MILORAD

PAVI
HAZARSKI
RENIK
Roman-leksikon
u 100 000 rei

ENSKI PRIMERAK

 ()
"

1691.

()

NA OVOM MESTU LEI ONAJ ITALAC

KO.II NEE NIKADA OTVORITI OVU
KNJIGU.
ON JE OVDE ZAUVEK MRTAV

Lexicon Cosri
(Renik renika o hazarskom pitanju)
REKONSTRUKCIJA PRVOBITNOG
DAUBMANUSOVOG IZDANJA IZ 1691.
(UNITENOG 1692) SA DOPUNAMA DO
NAJNOVIJIH VREMENA

Prethodne napomene
UZ DRUGO, REKONSTRUISANO
I DOPUNJENO IZDANJE

Sadanji pisac ove knjige uverava itaoca da nee morati

da umre ako ju proita, kao to je bio sluaj s njegovim
prethodnikom, korisnikom izdanja Hazarskog renika iz
1691. godine kada je ova knjiga jo imala svog prvog
spisatelja. U vezi s tim izdanjem ovde e morati da se prue
neka obrazloenja, ali da to ne bi predugo trajalo leksikograf
predlae itaocima jednu nagodbu. See da pie ove
napomene pre veere, a italac e uzeti da ih proita posle
obeda. Tako e glad pisca naterati da bude kratak, a sitom
itaocu uvod nee izgledati previe dug.
1.

Istorijat Hazarskog renika

Dogaaj obraen u ovom leksikonu zbio se negde u VIII

ili IX veku nae ere (ili je bilo vie slinih dogaaja) i u
strunoj literaturitaj se predmet obino naziva hazarskom
polemikom
. Hazari
su nezavisno i mono pleme,
ratniki i nomadski narod koji je u neizvesna vremena doao
s Istoka, gonjen nekakvom vrelom tiinom, i u razdoblju od
VII do X veka naseljavao kopno izmeu dva mora:
Kaspijskog i Crnog.1 Zna se da su vetrovi koji su ih dognali
bili vetiovi mujaci, koji nikad ne nose kiu - vetrovi na
1 Pregied Kterature o Hazarima objavljen je u Njujorku (The Khazars a bibliogpaphy, 1939); o istoriji
Hazara u dva maha je davao monografije jedan Rus, M. I. Artamonov (Lenjingrad 1936. i 1962), a istoriju
jevrejskih Hazara publikovao je u Prinstonu 1954. D. M. Dunlop.

kojima raste trava i oni je nose preko neba kao brade. Jedan
pozni slovenski mitoloki izvor pominje Kozije more, to bi
se moglo shvatiti kao da je neko more imalo naziv
Hazarskog mora, jer su Sloveni Hazare zvali Kozarima. Zna
se takoe da su Hazari izmedu dva mora osnovali mono
carstvo propovedajui nama danas nepoznatu veroispovest.
Hazarske ene su posle smrti mueva poginulih u ratu
dobijale po jastuk za uvanje suza koje e proliti za
ratnicima. Hazari su se objavili istoriji uavi u ratove s
Arapima, i sklopivi savez sa vizantijskim carem Heraklijem
627. godine, ali je njihovo poreklo ostalo nepoznato. kao to
su iezli i svi tragovi koji bi govorili pod kojim imenom i
narodom Hazare treba danas traiti. Za njima je ostalo jedno
groblje na Dunavu, za koje se ne zna je li zbilja hazarsko, i
jedna gomila kljueva koji su umesto drke nosili srebrni ili
zlatni trorogi perper, pa Daubmanus uzima da su ih lili
Hazari. S istorijske pozomice Hazari su nestali zajedno sa
svojom dravom poto se odigrala stvar o kojoj e ovde biti
najvie rei - poto su preobraeni iz svoje prvobitne i nama
danas nepoznate vere u jednu (opet se ne zna koju) od tri
poznate veroispovesti onoga i ovoga vremena - hebrejsku, islamsku ili hriansku. Ubrzo posle preobraenja, naime,
usledio je raspad hazarskog carstva. Jedan od ruskih
vojskovoa X veka, knez Svjatoslav, ne silazei s konja
pojeo je hazarsko carstvo kao jabuku. Hazarsku prestonicu
na uu Volge u Kaspijsko more Rusi su razorili 943. godine
ne spavajui osam noi, a izmeu 965. i 970. unitili su
hazarsku dravu. Oevici belee da senke kua hazarske
prestonice jo dugo nisu htele da se srue poto su same
zgrade ve davno bile unitene. Stajale su na vetru i u vodi
Volge. Prema jednoj ruskoj hronici iz XII veka Oleg se ve
godine 1083. nazivao arhontom Hazarije, ali u to vreme,

dakle u XII stoleu, na podruju negdanje hazarske drave

ve se nalazio drugi narod - Kumani. Materijalm ostaci
hazarske kulture veoma su oskudni. Nikakvi natpisi, javni ili
privatni, nisu otkriveni, nema traga hazarskim knjigama koje
pominje Halevi ni traga njihovom jeziku, iako irilo
belei da su ispovedali veru na hazarskom. Jedina javna
zgrada otkopana u Suvaru, na negdanjem hazarskom
podruju, po svoj prilici nije hazarska, nego bugarska. Nita
osobito nije naeno ni prilikom istraivanja na mestu Sarkila,
ak ni tragovi tamonjeg utvrenja, o kojem znamo da su ga
za hazarske potrebe podigli Vizantinci. Posle propasti
drave, Hazari se jedva pominju. U X veku jedan od
maarskih stareina pozvao ih je da se nastane na njegovom
podmju. Godine 1117. doli su neki Hazari u Kijev knezu
Vladimiru Monomahu. U Presburgu se 1309. zabranjuje
katolicima sklapanje braka s Hazarima i papa 1346.
potvruje ovu odluku. To je gotovo sve.
Pomenuti in preobraenja, koji je bio odsudan po udes
Hazara, tekao je na sledei nain. Hazarski vladar kagan belee drevne hronike, usnio je jedan san i zatraio tri
filosofa sa raznih strana da mu taj san protumae. Stvar je
bila od znaaja po hazarsku dravu utoliko to je kagan
odluio da sa svojim narodom pree u veru onog mudraca
ije tumaenje sna bude najprihvatljivije. Neki izvori tvrde
da je kaganu tog dana, kad je doneo takvu odluku, umrla
kosa na glavi i on je to znao, ali ga je neto ipak gonilo da
nastavi. Tako se u letnjoj rezidenciji kaganovoj naoe jedan
islamski, jedan jevrejski i jedan hrianski misionar, jedan
dervi, jedan rabin i jedan monah. Svaki od njih dobio je od
kagana na dar po no izraen od soli i oni zapodenue
raspravu. Stanovita tri mudraca, njihovi sukobi zasnovani
na polazitima tri razliite vere, linosti i ishod hazarske

polemike" izazvali su veliku radoznalost, silne oprene

sudove o dogaaju i njegovim posledicama, o pobednicima i
pobeenima u toj polemici i tokom vekova posveivane su
im bezbrojne rasprave u hebrejskoj, hrianskoj i islamskoj
sredini, pa sve to traje do danas, kada Hazara ve odavno
nema. Negde u XVII veku zanimanje za hazarske stvari
iznenada je obnovljeno i nepregledni materijal dotadanjih
hazarskih studija sistematizovan je i objavljen 1691. godine
u Borusiji (Pruskoj). Proueni su primerci troroge nomizme,
imena sa starog prstenja, slike sa kraga soli, diplomatske
prepiske, portreti pisaca s kojih su iitani svi naslovi knjiga
naslikani u pozadini, dou- niki izvetaji, oporuke, glasovi
cmomorskih papagaja za koje se smatralo da govore iezli
hazarski jezik, slikani prizori muziciranja (s kojih su
deifrovani muziki zapisi ucrtani na notnim sveskama) i ak
jedna ljudska tetovirana koa, da se ne rauna arhivski materijal vizantijskog, hebrejskog i arapskog porekla. Jednom
rei, upotrebljeno je sve to je mata oveka XVII veka
mogla pripitomiti i staviti u svoju slubu. I sve se to nalo
izmeu korica jednog renika. Obrazloenje ovog
interesovanja probuenog u XVII veku, dakle hiljadu godina
posle dogaaja, ostavio je jedan hroniar pod nejasnim
reenicama, koje glase: Svak od nas svoju misao vodi pred
sobom u etnju kao majmuna na uzici. Kad ita, ima uvek
dva takva majmuna: jednog svojeg i jednog tueg. Ili, to je
jo gore, majmuna i hijenu. Pa gledaj ta e kome dati da
jede. Jer, hijena ne jede isto to i majmun...
Bllo kako mu drago, tampar jednog poljskog renika,
Joannes Daubmannus
(ili neki naslednik pod njegovim
imenom), pomenute 1691. godine objavio je svod izvora o
hazarskom pitanju u jedinom obliku podesnom da obuhvati
sve to areno tivo koje su oni sa perom u minui, to prave

od usta mastionicu, gomilali i gubili vekovima. Delo je

objavljeno u obliku renika o Hazarima pod naslovom
Lexicon Cosri. Prema jednoj (hrianskoj) verziji, knjjigu je
izdavau izdiktirao neki monah po imenu Teoktist Nikoljski ,
poto je prethodno na ratitu izmeu austrijske i turske
vojske riaao i napamet nauio gradu o Hazarima razliitog
porekla. Tako se Daubmanusovo izdanje pojavilo podeljeno
na tri renika: na zaseban glosar islamskih iz- vora o
hazarskom pitanju, na alefbetar grae crpen iz hebrejskih
spisa i predanja, dok je trei renik sastavljen na osnovu
hrianskih vesti o hazarskom pitanju. To Daubmanusovo
izdanje - renik renika o hazarskom carstvu, imalo je
neobinu sudbinu.
Izmeu 500 primeraka ovog prvog renika o Haza- rima
Daubmanus je otisnuo i jedan primerak otrovnom
tamparskom bojom. Uz ovaj otrovni primerak zatvoren
pozlaenom bravicom iao je i jedan kontrolni primerak istog
leksikona sa srebmom bravom. Inkvizicija je 1692. godine
unitila sve primerke Daubmanusovog izdanja i ostavljeni su
u opticaju samo onaj otrovni primerak knjige, koji je
izmakao panji cenzure, i pomoni primerak sa srebrnom
bravom, koji je iao uz njega. Tako su bili izloeni smrti
nepokorni i nevemici koji su se usuivali da itaju zabranjeni
renik. Ko god bi otvorio knjigu ukoio bi se ubrzo, naboden
na sopstveno srce kao na iodu. italac je naime umirao na
devetoj strani kod rei koje glase: Verbum caro Jactum est
(Re postade meso). Kontrolni primerak je omoguavao da
se sazna trenutak kada nastupa smrt ako je bio itan
naporedo s otrovnim. U tom kontrolnom primerku bila je
beleka: Kad se probudite i ne boli vas nita, znajte da niste
vie meu ivima.
Iz parnica za naslee porodice Dorfmer, koja je ivela u

XVIII veku, vidi se da je ,,zlatni (otrovni) primerak renika

s kolena na koleno posedovan u ovoj pruskoj porodici:
najstanji sin dobijao je polovinu knjige, a ostala deca po
etvrtinu, ili manje, ukoliko ih je bilo vie. Svakom delu
knjige odgovarali su i ostali delovi nasledstva Dorfmer:
vonjaci, livade, njive, kue i vode, ili marva, pa se dugo nije
smrt ljudi dovodila u vezu sa itanjem knjige. Kada jednom
udari pomor u stoku i sua, neko ree ukuanima da svaka
knjiga kao i svaka devojka moe postati Tmorina, da njen
duh moe izlaziti u svet i kuiti i moriti one oko sebe. Treba
zato u bravu knjige staviti mali drveni krst od onih koji se
devojkama kad postanu Tmorine stavlja na usta, da ne bi duh
izlazio i svet i ukuane gnjeio.
Tako uinie i sa Hazarskim renikom: preko bravice stavie
mu kao preko usta krst, ali nevolja se tada razgoropadi jo
vie no dotle, poee se ukuani guiti u snu i umirati. Tada
odoe sveteniku, rekoe kako je i on doe, skide krst sa
knjige i pomor istog dana prestade. Ree im jo: pazite
ubudue da ne stavite krst na bravu kao ovo sada dok duh
boravi van knjige. Jer se od krsnog straha ne sme vratiti u
knjigu, pa ini uda i pokore. Tako je pozlaena bravica zakljuana i Hazarski renik ostao je decenijama neko- rien na
polici. Nou se s te police uo neobian um koji je dolazio
iz Daubmanusovog renika, a neke dnevnike beleke iz
onog vremena nainjene u Lavovu kau da je u
Daubmanusov leksikon bio ugraen peani sat koji je
nainio neki Nehama, poznavalac Zohara, vian da govori i
pie u isto vreme. Taj Nehama je inae tvrdio da je u
sopstvenoj ruci prepoznao suglasnik He svog hebrejskog
jezika, a u slovu Vav svoju muku duu. Klepsidra koju je
ugradio u korice knjige bila je nevidljiva, ali se u potpunoj
tiini moglo uti za vreme itanja kako pesak curi. Kad

pesak prestane da curi trebalo je knjigu okrenuti i nastaviti sa

itanjem obrnutim redom, odatle ka poetku i tu se tajni
smisao knjige otkrivao. Drage beleke meutim, govore o
tome da rabini nisu odobravali ovu panju koju je njihov
sunarodnik poklonio Hazarskom reniku i knjiga je
povremeno bila izloena napadima uenih ljudi iz jevrejske
sredine. Pri tome, rabini nisu imali primedaba na
pravovemost hebrejskih izvora renika, nego se nisu mogli
sloiti sa navodima ostalih izvora. Najzad, treba rei da
Lexicon Cosri nije imao sree ni u paniji gde je, u
mavarskoj islamskoj sredini, srebrni primerak osuen na
zabranu itanja od 800 godina i taj rok nije istekao, te
zabrana jo traje. Objanjenje za ovakav postupak moe se
nai u injenici da je u paniji u to vreme jo uvek bilo
porodica poreklom iz hazarskog carstva. Zapisano je da su ti
poslednji Hazari" imali jednu neobinu naviku. One s
kojima bi doli u sukob, gledali bi po svaku cenu da name i
prokunu dok ovi spavaju i pazili su pri tome da ih ne
probude psovkama i kletvom. Smatrali su, oigledno, da
proklinjanje tako deluje jae, a kletva sustie bre nego dok
je protivnik budan.
2.

Sklop renika

Kako je izgledalo Daubmanusovo izdanje Hazarskog

renika iz 1691. godine danas nije moguno ustanoviti, jer su
jedini preostali primerci, otrovni i srebrni (pomoni)
primerak, uniteni svaki na svome kraju sveta. Prema jednom
izvoru, zlatni primerak" je uniten na sasvim nedostojan
nain. Njegov poslednji vlasnik bio je neki starac iz porodice
Dorfmer, uven po tome to je dobru sablju umeo da proceni
po zvuku, kao zvono. On nikada nije itao knjige i govorio

je: ,,U moje oi svetlost polae svoja jaja kao muha upljuvke
u ranu. Zna se ta se iz toga moe izlei... Starcu su kodile
masnoe i on je kradom od ukuana sputao po list
Hazarskog renika svakoga dana u svoj tanjir sa orbom da
obere mrs i potom bacao umaenu hartiju. Tako je pre no
to su ukuani opazili, potroio Lexicon Cosri. Ista beleka
kae da je knjiga bila ukraena slikama, koje starac nije hteo
koristiti, jer su kvarile ukus orbi. Te ilustrovane stranice
renika jedine su ostale sauvane i danas bi se moda mogle
nai, ako se uopte meu tragovima jedne staze moe
razaznati onaj prvi za kojim su poli ostali tragovi, stvarajui
stazu. Neki profesor orijentalistike i arheologije srednjeg
veka, dr Isajlo Suk, posedovao je, kako se veraje primerak ili
prepis Hazarskog renika, ali se posle njegove smrti u
zaostavtini nita nije nalo. Tako su od Daubmanusovog
izdanja renika do nas doli samo odlomci kao to od sna
ostaje samo pesak oiju.
Na osnovu tih odlomaka, navoenih u spisima koji
polemiu s autorom ili autorima Hazarskog renika,
pouzdano je utvreno (kako je ve napomenuto) da je
Daubmanusovo izdanje bilo neka vrsta hazarske enciklopedije, zbornik biografije ili itija linosti koje su na bilo koji
nain proletele, kao ptica kroz sobu, preko neba hazarskog
carstva. Vitae sanctorum i drugih linosti koje su uestvovale
u hazarskoj polemici, u njenom beleenju i prouavanju kroz
stolea, inile su osnov knjige i sve je bilo podeljeno u tri
dela.
Takav sklop Daubmanusovog renika sastavljenog od
hebrejskih, islamskih i hrianskih izvora o preobraenju
Hazara dao je osnov i ovom drugom izdanju. Na njega se
leksikograf odluio, uprkos nesavladivim tekoama
proizilim iz oskudice izvomog tiva renika, tek kada je

proitao sledeu reenicu iz hazarskog leksikona: San je

davolji vrt i svi snovi su davno odsanjani na svetu. Sada se
samo razmenjuju s isto tako upotrebljenom i izanalom
javom, kao to metalni novac ide za verovna pisma i obratno,
iz rake u raku... U takvom svetu, ili bolje rei u takvoj fazi
tog sveta, doista se mogla uzeti pomenuta obaveza.
Pri tome treba imati na umu sledee. Idava ovog drugog
izdanja Hazarskog renika potpuno je svestan da
Daubmanusov materijal iz XVII veka nije pouzdan, da je
legendaran u najveoj moguojmeri, da predstavlja neto
kao u snu ruak i dri se u mrei zabluda razliite starine. Pa
ipak, taj se materijal ovde prua na uvid itaocu, jer ovaj se
renik ne bavi Hazarima onakvimkakve ih mi danas vidimo,
nego je samo pokuaj rekonstrukcije Daubmanusovog
izgubljenog izdanja. Dananja saznanja o Hazarima su dakle,
koriena samo kao neizbena i neophodna dopuna
odlomcima nesauvanog izvornika.
Treba takoe napomenuti da ovde iz pojmljivih razloga
nije mogao biti sauvan redosled i alfabetar Daubmanusovog
renika, gde su koriena tri pisma i tri jezika - grki,
hebrejski i arapski, i gde su datumi bili dati prema tri
hronologije koje vrede u kalendarima pomenute tri sredine.
Ovde su svi datumi preraunati prema jednom kalendaru i dat
je prevod Daubmanusove grae i njegovih odrednica s tri
jezika na jedan jedini, pa je jasno da su u izvomiku XVII
veka sve rei bile drugaije rasporeene i da se od jezika do
jezika u svakom od tri renika (hebrejskom, arapskom 1
grkom) isto ime javljalo na raznim mestima, jer u raznim
azbukama slova ne dolaze istim redom, knjige se ne listaju u
istom smeru, a glavni glumci u pozoritima se ne pojavljuju s
iste strane pozornice. Tako bi, uostalom, ova knjiga izgledala
i u svakom novom prevodu na bilo koji drugi jezik, jer bi se

neizbeno materijal ovog renika

nika o Hazarima druga
drugaije
morao grupisati u svakom novom jeziku
iku i u novom pismu, te
bi se natuknice uvek javljale na novim mestima, a imena
dobijala uvek novu hijerarhiju. Tako vane odrednice
Daubmanusovog lzdanja kao to su: sv. irilo
iril
, Juda
Halevi , ili Jusuf Masudi
i druge, ne dolaze ovde na
istim mestima kao u prvom izdanju Hazarskog renika.
re
To
svakako predstavlja glavni nedostatak ove u odnosu na
Daubmanusovu verziju, jer samo onaj ko ume pravim redom
da proita
ita delove jedne knjige, moe nanovo stvoriti svet.
Tako se, meutim,
utim, postupilo poto Daubmanusov alfabetar
nije moguno rekonstruisati.
Svi se ti nedostaci, meutim,
utim, ne moraju uzeti kao velika
teta: italac
italac koji bi iz redosleda odrednica mogao da i
iita
skriveni smisao knjige odavno je iezao
ezao sa zemlje, jer
dananja italaka
ka publika smatra da je pitanje mate
iskljuivo
ivo u nadlenosti pisca i da je se ta stvar uopte ne
tie. Pogotovu kada je re o jednom reniku.
niku. Za takvog
itaoca
itaoca nije potrebna ni klepsidra u knjizi, koja upozorava
kad treba promeniti nain itanja,
itanja, jer dananji italac nain
itanja ne menja nikad.
Nain korinja renika
Uprkos svim tekoama,
ama, ova knjiga je sa
sauvala neke
vrline prvobitnog,
vobitnog, Daubmanusovog izdanja. Ona se poput
tog izdanja moe itati na bezbroj naina.
ina. To je otvorena
knjiga i kad se sklopi, moe se dopisivati: kao to ima svog
negdanjeg i sadanjeg leksikografa, moe stei u budunosti
budu
nove spisatelje, nastavljae i dopisivae.
e. Ona ima odrednice,
konkordanse i natuknice kao svete knjige ili ukrtene rei
re i
sva imena ili pojmove
move obeleene ovde malim znakom krsta,

polumeseca, Davidove zvezde ili drugim znacima, treba potpot

raiti u odgovarajuem reniku ovog renika
nika da bi se nalo
podrobnije obavetenje o njima. To jest, rei
i pod znakom:
-treba traiti u Crvenoj knjizi ovog renika
nika
(hrianski
anski izvori o hazarskom pitanju)
-treba traiti u Zelenoj knjizi ovog renika
nika
(islamski izvori o hazarskom pitanju)
-treba traiti u utoj knjizi ovog renika
nika
(hebrejski izvori o hazarskom pitanju).
Odrednice obeleene znakom
nai e se u sva tri
renika, a one pod znakom A, u Appendix--u I na kraju
knjige.
Tako italac
italac moe koristiti knjigu kako sam na
nae za
najzgodnije. Jedni ee kao u svakom drugom leksikonu traiti
re ili ime koje ih trenutno zanima, a drugi knjigu mogu
shvatiti kao tivo koje treba proitati
itati celo, od po
poetka do
kraja, odjednom, kako bi se stekla ukupna slika o hazarskom
pitanju i linostima,
nostima, stvarima i zbivanjima u vezi s tim.
Knjiga se moe listati sleva udesno, ili zdesna u levo, kako je
leksikon objavljen u Pruskoj najveim delom i listan
(hebrejski i arapski izvori). Tri knjige ovog renika
re
- uta,
crvena izelena mogu se itati
itati redom koji se korisniku prohte:
najpre ona koja se prva otvori prilikom rasklapanja ovog
renika. Zato su u izdanju iz XVII veka knjige po svoj prilici
bile zasebno i koriene,
ene, svaka za sebe, to ovde nije slu
sluaj iz
telinikih razloga. Hazarski renik moe se itati i
dijagonalno, da bi se dobio presek kroz sva tri imenika islamski, hrianski
anski i hebrejski. Takav na
nain upotrebe
renika najcelishodniji je potrojkama: bilo da se odaberu

odrednice sa znakom za
koje su zainteresovana sva tri
renika, kao to je sluaj s reima Ateh, kagan, hazarska
polemika, ili Hazari, bilo da se odaberu tri razliite linosti
vezane istom ulogom u istorijatu hazarskog pitanja. Tako se
mogu spojiti u celinu prilikom itanja odrednice iz tri
razliite knjige ovog renika koje govore o uesnicima u
haza- rskoj polemici (Sangari, irilo, Ibn-Kora), o njenim
hroniarima (Bekri, Metodije, Halevi), ili istraivaima
hazarskog pitanja u XVII veku (Koen, Masudi, Bran- kovi)
1 u XX veku (Suk, Muavija. Sulcova). Naravno da meu
ovim trojkama ne treba smetnuti s uma linosti koje dolaze iz
tri pakla, islamskog, hebrejskog i hrianskog (Efrosinija
Lukarevi, Sevast, Akani). Oni su prevalili najdui put da bi
doli do ove knjige.
Ali, korisnika ovog renika ne treba da obeshrabre ova
podrobna uputstva. On moe mirne due da preskoi sve ove
uvodne napomene i da ita kao kad jede: itajui, desnim
okom moe da se slui kao viljukom, levim okom kao
noem, a kosti da baca za lea. I to je dovoljno. Moe mu se,
dodue, desiti da zaluta i da se izgubi meu reima ove
knjige, kao to je Masudi, jedan od pisaca ovog renika,
zalutao u tuim snovima i nije vie nikada naao put natrag.
U tom sluaju ne preostaje mu nita drugo do da krene od
sredine na bilo koju stranu, krei sopstvenu stazu. Tada e
se kretati kroz knjigu kao kroz iunu od znaka do znaka,
orijentiui se gledanjem u zvezde, mesec i krst. Drugi put e
je itati kao ptica tresigaa, koja leti samo etvrtkom, a moe
je opet preustrojavati i premetati na bezbroj naina kao
madarsku kocku.
Nikakva hronologija ovde nee biti potovana ni potrebna. Tako e svaki italac sam sklopiti svoju knjigu u celinu
kao u partiji domina ili karata i od ovog renika dobiti kao od

ogledala onoliko, koliko u njega bude uloio, jer se od istine

- kako pie na jednoj stranici ovog leksikona - i ne moe
dobiti vie no to u nju stavite. Knjiga se, uostalom, ne mora
nikad proitati cela, iz nje se moe uzeti pola ili samo deo, i
na tome se moe ostati, kao to se s renicima najee i ini.
to se vie trai, vie se dobija, pa e ovde srenom
pronalazau pripasti sve veze izmeu imena ovog renika.
Ostalo je za ostale.
4.

Sauvani odlomci iz predgovora unitenom

izdanju iz 1691. godine
(u prevodu s latinskog)

1. Pisac savetuje itaocu da se ne laa ove knjige bez

velike nevolje. A i ako je se dotakne, neka to bude onih dana

kada oseti da mu pamet i oprez dublje doseu no obino i
neka je ita kao to hvata ,,ognjica ili vatra ,,skokua,
bolest koja preskae svaki drugi dan i trese samo enskim
danima sedmice...
2. Zamislite da dva oveka dre na lasima uhvaenu pumu.
Ako hoe da priu jedan diugom, puma e napasti jer e se
lasa olabaviti, i samo ako obojica jednovremeno zateu, ona
je podjednako udaljena od obojice. Onaj ko ita i onaj ko
pie zato talco teko dolaze jedan do drugog, jer je izmeu
njih zajednika misao uhvaena na uzicama koje vuku u
suprotnim smerovima. Ako sada upitamo tu pumu, odnosno
mi- sao, kako ona gleda na onu dvojicu, ona bi mogla rei da
na kraju uzica oni koji su za jelo dre nekoga koga ne mogu
pojesti...
8.
uvaj se, sabrate, da se ne ulaguje suvie i ne
dodvorava napadno ljudima koji imaju vlast u prstenu i mo
nad fijukom sablje. Oko njih je uvek najvea gomila takvih

to se ne ulaguju drage volje i iz uverenja, nego to moraju.

A moraju jer uvaju pelu na kapi ili misao pod pazuhom,
uhvaeni su u nekom nedelu, pa sada to ispataju i njihova je
sloboda na uzici, a oni spremni na sve. A to ovi odozgo, koji
vladaju nad svima, dobro znaju i koriste. Pazi, dakle, da te ni
kriva ni duna ne ubroje meu takve. A to e ti se desiti ako
samo prione suvie hvaliti ih i ulagivati im se u toj
udvorikoj gomili: svrstae te meu one bezakonike i
zloince i drae da si jedan od njih s mrljom na oku i da
sve to radi ne ini drage volje i to veraje nego to tako
mora, da bi okajao svoje nedelo. A takvi se ljudi s pravom
ne cene i oraju se nogom ko psi, ili teraju na poslove koji
nalikuju onim ve poinjenim...
9.
to se vas, spisatelja tie, mislite uvek na sledee:
italac je pelivanski konj, kojeg mora navii da ga posle
svakog uspeno ostvarenog zadatka eka kao nagrada komad
eera. Ako taj eer izostane, od zadatka nema nita. to se
pak ocenjivaa knjiga i kritiara tie, oni su kao prevareni
muevi: uvek poslednji doznaju novost...

Lexicon Cosri
CONTINENS
COLLOQUIUM SEU
DISPUTATIONEM DE RELIGIONE

Crvena knjiga
HRIANSKI IZVORI
O HAZARSKOM PITANJU

ATEH
(IX vek) hazarska princeza ije je uee u
polemici oko hazarskog pokrtavanja bilo presudno. Njeno
ime se tumai kao naziv za etiri stanja svesti kod Hazara .
Na svakom kapku nosila je tokom noi po jedno slovo
ispisano poput onih, to se konjima ubeleavaju na kapke
pred trku. Slova su bila iz zabranjene hazarske azbuke u
kojoj svako pismeno ubija im se proita. Slova su ispisivali
slepi, a ujutni su pre umivanja dvorkinje sluile princezu
murei. Tako je ona bila zatiena od neprijatelja dok
spava. A to je za Hazare znailo vreme kada je ovek
najneotporniji. Ateh je bila veoma lepa i pobona, slova su
joj savreno pristajala, a na njenom stolu stajalo je uvek
sedam vrsta soli i ona je pre no to bi uzela komad ribe
umakala prste uvek u drugu so. Tako se molila. Kae se za
nju da je imala i sedam lica, kao sedam soli. Prema jednom
predanju, ona je svako jutro uzimala ogledalo i sedala da
slika: jedan rob ili robinja, uvek novi ili nova, dolazili su da
poziraju. A ona je svakog jutra od svog lica stvarala novo,
dotad nevieno lice. Prema drugim priama Ateh uopte nije
bila lepa, ali je svoje lice pred ogiedalom uvebala da uzme
takav izraz i da tako rasporedi crte da stekne lep oblik. Ta
uvebana lepota iziskivala je od nje ogroman fiziki napor i
im bi princeza ostala sama i opustila se, njena lepota bi se
rasula kao njena so. U svakom sluaju, jedan romejski
(vizantijski) car nazvao je u IX veku hazarskim licem
uvenog filosofa i patrijarha Fotija, to je moglo znaiti ili
srodnike odnose patrijarhove sa Hazarima ili licemerje.
Prema Daubmajusu
, nijedno nije sluaj. Hazarskim
licem nazivana je osobina svih Hazara, pa i princeze Ateh,
da svakoga dana osvanu kao neko drugi, pod sasvim novim i
nepoznatim licima, tako da imaju muke i s najbliim
srodnicima da se prepoznaju. Putnici belee, opet, da su

hazarska lica sva ista i da se nikad ne menjaju i da otuda

dolazi do tekoe i zabuna. Bilo da je ovako ili onako, stvar
izlazi na isto i hazarsko lice je pojam lica koje se teko
pamti. Tako se moe objasniti i legenda prema kojoj je
princeza Ateh imala drugo lice za svakog uesnika u
hazarskoj polemici
na kaganovom dvoru, ili da su ak
po- stojale tri princeze Ateh - jedna za islamskog, druga za
hrianskog i trea za hebrejskog misionara i tumaa snova.
injenica je, meutim, da njeno prisustvo na hazarskom
dvoru nije zabeleio onovremeni hrianski izvor pisan na
grkom i preveden na slovenski jezik (itije Konstantina
Solunskog - sv. irila ) , ali je prema Hazarskom reniku
jedno vreine u grkim i slovenskim monakim krugovima
postojalo neto kao kult princeze Ateh. Taj kult nastao je u
vezi s verovanjem da je Ateh u polemici porazila hebrejskog
teologa i primila hrianstvo zajedno sa kaganom za kojeg
se opet ne zna je li joj bio otac, supug ili brat. Sauvane su u
prevodu na grki i dve molitve princeze Ateh, koje nisu
nikada bile kanonizovane, ali ih Daubmanus navodi kao
Oena i Raduj se, Marijo! hazarske princeze. Prva od te dve
molitve glasi:
Na naem brodu, moj oe, posada mili poput mrava:
oprala sam ga jutros kosom i oni puze po istim katarkama i
svlae u svoj mravinjak zelena jedra kao slatke listove loze;
dumendija pokuava da izvali krmu i uprti je na lea, kao
plen od kojeg e jesti i iveti itava sedmica; oni najslabiji
poteu slanu uad i nestaju s njom u utrobi nae plovee
kue. Samo ti, moj oe, nema pravo na njihovu vrstu gladi.
U tom prodiranju brzine, tebi, moje srce, koje si mi jedini
otac, pripada najbri deo. Ti se hrani raskomadanim vetrom.
Druga molitva princeze Ateh kao da objanjava povest

njenog hazarskog lica:

Nauila sam napamet ivot svoje majke i kao neku
pozorinu ulogu svako jutro jedan as glumim majin ivot
pred ogledalima. To traje iz dana u dan, godinama. To inim
odevena u majine haljine, nosei njenu lepezu i oeljana
kao ona, jer kosu sam spiela u obliku vunene kape. Glumim
je i pred drugima, ak i u postelji mog dragog. U trenucima
strasti ja i ne postojim vie, nisam ja nego ona. Jer tada, tako
je dobro glumim da moja strast iezava, a ostaje samo
njena. Drugim rcima, ona mi je unapred ukrala sve ljubavne
dodire. Ali, ja joj ne zameram, jer znam da je i ona bila
svojevremeno opljakana na isti nain od strane svoje
matere. Ako me ko sad upita emu toliko glume, odgovoriu:
pokuavam da rodim sebe jo jednom, ali na bolji nain...
Za princezu Ateh se zna da nikada nije uspela da umre.
Ipak, postoji jedan zapis urezan na nou ukraenom sitnim
rupicama koji govori o njenoj smrti. To usamljeno i ne
mnogo verodostojno predanje prenosi Daubmanus , ali ne
kao priu kako je princeza Ateh stvarno umrla nago kako se
to moglo desiti da je ona uopte mogla umreti. Kao to od
vina ne sedi kosa, od navoenja ove prie nee biti tete. Ona
glasi:
Brzo i sporo ogledalo
Jednog prolea princeza Ateh je rekla: - Navikla sam se na
svoje misli kao na svoje haljine. Imaju uvek isti obim struka i
viam ih svuda, ak i na raskrima. I to je najgore, od njih
se vie ne vide raskrsnice.
Da je razonode, posluitelji su doneli princezi jednoga
dana dva ogledala. Nisu se mnogo razlikovala od ostalih

hazarskih ogiedala. Oba su bila nainjena od uglaane soli,

ali jedno je od njih bilo brzo a drago sporo ogledalo. to je
god ono brzo uzimalo odslikavajui svet kao predujam od
budunosti, drugo, on sporo, vraalo je i namirivalo dug
prvog, jer je u odnosu na sadanjost kasnilo tano onoliko
koliko je ono prvo urilo. Kada su pred princezu Ateh izneli
ogledala, ona je jo bila u postelji i s njenih kapaka nisu
umivanjem bila uklonjena slova. U ogledalima videla je sebe
sklopljenih kapakai odmah je umrla. Nestala je izmeu dva
trena oiju ili, tanije reeno, prvi put je proitala na svojim
kapcima ispisana slova koja ubijaju, poto je u prethodnom i
potonjem trenutku trepnula i ogledala su to prenela.
Umrlaje usmrena istodobno slovima iz prolosti i iz
budunosti.
BRANKOVI AVRAM (1651-1689) - jedan od pisaca
ove knjige. Najamni diplomata u Jedrenima i na Porti u
Carigradu, vojskovoa u austro-turskim ratovima, polihistor
i eradita. Brankoviev ktitorski portret bio je naslikan na zidu
hrama svete Paraskeve u Kupmiku, naslednom dobru
Brankovia. Tu je bio prikazan kako sa saradnicima
prisluuje na sablji sazidan hram svete Petke svojoj
ukunbabi, srpskoj despotici i svetici, prepodobnoj majci
Angelini.
Izvori: Podaci o Avramu Brankoviu rasuti su po izvetajima
austrijskih obavetajaca, posebno u dostavama koje je za princa
Badenskog i generala Veteranija sastavljao jedan od dva Brankovieva
pisara, Nikon Sevast. Neto mesta Avramu Brankoviu, svom srodniku, posvetio je i grof ore Brankovi (1645-1711) u svojoj vlakoj
hronici i u svojim obimnim srpskim hronikama u delovima koji su
danas, na alost, izgubljeni. Poslednje dane Brankovieve opisao je
njegov sluga i vetak na sablji Averkije Skila. Hronologija

Brankovievog ivota i delovanja najbolje se vaspostavlja na osnovu

pisane ispovesti koju je pekom patrijarhu poslao iz Poljske drugi pisar
Avrama Brankovia, Teoktist Nikoljski , i na osnovu jedne itejne
ikone s udima sv. Ilije proroka, jer je Brankovi svakoj sceni iz ivota
svoga svetitelja priiagoavao zbivanja svoga ivota i beleio o tome
podatke na poleini slike.

Avram Brankovi je iz porodice koja je s juga prela u

Podunavlje posle pada srpskog carstva pod tursku vlast stoji u jioverljivom izvetaju Nikona Sevasta bekom dvoru.
lanovi te porodice zahvaeni pokretom za naputanje
podruja pod Turcima iselili su se u XVI veku u Lipovu i
Jenopoljski okrug. Otada se za erdeljske Brankovie govori
da lau na vlakom, da ute na grkom, broje na cincarskom,
da u crkvi poju na ruskom, da su najmudriji turskom i samo
kad hoe da ubiju, progovore na svom maternjem - srpskom
jeziku. Oni su poreklom iz zapadne Hercegovine, iz okoline
Trebinja, iz mesta Korenii koje je blizu Lastve u Gornjim
Policama, pa otuda i njihovo drugo prezime - Korenii. Od
kad su preli, Brankovii imaju ugledno mesto u Erdelju i
ve dvesta godina najbolje vino u Vlakoj, pa postoji izreka
da im se suzom moe opiti. Kao to se istakla vojniki u
okrajima na granici dva veka i dve drave - ugarske i turske,
porodica Brankovi je na svom novom podruju uz reku
Mori, u Jenopolju, Lipovi i Pankoti, dala niz istaknutih
svetenih lica. Mojsej Brankovi bio je kao episkop Matcj
mitropolit jenopoljski i orah koji je on sputao u Dunav uvek
je bre od drugih oraha stizao u Crno more. Sin njegov a
stric grofa Georgija Brankovia Solomon (kao episkop
jenopoljski nazvan Sava I) upravljao je jenopoljskom i
lipovskom eparhijom ne silazei s konja i pio je iskljuivo u
sedlu sve dok Lipova nije 1607. uzeta od Turaka. Brankovii
tvrde da im je loza od srpskih despota Brankovia, a odakle

im je imanje, teko je rei. Ima izreka da u Brankovia kesu

ide na javi sve to se po cincarskim snovima stekne od
Kavale do Zemuna. Njihovo prstenje je ledeno kao guja,
njihove posede ptica preleteti ne moe, a narodne pesme ve
ih meaju s vladarskim porodicama. Brankovii su zatitnici
manastira u Vlakoj i na Atosu u Grkoj, oni podiu utvrde i
crkve, kao to su one u Stolnom Beogradu, u Kupiniku ili u
mestu zvanom Teus. Knez Zigmund Rakoci darovao je
Brankovievim roacima po enskoj lozi naselja,- pustare i
plemstvo, a po enskoj eljadi Brankovii su u srodstvu s
erdeljskim Sekeljima, pa se jedan deo njihovog imanja prilio
i otud u vidu miraza. Treba rei da se u porodici Brankovi
nasledstva dodeljuju prema boji brade. Svi naslednici rie
brade (a nju su nasledili po enskoj liniji, jer Brankovii
uzimaju riokose za ene) ustupaju prvenstvo crnobradima,
ija brada svedoi da su naslednici po mukoj krvi. Posedi
Brankovia domaaju sada vradnost od blizu 27.000 forinti a
godinji prihod s njih ceni se na preko hiljadu i po forinti.
Ako njihove rodovnike tablice i nisu najpouzdanije, njihovo
bogatstvo je pouzdano i tvrdo kao zemlja po kojoj jau i
preko dvesta godina poneki zlatnik nije uopte naputao
njihove skrinje.
U Carigrad Avram Brankovi je doao hrom, s jednom
dvostrukom potpeticom i ovde krui pria kako je osakaen.
Dok je Avram bio jo deak od sedam godina - glasi ta pria
- upali su Turci jednom na posede njegovog oca i presreli na
putu manji odred dvorana s detetom u etnji. Pratnja se pred
Turcima razbeala, samo je uz Avrama ostao jedan starac
koji je dugim tapom veoma veto odbijao sve napade konjanika, sve dok njihov stareina nije hitnuo iz usta sulicu
koju je drao meu zubima, skrivenu u komadu trske. Starac
je pao pogoen, a Avram, koji je i sam imao prut u ruci,

zamahnuo je iz sve snage i zakaio njime Turina po izmama. Ma koliko oaja i mrnje lealo u tom deakom udarcu, to nije bilo dovoljno.Turin se samo nasmejao i odjezdio
naredivi da spale selo. Prole su godine kao kornjae,
Avram Brankovi je odrastao, dogaaj je zaboravljen, jer
bilo je novih okraja i Brankovi je sada vodio svoje vojnike
nosei zastavu na mkavici i u ustima komad trske s otrovnom
sulicom unutra. Jednom su na putu naili na neprijateljskog
uhodu koji je iao sa svojim sinom, jo deakom. Putovali su
naoko neduni nosei samo po tap. Jedan od vojnika prepoznao je starca, nagnao konja na njegai pokuao da ga vee.
Ali, starac se branio tapom i nije se dao, pa su svi posumnjali da u tapu ima svijenu tajnu poruku. Brankovi je tada
izbacio otrovnu sulicu i ubio starca. U istom asu njega je
svojim tapom udario deak to je iao za starcem. Imao jc
jedva sedam godina i po svemu sudei, ni sva njegova snaga,
mrnja i ljubav nisu mogle da naude Brankoviu. Pa ipak,
Brankovi se nasmejao i pao kao pokoen.
Od tog udarca ostao je hrom u jednu nogu, napustio
vojniki poziv i njegov roak grof Georgije Brankovi uveo
ga je u diplomatske poslove u Jedrenima, Varavi i Beu.
Ovde u Carigradu, Brankovi radi za engleskog poslanika i
ima stan u prostranoj kuli izmeu kula Joroz Kalei i Karata
na Bosforu. Na prvom katu te kule Brankovi je narcdio da
se sazida tano polovina crkve posveene majci Angelini,
njegovoj ukunbabi koju je istona crkva proglasila
sveticom, dok se druga polovina iste crkve nalazi u Erdelju, u
postojbini Brankovieva oca.
Avram Brankovi je ovek naoit, krupna grudna koa,
koliko kavez za vee ptice ili manju zverad, i na njega csto
nasru ubice jer ima u narodu pesma koja govori da su mu
kosli od zlata.

U Carigrad je doao i na put ide na visokoj kamili

hranjenoj ribom. ivotinja pod njim ravani i ne prosipa vino
iz ae usaene u oglav. On od najranijeg detinjstva ne spava
nou kao sav okati svet, nego samo danju, a kad je okrenuo
kosu i dao dan za no, niko ne ume kazati. Ali ni nou, dok
je budan, on se ne moe dugo na jednom mestu skrasiti ko da
se tuom suzom nazobio. Zato mu uvek za trpezom dva
tanjira poslavljaju, po dve stolice i ae primiu, i on
iznenada usred obeda skae i premeta se. Isto tako, on ne
moe dugo ostati na jednom jeziku, menja ih kao ljubavnice,
i govori as vlaki, as maarski ili turski, a od nekog
papagaja poeo je uiti hazarski. Kau da u snu govori i
panski, ali mu se to znanje na javi topi. Nedavno mu je neko
u snu pevao jednu pesmu na nerazumljivom jeziku. Pesmu je
upamtio i da mu je protumai morali smo traiti nekoga
vinog jezicima koje Brankovi ne zna. Tako smo doli do
jednog rabina i Brankovi mu je izrecitovao upamene
stihove. Nije ih bilo mnogo i glasili su:

Rabin je uvi poetak prekinuo Brankovia i nastavio

napamet da kazuje ostatak pesme. Potom je zapisao ime pisca
stihova. Pesma je bila napisana jo u XII veku, a njen
sastavlja je neki Juda Halevi
Otada Brankovi ui i
jevrejski. Ali, njegovo svakodnevno zanimanje je sasvim

praktino. Jer, on je ovek od mnogo ruku i niegov osmeh je

alhemija meu drugim naukama i vetinama njegovog lica.
Svake veeri im ustane, on se sprema za rat. U stvari,
on veba s jednim ovdanjim uvenim vetakom svoju brzinu
na sablji. Taj sablja je neki Kopt po imenu Averkije Skila i
kir Avram ga je unajmio kao slugu. Taj Averkije nosi jedno
oko mrsno, drugo posno, a sve bore lica vezane su mu u vor
meu povijama. On poseduje najpotpuniji opis i popis
zahvata sabljom koji su ikada izvedeni, i pre no to nove
unese u svoj rukopisni prirunik sabljake vetine lino ih
proverava na ivom mesu. U jednoj prostranoj dvorani, po
kojoj je prostrt ilim koliko manja livada, zatvaraju se gospodar Brankovi i reeni Kopt i u potpunom mraku vebaju
svoje sablje. Averkije Skila uzima tada obino jedan kraj
duge kamilje uzde u levu ruku; drugi kraj te uzde prihvata kir
Avram nosei u desnoj sablju, po teini istu kakvu tamo u
pomrini dri i Averkije Skila. Polako namotavaju onu uzdu
oko lakta i kada osete da su blizu
udare sabljom jedan na
drugog netedimice, i to u onoj pomrini od koje se gluvi.
O Brankovievoj brzini pevaju uz gusle i ja sam prole
jeseni video kako on s isukanom sabljom stoji pod drvetom i
eka da dune vetar, a onda prvi plod koji otpadne zahvata
sabljom, onako u padu, i see napola. On ima zeju usnu i da
bi je pokrio puta brkove, ali u razljupku vide mu se zubi dok
uti. To izgleda kao da usne i nema, nego da brci rastu na
zubima.
Svi kau za njega da voli svoj kraj i da je svea i so
svojima, ali on ima udnih mana, koje ne pristaju uz njegov
poziv. On ne ume da stavi taku na razgovor i nikad ne
uhvati as kada se treba dii i otii. U tome on uvek
odugovlai i najzad odocni, pa su s njime drugi u nedoumici
vie na rastanku nego pri prvom susretu. On uzima hai koji

naroito
ito za njega gotovi jedan evnuh iz Kavale i niko vie.
Ali, zaudo, njemu nije stalno opijum od potrebe i da bi ga
se oslobodio, on zapeaeni
eni sanduk s haiom povremeno
alje skoroteom ak
ak u Petu i otuda ga dobija natrag pod
istim peatom
atom posle dva meseca, neotvoren, ba kad izra
izrauna
da e mu opet biti opijum
pijum potreban. Njegovo ogromno
kamilje sedlo s praporcima kad god nije na putu dubi u
prostranoj knjinici i slui kao sto na kojem se moe pisati i
itati stojei. Po sobama oko njega je gomila pokuanstva
poku
koje izgleda kao prestravljeno, ali nigde u njegovoj
njeg
blizini
nema, niti ee biti, dve jednake stvari. Svaka stvar, ivotinja i
svaki ovek
ovek oko njega mora biti iz drugoga sela. On dri
meu
u slugama Srbe, Rumune, Grke i Kopte, a nedavno je
uzeo nekog Turina
ina iz Anadolije za sobara. Kir Avram ima
veliku i malu postelju i tokom poinka
inka (a spava uvek samo
danju) on se premeta iz jedne u drugu. Dok spava, njegov
sobar, neki Anadolac, Jusuf Masudi
, gleda u njega
pogledom od kojega padaju ptice. A kad se probudi, Kir
Avram kao u strahu peva u postelji tropare i kondake svojim
precima, koje je srpska crkva proglasila za svece.
Ne moe se zakljuiti
iti koliko se zanima za ene. Na
Brankovia stolu uii drveni majmun prirodne veli
veliine sa
ogromnim spolovilom. Ponekad, kir Avram upotrebi
uzreicu: ,,ena bez dupeta, ko selo bez crkve! i to je sve.
Jednom meseno gospodar Brankovi odlazi u Galatu uvek
istoj vraari
ari i ona mu gleda sudbinu iz karata na jedan stari i
veoma spor nain. Vraara
ara ima zaseban sto za Brankovi
Brankovia u
svom stanitu i na taj sto baci novu kartu kad god
g se napolju
promeni vetar. Od toga koji ee vetar dunuti zavisi kakva e
karta pasti na Brankoviaa sto i to tako traje godinama.
Prolog Uskrsa im
im smo uli dunuo je jugo i ona je bila u
prilici da mu prui nova proroanstva:

Sanjate oveka s jednim sedim brkom. Mlad, crvenih

oiju, sa staklenim noktima na ruci, ide ka Carigradu i
uskoro ete se sresti...
Ta vest toliko je obradovala naeg gospodara da je odmah
naredio da mi se stavi zlatna alka u nos i jedva sam se spasao
te milosti...
-

Znajui koliko beki dvor zanimaju planovi gospodara

Brankovia, mogu rei da on spada meu one koji s
posebnom panjom i usrem neguju sopstvenu budunost
kao neki veliki povrtnjak.
On nije od onih to e trke ivot proputovati. Budunost on veoma polako i savesno naseljava. Otkriva je komad
po komad kao neko nepoznato kopno, kri je najpre i potom
zida na najpovoljnijem mestu, i u toj graevini, najzad, dugo
menja raspored ve postavljenih stvari. On se trudi da
njegova budunost ne uspori hod irast, ali pazi da se ni sam
ne zaleti i nekrene bre no to ona moe da odmie pred
njim. To je neka vrsta trke.
Onaj koje bri, gubi. U ovom asu budunost kir-Avrama je kao bata u koju je ve baeno seme, ali niko
sem njega ne zna ta e nii. Pa ipak, kud smera Brankovi
moda se moe nazreti iz jedne povesti koja se o njemu
prenosi apatom. To je
Povest o Petkutinu i Kalini
Stariji sin kir-Avrama Brankovia, Grgur Brankovi, rano
je turio papuu u uzengiju i potegao sablju kaljenu kamiljim
izmetom. Njegovo ipkano i krvavo ruho slali su u to vreme

iz ule, gde je Grgur iveo s materom, u Carigrad da se

pere i glaa pod oevimnadzorom, da se osui na mirisnom
vetru s Bosfora, izbeli na grkom suncu i prvim karavanom
vrati natrag u ulu.
Drugi, mlai sin Avrama Brankovia leao je u to vreme
negde u Bakoj iza neke arene pei zidane ko crkva i patio.
Prialo se da ga je avo zapiao i da Idete ustaje nou, bei iz
kue i isti ulice. Jer, nou ga sisala Mora, grizla mu pete i
teklo mu je muko mleko iz sisa. Uzalud su zabijali u vrata
viljuku i popljuvanim ipkom od prstiju krstili mu sise.
Najzad, jedna ena ga posavetova da zanoi s noem
umoenim u sire, pa kad ga Mora spopane, da joj obea
ujutru na zajam soli i da je ubode onim noem. Deak to
uini i kada ga Mora stade sisati,on joj ponudi na zajam
soli, ubode je i zau jauk u kojem prepoznade, odavno
znani glas. Treega jutra doputova iz ule u Baku njegova
mati, zaiska s praga soli i pade mrtva. Na njoj nadoe ubod
od noa i kad liznue ranu, bee kisela... Otada deak sasvim
zanemoe u uasu, poe mu opadati kosa i sa svakom vlasi
opadala mu je (kako su vidari rekli Brankoviu) po jedna
godina ivota. I slali su mu u omotima od jute pramenje tej
detinje kose. On ju je lepio na meko ogledalo po kojem bee
naslikan detinji lik i tako znao koliko jo godina ivota ima
njegovom sinu.
Gotovo niko, meutim, ne zna da je kir Avram pored dva
pomenuta sina imao i posinka, ako se to tako moe zvati. Taj
trei sin, ili posinak, nije imao matere, Brankovi ga je
nainio od blata i proitao mu etrdeseti psalm da ga pokrene
i udahne mu ivot. Kada je u itanju doao do mesta: Dugo
ekah Gospodina i sae se k meni. I u viku moju. I izvadi
me iz jame koja bui i iz gliba i postavi na kamen noge moje
i utvrdi stope moje... zazvoni tri puta zvono na crkvi u

Dalju, mladi se pokrete i ree:

- Kada je prvi put zazvonilo bio sam u Indiji, na drugo
zvono u Lipisci, a s treim doao sam u svoje telo...
Tada mu Brankovi veza Solomunov vor u kosu, okai
mu o perin glogovu kaiku, nadenu mu ime Petkutin i pusti
ga u svet. A sam je namakao ue s kamenom sebi o vrat i s
tim uetom o vratu odstojao liturgiju na sredoposnu nedelju.
Otac je naravno, morao (da bi sve bilo kao u ivih) da
ugradi Petkutinu u prsa i smrt. Taj zametak svretka, ta mala
i jo nepunoletna smrt bila je u Petkutinu sprva bojaljiva i
priglupa, slabog prohteva za jelom i zakrljalih udova. Ali,
ve tada radovala se beskrajno to Petkutin raste, a on je
rastao tako da su njegovi gizdavi nikavi ubrzo bili toliko
veliki da je u njima mogla ptica leteti. Ali smrt u Petkutinu
ubrzo je postala bra i pametnija od njega, uoavala je
opasnosti pre njega. A onda, kao da je dobila suparnicu o
kojoj e jo biti rei. Postajala je nestrpljiva i ljubomoma i
skretala je na sebe panju na taj nain to bi kod Petkutina
izazivala svrab na kolenu. Poeao bi se i nokat bi ispisao
slova po koi i to se moglo proitati. Tako su se dopisivali.
Smrt naroito nije trpela Petkutinove bolesti. A otac je
Petkutina morao snabdeti i boleu, da bi bio to vie nalik
ivim biima, jer su bolesti ivim biima neka vrsta oiju.
Brankovi se, meutim, potrudio da ta Petkudnova
bolest bude to bezazlenija i obdario ga je cvetnom
groznicom, onom to se javlja s prolea, kad usklasaju trave i
cvetovi zaseju vetar i vodu prahom.
Brankovi je Petkutina smestio na svoje imanje u
Dalju, u kui gde su sobe uvek bile pune ogara brih da kolju
no da jedu. Jednom meseno sluge su grebenima eljale
prostirke i izbacivale duga povesma arene dlake nalik na
psee repove. Sobe u kojima je Petkutin iveo s vremenom

su sticale uvek iste, posebne boje i po njima se moglo odmah

prepoznati Petkutinovo stanite izmeu hiljade drugih. Otisci
i masnice koje su oni njegov znoj ostavljali za sobom po
staklenim kvakama, jastucima, seditima i naslonima, na
lulama, noevima i drkama aa davali su dugu samo njemu
svojstvenih preliva. To je bila vrsta portreta, ikone ili potpisa.
Brankovi je ponekad Petkutina zaticao u ogledalima
prostrane kue, zazidanog u zelenu liinu. Poduavao ga ie
da uskladi u sebi jesen, zimu, nrolee i leto s vodom,
zemljom, vatrom i vihorom koje ovek takoe nosi u utrobi.
Ogroman rad koji je mnorao biti obavljen trajao je dugo,
Petkutin je dobio uljeve na mislima, miii seanja bili su
mu se zategli do pucanja, a Brankovi ga je nauio da ita
levim okom jednu, a desnim drugu stranicu knjige, da pie
desnom rukom srpski, a levom turski. Potom ga je poduio u
knjievnosti i Petkutin je s uspehom kod Pitagore poeo
nalaziti tragove itanja Biblije i potpisivao se brzo kao kad se
hvata muva.
Sve u svemu, on je postao lep i obrazovan mladi i samo je
povremeno ispoljavao jedva vidne znake da nije kao ostali.
Tako je, na primer, ponedeljkom uvee umesto narednog
mogao uzeti neki drugi svoj dan iz budunosti i upotrebiti ga
sutra umesto utorka. Kada bi doao do uzetog dana, on bi na
tom mestu upotrebio preskoeni utornik i tako bi se naravnio
zbir. Dodue, u takvim prilikama avovi izmeu dana nisu
mogli nalegati kako treba, javljale su se pukotine u vremenu,
ali ta je stvar samo razgaljivala Petkutina.
S njegovim ocem nije bilo tako. On je neprekidno
sumnjao u savrenstvo svoga dela i kad je Petkutinu bila
dvadeset i prva godina, on je doneo odluku da proveri koliko
se Petkutin moe takmiiti u svemu s pravim ljudskim
biima. Mislio je ovako: proverili su ga ivi, sad treba da ga

provere i mrtvi. Jer, samo ako se i mrtvi prevare i pomisle

videi Petkutina da je pred njima pravi ovek od krvi i mesa
to najpre soli pa grize, moe se uzeti da je pokuaj uspeo. I
donevi taj zakljuak, naao je Petkutinu nevestu.
Poto velmoe u Vlakoj uvek vode po jednog telohranitelja i po jednog uvara due i Brankovi je nekada tako
postupao. Meu uvarima due imao je on nekog Cincarina
koji je govorio da je na svetu sve postalo istina i imao veoma
lepu ker. Devojka je uzela sve najlepe od matere, tako da
je ova posle poroaja ostala runa zauvek. Kada je devojica
napunila deset godina, mati je svojim nekada lepim ruka- ma
naui da mesi hleb, a otac je pozva, ree joj da budunost
nije voda i prestavi se. Devojka je za ocem plakala u
potocima tako da su joj se mravi uz Suze mogli popeti do
lica. Sada je ona bila sirotica i Brankovi je udesio da se ona
sretne sa Petkutinom. Zvala se Kalina, njena je senka
mirisala na cimet i Petkutin je doznao da e ona voleti onoga,
koji je jeo drenjina u martu. Saekao je mart, najeo se
drenjina i pozvao Kalinu da proetaju kraj Dunava. Na
rastanku ona je skinula prsten s ruke i bacila ga u reku.
Ako se oveku dogodi neto prijatno - objasnila je
Petkutinu - to uvek treba zainiti nekom neprijatnom
sitnicom; tako se bolje upamti taj trenutak. Jer, ovek uvek
due pamti neprijatne nego prijatne stvari.
Ukratko, Petkutin se dopao njoj, ona se dopala Petkutinu
i venanje je obavljeno iste jeseni sa velikom radou.
Kumovi su se na svadbi oprostili jedan od drugog, izljubili
se, jer se nee videti mesecima i potom zagrljeni otili da
piju od rakijskog kazana do kazana. Kada je osvanulo
prolee, oni su se najzad istreznili, obazreli se oko sebe i
posle dugog zimskog mamurluka ponovo ugledali jedan
drugog. Tada su se vratili u Dalj i ispratili mladence na

uobiajeni proleni izlet, pucajui iz puaka. Treba znati da

iz Dalja mladenci obino idu na svoje prolene izlete ili
teferie do drevnih ruevina, gde ima lepih sedita od
kamena i grkog mraka, koji je gui od ostalih pomrina
kao to je grka vatra sjajnija od bilo koje druge vatre. Na tu
stranu krenuo je i Petkutin sa Kalinom. Izdaleka izgledalo je
da Petkutin tera zapregu vranaca, ali kad bi kinuo od mirisa
nekog cveta ili pucnuo biem, sa konja bi se razleteo oblak
crne muhe i videlo bi se da su beljci. To meutim nije
smetalo ni Petkutinu ni Kalini.
Protekle zime oni suse zavoleli. Jeli su istom viljukom
naizmence, i ona mu je pila vino iz usta. On ju je milovao
tako da joj je dua kripala u telu, a ona ga je oboavala i
terala ga da mokri u nju. Govorila je smejui se svojim
vrnjakinjama da nita ne ee tako dobro kao muka
trodnevna brada nikla u ljubavi. A mislila je ozbiljno u sebi:
trenuci mog zivota umiru kao muhe kad ih gutaju ribe.
Kakoda ih uinim hranljivim za njegovu glad? Molila
ga je da jojodgrize uho i pojede ga i nikada za sobom nije
zatvarala fioke i vrata ormara da ne prekine sreu. Bila ie
utljiva jer je odrasla u tiini beskonanih oevih itanja
uvek iste molitve oko koje se hvatala uvek ista vrsta tiine. I
sada kad su se uputili na teferi, bilo je slino i njoj se to
dopadalo. Petkutin je uzde njihovih koija drao o vratu
i
itao neku knjigu, a Kalina je avrljala i usput su igrali jednu
igru. Ako bi ona u prianju pomenula neku re u asu kada bi
on proitao tu istu re u knjizi, menjali bi uloge i onda bi
dalje ona itala, a on pogaao. Tako, kada ona pokaza prstom
jednu ovcu u poiju, a on ree da je upravo u knjizi doao do
mesta gde se pominje ovca, ona jedva poverova i uze tivo da
proveri. Doista, u knjizi je pisalo:
Kad se ve naobeah i molbama kad se pomolih

mrtvakom svetu, tad ovcu i ovna nad rupom

onom zakoljem; crna krvca potee i tada odozdo
stanu iz Ereba kupit se due pokojnih ljudi:
neveste i mladii i s njima mnogotrpni starci,
nene devojice dou, zbog skorih alosne jada.
Poto je tako pogodila, sad Kalina uze itati kako sledi:
Mnogi lo su ih nekad probola medokovna koplja
s krvavim orujem stignu u borbi to padoe
nekad; okolo one rupe sa sviju strana se nau s
vikom i krikom, a mene bledoa obuze i strah...
A ja otri ma potegoh od svojega bedra
sedoh onde i praznu ne putah nikoju senku
da se napije krvi pre nego proroke pitah...
U asu kada ona doe do rei ,,senka Petkutin opazi
senku koju je bacao razrueni rimski teatar na njihovom
putu. Bili su stigli.
Uli su na ulaz za glumce, bocu s vinom, gljive i
krvavice koje su poneli stavili na veliki kamen posred scene i
brzo se povukli u hlad. Petkutin je prikupio suve bivolje
balege, neto granica punih skorela blata, uneo sve to na
scenu i upalio vatru. Kresanje kresiva ulo se potpuno jasno
sve do najdaljeg mesta u poslednjem redu pri vrhu pozorita.
Ali, napolju, izvan gledalita, gde su divljale trave i mirisi
brusnice i lovorike, nije se moglo uti nita to se dogaalo
unutra.
Vatru je Petkutin posolio da bi se izgubio miris balege i
blata u njoj, a zatimgljive oprao u vinu i zajedno s krvavicama bacio na eravicu. Kalina je sela i gledala kako sunce
na zalasku menja sedita u gledalitu i pribliava se izlasku iz
pozorita. Petkutin je etao po sceni i ugledavi imena davnih

vlasnika sedita uklesana u proeljima redova, poeo sricati

drevne nepoznate rei:
- Caius Veronius Aet... Sextus Clodius Cai filius, Publilia
tribu... Sorto Servilio... Veturia Aeia...
Ne dozivaj mrtve!- upozori ga tada Kalina - ne dozivaj
ih, doi e!
im je sunce napustilo pozorite, skinula je gljive i
krvavice s vatre i oni poee da jedu. ujnost je bila savrena
i svaki njihov zalogaj odjekivao je na svakom seditu
ponaosob podjednako glasno, od prvog do osmog reda, ali
svuda na drugi nain, vraajui im zvuk natrag, u sredite
scene. To je bilo kao da su oni gledaoci ija su imena bila
uklesana na proeljima kamenih sedita jeli zajedno sa
suprunicima, ili bar poudno mljackali usnama pri svakom
novom zalogaju. Sto dvadeset pari mrtvih uiju oslukivalo
je s napetom panjom i itavo gledalite vakalo za branim
parom poudno udiui miris krvavice. Kada bi zastali u jelu,
zastajali bi i mrtvi kao da im je zalogaj zapeo u grlu i
napregnuto pratili ta e potom mladi i devojka uiniti. U
takvim trenucima Petkutin je naroito pazio da sekui hranu
ne poree prst, jer je imao oseaj da bi gledaoce miris ive
krvi mogao izvesti iz ravnotee i oni bi, brzi kao bol, mogli
kidisati s galerije na njega i Kalinu i rastrgnuti ih gonjeni
svojom dve hiljade godinjom ei. Osetivi malu jezu,
privukao je Kalinu i poljubio je. Ona je poljubila njega i ulo
se kako 120 usta cmoku kao da se i oni na galeriji ljube i
vole.
Posle obeda ostatak krvavice Petkutin je bacio u vatru
da dogori, a potom je ugasio oganj vinom i cvranje ugaene
vatre bilo je propraeno u gledalitu jednim priguenim:
Psssssst! Upravo je hteo da vrati no u korice, kada je
iznenada dunuo vetar i naneo neto cvetnog praha na

pozomicu. Petkutin je kinuo i u istom trenutku posekao ruku.

Krv je pala na topli kamen i zamirisala...
U tom asu sto dvadeset mrtvih dua stutilo se na njih
sa cikom i urlanjem. Petkutin je potegao ma, ali su Kalinu
rastrgli upajui joj komad po komad ivoga mesa sve dok se
njeni krici nisu pretvorili u iste onakve krike kakve su
isputali mrtvi i dok se nije i ona sama pridruila prodiranju
jo nepojedenih delova sopstvenog tela.
Petkutin nije znao koliko je dana prolo pre no to je
shvatio gde je izlaz iz pozorita. Bludeo je po sceni oko
zgarita i ostataka veere sve dok neko nevidljiv nije podigao
sa zemlje njegov ogrta i ogrnuo se njime. Prazni ogrta mu
je priao i oslovio ga Kalininim glasom.
On ju je zagrlio prestraen, ali pod krznom i na dnu glasa
nije mogao videti nita sem purpurne postave plata.
- Kai mi - rekao je Petkutin Kalini steui je u naruju ini mi se da mi se pre hiljadu godina dogodila ovde neka
uasna stvar. Neko je bio rastrgnut i proderan i krv jo uvek
lei po zemlji. Ne znam da li se to stvarno dogodilo, ili ne, i
kada? Koga su pojeli? Mene ili tebe?
- Nije ti se nita desilo, nisu tebe rastrgli - uzvratila je
Kalina. - I bilo je maloas, a ne pre hiljadu godina.
- Ali, ja te ne vidim, ko je od nas dvoje mrtav?
- Ne vidi me, mladiu, zato to ivi ne mogu videti mrtve.
Samo mi moe uti glas. to se mene pak tie, ja ne znam
ko si ti i ne mogu te poznati dok ne okusim kap tvoje krvi.
Ali te vidim, umiri se, lepo te vidim. I znam da si iv.
- Ali Kalina! - kriknu tada on - to sam ja, tvoj Petkutin, zar
me ne poznaje, maloas, ako je to bilo maloas, ljubila si
me.
- Kakva je razlika maloas ili pre hiljadu godina, sada
kada je ovako kako je?

Na te rei Petkutin izvadi no, priblii prst mestu za

koje je mislio da sadri nevidljive usne njegove ene i
poreza se.
Kap krvi zamirisa, ali ne pade na kamen, jer je Kalina
udno doekala usnama. Kriknu prepoznavi Petkutina i
rastre ga kao strvinu pijui udno njegovu krv i bacajui
kosti u gledalite, odakle su navirali ostali.

Istoga dana kada se ovo dogodilo sa Petkutinom, kir

Avram Brankovi zapisao je sledee rei:
Opit sa Petkutinom uspeno je okonan. On je tako
savreno odigrao svoju ulogu da je obmanuo i ive i mrtve.
Sada mogu da preem na tei deo zadatka. Sa malog na
veliki pokuaj. S oveka na Adama.
Tako, dakle, dolazimo do planova kir - Avrama Brankovia. Planovi na kojima on zasniva svoju budunost
vezani su za dve kljune linosti. Jedni od njih ,u vezi su sa
Brankovievim uglednim srodnikom, grofom ordem
Brankoviem o kojem beki dvor svakako ima pouzdanija
obavetenja nego mi ovde. Drugo je jedna osoba koju kir
Avram naziva ,,kuros (to na grkom znai deak) i njen
dolazak on oekuje ovde u Carigradu kao Jevreji dolazak
Mesije. Tu osobu, koliko se moglo saznati, Brankovi ne
poznaje lino, ne zna joj ak ni ime (otuda onaj grki naziv
iz milote) i via je samo u snovima. Ali u snove mu ta
linost dolazi redovno i kad Brankovi sanja, on sanja nju.
Po opisu samog gospodara Avrama, ,,kuros je mlai ovek,
ima jedan brk sed, staklene nokte i crvenook je. Brankovi

oekuje da se jednoga dana sastane s njime i da uz njegovu

pomo dozna ili postigne neku stvar do koje veoma dri.
Od svog ,,kurosa Brankovi je u snu nauio da ita zdesna
ulevo na jevrejski nain i da sanja snove od kraja ka poetku.
Ti neobini snovi u kojima se kir Avram pretvara u ,,kurosa
ili, ako hoete, u Jevrejina, poeli su pre mnogo godina. Sam
Brankovi kae o svom snu da se najpre javio nalik na
nekakav nemir koji kao kamen baen u njegovu duu pada
kroz nju danima, prestajui s padanjer samo nou, kada pada
i dua zajedno s kamenom. A potom, taj san je potpuno
zavladao njegovim ivotom, i on je poeo da biva u snu
dvaput mlai no na javi. Iz njegovih snova zauvek su iezli
najpre ptice, potom njegova braa pa otac i mati, pratajui
se na rastanku. Potom su svi likovi i gradovi iz njegove
okoline i seanja nestali netragom, najzad je iz tog potpuno
tueg sveta snova iezao i on sam, kao da se nou, dok
sanja, pretvarao u nekog sasvim drugog oveka, ije ga je
lice sagledano u nekom ogledalu sna prepalo kao da je
njegova mati ili sestra pustila bradu. Taj drugi imao je
crvene oi, jedan brk sed i staklene nokte.
U tim snovima, pratajui se sa svima oko sebe,
Brankovi je najdue sanjao svoju pokojnu sestru, ali je ona
u tim sanjama svaki put gubila po neki deo svojeg,
Brankoviu dobro poznatog izgleda i dobijala delove tela
nove, nepoznate i tue. Zamenila je s nepoznatom osobom u
koju se pretvarala najpre glas, potom boju kose i zube i
najzad su samo njene ruke jo grlile Brankovia sve strasnije
i strasnije. Sve ostalo ve nije bila ona. A onda, jedne noi,
tanke tako da su se dva oveka mogla rukovati jedan stojei
u utorniku a drugi u sredi, ona mu doe preobraena sasvim,
lepa da se svet prepadao usput od njenog lika. Obisnu mu se
o vrat nekim rukama koje su imale svaka po dva palca. On

najpre umalo ne pobee od nje iz svoga sna, ali potom

popusti i ubra jednu od njenih dojki kao breskvu. I potom
kao da je svoje dane brao s nje kao s drveta, nudila mu je
uvek drugo voe, sve slade i slae, tako da je s njom spavao
danjii po raznim snovima kao drugi liudi sa svojim
nalonicama nou po iznajmljenim kuama. I samo kada bi
povremeno iz tih zagrljaja izronila neka od njenih aka sa
dva palca, nije mogao odrediti kojom ga rukom miluje, jer
razlike nije bilo. Ta sanjana ljubav njega je, meutim, crpla
istinski i tako estoko da je gotovo sav bio iscurio iz svojih
snova u svoju postelju. Tada, ona mu doe poslednji put i
ree:
- Ko iz gorke due prokune, usliie se. Sreemo se
moda jo negde u drugom ivotu.
I Brankovi nije nikada saznao da li je ona to govorila
njemu, kir-Avamu Brankoviu, ili njegovom dvojniku iz sna
s jednim sedim brkom, ,,kurosu u kojega se Brankovi
pretvarao dok spava. Jer on se u snu odavno nije oseao kao
Avram Brankovi. Oseao se potpuno kao onaj drugi to nosi
staklene nokte. U snovima ve godinama on nije ak ni
hramao kao na javi. On uvee osea kao da ga budi neiji
umor, kao to izjutra osea da e usnuti od toga to se neko
negde osea ispavan i sve budniji i bodriji. On ima kapke
koji se sklapaju kad god se kapci nekoga drugog negde
rasklope. On i nepoznati imaju meu sobom spojene sudove
snage i krvi, pa im se ta snaga pretae, kao to se pretae
vino da se ne ukiseli. to jedan tokomnoi sna biva
odmorniji i puniji snage, to drugoga ta ista snaga sve vie
naputa i gura u umor i san. Najstranije je u svemu tome
iznenadno padanje u san nasred ulice, ili gde ve bude, kao
da to i nije san nego odjek neijeg trenutnog buenja. KirAvramu se dogodilo nedavno, dok je posmatrao pomraenje

meseca, da padne u san tako naglo da je odmah poeo da

sanja kako ga udaraju korbaem i nije uopte bio svestan da
se sam onako padajui udario i rasekao po onom istom
mestuna elu po kojem je u snu dobio udarac biem.
Moj je utisak da je itava ova stvar - i ,,kuros i onaj
Juda Halevi, u neposrednoj vezi s jednim poslom koji
gospodar Brankovi i mi, njegove sluge, obavljamo ve
godinama. Re je o jednom glosaru, ili azbuniku, koji bi se
mogao nazvati Hazarskim renikom. Na njemu on radi
neumomo i s naroitim ciljem. Brankovi je dopremio u
Carigrad iz Zarandske upanije i iz Bea osam kamila knjiga
i jo uvek mu stiu nove, tako da se ogradio od sveta
zidovima renika i starih rukopisa. Ja koji sam vian bojama,
mastilu i slovima, za vlanih noi poznajem po mirisu svako
slovo u njima i leei u svom kutu itam po mirisima itave
stranice nerazmotanih svitaka pod peatom koji lee negde
uz tavanicu kule. Kir Avram, pak, najradije ita po hladnoi,
samo u koulji, izlaui svoje telo drhtavici, i samo ono to
se od proitanog kroz tu drhtavicu probije do njegove panje
smatra vrednim da se upamti i obelei u knjizi. Brankovieva
kartoteka sazdana uz knjinicu obuhvata hiljade listova na
razliite teme: od kataloga uzdaha i usklika u staroslovenskim molitvama, do popisa soli i ajeva i ogromne
zbirke kose, brada i brkova najrazliitijih boja i krojeva ivih
i mrtvih osoba svih rasa koje gospodar lepi na staklene boce
i dri kao neku vrstu muzejastarih frizura. Njegova kosa, pak,
nije zastupljena u ovoj zbirci, ali je on naredio da se od dlaka
te kose izveze na grudnjacima koje nosi njegov grb s
jednookim orlom i geslom: Svaki gospodar svoju smrt
ljubi.
Nad svojim knjigama, zbirkama i kartotekom Brankovi
radi svake noi, ali u najveoj tajnosti i s izuzetnom panjom

on se posvetio izradi jednog azbunika, renika o pokrtavanju Hazara

- nekog davno iezlog plemena s obala
Crnog mora, koje je svoje mrtve sahranjivalo po amcima.
To je vrsta otanika, kataloga ili zbornika itija svih onih
linosti koje su pre nekoliko stotina godina uestvovale u
preobraanju Hazara u hriansku veru, ili onih drugih,
potonjih linosti koje su o ovom dogaaju ostavile togod
zapisano. Pristup Hazarskom reniku Avrama Brankovia
imamo samo nas dvojica njegovih pisara, ja i Teoktist
Nikoljski. Ta opreznost proistie verovatno iz oinjenice da se
Brankovi tu uputa u razmatranje razliitih jeresi, ne samo
hrianskih nego i jevrejskih i muhamedanskih, i na peki
patrijarh sigurno bi od svojih anatema, koje prebrojava
svakog avgusta na dan uspenja svete Ane, jednu odvojio za
kir-Avrama, da zna kuda mu pamet iba. Brankovi
raspolae svim dostupnim podacima o irilu i Metodiju
, hrianskim svetiteljima i misionarima, koji su sa grke
strane uestvovali u pokrtavanju Hazara. Njemu, meutim,
priinjava posebnu tekou to u tom imeniku ne moe da
uazbui jevrejskog i arapskog predstavnika u preobraanju
Hazara, a oni su takoe uzeli uea u tom dogaaju i u
polemici voenoj tom prilikom na dvom hazarskog kagana .
O tom Jevrejinu i Arapinu ne samo da nita nije mogao
doznati sem da su postojali, nego im ni imena ne zna ni on
niti bilo koji grki izvor o Hazarima do kojega je mogao
doi. Njegovi ljudi obilaze vlake manastire i carigradske
podrume traei hebrejske i arapske isprave o hazarskom
pokrtavanju, on je i sam ovamo u Carigrad doao zato da
ovde, odakle su nekada upueni misionari irilo i Metodije u
hazarsku prestonicu da Hazare pokrste, pronae rukopise i
ljude lcoji se time bave. Ali, blatom se esma ne moe
izaprati i on ne pronalazi nita. Ne moe da povemje da se

samo on bavi Hazarima i da se ni u prolosti niko nije tirn

bavio van kruga onih hrianskih misionara koji su ostavili
vest o Hazarima od sv. irila do danas. Mora biti - tvrdi on da neko meu derviima, odnosno neko meu jevrejskim
rabinima svakako zna pojedinosti o ivotu i delovanju
jevrejskog, odnosno arapskog uesnika u polemici, ali na
takve nikako da naie u Carigradu, ili ovi nee da govore to
znajii. On pretpostavlja da pored hrianskih izvora o
Hazarima postoje isto tako iscrpni arapski i jevrejski iz- vori
o istom pitanju i narodu, ali neto spreava ljude koji se time
bave da se sretnu i poveu svoja znanja koja bi tek udruena
dala istu i potpunu sliku o svemu to se odnosi na to pitanje.
Ne shvatam - govori on esto - verovatno uvek prerano
prestanem da mislim o svakoj stvari. Tako te stvari ostaju u
meni samo dopola uobliene i pomaljaju se samo do pasa...
Razlog ovako neumerenog zanimanja kir-Avramovog za
jednu tako beznaajnu stvar, prema mome miljenju nije
teko objasniti. Gospodar Brankovi se Hazarima bavi iz
najsebinijih razloga. On se na taj nain pokuava izleiti od
snovienja u koja je zatoen. ,,Kuros iz njegovih snova
takoe se bavi hazarskim pitanjem i to kir Avram zna bolje
nego mi. Jedini je nain da kir Avram oslobodi ropstva svoje
snove da nae tog tuinca, a nai e ga samo preko
hazarskih isprava, jer one su jedini trag koji vodi ka onom
drugom. Ja mislim da tako isto misli i taj drugi. Njihov
susret je, dakle, neminovan kao susret tamniara i
zatoenika. Zato nije udno to kir Avram u poslednje vreme
tako usrdno veba sa svojim vetakom na sablji. Svog
,,kurosa on mrzi tako da e mu oi popiti kao ptiija jaja.
im ga se dokopa... To bi bila jedna pretpostavka. Ali, ako
ona nije tana, onda se treba setiti rei Avrama Brankovia o
Adamu i njegovog uspenog pokusa sa Petkutinom. U tom

sliaju on je opasan i ono to smera imae nesagledive

posledice, a Hazarski renik njegov samo je knjika
predsprema za snano dejstvovanje...

Ovim reima zavrava se izvetaj Nikona Sevasta o

Avramu Brankoviu. O poslednjim danima svoga gospodara Sevast, meutim, nije mogao nikoga da izvesti, jer su i
gospodar i sluga ubijeni jedne srede odevene u maglu i
zalutale u Vlaku. O tom dogaaju ostavio je beleku jedan
drugi Brankoviev sluga, pomenuti vetak na sablji, Averkije
Skila. Ta beleka izgleda kao da ju je Skila pisao vrhom
svoga omja umoenim u mastilo na zemlji, pridravajui
hartiju izmom.
Poslednje veeri u Carigradu pred odlazak - zapisao je
Averkije Skila - papas Avram okupio nas je u svojoj
dvornici s pogledom na tri mora. Duvali su zelelii vetrovi s
Crnog, plavi, providni s Egejskog, a suhi i gorki vetrovi s
Jonske puine. Na gospodin je stajao uz kamilje sedlo i
itao kada smo uli. Ujedale su anadolske muhe pred kiu i
on se branio i terao ih korbaem pogaajui nepogreivo
samim vrhom bia mesto ujeda na svojim leima. Te veeri
mi smo ve bili obavili uobiajenu vebu sabljama i da
nisam uzeo u raun njegovu krau nogu, bio bi me rasparao
onako u pomrini. Nou je uvek bio bri no danju. Sada je
na toj kraoj nozi nosio ptiije gnezdo umesto nazuvka, jer
ono najbolje greje.
Seli smo nas etvorica pozvanih - ja, dva njegova pisara
i sobar Masudi, koji je ve u nekoj zelenoj zobnici imao
pripravljene stvari za put. Uzeli smo po kaiku slatkog od

treanja s ljutom paprikom i popili po au vode iz bunara

koji stoji ovde u sobi, a od- jekuje negde u podrumu kule
sahranjujui nae glasove. Papas Avram tada nas isplati i
ree da ko eli moe ostati. Ostali s njime idu u rat, na
Dunav.
Mislili smo da je to sve to ima da nam kae i da nas nee
due zadravati kod sebe. Ali, Brankovi je imao jednu
posebnu osobinu: bio je uvek najmudriji u asu kad se rastaje
od sabesednika. Tada se gradio nevet i od drutva se uvek
pratao malo kasnije no to je pristojno i prirodno. Uvek je
prekoraivao as kada je sve ve reeno i kada davno svi oko
njega ve skidaju maske i poinju uzimati izgled kao kad su
sami sa sobom. Tako se zadrao i ovom prilikom. Stezao je
ruku Anadolca u svojoj i kradom motrio netremice na sve
prisutne. Tad iznenada sevnu uasna mrnja izmeu
Masudija i Nikona Sevasta, dotada neopaena i briljivo
prikrivana na obe strane. To se desilo poto je Masudi rekao
kir-Avramu:
- Gospodaru, da i ja tebi uzvratim na darivanju pre no to
se raziemo. Rei u ti neto to e te obradovati jer odavno
udi to da uje. Onaj kojega sanja zove se Samuel Koen0
- Lae! - kriknu utom Sevast sasvim neoekivano, zgrabi
Masudijevu zelenu zobnicu i hitnu je u ognjite koje je gorelo
u sobi. Na to se Masudi zaudo mimo okrete papas-Avramu i
ree pokazujui na Nikona Sevasta:
- Pogledaj ga, gospodine, taj ima samo jednu nozdrvu u
nosu. I pia repom, kao svaki Sotona.
Papas Avram uhvati papigu koja je kandama drala fenjer
i oboje ih spusti na pod. Na toj svetlosti u nosu Nikona
Sevasta doista se ukaza jedna jedina nozdrva crna i
nepodeljena po sredini nosnicom, onako kako to biva kod
neastivih. Tada mu papas Avram ree:

Ti si, dakle, od onih to ne smeju obuu promeniti?

Jesam, gospodaru, ali nisam od onih kojima govna na
strah smrde. Ja ne poriem da sam Sotona - priznade on bez
kolebanja - samo napominjem da pripadam podzemlju
hrianskog sveta i neba, zlim dusima grke teritorije i hadu
pravoslavnoga obreda. Jer, kao to je nebo nad nama
podeljeno izmeu Jehove, Alaha i Boga oca, tako je
podeljeno i podzemlje izmeu Asmodeja, Iblisa i Sotone.
Sluajnost je to sam uhvaen na tlu dananje turske
imperije, ali to ne daje za pravo Masudiju i drugim
predstavnicima islamskog sveta da mi sude. To mogu samo
predstavnici hrianskog obreda, ija se jurisdikcija u mom
sluaju jedina moe priznati kao pravosnana. U protivnom,
moe se dogoditi da i hrianski ili jevrejski sudovi ponu
suditi pripadnicima islamskog podzemlja kada se desi da im
padnu aka. Neka o tome upozorenju razmisli na Masudi...
Na to papas Avram uzvrati:
Moj otac, Joanikije Brankovi - ree - imao je
iskustva s takvima kao ti. Svaka naa kua u Vlakoj imala je
uvek svoje male domae vetice, sotonie, vukodlake, s
kojima smo veerali, slali na njih tenomorce i subotane,
davali im reeto da broje rupe i nalazili oko kue njihove
otpale repove, brali s njima kupinu, vezivali ih za prag, ili za
vola i ibali za kaznu, i zaklapali ih po bunarima. Jedne
veeri u uli otac je u nuniku zatekao na rapi posaenog
ogromnog sneka belia. Udario ga je fenjerom, ubio i otiao
da veera. Za veera je bila orba od kupusa s veprovinom.
Kusa on tako orbu i odjednom, tup! glava mu pade u tanjir.
Poljubio se sa sopstvenim likom koji je otuda virio i udavio u
orbi s kupusom. Na nae oi i pre no to shvatismo ta se
dogaa. Seam se i danas, dok se davio u toj orbi ponaao
se kao da je u nekom ljubavnom zagrljaju, obujmljivao je
-

rakama anak kao da dri umesto veprovine glavu nekog

drugog bia. Jednom reju, sahranismo ga kao da ga
otimamo iz neijeg snanog zagrljaja... A izmu mu
bacismo u Mori da se ne vampiri. Ako si Sotona, kao to
jesi, kai mi ta je smrt moga oca Joanikija Brankovia
znaila?
- To ete doznati sami i bez moje pomoi - uzvrati Sevast
- ali ja u vam rei neto drugo. Ja znam rei s kojima je u
uhu umro va otac. One glase: ,Malo vina, da operem rake!
To mu je zvonilo u uima dok je umirao. A sada jo neto, da
ne kaete da sam ja, koji imam uplju kost, isisao sve ovo iz
nje.
Vi se bavite hazarskim azbunikom ve decenijama, pa
da i ja pridodam neto u va hazarski renik.
ujte, dakle, to ne znate. Tri reke antikog sveta mrtvih
-Aheront, Piriflegeton i Kocitpripadajudanas podzemljima
islama, judaizma i hrianstva; one teku delei tri paklaGehenu, Had i ledeni pakao muhamedanaca, ispod negdanje
hazarske zemlje. I tu se sueljavaju na toj tromei tri sveta
mrtvih: Sotonina ognjena drava s devet krugova
hrianskog Hada, s Luciferovim prestolom i zastavama
paklenog cara; is- lamsko podzemlje s Iblisovim carstvom
ledenih muka i Gebhurahovo podruje s leve strane Hrama,
gde sede hebrejski bogovi zla, poude i gladi, Gehena u
vlasti Asmodeja. Ta tri podzemlja se ne meaju i granice
meu njima izvuene su gvozdenim ralom i nee biti
dozvoljeno nikome da ih prelazi. Dodue, vi ta tri podzemlja
pogreno zamiljate, jer nemate iskustva. U jevrejskom
paklu, u dravi anela tame i greha Belijaala ne gore, kao to
vi mislite, Jevreji. Tamo gore slini vama, sve sami Arapi ili
hriani. Na isti nain u hrianskom paklu nema hriana tamo u oganj dospevaju muhamedanci ili oni Davidove vere,

dok se u Iblisovom islamskom muilitu nalaze sve sami

hriani i Jevreji, a nema nijednog Turina ili Arapina.
Zamislite Masudija, koji strepi od svoga tako stranog, ali
dobro poznatog pakla, a tamo, umesto svojega naie na
hebrejski Seol ili na hrianski Had gde u ga ja doekati!
Umesto na Iblisa, naletee na Lucifera. Zamislite hriansko
nebo iznad pakla u kojem ispata Jevrejin!
Shvatite to kao veliko, vrhunsko upozorenje, gospodaru! Kao najdublju mudrost. Nikakvih poslova u kojima se
meaju tri sveta, islam, hrianstvo ili judaizam ovde na
belom danu! Da ne bismo imali posla sa podzemljima tih
svetova. Jer oni koji se mrze, s njima na ovome svetu nema
tekoa. Takvi uvek lie jedni na dtuge. Neprijatelji su uvek
isti, ili s vremenom postaju isti, inae ne bi mogli biti
neprijatelji. Oni koji se meu sobom istinski razlikuju, oni u
stvari predstavljaju najveu opasnost. Oni tee da se
upoznaju, jer im razlike ne smetaju. I ti su najgori. S takvima
koji nam doputaju da se razlikujemo od njih i ta razlika im
ne kvari san, obraunaemo se i mi i nai nepijatelji
udruenim snagama i unitiemo ih sa tri strane odjednom...
Na to kir Avram Brankovi ree da mu u toj stvari ipak
neto nije jasno i upita:
- Zato to niste ve uinili, ako ne ti, kome jo nije rep
otpao, a ono oni stariji i iskusniji? ta ekate dok mi zidamo
kuu na Oenau?
ekamo vreme, gospodaru. Osim toga, mi avoli
moemo da nainimo korak tek posle vas, ljudi. Svaki na
korak mora stati u vau stopu. Mi smo uvek jedan korak iza
vas, mi veeramo tek posle vae veere i ne vidimo
budunost kao ni vi. Dakle, uvek prvo vi, pa mi. Ali, da ti
kaem i to, za sada jo nisi, gospodaru, nainio nijedan korak
koji bi nas nagnao da te gonimo. Ako to jednom uini, ti, ili

neko od tvojih potomaka, stii emo vas, onog dana u

sedmici ije se ime ne pominje. Ali, za sada je sve u redu. Jer
se vi s onim svojim riookim kurosom nikako ne moete
sresti sve da se on i pojavi ovde, u Carigradu. Ako on sanja
vas, kao to vi sanjate njega, ako on u snu gradi vau javu
kao to je njegova java ograena vaim snom. onda se vas
dvoiica nikada ne moete pogledati u oi jer ne moete
nikada jednovremeno biti budni. Pa ipak, nemojte nas
dovoditi u iskuenje. Verujte, mnogo je opasnije, gospodaru,
sastavljati od rasutih rei renik o Hazarima, ovde u ovoj
tihoj kuli, nego ii u rat na Dunav, gde se ve tuku
Austrijanci i Turci, mnogo je opasnije ekati neku spodobu
iz sna ovde u Carigradu nego isukati sablju i juriati, to vi,
gospodaru, bar lepo umete. Mislite o tome i kreite kud ste
naumili bez brige i ne sluajte ovog Anadolca to
pomorandu umae u so...
to se ostalog, gospodaru, tie -zakljui Sevast - vi me,
naravno moete predati hrianskim duhovnim vlastima i
prepustiti sudu predvienom za neastive i vetice. Ali, pre
no to to uinite, dopustite da vam postavim samo jedno
jedino pitanje. Verujete li vi, da e vaa crkva postojati i
moi da sudi i kroz 300 godina kao to moe danas?
- Naravno da verujem - uzvratio je papas Avram.
- Onda to i dokaite: tano kroz 293 godine sastaemo se
ponovo, u isto ovo doba godine, na doruku, ovde u
Carigradu, i onda me osudite isto kako biste me osudili
danas...
Papas Avram se nasmejao, rekao da pristaje i ubio jo
jednu muhu vrhom korbaa.
Koljivo smo skuvali zorom, povili ga u jastuk zajedno s
loncem i stavili u putnu mreu da greje papas-Avrama na
poinku. Poli smo na put brodom preko Crnoga mora i ua

Dunava uz vodu. Poslednje laste letele su poleuke i njihove

slike u Dunavu pokazivale su crna lea umesto belih trbuha.
Uosmo u magle, a one su se selile i nosile u sebi kroz ume
i preko erdapa neku tvrdu tiinu od koje se gluvi i u koju se
ulivaju sve druge tiine. Petoga dana, kod Kladova nas je
doekala konjanika jedinica iz Erdelja puna gorke rumunske
praine s druge strane vode. im se naosmo u taboru princa
Badenskog, doznasmo da je i grof Georgije krenuo na ratite,
a da su generali Handershajm, Veterani i Hajzel ve spremni
za napad na turske poloaje, i da ih berberi ve dva dana
briju i eljaju u hodu trkarajui oko njih. Iste noi videsmo
neverovatnu vetinu naeg gospodina.
Smenjivala su se godinja doba, jutra su bila hladna, ali
noi jo tople - do ponoi leto, izjutra jesen. Papas Avram
izabra sablju, osedlae mu konja, a iz srpskog tabora dojaha
manji odred konjanika sa ivim golubovima u rukama.
Onako jaui puili su duge ibuke natiui kolutove dima
konjima na ui. Kada Brankovi uzjaha, dadoe i njemu
raspaljenu lulu i svi, onako dimei odoe generalu Veteraniju
da prime zapovest, kada se po austrijskom taboru zaue
glasovi:
- Idu goli Srbi! - I zbilja, za konjanicima naie odred
peaka koji su bili zbacili sa sebe sve sem kapa. Prolazili su
nagi kroz svetlost logorskih vatri kao kroz kapije i za njima u
mraku neto bre njihove gole senke, dvaput starije od njih.
- Zar ete po mraku napadati? - upita Veterani milujui
psa tako visokog da je mogao oveka repom po ustima
oinuti.
- Hoemo - uzvrati kir Avram - ptice e nam pokazati put.
Nad austrijskim i srpskim poloajima bio je breg Rs, na
kojem nikada ne pada kia, i na njemu turska utvrda s
topovima. Nisu joj se ve tri dana mogli prikljuiti ni sa koje

strane. General ree Brankoviu da napadnu tu utvrdu.

- Ako osvojite poloaj zapalite zelenu vatru od klenovog
prua - dodade general - da se znamo ravnati.
Konjanici primie zapovest i odjezdie puei svoje lule.
Malo zatim videsmo kako nad turskim poloajem uzletee
zapaljeni golubovi - jedan, drugi, trei, prosu se malo
pucnjave i jednovremeno vratie se u logor papas Brankovi
i konjanici puei i dalje na duge ibuke kao ranije. General
ih zaueno upita zato ne juriaju na topove, a papas Avram
mu utke pokaza lulom na breg. Tamo je buktala zelena
vatra i turski topovi nisu se vie uli. Utvrda je bila uzeta.
Nastupajueg jutra papas Avram umoran od nonog
boja poinu pred atorom, a Masudi i Nikon Sevast sedoe
da se kockaju. Nikon je gubio ogromne iznose ve trei dan,
a Masudi nije prekidao igru. Mora biti da su imali neke
strano jake razloge kada su pod kiom tanadi ostajali na
belegu - Brankovi u snu, a njih dvojica u kocki. U svakom
sluaju njihovi razlozi bili su jai od mojih, pa se ja sklonih
na vreme u bezbedan zaklon. Upravo tada u na anac
upadoe turski vojnici sekui sve to se mie, a odmah za
njima trebinjski Sabljak-paa , koji je gledao u mrtve, a ne u
ive. Za njime ulete na ratite i neki bledi mladi na kojem je
bio samo jedan brk sed, kao da je ovek samo dopola stario.
Na svilenom grudnjaku papas-Avrama bio je izvezen grb
Brankovia sa jednookim orlom. Jedan turski vojnik kopljem
pogodi tu vezenu pticu takvom silinom da se ulo kako
gvoe probivi spavau grudi udari u kamen pod njim.
Budei se u smrt Brankovi se pridie na jednu ruku i poslednje to vide u ivotu bio je riook mladi staklenih noktiju
s jednim srebmim brkom. Tad Brankovia osu pot i dva
mlaza znoja svezae mu se pod vratom u vor. Ruka pod
njim toliko poe drhtati, da on onako proboden pogleda

zaueno u nju i osloni se svim svojim pudovima na tu ruku

da je umiri. Ona pak, jo neko vreme treperae smimjui se
kao odapeta strana, a kada se sasvim smiri, on pade bez rei
po toj ruci. U istom asu srui se i onaj mladi pravo u svoju
senku kao pokoen od Brankovieva pogleda i otkotrlja mu
se zobnica koju je nosio preko ramena.
Je lto pogibe Koen? - uzviknu paa, a vojnici, pomislivi
da je neko od kockara pucao u mladia isekoe u trenu
Nikona Sevasta, onako s jo nebaenim kockama u aci.
Okretoe se i Masudiju, ali on ree neto pai na arapskom
upozoravajui da mladi nije mrtav, nego da spava. To
Masudiju produi ivot za jedan dan, jer paa naredi da ga ne
seku toga nego sledeeg dana, kako posle i bi.
Ja sam sablja - zakljuio je Averkije Skila svoju beleku
o Avramu Brankoviu - ja znam: kad ubija, sa svakim je
drugaije, kao to je svalcad drugaije sa svakom novom
enom u postelji. Samo to neke posle zaboravi, a neke ne.
Neki od ubijenih, opet, i neke od ena tebe nikada ne
zaborave. Smrt kir-Avrama Brankovia bila je od onih koje
se pamte. Bilo je to ovako. Dotrae odnekud paini momci
s koritom tople vode, okupae kir-Avrama i predadoe ga
nekom stariu to je treu cipelu nosio o vratu punu mirisa,
balsama i kudelje. Pomislih da e papas-Avramu vidati rane,
ali onaj ga namaza belilom i rumemlom, obrija ga i oelja i
takvog ga odnesoe Sabljak-pai pod ator.
- Eto jo jednog golog Srbina - pomislih. Idueg jutra u
tom atoru je i umro. To je bilo 1689. godine po istonom
raunanju vremena, na svetenomuenika Evtihija. U asu
kada je Avram Brankovi izdahnuo, Sabljak paa izae pred
ator i zatrai malo vina da opere ruke.
BRANKOVI GRGUR

videti: stolpnik

KAGAN - Naziv hazarskog vladara. Njegova prestonica

bila je Itil, a letnja rezidencija nalazila se na Kaspijskom
moru i zvala se Semender. Smatra se da je prihvatanje grkih
misionara na hazarskom dvoru bilo stvar politike odluke.
Jo 740. godine traio je jedan od hazarskih kagana iz
Carigiada misionara vina hrianskom zakonu. I u IX veku
trebalo je ojaati grko-hazarski savez pred zajednikom
opasnou: u to vreme Rusi su ve zakovali tit na
carigradske kapije i od Hazara uzeli Kijev. Postojala je jo
jedna opasnost. Tadanji kagan nije imao naslednika na
prestolu. Jednoga dana doli su mu neki grki trgovci i on ih
je primio i ugostio. Bili su svi odreda maloga rasta, cmomanjasti i kosmati toliko da im se na grudima video razdeljak
u dlaci. Kagan je sedeo meu njima kao div i obedovao. Bilo
je vreme pred nepogodu i ptice su udarale u okna, a muhe u
ogledala. Poto su putnici ispraeni i nagraeni, kagan se
okrenuo u odaju i slu- ajno bacio pogled na ogriske zaostale
od obeda. Ogrisci Grka bili su ogromni, kao u divova, a
kaganovi majuni, kao u deteta. Brzo je pozvao dvorane da
se sete ta su mu govorili stranci, ali niko nije nita upamtio. Uglavnom su utali - zakljuili su svi. Tada se kaganu
javio jedan Jevrejin, od onih iz dvorske svite, i rekao da e
reiti kaganove tekoe.
- Da vidim kako - rekao je kagan i liznuo malo svete soli.
Jevrejin mu je doveo jednog roba i naredio da rob obnai
ruku. Ruka je bila potpuno istovetna s kaganovom desnom
rukom.
- Da - rekao je kagan - zadri ga. Zadri ga i radi dalje. Na
dobrom si putu.
Tako su se razleteli glasnici po celom carstvu i posle tri

meseca Jevrejin mu je doveo jednog mladia ija su stopala

potpuno izgledala kao kaganova. I njega su zadrali na
dvoru. Tako su potom nali jo dva kolena, jedno uho i rame
- sve isto kao u kagana. Malo-pomalo, na dvoru se skupila
grupa mladih ljjudi, to vojnika, to robova, to uara,
Jevreja, Grka, Hazara i Arapa, koji su - kad bi se od svakog
uzeo po jedan ud ili deo tela - mogli sastaviti jednog mladog
kagana istovetnog onome koji je vladao u Itilu. Nedostajala
je samo glava. Nju nisu mogli nikako nai. I tada je jednoga
dana kagan pozvao Jevrejina i zatraio ili nje- govu ili
kaganovu glavu. Ovaj se uopte nije uplaio i kagan ga
zaueno upita za razlog.
- Razlog je u tome to sam se uplaio jo pre godinu dana,
a ne danas. Pre godinu dana sam naao i glavu. I uvam je
ovde u dvoru ve toliko meseci, ali se ne usuujem da je
pokaem.
Kada je kagan naredio da se pokae glava, Jevrejin je
izveo pred njega jednu devojku. Bila je mlada i lepa i njena
glava toliko je liila na kaganovu da su je mogli zameniti u
ogladalu. Kada bi neko u ogledalu video njen lik, mislio bi
da vidi kagana, ali mlaeg. Tada kagan naredi da dovedu sve
one koji su skupljeni i da Jevrejin od njihovih udova naini
jo jednog kagana. Dok su se preiveli bogalji iji su udovi
ugraeni u drugog kagana razilazili, Jevrejin je na elu
novosazdanog ispisao neke rei i mladi kagan, kagan
naslednik, uspravio se na kaganovoj postelji. Tada ga je
trebalo i proveriti i Jevrejin ga je poslao u lonicu kaganove
ljubaznice princeze Ateh . Ujutru je princeza poslala pravom
kaganu sledeu poruku:
- Onaj koji mi je bio sino poslat u postelju obrezan je, a ti
nisi. Dakle, ili je on neko drugi, a ne kagan, lli se kagan
predao Jevrejima i obrezao, pa postao neko drugi. Odlui,

dakle, ta se dogodilo.
Kagan je tada upitao Jevrejina tatreba da znai ta razlika.
Ovaj je odgovorio:
- Zar nee razlike nestati im se i sam obree?
Kagan se naao u nedoumici i upitao ponovo za savet
princezu Ateh. Ona ga je odvela u podrume svoga dvorca i
pokazala kaganovog dvojnika. Bila ga je bacila u lance i
iza reetaka, ali on je ve bio raskinuo sve lance, i tresao
je reetke ogromnom snagom. Za jednu no bio je porastao
toliko da je pravi neobrezani kagan izgledao pred njim kao
dete.
Hoe li da ga pustim? - upitala je princeza. Tada se
kagan toliko uplaio da je naredio da obrezanog kagana
usmrte. Princeza Ateh pljunula je divu u elo i ovaj se sruio
mrtav.
Tada se kagan okrenuo Grcima, sklopio s njima novi savez
i uzeo njihovu veru kao svoju.
LOVCI SNOVA - sekta hazarskih svetenika iji zatitnik je
bila princeza Ateh .Umeli suda itaju tue snove, da stanuju
u njima kao u svojoj kui i da love jurei kroz njih divlja
koja im je zadata - oveka, stvar ili ivotinju. Zapis jednog
od najstarijih lovaca na snove je sauvan i glasi: ,,U snu
oseamo se kao riba u vodi. Povremeno izranjamo iz sna,
okrznemo okom svet na obali, ali opet tonemo s urbom i
udno, jer se oseamo dobro samo u dubinama. Pri tim
kratkim izranjanjima na kopnu opaamo jedno udno
stvorenje tromije od nas, priviknuto da die na drugi nain no
mi i zalepljeno za svoje kopno svom svojom teinom, pri
tome lieno strasti u kojoj mi ivimo kao u sopstvenom telu.
Jer ovde dole slast i telo sunerazluivi i jedno su isto.
To stvorenje napolju, to smo takoe mi, ali mi kroz
milion godina i izmeu nas i njega pored godina lei i strana

nesrea koja se sruila

ila na tog napolju, poto je odvojio telo
od slasti...
Jedan od najuvenijih itaaa snova zvao se, prema
predanju, Mokadasa al Safer
.On
On je uspeo da se domogne
najdubljih prodora u tajnu, uspeo je da kroti ribe u tuim
tu
snovima, da otvara u tuim snovienjima
enjima vrata, da roni po
sanjama dublje no iko pre njega, sve do Boga, jer na dnu
svakog sna lei Bog. A onda mu se desilo da nije vie nikad
mogao da ita
ita snove. Dugo je mislio da je dosegao vrhunac i
da se dalje ne moe ni ii u toj mistinoj
noj vetini. Onome koji
doee do kraja puta put vie i nije potreban, pa mu se i ne
daje. Ali, oni oko njega nisu tako mislili. Takvi su jednom
poverili stvar princezi Ateh i ona im je tada objasnila sluaj
slu
Mokadase al Safera:
Svakoga meseca jednom, na praznik soli, pristalice
hazarskog kagana bore se na ivot i smrt po predgraima
predgra
sve
tri nae prestonice protiv vas, mojih pristalica i tienika.
ti
Kada padne vee, u asu
asu dok njegove mrtve sahranjujemo u
jevrejskim, arapskim ili grkim.
kim. a moje uhazarskim
grobljima, kagan tihootvara
otvara bakarna vrata moje lonice
nosei sveu
iji plamen mirie i dre od njegove
strasti. Tada, ja ga ne gledam, jer lii nasve
sve druge ljubavnike
irom sveta udarene sreom u lice. Nass dvoje provodimo no
no
zajedno, ali u zoru, kada on odlazi, ja u uglaanom
ugla
bakru
svojih vratnica gledam njegovo lice i razaznajem u
njegovom umoru ta smera, odakle ide i ko je.
Tako je
i s vaim lovcem snova. Nema sumnje da
je dosegao
jedan od
vrhunaca svoje vetine, da se
molio po hramovima tuih
ih sanja i da su ga ubijali u svesti
snevaa bezbroj puta. Sve je uinio
inio sa takvim uspehom da
mu se najlepa materija koja postoji - materija sna poela
po
pokoravati. Ali, ako nije nainih
inih nijednu greku penju
penjui se

ka Bogu, pa mu je stoga omogueno da ga vidi na dnu

itanog sna, nainio je sigurno greku na povratku, silazei u
ovaj svet sa visina u koje se vinuo. I tu je greku platio.
Pazite na povratak! - zakljuila je princeza Ateh. Rav
silazak moe da poniti srean uspon na planinu.
METODIJE SOLUNSKI (oko 815-885) - grki hroniar
hazarske polemike , jedan od slovenskih apostola i svetitelj
istonog hrianstva, stariji brat Konstantina Solunskog irila
. Ponikao u porodici vizantijskog zapovednika
Soluna, drungara Lava, Metodije je okuao svoje sposobnosti kao upravnik jedne slovenske oblasti, po svoj prilici na
podruju reke Strumice (Strimona). Znao je jezik svojih
slovenskih podanika, koji su imali bradate due i nosili zimi
ptice u koulji da ih greju. Ubrzo, 840. godine otiao je u
Vitiniju kod Mramomog mora, ali je uspomenu na svoje
slovenske podanike kotrljao celog ivota pred sobom umesto
lopte. Knjige koje navodi Daubmanus belee da je tamo uio
kod nekog monaha i da mu je ovaj jednom prilikom rekao:
itajui nije nam dato da primamo sve to je napisano.
Naa misao je ljubomorna na tuu misao i svaki as je
zamrauje, a nema mesta u nama za dva mirisa odjednom.
Oni u znaku Svete trojice, u mukom znaku, primaju itajui
neparne, a mi, u znaku broja etiri, enskog broja, primamo
itajui sa- mo parne reenice naih knjiga. Ti i tvoi brat
neete iz iste knjige itati iste reenice, jer nae knjige
postoje samo u spoju mukog i zenskog znaka... "Doista,
Metodije je uio jo od jedne linosti - od svog mlaeg brata
Konstantina. Poaekad je primeivao da je taj njegov mlai
brat mudriji od pisca knjige koju trenutno ita. Tada bi
Metodije shvatio da gubi vreme, sklapao knjigu i razgovarao
s bratom. Na maloazijskom kopnu u isposnikoj koloniji

zvanoj Olimp, Metodije se zamo- naio i tu mu se kasnije

pridruio i brat. Gledali su kako pesak razvejan uskrnjim
vetrom svakoga praz- nika otkrije na novome mestu po jedan
prastari pu- stmjski hram i pokae ga samo za toliko da ga
mogu krstiti i u njemu oitati ,,Oena, a potom ga ponovo
zatrpa zauvek. Tada je poeo sanjati po dva sna naporedo, pa
je otuda nastala legenda da e unati i dva groba. Godine 861.
otiao je s bratom Hazarima. To nije bilo neto novo za dva
brata iz Soluna. Oni su od svog uitelja i prijatelja Fotija,
koji je bio u vezi s Hazarima, sluali o tom monom narodu i
znali su da on na sopstvenom jeziku propoveda svoju vem.
Po nalogu iz prestonice Metodije je sada uestvovao kao
svedok i Konstantinov saradnik u polemici na hazar- skom
dvoru. Hazarski renik iz 1691. godine belei da je tom
prilikom hazarski kagan svojim gostima objasnio poneto i
o sekti lovaca na snove. Kagan je prezirao tu sektu, koja je
pripadala stranci hazarske princeze Ateh , i jalovi posao
lovaca na snove uporedio je sa grkom priom o mravom
miu koji se lako uvukao kroz rupu u ko sa penicom, ali
kada se najeo.
A natrag nije mogao puna stomaka: Izai iz koa ne
moe sit. Moe samo gladan kao to si i uao. Tako i onaj
guta snova, gladan lako ulazi kroz tesni otvor izmeu sna i
jave, ali kada se tamo nalovi plena i nabere voa, nasien
snovima natrag vie ne moe, jer se izmeu moe samo ako
si onakav kakav si i uao. Tako on mora ostaviti svoj plen, ili
ostati u snovima zauvek. Ni u jednom ni u drugom sluaju
nama nije ni od kakve koristi...
Posle hazarskog putovanja Metodije se ponovo povukao
na maloazijski Olimp i kad je tamo po drugi put video iste
ikone, one kao da su bile umome. Postao je iguman
manastira Polihrona o kojem se potom nita nije znalo

stoleima, sem da je moda bio sagraen na mei tri

vremena - arapskog, grkog i hebrejskog, pa mu otuda
dolazi ime.

Portret Metodija Solunskog, prema fresci iz IX veka

Godine 863. Metodije se vratio meu Slovene. Trebalo
je stoviriti slovensku kolu pod grkim uticajem, s
uenicima, slovenskim pismenima i knjigama prevedenim sa
grkog na slovenski. On i njegov brat Konstantin znali su od
detinjstva da ptice u Solunu i ptice u Africi ne govore istim
jezikom, da se lasta sa Strumice i lasta s Nila ne razumeju i

da jedino albatrosi svuda na svetu govore istim jezikom. S

tim mislima krenuli su u Moravsku, Slovaku i Donju Austriju skupljajui oko sebe mlade ljude koji su ih gledali u
jezik vie no to su sluali ta govore. Metodije je odluio da
jednom od tih ljudi, koje su uili on i brat, pokloni lepo
ukraen tap. Svi su se nadali da e ga podariti najboljem
meu uenicima i gledali su ka e taj biti. A Metodije ga je
dao najgorem. I rekao: Uitelj svoje najbolje uenike
najkrae ui. Najdue ostaje s najgorima. Jer, brzi brzo
prolaze...
U jednoj sobi s rastoenim podom, to ujeda bose
tabane, uo je prviput da su oni brat napadnuti.Poeli su
njihovi sukobi satrojezinicima, nemakim zastupnicima
shvatanja da su obredna samo tri jezika (grki, latinski i
hebrejski). U Panoniji, na Blatnom jezeru, gde se zimi kosa
mrzne, a oi na vetru postaju kao velika i mala kaika,
Metodije se sa bratom zadrao u prestonici tamonjeg
slovenskog kneza Kocelja. Njegovi su vojnici u bitkama
ujedali isto tako dobro kao konji ili kamile, zmije su
isterivali iz koe udarcima pruta, a ene poraali u vazduhu
okaene o sveto drvo. Krotili su ribe u blatu panonskih
movara i pokazivali doljacima jednog starca koji se molio
na taj nain to je ribu iznosio iz blata i putao da mu sa
dlana uzleti kao lovaki soko.Ona se stvarno i dizala u
vazduh i letela otresajui blato i sluei se perajima kao
krilima.
Sa sledbenicima i uenicima braa su 867. godine
krenula na jedno od onih putovanja gde je svaki korak slovo,
svaka putanja reenica, a svaki zastoj broj u velikoj knjizi. U
Veneciji su 867. uli u novu raspravu s trojezinicima, a
potom su stigli u Rim gde je papa Hadrijan II prihvatio
uenje solunske brae kao ispravno i rukopoloio slovenske

uenike u crkvi Sv. Petra. Tamo je tom prilikom pojana

slovenska liturgija na jeziku koji tek to je bio ukroen i sa
balkanskih irina sapet dopremljen u prestonicu sveta kao
ivotinjica u kavezu glagoljskih pismena. Tu, u Rimu, jedne
veeri 869. godine, dok su njegovi slovenski sledbenici
pljuvali jedni drugima u usta, umro je Metodijev brat
Konstantin kao sveti irilo, a Metodije se vratio u Panoniju.
U Rimu je bio po drugi put 870. kad je od pape dobio zvanje
panonsko-sremskog nadbiskupa, pa je salcburki nadbiskup
morao da napusti Blatno jezero. Kada se u leto 870. vratio u
Moravsku, Metodija su nemaki biskupi zatoili, tamnovao
je dve godine ujui jedino Dunav i izveden je u Regensburg
pred sabor na suenje; tu je stavljen na muke i nag izlagan
mrazu. Dok je bievan onako pognut da mu je brada doticala
sneg, Metodije je mislio o tome kako su Homer i sveti
prorok Ilija savremenici, kako je Homerova pesnika drava
bila vea od drave Aleksandra Makeonskog, jer je ila
od Ponta do iza Gibraltara. Mislio je kako Homer nije mogao
znati ta se sve kree i nalazi u morima i gradovima njegove
drave, isto kao to Aleksandar Veliki nije mogao znati ta
se sve moe nai u njegovoj dravi. Mislio je dalje kako je
Homer u jednom asu upisao u svoje delo i grad Sidon i
zajedno s njim, ne znajui, i proroka Iliju koga su hranile
ptice po bojem naputenju. Mislio je kako je Homer imao u
svojoj ogromnoj pesnikoj dravi mora i gradove ne znajui
da u jednom od njih, Sidonu, sedi prorok Ilija koji e postati
stanovnik jedne druge pesnike drave isto tako prostrane,
vene i mone kao to je Homerova - stanovnik Svetog
pisma. I pitao se najzad o tome jesu li se srela dva
savremenika, Homer i sveti Ilija Tesvianin, naseljenik
galadski - obojica besmrtni, obojica naoruani samo reju,
jedan zagledan u prolost
i slep, drugi opsednut

budunou i vidovit, jedan Grk koji je bolje od svih pesnika

opevao vodu i vatru, i drugi Jevrejin koji je vodom nagraivao, a vatrom kanjavao sluei se svojim platom kao
mostom. Postoji jedan pojas zemlje - mislio je naposletku
Metodije - ne iri od deset kamiljih smrti, na kojem su se
mimoila dva oveka. Taj prostor iza njihovih koraaja ui je
od bilo kojeg tesnog grla u svetu. Nikada dve vee stvari
nisu bile blie jedna drugoj. Ili se mi varamo kao svi iji vid
slui seanju, a ne zemlji ispod nas.
Na papino zauzimanje Metodije je bio osloboen i 880.
po trei put dokazivao u Rimu pravovemost svog rada i
slovenske slube, a papa je jo jednom svojom poslanicom
potvrdio ispravnost slovenskog bogosluenja. Daubmanus
navodi za Metodija uz pomenutu priu o
bievanju i to da
se tri puta okupao u rimskoj reci Tibru, kao o roenju,
venanju i smrti, i da je tamo prieen s tri vilinska hleba.
Godine 882. Metodije je bio primljen u Carigradu s najveim
poastima na dvoru a potom i u patrijariji, na ijem elu je
sedeo njegov prijatelj iz mladosti, patrijarh i filozof Fotije.
Metodije je umro u Moravskoj 885. godine ostavivi za
sobom slovenske prevode Svetog pisma, Nomokanona
(zakonika) i beseda svetih otaca.
U svojstvu oevica i saradnika Konstantina Filozofa u
hazarskoj misiji Metodije se u dva maha javlja kao hroniar
hazarske polemike. On prevodi na slovenski irilove
Hazarske besede i sudei prema slovu irilovog itija vri
redakciju ovih spisa (deli ih na osam knjiga). Poto irilove
Hazarske besede nisu sauvane ni u grkom originalu ni u
Metodijevom slovenskom prevodu, najvaniji hranski
izvor koji govori o hazarskoj polemici, ostaje slovensko itije
Konstantina Filozofa (irila) izraeno pod nadzorom samog
Metodija. Tu je sauvan i datum polemike (861), kao i

podrobni opis istupanja Konstantina i njegovih dodue

neimenovanih protivnika i sabesednika - hebreiskoa i nus
navodi sledei sud o Metodiju: Najtee je orati tuu njivu i
svoju enu - belei on - ali poto je svaki ovek razapet
svojoj eni kao na krstu, izlazi da je tee nositi svoj nego tu
krst. Tako je bilo i sa Metodijem, koji nikada nije nosio krst
svoga brata... Jer, mlai brat bio mu je duhovni otac.
SEVAST NIKON (XVII vek) - Postoji verovanje da je
pod tim imenom jedno vreme na Moravi u Ovarskoj klisuri
na Balkanu iveo Sotona. Bio je neobino pitom, sve je ljude
oslovljavao svojim sopstvenim imenom i radio kao
protokaligraf manastira Nikolja. Gde god bi seo, meutim,
ostavljao je otisak dva lica, a mesto repa imao nos. Tvrdio je
da je u prolom ivotu bio avo u jevrejskom paklu i sluio
Balijaala i Gebhuraha, sahranjivao je goleme po tavanima
sinagoga i jedne jeseni kada su ptice imale otrovan izmet i
sagorevale lie i travu koju opogane, unajmio je oveka da
ga ubije. To je bio nain da prekorai iz jevrejskog u
hrianski pakao i sada u novom ivotu slui Sotonu.
Prema drugim priama, on nije ni umirao nego je dao da
mu pseto lizne malo krvi, uao u grob nekakvog Turina,
uhvatio ga za ui i zderao mu kou, pa je obukao. Zato su mu
iz njegovih lepih turskih oiju virile kozje oi. Beao je od
kresiva, veeravao posle drugih i krao kamen soli godinje.
Misli se da je nou jahao manastirske i seoske konje i oni su
zbilja osvanjivali u peni, kaljavi i upletenih griva. Vele da je
to inio da ohladi srce, jer mu je srce bilo kuvano u
kljualom vinu. Stoga su konjima u grivu uplitali Solomonovo slovo od kojeg je beao, i tako ih titili od njega i
njegovih izama uvek nagrienih pseim zubima. Bogato se
odevao, veoma lepo je slikao zidni ivopis i prema predanju
taj dar mu je dao arhanel Gavril. Po crkvama Ovarske

klisure na njegovim freskama ostali su zapisi koji, ako se

itaju odreenim redom od slike do slike i od manastira do
manastira, daju poruku. Ona se moe sroiti dokle god
postoji ivopis. To je Nikon ostavio poruku za sebe samog
kad se posle trista godina opet iz smrti vrati meu ive, jer
demoni, kako je govorio, ne pamte nita iz prethodnog ivota
i moraju se na ovaj nain dovijati.
On u poetku svog slikarskog posla i nije bio neki naroito uspean umetnik. Radio je levom rukom, slike su mu
bile dosta lepe, ali se nekako nisumogle upamtiti; kao da su
nestajale sa zida im ih niko ne bi gledao. Jednog jutra
Sevast je sedeo oajan pred svojim bojama i osetio kako je
komad neke drugaije liine uplovio u njegovo utanje i
razbio ga. Jo neko je bio tu i utao. Ali ne na Nikonovom
jeziku. Tada je Nikon poeo moliti arhanela Gavrila da ga
udostoji milosti boja. U to vreme bilo je po klisuri u manastirima Jovanju, Blagovetenju, Nikolju ili Sretenju vazda
mladih monaha ikonopisaca i zografa koji su skiosali zidove
i utrkivali se, kao u nekoj nemoj molitvi i u horu, ko e bolje
naslikati svoga sveca. Zato nikome ni na um nije padalo da
bi ba Nikonu Sevastu molitva mogla biti usliena. A upravo
se to dogodilo.
Avgusta 1670, godine, uoi svetih sedam efeskih
muenika kada se poinje jesti smetina, Nikon Sevast je
rekao:
Jedan od sigumih puteva u pravu budunost (jer ima i
lane budunosti) ii u pravcu u kojem raste tvoj strah.
I poao je u lov. Poveo je sa sobom nekog monaha
Teoktista Nikoljskog A , koji mu je u manastiru pomogao
pri prepisivanju knjiga. Taj lov je uao u priu verovatno
zahvaljujui zapisima tog monaha. Sevast je, prema prii,
hrta popeo na sedlo iza sebe i poli su u lov na jelene. U

jednom asu hrt je s konjskih sapi kidisao, ali Teoktist nije

video nikakvog jelena pred njim. Hrt je, meutim, kevtao
kao da stvarno tera divlja i polako je neto, nevidljivo ali
teko, gonio prema lovcima. ulo se kako puca iprag.
Sevast se, meutim, ponaao kao i pas. Drao se kao da je
pred njim jelen; u se stvarno jelenja rika sasvim izbliza, i
Teoktist je tako zakljuio da se Nikonu najzad javio arhanel
Gavril u obliju jelena, to jest, pretvoren u duu Nikona
Sevasta. Bolje rei, arhanel je Nikonu doneo na dar duu.
Tako je Nikon to jutro lovio i ulovio sopstvenu duu i s
njom zapodenuo razgovor.
- Dubina veliku velika dubinu zove u irokom tvom glasu,
pomozi mi tebe samoga bojama hvaliti! - doviknu Sevast
arhanelu, ili jelenu, ili svojoj dui, ta je ve bilo - hou da
naslikam no izmeu subote i nedelje, najlepu tvoju ikonu
na njoj, da ti se mole i u drugim mestima ne videi je!
Tada arhanel Gavril progovori i ree:
Preobidevpotata se ozlobiti... - i
monah shvati da
arhanel govori nastavljajui imenice. Jer imenice su za
Boga, a glagoli za oveka. Nato ikonopisac uzvrati:
Kako u raditi desnom, kada sam levak? ali jelena
nije vie bilo pred njima, i monah upita Nikona:
- ta to bi? - a ovaj sasvim sabrano uzvrati:
- Nita naroito, sve je to privremeno, ja sam ovde samo
na proputovanju za Carigrad...
Ali potom dodade:
- oveka iz leita pomeri, a u leitu crvi, bube providne
kao dragulji i plesan...
I uze ga radost ko bolest, on premesti iz leve u desnu
svoje etke i poe slikati. Iz njega potekoe boje ko mleko i
on je jedva stizao da ih raspe. Odjednom je sve znao: i kako
tu pomeati sa sekretom mujak mousa, i da je uta boja

najbra, a crna najsporija meu bojama, i da joj treba

najdue da se osui i stekne pravo lice. Najlepe mu je za
rukom polazila bela svetoga Jovana i zmajeva krv, a
slike je premazivao umesto lakom etkicom umoenom u
sire da dobiju boju svetlog vazduha. Slikao je hranei i
leei bojama svuda oko sebe, po dovracima i ogledalima,
po konicama i tikvama, po zlatnicima i opancima. Na
kopitama svog konja naslika etiri jevanelista, Mateja,
Marka, Luku i Jovana, na noktima svojih ruku deset bojih
zapovesti, na bunarskoj kofi Mariju Egipanku, na kapcima
prozora obe Eve, prvu Evu (Lilit) i dragu (Adamovu) Evu.
Slikao je po oglodanim kostima, na zubima svojim i tuim,
po izvmutim depovima, kapama i tavanicama. Na ivim
komjaama naslika 12 apostola i pusti ih u umu da se
razmile. Nou su bile tihe kao sobe, on bi izabrao koju hoe,
uao, stavio svetiljku iza daske i slikao dvodelnu ikonu. Na
toj ikoni naslikao je kako arhaneli Gavril i Mihailo
meusobno kroz no dodaju iz jednog u dragi dan duu neke
grenice, pri emu je Mihailo stajao u utorniku, a Gavril u
sredi. Koraali su po ispisanim imenima tih dana i iz nogu
im je brizgala krv od hoda po iljcima slova. Slike Nikona
Sevasta bile su lepe zimi, na odsjaju snene beline, no leti
na suncu. Bilo je tada u njima neke gorine, kao da su u
pomrini slikane, nekih osmeha na licima koji su se u aprilu
gasili i gubili do prvoga snega. A lada bi on ponovo sedao da
slika i samo bi povremeno laktom izmeu nogu nametao
svoj ogromni ud da mu ne smeta pri radu.
Njegove nove slike pamtile su se za ceo ivot; monasi
iz klisure i ivopisci iz njenih manstira sjatie se, kao na
zviduk, u Nikolje da vide Nikonove boje. Manastiri se
poee otimati o njega, njegova ikona donosila je koliko
vinograd, a freska na zidu bila je brza koliko najbri konj. O

tome kako je radio zograf Nikon ostao je zapis na nekom

osmoglasniku i taj zapis iz 1674. glasi:
Pre dve godine, na prepodobnog Andreju Stratilata,
ba kada se poinju jesti jarebice, sedim ja - belei nepoznati
monah u tom zapisu - i u svojoj nikoljskoj eliji, itam
knjigu novojerusalimskih pesama iz Kijeva, a u susednoj
eliji jedu tri monaha i jedan pas: dva su idioritmika ve
veerala, a arija Sevast Nikon po obiaju jede posle njih.
Po vakanju moe se raspoznati kroz tiinu pesama koje
itam kako Nikon jede govei jezik, koji je pre kuvanja bio
dobro izudaran o ljivu pred vratima da omekne. Potom
izlazi Nikon poobedavi i seda da slika, a ja ga pitam
gledajui kako sprema boje ta radi.
- Boje ne meam ja, nego tvoj vid - odgovara mi on - ja ih
samo stavim na duvar jednu do druge prirodnom stanju, a
onaj ko posmatra mea u svom oku boje kao kau. Tu je
tajna. Ko bolje skuva kau, imae bolju sliku, ali nee kaa
biti dobra od loe heljde. Vanija je, dakle, vera gledanja,
sluanja i itanja od vere slikanja, pojanja iii pisanja.
On uze plavu i crvenu boju, stavi ih jednu do druge
slikajui oi jednog anela. I ja videh da aneo dobija
ljubiaste oi.
Ja radim s neim to je kao renik boja dodade Nikon a sam gledalac sastavlja od tog renika reenice i knjige, to
e rei slike. Tako bi mogao i ti da radi piui. Zato neko
ne bi nainio renik rei koje sainjavaju jednu knjigu i
itaocu prepustio da od tih rei sam sklopi celinu?
Potom se Nikon Sevast okrete prozoru i pokaza etkom
kroz okno na njivu pred Nikoljem rekav:
- Vidi li onu brazdu? Nju nije plug izorao. To je brazda
od pseeg lavea...
Potom se kao malo zamisli i dodade za sebe:

Kad ovakoslikam desnom,a levak sam, kako li bih tek

slikao levom?- i premesti etku iz desne u levu ruku...
To se smesta rau po manastirima i svi se uasnue da
se Nikon Sevast opet vratio Sotoni i da e biti kanjen.
Doista, ui mu postadoe opet otre ko britva, da se govorilo:
moe pare hleba uhom odrezati. Ali, njegovo umee ostade
isto, levom je slikao dobro kao idesnom i nita se ne promeni, kletva arhanela se ne ispuni. Jednoga jutra ekao je
Nikon Sevast da iz manastira Blagovetenja doe iguman i
pogodi se s njime oko slikanja nekih dveri. Ali, iz
Blagovetenja mko ne doe ni tog ni sledeeg dana. Onda se
Sevast kao seti neega, oita peti ,,Oena koji se kazuje za
pokoj due samoubicama i ode sam u pomenuti manastir.
Tamo zatee igumana pred crkvom i zapita ga po svom
obiaju da druge oslovljava sopstvenim imenom:
- Sevaste, Sevaste, ta bi?
Starac ga bez rei uvede u eliju i pokaza mu mladog ko
glad ivopisca kako ve slika dveri. Nikon se zagleda u sliku
i zapanji se. Mladi je mahao obrvama kao krilima i slikao
isto tako dobro kao i Nikon. Nije bio ni bolji, ali ni gori od
njega. I tada Nikon shvati kakvoj je kazni izloen. u se da i
u prnjavorskoj crkvi radi jedan drugi mladi isto tako dobro
kao Nikon Sevast i to se ispostavi kao tano.
Ubrzo, meutim, poee i ostali, stariji ivopisci i
zografi jedan po jedan, kao da se odvezuju iz pristanita i
navoze na iroku vodu, slikati sve bolje i bolje i pristizati
Nikona Sevasta, koji im je dotle vredeo kao nedostian uzor.
Tako se ozarie i obnovie zidovi svih manastira u klisuri i
Nikon se vrati na mesto s kojeg je poao od leve ka desnoj
ruci. Ne izdravi to, on ree:
- ta e mi da budem ikonopisac kao svi ostali? Sad svak
moe da nasiika isto to i ja...
-

I onda baci zauvek svoje etke i nikada vie nije naslikao

ni jednu sliku. Ni na jajetu. Isplaka sve boje iz oiju u
manastirski avan i s onim pomonikom Teoktistom ode iz
Nikolja ostavljajui za sobom trag petog kopita. Rekao je na
polasku:
- Znam ja u Carigradu jednog velikog gospodina, kome je
perin ko konjski rep debeo, unajmie nas za pisare.
I pomenu ime. Ime je glasilo: kir Avram Brankovi .
SKILA AVERKIJE (XVII vek - poetak XVIII)
poreklom Kopt, uitelj maevanja, jedan od najpoznatijih
vetaka na sablji u Carigradu krajem XVII stolea. Skila je
bio unajmljen kao sluga kod nekog Carigradskog diplomate
Avrama Brankovia
i sa gospodarom je vabao umee na
sablji u potpunoj pomrini, vezan za protivnika dugim
konim kaiem. Umeo je da vida rane i uvek nosio sobom
zbirku kineskih igala od srebra i jedno ogledalo na kojem su
bili crvenim takama obeleeni obrisi njegove glave, a
zelenim takama pravci kojima su se irile bore na njegovom
licu. Kada bi bio ranjen i imao bolove, Skila bi stao pred
ogledalo i na mestu gde bi pale zelene take samom sebi
zabadao u lice kineske igle. Bolovi bi uminuli, a rane bi
zaceljivale ostavljajui za sobom samo poneko kinesko slovo
na koi. To ogledalo nije moglo da izlei nikoga drugog sem
njega. I gde duvao i gde srkao uvek je voleo veseljake i
plaao dobro da ga nasmeju. Ali je cenu svakoj ali
odreivao drugaije. Smeh moe biti - smatrao je - obian,
kad se ovek smeje samo jednoj stvari. Taj je najjeftiniji.
Skuplji smeh je onaj kad se ovek nasmeje zbog dve ili
tri stvari istovremeno. Ali takav je smeh retko nalazio, kao i
ostalo to je skupo.
Averkije Skila je decenijama po ratitima i pred-

graima maloazijskih varoi s velikom panjom pribirao

najuspenije zahvate sabljom, izuavao ih, proveravao na
ivom mesu i najzad opisivao nain izvoenja u zasebnom
spisu punom dijagrama i shematski prikazanih poteza ove
drevne vetine. Umeo je sabljom da ubije ribu u vodi ili da
o ma zaboden u zemlju nou okai fenjer pa da protivnika, kad krene ka svetlosti iz mraka napadne noem. Svaki
od tih poteza obeleavao je drugim zodijakim znakom i
svaka zvezda tih sazveda oznaavala je po jednu smrt. Zna
se da je godine 1689. Skila ve bio osvojio sazvea
Vodolije, Strelca i Bika i nalazio se u sazvedu Ovna. U tom
sazveu nedostajala mu je samo jo praktina provera
poslednjeg zahvata sabljom, pa da i njega zakljui. Taj
zahvat bio je zmijastog reza i ostavljao je za sobom stranu
vijugavu posekotinu koja zine i, kao na usta, isputa na ranu
neke glasove kao vapaj osloboene krvi. Negde u Vlakoj,
na austro-turskom ratitu, Skila je, kako sam pie, 1689.
godine proverio i taj, poslednji od svojih zahvata, da se
potom povue u Veneciju gde je iskustvo maevaoca i
sabljaa objavio 1702. godine u knjizi pod naslovom
Najlepi potpisi sabljom. Uz knjigu su ile mape s onim
shemama maevalakih poteza i Averkije Skila je na tim
mapama predstavljen kaoda stoji meu zvezdama ili, jo
bolje reeno, u kavezu ili mrei svojih maevalakih pokreta.
Izgledalo je to neupuenima kao da je zatvoren u neki lepi,
providni paviljon koji je fijukom sablje i rezovima otrice
nacrtao i sazdao u vazduhu oko sebe. Ali je taj kavez bio
tako raskonih oblika, tako lak i vazduast, pun uspelih
zaokreta, lebdeih kubeta, mostova, lukova i vitkih kula na
uglovima da je ponajpre sve todelovalo kao da je Averkije
Skila bio zatvoren u let nekog bumbara, iji je beskrajni
potpis u vazduhu odjednom postao itljiv. Lice Averkija

Skile iza tih reenih zadataka, ili zatvorskih reetaka, mirno

je, samo nosi dvostruke usne i uvek izgleda kao da neko u
njemu hoe da umesto njega progovori. On je tvrdio da je
svaka rana novo srce, to kuca za sebe, te rane krstio je
sabljom i nosio dlakavi nos po kojem su ga prepoznavali i
klonili ga se.
Zanimljivu beleku o AverkijuSkili ostavio je muziar
muzi
i
ita snova Jusuf Masudi . On je zajedno sa Averkijem
Skilom radio kao sluga kod pomenutog diplomate na Velikoj
Porti u Carigradu i bavio se lovom na spodobe koje putuju
po snovima ljudi. Zapisao je da u sluajevima
ajevima kada se dve
osobe uzajamno sanjaju, pa san jedne gradi javu druge, uvek
malo sna pretekne
tekne i s jedne i s druge strane. To su deca
sna. San, dodue, traje kraee nego java sanjanog, ali zato je
san uvek neuporedivo dublji od bilo kakve jave i stoga vazda
preostaje malo uta, viak grade koji ne moe da stane bez
ostatka u javu sanjanog, nego se preliva i lepi za javu nekog
treeg
eg lica, koje zbog toga trpi znatne tegobe i promene. Taj
treii je po pravilu u sloenijem poloaju od prve dvojice,
njegova sloboda volje je dva puta vie ograniavana
ograni
podsveu nego to je kod one dvojice sluaj,
aj, jer se vikovi
energije i grae, koji pretiu
u u snovima jednog i drugog, na
naizmenino prelivaju u duhovni ivot treeg
eg i on tako postaje
neka vrsta dvopolca, koji se priklanja as
as jednom as drugom
sanjau.
Po Masudijevom uverenju Averkije Skila patio je od
ove vrste sputavanja volje i vodio mrtvu trku s dvojicom
sanjaa, ija je imena Masudi takoee naveo. To su bili
Averkijev poslodavac, Avram Brankovi,, i neki Koen
,
kojeg Averkije Skila uopte nije poznavao. Bilo kako mu
drago, tek Skila je poput glazbala
zbala s dubokim glasom i
najdubljih struna, mogao da uobliii samo kostur melodije,

samo osnovno zvuanje svog ivota, ono najgrublje. Sve

ostalo izmicalo mu je i bilo po meri drugih i za druge.
Najbolniji vapaji njegovi i najvia dostignua bili su negde
gde se drugi odravaju bez muke i u sredini svojih
mogunosti.
Prema Masudijevoj verziji dogaaja, svoju kolekciju
sabljakih poteza Averkije Skila i nije stvarao iz nekih
strunih vojnikih razloga, da bi unapredio poznavanje
maevalake vetine, nego u oajnikom traganju za onim
potezom koji e ga spasti iz zaaranog kruga u kojem se
kretao ekajui da mu muitelji dou nadohvat sablje.
Polagao je poslednjih godina velike i nerazumljive nade u
razieenje svog sluaja uz pomo jednog sabljakog zahvata
koji je bio - kako je sam tvrdio - u znaku Ovna. A ponekad
se budio oiju punih osuenih suza iz sna; kada ih protrlja,
one se razbijaju i krune pod prstima kao komadi polomljenog
stakla ili pesak i po tim ulomcima Kopt je mogao da pozna
da to nisu njegove nego tue suze.
Bilo kako bilo, u venecijanskom izdanju Averkijeve knjige
Najlepi potpisi sabljom poslednji dijagram prikazuje
Averkija Skilu u kavezu njegovih isprekidanim linijama
naznaenih poteza orujem, ali se jedan poseban krivudav
zahvat sabljom u znaku Ovna pokazivao na ovom crteu kao
prolaz koji omoguuje izlaz iz kaveza ili mree. Tako je
Averkije Skila na poslednjem dijagramu svoje knjige
naslikan kako naputa kavez svoje borilake vetine kroz
otvor tog neobinog vijugavog zahvata i zakorauje, kao
kroz neke vratnice, na slobodu. Kroz taj prorez izlazio je on
kao kroz ranu, kao da se raa iz svog zvezdanog zatvora u
svet i novi ivot. A u njegovim mutavim spoijnim ustima
smeju se radosno one druge, unutranje usne.

STOLPNIK (BRANKOVI GRGUR) (1676-1701)

- sama re stolpnik oznaava u istonom hrianstvu
isposnika zavetovanog da na stubu (kuli) provede vek u
molitvi. U sluaju Grgura Brankovia, meutim, naziv
,,Stolpnik doao je kao nadimak i na sasvim osoben nain.
Grgur Brankovi je u stvari bio etovoa iz porodice
erdeljskih Brankovia, stariji sin najamnog diplomate i
vojskovoe XVII veka, Avrama Brankovia . Samo je
dvanaest godina nadiveo oca. Zabeleeno je da je bio pegav
kao leopard i veoma vet u nonim napadima. Nosio je
skupocenu sablju od 70 metalnih listova koji su kovani sve
dok kova nije oitao devet ,,Oenaa zaredom. Nadimak
,,Stolpnik nikada nije uo, jer ga je dobio naknadno, zbog
neobine smrti kojom je umoren u turskom zatoenju.
Topolivac Hasan Agribirdi mlai opisao je njegovu smrt, pa
je ula i u narodnu pesmu, a sam Grgur Brankovi u svom
nadimku kao da je izjednaen sa svetim isposnicima
hrianske crkve.
Prema pomenutom opisu Brankovi je s nekoliko
konjanika kraj Dunava sluajno naleteo na jak turski odred.
Turci su bili tek stigli, sedeli su na konjima i iz sedla piali u
reku. im ih je ugledao Brankovi se dao u beg. Turski
zapovednik ga je video, ali ipak nije prekinuo pianje. Tek
kada se ispraznio sav, otresao se, pognao Brankovia i
zarobio. Doveli su ga u logor vezanog udarajui kopljima u
bubanj. Zarobljenog Turci su Brankovia stavili na jedan
grki stub i tri strelca su ga gaala strelama. Pre no to su
poeli rekli su da e mu, ako preivi petu strelu, biti poklonjen ivot i da e mu u tom sluaju dati luk sa strelama
da on gaa onu trojicu to su njega imala streljati. On je onda
molio da ne odapinju dve strele istovremeno, jer ,,ne moe
bolove brojati, nego hice.

I tako su ga ona trojica gaala, a on je brojao. Prva

strela pogodila ga je u kopu pojasa, ula u utrobu i tamo
probudila sve bolove koji su tokom ivota jednom ve bili
roeni. Drugu strelu je uspeo da uhvati rukom, trea mu je
probila uho i ostala kao minua u njemu, a on je brojao.
etvrta je promaila, peta ga je pogodila u koleno, skrenula i
probila drugu nogu, a on je brojao; esta je opet promaila,
deveta mu je prikovala aku za butinu, a on je brojao;
jedanaesta mu je raznela lakat, dvanaesta ga okilavila, a on
je brojao. Izbrojao je do sedamnaest i tada je pao sa stuba
mrtav. Na tom mestu nikla je jagurida - divlje groe, koje
se ne prodaje i ne kupuje nikad, jer je to greh.
SUK dr ISAJLO (15. III 1930-2. X 1982) - arheolog,
arabist, profesor Univerziteta u Novom Sadu probudio se
jednog aprilskog jutra 1982. godine s kosom pod jastukom i
lakim bolom u ustima. uljalo ga je neto tvrdo i nazubljeno.
On zavue dva prsta, kao da vadi ealj iz depa i iz usta
izvue - klju. Mali klju sa zlatnom drkom. Ljudske misli i
snovi imaju svoje oroale, nepovredive spoljne delove koji
kao ljuska tite meku jezgru od povreda - razmiljao je dr
Suk onako u postelji, s kljuem pred oima. A te misli, opet,
u dodiru s reima isto se tako brzc gase kao rei u dodiru s
mislima. Nama pripadne samo ono to preivi taj uzajamni
pomor. Ukratko, dr Suk je treptao oima maljavim kao muda
i nije mogao nita da shvati. Nije se on toliko udio otkud
mu klju u ustima. Sta sve ovek ne strpa tokom ivota u ta
jedina usta koja ima (da nisu jedina, moda bi i birao)! Tako
je onomad posle jedne pijanke izvukao iz drela celu krmeu
njuku zajedno s brnjicom. Njega je udilo neto drugo.
Prema njegovoj proceni taj klju bio je star najmanje hiljadu
godina, a procene profesora Suka u arheologiji su obino

primane bez pogovora. Stnini ugled profesora Suka bio je

neprikosnoven. On stavi kljui i dep akira i ugrize se za
brk. im bi se ujutru tako ugrizao za brk, on bi se setio ta je
sino veerao. Na primer, odmah zna - bio je to ajvar sa
digericom u belom luku. Dodue, ponekad u takvim
prilikama brkovi sasvim neoekivano zamiru na ostrige s
limunom, ili na tako neto, to dr Suk nikada ne bi stavio u
usta. Tada se obino dr Isajlo prisea s kime je sino u
krevetu razmenjivao utiske o veeri i tako on i ovog jutra
doe do elsomine Mohorovii. Njoj su uvek tri petka do
veere, ima dobro zainjen osmeh, oi malo kose, tako da
trepui kapcima gnjei nos. Njene ruice su lenje i tople da
moe u njima jaje skuvati. Njena kosa je svilena, dr Suk
njome vezuje novogodinje poklone, a ene poznaju ija je i
kad je odseena.
S tim mislima, svee izbrijanih uiju i dobro naotrena
pogleda, dr Suk se spremao da izae. On se trenutno nalazio
u prestonici, gde je jo uvek poseivao svoj roditeljski dom.
U toj kui profesor Suk je poeo svoja istraivanja pre
trideset godina i otada ona su ga vodila sve alje i dalje od te
kue i on je nehotice oseao da e se njegov put zavriti
negde u nekom dalekom kraju, gde stoje bregovi kao raseen
hleb crne kore, po kojoj nie bor. Pa ipak, njegova
arheoloka istraivanja i njegova otkria u oblasti arabistike,
posebno studije vezane za Hazare, jedan drevni narod koji je
davno iezao s pozornice svetskih zbivanja i koji je ostavio
izreku da i dua ima kostur - a to su seanja, ostali su u vezi
sa tom kuom. Kua je nekada pripadala njegovoj levonogoj
babi na koju je bio levoruk. Sada su tu, u domu njegove
matere, gospoe Anastasije Suk, knjige dr Suka reane na
poasnim mestima knjinice, koriene u krzno starih bundi
to miriu na ribizlu i itane kroz posebne naoari, koje je

gospoa Anastazija koristila samo u sveanim prilikama.

Pegava kao pastrmka, gospoa Anastazija nosila je svoje
ime u ustima kao novi koji ulji; nikada se nijednom nije
odazvaia na njega i nije ga do smrti prevalila preko jezika.
Imala je lepe plave oi kao guska i sin ju je redovno
zaticao s nekom od svojih knjiga u krilu i s paretom neijeg
imena (po svoj prilici oevog) koje je lealo ispljunuto na
njenim usnama i okupano u malo krvi. Godine guste kao
kaa i neprohodne, kroz koje se dr Suk probijao poslednje
decenije skupljajui arhivske ispise, snimke starog novca i
ulomke kraga od soli da bi od njih zidao stub istine, davale
su mu u poslednje vreme sve jasnije do znanja da mu se mati
iz velike daljine pribliava i vraa u ivot. Vraala se kroz
njegovu starost i kroz njegove bore, preuzimajui to je
bivao zreliji sve vie mesta na njegovom licu i telu od crta i
osobenosti koje su nosile tragove njegovog umrlog oca.
Pretvarao se naoigled sve vie iz njega u nju i sada,
kada je bio prinuen da ivi sam i da se bavi enskim poslovima, u njegovim je rukama ostajalo sve manje oeve
umenosti, a sve ee je u sporosti i nespretnosti sopstvenih prstiju prepoznavao majine pokrete. Njegove posete
roditeljskoj kui, retke i obino vezane za roendane (to je
bio sluaj i sada), takoe su se poele menjati. Mati ga sada
prima na ulazu, ljubi ga u kosu, odvodi ga u ugao gde je
ranije stajao njegov dubak i gde sada stoji naslonjaa vezana
kanapom za kvaku kao da je prase.
Saenjka, tako si uvek bio nemaran prema meni - govori
ona sinu - najlepi i najsreniji asovi u mom ivotu
skopani su bili s tako uasnim naporom, da ih se jo uvek
seam. Seam ih se, a to znai i tebe, ne kao sree nego kao
radosnog napora koji je gotovo nepodnoljiv. Zato je bilo
tako iscrpljujue teko biti srean? Ali, sve je to davno

prolo kao vrbov vetar. Smirila sam se otkako vie nisam

srena. Pa ipak, pogledaj, ima neko ko me jo uvek voli, ko
me se jo sea!
I ona iznosi sveanj njegovih pisama pisanih njoj.
- Zamisli, Saa, od profesora Suka!
Mati ta pisma vezuje kosom elsomine Mohorovii, ljubi
ih i ita mu ih naglas i pobedniki kao neke ratnike pesme,
tako da gotovo zaboravlja da ga isprati kada on krene u svoj
hotel na spavanje. Ili ga ljubi pratajui se nabrzinu, tako da
joj on pod haljinom i nehotice oseti sise kao kompot od
kruaka.
U asu kad profesor Suk ulazi u treu deceniju svog
istraivakog rada, kada su njegove oi postale brze, a usta
sporija od unih koljki, kad se njegove knjige poinju sve
ee koristiti u arheologiji i orijentalistici, javlja se jedan
razlog vie da dolazi u glavni grad. Tamo, u velikoj zgradi u
obliku slanog kolaa, jednoga se jutra prvi put stavlja ime dr
Isajla Suka u eir prilikom izvlaenja ceduljica. Dodue,
ono ne biva ni ovog ni sledeih nekoliko puta izvueno, ali
sada dr Suku stiu redovno pozivi na sastanke u pomenutoj
zgradi. On odlazi na te sednice nosei jueranji osmeh
razapet preko usana kao pauinu i gubi se po hodnicima lepe
zgrade, po hodnicima koji su kruni, ali se idui kroz njih
nigde ne moe naii na mesto odakie se polo. Mislio je kako
ta zgrada lii na neku knjigu pisanu nepoznatim jezikom,
koji nije jo savladao, ti hodnici na reenice tueg jezika, a
sobe na strane jezike koje nije nikada uo. I nije bio ni malo
iznenaen kada mu je jednoga dana reeno da u jednoj od
soba na prvom spratu to miriu na uegle kljuaonice treba
da bude podvrgnut uobiajenom ispitu. Ugled njegovih
knjiga na drugom spratu, gde su izvlaene ceduljice, bio je
neosporan, ali sprat nie u toj istoj zgradi on se oseao

kratkonog, kao da mu stalno rastu nogavice. Tu se motao

svet potinjen onima gore, s drugoga sprata, ali tu njegove
knjige nisu uzimane u obzir i on je svake godine podvrgavan
ispitima poto bi prethodno bilo paljivo provereno ko je.
Isajlu Suku je laknulo kada je prvi put pristupajui polaganju opazio da je predsedavajui jedan od asistenata s
njegovog fakulteta, kojem je on nedavno bio predsednik u
komisiji za doktorski ispit i kojega je esto viao kroz prozor
u Krmi kod tree izme. Posle ispita dr Suk, dodue, nije
dobio ocenu, koja je svakako negde zabeleena, ali se
predsednik ispitne komisije veoma pohvalno izrazio o
strunim mogunostima kandidata. Tako je s oseanjem
olakanja dr Suk otiao toga dana s polaganja materi. Ona ga
je kao i obino odvela u trpezariju i tu mu sklopljenih oiju
pokazala pritisnutu na grudi najnoviju raspravu dr Isajla
Suka sa svojerunom posvetom pisca. On je iz utivosti zagledao u knjigu i u svoj potpis na njoj, a potom ga je mati
stavila na jednu amlicu u uglu sobe s uobiajenom
napomenom koju dr Suk pamti jo iz detinjstva.
uni tu malo! i objasnila mu sutinu naunog zahvata
koji je u studiji izveden. Dok je govorila njena radost nije
toliko liila na tugu nekog komedijaa koliko na veselost
linosti iz neke tragedije. S prilinom tanou objasnila je
sinu kako je profesor Suk ustanovio da su kljuevi naeni u
jednom upu na Krimu umesto drke nosili srebrne, bakarne
ili zlatne varvarske imitcije novca. Ukupno je otkriveno 135
kljueva (dr Suk je smatrao da ih je bilo deset hiljada u
jednom upu) i na svakom je on otkrio po jedan mali znak ili
slovo. Mislio je u poetku da je to znak livca, ili neto slino,
ali je potom opazio da je na drugim primercima istog novca,
neto vee vrednosti, utisnuto drugo slovo. Na srebrnjaku je
bilo tree, a na zlatnicima, pretpostavljao je, etvrto, jer

nijedan klju sa zlatnom drkom nije pronaen. I potom,

doao je na genijalnu ideju (na tom vanom mestu molila ga
je da se ne vrpolji i da je ne prekida zapitkivanjima): poreao
je novac po vrednosti i iitao skriveni zapis ili pomku koja
se na njima otkriva kada se slova sa svake pare sroe u
celinu. Taj natpis je glasio Ate i nedostajalo je jo samo jedno
slovo (ono sa zlatnika koji nije pronaen). Dr Suk je
pretpostavio da bi to slovo koje nedostaje moglo biti neko od
svetih slova jevrejskog alefbetara, moda slovo He, etvrto
slovo boijeg imena... A klju koji ga nosi naveuje smrt.
Zamisli koliko dovitljivosti! - uzvikuje ona na tom
mestu i videvi da mu je aa prazna dodaje: - Jedna aa je
dosta, dve su malo!
U meuvremenu svakog drugog prolea ime dr Suka
ponovo je ubacivano u onaj eir iza vrata to miriu na
uegle kljuaonice. On o tome nije bivao izveten, nije znao
ishod. U to vreme kaljao je s oseanjem da iz korena potee
neki splet ila, koji se tako dubokousekao i urastao u plea
i vrat da se jedva mogao otrgnuti. Ispiti su sada bivali ei i
uvek je tamo sedeo kao predsedavajui neko drugi. Dr Suk
je imao jednu studentkinju koja je bila rano oelavila, ali ju
je nou pas lizao po temenu, tako da joj je na glavi niklo
gusto, areno krzno. Bila je ugojena i svoje prstenje nije
mogla skinuti, nosila je obrve u obliku malih ribljih kostura i
vunenu arapu umesto kape. Spavala je na svojim ogledalima
i eljevima i zvidala traei po snovima svog malog sina
to lei do nje, tako da dete nije moglo spavati. Sada je ona
ispitivala dr Suka, a to dete sedelo je do nje neispavano i
elavo. Da bi pomogao da se stvar obavi to pre, dr Suk je
tokom ispita odgovarao i na detinja zapitkivanja. Kada je
najzad poslesvega otiao roditeljskojkui i seo da jede, bio
je toliko rastresen da ga je matizabrinuto pogledala i rekla:

- Pazi, Saa, tvoja budunost e ti razoriti prolost! Ne

izgleda dobro. Treba nai neko dete da te izgazi po leima.
Doista, u poslednje vreme u njemu su klijale i rascvetavale
se nepoznate vrste gladi i poput ploda brzo sazrevala lepljiva,
neobrazloena nada koja je umirala zajedno sa glau posle
prvog progutanog zalogaja.
Zna li koliko ustootvora imaju Jevreji? - upitala ga je
tog dana mati dok je jeo. - Sigumo ne zna... O
tome je
pisao neko koga sam nedavno itala, valjda dr Suk. To je
bilo u vreme kada se bavio difuzijom biblijskih shvatanja u
stepama Evroazije. Na osnovu istraivanja koja je vrio jo
1959. na lokalitetu elarevo kod Dunava, ustanovio je da se
tamo nalazilo naselje nama sasvim nepoznate populacije,
znatno primitivnije i antropoloki starijih karakteristika od
Avara. Smatra se da su tamo sahranjivani Hazari koji su sili
sa Cmog mora na Dunav jo u VIII veku. Sada je kasno, ali
podseti me sutra, kad doe na elsominin roendan da ti
proitam uzbudljivu stranicu na kojoj je opisana ta stvar.
Izuzetno je zanimljivo...

S tim se obeanjem dr Isajlo Suk probudio i naao onaj

klju u ustima.
Kada je izaao na ulicu, podne se bilo razbolelo, neka
kuga svetlosti razjedala je sunev sjaj, ospe i irevi vazduha
irili su se i pucali po nebu u epidemiji koja je zahvatala
oblake, tako da su oni trulili i sagnjivali u sve sporijem letu.
Sedmica je dobila meseno pranje, a njena nedelja
zaudarala ve unapred i putala vetrove kao bogalj to

prezdravlja. A tamo u dnu ouganog vidika plaveli su se

Sukovi potroeni dani, mali i zdravi zdravcati u daljini, lieni
kalendarskih imena u krdu koje se veselo udaljava
oslobodeno od njega i njegovih briga ostavljajui prainu za
sobom...
Jedan od derana koji su se igrali menjajui gae, zastade
tada pred kioskom gde je dr Suk kupovao novine i zapia mu
nogavicu. Dr Suk se okrete s izrazom oveka koji je uvee
opazio da su mu dugmad na akirama celog dana bila
raskopana, ali tada ga jedan sasvim nepoznat mukarac
oamario to je igda mogao. Dr Suk, poto je vreme bilo
hladno, oseti kroz amar da je napasniku ruka veoma topla i
to mu se u onom bolu uini kao malice prijatno. On se
okrete prema drzniku spreman da se raspravlja, ali u istom
asu oseti da mu se nogavica zalepila za list onako
nakvaena. Utom ga udari i drugi ovek, koji je do onoga
prvog ekao na kusur od novina. I tada dr Suk shvati da je
bolje da se udalji, to i uini ne razumevajui ba nita, sem
da je drugi amar mirisao na cmi luk. Ali, vremena za
gubljenje nije bilo, jer se za njime sjatilo jo nekoliko
prolaznika; udarci su poeli pljutati kao neto sasvim
prirodno i sada je dr Suk poeo oseati da su ponekom od
onih koji odvaljuju amare ruke hladne i to mu je neobino
prijalo u itavoj toj neprilici. Bio se ve zagrejao. U toj zbrci
bila je jo jedna povoljna okolnost. On, dodue, nije imao
kad misliti, jer izmeu dva amara se vrlo malo moe misliti,
ali ipak je opazio da su amari ponekad znojavi i da su ga
gonili u pravcu crkve Sv. Marka ka trgu, dakle putem kojim
je i sam nameravao da pree, putem koji vodi pravo do
radnje gde je hteo da pazari. I on se predade amarima koji
su ga pribliavali cilju.
Utom naie pored jedne ograde iza koje se nita nije

nikada videlo ni ulo. I poto je sada bi prinuen da pod

kiom udaraca koji nisu jenjavali tri, zazori u ogradi se
spojie u njegovim oima i on vide prvi put (mada je tuda i
ranije prolazio) da iza ograde stoji kua, da na prozoru kue
stoji mladi i svira u violinu. Opazio je i stalak s notama i za
tren prepoznao Bruhov koncert za violinu i orkestar u d
molu, ali nije uo ni zvuka, mada je prozor bio otvoren i
mladi usrdno svirao. Zauen i pod kiom udaraca, dr Suk
najzad ulete u radnju koja je bila cilj njegovog izlaska tog
jutra i zalupi s olakanjem vrata za sobom. Bila je tiina kao
u tegli s krastavcima i samo je smrdeo kukuruz. Radnja je
bila prazna, a u jednom uglu leala je u nekoj kapi kokoka.
Pogledala je dr Suka jednim okom i videla na njemu sve to
bi se moglo pojesti. Potom je promenila oko i videla sve
nesvarljive delove na njemu. Zamislila se jedan trenutak i dr
Suk se najzad pojavio u njenom umu potpun, ponovo sastavljen od svarljivih i nesvarljivih delova i ona je najzad bila
naisto s kime ima posla. Kako je stvar dalje tekla, neka on
sam pria.
Pria o jajetu i gudalu
Stojim u prijatnoj hladovini i oseam lak - veli on.
Violine se odazivaju jedna drugoj, moe se itava poloneza
sklopiti od njihovih tihih uzdaha, kao kada se sklopi partija
aha. Samo malo ispremetati zvuke i redosled. Najzad izlazi
Maar, vlasnik radnje s instrumentima. Oi mu imaju boju
surutke. Crven, kao da hoe da pronese, pokazuje bradu u
obliku malog trbuha s pupkom. Vadi depnu pepeljaru, trese
pepeo, zaklapa je paljivo i pita jesam li pogreio radnju.
Krznar je do njega. Uvek pogreno uu. Kod njega ve
sedam dana nije uao niko, sem pogrekom. On u stvari

nema vrata na radnji, pre bi se moglo rei da ima kripu

vrata, ali vrata nema, nego mali izlog s kvakom koji se ceo
pri ulasku otvara u radnju i tako puta kupca u tesnu odaju.
Pitam ga ima li neku malu violinu za jednu malu gospoicu,
ili neko patuljasto elo, ako nisu suvie skupi.
Maar se okree i hoe da se vrati odakle je doao i odakle
se osea paprika. Utom se koko die sa svoje kape i
kokodaui skree panju na novosneseno jaje. Maar
briljivo uzima jaje, stavlja ga u fioku poto je prethodno
olovkom zabeleio neto na njemu To je neki datum - 2. X
1982. i ja s uenjem zak- ljuujem da je to datum koji e
nastupiti tek kroz nekoliko meseci.
ta e vam violina ili violonelo? - pita me on osvrui
se na ulazu u svoju sobicu iza radnje. Imate ploe, radio,
televiziju. A violina, znate li ta je violina? Odavde do
Subotice da uzorete, da posejete i poanjete, svake godine.
Toliko treba orati jednu malu violinu, evo ovim, gospodine! I
on mi pokaza gudalo, koje nosi za pojasom kao sablju. Vadi
ga i natee strune prstima koji su uobrueni prstenjem oko
nokata, kao da dre da se nokti ne razlete i ne pootpadaju.
Onda odustaje od razgovora, odmahuje rukom i opet se
okree da ode. Kome to treba? Pita me na izlasku. Kupite
neto drugo, kupite joj moped ili psa.
Ja stojim uporno u radnji, nesnalazim se najbolje u toj
odlunosti iskazanoj jednim neodlunim, lelujavim jezikom,
koji se koristi kao hrana to nasiuje, ali ne prija. Maar u
stvari dosta dobro vlada mojim jezikom, ali posle svake
reenice on dodaje na kraju, kao kola, i neku meni potpuno
nerazumljivu maarsku re. Tako i sada ini savetujui:
- Idite, gospodine, traite neku drugu sreu za
svoju malu devojicu. Ova srea suvie je teka za nju. I
zadocnela srea. Zadocnela - dodaje on iz onog mirisa

paprikaa. - Koliko joj je? - pita me potom poslovno.

Nestaje i ja ujem da se presvlai i sprema da izae. Ja mu
kazujem godine elsomine Mohorovii. Sedam. On se trza
na taj broj, kao da je maijskim tapom dodirnut. Prevodi ga
u sebi na maarski, on oigledno moe da rauna samo na
maarskom i neki udan miris iri se po sobi, to je miris
trenje, i ja vidim da taj miris prati promenu njegovog raspoloenja. U njegovim ustima sad se pojavljuje staklena lula
iz koje on povlai rakijuod trenje. On prolazi kroz radnju,
staje mi kao sluajno na nogu dok izvlai jedno malo deije
violonelo i nudei ga stoji mi i dalje na nozi pokazujui
ujedno kako je kod njega tesno. Stojim i pravim se lud kao i
on, samo on na moj raun, a ja na svoju tetu.
- Uzmite ovo - veli - drvo je starije od vas i od mene
zajedno. I lak je dobar... Uostalom, sluajte!
I on prevlai prstom prekoica. elo isputa etvoroglasni
zvuk i on silazi s moje noge kao da akord moe da olaka sve
tegobe ovoga sveta.
ujete? - pita - svaka ica sadri sve ostale. Ali da bi se
to ulo, moraju se sluati etiri razliite stvari odjednom, a
mi smo lenji za to. ujete? Ili ne ujete? etiristo pedeset
hiljada, prevodi mu on cenu sa maarskog. Ja sam kao
kamenom pogoen tim prevedenim iznosom. To je kao da mi
je zavirio u dep. Tano toliko imam. To je odavno
spremljeno za elsominu. To nije neka svota, ja znam, ali ja
sam jedva i to smogao za tri godine. Radosno kaem da
uzimam.
- Kako to uzimate? - pita Maar i prekomo mae glavom.
E, moj gospodine, zar se tako uzima jedno glazbalo? Neete
probati?
Ja zbunjeno traim po radnji neto sem one kape na ta bih
seo, kao da hou doista da probam.

Ne znate kako bez stolice? - pitame. Plovka sedi na

vodi, a vi ni na suvom ne znate gde biste? Ne znate? I uzima
s prezirom malo elo, die ga i stvlja na rame kao violinu.
- Ovako! - dodaje i prua mi instrument.
Ja ga uzimam i prvi put u ivotu sviram u violonelo
kao u violinu. De Falja ne zvui tako ravo u dubokim kvintama, ini mi se da ak bolje ujem zvuke kroz drvo
prislonjeno uz uho, a Maar iznenada opet menjamiris.
Ovoga puta to je ljut muki znoj to se osea; on je skinuo
kaput, sada je u majici i dve sede brade upletene u kike vise
mu ispod svakog pazuha. Izvukao je jednu fioku, seo na njen
ugao, uzeo elo od mene i zasvirao. Bio sam zapanjen sjajnom improvizacijom.
- Odlino svirate - rekao sam.
- Ja uopte ne sviramu elo. Ja sam embalist i volim
hegede. Ali u elo ne umem da sviram. A to to ste uli
uopte nije muzika, mada se vi u to ne razumete. To su samo
tako nareani svi zvuci od na- jniih do najviih da bi se
mogli proceniti nosivost i druga svojstva instmmenta... Da
zamotam?
- Da - rekao sam i maio se novanika.
- Pet stotina hiljada molim - rekao je Maar.
Mene su proli ledeni trnci:
- Zar niste rekli etiri stotine pedeset hiljada?
- Rekao sam, ali to je elo. Ostatak je za gudalo. Ili ne
uzimate gudalo? Ne treba vam gudalo? A ja sam mislio da uz
gusle ide i pregudnica...
Izvadio je iz omota gudalo i vratio ga u izlog.
Ja sam stajao i nita nisam umeo da kaem. Skamenjen.
I najzad sam se oporavio od onih amara, od tog Maara,
kao od neke bolesti, mamurluka ili sanjivosti, probudio se,
uozbiljio, najzad prestao da igram u toj komediji gde
-

Maar ee zube. Ja sam u stvari bio zaboravio gudalo.

Inisam imao novca da kupim i gudalo. I to sam mu rekao.
On je odjednom navukao kaput, osetio se naftalin i rekao
je:
Gospodine, ja nemam vremena da ekam dok vi zaradite
za gudalo. Utoliko pre to vi to do svoje pedeset i koje
godine niste zaradili. Bolje da vi ekate nego ja.
I krenuo je iz radnje ostavljajui me u njoj samog. Na
vratima je zastao, vratio se i dodao:
- Da se nagodimo? Gudalo ete uzeti na otplatu.
- alite se? - uzvratio sam ne pristajui vie na njegove
igre i hteo da izaem.
Ne, ne alim se. Predlaem nagodbu. Ne morate
prihvatiti, ali je ujte.
Maar je palio lulu tako ponosno da je bilo oigledno da je
njome ve bio okadio Petu.
- Da ujem - rekao sam.
- Kupiete od mene uz gudalo i jaje.
- Jaje?
- Da, maloas ste videli jaje koje je snela koko. O tom je
re - dodade on vadei iz fioke jaje i turi mi ga pod nos.
Na jajetu je olovkom pisao onaj datum: 2. oktobar 1982.
godine.
- Daete mi za njega koliko i za gudalo, s rokom otplate
dve godine...
- Kako ste rekli? - upitao sam ne verjui.
I iz Maara je ponovo zamirisala trenja.
- Da vaa koko ne nosi zlatna jaja?
Moja koko ne nosi zlatna jaja, ali nosi neto to vi i ja,
moj gospodine, ne moemo da snesemo. Nosi dane, sedmice
i godine. Svako jutro snese po neki petak ili utornik. Ovo
dananje jaje, na primer, sadri jedan etvrtak umesto

umanceta. Sutranje e sadrati sredu. Iz njega umesto

pileta ispilie se jedan dan ivota njegovog vlasnika! Kakav
ivot! Nisu, dakle, zlatna, ali su vremena. Jo vam ih jeftino
nudim. U ovom jajetu, gospodine, jedan je dan vaega
ivota. Zatvorenn kao pile i od vas zavisi hoe li se ispiliti ili
ne.
- Kada bih poverovao u vau priu, zato bih kupovao dan
koji ve imam?
Kako, gospodine, ne umete da mislite? Kako ne umete
da mislite? Da li mislite uima? Pa svi nai problemi na
ovom svetu proizlaze iz injenice da moramo potroiti svoje
dane takve kakvi su. Iz injenice da ne moemo preskoiti
one najgore. U tome i jest stvar. S mojim jajetom u depu, vi
ste obezbeeni od nedaa. Kada opazite da je dan koji
nastupa isuvie crn, razlupate lepo svoje jaje i izbegnuete
sve neprijatnosti. Na kraju, dodue, imaete jedan dan ivota
manje, ali ete zato moi da ispeete od tog runog dana
lepu kajganu.
Ako vae jaje doista ima tu vrednost, zato ga ne
zadrite za sebe? - Rekao sam, pogledao ga u oi i u njima
nisam razumeo nita. Gledao me je na istom maarskom
jeziku.
- Gospodin se ali? ta mislite, koliko jaja ve imam od
ove kokoi? ta mislite koliko svojih dana ovek moe da
razlupa da bi bio srean? Hiljadu? Dve hiljade, pet hiljada?
ja imam koliko hoete jaja, ali ne i dana. Uostalom, kao svim
jajima i ovima je vek ogranien. I ova postanu posle
izvesnog vremena mukovi i neupotrebljiva su. Zato ih, pre
no to izgube dejstvo, prodajem, moj gospodine. A vi
nemate uslova da birate. Daete mi potvrdu na zajam - dodao
je na kraju, navrljao brzo neto na cedulji i poturio mi je da
potpiem.

A moe li vae jaje - upitah ga - da lii ili potedi dana i

neki predmet, recimo knjigu?
- Naravno da moe, treba samo jaje razbiti s tupe strane.
Ali, u tom sluaju propustili ste mogunost da jaje sami
iskoristite.
Potpisao sam na kolenu, platio, dobio raun, uo jo
jednom koko kako se rakolji u drugoj sobi, a on mi je
spakovao elo s gudalom i jaje paljivo uvio tako da sam
najzad napustio radnju. On je iziao za mnom, zatraio da
dobro privuem kvaku dok je on vrata-izlog zabravljao i tako
sam opet bio uvuen u neku njegovu igru. Otiao je bez rei
na svoju stranu i tek na uglu se osvrnuo i dobacio:
- Imajte na umu - datum ispisan na jajetu to je rok
upotrebe. Posle tog dana jaje vie ne vredi...
-

Vraajui se iz trgovine dr Suk je jedno vreme strepeo da

ne doe do ponovnih izgreda na ulici, ali se to nije dogodilo.
U tim mislima zadesila ga je kia. Nalazio se upravo pored
one ograde iza koje je tog jutra svirao mladi. Dok je trao u
njegovim oima zazori u ogradi opet se spojie i on je
ponovo iza ograde video prozor i u njemu mladia kako
svira. I opet nije uo nita, mada je prozor bio otvoren. Bio
je gluv za jedne zvuke, a za neke druge ne. I tako se trei
pribliavao kui svoje matere. Usput njegove ruke su pipale
po koi kao slepac da napipavaput. Prsti su prepoznavali
pravac i dobro utabanu stazu. U depu su mu leali klju koji
naveuje smrt i jaje koje ga od smrtnog dana moe spasti...
Jaje obeleeno datumom i klju s malom zlatnom drkom.
Mati je jo bila sama, predvee je uvek malo volela da

odspava i bila je sanjiva.

Dodaj mi, molim te, naoari - obratila se ona sinu - i
dozvoli da ti proitam samo onu pojedinost o hazarskom
groblju. Sluaj samo ta pie dr Suk o Hazarima u elarevu:
Lee u porodinim grobovima razbacanim u neredu na
obali Dunava, ali u svakom grobu glava je| zakrenuta prema
Jerusalimu. Lee u dvojnim rakama sa svojim konjima,
murei na suprotnu stranu sveta od ivotinje; lee pod
svojim enama, koje su sklupane na njihovim trbusima, ali
tako da im oni ne vide lica nego bedra. Ponekad se
sahranjuju uspravno i strahovito ostareli i skoro razloeni od
neprestanog piljenja u nebo, nose sobom opeke s ugrebanim
imenom Jehuda ili s reju ,,ahor - crno. U uglovima
grobova pale vatre, kod nogu dre hranu, oko pasa noeve.
Uz njih lee svaki put druge ivotinje, od groba do groba:
ovde ovca, govee ili koza, tamo koko, svinja ili jelen, a u
deije grobove polau jaja. Ponekad uz njih lee njihova
orua, srpovi ili lovako-zlatarska kleta. Njihove oi, ui
usta nose kao poklopce komade crepa sa slikom
sedmokrakog jevrejskog svenjaka, pri emu je ulomak
crepa rimskog porekla iz III ili IV veka, a slika na njemu iz
VII, VIII ili IX veka. Crtee svenjaka (menore) i dragih
jevrejskih simbola u crep urezuju iljatim alatkama veoma
neveto, kao u velikoj brzini, moda kradom, kao da ne
smeju biti lepo nacrtani. Ili, kao da se ne seaju najbolje
predmeta koje urezuju, kao da nisu nikad videii svenjak,
lopaticu za pepeo, limun ovnujski rog ili palmu, nego ih
slikaju prema tuem opisu. Ti izrezbareni pokrivai za oi,
usta i ui brane demonima i ,,edinima da uu u njihove
grobove, ali su ti crepovi na itavom groblju rasuti tako kao
da ih je neka ogromna sila, plima zemljine tee, razbacala s
njihovih mesta na sve strane, i nijedan nije vie na mestu gde

treba da straari. ak bi se moglo pretpostaviti da je neka

neizvesna naknadna i grozniava potreba te poklopce za oi,
ui i usta donela iz drugih grobova u ove, otvarajui jednim
demonima put i zatvarajui ga drugim...
U tom asu sva zvona na vratima poela su da zvone i u
kuu su uletele zvanice. elsomina Mohorovii ula je u
ljutim izmicama i lepih nepominih oiju kao da su
kamenovi iz prstenja. Mati profesora Suka uruila joj je
violonelo pred svima, poljubila je meu oi ostavivi joj
tamo jo jedno oko nacrtano crvenilom za usne i rekla:
ta misli, elsomina, od koga je ovaj poklon? Pogodi!
Od profesora Suka! Treba da mu napie lepo pismo i da mu
zahvali. On je mlad i lep gospodin. I ja uvek za njega uvam
najlepu stolicu u elu trpeze!
Zaneta i teke senke kojom moe da oepi ko izmom,
gospoa Suk je smestila svoje goste za tipezu ostavivi mesto
u elu prazno, kao da jo uvek oekuje najvaniju zvanicu i
rasejano i brzajui posadila dr Suka uz elsominu i ostalu
mlade, kraj dobro zalivenog fikusa, koji im se za leima
znojio i suzio na lie tako da se ulo kako kaplje na pod.
Te veeri za obedom elsomina se obrati dr Suku
dodirnuvi mu ruku svojim vrelim prstiem i ree:
- Postupci u oveijem ivotu su poput jela, a misli i
oseanja kao zaini. Nee dobro proi onaj ko posoli trenje
ili siretom zalije kola...
Dr Suk je rezao hleb dok je ovo elsomina govorila i
mislio da je ona jednih godina s njime, a drugih s ostalim
svetom.
Kada je posle slavlja stigao u svoju hotelsku sobu,
profesor Suk je izvukao iz depa klju, uzeo lupu i zagledao
ga. Na zlatniku koji je sluio umesto drke proitao je
jevrejsko slovo He. Nasmejao se i odloio klju, izvadio iz

torbe Hazarski renik objavljen kod Daubmanusa 1691.

godine i pre spavanja proitao iz njega odrednicu Dojilja.
Bio je uveren da poseduje onaj otrovni primerak pri kojem je
italac umirao na devetoj strani, zato nije nikada itao vie
od 4 stranice i tako se nije izlagao opasnosti. Mislio je: ne
treba bez nevolje ii putem kojim dolazi kia. Odrednica koju
je odabrao za veeras, takoe nije bila duga:
Postojale su kod Hazara - stoji u Daubmanusovom
reniku - dojilje koje su mogle sopstveno mleko nainiti
otrovnim. Bile su na velikoj ceni. Smatra se da su one
poreklom iz jednog od dva arapska plemena koje je
Muhamed proterao iz Medine jer su oboavali etvrto
beduinsko boanstvo Manat. Bile su verovatno iz plemena
Hazraj ili iz plemena Auz. Unajmljivane su da podoje
(dovoljno je bilo samo jednom) nekog nepoeljnog princa ili
nekog bogatog naslednika kojega su njegovi sunaslednici
hteli da uklone. Stoga su ustanovljeni i kuai otrovnog
mleka mladii koji su spavali s dojiljama i sisali ih
neposredno pre no to bi bile priputene da podoje dete koje
im je bilo povereno. Tek ako njihovim ljubavnicima ne bi
bilo nita, mogle su da uu u odaju dojeneta...
Dr Suk je zaspao pred zoru mislei kako nikada nee
saznati ta mu je elsomina rekla te veeri. On je za njen
glas bio potpuno gluv.
IRILO (Konstantin Solunski, ili Konstantin Filosof; 826.
ili 827-869) - Svetitelj istonog hrianstva, grki
predstavnik u hazarskoj polemici , jedan od apostola
slovenske pismenosti. Sedmo dete Leona drungaia, koji je u
Solunu obavljao vojnike i administrativne poslove za
vizantijski dvor, Konstantin je promenio niz duznosti
inovnikih i diplomatskih i odrastao meu golim crkvama

bez ikona, u vreme kad su u Carigradu ikonomrsci bili na

vlasti. Meu njima biloje dosta Solunjana i Konstantin je
uio od ljudi koji su bili istaknuti protivnici ikona.
LavMatematiar, koji mu je predavao Homera, geometriju,
artimetiku, astronomiju i muziku, bio je ikonomrzac i roak
carigradskog patrijarha ikonomrsca Jovana Gramatika (837843); stojao je u vezi sa Saracenima i njihovim kalifom Mamunom. Drugi Konstantinov nastavnik,uvenifilosofi kasnije
patrijarh, Fotije, koji mu je predavao grama-

Portret Konstanlina Solunskog, svetog irila,

prema fresci iz IX veka

tiku, retoriku, dijalektiku i filosofiju, nosio je nadimak

hrianskog Aristotela i bio s Lavom Matematiarem
pokreta humanistike obnove u kojoj je vizantijski svet jo
jednom shvatio da je potomak antike helenske loze. Fotije je
upranjavao hermetike i zabranjene nauke, astrologiju i
magiju, vizantijski car ga je nazivao hazarskom njukom, a
na dvoru je kruila legenda da je Fotije jo u mladosti prodao
duu nekom hebrejskom arobnjaku. Konstantin je voleo
jezike, smatrao da su veni kao vetrovi i menjao ih kao
hazarski kagan ene raznih vera. Prouavao je, pored grkog,
slovenski, hebrejski, hazarski, arapski, samarianski, ili
jezike pisane gotskim ili ,,ruskim pismom. Odrastao je i
kasnije iveo u neutoljivoj ei za lutanjima. Nosio je jednu
ponjavu uvek sobom, govorio: gde mi je ponjava tu i zaviaj,
i vek je proveo najvie meu divljim plemenima gde je,
poto bi se ruikovao, uvek morao prebrojati prste. Samo su
bolesti bile kakva-takva ostrva mira u njegovom ivotu. im
bi se razboleo zaboravljao bi sve druge jezike osim
maternjeg. Njegove bolesti, dodue, uvek su imale bar dva
uzroka. Kada je solunska partija protivnika ikona bila 843.
svrgnuta s vlasti i posle smrti cara Teofila proglaena obnova
kulta ikona, Konstantin se morao skloniti u manastir na
maloazijskom kopnu. Mislio je - i Bog se povukao da
napravi mesta svetu. Nae oko je meta stvarima pred sobom.
Sve one niane u njega, a ne obratno. Potom je bio prinuden
da se vrati u prestonicu i da javno istupi protiv svojih
nekadanjih uitelja i zemljaka, branei ikone. - Iluzija je da
su nam misli u glavi - tada je zakljuio. - Glava i mi celi smo
u mislima. Mi i nae misli to je kao more i struja u njemu nae telo je struja u moru, a misli samo more. Tako telo pravi
mesta sebi u svetu probijajui se kroz misli. Dua je pak,
korito i jednom i drugom...

Tada je napustio jo jednog svog biveg uitelja. Svog

starijeg brata Metodija, koji nije nikada napao istomiljenike. Video je kako za sobom ostavlja svog negdanjeg
duhovnog oca i brata i kako mu postaje stareina.
U slubi carigradskog dvora bio je najpre arhont jedne
slovenske pokrajine, potom uio na prestonikoj duhovnoj
koli, kao svetenik postao patrijarijski bibliotekar pri crkvi
Svete Sofije u Carigradu, profesor filosofije na carigradskom
univerzitetu i tu je zbog izuzetne emdicije stekao poasno
zvanje ,,filosofa koje je nosio do kraja. Ali, on se drao
drugog puta i mornarskog uverenja da je meso mudrih riba
kodljivo i tvre od mesa glupih riba. Tako samo glupi jedu i
glupe i mudre, a mudri probiraju i trae glupe.
On koji je prvu polovinu svog veka proveo beei od
ikona, drugu polovinu tog veka proveo je nosei ih kao tit.
Ali, ispostavilo se da se na ikonu Bogorodice mogao navii,
ali na Bogorodicu ne. Kada ju je mnogo godina kasnije u
hazarskoj polemici poredio sa sluinadi iz kaganove
pratnje, uporedio ju je s ovekom, a ne sa enom.
Tada je prevalila polovina njegovog stolea i navrila se
polovina njegovog ivota.
Uzeo je tri zlatnika i stavio ih u svoju kesu mislei: prvi
u dati svirau u rog, drugi pojcima u crkvi, a trei nebeskim
anelima pevaima. I tako je krenuo na svoja beskrajna
putovanja. Nikada nije mogao lnrve od ruka pomeati s
mrvama veere. Bio je u stalnom pokretu. Godine 851.
otiao je u arapsku kalitu u Samaru kod Bagdada i kada se
vratio s tog diplomatskog puta, u ogledalu je video prvu
boru na elu i nazvao je saracenskom borom. Navravala se
godina 859. i Konstantin je postao vrnjak Aleksandra
Velikog, koji je umro u 33. godini koliko je sada imao i on.
- Imam mnogo vie vrnjaka pod zemljom nego na zemlji

- mislio je tada - vrnjaka iz svih vremena; iz doba Ramzesa

III, kritskog lavirinta ili iz vremena prve opsade Carigrada.
A biu i ja podzemni vrnjak mnogima od ivih. Samo to
starei ovde, na zemlji, uvek menjam vrnjake pod zemljom
izdajui mrtve mlae od sebe...
A potom je dola jo jedna opsada grada ije je ime nosio.
Dok su Sloveni 860. opsedali Carigrad, Konstantin je na
maloazijskom Olimpu pravio u tiini monake elije zamku
za njih - gradio prva pismena slovenske azbuke. Prvi put je
nainio oba slova, ali slovenski jezik je bio toliko divalj da
mastilo nije moglo da ga zadri, pa je nainio drugu azbuku
od reetkastih slova i u njih je zatvorio taj nepokorni jezik,
kao pticu. Kasnije, kada je pripitomljen i kada je nauen
grkom (jer jezici ue druge jezike), slovenski jezik se
mogao uhvatiti u ona prvobitna, glagoljska pismena...
Daubmanus prenosi ovakvu priu o nastanku slovenske
azbuke. Jezik varvara nikako se nije hteo ukrotiti. Jedne brze
tronedeljne jeseni sedela su braa u eliji i uzalud
pokuavala da ispiu pismena koja e se kasnije zvati
irilicom. Posao im nije polazio za rukom. Iz elije videla se
lepo polovina oktobra i u njemu tiina as hoda duga i dva
iroka. Tada je Metodije skrenuo panju bratu na etiri
kraga koja su stajala u prozoru njihove elije, ali spolja, s
one strane reetaka.
- Da su ti vrata zabravljena kako bi doao do jednog od tih
kraga? - upitao je. Konstantin je razbio jedan od kraga,
uneo krhotine deo po deo kroz reetku u eliju i tu ponovo
sastavio u celinu krag lepei ga pljuvakom i glinom s poda
ispod svojih nogu.
Tako su uradili i sa slovenskim jezikom, razbili ga na
parad, uneli ga kroz reetke irilskih slova u svoja usta i
ulepili krhotine svojom pljuvakom i gkom glinom ispod

svojih tabana...
Iste godine vizantijskom caru Mihailu III stiglo je
poslanstvo od hazarskog kagana koji je molio da mu se iz
Carigrada uputi osoba sposobna da objasni osnove
hrianskog uenja. Imperator se obratio za savet Fotiju,
kojega je zvao hazarskom njukom". Taj in bio je
dvosmislen, ali Fotije je zahtev shvatio ozbiljno i preporuio
svog tienika i uenika Konstantina Filozofa i ovaj je sa
bratom Metodijem1 krenuo u svoju drugu diplomatsku
misiju, nazvanu hazarskom. Usput, u Hersonu na Krimu
zadrali su se i Konstantin je tamo uio hazarski i jevrejski
jezik, pripremajui se za diplomatski posao koji mu je
predstojao. Mislio je: Svako je krst svoje rtve, a klinovi
probijaju i krst. Kada je doao na dvor hazarskog kagana,
sreo se tamo sa predstavnicima islamske i hebrejske vere, jer
je kagan bio pozvao i njih, tako da je Konstantin uao s njima
u polemiku drei svoje Hazarske besede koje je Metodije
kasnije preveo na slovenski jezik. Pobivi argumente rabina i
dervia koji su zastupali judaizam i islam, Konstantin Filozof
privoleo je hazarskog kagana da primi hrianstvo, nauio ga
da se polomljenom krstu ne vredi moliti i na licu je poneo
drugu, hazarsku boru.
Navravala se 863. godina, Konstantin je bio vrnjak
Filona Aleksandrijskog, filosofa koji je umro u trideset
sedmoj godini, koliko je sada bilo i njemu. Konstantin je
dovrio slovensku azbuku i zajedno s bratom otiao u
Moravsku, meu Slovene koje je znao iz svog zaviaja.
Prevodio je crkvene spise sa grkog na slovenski, a oko
njega se skupljala gomila. Nosili su oi na mestu gde su
nekad bili rogovi i to se opaalo, opasivali su se zmijama,
spavali s glavom na jug okrenutom, ispale zube bacali perko
kua. Gledao ih je kako vade bale prstima i jedu ih apui

molitve. Noge su prali ne izuvajui se, pljuvali u jelo pre

obeda i u ,,Oena ubacivali svoja varvarska imena muka i
enska iza svake rei, tako da je ,,Oena narastao kao hleb
i nestajao istovremeno, te se morao svaka tri dana pleviti i
nije se video ni uo od ovih divljih imena to su ga gutala.
Neodoljivo ih je privlaio miris crkotine, bili su brzih misli i
pevali prelepo, tako da je on plakao sluajui ih i gledajui
svoju treu, slovensku boru kako ukoso silazi niz elo, poput
kaplje kie... Posle Moravske otiao je 867. panonskom
knezu Kocelju, a otuda u Veneciju i uao u raspravu s trojezinicima, zastupnicima nazora da su jedino grki, hebrejski i latinski jezik dostojni bogosluenja. Upitali su ga
Venecijanci - Je li Hrista ubio sav Juda, ili ne ba sav? A
Konstantin je oseao kako mu se na obrazu pomalja etvrta,
mletaka bora i kako se s onim ranijim borama, saracenskom, hazarskom i slovenskom, see i ukrta na njegovom
licu poput etiri mree baene na istu ribu. Dao je prvi
zlatnik iz svoje kese jednom trubau da zatrubi i upitao
trojezinike da li e se vojska odazvati na poziv ako ne
razume znak trube? Bila je 869. godina i Konstantin je
mislio na Beotija Ravenjanina, koji je umro u 43. godini
ivota. Sada mu je bio vrnjak. Na papin poziv otiao je u
Rim, gde je uspeo da odbrani ispravnost svojih nazora i
svoje slovenske slube. S njime su bili Metodije i uenici,
koji su krteni u Rimu.
Seajui se svog ivota i sluajui pojanje u crkvi mislio
je: - Kao to ovek obdaren za jedan posao radi taj posao u
vreme bolesti s otporom i nevetol tako bez bolesti, ali sa
istim otporom i neveto, to isto radi onaj koji za taj posao
nije...
Tom prilikom u Rimu je pojana slovenska liturgija i
Konstantin je svoj drugi zlatnik dao pojcima. Po prastarom

nainu stavio je svoj trei zlatnik pod jezik, stupio u jedan od

grkih manastira u Rimu i umro pod novim monakim
imenom kao irilo godine 869.
Vanija literatura: Veoma obimna bibliografija radova o irilu i
Metodiju sakupljena je u delu G. A. Iljinskog (Onm
cuceateco upuo-eoeo a) sa
brojnim kasnijim dopunama (Popruenko, Romanski, Ivanka Petrovi
i dr.). Pregled najnovijih istraivanja daje novo izdanje monografije F.
Dvornika, Les Lgendes de Constantin el Mthode vw de Byzance
(1969). Neto podataka vezanih za Hazare i hazarsku polemiku
donosilo je Daubmanusovo izdanje Hazarskog renika. Lexikon
Cosri. Regiemonti Borrusiae, excudebat Joannes Daubmannu 1691,
ali je to izdanje uniteno.

HAZARI - o poreklu Hazara zabeleio je Teofan sledee

rei: Pojavio se veliki narod Hazara iz najudaljenijeg kraja
Berzilije, prve Sarmatije, te je zavladao celom zemljom to
se prostirala od Crnog mora..., Hazari su u V veku, kako
misli Priscus, pripadali lumskom carstvu pod imenom
Akatzira. Sveti irilo isticao je da su Hazari spadali meu
one narode koji boga proslavljaju na svom, hazarskom
jeziku, a ne na grkom, jevrejskom ili latinskom. Grki
izvori Hazare nazivaju: i ili Hazarska
drava protezala se znatno na Zapaa oa linije Krim-Kavkaz-Volga. Senka hazarskih planina u junu pada 12 dana
zvaninici boravili su na Bosforu i u Fanagoriji. Hrianski
(ruski) izvori kao Nestorova hronika tvrde da su plemena na
jugu od srednjeg Dnjepra plaala u IX veku danak Hazarima,
i to krzno bele veverice po glavi ili ma. U X veku taj danak
bio je u novcu.
Grki izvori o hazaraskom pitanju potkrepljeni su jednim
vanim dokumentom koji Daubmanusovo
izdanje

pominje kao Veliki pergament. Vizantijskom caru Teofilu

bilo je, prema tom izvoru, upueno poslanstvo iz Hazarije i
jedan od poslanika imao je na telu tetoviranu hazarsku
istoriju i topografiju obeleenu na hazarskom jeziku, ali
hebrejskim pismenima. U vreme kada je poslanik tetoviran,
Hazari su u stvari ve koristili kao azbuku za svoj jezik
grka, jevrejska ili arapska pismena ravnopravno, ali kada bi
se neko od Hazara pokrstio koristio bi samo jednu od te tri
azbuke, onu ijoj se veri priklonio. Na isti nain Hazari koji
bi se preobratili u grku veru, u islam, ili prihvatili judaizam,
poinjali su svoj hazarski jezik izvrtati tako da to manje lii
na jezik Hazara koji su i dalje ostali u svojoj prvobitnoj veri.
Neki izvori ne prihvataju, meutim, ono tvrenje o
tetoviranom poslaniku izneto kod Daubmanusa, nego
uzimaju da je bila re o bogato ukraenoj posudi od soli
poslatoj na dar vizantijskom imperatoru kako bi s nje mogao
proitati hazarsku istoriju i da je itava pria o Velikom
pergamentu u stvari samo posledica pogreno proitanog
istorijskog izvora. S ovom razumnom ogradom ima jedna
tekoa. Ako se prihvati da je re o posudi od soli, ne moe
se shvatiti ostatak prie o Velikom pergamentu, a ona ide
kako sledi.
Na Velikom pergamentu godine su bile raunate prema
hazarskim velikim godinama koje su u obzir uzimale samo
vreme ratova, pa su se morale preraunavati u male grke
godine. Poetak pergamenta je izgubljen i to zato to je
poslaniku bio prilikom nekog kanjavanja odrubljen deo tela
na kojem su bile ispisane prva i druga velika hazarska
godina. Tako hazarska povest u sauvanom delu poinje od
tree velike godine u kojoj je u VIII veku (po dananjem
raunanju vremena) vizantijski car Iraklije preduzeo pohode
na Persiju uz pomo Hazara koji su uestvovali pod vo-

stvom svog kralja Ziebela u opsadi Tiflisa i 627. godine

povukli se ostavivi grke trupe same pred neprijateljem.
Tvrdili su da za svaku stvar jedan poredak vredi dok ona
raste, a dmgi kad se pone smanjivati, odlazak i povratak ne
potpadaju pod iste zakone, pre i posle uspeha ne vrede isti
dogovori. Posle zemljotresa i bilje uvek raste na nov nain i
drugaije nego pre. etvrta velika godina opisivala je
hazarske pobede nad bugarskim savezom, kada je deo tog
hunsko-onogurskog plemena potinjen Hazarima, a drugi
deo se pod Asparuhom povukao na Zapad do reke Dunava,
meu plemena koja biuju vetar, kojima na glavi mesto kose
raste trava i ija misao je ledena. Peta i esta velika godina
(ispisana na gnidima poslanika) sadrala je istorijat ratova
hazarskog carstva u vreme vizantijskog cara Justinijana II.
Posle svrgavanja s prestola proteran i osakaen, Justinijan je
zatoen u Hersonu, odakle je pobegao Hazarima potpuno nag
i spavao je usput pod tekim kamenom da se ne bi smrzao.
Na dvoru hazarskog kagana on je lepo primljen, oenjen
kaganovom sestrom, koja je primila grku veni i uzela ime
Teodora (prema imenu carice Justinijana I), ali je i dalje po
hazarskom obiaju smatrala da se bog javio u snu devici
Mariji i oplodio je sanjivom reju. Tako se prvi put Justinijan
II spasao kod Hazara. Drugi put on e kod Hazara zavriti
svoj put, jer se njima moe utei, ali se od njih pobei ne
moe. Kada je na hazarski dvor stiglo poslanstvo od cara
Tiberija sa zahtevom da se Justinijan izrui Grcima, ovaj je
jo jednom pobegao i krenuo na prestonicu. Postavi ponovo
vladar, Justinijan II se nije seao gostoprimstva kod Hazara i
711. godine poslao je kaznenu ekspediciju u Herson, mesto
gde je nekada bio prognan i koji je bio pod hazarskim
uticajem. Ovoga puta ovaj prodor prema hazarskom carstvu
stao ga je glave. Hazari su podrali pobunjene carske trupe

(Krim je u to vreme ve pripadao njima) i u toj pobuni ubijen

je Justinijan II i njegov mali sin Tiberije, dete hazarske
princeze i poslednji izdanak haklijeve dinastije u Vizantiji.
Ukratko, Hazari su prihvatili onoga koji je bio gonjen, a
unitili onoga koji je gonio, sve u istoj osobi. Sedma i
poslednja velika hazarska godina zapisana na Velikom per
- gamentu belei na trbuhu hazarskog poslanika da je pored
Hazara postojalo na svetu jo jedno drugo pleme istog imena
i da je taj dvojnik Hazara iveo daleko od pravog hazarskog
plemena, da ga esto brkaju s pravim Hazarima i da je pov
- remeno dolaziio do dodira putnika izmeu dva naroda. Ti
drugi Hazari pokuavali su da iz te slinosti u imenu izvuku
koristi i na stegnima prvog poslanika stajalo je upozorenje da
su se ponekad na dvorovima kod kalifa i vasilevsa javljali
isto tako tetovirani poslanici, koji nisu nosili na sebi
hazarsku istoriju, nego povest onog drugog naroda istog
imena. Ovi drugi Hazari umeli su ak i da govore hazarski,
ali im to znanje nije trajalo due od 3-4 godine, koliko traje
jedna kosa. Znanje im se ponekad prekidalo usred reenice i
nisu vie umeli ni da beknu. Poslanik je uveravao usmeno i
ovom tetoviranom porukom da je on predstavnik pravog
kagana i pravih Hazara. Napominjao je takoe da su se u
jednom trenutku Grci bili vezali za taj narod-dvojnik umesto
za prave Hazare i to u razdoblju koje pokriva sedma velika
hazarska godina. Godine 733. (prema dananjem raunanju
vremena), a u pomenutoj hazarskoj godini, car Lav III
Isavrijski, ikonomrzac, oenio je svog sina Konstantina
kerkom hazarskog kagana, Irinom. Iz tog braka kasnije je
potekao grki car Lav IV Hazarin (775-780). Car Lav III je
bio u isto vreme umoljen da na hazarski dvor poalje
poslanstvo koje e tumaiti hriansku veru. Taj zahtev bie
ponovljen i stotinak godina kasnije, u vreme grkog cara

Teofila (829-842) kada su ruski Normani i Maari ugrozili

Krim, grko carstvo i hazarsku dravu. Na zahtev hazarskog
kagana grki inenjeri podigli su tada utvrenje Sarkel i u
levom uhu poslanika lepo se videlo kako se na uu Dona
podie jedna utvrda. Na jednom od njegovih paleva bio je
prikazan hazarski napad na Kijev 862. godine. ali kako se taj
palac stalno gnojio od jedne rane zadobijene u toj istoj
opsadi, slika je bila zamrljana i ostala kao trajna zagonetka,
jer u asu kada je poslanik bio upuen u Carigrad ta opsada
jo nije bila ostvarena i trebalo je na nju ekati jo ravno dve
decenije.
Na ovom se mestu prekida beleka o Velikom
pergamentu i moe se odmah rei da je onaj ko je stvarao
,,izvod sa hazarskog predloka preuzeo samo vesti u vezi s
grko-hazarskim odnosima, a ostale, kojih je svakako takoe
bilo tetoviranih na koi hazarskog diplomate, izostavio,
ostavljajui tako pismu koje hoda da nastavi svoju misiju u
nekoj drugoj zemlji. O tome kao da govori vest da je
hazarski poslanik zavrio ivot na dvoru nekog kalife
posuvrativi svoju duu na postavu i objavivi je tako kao
prevrnutu mkavicu. Njegova ocirana koa, bila je utavljena i
ukoena kao veliki atlas stajala na poasnom mestu u
kalifmom dvorcu u Samari. Prema drugim izvorima,
poslanik je bio izloen brojnim neprijatnostima. Najpre je jo
u Carigradu morao dati da mu se odsee ruka, jer je jedan od
monih ljudi na grkom dvora platio suvim zlatom drugu
veliku hazarsku godinu lspisanu na poslanikovoj levoj aci.
Prema treim izvorima, poslanik je morao dva ili tri puta da
se vraa u hazarsku prestonicu i da tu biva podvrgnut
ispravkama istorijskih i drugih podataka koje nosi, ili je ak
bio zamenjen dragim poslanikom koji je imao utisnutu na
koi ispravljenu i dopunjenu verziju istorije. iveo je - kako

belei Hazarski renik - kao iva enciklopedija o Hazarima i

to od novca dobijenog za mirno stajanje tokom dugih noi.
Bdeo je zagledan u srebrnaste kronje drvea na Bosfora
koje lie na klobuke dima. Za to vreme grki i drugi pisari
prepisivali su s njegovih lea i stegna hazarsku povest u
svoje knjige. Kau da je po hazarskom obiaju nosio stakleni
ma i tvrdio da su slova hazarske azbuke dobila nazive po
jelima, a brojevi prema imenima sedam vrsta soli koje su
Hazari razlikovali. Sauvana je njegova izreka koja glasi:
,,Da je Hazarima bolje u Itilu (hazarskoj prestonici), bilo bi
im bolje i u Carigradu. Uopte uzev, govorio je mnoge
stvari suprotne onim ispisanim na njegovoj koi.
On ili neki njegov naslednik hazarsku polemiku odranu
na dvoru hazarskog kagana ovako je objasnio. Jednom je
kagan usnio anela koji mu je rekao: Tvoja dela nisu draga
gospodu, ali tvoje namere jesu. Odmah je pozvao jednog od
najuglednijih hazarskih sve- tenika iz sekte lovaca na snove
i zatraio da mu objasni san. Lovac se nasmejao i rekao
kaganu: Bog o tebi nema pojma; on niti vidi tvoje namere.
niti Tvoie misli, ni tvoja dela. To to ti je aneo doao u san i
buncao. znai samo da nije imao gde da prenoi, a napolju je
verovatno padala kia. A to je kratko ostao. to je po svoj
prilici jer mu je u tvome snu suvie smrdelo. Operi svoje
snove drugi put... Na te rei kagan se strahovito naljutio i
pozvao strance da mu protumae san. ,,Da, ljudski snovi
strahovito zaudaraju, komentarisao je ovu priu hazarski
poslanik. Umro je zato to je koa ispisana hazarskom
istorijom poela strahovito da ga svrbi. Taj svrab bio je
nepodnoljiv i on je preminuo s olakanjem i srean to e
najzad biti ist od istorije.
HAZARSKA POLEMIKA - dogaaj koji hrianski izvori

stavljaju u 861. godinu, prema slovu itija Konstantina

Solunskog, svetog irila
, ono pisano u IX veku, a
sauvano u takozvanom rukopisu Moskovske duhovne
akademije i u verziji Vladislava Gramatika iz 1469. godine.
Pomenute 861. godine dooe vizantijskom caru poslanici od
Hazara i rekoe: ,,Oduvek poznajemo samo jednoga boga,
koji je nad svima i njemu se klanjamo prema Istokn, a
drimo se drugih svojih paganskih obiaja. Jevreji nas, pak,
nagovaraju da primimo njihovu veru i obred, a Saraceni s
druge strane, nudei mir i druge darove, vuku nas u svoju
veru govorei: Naa je vera bolja, nego kod svih drugih
naroda" - stoga se obraamo vama gajei staro prijateljstvo i
ljubav, jer ste vi (Grci) veliki narod i drite carsku vlast od
Boga, te traei va savet, molimo da poaljete uena mua
od vas, pa ako bude nadvladao u spom Jevreje i Saracene prihvatiemo vau veru.
Kada je grki car upitao irila da li bi poao Hazarima,
ovaj je odgovorio da bi na takav put poao peke i bos.
Daubmanus smatra da je irilo ovim hteo da kae kako
mu je potrebno da se spremi za taj put onoliko vremena
koliko treba peice ii od Carigrada do Krima, jer je irilo u
to vreme jo uvek u snu bio nepismen i nije znao kako se san
odbravlja iznutra, to jest nije umeo da se probudi kad sam
hoe. Ipak se prihvatio zadatka, usput u Hersonu nauio
jevrejski i preveo jevrejsku gramatiku na grki, spremajui
se za polemiku najavljenu na dvoru hazarskog kagana. On i
njegov brat Metodije proli su Meotsko jezero i Kaspijska
vrata kavkaskih gora i tu ih je ve presreo kaganov izaslanik.
Upitao je Konstantina Filozofa zato dok govori uvek dri
knjigu pred sobom, dok Hazari svu mudrost vade iz grudi
kao da su je prethodno progutali. Konstantin mu je
odgovorio da se bez knjige osea nag, a nagom oveku ko

e verovati da ima mnogo haljina? Taj hazarski izaslanik

doao je u susret Konstantinu i Metodiju iz hazarske
prestonice Itila u Sarkel na Donu odakle je prispeo u Herson.
Odveo je potom vizantijske poslanike u Semender na Kaspijskom moru, letnju rezidenciju kagana, i tu je odrana polemika. Kada je na dvoru,gde su ve bili prisutni Jevrejski i
saracenski predstavnik, postavljeno pitanje kakav rang za
veerom da mu odrede, Konstantin je uzvratio: Dedu sam
imao velikog i vrlo slavnog, koji je stajao blizu cara, a poto
se dobrovoljno odrekao date mu slave, bi proteran i doavi u
tuinu, osiromai i tamo me rodi. A ja, traei staru
dedovsku ast, nisam uspeo da je steknem; Adamov sam
naime, unuk.
- Vi slavite Trojicu - ree kagan za veerom prilikom jedne
zdravice - a mi jednoga boga, kao to je u knjigama. Otkuda
to?
A Filosof e na to:
- Knjige propovedaju Re i Duh. Ako ti ko ukazuje ast, a
tvoju re i duh ne potuje, a drugi opet potuje sve troje, koji
ti, dakle, od njih dvojice bolje ukazuje ast?
Na to jevrejski predstavnici upitae:
Reci, dakle, kako moe ena smestiti u svoju utrobu
boga, na kojega ne moe ni gledati, a kamoli ga roditi?
Filosof, pak, pokazujui na kagana i prvog njegovog
savetnika, ree:
Ako e neko kazati da prvi savetnik ne moe udvoriti
kagana, a opet e rei da poslednji njegov sluga moe
kagana 1 udvoriti i ast mu ukazati, recite mi, kako treba da
ga nazovemo: ludim ili razumnim?
Tada su se u polemiku umeali Saraceni i
Konstantin
Filosof je tada bio upitan o jednom obiaju koji je upoznao
jo kod saracenskoga kalife u Samari. Saraceni su, naime, na

kue hriana spolja stavljali slike avola. Na svakim

hrianskim vratima bio je po jedan lik demona. I Saraceni,
koji su ve davno pokuavali da otruju Konstantina, upitae:
- Moe li, Filosofe, razumeti ta ovo znai?
A on ree:
- Vidim demonske likove i mislim da tu unutra stanuju
hriani, pa kako ovi zajedno sa njima iveti ne mogu, bee
od njih napolje. A tamo gde takvih slika spolja nema, tu su
oni unutra zajedno sa ukuanima...
Drugi hrianski izvor o hazarskoj polemici do nas je
doao jako oteen u obliku legende o pokrtavanju
Kijevljana u X veku. Iz te legende, u kojoj se meu
uesnicima kijevske polemike o tri religije javlja Konstantin Folosof - irilo (iako je on iveo sto godina ranije),
moe se nazreti dokument koji je prvobitno govorio o
hazarskoj polemici. Kada se odstrane nanosi i naknadne
redakcije iz X i kasnijih vekova, izvetaj o hazarskojpolemici
iz tog izvora izgledao bi otprilike ovako.
Jedan od hazarskih kagana, koji je imao mnogo sree u
ratovima protiv Peenega i Grka, od kojih je uzeo Herson
(Ker na Krimu), odao se posle vojnikih uspeha lagodnom
ivotu. Hteo je da ima toliko ena koliko je vojnika izgubio
u ratovima. Imao je mnogo ena, kae jedna verzija ove
legende objavljena u Veneciji 1772. godine na srpskom
jeziku, ,,i elei da ima ene svih vera, ne samo to se
klanjao raznim idolima nego je zbog svoje sklonosti prema
enama i nalonicama hteo i sam da ispoveda razne vere.
Ovo je dalo povoda raznim strancima (Grcima, Arapima,
Jevrejima) da poure sa svojim poslanicima kaganu elei da
ga to pre obrate u svoju veru. Neto vie uspeha od
Jevrejina i Saracena imao je u polemici koja se zapodenula
na dvoru hazarskog kagana - kae ovaj izvor - Konstantin

Filosof, kojega su poslali grki carevi. Ali konanu odluku

kagan ipak nije mogao da donese, kolebao se i najzad je
prevagnulo uee jedne njegove srodnice, u kojoj se moe
prepoznati uloga hazarske princeze Ateh, poznate nam iz
treeg izvora. Njeni ljudi su nagovorili kagana da ih poalje
meu Jevreje, Grke i Saracene da se osvedoe na licu mesta
kakvo je njihovo uenje. I kada se to ,,ensko poslanstvo
vratilo, hrianstvo je predloeno kao najposrednija vera, a
poslanici su otkrili kaganu da je njegova roaka, iji su oni
ljudi, ve odavno primila hrianstvo.
Trei izvor koji se bavi hrianskim izvorima o hazarskoj
polemici - Daubmanus - smatra da je ova vest uplaila
kagana. Srea je tako prela na stranu jevrejskog
predstavnika u asu kada je kagan ustanovio da i hriani
potuju Stari zavet kao i Jevreji. Poto mu je to i Konstantin
potvrdio kagan se okrenuo sasvim na stranu nekog
Romanjota, koji je iz Grke prebegao Hazarima i zastupao
estoko judaizam.
Od nastrojice tumaa snova - rekao je taj Romanjot
kaganu - vi Hazari nemate razloga da se bojite jedino od
mene, rabina. Jer, iza Jevreja ne stoji ni kalifa sa zelenim
jedrima svoje flote, ni grki vasilevs s krstom nad vojskama.
Iza Konstantina Solunskog dolaze koplja i konjice, a iza
mene, jevrejskog rabina, ogrtai za molitvu...
Tako je govorio rabin i kagan se bio okrenuo sasvim
njemu i njegovim razlozima, kada se u polemiku umeala
princeza Ateh i jo jednom preokrenula ishod razgovora. Ta
presudna re u hazarskoj polemici, koju je izrekla Ateh
obraajui se jevrejskom uesniku, glasila je:
Kae: ko hoe bogatstvo, neka se okrene Severu, ko
hoe mudrost Jugu! Ali, zato te slatke i mudre rei govori
-

meni ovde na Severu, umesto Mudrosti koja te eka u zemlji

tvojih otaca? Zato nisi otiao tamo gde svetlost polae svoja
jaja, gde se vekovi trljaju o vekove, da pije kiselu kiu
Mrtvoga mora, da poljubi pesak to tee umesto vode iz
jerusalimskih esama u kosom mlazu kao zategnuti zlatni
konac? Nego mi kae da sanjam mrklu no i samo je u
tvojoj javi malo meseine. Zato meni to govori?
- Jo je jedna sedmica osiromaila i istanjila se. Istroila je
svoj najsveaniji dan, za koji ti kae da poinje u Palestini,
onaj dan koji je ljubomorno uvala sve do danas, ali je sada
doao rad i na njega. Daje ga nerado, deo po deo. Uzmi svoj
tal, uzmi svoju Subotu i potom idi. Idi Mudrosti i reci sve to
si meni hteo kazati. Bie sreiniji. Samo pazi: ko hoe da
osvoji tvravu mora najpre da osvoji svoju duu...
No tebi uzalud sve ovo govorim, jer nosi oi u ustima i
vidi tek kadprogovori. Moj je zakljuak sledei: ili ti ne
valja poslovica, ili te na Jugu ne eka niko, jer eka nekog
drugog. Inae, kako da razumem zato si ovde na Severu i sa
mnom?
Na te rei princeze Ateh hazarski kagan se prenu i ree
rabinu da je uo kako Jevreji sami priznaju da ih je njihov
Bog odbacioi rasuo po svetu. elite li vi da nas privuete
svojoj veri zato da biste imali drugove u svojoj bedi i da
bismo i mi, Hazari, kao vi od Boga bili kanjeni i po celom
svetu rastureni?
Tako se kagan odvratiod Jevrejina i ponovo nae da su
najispravniji razlozi Konstantina Filosofa. On sa svojim
doglavnicima pree u hrianstvo, a grkom caru posla
pismo koje se navodi u irilovom itiju i glasi:
,,Ti si nam poslao, gospodaru, takva oveka koji nam je
objasnio svetlost hrianske vere i reju i delom i uverismo
se da je to prava vera i zapovedismo ljudima da se

dobrovoljno krste..
Prema drugom izvoru, kagan je tada, prihvativi
Konstantinove razloge, sasvim iznenada odluio da zarati na
Grke umesto da primi njihovu veru. Rekao je: ,,Vera se ne
prosi nego na mau dobija. Napao ih je iz Hersona i kada je
s uspehom okonao pohod zatraio je od grkog cara jednu
grku princezu za enu. Car je postavio jedan jedini uslov da hazarski kagan pree u hrianstvo. Na veliko uenje
Carigrada kagan je to prihvatio i tako su Hazari pokrteni.
ELAREVO (VII-XI vek) - arheoloko nalazite sa
srednjovekovnim grobljem, u blizini Dunava, u Ju- goslaviji.
Nije naeno i naselje koje je hranilo groblje. Ne zna se
pouzdano ko je sahranjivan u elarevskom groblju, ali je
pouzdano da se na njemu mogu zapaziti osobenosti Avara,
persijski uticaji na predmetima na- enim u grobovima i da
su u njemu otkrivene menore (prikazi jevrejskog obrednog
sedmokrakog svenjaka) s drugim jevrejskim simbolima i
retkim zapisima na hebrejskom. Nalazita u Keru na Krimu
uvaju ploe s istim tipom menore kao u elarevu.

Menora iz elareva
Sve to navelo je strunjake na sledee zakljuke: da u okolini
Novog Sada (gde se nalazi i elarevo) ima nalaza koji odstupaju od uobiajenih avarskih ostataka i ukazuju da moda
treba pomiljati na neki drugi supstrat koji se doselio u
Panonsku niziju pre dolaska Maara. O tome ima i pisanih
tragova. Anonimni notar kralja Bele, Abdul Hamid iz
Andaluzije i Kinam smatraju da su na ovom predelu kraj
Dunava naseljeni stanovnici turskog porekla (Ismailani)
koji za sebe uzimaju da su potomci doseljenika iz Horezma.
To sve kao da ukazuje da je nekropola u elarevu pripadala
delimino judaiziranim Hazarima. Dr Isajlo Suk , arheolog
i arabist s ovog podruja, koji je veoma rano radio na
otkopavanjima u elarevu, ostavio je beleku naenu posle
njegove smrti. Ta beleka se ne odnosi na samo elarevo

nego na sudove o njemu. Ona glasi: ,,Za one sahranjene u

elarevu, Maari bi hteli da su to Maari ili Avari, Jevreji da
su to Jevreji, Muslimani da su to Mongoli, niko ne eli da to
budu Hazari. A oni su ponajpre... Groblje je puno
polomljenih grnarskih sudova s urezanim menorama. Kako
kod Jevreja polomljeni grnarski sud obeleava propalog,
izgubljenog oveka i ovo je groblje propalih i izgubljenih
ljudi, to su Hazari i bili na tom mestu i moda u tom:
vremenu.

Zelena knjiga
ISLAMSKI IZVORI
O HAZARSKOM PITANJU

AKANI, JABIR IBN (XVII vek) - prema verovanju

anadolskih leutara (sviraa u def ili aigiju) to ime nosio je
neko vreme ejtan, i pod njim se prikazao jednom od
najuvenijih deflija XVII veka - Jusufii Masudiju. Ibn
Akani je i sam bio veoma vet svira. Zapisan je njegov
prstomet za jednu pesmu, pa se tako zna da je pri sviranju
koristio vie od deset prstiju. Bio je naoit ovek, nije imao
senku i nosio je plitke oi, kao dve izgaene barice. Svoja
shvatanja o smrti nije hteo da objavi ljudima, ali ih je
prenosio posredno, priajui prie, upuujui ih da itaju
snove, ili da preko lovaca na snove dou do saznanja o smrti.
Njemu se pripisuju dve izreke: 1) smrt je prezimenjak snu,
samo to prezime nije nam poznato; 2) san je svakodnevni
kraj ivota, mala veba smrti, koja mu je sestra, ali svaki brat
nije podjcdnako blizak sestri. Jednom je i praktino hteo da
pokac ljudima kako deluje smrt i to je sproveo na primeru
nekoga hrianskog vojskovoe ije se ime sauvalo: zvao se
Avram Brankovi i ratovao je u Vlakoj gde se, kako je
ejtan tvrdio, svaki ovek raa kao pesnik, ivi kao lopov i
umire kao vampir. Izvesno vreme Jabir Ibn Akani proveo je
kao turbelar - uvar turbeta sultana Murata, i tu je neki
nepoznati posetilac zabeleio nekoliko Akanijevih rei:
- uvar zabravlja turbe - zapisuje nepoznati - pustivi da
u njegov mrak padne teki zvuk iz brave kao da unutra
ostavlja ime kijua. Mrzovoljan je kao i ja, seda na kamen do
mene i sklapa oi. U asu kad ve mislim da je zaspao u
svom delu senke, uvar podie ruku i pokazuje mi moljca
koji lebdi negde u tremu turbeta, iziao iz naih haljina ili iz
persijskih prostirki zgrade.
- Vidi - obraa mi se on nezainteresovano kukac je
duboko gore pod belim zidom trema i primetan je samo zato
to se kree. Moglo bi se odavde pomisliti da je ptica duboko

u nebu, kad bi se zid shvatio lcao nebo. Moljac taj zid

verovatno tako i shvata i jedino mi znamo da nije u pravu. A
on ne zna ni to da mi to znamo. Ne zna ni da postojimo. Pa
pokuaj sada da opti s njime, ako moe. Moe li da mu
kae neto - bilo ta - ali tako da te on shvati i da si ti
siguran da te je on shvatio do kraja?
- Ne znam - odgovorio sam - a moe li ti?
Mogu - uzvratio je mirno starac, pljesnuvi dlanovima
ubio moljca i pokazao mi ga smrvljenog na dlanu.
- Misli li da nije razumeo ta sam mu rekao?
Tako moe i svei, gasei je izmeu dva prsta da
pokae da postoji - primetio sam.
Naravno, ako je svea u stanju da umre... Zamisli sada nastavio je - da postoji neko ko zna, dok mi ovo znamo o
moljcu. to isto o nama. Neko kome je poznato na koji
nain, ime i zato ie omeen ovai na prstor, ono to mi
smatramo nebom i uzimamo kao da je neomeeno - neko ko
nije u stanju da nam se priblji i da nam da do znanja da
postojimo sem na jedan jedini nain - ubijajui nas. Neko
ijim se ruhom hranimo, neko ko nau smrt nosi u svojoi ruci
kao jezik, kao sredstvo optenja s nama. Ubijajui nas, taj
nepoznati nas obavetava o sebi. I mi kroz nae smrti, koje
su moda samo pouka nekoj skitnici koja sedi kraj ubice, mi
kaem, kroz nae smrti kao kroz odkrinuta vrata
sagledavamo u poslednjem trenutku neka nova polja i neke
druge mee. Taj esti i najvii stupanj smrtnoga straha (na
koji nema seanja) dri zajedno u igri i povezuje sve nas
nepoznate uesnike.
Hijerarhija smrti u stvari je ono jedino to omoguuje
sistem dodira izmeu razliitih ravni stvamosti u jednom
inae nesagledivom prostranstvu u kojem se smrti kao odjeci
u odjecima ponavljaju beskonano...

Dok uvar govori, ja zakljuujem: ako je to to mi on

kazuje stvar mudrosti, iskustva ili naitanosti, onda to ne
zasluuje panju. Ali ta ako se on jednostavno naao u
ovom asu na jednom takvom stajalitu s kojeg ima bolji
pogled i vidik nego mi ostali, ili on sam dan ranije?...
Jabir Ibn Akani potom je iveo lutalaki jo neko vreme,
nosei svoje glazbalo nainjeno od oklopa bele komjae.
Skitao je po selima Male Azije, svirao i putao strele gatare.
kradui i prosei dva sita brana na sedmicu. Poginuo je
1699. godine po Isi na neobian nain. U to vreme obilazio je
etvrtkovita (mesta gde se vaar odrava etvrtkom) i, gde
seo - gde ustao, zadevao je ljude. Pljuvao im u lule, vezivao
im tokove na kolima jedne za dmge ili turbane u vor, tako
da su uzajamno razmotavali alme, itd. Kada bi prolaznike
izazvao toliko da nasrnu na njega, dok bi ga slono batinali,
sekao im je kese i praznio depove. Kao da je ekao da mu
proe vreme. Jednoga dana, kada je ocenio da je prolo,
potraio je nekog seljaka koji je imao utu kravu i platio mu
da je dovede na odreeno mesto i u zakazani sat. Mesto je
bilo godinu dana nevino od svakog zvuka. Seljak je pristao,
doveo kravu, a ona je probola Ibna Akanija i ovaj je ostao
na mestu mrtav. Umro je lako i brzo kao da je zaspao i pod
njim se u tom asu pojavila senka, jedino moda zato da
doeka njegovo telo. Za njim je ostao def od oklopa bele
kornjae koji je toga dana prohodao, pretvorio se opet u
ivotinju i otplivao u Crno more. Leutari veruju da e, kada
se Jabir Ibn Akani vrati na svet, i njegova komjaa opet
postati beli leut koji e mu zameniti senku.
Sahranjen je u Trnovu blizu Neretve, na mestu koje se i
sad zove ejtanov grob. Posle toga na godinu dana jedan
hrianin sa Neretve, koji je dobro znao Akanija za ivota,
ode u Solun nekim poslom. U Solunu ue u nekakav duan

da kupi raklju - dvokraku viljuku kojom se dve vrste mesa,

svinjsko i govee, odjednom stavljaju u usta. Kad gospodar
duana izie preda nj da ga uslui, ovek odmah prepoznade
njemu Akanija i upita ga otkud on u Solunu, kada ga
sahranie ima godina u Trnovu.
Prijatelju - odgovori mu Akani - ja san umra, pa san od
Alaha osuen za vike vikova, pa ti ovdi trgujem i iman svega.
Samo mi ne trai kantara, jer ti ja merit vie ne mogu. Zato i
prodajem sablje, noeve, viljuke i orua koja se broje a ne
mere. Ovde san vavik, samo mi se na 11. petak svake godine
valja nai u grobu. Nego, ja u tebi dat robe na veresiju
koliko oe, ako e mi uinit pismo da e vratit kad
reemo...
Neretljanin pristade, mada je bio dan kad lule cvile i ne
vuku, naini pismeno s rokom posle 11. petka koji pada u
mesecu rebi-ul-evelu, zaotri crni tap na eljdovo zrno i vrati
se kui uzevi robe koliko je hteo. Usput na samoj Neretvi
napade ga nekakav grdan vepar, i jedva se odbranio tapom,
ali mu ivotinja ipak otkide komad plavoga pojasa. Kad doe
mesec rebi- -ul-evel, Neretljanin uoi 11. petka uze pitolj i
onu viljuku kupljenu u Solunu, raskopa ejtanov grob i
nae u njemu gde lee dvojica. Jedan poleuke, pa pui na
lulu s dugim kamiem, a drugi postrance i, uti. Kada potee
pitolj na njih, onaj topui dunu, mu dim u lice i ree:
- Ja sam Nikon Sevast, meni ne more nita, ere sam
ukopan na Dunavu - i istog trena ieznu; ostade samo ibuk
za njime u raci. Tada se okrete i onaj drugi i Neretljanin u
njemu poznade Akanija, koji mu s prekorom ree:
- E, prijatelju moj, ja san moga pogubit tebe u Tesaloniki,
ma nisan tija, nego san te pomoga. Sad pogubi ti mene na
tvojoj viri...
I u tim reima nasmeja se Akani i Neretljanin mu vide

u ustima komad svog plavog pojasa... Tada se prenu, okrete

pitolj orozom nagore i opali u Akanija. Akani pokua da
ga domai rukom, ali bee ve kasno, samo ga ogrebe, jer
pitolj sastavi i pogodi. Akani riknu ko vo i ispuni grob
krvlju.
Kod kue Neretljanin odloi oruje i mai se za onu
dvokraku viljuku, kad - nje nigde. Dok je pucao u
Akanija, ovaj mu bee ukrao viljuku...
Prema drugom predanju, Jabir Ibn Akani uopte nije
umro. Jednoga jutra 1699. godine u Carigradu bacio je list
lovora u abar s vodom i zagnjurio u vodu glavu da opere
perin. Zagnjuren nije ostao due od nekoliko trenutaka. Kad
je izvadio glavu iz vode i udahnuo vazduh, oko njega vie
nije bilo ni Carigrada ni carstva u kojem se umivao. Nalazio
se u istambulskom hotelu A kategorije ,,Kingston, tekla je
1982. godina po Isi, imao je enu, dete i belgijski paso,
govorio je francuski i samo je jo uvek pred njim na dnu
lavaboa marke F.Primavesi & Son, Corrella, Cardiff', plivao
jedan list lovora.
AL BEKRI, SPANJARD (XI vek) - glavni arapski
hroniar hazarske polemike. Njegov tekst je tek nedavno
publikovan (Kunik and Rosen, 44); preveo ga je s arapskog
Marquart (Osieuropaische und oslasia- tische Streifzuge,
Leipzig 1903, 7-8). Uz Al Bekrija sauvana su jo dva
izvetaja o hazarskoj polemici, odnosno pokrtavanju, ali
nisu potpuni, pa nije uvek izvesno da li se odnose na
prevoenje Hazara u judaizam, u hrianstvo ili u islam.
Pored Itakhrijevog izvetaja koji je u ovom delu izgubljen,
tu su izvetaji Masudija Starijeg, autora sapisa Zlatni
panjaci, koji smatra da su Hazari napustili svoju veru za
vlade Haruna Al Raida (786-809) u vreme kada su brojni
Jevreji izgnani iz Vizantije i iz Kalifata u Hazariju, gde su

bili primljeni bez otpora. Drugi hroniar polemike bio bi Ibn

Al Atir, ali njegovo svedoenje nije sauvano u izvomom
obliku nego ga prenosi Dimaski. Najzad, tu je kao
najpouzdaniji i najiscrpniji izvor hroniar hazarske polemike
Al Bekri koji tvrdi da su Hazari, posle 731. godine i ratova s
kalifima, od Arapa prihvatili s mirom i islam. Doista, arapski
hroniari, Ibn Rustah i Ibn Fadlan pominju mnoge islamske
bogomolje u hazarskom carstvu. Oni govore i o dvostrukom kraljevstvu", to bi znailo da je u hazarskoj dravi
islam u jednom trenutku bio usvajan na ravnopravnoj osnovi
s nekom drugom veroispoveu, pa je kagan ispovedao
Muhamedovu veru. a hazarski kralj judaizam. Prema Al
Bekrijevom svedoanstvu, Hazari su potom preli u
hrianstvo i najzad su, posle polemike pod kaganom
Savrijel-Ovadijom 763, prihvatili judaizam, poto je
prethodno islamski predstavnik u polemici izostao jer je
otrovan jo na putu.
Al Bekri je uzimao (prema miljenju Daubmanusa
) da
je prvo naputanje vere u asu kad su Hazari preli u islam
najvanije i presudno. Boija knjiga je slojevita - pisao je
on i o tome svedoi prvi imam kad kae: Nijedna re iz te
knjige poslata preko Anela nije sila s neba da mi je on nije
kazivao u pero, nijedna napisana, da je ja nisam ponovio
naglas. I svaku mi je objasnio osam puta: doslovno znaenje
i duhovni smisao, redak koji je promenjen prethodnim redom
i redak koji menja sledei, tajnu i dvosmislenost,
pojedinano i opte. Sledei neke putokaze medicinara
Zaharije Razija, Al Bekri je smatrao da se tri vere - islam,
hrianstvo i judaizam - mogu uzeti kao tri nivoa Boije
knjige. Svaki narod le slojeve u stvari usvaja iz Boije knjige
onim redom koji mu najvie odgovara i time iskazuje svoju
najdublju prirodu. Prvi sloj znaenja i nije uzimao u

razmatranje, jer to je onaj doslovni, koji se zove avam i

dostupan je svakom oveku bez obzira na veru. Drugi sloj sloj aluzija, prenesenih znaenja, koji se zove kavas i koji
razume elita, predstavlja hriansku crkvu, pokriva sadanji
trenutak i zvuk (glas) Knjige. Trei sloj nazvan avlija koji
obuhvata okuitna znaenja predstavlja jevrejski sloj u Boijoj
knjizi, sloj mistike dubine i brojeva, sloj pismena knjige. A
etvrti, anbija - sloj prorokih zraenja i sutranjice,
predstavlja islamsko uenje u njegovom najbitnijem
znaenju, duh Knjige, ili sedmu dubinu dubine. Tako su
Hazari najpre prihvatajui najvii sloj (anbiju), a tek potom
ostale slojeve Boije knjige, i to ne redom. pokazali da im
najvie odgovara islamsko uenje. Tako oni nikada potom
nisu u stvari napustili islam, mada su u meduvremenu
prelazili iz hrianstva u judaizam.
Za to je dokaz injenica da je poslednji hazarski kagan. pre
no to je Hazarsko carstvo propalo, preao ponovo u
prvobitno prihvaenu veru i prihvatio islam, kako je lepo
zabeleio Ibn Al Atir.
Izvetaj Spanjarda Al Bekrija bio je pisan biranim
arapskim jezikom, onim istim kojim su govorili aneli, ali se
poslenjih godina ivota u dubokoj starosti Bekrijev stil
promenio. Bilo je to u trenutku kad je poeo hraniti svoju
ezdeset sedmu godinu, bio je elav, levoruk i desnonog i
jedino je jo uvek nosio par lepih krupnih oiju kao dve male
plave ribe. Jedne noi sanjao je da neka ena udara u njegova
vrata. Iz postelje je lepo video njeno lice, napuderisano
ribljim branom kao to ine device, jer su vrata imala
otvor prema meseini. Kad je priao da je pusti u kuu
ispostavilo se da ona kucajui uopte nije stajala pred
vratima nego sedela na zemlji. Tako sedei, bila je visoka
koliko Al Bekri. Ali, kada je poela ustajati to je toliko dugo

trajalo i ilo u takvu visinu, da se Al Bekri prestravio i

probudio umesto u svojoj postelji, gde je sanjao pomenuti
san, u nekom kavezu nad vodom. Bio je mladi od dvadeset
godina, levonog, duge kovrdave kose i brade za koju je bilo
vezano jedno sasvim neobrazloeno seanje - umae on tu
bradu u vino i njome pere prsa nekoj devojci. Nije znao ni
rei arapskog jezika, i s tamniarem koji mu je pekao hleb od
brana mlevenih muica, teno je govorio na nekom jeziku
koji je tamniar razumeo, a on ne. Tako on u stvari nije vie
znao ni jedan jezik i to je bio jedini trag onog starog njega od
pre buenja. Kavez je visio nad vodom i kad bi naila
plima, samo mu je glava virila iznad talasa, a za vreme
oseke mogao je rukom pod sobomda uhvati raka ili kornjau
jer se tada voda mora povlaila, a nadolazila voda reke, i on
se prao slatkom vodom od slane. Pisao je u tom kavezu
urezujui zubima slova u oklop raka ili kornjae, ali nije
umeo da proita zapisano i putao je ivotinje
u vodu ne
znajui kakve poruke alje u svet. U drugim prilikama,
hvatajui kornjae u vreme oseke na njihovim oklopima bi
primao poruke, itao ih, ali ni re od proitanog nije
razumeo. Umro je sanjajui slane enske sise u umokcu od
pljuvake i zubobolje i uei ponovo jezik Boije knjige od
drveta o koje je bio okaen.
ATEH (poetak IX veka) - prema islamskom predanju
na dvoru hazarskogkagana ivela je neka roaka vladareva
poznata sa svoje lepote. Pred njenim odajama stajali su
veliki psi uvari srebme dlake i ibali repom sami sebe po
oima. Bili su uvebani da stoje nepomino i moglo se videti
kako povremeno, ne pokreui se s mesta, mokre po svojim
prednjim nogama. Kotrljali su u dnu grudi suglasnike kao
kamenje, a pred spavanje bi skoturali za sobom svoje duge

repove kao brodsku uad. Ateh je imala srebrne oi i nosila

umesto dugmadi praporc tako da se po zvuku moglo znati na
ulici da li se princeza u dvoru odeva ili svlai za poinak.
Ali, njeni se praporci nikada nisu uli. Princeza je uz
pamet bila obdarena i neobinom sporou. Disala je ree no
to drugi kijaju i u svojoj tromosti gajila strahovitu mrnju
prema svemu i svakome ko bi hteo da je nagna na ubrzano
delovanje, bez obzira da li je stvar na koju je bila nagonjena
imala nameru i sama da ostvari. Kao postava te haljine
sporosti u njenom razgovoru ispoljavala se jedna druga
naklonost - nikad se nije dugo zadravala na istom predmetu i
optei s ljudima skalaitala je kao ptica s grane na granu. Ali
se zato nekoliko dana kasnije opet vraala neoekivano na
zapoetu priu i nastavljala i nepitana ono to je jednom
odbila da razmotri, odlutavi za svojim lepravim mislima.
To potpuno odsustvo razlikovanja vanih predmeta u govoru od sporednih i savrena ravnodunost prema svim
temama razgovora tumai se nesreom koja je zadesila
princezu u hazarskoj polemici.
Naime, Ateh je bila pesnikinja, ali jedino to se sauvalo
od njenih rei glasi: Razlika izmedu dva da moe biti vea
nego izmeu da i ne" Ostalo se samo pripisuje njoj.
Smatra se da je u arapskim prevodima sauvan izvestan broj njenih pesama ili tekstova nastalih po nje- nom
staranju. Naroito su privukle istraivae hazarskih prilika u
vreme preobraenja ovog naroda pesme posveene hazarskoj
polemici.
Po jednom miljenju, to su bile ljubavne pesme i tek su
naknadno upotrebljene kao argumenti u pomenutoj polemici,
kada su hroniari te polemike poeli da belee dogaaje.
Bilo kako mu drago, u toj polemici Ateh je uestvovala s
velikim arom i s uspehom je pobijala i hebrejskog i hrian-

skog uesnika u polemici, tako da je na kraju pomogla

islamskom predstavniku, Farabi Ibn Kori i zajedno s
hazarskim kaganom, svojim gospodarom, prela u islam.
Grk koji je uestvovao u polemici, osetivi da gubi, udruio
se s jevrejskim poslanikom i oni su zajedno osudili princezu
Ateh da bude predata podzemnim silama dva pakla hebrejskom Belijaalu i hrianskom Satani. Da ne bi morala
tako zavriti, Ateh je odluila da dobrovoljno utekne u trei
pakao, islamskom Iblisu. Poto nije mogao Ai cehhi
promeniti odlukii druga dva pakla, Iblis joj je oduzeo pol,
osudio je da zaboravi sve svoje pesme i svoj jezik, sem jedne
rei koja glasi ,,ku , ali joj je darovao veiti ivot. Poslao joj
je zloduha po imenu Ibn Hadra , koji joj se prikazao u
obliku noja, i on je izvrio ovu presudu. Tako je princeza
Ateh ostala veito da ivi i mogla je na svaku od svojih misli
i svojih rei da se vrati ponovo bezbroj puta i ne urei se,
jer joj je venost otupila oseaj ta u vremenu dolazi pre a
ta posle. Ali. ljubav je mogla imati samo u snu. Tako se
princeza Ateh potpuno posvetila svojoj sekti lovaca na
snove, hazarskih svetenika koji su se bavili stvaranjem neke
vrste zemaljske verzije onog nebeskog registra koji pominje
Sveta knjiga. Njena i njihova vetina omoguavala joj je da u
tue snove poalje poruke, svoje ili tue misli i, ak,
predmete. Princeza Ateh mogla je doi na san oveku
mlaem od sebe hiljadu godina i bilo koju stvar mogla je
poslati osobi koja ju sanja isto tako bezbedno kao
skoroteom na konju pojenom vinom. Samo mnogo. mnogo
bre... Opisan je jedan takav postupak princeze Ateh. Stavila
je jednom klju svoje lonice u usta i ekala dok nije ula
muziku i krhki glas mladog enskog eljadeta kako izgovara
sledee rei:
- Postupci u oveijem ivotu su poput jela, a misli i

oseanja kao zaini. Nee dobro proi onaj ko posoli trenje

ili siretom zalije kola...
Kada te rei behu izgovorene, klju iz princezinih usta
nestade i ona je, kau, znala da je tako izvrena zamena.
Klju je otiao onome kome su bile name- njene rei, a rei u
zamenu za klju dole su princezi Ateh...
Daubmanus
tvrdi da je princeza Ateh jo uvek bila
rva u njegovo vreme i jedan leutar iz XVII veka neki Turin
iz Anadolije po imenu Masudi, sreo ju je i razgovarao s
njom. Taj ovek uio je vetinu lovaca snova i posedovao
neku vrstu arapske verzije hazarske enciklopedije ili renika,
ali u asu kada je sreo princezu nije jo uvek poznavao sve
odrednice tog registra, pa nije prepoznao re ,,ku kada ju je
princeza Ateh pomenula. Ta re je iz hazarskog renika i
oznaava vrstu voa i da je to shvatio, Masudi bi se setio ko
je pred njime i mogao je sebi utedeti sve kasnije napore u
svojoj vetini; od nesrene princeze mogao je nauiti o lovu
na snove vie no iz bilo kakvoga renika. Ali nije ju poznao i
pustio je svoj najbolji ulov mislei da je bezvredan. Zato je
Masudija, kako veii jedna legenda, njegova roena kamila
pljunula u oi.
ZIDAR MUZIKE - Hazari su imali graditelje koji su
tesali i postavljali ogromne komade stena od soli na puteve
vetrova.
Na putu svakogod etrdeset hazarskih vetrova (od kojih su
pola bili slani, a pola slatki) zidana je po jedna skupina slanih
mramorova i kad bi nailo svakogodinje doba obnavljanja
vetrova, svet se skupljao na takvim mestima i sluao ko je od
graditelja sastavio najlepu pesmu. Jer, vetrovi su u dodiru s
gromadama provlaei se izmeu njih ili eljajui im
vrhove, svirali uvek drugu pesmu sve dok mramorovi ne bi

zajedno sa zidarima iezli zauvek isprani kiama, ibani

pogledima prolaznika i lizani jezicima ovnova i bikova.
Jedan od takvih zidara muzike, Arapin, poe sa nekim
Jevrejinom i Hazarom da uje kako e sprolea svirati
njegovo kamenje. Kod nekog hrama, gde su sanjani u grupi
zajedniki snovi, Jevrejin i Hazar se posvaaju i u
medusobnom obraunu izginu. Arapin koji je za to vreme
spavao u hramu, bude optuen da je ubio Jevrejina, jer se
znalo da muje sused i da se nisu trpeli. Tako zatraie Jevreji
za njega smrt. Arapin je pomislio: ko se zameri na tri strane,
nee utei na etvrtu. Jer, u hazarskoj dravi Grke titi
hrianski zakon, Jevreje jevrejski, Arape islam, dakle
zakoni mnogo obuhvatniji od hazarske drave... Stoga se
Arapin branio na taj nain to je tvrdio... [na ovom mestu
tekst je oteen]. I tako je umesto smrtne kazne dobio da
vesla na galiji i stigao jo da uje muziku mramorova pre no
to su se raspali u tvrdoj tiini o koju se elo razbija.
IBN (ABU) HADRA - ejtan koji je uzeo pol princezi
Ateh . Obitavao je u paklu na mestu gde se seku putanja
Meseca i putanja Sunca. Bio je pesnik i o sebi je zapisao
sledee stihove:
Uasnu se Abisinci kad im priem eni,
A uz njih i Grci, Turci, Guri i Sloveni...
Pesme Ibn Hadraa sakupio je jedan ovek, po imenu Al
Mazrubani, koji je pribirao stihove demona i u XII veku
sastavio knjigu demonske poezije (uporediti arapsku zbirku
Ahmada Abu Al Ale, Al Maari, koja belei ovaj podatak).
Ibn Hadra je jahao konja velikog koraka. Svaki dan se i
danas uje po jedno kopito njegovog konja u kasu.

KAGAN - naziv hazarskog vladara, dolazi od tatarske rei kan, to znai knez. Prema tvrenju Ibn Fadlana,
kagane su Hazari sahranjivali pod vodom, u potocima. Kagan
je uvek delio vlast sa svojim suvladarom od kojeg je bio
stariji samo koliko da se njemu nazovedobar dan pre no
onom drugom. Po svoj prilici kagan je predstavljao stam
vladarsku, moda tursku porodicu, a kralj ili beg, njegov
suvladar, bio je iz naroda, dakle Hazar. Jedino svedoanstvo
iz IX veka (Jakubi) govori da je ve u estom veku uz kagana
postojao i njegov predstavnik, kalifa. O suvladarstvu kod
Hazara najbolje svedoanstvo ostavio je Al Itakhri. Njegov
tekst, nastao 320. godine po hidiri (932. godine po Hristu),
ide kako sledi:
to se tie hazarske politike i naina upravljanja, njihov
vladar zove se kagan Hazara. On je vieg ranga od hazarskog
kralja (bak ili beg), sem to ga kralj imenuje (da je mu
zvanje kagana). Kada hoe danaimenuju kagana, dovedu
izabranika i dave ga komadom svile sve dok mu se dah skoro
ne prekine, a onda ga upitaju: ,Koliko dugo eli da vlada?,
a on odgovara: ,Toliko i toliko godina. Ako umre pre isteka
roka, nikom nita. Ako ne, ubijaju ga im se navri pomenuta godina. Kagan ima mo samo u kui uglednih. Nema
pravo da nareuje i da zabranjuje, ali je potovan i svet pada
niice u njegovom prisustvu. Kagan se bira iz grupe
uglednika koji nemaju ni mo ni novac. Kada na nekoga od
njih doe red da uzrne vladarsko mesto, oni ga biraju ne
gledajui na njegovo imovno stanje. Doznao sam od
pouzdane osobe da je videla na ulici jednog mladog oveka
gde prodaje hleb. Govorilo se da kad je kagan umro nije bilo
drugog koji zasluuje mesto kagana sem toga mladia, ali je
on bio musliman, a mesto kagana daje se samo Jevrejima."
Kaganovi suvladari bili su obino odlini ratnici.

Jednom su posle neke pobede neprijateljima odneli kao plen

i pticu kukuviju koja je kricima otvarala izvore pitke vode.
Neprijatelji su onda doli da ive s njima. Tada je vreme
poelo vrlo sporo da protie.: Starili su za godinu koliko
ranije za sedam godina, njihov kalendar, podeljen na tri
meseca - Sunev, Meseev i period bez meseine, morali su
da menjaju. Radali su se za dvadeset daiia, u jednom letu
imali su devet etvi, a potom devet uzastopnih zima da
pojedu ponjeveno. U danu su pet puta ili na poinak
petnaest puta kuvali i sedali za trpezu, mleko irn se dralo
samo u noima bez meseca koje su trajale toliko dugo da su
zaboravljali gde su im putevi, a kada bi najzad svanulo nisu
se mogli poznati, jer su jedni odrasli, a drugi ostarili. I znali
su da kada se ponovo smrkne, to se pokoljenje nee vie
nikada videti. Slova koja su ispisivali lovci na snove
postajala su sve vea i vea, jedva su uspevali da im se
obisnu o krake crtajui ih, knjige su poslale nedovoljne i
poeli su pismena ispisivati po padinama bregova; reke su
tekle strahovito dugo do velikog mora i jedne noi, dok su
konji pasli na meseini, kaganu je na san doao aneo i rekao
mu:
- Tvorcu su drage tvoje namere, ali tvoja dela nisu.
Tada je kagan upitao lovce na snove ta znai njegov san i
otkuda dolazi hazarska nesrea. Jedan je od lovaca rekao da
dolazi veliki ovek i vreme se ravna prema njemu. Na to je
kagan uzvratio:
- Nije tano, mi smo se smanjili i otuda nae nevolje.
Potom je udaljio od sebe hazarske svetenike i lovce na
snove i naredio da se pozovu jedan Jevrejin, jedan Arapin i
jedan Grk da mu objasne san. Reio je da zajedno sa svojim
narodom pree u veru onoga ije objanjenje bude
najprihvatljivije. Kada je na dvoru kaganovom zapodenuta

polemika o tri vere, kagan se opredelio za argumente

arapskog uesnika, Farabija Ibn-Kore , koji je pored
ostalog, dao zadovoljavajuii odgovor na slede
sledee kaganovo
pitanje:
- ta
ta osvetljava nae snove, koji se deavaju u potpunoj
pomrini, iza sklopljenih oiju? Seanje
anje na svetlost, koje
vie nema, ili svetlost budunosti,
nosti, koju kao predujam
uzimamo od sutranjeg dana, mada jo nije svanuo?
- U oba sluaja to je nepostojea
svetlost - uzvratio
je Farabi Ibn-Kora. Prema tome, svejedno nam je koji je
odgovor taan
an i pitanje treba uzeti kao nepostoje
nepostojee.
Kaganu koji je primio islam sa svojim doglavnicima
nije sauvano
uvano ime. Zna se da je sahranjen pod znakom elif
(arapsko slovo u obliku polumeseca). Drugi izvori kau da
se zvao Katib pre no to se izuo i oprao noge da bi uao u
damiju. Svoje staro imei obuu nije vie naao kad je posle
molitve izaao na sunce.
KORA, FARABI IBN (VIII-IX
IX vek) - islamski
predstavnik u hazarskoj polemici . Vesti o njemu su retke i
protivurene. Al Bekri
, najvaniji
vaniji islamski hroniar
hroni
hazarske polemike ne pominje mu ime. Smatra se da je to iz
potovanja prema Ibn-Kori. Ibn-Kora,
Kora, naime, nije voleo da
se u njegovom prisustvu pominju imena, pa ni njegovo
vlastito. Smatrao je da svet bez imena postaje jasniji i istiji.
Isto ime skriva i ljubav i mrnju i ivot i smrt. Voleo je da
kae da mu je to prosvetljenje dolo u asu
asu kad mu se jedna
muica udavila u oku dok je gledao ribu, koja je tako bila
nahranjena muicom. Prema nekim svedoanstvima,
anstvima, Ibn
IbnKora nije ni stigao
ao u hazarsku prestonicu i nije uestvovao
u
u
uvenoj
uvenoj polemici, mada je bio pozvan. Po tvr
tvrenju Al
Bekrija, hebrejski uesnik
esnik u polemici poslao je oveka da

otruje ili posee Ibn-Koru, prema drugim izvorima Farabi je

bio zadran na putu i stigao je poto je rasprava ve bila
zakljuena. Ishod polemike, meutim, pokazuje da je
islamski predstavnik bio i te kako prisutan na dvoru
hazarskog kagana. Kada su se uesnici iznenadili to vide
Ibn-Kom, mada su neki od njih smatrali da mu ve treba
kovati prstenje za dau i da je mrtav, on je mimo
skrstio
noge i pogledavi ih oima koje su bile kao dve plitke
orbice od luka, rekao:
- U detinjstvu, davno, video sam na jednoj livadi kako su
se sudarila dva leptira; malo arenog praha prelo je s
jednog krila na drugo i odleprali su dalje,a ja sam ovaj
sluaj zaboravio. Sino na putu jedan ovek, zamenivi me
ko zna s kime, udario me je sabljom. Pre no to sam
produio put iz mog obraza mesto krvi izbilo je malo
leptirovog praha...
Sauvan je jedan od glavnih argumenata za koje se
uzima da ga je u korist islama upotrebio Farabi Ibn-Kora.
Hazarski vladar pokazao je predstavnicima tri religije Jevrejinu, Arapinu i Grku - jednu paru. Bila je trougaona i s
jedne strane nosila je oznaku vrednosti od pet suza (kako su
Hazari oznaavali svoj novac), a s druge sliku koja
predstavlja oveka na odru
kako trojici mladia
kraj
sebe pokazuje sveanj prutova. Kagan je traio od dervia,
rabina i monaha da mu protumae sliku na pari. Islamski
izvori kau da je hrianski predstavnik u polemici tvrdio da
je re o drevnoj grkoj prii: otac na samrtnikom odru
sinovima pokazuje da su jaki samo udrueni, kao nesalomivi snop prua, dok ih je razdvojene lako lomiti jednog
po jednog. Jevrejin je tvrdio da slika predstavlja udove
ljudskog tela koji samo zajednikim naporom odravaju telo.
Farabi Ibn-Kora nije se sloio s ovakvim tumaenjima. On je

tvrdio da je troroga nomizma iskovana u paklu, pa ni

znaenje slike ne moe biti onakvo kako je kod prethodnika
navedeno. Ona prikazuje ubicu koji je zbog zloina osuen
da popije otrov i ve se nalazi na za to pripremljenom odru.
Pred njim su tri demona: Asmodej, demon hebrejske Gehene,
Ahriman, ejtan islamskog Dehenema i Satana, avo
hrianskog pakla. Ubica dri tri pruta u ruci to znai da e
biti ubijen ako tri demona budu zastupila ubijenoga, a spasen
ako se demoni odreknu odbrane njegove rtve. Poruka
trorogog perpera je, dakle, jasna. Pakao je alje na zemlju
kao opomenu ljudima. rtva koju ne zastupa nijedan od tri
demona, ni islamski, ni hebrejski, ni hrianski demon,
ostae neosveena, a njen ubica bie poteen. Najopasnije
je, dakle, ne pripadati ni jednom od ta tri sveta, kao to je
sluaj s Hazarima i njihovim kaganom. U tom siuaju potpuno ste bez zatite i moe vas ubiti ko hoe, a da ne strada...
Jasno je da je Farabi Ibn-Kora na ovaj nain ukazivao
kaganu da je neophodno i nesumnjivo korisnu za njega i
njegov narod da napusti svoju dotadanju veru i da pree u
onu od tri mone veroispovesti iji predstavnik ume najbolje
da mu protumai svet i prui najtanije odgovore na njegova
pitanja. Kaganu je tumaenje slike Farabija Ibn-Kore
izgledalo najubedljivije i on je prihvatio njegove argumente,
priklonio se islamskom uenju, skinuo pojas i pomolio se
Alahu.
Oni islamski izvori koji smatraju da Ibn-Kora uopte
nije uestvovao u polemici i da nije ni stigao na dvor
hazarskog kagana, jer je bio otrovan jo na putu, pozivaju se
na sledei tekst koji bi prema njima mogao predstavljati
ivotopis Farabija Ibn-Kore. Ibn-Kora je bio uveren da je
itav njegov ivot u stvari ve zapisan u nekoj knjizi i da je
udeen prema nekoj davno isprianoj prii. itao je hiljadu i

jednu no i hiljadu i dve druge sline povesti, ali ni u jednim

ni u drugim priama nikada nije naao onu prema kojoj je
tekao njegov ivot. Imao je konja brzog, da su mu ui letele
kao ptice, a on je stajao u mestu. Tada ga je kalifa iz Samare
poslao u Itil da razgovara s hazarskim kaganom i pridobije ga
za islam. Ibn-Kora je poeo da se sprema za svoju misiju,
nabavio je pored ostalog divan pesama hazarske princeze
Atehv i meu njima naao i jednu koja mu se uinila kao ona
prava i dugo traena povest prema kojoj je udeen njegov
ivot. Jedino to se nije slagalo i to je iznenadilo Ibn-Koru u
tom tekstu jeste da je on govorio o eni, a ne o oveku. Sve
ostalo se slagalo, ak je i kaganov dvor bio nazvan,,kolom.
Ibn-Kora je zapis preveo na arapski mislei kako je istina
samo jedan trik. Prevod glasi:
Zapis o putnici i koii
Putnica ima paso koji na Istoku smatraju zapadnim, a
na Zapadu istonim. Njen paso, dakle, pobuuje sumnju i na
Istoku i na Zapadu, ona baca dva hlada, desno sen, a levo
senku. U dnu jedne ume izbrazdane stazama ona trai
uvenu kolu na kraju dalekog puta, gde treba da poloi
svoj najvii ispit. Njen pupak je kao pupak presnoga hleba, a
njen put tako dug da jede godine. Doavi najzad pred
umu, ona sreta dva oveka i pita ih za put.
Oni jegledaju oslanjajui se na svoje oruje i ute iako
su rekli da znaju gde je kola. Potom jedan od njih pokazuje:
idi pravo i na prvoj raskrsnici staza skreni levo i opet levo,
tako e se nai pred samom kolom. Putnica zahvaljuje
mislei kako je dobro to joj nisu pregledali putnu ispravu,
jer tada bi sigumo posumnjali u nju kao u strankinju i traili
bi njene zadnje namere. Ona nastavlja put, skree prvom

stazom levo, pa opet levo; prema datim uputstvima uopte

nije teko snai se, ali na kraju druge leve staze lei, umesto
kole, velika movara. I pred movarom stoje smeei se dva
naomana oveka koje ona ve poznaje. Kroz osmeh trae
oprotenje i kau:
- Pogreno smo objasnili: trebalo je da ide na prvom
raskru desno, pa opet desno i tamo je kola. Ali mi smo
morali da proverimo tvoje namere i da utvrdimo da li zaista
zna put, ili se samo pretvara da ne zna. Ali, sada je ve
kasno i ti danas vie ne moe stii do kole. A to znai vie
nikad. Jer kola od sutra vie nee postojati. Ti si, dakle,
promaila svoj cilj za itav ivot zbog ove male prevare, ali
valjda shvata da je zbog bezbednosti drugih bilo neophodno da tako postupimo i zatitimo se od mogunih zlih
namera putnika koji trae kolu. Ali, nemoj zbog toga
prebacivati ni sebi. Da si skrenula suprotno od puta koji smo
ti pokazali, to jest da si ila desno umesto levo; opet bi izalo
na isto, jer tada bismo znali da nas obmanjuje, da u stvari
zna put do kole iako pita za njega, i morali bismo da te
proverimo, jer bi tvoje namere bile oigledno sumnjive im
ih krije od nas. Tako se do kole zapravo uopte ne moe
stii. Meutim, tvoj ivot nije itvovan uzalud: on je
iskorien da se jedna stvar na svetu proveri. A to nije malo...
Tako su govorili ljudi, a putnica je sada imala jednu jedinu
utehu - svoj paso, koji nije pokazala i o kojem ljudi kraj
barutine i ne sanjaju kakve je boje. Ali, u isto vreme time ih
je obmanula i omela njihovu proveru, to znai da je njen
ivot ipak rtvovan uzalud. Dodue, uzalud s njihovog
stanovita na jedan, a s njenog uzalud na drugi nain. Jer, ta
je njoj stalo do njihovih provera? Pa ipak, stvar u svakom
sluaju izlazi na isto i tako se svrha njenog bitisanja, koja
vie nije pred njom, mora neizbeno pomeriti uz tok

vremena; i sada ona poinje da misli da svrha nije bila u koli

nego negde na putu do kole, ma koliko samo traenje bilo
uzaludno. To traenje njoj u seanju odjednom biva sve lepe
i lepe, i naknadno joj postaju vidljive mnoge lepote puta, i
ona zakljuuje da se prelomna stvar dogodila ne na kraju
puta, pred kolom, nego negde mnogo ranije, u prvoj
polovini putovanja, to nikada ne bi pomislila da put nije
bio uzaludan. U okviru preraspodele seanja, u kojem kao
trgovac nekretninama promee ponovo sve svoje naslee,
ona poinje da obraa panju na nove pojedinosti, u uspomenama jedva zabeleene. Izmeu tih pojedinosti ona trai
one najvanije stalno se opredeljujui za sve manji i manji
broj, dok nemilosrdnim svoenjem i sve stroim izborom ne
dolazi do jednog jedinog prizora iz seanja:
Sto i na njemu aa vina bojenog drugim vinom. Tek
ulovljeno meso ljuke peeno na balezi kamile. Jo
hranljivo od sinonog sna ptice. Vreo hleb s mrkim licem
tvog oca i pupkom tvoje matere. I sir od mlade i stare
ostrvske ovce. Kraj obeda na stolu svea s kapljom ognja na
vrhu, do nje Boija knjiga i mesec demaz-ul-aker tee kroz
nju.
KU (Driopteria filix chazarica) - vrsta ploda s Kaspijskog
mora. Daubmanus* je zabeleio o tom plodu sledee:
Hazari neguju jednu vrstu voa koja nigde na svetu ne
uspeva sem kod njih. Ono je obraslo neim to lii na riblju
krljut, ili krljut iarke, raste na veoma visokom stablu i
plodovi na granama izgledaju kao ribe koje krmari kae
ive za peraja nad ulazom u znak da ima riblje orbe.
Ponekad to voe isputa glasove kao u zebe. Na ukusu je
veoma hladno i pomalo slano. U jesen, budui da je sasvim

lako i da nosi koticu koja pulsira kao srce, padajui

padaju s grane
jedno vreme leti mauii perajima kao da pliva kroz talase
vetra. Deaci ga love prakama, a i jastrebovi se ponekad
prevare i odnesu ga u kljunu pomislivi da je riba. Otuda
hazarska poslovica koja kae: Arapi ee nas pojesti misle
mislei
kao kobac da smo riba, a mi smo ku.
Re ku - ime tog voa - ejtan je jedinu ostavio u
seanju hazarske princeze Ateh poto je zaboravila svoj
jezik. Ponekad, nou, uje se glas ku-ku!
ku! To princeza Ateh
izrie jedinu re koju zna i plaee pokuavaju
pokuavajui da se seti
svojih zaboravljenih pesama.

MASUDI JUSUF (sredinaXVII veka - 25.IX 1689)

uveni svira u argiju (leut), jedan od pisaca ove knjige.

Izvori: Neto podataka o Masudiju prikupio je Daubmanus u svome

izdanju, a ovi su, opet, crpeni iz muzikih
kih rukopisa XVII veka. Prema
tim izvorima, Masudi je triput zaboravljao svoje ime i tri puta
promenio zanat, ali su uspomenu na njega sauvali
uvali oni kojih se prvo
prv
odrekao - muziari
ari u Anadoliji. Leutarske kole u Izmiru i Kuli bile su
rasadnici legendi o Masudiju u XVIII veku i te legende su predavane
uz njegove uvene prstomete. Masudi je sauvao
uvao prepis jedne arapske
verzije Hazarskog renika koju je dopunjavao svojom
vojom rukom, umaui
uma
pero u etiopsku kafu. Govorio je s naporom kao da treba da mokri
poto je mokrio.

Masudi je poreklom iz anadolske porodice. Tvrdi se da ga

je sviranju uila ena, i to levoruka, koja je obrn
rnuto strumala
glazbalo. Pouzdano je da prstomet koji su u XVII i XVIII
veku koristili anadolski leutari potiee od njega.
Prema legendi, imao je posebno razvijen oseaj
ose da proceni
instmment pre no to ga uje.
uje. Prisustvo razdeenog
(nenatimovanog) leuta u kui oseao
je
kao
neko
uznemirenje, akmuninu. Svoj instmment je strunao i

zglaavao prema zvezdama. Znao je da leva ruka sviraa

zaboravlja svoj posao s vremenom, ali desna nikad. Napustio
je muziku veoma rano i u vezi s tim sauvano je jedno
predanje.
Tri noi uzastopce sanjao je da mu je umirao po jedan
lan porodice. Najpre otac, pa ena, pa brat. A potom, etvrte
noi je usnio da mu je umrla i druga ena, arenih oiju, koje
su menjale boju na hladnoi kao cvee.
Pre no to ih je sklopila, njena dva oka izgledala su kao
dva zrna utog groa kroz koje se naziru semenke. Leala je
sa sveom u pupku i kosom su jojvezali bradu da se ne smeje.
Probudio se i vie nikada u ivotu nije usnio nijedan san. Bio
je uasnut. On drugu enu uopte nije imao.
Obratio se nekom derviu i upitao
ga ta da misli o
ovakvom snu. Ovaj je otvorio Knjigu i proitao mu:
- O, dragi moj sine! Ne govori o svojem snu svojoj brai!
Jer e skovati zaveru protiv tebe.
Nezadovoljan ovim odgovorom, upitao je o znaenju sna
svoju jedinu enu, a ona mu je odgovorila:
Ne govori nikom o svojem snu! Jer na onome kome ga
poveri izvrie se tvoj san, a ne na tebi.
Tada je Masudi reio da potrai nekog lovca na snove
nekog ko bi stvar mogao poznavati iz linog iskustva.
Objasnili su mu dasu lovci na snove
postali
retki,
rei nego ranije, da je vea verovatnoa da e ih sresti ako
krene na Istok nego na Zapad, jer oni svi vuku poreklo i
vetinu od plemena Hazara koje je nekada ivelo na ograncima Kavkaza, gde raste crna trava. Masudi je uzeo argiju i
krenuo du mora na Istok.
PomisIio je: oveka treba prevariti pre no to ti nazove
dobro jutro, posle je kasno. Tako je s urbom poeo njegov
lov na lovce snova. Jedne noi probudio ga je neki ovek.

Masudi je ugledao pred sobom starca ija je brada bila seda

samo po vrhovima, kao lea jea. Doljak je upitao Masudija
da li je moda viao u snovima enu arenih oiju, boje
beloga vina. Menjaju boju kao cvee na hladnoi! - dodao je
nepoznati. Masudi je rekao da ju je video.
- ta je bilo s njom?
- Umrla je.
- Kako zna?
- Umrla je u mom snu na moje oi, kao moja druga ena.
Leala je sa sveom u pupku i vezanom kosom.
Tada je starac zaridao i rekao slomljenim glasom:
- Umrla! A ja za njom idem od Basre dovde. Njena se
spodoba seli iz sna u san i ja lutam za njom pratei one koji
je sanjaju ve tri godine.
Tada je Masudi shvatio da je pred njime ovek kojeg trai.
- Jeste li vi lovac na snove, kada ste mogli toliko ii za
enom?
Ja lovac na snove? - zaudio se starac. Kakvo je to
pitanje? Pa lovac na snove ste vi, a ja sam obian ljubitelj
vae vetine. Likovi koji lutaju iz sna u san mogu umreti
samo u snovima roenog lovca na snove. Vi, lovci na snove
ste groblja, a ne mi.
Ona je prevalila hiljade milja da bi umrla u vaem snu.
Samo, vi sada vie neete sanjati. Sada moete jedino
otpoeti sopstveni lov. Ali ne na enu s oima boje vina. Ona
je mrtva i za vas i za svakog drugog. Morate poterati novu
lovinu...
Tako je Masudi od starca dobio prva uputstva o svom
novom zanimanju i doznao sve to se o lovcima na snove
moe doznati. Ako ovek raspolae dobrim pisanim i
usmenim izvorima - upozorio je starac - moe se uputiti u
ovu vetinu prilino dobro. To je kao onaj sufija koji je

izvrio taubu, pokajao se i naao svoj makam potujui sve

propise. Toliko moeA bilo ko. Ali, pravi uspeh u ovom
poslu moe imati samo onaj ko je roen za to, kome sam Bog
pomogne da dostigne nebesko prosvetljenje - hal. Najbolji
lovci na snove bili su hazarski lovci, ali Hazara odavno
nema. Sauvala se samo njihova vetina i delimino njihov
renik, koji govori o toj vetini. Oni su mogli da prate likove
koji se javljaju u tuim snovima i da ih gone kao divlja od
oveka do oveka, ak i kroz snove ivotinja ili demona...
- Kako se to postie? - upitao je Masudi.
- Sigurno ste opazili da ovek pre no to zaspi, u onom
dvovlau izmeu jave i sna posebno usklauje svoj odnos
prema zemljinoj tei. Njegove misli oslobaaju se tada od
privlanosti zemlje u pravoj srazmeri sa silom kojom
zemljina tea pojaano deluje na njegovo telo. U takvom
asu pregrada izmeu misli i sveta postaje porozna, proputa
oveije misli na slobodu poput onih sita to imaju tri
gustine. U tom kratkom trenutku kada se studen najlake
uvlai u oveije telo, njegove misli kipe iz njega i mogu se
proitati bez veeg napora. Osobe koje obrate panju na
onoga ko pada u san moi e i bez vebe da uhvate ta on
misli u tom asu i na koga se misli odnose. Ako upornom
vebom uete u ovu vetinu posmatranja oveije due u
asu kada je otvorena, trenutak tog otvaranja moete pratiti
sve due i sve dublje u san i u njemu moete loviti kao u
vodi otvorenih oiju. Tako nastaju lovci na snove.
Ti ispovednici sanjaa, kako su ih Hazari nazivali,
beleili su paljivo svoja osmatranja snova kao to negde
rade osmatrai neba ili itai sudbine iz Sunca i zvezda. Sve
u vezi s tom vetinom, zajedno sa ivotopisima najuglednijih
lovaca, sa itijima ulovljene divljai, sakupljeno je po
nareenju hazarske princeze Ateh , zatitnice lovaca na

snove, u celinu u obliku hazarske enciklopedije ili renika.

Taj hazarski renik predavali su lovci na snove s kolena na
koleno i svaki od njih imao je zadatak da ga dopuni. S tim
ciljem osnovali su pre mnogo vekova kolu u Basri,
bratstvo istih ili prijatelje vernosti - sektu koja je
preutala svoja imena i izdala Kalendar filosofa i Hazarsku
enciklopediju, ali te knjige je kalif Mostandi spalio zajedno s knjigama islamskog ogranka ove kole i sa spisima
Avicene. Tako ta prvobitna verzija hazarskog renika koju je
zasnovala princeza Ateh nije sauvana, tekst renika do
kojeg sam ja doao samo je arapski prevod i ja ti jedino taj
mogu dati. Uzmi ga, dakle, ali mora dobro nauiti sve
odrednice, jer moe ti se dogoditi, ako ne poznaje dovoljno
dobro reniksvoje vetine, da najvaniju divlja svoga lova
propusti. Pazi, dakle, rei hazarskog renika u lovu na snove
su isto to tiagovi lava u pesku pred obinim lovcem.
Tako je govorio starac Masudiju i na kraju mu je uz renik
dao i savet:
U argiju moe svak da udara, ali lovac na snove moe
postati samo izabranik, onaj kome je to dato od neba.
Ostavite svoj instrument! Jer, leut je izmislio neki Jevrejin,
po imenu Lamko. Okanite ga se, dakle, i krenite u lov!
Ako vaa divlja ne umre u nekom tuem snu, kao to
se meni dogodilo, odvee vas do cilja!
- A koja je svrha lova na snove? - upita Masudi.
Cilj lovaca na snove je da shvate da je svako buenje
samo stepenica u nizu oslobaanja iz sna. Ko shvati da je
njegov dan samo tua no. da su njegova dva oka isto to
neije jedno, tragae za pravim danom, koji omoguuje
istinsko buenje iz sopstvene jave, kao to se budi i sna, a
to vodi stanju u kojem je ovek io budniji no na javi. Tada
e najzad videti da je jednook u odnosu na dvooke 1 slep u

odnosu na budne...
I tada starac Masudiju poveri
Povest o Adamu Ruhaniju
Ako bi se sastavili svi ljudski snovi dobio bi se jedan
ogroman ovek, jedno ljudsko bie veliine kontinenta. I to
ne bi bio bilo koji ovek, nego Adam Ruhani, nebeski Adam,
aneoski predak oveka o kojem govore imami.
Taj Adam pre Adama bio je trei razum sveta u poetku,
ali se toliko zaneo sobom da je zalutao; i kad se osvestio iz te
vrtoglavice, odbacio je u pakao svoje saputnike u zabludama,
Iblisa i Ahrimana, i vratio se nebu, ali je tamo sada umesto
trei postao deseti um, jer se sedam nebeskih Kerubina nalo
u meuvremenu na aneoskoj lestvici iznad njega.
Tako je dolo do zaostajanja Adama pretee : sedam
stupnjeva lestvice, to je mera njegovog kanjenja za samim
sobom i tako je roeno vreme. Jer, vreme je samo onaj deo
venosti koji kasni. Taj aneoski Adam, ili Praadam, koji je
bio i ovek i ena istovremeno, taj trei aneo, koji je postao
deseti aneo, tei veno da se doepa sebe samoga i u tome
na trenutke uspeva, ali ponovo pada, tako da i danas luta
izmeu desetog i drugog stupnja lestvice razuma. oveiji
snovi su, dakle, onaj deo ljudske prirode koji potie od tog
Adama pretee, nebeskog anela, jer on je mislio na taj nain
na koji mi sanjamo. Bio je brz kao to smo mi brzi samo u
snu ili, tanije, nai snovi su od njegove aneoske brzine
sazdani. I govorio je na isti nain kao to mi govorimo u snu,
bez sadanjeg i prolog vremena, samo u buduem. I poput
nas u snu ni on nije mogao da ubije ili da oplodi. Otuda lovci
na snove rone po tuim sanjama i poincima i iz njih izvlae
delie bia Adama pretee, slau ih u celine, takozvane

hazarske renike, s ciljem da sve te knjige zajedno sastavljene

ovaplote na zemlji ogromno telo Adama Ruhanija. Ukoliko
naeg aneoskog pretka pratimo u trenutku kada je u usponu
po nebeskoj lestvici, pribliavamo se i sami Bogu, ukoliko
imamo nesreu da ga pratimo kad pada, udaljavamo se od
Boga, ali ni jedno |ni drugo mi ne moemo znati. Oslanjamo
se na sreu uvek u nadi da e na dodir s njime pasti u asu
kad je on na putu ka drugom stupnju lestvice razuma, kako bi
i nas mogao povui u visine, blie Istini.

Od naeg poziva lovaca na snove, dakle, moe doi

nesluena korist ili ogromna nesrea. Ali, to ne zavisi od nas.
Nae je da pokuamo. Ostalo je tehnika.
Na kraju, jo jedna napomena. Putevi koji jure kroz tue
snove kriju ponekad znakove po kojima se moe zakljuiti je
li Adam pretea na usponu ili na padini svoje staze. Ti
znakovi su osobe koje se uzajamno sanjaju. Zato je krajnji
cilj svakog lovca na snove da doe do takvog para ljudi i da
ga sto bolje upozna. Jer, takve dve osobe uvek predstavljaju
delie Adamovog tela iz razliitih faza i nalaze se na
razliitim stupnjevima lestvice razuma. Sem, naravno, one
najvie, druge, gde je Bog pljunuo u usta Adamu i obukao
mu jezik u etiri pljuvake. Prema tome im naie na
dvojicu koji se uzajamno sanjaju, na cilju si! I posle ne
zaboravi da svoje izvetaje i dopune hazarskom reniku
ostavi tamo gde ih ostavljaju svi uspeni lovci na snove - u
damiju u Basri posveenu proroici Rabiji... Tako je
govorio starac Masudiju. I tako je Masudi ostavio muziku i
postao lovac na snove.

Najpre je seo i proitao

itao sve beleke o Hazarima koje su
mu bile poklonjene u obliku renika.
nika. Na prvoj stranici te
knjige pisalo je:
,,U ovoj kui, kao u svim kuama,
ama, ne
nee svi biti
podjednako dobrodoli. I nee uivati istu ast. Neki e od
njih imati sedite u elu
elu trpeze, i pred njih e biti iznete
najlepe ponude, i pre ostalih oni e moi,
i, da vide ta dolazi
na sto, i da pre svih izaberu. Drugi ee jesti na mestima pod
promajom, a tu svaki zalogaj ima bar dva mirisa i ukusa.
Trei e biti na obinim
nim mestima, gde su svi zalogaji i sva
usta jednaki. A bie,
e, bogami, i takvih kojima e mesto biti
za vratima s jeftinom orbom, i od veere e dobiti koli
koliko
kaziva od prie koju kazuje, to jest nita."
Zatim je u Hazarskom reniku po redu arapskog
pisma bio sabran lanac biografija hazarskih i drugih linosti,
li
naroito onih koje su uestvovale u prevoenju
enju hazarskog
plemena u islam. Sredinja linost, dervi
i i mudrac koji je
ovo preobraenje
enje sproveo, zvao se Farabi Ibn
Ibn-Kora
i o
njemu je renik
nik opirno pisao. Medutim, spisi su na drugim
mestima imali osetne praznine. Hazarski kagan koji je na
svoj dvor pozvao tri svetenika - arapskog, jevrejskog i
hrianskog tra- io je da mu se protumaii jedan san. Ali, od
ta tri uesnika u hazarskoj polemici nisu svi bili podjedpodjed
nako poznati islamskim izvorima o hazarskom pitanju i
arapskom prevodu Hazarskog renika. Padalo je u oi
o da
hrianskog
anskog i hebrejskog lovca na snove i u
uesnika u
razgovorima islamski izvori ne pominju poimence, a podaci
o njima i inaee su bili oskudniji nego podaci o arapskom
predstavniku, koji je davao argumente u korist islama, o IbnIbn

Kori. Dok se bavio Hazarskim renikom (a to nije dugo

trajalo), Masudiju se nametnulo pitanje: ko su ona druga
dvojica? Da li moda neko meu hrianima zna svog itaa
snova i zastupnika grke vere na etvomim razgovorima u
hazarskom dvoru? Da li mu je sauvano ime? I znaju li,
opet, neki od jevrejskih rabina neto o onom drugom
uesniku, o svome predstavniku na tim razgovorima? Nije li
se neko meu Grcima ili neko meu Jevrejima obavetavao
o hrianskom, odnosno hebrejskom mudracu prisutnom na
ovoj raspravi, kao ovo sada Masudi i njegovi prethodnici o
islamskom? Argumenti tih stranaca - primetio je i zabeleio
Masudi - ne izgledaju tako jaki i nisu tako iscrpni kao
argumenti Farabija Ibn-Kore. Je li to zato to su argumenti
Ibn-Kore zbilja bili ubedljiviji i obuhvatniji od njihovih ili
su ovi, opet, jai od arapskih argumenata u hebrejskim, odnosno hrianskim knjigama o Hazarima. ako takvih ima?
Moda i oni nas preutkuju kao mi njih? Moda bi se mogla
sklopiti jetdna hazarska enciklopedija ili renik o hazarskom
pitanju tek kada bi se sastavile sve tri prie o trojici lovaca
na snove i tako dobila jedna istina? Tada bi se na odreenim
mestima Hazarskog renika mogle uazbuiti i uvrstiti i
odrednice s imenima i biografijama hrianskog i jevrejskog
uesnika u hazarskoj polemici, a tu bi svakako spadalo i
poneto obavetenja o hroniarima te polemike iz drugih
sredina, od onih meu Jevrejima i meu Grcima. Jer, kako
stvoriti Adama Ruhanija ako neki delovi njegovog tela
nedostaju?
Mislei o takvim mogunostima Masudija je hvatala jeza,
on se bojao otvorenih ormara i skrinja iz kojih je virila
njegova odea i zatvarao ih je kad god bi seo uz svoj renik.
Poeo je tragati za hebrejskim i grkim rukopisima vezanim
za Hazare, u prevojima njegovog turbana mogla se proitati

re Boije knjige, ali je on trao za nevernicima i potplaivao

Grke i Jevreje na svome putu, uio je njihove jezike kao ogledala koja drugaije odbleskuju svet. I uio da se ogleda u
tim ogledalima.Njegova hazarska kartoteka rasla je i on je
nameravao da joj jednoga dana doda itije svoje divljai,
izvetaj o svome delu obavljenoga posla, svoj mali prilog
ogromnom telu Adama Ruhanija. Ali, kao pravi lovac, nije
znao unapred kakva e ta divlja biti.
A kada nastade mesec rabi-ul-aker i trea duma u
njemu, prvi put Masudi je progledao u tue snove. Zanoio
je u jednom hanu kraj nekakva oveka kome se lice nije
videlo, ali se ulo da tiho pevui neku pesmu. Masudi u prvi
mah nije shvatio u emu je stvar, ali sluh mu je bio bri od
misli.
Bio je enski klju s rupom u osovini, koji trai muku
bravu sa stoerom u kljuaonici. I nae je. ovek u tami do
njega uopte nije pevao, nego je pevao neko u oveku, neko
koga je ovek u senci sanjao... U hanu je bila tiina tako da
se ulo kako snevau negde u pomrini do Masudija cveta
kosa. Tada neosetno, kao u ogledalo Masudi ue u jedan
prostrani san, popoen peskom, loe zaklonjen od kie i
vetra, pun divljih pasa i ednih kamila. Odmah je shvatio da
mu preti opasnost od sakaenja i nasrtaja s lea. On ipak
zakorai po pesku koji se dizao i sputao u plimama i
osekama, sledei po svoj prilici disanje sanjaa. U jednom
uglu sna sedeo je ovek i vajao leut od drveta koje je
prethodno lealo u potoku okrenuto korenom ka uu. Sada
je bilo suho i Masudi zakljui da ovek gradi glazbalo na
nain koji je bio u upotrebi pre 300 godina i odavno
naputen. San je dakle, bio stariji od sanjaa. Povremeno
ovek iz sna je prekidao posao i uzimao zalogaj pilava i
svaki takav zalogaj udaljavao ga je od Masudija za najmanje

stotinak koraaji. Zahvaljujui tome udaljavanju oveka,

otvori se Masudiju vidik u dno sna, gde je bilo malo svetlosti
koja je neizdrljivo smrdela. Iza nje lealo je neko gioblje i
dva oveka u njemu su sahranjivala konja. Jedan od njih je
bio onaj koji peva. Ali,sada Masudi ne samo da je
uopesmu, nego je odjednom ugledao i pevaa. U snu
oveka do njega pojavio se neki mladi s jednim sedim
brkom. Masudi je zriao da srpski psi najpre ujedaju pa laju,
vlaki ujedaju bez glasa,a turski najpre lanu pa ujedu. Ovaj
iz sna nije pripadao nijednoj od tih vrsta. Upamtio je njegovu
pesmu i sutradan bilo je najvanije uhvatiti sledeeg snevaa
koga pohodi isti mladi s jednim sedim brkom. Masudi je
odmah znao kako. Prikupio je neko likoleutara i pevaa, kao
neku hajkaku druinu, i nauio ih da pevaju i sviraju po
njegovim uputstvima. Nosio je prstenje u razliitim bojama i
svaka boja odgovarala je desetostepenoj lestvici kojom se
sluio. Pokazivao bi pevaima jedan ili drugi prst, ve prema
boji na prstenu, koja je opet traila svoj glas kao to svaka
ivotinja bira svoju vrstu hrane, i onisu pevali nepogreivo,
iako unapred nisu znali pesmu. Pevali su je na javnim
mestima, pred tekijama, na trgovimai uz esme, i pesma je
postajala ivi mamac za one prolaznike koji nou imaju
Masudijevu divlja u sebi. Takvi bi zastajali kao da im
Sunce alje meseinu i sluali kao omaijani.
Idui tako sa svojom divljai od mesta do mesta du
crnomorske obale, Masudi je poeo uoavati osobine onih
koji sanjaju traeni san. Tamo gde bi se broj ljudi koje u snu
pohodi belobrki mladi uveavao, dolazilo je do neobine
promene: u govoru, glagoli su dobijali vanije mesto od
imenica, a ove su opet bile izostavljane kad god je bilo
moguno. Sanjali su mladia ponekad i u grupama. Neki
jermenski trgovci videli su ga u snu pod vealima

podignutim na volovskim kolima. Vozio se kroz neki lepi

grad od kamena i delat mu je upao bradu. Videli su ga
potom neki vojnici kako sahranjuje konje na lepo ureenom
konjskom groblju nad morem, viali su ga s nekom enom
ije se lice nije moglo razaznati u snu, sem onih malih
povrina u veliini perpera gde bi belobrki ostavio trag
poljupca na njenim obrazima... A tada se odjednom divlja
izgubila iz vida i zametnula trag. Jedino to je Masudi mogao
da uini uinio je - sve to je tokom proteklog puta opazio
uneo je u svoj Hazarski renik i ti spisi stari i novi putovali
su sada s njime uazbueni u jednoj zelenoj zobnici, koja je
postajala sve tea. Pa ipak, imao je oseaj da mu izmie niz
snova koji su sanjani u njegovoj neposrednoj blizini, a da on
ne uspeva da ih pohvata i podeli na sanjae. Broj snevanja
bio je vei od broja sanjaa. Tada je Masudi najzad obratio
panju na svoju kamilu. Zagledan u san ivotinje, video je
svoga mladia sa uljevitim elom i udnim raznobojnim
brcima kao kaznom na licu. Nad njime je bilo jedno od
sazvea koje se nikad ne kupa u moru. Stajao je uz prozor i
itao knjigu baenu na pod izmeu stopala. Naslov knjige je
glasio Liber Cosri i Masudi nije znao ta te rei znae dok je
sklopljenih oiju gledao u san kamile. To je bilo u asu kada
ga je lov doveo na negdanju hazarsku granicu. Po poljima je
bilo crne trave.
Sada je opet bilo sve vie i vie onih koji su primali u
svoje snove na prenoite mladia s knjigom Liber Cosri. Tu
je Masudi shvatio da ponekad cela pokolenja ili drutveni
stalei sanjaju isti san i u njemu iste osobe, ali i to da se takvi
snovi postepeno izobiiavaju i gube, da su bili ei u
prolosti nego tokom njegovog ivota. Ti zajedniki snovi
oigledno su starili. Ovde na granici, meutim, njegov lov se
pretvarao u neto novo. Odavno je opazio da mladi sa

sedim brkom svakome kome dolazi na san daje po jednu

potura srebra na zajam. I to pod veoma povoljnim uslovima,
s 1% kamate na godinu. I te su u snu pozajmljene svote
ponekad vredele u ovoj zabiti Male Azije kao verovna
pisma, jer se smatralo da snevai ne smeju prevariti jedan
drugoga dok je prisutan onaj snevani, koji dri sve knjige
dugovanja i raune u ruci. Postojalo je, dakle, neto kao
veoma tano voeno dvojno knjigovodstvo, koje je
obuhvatalo i udruivalo kapital jave i sna, zasnovano na
optoj preutnoj saglasnosti uesnika u transakciji...
U nekom malom mestu koje za Masudija nije imalo ime,
on ue u ator nekog Persijanca koji je na etvrtkovitu
davao predstavu. Nije od sveta jaje moglo pasti na zemlju, a
u sredini, na gomili ilima, bila su postavljena mangala i
pred gledaoce izvedena naga devojica. Tiho je cvilela,
nosila dve zebe u rukama i levom nikom jednu putala, i
istog trena, samo to bi zeba prhnula, hvatala pticu
neverovatno brzim pokretom. Bolovala je od neobine
bolesti: leva ruka bila joj je bra od desne. Tvrdila je da je
njena leva ruka tako brza da e umreti pre nje. Nikad me
nee sahraniti s mojom levom rukom! Vidim je ve kako
poiva bez mene u nekom malom grobu bez niana i imena
kao ku brodu bez krme...
Tada Persijanac zamoli prisutne da iste veeri svi
sanjaju devojicu kako bi ozdravila i zadade im podrobno
opisan san. Svet se razie, a Masudi ode prvi, s oseanjem
da nosi kost u jeziku kako je zapisao u svoj Hazarski defter,
perom umoenim u vrelu abisinsku kafu. On tu nije imao ta
da trai. Persijanac je oigledno imao svoj defter. I on je bio
lovac na snove. Adamu Ruhaniju moglo se, dakle, sluiti na
razne naine. Da li je Masudijev nain bio pravi?
A tada naie mesec demaz-ul-evel i druga duma u

njemu. Pod maglom rene obale leala je u peku nova

varo, gola i topla. Nije se videla od magle nad vodom, ali se
u vodi pod maglom videlo svako njeno minare zabodeno u
brzak. A iza magle, na kopnu, leala je tiina duboka,
trodnevna, i Masudi oseti da mu se od te tiine, od te varoi
i od vode koja je bila edna, budi muki prohtev. Bio je
gladan enskoga hleba tog dana. Jedan od hajkaa koje je
poslao u varo da pevaju javi da su neto nali. Ovoga puta
sneva je bila ena.
- Idi glavnom ulicom sve dok ne oseti miris umbira. Po
tome e poznati njenu kuu, jer ona u jelo stavlja umbir.
Masudi je siao meu kue i zaustavio se na miris
umbira. ena je sedela kraj vatre i pred njome je kljuao
kotli kao da na orbi pucaju irevi. Deca sa posudama i
psima stajala su u redu i ekala. Ona je deci i ivotinjama
delila kutlaom iz kazana i Masudi je odmah znao da ona to
iz kazana deli snove. Usne su joj menjale boju i donja je
imala oblik izvmute klupice. Leala je na ostacima
nedojedene ribe kao pustinjski pas na kostima ulova, kada je
Masudi priao. Ponudila je i njemu kutlau, ali je on s
osmehom odbio.
- Ja ne mogu vie sanjati - rekao je i ona je ostavila kotli.
Izgledala je kao aplja koja sanja da je ena. Masudi lee
kraj nje na zemlju utrnulih noktiju i sakatih, izlomljenih
pogleda. Bili su sada sami, ulo se kako divlje ose otre
aoke o suvu koru drveta. On htede da poljubi enu, ali se
njeno lice odjednom potpuno promeni. Kao da drugi obraz
doeka njegov poljubac. Kada upita ta se desilo, ona samo
ree:
- Ah, to su dani. Ne obraaj panju, oni se na mome licu
smenjuju desetak puta bre nego na tvome, ili na njuci tvoje
kamile. Ali, uzalud se trudi oko mojega plata; pod njime

nema onoga to trai. Ja nemam crne avke.

avke. Postoje due
bez tela, koje Jevreji zovu dibucima a hriani
ani kabalama, ali
postoje i tela bez pola. Due nemaju pol, ali tela ih moraju
imati. Nemaju ih samo tela kojjma su pol uzeli demoni. Tako
se desilo i sa mnom. Sejtan po imenu Ibn Hadra
odneo
mi je pol, ali mi je potedeo ivot. Jednom rei,
re sada mi je
ljubavnik jo samo Koen .
- Ko je Koen? - upitao je Masudi.
Jevrejin kojegaja sanjam, a ti goni. Mladi s jednim
sedim brkom. On ima telo zatvoreno u tri due, a ja duu
zatvorenu u meso, i nemogu je podeliti ni sa kim sem s
njime, kada mi doee u san. On je vet ljubavnik i ne alim se.
Uostalom, on je jedini koji me se jo seaa i osim njega niko
mi vie i ne dolazi u snove...
Tako je Masudi prvi put sreonekoga
nekoga ko zna ime njegove
lovine. Mladi se, dakle, zvao Koen.
- Kako zna? - proveravao je Masudi.
- ula
ula sam. Neko ga je zovnuo i on se odazvao na to ime.
- U snu?
U snu. To je bilo one noii kada je krenuo za Carigrad.
Ali, pazi, Carigrad u naim mislima uvek je stotinu paprita
zapadnije od pravog Carigrada.
Tada ena izvadi iz nedara neto kao voe,
e, nalik na malu
ribu, ponudi to Masudiju i upita ga:
- Ovo je ku
; hoe lii ga kuati? Ili eli neto drugo?
- eleo bih da sanja Koena preda mnom - ree
re Masudi i
ena primeti s uenjem:
Ima veoma skromne zahteve. Suvie skromne s
obzirom na okolnosti, ali ti oigledno
igledno toga nisi svestan. Ali,
elju u ti ispuniti; ovaj san u
u sanjati naro
naroito za tebe i
poklanjam ti ga unapred. Ali se dobro uvaj
uvaj odsada: ena
koja progoni onoga koga sanja, stii e tebe.

Ona tada spusti glavu na psa, njeno lice i ruke bili su

izgrebani od bezbrojnih pogleda to kao da su se vekovima
trli o nju, i primi u san Koena, koji ree:
- Intentio tua grata et accepta est Creatori, sed opera tua
non sunt accepta...
Masudijeva lutanja bila su zakljuena, od ene je dobio
vie nego bilo kad ranije, i sav kao prolistao pourio je da
osedla kamilu i pohita natrag ka Carigradu. Njegova lovina
ekala ga je u prestonici. I tada, dok je Masudi procenjivao
prednosti steene u ovom poslednjem lovu, njegova rodena
kamila okrenula je glavu i pljunula ga u oi. Tukao ju je
raskvaenom uzdom po gubici dok nije povratila vodu iz obe
grbe, ali nikada nije odgonetnuo njeno ponaanje u tom
danu.
Put mu se lepio za obuu i on je pamtei Koenove rei
kao muziku frazu, jer ih nije razumeo, iao mislei da e
morati da opere obuu na prvom konaku, jer putevi su
mamili onove koji su ih pregazili tokom dana, da vrate
odneto blato na mesto.
Neki hrianski monah, koji sem grkog nije znao
nijedan jezik, ree Masudiju da su rei koje je upamtio
latinske i uputi ga na mesnog rabina. Ovaj mu prevede
Koenovu reenicu:
- Namera tvoja draga je i prihvatljiva Tvorcu, ali dela
tvoja nisu!
I tako Masudi shvati da se ostvaruju njegove elje i da
je njegov nain pravi nain. Tu reenicu on je sad
prepoznao. On ju je odavno znao na arapskom, jer je to bila
ona reenica koju je aneo rekao hazarskom kaganu pre
nekoliko stotina godina. Tako je Masudi znao da je Koen
jedan od one dvojice koju trai, jer evo - Koen je tragao za
Hazarima po hebrejskom predanju kao Masudi po

islamskom. Koen je bio ovek kojega je Masudi prorekao

bdijui nad svojim Hazarskim renikom. Renik i snovi
sklapali su se u prirodnu celinu.
Ali upravo tada, kad je Masudi bio na pragu velikog
otkria, kada se pokazalo da je njegova lovina neto kao
njegov blizanac u traganju za hazarskim priama, Masudi je
potpuno odustao od svoga Hazarskog renika i nikada mu se
vie nije vratio. Bilo je to ovako.

Bili su pali na konak, mrak je vejao u crvenkastim

pahuljama i Masudi je na svojoj postelji duboko disao.
Sopstveno telo izgledalo mu je kao brod to se die i sputa
na talasima.
Neko u sobi do njegove svirao je u argiju. Posle je
meu leutarima u Anadoliji dugo kruila legenda o toj noi i
o toj svirci. Masudi je odmah zakljuio da je leut u koji se
svira bio izvanredan primerak. Drvo od kojega je glazbalo
bilo nainjeno nije obarano sekirom i zvuk u drvetu nije bio
ubijen.
To drvo bilo je osim toga naeno negde na visini, gde
ume ne uju vodu. I najzad, sam trbuh instrumenta nije bio
drven nego nainjen od tvari neke ivotinje.. Masudi je to
razlikovao kao to vinopije razlikuju pijanstvo od belog i od
crnog vina. Pesma koju je nepoznati svirao bila je Masudiju
poznata spadala je meu najree i on se iznenadio sto neko u
zabiti svira ba tu pesmu. U toj pesmi bilo je jedno veoma
teko mesto i Masudi je nekada, dok se jo bavio argijom,
pustio u promet poseban prstomet ove pesme, tako da su je
leutari svirali prema njegovom prstometu. Nepoznati,
meutim, nije koristio Masudijevo reenje nego neko drugo,

jo bolje, ali za taj prstomet Masudi nije mogao da ustanovi

kako se izvodi, nije mogao da mu nae
e klju
klju. Bio je
zapanjen. ekao
ekao je da se pesma ponovi i kada se to dogodilo,
Masudi je najzad shvatio.
Nepoznati je umesto deset koristio na tom mestu
jedanaest prstiju. Po tome je Masudi znao da svira ejtan, jer
avo pri sviranju koristi i rep.
- Da li je on mene stigao, ili ja njega? - proaputao je
Masudi i otrao
ao u susednu odaju. Zatekao je oveka vitkih
prstiju jednake duine. Zmije sedine vijugale su mu kroz
bradu. Zvao se Jabir Ibn Akani
i pred njime je leao
instrument od oklopa bele kornjae.
- Pokaite mi - izustio je Masudi - pokaite mi! To to sam
uo nemogue je...
Jabir Ibn Akani je zevnuo pokreui
i otvorena usta
sasvim polako, kao da raaa na njih neko nevidljivo dete,
kojem tek usnama i jezikom daje konaan
an oblik.
- ta da ti pokaem? - uzvratio je i prsnuo u smeh. - Rep?
Ali tebe ne zanimaju pesma i svirka, njih si odavno napustio.
Sada si ita snova. Tebe, dakle, zanimam ja. Hteo bi da ti
ejtan pomogne. Jer, kako knjiga kae, ejtan vidi Boga, a
ljudi ne. ta bi, dakle, hteo da zna o meni? Jaem na noju, a
kada peaim
im u pratnji vodim gomilu demona, ejtan
ejtania
meu kojima je i jedan
an pesnik. Taj je pisao pesme stoleima
stole
pre no to je Alah stvorio prve ljude, Adema i Havu. Njegovi
stihovi govore o nama ejtanima i avoljem
avoljem semenu. Ali
nadam se da ili nee uzeti su- vie ozbiljno, jer to u
pesmama nisu prave rei. Prava re je uvek k
kao jabuka sa
zmijom oko stabla, s korenom u zemlji i kronjom u nebu. Ja
u ti neto drugo rei o sebi i tebi.
Da se posluimo poznatim injenicama.
injenicama. Onim naj
najpoznatijim, koje zna svaki ita Kurana. Ja sam, kao i ostali

ejtani, nainjen od vatre, ti od blata. Ja nemam druge snage

sem one koju sam u tebe ulio i koju iz tebe uzimam. Jer u
istini se moe nai samo ono to se u nju stavilo. Ali, to
nipoto nije malo - u istini ima mesta za sve. Vi, ljudi, na
nebu ete se prometnuti u ta hoete, ako se domognete raja,
ali ste zato na zemlji zatoeni sve vreme u jedan isti oblik, u
ono to ste roenjem izgradili. Mi, obmuto, na zemlji uzimamo oblik koji elimo i menjamo ga po nahoenju, ali im
preemo Kevser, rajsku reku, ostajemo na nebu zauvek
osueni da budemo ejtani, ono to i jesmo. Ali nae poreklo
od vatre ini da nae seanje ne moe sasvim da izbledi, kao
vae, zameeno u glinu. I tu je sutinska razlika izmeu mene
kao ejtana i tebe kao oveka. Alah je tebe stvorio obema
rukama, mene samo jednom, ali je moj soj ejtana nastao pre
tvoga ljudskog soja. Vana razlika izmeu mene i tebe lei,
dakle, u vremenu. Mada nam muke idu u parovima, moj soj
je pre tvojega soja doao u dehenem, u pakao. A posle vas,
ljudi, doie u pakao nova, trea vrsta. Tvoja e muka zato
biti kraa od moje zauvek. Jer, Alah je ve posluao one
potonje, tree, koji e mu vikati za nas i vas: Kazni one prve
dvostruko, da nam se smanji muka! To znai da muka nije
neiscrpna. Tu je, dakle, vor, tu poinje ono to ne stoji u
knjigama i tu ja tebi mogu biti od pomoi. Obrati panju:
naa smrt je starija od vae smrti. Moj ejtanski soj kao vrsta
ima due iskustvo u umiranju od tvoga ljudskoga soja i bolje
pamti to iskustvo. Zato znam i mogu ti o smrti rei neto vie
no to ti bilo ko od tvojih moe kazati, ma koliko mudar i
iskusan bio. Due smo iveli sa smru od vas. Evo, pa sluaj,
ako ima zlatnu minuu u uhu, iskoristi priliku. Jer onaj ko
kazuje danas moe i sutra, a onaj ko slua moe samo
jednom, kad mu se kae. I tu Akani ispripoveda Masudiju

Povest o smrtima dece

Smrti dece su uvek obrazac smrtima roditelja. Mati se
poraa da bi ala
ala ivot svome detetu, dete umire da bi
uobliilo
ilo smrt svome ocu. Kad sin umre pre oca, o
oeva smrt
ostaje udova, bie osakaena, ostaee bez obrazca. Otuda mi
demoni lako umiremo jer nemamo poroda. I nikakav obrazac
za smrt nije nam postavljen. Tako i ljudi bez dece umiru
lako, jer nji- hova sveukupna delatnost u venosti
nosti zna
znai samo
jedno jedino gaenje i to u jednom trenu. Ukratko, budue
budu
smrti dece ogledaju se kao u ogledalu u smrtima roditelja,
poput nekog zakona s povratnim dejstvom. Smrt je jedino to
se nasleuje
uje unatrag, uz maticu vremena, prelazi s mla
mlaih na
starije, sa sina na oca - smrt preci nasleuju
uju od potomaka kao
neko plemstvo. Nasledna elija smrti - grb unitenja, ide uz
tok vremena iz budunosti
nosti u prolost i tako povezuje smrt s
roenjem, vreme s venou,
u, Adama Ruhanija sa samim
sobom. Smrt tako spada u pojave porodine
ne i nasledne
prirode. Ali se tu ne misli na naslee cmih
mih trepavica ili
kozjih ospi. Re je o nainu kako pojedinac doivljava smrt,
a ne od ega umire. ovek umire od maa,
a, bolesti ili godina,
ali doivljava pri tom uvek neto sasvim drugo. Ne
doivljava nikad svoju nego jednu tuu
u i to budu
buduu smrt.
Smrt, kao to rekosmo, svoje dece. Tako on smrt
pretvara u zajedniko, porodino dobro, ako se tako moe
rei. Onaj ko nema poroda imaee samo svoju smrt. Jednu
jedinu. I obratno, onaj ko ima dece neee imati svoju smrt
nego njihovu, umnogostruenu.
enu. Strane su smrt
smrti ljudi s
mnogo poroda, jer se umnoavaju, poto ivot i smrt ne
moraju stajati u proporciji jedan prema jedan. Dau
Da ti primer.
U jednom hazarskom manastiru iveo je pre mnogo vekova
neki monali po imenu Mokadasa al Safer . On se molio na

taj nain to je tokom svog dugog ivota u manastiru, gde je

pored njega bilo 10.000 devica, oplodio sve te monahinje. I
dobio isto toliko dece. Zna li od ega je umro? Progutao je
pelu. A zna li kako je umro? Umro je na deset hiljada
naina odjednom, imao je udesetohiljaenu smrt. Za svako
svoje dete umro je po jednom. Nisu ga morali sahraniti.
Njegove smrti raznele su ga na tako sitne delove, da od njega
nije ostalo niega osim ove prie.
Sve je to kao u onoj drugoj, svima poznatoj basni o
snopu prua, koju vi, ljudi, pogreno razumete. Otac koji na
samrtnoj postelji pozove sinove i pokae im kako se lako
lomi jedan prut, pokazuje, u stvari, kako lako umire onaj ko
ima samo jednog sina. A u asu kada im pokazuje kako se
snop prua teko moe skriti - on pokazuje kako e za njega
umiranje biti teak i naporan rad. Pokazuje kako je muno
umreti s mnogo dece za sobom, kada se njihove smrti
rasplode, jer otac doivljava sve njihove agonije unapred.
Dakle, koliko je vie prutova u snopu, toliko si ugroeniji, a
ne jai. A o enskoj smrti i enskom porodu sada da ne
govorimo - ona je sasvim druge vrste, ne pripada istome soju
kojem pripadaju muke smrti, pa su i njeni zakoni drugi...

Tako otprilike izgleda ta tajna nad tajnama viena

odavde odakle mi ejtani, s neto vie iskustva sa smru no
to je s vama, ljudima sluaj, moemo da dokuimo. Misli na
to, jer ti si lovac na snove i pruie ti se, ako bude paljiv,
prilika da se osvedoi o svemu tome.
- Kako misli? - upita Masudi.

Cilj tvoga lova je, kao to znaju itai snova koji se po

tom ubretu potucaju kao ti, da naie na dva oveka koji se
uzajamno sanjaju. Usnuli uvek sanja javu budnog. Je li tako?
- Jeste.
Zamisli sada da taj budni umire, jer nema surovije jave
od smrti. Onaj koji sanja njegovu javu, sanja zapravo
njegovu smrt, jer java drugog u tome je asu njegovo
umiranje. On, dakle, vidi kao na dlanu kako se umire, a sam
nee umreti. Ali nee se ni probuditi vie nikada, jer onog
drugog, koji umire, nee vie biti da sanja javu ovog ivog,
nee biti vie sviloprelje koja tka nit njegove jave. Dakle, taj
koji sanja smrt budnog ne moe se vie probuditi i rei nam
ta je video u snu i kako izgleda smrt gledana iz linog
iskustva jednog samrtnika, mada ima neposredan uvid u
takvo iskustvo. Zato ti, kao ita snova, ima mo da
proita njegov san i da tamo nae i sazna sve o smrti, da
proveri i dopuni moje iskustvo i iskustvo moje vrste. Svak
moe da se bavi muzikom ili pisanjem renika. Ostavi to
drugima, jer samo retki i izuzetni kao ti mogu da zavire u
onu pukotinu izmeu dva pogleda u kojoj vlada smrt.
Iskoristi svoj dar lovca na snove da neto krupno ulovi. Ti
se pita, gledaj ta e narediti - zakljui svoju priu Jabir
Ibn-Akani navodei rei svete knjige.
Napolju, no je prokrvarila. svitalo je. Pred karavansarajem ula se esma. Imala je Iulu u obliku mukoga uda
od bronze s dva metalna jajeta obrasla u gvozdene malje i
bila uglaana na vrhu koji se stavlja u usta. Masudi se napi i
jo jednom promeni zanat. Presta zauvek da pie svoj
Hazarski renik i da hvata beleke za itije svojega Jevrejina
lutalice. Svoje hartije ispisane perom umakanim u kafu bacio
bi zajedno sa zobnicom da mu nisu bile potrebne kao
prirunik u lovu na istinu o smrti. Tako je nastavio hajku s
-

novim ciljem i starom divljai.

Bila je prva duma ertesi u mesecu saferu i Masudi je

mislio kao kad opada lie, misli su se jedna po jedna
otkidale sa svojih peteljki i opadale; pratio ih je jedno vreme
dok su se lelujale pred njime, a onda su padale na dno svoje
jeseni zauvek. Isplatio je i raspustio svoje deflije i pevae,
sedeo je sklopljenih oiju oslonjen leima na stablo
palminog drveta, izme su mu pekle tabane i izmeu sebe i
vetra oseao je samo leden i gorak znoj. Kuvano jaje umakao
je u taj znoj i tako ga solio. Nastupajua subota bila je za
njega velika kao petak, i on je jasno oseao sve to ima da
uini. Za Koena je znao da ide u Carigrad. Dalje ga, dakle,
nije morao progoniti i loviti po stazama i bogazama tuih
snova, po kojima su zapiavali, silovali i mrcvarili Masudija
kao marvu. Vanije i tee pitanje bilo je kako Koena nai u
Carigradu, gradu gradova. Ali, tamo nee ni morati da ga
trai; nai e ga neko drugi za Masudija. Trebalo je nai
onoga koga Koen sanja. A taj trei - ako se dobro razmisli mogao je biti samo jedan jedini ovek. Onaj o kome je
Masudi ve neto nasluivao.
Kao to miris lipovog meda u ruinom aju smeta da se
oseti pravi miris aja, tako i meni neto prei - mislio je
Masudi - da jasno sagledam i pojmim snove o Koenu kod
ljudi oko mene. Tamo je jo neko, neko trei ko smeta...
A Masudi je odavno ve pretpostavljao da uz njega, koji
se bavio arapskim izvorima o hazarskom soju, postoje negde
na svetu bar jo dvojica. Od njih se jedan kao Koen bavio

hebrejskim izvorima o preobraenju Hazara, a onaj trei, za

sada nepoznati - svakako hrianskim izvorima o tom istom
dogaaju. I sada je trebalo nai tog treeg; nekog Grka, ili
uopte nekog hrianina, uenog oveka zainteresovanog za
hazarske stvari. Taj e svakako biti onaj koga i sam Koen
trai u Carigradu. Treba potraiti tog treeg. I Masudi je
odmah znao kako e to uiniti. Ali tada, kad je ve hteo da
krene, jer je sve bilo smiljeno, Masudi oseti da je opet upao
u neiji san, da lovi i nehotice. Samo, oko njega nije bilo ni
ljudi ni ivotinja. Samo pesak, bezvodni prostor kao nebo
prostran i iza njega grad gradova. A u snu su huale mone
velike vode, duboke do srca, slatke i smrtonosne, i Masudi ih
je upamtio po tome to su njihova huanja ulazila u sve
pregibe njegovog turbana savijenog tako da ispi- suje jednu
re iz pete sure Boije knjige. Masudiju bi jasno da godinje
doba nije isto na javi i u snu. I tako zakljui da sanja palma o
koju je bio oslonjen. Sanjala je vodu. Nita se vie nije u snu
dogodilo. Samo um reke savijen veto, kao neka prebela
alma... Uao je u Carigrad po ezi krajem meseca abana i
na glavnoj pijaci ponudio jedan svitak Hazarskog renika na
prodaju. Jedini koji se javio kao kupac bio je neki monah
grkog obreda po imenu Teoktist Nikoljski i taj ga je odveo
svorn gospodaru. A ovaj je ne pitajui za cenu kupio
ponueno i pitao ima li jo. Po tome je Masudi zakljuio da
je na cilju, da je pred njime traeni trei deftedar, onaj koga
sanja Koen i koji e mu biti mamac za Koena. Jer, Koen
sigumo zbog ovoga dolazi u Carigrad. Bogati kupac
hazarskog svitka iz Masudijeve zobnice bio je najamni
diplomata u Carigradu, radio je za engleskog poslanika na
Velikoj Porti i zvao se Avram Brankovi Bio je hrianin,
poreklom iz Erdelja, iz Vlake, veoma ugledan i raskono
odeven ovek, krupan ko bunar. Kod njega se Masudi

ponudio u slubu i bio primljen za sobara. Poto je Avram- efendija radio nou u svojoj knjinici, a danju spavao,
Masudi je uluio priliku da ve prvog jutra zaviri u
Brankoviev san. U snu Avrama Brankovia Koen je jahao
naizmenino konja i kamilu, govorio panski i pribliavao se
Carigradu. To je bilo prvi put da neko sanja Koena danju.
Oigledno su Brankovi i Koen sanjali uzajamno i
naizmenino jedan drugoga. Tako se krug zatvarao i
poinjao je as odluke.
Dobro je - zakljui
Masudi - kad vee kamilu do
kraja je pomuzi, jer nikada ne zna kome e sutra sluiti! I
poeo je da se raspituje o deci svoga gospodara. Doznao je
da kod kue u Erdelju Avram-efendija ima dva sina od kojih
mlai pati od neke bolesti kose i da e umreti kada mu
poslednja vlas otpadne s glave. A drugi sin Avramov nosio
je ve sablju. Zvao se Grgur Brankovi i u nekoliko mahova
polazio je ve u okraje... To je bilo sve i Masudiju je bilo
dovoljno. Ostalo je stvar vremena i ekanja - mislio je i
poeo vreme troiti na taj nain to je najpre poeo zaboravljati muziku, svoju prvu vetinu. Nije zaboravljao pesmu
po pesmu, nego deo po deo tih pesama; najpre su mu se
gubili najnii tonovi iz seanja, kao plima peo se talas
zaborava ka sve viim i viim zvucima, i ezavalo je
potom meso pesama i na kraju ostao je u Masudiju samo
njihov ritam poput nekog skeleta.
Potom je poeo zaboravljati i svoj hazarski defter, re
po re, i nije bio mnogo raaloen kada je jedne veeri neki
Brankoviev sluga njegov renik bacio u vatru...
Ali, tada se dogodilo neto nepredvieno. Kao unja -ptica
koja ume da leti unatrag, od glave ka repu, Avram efendija je
poslednje dume u mesecu evalu napustio Carigrad. Ostavio
je svoju diplomatsku slubu i s celom svojom pratnjom i

slugama otiao u rat na Dunav. Tamo su u mestu Kladovu

1689. po Isi pali na konak u austiijskom logom princa
Badenskog i Brankovi je stupio u njegovu slubu. Masudi
nije znao ta da misli i ta da ini, jer njegov je Jevrejin iao u
Carigrad a ne u Kladovo, i Masudijeva raunica se vie nije
slagala. Sedeo je na obali Dunava i paljivo slagao almu. I
tada je uo huanje reke. Voda je bila duboko pod njime, ali
je njen urlik prepoznao, taj urlik se savreno slagao u prevoje
njegove alme kojima je bila ispisana jedna re iz pete sure
Kurana. Bila je to ona ista voda koju je sanjala palma u pesku
pred Carigradom pre nekoliko meseci i po tome Masudi je
znao da je opet sve u redu i da e se njegov put doista zavriti
na Dunavu. Sedeo je i itave dane u ancu prosipao kocke s
jednim od Brankovievih pisara. Taj pisar je besomuno
gubio na kocki i nije se hteo odvojiti od igre, u nadi da e
povratiti izgubljeno, ni kada turski topovi zasue rovove.
Masudi, pak, nikako nije hteo otii, jer je Brankovi za
njegovim leima opet sanjao Koena. Koen je jahao kroz huku
neke reke to tee kroz Brankoviev san i Masudi je znao da
to hui onaj isti Dunav koji se mogao uti i na javi. Tada ga
vetar isprska blatom i on oseti da e se zbiti. Usred bacanja
kocaka u njihov anac ulete odred turskih vojnika nosei vonj
na mokrau i dok su janiari ubijali na sve strane Masudi je
unezvereno traio meu njima mladia s jednim sedim
brkom. I ugledao ga. Masudi srete Koena onakvog istog
kakvog ga je gonio po tuim snovima - rieg i tesna osmeha
pod onim srebmim brkom, kako prosipa sitne korake za
sobom prtei zobnicu preko ramena. U tom asu vojnici
isekoe pisara, probodoe kopljem Avrama Brankovia onako
u snu i kretoe na Masudija. Spasao ga je Koen. Ugledavi
Brankovia, Koen se stropota na zemlju i oko njega se
rasue hartije iz zobnice. Masudi je odmah znao da je Koen

zapao u najdublji san iz kojeg se nee vie buditi.

- Je l to pogibe tuma? - upita turski paa vojnike gotovo
radosno, a Masudi mu ree na arapskom:
- Ne, nego zaspa - i to Masudiju produi ivot za jedan
dan. Jer, paa se zaudi ovom odgovoru upita otkud Masudi
to zna. A ovaj ree onako kako je govorio Jabir Ibn Akani.
To jest da je on, Masudi, onaj koji vezuje i drei uzao tuih
snovienja, po zanatu lovac na snove, da je dovde pratio
svog posrednika, neku vrstu mamca za lovinu, koji sada
umire proboden kopljem, i zamoli da ga ostave iva do jutra,
kako bi mogao pratiti Koenov san, jer Koen sada sanja
Brankovievu smrt.
- Ostavite mu ivot dok se ovaj ne probudi - ree paa i
vojnici natovarie Koena onako zaspalog Masudiju na lea i
on poe za njima na tursku stranu nosei svoju ulovljenu
divlja. Onako noen, Koen je stvamo sanjao Brankovia i
Masudiju se uini da nosi dvojicu a ne jednoga. Mladi nad
njime video je u snu Avrama-efendiju kao obino dok je ovaj
budan, jer njegov san je jo uvek bio Brankovieva java. A
ako je Brankovi ikada bio na javi, bio je to sada, ovako
kopljem proboden jer u sinrti nema spavanja. I tu se za
Masudija ostvarivala prilika o kojoj je govorio Jabir Ibn
Akani. Masudi je lovio Koenov san dok ovaj sanja
Brankovievu smrt kao to je dotle sanjao Brankoviev
ivot.
Tako i bi. Masudi provede taj dan i no pratei Koenove
snove kao neka sazvea na nebu svojih eljusti. I, kau,
vide Brankovievu smrt kako je vide sam Brankovi. Od
toga osvanu sedili trepavica i drhtavih uiju i dobi ogromne
nokte koji su zaudarali. Tako je brzo mislio o neemu da nije
rii primetio oveka koji mu je sabljom presekao stmk jednim
jedinim zamahom, te je s njega spao pojas ne razmotavi se.

Za sabljom je ostao zmijast rez i razjapila se strana vijugava posekotina, kao usta koja izrekoe neku nejasnu re,
urlik mesa. Vele da su taj strani vijugavi zahvat sabljom oni
koji su ga videli upamtili zauvek, a oni koji su ga upamtili
vele da su ga posle prepoznali u knjizi Najlepi potpisi
sabljom nekog Averkija Skile koji je pribrao i prikazao
najuvenije maevalake poteze.
U njegovoj knjizi objavljenoj u Veneciji 1702.godine,
taj rez nosio je naziv jedne od zvezda u sazveu Ovna. Da li
se ta strana smrt isplatila Masudiju i ta je on poverio pai
pre pogubljenja, niko ne zna. Da li je preao Sirat-upriju
tanju od dlake i otriju od sablje koja vodi preko pakla u raj,
znaju samo oni koji vie ne govore. Prema jednoj legendi,
njegova muzika otila je u raj, a Masudi u pakao s reima:
Najvie bih voleo da nijednu pesmu nisam otpevao,
pa bih s ostalim protuvama i bagrom u raj uao! Muzika me
je odvela u zabludu kada sam bio na domaku istine.'' Nad
Masudijevim grobom umi Dunav i stoji uklesan natpis:
Sve to zaradih i nauih ode na zveket kaike o zube.
MOKADASAAL SAFER
(IX, Xi XI vek) - hazarski
svetenik u jednom enskom manastiru. S nekim monahom
iz drugog manastira igrao je tokom svoga dugog ivota ah
bez table i bez figura. Igrali su jedan potez godinje na
ogromnom prostoru izmeu Kaspijskog i Crnog mora, a
ivotinje na koje bi naizmenino pustili sokola bile su im
umesto figura. U obzir nije uzimano samo polje na kojem su
ivotinje lovljene, nego i nadmorska visina Iovita.
Mokadasa al Safer bio je jedan od najboljih lovaca snova
meu Hazarima. Smatra se da je u svom reniku snova uobliio jednu vlas kose Adama Ruhanija. (Upor. Masudi
Jusuf).

Njegov nain molitve i poredak u manastim kojem je

pripadao nagnali su ga da oplodi 10.000 devica monahinja.
Poslednja meu njima, prema legendi, poslala mu je klju
svoje lonice princeza Ateh . Mali enski klju sa zlatnikom
umesto drke. Taj klju doao je glave Mokadasi al Saferu,
jer je izazvao surevnjivost kagana. Umro je zatoen u kavezu
okaenom nad vodom.
MUAVIJA, dr ABU-KABIR (1930-1982) - arapski
hebraist, profesor kairskog univerziteta. Bavio se uporednim
izuavanjem religija Bliskog istoka. Studirao na univerzitetu
u Jerusalimu, doktorirao u Sjedinjenim Amerikim Dravama
s temom Hebrejska misao u paniji XI veka i uenje
mutekalima. Bio je naoit ovek, pleat da nije mogao
laktom lakat dodirnuti, znao je napamet veinu pesama Jude
Halevija i smatrao da se Hazarski renik, koji je izdao
Daubmanus 1691. godine jo uvek moe nai na nekoj staroj
polici. Da bi potkrepio ovo tvrenje rekonstruisao je promet
knjige u XVII veku i kasnije, nainio taan popis svih
unitenih primeraka i svih onih malobrojnih koji su puteni u
opticaj i zakljuio da najmanje dva primerka ovog nestalog
izdanja jo uvek postoje. Nije nikada uspeo da im ue u trag,
mada je okom mogao jaje pojesti. Kada je objavio tri hiljaditu
bibliografsku jedinicu u nevienom radnom zamahu, izbio je
Izraelsko-egipatski rat 1967. godine. Kao oficir egipatske
vojske otiao je na ratite, bio ranjen i zarobljen. Vojne
isprave svedoe o tekim povredama glave i tela od kojih je
ostala trajna polna nemo. Kada se vratio u zemlju glava mu
je bila umotana zbunjenim osmesima to su se vukli za njime
kao al. U nekom hotelu zbacio je uniformu i prvi put u
ogledalu od bakra video svoje ozlede. Mirisale su na izmet
senice i shvatio je da nikada vie nee moi da legne sa

enom. Mislio je polako se odevajui: Bio sam preko

trideset godina kuvar i malo-pomalo gotovio i zgotovio ovo
jelo koje sam postao; bio sam sam sebi pekar i testo i umesio
sam od sebe hleb kakav sam hteo, a sada se odjednom
pojavio drugi kuvar sa svojim noem i u tren oka od mene
spravio sasvim drago i nepoznato jelo. Sada sam boija sestra
- onaj koji ne postoji!
I nije se vratio porodici, u Kairo, nije nastavio svoj
posao na Univerzitetu. Nastanio se u praznoj kui svoga oca
u Aleksandriji, iveo brzo i gledao kako se beli klobuii
vazduha ispod njegovih noktiju otimaju u svet kao vazduni
mehurii to izleu iz ribljih krga. Sahranjivao je kosu,
nosio beduinske sandale koje ostavljaju otisak kopita, i jedne
noi po kii krupnoj kao volujske oi usnio svoj poslednji
san. Taj san je zabeleio:
Dve ene ugledae kako preko staze iz ipraga uz potok
mugnu mala veoma arena ivotinjica svetlih boja, kao
nabeljeno lice propeto na dve tanune noice, i uzviknue:
- Gle, to je (rekoe ime)! Ubili su joj nekoga ili sruili
kuu. Uvek se prolepa i preobrazi od uasa. Treba joj sada
dati neku knjigu i olovku ili pekmeza. Uzee da ita i neto
da pie, ali po cveu, ne po hartiji...
To je bio san dr Abu-Kabira Muavije. Sutra uvee
sanjao ga je ponovo i opet nije upamtio ime ivotinjice, kao
ni prvi put. A zatim je ponovo odsanjao sve svoje snove
redom, ali unatrag. Najpre onaj prekjueranji, pa
nakjueranji, pa otoinji i tako dalje, ali brzo, dok mu se
nisu navrili svi snovi prohujale godine za no. Posle trideset
sedam noi, bio je zavrio posao, stigao do najranijih detinjih
snova, onih kojih se nije vie mogao setiti na javi, i zakljuio
da je mulat Aslan, njegov sluga, koji je prljave sudove brisao

bradom, srao samo dok pliva, a hleb mogao da see bosim

nogama, sliniji njemu sada no on sam sebi od pre trideset
sedam godina. Tako je doao do poslednjeg sna. U njegovim
noima njegovo je vreme kao hazarsko vreme teklo od kraja
ka poetku ivota i isteklo. Otada nije vie sanjao nita. Bio
je ist. I spreman za jedan novi ivot. Tada je poeo svako
vee da ide u Krmu kod kuke.
U Krmi kod kuke naplaivana je samo stolica, nita se
nije toilo niti sluilo od hrane, fukara je tu dolazila da popije
i pojede to donese ili sedala za zajednike stolove da se
naspava. Krma je bivala ponekad puna, a da nikog niko ne
zna, bivalo je da sva usta rade, a niko ni re ne izgovara. Nije
bilo ni anka ni kuhinje, ni ognja ni posluge, samo na ulazu
onaj naplauje stolicu. Muavija je sedao meu goste Krme
kod kuke, palio duvan i ponavljao jednu vebu: nijednoj
misiji nije dao da traje due od dima odbijenog iz lule.
Udisao je smrad i gledao kako ljudi oko njega deru ueglo
pecivo zvano poderane gae ili pekmez od bundeve s
groem, gledao kako pronose zalogaje kroz gorki pogled,
kako briu maramom zube i kako koulje na njima pucaju
kad se pokrenu u snu.
Mislio je gledajui ih kako je za svaki trenutak njegovog
i njihovog vremena upotrebljen kao graa jedan pohabani
trenutak prohujalih vekova, prolost je uzidana u to sadanje
vreme i ono se sastoji od nje, jer drugog materijala nema. Ti
neizbrojivi trenuci prolosti unoeni kao kamen po nekoliko
puta u razne graevine tokom stolea,mogli bi se raspoznati
u naim dananjim asovima sasvim jasno, ako bismo na to
obratili panju, kao to danas raspoznajemo i putamo u
promet zlatnik iz vremena Vespazijana...
Te misli nisu mu sluile da olaka bilo ta od svoje
muke. Olakanje je dolazilo od tih Ijudi, koji su od

budunosti oekivali samo toliko da prevari i druge, kao to

je ve njih prevarila. Ta svetina zabrinutih vakaa pomagala
mu je da se snae u svom novom ivotu.
Stiavalo ga je saznanje da maloko meu svim tim
ljudima to smrde na isti nain sve do Male Azije moe biti
nesreniji od njega. Ali, pre svega, Krma kod kuke sama po
sebi bila je pravo mesto za Muaviju. Ona je sa svojim
stoiovima uglaanim morskom solju, sa svojim fenjerima na
riblje ulje, bila najmanje sedamdeset godina starija od
vremena u kojem je radila i to je Muaviju stiavalo. Jer nita
to je bilo u vezi s njime samim i njegovim vremenom nije
podnosio. A kako ga je u prolosti opet saekivala njegova
struka, koje se isto tako gnuao kao i svoje sadanjice,
zavlaio se u neku poluprolost, gde su opal i ad jo
polusestre i gde kukavica jo broji koliko e dana ovek
iveti, gde se jo kuju noevi s dve tupe ivice...
Poto bi veerao goveih i kozjih uiju, odlazio je u
davno neodbravljene odaje oeve kue i tamo prevrtao do
duboko u no hrpu engleskih i francuskih novina izdavanih u
Aleksandriji krajem XIX veka. Sedei na petama i oseajui
kako kroz njega struji hranljivi mrak mesa, itao je te novine
sa ednim zanimanjem, jer nisu mogle imati nikakvu vezu s
njime. Naroito su taj uslov savreno ispunjavali oglasi.
Iz veeri u vee listao je te oglase davno mitvih ljudi,
ponude koje nemaju vie smisla blistale su u praini starijoj
od njega. Nuena je na tim utim stranicama francuska rakija
protiv kostobolje i voda za muka i enska usta, August
Zigler iz Ugarske oglaavao je da u svojoj specijalizovanoj
prodavnici opreme za bolnice, lekare i babice, ima sredstava
protiv ukvare stomaka, arape za ilave noge i stopala od
gume za naduvavanje. Potomak nekog kalife iz XVI veka
nudio je na prodaju porodini dvorac od 1500 prostorija koji

se nalazio na najlepem mestu tuniske obale u moru, samo

20 metara ispod povrine vode. Mogao se videti svaki dan za
lepa vremena i junog vetra zvanog ,,taram. Neimenovana
stara gospoa nu bila je budilnik koji rasanjuje mirisom rue
ili kravljeg izmeta; reklamirana je staklena kosa ili grivne
koje gutaju ruku im se stave. Hrianska apoteka kod Svete
trojice oglaavala je vodicu dr Lemana protiv pega, liaja,
rusa i zvernica, praak za kamile, konje i ovce, koji otvara
volju za jelo i otklanja drebeak, ugu i preterano
iznurivanje stoke pri pojenju. Neki neimenovani kupac traio
je jednu jevrejsku duu na otplatu, i to onu najnieg reda koja
se zove nefe. Ugledni arhitekta izlazio je s ponudom da
prema zamisli naruioca sagradi veoma jeftino raskoan
letnjikovac na nebu u denetu, pri emu bi kljuevi vlasniku
bili umeni jo za ivota im izmiri raun i to ne graditelju
nego kairskoj fiikari. Preporuivana su sredstva protiv
elavljenja u medenom mesecu, nuena je na prodaju
arobna re, koja se moe pretvoriti po elji u gutera ili u
mu mesearku, ili veoma povoljno stopa zemlje, s koje se
moe videti nona duga svake tree dume u mesecu rebi-ulakeru. Svaka ena im se otrebi od ibuljica, pega i mladea
kao od buba, postaje lepa uz pomo belila engleske firme
Roni & son. Porculanski pribor za zeleni aj u oblilcu
persijske kokoi s piliima mogao se nabaviti zajedno s
ankom pod kojim je boravila jedno vreme dua sedmog
imama...
Bezbroj imena, adresa ve nepostojeih tvrtki, prodavaca i radnji koje vie odavno ne rade, arenili su se po
starim stranicama novina i dr Muavija je uronio u taj iezli
svet kao u neko novo spasonosno pokolenje nezainteresovano za njegove nedae i brige. Jedne veeri, 1971.
godine, kada je oseao svaki zub u glavi kao zasebno slovo,

dr Muavija je seo i odgovorio na jedan oglas iz 1896.

Paljivo je ispisao ime i adresu neke ulice za koju nije znao
da li jo postoji u Aleksandriji i poslao ponudu potom.
Svake veeri otada odgovarao je na po jedan od oglasa s
kraja XIX veka. Gomile njegovih pisama ile su u
neizvesnost i jednoga jutra doao je prvi odgovor. Nepoznati
je pisao da nema, dodue, vie na prodaju oglaavani patent
TuruL iz Francuske za domoprivredu, koji se u pismu dr
Muavije pominje, ali je nudio na prodaju neto drugo. I
zbilja, ujutru su se u Muavijinoj kui u vezi s oglasom
pojavili jedna devojka i jedan papagaj i otpevali u duetu
neku pesmu o nanulama. Potom je papagaj sam pevao na
nekom Muaviji nepoznatom jeziku. Kada je Muavija upitao
ko je od njih dvoje na prodaju, devojka je rekla da moe da
bira. Dr Muavija je zagledao devojku - bila je lepooka i
imala sise kao dva jaja na oko. On se prenuo iz letargije,
naredio Aslanu da isprazni jednu veliku odaju u potkrovlju,
postavio u njoj obru od stakla i kupio papagaja. Potom je
polako, kako su odgovori na njegova pisma stizali od ko zna
kakvih naslednika negdanjih davaa oglasa, punio tu
prostoriju. Tu se nalo mnogo nametaja ud- nog oblika i
neizvesne namere, ogromno kamilje sedlo, enska haljina s
praporcima umesto dugmadi, gvozdeni kavez u kojem se
ljui dre okaeni o tavanicu, dva ogledala od kojih je jedno
pomalo kasnilo u odslikavanju njegovih pokreta a drugo bilo
polupano, jedan stari rukopis s pesmom ispisanom
nepoznatim pismom i na nepoznatom jeziku. Pesma je
glasila:
Zaludu fcigliefcmi farchalo od frecche
Kadeu gniemu ti obarzani uecche
Umifto tuoyogha, ca ifkah ya freto

Obras moi ftobiegha od glietana glieto

Uarcchiamti darouoy, ereni fnami ni
Okade obarz tuoi za moife zamini.
Godinu dana kasnije odaja u potkrovlju bila je puna i dr
Muavija se zgranuo jednoga jutra kada je uao u nju i shvatio
da stvari koje je nabavio poinju da stvaraju neto to ima
smisla. Padalo je u oi da jedan deo nabavljenih stvari
predstavlja opremu za neto to je liilo na bolnicu. Ali na
neku drevnu, neobinu bolnicu koja nije leila na nain
kojim se danas lei. Muavijino leilite bilo je opremljeno
seditima koja su imala udne proreze, klupama koje su
imale alke da se oni koji sede mogu vezati, drvenim
kacigama koje su nosile otvor samo za levo ili samo za desno
oko, ili pak otvor za tree oko na temenu, i Muavija je te
stvari izdvojio u zasebnu odaju. Pozvao je jednog kolegu s
medicinskog fakulteta i pokazao mu je. To je bilo prvi put da
se posle rata od 1967. video ponovo s nekim od svojih
prijatelja s univerziteta. Ovaj je zagledao stvari i rekao: Jedno vee vratio se mrtvac sa groblja da veera sa svojom
porodicom. Bio je glup kao i za ivota. Srnrt ga uopte nije
opametila... Ovo je prastara oprema za leilite snova ili,
tanije, za oporavljanje vida koji se koristi u snu. Jer, u snu
prema nekim verovanjima, mi ne koristimo isti vid kao na
javi...
Dr Muavija se nasmejao na ovaj zakljuak 1 usredsredio na ostatak stvari. One su ostale u pivoj velikoj odaji s
papagajem, ali vezu meu tim stvarima bilo je tee
ustanoviti nego u prostoriji sa spravama za predohranu od
slepila u snu. Dugo je pokuavao da nae neki zajedniki
imenitelj sve te starudije i najzad se odluio na postupak
kojim se sluio u vreme svog prethodnog ivota naunika.
Odluio se za raunar. Pozvao je telefonom jednog od svojih

negdanjih saradnika iz Kaira, strunjaka

Vodeni znak iz zbirke dr Abu-Kabira Muavije

za raun verovatnoe, i zamolio ga da ubaci u raunar imena
svili predmeta koje mu je nabrojao u jednom pismu. Tri dana
kasnije raunar je izbacio rezultat i dr Muavija je dobio iz
Kaira izvetaj. to se pesme tie, o njoj je maina znala samo
toliko da je pisana nekim slovenskim jezikom na hartiji s
vodenim znakom jagnjeta pod zastavom s trolisnom
detelinom iz 1660. godine. Ostali predmeti, kao papagaj,
kamilje selo s praporcima, osuena voka u obliku iarke
nalik na ribu, kavez za ljude i drugi, imali su jedan jedini
zajedniki imenitelj. Naime, na osnovu oskudnih podataka
kojima je raunar bio nahranjen najveim delom iz studija

samog dr Muavije, izlazilo je da su sve te stvari pominjane u

danas izgubljenom Hazarskom reniku.
Tako je dr Muavija bio ponovo tamo gde se naao
odlazei u rat. Otiao je jo jednom u Krmu kod kuke,
zapalio lulu, osvmuo se oko sebe, ugasio je i vratio se u
Kairo svom starom poslu na univerzitetu. Na stolu ga je
ekala gomila pisama i poziva na naune skupove i on je
odabrao jedan od poziva i poeo da sprema saoptenje za
nauni skup koji je u Carigradu oktobra 1982. godine trebalo
da se odri na temu Kultura crnomorskih obala u srednjem
veku. Proitao je ponovo Judu Halevija , njegov spis o
Hazarima, napisao saoptenje i otputovao mislei da se tamo
moe sresti s nekim ko e znati neto vie od njega o hazarskim stvarima. Onaj ko je ubio dr Muaviju u Carigradu
rekao mu je upirui revolver u njega:
- Zini, da ti ne kvarim zube!
Dr Muavija je zinuo i onaj ga je ubio. Tako je dobro
nianio da su zubi dr Muavije ostali celi.
A

MUSTAJ-BEG SABLJAK (XVII vek) - jedan od

turskih zapovednika u Trebinju. Savremenici kau da se u
Mustaj-Begu Sabljaku hrana nije drala i da je kao gugutka
jeo i poganio istovremeno. U ratne pohode vodio je sobom
dojilje da ga doje. Sa enama se inae, kao ni s ljudima, nije
meao; mogao je da legne samo sa samrtnikom i njemu su u
ator donosili kupljene, okupane i nadodoljene ene, ljue i
decu na samrti. Samo s njima je mogao zanoiti kao da se
boji da oplodi eljade koje e ostati u ivotu. Govorio je,
uostalom, da pravi decu za onaj, a ne za ovaj svet.
Nikada ne znam - vajkao se - za iji raj ih pravim i za
koji pakao. Odlutae meu jevrejske anele ili meu hrianske sotonie i nikadih neuvideti na onom svetu kad odem

u denet...
Nekom derviu objasnio je svoje naklonosti veoma
jednostavno. Kada se smrt i ljubav, ovaj i onaj svet, postave
tako blizu jedno uz drugo, dozna se i o jednom i o drugom
mnogo. To je kao oni majmuni koji povremeno idu na onaj
svet. Kada se vrate, svaki njihov ujed je ista mudrost. Zar
je udno onda da neki ljudi daju takvim majmunima da im
ugrizu ruku i potom itaju iz ujeda istinu. Meni taj ujed nije
potreban...
Tako je Mustaj-beg Sabljak osim konja, koje je voleo ali
nije jahao, kupovao samrtnike koje nije voleo, ali ih je jahao.
Nedaleko od mora beg je imao lepo konjsko groblje klesano
u mramoru, koje je odravao neki dubrovaki Jevrejin po
imenu Samuel Koen . Taj Jevrejin ostavio je beleku o
prizoru koji se odigrao u Sabljak-painom taboru tokom
pohoda u Vlaku.
Jedan vojnik iz painog oreda bio je osumnjien za
neku greku, koja se nije mogla pouzdano dokazati. On je
jedini ostao u ivotu posle sukoba njegove jedinice s
neprijateljem na obali Dunava. Prema tvrenju zapovednika,
vojnik je pobegao i tako spasao glavu prema tvrenju
vojnika, bili su napadnuti nou, svi su napadai bili potpuno
goli i on se jedini branio do kraja i preiveo upravo zato to
nije podlegao strahu. Doveli su ga Sabljaku da presudi je li
kriv ili nevin. Vojniku je otcepljen rukav, bio je priveden
pai, koji sve vreme suenja nije progovorio ni rei, kao ni
ostali uesnici ovog nemog isleivanja. Paa se naglo bacio
na mladia kao zver, strahovito ga ujeo za miicu i odmah se
potpuno nezainteresovano okrenuo od nesrenika, koji je bio
smesta izveden iz atora. Paa ga nije ni video kako valja, s
njime nije progovorio ni rei, ali je sabrano vakao komad
odgrienoga mesa s napregnutim izrazom oveka koji

pokuava da se seti ukusa kakvog davno kuanog jela ili da

proceni vrednost piu. Potom je ispljunuo meso iz usta i na
taj znak onoga napolju su posekli, jer ovim nainom njegova
krivica smatrana je dokazanom.
Poto sam kratko u painoj slubi - zakljuio je Koen
svoju beleku - nisam video mnogo suenja, ali znam da se u
onom sluaju kad paa odgrieno meso proguta, tuba
odmah povlai i ovek se puta na slobodu kao nevin.
Sabljak paa imao je krupno, nepravilno graeno telo,
kao da kou nosi preko odee, kao da izmeu kose i lobanje
ima almu.
ODLOMAK IZ BASRE - pod ovim nazivom sauvan je
u prepisu iz XVIII veka arapski tekst za koji se pretpostavlja
da je biodeo jednog leksikografskog izdanja Joanesa
Daubmanusa . To izdanje pod nazivom Hazarski renik,
bilo je objavljeno u Pruskoj 1691. godine i odmah uniteno,
tako da se pomenuta pretpostavka ne moe proveriti, a ne
zna se tano ni mesto na kojem se odlomak u reniku mogao
javljati. Odlomak glasi:
Kao to vaa dua na dnu dri telo, tako Adam Ruhani,
trei aneo, na dnu svoje due dri svemir. Adam Ruhani, je
sada 1689. godine od Ise, na silaznoj putanji i pribliava se
preseku putanja Meseca i Sunca, paklu Ahrimana; otuda vas,
lovce snova
i itae mate koji ga sledite i pokuavate da
sroite njegovo telo u obliku knjige, ne gonimo onako kako
bismo mogli. Ali, kada on bude krajem XX veka od Ise na
uzlaznoj putanji svog lutanja, njegova drava sna pribliie
se Tvorcu i tada emo morati vas, koji delove Adamovog
tela prepoznajete i skupljate po snovima ljudi i prikupljate na
Zemlji knjigu njegovog tela, ubijati. Jer ne moemo dozvoliti
da knjiga njegovog tela postane drava. Ali, nemojte misliti
da se samo nas nekollko beznaajnih ejtana bavimo

Adainom Ruhanijem. Vi ete

ete u najboljem slu
sluaju sklopiti
vrh njegovog prsta ili mlade na kuku. I mi smo tu da
spreimo uobliavanje
avanje vrha njegovog prsta ili mladea na
kuku. A ostali ejtani se bave ostalima, koji meu
me ljudima
sastavljaju njegove ostale udove. No ne budite u zabludi.
Najveii deo njegovog nepregledno velikog tela, drave vaeg
sna, niko
ko nikada od vas ljudi nije ni dotakao. Posao sricanja
Adama Ruhanija tek je u zaetku.
etku. Knjiga koja treba da
ovaploti njegovo telo na zemlji, jo je samo u snovima Ijudi.
I to jednim delom u snovima umrlih, odakle se ne moe
izvaditi kao ni voda iz ugaenih bunara.
PRSTOMET - izraz koji u muzici oznaava
ava naj
naj- podesniji
raspored i redosled upotrebe prstiju pri svi- ranjii odreene
odre
melodije. Meu
u maloazijskim leutarima XVII veka naro
naroito
su bili na ceni prstometi Jusufa Masudija .

ejtanov prstomet (u panskoj sredini preraen

prera

u XVIII veku za gitaru)

ejtanov prstomet je izraz koji oznaava veoma teko
mesto. Postoji panska verzija Sejtanovog prstometa koju
su upotrebljavali Mavri. Sauvana je samo u preraenom
obliku za gitam i na njoj se moe videti da je osim deset
prstiju korien i jedanaesti; - ejtan je prema legendi na tom
mestu upotrebljavao i rep. Za ejtanov prstomet neki vele
da je prvobitno znaio neto sasvim drugo - da je otkrivao
red postupaka prilikom pravljenja zlata, ili red kojim treba
saditi voe u vrtu da bi se imalo uvek sveih plodova od
prolea do jeseni, a da je tek naknadno primenjivanjem na
muziku pretvoren u
prstomet i tako su u njemu jedne
mudrosti sahranile i zaklonile druge, starije mudi'osti.
Njegova tajna dakle, moe se prevoditi sa jednog na drugi
jezik oveijih ula, a pri tom ne gubi nita od svoje
delotvornosti.
HAZARI - arapski Khazar, kineski Kosa, ime naroda
turskog porekla. Naziv dolaziod turskog cjazmak (lutati,
seliti se) ili od quz (strana planine okrenuta severu, osoj).
Sreta se i nazivAq-Khazar, to znai beli Hazari. Oni su
oigledno dobili ime da bi se razlikovali od crnih Hazara
(Qara-Khazar) koje pominje Itakhri. Od 552. godine Hazari
su po svoj prilici pripadali zapadnom turskom carstvu i
moda su uestvovali u pohodu pivog kagana zapadnih
Turaka na persijsko utvrenje Sul ili Darband. U estom
veku predeo severno od Kavkaza drali su Sabiri (jedno od
dva velika hunska plemena). Masudi-pisar medutim, u X
veku kae da su Turci Hazare zvali ,,Sabir.
U svakom sluaju kad muslimanski izvori pominju
Hazare, ne zna se da li se to uvek odnosi na isti narod. itav
narod, kako izgleda, imao je dvojnika, kao i njegov vladar.

Otuda se njegovo ime belih i crnih Hazara moe shvatiti na

drugi nain: poto hazar na arapskom znai bela i crna
ptica, moe sepretpostaviti da beli Hazari predstavljaju dane,
a crni Hazari noi. U svakom sluaju, u poetku svoje
upamene istorije Hazari su pobedili jedno mono pleme sa
severa, koje se zvalo W-n-nd-r i pominje se u spisu Huda al
lam (Predeli sveta).
Ime tog plemena odgovara imenu Onogundur kako su
Grci nazivali Bugare. Tako bi prvi hazarski sukobi u
prikavkazju bili sa Bugarima i s Arapima. Prema islamskim
izvorima, prvi arapsko-hazarski rat izbio je na Kavkazu 642.
godine. Tokom sukoba kod Balandara 653. poginuo je
arapski vojskovoa i tako se rat zavrio. Kako belei Masudi
pisar prestonica koja je najpre bila Balandaru premetena je
potom u Samandar i najzad u Atili ili Itil. Drugi arapskohazarski rat poeo je 772. ili neto ranije i zavrio se 773.
godine porazom Hazara. To je bilo u vreme Muhameda
Marvana i kagan je u to vreme ispovedao islam. Hazarska
drava zauzimala je donji tok Volge i Dona, ukljuujui
Sarkil i Atil kako svedoi mapa arapskog geografa Idrisija.
Itakhri govori o karavanskom putu iz Hazarije u Korezmu, a
pominje se i kraljevski put od Korezme za Volgu.

Islamski izvori smatraju Hazare veoma vetim poljoprivrednicima i ribarima. Ima jedna dolina u njihovoj zemlji
gde se zimi skupi mnogo vode, te od nje biva jezero. Tu ga je
ribu koja se toliko ugoji da je peku baz masnoe, na njenom

sopstvenom ulju. Posle toga, poto se u prolee voda isui, u

toj dolini seju ito, koje, naubreno ribljim gnojivom, dobro
uspeva, te na istom mestu dobijaju u istoj godini jednu etvu
ribe i jednu penice. Toliko su dovitljivi da im na drveu
rode ostrige. Oni saviju grane drvea koje je na obali mora,
kamenjem ih privrste za dno i kroz dve godine toliko se
ostriga (kamenica) uhvati za grane da tree godine
oslobaaju drvee, grane se podignu i iznesu iz vode silan
rod koljki izvrsnog ukusa. Kroz hazarsko carstvo tee reka
koja ima dva imena, jer jedan tok reke u istom koritu ide s
istoka na zapad, a drugi sa zapada na istok. Imena te reke su
imena dve hazarske kalendarske godine. Jer Hazari smatraju
da se tokom etiri godinja doba uvek smenjuju dve, a ne
jedna godina, pri emu jedna tee u suprotnom smeru od
druge (kao i njihova glavna reka). Obe pri tom meaju dane i
godinja doba kao karte, pa se otuda meaju zimski s
prolenim i letnji s jesenjim danima. I ne samo to: jedna od
dve hazarske godine tee iz budunosti ka prolosti, a druga
iz prolosti u budunost.
Hazari u jedan tap urezuju sve vanije dogaaje u svom
ivotu, a ti zapisi su u vidu ivotinja koje oznaavaju stanja i
raspoloenja, a ne dogaaje. U obliku ivotinje koja se
najee javi na tapu grade grob sopstveniku tapa. Otuda
su grobovi na njihovim grobljima podeljeni u grupe prema
tome da li oblikuju tigra, pticu, kamilu, risa ili ribu, jaje ili
kozu.
Hazari veruju da u najdubljoj pomrini Kaspijskog mora
jedna riba bez oiju otkucava kao sat jedino tano vreme
svemira. U poetku, prema hazarskim predanjima, sve
stvoreno, prolost i budunost, sva zbivanja i stvari plivali su
istopljeni u plamenoj reci vremena, bia ranija i
potonjaizmeana kao sapun s vodom.

Svaka iva tvar, na uas drugih, mogla je u to vreme

sazdati svaku drugu i tek im je hazarski bog soli ograniio
samovolju i dosudio biima da samo sebi slina raaju. On je
razdvojio prolost od budunosti, postavio svoj presto u
sadanjicu, on eta po sutranjosti i nadlee prolost
nadgledajui je. On sam iz sebe stvara vaskoliki svet, ali ga i
prodire i preiva sve to je staro da bi svet opet natrag
izbljuvao podmlaen. Sudbine svih ljudskih sojeva, knjiga
naroda upisana je u svemiru, gde svaka zvezda predstavlja
Gnezdo i ve uoblien ivot jednog jezika ili naroda.
Tako je vaseljena vidljiva i saeta venost u kojoj
trepere sudbine ljudskih sojeva, kao zvezde.
Hazari umeju da itaju boje kao da su muziki zapisi, ili
slova, ili brojevi. Kada uu u damiju ili hriansku
bogomolju, Hazari im vide zidne slike sriu, itaju ili
pevaju sadraj slika, ikona ili ve drugog to je naslikano, to
pokazuje da su stari slikari znali ovu vetinu tajnu i
nepriznatu. Kada god se jevrejski uticaj u hazarskom carstvu
pojaa, Hazari se udaljuju od slika i zaboravljaju ovu vetinu,
ali ona je najvie stradala u vreme borbi protiv ikona u
Carigradu i vie se nije oporavila. Hazari budunost
zamiljaju u prostoru, a nikada u vremenu.
Njihove bogomolje nainjene su po strogo i unapred
odreenom rasporedu i kada se poveu daju sliku Adama
Ruhanija, treeg anela, simbola hazarske princeze i njene
sekte svetenika. Linost iz jednog sna seli se kod Hazara u
druge snove i Hazari mogu da je prate iz sela u selo. Postoje
svetenici iz sekte pomenute princeze Ateh koji putuju za tim
linostima iz sna u san i piu njihova itija, kao itija svetaca
ili proroka spodvizima i opimim opisima smrti.
Te lovce snova ne voli hazarski kagan, ali im ne moe
nauditi. Lovci na snove nose uvek sobom list neke biljke

koju tajno neguju i zovu je ,,ku . Kada se takav list stavi na

poderotinu jedra ili na ranu, sve se to kipi i zaceljuje u tren
oka kao samo od sebe.

Ustrojstvo hazarske drave veoma je sloeno, a njeni

podanici dele se na one roene ispod vetra (to su Hazari) i
ostale, koji su roeni iznad vetra, to jest dolaze u zemlju s
raznih strana, kao Grci, Jevreji, Saraceni ili Rusi. U carstvu
su najbrojniji Hazari, svi ostali su u sasvim malim grupama.
Administrativna podela carstva, meutim, ide za tim da ovo
ne pada u oi. Drava je podeljena na okruge, ali su ovi tamo
gde ima hebrejskog, grkog ili arapskog ivlja nazvani po
ovima, dok je najvei deo hazarske drave, na kojem ive
samo Hazari, izdeljen na nekoliko okruga pod razliitim
imenima. To je nainjeno tako da samo jedan od tih isto
hazarskih okruga nosi naziv hazarskog okruga, a ostali su
ime i mesto u dravi dobili na druge naine. Na severu je, na
primer, izmiljen ceo jedan nov narod koji se odrekao
hazarskog imena, pa svoj hazarski jezik i svoj okrug
drugaije naziva. S obzirom na sve okolnosti i nepovoljan
poloaj Hazara u carstvu, mnogi Hazari se doista odriu svog
porekla i jezika, svoje vere i obiaja i kriju ko su,
predstavljaju se kao Grci ili Arapi i smatraju da e tako bolje
proi. Na zapadu hazarske drave je neto Grka i Jevreja koji
su doli iz romejskog (vizantijskog) carstva. Meu njima,
Jevreja ima u jednom okrugu (posle njihovog progona iz
grke carevine) vie no ostalih, ali je takav sluaj samo u tom
okrugu. Slino je s hrianima u jednom drugom okrugu gde

Hazare zovu nehrian- skim ivljem. Meutim, odnos

izmeu svih Hazara u dravi i grkih i jevrejskih doseljenika
je takav da je ovih ruglh jedna petina od onih pivih, ali se ta
injenica gubi, jer se odnosi snaga i popisi ivlja ne izvode
na osnovu ukupnog stanja nego samo po okruzima.

Predstavnici ovih okruga na dvoru nisu zastupljeni u

srazmeri sa brojem dua koje zastupaju nego prema broju
okruga, to znai da je na dvoru uvek najvie onih koji nisu
Hazari, a u dravi je obmuto. Napredovanje u slubi u
takvim prilikama i pri takvom odnosu snaga uslovljeno je
slepim pokoravanjem nehazarskim predstavnicima. Ve
samo izbegavanje imena Hazar ovde znai preporuku i
omoguava da se na dvoru naini prvi korak. Ostali koraci su
uslovljeni estokim prethodnim napadima na Hazare i
podreivanjem njihove koristi koristima Grka, Jevreja,
Turkmena, Arapa ili Gota, kako ovde nazivaju Slovene.
Zato je to tako teko je rei. Jedan arapski hroniar iz IX
veka belei: Neki moj vrnjak Hazar rekao mi je nedavno
neobinu reenicu: Do nas Hazara dopire samo jedan deo
budunosti, onaj najtvri i najneprobojniji, najtei za
savlaivanje, tako da se kroz nju probijamo postrance kao
kroz jak vetar, ili kao razlivena bara neosetno se ire i plave
nam noge ostaci i otpaci budunosti ve ubuali i izanali.
Tako do nas dopire ili onaj najnemilosrdniji deo budunosti
ili od upotrebe ve izlizana i izgaena budunost, i mi ne
znamo kome u optoj raspodeli i grabei budunosti dolazi
onaj njen lepi i nesavakani deo...
Ovakve rei mogu se razumeti ako se ima u vidu da
kagan ne puta mlau generaciju na vlast pre no to napuni

55 godina ivota, ali to vai samo za Hazare.

Ostali napreduju bre, jer kagan, koji je i sam Hazar,
smatra da mu oni drugi ne mogu biti opasni zato to ih je
malo. inovi u hazarskoj administraciji prema najnovijim
odredbama dvora smanjuju se, a ne rastu, im ih napusti onaj
ko ih je ranije drao, dakle neki kaganov vrnjak ili stranac.
Tako kada kroz koju godinu novo pokolenje Hazara od 55
godina stigne na red za dravna zvanja, ova e zvanja ve sva
biti ili podeljena drugima, ili e toliko izgubiti znaaj da ih
nee biti vredno ni uzimati.
Postoji takvo mesto u Itilu, hazarskoj prestonici, gde
dvojica (moda isasvim nepoznatih ljudi) kad se mimoiu
nadalje preuzimaju uzajamno svaki ime i sudbinu onog
dnigog, i nastavljaju ivot u zamenjenim ulogama, kao da su
promenili kape. Meu onima koji ekaju na tom mestu u
redu da zamene svoju sudbinu s nekim drugim, bilo kim,
najvie je uvek Hazara.
U ratnoj prestonici koja je u sreditu hazarskim ivljem
najgue naseljenog dela zemlje, nagrade i odlikovanja se
dele na podjednake delove meu sve stanovnike i uvek se
pazi da podjednak broj odlija pripadne i Grcima i Gotima
i Arapima i Jevrejima, koji ive u hazarskom carstvu. Slino
je i s Rusima i drugima, pa i sa samim Hazarima koji
odlikovanja i novane iznose koji ih prate dele s ostalima na
ravne asti, iako su mnogobrojniji. Ali u sreditima junih
provincija, gde ima Grka, ili zapadnih, gde su se naselili
Jevreji, ili onih na istoku, gde ima Persijanaca, Saracena i
drugih, odlikovanja se dodeljuju samo predstavnicima
tih
naroda, a Hazarima ne, jer se ove provincije ili okruzi
smatraju nehazarskim, mada u njima njih ima koliko i
ostalih. Tako Hazari u svom delu drave dele pogau sa
svima, a u ostalim delovima niko im ne daje ni mrve.

Hazari, inae, nose najvei teret vojnih obaveza kao

najbrojniji, ali su zapovednici iz ostalih naroda podjednako.
Vojnicima se govori da su na svetu samo zaraeni u ravnotei
i skladu, sve ostalo nije vredno panje. Tako su Hazari
zadueni za odravanje drave i celine, oni su duni da tite
carstvo i da se za njega bore dok, prirodno, ostali - Jevreji,
Arapi, Grci, Goti i Persijanci nastanjeni u Hazariji vuku svak
na svoju stranu, ka svojim maticama.
U vreme ratnih opasnosti, iz pojmljivih razloga opisani
odnosi u carstvu se menjaju. Tada se Hazarima daju vee
slobode, gleda im se kroz prste, obnavljaju se seanja na
njihove slavne pobede uprolosti, jer oni su dobri vojnici,
koplje i sablju mogu hitnuti i nogom, seku s dve ruke
odjednom i nikada nisu ni denjaci ni levaci, nego su im obe
ruke od detinjstva podjednako uvebane za rat.
Svi ostali, im doe do rata, prikljuuju se svojim
matinim zemljama. Grci pale zajedno s romejskim trupama
i trae enozis, spajanje s hrianskom maticom, Arapi
prelaze na stranu naeg kalife i njegove flote, Persijanci
trae nesuneene. Posle svakog rata, pak, sve se ovo brzo
zaboravlja, inovi koje su strani narodi dobili pod vlau
neprijatelja priznaju im se u hazarskoj vojsci, a Hazari opet
skliznu do bojenog hleba.
Bojeni hleb je znak hazarskog poloaja u hazarskoj
dravi. Hazari ga proizvode, jer su itorodni delovi drave
nastanjeni istim hazarskim stanovnitvom. Glavni krajevi
uz planinski masiv Kavkaza jedu bojeni hleb, koji se prodaje
budzato. Nebojeni hleb, koji takoe proizvode Hazari, plaa
se zlatom. Hazari, meutim, smeju da kupuju samo taj skupi,
nebojeni hleb. Ukoliko neko od Hazara naini prekraj i kupi
jeftiniji, bojeni hleb, to je njima strogo zabranjeno, to se ak
i po izmetu moe utvrditi. Postoje posebne carinske slube

koje povremeno proveravaju hazarske nunike i kanjavaju

prestupnike.
HAZARSKA POLEMIKA - Dimaski belei da je u
toku polemike, od koje je zavisilo kojoj e se veroispovesti
prikloniti Hazari, vladalo veliko uznemirenje u zemlji. Za
vreme razgovora voenih
enih u raskonom dvoru hazarskog
kagana , hazarska zemlja poela
ela je da hoda. Sva je bila u
pokretu. Niko nikoga nije mogao dvaput nai
na na istom
mestu. Jedan svedok
ok video je gomilu ljudi kako nose
kamenje i pitaju: gde da ga spustimo? To je bilo granino
grani
kamenje hazarskog carstva , meai
ai njihovih granica. Jer
princeza Ateh je naredila da se kameni-me
meai nose i da
budu u vazduhu, a ne na zemlji, dokle god se ne odlui ta e
se dogoditi s hazarskom verom. Godina u kojoj se ova stvar
odluivala nije utvrena, ali Al Bekri upozorava da su
Hazari pre drugih vera prihvatili islam, i to 737. godine po
Isi. Pitanje da li su prevoenje
enje u islam i polemika pali
istodobno, druga je stvar. Oigledno,
igledno, nisu. Tako se godina
polemike ne zna. Njena sutina, meutim,
utim, sasvim je jasna.
Poto je bio izloen brojnim pritiscima da se prikloni jednoj
od tri veroispovesti - islamu, hrianstvu
anstvu ili judaizmu, kagan
je zatraio tri uena oveka - jednog Jevrejina izmeu
izme onih
to su proterani iz Kalifata, jednog grkog
kog teologa s
univerziteta u Carigradu i jednog od arapskih tumaa
tuma
Kurana. Ovaj trei zvao se Farabi Ibn-Kora
i u polemiku
se ukljuio poslednji, jer su mu injene
injene smetnje pri dolasku.
Stoga su najpre u razgovor stupili hrianski
anski i hebrejski
predstavnik i Grk je poeo
eo da sve vie pridobija kagana za
svoje nazore. orbastih oiju
iju i pegave kose on je sedeo za
dvorskom trpezom i govorio:
- Na buretu najvanija je rupa, u kragu
agu ono to nije kr
krag,

u dui ono to nije ovek, u glavi ono to nije glava, a to e

rei re... Sluajte, dakle, koji se ne hranite tiinom.
Mi Grci, dajui vam krst, neemo kao Saraceni ili
Jevreji uzeti vau re u zalogu. Mi ne traimo da primite s
krstom i na grki jezik. Naprotiv, zadrite svoj hazarski.
Ali, pazite, to se nee desiti ako budete primili judaizam ili
Muhamedov zakon. S njihovom |verom moraete primiti i
njihov jezik.
Na ove rei kagan je bio spreman da prihvati nazore Grka,
kada se u polemiku umeala princeza Ateh. Ona je rekla:
ula sam od nekog prodavca pticada u jednom gradu na
Kaspijskoj obali ive dva umetnika velikog glasa - otac i sin.
Otac je slikar rekao mi je trgovac-i poznae ga po
najplavljoj od svih plavih boja koje si ikad videla. Sin je
pesnik i njegove pesme poznae po tome to e ti se uiniti
da si ih ve ula, ali ne od oveka nego od neke biljke ili
ivotinje...
Stavila sam putno prstenje na ruke i pola na kaspijsku
obalu. U gradu koji mi je pomenut raspitala sam se i nala
umetnike o kojima je bilo rei. Odmah sam ih poznala po
uputstvima prodavca ptica: otac je slikao boanstvene slike,
a sin pisao divne pesme na nekom lepom i meni potpuno
nepoznatom jeziku. Dopali su mi se, ali sam se i ja svidela
njima i upitali su me: koga e izabrati od nas dvojice?
Izabrala sam sina - rekoh im - jer njemu nije potreban
prevodilac.
Grk se, meutim, nije dao voditi za minuu, i primetio je da smo mi, ljudi, lepi jer smo nainjeni od dva
hroma, a ene pak vide, jer su sastavljene od dve orave.
Kao primer naveo je sledei dogaaj iz svoga ivota:
Kao mlad ovek zagledao sam se u neku devojku. Nije me

primeivala, ali ja sam bio uporan i jedne veeri sam Sofiji

(ona se tako zvala) govorio o svojoj Ijubavi tako arko da me
je zagrlila i na svom obrazu osetio sam njene suze. Po ukusu
tih suza odmah sam poznao da je slepa, ali to meni nije
smetalo. Ostali smo zajedno zagrljeni kad se iz oblinje
ume zauo topot konja.
- Je li beo tajkonj, iji se topot uje kroz nae poljupce? upitala me je.
- Ne znamo i neemo znati - uzvratio sam - dok ne izae iz
ume.
- Ti nita nisi shvatio - ree Sofija i utom iz ume izae
beo konj.
- Jesam, sve sam shvatio - uzvratih i upitah je kakve su
boje moje oi.
- Zelene - ree ona.
Pogledajte, ja imam plave oi...
Kagana je ova pria grkog predstavnika pokolebala i on
se bio gotovo priklonio hrianskom Bogu.
Osetivi to, princeza Ateh je reila da napusti dvoranu i
pre odlaska rekla je obraajui se kaganu:
Moj gospodar me je jutros pitao da li je u mom srcu isto
to i u njegovom. Imala sam tada duge nokte sa srebrnim
naprscima to zvide i puila sam nargile koje prave zelene
kolutove.
Na gospodarevo pitanje odgovorila sam: ne! - i lula mi je
ispala iz usta.
Gospodar je otiao tuan, jer nije znao da sam mislila
gledajui za njime: Isto bi ispalo i da sam rekla: da!
Na ove rei kagan se trgao, shvatio da je Grk dodue
obuven u aneoski glas, ali da je istina na drugoj strani. I

dao je najzad re kalifinom oveku, Farabi Ibn-Kori.

Zamolio ga je da mu protumai pre svega san koji je usnio
jedne od prethodmh noi. U tom snu doao mu je aneo s
pomkom da su njegove namere drage Bogu, ali da njegova
dela nisu. Tada je Farabi Ibn-Kora upitao kagana:
Da li je u tvom snu bio aneo poznanja ili aneo
otkrovenja? Da li se pojavio u vidu stabla jabuke ili
drugaije?
Kada je kagan rekao da nije bio ni jedan ni drugi, Ibn-Kora
je dodao:
- Naravno da nije bio ni jedan ni drugi, jer je bio trei. Taj
trei se zove Adam Ruhani i ti i tvoji svetenici pokuavate
da se uzdignete do njega. To su vae namere i one su dobre.
Ali vi to pokuavate da ostvarite tako to Adama shvatate
kao knjigu koju ispisuju vai snovi i lovci na snove. To su
vaa dela i ona su pogrena, a vi ih inite stvarajui svoju
knjigu u nedostatku Boije knjige. Poto je Boija knjiga data
nama, prihvatite je od nas i podelite je s nama, odbacujui
svoju...
Na te rei kagan je zagrlio Farabija Ibn-Kom i time je
sve bilo zakljueno. Primio je islam, izuo se, pomolio Alahu
i dao da se spali njegovo ime nadenuto mu prema hazarskom
obiaju pre roenja.

uta knjiga
HEBREJSKI IZVORI
O HAZARSKOM PITANJU

ATEH (VIII vek) - ime hazarske princeze koja je ivela

u vreme judaizacije Hazara . Daubmanus
prilae
hebrejsku verziju njenog imena sa znaenjima slova imena
Ath:

Prema slovima izvedeni su i zakljuci o osobinama

hazarske princeze.
Aleph prvo slovo njenog imena oznaava Vrhunsku krunu,
mudrost, dakle pogled nagore i pogled nadole, kao kod
majke prema detetu. Zato Ateh nije morala da kua seme
svog ljubavnika da bi znala hoe li imati muki ili enski
porod. Jer, u tajni mudrosti uestvuje sve to je gore i dole,
ona je neizraunljiva. Alef je poetak, ono obuhvata sva
druga slova i poetak manifestacije sedam dana u sedmici.
Teth je deveto slovo jevrejske azbuke i ima za brojnu
vrednost obino 9 U knjizi Temunah Teth oznaava Sabat,
to znai da je u znaku planete Saturna i boanskoga
predaha; ono, dakle, znai i nevestu, ukoliko je Subota
nevesta, proizilazi iz reenice u Jesch.
XIV, 23; u vezi je s ienjem metlom, to ima znaenje razaranja i gubljenje bezbonosti, a obeleava i snagu.
Princeza Ateh je pomogla hebrejskom predstavniku u

poznatoj hazarskoj polemici , a nosila je o pojasu zakaenu

lobanju svog ljubavnika Mokadase al Safera , hranila je i
pojila ljutom zemljom i slanom vodom i sadila joj u one
duplje razliak da bi ovaj mogao videti plave boje na onom
svetu.
He je etvrto slovo Boijeg imena. Simbolie ruku, mo.
snaan zamah, surovost (leva ruka) i milosre (desna), lozu
ardakliju koja je podignuta sa zemlje i okaena prema nebu.
Princeza Ateh bila je veoma reita za vreme hazarske
polemike. Rekla je: - Misli su vejale s neba na mene kao
sneg. Jedva sam se posle ugrejala i vratila u ivot...
Princeza Ateh je pomogla Isaku Sangariju hebrejskom
uesniku u hazarskoj polemici na taj nain to je svojim
razlozima osujetila arapskog uesnika, te se hazarski kagan
opredelio za jevrejsku veru. Prema nekim miljenjima, Ateh
je pisala pesme i one su ouvane u hazarskim khiigama
koie je koristio Juda Halevi , hebrejski hroniar hazarske
polemike. Prema dnigim izvorima, Ateh je prva i sastavila
renik ili enciklopediju Hazara s opirnim obavetenjima o
nji- hovoj istoriji, veri, itaima snova . Sve je to bilo
sroeno u ciklusu pesama poreanih azbunim redom, pa je
tu i polemika na dvoru hazarskog vladara bila opisana u
pesnikom obliku. Upitana ko e pobediti u polemici
princeza Ateh je rekla: ,,Kada se sukobe dva ratnika,
pobeuje onaj koji e due leiti svoje rane. Kao oko
kvasca rastao je potom Hazarski renik oko princezine
zbirke za koju jedan izvor kae da se zvala O starostima rei.
Ako bi sve to bilo tano, princeza Ateh bila bi pivi pisac ove
knjige, njen pratvorac. Samo, u tom prvobitnom reniku na
hazarskom jeziku nisu jo postojala dananja tri i to je jo bio
jedan renik i jedan jezik. Od tog pivobitnog renika do ovog
danas doprlo je veoma malo, koliko od tuge jednog psa, koju

prenose deca podraavajui lave, drugom psu.

Poto je kagan primio molitveni ogrta i Toru zaslugom
princeze Ateh, ostali uesnici u polemici bili su ogoreni.
Zato je islamski demon kaznio princezu Ateh da zaboravi
svoj hazarski jezik i sve svoje pesme. ak i ime svog
Ijubavnika i jedino joj je u seanju ostalo ime jednog voa u
obliku ribe. Pre no to se to desilo, predoseajui opasnost
princeza Ateh je naredila da se prikupi veliki broj papagaja
vinih ljudskom govoru. Za svaku re Hazarskog renika bio
je tako donet u dvor po jedan papagaj i svaki je bio nauen
jednoj odrednici i znao je u svako doba napamet stihove koji
se odnose na tu re. Naravno, stihovi su bili na hazarskom
jeziku i papagaji su ih na tom jeziku i recitovali. Kada je
dolo do naputanja hazarske vere, hazarski jezik poeo je
naglo da iezava i Ateh je tada pustila na slobodu sve
papagaje vine hazarskom reniku. Rekla je: - Idite i nauite
druge ptice svojim pesmama, jer ovde ih uskoro niko nee
znati... Ptice su se razletele po umama crnomorskih obala.
Tamo su druge papagaje uile svojim pesmama, ti drugi su
uili tree i tako su u jednom trenutku samo papagaji znali
ove pesme i govorili hazarski jezik. U XVII veku na obalama
Cmog mora uhvaen je jedan papagaj vian da recituje
nekoliko pesama na nekom nerazumljivom jeziku, za koji je
njegov vlasnik, neki carigradski diplomata po imenu Avram
Brankovi tvrdio da je hazarski. Naredio je da jedan od
pisara stalno belei sve to papagaj izrekne u nadi da e doi
do papagajskih pesama, u stvari do poezije princeze Ateh.
ini se da su tim putem papagajske pesme dole do
Daubmanusovog izdanja Hazarskog renika.
Treba rei da je princeza Ateh bila zatitnica najmonije
sekte hazarskih svetenika, takozvanih lovaca ili itaa
snova. Njena enciklopedija nije bila nita drugo do pokuaj

da se na jednom mestu sabeni zapisi koje su lovci snova

vekovima skupljali beleei svoja iskustva. I njen ljubavnik
bio je pripadnik iste sekte, jedan od najuvenijih meu
njima, iako je bio mlad i imao prve oi. Jedna pesma
princeze Ateh posveena je ovoj sekti prvosvetenika:
Kad uvee usnimo, mi se zapravo svi pretvaramo u
glumce i odlazimo uvek na drugu pozomicu da odigramo
svoju ulogu. A danju? Danju na javi tu ulogu uimo.
Ponekad, ne nauimo je kako valja i onda ne smemo da se na
pozornici pojavimo i krijemo se iza drugih glumaca koji
bolje znaju svoje rei i korake za taj put.
A ti, ti si onaj koji dolazi u dvoranu da vidi nau
predstavu, a ne da glumi. Neka tvoje oko padne na
mene u asu kada budem dobro uvebana, jer niko.
nije svih sedam dana u nedelii ni mudar ni lep.
Postoji takoe jedno predanje da su jevrejski predstavnici
na hazarskom dvoru spasli princezu Ateh od gneva arapskog
i grkog misionara tako to su izdejstvovali da se umesto nje
kazni njen ljubavnik i hazarski prvosvetenik sekte lovaca
snova. Ona je pristala i on je prognan i zatvoren u kavez koji
visi iznad vode. Meutim, ni to je nije spaslo kazne.
VERIDBENI UGOVOR SAMUELA KOENA I LIDISIJE SARUK (XVII vek) - U dubrovakom arhivu, u
dosijeu tamonjeg Sefarda Samuela Koena*, uva se
veridbeni ugovor koji glasi:
Pod dobrim znamenjem i u blagosloven as sklopi se
veridba izmeu Samuela Koena i gospoice Lidisije, keri
potenog starca gospodina eloma Saruka, poivao u raju,
itelja iz grada Soluna, i to pod uslovima kako sledi. Prvo:
mati devojina, gospoa Siti, neka je blagoslovena meu

enama, daje kao miraz keri joj Lidisiji pomenutoj gore,

jedan panski duek prema svojim mogunostima i
dostojanstvu, kao i devojaku odevnu opremu. Drugo: vreme
svadbe da bude od danas za dve godine i polovinu.
Ugovoreno je meu stranama. da ako pomenuti vie
gospodin Samuel ne doe iz bilo kojeg razloga u
naznaenom roku da se oeni Lidisijom, pa bilo to po
njegovoj elji ili zbog vie sile, od sada se smatraju kao
nepovratni po zakonu 1 pravu svi nakiti i predmeti koje je
verenik dao verenici, protiv ega verenik nema nikakvo
pravo na prigovor i negodovanje. A poimenice to su sledee
stvari: grivne, koje su joj na rukama, erdani, prstenje, kapa,
arape i nazuvci, ukupno 24 na broju. Sve to
izlazi na
sumu od dve hiljade i dvesta aki i sve je to konaan dar
pomenutoj devojci, ako on ne doe da se oeni njome u
ugovoreno vreme. Osim toga, spomenuti vie gospodin
Samuel Koen obavezan je i tekom zakletvom, kao svi koji
se kunu pod pretnjom odluenja, da ne obrai nijednu dragu
enu na svetu i da ne ulazi u brak s njom, sem s verenicom
si Lidisijom.
Sve je to uinjeno i utvreno prema svim zakonskim
pravilima i gospodin Samuel dade odgovarajuu zakletvu
danas, u ponedeljak, u prvoluniju meseca evata 5442 godine
i sve je veno i verno zajemeno.
Avram Hadida, Selomo Adroke i Josef Bahar Izrael Alevi,
sudije.
Na poleini ove isprave zapisano je rukom nekog od
dubrovakih dounika nekoliko napomena o Koenu. Jedna
napomena belei da je Koen dne 2. marta 1680. u razgovoru
na Stradunu ispriao sledeu stvar:
Hazari su na neke brodove svoje flote umesto jedara kaili

ribarske mree. I ti brodovi su plovili kao i ostali. Kada je

jedan Grk upitao hazarske svetenike kako to postiu, neki
Jevrejin, koji je prisustvovao razgovoru, odgovorio je umesto
upitanih: - Jednostavno, umesto vetra hvataju u te mree
neto drugo.
Druga beleka dubrovakog uhode odnosi se na plemkinju Efrosiniju Lukarevi. U maju iste godine Samuel
Koen sreo je u Luaricama gospou Efrosiniju i upitao je
sledee:
- Jesi li uvek lepa ili nisi petkom uvee, kada se due
menjaju, jer me ne puta da te u to vreme vidim?
Na to gospoa Efrosinija izvadi malu svetiljku iza pojasa,
stavi je pred oi, zamuri jednim okom i drugim pogleda u
fitilj. Taj pogled ispisa Koenovo ime u vazduhu, upali fitilj i
osvetli joj put do kue.
DAUBMANUS JOANES (XVII vek) - ,,typographus
Ioannes Daubmannus poljski tampar. U prvoj polovini
XVII veka objavio je u Pruskoj jedan poljsko-latinski renik,
ali isto ime stoji i na naslovnoj strani jednog drugog renika,
koji je 1691. godine izaao pod naslovom Lexicon Cosri Continens Colloquium seu disputationem de Religione...
Tako se Daubmanus javlja kao prvi izdava knjige, ije
drugo izdanje italac sada dri u rukama. Daubmanusovo
izdanje Hazarskog renika uniteno je ve 1692. godine po
nareenju inkvizicije, ali su dva primerka izbegla tu sudbinu
i ostala u opticaju. Materijal za renik s tri renika o
hazarskom pitanju Daubmanus je dobio po svoj prilici od
nekog monaha istonog hrianskog obreda, ali je
Daubmanus dopunjavao dobijeni materijal, pa se tako on
javlja i kao redaktor Hazarskog renika, a ne samo kao
njegov izdava. To se vidi i na osnovu jezika upotrebljenih u

pomenutom izdanju. Propratni latinski tekst verovatno je

Daubmanusov, jer monah po svoj prilici nije znao latinski.
Sam renik, pak, bio je tampan na arapskom, hebrejskom i
grkom, odnosno srpskom, onako kako je tekst renika
predat izdavau.
Nasuprot ovim vestima, jedan nemaki izvor tvrdi da
onaj Daubmanus koji je izdao Hazarski renik 1691. godine
nije isto lice s Daubmanusom, izdavaem poljskog renika iz
prve polovine XVII veka. Ovaj mladi Daubmanus bio je,
prema tom pmskom izvorn, u najranijem detinjstvu osakaen
tekom boleu.
U to vreme on se i nije zvao Joanes Daubmanus nego
Jakov Tam David ben Jahja, kako je glasilo njegovo pravo
ime. Neka je proklet i danju i nou! kau da je dobacila za
njim neka prodavaica boja. Nije poznato zato je kletva
izreena, ali je imala dejstva. Bio je poetak prvog meseca
adara kada se deak vratio po snegu kui kriv kao sablja.
Otada je iao vukui jednu ruku po zemlji a drugom nosio
sopstvenu glavu za kosu, jer se nije mogla sama drati
uspravno. Tako se i odao tamparstvu, jer mu u tom poslu
glava poloena
na
rame nije smetala nego ak dobro
sluila u takvom poloaju. Nasmejao se,
rekao - mrak je
kao videlo! i unajmio se kod pravog Daubmanusa, onog
starijeg Joana, i nije zaalio. Kao to je Adam krstio dane u
sedmici tako je i on nadenuo ime svakoj od sedam
koriarskih vetina, stalno je pevao birajui slova iz sanduka
i za svako slovo imao je drugu pesmu i na prvi se pogled
moglo pomisliti da nije u ratu sa svojom boljkom. Ali,
dogodilo se da je kroz Prusku proao jedan od uvenih vidara
onoga vremena, jedan od onih retkih koji su znali kako je
Elohim Adama venao s duom. I Daubmanus stariji poslao
je vidaru svog Jakova Tam Davida da se izlei. Jer, Jakov je

ve bio mladi u to vreme, nosio jedan od najvedrijih

osmeha na licu, dobro posoljen osmeh kako su govorili,
raznobojne nogavice i iz pei, gde su leti na promaji
dimnjaka drana jaja, jeo u mesecu elulu kajgane bre no to
deset kokoi moe da nosi. Mladiu su samo sevnule oi na
nou kojim je sekao hleb kada je uo za tu mogunost, vezao
je brkove u vor i odmaglio nosei svoju glavu u ruci. Ne
zna se koliko je njegovo stranstvovanje trajalo, ali Jakov
Tam David ben Jahja vratio se iz Nemake jednog sunanog
sivana zdrav, prav i visok, ali pod novim imenom. Uzeo je
ime svoga dobroinitelja Daubmanusa, onog starijeg koji ga
je poslao grbavog i sada primio zdravog s radou i s reima:
- Ne moe se govoriti o polovini due! Inae bismo mogli
jednu po Jovinu drati u raju, a drugu u paklu! Ti si dokaz da
je tako.
I zbilja, s novim imenom mladi Daubmanus poeo je
novi ivot. Taj ivot, meutim, bio je dvolian kao erdeljski
tanjir s dva dna. Daubmanus mlai i dalje se odevao kicoki i
nosio dve kape na vaare, jednu o
pojasu a drugu na
glavi, i menjao ih povremeno da lepe izgleda. Bio je odista
lep, lanene kose koja je porasla u mesecu ijaru, i imao lepih
lica koliko mesec sivan koji raspolae s trideset vrsta
razliitih dana. Ve su ga hteli eniti. Ali, ubrzo se pokazalo
da je s njegovog lica, otkako je ozdravio, nestalo onog tako
poznatog osmeha. Taj osmeh, koji bi on ujutm oduvao s usta
ulazei u tampariju, ekao ga je dodue uvee pred vratima
radionice kao kue i po navici iz ranijih godina, ali on ga je
hvatao gornjom usnom u letu kao vetake brkove da ne
spadnu. I osmeh mu je doista tako i stajao. aputalo se da je
tampar, kad je zbacio grbu i uspravio se, podlegao strahu.
Uplaio se - govorili su oko njega - visine s koje je sada
gledao svet, novih vidika koje nije mogao prepoznati i

naroito svoje jednakosti s ostalim ljudima koje je sada nadviavao, on koji je nekada bio nii od ma koga na ulici.
Ispod ovih sokakih preganjanja tekle su kradom i
apatom dmge, tee prie kao mulj pod vodom reke. Po
jednoj od tih stranih pria izvor Daubmanusove negdanje
deake raosti i poleta usred bolesti bila je okolnost da je on
samoga sebe onako skoturan i grbav mogao domaiti i sisati,
te je doznao da muko seme ima ukus enskoga mleka. Tako
se obnavljao u sebi. Kada se pak uspravio, to vie nije bilo
moguno... To su oko njega mogle biti samo prie, koje ine
da prolost jednog oveka postaje isto tako neprozima kao
njegova budunost, ali svak je mogao videti da mlai
Daubmanus otkako je izleen esto meu momcima
radionice pravi jednu neobinu alu. Prekinuo bi za trenutak
posao, dotakao bi jednom rukom zemlju a drugom bi uhvatio
sopstvenu glavu za kosu i uspravio je. Po njoj bi se tada
razlio onaj stari, dobro posoljeni osmeh i bivi Ben Jahja bi
zapevao kako ga odavno nisu uli. Zakljuak nije bilo teko
izvesti: za ozdravljenje tampar je morao rtvovati vie no
to se isplati i nije uzalud govorio: .Vraa mi se Nemaka u
snu kao nesvaren ruak. to je bilo najgore, nije mu se vie
kao nekad milio rad u tampariji. Punio je slovima puku i
iao u lov. Ali presudna stvar, kao onaj kamen koji razvede
vode istog potoka u dva mora, bio je opet susret s jednom
enom. Bila je izdaleka, nosila je ljubiaste haljine kakve u
Grkoj pod Turcima nose Jevrejke, i bila je udovica nekog
Romanjota koji je nekada pravio kakavalj u blizini Kavale.
Daubmanus ju je video na ulici. Srca su im se srela u oima,
ali kada joj je pruio dva prsta, ona mu ree: - Ptice koje nisu
koer poznaju se po tome to na grani dele prste po parovima
umesto tri i jedan... I odbila ga je. To je prevrilo meru.
Daubmanus mlai se potpuno pomeo. Ve se bio odluio da

napusti sve i ode iz mesta kada je stari Daubmanus iznenada

umro, a u tampariju njegovog naslednika, Daubmanusa
mladeg, uetao jedne veeri neki hrianski monah nosei na
ranju tri glavice kupusa i u torbi slanine, seo uz oganj gde
je kljuao bakra vode. bacio u nj soli i slaninu, narezao
kupusa i rekao: - Ui su mi nadevene boijim reima, a usta
puna kupusa... Zvao se Nikoljski i bio je nekad pisar
manastira Nikolja na onoj istoj Moravi u kojoj su davno
Majnade rastrgle Orfeja. Upitao je Daubmanusa da li bi
izdao knjigu koja ima malo udan sadraj, verovatno takav
da se niko nee usuditi da je tampa. Daubmanus stariji ili
Ben Jahja odbili bi takvu ponudu bez razmiljanja, ali
Daubmanus mladi, onako pometen, video je u tome neku
priliku za sebe. Pristao je i Nikoljski je poeo iz glave da
diktira renik dok nije posle sedam dana izdiktirao celu
knjigu, jedui kupus sekutiima dugim kao da iz nosa rastu.
Kada je Daubmanus dobio rukopis dao ga je na slaganje
neproitan, s reima: Znanje je pokvarljiva roba, zaas
ubua. Kao budunost. im je renik bio sloen, Daubmanus je otisnuo jedan primerak otrovnom tamparskom
bojom i odmah seo da ita. to je dalje itao, otrov je
delovao sve snanije i Daubmanus se krivio sve vie i vie.
Svaki suglasnik knjige pogaao je po neki od organa
njegovog tela. Grba se vraala, kosti opet zauzimale
prvobitan stav u kojem su odrasle i sklopile se nekada davno
oko utrobe, ta utroba je dola tokom itanja ponovo u poloaj
na koji je odmalena bila naviknuta, bolovi kojima je zdravlje
bilo plaeno su uminuli, glava je opet pala u ake levoj ruci a
desna se spustila do zemlje, i u asu kada ju je dodirnula
Daubmanusovo lice je opet sinulo kao u detinjstvu, po njemu
se razlio onaj zaboravljeni osmeh blaenstva koji dri na
okupu sve njegove godine, i on je umro. Kroz taj sreni

osmeh iz usta su mu ispali poslednji slogovi koje je proitao

iz knjige i oni su glasili: Verbum caro factum est - Re
postade meso.
KAGAN - zvanje hazarskog vladara; dolazi od jevrejske
rei koen, to znai svetenik. Prvi kagan posle prihvatanja
judaizma u hazarskom carstvu zvao se Sabrijel, a njegova
ena Serah. Ime kagana, koji je traio ,,hazarsku polemiku"
i na svoj dvor pozvao Jevreje, Grke i Arape da mu tumae
snove, nije poznato. Prema hebrejskim izvorima koje navodi
Daubmanus , prelasku Hazara u judaizam prethodio je
kaganov san koji je on ispriao svojoj keri ili sestri, princezi
Ateh , ovim reima:
- Sanjao sam da idem kroz vodu do pasa i itam knjigu.
Voda je bila reka Kura, mutna, puna trave, od onih koje se
piju kroz kosu ili bradu. Povremeno, kad naie neki vii
talas, diem knjigu visoko u vazduh da se ne pokvasi i potom
nastavljam s itanjem. Blizu je dubina i treba zavriti sa
tivom pre no to se u nju zagazi. I tada mi se javlja aneo s
pticom na ruci i govori mi: ,Namere tvoje su ugodne
Gospodu, ali tvoja dela nisu. Utom se budim i otvaram oi. I
na javi sam do pasa u vodi, u onoj istoj mutnoj Kuri s
travama, drim istu knjigu u ruci, preda mnom je aneo kao i
ranije. Onaj isti iz sna, s pticom. Sklapam brzo oi. a reka,
aneo, ptica i ostalo su tu kao i pre; otvaram ih - isto. Uas.
itam iz knjige nadohvat: Neka se ne hvali onaj ko se
obuva... i na tom mestu sklapam oi, ali produetak vidim i
doitavam zapoetu reenicu sklopljenih oiju: ,...kao onaj
ko se izuo. U tom asu s anela je prhnula ptica i ja sam
opet podigao kapke. Videlo se kako ptica odlee. Tada sam
shvatio: nema vie sklanjanja oiju pred istinom, nema spasa
u murenju, nema ni sna ni jave, ni buenja ni usnua. Sve je

jedan isti spojeni veiti dan i svet koji se skoturao oko tebe
kao zmija, Tada sam video veliku udaljenu sreu kao maiu,
ali blisku; velilcu stvar shvatio kao praznu, a malu kao svoju
ljubav... I uinio to sam uinio.
KOEN SAMUEL (I660-24.IX 1689) - dubrovaki
Jevrejin, jedan od pisaca ove knjige. Prognan iz grada 1689.
na putu za Carigrad, umro je pavi u tardemu iz koje se nije
probudio.
Izvori: Slika o Koenu, stanovniku dubrovakoga geta, dobija se na
osnovu izvetaja dubrovakih zdura (policije) koji su pisani posnim
italijanskim stilom ljudi bez maternjeg jezika; na osnovu sudskih akata
i dostava glumaca Nikle Rigija i Antuna Krivonosovia, kao i na
osnovu inventara stvari u Koenovom stanu koji je nainjen u njgovom
odsustvu za potrebe jevrejske zajednice u Dubrovniku i u prepisu se
naao meu ispravama dubrovakog arhiva u seriji Processi politici c
criminali 1680-1689. Poslednji dani Koenovog ivota poznati su na
osnovu oskudnih podataka poslatih u Dubrovnik iz abhehama
beogradskili Sefarda. Uz njili ide i jedan prsten na kojem je Koen 1688.
urezao godinu 1689. to je godina njegove smrti. Da bi sc slika
upotpunila, ovi se podaci moraju uporediti s izvetajima dubrovakih
emisara koje je poklisar republike sv. Vlaha u Beu, Matija Marin
Buni, uputio da prate austro-turski sukob kod Kladova 1689. godine, a
oni su o Koenu zabeleili samo dve-tri reemce s napomenom da su na
tom poslu imali vie sena no konja".

Savremenici opisuiu Samuela Koena kao oveka visokog, crvenih oiju, s jednim sedim brkom uprkos mladosti.
- Od kada ga znam bilo mu je hladno. Poslednjih godina
malo se ugrejao - rekla je za njega jednom prilikom njegova
mati, gospoa Klara. Prema njenim reima, on je nou u snu
mnogo i daleko putovao, pa se otuda ponekad budio umoran
i kaljav, ili bi hramao na jednu nogu sve dok se ne bi
odmorio od snova. Mati je tvrdila da osea neku udnu
nelagodnost dok Koen spava, to je objanjavala time da se

on u snu ne ponaa kao Jevrejin nego kao ovek inoverac,

koji i subotom u snu jae i peva sanjajui
i ponekad osmi
psalam, onaj koji se peva kada se hoee da nae
na izgubljena
stvar, ali na hrianski nain. Sem udezma,
udezma, govorio je
italijanski, latinski i srpski, ali je nou
u mrmljao u snovima
nekim udnim
udnim jezikom koji nije poznavao na javi i za koji se
kasnije ispostavilo da je vlaki. Pri sahrani na levoj miici
m
imao je straan oiljak kao od ujeda. Zudeo je da poseti
Jerusalim i u snu zbilja viao
ao jedan grad na obali vremena,
iao kroz njegove ulice posute slamom i otuda tihe, stanostano
vao u kuli punoj dolapa velikih koliko manja crkva i sluao
esme kao dad.. Ali, ubrzo je ustanovio da grad koji sanja i
za koji je bio uveren da je Jerusalim uopte nije sveto mesto,
nego Carigrad, kako se ne- pobitno moglo ustanoviti iz jedne
gravire Carigrada koju je Koen nabavio skupljajui
skupljaju stare
mape neba i zemlje, gradova i zvezda, i prepoznao na njoj
ulice trgove i kule koje sanja. Koen je imao nesumnjivih
vrlina, ali one, prema miljenju gospoee Klare, nikako nisu
bile usmerene na bilo ta praktino.
no. Po senkama oblaka
izraunavao
unavao je kojom brzinom lete vetrovi u nebu, dobr
dobro je
pamtio odnose, radnje i brojke, ali je ljude, imena i predmete
lako zaboravljao. Dubrovani
ani su ga upamtili kako stoji uvek
na istom mestu, uz prozor svoje sobice u getu, duboko
oborena pogleda. U stvari, on je na podu sobe drao knjige i
itao ih stojei,
i, a listove je prevrtao prstima bose noge. Tre
Trebinjski Sabljak-paa
uo
uo je jednom prilikom da u
Dubrovniku ima neki Jevrejin koji lepo izrauje
izra
konjske
vlasulje i tako je Koen stupio u painu slubu gde je pokazao
da preporuke nisu bile uzaludne. Odravao
avao je paino konjsko
groblje lepo ureeno
eno nad morem i pleo vlasulje koje su o
praznicima i u pohodima naticane painim vrancima na
glavu. Koen je svojim poslom bio zadovoljan, a samog pau

jedva da je viao. Ali se zato sretao s painim momcima

spretnim na sablji i u sedlu. Tako je uporedio sebe s njima i
zapazio da je u snu nekako bri nego na javi. To je zakljuio
i proverio na njemu svojstven, taan nain. U snu je video
kako stoji sam s isukanom sabljom pod jednom jabukom.
Bila je jesen u snu i on je ekao onako, sa seivom u mci, da
dune vetar. Kada se to dogodilo, poele su padati jabuke uz
tupe udare kao da se uju konjska kopita. Prvu koja je
poletela s grane zahvatio je i prepolutio sabljom. Kada se
probudio bila je jesen kao u snu, pozajmio je sablju, otiao
na vrata od Pila i siao pod most.Tamo je stajala jabuka i
on je ekao da dune vetar. Kada je dunuo i kada su poele
padati jabuke, on je shvatio da nijednu nee domaiti
sabljom. Tako je i bilo i Koen je utvrdio da je u snu bri i
vetiji na sablji nego na javi. Moda zato to je u snu vebao,
a na javi ne. Sanjao je esto kako kroz pomrinu nosi sablju
u desnoj, a na levu ruku namotava dugu kamilju uzdu ali
drugi kraj neko zatee u pomrini. Pune su mu ui gustoga
mraka i on kroz taj mrak uje kako neko u tami vadi sablju
na njega i kako kroz pomrinu kree elik ka njegovom licu,
ali on nepogreivo osea to i prepreuje svoje oruje stajui
na put fijuku i nevidljivoj otrici koja zaista iz tame pada sa
kripom na njegovu sablju.
Podozrenje prema Samuelu Koenu i kazne koje su
usledile javie se na vie strana odjednom i iz vie razloga.
Bio je optuen zbog nedozvoljenog ulaenja u versku raspru
sa dubrovakim jezuitima, zbog odravanja odnosa s jednom
plemkinjom hriankom i zbog jeretikog esenskog uenja.
Da se ne pominje svedoenje jednog fratra da je naoigled
punog Straduna pojeo levim okom jednu pticu u letu.
Poelo je krajnje neuobiajenom posetom Samuela
Koena jezuitskom samostanu u Dubrovniku 23. IV 1689

godine, to se zavrilo zatvorom. Pomenutog jutra Koen je

vien kako grabi uza skaline ka jezuitima stavljajui kroz
osmeh svoju lulu u zube, jer on je u snu video kako se pui
na lulu, pa je poeo puiti i na javi. Zvonio je potom na ulazu
u samostan i im mu je otvoreno, poeo se raspitivati kod
fratara o nekakvom hrianskom misionaru i svetitelju koji
je bio oko osam stotina godina stariji od njega, kojem nije
znao ime, ali mu je znao itav ivotopis naizust: i kako je u
Solunu i Carigradu uio kole i mrzeo ikone, i kako je negde
na Krimu uio hebrejski,i kako je preobraao zabludele u
hriansku veru u hazarskom carstvu, pri emu je vodio
brata da mu pomae. Umro je - dodao je Koen - u Rimu 869.
godine. Molio je da mu fratri kau ime tog svetiteija, ako ga
znaju, i da ga upute na njegovo itije. Jezuiti, meutim, nisu
Koena ni na prag pustili. Sasluali su ta je rekao krstei mu
usta neprekidno i poslali odmah zdure da ga strpaju u
tamnicu. Jer od kad je 1606.Godine u Gospinoj crkvi sinod
doneo odluku protiv Jevreja, bilo je u Dubrovniku
zabranjeno stanovnicima geta svako raspravljanje o
hrianskoj veri i prekraj se kanjava s 30 dana zatvora.
Dok je Koen leao svojih 30 dana, tarui klupe uima,
dogodile su se dvestvari vredne pomena. Jevrejska optina je
donela odluku da se izvri popis Koenovih hartija i
jednovremeno se javila jedna ena zainteresovana za
Koenovu sudbinu.
Gospoa Efrosinija Lukarevi , ugledna plemkinja iz
Luarica, svakoga dana u pet asova po podne, im senka
kule Minete padne s onu stranu bedema, uzimala je porculansku lulu, stavljala u nju najuegduvana prezimelog u
suhome grou, palila je grumenom izmirne ili iverom
luevine s ostrva Lastova, davala nekom momku sa Straduna
srebrnik i slala zapaljenu lulu u zatvor Samuelu Koenu.

Momak bi je predavao Koenu onako pripaljenu i vraao je

popuenu pomenutoj gospoi Efrosiniji iz zatvora natrag u
Luaricu.
Ta gospoa Efrosinija, iz vlasteoske porodice Getaldia-Kruhoradia rodom, bila je udata u kuu dubrovake gospode iz porodice Lukari i proula se koliko sa
svoje neobine lepote toliko i po tome to joj niko nikada
nije video ruke. Prialo se da su joj na rukama po dva palca,
da joj mesto malog prsta raste jo jedan drugi palac na tom
mestu, pa joj je tako svaka od ruku mogla biti i leva i desna.
Kau da se to lepo moglo videti na jednom portretu, koji je
dovren kradom od gospoe Lukarevi i prikazivao je u
poprsju kako dri neku knjigu tom akom s dva palca. Ako
se zanemari ta pria, gospoa Efrosinija ivela je kao i ostali
svet njenog stalea, nije imala, to se kae, jedno uho tee.
Samo je povremeno, kao omaijana, dozvoljavala sebi da
pohaa maskerate koje su igrali ueli u getu. Te jevrejske
pozorine predstave dubrovake vlasti nisu u to vreme
zabranjivale, pa je gospoa Efrosinija jednom prilikom ak
ustupila komedijantima i krabonosima iz geta jednu svoju
opravu, ,,plavu s utijem i crvenijem trakami, za glavnu
ensku ulogu koju su takoe igrali mukarci. Februara 1687.
godine u pastijerskoj igri enska uloga dopala je Samuelu
Koenu i on je u pomenutoj plavoj haljini gospoe Lukari
igrao pastiricu. Zabeleeno je u izvetajima podnetim
dubrovakim vlastima da su dostavljai opazili kako se
udio Koen tom prilikom udno ponaao kako ne spada u
komediju. Odeven kao pastirica, vas u kambraju,
korduniima i redicami, modrijem i crljenijem, pod ersima
da ga se obraz nije mogao poznat, Koen je imao ,,arecitati
ljubavnu izjavu ,,u verse spjevanu nekakvom pastiru. Ali,
umesto njemu, on se usred predstave okrenuo gospoi

Efrosiniji (u ijoj je haljini bio) i na opte zaprepaenje

darovao joj ogledalo i rijei ljuvene kako sledi:
Zaludu ilje mi zrcalo od sree
Kade u njemu ti obraza ni vee;
Umisto tvojega, ka iskah, ja sreto
Obraz moj to bjega od ljeta na ljeto.
Vraam ti dar ovoj, jere ni sna mi ni
Od kade obraz moj za tvoj se zamini.
Gospoa Efrosinija je zaudo mirno primila ovaj
postupak i obilato nagradila izvoae naranama. tavie,
kada je s prolea doio do krizmanja i gospoa Lukari povela
ker u crkvu, videio se naoigled celog sveta da ona nosi u
crkvu i nekakvu lutku odevenu u plavu haljinu pokrojenu ba
od one oprave sa utim i crvenim trakama u kojoj je
arecitao udio Koen na makarati u getu. Videi to Koen
povika, pokazujui lutku, da se to njegova ker krizma i da
to edo njegove ljubavi - njegov porod ljuveni, vode u
hram, ako i hrianski. Te veeri gospoa Efrosinija srete
Samuela Koena pred Gospinom crkvom ba u asu kada se
geto zatvara, dae mu kraj svoga pojasa da poljubi i odvede
ga na tom pojasu kao na uzdi i u prvoj senci prui mu kiju
naznaivi kuu u Prijekom gde e ga ekati idue veeri.
Koen se u ureeno vreme naao pred jednim vratima
koja su imala kljuaonicu iznad kvake tako da je klju morao
uvui okrenuvi pero nagore, a samu kvaku pritegnuti navie
da bi uao. Naao se u uskom hodniku iji je desni zid bio
kao svi drugi zidovi, a levi sastavljen od etvrtastih kamenih
stubia i stepenasto se irio ulevo. Kada je pogledao preko
tih stubia, Koenu se otvorio vidik u daljinu i slobodan
prostor na dnu kojega je negde na meseini hualo more. Ali,

to more nije lealo u vidiku: ono je stajalo u njemu uspravno

kao zavesa ija se donja ivica nabira, talasa i obrubljuje
penom. Na stubie je pod pravim uglom bilo privreno
neto kao ograda od gvoa i preilo da im se sasvim prie;
po tome Koen je zakljuio da je celi levi zid hodnika zapravo
jedno stepenite postavljeno svojom bonom stranom dupke
na pod, tako da je bilo neupotrebljivo, jer su gazita
stepenika stajala uspravno, levo od nogu a ne pod njima. On
krete du tog zida-stepenita udaljavajui se sve vie od
desne strane hodnika i negde oko sredine puta odjednom
izgubi tlo pod nogama. Pade porebarke na jedan stepenikstub i shvati pri pokuaju da ustane da se pod dalje ne moe
koristiti kao nogostup jer se pretvorio u zid mada se
nije
promenio. Stepenasti zid, pak, preobratio se u upotrebljivo
stepenite ostajui i dalje isti kao i do tada, samo se svetlost
koja se ranije pred njim videla u dnu hodnika sad nae
visoko iznad Koena. Tim se stepenitem on bez muke pope
do te svetlosti i odaje na gornjem spratu. Pre no to je uao,
pogledao je preko ograde u dubinu i sada video more onako
kako je navikao: hualo je razliveno u ambisu pod njegovim
nogama. Kad on ue, gospoa Efrosinija je sedela bosa i
plakala u svoju kosu. Pred njome na tronocu stajao je
opanak, u opanku mali hleb, a u nosu opanka gorela je
zadenuta votanica. Ispod kose videle su se obnaene grudi
gospoe Efrosinije koje su imale, kao da su oi, trepavice i
obrve i iz njih je kapalo nekakvo tamno mleko, kao crni
pogledi. Rukama s po dva palca lomila je komade hleba i
sputala ih u krilo. Kada bi se raskvasili od suza i mleka,
bacala ih je na pod pred svoje noge, a te noge umesto noktiju
imale su na prstima zube. Sklopljenih tabana tim zubima je
halapljivo vakala baenu hranu, ali poto nije bilo nikakve
mogunosti da je guta, savakani zalogaji valjali su se po

praini oko nje...

Kad ugleda Koena, ona ga privi uza se i odvede ga u
lonicu. Uzela ga je te noi za ljubavnika, napojila ga onim
crnim mlekom i rekla:
- Nemoj suvie vui da ne ostari, jer to je vreme to tee
iz mene. Ono do izvesne mere snai, a onda oslabljuje...
Posle te noi provedene s njome, Koen je reio da pree u
njenu, hriansku veru. O tome je javno govorio kao u
nekom zanosu, pa se cela stvar raula, ali se ipak nije
dogodilo nita. Kada je poverio gospoi Efrosiniji svoju
nameru, ona mu ree:
- To nikako nemoj uiniti, jer ako hoe da zna, ni ja
nisam hrianske vere ili, bolje rei, hrianka sam samo
povremeno i po muu. U sutini ja na odreeni, veoma
sloeni nain, pripadam tvom, jevrejskom svetu. Moda si
primetio da ponekad na Stradunu moe zapaziti dobro
poznati ogrta na sasvim nepoznatoj osobi. Svi smo u takvim
ogrtaima, pa i ja. Ja sam avo, ime mi je san. Dolazim iz
hebrejskog pakla, iz Gehene, sedite mi je s leve strane
Hrama, meu duhovima zla, porod sam Gebhuraha uz kojeg
ide zapis: ,,atque hinc in illo creata est Gehenna. Ja sam
prva Eva, zovem se Lilit, znala sam ime Jehove i posvaala
sam se s Njime. Otada letim u Njegovoj senci izmeu
sedmosmislenih znaenja Tore. U sadanjem obliju, koje
na meni vidi i voli, stvorena sam meanjem Istine i Zemlje;
imam tri oca i nijednu mater. I ne smem da koraam unatrag.
Ako me poljubi u elo, umreu. Ako ti pree u hriansku veru, umree za mene. Preuzee te tamo sotone
hrianskog Hada i oni e se starati o tebi, a ne ja. Za mene
bi bio zauvek izgubljen i van moga domaaja. Ne samo u
ovom nego i u drugim, buduim ivotima...

Tako je dubrovaki Sefard Samuel Koen ostao ono to je.

Ali bez obzira na to, glasine nisu stale kada je on ustuknuo.
Njegovo ime bilo je bre od njega i s tim imenom ve su se
dogaale stvari koje e se Koenu tek desiti. aa je
prevrena o pokladama 1689. godine u nedelju svetih
apostola. Odmah posle poklada dubrovaki glumac Nikola
Rigi bio je izveden pred sud i dao izjavu u vezi s prekrajima
koje je sa svojom trupom poinio ovom prilikom. Bio je
optuen da je uglednog dubrovakog Jevrejina PapaSamuela i druge Jevreje ruio u komediji i stavljao u
maskerate, a Samuela Koena zlostavljao pred licem celog
grada. Glumac se branio da nije imao pojma da se pod pokladnom maskom nalazio Koen. Kao svake godine to ini
mlade im se promeni boja vetru, Rigi je sa glumcem
Krivonosoviem spremao ,,dudijatu, pokladnu igru s
Jevrejinom. Poto je Boo Popov-Saraka sa druinom
vlasteliia odustao te godine, odluili su se puani da o
pokladama spreme makare. Iznajmili su volovska kola, na
njima podigli veala, a Krivonosovi, koji je ranije ve igrao
Jevrejina, nabavio je koulju od jedra i eir od ribarske
rnree, riu bradu nainio od kudelje i napisao oporuku koju
Jevrejin obino pred smrt ita u ,,dudijatama. Nali su se u
ureeno vreme ve zakrabuljani (pod maskama) i Rigi se
kleo pred sudom da je mislio kako na kolima voze, kao i
ranije to se o pokladama deavalo, Krivonosovia koji
preruen u Jevrejina stoji pod vealima i trpi udarce,
pljuvanje i drugo ponienje kako ve komad zahteva.
Natovarili su, dakle, sve glumce, delata i ,,uela na kola i
krenuli kroz grad od crnih ka belim fratrima prikazujui
komediju. Obili su Placu, pa se zaputili ka Gospi i
Luaricama. Usput je Rigi u svojstvu delata tobonjem
Jevrejinu (glumcu Krivonosoviu pod maskom Jevrejina,

kako je bio uveren) kod velike fontane otkinuo nos s maske,

u Tabom osmudio bradu, kod male fontane izloio gomili da
ga pljuje, na placi prid dvorom (ante Palatium) otkinuo mu
ruku (nainjenu od slame u arapi) i nije nita neobino
primetio, sem da od treskanja kola ovome iz usta ispadaju
kratki nehotini zviduci. Kada je u Luaricama pred kuom
gospara Lukarevia dolo vreme da ,,udio bude obeen
prema uobiajenom scenariju, Rigi mu je natakao omu na
vrat i dalje uveren da se pod maskom nalazi glumac
Krivonosovi iz njihove druine. Ali tada, umesto oporake,
onaj pod maskom proita neku pesmu ili neto, bog e ga
znati ta, i to obraajui se onako s omom o vratu, gospoi
Efrosiniji Lukarevi, koja je kose oprane jajetom unje
stajala na balkonu svoje palae. Taj napis nije ni u, kojem
sluaju liio na oporake Jevrejina iz ,,dudijata", nego je
naprotiv glasio:
Jesen je tvoj ukras, tvoj erdan za njedra,
Zima je tebi pas to stee tva bedra,
Prolitje isto je to tvoja odia,
Obuv tva lito je poslije prolia;
Sve vie odee to vie vremena,
Svaka ti domee godina bremena,
Sve ruho odmetni, sva doba godita,
Pri no se plam sretni moj stvori u nita.
Tek tada, i po tome to ovakve rei pre spadaju u neku
maskeratu s izjavama ljubavi nego meu dudijate i to
nikako nisu zvuale kao Jevrejinova oporaka, glumci i
gledaoci poznali su da neto nije u redu, pa se Rigi dosetio i
skinuo masku s onoga koji ita. Tada se iza maske, na
zaprepaenje svih prisutr.ih, umesto glumca Krivonosovia
pojavio pravi Jevrejin iz geta, Samuel Koen. Taj udio trpeo

je dobrovoljno sve one udarce, ponienja i pljuvanja umesto

Krivonosovia, pa za to ni u kojem sluaju Nikola Rigi ne
moe snositi odgovomost, budui da nije ni znao da pod
maskom vozi Koena koji je Krivonosovia potplatio da mu
ustupi mesto i da o tome uti. Tako je na opte uenje bilo
ustanovljeno da Rigi nije kriv za vreanje i zlostavljanje
Samuela Koena nego se, naprotiv, Samuel Koen ogreio o
zakon prema kojem se o pokladama ne smeju meati Jevreji
s hrianima. Poto je Koen tek nedavno bio puten iz
zatvora gde je bio zbog posete jezuitima, nova presuda dola
je kao prst na vagu da se ovaj udio, kojem su ,kose
oteale i koji negde po Hercegovini dri Turcima konjska
groblja, protera iz grada. Nije se jedino znalo hoe li
jevrejska zajednica stati iza Koena i tititi ga, to bi stvar
odloilo, ako ne promenilo. ekalo se, dakle, dok je Koen
ponovo leao u apsani da se izjasni geto.
A u getu su zakljuili da ne treba dugo ekati kao na vatra
zimi. O drugoluniju ijara meseca te godine rabi Abraham
Papo iIsak Nehama pregledali su i popisali hartije i knjige
Koenovog prebivalita. Jer, vesti o njegovoj poseti fratrima
nisu zabrinule samo jezuite nego i geto.
Kada su stigli pred stan, tamo nije bilo nikoga. Zazvonili
su i po zvuku zvona poznali da je klju u zvonu. Bio je
okaen oklatno. U sobi je gorelasvea, iako je mati Koenova
bila odsutna.Nali su jedan avan za cimet, mreu za spavanje
visoko okaenu da se knjiga mogla itati pritisnuta o
tavanicu nad oima, peskarnicu lavandulom namirisanog
peska, jedan trokraki lukjemar sa po zapisom na svakom od
krakova, koji imenuju tri oveije due; nefe, ruah i
nemah. Na prozom bilo je bilja i po vrstama posetioci zakljuie da je ono pod zatitom zvezda iz sazvea Raka. Na
policama du zidova leali su jedan leut, sablja i 132 navlake

od crvene, plave, crne i bele sargije i u njima rukopisi

Koenovi ili njegovi prepisi tuih rukopisa. Na jednom
tanjim, perom umakanim u peatni vosak bilo je zapisano
uputstvo za lako i brzo buenje: da bi se ovek rasanio
dovoljno je da ispie bilo koju re i odmah e biti potpuno
budan, toliko je pisanje samo po sebi natprirodan, boanski,
a ne ljudski posao. Na tavanici iznad rnree za spavanje bilo
je mnogo slova i rei zapisanih prilikom buenja. Od knjiga,
panju posetilaca privukle su tri naene na podu prostorije
uz sam prozor, gde je Koen obino itao. Oigledno, listao ih
je naizmenino i to je itanje liilo na vrstu mnogoenstva.
Na podu je lealo lcrak- ovsko izdanje knjige dubrovakoga
pesnika dr Didaka Isaije Koena (umro 1599) nazvanog
Didak Pir - De illustribus familiis (1585); do njega bila je
knjiga Arona Koena Zekan Aron (Brada Aronova)
objavljena u Ve- neciji 1637, s prepisom Aronove himne
Isaku Juurunu (umrlom u dubrovakim tamnicama), a s
kraja jo i Dobro ulje (Semen Atov) Salamuna Oefa, dede
Arona Koena. Bilo je jasno da su knjige birane po porodinom kljuu, ali nita se vie iz tog podatka nije moglo
izvui. Onda rabi Abraham Papo otvori prozor. Bio je
upravo dunuo jugo i vetar ulete u sobu. Rabi rasklopi jednu
od knjiga, oslunu jedan asak kako listovi trepere na
promaji i ree Ishaku Nehami:
- Sluaj! zar ti se ne ini da ova uti re: nefe, nefe,
nefe?
Potom rabi pusti sledeu knjigu da progovori i jasno i
glasno se ulo kako na vetru njeni listovi, prevrui se,
izgovaraju re: ruah, ruah, ruah.
Ako trea izgovori re nemah - primeti Papo - znaemo
da knjige dozivaju Koenove due.
I im Abraham Papo rasklopi treu knjigu, obojica ue da

ona apue re: neama, neama, neama!

Knjige se prepiru oko neega to je u ovoj odaji -zakljui
rabi Papo - neke stvari ovde hoe da unite neke druge stvari.
Seli su i gledali nepomino u sobu. Na lukjernaru
odjednom se pojavie plamenovi, kao da su ih dozvale knjige
svojim uketanjem. Jedan se plamen odvoji od svetiljke i
zaplaka u dva glasa i rabi Papo ree:
- To plae Koenova prva, najmlaa dua, za telom, i
njegovo telo za duom.
Potom seta dua primae onom leutu na polici i poe
dodirivati ice, od ega se zau tiha svirka i tako je dua
pratila svoj pla svirkom. - Ponekad predvee - plakala je
Koenova dua ako ti sunce ugleda oi, moe ti se uiniti od
bliskog leptira to ti prelee stazu daleka ptica, ili od nisko
proletele radosti visoko uzletela tuga... Utom se drugi
plamen izdui i uoblii se uoveiju spodobu, stade pred
ogledalom i poe se odevati i mazati belilom. Pri tome,
spodoba je balzame, varzila i mirisne masti prinosila
ogledalu kao da tek u njemu moe da odredi i osmotri kakve
su boje, ali je beljenje obavila ne izlaui lice ogledalu kao
da se boji ozlede. Tako je inila sve dok se potpuno ne
pretvori u Koenovo oblije crvenih oiju i jednog sedog
brka. Potom uze sablju s police i pridrui se prvoj dui. Trea
Koenova dua, ona najstarija, lebdela je, meutim, visoko
pod tavanicom u obliku svica ili plamika. Dok se prve dve
due pribie uz policu s rukopisima, trea se izdvajala od njih
drei se neprijateljski svog ugla pod tavanicom, grebui
slova ispisana iznad mree za spavanje gde je pisalo:

Sada Rabi Papo i Ishak Nehama zakljuie da su se

Koenove due zavadile oko onih vreica s rukopisima, ali ih
bee toliko da nisu mogli sve pregledati. Tada rabi Abraham
upita:
- Mili li o bojama vreica to i ja?
Zar one nemaju boje plamena? - primeti Nehama
- uporedimo ih sa sveom. Na njoj ima nekoliko plamenova: plavi, crveni, crni; taj trobojni plamen pee i uvek
je u dodiru s materijom koju sagoreva, s fitiljem i uljem. Na
vrhu, iznad tog trobojnog plamena je drugi, beli plamen koji
ne ee a svetli, poduprt onim donjim trobojnim plamenom;
dakle vatra to se hrani vatrom. Mojsije je na gori stajao u
onom belom plamenu koji ne ee a svetli, dok mi stojimo u
podnoju gore u onom trobojnom ognju, koji prodire i pali
sve sem belog plamena koji je simbol najvee i najskrivenije
mudrosti. Potraimo, dakle, ono to traimo u belim
navlakama!
Nije ih bilo mnogo - koliko za jednu zobnicu. Naoe
jedno izdanje Jude Halevija , objavljeno u Bazelu 1660,
snabdeveno prevodom tiva sa arapskog na hebrejski od
rabija Jehude Aben Tibona i propraeno latinskim targumom
izdavaa. U ostalim navlakama bili su Koenovi rukopisi i

meu njima najpre posetiocima pade u oi beleka pod

naslovom:
Zapis o Adamu Kadmonu
Hazari su u snovima ljudi videli slova i tragali u njima
za praovekom, predvenim Adamom Kadmonom, koji je
bio i ovek i ena. Verovali su da svakom oveku pripada po
jedno od slova azbuke i da svako od tih slova predstavlja deo
tela Adama Kadmona na zemlji i da se u snovima ljudi ta
slova kombinuju i oivljuju u Adamovo telo. Ali, ta slova i
jezik beleen tim slovima, nije onaj kojim se mi sluimo.
Hazari su verovali da znaju gde je granica izmeu dva jezika
i dva pisma, boije rei - davar i nae ljudske. Granica,
tvrdili su oni, ide izmeu glagola i imenice! Naime,
tetragram - boije tajno ime, koje ve aleksandrijska septanta
krije pod bezazlenom reju kirios, uopte nije imenica, nego
glagol. Takoe, treba imati na umu pri ovome da je Avraham
uzimao u obzir glagole koje je Gospod koristio prilikom
stvaranja sveta, a ne imenice. Jezik kojim se sluimo sastoji
se, dakle, iz dve neravnopravne snage, ije se poreklo sutinski razlikuje. Jer, glagol, logos, zakon, predodba o
pravim postupcima, pravilnom i celishodnom odnosu,
prethodio je samom inu stvaranja sveta i onoga to e
dejstvovati i stupati u odnose. A imenice su nastale tek poto
su stvorene tvari ovoga sveta, i to da bi ih oznaile. Tako
imena dolaze kao praporac na kapu, posle Adama koji kae u
svom 139. psalmu: Jo nema rijei na jeziku mom, a ti,
Gospode, gle ve sve zna. To to su imenice odreene da
lee u prirodi ljudskih imena, samo je jedan dokaz vie da ne
pri- padaju onom redu rei koje tvore boje ime. Jer, boje
ime (Tora) je glagol, a ne imenica, i taj glagol poinje s Alef.
A

Bog je gledao u Toru kad je stvarao svet, pa tako re kojom

poinje svet jeste glagol. Na jezik, dakle, raspolae s dva
sloja - jednim boanskim slojem i dragim sumnjivog porekla,
vezanim po svoj prilici za Gehenu, za prostor na severu od
Gospoda. Tako se pakao i raj, prolost i budunost, sadre
ve u jeziku i pismenima jezika.
I pismenima jezika!Tu se ukazujedno senke. Zemaljska
azbuka je ogledalo nebeske i ona deli sudbinu jezika. Ako
koristimo zajedno i imenice i glagole, iako su glagoli
beskrajno iznad imenica, jer im ni starina ni poreklo nisu
jednaki, poto su oni nastali pre a imenice posle Stvaranja, to
sve vredi i za azbuku. Slova kojima se zapisuju imenice i
slova kojima se obeleavaju glagoli ne mogu dakle biti iste
vrste i podeljene su na dva reda znakova od vajkada, ali su
danas izmeana u naim oima, jer zaborav lei u oku. Kako
slova zemaljske azbuke odgovaraju svako pojed- nom delu
oveijeg tela, tako slova nebeske azbuke odgovaraju svako
delu tela Adama Kadmona, dok beline izmeu slova
oznaavaju ritam pokreta tela. Ali, poto naporednost boije i
ljudske azbuke nije dopustiva, uvek se jedna od njih povlai
da bi nainila mesta dragoj i obratno, kad se draga iri, prva
je u uzmaku. To vredi i za pismena Biblije - Biblija stalno
die. Na trenutke u njoj blistaju glagoli, a potom, im se oni
povuku, zacme se imenice, samo to mi to ne moemo videti,
kao to ne moemo proitati ta crni oganj pie po belom
ognju. Tako i telo Adama Kadmona naizmenino ispunjava
nae bie ili ga kao u oseci naputa, ve prema tome da li je
nebeska azbuka u nadiranju ili u uzmaku. Slova nae azbuke
javljaju se na javi, a slova nebeske azbuke javljaju se u naim
snovima rasuta kao svetlost i pesak po vodama zemlje u asu
kada boija pismena navru i potisnu ljudska pismena iz naeg
zaspalog oka. Jer, u snu se misli oiina i uima, govor u snu

nema imenica, slui se samo glagolima, i samo u snu svaki

ovek je cadik, ne moe biti ubica... Ja, Samuel Koen, pisac
ovih redova poput hazarskih lovaca na snove ronim u
podruja tamne strane sveta i pokuavam da iz njih izvuem
iskre boje tamo zatoene, ali moe mi se dogoditi da i moja
dua tamo ostane zasunjena.
Od slova koja tamo skupljam i od slova onih, koji su to inili
pi mene, sastavljam knjigu koja e, kako su hazarski lovci na
snov govorili, initi telo Adama Kadmona na zemlji...

Zagledavi se u polumraku, dva oveka prevrnue

ostatak belih vreica i u njima ne naoe nita do nekoliko
desetina uazbuenih rei, neto to je Koen nazvao
Hazarskim renikom (Lexicnn Cosri) a to su oni shvatili kao
redom alefbeta sloena znanja o Hazarima, njihovoj veri,
njihovim obiajima i svim ljudima vezanim za njih, njihovu
istoriju i njihovo preobraenje u judaizam. To je bio materijal
slian onome koji je mnogo vekova pre Koena Juda Halevi
obradio u svojoj knjizi o Hazarima, ali je Koen iao dalje od
Halevija u tom smislu to je pokuavao da podrobnije ue u
pitanje ko su bili onaj kod Halevija neimenovani liriansici i
islamski uesnik u hazarskoj polemiciv. Koen se trudio da
ovoj dvojici otkrije imena, argumente i izradi im biografije
za svoj renik koji je - kako je smatrao - morao obuhvatiti i
takve odrednice koje su u jevrejskim izvorima o hazarskom
pitanju zanemarene. Tako se u Koenovom reniku nala i
skica za ivotopis nekog hrianskog propovednika i
misionara, oigledno onog istog o kojem se Koen raspitivao

kod jezuita, ali je bila tura, bez imena koje Koen nije uspeo
da sazna, pa se nije mogla ukljuiti u renik. Juda Halevi
- zapisao je Koen uz ovu nedovrenu biografiju, - njegovi
izdavai i drugi hebrejski komentatori i izvori pominju
poimence samo jednoga od tri uesnika u verskoj polemici
na dvoru hazarskog kagana. To je jevrejski predstavnik - Isak
Sangari koji je protumaio san o poseti anela hazarskom
vladaru. Ostale uesnike u polemici - hrianskog i
islamskog, hebrejski izvori ne pominju poimence, kau tek
toliko da je jedan filosof a za drugog, onog Arapina, ne
navode ak ni to je li ubijen pre ili posle polemike. Moda na
svetu - pisao je dalje Koen - jo neko prikuplja isprave i vesti
o Hazarima kao to je radio Juda Halevi i sastavlja ovakav
svod izvora ili renik kao to radim ja. Moda to ini neko
ko nije nae vere, nego hrianin, ili ovek islamskog
zakona. Moda negde u svetu postoje druga dvojica koja
mene trae kao to Ja traim njih. Moda oni sanjaju mene,
kao ja njih, i ude za onim to ja znam, jer je za njih moja
istina tajna, kao to je za mrnr njihova istina skriveni
odgovor na moja pitanja. Ne kae se uzalud da je svaki san
ezdesetina istine. Moda ja ne sanjam uzalud Carigiad i
sebe u njemu kao oveka sasvim drugaijeg no to sam u
stvari - veta u sedlu i na sablji brza, malo hroma i pobona
na drugi nain no to sam. U Talmudu stoji: ,Neka ide da mu
se san protumai pred trojicom! Ko su moja trojica? Nisu li
pored mene samoga onaj drugi, hrianski traga za
Hazarima, i onaj trei, islamski? Jesu li tri vere u mojim
duama mesto jedne? Hoe li mi dve due u pakao, a samo
jedna u raj? Ili su, kao uvek kada se ui knjiga o stvaranju
sveta, neophodna trojica i jedan nije dovoljan, pa ja s pravom
udim za dmgom vojicom kao oni moda za treim. Ne
znam, ali znam i pouzdano sam iskusio da moje tri due

ratuju u meni i jedna od njih nosi sablju i ve je u Carigradu;

druga se dvoumi, plae i peva svirajui u leut, a trea je
protiv mene. Ta trea se ne javlja ili ne dosee do mene jo
uvek. Zato ja sanjam samo onog prvog, sa sabljom, a onog
drugog s leutom ne sanjam. Jer, rav Hisda ree: ,San koji se
ne protumai ieste kao pismo koje nije proitano, a ja
okreem i kaem obrnuto:, Neproitano pismo je kao
san
koji nije sanjan.Koliko mi je snova poslato koje nisam
nikada primio i odsanjao? Ne znam, ali znam da jedna od
mojih dua moe da odgonetne poreklo druge due gledajui
u elo oveka koji spava. Oseam da se komadi moje due
mogu sresti meu drugim ljudskim biima, meu kamilama,
meu kamenjem i biljkama; neiji san je
uzeo grau od
tela moje due i zida svoju kuu od nje negde daleko. Jer,
moje due za svoje usavravanje trae saradnju drugih dua,
due tako pomau duama. Ja znam, moj hazarski renik
obuhvata svih deset brojeva i 22 slova hebrejske azbuke; od
njih se moe stvoriti svet, ali gle, ja ne umem. Nedostaju
mi neka imena, neka slova nee biti popunjena zbog toga.
Kako bih voleo da mogu umesto renika
s imenima za
odrednice uzeti samo glagole! Ali, to ovek ne moe. Jer
slova koja obeleavaju glagole dolaze od Elohima, nisu nam
poznata i nisu oveija nego boija, i jedino slova koja
obeleavaju, imenice i imena, ona koja dolaze iz Gehene od
avola, grade moj renik i pristupana su mi. Moram se,
dakle, drati imena i avola...
Baal halomot! - uzviknuo je rabi Papo kada su doli do
ovog mesta u Koenovim hartijama - da li on bunca?
Ja opet mislim neto drugo uzvratio je Nehama i
ugasio sveu.
- ta misli? - upitao je rabi Papo i ugasio lukjemar, pri
emu due proaputae svaka svoje ime i iezoe.

Mislim - odgovorio je Nehama u potpunoj pomrini tako

da mu se mrak sobe pomeao s mrakom usta - mislim da li je
za njega Zemlin, Kavala ili Solun? Solun, jevrejska majka?
- zaudio se rabi Papo. - Ni govora. Treba ga poslati za
minera u Siderokapsi! - Poslaemo ga u Solun verenici
zakljui drugi starac zamiljeno i oni izioe ne palei
svetlost. Napolju ih doeka jugo i posoli im oi.
-

Tako je sudbina Samuela Koena bila zapeaena. Bio je

proteran iz Dubrovnika i kako se moe zakljuiti iz izvetaja
zdura oprostio se od poznanika ,,na svetog Tomu apostola
1689. godine po ezi od koje se marvi linjaju repovi, a
Stradun lei pun ptiijeg perja". Tog dana uvee gospoa
Efrosinija obue muke haljine i izae tako kao to ini javno
enskinje. Koen je iao te veeri poslednji put od apoteke ka
Sponzi i ona ispod luka od Garita baci pred njega srebmik.
On podie novac i prie u mrak. Isprva se tre mislei od nje
da je muko, ali je poznade im ga dotae prstima.
- Nemoj ii - ree mu ona - sa sudijama se moe sve
urediti. Samo reci. Nema tog progonstva koje se ne moe
zameniti s malo leanja u morskim zatvorima. Umotau
kome treba malo zlatnih kuda u bradu i neemo morati da se
rastanemo.
Ja ne moram ii to sam izgnan - uzvrati Koen - za mene
ta njihova pisanija vredi koliko pesma to je ptica iopa
ispovraa u letu. Ja moram ii jer mi je za to krajnji as.
Od detinjstva sanjam ja da se bijem po mraku sabljom i
hramam u snovima. Sanjam ma jednom jeziku koji ne
razumem na javi. Sada je otada dvadeset druga godina i

vreme je da mi se san obistini i objasni. Ili sad ili nikada. A

obistinie se tamo gde ga sanjam - u Carigradu. Jer
ne vidim ja uzalud u snu te krive ulice pravljene da ubiju
vetar, te kule i vodu pod njima...
- Ako se vie ne budemo sreli u ovom ivotu - rekla je na
to gospoa Efrosinija - videemo se u nekom drugom,
buduem. Moda smo mi samo korenje dua koje e iz nas
izii jednoga dana. Moda je tvoja dua trudna i rodie
jednom moju duu, ali prethodno obe moraju da preu
odreeni im put...
- I da je tako, u tom buduem svetu neemo se prepoznati.
Tvoja dua nije Adamova, ona koja je prognana u due svih
potonjih narataja i osuena da umire ponovo sa svakim od
nas.
- Ako ne tako, sreemo se na drugi nain. I ja u ti rei
kako da me pozna. Biu tada mukarac, ali u imati iste
ruke kao to imam sada - svaku s po dva palca, tako da obe
mogu biti leva i desna...
S tim reima gospoa Efrosinija poljubi Koena u prsten
i rastadoe se zauvek. Smrt gospoe Lukarevi, koja je
usledila ubrzo i bila tako uasna da je opevana u narodnim
pesmama, nije mogla baciti senku na Koena, jer on je u
vreme kada je gospoa Efrosinija umrla bio ve i sam pao u
svoju tardemu, u san bez povratka i buenja.
U poetku se mislilo da e Koen otii svojoj verenici
Lidisiji u Solun i da e se tamo oeniti, kako je preporuivala
jevrejska zajednica u Dubrovniku. Ali on nije tako uinio. Te
veeri napunio je lulu, a ujutru ju je popuio u taboni
trebinjskog Sabljak-pae, koji se spremao u pohod na
Vlaku. Tako se Koen uprkos svemu zaputio ka Carigradu.
Ali nikada nije onamo stigao. Oevici, koje su meu painim
pratiocima pod- mitili dubrovaki Jevreji, davi im biljne

boje za lan da im ispriaju Koenov kraj, govore sledee.

Paa je te godine putovao sa svojom pratnjom na sever,

a sve vreme oblaci nad njima leteli su na jug, kao da im
odnose pamenje. Ve to nije bio dobar znak. Gledali su
svoje kenie dok jure kroz mirise bosanskih uma kao kroz
godinja doba i pali su na abaki konak one noi kada je
mesec pomraio. Pai tada na Savi polomi noge jedan
drebac i on pozva svog uvara konjskoga groblja. Koen je,
meutim, spavao tako vrsto da ne u poziv i paa ga udari
biem meu oi vukui udarac kao iz bunara, tako da mu
prte grivna na ruci. Koen se trenutno prenu i ode da obavi
svoj posao trei. Posle ovoga dogaaja Koenu se
privremeno gubi trag, jer on iz painog tabora prelazi u
Beograd koji su drale austrijske trupe. Zna se da je u
Beogradu odlazio u ogromnu dvospratnu kuu turskih
Sefarda punu promaje to urlie kroz hodnike - u jevrejski
dom, ,,abheham s preko sto odaja, pedeset kuhinja i trideset
podruma. Po ulicama grada na vodama gledao je plaene
bitke dece, koja su se meu sobom tukla do krvi kao petlovi,
dok su se oni oko njih kladili. Stanovao je u starom hanu u
jednoj od 47 odaja koje su pripadale tamonjim nemakim
Jevrejima, Akenazima, i tu naao knjigu o tumaenju snova
pisanu ,,ladinom. Predvee je gledao kako nad Beogradom
zvonici crkava kao rala oru oblake.
- Kad stignu na kraj neba - zabeleio je - okrenu se i kroz
nove oblake krenu natrag...
Kad je Sabljak-pain odred izbio na Dunav, jednu od
etiri rajske reke - onu koja simbolizuje alegorijski sloj u
Bibliji, Koen mu se opet pridruio. Tada se dogodilo neto

to je Koenu donelo veliku painu naklonost. Paa je u pohod

poveo jednog dobro plaenog Grka, livca topova. Ovaj je sa
svojim kalupima i spravama ostao dan hoda iza odreda i im
se oglasie prve arkesa Srbima i Austrijancima, paa naredi
da se izlije u erdapu top od tri hiljade lakatadometa i ulad
od po dva egipatska kantara svako. Jer, od lumparde (topa) govorio je paa - uginue pilad u jajima i pobacie lisice, a
med e se ugorati po koni- cama. Po Grka je naredio da
poalju Koena. Meutim, bio je sabat i Koen, umesto da
odjae, lee da spava...
Ujutru on odabra jednu kamilu, potomka dvogrbog
mujaka i jednogrbe enke, koja je leto provela katranisana i
sada je bila orna za put. Povede i jednoga konja ,,veselka,
od onih koje putaju na kobile da ih odobrovolje pre no to
e ih pripustiti ajgiru da ih opae. Menjajui kamilu i konja
Koen prevali za dan dva dana jahanja i obavi posao. Kada ga
paa zapanjeno upita gde ga je i ko uio jahanju, Koen
odgovori da se vebao u snu. Taj se odgovor pai silno svide
i on Koenu pokloni minuu to se stavlja u nos. Kada top bi
izliven, poee tui po austrijskim poloajima. Sabljak naredi
pokret svojoj jedinici i na srpske poloaje sjurie se svi,
ukljuujui i Koena koji je umesto sablje nosio neku zobnicu
mada u njoj, kao to se znalo, nije bilo nieg vrednog nego,
naprotiv, samo stara sitno ispisana hartija u belim
navlakama. - Pod nebom gustim kao orba - pria oevidac
- uletesmo u neki anac gde zatekosmo samo tri oveka, dok
ostali behu utekli. Dva su se vojnika tamo kockala ne hajui
to mi juriamo.
Kraj njih je pred atorom kao u bunilu spavao neki
bogato odeven konjanik i na nas jedino nasmue njegovi psi.
Za tili as nai posekoe jednog od onih kockara i kopljem
probodoe zaspalog konjanika. Taj se pridie na lakat onako

proboden i pogleda u Koena, a ovaj pade od tog pogleda kao

od taneta, i prosue mu se oni papiri iz zobnice. Paa upita je
li to Koen ubijen, na ta se onaj drugi kockar odazva na
arapskom i ree:
- Ako se on zove Koen, onda ga nije tane pogoilo nego ga je
oborio s nogu san...
Pokazalo se da je to istina i ta neobina
na re
re spase
kockaru ivot za taj dan. Jer re je ljudska kao glad.
Nema uvek istu snagu...

Zavretak saoptenja o Samuelu Koenu, Jevrejinu iz

dubrovakog
kog geta, izvetaj je o njegovom poslednjem snu,
tekoj i dubokoj tardemi u koju se navezao kao na debelo
more bez povratka. Taj poslednji izvetaj Samuelu Koenu
podneo je trebinjskom Sabljak-pai onaj kockar kojem je bio
poteen ivot na bojitu. Ono to je on pai rekao u tom
izvetaju ostaje zauvek zaiveno u jedan svileni ator na
Dunavu i do nas su doprli samo odlomci razgovora kroz
zelenu tkaninu koja ne proputa kiu. Kockar se zvao Jusuf
Masudi i bio je ita snova. Mogao je u tuim snovima
zeca uloviti, a kamoli oveka,
oveka, i sluio je kod onog konjanika
kojega su kopljem probudili. Taj konjanik bio je ugledna i
bogata linost, zvao se Avram Brankovi
i samo njegovi
hrtovi vredeli su koliko jedna laa baruta.
O njemu je Masudi tvrdio upravo neverovatnu stvar.
Uveravao je Sabljak-pau
pau da Koen u svom tekom snu sanja
upravo ovog Avrama Brankovia.
- Ti kae da si ita snova? - upita na to paa Masudija. -

Moe li onda proitati i taj Koenov san?

- Naravno da mogu. Ja ve vidim ta on sanja: poto
Brankovi umire, on sanja Brankovievu smrt.
Na te rei paa kao da je ivnuo.
To znai zakljuio je brzo - da Koen moe sada da
doivi to nijedan smrtnik ne moe: sanjajui Brankovia
koji umire, moe da proivi smit i da ostane iv?
Tako je - sloio se Masudi - ali ne moe da se probudi da
nam to to je video u snu ispria.
Ali zato ti moe da vidi kako on sanja tu smrt...
- Mogu i podneu vam sutra izvetaj kako umire jedan
ovek i ta pri tome osea...
Nikada ni Sabljak-paa ni mi neemo znati je li kockar
ovu stvar traio zato da bi produio ivot za jedan dan ili
zato to je stvamo mogao videti u Koenov san i tamo nai
Brankovievu smrt. Paa je ipak ocenio da stvar vredi
pokuati. Rekao je da svaki sutranji dan vredi koliko
neupotrebljena potkovica, a jueranji koliko otpala kamilja
ploa, i ostavio je Masudija ivog do sutra.
Koen je tu no proveo spavajui poslednji put; nje- gov
ogromni nos kao cela jedna ptica virio mu je kroz osmeh iz
sna, a taj osmeh izgledao je kao otpadak s neke davno
pojedene trpeze. Masudi senije odvojio od njegovog uzglavlja do jutra, a kada je svanulo Anadolac bee izmenjen od
tog bdenja kao da je bievan u snovima koje je itao. A
proitao je u njima sledee:
Brankovi kao da nije umirao od rane nanete kopljem.
Nije tu ranu ni oseao. Oseao je mnogo vie od jedne rane i
broj tih rana se umnoavao velikom brzinom. Oseao je da
stoji visoko na nekom kamenom stubu i broji. Bilo je
prolee, duvao je vetar koji plete kike od prua vrbama, i sve
su vrbe od Moria do Tise i Dunava nosile kike. Neto kao

strele zabadalo se u njegovo telo, ali je postupak tekao

unatrag: kod svake strele najpre je oseao ranu, potom ubod,
pa bi bol prestao, uo bi se fijuk kroz vazduh i najzad bi
zazvrjala tetiva s koje je odapeta strela. Tako umirui brojao
je strele od jedan do sedamnaest, a onda je pao sa stuba i
prestao da broji. U tom padu sudario se s neim tvrdim,
nepomerivim i ogromnim. Ali to nije bila zemlja. To je bila
smrt. Rane su mu se od tog udara razletele na sve strane tako
da jedna drugu vie nije mogla osetiti i tek zatim on udari o
zemlju, ve mrtav.
A potom je u toj istoj smrti umro i po drugi put, mada je
izgledalo da u njoj nema vie mesta ni za najmanji bol.
Izmeu udara strela umirao je naporedo jo jednom,
ali sasvim drugaije, umirao je nesazrelom deakom smru
i bojao se jedino da nee stii dovoljno brzo da obavi
ogromni posao (jer smrt je naporan rad) i da u isto vreme
kada doe do padanja sa stuba zavri i s ovom drugom
smru. Zato se napinjao i urio. Leao je u toj nepominoj
urbi iza arene sobne pei sazidane u obliku male, kao
deije crkve s crvenim i zlatnim kubetima. Vreli i ledeni
bolovi navirali su iz njega u sobu kao da se iz njegovog tela
otimaju na slobodu i brzo smenjuju godine. Sumrak se irio
kao vlaga, svaka se odaja u kui crnela drugaije i samo su
jo prozori bili natovareni poslednjom svetlou dana, jedva
bleom od mraka u sobi. Neko iz nevidljivog predvorja poe
tada nosei sveu, i kao da ima na dovratku crnih vratnica
koliko listova u knjizi, prelista ih zakratko sve pomerajui
svetlost i ue. Utom neto potee iz njega i on ispia svu
svoju prolost iz sebe i osta prazan. A onda, kao da nadoe
voda i napolju pope se no sa zemlje na nebo, a njemu spade
odjednom sva kosa, kao da mu smakoe ubaru s glave
koja je ve bila mrtva.

I tada se u Koenovom snu javila i trea Brankovieva

smrt. Bila je jedva primetna, zaklonjena neim to je moglo
biti jako nagomilano vreme. Stotine godina kao da su stajale
izmeu Brankovieve dve prve smrti i one tree koja se
jedva nazirala s mesta na kojem je stajao Masudi. U prvi
mah Masudi je pomislio da Brankovi sada umire smru
svoga posinka Petkutina, ali poto je znao kako je Petkutin
svrio, ubrzo je zakljuio da to nije Petkutinova smrt. Ta
trea smrt bila je brza i kratka. Brankovi je leao u nekoj
udnoj postelji i neki mukarac dohvatio je jastuk i poeo
njime da ga davi. Za to vreme Brankovi je mislio samo na
jednu stvar da treba dohvatiti jaje koje se nalazilo na
stoiu do kreveta i razbiti ga. Brankovi ne zna zbog ega
je to potrebno, ali dok ga gue jastukom zna da je to jedino
vano. Istovremeno on shvata da je ovek svoje jue i sutra
otkrio s velikim zakanjenjem, milion godina pole svog
nastanka - najpre sutra, pa jue. Otkrio ih je jedne davne noi
kada se u pomrini gasila sadanjica pritenjena i skoro
prekinuta izmeu prolosti i budunosti, koje su te noi
toliko narasle da su se skoro spojile. I sada je bilo tako.
Sadanjica se gasila uguena izmeu dve venosti - prole i
budue, i Brankovi je umro po trei put, u asu kada se
prolost i budunost sudarie u njemu i zdrobie ga ba u
asu kad je stigao da zdrobi ono jaje...
Tada je odjednom Koenov san ostao prazan kao isueno
korito reke. Bilo je vreme buenju ali nije bilo vie nikoga da
sanja Koenovu javu kako je to inio za ivota Brankovi. I
tako se i s Koenom moralo dogoditi ono to se dogodilo.
Masudi je video kako u Koenovom snu, koji se pretvarao u
ropac, sa svih stvari koje su ga okruivale popadae imena
kao kape i svet ostade devianski ist kao u prvom danu postanja. Jedino su prvih deset brojeva i ona slova azbuke koja

oznaavaju glagole blistali iznad stvari oko Koena kao zlatne

suze. I tada on naui da su brojevi deset zapovesti takoe
glagoli i da se zaboravljaju poslednji prilikom zaboravljanja
jednog jezika i ostaju kao odjek i kada su same zapovesti
iezle iz seanja.
U tom asu Koen se probudi u svoju smrt i pred
Masudijem nestade staze, jer se preko vidika spusti koprena
na kojoj je pisalo vodom iz reke Jabok:
Jer, vai su snovi dani u noima.
Vanija literatura: Anonim, Lexicon Cosri, Continens Colloquium seu
disputationem de religione, Regiemonti Borussiae exeudebat typographus Ioannes Daubmannus, Anno 1691. passim; o Koenovim
precima videti: M.Panti, Sin vjerenik jedne matere... Anali
Historijskog instituta Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u
Dubrovniku, 1953, II, str. 209-216.

LIBER COSRI - naziv latinskog prevoda knjige o

Hazarima Jude Halevija* koji se pojavio 1660. Prevodilac
Don Bukstorf (Jolin Bnxtorf, 1599-1664) dao je uz svoj
latinski prevod i naporednu hebrejsku verziju. Bukstorf je
bio sin oca istog imena i prezimena i rano je upuen u
biblijski, rabinski i srednjovekovni hebrejski jezik. Prevodio
je na latinski i Majmonida (Bazel 1629) i uzeo uea u
jednoj dugoj javnoj polemici s Luisom Kapelom o biblijskim
nadrednim znacima i pismenima koja oznaavaju
samoglasnike. Prevod Halevijeve knjige objavio je u Bazelu
1660. godine dodajui predgovor iz kojega se vidi da je
sluio venecijanskim izdanjima s hebrejskim prevodom IbnTibona
. Smatrao je prema Haleviju da su samoglasnici
dua slova i da prema tome na svaki od 22 suglasnika dolaze
po tri samoglasnika. itanje je u stvari gaanje baenog
kamena drugim kamenom, pri emu su suglasnici kamenje a
njihova brzina samoglasnici. Prema njegovom miljenju, u

Nojev koveg u vreme potopa ukrcano je i sedam brojeva i

to u obliku goluba, jer golub ume da broji do sedam.

Naslovna strana Halevijeve knjige o Hazarima

(Bazelsko izdanje iz XVII veka)
Samo ti brojevi nisu imali znak suglasnikog nego
samoglasnikog pismena.
Iako je Hazarska prepiska poznata odmah posle 1577.
godine, ona je iroj javnosti postala pristupana tek s
Bukstorfovim izdanjem Halevija iz 1660. godine, jer je on tu
u dodatku priloio i pismo Hisdaja Ibn- Sapruta i odgovor
hazarskog kralja Josifa.

LUKAREVI (LUCCARI) EFROSINIJA (XVII vek)

dubrovaka vlastelinka iz roda Getaldia-Kruhoradia, udata
za jednog od plemia iz porodice Luccari. U svojoj palati
drala je kavez s pticom sojkom, ije je prisustvo u kui
lekovito, i na zidu grki sat koji o praznicima svira tropare i
kondake. Govorila je da je otvaranje svakih novih vrata u
ivotu neizvesno kao bacanje karata, a za svog bogatog
supruga da veera tiine i vode. Bila je poznata sa svog
slobodnog vladanja i veoma lepa; branila se kroz smeh da put
i obraz ne idu zajedno i imala po dva palca na svakoj aci.
Stalno je drala navuene rukavice, ak i za obedom, a volela
je crvena, plava i uta jela i nosila haljine tih boja. Imala je
dvoje dece, ker i sina. Jedne noi sedmogodinja ker videla
je kroz prozor koji je delio njenu od majine odaje kako se
mati poraa. U prisustvu svoje ptice u kavezu, gospoa
Efrosinija rodila je malog bradatog staria s mamuzama na
bosim nogama, koji je doavi na svet uzviknuo Gladan Grk
i na nebo e poi, pregrizao sopstveni pupak i odmah nekud
otrao zgrabivi umesto odee neiju kapu i zovnuvi usput
sestru po imenu. Devojica je otada onemela, nije se mogla ni
voditi ni terati, i smetena je daleko od oiju u Konavlje.
Prialo se da se gospoi Efrosiniji takve stvari dogaaju zato
to je sela na hleb i to odrava tajnu vezu s nekim
Jevreiinom iz dub- rovakog geta po imenu Samuel Koen
. Na optube zbog slobodnog vladanja, gospoa Efrosinija
odgovarala je prezrivo da se ne da pojiti iz tue glave:
- Istinu rjet, da mi je stotina gizdavijeh, krepkijeh,
vlasteliia uzmnonijeh i crmagrstijeh, kojinmo dni ne
odhode, bih lakomac postala! Ama u Ragtizi na stotinu
godinjaka pifara ne mere se naravnit, doli kroz vrime! A sto
godita ekat, ko ima?
Na one druge optube nije nikako ni odgovarala. Prialo

se, naime, da je kao devojka bila Mora, kad se udala da je

postala vetica, a da e posle smrti ostati vampirua za tri
godine, ali u ovo tree nisu svi verovali, jer se smatralo da se
najee vampire Turci, ree Grci, a Jevreji nikako. A za
gospou Efrosiniju se ukalo da je potajno Mojsijeve vere.
Bilo kako mu drago, kada je Samuel Koen proteran iz
Dubrovnika, gospoa Efrosinija nije ostala ravnoduna;
govorilo se da e umreti od tuge i otada je kao kamen nou
na srcu drala sopstvenu pesnicu u kojoj je sa svake strane
bio stegnut po palac. Ali umesto da umre, ona je jednoga
jutra nestala iz Dubrovnika, viena je potom u Konavlju, pa
na Danama u po podne gde sedi na grobu i elja se, a jo
kasnije kako putuje na sever do Beograda i zatim silazi na
Dunav u potrazi za svojim ljubavnikom. Kada je ula da je
Koen kod Kladova umro, nije se vie vraala kui. Ostrigla
je i zakopala kosu i ne zna se ta je s njom potom bilo.
Smatra se da je njenu smrt opevala jedna narodna pesma
dugog i tunog stiha, zabeleena u Kotoru 1721. godine i
sauvana samo u italijanskom prevodu pod naslovom
Latinka divojka i vlaki vojvoda Drakul. Prevod pesme je
oteen, ali se zna da pored junakinje pesme, u kojoj se
nazire sudbina gospoe Efrosinije, u vojvodi Drakulu treba
gledati linost pod imenom Vlad Malesku, koja je na granici
XVII i XVIII veka stvarno ivela u Transilvaniji. U
najkraim crtama pesma daje sledea obavetenja:
U vreme kad nie bela trska jedna lepa i tuna ena sila je
na Dunav da trai dragog oteranog u rat. Kad je ula da je
poginuo. otila je vojvodi
Drakulu koji gleda na sutranje oko i najskuplji je vidar od
tuge. Imao je skoro cmu lobanju pod kosom, boru utanja na
licu i ogromni ud za koji je o praznicima vezivao zebu na
dugoj svilenoj niti i ona mu ga je nosila letei pred

vojvodom. Za pojasom drao je malu Ijutum koljke kojom

je savreno umeo da odere ivog oveka i da ga potom opet
odene u istu kou drei ga za perin. Spravljao je napitke
za slatke smrti i njegov dvor vazda je opsedala gomila
vampira koji su gasili svee traei od Drakule da ponovo
umru. Jer za njih je smrt bila jo jedini dodir sa hivotom.
Kvake na sobama gde je obitavao same od sebe su se
pokretale, a pred njegovim dvorom stajao je dupke mali
kruni vihor kovitlajui se neprekidno u sebi i meljui sve
to dohvati. Tu se vrteo ve sedam hiljada godina i u
njegovoj sredini ili oku, tokom svih tih sedam hiljada
godina, bilo je vidno kao u podne i kvasala je meseina.
Kada je mlada ena naila, sluge vojvode Drakula sedele su
u senci tog vihora i pile tako to jedan natee iz bardaka,
dok drugi puta otegnut glas nalik na pesmu, pa ovaj pije
dok onaj ne uzme vazduha. Onda promene uloge. Najpre su
tako u ast goe pevali veernji glas, potom pesmu na
poljski glas i, najzad, jednu pesmu koja se peva glavu uz
glavu i koja glasi:
,,Svakoga prolea, im ptice ponu da broje ribu u
Dunavu, na uu reke u more raste bela trska. (Ona raste
samo tri dana u vreme kad se meaju slane i slatke vode, a
njeno seme je hitrije od svakog drugog semena, pupi bre no
to komjaa ide i dosee visinu pretiui mrava koji se pue
uz nju. Dok je na suhom, seme bele trske moe da miruje i
do dvesta godina, ali kada padne u vlagu, njena klica za
nepun sat izbija na povrinu, posle tri ili etiri asa dobija
visinu od jednog metra, a potom deblja i na izmaku dana ne
moe se vie prstima obuhvatiti. Ujutru ima obim Ijudskoga struka i visinu kue, te ribari za belu trsku esto
vezuju mree i ona ih rastui izvadi sama iz vode.
Ptice znaju da bela trska raste i u utrobi i dobro se uvaju da

ne progutaju njeno seme ili njenu mladicu. Pa ipak, laari

la
i
pastiri ponekad opaze pticu kako se raspada u letu i znaju da
je to otud to se ptica u ludilu ili nekoi ptiijoj
ijoj tuzi, koja li
lii
na ljudsku la, nazobala semena bele trske i ono ju je raznelo
u vazduhu.) Pri korenu bele trske uvek se vide otisci kao od
zuba i pastiri govore da bela trska i ne raste iz zemlje, nego
iz usta nekog podvodnog demona koji kroz nju zvidi i
govori mameii ptice i druge lakomce na svoje seme. Otuda
se od bele trske ne prave svirajke, jer se u tuu svirajku ne
duva. Drugi ribari kau da ptiii ponekad umesto svojim
semenom oplode ptice semenom bele trske i tako se obnavlja
na zemlji jaje smrti... "
Kada se pesma zavri, devojka pusti svoje hrtove u lisice,
a sama ue u kulu vojvode Drakula i, dade mu kesu zlata da
joj izvida tugu. On je zagrli, odvede u lonicu i pusti tek kad
se hrtovi vratie iz lisica. Bilo je jutro kada se oprostie, a
uvee pastiri naoe
oe kraj Dunava hrtove kako cvile i pred
njima mladu lepu enu raznetu kao pticu
ticu koja je oploena
oplo
semenom bele trske. Samo su njene svilene haljine jo bile
obavi- jene oko ogromne stabljike koja bee ve
ve pustila
koren i umila kroz njenu kosu. Devojka bee rodila brzu
ker - svoju smrt. Njena lepota bila se u toj smrti podelila na
n
surutku izgruano mleko, a na dnu videla su se jedna usta to
dre koren trske...
MOKADASA AL SAFER
(VIII-XI
XI vek) - najbolji
meu itaima i lovcima snova . Prema predanju izradio je
muki deo hazarske enciklopedije, dok je enski deo
sastavila princeza Ateh . Svoj deo enciklopedije ili
hazarskog renika
nika Al Safer nije hteo pisati za savremenike i
potomke, nego ga je sastavio na drevnom hazarskom jeziku
iz V veka koji niko od njegovih savremenika nije razumeo;

pisao ga je iskljuivo za pretke, one koji su nekada sanjali

svoj deo tela Adama Kadmona, deo koji nikada vie nee
biti sanjan. Hazarska princeza Ateh bila je Al Saferova
ljubavnica i jedna legenda pria kako joj on svojom bradom
umoenom u vino mije prsa. AlSafer je zavrio u zatoenju,
a razlog je bio, prema jednome izvoru, nesporazum izmedu
princeze Ateh i hazarskog kagana. Nesporazum je izazvalo
jedno pismo princezino koje nikada nije poslala, ali koje je
ipak stiglo kaganu u ruke. Poto se odnosilo na El Safera,
izazvalo je kaganovu ljubomoru i gnev. Glasilo je:
Posadila sam rue u tvoje izme, iz tvoga eira raste mi
eboj. Dok te ekam u svojoj jedinoj i veitoj noi, po meni
veju dani kao komadii pocepanoga pisma. Sastavljam ih i
sriem slovo po slovo tvoje ljubavne rei. Ali, proitati malo
ta mogu, jer ponekad se pojavi nepoznati rukopis i uz tvoje
pismo zapadne komadi nekog drugog pisma, umea se u
moju no neki tui dan i tue slovo. ekam kada e doi i
kada pisma i dani vie nee biti potrebni. I pitam se: da li e
mi i tada pisati onaj drugi ili e biti i dalje no?
Prema drugim izvorima (Daubmanus
ih povezuje s
rukopisom kairske sinagoge) ovo pismo ili pesma nije uopte
bilo upueno kaganu nego samom Al Safem i odnosilo se na
njega i Adama Kadmona. U svakom sluaju, pismo je
izazvalo ljubomoru ili politiku surevnjivost hazarskog
kagana (jer su lovci na snove bilil jaka opoziciona stranka
princeze Ateh koja je pruala otpor kaganu). Al Safer je
kanjen tako to je zatvoren u gvozdeni kavez okaen o
jedno drvo. Princeza Ateh slala mu je kroz svoje snove svake
godine klju svoje lonice, a mogla je samo toliko da mu
olaka muke to je podmiivala demone da na kratko vreme
zamene nekog od ljudi i poture ga u kavez umesto Al Safera.

Tako se Al Saferov ivot sastojao delom iz ivota drugih

ljudi, koji su mu pozajmljivali po nekoliko svojih sedmica
naizmenice. U meuvremenu, ljubavnici su izmenjivali
ponike na poseban nain: on bi zubima urezao nekoliko rei
u lea komjae ili raka ulovljenog iz reke pod kavezom i
putao ih natrag u vodu, a ona bi mu odgovarala na isti nain,
putajui svoje ljubavne poruke ispisane na ivim
kornjaama u reku to se uliva u more pod kavezom. Kada je
ejtan oduzeo princezi Ateh seanje na hazarski jezik i
naterao je da ga zaboravi, ona je prestala da pie, ali je Al
Safer i dalje slao poruke pokuavajui da je podseti na svoje
ime i na rei njenih pesama.
Nekoliko stotina godina posle tog dogaaja uhvaene su
na obalama Kaspijskog mora dve kornjae na kojima su bile
ispisane poruke. Poruka jedne ene i jednog oveka koji su
se voleli. Kornjae su jo uvek ile zajedno i na njima su se
mogle proitati poruke zaljubljenih. Muka poruka je glasila:
Ti si kao ona devojka koja nikad nije ustajala rano, pa kad
se udala u susedno selo i prvi put morala rano ustati, ugledala
slanu na poljima i rekla svekrvi: ovo u naem selu nema!
Tako kao ona, i ti misli da na svetu nema ljubavi, jer nikada
nisi bila budna dovoljno rano da je sretne, mada je ona
svakoga jutra tu na vreme...
enska poruka bila je kraa, od samo nekoliko rei:
Moj zaviaj je tiina, moja hrana utanje. Sedim u svome
imenu kao vesla u amcu. Ne mogu da zaspim koliko te
mrzim.
Mokadasa je sahranjen u grobu koji ima oblik koze.
SANGARI ISAK

(VIII vek) - rabin, hebrejski

predstavnik u hazarskoj polemici . Tek od XIII veka pominje

se kao znalac Kabale i prevoditelj Hazara
u judaizam.
Naroito je insistirao na vrednosti hebrejskog jezika, ali je
poznavao brojne druge jezike. Smatrao je da je razlika
izmeu jezika u sledeem. Svi su sem boijeg jezici patnje,
renici bolova. Primetio sam kae on - da kroz neki
procep u vremenu ili u meni otiu patnje, jer bi
ih inae
do sada moralo biti vie. Isto vredi i za jezike. R.Gedaliah
(oko 1587) utvrdio je da su odgovori Isaka Sangarija na
hazarskom dvom bili davani na hazarskom jeziku. Sangari je
prema Haleviju* koristio uenje rabija Nahuma Pisara koji je
zabeleio kako su mudraci uili od proroka. uo sam od
rabija Majaa - pie Sangarijev uitelj rabi Nahum, a Sangari
ovo prenosi kaganu, da bi sve zajedno zabeleio Halevi uo sam od rabija Majaa koji je uio od parova, a ovi su
to primili od proroka kao zapovest datu Mojsiju na Sinajskoj
gori. Oni su pazili da ne prenesu uenje pojedinaca kao to se
vidi iz sledee poruke koju je jedan starac dao na samrti sinu:
Moj sinko, podredi ubudue svoje miljenje, ono kojem
sam te ja nauio, miljenju etvorice naznaenih ti ljudi. Zato - upita sin - nisi ti sam svoje podredio njihovom
miljenju? - Zato - odgovori starac - to sam ja svoje
miljenje primio od mnogih koji su opet sa svoje strane
takoe uili od mnogih. Ja sam tako odrao svoju sopstvenu
tradiciju, a oni su se drali svoje. Ti si, pak, uio samo od
jedne osobe, od mene. A bolje je zanemariti uenje jedne
osobe i prihvatiti ono veeg broja ljudi...
Za Sangarija se kae da je osujetio dolazak arapskog
uesnika na polemiku u hazarskom dvoru isposlovavi da se
polemika odredi u vreme kada komete nisu mogle da
pomognu arapskom predstavniku i kada mu je sva vera
mogla stati u bardak s vodom. Uostalom, na tu polemiku

Sangari je i sam jedva stigao. Daubmanus* o tome prenosi

sledee predanje:
Isak Sangari je u hazarsku prestonicu krenuo bro- dom.
Ali, taj brod su napali Saraceni i poeli su na njemu ubijati
sve ivo. Jevreji su poskakali u vodu da se spasu, ali su ih
gusari pobili veslima. Samo je Isak Sangari mirno ostao na
palubi. To je zaudilo Saracene i upitali su ga zato ne skae
kao ostali u talase.
- Ne znam da plivam - slaga Sangari i to mu je spaslo
glavu. Umesto da ga poseku, gusari su ga gurnuli u more i
otplovili.
Srce u dui je kao kralj u ratu zakljuio je Isak Sangari
- ali se ovek ponekad i u ratu mora ponaati kao srce u dui.
Poto je tako stigao na hazarski dvor, Sangari je tokom
polemike s hrianskim i islamskim predstavnikom hazarskom kaganu objasnio jedan san i time ga privoleo da
zajedno s ostalim Hazarima pree u jevrejsku veru, onu koja
eka od budunosti vie nego od prolosti. Reenicu koju u
snu kazuje aneo kaganu i koja glasi: ,Bogu su drage tvoje
namere, ali tvoja dela nisu, objasnio je uporedivi je s
priom o Adamovom sinu Setu.
Postoji ogromna razlika - rekao je Isak Sangari kaganu izmeu Adama, kojega je stvorio Jehova, i njegovog sina
Seta, kojega je stvorio Adam. Prema tome, Set i svi ljudi za
njime jesu boija namera, ali oveije delo. Otuda treba
praviti razliku izmedu namere i dela. Namera je i u oveku
ostala ista, boanska, glagol ili logos, koji prethodi inu kao
koncept ina, ali je delo zemaljsko, nosa imena - Set. U
njemu su vrline i mane jedna u dmgoj kao uplje lutke koje
se skrivaju jedna pod drugom. I samo tako se jedan ovek
moe odgonetnuti, ako se s njega skidaju jedna po jedna
uplja lutka, nee zvono s manjeg. Zato ne treba da shvati -

zakljuio je Sangari - da te je aneo onim reima u snu prekorevao; naprotiv, nita pogrenije od takvog tumaenja. On
je jednostavno hteo da ti skrene panju na to kakva je stvamo
tvoja priroda...
TIBON JEHUDA IBN (XII vek) - prevodilac Knjige o
Hazarima Jude Halevija na hebrejski s arapskog. Prevod
je nastao 1167. i za njegovu neujednaenost postoje dva
objanjenja: prvo, potonje tampane verzije bile su kastrirane
u lukama hrianske inkvizicije; drugo, sve je zavisilo ne
samo od Tibona nego i od okolnosti.
Prevod je bio veran kada je Ibn Tibon prevodei bio
zaljubljen u svoju verenicu, dobar kada je bio ljut, razvuen
ako su duvali vetrovi, dubok zimi, komentarisao je i
prepriavao izvornik ako je padala kia, a pogrean ako je
bio srean.
Kada bi zavrio poglavlje Tibon je postupao kao drevni
aleksandrijski prevodioci Biblije - davao bi nekome da mu
ita prevod koraajui i udaljujui se sve vie od njega, a
Tibon bi stajao i sluao. S udaljavanjem, tekst je gubio
delove u vetru i iza uglova, dopirao kroz iblje i drvee,
zaklonjen vratima i ogradama liavao se imenica i
samoglasnika, lomio se na stepenicama i, najzad, krenuvi
kao muki zavravao bi put kao enski glas, pri emu su se iz
daljine uli jo samo glagoli i brojevi. Potom bi se obratno
dogaalo pri povratku itaa i Tibon je popravljao prevod na
osnovu utisaka primljenih pri tom itanju u hodu.
HAZARI
- ratniki narod koji je izmeu sedmog i
desetog veka naseljavao Kavkaz, imao monu dravu,
brodovlje na dva mora, Kaspijskom i Crnom, vetrova koliko
riba, tri prestonice, letnju, zimsku i ratnu, i godine visoke

kao borove. Ispovedali su danas nepoznatu veru, oboavali

so, svoje hramove klesali u podzemnim stenama soli ili u
slanim bregovima. Prema Haleviju , primili su judaizam
740. godine, a poslednji hazarski kagan Josif uspostavio je
vezu ak sa panskim Jevrejima, jer je plovio sedmog dana,
kad zemlja kune oveka i kada ta kletva tera i sama brod od
kopna. Ta se veza prekinula kada su Rusi 970. godine
zauzeli hazarsku prestonicu i unitili hazarsku dravu. Posle
toga jedan deo Hazara stopio se s istonoevropskim
Jevrejima, drugi delovi ovog naroda s Arapima, Turcima i
Grcima, tako da se danas zna samo za one male oaze
hazarskog ivlja koji je jo trajao bez jezika i vere u
samostalnim optinama do Drugog svetskog rata (1939) u
istonoj i srednjoj Evropi, a potom iezao sasvim. Jevrejski
oblik njihovog imena je Kuzari (pl Kuzarim). Obino se
uzima da je kod Hazara samo plemstvo primilo judaizam;
medutim, u Panonskoj niziji, izmedu VII i X veka, postojao
je centar za judaizaciju koji se ponekad pripisuje Hazarima
(elarevo
). Drutmar Akvitanski oko 800. godine u
Vestfaliji pominje gentes Hunorum que ab et gazari
vocantur istiui da su bili obrezani i pripadali Mojsijevoj
veri i da su bili jaki. Kod Kinama, u XII veku kae se da
Hazari ive prema Mojsijevim zakonima, ali ne sasvim
istim. Kagane Jevreje pominju ve arapski izvori X veka
(Ibn Rustah, Itakhri, Ibn Haukal).
Zanimljive podatke o Hazarima sadri jedan spis nazvan
hazarskom prepiskom. Sauvan najmanje u dve verzije, od
kojih je jedna iscrpnija, ovaj spis jo uvek nije nauno do
kraja rasvetljen. uva se u Oksfordu i predstavlja prepisku
na jevrejskom jeziku izmeu Josifa, kralja Hazara, i Hizdaja
Ibn apiuta iz mavarske panije, koji je sredinom X veka
pisao hazarskom kralju molei ga da mu odgovori na sledea

pitanja:
Ima li bilo gde na svetu jevrejske drave?
2. Kako su Jevreji doli u Hazariju?
3. Kako se odigrao prelazak Hazara u judejsku veru?
4. Gde kralj Hazara ivi?
5. Kojem plemenu pripada?
6. Koja mu je uloga u ratovima?
7. Da li rat obustavlja Subotom?
8. Ima li hazarski kralj bilo kakvih obavetenja o moguem
smaku sveta?
1.

U odgovoru je obrazloena hazarska polemika koja je

prethodila prelasku Hazara u judaizam.
U vezi s tom polemikom je i jedan drugi izvor, koji nije
sauvan do danas. U odrednici o Hazarima svog izdanja,
Daubmanus
se poziva na spis O hazarskim stvarima
(verovatno na neku latinsku verziju). Prema zavrnim reima
spisa vidi se da je u najstarijim njegovim delovima re o
izvetaju koji je po svoj prilici sluio za pripremu
hebrejskom predstavniku rabiju Isaku Sangariju pred
odlazak u hazarsku misiju, gde je uzeo uea u uvenoj
polemici. Spis u sauvanim delovima glasi:
O imenu hazari - hazarska drava zove se kaganovo
carstvo ili kaganat, i iz njenog naziva je iezao naziv
prvobitnog hazarskog carstva koje je prethodilo kaganatu i
sazdalo ga na sablji. Hazare nerado u njihovoj dravi
nazivaju tim imenom. Uvek koriste neki drugi naziv
izbegavajui ime Hazari. U predelima prema Krimu, gde ima
i grkog stanovnitva, Hazare nazivaju negrkim
stanovnitvom ili Grcima neprisajedinjenim hrianstvu; na
jugu gde ima Jevreja, zovu ih nejevrejske grupe, na istoku,

gde su Arapi delom nastanjeni u hazarskoj dravi, same

Hazare zovu neislamizovanim ivljem. One Hazare koji su
primili neku od stranih vera (jevrejsku, grku ili arapsku)
ovde vie i ne nazivaju Hazarima nego ih broje meu
Jevreje, Grke ili Arape, ali obrnuto, retki i sluajni prelaznici
u hazarsku veru slove u hazarskoj sredini kao ono to su bili
pre pokrtavanja, dakle ne smatraju ih Hazarima nego i dalje
Grcima, Jevrejima ili Arapima, iako su hazarske vere. Tako
se nedavno jedan Grk umesto da kae za nekog oveka da je
Hazar, izrazio na sledei nain: ,,U kaganatu zovu buduim
Jevrejima one neprisajedinjene grkoj veri, koji hazarski
govore. U hazarskojl dravi mogu se sresti ueni Jevreji,
Grci ili Arapi koji veoma lepo poznaju hazarsku prolost,
knjige i spomenike, o njima govore s pohvalama i podrobno,
neki od njih ak piu hazarsku istoriju, ali samim Hazarima
to nije doputeno i oni o sopstvenoj prolosti ne smeju da
govore i sastavljaju knjige.
Hazarski jezik je muzikalan, lepo zvue na njemu
stihovi koje sam uo, ali nisam upamtio; kau da ih je
sastavila jedna od hazarskih princeza. Taj jezik raspolae sa
sedam rodova; dakle, osim mukog, enskog i srednjeg roda,
on ima i rod za evnuhe, za bespolne ene (one koje je otetio
i pokrao arapski ejtan), za one koji menjaju pol, bilo da su
muki, koji se priklanjaju enskom, ili obratno, i za gubavce
koji sa boleu moraju primiti i taj novi oblik u govoru koji
svakome s kime stupe u razgovor odmah otkriva njihovu
bolest. U govoru dragaiji naglasak imaju devojice od
deaka i ljudi od ena, jer deake ue arapskom, jevrejskom
ili grkom, ve prema tome da li ive u predelu gde ima
Grka, u delu gde su Jevreji izmeani s Hazarima, ili onom
odakle dolaze Saraceni i Persijanci. Kod deaka se otuda i u

ha- zarskom jeziku uje jevrejsko kame, holem i urek,

veliko, srednje i malo ,,u i srednje ,,a. Devojice, pak, ne
ue hebrejski, grki ili arapski i njihov naglasak je drugaiji
iistiji. Zna se da kad jedan narod iezava najpre ieznu
njegovi najvii slojevi i knjievnost s njima; ostaju samo
knjige zakona koje narod zna napamet. To se lepo moe rei
i za Hazare. U njihovoj prestonici cena propovedi na
hazarskom jeziku je paprena, onih na jevrejskom, arapskom
ili grkom sasvim niska ili su te propovedi besplatne.
Neobino je da Hazari im se nadu van svoje drave
izbegavaju da pokau jedni drugima da su Hazari,i radije se
mimoilaze ne otkrivajui poreklo, i kriju da govore i
razumeju hazarski, i to vie od svojih nego od
tuinaca.
U samoj zemlji vie se cene u javnim i administrativnim slubama oni koji pokazuju nedovoljno poznavanje
hazarskog jezika, iako je to slubeni jezik. Otuda esto i
oni koji dobro znaju hazarski hotimino govore ovaj jezik sa
grekama, stranim naglaskom i zanosei, iz ega izvlae
oiglednu korist. ak se i za prevodioce, recimo s hazarskog na jevrejski, ili sa grkog na hazarski, uzimaju takvi
koji gree u hazarskom jeziku ili glume da gree.
Sudstvo - Za istu stvar po hazarskim zakonima u onom
delu drave gde ive jednim delom Jevreji ide se godinu-dve
na galiju za veslaa po kazni; u delu carstva gde ima Arapa pola godine, tamo gde ive Grci uopte se ne ide za tu stvar
na galiju, a u sredinom delu drave, koji se jedini zove
hazarskim okrugom (mada Hazara ima svuda najvie), za tu
istu stvar ode glava s ramena.
So i san - Slova hazarske azbuke nose nazive prema
jelima koja se sole, brojevi nose nazive prema vrstama soli, a

Hazari raspoznaju sedam vrsta soli. Jedino se od slanog

pogleda Boga ne stari, inae Hazari smatraju da se stari od
pogleda, bilo svojih na sopstveno telo, bilo tuih, jer oni oru i
paraju tela oko sebe najrazliitijim i najubojitijim alatkama,
koje stvaraju njihove strasti, mrnje, namere i udnje.
Hazarska molitva je plakanje, jer suze su deo Boga poto,
kao koljka biser, uvek sadre malo soli na dnu. ene ponekad uzimaju maramu i savijaju je koliko mogu puta i to je
molitva. Hazari takoe imaju kult sna. Smatra se da onaj ko
je izgubio so ne moe da zaspi. Otuda panja koja se u
njihovoj sredini ukazuje snu, ali to nije sve, ima i neto drugo
to nisam mogao dokuiti kao kad se od kola ne uje put. Oni
smatraju da osobe koje naseljavaju prolost svakog oveka u
uspomenama lee kao zasunjene ili uklete; ne mogu da se
promene, ne mogu nijedan drugi korak da naine do onaj koji
su nekad ve nainile, ne mogu da se sretnu ni sa kim drugim
do s onima s kojima su se nekada srele, ne mogu ak ni da
ostare. Jedina sloboda koja je data precima, itavim izumrlim
narodima oeva i matera sadranim u seanjima, to je
povremena oduka u naim snovima. Tu, u snovima, te
linosti iz uspomena stiu malo slabo unovene slobode,
razmrdaju se, sretnu s nekim novim licem, promene partnere
u mrnjama i ljubavi i steknu neto malo privida ivota.
Otuda san ima ugledno mesto u hazarskoj veri, jer prolost
zasunjena zauvek u sebi dobija neto slobode i novih
mogunosti u snovima.
Seobe - Za stara hazarska plemena se smatra da, su se
posle svakih desetak pokolenja selila i pri svakoj seobi
postajala od ratnikog trgovaki narod. Odjednom bi umesto
umea na sablji i koplju umeli da zamisle kolika je cena
jednog broda, kue ili livade u zveanju dukata, a koliko u

pretakanju srebra. Obajnjenja ima raznih, ali meni izgleda

najuverljivije ono to kae da su postajali neplodni u tom
ciklusu i da su se morali seliti da bi odrali vrstu i obnovili
plodnost. A potom, im bi plodnost na putu bila
uspostavljena, vraali bi se u postojbinu i opet prihvatali
koplja.
Verski obiaji - hazarski kagan ne doputa da mu se vera
mea u dravne i vojnike poslove. On kae: ,,Da sablja ima
dva vrha, zvala bi se trnokop. Taj stav je isti prema
hazarskoj kao i prema jevrejskoj, grkoj ili arapskoj veri. Ali
iz istog anka ko sit, ko gladan. Jer dok su naa ili grka i
arapska vera pustile korena i u drugim dravama i imaju jaku
stranu zatitu naih jednoplemenika i drugih naroda,
hazarska vera je jedina u dravi koja nema takvu stranu
zatitu i tako pod istim pritiskom ona najvie strada, a to
znai da ove tri jaaju na njen raun. Primer je nedavni
pokuaj kagana da smanji monake posede u zemlji i broj
hramova umanji za po deset od svake veroispovesti. Poto je
hazarskih bogomolja ve i dosad bilo manje no jevrejskih,
arapskih ili grkih, oigledno da je i tu najvie pogoerra
hazarska crkva. To se moe videti na svakom koraku.
Hazarska groblja, na primer, odumiru. U delovima drave
gde ima Grka, kao na Krimu, Jevreja kao u Tamatarhi ili
Arapa i Persijanaca na persijskoj granici, hazarska groblja se
sve ee stavljaju pod katanac, zabranjuje se sahranjivanje
po hazarskom obredu i dnimovi su puni Hazara - samrtnika
koji putuju da umru u onom delu svoje zemlje gde oko
prestonice Itila hazarska groblja jo rade. Pihe im dua pod
grlom, a ovamo ceo put njihov. Prolost nije dovoljno
duboka za nama - ale se hazarski svetenici koji sve ovo,
naravno, vide - treba ekati punoletstvo naeg naroda kako

bi prolost uveala zalihe i tako stvorila dovoljno iroku

osnovicu za uspeno zidanje budunosti.
Zanimljivo je da u hazarskom carstvu ima Grka i Jermena
koji su iste, hrianske vere, ali se svaki as svaaju.
Posledica njihovih svaa, meutim, uvek je ista i pokazuje
mudrost zavaenih: posle svakog sukoba i Grci i Jermeni
trae odvojene hramove. Poto im hazarska drava odobrava
ova proirenja, oni iz svake svae izlaze ojaani s udvojenim
brojem hrianskih hramova to, naravno, ide na tetu Hazara
i njihove vere.
Hazarski renik - obuhvata knjige itaa snova, jedne
verske sekte veoma jake kod Hazara. Taj renik je neka vrsta
njihovog Svetog pisma - Biblije. Pun biografija razliitih
osoba mukog i enskog pola Hazarski renik predstavlja
mozaiki portret jedne jedine linosti - one koju mi nazivamo
Adam Kadmon. Navodim dva odlomka iz tog renika:
Istina je prozrana i ne opaa se, a la neprozirna, ne
proputa svetlost ni pogled. Postoji i tree, gde su dve stvari
promaene, i to je najee. Jednim okom vidimo kroz istinu
i taj se pogled gubi zauvek u beskraju, a drugim okom ne
vidimo kroz la ni pedalj i taj pogled ne moe dalje, ostaje na
zemlji i na; tako se probijamo kroz ivot porebarke. Otuda
se istina i ne moe shvatiti neposredno kao la, nego samo iz
uporeenja istine i lai. Uz poreenje belina i slova nae
Knjige. Jer, beline Hazarskog renika obeleavaju prozrana
mesta boanske istine i imena (Adama Kadmona). A crna
slova izmeu belina - mesta gde nai pogledi ne prodiru
dublje od povrine...
Slova se takoe, mogu uporediti s delovima tvoje odee.
Kao to e zimi staviti na sebe vunenu odeu ili krzno, al,
kapu izvraenu na zimsku postavu i krepko se opasati, tako

e se leti odenuti u lan, ii raspas i odbaciti sve teko, a

izmeu leta i zime opet dodavati ili oduzimati od odee tako je i sa itanjem. U razna doba tvojih godina razliit e
biti sadraj tvojih knjiga, jer e na razne naine kombinovati
odeu. Za sada je jo Hazarski renik samo gomila
nesreenih slova, imena i pseudonima (Adama Kadmona).
Ali s vremenom odenue se i dobie vie... A san je petak
onome to se na javi naziva Subotom. I odnosi se na Nju i
celina je s tim danom i tako dalje treba initi redom po
danima (etvrtak nedelji, ponedeljak sredi i slino). Ko ume
da ih ita zajedno, imae ih i imae deo tela (Adama
Kadmona) u sebi...

U nadi da e moje rei pomoi rabiju Ishaku ovoliko sam

mogao rei ja, koji se petkom zovem Jabel, nedeljom
Tubalkain, a samo Subotom Jubal. Sada u posle truda
otpoinuti, jer seanje je permanentno obrezivanje...
HAZARSKA POLEMIKA
- prema hebrejskim
izvorima kljuni dogaaj u vezi s prelaskom Hazara u
judaizam. Svedoanstva o tom dogaaju su protivurena i
oskudna, pa se ne zna tano ni datum polemike i brka se
vreme judaizacije s vremenom gostovanja tri tumaa snova u
hazarskoj prestonici. Najranije sauvano svedoanstvo
pripada X veku i to je prepiska hazarskog kagana Jozefa
(koji je ve praktikovao judaizam) s Hazdajem Ibn
Saprutom, ministrom kordovskog kalife. Hazdaj je bio
Jevrejin i kagan je na njegov zahtev opisao okolnosti pod
kojima su Hazari prihvatili jevrejsku veru. Prema toj

prepisci, to se dogodilo pod kaganom Bulanom, na poziv

jednog anela, odmah posle zauzimanja Ardebila (oko 731.
godine). Tada je ako je verovati ovom izvoru odrana raspra
o religijama na dvont hazarskog kagana. Poto je jevrejski
predstavnik odneo pobedu nad grkim i arapskim uesnikom, Hazari su primili judaizam ve pod kaganom
Ovadijom, naslednikom kagana Bulana. Drugi izvor je
odlomak jednog jevrejskog pisma naenog 1912. godine u
Kembridu u Engleskoj. Pripadao je rukopisu kairske
sinagoge (izd. Schechter). Pismo je pisao oko 950. godine
jedan Jevrejin, poreklom Hazar, ministru aprutu, kao
dopunu pisma kagana Bulana istoj linosti na dvoru u
Kordovu. Taj izvor smatra da je do judaizacije Hazara dolo
i pre polemike i to na sledei nain. Jedan Jevrejin, koji nije
praktikovao judaizam, istakao se u ratu i postao hazarski
kagan. Njegova ena i njen otac oekivali su da e on posle
toga prihvatiti vem svojih predaka, ali se on nije izjanjavao.
Prelom je nastao (kako belei Daubmanus
) kada je jedne
veeri kaganu njegova ena rekla:
Ispod nebeskog polutara u dolinama gde se meaju slana i
slatka rosa, raste ogromni otrovni vrganj i na njegovoj kapi,
pretvarajui njegovu kunu krv u slast, male jestive peurke
izvanrednog ukusa. Jeleni u tom kraju vole da obnove muku
snagu tako to pasu s otrovnog vrganja peurku. Pri tome oni
koji nisu dovoljno paljivi i zagrizu suvie duboko,
zahvataju zajedno s peurkom i vrganj i umiru otrovani.
Svake veeri kad poljubim svog dragog, ja pomislim:
sasvirn je prirodno da u jednom ugristi suvie duboko...
Na te rei kagan se priklonio praktikujuem judaizmu i
sve se to odigralo pre polemike, koja je prema ovom izvoru
pala u vreme vladavine vizantijskog cara Lava III (717-740).

Posle polemike, judaizam se potpuno utvrdio kod Hazara i

oblinjih naroda za vreme kagana Savrijela, u kome treba
videti istu linost s kaganom Ovadijom, jer se on (prema
Daubmanusu) parnih godina svoje vladavine zvao Savrijel, a
neparnih Ovadija.
Najiscrpniji meu hebrejskim izvorima o hazarskoj
polemici ujedno je i najznaajniji, mada je pozniji od
jipomenutih. To je knjiga Al Khazari od Jude Halevija
,
uvenog pesnika i hroniara hazarske polemike. On uzima da
su polemika i preobraenje Hazara u jevrejsku veru pali 4
veka pre no to je on pisao svoje delo, a to znai 740. godine.
Najzad, treba podsetiti da je Bacher naao da se odjek
judaizacije Hazara moe nai i u midra-knjievnosti.
Legende irene oko tog dogaaja bile su naroito ive na
Krimu, na poluostrvu Taman i u gradu Tamatarha, koji je bio
poznat kao jevrejski grad u hazarskom carstvu.
U najkraim crtama dogaaj koji je bio predmet panje
svih pomenutih izvora zbio se na sledei nain. U letnjoj
prestonici kaganovoj, na obali Crnoga mora, gde su ujesen
kreili kruke na granama i brali ih svee preko zime, nala
su se tri teologa, jedan jevrejski rabin, jedan hrianin Grk i
jedan arapski mula, a kagan im je objavio odluku da sa celim
svojim narodom preeu veru onoga od njih koji bude
dao
najprihvatljivije tumaenje jednog sna. U tom snu hazarskom
kaganu se javio aneo i rekao mu: Bogu su ugodne tvoje
namere, ali dela tvoja nisu. Oko tih rei razvila se rasprava i
hebrejski izvori, koje navodi Daubmanus, ovako opisuju dalji
tok dogaaja.
U poetku je hebrejski predstavnik rabi Isak Sangari
utao i pustio da govore drugi, onaj Grk i Arapin. Kada je
ve izgledalo da e se kagan privoleti razlozima islamskog
uesnika, hazarska princeza po imenu Ateh prikljuila se

razgovoru prekorevi Arapina sledeim reima:

Suvie si mudar kad govori sa mnom. A ja gledam oblake
kako plove i nestaju iza planina i u njima prepoznajem svoje
nepovratne misli. Iz njih ponekad kaplju suze, ali u kratkim
asovima kada se oblaci raziu, ja izmeu njih ugledam malo
istoga neba s tvojim licem na dnu, jer samo tada nita me ne
spreava da te vidim onakvog kakav si.
Odgovarajui na ovo mula ree kaganu da on ne predlae
Hazarima nikakvo lukavstvo nego svetu knjigu Kuran, jer
Hazari nemaju Boije knjige: Mi smo svi prohodali jer smo
nainjeni od dva hroma, ali vi jo hramate.
Na to princeza Ateh upita Arapina:
- Svaka knjiga ima oca i mater. Oca koji umire oplodivi
majku i daje ime detetu. I ima (knjiga) mater, koja dete raa,
doji i puta u svet. Ko je majka vae Boije knjige?
Kada Arapin nije umeo da odgovori na ovo pitanje, nego
je jo jednom istakao da on ne nudi prevaru ve Boiju
knjigu koja je glasnik ljubavi izmeu boga i oveka, princeza
Ateh zakljui razgovor sledeim reima:
Persijski ah i grki car u znak mira ree da izmenjaju
basnoslovne darove. Jedno poslanstvo sa darovima krene iz
Carigrada, drugo iz Isfahana. Sretnu se u Bagdadu i tu
doznaju da je Nadir, persijski ah svrgnut, a grki car umro.
Tako su glasnici obe strane jedno vreme morali da ostanu u
Bagdadu ne znajui ta bi s blagom i strahujui za svoj ivot
sa svih strana. Ali, opazivi da ga pomalo troe sedei u
mestu, posavetuju se ta da uine. Jedan od njih ree:
- ta god da uradimo nee valjati. Nego uzmite po dukat,
a ostalo da bacimo...
Tako i uinie.
A ta da uinimo s naim ljubavima mi, to ih po

glasnicima aljemo jedno drugom? Nee li i one ostati u

rukama glasnika to uzimaju po dukat, a ostalo bacaju?
Na te rei kagan presudi da princeza ima pravo i odbi
Arapina reima koje navodi Halevi u svom spisu:
- Zato hriani i muslimani, koji dele naseljeni deo sveta
meu sobom, ratuju jedni protiv drugih sluei svaki svome
bogu istih namera, kao monasi ili pustinjaci, u postu i
molitvama? A sve postiu ubijanjem, verujui da je to
najpoboniji put koji ih dovodi blie Bogu. Ratuju verujui
da e im raj i veno blaenstvo biti nagrada. Nemogue je
ipak prihvatiti oba uverenja.
Stoga u produetku kagan zakljui ovako:
- Tvoj kalifa ima silne brodove zelenih jedara i vojnike
koji vau na obe strane. Ako se njemu predamo verom, ko
e od Hazara ostati? Bolje nam je, dakle, kad se ve mora,
pribei Jevrejima, koje su Grci oterali, siromasima i
lutalicama koji su ovamo doli iz Korezme u vreme Kitabije.
Oni nemaju vojske, sem one koja moe da stane u hram ili u
svitak ispunjen njihovim pismenima.
I tada se kagan okrete hebrejskom predstavniku s
pitanjem ta on ima da kae o svojoj veri. Rabi Isak Sangari
na to mu odgovori da Hazari ne moraju pre- laziti ni u kakvu
novu veru. Neka zadre staru. Kada su se svi zaudili
ovakvom miljenju, rabi objasni:
- Vi niste Hazari, Vi ste Jevreji i vratite se gde vam je
mesto: ivome Bogu svojih predaka.
I tada rabi poe da izlae svoje uenje pred ka- ganom.
Dani su kapali kao kia, a on je govorio i govorio. Najpre je
kaganu predoio sedam stvari koje su stvorene pre stvaranja
sveta, a to su: Raj, Tora, Pravda, Izrael, Presto slave,
Jerusalim i Mesija, Davidov sin. Zatim mu je nabrojao
najuzvienije stvari: duh ivoga Boga, vazduh iz duha, vodu

iz vetra i vatru iz vode. I potom mu je nabrojao tri matere, a

to su: u svemiru - vazduh, voda i vatra; u dui - grudi, stomak
i glava; u godini - vlaga, mraz i ega. I sedam dvostrukih
suglasnika: Bet, Gimel, Dalet, Kaf, Pe, Re i Tav, a to su: u
svemiru - Saturn, Jupiter, Mars, Sunce, Venera, Merkur i
Mesec; u dui - mudrost, bogatstvo, vlast, ivot, milost,
porod i mir, a u godini - Subota, etvrtak, utorak, nedelja,
petak, sreda i ponedeonik...
I kagan poe da razumeva jezik kojim je Bog u raju s
Adamom govorio i ree: ovo vino koje sada cedim pie 1
drugi posle mene.
Opirni kaganovi razgovori s rabijem Isakom mogu se
proitati u knjizi Jehude Halevija o Hazarima, a preobraenje kaganovo tamo je opisano na sledei nain:
Posle toga hazarski kagan, kao to je reeno u istoriji
Hazara, otputova sa svojirn vezirom u puste planine na
morskoj obali i stie jedne noi do peine gde su neki Jevreji
praznovali Pashu. Objavili su im ko su, prihvatili njihovu
veru, bili obrezani u peini 1 onda su se vratili u svoju
zemlju, udni da naue jevrejski zakon. Ipak, svoje
preobraenje uvali su kao tajnu dok se nije ukazala prilika
da stvar postepeno otkriju nekolicininajprisnijih prijatelja.
Kada se broj takvih poveao, stvar su obnarodovali i naveli
ostatak Hazara da prihvate jevrejsku veru. Iz razliitih
zemalja zatraili su uitelje i knjige i poeli su prouavati
Toru...
Doista, preobraenje Hazara u judaizam ilo je u dve
faze. Prva je nastupila odmah posle pobede Hazara nad
Arapima 730. godine kod Ardabila juno od Kavkaza, kada
su opljakana sredstva bila uloena u podizanje jednog
hrama po uzoru na onaj biblijski. Tada je, oko 740,
prihvaen judaizam u nekim spoljnim oblicima. Bulan je kao

hazarski kagan pozivao rabine iz drugih zemalja da odneguju

jevrejsku veru kod Hazara. U tom ranom judaizmu Hazara
uzeli su uea, kako izgleda, i Horezmanci koji su posle
uguenog Hursatovog ustanka ezdesetih ili osamdesetih
godina VIII veka pobegli na hazarski dvor pod vodstvom
rabina.
Reformu tog prvobitnog judaizma preduzeo je oko 800.
godine kagan Ovadija tako to je poeo
eo dizati sinagoge,
otvarati kole, pa su Hazari upoznati s Torom, Minom,
Talmudom i jevrejskom liturgijom, to jest uveden je rabinski
judaizam.
Presudnu ulogu u itavom
avom tom procesu odigrali su na
odreeni nain Arapi. Vodee linosti
nosti u hazarskoj dravi
primale su judaizam u tienutku kada je islamski uticaj opao,
jer je u arapskom kalifatu dolo do sukoba dve dinastije Omajida i Abasida. Tako se Masudijeva tvrdnja da je kralj
Hazara postao Jevrejin u vreme kalife Haruna al Raida
(786-809)
809) dobro slae s vremenom reforme judaizma koju je
preduzeo hazarski kagan Ovadija.
HAZARSKI UP - jedan hazarski ita snova, koji je jo
bio uenik u manastiru, dobi na poklon up i postavi ga u
svojoj eliji. Uvee spusti u njega svoj prsten, ali kada ga
ujutru potrai, ne nae ga. Zavlaio
io je ruku uzalud i nikako
nije mogao dosegnuti dno. Poto je up
up bio pli
plii od dohvata
ruke, to ga je zaudilo. Pomerio ga je, ali pod
d upom

bio je
ravan pod i nikakav otvor nije se mogao nai,
i, a up je ozdo
bio zadniven kao svaki drugi. Uzeo je tap i pokuao tapom
da domai dance, ali opet bez uspeha; dno kao da je bealo.
Pomislio je: Gde ja, tu i moj prag i obratio se uitelju
Mokadasi al Saferu
zamolivi ga da mu objasni ta
znai takav up. Uitelj je uzeo kamiak,
ak, ubacio ga u up i

brojao. Kada je izbrojao do 70, iz upa se uo pljusak kao da

je neto palo u vodu i uitelj je rekao:
- Mogao bih da ti objasnim ta znai tvoj up, ali razmisli
da li ti se to isplati. im ti kaem ta je, up e za tebe i za
druge neminovno vredeti manje nego sada. Jer, ma koliko
vredeo, ne moe vredeti vie no sve, a im kaem ta je, on
vie nee biti sve ostalo to nije, a to sada jeste.
Kada se uenik sloio s miljenjem uitelja, uitelj je uzeo
tap i razbio up. Deak ga je zapanjeno upitao zato ini
tetu, a uitelj je uzvratio:
- teta bi bila da sam ti rekao emu slui, pa ga razbio.
Ovako, poto ne zna njegovu namenu tete nema, jer e ti
sluiti i dalje kao da nije razbijen...
Doista, hazarski up slui do danas, mada ga odavno
nema.
HALEVI JEHUDA (arapski: Abulhasan al Lavi, mali
Halevi; 1075-1141) - glavni hebrejski hroniar hazarske
polemike , jedan od trojice najistaknutijih hebrejskih pesnika
panije. Roden u junoj Kastilji u mestu Tudela, po elji oca
Samuila Halevija Jehuda je u mavarskoj paniji dobio
svestrano obrazovanje. Mudrost je samo jedna - zabeleio
je Halevi kasnije - mudrost rairena kroz sfere svemira nije
vea od mudrosti u najmanjim ivotinjama. Samo to prvu,
nainjenu od iste tvari koja je postojana pa je vie vrste,
moe da uniti samo Tvorac koji ju je sazdao, dok su
ivotinje sazdane od tvari koja.je podlona razliitim
uticajima, pa je i mudrost u njima podlona vrelini, hladnoi i
drugom to deluje na njihovu prirodu."
U talmudskoj koli Isaka Alfasi u Lusenu izuavao je
Halevi medicinu, znao je kastiljski i arapski. Na arapskom je
uio medicinu i filosofiju, koja je stajala pod drevnim grkim

uticajem i za koju je zapisao: ,,U njoj su samo boje a nema

ploda, i dajui hrane umu, ona nita ne daje oseanjima.
Otuda Halevijevo uverenje da nikada jedan filosof ne postaje
prorok. Medicinar po straci, Halevi je poklanjao veliku
panju knjievnosti i hebrejskom magijskom predanju i vek
je proveo u raznim mestima panije drei se s pesnicima,
rabinima i naunicima svoga vremema. Smatrao je da su
enski organi posuvraeni muki, a da Knjiga o tome kae
isto na dnigi nain: ovek je Alef, Mem, in; ena je Alef,
in, Mem. Toak se okree napred i natrag, nieg boljeg na
gore od radosti, nieg goreg nadole od nepravde...
Poznavalac Talmuda, Halevi je pratio poreklo aliteracije
imena Boga i modernoj biblijskoj egzegezi pruio eme za
izvore pismena J i E. Njemu pripada izreka: Samoglasnici
su dua u telu suglasnika." Upozoravao je da u vremenu
postoje vorita, srca godina koja svojim otkucajima
odravaju ritam vremena, prostora i ljudskih bia, pa otuda
takvim voritima odgovaraju vorini inovi - dela u skladu
s vremenom. Smatrao je da razlike u stvarima proizlaze iz
njihovih sutina: Neko bi mogao pitati: Zato me nije
stvorio kao anela? S isto toliko prava crv bi mogao pitati:
Zato me nisi stvorio kao oveka? Od svoje trinaeste godine
Halevi je znao da je prolost na krmi, budunost na pramcu,
da je brod bri od reke, srce bre od broda, ali da ne idu na
istu stranu. Sauvano je oko hiljadu pesama za koje se smatra
da su njegove i neto njegovih pisama prijateljima, koji su
mu poruivali: ko uzme zalogaj u usta nee moi da kae
svoje ime, ko kae svoje ime zagorae zalogaj u ustima. Iz
Kastilje Halevi je preao u Kordovu, koju tada dre Arapi i u
kojoj je interesovanje za Hazare stoleima prisutno. Tu radi
lcao lekar i tu nastaje niz njegovih mladalakih stihova.
Pevao je arapskom versifikacijom i u akrostihu ostavljao

svoje ime. ,,Ja sam more s njegovim burnim valovima

zapisao je o sebi. ,,Divan njegovih pesama otkriven je u
Tunisu, u rukopisu kasnije dopunjavanom iz drugih izvora. U
XVIII veku prevodili su ga na nemaki Herder i Mendelson.
Godine 1141. Halevi je sastavio svoje uveno prozno delo o
Hazarima (Kitab al Khazari). Ta knjiga opisuje na prvim
stranicama polemiku na dvoru hazarskog kaganav
zapodenutu izmeu islamskog doktora, hrianskog filosofa i
Jevrejina-rabina oko znaenja jednog sna. U daljim
poglavljima ostaju u razgovoru samo dva uesnika - rabin i
hazarski kagan, i delo postaje ono to njegov podnaslov
istie: Knjiga argumenata i dokaza u. odbranu jevrejske
vere. Dok je pisao ovu knjigu Halevi je uinio isto to i njen
junak - odluio se da krene iz Spanije na istok u elji da vidi
Jerusalim. Srce moje tei ka istoku - pisao je tada - ,,a prikovan sam za krajnji zapad... Ukrase zemalja, radosti sveta, o
kome me neto privlai tebi... iako nema vie carstva tvojega,
iako na mestu tvojeg isceljujueg balzama sada dade samo
korpije i zmije. Krenuo je preko Grenade, Aleksandrije,
Tira i Damaska dok su se zmije potpisivale u pesku njegovog
puta, kako belee legende o njemu. Na tom putu nastale su
njegove najzrelije pesme, meu njima uvena Sionida koja
se po sinagogama ita na dan svetog Aba. Na domaku cilja
umro je pri iskrcavanju na svetu obalu svoje pradomovine.
Prema jednom svedoanstvu, izglazili su ga saracenski konji
u asu kada je ugledao Jerusalim. O sukobu hrianstva i
islama zapisao je: Nema pristanita ni na Istoku, ni na
Zapadu, gde bismo mogli nai mir... pobedi li Ismail ili
preovladaju Edomeji (hriani), moja sudbina je ista stradati. Postoji predanje da je na Halevijevom grobu stajao
zapis: Kuda ste odleteli, vero, plemenitosti, skromnosti i
mudrosti? Nalazimo se pod ovom ploom; i u grobu smo s

Jehudom nerazdvojni. Tako se i na Haleviju obistinila

poslovica: Svi putevi vode u Palestinu, nijedan iz nje.
Svoje uveno prozno delo o Hazarima Halevi je pisao na
arapskom i ono je u jevrejskom prevodu tampano tek 1506.
godine. U arapskom izvorniku i u hebrejskim prevodima Ibn
Tibona (1167) i Jehude ben Isaka Kardinala doivelo je niz
izdanja. Hebrejski prevod objavljen u Veneciji 1547. i 1594
(naroito drugo od ta dva izdanja) otetila je cenzura, ali je
uz njega iao komentar Jude Muskata, pa se uzima kao
znaajno izdanje. U XVII veku Halevijevo delo o Hazarima
preveo je na latinski Don Bukstorf. Preko tog latinskog
prevoda do ire evropske javnosti dola je cenzurisana
varzija Halevijeve knjige o Hazarima. Argumenti hebrejskog
uesnika u hazarskoj polemici, Isaka Sangarija,
suprotstavljeni su u ovom izdanju Halevijevog dela
anonimnom islamskom i hrianskom uesniku u toj
polemici. Meutim, u predgovoru tog dela izloenog
cenzurisanju stoji kao da je Halevi napisao: Poto me esto
pitaju kakve bih argumente i odgovore mogao dati onim
filosofima koji se razlikuju od nas u miljenju i ljudima
ostalih veroispovesti (sem hrianstva), kao i jereticima koji
se meu nama nalaze, koji odstupaju od jevrejske
veroispovesti kakva je opteprihvaena, setio sam se ta sam
sluao o miljenju i dokazima izvesnog naunika koji je bio u
polemici s "hazarskim kraljem, onim to je primio judaizam
pre etiri stotine godina. Oigledno da je napomena u
zagradi: ,,sem hriana naknadno ubaena zbog cen- zure,
jer Halevi je nasuprot toj napomeni u svojoj knjizi ipak
govorio o hrianskoj veri. Zapravo, govorio je o tri religije o hrianskoj, islamu i judaizmu simboliui ih slikom
drveta. Na tom drvetu, kae on, grane sa liem i cveem
predstavljaju hrianstvo i islam, dok koren pripada

judaizmu. Zatim, uprkos injenici da je ime hrianskog

uesnika u polemici izostalo, vidi se da je ostala njegova
titula - filosof. Taj termin filosof, kako se hrianski uesnik
u hebrejskim i hrianskim (grkim) izvorima naziva, u
stvari je vizantijska univerzitetska titula i ne treba ga uzimati
u uobiajenom znaenju rei.
Halevijev tekst u bazelskom latinskom izdanju Do- na
Bukstorfa, meutim, stekao je veliku populamost i izdava je
dobijao pisma povodom izlaska knjige. Da- ubmanus u svom
Hazarskom reniku 1691. upozorava da se u komentarisanje
Halevijeve knjige uputa u to vreme i jedan dubrovaki
Jevrejin po imenu Samuel Koen , a posle latinskog javljaju se
prevodi na panski, nemaki i engleski jezik. Kritiko izdanje
arapskog izvornika s naporednim hebrejskim prevodom
pojavilo se u Lajpcigu 1887. godine. Hirfeld je upozoravao
da se Halevi, govorei o prirodi due posluio uz ostale
izvore jednim tekstom Ibn-Sine (Avicene).
Popularnost Halevijeva je rano postala tolika da su
onjemu kruile legende. Smatra se da Halevi nije imao
sinova nego samo ker, iji sin je poneo dedino ime. Ruska
jevrejska enciklopedija uzima to kao dokaz da nije
verodostojno predanje prema kojem se Halevijevom keri
oenio znameniti naunik Avraham Ibn Ezra, jer se Ezrin sin
nije zvao Jehuda. To predanje nalazi se na jidiu zapisano u
knjizi Maseh ha Sem Simona Akibe ben Josefa i prema
njemu, uveni gramatiar i pesnik iz Toleda Avraham ben
Ezra (umro 1167) oenio se u Hazariji Halevijevom keri. O
toj enidbi Daubmanus navodi legendu koja glasi:
Ahraham hen Ezra iveo je u maloj kui na obali mora.
Oko nje uvek je bilo mirisnog bilja i vetrovi te mirise nisu
mogli razvejati, nego su ih prenosili poput ilima s mesta na
mesto. Jednog dana, Abraham ben Ezra primetio je da su

semirisi promenili. To je bilo zato to je oseao strah. Taj

strah u njemu bio je najpre dubok kao njegova najmlaa
dua, potom je siao u sredovenu, pa u treu, najstariju
Ezrinu duu. Najzad, strah je postao dublji od due u Ben
Ezri i ovaj vie nije mogao izdrati u kui. Hteo je da izae,
ali kada je otvorio vrata naao je na ulazu razapetu pauinu
koja se tokom noi uhvatila. Bila je kao sve druge pauine,
ali je imala riu boju. Kada je pokuao da je ukloni, primetio
je da je to veoma lepo istkana pauina od kose. I poeo je
traiti vlasnika. Nije naao nikakav trag, ali je u gradu
primetio strankinju koja je ila sa svojim ocem. Ona je imala
dugu riu kosu, ali na Ben Ezru nije obratila panju.
Sledeeg jutra Ben Ezra je ponovo osetio strah i na vratima
je opet zatekao ispletenu mreu rie pauine. Kada je tog
dana sreo devojku pruio joj je dve kite mirte.
Ona se nasmejala i upitala:
- Kako si me otkrio?
- Odmah sam primetio- ree on - da su u meni tri straha, a
ne jedan.
Vanija literatura: John Buxtorf, ,,Praefacio uz bazelsko izdanje
Halevijeve knjige na latinskom (Liber Cosri, Basilae 1660); Lexicon
Cosri, continens colloquium seu disputationem de religione,
Regiemonti Boirussiae excudebat typographus Joannes Daubmannus,
Anno 1691 (uniteno izdanje Eea eo,
1906-1913, tt. 1-16, tom I donosi opiran lanak i literaturu O Haleviju;
selektivna bibliografija data je uz izdanje J. Halevi, The Kuzari (Kitab
al Khazari), New York 1968, pp. 311-313; najnovije dvojeziko izdanje
pesama daje Amo Press, New York 1973; Encyclopaedia Judaica,
Jerusalem 1971.

ULC dr DOROTA (Krakov 1944- ) - slavistkinja,

profesor na Univerzitetu u Jerusalimu; devojako prezime
Kvanjevska. U hartijama univerzitetskih referata

krakovskog Jagelonskog univerziteta u Poljskoj gde je

Kvanjevska diplomirala, Yale-a u Sjedinjenim Amerikim
Dravama i u dokumentaciji promovisanja Dorote
Kvanjevske za doktora nauka, ne nalaze se podaci o njenom
poreklu. Ki Jevrejke i Poljaka, Kvanjevska je roena u
Krakovu pod neobinim okolnostima. Mati joj je ostavila
jedan zapis koji je pripadao ocu Dorote Kvanjevske. On je
glasio: Moje srce mi je ki; dok se ja ravnam po zvezdama,
ono se ravna po mesecu i bolu koji eka na kraju svih
brzina... Kvanjevska nikada nije mogla doznati ko je autor
tog zapisa. Brat njene majke, Akenaz Solem iezao je
1943. godine u progonima Jevreja tokom nemake okupacije
Poljske, ali je pre toga uspeo da spase sestru. Turio je brigu
pod glavu, nabavio sestri lane isprave koje su glasile na ime
neke Poljakinje i oenio se njome. Venanje je obavljeno u
Varavi, u crkvi Sv. Tome i smatrano je brakom izmeu
pokrtenog Jevrejina i Poljakinje. Kada je on puei svoj aj
od nane umesto duvana odveden, njegova sestra i ena Ana
olem, koja je i dalje smatrana Poljakinjom a i nosila devojako ime neke Ane Zakevi, razvela se od svoga mua (i
brata, to je, dodue, znala samo ona) i tako spasla glavu.
Preudala se odmah potom za nekog udovca Kvanjevskog,
koji je imao oi ko pegava jaja, bio ut na jeziku i rogat u
mislima. S njime je imala jedno jedino dete - Dorotu
Kvanjevsku. Dorota je po zavrenim studijama slavistike
prela u SAD, kasnije doktorirala na starim slovenskim
knjievnostima, ali kada je Isak ulc koga je znala jo sa
studija preao u Izrael, ona mu se pridruila. Godine 1967.
on je u izraelsko-egipatskom ratu bio ranjen i ona se ve
1968. udala za njega, ostala da ivi u Tel Avivu i Jerasalimu,
drala kurseve iz istorije ranog hrianstva kod Slovena, ali
je neprekidno na svoje lme slala pisma u Poljsku. Na omotu

je naznaavala svoju negdanju adresu u Krakovu i ta pisma,

koja je Kvanjevska, udata ulc, pisala samoj sebi sauvala
je u Poljskoj neotvorena njena negdanja krakovska stanodavka u nadi da e jednom moi da ih urui Kvanjevskoj.
Pisma su kratka, sem jednog ili dva, i predstavljajuneto
kao dnevnik dr Dorote ulc u razdoblju izmeu 1968. i
1982. godine. U vezi su s Hazarima utoliko to poslednje,
pisano iz istranog zatvora u Carigradu, dodiruje hazarsku
polemikuv. Ovde se pisma donose hronolokim redom.
1.
TelAviv, 21. avgustu 1967.
Draga Dorotka,
Ja ovde imam oseaj da mrsim o tuem a postim o svom
kruhu. Dok ti piem ove redove znam da si ve postala mlaa
od mene tamo u tvom Krakovu, u onoj naoj sobi gde je uvek
petak, gde su nasj kljukali cimetom kao da smo jabuke. Ako
ikada dobije ovo pismo, u asu kada ga proita bie starija
od mene. Isak je bolje, lei negde u nekoj bolnici na ratitu, ali
se oporavlja brzo i to se vidi po slovima njegovog rukopisa.
Pie da sanja krakovsku tiinu trodnevnu, dvaput podgrevanu,
malo zagorelu na dnu. Uskoro emo se sresti i ja se plaim
tog susreta ne samo zbog njegove rane o kojoj jo nita ne
znam, nego i zato to smo svi mi drvee zakopano u svoju
senku. Srena sam to si ti, koja ne voli Isaka, ostala tamo,
daleko od nas. Sada je nama dvema lake da se volimo.

2.
Jerusalim, septembra 1968.
Dorotka,
Samo nekoliko redova: upamti zauvek - radi jer ne zna
da ivi. Kad bi umela da ivi, ne bi radila i nikakva nauka
ne bi za tebe postojala. Ali, uili su nas svi samo kako se
radi, a niko kako iveti. I ja, evo, ne umem. Ila sam s psima
du nepoznate staze u visokoj umi. Nad stazom su se
dodirivale grane. Naginjui se ka svojoj hrani - ka svetlosti,
drvee je gradilo lepotu. Ja od svoje hrane umem da gradim
samo seanje. Ja neu postati lepa od svoje gladi. Mene za
drvee vezuje neto to ono ume, a ja ne. A to drvee za
mene vezuju jedino moji psi, koji me veeras vole vie no
drugih veeri. Jer njihova glad je lepa kada su gladni od
drvea nego kada su gladni od mene. Gde je tu tvoja nauka?
U nauci da bi iao dalje, dovoljno je da zna samo poslednju
re u svojoj struci. S lepotom nije tako.
Isak se vratio, oiljci se ne vide kad je obuen, lep je kao
nekad i izgleda kao pas koji je nauio da peva krakovjak.
Vie voli moju desnu sisu od leve i spavamo nedolino. Ima
one duge noge kojima je preskakao stepenike po Vavelju i
koje naizmenino grli oko kolena dok sedi. Moje ime
izgovara onako kako je ono korieno u poetku, pre svih
upotreba, dok se jo nije izlizalo idui od usta do usta... Da
se dogovorimo ovako: podeliemo uloge i ti se tamo u Krakovu bavi i dalje naukom, a ja u ovde da uim kako se ivi.

3.
Haifa, marta 1971.
Draga i nezaboravljena Doroteja,
Odavno te nisam videla i ko zna da li bih te poznala.
Moda ni ti mene vie ne poznaje i ne misli na mene u
onim sobama ije se kvake kae za rukave. Seam se
poljskih uma i zamiljam te kako tri kroz jueranju kiu
ije se kapi uju jae kad kaplju s visokih grana nego s
niskih. Seam te se kao devojice i vidim te kako raste brzo,
bre od svojih noktiju i kose, a zajedno s tobom, ali bre od
tebe, raste u tebi mrnja na nau mater. Jesmo li je morale
toliko mrzeti? Ovde pesak izaziva udnju u meni, ali ja se
udno oseam s Isakom ve due vreme. To nema veze s
njime, ni sa naom ljubavlju. To je vezano za neto tree. Za
njegovu ranu. Onita u postelji, ja leim u atoru do njega i
gasim svetiljku kad ga se zaelim. On ostaje nekoliko asaka
nepomian i dalje kroz mrak pilji u knjigu i ja ujem kako
njegove misli galopiraju po nevidljivim redovima. A onda,
on se okree meni. No im se dotaknemo, ja osetim strani
oiljak njegove rane. Posle ljubavi leimo zurei svak u
svoju pomrinu i ja sam ga pre neko vee upitala:
- Je li to bilo nou?
- ta? - uzvratio je, mada je znao.
- Kada su te ranili.
- Bilo je nou.
- I ne zna ime je to bilo?
- Ne znam, mislim da je bio bajonet.
To ti, Dorotka, mlada i neiskusna, nee moda razumeti.
Ptica koja lovi po baratinama i blatima brzo tone ako se ne

kree. Mora svaki as da izvadi nogu iz mulja i da je

premesti, da korakne dalje, bez obzira je li to ulovila ili ne.
Tako je i s nama i naom ljubavlju. Moramo dalje, na ovome
se ne moe ostati, jer emo potonuti.
4.
Jerusalim, oktobra 1974.
Draga Dorotka.
itam o Slovenima kako silaze na mora s kopljem u izmi.
I mislim kako se Krakov menja osut novim pravopisnim i
jezikim grekama, sestrama napretka rei. Mislim kako ti
ostaje ista i kako se Isak i ja gubimo sve vie. Ne usuujem
se da mu kaem. Kad god se volimo, ma kako bilo lepo i ma
ta inili, ja na prsima i stomaku oseam trag onog bajoneta.
Ose- am ga ve unapred, on se ispreio u naoj postelji
izmeu Isaka i mene. Je l mogue da ovek za nekoliko
trenutaka moe da se potpie bajonetom na telu drugog
oveka i ucrta zauvek svoj portret u tuem mesu? Stalno
moram da lovim sopstvenu misao. Ona nije moja kad se
rodi, nego kada je ulovim, ako to stignem pre no to odleti.
Ta rana lii na neka usta i kad god se volimo Isak i ja, im se
samo dotaknemo, vrh moje dojke upada u taj oiljak kao
meu neke bezube usne. Leim kraj Isaka i gledam mesto u
pomrini na kojem on spava. Mirie detelina zaklanjajui
miris tala. ekam da se on pokrene; san se istanji kad se
ovek u snu pomeri i tada ga mogu probuditi, jer mu nee
biti ao. Ima snova koji su skupoceni i drugih koji su ubre.
Budim ga i pitam:
- Je li bio levoruk?

Mislim da jeste - odgovara mi mamurno ali spremno, po

emu vidim da zna o emu mislim. - Zarobili su ga i doveli
ujutru u moj ator da mi ga pokau. Bio je bradat, imao je
zelene oi i ranu na glavi. Tu ranu su mi u stvari hteli
pokazati. Ranu sam nainio ja. Kundakom.
-

5.
Opet Haifa, septembra 1975.
Dorotka,
Ne zna koliko si srena to si tamo u svom Vavelju i to si
poteena ovog uasa koji se dogaa sa mnom. Zamisli da te
u postelji tvoga mua neko drugi grize i ljubi dok se voli s
onim koga voli. Zamisli, dok se voli sa svojim ovekom,
sve vreme na trbuhu osea zadebljanje od neke rane, koje se
kao neki tui ud uvuklo izmeu tebe i tvoje ljubavi. Izmeu
Isaka i mene lei i leae uvek neki Saracen zelenih oiju
obraslih u bradu! I odgovarae na svaki moj pokret pre Isaka,
jer je blie mom telu od Isakovog tela. I taj Saracen nije
izmiljen! Ta ivotinja je levoruka i vie voli moju levu sisu
od desne! Kakav uas, Dorotka! Ti ne voli Isaka kao ja, kai
mi kako da mu objasnim sve ovo? Napustila sam tebe i
Poljsku i dola ovamo zbog Isaka, a nala sam u njegovom
zagrljaju neko udovite zelenih oiju, koje se budi nou,
ujeda bezubim ustima i napeto je i kad Isak nije. Isak me
ponekad tera da svravam na tom Arapinu. Kad ti ustreba,
samo ga zovni! - doi e, taj uvek moe...
Na sat na zidu, Dorotka, ove jeseni uri, a naprolee e
kasniti...

6.
oktobra 78.
Doroteja,
Isak ujutru, za lepih dana, paljivo procenjuje vred- nost
vazduha. Prati ima li u njemu vlage, njui vetar, osmatra je li
hladno oko podneva. Kad nanjui da je trenutak pogodan,
puni plua posebnom vrstom naroito izabranog vazduha i
uvee vraa taj vazduh iz sebe ki'oz pesmu. Kae, ne moe se
uvek pevati s uspehom. Pesma je kao godinje doba. Nailazi
kad joj je red... Isak, draga Dorotka, ne moe da padne, kao
ni pauk. Dri ga neka nit zakaena na mestu koje samo on
zna. Ali ja padam sve ee. Arapin me siluje u namju mog
mua i ja ne znam vie od koga uivam. Mu mi iza tog
Saracena izgleda drugaije no pre, poela sam da ga vidim i
shvatam na nov, nepodnoljiv nain. Prolost se odjednom
promenila; to vie nadire budunost, vie se menja prolost,
postaje bremenitija opasnostima i nepredvidljivija je od
sutranjice, puna davno zatvorenih odaja iz kojih sve ee
izlaze ive zveri. I svaka od tih zveri ima svoje ime. Zver
koja e rastrgnuti Isaka i mene ima krvoedno, dugo ime.
Zamisli, Dorotka, pitala sam Isaka i on mi je rekao. On je to
ime znao sve vreme. Arapin se zove Abu Kabir Muavija. I
svoj posao je ve zapoeo, negde nou u pesku na domaku
pojila. Kao sve zveri.
7.
TelAviv, I. novembra 1978.
Draga, zaboravljena Dorotka,

Vraa se u moj ivot na najuasniji nain. Tamo u tvojoj

Poljskoj, u maglama tekim toliko da tonu u vodu, i ne
sanja ta u ti uiniti. Piem ti iz najsebinijih razloga.
esto mislim da leim irom otvorenih oiju u mraku, a u
stvari, u sobi je svetlost i Isak ita dok ja murim. Izmeu
nas u postelji lei jo uvek onaj trei, ali ja sam pokuala
malo lukavstvo. To je teko, jer je prostor za bitku ogranien
- to je Isakovo telo. Beei od Arapinovih usta pomeram se
po telu moga mua zdesna ulevo ve mesecima. I kad sam
ve mislila da sam se izvukla iz klopke, na sasvim drugom
kraju Isakovog tela naletela sam na zasedu. Na druga
Arapinova usta. Iza Isakovog uha, naila sam pod kosom na
drugi oiljak i to je bilo kao da mi je Abu Kabir Muavija
uvalio svoj jezik meu usne. Uas! Sada sam tek u klopci ako pobegnem od jednih njegovih usta, saekaju me na
drugoj strani Isakovog tela druga. Kako da mislim na Isaka?
Ne mogu vie da se milujem s Isakom od straha da se moje
usne ne sretnu s tim saracenskim usnama. Obeleio nam je
ivot. Da li bi mogla da ima decu pod takvim uslovima? A
ono najstranije dolo je preksino. Jedan od tih saracenskih
poljubaca podsetio me je na poljubac nae majke. Koliko
godina nisam mislila na nju, i sada odjednom ona dolazi da
me podseti na sebe. I to kako! Neka se ne hvali onaj ko se
obuva kao onaj ko se izuo, ali kako to podneti?
Upitala sam Isaka otvoreno, je li Egipanin jo iv. ta
misli, ta je odgovorio? iv je jo kako, i radi u Kaim.
Zaboravlja za sobom korake po svetu kao ispljuvke.
Preklinjem te, uini neto! Gotovo da bi me mogla spasti od
tog uljeza ako bi privukla njegovu pohotu na sebe, a sa mene
je odstranila i spasla mene i Isaka. Upamti to prokleto ime
Abu Kabir Muavija i podelimo se: uzmi svog levorukog
Arapina sebi u lonicu tamo u Krakovu, a ja u pokuati da

zadrim Isaka...
8.
Department of slavic studies
University of Yale, USA.
oktobar 1980.
Draga gospoice Kvanjevska,
Pie ti tvoja dr ulc izmeu dva asa nastave na
univerzitetu. Isak i ja smo dobro. Ui su mi jo pune
njegovih sasuenih poljubaca. Malo smo se primirili i nae su
postelje sada na odvojenim kontinentima. Ja mnogo radim.
Poela sam da se odazivam na pozive za naune skupove, to
nisam inila skoro deceniju. I sada se uskoro spremam na
novi put koji e me pribliiti tebi. Kroz dve godine odrava
se u Carigradu nauni skup o kulturama crnomorskih obala.
Spremam saoptenje. Sea li se profesora Wyke i tvog
diplomskog rada: itija irila i Metodija, slovenskih prosvetitelja? Sea li se Dvomikove studije, koju smo tada
koristili? Sada je on izdao novo dopunjeno izdanje (1969) i
ja ga gutam s ogromnim zanimanjem. Moj rad e govoriti o
hazarskoj misiji irila i Metodija, onoj o kojoj su izgubljeni
najvaniji spisi - spisi samog irila. Nepoznati sastavlja
irilovog itija kae da je irilo ostavio svoju argumentaciju
u hazarskoj polemici na dvoru kagana u posebnim knjigama
takozvanih ,,hazarskih beseda. ,,Ko pak hoe da trai u
potpunosti ove besede - belei irilov biograf - nai e ih
u knjigama irilovim, koje je preveo uitelj na i arhiepiskop Metodije, brat Konstantina Filosofa, razdelivi ih na
osam beseda." Neverovatno je da su itave knji- ge, osam
beseda irila (Konstantina Solunskog), hrianskog svetitelja

i osnivaa slovenske pismenosti, sa- stavljane na grkorn i

prevedene na slovenski jezik, iezle bez traga! Nije li to
stoga to je suvie jeretikih elemenata bilo u njima? Nisu li
imale ikonoklastiku boju, koja je bila delotvoma u polemici,
ali nekanonska, pa su stoga stavljene posle hazarske misije
van upotrebe? Pregledala sam ponovo Iljinskog, svima naina
dobro poznati Ogled sistematske irilo-Metodijevske
bibliografije do 1934, a potom i njegove nastavljae
(Popruenko, Romanski, Ivanka Petkovi, itd). itala
ponovo Moina. I potom iitala svu tamo navedenu
literaturu o hazarskom pitanju. Nigde ni pomena da su
irilove Hazarske besede posebno privukle bilo iju panju.
Kako je mogue da je sve nestalo netragom? Svi gledaju na
to pitanje na gotove oi. A postojao je pored grkog
izvornika i slovenski prevod, po emu se moe zakljuiti da
je delo jedno vreme bilo u irokoj upotrebi. I to ne samo u
hazarskoj misiji, nego i kasnije; njegovi argumenti morali su
biti korieni i u slovenskoj misiji solunske brae, ak i u
polemici s ,,trijezinicima. Inae zato bi Hazarske besede
prevodili na slovenski? Pomiljam da bi se moda moglo ui
u trag Hazarskim besedama irilovim kada bi se pitanju
prilo na uporednoj osnovi. Kada bi se sistematski pretresli
islamski i hebrejski izvori o hazarskoj polemici, sigumo bi se
nalo u tim izvorima neto odjeka
irilovih
Hazarskih
beseda. Samo, tone mogu da radim ja sama, to jest neko od
nas, slavista, nego i neki hebreist i orijentalist.
Pregledala sam Dunlop-a (History of Jewis Khazars,
1954) ali tamo nisam nala nita to bi uputilo na trag
izgubljenih Hazarskih beseda Konstantina Filosofa.
Vidi da se ne bavi naukom samo ti tamo, na
tvom Jagelonskom univerzitetu, nego i ja ovde. Vratila sam
se najzad svojoj struci i mladosti, koja ima ukus voa

prenetog brodom preko okeana.

Nosim eir od
dr
ulc
slame u obliku korpe. Mogu se
u njemu doneti
trenje s trnice, a da se ne skine
sglave. Starim kad god
u Krakovu odbije pono na romanikom zvoniku i budim se
kad god na Vavelju otkuca zora. Zavidim ti na veitoj
mladosti. Kako tvoj Abu Kabir Muavija? Ima li, kao u
mojim snovima, par dimljenih suvih uiju i dobro isceen
nos? Hvala ti to si gauzela
na sebe. Verovatno ve sve
zna o njemu. Zamisli, on radi neto to je sasvim slino
tvom i mom poslu! Doe nam neto kao kolega u struci.
Predaje na Univerzitetu u Kairu uporedne religije Bliskog
istoka i bavi se hebrejskom istorijom. Ima li muke s njime
kao to sam imala ja?
Voli te tvoja dr. ulc

9.
Jerusalim, januara 1981.
Dorotka,
Dogodilo se neto neverovatno. Po povratku iz Amerike
zatekla sam meu neraspeaenom potom i spisak uesnika
na onom skupu o kulturama crnomorskih obala. Zamisli ko
je na spisku! Ili si ti to znala pre mene, s tom svojom
prorokom duicom, kojoj ne treba kovrdati kosu kod
frizera? Arapin od krvi i mesa, onaj sa zelenim oima, to me
je isterao iz postelje mog mua. Dolazi na skup u Carigradu.
Ali, neu da te laem i dalje. Ne dolazi on to da vidi mene.
Dolazim ja u Carigrad da najzad vidim njega. Odavno
sam izraunala da nam se struke ukrtaju i da e, ako samo

budem ila ponaunim skupovima, morati da nam se ukrste i

staze.U mojoj tani lei saoptenje o hazarskoj misiji irila i
Metodija i ispod saoptenja jedan S & W model 36, kalibra
38. Hvala ti na uzaludnim pokuajima da uzme na sebe dr
Abu- Kabira Muaviju. Sada ga ja uzimam na svoju duu.
Voli me kao to ne voli Isaka. Sad mi je to potrebnije nego
ikad. Na zajedniki otac e mi pomoi...

10.
Carigrad, hotel Kingston
1. oktobar 1982.
Draga Doroteja,
Na zajedniki otac e mi pomoi - napisala sam ti
poslednji put. Jadna moja mala ludice. ta ti zna o naem
zajednikom ocu? Dok sam bila u tvojim godinama nisam
ni ja znala nita, kao ni ti sada. Ali moje nove godine dale su
mi vremena da mislim. Zna li ko je tvoj pravi otac, duice?
Onaj Poljak to je imao bradu ko travu, dao ti prezime
Kvanjevska i oenio se hrabro tvojom materom Anom
Solem? Ja mislim da nije. Sea li se onoga koga nismo
mogle upamtiti? Sea li se izvesnog Akenaza olema, mladog oveka sa slika pod jahaim naoarima na nosu i s
drugim parom stakala u prsluku? to pui
umesto duvana
aj i ima lepu kosu to ujeda njegove fotografisane ui. to je
govorio, kako su nam priali, spae nas naa lana rtva.
Sea li se brata i prvog mua tvoje matere, nae matere Ane
olem, roene toboe Zakevi, udate olem, preudate
Kvanjevske? I zna li ko je pravi otac njenih keri, tebe i

mene? Setila si se najzad, posle toliko godina!Tvoj ujak i

majin brat mogao bi nam lepo biti i otac, zar ne? Zato to,
uostalom, ne bi mogao biti mu tvoje majke? ta misli o
takvoj raunici, lepa moja? Moda gospoa olem nije imala
muko pre braka, a nije se mogla preudati kao devica? Moda
se zato tako neobinim putevima javlja donosei uas da nas
podseti. Bilo kako bilo u njoj nije propala njena starost i ja
mislim da je moja mati, ako je tako uinila, bila u pravu po
hiljadu puta i ako mogu da biram, ja biram za oca radije brata
moje matere nego bilo koga drugog. Nesrea, draga moja
Doroteja, nesrea nas ui da itamo svoj ivot unatrag...
Ovde u Carigradu ve sam se upoznala s nekim svetom.
Ne elim da se pokaem na bilo koji nain udnorn i
avrljam sa svima kao da usta na kiu otvaram. Jedan od
kolega, koji je ovamo na skup doao kao i ja, zove se dr
Isajlo Suk. On je arheolog medijevalist, zna lepo arapski,
razgovaramo na engleskom i na poljskom se alimo, jer on
govori srpski i kae da je moljac svojih haljina. Njegova
porodica ve sto godina seli iz kue u kuu jednu istu
kaljevu pe, a on smatra da e se XXI stolee razlikovati od
naeg tako to e ljudi najzad ustati slono protiv dosade,
koja ih danas plavi kao kuna voda. Kamen dosade nosimo veli dr Suk - kao Sizif na pleima uz ogromni breg. Valjda
e se ljudi budunosti prenuti i ustati protiv ove kuge, protiv
dosadnih kola, dosadnih knjiga, protiv dosadne muzike,
dosadne nauke, dosadnih sastanaka i izbaciti amotinju iz
svojeg ivota i rada, kao to zahteva na praotac Adam. On
tako govori pomalo u ali, vino pije ne doputajui da se
doliva u au, jer veli da nije aa kandilo da se dopunjava
pre no to se isprazni. Iz njegovih udbenika predaje se u
svetu, ali on sam iz njih nije u prilici da predaje. Mora da
predaje na univerzitetu neto drugo. Njegova izuzetna

obavetenost u struci nije ni u kakvoj srazmeri s njegovim

neznatnim naunim ugledom. Kada sam mu to rekla,
nasmejao se i objasnio mi:
Stvar je u tome da moete biti veliki naunik ili veliki
violinist (znate li da su svi veliki violinisti sem Paganinija
uvek bili Jevreji?) samo ako vas podri i stane iza vas i vaih
dometa jedna od monih internacionala dananjeg sveta.
Hebrejska, islamska ili katolika intemacionala. Vi pripadate
jednoj od njih. Ja nijednoj; dakle, nisam nigde. Izmeu
mojih su prstiju sve ribe odavno prole.
- O emu to govorite? - upitala sam ga zapanjeno.
To je parafraza jednog hazarskog teksta starog preko
hiljadu godina. A vi ste, sudei po saoptenju koje ete nam
proitati, jo kako uli zaHazare. Zato se onda udite? Ili
niste nikada nailina Daubmanusovo izdanje?
Moram da priznam da me je zbunio. Naroito priom o
Daubmanusovom izdanju Hazarskog renika. Ako je takav
renik uopte postojao, koliko znam, nijedan primerak nije
sauvan.
Draga Dorotka, vidim sneg u Poljskoj, vidim kako se
pahuljice pretvaraju u tvojim oima u suze. Vidim hleb
nabijen na klin s vencem luka i ptice kako se greju u dimu
nad kuama. Dr Suk kae da vreme dolazi s juga i da prelazi
Dunav na mestu Trajanovog mosta. Ovde nema snega i
oblaci su kao zaustavljeni talasi to bacaju ribu. Dr Suk mi je
skrenuo panju jo na neto. U naem hotelu odsela je jedna
lepa belgijska porodica - Van der Spakovi. Porodica kakvu
mi nismo nikada imali i kakvu ja neu imati. Otac, mati i sin.
Dr Suk ih naziva svetom porodicom. Svako
jutro za
dorukom gledam ih kako jedu; uhranjeni su i gospodin
Spak u ali kae, kako sam ga ula - na debelu maku buve
ne idu. On prekrasno svira u neki instrument nainjen od

oklopa bele kornjae, a Belgijanka je zauzeta slikanjem.

Slika levom rukom, i to veoma veto, na svemu to dohvati;
na ubrusima, aama, po noevima i rukavicama svojeg
sina. Njihov deak jedva da ima etiri godine. Nosi kratko
podianu kosu, zove se Manuil i srie svoje prve reenice.
im pojede kiflu dolazi pred moj sto i netremice me
posmatra kao da je zaljubljen. Njegove oi su poljunane
bojama kao moja staza i stalno me pita: Jesi li me
poznala?" Milujem ga po kosi kao da milujem pticu i on mi
ljubi prste. Donosi mi lulu svog oca, koji lii na nekog
zadika , i nudi mi da puim. Dopada mu se sve to je crveno,
plavo i uto. I voli da jede jela te boje. S uasom samo pazila
da ima jednu manu: nosi po dva palca na svakoj ruci.Nikada
ne znam koja mu je desna a koja leva. Ali jo nije svestan
svog izgleda i ne krije od mene te ruke, mada mu roditelji
navlae rukavice. Na trenutke, verovala ili ne, one mi
izgledaju kao neto prirodno i ne smetaju mi.
Zato bi mi uostalom bilo ta smetalo, kad se jutros za
dorukom ulo da je naskup prispeo i dr Abu Kabir Muavija.
,,S usana tue ene kaplje med i grlo joj je meke od ulja, ali
joj je poljedak gorak kao pelen, otar kao ma s obje strane
otar. Noge joj slaze k smrti, do pakla dopiru koraci njezini
Tako je zapisano u Bibliji.

11.
Carigrad, 8. Oktobra 1982.
Gospoici Doroteji Kvanjevskoj - Krakov
Zapanjila me je tvoja sebinost i nemilosrdna presuda.

Unitila si moj i Isakov ivot. Uvek sam se bojala tvoje

nauke i slutila da e mi naneti zlo. Nadam se da zna ta se
dogodilo i ta si uinila. Tog jutra sam izala na doruak
reena da pucam im se Muavija pojavi u hotelskoj bati gde
jedemo. Sedela sam i oekivala; gledala sam kako se senke
ptica to nadleu hotel strmoglavljuju niza zidove. I tada se
dogodilo sve to se ni na koji nain nije moglo predvideti.
ovek se pojavio i ja sam odmah znala ko je. Nosio je lice
tamno kao hleb i bio je prosed kao da ima ribljih kostiju u
brkovima.
Samo mu je na jednoj slepoonici kroz oiljak rasla divlja
kosa, koja ne moe osedeti i koja je bila potpuno crna. Dr
Muavija je priao prvo mom stolu i zamolio doputenje da
sedne. Osetno je hramao i imao jedno oko pritvoreno, kao
mala stisnuta usta. Premrla sam, otkoila revolver u tani i
obazrela se. U bati je osim nas bio jo samo etvorogodinji
Manuil; igrao se pod susednim stolom.
- Naravno - rekla sam i ovek je spustio na sto neto to e
izmeniti moj ivot zauvek. To je bio obian svitak hartije.
On zna temu mog saoptenja - rekao je sedajui - i
upravo zato hoe da me zamoli zajedno obavetenje iz moje
struke. Govorili smo engleski, on je pomalo cvokotao, njemu
je bilo hladnije no meni, usne su mu se sudarale, ali nije
inio nita da sprei ili prikrije to cvokotanje. Grejao je prste
na svojoj luli i duvao dim u rukave. U tren oka objasnio mi je
u emu je stvar. Bila je re o irilovim Hazarskim besedama.
Pregledao sam - rekao je svu literaturu koja se na
Hazarske besede odnosi i nisam naao da je igde pomenuto da ti spisi i danas postoje. Zar je mogue da se ne
zna da su odlomci irilovih Hazarskih beseda sauvani i
ak tampani pre nekoliko stotina godina?

Bila sam zapanjena. To to je ovek tvrdio bilo bi najvee

otkrie u mojoj struci - u slavistici od kad ova grana nauke
postoji. Ako bi bilo tano.
- Otkud vam takva misao? - upitala sam ga preneraeno i
dodala svoje objanjenje sa udnim osea njem nesigumosti:
irilove Hazarske besede - rekla sam - nisu
poznate
nauci sem prema pomenima u irilovom itiju, na osnovu
kojega i znamo da su postojale. O nekom sauvanom
rukopisu, ili ak objavljenom tekstu tih beseda, ne moe biti
ni govora.
- To sam eleo da proverim - zakljuio je dr Muavija - od
sada e se znati da je tano upravo obrnuto...
I pruio mi je onih nekoliko kseroksiranih listova to su
leali pred njime. Mogla sam potegnuti oroz u tom asu.
Bolji nisam mogla imati - u bati je bio jedan jedini svedok i to dete. Ali, desilo se drugaije. Pruila sam ruku i uzela
tih nekoliko uzbudljivih stranica, koje ti prilaem uz pismo.
Uzimajui ih umesto da pucam, gledala sam u te saracenske
prste sa noktima poput lenika i mislila na ono drvo koje
Halevi pominje u svojoj knjizi o Hazarima. Mislila sam o
tome da je svako od nas jedno takvo drvo: to vie rastemo u
vis ka nebu, kroz vetrove i kiu ka Bogu, tim dublje moramo
ponirati korenjem kroz blato i podzemne vode ka paklu. Sa
tim mislima proitala sam stranice koje mi je pruio Saracen
zelenih oiju. Zapanjile su me i upitala sam s nevericom dr
Muaviju otkuda mu, on mi ree neto to me jo vie zaudi:
- Ne treba pitati otkuda meni. Do njih je doao u XII
veku jedan va saplemenik, pesnik Juda Halevi i uneo ih u
svoj spis o Hazarima. Opisujui uvenu polemiku on je
naveo rei hrianskog uesnika u njoj, nazivajui ga
,,filosofom, onako kako istu linost naziva i pisac irilovog
itija u vezi sa istom polemikom. Dakle, irilovo ime je u

ovom jevrejskom izvom izostavljeno, kao i ime arapskog

uesnika, navedena je samo titula hrianskog uesnika irila i to je razlog to niko do danas nije traio irilov tekst
u hazarskoj hronici Jude Halevija.
Gledala sam u dr Muaviju kao u nekog ko nema nikakve
veze sa onim ranjenim ovekom zelenih oiju koji je pre
nekoliko nenutaka seo za moj sto. Sve je bilo tako uverljivo i
jednostavno, tako se slagalo sa svim onim to se inae u
nauci zna o ovoj stvari da je pravo udo to se niko ranije
nije setio da tekst potrai na ovaj nain.
- Tu ima jedna tekoa - relda sam najzad dr Muaviji Halevijev tekst odnosi se na VIII vek, a irilova hazarska
misija bila je u devetom stoleu: 861. godine.
0
Onaj ko zna pravi put, moe da ide i stranputi- com! primetio je na to Muavija. - Nas ne zanimaju datumi, nego je
li Halevi, koji je iveo posle, irila, piui svoju knjigu o
Hazarima imao pri ruci irilove Hazarske besede. I da li ih je
koristio u toj knjizi, tamo gde navodi rei hrianskog
uesnika u hazarskoj polemici. Odmah da kaem, u izlaganju
hrianskog mudraca kod Halevija ima nesumnjivih
podudarnosti s onim irilovim argumentima koji su do danas
sauvani. Meni je poznato da ste prevodili na engleski
irilovo itije, pa ete moi lako da prepoznate delove.
Sluajte, dakle, iji je, na primer, ovo tekst: govori se o tome
da se ovek nalazi na sredini izmeu anela i ivotinje...
Naravno da sam se odmah setila tog mesta i navela ga
napamet:
- Kao tvorac svega Bog je stvorio oveka na sredini
izmeu anela i ivotinje - govorom i razumom odvojivi ga
od ivotinja, a gnevom i pohotom od anela, te kojemu se od
tih delova pribliava, preko toga dela se jo vie pridruuje gornjima ili donjima... To je - primetila sam navodei tekst

- deo itija o agarenskoj misiji irilovoj.

- Tano, ali se isto to javlja i u petom delu Halevijeve
knjige, gde se polemie sa filosofom. Takvih podudarnosti
ima jo. Najvanije je to se u samom govoru, koji u
hazarskoj polemici Halevi pripisuje hrianskom uenjaku,
razmatraju stvari koje je prema itiju irilo u toj polemici
iznosio. U oba teksta govori se: o svetom trojstvu i zakonima
pre Mojsija, o jedenju zabranjenih vrsta mesa i, najzad, o
lekarima koji lee obrnuto od onoga kako je potrebno.
Navodi se isti argument da je dua najjaa kad je telo
najslabije (oko pedesete godine ivota), itd. Najzad, hazarski
kagan prebacuje arapskom i hebrejskom uesniku u polemici
- sve prema Haleviju - da su njihove knjige otkrovenja
(Kuran i Tora) pisane na jezicima koji nita ne znae
Hazarima, Indusima i drugim narodima koji ne razumeju te
jezike. To je jedan od sutinskih argumenata koje iznosi i
irilovo itije u borbi protiv trijezinika (onih koji obrednim
jezicima smatraju samo grki, hebrejski i latinski), pa je
jasno da je u tom delu kagan bio pod uticajem hrianskog
uesnika u polemici i iznosio uverenja za koja s druge strane
znamo da su doista irilova. Halevi je to samo preneo.
Treba, najzad, uoiti jo dve stvari. Prvo, mi ne znamo ta
je sve stajalo u izgubljenim Hazarskim besedama
Konstantina Solunskog (irila), pa ne znamo ta sve iz njih
donosi Halevijev tekst. Znai, moe se pretpostaviti da
takvog materijala ima vie no to sam ovde izneo. Dmgo,
Halevijev tekst je ba u onom delu koji se odnosi na
hrianskog uesnika u polemici oteen. Taj deo nije
sauvan u arapskom izvorniku nego samo u kasnije nastalom
hebrejskom prevodu, dok su tampana izdanja Halevija,
posebno ona iz XVI veka, trpela hriansku cenzuru, kao to
se zna.

Ukratko, Halevijeva knjiga o Hazarima sauvala je jednim

delom, mada mi ne znamo danas u kojem obimu, irilove
Hazarske besede. Uostalom, ovde u Carigradu - zakljuio je
dr Muavija - na naem skupu uestvovae i neki dr Isajlo
Suk, koji dobro govori arapski i bavi se islamskim izvorima
hazarske polemike. On mi je rekao da raspolae hazarskim
renikom iz XVII veka koji je izdao neki Daubmanus i da se
iz tog renika vidi da je Halevi koristio irilove Hazarske
besede. Doao sam da vas zamolim da vi porazgovarate sa dr
Sukom. On nee da razgovara sa mnom. Kae, zanimaju ga
samo Arapi od pre hiljadu i vie godina. Za ostale nema
vremena. Da li biste vi pomogli da sa dr Sukom uspostavimo
dodir i isteramo ovu stvar na istinu?...

Tako je zavrio svoje izlaganje dr Abu Kabir Muavija i

meni se odjednom u umu munjevito povezae niti. Ako
zaboravi u kojem pravcu otie vreme, kao busola ostaje
ljubav. Nju vreme uvek naputa. Zgrabila me je posle toliko
godina opet tvoja prokleta udnja za naukom i izneverila sam
Isaka. Umesto da pucam otrala sam da pozovem dr Suka
ostavljajui svoje papire i oruje pod njima. Na ulazu nije
bilo nikog od posluge; u kuhinji je neko umakao komad
hleba u oganj i jeo. Videla sam Van der Spaka kako izlazi iz
jedne sobe i shvatila da je to soba dr Suka. Zakucala sam, ali
se niko nije odazvao. Negde iza mene kapali su ubrzani
koraci i izmeu njih oseala se vrelina enskog mesa.
Zakucah ponovo i tada se od tog kucanja vrata malo
odkrinue. Nisu bila zatvorena. Videh u poetku samo noni

stoi s nekim jajetom i kljuem u tanjiriu. Kada otvorih

vrata malo vie, kriknuh. Dr Suk je poivao u krevetu
udavljen jastukom. Leao je ujedenih brkova kao da uri
kroz vetar. Potrala sam viui kada se iz bate uo pucanj.
Pucanj je bio jedan, ali sam ga ula svakim uhom odvojeno.
Odmah sam poznala zvuk svog oruja. Sletela sam u batu i
videla kako dr Muavija lei na ljunku raznete glave... Za
susednim stolom dete u rukavicama pilo je svoju okoladu
kao da se nita ne zbiva... Nikog drugog nije bilo u bati.
Odmah sam liena slobode, Smith & Wesson na kojem su
naeni samo moji otisci priloen je kao dokazni materijal i
optuena sam da sam s predumiljajem ubila dr Abu Kabira
Muaviju. Ovo pismo piem ti iz istranog zatvora i nita jo
uvek ne shvatam. Kladenac slatke vode u ustima nosim i ma
obojud otar... Ko je ubio dr Muaviju? Zamisli, optuba
glasi: Jevrejka ubila Arapina iz osvete! Cela islamska internacionala, itava egipatska i turska javnost ustae protiv
mene. Dae te Gospodin Bog tvoj neprijateljima tvojim da
te biju; jednim e putem lzai na njih, a na sedam e
putova bjeati od njih... Kako dokazati da nisi uinio ono
to si doista nameravao da uini? Treba estoku la, kao
otac dada stranu i jaku la, nai da se dokae istina.
Rogovi mesto oiju potrebni su onom ko hoe takvu la da
smisli. Ako je naem, iveu i doveu tebe sebi iz Krakova
u Izrael i vratiu se naukama nae mladosti. Spae nas naa
lana itva - govorio je jedan od naa dva oca... Kako je
teko izdrati milost Njegovu, a nekmoli gnev.
P.S. Ovde ti prilaem replike Filosofa iz Halevijeve knjige
o Hazarima (Liber Cosri
) za koje je dr Muavija tvrdio da
predstavljaju odlomke izgubljenih Hazarskih beseda
Konstantina
Filosofa,
sv.
irila:

Appendix I

Otac Teoktist Nikoljski

kao prireiva prvog izdanja
Hazarskog renika
Otac Teoktist Nikoljski pisao je svoju predsmrtnu ispovest
pekom patrijarhu Arseniju III arnojeviu u potpunoj
pomrini, barutom izmeaninm s pljuvakom, negde u
Poljskoj, brzopisanom irilicom, dok ga je konaarka grdila i
klela kroz zamandaljena vrata.
Vi znate, Vaa Svetlosti - pisao je Teoktist patrijarhu - da
sam osuen na dobro pamenje, koje moja budunost puni
neprestano, a moja prolost ne prazni nimalo. Roen sam
1641. godine u prnjavoru manastira Jovanja na svetog
Spiridona, zatinika grnara, u porodici koja je vazda po
sinijama imala zdela od dve ruke i u njima hranu za duu i
hranu za srce. Kao to je moj brat dok spava i dalje drao
drvenu kaiku, tako ja drim u seanju sve oi koje su me
videle od kada sam. im sam primetio da se poloaj oblaka
nad Ovar-planinom ponavlja svakih pet godina i prepoznao
oblake viene pre pet jeseni kako se vraaju na nebo, uhvatio
me je strah i poeo sam da krijem svoju manu, jer takvo je
pamenje kazna. U meuvremenu, nauio sam turski sa
carigradskih novia, jevrejski od trgovaca iz Dubrovnika, a
da itam s ikona. Na to uvanje upamenog gonilo me je
neto kao e, ali ne e za vodom, jer je voda ne moe
ugasiti, nego neka drugaija e, koja prolazi i utai se samo
glau. Ali, opet, ne od gladi za hranom, nego od neke
drugaije gladi i ja sam uzalud tragao, kao ovca za slanim
zidom, da otkrijem koja je to glad to bi se mogla spasti od

ei. Jer, bojao sam se pamenja; znao sam, nae seanje i

uspomene su kao sante leda. Od njih vidimo samo vrhove u
prolazu, a ogromna podvodna kopna promaknu neviena i
nedosena. Njihovu neizmernu teinu ne oseamo samo zato
to su potopljena u vreme kao u vodu. Ali, ako se nepaljivo
naemo na njihovom putu - nasukaemo se na sopstvenu
prolost i brodolom je tu. Zato nikada nisam ni dotakao nita
od tog obilja to je padalo u mene kao
sneg u Moravu.
I tada se na moje zaprepaenje dogodilo da me, dodue
samo na trenutak, izda pamenje. Bio sam u poetku
presrean zbog toga, a potom se gorko pokajao videi kuda
to vodi. To je bilo ovako.
U osamnaestoj godini otac me je dao u manastir Jovanje i
rekao mi na rastanku: dok posti nijednu re ne uzimaj u
usta, da ti se bar usta oiste od rei, kad ne mogu i ui. Jer,
rei ne dolaze od glave i due nego iz sveta, s lepljivih jezika
i iz smradnih eljusti; sve su ve davno, oglodane, ispljuvane
i umaene od stalnog vakanja. Odavno nisu cele i prenela
su ih bezbrojna usta sa zuba na zub... Monasi u Jovanju
primilisume, rekli da imam suvie kostiju u tesnoj dui i dali
mi da prepisujem knjige. Sedeo sam u eliji punoj knjiga sa
crnim trakama zaloenim na mestima gde su monasi pre
mene poslednji put itali pred smrt i radio sam. Tada se ulo
da je u oblinji manastir Nikolje doao novi kaligraf.
Staza za Nikolje tee du same Morave, izmeu strme
obale i vode. To je jedini put do manastira, tako da se uvek
jedna izma ili jedan par kopita mor ukaljati. I po toj kaljavoj
izmi monasi poznaju otkuda dolaze namemici u manastir: s
mora ili od Rudnika, gazei vodu sa Zapada niz Moravu
desnom, ili s istoka uz reku levom nogom. Na Tominu
nedelju 1661. godine ulo se da je doao u manstir Nikolje
leve mokre i kaljave izme ovek krupan i lep, oka ko jaje,

brade da je mogla jedno vee goreti, a kosu je kao poderanu

ubaru namicao na oi. ovek se zvao Nikon Sevast
i
ubrzo je postao protokaligraf u Nikolju, jer je ve ranije
stigao negde veliku vetinu. Bio je od oruarskog rufeta, ali
njegov posao bee bezazlen: slikao je zastave, streljake
mete i titove, gradei slike unapred odredene da budu
unitene kurumom, strelom ili sabljom. Govorio je da je u
Nikolju samo privemeno na proputovanju za Carigrad. Na
svetog Kirijaka Oteljnika dunue tri vetra miholjdanska
puna svaki svojih ptica - jedan voraka, drugi poslednjih
lasta, a trei kobaca; hladni i topli mirisi izmeae se i u
Jovanje doe glas da je novi kaligraf u manastiru Nikolju
naslikao ikonu koju cela klisura juri da vidi. Digoh se i ja da
gledam kako je na zidu manastira Nikolja naslikan Gospod
sevastokrator to dri u krilu maloga lsusa. Uoh s ostalima i
dobro osmotrih ta je bilo naslikano. Posle, za obedom,
osmotrih i Nikona Sevasta prvi put i njegovo me lepo lice
podseti na nekoga koga dobro znam, ali nige oko sebe nisam
mogao nai na koga. Nije takvoga lica bilo ni u mojim
seanjima, mada su sva odjednom leala preda mnom kao
baane karte, ni u snovima gde su poklopljene karte leale
preda mnom tako da svaku mogu kad hou prevrnuti. Nigde
nije bilo takvoga lika.
ulo se negde u planini kako odskae sekira od bukve, jer
drugaije odskae sekira od bukve a drugaije od bresta, a u
to doba godine sekli su brest i bukvu. Seao sam se savreno
tih zvukova od prve veeri kada sam ih' pre jedne decenije
uo po vejavici, seao sam se davno pocrkalih ptica to lete
kroz tu vejavicu padajui teko u mokri sneg, ali se nisam
mogao setiti ni za ivu glavu ta sam video na maloas
osmotrenom liku. Ne mogadoh se setiti nijedne crte
Nikonovoga lica, nijedne boje, ak ni toga je li bio bradat. To

je bilo prvi i jednini put u ivotu da me je pamenje

izneverilo. I brzo i lako naoh razlog, toliko je stvar bila
izuzetna i neverovatna. Jedan jedini je dolazio u obzir: ono
to nije od ovoga sveta ne moe se upamtiti, ne dri se u
seanju ni koliko progutan ikov u patki. Pri polasku potraih
opet i pogledah Nikona pravo u usta i osetih strah kao da se
moji pogledi mogu ugristi. I on to zbilja i uini, pri emu
malko mu kao kljo- cnue usta u zalogaju. I tako, odgrienih
pogleda vratih se u Jovanje.
Uzeh prepisivati knjige kao ranije, ali u jednom trenutku
osetih da imam vie rei u pljuvaki no onaj koji je pisao
knjigu. Tako poeh prepisivanom tivu pridavati ovde re tamo dve, reenicu za reenicom. Bio je utorak i moje rei te
prve veeri bile su nakisele i tvrde pod zubima, ali sledeih
veeri opazih da mi rei kako je odmicala jesen sazrevaju iz
dana u dan, kao neko voe, i da bivaju svaki put sonije,
jezgrovitije i slae, pune sadraja koji je koliko prijatan
toliko osnauje. I sedme veeri kao da urim da mi voe ne
prezre, ne opadne i sagnjije, ja u itije svete Petke dodadoh
celu jednu stranicu, koje ni u jednom od izvoda s kojih sam
prepisivao nije bilo. Umesto da se moje nepoinstvo otkrije i
razvidi, monasi poee sve ee traiti da lm prepisujem i
moje knjige s pomenutim umecima uzimali su radije nego
knjige dmgih prepisivaa, kojih po Ovarskoj klisuri bee
mnogo. Ja se osokolih i reih da stvar ogledam do kraja. Ne
samo da dodavah prie uz itija, nego poeh izmiljati i nove
pustinjake, dodavati nova uda i moji prepisi poee se
prodvati skuplje no knjige s kojih su prepisivani. Malopomalo osetih strahovitu mo koju drim u mastionici i
putam u svet po volji. I tada sam zakljuio: svaki spisatelj
moe bez po muke da ubije svog junaka u ciglo dva reda. Da
bi se, pak, ubio italac, dakle eljade od krvi i mesa, dovoljno

je pretvoriti ga za trenutak u lik iz knjige, u junaka itija.

Posle je lako...
U to vreme iveo je u manastiru Sretenju neki mlad monah
po imenu Longin. Ziveo je isposniki i oseao se kao labud
to eka raimih krila da dune vetar, pa da zajedri po vodi.
Adam, koji je krstio dane, nije mogao imati tako ist sluh kao
on. A oi je imao kao one ose to prenose svetu zarazu.
Jedno muko, drugo ensko oko, a svako s po aokom.
Ustremljen na dobro kao kobac na pile. A govorio je obino:
Svak od nas moe lako da izabere kao uzor nekog boljeg od
sebe; tako, od duhova bi se nainile nekakve lestve Jakovljeve koje vode od zemlje do neba, sve bi se povezalo i
sredilo lako i radosno, jer oveku nije teko slediti i sluati
boljegod sebe. Sve zlo dolazi otuda to smo u ovome svetu
stalno u iskuenju da sluamo i za uzor uzimamo gore no to
smo sami...
Kada mi je naruio da mu prepiem itije svetog Petra
Korikog, koji je posle pet dana posta video nestareu
svetlost, bio je sumrak i kao crne munje padale su ptice na
svoj log u granju. Istom brzinom moje su misli uzletele i ja
osetih da u meni nema snage da se suprotstavim
oseanju
moi koja se budila. Uzeh da prepisujem itije svetoga
Petra Korikog i im dooh do onog mesta sa danima posta,
umesto 5 upisah 50 i takav prepis dadoh momiu. On ga
uze pevajui, proita jo iste veeri i sutra se u po klisuri da
je monah Longin poeo veliki post. Pedeset i prvog dana,
kada Longina sahranie tamo u Blagovetenju podno planine,
ja reih davie ne uzimam pero u ruke. Gledao sam uasnut u
mastionicu i mislio: suvie kostiju u tesnoj dui. I odluio
sam da okajem svoj greh. Odoh ujutro igumanu i zamolih da
me dodeli u skriptoriju manastira Nikolja za pomonika
protokaligrafu Nikonu Sevastu. Poslae me i Nikon me

uvede u pisarnicu gde zamirisae seme bundeve i kaduljin

cvet za koji monasi veruju da se ume moliti. Iz dragih
manastira ili od putujuih prodavaca iz Ukrajine, monasi su
pozajmljivali na 4-5 dana knjige kakvih nije bilo u Nikolju i
davali mi da ih brzo nauim napamet. Zatim bi ih vraali
vlasnicima, a ja sam potom mesecima iz dana u dan diktirao
napamet nauene knjige u pero protokaligrafii Nikonu. A on
je zarezivao pera i priao da samo zelena boja nije biljnog
porekla - ona se jedina dobija od gvoa - sve ostale boje on
je cedio iz bilja i ukraavao knjige koje smo pisali
raznocvetnim slovima. Tako sam ja poeo ii u paru s
Nikonom kao muki dani u sedmici. Bio je uvak i radio je
sve levom rukom, krijui to to radi od desne. Pisali smo
danju, a kad ne bi bilo posla onj bi ivopisao zidove u
manastiru, ali se ubrzo nekako oteo od ikonopisa i posvetio
sasvim pisanju knjiga. Silazili smo tako u svoj ivot
polagano, no po no, godinama.
Na svetoga Jevstatija srpskog1683. godine izae mraz
sejati svoj proso, pustie pse u postelje, a izme i zubi u
osmehu popucae od cie. avke su se na zelenom nebu
smrazavale u letu i padale kao kamenje ostavljajui visoko u
vazduhu samo krik. Jezik oseti ledenu usnu koja vie jezik ne
osea. Vetrovi zaurlae s one strane Morave koja se zaustavi
u ledu, a led je pri obalama leao nepokoen, pun trske, paviti
i ae u inju, kao da puta srebrnu bradu. alosne vrbe ostadoe sputenih grana zaleene u reci kao po kavezima. U
magli osvanie usamljene vrane to lete u mestu vadei s
mukom krila iz belog povesma slane vlage. A u visni, iznad
bregova razdvojenih mrazem, nedoglednim podnebljem
proletee, pratajui se od tog predela, misli Nikonove i
moje, uskomeane poput brzih letnjih oblaka, i u njima
minue nae uspomene spore kao zimske bolesti. I zatim u

martu, na krstopoklonu nedelju, u kljuali pasilj spustismo

lone da skuvamo rakiju, popismo, pokusasmo i zauvek
napustismo Nikolje. Padosmo pod Beograd s prvim i
poslednjim snegom te godine, odstojasmo slubu
beogradskim prvomuenicima Stratoniku, Donatu i Hermilu i
poesmo novi ivot.
Postadosmo putujui pisari i uzesmo seliti svoja pera i
rnilnice preko voda i granica carevina. Stadosmo raditi sve
manje za crkve to na vie jezika imasmo prepisivati knjige.
Osim za Ijude, poesmo prepisivati i knjige za ene, jer
muke i enske prie ne mogu imati isti zavretak. Za nama
ostadoe reke i ravnice (ponesmo samo imena sobom),
usmrdeli pogledi, alke s kljuevima u uhu, staze pune slame
vezane u vor ptiijim kljunovima, drvene kaike to se dime
i viljuke nainjene od kaika, a na duhovski utornik 1684.
padosmo u carstvujui grad Vijenu. Veliko zvono na crkvi
Svetog Stefana bekog poe nam odbrajati sate, sitne
uurbano, lcao da isputa noeve s tornja, a krupne sveano
kao da nosi i polae jaja u no oko hrama. A kad uosmo u
polumrak pod tim tornjem, nad zvonki plonik saoe na
dugim nitima polijeleji kao upaljeni pauci i oko njih se die
miris voska i stade dupke u obliku crkve, sav u kamenu
zidova kao telo u odei. Nita se nije videlo ali to se pogled
vie peo kroz toranj, mrak je postajao sve gui i gui tako
da se moglo oekivati da e tamo pri vrhu svakoga asa
zbijene tame prekinuti nit o kojoj na dnu crkve visi svetlost...
Tu naosmo novi posao i upoznasmo naeg gospodina
Avrama plemenitog ot Brankovi
, oveka koji perom
voziti ume i sabljom crkve zida. O njemu da kaem samo
jednu ili dve rei zato su ga se bojali isto koliko su ga
voleli.
Za Brankovia se u narodu misli da nije sam, da se

kao mlad ovek etrdeset

etrdeset dana nije umio, da je nagazio na
vraju veeru i postao zduha.. Na svakom ramenu izrastao
mu je po bi dlake, postao je vidovit, sanjiv u martu, srene
sre
ruke, mogao je daleko da skoii telom a jo dalje duhom koji
mu je, dok telo spava, leteo kao jato golubica, vodio vetrove,
gonio oblake, nosio i odnosio grad i tukao se oko letine i
stoke, mleka i ita s prekomorskim zduhaima,
ima, ne dajui im
da preotmu letinu njegovog kraja. Otuda narod veruje da se
Brankovi sastaje s anelima iveli za njega: Gde je manje
zduha, tu je manje kruha. Pripadao je, vele, zduhaima
zduha
drugoga tabora zajedno sa skadarskim vezirima i
plavogusinjskim begovima
ima i u jednom sukobu sa zduhaima
zduha
iz Trebinja suzbio trebinjskog pau Mustaj-bega
bega Sabljaka ,
koji je pripadao treem
em taboru. U tom okraju, u kojem je
kao oruje nosio pesak, pera i kabli,, Brankovi je bio ranjen
u nogu i otada je uzeo jednog vranog konja - sultana sviju
konja, koji je rzao u snu i takoee bio zduha
zduha, pa je
Brankovi, iduii u svoje nebeske bojeve jahao onako hrom
duu svoga konja pretvorenu u slamku. Vele takoe
tako da se u
Carigradu ispovedio i odao da je bio zduha i da posle toga
ve nije vie bio za zduhaa,
a, i da marva u Transilvaniji nije
vie unatrag koraala
ala kad bi on prolazio pored torova...
Takav ovek,
ovek, dakle, tvrd na snu tako da su ga uvali da
ga neko ne okrene glavom gde su noge, jer se ne bi vie
probudio, takav ovek od onih to se sahranjuju potrbuke i
vole i posle smrti, unajmi nas kao pisare i uvede u svoju i
svoga strica grofa Georgija Brankoviaa knjinicu. I mi se
izgubismo meu
u knjigama kao u nekoj ulici punoj slepih
sokaka i zavojitih stepenita. Po bekim
kim pijacama i
podrumima kupovali smo za kir-Avrama
Avrama rukopise na
arapskom, hebrejskom i grkom i ja opazih, gledajui
gledaju
po
Beu kue, da su i one kao u Brankovievoj
knjinici

poreane jedna uz drugu kao na policama. I zakljuih

zaklju
da
su kue najslinije knjigama: tolike oko tebe,
ebe, a svega
nekoliko ih je u koje e
e zaviriti i jo manje takvih kojima
e nainiti
initi posetu ili se nastaniti za due vreme. Naj
Najee,
za tebe je odreena poneka krma,
ma, poneko svratite,
iznajmljeni ator za jednu no ili podrum. A retko, najre
najree,
dogodi ti se da sluajno
ajno nevremenom zanesen ponovo u
ue u
istu, nekada davno korienu
enu zgradu i preno
prenoi ponovo
seajuii se gde si nekada leao i kako je sve, mada je isto,
bilo drugaije,
ije, i u kojem su prozoru svitala prole
prolea i na koja
se vrata u jesen izlazilo...
Uoi svetoga Petra i Pavla 1685. godine, etvrte nedelje po
Duhovima, na gospodin Avram ot Brankovi,
, stupi u slubu
engleskoga elije
ije u Turskoj kao najamni diplomata i mi se
preselismo u Carigrad. Primie nas u jednu kulu nad
Bosforom gde se gospodar ve bee smestio sa svojim
sabljama, kamiljim sedlima, ilimima
ilimima i dolapima velikim
koliko crkva, s oima
ima posnim, boje vlanoga peska. U toj
knli dade on na oenau
enau sagraditi hram svetoj Angelini
despotici i prababi svog strica grofa Georgija i svojoj, a za
sobara dovede nekakvog Anadolca koji je perin
per
kao bi
koristio i u vrhu kurjuka drao dramliju. Taj se novi sluga
zvao Jusuf Masudi
, uio
io je naeg gospodina Avrama
arapski i bdeo nad njegovim snovima. Doneo je sobom
nekakvu zobnicu punu ispisane hartije
je i govorilo se za njega
da je ita snova ili lovac na senke, kako sve ne nazivaju one
to se meusobno biuju oveijim
ijim sanjama. Nikon i ja
itavu prvu godinu provedosmo rasporeujui
i po policama i
dolapima gospodareve knjige i rukopise, a oni su jo smrdeli
sm
na kamile i konje koji su ih doneli iz Bea.
a. Jednom prilikom,
dok je sobar Masudi bdeo u spavaonici kir-Avrama,
Avrama, ja se
dokopah Masudijeve zobnice, proitah
itah i upamtih od slova do

slova itav rukopis ne razumevi ni rei, jer je bio na

arapskom. Znam samo toliko da je imao oblik nekog renika
ili glosera sastavljenog po redu arapske azbuke, to jest da je
iao ko rak, a itao se ko ptica sojka to leti unatrag...
Sam grad i na moru uprije njegove nisu me iznenadili.
im prispesmo u Carigrad poeh prepoznavati na ulici
likove, mrnje, ene i oblake, ivotinje i ljubavi od kojih sam
davno utekao, oi koje sam jednom sreo pa upamtio zauvek.
Zakljuih da se nita ne zbiva u protoku vremena, da se svet
ne menja kroz godine nego u sebi i kroz prostor jednodobno,
u bezbroj oblika meajui ih kao karte i zadajui kao lekcije
prolost jednih za budunost ili sadanjicu drugima. Ovde se
sva pamenja, sva podseanja i ukupna sadanjica jednog
oveka ostvaruju na raznim mestima i u raznim osobama u
isti mah, u istom asu. Ne treba sve te noi oko nas noas mislio sam - smatrati jednom istom noi, jer ona to nije: to su
hiljade, stotine hiljada noi koje se, mesto da jedna za
drugom kao ptice putiiju kroz vreme, kalendare i asovnike
ostvaruju jednovremeno. Moja no do tvoje noi nije ista no
ni kalendarski. Papenicima je danas u Rimu i ovde Velika
gospa a hrianima istonog obreda, Grcima i Grcima
neprisajedinjene vere, Prenesenije motiju sv. Arhiakona
Stefana golobradog; jednima e se ova 1688. godina zavriti
petnaest dana ranije, Jevrejima po mahalama tee ve 5446,
a Arapima je tek 905. godina po hidri. itavu jednu
sedmicu noi potroiemo do zore nas sedam kir-Avramovih
slugu. itav jedan septembar noi nabraemo usput odavde
do Topisaraja, a od Aja Sofije do Vlaherene troe ve
oktobar. Snovi naeg kir-Avrama negde se obistinjuju kao
ivot, a neko drugi, opet, sanja kir-Avramovu javu i ko zna
nije li na kir Brankovi doao ovamo u Carigrad da vidi
onoga iju javu sanja, onoga ko u snovima troi kir-Avramov

ivot, a ne da bi gospodinu engleskom eliji na Porti bio

tolma. Jer, oko nas nema jave jednog oveka koju neki
drugi ovek negde u ovom ljudskom moru ne sanja veeras i
nema nigde sna jednog oveka koji se ne obistinjuje kao java
nekog drugog. Kad bi ovek krenuo odavde do Bosfora, od
sokaka do sokaka, nabrojao bi od datuma do datuma sva
doba jedne godine, jer nije istima jesen i prolee, sva doba
ljudskog ivota, jer niko nije svaki dan star ili mlad i itav
jedan ivot mogao bi se sklopiti kao vatra od svea, da ni
daha da je ugasi ne ostane izmeu roenja i smrti. Kad bi
znao tano kuda da krene naao bi jo ove noi nekoga
kome se dogaaju tvoji budui dani i noi, jednoga ko jede
tvoj sutranji ruak, drugoga koji oplakuje tvoje gubitke od
pre osam godina ili ljubi tvoju buduu enu, i treeg koji
umire u dlaku istom smru kakvom e i ti umreti. Kada bi
ovek krenuo bre i zahvatio dublje i ire, video bi da se
itava venost noi ostvaruje noas odjednom na ogromnom
prostoru. Vreme koje je u jednom gradu ve isteklo u
drugoin tek poinje, tako da ovek moe izmeu ta dva grada
da putuje kroz vreme unapred i unatrag. U jednom gradumujaku moete sresti u ivotu enu koja je u drugom graduenki ve mrtva ili obratno. Ne samo pojedinani ivoti, sva
budua i prola vremena, svi rukavci venosti ve su tu,
raskomadani na majune zalogaje i razdeljeni meu ljude i
njihove snove. Ogromno telo praoveka Adama pokree se u
snu i die. oveanstvo vae vreme sve odjednom i ne eka
na sutra. Vreme, dakle, ne postoji ovde. Ono dolazi i
zapljuskuje ovaj svet odnekud sa druge strane...
- Odakle? - upita me na tom mestu Nikon kao da je uo
moje misli, ali ja sam outao. Outao sam jer sam znao
odakle. Vreme ne dolazi sa zemlje, ono dolazi iz podzemlja.
Vreme pripada Satani, nosi ga, dakle, kao klupe u depu

Neastivi, odmotava po nahoenju svoje neuhvatljive

ekonomije i treba ga od njega otimati. Jer, ako se od Boga
moe traiti i dobiti venost, onda ono suprotno venosti vreme, moemo uzeti samo od Satane...

Na svetoga apostola Judu, brata Gospodnjeg, kir Avram

nas sakupi i ree da emo napustiti Carigrad. Sve je bilo
reeno, bile su izdate naredbe za put, kad iznenada izmeu
Nikona i onog Anadolca Musadija izbi kratka ali estoka
svaa, tako da je Nikon poeo treptati kao ptica donjim
kapcima navie. Onako gnevan, on zgrabi Masudijevu za put
ve spremljenu zobnicu (onu s arapskim glosarom koji sam
ja ve znao naizust) i hitnu je u oganj. Musadi se ne uzbudi
mnogo, samo se okrete kir-Avramu i ree mu:
- Pogledaj, gospodru, ovaj pia repom i u nosu nema
pregrade!
U tom asu svi pogledi se obratie Nikonu, kir Avram uze
ogledalo sa zida i turi mu ga pod nos, kao mrtvom. Svi
primakosmo glave i zbilja, pokaza se u ogledalu da Nikon
nema one pregrade izmeu nozdrva. Tako i ostali poznadoe
ono to sam ja odavno znao da je moj sabrat u poslu i
protokaligraf Nikon Sevast Sotona glavom. Uostalom, ni on
sam sada to nije poricao. Ali ja nisam kao ostaii gledao u
njegov nos. Gledao sam u ogledalo i tada otkrih ono to je
svima oko mene moralo biti odavno poznato. Lice Nikona
Sevasta, koje mi je mnogo liilo na neko drugo ranije I ve
vieno lice, bilo je gotovo istovetno s mojim licem. Kao
blizanci ili smo po svetu mesei boiji hleb avoljom

suzom.
Te noi pomislih - sada je prlika! Kad ovek provede ivot
dremajui niko kraj njega ne rauna da e se jednom prenuti.
Tako je bilo i s Nikonom. Ja nisam od onih to se bude od
straha kad im ruka iz sna ispadne na pod, ali Sevasta sam se
bojao. Njegovi zubi imali su tanu sliku o mojim kostima. Pa
ipak, pooh. Znao sam da avo uvek ide korak iza oveka.
Stoga sam mu gazio u svaku stopu i nije me primetio.
Odavno sam opazio da onmeu svim papirima ogromne
knjinice kir-Avrama Brankovia naroitu panju poklanja
hazarskom glosaru, nekoj vrsti azbunika za koji smo imali
zadatak, mi, pisari, da sreujemo grau o poreklu i propasti ,
obiajima i ratovima jednog iezlog naroda. Za taj narod
Avram Brankovi se naroito zanimao, kupovao ne alei
troka stare isprave i potplaivao ljude da mu hvataju ,jezike
- one koji znaju neto o Hazarima , ili je pak slao ljude da mu
love lovce na snove ija vetina potie od drevnih hazarskih
vraeva. Obraajui panju na tu grau, jer je ona izmeu
svih ostalih hiljada svitaka Brankovieve knjinice najvie
zanimala Nikona, ja Brankoviev Hazarski renik nauih
napamet i poeh da pratim ta s njime radi Nikon. Do
pomenute veeri Nikon, meutim, nije uinio nita neobino.
Sada, pak, posle ovog sluaja s ogledalom, on se pope sam u
gornji sprat kule, uze papagaja, stavi ga na svetiljku i sede da
slua ta e mu papagaj kazivati. Jer, kir-Avramov papagaj je
esto kazivao pesme za koje je na gospodar drao da su od
onih hazarske princeze Ateh i mi, pisari, imali smo zadatak
da za hazarski glosar kir Aviamov beleimo sve to ptica
izusti. Te veeri, meutim, Sevast nije pisao. Samo je sluao,
a ptica je govorila:
Ponekad davna prolea, puna toplote i mirisa, procvetaju
jo jednom u nama. I mi ih pronosimo kroz sadanju zimu

titei ih prsima. A onda, jednoga dana, ta davna prolea

ponu tititi naa prsa od mraza kad se naemo s one strane
prozora na kojoj mraz nije samo slika. Jednom takvom
proleu u meni ve je deveta zima, a jo uvek me greje.
Zamisli sada, u ovoj zimi, dva takva prolea to se dodiruju
kao dve livade mirisima. Eto ta nam jepotrebno umesto
ogrtaa...
Kada je ptica zavrila svoje kazivanje, ja se osetih
strahovito sam, onako skriven, bez prolea u dui, i jedino mi
je seanje na zajedniku mladost s Nikonom Sevastom jo
ostajalo kao neka svetlost u uspomenama. Lepa svetlost
pomislih, kad Nikon uze pticu i noem joj rasee jezik.
Potom prie Hazarskom reniku Avrama Brankovia i poe
paliti u ognjitu list po list. Ukljuujui i poslednji na kojem
je rukom kir-Avrama bilo ispisano.
Kazivanje o Adamu, bratu Hristovom
Hazari su verovali da je pivi i potonji ovek, Adam, stariji
brat Hristov i mlai brat Sotonin, stvoren od sedam delova.
Stvorio ga je Sotona: meso mu je nainio od zemlje, kosti od
kamena, oi na zlo bre od vode, krv od rose, dah od vetrova,
misao od oblaka, a um od aneoske brzine. Ali se nije mogao
pokrenuti dok mu duu nije udahnuo njegov pravi i drugi
otac, Bog. Kada je dua ula u njega, Adam dodirnu levim
palcem svoj desni palac, mukim enski i oive. Od dva
sveta - nevidljivog, duhovnog, koji je stvorio Bog i vidljivog,
materijalnog, koji je sazdao nepravedni ikonom avo, samo
je, dakle, Adam edo oba tvorca i delo oba sveta. U njegovo
telo Sotona je tada zatvorio dva pala anela i u njima se
javila takva pohota, da do kraja sveta nee moi da se zasite i
smire. Prvom anelu ime je bilo Adam, a drugom Eva. Eva

je imala umesto pogleda mrce, umesto jezika ue. Bila je u|

obliku Velike spone ili negve. Adam je poeo odmah da
stari, jer mu je dua bila ptica selica u druga vremena. Adam
je u poetku bio sagraen samo od dva vremena - mukog i
enskog u sebi. Potom od etiri (koja su pripadala Evi i
njegovim sinovima Kainu, Avelju i Setu). Ali se potom
stalno mnoio broj estica vremena zatvorenih u ljudski
oblik i telo Adamovo se umnoavalo dok nije postalo
ogromna drava slina dravi prirode, ali drugaijeg sastava.
Poslednji smrtnik e celog ivota obilaziti iznutra glavu
Adamovu traei izlaz, ali ga nee nai, jer ulaz i izlaz iz
Adamovog tela naao je samo Hristos. Ogromno telo
Adamovo ne lei u prostoru nego u vremenu, ali nije lako u
uda se obuti i od rei lopatu graditi. Zato se ne seli samo
Adamova dua u sve potonje narataje (te je selidba due
uvek selidba samo jcdne jcdine due, one Adamove), nego se
i sve smrti Adamovih potomaka sele i vraaju u Adamovu
smrt gradei tako kao estice jednu, veliku smrt srazmernu
Adamovom telu i ivotu. To je kao da se sele bele, a sa seobe
vraaju crne ptice. Kada umre njegov poslednji potomak,
umree, dakle, i Adam, jer se u njemu ponavljaju smrti sve
njegove dece. I tada e, kao u basni o vrani i tuem perju,
doi Zemlja, Kamen, Voda, Rosa, Vetar, Oblak i Aneo i
svak e od Adama uzeti svoje i rastoie ga. Teko tada
onima koji su otpali od Adamovog tela, od tela praoca
oveka, jer nee moi umreti s njime kao i on. Oni e postati
neto drugo, a ne ljudi.
Zato za praovekom Adamom tragaju hazarski lovci snova
i sastavljaju svoje renike, glosare ili alfabetikone. Meutim,
treba znati da Hazari ne nazivaju snom ono to i mi. Nai
snovi se pamte dok se ne pogleda u prozor; im se pogleda,
oni se raspre i nema ih vie zanavek. Kod Hazara nije tako.

Oni smatraju da postoje u ivotu svakog oveka vorina

mesta, delii vremena kao kljuevi. Svaki od Hazara imao je
otuda svoj tap i u njega tokom ivota kao u rabo urezivao
stanja bistre svesti ili trenutke vrhunskog ispunjenja ivota.
Svaki od tih belega na rabou dobijao je ime po jednoj
ivotinji ili po jednom od dragih kamenova. I nazivan je
snom. San, dakle, za Hazare nije bio samo dan naih noi,
nego je mogao biti i tajanstvena zvezdana no naih dana.
Lovci ili itai snova bili su svetenici koji su belege s
pomenutih raboa tumaili i od njih stvarali renike
biografija, ali ne u drevnom smislu rei, kao Plutarh ili
Komelije Nepot. To su bili zbornici bezimenih itija
sastavljenih od onih trenutaka prosvetljenja u kojima ovek
postaje deo Adamovog tela. Jer, svaki ovek bar u jednom
asu svog ivota postaje deo Adama. Ako se svi ti asovi
skupe, dobija se telo Adama na zemlji, ali ne u obliku nego u
vremenu. Jer, samo jedan deo vremena je osvetljen,
prohodan i upotrebljiv. Adamov komad vremena. Ostalo je
za nas u tami i slui nekome drugom. Naa budunost, to su
rogovi pua; ona se uvlai pred nama im neto tvrdo
dotakne, a vidi samo kad je do kraja izvuena. Adam tako
vidi uvek, jer onaj ko zna sve smrti svojih ljudi, unapred do
kraja sveta, zna i budunost tog sveta. Zato samo
ukljuivanjem u Adamovo telo postajemo i sami vidoviti i
suvlasnici svoje budunosti. U tome je osnovna razlika
izmeu Sotone i Adama, jer avo ne vidi budunost. Zato su
Hazari tragali za Adamovim telom, zato su enske i muke
knjige hazarskih lovaca na snove znaile neto poput ikone
Adamove, pri emu su enske obeleavale njegovo telo, a
muke njegovu krv. Hazari su, razume se, znali da njihovi
vrai nemogu dosegnuti itavo telo niti ga u svojim
renicima-ikonama predstaviti. Oni su, ak, esto slikali dve

ikone na kojima nije bilo nikakvog lika, nego dva palca

levi idesni, enski i muki Adamov palac. Jer svaki deo
osvojen u renicima mogao se pokrenuti i oiveti tek poto bi
bio izvren dodir dva prsta, mukog i enskog. Otuda su
Hazari u svojim renicima obraali naroitu panju da osvoje
ta dva dela na telu Adama i smatra se, ak, da su uspeli u
tome, ali nisu imali dovoljno vremena za ostale delove. Ali
Adam ima i eka. Kao to se njegove due sele u njegovu
decu i vraaju kao smrti te dece u njegovo telo, tako se i deo
njegovog ogromnog tela-drave moe u svakome trenutku u
svakome od nas ponovo ubiti ili oiveti. Dovoljan je proroki
dodir prsta. Mukog i enskog. Pod uslovom da smo bar deo
Adamovog tela izgradili iza tih prstiju. Da smo postali
njegov deo...

Ove rei Avrama Brankovia odzvanjale su mi u uima sve

vreme puta na koji kretosmo po sui, tako da je Dunav na
uu u Cmo more bio kao inae u Regensburgu, a u
Regensburgu kao u varcvaldu, na izvora. Nisu te rei iezle
ni kada stigosmo na ratite i kada videh kako vetar brzo tera
topovski dim i polako maglu preko Dunava. Tada, trinaeste
nedelje po Duhovima 1689. godine prestade sua i videsmo
najviu kiu u svome ivotu. Dunav je opet tekao du- bok
koliko nebo nad njim, a kia je stajala u reci uspravno, kao
reetka na visokoj ogradi, odvajajui nai tabor od turskog. I
tu, u tabora, na ratitu, meni se uini da je svak od nas doao
na Dunav iz dragog razloga i da bih za svakog od nas mogao
rei ta je ekao u svojoj zasedi. Otkako je spalio Masudijev i

Brankoviev renik, Nikon je postao dragi ovek. Nita vie

ga nije zanimalo, davao je da mu itaju peti Oena, onaj
koji se ita za samoubice, i bacao jednu po jednu svoju
pisaljku u vodu. Sedeli su on i Masudi za arenom maramom
i prosipali po njoj kocke, pri emu je Nikon gubio ogromne
svote kao neko ko ne misli vie iveti. I ja osetih da se on
prata od ivota i nada da e ga smit lake snai ovde, u ratu,
nego gde drugde. Kir Avram Brankovi nije doao na Dunav
zbog toga da ratuje, mada je on to umeo odavno i inio i
ovom prilikom s uspehom. On je ovde na Dunavu oigledno
imao zakazan sastanak s nekim. Masudi je sedeo i kockao se,
ali je ekao da vidi s kime e se kir Avram sresti tu, na
erdapu, trpei krv i kie, i tog kobnog dana na Vozdvienije
estnoga krsta, kad turski topovi uestae. Sto se tie kirAvramovog uitelja na sablji, onoga Kopta po imenu
Averkije Skila , on je ostajao na Dunavu pod turskom
paljbom jer je to bila prilika da nekanjeno na neprijateljskim
ili naim vojnicima (njemu je to bilo svejedno) ogleda jedan
novi zahvat sabljom, koji je odavno bio uvebao, ali njegovo
dejstvo nije jo provereno na ivome mesu i kosti. A ja sam,
opet, sedeo tu s njima, jer sam ekao trei deo Hazarskog
renika. Znao sam ve napamet prva dva dela - onaj
Masudijev, islamski, i onaj kir Avramov, grki deo - ostajalo
je da vidim hoe li se neko pojaviti sa treim,hebrejskim
delom ovog glosara, poto se iz prva dva videlo da sledi i
trei. Nikon je spalio prva dva i nije se vie bojao da e se
trei prioptiti prvima i stoga vie nije imao posla. Ali ja koji
sam znao napamet prva dva, eleo sam da vidim i trei a
nisam znaokako e to biti. Uzdao sam se u kir-Avrama koji
je, kako mi se inilo, ekao to i ja. Ali, on ne doeka. U
okraju turski vojnici ubie uskoro Brankovia i Nikona, a
Masudija zarobie. S Turcima na mestu bitke pojavi se i neki

crvenooki mladi sastavljenih povija poput krila. Imao je

jedan brk sed, a dragi ri. Trao je pranjavih obrva i brade
blatnjave od istekle sline. Ko bi rekao - pomislih gledajui ga
- da i njegovo vreme zasluuje sat! Ali znao sam da je to moj
ovek. Uto pade i on kao pokoen i iz ruke mu se rasu torba
puna sitno ispisane hartije. Posle bitke, im se svi udaljie, ja
izioh iz zaklona i pokupih one papire. Preoh Dunav i u
Vlakoj, u Delskom manastiru, proitah hebrejske spise iz te
torbe, trudei se da nita od svega to u njima pie ne
pojmimi ne tumaim. Potom o doh u Poljsku da uinim
ono to je Nikonu Sevastu bilo toliko stalo da osujeti.
Potraih tampara i prodadoh mu sva tri hazarska renika:
hebrejski - naen na ratitu, grki prikupljen po nalogu
Avrama Brankovia i arapski koji je doneo Masudi, ita
snova. tampar se zvao Daubmanus bolovao je od neduga
koji tek u petoj generaciji sazreva i donosi smrt, kao u nekoj
dugoj partiji dame. Platio mi je za dva meseca stan, hranu i
pucad za koulju, te ja zapisah sve to sam nauio napamet.
Sada sam opet radio svoj posao kazivaa i prvi put posle
toliko godina i onaj drugi davno naputeni posao Nikona
Sevasta, posao pisara. Na eset hiljada vitlejemskih
mladenaca 1690. godine zavrih posao po snegu i mrazu da
su se nokti ljutili. Od Brankovievog azbunika,
Masudijevog glosara i jevrejskog imenika iz torbe
crvenookog mladia sklopih neto kao Hazarski renik i
dadoh tamparu. Daubmanus uze sve tri sveske - crvenu,
zelenu i utu i ree da e ih tampati.
Je li to uinio ili nije ne znam, a ni sam ne znam, Vaa
Preosveenosti, jesam li dobro uinio kako sam uinio.
Samo, sada znam da sam i dalje gladan pisanja i da me je
tek od te gladi prola ona e za pamenjem. Kao da se
pretvaram
u
protokaligrafa
Nikona
Sevasta..."

Appendix II

Izvod iz sudskog zapisnika

sa iskazima svedoka u sluaju
ubistva dr Abu-Kabira Muavije
Carigrad, 18. okiobra 1982.
Virdinija Ateh, konobarica hotela ,,Kingston, svedok u
sluaju dr Dorote ulc, pristupila je sudu i dala sledeu
izjavu:
Pomenutog dana (2. X 1982) bilo jc sunano vreme i ja
sam bila veoma uznemirena. ile slanoga vazduha nailazile
su s Bosfora i s njima su se zmijasto uvlaile brze misli u
spore misli. Bata hotela Kingston, u kojoj se dorukuje po
lepom vremenu, etvorougaona je. Jedan ugao
je sunan,
drugi ima malo plodne zemlje sa cveem, trei je vetrovit, a
u etvrtom je uglu jedan kameni bunar i uz njega stub. Ja
obino stojim iza tog stuba jer znam da gosti ne vole da ih
gledaju dok jedu. Nije to ni udno. Ja, na primer, odmah
znam, gledajui gosta kako dorukuje da e mu rovito jaje
posluiti pred podne da se okupa, riba da predvee ode do
Topisaraja, a aa vina kao energija za jedan osmeh pred
spavanje, koji nikada nee dopreti do kratkovidih ogledala
hotelske sobe. S tog mesta kraj bunara, dakle, vide se
stepenice koje vode u batu i moe se uvek imati na oku ko
dolazi i odlazi. Ima tu jo jedna prednost. Kao to se sve
vode iz okolnih okuka slivaju u bunar, tako se u njemu stiu i
svi glasovi iz bate, i ako se uho malo nagne prema otvoru
bunara moe se sasvim jasno uti svaka izgovorena re u
bati. uje se kad ptica kljune muvu ili prsne kora na

kuvanom jajetu, razaznaje se kako se dovikuju viljuke uvek

istim i ae svaka drugaijim glasom. Poto gosti obino pre
no to e pozvati konobara pomenu u razgovoru razlog svog
obraanja posluzi, ja sam u mogunosti da im udovoljim elji
pre no to mi je saopte, jer sam to ve ula iz bunara. A
znati jednu stvar nekoliko trenutaka pre drugih velika je
prednost i uvek donosi korist. Pomenutog jutra, najpre su u
batu sili gosti iz sobe broj 18, porodica Varder Spak sa
belgijskim pasoem, otac, mati i sin. Otac je u godinama,
lepo svira u instmment nainjen od bele komjaine kore i
uvee se to moglo uti. Malo je nastran i uvek jede sopstvenom viljukom s dva kraka koju nosi u depu. Mati je mlada
i lepa osoba i to je bio razlog da je malo bolje zagledam.
Tako sam opazila da je obeleena jednim nedostatkom nema pregradu u nosu. Odlazila je svakog dana u Aja-Sofiju
i tamo veoma lepo preslikavala zidni ivopis. Pitala sam je da
li joj te slike slue kao notne beleke za pesme njenog mua,
ali ona nije razumela. Njen deak od nepune etiri godine
verovatno je i sam imao neki nedostatak. Uvek je nosio
rukavice, ak i za vreme jela Ali mene je uznemirilo neto
tree. Tog jutra po sunanom vremenu pratila sam kako
Belgijanci silaze na doruak pomenutim stepenicama. I videla
sledee: lice starog gospodina nije bilo kao druga lica.
Sudija - Kako to mislite?
Svedok - Spojte dve leve pole istog lica na fotografiji i od
lepog oveka dobiete monstruma. Udvojte pola due i
neete dobiti jednu celu nego nakazne dve polovine due. I
dua kao i lice ima levu i desnu stranu. Ne moe se od dve
leve noge nainiti dvonoac. Stari gospodin je imao dve leve
polovine lica.
Sudija - I to je bio razlog vaeg uznemirenja tog jutra?
Svedok - Da.

Sudija - Svedok se opominje da vodi rauna o verodostojnosti svojih iskaza. ta se potom dogodilo?
Svedok - Posluila sam Van der Spakove, rekla im usput da
biber i so ne treba uzimati istom rukom i oni su otili posle
obeda, sem deaka koji je ostao da se igra i popije okoladu.
U batu je potom ula dr Dorota ulc, ovde prisutna, i sela za
svoj sto. Pre no to sam stigla da je posluim, priao je
njenom stolu sada ubijeni dr Muavija i seo s njom. Jasno se
videlo da njeno vreme sipi kao kia, a njegovo veje kao sneg.
Bio je ve zavejan do gue. Zapazila sam da on nije imao
manu i da je ona kradom izvadila iz tane revolver, ali je
posle nekoliko rei izmenjenih sa dr Muavijom pruila ruku i
on joj je dao neki smotuljak hartije. Potom je otrala uza
stepenice ka sobama, ostavljajui oruje pod hartijama na
stolu. Sve me je to jo vie uznemirilo. Dr Muavija imao je
detinji osmeh zarobljen u bradi kao kukac u ilibaru i oprljen
zelenilom njegovih tunih oiju. Kao privuen tim osmehom, stolu dr Muavije priao je deak iz belgijanske
porodice. Podseam sud da je detetu jedva bila etvrta
godina. Nikog drugog u bati nije bilo. Deak je imao
rukavice kao obino i dr Muavija ga je upitao zato ih ne
skine.
- Jer mi se ovde gadi - odgovorio je deak.
- Gadi ti se? - upitao je dr Muavija - Od ega?
- Od vae demokratije! - rekao je deak od rei do rei.
Tada sam se jo vie privukla bunaru i oslunula razgovor
koji mi se inio sve neobinijim to je dalje tekao.
- Od kakve demokratije?
- Od takve kakvu titite ti i tebi slini. Pogledaj rezultate te
vae demokratije: dosad su veliki narodi ugnjetavali male
narode. Sada je obrnuto. Sada u ime demokratije mali narodi
teroriu velike narode. Pogledaj svet oko nas: bela Amerika

boji se crnaca, crnci Portorikanaca, Jevreji Palestinaca,

Jevreja Arapi, Srba Albanci, Kinezi se boje Vijetnamaca,
Engelzi Iraca. Male ribe jedu ui velikim ribama. Umesto da
budu terorisane manjine, demokratija je uvela novu modu i
sad su na svetu pod teretom veine stanovnika ove planete...
Vaa
demokratija
je
pikin
dim...
Sudija - Svedok se opominje da ne daje neverodostojne
izjave. Sud mu izrie novanu kaznu. Vi tvrdite pod
zakletvom da je sve to govorilo dete od nepune etiri godine?
Svedok - Da, tvrdim, jer sam ula svojim uima Tada sam
htela i da vidim to to ujem i pomerila sam se tako da sam
mogla da gledam iza stuba u batu. Dete je zgrabilo sa stola
revolver dr ulc, raskorailo se, malo olabavilo kolena i
nianei s obe ruke, kao neki profesionalac doviknulo dr
Muaviji:
- Zini, da ti ne kvarim zube!
Dr Muavija se zapanjio, stvarno zinuo i dete je pucalo. Ja
sam mislila da je re o pitolju igraki, ali dr Muavija je pao
na lea zajedno sa stolicom. Prsnula je krv i tada videh da je
dr Muaviji jedna nogavica ve kaljava - jednom nogom bio je
u grobu. Dete je bacilo oruje, prilo svom stolu i nastavilo
da pije okoladu. Dr Muavija bio je nepomian i mlaz krvi
vezao mu se pod bradom u vor. Tada sam pomislila - eto,
sad ima manu... Neto pre toga uo se krik gospoe ulc.
Sve to se desilo potom poznato je svima. Konstatovana je
smrt dr Muavije, telo je uklonjeno, a dr ulc je prijavila smrt
jednog drugog gosta naeg hotela, dr Isajla Suka...
Tuilac - Tada sam pomislila: eto, sad ima manu! Hou
da pred sudom izrazim najdublje negodovanje protiv takvog
naina izraavanja svedoka. ta ste vi po narodnosti,
gospodice ili gospoo Ateh?
Svedok - To je teko objasniti.

Tuilac - Molim da se potmdite.

Svedok - Ja sam Hazarka.
Tuilac - Kako ste rekli? Nisam uo za takav narod. iji
paso imate? Hazarski?
Svedok - Ne, izraelski.
Tuilac - Tu smo. To sam hteo da ujem. Kako to Hazarka,
a s izraelskim pasoem? Izdali ste svoj narod?
Svedok (smeje se) - Ne, moglo bi se rei obrnuto. Hazari su
se pretopili u Jevreje i ja sam za ostalima primila judaizam i
izraelski paso. ta u sama na svetu? Da svi Arapi postanu
Jevreji, da li biste vi ostali Arapin?
Tuilac - Komentar nije potreban i ovde vi ne postavljate
pitanja. Vae svedoenje je smiljeno da pomogne optuenoj
koja nosi isti paso. Ja nemam vie pitanja. Nadam se, ni
porota...
Posle ovog iskaza sasluana je porodica Van der Spak, iz
Belgije. Oni su slono istakli tri stvari. Prvo, da je
besmisleno poverovati u priu kako je ubistvo toboe izvrilo
dete od tri godine. Drugo, istraga je ustanovila da je dr
Muavija ubijen orujem na kojem su naeni otisci samo jedne osobe dr Dorote ulc. U istranom postupku utvreno je
takoe da je pomenuto oruje (marke S. & W, model 36,
kalibar 38) kojim je dr Muavija usmren, pri- padalo
doktorki ulc. Tree, gospoa Spak kao glavni svedok
optube tvrdila je da je dr ulc imala motiv za ubistvo dr
Muavije i da je dola u Carigrad s namerom da ubije dr
Muaviju, pa gaje i ubila. Naime, ustanovljeno je tokom
istranog postupka da je dr Muavija u egipatsko-izraelskom
ratu teko ranio supruga dr Dorote ulc. Motiv je dakle,
jasan. Ubistvo iz osvete. Svedoenje konobarice hotela
Kingston ne moe se prihvatiti kao uraunljivo. To je
bilo sve.

Na osnovu iznetog tuilac je zatraio da se dr Dorota ulc

optui za ubistvo s predumiljajem, koje pri tome nosi i
politike motive. Tada je pred sud izvedena optuena. Dr
ulc je dala sasvim kratku izjavu. Nije kriva za smrt dr
Muavije. I za to tvrenje ima pokrie. Ona ima alibi. Na
pitanje sudije kakav je to alibi, ona je odgovorila:
- U trenutku kada je ubijen dr Muavija, ja sam ubila
jednu drugu osobu - dr Isajla Suka. Uguila sam ga
jastukom
u
njegovoj
spavaoj
sobi.
U istranom postupku bilo je utvreno da je gospodin Van
der Spak toga jutra takoe vien u sobi dr Suka u vreme kada
je nastupila smrt, ali je priznanje dr ulc sa Belgijanca
skinulo odgovornost.

Suenje je zavreno i lzreene su presude. Dr Dorota

ulc osloboena je optube da je s predumiljajem iz osvete
usmrtila dr Abu-Kabira Muaviju, a osuena je za ubistvo dr
Isajla Suka. Ubistvo dr Muavije ostalo je nerasvetljeno, dok
je porodica Van der Spak osloboena. Konobarica hotela
,,Kingston, Virdinija Ateh, kanjena je novano zbog
pokuaja obmanjivanja suda i navoenja istrage na
pogrean trag.
Dr Dorota ulc upuena je na izdravanje robije od est
godina u carigradskim kazamatima. Ona pie pisma
adresovana na sopstveno ime u Krakov. Sva pisma se
pregledaju i uvek se zavravaju nerazumljivom reenicom:
Naa lana rtva nas je spasla smrti.
Tokom uviaja u sobi dr Suka nisu naene nikakve knjige

ni hartije. Naeno je jedno jaje razbijeno sa ire strane.

Prsti ubijenoga bili su umrljani umancetom to znai da je
poslednja stvar koju je u ivotu uradio bila da razbije to
jaje. Naen je i neobian klju sa zlatnom drkom, koji je
zaudo odgovarao bravi jedne sobe za poslugu hotela
,,Kingston. Sobe konobarice Virdinije Ateh.
Na stolu porodice Van der Spak naen je i uz istrani
materijal priloen jedan raun ispisan na poleini hotelskog
bloka. On glasi:
1689
+ 293
=1982

Zavrna napomena o koristi

od ovog renika
Knjiga moe biti vinograd zaliven kiom i vinograd
zaliven vinom. Ova je od onih drugih, kao svi renici.
Renik je knjiga koja traei malo vremena svakoga dana
uzme mnogo vremena kroz godine. Ne treba potceniti takav
gubitak. Naroito ako se uzme u obzir da je itanje, uopte
uzev, jedna sumnjiva rabota. Tokom upotrebe knjiga se
moe itanjem izleiti ili ubiti. Moe se izmeniti, ugojiti ili
silovati. Moe joj se preusmeriti tok, iz nje se stalno neto
gubi, ispadaju vam slova izmeu redova, stranice izmeu
prstiju i stalno rastu nove meu oima kao kupus. Ako je

odloite moete je sutra nai kao ugaenu pe u kojoj vas

vie ne eka topla veera. Uz to, ovek danas nema na raspolaganju toliko samoe da bi mogao bez tete da ita knjige,
pa ak i renike. Ali, ima i tome kraja - knjiga je kao vaga:
pretee najpre desno, dok ne pretegne levo, zauvek. Njena
teina tako prelazi sa desne na levu ruku, a i u glavi se desilo
neto slino - iz oblasti nade misli su se premestile u oblast
uspomena i sve je svreno. U uhu itaoca ostaje moda malo
pljuvake iz usta pisca, donete vetrom rei sa zrncem peska
na dnu.
Oko tog zrna taloie se kao ukoljci glasovi godinama
i jednog dana pretvoriti se u biser, u sir crne koze ili u
prazninu kada se ui sklapaju poput koljke. A to najmanje
zavisi od peska.
Ali, u svakom sluaju, itati ovako debelu knjigu znai
dugo biti sam. Dugo biti bez onoga ije vam je prisustvo
nophodno, jer itanje u etiri ruke jo nije uobiajeno. Pisca
grize savest zbog toga i pokuae da se iskupi. Ona lepa
osoba brzih oiju i lenje kose, koja se itajui ovaj renik i
trei kroz svoj strah kao kroz sobu oseti usamljena, neka
uini sledee. Neka s renikom pod pazuhom izae u podne
prvc srede u mesecu pred poslastiamicu na glavnom trgu
svoje varoi. Tamo e je ekati mladi koji se upravo, kao i
ona, osetio sam straivi vreme na itanje iste knjige. Neka
sednu zajedno uz kafu i neka uporede muki i enski
primerak svoje knjige. Oni se razlikuju. Kada dakle uporede
kratku, kurzivom ispisanu reenicu poslednjeg pisma ovog
renika u enskom primerku s onim iz mukog primerka,
knjiga e im se sklopiti u celinu kao partija domina i nee im
vie biti potrebna. Tada neka dobo izgrde leksikografa, ali
neka to okonaju to pre u ime onoga to dolazi potom, jer to
to dolazi potom samo je njihova stvar i vrednije je od

svakog itanja.
Vidim ih kako na ulinom sanduetu za potu prostiru
svoju veeru i kako obeduju zagrljeni sedei u sedlima
velosipeda.
(Beograd,

Regensburg,

Beograd

POPIS ODREDNICA

CRVENA KNJIGA
ATEH
Brzo i sporo ogledalo
BRANKOVI AVRAM
Povest o Petkutinu i Kalini
BRANKOVI GRGUR (VIDETI STOLPNIK)
KAGAN
LOVCI SNOVA
METODIJE SOLUNSKI
SEVAST NIKON
SKILA AVERKIJE
STOLPNIK (GRGUR BRANKOVI)
SUK DR ISAJLO
Pria o jajetu i gudalu
IRILO (KONSTANTIN SOLUNSKI)
HAZARI
HAZARSKA POLEMIKA

1978-1983)

ELAREVO
ZELENA KNJIGA
AKANI, JABIR IBN
AL BEKRI, SPANJARD
ATEH
ZIDAR MUZIKE
IBN (ABU) HADRA
KAGAN
KORA, FARABI
Zapis o putnici i koli
KU
MASUDI JUSUF
Povest o Adamu Ruhaniju
Povest o smrtima dece
MOKADASA AL SAFER
MUAVIJA, DR ABU-KABIR
MUSTAJ-BEG SABLJAK
ODLOMAK IZ BASRE
PRSTOMET
HAZARI
HAZARSKA POLEMIKA

UTA KNJIGA
ATEH
VERIDBENI UGOVOR SAMUELA KOENA
I LIDISIJE SARUK
DAUBMANUS JOANES
KAGAN
KOEN SAMUEL
Zapis o Adamu Kadmonu

LIBER KOSRI
LUKAREVI (LUCCARI) EFROSINIJA
MOKADASA AL SAFER
SANGARI ISAK
TIBON, JEHUDA IBN
HAZARI
HAZARSKA POLEMIKA
HAZARSKI UP
HALEVI JEHUDA
ULC DR DOROTA
P. S (Halevijev izvod iz Hazarskih beseda
Konstantina Filosofa)

Sanela, Tobacco Road

BABAC