Osecam: neto u meni raste

pomalo bolno - pomalo belo,

kao da nekakve zbunjene laste
lete kroz moju glavu i telo.
Vrte se.
Prestiu.
Neto trae.
Od njih se na usni dah uari.
Ja ne znam ta cu,
a mama kae:
jo si ti balava za takve stvari.
Osecam: neto u meni prska
kao kad pupoljak zenice iri.
Zaumi nekakva zlatna trska
i nece pod celom da se smiri.
Tu oblog ne pomae.
Dua se kikoce i krvari.
Neto me muci,
a mama kae:
jo si ti balava za takve stvari.
Onda me zakiti prezrelo leto:
dva grozda - kao dve tople tacke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavacke.
A sve je ipak lude i drae.
Srce bi prostranstva da ozari.
Placem od srece,
a mama kae:
jo si ti balava za takve stvari.
Prirodo, cuj me:
laganja nema!
Ti bujaj - ja cu od tebe vie!
I neka iroko u nama dvema
ogroman ruicast vetar die.
I luduj, prirodo!
Zri naopako!
Samo mi nemir ne pokvari.
Volim te to si zaista tako
k'o i ja balava za divne stvari.