CASCA Journal | Year 2, Issue 1, 2013

ISSN: 2334-6973 (Online)

Konstrukcija drugosti u doba ranog

kolonijalizma: ekspirova "Bura" i Defoov
"Robinzon Kruso"
Ivana M. Todorovi
tdrvc_vn@yahoo.com

UDK: 821.111.09-2
.; 821.111.09-31
.; 821.111:316.7
Originalni nauni rad

Apstrakt
Ovaj rad bavi se istraivanjem konstrukcije drugog u epohi ranog kolonijalizma, a na osnovu
analize drame Bura Viljema ekspira (Shakespeare) i romana Robinzon Kruso i Dalje avanture
Robinzona Krusoa Danijela Defoa (Defoe). Zasnovan na premisi da knjievnost esto verno
reflektuje drutvenu i geopolitiku stvarnost, rad ima za cilj da ispita kako su pojedini oblici
procesa stvaranja drugog i njihove pratee prakse nali odraz u knjievnosti i na taj nain
doprinese boljem razumevanju samog fenomena drugosti. Osim trima primerima konstrukcije
drugog na koje je ukazala Gajatri Spivak (Spivak 1985), posebna panja posveena je
psiholokom mehanizmu projekcije nepoeljnih osobina na drugog, klieima o njegovoj
razvratnosti, kanibalizmu i nedovoljnoj ljudskosti, ali i jeziku, religiji i rasi kao bitnim faktorima
u percipiranju drugosti.
Kljune rei: drugi, Drugi, Prospero, Kaliban, Robinzon Kruso.

1. Uvod
U studiji Prospero i Kaliban: psihologija kolonizacije [Prospero and Caliban: The Psychology of
Colonization, 1990] Oktav Manoni (Mannoni) napisao je: Gotovo svuda gde su Evropljani
osnovali kolonije [...] moe se rei da su bili oekivani, pa i eljeni, u podsvesti svojih
podanika. Svuda su ih legende najavljivale kao strance koji dolaze sa mora i sa sobom donose
blagostanje (prema Fanon 1977, 45). Ovo stanovite, esto korieno u svrhu opravdanja
civilizatorske misije kobnog spoja zapadne prosveenosti i hrianskog prozelitizma,
podvrgli su kritici mnogi postkolonijalni teoretiari,[1] a ovaj rad poiva na pretpostavci (koju
emo naknadno dokazati) da njegovu neispravnost potvruju i brojni knjievni primeri.
Osnovna premisa rada je da knjievnost esto verno reflektuje drutvenu i geopolitiku
stvarnost, a cilj da istrai kako su razliiti oblici konstrukcije drugog u periodu ranog
kolonijalizma[2] nali svoj odraz u knjievnosti i na taj nain doprinese boljem razumevanju
samog fenomena drugosti. Problemu e se pristupiti putem detaljne analize tri takva teksta:
drame Bura [The Tempest, 1610/1611] Viljema ekspira (Shakespeare) i prva dva dela
trilogije Robinzon[3] Kruso [The Life and Strange Surprising Adventures of Robinson Crusoe, of

York, Mariner, 1719; The Farther Adventures of Robinson Crusoe, 1719] Danijela Defoa
(Defoe). Rad e se pozivati na postkolonijalnu teoriju. Od posebnog znaaja bie distinkcija
pozajmljena iz psihoanalize, drugi/Drugi. Naime, prema aku Lakanu (Lacan), postojanje
drugog (lika u ogledalu koji postaje osnova za ego) i drugog (otelovljenog u jednom od
roditelja/staratelja, u ijem pogledu subjekt postoji) neophodan je preduslov za formiranje
sopstva (Lacan 1977, 17). Postkolonijalna teorija se oslanja na Lakanovo uenje, sa neto
izmenjenim znaenjima ove opozicije. U postkolonijalnom smislu, drugi metaforiki
odgovara kolonizovanom subjektu, a Drugi kolonizatoru, jer pogled potonjeg oblikuje
stvarnost tako da preanji sebe, poput deteta, doivljava kao zavisnog, inferiornog i
infantilnog. Teorijsku osnovu rada inie i esej Rani od Sirmura [The Rani of Sirmur: an
Essay in Reading the Archives, 1985], autoritativni tekst o pojedinim oblicima konstrukcije
drugog [othering][4] iz pera kritiarke Gajatri Spivak (Spivak). Spivakova navodi tri primera
datog procesa iz indijske kolonijalne istorije. Prvi primer ona naziva svetovanjem [worlding], a
otelovljen je kroz postupke Defrija Bera, pomonog agenta guvernera u Indiji. Svetovanje je
podvrsta stvaranja drugog; svetovati podrazumeva imenovati kolonizovani prostor, staviti
ga na mapu poznatog sveta, uiniti ga delom civilizacije, kako bi mogao biti kontrolisan.
Preutna pretpostavka je da je prostor prazan, nenaseljen, to on, ironino, najee nije
injenica koju kolonizator namerno previa te Ber jae indijskim brdima ponaajui se kao
njihov vlasnik. Drugi primer svodi se na uniavanje vrednosti drugog od strane kolonizatora.
General Okterloni, olienje one vrste linosti koju zamiljamo u prvom nastupu
antiimperijalistikog entuzijazma (Spivak 2003: 303), ne krije prezir prema branima jer
poseduju brutalnost i lukavost divljakih vremena, nisu hrabri niti prefinjeni (Spivak 2003,
304). Poslednji primer stvaranja drugog tie se spreavanja nepotrebnih kontakata izmeu
kolonizatora i starosedelaca, jer bi takvi kontakti doprineli unapreivanju sposobnosti
potonjih. Spivakova citira izbaene delove pisma kontrolnog saveta Istonoindijske kompanije[5]
upuenog lordu Mojri, generalnom guverneru, koji biva ukoren to je dopustio da
domorodake i engleske trupe zajedno slue. Takva praksa nije dopustiva jer bi dovela do
posrednog poboljanja discipline vojnika domaih sila (Spivak 2003, 306), te Kompanija vie
ne bi bila u stanju da ih kontrolie. Ovaj rad e, izmeu ostalog, utvrivati da li su ovi primeri
konstrukcije drugog prisutni u odabranim knjievnim delima.

2. Bura
Bura poinje brodolomom neimenovanog broda u blizini nenastanjeno[g], gotovo
nepristupano[g] ostrva (Bura II. I.), iju lokaciju nije mogue precizno utvrditi.[6]Uprkos
prvom utisku brodolomaca, ostrvo nije pusto tu ive Miranda i otac joj Prospero, milanski
vojvoda svrgnut s vlasti. Oni, meutim, nisu uroenici; njihov rob, Kaliban, otkriva kako su
stekli poziciju gospodara na ostrvu:

Kaliban: [...] Ovo je ostrvo

Moje, po mojoj majci Sikoraksi;

Ti mi ga uzima. Kad si prvi put
Doao, ti si milovao mene
I postupao sa mnom vrlo lepo;
[...] Tad sam te voleo
I pokazao ti ta ostrvo ima:
Izvore slatke vode, slane lokve,
I pustare, i plodno zemljite;
O proklet da sam to uradih to!
Neka te skole ini Sikorakse,
abe, tvrdokrilci i mievi slepi!
Jer ja sam tvoje podanitvo sve,
A pre sam bio vlastiti kralj,
I dri me u tvrdoj steni toj
Kao u svinjcu, i zabranjuje mi
Da ostali deo ostrva pogledam (Bura I. II.).

Kalibanova rekapitulacija proteklih dogaaja, osim to pobija Manonijevu konstataciju da su

kolonizovani narodi eljno iekivali dolazak dobroinitelja, u sutini je rezime procesa
stvaranja kolonijalnog drugog. Samo u ovom govoru prisutni su svi oblici tog procesa koje je
navela Spivakova. Pre svega, prisvajajui ostrvo od autohtone vladarke i teei da ga uini
civilizovanim, Prospero vri svetovanje, te poput Defrija Bera hoda ostrvom u vidu
gospodara. Kalibana, svog podanika, naziva najpogrdnijim imenima koje je u stanju da smisli,
slino Okterloniju; Kaliban, tako, biva oslovljen kao otrovni rob, koga avo rodi, vetiino
tene, gad (Bura I. II.). Prospero ga, takoe, dri na distanci od sebe i kerke, u
nehumanim uslovima, jasno mu stavljajui do znanja da je u poziciji podreenog.
Da bi opravdao nehumanost prema Kalibanu, Prospero pribegava klietiranom stavu o
seksualnoj nezasitosti drugog:

Prospero: Najlaljiviji robe, osetljiv si

Samo na bi, a ne na ljubaznost!
Postupao sam sa tobom oveno,
Neovee, ja sam te smestio
U svoju vlastitu peinu, dok nisi
Pokuao da mi obeasti ker (Bura I. II.).

Ovaj klie razloio je Fanon, po kome su ovde na snazi podsvesne neurotine tendencije
(Fanon 2008: 80) koje putem mehanizma projekcije svode drugog[7] na nivo genitalija
drugom se pripisuju vlastite zabranjene elje. Prisustvo kolonizovanih subjekata u drutvu
kerki, supruga i majki kolonizatora budi u osvajaima meavinu straha i besa, jer umiljaju
da potinjeni samo ekaju priliku da zaskoe bele ene (Fanon 2008, 80). Pripisivanje
razvratnosti kolonizovanim narodima postae ustaljena praksa u konstrukciji drugog, a kako
je ekspir meu prvima uoio ovu sklonost kolonizatora, Fanon ju je nazvao ba po junaku
Bure, Prosperov kompleks (Fanon 2008, 80).
Da li je Kaliban zaista pokuao da siluje Mirandu, nije lako utvrditi. Njegov odgovor na
Prosperove optube, Ohoho! Kamo da se to desilo! | Ti si me spreio, inae bi ovo | Ostrvo
bilo puno Kalibana (Bura I. II.), moe se tumaiti kao inaenje, jer Kaliban radi sve da izbaci
svog neprijatelja iz takta. U skladu sa tom interpretacijom je i Kalibanova, ini se, iskrena
pohvala Mirande pred Stefanom:

Kaliban: [...] Ali iznad svega znaj

Da ima lepu ker, za koju sam
Govori da je nenadmana.
Ja nikad ne videh enu osim nje
I moje majke Sikorakse. Ali,
Ona je toliko iznad Sikorakse
Koliko najvee iznad najmanjega.
[...]
Da, gospodaru; ona e ti, znaj,

Krasiti postelju, i dobar ti porod

Roditi (Bura III. II, kurziv autora rada).

U ovom porodu lei sutina Prosperovog problema sa Kalibanom. Kalibanova i Mirandina

deca bila bi meanci, hibridi, ije bi postojanje izbrisalo razliku izmeu gospodara i sluge i
dovelo u pitanje autoritet kolonizatora. Brisanje razlike u odnosu na Kalibana zgraava
Prospera, jer bi se time poljuljala njegova pozicija moi ako razlika izmeu kolonizatora i
drugog nije prirodno data, kako i dalje insistirati na njoj? S druge strane, Kaliban tei da
bude to blii belom gospodaru, to bi mu veza sa belom enom metaforiki omoguila.
Njegov pokuaj da bude sa Mirandom, bilo da je u pitanju pokuaj silovanja ili sasvim
legitimno udvaranje,[8] verovatno je bio inspirisan eljom da, briui razliku izmeu sebe i
Prospera, povrati svoj preanji poloaj gospodara (Drugog).
Da bi uvrstio poziciju hegemona, Prospero se predstavlja kao edukator iji je zadatak da
civilizuje Kalibana, uprkos tome to, zbog Kalibanovog navodno uroenog primitivizma, svi
njegovi napori ostaju bez ploda:

Miranda:[9] Gnusni robe, sposobni za zlo,

Ti ne prima peat nikakve dobrote.
Ja te saaljevah, i trudih se da te
Nauim govoru; svakog sam asa
Uila te neem. Kada ti, divljae,
Jo nisi umeo da misli, govori,
Nego si mumlao ko beslovesna zver,
eljama sam tvojim dala izraz, re.
Ali tvoj gadni soj, i kada ui,
Ima neto zbog ega dobra bia
Ne mogu tvoje drutvo podnositi (Bura I. II, kurziv autora rada).

Mirandin govor otkriva da je uenje autohtonog stanovnitva jeziku osvajaa obavezan deo
takozvanog pedagokog imperijalizma. Kaliban odbacuje nametnuti jezik, jer podsvesno
zna da ga sam jezik porobljava, primoravajui ga da misli u okviru istih konceptualnih

kategorija kao kolonizator. Zato na tuem jeziku jedino kune on nee biti suanj govora
vaeg (Bura I. II). Interesantno, Kalibanove kletve provociraju Prospera da uzvrati istom
merom, ime se elokventni gospodar utivog jezika svodi na grube registre drugog (Brown
1994, 61). Drama nudi mnogobrojne ilustracije. Na primer, na Kalibanovu kletvu, Crvena
kuga ubila vas sve | to ste me govoru vaem nauili! (Bura I. II.), Prospero odgovara
pretnjama:

Prospero: Vetiino tene, odlazi!

[...] Ali ako
Ne izvri to ti nareujem,
Il izvri loe, muiu te
Grevima starca, ispuniti
Tvoje kosti bolom, pa e urlikati
Da sve zveri drhte od tvoga jauka (Bura I. II).

Razmena tekih rei obelodanjuje da izmeu drugog i Drugog ne postoji realna razlika u
civilizovanosti.
Naredni Prosperov korak u procesu stvaranja drugog jeste da Kalibana predstavi kao
nedovoljno ljudskog. Negiranje Kalibanove ljudskosti vri se, pre svega, eksplicitno,
upotrebom jezika zoologije Kaliban je vetiino tene, beslovesna zver, kornjaa (Bura
I. II), ali i implicitno, izmeu redova. Miranda, tako, u drugoj sceni prvog ina kae da je
Ferdinand trei ovek kojeg je videla u ivotu (posle Prospera i Kalibana) dok u treem inu,
ponovo se obraajui Ferdinandu, Kalibana iskljuuje iz predstavnika ljudskog roda: Niti sam
videla ikoga koga bih | Nazvati mogla ovekom, do tebe, | Dobri prijatelju, i mog dragog oca
(Bura III. I.). Prikazivanje kolonizovanog subjekta kao jo-ne-ljudskog Drugog[10] (Spivak
2003, 180) karakteristino je za imperijalistiki diskurs. Prema Spivakovoj, granica
ljudsko/ivotinjsko namerno se ostavlja nejasnom, kako bi se opravdala ranije pomenuta
civilizatorska misija. Kantov kategoriki imperativ, postupaj tako da ti ovetvo u svojoj
linosti kao i u linosti svakog drugog oveka uvek upotrebljava u isto vreme kao svrhu, a
nikada samo kao sredstvo, imperijalizam svodi na pretvori divljaka u oveka tako da moe
biti tretiran kao svrha sam po sebi (Spivak 2003, 182). Meutim, ono to dalje sledi je da se
drugi, dok se proces njegove humanizacije ne privede kraju, moe tretirati iskljuivo kao
sredstvo. Prosperovo objanjenje zato u stvari trpi Kalibana to potvruje: Al dok je to to je,
moramo s njim. | On loi vatru, donosi nam drva, | I korisno slui (Bura I. II.) Kaliban se
predstavlja kao jo-ne-ljudski drugi da bi ga kolonizator mogao eksploatisati.

Portret Kalibana kao polu-ivotinje polu-oveka gotovo prototipski:

Trinkulo: ta je ovo? ovek

Ili riba? Mrtav ili iv? Riba mirie na ribu; neki vrlo
star riblji miris, kao od ne ba najsveijeg suvog bakalara. udna riba! [...]
[...] Ima noge kao ovek, a peraja su mu kao ruke! Vere mi, topao je! Naputam svoje miljenje: ovo nije riba, ve ostrvljanin
koga je nedavno udario grom (Bura II. II, kurziv autora rada).

Neki elementi ovog opisa, kao to je, recimo, pitanje da li je drugi zver ili ljudsko bie,
postae opte mesto u anglofonoj knjievnosti, te ga na ovom mestu vredi uporediti sa
slinim opisom Berte Mejsn, kreolke Jamajanke, od strane Dejn Ejr, junakinje arlote Bronte:

U dubokom mraku, na drugom kraju sobe, neko bie trkalo je tamo-amo. Da li

je to bilo ljudsko bie ili ivotinja teko bi se moglo rei: mumlalo je na sve nas,
grebalo je pod i realo kao kakva neobina zver. Meutim, na sebi je imalo odelo i
veliku crnu prosedu kosu, otru kao griva, koja joj je prikrivala glavu i lice (Bronte
1973, 342, kurziv autora rada).

Zajedniko za oba opisa jeste da se javljaju pri prvom susretu junaka sa likom drugog,
ukljuuju iuavanje pred njegovim izgledom, kao i pitanje da li je uopte re o oveku
(eni). Ponavlja se ak i pridev strange (udan ili neobian), to podrava Spivakino
polazite da je granica ovek/ivotinja prihvatljivo neodreena (Spivak 2003, 180). Konano,
iz oba portreta da se zakljuiti da drugi jeste ljudsko bie Trinkulo to izriito kae, dok
Dejn samo implicira (Berta nosi odeu i kosa joj sedi). S obzirom na to da je Dejn Ejr
objavljena 1847. godine, gotovo dva i po veka nakon Bure, upeatljiva je istrajnost praksi
koje prate proces stvaranja drugog.
Opisom Kalibanove ljubavi prema prirodi, kojim se barem u manjoj meri iskupljuje ovaj lik,
ekspir odbija da slika drugog potpuno crnim. Kaliban je srastao sa ostrvom, to postaje
nepobitno nakon to se jednom prilikom obrati Stefanu u drugom inu:

Kaliban: Molim te da te odvedem gde rastu

Divljake. Mojim dugim noktima
Iskopau ti gomoljika; pa u
Da ti pokaem i krejino gnezdo,
I nauiu te da hvata u zamku
Majmunad hitru; odveu te plodnom
Leskoviku, a ponekad u ti sneti
Sa stene male galebe (Bura II. II.).

Verovatno je ova strana Kalibanove linosti bila osnova kritiarima za pretpostavku da je lik
graen po uzoru na Montenjeve (Michel de Montaigne) kanibale. U eseju O kanibalima
[Des Cannibales, 1580], ovaj ekspirov savremenik iznenaujue je naklonjen amerikim
domorocima. Nema nieg varvarskog ni divljakog u tom narodu (Montaigne 1958, 152),
pie Montenj. Oni ive u harmoniji s prirodom, deluju hrabri, izdrljivi i nisu skloni laima ili
lukavstvu. Upravo e im kontakt sa belim ovekom oznaiti propast jer e ih beli ovek
iskvariti. Zaista, drama ne nudi uvid u Kalibanov karakter pre Prosperovog dolaska na ostrvo.
ak mu je i ime dvosmisleno: uglavnom ga tumae kao anagram rei kanibal (Skura 2004,
823). Meutim, Kaliban nije ljudoder on se hrani voem, bobicama i ribom, i, poput
Montenjovih divljaka, ivi u savrenoj simbiozi sa prirodom. Nazvavi Kalibana ovim
imenom, ekspir podriva Prosperovo stereotipno vienje drugog kao neizostavno
izopaenog i beskrupuloznog.
Prosperova surovost, meutim, nije usmerena samo na Kalibana, ve i na poslune sluge, kao
to je duh Arijel. Za razliku od Kalibana, Arijel bespogovorno izvrava Prosperova nareenja i
obraa mu se ponizno, reima veliki gospodaru, dini stareino (Bura I. II.). tavie, samo
u jednom dijalogu u prvom inu, kada prvi put sreemo ovog duha, on devet puta oslovljava
Prospera reju gospodar. Uprkos tome, na najmanji znak nepokornosti, kao kada Arijel trai
obeanu slobodu, Prospero pribegava kalibanskom nainu izraavanja. Uvrede kojima
obasipa Arijela za nijansu su blae od onih upuenih Kalibanu: Gle nametljivca!,
nevaljale, tupave (Bura I. II.), ali su pretnje iste teine: Bude li roptao, rascepiu hrast
| I ukljetiti te u vornovatu | Utrobu njegovu, dok ne odjaue | Dvanaest zima (Bura I. II.). U
sutini, Propero preti da e zatoiti Arijela na isti nain kao Kalibanova majka Sikoraks,
Prosperov omraeni drugi, prokleta vetica (Bura I. II.). Ironino, Prospero insistira na
njenoj okrutnosti, ne uviajui koliko joj je slian. I sama izgnanik, Sikoraks je prisvojila ostrvo
(koje moda nije bilo nenaseljeno [11] ) mnogo pre Prospera, postajui tako njegov prvi
kolonizator (Skura 2004, 822). Ona je zatvorila Arijela u jelu, jer je odbio poslunost, a

Prospero je spreman da uini isto i manjim povodom. elela je da bude neprikosnovena

gospodarica, emu Prospero takoe tei (njegova posesivnost otkriva se kroz uestalu
upotrebu prisvojnog prideva za prvo lice, moj revnosni due, Arijelu moj (Bura I. II)). Arijel
je nekada sluio Sikoraks, ali i sada on je nita drugo do rob, te e, kako su brojni kritiari
primetili, otii od Prospera bez pozdrava. Sikoraks se otpoetka bavila crnom magijom, dok
Prosperova magija biva uprljana na kraju etvrtog ina, kada na Kalibana i njegove
sauesnike napujdava duhove preobraene u lovake pse. Ova scena ne moe se prevideti u
tumaenju Prosperovog lika, jer aludira na gonjenje Indijanaca psima od strane panaca, to
je, prema Hjumu, ve u ekspirovo doba smatrano vrhuncem okrutnosti (Hulme 1986,
133134).
Odnos kolonizatora i kolonizovanog drugog do samog kraja Bure ostaje ambivalentan.
Prosperov iskaz, a tog stvora mraka priznajem za svog (Bura V. I.), moe se protumaiti na
barem dva naina. Kao to pie Meredit En Skura, mogue je da Prospero ponovo prisvaja
Kalibana, to jest da ga jednostavno naziva svojim vlasnitvom (Skura 2004, 822). Ipak, u
svetlu oprotaja i pokajanja koji prethode ovoj izjavi, verovatnije je da Prospero, barem na
trenutak, saosea sa Kalibanom, prepoznajui da je projektovao mranu stranu vlastitog
sopstva na njega. Prospero poinje da razume nesvesne mehanizme stvaranja drugog
drugi je odraz Ja u ogledalu, nosilac naih vlastitih nepodesnih/nepoeljnih osobina.
U ovom poglavlju potkrepljivano je stanovite da je Bura, izmeu ostalog, odraz pojedinih
praksi u procesu konstrukcije drugog. S obzirom na to da se radi o samim poecima
kolonijalnih osvajanja, to jest prvim kontaktima kolonizatora sa drugim, ove prakse tek
dobijaju obrise. U narednom poglavlju pratie se na koji nain su se razvile i uvrstile nakon
otprilike pola veka, u romanima Danijela Defoa ivot i udne pustolovine Robinzona Krusoa,
mornara iz Jorka[12] i Dalje avanture Robinzona Krusoa[13].

3. Robinzon Kruso
Za razliku od ekspirove Bure, u kojoj se vreme deavanja radnje moe samo posredno
zakljuiti,[14] Defo Robinzonu Krusou daje jasan vremenski okvir. Prvi deo obuhvata period od
blizu etrdeset godina, od 1. septembra 1651. godine, kada protagonista prvi put naputa
Englesku, do 11. juna 1687, kada se u nju vraa, a nastavak neto vie od deset godina, od
poetka 1694. godine do 10. januara 1705, kada se Krusoove pustolovine privode kraju.
Ukupno, narativ o ovom junaku pokriva celu drugu polovinu 17. i sam poetak 18. veka, to
se podudara sa ranim etapama kolonijalnih osvajanja. U tom smislu, Robinzon Kruso
prepriava evropsku istoriju otkria (Hulme 1986, 185), to jest prva putovanja do
zapadnoafrike obale, kontakt sa tamonjim domorocima, prelazak Atlantskog okeana, rad na
plantaama u Junoj Americi i Karipskim ostrvima. Dalje avanture Robinzona Krusoa
nastavljaju u istom maniru, osim to su nainile zaokret prema Istoku, te pripovedaju o
(uglavnom neprijateljskim) susretima protagoniste sa Kinezima, Tatarima, Rusima i drugim
azijskim narodima.

Kritiari uglavnom interpretiraju Robinzona Krusoa kao neki vid imperijalistike propagande
(Downie 1983, 74): junak romana je mladi srednjeg stalea koji se otisnuo na more, ostvario
veliku zaradu osnivajui plantae u Junoj Americi, formirao koloniju na pustom ostrvu,
trgovao sa mnogobrojnim narodima irom planete. On je reenje za posustalu englesku
privredu; ako eli da parnjai Portugaliji i paniji po bogatstvu, Engleska mora da proiri svoje
trite na udaljene predele, reju, da postane imperijalna sila. Uopte uzev, celokupno
ponaanje Defoovog junaka na Ostrvu oajanja doprinelo je tome da ga smatraju
prototipom imperijaliste i kolonizatora. Kroz Krusoa autor je postavio ablon ponaanja koji e
se reprodukovati i u budunosti. Korak po korak, Kruso je osvajao sve vei deo ostrva,
re-kreirajui englesku dravu na niijoj zemlji. Po ugledu na aristokratiju kod kue, Kruso je
izgradio zamak i letnjikovac; pripitomio je koze, spravio grnariju i alatke, zasadio itarice
koje uspevaju u Engleskoj: [...] kad posle dueg vremena vidim deset klasova savreno
zelenog jema, iste vrste kao evropski, ak kao engleski (Defo 2002, 92). to je prisvajao
vei deo ostrva, Kruso je, slino Prosperu, postajao sve posesivniji. Prisvojni pridev za prvo
lice u vezi sa ostrvom i njegovim iteljima on koristi i uestalije od Prospera, ak i nakon
povratka u civilizaciju: moj Divljak, moje ostrvo, moji ljudi tamo, moj panac (Defo
2002, 226; Defoe 2000, 7, 9, 40), to je kulminiralo samoproglaavanjem za jedinog i
nesumnjivog vlasnika ostrva:

Spustim se malo padinom ljupke doline, posmatrajui je sa nekom vrstom

prikrivenog zadovoljstva (mada pomeanog sa tunim oseanjima) pri pomisli da
je sve to moje, da sam car i gospodar sve ove zemlje zauvek i da na nju imam
prava svojine; [...] (Defo 2002, 118).

Znaajan faktor percipiranja drugosti koji u Buri nije prisutan dok u Defoovim romanima igra
vanu ulogu jeste religija. Kao prva kljuna dihotomija u Robinzonu Krusou istie se
dihotomija hrianin/Mavarin. Ve za vreme prvog putovanja do afrike obale, nakon to su
mu brod zaposeli gusari, protagonista dospeva u ropstvo kod Mavarina Ismaila. To je iz
nekoliko razloga bitan dogaaj. Pre svega, svedoi o izvesnim istorijskim injenicama na koje
Evropljani nisu ponosni: prvo, da su stanovnici Evrope ponekad bili, to je gotovo zaboravljen
fenomen, ne samo robovlasnici ve i robovi, i drugo, da je islam u ovom periodu bio
podjednako moan kao hrianstvo. Takoe, saznajemo da ropstvo krajem 17. veka jo uvek
nije bilo utemeljeno na rasi, kao to e kasnije biti sluaj; u ovo doba pripadnik svake rase
mogao je postati rob. Ipak, kao to Roksen Viler primeuje, u Krusoovom sluaju ropstvo je
prikazano kao privremena promena statusa (Wheeler 1995, 829), za razliku od amerikih
Indijanaca i Afrikanaca koji se Evropljanima ine prirodno predodreenim da budu robovi.
Jedan Defoov savremenik primetio je ovu neloginost: Da li on [Evropljanin zatoen od
strane Afrikanaca] onda postaje divljak? Ako je odgovor odrian, zato bi Afrikanac [...]
pretrpeo veu promenu nego jedan od nas? (prema Wheeler 1995, 829).

Pored gospodara Ismaila, Kruso je doao u kontakt sa jo jednim Mavarinom, mladim

Ksurijem, svojim sapatnikom u ropstvu. Zatoeni, Kruso i Ksuri bili su ravnopravni, ali odmah
po osloboenju, Kruso, zbog razlike u veri, doivljava Ksurija kao drugog, pretpostavljajui,
naravno, vlastitu superiornost. Ksurijev status roba nije se promenio, ve na posletku biva
sveden na nivo artikla u transakciji izmeu dvojice hriana. Istina, Kruso nije rad da se
rastane od Ksurija: Ponudi mi takoe 60 panskih dolara za mog deka Ksurija, no njih ne
htedoh primiti; [...] zato to nisam hteo prodati u ropstvo deka koji mi je tako verno
pomagao da doem do slobode (Defo 2002, 43). Kada mu, pak, portugalski kapetan obea
da e Ksurija osloboditi nakon 10 godina ako primi hrianstvo, Kruso prihvata, jer, smatrajui
sopstvenu religiju superiornijom u odnosu na islam, nalazi da e Ksuriju uiniti uslugu.
Preobraenje Ksurija tek je prvo u nizu Krusoovih prozelitistikih aktivnosti. Kruso u ovom
pogledu nije bio usamljeni primer jer je samo hrianstvo otpoetka bilo univerzalistika,
prozelitistika religija (Jordan 2001, 38) iji su sledbenici imali svetu dunost da iskorene
neznaboje. U tom smislu, Defoovi romani zaista su reprezentativni. Kada, na primer, Kruso u
prvom delu trilogije upita panca kome je spasao ivot ko je, panac na latinskom odgovara:
hrianin (Defo 2002, 260, kurziv autora rada), a Dalje avanture Robinzona Krusoa u tolikoj
meri bave se preobraanjem da su navele jednog itaoca na opasku da je Kruso prerastao u
neku vrstu hrianskog religioznog fanatika.[15] Javlja se, na primer, lik katolikog misionara,
koji prekoreva Krusoa to je dopustio iteljima kolonije na ostrvu da ive bezboniki. Kako
crkva ne dozvoljava preljubnitvo, misionar najpre insistira da stanovnici legalno stupe u brak
sa pagankama koje su dobili na poklon od kanibala. Takoe, prema njegovom verovanju, to
to paganke nisu prevedene u hrianstvo predstavlja neopravdiv previd (Defoe 2000,96) s
Krusoove strane. U istom razgovoru, on hvali misionarski rad katolike crkve, ime Defo
opravdava zvanje komentatora svog vremena:

Maksima je, gospodine, koja je ve prihvaena ili bi trebalo da bude prihvaena

od strane svih hriana, kojoj god crkvi ili tobonjoj crkvi pripadali, da hriansko
uenje mora da se propagira na sve mogue naine i u svakoj prilici. Na osnovu
ovog principa naa crkva alje misionare u Persiju, Indiju i Kinu; a nae
svetenstvo, ak i ono vieg reda, voljno odlazi na najriskantnija putovanja i u
najopasnije krajeve meu ubice i varvare, da ih poui o istinskom Bogu i prevede
ih pod okrilje hrianske vere (Defoe 2000, 97).

Kruso pokorno prima kritiku sloboda verskog opredeljenja nije mogua u kolonizaciji.
Ironino, hrianstvo su esto irili ljudi ne ba visokih moralnih standarda. U Daljim
avanturama Robinzona Krusoa primer za to je Englez Vil Etkins, nitkov i lenjivac. Sa jo
dvojicom sunarodnika, Etkins je eleo da postane poglavar kolonije, traio rentu od drugih
itelja, spalio im kue i teko ranio vlastitog slugu Indijanca jer nije razumeo njegove naredbe.
Autor, meutim, rehabilituje ovaj lik; Etkins se na kraju kaje zbog svojih zlodela. Verovatno je

Defo pratio isti ablon greha, pokajanja i konverzije kao u sluaju protagoniste, mada, mora
se priznati, mnogo manje uverljivo. U svakom sluaju, Etkins pokuava da spase duu svoje
supruge (paganke) uei je o otkrovenju. Prisutne su paralele sa Petkovim preobraanjem.
Slino Petku, Etkinsonova ena postavlja logina pitanja o Bogu na koja Etkins nema odgovor,
ali jo vanije, oboje nude verziju drutvenih praksi Indijanaca koje odstupaju od stereotipnih.
Petko tvrdi da karipski narodi ne jedu ljude nasumice, ve samo neprijateljske zarobljenike,
dok ona otkriva da, suprotno verovanju Evropljana, Indijanci ne praktikuju sklapanje
incestoidnih brakova (Defo 2002, 247; Defoe 2000, 111). Etkins e biti podjednako uspean
kao Kruso, pa e se Indijanka krstiti i postati Meri (Defoe 2000, 117). Autor joj nikada ne
pominje pravo ime jer, kao to je navedeno u uvodu rada, identitet drugog biva oblikovan od
strane Drugog.

Druga znaajna opozicija u romanu je opozicija Evropljanin/divljak. Pobegavi iz ropstva,

Kruso i Ksuri stigli su do istinski divljake obale [Gvineja] (Defo 2002, 32), za ije
stanovnike Kruso, ponavljajui retoriku o jo-ne-ljudskom drugom, kae da su
nemilosrdniji od divljih zveri (Defo 2002, 33). Za razliku od Mavara, koji su, s obzirom na to da
manje odstupaju od evropskih normi, prihvatljiviji drugi, crnaka populacija koja naseljava
junije delove Afrike otelovljenje je divljatva. U tom smislu, roman reflektuje podelu na belu i
crnu Afriku, koja je, prema Fanonu, zasnovana na latentnom rasizmu:

Tvrdi se da bijela Afrika [severno od Sahare] ima tisuuljetnu kulturnu tradiciju,

da pripada mediteranskoj zoni, da je produetak Evrope, da je sudionik
grkolatinske kulture. Na crnu Afriku gleda se kao na neko inertno, brutalno,
necivilizirano divlje podruje (Fanon 1973, 92).

Stroga linija razgranienja izmeu Mavara i crnaca otkriva vanu informaciju o fenomenu
drugosti, a to je da se podgrupe unutar kategorije drugi gradiraju u zavisnosti od stepena u
kom odstupaju od Nas.
Ideju o crnakoj inferiornosti Kruso temelji pre na njihovom navodnom kanibalizmu nego na
fizikom izgledu. Prema Piteru Hjumu, re kanibal preuzeta je iz panskog jezika. Prvobitno
je oznaavala pripadnika jednog ljudoderskog naroda sa Kariba, a zatim postala generiki
termin za sve ljudodere. Pri tome, prvi put je zabeleena ve 1492. godine, u Kolumbovom
dnevniku, dakle, pri prvim kontaktima sa autohtonim stanovnitvom Amerike: [] ova
zemlja je bila veoma prostrana i u njoj je bilo naroda koji su imali jedno oko na elu i drugih
koje su [doljaci] zvali kanibali. Ovih poslednjih su se veoma bojali [] jer su ih ti narodi jeli i
bili vrlo ratoborni (prema Hulme 1986,1617). Krusoova reakcija na prizor ljudskih ostataka
nakon jednog ljudoderskog pira na ostrvu je upeatljiva:

Sav moj strah bee zatrpan mislima o neovenoj, paklenoj svireposti i uasnoj

izopaenosti ljudske prirode, o kojoj sam esto sluao, ali koju nikad nisam video
tako izbliza. Ukratko, odvratim lice od stranog prizora i taman htedoh da se
onesvestim, kad ponem povraati; [...] (Defo 2002, 185).

Ironino, Krusoov strah od Afrikanaca pokazao se kao potpuno neosnovan. Oni ga snabdevaju
hranom i vodom i, najbitnije, uopte nisu ljudoderi. Njihovo gostoprimstvo navodi Krusoa da
ih nazove svojim prijateljima crncima (Defo 2002, 41), iz ega je legitimno izvesti zakljuak
da je u 17. veku rasa bila koncept u nastajanju (Wheeler 1995, 821). Ipak, netano je da
Kruso nije svestan postojanja rasnih odlika, o emu svedoi podui opis Petkovog izgleda:

Izraz lica bee mu dobar, ne divljaan i natmuren; muanski pa ipak mek kao u
Evropljanina, naroito kad se smei. Kosa mu duga i crna, ne kovrdava kao vuna;
elo veoma visoko i iroko, sa mnogo ivosti i svetlucavom otrinom u oima. Boja
koe ne sasvim crna, ali veoma mrka; i to ne onako gadno, uto, odvratno mrka,
kao u Brazilaca ili Virginjana i drugih amerikih uroenika; nego svetlosmea kao
maslina, veoma prijatna za oko, iako se teko moe opisati. Lice okruglo i puno,
nos mali, ne spljoten kao kod crnaca; [...] (Defo 2002, 227-228, kurziv autora
rada).

Prema Vintropu Dordanu, u 17. veku dolo je do promene terminologije kojom se kolonizator
distancirao od drugog: Od prevashodno najuestalijeg termina hrianin, sredinom veka
nainjen je naglaen okret ka terminima Englez ili slobodan. Posle otprilike 1680, uzimajui
kolonije u globalu, pojavio se novi termin beli (prema Wheeler 1995, 839, kurziv u
originalu). Dalje avanture Robinzona Krusoa (koje su, ne zaboravimo, smetene na prelasku u
18. vek) ilustrativne su u tom pogledu. Epizoda smetena na Madagaskaru, na primer,
predstavlja klasian krvavi susret kolonizatora i rasnog drugog. Suprotno Krusoovim
predrasudama, Madagaskarci su se u poetku odnosili prema Evropljanima veoma ljubazno
(Defoe 2000, 137). Proglaeno je primirje i trgovina se odvijala bez problema sve dok jedan
od lanova posade Krusoovog broda nije napastvovao uroenicu, zbog ega su se njeni
sunarodnici digli na oruje. Evropljani su spremili odmazdu, pri emu je, po Krusoovom
priznanju, njihov glavni cilj bila pljaka (Defoe 2000, 142). Videvi, meutim, da su
uroenici ubili belca napasnika, spalili su usput i itavo jedno selo i pobili oko sto pedeset
dua, ukljuujui enu i decu (Defoe 2000, 149), iz ega se moe zakljuiti da, to je koncept
rase postajao znaajniji u odnosu drugi/Drugi, to je i broj rtava eksponencijalno rastao.

4. Zakljuak
Interpretacijom reprezentativnih dela engleske knjievnosti iz doba ranog kolonijalizma,
drame Bura i prvog i drugog dela trilogije Robinzon Kruso, a polazei od premise da je u
knjievnosti verno reflektovana realna drutveno-istorijska situacija tog perioda, ovaj rad

doao je do odreenih saznanja o samom fenomenu konstrukcije drugog. Utvreno je da

Bura odraava oblikovanje pojedinih praksi u procesu stvaranja drugog koje e u budunosti
postati karakteristine za odnos kolonizatora prema podreenima. Najpre, uoeno je da su
Prospero i Sikoraks uinili poetni korak u pravcu konstrukcije drugog izvrili su svetovanje
ostrva kog su smatrali za terra nullius, tretirajui njegove itelje kao svoje subjekte.
Posesivnost i samoproglaavanje za neprikosnovenog suverena zemlje sastavni su deo ovog
procesa, a pored ekspirovih likova uoljivi su i kod Robinzona Krusoa, te je validno insistirati
na njihovoj univerzalnosti u procesu stvaranja drugog. Slede nipodatavanje i inferiorizacija
potinjenih, za ta je vreanje Kalibana od strane svih Evropljana prigodan primer, kao i
fiziko distinciranje od istih, opravdavano navodno (nepromenljivo) razvratnom prirodom
drugog. Da bi se pronaao izgovor za eksploataciju drugog, on se predstavlja i kao
nedovoljno ljudski, to je najee praeno iuavanjem i zgraavanjem nad njegovim
fizikim izgledom. Konano, Bura obelodanjuje i psiholoki mehanizam projekcije, pri kome
drugi postaje receptor nepoeljnih osobina Drugog.
Budui da su autentini komentari na geopolitiku stvarnost 17. veka, Defoovi romani prate
uvrivanje pojedinih praksi u procesu konstrukcije drugog prikazanih u Buri, ali ukazuju i
na pojavu novih faktora u percipiranju drugosti. Pre svega, istie se uloga religije, te se druga
(pogrena) veroispovest uzima kao dokaz inferiornosti drugog, ali i opravdanje za nehumano
postupanje sa njime. Uz to, postupci brojnih misionara i samog protagoniste otkrivaju da je
preobraanje nevernika sveta dunost kolonizatora, deo misije civilizovanja ostatka sveta.
Diskurs kanibalizma, zasnovan na ideji da je drugi otelovljenje primitivnosti i divljatva,
takoe je prisutan kod Defoa. U vezi s njim je i vrlo vano saznanje da se podgrupe unutar
kategorije drugi stavljaju u hijerarhijski poredak u odnosu na to koliko odstupaju od
evropske norme, a ljudoderstvo i brutalnost se, pri tome, smatraju njenom krajnjom
suprotnou. Na kraju, Robinzon Kruso, a naroito Dalje avanture Robinzona Krusoa,
obelodanjuju da krajem 17. veka na vanosti dobija koncept rase, a konstrukcija rasnog
drugog, na osnovu odreenih fizikih svojstava koje se smatraju uroenim i time
nepromenljivim, pokazala se jednim od najpogubnijih manifestacija ovog procesa.

Kako smo istraivanje zasnovali na tek nekolicini primera i ograniili na samo jednu epohu,
svesni smo da mnoge aspekte konstrukcije drugog nismo obelodanili. U tom smislu, na rad
predstavlja poziv na dalje ispitivanje ovog fenomena putem knjievnih dela drugih perioda i
autora, s obzirom na to da se u njima krije, to je ovaj rad, nadamo se, pokazao, izvor mnogih
saznanja o drugom.

Beleke:
1. Najotriju kritiku Manonijevih stavova izneo je Franc Fanon (Fanon) u delu Crna koa, bele
maske [Black Skin, White Masks, 1952].

2. Pod ovim podrazumevamo period stvaranja kolonija u Americi i na Karibima.

3. Iako je roman itan u prevodu Vladete Popovia, koji ime protagoniste transkribuje kao
Robinson, opredelili smo se za oblik Robinzon poto je daleko ei u srpskom jeziku.
4. Pojam othering preveden je na srpski jezik na razliite naine: konstrukcija drugog,
stvaranje drugog, kreiranje drugog, drugojaenje, podrugovljenje i dr. U ovom radu
koristie se termini konstrukcija drugog i stvaranje drugog.
5. Osnovana1600. godine kao deoniarsko drutvo, Kompanija je kasnije upravljala Indijom,
sve do sukoba sa vladom u matici i konanog rasputanja 1874. godine.
6. Italijanske plemie oluja je zadesila u povratku sa venanja kerke napuljskog kralja
Klaribele, koje se odigralo u Tunisu, te bi se ostrvo moglo nalaziti negde izmeu Tunisa i
Napulja, to jest u Sredozemnom moru.
7. Fanon se konkretno bavi psihologijom crnog oveka, ali smatramo da se njegovi zakljuci
mogu generalizovati na sve nebelce, jer se slini stereotipi javljaju i prema drugim obojenim
rasama.
8. Za ovakvu interpretaciju v. Hulme 1986.
9. U nekim izdanjima ove rei se pripisuju Prosperu.
10. Spivakova termin Drugi koristi kao generiki pojam za sve druge.
11. Nemogue je utvrditi Arijelovo poreklo: da li je na ostrvo doao sa Sikoraks ili je istinski
domorodac? V. Skura 2004.
12. U nastavku e se koristiti skraena verzija imena romana, Robinzon Kruso.
13. Dalje avanture Robinzona Krusoa nisu prevedene na srpski jezik, te su citati iz ovog dela
prevedeni od strane autora rada.
14. Smatra se da su osnovni izvor drame Bura Bermudski pamfleti, spisi o udesnom
preivljavanju posade i putnika broda Sea Venture na jednom od Bermudskih ostrva 1609.
godine (J. P. Brown 1969, Hulme 1986).
15. Komentar se moe pronai na sledeoj internet adresi:<
http://www.goodreads.com/book/show/849788.The_Further_Adventures_of_Robinson_Crusoe
>.

Literatura

Bronte, arlot. 1973. Dejn Ejr. Beograd: Narodna knjiga.

Brown, John Russell. 1969. Shakespeare: The Tempest. London: Edward Arnold.
Brown, Paul. 1994. This thing of darkness I acknowledge mine: The Tempest and the
discourse of colonialism. In Political Shakespeare: Essays in Cultural Materialism, ed. by
Jonathan Dollimore and Alan Sinfield, 48-71. Manchester: Manchester University Press.
Defoe, Daniel. 2000. The Further Adventures of Robinson Crusoe. Retrieved
from: http://www2.hn.psu.edu/faculty/jmanis/defoe/crusoe2.pdf.
Defo, Danijel. 2002. Robinson Kruso. Beograd: Dereta.
Downie, Alan. 1983. Defoe, Imperialism and the Travel Books Reconsidered. The Yearbook of
English Studies 13: 6683.
Fanon, Frantz. 1973. Prezreni na svijetu. Zagreb: Stvarnost.
Fanon, Frantz. 1977. Sociologija revolucije: ogledi o alirskoj i afrikoj revoluciji. Beograd:
Radnika tampa.
Fanon, Frantz. 2008. Black Skin, White Masks. London: Pluto Press.
Hulme, Peter. 1986. Colonial Encounters: Europe and the Native Caribbean, 14921797.
Cambridge: Cambridge University Press.
Jordan, D.Winthrop. 2001. First Impressions. In: Theories of Race and Racism: A Reader, ed.
by Les Back and John Somos. London and New York: Routledge, 3350.
Lacan, Jacques. 1977. crits: A Selection. London: Routledge.
Montaigne, Michel. 1958. The Complete Essays of Michel de Montaigne. Stanford: Stanford
University Press.
Skura, Anne Meredith. 2004. Discourse and the Individual: The Case of Colonialism in The
Tempest. In Shakespeare: an Anthology of Criticism and Theory, 19452000, ed. by Russ
McDonald, 817844. Oxford: Blackwell Publishing.
Spivak, . Gajatri. 2003. Kritika postkolonijalnog uma. Beograd: Beogradski krug.
ekspir, Vilijam. 1962. Bura; Vesele ene Vindzorske: komedije. Beograd: Prosveta.
Wheeler, Roxann. 1995. My Savage, My Man: Racial Multiplicity in Robinson Crusoe. ELH 62
(4): 821861.

Resume
The Construction of Otherness in Early Colonial Era: Shakespeares Tempest and
Defoes Robinson Crusoe
The paper inquires into the construction(s) of the other in the early colonial era, by means of
an in-depth analysis of Shakespeares The Tempest and Defoes The Life and Strange
Surprising Adventures of Robinson Crusoe, of York, Mariner and The Farther Adventures of
Robinson Crusoe. Based on the premise that literature can reflect social and geopolitical
conditions, the paper seeks to examine certain practices linked to the process of othering
as presented in the selected literary works, and thus contribute to a broader understanding
of this process in general. A special attention is paid to the forms of othering identified by
Gayatri Spivak (Spivak 1985), psychological projection of ones undesirable traits onto the
others, and their purported perversity, cannibalism, and savagery. It is also investigated
whether language, religion and race affect the perception of otherness.
Key words: the other, the Other, Prospero, Caliban, Robinson Crusoe.