Dragoljub Kaurin

Beograd

Pregledni nauni lanak

UDK: 316.42:930.1
Primljeno: 19. 01. 2007.

CIKLINE TEORIJE DRUTVENIH PROMENA

PENGLER I TOJNBI
Cyclical Theories of Social Change Spengler and Toynbee

ABSTRACT This paper is centrally concerned with discussing critically and rethinking the
theoretical concepts put forward by Oswald Spengler in Decline of the West and Arnold
Toynbee in A Study of History. It focuses on the theoretical, heuristic and epistemological
value of these theories in the era of renaissance of philosophic history in some quarters (see
for example Graham, 2002) and cooperation between social sciences. Spengler is credited
with the idea of historical cycles, rethinking of the progressivist view and discovering a
radically different approach to the study of the human past, which is embodied in his idea of
culture as the proper unit for historical and sociological study. However, some of his views
proved to be intrinsically intellectually dubious, but on the whole, his was a major
contribution to the study of social change. Arnold Toynbee on the other hand was more
empirically and sociologically oriented, while Spenglers views are more heavily
philosophical. Toynbee partly developed his ideas rather consistently, but at the same time
included many unclear and inaccurate points in his theory. Both authors can be rightfully
considered to be classical authors in this field and both provided incentive for studies that
cross-cut social sciences (philosophy, history, sociology). Moreover, Decline of the West
and A Study of History are truly post-disciplinary works.
KEY WORDS social change, cyclical theories, convergence of social sciences, historical
sociology, classical authors
APSTRAKT Tekst je usredsreen na razmatranje teorijskih pojmova Osvalda penglera u
delu Propast Zapada i Arnolda Tojnbija u Prouavanju istorije. Kljuna istraivaka pitanja
u ovom lanku se odnose na teorijsku, epistemoloku i heuristiku vrednost ovih teorija u
svetlu oivljavanja teorijskog pristupa istoriji (videti npr. Grejem, 2002) i kooperacije meu
drutvenim naukama. penglerova je zasluga posmatranje istorije kao ciklinog kretanja,
problematizovanje progresivistikog gledita i otkrie radikalno novog pristupa prouavanju
prolosti, to je otelotvoreno u ideji o kulturi kao osnovnoj jedinici sociolokog i istorijskog
prouavanja. Neka od njegovih gledita su se pokazala teko prihvatljivim, ali je gledano
globalno on znaajno doprineo prouavanju drutvene promene. S druge strane, Tojnbi je
bio vie empirijski i socioloki orijentisan, dok su penglerova gledita u veoj meri
filozofska. Tojnbi je delom razvio svoje ideje na konzistentan nain, ali je njegov teorijski
prikaz sadrao i mnoge nejasnoe i nepreciznosti. Oba autora se mogu smatrati klasicima

290

SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N 4

drutvene misli i oba su doprinela interdisciplinarnosti (filozofije, sociologije i istorije);

tavie, Propast Zapada i Prouavanje istorije su u punom smislu rei postdisciplinarna dela.
KLJUNE REI drutvena promena, cikline teorije, konvergencija drutvenih nauka,
istorijska sociologija, klasini autori

Osvald pengler

Istorijski i teorijski kontekst nastanka dela Propast Zapada

Teorijska shvatanja Artura openhauera, Fridriha Niea, Anrija Bergsona,
Nikolaja Danilevskog i Eduarda Majera imala su veliki uticaj na nastanak dela
Propast Zapada, s tim to je Osvald penger u stvaranje svog dela uneo dosta
paradoksalnosti i izazovnosti koje nisu karakterisale dela njegovih prethodnika.
openhauer i Nie su na nemakog autora uticali svojom metodom u prouavanju
drutva i svojim optim pogledom na svet koji je bio olien u filozofskim
koncepcijama navedenih mislilaca. Znatna podudarnost postoji i izmeu ideja ruskih
slavenofila, kojima je pripadao Nikolaj Danilevski, i penglera, a mogue je
spekulisati o direktnijim i ak uzronim odnosima studije Rusija i Evropa na kasnije
pojavljivanje dela Propast Zapada (Tartalja, 1976: 65).
Studije koje se smatraju relevantnim i za koje vai da su imale uticaj na
formiranje ideja nemakog autora pre svega su filozofske, od kojih je pengler
preuzeo metodu prouavanja drutva. Delo Propast Zapada nije samo ciklina vizija
tumaenja drutvenih promena ve je u doba kada je nastala predstavljalo i
svojevrstan Weltanschauung. Opte pesimistike filozofske teze Niea i
openhauera o ljudskoj prirodi pengler je ekstrapolirao na kulture kao
makroistorijske sisteme. penglerova studija delimino predstavlja bricolage idejnih
strujanja koja su postojala u periodu pre objavljivanja. Meutim, vano je istai da
ovakve kategorizacije nepravedno potcenjuju originalnost i inventivnost samog
intelektualnog poduhvata nemakog filozofa, koji je u pisanje svoje klasine studije
uneo dosta linog.
Kritika sheme stari srednji novi vek. penglerov metod
pengler otro kritikuje shemu stari-srednji-novi vek kao perspektivu iz koje
se sagledava itava ljudska istorija. Autor smatra da ta shema na neki nain oteava
pravilno shvatanje istorijskog toka. Ona je samo odraz tatine zapadnog oveka. Ne
postoji jasan razlog zato bi se nekoliko vekova koji prethode sadanjem trenutku
uzimali kao referentna taka i telos ka kome tei itav istorijski tok. Vek
Prosveenosti se smatra vanijim nego ezdeset vekova koji su mu prethodili...

Dragoljub Kaurin: Cikline teorije drutvenih promena pengler i Tojnbi

291

Opravdano je shemu, po kojoj sve kulture prolaze krunom putanjom oko nae
sopstvene, nazvati ptolomejskim sistemom. S druge strane, radikalnu promenu u
vienju ljudske istorije, po kojoj ona ini sled kultura koje su sve jednako vane,
treba nazvati kopernikanskim sistemom (pengler, 2003, tom 1: 50-51).
pengler kritikuje shemu stari-srednji-novi vek kao posledicu evrocentrizma.
Kao alternativa se prikazuje mnogo objektivniji i uputniji model za tumaenje
drutvenih promena u vidu sagledavanja kultura u njihovoj sutini i
samodeterminaciji. Svaka epoha ljudske istorije se sagledava kao jednako vredna
panje drutvenog naunika. Ovakav pristup tumaenju ukida takozvane kljune
take ili periode, velike vododelnice, poput veka Prosveenosti, i teleoloka
tumaenja.
pengler smatra da postoji istovremenost i homolognost kultura.
Istovremenost se u teorijskom sistemu nemakog autora shvata kao relativni poloaj
koji odreene pojave imaju u okviru kultura, iju emanaciju u krajnjoj liniji i
predstavljaju. Meu homolognim pojavama mogu se javiti velike linosti u istoriji,
naunici, istoriari, idejni sistemi, ideologije, pravci miljenja u filozofiji i
drutvenim naukama, trendovi u striktno naunim disciplinama. U tom smislu,
istovremeni su Pitagora i Dekart, Arhita i Laplas, Arhimed i Gaus... Gradovi kao
Aleksandrija, Bagdad i Vaington takoe su istovremeni. Punski ratovi i Hanibal,
kao i Svetski rat su istovremeni. Isto vai i za islam i puritanizam. U svim kulturama
se istovremeno javljaju reformacija i puritanizam, kao i preokret iz kulture u
civilizaciju. pengler eli da dokae da svi oblici religije, umetnosti i politike,
drutva, privrede i nauke nastaju u svim kulturama i na isti nain se zavravaju. Ne
postoji nijedna pojava od znaaja koja se ne bi mogla nai u istom poloaju, na
tano odreenom mestu i u tano odreeno vreme u svakoj od kultura. (pengler,
2003: tom 1: 172-173).
Ideja o istovremenosti pojava svedoi o gvozdenom determinizmu koji
podrazumeva penglerov pristup tumaenju drutvenih promena. Pojam
istovremenost ne treba shvatiti doslovno, ve pre svega kao funkciju autorovog
otkria morfologije svetske istorije. Drutvene promene valja tumaiti polazei od
pojma kulture, koja ima svoj sopstveni ivotni tok. Dogaaji u okviru kultura,
podrazumevajui pod njima irok opseg pojava, poev od naunih, umetnikih, i
religijskih dostignua, do pojave velikih vojskovoa i izgradnje prestonica,
nastupaju u tano odreeno vreme koje je predvieno i determinisano ivotnim
tokom kulture.
Na tezu o istovremenosti se nadovezuje cikliko shvatanje drutvenih
promena. U pitanju je pre svega gledite koje drutvenu promenu ne tumai kao
napredak ili razvijanje imanentnih potencijala, ve kao ponovljivu, tj. smatra se da
svako stanje sistema predstavlja ponavljanje neega to je ranije u istoriji ve
postojalo. Ono to je nekada bilo, ponovljeno je u ivotnom toku kultura koje su

292

SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N 4

svoj ivot otpoinjale kasnije. Na delu je zapravo veno vraanje istog. Sistemi
nauke, religije, umetnosti, veliki ljudi u istoriji, ponovo su se pojavljivali u isto
vreme i na istom mestu u kasnijim kulturama kao makroistorijskim sistemima. U
tom smislu je teza o istovremenosti vana za ciklino shvatanje drutvenih promena.
pengler govori o pojedinanim kulturama kao organizmima. Svaka od njih prolazi
kroz periode detinjstva, mladosti, muevnosti, starosti i smrti (pengler, 2003, tom
1: 166).
penglerove kulture podleu jednom strogom determinizmu kome ne mogu ni
na koji nain izbei. One prolaze kroz periode koji su analogni periodima kroz koje
prolazi ljudsko bie za vreme svog ivotnog veka. penglerovo shvatanje metoda u
pristupu tumaenja drutvenih promena poiva na nekoliko kljunih postavki.
Osnova za shvatanje njegovog metoda je razlika izmeu doivljavanja i saznavanja,
tj. izmeu intuicije kao prosvetljenja, nadahnua, ivotnog iskustva i
eksperimentalne tehnike i razumskog iskustva. U potonjem sluaju, saznanja se
izraavaju u obliku formula, shema i zakona, a u prvom sluaju poreenjem, slikom
i simbolom. Kulture se mogu uspeno prouavati jedino dubokim razumevanjem
(pengler, 2003, tom 1: 98-99).
penglerov metod istorijskog prouavanja pokazuje mnoge slinosti sa
neokantovskim pristupom tumaenju i objanjenju u povesti. U okviru ove
filozofske kole posebno vana su bila razmatranja o pretpostavkama i osnovama
istorijskog i duhovno-naunog saznanja. Filozofi u okviru ove orijentacije posebno
su isticali nedostatnost prirodnonaunih metoda primenjenih na prouavanje povesti.
Monizam metoda je potpuno diskreditovan, a ljudsko duhovno iskustvo i tumaenje
dobijaju povlaenu ulogu u istorijskom istraivanju (Vindelband i Hajmsot, 1957:
270). Ako uzmemo u obzir navedena penglerova razmatranja, moemo jasno uoiti
da je i on sledio metodoloke ideje duhovnih nauka (Geisteswissenschaften).
Na ovom mestu je korisno istai paralele izmedju metodolokih ideja i
pristupa Vilhelma Diltaja i pisca dela Propast Zapada. Diltaj je smatrao da je
potrebno izgraditi povesni svet u duhovnim naukama. Objanjenje prirodnih procesa
razlikuje se od razumevanja. Izmedju objanjenja prirode i istorijskih celina postoji
fundamentalna razlika. Duhovne nauke zahtevaju svoje sopstvene kriterijume, svoj
poseban pojam iskustva, sistematiku i samorazumevanje spoznajnog subjekta
(Diltaj, u: Vindelband i Hajmsot, 1957: 270). pengler je, poput Vilhelma Diltaja,
smatrao da je tumaenje istorijskih promena sloen zadatak, te da su kategorijalni
aparat i metode prirodnih nauka nedovoljni za pravilno shvatanje determinizama
koji deluju u ovom polju stvarnosti.
Nemaki autor predlae oblik intuicije i uivljavanja u predmet prouavanja
kao metod za shvatanje kultura i tumaenje drutvenih promena. Drutvena stvarnost
se po njemu ne moe tumaiti na pravi nain ako joj se pristupi striktno naunim
metodama, iz prostog razloga to ona predstavlja jednu viu oblast na ije saznanje

Dragoljub Kaurin: Cikline teorije drutvenih promena pengler i Tojnbi

293

se moraju primeniti mnogo rafiniraniji metodi. S druge strane, penglerovi stavovi

koje smo ranije izneli sugeriu da u istoriji postoje gvozdeni zakoni koji su u
svojoj sutini nepromenljivi. Postavke nemakog autora o tano odreenom sledu
dogaaja u okviru kultura, kao i o tano odreenom ivotnom toku kojem one
podleu po modelu fatalistike nunosti, protivree tezi o nedostatnosti strogo
naunih metoda u prouavanju drutvenih promena. Ukoliko su promene
predvidljive, a kauzalne veze postojane i potpuno nezavisne od uslova u kojima se
odvijaju, kao to to proizlazi iz ranije razmatranih penglerovih stavova o
homolognosti kultura i njihovom ivotnom toku, ostaje nejasno zbog ega autor
odbacuje strogo naune metode kao polaznu osnovu za svoje istraivanje istorijskih
promena.
Metod koji je pengler pokuao da prikae na stranicama svoje obimne
studije Propast Zapada predstavlja samo sredstvo za shvatanje kultura i promena
kroz koje ovi sistemi prolaze. Ovaj pojam je od kljune vanosti za shvatanje
itavog teorijskog sistema nemakog filozofa, pa emo stoga upravo na pojam
kulture usmeriti nau paznju.
Pojam kulture u delu Propast Zapada
Pojam kulture je osnova na kojoj Osvald pengler gradi svoj sistem
tumaenja drutvenih promena. Svetska istorija je, iz njegove perspektive, samo sled
kultura koje su se raale, doivljavale periode rasta i, u krajnoj liniji, nestajale. Po
autorovom vienju, kulture su organizmi. Svetska istorija predstavlja skupni
ivotopis ovih sistema. Sistemi velikog obima, poput kineske ili antike kulture, nisu
nita drugo do pandan istoriji pojedinane ljudske jedinke, drveta ili cveta. Uporedna
morfologija biljaka i ivotinja je metoda koju je potrebno pripremiti da bi se dostiglo
potpuno i tano saznanje o kulturama kao osnovnim jedinicama koje ine ljudsku
povest. itava povest je sled kultura koje ive svoju sudbinu, stoje jedna pored
druge, priguuju se i dodiruju. Paljivom posmatrau istorijskog toka, nakon
posmatranja ljudske povesti kao sleda kultura, treba da postane vidljiv i jasan jedan
pralik kulture koji ostaje nakon istorije oveanstva i koji je osloboen svega
beznaajnog to ga okruuje. To je zapravo oblik koji lei u osnovi svih kultura kao
oblikovani ideal (pengler, 2003, tom 1: 162).
U navedenim razmatranjima u velikoj meri dolazi do izraaja penglerov
organicizam. Istorija kultura kao pandan istoriji pojedinanih ivih bia, biljaka,
ivotinja ili oveka, latentno sadri oseanje besciljnosti i besmisla u beskonanom
toku makroistorijskih sistema koji se ponavljaju u nedogled po nepromenljivo
utvrenom obrascu. Posve provokativna i zanimljiva je penglerova ideja o praliku
kulture koji ostaje nakon svekolike istorijske pojavnosti i sleda kultura koje se mogu
uoiti na empirijskom nivou. Navedena ideja jasno ukazuje na autorovo duboko

294

SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N 4

verovanje da je otkrio skrivene mehanizme i logiku na osnovu koje se drutvena

promena dogaa. Takoe, ideja o praliku kulture predstavlja filozofski element
teorije razvijene u delu Propast Zapada. Ova ideja u velikoj meri podsea na
Platonovu ideju o stvarima koje predstavljaju samo odblesak ideja. pengler je,
poput grkog filozofa, verovao da je uoio sutinu iza pojavnosti, to jasno govori o
idealistikim korenima njegove teorije. Pralik kulture predstavlja osnovu na kojoj se
podie istorijska pojavnost. Na ovom mestu je korisno pozvati se na opasku Tomasa
Mana da je, po pengleru, kulture veoma teko razumeti, a izuzetak je upravo on
koji ih sve razume (Tartalja, 1976: 71). Naravno, ovu duhovitu opasku treba uzeti
cum grano salis, ali ona takoe moe da poslui kao dobar putokaz za shvatanje
posebnosti penglerovog tumaenja drutvenih promena, gde neposredno saznanje i
intuitivni uvid u istinu iza pojavnosti imaju kljunu ulogu u tumaenju drutvenih
promena.
Autor Propasti Zapada ovim razmatranjima na neki nain sugerie
antiintelektualistiki pristup tumaenju drutvenih promena. pengler smatra da su
kognitivne i analitike sposobnosti ovekove nedostatne u procesu uoavanja
prafenomena uopte i, specifinije, prafenomena kulture koji je osnova itave
istorijske pojavnosti. Ovaj prafenomen zasluuje divljenje, i to je jedino to tuma
drutvenih promena moe da postigne u svom radu. Ukoliko doslovno shvatimo ovo
pravilo nemakog autora, iz njega kao krajnja konsekvenca proizlazi nemogunost
postavljanja razumske osnove u prouavanju promena jednog drutvenog sistema.
pengler je gotovo u svakom segmentu svoje studije Propast Zapada teio da
ospori ideju kontinuiteta u ljudskoj istoriji. Njegova argumentacija je usmerena na
diskreditovanje pojma oveanstva koji predstavlja osnovu za ideju kontinuiteta u
istoriji. Po nemakom autoru, oveanstvo nema nikakvu imanentnu svrhu kao to
to nemaju leptiri ili orhideje. oveanstvo predstavlja prazan pojam, nita vie nego
praznu re. oveanstvo predstavlja himeru, a ukoliko se ona ukloni pojavljuje se
svet pravih oblika. Umesto linearne svetske istorije, koja je produkt zatvaranja oiju
pred oiglednim injenicama, pojavljuju se mone kulture koje imaju svoj sopstveni
oblik. Svaka od njih ima svoje sopstveno oseanje, strasti, svoj sopstveni ivot i
svoju sopstvenu smrt. Istoriju sveta kao takvu jo niko nije uspeo da vidi. Postoje
kulture koje se rascvetavaju i stare, narodi, jezici i bogovi. oveanstvo, s druge
strane, ne stari. Svaka kultura ima sopstvenu matematiku, slikarstvo, fiziku i svaka
je ograniena u svom trajanju, kao to biljka ima svoje cikluse rasta i propadanja
(pengler, 2003, tom 1: 54-55).
Osnovna penglerova namera je ruenje pojma kontinuiteta ljudske istorije.
oveanstvo za njega predstavlja samo strujanje vazduha, flatus vocis, ono je
besmislen pojam. Pojam oveanstva i njegovog usavravanja je od kljune vanosti
za shvatanje kontinuiteta ljudske istorije. penglerovo tumaenje drutvenih
promena negira njegovu ulogu u povesnom toku. Nemaki autor i na ovom mestu

Dragoljub Kaurin: Cikline teorije drutvenih promena pengler i Tojnbi

295

vri jednu apoteozu kulture, liavajui pojam oveanstva bilo kakvog smisla i
odluujue uloge u istorijskoj promeni. Krajnja posledica ovakvog shvatanja
oveanstva jeste negiranje uloge ljudi u stvaranju istorije i usavravanju drutvenog
ustrojstva, zato to po toj teoriji i samo oveanstvo predstavlja epifenomen kulture.
pengler smatra da su ak i matematika, umetnost, jezik iskljuivo emanacije
kulture. Njegovi zakljuci se na momente doimaju kao paradoksalni. Kao kritiku je
mogue uputiti niz retorikih pitanja: Da li bi uopte bilo slikarstva, matematikih i
fizikih otkria da nije bilo, pored kulture koja ih u bitnom oblikuje, i individua,
grupa i kolektiviteta koji su istrajno radili na njihovom stvaranju uvodei inovacije?
Da li bi razvoj jezika uopte bio mogu bez procesa dugog trajanja koji su
konsekvenca kumuliranja produkata ljudske akcije i kreativnih varijacija koje unosi
idiosinkratinost grupa i pojedinaca? U krajnoj liniji, da li je istorijska promena
uopte mogua bez delovanja ljudi, i da li se rast i opadanje kultura ne deavaju
upravo kao posledica delovanja kolektiviteta od koji je oveanstvo moda i
najvanije? Sve su to, naravno, nedoumice i aporije koje logino proizlaze iz
penglerovog odreenja oveanstva kao zoolokog pojma koji je besciljan.
Istorijske tvorevine i promene koje nastaju tokom vremena moraju se na neki nain
povezati sa akterima koji su ih proizveli. U suprotnom, proces tumaenja drutvenih
promena postaje zavisan od intuitivnog pronicanja u skrivene mehanizme promene.
Ranije je istaknuto da je pengler svoj organicistiki pristup tumaenju
drutvenih promena primenjivao i na tako sloene pojave kao to su idejni pokreti,
ideologije, pravci u umetnosti, nauni trendovi. Ovi vii oblici svesti se takoe
podvrgavaju zakonima raanja, rasta i smrti, kao i kulture u okviru kojih obavljaju
svoju funkciju. Tumaenje drutvenih promena, koje polazi od kulture kao osnovne
jedinice prouavanja, bilo je osnovni penglerov zadatak u delu Propast Zapada.
Autor je u svojoj studiji ukazivao na povest kultura koje su postojale tokom istorije
(i u vremenu kada je nemaki filozof pisao poglavlja svoje knjige).
Prve kulture su, po pengleru, egipatska i vavilonska. One zapravo
predstavljaju poetak ljudske povesti u pravom smislu rei. Nastale su oko 3000.
godine pre nove ere u malim oblastima na Nilu i Eufratu. Nakon 1500. godine pre
nae ere nastaju jo tri kulture. Prva od njih je indijska u donjem Pendabu, zatim je
nastala kineska 1400 godine p.n.e, dok je antika ili apolonijska kultura nastala 1100
godine p.n.e. Jo jedan od ovih makroistorijskih sistema nastao je u Meksiku.
Preostale dve kulture koje su postojale tokom povesti jesu arabljanska, ili magijska, i
faustovska kultura. Arabljanska kultura nastaje nakon pojave islama i njegovog
proirenja na druge teritorije, dok je poslednja u nizu ovih makroistorijskih sistema
faustovska kultura (pengler, 2003, tom 2: 50-60). Po pengleru, ovih osam kultura
ine konstitutivno tkivo ljudske povesti. One predstavljaju organizme koji su se
raali, doivljavali svoje detinjstvo, mladost, zrelost, starost i smrt. Za tumaenje
drutvenih promena kljuno pitanje je odnos izmeu kultura kao osnovnih jedinica

296

SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N 4

istorijskog prouavanja. pengler tvrdi da su same kulture primarne, a da su odnosi

izmeu njih od sekundarnog znaaja (pengler, 2003, tom 2: 67).
Ovim razmatranjima pengler jasno ukazuje na to da odnosi meu kulturama
nemaju veliku vanost za tumaenje drutvenih promena. Najznaajniji zadatak
istoriara ili sociologa bio bi da shvati determinizme i pravilnost procesa u okviru
jedne kulture, dok je prouavanje spoljnih uticaja od manje vanosti. pengler na
ovaj nain neopravdano potcenjuje vanost koji spoljni uticaji, u vidu naslea i
tradicije, pa u krajnjoj liniji i sukoba, imaju na odvijanje procesa u okviru samih
kultura. Zar proces opadanja meksike kulture nije bio direktno izazvan delovanjem
kulture Zapada? To je, naravno, samo jedan od primera kako u odreenim
istorijskim trenucima odnosi izmeu kultura mogu da budu od velike vanosti, te
kako bi tumaenje drutvenih promena koje bi polazilo od stava da su oni nebitni
dovelo do ozbiljnih greaka. Takoe, mogue je navesti i tradiciju u vidu prenoenja
obrazaca ponaanja, umetnikih i naunih dostignua kao jo jedan primer kako
odnosi izmeu kultura imaju veliki znaaj i mogu da odnesu prevagu nad procesima
koji se odvijaju u okviru pojedinanih kultura. Krajnja konsekvenca odbacivanja
stava o vanosti meukulturnih odnosa moe dovesti do ozbiljnih pogreaka u
tumaenju drutvenih promena.
Kritiari penglerovog dela istiu da je u pogledu ideje o uticaju koji kulture
vre jedna na drugu nemaki filozof bio dosta nekoherentan. pengler u svom delu
istie da su sve kulture, izuzev meksike, kineske i egipatske, bile pod uticajem
ranijih kulturnih sadraja. Faustovska kultura bila je pod velikim uticajem
arabljanske umetnosti. Apolonijska umetnost bila je pod uticajem egipatske
simbolike (pengler, u: Tartalja, 1976: 71). Kritiari istiu da je u pitanju
nekoherentnost i protivrenost koja se pojavljuje na mnogim mestima u delu
Propast Zapada. Takoe, ova penglerova nedoslednost jasno pokazuje da drutva i
kulture apsolutno nije mogue izolovati jer su meusobni uticaji od velike vanosti
na teorijskom planu (Tartalja, 1976: 71).
U penglerovom teorijskom sistemu postoje ideje koje je autor izneo i
detaljnom argumentacijom ih dosledno i logiki elaborirao. Ranije je istaknuto da je
jedan takav primer ideja o istovremenosti kultura i fenomena koji se u okviru njih
javljaju. Iz navedenih razmatranja jasno proizlazi da autor nije na jednako uspean
nain u teorijski sistem uklopio ideju o sekundarnoj vanosti odnosa i uticaja izmeu
kultura. U tom sluaju, imanentna kritika moe da da dobre rezultate. U delu
nemakog filozofa postajanje i razvoj kultura do perioda kada one dostiu svoj
apogej predstavlja vaan segment ciklinog kretanja. Ovaj proces bie razmotren u
narednom odeljku.

Dragoljub Kaurin: Cikline teorije drutvenih promena pengler i Tojnbi

297

Raanje kultura. Svetska istorija kao istorija grada. Pranarodi, narodi kulture i
felaki narodi
Ranije je istaknuto penglerovo gledite da se procesi raanja, rasta,
opadanja i smrti kultura odvijaju podleui determinizmu sudbine. Po njemu, kao
pokretaka sila svekolikog povesnog kretanja moe se javiti kosmiki takt koji nosi
oznaku periodinosti. On ima svoju sopstvenu periodinost i svoj sopstveni napon.
Tako moe biti rei o napetoj panji, miljenju, jer su u svojoj sutini sva budna
stanja naponi. Kada se dogodi poputanje napona i kosmikog takta dolazi do
zamora, iezavanja ivota i sna. Kosmiki takt zapravo nije nita drugo do pravac,
vreme, ritam, sudbina, enja. Ovaj takt odreuje sve to je postojee i na neki nain
predstavlja spiritus movens svekolikog kretanja (pengler, 2003, tom 2: 8-9).
U navedenim razmatranjima pengler opisuje silu koja pokree itav povesni
tok. Meutim, ovaj opis naina na koji kosmiki takt funkcionie i pokree itav
univerzum, pa samim tim i istorijski tok, ne daje odgovor na uzroke nastanka
kultura. pengler smatra da su pojmovi sudbine, pravca, kretanja ono to pokree
kulture. Nedostatak autorovog razmatranja je to u svom tumaenju drutvenih
promena nikada ne primenjuje uzrono objanjenje, ve sve procese koji dovode do
promene vezuje za metafizike pojmove Boga, sudbinu, kosmiki takt.
Kritiari penglerovog dela takoe istiu nedovoljno specifikovanje
relevantnih uzroka istorijske promene. penglerovim kulturama i ne ostaje nita
drugo do da se iznenada pojave, probude iz stanja praduevnosti i ukljue u fatalni
krug ivota i smrti bez smisla i traga (Tartalja, 1976: 72). Propast Zapada je u
velikoj meri filozofsko delo, to na neki nain objanjava veu slobodu
argumentacije koju koristi autor. Problemi dodira izmeu kultura, odnosa izmeu
ovih makroistorijskih sistema i njihove prirodne sredine, delovanje kreativnih
pojedinaca, borba za uspostavljanje novih formi vladavine i ustrojstva drutva igraju
neznatnu ulogu u teorijskom sistemu dela Propast Zapada kao uzroci pojavljivanja
kultura i faza kroz koje one prolaze. Sudbinski determinizam odnosi prevagu nad
ljudskom akcijom i problemima interakcije izmeu kultura.
Postojanje kulture je po pengleru neodvojivo od postojanja grada. Autor
grad definie kao bie slino biljci. Sve to je mikrokosmiko i nomadsko je daleko
od grada. On je takoe ishodite jezika, umetnosti, religije. Jedino civilizacija, sa
svojim megalopolisima, odbacuje ove vie oblike drutvene svesti. ovek
civilizacije postaje intelektualni nomad, postaje mikrokosmos, to su sve
karakteristike ivota koji se ne odvija u okviru kulture (pengler, 2003, tom 1: 109110).
pengler smatra da je grad osnova kulture. Meutim, ranije izneta razmatranja
o tipovima ovih makroistorijskih sistema podrivaju ovaj argument. Da li se
meksika, egipatska, vavilonska, pa ak i kineska kultura mogu opisati kao celine

298

SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N 4

iji je razvoj zavisio od grada i potekao na osnovu ovog oblika socioprostorne

organizacije?
pengler, nasuprot tome, smatra da su sve velike kulture u krajnjoj liniji
gradske kulture. Karakteristika vieg oveka je da gradi gradove. To je i kriterijum
za razlikovanje svetske istorije od ljudske istorije. Svetska istorija je u pravom
smislu rei istorija gradskih ljudi. Kao prafenomen ljudskog bia, ovaj tip
socioprostorne organizacije je izvor naroda, drava, politike, religije i svih
umetnosti. Veliki mislioci svih kultura ive u gradovima, iako se moda fiziki
nalaze na selu (pengler, 2003, tom 2:110). Iz navedenih razmatranja moemo uoiti
da pengler grad vidi kao izvorite svekolike kulture, ali da ga ne poima u potpuno
fizikom smislu, ve kao prafenomen, u smislu kako je ovaj pojam odreen u
ranijim razmatranjima.
S druge strane, selo je, u autorovom odreenju, bezistorijsko. itav istorijski
tok prolazi iznad sela i seljatva, koristei njihove sposobnosti i energiju, ali nikada
ne dodirujui njihovu unutranju sutinu. Seljak je veni ovek, nezavisan od kulture
koja se odvija u okviru gradova (pengler, 2003, tom 2: 117). penglerova
razmatranja o gradu kao prafenomenu svekolike kulture i selu kao bezistorijskom
slina su autorovoj argumentaciji vezanoj za pojam naroda. Autor dela Propast
Zapada govori o morfologiji naroda. Ukoliko se spozna morfologija, otkriva se
unutranji poredak naroda u istoriji. Narode ne odreuje jeziko ili bioloko ve
duevno jedinstvo. Na osnovi ovog duevnog jedinstva razlikuju se narodi pre
kulture, kulturni narodi i narodi posle kulture. Ono to sledi nakon jedne kulture su
felaki narodi, po uzoru na Egipane poev od vremena Rimljana (pengler, 2003,
tom 2: 206-201).
Nain zakljuivanja koji autor koristi u razmatranju o gradu kao praizvoru
kulture i selu kao bezistorijskom moe se, mutatis mutandis, primeniti na
argumentaciju o narodima. pengler iskljuuje iz tumaenja drutvenih promena
narode koji prethode kulturama i dolaze nakon njih. Pranarodi predstavljaju
nadindividualne drutvene entitete koji su tokom istorije delovali u odreenim
periodima, ali su potom nestajali i razgraivali se. Budui da je za penglera svetska
istorija zapravo sled kultura, krajnja konsekvenca prihvatanja ovakvog stava bi bila
da pranarodi i felaki narodi nemaju veliki znaaj za tumaenje drutvenih promena
tokom ljudske povesti. To je i glavna slabost ove argumentacije, budui da postoje i
negativni istorijski akteri koji imaju znaajan upliv na istorijsku promenu
(Danilevski, u: Sztompka, 1994: 146). Ove narode takoe moramo uzeti u obzir u
tumaenju drutvenih promena.
penglerov paradoksalan nain zakljuivanja se, kao i kod mnogih segmenata
dela koji su ranije pomenuti, moe uoiti i u razmatranjima o odnosu kulture i
naroda. Autor smatra, na primer, da Arapi nisu stvorili arapsku kulturu. Magijska
kultura, koja je zapoeta u Hristovo vreme, na neki nain je stvorila arapski narod

Dragoljub Kaurin: Cikline teorije drutvenih promena pengler i Tojnbi

299

kao svoju tvorevinu, koja predstavlja i versku zajednicu. Istorija sveta je istorija
kultura. Narodi predstavljaju samo simboline oblike u okviru kojih ovek tih
kultura, subordiniran tim makroistorijskim entitetima, ivi svoju sudbinu (pengler,
2003, tom 2: 208).
Na ovom mestu ponovo dolazi do izraaja intuitivno i antiintelektualistiko
zakljuivanje Osvalda penglera. Narodi su se tokom istorije javljali kao emanacije
kultura. Nejasno je na koji nain itavi narodi mogu postajati delatni i stvarati sve
povoljnije uslove za sopstvenu egzistenciju ukoliko su samo odblesci ovog
makroistorijskog sistema. Zar kultura zapravo nije fenomen koji razlikuje ljudsku
delatnu i stvaralaku prirodu od ostalih biolokih vrsta, pa je ipso facto produkt
naroda?
Navedenim razmatranjima pengler objanjava svoje shvatanje istorijske
promene poev od perioda kada se kultura raa iz praduevnog stanja do trenutka
kada doivljava svoj apogej, kao najviu taku razvoja do koje je mogue doi. Ovaj
proces rasta predstavlja samo jedan deo procesa zatvaranja kruga u delu Propast
Zapada. Podjednako vana i interesantna je autorova ideja o civilizaciji, tj. periodu
kada jedna kultura koja je iscrpla svoje kreativne i stvaralake potencijale ulazi u
fazu beivotnosti i okamenjivanja i kada joj sledi neminovno opadanje i smrt. Da
bismo na potpuniji nain predstavili penglerovu teoriju o ciklinim kretanjima,
usmeriemo panju na periode prelaska iz kulture u civilizaciju i odnose izmeu ova
dva perioda u ivotnom toku tih makroistorijskih sistema.
Pojam civilizacije kao perioda opadanja kulture u delu Propast Zapada
Ciklina kretanja u delu Osvalda penglera Propast Zapada zakljuuju se
procesima okamenjivanja i opadanja kultura. Pojam civilizacije upravo predstavlja
takav proces kada jedna kultura ulazi u svoju zavrnu fazu. Nemaki autor smatra da
svaka kultura ima svoju sopstvenu civilizaciju. Ova dva pojma, koja su oznaavala
neodreenu razliku etike vrste, shvaena su u periodinom smislu kao izraz strogog
organskog reda. Time je postignut odgovor na najznaajnija pitanja istorijske
morfologije. Civilizacije su najizvetaenija stanja za koja su sposobni ljudi kulture
(pengler, 2003, tom 1: 68).
Pojmom civilizacije zaokruuje se penglerov sistem tumaenja drutvenih
promena. Civilizacija predstavlja fazu dekadencije, proces gubljenja stvaralake
moi jedne kulture kao makroistorijskog sistema. U nemakoj intelektualnoj tradiciji
pojam Kultur se smatra superiornim u odnosu na francuski pojam civilizacije. Radi
se pre svega o distinkciji izmeu aristokratskog i buroaskog drutva (Elias, u: Smit,
2001: 61). Propadanje jedne kulture njenim postepenim prelaskom u civilizaciju
praen je ekspanzijom. Imperijalizam je tipian simbol propadanja. tavie,
imperijalizam je civilizacija. Sudbina Zapada se neopozivo pojavljuje u tom obliku.

300

SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N 4

ovek kulture poseduje energiju koja je okrenuta prema unutranjem, dok je

energija oveka civilizacije okrenuta prema spolja (pengler, 2003, tom 1: 77).
penglerov postupak tumaenja drutvenih promena ovde se pokazuje kao
strogo predeterminisan i fatalistiki. Nije, pre svega, re o spontanoj promeni
izazvanoj ljudskom akcijom, ve o sudbinskom determinizmu. Prethodna sudbinska
determinisanost i nemogunost bilo kakvih taaka bifurkacije u tumaenju
drutvenih promena u jo veoj meri dolaze do izraaja u sledeem stavu nemakog
autora: Uvidimo dakle, da sadanjica predstavlja prelazni stadijum, koji pod
izvesnim uslovima pouzdano nastupa, da ima sasvim odreenih kasnijih stanja (kao
savremena zapadnoevropska), da su ona u protekloj istoriji vie nego jednom ve
bila i da, prema tome, budunost Zapada nije jedno gore i napred bez obala, u
pravcu trenutnih ideala sa neogranienim vremenom na raspolaganju, nego da je ta
budunost jedna pojava istorije strogo ograniena po obliku i trajanju, neizbeno
predodreena, koja obuhvata vie stolea, i da se ta pojava, iz navedenih primera,
moe pregledati, i u bitnim potezima, i sraunati (pengler, 2003, tom 1: 78-79,
podvukao autor).
Navedeni citat govori u prilog strogom determinizmu u tumaenju drutvenih
promena. Propadanje kulture je proces koji je ne samo predvidljiv, ve se moe
tano proraunati, a ne postoji nijedna druga sila koja bi se suprotstavila sudbinskom
determinizmu i predstavljala protivmo. Jedno od obeleja civilizacije jeste proces
postajanja druge religioznosti (pengler, u: Tartalja, 1976: 75). Ta pojava znai da
su drutvene grupe i snage koje kreiraju kulturu u periodu kada ona doivljava svoj
apogej zamenjenje birokratijom koja postaje do te mere nekreativna da masama ne
preostaje drugo reenje do da se ponovo okrenu religiji (Tartalja, 1976: 75). Ovim
procesom prelaska iz kulture u civilizaciju zatvara se krug koji opisuje penglerova
teorija tumaenja drutvenih promena. Ciklina kretanja se, po teoriji nemakog
filozofa, perpetuiraju ad infinitum. Drutvene promene, protumaene iz ove
perspektive, ostavljaju malo prostora za optimizam u pogledu budunosti.

Arnold Tojnbi

Istorijski i teorijski kontekst nastanka dela Prouavanje istorije

Delo Arnolda Tojnbija Prouavanje istorije, ije postavke sugeriu vienje
ljudske istorije kao sleda civilizacija koje se raaju, rastu, opadaju i nestaju, nastalo
je u periodu kada su cikline teorije ve zaokupljale panju italaca. penglerova
studija Propast Zapada je na neki nain ve anticipirala shvatanja razvijena u
navedenom delu. Tojnbi je u svom delu kritikovao postavke nemakog filozofa, ali
je i isticao da su pojedine teze zajednike za obe studije ljudske istorije. To se pre

Dragoljub Kaurin: Cikline teorije drutvenih promena pengler i Tojnbi

301

svega odnosi na osnovne jedinice za prouavanje ljudske istorije, u kojem je analiza

koja polazi od manjih celina poput polisa ili nacionalne drave nedovoljna za
produbljeno shvatanje povesnih determinizama, dok je druga kljuna taka shvatanje
o homolognosti i istovremenosti kultura (Tartalja, 1976: 99-100). Kao i pengler, i
Arnold Tojnbi je svoja stanovita izgradio u opoziciji prema jednolinijskim i
teleolokim tumaenjima drutvene promene. Stanovita engleskog istoriara polaze
od postojanja ciklusa u ljudskoj istoriji, i na toj osnovi poiva analiza
makroistorijskih entiteta koji zapravo ine konstitutivno tkivo povesti.
Odreenje kljunih pojmova u studiji Prouavanje istorije
Pojam civilizacije igra kljunu ulogu u Tojnbijevom teorijskom sistemu. U
svom odreenju ovog pojma, autor Prouavanja istorije se dosta oslanjao na
penglerov pojam kulture. Civilizacija je u njegovom odreenju najmanja, a ipak
shvatljiva jedinica istorijskog prouavanja, osnova za shvatanje zajednikog polja
akcije razliitih ljudi i, u isti mah, predstavnik jedne posebne vrste drutva (Tojnbi,
u: Tartalja, 1976: 104). Pojam civilizacije predstavlja jedinicu od koje bi, po
autorovom miljenju, trebalo da poe istoriar ili sociolog u svom nastojanju da
shvati drutvene determinizme. Ona predstavlja makroistorijski sistem kao entitet
koji se raao, rastao i doivljavao slom u povesnom toku.
Tojnbi je u svom delu veliku panju poklonio razmatranju o osnovnoj jedinici
istorijskog prouavanja, tanije, o prednostima i manama koje kao krajnju
konsekvencu proizvodi izbor odreenog entiteta na koji sociolog ili istoriar
fokusira svoju panju. Tojnbi smatra da je pogrean pristup istorijskom prouavanju
kada se nacionalna drava, ili neki jo ogranieniji istorijski entitet, poput antikog
polisa ili renesansnog grada-drave, uzme kao centralna taka za shvatanje
determinizama koji postoje u povesnom toku. Argumentacija koju koristi engleski
istoriar sugerie da nijedna istorija koja bi bila pisana iskljuivo iz perspektive
ograniene okvirima nacionalne drave ne bi mogla da objasni samu sebe, odnosno
u objanjenju bi nedostajali spoljni uticaji, koji imaju odluujuu deterministiku
snagu u formiranju institucija i procesa koji deluju u ogranienom miljeu nacionalne
drave. Tojnbi smatra da ako istorija Velike Britanije ne moe biti pisana iz
perspektive nacionalne drave, onda nijedna druga drava ne moe poloiti taj test
(Tojnbi, 2002: 9).
Teza o odluujuem dejstvu spoljnih determinizama na odvijanje istorijskog
toka u okviru nacionalnih drava predstavlja vredan putokaz za sociologe koji svoj
rad vezuju za istorijska prouavanja. Kod nacionalnih drava, iji su procesi
razmene i interakcije sa okruenjem mnogi i intenzivni, teko je shvatiti procese
dugog trajanja koji formiraju istorijsko jezgro jedne zemlje. Meutim, ostaje nejasna
Tojnbijeva tvrdnja da je istorija Velike Britanije svojevrstan test za utvrivanje ovog

302

SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N 4

pravila, te da nijedna nacionalna drava ne bi mogla ispuniti uslov da bude

shvatljiva jedinica istorijskog prouavanja ukoliko to u navedenom primeru nije
ispunjeno. Istorija Veilike Britanije je proeta njenim meuuticajima s
kontinentalnom istorijom u gotovo svim segmentima, pa nije ubedljiva
argumentacija po kojoj ak ni relativno autarhini antiki polisi ne mogu biti
osnovna jedinica istorijskog prouavanja, ukoliko taj uslov ne ispuni istorija jedne
zemlje koja je bogata interakcijom s okruenjem u svim sferama poev od
privrednih, umetnikih, religijskih, pa do diplomatskih i kulturnih.
Pojmovi unutranjeg i spoljanjeg proletarijata su vani za shvatanje
drutvenih promena koji se odvijaju u okviru civilizacija. Tojnbi odreuje ove
drutvene grupe kao one koje se nalaze u okviru datog drutva, ali mu sutinski ne
pripadaju u odreenom periodu istorije. Recimo, u Rimskoj imperiji unutranji i
spoljanji proletarijat su inili hriani i varvarski narodi (Tojnbi, 2002: 17). U delu
Prouavanje istorije pod ovim pojmovima se podrazumevaju akteri koji se
situaciono nalaze u okviru granica odreene civilizacije kao makroistorijskog
sistema, ali mu na neki nain ne pripadaju, pre svega zbog statusne
deprivilegovanosti. Spoljanji proletarijat je u sluaju Rimske imperije sainjen od
grupe varvarskih naroda koji su bili potinjeni samom Rimskom carstvu, ali nisu
imali status jednak slobodnim graanima. Isti je sluaj i s deprivilegovanim
poloajem hriana. Unutranji i spoljanji proletarijat se razlikuju po tome to se
prvi nalazi u okviru same civilizacije, dok se potonji nalazi van njenih granica.
Tojnbijev pojam proletarijata je specifian u odnosu na uvreeno shvatanje
znaenja ovog pojma kao skupine ljudi koji su ukljueni u odnose proizvodnje i
prinueni da prodaju svoju radnu snagu. Pojam proletera koji koristi engleski
istoriar obuhvata bilo koje socijalne aktere koji su deprivilegovani u drutvenom,
politikom i ekonomskom smislu. Taj pojam obuhvata tako razliite kategorije kao
to su egipatski seljak i rimski rob, kojem gospodar omoguuje da stekne veliko
bogatstvo ali koji je deprivilegovan zato to ga pravne norme vaee u datom
drutvu uniavaju do statusa ispod ljudskog. Dalji primeri pojedinaca koji pripadaju
ovoj grupaciji jesu bogati Jevreji u Sjedinjenim Amerikim Dravama, koje pogaa
drutveni ostrakizam jer ne mogu pristupiti ekskluzivnim drutvima zbog svoje
religijske ili nacionalne pripadnosti. Primeri proletera se po Tojnbijevom vienju
mogu proiriti na podjarmljene narode, najamnike vojske i pobunjenike (Tojnbi, u:
Tartalja, 1976: 109-110).
Meu osnovnim pojmovima teorijskog sistema razvijenog u studiji
Prouavanje istorije figuriraju i kreativna i dominantna manjina. Uz pojam
unutranjeg i spoljanjeg proletarijata, ova dva pojma ine i aktersko jezgro
Tojnbijeve teorije, nasuprot strukturalnim i procesnim elementima. Oni pre svega
ukazuju na naine na koje ljudska akcija utie na menjanje jednog drutvenog
sistema, bilo da se on nalazi u periodima rasta, opadanja, disolucije ili sloma.

Dragoljub Kaurin: Cikline teorije drutvenih promena pengler i Tojnbi

303

Takoe, oni ukazuju na saznanje koje nas moe uiniti optimistinim u pogledu
budunosti, a to je pre svega svest o tome da ljudska akcija ima upliva na kreiranje
drutvenih promena, pored strukturalno determinisanih izmena u stanju drutvenog
sistema.
Kreativna manjina ima veoma vanu ulogu u procesu rasta civilizacije. Ova
grupa omoguava dobrovoljnu privrenost ljudi koji se nalaze u okviru jedne
civilizacije ili njenih granica (Tojnbi, 2002: 73). Re je pre svega o grupi izuzetnih
pojedinaca, koji se od ostatka populacije u okviru jedne civilizacije kao
makroistorijskog sistema razlikuju po svojoj stvaralakoj moi i mogunosti da
inovacijama u najrazliitijim sferama ljudske delatnosti poev od politike, preko
ekonomije, do nauke i umetnosti doprinesu rastu i prosperitetu drutva. Oni su u
pravom smislu rei spiritus movens rasta i progresa i u ovim procesima imaju
odluujuu ulogu. Dominantna manjina je takoe pojam od izuzetne vanosti za
teorijski sistem engleskog istoriara. Proces prelaska iz kreativne u dominantnu
manjinu odvija se tako to civilizacija gubi svoju stvaralaku energiju. Poto je
dobrovoljni pristanak onemoguen na taj nain, kao gorue pitanje postavlja se
pristanak koji slui odravanju sistema, a to se omoguuje tako to kreativna
manjina, koja je postojala u periodu rasta, prerasta u dominantnu manjinu iji je
arcanum dominationis sila i ugnjetavanje pomou sile. Ova grupa, kao akterski
element, igra kljunu ulogu u opadanju, slomu i disoluciji civilizacija (Tojnbi, 2002:
73).
Osnovni pojmovi Tojnbijeve teorije ukljuujui civilizaciju, drutvo i
kulturu koji nam sugeriu na koji nain treba pristupiti prouavanju istorije, a
zatim pojmovi unutranjeg i spoljanjeg proletarijata i kreativne i dominantne
manjine, koji ine aktersko jezgro dela Prouavanje istorije, potrebni su pre svega
zbog boljeg i kompletnijeg shvatanja procesa i mehanizama promene. Akteri su
konstitutivni element drutvene promene i elemenat koji ne moemo ignorisati u
tumaenju drutvenih promena. Meutim, oni ine samo jedan deo celine. Drugi deo
predstavljaju procesi i mehanizmi promene. Upravo stoga emo panju usmeriti na
teorijsku konstrukciju koja je kljuna za itav sistem dela Prouavanje istorije, a to
je mehanizam izazova-i-odgovora (challenge and response).
Izazov i odgovor (challenge and response)
Tojnbi u svojoj studiji postavlja pitanja o tome kako i po kojim zakonitostima
se odvija napredak civilizacije. Kljuno pitanje je kako nastaje drutvena promena
koja dovodi do formiranja razvijenijeg drutvenog sistema. Samo postavljanje ovog
pitanja ve sugerie nekoliko odgovora koji su ponudili raniji teoretiari, te je autor
dela Prouavanje istorije pokuao da kritiki preispita neke od moguih shvatanja.

304

SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N 4

Jedno gledite je ono po kome je rasa odluujui inilac u napretku

civilizacija. Rasne karakteristike obuhvataju psiholoke i fizike karakteristike
imanentne lanovima jednog brojnog drutvenog kolektiviteta. Teoretiari koji istiu
rasu kao determinirajui inilac u napretku civilizacija smatraju da su ova obeleja
kljuna za napredak. Tojnbi razmatra miljenje teoretiara rase poput Gobinoa i
emberlena, te pokuava da diskredituje argumentaciju koju oni slede. Naime,
smatra engleski istoriar, mislioci koji istiu ovaj inilac mogu se nai kod
drutvenih kolektiviteta koji su u rasnom pogledu razliiti, i svi oni postuliraju da je
upravo njihova rasa najvrednija i da je itav napredak civilizacije zavisan od
psiholokih i fizikih karakteristika tog kolektiviteta. Tojnbi ovim sueljavanjem
vri jedan reductio ad absurdum rasne teorije i eliminie je kao validan inilac u
objanjenju napretka civilizacija (Tojnbi, 2002: 52-55)
Autor kritikuje i zastupnike teze o primarnom uticaju okruenja na rast i
napredak civilizacija. Civilizacije su se tokom istorije razvijale i napredovale
podjednako uspeno u najrazliitijim uslovima prirodnog okruenja. Za Krit i
Mikenu pogodan je bio arhipelag, za Inke visoravan, za Stari Egipat i Mesopotamiju
pogodno okruenje su bile plodne doline reka. Ukoliko su civilizacije mogle rasti i
razvijati se u najrazliitijim uslovima spoljanjeg okruenja, te ukoliko se u
priblino istim uslovima okruenja ne javljaju civilizacije koje napreduju, onda se
samo okruenje mora iskljuiti kao eksplanatorni inilac putem kojeg nastaju i
napreduju civilizacije (Tojnbi, 2002: 55-59).
Tojnbi iskljuuje rasu i okruenje kao osnovu za validno objanjenje napretka
i razvoja civilizacija. Autor dela Prouavanje istorije smatra da se geneza i rast
civilizacije moraju tumaiti na osnovu interakcije. To je i kljuna ideja itavog
teorijskog sistema engleskog istoriara. Izazovi i odgovor je mehanizam putem
kojeg se pokree geneza i napredak civilizacije. Pored akterskih elemenata u ovom
teorijskom sistemu, navedeni mehanizam predstavlja procesnu komponentu koja je
kljuna za tumaenje drutvene promene. Sam mehanizam promene se najee
odvija meudejstvom geografske sredine i odgovora koji civilizacija prua na taj
izazov.
Tojnbi smatra da greka rasnih i geografskih teorija proizlazi upravo iz toga
to se strogo nauni metod, koji je pogodan za istraivanje neive materije,
primenjuje na istorijsku stvarnost tj. raanje i razvoj civilizacija. Stoga, autor
predlae da zatvorimo za trenutak oi za formule nauke kako bismo otvorili ui za
jezik mitologije (Tojnbi, 2002: 59). Ne sporei originalnost i slikovitost mitolokog
prikaza promena, doima se sumnjivom tvrdnja da strogo nauna objanjenja
nastanka i rasta civilizacija ne mogu ponuditi pravo reenje. Tojnbi je kao nauna
vienja u objanjenju razmatrao uticaj rase i prirodnog okruenja, koji sami po sebi
znae redukcionistika objanjenja. Neubedljiv je autorov argument po kojem
formule nauke ne mogu dati pravi odgovor u shvatanju determinizama, poto je

Dragoljub Kaurin: Cikline teorije drutvenih promena pengler i Tojnbi

305

sumnjivo generalizovati redukcionistika objanjenja drutvenih pojava na nauku

kao takvu.
Treba istai da Tojnbi izuzetno imaginativno koristi jezik mitologije u
portretisanju svog osnovnog mehanizma za tumaenje drutvenih promena izazova i
odgovora (challenge and response): U svakom sluaju pria poinje od savrenog
stanja jin. Faust je savren u znanju, Jov je perfektan u dobroti i uspenosti, Adam i
Eva su savreni u nevinosti i lakoi ivljenja, device kao Grethen, Danaja i ostale,
savrene su u istoti i lepoti. U astronomskoj vasioni Sunce, to savreno nebesko
telo, putuje svojom putanjom, netaknuto i celo. Kad je jin na taj nain upotpunjen,
spreman je da pree u jang. Ali ta ga na to natera? Promena stanja koje je po
definiciji savreno, poto taj fenomen moe otpoeti jedino putem impulsa ili motiva
koji dolaze spolja. Ako o stanju mislimo kao o fizikoj ravnotei, moramo u proces
uvesti jo jednu zvezdu. Ako, pak o njemu mislimo kao o psihikom blaenstvu ili
nirvani, na scenu moramo uvesti jo jednog glumca: kritiara da natera um da
ponovo razmisli, sugeriui sumnje; dakle, suparnika koji e uiniti da srce ponovo
osea putem unoenja tuge ili nezadovoljstva ili straha i antipatije. To je uloga Zmije
o kojoj se govori u Postanju, Satane u Knjizi o Jovu, Mefista u Faustu, Lokija u
skandinavskoj mitologiji, bojeg para u mitovima o Devici (Tojnbi, 2002: 61).
Tojnbijevo pozivanje na klasine mitove judeohrianske tradicije, klasinu
knjievnost i simboliku ima za cilj da na jednostavan i slikovit nain predstavi
mehanizam kojim nastaju civilizacije i tee njihov razvoj. Najtee stanje u kome se
civilizacija moe nai je stanje inertnosti, kada nema podstreka na koje bi bio
potreban odgovor to proizvodi kreativne varijacije. Mehanizam challenge and
response predstavlja podstrek koji izbacuje jednu civilizaciju iz stanja ekvilibrijuma,
stvarajui na taj nain preduslove da se, ukoliko se na pravi nain reaguje na taj
poremeaj, stvori ravnotea na viem evolutivnom nivou. Ovaj mehanizam je doveo
do stvaranja egipatske civilizacije putem odgovora na izazov suenja tla (Tojnbi,
2002: 66-70), a minojska civilizacija je nastala kao odgovor na izazov mora (ibid:
72-73).
Drugi mehanizam za tumaenje drutvenih promena u nastanku novih
civilizacija jeste odvajanje proletarijata od prethodne civilizacije. Kreativna manjina
obezbeuje pristanak u srcima svih lanova ovog makroistorijskog sistema svojom
stvaralakom energijom. Kada proces gubljenja stvaralake energije kod kreativne
manjine uzme maha, ova drutvena grupa poinje da dobija karakteristike
dominantne manjine koja vlada uz pomo sile. Proletarijat date civilizacije poinje
da stie svest o sopstvenom poloaju i pokazuje tenju da svoju duu odri u ivotu.
Proletarijat se zbog ugnjetavanja odvaja od drutva, te civilizacija doivljava slom
tako to postaje tamnica ove drutvene grupacije. Secesija proletarijata je dinamian
in, tj. odgovor na izazov promenjene situacije, to zapravo i predstavlja prelazak iz
stanja jin u jang. Na taj nain nastaju pridruene civilizacije (Tojnbi, 2002: 73-74).

306

SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N 4

Mehanizam izazova i odgovora (challenge and response) kljuan je za

nastanak i progres civilizacija. Proces nastajanja civilizacija je mogue shvatiti
interakcijom ovog makroistorijskog sistema i izazova spoljanje sredine, ili moe
biti proizveden ljudskim delanjem, tj. secesijom proletarijata i tenjom ka formiranju
nove pridruene civilizacije. Ova dva mehanizma koji nam mogu pomoi u
tumaenju drutvenih promena predstavljaju samo neophodan preduslov za stvaranje
ciklusa u istoriji, koji i predstavljaju jezgro dela Prouavanje istorije. Nastajanje
civilizacija je samo conditio sine qua non ciklinih kretanja u istoriji. Drugi
neophodni uslovi su da one prou kroz procese rasta, opadanja, disolucije i sloma.
Upravo zbog toga emo u narednom odeljku usmeriti panju na proces rasta
civilizacija i njegove determinante, to zapravo predstavlja drugi korak u opisivanju
ciklusa koji su sutinska karakteristika teorije engleskog povesniara.
Proces rasta civilizacija
Proces rasta civilizacije, kriterijumi napretka i nain na koji se ocenjuje da li
je do njega dolo kljuni su za shvatanje Tojnbijevog naina tumaenja drutvenih
promena. Opisani mehanizam izazova i odgovora (challenge and response) glavni je
pokreta rasta civilizacija. Svaki od ovih makroistorijskih sistema napreduje ukoliko
zadrava sposobnost da uspeno odgovara na izazove. Taj proces se, naravno, ne
moe odvijati ad infinitum, pa kada nestane ova sposobnost dolazi do opadanja,
disolucije i sloma.
Engleski istoriar je, nakon kritike alternativnih naina za definisanje pojma
napretka, izneo i sopstveno stanovite o tome ta zapravo treba da smatramo
kriterijumom progresa civilizacija. Tojnbi nalazi da je to eterijalizacija
(etherialization). Ovaj termin zapravo znai progresivno pojednostavljenje. Primeri
za ovaj proces su mnogi i raznoliki. Glomazna parna maina se tokom istorijskog
toka zamenjuje motorom sa unutranjim sagorevanjem. Telegrafiju putem ica
zamenio je beini telegraf. Slian napredak moe se primetiti i u mnogim drugim
sferama delatnosti i ivotnim situacijama. Kinesko, egipatsko pismo i sanskrit su
mnogo vie optereni mnotvom pravila koja su teka za savladavanje, dok su
latinski alfabet, pa i moderni engleski jezik u tom pogledu mnogo upotrebljiviji i
laki (Tojnbi, 2002: 175-176).
Poto je definitivno odbacio tehnoloki napredak i geografsku ekspanziju kao
kriterijume progresa, Tojnbi je naposletku skovao jedan analitiki termin za
tumaenje drutvenih promena. Eterijalizacija u izvesnom smislu predstavlja
usavravanje ljudskih kreativnih potencijala, kojim se eliminiu svi nepotrebni
elementi i koje omoguava veu kontrolu nad istorijskim tokom i samim drutvom
gde akteri deluju. Kako tvrdi autor, pojednostavljenje nije adekvatan termin
oznaavanja ovog procesa, iz prostog razloga to ima prizvuk koji ukazuje na

Dragoljub Kaurin: Cikline teorije drutvenih promena pengler i Tojnbi

307

uproavanje, a to svakako ne oznaava na pravi nain opseg pojma eterijalizacije

(Tojnbi, 2002: 176). Kriterijum progresa civilizacije u delu Prouavanje istorije
zapravo znai uveavanje ljudskih moi i sposobnosti. Eliminisanje nepotrebnog
gubitka energije kod obavljanja osnovnih aktivnosti, sticanje moi za delovanje u
razliitim sferama i oslobaanje od prinude svakodnevnog rada zapravo
predstavljaju kvintesenciju ovog procesa.
Tojnbijevo odreenje kriterijuma progresa jasno ukazuje na injenicu da u
ranijim stadijumima razvoja civilizacija sueljavanje sa tekoama koje namee
spoljna sredina, bilo u vidu prirodnih nepogodnosti ili neprijatelja, predstavlja put
napretka. Meutim, u kasnijim fazama povesnog toka, veu ulogu dobija
samosvojnost i posebnost kreativnih sposobnosti ljudi koji promiljeno ureuju svoj
ivot i proizvode sredstva za zadovoljavanje najrazliitijih potreba. Eterijalizacija
omoguuje i veu autonomiju.
Uloga kreativnih manjina u procesu rasta civilizacija neophodna je za
ostvarenje dostignua na svim poljima delatnosti poev od politike, umetnosti,
nauke, religije i svih ostalih vanih oblasti za funkcionisanje drutva. Kreativne
manjine se pojavljuju kao akteri koji svojim sposobnostima nadmauju ostatak
drutva i ija je uloga da te svoje sposobnosti stave u slubu celine. Tojnbi opisuje
nain na koji deluju izuzetni pojedinci u okviru jedne civilizacije mehanizmom
povlaenja i povratka (withdrawal and return). Povlaenje je prva faza u ovom
procesu, a smisao i korisnost te faze sastoji se u tome da se izuzetan pojedinac
osamljuje i povlai od svakodnevnih rutinizovanih obaveza, kako bi se omoguilo
da postane svestan svojih stvaralakih moi koje bi moda ostale neprimeene da je
veliki pojedinac uestvovao u svakodnevnim obavezama. Povlaenje moe biti
uzrokovano nepogodnim spletom okolnosti ili nunou, ali moe biti i dobrovoljno.
Ukoliko nakon povlaenja ne usledi povratak, radnja postaje neplodna i besmislena.
Povlaenje ima smisla samo i ukoliko mu sledi povratak. Tojnbi smatra da je ovaj
mehanizam obogaivanja drutva od strane njegovih najkreativnijih pojedinaca
upravo ono to je Aristotel tvrdio o ljudima koji ive izvan zajednice, naime da
mogu biti samo zveri ili bogovi. Povlaenje je sutina itavog kretanja i njegov
konani razlog (Tojnbi, 2002: 192).
Uloga izuzetnih pojedinaca u napretku civilizacija odvija se pre svega putem
njihovog osamljivanja koje im slui kao sredstvo spoznaje sopstvenih kreativnih
potencijala. Na ovaj nain se obogauju nauka, umetnost, religija, formira se novo
politiko ustrojstvo i osvajaju pobede na bojnom polju. Izuzetni pojedinci su u
pravom smislu rei motor napretka civilizacije. Sociologija saznanja bi u ovom
mehanizmu pisca Prouavanje istorije mogla nai plodno objanjenje za delatnost
inovativnih naunika.
Tojnbi navodi mnoge primere za odvijanje procesa withdrawal and return,
kojim su veliki ljudi u istoriji ostvarivali pobede i davali doprinose civilizacijama u

308

SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N 4

okviru kojih su iveli. Mojsijevo povlaenje na Sinaj, kada je od Boga dobio

Dekalog i kasnije od njega stvorio jedan od fundamenata judaizma, predstavlja jedan
takav primer. Meutim, time se niz ne iscrpljuje. Mehanizam povlaenja i povratka
na delu je i kod stvaranja najznaajnijih politikih spisa i knjievnih ostvarenja.
Nikolo Makijaveli, zatoen u firentinskom zatvoru, napisao je najvrednije spise koji
ine njegov opus magnum, tj. dela Vladalac, Istorija Firence, Rasprava o prvoj
dekadi Tita Livija, O Ratnoj vetini. Dante je u progonstvu i usamljenosti napisao
Boanstvenu komediju (Tojnbi, 2002: 192-203).
Odreivanje kriterijuma progresa i naina na koji civilizacije rastu kljuno je
za shvatanje Tojnbijevog tumaenja drutvenih promena. Ne manju vanost imaju i
kreativni pojedinci koji nekad indirektno, a nekad direktno obogauju
civilizacije svojim inovativnim sposobnostima. Meutim, rast i napredak ne mogu se
perpetuirati do u beskonanost. Civilizacije, po modelu gvozdenog determinizma
koji deluje tokom istorije, nuno idu ka periodima opadanja, sloma, dezintegracije i
disolucije. Ova potonja faza predstavlja i poslednje dogaaje u koje jedan od ovih
makroistorijskih sistema ulazi pre nego to nestane i ne zameni ga nova civilizacija.
Usmerimo panju sada na ove procese koji e se pokazati kao jednako vani za
shvatanje naina tumaenja drutvenih promena koje postulira delo Prouavanje
istorije.
Opadanje civilizacija. Slom, dezintegracija i disolucija
Mehanizam challenge and response je osnovni proces putem koga se odvija
rast civilizacija. Meutim, po Tojnbiju, ukoliko je ishod suoavanja s izazovom ne
pobeda, ve poraz, dolazi do poetka njenog sloma. Proces se odvija na taj nain to
civilizacija ne daje odgovor na izazov, ili izazov koji se ponavlja sve dok na njega
ne usledi neki nepotpun i nesavren odgovor, to je uvod u slom (Tojnbi, 2002:
312). Nakon sloma civilizacije, po engleskom autoru, dolazi do perioda
dezintegracije i disolucije, koji mogu biti udaljeni vekovima, pa i hiljadama godina.
Po Tojnbiju, od dvadeset i jedne civilizacije koje su postojale tokom istorije, trinaest
je ve mrtvo, a od osam postojeih sedam se nalaze u stanju opadanja. Naa
civilizacija, koju on naziva Western Christendom, ve je prola period svog rasta
(Tojnbi, u: Tartalja, 1976: 123).
Autor dela Prouavanje istorije smatra da nakon perioda izazova kome ne
sledi uspean odgovor dolazi do vremena nedaa koje kulminira formiranjem
univerzalne drave (Tojnbi, 2002: 310). Ovaj period u istoriji civilizacija karakterie
se gubljenjem stvaralake moi kod grupacije koju autor naziva kreativna manjina.
Motivisana svojom eljom za vlau, ova grupa ljudi tei da ostane na svom
poloaju korienjem nasilnih metoda. Posledica ovakvih promena u svojstvima
pojedinaca koji ine ovu drutvenu grupu jeste prestanak podraavanja od strane

Dragoljub Kaurin: Cikline teorije drutvenih promena pengler i Tojnbi

309

veine. Nakon procesa pervertiranja ove drutvene grupe dolazi do secesije

proletarijata koji stvara univerzalnu Crkvu. Za ovaj proces slikovit je primer
stvaranja Crkve od strane hriana u Rimskoj imperiji. S druge strane, na granicama
imperije poinje delovanje spoljanjeg proletarijata, te ovi procesi i grupacije
predstavljaju kljune take u slomu civilizacija (Tojnbi, 2002: 313-314).
Posebnu panju u procesu opadanja civilizacija Tojnbi je poklonio uvoenju
novih institucija u drutveni sistem i posledicama koje iz toga proizlaze. U
drutvima u kojima se odvija proces rasta, primena novih institucija dovodi do
postepene rekonstrukcije itavog niza ustanova. Vis inertiae, oliena u starim
ustanovama koje dugo postoje u okviru drutvenog sistema, podriva ovaj proces
preobraaja. Nove ustanove na taj nain nastavljaju svoje delovanje modernizujui
drutvo i ulazei u sve pore sistema.
U ovakvoj situaciji, ili se nastavlja funkcionisanje po starom principu, ili e
nadolazea sila, oliena u novim institucijama, dovesti do radikalnog preobraaja
drutva. Drugim reima, dve mogunosti su sistem koji je u stanju polaganog ali
sigurnog odumiranja, ili radikalna drutvena promena (Tojnbi, 2002: 242). Analiza
engleskog istoriara prikazuje drutveno tkivo koje poinje da ulazi u fazu sloma ili
nastavlja hibernaciju, anahrono prkosei modernizatorskim promenama koje
oliavaju i predvode nove institucije koje su ulebljene u sistem. Kao krajnja
konsekvenca ovih protivrenosti javlja se radikalna promena.
Tojnbi definie revolucije kao zakasnele i srazmerno nasilne akte
podraavanja (Tojnbi, 2002: 242). Pre svega, svaka od ovih radikalnih drutvenih
promena karakterie se time to se poziva na neto to se desilo na nekom drugom
mestu. Do izbijanja revolucije teko da bi dolo da ne postoji uticaj egzogenih
inilaca u vidu idejnih strujanja koja se javljaju u drugim drutvenim sistemima.
Autor objanjava svoje vienje radikalne drutvene promene tvrdnjom da je
Francuska revolucija bila akt podraavanja i da do ovog svetskoistorijskog dogaaja
ne bi ni dolo da nije bilo Amerike revolucije u kojoj je vlada Ancien rgime
uestvovala podravajui je. Takoe, element podraavanja u revoluciji 1789.
godine oituje se i u intelektualnom nasleu i glorifikovanju Slavne revolucije kod
vodeih mislilaca toga doba, meu kojima treba istai Monteskjea (Tojnbi, 2002:
242-243).
Autor smatra da je radikalna drutvena promena razreenje jedne kumulirane
protivrenosti koja predstavlja ozbiljnu smetnju za funkcionisanje drutva.
Implementacija novih institucija onemoguava drutvo da nastavi funkcionisanje po
starim principima, a nasilje je neophodan uslov da bi se stvorila ravnotea na
jednom kvalitativno drugaijem nivou. Tojnbijevo odreenje revolucije obuhvata
mnoge od radikalnih drutvenih promena, ali se neke od revolucija ne mogu
podvesti pod ovu definiciju. Oigledan primer je revolucija 1688, koju autor navodi
kao referentnu taku za kasnije osamnaestovekovne dogaaje u idejnom smislu, a na

310

SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N 4

koje se ne moe primeniti kategorizacija u terminima podraavanja i nasilja. U tom

smislu, definicija radikalne promene izneta u delu Prouavanje istorije ima sve
karakteristike jednog ad hoc odreenja.
Nakon faze sloma civilizacije sledi dezintegracija. Do ovog procesa ne mora
doi nuno, jer je alternativa okamenjivanje. Rast civilizacije, koji se odlikuje
razliitou, raznovrsnou i kreativnou, zamenjuje faza standardizacije i
uniformnosti. Vladajua manjina stvara univerzalnu dravu, unutranji proletarijat
univerzalnu crkvu, a spoljanji proletarijat vojnike bande (Tojnbi, u: Tartalja, 1976:
126).
Univerzalna drava, u Tojnbijevom sistemu, predstavlja inilac koji slui kao
sredstvo ugnjetavanja veine od strane manjine koja je izgubila kreativne
sposobnosti. Dominantne manjine koriste univerzalnu dravu za ostvarivanje svojih
egoistikih ciljeva, pritom ideoloki pravdajui njenu ulogu u terminima opteg
dobra i blagostanja. Fenomen univerzalne drave se tokom istorije mogao uoiti npr.
u Rimskoj imperiji, imperiji Inka, u Vavilonu za vreme vladavine Nabuhodonosora.
Univerzalna crkva, koju formira unutranji proletarijat, sledi nakon formiranja
univerzalne drave (Tojnbi, u: Tartalja, 1976: 126-127).
Procesima sloma, dezintegracije i disolucije zatvara se krug koji postulira
Tojnbijeva teorija razvijena u delu Prouavanje istorije. Tumaenje drutvenih
promena engleskog istoriara zapoinje nastankom civilizacija putem mehanizma
challenge and response, koji predstavlja i osnovni nain na koji ovi makroistorijski
sistemi rastu, uz aktersko jezgro koje ini uloga kreativnih manjina. Istorijska
zakonitost koju Tojnbi iznosi u svom delu utie na to da proces rasta ne traje do u
beskonanost, ve nakon serije uniformnih ili bezuspenih odgovora na izazove
dolazi do krize, praene delovanjem socijalnih aktera u vidu grupa ili pojedinaca
koje vodi konanom slomu ovih istorijskih sistema i njihovom zamenjivanju
drugima, a ovi e i sami podlei istom strogom istorijskom zakonu.

Umesto zakljuka
Kljuna istraivaka pitanja ovog lanka odnose se na teorijsku,
epistemoloku i heuristiku vrednost ovih teorija danas. Neosporna je injenica da
su oba dela na neki nain aktuelna. Naime, pengler i Tojnbi su pretee savremenih
istorijskih sociologa iji je cilj zapravo sinteza dogaajne istorije i sociolokog
objanjenja. Ova posebna disciplina sociolokog saznanja je veoma aktuelna hic et
nunc1. U tom smislu su Propast Zapada i Prouavanje istorije i dan-danas teorijski
vredni radovi. Osim toga, pengler i Tojnbi su ukazali na periode dediferencijacije,

Videti npr. Smit, 2001.

Dragoljub Kaurin: Cikline teorije drutvenih promena pengler i Tojnbi

311

sloma i propasti u ljudskoj povesti to je danas osnova na kojoj poiva kritika

savremenih progresivistikih gledita, kao to su teorija modernizacije i
neoevolucionizam.
Heuristika vrednost jedne teorije predstavlja pre svega sposobnost
usmeravanja i razvijanja istraivanja u jednoj nauci. Imajuu u vidu ovu provizornu
definiciju, moemo zakljuiti da su se ove teorije pokazale izrazito heuristiki
plodnim. Naime, sinteza istorije i sociologije kod Tojnbija, kao i sinteza gotovo svih
drutvenih nauka u penglerovom delu Propast Zapada, na neki nain su usmerile
istraivanja u ovom pravcu. Znaajne savremene studije iz oblasti sociologije2
takoe istiu prednosti sinteze teorijskih disciplina, kao npr. pozorine antropologije,
drutvene teorije, socijalne psihologije i istorije. U tom smislu se heuristika
vrednost ovih teorija moe jasno uvideti u svim savremenim istraivanjima koja
istiu interdisciplinarnost, teorijsku otvorenost, sintezu drutvenih nauka.
Uprkos tome to su ova dela isticala kritiku evrocentrizma, Propast Zapada i
Prouavanje istorije su ipak dela pod uticajem duha vremena i ideologije doba u
kome su nastala. Primerice, uprkos samom naslovu knjige, pengler mnogo vie
prostora posveuje faustovskoj nego drugim kulturama, dok Tojnbi kao test za
osnovnu jedinicu istorijskog prouavanja uzima istoriju Velike Britanije, a ne na
primer istoriju neke orijentalne drave.
Po mom miljenju, Prouavanje istorije je delo koje je mnogo heuristiki
plodnije i otvorenije prema drugim teorijskim tradicijama. penglerov stil je u
velikoj meri profetski i mandatoran, to je gledite koje je teko prihvatljivo sa
stanovita savremene istorijske sociologije. Tojnbijeva teorija je u tom smislu
mnogo fleksibilnija.
Valja istai da su, uprkos nekonzistenstnostima koje sadre, Propast Zapada i
Prouavanje istorije u punom smislu rei postale klasine studije, pre svega zbog
svoje epistemoloke i heuristike vrednosti, a u krajnoj liniji zbog erudicije i lepote
stila kojim su pisane.

Literatura
Antoni, S. (1995) Izazovi istorijske sociologije. Beograd: Institut za politike studije.
Berk, P. (2002) Istorija i drutvena teorija. Beograd : Equilibrium.
Brodel, F. (1992) Spisi o istoriji. Beograd: Srpska knjievna zadruga.
Carlyle, T. (1903) O herojima, heroizmu i oboavanju heroja u istoriji. Beograd: Srpska
knjievna zadruga.
Grejem, G. (2002) Lik prolosti: filozofski pristup istoriji. Beograd: Plato.

Videti Berk, 2002.

312

SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N 4

Jaki, B. (1976) Historija i sociologija. Zagreb: Liber.

Milenkovi, P. (2004) kola Anala. Novi Sad: Stylos.
Mur, B. (2001) Drutveni koreni diktature i demokratije. Beograd: Filip Vinji.
Sztompka, P. (1994) The Sociology of Social Change. Oxford: Blackwell Publishers.
Smit, D. (2001) Uspon istorijske sociologije. Beograd: Zavod za udbenike i nastavna
sredstva.
pengler, O. (2003) Propast Zapada, tom 12. Beograd: Utopija.
Tartalja, S. (1976) Skriveni krug: obnova ciklizma u filozofiji istorije. Beograd: Kultura.
Tojnbi, A. (2002) Prouavanje istorije. Podgorica: Centar za izdavaku delatnost.
Vindelband, V., Hajmsot, H. (1957) Povijest filozofije. Zagreb: Kultura.