Milo Crnjanski

"Dnevnik o arnojeviu"

Jesen, i ivot bez smisla. Proveo sam no u zatvoru sa nekim Ciganima.

Vuem se po kavanama. Sednem do prozora, i zagledam se u maglu i u rumena,
mokra, uta drveta. Gde je ivot? One krvave, crvene, tople ume, nepregledne
poljske ume, kako me umorie. Vojnik sam, o, niko ne zna, ta to znai. Ali u
ovoj buri, to je zavrtela mozak svetu, malo je ljudi, koji tako slatko i mirno
ive kao ja. Vuem se tako od grada do grada, i etam se pod ovim jesenjim
drveem rumenim i utim, koje ima na mene isto toliko uticaja kao na Hafisa
vino. A zatvor, i vebe i kasarna smradna, valjiva i crna, tako me malo dira. Ja
sam zaljubljen u vode ove, i drvee iza bedema, koje se gubi meu barama
utim i zelenim, kraj kojih je trava tako meka, oprena i topla. I volim svoj
ivot arju, koju sam osetio lane, kad sam se vraao iz onih blatnih, mladih, po
ljakih uma, gde su onoliki ostali poderani i krvavi, sa razlupanim elom i pun
uspomena, ja ih piem ponosno, kao Kazanova za one, koji su goreli u po aru
ivota, i koji su sasvim razoarani. U mranim noima, po malim kuicama i
kolebama, gde se naoh na strai sa nekoliko momaka, ja piem mnogo ta, ega
se nerado seam.

Bilo je Juna. Veseo dan, Vidovdan. Be se raseljavao u kupatila. Siao

sam v.eseo u nau malu crkvu, gde se gospoe tako divno okreu im ko ue.
Popa je prtio jevangelije, okretao ga, unosio ga, iznosio ga:gospoe su tiho
razgovarale, a gospoda zveketala sa novcima za tas.

Posle smo ili u "kursalon". Tu, gde je nekad Branko kaljucajui etao, i
sanjao vinograde po klupama, kupile se dame obuene sveano, sa velikim,
utim cipelama. Pa ipak bilo je sveano. Govorilo se i govorilo, a nad nama,
visoko na slici, grlila se tri gola mladia, kleei i ljubei trobojku. Bio je veseo
dan, Vidovdan. Uvee su se izopijali, no to je kod nas "od pradedova". Razbili
su prozore, i mnogi su putovali A topla no, zvezdana no, raspaljena od jednog
lepog ubistva, horila se od graje i agora vesele svetine Pred zoru sam doao
kui, legao sam, da spavam; Vidovdan je bio proao. Sutradan su lepe Bosanke,
ispraene od krnih dalmatinskih aka, putovale sreno sa svojim matorim
muevima. Odoh i ja. U vozu su svi grdili ubicu. Jedna gospa priala je, da je
taj smeni, vidovdanski junak bio "pokvaren" i da su svi gimnazisti i sve
gimnazistkinje u Sarajevu "pokvareni". Meni su oi bile pune suza. Ah, bio sam
tada jo mlad, ah, tako mlad.

Varadinske se uprije tresle od mara bataljona, a sva julska no bee

svetla od pijane pesme zakienih vojnika. uli smo, da su iza gradskih bedema
streljani neki uitelji. U crkvi je vladika slavio vernost esaru, a po kuama se
sakrivale ikone i slike cara Duana. Samo su urije i opanari ili mirno, sa
rukama u depu po ulici, pljuckali i vikali jedno za drugim: "Aco"; slegali
ramenima: "eh, kilenc, s nama je Engleska". Kad sam se popeo u voz, ja sam u
sebi tiho ponavljao hladne, raskone, latinske rei. "da sunce ne sagleda nikad
veega grada od Rima", i oblaio sam, i svlaio sam svoje bele rukavice, koje
sam toliko voleo. Posle sam video dvorite puno popova, ljudi, i ena. O, kako je

to bilo smeno. Morali smo svi da zabodemo nos u zid i da utimo. Tako sam
stajao do u vee Tada sam pao u nesvest. Bio sam vrlo nean, mladi gospodin.

Posle su me tukli Ni to nije bolelo. Bio sam navikao, da itam romane, pa

sam esto mislio na Dostojevskovu "Katorgu". Posle su me opet udarali po licu
Videli su po ispravi da sam poao u Rim, i vikali su mi u lice. "Spion, Spion".
Jedan pop je leao kraj mene, usta mu behu krvava, a svi zubi polomljeni. Posle
su uveli jednu mladu gospou sa dvoje dece I bilo je bljutavo: kako su je
obletali Ali su i na nju vikali: "Spion, Spion", ma da je ona, sva bleda, grlila
male, smele glave svoje deice, i aputala: "Moj mu nije autant 'turm', moj
mu je major" Ja sam tuno gledao unaokolo; prepadoh se, skidoh bele
rukavice i sedoh meu neke senke u mranom hodniku, to su strano
zaudarale, gurale me i jednako aputale: "jel', ej, daj malo duvana".

Topovi gruvaju. Neko slavi roen-dan A kako sam se rodio ja? Otac mi
bee pevao pesmu i zalepio banku tamburau na elo. Po celu no je po cii,
zimi, na sred zavejanog trga stajala gomila naroda oko vatre, i ekala da svane,
da bira poslanika Kau, sutradan je morao ostaviti svoju srebrom okovanu
puku i psa, svoje debele nataroe, i otii nekud daleko, na Tisu. Kau, tamo je
piskarao ceo dan, a nou banio; pijanog su ga na saonicama dovozili kui. Tek
posle pet godina rodio sam se ja. I tada me povie u jednoj korpi za rublje; a
mati mi pevae po celu no uspavanke, najradije onu iz "Niza Bisera", ili su mi
jednako priali o nekim selima, to su gorela, i o nekim ljudima sa crvenim
fesovima, to su jednako klali i ubijali Jedno vee su mi priali: kako se nabada
na kolac. Kau, mnogo sam tada plakao.

Kad bee peti dan, trebalo je dete krstiti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Pooe, dakle, po snegu i vihoru u saonicama. Kau ni suzu pustio nisam. Na

Tisi su nas vijali vuci, a led je poeo pod nama da prti. Krstili su me negde
daleko, u nekoj staroj grkoj, cincarskoj, crkvi Mati mi plakae. Otmena jedna
plemenita dama, to je trebala da me dri u vodi, nije dola Moda je uplaie
vuci. I tako, jer ekati se nije moglo, uzee jednog pravoslavnog oveka,
crkvenjaka, po imenu Boura. I on, suzan zbog poasti, to ga iznenada stie,
drae dete, pod vodu svetu i plakae, jer nije imao ni prebijene pare, da dete
dariva. Bogati Cincari i lepe Grkinje, koje su se rado seale banatskih aka,
setie se i moga oca, i pozvae nas u kue svoje. A svud u snegu belie se tako
prazne, nae stare, ostavljene crkve Daleko u daljini sijali se krstovi, i videle se
senke naih starih, praznih, ostavljenih crkvica. No moja mati ponosita i gorka
odbila je prezrivo pozive, i mi smo opet jurili po zavejanoj reci izmiui od
urlika vukova. I od tada je meni jedino dobro u ivotu bio sneg; a kad poeh, da
vidim oko sebe kue i ulice; kad poeh, da razumem rei, bili smo opet otili
dalje. Oh, selili smo se esto.

Zorom, u hladnoj septembarskoj magli, iao sam preko mosta. Sunce je

bilo veliko u buktanju nad bedemima. Pozdravio sam ga i verovao, da e mi i tu
dobro biti. Naoh prijatelje. Iz tekih, starih kazamata izlazili su; o ovom uh,
da je poginuo, o onom, da je ranjen Prvo sam otiao opet u zatvor; no brzo su
me pustili Mislili su, da u skoro umreti Kaljucao sam, i iao sam za kolima
natovarenim vrelim, sveim hlebovima.

Bolesti su bile moji najlepi doivljaji. Oblaili su me u belo i metali me u

prozor; a ljudi su zastajali i gledali me. O, ta sve nisu inili sa mnom A i majke
se seam samo kao kroza san. Ona je bila mlada i lepa udovica. O, i meni je
mnogo ega ao. Seam se, sedela mi je na postelji i pevala mi pesme u kojima
se jednako klalo i ubijalo, a sela su gorela o, koliko sam zbog toga vriskao.
Sutradan bih beao od kue. Skrivao sam se ispod bedema, tamo meu zelenim

barama, kraj kojih je trava bila uta i gusta. Leao sam dugo kraj njih i vadio
abe zelene, arene, sa rumenim oima Seam se tih oiju rumenih, utih,
tajanstvenih i kako sam ih dugo zagledao. One su mi drhtale na dlanu, a ja sam
im, leei u travi, dugo, dugo gledao u oi rumene i ute. Seam se zvonika.
Crkve su nae u mom zaviaju prazne i prane. Veliko, staro zvono crkveno
brujalo je nadamnom; a ja sam kao mali mi uao na gredama i gledao
unezvereno oko sebe. Tuga me je rano nala. Niko me nije pitao kud idem i niko
me nije doekivao kad sam se vraao kui. Mati mi je bila vesela i lepukasta
udovica. Zimi sam skupljao smrznute tiice i sakrivao ih; a leti sam tajno
obilazio stare, nakrivljene plotove i hranio kuie o kojima se niko brinuo nije.
A subotom, kad bi zvona zabrujala, sakrio bih se nekud na zvoniku punom
slepih mieva i dugo se molio Bogu. Sve to nije vano, jer je prolo.

Bolesti mi behu najlepi doivljaji. Leao sam sav u ipkama lakim kao
perje, a kroz prozore sam video golubove moje, koje sam toliko voleo,
premetao i kupao Mati mi je morala vaditi stare adidare, sve bisere njene i
svilene vezove, a ja bih ih kupio i gomilao na grudima i leao pod njima sav
blaen, pa bih, smeei se, prosipao iz jedne ake u drugu zlatne zmije, grivne
pune rumena kamenja draga. I kad se setim, da je to bilo davno, meni se ini to
tako uasno.

Putovali smo. Seam se samo kola, koja su jurila meu ito i svoje male,
smee glave, u kojoj se vrzle tolike misli Moja je majka esto i rado putovala.
Tada je bila uvek bleda. Oblaila me je u svilu i navikla me je na bele rukavice,
koje su mi nou silom skidali sa ruku A i ona bi spavala u rukavicama;
namazala bi ruke neim, to je mirisalo kao ljubiice i spavala u rukavicama.
Oh, ja sam sve video. Jednako smo putovali. Ona se oblaila u crno A njene su
slukinje bile tako raskalane; seam se, jednom sam od stida i straha plakao.

Bled i neispavan ja sam uplaeno gledao ljude oko sebe, stanice i vozove aave
i zadimljene. Ona se oblaila jednako u svoje mirisne svile crne i nosila me po
kupatilima, gde se etala po meseini i igrala po podu, koji se sjao i svetlucao
Oko nas su bila nou crna i velika brda. Ona je najradije igrala sa vlakim
oficirima, koji su mi donosili slatkie. Vodili su me na jahanje i ja se seam,
kako bih se uplaio kad bi negde zastali u umi i susreli majku, koja je ila
peice i glasno se smejala. Primetio sam, da se taj kikot, koji sam mrzeo,
ponavljao uvek, kad bi se obukla u tu crnu svilenu haljinu koja je bila jako
tesna. Tada su mi oi po ceo dan bile pune prikrivenih suza. Sve mi to sad
izgleda tako udno i neverovatno. I uvek sam se uvee seao na staru crkvu,
kraj koje smo stanovali i leei kraj majke (jer ja sam jo uvek spavao s njom,
mada se ona tome jetko opirala) esto sam tiho suzio u mraku. Ona je rano u
zoru odlazila nekud na kupanje. Vie puta jo polunaga, sedei pred ogledalom,
ona bi me karala to ne spavam. Ali ja ve u detinjstvu nisam mogao da
spavam.

Zorom su edrvani bili vrlo hladni, a ja sam sedeo kraj njih i ekao
majku. I sad, posle tolikih godina nema vie niega na svetu, to bi me zaudilo
U jednom zelenom paviljonu svirala je vojna muzika, a ona me je vodila po
gunguli ena i namirisanih oficira, kroz koju sam ja vetaki terao obru. I sad,
kad je mladost prola i kad sve razumem, mene esto podilazi jeza od uasa
im bismo mi doli kui iz tuine, zazvonila bi zvona. inilo mi se, da ba meni
zvone. A nedeljom je bilo lepo. Sa zidova su se tada smeila lica uokvirena
belim, visokim jakama, a pod njima su se okretali u veselom agoru grdni
enski eiri, to su me seali na tokove okiene cveem sa pokrhanih
svatovskih kola. Moja je majka rado ila u svatove. Prvo je ustajao i govorio
jedan gospodin u crnom sve neto nejasno i dugo o Kosovu. Posle je mlad jedan
svetenik itao "Vetar". Pevako drutvo stisnuto kraj zida kikotalo se i

gnjeilo zaljubljeno. Poznanice moje majke su me vrebale, jedino me je

protinica zvala otvoreno i jasno sa jednim osmehom Posle je pevako drutvo
pevalo sve neto o Kara-Mustafi, a ja sam stojao bled i sav u groznici od tih
pesama I uvek mi je na dui ostajao od sve te graje jedino zamor, posle tih
pesama. Stojao sam i sluao sam, kako mi mati peva prvi glas Protinica bi me
pitala, smeei se, to joj ne dolazim i to tako retko izlazim iz kue i dodavala
klimajui glavom prema mojoj majci raspevanoj: "E, lako je Vama, u sopran,
udovica ste!" Oh, ja sam sve uo. Pesme te pritisle su me uza zid, uzimale mi
dah. A da sam znao ta inimo, gledao sam preneraeno stare ikone oko mene,
neke ljude popadale sa noem u ruci pred anevima, sa crvenim fesom na
glavi: i te stare ikone i slike pekle su mi oi, kao da su me zraci, to su se odbijali
sa njinog tamnog zlata probadali. Tek kad bi neko skoio na stolicu i viui
predlagao, da se pozdravi patrijarh, a drugi poeli besno psovati, tek bih se
tada trgao. Mati bi mi prilazila, i mi bi odlazili kroz dvorita, gde su nabijali
burad. Sve je to davno prolo i sve mi se ini tako smeno. Zvona nad naom
kuom zazvonila bi tamno i u njinoj reci plovila bi i crkva, i ulice, i sva okolina
nekud u visinu Ceo je svet tada bio tako lak Seam se: moje bezbrojne tetke
dolazile su i plakale: videvi me esto bolnog, priale su mi o ocu i govorile, da
me poalju u Be da uim, pa da budem ministar u Srbiji. A ja sam se sakrivao
u polju iza grada najradije na groblju, gde su kraj gustih kukuruza pasla stada
i stojale grdne barutane. Tu bih leao u travi kraj kakve derne klupe. Iza mene
su umeli vrbaci. Pred vee oni bi porumeneli i ja bih ustao i zaudio se i jednog
dana zavie me u bunde, koje su zaudarale na obore, napunie mi prtljag
grdnim, belim hlebovima a depove sa mustrama mojih tetaka kojima sam
trebao da kupim: razne "krepove" i "delene" i neke makaze za "frizure", i
cipele neke sa dugmadima, i smestie me u mali voz, zaplakae i iljubie me.
Priali su mi, da su mi i strievi i otac tako odlazili. Voz je stenjao i peo se na
breuljke kraj Dunava.

Bataljon se vukao celu no kroz neka mokra polja i strnjike. Ljuljale su se

male vatre od cigareta. Zastajalo se lagano Desno i levo oseali smo, da se vuku
kroz no i polja, mase. Artiljerija je lupetala, zveckala i psovala. Prolazilo se
kroz neke bele, prazne kue, izgaene bate, i nalazili smo svud samo
krastavaca, mnogo krastavaca u vodi. Po nekim breuljcima leali smo u
gomilama; znali smo, da se skupljamo sa svih strana. Padale su prve magle
zornjae; u praskozorje hladno dovukli smo se pod neki breuljak i poeli se
ukopavati. Ja nisam. Bio sam neispavan, umoran od svega toga. Ukopavali smo
se u nekom mokrom krompiru i dola je najzad lepa, avgustska zora. Iza nas, iz
neke umice pevae neko cele noi uz harmoniku neto tuno eki. Bilo je tiho i
nemo u magli. ak gore se rumeni oblaci igrali mure nad nama. Polako je
zemlja poela, da biva sve rumenija. Tada sinu, sevnu kao divlje lajanje iza nas.
Pucali su nekoliko hvati nad glavama naim. Neko opsova i pade u jarak
"Decken", poee dovikivati i sve se sahranjivalo u rov Vukla se slama, koju
bog zna gde naoe, posle se ulo vakanje i cerekanje iz jarkova, a topovi su
nad nama presecali grozno. Poe duboko i potmulo Kraj mene leae neki
trgovaki pomonik iz Bele Crkve, dobro dete Radulovi. Hoe "Durchbruch",
kae on. Ja utim i saginjem glavu. ujem iza mene onog, to Ve mesecima
svako jutro ita San Majke Boije, a ja opet sagnuh glavu i poeh jesti hleb i
posipati ga eerom. ujem kako iza nas viu kod topova zapovesti i brojeve, i
tiho i teko kaljem, kaljem. Levo od nas vidim, kako u nekom ubogom seocetu
izlaze ljudi na kraj sela Vi.. u.. hub... prva od Rusa. "Iza nas" ujem kako neko
apue. Onda tresnu zemlja visoko gore, a neki konji poee da tre sa brega.
Gore su oblaci i dalje igrali mure i samo se ulo: kao da teki, natovareni
vozovi puze po zraku Rusi zasue krompir rapnelom i opet nita. Daleko iza
brega grozno iju mainke. Oko deset sati dolazi vojnik. ita nam zapovest.
Spominju K"niggraetz i Custozza-u. Vezujemo torbe "Nemojte zaboraviti

eer", ujem kako mi drug apue. Saginjemo se i vuemo kroz rovove prema
selu. Topovi su poludeli. Gore na breuljku tre neki sa motkama na ruci.
Zasue ih. Jedan se izvrte. Trimo lagano kroz selo. Pred kuama stojahu
prljave ene i mnogo, mnogo odrpane, prljave dece. Jedno dugo trae kraj nas
i moljae me; ali ta ne znam Jevreje lepo, crnpurasto. Kod poslednjih kua u
jednom ljivaku treperilo je lie na kii tanadi. Ulazili smo sve dublje u rovove.
Sede ranjenici krvavi, prljavi, drhte, hladno im je. Jedan mrtvac potrbuke u
lokvama krvi. Svukli su ga svega golog "Vidite, jesam li Vam kazao. da trbuh
uvate", kae mi prijatelj. U gudurama sede, lee, pucaju. Na drugom
breuljku, preko, u magli dima i zemlje, koja se praila i kovitlala vide se ruske
ice Iz jedne rupe ironino mi vie neko maarski i psuje strano gadno. Desno
od nas izlaze, kao mravi, iz rovova rojevi 33-eg puka i jure u groznoj dreci,
vikanju i jaukanju Provlaimo se melu trnovitim icama Neko nam nemaki
psuje majku i naziva nas psima. Iskoih.

Sav zrak oko mene drhtae kao da je bio pun tanadi. Padoh u neku ra.
Zemlja se kovitlala i prskala preda mnom u vis. Ja trim kao lud. Sjurismo se u
neke bare. Neko pade kraj mene u glib i ja uh kako apue: "Eto, to je Zlota
Lipa." U travi preda mnom lee neke cokule, desno od mene vidim mrtvace iske
ene, sa nogama smeno zgrenim i tvrdim, udno tvrdim kolenima. Gore pred
nama skau grdni Rusi u utoj mantiji smeni su i gojni. Tre u umu. Opet
legosmo. Levo od nas gorelo je selo stranim dimom, koji nije mogao da se digne
sa zemlje. Trimo opet U umi se grozno klalo. Ba pred nama Dotravali su
ljudi zadihani, strani hoe da bee. Mi se ukopavasmo ba pred umom. Leim
i diem, diem brzo; iz nosa mi lagano curi krv. Pi... u. f... zastaje tane kraj
moje glave u zemlji. Sve je tako zamreno. Pucaju sa desna i sa leva. Stiskam
obraz na zemlju i diem, diem. Tresem se od tog disanja. Posle se opet dizalo i
nadiralo u te guste ume. Ja sam svud spavao, ali zore su me budile. Ali zore,

zore su divne. ume zlatne, mlade, dobre moje galicijske ume. Lagano smo
kroz ume prilazili Pod kamienu. U rovovima ruskim bee puno obojaka i
koulja krvavih, iskrhanih puaka, mrtvaca grozan dar-mar. Moji ljudi, koji su
jo pre dva-tri dana pevali, leali su pred tim rovovima sa razlupanim elom.
Ljudi valjivi, neumiveni, slabuni, uti, smradni; neki jo ivi sa blesavim
pogledom, izdiui. Jedan meu nama spazio brata gde lei melu njima, tresnuo
se i drekao gadno. Bataljon je gazio i trapao sve dalje kroz ume...

U to doba se igrao tango, a mi, Banaani nosili smo svilene arape. Da,
nije vie aki ivot kao nekada u Hajdelbergu; ne, bilo nas je svakojakih. Dani
su prolazili. Uio sam. Sedeo sam najvie tamo, gde se govorilo o pokretima
itavih slojeva bednih i oduevljenih To sam voleo Tu rumenu krv prosutu po
ulicama. Sedeli smo ja i nekoliko Poljaka i ivuta i sluali smo istoriju ruske
due; ona je dolazila kao grdna magla sa Istoka i znao sam, da mora doi neka
grdna oluja, koja e razneti taj umao ivot bez sri i bez bola. Knjige, itava
brda od knjiga leala su kojekuda po sobi; napolju je bilo kobno pro lee o
kojem jo niko slutio nije ta donosi. A mi smo nosili svilene arape i cele dane
provodili po ulici i kafanama. Hteli smo da spasemo svet mi, slovenski aci. Ko
zna? Moda e jednom sve nestati u umetnosti, koja nee rei ni ta hoe, ni ta
znai ono to kae. Moda e nestati govor, i pisanje, i odreivanje; da je ovo
smrt, a ovo ljubav, a ovo prolee, a ovo muzika. Ko zna? Ah, seam se: tada
sam se u pismima potpisivao "siromah Jorik", a majka mi je po ceo dan ila po
komilucima i pitala ta je to Jorik. E, tako se ivilo pre rata. Ah, bio sam mlad i
imao sam tako lepa, vitka, bela krila i plea.

Radulovi mi je doneo dvopeka. Dirali smo neke prljave ene i kupovali

smo svud okolade. Iz Zlogova smo doneli pune torbe jela. Na trgu je bilo
nekoliko obeenih Rusina. Na glavnom putu smo dobili tri teke granate. Bilo je

ve dosta mrtvih. Navikli smo se. ume su bile sve lepe; zlatne, crvene, mlade
ume. Neka tuga mi je bila pala na grudi. Nou su me lomile tihe neke groznice,
kaljucao sam i iao poguren dalje. Nisu me vie tukli. A ume crvene, mlade i
uvele sa toplom, slatkom maglom uvahu nas, sahranjivahu nas i sipahu tu
svoju maglu u duu nau za navek za ceo ivot. "Pak, pak" uju se tanad po
drveu. Natakli smo noeve. Bilo je pred podne. Niko nije imao pojma. gde su
Rusi i kuda idemo. Gusti i iprag nas je izgrebao. Izali smo iz ume; poosmo
kroz neke strnjike na breuljak. Nekolicina nas ila je pred ostalima. Kad
izaosmo, pue dolina pred nama. Odjednom tresnu i desno i levo oko nas. Zasu
me zemlja i ja se izvrtoh u neke leje krompira. Zario sam lice u zemlju i disao,
disao. Strano je iza nas kretala uma i tresla se pod pljuskom rapnela. Kraj
mene je jaukao jedan i zapevao. Podigoh glavu. Iza uveta mu je bila glava sva u
krvi, vakao je krv i guio se. Ispravio se i sedeo je, zapevao je i spominjao je
enu i decu, zvao me je po imenu i gledao je u mene, samo je u mene gledao.
Zario sam glavu u zemlju i utao. Sunce je peklo. Oko mene su trali i vikali.
Zaspao sam Napadao me je taj san uvek, im bih legao. Probudio sam se Magla,
veernja magla padala je opet na nas. Iza ume projurie dva automobila. Tiho
smo se dizali. Silazili smo jedan po jedan natrag u umu. A kad pade mrak,
poesmo ii opet kroz umu. Puilo se i smejalo Moj roj je tiho pevuio. Bio sam
i na to navikao Opet smo ili, ili. Kraj baterija, koje se nametale kraj mokrih,
stranih, mranih uma. Trei dan je padala kia. Ruski rov na bregu, sav
zakisao, bio je izumro. Mora da su ili negde nazad u podzemne rovove. ume se
puile pune oblaka. Mi smo ve trei dan leali u jarku tesno, jedan preko
drugoga. U najgoroj vatri tu smo se ukopali. Groznice su me tresle Toga dana
je neki som borski ua prebegao, pa su me gurali pesnicom u grudi i uili me.
Mutnim sam oima gledao oko sebe, po ceo dan pevuio i zvidukao I opet se
ulo kako priaju o svearima i peenju, o tuama u birtu, o enama, i kako
itaju San Majke Boije. Tri Slovaka se po ceo dan muila, da na svei skuvaju

neto. Pokrili smo se gore atorskim krilima, ali je prokinjavalo, curilo Sedeli
smo, lealo se u blatu. Ne, teko je bilo i ono vijanje po Sremu i popaljenoj
Posavini; gadno je bilo i tamo kraj Rae u vodi: uvek uke, psovke. ali je ovo
bilo ludilo u moru blata. Sve mokro, sve kia, kue neke razruene, voda to smo
je pili bila je blatna, hleb je bio pun blata. U blatu pred nama leao je celu no,
tek sad smo ga primetili. Uvukoe ga u rov. Leao je tvrd, prljav, zaudarao je
sav. U desnom depu imao je hleba a u levom trinaest forinata i dvadeset i est
krajcara. Trebalo je pisati kartu. Znalo se, otkuda je. Zvao se Lali. Veina je
predlagala, da se novac ne predaje oficiru, nego da se zadri i popije Kau: da
moe, on bi sam to tako naredio, voleo je da asti.

Posle podne poee opet topovi. U oblacima ute zemlje i praine, to je

prskala u vis nestao je ruski rov. Izaosmo polako iz jarka i poesmo trati.
Veina je ila mirno, lagano, niko nije imao snage vie da tri. Mirno se ilo se
jauk, okolo treti zemlja, prska, po koji se izvrne, drei. Iao sam teturajui se
pod teretom: groznica me je tresla. Oseam, da kraj mene ide neko. Oboje smo
bili iznemogli Zemlja je prskala, treskala u vis. Video sam ute mantije Rusa
koji su iskakali iz rovova. ice i zemlja pred njihovim rovom kovitlale se u
dobovanju topova. Stigoh do ica. Jedan se prevrte preda mnom, previjae se i
skakutae. Tane ga je prozujalo od glave do pete. "Hajdete", kae Radulovii i
die se. Kraj nas tre neki. Ja vidim, da mi iz nosa curi krv na grudi. Kraj nas
tre neki drei aove pred elom. Skau u rov, viu grozno, idu, urlajui
grozno na no Nisam legao, iao sam lagano Sad e da me ubiju, sigurno e me
jedan od tih velikih, utih, debelih Rusa, to kao ludi skau preda mnom, ubiti.
Krv mi sve jae loptila iz nosa. Ja legoh. Rezerva se valjala preko mene u rov.
Svud su leali iskeeni ljudi u blatu. Ne znam, to je svaki ranjenik pola svuen,
i tako viu, oh, tako izdrljivo viu. Leao sam tako bez snage. Leao sam na
kolima i video sam samo pogurena lea onog, to je terao i jednako bodrio

kljusad sa "pr..., pr...." Kola se jedva vukla u blatu. On se esto okretao i

mirkao ispod ubare. Jo je neko leao kraj mene. Prolazili smo kraj pustih
sela. Nekoliko jadnih, grozno sirotih, odrpanih ivuta Lepe ruske crkve, mokre
ume to se pue. Blato, grdno more blata. Psi trkaraju po selima. Psi i jadne,
prljave izgaene ivutke. Devojice od dvanaest godina, od deset godina, nude
se. Svud kola, jadni konji i beskrajni, blatni putevi Po ulicama lee ranjenici.
Posle podne su doli po nas automobili. A sunce mlako, dobro sunce lilo je po
kuama i putevima. Legao sam na neko ebe, kaalj me je tresao, a na prljavoj
maramici mojoj ostajale su posle kalja rumene kapi moje krvi. Pa i tu sam
zaspao. Stali smo u nekom dvoritu. Neki fenjeri su se ljuljali oko nas, i jednog
po jednog dizali nas, i unosili. A u jutru nas ute i polumrtve uvedoe u kupatilo
na druga vrata, izalosmo puni smeha. Prioh prozoru i videh ispod mene belu
varoicu, punu potoka i mlinova. U zelenoj kabanici, sa kapom bez brane, ja
sam se, kao udna senka, smeei vukao kraj potoka u kojima su pevale
vodenice. Oh, pevale su, pevale su meni; znale su otkuda dolazim, a imao sam
osmeh na licu. Kako su bili uzani sokaci. Stare ene gledale nas tuno i alosno.
A sunce? Oh, to mlako sunce, ja ga nikada zaboraviti neu. Na mojim rukama
drhtalo je neto toplo i strasno. Oh, ivot, mlad ivot igrao je tako veto biljara
u nepoznatoj kafani toga grada, ne ja.

Ko si ti? Ko si ti, sa toplim, utim oima u veernjoj magli? Zar nisam jo

toliko bolestan i nean, da te dodirnem? Kako je tvoj poljski govor mutan i
nean. to si tako dobra prema meni, ta to nije tvoj zanat. Zato me gleda tako
milo? Tvoja bluza pada mi na glavu, to gori i mui, groznice me tresu. Ko si ti,
divna, lepa, strasna, melu ogledalima i aicama u sumraku kafane? Ah, ne, ja
neu tebe; tamo napolje hou, da izae. Gledaj, jesi li videla one bunare; ah da
uje kako ljupko romore, kako neno pljuskaju. Meni je isto ao to nisam
umro, ali to ini jesen. To mlako sunce to tee po kuama belim i istim ta

hoe one ume od mene eno, tamo iza brda one me zovu, one se veselo smeju sa
mnom Zato ja tako neno diram zidove? Kuda idem; ja nikog nemam u ovom
gradu, ja ne zna puta. Ko me voli; zato me gledaju tako ovi stari ljudi? Gle,
slatkii. Hajde tu. Devojice sede sa malovarokom elegancijom nametene;
moji se prsti spotiu. Noii, mali, srebrni, zar se stidite mojih ruku? Ah, da,
one su zarasle u blato, koje ne silazi, a nokti krivi, isprepucani vas plae A cure
malo olake, malo pokvarene cure kikotale se, a ja sam se smeio. Oh, ta ja
znam, ta da mislim o svemu tome. Igrala se zemlja to da se ne igramo? Igrala
se jesen sa mnom hajde, da poigramo Izabrah jednu. Tu u. Ko mi se smeje?
Ona se zvala Lusja. Smejala se mnogo, svaemu, imala je malo izderane
rukavice. I ja poeh da je molim smeno i dobroudno. Zaboravih poude i
gledah samo ta topla, unapred sam oseao, topla usta. Drugarice njene pune
smeha ostavie nas same. Ili smo kraj vodenica. Bojala se, da je neko ne vidi:
"Da nisam videla Va znak da ste akademac, ne bih Vam dopustila da me
pratite Vi mislite, da sam ja pokvarena?" Oh, ta sam ja mislio? Bio sam pun
smeha Jedila se samo to sam bolestan, mislila je, da sam ranjen. Nije joj se
svialo to sam tako divlji Rekla je, da se kod nje finoom moe vie postii. U
vee, seam se, bee udno nebo. Jesenje nebo uvek udno. Naao sam je pred
bolnicom, ekala me je. Drhuim je rukama vadila klju i pokazivala ga, a
mogla je do ponoi da izostane. Poli smo ulicama, gde je vejalo rumeno lie.
Pitala me je da li Srbi imaju crkve i tipala me je od strasti. elela je da se vozi;
stari jedan fijaker primio nas je Ona mi lee na grudi i rasplete kosu, tako plava
kosa umiljata, bez onog tekog, opojnog mirisa crnih kosa u mraku Oko nas se
vijugali fenjeri Pod utim, zlatnim umama, po bregu ljuljala se i batrgala kola,
a nebo je bilo puno zvezda Negde daleko tada na jugu molile su se stare ene za
mene. A negde daleko na severu leali su moji ljudi prljavi, valjivi i gladni u
blatu, drhtei od zime i potmulo ekali gde e granata da se srui. "Das
Hundsregiment'-, kako su nas zvali. Mi smo stigli pod ume i polosmo peice

Ona se uplaena stiskala uz mene. Tu su nedavno neki vojnici zaklali neku

devojku. Zali smo u umu crnu sa rumenim vrhovima. Lie je padalo na nas,
a meseina rumena lila melu drveem i dovodila do suza, do nenosti bolne:
ljubio sam je, kao da nikog nemam svoga na svetu celom osim nje. Ona je, sva
luda, izmuena, diui teko aputala gorko kako je sve gadno, kako je svi
mame, a kako su svi hulje. Mati je po ceo dan mui, a ona hoe ipak da ostane
potena. Varoica je gorela dole u rumenoj meseini, a pruska granica sa svojim
belim kamenjem kruila je oko nas. Njeno belo rublje bilo je namirisano. Ta
naivna panja, to spremanje unapred dirnu me i ja joj to rekoh. Ona se
uvredila. U mraku sam malo samo video njenu glavu, ali su njene ruke bile
neizmerno mile: samo se bojala: misliu o njoj zlo. Daleko oko nas belila se
varoica sa kuicama belim i malim kao igrake za decu. Odjednom ona tiho
ciknu Jedna tica prnu i lupi se o stablo. Ona jeknu bolno i pogleda za njom u
umu. U meseini je bila grozno bleda i lepa. Dole u gradiu svirala je vojna
glazba.

Kome ja ovo piem? Mladiima, moda mom sinu bledom i napaenom. A

oko mene kulja velika ludorija rata, sve se lomi poda mnom i ja smeei se
gledam te rulje i idem od grada do grada. Rulje pustih ena, rulje hulja
trgovaca, rulje radnika, rulje bolesnih i rulje mrtvih. Grdne gradove, ume i
polja: tamne, hladne stanice. Decu i ene. Pijanu hrpu onih koji se sad bogate.
Sve ja to vidim i gledam sa osmehom. Niti sam iji, niti imam koga, ni brata, ni
sluge, ni gospodara. Gledam tihe, plave, mokre proletnje ulice Vitke rumene
mostove u zalasku sunca, kad ih najvie volim, i kud uvek idem. Oni me vide
uvek veno vedrog, nekad retko umornog, skoro uvek nasmeenog, niijeg. Ni
vere; ni mira, ni kuita, nikad niega Ja priam to tihim i mokrim, proletnjim
ulicama, po vodama i gradovima utim od jesenjeg sjaja o njoj vitkoj, bledoj,
istoj i maglovitoj, o njoj, o mladosti. Ko zna: kud i zato me vodi, ja idem za

njom. Njoj krvave umarke, njoj mrtvace, njoj naa groblja, njoj moje zdravlje,
njoj se klanjam, pred njom kleim jedinom dobrom i venom. I moja ljubav
promiljena i ironina ve davno nije buna. Ah, sve je to tako smeno.
Nemoan sam, tuan i zamiljen. Ne daje mi se da ivim. I ja sam se borio na
Pont-Neufu. U vizijama belim i ja sam iao poguren sa carem preko berezinskih
santi U vizijama ludim leao sam i ja do nogu Neronovih, kad je Rim goreo u
moru ara i Poppea sa vitkim strukom prolazila i kikotala se prijatelju, koji je
sa zapenuenim ustima vikao ime Omira i pevao more u zalasku sunevom.
Sedeo sam i ja sa ribarima i vukao se po pristanitima, gde se devojke nude tako
jevtino, i, zaostao od sviju, i ja sam do kolena gacao po blatu i snegu kraj
eljeznikih koloseka, kroz mrke ume bez cvrkuta jedne tice. Na arenim
laama sa ribarima sa Hiosa ja sam tiho kupao se, u zori, koja je suzno dolazila
i imala usta mirisna i jasna. U tamnim meavama ja sam u vizijama sedeo nad
Kamatkom i gledao kako se tromo kre bregovi i grme i tresu u hrpama, kao
hiljade kostura i gomile elavih lubanja. Duom mi je proao. Lakomisleni
Balzak sa razbaruenom kosom i prohujao general Bolivar krvav i mlad; a nou
sam se vraao kui i video decu po estoro na jednom krevetu, u ritama po
podovima vlanim. Leao sam u veeru maglovitom od jorgovana u zagrljaju
jedne ene sa oima zamagljenim, gledajui mora iza Splianskog groblja I tako
sam se oslobodio i odrodio od svega. I nita me vie ne vezuje ni za dobro ni za
zlo I tako sam se oslobodio svega. Ja drim moj mali ivot sav potreen i
uplaen u rukama, udei mu se. kao to dri crni evnuh prsten sultanije u
rukama dok se ona kupa. On je u mojim rukama a nije moj I sve to je oko
mene moje je i nije moje. Umoran sam. zadovoljan. zamiljen i smeim se. I
moje oi uprte u prsten ispituju i ne priznaju nita, ne boje se nikog i nieg i
prataju i zatvaraju se tiho, neprimetno. Mi nosimo u njemu prolee i ne idemo
kao Florentinci iza grada u polje, da ga slavimo. ta je nama ubiti tri miliona
ljudi? Mi smo slobodni i znamo: da je nebo svud na svetu isto i plavo, oh, tako.

Dola je smrt jo jednom, kao nekad davno, ali e iza nje doi sloboda. Biemo
slobodni i smeni. Znaemo da je nebo svud lepo, i da nita ne moe i ne zna da
nas zadri. Sve je propalo, ali e se to urlikom rairiti od jednog okeana do
drugog. Zamiljena i bleda lica, sva ta lica, sve te gorke, muke, umorne glave,
kad se budu vratile sa krvavih nepreglednih granica. Bie eljne onog, to je do
sad smelo samo bilje i ume i oblaci. Nauili smo da pijemo ivot dublje no ikad
od kada svet postoji. Nita nema smisla, sve je propalo u ove tri godine.
Strahovito, uplaeno, paljivo ja gledam u njima ivot i drim ga rukama koje
drhte, i gledam oko sebe ume i puteve i nebo.

U zoru sam stizao kui. Stoji breg zelen, "iroko bilo" iza njega, a sunce
tu mirie na umu, gde sam i ja igrao jedne tople noi na meseini, gde sam
sluao pijan zdravice krojake omladine i gospoica tiho, usamljeno aputanje.
Smeni rovovi, to su trebali da brane od Bele Crkve od Srbijanaca, koji nisu
doli, zevaju i spavaju i sunaju se. Tu poinje da pada na mene neka bogata
banatska tuga, meka i dobra kao beo banatski boini hleb. Tuga plodna, tuga
berbanska, tuga kosidbe. U zanosu ja vidim zelene gutere to spavaju po putu i
oni mi napune oi suzama. Suze, koje raspinju kao iroko polje puno ivanjskog
cvea Tada u magli ve izlazi pred mene moja stara kua da me doeka. Ja
uutim, moj glas se jedva uje i ja izlazim iz voza pogrbljen i umoran. Zvoni,
ah, uvek kad se vraa kui zvoni.

Doekuju me i plau. Mati mi umire. Odvode me u kuu nepoznatu. Ne

daju majci. Tetke me grle i plau. Sunce je pred no zasulo ivo i ja sam se
umirio i niega mi nije tako ao kao sebe samog. Kad prne po koja prepelica, ja
se setim zemlje, polegnem u sprenu travu i utim. ekam vee. Nee da me
vode majci. Meseine mokre, svetla ela, dolaze i leu po bunarima. Srce prne,
usedne kakvu zvezdu, to prolee padajui, i strmoglavi se dole, padne pred nas,

diemo ga i gledamo ga, a ono se smei. Oko nas u blizini tee voda; zapevamo
glasno, primetimo iznenada kakvo mrano drvo i opet sve uuti. Leemo i
uzimamo no punu zvezda na grudi; srce ne kuca vie, kucaju uspomene. Blage,
umorne ruke mrse se sa travom i meu prstima navire zemlja, to ima dah pust
i beskrajno pun tame. Negde iza kua zvekne srp i navru suze. Zar nigde
stanka? Sa jablanova pada lie a jo nije jesen. Pa ipak ona je ve stigla u
kukuruze. U kukuruze iza kua, gde e moje tetke izai da ih doekaju. Oni
nikad ne odstupaju Oni e doi. Njini su oficiri mladi i lepi. Svi su njini oficiri
mladi i lepi. Sve je ve spremno. Pevako drutvo i litija e izai pred njih. Doi
e u moju kuu; staro, srebrno posue je spremno. Oni e doi. Kroz kukuruze
nou stie jesen. Niko je ne vidi jo, samo u zori ostaje od nje rosa. A daleko iza
bagrenja, negde daleko ak gde su polja mrka i sjajna kao bakar, stoji jedno
usamljeno drvo na vidiku, stoji ve godinama gleda mene i dimnjake moje kue.
Srce uti a kucaju uspomene. Tetke mi priaju. Ja vidim zavejane maarske i
nemake gradove. Osvetljene prozore cincarskih kua, gde su ih rado primali.
ivelo se uvek u tuini. Selili smo se, selili smo se. A grudobolni smo umirali kod
kue u zaviaju. Sneg veje. Pusti sokaci, crni, poderani kaputi. Tambure
svetlucaju pod pazuhom, a pesma tek jekne pod kojim nakrivljenim, pijanim
fenjerom. Ah, ne moe biti, da je sva ta grdna tuga samo iluzija, lepa kao ast.
Zatrese se kolo. Napolju pada sneg, a unutra crne oi gore kao ar. Ah, taj ar
je neprolazan, neprolazan kao miris ovih ravnica, to ve vide jesen, kako se
nou dovlai kroz kukuruze, a jutrom odlazi po rosi. Bolnim, gorkim osmehom
ja ih gledam sve. Sebe pogurenog i izmuenog, kako kaljucam: i onog to je
negde u Odesi, i moda je Ve melu njima, pa i onog to polupijan polazi na
jedan od najstranijih poloaja na Kaporetu; pa i onog to je pun kolajni sedeo
pred umom i mislio moda na mene i poginuo u jednom jedinom vihoru
granata. Napolju veje sneg, veje sneg, veje; svud se rulje jure, tumaraju. Eno
kao stoka nadiru prema Horodenki, ginu, ginu kao stoka Eno ih gde se melu

sobom kolju, kolju u urnebesu uma i blata, u agoniji krvavih ruku i misli
Milioni se spremaju pod svojim varoima, gde je more visokih vavilonskih kula,
gde je bura od elika i grmljavine gvoa, kraj beskrajnih luka punih brodova.
A grdna Sloboda stoji i gleda u okean bez smisla, bez istine, i ne vidi ni svoju
senku na nebu. Samo tamo, gde sjaje prozori na makedonskom suncu, gde svud
viri sirotinja, tamo se ori pesma. Sve poslednji, sve esti, a tamo je petoro brae.
Vie nema je l' "Jok, nema", osee kratko. "Pa i ti e da propadne, bre". "I
ja, i ja". "Pa ima li majku bre?" -"Jok, nemam." - "A doma?" - "Jok, brate,
izgoreo." - "A dece?" - "Ne znam." - "A oca?" - "Poginuo." Veje sneg. I opet
igraju kolo ta gledaju ti ljudi? ta gledaju ti smeni ljudi, Englezi, Francuzi,
Amerikanci, Crnci? Putajte ih, neka traju Boi je danas bitoljski, kue
razruene. Pustite ih nek pevaju. Poslednji su. Veje sneg Iz ume sa erne
dolazi Boi, plae kao majka; lie treperi kao kandilo, tiho nadgrobno pojanje
i crveno vino po kuama Pod granama punim snega, tiine i Boia, oni bez
doma, bez dece, krvavi, ponositi, poslednji Trebali su doi Moje ih tetke Cekaju.
A tamo, gde ih vidim kad se trgnem, ja vidim samo mrka polja kao bakar,
zasute rovove, prazne i obrasle travom kao grobovi; i kukuruze kroz koje dolazi
jesen, ma da je niko u gradu jo ne vidi.

Pustili su me njoj kad je izdisala. Bee izgubila vie zuba i ta usta me

ispunie nekom stranom, pritajenom grozom. Oko nas bee puno baba i tetaka
mojih, koje su jednako govorile o bolestima i mrtvacima. Po sobi su razastrli
arave natopljene vodom i siretom Njene noge su virile ispod svilenog
jorgana. Vie puta se osmehnula i rekla tiho moje ime, molila me je da legnem i
da se odmorim od puta. Priala mi je kako je bila mnogo sama u poslednje doba
i kako su je strano vozili i gurali na eleznici poslednji put kad je putovala.
Kako su je krali za vreme bolesti i kako je u poslednje vreme elela da umre. I
kao da je to neto obino govorila je, ta imam da inim posle njene smrti.

Morao sam potra iti njenu sliku na kojoj je bila naslikana od osamnaest
godina. O toj je slici muei se dugo priala i molila me je da je drim uvek na
mom stolu. I tek to sam pred zoru legao probudio me vrisak i zapevanje ena.

Umrla je i nije dala da me bude.

Stare ene su zadizale suknje i trale po dvoritu, plakale i skakale; jedna

je pala kraj postelje i naricala. I to naricanje je prodiralo, kao i zavijanje
uplaenih pasa sa dvorita, kroz sva vrata i sve zidove. I tek to svanu videh
kako urno tre neke ene po kui, toe vino i piju rakiju. Nepoznati neki starci
prilazili su mi i traili od mene kljueve. I dok sam sav teak i podbuo lutao po
kui, osetio sam kao na zapovest iz mrtvake sobe, da je sve bilo spremno. To
me je ispunilo ludim uasom. Stajao sam kraj prozora zagledan u mutne
krovove, u zid crkve velike i prazne i stresao sam se. I dok sam, drei se za
glavu, gledao kroz zavesu kako je golu diu i kupaju svu utu, pocrnelu i
sasuenu a pri tom toe i piju rakiju, poeo me je hvatati neki suludi strah.

Doao je prota. itao je molitve, jednako gladio brke, odlazio je u kut i

traio sud za pljuvanje.

Moje oi malaksae sasvim. Sakrio sam se u jednu sobu, gde bee puno
malenih, svilenih nekih jastuia upletenih u stare vezove i are. I to zlatno,
svileno, malo arenilo, toliko me dirnu, da sam iznemogao pao. Doli su da me
zovu, jer me je prota traio. Govorio mi je o majci, posle je nenadno poeo da
govori latinski, nasmejao se i spominjao slepaku, karlovaku akademiju, sedeo
je i jednako podizao prst i ponavljao: "Quousque tandem abutere..." A
naricanje se jednako orilo iz svih soba, iz svih zidova: "O, jao... o, da ustane da
vidi tvog lepog jedinca... jao". A mene su prepadale muke. To naricanje me je

teralo iz kue. Tad iznenada nauh na stepenicama, da neko hoe mrtvo telo da
probode iglom kroz srce U meni neto zviznu kao bi, okretoh se i jurnuh u
sobu. Gledao sam samo neke babe na stolicama kako su se krstile, sedele sa
sveom u ruci i ponavljale: "Iju, slatka - kao trebalo bi pitati strinu." Kad sam
jurnuo na vrata, one se uplaeno podigoe. Tad moja ruka netedice pade sa
besnim urlikom na prvu glavu na domaku; soba se ispuni stranim ciktanjem,
stolice popadoe a babe jurnue, zapevajui strano, na vrata. One su plakale,
vikale, krstile se i trale. Ali ceo dan, dok je mrtvo telo lealo prostrto, mene je
morio neki lud gnev i gaenje. Pogreb je bio sutra dan Kia je bila pala, pa smo
ili po. glibu. Deca sa iracima viui, a popovi po neistoj kaldrmi. Iao bih bio
rado tako bez prestanka po glibu, pognute glave. Osetio sam kako je sve
strano. Groblje je bilo daleko iza grada, tamo gde behu barutane, grdne rupe
ubrenjaka i crepane. Visoko na humci pod jablanovima bee naa grobnica.
Vodili su me desno i levo po groblju. Sanduk se teko nosio, dva tri puta se
inilo, da e da ga ispuste, tada su svi vikali. Groblje bee puno sveta, to se rasu
svako svome grobu pa plakae i naricae. Seam se, zaustavljali su me kraj
rake. Sa jedne grane curila je kinica kap po kap na moje ruke. Pomislio sam,
da se odmaknem; ali sam ostao tako i zagledao se u te kaplje. Pevako drutvo
se zahori i miris tamnjana me obasu. Videh protu, gde oima okrete i poe
govoriti o majci. Dugo je govorio. Neko me je gurao sa leva, i sad su kapljice
jedna za drugom teko, lagano padale u moju kosu. Prota je podizao ruke a
tetke su mi glasno jaukale. Tada se die kraj mene jedan gospo din u crnom i
poe govoriti. Tetka mi se nae nad uvo i apnu mi: "Vidi, edo, to je gospo'n
predsednik." On je spominjao dobrotvorku saborne crkve, neku dvokatnicu u
Aradu, koju je ostavila mesnoj crkvenoj optini. Kidao je reenice, disao teko i
mucao. Dva mala aka stajahu pred njim, oni su tajno tipali i gurali iracima.
Od jednom gospodin podie glas: "Moemo rei, da je naa crkva, i neu samo
da kaem crkva, nego i nae su kole njena...", njegove se oi uplaeno rairie,

on zape u govoru, tre se i poe gurkati jednog do sebe apuui: "Joco, Joco,
Wie heit man das... um Gottes Willen! zadubina, da zadubina moemo rei.
Laka joj crna, laka joj crna zemlja," dodade hitro, odahnu teko i izgubi se u
gomili. Poee padati grude po sanduku koga su sputali. Jedna od mojih tetaka
pade preko sanduka vritei oajno.

A posle smo se vratili. Stolovi su bili puni nakita od arenog papira.

Zagledao sam se u jedan lep, starinski ilim i ne skidoh oiju sa njega. Prota me
je preko stola jednako teio a kraj mene opazih iznenada jednu lepu enu, koju
nisam mogao da poznam. Ona mi je dodavala aice sa vinom i pitala me, da li
sam umoran i da li bih prilegao I ne mogavi setiti je se, pitao sam tetku, ko je
ona, a ona se nasmeja: "Zaboravio si Macu; najlepa devojka, nema ba Bog
zna ta, ali kad ti ja provodadiram nee se kajati." "Duo moja", uzdahnu
ona i pogleda u devojku, to sva porumeni. Popovi su dugo sedeli i govorili o
pokojnici. Na stolu su gorele teke, mirisne mrtvake svee. Maca je pisala
posmrtnice. Ona je bila vrlo lepa, "zdrava," kako rekoe tetke. U ostalom ja, i
ako ga ima, retko primetim na enama, ta runo. Njene oi i silna, crna kosa,
ramena i vrat u kojem se krile plave modre vene, setie me na neki harem u
romanu jednom a ja esto itam romane. U ostalom, svi smo mi govorili o
romanima. Pa i ona me je ba malo pre pitala o nekom romanu i rekla: "Ah,
molim Vas, sve to ne vredi nita; tri godine je vue za nos, a posle je puta da se
davi, a ovamo je naziva kanarinkom." U njenoj lepoti bee neeg tekog. Crnina
na njoj nije mogla meko da joj obgrli stas; nego leae na kolenima njenim kao
ilimovi teko po posteljama, ilimovi sa arama, koje sam toliko voleo. Osetio
sam miris mrtvakih svea i od jednom mi se zgadilo jelo i ja odgurnem tanjir.
"Treba da se oenite, ree mi prota, bez ene i dece niste pravi ovek." Tetke mi
udarie u smeh i pla i digoe graju viui u glas: "Macu, Macu", prioe mi,
ljubljahu me i milovahu po kosi. A tanjiri su zveckali i svaki as se tek ulo:

"Ej, gde je da ustane, evo doao je. Sve joj je elja bila da ga vidi i gle, ona
ode." "Ode", dodade prota, zverajui u svee, koje su bile sve ue i mirisnije.
Miris mrtvaca bio je ostao na stolu, u jelu, samo ga u vinu ne bee. Kad me
bledog i pogurenog odvedoe u sobu da spavam, dugo su me ljubile i smejale se,
da bi me razveselile ali sve to nije ilo od srca. Moj hladan pogled i tuinski
osmeh mutan i zajedljiv plaili su te stare ene. Kraj postelje sam naao neke
stare, izbledele spomenice i karte iz kupatila, na kojima se ona nekad
potpisivala: "tvoja dunda"; neke slike Karlsbada, oficira, diletantskih zabava i
jednu vrlo staru ruu. Iza zaloene pei sakrio se miris mrtvaca i neki teak
miris cvea i vrebali su da me zagrle A iza zavese stajae moja stara tetka ona
se muila da me sagleda kroz zavese, inilo joj se da ne diem Ja znam ona
miljae u sebi: "Kao i da nije nae dete, ta se taj morao napatiti, ne jesti; gde
je taj sve morao spavati, pa da se ovako satari. Bled je i kalje. Sve kau: goji se,
'ma kaem ja; sve je to trulo, Boe me prosti, kao da je od voska, kao one lutke
u panorami Pravo kae Jeca."

A posle? Posle su opet prolazili dani. Ustajao sam u podne. Jesen otopli
jo jednom i sunce granu. Svaki dan sam izlazio na groblje, tamo sam se u
detinjstvu najradije igrao. Ponegde je pao po jedan crep, ponegde je pao plot. A
bilo je jo dosta golubova Otvarao sam vrata to su vodila kroz portu, u kojoj je
visoka uta travuljina bila puna kokoaka i pasa, koji su se tu kupili. Prolazio
sam kraj male kole, gde se ula vesela deca kako pevaju, i kraj drvara to se
nizahu sve do groblja Sve su te drvare bile u rukama mojih tetaka. uta voda, a
u njoj stajahu mirno crni lepovi na vetru, to je po obalama vijao pesak i perje.
Drva su puckarala na vetru; a ja bih dugo sedeo pred vratima nae grobnice.
Kroz pozlaene reetke video sam kite bosiljka na zidu, drvene krstove i slike
mojih mnogih pomrlih baba. Debele i slabe ene gledale su i popovi sa lukavim
licem, kakva imaju slike pokojnika kad je sunani dan I puno graniarskih

oficira. O svemu tome nisam mislio. Dolazio sam i sedeo tu po sate Poto me
niko ekao nije, sedeo sam tako izgubljen dugo. Ali kad se vraah po mranim
ulicama, vrebali su me i vodili u svoje kue Tetke behu odluile, da me oene i
oenie me Svi su znali, da me treba oeniti i oenie me. O meni se isto tako
mnogo reavalo kao i o svemu drugom i o ratu. Bilo ih je, koji se podsmevahu
mome utom licu, ali su devojke govorile da sam lep Kako su me videle nekoliko
puta u etnji sa ivutkama, odluile su, da treba, da me to pre povrate. Prvo su
me vrebali popovi. Oni su me odvodili svojim kuama, u kojima su postelje bile
iroke, a u prozorima se crvenile upe pune vianja i treanja. Oni su mi
govorili tiho, sa osmejkom o novom maarskom katihizisu, koji hoe da im
nature, i sputali se ugojeni i teki u meke stolice. Sve su njine ene nosile malo
raskopane grudi i kosu punu ukosnica, neureenu, spalu za vrat Kod njih ne
bee mnogo smeha, ve mnogo osmejaka Njine ene su me gledale vrlo umiljato,
blago: kad i kad bi nehotice prekrstile noge i uplaeno porumenele, kad bi
primetile, da im se lepe, punake noge sjaje u belim arapama do kolena. One
su ih brzo pokrivale, okretale se hitro muevima svojim i nasmejale se: "to ne
pita gospodina pa da ga enimo?" Mene bi za as pomilovao njihov srdaan
osmeh i stisak ruke: no posle bi me opet obuzimala grdna dosada, zagledao bi se
u njihove ruke sa neistim noktima. Vie puta popadije su me opkolile samog u
nekom smenom salonu punom stakla i aa, na kojima behu naslikani areni
kosovski junaci. I dok bi kakva lepa, bela maka savila se u mome krilu, one su
me napadale to se ne enim, hvalile i branile sve muke u gradu, a najvie ba
svoga mua. Mene je zauenog razveselio njihov zdrav i raskalaan smeh, koji
mi je aputao o neprolaznoj ari malih i aljivih grehova. One su bile najbolje
majke, ali su rado sedele tako rumene do punih grudi, tiho se smejui
primedbama klizavim i bestidnim. Tek kad bih prenaglio i pokuao u mraku, da
zagrlim koju, naiao bih na besan i jedak otpor, na spominjanje dece i mua. Ja
bih uplaen i zastien stajao pred njima i osramoen odlazio One su me nazvale

"frajla" i ceo me grad imenovao od tada tako Kad bih nasmejan izaao od ena
doekali bi me popovi i teili.

Crni i teki govorili su o svemu sa hitrim preziranjem. Njine meke, jako

meke ruke, milovale su umorno moju: priali su mi o tim praznim crkvama,
koje sam toliko voleo. Mnogo su se smejali. Najradije su govorili o seljacima. U
mranoj sobi, pri stolu punom aa vina, vina u koje su sputali ueta, da ne
kisi, nicale su seljake glave iz njihovih rei, razbaruene i neobrijane, sa
malim, lukavim oima i poniznim licem I sve je bilo ugojeno i veselo. Teki kao
volovi bili su ti seljaci u priama njihovim. Glupi, kad i kad duhoviti, u zasedi, i
prevari, silni kao ile borova u gramenju i otimanju zemlje. Ocevi, koji su
gledali kako im dete umire iza pranih, malih prozoria u niskim sobicama,
gde su eprkale kokoi: ene to su raale i sutradan Ve ustale i istile talu: i
deca to su se neodrasla, polugola valjala po slami, mala braa i sestre, to su se
igrali bednih i bludnih igara "Pa to je svud tako", smejali se oni. Zaprepaeni
sveci gledali su sa zida okreenog, belog i istog i glupa lica oblazila su oko
stada ovaca i oko apurja. Posle su dole na red prie o Hristovom grobu, kad
ga opsednu babe i donesu jastuke u pono stranog dana kad se eka Uskrs. I
sto gadnih ala i psovki znali su o tom. Ne bee ni jedne drage slike u reima
njinim, punim nepreglednih polja kukuruza i strnjika: a u niskim kuama
videle se samo senke, gore nego senke ivotinja. Tek nedeljom bi nicale smene,
nakinurene devojke, namazane i ofarbane i gomile crnih, pijanih seljaka. A
pod gustim, seljakim obrvama staraca, sevala bi gorka ud i besno lukavstvo
prema svemu, osim zemlje, koju bi te oi gledale, pune ludog, radosnog
svetlucanja Ali bi se te slike najgore meale, tek kad bi poeli priati o njihovoj
ljubavi. Tada bi se u mraku vrteli i gazili ti jadni seljaci, u ludim gomilama, goli
i pijani Trale bi isprebijane ene sa suhim opalim dojkama, krezube i smradne
od znoja. One bi se prevrtale i previjale u mukama poroaja ili bi leale krvave

jauui od muka po zemlji: kidale se od bola zbog raznih lekova protiv zaea.
Pod prozorima bi leali krvavi trupovi zaklanih dragana u sjajnim izmama. U
mraku bi se sjala njina srebrna pucad na prslucima: a iza pei sedele bi jadne,
smeurane bake, sa krvavim zagnojenim oima, bose i suhe kao granje i krpe I
sve te slike bile bi ispolivane i posute vinom, krvlju, psovkom i ritama. Uzalud
bih ja pokuao da ih umirim, zaguio bi me njin silan, popovski smeh. Crkvice
bi njine arene i male bile pune ofarbanih svetaca, kandila i gomila, koje se
krste pogrbljeno i glupo gledaju. A ala bi zaogrnula vladianske dvorove i sve
manastire masnim i pijanim velom slukinja i lopova. A ja bih posle izlazio
umoran iz popovskih kua, dok su mi oni svi nudili nevestu. Praina protkana
suncem padala je preda mnom i ja sam prolazio. Ponegde je pao jedan crep,
ponegde je pao jedan plot. Vrebali su me trgovci i vodili silom k sebi. U kuama
njinim ne bee salona, nego su me vodili u grdne, svetle sobe, gde stajae
glasovir a iza njega palma i Sveti Jovani.

Njine su ene bile suhe i male, one su me doekivale uzdiui, opkoljene

decom, silnom decom. One bi uplaeno brisale iza mojih lea i najmanju trunku
praine, gledale svaki moj mig i spominjale prola vremena. Sve su se seale
ubistva knjaza Mihaila, one su tako beleile svoje detinjstvo, nisu znale tano
kad su se rodile. Njine koate, jadne, izmodene ruke grlile su svoju decu i
krile svoje slabe ispupene kukove iza glava sveih i rumenih svojih devojaka.
Njine smene suknje trale su arene oko njih A one bi se uplaeno osvrtale.
Tuno su me gledale kad se zabunie i ne umedoe da razlikuju balkanski savez.
Ali kad bi mi pokazivale svoje divne ilimove, ja bih zaboravio sav svoj ivot,
koji mi se inio i smean i lud, pa sam dugo sedeo kod njih. A one bi tuno i
blago govorile, namuene i slabe, nosile za sobom crepove vrue, to su ih
stiskale na prozebla rebra. Muevi njini, koji su mirisali na sire, uli bi tiho i
odlazili brzo. Ali devojke udavae gledale bi me ispod oka i svirale bi mi mnogo.

One bi me opet pitale, da li sam itao "Sanjina", a ja bih se trgao, kad bi one
prole pored mene. A one bi me opet pitale, da li sam itao "Sanjina"; vesele i
zaboravne, one su mi priznavale sto malih tajni U mirisnim kutijama, pod
ispisanim lepezama, one su uvale rasporede svetosavskih beseda i slike
petanskih glumaca. A kad bi se oko mene iskupile stare prijateljice iz
detinjstva one bi mi milostivo i bestidno dopustile, prenemaui se, da ujem
njine male tajne i da ugrabim njine knjiice na kojima bi spolja stajalo:
"Romeo i Julija" od ekspira, izdala Braa Jovanovii u Novom Sadu, a u
kojima bih nalazio izbor gromkih ala i slika. I tako bih opet sedeo u vencu
devojaka, to su se veselo kikotale oko mene, gasile sveu, pa me ljubile a da
nisam znao koja. Ja bih umorno odlazio iz tih kua "Ih kako je tunjav", vikali
su za mnom. I svi su mi nudili nevestu, nevestu Tetke su bile odluile da me
oene i oenie me. One su mi svako vee dolazile sa Macom, ali sam se ja rugao
i doekivao ih bez radosti. No veeri su bile tako duge; pljutale su strane kie,
a ta devojka me mamila tiho, ali neumorno. Ona bi odmah sedala do mene i
priala mi. Siroe bez oca i majke, ona me je davno volela, i ekala i bila eljna.
Mene je zaudila njena lepota, a bio sam umoran. Sve je to prolazilo tako
jednoliko i mirno Tetke moje su me doekivale i vikale joj: "Evo ti ide
mladoenja", a ona je po vas dan bila u njinoj kui. Napolju je padala kia i
dugo smo sedeli posle ruka. Meni je bilo teko, lice mi je jednako bilo podbulo i
bledo. Ko zna ta se dogaalo u mojoj dui. Ona me nije ostavljala. ekala me i
dolazila svaki dan. Salivena od svile i lepog mesa, ona mi se nudila tiho i
ponizno. Sluala je o mojoj "blesavosti" i mom tajnom, raskalanom ivotu
mnogo i to je budilo njenu radoznalost. Stajala je dugo preda mnom i gledala u
moje mutne i mirne oi Tetke su nas ostavljale same, a devojka uplaena malo
od onog, to je ekala, beala je od mene u mrak i mamila me u kutove sobe na
meke divane Ona me je pitala o detinjstvu i seala me kako smo se zajedno
igrali, ma da se ja toga nikako nisam mogao da setim. Ona mi je govorila o

samoi, koja ju je pratila toliko godina i kako je u ovake tune, kiovite dane
moje tetke jednako ispitivala o meni Ona se udila mojoj nehatosti, miru i
dosadi i jednako mi davala savete kako da eljam kosu, pa mi je i sama
eljala. A ja sam meutim pokuavao da je obuhvatim i gurao sam se s njome,
dok bi me ona odgurala i rekla: "Ah ti si gori od Sanjina". No sve mi je ona
brzo pratala i brzo mi se vraala. Stiskala mi je ruke i govorila, da se gadi
malovarokih spletaka i ena i da je eljna "da ivi, ivi". A kad bih je ja
zapitao, ta hoe time da kae "da ivi, ivi", ona bi porumenela, zautala, pa se
nasmejala. Ona mi je priala, kako bi zidali kuu, opisivala je stvari, posule,
nametaj i najmanje stvarice pominjala je neno i udno. Ona je sa dirljivom
radou opisivala svoje zavese, salon i postelje, pa bi zastala i gledala me
moleivo A kad bi nas sasvim zakrilio mrak, ona bi me zagrlila i aputala
zadihano : "Nemoj slatki, slatki."

I tako su dani prolazili opet lepo. Budio sam se dockan, a tetka bi mi

ulazila tiho Ja sam se dizao i hodao neobuen gore dole i kijao. Svako jutro sam
dugo i mnogo kijao To je bila neka porodina bolest kod nas. Sa zida su me
motrile ikone pune bosiljka; narod, koji se selio na elu sa patrijarhom i vezano
roblje sa oima devojakim. A ja sam prilazio ogledalu i dugo sipao hladne vode
za vrat i glasno kijao. Starac jedan ulazio je i loio pe, a ja sam rado
razgovarao sa slugama. On se brzo raspriao i priao uvek jedno isto, kako je
palio neku vatru u snegu na ulici, kako bee cia zima. Narod je igrao kolo oko
vatre celu no pod vedrim nebom, a on je bacao kapu u vis i vikao: "ivio
Desani". Evo tako su prolazila jutra. Probudio sam se, ali sam leao i dalje sa
zagledanim oima u tavanicu. vakao sam nehatno i itao zevajui novine.
Zagledah se u portu. Oko usana sam imao neke ute pege, jutrom sam bio jako
podbuo i ruan. Video sam neke stare ene pred portom. Moja glava klonu opet
kao od bolesti neke. Video sam samo spomenik na trgu pred crkvom pun

krstova i svetaca. Ali bi rado dolazila ona. Sva mokra od kie dolazila je puna
slatkia i priala mi hitro. Ona je znala sve raskalanosti, sve preljube, imanja i
sve tajne. Sedela je kraj mene i veselo jela. Ljubiast veo, koji joj je smetao
padao je kao senka u njen osmeh. Kad-kad se tek video njen rumen vlaan
jezik, koji se snano vrteo u eeru. Pri ruku bi uvek bilo gostiju, a ona bi
veselo sluila kao da je ve domaica. Posle ruka su paljivo pogledali da li ih
sluge ne uju i nazdravljali Kralju Petru. I posle toga su sva lica zasijala
bezbrino i zdravo. A posle su pevali i govorili o ratu Mene su ve nazivali
mladoenjom Posle su svi odlazili u kavanu. Ona me je ispraala, pa je u kujni,
iza vrata, u hodniku brzo prilazila, poljubila me, disala zadihano i ponavljala:
"Slatki, jo, jo..". Ja bih neprijatno trzao glavu, a usta su me bolela od njenih
zuba. To me je jedilo; sealo me je na jednu moju ljubav, na jednu sobaricu,
kad sam sa majkom putovao u kupatila. ak i miris maramice njene seao me
je one. I svaki dan sam ja sve vie bio zaljubljen. A ona je dolazila sve docnije.
U mraku iza bavanskih ilimova ona me je ljubila, nesrena zbog moga
odugovlaenja. A ja sam sa dosadom poinjao da je ljubim, ali me je njena
strast sve vie guila. Ona bi rasplela kosu, mada sam ja tajno tu teku kosu
brisao sa lica, jer nisam mogao pod njom da diem. A imala joj je kosa neki
teak miris od kog sam se gadio. Nisam mogao dotle da zamislim tako teke i
duge poljupce, dok je ona jednako uzdisala: "Slatki, jo, jo..." Pala bi sva po
meni, usta bi njena postala lepljiva i jednako mi govorila o braku: kako e
namestiti postelje, pa salon i da e je birati u ensku zadrugu. Napolju bi se orio
teak jek zvona, a ta jeka muila me je kroz tolike godine; muila me je i sad.
Uvek bi od tog zvonjenja poela da me boli glava i da me prepada muka.
Otrgao bih se od nje i ostavljao je sa izguvanom suknjom leei. Ona bi se
pridizala, i nametala kosu i aputala mi: "Ba ne zna ta je dobro." Njene
grudi bi sinule iz crnih ipaka, silne i sjajne; ona bi skoro obezumljena
previjala se u mojim rukama. Kad-kad me je zagrizla za uho i njen smeh tada

vedar i bistar dugo se vitlao u mraku. A ja sav umoran kleei pred njome
sagibao bih glavu u njena nedra i oseao na licu kapljice njenog znoja. Uzalud
bih pokuao da ustanem. im bih uzeo kakvu stvar u ruke ona bi mi je otimala,
smejui se i ljubila me dalje bledog i podnadulog. Ona se grila u mojim
rukama i opet mi priala o sobama i nametaju, kako ga eli. Spomenu neku
epizodu iz "Devajtisa" i ree: "Ta ta je slae od toga na svetu." Ja videh da je
porumenela, stisnuh je i razgrnuh joj nedra. Njene oi planue, ona mi je
jednako aputala: "Slatki, slatki..." Oseao sam na svome obrazu, kako njeno
bilo silno kua. U neredu odela razdreenog, razli se ona jo lepa i belja no u
rukama mojim. Teak neki miris zanosio me je, njene vrele ruke se igrale po
mojim hladnim pleima Tad moja ruka ljuto i nezgrapno pretra po njenom
telu i neka dugmad otpadoe. Ona se prenu, ciknu, odgurnu me i aputae
uplaeno: "Ne, to ne", brzo kupei odelo oko sebe to se belo i crno vitlalo oko
njenih razgolienih kolena. Ona pade o prozor to zveknu mutan i mraan.
Njene ruke su uplaeno stiskale grudi i ipke i pokidano belo rublje. Ona se
osmehnu slabo i zaaputa: "Kad mi bude mu" Prsti su joj hitro stezali i
vezivali vitice i drhtali pod dugmadima. Ona se osvrte i poe zavijati kosu i
ree: "Vie neu doi. "

A posle je doao medeni mesec. Bio sam smean u vojnikom odelu i bled.
Oh medeni mesec, medeni mesec. Ruke su lepljive od vrelog tela, a lica ispijena,
bleda i uta od uivanja. Zvek jednog tanjira budi krik: i telo je sve sanjivo. Ah,
medeni mesec. Ona je bila svud. Miris njenog tela, neki teak, opojan miris
susreo me je u zidovima, u svim vratima, u peima, po stolovima, u jelu i vodi, u
postelji i u mome odelu, samo ga u vinu ne bee. A ja sam umoran ustajao kad
bi zvona zazvonila i odlazio u crkvu praznu i hladnu. im bi me ona videla
bledog ili tunog, ona bi me odmah zagrlila i ljubila i aputala mi: "Slatki,
slatki". Izbijae pono. Ja je uh kako mi apue. Odbijae zoru. Ja osetih na

sebi topli pokriva njen, koji je mirisao na njene grudi Ma kud pruah ruke,
prsti mi se gubili u njene dojke. Ona je kleala preda mnom, na meni, iza mene.
Njen glas se javljao svud Njene vlasi sam nalazio svud: u knjigama. u jelu i oko
vrata. Ona mi je sve inila po volji Po ceo dan ona bi gledala da mi sve, to
hou, doda. Pitala me i molila da uvam zdravlje Nije volela nikud izlaziti. Njen
hod bee nabujao i vitak, njene lepe noge savijale se otro. Rano u zoru, kad bih
otvorio oi, video bih je kako skoro sasvim gola lei na mojim grudima. U prvim
danima ona je bila suzna i nevina: no posle je brzo, sa njenim bezazlenim
kikotom poela veselo sipati ale i dosetke. Ja sam zaueno sluao njene
ispovesti. Osobito u jutru, sedela je rado, skoro gola u postelji i pitala me o
ljubavnim zabludama. Ja sam zaueno sluao, kako mi opisuje ene, kojih sam
se jedva seao, tihih i pristojnih i punih kikota o protinici je priala neto tako
grozno i gadno, da sam besno viknuo "uti, molim te." A ona uplaeno i
uvreeno pokri svoja gola bedra i ree: "to se udi? A s kime u da govorim o
tom, ako neu sa mojim muem?" Tako su prolazila jutra moja. Najvie me je
drailo, kad bi ona, drei jednom rukom koulju, ila po sobi i jela zaostatke
veere i slatkie na stolu, pa bi brzo pritrala i bacila se na mene i opet me
ljubila. Njen mali mozak traio je sve tajne to se krile u utrobi njenoj: ona me
je pitala tako udne stvari da bih se retko ali grohotom nasmejao. Ali je bivalo
sve gore. Ja sam umoran, sav podbuo i slab odlazio i vraao se, a ona me je
ekala i grlila me jo sa vrata. Primetio sam, da je ona sa kikotom pokuavala
sve ljubavne ispite. Mamila me je da joj otkrijem ljubavne novosti, o kojima je
ko zna gde itala. Ona mi je po ceo dan priala gromke prie o enama iz
zaviaja. I ene, koje su poele da sede, imale po etvoro dece, javile bi se u
njenim priama udne i lude, tako da bih se ja i nehotice zacenuo od smeha, kad
bi predstavio kraj njih senke njihovih elavih mueva, pogurenih profesora,
inovnika i popova To vee smo malo vie pili za veerom i ona se veselo
nasmeja: "Pa ta e, oko toga se okree svet". I ja uutah i pogledah je

preneraeno. Leala je kraj pei sva gola. Njene lepe sjajne noge ispruene
vitlale su se u aru pei, kao da su igrale sa nekim. Ja joj tiho prioh i nekim
osmehom punim stida, kojeg dotle nisam poznavao, uzeh njenu koulju sa
zemlje, pokrih je i poeh joj govoriti o zemljoradnikim zadrugama. I tako su
opet prolazili dani i meseci Ona je poela da se goji. I mi nismo imali dece.

Prozor je otvoren. Ja vidim u njemu, kao u nekom mutnom ogledalu,

moju bledu glavu i moje krvave usne kad gutam led. Daleko iza brda plave se
Karpati. Kae da e me odneti tamo i da e me izleiti. Ali meni je lepo ovde
Krakov je lep. Star je i maglovit. Ona je zala u bolnicu ve trei dan. Da.
ljubav nas svuda nae. Bila je mala, tanka, kao devoje kad prvi put ide na bal.
Zgrozila se. Lealo nas je trideset u sobi. Napolju je sjalo slatko, jesenje sunce, a
na mojim grudima behu kese sa ledom. I kad je sela na krajiak moje postelje,
ja sam se osmehnuo. Ja sedim na jastucima i gledam u mutne krovove. To mi je
zanimanje Kau od tog zavisi ivot. Lenik ima dugu sedu bradu, koja me
jutrom probudi. Ona je imala sina, malog sina. O, nije ona bila lakomislena, ne.
Nita ona nije znala, njeno telo je znalo samo cvokotati zubima od strasti Znala
je malo latinski; inila je sve, da mi se prikae kao visoka ena. itala je Niea,
a kad sam je prvi put iznenada i divlje zagrlio, ona mi ree: "Vi ste demon." Bio
je novembar. Bili su to udni dani. Nebo je bilo toplo uvee i svi smo se okretali
da vidimo laste. Sokacima je vrveo svet. Drvee je klijalo i svi smo se smejali
jeseni, to je uobrazila, da je prolee. Bilo je to tako udno. Priala mi je kako
su je udali kao to se konj teslimi. Mu joj je bio veliki, debeo advokat. Bio je
negde na bojitu sudija. Sedeli smo u vrtu bolnice. Ona mi je aputaIa trudei
se, da razumem njen meki, ukajui poljski govor. Nad Krakovom je bilo tada
blago nebo: ili se to meni samo inilo, jer sam opet bio mlad i iv. Sve to je jo
za mene zakon, sve to sam vrio kao zapovest za ivot, sve je to od onih
poljskih uma na granici, od neba nad nama. Napolju negde ginuli su tada ljudi,

ona je donosila novine i itala mi oajne borbe u umama od kuda se ja vratih.

Ona me je smestila u zasebnu sobu, iji su pro zori gledali u zamrzle prozore
jedne stare crkve. Bilo je kao u detinjstvu. Vrhovi drvea virili su kroz prozor,
a iz postelje sam video pare neba. A kad pade prvi sneg, upoznasmo se bolje.
Ona je esto plakala. I ljubav nam je dola kao neto siroto i jadno i rei nae
postadoe tie. I njena crna glava, sa uvek i u mraku belim zatiljkom klonula je
esto zamorena. Seam se, bio je dan pun snega. U prozorima je gledalo granje
sve u snegu. Zvonik crkve nestajao je i ljuljao se u magli. Ona ulazi i baca mi
mokre rukavice u lice. I tako ledena pada na moju bolesniku postelju. Spavala
je dobro, od kad mene zna spava dobro. Tople, ljubiaste ilice vijugale se na
njenim rukama. Razgrnuh joj grudi i naoh na njima medaljon, u kojem je bila
urezana jedna od tunih mazurki. Nikad joj ne sagledah grudi "Bile su male i
nene i imale su dubok strano ljubiast cvet", ona ree tako. Njene su ruke
blede i tople. inile su uda te ruke, koje su gramzile za slau i koje su imale
smelosti, lepe, slobodne, arobne smelosti. Njene ruke su palile, robile; njene
ruke su me napravile detetom; one su mu cale, pevale: one su opijale bele,
bestidne, pune smelosti: one su inile lepim i ono to je i na nevesti otuno. A
ljubav? Ona je posle dola, ljubav. Videste li je? Ona je magla koja je pala na
Rim. U mramoru je i u telesima Jeste li uli? U ljubiastim ilama je u belim
kao labudovi rebrima, i na lancima rumenim od strasti. U Rimu je poprskana
krvlju. Ko je taj, ko jo ima snage, mladosti i ari za ljubav'? Ko je taj, ko e i
nad toplim, uzburkanim grudima enskim, oroenim sa kapljicama ledna, luda,
besomuna, slatka znoja, ostati vedar i mlad.? Ah da, ljubav je dola. Seam se
bio je Boi. U tuini ona nepoznata dola je da me utei, jer sam plakao nad
vealima koja su nicala negde. I znala je dobro ta ini. Ne, nikad devoje ne
moe dati te ari. Tek jad, oaj i elja za izgubljenim dovode do ekstaze Ne, dok
se ne srui brak, mira biti nee Za rumene ae i priguene krike, mi smo dali
avolu duu Mira, jedna mati, kad ne voli oca deteta svoga, nikad vie do smrti

nai nee. Ne, nije ljubav Bog, ni ivotinja, ni ludilo; ona je magla, magla krvi,
mladosti i neba. Zavije sve, te je drago iveti. No magla ostaje veito teka, puna
slasti i bola i vezana sa nebom. Ona je esto plakala. Ah, nije to bio pla, no
grdne krupne suze, grozno velike, navru na njene oi i uzdrhte na trepavicama,
dok se otkinu. I danas kad zamurim, oblije me neka iznemoglost mislei na taj
dan. Oseam njene zapupele obraze na mome elu, oseam grenje lakih, tako
strano kao laste lakih ruku, oko moga vrata. Vidim ona ista usta, tako ista,
bez onog bolnog, napornog osmeha dragana, a na trepavicama dve grdne suze,
pa mi je po nekoliko dana tako grozno teko. Da li ima dua asti? Ko zna. Ali
telo ima. U crnom ogrtau, sa skromnim odelom jer sam ja videvi njenu aku
sliku, zavoleo to odelo sa suknjicom uvek malo uguvanom. Oeljana, tiha i
uplaena, ona e uvek preda mnom stajati kao bolna jedna senka ma glovita,
kako gleda kroz prozor i tiho kae: "osam sati... treba da idem" Da, jesen je.
Opet ivot bez smisla. Sve to ne zavisi od mene ni od nje.

Jedanput su me izveli iz bolnice. Stajao sam i gledao u taj pun snega grad
I nisam imao nikog svog pod tekim senkama katedrala, gde dugo miljah na
ake i vojnike mlade pre mnogo stotina godina, koji su se tako potucali ispod
tih mranih zgrada i tukli u oajno ludim dvobojima, po mehanama ispod
zemlje, zatim sedeli ogrezli u krvi iznemoglo kod starih alhimista, koji nisu
imali nieg u mranim izbama svojim do svoje srce i otrova. A u bolnici su
tumarali po celu no Bosanci i pljuckali krv. Nedeljom pri slubi pevahu sulude
devojke u belo rublje i debele vunene arape obuene. Orgulja je bio slep, a
prvi glas je pevala jedna kaluerica sa grozno unakaenim licem. Kia, ona
strana poljska, padala je veerom, a po hodnicima su lutale, lupajui takama,
senke koje su pljuvale krv. Sa zidovima su visili drveni Hristosi sa
zabezeknutim glavama i vorugavim kolenima. Tu sam prvi put osetio straan
strah, tu sam prvi put saalio se nad svima nama. Prozor mi jo uvek gleda na

snene krovove. U prozoru su tri njena zumbula. Priao sam joj o selima naim,
o prozoru u domu mame, i sutradan mi je donela tri zumbula. Ona ima malog
sina i mora da je u potaji mnogo plakala. Jedan stoji levo. On je ruiast i tih.
Kad ga jutrom zalivam, on je tako mio, miran. On mi vene. Po sredi je jedan
beo. Svako jutro me sea bledih lica koja sam ljubio i koja su sad ko zna gde.
On je suzan i plah kao jagnje. Trei stoji desno. On je rumen. O njemu ne mogu
nita da kaem. U tuini sam, postelju sam pokrio bavanskim ilimima.
Sigurno ih je kakva Bunjevka tkala prosto joj bilo. On je veseo i bogat, uvek me
razveseli u tuini, kad ga pogledam nebo zarumeni. Ja joj ne rekoh ni rei. Ja je
ne ljubim. Ja ljubim nebo, moja je ljubav blaga, u snu, i neprolazna. Nje nema
u ivotu mome. Njene su oi tamne i tople kao urme. Kosa joj je rumena kao
trava u jesen. Ili se to samo ini, tako ini. Ta kosa me dirnu, te kose mi je ao,
te uvele trave. Tu kosu poljubih prvo. Njen glas je detinjast, uzalud mi ona
donosi i ita Bergsona: njena je maramica namirisana, a i da nije, mirisala bi od
istote. Njene su oi mrane i rumene kao krv, one su moja radost Ona mi
mnogo govori o njenom siniu. Mi mnogo govorimo o njenom siniu. Njeno je
elo smeno, tako bolno, naborano, umoreno; moda to je majka, moda to
mene voli. Meni je ao nje, osobito njenih ruku toplih i bledih. Ona je potena,
ne recite mi nikad, da ona nije potena. Ona ima strasne, blede, iskrhane ruke
to se stide i kriju. Njena plea drhte kao granje pod snegom. ta e s nama biti?
Ne znam, a i nisam radoznao. Da se vratim kui? Oni ne vole mene, a ja mrzim
njih. Moda smo sreni, jer ja je alim. Oko nas pupe pod snegom granice, a
oblaci mlaki i umorni ue nas nekoj staroj, bolnoj ironiji, kojoj je koren
prevelika ljubav. Sve sam ekao, da e jo neto doi u ivotu, da ovo do sad
bee samo komedija. Sad vidim, da posle saaljenja ne dolazi nita novo. Ja je
volim. Pozno uvee vraamo se u Krakov. Voz juri kroz umice, kroz bedeme, a
mi skriveni u jednom kutu, sanjivi i bledi, govorili smo tiho o ljubavi i nepravdi.
A posle u magli melu zidovima starim ja odlazim njoj. Ona mi mee sinia oko

vrata i kleei preda mnom, ona mi ljubi ruke drhui od strasti i guei se u
oaju. Hou da se seam njene blede glave. Poklonim joj ma ta, ona klike, ali
ta radost brzo prole, zato je volim Ja evo ekam, da se jo togod dogodi u mom
ivotu: ali vidim ve, da posle saaljenja ne dolazi nita novo. Njen hod je sitan i
lak. Prolazimo li kraj smrznutih, snenih grana, ja nikad jo ne videh, da je
koju odgurnula oporo. Ne, ve uvek blago, a oi su joj pri tom bile tako mutne
Nae li na putu uveo list, pa i blatav, ona ga die i zakiti se njime. "O kako te
danas volim", kae ona svaki dan. Obuzimala me mladog neka strast, koja sve
voli. Moj ivot je dovren ovako, a da nisam primetio gde je stao, a onog &to
nazivam ivot i nema, i nema. Nebo voli ljude, a voda nam ubori pod prozorom
cele noi. Mi smo zagledani jedno u drugo Ona mi apue, moli me da je vodim,
da je odnesem odavde, a ja joj se rugam da je u tuini bolje. Napolju se deru
deca sa vanrednim izdanjem. Sve e to proi. Ko zna moda e se igrati vesele
operete o ovome to sad ine. Ne znam vie ta je dobro, a ta zlo, ali mi se ini
da to ne znaju ni drugi.

Leim, a moji prozori su ute boje. I, kukavan i bolestan, ja vidim kako iz

mranih podrumskih prozora viri zima. A ovo uto lie puno snega prati me
ve tri godine i pada mi na grudi i ubija me. Leim i vidim samo drvee kroz
prozor. Razgovaramo. Lie mi njie zbogom i pada. A zar nije ljubav samo
lie? Ja tako malo volim ljude, a lie me tako dobro umiri. Moj ivot zavisi od
njega Umoran sam. Otiao bih nekud daleko i ne bih se osvrnuo. Otiao bih
nekuda u uto lie. ko zna kuda: a kad bi neko plakao za mnom, ja bih napisao
kartu: "Zbogom, idem da ozdravim" Traim dah, izgubio sam ga negde u liu.
Plau oko mene, ali ne za mnom, nego za rumenilom, kojeg nema vie na mom
licu, za svetlou, koje nema vie u mojim oima. I opet me mue. Nou me
zatvaraju u zatvore a danju se potucam po bolnicama. Bedemi su zavejani. Ceo
dan ne vidim nieg, samo bedeme u snegu Nemamo svetiljaka, sedimo u mraku

A i kad me opet puste, ostaje sve po starom. Vrbaci puni snega, pitali su me: zar
se jo uvek skita? Tramvaji su puni sirotinje i bede. ena prebledelih od mraza
to su stajale, po ceo dan za malo mleka, za malo masti, sa malom deicom
pomodrelom od zime. Kako je meni ao ovih ljudi. Mi bar imamo snage da se
muimo, a ovi su ljudi meki. Ja nikoga nemam meu njima. U tuini sam i
prolaze senke oko mene, crne, tamne: nisu mi niko i nita. Oni sneni vrbaci
udili se meni. U mojoj dui ne bee nikakvog bola, ali ni sree. Tramvaji jure.
Deica se nasmee kadkad na mene: a gvozdeni natpisi duana prolaze po
zidovima. A vode se sledile pa ne teku. Ah kud je ivot... Daare i drvare, koje
me seale zaviaja, bile su zavejane, suhe i prozeble. Niko nije pevao. Otiao
sam joj. Ona se igrala sa detetom. Njen sini mali i lep kao da nee nikad da
poraste. "Je li to zbog mojih grehova", pita ona i smei se gorko. Boe moj. Oni
su tucali oraje sa pozorinim dogledom i smejali se oboje kad su razbili staklo.
Posle sam seo u jednu stolicu i zalepio se u neke okolade. A okolade sad nema.
Na stolu za umivanje lei knjiga Lhotzky-a o dui deijoj. Cipelice lee po podu.
Zaista nisam nikad znao, jesu li to njene cipelice ili deije. Ona me je zagrlila
odmah. Ona je lepa sad. Ona je sad puna tame. Ona ima neeg bolnog sad,
neeg to pre nije imala, neeg to se dobija od stida.

Mi zavidimo svima to rano u zoru idu na rad. Mi nemamo rada, niti nas
ekaju gde. Mene bolnica a nju dete. Mi se krijemo. A pozdravi li ko veselo
dobro vee, otpozdravljamo tuno dobro vee. Stojim sa njome u bedemima nad
morem aavih, prljavih kua i bolnica. Suze miriu po brdima. Nije mi ao
hiljada i hiljada hulja i nitkova i slugu to sad ginu. Borovi huni gledaju nas
blede i modre od vetra i strasti. Nikoga mi nije ao, najmanje sebe samog. ao
mi je samo sinia njenog malog. Pozorita su puna Kad kakav bez noge ue u
tramvaj, dugo eka dok mu kakva stara ena ustane. Seam se nae doktorke sa
crvenim krstom na grudima. Ona me je uvek zvala "Pubi", i ceo dan mi je

govorila o pedagogiji i gospoi Elen Kej. Sino je prepadoe na delu sa jednim

sanitetskim kaplarom, iza harmonijuma, u sali bolnice. Cela bolnica se smeje
Prenose me kroz koji dan u brda, u Zakopane. Ona e i tamo doi, za mnom.

Teko i lagano su me nosili uz stepenice. Velika i kruta sestra prila mi je

hitro i svlaila me kao dete. Ona mi ree "to niste rekli da ste Hrvat, bolje bi
bilo?" Svukla me je, obavila me ledenim oblogom. Nisam rekao ni rei. Sklopio
sam oi i drhtao. A ona mi sede na postelju, njena velika usta nakrivie se i
nasmejae. Ona ubrisa kapljice znoja sa moga ela i zavi me jo vre. A nad
mojom posteljom stajae tablica pod raspeem sa crnom brojanicom, i na njoj
bee, kao od ale, od veselih drugova napisano nemaki:

Name Petar Raitch

Charge: Stellenloses Kanonenfutter
Religion: gr-ort
Stand: ledig
Alter. 23
Beruf. K"nigsmord
Diagnose: Tuberkulosis

Hou da Vam priam. O jednom oveku, kojeg ne mogu da zaboravim, i

koji mi bee vie nego brat. Jedan jedini ovek. Jedan mladi u svetu. Bee prva
aprilska no, ja je nikad zaboraviti neu: seam se, seam se, to je nesrea i
sudbina moja. Svaki as setiti se neeg gorkog. U vreme ono zvali su nas
udovita, jer im se nismo dopadali. Nazivali smo se "umorna omladina," a Be
nas nije trpeo. Seate li se, mene su svi mrzeli, osim vas Dalmatinaca, a ja sam
vas sve voleo. Imali smo malu kavanu kad sam vas upoznao, i svako vee smo se
sastajali da probanimo no. Ah seate li se kako smo bili smeni? Svi smo bili

vrlo ueni. I svi smo bili neispavani, bledi, razbarueni. Tiho bi skidali eir i
ulazili, a svaki bi pozdravljao svojim pozdravom. I dok bi pod eirom
zaleprale nae duge crne kose, ulo bi se: "narodna pesma gospodo",
"prerafaelizam gospodo", "uzajmite mi jednu krunu gospodo" "sindikalizam
gospodo". Svaki je imao svoj pozdrav. A voleli smo se jako, i nismo bili gore
lude nego drugi. Uvee smo veerali crnu kavu sa kiflom. A svet je ravnoduno
prolazio kraj nae gomile, to stajae svako vee pred operom. I svako smo vee
govorili o Rusiji. Svi smo govorili mnogo. Seam se jednog to je utao. Seate li
se dragi moj njegove senke nagnute nad mikroskop, na beloj zavesi pod
tavanom, koju smo gledali dugo, zorom kad bi se vraali kui? Umro je, kau
bio je esto gladan. Poslednji put sam ga video u bolnici. Pitao me je za Vas. U
zaviaju su nas mrzeli, pa ipak nismo mi bili naj gori. Bili smo samo smeni, i
mladi, ah tako mladi. Hteli smo da spasemo svet, seate ti se o kakvim smo sve
ludorijama govorili. A sve bi se svrilo na Rusiji. Seate li se onog, to je
dokazivao da smo najmuzikalniji narod, seate li se onog to je vikao "otvori
oblok ja bum peval", i onog to je po vasdan govorio Vuka Manduia? Seate
li se kako su nam kose bile duge? Ali to nas je najvie spajalo to bee sirotinja i
suica, one su nam bile vernije, nego nae dragane, koje su veinom bile
sobarice. Seate li se, u naem su drutvu i veterinari govorili samo o Rusiji i o
umetnosti. A bee po koji sa rumenim dejim srcem, koji nas je u oajne dane i
noi, pijane i pogurene, veselio pesmom, koju su u zaviaju pevali samo najgori.
Leim i vidim samo mutne krovove Danas su mi dvaput fotografisali plua, pa
sam filozofski raspoloen dragi moj. A oni su veinom mrtvi. Lee, lepo lee pod
zemljom, neki na severu, neki na jugu, neki na istoku, neki na zapadu. Zato
dragi moj? Zato je bila naa mladost? Ah hou da ti priam san, jedan moj san
i da te uspavam, ma da znam da i ti sad lei negde i ne moe da spava. Danas
su mi dvaput fotografisali plua pa sam sentimentalan. Tada, jedno vee, doao
je on, ja ga nikada vie zaboraviti neu. Brzo je nestao posle, pa ipak on mi je

bio vie nego brat. inilo se da njegove duge i tanke, kao motka, noge ne gaze
po zemlji, kao da je lebdeo nad zemljom Ne bee odrpan, pa ipak, boju njegovih
hlaa ne pogodih nikad Nad njima crni mornarski kaput, na njemu jedno
jedino zlatno dugme "moja zlatna prolost" ree on. Glas mu bee mutan i blag.
Ja sam od njega nauio da govorim iskreno Priao je stolu tiho i pozdravio:
"Polinezija gospodo." Ja sam bio davno navikao na sve ake, glumice i
Crnogorce, koji su se druili sa nama, bee nas svakojakih, pa ipak ja se
zaueno okretoh. Pomislio sam da je kakav pesnik, jer mi smo esto bili
pesnici. Mene je pogledao, nepoznatog, samo je mene pogledao, a te oi behu
svetle, bistre, one me setie neba. Ja tiho zapitah jednog pravnika kraj mene,
koji je jednako traio vezu meu Duanovim zakonikom i nekim ediktima,
"kakav je taj?" "Neka dalmatinska dera, probisvet, nemoj da mu uzajmi."
Nita kod nas ne bee udno. Pa ipak njegovo odelo zaudilo me je. Bee iznuren
i bled Docnije sam se radovao da sam i ja bled. Crni kaput, to je visio sa
njegovih pogrbljenih plea, toliko je bio smean nad tim izbelelim hlaama kao
da je neko, na veselo letnje mornarsko odelo, nabacao crn pogrebni sveteniki
plat. U to doba ja sam govorio samo o korintskim stupovima i o rodoljublju.
Zaudih se njegovom lepom licu, blagom i istom; na njemu ne bee ni jedne
bore, ni jedne pijane senke. On mi je pruio ruku i ree: "vi liite na mene, da
niste i vi na putu, pozajmite mi molim vas". njegove ruke su drhtale, i bile pune
belega i rana, neiste, one se grile u mrei zamrenih ila, punih vorova. Ali
njegova razdeljena kosa bee mila i blaga, kao staro zlato. Rekoe mi da je bivi
mornarski asnik i da ima veze sa moskovskim studentima, da je nou pijan, a
da danju ui decu engleskome i francuskom.

Pred zoru izalosmo na ulicu. Odrpanci su praili i istili kaldrmu i zalivali

je. Mi smo voleli te mrane mokre ulice Znali smo da nam je budunost na ulici.
Neispavani i gladni zastajali smo i govorili dugo o svetu, o zemljoradnikim

zadrugama i o slavenstvu. Ja sam govorio samo o Rjepinu. I ti beskrajni

razgovori, to su po kafanama u gomili dugokosnih aka, dovodili do obesnih
tua, tu po ulicama praznim tekli su blago, i nestajali po mokrom drveu i
crnim krovovima. Nazivali smo "dobro jutro" svakom. Pred suncem tek zalazili
smo u grdne mrane kue, gde smo stanovali visoko, visoko. Te noi smo se
dugo svaali o Hartwig-u, o nekoj nemakoj oklopnjai pred Agadirom, i o
nekoj novoj lepotici jedne javne kue o znali smo mi, dobro znali, da smo
nesretnici, ali smo govorili sa oajnom radou o slavenstvu Najvie su te zore
napadali njega, jer on se nije meao u prepirke nae, i stojao uplaen, naslonjen
o stub svetiljke to se gasila, apuui: ,,ta hoete od mene jo, bio sam mlad pa
je i to prolo, ta hoete jo?"

Svi su vikali, rugali mu se i udarali ga, pitali su ga je li sindikalista, je ti

platonista ili anarhista, nihilista, neto je morao biti. A on je sluao o snegu, o
zaverama i mukama, o Krstokljunu, koji zimi dri svadbu, o snenim oblacima,
a najvie o nebu. Sve je mrmljao neto nerazgovetno o nebu. Ja sam mislio da je
i on pijan, jer svi su ostali bili pijani. Tada ga pritisnue o jedno staklo i poee
ga udarati, a on rairi ruke i ree: "ja sam sumatraista" Seam se bila je zora,
nebo je bilo tamno zeleno, a bee prva aprilska no. Posle se posvadie sa nekim
andarmom, i ja ga povedoh, jer bee kavgadija ljuta u piu Stanovao je u
blizini i ja ga otpratih. Popesmo se uz stepenice i ja se stresoh od zime. On me je
jednako grlio i molio da ga sasluam; govorio je neto o brodu "Kaiserin
Elisabeth-i" pred Solunom, o nekom amaru to ga je dobio od admirala, i o
nekom dvoritu u kotorskoj tvravi, gde ga htedoe streljati. Ali je mene bolela
glava i sve je to bilo tako udno i sve sam se tresao od zime Ja sam ga jedva uo.

Pa ipak dragi moj, kako bee strano ono to priae o svojoj majci. Ona
je jednako prala i ribala pod Ded, otac, braa, svi su bili pijani: bilo je strano

sluati kako jedino ta ena u porodici radi, riba pod i spasava ih, i budi ih
mamurne pred zoru Ona je plaala dugove, ona ga je kolovala, otac mu bee
pisar na faru. Kad priae o njenoj kosi sedoj meni se uini da snevam, toliko je
liila na moju majku Ah, nikad ne mogu da zaboravim tu enu. Ona nije bila
nikad zaljubljena, nju nikad niko nije milovao, tukli su je, mamili je pijani i
obesni i ona je jednako ribala pod. Njegov otac bee veseo ovek, kao i moj. Ah,
dragi moj, jeste li sluali za moga oca, pitajte za njegovo ime po manastirima
sremskim svud ga znaju, pitajte samo za drvara Egona arnojevia, za onog to
je i zimi i leti nosio beo eir. On je retko dolazio kui, prodavao je konje u
Vlakoj, i govorio je da tamo ene imaju naroiti "vkus". Ah, on je retko bio
kod kue, voleo je u tuini kao i ja Njegova majka je po ceo dan ribala pod, a
njega je kolovala na Rijeci Imao je o levom bedru lep no, sa balakom od bele
kosti, a bee najbolji ak Pedeset godina je ona ribala pod pa je umrla On bee
tad na brodu pred Maltom. I nita se nije desilo, brod nije potonuo, ak ga ne
pustie ni kui Ah, on mi je jednako aputao i priao, a ja sam bio eljan da
zaspim. Prvo je priao o nekom nebu pred Carigradom, to je bilo zastrto
nekom utom maglom Posle smo leali na nekoj jedrenjai pred Honkongom.
Na nebu bee samo jedan oblak, on je bio ljubiast, ali providan, stojae nekako
ba nad pristanitem, a u vrhu imaae jednu zelenu sjajnu zvezdu zornjau.
Sve do njegovog stana on mi je tako isprekidano govorio o nebu, jednako mi
aputao o nebu, znao je boju neba svakog dana onih godina to ih je proveo na
moru po svetu. Ja sam ga jednako uutkivao, ali je on opet poinjao blago
apuui. Cele te noi seam se samo kao kroz san, ma da me to boli, a mnogo
me vie ne boli dragi moj Pa ipak taj ovek mi je postao vie nego brat. eto tako,
kao u snu U njegovoj maloj sobici, ne bejae nieg osim starog nametaja i slika
po zidu. To behu sliice oblaka i neba lmao je sliice neba celog sveta, a iao je
zamnom jednako apuui: "ah, da ste ih videli u bojama, ah, da ste ih videli"
Seam se, ubrisao je sa grdne crne table, koja se kao iz zemlje iznenada stvorila

predamnom, dok sam ja brzo proitao: "Thou art hearing" i aputao dalje:
"ovo je pred Cejlonom, ovo je pred Samosom... " seam se. Ja sam se bacio na
postelju, ali je on seo do mene, drao me za ruku, mucao i govorio dalje Branio
se da nije pijan i molio me da mu uzajmim novaca. Pa me je poljubio. Govorio
mi je da se ne plaim njegovog odela, pogladio ono poslednje dugme i rekao
"moja zlatna prolost". Poljubio me je opet i poeo oduevljeno da pria Ja sam
pokuao da zaspim, ali je teko ilo, on mi je jednako aputao, a svaki as sam
kao u nekom ogledalu video nad mojom glavom sam svoje lice Bila je to udna
no. Iznenada on mi se uini davno poznat i mi smo dugo govorili o budunosti
Srbije, o narodnoj nonji i o korintskim stupovima. Ali je on jednako poinjao o
nebu. Molio me je i preklinjao da ga sasluam. Jednako je priao o nebu. On je
spokojno sedeo na palubi ili hodao gore dole, zastajkivao i gledao u more i nebo
Mislio je o mladosti a priao mi je zamreno, kao moj ivot. Tu je more bilo
neke zelene boje kao trava u prolee, on je dugo aputao o toj boji. Posle je opet
priao o nekim rumenim prugama na nebu i dokazivao mi da su mu one
pokazivale put, i da je plakao od radosti gledajui ih, a nikad dotle zaplakao
nije. Sve je to bilo tako udno, ali ja sam mislio da sam zaspao, no se trgoh i
videh ga kako stoji predamnom sa sveom u ruci i apue mi svetlei mi u lice
"nebo, nebo". Posle mi je opet priao o majci, priao je kako je seajui se nje u
dalekim gradovima ustajao i davao mesto svoje staricama da sednu, posle smo
opet bili na nekom brodu pred Kairom. U zoru on je sedeo, jaui na jednom
topu, ili je hodao gore dole u slubi i jednako uio, uio Uio je iz mojih knjiga i
ja sam se jednako muio da se setim od kud one kod njega.

Seam se stojali smo pred Kairom. Jedna vrlo bogata Amerikanka i njeno
drutvo posetie brod, a on joj je bio dodeljen za kavaljera, jer je krasno
govorio sa enama; a jo krasnije plesao. Posle toga, jednog dana, on je veseo i
mlad, ah tako mlad, odeven u belo sa zlatnim maem o levom bedru, iao po

gradu punom lepih nakinurenih belih ena i felaha i magaraca. Jedno vee,
iznenada, sastao se sa njom i dugo su i strasno plesali. Govorio joj je vesele i
smene stvari. Sve to su inili tvrdio je da negde, daleko, na jednom ostrvu
ostavlja traga. A kad bi joj rekao, da sad od njenog strasnog osmeha dobija
jedna crvena biljka na ostrvu Seilonu snage da se otvori, ona bi se zagledala u
daljinu. Ona nije verovala da sva naa dela utiu tako daleko, i da je naa mo
tako beskrajna. A on je verovao jo samo to. Pod palmama u salonu hotela on
joj je govorio, kako on ne veruje da se moe ubiti, ili da se moe uiniti nekoga
nesrenim; nije verovao u budunost, rekao je da njegove telesne slasti zavise
od boje neba, da se ivi uzalud, ab ne uzalud, nego osmeha radi, sa kojim se on
smei i na biljke i oblake. Rekao je da njegova dela zavise od nekog rumenog
drvea, to ga je vidio na ostrvu Hios. Ona se kikotala, a on je bio smean i
mlad, tako mlad. I posle tih silnih plesova i razgovora, na jednom kamenu, pod
jednom grdnom sfingom, pri jednom izletu, on je ljubio tu enu, koju pre
nedelje dana nije ni poznavao. On je ljubio divlje i strasno, to je nju zanelo U
toplom pesku, crvenom pesku, ona je dugo gledala trag svojih malih nogu i
stidljivo ga pitala koliko mu je godina. A on je bezbrino grlio i stiskao, tako
vrsto da bi ona jauknula od bola. Oni pojahae svoje magarce, ona jo jednom
pogleda trag svojih malih nogu u vrelom pesku, crvenom pesku, pocrvene i ree
malo afektovano, da on lii na Lord Byron-a i da je: bad and dangerous to
know. To vee jo on je prenerazi, prepade i zagrli na silu, neuplaen od njenog
priguenog cika, pri otvorenom prozoru, gde je pod palmama sedeo njen
sekretar, i ljuljajui se itao. On bee nevin i nju to tako zaudi i razveseli da je
kleala pred njim, i tepala mu hiljade malih rei, drhui bezumno bleda i
troma, silna, teka, lepa. I tada se opet javi neki, udan bol i tuga u njegovom
prianju, i jedva ujno apuui, oseao sam samo da mi grli glavu i ladi elo. A
sva ta mladost, i sve te rei dovodie me do suza, a da sam znao zato I tad se
opet pojavi neto zamreno u njegovom prianju, on je ne vide vie ma da su od

nje dolazila bezbrojna pisma, mirisna i uplakana. Jedno vee opet poeo je
neto novo je o uspesima madame Curie, i on se poe zatvarati u svoju kajutu, i
prevrtati neke ute upe i raunati. Uzalud su ga drugovi molili da izae na
palubu, on je sedeo pogrbljen, kao da bee brat, mu ili dragan toj nepoznatoj
eni, i zagledao po celu no plamenove i grejao i palio plave prakove. Pisao je
neka pisma na koja nije dobijao odgovora. Drugovi su mislili da je poludeo,
lenik ga je tajno posmatrao, ali se on blago smeio na sve to i govorio da je sve
to samo zato tako udno jer se oni nikad nisu zagledali u nebesa jutarnja
Konzul Amerike doao je lino sa jednim mirisnim oajnim pismom na palubu
Ali su njegovi odgovori bili nemili i smeni. On je rekao: da nismo gospodari
svojih misli ni svojih dela, da je on obvezan jednoj staroj eni, koja je
sahranjena negde na jednom dalmatinskom ostrvu i da nikog vie ne voli na
svetu Njegov smeh je bio zao i promukao a oi su mu se sjale kao eravice Ja
sam uo samo kako se smeje, a taj smeh mi je probadao san. Rekao je konzulu
Amerike, da je sve to Amerika ini uzalud, da budunost jednog naroda ne
zavisi od grdnih turbina, ni od rada, nego od neke plave boje obala nekog
dalekog dalmatinskog ostrva. Napao je besno trestove i rekao neto smeno
protiv oveanstva, rekao je da njegov osmeh, ovako preko mora, u stanju je
vie pomoi sirotinji njujorkoj, nego pet milijuna i sve bolnice koje ta dama,
koja u ostalom ima debele lanke, a to se njemu ne svia, podie sa svojim
nakradenim novcem. Bee grdan skandal. Smestili su ga u bolnicu, ali su ga
ubrzo pustili dalje. Njegovi blagi odgovori i njegove udne oi uverie lenike
da nije lud, ali da je bolan ovek uo je da je njegova krstarica u Singapuru i
otputova za njom je veselo. Posetio je neka ostrva i radovao se kad je mogao
tice arene da dotakne rukom. Oko ostrva bilo je svud nebo A maharade sa
belim turbanima znale su vie nego sve evropske biblioteke ekltona upoznao je
i besno se rastao od njega, jer nije hteo da mu prizna da je slavenska kultura

via nego germanska. I ma kuda stigao, svi su mu salazili sa puta Njegove oi

pune nekog oajnog besa, smejale su se voj nicima, strancima, enama, svima.

Govorio je jednako da njegove misli zavise od jednog groba na jednom

ostrvu daleko i kad to nikog dirnulo nije, opijao se grozno. Po satove bi
predvee stojao zavijen u gumu, i gledao u more i nebo Stigao je svoj brod i
veselo ga primie. Opet su prolazile noi na mokroj oribanoj palubi, on je hodao
gore dole, i inilo bi mu se, da je taj pod prala i ribala njegova majka. Poeo je
da silazi u zaguljive hodnike mornara, i sedeo celu no sa njima pevajui neke
vesele sremske pesme. Njegovi drugovi poee da ga mrze. Pri jelu su ga pitali:
kome se to smei u daljinu? To "u daljinu" rekli bi grohotom i nazvae ga
"radiogram" Ali je on sve to snosio i primao se rado mesto njih slube. Sedeo je
gore na topu zagledan u nebo i vodu. Daleko od one ene stizala su ga jednako
njena pisma, a on joj je u daljini bio veran, ili je tuno nazivao imenom njenim
bludnice po pristanitima, erne, ute i bele. Tada bi sa osmehom gorkim
priznavao da je nesretan. Sve to je bilo oko njega prezirao je, sve to bee
uzaludno i smeno, a oajnu bi radost budilo u njemu, to je on eleo. I bio je
miran i blag.

Na svom topu, na palubi, u noi zvezdane, na sinjem moru, kad ne bi

video nigde nieg do neba i vodu, on bi bio gospodar sveta. O svemu je vodio
brige. U Mehiku bee ustanak, u Rusiji su otkrili atentat na cara, u ikagu su
radnici podizali barikade. O svemu tom je on vodio brige, i kroz etar razailjao
zagledan u nebo svoj osmeh I sve bi se ispunjavalo po elji njegovog srca. inilo
se da sve na svetu zavisi od osmeha njegovog, kao to je i on bio vezan, a da je to
pre znao za rumene biljke prekomorske, koje ga prenerazie milinom svojom
kad ih je iznenada opazio. U jednom pristanitu video je kuu kakvu je ve
davno eleo. Da, bio je on smean i mlad, tako mlad. Nije vie znao ta je dobro

a ta zlo, i merio je sve rumenilom neba, utehom njegovom. Tako iz daljine

imao je stranu mo nad dogaajima u svetu, nad draganom svojom i zaviajem
svojim, nad svim to mu bee milo i drago. Tako nepomian, sa mutnim i blagim
osmehom i mislima na ostrva daleka. Primetio je da po jedno drvo u daljini
zavisi od njegovog zdravlja, pobede i pesme negde daleko preko mora od
osmeha njegovog. I kao kroz san oseao sam opet kako me dri za ruku i zavija
neim. Da, bili smo pred nekom belom kuom nekog bogataa trgovca iz
Amsterdama na Sumatri Drugovi njegovi su ga mrzeli i svalali se sa njim o
Verhaeren-ovom eseju o Rembrandt-u. On se veselo popeo po stepenicama u
kuu belu, ladovitu. Na pragu je stojalo devoje, ali on se seti nekog i htede da
proe kraj nje. Ona se zvala Hela, bila je trinajst godina i pitala ga je neto o
bekom univerzitetu i o Metroviu. Muio se da se seti gde je video njene oi, i
setio se, ona je imala oi, kao njegova majka. U glavi je oseao straan bol Setio
se da oko Borneo-a bee neka plava voda, zorom pre sunca pod stenjem na
obalama. Ta boja mu je oduzimala svest

Oni su poli u lov na srne. Bila je navrila trinajst godina. On je svako

vee tajno skakao sa broda u more i vikao grke neke krasne medene rei, i
plivao do jedne ume, gde je ona ekala. I esto kad bi ga ona u meseini
doekala zagrljajem on bi primetio jedno rumeno stablo i priljubio se uz njega i
grevito ga ljubio i tepao A ona bi stojei ostavljala ga, otila u stranu i plakala.
uo je pucanj topova Besnela je bura, a on se urlajui od oajanja sa suznim
oima od straha hrvao sa valima. uo je kako ona vie njegovo ime i vide je u
dolini kako mu mae sa buktinjom u mraku Bee no. Njih dvoje se izgubie, on
je uo kako vie po umi Izabela, pa je i on poeo tako da je naziva. Upalio je
vatru, a oko vatre je uplaeno rikala i urlala strana zverad, a ona ga ljubljae
sva drhui. U zoru seao se i sad, bee na dnu neba nekoliko zvezda malih,

sasvim bledih, i ona je bila bleda i mala. Posle je bio grdan skandal. Admiral je
imao dvoboj sa njenim ocem, a njega izbacie sluge strmoglav sa terase.

Pred vee je brod otplovio dalje. On je opet iveo na nebu, iveo u vodi,
na zemlji nije bio, nje se nije seao. Gde sve nisu ili. Ah on nije hteo u
Polineziju. Ne, nije vie znao ta je dobro, a ta zlo, niti je znao zato govore
toliko o ivotu, nije se meao u prepirke, i nije vie verovao ni u ta, do u neke
plave obale na Sumatri. Tamo je bila njegova sudbina. Oseao je da je njegov
ivot samo rumene jedne biljke radi na Sumatri. I on se smeio mirno Bio je
zaljubljen pa kad ivot nije mogao da ga spase, ta je jo moglo da ga zadri?
On je svako vee sedei na topu pisao pisma na koja nije dobijao odgovora,
pisao je ruskim acima u Moskvu i udio se to njima? U pristanitima
dolaahu mu mali mukarci, ko zna iji, i igrahu se rado sa njime. I on vide da
su deca svud jednaka. Seao se u Sidney-u mu je dolazio svaki dan jedan
malian to je jako liio na njega, a on ga je uio da ita i pie. Poeo je tada da
pije i da ini ludorije u slubi I samo nou na palubi opranoj i oribanoj, za
gledan u nebo sam samcit smeei se na drvee neko belo i daleko bee mu
dobro.

Kako se on smejao drugovima, to su poeli nositi fes, i brodovima, to su

promicali obojadisani uto-crno. Kako se on smejao dravama i stegovima
raznim i topovima uperenim na njih, i svirci vojnoj koja se od nekud ula. Kako
se on smejao svetu to se vrteo, alio i igrao, pa i onima to ih sahranjivali
zavijane u neke bele krvave arave. A njegove radosti i alosti behu daleko,
pisao je silna pisma i inilo mu se, da tim pismima i osmesima na drvee i bilje i
oblake ini vie dobra, no da je postao otac i njen mu. Ali se jo uvek nadao
Tad jednog dana doznao je da ima sina. Oh kako je od toga dana sve postalo
sumorno. Svaka oznojena lea natovarena kamenjem u pristanitima, svaka

bleda ena koja je prosila pred crkvom dovodila ga je do oajnog besa i stida.
Doznao je da ima sina, i od toga dana bee sve na svetu tako sumorno Pokuao
je da ga vidi, ali nemogae da ih nae I sve vie je poeo da ljubi vodu, boje i
drvee, a sve manje ljude i iva bia I sve ee je smeio se blago na rumeno
nebo.

Seao se kad su jedne zore otplovili od Teneriffe plakao je za jednim

rumenim jablanom na bregu To drvo mu se uinilo vie njegovo nego njegov
sin. Poeo je da ini ludosti u slubi. Behu doznali za balkanski rat i esto su ga
napadali zbog ala, od kojih nije mogao da se uzdri Podsmevao se Austriji.
Tad jednog dana nestao je neki novac, admiral je jako liio na pokojnog strica, i
bio je malen, ne vie od tri stope. Sumnjahu, ali nisu smeli da ga osumnjie
Stojali su pred Solunom, i imali su tajne zapovesti.

Tad pri jelu rekao je neto smeno o potenju, kad se govorilo o toj krali.
ini mu se rekao je da ako je ko poten moda to ima uticaja kroz zrak ak na
Polineziju. Admiral je vikao na njega. On ree da dinastije i narodi nemaju
potenja Tada ga je admiral udario i poeo daviti osetio je da je od tog postao
slab, boleljiv, poeo je naglo nekud da pada. Posle iznenada opet sedeo je i
kartao se u jednoj sobici punoj ogledala. Jedna tepa ena pristupi mu i pitae ga
da li da igra, on se pokloni i ree joj: dau Vam jedan dobar savet, lepe ene, ne
treba da igraju Jedan crnogorski princ bacao se oko njega novcem i svirao
glasovir. Na vratima se ukaza aljapin, sav kriv u sedlu, sa grdnom motkom u
ruci i sa jednim razbijenim loncem na glavi, zidovi se tresli od pesme njegove. A
on je stojao kraj prozora i zagledao se u nebo. Oko njega su svi plakali i pevali,
ali njega ne bee niega ao Gledao je i video neki umarak mraan, i jednako
se muio da se seti gde je. Osetio je da e umreti, i poe naglo strmoglav nekud
da pada. Ali se teio da e u mesto njega da ive rumene neke jele pune kakadua

lepih na jednom ostrvu da lekom. A kad se osmehnuo setio se da sad neko da

leko, daleko plae za njim. Okrenuo se onima to su sedeli oko stola na kojem se
vrtela igra i zlatnici i poeo vikati uzdiui ruke "gospodo smeite se moda e
to neko na Sumatri osetiti". Posle je poeo da govori o nekim korintskim
stupovima i osetio da umire. Pao je i svi se iskupie oko njega Da, on je jednako
buncao o jablanovima, o rumenim biljkama koje mesto njega ive: stari jedan
svetenik u crnom mornarskom kaputu priao mu je i pitao ga je je li katolik, a
on mu ree "ja sam sumatraista". Onaj ga epa za vrat, on htede da drekne.

I video sam sestru kako dri svetiljku i kako me podie. Drhtao sam i
cvokotao od vruice Osetio sam da sam sanjao o umama galicijskim i inilo mi
se da mi u uima jo zuji groktanje mitraljeza. Probudio sam se i pogledao oko
sebe dragi moj. Bee pono. Na stolu stojahu bele rue koje mi je donela jedna
ena, tua ena. Sestra mi dade broma, pomilova me po obrazu i ree "ala Vi
nemirno spavate, plaete i viete, mora da ste opet dugo itali te vae lude
knjige. Sutra u Vas izdati doktoru. Zar ne vidite kako ste se ve osuili. Boe
moj, kako sam ja drukije predstavljala sebi Srbe"

ta sam mogao initi dragi moj? Okretoh se zidu, ona mi namesti

dakuljice leda na grudi. Hteo sam da spavam, ali se moj prokleti mozak
jednako seao. Hteo sam da zaspim, ali mi je neko jednako aputao u uho
Mikelanelovu "No". Komedija dragi moj teta samo to se od tog umire.
Tako mi vidi prolaze noi u groznicama i snovima dragi moj, snovima koji nisu
mnogo lui od jave.

-----------------------------------------------------------

Noi su ledene i zvezdane. Ostavljaju otvorene prozore Kau led i zvezde

e mi izleiti plua. Ledene jele previjaju mi grudi, one stoje pod prozorom
mojim, one mi rekoe, da je bolje biti jela nego ovek Uvee ja itam Tibula i
seam se neke moje tetke, to je sa hranjena u veselom, mirisnom splianskom
groblju, i jedne zelene sfinge splianske koju sam jahao. Ah, bio sam tada veseo
i mlad i govorio sa nje veselo sam sebi: "Igrajte, no je ve stala na kola
majinom spregu veselo jure zvezde, a za njima evo dolazi san na mrkim kolima
i sa njim tamni snovi". U starim mrtvim reima volim moju sudbinu, u
oblacima misao mog stolea a u osmehu mome skamenjenu snagu roda mog
Leim i gledam ledene vrhove kako se cakle u rumenoj meseini. U daljini grme
topovi Drim u ruci maramicu tue ene blago i zamiljeno ja, koji nikad nisam
drao tako maramicu moje. I dok mi lenik po satove pria o uzrocima rata, ja
oseam da u umreti sentimentalno kao glumac Ne znajui to me rodi majka i
ne mogavi uiniti nikom dobro, najmanje sebi, ah da mogu da se vratim tamo,
gde topovi grme i da kroz Ruse odem daleko nekud na "Noviju Zemlju", tamo,
gde je led zelen a voda plava pod ledom, sneg rumen. Ah tamo bih od silnih boja
zanesen zagledao se i zaboravio sve ivi se nehatno i lei po ceo dan Nebo ulazi
nou kroz otvorene prozore i zima ulazi u mene i zaspi. Sve su se snene jele
previle na moje grudi, leile ih i aputale mi i uile me da ljubim nau majku
zemlju Zorom bi se budio i pokriven tako preko uiju, gledao bih kako se krv
suneva razliva po umama. Orlovi su doleteli iznad stena, a negde u dubini su
groktale puke mainke nekih poljakih pukova, koji su dole po selima leali u
rezervi. Ceo dan smo leali po snegu. Samo pri jelu smo se skupljali i cvokotali
od zime i guili se sa mlekom i sutlijaem. Lepa jedna, vrlo lepa kaluerica
budila me je, sedela mi je na postelji i brbljala mnogo. Znam, jednom se drsko
naalih s njome Hteo sam da je obgrlim, ona ciknu i pobee. No primetio sam,
posle, od tog dana da mi ini sve bolje i lepe. Lutao bih po umama. Padale bi
iarke za mnom, a ja bih seo negde na kamen i sluao kako sneg pada na mene

I uo sam kako idu gladni, posrui po arbanakim gorama i zasedama: kako se

sele, opet sele. uo sam kako padaju i izdiu melu leinama konja, i uo kako
oko mene itaju da su hrvatske ete prve prele granicu. A jedan mi prijatelj
osniva jadranske banke i pie da e se sve ovo zaboraviti. Da, zaboravie se i
igrae pijani kolo nad zgaritima. Moj stari uitelj u Temivaru skoio je sa
treeg sprata i ubio se zbog svega ovog. O kad bi sad svi mi po tuini poeli
skakati sa treeg sprata, to bi imao emu da se smeje svet. Srne su uplaene, pa
begaju kad vide na trag. Ona me, razume se, oboava. Kako je to smeno. Ja
volim one, koje su opake, a sve, koje su dobre, plau za mnom. Mene nita vie
ne udi. Budim se zorom i itam Dantea Kau, tako treba. A kad padne no ona
mi doe. Kadkad, razume se, ini mi se da sam lud: ali jo ee da su drugi
ludi. inim sve to i drugi ine. Rodio sam se od ene, znao ta je vera, kuao
sam ljubav, pa i oduevljenje. ak znam i organsku hemiju, ak znam, da ima i
ideja, koje su besmrtne. Brat sam svakom, a ima nas milionima. Dosadile mi se
ljubavne vrele svile i sve ove duevne dubine. Posetiu rat opet i vihor i strahote
i kie, one strane kie. Meu muke, hou bar meu muke, gadim se svih
razjarenih madona. Posle, jedno posle podne poe udo. Sneg se poe topiti i
neke tiice male poee dolaziti iz ume i sedati nam na ruku, prnuvi uplaeno
kad bi koji poeo da kalje. Grozne grmljavine lavina budile nas nou Tada
poee i drva da ume polagano, tiho potok u dubini negde dobi nov glas, mio,
bolan, nov. A sa drvea doletae poslednje uto lie uvenulo davno, jo ne
razvejano. Orlovi izezoe, a nebo dobi neki tup i pun sjaj. Kako je sneg udan
On se ne topi, ne umire kao sve drugo, nego se smeje On se igra, on pevuca Javi
se iznenada, gde ga niko nije vie oekivao, tiice voli, otkrije im ponegde malo
zemlje, te one kljucaju tu i sa nekom dragom zabrinutou gledaju zemlju, u
kojoj im zrnca nema, zatim podskoe dva tri puta i odlete uvreeno Jele behu
tune, poutee umorno, naborae se, izgubie nevinost Bee jedna klupa, jedna
dobra klupa nad urvinom tamo, sva baena napolje u zrak u nebo? Tu bih

sedeo ja. Bio sam izgubio vezu i smisao ljudskih dela i uspomena. Sve se to
izmealo u meni. Ko zna ta je ivot.

I zima se pocepa. U krpama i traljama tunim, leali su slatki skuti neba i

snega po stenama. A zvezde potamnee, i noi nisu bile tako zvonke, no tie i
pune nekog planog ara Ja vie puta skrstih ruke U meni bee neki umor,
umor koji nema ni uzroka ni gospodara. Vie puta mi klonu glava i navirahu mi
bolne rei, koje aputah tako u vetar, nae stare pesme I sve bi te pesme bile
graaniki iste, takovski samopouzdane i miarski vesele i mlade Ko zna ta je
ivot.

Ljudi su kaljali sve gore i jednog dana pade jedan grdan eh kraj mene
na stepenicama sa ustima ogrezlim u krvi. Ja ga pogledah zapanjeno. Umro je
posle tri dana. A prolee je dolazilo. Veverice su zabasale iz uma ak u nae
sobe. Po krovu pada neka uta tama zorom svakog dana od kada sam se vratio.
Tama, tama je ta topla svetlost to me rano budi. U primorju, negde daleko sad
je prolee. Greh? ivot? Ko zna ta je to. U primorju je sad prolee. U ovake
dane sam prvi put nauio da ljubim. Bio sam tada veseo i mlad! Seam se,
seam se, tada mi je majka bila prvi put teko bolna. Ona me je plaui grlila i
kaljala. Bee poela da sedi. All se trudila da bude vesela i ponosito je gledala
po krljavim hotelskim palmama. A kad je zaspala gledao sam dugo rumene
vrhove drvea, kad bi pao suton u daleke bele kue po ostrvima. ivot, greh,
red, zakoni, granice, sve su to tako mutni pojmovi za mene. Ja tome nisam kriv
I bio, kakav bio, ja znam da u umreti sa umor nim, ali svetlim osmehom, ma da
mi je nejasno sve to sam uinio i preiveo. im joj je bilo bolje, poeo sam se
gubiti u noi srebrne po laama crnim i laganim, ne pitajui kuda one vode.
Trgao bih se tek kad bi stali u kakvom peskovitom alu i zaudio bih se odkuda
sam ovde?

Pa ipak i tu bee dobro. Iskoio sam iz lae, ma da nisam znao gde sam
Prolazile su sirote, slabe ene i natovareni magarci. Kupio sam neke opanke
crve ne i ruao sam negde visoko u jednoj beloj kui, to je mirisala sva na
zejtin i so. A kad bi zazvonila da leka zvona iz rumene bistre vode, poao bih
dalje Sedeo sam sa nekim ljudima, to su nosili velike crne eire, a kad sam se
umorio, zaseo sam u jednu malu kavanicu i najeo sam se sladoleda. Barke pod
belim jedrima vijahu se po moru, a ja sam gledao iz prikrajka i utao. Pred vee
je prola neka derna motorna alupa i ene u irokim suknenim suknjama i
pijani nomci sa abrovima u grdnim akama i prazne bave poee padati i
skakati u nju "Kuda to", pitao sam ja "U Ponte", odgovorili su mi. Nisam znao
je li to selo ili grad Hajde i ja. Sa kua se lepralo belo rublje i elelo mi srean
put, a kad se navezosmo, devojke zapevae otegnuto. Pevale su, pevao sam i ja
"Kako se zovete Vi?" pitao sam jednu. Marija, a Vi? Izabela. Pevala je cela
barka, pevao sam i ja. Uplaeno i eljno gledao sam u njih. Marija bee lepa,
crna i visoka; ona me je setila mog nenog i pogurenog stasa i ja se zastideh.
Ona me je pitala o provodu i gizdanju ena po gradovima. Smejale su se jer
nisam skidao bele rukavice. Svud okolo smejalo se stenje, u vodi prozirnoj,
najeenoj i tioj nego pusto kamenje. Ja sam im pevao sevdalinke, a one htedoe
da mi se za hvale i otpevae mi jednu pravu srpsku pesmu: "ija je ono
zvezda?" Posle smo se svalali, raspravljali o braku i o frankovcima; nuahu me
suhom ribom i nekim zlatnim vinom, kao stenje u okolo, tako utim i vrelim.
Pristadosmo u nekom kru i poesmo vikati. Neki su hteli da se vozi dalje, a
drugi opet da se ide peice. Ja sam se sakrio iza crne, visoke Marije pa polosmo
po opekotini brega, sve kroz neko ikarje, kraj nekih kapelica i obojenih majki
Boijih kraj puta.

Ilo se dugo i dugo. Izabela je bila udata u Puntu, ali joj mu bee negde
u. Argentini Ona je prodavala duvan i govorila rado o romanima Veselo se
smejala kad vide, da sam se izgubio i da u tek idue nedelje moi da se vratim.
Nudila me je da prenoim u njinoj kui i smejala se glasno Sve to bee tako
udno, nebo tako rumeno. Stigosmo u neki umarak i naosmo jedan mirni
manastir. Na smeh postade blag, one me poee pitati o bolesnoj majci Oko nas
bee tiho. Stepenice zvonke i usijane odbijahu podne pod nogama naim Ne bee
nigde nikoga, iza ikarja uborio je Jadran, koji bee plav i bistar kao potok
brdski. Crkva sva otvorena i hladna, one kleknue i moljahu se dugo. Neki
fratri su prolazili kraj nas, mi bacismo krunu za sirotinju na vratima i
posedasmo sani i umorni od mora. Marija je bila sva umazana od crnog groa.
Umoran, tako bih rado ostao le ei tu iza klupa, to su mirisale na tamnjan i
odbijale tupo kod milih, starih slovenskih rei. Najeli smo se groa, posle opet
navezosmo se Jedna majka Boija gledae za nama, a ja se trgoh i rekoh glasno.
"Marija" Ona mi se okrete i nasmeja: "shimmia" Preko na vodi ekao je gradi
sa kuama, koje su se popele jedna na drugu kao igrake Ja sam jednako gledao
u Mariju dok je veslala. Bio sam seo do nje i hteo da joj pomognem, ali me je
ona odbila i prezrivo tiho nazvala: "shimmia" Izabela se veselo smejala i
tumaila mi, da je to opica, "Majmun", rekoh i ja sam. Primetio sam da me
Izabela drago i eljno gleda, ali se ja okretoh Mariji i rekoh dva tri puta sve tie
njeno ime. Neko me je pozdravio sa obale: "Addio Pierre". A ja veselo viknuh:
"Dobro vee". Pa i zato da ne, bio sam ja prijatelj svakom na svetu Izabela je
leala na nekom mokrom konopetu i jednako se smejala. Ona mi se naslanjala
na rame i ja sam nehotice oseao na licu njen vreo nos i pri tisnute obraze.
Mlaa sestra veslala je lagano, videla sve, uzdisala u mraku, a ja bih se trgao i
pogledao oko sebe po rumenom moru i zaudio se otkud sam ovde i otkud te
sestre Senke stenja preletale su nas, visoko iz mraka gledala nas je jedna
ljubiasta svetiljka sa jarbola nekog Pristadosmo i voda jedva ujno pljusnu o

kamen, kao znak neiji obali nepoznatoj. Oko nas se uo smeh i graja. Mi smo
se puzali nekud, pa zastadosmo pred jednom visokom kuom punom kamenja,
rublja, veselja i mrea. Izabela me je, stiskajui mi jednako ruku kriom,
provela nekud gore, po stepenicama nekim, to su cvrale jako i ostavi me u
mraku. Taj mrak je bio ljubiast i svetao, kao crna svila, nigde jo ne videh tako
mio, mek i taman mrak Nisam znao gde sam; videh neke grdno debele, visoke,
arene postelje i Mariju, koja stajae neprimetno kraj stola. Ona me je pitala,
da li bih poao sutra s njima na Krk, tamo e biti ples. Izabela je donela neko
jelo i stavila na sto. Obilazila me je smeno i tuno i nu dila me blago da jedem.
Nametala je brzo postelju i aputala, da e me rano u zoru probuditi. Ostavila
me je samog i ja ne mogah rei da izustim. Kroz otvoren prozor, smejalo se
nebo i more, jednako se ulo dole neko dovikivanje. inilo mi se, da to neko vie
pod prozorom Tek kad sam priao, naslutih, da to neko vie negde ak preko na
ostrvu. Oko mene su bile vrele senke i ja zastadoh kraj prozora utke. Pa ipak
uzani sokaci inili mi se davno poznati. Zidovi beli bili su tako dragi kao nigde
do sad, miliji i blai, tii nego u zaviaju.

uo sam, ili stepenice cvre? U vratima se ukaza Izabela sa sveom u ruci

Gledala me je nemono i moleivo. Pitala me, da li mi nije dosadno i neprijatno,
to sam se izgubio, pa sede za sto prema meni i zanet, ja sam oseao bespue i
da sam se izgubio. Bojao sam se da e primetiti kako ne umem jo oko ena.
Ona mi je priala o udadbi svojoj, o muu sa nekom groznom dosadom i
gorinom u glasu. Glavu je umorno naslonila na levu ruku Iz njenog crnog
odela virila je njena bleda glava, koja mi se na suncu uinila prosta i opaljena,
salivena od jedne blage, tanke crte, koja me je privukla njoj Ona me je
zaueno posmatrala i okretala glavu. Nije se otimala, ni branila, ali je molila,
da se manem nje i prebacivala mi one bogate dame po gradovima. "Otiao je
lane", ree tiho i govorae jednako o sirotinji Umorna i vrua, kao to bee

kamenje u vodi na danu, koje sam dodirnuo rukom, predade mi se sva bez moi
da stoji na nogama. Ruke su joj visile i ona mi pade u ruke sva teka. Odjednom
ona uzdahnu, ispravi se i poe svlaiti odelo. Za as stojae u koulji u mraku.
"Lezite", ree mi tiho. Hteo sam da joj priem sav zbunjen, kad se ona poe
moliti Bogu To me ispuni nekom groznom, tugom i bljutavo mi bee.

Ona mi je bila prila i sela na moju postelju. Njena glava postade sad u
meseini jedna jedina blaga, tanka crta puna suza. Koulja joj bee otra i sura.
Htedoh da je zagrlim, ali mi ona stite obe ruke na postelju, njene se oi zarie u
moje, ona me tiho zapita za moje prezime i zagleda se nekud u mraan zid Posle
opet okrete glavu, jedva ujno pitae: "Da li emo se jo kadgod videti, ili nikad
vie?" Iz njenih oiju, koje nisam mogao da vidim, padoe dve suze na moje
obraze. Meni to bee muno, htedoh da se dignem, ali me ona prelomi svojim
telom tvrdim kao kamenje, to je lealo u vodi, kojom smo doli.

Probudio sam se kad sunce granu. Videh je polugolu do sebe i neki gadan
osmeh ispuni me svog. Bee opet jutro i kao da sam osetio, da to ne bee sunce
to me je probudilo, nego jedan glas, ustadoh i prioh prozoru. Pod prozorom
stajae Marija i pevae. Prala je rublje Iz njenog lika i golih ramena bljetae
zora. Ja se trgoh i pogledah na postelju Videh modre ile na telu izljubljene
ene i okretoh glavu.

Daleko na jednom malom ostrvu sinu munja i otskoi sunce. Po grudima

mi padoe vlani skuti neba, ja tiho apnuh: "Marija" Ona se tre, pokri
ramena, podie rublje i ree neto tiho. Ja nisam razumeo i pognute glave
gledao sam kako odlazi Da, seam se. U primorju je sad prolee. A ja leim i
itam novine i gledam dakuljice pune snega na grudima. itam novine i seam
se. Vojnik sam, niko i nita nisam i sve to se desilo ne razumem. Po Petrogradu

lopi krv Maksim Gorki zove sve jadnike kui a u Peti u sabornici sedi baron
Rajai bled i podrugljivo nasmejan. A oko njega skau i viu: "Izdajice,
izdajice". Ja sputam novine i gledam u mutne krovove Vidim snene poljane.
A na Jadranu ide sad prolee po vodi od otoka do otoka. Po krovovima pada
neka uta tama zorom, topla, blaga, sjajna.

Sunce ve pri Po vodi se uje dovikivanje, gore na bregu lome kamen

Iznesoe me u polje Krakov mi lei pred nogama. Iza mene sa breuljka pljuti
kamen. Okolo se eu vitke vojvode kavkaske, to tajno slave orgije polivene
ampanjem Oni itu od mene romane Oneove. Samo jedan u utom, surom
injelu ide sa svojim psetom tano u ovo doba, svaki dan dole na Vislu. On je
uvek namrgoen i uvek sam sa psetom. Ja ekam svaki dan, da e mi rei da je
skoio u vodu. Uvek je sam. Rano zalazi sunce. Sad ima jak i bolan sjaj. Da se
ne stidim, ja bih mu priao i oslovio ga: "Ljermontove, otkud ti ovde? Ali on je
uvek namrgolen. Po dvoritu guraju Rusi burad neku i lupaju ponjave Svecem
pevaju liturgije, a preko dana kriom skau u ubrenjake, vade ogrizine i
grickaju gladni. Uvee oni kuvaju aj i smee se tako masni, prljavi, koa se na
njima sva sjaji. Ima i naih. Veinom su Podrinci. Oni se ne tue, brzo grabe za
no ili za kamen. Svakog prati straa, a oni pevaju. Gledao sam jednog, gde lei
pred vratima, pevuckao je, a iz oiju mu je virila smrt. Pio je sire, kae, to
blai grudobolju i smeio se. On me je setio da su sutra Blagovesti. Ali meni je
vie ao Rusa nego ovih, koje e slaviti u itankama za trei razred. A naa su
davno okorela srca. Niko ne ume kao oni da lei stoku, niko ne ume kao oni da
se sporazume sa enama. Pa i kad ih mue, da vuku ugalj, oni pevaju. Ali Rusi
lee prljavi u blatu i masni razbarueni. Zemlja im je zadrla u kou, iz rupe
ubrenjaka, tek se digne paljivo jedna upava glava i gricka, gricka neto. Ja
im dajem kruha i pitam ih da li poznaju gospodina Rjepina, ali ga oni ne
poznaju. Oni vrte tuno glavom. Izdaleka zazvoni, a njine seni se brzo krste i

klanjaju po ubrenjacima. Sve me to tako umori. Jedan restoranski momak

bdije nou kraj moje postelje. Ja utim a on pria, pria. Imao je za draganu
enu jednog oficira, koji pogibe pod apcem. Kae, prvo je noio kod njene
slukinje, posle ga je i ona pozvala. Prvo zbog belog brana, posle zbog masti a
docnije i zbog soli. Oh, sve e to proi i sve e se to zaboraviti I ree nam: kao
da smo i mi stoke kao i sve druge, nai emo lako ponositi odgovor da je to na
obiaj gaditi se sebe sama. Ovi Rusi, to mi lee u blatu pred vratima, seaju me
svega. ah kako mora da je slatko ensko telo, to se daje za brano i so Sve e to
proi. Treba da se etam po mostovima, bolestan sam i samo se nad proletnim
vodama smirim. A ako poludim odnee me u ludnicu. I moja draga mi je opet
dola. Ona je vrlo otmena ena i nee prestati nikad da me voli. Ona ita sonete
gospoe Browning, a ima jedan prsten, koji je nosio kralj Ponjatovski. Njena je
kosa crvena svila. U opte je na njoj sve svileno. Ah je li istina, da su tamo dole
sve devojke "obeaene". Ja vidim da e doi jedno bolje stolee. Ono uvek
dolazi. Nou je osobito teko u ovim daarama. Noas evo, dotrae ljudi
zvekui pukama, da odmah doemo. Potrasmo U apsani su brave zarale,
prozori se ute od praine, a neko iza njih drei i zapomae Neko lupa, staklad
se zvonko cepaju. Po hodnicima se jedva naziru fenjeri; a u gustoj, mranoj
eliji etvorica su kidali, udarali neto u utoj i crnoj ruskoj opremi. Bee moj
Ljermontov. Sto je bio krvav, hleb i orba rasuti. Vukli su ga po podu, on je
tukao oko sebe i drekao. To je njegovo zanimanje ve tri nedelje. Krao je, pa ga
osudie na pet godina. Obeaen, ekajui da ga odvedu u grad, izigrava ludu.
Ali ni lenici ba ne tvrde, moda je zaista poludeo. On je skoio na mene, ali ga
prepadoe; no umesto da me udari, on dreknu neku udnu re i zaplaka. Vukli
su ga po podu i odvukoe ga u jednu praznu eliju. A po svima ostalim vratima
kualo je neto besno gunajui U reetkama se pojavie glave neobrijane i
bradate. Pod osta umazan krvlju. Zvali su lenika. No dugo sam se pitao ta je
hteo od mene Je li sa Volge ili sa Urala, ili sa daleke stepe? Je li petrogradski

ludi ak, ili malovaroka oficirska kurtizanka? Za im plae, da ti za au

izgubljenom, ili za kakvom napudrovanom enom? ta misli, gine li sad za
matuku Moskvu, kad su mu Japanci najbolji prijatelji, ili pre deset godina kad
su mu bili neprijatelji? Ima li sina, ili je glumac? ta mi je to dreknuo u lice?

Danas je nedelja pre podne. Sutra putujem iz Krakova. Uzee me za

glasnika Prvo su me zatvarali i tukli; sad me uzee za pismonou. Hajdmo u
crkvu, sam sam i umoran. Ljubiasti, zlatom izvezeni platovi svetenika i
hladne raskone latinske rei, umirie moje seljake ali rastrojene ivce.
Gledau lepu komediju vina to se pretvara u krv, i to rumeno vino, koje ne
vidim, no samo slutim u zlatnom putiru, i koje mi govori tajne mutne. A grdno
"graduale" to e se horiti nad mojom glavom, violine i bubnjevi, orgulje u
orgiji boanskog pijanstva, uinie mene bolnog i slabog, pobonim Nedelja je
pre podne. Posle emo sii iz te tuinske crkve dole na Vislu, gde me eka un
obrastao zelenom mokrom mahovinom i otploviemo melu trske i biljke, to
niu iz vode a umiru na suncu. Laste e se igrati oko nas, a tada e nam
zbunjena, dua, od zbunjenog ivota razapeta, kao luk, streljati misli u vodu i
nebo, misli koje vide da je sve ovako zbunjeno i nerazdvojno kao ove vode,
oblaci i senke una mog. A posle emo zai me trske, i kad un zastane i setimo
se da sutra valja opet poi dalje, spustiemo glavu umorni od nedelje ove i
sanjaemo nad vodom sve ovo bilje oko nas i crkve i vino rumeno i boiju
majku sa mladou strasnom, pomeano sa nebom proletnjim i mirisnim i
venim. Ne, nikad ne elim sina. Zgrozio bih se kad bih ga video mladog i lepog
u prvoj mladosti svojoj a znao ta ga eka. A da me postave tamo, na onu crkvu
visoko kao mujezi na, ja bih vikao u vee puno polja i bilja mirisna, ja bih vikao
sav oaj i gaenje moje nad ivotom. Kau, kako sam bio nekad plah Kako je
bolna, kako je neprolazna ljubav Ja sam sam i nikoga nemam Rulje
zarobljenika idu, idu ne znajui otkud ni kuda. Sedim na stanici i gledam u

rumeno i zamagljeno drvee. Ljubav, kako je ljubav neprolazna mi se jedino

ona i jesen postoje, sve je drugo samo varka. Niti imam ega to elim, niti ega
to alim. Dobro mi je. Proi u granice i gradove i sela i ume i vode i nee
ostati na meni nita do praina na nogama, u srcu utanje a na licu blag osmeh
besmislen i vreo Gde sve nije ostalo i palo poneto sa moje due razderano i
mog ivota ritavog.

Bilo je lepo. Sedeli smo i klatili se u dimu gustom. Dvojako putuju u smrt
Jedni su isti, njina pucad sjaje, oni su isti i drago nasmejani, oni se dugo ljube
na stanici. Ljube enu u ruku, plau sa majkom zagrle brata i podiu sina. Oni
itaju novine i grozniavo raspravljaju o slobodi naroda Oni nose pisma i
medaljone svojih dragana. Sve ih zanima, pa i njine majke i ene govore dugo i
ne stide se da plau, nareuju, brinu se, prataju se opirno. Ali kraj njih mlada
ena, koja ne plae, ona se ironino smei u ali, ona je bleda, ne eka da voz
odjuri, jo se pre oprosti sa krat kim poljupcem i kakvim lakim osmehom:
"Pazi, da ne ozebe, da te ne zaboli zub, to je tvoj obiaj". Ah rado bi i ona
zagrlila ga i plakala, ali joj ne da on, on koji nee da ga mati prati, koji se ne
ljubi. On je alje sa stanice u pozorite i govori o njenom eiru, koji ona sirota
kad stigne doma baca plaui od sebe. On, koji ne pita ni za pravdu ni za smer
rata, no lako ulazi u voz, nalazi brzo mesta i glavna mu je briga da ima nekoliko
stotina cigareta. Bee mlad lenik "Puiti", ree on i sede do mene, "kae jedna
turska re, znai sedeti na oblacima i smeiti se na zemlju". Posle, u dimu sluao
sam dve vrste glasova Jedan glas glasno brani ast svoga naroda, on veruje u
vojsku, govori o sinu svome; drugi mu se ruga, pria mu krale po tabovima,
blato i kiu. Tada svi uzdiu im ko spomene kiu, svi se sloe i uzdiu gorko i
emerno. Odmah zatim govori se o enama. Onaj do mene smeje pria o nekim
babama, to ga napadoe bombama u apcu i pokazuje neku statistiku, kojom
hoe da dokae, da su svud enske sklone prostituciji. Dim se vije, smeh se ori.

"Svete" ene, majke i sestre po bolnicama i parkovima vide se u njegovom

govoru i smehu, po umetnikim izlobama i seljakim pijankama. Vrve i daju se
po podu u kavanama, po stolicama, pijane, razdragane; a hiljade krvavih
mukaraca dolaze jednako na njegov krvavi sto i odlaze bez noge, bez glave, bez
uiju, bez oiju mirno i silno kao stoka. Voz juri, juri. Preneraeni oevi viu na
njega, ali on jednako govori u smehu brojeve, statistike, brojeve grozne,
strane. Jedan jedini sedi bled i iznuren, ispijen i ne mea se u razgovor. On je
avijatiar, mirie na parfem, zviduka, vadi mirno bezbrojna pisma i ita, ita;
na njemu je svi leno rublje, oko ruke zlatna grivna, kad mora da se umea u
prepirku on se smei prezrivo i govori samo o smrti ,,ta me se tie svet, ja
vrim moju dunost, nikad nee moi o meni ta drugo rei do: "dentlmen" On
pria kako su bedne njine sprave, kako se Englezi igraju i podsmevaju se njima
u zraku Zna da e skoro umreti, to oni svi znaju, i govori prezrivo o svemu.
Pria o nekom jezeru pod umom, gde su im skriveni hangari u mirnim danima,
kad se tamo pecaju ribe i igra brid, o jednoj princezi Metternich, koja ima
meu njima brata, pa ih poseuje. ah ona nije Bog zna kako lepa, ali ima one
finoe u telu to lii na blud, ali koja je otmena i slala od svega na svetu. Oni se
smeju i kuaju, on pije i nudi ampanjcem. Bio je kod oca da se oprosti. Otac
mu je siromah uitelj meu brdima. Odneo mu je hiljadu komada finih cigara.
"Lake e preboleti njegovu smrt" on se glupo nasmeja pa ipak svi mu zavide
jer je miran i zna ta hoe U dimu se jednako klatimo. Vide se glave. Voz juri
kroz ume i provalije, a pred zoru oni se opet trezne, tegle se utljivi i mrki i
gledaju kroz zamagljene prozore. Napolju lete kr, bunje, ice, gomile i
klupad zamrenih trnovitih ica, aure granata i rupe pune vode u dolinama
gde stre zgarita i razvaline. U daljini levo, ak dole u magli, vidi se neka krpa
zelena, to je moj Jadran.

Sedim na jednom grobu. Spavao sam dobro. Kad se probudih videh da

sam spavao na grobu. Ona se zvala Neve Benusi. Da, leala je mirno, pod
zemljom. ivela je trinaest godina. To je bila moja najistija brana no. Oko
nas stajahu mrani kiparisi, a ja sam se smeio veseo. Iz daleka bele se ledeni
Alpi, ine se kao srea, beskrajna srea zemlje Ja neu dugo, vraam se u
Baden, nosim neke ifre. Deca tre po groblju odrpana i bleda i viu: "un soldo,
un soldo, signor sottotenente" ene sa dabrovima i obramicama ljuljaju se na
divnim lancima, a meni dole da se grohotom nasmejem jednom popu, crnog,
majmunskog lika, to dolazi i gleda me zaueno, jer sam spavao na groblju i
zevam i umivam se na ko zna ijem grobu. Opet e mi se jadati koliko smo isekli
slika u crkvi, pokrali oltar, skinuli i prozore, najzad ponudie mi rizoto. Moj
smeh se zaori, vadim jednu kruku iz paga, ona je rumena, zagrizem je i
nasmejem se. Ali sve je to radi zore. Zora nam je uvek pomutila mozak. On e
mi pokazati svog magarca, jedino to mu ostavie, i govoriti mi o reumi, pa
emo posle u njegovu malu crkvicu. Ljubiaste i zlatom izvezene njegove odede
umirie moje oi Vino u putiru setie me rtve i mistine literature i ja u se
smiriti Danas nam stie On. On je naa krv, ali On ima jo manje stida nego mi,
poslednje sluge divne Austrije. Zahorie se grdno "graduale", eneral e stajati
gologlav, bubnjevi e lupati, violine i orgulje mirisne od tamnjana pevae
jednoj nevinoj majci, u daljini e gruvati topovi. A kad izaemo obasjae nas
sunce. Ja u sa jednim Nemcem govoriti o Napoleonu i Debisiju, posle sa jednim
ehom o carici, o kojoj se pronose udni glasi, zatim e mi pristupiti jedan
Slovenac. On e mi priati anegdote, prvo o Groharu, a posle o vojvodi Miiu,
tajno i tiho. Meutim e hiljade defilovati. Raunamo na sto tisua mrtvih. I svi
emo biti zadovoljni. Za rukom emo spominjati detinjstvo, orfeume, kole.
Svaki e priati o ratu, slaviti, koliko to generalov pogled doputa, svoj narod.
Prepiraemo se tiho o Nemcima, koji su razbojnici i o Francuzima za koje kae
general da su pederaste. I tako e nam proi dan. Sutra e poeti napad. Danas

emo ekati da general udari na malo zvonce i da znak, da svaki sme pripaliti
svoj tutun. Gledaemo svaki u svoj dim i opet e biti zavren jedan dan. Ali e
doi lepe stolee, ono uvek dolazi.

Bilo je nou. Voz se brzi sjurio u nas i preskoio nas Bilo je dosta mrtvih.
Kupili smo do zore ranjenike, a gorelo je sve. Oni su sedeli po zemlji i jeli mirno
svoj kruh Mnogi su obilazili i traili svoje izgubljene listove za odsustvo Pitao
sam ih kako im je bilo. Ja imam samo modrice po elu, ali mi oni nisu
odgovarali i mirno jeli svoju koru hleba Dole se video Trst sav u sjaju. Uzalud
ih pitam kad su bili zadnji put na odsustvu kod svojih kua, oni ute i jedu svoj
kruh. Nai su na Tombi, tamo se bre gine. Najposle meni nikog nije ao,
najmanje sebe. Mi treba da nestanemo, mi nismo za ivot, mi smo za smrt. Za
nama e doi bolje stolee, ono uvek dolazi ao mi je ovih glupih, prljavih
oeva, ovih koji ne padaju na trbuh pred Salomom, ovih koji ne itaju romane,
ovih koji ne znaju ta je to Vilzon, ovih to govore o kravama svojim podmuklo.
ao mi je ovih oeva. Po prljavim gudurama, po smrdljivim lokvama mokrim,
ja ih gledam kako lee uti i pusti kao zemlja Da me nije stid, ja bih ih teio. O
kako se oni smee kad im govorim o porodici Nekad sam hteo biti vajar i mislio
sam, da govoriti grki to je raj. Danas sam eljan ubijati, ubijati. Oni ubistvom
odgovaraju na sve. Ubistvo? Gde su sad boginje umetnosti, goliave ene sa
labudovim kljunom meu stisnutim bedrima, soneti zlatni i hiljadu hiljada
golih ena, kubeta i bogova, pesnika i majmuna? Jesu li svud tako utljivi
oevi? Nijedan se jo nije vratio od kue vedar i ublaen. Svi dolaze razjareni i
govore o ubistvu. Sino sam morao da se izjavim o duhu, koji vlada kod divizije.
Javio sam: ne narodnost ve katastrofa porodice: za godinu dana revolucija Svi
se prepadoe i rekoe da sam lud. A ja bih se radovao da kolju Neka kolju
Nikoga ne alim, najmanje sebe. Oevi su u ritama, lee po blatu ta da im
kaem, ta da im tumaim? Oni poinju da me pitaju Ne znaju da sam tuinac,

pa se lukavo i potmulo vrzu oko mene, oko najmlaeg, i pitaju me pitaju. Ovi
oevi priaju kojeta sentimentalno, a ja to ne volim Do vraga, ja sam uen
ovek i znam s kim imam posla.

Kod kue sam. Doao je njen mu i uzeo joj dete. Mene bee malo stid:
ona se za malo nije pomirila s njim. Rekao je da e me ubiti. Ja sam se tome
nasmejao. O kako bi bilo lepo, da mi jo znamo ta je strah. Ona je posle ipak
odluila se za mene i poela oajnu borbu za dete Mene je malo stid. ini mi se
da u pobei od nje Ja sam doao na koji dan u moj smeni zaviaj. Sve je veselo
Tetke me pitaju kome toliko piem, a ja im kaem: "mrtvacima", one se
prekrste i misle da sam "tuknuo pameu"? Po krovovima pada uta tama.
Rano se budim. Vidim da se golubovi ljube. Krst na crkvi ima rumenu boju. To
znai leto je tu. itam novine Je li ve jednom smeno? Te krvave petrogradske
ulice, pa taj Maksim Gorki, pa taj baron Rajai, to ne zna ta je, bled i
podrugljivo nasmeen Po krovovima se prua uta neka magla, uta kao ilibar,
puna golubova Jadran vidi sad ribare gde spremaju karbid i izlaze pred no na
ribanje

ivot se ne menja. On prolazi Ja se vuem po bunju i ipraju. Ja

nalazim moje fieke po vrbacima i stidim se mog zaviaja. A kad mi je dosadno
lovim srne, koje je i moj otac rado lovio U opte mi se ubijanje sad jako svia.
Volim i moj zaviaj, a ubistvo sve izlei, ono je jedina istina. Jastrebovi i vrane
krue mi nad glavom, a iz daleka me gledaju ume. One me jedino ljube osim
ena, oko kojih se dobro razumem Umiru od gladi po kolju. Kod nas ene
plaaju andare sa itom a dragane svoje sa mau, a kad doe mu kui, one
ga zakolju. Nikad nisam mislio da e Agamemnoni etati po mom zaviaju.
Inae je sve po starom. Uitelji pevaju maarske himne, deca im vuku vodu i
peru kole; popovi se goje, a kad se opiju dre govor generalu ivkoviu.

Prolee je jo u zemlji, ali ve mirie. Granica mirie. Zeevi se vijaju, a zvona

zvone u daljini. Moju enu nisam video, ali pokuava da se pomiri sa mnom. A
u gradu niko nije hteo da me pozna, mrze me.

Ona se vratila Ostavila je mua. On joj je obeao da e mene ubiti. U

rukama mi je donela sinia svog; a oi joj behu pune suza. Sedela je u kutu i
jecala. Molila me je da joj oprostim, da joj dopustim svaki dan ma samo prstom
da me dodirne. Kleala je preda mnom i aputala, da ne moe bez mene da ivi.
Ja sam joj rekao da ode. Predoseam smrt i rado kaljem, pa bi bilo suvie
sentimentalno da umrem u njenim rukama. Ona bi suvie glasno plakala, a ja
ne volim pla nego tugu. Nisam vie eljan, da me ljube, niti da mi iko prua
ruku. Dosta je bilo. Ako je ljubav, naljubio sam se Umoran sam. Pod prozorom
mi je niklo ito, i sto put na dan hou da se zaplaem. ao mi je sebe samog. Ali
mi je ao i ita Ko zna, moda i nee moi bez mene da ivi Zar je ona kriva,
ako ljubav nije vena. Sve to priznajem Ja nita ne elim, osim da brzo proe
sve to doe. Kad smo se nali i ja i ona imali smo Ve hiljadu greha, navika i
senki u sebi. A da ljubav poinje u umi, kako bi sve lake bilo. Ovde sedim po
celu no budan, moji vojnici belee rovove pune topova. Ona se jo bori,
zaklinje mi se da nije ni videla mua, ali sam ja doznao da je varala njega sa
mnom a mene s njim. Ona je dirljiva u njenoj lai i borbi. Njen meki, ukajui
poljski govor ujem uvek iza mene, njene vesele noge nikada ne miruju i njene
mutne oi, to mi se uvek nude, dobre su u samoi ovoj. Ona nije lepa, nije lepa,
ali zato sam je ba voleo. Ja se gorko setim, kako me je tetka grubo doekala,
kad sam je odveo kui: "I to mi je neka poneena pa isputena". Ja u je
ostaviti, ne za to to je tua, ni za to to me vara, nego za to to se stidim ljubavi
Spremam se da posetim gradi svetog Andreje, gde su mi dedovi iveli. A ona se
jo bori. Njene su ruke nadute i vrele, one me seaju na duhovske rue i moj
zaviaj Njen osmejak nemoan a plea slaba, pa ih jo volim Kae, da je mnogo

plakala i da sam ja sam kriv, to nikad sretan bio nisam Ko zna Pokuava da
me oara i mnogo govori o slovenstvu, ali je meni to dosadno. im prole
poslednji voz, ona mi doe. A ja vidim poljane i ito zeleno, niklo daleko i udim
se odkuda je ovde. Ona mi kae, da ostanem i da emo opet biti sretni. O pa ja
nemam nieg protiv nje. ja sam samo umoran. Klei preda mnom, i ljubi me
Jedno vee mi ree, da ga ubijem, ako ne verujem, da me ona voli. Ali zato ne
bih verovao? Ja verujem samo sam umoran Nasmejao sam se. Oh da ja jo
imam snage da nekoga ubijem, kako bih veselo zakliktao Ovde je lepo nebo,
nema smisla da piem. Ona se jo bori Njene vitke noge zadrhte, njene se oi za
as zamagle. Smei se i sea me na ake godine, pria o popaljenim selima, o
jednom vagonu, u kome su leala smrznuta deica, a uvee mi svira ruske
liturgije, jer zna, da ja to volim. Lukava je i dirljiva. Stidim se sebe, ali se jo
vie gadim svih ovih oko mene. Gadim se mladosti nae, oeva naih, pa i
budunosti nae. Svaki dan ona slavi sto novosti o naima tamo preko. O kako
mi je ao onih, koji se za nas bore, za nas, za groblje, groblje Zar da ponem da
kliem sa huljama i nitkovima, to e sve zaboraviti i plesati na zgaritima. Ona
mi donosi bele rue i ruga se mojoj tuzi. Ona svaki dan eka, da me otpuste i
hoe da me vodi svojoj kui. ini joj se, da smo mi do smrti neija deca, a
jednom mi ree, da bi rado isekla levo plue, da ga preda meni. A ko zna, moda
bi i isekla. Po ceo dan mi pria o njenom siniu. Oh kako me gledaju ta etiri
duboka, tamna oka, uplaeno, tako uplaeno. Ona plae kad joj sini nee da
me nazove tatom, a kad joj to poe za rukom, ona me uzme pod ruku i idemo
tako veernjom mranom granicom. Ona to kae slae i tunije: "wieczorna",
sa smekom nemonim i mutnim, koji je lagano postao sasvim kao moj, kojem
se toliko rugam. Danas mi ree lekar, da u jo trideset godina iveti i da su svi
moji boli uobraenje.

Iz daleka nas gledaju stare crkve, a oko nas je puno vojnika, koji vebaju
kao u detinjstvu mom. Ona ve vidi da je sve uzalud, ali se jo nada. Jo nije
otila, ali je dete ve poslala ocu. Ona svako jutro plae. A ja idem kraj nje bez
smeha a i bez tuge. Po ceo dan leim u polju, u unu, na vodi. Kadkad mi se
uini, da u ozdraviti, udarim veselo veslom a voda se zasmeje: laste me lupe po
glavi, pa se prevru po suncu. Ah, mi se znamo, mi se znamo. Oko mene zjape
rovovi zarasli travom. Iza groblja vidim jednu humku, ona se zeleni. Pod njom
lei jedna mlada slovaka uiteljica, ona je, kau, uvek nosila velike eire pune
jagoda i igrala rado. Veali su je, jer je bila poela da buni vojnike. Kau, da je
imala u ruci Kerjenskovo pismo. A nisu je trebali veati, ne. U Rusiji je ve
druga moda. Treba malo poekati, sve se menja. Danas umiremo za crni steg,
sutra za beli, a preko sutra za areni. Oko tog groba je tuga, tuga. A okolo kose
ito Ja utim, moj se glas jedva uje Ja idem u lie pogrbljeno i umorno. Zvoni,
ah uvek zvoni kad sam ja u polju Kad prne po koja prepelica, ja se setim zemlje
u tuini i polegnem umorno po klasju ili u proju. uto lie e nas spasti. Padne
no, meseine meke, svetla ela dolaze i leu po bunarima, prostiru no Srce
prne, usedne kakvu zvezdu, to preleti i padajui strmoglavi se dalje, a srce
padne pred nas. Diemo ga i zagledamo, a ono se smei. Blaga, umorna ruka
mrsi se sa travom i me prstima povire zemlja, to ima duu pustu i beskrajnu.
Svi smo jednaki. Svud je moja otadbina. Svud ima ljubavi, jer svud ima trave i
ila i lia uvenula. Zvekne kosa, pa naviru suze Sa jablanova uti novo lie, a
kad prevuem rukom preko ela hladna, meni je gorko bilo, ne ljudi, nego lia,
lia. Prola je mladost, nje mi nije ao. Ona lei kraj mene u travi i pita, da li o
zaviaju mislim Odputen sam iz vojske i putovau u moj zaviaj da umrem,
mada mi lenik ree, da u iveti jo trideset godina. Leimo u travi kraj Visle.
Ja zamanem rukom, ta se to mene tie? Mi se ne ljubimo. Ponegde melu
drvljem padne po koji uveo list Ja mu klimnem glavom. Niko i nita nisam,
idem doma. Danas bee prvi put magla. Moda je to meni jedan aneo doneo

mutan cvet, cvet blagovetenski sa bonim, medenim mirisom, jedinog cveta to

ne vene: tuge. Da, znam da sam smean, pa ipak ja znam, da nas ima milionima
to ne volimo vie nita, do samo lie, lie. Moja dua nema vie onu arku
nadu, koja me je vitlala od grada do grada, od ume do ume. Po vodi je nebo
drugo, ono isto drhti koliko je plavo. Voda mi apue. Ona mi govori o siniu
svome i moli, da je vodim sa sobom. Ja nisam vie eljan da me ko voli, nego da
svi zavole lie. Neu da budem nikom zahvalan, i pobei u od nje Zaeleo sam
se zaviaja mog, da ga gledam, da mu se rugam, da leim pod liem njegovim.
Ne, ne znam ta je dobro a ta zlo, nita ne znam ta se sve sa mnom zbilo, ali
jedno znam, da je naa srea u liu. Po jedan ut list, po jedan klepet golubijih
krila ili lasti na vodi, bie mi dosta da ne budem ni veseo ni tuan, i nikad mi
nee pasti na um, da verujem u ta drugo, do u jablanove. Ako se vratim,
vratiu se u zaviaj, kao to su me oterali, smean a malo vie pogrbljen. Mi smo
se vratili, ali mi smo senke. Ali zar je ivot vie nego senka? Ne, ja volim po
jedan ut list, rumeni umarak jedan i nebo vie nego ljude. Do vraga dabogme
da sam smean. Nazovu li mi veselo dobro jutro, otpozdraviu veselo dobro
jutro. Ona lei kraj mene u travi i kae, da sve zavisi od nas, ak i smrt. A
zemlja mirie oko nas i pria o ilama to drhte u njoj. I sve to smo hteli i ega
besmo eljni, ini mi se, da je tamo po vodi a rumeno i zeleno klasje, raste isto
kroz nae ruke i plea. Mi treba da izumremo, uiniemo dobra, a mnogo dobra
sa smru naom Oboje smo danas vrlo tuni. Njen sini joj pie svaki dan i
zove je kui Ja znam da e ona otii Izgubio sam dah, bolan sam, izgubio sam
zdravlje, izgubio sam ljubav, izgubio sam duu, sve sam izgubio negde u liu, u
liu Ona e plakati i traie me, ali posle...?

Vratio sam se isto onako smean kao to sam i otiao. Ja sam je ostavio i
vratio sam se doma Pa ta sad? Nita Miran sam i zadovoljan. Ponegde padne
jedan ut, uveo list, ja mu klimnem glavom niko i nita nisam. Zadovoljan i

spokojan Tetke mi plau po kui; kau, da sam ut kao smilje. Nude me

mlekom; kad me majino mleko nije nahranilo snagom, moda e me spasti
mleko belih, gojnih krava, u kom mirie trava. Nisam ni veseo ni tuan. Hoe li
padati kia, ili e sjati sunce, meni je tako sve jedno. Ja u utati, jer nikog ne
volim Tetke kau, sve e proi. Imamo pune kue malih Bosanaca, siroadi.
Jugoslovenstvo je jako u modi. Opet se vade i prae slike cara Duana, priae
se jo, da je sve bilo samo ruan san. Sve je po starom. Ono to je belo, bie
sutra crno, a preko sutra uto. Ona je plakala, ali ona nee umreti od bola; ne
umire se od bola, umire se od asti. Vratio sam se. Hoe da me biraju za
predsednika kola, ne znam kakvog kola, ali ga se gadim. Pobegao sam od nje
pred zoru. Ona e kriknuti, kad vidi, da me nema vie kraj nje, i plakati No
posle? O, sve znam, samo ne znam zato smo mi bili mladi. ao mi je njenog
sinia. Mukarac je, nije moj sin, ali on lii sasvim na mene. Ona kae, uvek je
mislila na mene. Pobegao sam od nje u zoru. Moji vojnici me zaueno gledaju
a ja odoh lai. Neispavane i baruave ene, sklanjale su mi decu s puta kao da
bejah neastivi. Posle su prolazila kraj nas brda, ume i vinogradi. Ja volim da
se selim. A kad smo stigli, video sam gradi, gde mi se rodila majka. On bee
pun crkava, na kojima ute zvona, nema zvona, odnesoe ih Taj gradi je
grobnica mojih dedova. Bio sam sentimentalan. Stadosmo pred nekim batama,
sa kojih su nas gledale mainke. Proao sam kraj malih kuica, opkoljenih
vrtovima, u strme ulice i zavirivao sam. To je moj zanat. Ponegde sam video
arenu kosovsku veeru, a ponegde sam video ilimove, krasne ilimove
domae, koje toliko volim. Pitao sam nekog, da li poznaje gospodina Jau
Ignjatovia, ali me starac pogleda, i ree tiho maarski da ga ne poznaje. Smrt
se krije u vrtove. Svud me doekae vrtovi. Crkve su bile prazne i hladne,
kaljao sam u njima. Crkve su bile prazne i mrane, a prozori pranjavi i mutni
kao moje oi Ja volim moje oi, svemu su krive moje oi. Nikom nisam zahvalan
do oima mojim. One su mi bile vie nego majka I tako posetio sam grobnicu

mojih dedova. Bilo je dosadno Kaem, asni propadaju. Vladika je uredivao

tamo maarski katihizis, a bate su bile pune korova. Kod nas je rodoljublje u
modi, kako ga se ne bih setio. Ja volim moje dedove, oni su znali da ubijaju.
Uopte mi se ubistvo sad jako svia. Zvona su zvonila, jer sam ja udesio da
stignem kad zvona zvone. A ja sam uen ovek: znam. da se sve lepo mora
namestiti i da o Boiu nikad mi nije Boi, nego naa slukinja, turala u
cipelice orase, srebrne i zlatne. Posetio sam enu, koju je moj otac pre moje
majke ljubio. On je imao silesiju dragana kao i ja. Proao sam kroz strme,
malene, uzane sokaie, oni su bili puni dece. A svud nad njima gledale su me
crkve prazne, naputene, pranjave crkve. U jednoj sam video govornicu na
levoj strani kao u tudinskim crkvama, u koje volim da se krijem. Trudio sam se
da mi srce zaplae, pa da se i zasmeje. Seam se, nebo bee mutno, puno nekih
plavih ila to su drhtale. One su se zarile u duu moju i ja sam znao da e me
vratiti doma. Doekala me je jedna starica u utoj svili pod jednim grdnim Sv.
Jovanom. Ona je porumenela i priala mi o ocu. U njoj bee vie ljubavi nego u
meni, a ja sam sve mislio, da niko na svetu ne moe voleti kao ja. Ona mi je
dugo priala o ocu. Kae, da sasvim liim na njega. Priala je i pitala o svetu. I
najposle mi ree da se nita nije izmenulo. Bila je u sedamdesetim godinama i
porumenila je, kad joj spomenuh sliku njenu, koju su nali u oca moga. Ona je
bila stara i dobra, najposle ko nije dobar, svi su dobri. Htela je da me vodi na
groblje i da mi pokae grobove starih romana, koje je moja majka rado itala
pa i kuu moga dede. Ali ja bejah bled i eljan da putujem. Posle, na grdnoj
aavoj stanici, opet sam po stoti put uo, da u Moskvi tee krv, da su Bosanci
noem prodrli u talijanske jarkove, da je u Srbiji umrlo milion ljudi i da e doi
jedno bolje stolee. ene su leale po zemlji, sestre to nisu nale brata i ene to
nisu nale mua, pa su se ljubile i tipale sa nekim mukima pod senkom
mranih hodnika. Uplakane majke, to su traile svoje edo, kad ga ne nadoe,
podelie bele hlebove, nekim odrpa nim vojnicima, to su se vrzli u mraku i

dimu i pljuckali. Proao sam kraj vozova i pitao sam za brzi na jug. Hteo sam
da se penjem, kad mi pride neki ovek sa gajtanima i zapita kuda u "Na jug".
On mi ree da e taj na sever Ja ga pogledah i zapitah: "Zar to nije sve jedno?"
On me je zaudeno gledao, nije znao da ja ve davno teram egu sa samim
sobom. Doao sam doma. Zato? Popadije me pohadaju, one se nisu promenile.
Niko se nije promenuo. Ali svi me mrze. Jedino me moja ena brani. Ona je
predsednica nekog enskog kola. Govori da sam zlo odnegovan i da sam
uobrazio neki Weltschmerz, ali otkud do vraga Weltschmerz u Banatu. Leim
po ceo dan iza naih drvara i gledam u nebo Golubovi padaju sa krova, pred
vee zvone zvona, a gospode hoe opet da me biraju za predsed nika nekog kola.
One vole vrlo nemake tobdije, to dolaze u belim rukavicama sa solunskog
bojita. I ja volim bele rukavice Leau po ceo dan u travi i gledau u nebo.
Svaki dan e imati novu boju. I te boje umirie moje oi, a ja sam sav miran,
kad mi se smire oi. Nazove li mi ko tuno dobro vee, otpozdraviu mu tuno
dobro vee. Nazove li mi ko veselo dobro jutro, otpozdraviu mu veselo dobro
jutro. Mi emo izumreti i doi e bolje stolee, ono uvek dolazi. Mi emo se vui
u zelenom odrpanom injelu, bledi i nasmeeni, svud po ulicama. Mi ne itemo
nita, mi ne alimo nita; je li, mi ne alimo nita? Tetke e prestati da plau.
One jednako kite sliku cara Duana i nadaju se da u i ja nasmejati se vedro a
ne ovako "kao mrtvac", kako to one zovu. Po ceo dan one me mire sa enom,
donose mi mleka kao detetu, vode me u kukuruze to zru, a svet me jednako
bira za predsednika. Kau, dve tri godine i sve emo zaboraviti. Tetke plau oko
mene i obilaze me kao da sam grob. Nada mnom je nebo, ono ima rumene, blage
pruge, te pruge se svake zore vraaju. One mi se vraaju, na oblacima, prolazne
i blage. Ja ih svako jutro gledam i ivim samo za njih, za njih. Po negde padne
ut jedan list. A pred vee zvoni. Ja kaljem, ma da lekari kau: iveu jo
trideset godina. Po negde pada po jedan crep, po negde jedan plot. Pred vee je
hladno, tetke me zavijaju kao dete, one mi itaju o petrogradskim krvavim

ulicama, ja to volim. Nedaleko stanuje moja ena. Stanuje preko puta a jo se

nada. Ali ako umrem, pogledau poslednji put nebo, utehu moju, i smeiu se.