, ako bi pala kakva aluzija na njegove godine, da odgovori: Onda me ostavite da budem
stariji, ja nikada nisam teio tom uzdizanju. Ali dalje samoispitivanje mu je pokazalo da mu misao
na imenovanje i elja za njim nesvesno ipak nije mogla biti sasvim tako daleka. To je sebi priznao,
osetio je sujetnost svoje misli i oslobodio je se. I zaista ga niko od kolega ni toga dana, ni ikada
docnije, nije podsetio na njegove godine.

Izbor novog majstora svakako je bio utoliko revnosnije diskutovan i kritikovan meu onima
kojima je Kneht dotada bio konkurent. On nije imao neke izrazite protivnike, ali je imao konkurente, a
meu njima je bilo nekih koji su mu po godinama prednjaili. U tom krugu nikako nisu nameravali da
izbor odobre drukije do posle borbe i osvedoavanja, ili bar posle Krajnje tanog i kritikog
posmatranja. Stupanje u zvanje i prvo vreme slubovanja jednog novog magistra gotovo u svakom
sluaju je hod kroz istilite.
Investitura majstora nije javna sveanost. Osim najvie vaspitne vlasti i uprave reda, u njoj
uestvuje stariji deo aka, kandidati i inovnici one discipline koja dobij a novog magistra. Pri
sveanosti u sveanoj dvorani, majstor igre staklenih perli imao je da poloi zakletvu zvanja. Dalje
je imao da primi od vlasti simvole svoga zvanja, koji su se sastojali od nekoliko kljueva i peata, i
da pusti da ga govornik uprave reda obue u sveano odelo, sveanu gornju haljinu koju magistar
treba da nosi prilikom najviih sveanosti, pre svega prilikom proslave godinje igre. Istina, jednom
takvom inu nedostaje bujica i zanos javnih sveanosti, on je po svojoj prirodi ceremonijalan i pre
trezven, ali mu zato ve samo prisustvo dveju najviih vlasti u punom broju daje neobino
dostojanstvo. Mala republika igraa staklenih perli dobija novog gospodara, koji ima da joj bude na
elu i da je zastupa u optoj vlasti. To je jedan vaan i redak dogaaj. Ako uenici i mlai studenti
jo ne shvataju potpuno njegovu vanost i u sveanosti doivljavaju samo ceremoniju i nasladu za
oi, svi ostali uesnici su svesni vanosti i dovoljno srasli sa svojom zajednicom i po sutini joj
slini, da to zbivanje mogu osetiti kao zbivanje u sopstvenom telu i ivotu. Ovog puta radost
sveanosti bila je osenena ne samo smru prethodnog majstora i alou za njim, ve takoe
raspoloenjem punim zebnje koje je vladalo u toj godinjoj igri i tragedijom zamenika Bertrama.
Oblaenje je izvrio govornik uprave reda i vrhovni arhivar igre. Oni su zajedno visoko drali
sveanu haljinu i prebacili je preko ramena novom majstoru igre staklenih perli. Kratku sveanu
besedu izgovorio je magister grammaticae, majstor klasine filologije u Kojperhajmu. Jedan
predstavnik Valdcela, koga je odredila elita, predao mu je kljueve i peat, a kraj orgulje video se
starac stari majstor muzike lino. On je doputovao radi investiture, da vidi kako mu se tienik
oblai i da ga svojim neoekivanim prisustvom radosno iznenadi, a moda i da mu da koji savet.
Starac bi najradije sopstvenim rukama zasvirao sveanu muziku. Takav napor on sebi nije smeo
dopustiti, pa je sviranje ustupio orguljau sela igraa, ali je stajao iza njega i okretao mu listove. S
predanim osmejkom gledao je Jozefa. Video je kako prima sveanu odeu i kljueve, sluao kako je
izgovorio formulu zakletve, zatim slobodan pozdrav svojim buduim saradnicima, inovnicima i
uenicima. Nikada mu taj deko Jozef nije bio tako mio i izazivao radost kao danas kada je gotovo
bio prestao biti Jozef i poeo biti jedino jo nosilac sveane odee i zvanja, kamen u kruni, stub u
zgradi hijerarhije. Ali sa svojim dekom Jozefom mogao je nasamo porazgovarati samo nekoliko
trenutaka. Veselo mu se smeio i pourio se da mu naloi: Gledaj da dobro prebrodi idue tri-etiri
nedelje, od tebe e se mnogo traiti. Misli uvek na celinu i misli uvek na to da zanemarivanje neke
pojedinosti sada nema velikog znaaja. Mora se sav posvetiti eliti, ne putaj nita drugo u svoju
glavu. Poslae ti dva oveka koji treba da ti pomognu. Jednog od njih, jogamana[34] Aleksandra, ja
sam obuio, dobro ga sluaj, on razume svoju stvar. Ono to ti je potrebno to je kao stena vrsto
uverenje u to da su vii dobro uradili kad su te uzdigli k sebi. Uzdaj se u njih, uzdaj se u ljude koje ti
alju radi pomoi, slepo se uzdaj u svoju sopstvenu snagu. Ali prema eliti uvek budi veseo, budno
nepoverljiv, ona ne oekuje nita drugo. Ti e dobiti, Jozefe, to znam.
Veina magistralnih slubenih funkcija bile su novom magistru dobro poznate i bliske delatnosti.
On se njima ve bio posveivao, bilo da im slui, bilo da pomae. Najvaniji su bili teajevi igre,
poev od uenikih, poetnikih, ferijalnih i teajeva za goste, pa do vebanja, predavanja i seminara

za elitu. Svaki novoimenovani magistar lako se mogao smatrati doraslim tim delatnostima, osim
poslednje. Ali one nove funkcije, koje nikada nije imao prilike da veba, morale su mu zadavati
daleko vie brige i muke. I s Jozefom je tako bilo. On bi se najradije s nepodeljenom revnou najpre
okrenuo ba tim novim dunostima koje su upravo magistralne: saradnji u vrhovnom vaspitnom
savetu, saradnji izmeu saveta magistara i uprave reda, predstavljanju igre staklenih perli i Vicus
lusorum-a u optoj vlasti. Goreo je da se zblii s tim novim delatnostima i da im skine pretei vid
nepoznatog. Najradije bi prvo nekoliko nedelja ostao po strani i predao se najtanijem prouavanju
ustava, formalnosti, sednikih zapisnika i tako dalje. Radi obavetenja i pouke u toj oblasti, stajali su
mu na raspolaganju, znao je to, osim gospodina Diboa, i najiskusniji poznavalac i majstor
magistralnih formi i tradicija, govornik uprave reda. Ovaj, istina, sam nije bio magistar, dakle u
stvari po rangu ispod majstora, ali je na svim sednicama vlasti vodio reiju i doprinosio da se
tradicionalni poredak odri u svome pravu, kao neki vii majstor ceremonija u nekom kneevskom
dvoru. Koliko bi rado umolio tog pametnog, iskusnog, u svojoj sjajnoj utivosti neprozirnog oveka,
ije su ga ruke tek malopre obukle u sveanu odeu, za jedan privatni teaj, kad bi on imao svoje
sedite u Valdcelu, a ne u Hirslandu, udaljenom pola dana puta! Kako bi rado za neko vreme pobegao
u Monteport da bi ga stari majstor muzike uveo u te stvari! Samo, na to se nije moglo ni misliti. Jedan
magistar nije smeo gajiti takve privatne i studentske elje. Naprotiv, za prvo vreme morao se
intenzivnom, iskljuivom brigom posvetiti ba onim funkcijama za koje je mislio da mu nee zadavati
muke. Ono to je za vreme Bertramove sveane igre, kada je video kako se jedan magistar ostavljen
na cedilu od sopstvene zajednice, elite, bori i gui gotovo kao u bezvazdunom prostoru, ono to je
onda nasluivao, a to su mu rei starca iz Monteporta na dan njegovog oblaenja potvrdile to mu
je sada pokazivao svaki trenutak njegovog slubenog dana i svaki trenutak svesnosti svog poloaja.
Morao se pre svega ostalog posvetiti eliti i repetentima najviih stepena studija, seminarskim
vebama i sasvim privatnom optenju sa repetentima. Arhiv je mogao prepustiti arhivistima,
poetnike teajeve postojeim uiteljima, potu sekretarima time se ne bi mnogo propustilo. Ali
elitu nije smeo ni trenutka ostaviti samoj sebi. Morao joj se posvetiti, nametnuti joj se i uiniti se
neophodnim, ubediti je u vrednost svojih sposobnosti, u istotu svoje volje. Morao ju je osvojiti,
boriti se za nju, pridobiti je, meriti se sa svakim njenim kandidatom koji je pokazivao elju za to, a
takvih kandidata nije nedostajalo. Pri tom mu je pripomoglo poneto to je ranije smatrao malo
korisnim, naroito njegovo dugo odsustvo iz Valdcela i elite gde je sada gotovo opet bio homo
novus. ak se i njegovo prijateljstvo s Tegularijusom pokazalo korisnim. Jer Tegularijus, duhovit i
boleljiv autsajder, tako je malo dolazio u obzir za laktaku karijeru i izgledalo je da sam ima tako
malo ambicije, te neko povlaivanje od strane novog magistra ne bi znailo zapostavljanje
konkurenata. Najvie i najbolje morao je Kneht ipak sam uraditi da bi ispitivaki prodro u taj najvii,
najivlji, najnemirniji i najosetljiviji sloj sveta igre i da bi ga savladao kao to jaha savlauje
plemenitog konja. Jer u svakoj kastalijskoj ustanovi, ne samo u igri staklenih perli, elita potpuno
obrazovanih kandidata, ali onih koji jo slobodno studiraju, jo nepostavljenih u slubu vaspitne
vlasti ili reda, koji se nazivaju takoe repetenti, predstavlja najdragoceniji sastav i upravo rezervu,
cvet i budunost. I svuda, ne samo u selu igraa, taj vrlo uobraeni odbir mladog soja je prema novim
uiteljima i stareinama skroz opredeljen na nepristupanost i kritiku, a jednom novom vrhovnom
stareini ukazuje upravo najmanju meru utivosti i potinjenosti. Pre no to ga taj odbir prizna i
voljno se poda vostvu, novajlija ga mora potpuno lino i punim zalaganjem zadobiti, ubediti i
savladati.
Kneht je pristupio zadatku bez strepnje, ali su ga tekoe ipak zaudile. Dok je njih reavao i
dobijao za njega krajnje napornu i satiruu igru, dotle su se one druge obaveze i zadaci o kojima je

pre bio sklon da brino misli, povlaili i izgleda traili manje panje. Priznao je jednom kolegi da je
na prvoj plenarnoj sednici vlasti, na koju je doao hitnim potanskim kolima i po ijem se zavretku
vratio hitnim potanskim kolima, uestvovao skoro kao u snu i da joj posle toga nije mogao posvetiti
nijednu misao, toliko ga je sveg bio obuzeo rad koji mu se u tom trenutku nametao. ak za vreme
samog savetovanja, iako ga je tema interesovala, iako ga je kao njegovo prvo pojavljivanje u vlasti
oekivao sa izvesnim uznemirenjem, vie puta je sebe uhvatio da sa svojim mislima nije bio tu, meu
svojim kolegama, u debatama, ve u Valdcelu, u onoj plavo okreenoj prostoriji arhiva, gde je sada
svakog treeg dana odravao dijalektiki seminar samo sa pet uesnika i gde je svaki odrani as
zahtevao vei napor i troenje snage no itava ostala dnevna sluba. Ni ona nije bila laka, ni njoj nije
mogao nikako izmai, jer kao to mu je bivi majstor muzike nagovestio, vlast mu je za to prvo vreme
bila dodelila jednog tutora i nadzornika. Ovaj je morao nadzirati njegov dnevni raspored od asa do
asa, davati mu savete u rasporedu vremena i uvati ga od jednostranosti kao i od potpune
napregnutosti. Kneht mu je bio zahvalan, a jo vie je to bio izaslaniku uprave reda, jednom majstoru
vetine meditacije na velikom glasu. Ovaj se zvao Aleksandar. On se brinuo da Kneht koji je radio
do krajnje napregnutosti, tri puta dnevno vri mala ili velika vebanja i da protek i trajanje
svakog takvog vebanja budu na minut najtanije odrani. Sa obojicom, uiteljem i kontemplativnim
ovekom reda, on je svakoga dana ba pred samu veernju meditaciju imao da retrospektno ponovi
svoj slubeni dan, da konstatuje napretke i poraze, da oseti svoje bilo, kako to nazivaju uitelji
meditacije, to jest da ogleda i odmeri sebe samog, svoj trenutni poloaj, zdravstveno stanje,
raspodelu svojih snaga, nade i brige, da objektivno vidi sebe samog i svoje dnevno delo i da u no i
u drugi dan ne ponese sobom nita nereeno.
Dok su repetenti snaan rad svoga magistra posmatrali delom sa simpatinim, delom sa borbenim
interesovanjem i nisu proputali nijednu priliku da mu nametnu improvizovane male probe snage,
strpljenja i spremnosti za brz odgovor, teei da njegov rad as raspale, as ometaju, oko
Tegularijusa bee nastala fatalna praznina. On je, dodue, shvatao da Kneht sada za njega ne moe
raspolagati panjom, vremenom, mislima, ma kakvim saueem. Ali nije bio u stanju da bude
dovoljno tvrd i ravnoduan prema savrenoj zaboravijenosti u koju kao da je iznenada utonuo za
prijatelja, utoliko manje to je izgledalo da je iz dana u dan ne samo gubio prijatelja, ve je takoe
iskusio izvesno nepoverenje svojih drugova koji su ga oslovljavali. To nije ni bilo udo, jer ako
Tegularijus ambicioznima nije ozbiljno mogao stajati na putu, on je ipak bio stranka i bio je u milosti
kod mladog magistra. Kneht je sve to mogao znati i to je spadalo u njegove trenutne zadatke da sa
svim ostalim linim i privatnim za izvesno vreme iskljui i to prijateljstvo. Ali on je to uinio, kao
to je docnije priznao prijatelju, ne upravo svesno i voljno, ve je prijatelja sasvim prosto zaboravio.
Toliko se sav bio pretvorio u orue da su tako privatne stvari kao to je prijateljstvo iezle u
nemogue. A ako su se negde, kao na primer u seminaru u petoro, Fricova prilika i lik pojavljivali
pred njim, onda to nije bio Tegularijus, nije bio prijatelj, poznanik, jedna osoba, ve je to bio jedan
iz elite, student ili pre kandidat i repetent, komad njegovog rada i zadatka, vojnik u trupi koju je on
imao da koluje i sa kojom je imao da pobedi. Fric je osetio jezu kad ga je magistar prvi put tako
oslovio. Osetio je da se s njim ophodi objektivno i da ta objektivnost nikako nije glumljena, ve
prava i neprijatna. Taj ovek pred njim koji ga je tretirao sa stvarnom utivou, pri velikoj duhovnoj
budnosti nije vie bio njegov prijatelj Jozef, ve samo uitelj i ispitiva, samo majstor igre staklenih
perli, okruen i zatvoren ozbiljnou i strogou svoga zvanja, kao nekom sjajnom glazurom koja bi u
vatri oko njega bila livena i stegnuta.
Uostalom, tih vrelih nedelja sa Tegularijusom se desila jedna mala nezgoda. Bez sna, iznuren u
sebi onim to je doiveo, skrivio je u malom seminaru jednu neutivost, jednu malu eksploziju, ne

protiv magistra, ve protiv jednog kolege koji ga je nervirao svojim podrugljivim tonom. Kneht je to
primetio, primetio je takoe prenadraeno stanje prestupnika, ukorio ga samo nemim pokretom prsta,
ali mu je potom poslao svog majstora meditacije da se malo potara o duevnom stanju uznemirenog.
Tu brigu Tegularijus je posle vienedeljne lienosti osetio kao prvi znak prijateljstva koje se ponovo
budilo, jer je to primio kao panju posveenu njemu lino i s voljom se predao leenju. U stvari,
Kneht gotovo nije ni primetio kome ukazuje to staranje. On je delao samo kao magistar. On je kod
jednog repetenta primetio razdraenost i odsustvo ponaanja i na to je reagovao vaspitno, a da ni za
trenutak toga repetenta nije posmatrao kao linost, niti ga je dovodio u vezu sa samim sobom. Kad ga
je mesecima kasnije prijatelj podsetio na tu scenu i uveravao ga koliko ga je mnogo tim znakom
blagovoljenja obradovao i uteio, Jozef Kneht je utao, jer je stvar potpuno zaboravio i pustio je da
zabluda ostane.
Najzad, svrha je bila postignuta i bitka dobivena. Bio je to veliki rad da svri sa tom elitom, da je
umori vebanjima, da pregaoce ukroti, da neodreene pridobije za se, da naduvenima imponuje. Ali
sada, posao je bio zavren, kandidati sela igraa priznali su svog majstora i predali mu se. Sve je
odjednom ilo lako, kao da je nedostajala samo kap ulja. Uitelj je sastavio sa Knehtom poslednji
radni program, izgovorio mu saoptenje vlasti i nestao, a takoe i majstor meditacije Aleksandar.
Umesto jutarnje masae opet je poela etnja. Istina, privremeno se nije moglo misliti na neto kao
studija ili bar samo kao lektira, ali se veerom, pre spavanja, nekih dana ponovo pomalo sviralo.
Kada se idui put pojavio u vlasti, Kneht je jasno osetio a da to reima nije bilo ni dodirnuto, da sada
meu svojim kolegama vai kao isproban i ravan. Posle ara i borbenog predavanja radi svoje
afirmacije, njime je sada zavladalo buenje, hlaenje i otrenjenje. Video je sebe u sri Kastalije,
video se na najviem stupnju hijerarhije i, sa udnom trezvenou, gotovo razoaranjem, video da i
ona takoe ostavlja za disanje samo redak vazduh, ali da se on, koji je sada disao taj vazduh kao da
ne poznaje ni jedan drugi, skroz promenio. To je bio plod surovog vremena ispitivanja u kome je
sagoreo, kao ni u jednoj drugoj slubi, ni u jednom drugom naporu do sada.
Priznanje regenta od strane elite izrazilo se ovog puta u jednom posebnom gestu. Kad je Kneht
osetio prestanak otpora, poverenje i pristanak repetenata i znao da je svrio najtee, za njega je bio
doao trenutak da sebi izabere senku. U stvari, nikada mu senka i rastereenje nisu bili tako
potrebni kao u trenutku posle zadobijene pobede, kada ga je gotovo natoveansko isprobavanje
snage odjednom otpustilo u neku relativnu slobodu. Poneko je ba na tom delu puta propao. Kneht se
sada odrekao prava izbora koje mu je pripadalo meu kandidatima i molio je repetente da mu oni, po
sopstvenom izboru, stave na raspolaganje senku. Jo pod utiskom Bertramove sudbine, elita je tu
predusretljivost primila dvostruko ozbiljno. Posle vie sednica i tajnih anketa, izvrila je izbor i
magistru predstavila kao zamenika jednog od svojih najboljih ljudi koji je do Knehtovog imenovanja
vaio kao jedan od kandidata za dostojanstvo majstora sa najvie izgleda.
Sad je najtee bilo savladano. Ponovo je bilo etnje i muzike. Vremenom e takoe biti doputeno
misliti na itanje, bie moguno prijateljstvo sa Tegularijusom, povremena izmena pisama sa
Feromontom, ponekad e biti slobodno pola dana, jednom takoe moda malo odsustva radi
putovanja. Samo to e te ugodnosti dobro doi jednom drugom Jozefu, ne dosadanjem koji je sebe
drao za revnosnog igraa staklenih perli i osrednje dobrog Kastaljanina, te je bez poimanja sri
kastalijskog reda iveo tako bezazleno samoivo, tako detinjasto sklono igranju, tako nezamislivo
privatno i neodgovorno. Jednom su mu pale na pamet podrugljivo opominjue rei koje je morao uti
od majstora Tomasa, kad je izrazio elju da jo neko vreme ivi u slobodnom studiranju: Neko
vreme koliko dugo je to? Jo govori studentskim jezikom, Jozefe. To je bilo pre malo godina.
On ga je sasluao s divljenjem i dubokim strahopotovanjem i isto tako sa sasvim lakom jezom od

bezline savrenosti i discipline tog oveka. Osetio je kako bi Kastalija htela da zgrabi i njega
samog, da ga usie u sebe i da moda takoe od njega jednom naini takvog Tomasa, majstora,
regenta i slugu, savreno orue. A sad je stajao na onom mestu na kome je stajao onaj. I kad je
govorio sa nekim svojim repetentom, sa pametnim, svim vodama umivenim igraem i privatnim
naunikom, jednim od tih marljivih i nadmenih prineva gledao je u njega kao u jedan drugi,
tuinski lep, divan i savren svet, isto onako kako je nekada magistar Tomas gledao u njegov divan
studentski svet.

U ZVANJU
Ako je preuzimanje magistarskog zvanja isprva izgledalo da znai vie gubitak no dobitak, ako je
ono gotovo istroilo snage i lini ivot, zadalo poslednji udarac navikama i sklonostima, u srcu
ostavilo hladnu tiinu, a u glavi neto kao oseanje vrtoglavice pri prenapregnutosti ono je u
iduem periodu oporavka, prisebnosti i privikavanja donelo takoe nova opaanja i doivljaje.
Najvei je bio, posle bijene bitke, saradnja sa elitom, puna poverenja i prijateljska. U razgovorima
sa svojom senkom, u radu sa Fricom Tegularijusom, koga je na probu upotrebljavao kao
pomonika u prepisci, u postupnom studiranju, proveravanju i popunjavanju svedoanstava i drugih
beleaka o uenicima i saradnicima koje je ostavio njegov prethodnik, on se brzo, sa sve veom
ljubavlju, uivljavao u tu elitu. Verovao je da je tako dobro poznaje, ali tek sada mu se u punoj
stvarnosti otvorilo njeno bie, kao i cela specifinost sela igraa i njegove uloge u kastalijskom
ivotu. Dodue, on je koju godinu pripadao toj eliti i repetentima, tom isto toliko umetnikom koliko i
ambicioznom selu igraa u Valdcelu, i skroz se oseao njegovim delom. Ali sada on nije bio samo
ma koji deo, nije prisno iveo sa tom zajednicom, ve se oseao kao mozak, kao svest i kao savest te
zajednice koji je njena kretanja i sudbine ne samo doivljavao, ve ih je vodio i bio odgovoran za
njih. U jednom uzvienom asu, na kraju teaja za obrazovanje uitelja igre za poetnike, on je to
jednom ovako izrazio: Kastalija je mala drava za sebe, a na Vicus lusorum mestace u dravi,
mala, ali stara i ponosita republika, jednako svrstana i ravnopravna sa svojim sestrama, ali ojaana i
uzdignuta u svojoj samosvesti naroitim umetnikim i donekle sakralnim nainom svoje uloge. Jer mi
smo odlikovani zadatkom da uvamo pravu svetinju Kastalije, njenu jedinstvenu tajnu i simvol
igru staklenih perli. Kastalija vaspitava odline muziare i istoriare umetnosti, filologe,
matematiare i druge naunike. Svaka kastalijska ustanova i svaki Kastaljanin trebalo bi da poznaje
samo dva cilja i ideala: da u svojoj struci prui najsavrenije mogue i da time svoju struku i sebe
samog odri ivim i elastinim, da ume to stalno da povezuje sa drugim disciplinama i da se sa svima
prisno sprijatelji. Taj drugi ideal, ideja unutranjeg jedinstva svih duhovnih zanimanja ovekovih,
ideja univerzalnosti, nala je svoj savreni izraz u naoj uzvienoj igri. Ako za fiziara ili istoriara
muzike ili ma kog drugog naunika ponekad moe biti nuno da strogo i asketski ostane pri svojoj
struci i ako je odricanje od ideje univerzalnog obrazovanja korisno za trenutan, specijalan, najvii
efekat to ograniavanje i samodovoljnost mi igrai staklenih perli svakako ne smemo nikada
odobriti i vebati, jer je na zadatak upravo da uvamo ideju universitas litterarum i njen najvii
izraz, plemenitu igru, i da je stalno spasavamo od sklonosti pojedinih disciplina za samodovoljnou.
Ali kako moemo spasti neto to samo ne eli da bude spaseno? I kako moemo prisiliti arheologa,
pedagoga, astronoma i tako dalje da se odrekne samodovoljnog strunog naunitva i da stalno otvara
svoje prozore prema svim drugim disciplinama? To ne moemo prinudnim propisima, time to bismo
igru staklenih perli ve u kolama utvrdili kao slubeni predmet; to ne moemo takoe ni istim
podseanjem na ono ta su nai prethodnici smerali tom igrom. Svoju igru i sebe same moemo
legitimisati kao neophodne samo ako je uvek drimo na visini itavog duhovnog ivota; ako budno
prihvatamo svaku novu tekovinu, svako novo stremljenje i postavljanje pitanja od strane nauka, i ako
svoju univerzalnost, svoju plemenitu i takoe opasnu igru idejom jedinstva obrazujemo i vrimo uvek
iznova i stalno tako ljupko, tako ubedljivo, tako primamljivo i draesno, da i najozbiljniji istraiva i
najmarljiviji strunjak stalno mora oseati njenu opomenu, njeno zavoenje i njeno primamljivanje.
Predstavimo jedanput da mi igrai neko vreme radimo s manjom revnou, da poetniki teajevi
igre budu dosadniji i povrniji, da struni naunici u igri za odmaklije izgube onaj pulsirajui ivot,

onu duhovnu aktuelnost i zanimljivost, da nau godinju igru dva-tri puta uzastopce gosti osete kao
praznu ceremoniju, kao neivotnu, staromodnu, starinski ostatak prolosti kako bi brzo nastao kraj
igri i nama! Mi sada ve nismo vie na sjajnoj visini na kojoj je igra staklenih perli bila pre jednog
pokolenja. Tada je godinja igra trajala ne jednu ili dve nedelje, ve tri ili etiri, tada je ona ne samo
za Kastaliju, ve za itavu zemlju bila vrhunac godine. Danas toj igri prisustvuje jo predstavnik
vlade, esto vie kao gost koji se dosauje, i neki gradovi i stalei jo alju izaslanike. Pri kraju igre
ti predstavnici svetskih sila, povremeno u utivom obliku, daju da se prozre da dugo trajanje praznika
spreava neki grad da takoe poalje svoje predstavnike i da bi moda bilo u duhu vremena da se
sveanost ili znatno skrati, ili da se ubudue odrava samo svake druge ili tree godine. Taj razvitak
ili taj pad nismo u stanju zadrati. Moda naa igra napolju, u svetu, uskoro nee naii ni na kakvo
razumevanje, moda e se praznik slaviti samo jo svakih pet, svakih deset godina, ili vie uopte ne.
Ali ono to moramo i moemo spreiti, to je diskreditovanje i gubljenje vrednosti igre u njenom
sopstvenom zaviaju, u naoj Provinciji. Tu je naa borba puna nade i uvek vodi pobedi. Mi svakog
dana doivljavamo da mladi uenici elite, koji su se na teaj igre javili bez suvie velike revnosti i
zavrili ga valjano, ali bez oduevljenja, odjednom budu zahvaeni duhovima igre, njenim
intelektualnim mogunostima, njenom tradicijom dostojnom potovanja, njenim silama koje diraju
duu i da postanu nae strasne pristalice i sledbenici. I svake godine prilikom ludus sollemnis-a
moemo videti kako se naunici od ranga i imena, o kojima znamo da kroza svu bogatu radnu godinu
nas igrae staklenih perli posmatraju pre sa visine i naoj ustanovi ne ele uvek najbolje, koji se
tokom velike igre sve vie i vie raskravljuju arima nae vetine, bivaju zadobijeni, oputeni i
uzdignuti, podmlauju se i dobijaju krila i, najzad, u srcu ojaani i potreseni, oprataju se reima
gotovo postiene zahvalnosti. Posmatramo li za trenutak sredstva koja nam stoje na raspolaganju za
ispunjenje naeg zadatka, tada vidimo jedan bogat, lep i dobro ureen aparat ije je srce i sredite
arhiv igre. Mi ga svakog asa sa zahvalnou upotrebljavamo i njemu sluimo svi mi, od magistra i
arhivara do poslednjeg pomonika. Najbolje i najivahnije u naoj ustanovi je staro kastalijsko
naelo izbora najboljih, elite. Kastalijske kole okupljaju najbolje uenike iz itave zemlje i obrazuju
ih. Isto tako mi teimo da u selu igraa izaberemo najbolje meu onima obdarenima ljubavlju prema
igri, da ih zadrimo i da ih sve savrenije obrazujemo. Nai teajevi i seminari primaju stotine i
putaju ih da opet odlaze, ali one najbolje vaspitavamo dalje i dalje kao prave igrae, kao umetnike
igre i svaki od vas zna da u naoj umetnosti, kao i svakoj drugoj, nema zavretka u razvitku, da e
svaki od nas, kada jednom ve pripadne eliti, celog veka raditi na daljem razvijanju, glaanju,
produbljivanju ebe samog i svoje umetnosti, svejedno da li pripada naem inovnitvu ili ne.
Postojanje nae elite povremeno se nazivalo luksuzom i pomiljalo se da igraa elite ne bi trebalo
obrazovati vie no to je potrebno da uvek moemo dobro popuniti svoja inovnika mesta. Ali, s
jedne strane, inovnitvo nije ustanova dovoljna sama sebi, a, s druge strane, svak nije ni priblino
pogodan za inovnika, kao to na primer ni svaki dobar filolog nije istovremeno pogodan za uitelja.
Mi inovnici to svakako znamo i dobro oseamo da repetenti nisu samo zaliha obdarenih i u igri
iskusnih ljudi iz kojih popunjavamo svoje praznine i koji e nam davati naslednike. Gotovo bih
mogao rei da je to samo sporedna funkcija elite igraa, iako je mi pred onima koji nisu upueni,
veoma naglaavamo kad god je re o smislu i o opravdanosti ivota nae ustanove. Ne, repetenti nisu
u prvom redu budui magistri, voi teajeva, arhivski inovnici; oni su sami sebi svrha, njihovo malo
jato je pravi zaviaj i budunost igre staklenih perli; tu u tih nekoliko desetina srdaca i mozgova,
odigravaju se razvoji, prilagoavanja, poleti, rasprave nae igre s duhom vremena i pojedinim
naukama. Istinski i pravilno, punovredno i s punim zalaganjem, naa igra se samo ovde igra, samo
ovde u naoj eliti ona je sama sebi svrha i sveta sluba, nema vie nieg zajednikog sa

ljubiteljstvom ili sujetom obrazovanja, nieg sa uobraenou ni ti sa sujeverjem. Budunost igre je u

vama, valdcelskim repetentima. Poto je ona srce i jezgro Kastalije, a vi jezgro i ono najivlje naeg
naselja, vi ste upravo so Provincije, njen duh, njen nemir. Nema opasnosti da bi va broj mogao biti
suvie veliki, vaa revnost suvie bujna, vaa strast za divnu igru suvie arka! Poveajte ih,
poveajte ih! Za vas kao i za sve Kastaljane postoji u osnovi samo jedna jedina opasnost, pred kojom
svi mi i svakoga dana moramo biti na braniku. Duh nae Provincije i naeg reda zasniva se na dva
principa: na objektivnosti i ljubavi prema istini u studijama i na negovanju meditativne mudrosti i
harmonije. Drati ta dva principa u ravnotei za nas znai: biti mudar i dostojan svog reda. Mi
volimo nauke, svako svoju, ali ipak znamo da predavanje jednoj nauci nije u stanju da oveka
bezuslovno zatiti od sebinosti, poroka i smenosti. Istorija je puna primera. Figura doktora Fausta
je literarno popularisanje te opasnosti. Druga stolea su traila pribeite u sjedinjenju duha i
religije, istraivanja i askeze; u njihovoj Universitas litterarum vladala je teologija.
Mi meditacijom, viestruko stepenovanom praksom joga teimo da izgonimo ivotinju iz sebe i
avola koji stanuje u svakoj nauci. Vi znate isto kao i ja da i igra staklenih perli ima svoga avola
koji se krije u njoj, da to moe voditi praznoj virtuoznosti, samouivanju umetnike sujete, laktatvu,
sticanju moi nad drugima i time zloupotrebi te moi. Zbog toga nam je potrebno jo jedno drugo
vaspitanje osim intelektualnog i mi smo se podvrgli moralu reda ne da bismo svoj duhovno aktivni
ivot savili u duevno vegetativni ivot sna, ve naprotiv, da bismo bili sposobni za najvea
ostvarenja duhovna. Ne treba beati iz vita activa u vita contemplativa, ni obrnuto, ve biti
naizmenino na putu izmeu oba, u oba se snalaziti, u oba imati udela.
Mi smo naveli Knehtove rei od kojih su mnoge zapisali uenici i koje su ouvane, jer one tako
jasno osvetljavaju njegovo shvatanje o zvanju, bar u prvim godinama njegovog magistrovanja. Da je
on bio istaknut uitelj (u poetku uostalom na svoje sopstveno uenje) pokazuje nam ve upadljivo
veliki broj potonjih sastava njegovih predavanja koji je dopro do nas. To to mu je pouavanje inilo
toliko radosti i to mu je lako uspevalo, spadalo je u otkria i iznenaenja koja mu je njegovo visoko
zvanje donosilo ve od poetka. On to nije mislio, jer do sada upravo nikada nije udeo za
uiteljskom delatnou. Kao i svaki iz elite, on je ve kao stariji student povremeno dobijao naloge
za kratka pouavanja, drao je nastavu kao zamenik na teajevima igre staklenih perli raznih
stupnjeva, jo ee je sluio kao korepetitor uenicima takvih teaja. Ali sloboda studiranja i
usamljena koncentracija na svoje svagdanje oblasti studiranja bile su mu onda tako drage i vane da
je te naloge, mada ve onda vian i omiljen kao uitelj, pre smatrao kao neeljene smetnje. Najzad,
on je i u benediktinskom manastiru drao teajeve, ali su oni, razume se, bili od malog znaaja po
sebi i isto tako od malog znaaja za njega. Tamo je uenje kod patera Jakobusa i optenje sa njim
uinilo za njega svaki drugi rad sporednom stvari. Biti dobar uenik, uiti, primati i obrazovati se, to
je onda bila njegova vrhovna tenja. Sada je od uenika postao uitelj i kao uitelj je pre svega
savladao veliki zadatak svog prvog vremena u slubi, borbu za autoritet i za tano identifikovanje
linosti i zvanja. On je pri tom uinio dva otkria: radost koju priinjava presaivanje u druge
duhove onoga to se duhovno steklo i da se pri tom vidi kako se to menja u sasvim nove oblike
pojava i zraenja, dakle radost u pouavanju; a onda, borenje sa linostima studenata i aka, sticanje
i vrenje autoriteta i vodstva, dakle radost u vaspitavanju. To dvoje on nikada nije odvajao i za
vreme svog magistrovanja je ne samo obrazovao veliki broj dobrih i najboljih igraa staklenih perli,
ve je takoe veliki deo svojih uenika razvio u najbolje za ta su bili sposobni i to primerom i
uzorom, opomenom, svojim strogim nainom strpljenja, snagom svog bia kao oveka i karaktera.
Pri tom je, ako nam je doputena anticipacija, stekao karakteristino iskustvo. U poetku svoje
slubene delatnosti imao je da radi iskljuivo sa elitom, sa najviim slojem svojih aka, sa

studentima i repetentima. Neki od njih su mu po godinama bili ravni i svaki od njih je ve bio sasvim
obrazovan igra. Tek postepeno, kad je bio siguran u elitu, poeo je polako i obazrivo iz godine u
godinu, da joj uskrauje neto vie svoje snage i vremena, dok ih na kraju povremeno nije mogao
gotovo potpuno prepustiti svojim ljudima od poverenja i saradnicima. Postupak je trajao godinama i
iz godine u godinu Kneht je u predavanjima, teajevima i vebanjima koje je vodio, prodirao u sve
dalje, mlae slojeve uenika, tavie, najzad je, to je retko koji magistar igre inio, vie puta lino
odravao poetnike teajeve za najmlae, dakle za uenike i jo ne studente. Pri tom je naao da je
uenicima, to su bili mlai s tim manje znanja, nauka tim vie priinjavala radosti. Tih godina
ponekad mu je bilo upravo nelagodno i stajalo ga je osetljivih napora da se od tih mladia i
najmlaih vrati studentima ili ak eliti. Povremeno je oseao elju da poe jo dalje unazad i da se
isproba na jo mlaim uenicima, na onakvim za koje jo nije bilo teajeva ni igre staklenih perli. On
je otprilike mogao eleti da neko vreme u Ekolcu, ili u kojoj drugoj pripremnoj koli, poduava
deake u latinskom, u pevanju ili algebri, gde se trailo daleko manje duha no u samom sasvim
poetnikom teaju igre staklenih perli, ali gde bi se radilo sa uenicima jo otvorenijim, jo
tvorljivijim, podobnijim za vaspitanje, gde su nastava i vaspitanje jo vie i prisnije bili jedno.
Poslednje dve godine svoga magistarskog zvanja on se u pismima dva puta nazvao uom,
podseajui time da je izraz magistar igre, koji je u Kastaliji generacijama znaio samo jo
majstor igre, prvobitno bio jednostavno predikat uitelja.
Sada, svakako, nije bilo govora o nekom ispunjenju takvih elja uiteljevanja. One su bile snovi,
kao kada neko za vreme sivo-hladnog zimskog dana sanja letnje nebo. Knehtu nije vie bio otvoren
nijedan put. Njegove dunosti bile su odreene zvanjem. Ali poto je zvanje iroko preputalo
njegovoj sopstvenoj odgovornosti nain kako e te dunosti ispunjavati, on je tokom godina, u
poetku sasvim nesvesno, postepeno sve vie i vie, svoje glavno interesovanje obraao vaspitanju i
najranijim stupnjevima uzrasta koji su mu bili pristupani. Ukoliko je postajao stariji, utoliko ga je
vie privlaila mladost tako bar moemo danas rei. U ono vreme neki kritiar bi imao muke da
negde u njegovom voenju zvanja naie na trag da ga je vodio po naklonosti i proizvoljnosti. Zvanje
ga je sve vie i vie ponovo vraalo eliti, pa i u vremenima kad je seminare i arhive gotovo potpuno
preputao svojim pomagaima i svojoj senci. Dugotrajni radovi su ga drali u ivom i
svakodnevnom dodiru sa elitom, kao na primer godinja takmienja u igri ili pripremanje javne
godinje igre. Svom prijatelju Fricu jednom je u ali rekao: Bilo je kneeva koji su se celog veka
muili sa svojom nesrenom ljubavi prema podanicima. Srce ih je vuklo seljacima, obanima,
zanatlijama, uiteljima i kolskoj deci, ali oni su ih retko mogli videti, uvek su bili okrueni svojim
ministrima i oficirima koji su kao zid stajali izmeu njih i naroda. Tako je i sa magistrom. On bi hteo
k ljudima, a vidi samo kolege, hteo bi acima i deci, a vidi samo studente i ljude elite.
Ali mi smo otili daleko napred, pa se vraamo u vreme Knehtovih prvih godina zvanja. Po
uspostavljanju eljenog odnosa sa elitom, sada je bilo na redu inovnitvo arhiva koje je imao da
obezbedi kao ljubazni, ali budni gospodar. Takoe se i kancelarija imala prouiti i svrstati po
strukturi svoje slube. Stalno je dolazila masa pisama i stalno su ga sednice ili okrunice opte vlasti
pozivale na obaveze i zadatke, a novajliji nije padalo lako da ih razume i iznae pravilno
svrstavanje. Tu je esto bila re o pitanjima u kojima su fakulteti provincije bili zainteresovani i
skloni uzajamnoj ljubomori, na primer pitanja nadlenosti. On je tek polako, ali sa sve veim
divljenjem, upoznao koliko tajnu, toliko monu funkciju reda, ive due ka stalijske drave i budnog
uvara njenog ustava. Tako su protekli strogi i prepuni meseci, a da u mislima Jozefa Knehta nije bilo
mesta za Tegularijusa. Jedino je, i to poluinstinktivno, davao prijatelju kakav rad da bi ga sauvao od
preterane dokolice. Fric je izgubio druga, ovaj je prekono postao gospodar i najvii stareina, vie

nije imao privatnog pristupa k njemu, morao ga je sluati i oslovljavati sa vi i potovani. Ipak,
kad je magistar njime raspolagao, on je to primao kao staranje i znak line misli. Neto udljivi
usamljenik bio je takoe zahvaen donekle uzbuenjem usled uzdizanja prijatelja i usled krajnje
uzrujanog raspoloenja itave elite. Isto tako donekle je bio na pogodan nain aktiviran radovima koji
su mu bili stavljeni u zadatak. U svakom sluaju on je potpuno promenjeni poloaj podnosio bolje no
to bi i sam mislio od onog trenutka kada ga je Kneht oterao od sebe uvi vest da je odreen za
majstora igre staklenih perli. On je takoe bio i pametan i dovoljno saosetljiv da delom vidi, delom
nasluti, ogroman napor i probu snage koje je njegov prijatelj u to vreme imao da izdri. Video ga je
kako stoji u vatri i sagorelog, i, ako se pri tom imalo to osetljivo doiveti, on je to doivljavao
ivlje no sam iskuenik. Tegularijus je ulagao najvei trud u zadacima koje mu je magistar davao i,
ako je ikada ozbiljno alio svoju sopstvenu slabost i svoju nepodobnost za zvanje i odgovornost i to
osetio kao nedostatak, to je bilo onda kada je veoma eleo da kao pomonik, kao inovnik, kao
senka bude uz oboavanog i da mu pomae.
Bukove ume nad Valdcelom poele su ve uteti. Kneht je jednog dana poneo jednu knjiicu u
magistrov vrt kraj svog stana, u taj mali lepi vrt koji je pokojni majstor Tomas toliko cenio i sa
horacijevskom ljubiteljskom rukom esto sam negovao, vrt koji je Kneht, kao i svi uenici i studenti,
sebi nekada predstavljao kao mesto dostojno potovanja, kao sveto mesto majstorovog odmora, kao
arobno ostrvo muza i Tuskulum.[35]
Otkad je sam postao gospodar vrta, Kneht ga je tako retko poseivao i u njemu gotovo da i nije
uivao dokolicu. I sada je doao samo na etvrt sata, posle obeda, i sebi dopustio nekoliko bezbrinih
koraka meu visokim bunjem i bokorima, od kojih je njegov prethodnik tu zasadio neke june zelene
biljke. U senci je ve bilo svee, pa je Kneht doneo jednu tranu stolicu na mesto obasjano suncem,
seo i otvorio donetu knjiicu. To je bio Depni kalendar za magistra igre, koji je pre nekih
sedamdeset-osamdeset godina sastavio ondanji igra staklenih perli, Ludvig Vasermaler, i koji je
sadrao docnije potrebne korekture, brisanja ili dopune svakog njegovog naslednika. Kalendar je bio
zamiljen kao neki vademecum za magistre, naroito za jo neiskusne u njihovim prvim godinama
slube; iznosio je najvanije njihove zadatke kroz radnu i slubenu godinu iz nedelje u nedelju; bio
snabdeven nekad samo podsetnicima, nekad opisujui pojedinosti i sa linim savetima. Kneht je
potraio list za tekuu nedelju i paljivo ga proitao. Nije naao nita iznenaujue ili naroito hitno,
ali na kraju odeljka su stajali redovi: Poni postepeno da upravlja svoje misli ka buduoj godinjoj
igri. Izgleda rano, moglo ibi ti izgledati preuranjeno. Meutim, savetujem: Ako u glavi ve nema
kakav plan za igru, to odsada nemoj pustiti da proe i jedna nedelja, ili bar i jedan mesec, a da svoje
misli ne uputi buduim igrama. Zabelei ono to ti padne na pamet; emu klasine igre ponesi i za
pola sata slobodnog vremena, katkad takoe i na eventualna slubena putovanja. Pripremi se, ne
iznuivanjem dobrih ideja, ve na taj nain to e odsada ee misliti na to da te iduih meseci
oekuje lep i svean zadatak za koji se stalno mora jaati, pribirati, uskladiti.
Te rei je bio napisao jedan mudar stari ovek i majstor svoje umetnosti pre neka tri pokolenja,
uostalom u vreme kada je igra staklenih perli po obliku bila dostigla svoju kulminaciju. Tada je u
igrama bila dostignuta gizdavost i bogata ornamentika izvoenja, kao to su na primer u poznoj gotici
ili u rokokou bile dostigle graevna i dekoma umetnost. Neke dve decenije to je zaista bila igra kao
sa staklenim perlama, prividno staklena i oskudna u sadraju, prividno koketna, prividno obesna, igra
puna nenih ukrasnih oblika, igrako lebdenje katkad kao lebdenja na konopcu u diferenciranoj
ritmici. Bilo je igraa koji su o tadanjem stilu govorili kao o nekom izgubljenom arobnom kljuu,
bilo je i takvih koji su ga kao povran, nakitom pretrpan, oseali dekadentnim i nemukim. Jedan od
majstora i satvoraca ondanjeg stila sastavio je dobro promiljene, prijateljske savete i opomene

magistarskog kalendara, i kada je Jozef Kneht njegove rei ispitivaki proitao drugi i trei put,
osetio je u srcu veselo, prijatno uzbuenje, raspoloenje koje je, kako mu je izgledalo, osetio samo
jedan jedini put i otada nikad vie. Kad je posle razmislio, setio se da je to bilo u onom razmiljanju
pre njegove investiture i bilo je raspoloenje koje ga je ispunjavalo onda prilikom predstave onog
udnog kola, kola izmeu majstora muzike i Jozefa, izmeu majstora i poetnika, izmeu starosti i
mladosti. To je bio stari i ve sed ovek koji je jednom mislio i napisao rei: Nemoj pustiti da
proe i jedna nedelja... i ne iznuivanjem dobrih ideja. To je bio ovek koji je visoko zvanje
majstora igre zauzimao najmanje dvadeset godina, moda mnogo due, koji je u vreme onog rokokoa
raspoloenog za igru bez sumnje imao posla sa krajnje razmaenom i samopouzdanom elitom, koji je
pronaao i slavio vie od dvadeset sjajnih godinjih igara koje su u ono vreme trajale etiri nedelje;
stari ovek za koga svakogodinji zadatak da komponuje veliku, sveanu igru odavno nije vie bio
samo visoka poast i radost, ve daleko vie teret i velika muka, zadatak za koji se ovek mora sam
usklaivati, sokoliti i malo stimulisati. Prema tom mudrom starcu i iskusnom savetodavcu Kneht je
sada oseao ne samo zahvalno strahopotovanje, jer mu je njegov kalendar ve esto bivao vredni
vodi, nego je takoe oseao radosnu, as veselu i razdraganu superiornost, superiornost mladosti.
Jer, meu mnogim brigama majstora igre staklenih perli koje je ve upoznao, ova briga jo nije
naila: da se nikada ne moe dovoljno misliti na godinju igru, da se tom zadatku ne moe dovoljno
radosno i pribrano poi u susret, da bi za takvu igru ponekom moglo nedostajati preduzimljivosti ili
ideja. Ne, Kneht, koji je tih meseci povremeno sebi izgledao vrlo star, u ovom trenutku se oseao jak
i mlad. Tom lepom oseanju nije se mogao dugo predavati, nije ga mogao uivati do kraja, kratak
odmor bio je gotovo ve proao. Ali, lepo, radosno oseanje ostalo je u njemu, on ga je poneo
sobom. Tako je kratak poinak u magistrovom vrtu i itanje kalendara ipak neto donelo i rodilo.
Naime, ne samo oputanje i trenutak radosno poveanog ivotnog oseanja, no takoe dve ideje koje
su obe ve istoga trenutka dobile osobinu odluke. Prvo: hteo je, kada jednom i on bude star i umoran,
da da ostavku na svoje zvanje onog asa im prvi put kompoziciju godinje igre bude osetio kao
teretnu dunost i kada bude u nedoumici zbog ideja za nju. Drugo: hteo je uskoro da pone sa
radovima za svoju prvu godinju igru, a kao druga i prvog pomonika u tom radu hteo je da pozove
Tegularijusa. Za prijatelja to bi bilo zadovoljenje i radost, a za njega samog prvi zalet da to pokua u
novoj ivotnoj formi tog sada naetog prijateljstva. Jer, za to onaj nije mogao dati povoda i
podstreka, oni su morali poi od njega, magistra.
Za prijatelja bi u tome bilo ak obilatog rada. Jer ve od Marijafelsa Kneht je u sebi nosio ideju
o igri staklenih perli, koju je hteo da iskoristi za svoju prvu sveanu igru kao magistar. U osnovi te
igre, to je bila lepa ideja, trebalo bi da lei, za strukturu i dimenzije, stara konfuijevska ritualna
ema kineskog zidanja kua, stremljenje ka nebeskim pravcima, kapije, zidovi duhova, odnosi i
propisi graevina i dvorita, njihov poredak prema sazveima, kalendaru, porodinom ivotu, uz to
simbolika i stilska pravila vrta. Jedanput mu se, prilikom studije jednog komentara uz I Ging, uinio
mistinim poredak i znaaj nost tih pravila kao naroito draesna i ljupka slika kosmosa i ovekovog
svrstavanja u svet. U toj tradiciji zidanja kue naao je takoe prastari, mistini narodni duh, udno
prisno sjedinjen sa spekulativno uenim mandarinskim i magistarskim duhom. On se esto i s puno
ljubavi dovoljno bavio milju za taj plan igre, ne pravei, dabome, beleke, da bi ga u sebi nosio
unapred stvorenog, gotovo kao celinu. A kad je stupio na dunost, na to vie nije mislio. Sad je u
trenutku bila vrsta njegova odluka da na toj kineskoj ideji sagradi svoju sveanu igru, i Fric bi ve
sada imao, ako bi bio u stanju da se otvori duhu te ideje, da otpone sa studijama za izgradnju i sa
pripremama za prenoenje na jezik igre. Ali tu je bila jedna smetnja: Tegularijus nije znao kineski, a
da ga tek ui, bilo je suvie kasno. Meutim, prema uputstvima koja bi mu delom davao sam Kneht,

delom istonoazijska kua studija, Tegularijus je pomou literature mogao prodreti u maginu
simboliku kineske kue. Ovde nije bila u pitanju filologija. Meutim, za to je trebalo vremena,
naroito jednom razmaenom oveku, koji nije svakog dana bio raspoloen za rad, kakav je bio
njegov prijatelj. Zato je bilo dobro da se odmah prie stvari. Tako je, dakle, obazrivi stari gospodin
u depnom kalendaru potpuno bio u pravu, to je Kneht video smeei se i prijatno iznenaen.
Ve drugog dana, posle vrlo rano zavrenog prijema, pozvao je Tegularijusa k sebi. Ovaj je
doao, poklonio se sa neto naglaenim, odanim i smernim izrazom na koji se bio navikao u optenju
sa Knehtom i bio je vrlo zauen kad je ovaj, inae tako kratak i u reima tedljiv, klimnuo glavom sa
izvesnim apkunstvom i upitao ga:
Sea li se kad smo jednom za vreme naeg studentovanja imali kao neku prepirku u kojoj
nisam uspeo da te pridobijem za svoje shvatanje. Re je bila o vrednosti i vanosti istonoazijskih
studija, naroito kineskih. Hteo sam te nagovoriti da i ti neko vreme provede u kui za studije i ui
kineski. Da, sea li se? Dakle, danas ponovo alim to te nisam mogao okrenuti. Koliko bi sada
dobro bilo kad bi razumeo kineski! Mogli bismo zajedno izvesti najdivnije delo.
Tako je jo malo peckao prijatelja i zategao njegovo oekivanje, dok nije iziao sa svojim
predlogom: on hoe uskoro da pone sa razradom velike igre i, ako mu priinjava radost, Fric rtioe
da izvri veliki deo toga rada, kao to je onda, dok je Kneht bio kod benediktinaca, pomogao da se
izvede Kneht ova igra u takmienju za sveanost. Drug ga je gotovo s nevericom gledao, duboko
iznenaen i na neki divan nain uznemiren vedrim tonom i nasmejanim licem prijateljevim, koga je on
poznavao jo samo kao gospodina i magistra. Dirnut i radostan, ne samo da je osetio ast i poverenje
koji su se u tom predlogu izraavali, nego je shvatio i uhvatio pre svega znaaj tog lepog gesta. To je
bio pokuaj leenja, ponovo otvaranje zalupljenih vrata izmeu prijatelja i njega. Knehtov prigovor
zbog kineskog jezika primio je lako i odmah se izjasnio spremnim da se potovanome u razradi
njegove igre potpuno stavi na raspolaganje.
Dobro rekao je magistar primam tvoje obeanje. Tako emo, dakle, u izvesnim
asovima opet biti drugovi u radu i studijama kao nekada, u onim vremenima koja izgledaju tako
udno daleko, kad smo pokoju igru zajedniki proraivali i borili se. Raduje me to, Tegularijuse. A
sada mora stei razumevanje za ideju na kojoj hou da gradim igru. Mora se nauiti da razume ta
je to kineska kua i ta znae pravila i propisi za njenu gradnju. Dajem ti preporuku za istonoazijsku
kuu studija, tamo e ti pomoi. Ili pada mi na pamet neto drugo, lepe mogli bismo pokuati
sa Starijim Bratom, ovekom u Bambusovom umarku, o kome sam ti onda toliko mnogo priao.
Moda je ispod njegovog dostojanstva, ili je suvie veliko uznemiravanje za njega da se uputa sa
nekim ko ne razume kineski, ali ipak bi trebalo pokuati. Ako hoe, taj ovek je u stanju da od tebe
napravi Kineza.
Starijem Bratu je poslana poruka koja ga je srdano pozivala da na neko vreme doe u Valdcel
kao gost majstora igre staklenih perli, jer ovome njegovo zvanje ne ostavlja vremena za posetu.
Obavetavali su ga takoe o usluzi koja se od njega traila. Kinez, meutim, nije napustio Bambusov
umarak. Vesnik je mesto njega doneo pisamce tuem naslikano kineskim znacima. U njemu je stajalo:
Bila bi poast videti velikog oveka. Ali htenje vodi u smetnje. Za rtvu se upotrebljavaju dve
inijice. Uzvienog pozdravlja mlai. Posle toga Kneht je, ne bez muke; uticao na svoga prijatelja
da se rei da sam otputuje u Bambusov umarak i da moli za prijem i pouku. Ali, taj mali put je ostao
bez uspeha. Stanovnik umarka je primio Tegularijusa sa gotovo pokornom utivou, a da. ni na
jedno njegovo pitanje nije odgovorio drukije do sa prijateljskim sentencijama na kineskom jeziku i
ne pozivajui ga da ostane, uprkos naslikanoj divnoj preporuci, napisanoj na lepoj hartiji rukom
magistra igre. Nesvrena posla i rava raspoloenja, Fric se vratio u Valdcel. Magistru je doneo kao

poklon jedan listi, na kome je bio naslikan stari stih o zlatnoj ribi. Sada je, dakle, ipak morao
pokuati da nae spasa u kui istonoazijskih studija. Tu su Knehtove preporuke bile uticajnije.
Prema moliocu, magistrovom izaslaniku, bili su najljubaznije na usluzi, i on se u svoju temu uskoro
tako savreno uputio koliko je to uopte moguno bez kineskog jezika. Pri tom je u Knehtovoj ideji,
da u osnovu plana stavi tu simboliku kue, naao takvu radost da je svoj neuspeh u Bambusovom
umarku preboleo i zaboravio.
Kneht je sasluao izvetaj odbijenoga o njegovoj poseti kod Starijeg Brata, a posle je nasamo
proitao stih o zlatnoj ribi. Tada ga se prodornom snagom dotakla atmosfera tog oveka i uspomena
na nekadanji boravak u njegovoj kolibi uz lelujanje bambusa i stabljike hajduke trave. To je bila u
isto vreme uspomena na slobodu, dokolicu, studentsko doba i areni raj mladalakih snova. Kako je
taj valjani udljivi stanovnik umeo da se povue i zadri slobodu, kako ga je njegov tihi Bambusov
umarak zaklanjao od sveta, kako je prisno i jako iveo u svom istom, pedantnom i mudrom
kinestvu, koje je postalo njegova druga priroda, kako ga zatvorenog, koncentrovanog i prikovanog
dri obuhvaenog arobnjatvo njegovog ivotnog sna, godinu za godinom i deceniju za decenijom.
Nainio je svoj vrt Kinom, svoju kolibu hramom, ribe boanstvima, a sebe samog mudraem! Jednim
uzdahom Kneht se oslobodio te predstave. On je iao drugim putem, ili upravo bio voen, a sada je
ostalo samo da tim putem, koji mu je bio dodeljen, ide pravo i vemo, da ga ne poredi sa putevima
drugih.
Zajedno s Tegularijusom u uteenom vremenu sastavio je nacrt i komponovao svoju igru, a ceo
rad izbora u arhivu, kao i prvu i drugu zabeleku, prepustio je prijatelju. S novim sadrajem,
prijateljstvo je opet dobilo ivot i oblik, drukiji od ranijeg, a takoe i igra na kojoj su radili, usled
osobenosti i cepidlake fantazije osobenjaka, pretrpela je neke promene i obogaenja. Fric je spadao
u ljude koji nikad nisu zadovoljni, a ipak u umerene koji se nad ubranim buketom cvea, postavljenim
stolom koji je za svakog drugog gotov i savren, satima i satima upoljavaju sa uznemirenim
zadovoljstvom i neumornim pokretima punim lj ubavi i koji ume ju od najmanjeg rada da naine
marljivo i prisno uvano dnevno delo. Pri tome se ostalo i iduih godina: velika sveana igra uvek je
bila delo dvojice, a za Tegularijusa ona je bila dvostruko zadovoljenje da se prijatelju i majstoru
pokae upotrebljiv i neophodan u jednoj tako vanoj stvari i da javno izvoenje igre doivi kao
neimenovani, ali eliti dobro poznati satvorac.
U poznu jesen one prve godine zvanja, dok mu je prijatelj jo bio na poetnim kineskim
studijama, magistar je jednog dana pri brzom pregledu zavoda u dnevniku svoje kancelarije naiao na
jednu beleku: Student Petrus iz Monteporta dolazi, preporuen od magistra muzike, donosi
specijalne pozdrave od starog majstora muzike, moli za smetaj i pristup u arhiv. Smeten je u
studentskoj gostinskoj kui. On je studenta i njegovu molbu mirno mogao prepustiti ljudima iz
arhiva, to je bilo neto svakidanje. Ali, specijalni pozdravi od starog majstora muzike, to se moe
ticati samo njega lino. Rekao je da pozovu studenta. Ovaj je izgledao u isto vreme sanjalaki i
vatren, ali utljiv mlad ovek, i oevidno je pripadao eliti u Monteportu, bar je izgledalo da mu je
prijem kod magistra bio neto obino. Kneht ga je pitao ta mu je stari majstor muzike stavio u nalog.
Pozdrave rekao je vrlo srdane i pune potovanja, pozdrave za vas, potovani, i takoe
poziv.
Kneht je pozvao gosta da sedne. Marljivo birajui rei, mladi je nastavio: Potovani stari
magistar mi je, kao to sam rekao, svesrdno naloio da vas pozdravim s njegove strane. Pri tom je
nagovestio elju da vas uskoro, i to po mogustvu to pre, vidi jednom kod sebe. On vas poziva, ili
vam stavlja na duu da ga u najskorije vreme posetite, pod pretpostavkom, prirodno, da se poseta
moe dovesti u vezu sa slubenim putem i da suvie ne izdangubite. Tako otprilike glasi nalog.

Kneht je ispitivaki pogledao mladog oveka. On je svakako bio jedan od starevih tienika.
Obazrivo je postavio pitanje: Koliko dugo ima nameru da se zadri kod nas u arhivu, studiose?
I dobio je odgovor:
Tano dotle, potovani gospodine, dok ne vidim da kreete na put u Monteport.
Kneht je razmiljao. Dobro rekao je onda. A zato mi nisi doslovce saoptio ono to je
stari majstor za mene naloio, kao to se upravo moglo oekivati?
Petrus je na Knehtov pogled istrajno odvratio i polako je dao odgovor, uvek oprezno traei rei
kao da se mora izraziti na nekom stranom jeziku.
Nema nikakvog naloga, potovani, rekao je i nema nikakvog teksta. Vi poznajete mog
potovanog majstora i znate da je uvek bio izvanredno skroman ovek. U Monteportu se pria da mu
je u mladosti, dok je jo bio repetent, ali ve kod itave elite vaio kao predodreeni majstor muzike,
ova dala nadimak veliki Gerneklajn.[36] Sada, otkad je ostario i potpuno se povukao iz zvanja, ta
skromnost i ne manje njegova privrenost, njegova spremnost na uslugu, obzirnost i trpeljivost, jo se
poveala. Vi to, bez sumnje, znate bolje no ja. Ta skromnost bi mu zabranila, moda, da vae
potovanje moli za posetu ak i kad bi je veoma eleo. Tako je dolo, domine, da nisam poastvovan
jednim takvim nalogom, a ipak sam delao kao da mi je dat. Ako je to bila greka, onda je na vama da
nepostojei nalog zaista smatrate nepostojeim.
Kneht se malo smekao. A tvoje uposlenje u arhivu igre, najbolji? Je li ono bilo samo
izgovor?
O ne. Tamo imam da povadim mnogo kljueva, morao bih uskoro i inae da molim za vae
gostoprimstvo. Ali mi je izgledalo pametno da s tim malim putem radije neto pourim.
Vrlo dobro klimnuo je glavom magistar i ponovo postao sasvim ozbiljan. Je li
doputeno pitanje za uzrok tog pourivanja?
Mladi je jedan trenutak zatvorio oi, duboko nabrao elo kao da ga pitanje veoma mui. Zatim je
ponovo vrsto upravio ispitivaki i mladiko kritiki pogled na magistrovo lice.
Na pitanje se ne moe odgovoriti, osim ako biste se reili da ga jo tanije sastavite.
Dobro rekao je Kneht je li stanje zdravlja starog majstora ravo, je li ono
zabrinjavajue?
Student je primetio njegovu brigu i ljubav za starog oveka, iako je magistar govorio s najveim
mirom. Prvi put otkako je poeo taj razgovor, pojavio se zrak blagovoljenja u njegovom neto
tmurnom pogledu i njegov glas je zvuao malo ljubaznije i neposrednije, kad se najzad spremio da se
otvoreno oslobodi onoga to mu je lealo na srcu.
Gospodine magistre rekao je budite smireni, stanje zdravlja visokopotovanog nije
nikako ravo, on je uvek bio uzorno zdrav ovek i to je jo i sada, iako ga je duhoka starost,
prirodno, veoma oslabila. Nije tako da se njegov izgled primetno promenio ili da su njegove snage
iznenadno bre opale. On pravi malo etnje, svakog dana pomalo svira i jo do nedavna davao je
nastavu iz orgulje dvojici uenika, jo poetnicima, jer je uvek oko sebe najradije imao najmlae. Ali
to to je i tu dvojicu poslednjih uenika od pre nekoliko nedelja ostavio, ipak je simptom koji mi je
pao u oi i otada sam potovanog gospodina neto vie posmatrao i zabrinuo se za njega. I to je uzrok
to sam ovde. Ako me na takve misli i korake neto ovlauje, onda je to okolnost to sam ranije i
sam bio uenik starog majstora muzike, jedna vrsta favorizovanog uenika, ako smem tako da kaem,
i to me je njegov naslednik ve godinu dana dodelio starom gospodinu kao nekog famulusa i
drubenika i stavio mi u dunost brigu o njegovom stanju. To mi je bila vrlo prijatna dunost, jer
nema oveka za koga gajim takvo potovanje i odanost kao za mog starog uitelja i zatitnika. On mi
je otvorio tajnu muzike i osposobio me za slubu njoj i to sam povrh toga jo neto dobio u idejama,

u smislu za red, u zrelosti sve je to takoe dolazilo od njega. Tako, dakle, ja ivim od pre godinu
dana potpuno kod njega, dodue, zaposlen nekim studijama i teajevima, ali uvek njemu na
raspolaganju, njegov drubenik za stolom, pratilac pri etnji, pomalo takoe pri sviranju, a nou
njegov sused do zida. U tom bliskom zajednikom ivotu mogu vrlo tano posmatrati stadijume
njegovog pa da, njegovog starenja, moram rei, njegovog telesnog starenja, a neki moji drugovi
prave povremeno saaljiva ili podrugljiva tumaenja o udnoj slubi, koja je jednog tako mladog
oveka kao to sam ja, uinila slugom i ivotnim pratiocem jednog prastarog oveka. Ali oni ne
znaju, i osim mene jedinog to niko ne zna tako dobro, kakvo je starenje sueno tome majstoru, kako
on telesno postepeno postaje slabiji i troni ji, uzima sve manje hrane i sve umorniji se vraa sa
svojih malih izlazaka, a da nikada nije bolestan, i kako on istovremeno u tiini svog starakog doba
sve vie postaje duh, predanost, dostojanstvo i iskrenost. Ako moja sluba famulusa ili uvara ima
nekih tekoa, onda one lee jedino u tome to potovani nikako nee da bude usluen ili negovan, to
on uvek hoe samo da daje, a nikada da prima.
Hvala ti rekao je milo mi je to znam da je kod potovanog jedan tako odan i zahvalan
uenik. Ali, reci mi najzad jasno, poto ne govori po nalogu svoga gospodara, zato ti moja poseta u
Monteportu toliko lei na srcu.
Vi ste ranije sa zabrinutou pitali o zdravlju gospodina starog majstora muzike odgovorio
je mladi jer oevidno ono to me je titalo, uinilo je da osetite misao da bi on mogao biti
bolestan i da bi na kraju mogao biti poslednji as da ga jo jednom vidite. Ja zaista verujem da je
krajnje vreme. Istina, potovani mi ne izgleda blizu kraja, ali njegov nain rastajanja od sveta je
sasvim osobit. Tako se od pre nekoliko meseci gotovo potpuno odrekao govorenja, i mada je oduvek
vie voleo kratak govor no dug, sada je doao do jedne kratkoe i tihosti koja me pomalo zastrauje.
Kada se sve ee deavalo da me je na neko oslovljavanje ili pitanje ostavljao bez odgovora, u
poetku sam mislio da mu sluh poinje da slabi, ali on uje isto onako dobro kao i uvek ja sam
inio mnoge probe. Sada sam morao, dakle, pretpostaviti da je rasejan i da vie nije u stanju da
sakupi panju. Ali ni to nije dovoljno objanjenje. Pre e biti da je ve odavno donekle kao na putu i
da ne ivi vie sasvim meu nama, ve sve vie i vie u svom sopstvenom svetu. Tako je i sve rede
nekog poseivao ili putao k sebi, osim mene; sada danima ne via nikoga. I otkad je to poelo, ta
izdvojenost, ta neprisutnost, otada se trudim da mu dovedem jo nekoliko prijatelja o kojima znam da
ih je najvie voleo. Ako biste ga hteli potraiti, domine, bez sumnje biste priinili svom starom
prijatelju radost, u to sam siguran, a vi biste takoe unekoliko nali istog oveka koga ste potovali i
voleli. Za nekoliko meseci, moda ve i za nekoliko nedelja, njegova radost za vas i njegovo uee
za vas bili bi ve mnogo manji, moguno je ak da vas vie ne bi uopte poznao, ili vas vie ne bi
zapazio.
Kneht je ustao, priao prozoru i stajao kratko vreme gledajui napolje i udiui vazduh. Kad se
ponovo okrenuo studentu, ovaj je bio ustao sa stolice kao da prijem smatra zavrenim. Magistar mu je
pruio ruku.
Jo jednom hvala, Petruse rekao je. Bie da ti je poznato da jedan magistar ima
svakojake dunosti. Ja ne mogu da stavim eir i otputujem. To se prvo mora rasporediti i omoguiti.
Nadajmo se da u do prekosutra to uraditi. Da li bi ti to bilo dovoljno i da li bi ti dotle bio gotov sa
svojim radom u arhivu? Da? Onda u te, dakle, pozvati kad bude vreme.
Kneht je zaista nekoliko dana kasnije otputovao u Monteport. Petrus ga je pratio. Kada su tamo
uli u paviljon u kome je stanovao stari magistar, u vrtovima, u jednu ljupku i izvanredno mirnu izbu,
uli su muziku iz zadnje sobe, nenu, tananu, ali vrstu u taktu i krasno veselu muziku. Tamo je sedeo
starac i svirao sa dva prsta jednu dvoglasnu melodiju. Kneht je odmah pogodio to mora da je iz

neke bicinijenske knjige s kraja esnaestog veka. Ostali su stojei dok se smirilo. Tada je Petrus
pozvao svog majstora i javio da se vratio i da je doveo jednog gosta. Taj osmejak pozdrava majstora
muzike, koji su svi voleli, uvek je bio detinjski otvorene, sreno predavane srdanosti i ljubaznosti.
Jozef Kneht ga je prvi put video pre skoro trideset godina, i tom ljubaznom oveku je otvorio i
poklonio svoje srce onog obespokojenog jutarnjeg asa u muzikoj sobi. Otada je taj osmejak esto i
stalno video sa dubokom radou i udnovatom tronutou. I dok je proseda kosa ljubaznog majstora
polako postajala seda i polako bela, dok je njegov glas postajao tii, stisak ruke slabiji, hod muniji,
dotle osmejak nije nita izgubio u jasnosti i ljupkosti, u istoti i svesrdnosti. I ovog puta, video je
prijatelj i uenik, to je bilo nesumnjivo: zraea, osvajajua poruka nasrne janog starakog lica, ije
su plave oi i neno rumenilo obraza s godinama postali svetliji, nije bila samo stara i esto viena,
bila je upravo postala jasnija, tajanstvenija i intenzivnija. Tek sada, prilikom pozdrava, Kneht je
zaista poeo razumevati u emu se upravo sastojalo ono to je studentu Petrusu lealo na srcu i koliko
je on, dok je mislio da on tome prinosi rtvu, sam darovan.
Prvi s kojim je o tome govorio bio je njegov prijatelj Karlo Feromonte, koga je potraio nekoliko
asova docnije i koji je tada bio bibliotekar uvene Monteportske muzike biblioteke. Ovaj je taj
razgovor onoga trenutka zapisao u jednom pismu.
Na stari majstor muzike rekao je Kneht bio je tvoj uitelj i ti si ga veoma voleo. Via
li ga, zaista, jo esto?
Ne rekao je Karlo to jest ja ga, prirodno, viam neretko, na primer kada se eta, a ja
dolazim ba iz biblioteke, ali mesecima nisam razgovarao s njim. On se sve vie povlai i izgleda da
vie ne podnosi drutvo. Ranije je nalazio poneko vee za ljude meni ravne, za svoje ranije repetente,
ukoliko su oni sada inovnici u Monteportu. Ali to je prestalo ve pre godinu dana i to to je putovao
u Valdcel na vau investituru, svima nama bilo je krajnje udno.
Da rekao je Kneht ali ako ga ti ipak povremeno via, nije li ti pala u oi neka promena
na njemu?
O da, vi mislite na njegov dobar izgled, njegovu vedrinu, njegovo udnovato zraenje. Razume
se, primetili smo to. Dok mu se snage gube, ta vedrina stalno raste. Mi smo se navikli na to, ali vama
je to moralo biti upadljivo.
Njegov famulus Petrus uzviknuo je Kneht via ga jo ee, no ti, ali on se nije, kao to
ti veli, na to navikao. On je doputovao u Valdcel lino, prirodno sa verovatnim opravdanjem da me
podstakne na tu posetu. ta misli o njemu?
O Petrusu? On je sasvim dobar poznavalac muzike, uostalom vie pedantan no genijalan, neto
teak, ali setan ovek. Starom majstoru muzike je bezuslovno odan i za njega bi ivot dao. Verujem
da ga sluba kod tog njegovog oboavanog gospodara i poluboga celog i sasvim ispunjava, on je
opsednut njime. Niste li i vi imali taj utisak?
Opsednut? Da, ali je taj mladi ovek, verujem, opsednut ne jednostavno nekom naroitom
ljubavlju i strau, on nije jednostavno zaljubljen u svog uitelja i od njega ne pravi svog idola, nego
je opsednut i oaran jednim stvarnim i pravim fenomenom koji on bolje vidi i oseanjem bolje
razume no svi ostali. Priau ti kako je meni izgledao. Dakle, ja sam danas doao starom magistru
koga nisam video pola godine i, po nagovetajima njegovog famulusa, od te posete za sebe sam
oekivao malo ili nita. Prosto sam se plaio da nas potovani stari gospodin moe uskoro iznenadno
napustiti, pa sam pourio da ga bar jo jednom vidim. Kada me je poznao i podzravio, lice mu je
zasijalo, ali ipak nije rekao nita do moje ime i pruio mi ruku. Takoe taj pokret i ta ruka izgledali
su mi da sijaju, ceo ovek je izgledao, ili pak njegove oi, njegova bela kosa i njegova
svetloruiasta koa, da od sebe nekako tiho, hladno zrae. Seo sam kod njega, otpustio je studenta

samo jednim pogledom, i sada je otpoeo najudnovatiji razgovor koji sam ikada doiveo. S poetka,
razume se, za mene je on bio vrlo iznenaujui i potitavajui, takoe postiujui, jer sam stalno
oslovljavao starca ili mu postavljao pitanja, a on ni na ta nije davao odgovor drukije do pogledom.
Nisam mogao poznati da li su moja pitanja i saoptenja do njega dolazila drukije no kao neugodna
graja. To me je zbunjivalo, razoaravalo i zamaralo. Izgledao sam sebi tako suvian i nametljiv. Ma
ta rekao majstoru, dobijao sam samo osmejak i kratak pogled. Dabome, ti pogledi nisu bili tako puni
blagonaklonosti i srdanosti. Morao bih pomisliti da se majstor neprikriveno ali sa mnom, mojim
prianjima i pitanjima, itavim nekorisnim trokom moga puta ovamo i moje posete njemu. Dakle,
neto tako je takoe najzad znailo njegovo utanje i smekanje, oni su stvarno bili neka odbrana i
prekor, samo to su bili na drugi nain, na nekoj drugoj ravni i stepenu smisla no to bi, na primer, to
mogle biti podrugljive rei. Morao sam popustiti i sa svojim, kako mi se inilo, strpljivo utivim
pokuajima da otponem neki razgovor, pretrpeti potpun brodolom pre no to sam poeo shvatati da
je stari ovek takoe lako dorastao sto puta veem strpljenju, istrajnosti i utivosti no to su bili
moji. Moguno da je to trajalo etvrt ili pola sata, meni je izgledalo kao pola dana. Poeo sam bivati
alostan, umoran i nezadovoljan i da se kajem za svoj put. Usta su mi postala suva. Tu je sedeo
potovani ovek, moj pokrovitelj, prijatelj koji je, otkad sam mogao misliti, imao moje srce i
poverenje i nikada ni jednu moju re nije ostavio bez odgovora, sedeo je tu i sluao kako govorim, ili
me nije sluao. Sedeo je i potpuno se bio sakrio iza svog zraenja i smekanja, iza svoje zlatne maske
i ukopan, nedostian, pripadajui jednom drugom svetu, s drugim zakonima i sve to je htelo govoriti
od mene k njemu, iz naeg sveta u njegov, slivalo se s njega kao kia s kamena. Najzad, vie nisam
imao nade on je razbio arobni zid, najzad mi je pomogao, najzad je rekao jednu re! To je bila
jedina re koju sam uo da je danas izgovorio.
Zamara se, Jozefe rekao je tiho, glasom punim one dirljive ljubaznosti i brige koji ti je
kod njega poznat. To je bilo sve. Zamara se, Jozefe. Kao da me je dugo posmatrao pri nekom
suvie napornom radu i sada hoe da me opomene. Te rei je izgovorio malo teko, kao da usne ve
vrlo dugo nije vie upotrebljavao za govor. Istovremeno je stavio ruku na moju miicu. Bila je laka
kao leptir. Prodorno mi je pogledao u oi i smekao se. Toga trenutka sam bio pobeen. Neto od
njegove vedre tihosti, neto od njegovog strpljenja i mira prelo je u mene i odjednom me je osvojilo
razumevanje za starca i za promenu koju je njegovo bie uzelo, odvajanje od ljudi i odlaenje u tiini,
od rei u muziku, od misli u jedinstvo. Shvatio sam ta mi je tu bilo dato da posmatram i takoe sam
tek sada shvatio taj osmejak, to zraenje. To je bio svetac i savreni koji mi je tu za jedan as
dopustio da budem s njim u njegovom sjaju i koga sam ja, eprtlja, hteo zabavljati, ispitati i navesti
na razgovor. Hvala bogu, svetlost mi se nije suvie kasno ukazala. Mogao me je oterati i zauvek
odbiti. Time bih izgubio ono najudnije i najdivnije to sam ikada doiveo.
Vidim rekao je Feromonte zamiljeno da ste u naem starom majstoru muzike nali kao
nekog sveca i dobro je to ste to ba vi koji me je o tome izvestio. Priznajem da bih taj izvetaj od
svakog drugog primio sa najveim nepoverenjem. Sve u svemu, ja nisam ljubitelj mistinog, i kao
muziar i istoriar ljubitelj sam istih kategorija. Poto mi u Kastaliji nismo ni hrianska
kongregacija, ni indijski ili taoistiki[37] manastir, izgleda mi da svrstavanje meu svece, dakle u
jednu isto religioznu kategoriju, nama upravo nije doputeno, i nekom drugom sem tebe izvinite
sem vas, domine, ja bih to svrstavanje zamerio kao skretanje. Ali ja mislim da vi i nemate nameru
da povedete postupak kanonizacije u korist starog magistra, za to se u naem redu ak ne bi nala ni
nadlena vlast. Ne, nemojte me prekidati, govorim ozbiljno. Nisam mislio nimalo aljivo. Ispriali
ste mi doivljaj i moram priznati da me je to malo postidelo, jer fenomen koji ste vi opisali nije
sasvim izmakao ni meni, ni mojim kolegama u Monteportu, ali mi smo ga samo saznali i malo mu

panje poklonili. Ja razmiljam o uzroku svog propusta i svoje ravnodunosti. to je vama preobraaj
starog majstora toliko pao u oi i postao senzacija, dok sam ga ja jedva primetio, objanjava se,
prirodno, time to ste vi na taj preobraaj naili neoekivano i kao gotov rezultat, dok sam ja bio
svedok njegovog postepenog razvitka. Stari magistar koga ste videli pre nekoliko meseci i onaj koga
ste videli danas, vrlo su razliiti jedan od drugog, dok smo mi, susedi, od jednog do drugog ponovnog
sretan ja jedva nalazili primetne promene. Ali priznajem da mi to objanjenje nije dovoljno. Kad se
pred naim oima izvrava neto kao udo, pa ma i tako tiho i polako, morali bismo biti, da nije bilo
predubeenja, jae dirnuti no to nam se desilo. I tu nailazim na uzrok svoje zatvorenosti: ja sam
svakako imao predrasudu. to nisam primetio taj fenomen, desilo se zato to ga nisam hteo primetiti.
Primetio sam, kao i svi, sve veu povuenost i utljivost naeg potovanog i istovremeno poveanje
njegove ljubaznosti, sijanje njegovog lica koje je bilo sve jasnije i neulnije kada je prilikom susreta
nemo odgovarao na moj pozdrav. To sam primetio ja, pa, prirodno, i svaki drugi. Ali sam se branio
da u tome vidim vie i branio sam se ne iz nedostatka strahopotovanja prema starom magistru, ve
donekle iz neke odvratnosti prema kultu linosti i sanjalatvu uopte, donekle iz odvratnosti ba
prema tom sanjalatvu u specijalnom sluaju, naime prema vrsti kulta koju studiosus Petrus
upranjava sa svojim majstorom i idolom. To mi je postalo potpuno jasno za vreme vae prie.
To je bio smejao se Kneht ipak samo okolini put da samom sebi otkrije odvratnost
prema jadnom Petrusu. Ali kako je sada? Jesam li i ja mistik i sanjalica? Upranjavam li i ja
zabranjeni kult linosti i sveca? Ili mi priznaje ono to studentu nisi priznao, naime da smo mi neto
videli i doiveli, ne snove i fantazije, ve neto realno i opipljivo?
Razume se da vam priznajem rekao je Karlo polako i razmiljajui niko nee sumnjati u
va doivljaj i u lepotu ili vedrinu starog magistra, koji se nekome moe tako neverovatno nasmeiti.
Pitanje je samo: kuda emo sa fenomenom, kako emo ga nazvati, kako objasniti? To zvui ueno, ali
mi Kastaljani smo ue i ako elim da va i na doivljaj svrstam i imenujem, to ne elim zato to bih
njegovu stvarnost i lepotu hteo reiti apstrakcijom i uoptavanjem, ve zato to bih ga hteo moguno
najodreenije i najjasnije zabeleiti i zadrati. Kad na nekom putu ma gde ujem kakvog seljaka ili
dete da pevui neku melodiju koju nisam poznavao, to mi je takoe doivljaj i ako onda tu melodiju
odmah koliko je mogue tano pokuam da zapiem u note, to onda nije odvajanje ili ostavljanje na
stranu, ve odavanje pote i ovekoveenje svog doivljaja.
Kneht mu je odobravajui klimnuo glavom. Karlo rekao je alosno je to se sada tako
retko moemo viati. Ne osvedoavaju se svi prijatelji iz mladosti kada se ponovo vide. Ja sam sa
svojom priom o starom magistru doao k tebi, jer si ti jedini ovde na mestu do koga mi je stalo da
pored mene bude upoznat i da sauestvuje. Tebi moram prepustiti ta e da uradi sa mojom priom
i kako e nazvati preobraeno stanje naeg majstora. Radovao bih se ako bi ga jednom posetio i
malo vremena proveo u njegovoj maloj auri.[38] Njegovo stanje milosti, dovravanja, starake
mudrosti, blaenstva ili kako ga sve hoemo nazvati, moe pripadati religioznom ivotu. Ako mi,
Kastaljani, nemamo veroispovesti i crkve, pobonost nam ipak nije nepoznata. Ba na stari majstor
muzike je uvek bio skroz poboan ovek. I poto u mnogim religijama postoje izvetaji o obdarenima,
dovrenima, zraeima, preobraenima, zato ne bi naa kastalijska pobonost jednom dola do tog
vrhunca? Ve je kasno, trebalo bi da idem da spavam, sutra moram sasvim rano da putujem.
Nadam se da u uskoro opet doi. Pusti samo da ti svoju priu do kraja ispriam! Dakle, poto mi je
bio rekao zamara se, najzad mi je polo za rukom da odustanem od truda da otponem razgovor i
ne samo da budem tih, ve i da svoju volju opozovem s lanog cilja da toga utljivca ispitam pomou
rei i razgovora i da od njega izvuem koristi. I od trenutka u kome sam se odrekao i sve prepustio
drugome, ilo je kao samo od sebe. Moje izraze moe posle kako hoe zameniti drugima, ali sad me

sasluaj pa makar ja i netano osvetljavao i brkao kategorije.

Ja sam bio oko sat i po kod starca i ne mogu ti saoptiti ta se izmeu njega i mene desilo ili
izmenjalo, rei tada nisu bile izgovorene. Osetio sam samo, poto je moj otpor bio slomljen, da me je
on poneo u svoj mir i svoju jasnou i da je njega i mene okruila vedrina i divan mir. Iako nisam sa
voljom i znanjem meditovao, to je u neku ruku bilo isto to i naroito srena i usreujua meditacija
ija bi tema bila ivot starog magistra. Video sam ili osetio njega i hod njegovog postojanja od onog
vremena kada me je, kao deka, prvi put sreo, do sadanjeg asa. To je bio ivot predanosti i rada,
ali bez prinude, bez ambicije i pun muzike. I on se tako razvijao kao da je, poto je postao muziar i
majstor muzike, muziku izabrao kao jedan od puteva najviem ovekovom cilju, unutranjoj slobodi,
istoti, savrenstvu; kao da otada nije nita drugo radio no pustio da ga muzika sve vie prome,
preobrazi, oisti od vetih, pametnih ruku embaliste i bogatog, ogromnog muzikog seanja, do u sve
delove i organe tela i due, do u bila i dahove, do u spavanje i san, a sada je jo samo simvol ili
bolje oblik pojave, personifikacija muzike. Ili sam bar ja ono to je od njega zrailo ili to se izmeu
mene i njega talasalo kao ritmiko disanje tamo-amo skroz osetio kao muziku, kao jednu potpuno
nematerijalnu, ezoterinu muziku koja ponese svakoga koji stupi u krug opinjenosti, kao vieglasna
pesma, jedan nov glas koji upada. Neki nemuziar bi, moda, milost zapazio u drugim slikama, neki
astronom bi, moda, video kako mesec krui oko neke planete, neki filolog bi uo kako je oslovljen
na nekom arobnom jeziku koji znai sve. A sada dosta, opratam se. inilo mi je radost, Karlo.
Tu epizodu smo neto iscrpnije saoptili zato to je majstor muzike u Knehtovom ivotu i srcu
zauzimao vano mesto. Osim toga, na to nas je pokrenula ili navela okolnosti to je Knehtov razgovor
sa Feromontom dopro do nas u sopstvenom napisu poslednjega, u jednom pismu. O preobraenju
starog majstora muzike, taj izvetaj je izvesno najraniji i najpouzdaniji. O toj temi docnije je bilo
isuvie legendi i tumaenja.

DVA POLA
Godinja igra, jo i danas poznata i esto citirana kao igra kineske kue, donela je Knehtu i
njegovom prijatelju plodove njihovog rada, a Kastaliji i vlasti potvrdu da se ispravno postupilo kad
su Knehta pozvali na najviu vlast. Jo jednom su Valdcel, selo igraa i elita doiveli zadovoljenje
sjajne i vrlo visoke sveanosti. tavie, godinja igra ve dugo vremena nije bila takav dogaaj kao
ovog puta kada se najmlai i najvie diskutovani magistar prvi put imao pokazati i posvedoiti pred
itavom javnou i kada je, osim toga, Valdcel imao da naknadi tetu i neuspeh pretrpljene prole
godine. Ovog puta niko nije bio bolestan i na elu velike ceremonije nije bojaljivo stajao zaplaeni
zamenik koga je ledeno vrebala budna zla namera i nepoverenje elite, i koga su inovnici, nervozni,
podupirali verao ali bez poleta. Tiho, nepristupano, sav kao prvosvetenik, u belo i zlatno obuena
vodea figura na sveanoj ahovskoj tabli simvola, magistar je slavio svoje i svoga prijatelja delo.
Zraei mir, snagu i dostojanstvo, nepristupaan ma kakvom profanom pozivu, pojavio se na podij
umu usred mnogih ministranata, ritualnim gestovima je otvarao akt za aktom svoje igre, svetlom,
zlatnom pisaljkom kitnjasto je ispisivao znak za znakom na maloj tabli pred kojom je stajao. U pismu
ifre igre isti znaci su se odmah pojavljivali sto puta uveani na dinovskoj tabli zadnjeg zida
dvorane. Sledovalo ih je hiljade glasova apatom, govornici su glasno izvikivali, telekomunikacije su
ih slale u zemlju i svet. A kada je on, na kraju prvog ina, na tabli izveo formulu koja je ukratko
saimala in, i drei se ljupko i izrazito dao propise meditacije, spustio pisaljku i sedajui
primernim dranjem podao se u stav utonua, tada su na istu meditaciju pobono seli i istrajali u njoj
do trenutka dok se u dvorani magistar nije opet podigao, ne samo vernici igre staklenih perli koji su
se nalazili u dvorani, u selu igraa i Kastaliji, ve takoe i oni napolju, u nekim dravama na Zemlji.
Sve je bilo kao to je bilo mnogo puta, a ipak je sve uzbuivalo srce i bilo novo.. Apstraktni i
naizgled bezvremeni svet igre bio je dovoljno gibak da u stotinu nijansi reaguje na duh, glas,
temperament i rukopis jedne linosti, a linost dovoljno velika i kultivisana da svoje ideje ne smatra
vanijim od neopipljive samozakonitosti igre. Pomagai i saigrai, elita, sluali su kao dobro obueni
vojnici, a ipak je svaki pojedini od njih, pa ma samo izvodio poklone ili pomagao u opsluivanju
zavese oko majstora koji je meditovao izgledao kao da po svojoj sopstvenoj inspiraciji vri ivu
igru. Ali iz mnotva, iz velike optine koja je prepunjavala dvoranu i itav Valdcel, iz hiljadu dua
koje su majstorovim tragom koraale fantastino-hieratski[39] hod kroz beskrajna, viedimenzionalna
prostranstva predstave igre, sveanosti je doao osnovni akord i duboko treperei bas zvona, koji je
za detinjastije lanove zajednice bio najbolji i gotovo jedini doivljaj sveanosti, ali koji takoe i
izvebani virtuozi igre i kritiari elite, od ministranata i inovnika do voe i majstora oseaju sa
jezom strahopotovanja.
To je bila visoka sveanost. To su i izaslanici spolja osetili i izjavljivali, a pokoji novajlija je tih
dana zauvek bio zadobijen za igru. udnovato zvue rei u kojima je Jozef Kneht po zavretku
desetodnevne sveanosti ukratko izloio svoj doivljaj prijatelju Tegularijusu. Moemo biti
zadovoljni, rekao je. Da, Kastalija i igra staklenih perli su divne stvari, one su gotovo neto
savreno. Samo one su to, moda, isuvie, isuvie su lepe. One su toliko lepe da se gotovo ne mogu
posmatrati a da se ovek ne plai za njih. ovek ne misli rado na to da i one kao i sve ostalo jednom
treba da prou, a ipak se na to mora misliti.
Ta re koja nam je predana, prinuava biografa da se priblii najtugaljivijem i najtajanstvenijem
delu svoga zadatka, od koga bi se rado jo malo drao udaljen i da tek sa mirom i zadovoljstvom,
koje jasna i jednosmislena stanja daju svome opisivau, dovri svoj izvetaj o Knehtovim uspesima,

njegovom uzornom voenju zvanja i njegovoj sjajnoj ivotnoj visini. Samo, izgledalo bi nam
pogreno i nepogodno za na predmet da ve ovde ne osetimo i ne ukaemo na dvojstvo ili polaritet
bia i ivota potovanog majstora kada oni jo nikome, izuzev Tegularijusa, nisu bili vidljivi.
Naprotiv, na zadatak e biti da odsada prihvatimo i potvrdimo tu podvojenost ili bolje tu neprekidno
pulsirajuu polarnost u Knehtovoj dui, ba kao pravo i karakteristino u biu potovanoga. Naime,
piscu koji bi smatrao doputenim da opis ivota jednog kastalijskog magistra pie potpuno samo u
smislu kakvog svetakog ivota ad maiorem gloriam Castaliae ne bi nikako bilo teko da
magistrovanje Jozefa Knehta, sa jednim izuzetkom njegovih poslednjih godina, obrazuje sasvim kao
glorifikujue nabrajanje zasluga, ispunjavanja dunosti i uspeha. ivot i voenje zvanja kog bilo
majstora igre staklenih perli, ne izuzimajui ak ni onog magistra Ludvika Vasermalera, koji je
pripadao eposi Valdcela koja je najvie uivala u igri, ne moe izgledati besprekorniji i vredniji
hvale oku istoriara koji se dri samo dokumentovanih injenica, no ivot i voenje zvanja magistra
Knehta. Ipak, to voenje zvanja je uzelo jedan sasvim neobian kraj, koji je izazvao odjeka, za
oseanje nekih ocenjivaa ak skandalozan, i taj kraj nije bio nikako sluaj ili nesrean sluaj, ve je
doao potpuno dosledno. U na zadatak spada takoe da pokaemo da to nikako ne stoji u
protivrenosti sa sjajnim i vrednim slavljenja rezultatima i uspesima potovanoga. Kneht je bio veliki
i uzorni upravlja i predstavnik svog visokog zvanja, besprekorni majstor igre staklenih perli. Ali on
je video i oseao sjaj Kastalije kojoj je sluio kao veliinu ugroenu i u opadanju. On nije iveo u
njoj ne slutei nita i ne sumnjajui, kao velika veina oko njega, ve je znao njeno poreklo i njenu
istoriju, oseao je kao istorijsko bie podlono vremenu i izlokano i poljuljano njegovom neumitnom
silom. Ta probuenost prema ivom oseanju istorijskog toka i to oseanje sopstvene linosti i
delatnosti kao jedne elije koja uestvuje i dejstvuje u struji postojanja i samopreobraaja sazreli su
u njemu i on ih je postao svestan kroz svoje istorijske studije, a pod uticajem velikog patera
Jakobusa. Ali sklonosti i klice za to ve su davno bile tu, i onaj kome je linost Jozefa Knehta postala
iva, onaj ko je zaista uao u trag osobenosti i smislu toga ivota, lako e pronai te sklonosti i klice.
ovek koji je na jedan od najsrenijih dana svoga ivota, na kraju svoje prve sveane igre, posle
neobino uspele ubedljive manifestacije kastalijskog duha rekao: ovek ne misli rado na to da e
Kastalija i igra staklenih perli opet jednom proi a ipak se na to mora misliti, taj ovek je izrana,
dok jo ni izdaleka nije bio posveen u istoriju, nosio , u sebi oseanje sveta kome je dobro bila
poznata prolaznost svega to je postalo i problematika svega to je ljudski duh stvorio. Vratimo li se
u njegove deake i ake godine, nailazimo na vest da je on uvek oseao duboku moru i
uznemirenost kad god je u Eholcu neki kolski drug nestao, jer je razoarao uitelje i bio ponovo
vraen iz elite u obine kole. Nema nikakvih vesti da je neko od tih otpalih lino bio prijatelj s
mladim Knehtom. On nije bio uzbuen i potiten bolom punim straha zbog gubitka, niti zbog
otuivanja i nestajanja linosti. Naprotiv, njemu je taj bol priinjavao lagani potres njegovog
detinjeg verovanja u trajnost kastalijskog poretka i kastalijske savrenosti. U tome to je bilo deaka
i mladia koji su imali sree i milosti da budu primljeni u elitne kole provincije, pa su tu milost
proigrali i odbacili, za njega koji je svoj poziv tako sveto i ozbiljno primio lealo je neto potresno,
jedno svedoanstvo o moi nekastalijskog sveta. Moda su takoe to se ne moe dokazati takvi
doivljaji u deku budili prve sumnje u dotle pretpostavljanu nepogreivost vaspitne vlasti, jer je ta
vlast s vremena na vreme u Kastaliju dovodila takoe ake kojih se posle izvesnog vremena ponovo
morala osloboditi. Da li je uzgred i ta ideja, najranije buenje kritike autoriteta, igrala ulogu ili ne,
skretanje i vraanje jednog uenika elite, deko je uvek oseao ne samo kao nesreu, ve kao
neprikladnost, kao runu mrlju koja je u nekoga gledala i ije je postojanje samo sobom ve bilo
zamerka i celu Kastaliju inilo odgovornom. Verujemo da se na tome zasnovalo oseanje

pokolebanosti i pometenosti za koje je uenik Kneht bio sposoban pri takvim povodima. Napolju, iza
granice Provincije, postojao je jedan svet i ljudski ivot koji su bili u protivrenosti sa Kastalijom i
njenim zakonima, koji se nisu slili u ovdanji poredak i raunicu i koje ona nije mogla da ukroti i
sublimuje. I prirodno, on je postojanje tog sveta poznavao takoe u svom srcu. On je takoe imao
nagona fantazije i prohteve koji su protivreili zakonima pod kojima se nalazio, nagone koje je uspeo
da obuzda tek postepeno i koji su ga stajali teke muke. Ti nagoni mogli su kod nekih uenika postati
tako jaki da su prodrli pored svih opomena i kazni, a one koji su im podlegli ponovo odveli iz elitnog
sveta Kastalije u onaj drugi svet u kome nije vladalo vaspitavanje i nega duha, ve ba prirodni
nagoni. Onome ko se zauzimao za kastalijsku vrlinu, taj svet je morao izgledati as kao zao podzemni
svet, as kao zavodljivo mesto za igru i poprite. Mnoge mlade savesti generacijama su pojam greha
nauile u tom kastalijskom obliku. I mnogo godina kasnije, kao odrastao i ljubitelj istorije, mogao je
tanije da sazna da istorija ne moe postati bez gradiva i dinamike tog sveta greha, egoizma i
nagonskog ivota i da se ak tako uzviene tvorevine kao to je red raaju iz tog sumornog pljuska, pa
ih ovaj kad-tad opet proguta. Osnova svih jakih pokreta, tenji i potresa u Knehtovu ivotu bio je
problem Kastalije. On za njega nikada nije bio mislilaki problem, ve problem koji ga se, kao
nijedan drugi, najdublje doticao i za koji je znao da je saodgovoran. On je spadao u one prirode koje
se mogu razboleti, sahnuti i umreti ako vide da ideja koju vole i u koju veruju, voljena otadbina i
zajednica, zanemoaju i trpe bedu.
Mi dalje pratimo nit i nailazimo na prvo Knehtovo valdcelsko doba, njegove poslednje ake
godine i njegov susret pun znaaja sa uenikom gostom Desinjorijem, koji smo na svome mestu
iscrpno opisali. Taj susret izmeu vatrenog pristalice kastalijskog ideala i svetskog deteta Plinija nije
bio samo duboko vaan i slikovit doivljaj za uenika Knehta. Tada mu je nametnuta ona tako
znaajna i naporna uloga koja je, naizgled dobaena od sluaja, toliko odgovarala elom njegovom
biu. Tako bi se gotovo moglo rei da njegov kasniji ivot nije bio nita drugo do ponovno primanje
te uloge i uvek savrenije urastanje u nju. To je bila uloga branitelja i predstavnika Kastalije, koju je
zatim desetak godina kasnije imao iznova da odigra prema pateru Jakobusu i koju je do kraja igrao
kao majstor igre staklenih perli, uloga branitelja i predstavnika reda i njegovih zakona. Ali ipak, on
je uvek bio spreman i trudio se da od partnera naui, a ne da se zaauri u krutu izolovanost Kastalije,
da unapredi njenu ivu zajedniku igru i njen kompromis sa spoljanjim svetom. Ono to je u
duhovnom i govornikom takmienju delimino bila igra, docnije, prema tako tekom protivniku i
prijatelju Jakobusu, postalo je duboka ozbiljnost i on se prema obojici partnera pokazao kao pravi,
dorasli protivnik. Nauio je od njih u borbi i razmeni, nije manje dao no to je uzeo i oba puta
protivnika, istina, nije pobedio, ali to od poetka nije ni bila svrha borbe. Meutim, bio je u stanju da
protivnike prinudi na asno priznanje njegove linosti, kao i principa i ideala koji je zastupao. ak
iako rasprava sa uenim benediktincem nije neposredno dovela do onog praktinog rezultata
ustanovljenja poluslubenog predstavnitva Kastalije pri Svetoj stolici, ona je bila od vee vrednosti
no to veina Kastaljana i sluti.
U takmiarskom prijateljstvu sa Pliniom Desinjorijem, kao i u onom sa mudrim, starim paterom,
Kneht je, iako inae nije bio doao ni u kakav blii odnos sa vankastalijskim svetom, stekao neko
znanje ili pre neko poimanje tog sveta kakvo je u Kastaliji imao samo mali broj. Izuzev boravka u
Marijafelsu, koji ga takoe nije mogao upoznati sa pravim svetskim ivotom, on nikad nije video ni
uestvovao u tom svetskom ivotu, osim u ranom detinjstvu. Meutim, kroz Desinjorija, kroz
Jakobusa i prouavanjem istorije dobio je budno poimanje stvarnosti, jedno poimanje nastalo velikim
delom intuitivno i praeno vrlo malim iskustvom, ali koje ga je uinilo boljim znalcem i otvorenijim
prema svetu, no to je bila veina njegovih kastalijskih sugraana, ne izuzimajui gotovo ni vlasti. On

je uvek bio i ostao pravi i verni Kastaljanin, ali nikada nije zaboravljao da je Kastalija samo deo,
mali deo sveta, iako najvredniji i najvoljeniji.
A ta je bilo sada u pogledu njegovog prijateljstva sa Fricom Tegularijusom, tekim i
problematinim karakterom, uzvienim umetnikom igre staklenih perli, razmaenim i bojaljivim
jedinim Kastaljaninom, kome je u ono vreme prilikom njegove kratke posete u Marijafelsu postalo
tako neugodno i teko meu sirovim benediktincima da je izjavljivao da tamo ne bi mogao izdrati ni
nedelju dana, pa se zato beskrajno udio svom prijatelju to je tamo lepo izdrao dve godine? Mi
smo o tom prijateljstvu mnogo razmiljali, neke smo misli odbacili, a neke izgleda da su se odrale.
Sve te misli vrtele su se oko pitanja, kakav je koren i kakav smisao bio tog viegodinjeg
prijateljstva. Pre svega ne smemo zaboraviti da u svim Knehtovim prijateljstvima, izuzimajui u
krajnjem sluaju ono s benediktincem, nije on bio ona strana koja je traila, borila se i oseala
potrebu. On je privlaio, njemu su se divili, zavideli mu i voleli ga prosto zbog njegovog plemenitog
bia, a poev od izvesnog stepena njegovog buenja, on je takoe bio svestan tog dara. Tako mu se
ve u prvim godinama studentovanja i Tegularijus divio i vrbovao ga, ali ga je on uvek drao na
izvesnom rastojanju. Ipak nam neki znaci pokazuju da je prijatelju zaista bio odan. Mi smo sada
miljenja da to nije bila samo njegova vanredna obdarenost, njegova neumorna a naroito
problemima igre staklenih perli otvorena genijalnost koja je imala neeg privlanog za Knehta.
Knehtovo jako i trajno interesovanje nije bilo samo za veliku obdarenost prijateljevu, ono je bilo isto
toliko i za njegove greke, njegovu boleljivost, ono se odnosilo upravo na ono to je drugim
Valdcelcima kod Tegularijusa smetalo i esto bilo nepodnoljivo. Taj neobini ovek bio je toliko
Kastaljanin, celo njegovo bie za koje se ne bi moglo zamisliti da bi opstalo van Provincije bilo je
toliko uslovljeno njenom atmosferom i visinom obrazovanja, da bismo upravo njega mogli oznaiti
kao prvokastaljanina samo kad ne bi bilo teine njegove neobinosti. Pa ipak taj prvokastaljanin nije
odgovarao svojim drugovima, bio je tako malo omiljen kod njih, kao i kod stareina i inovnika.
Stalno je smetao, neprestano je izazivao negodovanje i, bez zatite i vodstva svog hrabrog i pametnog
prijatelja, verovatno bi rano propao. Ono to se nazivalo njegovom boleu bio je konano preteno
jedan porok, nepokornost, karakterni nedostatak, naime najdublje nehijerarhijsko, potpuno
individualistiko raspoloenje i nain ivota. U postojei poredak on se ukljuio upravo samo toliko
koliko je bilo neophodno da ga uopte trpe u redu. On je bio utoliko dobar, ak sjajan Kastaljanin,
ukoliko je bio mnogostran, a u uenosti, kao i u umetnosti igre staklenih perli neumoran i nezasitiv,
marljiv duh. Ali, po karakteru, po stavu prema hijerarhiji i moralu reda, on je bio vrlo prosean, ak
rav Kasteljanin. Najvei njegov porok bilo je stalno uzimanje olako i zanemarivanje meditacije, iji
je smisao uvrenje individue i ija bi ga savesna nega mogla vrlo dobro izleiti od njegove nervne
bolesti. Jer u malom i pojedinanom, ona je to uspevala uvek kad je on, posle perioda ravog
vladanja i kad je njegovo bie bilo uzbueno ili melanholino, kaznom od strane viih bio prinuen
na stroga vebanja meditacije pod nadzorom sredstvo koga se takoe ee prihvatao i
blagonakloni i obazrivi Kneht. Ne, Tegularijus je bio samovoljan, udljiv karakter, neraspoloen za
ozbiljno svrstavanje. On je, dodue, uvek ponovo oaravao ivom duhovnou i u asovima kad je
bio zagrejan, kad je njegova pesimistika duhovitost sipala, niko se nije mogao izmai njegovoj
smelosti i esto sumornom sjaju njegovih ideja. Ali u osnovi on je bio neizleiv, jer nije hteo da bude
izleen, nije polagao nita na harmoniju i svrstavanje. Osim svoje slobode, svog veitog
studentovanja, nije voleo nita. I vie je voleo da doivotno bude paenik, neuraunljiv i tvrdoglav
usamljenik, genijalna budala i nihilista, umesto da ide putem svrstavanja u hijerarhiju i da stigne do
mira. Nije polagao nita na mir, nije polagao nita na hijerarhiju, nije se jedio zbog kuenja i
usamljenosti. Bio je, dakle, krajnje neugodan i nesvarljiv sastavni deo u jednoj zajednici iji je ideal

bio harmonija i poredak! Ali ba u toj tekoi i nesvarljivosti, usred tako posveenog i ureenog
malog sveta, on je bio stalna iva uznemirenost, prigovor, opomena i podseanje, pokreta na nove,
smele, zabranjene, drske ideje, tvrdoglava, nevaspitana ovca u stadu. I to je bilo ono, mislimo, ime
je uprkos svemu zadobio tog prijatelja. Izvesno, u Knehtovom odnosu prema njemu takoe je stalno
igralo neku ulogu sauee, poziv ugroenog i veinom nesrenog svim vitekim oseanjima
prijatelja. Ali to ne bi bilo dovoljno da posle Knehtovog uzdizanja na dostojanstvo majstora produi
ivot tome prijateljstvu usred jednog slubenog ivota pretovarenog radom, dunostima i
odgovornou. Mi smo miljenja da u Knehtovom ivotu taj Tegularijus nije bio manje neophodan i
vaan no to su bili Desinjori, i pater u Marijafelsu. I on je, kao i ona dvojica, bio kao jedan elemenat
koji je, budio, kao otvoren prozori prema novim pogledima napolju. U tom tako udnom prijatelju
Kneht je, kao to verujemo, osetio i vremenom takoe svesno video predstavnika jednog tipa, jednog
tipa koji jo nije postojao, osim u tom liku pretee. Naime, tip Kastaljanina kakav bi jednog dana
mogao postati, ako se ivot Kastalije ne bi mogao podmlaivati i jaati novim susretima i impulsima.
Tegularijus je bio pretea kao veina usamljenih genija. On je zaista iveo u jednoj Kastaliji koja
nije postojala, ali je sutra mogla biti tu; u jednoj prema svetu jo zatvorenoj, a iznutra staranjem i
poputanjem meditativnog morala reda izopaenoj Kastaliji; u svetu u kome su jo uvek mogli biti
moguni najvii uzleti duha i najnie utonulo predavanje visokim vrednostima, ali gde jedna visoko
razvijena duhovnost i u slobodnoj igri nije imala vie ciljeva, osim samouivanja svojih visoko
gajenih sposobnosti. Za Knehta je Tegularijus predstavljao u isto vreme ovaploenje najviih
kastalijskih sposobnosti i opominjui predznak njihovog demoralisanja i propadanja. Bilo je divno i
dragoceno to je taj Fric postojao. Ali rastapanje Kastalije u neku zemlju snova nastanjenu samim
Tegularijusima moralo se spreiti. Opasnost da do toga doe jo je bila daleko, ali je postojala.
Kastalija kakvu je poznavao Kneht trebalo je da jo malo vie podigne zidove svoje otmene
izolovanosti, trebalo je da uz to doe samo opadanje u odgajivanju reda, opadanje hijerarhijskog
morala, pa da Tegularijus vie ne bude udnovat pojedinac, ve predstavnik jedne Kastalije koja se
izopauje i opada! Magistru Knehtu bi verovatno tek mnogo docnije, ili, na kraju, nikada ne bi palo
na pamet to najvanije saznanje i briga da postoji mogunost, ili ak poetak ili sklonost takvom
propadanju, da pored njega nije iveo, najtanije upoznat, taj Kastaljanin budunosti. Za Knehtov
budan smisao, on je bio simptom i opomena kao to bi to za jednog pametnog lekara bio prvi ovek
napadnut nekom jo nepoznatom boleu. A Fric nije bio prosean ovek, on je bio aristokrat, visoko
darovit. Ako bi se jo nepoznata bolest, vidljiva prvi put u pretei Tegularijusu, jednom poela okolo
iriti i promenila lik kastalijskog oveka, Provincija i red bi primili izopaen, bolestan izgled, budui
Kastaljani tad ne bi bili samo Tegularijusi, ne bi imali njegove dragocene darove, njegovu
melanholinu genijalnost, njegovu razbuktalu umetniku strast, nego bi veina njih imala samo
njegovu nepouzdanost, njegovu sklonost ka proigravanju, njegov nedostatak vaspitanja i smisla za
zajednicu. Ako je Kneht u asovima punim briga imao takve mrane vizije i predslutnje, njihovo
savlaivanje delom utonjavanjem, delom povienom delatnoou, izvesno ga je stajalo mnogo snage.
Upravo Tegularijusov sluaj nam pokazuje naroito lep i pouan primer za nain kako se Kneht
trudio da savlada ono problematino, teko i boleljivo s kojim se susreo a da mu ne ustukne. Bez
njegove budnosti, staranja i vaspitnog upravljanja rano bi propao verovatno ne samo njegov ugroeni
prijatelj, ve bi bez sumnje i u naselju igraa, kroz njega, dolo do beskrajnih smetnji i teta kojih je
bilo jo od vremena kad je on pripadao eliti igraa. Moramo se diviti kao majstorskom delu
postupanja sa ljudima, vetini sa kojom je magistar umeo ne samo da svoga prijatelja nekako dri u
koloseku, ve i da njegove talente upotrebi u slubi igre staklenih perli i da ih podigne do plemenitih
ostvarenja, kao i opreznosti i strpljenju s kojima je podnosio njegove udi i neobinosti, i neumorno

savlaivao povezivanje na ono vredno u njegovom biu. To je, uostalom, bio lep zadatak koji bi
moda doveo do iznenaujuih otkria. Mi bismo ga nekom naem istoriaru igre staklenih perli
ozbiljno stavili na srce jednom tano prouiti godinje igre iz Knehtova slubovanja u njihovoj
stilistiko j osobenosti i dati njihovu analizu, te dostojanstvene igre koje pri tom blistaju dragocenim
idejama i formulacijama, te sjajne, ritmiki tako originalne, a ipak tako daleke od svake
samodopadljive virtuoznosti, iji je osnovni plan i izgradnja kao i voenje niza meditacija bio
iskljuivo Knehtova duhovna svojina, dok je rezbarenje i sitan tehniki rad igre poticao najveim
delom od njegovog saradnika Tegularijusa. Te igre bi mogle biti izgubljene i zaboravljene a da
Kmehtov ivot i delatnost zato za potomke ne izgube suvie od svoje privlane snage i uzornosti. Ali,
na nau sreu, one ipak nisu izgubljene, one su zapisane i sauvane kao sve zvanine igre i one ne
lee samo mrtve u arhivu, ve danas jo i dalje ive u predanju, njih prouavaju mladi studenti, daju
omiljene primere za pokoji teaj igre i pokoji seminar. A u njima ivi dalje i onaj saradnik koji bi
inae bio zaboravljen ili ne bi predstavljao nita do udnovatu figuru prolosti koja se pojavljuje jo
kao sablazan u nekim anegdotama. Tako je Kneht, poto je svome prijatelju Fricu, tako tekom za
svrstavanje, ipak umeo pokazati mesto i polje delatnosti, neim vrednim obogatio duhovno dobro i
istoriju Valdcela i istovremeno obezbedio izvesnu prijatnost liku i uspomeni tog prijatelja. Uzgred
podseamo da je veliki vaspita u svom trudu oko prijatelja bio skroz svestan najvanijeg sredstva
takvog vaspitnog uplivisanja. To sredstvo je bila prijateljska ljubav i divljenje. To divljenje i ljubav,
to sanjarenje za Knehtovu jaku i skladnu linost, za njegovo gospodstvo, magistar je vrlo dobro
poznavao ne samo kod Frica, ve i kod jo mnogih svojih drugova i uenika, i uvek je svoj autoritet i
mo gradio vie na njoj, no na svom visokom slubenom dostojanstvu. Tu mo je, uprkos svom
dobrom i pomirljivom biu, vrio na toliko mnogo ljudi. Tano je oseao ta moe da proizvede
prijateljska re oslovljavanja ili priznavanja, a ta izbegavanje, neobraanje panje. Jedan od
njegovih maj revnosni j ih uenika mnogo docnije je priao jednom da Kneht sa njim u teaju i
seminaru nedelju dana ni rei nije progovorio, da ga tobo nije video, da ga je tretirao kao vazduh i
da je to u godinama njegovog akovanja bila najgora i najdelatnija kazna koju je doiveo.
Ova razmiljanja i retrospekte smatrali smo nunim da bismo itaoca naeg biografskog pokuaja
na ovom mestu doveli do razumevanja dve ju polarno delatnih osnovnih tendencija u Knehtovoj
linosti i da ga, poto je na opis pratio do njegove ivotne visine, pripremimo na poslednje faze te
bogate ivotne karijere. Dve osnovne tendencije ili polovi tog ivota, njegov jin i jang, bile su
tendencija ka ouvanju, ka vernosti, nesebinoj slubi hijerarhiji, a s druge strane tendencija
buenja, prodiranja, zahvatanja i shvatanja stvarnosti. Za Jozefa Knehta koji je verovao i bio
spreman na slubu, red, Kastalija i igra staklenih perli bili su neto sveto i bezuslovno puno
vrednosti. Za onoga ko se budio, za vidovitog, za onog ko je prodirao napred, one su, bez obzira na
njihovu vrednost, bile postale, izvojevane, promenljive u svojim ivotnim oblicima, tvorevine
izloene opasnosti starenja, postajanja jalovim i propadanja. Njihova ideja mu je uvek ostala sveto
intaktna, njihova svakidanja stanja on je ipak spoznao kao prolazna i oskudna u kritici. Sluio je
jednoj duhovnoj zajednici ijoj se snazi i smislu divio, ali iju je opasnost video u njenoj sklonosti
da sebe smatra kao istu svrhu samoj sebi, da zaboravi svoj zadatak i saradnju sa celinom zemlje i
sveta i da najzad propadne u sjajnoj odvojenosti od celine ivota, ali sve vie i vie osuenoj na
besplodnost. Tu opasnost je unapred naslutio onih ranih godina kada se ustezao i pribojavao da se
potpuno poda igri staklenih perli. Nje je postajao sve ubedljivije svestan u diskusijama sa
kaluerima, a naroito sa paterom Jakobusom ma koliko hrabro branio Kastaliju od njih. A otkad
je ponovo iveo u Valdcelu i postao magistar igre, video je opasnost u stalno opipljivim simptomima,
u vernom ali svetu nastranom i isto formalnom nainu rada mnogih slubenih mesta i njegovih

sopstvenih inovnika, u duhovitoj, ali nadmenoj strunosti njegovih valdcelskih repetenata, a ne na

kraju u isto toliko dirljivom koliko zastraujuem liku njegovog Tegularijusa.
Po zavretku svoje teke prve godine slubovanja, od koje nije mogao nita dobiti u vremenu i
privatnom ivotu, sada se ponovo vratio svojim istorijskim studijama, prvi put se otvorenih oiju
udubio u istoriju Kastalije. Pri tom je stekao ubeenje da je sa njom stanje drukije no to je mislila
samosvest Provincije, da naroito ve decenijama nazaduju njeni odnosi prema spoljanjem svetu,
uzajamno uticanje izmeu nje i ivota, politike, obrazovanja zemlje. Istina, vaspitna vlast je jo
uestvovala u razgovorima o stvarima kolstva i obrazovanja u saveznom savetu; istina, Provincija je
jo snabdevala zemlju dobrim uiteljima i u svim pitanjima uenosti vrila je svoj autoritet. Ali sve
je to primilo obeleje obiaja i mehanizma. Mladi ljudi iz raznih elita Kastalije, rede i manje
revnosno su se dobrovoljno javljali za kolsku slubu extra muros, vlasti i pojedinci u zemlji retko
su se obraali Kastaliji sa traenjem saveta, dok je njen glas ranijih vremena bio traen i sluan na
primer i pri vanim sudskim raspravama. Ako se nivo obrazovanja Kastalije uporedio sa nivoom
zemlje, videlo se da se oni jedan drugom nikako nisu pribliavali. Naprotiv, nesreom, oni su se
jedno od drugog odvajali ukoliko je kastalijska duhovnost bivala negovanija, diferenciranija,
preterano kultivisana, utoliko je vie svet bio sklon da pusti Provinciju da bude provincija i da je,
umesto neophodnou i nasunim hlebom, smatra stranim telom. Oni su na nju, istina, bili pomalo
ponosni kao na neku starinsku dragocenost. Privremeno je isto tako ne bi eleli dati, niti je se liiti,
ali su se od nje rado drali na rastojanju. Takoe su joj, i ne znajui, tano pridavali mentalitet, moral
i samooseanje koji ba nisu vie odgovarali pravom i delatnom ivotu.
Interesovanje sugraana za ivot pedagoke provincije, njihovo uee u njenim ustanovama, a
naroito u igri staklenih perli, bilo je isto tako u opadanju kao i uee Kastaljana u ivotu i sudbini
zemlje. Knehtu je odavno postalo jasno da je to pogreka i bilo mu je teko to je on, kao majstor igre
staklenih perli, u svom selu igraa imao posla iskljuivo sa Kastaljanima i specijalistima. Otuda
njegovo teenje da se to vie priblii poetnikim teajevima, njegova elja da ima to mlae
uenike ukoliko su bili mlai, utoliko su bili povezaniji sa celinom sveta i ivota, utoliko su manje
bili dresirani i specijalizovani. esto je oseao vatrenu elju za svetom, za ljudima, za naivnim
ivotom, ukoliko je on tamo napolju u nepoznatom jo postojao. Neto od te enje i tog oseanja
praznine, od ivota u suvie razreenom vazduhu, katkad je osetila veina od nas, a ta tekoa je
poznata takoe i u vaspitnoj vlasti. Ona je bar uvek s vremena na vreme traila sredstva da je
predupredi i da povienom negom telesnih vebanja i igara, kao i pokuajima sa nekim zanatskim i
povrtlarskim radovima, izravna taj nedostatak.
Ako smo tano zapazili, kod uprave reda postoji u novije vreme takoe tendencija da se ukinu
neke specijalnosti u nauci za koje se osealo da su suvie negovane, i to u korist intenziviranja prakse
razmiljanja. Nije potrebno biti skeptiar i rav brat reda, ili ovek koji sve gleda crno, pa da se
Jozefu Knehtu da za pravo to je izvesno ve odavno pre nas komplikovani i osetljivi aparat nae
republike video kao organizam koji stari i kome je u nekom pogledu potrebna obnova.
Kao to smo pomenuli, poev od njegove druge godine slubovanja ponovo ga nalazimo
okrenutog istorijskim studijama pri emu se bavio, pored kastalijske istorije, uglavnom itanjem svih
velikih i manjih radova koje je pater Jakobus napisao o benediktinskom redu. Takoe je nalazio
prilike da ta istorijska interesovanja pretrese ili iznova podstakne u razgovoru sa gospodinom Diboa
i jednim od filologa iz Kojperhajma, koji je, kao sekretar, uvek bio prisutan sednicama vlasti. To mu
je uvek bilo dobrodolo osveenje i radost. U njegovoj svakidanjoj okolini svakako mu je ta prilika
nedostajala i istinski ovaploeno neraspoloenje te okoline protiv svakog bavljenja istorijom nalazio
je u osobi svoga prijatelja Frica. Izmeu ostaloga nali smo jedan list sa zabelekom o jednom

takvom razgovoru. U njemu je Tegularijus sa strau izlagao da je istorija za Kastaljanina nedostojan

predmet studiranja. Izvesno, ovek se moe baviti tumaenjem istorije, filozofijom istorije na nain
duhovit i zabavan, po potrebi takoe visoko patetian. To je zadovoljstvo kao sve ostale filozofije,
on nema nita protiv ako se neko time uveseljava. Ali sama stvar, predmet tog zadovoljstva, naime
istorija, neto je tako gadno, istovremeno banalno i avolsko, istovremeno grozno i dosadno, da ne
shvata kako se njome moe baviti. Njena sadrina je samo ljudska sebinost i veito ista borba za
vlast, za materijalnu, brutalnu, ivotinjsku vlast, za jednu stvar, dakle, koja se u svetu predstava
jednog Kastaljanina ne javlja ili, pak, nema ni najmanje vrednosti, a ta borba samu sebe precenjuje i
glorifikuje. Svetska istorija je izvetaj bez kraja, bez duha i bez napregnute zanimljivosti o nasilju
jaih nad slabijima, a pravu i stvarnu istoriju, bezvremenu istoriju duha hteti povezati ili ak objasniti
tim kao svet starim, glupim tunjavama slavoljubivih za vlast i laktaa za mesto pod suncem
upravo je ve izdaja duha i podsea ga na jednu sektu daleko rasprostranjenu u devetnaestom ili
dvadesetom stoleu o kojoj su mi jedanput priali. Ona je svom ozbiljnou verovala da su rtve
starih naroda, prinete bogovima, zajedno sa tim bogovima, njihovim hramovima i mitovima kao sve
druge lepe stvari, posledice jedne proraunljive nedovoljnosti ili suvinosti u jelu i radu, rezultati
napregnutosti koja se moe izraunati iz nagrade za rad i cene hlebu, da su umetnosti i religije bile
prividne fasade takozvane ideologije o oveanstvu koje se bavi jedino glau i dranjem. Kneht,
koga je razgovor veselio, upitao je na to, nije li istorija duha, kulture, umetnosti takoe istorija i nije
li ipak u izvesnoj vezi sa ostalom istorijom. Ne, uzviknuo je njegov prijatelj ustro, on ba to porie.
Svetska istorija je trka u vremenu, trka za dobiti, za vlau, za blagom, pri tom uvek zavisi od toga ko
ima dovoljno snage, sree i drskosti da ne propusti trenutak. Duhovno delo, kulturno delo, umetniko
delo, naprotiv, tano je suprotno, to je uvek izliv iz vremenskog ropstva, skliznue oveka iz smea
njegovih nagona i njegove lenosti na drugu ravan, u bezvremeno, slobodno od vremena, boansko,
potpuno i sasvim neistorijsko i protivistorijsko.
Kneht ga je sa zadovoljstvom sluao i draio ga jo na dalja, nikako ne duhovita prianja, a onda
je mirno zavrio razgovor primedbom:
Svako potovanje tvojoj ljubavi prema duhu i njegovim delima! Samo je duhovna tvorevina
neto u emu ne moemo ba tako uestvovati kao to neki misle. Jedan Platonov razgovor ili jedan
horski stav od Hajnriha Isaka i sve to mi nazivamo duhovnim delom, ili umetnikim delom, ili
objektivnim duhom, krajnji su rezultati, poslednji rezultati jedne borbe za preiavanje i
osloboenje. Oni su, ako hoe, kao to ti to naziva, izlivi iz vremena u bezvremeno i u veini
sluajeva su najsavrenija ona dela koja ne doputaju da se ita vie nasluti od one borbe i hvatanja u
kotac koje im je prethodilo. Velika je srea to imamo ta dela, i mi, Kastaljani, gotovo svi ivimo od
njih, mi vie nismo drukije stvaralaki do u reprodukovanju, mi trajno ivimo u inostranoj
bezvremenoj i bezborbenoj sferi koja se sastoji ba iz onih dela i bez njih nam ne bi bila poznata. I
mi jo uvek idemo dalje u produhovljavanju ili, ako hoe, u apstrahovanju. Mi u svojoj igri staklenih
perli ralanjavamo ona dela mudraca i umetnika u njihove delove, izvlaimo iz njih pravila stila,
oblikovne emate, sublimovana tumaenja i operiemo tim apstrakcijama kao da su one opeke. No
sve to je vrlo lepo, to ti niko ne osporava. Ali ne moe svako celog svog ivota, disati, jesti i piti
iskljuivo apstrakcije. Nad onim to neki valdcelski repetent osea dostojnim svoga interesovanja,
istorija ima jedno preimustvo. Ona ima posla sa stvarnou. Apstrakcije ushiuju, ali ja sam za to da
se takoe mora disati vazduh i jesti hleb.
Knehtu se povremeno davala prilika za koju kratku posetu sedom bivem majstoru muzike.
Potovani starac, ije su sile sada oito opadale i koji se odavno potpuno odvikao upotrebe govora,
ostao je do kraja u svom stanju vedre pribranosti. Nije bio bolestan, a njegova smrt nije bila upravo

neko umiranje, to je bilo dalje dematerijalizovanje, ilenje telesne supstance i telesnih fuhkcija, dok
se ivot sve vie skupljao iskljuivo u pogledu oiju i tihom zraenju starevog lica koje je upadalo.
Veini stanovnika Monteporta to je bila dobro poznata i sa strahopotovanjem primljena pojava, ali
samo malom broju, kao to je Kneht, Feromonte i mladi Petrus, bilo je darovano da nekako uestvuju
u tom veernjem sjaju i dogorevanju jednog istog i nesebinog ivota. Tom malom broju, kad su
pripremljeni i sakupljeni ulazili u malu prostoriju u kojoj je bivi majstor sedeo u naslonjai,
uspevalo je da uu u taj blagi sjaj prestajanja postojanja, da saosete savrenstvo postalo bez rei.
Kao u oblasti nevidljivih zrakova provodili su usreujue trenutke u kristalnoj sferi te due,
uestvovali u nezemaljskoj muzici, a potom su se vraali u svoj dan prosvetljena i ojaana srca, kao
sa nekog visokog planinskog vrha.
Doao je dan kad je Kneht primio vest o njegovoj smrti. Brzo je otputovao tamo i naao
blagopoiveg kako lei na odru; sitno lice iezlo i utonulo u neku tihu ranu i arabesku, u neku
maginu figuru koja se vie nije mogla proitati, pa ipak kao da pria o osmejku i ispunjenoj srei.
Na grobu je, posle majstora muzike i Feromonta, govorio i Kneht. On nije govorio o prosveenom
mudracu muzike, ne o velikom uitelju, ne o dobrom pametnom najstarijem lanu vrhovne vlasti
on je govorio samo o milosti njegove starosti i smrti, o besmrtnoj lepoti duha koja se u njemu otkrila
drugovima njegovih poslednjih dana.
Iz vie izjava znamo da mu je bila elja da opie ivot biveg magistra, samo mu za takav rad
zvanje nije davalo slobodnog vremena. Bio se nauio da svojim eljama ne daje mnogo mesta.
Jednom je rekao nekom svom repetentu:
teta je to vi studenti ne poznajete dobro izobilje i rasko u kojima ivite. Ali tako je bilo i sa
mnom dok sam bio student. ovek studira i radi, ne dangubi, veruje da se moe smatrati marljivim
ali se jedva osea ta bi se sve moglo uiniti, ta bi se sve od te slobode moglo uraditi. Tad
odjednom doe poziv vlasti, potrebni ste, dobijete zadatak nastave, neku misiju, zvanje, s njega
poete na jedno vie i naete se uhvaeni u mrei zadataka i obaveza, koja postaje sve ua i gua
ukoliko se u njoj vie koprcate. To su po sebi sami mali zadaci, ali svaki zahteva da bude ispunjen u
svom trenutku, a slubeni dan ima mnogo vie zadataka no asova. To je dobro tako, drukije ne treba
da bude. Ali kad se izmeu uionice, arhiva, kancelarije, sobe za prijem, sednica, slubenih
putovanja jednom za trenutak pomisli na slobodu koju je ovek imao i izgubio, slobodu nenareenih
radova, neogranienih prostranih studija, tada se za trenutak za njom moe veoma eznuli i zamisliti:
kad bismo je jo jednom opet imali, do dna bismo uivali njene radosti i mogunosti.
On je imao izvanredno fino oseanje za pogodnost svojih uenika i inovnika za slubu u
hijerarhiji. Za svaki zadatak, za svako mesto obazrivo je birao ljude, a knjiga svedoanstva i
karakteristika, koju je o njima vodio, pokazuje veliku sigurnost ocene koja se uvek u prvom redu
odnosila na ljudsko, na karakter. Kad su se ocena i tretman odnosili na tee karaktere, takoe su rado
traili savet od njega. Tu je, na primer, bio onaj student Petrus, poslednji povlaeni uenik biveg
majstora muzike. Taj mladi ovek, jedan od soja tihih fanatika, do kraja se vrlo dobro pokazao u
svojoj specifinoj ulozi kao druevnik, negovatelj i mlai oboavatelj potovanoga. Kad je ta uloga
ipak magistrovom smru bila prirodno zavrena, s poetka je dopao neke melanholije i alosti koja je
naila na razumevanje i neko vreme su je trpeli, ali iji su simptomi sadanjem gospodaru Monteporta,
majstoru muzike Ludviku, uskoro zadavali ozbiljne brige. Petrus je, naime, navaljivao da ostane da
stanuje u onom paviljonu koji je poivi pod starost imao za sedite; uvao je kuicu, nametaj i red u
stanu drao je do sitnica tano kao ranije. Sobu, u kojoj je umrli stanovao i umro, sa naslonjaom,
samrtnikim odrom i embalom, naroito je smatrao kao svetinju koja se ne sme dirnuti i koju on
uva. Osim preteranog uvanja tih relikvija, poznavao je samo jo jednu brigu i dunost negu

groba u kome je poivao njegov voljeni majstor. Smatrao se pozvanim da svoj ivot posveti trajnom
kultu pokojnika na tim mestima uspomena, da ih uva kao sveta mesta kao sluga hrama, da moda vidi
kako mesta postaju hodoae. Prvih dana po pogrebu uzdravao se svakog jela, zatim se ograniio
na one male i retke obede kojima se majstor zadovoljavao u posledhje vreme. Izgledalo je kao da ima
nameru da na taj nain stupi u nasledstvo potovanog i da poe za njim. Poto to nije dugo izdrao,
preao je na ono dranje koje je trebalo da ga legitimie kao upravnika kue i groba, kao veitog
uvara mesta pomena. Iz svega toga jasno je proizlazilo da je mladi ovek, koji je inae ve odavno
uivao poseban poloaj za njega pun drai, uporno hteo na taj nain da zadri taj poseban poloaj i da
se nikako opet ne vrati u slubu svakidanjice kojoj se potajno nije vie oseao doraslim. Onaj
Petrus koji je bio odeljen bivem majstoru promaen je, veli se kratko i hladno u jednom
Feromontovom pisamcetu.
Razume se, monteportski student muzike nije se ticao valdcelskog magistra, ovaj nije bio
odgovoran za njega i bez sumnje nije oseao potrebu da se mea u neku monteportsku stvar i da
poveava svoj sopstveni rad. Ali nesreni Petrus, koga su silom morali udaljiti iz njegovog
paviljona, nije se smirio, pa je u svojoj alosti i zbunjenosti doveo sebe u stanje izolovanosti i
otuenosti od stvarnosti, u kome nije mogao biti izvrgnut uobiajenim propisima za prestupe protiv
discipline. Poto je njegovim stareinama bio poznat blagonakloni odnos Knehtov prema njemu, to su
iz kancelarije majstora muzike uputili molbu Knehtu za savet i intervenciju. Dotle je neposlunik
privremeno smatran kao bolestan i dran u jednoj eliji bolesnikog odeljenja pod posmatranjem.
Kneht se gotovo nerado upustio u tu munu stvar, ali kad joj je jednom ve posvetio svoje
razmiljanje i odluio se na pokuaj pomoi, uzeo je stvar vrsto u svoje ruke. Ponudio se da Petrusa
primi na probu k sebi, pod uslovom da ga potpuno tretiraju kao zdravog i da ga puste da putuje sam.
Priloio je kratak, ljubazan poziv mladiu, u kome je molio da ga poseti na kratko vreme, ako je
slobodan, i nagovestio da se nada da od njega dobije neka obavetenja o poslednjim danima biveg
majstora muzike. Monteportski lekar je s ustezanjem odobrio. Studentu su predali Knehtov poziv i,
kao to je ovaj pravilno pretpostavljao da nasukanome u njegovom nepovoljnom poloaju nee biti
nita drae i prihvatljivije no da se brzo udalji iz mesta svojih nevolja Petrus se odmah izjasnio
saglasnim sa putom, bez ustezanja je uzeo jedan redovan obed, dobio putnu kartu i krenuo.
U Valdcel je doao u tekom stanju. Po Knehtovom uputstvu ovde su zanemarivali ono to je bilo
nestalno i neskrasivo u njegovom biu, smestili su ga meu goste arhiva. Video je da sa njim ne
postupaju ni kao sa kanjenikom, ni kao sa bolesnikom, ni ma kako inae van poretka, a ipak nije bio
dovoljno bolestan da tu prijatnu atmosferu ne bi cenio i da taj povratak u ivot koji mu se pruio ne
iskoristi. Istina, on je tokom vie nedelja svog boravka magistru bio dovoljno na teretu. Ovaj mu je
stalno kontrolisanim prividnim zaposlenjem, pravljenjem zabeleaka o poslednjim muzikim
vebanjima i studijama njegovog majstora dao zadatak i pored toga je pustio da ga u arhivu planski
dre za sitne grublje poslove. Molili su ga, kad mu vreme to doputa, da malo radi rukama, jer su
upravo jako zaposleni i oskudevaju u pomonim snagama. Ukratko, skrenulom su pomagali da se vrati
na put. Tek kad se smirio i oito postao voljan da se svrsta, Kneht je poeo u kratkim razgovorima da
utie na njega i neposredno vaspita, da ga potpuno oslobodi zablude da je njegov kult idola sa
pokojnikom sveta stvar i u Kastaliji moguna. Poto nije mogao savladati svoj strah od povratka u
Monteport, kad je izgledao izleen dali su mu nalog da ode na koju niu elitnu kolu kao pomonik
uitelja miuzike, gde se drao kako treba.
Mogao bi se navesti jo koji primer Knehtove vaspitne i duevno-lekarske delatnosti, i ima
mladih studenata koji su kroz blagu mo njegove linosti bili pridobijeni za ivot u pravom
kastalijskom duhu, a na slian nain onome na koji je nekada sam Kneht to bio od strane majstora

muzike.
Svi ti primeri pokazuju naim majstora igre ne kao oveka nekako problematina karaktera, svi oni
su svedoanstva zdravlja i ravnotee. Trud pun ljubavi potovanoga za labilne i ugroene karaktere,
kao to su Petrus ili Tegularijus, izgleda da ukazuje na naroitu budnost i fino oseanje za takva
oboljenja ili napade kastalijskog oveka, na paljivost za probleme i opasnosti koje se nalaze u
samom kastalijskom ivotu, koja se od prvog buenja nikako nije smirila ni uspavala. Ne hteti videti
te opasnosti iz lakomislenosti ili ugodnosti, kao to to ini vei deo naih sugraana, bilo je daleko
njegovom jasnom i hrabrom biu. Taktika veine njegovih kolega u vlasti, koji postajanje tih
opasnosti istina poznaju, ali ih naelno tretiraju kao da ne postoje, verovatno da nikada nije bila
njegova. On ih je video i poznavao, ili bar neke od njih, a njegovo poznavanje rane istorije Kastalije
doputalo mu je da ivot usred tih opasnosti vidi kao borbu i da taj ivot u opasnosti potvrdi i voli,
dok toliki mnogi Kastaljani shvataju svoju zajednicu i ivot u njoj samo kao idilu. Iz dela patera
Jakobusa o benediktinskom redu bila mu je takoe poznata predstava reda kao borbene zajednice i
pobonosti kao borbenog dranja. Nema, tako je jedanput rekao, plemenitog i uzvienog ivota
bez znanja o avolima i demonima i bez neprekidne borbe protiv njih.
Izrazita prijateljstva izmeu nosilaca najviih zvanja kod nas pojavljuju se krajnje retko. Tako se
ne udimo to u prvim godinama slube Kneht nije negovao takav odnos ni sa jednim svojim
kolegom. On je imao velike simpatije za starog filologa u Kojperhajmu i duboko potovanje za
upravu reda, ali u toj sferi lino i privatno je skoro potpuno iskljueno i objektivisano, da van
zvanine saradnje ozbiljna zbliavanja i sprijateljavanja gotovo nisu moguna. Pa ipak je imao jo i
to da doivi.
Ne raspolaemo tajnim arhivom vaspitne vlasti. O Knehtovu dranju i delatnosti na njenim
sednicama i glasanjima znamo samo ono to se moe zakljuiti iz njegovih povremenih izjava
prijateljima. Izgleda da on, istina, na tim sednicama nije uvek sauvao utljivost iz poetka svog
magistrovanja, ali se ipak samo retko pojavljivao kao govornik, osim ako je sam bio inicijator i
podnosilac predloga. Izriito je dokazana brzina kojom je savladao tradicionalni ton optenja koji je
vladao na vrhu nae hijerarhije i gizdavost, bogatstvo pronalaenja i raspoloenje za igru koje je
pokazivao pri vebanju tih oblika. Kao to je poznato, vrhovi nae hijerarhije, magistri i ljudi iz
uprave reda, opte jedni s drugima ne samo u jednom ceremonijskom stilu koga se briljivo dre, ve
meu njima vlada, ne umemo da kaemo otkada, takoe i sklonost ili tajni propis ili pravilo igre da
se poslue tim stroom, tim briljivije isklesanom utivou, to su razmimoilaenja u miljenjima
vea i to su sporna pitanja o kojima se raspravlja vanija. Ta utivost predana od starina, verovatno
uz druge funkcije koje. moe imati, ima takoe i pre svega funkciju zatitnog postupka: krajnje utiv
ton debata titi ne samo lica koja uestvuju u debatama od podavanja strasti i pomae im da sauvaju
savreno dranje, on titi i uva osim toga dostojanstvo reda i same vlasti. On ih zaodeva platevima
ceremonijala i velovima svetosti, i tako ta vetina komplimentiranja, koju studenti esto ismejavaju,
ima svoj dobar smisao. Pre Knehtova vremena, njegov prethodnik magistar Tomas fon der Trave, bio
je majstor te vetine kome su se naroito divili. Kneht se upravo ne moe nazvati njegovim
naslednikom u tome, jo manje njegovim podraavaocem. On je bio vie uenik Kineza, a njegov
nain kurtoazije je manje zaotren i proet ironijom. Ali meu svojim kolegama on je vaio kao
nepobediv u utivosti.

JEDAN RAZGOVOR
U svom ogledu doli smo do take gde je naa panja potpuno prikovana za onaj razvitak koji je
majstorov ivot uzeo poslednjih godina njegovih i koji ga je doveo do oprotaja od zvanja i
Provincije, do prelaska u drugi ivotni krug i do kraja. Iako je do trenutka tog oprotaja svojim
zvanjem upravljao primernom vernou i do poslednjeg dana uivao ljubav i poverenje uenika i
saradnika, sada se odriemo daljeg opisivanja njegovog voenja zvanja, jer vidimo da je u sebi bio
umoran od njega i da se okrenuo drugim ciljevima. On je proao kroz krug mogunosti koje mu je to
zvanje dalo za razvitak njegovih snaga i dospeo na mesto na kome velike prirode naputaju put
tradicije i poslunog svrstavanja i kada, pouzajui se u najvie, nenazovljive sile, moraju pokuati i
primiti odgovornost za novo, jo neobeleeno i jo neivljeno.
Kad je postao svestan toga, marljivo i trezveno je ispitao svoj poloaj i mogunost da taj poloaj
promeni. On je neobino rano dospeo na visinu onoga to je neki ambiciozni Kastaljanin mogao sebi
predstaviti kao vredno eljenja i teenja, i dotle je dospeo ne ambicijom i trudom, nego bez teenja i
hotiminog prilagoavanja, gotovo protiv svoje volje, jer bi njegovim sopstvenim eljama vie
odgovarao jedan nezapaen, samostalan, nikakvim dunostima nepodvrgnut ivot naunika. On nije
podjednako visoko cenio plemenita dobra i ovlaenja koja su mu bila data sa zvanjem. Neka od tih
odlikovanja i ovlaenja vlasti ve posle kratkog vremena slubovanja izgledala su mu gotovo kao
muka. Naroito politiku i administrativnu saradnju u najvioj vlasti uvek je oseao kao teret, ali joj
se zato, razume se, nije posveivao sa manje savesnosti. Takoe i najpraviji, karakteristian i
jedinstven zadatak njegovog poloaja, privlaenje odbira savrenih igraa staklenih perli, ma koliko
mu radosti ponekad priinjavao i ma koliko taj odbir bio ponosit na svog majstora, na due vreme mu
je moda bio pre teret no zadovoljstvo.
Ono to mu je priinjavalo radost i zadovoljenje bilo je pouavanje i vaspitavanje. Pri tom je
doao do iskustva da su radost i uspeh tim vei to su uenici bili mlai, tako da je oseao kao
liavanje i rtvu to mu njegov poziv nije dovodio decu i deake, ve samo mladie i odrasle. Bilo je
takoe jo i drugih razmiljanja, iskustava i zapaanja koja su tokom njegovog magistrovanja dovela
do toga da ga kritiki opredele prema njegovoj sopstvenoj delatnosti i protiv nekih valdcelskih stanja
ili pak da svoje zvanje osea kao veliku smetnju u razvijanju svojih najboljih i najplodnijih
sposobnosti. Poneto od toga poznato je svakom od nas, poneto samo pretpostavljamo. I pitanje da li
je magistar Kneht sa svojim teenjem za osloboenjem od tereta svoga zvanja, sa svojom eljom za
neistaknutijim, ali intenzivnijim radom, sa svojom kritikom kastalijskog stanja upravo imao prava, da
li ga treba smatrati kao unapreivaa i smelog borca ili kao neku vrstu odmetnika ili begunca ispod
zastave i to pitanje emo ostaviti da miruje, ono je diskutovano vie no dovoljno. Spor o tome je
neko vreme podelio Valdcel, ak i celu Provinciju, u dva tabora, pa jo uvek nije potpuno zanemeo.
Iako se mi izjanjavamo kao zahvalni potovaoci velikog magistra, neemo zauzeti stav prema tom
pitanju. Sinteza iz onog spora miljenja i ocena o linosti i ivotu Jozefa Knehta odavno se nalazi u
stvaranju. Ne bismo hteli suditi ili preobraati, ve da istinito ispriamo istoriju o svretku naeg
potovanog majstora. Samo, to ba i nije sasvim tako nekakva istorija, pre bismo je mogli nazvati
legendom, izvetajem smeanim od pravih vesti i samih glasova, ba kao to su oni sliveni iz bistrih i
mutnih izvora u opticaju meu nama mlaima u Provinciji.
U vreme u koje su se misli Jozefa Knehta ve poele baviti traenjem puta u slobodno, on je
neoekivano ponovo video nekada poznatu, otada poluzaboravljenu priliku iz svog mladikog
vremena Plinija Desinjorija. Taj nekadanji uenik-gost, sin stare, za Provinciju zaslune porodice,

kao poslanik i kao politiki pisac uticajan ovek, jednog dana se neoekivano pojavio u slubenom
svojstvu kod najvie vlasti Provincije. Kao svakih nekoliko godina, bio je izvren nov izbor vladine
komisije za kontrolu kastalijskog budeta, i Desinjori je postao jedan od lanova te komisije. Kada se
prvi put pojavio u tom svojstvu na jednoj sednici u kui uprave reda u Hirslandu, bio je prisutan
takoe i majstor igre staklenih perli. Susret je na njega uinio jak uticaj i nije ostao bez posledica.
Poneto o tome znamo preko Tegularijusa, a onda preko samog Desinjorija. U to vreme njegovog
ivota, koje nismo u stanju potpuno osvetliti, ovaj je uskoro ponovo postao njegov prijatelj, ak
njegov poverenik. Pri prvom ponovnom susretu posle decenija zaborava, govornik je kao i obino
predstavio magistrima gospodu lanove novoizabrane dravne komisije. Kada je na majstor uo ime
Desinjori, bio je iznenaen, ak postien, jer na prvi pogled nije poznao druga iz mladosti koga
mnogo godina nije video. Dok mu je sada, odriui se zvaninog poklona i obrasca pozdrava,
ljubazno pruao ruku, paljivo mu je gledao u lice, pokuavajui da pronikne koje su to promene zbog
kojih se moglo desiti da ne pozna jednog starog prijatelja. Njegov pogled je i za vreme sednice ee
poivao na nekada tako poznatom licu. Uostalom, Desinjori ga je oslovio sa vi i sa titulom magistra, i
on ga je dva puta morao umoliti pre no to se ovaj odluio da se poslui starim oslovljavanjem i da
ga ponovo oslovi sa ti.
Kneht je poznavao Plinija kao burnog i vedrog, poverljivog i sjajnog mladia, kao dobrog
uenika i istovremeno mladog svetskog oveka koji se oseao superioran prema mladim, svetu
stranim Kastaljanima i kome je esto inilo zadovoljstvo da ih izaziva. Moda nije bio osloboen
sujete, ali je bio otvorene prirode, bez sitniarenja i za veinu vrnjaka zanimljiv, privlaan i
ljubazan, za neke ak sjajan zbog svoje lepe pojave, sigurnog dranja i arome stranosti koja ga je
okruavala kao hospitanta i svetsko dete. Godinama docnije, pri kraju njegovih studija, Kneht ga je
opet video. Tada mu se inio splasnuo, ogrubeo i sasvim lien svoje ranije drai i bio ga je
razoarao. Rastali su se zbunjeno i hladno. Sad je opet izgledao sasvim drukiji. Pre svega izgledalo
je da je izgubio svoju mladost i ilost, radost da saoptava, da se prepire, da menja misli, da se
potpuno oslobodio ili da je izgubio svoje aktivno, osvajako, spolja okrenuto bie. Kao to on pri
susretu nekadanjeg prijatelja nije upozorio na sebe i nije pozdravio prvi, kao to jo posle pomena
njihovih imena nije magistra oslovio sa ti i na srdaan poziv pristao na to samo uz otpor, tako isto i u
njegovom dranju, pogledu, nainu govora, u njegovim crtama lica i pokretima, na mesto ranije elje
za napadom, otvorenosti i krilatosti, stupila je uzdrljivost ili potitenost, neko teenje sebe ili
povuenost, neka vrsta stege ili borbe, ili takoe moda samo zamorenost. U to se bila utopila i
ugasila ar mladosti, ali ne manje i crte povrnosti i suvie grube svetovnosti; takoe ni njih vie nije
bilo. itav ovek, a pre svega njegovo lice izgledalo je sada pogoeno, delom razoreno, delom
oplemenjeno izrazom patnje. I dok je majstor igre staklenih perli pratio rasprave, deo njegove panje
uvek je ostajao pri. toj pojavi i prisiljavao ga da misli koja bi vrsta patnji to mogla biti to je tako
dominirala i tako pogodila tog ivahno lepog i radosnog oveka. Izgleda da je to neka tua, njemu
nepoznata patnja. to se Kneht vie predavao razmiljanju koje je ispitivalo, tim vie se oseao
uvuen u simpatiju i sauee prema tom paeniku, ak uz to sauee i tu ljubav tiho je govorilo i
neko oseanje kao da je neto duan tom prijatelju iz mladosti koji je izgledao tako tuan, kao da ima
neto da mu naknadi.
Poto je doneo i ponovo napustio neku pretpostavku o uzroku Pliniove tuge, dola mu je misao:
patnja u tom licu nije obinog porekla, to je neka plemenita, moda tragina patnja i njen izraz je neke
vrste nepoznate u Kastaliji. Setio se da je slian izraz katkad viao na nekastalijskim licima, na
licima svetskih ljudi, samo nikada tako snaan i privlaan. On je slino poznavao takoe na slikama
ljudi iz prolosti, na slikama nekih naunika ili umetnika, sa kojih se mogla proitati dirljiva,

poluboleljiva, polusudbinska alost, usamljenost i bespomonost. Za magistra koji je imao tako

neno umetniko oseanje za tajne izraza i tako budno oseanje vaspitaa za karaktere, jo odavno je
bilo nekih fiziognomskih znakova kojima je, ne pravei od toga nikakav sistem, instinktivno verovao.
Tako je za njega, na primer, postojao jedan specijalno kastalijski i jedan specijalno svetski nain
smejanja, osmehivanja i veselosti i isto tako jedan specijalno svetski nain patnje ili tuge. Sada je
verovao da na Desinjorijevom licu prepoznaje tu svetsku tugu, i to tako jaku i isto izraenu kao da je
tom licu odreeno da bude predstavnik mnogih i da pokae potajnu patnju i bolest mnogih. To lice ga
je uznemiravalo i potresalo. Izgledalo mu je vie nego znaajno to je svet sada ovamo poslao
njegovog izgubljenog prijatelja i to Plinio i Jozef, kao nekada u svojim akim govornikim
borbama, sada zaista i punovano jedan zastupa svet, drugi red. Jo vanije i simbolini je mu se
uinilo to u tom udnom i tugom osenenom licu svet sada nije poslao u Kastaliju svoj osmejak,
svoju ivotnu volju, svoju elju za moi, svoju krepkost, ve svoju nevolju, svoju patnju. To ga je
takoe nagonilo da misli i dopalo mu se to je Desinjori izgledao da ga pre izbegava no trai, i to se
samo polako i uz veliki otpor predavao i otvarao. Uostalom, Knehtu je prirodno dolo u pomo i to
to njegov kolski drug, sam vaspitan u Kastaliji, nije bio neki teak, zlovoljan ili ak neraspoloen
lan svoje komisije, tako vane za Kastaliju, kao to se to ve i doivljavalo, ve je spadao u
potovaoce reda i pokrovitelje Provincije kojoj je mogao uiniti neku uslugu. On se svakako ve
dugo godina odrekao igre staklenih perli. Ne bismo mogli tanije izvestiti na koji nain je magistar
postepeno ponovo zadobio prijateljevo poverenje. Neka to svaki od nas koji poznaje magistrovu
mirnu veselost i utivost punu ljubavi predstavi sebi na svoj nain. Kneht nije poputao u osvajanju
Plinija a ko se dugo mogao opirati, ako je ovaj u tome imao ozbiljnu nameru?
Na kraju, nekoliko meseci posle tog prvog susreta, Desinjori je prihvatio poziv da poseti
Valdcel, koji mu je ovaj vie puta slao. Jednog oblanog i vetrovitog jesenjeg popodneva vozili su se
njih dvojica ka mestima svog akovanja i prijateljstva, kroz polja, naizmenino izmeu svetlosti i
senke. Kneht je bio miran i vedar, njegov pratilac i gost tih, ali uznemiren, kao prazna polja izmeu
sunca i senke, u trzajima izmeu radosti zbog ponovnog vienja i alosti zbog otuivanja. Blizu
naselja sili su i peice poli starim putevima kojima su kao aci zajedno ili, podseali se na neke
drugove i uitelje i na neke svoje ondanje razgovore. Desinjori je ostao Knehtov gost za jedan dan i
ovaj mu je obeao da e ga pustiti da tog dana prisustvuje kao posmatra svim njegovim slubenim
radnjama i radovima. Na kraju tog dana gost je hteo idueg jutra sasvim rano da otputuje sedeli
su sami u Knehtovoj dnevnoj sobi, gotovo ve opet u staroj poverljivosti. Dan, u kome je iz asa u
as mogao posmatrati magistrov rad, na stranca je uinio veliki utisak. Te veeri su imali jedan
razgovor koji je Desinjori zabeleio im se vratio kui. Iako on sadri donekle i poneto nevano i
nae hladno izlaganje na neki deranirajui nain moda ponekad itaoca prekida, ipak bismo hteli da
ga saoptimo onako kako ga je onaj zapisao.
Toliko mnogo sam mislio da ti pokaem rekao je magistar a sada ipak nisam stigao. Na
primer, moj mali vrt. Sea li se jo magistrovog vrta i nasada majstora Tomasa? Da, i mnogo
ta drugo. Nadam se da e za to jo doi dan i as. Ipak si od jue mogao proveriti pokoju uspomenu
i dobio si takoe neku predstavu o nainu mojih slubenih obaveza i moje svakidanjice.
Zahvalan sam ti za to rekao je Plinio. ta je upravo vaa Provincija i kakve udne i
velike tajne ona ima, poeo sam tek danas opet poimati, iako sam u godinama moga odsustvovanja
mnogo vie mislio na vas no to bi ti pretpostavio. Danas si mi dao jedan pogled u tvoje zvanje i tvoj
ivot, Jozefe, nadam se da to nije bio poslednji put, i jo ee emo govoriti o onome to sam tu
video i o emu danas jo ne mogu da govorim. Naprotiv, oseam da me tvoje poverenje takoe
obavezuje i znam da te je moja dosadanja zatvorenost morala otuiti. Dakle, i ti e mene jedanput

posetiti i videti gde ja ivim. Za danas ti mogu samo malo o tome priati, samo toliko da opet zna o
meni, a meni samom e taj razgovor doneti neto olakanja, iako je on za mene u isto vreme
postiujui i kazna.
Ti zna da ja potiem iz jedne stare porodice, zaslune za zemlju i u prijateljskim odnosima s
vaom Provincijom, iz jedne konzervativne porodice zemljoposednika i viih inovnika. Ali,
pogledaj, ve to prosto saoptenje stavlja me pred provaliju koja te odvaja od mene! Velim
porodica, a pod tim mislim da kaem neto jednostavno, samo po sebi razumljivo i jednosmisleno,
ali da li je to ono? Vi iz Provincije imate svoj red i svoju hijerarhiju, ali nemate porodice, vi ne znate
ta je to porodica, krv i poreklo, i nemate nikakve ideje o tajnim i monim arima i silama onoga to
se naziva porodica. Dakle, to je u osnovi tako sa veinom rei i pojmova u kojima se na ivot moe
izraziti veina od njih koji su za nas vani, za vas nisu. Mnogi su za vas jednostavno nerazumljivi,
a mnogi kod vas znae sasvim drugo no kod nas. I onda treba da govorimo jedni s drugima! Vidi,
kada ti sa mnom govori, to je kao kada me oslovljava neki stranac, ali ipak stranac iji sam jezik u
mladosti uio i sam govorio, razumem najvei deo. Ali obrnuto nije tako kad ja govorim tebi, ti
uje jedan jezik iji su ti izrazi samo upola poznati, a ije nijanse i treptaji tebi uopte nisu poznati,
ti slua prie iz nekog ljudskog ivota, nekog oblika bitisanja koji nije tvoj. Najvei deo ak i kad bi
te zanimao, ostaje ti tu i najvie polurazumljiv. Ti se sea naih mnogih govornikih borbi i
razgovora dok smo bili aci. S moje strane oni nisu bili nita drugo do pokuaj, jedan od mnogih, da
svet i govor vae Provincije dovedem u sklad sa mojim. Ti si bio najotvoreniji i najestitiji od svih
sa kojima sam ikada preduzimao takve pokuaje. Ti si se hrabro zauzimao za prava Kastalije, a da
ipak nisi bio ravnoduan prema mom drugom svetu i njegovim pravilima ili da ga ak prezire. Mi
smo se onda ak prilino pribliili jedan drugom. Ali o tome emo govoriti docnije.
Poto je jedan trenutak zamiljeno utao, Kneht je oprezno rekao: Sa tim da se ne moemo
razumeti, ne stoji tako ravo. Izvesno, dva naroda i dva jezika nee se moi jedan drugom tako
razumljivo i tako prisno poveriti kao dva pojedinca koji pripadaju istom narodu i jeziku. Ali to nije
razlog za odricanje od razumevanja i poveravanja. I meu sunarodnicima i ljudima istog jezika stoje
pregrade koje spreavaju puno poverenje i puno uzajamno razumevanje, pregrade obrazovanja,
vaspitanja, obdarenosti, individualnosti. Moe se tvrditi da svaki ovek na Zemlji moe naelno
razgovarati sa svakim drugim, i moe se tvrditi da na svetu uopte ne postoje dva oveka mteu
kojima je moguno pravo, potpuno, prisno poveravanje i razumevanje jedno je isto toliko tano
koliko i drugo. To je jin i jang, dan i no. Oboje imaju pravo, na oboje se povremeno mora podsetiti i
dajem ti za pravo utoliko to ja takoe, prirodno, ne verujem da emo se nas dvojica ikada potpuno i
bez rezerve moi jedan drugom uiniti razumljivim. Bio ti zapadnjak, a ja Kinez, govorili mi
razliitim jezicima, ipak emo, ako smo dobre volje, jedan drugom vrlo mnogo poveriti i povrh
onoga to se tano moe poveriti, jo vrlo mnogo emo moi jedan o drugom pogoditi i naslutiti. U
svakom sluaju to hoemo da pokuamo.
Desinjori je klimnuo glavom i nastavio: Ja u prvo da ispriam ono malo to mora da zna da
bi dobio nekakvu ideju o mom poloaju. Dakle, tu je pre svega porodica, najvia sila u ivotu jednog
mladog oveka priznavao je on ili ne. Sa njom sam dobro izlazio na kraj dok sam bio hospitant
vae elitne kole. Tih godina ja sam kod vas bio dobro zbrinut. Za vreme raspusta kod kue su me
slavili i mazili, bio sam jedinac. Majci sam bio naklonjen nenom, strasnom ljubavlju, rastanak od
nje bio je jedini bol koji sam oseao pri svakom odlasku. Prema ocu sam bio u hladnijem, ali
ljubaznom odnosu, bar za vreme svih onih deakih i mladikih godina koje sam proveo kod vas. On
je bio stari potovalac Kastalije i ponosit to me vidi vaspitanog u elitnim kolama i posveenog u
tako uzviene stvari kao to je igra staklenih perli. Ti zaviajni boravci za vreme raspusta esto su

hili puni istinskog oduevljenja i sveani. Porodica i ja uzajamno smo se u neku ruku poznavali samo
jo u prazninom odelu. Nekada, kada sam tako putovao na raspust, alio sam vas koji ostajete i koji
niste nita znali o takvoj srei. Nije potrebno da mnogo govorim o ondanjem ti si me poznavao
mnogo bolje no ma ko drugi. Ja sam bio gotovo Kastaljanin, malo radostan, grub i povran moda, ali
pun sree, obesti, krilat i oduevljen.
To je bilo najsrenije doba mog ivota. Razume se, ja to onda nisam shvatao, jer za vreme onih
valdcelskih godina, sreu i vrhunac svog ivota oekivao sam od vremena kada se, po zavretku
vaih kola, budem vratio i kada pomou svoje superiornosti steene kod vas budem osvojio tamonji
svet. Umesto toga, po mome rastanku s tobom, poelo je za mene obraunavanje koje traje do danas, i
borba u kojoj nisam ostao pobednik. Jer zaviaj u koji sam se vratio nije se vie sastojao samo od
mog roditeljskog doma i nikako nije ekao da me zagrli i da prizna moju valdcelsku otmenost, a u
samom roditeljskom domu nastala su brzo razoaranja, tekoe i neskladi. Potrajalo je neko vreme
dok sam to primetio, bio sam zatien svojim naivnim poverenjem, svojom deakom verom u sebe i
svoju sreu i zatien takoe moralom reda koji sam doneo od vas, navikom meditacije. Ali kakvo
razoaranje i otrenjenje je donela visoka kola na kojoj sam hteo studirati politike predmete! Ton
optenja meu studentima, nivo njihovog obrazovanja i njihove druevnosti, linosti nekih nastavnika
kako su oni odudarali od onoga na to sam bio navikao kod vas! Sea se kako sam nekada branio
na svet protiv vaeg i pri tom razjapljivao usta u pohvali nepotitenog, naivnog ivota. Ako je to
zasluivalo kaznu, prijatelju, onda sam za to teko kanjen. Jer taj naivan, nevin ivot nagona, ta
bezazlenost i neizvebana genijalnost naivnog, moda negde postoji, kod seljaka ili kod zanatlija ili
drugde, ali mi nije polo za rukom da je vidim ili da sudelujem u njoj. Sea se takoe, zar ne, kako
sam u svojim govorima kritikovao epurenje i nadmenost Kastaljana, te uobraene i razmekane kaste
sa njenim kastalijskim duhom i oholou elite. Pa, svetovnjaci nisu bili manje ponosni na svoje rave
manire, svoje malo obrazovanje, svoj sirovi glasni humor, svoju eretsku ogranienost na praktine,
samoive ciljeve. Oni nisu sebi izgledali manje dragoceni, bogougodni i izabrani u svojoj glupoj
prirodnosti, no to je to najizvetaeniji valdcelski uenik muzike ikada mogao izgledati. Oni su me
ismevali ili tapali po ramenu, a neki su na ono staro, kastalijsko u meni, reagovali sa otvorenom,
golom mrnjom koju prostakluk ima prema svemu otmenom i koju sam bio reio da primim kao
odlikovanje.
Desinjori je malo zastao i bacio pogled na Knehta, u nedoumici da li ga zamara. Njegov pogled
se susreo sa prijateljevim i u njemu naao izraz duboke panje i ljubaznosti, koji mu je godio i koji ga
je umirio. Video je da je ovaj sasvim bio predan njegovom otvaranju, da nije sluao kao to se slua
neko askanje ili neka zanimljiva pria, ve sa iskljuivou i predanou sa kojom se koncentrie u
jednoj meditaciji. Pri tom ga je sluao sa istom, srdanom blagonaklonou. Njen izraz u Knehtovu
pogledu dirnuo ga je, izgledao mu je tako srdaan i gotovo detinjast. Zahvatila ga neka vrsta uenja
to taj izraz vidi na licu onog istog oveka ijem se mnogostrukom dnevnom radu, ijoj se mudrosti i
autoritetu divio celog tog dana. Olakan, produio je:
Ne znam da li je moj ivot bio nekoristan ili samo nesporazum, ni da li ima nekog smisla. Ako
bi imao smisla, onda bi on bio u tome to je jedan pojedini, konkretni ovek naeg doba jednom
najjasnije i najbolnije saznao i doiveo koliko se Kastalija udaljila od svoje zemlje matice ili, po
meni, i obrnuto koliko je naa zemlja postala tua i neverna svojoj najplemenitijoj provinciji i
njenom duhu, koliko daleko u naoj zemlji zjape telo i dua, ideal i stvarnost, koliko malo jedno o
drugom znaju i hoe da znaju. Ako sam u ivotu imao neki zadatak i ideal, onda je to bio da od svoje
linosti nainim sintezu oba principa, da postanem njihov posrednik, tuma i pomiritelj.
Pokuao sam i nisam uspeo. I poto ti ipak ne mogu ispriati ceo svoj ivot, a i ti ne bi mogao sve

razumeti, izneu ti samo jednu situaciju koja je bila karakteristina za moj neuspeh. Tekoa u ono
vreme po poetku mog studiranja na visokoj koli nije se sastojala toliko u tome da savladam
ismevanja ili napade koji su mi bili upuivani kao Kastaljaninu, kao uzornom deku. Onih nekoliko
novih drugova, za koje je moje poreklo iz elitnih kola znailo neko odlikovanje i senzaciju, zadavali
su mi vie posla i vie su me zbunjivali. Ne, bilo je teko i moda nemogue usred svetovnosti
nastaviti ivot u kastalijskom smislu. U poetku nisam gotovo ni primeivao, drao sam se pravila
kako sam bio nauio kod vas i due vremena je izgledalo da su se i ovde potvrdila. Izgledalo je da
me jaaju i tite, izgledalo je da mi odravaju ilost i zdravlje i da me jaaju u mojoj nameri da sam i
samostalno zavrim svoje studentovanje to je mogue vie na kastalijski nain; da idem jedino za
svojom ei za znanjem i da ne dopustim da me prinude na neke studije koje nisu teile niem drugom
do da studenta, u to mogue kraem vremenu, to je mogue temeljnije, specijalizuju za poziv radi
komada hleba i da u njemu ubiju svaku pomisao o slobodi i univerzalnosti. Ali zatita koju mi je dala
Kastalija pokazala se opasna i sumnjiva, jer ja nisam hteo da svoj duevni mir i svoje meditativno
duhovno spokojstvo sauvam u rezignaciji i isposnitvu, ja sam hteo da osvojim svet, da ga razumem,
da ga prinudim da i on mene razume, hteo sam ga potvrditi i po mogustvu obnoviti i popraviti, hteo
sam da u svojoj linosti sjedinim i pomirim Kastaliju i svet. Kada sam se posle nekog razoaranja,
neke prepirke, uzbuenja, povlaio u meditaciju, to je u poetku uvek bilo dobro delo, poputanje,
duboko udisanje, povraaj dobrim, prijateljskim silama.
Ali vremenom sam primeivao da je upravo utonjavanje, nega i vebanje due ono to me je tamo
izolovalo, ono to je inilo da drugima izgledam tako neprijatno tu, a mene samog inilo
nesposobnim da njih stvarno razumem. Video sam da sam druge, svetske ljude, mogao stvarno
razumeti samo onda ako ponovo postanem kao oni, ako nemam nikakvo preimustvo nad njima, pa ni
pribeite u utonjavanju. Prirodno da je takoe moguno da ja to zbivanje ulepavam kada ga tako
predstavljam. Moda, ili verovatno je bilo prosto tako da sam ja bez drugova koji su bili jednako
kolovani i jednako orijentisani, bez nadzora nastavnika, bez valdcelske atmosfere koja uva i lei,
postepeno izgubio disciplinu, da sam postao nemaran i nepaljiv, da sam zapao u aljkavost, i to sam
onda, u trenucima nemirne savesti, pravdao time da je aljkavost jedan od atributa toga sveta i poto
sam se njoj predao, pribliio sam se razumevanju svoje okoline. Nije mi nimalo stalo do ulepavanja
pred tobom, ali isto tako ne bih hteo da poreknem i zatajim da sam se trudio, teio i borio se takoe
tamo gde sam bio u zabludi. To mi je bilo vano. Ali bilo da je moj poloaj da se svrstam s
razumevanjem i s puno smisla bio samo moje uobraenje ili ne, svakako se dogodilo ono prirodno,
svet je bio jai od mene, polako me je savladao i progutao. Bilo je tano onako kao da me je ivot
uhvatio za re i potpuno izjednaio sa svetom iju sam pravilnost, naivnost, snagu i superiornost bia
toliko veliao u svojim valdcelskim raspravljanjima i branio od tvoje logike. Sea li se?
A sad te moram podsetiti na neto drugo. Ti si to verovatno odavno zaboravio, jer za tebe nije
imalo znaaja. Ali za mene je imalo vrlo mnogo znaaja, za mene je to bilo vano, vano i strahovito.
Moje studentovanje je bilo zavreno, ja sam se prilagodio, bio sam pobeen, ali nikako sav.
Naprotiv, u unutranjosti sam se jo uvek oseao ravnim vama i verovao da sam neka prilagoavanja
i doterivanja uinio vie iz ivotne mudrosti i dobrovoljno, no da sam ih pretrpeo podlegavi. Tako
sam se jo vrsto drao nekih navika i potreba mladikih godina, izmeu ostalih igre staklenih
perli. To je verovatno imalo smisla, jer bez stalnog vebanja i stalnog optenja sa ravnima, a naroito
sa superiornim drugovima igre, ne moe se nita nauiti. Igranje sa samim sobom moe to nadoknaditi
najvie onoliko koliko razgovor sa samim sobom naknauje jedan stvarni i pravi razgovor. Ne
znajui, dakle, tako dobro kako stvar stoji sa mnom, s mojom vetinom igre, mojim obrazovanjem,
mojim elitnim uenitvom, ipak sam se trudio da sauvam ta dobra, ili bar neto od njih. I ako sam

jednom od svojih tadanjih prijatelja koji su, dodue, pokuavali da sa mnom razgovaraju o igri
staklenih perli, ali nisu imali nikakve ideje o njenom duhu, skicirao emu igre ili analizirao jedan
stav igre, ona je njima, potpunim neznalicama, mogla izgledati kao arolija. U treoj ili etvrtoj
godini svog studentovanja uestvovao sam na jednom teaju igre u Valdcelu. Ponovno vienje kraja,
gradia, nae stare kole, sela igraa, bilo je za mene tuna radost, ali ti nisi bio tamo, ti si onda
studirao negde u Monteportu ili Kojperhajmu, i vaio si za svojeglavca punog stremljenja. Moj teaj
igre bio je samo ferijalni teaj za nas sirote svetovnjake i diletante. Uprkos tome zadavao mi je muke
i bio sam ponosit kada sam na kraju dobio uobiajenu trojku, ono dovoljno u svedoanstvu igre,
koje je upravo jo dovoljno da sopstveniku dopusti ponovnu posetu takvih ferijalnih teajeva.
A onda, opet nekoliko godina docnije, jo jednom sam se podigao, prijavio se za jedan ferijalni
teaj pod tvojim prethodnikom i uradio sam najbolje to mogu da bih se unekoliko uinio znaajnim
za Valdcel. Ponovo sam proitao svoje stare vebanke, pokuavao sam takoe da se opet malo
upoznam sa vebom koncentracije, ukratko, ja sam se svojim skromnim sredstvima vebao,
usklaivao i pribirao za ferijalni teaj, slino otprilike onome to ini jedan pravi igra staklenih
perli za godinju igru. Tako sam doao u Valdcel gde sam se, posle prekida od nekoliko godina, opet
za dobar komad vie oseao udaljen, ali istovremeno opinjen kao da se vraam u izgubljeni lepi
zaviaj iji mi jezik vie nije bio vrlo dobro poznat. I tog puta mi je takoe bila ispunjena iva elja
da tebe vidim. Moe li se setiti toga, Jozefe?
Kneht ga je ozbiljno pogledao u oi, klimnuo glavom i malo se nasmeio, ali nije rekao ni rei.
Dobro produio je Desinjori ti se, dakle, sea. Ali ta je to ega se sea? Letimino
ponovno vienje sa kolskim drugom, mali susret i razoaranje. ovek odlazi dalje i vie ne misli na
to, osim ako ga, moda, posle decenija drugi neutivo na to podseti. Nije li tako? Je l bilo neto
drukije, je l za tebe znailo vie?
Mnogo se uzbudio, iako se oigledno veoma trudio da se savlada. Izgleda da se tu izruilo neto
to se mnogo godina gomilalo i bilo nesavladano.
Ti preduhitrava rekao je Kneht vrlo oprezno. ta je to za mene bilo, o tome emo
govoriti kad na mene bude doao red i kad budem polagao raun. Sada ti ima re, Plinio. Vidim da
tebi onaj susret nije bio prijatan. On to onda nije bio ni za mene. A sad priaj dalje, kako je bilo
onda. Govori bez ustruavanja!
Hou da pokuam rekao je Plinio. Neu ti prebacivati. Moram ti takoe priznati da si se
ti onda prema meni savreno korektno poneo, ak vie od toga. Kad sam se odazvao tvom sadanjem
pozivu da doem u Valdcel, koji nikako nisam video od onog drugog ferijalnog teaja, kad sam ve
prihvatio izbor za lana komisije za Valdcel, bila mi je namera da sebe postavim preda te i pred
ondanji doivljaj svejedno da li e nam to biti prijatno ili ne. A sad u da produim. Bio sam
doao na ferijalni teaj i dobio sam stan u gostinskoj kui. Uesnici teaja bili su gotovo svi
priblino moga doba, neki ak znatno stariji. Bilo nas je najvie dvadeset ljudi, najveim delom
Kastaljani, ali ili ravi, ravnoduni, zaparloeni igrai staklenih perli, ili pak poetnici kojima je
tako kasno palo na pamet da se i oni malo upoznaju sa igrom. Bilo mi je olakanje to mi niko od njih
nije bio poznat. Iako se na voa teaja, jedan od pomonika u arhivu, valjano trudio a isto tako bio i
vrlo ljubazan prema nama, stvar je ipak skoro spoetka imala neto od karaktera drugostepene i
nekorisne kole, bila kao neki kazneni teaj, iji, sluajno sakupljeni uesnici isto tako malo veruju u
pravi smisao i uspeh kao i uitelji, iako niko to ne priznaje. ovek se mogao zauen pitati, zato se
ta aka ljudi tu sakupila da dobrovoljno radi neto za ta njihova snaga nije bila dovoljna, njihovo
interesovanje nedovoljno jako da bi ih osposobilo za istrajnost i rtvovanje i zato se jedan ueni
strunjak predavao tome da im da nastavu i da ih uposli vebanjima od kojih ni on sam nije oekivao

mnogo uspeha. Onda to nisam znao, saznao sam tek mnogo docnije od iskusnijih, da sam sa tim
teajem imao izrazito nesreu, da bi ga neto drukiji sastav uesnika mogao uiniti stimulativnim i
unapreujuim, ak oduevljavajuim. esto su dovoljna, tako mi je kasnije reeno, dva uesnika
koji jedem drugog zapale ili koji su se jo ranije poznavali i bili bliski, pa da jednom takvom teaju,
sa svim njegovim uesnicima i njegovim uiteljem, daju polet navie. Ti si majstor igre staklenih
perli, tebi to mora biti poznato. Dakle, ja sam imao nesreu u naoj sluajnoj zajednici nedostajala
je mala oivljavajua elija, nije dolo do zagrevanja, ni do poleta, to je bio i ostao mrtav teaj
ponavljanja za odrasle kolske deake. Dani su prolazili, sa svakim je razoaranje raslo. Ali osim
igre staklenih perli, tu je bio takoe jo Valdcel. To je za mene bilo mesto svetih i dobro uvanih
uspomena, i ako je teaj igre izneverio, ipak mi je ostala sveanost povratka u zaviaj, dodir s
nekadanjim drugovima, moda i ponovno vienje sa onim drugom na koga sam sauvao mnotvo
najsnanijih uspomena i koji je za mene predstavljao vie no ma koji drugi lik nae Kastalije s
tobom, Joefe. Ako sam ponovo video nekoliko drugova iz mladosti i iz kole, ako sam pri svojim
etnjama kroz lepi, toliko voljeni kraj ponovo susreo dobre duhove svoje mladosti, ako si mi se ti
takoe ponovo imao pribliiti i u razgovorima se kao nekada razvila neka rasprava, manje izmeu
tebe i mene no izmeu mog kastalijskog problema i mene samog , onda nije bila teta za taj raspust,
onda se mogao teaj i sve ostalo svrstati u to.
Dva druga iz mog akovanja koje sam prvo susreo bili su bezazleni. Oni su me radosno potapali
po ramenu i postavljali detinjasta pitanja o mom svetskom ivotu iz bajke. Ali nekolicina drugih nisu
bili tako bezazleni. Oni su pripadali selu igraa i mlaoj eliti i nisu postavljali naivna pitanja, ve su
me, kada smo se susretali u nekoj prostoriji tvoje svetinje i kad me nisu mogli izbei, pozdravljali
jednom otrom, neto suvie usiljenom utivou ili, bolje, snishodljivou i nisu mogli dovoljno
naglasiti svoju zaposlenost neim vanim i meni nepristupanim, svoje nemanje vremena,
radoznalosti, uea, volje za obnovom starog poznanstva. Ja im se nisam nametao, pustio sam ih na
miru u njihovom olimpijskom, veselom, podrugljivom, kastalijskom miru. Gledao sam u njih i u
njihov poslovni, veseli dan kao zarobljenik kroz reetku, ili kao to siromani, gladni i potiteni
gledaju na aristokrate i bogatae, vesele, lepe, obrazovane, lepo vaspitane, valjano odmorne, s
negovanim licima i rukama.
A sad se pojavljuje ti, Jozefe, i u meni se podigla nova radost i nova nada kad sam te ugledao.
Iao si kroz dvorite, poznao sam te s lea po hodu i odmah te pozvao po imenu. Najzad jedan ovek!
mislio sam najzad prijatelj, moda i protivnik, ali neko s kim se moe govoriti, dodue,
prakastaljanin, ali neko kod koga se Kastalija nije stvrdla u masku i oklop, jedan ovek, neko ko ima
razumevanja. Ti si morao primetiti koliko sam bio radostan i koliko sam od tebe oekivao, a u stvari
i ti si me doekao sa najveom utivou. Jo si me poznavao, za tebe sam jo znaio neto,
priinjavalo ti je radost to opet vidi moje lice. I takoe nije ostalo pri kratkom radosnom pozdravu
u dvoritu, ve si me pozvao i posvetio mi, rtvovao mi jedno vee. Ali, dragi Knehte, kakvo je to
vee bilo! Koliko smo se obojica muili da izgledamo vrlo raspoloeni, da budemo vrlo utivi i
odnosimo se gotovo drugarski jedan s drugim, i kako nam je bilo teko da slab i nikakav razgovor
vuemo s teme na temu! Ako su drugi prema meni bili ravnoduni, s tobom je bilo gore! To
napregnuto a nekorisno staranje za nekadanje prijateljstvo priinjavalo je mnogo bola.
To vee je konano uinilo kraj mojim iluzijama, neumoljivo mi je bilo pokazano da ja nisam
drug i konkurent, da nisam Kastaljanin, nisam ovek od ranga, ve dosadan zvekan koji se
priljamuje, neobrazovan tuin. I to se to desilo u tako korektnom i lepom obliku i to je
razoaranje i nestrpljenje ostalo tako besprekorno, to mi je izgledalo upravo jo ponajgore. Da si me
izgrdio i stavljao zamerke, da si me optuio ta je s tobom, prijatelju, kako si mogao tako

propasti? bio bih srean i led bi bio probijen. Ali od svega toga nita.
Video sam da od mog pripadnitva Kastaliji nema nita, nita od moje ljubavi prema vama i
mojih studija u igri staklenih perli, nita od naeg drugarstva. Repetent Kneht je moju dosadnu posetu
Valdcelu primio, on se jedno vee muio i dosaivao sa mnom i u najviem, besprekornom obliku
izbacio me uz komplimente.
Desinjori je, borei se sa svojim uzbuenjem, prekinuo i sa paenikim licem pogledao ka
magistru. Ovaj je sedeo, potpuno paljiv slualac, predan, ali sam ni najmanje uzbuen, i svog starog
prijatelja pogledao je s osmejkom punim prijateljskog sauea. Poto drugi nije dalje govorio,
Kneht je pustio svoj pogled da poiva na njemu, pun blagonaklonosti i sa izrazom zadovoljenja, ak
zadovoljstva, koji je prijatelj muno izdrao minut ili due.
Ti se smeje? uzviknuo je Plinio ustro, ali ne ljutito. Smeje se? Ti smatra da je sve to
kako treba?
Moram rei smekao se Kneht ti si dogaaj odlino predstavio, sasvim odlino. Bilo je
tano onako kao to ti opisuje i moda je, tavie, bio potreban onaj ostatak uvreenosti i optube u
tvome glasu da bi to tako izneo i da bi mi prizor tako savreno ponovo predoio. Ti si takoe svoju
priu objektivno pravilno izneo, iako, na alost, oigledno stvar jo jednako posmatra neto
ondanjim oima, a neto od nje nisi preboleo. To je pria o dvojici mladih ljudi u neto munoj
situaciji u kojoj obojica moraju neto prikrivati i od kojih je jedan, naime ti, uinio greku to svoju
pravu i ozbiljnu patnju u toj situaciji takoe skriva iza veselog ponaanja, umesto da razbije igru
maske, tavie, pomalo izgleda kao da jalovost onog susreta jo i danas vie uraunava meni no
sebi, iako je po svemu bilo na tebi da situaciju promeni. Zar ti to zaista nisi video? Ali ti si to vrlo
dobro opisao, to moram rei. Ja sam u stvari opet osetio celu potitenost i zbunjenost onog udnog
veernjeg asa, opet sam verovao da se na trenutke moram boriti za dranje i pomalo se stideo za nas
obojicu.
Ne, tvoja pria je potpuno tana. Zadovoljstvo je sluati takvo prianje.
Pa poeo je Plinio neto zbunjen, a u glasu mu je jo odzvanjalo malo povreenosti i
nepoverenja to je radosno ako je moja pria bar jednome od nas priinila zadovoljstvo. Meni,
mora da zna, nije bilo do zadovoljstva.
Ali sada rekao je Kneht sada ipak vidi koliko veselo moemo posmatrati tu istoriju
koja za nas obojicu nije ba slavna? Moemo joj se smejati.
Smejati? A zato?
Jer je pria o ekskastaljaninu Pliniju, koji se trudio oko igre staklenih perli i za priznanje od
nekadanjih drugova, prola i temeljno skinuta, isto kao i pria o utivom repetentu Knehtu koji je,
uprkos svim kastalijskim oblicima, tako slabo umeo da sakrije svoju zabunu pred Pliniom koji je
banuo iznebuha, da mu je ona jo i danas, posle toliko godina, mogla biti opet pokazana kao u
ogledalu. Ponavljam, Plinio, ima dobro pamenje, dobro si ispriao, ja to ne bih umeo tako. Srea
naa to je stvar tako skinuta i to joj se moemo smejati.
Desinjori je bio zbunjen. Dobro raspoloenje magistrovo osetio je kao neto prijatno i srdano,
daleko od svakog podrugivanja. Osetio je takoe da se iza veselosti nalazi i velika ozbiljnost, ali je
pri prianju ipak opet suvie bolno osetio gorinu ovog doivljaja i njegova pria imala je isuvie
obeleje ispovesti, a da bi tako lako mogao promeniti ton.
Ti ipak moda zaboravlja rekao je oklevajui, iako napola ve drugog raspoloenja da
ono to sam ispriao za mene nije bilo isto to i za tebe. Za tebe je to najvie bila neprijatnost, za
mene poraz i slom i, uostalom, takoe poetak vanih promena u mom ivotu. Kad sam onda napustio
Valdcel, teaj se gotovo nije ni zavrio, reio sam da nikada vie ne doem ovamo i bio sam blizu da

omrznem Kastaliju i sve vas. Izgubio sam iluzije i uvideo da vie ne pripadam vama, da vam moda
ve i ranije nisam ba sasvim pripadao onako kako sam uobraavao i nije mnogo nedostajalo pa da
postanem otpadnik i va izraziti neprijatelj.
Prijatelj ga je pogledao veselo i u isto vreme prodorno.
Izvesno rekao je idui put e mi, nadam se, ispriati jo i to. Ali za danas je na
poloaj, tako mi izgleda, ovakav: U ranoj mladosti bili smo prijatelji, bili smo se, posle dueg
vremena, opet nali; to je bilo onda prilikom onog nesrenog letnjeg teaja; ti si bio postao upola ili
ceo svetovnjak, ja neto sujetan i na kastalijske oblike smiljen Valdcelac i danas smo se setili tog
razoaravajueg i stidnog ponovnog vienja. Opet smo videli sami sebe i nau tadanju zbunjenost, i
mogli smo podneti taj prizor, i moemo mu se smejati, jer danas je sve sasvim drukije. Neu da
preutim da me je utisak koji si ti onda na mene uinio u stvari doveo u veliku zabunu. To je bio
skoro neprijatan, negativan utisak, nisam znao ta da radim s tobom. Izgledao si mi na neki
neoekivani, zgranj avaj ui i razdraljiv nain nedovren, grub, svetski. Ja sam bio mlad Kastaljanin
koji nije poznavao svet i upravo ga nije hteo poznavati, a ti si bio mlad tuinac koga nisam dobro
shvatio radi ega nas poseuje i zato uestvuje u jednom teaju igre, jer si izgledao da na sebi nema
vie gotovo nita od uenika elite. Ti si onda draio moje nerve, kao i ja tvoje. Onda sam ti,
prirodno, morao izgledati kao nadmeni Valdcelac bez zasluga koji je marljivo teio da sauva
odstojanje izmeu sebe i jednog nekastaljanina diletanta igre. Ti si za mene bio neka vrsta
varvarina ili poluobrazovanog koji je izgledao da postavlja dosadne i neopravdane, sentimentalne
zahteve prema mom interesovanju i mom prijateljstvu. Mi smo se branili jedan od drugog, bili smo
blizu toga da jedan drugog mrzimo. Nismo mogli uraditi nita drugo do da se raziemo, jer nijedan
nije imao ta drugome da da i nijedan nije bio u stanju da povede rauna o drugom.
Ali danas, Plinio, tu sramotno pokopanu uspomenu moemo ponovo obnoviti i moemo se smejati
onoj sceni u sebi, jer smo danas doli jedan drugom drukiji i sa sasvim drugim namerama i
mogunostima, bez ganutljivosti, bez potitavajuih oseanja ljubomore i mrnje, bez uobraenosti,
obojica smo odavno postali ljudi.
Desinjori se smejao osloboen. Ipak je jo upitao:
Ali jesmo li sigurni i u to? Mi smo konano i onda imali dobre volje.
Ja to mislim smejao se Kneht. I sa naom dobrom voljom muili smo se i suvie
naprezali, do nepodnoljivosti. Onda nismo mogli jedan drugog trpeti, instinktivno svaki od nas je
bio nepoverljiv prema drugom, smetao mu je, bio mu je stran i odvratan, i samo uobraenje neke
obaveze, nekog zajednikog pripadanja, prinudilo nas je da jedno vee igramo tu munu komediju. To
mi je ve onda uskoro posle tvoje posete bilo jasno. Bive prijateljstvo, kao i bive protivnitvo,
nismo bili sasvim savladali. Umesto da pustimo da oni izumru, verovali smo da ih moramo iskopati i
na neki nain produiti. Oseali smo se da smo im duni, a nismo znali ime se dug moe platiti. Nije
li tako?
Verujem rekao je Plinio zamiljeno ti si i danas jo malo suvie utiv. Ti veli nas
dvojica, ali to nismo bili nas dvojica koji su jedan drugog traili i nisu mogli nai. Traenje i ljubav
bili su sasvim na mojoj strani, a s tim takoe razoaranje i patnja. Pitam te, ta se u tvom ivotu
promenilo od onog susreta? Nita! Kod mene, naprotiv, on je naio dubok i bolan urez i zato ja ne
mogu da uestvujem s tobom u smehu kojim ga odstranjuje.
Izvini odobravao je Kneht prijateljski ja sam bio suvie nagao. Ali nadam se da u te
vremenom navesti da uestvuje u mom smehu. U pravu ci, ti si onda bio ranjen, istina ne od mene,
kao to si mislio i kao to, izgleda jo misli, ve usled provalije i otuenosti koja zjapi izmeu vas i
Kastalije. Za vreme naeg akog prijateljstva izgledalo je kao da smo je savladali, a ona je sad

odjednom tako strano iroko i duboko zjapila pred nama. Ako ti meni lino pripisuje krivicu,
molim te da optubu otvoreno izgovori.
Ah, to nikad nije bila optuba. Ali je bila alba. Onda je nisi uo i nee je uti ni danas, kako
izgleda. Onda si na nju odgovorio smekanjem i dobrim dranjem, a danas to opet ini.
Iako je u majstorovom pogledu osetio prijateljstvo i duboku blagonaklonost, nije mogao prestati
da to naglaava. Stalo mu je bilo do toga da jednom odbaci ono to je dugo i bolno nosio.
Kneht nije menjao izgled svojih crta. Malo je razmislio, i najzad oprezno rekao: Ja upravo tek
sad poinjem da te razumem, prijatelju. Moda si u pravu i o tome se mora govoriti. Prvo bih te hteo
podsetiti na to da bi ti ipak imao pravo da od mene oekuje da se uputam u ono to ti naziva
svojom albom, da si tu albu stvarno i izgovorio. Ali bilo je tako da ti u onom veernjem razgovoru
u gostinskoj kui nikako nisi ispoljavao albu nego si nastupao sasvim kao i ja, tako odvano i hrabro
kako je samo moguno. Igrao si, kao i ja, oveka besprekornog, koji nema ta da ali. Ali si potajno
oekivao, to sada doznajem, da ja ipak ujem potajnu albu i da iza tvoje maske upoznam tvoje
pravo lice. Pa, neto od toga sam onda mogao primetiti, iako ni priblino sve. Ali kako sam mogao, a
da ne povredim tvoj ponos, da ti dam na znanje da te razumem, da sam zabrinut za tebe, da te
saaljevam? I ta bi koristilo da ti pruim ruku kad je i moja ruka bila prazna i nisam ti imao ta dati
nikakav savet, nikakvu utehu, nikakvo prijateljstvo, poto su nai putevi bili tako potpuno odvojeni.
Da, onda su mi bili dosadni i smetali mi skriveno neprijatno oseanje i nesrea koje si krio iza
veselog dranja. Otvoreno reeno, bili su mi odvratni, zahtevali su nekakvo sauee i saoseanje, a
tvoje dranje nije odgovaralo tome. U tome je bilo nametljivog i detinjastog, tako mi je izgledalo, i
doprinelo je da se moja oseanja samo ohlade. Ti si postavio zahtev za mojim drugarstvom, hteo si
da bude Kastaljanin, igra staklenih perli, a pri tom si izgledao tako nesavladan, tako udan, tako
izgubljen u samoivim oseanjima!
Takav je otprilike bio moj sud onda. Ja sam video da kod tebe od kastaljanstva nije ostalo gotovo
nita, ti si oigledno bio zaboravio ak i osnovna pravila. Dobro, to nije bila moja stvar, ali zato si
onda dolazio u Valdcel i zato si hteo da nas pozdravi kao drugove? To mi je bilo, kao to sam
rekao, odvratno i ljutilo me je, i onda si savreno bio u pravu kada si moju revnosnu utivost
protumaio kao odbijanje. Da, ja sam te instinktivno odbio i ne zato to si bio svetovnjako dete, ve
zato to si pretendovao da vai kao Kastaljanin. Kad si se sada, posle toliko godina, ponovo
pojavio, na tebi se nije moglo osetiti nita od toga, izgledao si svetovnjaki i govorio si kao neko
spolja, a naroito me se tuinski kosnuo izraz tuge, patnje ili nesree na tvome licu. Ali sve, tvoje
dranje, tvoje rei, tavie i tvoja alost dopali isu mi se, bili su lepi, u skladu s tobom, dostojni tebe,
nita mi u tome nije smetalo, mogao sam te prihvatiti i potvrditi bez unutranje protivrenosti. Ovog
puta nije bila potrebna nikakva preterana utivost i dranje, i tako sam ti odmah poao u susret kao
prijatelj i trudio se da ti pokaem svoju ljubav i sauee. Ovog puta je pre bilo obrnuto od onog
nekadanjeg. Ovog puta je, naprotiv, bilo tako da sam se ja trudio oko tebe i tebe osvajao, dok si se ti
veoma uzdravao. Samo sam ja, razume se, tvoju pojavu u naoj Provinciji primio utei, a tvoje
interesovanje za njenu sudbinu kao neku vrstu ispovesti o privrenosti i vernosti. Da, i najzad si
takoe ti upao u to da mene vrbuje i doterali smo dotle da se jedan drugome otvorimo i nadam se da
moemo obnoviti nae staro prijateljstvo.
Rekao si malopre da je onaj susret u mladosti za tebe neto bolno, a da je za mene bio
beznaajan. Da se ne prepiremo oko toga, budi ti u pravu. Ali na sadanji susret, amice, za mene nije
nikako beznaajan, on za mene znai mnogo vie no to ti danas mogu rei i no to ti uopte moe
pretpostaviti. On za mene znai, kratko da nagovestim, ne samo povratak jednog izgubljenog
prijatelja i time uskrsnue jednog prolog vremena u novu snagu i promenu. On za mene znai pre

svega poziv, izlaenje u susret, otvara mi put u va svet, iznova me postavlja pred problem sinteze
izmeu vas i nas i to se deava, velim ti, u pravi as. Poziv me ne zatie gluvog, zatekao me je
budnijeg no to sam ikada bio, jer me upravo ne iznenauje, ne pojavljuje mi se kao neto strano i
neto to dolazi spolja, prema emu se ovek moe otvoriti ili takoe zatvoriti, ve dolazi kao iz
mene samog, on je odgovor na jedan vrlo jak zahtev koji je postao nametljiv, kao odgovor na nudu i
enju u meni samom. Ali o tome drugi put. Ve je dockan, i jednom i drugom je potreban mir.
Malopre si govorio o mojoj veselosti i svojoj alosti, i mislio si, tako mi izgleda, da nemam
razumevanja za ono to ti naziva svojom albom, pa ni danas, jer na tu albu odgovaram
smekanjem. U tome ima neega to ja upravo ne razumem. Zato jednu albu ne bi trebalo sasluati s
veselou, zato se na nju, umesto osmejkom, mora odgovoriti opet alou. To to si ti sa svojim
jadom i svojim teretom opet doao u Kastaliju i k meni, verujem da iz toga smem da zakljuim da ti je
moda stalo upravo do nae vedrine. Ali, ako ja u tvojoj alosti i tvojoj tekoi ne uestvujem i ne
smem dopustiti da se zarazim njome, to ne znai da je ne uvaavam i ne uzimam ozbiljno. Izraz koji
nosi i koji su ti utisnuli ivot i tvoja sudbina u svetu, ja potpuno priznajem. On ti je dodeljen i tvoj
je, drag mi je i vredan potovanja, iako se nadam da e se jo promeniti. Otkuda on dolazi, mogu
samo da slutim, ti e mi kasnije o tome rei ili preutati onoliko koliko ti izgleda pravilno. Jedino
vidim da izgleda, ima teak ivot. A zato veruje da ja o tvojoj nevolji neu i ne mogu voditi
rauna?
Desinjorijevo lice se ponovo smrklo. Ponekad rekao je rezignirano izgleda mi da
imamo ne samo dva razliita naina izraavanja i jezika od kojih se svaki samo s nagovetajem moe
prevesti na drugi, ne, kao da smo uopte i naelno razliita bia koja nikada ne mogu razumeti jedno
drugo. A ko je od nas upravo ovek, pravi i pune vrednosti, vi ili mi, ili da li je to uopte ma ko od
nas uvek mi izgleda sumnjivo. Bilo je vremena kada sam na vas, ljude iz reda i igrae staklenih
perli, gledao kao na neto vie, s nekim potovanjem, s oseanjem nie vrednosti i zaviu, kao na
bogove ili nadljude veito vesele, koji se veito igraju i uivaju svoje sopstveno bie, nedostini ma
za kakvu patnju. Drugi put ste mi as dostojni zavisti, as sauea, as prezira, ukopljenici,
vetaki zadrani u veitom detinjstvu, detinjasti i bezazleni u svom svetu igre i deijeg vrtia bez
strasti, isto ograenom, lepo oienom, gde se briljivo oisti svaki nos i svako nepovoljno
uzbuenje oseanja ili misli uutkuje ili uguuje, gde se celog ivota igraju neopasne, nekrvave igre i
gde se meditativnom terapijom kontrolie, savija i odmah neutralie svako uzbuenje koje ometa
ivot, svako veliko oseanje, svaka prava strast, svaka uzrujanost srca. Nije li to vetaki
sterilizovan, uinski potkuen svet, samo polusvet i prividan svet u kome vi plaljivci vegetirate, svet
bez poroka, bez strasti, bez gladi, bez soka i bez soli, svet bez porodice, bez majke, bez dece, ak
gotovo bez ena! Nagonski ivot je meditativno ukroen, opasne, vratolomne i teko odgovorne stvari
kao to su privreda, pravo, politika, pokolenjima su preputene drugima, svoj trutovski ivot se vodi
kukaviki i dobro zatien, bez brige za ishranu i bez mnogo neugodnih dunosti. I da ne bi bio
dosadan, revnosno se miri sa svim tim uenim specijalnostima, broje se slogovi i slova, svira se i
igra igra staklenih perli, dok napolju, u svetskoj prljavtini jadni natutkani ljudi ive stvarni ivot i
rade stvarni rad.
Kneht ga je sasluao s neumornom, ljubaznom panjom.
Dragi prijatelju rekao je obazrivo koliko su me jako tvoje rei podsetile na nae
akovanje i na tvoju ondanju kritiku i elju za napadom! Samo to ja danas nemam istu ulogu kao
onda. Moj zadatak danas nije odbrana reda i Provincije od tvojih napada, i vrlo mi je milo to me se
ovog puta ne tie taj zadatak na kome sam se jednom ve isuvie naprezao. Naime, teko je
odgovoriti na tako sjajne napade kao to je taj to si ga sad izveo. Ti tu govori, na primer, o ljudima

koji napolju ive pravi ivot i rade pravi rad. To zvui tako apsolutno i lepo, iskreno, gotovo kao
aksiom. A ako bi se neko hteo boriti protiv toga, morao bi biti upravo neutiv i govornika podsetiti
da se ipak njegov sopstveni pravi rad sastoji delom u tome da sudeluje u jednoj komisiji za dobro i
za odranje Kastalije. Ali ostavimo za trenutak alu. Iz tvojih rei vidim i iz tvog tona ujem da ti je
srce jo uvek puno mrnje i u isto vreme ipak puno oajnike ljubavi prema nama, puno. zavisti ili
enje. Mi smo za tebe kukavice, trutovi ili deca koja se igraju u deijem vrtu, ali katkad si ti u nama
gledao takoe veito vesele bogove. U svakom sluaju verujem da iz tvojih rei smem zakljuiti
jedno: za tvoju tugu, tvoju nesreu ili svejedno kako to nazvali, Kastalija ipak nije kriva, to mora da
dolazi s neke druge strane. Kad bi mi Kastaljani bili krivi, tada izvesno tvoja prebacivanja i
prigovori protiv nas ne bi jo i danas bili isti kao u diskusijama naeg deakog doba. U docnijim
razgovorima e mi vie priati i ne sumnjam u to da emo nai neki put da te uinimo srenijim ili
bar da tvoj odnos prema Kastaliji uinimo slobodnijim i prijatnijim. Koliko dosada ipogu da vidim ti
stoji prema nama i Kastaliji, a sa tim prema svojoj sopstvenoj mladosti i akovanju, u nekom
lanom, vezanom, sentimentalnom odnosu, ti si svoju sopstvenu duu rascepio na kastalijsku i svetsku
i preterano se mui stvarima za koje nisi odgovoran. Ali je moguno da suvie lako uzima druge
stvari za koje si odgovoran. Pretpostavljam da ve due vremena nisi negovao vebe meditacije. Nije
li tako?
Desinjori se muno nasmejao. Kako si otrouman, domine! Due vremena veli! Ima mnogo,
mnogo godina otkad sam se odrekao arobnjatva meditacije. Kako si se odjednom zabrinuo za mene!
Onda kada ste mi tu u Valdcelu za vreme mog ferijalnog teaja ukazali toliko mnogo utivosti i
prezira i tako otmeno odbili moje osvajanje drugarstva, onda sam se odavde vratio sa odlukom da
zauvek uinim kraj kastaljanstvu u sebi. Ja sam se odonda odrekao igre staklenih perli, vie nisam
meditovao, ak mi je i muzika za due vreme bila ogadila. Mesto toga naao sam nove drugove koji
su mi davali pouke u svetskim zadovoljstvima. Pili smo i bludniili, isprobali smo sva pristupana
opojna sredstva, pljuvali smo i ismevali sve pristojno, dostojanstveno, ideale. U takvoj preteranosti,
razume se, to nije dugo trajalo, ali dovoljno dugo da sa mene potpuno skine poslednji kastalijski maz.
A kada sam zatim godinama docnije povremeno uviao da sam suvie ustro uleteo u tu stvar i da bi
mi neka tehnika meditacije bila vrlo nuna, tada sam bio suvie ponosit da ponovo ponem sa tim.
Suvie ponosit? pitao je Kneht tiho.
Da, suvie ponosit. Ja sam u meuvremenu utonuo u svet i postao svetovnjak. Nisam eleo da
budem ma ta drugo do jedan od njih, nisam eleo da imam neki drugi ivot do njihov, njihov strastan,
detinjast, grozan, nesavladan i izmeu sree i straha razbuktali ivot. Prezrivo sam odbijao da vaim
sredstvima sebi pribavim izvesno olakanje i povlaeni poloaj.
Magistar ga je otro pogledao. I ti si to izdrao mnogo godina? Nisi upotrebio nikakva druga
sredstva da bi se toga oslobodio?
O da priznao je Plinio to sam inio i inim jo i danas. Naiu vremena kada opet pijem i
najee, da bih mogao spavati, potrebna su mi kojekakva opojna sredstva.
Kneht je za jedan tren, kao iznenada umoran, sklopio oi, a tada je ponovo svojim pogledom
vrsto drao prijatelja. utke mu je pogledao u lice, prvo ispitivaki i ozbiljno, pa postepeno sve
blae, ljubaznije i veselije. Desinjori belei da dotle jo nikada nije susreo neki pogled ljudskih oiju
koji je istovremeno bio tako ispitivaki i pun ljubavi, tako nevin i tako sudei, tako zraei ljubazan i
tako sveznajui. On priznaje da ga je taj pogled prvo zbunjivao i draio, zatim smirivao i postepeno
potinjavao blagom moi. On je ipak pokuavao da se jo brani.
Rekao si govorio je da zna sredstva da me uini srenijim i veselijim. Ali uopte ne
pita da li mi je to upravo potrebno.

 Pa smejao se Jozef Kneht ako moemo nekog oveka uiniti srenijim i veselijim, to bi
trebalo da inimo u svakom sluaju, molio nas on za to ili ne. A kako bi ti to mogao ne traiti ili ga se
liiti? Ti si radi toga tu, zato sedimo tu opet jedan prema drugom, zato si nam se vratio. Ti mrzi
Kastaliju, prezire je, suvie si ponosit na svoje svetovnjatvo i svoju tugu da bi je hteo malo olakati
pomou neto razuma i meditacije pa ipak te je neka tajna i neobuzdana enja kroza sve te godine
vukla i vodila k nama i naoj vedrini, dok nisi morao opet doi i to jo jednom pokuati sa nama. I ja
ti velim da si ovog puta doao u pravo vreme, u vreme kada sam i ja veoma eznuo za pozivom iz
vaeg sveta, za nekim vratima koja se otvaraju. Ali o tome idui put! Ti si mi poneto poverio,
prijatelju; hvala ti na tome, i videe da u i ja imati poneto da se tebi ispovedim. Kasno je, ti
putuje sutra rano, a mene oekuje radni dan, moramo skoro na spavanje. Molim tepokloni mi samo
jo etvrt sata.
Ustao je, otiao prozoru i pogledao gore gde su se izmeu lelujavih oblaka svuda videle trake
tamno-svetlog nonog neba punog zvezda. Poto se nije odmah vratio, ustao je i gost i priao k
prozoru. Magistar je stajao gledajui gore i ritmikim disanjem uivao hladnjikav vazduh jesenje
noi. Rukom je pokazao k nebu.
Pogledaj rekao je taj pejza oblaka s njihovim nebeskim trakama! Na prvi pogled bi se
moglo pomisliti da je dubina tamo gde je najtamnije, ali se odmah zapaa da ono tamno i meko
predstavlja samo oblake i da vasiona sa svojim dubinama poinje tek na ivicama i fjordovima tih
planina od oblaka i da tone u beskraj, u njemu stoje zvezde, sveano i za nas ljude najvia olienja
jasnoe i reda. Dubina sveta i njegovih tajni ne nalazi se tamo gde su oblaci i crno, dubina je u
jasnom i vedrom. Dopusti da te umolim: pre no to poe na spavanje jo malo pogledaj u te zalive i
moreuze sa tim mnogim zvezdama i nemoj otklanjati misli ili snove koji ti pri tom moda dou.
U Pliniovom srcu se pokrenulo neko posebno, grevito oseanje, ne zna se da li bol ili srea.
Slinim reima tako se seao, bio je jednom, pre nezamislivo dugog vremena, opomenut na prva
vebanja meditacije u lepom, vedrom zaranku svog valdcelskog, akog ivota.
I dopusti mi jo jednu re poeo je opet majstor igre staklenih perli svojim tihim glasom.
Jo neto bih ti hteo rei o veselosti, o veselosti zvezda i duha, a takoe i o naoj kastalijskoj vrsti
veselosti. Ti ima neku odvratnost prema veselosti, verovatno zato to si morao ii putem tuge i sada
ti svaka jasnoa i dobro raspoloenje, a naroito nae kastalijsko, izgleda plitko i detinjasto, takoe
kukaviko, bekstvo pred strahotama i ponorima stvarnosti u jedan jasan, lepo ureen svet istih
oblika i formula, istih apstrakcija i uglaenosti. Ali, dragi moj alosnie, ako bi tog bekstva i bilo,
ako ne bi nedostajalo kukavikih, bojaljivih Kastaljana koji se igraju istim formulama trebalo bi
ak da ih bude kod nas u veini to pravoj veselosti, onoj nebesnoj i duhovnoj, ne oduzima nita od
njene vrednosti i sjaja. Prema onim lako zadovoljnim i prividno veselim meu nama, stoje drugi ljudi
i pokolenja, ljudi ija je veselost rie igra i povrnost, ve ozbiljnost i dubina. Poznavao sam jednog,
to je bio na bivi majstor muzike, koga si nekada u Valdcelu povremeno viao. Taj ovek je svojih
poslednjih godina ivota u tolikoj meri imao vrlinu veselosti da je ona iz njega zraila kao svetlost iz
sunca, prelazila na sve kao blagonaklonost, ivotna volja, dobro raspoloenje, poverenje i pouzdanje
i dalje zraila u svima koji su njen sjaj ozbiljno primili i u sebe pustili. I mene je njegova svetlost
ozarila i meni je on poverio malo od svoje jasnoe i sjaja svoga srca, a isto tako naem Feromontu i
jo ponekom.
Za mene i za mnoge sa mnom najvii i najplemenitiji od svih ciljeva je da dostignemo tu veselost.
Nai e je takoe kod nekih otaca uprave reda. Ta veselost nije ni flert, ni samozadovoljstvo, ona je
najvie saznanje i ljubav, potvrda sve stvarnosti, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina
svetaca i viteza, ona je nenaruiva i, sa starou i pribliavanjem smrti, uvek samo raste. Ona je tajna

lepoga i prava supstanca svake vrline. Pesnik koji u koraku igre svojih stihova velia ono divno i
strahotno u ivotu, muziar koji to puta da zvui kao ista sadanjica nosilac je svetlosti,
umnoavalac radosti i jasnoe na Zemlji ak i kada nas prvo vodi kroza suze i bolnu napetost. Moda
je pesnik iji nas stihovi ushiuju bio tuan osamljenik, a muziar setna sanjalica, ali njegovo delo i
tada ima udela u veselosti bogova i zvezda. Ono to nam on daje, to nije vie njegova tmina, njegova
patnja ili zebnja, to je kap iste svetlosti, veite veselosti. I kada itavi narodi i jezici tee da prodru
u dubinu sveta, u mitovima, u kosmogonijama,[40] religijama, veselost je ono poslednje i najvie to
oni mogu postii. Sea se starih Indijaca, na valdcelski uitelj nam je jednom o njima lepo priao:
narod patnje, mudrovanja, ispatanja, askeze. Ali, poslednji veliki pronalasci njegovog duha bili su
svetli i veseli, veselo smekanje gospodara sveta i Bude, vesele prilike njegovih paklenih mitologija.
Svet, kako ga predstavljaju ti mitovi, u svome nastanku poinje boanski, blaeno, zraei, lep kao
prolee, kao zlatno doba. Zatim pobo- Ijeva i sve vie i vie propada, ogrubljuje i postane bedan, a
na kraju etiri doba sveta koja sve dublje tonu, zreo je za to da ga nasmejani i razigrani iva[41] zgazi
i uniti. Ali s tim se ne svrava ponovo poinje smehom Vinua [42] koji sanja, koji igrajui rukama
stvara jedan novi, mladi, lepi, zraei svet. udno je to taj narod, razborit i sposoban za patnju
kao gotovo nijedan drugi, sa grozom i stidom je posmatrao groznu igru svetske istorije, toak poude
i patnje koji se veito okree, video je i razumeo tronost onog to je stvoreno, ovekovu poudu i
satanstvo i istovremeno njegovu duboku enju za istotom i harmonijom i za svu lepotu i tragiku
tvorevine naao je te divne alegorije o starenju sveta i raspadanju tvorevine, o ogromnom ivi koji
propali svet igrajui razvaljuje i o nasmejanom Vinuu koji lei dremajui i igrajui se puta da iz
zlatnih boanskih snova postane jedan novi svet.
A to se tie nae sopstvene, kastalijske, veselosti, ona moe biti kasna i mala izopaena vrsta te
velike, ali ona je skroz legitimna. Uenost nije bila uvek i svuda vesela, iako bi to trebalo da bude.
Ona, kult istine, kod nas je tesno povezana sa kultom lepog i osim toga sa meditativnom negom due,
nikada, dakle, ne moe potpuno izgubiti vedrinu. Ali naa igra staklenih perli sjedinjuje u sebi sva tri
principa: nauku, oboavanje lepog i meditaciju. Tako bi jedan pravi igra staklenih perli trebalo da
bude natopljen veselou kao zreo plod svojim slatkim sokom, trebalo bi pre svega da ima u sebi
veselost muzike koja nije nita drugo do smelost, do veselo nasmejano koraanje i igranje kroz
sredite strahota i plamena sveta, sveano prinoenje rtve. Tom vrstom veselosti sam se imao baviti
otkad sam je kao uenik i student poeo nasluujui razumevati. Vie je neu ostaviti ni u srei, ni u
patnji.
Hajdemo sada da spavamo, ti putuje sutra rano. Doi uskoro opet, priaj mi vie o sebi, a i ja u
tebi priati. Saznae da i u Valdcelu, i u ivotu jednog magistra ima podozrenja, razoaranja, ak
oajanja i demonija. A sada treba u san da ponese jo uvo puno muzike. Pogled u zvezdano nebo i
uvo puno muzike pre leganja bolji su od svih tvojih uspavljujuih sredstava.
Seo je i svirao oprezno, tiho, jedan stav iz one Parselove sonate, omiljenog komada patera
Jakobusa. Tonovi su padali u tiinu kao kapljice zlatne svetlosti, tako tiho da se izmeu njih jo
moglo uti pevanje stare esme koja je tekla u dvoritu. Blago i strogo, tedljivo i slatko, susretali su
se i ukrtali glasovi umilne muzike, smelo i veselo koraali su svoje svesrdno kolo kroz nitavilo
vremena i prolaznost, za kratki trenutak svog trajanja inili su prostor i noni as dalekim i velikim
kao svet. A kad je Jozef Kneht otputao gosta, ovaj je imao promenjeno i obasjano lice i istovremeno
suze u oima.

PRIPREME
Knehtu je polo za rukom da probije led. Izmeu njega i Desinjorija otpoeo je iv i za obojicu
osveavajui saobraaj i razmena. Taj ovek koji je dugo godina iveo u rezigniranoj melanholiji
morao je dati za pravo svom prijatelju. Njega je u stvari elja za izleenjem, za jasnoom, za
kastalijskom veselou opet privukla pedagokoj provinciji. Sada je dolazio ee i bez komisije i
slubenih poslova, dok ga je Tegularijus gledao s ljubomornim nepoverenjem. Uskoro je magistar
Kneht znao o njemu sve to mu je trebalo. Desinjorijev ivot nije bio tako izvanredan, ni tako
komplikovan kao to je Kneht pretpostavljao na osnovu njegovih prvih otkria.
Plinio je u mladosti pretrpeo ve poznato nam razoaranje i ponienje svog zanesenjakog i dela
ednog bia. Izmeu sveta i Kastalije on je postao ne posrednik i pomiritelj, ve usamljeni i
ucveljeni autsajder, i nije ostvario neku sintezu iz svetovnih i kastalijskih sastavnih delova svog
porekla i svog karaktera. Pa ipak, on nije bio jednostavno brodolomnik, ve je uprkos svemu u
podleganju i odricanju stekao jedno sopstveno lice i naroitu sudbinu. Vaspitanje u Kastaliji izgleda
da se na njemu nikako nije osvedoilo, pre svega ono mu bar nije donelo nita do sukob i razoaranja
i jednu duboku, njegovoj prirodi teko snoljivu odvojenost i usamljenost. I kada je jednom dospeo
na taj trnoviti put osamljenog i neprilagoenog, izgledalo je da i sam mora jo tota uiniti da bi se
izdvojio i poveao svoje tekoe. Naroito je, ve kao student, doveo sebe u nepomirljivu suprotnost
prema porodici, pre svega prema ocu. Iako se u politici nije ubrajao u prave voe, ovaj je ipak, kao
svi Desinjori, celog svog veka bio potpora konzervativne, vladi verne politike i stranke, neprijatelj
svih novaenja, protivnik svih zahteva zapostavljenih na prava i sudelovanje, nepoverljiv prema
ljudima bez imena i ranga, veran i spreman na rtve za stari red, za sve to mu je izgledalo legitimno i
posveeno. Tako je bio, a da ipak nije imao religiozne potrebe, prijatelj crkve i tvrdoglavo i
principijelno se odupirao tenjama zakupaca zemlje za poboljanjem njihovog poloaja, iako mu
nikako nije nedostajao smisao za pravinost, blagonaklonost i spremnost za dobroinstva i pomo. Tu
okorelost pravdao je prividno logino programom i izrazima svoje stranke, a u stvari ga, dabome,
nije rukovodilo ubeenje i razboritost, ve slepa verna poslunost stalekim drugovima i tradicijama
svoje kue, kao i izvesno vitetvo i viteka ast, a neko naglaeno potcenjivanje onoga to se
pokazivalo kao moderno, napredno i savremeno, bili su znaajni za njegov karakter.
Tog oveka je njegov sin Plinio razoarao, draio i ogorio time to se kao student pribliio i
prikljuio jednoj izrazito opozicionoj i modernistikoj stranci. U ono vreme se bilo obrazovalo jedno
levo, omladinsko krilo neke stare, graansko-liberalne stranke. Voa mu je bio Feragut, neki
publicista, poslanik i narodni govornik velikog, sjajnog dejstva, temperamentan, ponekad sam sobom
ushien i dirnut, narodni prijatelj i heroj slobode. Njegovo vrbovanje akademske omladine putem
javnih predavanja u univerzitetskim gradovima nije ostalo bez uspeha. Ono mu je, izmeu ostalih
oduevljenih slualaca i pristalica, privuklo takoe i mladog Desinjorija. Razoaran visokom kolom
i u potrazi za nekim osloncem, za naknadom za moral Kastalije koji je za njega izgubio sutinu, za
nekim novim idealizmom i programom, mladi je bio zanet Feragutovim predavanjima, divio se
njegovom patosu i smelosti napadan ja, njegovoj duhovitosti, njegovom tuilakom dranju, njegovoj
lepoj pojavi i govoru i priao je grupi studenata koja se stvorila oko Feragutovih slualaca i za iju
je stranku i ciljeve delala.
Kad je Pliniov otac to saznao, odmah je otputovao sinu. Prvi put u ivotu mu je zagrmeo u
najviem besu, prebacio mu zaverenitvo, izdaju oca, porodice i tradicije kue i izdao mu zapovest
da svoje greke odmah ispravi i da prekine sa Feragutom i njegovom strankom. To nije bio pravi

nain da se izvri uticaj na mladia, kome je sada izgledalo da iz njegovog dranja izrasta ak neka
vrsta muenitva. Plinio je izdrao grmljavinu i izjavio ocu da nije deset godina poseivao elitne
kole i nekoliko godina univerzitet da bi se odrekao sopstvenog pogleda i sopstvenog suda, da bi
pustio da mu shvatanje o dravi, privredi i pravinosti propisuje neka klika sebinih barona. Pri tom
mu je dobrodola kola Feraguta koji po uzoru velikih tribuna nikada nije znao o sopstvenim ili
stalekim interesima i u svetu nije teio niem drugom do istoj, apsolutnoj pravinosti i ovenosti.
Stari Desinjori je prsnuo u gorak smeh i pozvao sina da bar prvo zavri studije pre no to se umea u
muevne stvari i uobrazi da o ljudskom ivotu i pravinosti razume vie no potovani nizovi
pokolenja plemenitih rodova, iji je on propali izdanak i koje on svojom izdajom napada s lea.
Svaali su se, ogoravali i vreali svakom daljom reju. Tada je stari odjednom uutao i otiao u
hladnoj postienosti, kao da je video u ogledalu svoje sopstveno lice unakaeno gnevom. Otada se za
Plinija vie nikada nije povratio onaj stari, bezazleni odnos prema oinskoj kui, jer on je ne samo
ostao veran svojoj grupi i njenom novo-liberalizmu, ve je, tavie, jo pre zavretka studija postao
Feragutov neposredan uenik, pomonik i saradnik, a nekoliko godina docnije i njegov zet. Dok je
vaspitanjem u elitnim kolama ili tekoama ponovnog prilagoavanja svetu i zaviaju bila razorena
ravnotea u Desinjorijevoj dui i njegov ivot protkan problematikom koja nagriza, dotle su ga ti novi
odnosi doveli potpuno u jedan eksponiran, teak i tugaljiv poloaj. On je bez sumnje dobio neto od
vrednosti, naime neku vrstu vere, jedno politiko uverenje i pripadnost stranci koja je zadovoljavala
njegovu mladiku potrebu za pravinou i naprednou, a u Feragutovoj linosti dobio je uitelja,
vou i starijeg prijatelja. U poetku se bez kritike divio Feragutu i voleo ga je, a povrh toga bio mu je
potreban i ovaj ga je cenio. Time je dobio pravac i cilj, rad i ivotni zadatak. To nije bilo malo, ali
je moralo biti skupo plaeno. Dok se mladi ovek pomirio sa gubitkom svog prirodnog i nasleenog
poloaja u oinskoj kui i meu svojim stalekim drugovima, a izbacivanje iz povlaene kaste i
opozicije prema njoj umeo da podnosi sa izvesnom fanatinom radou muenika, dotle je ipak ostalo
neto to nikada nije potpuno pregoreo, bar nagrizajue oseanje to je svojoj vrlo voljenoj majci
zadao bol, to ju je izmeu oca i sebe doveo u jedan krajnje neugodan i tugaljiv poloaj i time joj
verovatno skratio ivot. Ona je umrla uskoro posle njegove enidbe. Posle njene smrti Plinija gotovo
nisu ni viali u oevoj kui, i on je tu kuu, staro porodino sedite, po oevoj smrti prodao.
Ima priroda koje uspevaju da neki poloaj u ivotu, zvanje, brak, poziv, koje su platili rtvama,
upravo zbog tih rtava tako zavole i uine ih suvie svojim, da to postaje njihova srea i
zadovoljstvo. Kod Desinjorija je bilo drukije. On je, istina, ostao veran svojoj stranki i njenom
voi, svom politikom pravcu i delatnosti, svom braku, svom idealizmu, samo mu je vremenom ipak
sve to postalo problematino, kao to mu je to jednom postalo celo sopstveno bie. Politiki
entuzijazam mladosti i entuzijazam pogleda na svet, umirivao ga je. Borba za to da ima pravo, bila je
tako malo usreujua kao stradanje i rtvovanje iz inata. Uz to je dolazilo iskustvo i otrenjenje u
pozivu. Najzad mu je postalo sumnjivo da li ga je zaista jedino smisao za istinu i pravo nainilo
Feragutovim pristalicom, nisu li pri tom bar polovinom sudelovali njegovo govorniko i narodno
tribunstvo, njegova dra i njegova vetina prilikom javnih govora, nije li to bio zvonki zvuk njegovog
glasa, njegovo muko sjajno smejanje, mudrost i lepota njegove keri.
Sve vie i vie je postajalo sumnjivo da li je stari Desinjori svojom vernou staleu i svojom
okorelou prema zakupcima zaista imao neplemenitije stanovite. Sumnjivo je postajalo takoe da li
uopte postoji dobro i zlo, pravo i nepravo, nije li jezik sopstvene savesti na kraju jedini vaei
sudija, i, ako je to tako, onda on, Plinio nije bio u pravu, jer nije iveo u srei, u miru i potvrdi, u
poverenju i sigurnosti, ve u nesigurnom, u sumnji, u nemirnoj savesti. Njegov brak, istina, nije bio u
grubom smislu nesrean i promaen, ali ipak pun zategnutosti, komplikacija i otpora, on je moda bio

najbolje to je on imao, ali onaj mir, onu sreu, onu nevinost, onu mirnu savest koji su mu toliko
nedostajali on mu nije davao, on je zahtevao mnogo smotrenosti i stava, stajao je mnogo napora. A
takoe i lep i krasno obdaren sini Tito jo izrana je postao povod za borbu i diplomatiju, za
vrbovanje i ljubomoru, dok je isuvie voljen i razmaen od oba roditelja, sve vie i vie pripadao
materi i postao njen pristalica. To je bio poslednji i, kako je izgledalo, najgore primljeni bol i
gubitak u Desinjorijevom ivotu. To ga nije slomilo, on je to savladao i naao i sauvao svoj nain
ponaanja, to je bilo dostojanstveno ponaanje, ali ozbiljno, teko, melanholino.
Dok je Kneht sve to o svom prijatelju saznavao postepeno, pri nekim posetama i susretima, on mu
je u zamenu takoe poverio mnogo svojih sopstvenih iskustava i problema. Nikada nije pustio
drugoga da doe u poloaj onoga ko se ispovedi, pa se u iduem asu i raspoloenju za to kaje i eli
da povue, ve je primio i jaao Pliniovo poverenje svojom sopstvenom otvorenou i predanou.
Njegov ivot se postepeno otvorio pred prijateljem, naizgled jednostavan, pravolinijski, uzoran,
regulisan ivot u okviru jednog jasno izgraenog hijerarhijskog poretka, karijera puna uspeha i
priznanja.
Pa ipak je to pre bio ivot surov, pun rtava i vrlo usamljen. Ako za oveka spolja mnogo ta u
njemu nije bilo sasvim razumljivo, ipak su glavna strujanja i osnovna raspoloenja to bila. I on nije
bio u stanju da ma ta bolje razume i saoseti, no Knehtovu elju za mladou, za mladim, neizopaeno
obrazovanim uenicima, za skromnom delatnou bez sjaja i bez veite prinude na reprezentaciju, za
delatnou, na primer, uitelja latinskog jezika ili muzike na nekoj nioj koli. I to je bilo sasvim u
stilu Knehtove metode vetine leenja i vaspitanja to je tog pacijenta pridobio ne samo svojom
velikom otvorenou, nego mu je takoe dao sugestiju da mu moe pomoi i posluiti, sa tim i
podstrek da to zaista uini. I Desinjori je u stvari mogao magistru biti od neke koristi, manje u
glavnom pitanju, ali tim vie u zadovoljenju njegove radoznalosti i ei za znanjem o stotinu
pojedinosti svetovnog ivota.
Ne znamo zato je Kneht uzeo na sebe taj ne laki zadatak da svog melanholinog prijatelja iz
mladosti naui da se ponovo smeka i smeje, ni da li je pri tom uopte igrala neku ulogu pomisao da
mu onaj moe biti koristan drugim uslugama koje bi mu inio za uzvrat. Desinjori, dakle onaj koji bi
to ponajpre morao znati, nije verovao u to. Docnije je priao:
Kad pokuam da razjasnim kako je to prijatelj Kneht poeo da deluje na jednog rezigniranog, u
sebe zatvorenog oveka kao to sam ja, sve jasnije vidim da je to najveim delom poivalo na
arobnjatvu i, moram rei, takoe na apkunstvu. On je bio mnogo vei apkun no to su njegovi
ljudi i slutili, pun igre, pun duhovitosti, pun prepredenosti, uivajui u arolijama, u samopretvaranju,
u iznenadnom iezavanju i pojavljivanju. Verujem da je ve u trenutku mog prvog pojavljivanja pred
kastalijskom vlasti zakljuio da me uhvati i da na mene, na svoj nain, izvri uticaj, to jest da me
probudi i dovede u bolju formu. On se bar odmah od prvog trenutka trudio da me pridobije. Zato je
to inio, zato se opteretio mnome to ne mogu rei.
Verujem da ljudi njegova soja to ine veinom nesvesno, kao refleksno oni se oseaju postavljeni
pred jedan zadatak, uju da ih neka nevolja doziva i odmah se predaju pozivu. Naao me je
nepoverljiva i plaljiva, nikako spremna da mu klonem na ruke ili da ga molim za pomo. Mene,
nekada tako otvorenog i poverljivog prijatelja, naao razoaranog i zatvorenog i izgleda da ga je
draila ba ta smetnja, ta ne mala tekoa. On nije poputao, iako sam ja bio tako nepristupaan, i
postigao je to je hteo. Pri tom se posluio izmeu ostalog smicalicom da naem odnosu da vid
uzajamnosti, tako kao da njegovoj snazi odgovara moja, njegovoj vrednosti moja, kao da mojoj
potrebi za pomoi odgovara njegova potreba. Ve pri prvom duem razgovoru nagovestio mi je da je
oekivao neto tako kao moje pojavljivanje, da je za tim udeo, i postepeno me je posveivao u svoj

plan da da ostavku na zvanje i da napusti Provinciju i uvek je odavao koliko pri tom rauna na moj
savet, moju pomo, moju poverljivost, poto u svetu osim mene nema nikakvih prijatelja i nikakvog
iskustva. Priznajem da sam to rado sluao i da to nije malo doprinelo da on zadobije moje puno
poverenje i da mu se na neki nain predam.
Savreno sam mu verovao. Ali docnije, tokom vremena, ipak mi je ponovo postalo sasvim
sumnjivo i neverovatno i nikako ne bih mogao rei da li i koliko je on zaista od mene oekivao,
takoe ni to da li je njegov nain da mene uhvati bio nevin ili diplomatski, naivan ili s pozadinom,
iskren ili vetaki i kao igraka. Bio je suvie superioran i ukazao mi je suvie mnogo dobroga da bih
se uopte usudio na takva istraivanja. U svakom sluaju fikciju da je njegov poloaj slian mome i
da je on upuen na moju simpatiju i uslunost, kao to sam ja na njegovu, danas smatram samo za
utivost, za osvajaku i prijatnu sugestiju u koju me je upleo. Samo ne bih umeo rei koliko je
njegova igra sa mnom bila svesna, izmiljena, koliko ju je hteo i koliko je ona uprkos svemu bila
naivna i prirodna. Jozef je bio veliki umetnik. S jedne strane, on se toliko malo mogao odupreti
nagonu za vaspitanjem, za uticajem, leenjem, pomaganjem, za razvijanjem, da su sredstva bila
gotovo zanemarljiva; s druge strane, njemu je bilo nemoguno da i neto najmanje uradi bez punog
predavanja. Ali jedno je izvesno, da se on mene onda latio kao prijatelj i kao veliki lekar i voa, da
me vie nije pustio i najzad toliko probudio i izleio, koliko je to uopte bilo moguno. I to je bilo
udnovato i potpuno je odgovaralo njemu: dok je to inio kao da koristi moju pomo za svoje
odlaenje sa zvanja i dok je moje esto sirove i naivne kritike, ak sumnjienja i pogrde protiv
Kastalije, sluao mimo i ak sa odobravanjem, dok se sam borio za to da se oslobodi Kastalije, dotle
je on mene u stvari i uistinu tamo natrag mamio i doveo, ponovo me naveo na meditaciju, vaspitao me
i preobrazio kastalijskom muzikom i utonjavanjem, kastalijskom veselou, kastalijskom hrabrou.
Mene, koji sam uprkos svojoj enji za vama bio sav toliko nekastaljanin i antikastaljanin, on je
ponovo uinio ravnim vama, on je od moje nesrene jlubavi prema vama napravio srenu ljubav.
Tako se izjasnio Desinjori i on je imao razloga za svoju divnu zahvalnost. Ako kod deaka i
mladia nije suvie teko da ih pomou naih odavno proverenih metoda vaspitamo za ivotni stil
reda, kod oveka pedesetih godina to je svakako bio teak zadatak, ak i kad je on unosio mnogo
dobre volje. Ne, Desinjori nije postao neki potpun ili ak uzoran Kastaljanin. Ali ono to je Kneht
sebi postavio za cilj, potpuno mu je uspelo da rastvori prkos i gorku teinu njegove tuge, da suvie
osetljivu i zazomom postalu duu opet priblii harmoniji i veselosti, da veliki hroj njegovih ravih
navika zameni dobrim. Razume se, igra staklenih perli nije mogao sam svriti mnotvo sitnog rada
koji je pri tom bio potreban. On je upotrebio aparat i sile Valdcela i reda za poasnog gosta. Stavie,
za izvesno vreme dao mu je da povede kui jednog majstora meditacije iz Hirslanda, sedita uprave
reda, za stalni nadzor njegovih vebanja. Ali plan i rukovoenje su ostali u njegovoj ruci.
To je bilo osme godine njegovog magistarskog zvanja kad se Kneht prvi put odazvao toliko esto
ponavljanim pozivima svoga prijatelja i kad ga je posetio u njegovoj kui u glavnom gradu. S
odobrenjem uprave reda, iji je stareina Aleksandar bio blizak njegovom srcu, iskoristio je jedan
praznini dan za tu posetu. Od nje je mnogo oekivao, a ipak ju je ve godinu dana vie puta odlagao,
donekle zato to je hteo prvo da bude siguran u svog prijatelja, donekle i iz izvesne prirodne zebnje.
To mu je bio prvi korak u onaj svet tamo iz koga je njegov prijatelj Plinio doneo onu ledenu tugu i
koji je za njega imao toliko mnogo vanih tajni.
Naao je modemu kuu koju je njegov prijatelj dobio u zamenu za staru gradsku kuu Desinjorija.
Njome je upravljala jedna krasna, vrlo pametna, uzrljiva dama, ali damom je vladao njen lepi,
brzopleti i pre nevaspitani sini. Izgledalo je da se ovde sve vrtelo oko njega i da se on od svoje
majke nauio preganjalakom, prepotentnom, malo poniavajuem dranju prema ocu. Uostalom, tu

su bili hladni i nepoverljivi prema svemu kastalijskom, ali majka i sin se nisu dugo odupirali
magistrovoj linosti ije je zvanje osim toga za njih imalo neeg tajanstvenog, posveenog i
legendarnog. Pri prvom susretu bilo je krajnje kruto i usiljeno. Kneht se ponaao posmatraki, s
oekivanjem i utei, dama ga je primila s hladnom formalnom utivou i unutranjim odbijanjem,
kao to se prima na stanovanje neprijateljski visoki oficir. Sin Tito bio je najmanje pometen. On je
ve dovoljno esto mogao biti svedok koji je posmatrao i moda se zabavljao i uivao koristi od
slinih situacija. Njegov otac je izgledao da igra gospodara u kui vie no to je to bio. Izmeu njega
i ene vladao je ton blage, oprezne, neto bojaljive utivosti, kao kada se hoda na prstima, koji je
ena lake i prirodnije odravala no mu. On je prema sinu pokazivao neko staranje i drugarstvo, a
deko je izgleda bio naviknut da to as koristi, as kooperno odbacuje. Ukratko, to je bilo muno,
nebezazleno, priguivanim nagonima zaguljivo zagrevano zajedniko ivljenje puno straha od
smetnji i izliva, puno napetosti, a stil ponaanja i govora bio je, kao i stil itave kue, malo isuvie
negovan i podeavan, kao da se zatitni zid protiv mogunih proloma i napada ne moe sagraditi
dovoljno vrsto, zbijeno i sigurno. Jo jedno Knehtovo zapaanje koje je zapamtio: s Pliniovog lica
opet je nestao veliki deo ponovo steene veselosti. On, koji je u Valdcelu ili u kui uprave reda u
Hirslandu, izgledao da je gotovo sasvim izgubio svoju tegobu i tugu, tu, u svojoj sopstvenoj kui,
opet je stajao potpuno u senci i izazivao kritiku i sauee.
Kua je bila lepa i svedoila je bogatstvo i razmaenost, svaka prostorija je bila nametena
prema dimenzijama, svaka usklaena u neki prijatni dvozvuk ili trozvuk boja, ovde-onde neko
umetniko delo od vrednosti. Kneht je sa zadovoljstvom putao poglede da etaju. Ipak mu se sva ta
naslada za oi na kraju inila za jedan stepen isuvie lepa, isuvie savrena i dobro smiljena, bez
postajanja, bez zbivanja, bez obnavljanja. Osetio je da i ta lepota prostorija i predmeta ima smisao
neke zakletve, neeg to trai zatitu i da te sobe, slike, vaze i cvee obuhvata ju i prate neki ivot
koji je eznuo za harmonijom i lepotom, i da ih nije mogao postii drukije do ba negom tako
usklaene okoline.
U vreme posle te posete sa njenim delimino nerazgaljivim utiscima, Kneht je dao prijatelju
uitelja razmiljanja. Otkad je proveo jedan dan u tako udnovato zgusnutoj i napunjenoj atmosferi te
kue, saznao je neto to nikako nije eleo, ali to mu je ipak nedostajalo i to je zbog prijatelja
traio. Nije ostalo pri toj prvoj poseti, ona je vie puta ponovljena i dovela je do razgovora o
vaspitanju i o mladom Titu u kome je ivo uestvovala i njegova majka. Magistar je postepeno
zadobio poverenje i simpatiju te pametne i nepoverljive ene. Kad je jednom, pola u ali, rekao da je
teta to njen sini nije blagovremeno poslat u Kastaliju na vaspitanje, ona je primedbu primila
ozbiljno, kao neko prebacivanje i branila se: bilo je ipak najvema sumnjivo da li bi Tito zaista tamo
bio primljen, on je zaista dovoljno obdaren, ali se teko moe obraditi i ona nikad sebi ne bi
dopustila da se mimo sopstvenu deakovu volju zahvati u njegov ivot. Ba takav isti pokuaj
jedanput nije uspeo kod njegovog oca. Isto tako, ona i njen mu nisu pomiljali na to da za svoga sina
koriste povlasticu stare porodice Desinjori, poto su raskinuli sa Pliniovim ocem i itavom
tradicijom stare porodice. A sasvim na kraju je dodala, bolno se smeei, da se od svoga deteta ne bi
mogla odvojiti ni pod sasvim drugim okolnostima, jer osim njega ona nema nita to bi joj ivot
inilo vrednim.
Kneht je morao mnogo razmiljati o toj primedbi koja je bila vie nehotina no promiljena.
Dakle, njena lepa kua, u kojoj je sve bilo tako otmeno, sjajno i usklaeno, i njen mu i njena politika
i stranka, nasledstvo od njenog oboavanog oca, sve to nije bilo dovoljno da njenom ivotu da smisao
i vrednost to je bilo u stanju samo njeno dete. I ona je radije putala da to dete raste pod tako
ravim i tetnim uslovima kakvi su postojali tu u njenoj kui i u njenom braku, no to bi se od njega

odvojila za njegov spas. Za jednu tako pametnu, naizgled tako hladnu, tako inteligentnu enu, to je
bila udnovata ispovest. Njoj Kneht nije mogao pomoi na onako neposredan nain kao njenom muu,
pa nije ni mislio da to pokua. Ali svojim retkim posetama i time to je Plinio bio pod njegovim
uticajem, ipak je u izvitoperena i izopaena porodina stanja ula neka mera i opomena. A za
magistra, dok je od jednog do drugog puta rastao njegov uticaj i autoritet u kui Desinjori, ivot tih
svetskih ljudi postajao je utoliko bogatiji zagonetkama ukoliko ju je bolje upoznavao. Ipak, o
njegovim posetama u glavnom gradu i o tome ta je tamo video i doiveo, znamo vrlo malo i
zadovoljavamo se time to je ovde nagoveteno.
Predsedniku uprave reda u Hirslandu Kneht se do sada nije pribliavao vie no to su to
zahtevale slubene dunosti. On ga je viao samo na plenarnim sednicama vaspitne vlasti koje su se
odravale u Hirslandu, pa i tu je predsednik vrio samo vie formalne i dekorativne slubene radnje,
doek i oprotaj od kolega, dok je glavni rad rukovoenja sednicama padao na govornika. Dosadanji
predsednik u vreme otkad je Kneht stupio u zvanje, ve ovek u godinama dostojnim potovanja, bio
je vrlo potovan od magistra igre, ali mu nikada nije dao povoda da smanji odstojanje. On za njega
gotovo nije bio ovek, nije bio linost, ve je lebdeo, prvosvetenik, simvol dostojanstva i
pribranosti, kao utljivi vrh i kruna nad graevinom vlasti i itave hijerarhije. Taj dostojanstveni
ovek bio je umro i na njegovo mesto red je izabrao novog predsednika Aleksandra. Aleksandar je
bio upravo onaj majstor razmiljanja koga je uprava reda pre mnogo godina bila dodelila naem
Jozefu Knehtu za prvo vreme njegovog voenja zvanja, i otada se magistar divio tom uzornom muu
reda i sa zahvalnou ga voleo. Ali, za to vreme i ovaj je iz dovoljne blizine mogao posmatrati i
upoznati majstora igre staklenih perli u njegovom linom biu i ponaanju da bi ga zavoleo, jer je
ovaj svakodnevno bio predmet njegove brige i u neku ruku njegovo ispovedno dete. Obojica su bili
svesni prijateljstva koje je dotle ostalo latentno i ono je dobilo oblik od onog trenutka kada je
Aleksandar postao Knehtov kolega i predsednik vlasti, jer su se sad ee viali i imali su zajedniki
posao. Razume se, tom prijateljstvu je nedostajala svakidanjica kao i zajedniki doivljaj iz
mladosti, to je bila kolegijalna simpatija meu ljudima na visokim poloajima i njeno ispoljavanje
ograniavalo se na mali viak topline prilikom pozdrava i oprotaja, na potpuno i bre razumevanje i
jo na zabavne razgovore od nekoliko minuta za vreme odmora na sednicama.
Iako prema ustavu predsednik uprave reda, nazivan i majstorom reda, nije bio nadreen svojim
kolegama, magistrima, ipak je on to bio na osnovu tradicije po kojoj je majstor reda predsedavao
sednicama najvie vlasti. Ukoliko je red postajao meditativniji i vie monaki, utoliko je njegov
autoritet vie rastao, razume se samo u okviru hijerarhije i Provincije, ne van nje. U vaspitnoj vlasti
su predsednik reda i majstor igre staklenih perli sve vie i vie postajali dva prava eksponenta i
reprezentanta kastalijskog duha. Prema prastarim disciplinama, predanim iz prekastalijskih epoha,
kao to su gramatika, astronomija, matematika, ili muzika, za Kastaliju su vaspitavanje duha u
razmiljanju i igra staklenih perli bili upravo karakteristina dobra. Tako nije bilo bez znaaja to su
njihova dva sadanja predsednika i rukovodioca bili u prijateljskom odnosu. To je za obojicu bila
potvrda i podizanje njihovog dostojanstva, dodatak u toplini i zadovoljstvu u ivotu, jedan podstrek
vie za ispunjenje njihovih zadataka: da u svojim linostima predstave i prethodno oive dva
najprisnija sakralna dobra i snage kastalijskog sveta. Za Knehta je, dakle, to znailo jedno vezivanje
vie, jednu protivteu vie prema tendencijama ka odricanju od svega toga i ka prodoru u jednu
drugu, novu, ivotnu sferu, tendenciju koja je kod njega postala velika. Meutim, ta tendencija se
nezadrivo razvijala dalje. Otkad je on sam postao potpuno svestan nje, to je moglo biti u estoj ili
sedmoj godini njegovog magistrovanja, ona je ojaala i on, ovek buenja, bez zazora ju je
prihvatio u svoj svesni ivot i miljenje. Nekako od onog vremena, verujemo da smemo rei, postala

mu je bliska misao na budui oprotaj od svoga zvanja i od provincije ponekad je to bilo kao to
je zarobljeniku vera u osloboenje, ponekad takoe kao tekom bolesniku znanje o smrti. U onom
prvom razgovoru sa drugom iz mladosti koji se povratio, Pliniom, on ju je prvi put reima izrazio,
moguno samo da bi pridobio i otvorio utljivog i zatvorenog prijatelja, ali moda takoe da bi tim
novim saoptavanjem nekom drugom, svom novom buenju, svom novom ivotnom raspoloenju dao
svedoka, uinio prvo okretanje prema spolja, prvi korak ka ostvarenju. U daljim razgovorima sa
Desinjorijem Knehtova elja da kad-tad ostavi svoj sadanji nain ivota i da se usudi na skok u
jedan novi, ve je dobila stepen odluke. U meuvremenu je marljivo izgraivao prijateljstvo sa
Plimom, koji mu sada nije vie bio privren samo divljenjem, ve isto toliko zahvalnou
ozdravljenika i izleenoga, i u njemu je imao most prema spoljanjem svetu i njegovom ivotu
napunjenom zagonetkama.
Ne sme nas uditi to je magistar svog prijatelja Tegularijusa tek vrlo kasno uputio u svoju tajnu i
u plan provaljivanja. Koliko god je blagonaklono i korisno izgraivao svako svoje prijateljstvo, on
ga je ipak umeo sagledati i voditi samostalno i diplomatski. Sada, sa ponovnim stupanjem Plinija u
njegov ivot, za Frica se pojavio jedan takmac, jedan novi stari prijatelj sa pretenzijama na Knehtovo
interesovanje i srce, i ovaj se gotovo nije mogao ni uditi to je Tegularijus na to isprva reagovao sa
estokom ljubomorom. Za izvesno vreme ak, naime dok je Desinjorija potpuno zadobio i pravilno
svrstao, magistru je nadurena povuenost drugoga pre bila dobrodola. Trajno, dabome, bilo je
vanije jedno drugo rasuivanje. Kako je svoju elju da se polako oslobodi Valdcela i magistarskog
dostojanstva mogao uiniti podesnom i svarljivom jednoj prirodi kao to je bio Tegularijus? Ako bi
Kneht jednom napustio Valdcel, onda bi za tog prijatelja bio zauvek izgubljen. Da ga povede na uski i
opasan put koji je leao pred njim, na to se nije moglo misliti, ak i kad bi onaj, protivno svakom
oekivanju, sakupio elju i hrabrost za to. Kneht je ekao, razmiljao i vrlo mnogo odugovlaio pre
no to ga je upoznao sa svojim namerama. Najzad je to uinio kad je njegova odluka za provaljivanje
odavno postala vrsta. Bilo bi isuvie protivno njegovoj prirodi da prijatelja do kraja ostavi slepim i
da u neku ruku iza njegovih lea sprovodi planove i priprema korake ije bi posledice i onaj imao da
podnosi. Hteo ga je, kao i Plinija, po mogustvu, uiniti ne samo poznavaocem, ve stvarnim ili
uobraenim pomagaem i sauesnikom, poto aktivnost doprinosi da se svaka situacija lake primi.
Knehtove misli o preteem zalasku kastalijskog bia bile su, prirodno, prijatelju ve odavno
poznate, ukoliko je ovaj upravo bio voljan da ih saopti i onaj bio spreman da ih prihvati. Magistar
se na njih nadovezao kada se odluio da se drugome otvori. Protivno njegovom oekivanju i na
njegovo veliko olakanje, Fric nije tragino primio ono to mu je poverljivo saopteno. Naprotiv,
izgledalo je da ga je prijatno zagrevala, ak uveseljavala, predstava to jedan magistar svoje
dostojanstvo ponovo baca vlasti, to stresa s nogu prainu Kastalije i bira ivot po svom sopstvenom
ukusu. Kao usamljenik i neprijatelj svakog normiranja, Tegularijus je uvek bio na strani pojedinca,
protiv vlasti. Njega je ovek mogao uvek pridobiti za duhovit nain borbe protiv zvanine sile, da je
zajeda, nadmudruje. Time je Knehtu bio ukazan put i odahnuvi s jednim unutranjim osmejkom,
odmah se upustio u prijateljevu reakciju. Ostavio ga je u shvatanju da je u pitanju neka vrsta prepada
protiv vlasti i inovnikog vrha i pri tom mu je dao ulogu poverenika, saradnika i zaverenika.
Trebalo je razraditi magistrovu predstavku vlasti; izlaganje i objanjenje svih razloga koji su mu
nalagali povlaenje sa zvanja, i priprema i razrada te predstavke trebalo je da bude uglavnom
Tegularijusov zadatak. Pre svega, trebalo je da se on saivi sa Knehtovim istorijskim shvatanjem o
postanku, porastu i sadanjem stanju Kastalije, zatim da sakupi istorijsku grau i da njome obrazloi
Knehtove elje i predloge. To to je morao da ue u jednu oblast koju je dotle odbijao i prezirao, u
zanimanje istorijom, izgleda da mu nije smetalo, i Kneht se pourio da mu za to da potrebna uputstva.

I tako se Tegularijus udubio u svoj novi zadatak s revnou i upornou koje je mogao prikupiti za
zastranjene i neobine poduhvate. Iz tih studija koje je trebalo da ga dovedu u stanje da veliinama i
hijerarhiji dokae njihove nedostatke i podozrivosti ili da ih drai, za njega, tvrdoglavog
individualistu, proizilo je udnovato gnevno zadovoljstvo.
U tom zadovoljstvu Kneht nije uestvovao, kao to nije verovao ni u uspeh napora svoga
prijatelja. On je bio odluio da se rei okova svog sadanjeg poloaja i oslobodi za zadatke za koje
je oseao da ga oekuju. Meutim, bilo mu je jasno da niti moe savladati vlast razlozima razuma,
niti na Tegularijusa prebaciti deo onoga to se tu imalo svriti. Ipak, bilo mu je veoma dobrodolo da
ovaj bude uposlen i odstranjen za vreme dok bi jo iveo u njegovoj blizini. Poto je pri poslednjem
sastanku o tome priao Pliniju Desinjoriju dodao je:
Prijatelj Tegularijus je sada zaposlen i obeteen za ono to misli da je izgubio tvojim
povratkom. Njegova ljubomora je gotovo ve izleena i rad na njegovoj akciji za mene i protiv
kolega, njemu godi, on je skoro srean. Ali nemoj misliti, Plinio, da ja ma ta oekujem od njegove
akcije, osim onog dobra koje ona ima za njega samog. Potpuno je neverovatno ak nemogue, da e
naa najvia vlast odobriti nameravanu predstavku, ona e mi najvie odgovoriti blagom kaznenom
opomenom. Ono to stoji izmeu mojih namera i njihovog ostvarenja jeste osnovni zakon same nae
hijerarhije, a jedna vlast koja otputa svog majstora igre staklenih perli na jednu tako ubedljivo
obrazloenu molbu i dodeljuje mu mesto van Kastalije, takoe mi se nikako ne bi dopala. Osim toga,
tu je majstor Aleksandar iz uprave reda, ovek koji se niim ne moe saviti. Ne, tu borbu u morati ja
sam da izborim. Ali pustimo, dakle, prvo Tegularijusa neka veba svoju otroumnost! Time ne
gubimo nita, osim malo vremena, a ono mi je i inae potrebno da bih ovde ostavio sve tako sreeno
da se moje povlaenje moe izvriti bez tete po Valdcel. Ali u meuvremenu ti mi tamo kod vas
mora stvoriti smetaj i mogunost rada, ma koliko skromno. U sluaju nude, zadovoljavam se i
mestom uitelja muzike. To treba da bude samo poetak, odskona daska.
Desinjori je rekao da e to ve nai, i kad bude doao trenutak, njegova kua stoji prijatelju
otvorena na koje bilo vreme. Ali Kneht time nije bio zadovoljan.
Ne rekao je ja ne mogu biti upotrebljen kao gost, ja moram imati rad. Takoe boravak u
tvojoj kui, ma koliko ona bila lepa, ako bi trajao due od nekoliko dana, samo bi poveao
zategnutosti i tekoe. Ja imam mnogo poverenja u tebe, a takoe se i tvoja ena ljubazno privikla na
moje posete, ali bi sve to odmah dobilo drugi izgled kad vie ne bih bio posetilac i magistar igre, ve
begunac i stalan gost.
Ti to uzima ipak suvie strogo rekao je Plinio. Sa izvesnou moe raunati da e,
kada se prvo ovde oslobodi i kada bude imao sedite u glavnom gradu, vrlo brzo dobiti neki poziv
dostojan tebe, najmanje kao profesor na nekoj visokoj koli. Ali za takve stvari treba vremena, ti to
zna, i ja za tebe mogu neto da preduzmem tek onda kada tvoje osloboenje odavde bude gotovo.
Izvesno rekao je majstor dotle moja odluka mora ostati tajna. Ja se ne mogu staviti na
raspolaganje vaoj vlasti pre no to moja sopstvena vlast bude obavetena i pre no to bude odluila.
To se po sebi razume. Ali ja takoe u poetku ne traim neku javnu slubu. Moje potrebe su male,
manje no to ti verovatno moe zamisliti. Potrebna mi je jedna sobica i svakidanji hleb, ali pre
svega neki rad i dunost uitelja i vaspitaa. Treba da imam jednog ili nekoliko uenika i pitomaca s
kojima ivim i na koje mogu da delujem. Pri tom najmanje mislim na visoku kolu. Ja bih isto tako
rado, ne, daleko radije, bio domai uitelj kod nekog deaka ili slino. to traim i to mi je
potrebno, to je neki prost, prirodan zadatak, neki ovek kome sam potreban. Poziv na neku visoku
kolu spoetka bi me opet svrstao u neki tradicionalni, osvetani i mehanizovani slubeni aparat, a ja
elim suprotno.

Usteui se Desinjori je sada iziao sa jednim predlogom koji ga je ve neko vreme zanimao.
Imao bih neto da predloim rekao je i, molim te, da to bar saslua i blagonaklono
ispita. Moda to moe prihvatiti, tada bi i meni uinio usljigu. Od prvog dana kad sam tu bio kao
gost, ti si mi u mnogome pomogao. Ti si takoe upoznao i moj ivot i moju kuu, i zna kako je tamo.
Tamo nije dobro, ali je bolje no pre mnogo godina. Najtei je odnos izmeu mene i mog sina. On je
razmaen i uobraen, u naoj kui stvorio je sebi povlaen poloaj, to je on razumeo, a to mu je
omogueno u godinama kada smo ga, jo kao dete, njegova majka i ja pridobijali. On se tada
opredelio za majinu stranu i meni su postepeno iz ruku izbijena sva delotvorna vaspitna sredstva. Ja
sam se s tim pomirio, kao i sa mojim neto promaenim ivotom uopte. Bio sam rezigniran. Ali sada,
kada sam tvojom pomou donekle ozdravio, opet sam dobio nadu. Ti vidi na ta smeram. Mnogo bih
oekivao od toga ako bi Tito, koji inae ima tekoa u svojoj koli, neko vreme dobio uitelja i
vaspitaa koji bi ga se prihvatio. Znam da je to sebina briga, samo ne znam da li bi te taj zadatak
mogao privui. Ali ti si me ohrabrio da taj pred- Iog iznesem.
Kneht se smekao i pruio mu ruku.
Hvala ti, Plinio. Nijedan predlog mi ne bi mogao biti tako dobrodoao. Samo, nedostaje jo
saglasnost tvoje ene. A dalje, vi biste se oboje morali odluiti da mi svoga sina u poetku potpuno
prepustite. Da bih ga uzeo u ruke, morao bi da bude iskljuen svakodnevni uticaj roditeljske kue. Ti
mora govoriti sa svojom enom i privoleti je da prihvati taj uslov. To zahvati oprezno i nemojte
uriti!
I ti veruje pitao je Desinjori da bi neto mogao postii s Titom?
Dabome, zato ne. On je dobrog soja i dobrih obdarenosti od oba roditelja, nedostaje samo
harmonija tih sila. Moj e zadatak biti, i ja ga rado primam, da u njemu probudim ili pre ojaam i
najzad izazovem svest o zahtevu za tom harmonijom.
Tako je Jozef Kneht sada znao da su mu oba prijatelja, svaki na potpuno drugi nain, uposlena
njegovom stvari. Dok je Desinjori u glavnom gradu svojoj eni podnosio nove planove i teio da joj
ih uini prihvatljivim, dotle je Tegularijus u Valdcelu sedeo u jednoj radnoj eliji u biblioteci i, po
Knehtovim uputstvima, sastavljao gradivo za nameravano pismeno. Magistar ga je dobro namamio
lektirom koju je naredio da mu podnese. Fric Tegularijus, koji je mnogo prezirao istoriju, zagrizao je
i zaljubio se u istoriju epohe ratova. U igranju uvek veliki radnik, on je sa sve veim apetitom
skupljao simptomatine anegdote iz onog doba, mrane drevne prolosti reda, i toliko ih je nakupio
da je njegov prijatelj, kada mu je mesecima docnije rad bio podnet, jedva mogao zadrati deseti deo.
U to vreme Kneht je vie puta ponovio posetu glavnom gradu. Gospoa Desinjori je sve vie
sticala poverenje prema njemu, kao to zdrav i usklaen ovek esto tako lako biva priman kod tekih
i optereenih, i uskoro je bila pridobijena za plan svoga mua. O Titu znamo da je prilikom takve
jedne posete prilino prkosno dao na znanje magistru da ne eli da ga ovaj oslovljava sa ti, jer da ga
tobo svi, pa i uitelji njegove kole oslovljavaju sa vi. Kneht mu je sa velikom utivou zahvalio i
izvinio se, ispriao mu da uitelji u njegovoj Provinciji kau ti svima uenicima i studentima, pa i
onima koji su odavno odrasli. A posle obeda zamolio je deka da malo izae s njim i da mu pokae
grad. Prilikom te etnje Tito ga je vodio takoe kroz jednu krasnu ulicu starog grada, gde su u nizu
gotovo bez proreda stajale kue otmenih, imunih patricijskih porodica stare stotinama godina. Pred
jednom od tih vrstih, uskih i visokih kua Tito je zastao, pokazao grb nad portalom i upitao:
Poznajete li ovo? A kada je Kneht odgovorio ne, rekao je: To tu je grb Desinjorija, a to
je na stari porodini dom, on je trista godina pripadao porodici. Ali mi stanujemo u naoj bezlinoj
kui samo zato to je moj otac posle dedine smrti imao elju da taj lepi, dostojanstveni dom proda i
da za sebe sazida modernu kuu koja, uostalom, ve sada nije ba tako moderna. Moete li shvatiti

tako to?
Da li vam je mnogo ao tog starog doma? pitao je Kneht ljubazno, a kad je Tito strasno
potvrdio i ponovio svoje pitanje: Moete li shvatiti tako to? rekao je:
Sve se moe shvatiti kad se pomakne na svetlost. Stari dom je lepa stvar, i kada bi kraj njega
stajao novi, i kada bi imao da bira, on bi ipak zadrao stari. Da, stare kue su lepe i dostojanstvene,
naroito tako lepa kao ta tu. Ali da ovek i sam sagradi kuu, takoe je neto lepo. I kada neki mladi
ovek, pun stremljenja i ambiciozan, ima da bira hoe li ugodno i odano da se nastani u jednom
gotovom gnezdu ili da gradi potpuno novo, onda se sasvim dobro moe razumeti da njegov izbor
moe pasti takoe na zidanje. Kako ja poznajem vaeg oca, a poznavao sam ga kada je jo bio vaih
godina i strastan pregalac bez razmiljanja, prodaja i gubitak kue nisu, uostalom, nikome naneli
toliko bola koliko njemu samom. On je imao teak sukob sa ocem i porodicom i, kako izgleda,
njegovo vaspitanje u Kastaliji nije bilo sasvim pravilno za njega, bar ga nije moglo sauvati od
izvesnih strasnih prenagljenosti. Jedna od njih je bila prodaja kue. On je time hteo da udari po licu i
objavi rat ocu, itavoj prolosti i zavisnosti, bar je meni to izgledalo sasvim shvatljivo. Ali ovek je
udan, i meni ne bi bila potpuno neverovatna i jedna druga misao, da je prodava starog doma tom
prodajom hteo ne samo da porodici nanese bol, nego pre svega samom sebi. Porodica ga je
razoarala, bila ga je poslala u nae elitne kole i tamo pustila da se vaspita na na nain, a zatim ga
je po povratku doekala sa zadacima, zahtevima i pretenzijama kojima on nije bio dorastao. Ali ja ne
bih hteo da idem dalje u psiholokom tumaenju. U svakom sluaju istorija sa tom prodajom kue
pokazuje koliko jaku mo ima sukob izmeu oeva i sinova, ta mrnja, ta ljubav koja se naglo
preokrenula u mrnju. Kod ivih i obdarenih priroda taj sukob retko izostaje. Svetska istorija je puna
tih primera. Uostalom, ja bih mogao sasvim lako zamisliti jednog potonjeg mladog Desinjorija koji bi
sebi postavio za ivotni zadatak da po svaku cenu povrati kuu u svojinu porodice.
Zar ne uzviknuo je Tito vi biste mu dali za pravo ako bi to uinio?
Ne bih hteo da mu budem sudija, mladi gospodine. Ako bi se neki kasniji Desinjori setio
veliine svoga roda i obaveze koja mu je sa tim data u ivot, ako svojim silama slui gradu, dravi,
narodu, pravu, blagostanju i u tome postane tako jak da uzgred takoe povrati kuu, onda je on ovek
za potovanje i hoemo da mu skinemo kapu. Ali ako ne zna ni za kakav cilj u ivotu osim te istorije s
kuom, onda je on samo opsednut i zagubljen, ovek strasti, najverovatnije jedan od onih koji takve
mladike sukobe s ocem nikada nije spoznao u njihovom smislu i celog ivota ih, takoe jo i kao
ovek, vukao sa sobom. Mi ga moemo razumeti, takoe aliti, ali taj nikada nee poveati slavu
svoga roda. Lepo je kad je neka stara porodica s ljubavlju privrena svojoj kui, ali podmlaivanje i
nova veliina dolaze joj samo ako njeni sinovi slue veim ciljevima no to su porodini.
Iako je prilikom ove etnje Tito paljivo sluao gosta svoga oca i prilino drage volje, ipak je pri
drugim povodima prema njemu opet pokazivao odbijanje i prkos. U tom oveku do koga je, izgleda,
oboma roditeljima, koji se inae nisu slagali, toliko mnogo stalo, oseao je neku mo koja bi mogla
postati opasna za njegovu razmaenu neobuzdanost, i povremeno se pokazivao izrazito nevaspitan.
Razume se, tome je svaki put sledovalo aljenje i elja da se to popravi, jer je muilo njegovo
samooseanje to je pokazao neku slabost pred veselom utivou koja je kao sjajni oklop
okruavala magistra. A u potaji je on u svom neiskusnom i malo podivljalom srcu oseao da je to
ovek koji bi se mogao moda veoma voleti i potovati.
To je naroito osetio za pola sata kad je Knehta zatekao sama dok je ekao oca koji je bio
zadran poslovima. Ulazei u sobu Tito je video gosta kako sedi nepomino kao kip, poluzatvorenih
oiju, zraei tiinu i mir u svojoj utonulosti, tako da je deko nehotice tiho koraao i na prstima hteo
opet da izie. Ali je tada onaj na stolici otvorio oi, ljubazno ga pozdravio, ustao, pokazao na klavir

koji je stajao u sobi i pitao ga da li uiva u muzici.

Da, rekao je Tito, on ve due vremena nema vie asova iz muzike i takoe vie nikako nije
vebao, jer u koli ne stoji sjajno i tamo ga uitelji dovoljno mue, ali mu je sluanje muzike uvek
bilo zadovoljstvo. Kneht je otvorio klavir, seo preda nj, konstatovao da je natimovan i odsvirao
jedan stav andanta od Skarlatija, koji je tih dana bio uneo u osnovu jednog vebanja igre staklenih
perli. Tada je zastao i, kad je video da je deak paljiv i predan, poeo mu je ukratko objanjavati
ta se otprilike u jednom takvom vebanju igre staklenih perli dogaa, razlagao je muziku u njene
sastavne delove, pokazao neke naine analize koji se na nju mogu primeniti i nagovestio puteve za
prevoenje muzike u jeroglife igre. Tito je prvi put video majstora ne kao gosta, ne kao znamenitost
koju je odbijao, jer je pritiskivala njegovo samooseanje, ve ga je video na njegovom radu, oveka
koji je nauio i izvodi kao majstor jednu vrlo suptilnu i tanu vetinu, vetinu iji je smisao Tito
mogao samo nasluivati, ali koja je, izgleda, zahtevala itavog oveka i njegovu predanost.
Njegovom samopotovanju je godilo i to to ga je uzeo za odraslog i dovoljno pametnog da bi ga
zainteresovap za tako zapletene stvari. Postao je tih i za to pola asa poeo je nasluivati iz kojih
izvora dolazi vedrina i sigurno spokoj stvo tog udnovatog oveka.
Knehtova slubena delatnost u to poslednje vreme bila je gotovo isto toliko intenzivna kao nekada
u teko vreme primanja zvanja. Bilo mu je stalo do toga da sve resore svojih obaveza ostavi u
uzornom stanju. On je taj cilj i postigao, iako je promaio onaj cilj koji je zamiljao zajedno s tim, to
jest pustiti da izgleda da se bez njegove linosti moe, ih da se lako moe zameniti. Kod naih
najviih zvanja je skoro uvek tako: magistar lebdi gotovo kao neki vrhovni ukras, neko sjajno odlije
nad komplikovanim mnotvom svog slubenog podruja. On dolazi i odlazi brzo, lak kao neki ljubak
duh, kae dve rei, da glavom neki znak odobravanja, nekim gestom nagovesti nalog i ve ga nema,
ve je kod idueg. Na svom slubenom aparatu on svira kao muzikant na svom instrumentu, izgleda da
mu nije potrebna nikakva snaga i gotovo nikakvo razmiljanje, a sve tee kao to treba da tee.
Meutim, svaki inovnik u tom aparatu zna ta znai kad magistar otputuje ili je bolestan, ta znai
kad ga treba zameniti ma i za jedan sat ili jedan dan.
Dok je Kneht ispitivaki jo jednom proao kroz celu malu dravu Vicus lusorum-a, naroito svu
marljivost upotrebio na to da svoju senku neprimetno uputi u zadatak da ga brzo sa svom
ozbiljnou zastupa, mogao je istovremeno konstatovati kako se ono najprisnije u njemu od svega
toliko odvojilo i udaljilo, kako ga itava dragocenost tog dobro smiljenog malog sveta vie ne
usreuje i ne vezuje. Valdcel i svoje magistarsko zvanje ve je posmatrao kao neto to lei za njim,
jednu oblast koju je proao, koja mu je mnogo dala i mnogo ga nauila, ali koja sada nije bila u stanju
da iz njega izmami neke nove snage i dela. U vreme tog postepenog odvajanja sve vie i vie mu je
takoe postajalo jasno da pravi razlog njegovog otuivanja i elje za odlaskom nije znanje o
opasnostima koje postoje za Kastaliju i briga za njenu budunost, ve da je to jednostavno jedan
prazan i preostao neuposlen komad njega samog, njegovog srca, njegove due, koji je sada traio
svoje pravo i hteo da se ispuni.
Tada je jo jednom temeljno prostudirao ustav i statute reda. Tu je video da njegovo odlaenje iz
Provincije u osnovi nije tako teko, da to nije gotovo nemogue postii, kao to je u poetku
zamiljao. Bilo mu je slobodno da iz razloga savesti da ostavku na zvanje, da takoe napusti red;
zavet redu nikako nije bio doivotan, iako je tu slobodu samo retko koristio neki lan, a lan najvie
vlasti nikada. Ne, ono to je inilo da mu korak izgleda tako teak nije bila strogost zakona, to je bio
sam hijerarhijski duh, lojalnost i vernost savezu u njegovom sopstvenom srcu. Izvesno, on nije hteo
tajno da odbegne, on je pripremao opirnu molbu da bi postigao svoju slobodu dete Tegularijus,
piui je, izmazalo je prste mastilom. Ali on nije verovao u uspeh te molbe. Oni e ga odobrovoljiti,

opomenuti, moda mu radi oporavka ponuditi odsustvo u Marijafels gde je pater Jakobus nedavno
umro, ili moda u Rim. Ali ga nee pustiti da ide u to je sve sigurnije verovao. Pustiti ga da ide,
protivreilo bi itavoj tradiciji reda. Ako bi vlast to uinila, time bi priznala da je njegov zahtev
opravdan, priznala bi da ivot u Kastaliji, ak i na tako visokom poloaju, pod takvim okolnostima,
oveku ne moe biti dovoljan, da moe znaiti odricanje i robovanje.

OKRUNICA
Bliimo se kraju nae prie. Kao to je ve nagoveteno, nae znanje o tom kraju je nepotpuno i
gotovo vie ima karakter prie no karakter istorijskog izvetaja. Moramo se time zadovoljiti. Ali
utoliko nam je prijatnije to tu pretposlednju glavu opisa Knehtova ivota moemo ispuniti jednim
autentinim dokumentom. To je ono opirno pismo u kome majstor igre staklenih perli razlae vlasti
razloge svoje odluke i moli je za otputanje iz zvanja.
Jedino se, dabome, mora rei da Jozef Kneht, kao to odavno znamo, ne samo da vie nije
verovao u neki uspeh tog tako opirno pripremljenog pisma, nego da tu svoju molbu, kada je s njom
zaista ve bilo poodmaklo, radije vie ne bi napisao ni predao. S njim se desilo kao sa svim ljudima
koji nad drugim ljudima vre neku prirodnu i s poetka nesvesnu mo. Ta mo se ne vri bez
posledica po njenog nosioca, i ako je magistar bio radostan da svog prijatelja Tegularijusa pridobije
za svoje namere time to je pustio da postane njihov unapreiva i saradnik, ono to se dogodilo sada
bilo je jae no njegove sopstvene misli i elje. On je Frica vrbovao i zaveo za jedan rad u iju
vrednost on, zaetnik, nije vie verovao. Ali kada mu je prijatelj najzad podneo taj rad, on ga opet
nije mogao ukinuti, niti ga je mogao staviti na stranu i pustiti neiskoriena, a da veoma ne povredi i
razoara prijatelja kome je tim radom hteo da rastanak uini podnoljivim. Kao to verujemo da
znamo, Knehtovim namerama u ono doba daleko bi pre odgovaralo kad bi na svoje zvanje
jednostavno dao ostavku i objavio svoj izlazak iz reda, umesto da sa molbom izabere tek
zaobilazni put koji je u njegovim oima sada postao gotovo komedija. Ali obzir prema prijatelju
podstakao ga je da za neko vreme jo jednom savlada nestrpljenje.
Verovatno bi bilo interesantno upoznati se s rukopisom marljivog Tegularijusa. On se sastojao
uglavnom iz istorijske grae koju je bio sakupio u svrhe dokaza ili ilustrovanja, ali teko greimo ako
pretpostavimo da je on sadrao takoe pokoju zajedljivu i duhovito formulisanu re kritike
hijerarhije, kao i sveta i istorije sveta. Samo, ako bi taj rukopis, spremljen u mesecima jedne
neobino ilave radljivosti, ak jo postojao, to je vrlo moguno, i kad bi nam bio na raspolaganju,
ipak bismo se morali odrei da ga saoptimo, jer naa knjiga ne bi bila pravo mesto za njegovo
objavljivanje.
Za nas je od vanosti samo to kako je magistar igre upotrebio rad svoga prijatelja. Kada mu ga je
ovaj sveano predao, on ga je primio srdanim reima zahvalnosti i priznanja i, poto je znao da mu
time priinjava radost, umolio ga je da mu proita rad. Tegularijus je vie dana po pola sata sedeo
kod magistra u njegovom vrtu, jer je bilo leto, i sa zadovoljstvom mu je itao mnoge listove iz kojih
se sastojao njegov rukopis, i itanje je esto bilo prekidano njihovim glasnim smehom. To su bili
dobri dani za Tegularijusa. Ali posle se Kneht povukao i, koristei neke delove rukopisa svoga
prijatelja, sastavio svoje pismo vlasti koje doslovno saoptavamo i kome nije potreban vie nikakav
komentar.

PISMO MAGISTRA IGRE VASPITNOJ VLASTI

Razni obziri su mene, magistra igre, opredelili da jednu stvar naroite vrste, koja mi lei na srcu, iznesem pred vlast u ovom
posebnom i donekle vie linom pismu, umesto da ga unesem u svoj sveani izvetaj o polaganju rauna. Dodue, to pismo ja
prilaem dospelom slubenom izvetaju i oekujem njegovo zvanino reenje, ali ga ipak smatram pre kao neku vrstu kolegijalne
okrunice svojim drugovima magistrima.
Dunost je magistra da vlasti skrene panju kada se u njegovom redovnom voenju zvanja ispree smetnje ili zaprete opasnosti.
Moje voenje zvanja sada (ili mi izgleda), iako sam revnostan da zvanju sluim svim svojim silama, ugroeno je jednom opasnou
koja lei u mojoj sopstvenoj linosti, ali ne vodi poreklo jedino iz nje. Moralnu opasnost slabljenja svoje line podesnosti za majstora
igre staklenih perli bar ja smatram istovremeno za opasnost koja postoji objektivno i van moje linosti. Da se izrazim sasvim kratko:
poeo sam sumnjati u svoju sposobnost da vodim svoje zvanje s punom vrednou zato to moram smatrati ugroenim samo svoje
zvanje, samu igru staklenih perli koju ja treba da negujem. Namera ovog pisma je da vlasti iznesem da nagovetena opasnost postoji
i da me ba ta opasnost, kada sam je jednom osetio, nuno zove na jedno drugo mesto no to je ovo na kome sam. Neka mi je
doputeno da situaciju objasnim jednom alegorijom: Na mansardi neko sedi nad suptilnim naunim radom. Pri tom primeuje da je
dole u kuj izbio poar. On nee razmiljati da li je to stvar njegovog zvanja ili nije li bolje da svoje tabele naisto prepie, ve e
strati dole i pokuati da spase kuu. Tako ja sedim na jednom od najviih spratova nae kastalijske graevine, zauzet igrom
staklenih perli, radei samim nenim, osetljivim instrumentima, a instinkt, nos, skreu mi panju da negde dole gori, da celoj naoj
zgradi preti opasnost i da je ugroena, i da ja sada ne treba da analiziram muziku ili da diferenciram pravila igre, ve da se pourim
tamo gde se dimi.
Naa ustanova Kastalija, na red, naa nauka i nae kolstvo, sa igrom staklenih perli i svim, veini nama brai reda izgledaju
tako sami po sebi razumljivi kao to svakom oveku izgleda vazduh koji die i tle na kome stoji. Gotovo niko nikada ne misli na to da
bi taj vazduh i to tle moda mogli takoe ne biti tu, da bi nam taj vazduh jednog dana mogao nedostajati, da bi tle pod nama moglo
nestati. Imamo sree da dobro zatieni ivimo u jednom malom, istom i veselom svetu, i velika veina nas ivi, ma kako
udnovato to izgledalo, u fikciji da je taj svet uvek postojao i da smo mi roenjem u njega uli. Ja sam svoje mlae godine proiveo
u toj najvie prijatnoj zabludi, dok mi je stvarnost ipak bila sasvim dobro poznata, naime da nisam u Kastaliji roen, ve da su me
vlasti ovamo poslale i vaspitale i da Kastalija, red, vlast, kole, arhivi i igra staklenih perli nikako nisu uvek bili tu i da nisu delo
prirode, ve kasna, plemenita i kao sve nainjeno, prolazna tvorevina ljudske volje. Ja sam sve to znao, ali to za mene nije imalo
stvarnosti, jednostavno nisam mislio na to, gledao sam mimo toga, a znam da e vie od tri etvrtine nas iveti i umreti u toj
udnovatoj i prijatnoj zabludi.
Ali kao to je bilo stolea i hiljada godina bez reda i bez Kastalije, bie takoe ubudue opet takvih vremena. A ako danas
podseam svoje kolege i potovanu vlast na tu injenicu, na tu oiglednu istinu i kad ih pozivam da uprave pogled na opasnosti koje
nas ugroavaju, ako, dakle, za trenutak uzimam pre neomiljenu ulogu proroka, opominjaa, propovednika pokajanja koji suvie lako
izaziva podsmeh, onda sam spreman da prihvatim eventualni podsmeh. Ali ja se ipak nadam da e veina od vas moje pismo do
kraja proitati i da e mi neki ak u nekim takama odobriti. Ve to bi bilo mnogo.
Jedna ustanova kao to je naa Kastalija, jedna mala drava duha, izloena je unutranjim i spoljanjim opasnostima. Unutranje
opasnosti, ili neke od njih, poznate su nam i mi ih posmatramo i suzbijamo. Iz elitnih kola mi stalno vraamo pojedine uenike, jer
kod njih otkrivamo neiskoreniva svojstva i nagone koji ih ine nesposobnim i opasnim za nau zajednicu. Veina njih, tako se
nadamo, ipak nisu zato ljudi manje vrednosti, ve samo nepodesni za kastalijski ivot i po povratku u svet mogu nai za sebe
shodnije ivotne uslove i postati valjani ljudi. Naa praksa se u tom pogledu posvedoila i uopte uzeto u naoj zajednici moe se
rei da ona dri do svog dostojanstva i samovaspitanja i da je za njen zadatak dovoljno da predstavlja jedan gornji sloj, jedan
plemeniti stale duha i da uvek obrazuje nov.
Verovatno da meu nama nema vie nedostojnih i nemarnih no to je prirodno i podnoljivo. Ve manje besprekorno stoji kod
nas sa preterano povoljnim miljenjem o redu, sa stalekom oholou na koju zavodi svaka plemenitost, svaki privilegisani poloaj i
koja se takoe obino prebacuje svakom plemstvu, as opravdano, as neopravdano. U drutvenoj istoriji uvek je u pitanju pokuaj
stvaranja plemstva, ono je njegov vrhunac i kruna, i izgleda da je pravi, iako ne uvek priznati cilj i ideal svih pokuaja stvaranja
drutva, neka vrsta aristokrati je, vladavine najboljih. Bilo monarhijska ili anonimna, vlast je uvek bila spremna da potpomae jedno
plemstvo koje se stvaralo protekcijom i privilegij ama, bilo to politiko ili drugo plemstvo, po roenju ili po izboru ili vaspitanju.
Povlaeno plemstvo je pod tim suncem uvek ojaavalo, ali stajanje na suncu i privilegovanost od izvesnog stepena razvitka uvek su
mu postajali iskuenje i vodili njegovoj korupciji. Ako mi sada svoj red posmatramo kao plemstvo i pokuamo da se potom ispitamo
koliko nae dranje prema celini naroda i sveta opravdava na poseban poloaj, koliko nas je moda ve zahvatila i nama ovladala
karakteristina bolest plemstva, hibris,[43] preterano miljenje o sebi, staleka oholost, bolje znanje, nezahvalno uivanje koristi,
onda nam se mogu pojaviti neke sumnje. Neka kod dananjeg Kastaljanina ima poslunosti prema zakonima reda, neka ima
marljivosti, kultivisane duhovnosti, ali zar mu ne nedostaje esto vrlo mnogo uvida u svrstavanje u sklop naroda, u svet, u svetsku
istoriju? Ima li on svesti o osnovu svoje egzistencije, da li zna da pripada jednom ivom organizmu kao list, kao cvet, grana ili koren,
da li nasluuje neto o rtvama koje mu narod podnosi time to ga hrani i odeva i to mu omoguava njegovo kolovanje i njegove

raznovrsne studije? I da li se mnogo brine o smislu nae egzistencije i naeg posebnog poloaja, ima li pravu predstavu o svrsi naeg
reda i ivota? Priznajui izuzetke, mnoge i slavne izuzetke, sklon sam da na sva pitanja odgovorim ne. Proseni Kastaljanin
posmatra svetovnjaka i neuenjaka moda bez prezira, bez zavisti, bez mrnje, ali ga ne smatra bratom, ne vidi u njemu svog
hranioca, niti se i najmanje osea saodgovornim za ono to se dogaa tamo napolju, u svetu. Svrha njegovog ivota izgleda mu da je
nega nauka radi njih samih ili takoe samo etanje puno uivanja u vrtu obrazovanja koje se rado ponaa kao univerzalno, a da to
ipak nije potpuno. Ukratko, kastalijsko vaspitanje, visoko i plemenito vaspitanje izvesno, kome sam duboko zahvalan, u veini onih
koji ga imaju i zastupaju, nije organ i instrumenat, nije aktivno i upravljeno na ciljeve, nije svesno u slubi neem veem ili dubljem,
ve pomalo naginje samouivanju i samohvalisanju, obrazovanju i odgajivanju duhovnih specijalnosti.
Znam da postoji veliki broj potpunih i najvie vrednih Kastaljana koji zaista ne ele nita drugo do da slue. To su oni kod nas
vaspitani uitelji, naroito oni koji napolju u zemlji, daleko od prijatne klime i duhovnih razmaenosti nae Provincije, vre na
svetovnim kolama jednu uslugu bogatu odricanjem, ali neocenjivo vanu. Ti valjani uitelji tamo napolju, sasvim strogo uzeto,
upravo su jedini od nas koji stvarno ispunjavaju cilj Kastalije i kroz iji rad mi plaamo zemlji i narodu ono mnogo dobro koje oni
ine nama. Da se na vrhovni i najsvetliji zadatak sastoji u tome da zemlji i svetu ouvamo njihov duhovni temelj koji se posvedoio
kao moralni elemenat od najvie delotvornosti, naime smisao za istinu na kome izmeu ostaloga poiva i pravo to, dodue, zna
vrlo dobro svaki od nas lanova reda. Ah pri nekom samoispitivanju veina od nas bi morala sebi priznati da joj dobro sveta,
odranje duhovnog potenja i istote takoe van nae tako lepo isto odravane Provincije nikako nije najvanije, ak da uopte nije
vano, i da mi onim hrabrim uitelj ima tamo napolju sasvim rado ostavljamo da svojim predanim radom oduuju na dug svetu i da
nama, igraima staklenih perli, astronomima, muziarima i matematiarima u neku ruku opravdaju uivanje naih privilegija. Sa
oholou i kastinskim duhom, o kome smo ve govorili, u vezi je i to to se ne brinemo ba jako za to da li svoje privilegije
zasluujemo davanjem, to ne mali broj nas ak uobraava neto zbog uzdrijivosti saglasne redu u voenju naeg materijalnog
ivota, kao da je ona neka vrlina koja se praktikuje isto radi sebe same, dok je ona ipak minimum protivdavanja za to to nam
zemlja omoguava nae kastalijsko postojanje.
Zadovoljavam se ukazivanjem na te unutranje tete i opasnosti, one nisu nepodozrive, iako u mirnim vremenima jo dugo ne bi
ugroavale nau egzistenciju. Ali mi, Kastaljani, nismo zavisni samo od naeg morala i razuma, ve sasvim bitno i od stanja zemlje i
volje naroda. Mi jedemo svoj hleb, koristimo svoje biblioteke, izgraujemo kole i arhive ali kad narod vie nema volje da nam to
omogui ili kad zemlja usled osiromaenja, rata i tako dalje za to bude nesposobna, tada je istoga trenutka gotovo sa naim ivotom i
naim studiranjem. Da e naa zemlja svoju Kastaliju i nau kulturu jednog dana smatrali luksuzom koji ona vie ne moe podnositi,
da e nas ona ak, umesto da kao do sada bude dobroudno ponosita na nas, jednog dana oseati kao gotovane i tetoine, ak kao
uitelje lane nauke i neprijatelje to su opasnosti koje nam prete spolja.
Ako bih hteo pokuati da jednom prosenom Kastaljaninu iznesem te opasnosti pred oi, to bih morao uiniti pre svega
primerima iz istorije, a pri tom bih se spotakao o izvestan pasivan otpor, o neko gotovo detinjsko neznanje i neuee. Kod nas
Kastaljana, vi to znate, interesovanje za svetsku istoriju je krajnje slabo, ak veini nas nedostaje ne samo interesovanje, nego ak,
hteo bih rei, pravinost prema istoriji, potovanje za nju. Ta odvratnost, pomeana sa ravnodunou i gledanjem s visine na
zanimanje svetskom istorijom, ee me je podsticala na istraivanje, i naao sam da ona ima dva uzroka. Prvo, sadraji istorije nam
izgledaju prirodno, ne govorim o istoriji duha i kulture koju mi ak veoma negujemo neto inferiorno. Svetska istorija, ukoliko
imamo neku predstavu o njoj, sastoji se od surovih borbi o vlast, o dobra, o zemlje, o sirovine, o novac, ukratko o materijalno i
kvantitativno, o stvari koje mi smatramo kao neduhovne i pre za preziranje. Za nas je sedamnaesti vek doba Dekarta, Paskala,
Froberga, ica, a ne doba Kromvela ili Luja XIV. Drugi razlog naeg zaziranja od svetske istorije sastoji se u naem nasleenom i
veim delom, kao to mislim, opravdanom nepoverenju prema nekoj vrsti posmatranja istorije i pisanja istorije, koja je u doba
propadanja pre osnivanja naeg reda bila veoma omiljena i prema kojoj mi unapred nemamo ni najmanje poverenja: prema
takozvanoj filozofiji istorije, iji najduhovniji procvat i u isto vreme najopasnije dejstvo nalazimo kod Hegela, ali koja je u sledeem
stoleu dovela do najopasnijeg falsifikovanja istorije i demoralisanja smisla za istinu. Predilekcija za takozvanu filozofiju istorije
spada za nas u glavna obeleja epohe niskog duhovnog stanja i politikih borbi najveeg opsega. Nju mi ponekad nazivamo ratno
stolee, ali najvie feljtonistiko doba. Na ruevinama te epohe, iz suzbijanja i savlaivanja njenog duha ili neduha postala
je naa sadanja kultura, postali su red i Kastalija. to mi prema svetskoj istoriji, naroito novijoj, sada stojimo gotovo onako kao
to je otprilike asketa ili isposnik kasnijeg hrianstva stajao prema svetskoj pozornici to je u vezi sa naom duhovnom oholou.
Istorija nam izgleda kao poprite nagona i moda, pohotljivosti, gramzivosti i poude za vlau, raspoloenja za ubistvom, nasilja,
razaranja i ratova, slavoljubivih ministara, potkupljenih generala, pucnjavom razorenih gradova, a isuvie lako zaboravljamo da je to
samo jedan od mnogih njenih aspekata. A pre svega zaboravljamo da smo mi sami komad istorije, neto postalo i neto to je
osueno na izumiranje kada izgubi sposobnost za dalje postojanje i samopreobraavanje. Mi sami smo istorija i saodgovorni smo za
svetsku istoriju i svoj poloaj u njoj. Veoma nam nedostaje svest te odgovornosti.
Bacimo li pogled na svoju sopstvenu istoriju, na vremena postanka nae dananje pedagoke provincije, u naoj zemlji kao i u
nekoj drugoj, na postanak raznih redova i hijerarhija, od kojih je jedan na red odmah vidimo da nau hijerarhiju i zaviaj, nau
dragu Kastaliju nikako nisu osnovali ljudi koji su se prema svetskoj istoriji ponaali tako rezignirano i tako nadmeno kao mi. Nai
prethodnici i osnivai zapoeli su svoje delo krajem ratnog doba, u jednom razorenom svetu. Mi smo naviknuti da svetska stanja
onog vremena, koje je otprilike poelo sa takozvanim prvim svetskim ratom, objanjavamo jednostrano upravo zato to duh tada nije
nita vaio i to je za mone vlastodrce bio samo povremeno korieno, podreeno borbeno sredstvo, u emu vidimo posledicu
feljtonistike korupcije. Dakle, lako je konstatovati neduhovnost i surovost s kojima su se vodile one borbe o vlast. Kada ih

nazivam neduhovnim, to inim ne zato to ne bih video njihove ogromne uspehe u inteligenciji i metodici, ve zato to smo naviknuti,
to nam je stalo do toga da duh u prvom redu smatramo kao volju za istinom, a ono to je u tim borbama od duha utroeno, svakako
izgleda da nema nieg zajednikog sa voljom za istinom. To je bila nesrea onog vremena to se prema nemiru i dinamici, nastalim
iz ogromno brzog poveanja broja ljudi, nije nalazio nikakav donekle vrst moralni poredak. to je neto od njegovih ostataka
sauvano, bilo je potisnuto aktuelnim izrazima i u toku onih borbi nailazimo na udnovate i strane injenice. Sasvim slino kao
prilikom Luterovog rascepa crkve etiri veka ranije, ceo svet je odjednom bio ispunjen strahovitim nemirom, svuda su se obrazovali
borbeni frontovi, svuda je bilo naglog gorkog smrtnog neprijateljstva izmeu mladog i starog, izmeu otadbine i oveanstva,
izmeu crvenog i belog, a mi dananji ljudi nismo u stanju vie uopte da rekonstruiemo mo i unutranju dinamiku onog crveno i
belo, ni prave sadrine i znaenja svih deviza i bojnih poklia, a kamoli da ih shvatimo i saosetimo. Slino kao u Luterovo doba, u
itavoj Evropi, pa i na polovini Zemlje, vidimo vernike i jeretike, mlade i stare, pobornike jueranjeg i pobornike sutranjeg, kako
oduevljeno ili oajniki jedni druge seku. esto su se frontovi kretali popreko kroz zemaljske karte, narode i porodice i ne smemo
sumnjati u to da je za veinu samih boraca ili njihovih voa sve to bilo najvie puno smisla. Takoe mnogim kolovoama i onima
koji vode re u tim borbama ne smemo porei izvesnu snanu dobronamemost, izvestan idealizam, kako se to onda nazivalo. Svuda
se borilo, ubijalo i razaralo i svuda, na obema stranama, sa verom da se bori za boga protiv avola.
To divlje doba visokih oduevljenja, divlje mrnje i sasvim neiskazive patnje kod nas je palo u neku vrstu zaborava koji se jedva
shvata, jer je ono ipak tako tesno u vezi sa postankom svih naih ustanova i njihova je pretpostavka i uzrok. Taj zaborav neki
satiriar bi mogao porediti sa zaboravnou koju oplemenjeni i provereni probisveti imaju za svoje poreklo i svoje roditelje. Hoemo
jo malo da zaustavimo oi na onoj ratnoj eposi. Ja sam itao neke njene dokumente i pri tom sam se manje interesovao za
pokorene narode i razorene gradove no za dranje intelektualaca u to doba. Njima je bilo teko i veina se nije odrala. Bilo je
muenika, kako meu uenjacima tako i meu religioznima, i njihovo muenitvo i uzor ak i u ono vreme, naviknuto na uase, nije
ostalo bez dejstva. Ipak, veina predstavnika duha nije podnela pritisak te epohe sile. Jedni su se predali i svoje talente, znanja i
metode stavili na raspolaganje vlastodrcima. Poznata je izreka jednog ondanjeg profesora visoke kole u republici Masageta
ta je dva puta dva, ne odreuje fakultet, ve na gospodin general. Drugi su opet pravili opoziciju dok su to mogli initi na
nekom poluzatienom prostoru i izdavali su proteste. Neki poznati svetski autor kao da je onda to itamo kod Cigenhalsa u
toku jedne jedine godine, potpisao preko dvesta takvih protesta, opomena, apela razumu itd., moda vie no to je zaista bio
proitao. Ali veina je nauila da uti, nauili su takoe da gladuju i da se mrznu, takoe da prose i da se skrivaju od policije, umirali
su pre vremena, a onome ko je umro, preiveli su zavideli. Bezbrojni su digli ruku na sebe. Zaista vie nije bilo zadovoljstvo ni ast
biti naunik ili knjievnik. Ko se stavio u slubu vlastodraca i krilatica, taj je dodue imao zvanje i hleb, ali i prezir najboljih svojih
kolega i ipak veinom nemirnu savest. Ko je tu slubu odbio, morao je gladovati, morao je iveti slobodan kao ptica i umreti u bedi ili
izgnanstvu. Bio je prireen grozan, neuveno surov izbor. Brzo je propadalo ne samo istraivanje, ukoliko nije bilo u slubi ciljeva
sile i rata, ve i kole. Pre svega, svetska istorija koju je svagda vodea nacija iskljuivo dovodila u vezu sa sobom bila je beskrajno
uproena i prepevana; istorija filozofije i feljton vladali su svuda, pa i u koli.
Dosta s pojedinostima. To su bila estoka i divlja vremena, haotina i vavilonska vremena, u kojima narodi i stranke, staro i
mlado, crveno i belo nisu vie razumevali jedno drugo. Kraj toga je bila, posle dovoljnog krvarenja i siromaenja, sve jaa enja
svih za osveenjem, za ponovnim nalaenjem zajednikog jezika, za redom, za moralom, za vaeim merilima, za jednom azbukom
i tablicom mnoenja koju vie ne diktiraju interesi moi i koja se vie ne bi svakog trenutka menjala. Nastala je ogromna potreba za
istinom i pravom, za razumom, za savlaivanjem haosa.
Tom vakuumu na kraju jedne nasilnike i sasvim prema spolja upravljene epohe, toj enji svih za jednim novim poetkom i
novim poretkom koja je postala neiskazivo nuna i preklinjua, imamo da zahvalimo za nau Kastaliju i za nae postojanje. Siuno
malo, hrabro, poluizgladnelo ali nesavitljivo ostalo jato istinskih duhova poelo je bivati svesno svojih mogunosti, u asketskoherojskom samovaspitanju poelo je davati sebi poredak i ustav, svuda u malim i najmanjim grupama poelo je opet da radi, da
raiava sa izrazima i da sasvim odozdo navie opet sagradi jednu duhovnost, jednu nastavu, istraivanje, obrazovanje. Graevina
je uspela. Od oskudno junakih poetaka polako je porasla u sjajnu graevinu. U nizu generacija stvorila je red, vaspitnu vlast,
elitne kole, arhive i zbirke, strune kole i seminare, igru staklenih perli. I mi smo ti koji danas, kao naslednici i uivaoci, stanujemo
u skoro suvie sjajnoj graevini. I, neka bude jo jednom reeno, mi stanujemo u njoj kao gosti koji uglavnom nita ne poimaju i koji
su postali prilino komotni. Ne elimo vie ma ta da znamo o ogromnim ljudskim rtvama na kojima su podignuti nai temeljni
zidovi, nita o iskustvima punim patnji iji smo naslednici, i nita o svetskoj istoriji koja je nau graevinu podigla ili trpela, koja nas
nosi i trpi i koja e moda trpeti jo neke Kastaljane i magistre posle nas dananjih, ali koja e nau graevinu opet jednom sruiti i
progutati, k'o to opet rui i guta sve to je pustila da poraste.
Vraam se iz istorije, i rezultat primena na dananjicu i na nas je ovaj: Na sistem i red je ve prekoraio onaj vrhunac
procvata i sree koje zagonetna igra svetskog zbivanja ponekad doputa lepom i vrednom eljenja. Mi smo na zahodu koji se moda
jo vrlo dugo moe otegnuti, ali u svakom sluaju ne moe nam vie pasti u deo nita vie, lepe ni vrednije eljenja od onoga to
smo ve imali, put vodi nizbrdo. Mi smo, verujem, istorijski zreli za razgraivanje i ono e nesumnjivo doi, ne danas i sutra, ali
prekosutra. Ja to zakljuujem ne moda samo iz neke suvie moralne ocene naih davanja i sposobnosti, ja to zakljuujem mnogo
vie iz pokreta koje vidim da se pripremaju u spoljanjem svetu. Pribliavaju se kritina vremena, svuda se oseaju predznaci, svet
hoe ponovo da premesti svoje teite. Pripremaju se pomeranja snaga, ona se nee izvriti bez rata i sile, s Dalekog istoka preti ne
samo ugroenje mira, ve takoe ivota i slobode. Neka se naa zemlja i njena politika dre neutralno, neka sav na narod
jednoglasno (to on meutim ne ini) istraje pri dosaanjem i neka ostanu verni nama i kastalijskim idealima to e biti uzaludno.

Ve sada neki nai parlamentarci, povremeno vrlo jasno, govore o tome da je Kastalija za nau zemlju neto skup luksuz. im
zemlja bude prinuena na ozbiljno ratno naoruavan je, naoruavan je samo za odbranu, a to se moe uskoro desiti, doi e do
velikih mera tednje i, uprkos svoj blagonaklonosti vlade prema nama, pogodie nas veliki deo toga. Mi smo ponositi na to to na
red i neprekidnost duhovne kulture koju on obezbeuje, zahtevaju od zemlje srazmemo skromne rtve. U poreenju s drugim
vremenima, naroito s feljtonistikim ranim vremenom, sa njegovim obilato dotiranim visokim kolama, njegovim bezbrojnim tajnim
savetnicima i luksuznim institutima te rtve u stvari nisu velike i one su iezavajue male ako se porede sa onima koje u ratnom
veku proguta rat i naoruanje. Ali ba to naoruanje e moda uskoro opet biti vrhovna zapovest, u parlamentu e opet dominirati
generali. I, ako narod bude postavljen pred izbor da rtvuje Kastaliju ili da se izloi opasnosti rata ili propasti, znamo kako e glasati.
Tada e takoe bez sumnje odmah uzeti maha neka ratna ideologija. Omladinu e naroito zahvatiti neki izraajni pogled na svet,
po kome e naunici i naunitvo, latinski i matematika, obrazovanje i nega duha vaiti kao ivotno opravdani samo utoliko ukoliko
su u stanju da slue ratnim ciljevima.
Val je ve na putu, jednom e nas sprati. Moda e to biti dobro i neophodno. Posle mere naeg uvida u zbivanje, posle mere
nae budnosti i nae hrabrosti, nama ostaje zasada, potovane kolege, ona ograniena sloboda odluivanja i delanja, koja je data
oveku i koja svetsku istoriju ini ljudskom istorijom. Ako hoemo, moemo zatvoriti oi, jer je opasnost donekle jo daleko. Mi
dananji magistri verovatno emo svi jo do kraja na miru disati i na miru moi umreti pre no to se opasnost priblii i pre no to je
svi vide. Ali za mene, i ne samo za mene, taj mir ne bi bio mir mirne savesti. Ne bih hteo da i dalje na miru upravljam svojim
zvanjem i igram igru staklenih perli, zadovoljan to me ono to dolazi vie nee nai u ivotu. Ne, meni izgleda nuno da se podsetim
da takoe i mi, nepolitiki, pripadamo istoriji sveta i da uestvujemo u njoj. Zato sam u uvodu svoga pisma rekao da je moja
slubena marljivost smanjena ili pak ugroena, jer ne mogu spreiti da veliki deo mojih misli i briga bude zauzet buduom
opasnou. Ja, dodue, zabranjujem svojoj mati da igra oblicima koje bi nesrea za nas i za mene mogla usvojiti, ali se ne mogu
zatvoriti prema pitanju ta imamo mi i ta imam ja da radim da bih doekao opasnost? Neka mi je o tome doputena jo jedna
re.
Ja ne bih hteo da zastupam Platonov zahtev da u dravi treba da vlada naunik ili mudrac. Svet je onda bio mlai. A Platon, iako
osniva neke vrste Kastalije, nikako nije bio Kastaljanin, ve roeni aristokrata, kraljevskog porekla. I mi smo, dodue, aristokrati i
inimo neko plemstvo, ali to je plemstvo duha, ne krvi. Ne verujem da e ljudima ikada poi za rukom da odgaje neko krvno
plemstvo istovremeno sa duhovnim, to bi bila idealna aristokratija, ali ona ostaje san. Mi Kasta- Ijani smo podobni za vladanje, iako
smo otmeni i sasvim pametni ljudi. Ako bismo morali vladati, mi to ne bismo inili sa snagom i naivnou koje su potrebne pravom
vladaru, a takoe bi pri tom brzo bili zanemareni i naa prava oblast i naa najspecifinija briga nega uzornog duhovnog ivota.
Za vladanje nije nikako potrebno da se bude glup i sirov, kako su povremeno mislili sujetni intelektualci. Za vladanje je potrebna
nesalomiva elja za delatnou, upravljena prema spolja, strast identifikovanja sebe sa ciljevima i svrhama i izvesno, takoe, neka
brzina i nedvoumljenje u izboru puteva ka uspehu. Dakle, sama svojstva koja jedan naunik jer neemo se nazivati mudracima
ne sme imati, niti ih ima, jer za nas je posmatranje vanije od dela, a u izboru sredstava i metoda, da bismo doli do svojih ciljeva,
nauili smo da budemo koliko je moguno skrupulozni i nepoverljivi.
Dakle, mi ne treba da vladamo i ne treba da vodimo politiku. Mi smo strunjaci istraivanja, razlaganja i merenja, mi smo
odratelji i stalni proverai svih azbuka, tablica mnoenja i metoda, mi smo kontrolori duhovnih mera i tegova. Mi smo, izvesno, jo i
mnogo drugo ta. Pod datim uslovima moemo biti takoe novatori, pronalazai, pustolovi, osvajai i tumai koji daju drugi smisao.
Ali naa prva i najvanija funkcija, radi koje smo narodu potrebni i koja nas odrava, jeste funkcija odravanja istote svih izvora
znanja. U trgovini, u politici i moda gde drugde u nekoj prilici, pretvaraju nje Y u X moe znaiti nekakav podvig i genijalnost, ali
kod nas nikada.
Ranijih epoha, u ustalasanim takozvanim velikim vremenima, u ratu i u prevratu, u nekim sluajevima trailo se od
intelektualaca da se bave politikom. To je naroito bio sluaj u pozno feljtonsko doba. U njegove zahteve spadao je i zahtev za
politizacijom i militarizacijom duha. Duh treba da bude uzabran i utroen kao orue rata, kao crkvena zvona za livenje topovskih
cevi, kao jo nezrela kolska mlade za popunjavanje desetkovanih jedinica.
Razume se, mi taj zahtev ne moemo priznati. Ne treba gubiti ni rei o tome to nekog naunika u sluaju nude odvode sa
katedre ili s radnog stola i naine ga vojnikom, takoe ni to se on pod datim okolnostima dobrovoljno javlja za to. Dalje, to se u
nekoj zemlji iscrpenoj ratom naunik mora u svemu materijalnom ograniavati do krajnosti i do gladi. Ukoliko je obrazovanje jednog
oveka vie, ukoliko su privilegije koje je uivao vee, utoliko u sluaju nude treba da budu vee rtve koje podnosi. Nadamo se da
e to jednom svakom Kastaljaninu biti po sebi razumljivo. Ali, ako smo spremni da svoje zdravlje, svoju udobnost, svoj ivot
rtvujemo narodu kad je u opasnosti, onda to ne ukljuuje u sebe da treba da budemo spremni da sam duh, tradiciju i moral nae
duhovnosti rtvujemo interesima dana, naroda ili generala. Kukavica je ko se izvlai od delanja, rtava i opasnosti koje njegov narod
ima da izdri. Ali ne manje je kukavica i izdajnik ko principe duhovnog ivota izda materijalnim interesima, dakle onaj ko je spreman
da vlastodrcima prepusti na primer odluku o tome koliko je dva puta dva! Izdajstvo je kada se smisao za istinu, intelektualno
potenje, vemost zakonima i metodama duha, rtvuje ma kom drugom interesu, pa i interesu otadbine. Kada u borbi interesa i
krilatica istina doe u opasnost da bude obezvreena, unakaena i silovana onako kao i pojedinac, kao jezik, kao umetnost, kao i
sve organsko i vetaki visoko negovano tada nam je jedini zadatak da se usprotivimo i da istinu, to jest teenje ka istini,
spasavamo kao svoj vrhovni stav vere. Naunik koji kao govornik, kao autor, kao uitelj svesno kae la, svesno potpomae lai i
falsifikovanja, radi ne samo protiv organskih principa, ve osim toga, uprkos svakom aktuelnom izgledu, ne ini svome narodu
nikakvu korist ve teku tetu, kvari mu vazduh i zemlju, jelo i pie, truje miljenje i pravo i potpomae sve zlo i neprijateljsko to

narodu preti unitenjem.

Kastaljanin ne sme, dakle, da bude politiar. Istina, u sluaju nude on treba da rtvuje svoju linost, ali nikada vernost duhu. Duh
je blagotvoran i plemenit samo u poslunosti istini. im nju izda, im se odvoji od strahopotovanja, postane potkupljiv i proizvoljan,
on je satanstvo u potenciji, daleko je gori od ivotinjske, nagonske bestijalnosti koja jo uvek zadrava neto od nevinosti prirode.
Ostavljam svakome od vas, potovane kolege, da razmislite o tome u emu se sastoje dunosti reda kada su zemlja i sam red
ugroeni. Tu e biti razliitih shvatanja. I ja imam svoje i u mnogom prosuivanju svih ovde pokrenutih pitanja ja sam za svoju
linost doao do jedne jasne predstave o onome ta mi je dunost i emu treba da teim. To me dovodi do jedne line molbe
potovanoj vlasti, kojom e se moj memorandum zavriti.
Od svih magistara koji sainjavaju nau vlast ja sam, kao magister ludi, po svome zvanju najdalji od spoljnjeg sveta.
Matematiar, filolog, fiziar, pedagog i svi drugi magistri rade na oblastima koje su im zajednike sa profanim svetom. I u
nekastalijskim, obinim kolama nae i svake zemlje matematika i nauka o jeziku ine osnove nastave, a astronomija i fizika ue se
takoe na svetskim visokim kolama, dok se potpuno neuki bave muzikom.
Sve te discipline su prastare, mnogo starije od naeg reda, one su postale mnogo pre njega i preivee ga.
Jedino igra staklenih perli, na sopstveni pronalazak, naa specijalnost, na ljubimac, naa igraka, poslednji je najdiferenciraniji
izraz nae specijalno kastalijske vrste duhovnosti. Ona je istovremeno najdragoceniji i najnekorisniji, najomiljeniji i u isto vreme
najlomljiviji dragulj u naoj riznici. Ako opstanak Kastalije doe u pitanje, ona e prva propasti. Ne samo zato to je ona najlomljivije
od svih naih blaga, ve i zato to je za laika ona bez sumnje komad Kastalije koji mu je najmanje potreban. Ako bude rei o tome
da se zemlji pritedi svaki rashod bez koga se moe, onda e se elitne kole ograniiti, fondovi za odranje i poveanje biblioteka i
zbirki e se smanjiti i najzad brisati, nai obedi e se smanjiti, naa odea nee se obnavljati, ali e se sve glavne discipline nae
Universitas litteratum i dalje ostaviti, samo nee igra staklenih perli. Matematika je takoe potrebna da bi se pronalo novo
vatreno oruje, ali da zatvaranjem sela igraa i ukidanjem nae igre moe biti naneta i najmanja teta zemlji i narodu, u to nee niko
verovati, najmanje vojnici. Igra staklenih perli je najekstremniji i najugroeniji deo nae graevine. Moda je s tim u vezi to ba
magistar igre, ef nae discipline najstranije svetu, kao prvi predosea zemljotres koji dolazi ili pak to oseanje kao prvi izgovara
pred vlau.
Dakle, u sluaju politikih, a naroito ratnih preokreta, ja smatram igru staklenih perli izgubljenom. Ona e brzo propasti, ak i
ako mnogi pojedinci sauvaju svoju privrenost njoj, ona nee biti obnovljena. Atmosfera koja bude nastupila posle jedne nove ratne
epohe nee je trpeti. Ona e ieznuti isto onako kao neke najvie kultivisane navike u istoriji muzike, na primer horovi
profesionalnih pevaa iz doba oko 1600, ili nedeljne figuralne muzike u crkvama oko 1700. U ono vreme ljudske ui su sluale
zvuke koji u svojoj aneoski zraeoj istoti ne mogu doarati ni nauku, ni arobnjatvo. Isto tako ni igra staklenih perli nee biti
zaboravljena, ali ona se nee moi opet obnoviti i oni koji zatim budu studirali njenu istoriju, njen postanak, njeno cvetanje i njen kraj,
uzdisae i zavidee nam za to to smo mogli iveti u jednom tako mirnom, tako negovanom, tako isto skladnom duhovnom svetu.
Iako sam ja sada magistar igre, nikako ne smatram svojim (ili naim) zadatkom da spreim ili odloim kraj nae igre. I lepo i
najlepe je prolazno im je postalo istorija i pojava na Zemlji. Mi to znamo i zbog toga moemo oseati bol, ali ne moemo ozbiljno
pokuati da to promenimo, jer to se ne moe promeniti. Ako igra staklenih perli doe do pada, Kastalija i svet e pretrpeti neki
gubitak, ali toga trenutka svet e ga jedva osetiti, toliko e u velikoj krizi biti zaposlen spasavanjem onoga to se moe spasti. Jedan
Kastaljanin se moe zamisliti bez igre staklenih perli, ali se Kastalija ne moe zamisliti bez strahopotovanja prema istini, bez
vemosti prema duhu. Vaspitna vlast moe izii na kraj bez magistra igre, ali magister ludi, to smo gotovo zaboravili, prvobitno i
sutinski ne znai onu specijalnost koju mi tom reju oznaavamo. Magistar igre prvobitno znai sasvim prosto ua. A ue,
dobre i valjane ue, bie naoj zemlji tim potrebnije to Kastalija bude ugroenija i to njene dragocenosti postaju vie prezrele, to
se vie odronjavaju. Uitelji su nam nuniji no sve drugo ljudi koji omladini daju sposobnost merenja i ocenjivanja i koji su joj uzor
u strahopotovanju prema istini, u poslunosti prema duhu, u slubi rei. I to vai ne jedino i ne prvo za nae elitne kole ija e
egzistencija takoe jednom prestati, ve i za svetovnjake kole napolju, gde se vaspitavaju i obrazuju graani i seljaci, zanatlije i
vojnici, politiari, oficiri i vladari dok su jo deca i podobni za tvorenje. Tamo se nalazi osnova duhovnog ivota zemlje, ne u
seminarima ili igri staklenih perli. Mi smo zemlju stalno snabdevali uiteljima i vaspitaima, ve sam rekao: oni su najbolji od nas. Ali
mi moramo uiniti daleko vie no to smo do sada uinili. Vie se ne smemo pouzdati u to da e nam iz kola napolju priticati stalno
elita obdarenih i ona potpomoi da se naa Kastalija odri. Kao najvaniji i najasniji deo svoga zadatka mi moramo uvideti i
izgraditi smernu, punu odgovornosti slubu kolama, svetovnim kolama.
Sa tim sam takoe doao do line molbe koju bih hteo uputiti potovanoj vlasti. Ovim molim vlast da me oslobodi moga zvanja
kao magistra igre i da mi napolju u zemlji poveri neku obinu kolu, veliku ili malu, i da mi dopusti da postepeno u tu kolu povuem
za sobom tab mlade brae reda kao uitelje, ljude u koje imam poverenje, da mi verno pomau kako bi naa naela pretvorili u
meso i krv u mladim svetovnim ljudima.
Neka potovana vlast izvoli sa blagonaklonou ispitati moju molbu i njeno obrazloenje i potom mi dostavi svoje naredbe.

Majstor igre staklenih perli.

Post-scriptum:

Neka mi bude doputeno da navedem re potovanog patera Jakobusa koju sam zabeleio prilikom jednog njegovog privatnog
predavanja:
Mogu doi vremena groze i najdublje bede. Ako, meutim u bedi bude jo sree, to ona moe da bude samo jo duhovna,
okrenuta unazad prema spasavanju obrazovanja ranijih vremena, okrenuta unapred prema vedrom i ne zlovoljnom zastupanju duha
u jedno vreme koje bi inae potpuno moglo pripasti materiji.

Tegularijus nije znao koliko je malo od njegovog rada preostalo u tom pismu. On ga nije dobio u
njegovom poslednjem tekstu, ali Kneht mu je dao da proita dva ranija, mnogo opirnija teksta. On je
poslao pismo i ekao odgovor vlasti sa mnogo manjim nestrpljenjem no njegov prijatelj. Reio je da
ga dalje ne upoznaje sa svojim koracima. Tako je odbio da jo razgovara o stvari i samo je
nagovestio da e do prispea odgovora bez sumnje proi dugo vremena.
I kada je zatim odgovor stigao, u kraem roku no to je sam mislio, Tegularijus o tome nije nita
znao. Pismo iz Hirslanda je glasilo:

Potovanom magistru ludi u Valdcelu

Veoma cenjeni kolega!
Vau srdanu i punu duha okrunicu primili su k znanju s neobinim interesovanjem i uprava reda i kolegijum magistara. Nau
panju su prikovali koliko istorijski retrospekti u tom pismu, toliko i zabrinuti pogledi u budunost. Te uzbudljive i delom svakako
opravdane obzire izvesno e poneko od nas i dalje zadrati u svojim mislima da bi iz njih izvukao koristi. Mi smo svi sa radou i
priznanjem spoznali smisao koji vas nadahnjuje, misao pravog i nesebinog kastaljanstva, misao prisne i drugom prirodom postale
ljubavi prema naoj Provinciji i njenom ivotu i obiajima, zabrinute i u ovom trenutku neto zaplaene ljubavi. Mi smo s radou i s
priznanjem ne manje upoznali linu i trenutnu notu i raspoloenje te ljubavi, njenu spremnost na rtvu, njen nagon za delatnou,
njenu ozbiljnost i revnost i njen prelazak ka junakom. U svim tim crtama opet prepoznajemo karakter naeg majstora igre staklenih
perli, njegovu delotvornost, njegov ar, njegovu smelost. Koliko je to svojstveno njemu, ueniku slavnog benediktinca, to istoriju ne
prouava radi isto naune krajnje svrhe i donekle u estetskoj igri kao posmatra bez uzbuenja, ve to svoje istorijsko znanje
navodi neposredno na primenu na trenutak, na delo, na spremnost da pomogne! I koliko takoe, potovani kolega, vaem karakteru
odgovara to to je svrha vaih linih elja tako skromna da se vi ne oseate privueni politikim zadacima i misijama, uticajnim i
potovanim slubama, ve elite da budete samo magistar igre, ua!
To su neki od utisaka i misli koje se pri prvom itanju vae okrunice netraeno pojavljuju. Oni su bili isti ili slini kod veine
kolega. U daljoj oceni vaeg saoptenja, opomena i molbi, naprotiv, vlast nije bila u stanju da doe do jednodunog stava. Na sednici
koja je po tome odrana, naroito ivo bilo je pretresano pitanje koliko je prihvatljivo vae gledite o ugroenosti nae egzistencije,
kao i pitanje o nainu, opsegu i eventualnoj vremenskoj blizini opasnosti, i vei deo lanova je ta pitanja oigledno prihvatio ozbiljno i
za njih se zagrejao. Ipak, kao to vam moramo saoptiti, ni po jednom od tih pitanja nije se pokazala veina glasova u korist vaeg
shvatanja. Jedino je priznata vaa mo predstavljanja i dalekovidosti vaih istorijsko-politikih razmatranja, ali u pojedinosti nijedna
vaa pretpostavka, ili recimo prorotvo, nije odobreno i prihvaeno kao ubedljivo u svom punom obimu. Samo mali broj, pa i on sa
rezervom, saglasio se sa vama takoe u pitanju koliko red i kastalijski poredak uestvuju u odranju neobino dugog perioda mira,
koliko oni uopte i naelno mogu vaiti kao inioci politike istorije i stanja.
Miljenje veine je otprilike glasilo da se mir, nastao u naem delu zemlje po proteku ratne epohe, delom ima pripisati optoj
iscrpenosti i krvarenju kao posledica prethodnih strahovitih ratova, ali daleko vie okolnosti to je onda Zapad prestao biti arite
svetske istorije i poprite hegemonistikih zahteva. Ni najmanje ne dovodei u sumnju zasluge reda, kastalijskoj misli, misli duhovnih
obrazovanja pod znakom kontemplativnog nego van ja due, ne moe se priznati upravo snaga tvorenja istorije, to jest ivi uticaj na
politika svetska stanja, jer su nagon i ambicija te vrste najdalje mogue elom karakteru kastalijskog duha. U nekim vrlo ozbiljnim
izlaganjima o toj temi, naglaeno je da niti je volja, niti opredeljenje Kastalije da dela politiki i da utie na mir i rat. O takvom
opredeljenju ne moe biti govora ve i zato to se sve kastalijsko odnosi na razum i to se odigrava u okviru razumnoga, a to se ne
moe rei o svetskoj istoriji, osim ako se ponovo padne u teoloko-pesnika sanjarenja romantine filozofije istorije i ako se itav
ubilaki i unitilaki aparat sila koje stvaraju istoriju oglasi metodama svetskog razuma. Ve pri povrnom pregledu istorije duha
jasno je da se visoka vremena procvata duha nikada ne mogu objasniti iz politikih stanja, naprotiv, kultura ili duh ili dua imaju
svoju sopstvenu istoriju. Ona, pored takozvane svetske istorije, to jest pored borbi za materijalnu mo koje nikada ne miruju, tee
kao jedna druga, skrivena, nekrvava i sveta istorija. Na red ima veze jedino sa tom svetom i skrivenom istorijom, ne sa pravom
brutalnom svetskom istorijom, i njegov zadatak nikada ne moe biti da bdi nad politikom istorijom ili da doprinosi njenom stvaranju.

Bila, dakle, svetsko-politika situacija zaista onakva kako je vaa okrunica nagovetava ili ne, u svakom sluaju na red po tome
nema ta drugo da radi do da, oekujui i trpei, odredi svoje stanovite. I tako je vae miljenje da bi tu konstelaciju trebalo
smatrati kao poziv na aktivno odreenje stava veina odluno odbila uz nekoliko protivnih glasova. to se tie vaeg shvatanja o
dananjem poloaju u svetu i vaih nagovetaja o najblioj budunosti, oni su, istina, na veinu kolega oigledno napravili izvestan
utisak, na neku gospodu ak delovali kao senzacija. Ali ni u toj taki nije se mogla konstatovati saglasnost veine sa vama, iako je
veina govornika potvrdila svoje potovanje prema vaim znanjima i vaoj otroumnosti. Naprotiv, pre je preovladavala sklonost da
se vae izjave o tome ocene, dodue, kao znaajne i u velikoj meri interesantne, ali kao preterano pesimistike. Javio se i jedan glas
koji je pitao ne treba li obeleiti kao opasno, opako, ili bar kao lakomisleno to to se jedan magistar poduhvata da svoju vlast zastrai
tako mranim slikama tobonjih opasnosti i iskuenja koji se pribliavaju. Izvesno, doputena je prirodna opomena o prolaznosti svih
stvari i svako, a naroito svako ko se nalazi na visokom i odgovornom poloaju, mora s vremena na vreme prizvati memento mori.
Meutim, tako unitavajue i nihilistiki predskazivati tobonji skori predstojei kraj elom magistarskom staleu, elom redu, celoj
hijerarhiji, predstavlja ne samo nedostojan napad na duevni mir i matu kolega, ve je to takoe ugroavanje vlasti i njene
sposobnosti delanja. Nemogue je da delatnost jednog magistra dobija neto time to svakog jutra na svoj posao odlazi sa milju da
e zvanje, rad, uenici, odgovornost pred redom, ivot za Kastaliju i u Kastaliji da e sve to sutra ili prekosutra nestati i biti
nitavno. Iako veina nije podrala to miljenje, ono je ipak nailo na izvesno odobravanje.
Nae saoptenje je kratko, ali smo na raspolaganju za usmeni razgovor. Iz naeg oskudnog izlaganja vidite, potovani, da vaa
okrunica nije proizvela ono dejstvo koje ste od nje, moda, oekivali. Neuspeh veim delom poiva na stvarnim razlozima, na
injeninim razlikama izmeu vaih sadanjih pogleda i elja i onih veine. Ipak za to ima formalnih razloga. Bar nam izgleda da bi
neposredna usmena rasprava izmeu vas i kolega protekla bitno harmoninije i pozitivnije. Mi verujemo da vaoj elji nije smetao
taj oblik pismenog raspitivanja, ve mnogo vie u naem optenju neuobiajeno povezivanje kolegijalnog saoptenja s onim linim
to oveku lei na srcu, s molbom. U tom stapanju veina vidi nesrean pokuaj novaenja, neki su ga oznaili direktno kao
nedopustiv.
Ovim dolazimo do naj tugaljivi je take vae stvari, do vae molbe za osloboenje od zvanja i za upotrebu vae linosti u
svetovnoj kolskoj slubi. Molilac bi unapred morao znati da se vlast ne moe uputati u jednu tako podnetu isprekidanu i udno
obrazloenu molbu, da je ona ne moe odobriti i prihvatiti. Po sebi se razume, vlast na nju odgovara sa ne.
ta bi bilo od nae hijerarhije ako red i nalog vlasti ne bi vie bili ti koji svakoga postavljaju na njegovo mesto! ta bi bilo od
Kastalije ako bi svako cenio svoju linost, svoje obdarenosti i podobnosti i hteo da sam prema tome sebi bira mesto! Preporuujemo
majstoru igre staklenih perli da o tome razmisli nekoliko trenutaka i nalaemo mu da dalje upravlja asnim zvanjem ije smo mu
rukovoenje poverili.
Time bi bila ispunjena vaa molba da vam se odgovori na vae pismo. Nismo mogli dati odgovor kome ste se moda nadali. Ipak
ne bismo hteli da preutimo takoe nae priznanje podstiuoj i opominjuoj vrednosti vaeg dokumenta. Raunamo da sa vama jo
usmeno razgovaramo o njegovom sadraju, i to uskoro. Jer, iako uprava reda veruje da se moe pouzdati u vas, ipak je za nju povod
za zabrinutost ona taka vaeg akta u kojoj govorite o smanjenosti ili ugroenosti vae sposobnosti za dalje voenje zvanja.

Kneht je proitao pismo bez naroitog oekivanja, ali s najveom panjom. On je ve sam mogao
misliti da e vlast imati povod za zabrinutost. Osim toga, verovao je da to mora zakljuiti i po
jednom odreenom znaku. Nedavno se u selu igraa pojavio neki gost iz Hirslanda sa urednom
ispravom i preporukom uprave reda. Molio je za pravo gostovanja od nekoliko dana, tobo za radove
u arhivu i biblioteci, a molio je takoe i da mu se dopusti da kao gost slua neka Knehtova
predavanja. Bio je tih i paljiv, neki ve stariji ovek. Pojavljivao se u gotovo svim odeljenjima i
prostorijama naselja, raspitivao se o Tegularijusu i vie puta posetio direktora valdcelske elitne
kole koji je stanovao u blizini. Nije moglo biti sumnje da je taj ovek bio posmatra poslan da
utvrdi kakvo je stanje u selu igraa, da li se moe osetiti zanemarenost, da li je magistar zdrav i na
mestu, da li je inovnitvo marljivo, nisu li aci moda uznemireni. Tu je ostao punih nedelju dana,
nije propustio nijedno Knehtovo predavanje. Njegovo posmatranje i njegovo tiho prisustvo svuda i
na svakome mestu palo je u oi dvojici inovnika. Dakle, uprava reda je saekala izvetaj tog uhode
pre no to je magistru poslala svoj odgovor.
ta je trebalo misliti o odgovoru i ko mu je bio pisac? Stil ga nije odavao, to je bio uobiajeni,
bezlini stil vlasti, kao to ga je ovaj povod zahtevao. Pri finijem ispitivanju pismo je ipak vie
odavalo specifinost i linost, no to bi se pri prvom itanju pretpostavilo. Osnov celog dokumenta
bio je hijerarhijski duh reda, pravinost i ljubav za red. Jasno se moglo videti koliko je Knehtova
molba delovala neprijatno, neugodno, ak tegobno i jetko. Njeno odbijanje pisac tog odgovora

izvesno je bio reio ve pri prvom upoznavanju i bez uticaja ocena drugih. Naprotiv, tom
negodovanju i odbrani stajalo je nasuprot jedno drugo uzbuenje i raspoloenje, neka vidljiva
simpatija, neko naglaavanje svih blagih i prijateljskih ocena i izjava koje su pale na sednici
povodom Knehtove molbe. Kneht nije sumnjao da je pisac odgovora Aleksandar, predsednik uprave
reda.
Tu smo doli do kraja svog puta i nadamo se da smo izvestili o svem bitnom u ivotu Jozefa
Knehta. Bez sumnje, neki docniji biograf moi e utvrditi jo pokoju pojedinost o koncu tog ivota.
Odriemo se da damo sopstvenu predstavu poslednjih magistrovih dana. O njima ne znamo vie
no ma koji valdcelski student i takoe ne bismo mogli nainiti nita bolje od Legende o majstoru
igre staklenih perli. Ona kod nas krui u vie prepisa i njeni pisci su verovatno nekolicina
povlaenih pokojnikovih uenika. Neka ta legenda zavri nau knjigu.

LEGENDA
Ako sluamo razgovore drugova o nestanku naeg majstora, o uzrocima, o opravdanosti i
neopravdanosti njegovih odluka i koraka, o smislu ili besmislu njegove sudbine, oni na nas prave
udan utisak, kao izlaganja Diodora i Sikula o verovatnim uzrocima poplava Nila. Izgledalo bi nam
ne samo nekorisno, ve i neopravdano da ta izlaganja poveamo jo i novim. Umesto toga hoemo da
u srcu negujemo uspomenu na majstora koji se, tako brzo po svom tajanstvenom odlasku u svet,
preselio u jo udniji i tajanstveniji drugi svet. Da bismo posluili njegovoj dragoj uspomeni,
hoemo da zabeleimo ono to nam je o tim dogaajima doprlo do uiju.
Kad je magistar proitao pismo u kome je vlast odbacivala njegovu molbu, osetio je jedva
primetnu jezu, kao jutarnje oseanje sveine i mirnoe koje mu je pokazivalo da je doao as i da
sada nema oklevanja i zadravanja. To sopstveno oseanje, koje je nazvao buenje, bilo mu je
poznato iz odluujuih trenutaka njegova ivota. Ono je bilo oivljavajue i istovremeno bolno,
smea rastanka i proboja, koje potresa duboko u nesvesnom kao prolena oluja. Pogledao je na sat
kroz jedan as imao je da odri lekciju teaja. Odluio je da taj as posveti sopstvenom ispitivanju i
otiao u tihi magistrov vrt. Uz put ga je pratio jedan stih koji mu je iznenada pao na pamet:
Jer svakom poetku svojstvena je arolija.

koji je izgovarao u sebi ne znajui kod kog pesnika ga je nekada itao. Ali stih mu se ponovo
javljao i dopadao, i izgledalo mu je da sasvim odgovara doivljaju asa. U vrtu je seo na klupu
zasutu prvim poutelim liem, udeavao je disanje i borio se za unutranji mir dok je preiena
srca tonuo u razmiljanje u koje se konstelacija tog ivotnog asa svrstavala u optim, nadlinim
slikama. U povratku ka maloj sluaonici opet se javio onaj stih, opet je morao razmiljati o njemu i
naao je da mora glasiti neto drukije. Tad mu se odjednom seanje osvetlilo i dolo mu u pomo.
Tiho je u sebi govorio:
I u svakom poetku nalazi se neka arolija,
Ona nas titi i pomae da ivimo.

Ali poreklo tih stihova otkrio je tek pred vee, poto je as teaja davno bio odran i razne stvari
dnevnog rada svrene. Oni se nisu nalazili ni kod starog pesnika, oni su se nalazili u jednoj od
njegovih sopstvenih pesama koje je nekada kao uenik i student napisao, a pesma se svravala ovim
redom:
E pa hajde, srce, oprosti se i ozdravi!

Jo iste veeri pozvao je k sebi zamenika i poverio mu da sutra mora da otputuje na neodreeno
vreme. Predao mu je sve tekue stvari uz kratka uputstva i oprostio se ljubazno i poslovno, kao i
inae pred neko kratko slubeno putovanje.
Jo ranije mu je bilo jasno da prijatelja Tegularijusa mora napustiti ne posveujui ga i ne
optereujui ga oprotajem. Tako je morao postupiti ne samo da bi potedeo svog osetljivog
prijatelja, ve takoe da ne bi ugrozio itav svoj plan. S jednom svrenom radnjom i injenicom onaj
bi se verovatno ve i pomirio, dok bi ga jedan iznenadan razgovor i prizor oprotaja mogao uvaliti u
nemile neobuzdanosti. Kneht je jednog trenutka pomiljao ak da otputuje, a da ga uopte ne vidi jo

jednom. Sad je o tome promislio, pa je ipak naao da bi to bilo isuvie slino bekstvu pred nevoljom.
Koliko je bilo mudro i ispravno pritediti prijatelju prizor i uzbuenje i priliku za gluposti, toliko
samom sebi nije smeo pruiti jedno takvo teenje. Bilo je jo samo pola sata vremena do nonog
poinka, jo je mogao posetiti Tegularijusa, a da ne uznemiri ni njega, ni kog drugog. U prostranom
unutranjem dvoritu kroz koje je prolazio bila je no. Zakucao je na eliju svog velikog prijatelja s
udnim oseanjem: poslednji put i naao ga je samog. Iznenaeni ga je s radou pozdravio. On je
itao, spustio knjigu u stranu i pozvao posetioca da sedne.
Danas mi je pala na pamet jedna stara pesma poeo je Kneht da aska ili pak neki
stihovi iz nje. Moda zna gde se moe nai u celosti?
I citirao je: Jer u svakom poetku nalazi se neka arolija.
Repetentu nije bilo potrebno da se dugo mui. Posle kratkog razmiljanja setio se pesme, ustao je
i iz jedne pregrade police doneo rukopis Knehtovih pesama, prvobitni rukopis koji mu je ovaj
jednom poklonio. Preturao je po njemu i izvukao dva lista na kojima je bio prvi napis pesme. Pruio
ga je magistru.
Neka se rekao je smeei se potovani poslui. To je prvi put posle mnogo godina da se
blagoizvoleste setiti tih pesama.
Jozef Kneht je posmatrao listove paljivo i ne bez uzbuenja. Kao student, za vreme svog boravka
u istonoazijskoj kui, jednom je ta dva lista ispisao redovima stihova. Iz njih ga je gledala daleka
prolost, sve je govorilo o neem bivem, gotovo zaboravljenom. Sada se to opet budilo opominjui i
bolno ve lako poutela hartija, mladiki rukopis, brisanja i ispravke u tekstu. Mislio je da se sea
ne samo godine i godinjeg doba kad su ti stihovi postali, ve i dana i asa i u isto vreme
raspoloenja, onog jakog i ponositog oseanja koje ga je onda ispunjavalo i usreivalo i koje su
stihovi izraavali. Napisao ih je jednog od onih naroitih dana kad mu je bio dodeljen onaj doivljaj
koji je on nazvao buenje.
Oigledno, naslov pesme postao je jo pre same pesme, kao njen prvi red. On je bio napisan
velikim slovima u burnom rukopisu i glasio je:
TRANSCENDOVATI!
Tek docnije, u jedno drugo vreme, u drugom raspoloenju i ivotnom poloaju, taj naslov zajedno
sa znacima uzvika bio je precrtan i namestio njega napisan jedan drugi, u manjim, tanjim, skromnijim
znacima. On se zvao: Stupnjevi.
Kneht se sad opet setio kako je u ono vreme, ponet milju svoje pesme, napisao re
transcendovati, kao neki doziv i naredbu, opomenu samom sebi, kao novoformulisanu i
potkrepljenu nameru da svoje injenje i ivot stavi pod taj znak i da ga uini transcendovanjem,
odluno veselim prolaenjem, ispunjenjem i ostavljanjem za sobom svakog prostora, svakog puta.
Poluglasno itao je za sebe strofe:
Koraajmo veselo iz prostora u prostor,
Nijednom ne prionimo kao zaviaju,
Duh sveta nee da nas okuje i stesni,
tupanj po stupanj hoe da nas digne, proiri.

Kroz mnoge godine sam bio zaboravio te stihove, rekao je i kada mi je danas jedan od
njih sluajno pao na pamet, vie nisam znao otkud ga znam i da je moj. Kako ti danas oni izgledaju?

Govore li ti jo neto?
Tegularijus se zamislio.
Meni je ba s tim stihovima uvek bilo nekako udno rekao je zatim. Pesma spada u mali
broj onih vaih koje nisam ba voleo, koje su me po neem odbijale ili mi smetale. Onda nisam znao
ta je to. Danas verujem da to vidim. Vaa pesma, potovani, kojoj ste dali naslov kao naredbu za
mar transcendovati! i iji ste naslov docnije, hvala bogu, zamenili jednim mnogo boljim, nikada
mi se nije toliko dopadala, jer ima neeg naredbodavnog, neeg moraliueg ili uinskog. Kad bi joj
se mogao oduzeti taj elemenat, ili, jo bolje, sprati taj premaz, to bi bila jedna od vaih najboljih
pesama, to sam malopre opet primetio. S naslovom Stupnjevi, njena prava sadrina nije ravo
nagovetena. Ali mogli ste isto tako dobro, i jo bolje, nad njom napisati Muzika ili Sutina
muzike ili, ako hoete, slavopojka muzici, njenom stalnom prisustvu, njenoj veselosti i odlunosti,
njenoj pokretljivosti i neumornoj odlunosti i spremnosti da uri dalje, da napusti prostor ili deo
prostora na koji je ba tek stupila. Da je ostala pri tom razmiljanju ili toj slavopojci o duhu muzike,
da niste oigledno ve onda, ovladani nekom ambicijom vaspitaa, od nje nainili opomenu i
propoved, pesma bi mogla biti savren dragulj. Takva kakva je tu, izgleda mi ne samo suvie pouna,
suvie uiteljska, ve mi takoe izgleda da boluje od neke greke u miljenju. Samo radi moralnog
dejstva ona stavlja na ravnu nogu muziku i ivot, to je vrlo sumnjivo i sporno; od prirodnog i
moralnog motora koji je pokretaki toak muzike, ona ini ivot koji hoe da nas vaspita i razvije
dozivima, naredbama i dobrim poukama. Ukratko, u toj pesmi je neka vizija, neto jedinstveno, lepo i
velianstveno falsifikovano i iskorieno za poune svrhe i to je ono to me je uvek opredeljivalo
protiv nje.
Magistar je sa zadovoljstvom sluao i gledao prijatelja kako govori s izvesnom srditom toplinom
koju je na njemu voleo.
U pravu si u tome! rekao je polualjivo. Svakako si u pravu u tome to kae o odnosu
pesme prema muzici. Koraanje kroz prostore i osnovna misao mojih stihova potie u stvari od
muzike, a da to nisam znao ili da se na to nisam osvrtao. Ne znam da li sam pokvario misao i
falsifikovao viziju. Moda si u pravu. Kad sam stvarao stihove, oni ve nisu vie govorili o muzici,
ve o jednom doivljaju, naime, da mi je lepa muzika slika pokazala svoju moralnu stranu i u meni
postala buenje i opomena, zov ivota. Imperativni oblik pesme koji ti se naroito ne dopada nije
izraz elje za zapovedanjem i pouavanjem, jer je zapovest, opomena upuena meni samom. To si
mogao videti, najbolji moj, i kada i inae to ne bi dobro znao, iz poslednjeg reda stiha. Dakle, ja sam
doiveo jedan uvid, jedno saznanje, neko unutranje lice i hteo bih da sam sebi doviknem i utisnem
sadrinu i moral tog uvida. Zbog toga mi je pesma i ostala u seanju iako to nisam znao. Bilo da su ti
stihovi dobri ili ravi, oni su, dakle, postigli svoju svrhu, opomena je u meni i dalje ivela i nije
zaboravljena. Danas mi opet zvui kao nova. To je lep mali doivljaj, tvoje ruganje ne moe mi ga
pokvariti. Ali, vreme je da se otkrije. Kako su lepa bila ona vremena, drue, kada smo, obojica
studenti, ee mogli sebi dopustiti da zaobiemo kuni red i ostanemo u razgovoru do duboko u no.
Kao magistar, ovek to vie ne sme. teta!
Ah rekao je Tegularijus moglo bi se ve, samo se nema hrabrosti.
Kneht mu je smeei se stavio ruku na rame.
to se tie hrabrosti, dragi moj, tu bih ja bio sposoban na sasvim druge poteze. Laku no, staro
gunalo!
Veselo je napustio eliju, ali mu se uz put kroz prazne hodnike i dvorita naselja povratila
ozbiljnost, ozbiljnost rastanka. Rastanak uvek budi slike uspomena. Pri tom hodu njega je pritisla
uspomena na ono kada je, jo deko, kao novodoli valdcelski uenik, pun nasluivanja i nade, prvi

put proao kroz Valdcel i Vicus lusorum. Tek sad, usred nonog hladnog utljivog drvea i zgrada,
osetio je prodorno i bolno da mu je to sad poslednji put pred oima, da poslednji put oslukuje
smiraj i uspavjlivanje naselja tako ivog preko dana, da poslednji put vidi slabu svetlost nad
vratarevom kuom kako se ogleda u bazenu esme, poslednji put vidi kako se nad drveem njegovog
magistarskog vrta vuku noni oblaci. Polako je koraao svim putevima i kutovima sela igraa, osetio
elju da jo jednom otvori kapiju i da ue u svoj vrt, ali nije imao pri sebi kljua, to mu je brzo
pomoglo da se otrezni i osvesti. Vratio se u stan, napisao jo nekoliko pisama, meu njima jedan
nagovetaj Desinjoriju o svom dolasku u glavni grad. Zatim se marljivim razmiljanjem oslobodio
duevnih uzbuenja toga asa, da bi sutra bio jak za svoj poslednji rad u Kastaliji, za razgovor sa
efom reda.
Idueg jutra magistar je ustao u uobiajeni as, poruio kola i odvezao se. Samo mali broj je
primetio njegov odlazak, ali niko nije nita ni slutio. Kroz jutro proeto prvim maglama rane jeseni,
vozio se u Hirsland. Prispeo je oko podne i rekao da ga prijave predsedniku uprave reda. Sa sobom
je nosio, zavijen u maramu, lep metalni kovei koji je uzeo iz jedne tajne pregrade svoje
kancelarije. U njemu su se nalazila odlija njegovog dostojanstva, peat i kljuevi.
U velikoj kancelariji uprave reda primili su ga malo iznenaeno, gotovo nikada se nije desilo
da se jedan magistar pojavi neprijavljen ili nepozvan. Po nalogu rukovodioca reda posluili su ga,
zatim su mu za poinak otvorili jednu eliju u starom hodniku sa svodovima i saoptili mu da se
potovani nada da e kroz dva-tri sata moi biti slobodan za njega. Zatraio je da mu daju pravila
reda i legao. Proitao je celu svesku i poslednji put se uverio u jednostavnost i legalnost svoje
namere. Jo u tom asu mu je izgledalo upravo nemogue da reima naznai smisao i unutranje
opravdanje namere. Setio se jednog stava pravila o kome su ga nekada, u poslednjim danima njegove
mladike slobode i vremena studija, pustili da medituje. To je bilo u trenutku pred njegov prijem u
red. Proitao je stav, podao se razmiljanju i pri tom osetio koliko je u ovom trenutku sasvim drukiji
od onog neto bojaljivog mladog repetenta kakav je bio onda.
Ako te visoka vlast tako je govorilo ono mesto pravila pozove na neko zvanje, onda
znaj: svaki uspon u stupnju zvanja nije korak u slobodu, ve u obavezu. to je sila zvanja vea, to je
sluba stroa. to je linost jaa, to je sloboda volje uskraenija. Kako je sve to nekada zvualo
tako konano i tako jednosmisleno, i koliko se otada za njega ipak promenilo, ak okrenulo znaenje
nekih rei, naroito tako sumnjivih kao obaveza, linost, sloboda volje! i kako su ona ipak
bila lepa, jasna, vrsta i divno sugestivna, ta naela, i kako su jednom mladom duhu mogla izgledati
apsolutna, bezvremena i skroz i skroz istinita! O, ona bi to zaista i bila kad bi samo Kastalija bila
svet, itav raznolik, a ipak nedeljiv, umesto to je ba samo sveti u svetu ili smeo i nasilan iseak iz
njega! Kad bi Zemlja bila kola elite, kad bi red bio zajednica svih ljudi, a uprava reda bog kako
bi onda bila savrena ona naela i itava pravila! Ah, kad bi ipak tako bilo, kako bi ivot bio
draesan, kako cvetan i nevino lep! A jednom je zaista tako i bilo, jednom ga je tako mogao videti i
doiveti: red i kastalijski duh kao boansko i apsolutno, Provinciju kao svet, Kastaljane kao
oveanstvo, a nekastalijski deo kao neki detinji svet, prethodni stepen Provincije, praiskonsko tle
koje jo oekuje poslednju kulturu i izbavljenje, koje je na Kastaliju gledalo sa strahopotovanjem i
povremeno joj slalo tako ljubazne goste kao to je mladi Plinio.
Kako je takoe ipak bilo udnovato s njim samim, s Jozefom Knehtom i njegovim sopstvenim
duhom! Nije li on u ranijim vremenima, ak jue jo, smatrao onaj njemu svojstveni nain gledanja i
saznanja, ono doivljavanje stvarnosti koje je obeleavao kao buenje, kao prodiranje korak po
korak u srce sveta, u sredite istine, kao neto u neku ruku apsolutno, kao put ili odlaenje dalje, to
se, dodue, moglo izvriti samo korak po korak, ali to je u ideji bilo neprekidno i pravolinijsko?

Nije li mu nekada u mladosti izgledalo kao buenje, kao napredak, kao bezuslovno vredno i pravilno,
da spoljanji svet istina prizna u liku Plinija, ali da se od njega kao Kastaljanin svesno i tano
distancira? I to je opet bio napredak i istinitost kada se posle dugogodinjih kolebanja odluio za igru
staklenih perli i valdcelski ivot. I opet, kada je pustio da ga majstor Tomas uvrsti u slubu, i da ga
preko majstora muzike prime u red, i da ga docnije imenuju magistrom. To su bili sami mali ili veliki
koraci na nekom naizgled pravolinijskom putu a ipak sada, na kraju tog puta, nikako ne stoji u srcu
sveta i u sreditu istine, ve je sadanje buenje takoe bilo samo podizanje oiju i ponovno nalaenje
u novom poloaju, ukljuivanje sebe u nove konstelacije. Ona ista stroga, jasna, jednosmislena,
pravolinijska staza koja ga je vodila u Valdcel, u Marijafels, u red, u zvanje magistra, sada ga je opet
vodila napolje. Ono to je bilo niz akata buenja, istovremeno je bilo niz rastanaka. Kastalija, igra
staklenih perli, majstorsko dostojanstvo, sve je bilo tema koja se imala izmeniti i svriti, prostor kroz
koji se imalo proi, transcendovati. Oni su se ve nalazili za njim. I on je oigledno nekada kad je o
tome mislio i inio suprotno od onoga to danas misli i ini, ipak ve neto znao ili nasluivao od
onog sumnjivog stanja stvari. Nije li iznad one pesme koju je napisao kao student i koja je govorila o
stepenima i rastancima stavio poziv transcendovati!?
Tako se njegov put kretao u krugu ili u elipsi ili spirali ili bilo kako, samo ne pravo, jer
pravolinijsko pripada oigledno samo geometriji, ne pripada i ivotu. On je verno poao za
samoopomenom, samoohrabrenjem svoje pesme, iako je odavno bio zaboravio pesmu i svoje tadanje
buenje, istina ne savreno, ne bez oklevanja, sumnji, napada i borbi, ali je hrabro, pribrano i
osrednje veselo proao stepen po stepen, prostor za prostorom, ne onako zraei kao stari majstor
muzike, ali ipak bez zamorenosti i pomuivanja, bez otpadanja i neverstva. I ako je sada po
kastalijskim pojmovima postupao otpadniki i neverniki, ako je sada delao suprotno svakom moralu
reda, naizgled u slubi sopstvene linosti, dakle, u samovolji onda bi se i to dogodilo u duhu
hrabrosti i muzike, dakle vrsto u taktu i veselo, pa neka uostalom ide kako hoe. Da je mogao takoe
drugima objasniti i dokazati ono to je njemu samo izgledalo tako jasno: naime da je samovolja
njegovog sadanjeg delanja uistinu bila sluba i poslunost, da on nije poao u slobodu, ve u nove,
nepoznate i strane obaveze, da nije begunac ve pozvani, ne samovoljan ve poslunik, ne gospodar
ve rtva! A ta je bilo s vrlinama, s veselou, s dranjem takta, s hrabrou? Oni su postali mali, ali
su ostali. Ako nije bilo odlaenja, ve samo odvoenja, ako ve nije bilo svojevlasnog
transcendovanja, ve jedino samookretanja prostora oko onoga ko se nalazi u njegovoj sredini te
su vrline ipak jo postojale i zadrale svoju vrednost i svoju ar. One su se sastojale u potvrivanju
umesto u odricanju, u sluanju umesto izbegavanju, a moda pomalo i u tome to se delalo i mislilo
kao da je ovek gospodar i aktivan, to su se ivot i samoobmana, to gledanje sa izgledom
samoopredeljenja i odgovornosti, primali bez ispitivanja, u tome to je ovek iz nepoznatih uzroka
ipak u osnovi ba vie bio stvoren za injenje no za spoznavanje, vie bio nagonski no duhovni. O,
kad bi o tome mogao imati jedan razgovor s paterom Jakobusom!
Misli ili sanjarije sline vrste bile su odjek njegove meditacije. U buenju nije re, tako je
izgledalo, o istini i saznanju, ve o stvarnosti i njenom doivljavanju i postojanju. U buenju se nije
prodiralo blie sri stvari. Pri tom se nisu nalazili zakoni ve odluke, nije se podnosio stav
sopstvenog ja prema trenutnom poloaju stvari, nije se dospevalo u sredite sveta, nego u sredite
sopstvene linosti. Zato se i ono to se pri tom doivljavalo moglo tako malo poveriti, tako se udno
izmicalo kazivanju i formulisanju. Saoptenja iz te oblasti ivota kao da se nisu ubrajala u ciljeve
jezika. Ako nas pri tom izuzetno jednom malo razumeju, onda je onaj koji je razumeo bio ovek u
istom poloaju, sapatnik ili sabunjenik. Knehta je jednom prilikom neto bio shvatio
Fric Tegularijus. Pliniovo razumevanje je doprlo jo dalje. Koga bi jo mogao imenovati?

Nikoga.
Ve se poelo smrkavati, a on se u igri misli bio potpuno udaljio kad je neko zakucao na vrata.
Poto nije odmah bio budan i nije odgovorio, onaj spolja je malo saekao, a zatim opet pokuao sa
tihim kucanjem. Kneht je sad odgovorio, podigao se i poao sa momkom koji ga je odveo u
kancelarijsku zgradu i, bez daljeg prijavljivanja, uveo u predsednikovu radnu sobu. Majstor
Aleksandar mu je poao u susret.
teta rekao je to dolazite neprijavljeni. Tako ste morali ekati. Pun sam oekivanja da
saznam ta vas je tako naglo dovelo ovamo. Ipak nije nita zlo?
Kneht se smejao. Ne, nita zlo. Ali, dolazim li ja zaista sasvim neoekivano i ne moete li ba
nikako pomisliti ta me to goni ovamo?
Aleksandar ga je ozbiljno i zabrinuto pogledao u oi.
Pa da rekao je mogu pomisliti ovo i ono. Na primer, ve ovih dana sam mislio da stvar
vae okrunice za vas izvesno jo nije okonana. Vlast je na nju morala odgovoriti malo oskudno, u
smislu i tonu koji je za vas, domine, moda razoaravajui.
Ne rekao je Jozef Kneht u osnovi nisam nita ni oekivao do ono to odgovor vlasti po
smislu sadri. A to se tie tona, ton mi je upravo godio. U pismu sam primetio da je ono piscu
zadalo truda, gotovo nevolje, i da je oseao potrebu da u odgovoru, koji je za mene neprijatan i malo
postiujui, doda nekoliko kapi meda i to mu je izvrsno uspelo, blagodaran sam mu za to.
A sadrinu pisma ste, potovani, dakle prihvatili?
Primio k znanju, da, a u osnovi takoe razumeo i odobrio. Odgovor nije mogao doneti nita
drugo do odbijanje moje molbe, povezano s blagom opomenom. Moja okrunica bila je neto
neuobiajeno i za vlast vrlo neugodno, o tome nikada nisam bio u sumnji. Ali ona, osim toga, ukoliko
je sadrala linu molbu, verovatno nije bila vrlo celishodno sastavljena. Nisam mogao oekivati
nikakav drugi odgovor do odbijanje.
Milo nam je rekao je predsednik uprave reda s jednim dahom otrine to vi to tako
smatrate i to vas nae pismo, dakle, nije moglo iznenaditi u izvesnom bolnom smislu. Ako pri
sastavljanju i odailjanju svoga pisma razumem li vas ipak pravilno? ve niste verovali u neki
uspeh i potvrdan odgovor nego ste unapred bili uvereni u neuspeh, zato ste onda svoju okrunicu,
koja je ipak znaila takoe veliki rad, prepisali naisto do kraja i otposlali?
Kneht ga je prijateljski pogledao kad je odgovorio:
Gospodine predsednie, moje pismo je imalo dva sadraja, dve namere i ne verujem da su
oboje tako potpuno ostali bez rezultata i bez uspeha. Ono je sadralo jednu linu molbu za razreenje
od zvanja i za uposlenje moje linosti na drugom mestu. Tu linu molbu smeo sam da smatram kao
neto srazmerno sporedno, svaki magistar svoje line stvari treba da stavi to je mogue vie u
pozadinu. Molba je bila odbijena, s tim sam se imao pomiriti. Ali moja okrunica je sadrala jo vrlo
mnogo drugog, osim te molbe. Ona je sadrala mnotvo injenica za koje sam smatrao da mi je
dunost da s njima upoznam vlast i da ih preporuim njenoj panji. Svi magistri ili pak veina
magistara proitali su moja izlaganja, da ne kaem opomene, pa iako je izvesno veina njih to jelo tek
nerado uzela i pre s nezadovoljstvom reagovala, ipak su ga itali i pustili u sebe, to sam smatrao da
vam moram rei. to pismo nisu prihvatili s odobravanjem, to u mojim oima nije neuspeh, ja nisam
traio odobravanje i saglasnost, ja sam pre imao za cilj uznemirenost i potresanje. Veoma bih se
kajao da sam se odrekao odailjanja svoga rada iz razloga koji ste vi naveli. Svejedno da li je
delovao malo ili mnogo, on je ipak bio zov na buenje, neki doziv.
Izvesno rekao je predsednik oteui ipak mi time zagonetka nije reena. Ako ste hteli
pustiti da do vlasti dou opomene, zov na buenje, upozorenja, zato ste dejstvo svojih zlatnih rei

oslabili ili ugrozili time to ste ih povezali s jednom linom molbom, jednom molbom u ije
ispunjenje i ispunjivost pri tom ni sami niste verovali? Ja to jo ne razumem, ali to e se razjasniti
kad budemo o svemu porazgovarali. Svakako u tome lei slaba taka vae okrunice u povezivanju
zova na buenje sa molbom, apominjanja sa moljenjem. Vi ipak niste bili, trebalo bi misliti, upueni
na to da molbu koristite kao vozilo za govor opomene. Ako ste neko protresanje smatrali potrebnim,
lako ste mogli usmeno ili pismeno doi do svojih kolega, a molba bi ila svojim sopstvenim
zvaninim putem.
Kneht ga je prijateljski pogledao.
Da rekao je lako moda ste u pravu. Mada pogledajte jo jednom zapetljanu stvar! Ni
kod opomene, ni kod molbe nije re o svakidanjem, obinom i normalnom, ve su obe pripadale
zajedno ve time to su postale neobino i iz nude i to su se postavile van konvencije. Nije
uobiajeno i normalno da ovek bez hitnog spoljanjeg povoda iznenada priziva svoje kolege da se
sete svoje smrtnosti i sumnjivosti cele svoje egzistencije. Nije takoe uobiajeno i svakidanje da
neki kastaljanski magistar trai mesto kolskog uitelja van Provincije. Utoliko oba sadraja moga
pisma spadaju zajedno. Za itaoca koji bi celo pismo zaista uzeo ozbiljno, po mome miljenju, kao
rezultat itanja moralo bi se pojaviti: tu neki budalast ovek ne samo to objavljuje svoja
nasluivanja i poduhvata se da svojim kolegama odri pouku, ve je tom oveku s njegovim mislima i
s njegovom nevoljom gorko ozbiljno on je spreman da odbaci svoje zvanje, svoje dostojanstvo,
svoju prolost i da na najskromnijem mestu otpone s poetka, on je sit dostojanstva, mira, asti i
autoriteta i eli da ih se oslobodi i odbaci. Iz tog rezultata jo jednako pokuavam da se prenesem
u itaoce svog pisma tada bi, izgleda mi, bila moguna dva zakljuka: pisac tih moralnih predika,
je na alost, malo lud, dakle, ionako vie ne dolazi u obzir kao magistar ili: poto pisac tih
neugodnih predika oigledno nije lud, ve normalan i zdrav, iza njegovih predika i pesimizma mora
se kriti neto vie od udi i lutaka, naime, neka stvarnost, istina. Tako sam otprilike zamiljao proces
u glavama italaca i moram priznati da sam se u tome prevario. Umesto da moja molba i moj zov na
buenje jedno drugo podupiru i pojaavaju, oboje nisu uzeti ozbiljno i ostavljeni su na stranu. Zbog
tog odbijanja ja nisam ni vrlo ucveljen, ni upravo iznenaen, jer, u osnovi, to moram ponoviti, ja sam
ih uprkos svemu oekivao i, neka bude dodato, u osnovi ja sam odbijanje takoe zasluio. Moja
molba, naime, u iji uspeh nisam verovao, bila je neka vrsta marifetluka, bila je spoljanost, forma.
Lice majstora Aleksandra postalo je jo ozbiljnije i gotovo mrano. On ipak nije prekidao
magistra.
Sa mnom nije bilo tako nastavio je ovaj da bih se prilikom odailjanja svoje molbe
ozbiljno nadao nekom povoljnom odgovoru i da bih mu se radovao, ali takoe ni tako da bih bio
spreman da posluno prihvatim negativan odgovor kao viu odluku.
Nisam spreman da odgovor vae vlasti primim kao viu odluku da li sam dobro uo,
magistre? prekinuo ga je predsednik, otro naglaavajui svaku re. Oigledno je sada saznao
punu ozbiljnost poloaja.
Kneht se lako poklonio: Izvesno, dobro ste uli. Bilo je tako da nisam ni mogao verovati u
izgled na neki uspeh moje molbe, ali sam ipak verovao da molbu moram podneti da bih zadovoljio
poredak i oblik. Time sam potovanoj vlasti donekle dao u ruke mogunost da stvar pravino
raspravi. Ako ne bi bila sklona tom reenju, ja sam svakako ve onda bio reen da ne pustim da me
zadre i stiaju, ve da delam.
A kako da delate? pitao je Aleksandar tihim glasom.
Onako kako mi propisuju srce i razum. Bio sam reen da dam ostavku na zvanje i da otponem
neku delatnost van Kastalije i bez naloga ili odsustva od strane vlasti.

Predsednik reda je sklopio oi i izgledao kao da vie ne slua. Kneht je poznao da on vri onu
nunu vebu pomou koje ljudi iz reda, u sluajevima iznenadne opasnosti i pretnje, pokuavaju da
sebi obezbede samosavlaivanje i unutranji mir i koja je vezana sa dvostrukim vrlo dugim
zadravanjem daha pri praznim pluima. Video je kako ovekovo lice malo bledi, znao je da je kriv
za njegov neugodan poloaj, video je kako zatim u polakom udisavanju koje je poinjalo trbunim
miiima opet dobija boju, kako se ponovo otvaraju oi oveka koga je tako visoko cenio i voleo,
kako one gledaju ukoeno i izgubljeno i kako odmah oivljuju i osnauju. S tihim uasom video je te
jasne, uzdrane, uvek disciplinovane oi, oveka koji je bio podjednako velik i u sluanju i u
zapovedanju, kako se one sada upravljaju k njemu i posmatraju ga s pribranom hladnoom, mere ga,
sude. Dugo je morao utei podnositi taj pogled.
Verujem da sam vas sada razumeo rekao je najzad Aleksandar mirnim glasom. Vi ste
ve due vremena bili umorni od slube ili od Kastalije ili mueni prohtevom za svetovnim ivotom.
Odluili ste da se vie pokoravate tom raspoloenju no zakonima i svojim dunostima. Niste takoe
osetili ni potrebu da nam se poverite i da kod reda zatraite savet i pomo. Da biste zadovoljili oblik
i rasteretili savest, vi ste nam onda, dakle, uputili onu molbu, molbu za koju ste znali da je za nas
neprihvatljiva, ali na koju biste se vi mogli pozvati ako bi stvar dola do objanjenja. Pretpostavimo
da ste za svoje tako neobino dranje imali razloga i da su vae namere bile asne i vredne
potovanja, to ja nikako drukije ne mogu zamisliti. Ali kako je bilo moguno da vi s takvim
mislima, eljama i odlukama u srcu, u dui ve begunac od zastave, tako dugo utei ostanete u svome
zvanju i da ga prividno vodite bez greke?
Ja sam ovde rekao je majstor igre staklenih perli s nepromenjenom Ijubaznou da o
svemu tome s vama razgovaram, da odgovorim na svako vae pitanje i ja sam reio, kada sam jednom
poao putem svojeglavosti, da Hirsland i vau kuu ne napustim pre no to budem znao da ste vi
unekoliko razumeli moj poloaj i moje ponaanje.
Majstor Aleksandar se zamislio: Treba li to da znai da vi oekujete da u ikada odobriti vae
postupanje i vae planove? pitao je zatim usteui se.
Ah, na odobravanje neu uopte da mislim. Nadam se i oekujem da ete me razumeti i da u,
kada odem odavde, zadrati neki ostatak vaeg potovanja. To je jedini oprotaj koji jo imam da
uzmem u naoj Provinciji. Valdcel i selo igraa sam danas napustio zauvek.
Aleksandar je za nekoliko trenutaka ponovo sklopio oi. Saoptenja tog neshvatljivog oveka
dola su tako poraavajue.
Zauvek? rekao je. Vi mislite, dakle, da se nikako vie ne vratite na svoje mesto? Moram
rei da se razumete u iznenadi van je. Jedno pitanje, ako je doputeno: Smatrate li sebe sada upravo
jo majstorom igre staklenih perli ili ne?
Jozef Kneht je posegao za koveiem koji je bio doneo.
To sam bio do jue rekao je i mislim da sam danas osloboen toga vraajui vam u ruke
vlasti peate i kljueve. Oni su nedirnuti, a i u selu igraa takoe ete nai red, ako budete ili tamo
da pregledate.
Predsednik reda se polako podigao sa stolice, izgledao je umoran i kao odjednom ostareo.
Za danas emo va kovei ostaviti ovde rekao je suvo. Ako primanje peata treba
istovremeno da znai izvrenje vaeg otputanja iz zvanja, ja i inae nisam nadlean, pri tome bi
morala da bude prisutna bar jedna treina itave vlasti. Ranije ste imali toliko smisla za stare obiaje
i oblike. U tom novom nainu ne mogu se snai tako brzo. Moda ete biti ljubazni da mi ostavite
vremena do sutra pre no to dalje budemo govorili:
Savreno sam vam na raspolaganju, potovani. Mene, kao i moje potovanje, vi poznajete ve

nekoliko godina. Verujte mi da se u tome nita nije promenilo. Vi ste jedina osoba od koje se
opratam naputajui Provinciju i to se odnosi ne jedino na vae zvanje kao predsednika uprave reda.
Kao to sam u vae ruke vratio peate i kljueve, tako se nadam, domine, da ete me vi, kada se
prethodno budemo potpuno objasnili, takoe osloboditi i mog zaveta kao lana reda.
Aleksandar ga je alosno ispitivaki pogledao u oi i zadravao uzdah. Ostavite me sada
nasamo, visoko potovani, dali ste mi za jedan dan dovoljno briga i materijala za razmiljanje. Neka
je za danas dovoljno. Sutra emo govoriti dalje, doite ovamo otprilike jedan sat pre podneva.
Oprostio se od magistra utivim poklonom, a taj poklon pun rezignacije i pun utivosti, koja vie
nije bila namenjena jednom kolegi, nego ve jednom potpuno stranom, nanela je majstoru igre
staklenih perli vie bola no sve njegove rei.
Famulus koji je Knehta jedan trenutak kasnije odveo na veeru, doveo ga je za jedan gostinski sto
i javio da se majstor Aleksandar povukao na due vebanje i da pretpostavlja da ni gospodin
magistar ne eli nikakvo drutvo. Jedna gostinska soba stoji spremna za njega.
Aleksandar je bio potpuno iznenaen posetom i saoptenjem majstora igre staklenih perli. Istina,
otkad je redigovao odgovor vlasti na njegovo pismo, on je raunao sa njegovim prigodnim dolaskom
i sa tihom uznemirenou mislio je na predstojee objanjenje. Ali da bi magistar Kneht sa svojom
uzornom poslunou, svojim dobro negovanim formama, svojom skromnou i svojim duevnim
taktom jednog dana mogao sa njim razgovarati neprijavljen, da bi svoje zvanje svojevlasno i bez
prethodnog savetovanja sa vlau mogao ostaviti i na taj zapanjujui nain lupiti u lice svakom
obiaju i navici to je drao za savreno nemogue. Dodue, to se priznalo, Knehtovo dranje, ton i
izrazi njegovog govora, njegova nenametljiva utivost bili su isti kao i uvek, ali kako su sadraj i duh
njegovih saoptenja bili strani i dirljivi, kako novi i iznenaujui, oh, i kako savreno nekastalijski!
Niko ne bi mogao sumnjati kad ga je gledao i sluao da je magister ludi moda bolestan, premoren,
razdraen i ne potpuno gospodar samog sebe. Takoe ni iscrpna posmatranja koja je vlast nedavno
priredila u Valdcelu nisu otkrila ni najmanji znak poremeenja, nereda ili nemarnosti u ivotu i radu
sela igraa. Pa ipak sada je stajao tu taj strani ovek koji mu je do jue bio najmiliji od svih kolega,
koveg sa svojim zvaninim odlijima ostavio kao putniku torbu, izjavio da je prestao biti magistar,
prestao biti lan vlasti, prestao biti brat reda i Kastaljanin, i samo je jo brzo doao da se oprosti. To
je bio najstraniji i najgadniji poloaj u koji ga je njegovo zvanje kao predsednika uprave reda ikada
dovelo. Imao je veliku muku da pri tom sauva prisebnost.
A ta sad? Treba li da posegne za prinudnim sredstvima da magistra igre moda stavi u poasni
zatvor i odmah, odmah sad, jo veeras, da poalje hitnu poruku svima lanovima vlasti i da ih
sazove? Je li to govorilo protiv toga, nije li to bilo najblie i najpravilnije? Pa piak, neto u njemu
govorilo je protiv toga. I ta se upravo takvim merama imalo postii? Za magistra Knehta samo
ponienje, za Kastaliju nita, samo najvie za njega samog, magistra, izvesno rastereenje i olakanje
savesti, poto prema odvratnom i tekom ne bi vie stajao kao jedini odgovoran. Ako se u fatalnoj
stvari jo neto moglo popraviti, ako je moda jo bio moguan apel na Knehtovo oseanje asti i ako
se moda mogla zamisliti neka promena misli kod njega, onda se to moglo postii samo u etiri oka.
Njih dvojica, Kneht i Aleksandar, i niko drugi, imali su da izbore tu gorku bitku. I poto je tako
mislio, morao je priznati Knehtu da u osnovi postupa pravilno i plemenito time to se izmakao vlasti
koju vie nije priznavao, ali se njemu, predsedniku, postavio za konanu borbu i rastanak. Taj Jozef
Kneht, iako je inio neto zabranjeno i mrsko, ipak je jo i tada bio siguran u svoje dranje i svoj
takt.
Majstor Aleksandar je odluio da se osloni na to razmiljanje i da itav zvanini aparat ostavi
van igre. Tek sada, kad je taj zakljuak bio naen, poeo je o stvari razmiljati u pojedinostima i

pitati se pre svega kako sada upravo stoji sa pravom ili nepravom u magistrovom postupanju.
Magistar je skroz pravio utisak da je ubeen u svoj integritet i opravdanje svog neuvenog koraka.
Poto je sada nameru majstora igre staklenih perli poeo stavljati na jednu formulu na koju se usudio
i proveravati je na zakonima reda koje niko nije poznavao blie od njega, doao je do zakljuka koji
ga je iznenadio da Jozef Kneht u stvari nije prekrio pravila po njihovom tekstu, niti ima nameru
da ih prekri. Jer po tekstu, ija odrivost, dabome, ve decenijama nije proveravana, svakom
pripadniku reda u svako doba bilo je slobodno da istupi, ako bi se istovremeno odrekao prava i
ivotne zajednice Kastalije. Time to je vratio svoje peate, javio redu svoje istupanje i poao u svet,
Kneht je dodue uinio neto od pamtiveka neuveno, neto neobino, strano i moda vrlo
neprikladno, ali ne prekraj teksta pravila reda. to taj neshvatljivi, ali formalno nikako protivzakonit
korak nije hteo uiniti iza lea predsednika uprave reda, nego ga je hteo uiniti oi u oi sa njim, bilo
je vie no to je po slovu bio obavezan. Ali kako je taj potovani ovek, jedan od stubova hijerarhije,
doao dotle? Kako je za svoju nameru, koja je uprkos svemu bila bekstvo od zastave, mogao
upotrebiti pisano pravilo kad su mu to ipak morale braniti stotinu nepisanih, ali ne manje svetih i
same po sebi razumljivih obaveza?
uo je kako izbija neki sat, iupao se iz nekorisnih misli, otiao da se okupa, deset minuta je
marljivo vebao disanje i poao u eliju za razmiljanje da pre spavanja jo jedan sat prikuplja u
sebe snagu i mir i da zatim do sutra ne misli vie na tu stvar.
Idueg dana jedan mladi famulus je iz gostinske kue uprave reda doveo magistra Knehta
predsedniku i bio svedok kako su se njih dvojica pozdravili. On je bio naviknut na prizor majstora
razmiljanja i samodiscipline i na ivot meu njima, ali u dranju, ponaanju i u pozdravu dvojice
potovanih ipak je palo u oi neto osobito, njemu novo, jedan neuobiajeni, najvii stepen
pribranosti i prosvetljenosti. To nije bio, tako nam je priao, sasvim uobiajen pozdrav izmeu
dvojice najviih nosilaca dostojanstva koji je mogao biti veseo i lako odigrani ceremonijal ili
sveano-radosni ceromonijalni akt, a prigodno takoe izvesno takmienje u utivosti, podreenosti i
naglaenoj poniznosti. To je bilo otprilike kao da se doekuje neki stranac, neki izdaleka doputovao
majstor joga koji je doao da predsedniku reda ukae potovanje i da se sa njim meri. Rei i pokreti
bili su vrlo skromni i tedljivi, ali su pogledi i lica obojice nosilaca dostojanstva bili mirni, prisebni
i pribrani, pri tom ispunjeni skrivenom napetou kao da su obojica skroz osvetljeni elektrinom
strujom. Na svedok nije vie mogao videti i uti od tog sastanka. Njih dvojica su iezli u
unutranjost prostorija, verovatno u privatni kabinet majstora Aleksandra i tamo ostali zajedno vie
asova, a da ih niko nije smeo uznemiravati. Ono to je predano od njihovih razgovora, potie iz
prigodnih prianja gospodina delegata Desinjorija, koga je Jozef Kneht o poneem obavestio.
Jue ste me iznenadili poeo je predsednik i gotovo me izbacili iz koncepta. U
meuvremenu sam mogao neto razmisliti o tome. Prirodno, moje gledite se nije izmenilo, ja sam
lan vlasti i uprave reda. Prema slovu pravila vi imate pravo da prijavite svoje istupanje i da date
ostavku na zvanje. Vi ste doli do toga da svoje zvanje osetite kao teret, a pokuaj za ivotom van
reda kao neophodan. A kad bih vam sada predloio da se usudite na taj pokuaj i to ne u smislu vaih
ustrih zakljuaka, nego otprilike u vidu jednog dueg ili ak neogranienog odsustva? Vaa molba je
upravo to imala za svrhu.
Ne sasvim rekao je Kneht. Da mi je molba bila odobrena, ja bih, dodue, ostao u redu,
ali ne u zvanju. To to vi ljubazno predlaete, znailo bi neko izbegavanje. Uostalom, Valdcel i igra
staklenih perli malo bi imali od jednog magistra koji je dugo odsutan, na neodreeno vreme na
odmoru, i o kome se ne zna da li e se vratiti ili ne. A kad bi se on posle godinu-dve dana ak i
vratio, on bi od svog zvanja i svoje discipline, igre staklenih perli, samo zaboravio i ne bi nita novo

nauio.
Aleksandar: Moda bi ipak nauio tota. Moda bi saznao da je svet napolju drukiji no to
ga je zamiljao i da mu je isto toliko bio malo potreban kao i on njemu; vratio bi se smiren i bio bi
radostan to opet boravi u starom i isprobanom.
Vaa dobrota ide vrlo daleko. Zahvalan sam joj, a ipak je ne mogu prihvatiti. Ono to ja
traim, to nije toliko zadovoljenje radoznalosti ili poude za svetskim ivotom, ve naprotiv
bezuslovnost. Ne elim da izaem u svet sa reosiguranjem u depu za sluaj razoaranja, da budem
obazrivi putnik koji se malo obzire po svetu. Naprotiv, meni je potreban smeo poduhvat, tekoa i
opasnost, ja sam gladan stvarnosti, zadatka i dela, takoe liavanja i patnji. Smem li moliti da ne
insistirate na svom ljubaznom predlogu i uopte na pokuaju da me pokolebate i namamite natrag. To
ne bi vodilo niemu. Moja poseta vama izgubila bi za mene svoju vrednost i sveti oganj ak i kad bi
mi donela naknadno odobrenje moje molbe koje vie ne traim. Ja nisam ostao pri onoj molbi. Put
kojim sam poao sada je moje jedino i sve, moj zakon, zaviaj, sluba. Aleksandar je uzdiui
klimnuo glavom u znak odobravanja.
Uzmimo, dakle, jednom rekao je strpljivo da se vi u stvari ne moete omekati ni skrenuti,
vi ste uprkos svem spoljanjem izgledu gluvi, vi se ogluujete o autoritet, o razum, o dobrotu, kao
amok ili strani ratnik kome se ne srne stati na put. Ja u se privremeno odrei toga da vas opredelim
na drugo i da utiem na vas. Ali onda recite mi ono radi ega ste doli ovamo da kaete, ispriajte mi
istoriju svoga otpadan ja, objasnite dela i zakljuke kojima nas zastraujete! Hou da ujem, bilo da
je to ispovest, bilo pravdanje, bilo optuba.
Kneht je klimnuo glavom. Amok se zahvaljuje i raduje. Ja nemam da iznesem optubu. to bih
hteo da kaem to bi bilo ne samo tako teko, tako neverovatno teko da se stavi u rei za mene
ima smisao pravdanja, a za vas moe imati smisao ispovesti.
Zavalio se u naslonjai i gledao gore gde su se na svodu tavanice, jo priviali bledi ostaci
nekadanjeg malanja, iz hirslandskih manastirskih vremena, kao san tanke eme linija i tonova boja,
cvea i ukrasa.
Misao da ovek moe biti takoe sit magistarskog zvanja i da ga moe ostaviti prvi put mi je
dola ve nekoliko meseci posle naimenovanja za majstora igre staklenih perli. Sedeo sam jednog
dana i itao knjiicu svog nekad slavnog prethodnika, Ludvika Vasermalera. Prelazei slubenu
godinu od meseca do meseca on u njoj daje uputstva i savete svojim naslednicima. Tu sam proitao
njegovu opomenu da ovek blagovremeno misli na javnu igru staklenih perli idue godine i, ako se za
to osea neraspoloen i ako mu nedostaju ideje, da se za to pripremi koncentracijom. Kada sam, u
svom snanom oseanju najmlaeg magistra, proitao tu opomenu, smekao sam se istina malo
mladalaki mudro brizi starog oveka koji ju je napisao. Ali iz toga mi je ipak zvualo i neto
ozbiljno i opasno, neto pretee i obespokojavajue. Razmiljanje o tome; dovelo me je do ovog
zakljuka ako ikada doe dan kada bi mi misao na iduu sveanu igru umesto radosti ulila brigu, a
umesto ponosa strah, ja bih se, umesto da se s mukom bakem oko nove sveane igre, povukao i
vlasti vratio odlija. To je bio prvi put da me okupila takva misao. Svakako tada, kada sam ba bio
savladao velike napore ulaenja u zvanje i kada sam imao jedra puna vetra, nisam sebi verovao u
mogunost da bih i ja jednom mogao biti star ovek, umoran od rada i ivota, da bih jednom mogao
stajati ravnoduan i zbunjen pred zadatkom da iz rukava istresem ideje za nove igre staklenih perli.
Ipak, odluka je u meni tada nastala. Vi ste me u ono vreme vrlo dobro poznavali, potovani, moda
bolje no to sam se sam poznavao, vi ste bili moj savetnik i ispovednik u teko vreme poetka mog
slubovanja i tek pre kratkog vremena ste bili napustili Valdcel.
Aleksandar ga je ispitivaki pogledao: Gotovo nikad nisam imao lepi zadatak rekao je

i tada sam bio tako zadovoljan vama i samim sobom, kako to retko biva. Ako je ispravno da se sve
prijatno u ivotu mora platiti, dakle, sada moram platiti svoje ondanje lepo oseanje. Onda sam bio
upravo ponosit na vas. To danas ne mogu da budem. Ako red kroz vas doivi razoaranje, a Kastalija
potres, onda znam da sam za to saodgovoran. Moda je trebalo da onda kada sam bio va pratilac i
isavetodavac ostanem nekoliko nedelja due u vaem naselju igraa ili da vas jo malo jae uhvatim,
malo iscrpnije kontroliem.
Kneht je veselo oekivao njegov pogled. Ne bi trebalo da sebi inite takve prigovore, domine,
inae bih vas morao podsetiti na neke opomene koje ste mi morali dati kada sam kao najmlai
magistar suvie teko primio svoje zvanje sa njegovim obavezama i odgovornostima. Upravo mi pada
na pamet da ste mi jednom u jednom takvom asu kazali: kad bih ja, magistar igre, bio zlikovac ili
nesposoban, i kada bih uinio sve to jedan magistar ne sme initi, kada bih namemo iao na to da na
svom visokom poloaju priinim to je mogue vie tete, sve to naoj dragoj Kastaliji ne bi moglo
vie smetati, niti je dublje dotai no kamiak baen u jezero. Nekoliko talasia i krugova, pa je
prolo. Toliko je vrst, toliko siguran na kastalijski poredak, toliko nepovrediv duh. Seate li se?
Ne, vi ste izvesno nevini u pogledu mojih pokuaja da budem to je mogue gori Kastaljanin i da to
vie kodim redu. A vi takoe znate da mi nikako nee poi za rukom, niti to moe, da va mir
ozbiljno poremetim. Ali hou dalje da priam. To to sam u poetku svog magistrovanja mogao
doneti onaj zakljuak i to taj zakljuak nisam zaboravio, ve ga sada ostvarujem, to je u vezi s
nekom vrstom duevnog doivljaja s kojim se s vremena na vreme susreem i koji ja nazivam
buenje. Ali vi o tome ve znate, ja sam vam jednom o tome govorio kad ste mi bili mentor i guru[44].
Zalio sam vam se da me taj doivljaj, otkad sam stupio u zvanje, stalno izbegava i sve vie mi
iezava u daljinu.
Seam se potvrdio je predsednik bio sam onda neto zaprepaen vaom sposobnou
za tu vrstu doivljavanja. Ona se kod nas inae malo nalazi, a tamo napolju se pojavljuje u toliko
razliitim oblicima, na primer kod genija, naroito kod dravnika i vojskovoa, a zatim i kod
slabih, polupatolokih, u celini pre neobdarenih ljudi, kao to su vidoviti, telepati, medijumi. Niste
mi izgledali ni u kakvoj vezi s dvema vrstama tih ljudi sa bojnim junacima, kao ni sa vidovitim, ni
istraivaima pomou arobnog tapa. Naprotiv, onda ste mi, a i do jue, izgledali dobar ovek iz
reda promiljen, jasan, posluan. Izgledalo mi je da vama nikako ne odgovara da budete opsednuti
ili ovladani tajanstvenim glasovima, boanskim ili demonskim, ili ak glasovima sopstvene
unutranjosti. Zato sam stanja buenja, kako ste mi ih opisivali, jednostavno tumaio kao
povremeno postajanje svesnim svog linog porasta. Otuda je kao prirodno proizlazilo da su ti
duevni doivljaji onda due vremena izostajali. Vi ste upravo tek bili stupili u jedno zvanje i
preuzeli zadatak koji vas je obavijao kao suvie veliki ogrta u koji ste tek morali da urastete. Ali
recite jeste li ikada verovali da su te probuenosti kao neka otkrovenja viih sila, saoptenja ili
dozivi iz oblasti neke objektivne, veite ili boanske istine?
Sa tim smo rekao je Kneht doli do mog trenutnog zadatka i tekoe, naime da u reima
izrazim ono to se recima uvek uskrauje. Uiniti racionalnim ono to je oigledno vanracionalno.
Ne, prilikom onih ubeenja nikad nisam mislio na manifestacije nekog boga ili demona, ili neke
apsolutne istine. Ono to tim doivljajima daje njihovu silinu i snagu ubedljivosti, nije njihov sadraj
istine, njihovo visoko poreklo, njihova bo anstvenost ili slino, ve njihova stvarnost. Oni su
ogromno stvarni, kao na primer estok telesni bol ili iznenadan prirodni dogaaj, oluja ili zemljotres,
i izgleda da su sasvim drukije napunjeni stvarnou, prisutnou, neizbeljivou no obina vremena
i stanja. Udar vetra koji prethodi nepogodi na pomolu, koji nas urno goni kui i koji jo pokuava da
nam iz ruku istrgne kuna vrata ili jaka zubobolja koja izgleda da u naoj vilici koncentrie sve

napetosti, patnje i sukobe sveta to su stvari iju realnost ili znaaj, ako hoete, moemo kasnije
jednom poeti da pretresamo ako smo skloni takvim zadovoljstvima, ali u asu doivljaja one ne trpe
nikakvu sumnju i do pucanja pune su realnosti. Slinu vrstu poveane stvarnosti ima sada za mene
moje buenje, otuda mu je i ime. U takvim asovima meni je zaista kao da sam dugo vremena leao
u snu ili polusnu, ali sam sada budan i svetao i prijemljiv kao nikada inae. Takoe u svetskoj istoriji
trenuci velikih bolova ili potresa imaju svoju ubedljivu nunost, oni rasplamsavaju oseanje
obespokojavajue aktuelnosti i napetosti. Posle, kao posledica potresa, moe se desiti lepo i svetio
ili sumanuto i mrano. U svakom sluaju ono to se dogaa nosie vid veliine, nunosti i stvarnosti i
razlikovae se i odvajati od onoga to se zbiva svakog dana.
Ali pustite me da pokuam produio je posle predaha da tu stvar zahvatim jo s jedne
druge strane. Moete li se setiti legende o svetom Hristiforu? Da? Taj Hristifor, dakle, bio je ovek
velike snage i smelosti, ali nije hteo da postane gospodar i da vlada, ve da slui. Sluenje je bilo
njegova snaga i vetina, u tome se razumevao. Ipak mu nije bilo svejedno kome slui. To je morao
biti najvei, najmoniji gospodar. I kada je uo o nekom gospodaru koji je bio moniji no njegov
dotadanji, on je njemu nudio svoje usluge. Taj veliki sluga uvek mi se dopadao i mora biti da sam mu
pomalo slian. Bar u jednom vremenu svog ivota u kome sam mogao sam sobom raspolagati, u
vremenu studentovanja, dugo sam traio i kolebao se kome gospodaru da sluim. Ja sam se godinama
branio i s nepoverenjem drao prema igri staklenih perli, koju sam ipak odavno bio upoznao kao
najdragoceniji i najosobeniji plod nae Provincije. Ja sam zagrizao mamac i znao sam da na zemlji
nema nieg draesnijeg i diferenciranijeg no podati se igri. Ali sam ve prilino rano zapazio da ta
ushiujua igra ne trai naivne igrae sveanih veeri, ve trai i u svoju slubu privlai takvog koji
je jednom otiao malo dalje. I sada se u meni svim mojim snagama i interesovanjem da se zauvek
predam toj aroliji branio neki instinkt, neko naivno oseanje za jednostavno, za celo i zdravo, to me
je opominjalo na duh valdcelskog sela igraa kao na neki duh specijalista i virtuoza, istina jedan
visoko kultivisan, krajnje bogato proraen duh, ali koji je ipak bio odvojen od celine ivota i ljudstva
i koji se bio uzdigao u neku nadmenu usamljenost. Godinama sam sumnjao i ispitivao dok zakljuak
nije sazreo i dok se uprkos svemu nisam odluio za igru. To sam uinio, jer je u meni bila ba ona
tenja da traim najvie u ispunjenju i da sluim samo najveem gospodaru.
Razumem rekao je majstor Aleksandar. Ali ma kako to posmatrao i ma kako vi to takoe
hteli da predstavite, ja uvek nailazim na isti razlog za sve vae osobenosti. Vi imate suviak oseanja
za svoju sopstvenu linost ili suviak zavisnosti od nje, a to nikako nije isto to i biti velika linost.
Neko moe biti zvezda prvog reda po obdarenosti, po snazi volje, istrajnosti, ali tako dobro
postavljen u sredite da u sistemu kome pripada zamahuje bez ikakvog trenja i rasipanja energije.
Drugi ima iste visoke darovitosti, moda jo lepe, ali osovina ne ide tano kroz sredite i on
polovinu svoje snage raspe na ekscentrine pokrete koji njega samog oslabljuju, a okolnom svetu
smetaju. Vi svakako pripadate tom soju. Samo moramo priznati, dabome, vi ste to umeli odlino da
sakrijete. Zlo izgleda da se sada utoliko ee prazni. Priate mi o svetom Hristiforu, a ja moram da
kaem: iako taj lik ima neeg velianstvenog i dirljivog, on ipak nije uzor za slugu nae hijerarhije.
Ko hoe da slui, taj mora sluiti onom gospodaru kome se zakleo na uspeh ili propast, a ne sa
potajnom rezervom da menja gospodara im nae jednog sjajnijeg. Time sluga postaje sudija svojih
gospodara i vi inite tano isto. Vi hoete da uvek sluite samo najviem gospodaru i toliko ste
bezazleni da sami odluujete o rangu gospodara koje birate.
Kneht je sluao paljivo, ne bez senke alosti na licu. Nastavio je: ast vaem sudu, ja nita
drugo nisam mogao oekivati. Ali pustite me da priam dalje, jo malo. Ja sam, dakle, postao igra
staklenih perli i sada sam prilino vremena bio uverenja da sluim najviem od svih gospodara. Bar

mi je moj prijatelj Desinjori, na pokrovitelj u Saveznom savetu, jednom krajnje oigledno opisao
kakav sam nekada bio arogantan, nadmen, blaziran, virtouz igre i jelen elite. Ali moram vam jo rei
kakvo znaenje je za mene imala re transcendovati od vremena studentovanja i buenja. Ona mi
je, verujem, doletela pri itanju jednog filozofa prosveenosti i pod uticajem majstora Tomasa fon
der Trave i otada mi je, kao i buenje, prava arobna re koja zahteva i goni, tei i obeava. Ja
sam prihvatio da moj ivot otprilike treba da bude neko transcendovanje, koraanje dalje, od stupnja
na stupanj, da prostor za prostorom treba da bude preden i ostavljen, kao to muzika svrava temu za
temom, tempo za tempom, izvruje ih i ostavlja za sobom, nikada umorna, nikad ne spavajui, uvek
budna, uvek savreno prisutna. U vezi sa doivljajima buenja primetio sam da ima takvih stupnjeva i
prostora i da ponekad poslednje vreme jednog odseka nosi u sebi boju uvelosti i elje za umiranjem,
da ono onda vodi u promene, u neki nov prostor, u buenje, u nov poetak.
Saoptavam vam takoe i tu sliku, sliku transcendovanja kao sredstvo koje moda pomae da se
tumai moj ivot.
Odluka za igru staklenih perli bila je vaan stupanj, ne manje prvo osetno svrstavanje u
hijerarhiju. I u svom zvanju kao magistar jo sam doivljavao takve stupnjeve. Najbolje to mi je
zvanje donelo bilo je otkrie da su ne samo sviranje i igra staklenih perli delatnosti koje usreuju,
ve takoe pouavanje i vaspitavanje. I postepeno sam dalje otkrivao jo da mi vaspitavanje tim vie
priinjava radosti to su vaspitanici bili mlai i manje naopako vaspitani. To, kao i poneto drugo,
godinama je vodilo k tome da sam eleo mlade i sve mlae uenike, da bih najradije postao uitelj u
nekoj poetnikoj koli, ukratko da se moja mata povremeno zapoljavala stvarima koje su se ve
nalazile van moga zvanja.
Predahnuo je. Predsednik je primetio: Vi me sve vie zaprepaujete, magistre. Vi tu govorite
o svom ivotu i gotovo nema govora ni o em drugom do o privatnim, subjektivnim doivljajima,
linim eljama, linim razvijanjima i odlukama! Zaista nisam znao da jedan Kastaljanin vaeg ranga
moe tako da vidi sebe i svoj ivot.
Glas mu je zvuao izmeu prekora i alosti i to je zabolelo Knehta. Ipak se pribrao i vedro
uzviknuo:
Ali, visoko potovani, mi ovog asa ne govorimo o Kastaliji, o vlasti i hijerarhiji, ve jedino o
meni, o psihologiji oveka koji vam je naalost morao prirediti velike neugodnosti. Nije moje da
govorim o svom voenju zvanja, svom ispunjenju dunosti, svojoj vrednosti ili nevrednosti kao
Kastaljanina i kao magistra. Moje voenje zvanja, kao i itava spoljanja strana mog ivota lei pred
vama otvorena i moe se proveriti, nee se nai mnogo za kanjavanje. Ono o emu je ovde re, to je
neto sasvim drugo, naime da vam se pokae put kojim sam iao ja kao pojedinac i koji me je sada
izveo iz Valdcela i sutra e me izvesti iz Kastalije. Budite tako dobri, pa me sasluajte jo malo.
Za svoje znanje o postojanju nekog sveta van nae male Provincije imam da zahvalim ne svojim
studijama u kojima se taj svet pojavljivao samo kao daleka prolost, ve prvo svom kolskom drugu
Desinjoriju koji je bio gost spolja, a docnije svome boravku kod Benediktinskih otaca i patera
Jakobusa.
Bilo je vrlo malo onoga to sam sopstvenim oima video od sveta, ali kroz tog oveka dobio sam
ideju o onome to se naziva istorija i moda sam ve time postavio temelj izolovanosti u koju sam po
svom povratku zapao. Moj povratak iz manastira bio je gotovo povratak u jednu zemlju bez istorije, u
provinciju naunika i igraa staklenih perli, u najvema otmeno i takoe najvema prijatno drutvo.
Ali izgledalo je da ja sa svojim poimanjem o svetu, sa svojom radoznalou u pogledu njega, sa
svojim saoseanjem za njega, stojim potpuno sam. Tu je bilo dovoljno da se za to obetetim. Tu je
bilo ljudi koje sam visoko potovao i bila mi je stidna i usreujua ast da postanem njihov kolega;

bilo je i mnotvo lepo vaspitanih i visoko obrazovanih ljudi, bilo je takoe dovoljno rada i vrlo
mnogo obdarenih i voljenja vrednih uenika. Samo, za vreme uenja kod patera Jakobusa otkrio sam
da sam ja ne samo Kastaljanin, ve i ovek, da se mene tie svet, ceo svet, i da imam prava da ivim
sa njim. Iz tog otkria su proizile potrebe, elje, zahtevi, obaveze po kojima nikako nisam smeo
iveti. ivot sveta, onakav kako ga je Kastaljanin video, bio je neto zaostalo i inferiorno, ivot
nereda i sirovosti, strasti i rasejanosti, on nije bio nita lepo i vredno eljenja. Ali svet i njegov ivot
bio je beskrajno vei i bogatiji od predstave koju je jedan Kastaljanin mogao imati o njemu. On je
bio pun postajanja, pun istorije, pun pokuaja, i uvek novog poetka, on je bio moda haotian, ali je
bio zaviaj i rodno tle svih sudbina, svih umetnosti, sveg ljudstva, on je imao jezike, narode, drave,
kulture, on je doneo takoe nau Kastaliju i sve bi to opet video kako umire i nadiveo bi ga. Moj
uitelj Jakobus je u meni probudio ljubav prema tom svetu. Ona je stalno rasla i traila hrane, a u
Kastaliji nije bilo niega to je davalo hrane. Tu se bilo van sveta, ona sama je bila mali, savreni
svet koji vie ne postaje, koji vie ne raste.
Duboko je disao i malo zautao. Poto predsednik nije nita odvratio i samo ga je oekujui
posmatrao, on mu je klimnuo glavom razmiljajui i produio: Sad sam nekoliko godina imao da
nosim dva bremena. Imao sam da upravljam velikim zvanjem, da nosim njegovu odgovornost i da se
obraunam sa svojom ljubavlju. Zvanje, toliko mi je od poetka bilo jasno, nije smelo trpeti od te
ljubavi. Naprotiv, ono je trebalo, kao to sam mislio, da od te ljubavi ima dobtiak. Cak i da svoj
posao vrim, ali to se nisam nadao, neto manje savreno i besprekorno no to se od jednog magistra
moe oekivati, ipak sam znao da sam u srcu bio budniji i ivlji no pokoji besporoni kolega i da sam
svojim uenicima i saradnicima imao da dam ovo ili ono. Svoj zadatak sam video u tome da
kastalijski ivot i miljenje postepeno i blago proirim i zagrejem bez prekida sa tradicijom, da iz
sveta i istorije u njega unesem novu krv. A jedna lepa podudarnost je htela da je u isto vreme napolju
u zemlji jedan svetovni ovek isto tako oseao, mislio i sanjao o nekom sprijateljavanju i proimanju
Kastalije i sveta to je bio Plinio Desinjori.
Majstor Aleksandar je malo razvukao usta kada je rekao: Pa da, nikada nisam ni oekivao
mnogo radosnog od uticaja tog oveka na vas, kao ni od vaeg neuspelog tienika Tegularijusa. A
Desinjori je, dakle, taj koji vas je potpuno naveo na raskid s redom?
Ne, domine, ali on mi je u tome pomogao, a da delom to i ne zna. On je uneo malo vazduha u
moju tiinu, kroz njega sam opet doao u dodir sa spoljanjim svetom i tek tako mi je postalo
moguno da uvidim i da sam sebi priznam da e nalazim na kraju svoje ovdanje karijere, da mi je
prava radost u mome radu propala i da je vreme da uinim kraj muci. Opet je preden jedan stupanj,
proao sam kroz jedan prostor, a ovog puta to je bila Kastalija.
Kako vi to izraavate! primetio je Aleksandar vrtei glavom. Kao da prostor Kastalije
nije dovoljno veliki da mnoge celog ivota uposli dostojanstveno! Verujete li ozbiljno da ste taj
prostor premerili i savladali?
O ne uzviknuo je drugi ivo nikada nisam tako to verovao. Ako kaem da sam dospeo
na granicu tog prostora, pod tim mislim samo da sam dao ono to sam kao pojedinac na svome mestu
mogao dati. Od pre kratkog vremena nalazim se na granici na kojoj moj rad kao majstora igre
staklenih perli postaje veito ponavljanje, prazno vebanje i formula, kad ga vrim bez radosti, bez
oduevljenja, ponekad ak bez vere. Bilo je vreme da sa tim prekinem.
Aleksandar je uzdahnuo: To je vae shvatanje, ali ne i shvatanje reda i njegovih pravila. Nije
nita novo ni udnovato ako neki brat reda ima raspoloenje da s vremena na vreme bude umoran od
svog rada. Tada mu pravila pokazuju put da povrati harmoniju i da se opet vrati na pravo mesto. Jeste
li to zaboravili?

 Verujem da nisam, potovani. Vi moete da pogledate u moje voenje zvanja i upravo jo

nedavno kada ste dobili moju okrunicu, vi ste naredili da kontroliu selo igraa i mene. Mogli ste
konstatovati da se posao svrava, da su kancelarija i arhiv uredni, da magistar igre ne odaje ni bolesti
ni udi. Zahvalan sam ba onim pravilima, u koja ste me nekada tako majstorski uputili, to sam
izdrao i to nisam izgubio ni snagu ni mirnou. Ali to me je stajalo mnogo muka. A sada me, na
alost, ne staje manje muka da vas ubedim da to nisu ni raspoloenja, ni udi, ni poude koje me
gone. Ali svejedno da li mi to polazi za rukom ili ne, nastojim bar na tome da mi priznate da su moja
linost i moj rad bili potpuni i upotrebljivi do trenutka kad ste me poslednji put kontrolisali. Je li to
ve isuvie to oekujem od vas?
Oi majstora Aleksandra su malo, kao podrugljivo, zamurile.
Gospodine kolega rekao je vi govorite sa mnom kao da smo dve privatne linosti koje
neobavezno razgovaraju. Ali to se odnosi samo na vas, vi ste sada u stvari privatna linost. Meutim,
ja to nisam. I ono to mislim i kaem ne kaem ja, ve to kae predsednik uprave reda i on je za svaku
re odgovoran svojoj vlasti. To to vi danas ovde kaete, to e biti bez posledica. Neka to za vas
bude i jo ozbiljnije, ali to ostaje govor privatnog oveka koji govori u linom interesu. Ali za mene i
dalje postoje zvanje i odgovornost, i to to ja danas kaem ili inim, moe imati posledica. Prema
vama i vaoj stvari ja zastupam vlast. Nije svejedno da li vlast hoe da prihvati, moda ak da
prizna, predstavu procesa. Vi mi to, dakle, predstavljate tako kao da ste vi, iako sa svakojakim
nastranim mislima u glavi, do jue bili Kastaljanin i magistar bez prekora i bez prigovora, kao da ste,
dodue, doiveli iskuenja i napasti zamora od slube, ali da ste ih redovno suzbijali i savlaivali.
Pretpostavimo da ja to uvaavam, ali kako onda da razumem ono udovino, da besprekorni, potpuni
magistar, koji je jo jue svako pravilo izvravao, danas odjednom dezertuje? Onda mi ipak pada
lake da zamislim jednog magistra koji se ve due vremena promenio u naravi i razboleo i koji, dok
se jo uvek smatrao potpuno dobrim Kastaljaninom, to u stvari ve davno vie nije bio. Takoe se
pitam zato vi upravo polaete toliko na konstataciju da ste do u poslednje vreme bili magistar veran
dunosti. Kada ste jednom uinili korak, prekrili poslunost i izvrili dezertovanje, za vas sada
takve konstatacije mogu da budu ipak ravnodune.
Kneht se branio: Dopustite, visoko potovani, zato bi mi to bilo svejedno? U pitanju je moj
glas i moje ime, uspomena koju ostavljam tu. U pitanju je takoe mogunost za mene da napolju
delam za Kastaliju. Ja ne stojim ovde da bih neto spasao za sebe ili da bih postigao odobrenje moga
koraka od strane vlasti. Ja sam raunao sa tim i podaj em se tome da moje kolege ubudue sumnjaju u
mene i da me gledaju kao problematinu pojavu. Ali neu da me smatraju izdajicom ili ludakom, to je
osuda koju ne mogu prihvatiti. Ja sam uinio neto emu vi morate zameriti, ali ja sam to uinio zato
to sam morao, jer mi je to naloeno, jer je to moje opredeljenje u koje verujem i koje primam s
dobrom voljom. Ako mi, takoe, ni to ne moete priznati, onda sam podlegao i uzaludno sam vam
govorio.
Uvek je re o jednom te istom odgovorio je Aleksandar. Moram priznati da pod datim
okolnostima volja pojedinca treba da ima pravo da prekri zakone u koje veruje i koje ima da
zastupa. Ali ja ne mogu verovati u na poredak i istovremeno takoe u vae privatno pravo na krenje
tog poretka. Molim, nemojte me prekidati. Mogu vam dopustiti da, prema svem izgledu, budete
ubeeni u svoje pravo i smisao svog fatalnog koraka i u poziv na vau nameru. Nemojte nikako
oekivati da odobrim sam korak. Naprotiv, ja sam svakako doao dotle da se odreknem svoje
poetne misli da vas povratim i da promenim vau odluku. Primam vae istupanje iz reda i predajem
vlasti izvetaj o vaem dobrovoljnom istupanju iz zvanja. Dalje vam ne mogu izii u susret, Jozefe
Knehte.

Majstor igre staklenih perli napravio je gest privrenosti. Zatim je tiho rekao: Hvala vam,
gospodine predsednie. Kovei sam vam ve predao. Sada vam u ruke vlasti predajem i nekoliko
svojih zabeleaka o stanju stvari u Valdcelu, pre svega o repetentima i onim nekolikim linostima za
koje verujem da pre svega dolaze u obzir kao naslednici u mome zvanju.
Izvukao je iz depa nekoliko zguvanih listova i stavio na sto. Zatim je ustao. Predsednik se
takoe podigao. Kneht mu je priao, dugo mu gledao u oi s tunom ljubaznou, poklonio se i rekao:
Hteo sam vas moliti da mi za oprotaj pruite ruku, ali sada se toga moram odrei. Oduvek ste mi
bili naroito dragi, dananji dan u tome nije nita promenio. Zbogom, dragi i potovani.
Aleksandar je stajao miran, neto bled. Jednog trenutka je izgledalo kao da hoe da digne ruku i
da je prui onom koji je odlazio. Osetio je da su mu se oi ovlaile. Tada je nagnuo glavu, odgovorio
na Knehtov poklon i pustio ga da ide.
Kada je onaj koji je odlazio zatvorio za sobom vrata, predsednik je ostao nepokretan i oslukivao
korake koji su se udaljavali. Kad se i poslednji bio izgubio i kad se vie nita nije moglo uti, hodao
je neko vreme tamo-amo po sobi. Tada su napolju ponovo odjeknuli koraci i neko je ponovo zakucao
na vrata. Mladi sluga je uao i prijavio jednog posetioca koji je traio da govori s njim.
Reci mu da ga mogu primiti kroz jedan sat i da ga molim da bude kratak, imam vana posla.
Ne, saekaj jo! Otidi u kancelariju i javi prvom sekretaru da odmah hitno za prekosutra sazove
celokupnu vlast na sednicu, s primedbom da je punobrojnost neophodna i da se kao izvinjenje za
izostanak prima samo teko oboljenje. Tada otidi nastojniku kue i reci mu da sutra moram otputovati
u Valdcel, kola treba da budu sprema u sedam ...
Dopustite rekao je mladi bila bi na raspolaganju kola gospodina magistra igre.
Kako?
Potovani je jue doao kolima. Malopre je napustio kuu saoptivi da odlazi peice i da
kola ostavlja vlasti na raspolaganju.
Dobro je. Tako u sutra uzeti valdcelska kola. Molim, ponovite.
Sluitelj je ponovio: Posetilac e biti primljen kroz jedan sat, treba da bude kratak. Prvi
sekretar treba za prekosutra da sazove vlast, punobrojnost neophodna, samo teka bolest izvinjava.
Sutra ujutru u sedam odlazak u Valdcel kolima gospodina magistra igre.
Kad je mladi ovek otiao, majstor Aleksandar je odahnuo. Pristupio je stolu za kojim je sedeo s
Knehtom.
U njemu su jo odzvanjali koraci tog neshvatljivog, koga je voleo vie od svih drugih i koji mu je
priinio tako veliki bol. Od onih dana kada mu je uinio usluge, stalno je voleo tog oveka. Pored
nekih drugih svojstava voleo je ba takoe Knehtov hod odreen, vrsta takta, ali lak, gotovo
lebdei hod izmeu dostojanstvenog i detinjastog, izmeu svetenikog i igrakog, naroito, ljubak i
otmen, hod koji se izvrsno podudarao s Knehtovim licem i glasom. On se ne manje podudarao s
njegovim tako naroitim manirom kastaljanstva i magistarstva, s njegovim manirom gospodstva i
veselosti koji je katkad podseao pomalo na aristokratski odmereni manir njegovog prethodnika,
majstora Tomasa, ponekad i na jednostavni i osvajaki manir starog magistra muzike. On je, dakle,ve otputovao, urno, peice, ko zna kuda, i moda ga nikada vie nee videti, nikada vie uti smeh i
nikada vie videti kako njegova lepa ruka dugih prstiju slika hijeroglife nekog stava igre staklenih
perli. Dohvatio je listove koji su ostali da lee na stolu i poeo ih itati. To je bilo kratko zavetanje,
vrlo oskudno i stvarno, esto samo podsetnici umesto reenica i imalo je za svrhu da vlasti olaka
rad u predstojeoj kontroli sela igraa i u novom izboru magistra. Tu su se nalazile pametne
primedbe u sitnim lepim slovima, rei i rukopis isto tako kovani jedinstvenim i nepromenljivim
biem Jozefa Knehta, kao to je njegovo lice, njegov glas, njegov hod. Teko bi vlast nala nekog

oveka njegovog ranga da bi ga nainila njegovim naslednikom. Prava gospoda i prave linosti bile
su upravo retke, a svaki takav lik srean sluaj i poklon pa i tu u Kastaliji, provinciji elite.
Hodanje je Jozefu Knehtu priinjavalo radost, godinama ve nije putovao peice. Da, kad je
tanije razmislio, inilo mu se da mu je poslednje putovanje peice bilo ono koje ga je nekada iz
Mariafelsa dovelo natrag u Kastaliju, na onu godinju igru u Valdcelu koja je toliko bila optereena
smru ekselencije, magistra Tomasa fon der Trave, i njega samog pustila da mu postane naslednik.
Inae, kada je mislio na ona vremena, na studen to vanje i Bambusov umarak, uvek mu se inilo kao
da kroz neku trezveno hladnu kameru gleda u daleke, nepovratne, suncem veselo obasjane krajeve
koji su postali raj uspomena. Takvo seanje, iako je bivalo bez tuge, uvek je bilo prizor vrlo dalekog,
drugog, tajanstveno-sveano razliitog od dananjice i svakidanjice. Ali sada, tog vedrog, svetlog
septembarskog popodneva, sa snanim bojama blizine i blago zapahnutim, kao san nenim, iz plavog
u ljubiasto treperei tonovima daljine, pri ugodnom peaenju i dokonom posmatranju, ono
putovanje peice doivljeno pre toliko dugo vremena, nije gledalo u rezigniranu dananjicu kao neka
udaljenost, kao neki raj, ve je dananje putovanje bilo bratski slino ondanjem, kao dananji Jozef
Kneht onom ondanjem. Sve je opet bilo novo, tajanstveno, s mnogo obeanja, ono je moglo povratiti
sve prolo i, uz to, doneti jo mnogo novog. Dan i svet ga odavno nisu takvog gledali, tako bez
tegoba, lepog i nedunog. Srea slobode i samoopredeljenja prostrujala ga je kao jak napitak. Koliko
dugo nije osetio to oseanje, tu milu i ushiujuu iluziju! Razmislio je i setio se asa kada ga je
jednom to divno oseanje dirnulo i okovalo. To je bilo u razgovoru s magistrom Tomasom, pod
njegovim ljubazno ironinim pogledom, i seao se stranog oseanja onog asa kad je izgubio
slobodu. Ono nije bilo upravo bol, patnja koja pee, ve pre bojazan, neka tiha jeza, opominjue
organsko oseanje nad dijafragmom, promena u temperaturi, a naroito u tempu oseanja ivota. To
tako zazorno, steue oseanje koje je izdaleka pretilo da u onom sudbonosnom trenutku ugui, danas
je bilo naeno ili izleeno.
Jue na putu u Hirsland, Kneht je reio da se nikako ne kaje za ono to se tamo bude dogodilo. Za
danas je zabranio sebi da misli na pojedinosti razgovora s Aleksandrom, na svoju borbu s njim, na
njegovu borbu o njega. On je bio potpuno otvoren oseanju oputanja i slobode, koje ga je
ispunjavalo kao seljaka oseanje poinka posle svrenog dnevnog posla. Znao je da je skriven i da
nije obavezan ni na ta, znao je da je za trenutak potpuno nepotreban i iskljuen, da nije obavezan ni
na kakav rad, ni na kakvo miljenje, a svetli areni dan opkoljavao ga je zraei blago, sav slika, sav
prisutnost, bez zahteva, bez jueranjice i sutranjice. Zadovoljni je idui povremeno pevuio neki
mar koji su kao mali elitni aci u Eholcu pevali na izletima utroje ili uetvoro. Kao cvrkut ptica
poele su mu doletati sitne, svetle uspomene i zvuci iz veselog ranog jutra njegovog ivota.
Zastao je pod jednom trenjom ije se lie ve prelivalo u purpur i seo u travu. Zavukao je ruku
u dep od kaputa i izvukao neto to majstor Aleksandar ne bi pretpostavio da on ima jednu malu
drvenu frulu i posmatrao je s izvesnom nenou. Taj naivni instrument, koji je izgledao detinjski,
nije imao odavno od pre pola godine. I sa zadovoljstvom se setio dana kada ga je dobio. Putovao
je u Monteport da bi s Karlom Feromontom prodiskutovao neka pitanja iz istorije muzike. Tada je
razgovor doao takoe na drvene duvake instrumente nekih epoha, pa je molio prijatelja da mu
pokae monteportsku zbirku instrumenata. Posle prolaska, punog uivanja, kroz neke dvorane krcate
starih orgulja, harfi, flauta, klavira, doli su u jedan magazin gde su uvani instrumenti za kole.
Kneht je tamo video itav jedan koveg pun takvih malih frula. Posmatrao je jednu i probao i pitao
prijatelja da li sme da je uzme. Smejui se Karlo ga je molio da izabere jednu, smejui se dao mu je
da potpie potvrdu, a onda mu je. do tanina objasnio kako je instrumenat napravljen, rukovanje

njime i tehniku sviranja na njemu. Kneht je poneo lepu igrakicu i s vremena na vreme vebao na
njoj. Jo otkada je kao deko u Eholcu svirao na blok-fruli, nikada nije svirao na nekom duvakom
instrumentu, iako je ve vie puta imao nameru da to ponovo ui. Odmah posle tonskih lestvica,
upotrebljavao je svesku sa starim melodijama koju je Feromonte izdao za poetnike i katkad je iz
magistrovog vrta ili iz njegove spavae sobe prodirao blagi, slatki zvuk frulice. On jo ni izdaleka
nije bio majstor, ali je nauio da svira vei broj onih crkvenih korala i pesama. Znao ih je napamet, a
od nekih je znao i tekstove. Pala mu je na pamet jedna od tih pesama koja se podudarala sa trenutkom.
Izgovorio je nekoliko redova stihova:
Moja glava i udovi
Leali su obisnuti,
Al sad stojim,
io sam i veseo,
Gledam nebo licem svojim.

Zatim je stavio instrumenat na usne i duvao melodiju, gledao u blago sjajnu irinu ka dalekim,
visokim planinama, sluao kako vesela, pobona pesma odjekuje u njima u slatkom tonu frule i
oseao se zadovoljan i jedno sa nebom, brdima, pesmom i danom. Sa zadovoljstvom je me prstima
oseao uglaano, okruglo drvo, i mislio da je, osim odee koju je imao na sebi, ta frulica bila jedino
pare svojine koje je sebi dopustio da ponese iz Valdcela. Tokom godina nakupilo se poneto to je
vie ili manje nosilo svojstvo line svojine pre svega zabeleke, sveske sa izvodima i slino. Sve
je to ostavio, selo igraa je to po volji moglo upotrebljavati. Ali on je sobom poneo frulicu i bio je
veseo to je ima pri sebi. Ona je bila skroman i ljubazan saputnik.
Drugog dana je putnik stigao u glavni grad i javio se u kui Desinjorija. Plinio mu se spustio niza
stepenice u susret i uzbueno ga zagrlio.
Oekivali smo te sa enjom i brigama uzviknuo je. Uinio si veliki korak, prijatelju,
neka nam on svima donese dobro. Ali kako su te pustili! Nikada ne bih u to poverovao.
Kneht se smejao: Vidi, tu sam. Ali o tome u ti drugom prilikom priati. Sada bih hteo da pre
svega pozdravim svog uenika i, naravno, takoe tvoju enu i da o svemu sa vama porazgovaram ta
da radimo sa mojim novim zvanjem. eljan sam da ponem.
Plinio je pozvao jednu devojku i naredio joj da mu odmah dovede sina.
Mladoga gospodina? pitala je naizgled zauena, ali je brzo otrala, dok je domain odveo
prijatelja u gostinsku sobu i poeo ga revnosno upoznavati kako je zamislio i sve pripremio za
Knehtov dolazak i njegov zajedniki ivot s mladim Titom. Sve se moglo urediti prema Knehtovim
eljama; takoe je i Titova majka posle izvesnog otpora shvatila te elje i priklonila im se. Oni imaju
mali letnjikovac u planini, nazivaju ga Belpunt i on lepo lei na jezeru. Kneht bi u poetku tamo iveo
sa svojim vaspitanikom. Sluie ih jedna stara devojka, ovih dana je ve otputovala tamo da sve
uredi. Razume se, to je samo boravak za krae vreme, najvie dok nastupi zima, ali ba za to prvo
vreme, izvesno, takvo odvajanje je samo korisno. Takoe mu je milo to je Tito veliki prijatelj brda i
kue Belpunt, pa se raduje boravku gore i tamo odlazi bez otpora. Desinjori se setio da ima mapu sa
slikama kue i predela; povukao je Knehta sa sobom u svoju sobu za rad, revnosno je potraio mapu i
kad ju je naao i otvorio poeo je gostu pokazivati i opisivati kuu, seljaku sobu, kaljevu pe,
zasvoene hodnike, kupatilo na jezeru, vodopad.
Dopada li ti se? pitao je svesrdno. Hoe li se moi tamo dobro oseati?
Zato ne? rekao je Kneht mirno. Ali gde je Tito? Ve je prilino prolo otkako si poslao
po njega.

Jo malo su razgovarali o ovom i onom, onda su se napolju zauli koraci, vrata se otvorila i neko
je uao, ali to nije bio Tito, ni devojka poslata po njega. To je bila Titova majka, gospoa Desinjori.
Kneht je ustao da je pozdravi, ona mu je pruila ruku i nasmejala se sa malo munom ljubaznou,
dok je on video da se pod tim utivim osmej kom krije izraz zabrinutosti i jeda. Gotovo nije ni
izgovorila koju re dobrodolice, a okrenula se muu i plahovito se oslobodila saoptenja koje joj je
lealo na dui.
Zaista je muno uzviknula je zamisli, deko je nestao i nigde ga ne moemo pronai.
Bie da je iziao umirivao ju je Plinio. Doi e on ve.
Na alost, to nije verovatno rekla je majka. Jo jutros je otiao. To sam ve rano
primetila.
A zato ja za to tek sada saznajem?
Zato to sam, prirodno, svakog asa oekivala njegov povratak i zato to te nisam htela
uzbuivati nepotrebnim. Spoetka takoe nisam mislila ni na ta ravo, mislila sam da je otiao u
etnju. Tek kad ga ni u podne nije bilo, poela sam se brinuti. Danas nisi bio o ruku ovde, inae bi u
podne saznao za to. Takoe sam jo i tada htela da sebe ubedim da je to samo nemarnost s njegove
strane to me ostavlja da tako dugo ekam. Ali to nije bilo tako.
Dopustite mi jedno pitanje rekao je Kneht. Mladi je ipak znao da u ja uskoro doi i o
vaim namerama s njim i sa mnom?
Razume se, gospodine magistre. Izgledalo je da je s tim namerama gotovo ak zadovoljan, ili
mu je bar bilo milije da mu vi postanete uitelj, no da ga opet poaljemo ma u kakvu kolu.
Onda rekao je Kneht sve je dobro. Va sin, sinjora, naviknut je na vrlo mnogo slobode,
naroito u poslednje vreme. Zato mu je izgled na nekog vaspitaa i odravaoca zapta, pojmljivo, pre
fatalan. I tako je on u ovom trenutku, pre no to bi bio predan novom uitelju, nestao, moda ne toliko
u nadi da stvarno umakne svojoj sudbini, koliko u misli da odlaganjem ne moe nita izgubiti. Osim
toga, on je verovatno hteo da roditeljima i ui koga su oni poruili zada udarac i da izrazi svoj prkos
protiv itavog sveta odraslih i uitelja.
Desinjoriju je bilo milo to je Kneht ceo dogaaj primio toliko malo tragino. Ali on sam je bio
pun zabrinutosti i uznemirenosti, njegovom srcu koje je volelo svaka opasnost za sina izgledala je
moguna. Moda je, mislio je, on sasvim ozbiljno odbegao, moda je ak pomislio da sebi nanese
neko zlo. Ah, sve to je u vaspitanju tog deka bilo proputeno i pogreno uinjeno, izgleda da sada
treba da se sveti, upravo u trenutku kada su se nadali da e se to popraviti.
Protivno Knehtovom savetu, on je nastojao da se neto preduzme, da se neto uredi. Oseao se
nesposobnim da udarac primi trpei i ne inei nita. U njemu je sve vie raslo nestrpljenje i
nervozna uzbuenost koja se njegovom prijatelju nikako nije dopadala. Tako su reili da poalju
poruku u nekoliko kua u koje je Tito povremeno odlazio svojim vrnjacima. Kneht se obradovao kad
je gospoa Desinjori otila da sve to uredi i kad je ostao nasamo sa prijateljem.
Plinio rekao je ti pravi lice kao da su ti sina mrtvog doneli u kuu. On nije vie dete, pa
bie da nije ni pao pod kola, niti jeo velebilje. Dakle, priberi se, dragi. Poto sini nije tu, dopusti
mi da za trenutak tebe uzmem u kolu, umesto njega. Posmatrao sam te malo i nalazim da nisi ba u
dobroj formi. U trenutku kad neki atleta pretrpi neoekivani udarac ili pritisak, njegovi miii kao
sami od sebe ine potrebne pokrete, ire se ili gre i pomau mu da zagospodari situacijom. Tako bi
morao i ti, uenie Plinio, da u trenutku kad si dobio udarac ili to ti je usled preterivanja
izgledalo kao udarac primeni prvo odbrambeno sredstvo pri duevnim napadima i da misli na
polako, briljivo, savladano disanje. Mesto toga ti si disao kao glumac koji mora da predstavlja
potresenost. Nisi dovoljno dobro naoruan. Vi svetovni ljudi izgledate na sasvim naroit nain

otvoreni patnji i brigama. Tu ima neeg bespomonog i dirljivog, a katkad, naime kad je re o pravim
patnjama i kad muenitvo ima smisla, takoe neeg velianstvenog. Ali za svakidanjicu to
odricanje od odbrane nije nikakvo oruje. Starau se da tvoj sin bude bolje naoruan kad mu jednom
ustreba. A sada, Plinio, budi tako dobar i napravi nekoliko vebanja sa mnom, da vidim da li si zaista
sve ve zaboravio.
Vebanjima disanja za koja je davao strogo ritmike komande, spasonosno je skrenuo prijatelja
od njegovog muenja samog sebe, a potom ga je naao takoe voljnog da saslua razloge razuma i da
se opet odvoji od straha i briga. Otili su gore u Titovu sobu. Kneht je sa zadovoljstvom posmatrao
nered deakih stvari, dohvatio jednu knjigu koja lei na stolu kraj kreveta, video je kako viri pare
hartije uvueno u knjigu, i, gle, to je bila cedulja sa porukom nestalog. Pruio je list Desinjoriju i
smejao se, a lice ovoga je opet postalo svetio. Tito je na cedulji saoptavao roditeljima da je danas u
rano jutro silom otvorio vrata, da sam putuje u planine i tamo u Belpuntu eka novog uitelja. Neka
mu dopuste to malo zadovoljstvo pre no to mu opet tako mrsko ogranie slobodu; ima tako
neodoljivu odvratnost da taj lepi mali put napravi u pratnji uitelja, kao ve nadziravani i
zarobljenik.
Vrlo razumljivo rekao je Kneht. Ja u, dakle, sutra otputovati za njim i nai ga ve u
tvom letnjikovcu. A sada, meutim, idi pre svega svojoj eni i odnesi joj vest.
Raspoloenje u kui za ostatak dana bilo je veselo i oputeno. Tog veera je Kneht na Pliniovo
navaljivanje ukratko ispriao prijatelju dogaaje poslednjih dana, a naroito svoja dva razgovora sa
majstorom Aleksandrom. Tog veera je takoe na jednoj cedulji napisao divan stih koji se danas
nalazi kod Tita Desinjorija. To je bilo ovako:
Domain ga je pre veere ostavio nasamo jedan sat. Kneht je video orman pun starih knjiga i on
je pobudio njegovu radoznalost. To je bilo zadovoljstvo koga se u mnogim godinama uzdrljivosti
odvikao i gotovo zaboravio i koje ga je sada prisno pdsetilo na studentske godine: stajati pred
nepoznatim knjigama, nasumce dohvatiti, tu i tamo upecati neku svesku ija je pozlaenost, ili ime
pisca, format ili boja koe pozivala oveka. S uivanjem je prvo preleteo naslove na leima knjiga i
ustanovio da pred sobom ima samu lepu knjievnost devetnaestog i dvadesetog stolea. Najzad je
izvukao jednu izbledelu svesku u platnu, iji ga je naslov Mudrost Bramana privukao. Prvo je
stojei, a zatim sedei prelistavao knjigu koja je sadrala mnogo stotina pounih pesama, interesantno
reanje jednih pored drugih pounih prianja i stvarne mudrosti, filistarstva i pravog pesnikog duha.
Toj udnoj i dirljivoj knjizi, tako mu se inilo, nikako nije nedostajala ezoterika, ali ona se nalazila u
grubim posudama domae izrade, i u njoj nisu bile najlepe one pesme u kojima je pouka i mudrost
teila za oblikom, ve one u kojima je dolazila do izraaja pesnikova dua, njegova sposobnost
ljubavi, potenje, ovekoljublje, njegov graanski vrst karakter. Poto je pokuavao da sa izvesnom
sopstvenom meavinom potovanja i uveseljavanja prodre u knjigu, pao mu je u oi jedan stih koji je
sa zadovoljstvom i odobravanjem pustio u sebe i kome je s osmehom klimnuo glavom, kao da mu je
naroito bio poslan za taj dan. On je glasio:
Rado gledamo kako dani, dragi, prolaze,
Da bismo nali kako neto drae dozreva:
Retko rastinje koje u vrtu podiemo,
Dete koje vaspitavamo, knjiica koju piemo.

Povukao je fijoku pisaeg stola, potraio i naao listi hartije i na njega prepisao stihove.
Docnije ih je pokazao Pliniju i uz to rekao: Stihovi su mi se dopali, oni imaju neeg osobitog
tako suvog i istovremeno tako prisnog! I tako dobro pristaju meni i mom trenutnom stanju i

raspoloenju. Iako nisam povrtar, iako svoje dane neu posvetiti nezi neke retke biljke, ja sam ipak
uitelj i vaspita, i na putu sam ka svom zadatku ka detetu koje hou da vaspitam. Koliko se radujem
tome! A to se tie pisca tih stihova, pesnika Rikerta, on je verovatno imao sve te tri plemenite strasti
strast povrtara, vaspitaa i pisca, i bie da je ba ta kod njega zauzimala prvo mesto. On je
pominje na poslednjem i najznaajnijem mestu i on je toliko zaljubljen u predmet svoje strasti da
postaje nean i ne naziva ga knjigom, ve knjiicom. Kako je to dirljivo.
Plinio se smejao: Ko zna rekao je da lep deminutiv nije samo smicalica stihoklepeva
kome je na tome mestu bila potrebna dvoslona re umesto jednoslone.
Mi ga ipak neemo potcenjivati branio se Kneht. ovek koji je u svome ivotu napisao
desetine hiljada stihova, ne doputa da ga sabije u tesnac triava metrika potreba. Ne, sluaj samo
kako neno i takoe pomalo stidljivo zvui: knjiica koju piemo! Moda to i nije samo zaljubljenost
to je od knjige nainio knjiicu. Moda je tu bila samo namera za ulepavanjem i pomirenjem.
Moda, ak je verovatno, da je taj pesnik bio neki pisac tako predan svome delanju, da je sam
povremeno svoju sklonost ka pisanju knjga oseao kao neku vrstu strasti i poroka. Onda re
knjiica ne bi imala samo zaljubljeni smisao i zvuk, ve takoe i onaj koji ulepava, iz koga se
izvodi, koji izvinjava, na koji igra misli kad ne poziva na igru, ve na igricu, i pijanica kada trai
jo aicu i poli. Ali to su pretpostavke. U svakom sluaju peva ima moju punu saglasnost i
moje saoseanje za dete koje hoe da vaspita i za knjiicu koju hoe da napie. Jer ne samo da mi je
poznata strast za htenjem vaspitavanja, ne, pisanje knjiice takoe je strast koja mi nikako nije suvie
daleka. A sada, kad sam se oslobodio zvanja, ta misao opet ima neeg divnog, privlanog za mene
da jednom u dokolici i pri dobrom raspoloenju napiem knjigu, ne, knjiicu, mali spis za prijatelje i
jednomiljenike.
A o emu? pitao je Desinjori radoznalo.
Ah, svejedno, nije vaan predmet. On bi mi samo bio povod da se uaurim i da uivam sreu,
da imam mnogo slobodnog vremena. Ono do ega bi mi pri tom stalo bio bi ton, podesna sredina
izmeu strahopotovanja i poverljivosti, izmeu ozbiljnosti i igre, ne ton pouavanja, ve
prijateljskog ispovedanja i izmene misli o ovom i onom to verujem da sam saznao i nauio.
Nain na koji taj Fridrih Rikert u svojim stihovima mea pouavanje i miljenje, ispovedanje i
askanje, ne bi bio moj, pa ipak me neto u tome nainu ljubazno oslovljava, on je lian, a ipak ne
proizvoljan, detinjast je, a ipak se vezuje za vrsta pravila oblika to mi se dopada. Ali zasada
neu da prilazim radostima i problemima pisanja knjiice, sada imam da se drim drugog. Ali jednom
docnije, ini mi se, mogla bi mi jo procvetati srea spisateljstva, onako kako mi lebdi pred oima
ugodno, ali briljivo dodirivanje stvari, ne samo radi usamljenog zadovoljstva, ve uvek u misli
na izvestan mali broj dobrih prijatelja i italaca.
Idueg jutra Kneht je krenuo na put u Belpunt. Desinjori je jue izjavio da hoe da ga prati, on je
to odluno odbio i, kada se ovaj ipak usudio na jednu re nagovaranja, gotovo se na njega obrecnuo.
Mladi rekao je kratko morae se dosta napregnuti da doeka fatalnog novog uitelja i
da ga svari, ne smemo od njega uz to jo traiti da gleda i svog oca koji bi ga ba sada teko usreio.
Dok se kroz svee septembarsko jutro vozio u putnikim kolima koja je Plinio iznajmio, povratilo
mu se jueranje dobro putno raspoloenje. ee je razgovarao s vozaem, povremeno traio da
zastane ili da vozi polako, ako ga je predeo privlaio. Takoe je vie puta svirao u malu frulu. To je
bila lepa i uzbudljiva vonja iz glavnog grada i nizine ka planinskim ograncima i dalje ka visokim
planinama, i ona je u isto vreme sve vie i vie iz leta koje se svravalo vodila u jesen. Negde oko
podne otpoeo je poslednji veliki uspon u velikim zavijucima kroz ve oskudnu etinarsku umu, kraj
penuavih planinskih potoka koji su umili kroz stene, preko mostova i pored usamljenih, tekim

zidovima opkoljenih salakih zgrada sa malim prozorima, u kameni, sve stroi i suroviji svet planine,
u ijoj su otrini i ozbiljnosti mali cvetni rajevi cvetali dvostruko ljupko.
Mali letnjikovac do koga su najzad doli leao je skriven u sivim stenama na planinskom jezeru
od kojih se gotovo nije odvajao. Ugledavi ga, putnik je osetio strogost, ak mranost tog naina
gradnje prilagoenog visokoj planini. Ali odmah zatim jedan veseo osmejak ozario je njegovo lice,
jer je na otvorenim kunim vratima video neku priliku da stoji, mladia u svetlom kaputu i kratkim
pantalonama. To je mogao biti samo njegov uenik Tito. I pored toga to upravo i nije bio ozbiljno
zabrinut zbog begunca, ipak je odahnuo, osloboen i zahvalan. Ako je Tito bio tu da uitelja pozdravi
na pragu kue, onda je sve dobro i otpao je pokoji zaplet o ijoj je mogunosti uz put ipak razmiljao.
Deko mu je doao u susret nasmejan, ljubazan i pomalo zbunjen. Pomogao mu da sie i pri tom
rekao: Nisam mislio runo to sam vas pustio da sami putujete.
I pre no to je Kneht mogao da odgovori, dodao je u poverenju: Verujem da ste razumeli
ta sam mislio. Inae biste izvesno poveli moga oca. Ve sam mu javio da sam dobro stigao.
Kneht mu je smeei se stegao ruku i pustio da ga odvede u kuu gde ga je pozdravila i devojka i
obeala mu skoru veeru. Kada je uskoro malo prilegao pre obeda, postalo mu je jasno da ga je lepa
vonja kolima udno umorila, ak iscrpla, i dok je sa svojim uenikom askao i ovaj mu pokazivao
zbirke poljskog cvea i leptira, taj umor se jo poveao. Osetio je ak neto kao nesvesticu, neku
prazninu u glavi koju jo nikada nije osetio i neku tegobnu slabost i neravnomernost kucanja srca.
Ipak je ostao sa Titom do vremena ugovorenog za spavanje i trudio se da ne dopusti da se primeti da
mu je teko. Uenik se malo udio to magistar nije rekao ni rei o poetku kole, rasporedu,
poslednjim svedoanstvima i slinim stvarima. ak kada je Tito pokuao da iskoristi to dobro
raspoloenje i za sutra ujutru predloio duu etnju da bi uitelja upoznao sa novom okolinom,
predlog je bio ljubazno prihvaen.
Radujem se toj etnji dodao je Kneht i hou odmah da vas zamolim za jednu ljubaznost.
Pri posmatranju vae zbirke biljaka mogao sam primetiti da o planinskim biljkama znate daleko vie
od mene. Svrha naeg zajednikog ivljenja je izmeu ostaloga i to da izmenjujemo svoja znanja i
jedan drugog da ujednaavamo. Ponimo sa tim da vi proverite moje malo znanje iz botanike i da mi
pomognete da na tom podruju krenem malo napred.
Kada su jedan drugom poeleli laku no, Tito je bio vrlo zadovoljan i doneo je dobre odluke. Taj
magistar Kneht mu se opet veoma dopao. Ne upotrebljavajui krupne rei i ne govorei o nauci,
vrlini, duhovnom plemstvu i slino, to su kolski profesori rado inili, taj vedri, ljubazni ovek imao
je u svome biu i u svom govoru neega to je obvezivalo i prizivalo plemenita, dobra, viteka
stremljenja i snage. Moglo je biti zadovoljstvo, ak zasluga, podvaliti ili nadmudriti ma kog uu, ali
pred tim ovekom nije se uopte moglo doi na takve pomisli. On je bio da, ta i kakav je bio?
Tito je razmiljao ta je to to mu se na strancu tako dopalo i to mu u isto vreme imponuje, i naao je
da je to njegova plemenitost, njegova otmenost, njegovo gospodstvo. To je bilo ono to ga je pre
svega privlailo. Taj gospodin Kneht je bio otmen, bio je gospodin, plemi, iako niko nije poznavao
njegovu porodicu, iako je njegov otac moda bio obuar. On je bio plemenitiji i otmeniji no veina
ljudi koje je Tito poznavao, otmeniji i od njegovog oca. Mladi koji je visoko cenio patricijske
instinkte i tradicije svoje kue i koji nije pratao svome ocu to je odstupio od njih, ovde se prvi put
susreo sa duhovnim, odnegovanim plemstvom, sa onom silom koja pod srenim uslovima moe
katkad da proizvede udo, preskaui dugi niz predaka i generacija u okviru jednog jedinog ljudskog
ivota, da od plebejskog deteta stvori visokog plemia. U vatrenom i ponositom mladiu se
pokrenulo poimanje da bi za njega moglo postati dunost i ast pripadati i sluiti toj vrsti plemstva,
da mu se moda tu, pojavljen i ovaploen u liku tog uitelja koji je ipak pri svojoj blagosti i

ljubaznosti, skroz bio gospodin, pribliava smisao njegovog ivota i da je odreen da mu postavi
ciljeve.
Poto su ga dopratili do sobe, Kneht nije odmah legao, iako ga je to veoma primamljivalo. Vee
mu je zadavalo muke, palo mu je teko i bilo neugodno da se pred mladiem koji ga je, bez sumnje,
dobro posmatrao, tako savlada u izrazu, dranju i glasu da ovaj nita ne primeti od njegovog
udnovatog u meuvremenu jo poraslog umora, neraspoloenja ili bolesti. Ipak izgleda da je uspelo.
Ali sada je morao preduprediti i savladati tu prazninu, tu slabost, to oseanje nesvestice, taj mrtvi
umor koji je u isto vreme bio i nemir im ga je upoznao i razumeo. To nije ilo suvie teko, iako
tek posle dosta vremena. Njegovo bolesno stanje, kao to je ustanovio, imalo je za uzrok samo
dananji put koji ga je u tako kratkom vremenu doneo iz ravnice na visinu od dve hiljade metara. On
je ravo podneo to naglo penjanje, nenaviknut na boravak na takvim visinama jo od vremena kada je
u svojoj ranoj mladosti pravio pokoji redak izlet. Verovatno bi najmanje jo dan-dva imao da pati od
tog zla, a ako tada zaista ne bi prolo, on bi se sa Titom i domaicom morao vratiti kui. Tada bi
Pliniov plan sa tim lepim Belpuntom upravo propao. Bilo bi teta, ali ne velika nesrea.
Posle tih razmiljanja legao je u krevet i, ne spavajui mnogo, proveo no delom seajui se svog
puta od oprotaja sa Valdcelom, delom pokuavajui da umiri lupanje srca i uzbuene nerve. Takoe
je sa zadovoljstvom mnogo mislio na svog uenika, ali ne pravei planove. inilo mu se bolje da to
plemenito, ali neukrotivo drebe pripitomi samo blagonaklonou i privikavanjem. Tu se nita nije
smelo prenagliti i iznuditi. Nameravao je da deka postepeno dovede do svesti o njegovim darovima
i silama i u isto vreme da u njemu pothranjuje onu plemenitu nenasitost koja daje snagu ljubavi prema
naukama, prema duhu i prema lepom. Zadatak je bio lep, a njegov uenik nije bio samo bilo koji
mladi talenat koji se morao probuditi i uobliiti. Kao jedinac sin jednog uticajnog i imunog
patricija, on je takoe bio jedan budui gospodin, jedan od drutvenih i politikih sugraditelja zemije
i naroda, odreen da bude primer i voa. Kastalija je bila ostala neto duna toj staroj porodici
Desinjori. Ona nije dovoljno temeljno vaspitala oca tog Tita koji joj je jednom bio poveren. Ona ga
je dovoljno ojaala za njegov teak poloaj izmeu sveta i duha. I time ne samo da je obdareni i
vredan voljenja mladi Plinio bio nesrean ovek sa neujednaenim i ravo savladanim ivotom,
nego je i njegov jedini sin jo bio ugroen i uvuen u oevu problematiku. Tu se imalo neto leiti i
opet popraviti, imalo se skinuti neto kao dug. Priinjavalo mu je radost i izgledalo je puno smisla
to je taj zadatak pao upravo njemu, neposluniku i naizgled otpadniku.
Ustao je ujutru, kada je osetio da se u kui budi ivot. Kraj kreveta je naao pripremljen ogrta za
kupanje, ogmuo ga preko svoje lake odee za spavanje i, kao to mu je Tito sino bio pokazao, kroz
zadnja kuna vrata stupio je u poluotvoren hodnik koji je vezivao kuu sa svlaionicom za kupanje i
jezerom.
Pred njim se prualo sivo-zeleno i nepokretno malo jezero. S one strane strm, visok, stenovit
obronak sa otrim krbavim grebenom, koji je okomito i hladno u senci sekao u tanano, zelenkasto,
svee jutarnje nebo. Ipak, iza tog grebena, sunce se ve osetno popelo. Njegova svetlost sjala je tu i
tamo u sitnim pramenovima na otroj kamenoj ivici. To je moglo trajati samo jo nekoliko minuta,
zatim bi nad vrhom brda zasijalo sunce i prekrilo svetlou jezero i visoravan. Ozbiljno raspoloen,
Kneht je paljivo posmatrao sliku iju tiinu, ozbiljnost i lepotu nije oseao prisno, a ipak kao da ga
se tie i kao da ga opominje. Jo jae no pri jueranjoj vonji, osetio je silinu, sveinu i
dostojanstvenu tuinu sveta visokih planina, koji nije predusretljiv prema oveku, koji ga ne poziva,
koji ga gotovo ne trpi. I uinilo mu se udnovato i puno znaaja to ga je prvi korak u novu slobodu
svetskog ivota doveo ba ovamo, u tu tihu i hladnu veliinu.
Tito se pojavio u gaicama za kupanje, pruio magistru ruku i, pokazujui prema stenama s one

strane rekao: Dolazite u pravi trenutak, sunce e odmah izii. Ah, divno je ovde gore. Kneht mu
je ljubazno odgovorio. Odavno je znao da je Tito ranoranilac, trka, rva i peak, ve iz protesta
protiv blagog, nevojniki ugodnog dranja i voenja ivota njegova oca, kao to je ba iz tog razloga
prezirao vino. Te navike i sklonosti su, dodue, ponekad dovodile do izigravanja oveka prirode i
preziranja duha sklonost ka preterivanju izgledala je uroena svim Desinjorima ali Kneht ih je
pozdravio dobrodolicom i bio je reen da takoe i drugarstvo u sportu iskoristi kao jedno od
sredstva za zadobijanje i ukroavanje vatrenog mladia. To je bilo jedno od vie sredstava, i ne od
najvanijih muzika bi, na primer, odvela mnogo dalje. Razume se, on nije pomiljao da se s
mladim ovekom ravna u telesnim vebama, a kamoli da ga prevazie. Bilo bi dovoljno da to
bezazleno radi zajedno s njim, kako bi pokazao mladiu da njegov vaspita nije ni kukavica, ni
deristolica.
Tito je napregnuto gledao ka mranom stenovitom grebenu iza koga se talasalo nebo u jutarnjoj
svetlosti. Sada je komadi kamenog grebena zasjao kao usijani metal koji se ba topi, masiv planine
nije bio otar i odjednom je izgledalo kao da je postao nii, izgledao kao da se u topljenju sputa
nanie, a iz usijane upljine dolo je zaslepljujue sazvee dana. Istovremeno su bili obasjani
zemljite, kua, svlaionica za kupanje i obala jezera na ovoj strani, a dve prilike, stojei u jakim
zracima, odmah su osetile prijatnu toplotu te svetlosti. Ispunjen sveanom lepotom trenutka i
usreujuim oseanjem svoje mladosti i snage, deko se pruio sa ritmikim pokretima ruku, kojima
je zatim sledovalo celo telo, da bi u zanosnoj igri slavilo svitanje dana i da bi izrazilo svoju
unutranju saglasnost sa elementima koji su se oko njega lelujali i zraili. Njegovi koraci su radosno i
odano leteli ka pobedonosnom suncu, sa strahopotovanjem su ustukli pred njim. Rairene ruke su
privlaile njegovom srcu planinu, jezero i nebo. Izgledalo je da kleei odaje potovanje majci
zemlji, i irei ruke vodi jezera, i da sebe, svoju mladost, svoju slobodu, svoje unutranje raspaljeno
oseanje ivota nudi na rtvenik silama. Na njegovim mrkim ramenima ogledala se suneva svetlost.
Oi su mu bile poluzatvorene prema blesku, mlado lice je kao maska ukoeno gledalo u izrazu
oduevljene, gotovo fantastine ozbiljnosti.
Magistar je, takoe, bio potresen i uzbuen sveanim prizorom dana koji svie u toj stenovitoj
uteoj usamljenosti. Ali vie no taj prizor njega je dirnulo i zasenilo ljudsko zbivanje pred njegovim
oima, sveana igra njegovog uenika u pozdrav jutru i suncu koje je polugotovog, udima ovladanog
mladia podiglo kao u neku bogoslunu ozbiljnost, a njemu posmatrau, odjednom, u jednom trenutku,
zraei i otkrivajui otvorilo njegove najdublje i najplemenitije sklonosti, darove i opredeljenja, isto
onako kao to je pojava sunca otkrila i svetlou proela tu hladnu, mranu dolinu planinskog jezera.
Mladi mu se uinio jo jai i znaajniji no to je dotle mislio, ali takoe tvri, nepristupaniji,
straniji duhu, varvarskiji. Ta sveana i rtvena igra panino oduevljenog, bila je vie no to su
nekada bili govori i stihovi mladog Plinija, ona ga je gurnula za nekoliko stupnjeva vie, ali je takoe
pustila da izgleda straniji, neuhvatljiviji, nedostiniji za doziv.
Sam deko bio je dirnut tim oduevljenjem, a da nije znao kako se to deava. Igra koju je izvodio
nije mu bila ve poznata, nije je ranije igrao ili pokuavao da igra. To nije bio ritual suneve jutarnje
sveanosti koji je poznavao i koji je on pronaao. U njegovoj igri i njegovoj arobnoj opsednutosti
imali su udela, to je tek malo kasnije imao da sazna, ne samo planinski vazduh, sunce, jutro, i
oseanje slobode, nego isto toliko i promena i stupanj njegovog mladog ivota koji su ga oekivali i
pojavili se u magistrovom liku, tako prijateljskom i sa zahtevom strahopotovanja. U sudbini mladog
Tita i njegovoj dui, iu tom jutarnjem asu mnogo ta se steklo, pa se taj as odlikuje od hiljadu
drugih kao uzvien, svean posveden. Ne znajui ta radi, bez kritike i bez podozrenja, inio je ono
to je blaeni trenutak od njega zahtevao igrao je svoju predanost, molio se suncu, u predanim

pokretima i dranju ispovedao je svoju mladost, svoju ivotnu veru, svoju pobonost i
strahopotovanje, ponosno i istovremeno odano prineo je u igri suncu i bogovima svoju pobonu duu
na rtvu, a ne manje i onome kome se divi i od koga zazire, mudracu i muziaru, majstoru arobne
igre koji je dolazio iz tajanstvenih krajeva, svom buduem vaspitau i prijatelju.
Sve to, jednako svetlosnom sjaju suneva izlaska, trajalo je samo minute. Kosnut, Kneht je
posmatrao divan prizor u kome se uenik pred njegovim oima preobraavao i otkrivao, dolazio mu u
susret nov i stran i potpun kao njemu ravan. Obojica su stajali na ivinjaku izmeu kue i svlaionice,
okupani u obilju svetlosti sa istoka i duboko uzbueni vrtlogom onoga to su upravo doiveli. Tada,
tek to je uinio poslednji korak svoje igre, Tito se probudio iz zanosa sree i stao kao ivotinja
iznenaena pri usamljenoj igri, spazio je da nije sam, da je ne samo doiveo i inio neto neobino,
ve da je pri tom imao takoe i posmatraa. Brzo, kao munja, poao je za onim to mu je prvo palo na
pamet, a to mu je omoguilo da se izvue iz poloaja koji je naglo ocenio kao nekako opasan i
stidan, i da snano probije arolije tih udnih trenutaka koje su ga tako potpuno splele i savladale.
Njegovo kao maska strogo lice, na kome se doba upravo jo nije videlo, dobilo je detinjast i
pomalo lud izraz, kao kada se neko naglo probudi iz dubokog sna. Ljuljao se malo u kolenima, glupo
zgranut pogledao uitelja u lice i naglo, kao da mu ba u taj as pada na pamet neto vano, gotovo
ve proputeno, ispruio desnu ruku pokazujui na suprotnu obalu jezera. Obala je, kao i polovina
jezera, jo leala u velikoj senci koju je stenovito brdo, savladano jutarnjim zrakom, postepeno stalno
skupljalo oko svoje osnove.
Ako plivamo vrlo brzo uzviknuo je urno i deaki revno moemo pre sunca biti na
drugoj obali.
Jo nije ni izgovorio te rei, naredba data za plivako takmienje sa suncem samo to je izdata, a
Tito je snanim skokom glavom napred, iezao u jezeru kao da se iz obesti ili zabune ne moe
dovoljno brzo odvojiti odatle da bi prethodnu sveanu scenu zbrisao u poveanoj aktivnosti. Voda je
pljusnula i sklopila se nad njim. Nekoliko trenutaka docnije pojavili su se glava, ramena i ruke i
videlo se kako se udaljuju na plavozelenom ogledalu.
Izlazei ovamo, Kneht nikako nije imao nameru da se kupa, bilo mu je suvie hladno i posle noi
provedene kao polubolestan, nije se oseao najbolje. Sada, na lepom suncu podstaknut onim to je
upravo video, na drugarski poziv i doziv svog vaspitanika, podvig mu se uinio manje zastraujui.
Ali pre svega se bojao da bi ono to je taj jutarnji as prokrio i obeavao ponovo moglo potonuti i
propasti ako bi mladia sada ostavio samog i razoarao ga, ako bi u hladnoj odrasloj razumnosti
odbio merenje snage. Oseanje nesigurnosti i slabosti, izazvano brzim putovanjem kroz planinu,
opominjalo ga je, ali moda bi se to oseanje moglo najpre savladati ba prisilom i grubim
zahvatanjem. Poziv je bio jai od opomena, volja jaa od nagona. Brzo je svukao lak jutarnji ogrta,
duboko je udahnuo i bacio se u vodu na istom mestu na kome je njegov uenik bio zaronio.
Jezero, napajano gleerskom vodom, ak i za vreme najtoplijeg leta pogodno samo za vrlo
oeliene, doekalo ga je ledenom hladnoom koja je sekla. On je raunao sa valjanom jezom, ali ne
sa tom ljutom hladnoom koja ga je obuhvatila kao rasplamsanom vatrom i posle jednog trenutka brzo
poela da prodire u njega. Posle skoka brzo se opet pojavio gore, opet je otkrio plivaa Tita koji je
znatno izmakao pred njim. Osetio se gorko pritenjen od ledenog, divljeg, neprijateljskog, i jo je
verovao da se bori za smanjenje rastojanja, za cilj plivakog takmienja, za potovanje i drugarstvo,
za deakovu duu, a ve se borio sa smru koja ga je uhvatila i obgrlila za borbu. Borei se svim
silama, odupirao joj se sve dok je srce jo kucalo.
Mladi pliva se ee okretao i sa zadovoljstvom video da je magistar poao za njim u vodu.
Sada je opet osmatrao, vie ga nije video, postao je uznemiren, motrio je i dozivao, vraao se natrag

i hitao da mu pomogne. Vie ga nije naao. Traio je plivajui i ronei za davljenikom sve dok i
njemu nije nestalo snage u ljutoj hladnoi. Posrui i bez daha, iziao je najzad na kopno, video je na
obali ogrta za kupanje, podigao ga i poeo njime mehaniki trljati telo i udove dok se smrznuta koa
nije opet zagrejala. Kao oamuen seo je na sunce, ukoeno gledao u vodu ije ga je svee zeleno
plavetnilo sada posmatralo udno prazno, tue i zlokobno. Kada se sa nestajanjem telesne slabosti
povratila svest i groza o onome to se desilo oseao se pogoen bespomonou i dubokom
tugom.
Jaoj, mislio je uasnut, ja sam kriv za njegovu smrt! I tek sada, kad nije imao da tedi ponos i da
se odupire, u bolu svog preplaenog srca osetio je koliko je ve bio zavoleo tog oveka. I poto se,
uprkos svim prigovorima, oseao sukrivcem za majstorovu smrt, svetom jezom ga je obuzela slutnja
da e ta krivica preobraziti njega samog i njegov ivot i da e od njega zahtevati neto mnogo vee no
to je do sada on od sebe zahtevao.

OSTAVLJENI SPISI JOZEFA KNEHTA

Pesme uenika i studenta

TUBA
Biti nije nam dato. Struja smo samo,
Voljno utiemo u oblike sve:
U dan, u no, u pakao i hram,
Prolazimo, da budemo goni nas e.
Bez predaha oblik za oblikom tako punimo,
Nijedan ne postaje na zaviaj, srea, jad,
Uvek na putu, uvek gosti,
Ni njiva, ni ralo ne zovu nas, ne raste za nas hleb.
Ne znamo Gospod ta s nama smera,
Igra se nama, ilovaom u ruci,
Ona je nema i tvorljiva, nit se smeje, nit plae,
Ona se mesi, ali nikad ne pee.
Jednom se okameniti! Jednom se ustaliti,
Za tim veno ivo eznemo,
I ipak samo straljiva groza veno ostaje,
I ipak nikad ne biva poinka na putu naem.

PREDUSRETLJIVOST
Veito nepokolebljivi i naivni
Nae, dabome, ne podnose sumnje.
Plitak je svet, izjavljuju nam prosto,
A glupost pria o dubinama.
Jer kad bi zbilja jo dimenzija bilo,
Sem dveju znanih, odavno prisnih,
Kako bi ovek tu mogao jo sigurno postojati,
Kako bi ovek tu mogao jo bezbrino iveti?
Da bismo, dakle, postigli mir neki,
Dajte da briemo dimenziju jednu!
Jer ako su nepokolebljivi zbilja poteni,
I ako je dubina vienje opasno tako,
Onda je izlina dimenzija trea.

IPAK TAJNO EZNEMO...

Milo, oduhovljeno, kao arabeska neno,
Izgleda da nam se ivot kao ivot vila
U nenim igrama ni oko eg' vrti,
emu smo biti i sadanjost rtvovali.
Lepoto snova, draesna zabavo,
Tako laka, tako isto usklaena,
Duboko pod tvojom veselom povrinom tinja
enja za noi, za krvlju, za grozotom.
U praznom se vrti, bez prinude i jada,
Slobodno na ivot, uvek spreman na igru,
Potajno smo ipak edni stvarnosti,
Stvaranja i raanja, patnje i smrti.

SLOVA
Katkad hvatamo pero
I na belom listu piemo znake,
Oni govore to i to, poznaje ih svako,
Ta igra ima pravila svoja.
Ali kad bi divljak il' ovek s meseca do'o
I takav list, takvo brazdano polje runa
Radoznalo gledajui uzeo pred oi,
U njega bi tua slika sveta pogled uprla,
Strana dvorana arobnih slika.
Video bi A i B kao oveka i ivotinju,
Kao da se oi, jezici, ruke i noge kreu,
Smotreno tamo, nagonima natutkan tu,
Kao u snegu itao bi vranine stope,
Trao bi, poinuo, patio, leteo
I video mogunosti svake tvorevine
Kako se kroz ukoena crna slova priviaju
Kako kroz poredane ukrase klize,
Video bi kako ljubav plamti, video kako bolovi sevaju.
udio bi se, smejao, plakao, drhtao,
Jer iza poreanih reetki tog pisma
Ceo svet u svom slepom tiskanju
inio bi mu se smanjen, u znake
Zgren, inima preobrazen, oni u krutom hodu
Idu pohvatani i jedan na drugi tako lie,
Da ivotni nagon i smrt, milje i patnja
Postaju braa, jedva se razlikuju...
I taj bi divljak na kraju kriknuo
Od nepodnosivog straha, i podstakao vatru
I dodirujui zemlju elom uz molepstvija
Beli list s runama prineo plamenu.
Dok bi u san tonuo, moda bi osetio
Kako taj ne-svet, ta arobna triarija,
To nepodnosivo opet u nikad nepostojalo
I nepostojee carstvo usisano bilo,
I uzdisao bi, smekao se i iilio.

ITAJUI STAROG FILOZOFA...

to je jue bilo puno drai i plemstva,
Stolenji plod izabranih misli,
To naglo pobledi, svene, postane bez smisla,
Kao notni spis iz ijih vrea
Bi se izbrisao krst i klju; nestane
Iz zgrade arobno teite, teturajui
Raspadne se i razlupa
to je izgledalo sklad, odjekujui veno.
Tako moe neko strano mudro lice,
S ljubavlju kome smo se divili, smeurati se
I sazreti za smrt, oduhovljeno zraei svetlost
Umreti drhtei u tuno zabludeloj igri sitnih bora.
Tako moe neko uzvieno oseanje u naim ulima,
Jedva spoznano, iskriviti se u odvratnost,
Kao da je ve davno tu saznanje
Da sve mora trunuti, venuti, mreti.
I nad tom gnusnom dolinom leeva
Die se ipak s bolom, ali sreno,
Duh pun enje, sjajna buktinja.
Ratuje protiv smrti, a sam postaje besmrtan.

POSLEDNJI IGRA STAKLENIH PERLI

S igrakom, arenim perlama, u ruci,
Sedi povijen, oko njega zemlja
Opustoena ratom i kugom, na ruevinama
Raste brljan, a u brljanu pele zuje.
Posustao mir s priguenim psalterionom
Razleze se svetom, tiho starako doba,
Starac broji arene perle,
Ovde uzima plavu, belu,
Onde bira veliku, malu,
I sastavlja ih u krug za igru.
Nekad je bio velikan u igri znacima,
Bio je znalac mnogih vetina, mnogih jezika,
Poznavao je svet, daleko putovao,
uven ovek, poznat do polova,
Okruen uenicima i kolegama.
Sad je suvian, star, istroen, sam,
Mladi se vie ne otimaju o blagoslov njegov,
Magisti ga ne zovu na disput;
Njih nema vie, takoe ni hramova, knjinica,
Kastalijskih kola vie nema.
Starac se odmara
Na polju ruevina, s perlama u ruci,
Heroglifima koji su negda mnogo kazivali,
Sada su oni samo areni, stakleni komadu.
Kotrljaju se neujno iz starakih
Ruku, gube se u pesku...

NA JEDNU BAHOVU TOKATU

Iskonsko utanje zuri... Tama je...
Uto kroz reckavu pukotinu oblaka probija zrak,
Dodiruje dubine svetova iz prividnog nepostojanja,
Gradi prostore, svetlou preriva no,
Ocrtava bilo i vrh, obronak i drelo,
A vazduh ini rastresito plavim, zemlju vrstom.
Stvaralaki cepa na delo i rat
Zrak razdvaja klicom bremeno:
Sjajem obasja, zapali uplaen svet.
Menja se gde setva svetlosti padne
Sreuje se i ori sjajna
Hvala ivotu, tvorcu svetlosti pobeda.
I vine se dalje, natrag bogu,
I pokretaem svih stvorenja goni
Ka ocu duhu veliki nagon.
Postaje elja i nuda, jezik, slika, pesma,
Svet za svetom se zasvouje u pobedni luk hrama
Nagon je duh je, borba je i srea, ljubav je.

SAN
Kao gost u manastiru u planini,
Kad su svi otili na molitvu, uao sam
U knjinicu. U veernjem sunevu zraku
Tiho su na zidu sijala s divnim
Napisima hiljadu pergamentnih lea.
Sav eljan znanja i ushien zgrabio sam
Prvu knjigu probe radi, uzeo i itao:
Poslednji korak ka kvadraturi kruga,
Namah sam pomislio: poneu ovu knjigu!
Druga knjiga, pozlaeni koni kvartant,
Na ijim leima je sitno bilo ispisano:
Kako je Adam okusio i od drugog drveta.
Od drugog drveta? Od kog: od drveta ivota!
Je li Adam besmrtan? Nisam uzalud,
Video sam, bio ovde, i jedan folijant
Sam ugledao, koji je na leima, preseku i ivicama
Sijao duginim bojama.
Njegov naslov, rukom naslikan, glasio je:
Slaganje smisla boja i tonova.
Dokaz kako svakoj boji i prelamanju boja
Pripada kao odgovor neka skala boja.
O kako su horovi boja puni obeanja
Meni blistali! I poeo sam poimati,
I svako uzimanje neke knjige to je dokazivalo:
To je bila knjinica raja;
Na sva pitanja koja su me titala,
Sve ei saznanja koje su me pekle
Odgovor se nalazio tu i svakoj gladi hleb
Duha se uvao. Jer gde god sam neku svesku
Upitao brzim pogledom, na svakoj je stajao
Pun obeanja napisan neki naslov;
Tu se unapred pobrinulo za svaku potrebu,
Tu su se svi plodovi mogli kidati
Za kojima je ikada neki uenik poimajui udeo,
Za kojima se ikada neki majstor smelo maio.
Najdublji i najistiji to je bio smisao
Svake mudrosti, pesme, nauke,
arobna mo svakog postavljanja pitanja
S kljuem i renikom, najfinija
Esencija duha bila je tu u neuvenim,
Tajnim, majstorskim knjigama sauvana.

Tu su leali kljuevi za svaku vrstu

Pitanja i tajne, pripadali su
Onome kome ih je milost arobnog asa dala.
I ja sam, druih ruku,
Na pult stavio takvu jednu svesku,
Odgonetao arolijsko pismo slika,
Onako kao to se u snu esto nikad nenaueno
Preduzima i kao i u igri sreno nailazi.
I odmah sam se vinuo u zvezdane
Duhovne prostore, uzidan i zodijak,
U kojima sve, to je u otkrovenju
Naroda poimanje slikovito ikada videlo,
I naslestvo hiljadugodinjeg iskustva sveta,
Skladno se u uvek nove veze
Susretalo i jedno na drugo se opet oslanjalo
Starim saznanjima, simvolima, nalaenjima
Ponovo su izletala uvek nova, via pitanja,
Tako da sam itajui, u minutima ili satima,
Jo jednom preao put celog oveanstva,
I njegovih najstarijih i najnovijih znanja
Zajedno u sebi osetio unutranji smisao.
itao sam i video oblike pisma slika
Kako se meusobno sjedinjuju, opet razvijaju,
Redaju u kola, otiu na razne strane
I razlivaju u nove tvorevine
Kaleidoskop simbolinih figura,
Koje su neiscrpno doivljavale nov smisao.
I dok sam tako, zasenjen gledanjima,
Digao pogled s knjige da malo odmorim oi,
Video sam: tu ne bejah ja jedini gost.
U dvorani, okrenut knjigama, stajao je
Jedan starac, moda arhivar,
Video sam ga ozbiljno predana svome zvanju,
Uposlena knjigama, eleo sam
Da saznam nain i smisao marljivog rada,
Kao neobino vano. Taj starac,
Tako sam video, nenom starakom rukom
Izvukao je jednu knjigu, itao ono to je na leima knjige
Bilo napisano, iz bledih usta duvao
U naslov naslov koji ushiuje,
Jemstvo za koji divan as itanja!
Prstom ga lagano zbrisao,
Smejui se pisao nov, drugi,
Sasvim drugi naslov, poeo hodati,
as tu, as tamo uzimao knjigu,

Brisao joj naslov, pisao drugi.

Dugo sam ga zbunjeno gledao i vratio se,
Poto mi se razum branio da shvati,
Knjizi u kojoj sam sam tek koji red
Proitao; ali niz slika
Koji me je upravo usreio, ne naoh nikada,
Razdvajao se i inilo mi se da odlee
Svet znakova, po kome sam jedva hodao,
I koji je tako obimno govorio o smislu sveta;
On se ljuljao, vrteo u krug, izgledalo je da se pretvara u oblak,
I rastapajui se ostavljao za sobom
Prazan pergament sivoga sjaja.
Na ramenu osetih neku ruku
I digoh pogled, vredni starac stajae
Kraj mene i ja sam ustao. Smejui se uzeo je
Moju knjigu, jeza spopala
Me kao mraz, a njegov prst je klizio
Po njoj kao suner; na praznoj koi
Napisalo je nove naslove, pitanja i obeanja,
Napisalo najnovije, najmlae prelome najstarijih pitanja
Marljivo sriui njegovo pero.
A onda je utke odneo knjigu i pero.

SLUBA
Isprva su vladali oni smerni knezovi,
Da njivu, ito i ralo osveuju i pravo
rtava i mera u rodu
Da vre smrtnika, koji edne
Za nevidljivim pravinim vladanjem,
Koje Sunce i Mesec u ravnotei dri
I ije veno zraee prilike
Patnje i smrti ne poznaju svet.
Sveti red sinova boanskih davno se
Ugasio, a oveanstvo ostalo samo,
U zanosu naslade i patnje, daleko od postojanja,
Veito postajanje bez mere i posvete.
Ali ivota pravog poimanje izumrlo nije nikada
I dunost je naa da u propadanju
Igrom znakova, slikom i pesmom
Ouvamo opomenu svetog strahopotovanja.
Moda e se nekad izgubiti tama,
Moda e se jednom vremena okrenuti,
Da nam Sunce opet kao bog vlada
I iz ruku naih rtvene, uzima darove.

MEHURI OD SAPUNICE
Iz studija i misli destilie
Star ovek mnogo godina kasnije
Svoje starosno delo, u ije je kovrdaste vree
Igrajui se ispreo neku slatku mudrost.
Revnostan student pun ara dojuri,
U knjinicama i arhivima
Mnogo je istraivao i pee ga ambicija,
Mladosno delo genijalnih dubina.
Deko sedi i duva u slamku,
Dahom puni obojene klobuke,
Svaki sjaji sjajem i uznosi se kao psalm,
Svu svoju duu predaje u duvanju.
I sva trojica, starac, deko i student,
Iz Majine[45] pene stvaraju svetova
arobne snove, koji po sebi nita ne vrede,
Ali u kojima smeei razaznaje se
I razbukti radosnije veita svetlost.

POSLE ITANJA SUMMA CONTRA GENTILES

Nekad je, ini nam se, ivot bio istinitiji,
Svet sreeniji, duhovi jasniji,
Mudrost i nauka jo ne u rascepu.
Punije, veselije iveli su oni stari
O kojima kod Platona, Kineza i svuda itamo tako divno
Ah, i kad god smo u Akvinskoga
Dobro odmereni hram zbirova stupili,
inilo nam se da svet zrele, slatke,
iste istine iz daljine pozdravljamo;
Sve je tako svetlo tamo izgledalo, priroda ovladana duhom,
ovek uoblien od boga u boga,
Zakon i poredak obznanjeni lepi kao formula,
Sve bez preloma zaokrueno u celinu.
Umesto toga nama kasnijima izgleda da smo
Osueni na borbu, na pohod kroz pustinje,
Na sumnje samo i gorke ironije,
Da su nam samo nagon i enja darovani.
Ali naim unucima jednom moe biti
Kao nama: videe nas ozarujue,
Kao blaene i mudrace, jer uju
Od jadikovnih zbrkanih horova ivota naeg
Samo skladan odjek jo, ugaenih
Nedaa i borbi lepo ispriane mitove.
I ko od nas se najmanje pouzda,
Najvie pita i sumnja, moda e
Biti taj iji uticaj dopire u vremena,
Na ijem uzoru mladost krepi duh;
A ko pati od sumnje u samog sebe,
Zavidee mu jednom kao blaenom moda,
Koji nedae i straha nije bio svestan,
U ije vreme je radost bilo iveti
I ija srea je bila deijoj srei ravna.
Jer u nama takoe ivi duha veitog duh,
koji se naziva bratom duhova svih vremena:
on nadivljuje dananjicu, ne ti i ja.

STUPNJEVI
Kao svaki cvet i svaka mladost vene
Starosti uzmie, cveta svaki ivotni stupanj,
Cveta svaka mudrost i svaka vrlina
U svoje vreme i veno ne sme trajati.
Srce na svaki zov ivota mora
Spremno biti na oprotaj i nove poetke,
Da bi se hrabro i bez tuge
Podalo novim, drugim okvirima.
Neka ar se krije u svakom poetku,
Ona nas titi i pomae nam iveti.
Koraajmo veselo kroz prostor u prostor,
Ne prionimo nijednom kao zaviaju,
Duh sveta nee da nas okuje i stesni,
Stupanj po stupanj hoe da nas digne, proiri.
Tek to smo u jednom ivotnom krugu zaviajni
I prisni postali, ve preti mlitavost,
Samo ko je spreman na polazak i put,
Moe se oteti navici koja koi.
Moda e nas jo i smrtni as
Ka novim prostorima mlade poslati,
Zov ivota nikad nee prestati...
Onda hrabro, srce, oprosti se i isceli!

IGRA STAKLENIH PERLI

Muziku svemira i muziku majstora
U strahopotovanju spremni smo sluati,
Na istu svetkovinu potovane duhove
Obdarenih vremena prizivati.
Putamo da nas uzdigne tajna
Magine formule, na ijem su se podruju
Ono bezgranino, besno, ivot,
U jasne slike zgruali.
Poput sazvea odjekuju kristalno,
U slubi njima bio je naeg ivota smisao,
Iz krugova njihovih pasti ne moe niko,
Do prema sreditu svetom.

TRI IVOTNA TOKA

OVEK KOJI JE PRAVIO KIU

Bilo je to pre mnogo hiljada godina i ene su bile na vlasti. U plemenu i porodici majci i
staramajci odavalo se potovanje i duna poslunost, a prilikom roenja deteta devojice su se cenile
vie od deaka.
U selu je ivela pramajka, sto i moda vie godina stara, svi su je potovali kao kraljicu i
pribojavali je se mada od pamtiveka nije ni prstom mrdnula, niti progovarala. Mnoge dane provodila
je sedei pred ulazom u svoju kolibu, okruena jatom roakinja koje su joj sluile, a dolazile su i
ene iz sela da joj odaju poast, da joj priaju o svojim brigama i radostima, da joj pokau svoju
decu da ih ona blagoslovi; dolazile bi trudnice sa molbom da im ona stavi ruku na trbuh i da
oekivanom detetu da ime. Pramajka bi im katkad poloila ruku na trbuh, a katkad bi samo klimnula
glavom ili ostala nepokretna. Retko bi izgovorila koju re, bila je naprosto tu; sedela je i vladala,
retki pramenovi ukastobele kose okruavali njeno mudro lice orlovskih crta slino tavljenoj koi,
sedela je tako i primala poasti, darove, molbe, vesti, izvetaje i optube, sedela je i svi su je znali
kao majku sedam keri, kao staramajku i ukunbabu brojnih unuka i praunuka, sedela je i iza njenog
dubokim borama izbrazdanog lika i mrkog ela bili su pohranjeni mudrost, predanje, pravo, obiaji i
ast sela.
Bilo je proleno vee, oblano, i rano se sputao sumrak. Pred zemljanom kolibom pramajke nije
sedela ona nego njena ker, gotovo isto tako belokosa i dostojanstvena i ne mnogo mlaa od
pramajke. Sedela je i odmarala se, njeno sedite je bio kuni prag, plitki poljski kamen, po hladnom
vremenu pokriven krznom, a malo dalje ualo je na zemlji, na pesku ili u travi u polukrugu nekoliko
dece, ena i deaka; oni su tu uali svake veeri kada nije kiilo ili stezao mraz, jer su eleli da uju
ker pramajke, koja bi im kazivala prie ili pevuila mudre izreke. Ranije je to inila sama pramajka,
sad je bila prestara i nije bila za razgovor, pa se umesto nje na tom mestu sad uurila i priala
njena ker i, kao to je sve prie i izreke znala od svoje ukunbabe, tako je i glasom, stasom,
spokojnim i dostojanstvenim dranjem, pokretima i nainom govora podseala na nju, a mlai
sluaoci poznavali su je mnogo bolje negoli njenu majku i gotovo nisu ni znali da ona sedi na mestu
jedne druge i umesto nje im kazuje prie i mudrosti plemena. Veerom bi iz njenih usta potekao izvor
znanja, blago plemena se krilo pod njenom belom kosom, iza izbrazdanog starakog ela bilo je
pohranjeno seanje i duh naseobine. Ako je neko od stanovnika bio upuen i poznavao izreke ili
prie, znao ih je od nje. Osim nje i njene prastare majke u plemenu je bio samo jo jedan znalac, ali
taj je iveo po strani, bio je ovek tajanstven i veoma utljiv, bio je to ovek koji je pravio vreme i
kiu, to jest dadevnjak.
Meu sluaocima uao je i deak Kneht, a kraj njega devojica po imenu Ada. Deak ju je
voleo, esto bi je pratio i titio, u stvari ne iz ljubavi, o tome jo nita nije znao, i sam je jo bio dete,
nego zato to je bila ker dadevnjaka. Kneht ga je silno potovao i divio mu se, pored pramajke i
njene keri nikoga nije potovao kao njega. Ali one su bile ene. Mogao je da ih potuje i da ih se
pribojava, ali se u njemu nikako ne bi mogla roditi misao niti bi mogao da gaji elju da bude kao one.
ovek koji je pravio vreme bio je prilino nepristupaan i deaku nije bilo lako da se zadrava u
njegovoj blizini; trebalo je koristiti zaobilazne puteve, a jedan od njih koji je vodio do oveka koji je
pravio vreme bilo je Knehtovo staranje za njegovo dete. Odlazio je po nju to je mogao ee u
prilino zabaenu kolibu oveka koji je pravio vreme, veerom bi je poveo sobom do kolibe starice
da sluaju njene prie, pa bi je zatim opet vratio kui. Tako je bilo i danas, uurio se pokraj nje,
okruen tamnim mnotvom, i sluao.

Prababa je danas priala o selu vetica. Evo ta je ispriala:

U ponekom selu katkad se nae ena zle udi koja nikome ne eli dobra. Takve ene veinom
nemaju dece. Katkad je neka od njih tako zla da selo nee da je trpi. Tada nou odu po nju, njenog
mua bace u okove, nju iibaju i isteraju daleko u ume i barutine, prokunu je stranom kletvom i
ostave u divljini. Njenom muu zatim skidaju okove i ako nije prestar moe se pridruiti drugoj eni.
Ona proterana, ako ne zaglavi, luta iumama i barutinama, naui jezik ivotinja i nakon dugog
tumaranja i peaenja jednoga dana naie na neko malo selo koje se zove selo vetica. U njemu su
okupljene sve zle ene proterane iz svojih sela, koje su onde same podigle sebi selo. One tu ive i
prave razna zla i bacaju ini i, pre svega, kako same nemaju dece, nastoje da domame decu iz pravih
sela, i kada neko dete zaluta u umi i vie se nikad ne vrati moda se nije udavilo u barutini, niti su
ga rastrgli vukovi, nego ga je jedna od vetica namamila na krivi put i povela sobom u selo vetica. U
vreme kada sam bila mala, a moja staramajka najstarija u selu, pola je jedna devojica s ostalima u
umu da bere borovnice, umorila se berui i zaspala; bila je jo mala i paprat je pokrila, a ostala
deca nita nisu primetila i otila su dalje i tek kada su se vratila u selo, i ve je palo vee, videli su
da devojica nije meu njima. Uputie za njom mlade momke, oni su je traili i dozivali po umi sve
dok nije pala no, a onda su se vratili a da je nisu nali. Kada se devojica naspavala krenula je sve
dublje i dublje u umu. I to se vie plaila, utoliko je bre trala, mada ve odavna nije znala ona
nego njena ker, gotovo isto tako belokosa i dostojanstvena i ne mnogo mlaa od pramajke. Sedela je
i odmarala se, njeno sedite je bio kuni prag, plitki poljski kamen, po hladnom vremenu pokriven
krznom, a malo dalje ualo je na zemlji, na pesku ili u travi u polukrugu nekoliko dece, ena i
deaka; oni su tu uali svake veeri kada nije kiilo ili stezao mraz, jer su eleli da uju ker
pramajke, koja bi im kazivala prie ili pevuila mudre izreke. Ranije je to inila sama pramajka, sad
je bila prestara i nije bila za razgovor, pa se umesto nje na tom mestu sad uurila i priala njena
ker i, kao to je sve prie i izreke znala od svoje ukunbabe, tako je i glasom, stasom, spokojnim i
dostojanstvenim dranjem, pokretima i nainom govora podseala na nju, a mlai sluaoci poznavali
su je mnogo bolje negoli njenu majku i gotovo nisu ni znali da ona sedi na mestu jedne druge i umesto
nje im kazuje prie i mudrosti plemena. Veerom bi iz njenih usta potekao izvor znanja, blago
plemena se krilo pod njenom belom kosom, iza izbrazdanog starakog ela bilo je pohranjeno seanje
i duh naseobine. Ako je neko od stanovnika bio upuen i poznavao izreke ili prie, znao ih je od nje.
Osim nje i njene prastare majke u plemenu je bio samo jo jedan znalac, ali taj je iveo po strani, bio
je ovek tajanstven i veoma utljiv, bio je to ovek koji je pravio vreme i kiu, to jest dadevnjak.
Meu sluaocima uao je i deak Kneht, a kraj njega devojica po imenu Ada. Deak ju je
voleo, esto bi je pratio i titio, u stvari ne iz ljubavi, o tome jo nita nije znao, i sam je jo bio dete,
nego zato to je bila ker dadevnjaka. Kneht ga je silno potovao i divio mu se, pored pramajke i
njene keri nikoga nije potovao kao njega. Ali one su bile ene. Mogao je da ih potuje i da ih se
pribojava, ali se u njemu nikako ne bi mogla roditi misao niti bi mogao da gaji elju da bude kao one.
ovek koji je pravio vreme bio je prilino nepristupaan i deaku nije bilo lako da se zadrava u
njegovoj blizini; trebalo je koristiti zaobilazne puteve, a jedan od njih koji je vodio do oveka koji je
pravio vreme bilo je Knehtovo staranje za njegovo dete. Odlazio je po nju to je mogao ee u
prilino zabaenu kolibu oveka koji je pravio vreme, veerom bi je poveo sobom do kolibe starice
da sluaju njene prie, pa bi je zatim opet vratio kui. Tako je bilo i danas, uurio se pokraj nje,
okruen tamnim mnotvom, i sluao.
Prababa je danas priala o selu vetica. Evo ta je ispriala:
U ponekom selu katkad se nae ena zle udi koja nikome ne eli dobra. Takve ene veinom
nemaju dece. Katkad je neka od njih tako zla da selo nee da je trpi. Tada nou odu po nju, njenog

mua bace u okove, nju iibaju i isteraju daleko u ume i barutine, prokunu je stranom kletvom i
ostave u divljini. Njenom muu zatim skidaju okove i ako nije prestar moe se pridruiti drugoj eni.
Ona proterana, ako ne zaglavi, luta umama i barutinama, naui jezik ivotinja i nakon dugog
tumaranja i peaenja jednoga dana naie na neko malo selo koje se zove selo vetica. U njemu su
okupljene sve zle ene proterane iz svojih sela, koje su onde same podigle sebi selo. One tu ive i
prave razna zla i bacaju ini i, pre svega, kako same nemaju dece, nastoje da domame decu iz pravih
sela, i kada neko dete zaluta u umi i vie se nikad ne vrati moda se nije udavilo u barutini, niti su
ga rastrgli vukovi, nego ga je jedna od vetica namamila na krivi put i povela sobom u selo vetica. U
vreme kada sam bila mala, a moja staramajka najstarija u selu, pola je jedna devojica s ostalima u
umu da bere borovnice, umorila se berui i zaspala; bila je jo mala i paprat je pokrila, a ostala
deca nita nisu primetila i otila su dalje i tek kada su se vratila u selo, i ve je palo vee, videli su
da devojica nije meu njima. Uputie za njom mlade momke, oni su je traili i dozivali po umi sve
dok nije pala no, a onda su se vratili a da je nisu nali. Kada se devojica naspavala krenula je sve
dublje i dublje u umu. I to se vie plaila, utoliko je bre trala, mada ve odavna nije znala gde se
nalazi i u stvari sve se vie udaljavala od sela i zalazila u predele u kojima jo nikad niko nije bio.
Na vlaknu od like nosila je oko vrata zub divljeg vepra koji joj je otac poklonio po povratku iz lova.
Otrim kamenom probuio je zub i kroz rupu provukao vlakno like, a prethodno ga je tri puta
prokuvao u krvi vepra i pevao uz to blagotvorne izreke, i ko god bi uza se imao takav zub, bio bi
zatien od mnogih ini. Tada je meu drveem iskrsla jedna ena, a to je bila vetica, napravila je
ljubazno lice i rekla: Pozdravljam te, lepa devojice, jesi li zalutala? Poi sa mnom, odveu te
tvojoj kui. Devojica je pola s njom. Ali se setila ta su joj govorili mati i otac, a to je da nikad
nikom ne pokazuje zub vepra i stoga je, hodajui, neprimetno otkaila zub sa like i sakrila ga u pojas.
Nepoznata ena je satima hodala sa devojicom, ve se spustila no kad su stigle u selo, ali to nije
bilo nae selo, bilo je to selo vetica. Devojicu zatvorie u mranu talu, dok je vetica otila u
svoju kolibu da spava. Sutradan joj vetica ree: Da nema uza se zub divljeg vepra? Devojica
ree da nema, da je imala ali ga je izgubila u umi i pokaza joj ogrlicu od like na kojoj vie nije bilo
zuba. Tada vetica uze kameni lonac, u njemu je bila zemlja u kojoj su bile posaene tri biljke. Dete
je gledalo biljke i upitalo emu one slue. Vetica joj prstom pokaza prvu i ree: Ovo je ivot tvoje
majke. Zatim pokaza drugu i ree: Ovo je ivot tvog oca. Pa pokaza treu biljku: Ovo je tvoj
ivot. Dokle god su te biljke zelene i rastu, dotle ste ivi i zdravi. Pone li da vene jedna od njih,
razbolee se onaj iji ivot predstavlja. Ako je ko otkine, kao to u ja sad jednu otkinuti, umree
onaj iji je to ivot. Ona prstima uhvati biljku koja je znaila oev ivot i poe da je izvlai, i kada
ga je ve malo izvukla, tako da se video deli belog korena, biljka duboko uzdahnu...
Kod tih rei devojica pokraj Knehta skoi kao da je guja ujela, vrisnu i pobee glavom bez
obzira. Dugo se borila sa strahom koji je obuzeo dok je sluala priu, i vie nije izdrala. Neka stara
ena prsnu u smeh.
Ostali sluaoci se nisu plaili nita manje od devojice, ali su se uzdrali i ostali da sede na
svojim mestima. Kneht, meutim, takoe skoi na noge im se prenuo iz zanosa sluanja i straha, i
potra za devojicom. Prababa je nastavila priu.
Koliba dadevnjaka se nalazila u blizini seoskog ribnjaka i u tom pravcu je Kneht traio odbeglu
devojiu. Dozivao ju je mrmljajui, pevuei i zuzukajui, glasom kojim ene vabe kokoke,
otegnuto, umilno, opinjavajue.
Ada dozivao je i pevuio Ada, Adice, hodi, Ada, ne boj se, to sam ja, Kneht.
Pevuio je tako bez prestanka i pre no to ju je uo ili ugledao, odjednom oseti njenu meku ruicu
u svojoj. Stajala je kraj puta, oslonivi se leima na zid jedne kolibe i oekivala ga otkako je njegov

zov dopro do nje. Odahnuvi, ona mu se prikljui, on joj se inio velik i jak, gotovo kao odrastao
ovek.
Jesi li se plaila? upita je on. Nema potrebe, niko ti nee uiniti nikakvo zlo, svi vole
Adu. Hodi, idemo kui.
Ona se jo uvek tresla od straha i grcala, ali se postepeno smirila i pola s njim zahvalna i puna
poverenja.
. Kroz vrata od kolibe prodirala je slaba rumena svetlost, ovek koji je pravio vreme uao je
kraj ognjita, izmeu pramenova duge kose svetlucao je odsjaj vatre na kojoj je u dva lonia neto
kuvao. Pre no to je uao s Adom, Kneht ga je nekoliko trenutaka radoznalo posmatrao: odmah je
uoio da se tu ne kuva neko jelo, to se obavljalo u drugim loncima, osim toga, za to je ve bilo kasno.
Dadevnjak ga je, meutim, uo.
Ko to stoji pred vratima? povika. Napred, ulazi! Jesi li to ti, Ada? Pokrivi
poklopcima lonie, zgrnu ar i pepeo oko njih i osvrnu se.
Kneht je i dalje ispod oka piljio u tajanstvene lonie, kad god bi kroio u kolibu obuzeli bi ga
radoznalost i strahopotovanje, srce mu se stezalo. Dolazio je ovamo kad god je mogao, traio je
povode i stvarao pretpostavke za to, ali bi svaki put osetio neku golicavu i uznemiravajuu strepnju,
oseanje u kome su se sukobljavali poudno ljubopitstvo, radost i strah. Stari je svakako uoio da ga
Kneht ve due vreme prati i pojavljuje se u blizini mesta na kojima je postojala verovatnoa da ga
susretne, da kao lovac ide njegovim tragom i nemuto mu nudi svoje usluge i drutvo.
Turu, ovek koji je pravio vreme, gledao ga je svetlim oima divlje zveri.
Sta hoe? upita ga odbojno. Nije vreme za posete tuim kolibama, deae.
Doveo sam Adu, majstore Turu. Bila je kod prababe, sluali smo njene prie o veticama i nju
je odjednom spopao strah, vikala je, pa sam je ja dopratio.
Otac se obratio devojici.
Prava si straljivica, Ada. Bistre devojice ne treba da se plae vetica. A ti si bistro devoje,
zar ne?
Jesam. Ali vetice znaju za razne opake ini i ako neko nema zub od vepra ...
Zar bi elela da ima zub od vepra? Videemo. Ali ja znam neto jo bolje. Znam za jedan
koren, doneu ti ga, u jesen emo poi da ga potraimo i izvuemo. To je koren koji devojice titi od
ini, one ak postaju i lepe.
Ada se radosno smeila i potpuno se umirila otkako je bila okruena mirisom kolibe i slabom
svetlou vatre. Kneht bojaljivo upita:
Da li bih ja mogao da potraim taj koren? Trebalo bi da mi ga opie ...
Turu nabra obrve.
Mnogi bi deaci to hteli ree i glas mu nije zvuao ljutito ve pre podsmeljivo. Za to
jo ima vremena. Moda na jesen.
Kneht se povukao i nestao u pravcu kue deaka u kojoj je spavao. Nije imao roditelje, bio je
siroe, pa su
Ada i njena koliba i zbog toga za njega imali posebnu dra.
Dadevnjak Turu nije voleo da prosipa rei, nije voleo da uje govor drugih kao ni svoj; mnogi
su smatrali da je udak, a neki da je namor. Ali nisu bili u pravu. O zbivanjima oko njega znao je
vie no to bi se pomislilo, s obzirom na njegovo dranje uenog oveka i pustinjaka. Izmeu ostalog,
tano je znao da taj njemu pomalo dosadan, ali lepukast i oigledno bistar deak tri za njim i da ga
dri na oku, primetio je on to od samog poetka, to znai godinu dana i vie. Znao je, isto tako, ta to
treba da znai. Za deaka je to bilo od velikog znaaja, ali isto tako i za njega. To je znailo da je taj

deak zaljubljen u vetinu pravljenja vremena i da mu je najvea elja da to naui. U naseobini bi se

uvek povremeno naao po neki njemu slian deak. Mnogi su mu dolazili i trudili se oko njega na taj
nain. Mnogi su se lako dali zastraiti i obeshrabriti, drugi nisu, dvojica od njih bili su mu godinama
uenici i egrti, kasnije su se poenili i otili u druga udaljena sela i postali tamo dadevnjaci ili
travari. Otad je Turu bio sam i ako ikad bude ponovo uzeo uenika, uinie to da bi imao naslednika.
Tako je bilo oduvek, tako je moralo da bude i nikako drugaije: uvek bi se pojavio neki daroviti
deak, koji bi bio odan i trkarao za ovekom za koga je znao da je majstol-ski ovladao svojim
zanatom.
Kneht je bio obdaren, nosio je u sebi sve to je takav zanat iziskivao, a pokazivao je i neke znake
koji su mu sluili kao preporuka: ispitivaki i u isti mah otar i sanjalaki pogled, pre svega, prirodna
uzdranost i utljivost, a u izrazu lica i pokretima glave neto to je ukazivalo na elju za traganjem,
na dobar njuh i budnost, na paljivo oslukivanje umova, neto to je svojstveno pticama, ili
lovcima. Sasvim izvesno, taj bi deak mogao biti dobar poznavalac vremena, moda ak i mag,
mogao bi da bude koristan. Ali nije trebalo uriti, jo je bio mlad i nije zgodno da mu pokae da ga je
prozreo, da mu isuvie olaka trud i potedi ga tegoba na tom putu. Bude li se dao zastraiti, ako bi se
poplaio i obeshrabrio, ne treba aliti za njim. Neka eka i slui, neka se unja i obigrava oko njega.
Kneht se lagana koraka vraao u selo kroz nonu tamu pod oblanim nebom sa svega dve-tri
zvezde, zadovoljan i prijatno uzbuen. Naseobina nije znala za uivanja, lepote i profinjenosti koje su
za dananjeg oveka same po sebi razumljive i neophodne, koje su i najsiromanijima dostupne, nije
znala ni za obrazovanje i umetnost, za kue koje ne bi bile uboge, naherene zemljane kolibe, niti za
orua od gvoa i elika, ito i vino su joj bili nepoznati pronalasci, a svea ili lampa bili bi za te
ljude blistava uda. Knehtov ivot i svet njegovih predstava ipak su bili bogati, svet ga je okruavao
kao beskonana tajna i arena slikovnica, svakim danom osvajao je jedan njegov deli, od ivota
ivotinja i rasta biljaka do zvezdanog neba, a izmeu nemute, tajanstvene prirode i usamljene due u
plaljivim deakim nedrima skrivala se sva srodnost i sva napetost, sav strah, sva radoznalost i
prilagodljivost za koje je ljudska priroda sposobna. U njegovom svetu nije bilo pisanog znanja,
istorye, knjiga i azbuke, sve to se nalazilo na tri-etiri sata hoda od njegovog sela bilo mu je potpuno
nepoznato i nedostino, ali je zato u svom selu iveo celim svojim biem ivotom tog svog sveta.
Selo, zaviaj, plemenska zajednica pod vodstvom majki, pruah su mu sve to narod i drava pruaju
ljudima: zemlju sa hiljadama korenova, a u njihovom spletu je i on bio jedno od vlakana, i on je bio
uesnik u svemu.
Zadovoljno je koraao putem dok je noni povetarac aputao i krkao kroz granje, oko njega se
irio miris vlane zemlje, evara i mulja, vonj dima iz vatri poluvlanih drva, mastan i malo
sladunjav vonj koji je vie od bilo ega drugog znaio rodnu grudu i kada se, naposletku, pribliio
kolibi deaka tu je mirisalo na dom, na deake, na mlada ljudska tela. Neujno se provukao ispod
asure i uao u toplu, ljudskim dahom ispunjenu tamu, ispruio se na slami i razmiljao o prii o
veticama, o veprovom zubu, o Adi, o oveku koji pravi vreme i o njegovim loniima na ognjitu,
dok najzad nije zaspao.
Turu je veoma krto izlazio deaku u susret, niim mu nije pomogao da mu se priblii. Ali deak
mu je ipak uvek bio za petama, stari ga je silno privlaio, esto i sam nije znao kako mu je polazilo
za rukom da mu ue u trag. Kad bi stari na nekom skrovitom mestu u umi, meu barutinama ili na
pustopoljini postavljao zamke, omirisao trag neke ivotinje, iskopao neki koren ili skupljao seme,
esto bi odjednom osetio na sebi pogled deaka, koji ga je neujno i nevidljivo satima pratio i
vrebao. Tada bi se ponekad pravio da ga nije primetio, katkad bi zareao i ljutito oterao gonioca, a
katkad bi ga pokretom ruke pozvao k sebi i zadrao uza se jedan dan. Koristei njegove usluge

pokazivao bi mu ovo i ono, naterao ga da pogodi neke stvari, stavljao ga na probu, navodio mu imena
pojedinih trava, traio da mu donese vodu ili zaloi vatru i u svakom poslu znao je za neke vetine,
prednosti, tajne i pravila, naredivi deaku da ih dri strogo u tajnosti. I naposletku, kad je Kneht
poodrastao, zadrao ga je kod sebe, prihvatio za svog uenika i premestio ga iz kue deaka u svoju
kolibu. Kneht je time u oima sveta dobio svoje obeleje: vie nije bio deak, bio je uenik oveka
koji je pravio vreme, a to je znailo bude li izdrao i pokazao se valjan da e bti njegov
naslednik.
Od asa u kome je stari primio Knehta u svoju kolibu pala je svaka ograda meu njima, ne ograda
strahopotovanja i poslunosti, nego nepoverenja i uzdranosti. Turu je popustio, osvojen Knehtovom
upornom tenjom, i nije imao druge elje nego da od njega stvori oveka koji zna za vetinu da pravi
vreme i svog naslednika. Za taj nauk nisu postojali pojmovi, pouke i metode, nije bilo slova, ni brojki
i postojalo je samo veoma malo rei, stoga je majstor mnogo vie vaspitavao Knehtova ula negoli
njegov razum. Ogromno blago steeno predanjem i iskustvom, sva saznanja tadanjih ljudi o prirodi
trebalo je ne samo usmeravati i ostvarivati ih, nego ih preneti na naredna pokolenja. Sveobuhvatni i
sloeni sistem iskustva, zapaanja, nagonskih saznanja i istraivakih navika lagano se otvarao
mladiu, a kako gotovo nita od toga nije bilo svedeno na pojmove, trebalo je sve to osetiti, nauiti i
ispitati ulima. Osnova i sredite te nauke su bila saznanja o Mesecu, o njegovim menama i dejstvu, o
njegovom neprekidnom rastu i nestanku, o tome da je naseljen duama umrlih koje zatim alje na
Zemlju da se ponovo rode i ustupe mesto novim mrtvima.
Kao i ono vee kada je od pripovedaice otiao do starog i njegovih lonia na ognjitu, tako se u
Knehtovom seanju uvreio i jedan drugi trenutak, as izmeu noi i jutra u kome ga je majstor
probudio dva sata iza ponoi i iziao s njim u duboku tamu, da mu pokae poslednji izlazak
meseevog srpa na izmaku. ekali su, majstor utke i nepomino, a deak pomalo uplaen i drhtei
nakon prekinutog sna, stajali su dugo na isturenoj glatkoj steni okrueni umovitim breuljcima dok
se, najzad, na mestu koje je majstor unapred oznaio i u onom obliku i nagibu koji je predskazao nije
pomolio tanuni Mesec, kao krhka polukruna linija. Kneht je, zaplaen i zadivljen, zurio u nebesko
telo koje se polako pomaljalo i meu oblacima lagano zaplovilo jasnim nebeskim ostrvom.
Uskoro e promeniti oblik i opet e nabujati, a tada je vreme da se poseje heljda ree
dadevnjak, na prste brojei dane.
Iza toga opet utonu u utanje. Kneht je, obuzet oseanjem samoe, uao na kamenu vlanom od
rose, tresui se od hladnoe, iz guste ume pod njegovim nogama zau se otegnuti krik sove. Stari je
dugo razmiljao, a onda se digao, spustio ruku na Knehtovu kosu i kao da se budi iz sna rekao
prigueno:
Kad umrem, moj duh e se popeti na Mesec. Ti e tad biti mukarac, imae enu, a to e biti
moja ker Ada. Ako ti ona rodi sina, moj e se duh vratiti i nastaniti se u vaem sinu, a ti e mu dati
ime Turu, kao to sam se ja zvao Turu.
Uenik ga je sluao zapanjeno, ne usudivi se da progovori; tanki, srebrni srp se peo po nebu i
ve su ga do pola progutali oblaci. Mladiu sinu udesna slutnja o postojanju mnogih povezanosti, o
spajanju, ponavljanju i ukrtanju stvari i zbivanja, a i on sam je kao nekim udom bio posmatra i
uesnik suoen sa tim njemu tuim nonim nebom, na kome se iznad beskrajnih uma i breuljaka
pomolio otri, tanki srp, ba kao to je to majstor unapred najavio. Majstor mu se inio udesan i
okruen stotinama tajni, kao ovek koji je razmiljao o sopstvenoj smrti, iji e duh boraviti na
Mesecu i vratiti se u drugo ljudsko bie, a to e biti Knehtov sin koji e nositi ime nekadanjeg
majstora. inilo mu se da se budunost i sudbina ocrtavaju pred njegovim oima udno rastrzano i
mestimino providno poput oblanog neba, bilo je udesno to ih je mogao sagledati, nazvati imenom

i govoriti o njima, kao da mu se pruio pogled na beskrajna prostranstva puna uda, a ipak savreno
ureena. Za trenutak mu se inilo da je njegovom duhu sve dokuivo, sve poznato, sve uhvatljivo,
spokojno i sigurno kretanje nebeskih tela, ivot ljudi i ivotinja, njihova zajednica i meusobna
neprijateljstva, njihovi susreti i borbe, sve veliko i malo zajedno sa svim to je ivo, ukljuujui tu i
smrt, sve je on to video i pri tom ga podioe snsi neke prve slutnje kao celinu, u kojoj i on
sam ima svoje mesto i raspored, a u toj celini su vladah red i zakoni, bila je dostupna umu. Bila je to
prva slutnja o velikim tajnama, o njihovom dostojanstvu i dubini, kao i o njihovoj dokuivosti; u
prvoj jutarnjoj sveini ume, na steni iznad apata stotina kronji, mladiu je bilo kao da ga je
dodirnula ruka neke sablasti. Nije umeo da to izrazi reima, ni tada, niti celog svog ivota, ali je
esto razmiljao o tome i u toku daljeg uenja i sticanja iskustva taj as i doivljaj uvek su bili
prisutni.
Seti se podseala bi ga ta saznanja seti se da sve to postoji, da izmeu Meseca i tebe i
Turua i Ade kolaju zraci i struje, da postoji smrt i zemlja dua i povratak otud, da u tvom srcu ima
odgovora na sve slike i pojave u svetu, da se sve to tebe tie, da o svemu tome treba da zna onoliko
koliko je oveku mogue da sazna.
Tako je govorio taj glas. Bilo je to prvi put da Kneht na taj nain uje glas uma, njegova
iskuenja, zahteve i magini zov. Video je mnogo puta Mesec kako promie nebom i mnogo puta uo
noni krik sova, a iz usta majstora, ma koliko bio mualjiv, potekle bi mnoge rei proete starom
mudrou ili samotnim razmiljanjima ali tog nezaboravnog asa sve je bilo novo i drugaije, bio
je to nagovetaj celine, oseanje za povezanosti, odnose i red, u sve to je i on bio ukljuen i
saodgovoran za njih. Taj koji je posedovao kljueve tih saznanja zaelo nije ovladao samo vetinom
da po tragu pozna svaku ivotinju ili biljku po semenu, ve je svakako mogao da obuhvati i celinu
sveta: sazvea, duhove, ljude, ivotinje, lekovite trave i otrove, i da iz svakog delia i znaka proita
i sve druge delove. Bilo je dobrih lovaca koji su po nekom tragu, znaku, po jednoj dlaci i po nekim
ostacima saznavali vie od drugih; nekoliko sitnih dlaka bilo im je dovoljno da kau ne samo od koje
vrste ivotinja potiu, kao i da li se radi o staroj ili mladoj ivotinji, o mujaku ili enki. Drugi su po
obliku oblaka, po mirisu koji je provejavao vazduhom i po ponaanju ivotinja ili biljaka umeli da
predskau vreme za nekoliko dana. Njegov majstor je u tome bio nedostian i bezmalo nepogreiv.
Neki su opet po prirodi bili izvanredno veti; bilo je deaka koji su na trideset koraka umeli da
pogode kamenom pticu. Nisu oni to uili nego su jednostavno tome bili vini, i to ne zato to su
uloili truda, ve kao po nekoj aroliji ili milosti, kamen bi sam od sebe poleteo iz njihovih ruku,
kamen je hteo da pogodi metu, ptica je htela da bude pogoena. Bilo je navodno i takvih koji su znali
da predskazuju budunost: da li neki bolesnik mora da umre, da li e trudnica roditi sina ili ker.
Ker pramajke je bila uvena po tome, a i ovek koji je pravio vreme je, kako se govorilo,
raspolagao takvim znanjem.
Onog nezaboravnog trenutka Knehtu se inilo da u dinovskoj mrei povezanosti postoji neka
sredina taka po kojoj se sve zna, po kojoj se sve prolo i budue moe proitati. Onome ko se
nalazi u tom sreditu znanje dotie kao voda u dolinu, dolazi mu kao zec u kupus, njegova re pogaa
otro i nepogreivo kao kamen u ruci dobrog strelca, snagom svog duha takav ovek sjedinjuje i
razvija u sebi sve udesne darove i sposobnosti: to je ovek savren, mudar i nenadmaiv! Biti takav
ovek, pribliiti se tom uzoru, krenuti mu u susret to je bio put nad svim putevima, to je bio cilj, to
je ono to ivotu daje dostojanstvo i smisao.
To je otprilike bilo ono to je oseao i sve to bismo mi na naem njemu nepoznatom, pojmovnom
jeziku pokuali rei, ne bi moglo da izrazi jezu i ar kojim ga je taj doivljaj proimao. Ustajanje
usred noi, hodanje mranom, zanemelom umom punom opasnosti i tajni, iekivanje na visokoj,

glatkoj steni po jutarnjoj sveini, pojava Meseca kao privienje, oskudne rei mudrog starca i
okolnosti to je bio sam sa njim u neobinom asu sve je to Kneht doiveo i pohranio u sebi kao
neku izuzetnu sveanost i misteriju, kao svetkovinu inicijacije, kao prijem u savez ili kult, kao asnu
slubu bezimenom tajni sveta.
Taj i slini doivljaji nisu mogli da se pretvore u misli ili ak rei, a daleka i nemogua bi za
njega bila, na primer, sledea misao: Da li ja sam stvaram taj doivljaj, ili je on objektivna
stvarnost? Osea li majstor isto to i ja, ili mi se podsmehuje? Jesu li moje misli povodom tog
dogaaja nove i moje sopstvene i jedinstvene, ili je majstor, i mnogi pre njega, doiveo i pomislio
isto? Takvih prelamanja i diferencijacija nije bilo, sve je bila stvarnost, sve zadojeno i ispunjeno
stvarnou kao hlebno testo kvascem. Oblaci, Mesec i promenljiva igra na nebu, hladni i vlani
krenjak pod bosim stopalima, vlaga i hladna rosa to promie bledim nonim vazduhom, uteni
domai vonj dima sa ognjita i leaja od suvog lia sauvan u krznu kojim se majstor ogmuo,
dostojanstvo i smirena starost, spremnost da se prihvati smrt koja je odzvanjala u njegovom
hrapavom glasu sve je to bilo iznad stvarnosti, prodirui gotovo nasilno u sva mladieva ula.
ulni uticaji jae pothranjuju uspomene od najboljih sistema i metoda razmiljanja.
Dadevnjak je spadao meu one malobrojne koji su se bavili nekim zanimanjem, razvili neku
posebnu vetinu i sposobnost, ali se spolja njegov svakodnevni ivot nije bitno razlikovao od ivota
drugih. Imao je visoki in i uivao veliki ugled, primao je i razne darove i nagrade od plemena kad
god bi se bavio poslovima vanim za zajednicu, ali to se dogaalo samo u posebnim prilikama.
Njegov najznaajniji i najsveaniji zadatak bio je da odredi dan setve za sve vrste plodova i biljaka;
on je to inio strogo vodei rauna o Meseevim menama, delom po nasleenim pravilima, a delom
po sopstvenom iskustvu. Meutim, sveani in otvaranja setve, rasturanje prve pregrti zrnevlja i
semena po zajednikom zemljitu nije spadao u njegovu nadlenost, jer nijednom mukarcu nije
pripadao tako visok in; to je svake godine obavljala pramajka lino ili njena najstarija roaka.
Najvanija linost u selu bio je majstor, u sluajevima kada bi vrio slubu oveka koji pravi vreme.
To se dogaalo kada bi polja opsedala dugotrajna sua, vlaga ili hladnoa, pa bi plemenu pretila
glad. Tada je bila Turuova dunost da primenjuje poznata sredstva protiv sue i nerodice: prinoenje
rtvi, bajanje i litije. Kada bi u sluaju dugotrajne sue ili beskonane kie zatajila sva druga
sredstva i duhovi se nikakvim nagovaranjem, preklinjanjem i pretnjama ne bi dali obrlatiti, postojalo
je prema predanju jo jedno poslednje, nepogreivo sredstvo, koje je u vreme majki i staramajki
navodno ee primenjivano: zajednica bi prinela kao rtvu oveka koji pravi vreme. Govorilo se da
je pramajka doivela i svojim oima videla takav in.
Osim dunosti da vodi brigu o vremenskim prilikama, majstor je imao jo neku vrstu privatne
prakse, prizivao je duhove, pripremao amajlije i razne maije, a u nekim sluajevima se pojavljivao
i kao lekar, ukoliko pramajka nije sebi zadrala to pravo. Ah po svemu ostalom majstor Turu je iveo
ivotom ostalih. Kada bi doao red na njega, pomagao bi u obraivanju zajednike zemlje, a pored
kolibe je imao i sopstveni vrt sa raznim biljkama. Sakupljao je plodove, peurke, drva za ogrev i
spremao ih za zimu. Ribario je i lovio, a drao je i jednu do dve koze. Kao seljak je bio kao i svi
ostali, ah kao lovcu, ribaru i skupljau trava nije mu bilo premca, u tome je bio usamljenik i genije,
na glasu kao poznavalac mnotva prirodnih i maginih lukavstava, ujdurmi, preimustava i pomonih
sredstava. Govorilo se da nijedna zarobljena ivotinja ne moe da se oslobodi ome koju bi on
ispleo od vrbovog prua, mamac za ribe je pomou naroitih dodataka pripremao tako da bude
mirisan i ukusan, umeo je da namami rakove, stoga je bilo ljudi koji su verovali da razume i jezik
nekih ivotinja. Meutim, njegova glavna oblast su ipak bila magina znanja: posmatranje Meseca i
zvezda, poznavanje znakova koji predskazuju vreme, predoseanje vremenskih prilika i rasta biljnog

sveta, bavljenje svime to bi kao pomono sredstvo sluilo maginim dejstvima. Stoga je bio veliki
poznavalac i sakuplja onih tvari u biljnom i ivotinjskom svetu koje su mogle da poslue kao
lekovita sredstva i otrovi, kao nosioci ini, kao blagoslov i zatitno sredstvo protiv raznih strahota.
Poznavao je i nalazio svaku travu, i onu najreu, znao je gde i kada cvate i nosi seme, kada je vreme
da joj se iskopa koren. Poznavao je i nalazio sve vrste zmija i krastavih aba, znao je kako treba
koristiti rogove, kopita, kande i dlake, razumeo se u nakaze, krljavce, u utvare i straila, a isto tako
i u kvrge, guke i bradavice na drvetu, listu, zrnevlju, orahu, rogu i kopitu.
Kneht je uio vie ulima, nogom i rukom, oima, opipom, uima i njuhom negoli razumom, a i
Turu ga je daleko vie poduavao kroz primere i pokazujui mu stvari negoli reima i poukama.
Majstor je uopte veoma retko govorio povezano, a i tad bi mu rei sluile samo da protumai svoje
izvanredno upeatljive pokrete. Knehtov nauk se nije mnogo razlikovao od uenja kroz koje mladi
lovac ili ribolovac prolazi kod dobrog majstora, a priinjavao mu je veliko zadovoljstvo jer je uio
samo ono to se u zamecima ve ionako krilo u njemu. Uio je da vreba, da oslukuje, da se prikrada,
da posmatra i da bude na oprezi, da je budan, da njui i traga; divlja koju su on i majstor uhodili
nisu bili samo lisica i jazavac, vidra i rak, ptica i riba, nego i duh, celina, smisao i povezanost svega.
Njihove tenje su ile za tim da odrede prolazne i udljive vremenske prilike, da ih prepoznaju,
pogode i predskazuju, da otkriju smrt koja je vrebala u nekim bobiastim plodovima i u ujedu zmija,
da dokue tajnu po kojoj su oblaci i oluje bili povezani sa Meseevim menama, koje su uticale kako
na setvu i rast biljaka, tako i na dobrobit i propast ivota ljudi i ivotinja. U stvari, stremili su istom
cilju kao i nauka i tehnika kasnijih milenija, da ovladaju prirodom i da steknu vetinu da se
poigravaju njenim zakonima, ali su to inili sasvim drugim putevima. Oni se nisu odvojili od prirode
i nisu silom hteli da prodru u njene tajne, nikad nisu bili u sukobu i neprijateljstvu s njom, i sami su
uvek hili deo nje i odavali joj puno potovanje.
Sasvim je moguno da su bolje poznavali prirodu i mudrije postupali s njom. Ali jedno im je bilo
nedostupno, ni u svojim najsmelijim matanjima nisu pomiljali da prirodi i svetu duhova budu
podreeni i odani bez straha, ili da se ak oseaju nadmonim. Takav hibris im je bio nezamisliv,
kao to bi im bilo nemogue da se prema prirodnim silama, prema smrti i demonima, odnose bez
straha. ivotom ljudi vladao je strah. inilo im se da je nemogue savladati ga. Ali razni sistemi u
nainu prinoenja rtvi sluili su da se strah ublai, da se ogranii na izvesne oblike, da se nadmudri i
maskira, da se uvrsti u ivotnu celinu. Strah je bio pritisak pod kojim se nalazio ivot tih ljudi i da
nije bilo tog snanog pritiska u njihovom ivotu ne bi bilo uasa, ali bi mu nedostajao intenzitet. Ako
bi nekom uspelo da oplemeni strah, pretvorivi ga u strahopotovanje, time bi se svakako dobilo
mnogo; ljudi tog kova, ljudi iji se strah pretvorio u pobonost, bili su dobri i napredni u toj epohi.
Prinosile su se brojne rtve i u raznim oblicima, a deo rtvenih obreda spadao je u slubene dunosti
oveka koji je pravio vreme.
Pored Knehta je u kolibi stasala i mala Ada, ljupko dete i mezimica starog, a kada mu se inilo da
je tome dolo vreme, dao ju je svom ueniku za enu. Od tog asa Kneht je vaio kao pomonik
dadevnjaka, Turu ga je predstavio majci sela kao svog zeta i naslednika i otad mu je dozvoljavao da
ga zamenjuje u mnogim poslovima i obredima. Vremenom, kako su se smenjivala godinja doba i
prolazile godine, stari dadevnjak je sasvim utonuo u samotna staraka razmiljanja i potpuno je
Knehtu prepustio sve svoje obaveze, a kada je umro nali su ga mrtvog kraj ognjita, uao je
nagnut nad svojim loniima sa arobnim napicima, a belu kosu mu je osmudio plamen ve je
odavna mladi, uenik Kneht, bio u selu poznat kao dadevnjak. Od seoskog saveta zatraio je da se
njegovom uitelju i majstoru priredi sveana sahrana i u vidu rtve zapalio je na njegovom grobu ceo
tovar plemenitih i dragocenih lekovitih trava i korenja. Ali i to je ve bila prolost i meu

Knehtovom decom
Adina koliba je postala tesna za toliki porod bio je i sin po imenu Turu: u njegovom liku se
stari vratio sa svog posmrtnog puta na Mesec.
Kneht je doiveo isto to je nekad doiveo i njegov uitelj. Jednim delom se njegov strah
preobrazio u pobonost i umnost. Deo njegovih mladalakih stremljenja i duboke enje ostao je iv
u njemu, drugi je odumro, i kako je stario izgubio se u radu, u ljubavi i brizi za Adu i decu. Najvie
ljubavi i pregalatva posveivao je i dalje istraivanju Meseca i njegovog uticaja na godinja doba i
vremenske prilike; u tome je ubrzo dostigao svog majstora Turua, i naposletku ga ak i nadmaio. I
budui da su rast i nestajanje Meseca bili u tako tesnoj vezi s umiranjem i raanjem ljudi, budui da
je od svih strahovanja sa kojima ljudi ive svakako najdublji strah od neizbene smrti, to je
potovalac i poznavalac Meseca Kneht, blagodarei svom bliskom i ivom odnosu prema Mesecu,
imao i osvetali i preien odnos prema smrti; u zrelim godinama je bio manje podloan strahu od
smrti nego drugi ljudi. Umeo je da se obraa Mesecu sa strahopotovanjem, preklinjui ga, ili neno,
oseao se povezan s njim tananim duhovnim vezama, do tanina je bio upoznat sa ivotom Meseca i
uestvovao usrdno u svim zbivanjima na njemu i u njegovoj sudbini, njegovo nestajanje i obnovu
preivljavao je kao misteriju, patio je zajedno s njim i prenerazio bi se svaki put kad bi nastupio
udovini dogaaj, kad se inilo da je Mesec izloen bolesti i opasnosti, promenama i povredama,
kada bi izgubio svoj sjaj, promenio boju, potamneo i bezmalo ugasnuo. Naravno, u tim vremenima su
svi uestvovali u zbivanjima na Mesecu, drhtali i strahovali za nj, u njegovom pomraenju videli su
pretnju i nesreu na pomolu, i u strahu su zurili u njegov ostareli, bolesniki lik. Ali upravo bi se tada
pokazalo da je dadevnjak usrdni je povezan sa Mesecom i da zna o njemu vie od drugih; patio je i
on zbog njegove sudbine, i njemu se srce stezalo od straha, ali su njegova seanja na sline doivljaje
bila jasnija i istanana, njegovo poverenje osnovanije, vera u venost i povratak, u izmenljivost i
mogunost savladavanja smrti vea. Utoliko je vea bila njegova predanost i tih asova bio je
spreman da zajedno sa nebeskim telom preivljava njegovu sudbinu, od propasti do ponovnog
roenja, tavie, ponekad bi ga obuzimala neka vrsta drskog izazova, odvana smelost i odlunost da
svojim duhom prkosi smrti, da predajui sebe nadljudskim sudbinama jaa svoje ja. Neto od toga je
prelo i odraavalo se i u njegovom biu, a to su i drugi osetili: vaio je za oveka pobonog i punog
znanja, neobino smirenog i bezmalo osloboenog straha od smrti, za oveka koji odrava dobre
odnose sa viim silama.
Sve svoje darove i vrline morao je da dokazuje kroz mnoga teka iskuenja. Jednom je morao da
pretrpi period nerodice i dumanskih vremenskih prilika koji se protegao na vie od dve godine, bilo
je to najtee iskuenje u njegovom ivotu. Neprilike i loi znaci javljali su se ve prilikom vie puta
odlagane setve, a zatim su se svakojake nedae i tete ustremile na useve i naposletku ih gotovo
sasvim unitile. Zajednica je bila izloena svirepoj gladi, a s njom i Kneht, i zaelo je bilo od
velikog znaaja to je pregrmeo te gorke godine i to on, dadevnjak, nije izgubio poverenje i uticaj,
to je mogao da pomogne plemenu da skrueno i donekle pribrano podnese nesreu. A kada se
naredne godine, nakon otre zime sa mnogo smrtnih sluajeva, ponovo vratie nedae i beda, kada se
obraena zemlja zajednice u leto isuila i popucala zbog dugotrajne sue, kada su se mievi uasno
namnoili i bajanje i rtveni obredi koje je dadevnjak obavljao u samoi ostali isto tako neuslieni
kao i javne priredbe, horovi bubnjeva, litije u kojima je uestvovala cela zajednica, kada se na
svirep nain pokazalo da dadevnjak ovog puta nije u stanju da pravi kiu, tada nije bila mala stvar i
trebalo je biti izuzetan ovek i snositi odgovornost, odrati se pred licem zaplaenog i uzburkanog
naroda. Tokom dve ili tri nedelje Kneht je bio sasvim sam, suoen sa celokupnom zajednicom, sa
glau i oajanjem, suoen sa drevnim narodnim verovanjem da bi jedino rtvovanje oveka koji

pravi vreme moglo da umilostivi prirodne sile. Pobedio je svojom popustljivou. Nije se
suprostavljao miljenju da treba da bude rtvovan, ak se i sam ponudio za rtvu. Osim toga,
nevienim trudom i pregalatvom je i sam uestvovao u ublaavanju nevolja, otkrivao bi vodu,
nanjuio neki izvor ili malu tekuicu, spreio da se u jeku najvee oskudice uniti sva stoka, a pre
svega je tadanju najstariju majku u selu pramajku koju je spopalo kobno oajanje i duevna
nemo svojom potporom, savetima i pretnjama, pomou ini i molitvi, svojim primerom i
zastraivanjem sauvao od potpunog sloma i potpunog preputanja svega bezumnoj stihiji u tim
tekim vremenima. Tih dana se pokazalo da je, u vreme opte uznemirenosti i zabrinutosti, mukarac
utoliko korisniji, ukoliko su njegov ivot i misli vie usmereni ka duhu, ka stvarima van uskih okvira
njegove linosti i to je bolje nauio da potuje, da posmatra, da oboava, da slui i da prinosi rtve.
Dve uasne godine, koje ga zamalo nisu napravile rtvom i unitile, donele su mu, naposletku, veliki
ugled i poverenje, dodue, ne meu mnotvom neodgovornih, ve kod onih malobrojnih koji su
prihvatali odgovornost i umeli da ocene oveka njegovog kova.
Njegov ivot je proao kroz ovo i mnoga druga iskuenja kada je stigao do zrelog mukog doba i
vrhunca svog ivota. Pomogao je pri sahranjivanju dveju pramajki plemena, izgubio lepog
estogodinjeg sina vuk ga je ugrabio prebrodio je teku bolest bez tue pomoi, leio se sam.
Trpeo je glad i mraz. Sve je to obeleilo njegovo lice, a nita manje i duu. Stekao je iskustvo da
umni ljudi kod drugih izazivaju neko udno negodovanje i odbojnost, da ih izdaleka, dodue, cene i u
sluaju nude koriste, ali ih ne vole i ne oseaju sebi ravnima, da ih, tavie, izbegavaju. Iskusio je,
osim toga, da bolesni i nesrenli mnogo radije prihvataju po predanju poznate ili po slobodnoj mati
izmiljene arobne izreke i anateme negoli razuman savet, da e ovek pre prihvatiti nedae i spoljnu
pokoru nego to e se u dui izmeniti, ili makar ispitati zbog ega mu je lake da veruje u maije nego
u razum, ili u nekakve obrasce umesto u iskustvo. Sve se to za nekoliko hiljada godina u biti nije
mnogo izmenilo, suprotno tvrdnjama u nekim knjigama o istoriji. Zatim je nauio i to da ovek
ivahna uma mora znati ta je ljubav, da eljama i ludostima ljudi izie u susret bez nadmenosti, ali
ne sme dozvoliti da one ovladaju njime, mora biti svestan da je uvek samo jedan korak od mudraca
do arlatana, od svetenika do opsenara, od brata spremnog da prua pomo do gotovanskog
izrabljivaa, i da ljudi daleko pre pristaju da plate lupeu, ili da ih iskoristi nekakav opsenar, nego
da bez naknade prime ma kako nesebino pruenu pomo. Ljudi nisu voljni da plate poverenjem i
ljubavlju, radije plaaju novcem i sobom. Oni se uzajamno obmanjuju i oekuju da i sami budu
obmanjeni. Valjalo je nauiti da na oveka treba gledati kao na nemono, samoivo i kukaviko bie,
uvideti koliko ovek i sam sudeluje u tim opakim navikama i nagonima, a da uprkos tome veruje i u
dui pothranjuje ubeenje da je ovek sazdan i od duha i ljubavi, da se u njemu krije neto to se
suprotstavlja nagonima i tei za njihovim oplemenjivanjem. Ali sve te misli su isuvie izdvojene i
preformulisane, i stoga Knehtu svakako nedostupne. Da kaemo da se nalazio na putu koji e ga
jednom dovesti do njih i dalje od njih.
Idui tim putem, eznui za mislima ih ivei daleko vie u sferi ula, oaran Mesecom, mirisom
neke trave, solima nekog korena, ukusom neke kore, dok je uivao u gajenju lekovitih biljaka, kuvanju
melema i sav se predao istraivanju vremenskih prilika i atmosfere, razvio je u sebi mnoge
sposobnosti, pa i takve kakvim naa poznija pokolenja vie ne raspolau i koja su nam samo upola
shvatljiva. Najvanija meu tim sposobnostima je, razume se, bila da donosi kiu. Iako je, uprkos
nekim posebnim znakovima, nebo katkad bilo neumoljivo i kao da se svirepo rugalo njegovim
nastojanjima, ipak je Kneht stotinama puta doneo kiu i gotovo svaki put na nain koji je po neemu
bio drugaiji. Po sebi se razume da se ne bi usudio da unese ma i najmanju izmenu ili da bilo ta
izostavi prilikom prinoenja rtvi, pri obredu litija, pri bajanju ili udaranju bubnjeva. Ah to je bio

samo zvanini, javni deo njegovog delanja, njegova slubena i svetenika strana; bilo je nesumnjivo
lepo i ispunjavalo ga je predivnim uzvienim oseanjem kad bi se nebo, nakon, dana provedenog u
prinoenju rtvi i litijama, predalo, kad bi se horizont naoblaio, vetar zamirisao na vlagu i promakle
prve kapi. Ali i kad je bila potrebna vetina dadevnjaka da pravilno odabere dan, da ne tei slepo za
neim to je bilo bezizgledno; sile su se mogle preklinjali, ak i saletati, ali s oseanjem za meru i
pokoravajui se njihovoj volji.
Ali drai od tih lepih, trijumfalnih uspeha i potvrde da su ga sile usliile, bili su mu neki drugi
doivljaji za koje je samo on znao, a i sam je od njih zazirao i primao ih vie ulima nego razumom.
Bilo je nekih stanja u vremenskim prilikama, nekih napetosti u vazduhu i toploti, navlaili bi se
oblaci i dizali se vetrovi, irile bi se razne vrste mirisa iz vode, iz tla i praine, dolazilo bi do pretnji
i obeanja, razliitih raspoloenja i hirova kod demona vremena koje je Kneht osetio i predosetio na
svojoj koi, na svojoj kosi i svim svojim ulima, tako da ga nita nije moglo iznenaditi, nita
razoarati; i sam uzvitlan, usredsreivao bi se na vreme i nosio ga u sebi na nain koji ga je
osposobljavao da nareuje oblacima i vetrovima; naravno, ne samovoljno i po nekom svom
nahoenju, nego na osnovu one spone i povezanosti koje su potpuno izbrisale razliku izmeu njega i
sveta, izmeu unutranjeg i spoljanjeg. Tada bi zastao ushien i oslukivao, uurio bi se negde i
sav zanet, otvorenih pora, nije samo oseao u sebi ivot vazdunih struja i oblaka, ve ih je i
usmeravao i stvarao, priblino kao to mi u sebi moemo da osetimo i reprodukujemo neku dobro
poznatu muziku stavku. U tim trenucima bilo je dovoljno da zadri dah i vetar i grmljavina bi
umukli, da klimne ili odmahne glavom i sruio bi se grad ili bi izostao, dovoljno je bilo da
osmehom pokau da su izjednaene snage koje su se borile u njemu i na nebu bi se razgrnuli
nagomilani oblaci i obnaili tanano, svetio plavetnilo. Bilo je perioda izuzetno jasnih raspoloenja i
duevnih stanja, kada bi tano i nepogreivo nosio u sebi vreme narednih dana, kao da mu je bila u
krvi itava partitura po kojoj e se napolju svirati. To su bili njegovi dobri i najbolji dani, njegova
nagrada i naslada.
Ali kad hi se usrdna veza sa spoljnim svetom prekinula, kada bi vreme i svet prestali da mu budu
bliski i postali nerazumljivi i neproraunljivi, tada bi i u njemu bio poremeen unutranji red i bile bi
prekinute struje, tada bi osetio da nije pravi dadevnjak, a svoju dunost i odgovornost za vremenske
prilike i etvu smatrao bi tegobnom i nepravinom. U tim periodima bavio se domaim poslovima,
sluao i pomagao Adi, pravio deci igrake i alatke, petljao se s lekovima, oseao potrebu za
ljubavlju i udnju da se to je mogue manje razlikuje od drugih mukaraca, da se potpuno uklopi u
obiaje i naravi, ak bi tad bio voljan da slua njemu inae dosadne prie svoje ene i suseda o
ivotu, o prilikama i ponaanju drugih.
Nasuprot tome, u njegovim dobrim vremenima retko bi ga viali u kolibi, lutao bi po okolini,
pecao, lovio, traio korenje, leao u travi ih uao na nekom drvetu, njuio bi, oslukivao,
podraavao glasove ivotinja, palio vatre i uporeivao oblake dima sa oblacima na nebu, napajao
kou i kosu maglom i kiom, vazduhom, sunevom ili Meseevom svetlou i uzgred bi, kao to je
njegov majstor i prethodnik radio celog ivota, skupljao predmete za koje mu se inilo da kriju u sebi
bie i pojavne oblike koji potiu iz raznih oblasti, u kojima ko da priroda mudro ili hirovito odaje
deli svojih pravila igre i stvaralakih tajni, predmete koji su parabolino sjedinjavali u sebi ono to
je inae strogo razdvojeno, na primer: kvrgave grane u obliku ljudskog ili ivotinjskog lika, belutke
koje je voda uglaala i utisnula im are kao da su od drveta, s okamenjenim oblicima praivotinja,
zatim nepravilno oblikovane ili poput blizanaca srasle kotice, kamenje u obliku bubrega ili srca.
itao je crtee lia, mreaste linije po glavici smrka, u njemu bi se tad rodile slutnje o
tajanstvenom, duhovnom, buduem i moguem, na primer, o magiji znakova, neko mutno predoseanje

o postojanju brojki i slova, o mogunosti da se beskonanost i hiljadostrukost ukrote i pretvore u

neto jednostavno, u sistem, u pojam. Sve te mogunosti osvajanja sveta putem duha krile su se u
njemu, bezimene i nenaznaive, ali ostvari j ive i nasluivane, naravno jo u vidu klice i pupoljka, ah
sutastvene, njemu svojstvene i organski u stalnom rastu. Kada bismo od tog dadevnjaka i njegovog
ranog i na izgled primitivnog doba mogli da se vratimo jo nekoliko hiljada godina unazad, naili
bismo, po naem verovanju, pored oveka u isti mah i na duh, na duh Jkoji nema poetka i koji je
oduvek sadrao u sebi sve to je kasnije stvorio.
oveku koji je pravio vreme nije bilo sueno da ovekovei neku od svojih slutnji i dokae
njihovu opravdanost, to njemu zapravo i nije bilo potrebno. On nije bio jedan od brojnih
pronalazaa pisma, ni geometrije, medicine ili astronomije. Ostao je nepoznat beoug u lancu, ali
neophodan kao i svaki drugi. Prenosio je dalje to je primio, dodajui tome i novoosvojeno,
novoizboreno. Jer i on je imao uenike. U toku godina osposobio je dvojicu za dadevnjake, od kojih
je jedan kasnije postao njegov naslednik.
Duge godine je sam i bez svedoka upranjavao svoj zanat i obavljao svoje poslove kada je
ubrzo posle onih godina nerodice i gladi jedan mladi poeo da ga poseuje, da ga posmatra i
vreba, da mu ukazuje potovanje i da ga kriom prati, mladi koga je vuklo da postane dadevnjak i
da se nae kraj majstora; tada je sa nekim udesnim i setnim oseanjem u srcu pomislio da je to
obnavljanje i povratak onog njegovog krupnog doivljaja u mladosti, a u isti mah ga je titalo
iznenadno saznaje da je mladost prola, da je prevalio podne svog ivota, da se cvet pretvorio u
plod. Dogodilo se jo neto to nikad ne bi pomislio: drao se prema deaku kao to se nekad stari
Turu drao prema njemu, a to nepristupano i odbojno ponaanje, to iekivanje i odugovlaenje
nastalo je samo po sebi, nagonski, time nije hteo da podraava pokojnog majstora, niti je to
proisteklo iz nekih moralnih ili vaspitnih pobuda, kao, na primer, da treba due ispitivati da li su
namere mladog oveka zaista ozbiljne, zatim da mu ne treba olako omoguiti pristup i posveivati ga
u tajne, nego mu, naprotiv, oteati da stie saznanja, i slino. Kneht se prema svojim uenicima
ponaao tako naprosto zato to se svaki stariji ovek, koji sam obavlja svoj zanat, svaki ueni
osobenjak prema svojim potovaocima i uenicima ponaa zbunjeno, zazirui i odbojno, spreman da
se izmigolji i pun strepnji da ne izgubi svoju lepu usamljenost i slobodu, da bude lien samotnog,
niim sputavanog lova i sakupljanja, svojih snova i oslukivanja svim ulima, uvajui ljubomorno
sve svoje navike i sklonosti, svoje tajne i uranjanje u samozaborav. Nije prigrlio mladia koji mu se
pribliavao radoznalo i pun potovanja, nije mu pomogao da savlada bojazan i nije ga ohrabrivao,
nije smatrao radosnim dogaajem i nagradom to mu je, najzad, svet ostalih uputio glasnika i izjavu
ljubavi, to se neko trudio da stekne njegovu naklonost, to mu je neko bio odan, smatrajui sebe
njemu srodnim i isto tako pozvanim da slui tajnama. Isprva mu se to inilo kao neprijatno
uznemiravanje, kao prodor u njegova prava i obiaje, kao otimanje njegove nezavisnosti za koju je
tek tad otkrio koliko mu je draga; opirao se i pronalazio uvek nove naine da nadmudri upornog
mladia, da se skriva i zatire svoj trag, da krene stranputicama i umakne.
Ali, u tome je proao kao nekad Turu, uporno i nemuto nastojanje mladia da ga pridobije
postepeno mu je omekalo srce, njegov otpor je polako jenjavao i istopio se, i to je vie mladi
dobijao maha; on se sve vie i otvorenije okretao prema njemu, odobravajui njegovu elju i
prihvatajui njegove pokuaje da mu se priblii, pa je tegobnu dunost da poduava i dri kraj sebe
uenika sve vie shvatao kao neto neizbeno, sudbinom predodreeno i od duha traeno. Sve se vie
morao opratati od sna, od oseanja i uivanja u beskonanim mogunostima, u stostrukoj budunosti.
Umesto sna o beskrajnom napretku, o zbiru svih mudrosti, pojavio se, eto, uenik, kao mala, bliska
stvarnost sa svojim zahtevima, ispreio se uljez i pomutio mu mnoga zadovoljstva, ali je to

neotklonjivo i neumitno bilo jedini put u istinsku budunost i jedina, najvanija dunost, bila je to
jedina uska staza na kojoj e ivot i dela, ubeenja, misli i slutnje dadevnjaka ostati sauvani od
smrti i nastaviti da ive u novom pupoljku. Uzdisao je i kripao zubima, ali je dunost ipak prihvatio
s osmehom.
Dadevnjak ni u toj najvanijoj i moda najodgovornijoj dunosti svoje slube da svoje znanje
i tekovine preda drugom i da vaspitava naslednika nije bio poteen veoma tekog i gorkog
iskustva i razoaranja. Prvi uenik, koji se toliko trudio da stekne njegovu naklonost i koji je posle
dugog ekanja i mnogih odbijanja u njemu ipak stekao majstora, zvao se Maro i doneo mu
razoaranje koje nikad nije do kraja preboleo. Bio je ponizni laskavac, koji je dugo pokazivao
bezuslovnu poslunost, ali mu je mnogo toga nedostajalo, pre svega, hrabrost, posebno se plaio noi
i mraka, mada je pokuavao da to prikrije i Kneht je, kada je to najzad ipak zapazio, dugo smatrao da
se radi o ostacima detinjstva koji e nestati. Ali nije bilo tako. Tom ueniku je u celosti nedostajao
dar da se nesebino i bez odreenih namera posveti posmatranju, da obavlja i prati zbivanja svog
zanimanja, da se predaje mislima i slutnjama. Bio je bistra uma, brzog shvatanja i stoga je lako i
sigurno nauio sve to se bez potpune samopredaje moe nauiti. Meutim, sve se vie pokazivalo da
gaji samoive namere i ciljeve zbog kojih je eleo da izui vetinu pravljenja kie. Pre svega, hteo je
da bude uvaavan, da ima neku ulogu i da ostavlja utisak na druge, u njemu se krila sujeta obdarenih,
ali ne pozvanih. Teio je za uspehom, hvalio se pred svojim vrnjacima prvosteenim znanjima i
vetinama ali i to je moglo da bude izraz detinjastog ponaanja i postojala je mogunost da e se
popraviti. Meutim, on nije teio samo za uspehom, nego je eleo da stekne mo i preimustva nad
drugima. Kada je majstor poeo da nazire takva njegova stremljenja, prenerazio se i u srcu postepeno
ohladio prema mladiu. Posle vie godina uenja kod Knehta, omakle su mu se dve ili tri teke
greke. Samovlasno i bez znanja i dozvole majstora leio bi as neko dete lekovima, as opet bajao u
nekoj kolibi da je oslobodi od pacova, i kada ga je majstor, uprkos pretnjama i njegovom obeanju
da se to vie nee dogoditi, uhvatio na slinom delu, otpustio ga je i prijavio stvar pramajci, a zatim
pokuao da izbrie iz seanja tog nezahvalnog i neupotrebljivog mladia.
Nagradu za njegov trud pruila su mu dvojica njegovih kasnijih uenika, posebno drugi po redu, a
to je bio njegov roeni sin Turu. Tog najmlaeg i poslednjeg meu uenicima i mladiima mnogo je
voleo i verovao da od njega moe postati neto vie no to je on, u njega se oigledno vratio duh
njegovog dede. Kneht je doiveo okrepljujue duevno zadovoljstvo da zbir svojih saznanja i veru u
budunost preda drugome i da postoji ovek, dvostruko njegov sin, kome bilo kad moe ustupiti svoju
slubu ako njemu postane pretegobna.
Meutim, onog svog prvog uenika koji je krenuo ravim putem nije mogao da izbrie iz svog
ivota i iz svojih misli, dodue, u selu ga nisu visoko cenili, ah je ipak kod mnogih bio veoma omiljen
i nije bio bez uticaja. Oenio se i bio veoma poznat kao neka vrsta opsenara i aljivdije, tavie, bio
je glavni bubnjar u horu bubnjeva i ostao potajni i pakosni neprijatelj dadevnjaka, tako da je ovaj
bio izloen mnogim manjim neprilikama. Kneht nikada nije bio pristalica druenja i sedeljki, oseao
je potrebu za samoom i slobodom i nikad se nije trsio da stekne potovanje i ljubav, osim kada je
bio deak i eleo da stekne naklonost majstora Turua. Sad je, meutim, morao da oseti na svojoj koi
ta znai imati neprijatelja ispunjenog mrnjom. To bi mu esto pokvarilo dan.
Maro je spadao u onu vrstu veoma darovitih uenika koji su, uprkos svojoj obdarenosti, uvek
nevolja i teret svojim uitelj ima, jer njihova darovitost ne izvire i ne izrasta iznutra kao temeljna
organska snaga, nije u znaku krhke i plemenite stigme jedne dobroudne prirode, estite krvi i
valjanog karaktera, ve je neto nasumce i sluajno dobijeno, tavie, kao da je prigrabljeno ili
ukradeno. Uenik slabog karaktera, ali veoma bistra uma i blistave mate, neminovno zbunjuje

uitelja: ovaj treba da ga naui nasleenom znanju i metodama i da ga osposobi za saradnju u

duhovnom ivotu mada osea da njegova via dunost zapravo iziskuje da nauku i vetine zatiti
od navale onih koji su samo obdareni; jer uitelj ne sme da slui samo ueniku ve zajedno s njim
duhu. To je razlog to uitelji zaziru i groze se izvesnih blistavih talenata. Svaki takav uenik
iskrivljava smisao i poruku nastavnikog rada. Svaki napredak uenika koji je, dodue, u stanju da
blista ali ne i da slui, u sutini znai da je uiteljska sluba okrnjena i u neku ruku predstavlja izdaju
duha. U istoriji mnogih naroda znamo za razdoblja u kojima je prilikom dubokih poremeaja
duhovnog poretka u pojedinim dravama dolazilo do prave navale takvih samo obdarenih na upravu
optina, kola i akademija, da su sve poloaje zauzimali visoko obdareni ljudi koji su hteli da vladaju
a nisu umeli da slue. Svakako je esto veoma teko da se ti talenti otkriju blagovremeno, pre no to
se dokopaju temelja potrehnih za intelektualne pozive i da se sa potrebnom strogou vrate na put
neintelektualnih zanimanja. Kneht je takoe napravio greku, predugo je bio strpljiv sa uenikom
Maroom, pa je tom laktau i povrnom stvorenju poverio mnoga poetna znanja, to je bilo tetno.
Posledice su za njega bile tee no to je ikad pomiljao.
Dola je godina Knehtova brada je ve bila proseda u kojoj su demoni neobine snage i
pakosti pomerili i poremetili poredak izmeu neba i zemlje. Ti poremeaji poeli su s jeseni jezovito
i velianstveno i nije bilo ive due koja se nije potresla do dna, koju nije obuzeo strah pred
nevienim nebeskim prizorom ubrzo posle ravnodnevnice, koji je dadevnjak posmatrao i
doivljavao kao neku svetkovinu, sa strahopotovanjem i pojaanom panjom. Tad je dolo jedno
vee, malko vetrovito i svee, nebo je bilo prozirno kao staklo s izuzetkom nekoliko nemirnih
oblaaka koji su lebdeli na velikoj visini i neobino dugo zadrali rumenu svetlost zalazeeg sunca,
poput uskomeanih, rastresitih i penuavih snopova svetlosti u hladnom i bledom svemiru. Kneht je
ve nekoliko dana oseao neto jae i udnije od onoga to bi osetio svake godine u ovo doba
poetka kraih dana: neko neuobiajeno delovanje sila u nebeskom prostoru, neku strepnju koja je
zahvatila zemlju, biljke i ivotinje, neku uznemirenost u vazduhu, celokupna priroda je bila u znaku
promene, iekivanja, bojazni i slutnje, pa i oblaci iz kojih je tako dugo zraio plamen smiraja te
veeri su se lelujali suprotno pravcima vetrova na zemlji, i kada se rumena svetlost za koju su se tako
oajniki i tuno borili, najzad, ugasila i nestala, odjednom su i oni bili nevidljivi.
U selu je sve bilo mimo, odavna su se posetioci i deca izgubili ispred kolibe pramajke gde su
sluah prie, samo se jo nekolicina deaka jurcala tuda i kavila, ostali su se ve svi povukli u svoje
kolibe i zavrili veeru. Mnogi su ve spavali i, osim dadevnjaka, gotovo niko nije zapazio rumene
veernje oblake. Kneht je hodao gore-dole po malom sadu iza svoje kolire, razmiljajui o vremenu,
napet i uznemiren, povremeno bi seo da predahne na panj meu koprivama, koji je sluio za cepanje
drva. Kad se poslednji svetlei oblak ugasio, odjednom su zvezde na jo svetlom nonom nebu
zelenkastih preliva bile jasnije vidljive i njihov broj i sjaj naglo se poveao; tamo gore su maloas
bile vidljive samo dve ili tri, sada ih je bilo ve dvadesetak. Mnoge od njih, kao i njihove grupe, bile
su dadevnjaku poznate, video ih je stotinama puta; njihov neizmenjeni povratak delovao je
umirujue, zvezde su bile uteha, one su, dodue, bile daleke i hladne, nisu zraile toplinom ali su bile
pouzdane i svojim postojanim nizom obeavale su red i trajnost. Iako na izgled tako tue, daleke i
suprotne votu na zemlji i ivotu ljudi, iako toplina, kovitlaci, patnje i ekstaze tog ivota nisu dopirali
do njih i mada su u svojoj otmenoj, hladnoj velianstvenosti i venosti bile tako nadmone, ipak smo
povezani sa zvezdama, one moda i upravljaju i vladaju nama, pa ako je ostvareno neko ljudsko
znanje, duhovni posed, izvesna sigurnost i nadmo duha nad prolaznim, onda je to slino zvezdama
zrailo hladnim spokoj stvom, delovalo uteno svojom sveinom, odisalo venou i blagim
podsmehom. Bar se esto tako inilo dadevnjaku, i mada prema zvezdama nije imao tako blizak,

uzbudljiv i neprestanim menama i povratkom protkan odnos kao prema Mesecu, toj krupnoj, bliskoj,
vlanoj i sitnoj zaaranoj ribi u nebeskom moru, ipak im je odavao duboko potovanje i mnogim
verovanjima se oseao povezan s njima. Kao melem je esto delovalo na njega kad bi ih dugo
posmatrao i osetio njihov uticaj, svoje znanje, toplinu oseanja i strepnju izlagao bi njihovim
hladnim, smirenim pogledima.
Njihov pogled je i tog dana bio isti, ali iznenaujue svetao i bezmalo otro prodirui kroz
razreeni vazduh, no Kneht nije nalazio u sebi neophodan mir da im se preda, iz nepoznatih prostora
prodirala je do njega neka sila i zadavala mu bol koji je osetio u svim porama, sisala mu oi,
delovala tiho i uporno, kao neka struja, kao treperenje koje najavljuje opasnost. U kolibi iza njega se
mutnim crvenilom arila svetlost ognjita, odvijao se mali topli ivot, odjeknuo po neki uzvik, smeh
ili zevanje, odisalo je ljudskim mirisom, toplinom ljudske puti, materinstvom, dejim snom i kao da
se sve to jo i produbilo dolaskom bezazlene noi, nateravi zvezde da se povuku jo dalje u
neshvatljivu daljinu i visinu.
I u trenutku u kome je iz kolibe do Knehta dopro Adin glas, koja je smirujui neko od dece
melodino zuzukala i mrmljala, zapoela je na nebu katastrofa koju e selo jo godinama pamtiti.
Tihu, svetlu mreu zvezda ispresecali su tu i tamo sjaktavi treptaji, kao da su inae nevidljive niti te
mree zahvaene plamenom, pojedine zvezde su se kao baen kamen zaarene i odmah zatim ugasle
survavale proletevi prostranstvom, tu jedna, tamo dve, tu nekoliko odjednom i jo se pogled nije
odvojio od prve opale zvezde, srce skamenjeno pred tim prizorom jo nije poelo da kuca kada su
ve itava jata od desetina, od stotina palih ili baenih svetla jurila nebom kosim i krivudavim
silaznim putanjama, njihova nebrojena eta vitlala je kao noena nemim dinovskim vihorom kroz
tiinu noi, kao da je jesen vaskolikog sveta otkinula sa nebeskog stabla sve zvezde kao uvelo lie i
neujno ih goni u nitavilo. Hiljade i hiljade zvezda je, kao uvelo lie, kao snene pahuljice, vejalo
u jezovitoj tiini nanie i nestajalo na jugoistoku, u bezdanu iza umovitih brda, gde od pamtiveka
nikad nijedna zvezda nije silazila.
Knehtu je igralo pred oima dok je. obamro od uasa, zabaene glave, preneraena i nezasiena
pogleda zurio u izmenjeno i zaarano nebo, ne verujui svojim oima a ipak svestan strane
stvarnosti. Kao i drugi koji su prisustvovali tom nonom prizoru, verovao je da dobro poznate zvezde
posru, raspravaju se i survavaju, oekivao je da e se nebeski svod, ukoliko ga zemlja ne proguta,
uskoro pomraiti i opusteti. Posle nekog vremena uoio je ono to drugi nisu bili u stanju da uoe, da
su dobro poznate zvezde tu i tamo i posvuda jo prisutne, da zvezdana bura sa svojim strahotama ne
vri ja meu starim, njemu prisnim zvezdama nego i u meuprostoru izmeu zemlje i neba, da se ta
munjevita i naglo ugasla svetla palih ih baenih novih zvezda are plamenom koji se po boji razlikuje
od onih starih. To je bilo uteno i pomoglo mu je da se sabere. Ah neka su to i bile nove, prolazne i
tue zvezde koje su se vijorile vazduhom, ipak je to znailo nesreu i pometnju i Knehtu se ote dubok
uzdah. Pogleda uperena u zemlju oslunu ne bi li dokuio da li se taj avetinjski prizor prikazuje samo
njemu, ili ga vide i drugi. Ubrzo su se i iz drugih koliba uli jeanje, vrisak i preplaeni uzvici; znai
da su i drugi videli, da su svojim kricima uzbunili i one koji nisu slutili nikakvo zlo i one koji su
spavah, za tih as e strah i panika zahvatiti celo selo. Pre svih ostalih ta nesrea pogaa njega,
dadevnjaka, koji je u izvesnom smislu odgovoran za red na nebu i u vazduhu. Dosad je uvek
nasluivao i unapred oseao velike katastrofe: poplave, grad, razorne bure, svaki put je pripremao i
upozoravao na opasnost majke i najstarije u selu, spreio najgore i stavio sebe, svoje znanje i
odvanost, svoje poverenje izmeu sela i ponora oajanja. Zato ovog puta nije nita znao i uradio
unapred? Zato nikom nije rekao ni slovca o mutnom predoseaju opasnosti?
Zadigavi asuru na ulazu u kolibu, priguenim glasom pozva svoju enu. Ona mu prie sa

najmlaim detetom na grudima, on ga uze i spusti na leaj od slame, uze Adu za ruku i stavi prst na
,usta dajui joj tako znak da uti, izvede je iz kolibe i gotovo istog trenutka vide da se njeno uvek
dobroudno smireno lice izobliilo od straha i uasa.
Neka deca spavaju, ona to ne treba da vide, uje li? proapta plahovito. Ne putaj
nijedno napolje, ni Turua. Ostani i ti u kolibi.
Dvoumio se, u nedoumici ta treba da kae, koje svoje misli da joj otkrije, i dodade odluno:
Deci i tebi se nee dogoditi nikakvo zlo.
Ona mu poverova, mada se po izrazu lica u dui jo nije povratila od pretrpljenog straha.
ta je to? upita, zurei mimo njega u nebo.
Je li veliko zlo?
Jeste odgovori joj on blagim glasom mislim da je veliko zlo. Ali nije upereno protiv
tebe i dece. Ostanite svi u kolibi i dobro zatvori asuru. Moram da govorim sa ljudima. Ui Ada.
On je natera da se kroz otvor uvue u kolibu, briljivo namesti asuru i zadra se jo nekoliko
trenutaka licem okrenut kii zvezda koja jo uvek nije jenjavala, zatim se oborene glave, s dubokim
uzdahom i teka srca, brzo uputio kroz no u selo, do kolibe pramajke.
Oko nje se ve bilo okupilo pola sela, razlegla se priguena jeka, ljudi su se skamenili od strave,
gotovo opijeni od straha i oajanja. Bilo je ena i ljudi koji su se oseanju uasa pred bliskom
propau predavali sa nekom izbezumljenom nasladom, ukoili se kao u nekom zanosu, ili mahnito
udarali rukama oko sebe, jednoj eni je pena udarila na usta, igrala je sama za sebe neku oajniku i u
isti mah skarednu igru, pri tom je u pramenovima upala svoju dugu kosu. Kneht je video da je sve
krenulo svojim tokom, svi su ve pali u nekakav zanos, opinjeni i pomahnitali od prizora zvezdane
bure, nije bilo iskljueno da e ubrzo nastati orgija ludila, besa i elje za samounitenjem, stoga je
bilo krajnje vreme da okupi i smiri nekolicinu hrabrih i promiljenih. Prastara pramajka bila je
mirna; verovala je da je doao kraj svemu, ali se nije opirala i suoila se sa sudbinom odluna, tvrda
i u svojoj oporoj zgrenosti gotovo podrugljiva izraza lica. On je natera da ga saslua. Pokuao je da
joj pokae da stare, oduvek prisutne zvezde nisu iezle, ali ona to nije shvatila, bilo zato to su joj
oi oslabile, bilo zato to su se njene predstave o zvezdama i njen odnos prema njima isuvie
razlikovali od poimanja dadevnjaka, to je onemoguavalo njihovo uzajamno razumevanje. Ona
odmahnu glavom, ali se i dalje cerekala bez trunke straha, i kada je Kneht stao da je preklinje da ne
prepusti ljude zanosu bezumnog straha i demonima, odmah je pristala. Oko nje i oveka koji je pravio
vreme stvorila se mala grupa zaplaenih ali ne sumanutih ljudi, koji su bili spremni da ih neko
povede.
Trenutak pre no to je stigao, Kneht se jo bio ponadao da e ovladati panikom ako im pokae
dobar primer, ako im se obrati razumnim reima i prui neka tumaenja i ohrabrenja. Ali ve nakon
kratkog razgovora sa pramajkom bilo mu je jasno da je za to ve kasno. Nadao se da e i druge
privoleti da uestvuju u njegovom doivljaju, da e ih njime podariti, nadao se da e ih svojim
reima naterati da uvide da nisu sve zvezde popadale noene dinovskim vihorom, da e se njihovo
bespomono uasavanje i zaprepaenje preobraziti u delotvomo posmatranje, da e odoleti potresu.
Ali ubrzo je uvideo da bi mogao da utie samo na mali broj u elom selu, a dok bi i njih pridobio,
dotle bi celo selo zahvatilo bezumlje. Zaelo, ovde se kao to se to tako esto dogaa razumom
i mudrim reima nita nije moglo postii. Sreom, bilo je i drugih sredstava. Kad je ve nemogue
osloboditi ih straha od smrti razumom, ipak se taj njihov strah moe usmeriti, organizovati, moe mu
se dati forma i lik, kako bi se beznadena zbrka pogoenih pretvorila u vrsto jedinstvo, a
neobuzdani, divlji pojedinani glasovi slili u hor.
Kneht se odmah dao na posao i sredstvo se pokazalo uspenim. Stao je pred ljude, uzvikujui

poznate rei molitve koje se inae izgovaraju samo prilikom sveanosti u znak alosti i pokore, ili
kad se oplakivala smrt neke pramajke, ih pak za vreme rtvenih i pokajnikih obreda povodom
pojave optih opasnosti, kao to su boletine i poplave. Uzvikivao je rei odreenim ritmom,
udarajui pri tom dlanom o dlan i u tom istom ritmu se saginjao gotovo do zemlje, uspravljao se i
opet saginjao i dizao, i ve je njih desetoro i dvadesetoro ponavljalo iste pokrete, starica majka sela
stajala je uspravno, mrmljala rei istim ritmom i pratila ritualne pokrete klanjajui se. Svi koji su jo
nailazili iz drugih koliba podredili su se bez daljeg ritmu u duhu ceremonije, a ono nekoliko potpuno
izbezumljenih ili bi popadalo iscrpljeno i ostalo da lei nepokretno, ih bi i njih zanelo horsko
mumlanje i ritmiko sagibanje pobonog obreda, pa bi se i oni ukljuili. Kneht je postigao uspeh.
Umesto oajnike horde sumanutih bio je to narod pobonih ljudi, spremnih za rtvu i pokoru, svakom
od njih je prijalo i krepilo srce to strah od smrti i uas ne mora da krije u sebi, ih da ga obznani
urlicima, nego da se u sreenom horu mnogih, ritmikim pokretima podvrgne obredu isterivanja zlih
duhova. Kod takvih vebi deluju mnoge tajanstvene sile, najjau utehu prua jednoobraznost koja
udvostruuje oseanje pripadnosti zajednici, a nepogreivo lekovita sredstva su odravanje mere i
reda, ritam i muzika.
Dok je itavim nonim nebom jo promicalo jato zvezda padalica kao beumna bujica svetlosnih
kapi, rasipajui due od dva asa svoje krupne, crvenkaste vatrene bisere, uasavanje sela se
preobrazilo u predanu pobonost, u prizivanje i pokajnika oseanja, i poremeenom redu na nebu
suprotstavljao se strah i nemo ljudi u vidu reda i obredne harmonije. Jo pre no to je kia zvezda
poela da jenjava i proredila se, dogodilo se udo i zrailo lekovitom snagom, a kada se nebo
postepeno smirilo prezdravljujui, smrtno umorne pokajnike proimalo je spasonosno oseanje da su
svojim obredima ublaili sile i uspostavili red na nebu.
No uasa se nije zaboravljala, o njoj se govorilo cele jeseni i zime, ali ubrzo ne vie apatom i
prizivajui dobre duhove nego obinim, svakodnevnim nainom, sa zadovoljstvom kojim se naknadno
gleda na hrabro pretrpljenu zlu kob i s uspehom suzbijenu opasnost. Ljudi su se naslaivali
pojedinostima, svakog je na svoj nain iznenadilo neuveno zbivanje, svako je sebi pripisivao da ga
je prvi ugledao, ak su se zbijale i ale na raun najstraljivijih i pokoenih uasom, pa je u selu jo
dugo vladalo izvesno uzbuenje: doivelo se neto veliko, neto se dogodilo!
Kneht nije imao udela u tom raspoloenju i postepenom jenjavan ju i zaboravljanju velikog
dogaaja. Strani doivljaj je za njega ostala nezaboravna opomena, zario mu se kao trn u duu i nije
mu dao da se smiri, a time to je sve prolo i to je bilo ublaeno litijama, molitvama i pokajnikim
obredima, za njega stvar nije bila okonana i otklonjena, tavie, kako je vreme odmicalo, onaj
dogaaj je za njega imao sve vei znaaj, jer ga je ispunjavao smislom i kroz njega je konano postao
mudrija i mislilac. Za njega je i samo zbivanje, udesna igra prirode, bilo beskrajno krupan i sloen
problem sa brojnim mogunostima. Taj koji je to video mogao je celog svog ivota da razmilja o
tome. U selu bi samo jedan jedini posmatrao kiu zvezda sa slinim pretpostavkama i oima kao on,
njegov roeni sin i uenik Turu, jedino bi potvrda ili ispravke tog svedoka za Knehta imale vrednost.
Ali on je svog sina ostavio da spava, i to je vie razmiljao o tome zbog ega je tako postupio, zato
je prilikom tog neuvenog zbivanja liio sebe jedinog pravog svedoka i saposmatraa, utoliko se vie
uvreilo u njemu ubeenje da je postupio dobro i ispravno i da je time posluao neku svoju razlonu
slutnju. Hteo je da potedi tog prizora svoje, pa i svog uenika i druga, tavie, njega posebno jer
nikom nije bio tako privren kao njemu. Zato je pred njim krio i zatajio padanje zvezda, s jedne
strane verujui u dobre duhove sna, s druge, ako ga seanje nije varalo, on zapravo ve u trenutku
kada su se pojavili prvi nebeski znaci nije mislio na neposrednu ivotnu opasnost nego pre na neki
predznak i najavu zle sudbine u budunosti, smatrajui da se sve to ne tie nikog tako neposredno i

nikog ne pogaa kao njega, oveka koji pravi vreme. Neto je bilo na pomolu, ugroavala ga je neka
opasnost koja je dolazila iz sfere za koju je njegova sluba bila vezana, a ta opasnost se u bilo kojoj
formi uvek i pre svih odnosila na njega. Suprotstaviti joj se budno i odluno, pripremati se za nju u
dui, prihvatiti je ah ne dozvoliti da ga ona smlavi i lii dostojanstva to je bila opomena i odluka
koju je izvukao iz tog velikog predznaka. Sudbina koja ga eka trai zrelog i hrabrog oveka, stoga ne
bi bilo dobro da je i svog sina uvukao u to kako ne bi bio sapatnik, pa ak ni uesnik u sagledavanju
budueg dogaaja, jer ma koliko imao dobro miljenje o njemu, ipak nije izvesno da li bi mlad i
neiskusan ovek tome bio dorastao.
Njegov sin Turu je, naravno, bio veoma nezadovoljan to je propustio i prespavao veliku nebesku
predstavu. Tumaila se ona kako bilo, u svakom sluaju je to bio krupan dogaaj i moda mu se celog
ivota nee pruiti prilika da vidi neto slino; bio je lien jednog doivljaja i svetskog uda, stoga
se due vreme durio na oca. Ah i to je prolo, otac ga je obetetio jo veom i nenijom panjom i
sve ee ga pozivao da uestvuje u obavljanju svih njegovih slubenih dunosti. Predoseanje
buduih dogaaja oigledno ga je navelo da ulae jo vie truda u osposobljavanje Turua, eleo je da
mu bude to savreniji i u sve upueni naslednik. Mada je retko razgovarao s njim o onoj kii zvezda,
ipak se sve manje uzdravao da ga upuuje u svoje tajne i vebe, u svoje znanje i istraivanje; traio
je da ga sin prati i u njegovim pohodima i pokuajima da dokui prirodu, to dosad nikom nije
doputao.
Zima je dola i prola, vlana i prilino blaga ima. Zvezde vie nisu padale, nije se dogaalo
nita krupno i neobino, lovci su revnosno ili za plenom, po rogovima iznad koliba egrtali su po
vetru i mrazu okaeni svenjevi ivotinjskih koa, kruti od mraza, preko uglaanih dugih cepanica su
se po snegu dovlaila drva iz ume. I upravo u vreme kratkotrajnog mraza umrla je jedna od starica u
selu i nisu je mogli odmah sahraniti; danima je smrznuti le uao pored vrata od kolibe dok se
zemlja nije malko otopila.
Tek je prolee delimino potvrdilo zle slutnje dadevnjaka. Nastupilo je izrazito loe,
mrzovoljno prolee bez snage da pospeuje rast biljaka i lieno sokova, kao da je i Mesec, koji je
bio u stalnom zaostajanju, izdao dadevnjaka jer nikada nije dolo do sticaja svih znakova ptrebnih
da bi se odredio dan setve, oskudan je bio i cvat cvea u divljini, zatvoreni pupoljci visili su obamrli
po granama. Kneht je bio veoma zabrinut, mada to nije pokazivao, jedino su Ada i pre svega Turu
videli koliko ga sve to mui. Nije se zadovoljio uobiajenim bajanjem ve je i sam lino obavljao
prinoenje rtve, kuvao za demone mirisne kae i vodice koje bude sladostrae, skresao sebi bradu i
sagoreo dlake pomeane sa smolom i vlanim korama u noi mladog Meseca, tako da se dizao gust
dim. to je due mogao izbegavao je javne priredbe, prinoenje zajednike rtve, litije i horove
bubnjeva, kako bi zaarano vreme tog opakog prolea to due ostalo njegova lina briga. Meutim,
kada se uobiajeno vreme setve ve odavna prekorailo, morao je da podnese pramajci izvetaj. I gle
uda, i tu je naiao na nesreu i neprijatnost. Stara pramajka, koja mu je bila dobar prijatelj i gotovo
materinski naklonjena, nije ga primila, oseala se loe i leala je u krevetu, a sve svoje dunosti i
brige prenela je na svoju sestru, a ta se odnosila veoma hladno prema dadevnjaku; ona nije bila
stroga ali estite prirode kao ona starija, bila je sklona zabavama i igrarijama i zbog te sklonosti joj
je postao blizak bubnjar i opsenar Maro, koji je umeo da joj priredi prijatne asove, da joj se
ulaguje, a Maro je bio Knehtov neprijatelj.
Ve prilikom prvog razgovora Kneht je osetio njenu hladnou i odbojnost, iako mu nijednom
reju nije protuslovila. Odobrila je i prihvatila njegova izlaganja, naime, da se jo prieka sa setvom,
a takoe i sa moguim prinoenjem rtvi i litijama, ah ga je starica ipak doekala i razgovarala s njim
kao s potinjenim, a njegova elja da vidi bolesnu pramajku ili da mu se dozvoli da joj pripremi lek,

bila je odbijena.
Nakon tog razgovora vratio se tuan i osiromaen, sa neprijatnim ukusom u ustima i u toku
polovine jedne meseeve mene se na svoj nain trudio da stvori vremenske prilike koje bi omoguile
setvu. Ali vreme, tako esto u skladu sa strujanjima u njegovoj dui, uporno se dralo podrugljivo i
neprijateljski, i nisu pomogli ni bajanje ni rtve. Dadevnjak nije imao kud, morao je jo jednom da
ode do pramajkine sestre, ovog puta se u neku ruku radilo o molbi da bude strpljiva i da odloi setvu.
Odmah je primetio da je ona o njemu i njegovoj namisli svakako govorila sa Maroom, lakrdijaem,
jer je starica tokom razgovora o potrebi da se odredi dan setve, ili da naredi da se odre javni
molitveni obredi, oigledno izigravala sveznalicu i upotrebila neke izraze koje je morala poprimiti
od Maroa, nekadanjeg uenika dadevnjaka. Kneht je zatraio jo tri dana, postavio zatim nanovo i
povoljnije celu konstelaciju i kao prvi dan setve odredio je prvi dan Meseeve etvrti. Starica se s
tim sloila i izgovorila rei odgovarajueg ritualnog stiha. Odluka je objavljena selu i sve se ivo
spremalo za svetkovinu setve. I upravo kada je izgledalo da je sve sreeno, demoni su se opet
pokazali zlobni. Dan uoi eljno oekivane i pripremljene svetkovine umrla je stara pramajka, slavlje
je otkazano i umesto njega zakazana je i pripremana njena sahrana. Bila je to izvanredna sveanost;
iza nove majke sela, njenih sestara i keri bilo je mesto odreeno za dadevnjaka, odevenog u odedu
za sveane litije, sa velikom iljatom kapom od lisijeg krzna na glavi, pored njega je koraao njegov
sin i pomonik Turu, koji je udarao u dvoglasnu klepetuu od tvrdog drveta. Pokojnici, kao i njenoj
sestri, novoj pramajci, odavane su mnoge poasti. Maro se, predvodei bubnjare, progurao u prve
redove, ponjeo je mnogo uspeha i bio veoma zapaen. Selo je plakalo i slavilo, uivalo u
tubalicama i sveanom danu, u tretanju bubnjeva i prinoenju rtve, za sve je to bio lep dan ali
setva je opet bila odloena. Kneht je stajao uspravno, dostojanstven i pribran, ali duboko zabrinut;
bilo mu je kao da sa pramajkom sahranjuje dobra vremena svog ivota.
Uskoro je po elji nove pramajke, takoe veoma sveano, proslavljena svetkovina setve. Litija je
sveano obila polja, stara je sveano bacila prvu pregrt semena u zajedniku zemlju, praena
svojim sestrama koje su nosile kese sa zrnevljem iz kojih je najstarija uzimala po pregrt. Kneht je
malo odahnuo kada je taj in najzad obavljen.
Ah ti tako sveano zasejani usevi nisu doneli radost i etvu, bila je to nemilostiva godina. Poelo
je sa povratkom zime i mraza, tog prolea i leta vreme je izvodilo sve mogue podmuklosti i gadosti,
a u leto, kada su polja, naposletku, bila pokrivena razreenim, niskim i mravim rastinjem, dolo je
ono poslednje i najgore, neviena sua kakve nije bilo od pamtiveka. Nedelju za nedeljom sunce se
parilo u beliastoj, vreloj izmaglici, manji potoci su usahli, od seoskog ribnjaka ostala je samo
prljava bara, raj za viline konjice i ogromno leglo komaraca, ispucala zemlja bila je izbrazdana
dubokim pukotinama, etva je naoigled bolovala i ruila se. Tu i tamo navlaili bi se oblaci, ah
oluje su bile suve i ako bi katkad prskala kia, iza toga bi danima duvao istoni vetar i opet isuio
zemlju, esto bi grom udario u visoka stabla, a njihove upola sasuene kronje zahvatio bi plamen za
tili as.
Turu ree Kneht jednog dana svom sinu ovo se nee dobro zavriti, svi su demoni protiv
nas. Poelo je sa padanjem zvezda. Mislim da e me to stati ivota. Zapamti, ako treba da budem
rtvovan, ti e istog asa preuzeti moju slubu i kao prvo traie da se moje telo spali i pepeo
prospe po poljima. Na zimu ete trpeti veliku glad. Ali time e sve vae nevolje biti okonane.
Postaraj se da niko ne dira u seme za setvu, takvo delo treba kanjavati smru. Naredna godina e biti
bolja i ljudi e rei: dobro je to imamo novog mladog oveka koji pravi vreme.
U selu je zavladalo oajanje. Maro je hukao ljude i neretko su dadevnjaku dobacivane pretnje i
kletve. Ada se razbolela, leala je, povraala i tresla se od groznice. Litije, prinoenje rtvi i

beskrajni, potresni horovi bubnjeva Vie nita nisu mogli da poprave. Kneht je rukovodio svim
obredima, to mu je bila sluba, ali im bi se ljudi razili ostao bi sam, izbegavan od svih, Znao je ta
je neizbeno, a znao je i to da je Maro ve zatraio od pramajke da bude rtvovan. Za ljubav svoje
asti i sina poduzeo je poslednji korak: odenuo je Turua u najsveaniju odedu i poveo ga sobom
pramajci, preporuivi ga za svog naslednika a sam se odrekao svoje slube i ponudio sebe kao
rtvu. Ona ga je neko vreme gledala radoznalim i ispitivakim pogledom, a onda je klimnula glavom i
rekla da.
Prinoenje rtve izvreno je istog dana. Krenulo bi celo selo da prisustvuje, ali su mnogi leali
oboleli od srdobolje, Ada je takoe bila teko bolesna. U svojoj odedi, sa visokom kapom od
lisijeg krzna na glavi, Turu zamalo nije podlegao toplotnom udaru. Svi su dostojanstvenici i ugledni
stanovnici sela uestvovali u povorci, ukoliko nisu leali bolesni, pa i pramajka i njene dve najstarije
sestre, kao i predvodnik hora bubnjara, Maro.
Za njima se bez reda tiskala gomila obinog naroda. Niko nije izgovorio nijednu pogrdnu re na
raun starog dadevnjaka, sve se odvijalo u utanju i svi su bili potiteni. Povorka se kretala u pravcu
ume i prostrane istine koju je dadevnjak sam oznaio kao mesto radnje. Veina mukaraca nosila
je sekire od kamena da pomognu pri podizanju lomae na kojoj e se le spaliti. Stigavi na istinu,
ostavie dadevnjaka na sredini jednog manjeg kruga, a malo dalje je svetina obrazovala drugi, iri
krug. Kako su svi utali neodluni i zbunjeni, dadevnjak sam uze re:
Bio sam va dadevnjak ree i tokom mnogih godina obavljao sam svoje dunosti to
sam bolje umeo. Sad su demoni protiv mene i vie mi nita ne polazi za rukom. Stoga sam se ponudio
za rtvu. To e pomiriti demone. Moj sin Turu e biti va novi dadevnjak. Ubijte me sad, a kada
budem mrtav izvravajte verno uputstva moga sina. Zbogom svima! Ko e me ubiti? Preporuujem
bubnjara Maroa, on je za to najpogodniji.
Niko se nije pomakao kad je zautao. Turu, lica oblivena tamnim rumenilom pod tekom kapom
od lisijeg krzna, osvrtao se po krugu pogledom punim patnje, dok su se usne njegovog oca
podrugljivo iskrivile. Pramajka naposletku gnevno lupi nogom, pokretom ruke pozva Maroa sebi i
izdra se na njega.
Hajde, kreni! Uzmi sekiru i uini to treba!
Maro je sa sekirom u rukama stao naspram svog nekadanjeg uitelja i majstora, mrzeo ga je vie
no ikad, svirepo ga je pekla podrugljiva crta oko utljivih starakih usana. Podigao je i zavitlao
sekiru, zadrao je ciljajui iznad svoje glave i netremice se zagledao u lice rtve, oekujui da sklopi
oi. Ali Kneht to nije uradio, drao je oi irom otvorene i gledao u oveka sa sekirom, gotovo
bezizrazno, ili ukoliko je na njegovom licu bilo nekog izraza, onda je to bilo izmeu saaljenja i
podsmeha.
Maro besno odbaci sekiru.
Neu promrmlja i progura se kroz krug visoko potovanih, izgubivi se zatim u mnotvu.
Nebi su se prigueno smejali. Pramajka je prebledela od srdbe besna na kukavicu i
neupotrebljivog Maroa, ali nita manje i na oholog dadevnjaka. Ona rukom dade znak jednom od
najstarijih, oveku smirenog dranja dostojnog potovanja, koji je stajao oslonjen na svoju sekiru i
delovao kao da se stidi celog tog munog prizora. On istupi iz kruga, klimnu rtvi prijateljski glavom,
poznavali su se od eakih dana, i tog trenutka rtva je kratko sklopila oi, Kneht je vrsto stisnuo
kapke i malko oborio glavu. Stari ga udari sekirom i on se srui. Turu, novi dadevnjak, nije bio u
stanju da progovori, samo je pokretima izdao potrebna nareenja i ubrzo je bila podignuta lomaa na
koju poloie mrtvaca. Sveani obred buenja vatre sa dva posveena komada drveta bila je Turuova
prva slubena radnja.

ISPOVEDNIK
U vreme kada je sveti Hilarion jo bio iv, mada ve duboko zaao u godine, iveo je u gradu
Gazi ovek po imenu Jozefus Famulus koji je do svoje tridesete godine, a moda i due, vodio
svetovni ivot i prouavao paganske knjige, a kada ga je jedna ena za kojom je udeo upoznala sa
boanskom naukom i slastima hrianskih vrlina, podvrgnuo se svetom krtenju, odrekao se svojih
grehova i proveo nekoliko godina sedei do nogu najstarijeg svetenika u svom gradu i s goruom
radoznalou prevashodno sluao drage prie o ivotu pobonih isposnika u pustinji, dok jednoga
dana, kad mu je bilo oko trideset i est godina, nije i sam krenuo putem kojim su ili sveti Pavle i
Antonije, a kojim su od tog vremena poli mnogi poboni ljudi. Ostatak svoje imovine predao je u
ruke stareina da ih oni podele sirotinji, oprostio se od svojih prijatelja na kapijama grada i preao iz
grada u pustinju, iz nedostojnog sveta u sirotinjski ivot pokajnika.
Mnogo godina peklo ga je i prilo sunce, izranjavio je kolena u molitvi na steni i pesku, postio
sve do zalaska sunca, da bi zatim pojeo pregrt urmi; kad bi ga spopali avoli, ismevajui ga i
kuajui, on bi ih savladao molitvama, ispatanjem i potpunom samopredajom, a sve nam je to
poznato iz ivotopisa blaenih otaca. Mnoge besane noi proveo je gledajui u zvezde, ali i one su ga
kuale i zbunjivale, itao je iz sazvea iz kojih je nekad nauio da dokui istoriju bogova i simbole
ljudske prirode, a to je bila nauka koje su se prezviteri gnuali i koja ga je jo dugo proganjala u
mati i u mislima iz paganskih dana.
Svuda gde bi se u ogoleloj, neplodnoj pustinji nalazio neki izvor, aica zelenila, neka manja ili
vea oaza, iveli su tada pustinjaci, neki sasvim sami, neki u malim bratstvima, od kojih je jedno
prikazano na jednoj slici Camposantoa[46] u Pizi, predani siromatvu i ljubavi prema blinjem,
sledbenici enjive ars moriendi, umetnosti umiranja, odumiranja sveta i svoga jastva, prelaska
Spasitelju, kroz smrt, u svetlost i besmrtnost. Obilazili su ih aneli i avoli, a oni su pevali himne,
isterivali demone, leili i blagosiljali i prihvatili se da svetovne naslade, grubosti i poudu ula
tolikih minulih i buduih vekova prekriju sitnim talasom oduevljenja i samopredaje, ekstatinim
odricanjem od sveta. Mnogi od njih znali su za stare paganske i u Aziji vekovima razvijane vebe za
produhovljavanje svoga bia, ali o tome se nije govorilo i te metode i joga-vebe zapravo se vie
nisu uile, tavie, bile su zabranjene i hrianstvo je sve vie potiskivalo sve to je bilo pagansko.
Kod nekih isposnika razvio je takav arki ivot posebne darove, dar za molitvu, za leenje
polaganjem ruke, proroki dar i dar isterivanja avola, sposobnost da sude i kanjavaju, da pruaju
utehu i da blagosiljaju. I u Jozefusu se krio jedan takav dar i sa godinama, kada mu je kosa ve poela
da sedi, doao je do punog procvata. Bio je to dar da slua druge. Kada bi jedan od brae iz neke
naseobine, ili svetovnjak gonjen nemirnom saveu, navratili do Jozefa da mu priaju o svojim
delima, patnjama, iskuenjima i grehovima, o svom ivotu, o borbi za dobro i o svojim porazima u toj
bobri, ili mu govorili o nekom svom gubitku i bolu, o tuzi, Jozef je umeo da ih saslua, da im otvori
ui i srce, da im se sav preda i da primi i pohrani u sebi njihov jad i brigu, da ih otpusti ispranjene i
spokojne.
Postepeno i tokom dugih godina, ovladala je njime ta sluba i pretvorila ga u orue, u uvo kome
se poklanjalo poverenje. Strpljenje, izvesna pasivnost s kojom je sve upijao u sebe i utljivost, bile
su vrline kojima se odlikovao. Sve ee su mu dolazili ljudi da mu kazuju ta ih titi, da se oslobode
nagomilanih nevolja, ali mnogi meu njima, poto bi prevalili dug put i stigli do njegove kolibe od
trske i pozdravili se s njim, nisu smogli slobode i hrabrosti da sve iskau i priznaju, ve su se
dvoumili i stideli, pravili se vani sa svojim gresima, uzdisali i dugo utali, katkad satima, a on se

prema svima drao podjednako, bilo da je posetilac bio oran ili je govorio samo od bede, bez obzira
da li je govorio teno ili zapinjui, da li je svoje tajne izbacivao plahovito, ili se hvalisao njima. Za
njega su bili svi isti, bilo da su optuivali Boga ili sebe, bilo da su svoje grehe i patnje uveliavali ili
umanjivali, makar ispovedali da su poinili ubistvo ili bludni in, alili se na nevernu draganu ili na
prokockani spas due. Nije ga plailo kad bi neko ispriao da prisno opti sa demonima i da je na
ti sa avolom, niti bi ga oneraspoloilo kad bi neko priao opirno o svemu i svaemu, oigledno
preutkujui pri tom ono glavno, niti bi bio nestrpljiv kada hi neko optuivao sebe zbog uobraenih i
izmiljenih grehova. inilo se da ulom sluha upija u sebe sve jadikovke, priznanja, optube i strah
zbog grie savesti kojima bi ga obasipali kao to pustinjski pesak upija vodu, ne donosei o tome
nikakav svoj sud i prema onome koji se ispoveda ne oseajui ni samilost, ni prezir, a ipak kao da
sve to mu se ispovedalo nije otilo u vetar nego se u tom iskazivanju, samim tim to je sasluano,
sve preobrazilo, postalo lake i dolo do razreenja. Retko bi izgovorio koju re opomene ili prekora
jo ree bi dao neki savet ili ak nareenje, inilo se da to ne spada u njegovu slubu, a to su osetili i
njegovi sagovornici. Njegovo je bilo da budi i stie poverenje, da slua strpljivo i ljubazno i na taj
nain doprinese da nepotpuna ispovest dobije svoj lik, da se izlije sve to se nagomilalo i okamenilo
u duama, a da on sve to upije u sebe i obavije utanjem. Jedino to bi, na kraju svake ispovesti,
strane kao i bezazlene, naredio pogruenom ili sujetnom ispovedaocu da klekne kraj njega i izmoli
oena, i to bi ga, pre no to ga otpusti, poljubio u elo. Nije bilo njegovo da deli pokore i kazne,
kao to se nije smatrao ovlaenim da izrekne oprotaj grehova, nije bilo njegovo da sudi o gresima i
da ih oprata. Sasluavi i shvativi ih, inilo se da prima na sebe sukrivicu i da pomae da se ta
krivica snosi. Svojim utanjem kao da bi utopio i predao prolosti sve to je uo. Time to bi se
posle ispovesti pomolio zajedno sa ispovedaocem, kao da ga je prihvatao i priznavao za brata i svog
blinjeg. Poljubio bi ga, kao da ga blagosilja, pre bi se reklo bratski negoli sveteniki, pre neno
nego sveano.
Glas o njemu rairio se po celoj okolini Gaze, znali su ga irom cele oblasti i katkad bi ga ak
pominjali zajedno sa potovanim, velikim ispovednikom i isposnikom Dionom Pugilom, koji je,
dodue, bio poznat jo unazad deset godina, i to blagodarei nekim drugim sposobnostima; naime,
otac Dion je bio uven po tome, to je due koje bi mu se poveravale umeo proitati bre i jasnije od
izgovorenih rei, tako da bi onoga koji se pri ispovesti skanjerao esto iznenadio, skresavi mu u lice
njegove jo neizgovorene grehe. Taj poznavalac dua, o kome je Jozef sluao stotine zapanjujuih
pria a da se nikad nije usudio da se uporedi s njim, bio je i bogomdani savetnik zabludelih dua,
veliki sudija, kanjavalac i pobornik reda: dosuivao je pokore, katigovanja i hadiluke, zasnivao
brakove, terao neprijatelje da se pomire i njegov autoritet je bio ravan autoritetu biskupa. Ziveo je
nedaleko od Askalona, ah su mu molioci dolazili ak iz Jerusalima i iz jo udaljenijih mesta.
Jozefus Famulus je, poput veine pustinjaka i isposnika, proao kroz dugogodinju strasnu i
iscrpljujuu borbu. Iako je napustio svetovni ivot i razdelio svoju imovinu i kuu, napustio grad sa
njegovim mnogobrojnim mogunostima za svetovne i ulne naslade, morao je da ponese sebe i u sebi
sve nagone tela i due koji oveka vode u nevolju i u iskuenje. Borio se, pre svega, sa svojim telom,
bio je prema njemu strog i neumitan, navikavao ga na vruinu i hladnou, na glad i e, na oiljke i
uljeve, sve dok to telo nije postepeno uvelo i usahlo, ali i u smralom, asketskom omotau je stari
Adam znao da ga sramno iznenadi i razljuti najbezumnijim poudama i prohtevima, snovima i
opsenama; poznato je da avo posebnu brigu posveuje onima koji su napustili slasti sveta i
pokajnicima.
Kada su mu kasnije povremeno dolazili ljudi eljni utehe i ispovesti, blagodarno je u tome video
znak milosti, a u isti mah i olakicu u svom isposnikom ivotu koji je time dobio dalekosean smisao

i sadraj, bila mu je dodeljena jedna vrsta slube, mogao je da slui drugima ili Bogu kao njegovo
orue, da pridobija due grenika. Bilo je to udesno i istinski uzvieno oseanje. Ali u daljem toku
se pokazalo da i duevna dobra pripadaju zemaljskom svetu i da se mogu pretvoriti u iskuenja i
zamke. Naime, kad bi se neki namernik, dolazei peke ili jaui, zaustavio pred njegovom piljom u
steni i zatraio gutljaj vode, a iza toga ga zamolio da saslua njegovu ispovest, naeg Jezefa bi
obuzimalo oseanje zadovoljstva i uivanja, oseanje sujete i samoljublja, a ta spoznaja bi ga duboko
zaprepastila. esto je na kolenima molio Boga da mu oprosti i molio da njemu, nedostojnom, ne doe
vie nijedan ispovedalac, ni iz susednih koliba brae pokajnika, niti iz sela i gradova u svetu. Ali nije
bilo nita bolje ni kada bi ispovedaoci povremeno izostali, ni kad bi iza toga nailazili mnogi, jer tad
bi sebe uhvatio u novom grehu: sluajui njihove ispovesti, ostao bi u dui hladan, bez trunke ljubavi,
tavie, oseao bi prezir prema greniku. Uzdiui, prihvatao se borbe, a bilo je razdoblja kada bi se
nakon sasluane ispovesti u samoi podvrgavao vebama samoponiavanja i inio pokoru. Osim toga,
odredio je sebi zakon da sa svim ispovedaocima postupa ne samo kao sa braom, nego da im ukazuje
i posebno potovanje, i to utoliko vie, ukoliko bi mu se dotina osoba manje svidela; doekivao bi
ih kao boje izaslanike koje mu je Gospod uputio da ga iskua. Stoga je tek tokom godina, prilino
kasno i ve kao stariji ovek, postigao izvesnu ravnomernost u svom nainu ivota i svi koji su iveli
u njegovoj blizini smatrah su ga za oveka bez mane i poroka koji je naao svoj mir u Bogu.
Ali i mir je neto ivo, i kao sve ivo treba da raste i da opada, da se prilagoava, da odoleva
iskuenjima i da prolazi kroz promene; tako je bilo i sa mirom Jozefusa Famulusa, koji je bio labilan,
ponekad uoljiv, a ponekad kao da bi iilio; as je taj njegov mir bio na dohvatu kao svea noena u
ruci, as opet dalek kao zvezda na zimskom nebu. Vremenom su poeli da ga napastvuju gresi i
iskuenja, koji su mu sve ee zagoravali ivot. Nisu to bila snana, strasna uzbuivanja, ni revolt,
ih bunt naprotiv! Bilo je to oseanje koje se isprva lako podnosilo i bilo gotovo neprimetno, neko
stanje bez stvarnih bolova i liavanja, neko bljutavo, mlitavo, dosadno duevno stanje koje bi se u
stvari moglo opisati samo negativno: kao nastajanje, opadanje i naposletku nedostajanje svake
radosti. Kao to ima dana u kojima niti sija sunce, niti pada kia, ve je nebo tiho, utonulo i uaureno
u sebe, tako su postepeno poeli da izgledaju Jozefovi dani na pragu starosti; sve manje je bilo
razlika izmeu jutra i veeri, izmeu prazninih i obinih dana, izmeu asova poleta i nemoi, sve
se odvijalo tromo, u nekom zamoru i neraspoloenju. To je starost, pomislio je tuno. Bio je tuan, jer
se nadao da e se sa dolaskom starosti njegovi nagoni i strasti postepeno ugasiti, da e time njegov
ivot postati vedriji i laki, da e prii korak blie eljenoj harmoniji i zrelom duevnom miru, a sada
je izgledalo da e ga starost razoarati i obmanuti, jer mu je donosila samo tu umornu, sivu, nevoljnu
pusto, oseanje nesavladive prezasienosti. Prezasien je bio svim i svaim: samim svojim
bitisanjem, potrebom da die i da nou spava, ivotom u svojoj pilji na rubu male oaze, prezasien
menom veeri i jutra, prolaskom putnika i hadija, jahaa na kamilama i na magarcima, a najvie
ljudima koji su dolazili njemu u pohode, tim budalastim, uplaenim i u isti mah tako detinjasto
pobonim ljudima, koji su oseali potrebu da mu ispriaju svoj ivot, svoje grehe i strepnje, svoja
iskuenja i samooptuivanja.
Kao to se u oazi voda malog izvora skupljala u kamenom koritu, tekla kroz travu i stvarala
potoi, da bi zatim prodrla dalje u peanu pustinju i posle kratkog toka presahla i umrla, tako mu se
inilo da se i u njegovo uho ulivaju ispovesti, registri mana, ivotopisi, gria neiste savesti, krupni i
sitni, ozbiljni i lani gresi, na desetine, na stotine i ponavljajui se neprekidno. Ali uho nije bilo
mrtvo kao pustinjski pesak, bilo je ivo i nije moglo veito da pije, da guta i upija, uho se umorilo,
osealo se zloupotrebijenim i prepunim, eznulo da proticanje i ubor rei, ispovesti, briga, optubi i
samooptubi jednom prestane, da umesto tog beskonanog protoka jednom nastupe mir, smrt i tiina.

Doista, zaeleo je da svemu doe kraj, bio je umoran, svega mu je bilo dosta i previe, itav njegov
ivot je postao bljutav i bezvredan, tavie, ponekad bi pao u iskuenje da sam okona svoje dane, da
sebe kazni i satre, kao to je to uradio izdajnik Juda koji se obesio. Kao to je u nekim ranijim
periodima njegovog isposnikog ivota avo prokrijumario u duu elje, prikaze i snove o ulnim i
svetovnim slastima, tako ga je sada iskuavao mislima o samounitenju, pa mu je dolazilo da ispita
svaku granu na drvetu da li bi bila pogodna da se o nju obesi, svaku strmu stenu u okolini da se uveri
da li je dovoljno strma i visoka da se sa nje sunovrati u smrt. Odolevao je iskuenju, borio se i nije
popustio, ali je danonono iveo u poaru mrnje protiv sebe i u udnji za smru, ivot mu je postao
nepodnoljiv i mrzak.
Eto dokle je dolo sa Jozefom. Kada je jednoga dana opet stajao na jednoj od visokih stena,
ugledao je u daljini izmeu zemlje i neba tri siune ljudske prilike, oigledno su to bili putnici,
moda hadije, a moda ljudi koji su se uputili k njemu da mu se ispovede i odjednom ga obuze
neodoljiva elja da ode, da napusti ovo mesto i ovakav ivot. Ta elja je buknula u njemu tako silno i
nagonski da je zbrisala i rasprila svaku drugu misao, pogovor ih dvoumljenje a njih je, naravno
bilo jer kako bi poboni isposnik bez grie savesti mogao da popusti nekom svom prohtevu?
Potrao je to je bre mogao do pilje, svog prebivalita tokom tolikih godina borbi, mesta tolikih
uspona i poraza. U bezglavoj urbi uzeo je nekoliko pregrti urmi i uplju tikvu sa vodom, stavio sve
to u svoju staru putniku torbu, prebacio je preko ramena, dohvatio tap i napustio zeleno spokojstvo
svoje male domovine, kao izbeglica i ovek gonjen nemirom, beei od Boga i ljudi, od svega to je
nekad smatrao najboljim, svojom slubom i misijom. Iz poetka je grabio putem kao gonjen, kao da
su one ljudske prilike koje je ugledao na onoj steni gonioci i neprijatelji. Ali nakon prvog asa
peaenja, pritisnut strahom prestao je da uri, od brzog kretanja prijatno se umorio i za vreme prvog
odmora uskratio je sebi, dodue, zadovoljstvo da prezalogaji po svom osvetalom obiaju pre
zalaska sunca nikad nije uzimao hranu ah mu je proradio razum, izveban kroz samotna
razmiljanja, i postepeno se udubio u razmatranje svog nagonskog i plahovitog postupka. Ma kako mu
se inio nerazuman, nije ga osudio, pre bi se reklo da ga je blagonaklono ocenio, jer je doao do
zakljuka da je njegov in, posle dugo vremena, zapravo bezazlen i nevin. Odluio se na bekstvo,
dodue, iznenada i ne razmiljajui, ah to nije bilo sramno beanje. Napustio je dunost kojoj vie
nije bio dorastao, time to je pobegao priznao je sebi, i svakom ko bi ga posmatrao, da je zatajio, da
se odrekao svakodnevne, beskorisne borbe, ne krijui da je pobeen i da je konano podlegao u toj
borbi. Njegov razum je nalazio da to nije bio ni velianstven, ni herojski ili svetaki in, ali je bio
iskren i sigurno neophodan; zaudio se to se tako kasno dao u bekstvo, to je izdrao tako dugo, tako
neverovatno dugo vremena. Borbu i prkos koji su ga naterali da tako dugo ostane na mrtvoj strfi
smatrao je sad grekom, to je bila borba i gr njegove samoivosti i sebinosti starog Adama, stoga
mu je sad bilo jasno zbog ega je taj njegov prkos izazvao tako opake, tavie, avolske posledice,
takav rascep i duevnu onemoalost, demonsku opsednutost eljom za smru i samounitenjem.
Zaelo, hrianin ne sme biti neprijatelj smrti; zaelo, isposnik i svetac treba svoj ivot da smatra
rtvom; ali pomisao na dobrovoljnu smrt je u celosti avolska i mogla je da nastane samo u dui
kojom vie ne gospodare i ne uvaju je boji aneli, nego opaki demoni.
Neko vreme sedeo je sav izgubljen i snuden, a naposletku duboko pogruen i potresen, jer je sa
rastojanja od svega nekoliko milja, koliko je prevalio peaei, odjednom sagledao i postao svestan
svog dosadanjeg ivota, oajnikog i zamornog ivota oveka na pragu starosti, koji je promaio
svoj cilj, koga je neprekidno muilo najstranije iskuenje da se obesi o prvu granu kao izdajica
Spasitelja. Mada se uasavao pomisli na dobrovoljnu smrt, u njegovoj dui se zadralo mutno seanje
na prethrianski, staropaganski i prastari obiaj prinoenja ljudskih rtava, a za takvu rtvu bi uvek

bio predvien kralj, svetac, odabranik plemena, i neretko bilo bi mu sueno da sam nad sobom izvri
rtveni in. Uasnuo se to mu u dui odjekuje seanje na zabranjeni obiaj iz paganskih vremena, ali
ga je jo veom grozom ispunjavala pomisao da je, u krajnjoj Liniji, i smrt Spasitelja na krstu bilo
dobrovoljno prinoenje ljudske rtve. Doista, ako ga seanje nije varalo, u njegovoj udnji za
samoubistvom bilo je nagovetaja te pomisli, bio je to prkosni i opaki poziv da rtvuje sam sebe i da
time na nedopustiv nain podraava Spasitelja da na nedopustiv nain nagovesti da Spasitelju nije
sasvim uspelo da ostvari delo spasenja. Ta pomisao ga je prenerazila, ali je u isti mah osetio da je
sad izbegao tu opasnost.
Dugo je razmiljao o isposniku Jozefu koji se sad, umesto da sledi Judu ili Isusa na krstu, dao u
bekstvo i time se ponovo predao u boje ruke. Sagledavi iz kakvog je pakla pobegao, sve vie su ga
obuzimali stid i tuga, grlo mu se stezalo od jada, koji je prerastao u udnju da toj nevolji doe kraj, i
naposletku mu spasonosne suze blagotvorno grunue na oi. Oh, kako dugo nije plakao! Obnevideo je
od suza, ali se oslobodio smrtonosnog oseanja da se gui, i kada se povratio i osetio slani ukus na
usnama, kada mu je doprlo do svesti da plae, bilo mu je za trenutak kao da je ponovo dete koje ne
zna ni za kakvo zlo. Nasmeio se, stidei se pomalo suza, i najzad se die i nastavi da peai. Bio je
u nedoumici, nije znao kuda ga vodi bekstvo i ta e biti s njim, sam sebi je izgledao kao dete, bez
elje za borbom i bez htenja, oseao se lak i kao da ga neki daleki, blagi glas vodi, doziva i mami,
kao da to njegovo putovanje nije nikakvo bekstvo nego povratak. Umorio se, a i njegov razum je
umukao i odmarao se, ili mu jednostavno nije bio neophodan.
Na pojilitu na kome je Jozef prenoio, odmarala se grupa putnika i nekoliko kamila; kako su
meu malobrojnim putnicima bile i dve ene, zadovoljio se da ih pozdravi pokretom ruke,
izbegavajui razgovor. U sumrak je pojeo nekoliko urmi, pomolio se i legao, i tada zau prigueni
razgovor dvojice mukaraca, starijeg i mlaeg, koji su se odmarali u njegovoj neposrednoj blizini.
uo je zapravo samo deli njihovog dijaloga, sve drugo izgovarah su apatom. Ali i taj deli je
izazvao njegovu panju, i naterao ga da o njemu razmilja polo vinu noi.
Dobro je uo je glas starijeg veoma je dobro to si odluio da poseti tog pobonog
oveka i to e mu se ispovediti. Ljudi njemu slini imaju razumevanja za sve, to ti ja kaem, oni
znaju i neto vie a ne samo da troe hleb, a mnogi meu njima znaju i razne ini. Kada takav jedan
dovikne samo jednu jedinu re lavu koji se sprema na skok, zver se uuri, krvoednik podvije rep i
polako se odunja. Ja ti kaem, ti ljudi znaju da pripitome lava; jednom od njih bio je to ovek
neobino poboan ak su njegovi pitomi lavovi iskopali grob i kada je umro napravili su mu
humku, i dugo su po dva lava dan i no straarila kraj njegovog groba. Dakle, ti poboni ljudi ne
pripitomljavaju samo lavove. Jedan od njih je jednom reio da nekom rimskom centurionu oita
vakelu i da mu prodrma srce, a taj je bio poznat kao svirepa vojniina i kurvar, i gle uda! ida se
pokupio i otiao manji od makovog zrna, zaplaen kao mi koji trai rupu u koju e se zavui. Posle
toga niko ga nije mogao prepoznati. Dodue ne treba smetnuti s uma ovek je ubrzo zatim umro.
Ko? Poboni ovek?
Ama ne, nego centurion. Zvao se Varo. Otkada ga je isposnik svojski prikljetio i probudio
njegovu savest, poeo je brzo da kopni, dva puta je oboleo od groznice i umro tri meseca kasnije.
Uostalom, ne treba ga aliti. Pa ipak, esto mi je prolazilo kroz glavu da mu isposnik nije isterao
samo avola, nego je kanda bacio i neke ini koje su ga odvele pod zemlju.
Zar tako poboan ovek? Ne mogu da verujem.
Verovao ti, bratac moj, ili ne, ali ovek se od onoga dana sasvim izmenio, maltene kao da je
zaaran, a tri meseca kasnije ...
Neko vreme je vladala tiina, zatim opet onaj mlai uze re:

 Govori se da negde tu u okolini ivi isposnik sasvim sam u blizini jednog izvora, na putu za
Gazu, ime mu je Jozefus Famulus. Mnogo sam sluao o njemu.
Ma nemoj. A ta si uo?
Kau da je uasno poboan i, pre svega, nikad ne gleda ni u jednu enu. Ako ponekad nekoliko
kamila proe onim zabaenim mestom i na jednoj od njih ui ena, bre-bolje okrene lea i ubrzo
nestane meu stenama. Mnogi odlaze da mu se ispovedaju, silan svet.
Nee biti ba tako, jer bih inae valjda i ja uo za njega. A ta zna taj tvoj Famulus?
Pa eto, ljudi mu dolaze na ispovest, a da nije kako valja i da ih ne razume, svet ne bi navalio.
Uostalom, pria se da gotovo nikad ne progovara, kod njega nema ni grdnje, ni dreke, ni kazne ili
tome slino. Svi tvrde da je veoma blag, ak bi se moglo rei bojaljiv
Pobogu, ta li radi kad niti grdi, niti kanjava, a ni usta ne otvara?
Navodno samo slua i silno uzdie i krsti se.
Kakav li je to drveni svetac! Nisi valjda takva budala da juri tog nemutog ikicu.
Ba to i hou. Svakako u ga nai, mora da je tu negde u blizini. Veeras se neki siromani
brat muvao tu oko pojila, njega u ujutro upitati, on i sam izgleda kao isposnik.
Stari se raestio.
Ostavi tog tvog isposnika, neka i dalje ui kraj izvora u svojoj pilji! Covek koji samo slua i
uzdie i plai se ena, a niti ta zna, niti razume! Da ti ja kaem kome da ode. Prilino je daleko
odavde, dalje od Askalona, ali je zato najbolji od svih isposnika i ispovednika. Ime mu je Dion, a
zovu ga Dion Pugil, to znai borac pesnicama jer se hvata ukotac sa svojim avolima, zatim, dragi
moj, Pugil ne uzdie i ne dri jezik za zubima, nego raspali i izriba oveka po svim propisima. Kau
da je neke ak i istukao, jedan je morao cele noi da klei na kamenju, a jo mu je povrh toga naredio
da siromasima podari etrdeset groa. To ti je ovek, bratac moj, da ga vidi i da se zaudi!
Dovoljno je da te pogleda, pa da ti se tresu kolena, taj vidi skroz naskroz kakav si. Nije on od onih
to uzdiu, njima je to iz due, i ako neko pati od nesanice, ili ga more opaki snovi i privienja i
slino, Pugil ga brzo sredi, to ti ja kaem. I ne govorim sve to zato to sam sluao nekakva enska
toroanja. Govorim ti zato to sam i sam bio kod njega. Jesam, i to lino, ma kakav da sam sinji
kukavac, jednom sam navratio do isposnika Diona, pesniara i bojeg ovek. Poao sam jadan, dua
mi je bila puna srama i gadosti, a vratio se vedar i jasan kao zvezda Danica, ne zvao se David ako
laem. Zapamti: zove se Dion, a nadimak mu je Pugil. Potrai ga to pre moe i doivee udo!
Njemu dolaze da trae savet prefekti, stareine i biskupi.
U redu odvrati njegov sagovrnik razmisliu ako me put odvede u taj kraj. Ali danas je
danas, tu smo gde smo, i kad sam ve tu, a negde je tu u blizini Jozefus o kome sam uo mnoge lepe
rei...
Lepe rei! ime te je zaludeo taj Famulus?
Dopada mi se to ne grdi i ne besni. Priznajem da mi se to dopada. Nisam ja ni centurion, ni
biskup nego obian ovek i pomalo sam plaljiv, ne bih mogao podneti oganj i sumpor. Tako mi
boga, vie volim da se sa mnom postupa blago, tako ti je to sa mnom.
Nisi jedini. Hoe blagi postupak! Po meni to je u redu poto si se ispovedio, prihvatio kaznu
i oistio duu, ali nikako sve dotle dok si neist i zaudara kao akal pred licem svog ispovednika i
sudije!
U redu, u redu. Nemojmo biti tako buni, ljudi hoe da spavaju.
Odjednom se zakikotao.
Uostalom, priali su mi neto smeno o njemu.
O kome?

 O ispovedniku Jozefusu. Elem, kad mu neko ispria sve svoje nevolje i ispovedi se, on ima
obiaj da pozdravi i blagoslovi grenika na rastanku, pa ga poljubi u obraz ili u elo.
Ma ta mi kae!? udni su mu obiaji.
Poznato ti je koliko zazire od ena. Ali jednog dana dola mu je neka kurva tu iz okoline,
odevena kao mukarac, on nita nije primetio i mirno je sasluao gomilu lai koje mu je ona
napriala, a kada je zavrila ispovest, on joj se sveano poklonio i poljubio je.
Stari prsnu u gromoglasan smeh, ali drugi ga brzo uutka sa pst, pst i Jozef vie nita nije uo,
osim priguenog smeha.
Podigao je pogled k nebu, tanki meseev srp se jasno ocrtavao iznad vrhova palmi i on se najei
u sveini noi.
udesno, kao u krivom ogledalu a ipak veoma jasno, predoio mu je veernji razgovor gonia
kamila sopstveni lik i ulogu koje se odrekao. Tako, dakle, neka kurva je terala egu s njim. Ali to nije
bilo najgore, mada je prilino alosno. Dugo je razmiljao o razgovoru dvojice nepoznatih ljudi.
Kada je, naposletku, veoma kasno ipak zaspao, bilo je to samo zato to je sve njegovo razmiljanje
ispalo jalovo. Ali je dovelo do jednog zakljuka, do jedne odluke i s tom odlukom u srcu spavao je
duboko i spokojno sve do svitanja zore.
Njegova odluka je bila da sledi savet starijeg gonia kamila koji mlai nije prihvatio i da
potrai Diona, zvanog Pugil, za koga je odavna uo i koliko sino slua o njemu tolike hvale. Taj
uveni ispovednik, sudija koji sudi duama i savetodavac, moi e i njemu da da savet, svoj sud, da
mu izrekne kaznu i ukae mu na pravi put; predae mu se u ruke kao bojem predstavniku i drage
volje prihvatiti sve to mu bude dosudio.
Sutradan je napustio odmorite pre no to su se ona dvojica probudila, i nakon mukotrpnog
peaenja stigao je istog dana do mesta u kome su se, koliko mu je bilo poznato, nastanila pobona
braa, nadajui se da e odatle putem koji koriste putnici stii u Askalon.
Predvee, kad je stigao, ljubazno ga je doekala mala, zelena oaza, ugledao je drvee, uo
veanje koza i uini mu se da u zelenoj senci nazire obrise krovova koliba i neke ljudske prilike, a
kad je priao blie, uini mu se da ga neko posmatra. Zastao je i osvrnuo se oko sebe i ispod
najblieg drveta ugledao neku priliku koja je sedela uspravno naslonjena leima na stablo, nekog
starca sede brade, dostojanstvena, ali stroga i nepokretna lica koji je verovatno ve due vreme
netremice gledao u njega. Starev pogled je bio vrst i otar, ali bez ikakvog izraza, kao pogled
oveka koji je navikao da posmatra, ali nije radoznao i ni u emu ne uzima uea, koji puta da mu
prilaze ljudi i stvari i tei da ih sagleda, ali ih ne privlai i ne poziva k sebi.
Neka je hvaljen Isus Hristos ree Jozef. Starac neto promrmlja u znak odgovora.
Oprostite ree Jozef jeste li ovde stranac, kao ja, ili ste stanovnik ove lepe naseobine?
Stranac odvrati sedobradi.
Preasna starino, moda biste mi mogli rei da li je moguno da se odavde krene putem koji
vodi u Askalon?
Moguno je ree starac. I uspravivi se, pomalo krutih udova, stao je pred Jozefa kao
suvonjavi din. Stajao je pogleda uperena u pustinju. Jozef je video da starac nije raspoloen za
razgovor, ali se ipak osmelio da mu postavi jo jedno pitanje.
Dozvolite mi, preasna starino, samo jo jedno jedino pitanje ree utivo i vide da se
starev pogled vraa iz daljine. Pogled njegovih oiju je bio hladan i usredsreen.
Da li vam je moda poznato gde bih mogao da naem oca Diona, koga zovu Pugil?
Starac nabra obrve i pogled mu posta jo hladniji.
Poznajem ga odvrati kratko.

 Poznajete ga? povika Jozef. Oh, onda mi recite gde ga mogu nai, jer me put vodi
upravo njemu, ocu Dionu.
Visoki starac se ispitivaki zagledao u svog sagovornika mnogo nieg rastom. Ostavio ga je dugo
bez odgovora. Zatim se vratio do svoga stabla, polako se spustio na zemlju i naslonio se kao
malopre. Pokretom ruke pozva Jozefa da i on sedne. Odazvavi se pokretu ruke, spustio se i on i istog
trenutka osetio premor u svim udovima, ali je na to brzo zaboravio da bi svu svoju panju posvetio
starcu. Ovaj je oigledno utonuo u misli i na njegovom dostojanstvenom licu pojavio se izraz odbojne
strogosti, ali preko tog izraza jasno se nazirao jedan drugi, kao neko drugo lice, ili providna maska,
izraz stare i samotne patnje, kome ponos i dostojanstvo ne dozvoljavaju da se pojavi.
Potrajalo je dugo dok je preasni starac skrenuo pogled na njega. Taj pogled je opet bio otar i
ispitivaki, a onda starac odjednom zapovednim tonom postavi pitanje:
ovee, ko ste vi?
Ja sam isposnik ree Jozef prole su duge godine otkako sam se povukao od ivota.
To se vidi. Pitam, ko ste vi?
Kada je Jozef izgovorio svoje ime, starac koji je i dalje ostao nepokretan naglo je nabrao
obrve pa su mu oi neko vreme bile gotovo nevidljive, kao da ga je Jozefovo saoptenje zapanjilo,
prenerazilo ili razoaralo. Ali moda su mu se samo oi zamorile, ili mu je popustila panja, spopala
ga neka slabost esta kod starih ljudi. U svakom sluaju, neko vreme je ostao sasvim nepokretan,
stisnutih vea, i kada je opet otvorio oi njegov pogled se izmenio i, ako je to uopte bilo moguno,
starac je sad izgledao jo stariji, usamljeniji i kao u nekom iekivanju. Lagano je pokrenuo usne da
bi upitao:
uo sam za vas. Jeste li vi taj kome ljudi odlaze na ispovest?
Jozef odgovori potvrdno, oseajui se neprijatno razgolien i zastidevi se po drugi put glasa koji
je kolao o njemu.
Starac ga upita kratko i saeto:
Sada, dakle, nameravate da potraite Diona Pugila? ta hoete od njega?
Hteo bih da mu se ispovedim.
I ta biste, po vaem miljenju, dobili time?
Ne znam. Imam poverenje u njega, tavie, ini mi se da me neki glas odozgo, neka zapovest
alje njemu.
Kada mu se budete ispovedili, ta onda?
Uradiu ono to mi bude naredio.
A ta ako vam da pogrean savet ili nareenje?
Neu istraivati da li je pogrean ili ne, posluau ga.
Starac vie nije proslovio. Sunce je ve duboko utonulo, uo se krik neke ptice meu kronjama.
Kako je starac umukao, Jozef se die. Bojaljivo se opet vratio na ono to mu je bilo na srcu.
Rekoste da vam je poznato gde bih mogao nai oca Diona. Smem li da vas zamolim da mi
naznaite to mesto i put koji e me odvesti onamo?
Stari razvue usne u neku vrstu osmeha.
Verujete li upita blago da ete mu biti dobrodoli?
Jozefa je prenerazilo pitanje i nije odgovorio. Zbunjeno je stajao pred starcem. Zatim ree:
Mogu li bar da se nadam da u vas ponovo sresti?
Starac pokrenu ruku u znak pozdrava:
Spavau ovde i zadrau se do izlaska sunca. Idite sad, umorni ste i gladni.
Jozef ga je pozdravio sa dubokim potovanjem i produio put, a u sumrak je stigao u malu

naseobinu. U njoj su, slino kao u nekom manastiru, iveli takozvani povueni hriani iz raznih
gradova i manjih mesta, koji su tu u osami stvorili sebi sklonite u kome e neometano voditi
jednostavan ivot u istoti, tiini i razmiljanju. Tu je Jozef dobio vodu, hranu i konak i, videvi
koliko je umoran, potedee ga zapitkivanja i razgovora. Jedan od tih pobonjaka izgovorio je rei
molitve koju su ostali sluali na kolenima, dok su amen izgovorili svi zajedno. U svako drugo doba
zajednica pobonih bila bi za Jozefa doivljaj pun radosti, ali sada mu je samo jedna misao bila u
glavi i u cik zore pohitao je na mesto na kome je jue napustio starca. Zatekao ga je da spava ispruen
na zemlji, uvijen u tanku asuru, stoga je seo malo dalje u senku drvea i ekao da se starac probudi.
Ubrzo se spava promekoljio i probudio, odmotao asuru i s mukom se digao proteui utrnule
udove, zatim se spustio na kolena i obavio jutarnju molitvu. Kada se ponovo digao, Jozef prie i bez
rei mu se pokloni.
Jesi li ve jeo? upita ga stranac.
Nisam. Navikao sam da jedem samo jedanput dnevno i tek posle zalaska sunca. Jeste li gladni
preasni?
Nalazimo se na putovanju ree starac i obojica vie nismo mladi. Bolje je da
prezalogajimo pre no to krenemo.
Jozef otvori svoju torbu i ponudi ga svojim urmama; osm toga, od ljubaznih ljudi, kod kojih je
zanoio, dobio je i komad prosenice i takoe ga podelio sa starcem.
Moemo da krenemo ree starac poto su se zaloili.
Oh, zar emo poi zajedno? povika Jozef radosno.
Naravno. Zamolio si me da te odvedem Dionu. Polazi!
Jozef mu uputi zauen i ozaren pogled.
Kako ste dobri! uzviknu i poe da se zahvaljuje, ali ga stari odrenim pokretom ruke
uutka.
Dobar je samo Bog ree. Hajdemo sad. I govori mi ti kad ti se i ja obraam tako.
emu formalnosti i utivosti meu dvojicom starih isposnika?
Stasiti starac je pustio korak i Jozef mu se prikljuio. Svanulo je. Vodi je oigledno znao pravac
i put, najavivi da e oko podne stii do senovitog mesta gde e se nekoliko asova odmarati za
vreme najvee ege. Vie nisu razgovarali putem.
Tek kada su se, nakon nekoliko asova peaenja po vruini, odmarali u senci krevitih stena,
Jozef se ponovo obratio svom vodiu. Upitao je koliko e dana peaiti da bi stigli do Diona Pugila.
Zavisi od tebe ree starac.
Od mene? zapanji se Jozef. Kad bi zavisilo od mene, naao bih se ve danas pred njim.
Starac oigledno ni sad nije bio raspoloen za razgovor.
Videemo presee ga kratko, isprui se na bok i zaklopi oi. Jozefu je bilo neprijatno da ga
posmatra dok drema i, povukavi se malo dalje, ispruio se i on i neosetno zaspao, poto je protekle
noi dugo ostao budan. Njegov vodi ga razbudi kad je smatrao da je dolo vreme da se nastavi put.
Kasno popodne stigoe do odmorita pod vedrim nebom, gde je bilo vode, drvea i trave. Tu se
napie vode i umie i stari odlui da se tu i zadre. Jozef se s tim nije sloio i bojaljivo, da ne naljuti
starca, ree:
Danas si mi rekao, da samo od mene zavisi kad u stii do oca Diona. Spreman sam da
peaim jo mnoge asove ako zaista ve danas ili sutra mogu stii do njega.
Oh, ne odvrati starac danas smo prevalili dobar deo puta.
Oprosti ree Jozef zar ne moe da razume koliko sam nestrpljiv?
Razumem. Ali ti to ne pomae.

 Zato si mi onda rekao da zavisi samo od mene?

Rekao sam ono to jeste. Onog asa kada bude siguran u svoju nameru da se ispovedi, kada
se bude oseao spremnim i zrelim za ispovest, moi e da ostvari svoju elju.
Zar ve danas?
Makar i danas.
Jozef je zapanjeno gledao u spokojno starevo lice.
Da li je moguno? povika van sebe. Jesi li ti otac Dion?
Starac potvrdno klimnu glavom.
Odmori se pod ovim kronjama ree prijazno ali nemoj zaspati, ve saberi svoje misli,
ja u se takoe odmoriti i sabrati. Zatim mi moe rei sve to si naumio.
Jozef se odjednom obreo na cilju i nikako nije mogao da shvati to preasnog starca nije poznao i
razumeo ranije, iako je ceo dan propeaio kraj njega. Povukao se u stranu, spustio se na kolena i
pomolio, a zatim je sve svoje misli usredsredio na ono to e rei ispovedniku. Posle jednog asa
vratio se i upitao da li je Dion spreman.
I bi mu doputeno da se ispovedi. Sa njegovih usana poteklo je sve to je godinama doivljavao i
to je ve odavna sve vie gubilo vrednost i smisao, poteklo je kao pria, alba, pitanje i
samooptuba, ispriao je ceo svoj ivot hrianina i isposnika, za koji se opredelio da oisti i
posveti duu, ali se na kraju sve pretvorilo u zbrku, mrak i oajanje. Nije preutao ni svoj poslednji
doivljaj, bekstvo i oseanje da mu to bekstvo donosi reenje i nadu, govorio je o raanju odluke da
poe do Diona, o svom susretu s njim i kako je ubrzo osetio poverenje i ljubav prema oveku
starijem od sebe, ali ga je tokom tog dana u vie mahova smatrao hladnim i udnim, tavie hirovitim.
Sunce je ve bilo na zalasku kada je zavrio svoje kazivanje. Stari Dion ga je sluao s
neumornom panjom i uzdrao se da ga prekine i da mu postavlja pitanja. Pa i sada, poto je ispovest
bila zavrena, nije progovorio ni rei. Ustao je s izvesnim naporom, zagledao se u Jozefa
prijateljskim pogledom, sagnuo se i poljubio ga u elo, zatim napravio znak krsta nad njim. Jozefu tek
kasnije pade na um da je to bio isti onaj nemuti, bratski pokret u kome nije bilo ni traga osude, kojim
je on otputao ispovedaoce.
Malo kasnije prezalogajie, izgovorie rei veernje molitve i polegae. Jozef je jo neko vreme
razmiljao, u stvari je oekivao osudu i vakelu, ali uprkos tome nije bio ni razoaran, niti uznemiren,
dovoljan mu je bio pogled oca Diona, dua mu je bila spokojna i ubrzo je utonuo u blagotvoran san.
Bez suvinih rei starac ga je ujutro poveo sobom, prevalili su prilian deo puta za dan, peaili
jo etiri- -pet dana i naposletku stigli do isposnike izbe oca Diona. iveli su zatim u njoj, Jozef je
pomagao Dionu u obavljanju sitnih svakodnevnih poslova, upoznao se s njegovim ivotom i u svemu
ga delio, a taj se ivot nije mnogo razlikovao od ivota koji je i sam vodio tolike godine. Ali sada
vie nije bio sam, iveo-je u senci i pod zatitom drugog oveka, tako da je to ipak bio sasvim
drugaiji ivot. Iz okolnih naseobina, iz Askalona i iz udaljenih mesta dolazili su ljudi da trae savet i
da se ispovedaju.
Iz poetka bi se Jozef uvek brzo sklonio kad bi naili posetioci, i pojavljivao bi se tek po
njihovom odlasku. Ali Dion ga je sve ee pozivao da se vrati, kao to se doziva sluga, nareujui
mu da donese vodu ili obavi neki posao, a posle nekog vremena pozivao bi Jozefa da prisustvuje i
ponekoj ispovesti, ukoliko se ispovedalac tome ne bi protivio. Meutim, mnogima, tavie, veini je
bilo drago da ne stoje ili klee sami pred Pugilom koji je svima ulivao strah, da ispovesti prisustvuje
i tihi, usluni pomonik ljubazna pogleda. Tako se vremenom upoznao se nainom na koji je Dion
sluao ispovesti, sa nainom na koji je izgovarao rei utenog ohrabren ja, na koji je prilazio ljudima
i uticao na njih, kanjavao ih ili im davao savete. Retko bi sebi dopustio neko pitanje, kao to je to

uinio kad je jednom na proputovanju navratio do njih neki ueni ovek, ovek koji se bavio i
umetnou.
Iz njegovog prianja je proizilo da taj ovek u svoje prijatelje ubraja i arobnike i zvezdoace.
Zadrao se sat-dva kod dvojice starih isposnika da predahne, a pokazao se veoma utiv gost, oran za
razgovor, priao je dugo, ueno i lepo o sazveima i o putanjama koja ovek, sa svim svojim
bogovima, mora da prevali kroz sva kuita Zodijaka, od poetka do kraja jednog svetskog razdoblja.
Govorio je o Adamu, prvom oveku, i da je on istovetan sa Isusom, razapetim na krstu, a spasenje
koje nam donosi nazvao je Adamovim putem od drveta saznanja do drveta ivota, dok je zmiju u raju
nazvao uvarkom svetog praizvora, mrane dubine iz ijih tamnih voda potiu svi oblici, svi ljudi i
bogovi. Dion je paljivo sluao oveka koji je govorio sirijski sa jakim grkim naglaskom; Jozefa je
to veoma zaudilo, tavie, sablanjavao se to Dion te paganske zablude ne odbacuje, ne pobija i ne
anatemie estoko i gnevno, to ga mudri monolozi sveznajueg putnika oigledno zabavljaju i
zanimaju, jer ga nije sluao samo predano nego se i smekao i klimao glavom kod pojedinih
govornikovih rei, kao da mu se dopadaju.
Kada je ovek otiao, Jozef ga upita ustro i gotovo prekomo:
Kako je moguno da si iskrivljena uenja tog nevernog paganina sasluao tako strpljivo? ak
mi se inilo da si ih sluao sa posebnim zanimanjem i zadovoljstvom. Zato mu nisi protuslovio?
Zato nisi pokuao da pobije njegove tvrdnje, da ga kazni i da ga preobrati u veru naeg Gospoda?
Dion zavrte glavom i ree:
Nisam ga pobijao, jer to niemu ne bi sluilo, tavie, ne bih ni umeo. U govoru i
kombinatorici, u poznavanju mitologije i zvezda taj ovek je, bez sumnje, daleko nadmoniji i ja nita
ne bih postigao. Osim toga, sine moj, nije ni moje ni tvoje da se verovanju nekog oveka
suprotstavljamo tvrdnjom da je sve u to veruje la i varka. Priznajem da sam tog mudrog oveka
sluao s izvesnim zadovoljstvom i to ti nije promaklo. Zanimao me je jer je odlian govornik i
raspolae mnogim znanjima, ali, pre svega, zato to me je podsetio na sopstvenu mladost, budui da
sam se u to vreme i sam mnogo bavio takvim studijama i saznanjima. Stvari iz mitologije, o kojima je
taj stranac tako prijatno eretao, nipoto nisu zabluda. One su predstave i metafore jedne vere koja
nam vie nije potrebna, jer smo stekli veru u Hrista, jedinog spasitelja. Ali onima koji jo nisu nali
put do nae vere, a moda ga uopte ne mogu nai, vera koja je proistekla iz prastare mudrosti
njihovih otaca s pravom je dostojna potovanja. Zacelo, mili moj, naa vera je neto drugo, sutinski
neto drugo. Ali, mada naoj veri nije potrebna nauka o sazveima i eonima, o pravodama i
pramajkama i svim tim zbivanjima, ova uenja ipak nisu zabluda, la i varka.
Ali naa vera povika Jozef je bolja, a Isus je umro za sve ljude, stoga oni koji znaju za
njega treba da suzbijaju ta zastarela uenja i da nastoje da ljudi, umesto njih, prihvate novu i pravu
veru!
Ti i ja smo to odavna uinili, a i toliki drugi ree Dion smireno. Mi smo vemici, jer nas
je zahvatila vera i mo Spasitelja i njegova smrt za spasenje due. One druge, mitologe i teologe
Zodijaka i starog uenja, ta mo nije zahvatila, jo nije, a nama nije dato da ih silom teramo. Zar nisi
primetio, Jozefe, kako je ugodno i veoma veto eretao o mitologiji i sastavljao svoju igru slikama i
kako se pri tom oseao prijatno, kako spokojno i harmonino ivi u svom svetu slika i metafora? To
je, vidi, znak da tog oveka ne titi patnja, da je zadovoljan i da mu je dobro. Ljudima kojima je
dobro u ivotu, mi nemamo ta da kaemo. Da bi ovek oseao potrebu za spasenjem i spasonosnom
verom, da bi bio lien radosti koju mu pruaju mudrost i harmonija njegovih misli i da bi prihvatio
veliki izazov vere i udo spasenja, za to je potrebno da mu je loe, veoma loe u ivotu, da doivi
patnju i razoaranje, da iskusi gorinu i oajanje, da mu voda doe do grla. Stoga, Jozefe, ostavimo

uenog paganina da ivi u dobrobiti, ne liavajmo ga sree koju mu pruaju njegova mudrost, njegove
misli i govorniki dar! Moda e ga sutra, kroz godinu dana, ili kroz deset godina, snai nevolja koja
e sruiti njegovu umetnost i mudrost, moda e biti ubijena ena koju voli, ih sin jedinac, ih e
zapasti u bolest i bedu. Ako ga tada budemo sreli, zauzeemo se za njega i ispriati na koji nain smo
mi pokuali da savladamo patnju. I ako bi nas tad upitao: Zato mi to niste rekli jue, ili pre deset
godina? odgovoriemo mu: Tada ti jo nije bilo dovoljno loe u ivotu.
Starac se uozbiljio i utao neko vreme. Zatim, kao da se trgao iz sna svojih uspomena, dodade:
Nekad sam se i sam igrao i zabavljao mudrostima otaca, a kada sam se ve bio uputio putem
krsta, teologiziranje mi je jo esto priinjavalo zadovoljstvo, naravno, i nedae. Moje misli je
najvie zaokupljalo stvaranje sveta i injenica da je na kraju stvaralakog ina zapravo sve trebalo
da bude dobro, budui da je reeno: Bog je video sve to je stvorio, i, gle, sve je bilo veoma
dobro. U stvarnosti je samo za trenutak bilo sve dobro i savreno, u trenutku ivota u raju, a ve
sledeeg trenutka savrenstvo su pomutili greh i prokletstvo, jer je Adam jeo jabuku sa zabranjenog
drveta. Bilo je uitelja koji su govorili: Bog koji je stvorio svet, Adama i drvo saznanja nije jedini i
najvii Bog, ve samo njegov deo ili neki njegov podbog demiurg[47] a in stvaranja mu nije
uspeo i sad je vekovima prokleto to to je stvoreno i predato neastivom na milost i nemilost, sve
dok On sam, Jedini Duh Bog, preko svog sina nije odluio da okona vekovno prokletstvo. Od tog
vremena, glasilo je njihovo uenje, a i ja sam verovao da je tako, poelo je odumiranje demiurga i
svega to je stvorio, svet postepeno odumire i kopni, sve dok u jednom novom svetskom razdoblju
vie nee biti stvaranja sveta, ni bludi, pohote i greha, telesnog zaea, raanja i umiranja, ve e
nastati jedan savreni, duhovni i spasonosni svet, osloboen Adamovog prokletstva, osloboen
venog prokletstva i nagona poude, bez zaea, raanja i umiranja. Krivicu za sadanja zla u svetu
pripisivali smo vie demiurgu negoli prvom oveku, mislili smo da bi demiurgu, ako je zaista bio
sam Bog, bilo lako da Adama stvori drugaije, ili da ga potedi iskuenja. Stoga smo na kraju naih
zakljuaka doli do dva boanstva, do stvaralakog Boga i do Boga oca, i nismo zazirali od osude
prvog. Bilo je ak i ljudi koji su otili korak dalje i tvrdili da stvaranje sveta uopte nije bilo boje
delo nego delo avola. Mislili smo da naim mudrostima pomaemo Spasitelju i buduem razdoblju
duha, zato smo po svojoj volji podeavali bogove i svetove i planove sveta, raspravljali smo i bavili
se teologijom dok me jednog dana nije spopala groznica, smrtno sam se razboleo i u svojim
grozniavim snovima bio sam stalno zaokupljen demiurgom, morao sam voditi ratove i prolivati krv,
a privienja i strah su bili sve straniji i jedne noi, u najveoj groznici, mislio sam da moram ubiti
roenu majku da bih izbrisao svoje telesno zaee i roenje. U tim mojim grozniavim snovima avo
me je gonio sa svim svojim psima.
Ali sam ozdravio i, na veliko razoaranje mojih prijatelja, vratio sam se u ivot kao ovek glup,
utljiv i bez duha, telesnu snagu sam, dodue, ubrzo povratio, ali ne i zadovoljstvo u filozofiranju. Jer
u danima i noima kada sam prezdravljao i oslobodio se onih uasnih mora izazvanih groznicom,
osetio sam u svim budnim trenucima Spasitelja kraj sebe, osetio kako se njegova snaga uliva u mene i
kada sam ozdravio bio sam tuan to vie ne oseam njegovu blizinu. Umesto toga, obuzela me je
silna enja za njegovom blizinom i ubrzo se pokazalo, im sam opet sluao rasprave prijatelja, da je
ta moja enja a ona je u to vreme bila moje najvee blago u opasnosti, da bi mogla da nestane
i da se raspline u mislima i recima, kao to se voda razliva u pesku. Ukratko, mili moj, to je bio kraj
moje mudrosti i teologije. Od tada pripadam niima duhom. Ah ne bih hteo da spreavam i
omalovaavam one koji znaju da filozofiraju i mitologiziraju, koji se bave igrama u kojima sam i ja
nekad odmeravao snagu. Ako sam se nekad morao zadovoljiti time da su demiurg i Bog duha,
stvaranje i spasenje u svom neshvatljivom slivanju i istovetnosti za mene ostali zagonetka, onda se

moram zadovoljiti i time da nije moje da filozofe preobrazim u vemike. To ne spada u moju slubu.
Jednom, kada je neki ovek ispovedajui se priznao da je poinio ubistvo i brakolomstvo, Dion
ree svom pomoniku:
Ubistvo i brakolomstvo zvui veoma zlikovaki i muno, a i jeste svakako veliko zlo. Ali
ja ti kaem, Jozefe, u sutini ti svetovnjaci nisu pravi grenici. Kad god pokuavam da se u mislima
poistovetim sa nekim od njih, oni mi izgledaju kao deca. Nisu estiti, nisu dobri, niti plemeniti,
koristoljubivi su, pohotljivi, nadmeni i besni, ali u osnovi su nevini, na nain na koji su deca nevina.
Pa ipak ih esto strogo prekoreva ree Jozef predoavajui im pakao.
Upravo zato. Oni su deca, i kad ih grize savest i dolaze da se ispovede, ele da budu shvaeni
ozbiljno i da im se propisno oita bukvica. Bar ja tako mislim. Ti si u svoje vreme drugaije
postupio, nisi ih grdio, nisi kanjavao, niti im nametnuo pokoru, nego si bio ljubazan i otpustio ljude
poljubivi ih bratski. Ne mislim da te kudim, ali ja to ne bih mogao.
Neka je tako odvrati Jozef u nedoumici. Ali zato onda nisi, kad sam ti se ispovedio, i
sa mnom postupio kao s ostalim ispovedaocima, nego si me utke poljubio i nisi izgovorio ni jednu
re kazne.
Dion Pugil mu uputi prodoran pogled.
Zar nije bilo pravilno to sam tako postupio?
Ne kaem da nije bilo pravilno. Svakako jeste, jer u protivnom moja ispovest ne bi na mene
delovala tako blagotvorno.
Neka ostane na tome. Ja sam ti tada nametnuo strogu i dugotrajnu pokoru, iako bez rei. Poveo
sam te sobom i postupao s tobom kao sa slugom i prisilio te da se vrati slubi koju si hteo da
napusti.
Starac htede da prekine, nije voleo duge razgovore. Ali je Jozef ovog puta bio uporan.
Ti si tada unapred znao da u te sluati, obeao sam to jo pre ispovesti i pre no to sam te
poznavao. Reci mi, da li je to odista jedini razlog to nisi postupio kao sa decom, koja se iibaju i
puste da pobegnu?
Mi posle ispovesti i pokore ne beimo natrag u svet detinjstva u kome se svetkuje, trguje i
povremeno ubija, mi greh ne doivljavamo kao kratki, opaki san kojeg se oslobaamo posle ispovesti
i rtvi, mi ivimo u njemu i nikad nismo nevini, mi smo vazda grenici, mi boravimo u grehu i poaru
nae savesti, a znamo da nikad neemo moi otplatiti svoj veliki dug, ukoliko nas Bog, posle smrti, ne
pogleda milostivo i ne primi u svoje okrilje. To je razlog, Jozefe, to tebi i sebi ne drim propovedi i
ne nameem pokoru. Mi se ne borimo zato to smo zastranili na ovaj ili onaj nain ili poinili nedelo,
ve se uvek borimo sa samom nevinou, stoga jedan drugoga moemo samo uveravati u svoje
uzajamno poverenje i bratsku ljubav, ali ne moemo jedan drugoga leiti kaznama.
Jozef mu odgovori priguenim glasom:
Tako je. Znao sam da je tako.
Onda nemojmo voditi izline razgovore ree starac odseno i krenu ka kamenu pred svojom
kolibom na kome je uvek obavljao svoje molitve.
Prolo je nekoliko godina i oca Diona je potpuno savladala slabost, tako da mu je Jozef jutrom
morao pomoi jer nije bio u stanju da se sam digne na noge. Zatim bi otiao da se pomoli ali posle
toga opet nije bio u stanju da se sam uspravi. Jozef bi mu pomogao, a zatim bi starac po ceo dan
sedeo i gledao u daljinu. Tako je bilo nekih dana, a drugih bi starcu polo za rukom da se sam digne.
Ni ispovesti nije mogao sasluati svakog dana i kada bi se neko ispovedio Jozefu, Dion bi ga iza toga
pozvao, rekavi:
Pribliavam se kraju, dete, to je kraj. Reci ljudima: Jezef je moj naslednik.

I kada bi se Jozef bunio i zaustio da mu protivslovi, starac bi ga oinuo onim svojim stranim i
kao ledena zraka prodornim pogledom.
Jednoga dana, kada se digao bez pomoi sa strane i delovao prilino krepko, pozvao je Jozefa i
poveo ga do jednog mesta na rubu njihovog malog vrta.
Evo ovde je mesto na kome e me sahraniti. Zajedniki emo iskopati grob, ostalo nam je jo
neto vremena. Donesi mi aov.
Od tada su svakoga dana po jutarnjoj sveini kopah po deo groba. Kada bi Dion bio pri snazi,
iskopao bi sam po nekoliko aovfc zemlje, sa velikom mukom ali ivahno, kao da mu rad priinjava
zadovoljstvo. Zivahnost ga nije naputala ni preko dana, otkako je poelo iskopavanje groba, bio je
uvek dobre volje.
Posadie mi palmu na grobu ree jednom za vreme rada. Moda e jo jesti od njenih
plodova. Ako ne, uradie to neko drugi. Ja sam esto sadio poneko drvo, ali ne u dovoljnom broju.
Neki ljudi kau da ovek ne treba da umre a da prethodno nije zasadio drvo i ostavio sina za sobom.
Evo, ostavljam za sobom jedno drvo i tebe, ti si mi sin.
Bio je spokojniji i vedriji no to ga je Jozef ikad video, a to raspoloenje je sve vie uzimalo
maha. Jedne veeri, ve se sputala tama, poto su prezalogajili i pomolili se, starac sa svog leaja
pozva Jozefa i zamoli ga da jo neko vreme posedi kraj njega.
Hou neto da ti ispriam ree prijazno, po svemu sudei, nije bio ni umoran, ni pospan.
Sea li se, Jozefe, jo koji put loih vremena koja si preivljavao u svojoj izbi kod Gaze, i kako ti je
ivot dojadio? I kako si se odluio na bekstvo i reio da potrai starog Diona i da mu ispria svoju
istoriju? Kako si zatim u naseobini pobone brae sreo starca, koga si upitao za mesto boravka Diona
Pugila? I zar nije pravo udo to je taj starac bio sam Dion? Sad u ti ispriati kako je do toga dolo,
naime, i za mene je to bilo neobino i kao kakvo udo.
Ti zna kako je kad isposnik i ispovednik ostari, kada je sasluao tolike ispovesti grenika
koji ga smatraju bezgrenim i svecem, a ne znaju da je on vei grenik od njih. Tad mu se odjednom
sve to radi uini beskorisnim i praznim, a sve to je nekad smatrao osvetalim i vanim, to jest da ga
je Bog postavio na to mesto i udostojio ga da saslua svu prljavtinu i pogan ljudskih dua i da ih
olaka, sad mu se ini kao velik, isuvie velik teret, tavie, kao neko prokletstvo, i na kraju se grozi
svakog jadnika koji mu dolazi sa svojim detinjim gresima, pa zaeli da ga nema i da vie nema ni
njega, makar nestao s ovog sveta pomou konopca preko jedne grane. Tako je bilo s tobom. A sada je
doao as da se ja ispovedim i, evo, ja se ispovedam: i ja sam doiveo isto to i ti, i ja sam verovao
da sam nekoristan i da sam se duhovno ugasio, da ne mogu vie izdrati da mi ljudi dolaze sa
poverenjem, donosei mi svu pogan i smrad ovejeg ivota sa kojima sami ne mogu da iziu na kraj,
a nisam mogao vie ni ja.
Vie puta je do mene dopirao glas o nekom isposniku, po imenu Jozefus Famulus. uo sam da
i njemu rado dolaze ljudi na ispovest, mnogi su radije ili njemu negoli meni, jer se znalo da je ovek
blage i prijatne naravi, da nita ne trai od ljudi, ne grdi ih i postupa s njima kao sa braom, govorilo
se da ih samo saslua i zatim otputa sa bratskim poljupcem. To nije bio moj nain, ti to zna, i kada
sam prvi put uo priu o tom Jozefusu, nalazio sam da postupa prilino budalasto i previe detinjasto;
ali kasnije, kad je dolo u pitanje da li je moj nain valjan, imao sam sve razloge da se uzdrim od
svakog suda i da ne uobraavam da postupam bolje od tog Jozefa. Kakvim snagama li raspolae taj
ovek? Znao sam da je mlai od mene, ah ipak ve na pragu starosti, to mi se svidelo, teko da bih
imao poverenja u nekog mlaeg. Ali taj ovek me je privlaio. I tako sam odluio da krenem u
hadiluk do Jozefusa Famulusa, da mu priznam u kakvoj sam nevolji i da ga zamolim za savet, ili ako
mi ne bude dao savet moda e mi pruiti utehu i okrepljenje. Prijala mi je ve i sama odluka i bilo

mi je lake na dui.
Krenuo sam, dakle, na put u susret mestu gde je po glasinama Jozefus podigao svoju izbu. Ah,
u meuvremenu, brat Jozef je doiveo isto to i ja sam, uradio je isto to i ja, obojica smo se dali u
bekstvo da bismo uzajamno potraili savet. Kada sam ga zatim ugledao, jo pre no to sam stigao do
njegove kolibe, prepoznao sam ga ve prilikom prvog razgovora i izgledao mi je upravo kao ovek
kakvog sam oekivao. Ali on se nalazio u bekstvu, proao je veoma loe, kao i ja, ili jo gore, i
nikako nije bio voljan da slua ispovesti ve je eleo da se sam ispovedi i da svoj jad preda u ruke
drugoga. U onaj as je to za mene bilo udnovato razoaranje, bio sam veoma tuan. Jer, iako se taj
Jozef, koji me nije poznavao, zamorio vrei svoju slubu i oajavao tragajui za smislom ivota
to ipak nije znailo da je sa nama dvojicom svreno, da smo obojica iveli beskorisno i da smo
doiveli brodolom.
Priam ti o neemu to ti je poznato, stoga u skratiti priu. Te noi sam ostao sam kraj
naseobine, dok si ti naao konak kod pobone brae. Uronio sam u misli, pokuavajui da se
prenesem u Jozefove misli i pomislio sam: ta li e uraditi kad sutra sazna da je uzalud beao i da je
uzalud imao poverenje u Pugila, ta e uraditi kad sazna da je i Pugil izbeglica i rtva napasti? to
sam se vie u mislima prenosio u njegovu duu, utoliko mi se vie inilo da mi ga je sam Bog poslao,
da ga upoznam i izleim, a sa njim i sebe. Tada mi je, najzad, doao san na oi, polovina noi je ve
bila prola. Sledeeg dana krenuo si sa mnom i postao mi sin.
Tu priu sam hteo da ti ispriam. ujem da plae. Plai, ako ti prija. I kad sam ve tako
neprilino priljiv, ukai mi ljubav, sasluaj jo i ovo i primi k srcu. udan je ovek, nije mnogo
pouzdan i stoga nije nemogue da e te u neko doba opet spopasti nevolje i iskuenja, pokuavajui
da te savladaju. Neka ti na Gospod uputi isto takvog, prijatnog, strpljivog sina uzdanicu i usvojenika
kakvog je meni dao s tobom! to se tie grane koju ti je iskuava pokazivao u snovima, i smrti
grenog Jude Iskariota, mogu ti rei sledee: nije samo greh i ludost pripremati sebi takvu smrt, mada
na Spasitelj lako moe da oprosti i taj greh. Ali je, osim toga, iva alost ako ovek umre u oajanju.
Ne alje nam Bog oajanje da nas atre, ve da u nama razbudi elju za novim ivotom. A kada nam
alje smrt, Jozefe, kada nas oslobodi zemlje i tela i pozove nas, onda je to velika radost. Zaspati kad
smo se umorili, moi odbaciti teret koji smo nosili tako dugo divno je i udesno. Otkako smo
iskopah grob ne zaboravi palmu koju e na njemu posaditi otkako smo poeli da kopamo grob,
ja sam radosniji i zadovoljniji no to sam bio tokom mnogih godina.
Dugo sam brbljao, sine moj, sigurno si se umorio. Idi da spava, poi u svoju kolibu. Bog
neka je s tobom!
Sledeeg dana Dion nije doao na molitvu, niti je zvao Jozefa. Kada je Jozef, uznemiren, tiho
uao u Dionovu kolibu i priao njegovom leaju, naao je starca usnulog venim snom, a na licu mu je
lebdeo detinji, spokojan i ozaren osmeh.
Sahranio ga je, posadio drvo na njegovom grobu, i jo je doiveo godinu kada je drvo urodilo
prvim plodovima.

INDIJSKI IVOTNI TOK

Jedan od demonskih kneeva, kojeg je Vinu, [48] odnosno jedan deo Vinua koji se kao Rama
preobrazio u oveka, ubio u jednoj od divljih bitaka demona strelom Meseevog srpa, ponovo se u
ljudskom liku vratio u kruni tok stvaranja, zvao se Ravana i iveo kao ratoborni knez na velikom
Gangu. On je bio otac Daze. Dazina majka je umrla rano i poto je njena naslednica, lepa i
astoljubiva ena, rodila knezu sina, mah Daza joj je smetao; umesto njega prvoroenog elela
je da jednom njen sin Nala postane vladar, stoga je veto umela da Dazu otui od njegovog oca,
nameravala je da ga prvom zgodnom prilikom ukloni s puta. Ah jedan od dvorskih bramana Ravane,
Vazudeva, znalac u prinoenju rtvi, prozreo je njenu nameru i, kako je bio mudar, znao je i kako e
da je osujeti. Bilo mu je ao malog princa koji je, po svemu sudei, od majke nasledio sklonost ka
pobonosti i oseanje za pravdu. Drao je Dazu na oku da mu se ne dogodi nikakvo zlo, i samo je
ekao priliku da ga odvoji od maihe.
Rada Ravana je imao krdo krava posveenih Brami, koje su smatrane svetim i u ijem su se
mleku i maslu esto prinosile rtve bogu. Najbolji panjaci u zemlji bili su odreeni za njih. Jednoga
dana doao je jedan od pastira koji su uvali krave posveene Brami sa tovarom maslaca i javio da
se u kraju, u kome je krdo dosad paslo, javljaju predznaci sue i da su se pastiri dogovorili da
poteraju krave dalje u planinske predele, gde im ni u doba najveih sua nee ponestati izvorske vode
i svee hrane. Braman se poverio pastiru koga je odavna poznavao kao oveka ljubaznog i odanog, i
kada je sledeeg dana mali Daza, sin Ravane, nestao i niko nije mogao da ga pronae, bili su
Vazudeva i pastir jedini koji su znali za tajnu njegovog nestanka. Deaka Dazu poveo je pastir sa
sobom u breuljke, gde su naili na krdo koje je lagano odmicalo, i Daza se njemu i pastirima drage
volje i vedra raspoloenja pridruio, rastao je kao pastire, pomagao pri uvanju i gonjenju krava,
oko mue, igrao se sa teladima i odmarao pod kronjama drvea, pio slatko mleko, a bose noge su mu
bile ubrljane kravljom balegom. Njemu se to svidelo, upoznao se sa ivotom pastira i krava, upoznao
umu, drvee i plodove u njoj, voleo je da jede mango, umske smokve i plodove varinga stabla,
pecao slatko lotosovo korenje po zelenim umskim jezerima, u praznine dane je na glavi nosio venac
od crvenih cvetova, nauio je da se uva od ivotinja u divljini, da izbegava tigra a da se drui sa
mudrim mungosom i veselim jeom, da kini period provodi u sumranoj kolibi, u kojoj su se deaci
zabavljali dejim igrama, pevali pesme ili pleli korpe i asure. Daza nije sasvim zaboravio svoju
nekadanju postojbinu i preanji ivot, ali ubrzo mu se inilo da je to sve bio san.
I jednoga dana, poto je krdo prelo u drugi predeo, Daza krenu u umu sa namerom da trai med.
Otkako je upoznao umu ona mu je bila veoma draga, a ova je bila posebno lepa, kroz zelenilo i
granje vijugala je dnevna svetlost poput zlatnih zmija, umovi, zov ptica, apat kronji, krici majmuna
preplitali su se i ukrtali u ljupkom i blistavom spletu poput svetlosti u lugu, isto tako su sa raznih
strana nailazili, spajali se i opet rasprivali mirisi cvea, raznih vrsta drvea, lia, voda, mahovina,
ivotinja, plodova, zemlje i memle, opori i slatki, divlji i pitomi, mirisi koji bude i uspavljuju, vedri
i onespokojavajui. as bi zauborila voda u nevidljivom umskom klanou, as bi opet nad belim
titastim cvetovima titrao somotnozeleni leptir sa crnim i utim pegama, ili bi krkala grana u dubini
modro osenene ikare i lie padalo na lie, u tami bi riknula neka ivotinja ili se neka dandrljiva
majmunica svaala sa svojima. Daza je zaboravio da trai med i dok je oslukivao cvrkut malog jata
blistavo arenih majunih ptica, ugledao je neki trag meu visokom paprati, koja se kao neka gusta,
mala uma irila usred velike, neto kao puteljak, ili tesna peaka staza, i kada se neujno i oprezno
uputio njome, otkrio je pod ogromnim razgranatim stablom malu kolibu, neku vrstu iljatog atora od

paprati, a ispod kolibe je uspravno i nepokretno sedeo neki ovek, ruke su mu poivale meu
skrtenim nogama, a pod belom kosom i irokim elom uperio je mirni, bezizrazni pogled u zemlju,
oi su mu bile otvorene ali kao da je njihov pogled bio okrenut unutra.
Daza je shvatio da je to sveti ovek i jogi, uostalom, nije bio prvi koga je video, znao je da su to
potovanja dostojni ljudi, povlaeni od bogova i da je dobro donositi im darove i ukazivati im
potovanje. Ali ovaj ovde, koji je uspravno i oputenih ruku sedeo pred svojom lepom i skrivenom
kolibom, posebno se svideo deaku, uinio mu se udesniji i potovanja dostojniji od onih koje je
dotle viao. Sedeo je kao da lebdi i kao da svojim odsutnim pogledom ipak sve vidi i zna, kao da je
bio okruen aurom svetlosti, zaaranim krugom dostojanstva i talasima i plamenom nakupljenog ara i
joga-snage, tako da se deak nije usudio da mu prie, da pozdravom ih uzvikom remeti njegov zanos.
Dostojanstvo i velianstvenost njegove pojave, svetlost koja kao da je zraila iz njega i blistala na
njegovom licu, usredsreenost i neprikosnovenost njegovog izraza bili su izvor talasa i zraka, a on
okruen njima kao da je sedeo na prestolu poput Meseca, dok su saeta snaga njegovog duha,
spokojno i sabrano htenje njegove pojave izatkali oko njega arobni krug, izazivajui oseanje da bi
taj ovek pukom eljom ili jednom misli, i ne diui pogled, mogao da ubije i ponovo vrati u ivot
ubijenog.
Nepokretniji od drveta koje die i treperi svojim zelenilom i granjem, nepokretniji od kamenog
boanstva sedeo je jogi, a isto tako nepokretan i prikovan za zemlju, sputan i magino privuen tom
pojavom stajao je deak. Stajao je i zurio u majstora, video zrak suneve svetlosti na jednom
njegovom ramenu i drugi zrak na njegovoj oputenoj ruci, video kako se ovi zraci lagano pomeraju i
nastaju novi, i stojei tako zanemeo od uda, shvatio je da ti zraci suneve svetlosti nemaju nikakve
veze s tim ovekom, kao ni pesma ptica i krici majmuna u okolnoj umi, ni mrka umska pela koja
mu se spustila na lice, omirisala mu kou, milila mu preko obraza i opet odletela, kao ni sav raznoliki
ivot ume. Daza je sve to osetio i znao da sve to oi vide i ui uju to je lepo i runo, umilno ili
strano, da sve to nema nikakve veze sa svetim ovekom, da ga kia nee ni rashladiti ni
oneraspoloiti, vatra ga nee opei, da je za njega ceo okolni svet samo povrje i bez znaaja. U
njemu se rodila neka mutna slutnja da je u stvari ceo svet moda samo igra i povrje, samo daak
vetra i titranje talasa nad nepoznatim dubinama. To zapravo nije bila misao ve pre neka jeza i laka
vrtoglavica koja zanese pastire i proe ga oseanjem strave i opasnosti, a u isti mah ga je sve to
silno privlailo i budilo u njemu poudnu enju. Uinilo mu se da je jogi kroz povrje sveta potonuo
na dno postojeeg, uronio u tajnu svih stvari, da je probio i odbacio od sebe zaaranu mreu ula,
igru svetlosti, umova, boja i oseanja, da je duboko uvreen u sutastvenom i neizmenljivom.
Iako su deaka nekad vaspitavali bramani koji su mu podarili mnoge zrake duhovne svetlosti, on
sve to ipak nije shvatio razumom, niti bi umeo da izrazi reima, ali kao to se u blagoslovenom asu
osea blizina boanskog, tako ga je sada obuzimala jeza puna strahopotovanja i divljenja, osetio je
neto kao ljubav prema tom oveku i enju za ivotom kojim je iveo jogi koji je sedeo duboko
utonuo u meditacije. I tako je stari na udesan nain podsetio Dazu na njegovo poreklo, na kneevstvo
i kraljevstvo, stajao je na rubu gustia od paprati, dirnut do dna srca, ne hajui vie to ptice proleu
i kronje nenim apatom vode razgovore, ne hajui za umu i krdo sav se predao aroliji i gledao u
pustinjaka utonulog u razmiljanje, zanet nepojmljivim mirom i neprikosnovenou njegove pojave,
svetlim spokojstvom kojim je zrailo njegovo lice, snagom i usredsreenou njegovog dranja i
potpunom predajom svojoj slubi.
Naknadno sigurno ne bi umeo rei da li je kraj one kolibe proveo dva ih jedan as, ih nekoliko
dana. Ah kada se oslobodio opinjenosti, kada se neujno provukao stazom kroz paprat, traio izlaz
iz ume i napokon stigao da otvorenih panjaka i krda, uinio je to nesvesno, u dui je jo uvek bio

opinjen a razbudio se tek kada ga je jedan od pastira pozvao po imenu. Vikao je i grdio to je deak
tako dugo bio odsutan, ali kako je Daza gledao u njega zaueno, razrogaenih oiju, pastir umuknu,
zapanjen neobinim, stranim pogledom deaka i njegovim sveanim dranjem. Ali, posle nekog
vremena, ipak ga je upitao:
Gde si bio, mili moj? Da nisi ugledao nekog boga ili sreo demona?
Bio sam u umi ree Daza neto me je mamilo, hteo sam da traim med. Ali posle sam
zaboravio na to, jer sam ugledao oveka, pustinjaka koji je utonuo u meditacije ili u molitvu, a kada
sam video kako mu se lice blista, morao sam da zastanem i da ga dugo posmatram. Hteo bih veeras
da odem do njega da mu odnesem darove, on je sveti ovek.
Uini to ree pastir odnesi mu mleka i slatkog masla; svece treba potovati i darivati ih.
Ali, kako da ga oslovim?
Ne mora ga oslovljavati, Dazo, pokloni mu se i spusti darove pred njega, to je dovoljno.
Deak ga poslua. Trebalo mu je neko vreme da nae ono mesto. Ispred kolibe nije bilo nikoga i
on se nije usudio da ue, stoga je spustio darove ispred ulaza u kolibu i udaljio se.
Dok su se pastiri zadravali u blizini onog mesta, on je svake veeri odnosio darove, a tu i tamo
odlazio bi i preko dana i zaticao mnogopotovanog udubljenog u meditacije; nikako nije mogao da
odoli da ga ne posmatra zaneseno i da i sam ne bude proet trakom sveeve snage i blaenstva. ak
i kad su pastiri napustili taj kraj i Daza zajedno s njima krenuo na nove panjake, dugo nije mogao da
zaboravi onaj doivljaj u umi i, kao to to biva kod deaka, sanjario bi kad bi se naao sam da je i
on pustinjak i poznavalac joge. Ali seanje i snovienje izbledee vremenom, utoliko pre to je ubrzo
stasao i postao snaan mladi, i sa zadovoljstvom i pun ara uestvovao u igrama i takmienjima sa
svojim vrnjacima. Pa ipak se u njegovoj dui zadrala iskra slutnje da bi kneevstvo, koje je
izgubio, mogao jednom da zameni dostojanstvom i tajanstvenom moi jogija.
Jednoga dana, kada se zatekoe u blizini grada, jedan od pastira donese vest da se tamo priprema
velika svetkovina. Stari knez Ravana, koga je izdala snaga i veoma je oronuo, odredio je dan u koji
e ga njegov sin Nala naslediti i biti proglaen za kneza. Daza je eleo da prisustvuje toj svetkovini,
da vidi jednom grad kojeg se u dui mutno seao iz detinjstva, da slua muziku, da prisustvuje
sveanoj povorci i takmienjima plemia i da jednom vidi nepoznati svet gradskih stanovnika i
velmoa toliko puta opisan u skaskama i bajkama, znajui a i to je bila samo skaska ili bajka ili
jo manje od toga da je nekad, u neko davno doba, i on pripadao tom svetu. Pastiri su dobili
nareenje da odnesu na dvor tovar maslaca koji e se rtvovati prilikom sveanosti, i na Dazinu
veliku radost i on je bio meu onom trojicom koje je glavni pastir odredio za tu dunost.
Stigli su na dvor u predveerje prazninog dana kako bi blagovremeno isporuili maslac. Preuzeo
ga je braman Vazudeva koji je rukovodio rtvenim obredima, ali nije poznao mladia. Trojica pastira
su zatim sa velikim zadovoljstvom prisustvovala sveanostima; ve u rano jutro poelo je prinoenje
rtve pod vostvom bramana, videli su kako vatra zahvata gomile zlatnosjajnog maslaca, pretvarajui
ih u plamen koji je lizao do neba, uzdizao se do beskonanih visina i irio masnoom zasieni dim,
tako ugodan tri puta po desetini bogova. U sveanoj povorci videli su slonove sa nosiljkama sa
pozlaenim krovom u kojima su sedeli jahai, videli su cveem okienu kraljevsku koiju i mladog
radu Nalu, uli gromoglasnu svirku bubnjeva. Sve je bilo velianstveno i blistavo a i pomalo
smeno, bar se tako inilo mladom Dazi; bio je zanet i ushien, tavie opijen od buke, od kola i
iskienih konja, od sve te raskoi i razmetljivog rasipanja, oarale su ga igraice koje su plesale
ispred kneevskih koija, vitkih i ilavih nogu nalik na stabljike lotosa, zaudile su ga veliina i
lepota grada, a ipak je uprkos svom ushienju i zadovoljstvu sve to posmatrao trezvenim pogledom
pastira koji u osnovi prezire gradske ljude. Ni za trenutak nije pomislio da je zapravo on prvoroeni

sin, da se pred njegovim oima slavilo miropomazanje i posveenje njegovog polubrata Nale, o
kome nije imao nikakvih uspomena, niti da je zapravo on Daza trebalo da se vozi u cveem
okienim koijama. Ali zato mu se nimalo nije svideo mladi Nala, izgledao mu je glup i zao u svojoj
silnoj razmaenosti, nepodnoljivo sujetan u svom nadmenom samooboavanju; rado bi uinio neku
pakost tom mladiu koji je izigravao kneza i malo ga nauio pameti, ali za to nije bilo prilike i ubrzo
je na to zaboravio okruen tolikim drugim utiscima i stvarima koje je trebalo videti i uti, smejati im
se i uivati u njima. ene u gradu su bile lepe, njihovi pogledi, pokreti i nain govora izazivaki i
uzbudljivi, pa su mladi pastiri uli mnoge rei koje su im jo dugo odzvanjale u uima. Rei su im,
dodue, dobacivane sa prizvukom podsmeha, jer je odnos ljudi u gradu prema pastirima isti kao i
odnos pastira prema graanima; oni se meusobno preziru. Ali uprkos tome, gradskim enama su se
veoma svideli lepi i snani mladii, koji se hrane mlekom i sirom i gotovo preko cele godine ive
pod vedrim nebom.
Kada se Daza vratio sa svetkovine, preobrazio se u mukarca, jurio je devojke i ogledao se u
mnogim takmienjima pesnienja i rvanja sa drugim mladiima. U to vreme se s ostalim pastirima
naao opet u nekom novom predelu sa ravniarskim panjacima i stajaim vodama, obraslim sitom i
bambusom. Tu je ugledao devojku koja se zvala Pravati, i u njemu buknu bezumna ljubav prema toj
lepoj eni. Ona je bila ker zakupca imanja i Daza je bio tako zaljubljen da je zaboravio i odbacio
sve, samo da je dobije. Kada su pastiri posle nekog vremena napustili taj kraj, nije hteo da poslua
njihova upozorenja i savete nego se oprostio od njih i od pastirskog ivota koji je toliko voleo, stalno
se nastanio i uspelo mu je da dobije Pravati za enu. Obraivao je prosom zasejana i pirinana polja
svoga tasta, pomagao u mlinu i pri sei drva, a svojoj eni je podigao kolibu od bombusove trske i
blata i drao je u njoj zakljuanu.
Samo izuzetno snano oseanje moe da natera mladog oveka da se odrekne svojih ranijih
prijatelja, drugova i navika, da iz osnove promeni nain ivota i da meu tuim ljudima prihvati
nezavidnu ulogu domazeta. Pravati je bila tako lepa, ljubavne naslade koje su zraile iz njenog lica i
tela tako silne i primamljive da je Daza za sve drugo bi slep i sav se predao toj eni, u njenom
zagrljaju je nalazio istinsku sreu. Za neke bogove i svece se pria da su dane, mesece i godine drali
u zagrljaju neku lepu enu koja ih je oarala, da su se stopili s njom i potpuno utonuli u slast,
zaboravljajui sve drugo. Takvu sudbinu i ljubav poeleo je i Daza. Ali to mu nije bilo sueno i
njegova srea ne potraja dugo. Svega godinu dana, a i to vreme nije bilo ispunjeno nepomuenom
sreom, bilo je u njemu mesta i za mnoge neprilike, za neugodne zahteve njegovog tasta, zajedljive
primedbe njegovih uraka i udi mlade ene. Meutim, kad god bi priao njenom leaju zaboravio bi
na sve, sve bi drugo iezlo i postalo nitavno, toliko bi ga zaneo njen smeh i naslada kad bi milovao
njeno vitko telo, vrt sladostrasti cvetao je u njemu sa hiljadama cvetova, mirisa i senki.
Srea nije potrajala ni godinu dana kada je njegov kraj zahvatilo uzbuenje i komeanje. Pojavie
se glasnici na konj ima i najavie dolazak mladog rade i ubrzo se sa svojim ljudima, konjima i
celom pratnjom pojavio i sam rada Nala da lovi u tom kraju; na sve strane su se podizali atori,
svuda se ulo njitanje konja i zvuci rogova. Dazu sve to nije zanimalo, radio je u polju, obavljao
poslove u mlinu i izbegavao lovce i dvorjane. Ah kad se tih dana jednom vratio u kolibu i u njoj nije
zatekao svoju enu, mada joj je bio strogo zabranio svaki izlazak, osetio je udar posred srca
nasluujui nesreu. Pohitao je svom tastu, ali Pravati nije bila kod njega i svi su u kui tvrdili da je
uopte nisu videli. Strah mu je sve vie pritiskivao srce. Pretraio je povrtnjak i polja, dan ili dva
neprestano je hodao tamo-amo izmeu svoje i kolibe svoga tasta, vrebao po oranicama, spustio se u
bunar, molio se bogovima, dozivao je po imenu, mamio je i proklinjao, traio tragove njenih stopala.
Najmlai urak, jo deak, naposletku mu je odao da je Pravati kod rade, da se nalazi u njegovom

atoru, da su je videli kako jae konja. Daza se kradom unjao oko logora Nale, nosio je uza se
praku koju je koristio nekad kao pastir. Kad god bi kneev ator danju ili nou za trenutak ostao bez
nadzora, on bi se prikrao, ali bi ubrzo iskrsli straari i on bi morao da bei. Skrivajui se meu
granjem nekog stabla video je radu, iji mu je lik jo od svetkovine u gradu bio poznat i odvratan,
video kad je uzjahao konja i odjahao, a kada se posle nekoliko asova vratio, sjahao i odgrnuo
atorsko krilo na ulazu, video je da se u atoru kree neka mlada ena i pozdravlja radu, a kada je u
toj mladoj eni poznao Pravati, svoju enu, zamalo nije pao sa drveta. Sada je pouzdano znao na
emu je i srce ga je jo vie titalo. Silna je bila njegova ljubavna srea sa Pravati, a sada su nita
manje silno, tavie, jo silnije ovladali njime bol, gnev, svest o tome ta je izgubio i uvreenost.
Kada ovek svu ljubav za koju je sposoban usredsreuje na jedno, u njemu se rui sve ako to izgubi i
odjednom se nae sam meu ruevinama.
Jedan dan i jednu no je Daza lutao po okolnim umama, iza svakog kratkog predaha ponovo bi ga
jad u srcu digao na noge, morao je da tri i da se kree, inilo mu se da mora da juri do na kraj sveta
i do kraja svog ivota koji je izgubio svaku vrednost i ar. Pa ipak nije poao u daljinu i u nepoznato
ve se neprekidno zadravao u blizini mesta svoje nesree, obilazio je oko svoje kolibe, oko mlina,
oranica i kneevog lovakog atora. Naposletku se opet sakrio meu kronjama iznad atora, uurio
se i vrebao pun gorine, izgarajui kao izgladnela divlja zver u svom lisnatom skrovitu sve dok nije
doao trenutak za koji je uvao poslednju snagu, dok rada nije iziao pred ator. Tada se neujno
spustio sa grane, zamahnuo i kamenom iz prake pogodio pravo u elo omrznutog radu koji se sruio
i ostao da lei nauznak bez znaka ivota. Nikog nije bilo u blizini; vihor slasti i uivanja u osveti koji
je prohujao Dazinim ulima za trenutak prekinu stravina i udesna, mukla tiina. I pre no to se oko
ubijenog digla graja i poelo da vrvi od slugu, on se izgubi u umi i zatim niz dolinu u gustiu
bambusa.
U trenutku u kome je skoio sa drveta i opijen svojim inom zavitlao praku i odaslao smrt, bilo
mu je kao da je time ugasio i sopstveni ivot, kao da ga naputa poslednja snaga i kao da se, poletevi
sa smrtonosnim kamenom, i sam survava u ponor nitavila, dragovoljno prihvatajui sopstvenu
propast ako omraeni dumanin strada trenutak pre njega. Ali kada je iza njegovog ina nastupio onaj
neoekivani trenutak tiine, udnja za ivotom za koju maloas nije znao otre ga od otvorenog
ambisa, u njegovim ulima i telu se razbudio pranagon i naterao ga da se povue u umu i bambusov
gusti, da bei i da se skriva. Tek kad je stigao do nekog skrovita i izbegao prvu opasnost, dolo mu
je do svesti ta se s njim zbilo. Sruio se krajnje iscrpljen i bez daha, a kada je u toj malaksalosti
iilio i zanos u kojem je izveo svoj in i nastupilo otrenjenje, osetio je u prvi mah razoaranje i
gaenje, to je iv i to je uspeo da pobegne. Ali tek to je povratio dah i popustila vrtoglavica od
silnog premora, iezlo je i to bljutavo i odvratno oseanje i ustupilo mesto prkosu i elji da ivi, i
ponovo je u srcu osetio divlju radost to je izvrio onaj in.
Ubrzo je okolina oivela, poelo je traganje i lov na ubicu i potrajao je ceo dan, a on se spasao
zavuen u svoje skrovite, jer se zbog tigrova niko nije usudio da prodre dublje u divljinu. Malo je
spavao, oslukivao je, provlaio se dalje kroz gusti i opet predahnuo, a treeg dana naao se ve s
one strane breuljka i peaio bez odmora u pravcu viih bregova.
ivot beskunika vodio ga je na razne strane, uinio ga tvrim i ravnodunim, postao je mudriji i
smireniji, ali je nou jo uvek esto sanjao o Pravati i o svojoj nekadanjoj srei, odnosno o onome
to je nazivao sreom, bezbroj puta je sanjao i kako ga gone a on bei, bila su to uasna i zastraujua
snovienja, kao ovo: on bei, za sobom uje bubnjeve i lovake rogove gonilaca, a on se probija kroz
umu i movare, kroz trnje i preko tronih, crvotonih mostova i neto nosi, neki teret, neto
zamotano, pokriveno i nepoznato za ta zna da je veoma dragoceno i ugroeno, neko blago, moda

neto ukradeno, uvijeno u maramu, neku arenu tkaninu sa mrkocrvenim i plavim arama slinu
Pravatinoj haljini za sveanosti da on natovaren tim zaveljajem, opljakanim plenom ili blagom,
uz opasnosti i tegobe bei i unja se presamien pod niskim granama i viseim stenama, pored zmija i
preko vrtoglavo uzanih brvana nad rekama punim krokodila, da se napostetku, gonjen i iscrpljen,
zaustavlja i prstima barata po vorovima kojima je zaveljaj zavezan, da mu uspeva da drei jedan
po jedan i naposletku vidi da je blago koje je izvadio i koje sad uasnut dri u rukama njegova
sopstvena glava.
Ziveo je po skrovitima i u neprestanom lutanju, zapravo vie nije beao od ljudi, ali ih je
izbegavao. Jednoga dana put ga je doveo do travnatog predela sa breuljcima koji mu se uinio lep i
vedar, i kao da ga je pozdravio kao starog znanca. as su se prostirale livade s ustalasalom,
rascvetalom travom, as uzdizale vrbe koje je poznavao i koje su ga podseale na radosno i edno
vreme u kome nije znao za ljubav i ljubomoru, za mrnju i osvetu. Bili su to panjaci na kojima je
nekad uvao krdo sa svojim drugovima, to je bilo najradosnije vreme njegove mladosti, koje mu je
sad iskrslo pred oima i pojavilo iz silnih dubina nepovratnog. Slatka tuga u njegovom srcu bila je
odjek umova koji su ga tu pozdravljah, pirkanja vetra meu srebrnastim ustreptalim vrbama, vesele,
hitre koranice potoia, pesme ptica i muklog zuzukanja bumbara. Sve je ovde zvualo i mirisalo na
utoite i zaviaj, naviknutom na lutajui ivot pastira, jo mu se nikada nijedan kraj nije inio tako
prisan i zaviajni.
Praen i voen tim glasovima u dui, proiman oseanjem oveka koji se vraa svom domu,
prolazio je ovim ljupkim predelom posle stranih meseci vie ne kao stranac, progonjeni begunac i na
smrt osueni, nego iroka srca, ne mislei ni na ta i bez elja, predajui se sav spokojnoj i vedroj
sadanjici i bliskosti, upijajui pun zahvalnosti sve u sebe. udio se pomalo sam sebi i svem novom,
neobinom, po prvi put s oduevljenjem u dui, iznenadila ga je otvorenost sopstvenog duha, vedrina
bez napetosti, paljivi i blagodarni nain na koji je posmatrao i uivao u svetu oko sebe. Neto ga je
mamilo da se preko zelenih panjaka uputi u umu, pod drvee, u sumrak posut zracima sunca i tu ga
jo vie obuze oseanje da se vraa u zaviaj i ono ga je vodilo putevima koje kao da su njegove
noge same nalazile, sve dok kroz gusti paprati, neku vrstu male ume usred velike, nije stigao do
majune kolibe, pred kojom je na zemlji, nepokretan, sedeo jogi koga je nekad kriom posmatrao i
donosio mu mleka.
Daza je zastao kao da se trgao iz sna. Sve je tu bilo kao nekad, ovde vreme nije prolazilo, ovde
se nije ubijalo ni patilo; vreme i ivot su ovde bili postojani kao kristal, spokojni i ovekoveeni.
Posmatrajui starog, srce mu se ispunilo divljenjem, ljubavlju i enjom kao nekad, kada ga je prvi
put ugledao. Zagledao je kolibu i pomislio da bi je trebalo malo popraviti pre poetka idueg kinog
perioda. Zatim se osmelio i posle nekoliko opreznih koraka uao je u kolibu i osvrnuo se oko sebe da
vidi ta se nalazi u njoj, a to nije bilo mnogo, gotovo nita: leaj od lia, izdubljena tikva sa malo
vode i prazna torba od like. Daza uze torbu i poe u umu da trai hranu, vrativi se sa plodovima i
slatkom srikom iz stabala, zatim je uzeo tikvu i napunio je sveom vodom. Time je obavio sve
poslove koje je ovde trebalo obaviti. Eto, kako je nekima malo potrebno za ivot! Daza se uurio
na zemlji i utonuo u sanjarenje. Bio je zadovoljan tim odmorom bez rei i sanjarenjem u umi,
zadovoljan sam sobom, glasom u svojoj dui koji ga je doveo na ovo mesto, na kome je ve jednom
kao mladi oseao neko spokojstvo, sreu i prisnost doma.
I tako je ostao kod utljivog. Obnovio mu je leaj od lia, traio hranu za obojicu, opravio tronu
kolibu i poeo gradnju druge, koju je na malom rastojanju podigao za sebe. Po svemu sudei, stari ga
je trpeo, iako se zapravo nije moglo dokuiti da li ga uopte primeuje. Kada bi se digao posle
meditacije, uinio bi to samo da ue u kolibu da spava, da pojede koji zalogaj, ili da se za kratko

vreme izgubi u umi. Daza je pored toga asnog oveka iveo kao sluga nekog velikana, ili pre kao
to domaa ivotinjica, pitoma ptica ili mungos ivi pored ljudi, uvek na usluzi i gotovo neprimeena.
Budui da je dugo iveo kao begunac, skrivao se nespokojan i muen griom savesti, uvek
spreman da umakne goniocima, izvesno vreme mu je prijao miman ivot, poslovi koje je obavljao bez
ikakvog truda i neposredna blizina oveka koji se nije obazirao na njega, spavao je spokojno i bez
stranih snovienja, zaboravljajui u toku pola ili ak i celog dana ta se dogodilo. Nije razmiljao o
budunosti, i ako je uopte za neim teio i bilo ta eleo, onda je to bilo da ostane tu, da ga jogi
prihvati i uputi u tajnu pustinjskog ivota, da i sam postane jogi i uesnik u ponosnoj bezbrinosti
jogizma. Vie puta je poinjao da podraava asnog jogija, da kao on nepokretno sedi skrtenih nogu,
da netremice uperi pogled u nepoznati svet nakraj stvarnosti i da postane neosetljiv na sve to ga
okruuje. Ali obino bi se brzo zamorio, utrnuli bi mu udovi i zabolela ga lea, smetali su mu razni
insekti ili bi ga zasvrbela nadraena koa i to bi ga nateralo da se pokrene, da se ee i naposletku
ustane. Ponekad bi, meutim, osetio i neto drugo, naime, da postaje prazan i lak, da lebdi, to
ljudima inae uspeva samo u snu, kada ovla dotiui zemlju i odbivi se blago od nje lebde u
vazduhu poput pahuljice od vune. Tih trenutaka mutno je nasluivao kako bi bilo kad bi stalno tako
lebdeo, kad bi mu se telo oslobodilo teine i vinulo poneto dahom jednog uzvienijeg, istijeg,
sunanog ivota, uzdiui se i utapajui u jedan drugi svet, bezvremen i nepromenljiv. Ah to su bili
samo trenuci i slutnje. Kada bi se posle takvih trenutaka vratio u svakodnevicu, pomislio bi da mora
nekako postii da mu majstor bude uitelj, da ga uvede u njegove vebe i tajne vetine, da i njega
preobrazi u jogija. Ah, kako da to postigne? Nije bilo ni najmanjeg znaka da e ga stari ikada
primetiti, da bi ikad mogli da izmene neku re. Kao to se stari nalazio nakraj dana i asa, nakraj
ume i kolibe, tako je, po svemu sudei, bio i nakraj rei.
Pa ipak je progovorio jednog dana. Dolo je vreme u kome je Daza opet sanjao iz noi u no,
esto zanosno slatko, a esto i strano, sanjao bi svoju enu Pravati, ili o svom strahotnom ivotu
begunca. Ni po danu nije postizao nikakav napredak, nije mogao dugo na sedi i da se veba, glavom
su mu prolazile misli o enama i ljubavi i esto je lutao po umi. Kanda su vremenske prilike bile za
to krive, dani su bili sparni, sa povremenim naletima vrelog vetra. I opet je nastupio takav lo dan,
rojili su se komarci, Daza je te noi opet imao neko snovienje koje ga je titalo i ispunjavalo
strahom, dodue, nije znao kakav je to zapravo bio san, ali mu se inio kao kukavni i u stvari
nedozvoljeni povratak ranijim stanjima i ivotnim dobima. Preko celog dana se tmuran i uznemiren
unjao oko kolibe, obavljao poneki posli, sedao u vie mahova da veba meditiranje ali bi ga svaki
put spopadao grozniavi nemir, sevalo mu je u udovima i kao da su mu mravi mileli po stopalima,
neto ga je peklo na potiljku i jedva bi izdrao nekoliko trenutaka, dobacujui pri tom bojaljive i
postiene poglede starom, koji je uao u savrenom stavu, dok mu je lice, sa pogledom uperenim u
sebe, sa neprikosnovenom i spokojnom vedrinom lebdelo kao cvetna krunica.
Kada se toga dana jogi digao i krenuo ka svojoj kolibi, Daza koji je dugo iekivao taj
trenutak preprei mu put i oslovi ga sa hrabrou bojaljivih:
Mnogopotovani ree oprosti to sam prodro u tvoj mir. Ja traim spokojstvo, traim
mir, hteo bih da ivim kao ti i da budem tebi slian. uj me, jo sam mlad, ali sam mnogo propatio,
sudbina se svirepo poigrala sa mnom. Rodio sam se kao knez, ali su me u ranom detinjstvu uklonili i
dali pastirima, postao sam pastir, odrastao sam u veselju i snazi kao mlado govedo, nevin u srcu.
Zatim sam poeo bacati poglede na ene i kad sam ugledao najlepu, stavio sam svoj ivot u njenu
slubu, umro bih da je nisam dobio. Napustio sam svoje drugove pastire, traio i dobio Pravati za
enu, postao sam domazet, morao sam da sluam i obavljam teke radove, ali Pravati je bila moja,
volela me je, bar sam ja mislio da me voli, svake veeri vraao sam se u njen zagrljaj i leao na

njenom srcu. Ali gle uda, u na kraj je doao rada, onaj isti zbog koga su me kao dete uklonili,
doao je i oteo mi Pravati, svojim oima sam je video u njegovom zagrljaju. Bio je to najvei bol
koji sam iskusio i koji je iz osnova izmenio mene i moj ivot. Ubio sam radu i vodio ivot zloinca i
progonjenog, sve se dalo u poteru za mnom, ni trenutka nisam bio siguran u svoj ivot dok nisam
stigao ovamo. Mnogopotovani, ja sam budala i ubica, moda e me ipak uhvatiti i raereiti
naetvoro. Ne mogu vie da podnesem takav strani ivot, hteo bih da ga se reim.
Jogi je mirno, oborena pogleda, sasluao plahoviti mladiev izliv. Zatim se svetlim, prodornim i
gotovo nepodnoljivo vrstim, usredsreenim pogledom zagledao u Dazu i, posmatrajui njegovo
lice i razmiljajui o njegovoj plahovito iznetoj prii, lagano razvukao usne u osmeh i nasmejao se,
smejui se bez glasa zatresao je glavom i kikoui se povikao:
Maja! Maja!
Daza je stajao zbunjen i postien, dok je jogi pre no to e se zaloiti krenuo uzanom stazom
izmeu paprati i hodao tamo-amo odmerenim, ritmikim koracima. Vratio se nakon stotinak koraaja
i uao u svoju kolibu, a na licu mu se videlo da je, kao i uvek, okrenut stvarima koje ne spadaju u
pojavni svet. Kakav je to bio smeh kojim je taj ovek vazda nepokretna lica odgovorio na Dazine
rei?! Dugo je razmiljao o tome. Da li je taj smeh u trenutku Dazinog oajnikog priznanja i
preklinjanja bio blagonaklon ili podrugljiv, da li je bio uteen ili znak osude, da li je bio boanski ili
demonski? Da li je bio naprosto cinino mudrovanje starca koji vie nije u stanju da bilo ta shvati
ozbiljno, ili podsmeh mudraca suoenog sa tuom ludou? Da li je trebalo protumaiti da ga je tim
smehom odbio, oprostio se od njega i otpustio ga? Ili ga je trebalo shvatiti kao savet, poziv da se i
Daza smeje zajedno s njim? Nikako nije mogao da odgonetne njegov znaaj. Do kasno u no
razmiljao je o smehu koji su, po svemu sudei, njegov ivot, srea i jad izazvali kod tog starca,
prevakavao ga je u mislima kao kakav tvrd koren koji ipak ima i neki ukus i miris. Isto tako je
prevakavao i razmiljao i o rei koju mu je stari doviknuo tako gromko, vedro i neshvatljivo
razdragano, kikoui se: Maja! Maja! Donekle je znao, a donekle naslutio ta otprilike treba da
znai re koju mu je dobacio smejui se, a i nain na koji je to uinio navodio ga je da otkrije njen
smisao. Maja je Dazina slatka srea i gorki jad, maja je lepa Pravati, maja je njena ljubav i strast,
maja je ceo ivot. Dazin ivot i ivot svih ljudi, sve je u oima starog jogija bila maja, neto kao
detinjarija, pozorina igra, uobraenje, arena laa, mehur od sapunice, neto emu se ovek mogao
razdragano smejati i to u isti mah prezreti, ali ni u kom sluaju shvatiti ozbiljno.
Ako je stari jogi onim smehom i reju maja smatrao da je reio i okonao pitanje Dazinog
ivota, drugaije je bilo sa Dazom i, ma koliko eleo da na svoj ivot gleda kao na maju, u njemu se
tih nemirnih dana i noi opet razbudilo i oivelo sve to je, iscrpljen od ivota begunca, neko vreme
ovde zaboravio. Nada da e ikada zaista nauiti joga vetine, ili ak biti ravan starcu, bila je veoma
mala. Ali ako je tako kakvog je imalo smisla da i dalje boravi u toj umi? Naao je tu utoite,
malko predahnuo i skupio snage, donekle se osvestio, a i to je imalo svoju vrednost, ve je i to bilo
mnogo. Moda su, u meuvremenu, u zemlji odustali od daljeg lova na ubicu kneza, pa bi bez velike
opasnosti mogao da krene dalje. Odluio je da tako i uradi, da sledeeg dana krene na put, svet je bio
prostran i on nije mogao ostati zauvek u tom skrovitu. Ta odluka ga je u izvesnoj meri ispunjavala
spokojstvom.
Nameravao je da krene u prvo svitanje, ali kad se probudio posle dueg sna sunce se ve popelo
na nebu i jogi je ve bio utonuo u svoje meditacije, a Daza nije eleo da ode bez oprotaja, osim
toga, imao je jo neto na srcu. Stoga je ekao satima da se stari digne, protegne udove i po svom
obiaju pone da hoda tamo-amo. Tad mu je prepreio put, poklonio mu se i nije odustao sve dok
majstor joge nije uperio pogled u njega.

 Majstore ree ponizno reio sam da idem dalje svojim putem, neu vie remetiti tvoj
mir. Ali mi samo jo ovog puta, mnogopotovani, dozvoli da ti uputim jednu molbu. Kada sam ti
ispriao svoj ivot, ti si se nasmejao i uzviknuo maja. Preklinjem te, reci mi neto vie o maji.
Jogi se uputi svojoj kolibi i pogledom naredi Dazi da ga sledi. Dohvativi posudu sa vodom prui
je Dazi i ree mu da opere ruke. Daza ga poslua. Majstor je zatim ostatak vode u tikvi prosuo meu
paprat, a praznu posudu dao Dazi i naredio mu da donese svee vode. Daza posluno potra, sa setom
rastanka u srcu, znajui da poslednji put prelazi stazu do izvora, poslednji put prinosi laku posudu sa
glatkom, izlizanom ivicom povrini vode, na kojoj se ogledao odraz jelenjaka, svodova kronji i
rasutih svetlih taaka slatkog plavetnila neba, na kojoj se poslednji put u mrkom sutonu ocrtavao i
njegov sopstveni lik. Zagnjurio je posudu u vodu, zamiljeno i lagano, bio je unezveren i nikako mu
nije bilo jasno zbog ega ga obuzima neko tako udno oseanje i zato ga je iako je odluio da ode
zabolelo to ga stari nije pozvao da se jo malo zadri, ili moda da ostane zauvek.
uao je kraj izvora, popio gutljaj vode, paljivo se digao sa posudom u ruci da nita ne prospe i
kada je hteo da se vrati kratkim putem do kolibe, do uiju mu dopre zvuk koji ga je oarao i uasnuo,
zau glas koji je u njemu odzvanjao u mnogim snovima, kojeg se esto seao sa gorkom enjom. Bio
je sladak, zanosan i detinji, mamio ga zaljubljeno usred sumrane ume tako da se od zaprepaenja i
ushienja najeio i uzdrhtao do dna srca. Bio je to glas Pravati, njegove ene.
Dazo mamio ga je njen glas.
Sa posudom za vodu osvrtao se sa nevericom i, gle, meu drveem se pojavila vitka i gipka
dugonoga Pravati, voljena, nezaboravna i nevema. Ispustio je posudu iz ruku i potrao joj u susret.
Stajala je pred njim smeei se i pomalo stidljivo gledala u njega krupnim oima srne, i tada je
izbliza uoio da je obuvena u sandale od crvene koe i odevena u veoma lepe i bogate haljine, da na
ruci ima zlatnu grivnu i blistavo, areno i dragoceno kamenje u crnoj kosi. On ustuknu. Zar je ona jo
uvek bila kneeva milosnica? Zar on nije ubio Nalu? Da li je ona jo uvek imala na sebi njegove
poklone? Kako je smela da mu izie na oi nakiena tim draguljima i kamenjem, i da ga doziva po
imenu.
Ali ona je bila lepa no ikad i pre no to je pozove na odgovornost morao je da je zagrli, da
spusti elo na njenu kosu, da joj podigne lice i poljubi usta, a tog trenutka je oseao da se opet sve
vratilo, da je opet njegovo sve to je posedovao, sva srea, ljubav, slast i ivotna radost, sva strast. I
ve se u mislima udaljio daleko od te ume i starog pustinjaka, ve su se uma, pustinjatvo,
meditacije i joga pretvorili u nitavilo, pali u zaborav; vie nije mislio ni o posudi sa vodom koju je
trebalo da odnese starom. Ostala je kraj izvora kada se sa Pravati uputio ka rubu ume. Ona mu je na
brzinu ispriala kako je dospela ovamo i ta se sve zbilo.
udnovato je bilo sve to mu je ispriala, iznenaujue, oaravajue i bajoslovno, i Daza je
utrao u svoj novi ivot kao u neku bajku. Nije samo Pravati opet bila njegova, nije samo omrznuti
Nala bio mrtav i proganjanje njegovog ubice odavno obustavljeno, ve je Daza, kneevski sin koji je
jednom postao pastir, sada u gradu bio proglaen za zakonitog naslednika i kneza. Neki stari pastir i
jedan stari braman podsetili su svet i objavili gotovo zaboravljenu priu o tome kako su ga nekad
uklonili sa dvora, pa se sada u celoj zemlji grozniavo tragalo za ovekom, za kojim se nekad tragalo
jer je ubio Nalu, da ga postave za radu i sveano doprate do grada gde e se useliti u dvorac svoga
oca. Sve je bilo kao u snu, a iznenaenog Dazu najvie je obradovalo to ga je meu svim glasnicima
koji su tragali za njim nala i prva pozdravila upravo Pravati. Na rubu ume je ugledao atore, irio
se miris dima i peene divljai. Pravati je bila buno pozdravljena od svoje pratnje i ubrzo je nastala
velika gozba kad se doznalo da je Daza njen suprug.
Tu se zatekao i ovek, Dazin nekadanji drug kod pastira, koji je Pravati i pratnju doveo ovamo,

na jedno od mesta iz njegovog ranijeg ivota. ovek se zadovoljno nasmejao i poznavi Dazu potrao
mu u susret, verovatno bi ga prijateljski potapao po ramenu ili ga zagrlio, ali sad je njegov drug bio
rada i on se napreac zaustavi u trku, produi put laganije i sa puno potovanja mu se pokloni u znak
pozdrava. Daza ga uspravi i zagrli, ljubazno ga nazva imenom i upita ime bi mogao da ga daruje.
Pastir je eleo telicu i dobio ak tri od radine najbolje pasmine. Neprekidno su novom knezu
dovodili razne ljude, inovnike, glavne lovce i dvorske bramane koji su ga pozdravljali, zatim je
prireena gozba, zasvirala je muzika sastavljena od bubnjeva, gitara i frula, i Dazi se slavlje i sva ta
rasko uinie kao san; nije mogao da veruje u sve to, zasad mu se jedina Pravati, njegova mlada ena
koju je drao u svom zagrljaju, inila stvarnom.
Posle nekoliko dana putovanja povorka se pribliavala gradu, upueni su glasnici koji su objavili
radosnu vest da je mladi rada pronaen i da ubrzo stie, a kada je grad ve bio na pomolu, u njemu
su na sve strane odjekivali udarci gonga i bubnjeva, a u susret im je dola sveana povorka bramana
odevenih u belo na elu sa naslednikom Vazudeve, koji je nekad, dvadeset godina unazad, poslao
Dazu kod pastira i koji je umro tek pre kraeg vremena. Oni mu poelee dobrodolicu pevajui
slavospeve, a pred palatom do koje su ga vodili zapalili su nekoliko velikih rtvenih vatri. Dazu
povedoe u njegov dom i tu ga opet sveano pozdravie izrazima odanosti, blagoslovom i reima
dobrodolice. U gradu je, do kasno u no, potrajalo radosno slavlje.
Dvojica bramana poduavala su ga svakodnevno i tako je za kratko vreme nauio neophodne
mudrosti, prisustvovao je prinoenju rtvi, delio pravdu i upranjavao viteke i ratne vetine. Braman
Gopala ga je uveo u politiku; ispriao mu je sve o njegovom domu i njegovim pravima, kao i o
pravima njegovih buduih sinova, a i ko su mu neprijatelji. U prvom redu je naveo majku princa Nale
koja je nekad liila princa Dazu njegovih prava i kidisala na njegov ivot, a koja je sad u Dazi mrzela
i ubicu svoga sina. Ona je pobegla i stavila se pod zatitu susednog kneza Govinde, ivela je u
njegovoj palati, a taj Govinda i njegov dom bili su oduvek opasni neprijatelji, vodili su ratove jo
protiv Dazinih ukundedova, zahtevajui izvesne delove zemlje. Nasuprot tome, juni sused, knez od
Gajpalija, bio je u prijateljskim odnosima sa Dazinim ocem i nikad nije trpeo nastradalog Nalu.
Jedna od vanih Dazinih dunosti bila je da ga poseti, daruje i pozove u sledei lov.
Gospoa Pravati se sasvim uklopila u plemiki stale, umela je da nastupa kao kneginja i
izgledala je prekrasno u raskonim haljinama i sa blistavim nakitom, kao da po roenju nije bila
nieg roda od svog gospodara i supruga. Ziveli su godinu za godinom u ljubavi i njihova srea ih je
okruavala sjajem i bleskom miljenika bogova, pa ih je narod potovao i voleo. I kada mu je posle
dugog iekvanja Pravati rodila sina, kome je po svom ocu dao ime Ravana, njegova srea je bila
potpuna. Sve to je posedovao, zemlju i vlast, kue i tale, mlekamike, goveda i konje, sve je to u
njegovim oima dobilo dvostruki znaaj i vanost, vei sjaj i vrednost, jer je sav taj posed bio lep i
prijatan da bi njime ukraavao, odevao i kitio Pravati, da joj dokazuje svoju odanost, ali ga je sad
sve to ispunjavalo jo veim zadovoljstvom i dobijalo jo veu vanost jer je to bilo nasledstvo i
budua srea njegovog sina Ravane.
Pravati je uglavnom nalazila zadovoljstvo u svetkovinama, sveanim povorkama, u raskonom
odevanju, nakitu i brojnoj posluzi, dok je Daza najvie uivao u svom vrtu, zasaenom po njegovom
nalogu, retkim i dragocenim drveem i cveem, u kome je nastanio papagaje i druge arene vrste
ptica, pa mu je postala svakodnevna navika da ih hrani i da se s njima zabavlja. Pored toga,
privlailo ga je i uenje, bio je zahvalan uenik bramana i nauio mnoge stihove i izreke, bio je vian
itanju i pisanju, imao je sopstvenog pisara koji je umeo da pripremi palmovo lie u svitak za
pisanje, i blagodarei njegovim vetim prstima stvorila se ubrzo mala biblioteka. Tu kod knjiga, u
maloj, bogato ukraenoj prostoriji, sa zidovima od plemenitih vrsta drveta i bogatim rezbarijama sa

slikama i prizorima iz ivota bogova, pozvao bi povremeno bramane i odabrane naunike i mislioce
meu svetenstvom da meusobno raspravljaju o osvetalim stvarima, o stvaranju sveta i maji
velikog Vinua, o svetim Vedama, o moi rtava i jo veoj moi pokore, koja smrtnika moe da
dovede dotle da bogovi pred njim uzdrhte od straha. Bramane koji bi dobro raspravljah i dokazivali
darivao je velelepnim poklonima, neki bi kao nagradu za pobedu u diskusiji odveli sobom lepu
kravu, pa je katkad delovalo pomalo smeno i dirljivo kad bi veliki uenjaci koji su do maloas
recitovali mudre izreke iz Veda, tumaili ih i dokazali da su im poznata sva neba i svetska mora
odlazili gordi i naduveni sa poasnim darovima, ili zapodevali svau iz puke ljubomore.
Knezu Dazi se, usred njegovog bogatstva i sree, njegovog sveta i njegovih knjiga, povremeno
inilo udnim i sumnjivim sve to se odnosi na ivot i ljudska bia, a u isti mah sve mu je to izgledalo
dirljivo i smeno; slino sujetnim mudrim bramanima, nalazio je da je i mrano i poeljno, a u isti
mah izaziva prezir. Kad bi mu pogled sa zadovoljstvom poivao na cvetovima lotosa po ribnjacima u
vrtu, uivajui u blistavom arenilu paunova, fazana i nosorog-ptica, u pozlaenim rezbarijama
palate, sve to bi mu se katkad inilo boanstvenim, kao proeto arom venog ivota, a drugi put bi u
svemu tome video neto nestvarno, nepouzdano i podozrivo, neku sklonost ka prolaznosti i
raspadanju, spremnost za ponovno uranjanje u bezoblije, u stihiju. Kao to je i on, knez Daza, bio
princ i postao pastir, srozao se na stepen ubice i oveka van zakona, a napokon opet uzdigao i postao
knez, voen nepoznatim silama sa neizvesnom sutranjicom i preksutranjicom pred sobom, tako je i
igra maja samog ivota uvek bila bremenita i uzvienim i prostakim, i venou i smru, veliinom i
porugom. ak mu je i voljena ena, lepa Pravati, u nekim trenucima izgledala bez ari i smena,
imala je preterano mnogo prstenja i grivni na rukama, pogled joj je bio preterano gord i likujui,
preterano se trudila da hoda dostojanstveno.
Vie od svog vrta i svojih knjiga, voleo je Ravanu, svog sinia, ispunjenje svoje ljubavi i
postojanja, predmet svoje nenosti i brige; neno i lepo dete bilo je pravi princ, s oima srne na
majku i sklon razmiljanju i sanjarenju na oca. Neki put, kad bi video da i malian dugo stoji pred
jednim od ukrasnih drveta ili ui na nekom ilimu i zaneto, odsutnim pogledom, netremice posmatra
neki kamen, izrezbarenu igraku, uinilo bi mu se da mu je sin veoma slian. Koliko ga silno voli
spoznao je Daza tek kad ga je prvi put morao napustiti na neodreeno vreme.
Naime, jednoga dana stigao je skorotea iz krajeva na granici izmeu njegove i Govindine zemlje
i javio da su upali Govindini ljudi, opljakali stoku, zarobili i odveli izvestan broj ljudi. Ne asei ni
asa, Daza se spremio, poveo sobom zapovednika telesne strae, desetinu ljudi i konja i krenuo u
poteru za pljakaima. I kada je u trenutku uoi polaska uzeo sina u naruje i poljubio ga, u njegovom
srcu se ljubav prema detetu razbuktala kao plamen bola. I taj plamen bola, ija ga je silina zapanjila i
zapahnula kao neka nepoznata opomena, pretvorio se za vreme dugog puta na konju u saznanje i
razumevanje. Jaui, razmiljao je o uzrocima koji su ga naterali da uzjae konja, da tako odluno i
urno jezdi ka udaljenijim krajevima svoje zemlje, o tome kakva ga je sila u stvari primorala da tako
postupi i uloi toliki trud. Razmiljao je i postalo mu je jasno da u dnu srca ne smatra vanim, da ga
nimalo ne boli dua to mu negde na granici zemlje otimaju stoku i ljude, kao i da pljaka i povreda
njegovih kneevskih prava ne bi mogle izazvati u njemu gnev i reenost da pree na delo, da bi to
se njega tie na vest o pljaki odgovorio samo saaljivim osmehom. AK je znao da bi time naneo
veliku nepravdu glasniku koji je jurio do iscrpljenja, a takoe i onima koji su opljakani, zarobljeni i
iz svoje postojbine i mirnog ivota odvedeni u tuinu i ropstvo, tavie, odustajanjem od ratnike
osvete naneo bi nepravdu i svim ostalim svojim podanicima, koji nisu izgubili ni dlaku sa glave; oni
bi teko mogli podneti i shvatiti da se njihov knez ne trudi da zatiti zemlju, da ne mogu raunati na
osvetu i pomo ako bi se jednom od njih dogodilo slino. Bio je svestan da mu je dunost da odjezdi

u osvetniki pohod.
Ah, ta je dunost? Koliko ima dunosti koje esto prenebregavamo laka srca! Zato ta osvetnika
dunost sad nije bila nevana i nije mogla da se prenebregne, ta ga je navelo da joj ne pristupi ovla
i sa pola srca, nego revnosno i strasno? Tek to mu je to pitanje sinulo kroz glavu, srce je ve
odgovorilo na nj, steui se od bola kao u trenutku oprotaja od Ravane, malog princa. Doao je do
saznanja da bi pljaka i nasilje sa granica zemlje prodrli sve blie kad bi knez dozvolio da se bez
ikakvog otpora otimaju stoka i ljudi, a naposletku bi se neprijatelj naao pred njim samim, pogodivi
ga tamo gde bi mu naneo najvei bol: u sina! Oteo bi mu sina, naslednika, i moda ga ubio u mukama,
a to je najstraniji bol koji bi mogao da iskusi, mnogo straniji ak i od Pravatine smrti. Zato je,
dakle, jezdio tako revnosno izvravajui svoju kneevsku dunost. Ne zato to je bio osetljiv na
gubitak stoke i zemlje, ne iz dobrote prema svojim podanicima, niti iz astoljublja prema kneevskom
imenu svog oca, ve podstaknut estokom, bolnom, bezumnom ljubavlju za svoje dete i plahovitim,
bezumnim strahom od bola koji bi mu naneo gubitak tog deteta.
Eto do kakvih je saznanja doao na tom putu jaui konja. Uostalom, nije mu polo za rukom da
stigne i kazni Govindine ljude, uspeli su da pobegnu sa svojim plenom, a on je, da bi dokazao vrstu
volju i hrabrost, i sam morao da upadne s one strane granice, da oteti neko selo svog suseda, da
otme neto stoke i odvede nekolicinu robova. Proveo je nekoliko dana jezdei kao pobednik ka svom
domu, ali je sve vreme tonuo u duboka razmiljanja i vratio se kui veoma utljiv i gotovo tuan. Dok
je razmiljao, postalo mu je jasno koliko je vrsto i beznadeno svim svojim biem i delima uhvaen
i svezan u mreu pakosti. Dok je u njemu neprekidno rasla sklonost za razmiljanje, potreba da utke
posmatra sve oko sebe, da vodi miran i edan ivot, s druge strane je, iz ljubavi prema Ravani, iz
straha i brige za njega, za njegov ivot i njegovu budunost, ponikla prinuda da neto uradi, da se sve
vie zaplie u mreu zla, iz nenosti je nikla kavga, iz ljubavi rat. Morao je, iako samo zbog pravedne
kazne, oteti jedno krdo, zadati jednom selu smrtni strah i silom odvesti jadne, nevine ljude, a iz toga
e, naravno, opet proizii nova osveta i nasilje, i tako sve dalje, dok se ceo njegov ivot i zemlja ne
pretvore u rat, u nasilje i zveket oruja. Zbog tog saznanja ili vizije na povratku je bio tako utljiv i
tuan.
I odista, dumanski sused nije davao mira. Ponavljao je svoje upade i pljakake pohode. Daza je
za kaznu i zbog protivbrane takoe morao da krene u pohod i, kada bi neprijatelju uspelo da pobegne,
morao trpeti da njegovi vojnici i lovci nanose susedu nove tete. U glavnom gradu viali su se sve
ee ljudi na konju i orunici, u nekim pograninim selima vojnici su stalno bili na strai, dani su
prolazili nemirno u ratnikim savetovanjima i pripremama. Daza nikako nije mogao da shvati kakav
je smisao i kakva je korist od tog veitog etnikog ratovanja, alio je ranjene zbog njihovih patnji,
alio za ivotom ubijenih, alio za svojim vrtom i knjigama koje je sve vie morao zanemarivati,
alio za spokojnim danima i za spokojstvom u svom srcu. esto je razgovarao o tome sa Gopalom i
bramanima, a neki put i sa svojom suprugom Pravati. Trebalo bi, ree joj, teiti za tim da se ugledni
susedni kneevi pozovu kao izborne sudije i da zavedu mir, a on bi sa svoje strane drage volje
pristao da popustljivou i predajom nekih panjaka i sela pripomogne uspostavljanju mira. Bio je
razoaran i pomalo ljut to ni bramani, ni Pravati za takvo reenje nisu hteli ni da uju.
Razlika u miljenju o tom pitanju izmeu Pravati i njega dovela je do estokih rasprava, tavie,
do razdora. Ubedljivo i upeatljivo joj je iznosio svoje razloge i misli, ali ona je svaku njegovu re
izgovorenu protiv rata i besmislenog ubijanja shvatala kao uperenu protiv nje same. Jednim svojim
vatrenim i rei tim govorom upozoravala ga je da neprijatelj upravo namerava da iskoristi Dazinu
dobroudnost i miroljubivost (da ne kaem strah od rata), da ga natera na pomirenje za ljubav mira,
ali e to svaki put morati da plati ustupajui manje delove svoje zemlje, svoga naroda, pa ipak se

neprijatelj time nee zadovoljiti nego e, kada vidi da je Daza iscrpeo svoje snage, prei u otvoren
rat i oteti mu sve to je jo preostalo. Ne radi se tu o krdima i selima, o prednostima i gubicima, ve
o celini, radi se o daljem opstanku ili propasti. I, ukoliko Daza nije svestan ta duguje svom
dostojanstvu, svom sinu i svojoj eni, onda je ona ta koja mora da ga poui. Uagrila je oima, glas
joj je treperio ve odavna mu se nije inila tako lepa i strasna, a ipak je u dui oseao samo tugu.
U meuvremenu, nastavljali su se upadi na granici i krenje mira, sve do nastupanja velikog
kinog perioda kad su privremeno obustavljeni. Na Dazinom dvoru su sad bile dve stranke. Jedna,
stranka mira, bila je mala, osim Daze ubrajala je u svoje pristalice samo jo nekolicinu starijih
bramana, uenih ljudi potpuno zaokupljenih razmiljanjima, dok je druga, ratna stranka, Pravatina i
Gopalina stranka, okupila veinu svetenika i sve oficire. Zemlja se revnosno naoruavala, a znalo se
da neprijateljski sused ini to isto. Deaka Ravanu uio je vrhovni lovac gaanju lukom i strelom, a
mati ga je vodila na sve vojne smotre.
Ponekad se Daza seao vremena u umi, gde je jednom proveo neko vreme kao bedna izbeglica,
kao i sedokosog starca koji je tamo iveo ivotom pustinjaka i tonuo u razmiljanja. Ponekad bi ga se
setio i osetio elju da ga potrai, da ga ponovo vidi i zamoli da ga posavetuje. Ali nije znao da li je
stari jo u ivotu, da li bi ga sasluao i posavetovao, a i da je iv i voljan da mu da savet, ipak bi sve
ilo dalje svojim tokom i nita se ne bi moglo izmeniti. Razmiljanje i mudrost bile su dobre i
plemenite stvari, ali one uspevaju samo na rubu ivota, dok dela i bol oriih koji plivaju strujom
ivota i bore se sa talasima nemaju nikakve veze sa mudrou, jer razmiljanje i mudrost su nam dati,
oni su sudbinom odreeni, njih je trebalo upranjavati i propatiti. Nisu ni bogovi iveli u venom
miru i venoj mudrosti, i oni su znali za opasnost i strah, za borbu i bitku, to mu je bilo poznato iz
mnogih pria.
I tako se dogodilo da Daza vie nije vodio rasprave sa Pravati, jaui konja prisustvovao je
vojnim smotrama, znao je da je rat na pomolu, predoseao ga je u tekim nonim snovima i, dok mu
je telo smralo i lice potamnelo, osetio je da kopne i blede njegova srea i ivotna radost. Ostala mu
je samo ljubav prema deaku, rasla je sve vie, a s njom i briga zbog naoruavanja i vojnikih vebi,
briga je u njegovom sad pustom vrtu izrasla kao plameni crveni cvet. I sam se zaudio koliko
praznine bez traka radosti moe da podnese, do koje mere je navikao na brigu i nezadovoljstvo,
kako je u njegovom srcu, iz kojeg su na izgled iilile sve strasti, plameno cvetala i potpuno vladala
njime strahom i brigom proeta ljubav za sina. Moda je njegov ivot bio besmislen, ali nije bio bez
sri i sredita, a sve se vrtelo oko njegovog sina. Zbog njega se jutrom dizao sa svog leaja i
provodio dan u poslovima i naporima iji je cilj bio rat i koji su mu svi bili mrski. Zbog njega je
strpljivo predsedavao savetovanjima velmoa, suprotstavljajui se odlukama veine samo utoliko,
to je traio da ne srljaju u pustolovinu glavom bez obzira.
Kao to su mu postepeno postali tui i izneverili ga ivotna radost, njegov vrt i knjige, ili je on
njih izneverio, tako mu je postala tua i neverna ena koja mu je mnoge godine znaila sreu i slast
ivota. Poelo je sa politikom, i kada mu je Pravati odrala onu strasnu govoraniciju i bezmalo
otvoreno ismejala njegovo zaziranje od greha, a miroljubivost smatrala kukavilukom, kada mu je
zaarenih obraza i vatrenim reima govorila o kneevskoj asti, junatvu i pretrpljenoj sramoti, on se
zaprepastio i zavrtelo mu se u glavi kada je odjednom osetio i video koliko se njegova ena udaljila
od njega, ili on od nje. Od tada se jaz meu njima jo vie produbio i to se nastavljalo, a da nijedno
od njih nije uinilo nita da to sprei. U stvari, Daza je trebalo da neto preduzme, budui da je taj
jaz zapravo bio samo njemu uoljiv i po njegovoj zamisli sve se vie pretvarao u jaz nad jazovima, u
opti ambis izmeu mukarca i ene, izmeu da i ne, izmeu due i tela. Vraajui se u mislima u
prolost, inilo mu se da mu je puklo pred oima: Pravati, arobna lepotica, razbudila je u njemu

ljubav i poigrala se s njim sve dok nije napustio svoje drugove i prijatelje pastire i veseli ivot
pastira, da bi zbog nje iveo i sluio u tuini, kao domazet u kui ljudi koji nisu bili dobri i koji su
koristili njegovu zaljubljenost da bi za njih radio. Zatim se pojavio Nala, i to je bio poetak njegove
nesree. Nala se domogao njegove ene, bogati i naoiti rada je svojim lepim ruhom i atorima,
svojim konjima i slugama zaveo sirotu enu nenaviknutu na rasko, a to ga verovatno nije stalo
naroitog truda. Meutim zar bi je odista mogao zavesti tako brzo i lako da je u dui bila verna i
edna? Rada je, dakle, zaveo, ili naprosto poveo sobom, a ona je svom muu zadala najuasniji bol
koji je do tog asa iskusio. On se osvetio i ubio kradljivca svoje sree, to je bio trenutak opijenosti i
lkovanja. Ali tek to je izvrio to delo, morao je da bei. Provodio je dane, nedelje i mesece u
ipraju i sitaku, stavljen van zakona i ne verujui ni jednom ljudskom stvoru. A ta je Pravati radila
za to vreme? O tome gotovo nikad nisu govorili. U svakom sluaju, ona se nije dala u bekstvo za
njim, traila ga je i nala tek kad je po svom roenju bio proglaen za kneza i kada joj je on bio
potreban da bi se popela na presto i uselila u palatu. Tada se pojavila u umi, u neposrednoj blizini
asnog pustinjaka i odvela ga. Odenue ga u skupoceno ruho i proglasie radom, i sve je bilo u sjaju
i srei ali u stvarnosti: ta je tada napustio, a ta je dobio u zamenu? Sjaj i dunosti kneza,
dunosti koje su iz poetka bile lake, a od tada postajale sve tee i tee, ponovo je stekao svoju lepu
suprugu, slatke ljubavne asove sa njom, zatim je dobio sina i ljubav prema njemu i sve veu brigu za
njegov ugroeni ivot i sreu, a sad je i rat bio na pragu. To mu je donela Pravati, kada ga je onog
dana nala u umi pored izvora. Ali, ta je on sve zato napustio i ega se odrekao? Napustio je
spokojstvo ume, pobonu samou, blizinu i uzor svetog jogija, odrekao se nade da mu bude uenik i
naslednik, liio se dubokog, ozarenog i nepokolebljivog duevnog mira mudraca, osloboenja od
ivotnih borbi i strasti. Zaveden Pravatinom lepotom, zanet enom i zaraen njenim astoljubljem,
napustio je put na kome se jedino mogu stei sloboda i mir. Eto, tako mu je danas izgledala istorija
njegovog ivota i zacelo nije bilo teko da je protumai upravo tako, sa malim izmenama i
izostavljajui po neto. Izostavio je, izmeu ostalog, okolnost da se jo nikako nije mogao smatrati
uenikom pustinjaka, da je, tavie, bio odluio da ga napusti. Tako se stvari lako pomeraju kad se
baca pogled unazad.
Te iste stvari Pravati je videla sasvim drugaije, mada se, za razliku od svog supruga, daleko
manje predavala takvim mislima. O Nali uopte nije razmiljala. Nasuprot tome, ako je seanje nije
varalo, jedino je ona udarila osnove i stvorila Dazinu sreu, uinila ga ponovo radom, poklonila mu
sina, obasipala ga ljubavlju i sreom, da bi naposletku otkrila da joj on nije dorastao i da je
nedostojan njenih ponositih planova. Njoj je bilo jasno da skoranji rat moe da dovede samo do
unitenja Govinde i poveanja njene moi i poseda. Ali, umesto da se tome raduje i predano
sarauje, Daza se po njenom miljenju veoma nekneevski protivio ratu i osvajanju, najradije
bi ne mrdnuvi ni prstom doekao starost okruen svojim cveem, drveem, papagajima i knjigama.
Zaelo je mukarac sasvim drugog kova bio Vivamitra, glavni zapovednik konjice, i pored nje same
najvatreniji pobornik i zagovornik skoranjeg rata i pobede. Svako uporeivanje njih dvojice moralo
je da ide njemu u prilog.
Daza je jasno video koliko se njegova ena sprijateljila sa tim Vivamitrom, koliko mu se divila i
koliko joj je bilo stalo da se taj vedri i hrabri, kanda pomalo povran i moda ne mnogo pametan
oficir, koji je voleo da se grohotom smeje i da pokazuje svoje lepe i jake zube i negovanu bradu, divi
njoj. Video je to sa gorinom i prezirom u isti mah, sa podrugljivom ravnodunou kojom je sam
sebe zavaravao. Nije je uhodio, nije eleo da zna da li se prjateljstvo izmeu to dvoje dri granica
dozvoljenog i pristojnog ili ne. Pravatinu zaljubljenost u naoitog konjanika, injenicu da mu daje
prednost u odnosu na svog nedovoljno junakog supruga, posmatrao je spolja sa podjednakom

ravnodunou, a iznutra sa gorkom smirenou kojom je navikao da posmatra sva zbivanja oko sebe.
Svejedno je bilo da li se tu radilo o odluci njegove supruge da ga izneveri i izda, ili je to bio samo
nain da omalovaava Dazina ubeenja, u svakom sluaju neto je postojalo, razvijalo se i sazrevalo,
sazrevalo na njegove oi kao rat i zla kob, protiv toga nije bilo nikakvog sredstva i nije bio mogu
nikakav drugaiji stav osim da to prihvati i mimo podnosi, budui da su se umesto nasrtanja i
osvajanja u tome krili Dazina mukost i junatvo.
Bilo da se Pravatino divljenje prema zapovedniku konjice, ili njegovo prema njoj, zadralo
unutar granica ednosti i dozvoljenog ili ne, u svakom sluaju njegova krivica je bila vea od
Pravatine, to mu je bilo jasno. Daza mislilac i skeptik bio je, dodue, sklon da krivicu za nestanak
svoje sree pripisuje njoj, ili bar saodgovornost to je upao i upleo se u sve to: u ljubav, astoljublje,
osvetnike i pljakake pohode, taVie, smatrao je da ena, ljubav i strast, uvreeni u njegovim
mislima, snose odgovornost za sve na zemlji, za igru i hajku strasti i poude, za brakolomstvo, za
smrt, ubijanje i rat. Meutim, bio je svestan da Pravati nije kriva i nije uzrok nego je i sama rtva, da
nije odgovorna ni za svoju lepotu, niti za njegovu ljubav prema njoj, da je ona samo zrnce praine u
zraku sunca, talas u renoj struji, kao i da je bilo njegovo da se kloni ene i ljubavi, gladi za sreom i
astoljublja, trebalo je da ostane zadovoljan pastir meu pastirima, ili da tajnim putevima joge
savlada u sebi slabosti. On je to propustio, zatajio je, oigledno nije pozvan za velikana i nije ostao
veran onome zato je bio pozvan, njegova ena je, naposletku, bila u pravu to je u njemu videla
kukavicu.
Ali, za uzvrat, ona mu je poklonila sina, lepog i nenog deaka za koga je strahovao i ije je
postojanje njegovom ivotu ipak davalo neki smisao i vrednost, tavie, veliku sreu, dodue, bolnu i
punu strepnje, ali ipak sreu, njegovu istinsku sreu. A tu sreu je sad plaao bolom i gorinom u
svom srcu, spremnou za rat i smrt, svestan da ide u susret usudu. U susednoj zemlji je carevao
rada GoVinda, koga je savetovala i hukala majka ubijenog rade, zavodnika koji je za sobom
ostavio lou uspomenu, a Govindini upadi i izazovi postali su sve ei i sve drskiji. Jedino bi savez
sa monim radom od Gajpalija mogao da uini Dazu dovoljno jakim da iznudi mir i dobrosusedske
sporazume. Ali taj je rada, iako dobronameran prema Dazi, bio u srodstvu sa Govindom i zato je
utivo odbio sve pokuaje za sklapanje saveza. Nije postojala mogunost da se izbegne rat, nije
postojala nada u razum i ovenost, zla kob se primicala i trebalo ju je propatiti. Daza je sada gotovo
i sam eznuo za ratom, za udarom groma, elei da se ubrzaju zbivanja koja se vie nisu mogla
spreiti. Jo jednom je navratio do kneza od Gajpalija, razmenio s njim bezuspene utivosti, od svog
saveta je traio vie uzdrljivosti i strpljenja, ali je sve to ve odavna inio bez trunke nade i
nastavio sa naoruavanjem svoje vojske. Borba miljenja u njegovom savetu vodila se jo jedino oko
pitanja, da li da se na sledei upad neprijatelja odgovori ulaskom vojske u njegovu zemlju i ratom, ili
da se saeka glavni neprijateljski napad, kako bi protivnik bio krivac i naruilac mira pred narodom i
u oima celog sveta.
Neprijatelj je, ne hajui za takva razmiljanja, okonao rasprave, savetovanja i odugovlaenja, i
jednog dana izvrio udar. Inscenirao je pljakaki pohod veih razmera, domamivi tako Dazu,
zapovednika konjice i njegove najbolje ljude na granicu, i dok su se oni nalazili na putu, upao je sa
svojim glavnim snagama u zemlju i neposredno u Dazinu prestonicu, zauzeo je kapije grada i opseo
dvor. Kada je Daza to douo i urno krenuo nazad, znao je da su mu ena i sin zatoeni u ugroenoj
palati, dok se po ulicama vode krvave borbe i srce mu se steglo od bola punog gneva pri pomisli na
svoje i na opasnost u kojoj su se nalazili. Sad vie nije bio nevoljni i oprezni vojskovoa, u njemu se
dizao plamen bola i besa, bezumnijim trkom se vraao sa svojim ljudima u svoj grad, koji je zatekao
zahvaen talasom bitaka po svim ulicama, probivi se do palate navalio je na neprijatelja i borio se

mahnito, sve dok se u smiraj tog krvavog dana nije sruio iscrpljen i sa nekoliko rana.
Kada se osvestio bio je zarobljenik, bitka je bila izgubljena, grad i palata bili su u rukama
neprijatelja. Vezanog ga dovedoe pred Govindu, koji ga je podrugljivo pozdravio i odveo u jednu
od odaja, bila je to odaja sa zidovima od pozlaenih rezbarija, puna ispisanih svitaka. U njoj je na
jednom ilimu uspravno i skamenjena lica sedela njegova ena Pravati, iza nje su stajali naoruani
straari, a na njenom krilu je leao deak; nena prilika leala je kao slomljen cvet, mrtva, posivela
lica u krvlju oblivenom ruhu. ena se nije okrenula kada uvedoe njenog mua, nije ga pogledala, bez
ikakvog izraza zurila je u malog mrtvaca; Dazi se inila neobino izmenjena i tek je posle izvesnog
vremena primetio da je njena kosa, koja je do pre neki dan bila crna kao gar, sad bila gotovo seda.
Oigledno je ve due vreme sedela tako, drei deaka na krilu, skamenjena, sa licem kao maska.
Ravana! povika Daza. Ravana, dete moje, cvete moj! Pao je na kolena i poloio lice na
glavu mrtvaca; kleao je pred zanemelom enom i detetom kao da se moli, alei oboje, odajui
poast oboma. Osetio je miris krvi i smrti pomean sa mirisom cvetnog ulja, kojim je kosa deteta bila
namirisana. Pravati je sleena pogleda netremice zurila u njih obojicu.
Neko ga dodirnu po ramenu, jedan od Govindinih zapovednika naredi mu da ustane i potom ga
izvede. Ni slovca nije uputio Pravati, niti ona njemu.
Okovanog ga ubacie u kola i odvedoe u tamnicu u Govindinom gradu, tu mu delimino skinue
okove, jedan vojnik mu donese krag sa vodom i spusti ga na kameni pod, zatim ga ostavie samog
zakljuae i zabravie vrata. Jedna od rana pekla ga je na ramenu kao ar. Napipavi krag sa vodom,
pokvasio je ruke i lice. Poeleo je da pije vodu, ali je odustao, mislio je da e tako bre umreti.
Koliko e ovo da potraje, oh, koliko dugo! eznuo je za smru, kao to je njegovo isueno grlo
eznulo za vodom. Tek e smrt okonati strane muke u njegovom srcu, tek tada e se u njegovoj dui
ugasiti slika majke sa mrtvim sinom. Ali usred muka saalie se na nj premor i onemoalost, i on
pade niice i zadrema.
Kada se osvestio posle kratkog dremea, jo sav oamuen htede da protrlja oi ali nije mogao,
obe ruke su mu bile zauzete, drao je neto u njima, a kada se konano razbudio i otvorio oi, vie ga
nisu okruavali zidovi tamnice, ve se oko njega razlila arka i jaka svetlost preko lia i mahovine,
dugo je treptao oima, svetlost ga je pogodila kao neujan ali estok udarac, trnci ga podioe niz
potiljak i lea, prostreli ga strah i on iskrivi lice kao da e zaplakati i irom razrogai oi. Nalazio se
usred ume i s obe ruke drao posudu punu vode, do nogu mu se mrkim i zelenkastim prelivima
presijavao ozidani izvor. Znao je da se iza gustia od paprati nalazi koliba i da ga tamo eka jogi koji
ga je poslao po vodu, koji se tako udno smejao i koga je zamolio da mu kae neto o maji. Niti je
izgubio bitku, niti sina, nije bio ni knez, ni otac; ali mu je jogi ispunio elju i pouio ga ta je maja:
palata i vrt, knjige i gajenje ptica, kneevske brige i oinska ljubav, rat i ljubomora, ljubav i estoka
sumnja prema Pravati, sve je bilo nita to jest, nije bilo nita; bilo je maja! Daza je stajao duboko
potresen, suze su mu se slivale niz obraze, u njegovim rukama tresla se i klatila posuda koju je
upravo napunio za pustinjaka, voda se prelivala preko njenog ruba i slivala mu se niz noge. Bilo mu
je kao da mu je neko odsekao deo tela i neto odstranio iz njegove glave, u njemu je sve bilo prazno,
odjednom je bio osloboen i kao da su bile izbrisane i ni u ta pretvorene duge godine koje je
preiveo, blaga koja je uvao, radosti kojih se nauivao, bolovi koje je prepatio, strah i oajanje
pred bliskom smru pa ipak, nije se sve to pretvorilo ni u ta! Jer u njemu su ivele uspomene,
slike su mu ostale u dui, jo mu je pred oima lebdela slika Pravati, sedela je uspravna i
skamenjena, napreac osedele kose, a na krilu joj je leao sin, kao da ga je sama uguila, leao je kao
plen, a udovi su mu mlitavo visili preko njenih kolena. Oh, kako je brzo i jezivo, svirepo i temeljno
bio pouen ta je maja!

U njemu se sve pomerilo, tolike godine pune doivljaja smeurale se za tili as, sve to je
maloas izgledalo kao stvarnost puna patnji bio je san, moda je bilo san i sve drugo to se ranije
dogodilo, pria o kneevskom sinu Dazi, o njegovom pastirskom ivotu, o osveti nad Nalom, o
njegovom utoitu kod pustinjaka; bile su to slike kojima se ovek moe diviti po izrezbarenim
zidovima, na kojima je meu zelenilom bilo prikazano cvee, svezde, ptice, majmuni i bogovi. A ta
je bilo to to je upravo doiveo i imao pred oima, to buenje nakon kneevskog ivota, rata i
tamnice, stajanje kraj izvora sa posudom u rukama iz koje je upravo prosuo malo vode i misli koje su
mu prolazile kroz glavu zar sve to, u krajnjoj liniji, nije bilo od iste tvari, zar nije bilo san,
opsena, maja? I sve to e jo doiveti ubudue, videti oima i opipati rukama do svog smrtnog dana
da li je to bilo od druge tvari, od druge vrste? Sva ta lepa i jeziva, oaravajua i oajnika igra
ivotnih slika, sa svojim arkim nasladama i arkim bolom.
Daza je jo uvek stajao oamuen i nepokretan. Posuda u njegovim rukama se opet zaklatila, voda
se prosula, pljusnula ga hladno po nonim prstima i razlila se. ta da radi? Da ponovo napuni posudu
i da je odnese jogiju, da mu se ovaj podsmehne za sve to je u snu propatio? Ne, to nije bilo
primamljivo. Spustio je posudu, prosuo ostatak vode iz nje i bacio je u mahovinu. Seo je u travu i
poeo ozbiljno da razmilja. Bilo mu je dosta i previe snova, tog demonskog preplitanja doivljaja,
radosti i patnji, koje mu je pritiskivalo srce i ledilo krv u ilama, a odjednom se pretvorilo u maju i
napravlio budalu od njega, svega mu je bilo dosta, vie nije poeleo ni enu, ni dete, ni presto, ni
pobedu i osvetu, ni sreu, ni mudrost, ni mo, ni vrlinu. eleo je samo mir, da svemu tome doe kraj,
eleo je samo da zaustavi i taj toak koji se veno okretao, i taj beskonani niz slika. eleo je da i
sam nae mir i da nestane, kao to je to poeleo onda kada se za vreme poslednje bitke strmoglavio
meu neprijatelje, udarao oko sebe i primao udarce, zadavao i zadobijao rane dok se nije sruio. Ali,
ta onda? Zatim su nastupili trenuci besvesnog stanja, dremea ili smrti. I odmah iza toga je opet bio
budan i ivotne struje su mu ponovo prodirale u srce, a strane, divne i jezive bujice slika u oi,
beskonano, neizbeno do sledee nesvestice, do sledee smrti. Moda je to bila stanka, kratki i mali
odmor i predah, ali onda se opet sve nastavljalo, opet se pretvaralo u jednu od hiljadu figura u
divljoj, opijajuoj i oajnikoj igri ivota. Oh, nije bilo nestanka, nije bilo kraja.
Nemir ga je opet digao na noge. Kada ve nema odmora u tom vrzinom kolu, kad mu se ta jedina
arka elja nije mogla ispuniti, onda je mirne due ponovo mogao napuniti posudu sa vodom i odneti
je starcu, kao to mu je ovaj naredio, iako nije imao pravo da mu bilo ta nareuje. To je bila usluga
koja mu je zatraena, nalog kome je mogao udovoljiti i ispuniti ga, a i to je bilo bolje nego sedeti i
razmiljati o raznim nainima samoubijanja, uopte je bilo mnogo lake i bolje sluati i sluiti,
daleko nevinije i korisnije nego vladati i snositi odgovornost, toga je bio svestan. U redu, Dazo, uzmi
posudu, napuni je lepo vodom i odnesi je svom gospodaru!
Kada je stigao do kolibe, majstor ga je doekao nekim udnim pogledom, pomalo upitnim, a
pomalo saaljivim i podsmeljivim pogledom, pogledom kojim stariji deak doekuje mlaeg koji se
vraa posle neke naporne i pomalo postiujue pustolovine, posle nametnute probe hrabrosti. Taj
princ-pastir, taj bedni doljak vratio se, dodue, samo sa izvora, doneo je vodu i nije bio odsutan ni
etvrt asa; pa ipak, doao je iz tamnice, izgubio je enu, sina i kneevstvo, prevalio jedan ljudski
vek i bacio pogled na zahuktali toak. Verovatno je taj mladi ovek jo ranije doiveo nekoliko
buenja i udahnuo gutljaj stvarnosti, u protivnom ne bi doao ovamo i ne bi se zadrao tako dugo.
Meutim, sada je, izgleda, bio istinski probuen i zreo da se uputi na dugi put. Potrajae nekoliko
godina da taj mladi ovek naui makar samo pravilan stav i nain disanja.
Jedino tim pogledom, u kojem je bilo traka blagonaklonog saoseanja i nagovetaja
novonastalog odnosa izmeu majstora i uenika jedino tim pogledom je jogi obavio prijem

uenika. Taj pogled odagnao je nekorisne misli iz glave uenika, njime je bio primljen na vaspitanje i
slubu. Nema vie ta da se pria o Dazinom ivotu, sve ostalo odigralo se s one strane slika i pria.
On vie nije napustio umu.
1943.

Napomene
[1]

Thomas von Aquino (12251274). Najznaajniji hrianski skolastiar. Prim. prev.

[2]

Gnosis vii nain saznanja, koji obezbeuje pogled u religiozne tajne. Gotovo svim
gnosistikim sistemima je zajedniki dualizam izmeu boanstva i materije. Prim. prev.
[3]

Skolastika srednjovekovna filozofija koja je htela da dokae da su hrianske religiozne

istine u isto vreme nune istine razuma. Prim. prev.
[4]

Humanizam pokret poetkom novog veka koji je stao nasuprot skolastici. Hteo je da doe
do ideala isto ljudskih tvorevina na osnovu novootkrivenih dela antike. Na taj nain je humanizam
doveo do renesanse. Prim. prev.
[5]

Runa znak najstarijeg germanskog pisma. Uopte upotrebljeno, znai i tajni znak. Prim.

prev.
[6]

Novalis (Friedrich von Hardenberg) (17721801) romantiar; dao je nacrt svojih

Fragmenata, osnove romantino-hrianske filozofije, maginog idealizma. Prim. prev.
[7] Ablard

Petrus (10791142), skolastiki filozof, glavni osniva skolastike metode. Prim.

prev.
[8]

Nikolaus Cusanus (14011464). Nik. Chryllfs ili Krebs iz Kues-a na Mozelu, teolog i filozof.
U njegovoj filozofiji se ogleda prelaz s teolokog na filozofsko razmiljanje. On tei da izgladi
protivnosti srednji vekrenesansa. Prim. prev.
[9]

Feaani (Phake) pripadnici jednog naroda iz grke mitologije, sklonog uivanjima.

Prim. prev.
[10]

Kohorta 1/10 legije. Prim. prev.

[11]

Putnici istonjaci kod Hesea su ljudi prezasieni zapadnom kulturom, koji putuju na Istok
traei u tamonjoj kulturi reenja za svoje probleme. Prim. prev.
[12]

Pasija stradanje Hristovo; slikovno ili muziko predstavljanje. Prim. prev.

[13]

Alotrija (grki) bavljenje sporednim stvarima. Prim. prev.

[14]

Unio mystica tajanstvena zajednica, savez. Prim. prev.

[15]

Kongregacija u katolikoj crkvi: veza vie manastira istog reda; religiozno drutvo sa
jednostavnim zavetima. Prim. prev.
[16]

Daimonion, kod Sokrata, neki unutranji glas koji ga je opominjao kada je bio u situaciji
da uradi neto neispravno. Prim. prev.
[17]

Amor fati ljubav prema fatumu, sudbini, ma kakva ona bila. Prim. prev.

[18]

Izabrani. Prim. prev.

[19]

Cvet mladosti. Prim. prev.

[20]

Kneht nem. Knecht, sluga. Prim. prev.

[21]

Waldzell bi u prevodu znailo: umska elija. Prim. prev.

[22]

Lusor, lat. igra. Prim. prev.

[23]

Vicus lusorum, lat. selo (ulica) igraa. Prim. prev.

[24]

Knecht nemaki znai sluga. Prim. prev.

[25]

Entelehija po Aristotelu aktivni princip koji moguno ini stvarnim i dovodi ga do

ispunjenja njegovog bia; sposobnost materije da primi odreen oblik. Kod Getea to je ,,komad
venosti koji oivljujue proima telo. Prim. prev.
[26]

Yang i Yin pozitivan i negativan princip u kineskoj filozofiji. Dve polazne

komplementarne sile ijim sadejstvom je svaki ivot probuen; oni su otac i mati svih stvari.
Prim. prev.
[27]

Kung-fu-tse (Kung-tai) = Konfucius (551478 pre n. e.), mudri osniva kineske dravne
religije. Prim. prev.
[28]

Dubok kineski pozdrav. Prim. prev.

[29]

Dschuang-Dsi (ili Tschuang Tse) kineski filozof iz IV v. pre n. e., uenik Lao Cea ija ie
uenja popularisao u pesmama. Lao Ce je uio o mistinom Tao-Ce. To je SVE-JEDNO, bez imena i
lika, nevidljivo itd., ne menja se, ali je uzrok svih promena. Tao je poreklo i svrha svih stvari pa i
saznanja. Prim. prev.
[30]

Tajanstveno tumaenje Starog zaveta. Prim. prev.

[31]

Pijetizam pravac protestantizma koji je osobitu vrednost pridavao oseajnoj pobonosti i

delatnom hrianstvu. Prim. prev.
[32]

Akribija, gr., muna tanost. Prim. prev.

[33]

Agora, gr., glavni javni trg u gradovima stare Grke. Prim. prev.

[34]

Yoga, indijska nauka i praksa po kojoj se osloboenjem od bia tei postizanju nadljudskih
znanja i natprirodnih sposobnosti. Prim. prev.
[35]

Tuskulum sedite u polju po Ciceronovoj poljskoj kui u Tuskulumu. Prim. prev.

[36]

Gerneklein, nem., rado mali. Prim. prev.

[37]

Taoizam, uenje Lao-Cea o tao. Tao: sve jedno. Prim. prev.

[38]

Aura lat, vazduh. Tobonja atmosfera oko tela koja zrai i ije boje su izraz duevnih
zbivanja (teozofija, antropozofija). Prim. prev.
[39]

Hicaratski sveto, svcteniki. Hicratika religiozno vezani stil umetnosti. Prim. prev.

[40]

Nauka o postanku sveta, razvitku sveta. Prim. prev.

[41]

Jedan od glavnih indijskih bogova, bog unitenja, ali takoe stvaranja. Njegov znak je bik.
Prim. prev.
[42]

Jedan od glavnih indijskih bogova ovaploen kao Rama i kao Krina.

[43]

Hybris oholost. Prim. prev.

[44]

Duhovni uitelj (induski). Prim. prev.

[45]

Maja (prvobitno ime jedne boginje) indijska re za vetinu da se izazovu uda. U

Upaniadama svet je varka koju je izazvala Maja. Prim. prev.
[46]

Camposanto groblje, kosturnica. Prim. prev.

[47]

Starogrki demiurgos stvaralac sveta. Prim. prev.

[48]

Indijsko boanstvo, pojavilo se ovaploeno kao Rama i kao Krina. Prim prev.