BIBLIOTEKA MODERNA"

Urednik
IGOR MARKOVI

SEREN KJERKEGOR

BREVIJAR
Prema izbora
PETERA EFERA I MAKSA BENZEA
Preveo
D. Najdenovi

MODERNA BEOGRAD
1990.

PREDGOVOR

Naslov originala:
Sren Kierkegaard Brevier

ESTETICKO, ETIKO, RELIGIOZNO

Seren Kjerkegor (18131855) spada u filosofe

tanane, melanholine oseajnosti. U priguenoj du
evnoj svetlosti njegove potitene unutranje oi.
okrenute ka intenzivnom beskraju, enjivo sanjaju
o dodiru ovekovog dna. Po njemu, samo u oveku,
u, njegovoj unutranjoj beskrajnosti, ispoljava se
linost svojom itavom unutranjom stranom i
iskrenou, a njegovo se bie preiava dovoe
njem u neposredan odnos prema venoj sili koja
svojom prisutnou na svim mestima proima i
tavo postojanje. Onaj koji bira samo estetiki ne
dolazi nikada do tog preobraaja, do tog vieg po
sveenja. Ritam u njegovoj dui je, uprkos svoj
njenoj strasnosti, samo slabo disanje (spiritus lenis).
Jo 1830. godine, u poetnoj mladalakoj sa
moi, pod uticajem teolokih studija, u Kopenha
genu, oseao je u sebi bolesnu ukletost filosofa-pesnika. as je beao od ivota as se vraao njemu,
lutao izmeu slasti i gorine, od Kopenhagena i
Jitlanda do Berlina, traio mesto duevnog primircnja, ali ga nije nalazio. U Berlinu, divei se nemakom duhu, ita Kanta, Fihtea, openhauera, Getea i ilera, a Hegela, arom pesnika, osporava.
Tamo upoznaje Reginu Olzen. Dolazi do veridbe.
Posle kraeg vremena, ozareno lice zaljubljenoga,
pokriva senka udesne sumnje. Da li njegova ukle
ta, pesnika priroda moe da usrei devojku? Da
li, moda, njegova nena, melanholina priroda ne
7

stoji na putu jednom normalnom, zdravoin braku?

Na postavljena pitanja, u slatkoj patnji, daje od
govor: Poslati zlatnu vrpcu znai na istoku smrt
nu presudu za primaoca. Poslati prsten valjda zna
i ovde smrtnu presudu za poiljaoca".
I 11. avgusta 1841. godine, izmeu Kjerkegora
i Regine Olzen, dolazi do raskida. Time on zadobija
slatku bolest na smrt" i preko potrebnu stvarala
ku samou, a ona jednu divnu uspomenu. Tek po
sle Reginine udaje, kroz svetu samou, Kjerkegor
zamenjujui estetski, ravnoduni, plan ivljenja za
etiki, zadobija duevnu slobodu. Mogao je, bez gri
ze savesti, ui u oluju i tajne ponora zagonetne eg
zistencije. Jer estetika nije zlo, nego ravnodunost
i zato sam i rekao da se izbor zasniva na etici".
Traei i ispitujui pratamu ljudske egzistenci
je, kroz dubinu sopstvenog bia, uspravljao je oveka. Nasuprot hegelovskom ponitavanju individu
alnosti oveka, u ime Weltgeista, Kjerkegor mu vra
a duevnu snagu, a sa duevnom snagom i etiku
toplinu. Nejasnu spekulaciju zamenjuje jasnom eg
zistencijom. Mnogi pisci i filosofi njegove tragove
slede. Dostojevski, Nie, Bergson, Jaspers, Hajdeger i drugi, slino njemu, u ponorima suprotnosti
vide metafiziku paradoksalnost ljudske egzistenci
je; jer u dvojakosti postojanja, krui ovekovo bi
e, uvek spremno na neto novo.
Na osnovu unutranjih iskustava, Kjerkegor
ita tajne ivota, na osnovu sukoba tame i svetla,
razreava zagonetke smrti. to je suprotnost izra
enija i nesmirenija, to je egzistencija zagonetnija i
privlanija. Bolest od neizvesnosti, strah od ni
ta", stradanje od suvika ljubavi, u venoj nerazreivosti, izgovaraju se celim njegovim biem u tonu
tihog ispovedanja. La, kao preka ljudska potreba,
kao posrednica izmeu oveka i istine, izmeu pro
pasti i spasenja, uiteljica je njegove besputne sete.
U neizrecivom prostoru i zatamnjenom vremenu,
ona, u bespuu rizika, ucrtava put beskrajnog uzle
ta ili konanog pada. Otuda njegovo glavno delo
8

nosi naslov Ili-ili" (1843), a ili-ili znai-rizik, ne

svakodnevni podvig, kritiku vremena, svezu snagu
budunosti.
U stalnom prelazu iz vremena u vreme, iz sna
u javu, njegov svet estetiara uporedo stoji sa sve
tom etiara.
Duh estetiara, okrenut lepoti i uivanju, u
pojedinanom, nalazi svuda samo sebe. Njegovo se
vreme svodi na kratko vreme, na iv i nezaboravan
trenutak. Tu bezmerja nema. Duh etiara, okrenut
istoriji, i zajednici, kroz opte i bezgranino, osva
ja venost. I estetsko i etiko, u ovom izboru, jed
nakom merom su sadrani. Jer ovekova lepota,
moral i verovanje, oduvek stoje pred jednom og
romnom kapijom rizika na kojoj pie: ue li, ovee, u nepoznato, kajae se, ne ue li, opet, kajae se. Uvek pred tobom stoji tvoje ili-ili.
Nasuprot estetskom i etikom izrazu, stoji reli
giozno. ovek sabira duu i postaje veliki svojom
mudrou ija je tajna glupost, svojom nadom iji
je oblik ludilo, svojom ljubavlju koja zrai mrnju
prema samom sebi.
Dok je estetska egzistencija preteno uiva
nje, etika je egzistencija preteno borba i pobeda.
Religiozna egzistencija jeste stradanje. I to ne kao
prolazni trenutak, ve kao stalno praenje. U stra
danju poinje religiozno da die." Jer estetski ovek ima trenutak, etiki pobeuje u istoriji, a reli
giozni ovek ima venost."
Ceo obim estetskog, kod Serena Kjerkegora,
staje u etiko, a etiko sa svim svojim zahtevima,
staje u religiozno, naravno, uime optih oeanja.
I estetsko, i etiko, i religiozno, uslovljeni su
ovekovim radnjama, kao zadovoljstvo ili kao pat
nja, ili jo odreenije, uslovljeni su verom, ljubav
lju, uzvienom nadom, u oekivanju venoga. Ali,
u oekivanju venoga, u svetu snage, najvei, obi
no, postaje onaj koji nemogue potrauje.
Vito

Markovi

SAMOPOSMATRANJE I SHVATANJE
IVOTA

Da kaem neto o sebi: ja nisam, nipoto, ka

ko to moda vreme trai, nikakav reformator, ni
ti kakav dubokoumni duh, vidovnjak, prorok. Ne,
ja sam dozvolite ja sam u izuzetnoj meri iz
raziti policijski talent.
Jo od detinjstva bio sam pod vlau ogromne
sete, ija dubina nalazi jedini pravi izraz u to
me to mi je podarila ogromnu spretnost da se
skrivam iza prividne veselosti i ivotne radosti. Je
dina mi je radost bila, ukoliko se mogu prisetiti,
to niko nije mogao da otkrije koliko sam bio nesrean...
U ivotu sam bio bacan tamo-amo, u mnogoem, gotovo u svaem, bio sam iskuavan, utoliko
pre u zabludama. Pa sam, avaj, bio i na putu pro
pasti: tako sam bio sam u svojoj dvadesetpetoj go
dini zagonetno razvijena, izuzetna mogunost, ije
naznaenje i znaenje nisam razumeo uprkos najna
pornije refleksije, koja je moda sve razumevala.
Jedno sam samo saznao: da mi je najpravilnija namena ivota bila u pokajanju. iveo stvarno, me
utim, ja i nisam, izuzev pod opredeljenjem: duh.
ovek stvarno ja bio nisam, dete i mladi najma
nje . . .
Ja sam imao svoj alac u mesu, duhovnu obda
renost (naroito fantaziju i dialektiku) i obrazo
vanje u izobilju, jedan enormni razvoj kao posmatra, jedno zaista retko hriansko vaspitanje, sa
svim svoj dialektiki odnos prema hrianstvu. Od
11

detinjstva bio sam vaspitan u poslunosti, u apso

lutnoj poslunosti, obdaren gotovo drskom verom
da sve mogu, a samo jedno ne: da budem, pa ma
kar jedan jedini dan, slobodan kao ptica, ili oslo
boen okova sete u kojima me drala neka tua
sila. Najzad sam bio sam sebi pokajnik.
U tom se desio veliki zemljotres, strahoviti
preokret, koji mi je nametnuo jedan novi, nepogreni zakon tumaenja svih fenomena. Naslutio sam
tada da duboka starost moga oca nije nikakav Bo
ji blagoslov, ve naprotiv kletva, da su izuzetne
duhovne moi, nae porodice samo zato postojale
da se meusobno satru. Osetio sam tada kako oko
mene tiina noi narasta kad sam nesrenika u
svom ocu upoznao, nesrenika koji je trebalo sve
nas da nadivi, venac jedan na grobu svih svo
jih nadanja. Moralo je biti nekog greha na celoj
porodici, neka kazna morala je na njoj poivati.
Valjalo je ona da iezne, monom Bojom rukom
iskorenjena, kao neuspeo pokuaj ugaena. I samo
kadikad nalazio sam neto utoljenja u pomisli, da
je mome ocu bila namenjena teka dunost da nas
smiri utehom religije. Da nas sve pripremi na pri
jem u jednom boljem svetu ako u ovome ak i sve
izgubimo, ako nas snae kazna koju jevreji stalno
svojim neprijateljima ele: da je seanje na nas
potpuno iezlo.

SOLOMONOV SAN

Dovoljno je poznata Solomonova presuda, On je

umeo da razlikuje istinu od lai i da mudroga
vladara uini slavnim. San njegov manje je poznat.
Ako postoji kakva patnja zbog simpatije, onda
je to stid zbog oca svog. Zbog onoga koga najvie
volimo, kome najvie dugujemo: pribliiti mu se
nauznak, okrenuta lica, da se ne bi njegova sra
mota videla. Zar ima, meutim, veega blaenstva
simpatije nego to je smeti voleti svog oca po si
novljevoj elji, a jo uz to imati sree a se smemo ponositi njime, jer je on izabranik, snaga na
roda, ponos zemlje, prijatelj Boga, obeanje budu
nosti, hvaljen u ivotu, velian u svom spomenu!
Sreni Solomone, ovo je bila tvoja srea! U iza
branom n a r o d u . . . bio je on sin c a r e v . . . sin cara,
izabranika meu carevima!
Tako je Solomon iveo sreno kod proroka Natana. Mo i velika dela njegova oca nisu ga odu
evljavala za delo, jer za to nije imao nikakve
prilike. Ali su ga ona oduevljavala za divljenje, a
divljenje ga je uinilo pesnikom. Ako je, meutim,
pesnik bio ljubomoran na svoga junaka, sin je bio
blaen u svojoj odanosti ocu.
Utom poseti jednom mladi svog kraljevskog
oca. Jedne se noi probudi on, jer je uo nekakav
pokret tamo gde je otac spavao. Obuzima ga strah.
On se plai da to nije zlikovac koji e mu ubiti
oca. On se prikrada blie. Tada uzri on Davida u
skruenosti srca, zauje krik oajanja iz due po13

kajnika. Onemoao ponovo se vraa u postelju, za

spi. Ali ne miruje, ve sneva. On sanja da je Da
vid bezbonik, od Boga oturen, da je carsko ve
lianstvo gnev Boji nad njim, da za kaznu mora
nositi purpur, da je osuen da vlada, osuen da
slua blagosiljanja naroda dok mu potajno i skri
vena pravda Gospodnja sudi. I san sluti da Bog ni
je Bog pobonih, ve Bog bezbonih. I da se mora
biti bezbonikom da bi se postalo bogoizbranikom.
A ova protivrenost i jeste uas sna.
Kao to je David leao skruena srca, tako
je Solomon ustao sa leita svog, ali njegov ra
zum bee skruen. Strah ga je obuzimao kad je po
miljao ta to znai biti Boji izabranik. On je
slutio da prisnost svetitelja sa Bogom, iskrenost
i s t o g a pred Bogom nije bilo objanjenje, ve
da je potajni greh bio tajna koja je sve objanja
vala.
I Solomon postaje mudar, ali ne i junak. On
postaje mislilac, ali ne i molitvenik. On postaje
propovednik, ali ne i vernik. On je mogao mnogima
pomoi, samo ne sebi. On je postao poudan, ali
ne i pokajan. On je postao skruen, ali ne i uspra
van. Jer se snaga njegove volje preuznela nad onim
to je premaalo snage mladia. I on se tetura kroz
ivot snaan, natprirodno snaan. To znai: u smelim obmanama i udnim izmiljotinama fantazije
enstveno slab, otrouman u tumaenju misli. Do
lo je, meutim, do razdora u njegovom ivotu. I
Solomon tako oslabi, da nije mogao nositi ni svoje
vlastito telo. Kao neki onemoali starac sedeo bi
on u svom haremu dok ne prhne veselost i ne
poklikne: Udrite u cimbale, igrajte mi, o ene!"
Ali kada je, privuena njegovom mudrou, dola
kraljica Istoka da ga poseti, njegova dua postade
bogata. I mudri odgovori tecijahu sa njegovih usana
kao divna izmirna sa drvea Arabije.
1. avgasta 1835.

14

(Dvaestdvogodinjak)

Ono to mi u najdubljem osnovu nedostaje je

ste da budem naisto ta treba da r a d i m , a ne
ta treba da z n a m, izuzev saznanja koje prethodi
svakom delanju. O emu se radi jeste da razumem
svoje naznaenje, da vidim ta upravo hoe Bog da
inim. Valja nai istinu, moju istinu za koju u
iveti i u m r e t i . . .
To je ono to nisam imao: da ivim potpuno
ovejim ivotom, a ne samo ivotom saznanja, ta
ko da osnov za graevinu mojih misli ne bude ta
kozvano o b j e k t i v n o , neto to niukom sluaju
nije moje vlastito, ve neto to je spojeno sa naj
dubljim korenom moje egzistencije, ime sam tako
rei urastao u boanske, na emu u se vrsto dra
ti ako se i ceo svet stropota.
Ja sam esto jeo plodove sa drveta saznanja i
esto se naslaivao njihovim prijatnim ukusom. Ali
je ova naslada trajala samo u trenutku saznanja, ne
ostavljajui nikakva dublja traga u meni. Izgleda
mi kao da nisam pio pehar mudrosti, ve se u nje
ga u t o p i o . . .
Pre svakog drugog saznanja moramo samog se
be upoznati. Tek kad je ovek sam sebe prisno razumeo i video samo svoj hod na svome putu, tek
onda njegov ivot stie mir i znaaj, tek se onda
on oslobaa onog dosadnog, kobnog s a p u t n i k a . . .
one ironije ivota koja se javlja u sferi saznanja i
zapoveda istinitome saznanju da otpone sa nesaznanjem. Onako kao to je Bog stvorio svet ni iz
ega.
Moje je stanovite: naoruana neutralnost.
Tragino je ono to se pokazuje u nemoguno
sti da imamo nekoga kome bismo sebe uinili ra
zumljivim. Ovo je tako divno izraeno u knjizi Postanja kad Adam daje ime svim ivotinjama, ali
nijedno za sebe ne nalazi.
Ljudi me tako malo razumeju da ne razumeju
ni moju albu to me ne razumeju!
Da ja imam pravo, to u osnovi razumeju svi, pa
ak i biskup Minster; da meni ne daju za pravo,
znamo svi pa ak i ja.

15

Svaka je istina samo do izvesnog stupnja isti

na. Pree li taj stupanj, doe li kontrapunkt, ona
postaje neistina.
Mart

1855.
(Godina

smrti)

ta ja hou, Serene Kirkegarde? Sasvim pro

sto: ja hou potenje.
Svetina je to, na kraju krajeva, o kojoj u svo
joj polemici nisam vodio rauna. A to sam nauio
od Sokrata. Ja hou da upozorim ljude da ne erdaju i da ne rasipaju i v o t . . .
Ja hou da skrenem panju -ljudima na njihovu
vlastitu ruevinu. Ako oni to nee milom, naterau
ih silom.
Zadatak je moj da izvrim reviziju odredbe
pojma hrianin". Postoji samo jedan jedini ovek koji ima uslova za stvarnu kritiku moga rada:
to sam ja.
Koji je to put kojim moramo svi i i . . . Preko
mosta uzdisaja u venost.

ESTETSKI I ETIKI STADIJUM

ta znai to iveti estetski, a ta znai to iveti etiki? ta je estetsko u oveku, a ta etiko?

Na ovo bih odgovorio: estetsko je u oveku ono
ime je on neposredan, ono to on jeste; etiko je
u oveku ime on postaje to postaje. Ko u i o d
estetskoga, k r o z i za estetsko u sebi ivi, taj
ivi estetski.
Etika linost je kao tiha voda koja ima du
boko korito. Ko, naprotiv, estetski ivi, pokretan
je samo na povrini.
Geslo estetiara glasi: in vino veritas.
Svaki ovek, makako neznatno obdaren, ma
kako podreena poloaja u ivotu, ima prirodnu
potrebu za jednim shvatanjem, za pretstavom o zna
enju i svrsi ivota. Tako i onaj koji estetski ivi.
Obian izraz, koji se u sva vremena i od svih sta
dija uje, glasi: ivot treba uivati. Manjevie ovaj
se izraz, naravno, menja ukoliko je pretstava o za
dovoljstvu razliita. Ali u tome da ivot treba ui
vati, svi se slau. Ko meutim kae da hoe da
uiva ivot, taj stalno potinjava svoj ivot izvesnom
uslovu ili van linosti ili u samoj linosti, ali tako
da taj uslov nije samom linou postavljen.
Ko estetski ivi, taj ne moe, u dubljem smi
slu, da da rauna o sebi. Jer neprekidno ivi u
trenutku. Jer on o sebi zna samo u izvesnom relativitetu i u okviru izvesnog ogranienja. Neu
sporiti da estetski ivot trai, ako dospe do svoje
visine, mnotvo duhovnih darova. Ovi darovi mo2 Brevijar

17

raju, ta vie, da budu neobino razvijeni, ali su

ipak oni sputani. Otuda nema j a s n o s t i . . . Ti si
duhovit, ironian, dobar posmatralac i dialektiar,
iskusan u zadovoljstvu, ti ume da rauna sa tre
nutkom, ti si sentimentalan. Kakokad, prema okol
nostima. Ali pored svega toga ti ivi u trenutku.
Tvoj se ivot drobi u pojedinostima, te ti je nemo
gue da ga objasni. Ko hoe da izui vetinu, ui
vanja najbolje je da se obrati tebi, ali ako eli da
razume svoj ivot, onda on nije u tebi naao pra
voga oveka.
Estetska linost posmatra samu sebe u svojoj
konkreciji i razlikuje dakle inter et inter. Ona primeuje da joj neto pripada sluajno, a neto bitno.
Ova je razlika, meutim, krajnje relativna.. Jer
dokle ovek estetski ivi, sve mu upravo pripada
podjednako sluajno. Prema tome, po sredi je samo
nedostatak energije ako se estetska linost uporno
dri ove razlike.
Ti veli da je ivot maskarada i da ti je on ne
iscrpni izvor uveseljavanja. Pa ipak nikome nije
polo za rukom da te upozna. Svako je tvoje objav
ljivanje obmana. Ti moe samo na ovaj nain di
sati, spreiti da neko u tebe prodre i dah ti oduzme.
Tvoja se delatnost sastoji u tome da sauva svoj
skrivnik. I to ti je uteha, jer je tvoja maska naj
zagonetnija od sviju. Ti ustvari i nisi nita. Ti po
stoji stalno samo u odnosu. I to to si, ti si samo
u tom odnosu. Prui li enjivo nekoj pastirici
ruku, oas se pretvara u sentimentalnog pastira.
asnog duhovnog oca obmanjuje svojim bratskim
celivom. Ti si sam nita, tajanstvena prilika..
Ma kolike bile razlike u okviru estetskoga, svi
se stadiji ipak u bitnome slau. Slau se, naime,
u tome, da se duh ne moe odrediti kao duh, ve
neposredno. Razlike mogu da budu neobino velike
od potpune bezduhovnosti do najvieg stupnja
duhovnoga. Ali i kod najduhovitijeg estetiara duh
nije odreen kao duh, ve kao sposobnost.
Linost nije duhovno, ve fiziki neposredno
odreena. Ovde imamo shvatanje sveta koje ui da
18

je zdravlje najdragocenija vrednost oko koje se sve

okree. Malo vei poetski oblik ima isto shvatanje
kad kae: lepota je neto najuzvienije. Lepota je,
meutim, samo jedno neposredno blago. Zato vi
dimo da je ovo shvatanje ivota retkokad sprovedeno. Nae se, dodue, esto mlada devojka ili
mlad ovek koji se prse svojom lepotom, ali ih ona
ubrzo obmane . . .
Oba shvatanja ivota slau se u tome da ivot
treba uivati. Uslov za ovo lei u samoj individui,
ali tako da on nije postavljen samom individuom.
Mi idemo dalje i nalazimo shvatanja ivota
koja isto tako nalaze ivotni smisao u zadovolj
stvu, ali im uslov za ovo lei van linosti. Takav
je sluaj kada sadrinu ivota sainjavaju bogat
stvo, slava, plemstvo itd. Ovde u pomenuti i jednu
vrstu zaljubljenosti. Kad zamislim mladu devojku
koja voli svom duom svojom, ije oko ne zna
ni za kakvo drugo zadovoljstvo do ljubljenoga da
vidi, ije srce nema druge elje do njemu da pri
pada, kad za nju nita, ama nita ni na nebu ni na
zemlji sem njega vanosti nema, onda opet imamo
shvatanje ivota iji je uslov van linosti...
Idemo dalje i ponovo nalazimo shvatanja i
vota koja ue da ivot valja uivati, ali uslov za
o v o nalazi se u samoj linosti, ipak tako da ga
nije sama linost postavila; Ovde se linost, uopte uzev, odreuje kao talenat. Postoji praktini
talenat, umetniki talenat, filosofski talenat. Zado
voljstvo u ivotu, uivanje, trai se u upranjavanju
o v o g talenta. Moda se ne ostaje pri talentu u nje. govoj neposrednoj datosti, ve se on svestrano kultivie. Ali je sam talenat za zadovoljenje u ivotu
uslov koji ipak nije samom linou postavljen...
Ova estetska shvatanja sveta lie jedino na dru
go po tome to imaju izvesno jedinstvo, izvestan
sklad: to je o d r e e n a stvar oko koje se sve
okree. O n o na emu ona izgrauju svoj ivot je
ste neto p o j e d i n a n o . Z a t o se taj ivot ne
drobi kao ivot onih koji ga zasnivaju na raznoli
kosti. I ovi ue: uivaj ivot, a to objanjavaju ova19

ko: ivi za zadovoljstvo. Zadovoljstvo je, pak, samo

po sebi raznovrsnost, te e se zato i njihov ivot
iscepkati u beskonanu raznovrsnost... U samom
zadovoljstvu linost je neposredna. I makoliko ono
utanano i rafinovano, ma koliko smiljeno ono bi
lo, linost je neposredno u njemu. U zadovoljstvu
ivi ona neprekidno u trenutku. I makako sloena
u ovom odnosu ona bila, ona je ipak trajno nepo
sredna, jer ivi u momentu . . .
Retkokad nalazi se ovo shvatanje ivota sprovedeno u velikom stilu, pa ipak se poee nau
ljudi koji tu neto petljaju. A kad potom nestane
uslova, onda pomiljaju kako bi oni moda, da su
neto uslovi ostali u njihovoj vlasti, dostigli sreu
i radost za kojima su u ivotu udeli. Pa ipak se
u istoriji naie na ovaj ili onaj takav sluaj. Poto
smatram da je korisno uvideti kuda vodi ovakvo
shvatanje ivota i kad mu sve ide na ruku, prikazau jedan takav lik. Biram za ovo onog svemonog
oveka, cara Nerona, kome se svet poklonio, koji
je bio okruen ogromnom svitom dragovoljnih slu
gu zadovoljstva. Ti si se jednom sa uobiajenom
drskou izjasnio da se Neronu ne moe zameriti
to je zapalio Rim kako bi dobio pretstavu o po
aru Troje, ne pitajui se da li je on stvarno umeo
umetniki da uiva u njemu. To je, dakle, jedan od
tvojih carskih prohteva: da nikad ne uzmie pred
milju, nikad od nje da se uasne. Za to nije po
trebna nikakva carska garda, nikakvo zlato i srebro,
nikakva blaga sveta. To se moe uiniti za sebe,
potpuno sam, sasvim tiho. Tako je pametnije, ali
ne manje uasno. Moda nema nameru da brani
Nerona. No ipak je i to jedna vrsta odbrane kad se
ne obraa panja na ono t a je on uinio, ve
k a k o je uinio. Meutim, ja znam da je ova dr
skost misli neto to se esto nalazi u mladih ljudi.
Oni u takvom trenutku kao da na svetu odmeravaju svoju snagu i lako dolaze u iskuenje da sami
sebe nadmae, naroito kad ih neko slua. Ja znam
vrlo dobro da e i ti kao ja i svaki drugi ovek, pa
ak i sam Neron, uasnut ustuknuti pred takvom

20

razuzdanosti. Ja ipak ne bih nikad mogao savetovati oveku da se, u naj stroijem smislu, pouzda u
to kalko je on dovoljno jak da i sam ne postane
nekakav Neron. Ako ja, naime, iskaem ta-po mom
miljenju ini sutinu bia Neronovog, moda e ti
se to uiniti kao suvie blaga re. Ipak ja nisam
blag sudija, mada ja, u jednom drugom smislu, ni
kad ne osuujem oveka. Ali veruj mi: izraz nije
blag, ve i s t i n i t . . . S e t a je bila Neronovo bie.
Biti setan znai za nae vreme neto veliko. Otuda
dobro razumem zato ti je ovaj izraz blag. Ja nadovezujem na jedno staro crkveno uenje koje je setu
uraunavalo u smrtne grehe. Ovo e, ako se ne va
ram, biti za tebe svakako vrlo neprijatno obavetenje, jer skroz na skroz menja tvoje shvatanje i
vota. Ipak u ovde odmah iz predostronosti primetiti da ovek moe imati brige i nevolje, ta vie
talko velike da ga moda celoga veka mogu pratiti,
pa da opet to bude lepo i istinito. Ali setnim po
staje ovek samo svojom roenom krivicom.
Ja zamiljam, dakle, staroga sladostrasnika. Ni
je on okruen svojim liktorima samo kad se pe
nje na svoj presto ili kad ide u senat, ve pre
svega onda kad polazi da utoli svoje prohteve. On
da mu oni kre put za otimaki pohod. Zamiljam
ga neto starijeg, sa mladou je svreno, lakoumnost je iezla, sit je svakog mogueg uivanja.
Ovakav ivot, makako pokvaren bio, uinio je, isti
na, da mu dua sazri, ali pored svega svog velikog
iskustva on je jo uvek dete ili mladi. Neposred
nost duha ne moe da se probije, pa ipak trai
ona prodor, trai vii oblik egzistencije. Bude li
se ovo dogodilo, onda e doi as kada e sjaj
prestola, njegova mo i vlast potamneti. A za to
ba nema on snage. Otuda se maa zadovoljstva.
Sva pamet ovoga sveta dovija se da izmisli nova
zadovoljstva. Jer samo u trenutku zadovoljstva na
lazi on pokoja. Kad trenutak iezne, ophrva ga
malaksalost. Duh stalno nastoji da se probije, ali
ne dolazi do prodora: on biva stalno obmanut.
Onda se u njemu nakuplja duh kao tamni oblak i-

21

ji gnev titi njegovu duu i pretvara se u strah,

koji ni u asu gneva ne prestaje. Zato njegovo oko
seva tako da zastrauje. Jer se iza oka nalazi dua
kao neka pomrina. Svet cepti pred njim, pa ipak
je samo njegovo najintimnije bie strah. Dete
neko koje ga druke pogleda nego to je on navi
kao moe da ga uasne. Isto tako i svaki nehoti
ni pogled. Kao da ga ovaj ovck magijom skamenjuje. Duh bi u njemu da prodre, samog sebe u
svojoj svesti da ima, a duh biva potisnut. I nov
gnev se nabira. On nije on sam. Samo kada svet
pred njim drhti, stian je. Onda nema nikoga ko
bi se usudio da ga dokopa. Otuda pred ovekom
ovaj strah, koji je u Nerona isti sa svima ljudima
ovoga kova. On je besomuan, neslobodan u sebi.
Otuda izgleda kao da svaki pogled hoe da ga spu
ta. On, car, Rima, moe zastrepeti od pogleda najbednijeg sluge. Sretne li ga takav pogled, onda
njegovo oko prodire oveka koji se usudio da ga
tako pogleda. Hulja stoji uz skute cara, razume po
gled i sa ovim ovekom je svreno! Neron nema
na savesti nikakvo ubistvo, ali duh potresa novi
strah. Samo u asu zadovoljstva nalazi on razono
de. On spaljuje pola Rima, ali patnja ostaje ista.
Uskoro ga ni to ne uveseljuje. Postoji jo jedno
vee zadovoljstvo: da zastrauje ljude. On je sam
sebi zagonetan i strah je njegovo bie. Otuda hoe
da bude zagonetka svima i njihovim strahom da se
naslauje. Otuda ovo carsko smekanje koje niko
ne ume da shvati. Ljudi pristupaju njegovom prestolu, on se na njih prijateljski osmehuje, pa ipak
ih obuzima uasan strah: moda je ovo osmehivanje njihova smrtna presuda. Moda e se raspui
zemlja i oni survati u ponor. ena jedna prilazi
njegovom prestolu. On joj se milostivo smeka, pa
ipak se ona onesveuje od straha: moda ju je
ovaj osmeh ve izabrao za rtvu njegovog sladostraa. A ovaj strah ga uveseljava. On nee da imponuje, on hoe strah da ugoni. On se ne pojav
ljuje ponosan u svome carskom dostojanstvu; slab,
nemoan puzi on, jer ova slabanost jo vie uzne22

miruje. On izgleda kao samrtnik, njegovo je disa

nje iznemoglo, pa ipak je on car Rima i dri u
ruci svojoj ivot ljudi. Njegova je dua malaksala.
Samo ala i igra misli mogu za asaik da ga oi
ve, t o svet, meutim, prua, iscrpeno je, pa ipak
on ne moe da die ako zanemi. On bi mogao na
rediti- da se dete ubije pred oima majke ne bi
li video njeno oajanje koje prua nov izraz nje
govoj strasti za uveseljavanje. Da nije car Rima
on bi moda okonao svoj ivot samoubistvom. Pa
to je u stvari drugojai izraz za istu stvar kad
Kaligula eli da glave svih ljudi vise na jednom
vratu kako bi ih jednim udarcem unitio . . .
ta je seta? Seta je histerija duha. Doe u
ivotu oveka as kada je neposrednost takorei
sazrela i kada duh zahte jedan vii oblik, u kome
bi se kao duh dojmiti mogao. Kao neposredni duh
vezan je ovek sa vascelim zemaljskim ivotom, a
sad bi duh da se sabere iz ove rasejanosti, da sa
mog sebe preobrazi. Linost bi da postane svesna
sebe u svojoj venoj vanosti. Ne dogodi li se to,
sprei li se i potisne uzmah, onda nastupa seta.
Mnogo to moe se preduzimati da se na nju za
boravi. Moe se raditi, moe se latiti nevinijih
sredstava nego Neron: seta ne uzmie. Ima neeg
neobjanjivog u seti. Koga mori briga i neraspo
loenje, taj zna zato se brine i pati. Ako zapi
tamo setnika kakav je razlog njegove sete, ta je
to to ga titi, on e odgovoriti: ne znam, ne umem
da objasnim. U tome je beskrajnost sete. Njegov je
odgovor sasvim taan. Jer im on prozre svoju setu,
ona je otklonjena, dok briga kod brinika nije otstranjena samim tim to on zna zato se brine. Ali
je seta greh, upravo greh instar omnium. Jer seta
j e greh: n e h t e t i d u b o k o i p r i s n o . A t o
je izvor svih grehova.
Neposrednost je srea, jer u neposrednosti ne
ma protivrenosti. Neposrednik je bitno srean.
Shvatanje sveta neposrednosti jeste srea.
Neposrednik ne moe da shvati nesreu; on
moe samo da je sluti. Zato je nesrea jaa od
23

njega. A ovaj o d n o s p r e m a s t r a s t i fantazije u ne

p o s r e d n o s t i jeste oajanje.
Postoji j o jedan stadijum estetskog shvatanja
ivota, utananiji i finiji od s v i h . . . Ovo poslednje shvatanje ivota jeste
samo oajanje. I o n o
je jedno shvatanje ivota, j e r linost ostaje u krugu
neposrednosti. Ono je poslednje shvatanje ivota,
j e r je u izvesnoj meri postalo svesno nitavosti
ovoga shvatanja...
Ima ipak razlike izmeu oajanja i oajanja.
Ako zamislim nekog umetnika slikara na primer
koji oslepi, on e moda, ako neeg dubljeg u
njemu nema, oajavati. Ali on tada oajava zbog po
jedinanog. Ako mu se povrati onji vid, onda oa
janja nestaje. To nije sluaj sa tobom. Ti si duhov
no neobino obdaren i tvoja je dua u izvesnom
smislu suvie duboka da bi ti se tako to desilo. U
spolianiem odnosu nita ti se uostalom i nije do
godilo. Jo uvek ima u svojoj vlasti sve momente
za estetsko shvatanje ivota: ima imanja, nezavi
san si, zdravlje ti je izvrsno, duh ivahan, nisi po
stao nesrean to ti je devojka ljubav ismejala. Pa
ipak oajava. To nije nikakvo aktuelno oajanje,
ve oajanje u mislima. Tvoja je misao isprednjaila, ti si prozreo svaku sujetu, ali nisi dalje doao.
Datom prilikom ti u njemu potanja: poto se za
trenutak odaje uivanju, primeuje da je to su
jeta. Tako si stalno izvan sebe sama: naime u oa
janju. Ono postoji, jer se tvoj ivot nalazi izmeu
dve ogromne suprotnosti: ponekad raspolae di
novskom energijom, ponekad vlada isto takva velika
ravnodunost.
Sumnja je oajanje misli, oajanje je sumnja
linosti... Sumnja je unutranje kretanje u misli
ma. Prema svojoj sumnji odnosim se ia to je vie
mogue bezlino. Oajanje je mnogo dublji i savremeniji izraz, njegovo je kretanje mnogo obimnije od
kretanja sumnje. Oajanje je upravo izraz za celu
linost, sumnja iskljuivo za misao . . . Otuda se
sumnja nalazi u diferenciji, oajanje u a p s o
lutnome.

24

Ti si esto govorio da bi sve u s v e t u radije

bio nego pesnik, poto je egzistencija pesnika po
pravilu ljudska rtva. Moram sa svoje strane pri
znati da su pesnici iveli koji su sebe nali p r e
no to su poeli da pevaju, ili su sebe nali na
taj nain to su pevali. Ali, s druge strane, nema
sumnje da se pesnika egzistencija k a o takva nalazi
u tmini: to je posledica toga to se oajanje ne
sprovodi, to dua neprekidno u oajanju strepi i
duh svoje pravo preobraenje ne moe da nae. Pesniki ideal je uvek neistiniti ideal, jer je istiniti
ideal uvek stvarni ideal. Kada duhu nije dozvo
ljeno da se uzvine u vean svet duha, to on zao
staje i raduje se slikama koje se u oblacima ogle
daju. Raduje se i plae nad njihovom prolaznou.
Zato je pesnika egzistencija kao takva nesrena eg
zistencija. Ona je neto via od prolaznostima ipak
nije venost. Pesnik vidi svoje ideale, ali mora da
pobegne iz sveta da bi se njima radovao. On ne
moe ove idole da nosi u sebi usred ivotnog me
tea. Ne moe mirno da ide svojim putem, a da
ne bude napadnut od karikature koja ga okruuje.
Jo manje ima on snage da ove ideale u ivotu
o s t v a r i . . . Ako, meutim, nee da bude pesnik,
onda za tebe nema drugog puta do ovoga koji ti ja
pokazujem: o a j a v a j !
Izaberi, dakle, oajanje. Jer je oajanje samo
izvestan izbor: sumnjati se moe bez izbora, ali ne
i oajavati. Oajavanje je biranje. ta se tu bira?
Bira ovek samoga sebe, ali ne u svojoj neposred
nosti, ne kao sluajnu linost, ve u svojoj venoj
vanosti.
Ne moe se nikad oajavati, a da se to ne zahte.
Da bi se istinski oajavalo, mora se to istinski i
hteti. Ako se pak hoe, onda se je istinski izvan
oajanja. Ako je istinski izabrano oajanje, onda je
istinski uinjen izbor oajanja: ovek je izabrao
sebe u venoj vanosti svojoj. Linost se tek u oa
janju smiruje. Ne sa nunou, jer je nekada nuno
ne oajavati, ve sa slobodom. Tek je u tome nae
no a p s o l u t n o . . . Nije daleko vreme kad e se,
25

moda po dosta skupu cenu, saznati da polazna taka za nalaenje a p s o l u t n o g a nije sumnja, ne
go oajanje.
Birajui apsolutno ja biram oajanje. U oaja
nju pak ja biram
apsolutno. Jer sam ja sam
apsolutno,
ja
postavljam
apsolutno.
Ovo
mogu i druke rei:, ja biram
apsolutno
koje
mene bira, ja postavljam
apsolutno
koje mene
postavlja.
A ta je to to ja biram? Je li to ovo ili ono?
Ne, jer ja apsolutno biram. Apsolutno pak biram
upravo zato, jer sam izabrao da ne biram ovo ili
ono. Ja biram a p s o l u t n o . A ta je a p s o 1 u tn o? To sam ja u svojoj venoj vanosti. Kao a ps o l u t n o ja ne mogu nita drugo izabrati do sa
moga sebe. Jer: izaberem li neto drugo, onda bi
ram neto konano. Dakle, ne biram apsolutno.
Ali ta znai to: moje j a? Ako odmah treba
da naem neki izraz, evo odgovora: j a je neto
najapstraktnije od svega i istovremeno najkonkretnije od svega to je sloboda.
U oajanju, dakle, ja biram samoga sebe. Ako
ve oajavam, moda u oajavati i nad samim so
bom kao nad svim drugim. Ali j a nad kojim oa
javam jeste konanost kao svaka druga konanost.
Meutim j a koje biram jeste apsolutno ja ili ja u
svojoj apsolutnoj vanosti. . .
Zato oajavaj! Neka tvoja lakoumnost nikad
vie ne dotera dotle da kao nestalni duh, kao utva
ra luta ruevinama sveta koji je za tebe izgubljen.
Oajavaj! Neka tvoj duh nikad vie ne uzdie u
seti. Neka ti se svet ponovo javi lep, makar ga
drugim oima gledao nego ranije. Neka se tvoj duh
slobodno vine u slobodu.
E t i a r samo sprovodi do kraja oajanje koje
je vii estetiar otpoeo.
To je i l i i l i , koje ljude nad anelima
uzvisuje.
Ono zato se ja zauzimam u svome i l i
i l i jeste etiko. Zato jo nema spomena o izbo26

ru neeg, ni spomena o realitetu biranja, ve o re

alitetu d a se bira. To bih eleo da te osvestim.
Do ove take ovek oveku moe pomoi. Ako se
pak dovde doe, onda se umanjuje znaaj koji o
vek za oveka moe imati. U jednom ranijem pi
smu ja sam primetio: biti voljen to je kao kad se
biu oveka podari harmonija koja se nikad vi
e ne gubi. Sad kaem da biranje daruje biu o
veka neku sveanost, neko tiho dostojanstvo koje
se nikad potpuno ne gubi. Ima ljudi koji to to
su nekad imali prilike da licem u lice vide ne
kog velikog oveka smatraju za izuzetnu vrednost.
Oni nikad ne zaboravljaju ovaj utisak; on je nji
hovoj dui dao idealnu sliku koja oplemenjuje nji
hovo bie. Pa ipak ni ovaj trenutak, makoliko on
bio znaajan, nije nita prema trenutku izbora. Kad
se sve stia oko oveka, sveano kao zvezdana no,
kad je dua u celom svetu sama sa samom sobom,
onda se ona ne susree sa izvrsnim ovekom, ve
sa samom silom venom. To je kao kad bi se nebo
otvorilo. I ovek bira sama sebe, ili, ta vie, pri
ma samoga sebe. Tada je dua videla najuzvienije
neto to smrtno oko ne moe videti i neto to
se nikad zaboraviti ne moe. Tada prima dua vi
tetvo koje vavek oplemenjuje. ovek nije postao
neto drugo nego to je bio, ve on postaje on
s a m . Kao to naslednik pa bio on naslednik
svih blaga ovoga sveta nita ne dobija do svoga
punoletstva, tako ni najbogatija linost nije n i t a
pre nego to izabere samu sebe, dok je, s druge
strane, najsiromanija linost s v e kad je izabrala
samu sebe. Jer nije veliko biti ovaj ili onaj, ve
biti ja. A to moe svako ko hoe.
Estetski izbor je potpuno neposredan i utoli
ko nikakav izbor, ili se gubi u raznovrsnosti. Ako,
dakle, neka devojka sledi izboru svoga srca, onda
ovaj izbor, makoliko uostalom lep on bio nije
u strogom smislu nikakav izbor. Jer on je potpu
no neposredan. Ako ovek estetski izmeri mnotvo
ivotnih zadataka, onda on nee doi lako do jed
nog i l i i l i . Jer samoodredno u izboru nije
27

etiki naglaeno. Jer se, poto se ne bira apsolutno,

samo za trenutak bira, pa se zato u sledeem tre
nutku moe neto drugo izabrati.
Moje i l i i l i ne znai na prvom mestu iz
bor izmeu dobra i zla. To je izbor kojim se stav
ljamo ili ne stavljamo pod suprotnost dobra i zla.
Pitanje je u tome: pod kakvim se uglom hoe da
posmatra i ivi celi svoj ivot. Ko se stavlja pod
suprotnost dobra i zla, taj moda bira d o b r o ,
to se tek docnije ispostavlja. Jer nije zlo u e s t e t
s k o m , ve u indiferenciji. I zato se, kao to sam
ve rekao, izbor konstituie
etikim.
U ovom
izboru, dakle, ne odluuje se da li se hoe dobro
ili. zlo; bira se samo: da se hoe. Odluuje se o
htenju. A samim tim je ve postavljena razlika iz
meu dobra i zla. Ko bira etiko, taj bira dob
ro, ali je d o b r o sasvim apstraktno. Time je
njegova egzistencija dodue postavljena, to jo ni
poto ne znai da bira, mada je izabrao d o b r o ,
ne moe birati i z 1 o.
D o b r o je naime d o b r o to ga ja hou; ina
e nije to. Ono je izraz slobode. Isto tako je i sa
z l o m : ono jeste ukoliko ga ja hou. Ovim nije
nipoto umanjeno znaenje d o b r a i z l a , niti
srozano na subjektivnu odredbu. Naprotiv: time je
izreena apsolutna vanost ove odredbe. D o b r o je
ono to u sebi i za sebe postoji, postavljeno od ono :
ga to u sebi i za sebe postoji. A to je sloboda.
ime uopte razlikujemo d o b r o i z l o ? Mo
e li se ova razlika zamisliti, tojest je li ona misli
pristupana? Kad mislim, ja sam u odnosu prema
onome to mislim, ali ba zbog toga i ne razlikujem
izmeu dobra i zla. Misli to hoe, misli najapstraktniju, misli najkonkretniju od svih kategorija,
ti nikad ne misli pod odredbom d o b r a i z l a .
Misli celu istoriju: ti misli neizbeno kretanje ide
ja, ali nikad ine misli pod odredbom d o b r a i
z l a . Ti uvek misli relativne razlike . . . Mislei ja
postajem i beskonaan, ali ne apsolutan, jer ja ie
zavam u apsolutnom. Tek kada samog sebe izabe
rem, postavljam samog sebe beskonano apsolut28

nim, jer sam ja sam a p s o l u t n o i samo sebe

sama mogu apsolutno izabrati. A ovaj apsolutni iz
bor mene sama jeste sloboda. Tek kada sam samog
sebe izabrao, postavio sam apsolutnu razliku: naime
razliku izmeu dobra i zla.
Ovde bih potsetio na odredbu koju sam ranije
dao o etikome: e t i k o je to ime ovek postaje
ono to postaje. Ono ne ini linost drukom nego
to je. Ono nee ni e s t e t s k o da uniti, ve da
ga rasvetli. Da bi ovek iveo etiki potrebno je da
bude svestan samog sebe tako prodorno da mu ne
umie nijedna :sluajnost. Ova konkrecija ne gasi
e t i k o , ve u njemu vidi svoj zadatak, vidi ono
iz ega treba da stvara i ta da uobliava. Etiko
se uopte posmatra sasvim apstraktno. Otuda pred
njim potajna jeza. Etiko se posmatra kao neto
tue linosti. Otuda opiranje da mu se potpuno pre
damo, jer nismo sigurni kuda nas vremenom moe
odvesti. Tako se neki ljudi plae i smrti, jer imaju
o njoj samo tamne i nejasne pretstave da e dua
sa smru ui u drugi poredak stvari, u kome su
postojei zakoni sasvim razliiti od onih sa kojima
su se u ovom svetu upoznali. Razlog strahu od smr
ti jeste nenaklonost linosti da sama sebi bude pro
vidna. Lako je, ako se hoe, uvideti besmislenost
takvoga straha. Tako je i sa
etikim.
Ako se
ovek plai providnosti, on e stalno dzbegavati
etiko, koje upravo i ne eli nita drugo do prozranost.
Etiko se odreuje kao dunost, a dunost opet
kao zbir pojedinanih propisa, ali su linost i etiko
meusobno tui. ivot linosti je, prirodno, vrlo
ruan i dosadan, te kada e t i k o ne bi imalo dub
lje veze sa linou bilo bi teko braniti ga pred
e s t e t i k i m . Ne sporim da ima ljudi koji ne
odmiu dalje. Ali to ne zavisi od dunosti, ve od
oveka.
Prilino je udnovato da se pri rei d u n o s t
obino misli na neki spoljanji odnos, iako samo
izvoenje rei ukazuje na unutranji odnos. Jer valj
da to to ja negujem, to mi spada u dunost ne

29

kao sluajnoj individui, ve kao mome pravom biu,

stoji u najprisnijem odnosu prema meni samom.
Dunost, naime, nije nikakav spoljanji nalog, ve
unutranji imperativ. Kada se tako shvati dunost,
onda je to znak da se linost sama u sebi orijentisala. Za ovog oveka dunost se nee iscepkati u
niz pojedinanih odredbi. On je takorei odeven
svojom dunou, jer mu je ona izraz njegovog naj
prisnijeg bia. Kad se je ovek, na taj nain, sam
u sebi orijentisao, onda se on udubio u e t i k o,
te nee juriti bez daha za svojim dunostima. Otuda
prava etika linost ima u sebi mira i pouzdanosti,
jer nema dunosti van sebe nego u sebi. Ukoliko je
ovek dublje etiki zasnovao svoj ivot, utoliko e
manje oseati potrebe da svakog trenutka govori o
dunosti, svakog asa da zebe da li ju je ispunio,
neprestano da se savetuje sa drugima ta mu je du
nost. Pravilno upueni etos ini individuu beskraj
no sigurnom u sebe; dok nepravilno uoeni bes
krajno nesigurnom. Ja ne mogu da zamislim nesreniju i muniju egzistenciju nego kad ovek vidi svo
ju dunost van sebe, pa se ipak stalno pati da je
izvri.
. . . T e k kada je sama dunost ono to je op t e , tek tada se moe ostvariti e t i k o . To je
tajna savesti, koju individualni ivot nosi u sebi: da
je on istovremeno i i n d i v i d u a l n o i o p t e . . .
Ko posmatra ivot etiki ne vidi u njemu o p t e .
I ko etiki ivi, izraava u svom ivotu o p t e . On
stvara od sebe opteg oveka, naravno ne time to
e svoju konkreciju svui, jer bi onda postao nita,
ve time to e je obui i nju op ti m traiti.
Dunost je o p t e to se od mene trai. Ako,
dakle, ja nisam o p t e , to ne mogu ni vriti du
nost. Dunost je opet, s druge strane, neto poje
dinano, neto samo za mene, pa ipak je to dunost,
dakle neto opte. Ovde se javlja linost u svom
najpunijem vaenju. Niti je ona bez zakona, niti da
je sama sebi ovaj zakon. Jer odredba dunosti osta
je i dalje u snazi, dok se linost javlja kao jedin
stvo opteg i pojedinanog. E t i k o apeluje tre30

nutno na pojedinca da etiki egzistira. Ono se ne

razmee milionima i generacijama, ne uzima oveanstvo ukupno niti kao policija hapsi nevino oveanstvo.
Etiko
ima posla sa pojedinim o
vekom i, da se dobro razumemo, sa svakim poje
dinano.
Etiko, kao
apsolutno
beskrajno je va
no po sebi i nije mu potrebno gizdanje da bi se
bolje istaklo.
Pravo etiko nadahnue sastoji se u htenju svim
biem svojim, ali, boanstvenom alom uzneseno,
ono nikad i ne pomilja da li e se time ili nee
neto postii. im volja pone kriom pohotno da
udi za efektom linost postaje n e m o r a l n a . . . Jedna
odista velika etika linost ovako bi ispunila svoj
ivot: ona bi se svom snagom razvila, verovatno bi
pritom ogromno dejstvo spolja imala, ali se to nje
ne bi ticalo, jer zna da ono to je spoljanje nije u
njenoj vlasti i zato i ne znai nita ni p r o ni
c o n t r a.
Otuda ako je etika individua svrila svoj za
datak, dobar boj bojevala, onda je postigla da po
stane pojedinana linost, to e rei: postala je in
dividualni i istovremeno opti ovek. Biti pojedi
naan ovek nije, po sebi i za sebe, nita veliko, jer
tu se ovek izjednauje sa svakom tvari u prirodi.
Ali to biti tako da je on u isto vreme i opti ovek,
to je odista prava ivotna vetina.
Linost nema, dakle, e t i k o izvan sebe nego
u sebi; iz ove dubine izbija ono. To naravno vai,
kao to je reeno, onda, ako se apstraktnom i praz
nom bukom ne uniti, ve se usvoji ono to je kon
kretno.
Kad posmatram ivot, posmatram ga u njegovoj
lepoti... Meni za to nije potrebno da lutam po sve
tu, ili da cunjam po ulicama ... Dospem li kad, sta
nem na prozor i posmatram ljude. Tako vidim sva
kog oveka u njegovoj lepoti. Ja ga vidim u njego
voj lepoti pa makako on neznatan i malen bio, jer
ga vidim kao pojedinanog oveka koji je istovre
meno i opti ovek. Vidim ga kao onoga koji ima
31

svoj konkretni ivotni zadatak. On ne postoji dru

goga radi i kad je najbedniji najamnik. On ima svo
ju teleologiju u samom sebi, on izvruje svoj.zada
tak: on e pobediti, ja to vidim. Jer hrabar ovek
ne vidi utvare, ve pobedonosne junake; kukavica
ne vidi junake, ve samo utvare. Ubeen sam: on
mora pobediti. Zato.je njegova borba lepa . . . Kroz
ovu veru vidim lepotu ivota. A ova lepota koju ja
vidim nema niega bolnog i setnog to je nerazluno
vezano za lepotu prirode i umetnosti, nerazdvojno
ak od vene mladosti grkih bogova.
Kad smo ivot skroz proplovili, on treba da
nam pokae da li imamo hrabrosti da shvatimo da
je ivot ponavljanje. I da li smo raspoloeni da se
radujemo tom ponavljanju... ta bi, doista, bio
ivot bez takvog ponavljanja? Ko bi mogao poeleti da bude tabla na kojoj vreme uvek nova slova
pie? Ko bi mogao eleti da ga pokree sve to je
prolazno, novo, kojim se dua uvek samo svojim
mekutvom naslauje?
Ko hoe samo da se nada, taj je kukavica, a ko
hoe ponavljanje, taj je pravi ovek. I ukoliko je
on to sebi temeljnije umeo da objasni, utoliko je
dublji ovek.

RELIGIOZNO

Meu mnogim dobrima ima samo jedno koje je

najvee, koje se ne moe svojim odnosom prema
drugim odrediti poto je najvee, mada eljnik ne
ma o njemu odreenu pretstavu, jer je najvee. Naj
vee kao Nepoznato. Ovo je blago Bog. Ostala dob
ra imaju imena i oznake, ali gde dua najdublje
die, gde se, kako izgleda, ovo Nepoznato pokazuje,
tu je divljenje. I ovo divljenje je smisao nepo
srednosti za Boga i poetak svakog dubljeg razumevanja. Iskanje eljnika je slepo ne toliko u pogle
du predmeta, jer ovaj je Nepoznato, koliko u pogle
du priblienja ili udaljenja od njega. Izraz divlje
nja je oboavanje. Divljenje je dvoznano duevno
stanje, koje u sebi skriva strah i blaenstvo. Zato
je oboavanje istovremeno smeano iz straha i div
ljenja. ak i najpreienija i najumnija sluba
Boja jeste: blaenstvo u strahu i trepetu, uzdanje
u ivotnoj opasnosti, prostosrdanost u svetu o grehu. ak najpreienija i najumnija sluba Boja
ima lomljivost divljenja. Veliinu odnosa prema Bo
gu ne odreuje neposredna veliina ni snage ni mud
rosti, ni dela: najmoniji je u dubokoj nemoi, vernik uzdie iz najdublje nude, najsilniji je onaj koji
istinito skrsti ruke.
Moliti se ne znai uti govor samog sebe, ve
znai: utati, produiti sa utanjem i ekati dok
Bog uslii molitvenika.
3 Brevijar

33

Izmeu Boga i oveka postoji beskrajna, ponorna kvalitativna razlika.

To znai, ili to je izraz za to, da ovek ba
nita ne moe. Bog sve daje. On je taj koji oveku,
u prvom redu, i veru daje.
To je blagodat. Ovde je poetak celokupnog
hrianstva.
Dok je estetska egzistencija preteno uivanje,
etika je egzistencija preteno borba i pobeda. Re
ligiozna egzistencija jeste stradanje. I to ne kao
prolazni trenutak, ve kao stalno praenje.
U stradanju poinje r e l i g i o z n o da die.
Znaenje religioznog stradanja jeste biti mrtav
za neposrednost.
Razlog je ovog stradanja u tome, to se linost
u neposrednosti upravo apsolutno odnosi prema re
lativnim svrhama. Njegovo je znaenje u obrtanju
odnosa: biti mrtav za neposrednost. Ili, egzistenci
jalno reeno: linost ne moe nita, ona je pred
Bogom nita. Ovde se odnos prema Bogu opet na
negativnome zapaa. Samounitenje je bitni oblik za
odnos prema Bogu.
Zato je patnja poetak, a trepet bdenje pat
nje. Ukoliko je patnja dublja, utoliko se ovek ve
im nitavilom osea. ak manje nego nita. A to
je ba stoga to je patnik trailac, koji je poeo da
saznaje o Bogu. Uvek je govoreno, pa ak i u neznabotvu, da bogovi ono to je najuzvienije ne pro
daju zabadava, da je boanska zavist, kojom je bo
anstvo uvrstilo sebi cenu, postavila uslove odnosa.
Kako onda ovo: kao pojedinac Boga opaziti, ne bi
imalo svoju cenu. A ova je cena zahtev da ovek
bude grenik. Pa ipak to nije, ako tako smem rei,
neka utivost koju ovek ukazuje Bogu: da njegovo
sveto prisustvo potlauje pojedinca do grenika. Ne,
pojedinac je ve to b i o , a toga je p o s t a o svestan tek njegovim prisustvom.
Ukoliko je dublja patnja, utoliko se dublje pojima mo greha. A najvei izraz za najveu patnju
bio bi, izgleda, ako bi se neko oseao najveim grenikom.
34

U religioznoj sferi pozitivno se na negativnome

raspoznaje. Odnos prema venom blaenstvu ras
poznaje se na patnji. Negativni je izraz odluno ja
i: odnos se uoava na totalitetu svesti o grehu.'..
Svest o grehu jeste presudni izraz za egzistencijalni
patos prema venom blaenstvu.
Blaenstvo vere je, naprotiv, u tome to je Bog
ljubav. To jo ne znai da vera razume k a k o je
to odluka Boja o izvesnom oveku ljubav. U
ovome ba i jeste sukob, paradoks vere: verovati,
a to ne razumeti. A kad sukob vere otpone, kad se
sumnje probude, ili kad sumnja sa mnogim div
ljim mislima na veru kidie", onda se javlja krivica
o grehu kao poslednja odbrana, kao poslednje po
jaanje. Trebalo bi verovati da je ta svest ne
prijateljska snaga. Ali ne, ona ba hoe da pomogne
veri, da time pomogne verniku to e ga pouiti da
ne sumnja u Boga, ve u sebe samoga. Mesto la
ljivog razmiljanja sumnje to je upravo najopas
nija izmiljotina sumnje grmi svest o grehu svoje
stoj!" i povraa spasenju veru, spasenju time to
se nije pojavio spor o tome da je Bog ljubav. Jer
kao to Sveto Pismo kae da je Bog sve potinio
grehu da bi svaka usta zapuio, tako i ova smerna i
spasonosna misao zapuuje sumnjama usta. Kad hi
ljadu pitanja sumnje navale na veru i stvore privid
kao da Bog ne moe da odgovori, tada svest o grehu
ui vernika, da je to on sam koji mi na jedno od
hiljadu ne moe odgovoriti: dakle je Bog ljubav.
Ne shvati li silinu ovog zakljuka, shvatie je vera.
Shvatie da je uobraenje: moi sumnju do kraja
domisliti, ali da je blaeno to je sumnja onemo
guena.
Ako ovek u odnosu prema Bogu uvek grean
strada, onda je svakoga asa, pa ma ta se desilo,
sigurno da je Bog ljubav. Ili bolje: onda je svakoga
asa spreen pad u sumnju, jer svest o krivici pri
vlai panju na sebe.
Ono to pretstava o Bogu ili o njegovom ve
nom blaenstvu treba da uini kod oveka jeste, da
on preobrazi svoju egzistenciju u datom smeru. Umi35

ranje za neposrednost jeste taj preobraaj. To se

zbiva polako, dok se ovek najzad ne oseti uhvaen
u apsolutnoj pretstavi o Bogu. Jer apsolutna pretstava o Bogu ne znai: imati apsolutnu pretstavu
en passant, ve: imati apsolutnu pretstavu svakoga
trenutka. To je ukidanje neposrednosti i smrtna pre
suda unitenju. Kao kad ptica, koja je bezbrino
letela, bude uhvaena, kao kad se riba, koja je bez
brino prosecala vodu i pouzdano krmanila kroz
arobnu zemlju morskoga tla, nae van svoga ele
menta na zemlji: tako je vernik uhvaen. Jer apsolutnost nije, na tako prost i lak nain, element ko
nanoga bia. I kao bolesnik koji se ne moe mak
nuti, jer ga sve boli, a kao to, opet, bolesnik dok
je iv ne moe da se ne kree ma da ga sve boli:
tako vernik lei vezan za konanost sa svojom apso
lutnom pretstavom o Bogu, o nitavnosti oveka.
I nije ptica u kavezu, i nije riba na obali, i nije
bolesnik na bolesnikoj postelji, i nije suanj u najtenjoj tamnici tako uhvaen kao onaj koji je uhva
en pretstavom o Bogu. Jer kao Bog, tako je za
mamna pretstava o Bogu svud i svakad. Da, kako
mora biti uasno za onoga koga smatraju za mrtva
kad on, jo iv i treznih ula, uje ta prisutni o
njemu govore, a on ne moe niim izraziti da je
jo iv: tako je i stradanje zbog unitenja za vernika kad on u svojoj nitavosti apsolutnu pretstavu
ima, ali nema odnosne meusobnosti. Ako se dogo
dila pesnika istina da je jedan veliki i opiran
plan, narisan u srcu ovekovom i tu vrsto dran,
razbio lomljivi sasud, ako se dogodilo da je neka
devojka zbog toga to je, ljubljena oboavaocem,
presvisla od sree: onda nije udo to je Jevrejin
verovao da jedan cigli pogled Boga znai smrt, a
neznaboac da je odnos prema Bogu vesnik bez
umlja.
Kad hrianstvo zahteva da ljubimo svoga ne
prijatelja, onda se u izvesnom smislu moe rei da
ovaj zahtev ima svoj opravdani razlog, jer Bog hoe
da ga ljubimo, poto je Bog, ljudski govoreno, najuasniji neprijatelj ovekov, smrtni neprijatelj nje36

gov: ta on hoe da ti strada, da umre. On mrzi

ba ono u emu se ivot prirodno sadri, o ta si
ti svom svojom ivotnom radou obisnuo.
Ljudi koji nikako ne stupaju u vezu sa Bogom,
uivaju kakva ironija! tu sreu, da ih Bog u
svome ivotu nikako ne mui. Ne, on ljubi samo one
koji sa njim stupaju u vezu, iji on, ljudski govo
reno, smrtni neprijatelj mora da se nazove ali
iz ljubavi.
On je tvoj smrtni neprijatelj. On, ljubav, hoe
iz ljubavi prema tebi da ga ti ljubi; to znai da
ti mora umreti, izumreti. Inae ga ne moe ljubiti.
Tako on, svuda prisutan i sveznaju kao to
je, pazi na tebe, prozire i najneznatnije to se u
tebi zbiva, prozire on, tvoj smrtni neprijatelj!
uvaj se da neto eli, uvaj se da se neega pla
i! Jer ono to eli nee se ispuniti, ve mnogo
pre suprotno. I ono ega se plai, snai e te. Uko
liko ga se vie plai, utoliko e te pre snai. Jer
on te ljubi i hoe da ga ljubi, i jedno i drugo iz
ljubavi. Ali im neto eli ili se neega plai, onda
,ne misli na njega. Ili: ako ga dovede u vezu sa
svojom eljom ili svojim strahom, onda ne misli
na njega po sebi i za sebe; to jest, ti ga ne ljubi.
A on hoe da bude ljubljen, hoe to iz ljubavi.
Onome ko ljubi Boga nisu potrebne nikakve
suze, nikakvo divljenje. On u ljubavi zaboravlja na
stradanje. On to tako potpuno zaboravlja, da docnije ne bi ni najmanje slutio o svom bolu kad se
Bog toga ne bi seao. Jer Bog vidi skriveno, i zna
nevolju, i broji suze, i nita ne zaboravlja.
Beskrajna rezignacija poslednji je stadijum koji
prethodi veri tako da svaki onaj koji nije uinio
ovaj pokret nema vere. Jer sam ja tek u krajnjoj
rezignaciji sam sebi jasan u svom venom vaenju.
Tek onda moe biti rei o tome da se snagom vere
osvoji egzistencija.
Vera ne pripada rezignaciji, jer u rezignaciji
dobijam svoju venu s v e s t . . . U rezignaciju ne spa
da vera. No da bih za dlaku vie dobio, nego to
je moja vena svest, za to je potrebna vera. U tome

37

je paradoks. esto se zamenjuju kretanja. Kau da

je vera potrebna da bi se sve napustilo. uje se i
neto udnovatije: uje se kako se ovek ali da je
izgubio veru. Ako se pogleda na skali gde je ovaj
ovek, primeuje se da je on dospeo do take odak
le treba da se uini beskonano kretanje rezignacije.
Rezignacijom se odriem svega. Ovo kretanje vrim
iz samog sebe. Ako ga ne uinim, to stoga to sam
kukavica, mekuac, bez oduevljenja i to ne oseam
znaaj visokoga dostojanstva, da je svaki ovek upu
en da bude svoj cenzor, to je mnogo otmenije ne
go biti generalni cenzor cele rimske republike. Ovo
kretanje inim iz samog sebe, i ono to time do
bijem, to sam ja sam u svome venom vaenju, u
potpunom sporazumu sa svojom ljubavi prema ve
nom biu. Verom se ja niega ne odriem. Verom,
naprotiv, dobijam sve, ba u smislu onom, po kome
e onaj koji ima vere koliko goruino zrno gore
premetati. Valja imati iste ljudske hrabrosti da
se sve privremeno napusti da bi se venost dobila,
a kad je dobijem ne mogu se je vavek odrei. To
je protivrenost u sebi, ali valja imati paradoksnu
i smirenu hrabrost: dokopati se preko a p s u r d n o g a celokupne vremenosti. To je hrabrost vere.
Verom Avram nije izgubio Isaka, ve ga je verom
dobio. Blagodarei rezignaciji onaj bi bogati mla
di sve razdao. Da je, meutim, tako uinio, vitez
vere bi mu rekao: ako uzveruje, vratie ti se po
mou a p s u r d n o g a svaka para. Prema ovoj rei
nije, svakako, mogao biti ravnoduan nekadanji
bogati mladi: sa njegovom bi rezignacijom zlo stojalo da je razdelio svoju imovinu zbog toga to mu
je dodijala.
Oko vremenosti, prolaznosti sve se okree. Ja
mogu svojom vlastitom snagom svega da se liim
i onda mira i pokoja u bolu nai. Ja se sa svime
pomiriti mogu. ak i kad bi onaj strani demon,
uasniji od kostura smrti koji zastrauje ljude, ak
kada bi mi bezumlje pokazalo luaku koulju i ja.
preko njegovog izraza lica, shvatio da je meni valja
obui. Ja svoju duu jo mogu spasti ako mi je vie

38

do toga stola da, mesto zemaljske sree, ljubav

,prema Bogu u meni pobedi. U ovom poslednjem
trenutku ovek moe jo uvek da sabere svu svoju
duu u jednom jedinom pogledu na nebo, od kojega
svako dobro dolazi. I ovaj e pogled biti razumljiv
za njega i za onoga od koga trai da ostane veran
,svojoj ljubavi. Onda neka mirno obue koulju. ija
dua nema ovu romantiku, taj je prodao svoju duu,
pa ma on za to dobio itavo carstvo ili bedne srebr
njake. Lino svojom snagom ja ne mogu da dobijem
,ni najmanje od onoga to pripada prolaznosti, jer
mi je snaga stalno potrebna za odricanje. Ja vlasti
tom snagom mogu da ostavim princezu, i neu se
uzmrgoditi, ve nai radosti, mira i pokoja u svome
bolu, ali je svojom snagom neu moi ponovo do
biti, jer mi je ba ta snaga za odricanje potrebna.
Ali e je v e r o m tako kae onaj divni sudija
dobiti pomou a p s u r d n o g a .
Ljubav ima svoje svetenike u pesnicima. Kad
i kad uje se glas koji ume neobino ljubav da ve
lia, ali se o veri ni rei ne uje. Ko govori u po
ast ovoj strasti? Filosofija prolazi bez osvrta. Teo
logija sedi nafrakana na prozoru, oblee oko naklo
nosti filosofije, nudi joj na prodaju svoju lepotu.
Teko je, vele, Hegela razumeti, ali Avrama razumeti, to je sitnica. Ja sam, meutim, upotrebio mnogo
vremena za razumevanje Hegelove filosofije i veru,jem da sam je unekoliko razumeo. Ako ga uprkos
uloenoga truda na nekim mestima nisam shvatio,
prilino sam drzak da pretpostavim, da ni on sam
sebi nije bio dovoljno jasan. Sve to ja inim lako,
neusiljeno, moja glava ne pati od toga. Naprotiv, kad
treba da razmiljam o Avramu, ja sam kao ubijen.
Stalno mi je pred oima ogromni paradoks koji ispunjuje Avramov ivot. Moja misao, uprkos sve svo
je strasti, ne moe tu da prodre. Ne miem ni za
dlaku dalje. Napreem svaki mii da doem cilju.
U tom trenutku postajem nemoan.
Kad bi ovek bio u stanju da svu sadrinu vere
prelije u oblik pojma: ni onda ne bi znailo da je
39

razumeo veru, razumeo kako on u nju ili kako ona

u njega ulazi.
Ne! Niko ko je bio veliki u svetu nee biti za
boravljen. Ali svako ko je bio veliki na svoj nain
i svaki prema veliini onoga t o j e v o l e o . Jer
ko je sebe voleo postao je veliki kroz samoga sebe,
a ko je druge ljude voleo postao je veliki svojom
predanou, ali ko je Boga voleo postao je vei od
svih. Niko nee biti zaboravljen, ali je svako postao
veliki u srazmeri svoje n a d e. Neko je postao ve
liki u oekivanju onoga to je mogue, a drugi oe
kivanjem v e n o g a, ali najvei je postao onaj
koji je nemogue oekivao. Nikoga nee zaboraviti,
ali je svako bio veliki prema veliini onoga ime se
je b o r i o . Jer ko se borio sa svetom postao je
veliki time to je svet pobedio. Ko se sa sobom
borio postao je veliki, jer je sebe savladao. No ko
se sa Bogom rvao postao je vei od svih. ovek protiv oveka, jeda
borba u svetu, ali ko se sa Bogom rvao postao je
vei od svih. Takva je bila borba na zemlji: jedan
je sve savladao svojom moi, a drugi savladao Boga
svojom nemoi. Jedan se pouzdao u sebe i dobio
sve, drugi je, uveren u svoju snagu, rtvovao sve,
a ko je poverovao u Boga bio je vei od svih. Jedan
je bio veliki svojom snagom, a drugi svojom mud
rou, jedan je bio veliki svojom nadom, a drugi
svojom ljubavlju, ali je Avram bio vei od svih,
veliki svojom nemoi, veliki svojom mudrou ija
je tajna glupost, veliki svojom nadom iji je oblik
ludilo, veliki svojom ljubavlju koja znai mrnju
prema samom sebi.
Sa verom je otiao Avram iz zemlje otaca i po
stao tuinac u zemlji obeanja. J e d n o je ostavio,
a j e d n o sobom poneo: ostavio je zemaljski ra
zum, a veru poneo. Inae se ne bi otselio, ve bi
pomislio: pa to je bezumlje! Verom je postao tu
inac u obeanoj zemlji. Tu nije bilo nieg to bi
ga na sve milo i drago potsealo, ve je sve novo i
novo navodilo duu njegovu na tunu enju. Pa
ipak je on bio Boji izabranik koji je Gospodu

40

omileo. Vaistinu, da je on bio proklet, odbaen od

milosti Boje, onda bi on to bolje shvatio. Zato je
to bilo kao neko ismevanje njega i njegove vere.
.Bilo je tada na svetu oveka koji je iveo prognan
iz svoje otadbine koju je voleo. On nije zaborav
ljen niti njegove tubalice kad je sa tugom traio
i naao izgubljeno. Od Avrama nema nijedne tuba
lice. oveno je tugovati, oveno plakati sa raspla
kanima, ali je vee od ovoga verovati, blaenije vernika pogledati.
Sa verom je primio Avram obeanje da e u
njegovom semenu biti blagosloveni svi narodi. Vre
me je odmicalo, mogunost bila tu: Avram je verovao. Tada je bilo nekoga na zemlji koji je takoe
iveo u iekivanju. Vreme je odmicalo, dan bio na
izmaku. On nije bio toliko bedan da napusti svoju
nadu. Zato i nee biti zaboravljen. On je tugovao i
nije ga tuga izneverila: kao to je ivot to bio ui
nio, uinila je i ona sve to je za njega mogla ui
niti. U sladosti tuge imao je on svoju izneverenu
nadu. oveno je tugovati, oveno je tugovati sa
tunima, ali je vee od toga verovati, blaenije vernika pogledati. Od Avrama nemamo nijednu jadi
kovku. On nije tuno brojao dane kojima je vreme
odmicalo. On nije posmatrao Saru podozrivim po
gledima da ne stari. Nije zadravao tok sunca da
Sara ne ostari, a sa njom i oekivanje njegovo. On
nije Sare radi pevao svoju tunu pesmu. Avram je
postao star, a Sara poruga u zemlji. Pa ipak je
on bio Boji izabranik i naslednik obeanja da e
,u njemu svi narodi biti blagosloveni. Onda bolje
da nije bio Boji izabranik? ta znai to biti Boji
izabranik? Je li to da se u mladosti ne ispune snovi
mladosti, da bi se to dogodilo u starosti sa velikom
tegobom? Avram je ipak verovao i vrsto se obea
nja drao. Da se Avram kolebao, on bi obeanje na
pustio. On bi Bogu rekao: Moda ipak nije tvoja
volja da se ono ostvari, a to je, eto, moja jedina
elja, moje blaenstvo. Dua je moja iskrena, ja
nemam potajne mrnje to je nisi ispunio". On ne
bi bio zabaravljen. Ponekoga bi svojim primerom i

41

spasao. Ali ne bi postao otac vere. Jer je neto ve

liko napustiti svoju elju, ali jo vee: vrsto se je
drati poto je naputena. Neto je veliko venosti
se domognuti, ali jo vee prolaznoga se vrsto dr
ati poto je naputeno.
U tom se ispuni vreme. Da Avram nije verovao
moda bi Sara presvisla od tuge, a Avram, otupeo
od jada, ne bi ispunjenje razumeo, ve bi ga doe
kao sa osmehom kao san mladosti. Ali je Avram
verovao. Za to je bio mlad. Jer ko se uvek najbo
ljem nada, taj ostari, ivot ga izneveri. Ko je spre
man na najgore, taj na vreme ostari. A ko veruje,
taj je veito mlad, ostaje u veitoj mladosti. U tome
je vrednost ove pripovetke! Jer je Sara, iako mnogo
stara, dovoljno bila mlada da zaeli materinsku ra
dost, a Avram, mada osedeo, dosta mlad za elju
da postane o t a c . . . Spolja posmatrano, udo je u
tome to se oekivanje ispunilo. U dubljem smislu
udo se sastoji u veri da su Avram i Sara bili do
voljno mladi da ele, da je vera odrala njihovu
elju, a time i njihovu mladost. On je primio ispu
njenje obeanja, primio ga sa verom. I ono se ispu
nilo po obeanju i po veri. Jer je Mojsije, dodue,
udario tapom po steni, ali vere nije imao.
Onda nastade radost u domu Avramovu kada je
Sara stojala kao nevesta na zlatni dan venanja.
Pri tom ipak nije ostalo. Jo jedno je iskuenje
ekalo Avrama. On se borio sa onom podmuklom
silom koja se svemu domilja, sa onim budnim ne
prijateljem koji nikad ne spava, sa onim starim
ovekom koji sve nadivljuje. On se sve vreme borio
i veru sauvao. No odjednom se sva strahota borbe
u jednom jedinom trenutku zgusnula. Posle toga
htede Bog okuati Avrama... i ree mu Bog: Uzmi
sada sina svoga, jedinca svoga miloga, Isaka, pa idi
u Zemlju Moriju i spali ga na rtvu tamo na brdu
gde u ti kazati".
Tako je sve bilo uzalud, uasnije nego da se
nikad nije dogodilo! Tako se, dakle, Gospod potsmevao Avramu! Na udan nain omoguio je ono
to je besmisleno, pa sad hoe opet da ga vidi uni42

stana. I to je bila ludost, ali se Avram tome ne nasmeja kao Sara kad joj je javljeno obeanje,. Sve
je bilo proigrano. Sedamdeset godina venog ieki
vanja, kratkotrajna radost u ispunjenju vere. Ko to
uzima starcu tap iz ruku, ko to trai da ga on sam
izlomi! Ko to na sede vlasi oveka navlai bezutenost, ko trai da on to sam ini! Zar nema milosti
za asnu starinu, nema milosti za nevino dete! Pa
ipak je Avram bio izabranik Boji, a Bog onaj koji
je iskuenje poslao! Sad je trebalo sve proigrati!
Divno seanje naroda, obeanje u semenu Avrama
sve je to bilo samo jedna dosetka, Gospodova
trenutna misao, koja je sad imala da zbrie Avrama.
Ono bescenblago, staro kao i vera u srcu Avrama,
mnogo starije od Isaka, plod Avramova ivota, osveeno molitvama, sazrelo u borbi, blagoslov Avramovih usana, ovaj mu je plod trebalo u nevreme
otrgnuti i beznaajnim ga uiniti. Jer kakav bi on
smisao imao ako se Isak rtvuje! Taj bolni, pa ipak
tako blaeni as kad je trebalo da se Avram rastane od svega to mu je milo bilo, kad je trebalo
jo jednom da podigne svoju estitu glavu, kada je
njegovo lice trebalo da zasija kao lice Gospoda, ka
da je trebalo da sabere svu svoju duu u blagoslovu,
blagoslovu tako snanom da Isak bude blagosloven
za sva vremena taj bolni as nije trebalo da do
e! Moda je Avram imao da se rastane od sina,
ali tako da on sam ostane. Smrt je imala da ih ra
stavi, ali tako da Isak bude njena rtva. Ovaj sta
rac nije mogao radosno na samrti da stavi blagosiljajui svoju ruku na Isaka, ve, sit ivota, nasilno
na njega da podigne ruku. I to je bio Bog koji ga
je kuao! Zaista, avaj! Avaj vesniku koji bi sa tak
vom veu doao Avramu! Ko bi se usudio da bude
tako tuni vesnik! Ali to je bio Bog koji je Avrama
kuao.
No Avram je verovao, verovao u o v a j ivot.
Da je njegova vera bila upravljena na onaj ivot,
onda bi on sve lake odbacio i pohitao svetu kome
nije pripadao. Ali vera Avramova nije bila takva,
ako uopte takve ima. Jer upravo to i nije vera, ve
43

najtananija mogunost vere, koja na krajnjem vidi

ku sluti svoj predmet, od njega ipak ogromnom pro
valijom rastavljena, provalijom u kojoj oajanje
svoje kolo igra. Avram je, meutim, verovao ba u ,
ovaj ivot: da u ovoj zemlji ostari, potovan od na
roda, blagosloven u plemenu, nezaboravljen u Isaku,
najmilijem svom u ivotu, koga je obasuo takvom
ljubavi za koju je malo rei da je njome ispunio
verno svoju oinsku ljubav da sina voli, kao to u
javljanju glasi: sina svojega miloga. Jakov je imao
dvanaest sinova i jednoga koga je voleo. Avram je
imao samo jednoga koga je voleo.
No Avram je verovao i nije sumnjao. Verovao
je u b e s m i s l e n o . Da je Avram sumnjao tada
bi on uinio neto, neto veliko i divno. Jer ta bi
Avram mogao neto drugo do veliko i divno da ui
ni! On bi iziao na brdo Moriju, nasekao drva za
vatru, zapalio lomau, uzeo no i zavapio Bogu:
Ne ismej ovu rtvu! To nije najbolje to imam,
znam ja to dobro. Jer ta je starac jedan prema
detetu obeanja? Pa ipak je najbolje to ti mogu
dati. Ne daj nikada da Isak sazna da bi se nepomu
eno mogao svojoj mladosti radovati". Onda bi no
u svoje roene grudi zario. Svet bi ga oboavao i
nikad ne bi njegovo ime zaboravio. Ali jedno je biti
oboavan, a drugo postati zvezda vodilja koja za
straene spaava.
No Avram je verovao. On nije molio za sebe da
obrlati Gospoda. Samo onda, kada je pravedna kaz
na postigla Sodom i Gomor, obratio se Avram svo
jim molbama.
Mi itamo u onoj svetoj knjizi: I htede Bog
okuati Avrama, pa mu ree: Avrame, gde si? A
on odgovori: evo m e ! " Ti, na koga se obraam, da
li je takav sluaj s tobom? Zar ti, kada bi video
u daljini pribliavanje tekih udesa, ne bi rekao br
dima: sakrite me, a breuljcima: sruite se na me
ne? Zar se tvoja noga ne bi tromo micala putem
kao da eli povratak starome tragu? Da li bi ti,
kada bi bio pozvan, odgovorio, ili ne bi odgovorio?
Moda tiho, apatom? Ne tako Avram! Radosno,

44

prostoduno, poverljivo, glasno odgovorio je: evo

m e ! Dalje itamo: i sutradan rano ustade Avram".
Kao da je iao na neku gozbu, tako je hitao. I ve
je rano ujutru bio na ugovorenom mestu na brdu
Moriji. On ne ree nita Sari, nita Eleazaru. Ko bi
ga i mogao razumeti? Zar mu nije iskuenje svojim
biem zavet utanja naruilo? On nacepa drva za
vatru, sveza Isaka, zapali lomau i istre no". Sluaoci moji! Bilo je nesumnjivo roditelja koji je iz
gubio svoje dete, ali to je bio Bog, neizmenljiva i
nepronicljiva volja Svemoguega, ija ga je ruka
uzela. Ne tako kod Avrama. Njemu je pretstojalo
teko iskuenje. Isakova sudbina bila je u Avramovoj ruci, ruci sa noem. I tako je stojao on, starac,
sa jednom jedinom nadom. No on nije sumnjao,
nije se plaljivo osvrtao levo i desno, nije izazivao
nebo svojim molitvama. On je znao da je to bio
svemogui Bog koji ga je kuao, znao da je to bila
najtea rtva koja se od njega mogla zahtevati, ali
on je jo znao da nijedna rtva nije teka kad je
Bog trai i on je potegao no.
Ko je ojaao Avramovu ruku, ko mu zadrao
podignutu desnicu da nemono klone? Ko ovo po
gleda sledie se. Ko je ojaao Avramovu duu da
,se ne smrkne pred njegovim oima tako da ne vidi
ni Isaka ni ovna? Ko ovo pogleda oslepee. Pa
ipak je moda retko nai koga koji je i uzet i slep,
a jo rede nekoga koji bi dostojno ispriao ta se
zbilo. Mi svi znamo: to je bilo samo kuanje.
Da je Avram posumnjao, kad je bio na brdu
Moriji, da se obazreo na sve strane za savet, da je,
pre no to je izvadio no, sluajno ugledao ovna,
da mu je Bog dozvolio da njega prinese na rtvu
mesto Isaka, onda bi se on vratio kui, sve bi
ilo po starom, on bi imao Saru, zadrao bi Isaka.
Pa opet, sve bi bilo izmenjeno!
Jer bi njegov povratak bio bekstvo, njegovo
spasenje sluaj, njegova nagrada posramljenje, nje
gova budunost moda propast. Jer onda ne bi bio
ni svedok vere, ni svedok Boje blagodati, ve sve
dok toga kako je teko ii na brdo Moriju. ak ni
45

onda ne bi Avram bio zaboravljen, a ni brdo Morija.

O brdu se ne bi govorilo kao o Araratu na kome se
koveg zaustavio, ve bi se pominjalo kao uas,
poto je tu Avram posumnjao.
Ako vera ne moe volju za ubistvom svoga sina
da uini svetim inom, onda neka se sudi o Avramu
kao o svakom drugom oveku. Ako neko nema hrab
rosti da do kraja domisli svoju misao, da, naime,
kae da je Avram ubica, onda je bolje da stekne
ovu hrabrost nego da gubi vreme u nezasluenim
pohvalama. Etiki izraz za ono to je Avram uinio
jeste da je Isaka hteo u b i t i , religiozni da ga
j e hteo r t v o v a t i .
Etiko je o p t e , i, kao takvo, opet boansko.
Otuda imamo pravo rei da je svaka dunost u os
novu svaka dunost prema Bogu. Ako se pak ne
moe vie rei, onda se istovremeno kae da ja
upravo nemam dunosti prema Bogu. Dunost po
staje dunou time to se na Boga odnosi, ali sa
mom, dunou ne stupam u odnos prema Bogu.
.Takva je dunost ljubavi prema blinjem. Ona je
dunost zbog toga to e na Boga odnosi, ali u du
nosti samoj ja ne stupam u odnos prema Bogu, ve
prema blinjem koga ljubim. Kaem li ja tada, u
vezi sa ovim, da ja Boga ljubim, onda je to ustva
ri samo praznoslovlje. Praznoslovlje ukoliko se ovde
misli na Boga" u jednom sasvim apstraktnom smi
slu kao na boansko, tojest kao na o p t e , tojest
na dunost. Sva se, dakle, egzistencija ljudskoga
roda potpuno zatvoreno zaobljuje u samoj sebi, a
e t i k o je istovremeno ono to ograniuje i to
ispunjuje. Bog postaje nevidljiva, beskrajno mala
taka, nemona misao: njegova j e ; mo samo u
e t i k o m e, koje ispunjuje egzistenciju.
I tako smo dospeli kod paradoksa. Ili pojedi
nac moe kao pojedinac da stoji u apsolutnom od
nosu prema a p s o l u t n o m e , i onda etiko nije
[najvie, ili je Avram izgubljen: on nije ni tragini
heroj ni estetski heroj.
Paradoks je vere, dakle, u tome da pojedinac
vie stoji od o p t e g a, da pojedinac da pot46

setim na jednu sada redu religioznu razliku od

reuje svoj odnos prema o p t e m svojim odno
som prema a p s o l u t n o m e , a ne svoj odnos pre
m a a p s o l u t n o m e svojim odnosom prema o p t e m . Paradoks se moe i ovako izraziti: ima ap
solutne dunosti prema Bogu. Jer u ovom odnosu
dunosti odnosi se pojedinac kao pojedinac apso
lutno prema a p s o l u t n o m e . Ako se onda u vezi
sa ovim kae da je dunost Boga ljubiti, onda se
time obeleava neto drugo od prethodnoga. Jer ako
je dunost apsolutnost, onda je e t i k o svedeno
na jednu relaciju. Odavde jo ne sledi da se ona
unitava, ali ona dobija sasvim drugi izraz, p a r ad o k s n i i z r a z , p o kome, naprimer, ljubav pre
ma Bogu moe odvesti plemia vere dotle da svojoj
ljubavi prema blinjemu da izraz, koji je etikom iz
razu dunosti suprotan.
Ako nije tako, onda veri nema mesta u posto
janju. Onda je vera napast, a Avram izgubljen, jer
joj.je popustio.
Ako je, pak, e t i k o u tolikoj meri teleoloki
poniteno, kako onda egzistira pojedinac u kome je
poniteno? On egzistira kao pojedinac nasuprot o p t e m u . Da li time grei? Jer ovo je oblik greha,
posmatran u ideji. Ako dete i ne grei, jer svoje
egzistencije kao takve nije svesno, to je njegova eg
zistencija, posmatrana u ideji, ipak greh. I e t i k o
trai samog sebe svakoga asa od njega. Ako se
ospori da se ovaj oblik egzistiranja moe tako shva
titi da nije greh, onda je presuda nad Avramom iz
reena. Kako je, dakle, Avram egzistirao? On je ve
rovao. Ovo je paradoks, koji on ne moe nikome
da objasni. Jer paradoks je u tome to se on, Av
ram, kao pojedinac postavlja u apsolutni odnos pre
ma a p s o l u t n o m e . Ima li on prava na to? Nje
govo je pravo opet paradoksno. Jer ako je u pravu,
onda ne time to je on o p t e , ve to je poje
dinac.

APSTRAKTNI I KONKRETNI MISLILAC

ovek je sinteza beskonanosti i konanosti,

prolaznog i venog, slobode i nunosti, kratko:
sinteza.
Duh je mo koja ima saznanje o ivotu.
ovek je duh. Ali ta je duh? Duh je j a.
Ja biti znai konkretno p o s t a t i . . . Ja je u
svakom trenutku, u kome jeste, u postajanju. Jer
j a nije stvarno tu, ve neto to treba da postane.
Onaj ko egzistira stalno je u postojanju. Stvar
no egzistentni subjektivni mislilac podraava, stalno
mislei, svoju egzistenciju i preobraa sve svoje mi
ljenje u postajanje.
ta je a p s t r a k t n o miljenje? To je milje
nje kod kojega nema onoga koji misli. Ono se ne
obzire ni na ta to nije misao. Samo je misao u
svom vlastitom mediumu. Egzistencija nije bez misli,
ali je u egzistenciji misao u tuem mediumu.
ta je k o n k r e t n o miljenje? To je milje
nje kod koga postoji onaj koji misli i odreeno
n e t o (u znaenju neeg pojedinanog) to se
misli, gde egzistencija daje egzistentnom misliocu
misao, prostor i vreme.
Dok su objektivnom misliocu ravnoduni misa
oni subjekt i njegova egzistencija, subjektivni misli
lac interesuje se preteno svojim sopstvenim milje
njem egzistira u njemu.
Zadatak je subjektivnog mislioca da sebe u eg
zistenciji r a z u m e . . . U svem svom miljenju mora
48

on sa - misliti (ujedno misliti) da je on sam taj koji

egzistira.
Subjekt koji ispituje, pekulira, saznaje, stara
se o istini, ali ne o subjektivnoj istini, o istini usva
janja. Mislilac koji istrauje jeste i sam moda zainteresovan, ali ne beskrajno lino, sa strau u
pravcu svog linog blaenstva. Zainteresovan u svom
odnosu prema ovoj istini.
Nauni ispitiva moe neumornom revnou da
radi, moe u oduevljenoj slubi nauci i ivot-da
prekrati, moe spekulativni mislilac da ne tedi ni
vreme ni trud: on ipak nije beskrajno lino sa stra
u u pravcu svoga sopstvenoga blaenstva zaintere
sovan. Naprotiv, on to i nee da bude. Njegovo posmatranje hoe da je objektivno, bez interesa.
Ako se o b j e k t i v n o pita o istini, onda se
objektivno reflektira na istinu kao na neki predmet,
prema kome se saznajni subjekt odnosi. Ne reflektuje se na odnos, ve na to da je ono prema emu
se odnosi istina, istinito. Ako je to prema emu se
odnosi istina, istinito, onda je subjekt u istini. Ako
se s u b j e k t i v n o pita o istini, onda se time sub
jektivno reflektira na odnos linosti. Ako je samo
k a k o ovoga odnosa u istini, onda je linost u isti
ni, pa ma se ona tako i prema neistini odnosila.
Objektivno se naglauje: t a se kae; subjek
tivno: k a k o se kae.
Strast za beskonanou je presudna, a ne nje
na sadrina. Otuda su subjektivno k a k o i subjektivitet i s t i n a . . .
Ako je subjektivitet istina, onda odredba istine
mora u sebi da sadri i izraz za suprotnost prema
objekrivitetu, uspomenu na raskrsnicu. Ovaj iz
raz pokazuje u isto vreme i napetost oseajnosti.
Evo jedne takve definicije istine: istina je objek
tivna neizvesnost vrsto drana pri usvajanju stra
sne oseajnosti, istina najvea ikoja postoji za
egzistentnog oveka. Onde gde put skree (gde je to,
ne moe se objektivno rei, jer je ba to subjekti
vitet), onde ostaje objektivno znanje onakvo kakvo
je. Objektivno se tada ima samo neizvesnost, ali to
4 Brevijar

49

ba i navija beskonanu strast oseajnosti. A istina

i jeste odvanost da se izabere sa strau za beskonanou ono to je objektivno neizvesno. Ako posmatram prirodu da bih naao Boga, onda u njoj
vidim mudrost i svemo, ali vidim u isti mah i
mnogo ta drugo to me plai i buni. Odavde je
summa summarum objektivna neizvesnost, ali ba
zato je oseajnost tako velika, jer oseajnost obu
hvata objektivnu neizvesnost svom strau za beskonanou. U odnosu prema izvesnom matematikom
stavu data je objektivnost, ali zato je njena istina
ravnoduna istina.
No data odredba istine je opisivanje vere. Bez
rizika nema vere. Vera i jeste protivnost izmeu
beskrajne strasti i oseajnosti i objektivne neizvesnosti. Mogu li shvatiti Boga objektivno, onda ne
verujem. Ali ba to to ne mogu, moram verovati.
A ako hou da se odrim u veri, moram stalno
motriti da vrsto drim objektivnu neizvesnost i
opet da verujem.
U stavu da je subjektivnost (oseajnost) istina
sadri se sokratska mudrost, ija je besmrtna za
sluga u tome to je vodila rauna o bitnom zna
enju egzistiranja, o tome da je saznalac postojalac.
Unititi naelo protivrenosti znai u egzisten
ciji: biti u protivrenosti sa samim sobom. Stav
protivrenosti ojaava jedinku u vernosti samoj sejbi, tako da e ona, poput one postojane t r o j k e
o kojoj Sokrat tako lepo govori, radije sve izdrati
nego postati e t v o r k a ili ak sasvim veliki
okrugli broj: radije biti m a l o u vernosti sebi
nego u m n o g o j protivrenosti sa samim sobom.
Zadatak je ljudskoga saznanja da shvati: da
ima neto to ono ne moe razumeti i ta je ovo
n e t o . Ljudsko saznanje je prilino zaposleno ti
me da razumeva i, opet, da razumeva. Ako, meu
tim, ono uloi trud da samo sebe razume, ono
mora, prosto, d a prizna p a r a d o k s n o . P a r a
d o k s n o nije nikakva koncesija, ve jedna kate-

50

gorija, metafiziki udes koji izraava odnos iz

meu egzistentnog, saznajnog duha i vene istine.
Samo istina koja duhovno naziava, podie, je
ste istina za tebe.
Izmeu zamiljene i stvarne radnje,.izmeu mo
gunosti i stvarnosti nema po s a d r i n i savr
eno nikakve razlike; po o b l i k u je razlika bitna.
Ako ovek ivi tako da ne zna ni za jedno vee
merilo ivota od razuma, onda je vasceli njegov
ivot relativitet: on radi iskljuivo za relativne svr
he. On ne preduzima nita dok mu razum, pomou
verovatnoe, ne objasni,korist ili tetu i ne odgo
vori na pitanje z a t o ? i e m u ? Druke je sa
a p s o l u t n i m . Pri prvom pogledu osvedoava se
razum da je a p s o l u t n o bezumlje. Dati ceo svoj
ivot za stradanje i rtvu jeste za razum bezumlje.
Razum kae: Ako treba da stradam, ako treba ne
to da rtvujem ili na meki nain i samoga sebe da
prinesem na rtvu, onda moram znati kakvu korist
i dobit imam od toga. Inae sam lud ako to uinim.
Ako nekom oveku kaem: odlazi u svet, u njemu
e ovako proi: progonie te iz godine u godinu,
a na kraju e i sam ivot na uasan nain izgubiti
onda razum odmah pita: emu to? Nema, zaista,
nikakvog cilja: a ba to posvedoava da je a p s o1 u t n o tu. U tome i jeste muka za razum.
Strast prouzrokuje svaki pokret beskonanosti;
nikakva resfleksija ne moe pokret ostvariti. Strast
je neprestani skok u egzistenciju, skok koji obja
njava pokret, dok je meditacija (ukidanje suprot
nosti u veem jedinstvu) imera, koja kod Hegela
treba sve da objasni, a istovremeno je jedino to
on nikada nije pokuao da objasni.
Svako se logiko miljenje zbiva u nareju ap
strakcija i sub specie aeterni. Egzistencijalno mi
ljenje sastoji se u tome, da apstrahuje tekou
zamiljanja
venoga
u njegovom postajanju, na
ta smo u stvari prinueni, jer je i onaj koji mi
sli u postojanju.
isto miljenje je fantom.

51

Sistem i zavrenost su toliko jedno i isto da

sistema uopte i nema ako nije dovren.
Fragment jednoga sistema je n o n s e n s.
Logiki sistem moe postojati, ali nema niti e
biti sistem postojanja, egzistencije.
Sistema egzistencije nema. Takav sistem, dakle,
ne postoji? Nipoto! Ovo se u reenome i ne podrazumeva. Sama je egzistencija sistem za Boga,
ali ne i za egzistentni duh. Sistem i dovrenost
odgovaraju jedno drugom, dok je egzistencija upra
vo neto suprotno. Apstraktno posmatranje, sistem
i egzistencija ne mogu se ujedno misliti. Da bi
sistematska misao mogla misliti egzistenciju) ona
je mora zamisliti kao ponitenu, dakle ne kao
egzistenciju.
Pre nego to se sistem zakljui, mora egzisten
cija biti potrta u v e n o m e , ne sme da ostane
nikakav egzistentni ostatak, pa ak ni takva nitica
kao to je postojei gospodin profesor koji sistem
pie.
Bog ne misli, on stvara. Bog ne egzistira, on je
veit. ovek misli i egzistira, a egzistencija podvaja
miljenje i bie, dri ih meusobno spolja u suk
cesiji.
Kad filosofi govore o stvarnosti, to je isto
toliko varljivo kao kad kod starudara itamo na
nekoj tablici: ovde se glaa rublje. Ako odemo da
damo svoje rublje na glaanje, biemo nasaeni, jer
ovde se tablica nalazi samo na prodaju.

KRITIKA VREMENA I SAVREMENOG

HRIANSTVA

Jednom kada su cene zainima u Holandiji pa

le, bacili su trgovci nekoliko tovara u more da
bi cenu podigli. Ovo je bila oprostljiva, moda ne
ophodna prevara. Da li nam je neto slino po
trebno u svetu duha? . . . Je li ova samoobmana po
trebna naem pokolenju? Je li ovo virtuozitet za
koji je ono vaspitno? Zar ono nije dovoljno usa
vreno u vetini da samo sebe obmanjuje? Zar mu,
naprotiv, nije potrebna iskrena ozbiljnost koja ne
ustraivo i nepodmitljivo ukazuje na zadatke, po
tena ozbiljnost koja sa ljubavlju omeuje ove za
datke, koja ne plai ljude da e u n a j v i e m u
prenagliti, ve odraava zadatak mladalakim i lep i m , pa ipak tekim i zanoljivim za ljude pleme
nite? Jer samo ono to je teko oduevljava
plemenite prirode. Ma ta jedno pokolenje od dru
g o g a moglo da naui, nijedno pokolenje ne moe
da naui od drugoga ono to je stvarno oveno.
Svako pokolenje poinje, u ovom pogledu, primi
tivno. Ono nema drugojai zadatak od prethodnoga
pokolenja, ono i ne odmie dalje pod pretpostav
k o m da prethodno pokolenje nije svoj zadatak izbeglo i samo sebe prevarilo. Ovo pravo o v e n o
jeste strast, kojom pokolenje i sebe samo i drugo
pokolenje potpuno razume. Tako nijedno pokolenje
nije nauilo od drugoga kako se voli. Nijedno po
kolenje ne dospeva da otpone s neke druge take
do od poetka. Nijedno pokolenje nema krai za
datak od prethodnoga.

53

Nae je vreme prevashodno razumsko, reflek

sivno, bestrasno, vreme koje prolazno usplamti odu
evljenjem i mudro istrajava u ravnodunosti...
Jedno strasno pobunjeniko vreme sve e poru
iti, prevrnuti. Revolucionarno, ali bestrasno i re
fleksno vreme stvara od razvoja snaga dijalektiku
vetinu: ostaviti sve po starome, ali mu lukavstvom
podmuklo ponititi znaenje. Mesto u pobuni, ono
vrhuni u tome da unutranju stvarnost odnosa raslabi do golog kretanja refleksije . . .
Pojavljeni r e s a n t i m a n - znai nivelisanje.
Dok strasno doba nagli napred, die se i pada,
uspravlja i obara, dotle refleksivno bestrasno do
ba ini obratno: ono uguuje i spreava ono
nivelie. Nivelisanje je tiho, matematiki apstrak
tno zanimanje, koje ne privlai nikakvu panju.
Dok plahovito, trenutno oduevljenje moe zlovolj
no i samu nesreu da poeli u traganju za snagama
egzistencije, apatiji, koja ga smenjuje, malo je
ovim nemirom pomoeno. Isto kao inenjeru koji
nivelie. Ako vrhunac pobune lii na provalu vul
kana, tako da se ni sopstvena re ne moe uti,
onda nivelisanje na svom vrhuncu, gde se vlastito
disanje uje, lii na grobnu tiinu nad kojom ne
moe nita da se uzdigne, u koju sve nemono pada.
Nalet oduevljenja moe da se zavri porazom,
ali je pobeda nivelirajuih eo ipso njihov poraz.
Ako treba da se ostvari nivelisanje, onda mora
prvo da se stvori jedan fantom: njegov duh, ogrom
na apstrakcija, sveobuhvatno neto koje je n i t a, fata morgana. Ovaj fantom je publika. Sa
mo u jednom bestrasnom, ali refleksivnom vreme
nu moe se ovaj fantom razviti pomou tampe,
kad i ova sama postane apstrakcija. U vremenima
oduevljenja, u strasno buntovnim vremenima, kada
i sam narod zahte da ostvari besplodnu, opaku ide
ju da sve porui i sravni sa zemljom: i onda jo
nema publike. Ima partija i miljenja. U takvim
vremenima tampa e uzeti karakter mnenja. A ka
ko su ustojani profesionalci izloeni pre svega
razvijanju ulne obmane, to e bestrasno, ubajae54

no, refleksivno vreme, ako je samo i jedino tampa

u stanju da slabaki ulije neku vrstu ivota u ovu
umalost, stvoriti publiku. Publika je pravi vetak
nivelisanja. Jer ako neto p r i b l i n o nivelie, to
ini neko i neto, ali publika je ogromno nita.
Publika je sve i nita. To je najopasnija i najnitavnija sila. Moe se itavoj naciji govoriti u ime
publike, pa ipak je publika manja od jednog jedi
nog, ma kako neznatnog, stvarnog oveka.
Moral je karakter. Karakter je neto urezano.
More nema karaktera, pesak ga takoe nema, ap
straktna razumnost isto tako ne. Jer karakter je
oseajnost. Nemoral je kao energija takoe karak
ter. Dvosmisleno je, naprotiv, kad se nema ni jed
nog ni drugog. A dvosmislenost je u egzistenciji
kada se kvalitativna suprotnost kvaliteta oslabi re
fleksijom koja razjeda. Pobuna strasti je elemen
tarna. Razjedanje dvosmislenosti je mirniji, ali dan
i no kovani verini zakljuak. Razlikovanje izmeu
dobra i zla slabi lakomisleno, otmeno, teoretsko zna
nje zla, ohola mudrost koja zna da se dobro u
svetu nita ne ceni i nita ne vredi tako da ubr
zo postaje glupost. Nikoga dobro ne nadahnjuje za
veliko delo, nikoga ne uurbava zlo na neuveni
greh. Utoliko nemaju ta jedno drugome da pre
bace. Pa upravo se zbog ovoga utoliko vie brblja,
jer je dvosmislenost trajan nadraaj i mnogo go
vorljivija nego radost zbog dobra i odvratnost pre
ma zlu.
ta je to brbljanje? To je ukidanje strasne
suprotnosti izmeu utanja i govorenja. Samo onaj
ko ume sutinski da uti ume sutinski da govo
ri. Samo onaj koji ume sutinski da uti ume su
tinski da dela. utljivost je oseajnost. Brbljanje
predujmljuje sutinsko govorenje . . . Brbljivost hva
ta jeza od trenutka utanja, koji e obelodaniti
prazninu. ta je bezoblinost? To je ukinuta
strasna razlika izmeu oblika i sadrine, koja do
due, suprotno ludosti i gluposti, moe kao sadrinu imati istinu, ali ija istinitost ne moe biti
sutinski istinita . . .
55

ta je povrnost i njena elja za reprezenta

cijom? Povrnost je ukinuta strasna razlika iz
meu zatvorenosti i otvorenosti. Ona je otkrivanje
praznine, koja spolja, ipak, dobija preimustvo,
zbog sjajne varke, nad stvarnim' otkrivanjem koje
ima specifino obeleje udubljivanja, dok povrnost
prua privid mnogostruke mogunosti. A elja za
reprezentacijom je samozacopanost uobraenja.
ta je rezonovanje? To je ukinuta strasna
suprotnost izmeu subjektivnosti i objektivnosti.
Rezonovanje kao apstraktno miljenje nije dovoljno
dialektiki duboko, kao miljenje i uverenje ono
nema individualne punokrvnosti. Onaj pak koji re
zonuje ima, ekstenzivno, privid preimustva. Jer
mislilac obuhvata svoju nauku, ovek moe imati
miljenje koje se odnosi na njegovu struku, moe
imati ubeenje na osnovu izvesnoga shvatanja i
vota, ali onaj koji rezonuje, rezonuje o svem i
svaem.
Ovo je moje uverenje: kolikogod rasula, zlosti
i odvratnosti moe biti u ljudima kad postanu ne
odgovorna i nepokajna ,publika", gomila" i tome
slino, toliko je istinitoga, dobroga i dostojnog lju
bavi kad ih uinimo jedinkama.
Postoji shvatanje o ivotu koje smatra da je
onde istina gde je gomila; istina kao da mora Ima
ti gomilu za sobom. Ima i drugo shvatanje ivota
po kome je svuda tamo neistina gde je gomila.
Ova bi misao trenutno u krajnjoj zaotrenosti gla
sila: im bi se 'svi pojedinci, od kojih bi svaki
ponaosob imao istinu, stopili u gomilu", odmah bi
se tu pojavila i neistina (pod pretpostavkom da svetina doe do presudnog glasakog, bunog i glasnog
znaaja).
Jer gomila" je neistina . . .
Gomila ne ova ili ona, iva ili pokojna,
gomila neznatnih ili otmenih, bogataa ili siromaha
itd., ve gomila shvaena kao pojam jeste ne
istina, poto gomila ili navodi na nepokajnost ili
neodgovornost, ili suvie slabi odgovornost pojedin
ca da ona postaje sasvim neznatna stvar. Gle, tu

56

n i j e b i l o n i j e d n o g j e d i n o g v o j n i k a k o j i b i n a Kaj a M a r i j a p o d i g a o r u k u : t o j e b i l a i s t i n a . Ali b i
s a m o t r i - e t i r i e n e , s a s v e u ili p r e t s t a v o m d a
su gomila, sa n a d o m da niko ne m o e sigurno
r e i k o j e t o b i o , ili k o j e p r v i o t p o e o , i m a l e z a
to hrabrosti! Kakva neistina! Neistina je najpre
u t o m e , d a g o m i l a ili i n i o n o t o s a m o p o j e d i n a c
u g o m i l i i n i , ili o n o t o u s v a k o m s l u a j u s v a k i
p o j e d i n a c ini. J e r gomila j e a p s t r a k t u m , koji n e m a
r u k u . Svaki p o j e d i n a c i m a po pravilu dve ruke, i
k a d taj pojedinac digne ruke na Kaja Marija, o n d a
su obadve te r u k e ovoga pojedinca, a ne njegovog
suseda, jo m a n j e gomile, koja r u k u n e m a .
O n d a je d r u g a neistina ta, da svetina i m a hra
brosti i t a m o gde najvei straljivac m e u svim
p o j e d i n c i m a n i k a d nije bio t a k o plaljiv k a o to je
t o u v e k g o m i l a . J e r s v a k i p o j e d i n a c k o j i b e i u go
m i l u . . . d o d a j e svoj d e o k u k a v i l u k a k u k a v i l u k u
koji se g o m i l a " zove.
Uzmi za p r i m e r najuzvienije, misli na H r i s t a
i sav l j u d s k i r o d , sve l j u d e k o j i su r o e n i i k o j i
e ikada biti roeni. Situacija upojedinaenja je
ova: k a o pojedinac, u osamljenoj okolini s a m o sa
njim, Hristom, kao pojedinac pristupiti njemu i
p l j u n u t i ga: ovek koji bi za to i m a o h r a b r o s t i n i t i
s e j e r o d i o , n i t i e s e r o d i t i . T o j e i s t i n a ! Ali k a d
su postali gomila, o n d a su imali h r a b r o s t i za to
strana neistina!
N e k a d je b i l o : T a k o i toliko r e v n o v a t i u privoljevanju ljudi da u m a s a m a ( p o m o g u s t v u svi)
p r e u u h r i a n s t v o , d a s e z a b o r a v i l o , ili b a r n i j e
o z b i l j n o u z e l o , da li je t o , u t a su o n i u l a z i l i , i
bilo uopte hrianstvo.
Po meni: Najstroije paziti da b u d e jasno ta
je to hrianstvo, pa m a k a r niko, ak ni ja sam,
,u njega ne s t u p i o .
. . . jer ono to je pomelo hrianstvo i to je
dalo povoda uobraenju o nekakvoj triumfalnoj
crkvi jeste to, to se hrianstvo shvatilo k a o istina
u smislu gotovog r e z u l t a t a , a ne k a o i s t i n a u smi
slu p u t a " .

57

U prekrasnoj katedrali pojavljuje se blagorod

ni, preasni, tajni, generalni vrhovni propovednik
dvorski, odabrani ljubimac otmenog sveta. On stu
pa pred odabrani krug odabranih i dirljivo propoveda o tekstu koji je sam odabrao: Bog je oda
brao u svetu m a l o i n e z n a t n o " i niko se ne
smeje.
Tako stoji sa hrianstvom: drava poruuje
vladarski hiljadu ispitanih inovnika . . . i hrian
stvo propada u blebetanju.
Hrianstvo je bilo mona stvar kada se sna
no pojavilo u svetu i do izraza dolo. Ali onoga
asa kad je ili htelo da se, preko pape, ogradi, ili
da baci narodu bibliju na glavu, i l i . . . veroispovest
lii na starca koji misli da je dosta preiveo u
svetu i sad je red da se zakljua.

HRIANSTVO JE OGROMNA ULNA

OBMANA

Svako ko u m e sa zbiljom i izvesnim smislom

d a p o s m a t r a : o n o t o s e h r i a n s t v o z o v e , ili s t a n j e
u izvesnoj t a k o z v a n o j h r i a n s k o j zemlji, m o r a , ne
ma sumnje, o d m a h da se zabrine. ta to znai da
s e sve o v e h i l j a d e i h i l j a d e l j u d i t a k o o l a k o n a z i v a j u
h r i a n i m a ! Ove m n o g e i m n o g e ljude, od k o j i h
p r e t e n i b r o j , s u d e i p o s v e m u , i m a j u svoj i v o t u
sasvim drugim oblastima, to se golim o k o m moe
videti! Ljudi koji n i k a d u c r k v u ne idu, n i k a d a
na Boga ne misle, n i k a d a njegovo i m e ne spominju,
sem k a d psuju. Ljudi k o j i m a n i k a d nije p o s t a l o
j a s n o d a b i n j i h o v ivot m o g a o i m a t i izvesnu oba
v e z u p r e m a B o g u ! P a i p a k svi o v i l j u d i , p a a k i
oni koji tvrde da n e m a Boga, nazivaju se hriani
ma, drava ih s m a t r a za hriane, crkva ih k a o
h r i a n e sahranjuje, kao h r i a n i se u venost odailju.
Ovo je razlika
izmeu genija i hraanina:
ge
nije
je
izuzetak
prirode;
genijem
se
nijedan
o
vek
sam
nainiti
ne
moe.
Hrianin
je
izuzetak
slobode,
ili
tanije,
pravilo
slobode,
pravilo
koje
se retko nalazi, ali koje svaki od nas treba da po
stane. Z a t o j e h t e o B o g d a s e h r i a n s t v o s v a k o m e
p r o p o v e d a . Z a t o su apostoli bili vrlo p r o s t i ljudi,
uzori u obliku n e z n a t n o g a sluge, k a k o bi p o k a z a l i
da je ovaj izuzetak p r a v i l o i svima p r i s t u p a a n .
Pa ipak je h r i a n i n n e t o r e d e od genija.
D r a v a se neposredno odnosi p r e m a broju,
prema kvantitativnom. Stoga ako se drava smanju-

59

je, broj moe postupno toliko da se smanji da

drava prestaje, da njen pojam iezne.
H r i a n s t v o se druke odnosi prema bro
ju: dovoljan je jedan hrianin, pa da moe biti
istinito da hrianstvo egzistira. Hrianstvo se
upravo odnosi prema broju u obrnutoj srazmeri:
kad svi ljudi postanu hriani, onda pojam hri
anin" nestaje. Pojam hrianin" je polemiki po
jam: hrianinom se moe biti samo nasuprot ne
emu . . . im je suprotnost iskorenjena, onda je
hrianin biti besmislica kao to i jeste sluaj u
hrianstvu", koje je na lukav nain unitilo hri
anstvo 'time to kae: mi smo svi hriani. Ne,
zvanino hrianstvo nije hrianstvo Novoga Zaveta.
26. januara 1855.

Jedna teza samo jedna jedina.

O Lutere, ti si imao devedeset i pet teza: ua
sno! Pa ipak je, u dubljem smislu, nesumnjivo:
ukoliko vie teza, utoliko manje uasno. Stvar je
daleko uasnija: postoji samo jedna teza. Samo jed
na teza: hrianstvo Novog Zaveta uopte ne egzi
stira. Ovde nema ta da se reformie. Jedino jo
preostaje da se rasvetli jedan stoleima produavani, milionima (krivih ili nevinih) vreni hrianski
zloin, priem se mudro, pod imenom usavravanja
hrianstva, postupno pokuavalo da se hrianstvu
tajemice uvreba Bog, a ono samo pretvori u suprot
nost onoga to je ono u Novom Zavetu.
Neznabotvo to je hrianstvo hrianstva".
Je li to isto uenje kad Hristos kae bogatom
mladiu: Prodaj sve to ima i podaj, siroma
sima" i ikad svetenik kae: Prodaj sve to ima i
daj meni"?
;Ne moe se ni od ega iveti. To se uje, na
roito od svetenika.
A ba svetenici izvode ovu vetinu: od hri
anstva ni traga ni glasa ipak oni ive od toga.

60

Kada je Adam iveo u raju naredba je glasila:

moli se. Kad je bio isteran, glasila je: radi. Kad
se Hristos pojavio glasila je: moli se i radi.
Filosofija i hrianstvo ne mogu se nikad slo
iti. Jer ako treba neega od najbitnijeg u hrian
stvu vrsto da se dri, naime spasenja, onda se ono,
ako treba neto stvarno da znai, mora protegnuti
na celoga oveka. Sem ako mi njegove moralne
sposobnosti izgledaju nepotpune, a naprotiv nje
govo saznanje savreno?
U naim hrianskim vremenima hrianstvo
nije daleko od toga da postane paganizam.

SADRAJ

PREDGOVOR
ESTETIKO, ETIKO, RELIGIOZNO
SAMOPOSMATRANJE I SHVATANJE IVOTA .
SOLOMONOV SAN
ESTETSKI I ETIKI STADIJUM
RELIGIOZNO
APSTRAKTNI I KONKRETNI MISLILAC . . .
KRITIKA VREMENA I SAVREMENOG
HRIANSTVA
HRIANSTVO JE OGROMNA
ULNA OBMANA

.
.

5
7
11
13
17
33
48
53
59