sinteze

VALTER BENJAMIN

Alegorija i `alosna igra

(odlomak)
...Alegorijsko opa`anje poti~e iz sukobljavanja
telesnosti optere}ene krivicom, koju je propisalo hri{}anstvo i jedne pro~i{}enije natura deorum (prirode bogova), koja se otelotvorila u (starijem) panteonu. S ponovnim o`ivljavanjem paganskog ~inioca
u renesansi, i hri{}anskog u protivreformaciji, nu`no je obnovljena i alegorija kao oblik njihovog sukobljavanja. Pri tome je za `alosnu igru bitno slede}e: srednjovekovlje je u liku |avola ~vrsto splelo
~vor izme|u materijalnog i demonskog. Na prvom
mestu, usredsre|ivanjem mnogoslojnih teolo{kih instanci unutar jednog strogo teolo{ki uobli~enog antihrista, materiji je ona mra~na, vrhunska figura nametnuta nedvosmislenije nego demonima. Ali nije
samo srednji vek tim putem sveo istra`ivanje prirode
u uske okvire; ~ak i na matemati~are pada sumnja
|avolskog bi}a materije. Bilo {ta oni da misle,
razla`e skolasti~ar Hajnrih fon Gent, to je ne{to
prostorno (quantum) ili, recimo, zauzima u prostoru
jedno mesto, poput ta~ke. Zbog toga se takvi ljudi
odlikuju melanholi~no{}u i postaju vrhunski matemati~ari, ali najgori metafizi~ari1. Ako se alegorijska namera usmerava na ~ulni svet stvari, na izumr-

lo, ili na ono polu`ivo u najboljoj varijanti, u tom slu~aju ~ovek ne dospeva u njen vidokrug. No ako se
ta namera strogo usmerava samo na ambleme, tada preokret, izbavljenje, nisu nezamislivi. Ipak, neskriveno lice |avola mo`e da se, izla`u}i poruzi sva
amblematska preru{avanja, uzdigne iz utrobe zemlje
pred pogledom alegori~ara u svojoj trijumfalnoj `ivosti i razgoli}enosti. Uglaste, izo{trene crte ovog
|avola tek je srednji vek uobli~io po uzoru na prvobitno impozantnu glavu demona. Materija, prema
gnosti~ko-manihejskom u~enju stvorena u cilju de1 Quodlibet Magistri Henrici Goethals a Gandavo (Hajnrih fon
Gent). Parisiis 1518. XXXIV (Quodl. II, Quaest. 9). Citirano
prema prevodu, Panofsky i Saxl na navedenom mestu, str. 72.

SCENA 53

sinteze

54 SCENA

tartarizacije sveta, odre|ena, re~ju, da ono |avolsko preuzme u sebe, kako bi se kroz sopstvene emanacije svet pojavio o~i{}en, kroz lik |avola podse}a
se svoje paklene, tartarske prirode, ruga se svojoj
alegorijskoj prirodi i ismeva svakog onog koji veruje da }e mo}i neka`njeno da je sledi u njene dubine. Jer, kao {to zemaljska `alost spada u alegorezu,
tako i veselost pakla pripada njenoj ~e`nji, osuje}enoj u pobedi materije. Otuda i demonska veselost
intriganta, njegova intelektualnost, otuda njegovo
znanje o zna~enju. ^ovekova pametna okretnost sama se iskazuje i, tako {to u najpodlijoj kalkulaciji
podaruje onom materijalnom u sebi samosvest nalik
na ljudsku, suprotstavlja alegori~aru podrugljivi
smeh Pakla... Upravo u smehu materija, preru{avaju}i se krajnje }udljivo, u potpunosti prihvata duh.
Ona stremi navi{e i okon~ava u urnebesnom smehu. Koliko god to spolja delovalo bestijalno, toga je
unutra{nje bezumlje svesno samo kao duhovnost.
Lucifer/ vladar tmine/ gospodar duboke `alosti/ car
paklene jame/ vojvoda sumpornih voda/ kralj ponora2 ne dopu{ta podsmevanje. Njega Julijus Leopold Klajn (Julius Leopold Klein) s pravom ozna~ava
kao praalegorijsku figuru. Ba{ jedan od najsilovitijih [ekspirovih likova, kako je ovaj knji`evni istori~ar dobro primetio, shvatljiv je isklju~ivo iz tog ugla,
sa stanovi{ta alegorije, satane. [ekspirov Ri~ard III
poziva se upravo na gre{nu ulogu Poroka (Vice)
Porok (vice), koji se razvio do istorijskog |avola-lakrdija{a (buffoon-devil), na upe~atljiv na~in predo~ava jedan pozori{no-istorijski luk, i postanak |avola iz misterija, kao i iz lukavog moralisti~kog vicea iz moral-play, a kao punova`ni, kroz istorijsko meso i krv otelotvoreni sledbenik obojice, |avola i vicea. Ovo je demonstrirano u slede}oj napomeni: Gloster (u stranu): Kao u pokladnoj igri porok/dva mnjenja ~itam iz jedne re~i. U liku Ri~arda
Tre}eg devil i vice su, po njegovom li~nom pri-

znanju, u stranu, spojeni u jednog ratobornog tragi~nog junaka s istorijskim legitimitetom. Ali ne sasvim u tragi~nog junaka. Ovo povr{no skretanje s
teme pre bi se moglo opravdati kroz ponovno ukazivanje na to da je za Ri~arda Tre}eg, kao i za Hamleta, pa i za sve {ekspirovske tragedije, teorija
`alosne igre predodre|ena da sadr`i prolegomenu
tuma~enja. Alegorijsko, naime, kod [ekspira dopire
mnogo dublje od nivoa metafori~kih oblika, gde ga
je uo~io Gete. [ekspir obiluje ~udesnim tropima
koji nastaju iz personifikovanih pojmova i nama nikako ne bi odgovarali dok su kod njega potpuno
prikladni, po{to je u njegovo doba alegorija preovla|ivala u umetnosti.3... Ali Sturm und Drang,
koji je Nemcima otkrio [ekspira, uzima u obzir samo ono {to je elementarno, ali ne i ono alegorijsko
u njegovom delu. Pa ipak, za [ekspira je karakteristi~no da su njemu podjednako zna~ajna oba navedena ~inioca. Svaki elementarni iskaz lika dobija celoviti zna~aj kroz alegorijsko postojanje, a sve ono
alegorijsko akcentuje se kroz elementarnost ~ulnog
sveta. Nestajanjem alegorijskog ~inioca, drama biva li{ena i svoje iskonske snage, sve dok u Sturm
und Drangu ponovo ne o`ivi, kroz `alosnu igru. Romantizam je, dodu{e, ponovo dospeo do naslu}ivanja alegorijskog ~inioca. Me|utim, sve dok su se dr`ali [ekspira, romanti~ari su i ostali na nivou naslu}ivanja, po{to kod [ekspira prvenstveni zna~aj ima
ono elementarno, a kod Kalderona alegorijsko.
S nema~kog preveo LJUBOMIR PAVLOV
2 (Anonymer Luziferbrief von 1410 gegen Johan XXIII). Navedeno prema Paulu Lemanu: Die Parodie im Mittelalter,
Mnchen 1922, str. 97.
3 Goethe: Samtliche Werke; Jubulaums Ausgabe; na navedenom mestu. Band 38, Schriften zur literatur, 3. Str. 258.
(Maximen und Reflexionen).