1.

2.
3.
4.

(, )

( )

:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.

(I-III)

:
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.

, ,
,
.
, .
; ,
, , .
, ,
.
, .
,
. ,
, , ,
.
. ...
, , .
.
1902. .
1

 , . 49 ,
. , ,
, , . 1917.
.
.
:
1. , - ;
2. , ;
3. , ,
: ,
.
, .
. .
. , .
, .
14.

,
, .
, .
, , :

? , :
, .
, , , .
1902. , , , ,
. ,
, ,
;
;
. , ,
, .
, , ,
, . ,
, , , ,
, .
, . .
, ,
, ,
, ,
.
2

 ,
.
.
,
. , ,
, ,
,
. ,
: .
. .
, . 1
.
,
. , -
,
, ; ,
.
. ,
, ,
. , ,
, . ,
.
, ,
, , .
, .
20. .
, ,
.
:
:

1. : , , ,
, ,
1 , 284.
3

2. :

U zbiru venih tema kojih se, uzgred reeno, uopte nije libio, ve ih je negovao i oblikovao kao usijano
gvoe due, jedan motiv je opsesivne prirode: meseina i mesec! Gotovo svaka druga pesma ima sliku
starinske Lune. Ve prve Rakieve pesme, tri soneta objavljena pod pseudonimom Z, u Srpskom
knjievnom glasniku, 1902. godine, imaju zametak reene opsesije: Nit' treptale zvezde, nit' je mesec sjao
na niskome nebu, i Prostrana polja meseinom plavna. I posle njegove smrti, opet se ukazuju tri
neobjavljene pesme od kojih jedna nosi naslov Taj ogromni mesec limunove boje, to je i poetni stih
katrena koji se nastavlja: ... to ko avet luta nad gorama naim /Sipajui mirno hladne zrake svoje,/ Zato
ga se klonim i to ga se plaim? A izmeu prvenakog sonetnog triptiha i triju posthumnih pesama, Raki
je pravi Sledbenik Mladog Vertera to sanjari na meseini, himerini pesnik to gradi impozantni lunarni
luk: Po mesecu ti aljem uzdah jedan, po tom u enji bratu; a mesec kunja plaevan, krljav, bez sjaja i
boje; to velika meseeva dua sniva i u mlazevima zlatokosim pada nesutastvena meseina.

Za Rakia mesec je tajna, inspiracija, dua to stalno menja i obnavlja oblik, fascinantni odraz sunca,
hladna svetlost bunila i smrti, ali i sjaj plodnosti i strasti. Otud pesnik jednom kae da meseina bludi, a
drugi put da sija, ili, bezglasno struji hladna meseina, ali i Radosno nebo meseinu sipa. Pesnik Raki,
omamljen mesecom bledim, s oreolom modrim, pod kojim se udi, u senci starog duda, obitava u sferi
gde, u stvari, dominira prvotni detinji doivljaj instinkta, u zoni gde podsvesni noni princip hrani snove i
ula. To nagonsko stanje oblikuje treperavu Rakievu senzibilnost koja u doivljaju meseine i meseca
emituje slike snatree udivljenosti neopipljivim i mistikim. Tako je njegova poezija, zapravo, amblem
duevnog pijanstva i transa ivotnog bila to zanosi lutalaku, negde diskretno osenenu boemsku i
hirovitu, prirodu u velikoj pustolovini jezika i stiha. Zadivljuju red i disciplina u svakom napisanom
retku, kontrola onog to velika veina pesnika jednostavno nije u stanju.

I dok je Dui, naroito do 1914, uivao u imaginarnim lepotama i tiinama, Raki je skoro sav okrenut
stvarnim povodima. Na njegovom ivotnom putu ostalo je neizbrisivo1 u njegovoj poeziji ono to ga je u
stvarnosti dovodilo do pobune protiv zala u svetu, protiv sprave koja u Dolapu simbolizuje teko
ivljenje, neostvarene nade, monu mainu koja tlai i gazi. Sav je svet kao stegnut u nevidljivim
lancima, rope i piti bez pomoi: zajedno su, u njegovoj pesmi U kvrgama, ljudi, ene i deca, steu
delati okove i jedino ljudska misao moe i mora da se izdigne, iznad te umalosti nakaznosti i bede.
Raki je pesnik koji u svemu voli misao, trai je kao opravdanje za bespue i nedovoljstva, tei se njenim
postojanjem i ceni sebe zato to ume i hoe da misli. No, dubiti misao ne znai nai utehu, ne znai
objanjenje koje e zadovoljiti i ublaiti jad. Neto rezignacije i fatalnog uverenja da e sve na ovome
svetu ostati isto nije kod Rakia pesimistiko opredeljenje koliko svest o sporosti promena koje nikad
ne donose uzlet a da ne izazovu i pad. To je ivotno iskustvo, i Raki ga najbolje saoptava u pesmi
Misao:
Ja pojimam dobro neminovnost zala,
Sklop celog ivota, sa tugom i bedom,
Ja znam ta je sudba sviju ideala,
Moje znanje vidi na licu mi bledom.
4

Ali znam i uzrok zato tako biva,

Jer proao nisam kroz ivota huku
Sklopljenih oiju i skrtenih ruku:
Kad srce zapiti, misao je kriva.

, ,
, ,
(1914), . ,
,
, : , , ,
, , , , .

, ,
, .
, , , ,
, . .
, ,
. , ,
.
.
, , ,
.

,
. ,
. .

, , , ,
. , ,
, , .

, .
, , , .
,
. , , ,
. ,
, ,
. ,
. , . ,
, . . ,
.
5

 , ,
. , ,
. ,
, , ,
. ,
.

, .
. , , ,
.

,
. , , .
. ,
. ,
, .

, ,
. ,
, ,
. , ,
.

Naslov Jasika nudi pretpostavku da je re o opisnoj pesmi posveenoj ovom lepom i vitkom drvetu.
Jasika jeste "lirski junak" ove pesme jer se nalazi u ii interesovanja lirskog subjekta koji se s njom
poistoveuje upuujui joj rei podrke da uporno i neprekidno treperi. Ona svojim treperenjem podstie
lirskog subjekta da iskae svoje vienje ivota i da, zahvaen njenim upornim nenim treperenjem, i sam
zatreperi. Pesma, dakle, ima deskriptivnu strukturu, ali je ta struktura obogaena likovnim, akustikim i
misaonim elementima. Deskriptivno je ovde samo osnova na koju se nadgrauje refleksija o ivotu, o
neunitivosti ivota, o trajanju. Po tome je Jasika misaona pesma.

U strukturi pesme uoavamo etiri poetske celine.

1. Uvodna slika - pejza, atmosfera, jasika (1 i 2 sgrofa).
2. Apostrofa jasikinom treperenju - jasika = nagon = ivot (3, 4, 5. strofa).
3. Apostrofa jasiki - lirski subjekt shvata smisao treperenja (6, 7. i 8 strofa).
4. Tamni nagoni oivljavaju u dui lirskog subjekta (9. strofa).

Prva poetska celina (prva i druga strofa) predoava sumornu atmosferu opteg mrtvila. Sivo nebo je nad
krovovima, vlana izmaglica je nad zemljom. Izmaglica je tako gusta ("prozrano meko tkivo") da
pokriva sve puteve lirskog subjekta. A onda sasvim druga atmosfera:

Nad krovovima nebo sivo,

A izmaglica vlana luta
I ko prozrano meko tkivo
Pokriva pravce moga puta.
Dok je u prethodnoj strofi - slici uzrok mrtvila izuzetno gusta izmaglica koja zamrauje "pravce moga
puta", u ovoj slici je omorina uzrok opteg mrtvila. U toj tamnoj i mrtvoj atmosferi jedina svetla pojava je
- jasika: ona je lepa i mlada ("tanka"), iva i dinamina ("treperi"), okrenuta sveini i vedrini ("u visini").
Jasika simbolizuje ljudsku veitu tenju da se izvue iz umalosti svakodnevice i malograantine stremljenje ka visinama je stremljenje ka duhovnom prostranstvu i slobodi. U ovoj pesmi jasika ima i
drugo znaenje. Ono se nasluuje iz druge poetske celine.

Druga poetska celina (trea, etvrta i peta strofa) je apostrofa jasikinom treperenju:

Treperi samo, o jasiko!

Taj tamni nagon to te kree
razumeo jo nije niko,
Razumeti ga niko nee.
Ovo je izraz podrke jasikinom treperenju, ali i izraz divljenja. Nagon je tenja, unutranja pokretaka
energija koja podstie delanje sa odreenim ciljem. "Tamni nagon" oznaava ono to je uroeno, duboko,
skriveno, nejasno, nedokuivo, neshvatljivo. Atribut "tamni" nema negativni predznak jer ovde nnje u
znaenju boje, nego u znaenju "nejasno". Dakle, nejasan je izvor (i potreba, tenja) stalnog treperenja,
kao ni njegov smisao - niko ga jo nije razumeo i nee ga razumeti. Lirski subjekt, kao bie obdareno
senzibilitetom (preosetljivou) ali i intuicijom (sposobnou otkrivanja sutina), potpuno shvata smisao
treperenja jasike:

No on za mene sada znai

Taj neumitni ivot to se
Nikada jote ne pomrai
I koji mutne struje nose.
Treperenje jasike je simbol (ali i manifestacija) "neumitnog ivota" koga nita nije uspelo da pomrai,
koji je veiti pobednik, uvek io, "danas kao jue to je bio / jai od smrti i od boga". Ovo su jake rei,
prkosne rei, one koje ivotu daju prvenstvo - on je veit i neunitiv.

Trea poetska celina (esta, sedma i osma strofa) je nastavak apostrofe jasiki: "Treperi samo, o jasiko!"
Lirski subjekt kae: "Gledam te s enjom i sa tugom". U njemu je dvojstvo: jasika i njeno treperenje kao
simbol postojanja i ivota izaziva u lirskom subjektu oseanje enje za onim to jasika oliava - za
ivotom; istovremeno u njemu je i oseanje tuge zbog saznanja:

Na bolove sam davno sviko,

Sa jadom ivim kao sa drugom.
U ovoj reenici prepoznajemo Rakia iz poslednjih dana ivota - navikao je na bolove i jad, to je poeo
da prima kao sasvim normalno stanje jer ningga ne moe da izmeni. Iako mu takav ivot navlai na duu
crn veo i teku senku, u treperenju jasike vidi sebe i svoj ivot jer, "drhtaji tvoji mene veu / za veni
ivot od iskoni". U tom trenutku se lirski subjekt poistoveuje sa jasikom:

I u dnu tune due moje,

Ko nagovetaj nove vere,
Veselo kao lie tvoje,
Nagoni tamni zatrepere.
U dui je tuga kao trag dotadanjeg tekog ivotnog iskustva, ali je umorenje jasike nagovestilo nova
oseanja ("nove vere"): tu je veselost due ravna veselosti jasikinog lia, tu su i nagoni tamni koji
poinju da trepere. U ovom kontekstu "nagoni tamni" su vera u ivot i u njegovo veno trajanje.

Ovde js ivot shvaen kao opta a ne kao individualna kategorija. "ivot od iskoni" je dokaz da ivot
nadvladava smrt, treperenje je simbol odupiranja smrti. U tome je poenta i poruka ove pesme Milana
Rakia.