Rilkeovo pismo upueno Lu Andreas Salome,

Minhen 1897. godine

Iunjao sam se iz tvog stana
I dok hodam kinim ulicama ini mi se
Da svaki prolaznik koga sretnem
U mom blistavom pogledu vidi
Moju presrenu, spasenu duu.
Poto-poto hou da usput
Sakrijem od sveta svoju radost;
Odnosim je urno kui
I zatvaram u dubini noi
Kao zlatni koveg.
A onda iznosim na svetlost dana
Komad po komad skrivenog blaga
I ne znam kud pre da gledam;
Jer je svaki kutak moje sobe
Pretrpan zlatom.
To je bezgranino bogatstvo
Kakvo no nikada nije videla
Niti rosa okupala;
Vie ga ima nego to je ikada
Ijedna mlada dobila ljubavi.
To su bogate dijademe
Sa zvezdama mesto dragog kamenja.
Niko to ne zna. Ja sam, o draga moja,
Kao kralj meu tim bogatstvom
I znam ko je moja kraljica.
A sunce, posle jo jedne burne oluje,
Ulazi u takvom izobilju da bi ovek stvarno poverovao
Da je srea od pravoga zlata u svakom kutku sobe.
Bogat sam i slobodan i u mislima ponovo proivljavam,
Punim pluima, svaki tren ovog popodneva.
Danas mi se uopte vie ne izlazi.
Hou da sanjam lagane snove i,
Kao za doek, ukrasim sobu njihovim odsjajem kao trakama.
Hou da odnesem u no blagoslov tvojih ruku
Na mojim rukama i u mojoj kosi.
Neu ni sa kim da priam
Da ne bih nepotrebno rasipao eho tvojih rei,
Koji poput emajla drhti na mojim reima inei ih nenijim;
I kad sunce zae, neu da vidim nijednu lampu,
Kako bih vatrom u tvojim oima upalio hiljadu tajnih lomaa...
Hou da se uzdignem u tebi
Kao detinja molitva u zvonkom radovanju jutra,
Kao raketa meu usamljenim zvezdama.
Odbijam snove u kojima te nema
I elje koje niti moe niti hoe da ispuni.
Neu nita da uinim ime te ne bih veliao
I neu da uzgajam cvet kojim se nee zakititi;
Neu da pozdravljam ptice koje ne znaju
Put do tvoga prozora,
Niti u da pijem s izvora koji nisu okusili tvoj odraz.
Neu da posetim zemlje koje nisi pohodila
U svojim snovima kao maioniar pristigao izdaleka,
Niti u da ivim u kolibama koje nisu titile tvoj san.
Neu nita da znam o vremenu pre nego to si kroila u moj ivot,
Ni o ljudima koji u njemu ostaju.
Zato to sam previe srean da bih bio nezahvalan,
U prolazu u, ako to zasluuju,
Ostaviti na njihovom grobu poneku izbledelu uspomenu.