Artur Rembo Arthur Rimbaud

Artur Rembo je roen 1854. u arlevilu, gradiu na severu Francuske. Rastao je u porodici
bez oca, pod tutorstvom prestroge i neosetljive majke. Od najranijih kolskih dana pokazao je
izuzetnu darovitost dobijajui nagrade iz knjievnosti i prevoenja i piui, sa velikom
virtuoznou, pesme na latinskom jeziku. Sa petnaest godina dobio je prvu nagradu na
konkursu za sastav napisan na latinskom. Tim povodom direktor kole je rekao: "U glavi ovog
deteta ne nastaje nita banalno. On e biti genije ili Zla ili Dobra." Verovao je da kao umetnik
moe da stvori svet umetnosti koji e proizvesti "totalnu obnovu", ako ne drutva, a ono bar
umetnika. U maju 1871. pie Polu Demeniju u kojem iznosi svoje vienje pesnika i poezije:
pesnik mora biti "kradljivac vatre", on mora sii u tamne regije podsvesti da tamo otkrije
ovekovo "ja", koje se bitno razlikuje od spoljanjeg, stilizovanog, drutvenog "ja". U Pismu
vidovitog iste godine Rembo nam otkriva da e raditi na preobraaju svoga bia kako bi sebe
uinio vidovitim, a to se postie dugim, ogromnim i smiljenim rastrojavanjem svih ula. On
zato mora da upozna sve oblike ljubavi, patnje, ludila, da istrauje samog sebe, da postane
vie nego iko veliki bolesnik, veliki zloinac, veliki prokletnik i vrhovni Uenjak kako bi na
kraju stigao do neznanog. To biva istovremeno i njegov ivotni i pesniki program. Zbog
potrebe da dosegne neki drugi svet daleko od skuene sredine arlevila pokuava da pobegne
u Pariz. Na poziv Pola Verlena, tada najistaknutijeg pesnika u Parizu, 1871. godine Rembo
ulazi u pariski pesniki krug, ali bez ikakvih literarnih ambicija u profesionalnom smislu.
Njegov raspusni ivot sa Verlenom, otrgnutim od ene i porodice, zavava se dramatino.
Verlen je pucao u Remboa i lake ga je ranio kada je ovaj reio da ga napusti i tom prilikom
zavrio u zatvoru. Rembo se vraa u roditeljsku kuu uz gorko oseanje poraza. Pie knjigu
pesama u prozi Boravak u paklu (1873), svoju duhovnu biografiju, neku vstu izvetaja o
proivljenoj krizi i neuspehu, otrenjenju. Njegov budui skitniki ivot protei e u znaku
potpune duhovne usamljenosti, a njegovi poetski zapisi koje e beleiti pre nego to kao
pesnik konano ne zauti bie prvi poetski tekstovi u istoriji poezije bez namere da se njima
ostvari bilo kakva komunikacija. Prozne pesme Iluminacije (1874) nastaju na granici tiine i
smatraju se vrhuncem Remboovog poetskog dela, najsnanijim izvorom onoga to danas
zovemo modernim poetskim izrazom. Sa dvadeset jednom godinom prestaje da pie i
nastavlja ivot kao skitniar, trgovac, krijumar oruja i istraiva egzotinih krajeva. Iz
Afrike se vraa u Francusku 1891. zbog tumora na nozi. Umire u 37. godini posle amputacije
noge.
Napisao zbirke pesama:
Iluminacije (1872-74),
Sezona u paklu (1873).

Ofelija

I
Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju
Bela Ofelija poput velikog krina
Leluja velovima koji uranjaju...
Odjek hajke stie iz uma, iz daljina.
Ve vekovima Tuna Ofelija tako
Plovi, sablast bela, rekom to crna tee.
Ve vekovima krotka ludost njena lako
Romori svoju romansu u lahor, u vee.
Vetar velove vije, grudi joj celiva,
voda ljuljuka velove, spletene, bele;
Na ramenu joj drhte, plau rese iva,
Nad elom koje sanja trske se nadnele.
Uzdiu oko nje lokvanji koji venu;
Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda
Iz kojih mali drhtaj prhne u trenu:
- Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda.
II
Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova!
Da, Ti umre, dete, odnele su te vode.
- Vetrovi to se rue s norvekih bregova
aptali su ti rei opore slobode;
To dah jedan to ti guste svijao kose
udne nosae zvuke tvom dahu to sanja;
Sluao ti je srce pev prirode, to se
Javi uzdahom noi i tualjkom granja.
To ti glas lugih mora, grcaj nedogledan
Slomi detinju grud, a preblaga je bila;
To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan,
Jadni ludak, nemo sede do tvog krila.
Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja!
Na toj si vatri bila ko sneg to se topi;
Re ti vizija stesni u svoja zbivanja
- Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.
III
A pesnik kae da preko zvezdane pruge
Dolazi nou, trai cvee to si brala,
I da vide na vodi velove tvoje duge;
Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.

Predoseaj
U plav letnji suton, krenuu na staze,
Hou, bockan itom, da kroz nisku travu,
U njenoj sveini, moje noge gaze
I da vetar kupa moju golu glavu.
Bez misli, bez rei, pozvan od daljina,
S duom, od ljubavi silne opijenom,
Na put u da poem, poput ciganina,
Kroz Prirodu - srean kao s nekom enom.

Bal obeenih
Kraj crnih veala, ljupkog bogalja,
Pleu, pleu paladini,
Mravi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.
Gospodar Velzevul za kravatu vuce
Crne te pajace to se nebu keze,
I dok ih po celu starom cizmom tuce,
Uz pesmu boicnu s njima igru veze.
A pajaci na to splicu ruke tanke:
Iz orgulja crnih, iz tih upljih grudi
Koje su grlile ljupke vragolanke,
Od tih se sudara runa ljubav budi.
Ura, o igraci lieni stomaka!
Skokovi su laki, dugo polje ovo!
Hop! je li to bitka ili igra laka!
Vrag je violinu loe natimovo!
O tvrdih li peta kada se bos ide!
Kad koulje koe sa tela otpire!
Niceg to im smeta i cega se stide.
Sneg im na lobanje stavio eire.
Pod gavranom - kapom za naprsle glave S mrave se cupe parce mesa uti:
Kao da su oni usred bitke prave
S kartonskim oklopom vitezovi kruti.
Na balu skeleta zvidi bura ljuta!
Ura! - ko orgulje gubilite vice.
Iz plavkastih uma vucji odjek luta,
Crven se pakao horizontom mice...
Hej, razdrmaj malo razmetljivce ove
to slomljenim prstom podmuklo prebiru
Brojanice kicme, svoje prljenove:
Pokojnici, niste sad u manastiru!
Oh! evo gde usred mrtvackog plesa

Velik ludi kostur u plam neba skace,

Zanet, kao konj se propinje i stresa
I, jer mu je ue iju steglo jace,
Grci pest na kuku to krcka od stiska,
Pa se, ko cirkuzan u svoj ator, gura
Natrag, sa cerenjem to je blizu vriska,
U taj bal, zanjihan pevanjem kostura.
Kraj crnih veala, ljupkog bogalja,
Pleu, pleu paladini,
Mravi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.
Uz muziku
Trgom isecenim u leje sirote,
Skverom gde red mori drvece i cvece,
Sipljiv se gradanin, pod maljem toplote,
U cetvrtak gordom glupocu razmece.
- Tu vojni orkestar usred parka svira
I valcer njihanjem koporane hvata;
- Tu, u prvom redu, kico paradira;
Belenik se kaci o visuljke sata;
Rentijer s lornjonom lovi fal-tonove;
Tu nadutog catu vuce krupna dama,
A s njom ide vredni vodic za slonove,
Pratilja, s karnerom divnim ko reklama.
Tu umirovljeni bakalin na klupi
Dara tapom pesak i ozbiljno zbori
O sveoptem stanju; zatim burmut kupi
Po srebru, pa opet ugovore kori...
Tu katkad Flamanac na klupi rairi
Burag, gdeno vie no u bacvu stane,
I svoju lulicu, iz koje mu viri
Krijumcaren duvan, sladi natenane.
Tu se parkom keze probisveti divni;
Jer od trube raste u srcu toplota,
Mirisav ko rua, tu redov naivni
Bebu neno milki, dadilju da smota...
- Ja pratim, razdrljen, stazama u seni
ivahne curice, a one to znaju,
Pa se glasno smeju i okrecu k meni,
A drske im tajne iz ociju sjaju.
Cutljivo ih pratim, a pogled mi hvata
Sve to kriju nakit i vitica smeda,
Pa lutam pod bluzu, do beloga vrata
I oblih ramena, boanstvenih leda.
Cizmice im svucem i carape bre...
- Docaravi telo u zanosu plovim.

One tiho apcu, za smenog me dre...

- A ja im estokom eljom usne lovim...
Prvo vece
Ona se bila vrlo svukla,
A velika su stabla tu
U prozor zlobno kronjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.
U moju je fotelju sela,
Radosno ruke sklopi tu,
Ispod goliavog joj tela
Noice treptahu na tlu.
Pogledah zracak koji bludi
- Iz kronje leptirasti let U njezin smeak i na grudi,
Ko muica na ruin cvet.
Moj poljubac joj nogu dirne.
I kao kaznu za taj greh
Cuh zvuke bistre i nemirne,
Kristalno lep i surov smeh.
Pod koulju je rairenu
Sakrila noge: "Dosta s tim!"
- Tu prvu smelost doputenu
Kaznila smehom veselim!
Drhtuljke jadne, oci njene,
Dodirnuh usnom lagano.
Neno mi glavu tad okrene:
"Oh! svida mi se, svida to!
Ali ti moram reci zato..."
Ostatak joj u grudi ja
Sakrih sa poljupcem, i na to
Zacuh njen smeh to znaci: da...
Ona se bila vrlo svukla,
A velika stabla tu
U prozor zlobno kronjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.
Zateceni
Tamni u snegu i u magli,
Petoro malih su se sagli
Nad okno to se kresi,
S guzama uvis, i - o jade! Oci im divni prizor slade
Dok Pekar hlebac mesi.
Motre ga kako testo sivo
Obrce, pa ga gurne ivo
U rupu to se ari,

I cuju - dobri hleb se pece,

Sa Pekarovih usta tece
Nekakav napev stari.
Tu cucureni, ne micu se,
Dah sa okna udiu u se,
Ko miris toplih grudi,
Dok se zbog nekog nocnog slavlja
Pletenica od hleba spravlja
Pred pogledom to udi,
Dok pod gredama to se dime
Mirisna kora cvrci rime
S popcima raspevanim,
Pred rupom tom gde ivot die
Ne vide svoje rite vie
Ocima zacaranim.
O, svaki sneva kako jede,
Isusi jadni to se lede Pa ipak se tu kupe
Da stisnu ruicaste njuke
Uz reetke i, potrbuke,
Da mumlaju kroz rupe,
Otupeli, i tu se mole,
Sagnuti tako snano dole
Ka nebu odkrinutom,
Da pucaju im bedne hlace
I koulje im se izvlace
U zimskom vetru ljutom.
Zlo
Dok zvide crveni ispljuvci karteca,
Kroz modrinu neba, dok citave cete,
Skerletne, zelene, kosi ratna seca,
Kraj Kralja cijih su rugalica mete,
Dok strana ludila bezbroj ljudi melju,
Cineci brda to dime se ... - O leto!
O jadni mrtvi, u travi, u veselju
Prirode koja vas jednom stvori sveto!
Postoji Bog to se smeje sa oltara
U cvecu, tamjanu, kaleu od zlata,
Kog hosane njiu pa ga dreme hvata,
A bude ga majke koje bol obara,
Kad mu, u suzama i pod crnim alom,
Krupan gro pruaju u svom rupcu malom.
Njoj
U ruicasti vagon sa plavim jastucima
Secemo, zimi, pa na put!

Bice nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima

Skrivace svaki dremljiv kut.
Sklopice tada oci, da ne vidi kroz prozor
Sav cudovini onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.
Tad ce ti iznenada pecnuti obraz neto.
I sicuni poljubac vratom ce tvojim veto
Potrcati, ko pauk lud...
Rekavi: "Trai", ti ce prignuti glavu k meni;
I traicemo dugo tu bubu, zaneseni,
- A ona ce da skita svud...
U vagonu, 7. oktobra 70.
Spavac u dolu
To je zelen-rupa s raspevanom rekom
to srebrne prnje poludelo kaci
O travu: tu sunce na bregu dalekom
Bleti: to je dolac to penasto zraci.
Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava.
Jastuk mu je plava potocnica svea.
Bled je, pod oblakom pruen preko trava,
A svetlost mu dadi na zeleni leaj.
S nogama u cvecu, on se u snu smeka,
Kao dete koje muci bolest teka.
Zagrej ga, Prirodo, jer zima ga mori.
Miris mu drhtaje nozdrva ne budi.
Miran, mladic spava, s rukom preko grudi.
Crvena mu rupa s desne strane gori.
Oktobra 1870.
Moje boemstvo fantazija
Ja kretah, s rukama u dva depa uplja;
Imao sam cak i kaput idealni;
U skitnji, o Muzo, bio sam tvoj stalni
Zatocnik to u snu cvet ljubavi skuplja.
Rupom su zjapile hlace mi jedine.
- Bejah Palcic-sanjar to slikove ite.
Velika mi Kola behu konacite,
A moja sazveda utahu iz tmine,
Te, uz put sedeci u jesenje vece,
Ja ih oslukivah, pustivi da tece
Mojim celom rosa - sok to snagom vrca,
Pa, slauci rime sred carobne tmice,
Ja sam prebirao, ko na liri, ice
Ranjenih mi cipela - stopu pored srca

Gavrani
Gospode, kad se livada sledi,
Kad angelusi svi odzvone
Nad zaseokom koji klone,
Na prirodu, gde cvece bledi,
Srui s nebesa jata nova
Dragih i divnih gavranova.
Armijo cudna okrutnog krika,
Na gnezda vam huje bure ljute!
Vi, uzdu reka koje se ute,
Kraj kalvarija mucenika,
Na jarku, grani to se trese,
Rasprite se, skupite se!
Nad Francuskom, nad svakim poljem
S prekjuceranjom etvom smrti,
Nek vam se zimsko kolo vrti,
Da zamisle se ljudi bolje!
Izvikuj dunost u svako doba,
O crna ptico, vesnice groba!
Ali, Gospode, na jarbolima
Hraca u opcinjenoj noci
Nek majska ptica pesmu toci
Za svakog ko u umskim dnima
Bez buducnosti prikovan lei
U travi iz koje niko ne bei.
San za zimu
Njoj
U ruzicasti vagon sa plavim jastucima
Sescemo, zimi, pa na put!
Bice nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima
Skrivace svaki dremljiv kut.
Sklopices tada oci, da ne vidis kroz prozor
Sav cudovisni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.
Tad ce ti iznenada pecnuti obraz nesto.
I sicusni poljubac vratom ce tvojim vesto
Potrcati, ko pauk lud...
Rekavsi "Trazi", ti ces prignuti glavu k meni
I trazicemo dugo tu bubu, zaneseni,
- A ona ce skitati svud...
Zaseli
Kvrgavi, rohavi, sa tamnim prstenjem
Uokrug ociju, micu prste grube

I teme posuto pustim namcorenjem,

Kao kad zid stari procveta od gube;
Njihov cudni skelet na kostur stolica
Nakalemila je strast padavicara,
Od njihovih nogu i drven-noica
U jutro i vece taman vez se stvara!
Ti starci, spleteni sa tim seditima,
Osecaju kad im sunce kou veze
I drhte kad vene sneg na prozorima
Ko to drcu abe pune bolne jeze.
Mnoga ih udobnost za Sedite vee,
Smedom ih je slamom meko obavilo,
Dua starog sunca pali se sred mree
Ispletenog klasja gde je zrnje zrilo.
I ovi pijanisti to bubnjati vole
Prstima pod sobom, s kolenom uz zube,
Sluaju u sebi tune barkarole,
Nena ljuljukanja u cupe ih ljube.
Oh! ne diite ih! Jer tu propast viri...
Dignu se i frcu ko oamarene
Macke, besnilo im lopatice iri,
Cakire im prete s boka, naduvene.
A vi ih sluate, i na zid im tamni
Lepite celave glave, noge krive,
Dugmad im kroz hodnik lije pogled plamni
cepavi vam oci ko zenice ive.
Nevidljivom rukom ubijaju mucki:
Kad se smire, liju otrov zena, koji
Skuplja se u oku prebijenoj kucki;
A vi ste u levku, celo vam se znoji.
Opet sednu, ruke sred masnih maneta
Tope im se, i dok od zore do mraka
Do tih to ih dignu misao im eta,
Stresaju grozdove svojih podvaljaka.
A kad strogi san im obori vizire,
Tad na ruci sniju bica koja ljube,
Te stolice koje, oplodene, vire
U gorda nadletva koja ce da rube,
Dok tintano cvece, koje polen pljuje
Zapeta, vie ih du krotkih putira,
Kao vilin konjic kad cvecem putuje...
- I drai ih klasje to ud njihov dira.
Faunova glava
U zelenom lisju, krilji s mrljom zlata,
U lisju kroz koje plovi treptaj blag,
Gde u divnom cvecu san poljupce hvata,
Rasparavi ivo taj prekrasni sag,
Unezveren faun iri svetle oci

I belim zubima grize crven cvet,

A s krvavosmede usne mu se toci,
Kao staro vino, smeh u umski splet.
I kad je pobego poput veverice,
Smeh mu jo treperi sa listova svih,
A zlatni Poljubac ume, to od ptice
Bio se prepao, opet biva tih.
Sedmogodinji pesnici
I Majka, sklopivi svesku zadataka,
Gordo bi otila, ne videc decaka,
Cije krupno celo i oci mu plave
Kau da mu duu sva gadenja dave.
Citav dan je bio razuman i veto
Pokoran, a ipak, bockae ga neto,
Dvolicnost je htela malo da izviri.
U mraku hodnika, gde se memla iri,
Voleo je da se isplazi, podboci,
Dok mu iskre teku pred sklopljene oci.
Jedna vrata behu u mrak otvorena:
On, na stepenitu, jeco bi zbog sena
U zatonu dana to visi sa krova.
Leti bi ga, slabog, tupog, cenja nova
Odvela u nunik, gde sveina piri,
Da, zamiljen, miran, nozdrve rairi.
Kada bi u bati to je mirisala,
Iza kuce, zimi, mesecina sjala,
On bi ispod zidnog laporastog stenja
Pred stisnute oci zvao prividenja,
Sluo kako gmie ugavo rastinje.
Igro se, saaljiv, s decom sirotinje,
Koja, boleljiva, bezbojnih ociju,
Mrave i blatne prste svoje kriju
U dronjke to ire vonj na srackalicu
- I zbore s ljupkocu kretena na licu!
Kada bi, zatecen u tom saaljenju,
Uplaio majku, u iznenadenju
Njenom on hvatae nenosti najdrae.
A ona imae plav pogled - to lae!
Sa sedam godina piso je romane
O pustinji punoj slobode neznane,
O umi, o suncu, obali, ravnici.
Crven, otrkio bi u novinskoj slici
Smejanje panolke ili Italijanke.
Kad bi, odevenu poput Indijanke,
- U osmoj godini - ustru, crnooku
Kcer komije sreo, ona bi u skoku
Na leda mu pala, tresuc pletenicu;
On joj je u coku grizao zadnjicu,

Jer gacice nije nikada obukla.

A kad bi ga akom i petom istukla,
U sobi je diso miris koe njene.
Bojo se nedelje zimske, natutene,
Kada je, zalizan, morao da hita
Za sto za kojim ce Bibliju da cita;
Nocu bi sanjao sve to, da izludi.
Bog mu drag ne bee, nego crni ljudi
to u sumrak s posla u predgrada stiu,
Kada doboare to galamu diu
Iz gomile prate smejanje i graja.
- Sanjo je livade s talasima sjaja,
I zdrave mirise, i rast zlatnih malja,
I sve to uzlece, to se mice, valja!
A to je sladio svoje tajne drage,
Kad bi u smracenom kutku, punom vlage,
Sakriven u sobu plavu i golemu,
Citao svoj roman, mislio o njemu,
Punom mokrih uma, neba to se uti,
Zvezdanih stabala sa cvecem od puti,
Bunila, padova, poraza i sloma!
- Dok buka iz grada razbija mir doma,
I dok on, leeci na caravu belom,
Predoseca jedro svojom duom celom!
Pariska orgija ili Pariz se ponovo naseljava
Juri sa stanica! jer stigli ste, hulje!
Sunce arkim dahom bulevare brie
Gde jednom varvarske vrvele su rulje.
Sveti Grad pred vama na zapadu die!
Hajdete! Nove ce poare da sprece.
Evo vam kejova, kuca, bulevara
Na lakom azuru, to je jedno vece
Ozvezdan orgijom smrtonosnog ara!
Skrijte mrtve dvore u dacane nie!
Pogled vam jo davnim osveen je strahom.
Evo rideg stada to kukove njie:
Ludujte! smeni ste u divljanju plahom!
Krik kuca od zlata, o pohotne kuje
deracice kataplazmi, on vas trai!
Hitajte! Noc grca, noc radosti truje
Ulice! Pijanci, nek vam pice blai
Ocaj! Zar necete - kad sjaj razuzdani,
Rujuci kroz rasko, uz vas, pocne teci Sliniti u cae, mrtvi, savladani,
Motreci kroz bele daljine, bez reci?
Pijte za kraljicu raspusnih stranjica!
Cujte glupi tucaj, agor koji bleji!
Cujte kako skacu usred arkih tmica

Idioti, starci, pajaci, lakeji!

O gnusovna srca, o uasna drela,
O ralje, smrdite jo jace pred nama!
Vino za prostacka obamrla tela...
Pobednici, trbuh prepun vam je srama!
irite nozdrve za ohole muke,
Mocite otrovom ice svojih ija!
Na decja temena Pesnik ce vam ruke
Spustiti, zboreci: "Nek vas ludost vija,
Hulje, jer kopate po trbuhu ene,
Bojeci se njenog trzanja i vriska
to bi vas smrvio, gnusne, uguene
Na grudima njenim, od uasnog stiska!
ta moete bludnom Parizu, vi lutke,
Sifiliticari, kraljevi, ludaci?
Dronjke, tela, due, i otrov va, cutke
- O gnjilei! - on ce sa sebe da zbaci!
I kad se, ituci svoj novac, bez svesti
Sruite, dok vapaj utrobom vam bludi,
Stiskace daleko od vas grube pesti
Crvena bludnica krupnih bojnih grudi!
Kad si se napleso u gnevu, o grade,
Kada mnogi no je udarac ti dao,
Kad si prolecni trak dobrote i nade
U zeni, klonuvi, sacuvati znao,
O moj bolni grade koga smrt vec hvata,
Pruen u buducnost koja otvara ti
Kroz tvoj bledi prostor milijardu vrata,
Grade kome Prolost sme blagoslov dati,
Ti, magnetsko telo za patnje bez kraja,
Opet guta stravu ivota, u kojoj
Talas bledih crva ile ti osvaja,
A leden prst igra na ljubavi tvojoj!
I to nije loe. Jer sve to ne kida
Krila tvom Napretku, ko to nekad nije
Striks gasio pogled plav Karijatida
Gde se zlato zvezda s plavih stuba lije."
I mada si oku uasan i jadan,
Mada u prirodi nijedan grad ivi
Jo nije postao cir toliko smradan,
Lepoti se tvojoj Pesnik ipak divi!
Mocni pokret sila titi te, a dani
Olujni te svojom poezijom ljube,
Tvoje delo kljuca, Grade izabrani!
Nagomilaj pisku u glas gluhe trube!
Pesnik ce uzeti plac Osramocenih,
Mrnju Robijaa, viku Prokletnika,
Sevnuce ljubavlju ko bicem po eni,
Razglasiti pesmom: Evo razbojnika!
Sredeno si, Drutvo! - jer orgija rida

Iz starih bordela, kao nekad, grobno,

I plin, u bunilu, s crveneceg zida,
Ka plaveti bledoj bukti, bukti kobno!
Maja 1871.
Ruke ane-Marije
Snane su ruke ane-Marije
I plamnim letom osuncane,
Blede kao da smrt ih mije,
Tamne ko ruke u Huane.
Mocvara slasti da li toci
Po njima preliv smede boje?
Ili ih mesecina moci
U jezeru vedrine svoje?
Na kolenima divnim mirne,
Zar varvarsko su nebo pile?
Prodavahu li dijamante,
Cigara zar su bezbroj svile?
Pred arkim nogama Madone
Zar outi ih zlatno cvece?
San velebilja u njih tone
I crna krv mu kroz njih tece.
Ruke to teraju dvokrilce
Kad bubamare kroz zore blede
U nektar da zabodu rilce?
Ruke koje otrov cede?
U kakav san li one tonu
U tegljenjima kad se ire?
U san nesanjan na Sionu,
Neznan za Kine i Pamire?
Ne, limun nisu prodavale,
Ni tamnile kraj nogu boga,
Ni pelene jo nisu prale
Deteta nekog placljivoga.
To nisu ruke rodake male,
Ni radnica, irokih cela,
Koja pale, pjana od katrana,
Na radilitu sunca vrela.
To su ruke to kicmu tlace,
Ruke to nikad zlo ne cine,
Ruke, od konjske snage jace,
Ruke kobnije no maine!
Porazivi sve svoje jeze
I vinuvi se poput plama,
To meso peva Marseljeze,
A nikad himne bojeg hrama!
One vas mogu i na muke
Da udare, o fine ene,

Da zdrobe vae gadne ruke,

Narumenjene, nabeljene!
Kad njihova se ljubav javlja,
Svakoj se ovci smuti cupa!
A silno sunce rubin stavlja
U falangu im to nastupa!
Od svetine im smedi beleg
Ko u juceranjih nedara;
Buntovnici im dati ele
Poljupcem dokaz svoga ara!
Izbledele su kao breze
Na suncu koje ljubav kruni,
Noseci teke mitraljeze
Preko Pariza to se buni!
Ah! katkada, o Ruke svete,
Sa vas, gde opijenost duga
Navek nam usne dri, lete
Krici blistavih beocuga!
A katkad, andeoske ruke,
Bice se nae cudno smuti
Kad krv iz prstiju nam puste
Da zbriu sunce s vae puti!
Samoglasnici
A crno, E belo, I rujno, O plavo,
U zeleno: tajna rodenja vam tu je:
A, crn kosmat pojas muha to blistavo
Nad svirepim smradom kupe se i zuje,
Zatoni sene: - E, koplja gordih santi,
Belina cadora, cvece zanjihano;
I, krv ispljunuta, smeh to gnevno plamti
Na usnama lepim, u kajanju pjanom;
U, drhtanje kruno boanstvenih mora,
Spokoj panjaka i stada, spokoj bora
Koje alhemijom sticu ucenjaci;
O, vrhovna Truba, puna cike lude,
Mir kojim Andeli i svetovi blude,
- Omega, Ociju silnih modri zraci!
Zvezda ti uli rumena svoj sjajni plac u ui,
Beskraj ti beo razli niz slabine svoj tok,
Na dojke ti se more biserom ride srui,
Covek crn iskrvari uz vladarski tvoj bok.
Bitenja
Kad nemirno celo decakovo cezne

Da se mutni snovi ko roj beli vinu,

Uz krevet mu stanu dve carobne sestre
I srebrni nokti s prstiju im sinu.
Stavivi decaka uz prozor, za kojim
Plavi vazduh tece po bujnome cvecu,
U njegovoj kosi, punoj rose, svojim
Prstima se stranim i carobnim ecu.
On slua ta peva dah im to mirie
Na med ruicasti; pesma koju blai
Tihi um pljuvacke na usni, gde die
Jedan tihi uzdah to poljubac trai.
Slua kako trepcu trepavice njine
U mirisnom miru, i kako ga draka
Elektricni dodir prstiju, kad gine
Pod kraljevskim nokotom neka sitna vaka.
I vinom Lenosti omamljen, on sanja
Uzdah harmonike ludovanju sklone,
I oseca kako usred milovanja
elja za plakanjem javi se, pa klone.
Pijani brod
Dok silaah, nedavno, niz nehajne Reke,
Ladari me, osetih, prestadoe vuci;
Njih, gole, o arene pribie direke,
Za mete ih uzevi, Indijanci bucni.
Nosac sukna engleskog i flamanskog ita,
Bezbrian, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade mete da mahnita,
Pustie da zaplovim kud me elja vodi.
Gluvlji nego deciji mozak, prole zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrdena,
Ja krenuh! I slavniji darmar zahvati me
Od onog to odnosi kopna odronjena.
Bura me prepustila svome blagoslovu.
Od cepa laganiji, igrah usred vala
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noci, s prezirom za glup mig ferala!
Slada nego jabuka za grlo decaka,
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plavicastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.
I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazveda obliven, i mlecan,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamiljeno ponekad slazi na put vecan;
Gde, naglo obojivi bunilo, modrenje
I prespore ritmove ispod danjih kola,
Gorku ridost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snanije, od svih alkohola!

Znam nebo to munjama cepa se; stub vode,

I udarce talasa, i struje; znam vece,
Zore, kao golublji narod kad se rode,
I videh to videti van sna covek nece.
Sunce videh sputeno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubicaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slicni glumcima neke drevne drame!
Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noci
I poljubac to raste ka ocima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toci
utoplavim titranjem pevanje fosfora.
Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispracah u jurie na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njuku Okeana
Svetle noge Marija savladati mogu!
O Floride udarah to se ni ne slute,
Gde oci ljudokoih pantera se jave
U cvecu; i o duge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!
I grdnih barutina video sam vrenja,
Trcake u kojima Levijatan trune!
I bonace prepune vodenih ruenja,
I dalj to se pokrece da u ponor grune!
Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
eravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su drale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!
O da deci pokaem kroz te plave vale
Te ribe to pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od cveca moj beg ljuljukale,
Cesto me okrilila bura nepoznata.
Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koju jeci,
Pruae mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban eni koja kleci...
Skoro otok, njiuci bokovima svade
I izmete brbljavih ptica oka plava,
Ja hitah, a katkada kroz uad mi zade
Utopljenik poneki, natrake, da spava!
I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, to opi se vodom to ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;
Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam buio zid neba ko bura,
Zid to nosi slastice svih pesnika pravih,
Liajeve suncane i sline azura;
Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuda elektricnim zracenjem iskara,

Kad juli obarahu toljagama grdnim

Nebo ultramarinsko u levak pun ara;
Ja to s jezom osetih kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Vecni tkalac spokojnih i plavih irina,
Ja jo alim evropske drevne lukobrane!
Zvezdana sam otocja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika ceka.
- Skriva li se, usnula, u toj noci bez dna,
Ptica zlatnih najezdo, Snago novog veka?
Ali mnogo proplakah! Jer bolne su Zore.
I mesec je okrutan, i suncevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!
Ako elim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad suton zade,
Jedan decak, cucnuvi, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire puta krhke lade.
Vie tragom lepova ne mogu da krecem,
Jer vaa malaksalost, vali, mene moci,
Ni oganj ni barjake da gledam, da srecem
Lada-robijanica strahovite oci.
Suza
Daleko od seljanki, od ptica i od stada,
Pio sam, klececi usred nekog vresa
Medu nenim leskama, pod zelenim maglama
Smlacenog popodneva... Osim nemog bresta,
I ledine bez cveta, i neba punog tmice,
ta mogoh da pijem u mladoj Oazi toj?
ta sam to povukao iz vrga-cuturice?
Napitak zlatni, bljutav i od kog tece znoj.
Takav bih bogme bio za krcmu loa firma.
No nebo se do veceri promenilo olujom.
To behu crne zemlje, jezera, jata riba,
Stanice, kolonade pod plavom nocnom strujom.
U devicanski pesak voda je umska tekla,
Vetrovito je nebo lokvice ledom bilo,
Pa ipak, kao lovcu na koljke ili zlato,
Kad pomislim da meni do pica nije bilo!
Maja 1872.
Dobra jutarnja misao
U cetiri jutrom, leti,
San ljubavni jo se sanja.
Miris nocnog svetkovanja
Zorom kroz umarak leti.

Na ogromnom se Gradilitu,
Gde sunce Hesperida tece,
S rukavima zasukanim
Komeaju Drvosece.
U pustinji biljnoj treba
Oplate da spreme krasne
Gde ce rasko gradska da se
Smeje ispod lanog neba.
Za Radnike - podanike
Jednog vavilonskog kralja Venero, pusti Ljubavnike
Cija je dua puna slavlja.
O Kraljice Pastira!
Daj Radniku rakiju ivotvornu,
Nek mu snaga bude mirna
Do kupanja u podnevnom moru.
Maja 1872.
Majski barjaci
Na blistavim granama lipe
Boleljivi zov roga mre.
Ali duhovnih pesama glas
Lepra medu ribizlama.
Nek nam sred ila smeje se krv,
Evo se zaplicu vinogradi.
Lepotom andela nebo sja
Dok se pricecuju azur i val.
Izlazim. Umrecu na mahovini
Ako me rani sjajni zrak.
Strpljiv biti, dosadu znati
Mnogo je lako. Glup je moj jad.
Neka me potresno leto vee
U svojih srecnih kola spreg.
Neka, Prirodo, dugo kroz tebe
- Manje sitan i samotan - mrem.
Umesto to Pastire skoro
Smenom smrcu dariva svet.
Nek me iscrpu godinja doba.
Tebi se, Prirodo, predajem ja;
Dajem ti glad svoju, svu svoju ed,
Pa, ako eli, napoj, nahrani.
Ne obmanjuje ba nita mene.
Smekanje suncu postaje smeak
Za roditelje, no do smeka mi nije,
I nek je slobodna nevolja ta.
Pesma s najvie kule

O mladosti, dokonosti
to za ropstvo samo zna,
Zbog previe tananosti
Unitih svoj ivot ja.
Ah! nek stigne onaj cas
to zanosom prome nas!
Rekao sam sebi: mani
I nevidljiv budi ti,
Obecanja se okani
Svake vie radosti.
Nek ne spreci tebi nita
Slavni uzmak sa bojita.
Toliko sam strpljiv bio
Da me hvata zaborav.
Strah mi se na nebo skrio,
A bol mi je nesto sav.
I bolesna ed se stvori
Da mi mrakom ile mori.
I Livada tako alje,
Preputena zaboravu,
Sve bujnije i sve dalje
Miris, korov, cvetnu travu,
Dok prljavi oblak muha
Divlje zuji iz vazduha.
Udovitva, ah! tolika
Tako jadne due te
Kojoj je sve blago slika
Nae Gospe Marije!
Zar do Bogomajke svete
Da molitve nae lete?
O mladosti, dokonosti
to za ropstvo samo zna,
Zbog previe tananosti
Unitih svoj ivot ja!
Ah! nek stigne onaj cas
to zanosom prome nas!
Venost
Nadosmo opet. - Kog?
Pa Vecnost izgubljenu.
To su mora to krenu
Sa vatrom suncevom.
Straarska moja duo,
Promrmljajmo priznanje
O nitavilu noci
I o tom ognju danjem.
Sad spona ljudskih mnjenja
I optih oduevljenja
Na tebi vie nema

I ti leti prema.
Jer, satanska eravice,
Nestrpljenje smiri
Jedino ona Dunost
to se iz tebe iri.
Tu orietur pada,
Tu vie nade nema.
Strpljenje, nauk vlada,
Muka se samo sprema.
Nadosmo opet. - Kog?
Pa Vecnost izgubljenu.
To su mora to krenu
Sa vatrom suncevom.
Maja 1872.
Zlatno doba
Ponekad jedan glas,
No uvek andeoski
- U pitanju sam ja Poruku jasnu nosi:
Iz kruga pitanja silnih
Koji se stalno iri
Pijanstvo u sutini
Ili ludilo viri;
Prepoznaj pesmu tu,
Veselja punu i milja,
U svetu vala i bilja
Svojtu ce naci svu!
O veselje i milje,
U lakom napevu tom,
Vidljivo golim okom. . .
- Ja se raspevam s njom Prepoznaj pesmu tu,
Veselja punu i milja;
U svetu vala i bilja
Svojtu ce naci svu! . . . itd. . . .
A zatim jedan glas
- Zar nije andeoski! U pitanju sam ja,
Poruku jasnu nosi:
Cuje li? Pesma ona,
Ko sestra silnog daha,
U nemackome tonu,
Al' puna ara i plaha:
Taj svet je porok sam;
Ta zar se cudi tome!
ivi, nek nosi plam

Mracne nesrece tvoje.

O lepa kulo naa,
Vedrom ivljenju data!
Iz kojeg li si doba,
Prirodno zacarana
Velikog naeg brata? itd . . .
I moj glas uz njih poje:
O sestre stostruke moje!
Nipoto javni glasi!
Va hor nek dane moje
Stidljivom slavom krasi . . . itd. . . .
Juna 1872.
Svetkovine gladi
Moja gladi, Ano, Ano,
Na magarcu bei svom.
Ako postoji neki moj tek,
Njemu su kamen i zemlja lek.
Din, din, din! Jedimo zrak,
Nek ugalj i gvode guta svak!
Menjaj, gladi! Travu zvuka
Malo pasi.
Otrov ladolea, lukav,
Nek te gasi.
Jedi
ljunak od koga siromah ivi,
Iz stare crkve kamen sivi,
Oblutke koje poplava iri,
Hleb koji lei na sivoj njivi!
Moja glad, to je rub crnog zraka,
Plavet to zvoni;
To je muka moga stomaka,
Jad to me goni.
Gle, lice lista zemljom tom!
I voce gnjilo ceka mene.
Ljubice cu i odoljene
Iz brazda brati rodnim tlom!
Moja gladi, Ano, Ano,
Na magarcu bei svom.
Avgusta 1872.
ta su za nas, srce, ti slapovi krvi,
ar, i sva zlocinstva, kad krike die bes,
I jecaj celog pakla, to svaki poredak mrvi,
I vetra sa severa nad ruevinom ples,
I osveta sva? Ba nita . . . ali ako nju

elimo, smrt vam tada, kneevi, senatori,

Sruimo moc i pravdu, i istoriju svu!
Hocemo krv da tece! Da zlatni poar gori!
Sve ratu zato daj, i osveti, i stravi,
Due moj! Ujedajmo, opet, bez oprosta!
Republike sveta, neka vas udar smlavi!
Carstva i vojske, koloni, narodi, dosta!
Jer ko ce dici vihor da razjareno pali,
Ako ne mi i naa takozvana braca?
Vatreni druzi, divno ce da nam placa
Vecnost nerada, o ognjeni vali!
Svi kontinenti sveta, nestajte bez traga!
Naa osveta stie svuda na vodi i kopnu!
A nas ce same smrviti strana snaga
Kada vulkani prsnu! I kad se mora propnu . . .
O prijatelji moji! - Da, srce, to su braca.
Napred, neznanci crni, iz zraka to nas gui.
O nesreco! osecam, potres u meni jaca,
I stara zemlja se trese, na vas! zemlja se rui.
Nita zato; tu sam; jo sam tu.
Sram
Tek kad se rez u mozak spusti
Da ga presece - u taj tren
Taj sveanj zeleni, beli, tusti,
Vazduhu nikad otvoren,
(Ah! On, treba da odsece
Svoj nos, i ui, usne skota,
Svoj trbuh! i da odaleci
Svoje noge! kakva divota!)
Ali, ne; ja mislim: dok
Rez ne pomogne glavi
I ne lupi ljunak u bok,
I plamen creva ne preplavi,
To smetajuce dete,
Poput ivotinje lude,
Nece prestati da plete
Varke, i izdajnik bude,
Ko macak u Gori Kamenoj,
Kroz sve sfere smrad mu digne!
Nek ipak na smrt mu, boe moj,
Molitva koja stigne!
Seanje
I
Bistra voda; ko suze to mute decji vid,
belina enskih tela to se na sunce valja;

svila, s cistotom krina, i zastava kralja

s kojom je neka devojka branila gradski zid;
igra andela; - Ne . . . svee ruke od trave,
ruke crne i teke pokrece zlatni tok.
Sen mosta i brega njoj su zastor, dok
ko nebo nad krevetom nebesa joj se plave.
II
Ah! vlana okna bistre mehure ire!
Na leaj voda lije bledo zlato bez dna.
Zelena haljina decja postati zna
vrba, gde ptice bez uzda nece da se smire.
uti kapak oka, cistiji od cekina,
neven vodeni - Suprugo, vernosti tvoja! u podne, mrzi iz svog zrcala bez boja
Crven-kuglu s neba sivog od vrelina.
III
Mnogo uspravna gospa na livadi bdi
gde snee sinovi rada; suncobran joj je dat;
ponosna, gazi cvat, s kojom vodi rat;
deca sede u cvetnoj travi, i citaju svi
knjigu od marokena crvenog! A On, jao,
ko hiljadu andela koje put razdvaja,
nestaje za gorom! Ona, sva bez sjaja,
sva hladna, trci! Covek je otiao!
IV
al to proe cistu i mladu travu gustu!
Zlato aprilskih luna to greju krevet svet!
Slavlje smetlita recnih gde buja divlji splet
kada klijati pocne trule u avgustu!
Sada, pod bedemima u proticanju placi!
Gore samo s lahorom topolin dah se sliva;
posle je - voda, bez vrela, bez odraza, siva:
starac, u mrtvoj barci, mucno mulj izvlaci.
V
O prekratka ruko! o nepokretni brode!
Igracka mrtve vode, ja ni do jednog cveta
ne mogu dopreti - do utog to mi smeta,
ni do tog druga plavog, pepeljaste vode.
Oh! prah sa vrba! Krilo to ih ljulja!
Davno su progutane sve trskine rue!
Moj camac, nepomican - a njegovo ue
na dnu te silne vode - sred kakvoga mulja?

O zamkovi, o vremena,
Koja je dua savrena?
O zamkovi, o vremena!
Prodoh magijski nauk srece
Kom pobeci niko nece.
Neka joj svako pozdrav klikne
Kad galski pevac kukurikne.
Ali ja nemam ni elja vie:
Meni se samo sreca pie.
Taj urok! napore mi rui,
Vlada u telu mom, i dui . . .
Jer kako rec mi razumeti?
Zbog srece ona bei, leti!
O zamkovi, o vremena!
(Stigne li nesreca, sumnje nema,
Nemilost njena mi se sprema.
Jao! prezir osude njene
Treba smrti da preda mene.)
O zamkovi, o vremena!
Pustinje ljubavi
Uvod
Ovi spisi poticu od jednog mladog, sasvim mladog coveka, ciji se ivot odvijao nije vano
gde; bez majke, bez rodnog kraja, ne vodeci brigu ni o cemu poznatom, beeci od svakog
moralnog pritiska, nalik na ivot vec mnogih kukavnih mladica. Ali on, toliko mrcvaren i
toliko smucen, da je samo dospeo do smrti, kao do jedne strane i kobne nevinosti. Poto nije
voleo ene - iako pun krvi! - on je bio vaspitao svoju duu i svoje srce, svu svoju snagu, u
cudnim i tunim zabludama. Iz snova to slede - njegovih ljubavi! - koji su ga obuzimali u
njegovim posteljama ili na ulicama, iz njihovog nizanja i njihovog svretka, proisticu pitoma
religiozna razmiljanja. Moda ce se neko setiti stalnog sna legendarnih muslimana - oni su
ipak srcani i obrezani! Ali poto ova cudnovata patnja poseduje izvesnu onespokojavajucu
vlast, treba iskreno zaeleti da ova Dua, koja je zabludela izmedu svih nas, i koja, kao to
izgleda, eli smrt, nade u onom trenutku ozbiljnu utehu i da bude dostojna!
I
To je zbilja isto polje. Ista seoska kuca mojih roditelja: cak i prostorija sa nadvratnikom od
osmudenih pastorala, sa grbovima i lavovima. Za vreme vecere, ima jedan salon sa svecama i
vinima i seoskom oplatom po zidovima. Sto za rucavanje je veoma velik. Slukinja! koliko se
secam bilo ih je vie. - Bio je tamo jedan od mojih nekadanjih mladih prijatelja, svetenik i
odeven kao svetenik, tada; tako je mogao biti slobodniji. Secam se njegove purpurne sobe, sa
prozorima od utog papira, i njegovih skrivenih knjiga koje su bile zamocene u okean! Ja sam
bio naputen u toj kuci usred beskrajnog polja; citajuci u kuhinji, sueci svoje blatnjavo odelo
pred domacinima, za vreme caskanja u salonu; samrtno uzbuden uborenjem jutarnjeg mleka i
nocu prolog stoleca. Bio sam u jednoj veoma mracnoj sobi; ta sam radio? Jedna slukinja
dode k meni; mogu da kaem da je to bilo jedno kuce: iako je bila lepa i imala materinsku
plemenitost koja mi je neizreciva: cista, poznata, savreno ljupka! Ona me utinu za ruku. Cak

se ne secam dobro njenog lica: ne zato da bih se setio njene ruke, ciju sam kou uhvatio medu
dva prsta, ni njenih usta, koja su moja usta dograbila kao neki mali zdvojni talas koji uvek
neto potkopava. Oborih je u jednu korpu s jastucima i brodskim jedrima, u jednom crnom
uglu. Secam se samo njenih gacica s belom cipkom. Zatim, o ocajanje, zid neodredeno
postade sena drveca, i ja se sunovratih u ljubavnu tugu noci.
II
Ovog sam puta u Gradu sreo enu, i govorio sam joj i ona mi govori. Bio sam u nekoj sobi,
bez svetlosti. Dodoe da mi kau da je ona dola k meni, i ja je videh u mom krevetu, sasvim
moju, bez svetlosti! Bio sam silno uzbuden, a osobito jer je to bio porodicni dom: stoga me
obuze teskoba! Ja sam bio u dronjcima, a ona - svetska dama koja se podaje: trebalo je da
ode! Teskoba bez imena: dograbih je i pustih je da padne van kreveta, gotovo gola, i, u svojoj
neopisivoj slabosti padoh na nju i poceh se s njom vuci po cilimima, bez svelosti. Porodicna
svetiljka obli crvenilom susedne sobe, jednu za drugom. Tada ena iceze. Isplakah vie suza
nego to ih je bog ikad mogao da zatrai.
Izadoh u beskrajni grad. O umore! Utopljen u gluhu noc i u bekstvo srece. To
je licilo na zimsku noc, sa snegom to ce zacelo uguiti svet. Prijatelji kojima sam vikao: gde
boravi ona, odgovarali su mi laima. Nadoh se pred prozorima njenog svakovecernjeg
boravita; otrcah u jedan vrt to je leao pod mrtvackim pokrovom. Izbacie me. Silno sam
plakao zbog svega toga. Najzad, siao sam na neko mesto utonulo u prainu, i sedeci na
balvanima, pustio sam da s tom noci iz mene isteku sve suze. Razumeh da Ona pripada svome
svakodnevnom ivotu, i da ce se nastup dobrote sporije obnoviti nego neka zvezda. Ona se
nije vratila i nikad se nece vratiti. Voljena koja je dola k meni, to nikada ne bih bio
pretpostavio. Tada sam se zaista vie naplakao nego sva deca sveta.
Bet-Saida, banja sa pet tremova, bila je stecite came. Izgledae kao kobno ispiralite, uvek
pritisnuto kiom i plesnivo; a prosjaci su se komeali po unutranjim stepenicama pobledelim
od svetlucanja oluje, te prethodnice paklenih munja, i rugali se svojim plavim slepim ocima,
svom belom ili plavom rublju u koje su bili umotani patrljci njihovih udova. O vojnicka
perionice, o narodno kupatilo! Voda je bila stalno crna, i nijedan nemocnik nije padao u nju
cak ni u snu. To bee mesto gde je Isus izvrio prvo ozbiljno delo, sa gadnim bogaljima. Bio
je neki dan u februaru, martu ili aprilu, kad sunce od dva po podne iri veliku kosu svetlosti
po sahranjenoj vodi; i kako bih ja, dole, daleko iza nemocnika, mogao da vidim sve one
pupoljke i kristale i svice probudene tim jedinim zrakom, u tom su se odrazu, slicnom belom
andelu to lei na boku, micali svi beskrajno bledi odsjaji. Tada se svi gresi, laki i ilavi sinovi
demona, koji su, za malo osetljivija srca, cinili te ljude groznijima od cudovita, htedoe baciti
u tu vodu. Nemocnici silaahu, ne rugajuci se vie, nego sa eljom. Govorilo se da oni koji su
prvi uli izlaze isceljeni. Ne. Gresi su ih bacili natrag na stepenice i prisiljavali da trae druga
mesta, jer njihov Demon moe da ostane jedino tamo gde je milostiva sigurna. Isus dode
odmah posle podnevnog casa. Niko nije dovodio ni prao ivotinje. Svetlost u ribnjaku bila je
uta kao poslednje lice u vinogradima. Boanski ucitelj stajao je pored jednog stuba;
posmatrao je sinove Greha; u njihovom jeziku demon
je plazio svoj jezik; i smejao se ili poricao. Die se Uzeti, koji je ostao da lei na boku, i oni,
Osudenici, videe ga kako neobicno sigurnim korakom prolazi ispod tremova i icezava u
gradu.
Boravak u paklu

Nekada, ako se dobro secam, moj ivot bio je gozba na kojoj su se otvarala sva srca, na kojoj
su sva vina tekla.Jedne veceri posadio sam Lepotu na kolena. - I naao sam da je gorka. - I
izruio sam je. Naoruao sam se protiv pravde. Utekao sam. O vetice, o bedo, o mrnjo,
vama je moje blago bilo povereno! Tako sam postigao da iz mog kuha icili svaka ljudska
nada. Kao divlja zver podmuklo sam skakao na svaku radost, da je zadavim. Zvao sam delate
da bih, ginuci, grizao kundake njihovih puaka. Prizivao sam poasti da me ugue u pesku, u
krvi. Nesreca je bila moj bog. Bio sam opruen u blatu. Suio sam se na vazduhu zlocina. I
dobro sam izigrao ludost. A prolece mi je donelo uasan smeh idiota. Naposletku, kada sam
gotovo skiknuo, dokonah da opet potraim kljuc nekadanje svecanosti koja bi mi moda
vratila apetit. Taj kljuc je milosrde. - Ovo nadahnuce dokazuje da sam sanjao! "I dalje ce biti
hijena, itd. . . ." uzvikuje zloduh koji me pocastio tako ljupkim tlapnjama. "Zaslui smrt sa
svim svojim apetitima, sa svojim sebicnjatvom i sa svim smrtnim gresima." Ah! dosta mi je
svega. - Ali, dragi Sotono, preklinjem vas, ne razdraujte toliko zenicu! Ocekujuci neke male
zadocnele podlosti, vama, koji volite kad pisac ne poseduje sklonost za opisivanje ili
poucavanje, otkidam iz svoje belenice prokletog ovih nekoliko runih listica.
Zla krv
Od svojih galskih predaka imam beloplavo oko, skucen mozak i nespretnost u
borbi. Smatram da je moja odeca varvarska kao i njihova. Ali ja ne maem kosu.
Gali behu ivoderi i u svoje vreme najnespretniji palitelji trava.
Od njih su mi: idolopoklonstvo i ljubav za svetogrde; - oh! svi poroci, jarost,
bludnost - velicanstvena bludnost; - narocito la i lenost.
Uasavam se svih zanata. Gospodari i radnici, sve to sam seljak, prostak. Ruka
s perom vredi koliko i ruka s plugom. - Kakav je to vek ruku! - Ja nikad necu
imati ruku. A zatim, sluenje vodi predaleko. Cestitost prosjatva para mi srce.
Zlocinci su odvratni poput ukopljenika: ja sam cist, i to mi je svejedno.
Ali ko je moj jezik ucinio tako podmuklim, te je sve do sada vodio i titio
moju lenost? Nisam se sluio ni svojim telom da bih iveo, bio sam lenji od
abe, a ipak sam iveo svuda. U Evropi nema porodice koju ne poznajem. - Mislim
na porodice poput moje, porodice koje sve duguju deklaraciji Prava Coveka. Upoznao sam sve sinove iz tih dobrih porodica.......
.....Da sam bar imao neki raniji ivot bilo kad u istoriji Francuske!
Ali ne, nita.
Jasno mi je da sam uvek bio nia rasa. Ja ne mogu da shvatim pobunu. grabe
je bio svrha svih ustanaka moje rase; kao vuci na ivotinju koju nisu oni ubili.
Secam se istorije Francuske, najstarije kceri crkve. Mora da sam, kao geak,
hodocastio u svetu zemlju; u glavi su mi ceste u vapskim ravnicama, vidici
Vizanta, bedemi Jeruzalima; oboavanje Marije, razneenost nad raspetim u meni
se bude zajedno sa hiljadama ovosvetskih carolija. - Sedim, gubav, na razlupanim
loncima i na koprivama, u podnoju zida izjedenog suncem. - Docnije, kao najamnik,
mora da sam logorovao pod nocima Nemacke.
Ah! jo neto! igram u vrzinom kolu na nekom crvenom proplanku, sa staricama
i decom. Secanje mi ne dopire dalje od ove zemlje i hricanstva. Nikad mi ne bi dosadilo
da se ogledam u toj prolosti. Ali uvek sam bio sam; bez porodice; tavie,
kojim sam jezikom govorio? Nikad ne vidim sebe na Hristvim savetima, pa ni na
savetima Vlastele - Hristovih predstavnika.
ta sam bio u prolom veku: nalazim sebe samo danas. Vie nema skitnica, nema
nejasnih ratova. Sve je prekrila nia rasa - ili narod, kako kau, razum; nacija i nauka.

Oh! nauka! Svega smo se domogli. Za telo i za duu - poputninu - imamo medicinu
i filosofiju - bablje lekove i narodne pesme u obradi. I zabave kneeva i igre
koje su oni zabranjivali! Geografiju, kosmografiju, mehaniku, hemiju! . .
.......Nauka, nova plemstvo! Napredak. Svet se krece! Pa zato da se i ne okrece?
To je prividenje brojeva. Mi idemo k Duhu. To je sasvim sigurno, to je prorocanstvo,
ovo to govorim. Ja shvatam, a poto ne znam da se izrazim bez paganskih reci, voleo bih da
cutim.
Paganska krv se vraca! Duh je vec blizu; zato mi Hristos ne pomogne dajuci
mi dui plemenitost i slobodu. Avaj! Jevandelje je prolo. Jevandelje! Jevandelje!
Oblaporno cekam Boga. Pripadam najnioj rasi od pamtiveka.
Evo me na armorickom alu. Neka gradovi uvece pale svoja svetla. Moj dan se
svrio; ja naputam Evropu. Morski vazduh ce saeci moja pluca; u izgubljenim
podnebljima koa ce mi potamneti. Plivati, mrviti travu, loviti, a narocito
puiti; piti pica jaka poput kipuceg metala, kao to su radili oni dragi preci oko vatara.
Vraticu se sa udovima od eleza, mrke koe, besomucna pogleda: zbog moje maske
mislice da pripadam snanoj rasi. Imacu zlata: bicu dokon i surov. ene neguju
ove divlje nemocnike to se vracaju iz arkih krajeva. Bicu umean u politicke poslove. Bicu
spasen.
A sada sam proklet, uasavam se domovine. Najbolji od svega je san, zaista pijan, na alu.
.....................
Ostajemo ovde. - Krenimo opet ovdanjim putevima, pod teretom mog poroka, poroka
koji je kraj mene pustio svoje korenje patnje, pocev jo od doba sticanja razuma
- koji se penje do neba, i tuce me, obara me, vuce me za sobom.
Poslednja nevinost i poslednja bojaljivost. Reeno je. Ne pokazivati svetu
svoje odvratnosti i svoja izdajstva. Napred! Kretanje, breme, pustinja, cama i gnev.
Kome da se iznajmim? Koju ivotinju treba oboavati? Koju svetacku ikonu svi
napadaju? Koja cu srca da skrim? Kakvu la moram podupirati? U kojoj krvi hodati?
Radije cuvati se pravde. - Mucni ivot, jednostavno poivincenje - podignuti
isuenom pesnicom poklopac mrtvackog sanduka, sestri, guiti se. Na taj nacin
nema ni starosti ni opasnosti: strah nije francuska osobina.
- Ah! toliko sam preputen sam sebi, da bilo kojoj boanskoj slici nudim zanos
ka savrenstvu! O moje samoodricanje, o moje cudesno milosrde! Medutim, na ovom svetu!
De profundis, Domine, ba sam glup!
Jo kao dete divio sam se neumoljivom robijau na koga uvek zjapi robija; posecivao
sam krcme i svratita koja bi on posvetio svojim boravkom; njegovim ocima sam
gledao plavo nebo i cvetni ivot polja; njegovu sam kob njuio u gradovima.
On je imo vie snage nego neki svetac, vie razboritosti nego neki putnik i sebe, samo sebe! za svedoka svoje slave i svog prava.
Na putevima, u zimskim nocima, kad sam bio bez leaja, bez odece, bez hleba,
jedan je glas stezao moje sledeno srce: "Slabost ili snaga: ti si tu, i
Nastavak
to je snaga. Ne zna ni kud ide ni zato ide, udi svuda, odgovori na sve.
Kao ni neku leinu, niko te ne moe ubiti." Ujutro bih imao tako izgubljen
pogled i tako mrtvo dranje da me oni koje sam sreo moda nisu ni videli.

Blato bi mi se u gradovima odjednom prikazalo crvenim i crnim, kao ogledalo

kad se lampa krece kroz susednu sobu, kao neko blago u umi! S dobrom srecom!
vikao sam, i video sam na nebu more vatara i dima; i sleva, zdesna, sva bogatstva
kako plamte poput milijarde munja. Ali orgijanja i drugovanja sa enama bila su mi
zabranjena.
Nisam imao cak ni druga. Video bih sebe pred razdraenom gomilom, nasuprot ceti koja ce da
me
strelja, kako placem zbog nesrece koju oni nisu mogli razumeti, i kako opratam!
- Kao Jovanka Orleanka! - "Svetenici, profesori, gospodari, vi se varate
predajuci me pravdi. Ja nikad nisam pripadao ovom narodu; nikad nisam bio hricanin,
pripadam rasi koja je pevala u mukama; ne razumem zakone; nemam osecanja za
moral, ja sam ivotinja: vi se varate..."
Da, moje oci su zatvorene za vau svetlost. Ja sam ivotinja, crnac. Ali zato
mogu da budem spasen. Vi ste lani crnci, vi ste nastrani, svirepi, krti. Trgovce,
ti si crnac; sudijo, ti si crnac; generale, ti si crnac; care, stari svrabe,
ti si crnac; pio si neocarinjeno pice iz Satanine fabrike. - Nadahnuce ovog
naroda jesu groznica i rak. Nemocnici i starci toliko su dostojni potovanja
da trae da budu skuhani. - Najpromucurnije je napustiti taj kontinent, kojim
tumara ludilo da bi tim bednicima pribavilo taoce. Ja ulazim u pravo kraljevstvo Hamove
dece.
Da li jo poznajem prirodu? Poznajem li sebe? - Ni reci vie. Ja sahranjujem
mrtvace u svom trbuhu. Uzvici, dobo, ples, ples, ples, ples! Ne vidim cak ni
onaj cas kad ce se belci iskrcati, i kad cu pasti u nitavilo.
Glad, ed, krici, ples, ples, ples, ples!
Belci se iskrcavaju. Pucanj topa! Treba se potciniti krtenju, odevati se, raditi.
Dobio sam samilosni udar u srce. Ah! nisam ga bio predvideo!
Ja nisam cinio zla. Dani ce mi biti laki, kajanje pritedeno. Dua ce mi sigurno
biti liena muka, dua koja je gotovo umrla za dobro, koju ce ispuniti svetlost
stroga kao sa pogrebnih votanica. Udes sina iz dobre porodice, preuranjeni
mrtvacki sanduk posut bistrim suzama. Razvrat je bez sumnje glup, porok je glup,
treba odbaciti trule. ali casovnik valjda nece doci dotle da otkucava samo
cas cistoga bola! Valjda necu kao neko dete biti potignut u raj da se igram
u zaboravu svih nesreca?
- Brzo! Postoje li drugi ivoti? - Usnuti u bogatstvu nemoguce je. Bogatstvo
je uvek bilo opte dobro, Samo boanska ljubav dodeljuje kljuceve nauke. Vidim
da je priroda samo prizor dobrote. Zbogom tlapnje, ideali, zablude!
Razumna pesma andela dopire sa spasiteljske lade: to je boanska ljubav. - Dve
ljubavi! Ja mogu umreti od zemaljske ljubavi, umreti od predanosti. Za sobom
sam ostavio due cija ce se muka povecati zbog moga odlaska. Vi birate mene
izmedu brodolomnika, a zar oni koji su ostali nisu moji prijatelji?
Spasite ih!
Moj se razum rodio. Svet je dobar. Ja cu blagosiljati ivot. Volecu svoju bracu.
To vie nisu detinjasta obecanja. Niti je to nada da cu izmaci starosti i smrti.
Bog mi daje snagu, i ja slavim Boga.

Reka likera
Reka likera doline udne plavi,
Neznana za nas:
Glas je prati stotine gavranova, - pravi
Aneoski glas:
Sa stresanjem jela, kad se strmoglavi
Vetar u umski jaz.
To polje valja buntovnih tajni sene
I drevnog boja zanos sav
I parkove sjajne, kule napuene:
Tu nije svlad'o zaborav
Viteza lutalica strasti ugaene;
Ali nek vetar bude zdrav!
Nek pesak gleda taj vidik bez oblaka,
Hrabrost e da mu da.
Boji vojnici, gavrani, eto laka
ija lepota umom sja,
Gonite odavde lukavog seljaka
to se patrljkom kucat zna.
No u paklu
Progutao sam ogroman gutljaj otrova. Neka je triput blaen savet na koji sam nadoao!
Utroba mi gori. estina otrova savija mi udove, izobliuje me, obara me. Umirem od ei,
guim se, ne mogu da viem. To je pakao, veno muenje! Vidite plamen kako uklja! Gorim
bas propisno. Pouri, avole!
Nazirao sam povratak dobru i srei, spasenje. Zar mogu opisati svoje privienje, kad vazduh
pakla ne podnosi himne! To su bili milioni divnih bia, jedan ljupki duhovni konvert, snaga i
mir, plemenita astoljublja, i znam li ta sve ne?
Plemenita astoljublja!
A to je jo ivot! Ako je osuda veita! ovek koji eli da se osakati zaista je osuen, zar ne?
Ja verujem da sam u paklu, dakle i jesam u njemu. Tako se ostvaruje uenje veronauke. Ja
sam rob svoga krtenja. Roditelji, vi ste izazvali moju nesreu; izazvali ste i svoju. Siroto
nevinace! Pakao ne moe da napadne pagane. To je opet ivot! Slasti prokletstva bie
docnije jos dublje. Hou zloin, brzo, nek padnem u nitavilo, po odluci ljudskog zakona.
uti, ali uti! ..... Sramno je to prebacivanje ovde: Sotona koji tvrdi da je plamen gadan, da je
moj bes uasno glup. Dosta! ...... Dosta sa tim zabludama koje mi apuu, s tim arolijama,
lanim mirisima, detinjastim svirkama. Pa recite da posedujem istinu, da vidim pravdu :
moje rasuivanje je zdravo i odresito, spreman sam na savrenstvo .... Ponos. Koa na mojoj
glavi sasuuje se. Milost! Gospode, bojim se. edan sam, tako edan! Ah! Detinstvo, trava,
kia, jezero na kamenju, meseenina kada je zvonik tukao na dvanaest....... avo je tada na
zvoniku.Marijo! Sveta device! ..... Uasava me moja glupost.
A tamo dole, zar nisu sve to estite due, koje mi ele dobro .... Doite .... Imam nekakav
jastuk na ustima, one me ne uju, to su aveti. Zatim, niko nikada ne misli na drugog. Nek se
se ne pribliuju. Ja miriem na izgoretinu, izvesno je.
Privienja su bezbrojna. To je zaista ono to sam uvek imao: ne verujem vie u istoriju,

zaboravljam naela. utau o tome: pesnici i vidoviti ljudi mogli bi da budu ljubomorni. Ja
sam hiljadu puta bogatiji od najbogatijih, budimo krti kao more.
Ah, gle! asovnik ivota upravo se zaustavio. Ja vie nisam na svetu. Bogoslovija je zaista
ozbiljna, pakao je sigurno dole, - a nebo gore. Zanos, mora, spavanje u plamenom gnezdu.
Koliko u panji polja ima obeenjastva .... Satan, Neastivi, tri sa divljim semenkama ... Isus
ide preko purpurnih kupina, ne savijau ih .... Isus je hodao po razljuenim vodama. Fenjer
nam ga je pokazao kako stoji, bled i smeih vitica, uz bok smaragdnog vala .....
Ja u skinuti veo sa svih tajni: s tajanstvenosti verskih ili prirodnih, sa smrti roenja,
budunosti, prolosti, kosmogonije , nitavila. Ja sam majstor u fatazmagorijama.
Sluajte! ...
Ja posedujem sve darovitosti! Ovde nema nikoga i nekog ima : ja ne bih hteo rasuti svoje
blago. Da li neko eli crnake pesme, ili plesove hurija? eli li neko da ieznem, da uronim
u potragu za prstenom? eli li neko? Ja u praviti zlato, lekove.
Poverite se dakle meni, vera daje olakanje, vodi, ozdravljuje. Doite svi, - ak i mala deca, da vas uteim, da se za sve vas raspe nae srce, - udesno srce! Siromasi, radnici! Ja ne
traim molitava; samo vae poverenje dovoljno mi je da budem srean.
- I mislimo na mene. Ja zbog ovoga ne alim mnogo za svetom. Imam sreu da ne patim vie.
Moj ivot je bio samo slatka ludost, to treba aliti.
Kojeta ! Nekreveljimo se to bolje moemo.
Zaista, mi smo izvan sveta. Nema vie nikakvog zvuka. Moje ulo pipanja je iezlo. Ah!
moja kulo, moja Saksonska zemljo, moj avrbova umo! Veeri, jutra, noi, dani .... to sam
umoran!
Morao bih da imam svoj pakao za bes, svoj pakao za bes, svoj pakao za ponos, - i pakao
milovanja; koncert paklenih svetova.
Skoro sam mrtav od umora. To je grob, ja odlazim k crviima, o uase nad uasima! Satano,
lakrdijasu, ti hoe da me rastopi svojim arolijama. Ja traim. Ja traim! Udarac vila, kaplju
plamena.
Ah! opet se popeti u ivot! Oinuti oima nae nakaznosti. I ovaj otrov, taj hiljadu puta
prokleti poljubac! Moja slabost, krutnost sveta! Moj boe, milost, skrij me, drim se suvie
loe! Ja i jesam i nisam sakriven.
To je plamen koji uzdie sa svojim grenikom.
Tajanstvo
Na strmini padine aneli okreu svoje vunene haljine po travnjacima od elika i smaragda.
Plamene livade poskakuju sve do vrha glavice. Na levoj ivici crnica je utabana svim
ubistvima i svim bitkama, a svi kobni zvuci predu svoju krivulju. Iza desne ivice jeste linija
istoka i napretka.
I dok se huka morskih koljki i ljudskih noi obre i poskakuje stvarajui rub iznad slike.
Rascvetana blagost zvezda i neba i ostalog silazi nasuprot padini, kao kotarica, - prema naem
licu, i tamo dole stvara mirisavi i plavi ponor.
Being beauteous
Pred snenim prostorom jedno visoko Bie, otelotvorenje Lepote. Fijukanje smrti i krugovi
gluhe muzike ine da se to oboavano telo iri, raste i drhti poput aveti; na divnoj puti

svakoga asa planu grimizne i crne rane. iste boje ivota igraju, tamne i oslobaaju se oko
Privienja, na radilitu. I drhtaji se diu i tutnje, i dok se besomuni ukus tih dogaanja
optereuje promuklom muzikom i smrtonosnim fijukanjem koje svet, daleko iza nas, baca na
nau prekrasnu majku, - ona uzmie, ona se uspravlja. Oh! - nae su kosti odevene u novo
zaljubljeno telo.
O pepeljevo lice, mali tite od vlasti, ruko od kristala! Tope, na koji moram da se strmoglavim
u guvi drvea i lakog vazduha!
Cvetovi
Sa zlatne stepenice, - izmeu svilenih vrpca, sivih koprena, zelenih kadifa i kristalnih
koturova to se crne kao tu na suncu, - ja vidim cvet pustikare kako se otvara na cilimu od
srebrnog filigrana, oiju i kose.
uti dukatu rasuti po ahatu, mahagonski stubovi to podupiru smaragdno kube, buketi belog
satena i tananih prutova od rubina okruuju vodenu ruu.
Poput boga s ogromnim plavim oima i snenim oblicima, more i nebo privlae na mramorne
terase mnotvo mladih i mirisnih rua.