Dulijan Barns

Bodljikavo
prase

The Porcupine 1992.

Za Dimitrinu
Starac je stajao blizu prozora na estom spratu onoliko koliko mu je to vojnik doputao.
Napolju, grad je bio neprirodno mraan; unutra, svetlost slabane stone lampe jedva primetno
se caklila na metalnom okviru njegovih tekih naoara. Bio je manje doteran no to je
policajac oekivao: odelo mu je bilo izguvano na leima, a ostaci sede kose dizali su se u
upercima. Njegovo dranje, meutim, bilo je samouvereno; bilo je ak i neke ratobornosti u
tome to mu je levo stopalo vrsto stajalo na crti koja je bojom bila povuena po podu. Lako
nagnute glave, starac je oslukivao proteste ena u krcatom centru grada kojim je on toliko
dugo gazdovao. Smekao se sebi u bradu.
Sakupile su se u ovo vlano decembarsko vee ispred Crkve svetog arhanela Mihajla,
zbornog mesta iz davnih dana monarhije. Mnoge su najpre ule u crkvu i upalile svee u visini
ramena: tanke, ute svee koje su se, da U zbog loe izrade ili od topline okolnih plamenova,
povijale po sredini, pa im je vosak uz mekani zvuk kapao u veliku tacnu na kojoj su stajale.
Zatim su ene, svaka od njih opremljena svojim orujem za protest, izale ispred crkve na trg,
na koji im je doskora bio zabranjen pristup, nakon to je bio opkoljen trupama pod komandom
jednog oficira u konom kaputu iji se in nije video. Tu je tama bila gua, poto je na tom
prostoru tek svaka esta lampa iznureno svetlela. Mnoge ene sada posegoe za vrim,
beljim sveama. Da bi utroile samo prvu ibicu, svaku novu sveu palile su plamenom
prethodne.
Premda su neke ene nosile krznene kapute, veina njih dola je odevena prema
uputstvima. Ili, tanije, neodevena: izgledale su kao da su tek pristigle iz kuhinje. Kecelja
privezana preko debelih arenih haljina, uz debeo demper koji je noen da bi grejao u stanu
bez grejanja, a sada je titio od zime na trgu ispred crkve. U duboki dep kecelje, ili u dep
kaputa, ukoliko su bile formalnije odevene, svaka ena stavila je po jednu poveu kuhinjsku
alatku: aluminijumsku kutlau, drvenu kaiku, neke su nosile elik za otrenje noeva ili ak,
kao da je u odreenom trenutku valjalo izgledati pretee, teku mesarsku viljuku.
Demonstracije su poele u est sati, u vreme kada su ene po tradiciji trebale da budu u
kuhinji i pripremaju veeru, premda je u poslednje vreme ta re oznaavala odurnu
papazjaniju, neto izmeu orbe i paprikaa, pripremljenu od dve-tri repe, pilee ije, ako bi
se uopte nalo tako neto, nekoliko listova kupusa, vode i bajatog hleba. Veeras one nee
meati te sramotne splaine kutlaama i kaikama koje su ponele u depovima. Veeras su
iznele te stvarice da bi njima uz neko samosvesno uzbuenje mahale jedna drugoj. I tako je
poelo.
Kada su organizatorke, grupa od est ena iz naselja Metalurg (blok 328, ulaz 4), krenule s
kaldrmom poploanog skvera i nainile prve korake po asfaltiranom bulevaru s dvema
tramvajskim prugama koje su tamno sjale, prva aluminijumska kutlaa raspalila je o svoj
tiganj. Narednih nekoliko trenutaka, dok su ostali stidljivo ali s potovanjem poeli da im se
pridruuju, buka je imala lagani, isprekidani ritam, kao kakav jezivi kuhinjski posmrtni mar.
Ali kada je gomila demonstranata prihvatila poziv, oni prvi nagovetaji sveanog reda namah
su iezli, a intervale tiine ispunili su zvuci novih udaraca otpozadi, sve dok dvorite crkve,
gde su ljudi sada bez zazora dolazili da kroz tihu molitvu opte s Bogom, nije preplavila
uporna buka kuhinjskog posua.
Oni koji su se zatekli u sreditu demonstracija mogli su izbliza da razaznaju razliite
tonove: zagrobnu, tupu jeku udaraca aluminijuma o aluminijum, vii, borbeniji zvuk udara
drveta o aluminijum, iznenaujue lagan poziv udarca drveta o gvoe nalik pozivu na
zajedniki obed, i teki, teaki zvuk udaraca aluminijuma o gvoe. Buka se zgusnula, i
skupila iznad ena koje su krenule napred, buka kakvu niko u gradu nikad do tada nije uo, i
koja je zbog svoje udnovatosti i nedostatka ritma postajala sve monija; bila je uporna,
nemilosrdna, prodornija od jadikovke. Grupa mladia na prvom uglu izvikivala je prostote i
pokazivala lakat, ali ih je ta kolosalna zveka pretvorila u nitavne goludravce, tako da
njihove uvrede nisu sezale dalje od boleljive svetlosti lampe pod kojom su stajali.
Organizatorke nisu oekivale vie od pet stotina uesnica, onih iz naselja Metalurg.
3

Meutim, kolosalnu buku koja je pratila svetlucavu putanju tramvaja broj osam podizalo je
nekoliko hiljada ena: onih iz naselja Mladost, Nada, i Prijateljstvo, iz Crvene zvezde, iz
naselja Gagarina i Budue pobede, pa ak i onih iz naselja Lenjina i Crvene armije. One koje
su nosile svee stiskale su ih palevima, dok su ostalim prstima stezale erpe ili tiganje koje
su ponele sa sobom; i kada bi kaika ili kutlaa koju su drale u drugoj ruci udarila o tiganj,
plamen svee bi zatitrao, a vosak bi im isprskao rukave. Nisu nosile zastave i nisu izvikivale
nikakve parole: to su inili mukarci. One su umesto toga ponudile kanonadu metalne buke i,
nalik na polje suncokreta, bezbroj utih lica osvetljenih sveama koje su poskakivale pri
svakom udarcu.
ene su izale iz ulice Stanov na Narodni trg, gde im se vlana kaldrma podsmehnula kao
ogromni posluavnik prepun sjajnih zemiki. Stigle su do stamenog, na bombe otpornog
Mauzoleja u kome je uvan balsamovani le Prvog voe; povorka demonstranata, meutim,
nije tu zastala, niti je buka iole utihnula. Prele su trg ispred Arheolokog muzeja, odvano
obile rekvirirano Odeljenje za dravnu bezbednost, u kome je onaj starac uljio ui i smekao
se i odluno drao stopalo na beloj liniji, a zatim su zaobile i neoklasinu palatu u kojoj je
donedavno bilo smeteno rukovodstvo Komunistike partije. Nekoliko prozora u prizemlju
sada je bilo prekrivreno panel-ploama, a na uglu zgrade, neiji in paljevine pune iskrenog
entuzijazma ali ne preterano uspene, ostavio je crnu mrlju koja se irila od drugog do sedmog
sprata. Ni tu, meutim, ene nisu zastale, osim nekih koje su to uinile da bi pljunule obiaj
koji je oprezno poeo da uzima maha otprilike godinu dana pre toga, postao je u jednom
periodu optenarodna potreba, tako da su potkraj svakog dana vatrogasci dolazili da
mrkovima operu kaldrmu, ali potom je obiaj postepeno poeo da gubi na popularnosti. Ipak,
bilo je dovoljno ena koje su svoj prezir prema Socijalistikoj (ranije Komunistikoj) partiji
odluile da izraze tako to e one s druge strane zida naterati da se klizaju po vlanom
kamenju.
Postojana i poznata buka, jeka svenarodne jadikovke i praznih stomaka, prola je mimo
hotela Seraton, gde su odsedali bogati stranci; pojedini gosti stajali su i ekali kraj svojih
prozora, drei u rukama svee koje su doneli posluavi savete drugih, svee boljeg kvaliteta
od onih dole na ulici. Kada su shvatili koji je razlog za protest, neki su se povukli natrag u
sobe, da porazmisle o hrani koju su za dorukom nehajno ostavili na tanjirima: kockice
domaeg belog sira, nekoliko maslinki, polovina jabuke, samo jednom iskoriena kesica za
aj. Seanje na vlastitu nepromiljenu raskalanost nakratko je u njima palilo plamike
krivice.
enama je sada bilo ostalo jo sasvim malo do zgrade parlamenta, gde su oekivale da e
ih zaustaviti policija. Vojnici, meutim, zastraeni sve bliom bukom, ve su se bili povukli
iza velikih gvozdenih kapija, koje su zakljuali, ostavivi napolju samo dvojicu svojih ljudi,
po jednog u svakoj straarskoj kuici. Ti straari bili su mladi, prisilno mobilisani regruti iz
jedne istone pokrajine, brutalno i svee oiani i vrlo ograniene politike svesti; svaki od
njih drao je poluautomatsku puku horizontalno preko grudi i strogo gledao nekud iznad
glava okupljenih ena, kao da razmilja o nekom dalekom idealu.
No i ene su zauzvrat ignorisale vojnike. Nisu one dole da bi razmenile uvrede, niti da bi
provocirale ili osetile dah muenitva. Zastale su desetak metara ispred straarskih kuica, a
one iz zadnjih redova nisu se uputale u opasno guranje napred. Takva disciplina nije bila u
skladu s gromoglasnom kakofonijom koju su stvarale, sa gromkim, muklim, upornim,
gladnim zvukom koji je punu gustinu dostizao u asu kad su i poslednji demonstranti uspeli
da se proguraju na trg. Buka se s lakoom probila kroz gvozdenu ogradu ispred zgrade parlamenta, uzverala uz iroke stepenice i zalupala na pozlaena dvokrilna vrata. Nije se osvrtala
ni na kakve zakonske procedure ili pravila debate kada je ula u Salu za sednice, grubo je
upala u raspravu o agrarnoj reformi i naterala predstavnika Seljake zemljoradnike stranke
da prekine govor i vrati se za svoj sto. Poslanici behu jarko osvetljeni, zahvaljujui tome to
su imali pravo na struju iz dravnih rezervi, i prvi put se tada osetie nelagodno zbog toga to
su izloeni pogledima; sedeli su utke, s vremena na vreme se zgledali i slegali ramenima,
dok je monumentalni protest, koji nije raspolagao reima ali jeste svim moguim
argumentima, nezadrivo osvajao njihovo radno mesto. Napolju su ene kaikama i kutlaama
4

udarale po loncima i tiganjima, drvetom o aluminijum, drvetom o gvoe, aluminijumom o

gvoe, aluminijumom o aluminijum. Svee su lagano dogorevale i sada se vreli vosak slivao
niz paleve koji su ih drali, ali buka i treperava svetlost i dalje su opstajale. Nisu se ponizile
da se poslue reima, jer su iskljuivo rei i rei i rei nejestive, nesvarljive rei sluale ve
mesecima i mesecima i mesecima. Govorile su metalom, premda ne metalom koji obino
govori u takvim prilikama, metalom koji stvara muenike. Govorile su bez rei, raspravljale
su, urlale, zahtevale i razmiljale bez rei, molile su i jecale bez rei. To su inile sat vremena,
a onda, u osam sati, kao po nekom tajnom signalu, poele su da naputaju trg ispred zgrade
parlamenta. S bukom, meutim, nisu prestale; umesto da stane, taj titanski zgrbljeni zvuk
stresao se poput vola koji se uspravlja na noge. Tada ene poee da se razilaze iz centra
grada prema stambenim kompleksima s druge strane bulevara: da se vraaju u Metalurg i
Gagarin, u Crvenu zvezdu i Budue pobede. Buka je odzvanjala niz iroke avenije, zveckala
kroz uliice, i u tom hodu lagano iezavala; povremeno se na uglovima ulica ponovo
susretala sama sa sobom, titrava i metalna, kao muzika jevtinih cimbala.
Starac je na estom spratu rekvirirane zgrade Odeljenja za dravnu bezednost sada sedeo
za stolom, jeo komad prasetine i itao jutronje izdanje Istine. Nauo je eho galame koja je ka
njemu dopirala iz pravca taba Socijalistike (ranije Komunistike) partije. Prekinuo je obed
da bi oslunuo zveket njenog primicanja, najavu njenog vrhunca, njen polagani nestanak.
Svetlost stone lampe obasjavala je itavo starevo lice. Deurni policajac, tri metra udaljen,
pomislio je da se Stojo Petkanov smeka nad nekakvom karikaturom u novinama.
*
Petar Solinski i njegova ena Marija iveli su u malom stanu u Naselju prijateljstva (blok
307, ulaz 2), severno od bulevara. Kada je postavljen za dravnog tuioca, bio mu je ponuen
vei stan, ali je on odbio da ga prihvati. Makar u tom trenutku: nije bilo previe uputno
prihvatati bilo kakve vidljive usluge nove vlade dok istovremeno njenog prethodnika
optuujete za krupne zloupotrebe poloaja. Mariji je taj argument delovao besmisleno.
Dravni tuilac ne bi trebalo da ivi u bednoj mijoj rupi s tri prostorije i da oekuje da e se
njegova ena voziti autobusom. Osim toga, u tom stanu je tajna policija nekom prilikom
sigurno postavila ureaje za prislukivanje. Nije vie htela da ih dok razgovaraju ili, sauvaj
boe, kada povremeno vode ljubav, prislukuju svakojaki nedotupavni mazgovi u nekom
vlanom podrumu.
Solinski je naredio da se stan pregleda. Dvojica ljudi u kratkim konim kaputima znalaki
su zavrteli glavama kada su rastavili telefon; ali njihovo malo otkrie Mariji nije bilo
dovoljno. Pre svega, primetila je, verovatno su sami to stavili. A svakako da ih je bilo jo:
mikrofon u telefonu bio je od onih ija je svrha da ih ovek otkrije i pomisli da je time postao
bezbedan. A uvek e postojati neko koga e zanimati o emu pria dravni tuilac kad se vrati
kui s posla. U tom sluaju, usprotivio se Petar, svaki novi stan u koji se uselimo verovatno e
imati ugraenu najnoviju opremu, i ta smo onda postigli?
Postojao je, meutim, jo jedan razlog zbog koga je Petar Solinski vie voleo da ostane tu
gde je iveo poslednjih devet godina. Prozori stanova na parnim brojevima u njihovom bloku
bili su okrenuti ka severu, prema vencu niih brda koja su, po miljenju vojnih teoretiara,
dobro posluila kao odbrambeni bedem protiv Daana u vreme kada je grad osnovan, pre
nekoliko milenijuma. Na najbliem uzvienju, koje je Petar jedva uspevao da nazre kroz sloj
otealog i sve gueg vazduha, stajao je Spomenik vene zahvalnosti oslobodilakoj Crvenoj
armiji. Bio je to bronzani junak, vojnik koji je levom nogom odluno stupao napred, a iznad
gordo uzdignute glave drao puku sa svetlucavim bajonetom. Oko postolja, bronzani vojnici
s mitraljezima estoko su i odluno branili svoj poloaj u bareljefu.
Solinski je kao dete esto obilazio taj spomenik, u vreme dok je njegov otac jo uvek
uivao naklonost. Kao debeljukast i ozbiljan deai u utirkanoj pionirskoj uniformi, svaki
put je bio duboko dirnut ritualom na Dan osloboenja, kao i na Dan Oktobarske revolucije, i
Dan Sovjetske armije. Orkestar blehinuzike, blistaviji od bronzanog bajoneta koji je parao
nebo, bljuvao bi svoju turobnu muziku. Sovjetski ambasador i komandant Bratskih sovjetskih
oruanih snaga poloili bi vence velike kao traktorske gume, a za njima i Predsednik i
5

zapovednik Patriotskih odbrambenih snaga; zatim bi se sva etvorica skupa povukli, rame uz
rame i nekako trapavo, kao da se boje da bi ih mogao iznenaditi kakav stepenik iza lea.
Svake godine Petar bi se osetio polaskanim i zrelijim; svake godine sve opojnije je verovao u
solidarnost meu socijalistikim narodima, u njihov napredak, u njihovu neizbenu, nauno
obrazloenu pobedu.
Sve do pre nekoliko godina, parovi su na dan svog venanja esto odlazili u hodoae
Aljoi, kako su ga zvali; stali bi pod njim, u suzama i u ruama, ganuti tom uzvienom
trenutnom povezanou linog i istorijskog. Poslednjih godina, taj je obiaj polako zamirao,
sve dok jedini posetioci, osim u dane izuzetnih proslava, nisu ostali ruski turisti. Moda su se,
dok su sputali po nekoliko cvetova na postolje, oseali gordo, zamiljajui zahvalnost
osloboenih naroda.
Jutarnje i veernje sunce obasjavalo je Aljou tako da se mogao videti iz grada. Petar
Solinski voleo je da sedi za svojim malim radnim stolom kraj prozora i eka dok ne oseti kako
svetlost podrhtava na vojnikovom bajonetu. Tada bi podigao pogled i pomislio: to je raanj na
koji su skoro pedeset godina nabijali moju zemlju. Njemu je sada bio dodeljen zadatak da
pomogne da se taj raanj iupa.
*
Optueni u Krivinom postupku broj 1 bio je obaveten da e preliminarni sastanak sa
dravnim tuiocem Solinskim imati u deset sati. Zbog toga je Stojo Petkanov ustao u est, da
bi pripremio taktiku i zahteve. Bitno je bilo da ni u jednom trenutku ne prepusti inicijativu.
Kao to mu se desilo, na primer, prvog jutra njegovog zatoenja. Uhapsili su ga, potpuno
nezakonito, ne spomenuvi bilo kakve optube, i odveli u Odeljenje za dravnu bezbednost,
kome su u meuvremenu dali neko novo buroasko ime. Jedan policajac s viim inom
pokazao mu je leaj i sto, potom i polukrunu belu liniju na podu oko prozora, a onda mu
uruio nekakve konfete. Ili su bar njemu ti papirii tako izgledali, pa se tako i odnosio prema
njima.
"ta je ovo?" zapitao je, bacivi te raznobojne listie na sto.
" su vai bonovi za snabdevanje."
"Vi mi dakle ljubazno doputate da izaem i stanem u red?"
"Dravni tuilac Solinski odluio je da je, poto ste vi sada obian graanin, sasvim
prirodno da podleete privremenim restrikcijama kojima su izloeni svi obini graani."
"Ahaa... A ta tano treba da radim?" upita Petkanov, uspeno odglumivi senilnu
pokornost. "ta mi je dozvoljeno?"
"Ovo su vam bonovi za sir, ovo za kakavalj, ovo za brano." Vojnik je predusretljivo
prebirao prstima razliite listie. "Puter, hleb, jaja, meso, jestivo ulje, deterdent, benzin..."
"Sve mi se ini da mi benzin nee biti potreban." Petkanov se zakikota kao da poziva
vojnika da prihvati njegovu alu. "Moda biste vi...?" Ali oficir se ve pogrueno povlaio.
"Neete, shvatam. A samo bi mi dodali i optubu za pokuaj podmiivanja jednog pripadnika
Patriotskih odbrambenih snaga, zar ne?"
Policajac ne odgovori. "Svejedno", produi Petkanov, poput nekog ko je teorijski
zainteresovan za novu igru koju upravo treba da mu demonstriraju, "svejedno, kaite mi kako
to funkcionie."
"Svaki bon predstavlja nedeljno sledovanje robe koja je upisana na kartici. Sami
odreujete tempo kojim ete troiti racionalizovanu robu."
"A ta je s kobasicama? Ovde ih ne vidim. Dobro je poznata moja ljubav prema
kobasicama." Zvualo je to vie kao zbunjenost nego kao negodovanje.
"Nema bonova za kobasice. injenica je, gospodine, da kobasica nema u prodavnicama,
pa bi bilo beskorisno izdavati bonove za njih."
"Logino", zakljui bivi predsednik. Zatim krenu da cepka po jedan kupon sa svakog
obojenog listia. "Benzin mi nee biti potreban, iz oiglednih razloga. Donesite mi ostalo."
Rekavi to, on baci konfete ka oficiru.
Sat kasnije, stie jedan vojnik nosei veknu hleba, 200 grama putera, malu glavicu
kupusa, dve ufte, 100 grama belog sira i 100 grama kakavalja, pola litra jestivog ulja
6

(meseno sledovanje), 300 grama deterdenta (takoe) i pola kilograma brana. Petkanov
zatrai od njega da sve to porea po stolu, te da mu donese no, viljuku i au vode. Zatim je,
pod slubenim pogledima dvojice policajaca, pojeo ufte, beli sir i kakavalj, presnu glavicu
kupusa, hleb i puter. Potom odgurnu tanjir, naas odmeri pogledom deterdent, ulje i brano, a
onda ode do uzanog leaja s gvozdenim ramom, pa se oprui po njemu.
Sredinom popodneva ponovo doe onaj policijski oficir. Nekako zbunjeno, kao da je sve
to delom i njegova krivica, on se obrati opruenom zatvoreniku: "Izgleda da niste razumeli.
Kao to sam objasnio..."
Petkanov spusti kratke noge na kripave daske, pa odlunim korakom pree nekoliko
metara, i doe do oficira. Stade sasvim uz njega, pa vrsto zari prst u zelenkastosivu
uniformu, tano ispod leve kljune kosti. Onda to uini jo jednom. Policajac ustuknu, ne
toliko od nasrtljivog prsta, koliko od prvog istinski bliskog susreta s licem koje je dominiralo
itavim njegovim dotadanjim ivotom; licem koje je sada goropadno bilo podignuto ka
njemu.
"Pukovnie", poe bivi predsednik, " nemam nameru da koristim svoj deterdent.
Nemam nameru da koristim ni svoje ulje ili brano. Moda ste primetili da ja nisam tamo
neka baba iz nekog bloka s one strane bulevara. Ti kojima ste sada odluili da sluite moda
su sjebali privredu do te mere da sad svi morate da ivite s ovim... konfetama. Ali dok ste
sluili meni" - tu re naglasio je jo jednim otrim nasrtajem prsta - "dok ste bili lojalni meni,
Socijalistikoj narodnoj republici, setiete se, bilo je hrane u podavnicama. Setiete se da
ponekad jeste bilo redova, ali nikada nije bilo ovakvog sranja. A sad se gubite, i od sada pa
nadalje donosiete mi socijalistika sledovanja. A dravnom tuiocu Solinskom moete da
kaete, pod jedan, da se jebe, i pod dva, da ako hoe da ja do kraja nedelje jedem deterdent,
onda e on lino snositi odgovornost za posledice."
Oficir se povue. Od tada su obroci za Stoja Petkanova stizali normalno. Dobijao je jogurt
kad god bi zatraio. Dva puta je ak dobio i kobasice. Bivi predsednik zbijao je sa svojim
straarima ale na raun deterdenta, a svaki put kad bi mu stigla hrana rekao bi sebi da nije
sve izgubljeno, da e im se obiti o glavu to to su ga potcenili.
Uspeo je i da ih natera da mu donesu njegov divlji geranijum. Prilikom onog nezakonitog
hapenja vojnici mu nisu dopustili da ga ponese. Ali svi su znali da Stojo Petkanov, odan tlu
svoje rodne zemlje, spava s divljim geranijumom ispod kreveta. To su svi znali. I tako su
posle dan-dva popustili. On je svojeruno potkresao biljku makazicama za nokte, da bi mogla
da stane ispod niskog zatvorskog leaja, i od tada je poeo da spava bolje.
Sada je iekivao susret sa Solinskim. Stajao je na dva metra od prozora, dotiui vrhom
levog stopala belu liniju. Neki smetenjak pokuao je da na borovim daskama farbom ucrta
pravilan polukrug, ali su mu izgleda drhtale ruke, da li od straha ili od pia, dok je vukao
natopljenu etku. Nije valjda da zaista brinu da neko ne nasrne na njegov ivot, kao to tvrde?
Daje na njihovom mestu, on bi tako neto jedva doekao, i dopustio bi sebi da stoji gde god
hoe. Tokom tih prvih nekoliko dana, kad god bi ga izveli iz sobe, kroz glavu bi mu strelovito
proleteo isti prizor: zastajanje kraj nekih gadnih metalnih vrata u podrumu, podmukli in
skidanja lisica s ruku, guranje u lea i uzvik "Tri!", na koji bi on instinktivno reagovao, a
zatim i onaj zavrni udarac. Nije mu bilo jasno zbog ega ve nisu uinili tako neto; i ta
njihova neodlunost dala mu je jo jedan razlog za prezir.
uo je topot policajevih izama u trenutku kada je stigao Solinski, ali nije okrenuo glavu.
U svakom sluaju, znao je ta da oekuje; punanog, masnog momka u ljateem
italijanskom odelu, s udvorikim izrazom na licu, kontrarevolucionarnog sina jednog
kontrarevolucionara, govnarskog sina jednog govnara. Netremice je zurio u prozor jo
nekoliko sekundi, a onda, ne udostojivi se ni da se okrene, rekao: "Znai, sad vam i ene
demonstriraju."
" je njihovo pravo."
" je sledei? Deca? Cigani? Mentalno retardirani?"
" je njihovo pravo", ponovi Solinski odmerenim tonom.
"Moda to i jeste njihovo pravo, ali ta to znai? Vlada koja ne ume svoje ene da zadri u
kuhinji sjebana je, Solinski, sjebana."
7

", to e se videti, zar ne?"

Petkanov za sebe klimnu glavom i konano se okrete. "Svejedno, kako si ti, Petre?" On
pohita napred, pruajui ruku dravnom tuiocu. "Odavno se nismo videli. estitam ti na
tvom... nedavnom uspehu." Nije vie deak, morao je da prizna, i nije vie punaak:
bledunjav, vitak, doteran; kosa poinje da mu se proreuje. U tom asu, izgledalo je da je
savreno zadovoljan sobom. E, pa, promenie se to.
"Nismo se videli", odgovori Solinski, "otkako sam iskljuen iz partije i u Istini optuen
kao simpatizer faista."
Petkanov se od srca zasmeja. "Izgleda da ti to nije nakodilo. Ili bi moda voleo da si i
danas lan Partije? Jo se primaju novi lanovi, to zna."
Dravni tuilac sede za sto i poloi ruke na kartonsku fasciklu pred sobom. "ujem da ste
pokuali da odbijete zakonskog zastupnika."
"Tano." Petkanov je ostao da stoji, procenivi da tako stie taktiku prednost.
"Bilo bi poeljno..."
"Poeljno? Jebi ga, Petre, ja sam trideset tri godine pisao zakone, i znam ta oni znae."
"Svejedno, dravni advokat Milanova i dravni advokat Zlatarova sudski su postavljene za
vae savetnike za pitanja odbrane."
"Opet ene! Reci im da ne moraju da se trude."
"Nareeno im je da se pojave pred sudom, i one e postupiti onako kako se od njih
zahteva."
" emo da vidimo. A kako ti je otac, Petre? ujem da nije ba najbolje."
"Rak napreduje."
"ao mi je. Zagrlie ga u moje ime kad ga sledei put vidi."
"Sumnjam."
Bivi predsednik zagleda se u ake Solinskog: bile su tanke, pokrivene crnim dlakama do
zglobova prstiju; koati, sasueni vrhovi prstiju nervozno su dobovali po bledom kartonu.
Smiljeno i odluno, Petkanov nastavi: "Petre, Petre, tvoj otac i ja bili smo stari drugovi.
Uzgred, kako su mu pele?"
"Pele?"
"Tvoj otac gaji pele, koliko ja znam."
"Kad ve pitate, i one su bolesne. Mnoge se raaju bez krila."
Petkanov zaguna, kao da to ukazuje na nekakvo ideoloko zastranjivanje kod pela.
"Zajedno smo se borili protiv faista, tvoj otac i ja."
"A onda ste ga zbrisali."
"Socijalizam se ne moe izgraditi bez rtava. Tvoj otac je jedno vreme to shvatao. Pre
nego to je poeo da se razmee svojom saveu kao da mu se digao oka."
"Trebalo je ranije da prekinete tu reenicu."
"Koju?"
"Socijalizam se ne moe izgraditi. Trebalo je tu da stanete. To bi bilo dovoljno."
"I onda, planirate li da me obesite? Ili vam je miliji streljaki vod? Moram da priupitam
svoje uvaene advokatice kakva je odluka doneta. Ili se od mene oekuje da se bacim s ovog
prozora? Moda mi zato nije doputeno da mu priem dok ne doe vreme za to?"
Solinski se uzdra od odgovora, a bivi predsednik se srui u stolicu naspram njega. "
ijim me zakonima optuujete, Petre? Vaim zakonima ili mojim zakonima?"
", pa, po vaim. Po vaem ustavu."
"I za ta u biti proglaen krivim?" Ton je bio otar, a ipak i sauesniki.
"Ja bih vas proglasio krivim za mnoge stvari. Krau. Proneveru dravnih fondova.
Korupciju. Meetarstvo. Devizne prekraje. Profiterstvo. Sauesnitvo u ubistvu Simeona
Popova."
" tome ne znam nita. Uostalom, mislio sam da je umro od sranog udara."
"Sauesnitvo u muenju. Sauesnitvo u pokuaju genocida. Nebrojene zavere radi
izigravanja pravde. Konkretne optube protiv vas bie objavljene u narednih nekoliko dana."
Petkanov frknu, kao da procenjuje nekakvu ponuenu pogodbu. "Bar nema silovanja.
Mislio sam da one ene demonstriraju zbog toga, da sam ih, po dravnom tuiocu Solinskom,
8

ja sve odreda silovao. Ali koliko shvatam, one su protestovale samo protiv injenice da danas
u prodavnicama ima manje hrane nego u doba socijalizma."
"Ja nisam doao", kruto odvrati Solinski, "da raspravljam o tekoama koje su neminovne
u prelasku sa kontrolisane privrede na trinu privredu."
Petkanov se zakikota. "estitam, Petre. estitam."
"Na emu to?"
"Na toj reenici. uo sam u njoj glas tvoga oca. Jesi li siguran da ne eli da ponovo
pristupi naoj preimenovanoj organizaciji?"
"Sledei put emo razgovarati na sudu."
Petkanov je nastavio da se kikoe sve dok tuilac nije sakupio svoje papire i izaao.
Potom je priao mladom policajcu koji je prisustvovao razgovoru. "Jesi li uivao u ovome,
sinak?"
"Ja nisam nita uo", odluno odgovori vojnik.
"Postoje tekoe koje su neminovne u prelasku sa kontrolisane privrede na trinu
privredu", ponovi bivi predsednik. "Jebe ga, nema hrane u prodavnicama."
*
Hoe li ga streljati? Dabome, mrtvom se kurjaku rep meri. Ne, verovatno nee: nemaju
oni muda za to. Ili, pre e biti, nisu toliko ludi da od njega naprave muenika. Bie mnogo
bolje da ga obeaste. A to im on nee dozvoliti. Oni e proces voditi na svoj nain, kako
njima odgovara, lagae i varae i nametae dokaze, ali moda i on ima pokoji trik za njih.
Nee igrati ulogu koja mu je namenjena. On u glavi ima drugaiji scenario.
Nikolaj. Njega su streljali. I to na Boi. Da, ali bili su napaljeni, poterali su ga iz njegove
palate, pratili njegov helikopter, izveli ga pred neto to su komino nazvali narodni sud,
proglasili ga krivim za ubistvo 60.000 ljudi, streljali ga, streljali ih oboje, Nikolaja i Elenu, tek
tako, probodi vampira, kako neko ree, probodi vampira pre no to sunce zae i on ponovo
naui da leti. To je bilo u pitanju, strah. Nije to bio narodni gnev, ili kako su ve to nazvali u
zapadnim medijima, jednostavno su se bili usrali od straha. Probodi ga, brzo, ovo je
Rumunija, zabij mu kolac u srce, probodi ga. Mrtvom se kurjaku rep meri.
A posle toga, bezmalo prva stvar koju su organizovali u Bukuretu bila je modna revija.
Gledao je to na televiziji, kurve koje su pokazivale sise i noge, i neka modna kreatorka koja se
rugala Eleninom smislu za odevanje, i priala svetu kako je kondukatorova ena imala "lo
ukus" i opisivala njen stil kao "klasino seljaki". Petkanov se seao te fraze i tona kojim je
bila izreena. Eto dokle smo stigli, tamo gde smo i pre bili, kad se ohole buroaske kurvetije
podsmevaju tome kako se oblai proletarijat. A ta e oveku odea? Samo da mu bude toplo
i da pokrije sramotu. Uvek se moglo primetiti kad neki partijski saborac ispoljava devijantne
tendencije, taj bi otiao u Italiju i vratio bi se takav daje izgledao kao igolo ili kao peder. Ba
kao drug dravni tuilac general Solinski posle bratske posete Torinu. Da, bee to zanimljiv
posli. Bilo mu je drago to je umeo da pamti takve stvari.
Gorbaov. Dovoljno je bilo samo pogledati ljude kojima je bio okruen, pa shvatiti da e
biti nevolje. Ona njegova uobraena enetina sa svojim parikim krpama i karticom Ameriken
ekspresa i svojim nadmetanjem s Nensi Regan za titulu najbolje odevene kapitalistike
supruge. Gorbaov nije umeo ni vlastitu enu da zadri na uzici, pa otkud se onda moglo
oekivati da zaustavi kontrarevoluciju kada je jednom otpoela? A on to nije ni hteo da uini.
Dovoljno je bilo videli one fifirie s kojima je putovao, sve one njegove savetnike i
specijalne zastupnike i line portparole koji su jedva ekali da otputuju u inostranstvo pa da
neki italijanski kroja krene da im puzi uz nogavice. Onaj portparol, kako mu ono bee ime,
onaj to su ga voleli kapitalisti, imao je ljatee odelo. Onaj stoje rekao daje Brenjevljeva
doktrina mrtva. Onaj to je rekao da ju je smenila doktrina Frenka Sinatre.
Bio je to jo jedan od trenutaka u kojima mu je postalo jasno daje sve otilo u boju mater.
Doktrina Sinatre. Postupao sam na svoj nain. Ali postojao je samo jedan nain, jedan pravi
nauni put marksizma-lenjinizma. Rei da je narodima koji su pripadali Varavskom paktu
bilo doputeno da postupaju na svoj nain, bilo bi isto to i rei, vie nas nije briga za
komunizam, jebi ga, hajde da jednostavno sve to predamo u ruke amerikim razbojnicima. A
9

tek to je naao izraz. Doktrina Sinatre. Da se tako uvlai Ujka Semu. I ko mu je pa taj
Sinatra? Nekakav Italijan u svilenom odelu koji je non-stop neto petljao s mafijom. Neko
pred kim je kleknula Nensi Regan. Da, to ve neto objanjava. Sve je to poelo s Frenkom
Sinatrom, itava ta zajebancija. Sinatra je pojebao Nensi Regan u Beloj kui, tako se prialo,
zar ne? Regan nije umeo da kontrolie vlastitu enu. Nensi se nadmetala u odevanju i sa
Raisom. Gorbaov nije umeo da kontrolie svoju enu. A onda mi Gorbaovljev portparol
kae da svi treba da sledimo doktrinu Frenka Sinatre. Doktrinu Elvisa Prislija. Doktrinu
Mekdonalds hamburgera. Doktrinu Mikija Mausa i Paje Patka.
Ljudi iz njegovog Obavetajnog odeljenja jednom prilikom su mu pokazali dokument koji
su im prosledile njihove bratske kolege iz KGB-a. Bio je to izvetaj FBI-ja o bezbednosti
amerikog predsednika, o nivoima njegovog obezbeenja, i tome slino. Petkanov se esto
priseao jednog detalja: da je mesto gde se ameriki predsednik oseao najbezbednije, i gde je
i po miljenju FBI-ja bio najbezbedniji Diznilend. Nijedan ameriki atentator ni u snu ne bi
pomislio da tamo puca u njega. Bilo bi to svetogre, bilo bi to vreanje velikih bogova,
Mikija Mausa i Paje Patka. Tako je pisalo u izvetaju FBI-ja, koji je Petkanovljevom
Obavetajnom odeljenju prosledio KGB, za sluaj da im zatreba. Za Petkanova, taj izvetaj je
predstavljao potvrdu infantilne prirode Amerikanaca koji e uskoro okupirati njegovu zemlju i
itavu je otkupiti. Dobrodoao, Ujka Seme, doi i sagradi ovde jedan veliki Diznilend, da tvoj
predsednik moe da se osea bezbedno, a ti e moi da slua ploe Frenka Sinatre i da nam
se smeje zato to misli da smo tupave seljaine koje ne umeju da se oblae.
*
Morali su to da odgledaju, odluno je zahtevala Vera. Sve etvoro skupa: Vera, Atanas,
Stefan i Dmitar. Bio je to veliki trenutak u istoriji njihove zemlje, oprotaj od sumornog
detinjstva i sive, grozniave adolescencije. Bio je to kraj lai i iluzija; nastupilo je vreme kad
je istina postala mogua, vreme kada poinje zrelost. Pa, zar bi mogli da tome ne prisustvuju?
Osim toga, bili su zajedno jo od poetka, od onog ne tako davnog, a dalekog meseca,
kada se gotovo inilo daje sve to samo izmotavanje, izgovor za momke da se muvaju oko
Vere i da bez bojazni koketiraju s njom. Pridruili su se onim prvim bojaljivim protestima,
kada nisu znali ta smeju da kau, koliko daleko smeju da idu. Posmatrali su i marirali i
vikali, i onda kada je sve to postalo ozbiljno i zagrcnuto od strasti. A uz to i zastraujue: bili
su zajedno onda kada je onog Pavelovog druga gotovo smrvilo oklopno vozilo na Bulevaru
osloboenja, kada su policajci koji su uvali presedniku palatu izgubili nerve i poeli da
tuku ene pukama. Nekoliko puta morali su da bee pred mecima, na smrt preplaeni,
skretali su u ulaze, hvatali se za ruke i nastojali da zatite Veru. Ali bili su tamo i kada je
poelo da se osea da su vrata na koja navaljuju rasklimatana, crvotona, kada su vojnici
poeli da im se osmehuju i namiguju, i dele s njima cigarete. I ubrzo zatim postalo im je jasno
da dobijaju bitku, poto su ak i neki poslanici iz komunistike partije poeleli da se pojave na
demonstracijama.
"Pacovi naputaju brod", primetio je Atanas. "Glodari." On je studirao jezike, pio i pisao
poeziju, i voleo da tvrdi kako njegov skepticizam isti zaraene due preostalo troje.
"Nemogue je proistiti ljudsku rasu", ree mu Vera.
"Zato?"
"Uvek e postojati oportunisti. Tvoje je jedino da obezbedi da budu na tvojoj strani."
"Ja ih ne elim na svojoj strani."
"Oni se ne raunaju, Atanase, oni nisu bitni. Oni su tu samo da pokau ko pobeuje."
A onda, uz zavrni udarac u vrata, ode i Stojo Petkanov, preko noi, tako da mu nije bilo
doputeno da odglumi da je bolestan ili da ustupa mesto svom nasledniku; Centralni komitet
ga je jednostavno spakovao i poslao njegovoj kui u severoistoni deo zemlje, uz pet straara
radi njegove line bezbednosti. U poetku je onaj njegov zamenik Marinov, koji je umeo da
se okree kako vetar duva, pokuao da Partiju odri na okupu kao konzervativni reformista,
ali je posle nekoliko nedelja bio raspet i raereen izmeu protivurenosti koje je sam stvorio. Tada su dogaaji poeli da sustiu jedan drugi kao ice na toku bicikla; ono to je jue
bilo neverovatna glasina sutradan je postajalo bajata vest. Komunistika partija izglasala je
10

odluku da prestane da igra vodeu ulogu u politikom i privrednom razvoju zemlje, promenila
ime u Socijalistika partija, zaloila se za stvaranje Fronta nacionalnog spasa koji bi ukljuio
sve najvanije politike organizacije, a kad je taj predlog odbaen, zatraila da se to pre
organizuju izbori. No opozicione stranke nisu to elele, ili bar jo uvek nisu, poto je njihovo
ustrojstvo bilo rudimentarno, dok su socijalisti (bivi komunisti) jo uvek imali kontrolu nad
dravnim radijom i televizijom i veinom izdavakih kua i tamparija, ali je opozicija na
kraju ipak bila primorana da oproba sreu, pa je tako i osvojila dovoljan broj mesta da
socijaliste (bive komuniste) otera u defanzivu, premda su socijalisti (bivi komunisti), jo
uvek imali veinu, to je za zapadne komentatore bilo neshvatljivo, a vlada je i dalje pozivala
opozicione stranke da se pridrue borbi za spas nacije, ali su opozicione stranke bez prestanka
odgovarale: ne, vi ste sve skenjali, sad vi i popravite stvar, a ako ne umete da popravite, onda
podnesite ostavke, i tako se klimavim korakom krenulo napred uz polureforme i sporove i
uvrede i izneverena oekivanja i strah i crnu berzu i skokove cena i nove polureforme, tako da
nita od svega toga nije bilo herojsko, ili bar ne na nain na koji su to neki predviali vitez
bez straha i mane koji sabljom raskida uad ropstva umesto toga, sve je bilo herojsko na nain
na koji i rad moe biti herojski. Veri je to liilo na nasilno otvaranje prstiju pesnice koja je
pola veka bila vrsto stisnuta, pesnice koja je stezala zlatnu iarku. I ta iarka konano je
dospela na slobodu, temeljito izobliena, i obilato natopljena znojem taloenim godinama; no
ak i u takvom obliku, njena teina ostala je ista, a njena lepota podjednako dragocena.
Poslednji deo ovog procesa kraj poetka predstavljalo je suenje Petkanovu. Zbog toga je
Vera odluno zahevala da njih etvoro tome prisustvuju. Ako ne budu mogli da uu u
sudnicu, moi e da prate zbivanja preko televizije. Svaki njihov tren, svaki minut naglog
prelaska nacije iz silom nametnute adolescencije u odocnelu zrelost.
"A ta emo s restrikcijama?" upita Atanas.
To je predstavljalo problem. Na svaka etiri sata izuzev onda kada se to dogaalo na
svaka tri struja je iskljuivana na po jedan sat izuzev onda kada je iskljuivana na dva sata.
Naizmenino su iskljuivani pojedini delovi grada. Vera je ivela u istoj grupi za iskljuenja
kao Stefan, pa se tu nita nije moglo uraditi. Atanas je iveo na dobrih dvadesetak minuta
vonje autobusom odatle, dalje od junih bulevara. Dmitrov rejon bio je blii, na petnaest
minuta hoda, ili osam minuta tranja. Stoga su odluili da poinju kod Stefana (ili kod Vere,
kada bi dodijali Stefanovim roditeljima), prelaze kod Dmitra kao prve alternative, a da u
sluaju nude ukoliko bi svi ostali bili u mraku autobusom odu do Atanasa.
Samo, ta ako iskljue struju usred suenja, ba kad Petkanov pone da se uvija kao crv i
kad ga tuilac priepi, kad mu saopti kako je obmanjivao narod, lagao i krao, zlostavljao i
ubijao? Tu bismo izgubili skoro deset minuta prenosa u traanju do Dmitra. Ili, jo gore,
dvadeset minuta dok bismo stigli do Atanasa.
"etrdeset", ree Atanas. Uz nestaice goriva i kvarove autobusa, koje u dananje vreme
moramo uzeti u obzir. etrdeset minuta!
Stefan, inenjer, pronaao je reenje. Svakog jutra Dravna komisija za elektroprivredu
objavljivala je svoj raspored "prekida", kako su oni to neutralno nazvali, za narednih trideset
est sati. Plan je, dakle, bio ovakav. Recimo da gledaju prenos kod Vere i da im se najavi
iskljuenje struje u odreeni sat. Dvoje njih krenuli bi ka Dmitrovom stanu deset ili petnaest
minuta ranije. Ono dvoje koji bi ostali, gledali bi prenos dok ne nestane slike, a onda bi
krenuli da se pridrue ostalima. Na kraju prenosa svakog dana, svaka ekipa prepriala bi onoj
drugoj desetak minuta koje je ova propustila. Ili etrdeset minuta, ukoliko bi bili primorani na
putovanje preko junih bulevara.
"Nadam se da e ga obesiti", izjavio je Dmitar dan pre poetka procesa.
"Treba ga streljati", zalagao se Atanas. "Taka-taka-taka-taka."
"Nadam se da emo saznati istinu", ree Vera.
"Nadam se da e ga pustiti da govori", ree Stefan. "Treba mu samo postavljati
jednostavna pitanja koja trae jednostavne odgovore i onda ekati da sam obelodani sva
sranja. Koliko ste pokrali? Kada ste naruili ubistvo Simeona Popova? Koji je broj vaeg
rauna u vajcarskoj banci? Treba ga pitati takve stvari, i videete kako nee umeti da
odgovori ni na jednu od njih."
11

"Hou da vidim filmske snimke svih njegovih palata", ree Dmitar. "I slike svih njegovih
ljubavnica."
"Ne znamo da li je imao ljubavnice", ree Vera. "A to ionako nije bitno."
"Hou da tano znam koliko su opasne nae nuklearne centrale", ree Stefan.
"Hou da znam da li je on lino ovlastio Obavetajnu slubu da pokua da ubije Papu",
dodade Dmitar.
"Ja hou da ga vidim streljanog", isticao je Atanas.
"Ja hou da saznam sve o privilegijama Politbiroa", ree Dmitar.
"Ja hou da znam koliki nam je dug, svakog od nas", ree Stefan.
"Taka-taka-taka", nadovezao se Atanas. "Taka-taka-taka."
*
Nedelju dana pre no to je Krivini postupak broj 1 otvoren u Vrhovnom sudu, bivi
predsednik Stojo Petkanov poslao je otvoreno pismo Narodnoj skuptini. Nameravao je da
odluno najavi, kako narodu tako i Parlamentu, preko televizije i u tampi, da e se branili sve
dok faistike snage koje su trenutno na delu ne uspeju da ga uutkaju. U pismu je pisalo:
Uvaeni predstavnici naroda,
Odreene okolnosti primoravaju me da ovo pismo uputim vama. Te iste okolnosti
navode me da verujem da izvesni pojedinci ele da me iskoriste kao sredstvo za
ostvarivanje vlastitih politikih interesa i linih ambicija. elim da izjavim da nemam
nameru da budem igraka u rukama bilo koje politike grupacije.
Koliko ja znam, do sada je u savremenoj istoriji samo jedan poglavar drave bio
izveden pred sud i osuen: car Bokasa u Africi (koji je bio osuen) za zaveru,
ubistva, i kanibalizam. Moj sluaj bie drugi po redu.
to se moje odgovornosti tie, mogu da vam kaem ak i sada, pri punoj svesti, i
poto sam nakon dugog razmiljanja sveo ivotne raune, da kao partijski voa i
dravni poglavar u ovoj zemlji tokom 33 godine, snosim najveu moguu politiku
odgovornost za sve to je uinjeno. Da li je dobrog bilo vie nego onog loeg, jesmo
li tokom svih ovih godina iveli u ami i beznau, jesu li majke raale decu, jesmo li
bili spokojni ili zabrinuti, da li su ljudi imali ikakve ciljeve i ideale: ja sada nemam
prava da sudim o tome.
Odgovore na sva ta pitanja mogu dati samo na narod i naa istorija. Siguran sam
da e biti stroge sudije. Ubeen sam, meutim, i u to da e biti pravini, i da e
kategoriki odbacivati i politiki nihilizam i neodmereno blaenje.
Sve to sam inio, inio sam s uverenjem da e to biti dobro za moju zemlju.
Jesam pravio i greke, ali nisam inio zloine protiv svog naroda. Za te greke ja
prihvatam politiku odgovornost.
3. januara

S potovanjem, Va
Stojo Petkanov
*

Kao i veina njegovih savremenika, Petar Solinski odrastao je pod okriljem Partije. Pionir,
mladi socijalista, a potom i punopravni lan partije, knjiicu je primio nedugo pre no to je
njegov otac postao rtva jedne od Petkanovljevih rutinskih istki i bio prognan u unutranjost.
Pale su tada u poetku meu njima i otre rei, poto je Petar, uz sav uobiajeni autoritet
mladosti, znao da je Partija uvek vea od pojedinca, i da to vai i u sluaju njegovog oca, kao
i u bilo kom drugom. ak je i Petar jedno vreme bio pod sumnjom; a u tim mutnim danima i
sam je priznavao da mu je brak s kerkom jednog heroja antifaistike borbe obezbedio
izvesnu zatitu. Malo po malo, uspeo je da ponovo zadobije naklonost Partije; jednom
prilikom ak su ga poslali u Torino kao lana trgovake delegacije. Snabdeli su ga stranom
12

valutom i rekli mu da treba da je potroi; osetio se privilegovanim. Mariji, dakako, nije bilo
doputeno da poe s njim.
U etrdesetoj godini, izabran je za profesora prava na drugom po znaaju prestonikom
univerzitetu. Stan u "Prijateljstvu 3" u to vreme delovao mu je luksuzno; posedovali su mali
automobil i kolibu u umi Ostova; imali su ogranien, ali redovan pristup specijalnim
prodavnicama. Angelina, njihova ki, bila je vesela, razmaena, i srena zbog toga to je
razmaena. ta je to jedan na taj nain ureen ivot uinilo nedovoljno dobrim? ta ga je to
pretvorilo kako je to Istina sroila ba toga jutra u politikog oceubicu?
U osvrtanju na prolost, nagaao je da je sve poelo s Angelinom, s njenim mnogobrojnim
zato. Ne onim samouverenim, ritualnim zato jednog etvorogodinjeg deteta (a zato je
nedelja? zato idemo? a zato je to taksi?) ve promiljenim, obazrivim zato desetogodinjeg
deteta. Zato ima toliko vojnika kad nije rat? Zato na selu ima toliko drvea kajsija a u
prodavnicama nikad nema kajsija? Zato je nad gradom magla i preko leta? Zato oni ljudi
ive na onoj pustari iza istonih bulevara? Pitanja nisu bila opasna, i Petar je na njih sasvim
lako odgovarao. Zato to su oni tu da bi nas titili. Zato to ih u inostranstvu prodajemo za
vrstu valutu koja nam je potrebna. Zato to ima mnogo fabrika koje rade punim kapacitetom.
Zato to su cigani odabrali da tako ive.
Angelina je uvek bila zadovoljna odgovorima. Upravo to ga je prenerazilo. Nije on bio
otac koga su u sumnju dovela mona pitanja jednog nevinog deteta; uznemirilo ga je to
pasivno zadovoljstvo nevinog deteta odgovorima za koje je znao da su u najboljem sluaju
prihvatljiva izvrdavanja. Njeno vedro prihvatanje duboko gaje uznemirilo. Dok je leao budan
i razdirao se u tami, Angelinino stanje duha irilo se sve dok nije postalo simptomatino za
itavu zemlju. Moe li jedan narod da izgubi svoju sposobnost za skepticizam, za plodotvornu
sumnju? ta ako mii za suprotstavljanje jednostavno atrofira zbog nedovoljne upotrebe?
Nekih godinu dana kasnije, Petar Solinski zakljuio je da su takvi strahovi preterano
pesimistini. Skeptici i opozicionari utali su pred njim iz taktikih razloga, zbog toga to su
otvoreno sumnjali u njega. Bilo je, meutim, i onih koji su eleli da opet pokuaju sve
ispoetka, onih kojima su injenice bile drae od ideologije, koji su eleli da ustanove male
istine pre nego to preu na one krupnije. Kada je Petar shvatio da takvih ljudi ima dovoljno
da bi ohrabrili i onu suzdranu veinu da se uskomea, osetio je kao da mu se s due podie
talog smoga.
Sve je poelo u jednom nevelikom gradu na severnoj granici prema najbliem
socijalistikom savezniku. Tu je izmeu dve drave proticala reka, reka u kojoj godinama pre
toga niko nije uspeo da ulovi ribu. Drvee nad gradom raslo je skvreno i nisko, tek pokatkad
s ponekim listom. Gotovo neprestani vetrovi donosili su masni tamnosmei vazduh s druge
strane reke iz drugog nevelikog grada na junoj granici najblieg socijalistikog saveznika.
Deca su u najranijim godinama oboljevala od grudnih bolesti; ene su pre odlaska u kupovinu
obavijale lica maramama; lekarske ordinacije bile su prepune sprenih plua i napaenih
oiju. Sve dok jednog dana grupa ena nije poslala u prestonicu svoj protest. A poto je
sasvim sluajno najblii socijalistiki saveznik u tom asu bio u nemilosti zbog toga to se
nije ba bratski ophodio prema jednoj od svojih etnikih manjina, pismo ministru za zdravstvo
pretvorilo se u mali pasus u Istini, na koji se sutradan blagonaklono osvrnuo jedan lan
Politbiroa.
Tako je slabani protest prerastao u lokalni pokret, a onda i u Partiju zelenih, kojoj je u
znak ustupka Gorbaovu bilo doputeno da postoji, ali joj je otro skrenuta panja da treba da
se bavi iskljuivo pitanjima ivotne sredine, i to ako je mogue onima koja bi mogla da
uznemire najblieg socijalistikog saveznika. A onda je trista hiljada ljudi pristupilo tom
novom pokretu i krenulo da upa samo korenje politikih uzroka i posledica: od regionalnog
sekretara preko pokrajinskog sekretara i odeljenja Centralnog komiteta i zamenika ministra i
ministra i Politbiroa do predsednikove odluke; od mrtvog drveta do ivog petogodinjeg
plana. U asu kada je Centralni komitet postao svestan opasnosti i objavio da lanstvo u
partiji Zelenih nije u skladu s idejama socijalizma i komunizma, Petar Solinski, poput hiljada
njemu slinih, mnogo je vie cenio svoju novu partijsku knjiicu od one stare. Tada je ve
bilo prekasno za istku; prekasno da bi se Ilija Banov, taj prepredeno zavodljivi bivi
13

komunista koji je postao voa Zelenih, spreio da prigrabi svenarodnu popularnost; prekasno
da bi se izbegli izbori koje je socijalistikim zemljama nametnuo Gorbaov; prekasno, kako je
Stojo Petkanov saoptio jedanaestolanom Politbirou na hitnoj sednici, da bi se spreilo da
sve skupa ode u boju mater.
Prema intimnom miljenju Marije Solinske a njena su miljenja sve vie postajala intimna
Zelena stranka bila je skup kretenastih primitivaca, huligana i anarhista, i simpatizera faista;
Iliju Banova trebalo je jo pre trideset godina otpremiti avionom u Frankovu Spaniju; a njen
mu Petar koji se toliko dugo muio da bi se domogao dobrog posla i estitog stana, poto je
zlokobnu senku svoga oca-otpadnika izbegao u velikoj meri zahvaljujui njoj, ili je gubio i
ono malo politikog razuma kojim je nekad raspolagao, ili je prolazio kroz krizu srednjih
godina, a sasvim je mogue da je u pitanju i jedno i drugo istovremeno.
utala je dok su se neki njeni poznanici odricali uverenja kojih su se tako verno drali
nekoliko meseci ranije; posmatrala je gnevno likovanje rulje, i na svakom gradskom bulevaru
oseala je, kao znojni zadah, opori miris osvete. Sve vie se povlaila u svoj ivot s
Angelinom. Povremeno je zavidela tom detetu koje je uilo jednostavne, neporecive stvari
kakve su matematika i muzika, i elela da mu se u tome pridrui. No tada bi morala i da naui
one nove politike neporecivosti, nove dogme o kojima su ve pohitali da propovedaju u
kolama.
Ipak, onog jutra kada je otvaran Krivini postupak broj 1, kada joj je mu priao da je
poljubi za rastanak, neto se u njoj uskomealo, i nagnalo je da zaboravi na brzinu poinjene
izdaje i polagana razoaranja iz poslednjih nekoliko godina. I tako je Marija Solinska
uzvratila svome muu poljubac, i uz onu brinu uurbanost kakvu u poslednje vreme nije
ispoljavala, ispravila krajeve ala koji je on u urbi ugurao ispod zadignutog revera. "uvaj
se", rekla mu je kada je polazio.
"Da se uvam? Naravno da u se uvati. Vidi", ree, spustivi akt-tanu i podigavi ruke,
"navukao sam rukavice od koe bodljikavog praseta."
*
Krivini postupak broj 1 otvoren je u Vrhovnom sudu desetog januara. Bivi predsednik
vien je kako stie pod vojnom pratnjom: onia, zdepasta prilika u do grla zakopanom mantilu. Nosio je svoje poznate teke naoari s lako osenenim soivima, a kada je izaao iz
"ajke", skinuo je eir, otkrivi jo jednom posmatraima onu glavu koju su znali s
nebrojenih dravnih potanskih maraka: lobanja nisko uvuena u ramena, otar, ispitivaki
nos, elavo proelje, s otrom kosom boje peska iznad uiju. Videvi okupljenu gomilu,
osmehnuo se i mahnuo. Potom je nestao iz vidokuga kamere sve dok se nije ponovo pojavio u
sudnici. Negde usput ostavio je eir i mantil; sada je bio u kruto skrojenom odelu i beloj
koulji sa zelenom kravatom s dijagonalnim prugama. Zastao je i osvrnuo se oko sebe kao
fudbaler koji merka nepoznati stadion. Ba kad se uinilo da se sprema da zakorai napred,
predomislio se i priao jednom od vojnika-straara. Zagledao se u traku ordena, a onda,
nekako kao usput, oinski popravio vojnikovu tuniku. Osmehnuo se sebi u bradu, pa produio
dalje.
("Koji je to govnar."
" uti, Atanase. ")
Sudnica je bila sagraena u stiano grubom stilu ranih sedamdesetih: svetio drvo,
zaravnjeni uglovi, gotovo udobne stolice. Moglo je to biti i pozorite za probe, ili mala
koncertna dvorana u kojoj se izvode duvaki kvinteti, da nije bilo osvetljenja, stvaranog
mutnim saveznitvom golog neona i priguenih lampi. To svetio nikog nije posebno isticalo;
njegov efekat bio je bezizrazan, demokratski, nepristrasan.
Petkanova uvedoe u prostor za optuenog, gde je na nekoliko trenutaka zastao, osvrnuvi
se unakolo na dva reda advokatskih stolova, malu galeriju za publiku, uzdignutu klupu na
kojoj e sedeti Predsednik suda i njegova dva pomonika; podrobno je odmerio straare,
redare, televizijske kamere, nasrtljive novinare. Novinara je bilo toliko da su neke od njih
morali da smeste u prostor za porotu, gde ih je nenadano obuzeo nastup samosvesti:
zadubljeni u misli, poeli su da listaju svoje prazne belenice.
14

Konano, bivi predsednik sede na nisku tvrdu stolicu koju su mu odabrali. U pozadini, pa
stoga uvek u kadru kad god je kamera snimala Petkanova, stajao je obian zatvorski oficir. Za
ovaj mali scenografski detalj pobrinulo se tuilatvo, uz posebnu napomenu da treba odabrati
enu-straara. Vojsku treba drati izvan kadra to je vie mogue. Gledajte, to je samo jo
jedan civilni sluaj u kojem je kriminalac izveden pred sud; i vidite, to vie nije onaj
monstrum od koga smo strahovali, to je obian starac koga uvaju ene.
Uli su Predsednik suda i njegove kolege: tri postarija mukarca u tamnim odelima i belim
kouljama s crnim kravatama. Najstariji meu njima izdvajao se po irokom crnom ogrtau.
Proces je proglaen otvorenim, i dravni tuilac bi pozvan da proita optube. Petar Solinski,
ve na nogama, pogledao je prema Stoju Petkanovu, ekajui da ovaj ustane. Bivi predsednik
je, meutim, ostao na svom mestu, glave lako nagnute u stranu, kao monik koji se udobno
smestio u poasnoj loi, pa eka da se podigne zavesa. uvarka se nae napred i neto
proapta, no on odglumi da je nije uo.
Solinski niim nije reagovao na ovo smiljeno suprotstavljanje. Smireno, rutinski, latio se
svoga posla. Najpre je udahnuo onoliko dugo i duboko koliko je bilo mogue a da to niko ne
primeti. Kontrola disanja, uili su ga, klju je uspeha advokata. Samo sportisti, operski pevai
i advokati shvataju znaaj naina disanja.
("Surdukni mu ga, Solinski, hajde, surdukni mu ga!"
"Pst.")
"Stojo Petkanov, optueni ste pred Vrhovnim sudom ovog naroda za sledee prestupe.
Prvo, krivotvorenje dokumenata, po lanu 127 (3) Krivinog zakona. Drugo, zloupotreba
slubenog poloaja, po lanu 212 (4) Krivinog zakona. I tree...
("Masovno ubistvo."
"Genocid."
" Unitavanje zemlje. ")
... loe upravljanje po lanu 332 (8) Krivinog zakona."
("Loe upravljanje!"
"Loe upravljanje koncentracionim logorima. "
"Nije muio ljude kako treba."
"Sranje. Sranje.")
"Smatrate li se krivim?"
Petkanov osta u nepromenjenom poloaju, jedino mu na licu zatitra smeak. uvarka se
ponovo nae ka njemu, no on je zaustavi mahnuvi prstima.
Solinski se okrete ka predsedniku suda traei pomo, i ovaj ree: "Optueni treba da
odgovori na pitanje. Smatrate li se krivim?"
Petkanov na to samo jo malo iskosi glavu, otkrivi sudijama onaj isti oholi bledi lik.
Predsednik suda baci pogled ka advokatima odbrane. Dravni advokat Milanova,
crnomanjasta, stroga ena ranih srednjih godina, ve se bila podigla na noge. "Branjenik je
dobio uputstvo da se ne izjanjava", saopti ona.
Trojica sudija se kratko posavetovae, a potom njihov predsednik objavi: "Sud smatra
utanje poricanjem krivice, po lanu 465. Nastavite."
Solinski se ponovo oglasi: "Vi ste Stojo Petkanov?"
Uinilo se da se bivi predsednik nakratko zamislio nad ovim pitanjem. Potom, lako se
nakaljavi, kao da hoe da jasno stavi do znanja da e pokret koji sledi uiniti vlastitom
voljom, on se podie. Jo uvek, meutim, nije ni pokuao da progovori. Stoga dravni tuilac
ponovi: "Vi ste Stojo Petkanov?"
Optueni niim ne pokaza da je primetio tuioca u sjajnom italijanskom odelu, ve se
okrete ka presedniku suda. "elim da dam uvodnu izjavu."
"Najpre odgovorite na pitanje dravnog tuioca."
Drugi voa se okrete ka Solinskom kao da ga vidi prvi put, pa ga kao aia pozva da
ponovi pitanje.
"Vi ste Stojo Petkanov?"
"Zna ti ko sam ja. Ja sam se s tvojim ocem borio protiv faista. Ja sam te poslao u Italiju
da kupi sebi odelo. Ja sam odobrio da bude postavljen za profesora prava. Zna ti vrlo dobro
15

ko sam ja. Hou da dam izjavu."

"Samo ako je kratka", odgovori Predsednik suda.
Petkanov za sebe klimnu glavom, kao da u isti mah i prihvata i i ignorie sudijin zahtev.
Zatim se obazre po sudnici kao da je tek toga asa postao svestan gde se nalazi, malo podie
naoare na nosu, poloi pesnice na tapaciranu gredu pred sobom, pa zapita, tonom oveka koji
je navikao na bolju organizaciju javnih dogaaja: "Koja kamera me snima?"
("Jebo te, sluaj ga samo, sluaj seronju. "
" vie ne pali, Stojo, ne pali."
"Nadam se da e umreti pred naim oima. Uivo preko televizije. "
"Smiri se, Atanase. Moe da promukne ako tako nastavi.")
"Dajte izjavu."
Petkanov ponovo klimnu glavom, vie u nekakvom dogovoru sa samim sobom, nego da bi
pokazao da je uo nalog. "Ja ne priznajem autoritet ovog suda. On nema prava da mi sudi.
Protivzakonito sam uhapen, protivzakonito zatvoren, protivzakonito ispitivan, a sada stojim
pred sudom koji je protivzakonito oformljen. Ipak...", i tu je sebi dozvolio malu pauzu svestan
da je to "ipak" spreilo da ga sudija prekine, ipak, odgovoriu na vaa pitanja, pod uslovom da
budu relevantna."
Tu je ponovo zastao, ostavivi dravnom tuiocu vremena da se zapita da li je to kraj
izjave ili nije. "A odgovoriu na vaa pitanja iz jednog jednostavnog razloga. Ja sam ovde ve
bio. Istina, ne ba u ovoj sudnici. Pre vie od pedeset godina, znatno pre nego to sam stao za
kormilo drave. S jo nekoliko drugova pomagao sam organizovanje antifaistike borbe u
Velpenu. Protestovali smo protiv hapenja radnika eleznice. Bio je to miran demokratski
protest, ali nas je, naravno, napala policija gazde-buruja. Bio sam pretuen, kao i svi ostali
drugovi. U zatvoru smo razgovarali o tome ta emo initi dalje. Neki drugovi smatrali su da
treba da odbijemo da odgovaramo na pitanja suda poto smo bili protivzakonito uhapeni i
protivzakonito zatvoreni, a dokaze protiv nas izmontirala je policija. Ali ja sam ih ubedio da
je mnogo vanije upozoriti narod na opasnost od faizma i pripeme imperijalistikih sila za
rat. To smo i uinili. Kao to znate, bili smo osueni na teak prinudni rad zbog toga to smo
branili proletarijat."
"A sada", nastavio je, "evo, gledam po ovoj sudnici i nisam iznenaen. Ja sam ovde ve
bio. I stoga, ponavljam, pristajem da odgovorim na vaa pitanja, pod uslovom da budu
relevantna."
"Vi ste Stojo Petkanov?" ponovi tuilac, s nekim naglaenim zamorom, kao da eli da
istakne da nije kriv zbog toga to mu pravna procedura nalae da svako pitanje ponovi etiri
puta.
"Da, nesumnjivo, to smo ustanovili."
"Onda, poto vi jeste Stojo Petkanov, znaete da ste 21. oktobra 1935. godine pred sudom
u Velpenu osueni za kriminalno oteenje imovine, krau gvozdenih ina i kriminalni napad
na pripadnika narodne policije dotinim ukradenim predmetom."
Kada se kamera vratila na Petkanova, Atanas duboko uvue dim iz cigarete pa ga ispusti
kroz stisnute, napuene usne. Dim udari u ekran i razli se po njemu, pa polako nestade. Ovo
je bolje od pljuvanja, pomisli Atanas. Pljunuo sam ti u lice dimom.
*
Petar Solinski nije bio prvi kandidat za mesto dravnog tuioca. Njegovo iskustvo bilo je
prevashodno akademsko, i tek se delimino ticalo krivinog zakona. Ali on je ve posle prvog
razgovora znao da se dobro pokazao. Ostali, kvalifikovaniji kandidati, igrali su na kartu
politike, predlagali uslove; neki od njih, posle razgovora obavljenih unutar svojih porodica,
zakljuili su da su prezauzeti. No Solinski je otvoreno eleo taj posao; izneo je svoje
specifine ideje o uoblienju optubi; i hrabro je istakao da bi godine koje je on sam proveo
kao lan partije mogle predstavljati i prednost u nastojanjima da se Petkanov namami u
stupicu. U lov na vuka treba slati lisicu, podsetio je, i ministar se osmehnuo. U tom
suvonjavom profesoru zabrinutog pogleda uoio je pragmatizam i agresivnost kakve je
smatrao neophodnim za dravnog tuioca.
16

Za Petra je postavljenje predstavljalo malo iznenaenje. inilo se da se njegov ivot, kada

bi o njemu razmislio, sastojao od dugih perioda opreznosti propraenih trenucima odlunosti,
ak i nepromiljenosti, u kojima je uvek uspevao da dobije ono to je eleo. Bio je savesno
dete, dobar student; pokoravanje roditeljskim eljama ak ga je navelo da se na svoj dvadeseti
roendan veri sa kerkom njihovih suseda, Pavlinom. Tri meseca posle toga, ostavio ju je
zbog Marije, navalivi da se odmah oeni njome, i to toliko energino i tvrdoglavo da su
njegovi roditelji, sasvim razumljivo, merkali devojin stomak. Zbunilo ih je to to meseci koji
su usledili nisu potvdili njihove sumnje.
Posle toga, kroz dugi niz godina, bio je odan lan partije i dobar mu ili treba rei dobar
lan partije i odan mu? Pokatkad su ta dva stanja u njegovoj svesti postajala toliko bliska da
ga je to zbunjivalo. A onda je jedne veeri objavio da je pristupio Zelenoj stranci u vreme
kada je ona, kako je Marija energino ukazala, u svom lanstvu imala vrlo mali broj profesora
prava oenjenih kerima heroja antifaistike borbe. Jo gore je bilo to to Petar nije
jednostavno i neupadljivo propustio nekoliko sastanaka; on je svoju lansku knjiicu vratio
potom, uz otvoreno provokativno pismo, kakvo bi mu koju godinu ranije svakako dovelo na
vrata ljude u konim kaputima, i to u neprilino vreme.
Sada je, po reima njegove ene, ponovo udovoljavao vlastitoj tatini. Kolege su njegovo
postavljenje jednostavno smatrale zavidnim napretkom u karijeri, koji je usput u jednom ul
judnom i povuenom pravniku razotkrio elju da postane televizijska zvezda. No takvi su
videli samo spoljanji ivot Solinskog, pa su po prirodi stvari pretpostavljali da mu je i
unutranji ivot podjednako valjano sreen. A u stvari, on je neprestano treperio izmeu
razliitih stupnjeva zabrinutosti, dok su njegovi povremeni nastupi odlunosti imali zadatak
da u njemu stiaju nemir i uskomeanost. Ako ima naroda koji mogu da se ponaaju kao
pojedinci, on je bio pojedinac koji se ponaao kao narod: podneo je decenije nervozne
potinjenosti, a onda pobunjeniki planuo, eljan svee retorike i nove slike o sebi samom.
Kao tuiocu biveg efa drave, Petru Solinskom predstojao je najjavniji mogui in
samoodreenja. Za novinske kolumniste i TV komentatore on je predstavljao novi poredak
naspram starog, budunost naspram prolosti, vrlinu naspram poroka; a kada bi govorio za
medije, on je obino prizivao nacionalnu svest, moralnu odgovornost, svoj plan da ieprka
istinu kao listak maslaka izmeu zuba lai. No u pozadini svega toga stajala su oseanja koja
on nije ni eleo da podrobnije preispita. Ta oseanja ticala su se istote, vie one line, nego
one simbolike; ticala su se svesti o tome da mu otac umire; i elje da sebi nametne zrelost
koju vreme jednostavno nije htelo samo od sebe da donese.
Mesto dravnog tuioca otvoreno je tek posle iroke javne rasprave. Mnogi su bili potiv
suenja. Zar nije za narod bilo bolje da ostavi prolost na miru, i usredsredi svoju enegiju na
obnovu? To bi ujedno bilo i razboritije, poto niko nije mogao da tvrdi da je Petkanov jedini
krivac u zemlji. Koliko je daleko sezala krivica kroz nomenklaturu, kroz Partiju, tajnu
policiju, regularnu policiju, civilne dounike, sudstvo i vojsku? Ako treba da bude pravde,
isticali su neki, onda to treba da bude potpuna pravda, estito svoenje rauna, poto je
selektivno kanjavanje nekolicine, da i ne govorimo o jednom jedinom oveku, predstavljalo
oiglednu nepravdu. A ipak, koliko bi se "potpuna pravda" razlikovala od puke osvete?
Drugi su se zalagali za neto to su nazivali "moralnim suenjem", no poto neeg takvog
nije bilo ni u jednom narodu u istoriji sveta, nije bilo jasno od ega bi se takav proces
sastojao, ili kakvi bi se dokazi mogli izneti. Osim toga, ko je imao prava da sudi, i zar
prisvajanje takvog prava ne bi podrazumevalo zloslutno samovelianje? Nema sumnje da bi
moralnim sudskim procesom mogao da predsedava jedino Bog. Za smrtnike je bilo bolje da se
zabavljaju pitanjima ko je od koga ta ukrao.
Sva reenja bila su loa, ali je najgore bilo ne initi nita, i to sporo. Valjalo je brzo uiniti
neto. Stoga je Specijalni skuptinski komitet formirao Specijalno istrano vee, sa sveu o
tome da premda sva istraivanja treba sprovesti pedantnije i temeljnije nego obino, proces
protiv Stoja Petkanova mora biti pripremljen tako da otpone do poetka januara. Istaknuto je
i to da treba potovati zakonske pravne procedure. Polo je vreme kada se mogla istai iroka
optuba koju je potom sud mogao da tumai tako da obuhvati svaku vrstu ponaanja koju je
drava elela da kazni. Specijalnom istranom veu naloeno je da tano ustanovi ime je sve
17

Petkanov prekrio vlastite zakone, da sakupi uverljive dokaze, i da potom odlui o

optubama. To je podrazumevalo znaajne promene u tradicionalnom nainu razmiljanja.
Specijalno vee suoilo se s injenicom da je teko pribaviti neposredne dokaze krenja
zakona. Malo toga je bilo zapisano; ono to je bilo zapisano najveim delom je bilo uniteno;
a oni koji su to unitili patili su od predvidljivih napada gubitka pamenja. Jo vei problem
predstavljala je unitarna priroda netom sruene drave. lan 1 Novog ustava iz 1971. godine
uspostavljao je vodeu ulogu Partije. Od tog trenutka Partija i Drava postali su jedno, i svako
jasno razdvajanje izmeu politike organizacije i sistema zakonodavstva prestalo je da
postoji. Ono to je smatrano politiki neophodnim bilo je, po definiciji, zakonito.
Konano, pod sve veim pritiskom, Specijalno vee otkrilo je dovoljno dokaza da
preporui suenje sa tri optube. Prvo, falsifikovanje dokumenata, povezano s isplaivanjem
nezasluenih honorara za tekstove i govore biveg predsednika. Druga optuba, za
zloupotrebu vlasti i poloaja, pokrivala je irok raspon privilegija koje je navodno davao i
prisvajao bivi predsednik, i bila je korisna u razotkrivanju do koje je mere u komunistikom
sistemu vladala korupcija. Trea optuba, za loe upravljanje, ticala se nezakonite isplate
socijalne pomoi bivem predsedniku Komiteta za zatitu ivotne sredine. Specijalnom veu
se to nije naroito dopadalo, poto je ta drugoimenovana osoba sada bila od marginalnog
znaaja, uz to jo i naruenog zdravlja; ali dolo se do zakljuka da su samo dve optube
nedovoljne za istorijsku osudu. Specijalno vee istaklo je i to da bi, zbog izuzetnosti sluaja,
valjalo omoguiti dravnom tuiocu da i u toku procesa istakne novootkrivene dokaze, i da,
ukoliko to bude potrebno, u toku suenja doda i nove optube. Uprkos mnogobrojnim
kritikama, ove odredbe behu prihvaene.
*
Poto je Petkanov odbio da sarauje s dravnim advokatima Milanovom i Zlatarovom,
bilo je odlueno da se uobiajeni profesionalni maniri u ponaanju izmeu optube i odbrane
proire i na optuenog lino. U skladu s tim, kad je sudija objavio prekid, Petar Solinski je
otiao na esti sprat ministarstva pravde (ranije Odeljenja za dravnu bezbednost), ponevi sa
sobom dokumenta koja je odbrana imala prava da vidi. U tom drugom susretu tokom dana
bivi predsednik je bio oputeniji, ali ne nuno i prijatniji.
Svakoga jutra jedan policajac donosio je Stoju Petkanovu pet nacionalnih dnevnih listova
i na gomili ih stavljao na njegov sto. Svakoga jutra Petkanov bi uzeo Istinu, glasilo
socijalistike (bive komunistike) partije i ostavljao netaknutim Naciju, Narod, Slobodu i
Slobodna vremena.
"Ne zanima vas ta avo ima da kae", vedro je zapitao Solinski jednog popodneva, poto
je zatekao Petkanova pogrbljenog nad partijskim jevaneljem.
"avo?"
"Novinari nae slobodne tampe."
"Slobodne, slobodne. Kakav vi feti pravite od te rei. Je 1' ti se die na nju? Sloboda,
sloboda, daj da vidim kako e ti se napeti pantalone, Solinski."
"Sada niste na sudu. Niko nas ne gleda. Osim policajca koji izigrava gluvonemog."
"Sloboda", ree Petkanov istiui svaku re, "sloboda se ogleda u pokoravanju volji
veine."
Solinski u prvi mah ne odgovori. I ranije je uo takvu tvrdnju, i ona ga je silno plaila. Na
kraju je promrmljao: "Zar vi zaista verujete u to?"
"Sve drugo to vi nazivate slobodom samo su privilegije drutvene elite."
"Poput specijalnih prodavnica za lanove partije? Jesu li i one bile u skladu s voljom
veine?"
Petkanov odbaci novine. "Novinari su kurve. Ja vie volim svoje kurve."
Za dravnog tuioca ove su razmene miljenja bile neprijatne, ali korisne. Trebalo je da
shvati kakav mu je protivnik, da ga oseti, da otkrije kako da predvidi njegove
nepredvidljivosti. Stoga je nastavio, odmereno razboritim tonom: "Znate, postoje razlike u
kategorijama. Moda bi trebalo da proitate kako Slobodna vremena izvetavaju o vaem
procesu. Taj list ne zauzima oigledan stav."
18

"Mogao bih da pritedim sebi trud i da se umesto toga jednostavno polijem po glavi
kofom govana."
"Vi ne elite da razumete, je li tako?"
"Solinski, ti nema pojma koliko me zamara ova rasprava. Sve smo ovo razmotrili pre vie
decenija i doli do ispravnih zakljuaka. ak se i tvoj otac sloio, iako se nekoliko meseci
ritao kao magare. Jesi li mu isporuio moje tople pozdrave?"
"Izraz 'slobodna tampa' vama ne znai nita, zar ne?"
Petkanov melodramski uzdahnu, kao da dravni tuilac istie teoriju da je zemlja ravna
ploa. " je kontradikcija. Svaka novina pripada nekoj partiji, nekim ciljevima. Ili
kapitalistima, ili narodu. udi me da to nisi primetio."
"Postoje novine iji su vlasnici novinari koji u njima piu."
"Onda je partija koju oni predstavljaju najgora od svih, partija egoizma. Oigledan izraz
buroaskog individualizma."
"A ima ak i novinara, to e vas moda iznenaditi, koji menjaju svoja miljenja o
odreenim temama. Onih koji imaju slobodu da dou do vlastitih zakljuaka, da ih potom
ispitaju, preispitaju, pa onda promene svoje stavove."
"Misli na prevrtljive kurve", ree Petkanov. "Neurotine kurve."
*
Revolucija se odigrala, o tome nije bilo sumnje; no ta re nikada nije bila upotrebljena,
ak ni u nekom odreenijem vidu, sa atributom "pliana" ili "nena". Ova zemlja raspolagala
je potpunim smislom za istoriju, ali i velikom opreznou u pogledu retorike. Visoka
oekivanja iz proteklih godina odbijala su da o sebi govore krupnim reima. Stoga su umesto
o Revoluciji, ljudi govorili samo o Promenama, pa se istorija sada delila na tri mirna perioda:
pre Promena, za vreme Promena, posle Promena. Pogledajte ta se dogaalo kroz istoriju:
reformacija, kontrareformacija, revolucija, kontrarevolucija, faizam, antifaizam,
komunizam, antikomunizam. Veliki pokreti, kao po kakvom zakonu fizike, kao da su
podsticali nastanak podjednako snane suprotstavljene sile. Zbog toga su ljudi obazrivo
govorili o Promenama, i zahvaljujui tom bezazlenom izvravanju oseali su se neto
bezbednije: teko je bilo zamisliti neto to bi se zvalo: kontrapromene ili antipromene, pa je,
dakle, mogue bilo izbei tako neto i u stvarnosti.
U meuvremenu, polagano, diskretno, spomenici su padali po itavom gradu. Bilo je,
dakako, i pre toga deliminih uklanjanja. Jedne godine, na neiji mig iz Moskve poieni su
svi bronzani Staljini. Po noi su bili poskidani sa svojih postamenata i odneti na neveliku
pustopoljinu blizu centralnog vojnog vebalita, gde behu postrojeni uz jedan visoki zid kao
da ekaju na streljaki vod. Nekoliko nedelja, uvala su ih dva policajca, sve dok nije postalo
jasno da u narodu ne postoji neka naroita elja za skrnavljenjem ovih obeleja. Stoga ih
okruie bodljikavom icom i ostavie da se sami brane, da ih nou bude zviduci i brektanje
teretnih vozova. Svakog prolea kopriva bi jo malo narasla, i ladole bi se jo malo uspuzao
du unutranje strane noge ratnog zapovednika u izmama. Povremeno bi se pokoji uljez s
ekiem i dletom uzverao uz neki od niih spomenika i pokuao da odvali pola brka za
uspomenu; no uvek bi pie ili slab kvalitet dleta doveli do neuspeha. Statue su amile kraj
vebalita i blistale na kii, neporaene koliko i samo seanje.
Sada je Staljin dobio drutvo. Brenjeva, koji je i u ivotu voleo bronzane i granitne
stavove, pa je sada sreno nastavljao da postoji u obliku kipa. Lenjina, s radnikom kapom i
podsticajno uzdignutom rukom, iji su prsti stezali svete spise. Kraj njega je stajao Prvi voa
nacije, koji je u trajnom isticanju politike pokornosti vazda uredno ostajao bar za oko metar
nii od giganata Sovjetske Rusije. A sada im se prikljuio i Stojo Petkanov, koji se prikazivao
u razliitim kostimima: kao partizanski voa u opancima i u seljakoj bluzi; kao vojni
zapovednik sa staljinskim izmama do kolena i generalskim trakama; kao svetski dravnik u
krutom dvorednom odelu i sa Ordenom Lenjina na reveru. Ovo prisno, probrano drutvance, u
kome je neke od kasnije pristiglih pojedinaca grubo otetila bezduna dizalica, dralo se na
okupu u trajnom izgnanstvu, i tiho raspravljalo o politici.
U poslednje vreme, poelo je da se pria o tome da bi im trebalo prikljuiti i Aljou.
19

Aljou, koji je gotovo etiri decenije stajao na onom niskom severnom brdacu, i iji se
bajonet onako bratski caklio. On je bio poklon sovjetskog naroda; a sada su se oglasili oni koji
su smatrali da bi ga trebalo vratiti darodavcima. Neka se vrati u Kijev ili Kalinjin ili kud mu je
volja; mora da ga posle toliko godina mui nostalgija, i mora da silno nedostaje svojoj velikoj
bronzanoj majci.
No, simboliki gestovi znaju da budu skupi. Bilo je sasvim jevtino ukrasti balsamovanog
Prvog vou iz njegovog mauzoleja jedne zaboravljene noi kada je gorela tek svaka esta
ulina svetiljka. Ali repatrirati Aljou? To bi kotalo na hiljade amerikih dolara, a bolje bi
bilo potoiti taj novac na kupovinu nafte ili popravku naprslog nuklearnog reaktora u istonoj
pokrajini. Zbog toga su se neki zalagali za blae, lokalno proterivanje. Valjalo bi ga otpremiti
na vebalite, da se tamo pridrui svojim metalnim gospodarima. Tamo bi ih on nadvisio,
poto je bio najvea statua u zemlji; i bila bi to mala, nimalo skupa osveta, to to bi ogromni
pridolica postideo te ohole lidere.
Bilo je i onih koji su smatrali da bi Aljou trebalo ostaviti na njegovom brdu. Bilo je, na
kraju krajeva, neporecivo tano da je sovjetska armija oslobodila zemlju od faista, i da su
tamo sahranjeni izginuli ruski vojnici; bilo je tano i to da su tada, kao i izvesno veme posle
toga, mnogi oseali zahvalnost prema Aljoi i njegovim drugovima. Zato ga ne ostaviti tu
gde je? Ne mora ovek da se slae sa svakim spomenikom. Niko nije unitio piramide
podstaknut naknadnim oseajem krivice zbog patnji egipatskih robova.
*
Jednoga jutra u devet i trideset, Petar Solinski je stajao kraj stola u svom kabinetu, nemo
zagledan u jedan ugao oko pet metara udaljene police za knjige. Tako se pripremao za posao
koji mu je predstojao toga dana. Ba je bio usred pitanja koje je malo rastezalo zakonske
odredbe, poto je manje bilo pitanje a vie injenina hipoteza sa implicitnom moralnom
osudom, kada je telefon nametljivo najavio posetioca. Solinski se kratko izvini polici, koja se
kao kakav krivac preznojavala i brisala elo, i usmeri panju ka Georgiju Ganjinu, naelniku
Patriotskih snaga bezbednosti (biveg Odeljenja za unutranju bezbednost).
Ganjin je u poslednje vreme nosio odela, da time pokae da se bavi nimalo preteim,
civilnim poslom. Onoga dana, meutim, pre samo nekoliko godina, kada mu se posreilo da
postane slavan, njegova krupna figura bila je upakovana u uniformu porunika, ije su epolete
otkrivale pripadnika Vojne komande severozapadne pokrajine. Sa jo dvadesetoricom
policajaca, bio je poslan da uspostavi kontrolu nad neim to je poverljivo bilo opisano kao
beznaajne demonstracije u regionalnom centru Slivenu.
Skup je odista bio mali: tri stotine lokalnih lanova Zelenih i opozicionara koji su na
blatnjavom kaldrmisanom trgu toptali nogama i pljeskali vie da bi se zagrejali nego iz nekog
drugog razloga. Pred seditem komunistike partije uzdizala se debela barikada od prljavog
snega, koja bi u normalnim okolnostima i sama predstavljala dovoljnu zatitu. No, dva su
faktora ovu priliku inila drugaijom. Prvi se ticao prisustva Odreda Devinski, studentske
organizacije koja jo nije bila nala sebi mesto u dosijeima tajne slube. To i nije bilo naroito
udno, poto je u poslednje vreme bilo teko prikupljati informacije o ponaanju studenata;
uostalom, Odred Devinski bio je registrovan kao knjievno udruenje, nazvano po Ivanu Devi
uskom, lokalnom pesniku, koji se uprkos razliitim dekadentnim i formalistikim
tendencijama u faistikoj invaziji 1941. godine pokazao kao rodoljub i izrastao u muenika.
Drugi faktor bilo je sluajno prisustvo jedne vedske TV-ekipe iji se tu negde unajmljeni
automobil prethodnog dana pokvario, i koja sada nije imala ta da snima, pa je snimala jedan
sasvim uobiajeni provincijski protest.
Da je tajna policija podrobnije ispitala Odred Devinski, moda bi saznala da je pesnik
vaio za rugalicu i provokatora; i da je 1929. godine zbog "lojalnog soneta" pod naslovom
"Hvala Vam, Vae velianstvo", po hitnom postupku bio oteran u trogodinje izgnanstvo u
Pariz. Pripadnici studentskog odreda raspoznavali su se tako to su nosili crvene pionirske
kapice, pokrivala za glavu desetogodinjaka, koje su bile smeno rastegnute ili privrene za
glavu devojakim ukosnicama. Ostali demonstranti, kao i snage bezbednosti, nikad pre toga
nisu uli za Odred Devinski, pa ih je nervirala ta grupa iji su pripadnici liili na
20

prokomunistike provokatore. Njihove sumnje behu potvrene kada su Devinskijevci razvili

barjak na kome je pisalo: MI, LOJALNI STUDENTI, RADNICI I SELJACI, PODRAVAMO VLADU.
Proguravi se u prve redove demonstranata, pripadnici Odreda zauzeli su poloaj blizu
ivice one gomile prljavog snega i poeli da skandiraju: "IVELA PARTIJA. IVELA
VLADA. POAST STOJU PETKANOVU. IVELA PARTIJA."
Nakon nekoliko minuta, otvorie se visoka vrata na glavnom balkonu, i pojavi se lokalni
partijski rukovodilac, da sam osmotri tu podrku, tako retku u tim kontrarevolucionarnim
danima. Studenti istog asa proirie svoj repertoar povika. Patriotski uzdignutih pesnica i s
crvenim kapicama poreanim u falangu odanosti, oni pozdravie osmehnutog slivenskog efa:
"HVALA ZA SKOKOVE CENA."
"HVALA ZA NESTAICU HRANE."
"DAJTE NAM IDEOLOGIJU, A NE HLEB."
Studenti behu uvebani i glasni. Mahali su pesnicama, i u prelasku s jedne parole na drugu
nije bilo zastajkivanja.
"HVALA ZA SKOKOVE CENA."
"OSNAITE TAJNU POLICIJU."
"IVELA PARTIJA."
"POAST STOJU PETKANOVU."
"HVALA ZA NESTAICU HRANE."
"DAJTE NAM IDEOLOGIJU, A NE HLEB."
Najednom, kao daje utke izglasana saglasnost, uzvicima se pridrui i ostatak gomile.
"HVALA ZA NESTAICU HRANE", poelo je gnevno da odjekuje po trgu, partijski
rukovodilac s treskom je zatvorio vrata, a demonstracije su iznenada poprimile histerian ton
za koji je Ganjin znao da je opasan. Njegovi ljudi behu postrojeni du zgrade, i sada su upravo
oni privukli panju Odreda Devinski. Tri puta se vod studenata pribliavao policajcima na
nekoliko desetina metara, uz povike:
"HVALA VAM ZA METKE."
"HVALA VAM ZA MUENJE."
"HVALA VAM ZA METKE."
"HVALA VAM ZA MUENJE."
Bilo je uoljivo da Zeleni i opozicionari ne ele da prihvate ove povike, i da ekaju da im
se Odred ponovo pridrui u skandiranju o poveanju cena i nestaicama hrane. TV ekipa se do
tog trenutka bila ve postavila i poela da snima.
Ganjin je primio nareenje od neznanca u konom kaputu, koji se nakratko pojavio iz
jednih bonih vrata partijskog taba, rekao neko ime i in, i naloio Ganjinu, kao neposredno
nareenje partijskog rukovodioca, da zapuca iznad glava demonstranata, a ako ih to ne
rastera, da im puca u noge. Poto je preneo poruku, ovek ponovo nestade u zgradi, mada ne
pre no to su ga studenti primetili.
"MOLIMO DA NAS PRIME U TAJNU POLICIJU", zaurlali su, a onda: "HVALA VAM
ZA METKE. MOLIMO DA NAS PRIME U TAJNU POLICIJU."
Ganjin pomeri svoje ljude dvadeset metara unapred. Odred im krenu u susret. Ganjin se
trudio da deluje samouvereno dok je izdavao nareenje za paljbu iznad glava gomile, ali ga je
brinulo nekoliko stvari. Prvo, autoritet naloga koje je primio. Drugo, strah da bi neki idiot
mogao da odlui da malo spusti nian. I tree, svest o tome da je svaki policajac imao samo
po jedan okvir municije. "HVALA ZA NESTAICE" bio je uzvik koji je imao svoj odjek i u
redovima vojske.
Dajui uzdignutom rukom znak svojim ljudima da saekaju, Ganjin krenu ka Odredu.
Istoga asa jedan mladi s dve pionirske kape, po jednom privrenom uz svako uho, izdvoji
se iz grupe studenata. vedska televizija uhvatila je sudbonosni susret ove dvojice, bradatog
studenta s velikim crvenim titnicima za ui i punakog oficira rumenih obraza, iji se dah na
hladnom vazduhu pretvarao u izmaglicu. Kamerman se hrabro primakao, ali je tonski
snimatelj iznenada pomislio na svoju porodicu tamo u Karltadu. Taj trenutak razboritosti i te
kako je koristio i mladom poruniku. Da je razgovor koji je usledio bio sauvan, njegov uspon
21

ka vlasti moda bi bio sporiji.

"Dakle, drue oficiru, hoete li sve da nas pobijete?"
"Samo se sklonite. Raziite se i neemo pucati."
"Ali nama se ovde dopada. Trenutno nemamo nastavu. Ba smo uivali u razmeni stavova
s partijskim efom Krumovim. Moda biste vi mogli da pitate onog savesnog oficira
obezbeenja zbog ega je njegov cenjeni gazda prekinuo nau plodotvornu raspravu."
Ganjin je morao da se potrudi da suzbije osmeh. "Nareujem vam da se raziete."
Student je, meutim, umesto da poslua, priao blie, uhvativi porunika pod ruku.
"Onda, drue oficiru, koliko nas po nareenju treba da pobijete? Dvadeset? Trideset? Sve
skupa?"
"Da budem iskren", odgovori Ganjin, "to nije mogue. Nemamo dovoljno metaka. Vlada
nestaica."
Student prasnu u smeh, pa iznenada poljubi Ganjina u oba obraza. Porunik rumenih
obraza se i sam nasmeja, a njegovo lice ispuni objektiv vedskog kamermana. "Sluaj", ree
sauesniki, "siguran sam da moemo neto da smislimo."
"Sigurno da moemo, drue oficiru." On se okrete, pa doviknu svojim kolegama: "VIE
METAKA ZA VOJSKU."
Dok je Odred Devinski stupao napred, maui crvenim kapama, uz naizmenine uzvike
"DOLE NESTAICE" i "VIE METAKA ZA VOJSKU", Ganjin usplahireno dade svojim
ljudima znak da spuste puke. Oni to zabrinuto uinie, a ini se da nisu postali mnogo
sreniji ni kada je svako od studenata odabrao sebi vojnika i srdano ga zagrlio. Slike su,
meutim, bile velianstveno dramatine, a izostanak zvuka omoguio je posmatraima da
zamisle dijalog koji je svakako bio uzvieniji. Ganjin je u tome asu izrastao od jednog
neodlunog, ako ne i plaljivog, mlaeg oficira, u simbol estitosti, reklamu za mo pregovora
i umerenost; a njegova kratka nema izmena daha na kaldrmom poploanom skveru ispred
palisade prljavog snega nedvosmisleno je shvaena kao znak da bi vojska, ukoliko bi bila
prisiljena da bira izmeu naroda i Partije, podrku pruila narodu.
Posle toga, Ganjinov uspon bio je tako munjevit da njegova supruga Nina gotovo da nije
imala vremena da mu priije novi in na uniformu a da on ve ne zastari. Bilo joj je drago
kada je preao na civilno odelo; no njeno radosno olakanje bilo je preuranjeno. Veere na
koje je Georgi morao da ide porazumevale su i redovne prepravke na njegovim odelima.
Sada je stajao u kabinetu Solinskog, korpulentni graanski slubenik, lica zajapurenog od
penjanja uz stepenice, s dugmetom sakoa koje je trpelo silan pritisak uprkos tome to je Nina
upotebila dvostruki konac. Nespretnim pokretom, on prui dravnom tuiocu kartonsku
fasciklu.
"Sluam vas", ree Solinski.
"Drue tuioe..."
"Bie dovoljno i gospodine tuioe", osmehnu se Solinski. "General-potpukovnie."
"Razumem, gospodine tuioe. Mi u Patriotskim snagama obezbeenja elimo da vas
ohrabrimo u vaem radu i verujemo da e vaa marljivost biti nagraena."
Solinski se ponovo osmehnu. Potrajae neko vreme dok stari vidovi obraanja ne ieznu.
"ta je u toj fascikli?"
"Verujemo da e optueni biti proglaen krivim po svim optubama."
"Da, da."
"Takva presuda bila bi od velike pomoi PSO-u u naem trenutnom prestrukturiranju."
", to je stvar suda."
"I stvar dokaza."
"General..."
"Naravno, gospodine. Ovo je preliminarni izvetaj o sluaju Ane Petkanove. Naalost,
glavni dosijei su uniteni."
"Ne udi me."
"Ne, gospodine. Ali mada su glavni dosijei uniteni mnogo toga je patriotski sauvano.
Iako ni pristup ni identifikacija nisu uvek jednostavni."
"?"
22

"Da. Kao to ete videti, postoje preliminarni dokazi o umeanosti Odeljenja za unutranju
bezbednost u sluaj Ane Petkanove."
Solinski ne pokaza veliko zanimanje. " trai, taj i nae", odgovori on. Istina, bilo je
malo toga u ivotu nacije u poslednjih pedeset godina to, kad bi se podrobnije ispitalo, ne bi
otkrilo preliminarne dokaze o umeanosti Odeljenja za unutranju bezbednost.
"Da, gospodine", Ganjin je i dalje drao fasciklu. "elite li da vas neprestano
obavetavamo?"
"Ukoliko...", Solinski gotovo odsutno prihvati fasciklu, "ukoliko naete za shodno..."
Hmmm. Kako se lako vraao starim fomulama. Ukoliko naete za shodno. A zato je rekao ko
trai taj i nae? Nije to bio njegov nain govora. Vie je zvualo kao rei optuenog u
Krivinom postupku broj 1. Moda je postajao rtva zaraze. Morae da veba da govori Da i
Ne i To je glupo i Gubite se.
"elimo vam sreu u nastavku suenja, gospodine tuioe." "Da, hvala." Gubite se.
Navuci vojniku civilno odelo i duina njegovih reenica e se udvostruiti. "Hvala." Gubite
se.
*
Vera je prela preko Trga Svetog Vasilija Muenika, koji je tokom poslednjih pedeset
godina bio i Staljingradski trg, Brenjevljev trg, i ak, nakratko, u pokuaju da se itav
problem nekako prevazie, Trg junaka socijalizma. Sada je ve nekoliko meseci amio u
anonimnosti. Goli, nezgrapni metalni stubovi oponaali su zamrlo drvee kestena. Zajedno su
ekali prolee: drvee da bi ponovo dobilo lie, a stubovi da bi na njima nikle ploice s
imenima. Tada e grad ponovo dobiti Trg Svetog Vasilija Muenika.
Vera je bila svesna svoje privlanosti. Bila je zadovoljna svojim visokim jagodicama i
iroko postavljenim smeim oima, nije imala nita ni protiv svojih nogu, i oseala je da joj
pristaju svetle boje kakve je nosila. No kada je prola kroz park na Trgu Svetog Vasilija, kao
to je inila svakoga jutra u osam sati, neznano zato, kao da se pretvorila u aljkavuu. To se
dogaalo ve mesecima. Kraj zapadnog zida bate bilo se sjatilo nekih stotinak ljudi, i nijedan
od njih nije je ni pogledao. Ako i jeste, brzo je skretao pogled, ne trudei se ak ni da joj
odmeri noge, a raskoni ifonski nabori oko njenog vrata nisu uspevali da izmame nijedan
smeak.
Pre Promena, svako javno okupljanje grupe vee od osam ljudi moralo se zvanino
prijaviti, a procedura prijavljivanja umela je da bude sasvim ad hoc, obavljena tako to bi
ljudi u konim kaputima zatraili imena i adrese. Od vremena Promena, ovakvi prizori,
uskomeanih gomila ljudi, postali su uobiajeni. Pojedini prolaznici bi im se automatski
prikljuivali, tako to bi stali u bilo kakav red ispred prodavnice, s teoretskom nadom da bi
mogli dobiti nekoliko jaja ili pola kilograma argarepe. Ova gomila bila je udna zbog toga
to se sastojala iskljuivo od mukaraca, starih mahom izmeu osamnaest i trideset godina:
drugim reima, one vrste mukaraca koji bi je neizostavno odmerili pogledom. Umesto toga,
ovi su bili u nekom stanju kontrolisanog uzbuenja, dok su jedan po jedan, u jedva primetnoj,
pelinjoj aktivnosti, bivali usisavani sa ruba grupe u sredinu, a potom, nakon nekoliko minuta,
izbacivani iz nje. Neki bi izgleda dobili ono to su hteli, pa su odluno prolazili kroz zapadnu
kapiju; ostali bi nasumice odlunjali u bilo kom smeru.
Pornografija, to je bilo Verino prvo objanjenje. Katkad su se mogle videti grupe ljudi
kako se uspaljeno okupljaju oko prevrnute gajbe piva na kojoj je stajao izloen kakav bedno
odtampani asopis. A ponekad je tu stajala i boca s etiketom stranog pia i nekoliko aica;
boca je obino poticala iz kante za otpatke nekog hotela za turiste, i bila je iznova napunjena
toksinom rakijom domae proizvodnje. Ili opet, mogla je to biti i crna berza. Moda su oni
srenici koji su prolazili kroz zapadnu kapiju odlazili da pokupe krijumarenu robu. A ako ni
to nije bilo u pitanju, onda je okupljanje svakako imalo veze s religijom, ili monarhistikom
partijom, ili astrologijom, ili nurnerologijom, ili kockanjem, ili radom na crno. Takva
haotina, grozniava okupljanja fetko su imala veze s novim demokratskim strukturama,
zagaenjem ivotne sredine, ili problemima agrarne reforme. Uvek je bilo po sredi neto
ilegalno ili eskapistiko, ili, u najboljem sluaju, prostaki koristoljubivo. A povrh svega, ti
23

ljudi se nisu ni obazirali na nju.

*
Stefanova baka odbijala je da gleda suenje, a studenti su isprva s izvesnom nelagodom
oseali njeno prisustvo. Sedela je nekoliko metara dalje, u kuhinji, pod malom uramljenom
slikom Vladimira Iljia Lenjina u boji, za koju se niko nije usudio da joj predloi daje skine.
Bila je to niska, okruglasta ena oputenih usta koja su jo vie dolazila do izraaja zbog toga
to je izgibila nekoliko zuba, dok je pletena kapa domae izrade, koju je nosila u svim
prilikama, ak i u sobi, doprinosila njenom zaobljenom izgledu. U poslednje vreme govorila
je malo, smatrajui da veina pitanja i ne trai odgovore. Klimanje glavom, sleganje
ramenima, pruanje tanjira, poneki osmeh; bilo je to sasvim dovoljno. Posebno u optenju sa
Stefanom i njegovim mladim prijateljima. Ala su oni brbljali. Sluala ih je onako okupljene
oko televizora, kako torou, upadaju jedan drugom u re, nesposobni da svoju panju
usredsrede due od jednog trenutka. Prepiru se kao puno gnezdo drozdova. A i pamet im je
drozdovska.
Devojka se prema njoj ponaala sasvim uljudno, ali preostala dvojica, posebno onaj
bezobrazni Atanas, pa to je... Evo ga, opet protura kljun kroz vrata, a sitne ptiije oi prikovao
je u jednu taku iznad njene glave.
"Bako, bakice, je 1' vam to prvi mu?"
Jo jedna primedba koja nije traila njen odgovor.
", Dmitre, jesi li video ovu sliku bakinog momka?"
Iz gnezda se pojavi jo jedan drozd i zagleda se u portret due no to je bilo neophodno.
"Ne deluje mi previe veselo, bakice."
"A i malo je prestar za vas."
"Ja bih njega ostavio, bakice. Uopte ne izgleda zabavno."
Nita od svega toga nije iziskivalo odgovor.
Prethodne veeri obmotala je oko vunene kape vuneni al, skinula sliku sa zida i izala iz
stana ne rekavi kuda ide. Odvezla se tramvajem do Trga antifaistike borbe, ije je ime ona
i dalje koristila bez obzira na to kako su ga nazivali drski vozai autobusa, i kupila tri crvena
karanfila od jednog seljaka koji je najpre pokuao da joj naplati dvostruko zbog toga to ide
na taj skup, to je, dakle, komunista i kao takva uzrok svih nevolja u njegovom ivotu. Jedan
od njenih retkih govornih nastupa postideo je seljaka i naterao ga da upristoji cenu, pa se tako
nala na trgu s jo nekoliko stotina lojalista, dok su poverljivi ljudi koji oito nisu bili lanovi
partije patrolirali oko rubova skupa. Koliko li je jo ostalo do trenutka kada e Partija ponovo
biti zabranjena, naterana da pree u ilegalu? Do trenutka kada e se faisti ponovo pojaviti, a
mladii prekopati tavane u potrazi za zelenim kouljama njihovih dedova, pripadnika
Gvozdene garde? Slutila je neizbeni povratak ugnjetavanja radnike klase, nezaposlenosti i
inflacije kao politikog oruja. Ali je isto tako videla, negde iza toga, i trenutak kada e se
ljudi i ene podii i trgnuti, povratiti dostojanstvo koje im pripada i iznova otpoeti itav
slavni ciklus revolucije. Ona e tada, dakako, ve biti mrtva, ali uopte nije sumnjala da e se
to dogoditi.
*
Sve do vikenda, Petar Solinski nije naao vremena da pregleda dosije koji mu je uruio ef
obezbeenja. Ana Petkanova 1937-1972. udno, kako su ti datumi uvek stajali uz ime tako da
ih je znao napamet. Ime i datumi, na potanskim markama, na spomen-ploama i koncertnim
programima, na njenom spomeniku ispred Doma kulture. Ana Petkanova. Jedino dete
predsednika Stoja Petkanova. Luonoa omladine. Ministar kulture. Fotografije Ane
Petkanove kao pionirke s jamicama na obrazima i crvenom kapom, kao ozbiljnog studenta
hernije oka prislonjenog uz mikroskop, kao gojazne mlade ambasadorke kulture koja na
aerodromu prima bukete cvea posle svojih putovanja po inostranstvu. Primer enama itavog
naroda. Sam duh socijalizma i komunizma, ovaploenje njihove budunosti. Mlada ministarka
koja pregleda planove Doma kulture, sada nazvanog njenim imenom. Neto zdepastija
24

ministarka koja prima cvee od igraa folklora ili usredsreena sedi u predsednikoj loi na
simfonijskim koncertima. Nedvosmisleno debela ministarka, s cigaretom istaknutom u prvi
plan, koja kritiki slua sastanak Saveza knjievnika. Ana Petkanova, naglaeno gojazna,
neudata, sklona cigaretama i banketima, umrla u trideset petoj godini. Oplakana u narodu.
ak ni najbolji kardiolozi u zemlji nisu uspeli nita da uine, uprkos najsavremenijim
metodama. Njen sve stariji otac, gologlav na paperjastom snegu, u stavu mirno ispred
krematorijuma dok se rasipa njen pepeo. A ploa na zidu i tamo je ponavljala: Ana Petkanova
1937-1972.
Odista, pomisli Solinski, dok je prelistavao Ganjinov izvetaj, sve su ovo trivijalne stvari.
Nije ga iznenadilo to to je Odeljenje za unutranju bezbednost imalo dosije o predsednikovoj
kerki, to to je neki pomonik na pogodnom poloaju svakog meseca slao izvetaj, ili to to
je ministarkina veza s onim gimnastiarem koji je osvojio srebrnu medalju na Balkanskim
igrama bila pod pomnim nadzorom. Taj gimnastiar, sada kao da mu se to vraalo u seanje,
neprijatno se napio na jednom banketu nekoliko nedelja posle smrti Ane Petkanove, a ubrzo
posle toga doputeno mu je da emigrira, to je bila uobiajena fraza za postupak buenja u
zoru i odvoenja na aerodrom bez presvlaenja.
Stojo Petkanov je povodom smrti svoje keri proglasio jednonedeljnu alost. Bili su
veoma bliski. Po dolasku na poloaj ministra za kulturu, sve ee je bila viana uz njega, kao
zamena za majku-invalida, koja je oito radije ostajala u nekoj od rezidencija u provinciji.
ukalo se da Petkanov priprema svoju ker da ga nasledi na poloaju. ukalo se takoe i o
tome da se predsednikova ki tako ugojila zbog toga to se na jednom od svojih putovanja
opsesivno zavolela amerike hamburgere, da je posle toga bez uspeha pokuavala da naui
predsednike kuvare kako da ih pripremaju, pa je morala da pone da ih uvozi. Smrznuti
hamburgeri u velikim koliinama, blagodarei prednostima diplomatskog prtljaga.
Dosije general-potpukovnika Ganjina manje-vie je potvrivao sve te glasine, uz dodatni
detalj da je predsednikova supruga, u svojim poznijim godinama, kriom poseivala drvenu
crkvicu u svom rodnom selu, i da je njenoj invalidnosti u velikoj meri doprinela votka. Sve je
to, meutim, postalo istorija. Ana Petkanova 1937-1972 bila je mrtva. Kao i njena mati. Stojo
Petkanov trenutno je odgovarao pred narodom za razliite optube, no meu njima nije bila i
optuba da je bio oenjen pijanom oboavateljkom svetenika. A onaj gimnastiar? Koliko je
Solinski mogao da se seti, on je neko vreme iveo u Parizu, gde mu karijera nije napredovala,
a potom poeo da radi kao trener u nekom gradu na amerikom srednjem zapadu. Prialo se
da je jedne noi, ponovo pijan, izleteo pred kamion i poginuo. Ili je to bio neko drugi?
Sve je to pripadalo davnoj prolosti. Dravni tuilac gurnu dosije u stranu i podie pogled
sa stola. Sunce se klonilo smiraju, i njegovi zraci upravo su dohvatali bajonet na Spomeniku
vene zahvalnosti oslobodilakoj Crvenoj armiji. Da, naravno, tamo je prvi put svojim oima
video Anu Petkanovu. Jednog Prvog maja ona ozbiljna studentkinja hernije koja je tako
nadahnuto zurila kroz mikroskop, pratila je svog oca prilikom polaganja venaca. Seao se
zdepaste prilike, ozbiljnog lica pomalo teneeg izraza, i kose kao u konopcima skupljene na
temenu. U to vreme, naravno, izgledala je neizrecivo velianstveno, i on je bio spreman da
umre za nju.
*
S jedne strane, ovaj proces bio je nalik veini procesa koji su se ovde odigrali tokom
prethodnih etrdeset godina: predsednik suda, dravni tuilac, vee odbrane i optueni
optueni pre svih znali su da je za vlast neprihvatljivo bilo ta osi m presude: kriv je.
Meutim, mimo te zavrne izvesnosti nije bilo utvrenih taaka, niti zakonske tradicije koja
se mogla slediti. U staro doba monarhije ponekad je poneki resorni ministar i bivao opozvan,
a nekoliko predsednika bilo je otputeno iz slube grubom demokratskom metodom atentata,
ali nije bilo presedana za jedan tako javni proces tako neizvesnog ishoda, kao to je suenje
svrgnutom vladaru. I premda su konkretne optube bile vrsto postavljene kako bi na
najmanju meru svele mogunost da optueni izbegne kaznu, predsednik suda i njegova dva
pomonika oseali su da imaju preutno doputenje, gotovo dunost prema narodu, da
dozvole da se postupak odui. Propisi o dokazima i pitanja njihove prihvatljivosti bili su
25

slobodno tumaeni; braniocu je doputeno da na ponekoj hipotezi insistira i vie no to je

zakon uobiajeno doputao. Atmosfera je bila vie pijana, nego crkvena.
Stoju Petkanovu, negdanjem trgovcu konjima, to nije smetalo. U svakom sluaju, njega su
retko zanimale proceduralne sitnice. Draa mu je bila uoptenije postavljena odbrana i jo
uoptenije protivoptube. Dravni tuilac imao je slinu mo irokog manevrisanja u
unakrsnom ispitivanju i razvodnjenim spekulacijama; sud je jedino trebalo da obezbedi da
bivi predsednik ne ponizi tog predstavnika nove vlade.
"A jeste li vi, 25. juna 1976. godine, dodelili, ili naloili da se dodeli, ili dopustili da se
dodeli, spomenutom Milanu Todorovu, trosobni stan u Zlatnom delu naselja Zora?"
Petkanov ne odgovori odmah. Umesto odgovora, dopustio je da mu se licem razlije izraz
nekakve vesele ozlojeenosti. "Otkud znam? Seate li se vi ta ste radili pre petnaest godina
izmeu dva gutljaja kafe? Recite mi vi."
", pa, rei u vam. Rei u vam da ste vi izdali ili dozvolili da se izda takvo nareenje u
direktnoj suprotnosti sa pravilima ponaanja dravnih slubenika u oblasti stambene politike."
Petkanov zaguna, a takvo oglaavanje obino je prethodilo napadu. "Imate li vi lep stan?"
iznenada upita dravnog tuioca. Kad Solinski zastade da razmisli, Petkanov navali na njega:
"Hajde, to sigurno znate, imate li lep stan?"
(Ja imam sranje od stana. Ispravka. Ja imam dvadeset procenata sranja od stana. ")
Solinski je oklevao zato to nikada nije smatrao da ima naroito lep stan. Pouzdano je
znao da Marija njime nije zadovoljna. Sa druge strane, nije mu prijala ni mogunost da
otvoreno nipodatava vlastiti ivotni prostor. Na kraju je rekao: "Da, imam lep stan."
"Fino. estitam. A imate li vi lep stan?" upitao je sudskog stenografa, koji uspanieno
podie pogled. "A vi, gospodine predsednie suda, uz taj posao verovatno ide fini stan? A vi?
A vi?" Pitao je zamenike sudija, pitao je dravne advokate Milanovu i Zlatarovu, pitao je
glavnog oficira policije. Prstom je pokazivao po sudnici, ovde, onde, onamo. "A vi? A vi? A
vi?"
"Sad je dosta", konano naredi predsednik suda. "Ovo nije Politbiro. Nismo ovde da
bismo kao unjene lutke sluali svakakve govorancije."
"Onda nemojte da se ponaate kao punjene lutke. Kakve su to bezvezne optube? Koga je
briga da li je pre petnaest godina nekakvom ubogom glumcu doputeno da ivi u dve sobe
umesto u jednoj? Ako je to sve za ta moete da me optuite, onda za trideset tri godine kao
kormilar nacije i nisam poinio previe zla."
(Ponovo je rekao 'kormilar'. Doe mi da svisnem." Umesto da svisne, Atanas pijunu dim
cigarete na Stoja Petkanova.)
"Da li biste vie voleli da ste optueni", osetio se Solinski slobodnim, "za zlostavljanje i
pljakanje ovog naroda, za ekonomski vandalizam?"
"Ja nemam bankovni raun u Svajcarskoj."
("Onda mora da je negde drugde.")
"Odgovorite na pitanje."
"Nikada nisam nita oteo od ove zemlje. Vi govorite o zlostavljanju i pljaki. Mi smo u
socijalizmu dobijali obilate isporuke sirovina od naih sovjetskih drugova, a vi sada pozivate
ovamo Amerikance i Nemce da nas zlostavljaju i pljakaju."
"Oni investiraju."
". Oni uloe malu koliinu novca u nau zemlju da bi odneli veu koliinu. To je stil
ponaanja kapitalizma i imperijalizma, a oni koji to doputaju nisu samo izdajnici ve i
kreteni za ekonomiju."
"Hvala vam na pouci. Ali jo uvek nam niste rekli za ta biste radije bili optueni. Koje ste
zloine spremni da priznate?"
"Kako vi olako govorite o zloinima. Priznajem da sam pravio greke. Kao i milioni mojih
sunarodnika, radio sam i greio. Radili smo i greili, i zemlja je napredovala. Ne mogu se
uzimati izdvojene injenice da bi se poglavar drave optuio izvan konteksta epohe, vremena.
I stoga ja ovde ne branim samo sebe ve i sve one milione rodoljuba koji su svih ovih godina
bespotedno radili."
"Onda biste moda bili voljni da ispriate sudu o tim 'grekama' koje ste blagoizvoleli
26

priznati, no koje su, ini se, svakako manje nego zloini?"

"Da", ree Petkanov, zaprepastivi tuioca. On je smatrao da optueni nije kadar da
upotrebi tako jednostavnu re. "Prihvatam odgovornost za krizu koja je prethodila
dvanaestom oktobru, i hou da se razjasni moj deo odgovornosti. Smatram da bi mi moda",
nastavio je, svojim najdostojanstvenijim dravnikim tonom, "smatram da bi mi moda
trebalo suditi za inostrane dugove drave."
"Ah, bar za neto prihvatate odgovornost. Ne samo da se odista neega seate, ve i
prihvatate odgovornost za to. A ta bi po vaem miljenju bila odgovarajua kazna za nekoga
ko povea inostrani dug drave u poslednjem pokuaju da se odri navlasti, tako da je taj dug
sada ravan dvogodinjoj plati za svakog oveka, enu i dete u zemlji?"
"Puno toga je i vae delo", spremno odbrusi Petkanov, "jer je, kako ujem, trenutni nivo
inflacije etrdeset pet procenata, dok u socijalizmu inflacija nije postojala poto smo koristili
naune metode za njeno suzbijanje. Prirodno, u vreme krize pre dvanaestog oktobra,
posavetovao sam se sa vodeim ekonomskim strunjacima u Partiji, na ije sam se pismene
izvetaje oslonio, ali spreman sam da se razjasni moj deo odgovornosti. A potom, naravno",
produi on s jo oitijim samozadovoljstvom, "neka o svemu sudi narod."
"Gospodine dravni tuioe", ree predsednik suda, "mislim da je vreme da se vratimo
konkretnijim stvarima."
"U redu. Gospodine Petkanov, jeste li ili niste, dvadeset petog juna 1976. godine, dodelili,
ili naloili da se dodeli, ili dozvolili da se dodeli, spomenutom Milanu Todorovu, trosoban
stan u Zlatnom delu naselja Zora?"
Petkanov sede i prezrivo odmahnu rukom. "Imate li vi lep stan?" upita on nikog
odreenog. "A vi? A vi? A vi?" Potom se okrete na svojoj tvrdoj stolici i obrati majinskoj
figuri uvarke koja je stajala iza njega. "A vi?"
("Ja imam govno od stana", ree Dmitar. " imam dvadeset procenata istinskog sranja
od stana. "
" ta bi ti hteo? Duguje dvogodinju platu predsedniku Buu. Treba da bude srean to
ne ivi s ergarima."
"Radili smo i greili. Radili smo i greili. "
" da smo greili, to je sigurno. ")
*
Marija Solinska ekala je itav sat ispred bloka Prijateljstvo 1 pre no to je stigao autobus.
Ne, ja nemam lep stan, pomislila je. elim stan sa vie prostora za Angelinu, gde struja ne
nestaje svaka dva sata, gde slavine ne mogu jednostavno da presue kao to se to desilo jutros.
Kao da se itav grad raspada. Veina automobila je zbog nestaice benzina van puteva. ak su
i automobili koji rade na plin bili pokriveni plastinim ciradama poto je potronja plina bila
ograniena iskljuivo na kunu upotrebu. Autobusi su ili kada bi neki tanker doneo naftu,
kada bi ih mehaniari pokrenuli na guranje, kad bi se razbojnici koji ih voze smilovali da se
pojave, da za promenu malo prestanu da se bave trgovinom crnoberzijanskim dolarima.
Imala je etrdeset pet godina. Jo je bila privlana, po sopstvenom miljenju, premda iz
Petrovih povremenih ushita nije mogla da izvue pouzdan zakljuak. U vreme promena ljudi
su bili previe zauzeti, ili previe umorni, da bi vodili ljubav: eto jo jedne stvari koja se
poremetila, pokvarila. A posle toga, i kad su to inili, bojali su se posledica. Tokom poslednje
statistike godine, broj zdravih poroaja bio je manji i od broja abortusa i od broja umrlih. ta
to govori o jednoj zemlji?
Odista, nije trebalo oekivati da supruga dravnog tuioca na posao ide autobusom, i da se
gura s debelim seljakim guzicama. Ona je oduvek marljivo radila i davala sve od sebe, inilo
joj se. Otac je bio junak antifaistike borbe. Deda joj je bio jedan od prvih lanova partije,
pristupio joj je i pre samog Petkanova. Ona ga nikada nije srela, i njegovo ime se godinama
jedva i spominjalo, no otkako je stiglo ono pismo iz Moskve, ponovo su smeli da se ponose
njime. Kada je potvrdu pokazala Petru, on je odbio da s njom podeli zadovoljstvo, i zlovoljno
je primetio da dve pogreke ne ine jednu ispravnu stvar. Bilo je to tipino za njegovo
ponaanje u poslednje vreme; ono je bilo nekako prikriveno, potuljeno slavodobitniko.
27

Udala se za njega u dvadesetoj godini. Gotovo istovremeno, njegov otac poinio je jednu
glupost; prialo se da je dobro proao to se provukao samo s progonstvom u provinciju. A
onda, kada je bio gotovo istih godina, Petar je istupio iz Partije, glupo, provokativno, ne
pitajui je ak ni za savet. Bilo je u njemu neeg nestabilnog, neeg to je trailo nevolje, ba
kao to ih je traio i njegov otac. A onda se prijavio da bude tuilac Stoja Petkanova!
Sredovenom profesoru prohtelo se da izigrava heroja! Patetino. Ako izgubi, bie ponien;
ak i ako pobedi, polovina ljudi ipak e ga mrzeti, a ona druga polovina rei e da je morao da
postigne vie.
*
General-potpukovnik Ganjin prispeo je, kao i prolog puta, sa kartonskom fasciklom u
ispruenim rukama. Moda je takav i ustao iz kreveta, pa je tog stanja mogao da se rei jedino
posetom dravnom tuiocu.
"Uvereni smo, gospodine, da se suenje odvija u skladu s vaim najpovoljnijim
oekivanjima."
"Hvala. ta imate da kaete o ovome." Solinski isprui ruku i jednostavno uze fasciklu,
nateravi time efa obezbeenja da ispria ta ima.
"Da. Izvetaj o naem istraivanju o onom to se radilo u Specijalnom tehnikom ogranku
u ulici Reskov. Uglavnom u periodu izmeu 1963. i 1980. godine, kada je ogranak premeten
u severozapadni sektor. Mnogi izvetaji iz ulice Reskov ostali su netaknuti."
"Diili su se svojim radom?"
" bi to znao, gospodine tuioe?" General je ukoeno i zabrinuto stajao pred njim, vie
nalik na kakvog provincijskog porunika, nego na jednu od kljunih linosti u preoblikovanju
drave.
"Generale, jo neto..."
"Izvol'te?"
"Da li sluajno znate... To nije bitno, samo sam se pitao znate li ta je bilo s onim
studentom, onim bradatim koji vas je poljubio na snegu."
"Kovaev. Zapravo znam. On organizuje red za vizu ispred amerikog konzulata."
"Znai, radi za Amerikance?"
"Ne, ne. Zar ih niste videli, one na Trgu Svetog Vasilija muenika? Oni ekaju red pred
amerikim konzulatom."
"Ne shvatam."
"Ne ele da stoje na ulici, ispred zgrade. Stide se, ili se boje osude, ili moguih neprilika.
Tako neega. Zbog toga sami organizuju red u parku, pored zapadnih kapija. Kovaev vodi taj
posao. Dobijete broj, i svakoga jutra se pojavite da proverite da li ste stigli na elo reda. Ako
niste, vraate se narednog dana. Nema varanja. Njega svi sluaju. Odlian je organizator."
"Takav bi trebalo da radi za nas."
"On to nee. Pokuao sam. Poslao mi je razglednicu kad sam dobio ovo." Ganjin se
mahinalno dotae po ramenu, kao da mu je supruga priila dve zlatne recke na civilno odelo.
"Pisalo je: DAJTE NAM GENERALE, A NE HLEB."
Petar Solinski se osmehnu. Taj Kovaev je izgleda bio ljudina. Za razliku od njegovog
debelog generala. "Gde smo ono stali?"
Ganjin se ponovo ukruti. "inilo se da e vas zanimati na rezime istraivanja
sprovedenog u ulici Reskov, a u vezi s rezultatima postignutim u oblasti izazivanja lane
bolesti."
"Odreenije?"
"Odreenije, izazivanja simptoma sranih smetnji davanjem droge oralnim ili
intravenoznim putem."
"I ta jo?"
"Kako ta jo?"
"Ima li kakvih dokaza specifine upotrebe tog istraivanja na pojedinanim sluajevima?"
"Ne, gospodine. Ne u ovom dosijeu."
", hvala vam, generale."
28

"Hvala vama, gospodine tuioe."

*
Potroili su jo jedno dugo popodne ne dospevi nikuda. Bilo je to kao ceenje sunera:
taj suner je najee bio suv, no i u retkim prilikama kada nije bio suv, voda je proticala kroz
prste. Savreno utemeljeni primeri kolosalne pohlepe biveg predsednika, njegovog bezonog
koristoljublja, njegove kleptomanije i bezobzirnih pronevera, na sudu kao da su jednostavno
iezavali pred oima nekoliko miliona svedoka. Ono imanje u severoistonoj pokrajini?
Roendanski poklon zahvalnog naroda na dvadesetu godinjicu stupanja na elo drave, ali
svakako poklon samo za njegovog ivota, on je retko i odlazio tamo, a ako i jeste, inio je to
samo da bi primio visoke goste iz inostranstva i na taj nain doprineo jaanju socijalizma i
komunizma. Ona kua na Crnom moru? Nju mu je ponudio Savez knjievnika kao priznanje
za usluge koje je uinio knjievnosti i kao zahvalnost za to to se odrekao polovine autorskog
honorara za svoja Sabrana dela, spise i dokumente (32 toma, 1982). Ona lovaka kua u
brdima na zapadu? Komunistika partija, u spomen na etrdesetu godinjicu predsednikove
prihvaene molbe za partijsku knjiicu, velikoduno je izglasala... i tako dalje, i tako dalje.
Kako se proces nastavljao, Petkanov kao da je postajao ne manje nego sve vie
nepredvidljiv. Dravni tuilac nikada nije znao, na poetku zasedanja, da li e mu optueni
odgovarati s neskrivenom agresivnou, ili ovijalno, kroz banalnu filozofiju, hoe li biti
sentimentalan ili tvrdoglavo utati, da i ne govorimmo o trenucima kada je umeo da sa jednog
naina pree na drugi. Je li to bila nekakva uvrnuta strateka zamisao, ili istinski pokazatelj da
je re o jednoj sve dublje neuravnoteenoj linosti? U automobilu na putu ka Ministarstvu
pravde, drei u rukama fasciklu punu tek povrno optuujuih dokaza, Petar Solinski
razmiljao je o tome kako je njegov plan da upozna Petkanova, ne bi li tako bolje predvideo
njegove poteze, do sada imao malo uspeha. Hoe li ikada uspeti da shvati prirodu tog oveka?
Kada je stigao do estog sprata, zatekao je biveg predsednika, kao da je namerno odabrao
raspoloenje da bi ga nasekirao, u najpoletnijem izdanju. ta je, na kraju krajeva, i bio Stojo
Petkanov, ako ne normalna osoba normalnog karaktera koja je proivela normalan ivot ? I
zbog ega kao takav ne bi mogao da se pretvori u samo ovaploenje razdraganosti?
"Zna, Petre, ba sam se neto priseao. Kad sam bio deak, esto sam iao na izlete sa
Savezom komunistike omladine. Seam se kad smo se prvi put peli na planinu Rikoa. Bio je
pozni oktobar, i sneg je ve bio pao, a zbog niskih oblaka iz grada se nije mogao videti vrh
planine."
"Sada ga je preko cele godine nemogue videti", primeti Solinski. "Zbog zagaenja. Eto
kakav smo napredak ostvarili."
"I peli smo se itavog jutra." Petkanova nije poremetila ova upadica; njegova pria ila je
tramvajskim inama. "Tlo pod nogama bilo je grubo, s mnotvom kamenova, i staza nije uvek
bila jasno vidljiva, a nekoliko puta morali smo da prelazimo reke od kamenja. To ti je neto...
geoloki, ne znam kako se to zove. A onda smo uli u jedan oblak, pa neko vreme nismo
mogli da vidimo kuda idemo, i bili smo sreni to je staza bila jasno obeleena, to su drugi
tuda proli pre nas.
Poinjali smo da oseamo glad i pomalo nas je obuzimala malodunost, mada se niko od
drugova nije poalio, i izme su nam bile mokre, i miii su nas boleli, kada smo odjednom,
sasvim nenadano izali iz oblaka. A tamo, iznad linije oblaka, sijalo je sunce, nebo je bilo
plavo, sneg je poinjao da kopni, i vazduh je bio ist. Spontano, niko to nije planirao, gromko
smo uglas zapevali 'Stupajmo crvenom stazom', i jednostavno se pesmom ispeli do vrha
planine, drei se za ruke u slonom maru."
Petkanov pogleda u svog gosta. Decenijama je ve ta pria mamila uzdahe i potvrdno
klimanje glava i brisanje suza; sve to mu je Solinski ponudio bila je crnooka ratobornost.
"Potedite me svojih jevtinih analogija", ree dravni tuilac. Boe dragi, pa sluao ih je
celog ivota, te parabole, ta bodrenja, te po meri skrojene moralne pouke, mrvice seljake
mudrosti. On izgovori jednu, koja mu uje sluajno pala na um. "Da bi zasadio drvo, mora
najpre da iskopa rupu. "
"Tako je", blagonaklono odgovori Petkanov. Jesi li ikad video da je posaeno drvo a da
29

prethodno nije bila iskopana rupa?"

"Ne, verovatno nisam. Ali sam zato video i previe iskopanih rupa u koje su glupani
zaboravili da zasade drvee."
"Petre, sine mog starog prijatelja. Ne treba da misli da ja nita ne znam. Ja znam da ljudi
ive od toga to ti naziva jevtinim analogijama."
"Ba mi je drago to ste to rekli. Oduvek smo znali da vi duboko u sebi prezirete ljude, da
nikada niste imali poverenja u njih. Zbog toga ste ih sve vreme uhodili."
"Petre, Petre, ti moda razaznaje moj glas, ali bi stvarno trebalo da pokua da uje ta
ja u stvari govorim. To bi ti moglo biti od koristi u tvojoj monoj ulozi dravnog tuioca, ako
nita drugo."
"?"
", rekoh da znam da ljudi ive od onog to ti naziva jevtinim analogijama. Ne prezirem
ih ja zbog toga, ve ti. Tvoj otac je neko vreme bio teoretiar. Raspolae li on i danas lepim
teorijama o pelama? I ti si intelektualac, to svako moe da vidi. Ja sam jednostavno ovek iz
naroda."
"ovek iz naroda iji sabrani govori i dokumenta ispunjavaju trideset dva toma."
"Dobro, marljiv ovek iz naroda. Ali ja umem da im se obratim, i umem da sluam."
Solinski nije ni pokuao da se usprotivi. Poinjao je da osea zamor. Neka starac slobodno
blebee, sad vie nisu pred sudom. Nije verovao ni u jednu Petkanovljevu re, a sumnjao je da
im veruje i sam bivi predsednik. Nije li postojao nekakav retoriki termin za ovu vrstu
uvrnute konverzacije, u kojoj se licemerni monolog susree s prezrivim utanjem? "to znai
da ja znam ta ljudi ele. ta ljudi ele, Petre, moe li to da mi kae?"
"Vi ste danas po svoj prilici proglasili sebe za strunjaka u tom pogledu."
"Da, zaista. Ja jesam strunjak. A ta ljudi ele? Oni ele sigurnost i nadu. Mi smo im to
dali. Moda i nije sve bilo savreno, ali u socijalizmu ljudi su mogli da se nadaju da e
jednoga dana moda i biti. Vi vi ste im dali samo nesigurnost i beznae. Porast kriminala.
Crnu berzu. Pornografiju. Prostituciju. Glupave ene koje ponovo trabunjaju pred
svetenicima. Takozvanog Krunskog princa koji se nudi kao spasitelj nacije. Da li se ponosite
tim na brzinu ostvarenim dostignuima?"
"Kriminal je oduvek postojao. Vi ste jednostavno lagali o tome."
"Pornografija se prodaje na stepenicama mauzoleja Prvog voe. Misli da je to zabavno?
Misli da je pametno? Misli da je to napredak?"
", bar nema njega unutra da to ita."
"Misli da je to napredak? Hajde, reci mi, Petre."
"Mislim", odgovori Solinski, koji je uprkos zamoru sauvao svoj pravniki instinkt za
argumentovani napad. "Mislim da je to u redu." Petkanov ga otro pogleda. "Prvi voa bio je
strunjak za pornografiju, rekao bih."
" se ne moe porediti."
"A moe, i to veoma precizno. Kaete da ste ljudima dali nadu. Ne, to to ste im vi dali
bila je fantazija. Velike sise i ogromne kurine, i sveopta beskrajna jebaina, eto ta je
prodavao taj va Prvi voa, ili bar politiki ekvivalent svega toga. Va socijalizam bio je jedna
takva fantazija. I vie od toga, zapravo. U onom to danas prodaju ispred Mauzoleja ima bar
nekakve istine. Ima neke istine u tom ubretu."
"A ko se sada slui jevtinim analogijama, Petre? Ba je lepo uti dravnog tuioca kako
brani pornografiju. Sigurno se podjednako ponosi inflacijom, crnom berzom, kurvama na
ulicama?"
"Tekoe postoje", priznade Solinski. "Ovo je prelazni period. Bolna prilagoavanja su
neminovna. Moramo da shvatimo realnost ekonomskog ivota. Moramo da proizvodimo robu
koju ljudi ele da kupe. Tako emo ostvariti prosperitet."
Petkanov se radosno zacereka. "Pornografija, dragi moj Petre. Sise i kurac. Sise i kurac i
tebi, takoe."
*
"Znate li ta ja mislim?"
30

"Misli da bi trebalo da prestanemo da gledamo, Dmitre." "Da, ali sada znam zbog ega
tako mislim."
"Ja bih jedno pivce."
"Evo u emu je stvar. Vaspitavali su nas, je l' tako, i kola i televizija i novine i nai
roditelji, ili bar neki od njih, da verujemo da socijalizam nudi odgovor na sva mogua pitanja.
Dakle, daje socijalizam pravedan, nauno zasnovan, da su svi stari sistemi isprobani i da nisu
funkcionisali, te da je ovaj, ovaj u kome imamo sree da ivimo, da je ovaj... ispravan."
"Niko nije tako mislio, Dmitre, bar ne zaista."
"Moda i nije, ali mi smo mislili da na narod tako misli, zar ne, sve dok nismo saznali,
dok nismo otkrili da se veina jednostavno pretvara. A tada smo shvatili, zar ne, da
socijalizam nije neporeciva politika istina, i da se svako pitanje moe posmatrati sa dve
strane."
" smo shvatili jo s majinim mlekom."
"Jeste, da uvek moe da bira izmeu dve stvari."
"Jako duhovito, Atanase."
"Ja, dakle, hou da kaem, dok gledam ovo suenje, iz dana u dan, sluam optubu,
sluam odbranu, ekam da sudije donesu odluku, da je sve to... da je sve to isuvie
blagonaklono prema njemu."
"Zbog toga to su optube tako trivijalne."
"Ne, uopte nije u tome stvar. Stvar je u tome to sve ovo skupa ne odraava stvarnost.
Zbog toga to naie trenutak kada vie ne postoje dve strane svakog pitanja, ve samo jedna
strana. Iz njegovih usta izlaze samo lai i licemerje i beznaajno sranje. To ak i ne bi trebalo
sluati."
"Misli da je trebalo organizovati sud asti?"
"Ne, jednostavno nije trebalo nita organizovati. Trebalo je prosto rei, evo istine koja
nema drugu stranu. I samim odravanjem suenja odaje mu se lano priznanje, priznaje se da
ak i u ovom sluaju, ak i u ovom sluaju gorem od svih drugih, postoji druga strana
medalje. A nje nema. I gotovo. Neka pitanja imaju samo jednu stranu. I gotovo."
"Bravo, Dmitre. Dajte mu pivo."
Nakratko su svi zautali. A onda Vera ree: "Sutra se nalazimo kod Stefana. Uobiajeno
vreme."
*
"General-potpukovnie, svako bi pomislio da se u sluaju biveg predsednika zalaete za
oslobaanje od krivice."
"Izvol'te, gospodine tuioe?" Naelnik Patriotskih snaga bezbednosti bio je zbunjen.
", uvek dolazite kada pripremam unakrsna ispitivanja."
"Navratiu kasnije."
"Ne, ne. Samo recite."
"Zapisi o dravnoj politici u periodu od 1970. do 1975. godine."
"Nisam ni znao da je tako neto postojalo."
"U tom periodu bilo je dosta izraza nezadovoljstva... Ne, tanije reeno, u prvoj polovini
tog perioda bilo je dosta izraza nezadovoljstva delovanjem i ambicijama ministra kulture."
Solinski dopusti sebi da se osmehne. Odista, ova vojniina se i previe uspeno pretvorila
u birokratu. "Slubi bezbednosli se nisu dopadale pojedine Prokofjevljeve simfonije?"
"Nije to. U stvari, ne sasvim, jer kad ste ve to spomenuli, program Drugog
internacionalnog kongresa deza bio je dosta kritikovan."
"Ja sam mislio da Partija odobrava dez kao autentini izraz patnje potlaenog naroda u
meunarodnom kapitalizmu?"
" je istina. To je mnogo puta isticano. Ali dolo se do zakljuka daje pojedinani
individualizam potlaenog izvoaa, udruen s linim interesom za njegovu dobrobit
ispoljenim od strane ministra kulture, tetan za budunost socijalizma."
"Shvatam." Moda je negde ispod tog zaobljenog odela vrebao zakrljali smisao za
humor. "li uprkos tome?"
31

"Ali uprkos tome. Zakljueno je da su line ambicije ministra kulture opasne i

antisocijalistike. Smatralo se da je njena sklonost prema uvoznim linim potreptinama
dekadentna i antisocijalistika."
"A prema uvoznim linim muziarima?"
"Takoe. A i predsednikove line ambicije i elje u vezi s njegovom kerkom, barem
prema ovim preliminarnim zapisima za zavrni izvetaj koji jo uvek nije obelodanjen, takoe
su smatrane tetnim za dravne interese."
"Nisu valjda?" Ovo je bilo zanimljivo. Nije imalo puno veze s Krivinim postupkom broj
1, ali je bilo zanimljivo. "Tvrdite li vi to da je nju likvidiralo Odeljenje za unutranju
bezbednost?"
"Ne. "
"Ba teta."
"Nemam dokaza za takvu izjavu."
,A ako biste pronali takve dokaze?"
"Naravno, predao bih ih vama."
"Generale, u kojoj je meri, po vaem miljenju, Odeljenje za unutranju bezbednost u to
vreme bilo pod kontrolom?"
Ganjin se na kratko zamisli. " meni, otprilike onoliko koliko i uvek. Koliko je uvek
bilo, hou rei. U nekim oblastima postojala je stroga kontrola i izvetavanje. U drugim, bilo
je potrebno odobrenje za delovanje, ali nije bilo detaljnog izvetavanja. A u specijalnim
oblastima, OUB je delovao prema vlastitom shvatanju onoga to su oni smatrali vitalnim
interesima dravne bezbednosti."
"Drugim reima, uklanjali su ljude?"
"Bez sumnje. Ne mnogo njih, koliko mi znamo. I bar ne u poslednjih nekoliko godina."
"Otisaka prstiju svakako nema."
"Ba tako."
Solinski lagano klimnu glavom. Izvetaji su se raspadali. Otisci prstiju bili su izbrisani.
Tela su odavno nestala u krematorijumu. Svi znaju ta se dogaalo, svi su to znali jo u ono
vreme. A ipak, kada bi ljudi poput njega pokuali da izreknu niz optubi protiv oveka koji je
upravljao itavim tim poslom, inilo se kao da se nita slino nije odigralo. Ili kao da je to to
se dogodilo bilo na neki nain normalno, pa stoga i gotovo oprostivo. Zavera normalnosti, ak
i u suludim vremenima.
A poto su svi znali ta se dogaalo, svi su nekako preutno to i odobravali. Ili je to
moda preterivanje? Pripisivanje krivice svima predstavljalo je jo jednu popularnu
savremenu zaveru. Ne, ljudi su utali uglavnom zbog straha. I to vrlo opravdanog straha. A
deo njegovog posla, svakodnevno, preko televizije, bio je i da pomogne da se taj strah
iskoreni, da uveri ljude da vie nikada nee morati da mu se pokore.
*
Stojo Petkanov se kikotao dok je ulazio u "zil" na stepenitu Narodnog suda. U tome se
nije provozao ve godinama. Uvek je koristio mercedes, bar poslednjih godina. Ona ajka u
kojoj se vozio do danas bila je u redu, premda su joj amortizeri bili malo tvri. A onda su
jutros, s nekakvim izgovorom, poslali ovu usranu "zil" limuzinu iz ezdesetih. E, pa, morae
vie da se potrude. Da su mu i dip poslali, on bi i dalje bio dobro raspoloen. Vano je bilo
ono to se dogaa u sudnici. A tu je imao jo jedan uspean dan. Onom suvonjavom,
buljavom intelektualcu koga su mu dodelili za protivnika opadala je kosa od muke. Stari lisac
je veselo vodio igru.
Zavalio se u nepoznato mu sedite i poeo da deli utiske s pratnjom.
"Sa starim liscem", poe on, "stvar je u tome to..."
Jedan tramvaj na bulevaru kraj njega zaustavio se uz sopransku kripu elika. Konvoj
stade. Ha, sve im se kvari. Ni autobuse ne umeju da voze. Osmotrio je gomilu iza neveto u
cik-cak poredanih prepreka. Putaju ih da priu blie nego ranije, pomisli; blie nego u vreme
kada je imao mercedes.
Petkanov spazi grupu huligana koji su iza najblie prepreke mahali pesnicama prema
32

njemu. Ja sam vam obuo te cipele, odgovori im on u sebi, ja sam sagradio bolnicu u kojoj ste
se rodili, ja sam vam sagradio kolu, dao vaim oevima penziju, ja sam uvao zemlju od
strane okupacije, a vi se, stoko usrana, usuujete da mi tako maete apama. No oni poee da
ine i neto vie od toga. Dve prepreke su se razdvojile i nekoliko tih baraba pojurilo je prema
kolima. Sranje. Sranje. Drkadije. Vake izdajnike. Znai, zato su mu dali taj "zil", odluili
su da to tako obave, tu napolju... tada mu lice udari o pohabani crveni tepih na podu
automobila, i on osta pritisnut teinom jednog policajca. uo je gromoglasno dobovanje po
metalu, i tepih ga iznenada ogreba po licu u asu kada je "zil" naglo krenuo i uz kripu obiao
zaustavljeni tramvaj. Zadrali su ga pritisnutog uz pod sve dok se nisu vratili u zaklonjeno
dvorite Ministarstva pravde (biveg Odeljenja za dravnu bezbednost).
"O, boe", zavapi vojnik kada se strovalio s njega. "Deda se usrao." On prasnu u smeh.
Voza i drugi policajac mu se pridruie.
"Ukenjao je obe nogavice", primeti voza.
Potom su ga poniavali itavim putem do estog sprata, vodili ga duim putem, pokazivali
svakom koga su sreli, i trudili se da svaki put smisle drugaiju reenicu. "ia se uneredio u
gae." "Predsednik je kakio." Na svaki novi izraz, ma kako neduhovit, smejali su se sve vie.
Konano, odvedoe ga u njegovu sobu i dopustie mu da se opere.
Pola asa kasnije stigao je Solinski. "Izvinjavam se zbog trenutne nebudnosti
obezbeenja."
"Zabrljali su skroz-naskroz. Sad ste ve mogli da pokazujete moj le amerikim
medijima." Zamiljao je neistinite naslove. Seao se aueskuovih, njihovih opruenih tela.
Progonjeni i na brzinu streljani nakon tajnog suenja. Probodi vampire, brzo, brzo.
Nikolajevo telo, ono isto telo koje je on grlio u mnogim dravnikim susretima, lieno ivota.
Kragna i kravata ostali su uredni, uz ironian, poluosmehnut izraz na onim usnama koje je on,
Stojo Petkanov, mnogo puta poljubio na aerodromu. Oi su bile otvorene, toga se seao.
auesku je bio mrtav, telo mu je bilo izloeno pred rumunskom televizijom, ali oi su mu jo
uvek bile otvorene. Zar se niko nije usudio da ih zatvori?
"Nije to bilo to to ste vi pomislili", ree Solinski. "Samo nekoliko klinaca koji su eleli
da zalupaju po krovu automobila. Niko od njih nije imao oruje."
"Sledei put. Sledei put ete ih pustiti." Starac zauta. Solinski je uo da se bivi
predsednik usrao. Bezmalo prvi put, delovao je pokunjeno i ponizno, kao obian starac koji
sei za drvenim stolom s dopola ispijenom oljom jogurta pred sobom.
"Voleli su me", ree on najedanput. "Moj narod me je voleo."
Solinski se naas zapita ne bi li bilo bolje da outi. Ali zalo bi to uinio? Samo zato to se
jedan tiranin uneredio u pantalone. On je sve vreme bio dravni tuilac, morao bi to da ima na
umu. Zbog toga je odvratio, lagano i naglaeno: "Mrzeli su vas. Bojali su vas se i mrzeli vas."
"Bilo bi to previe jednostavno", usprotivi se Petkanov. "Bilo bi to suvie po vaoj meri.
To je vaa la."
"Mrzeli su vas."
"Rekli su mi da me vole. Mnogo puta."
"Ako premlatite ljude tapom i naredite im da kau da vas vole, i nastavite da ih mlatite i
mlatite, pre ili kasnije rei e vam ono to elite da ujete."
"Nije bilo tako. Mene su voleli", odgovori Petkanov. "Nazivali su me Ocem naroda.
Posvetio sam im svoj ivot i oni su to shvatali."
"Vi ste prozvali sebe Ocem naroda. Barjake je nosila tajna policija, i niko vie. Svi su vas
mrzeli."
Kao da Solinskog i nema, bivi predsednik ustade, ode do kreveta i lee. Zatim ree sebi,
tavanici, Solinskom, onom gluvonemom policajcu: "Voleli su me. To vi ne moete da
podnesete. S tim se vi nikada neete pomiriti. Zapamtite to." Potom zaklopi oi.
Dok se odmarao, kao da mu se vratila vrstina i tvrdoglavost; meso je poivalo u
naborima, ali su kosti postale vre, istaknutije. U asu kada je hteo da skrene pogled, Petar
Solinski opazi ispod niskog leaja zdelu od terakote, s biljkom koja se pruala po podu. Ono
to se prialo, dakle, bilo je istina. Stojo Petkanov zaista je spavao s divljim geranijumom pod
krevetom, poto je sujeverno zamiljao da to donosi dobro zdravlje i dug ivot. Bio je to samo
33

aavi diktatorov hir, ali je u tom asu uspeo da zastrai tuioca. Dobro zdravlje i dug ivot.
Petkanov je voleo da se hvali da su mu i otac i deda iveli due od sto godina. ta da ine s
njim narednih dvadeset pet godina? Petra ophrva iznenadna, muna vizija predsednikove
budue rehabilitacije. On vide naslov televizijske serije: Stojo Petkanov: moj ivot i moje
doba, sa simpatinim devedesetogodinjakom u glavnoj ulozi. Vide sebe u ulozi negativca.
Bivi predsednik poe da hre. ak je i u tome bio predvidljiv. U njegovom hrkanju nije
bilo slabosti, ak ni komike; to hrkanje bilo je prezrivo, gotovo bahato. Nekako pokorno,
dravni tuilac napusti prostoriju.
*
Svi ostali su ga razoarali. Svi su se izvukli, pomrli, porazboljevali. Kao svaki estit
seljak, prezirao je bolest. Smekali su, ostarili. Kako bee idu oni stihovi koje je nauio u
Varkovoj? To je bio ispit izdrljivosti. Teak rad, batine uvara, i stalni strah od nailaska
faista koji su u zelenim kouljama mahali orujem. Jedan komandos iz Gvozdene garde
pobio je estoricu drugova u elijama dok su zatvorski slubenici igrali karte. Petkanov je
voleo da istie da on, koji je proao teku kolu u Varkovoj, nikada nee izdati socijalizam i
komunizam. A ta mu je ono u toku prve nedelje koju je tamo proveo, aputao jedan drug u
dvoritu?
Odjek zidova kae
Da truli kamen, ali ne i due.
Sauvao je veru. Njegova zemlja sluila je kao uzor socijalizma, najodaniji saveznik
Sovjetskog saveza sve do trenutka kada su se pojavile izdaje i slabosti. Kako su samo snani
bili sasvim nedavno, kako jedinstveni. Kakvo im je potovanje svet ukazivao, kako ih se
bojao. vrstom i odlunom bratskom akcijom pokazali su 1968. godine svoju snagu itavom
svetu. Faistika Amerika bila je poniavana u svom imperijalistikom avanturizmu u
Vijetnamu, socijalizam je napredovao svuda, u Africi, u Aziji, u Evropi. Bilo je to doba velike
nade, kada su voe ponosito stajale rame uz rame.
A pogledaj ih sada. Erih je zbrisao u Moskvu, pa se kao pacov uurio u ileanskoj
ambasadi, da saeka avion za Severnu Koreju. Kadar je mrtav, nakon to je izdajniki otvorio
svoje granice: Maaru se nikada ne sme verovati. Mrtav je i Husak, pojeo ga je rak, bulaznei
je prihvatio poslednju priest od svetenika u mantiji, porazio ga je onaj skriboman, koga je
trebalo da ostavi na doivotnoj robiji. Jaruzelskog sve to i ne zanima, on je promenio stranu, i
sad pria da veruje u kapitalizam. auesku, on je makar pao u borbi, ukoliko se beanje i
pogubljenje streljanjem mogu smatrati borbom. Oduvek je bio blesavi krmak, taj Nikolaj,
gledao da uiari gde god se moglo, sedeo na dve stolice, odbio da se pridrui bratskoj akciji
1968; ali on je bar donekle imao kimu i do kraja se trudio da vlada situacijom.
I konano, gore od svega, bio je tu i onaj kilavko i budaletina iz Kremlja koji je izgledao
kao da mu se ptica posrala na glavu. Upetljao se u onaj javni duel s Reganom. Dozvolite mi,
molim vas, da se odreknem jo nekoliko raketa SS-20 a hou li sada dospeti na naslovnu
stranu asopisa "Tajm"? ovek godine. Pizda godine, pomisli Petkanov. Rusi danas ne bi
umeli da dre ni tezgu s votkom. Pogledaj samo taj njihov pokuaj dravnog udara. Ba je
patetino od Gorbaova to je dozvolio da ga epaju. Patetino je od lojalista to to nisu
uinili ono to je bilo najnormalnije preuzeli radio i televiziju, preuzeli tampu, preuzeli
zgrade parlamenta, neutralisali opasne pojedince. A ta su oni uradili? Dozvolili su onom
faisti Jeljcinu da ispadne heroj. ta se dogodilo sa svim onim istorijskim lekcijama kad ak
ni Rusi ne umeju da organizuju dravni udar?
I tako je ostao sam. Shvatio je da e se to dogoditi, ili bar da je tako neto mogue, jo
kada je Komekon 1983. godine napumpao cenu nafte. Onda je Gorbaov poeo da se guzi po
zapadu u potrazi za dolarima i blagonaklonou. I sada je sve sjebano. Gorbaov je sjeban
otiao, kau, da bude profesor u Sjedinjenim Dravama, da radi za baki, hvala lepo,
gospodine predsednie. Sovjetski Savez je razjeban na komadie, DDR je razjebana,
ehoslovaka e pui kao zrela ljiva, Jugoslavija je sjebana od glave do pete. Samo pogledaj
34

ta se dogodilo sa DDR. Upali su kapitalisti, proglasili sveopti bankrot, zakljuili da je sve

neprofitabilno, sve ivo poizbacivali s posla, uzeli sve lepe stare kue za svoje vikendice, sve
zakone uskladili s kapitalistikim zakonima, i to mu bi to, sjebali su DDR. Ona plava kurva
trkaica koja je osvojila one atletske ampionate, ona je bila sve to je preostalo od DDR.
Istonjaci: graani etvrtog reda, prezreni, nezaposleni, ismevani zbog malih automobila.
ivotinje u zoo-vrtu.
I tako je ostao sam. "Odjek zidova nam kae / Da truli kamen, ali ne i due." Bivao je on u
zatvoru i ranije, pa tu je sve i poelo, i dua mu tada nije istrulila. Nije ni sada. Nee on
nikada otpuzati do svetenika i umreti kao Husak, niti e otrati u Kremlj kao Erih. Nova
vlada sainjena od batovanski nastrojenih faista poelela je da ga izvede pred sud. Znali su
ta im treba: slabani starkelja koji priznaje svoje zloine, priznaje krivicu za sve u zamenu za
svoj ivot. I tu je ulogu sasvim dobro odigrao u preliminarnim ispitivanjima. Odbijao je da
sarauje, izjavljivao da ne priznaje njihovu vlast, odbacivao njihovu buroasku pravdu, i sve
vreme umorno ponavljao da eli jedino da mu dozvole da se povue na selo i u miru proivi
svoje poslednje godine. Tako je postupao iz dana u dan, sve dok nisu postali apsolutno
ubeeni u jednu stvar, u to da im je silno stalo da ga izvedu pred sud. A to je oekivao od
samog poetka.
Nije ga bilo briga ta e se dogoditi s njegovim ivotom, ali je brinuo ta e biti s
njegovom verom. Ispred Mauzoleja Prvog voe prodaje se pornografija. Svetenici igraju po
stolovima. Strani kapitalisti kao psi njukaju po celoj zemlji. Princ prestolonaslednik, kako je
tampa ponovo poela da ga naziva, merkao je svoje porodine palate i priao da naravno ne
bi eleo da se vrati kao monarh, ve samo kao poslovni ovek koji pokuava da pomogne
domovini, ukoliko bi mu se to dozvolilo. A onda je kao prethodnicu poslao svoju enu i kada
je ona otila na fudbalsku utakmicu niko nije pratio igru. Sva ta silna naklapanja o tome kako
narod eli referendum o povratku monarhije, kao da to nije odlueno jo pre mnogo godina.
Uobiajene podvale. Zato novine nisu objavile onu fotografiju trojice strieva Princa
prestolonaslednika u uniformama Gvozdene garde?
I tako je ostao sam, Stojo Petkanov, Drugi voa, kormilar nacije, branilac socijalizma.
Ona pizda Gorbaov je skenjao stvar, sve je skenjao. Doao je ovamo u svoju kraljevsku
posetu, razmahao se svojim dvema reima i oekivao da e mu svi redom klicati. Istovremeno
nam je saoptio da naalost vie nee moi da prima na novac u zamenu za svoju naftu.
Samo vrstu valutu. Kao da mu nije bilo jasno koliko je ironino to to predsednik Centralnog
komiteta Saveza Sovjetskih Socijalistikih Republika trai amerike dolare od voe svog
najpouzdanijeg socijalistikog saveznika. Kada je uo da zemlja raspolae sasvim malom
koliinom dolara, Gorbaov je odgovorio da put ka sticanju dolara vodi preko preureenja
zemlje ka veoj otvorenosti.
Ponosio se onim to je usledilo nakon toga. "Drue predsednie", rekao je, "ja imam jedan
predlog, imam da predloim preureenje po mojoj zamisli. Moja zemlja trenutno prolazi kroz
izvesne privremene tekoe, iji su nam uzroci obojici poznati. Naa dva naroda oduvek su
najprisnije saraivala u borbi za ouvanje puta u socijalizam. Bili smo vam odani saveznik u
suprotstavljanju kontrarevolucionarnim snagama 1968. godine. A vi sad dolazite da nam
saoptite da naa valuta za vas vie ne vredi, i da e izmeu naih dveju zemalja biti stvoren
novi jaz. ini mi se da to nije neophodno niti, ako smem da kaem, bratski. Ja imam da vam
izloim iednu drugaiju ideju, drugaiju viziju budunosti. Predlaem da, umesto da naa dva
naroda stupaju svaki svojom crvenom stazom kao to sada prelazimo ovu kamenu reku na
koju smo upravo naili na velikoj planini, predlaem da se, umesto toga, pribliimo jedni
drugima."
Primetio je daje uspeo da u potpunosti privue Gorbaovljevu panju. "ta imate na
umu?" upitao je Rus.
"Predlaem potpunu politiku integraciju nae dve drave."
Gorbaov to nije oekivao. Toga u preliminarnim protokolima nije bilo. Nije znao kako da
se postavi. Doao je da kae Drugom voi ta treba da ini u svojoj zemlji, i unapred je
zakljuio da e imati posla s maloumnim partijskim drugom starinskog kova, nekim ko ne
shvata kako se svet razvija. No on, Stojo Petkanov, on je bio taj koji je imao plan, i Rusu se to
35

nije dopalo.
"Objasnite svoj stav", rekao je Gorbaov.
I on je objasnio. Govorio je o neprekidnoj i nepokolebljivoj borbi njegove nacije za
socijalizam, internacionalizam i mir. Podsetio je na istorijsku borbu njegovog naroda i
njegove trajne aspiracije. Otvoreno je progovorio o protivurenostima koje se mogu pojaviti i
koje mogu da nakode interesima izgradnje drutva ukoliko se ne ispitaju i ukoliko Partija i
Drava ne stupe u odlunu akciju s ciljem da ih otklone. Usput, a ipak dajui tome sredinji
znaaj, prisetio se i svoje adolescentske epifanije na planini Rikoa. U zakljuku, nadahnuto
je govorio o budunosti, o njenim izazovima i prilikama koje nudi.
"A vas dobro shvatam", konano ree njegov gost, "vi predlaete da vaa zemlja bude
ukljuena u SSSR kao esnaesta republika u Savezu."
"Tano tako."
*
Odbrani je ponuen slobodan dan nakon neeljenog incidenta pred vratima suda. Dravni
advokati Milanova i Zlatarova, s kojima se bivi predsednik neoekivano poeo savetovati
oko nekih sporednih pitanja, bile su za to; ali Petkanov se nije sloio. A sledeeg jutra, kada je
dravni tuilac ponovo krenuo da ga pritiska podseanjima na njegovu zloglasnu pohlepu, bio
je blagonaklono raspoloen, sav ozaren vlastitom nevinou.
"Ja sam obian ovek. Moje su potrebe skromne. Ja nikada, tokom svih godina koje sam
proveo kao kormilar, nisam traio mnogo za sebe."
("Budala pria svata, ali je jo vea budala onaj ko to odobrava.")
"Moj ukus je jednostavan. Meni ne treba mnogo."
("A ta moe da ti treba kad je cela zemlja tvoja?"
"Ne samo zemlja. I mi takoe. Mi.")
"Ja nisam sklonio pare u vajcarsku."
("Onda su svakako negde drugde. ")
"Kada su na mojoj zemlji pronali traansko zlato, ja sam ga svojevoljno poklonio
Narodnom arheolokom muzeju."
("Vie voli srebro.")
Ja nisam kao oni imperijalistiki predsednici Sjedinjenih Drava, koji se svojim
sunarodnicima predstavljaju kao obini ljudi, a s poloaja odlaze s punim tovarima blaga."
("I mi. I mi. ")
"Dobitnik sam mnogih meunarodnih priznanja, ali sam ih uvek primao u ime Partije i
Drave. esto sam davao novac sirotitima. Kada je Izdavaka kua 'Lenjin' izriito zahtevala
da naplatim autorski honorar za svoje knjige, poto u protivnom ni drugi pisci ne bi to inili
za sebe, uvek sam pola novca davao sirotitima. To nije uvek objavljivano u tampi."
("Mi smo siroii.")
"Moja pokojna ena nikada se nije odevala po parikoj modi."
("Bolje da jeste. To brdo sala. "
"Raisa! Raisa!")
"A moja odela, kad smo kod toga, nainjena su od materijala istkanog u proizvodnoj
zadruzi nedaleko od mog rodnog sela."
Solinskom je ve bilo dosta svega. Na poetku jutarnje sesije, moda je i bio spreman da
dopusti da se sve odvija mirno. No njegova tolerantnost je svakog dana sve vie slabila, pa je
s prvim znacima zamora poeo da osea i muninu. "Nismo ovde da bismo razgovarali o
vaim odelima." Glas mu je zvuao odluno i sarkastino. "Ne elimo da ujemo kako vi sebe
smatrate uzorom vrline. Mi se bavimo vaom korumpiranou. Istraujemo kako ste to
sistematski do smrti putali krv ovoj zemlji."
Predsednik suda takoe je poinjao da osea zamor. "Budite odreeni", zatraio je. "Ovo
nije mesto za iznoenje obinih denuncijacija. To moete ostaviti govornicima na javnim
trgovima."
"Da, gospodine."
"Samo, ta je to korupcija?" Petkanov ljubaznim glasom prihvati poziv na raspravu, kao
36

da je uzrujani ispad Solinskog predstavljao samo podsticaj. "I zato da ne razgovaramo o

odelima?" Stajao je s rukama poloenim na tapaciranu gredu, demekast, glave duboko
uvuene u ramena, i kao da je nosom ispitivaki njuio vazduh u sudnici. inilo se da jedino
on toga dana raspolae kakvom-takvom energijom; on je bio taj zahvaljujui kome se suenje
odvijalo dalje. "Nije li korupcija u oku onoga ko posmatra? Dau vam jedan primer." Zastao
je, svestan da e ova ponuda neeg to jeste informacija, naspram njegovih uobiajenih
poricanja i rupa u seanju, pobuditi panju. "Uzmimo vas, na primer, gospodine dravni
tuioe, dobro se seam kad smo vas ono poslali u Italiju. Sredinom sedamdesetih, je li tako?
Bili ste, ili ste bar tvrdili da jeste, lojalni lan Partije, dobar komunista, iskreni socijalista.
Poslali smo vas u Torino, setiete se toga, kao deo trgovake delegacije. Dali smo vam i neto
vrste valute, to je predstavljalo privilegiju, plodove rada vaih sunarodnika. Ali mi smo vam
to dali."
Solinski pogleda ka sudijama. Nije znao ta sledi ili se bar nadao da ne zna ta sledi. Zato
predsednik suda nije intervenisao? Nije li i ovo obina denuncijacija? No sva trojica sudija
srdela su zadovoljno i spokojno, a uz to, ispoljavali su neumereno zanimanje za Petkanovljevu
priu.
"A kako, mogao bi sud da upita, kako jedan dobar komunista troi vrstu valutu podarenu
mu znojem naih radnika i seljaka? Da li kupuje socijalistiku literaturu naih bratskih
italijanskih kolega, knjige vredne izuavanja? Da li moda daruje deo novca nekom lokalnom
sirotitu? Hoe li pritedeti koliko god moe, doneti novac kui i vratiti ga Partiji? Ne, ne, i
ne, nita od toga. Deo tog novca potroio je na lepo italijansko odelo, da bi, kada se vrati kui,
bio elegantniji od svojih drugova. Deo novca potroio je na viski. A ostatak", Petkanov
ponovo zastade, kao pravi stari mirant koji je odavno shvatio koliko su smicalice starih
miranata delotvorne, "ostatak je potroio tako to je jednu lokalnu damu izveo u skup
restoran. E, pa, pitam ja vas, je li to korupcija?"
Zastao je u iekivanju, podignutog nosa, dok su mu okviri naoara svetlucali pod
televizijskim reflektorima, i pre no to je iko mogao da odgovori, on produi: "Podrazumeva
se da je kasnije ta ena dola u hotelsku sobu dravnog tuioca, gde je provela no."
("Vau!"
"Do jaja. Do jaja."
"Jadni Solinski. Ba mu ga je zavukao. ")
Tuilac se podigao na noge, predsednik suda se neto doaptavao sa svojim pomonicima,
ali je Stojo Petkanov nastavio da urla na svog protivnika: "Ne poriite. Video sam fotografije.
Ba je bila zgodna. Svaka ast. Video sam fotografije. Recite mi, ta je to korupcija? Svaka
ast. Video sam fotografije."
Sudija je usplahireno proglasio kraj zasedanja, TV-reiser je lagano utiao zvuk dok je
istovremeno nareivao da kamera 1 ostane vrsto prikovana uz uspanieno lice tuioca,
studenti su na trenutak zautali, Stefanova baka je u kuhinji neto kvocala sebi u bradu dok je
televizor radio pred praznom dnevnom sobom, a Petar Solinski je, kada se vratio kui, gnevan
i izdan, otkrio da mu je leaj pripremljen na podu radne sobe. Tu e spavati, a drutvo e mu
praviti jedino daleki Aljoa, do kraja suenja.
*
A ona bedna pizda s ptiijim govnetom na glavi bio je lakav licemer, takav izdajnik
socijalizma. Kada je Gorbaov doao na svoje hitne konsultacije, koje su podrazumevale
obavetavanje najstarijih, najbliih saveznika, da e ih udaviti u govnima ukoliko ne ispovrte
malo ujka Semovih vruih, vrstih dolara, ponudio mu je najsmeliji dogovor u politikoj
istoriji zemlje.
"Drue predsednie", rekao je tada. "Predlaem potpunu integraciju nae dve zemlje."
Kakav udarac! Ba u vreme kada su skandal-maheri i lakeji kapitalistike tampe proizvodili
ak i vie od uobiajenih kleveta o predstojeem slomu socijalizma, biti kadar da ba u tom
trenutku kae: gledajte, socijalizam raste i razvija se, gledajte kako dve velike socijalistike
nacije zdruuju svoje sudbine, kako Savez Sovjetskih Socijalistikih Republika sada ima i
esnaestog lana! Kako bi to zaepilo usta klevetnicima!
37

Ali Gorbaov je njegov predlog odbio ne udostojivi ga ak ni kurtoaznog razmiljanja.

Istu stvar ponudio je i Brenjevu desetak godina pre toga, i Leonid je makar razmiljao
nekoliko meseci pre no to je izrazio bratsko aljenje. A Gorbaov se poneo prezrivo. "Nije to
ono to podrazumevamo pod preureenjem", odgovorio je, da bi potom nagovestio da je
Petkanovljev revolucionarni plan motivisan eljom da izbegne plaanje rauna za naftu.
Sada je itav svet mogao da vidi ta je ta uobraena budaletina podrazumevala pod
preureenjem. Podrazumevao je da e dozvoliti da SSSR da ono to je Lenjin izgradio, to su
Staljin i Brenjev branili podrazumevao je da e dozvoliti da sve to ode u tri lepe materine.
Podrazumevao je da e dozvoliti republikama da odjebu kad im se bude prohtelo.
Podrazumevao je da e C rvenu armiju vratiti kui s njenih bratskih poloaja. Podrazumevao
je da e dospeti na naslovnu stranu asopisa "Tajm". Podrazumevao je da e se kao kakva
kurvetija poniavati za dolare u foajeu hotela eraton. Podrazumevao je da e da popui
Reganu, a posle toga i Buu. A kada su mu republike pokazale ipak, kada je dozvolio da one
posrane baltike dravice ponize Sovjetski Savez i meunarodni socijalizam, kada je imao
poslednju ansu da odbrani Savez, da poalje, za ime boga, tenkove, kako se poneo? Kao
izlapela babuka koja gleda kako joj krompiri ispadaju kroz rupu u mreici za pijacu. O, evo
ode jo jedan, kuku meni, ali nema veze, ostalo je jo dosta. O, pa jo jedan, ne, opet nema
veze, taj krompiri je ionako hteo da utekne. Ooops, jo jedan, nevaljali krompiri, u stvari,
nisam ni bila gladna, je 1' tako? I tako blesava matora babuka stie kui s praznom
mreicom. Ali nema veze, poto dedica ve godinama nema snage da podigne ruku na nju.
"Odoe svi krompiri", kae mu ona. "Za veeru emo opet vrelu vodu." " smo imali i jue",
buni se dedica. "Navii e se", odgovara ona, i odvre slavinu. "Ionako su skoro svi krompiri
bili truli."
A ta pizda iz Kremlja bila je i veliki licemer. Petkanov, dakako, nije predlagao da taj
planirani politiki savez bude stvoren istog trena, bez rasprava, bez temeljnog razmatranja
ekonomskih faktora. Njegova je ponuda bila, bar u tom stadijumu, pre svega izraz
solidarnosti, dobre volje i namere. A Gorbaov je reagovao kao daje njegov motiv samo
kratkorona ekonomska korist, kao da njegova smela zamisao nije nita drugo do elja da se
njegovoj zemlji otpie dug.
I ta se za to vreme dogaalo? Gorbaov je bio zauzet prodajom DDR-a Saveznoj
republici. Prodajom Istoka Zapadu. esnaest miliona socijalistikih graana dospelo je na
najveu aukciju robija u istoriji oveanstva, sa svom svojom zemljom i kuama i stokom i
preduzeima. Zato se niko nije pobunio zbog toga? aica nezadovoljnika i huligana u
poslednjim danima Erihove vladavine zacvilela je zbog nunih ogranienja prava na
putovanje. Ali da li se iko poalio zbog toga to su prodavani kao prasii na pijaci? esnaest
miliona graana DDR-a u zamenu za 34 milijarde nemakih maraka - takvu je pogodbu
Gorbaov sklopio s Kolom u jednom od najpodlijih i najcrnjih poduhvata u istoriji
Socijalizma. A onda, na kraju, Gorbaov je iskamio od Kola jo sedam miliona nemakih
maraka i otiao kui izuzetno zadovoljan sobom, ta blentava babuka. etrdeset jedna
milijarda maraka, to je bila trenutna cena izdaje, trideset srebrnjaka za Socijalizam. I dozvolili
su mu da to uini. Vojska, KGB, Politbiro, svi zajedno uspeli su da skrpe tek jedan kilavi
dravni udar. Dozvolili su mu da to uini, dozvolili su mu da rasproda sve.
"Odjek zidova nam kae/Da truli kamenje, ali ne i due!" Miris, meutim, koji u poslednje
vreme dopire iz majice Rusije, jeste zadah natrulih dua.
*
"Mislim da e vam prijati jedan vic", ree Atanas.
"Kako ti ume da predvidi svaku nau potrebu."
"Je l' da da umem?"
"Zato e znati i da mi doda jo jedno pivo pre nego to ispria svoju alu."
"Bezbrian si kao ovek koji na grbai nosi dvogodinji nacionalni dug."
"Da ujemo, Atanas."
"Ovo je pria sa sela, o trojici ljudi koje u nazvati Gele, Vote i ore. Pria je izuzetno
prikladna za one koji ne umeju sami sebi da donesu pivo. Jednoga dana, ta trojica vrlih seljaka
38

lenstvovali su pored reke Iskur i uopteno razgovarali, kao to ve ine ljudi u takvim
priama.
'Sluaj, Gele', ree jedan, 'kad bi ti bio kralj, i imao svu kraljevsku mo, ta bi najvie
voleo da uradi?'
Gele se kratko zamisli pa ree: 'E, to ti je nezgodno pitanje. Mislim da bih napravio sebi
kau i stavio u nju masti koliko mi dua eli. Posle toga nita mi vie ne bi trebalo.'
'A ti, Vote?'
Vote se zamisli malo due no Gele, pa na kraju ree, 'Znam ta bih uradio. Izvalio bih se u
slamu i leao koliko mi srce ite.'
'A ta je s tobom, ore?' zapitae druga dvojica. 'ta bi ti uradio kad bi bio kralj i imao
svu kraljevsku mo?'
E, tu ti se ore zamisli jo due od prethodne dvojice. ekao se po glavi i etkao obalom
i grickao travku i mislio i mislio i postajao sve nervozniji. Na kraju, on ree: 'Jebi ga. Vas
dvojica ste ve odabrali ono najbolje. Meni nije ostalo nita.'"
"Atanase, je 1' to vic iz perioda posle Promena, iz mranog doba komunizma, ili iz jo
ranijeg doba faistike monarhije?"
" je vic za sve epohe i za sve ljude. Daj pivo. "
*
"Da, Generale?"
"Gospodine tuioe. Pre svega, eleo bih da izrazim..."
"Nemojte. Nemojte da se muite, generale. Jednostavno mi ispriajte."
"Taj dokument odozgo, gospodine. Za poetak."
Solinski otvori dosije. Na prvom papiru pisalo je jednostavno MEMORANDUM, s
datumom 16. novembra 1971. godine. U vrhu nije bilo nikakve oznake nekog ministarstva ili
odeljenja za bezbednost. Samo otkucana izjava na pola stranice, uz dva potpisa. ak ne ni
potpisa, ve inicijala. Dravni tuilac je polagano proita, automatski je usput istei od
argona. Bila je to jedna od vetina koje ovek naui u socijalizmu: sposobnost za filtriranje
birokratskih izopaavanja jezika.
Memorandum se bavio povezanim problemima unutranjih nemira i spoljanjih kleveta. U
inostranstvu je bilo izgnanika koje su Amerikanci plaali da bi preko radija emitovali lai o
Partiji i vladi. A u zemlji je bilo slabih, uticajima podlonih ljudi koji su te lai sluali i potom
pokuavali da ih ire. Klevetanje drave, prema krivinom zakonu, predstavljalo je jedan vid
sabotae, i trebalo ga je kanjavati kao takvo. Sabotere je, pisalo je, trebalo "obeshrabrivati
svim neophodnim sredstvima".
"'Svim neophodnim sredstvima?'"
" je najjai izraz", odgovori Ganjin. "Mnogo jai nego 'neophodnim sredstvima'."
"Shvatam." Moda je ipak u generalu poinjao da se rada smisao za humor. "A odakle
potie ovaj dokument?"
"Iz zgrade koju je ranije dralo Odeljenje za unutranju bezbednost na Bulevaru Lenjina.
Ali vredi pogledati potpise."
Na papiru su stajala dva potpisa. Samo inicijali. KS i SP. Kalin Stanov, u to vreme
naelnik OUB-a, kasnije pronaen slomljenog vrata u dnu jednog stepenita, i Stojo Petkanov,
predsednik republike, predsednik Centralnog komiteta, po funkciji zapovednik Patriotskih
odbrambenih snaga.
"Stanov? Petkanov?"
General klimnu glavom.
"Gde je ovo pronaeno?"
"Kao to rekoh, u zgradi na Bulevaru Lenjina."
"teta to je Stanov mrtav."
"Da, gospodine."
"Da li se Petkanovljev potpis jo negde pojavljuje?"
"Ne na onom to smo do sada otkrili."
"Ima li nagovetaja da je on razumeo termin 'sva neophodna sredstva'?"
39

"Uz duno potovanje, gospodine tuioe..."

"Ima li dokaza o pojedinanim sluajevima, ima li pojedinanih odobrenja, ili kakvih
predsednikovih naloga, izvetaja upuenih njemu o tome ta se desilo s tim... s tim navodnim
saboterima?"
"Ne, za sada."
", kako onda zamiljate da mi ovo moe pomoi?" On odgurnu stolicu, a oima se kao
dvema sjajnim maslinama otro zagleda u naelnika obezbeenja. "Postoje pravila o dokazi
ma. Ja sam pravnik. Ja sam profesor prava", naglasi on. U tom trenutku, meutim, nije se ba
tako oseao. Pre dosta godina jedan njegov prijatelj smuvao je neku seljanicu, uz pomo
nekoliko sitnih poklona i izvesnih obeanja koje nije ni imao nameru da odri. Devojka, koja
je poticala iz stroge porodice, na kraju je pristala da s njim poe u umicu. Pronali su
skrovito mesto i poeli da vode Ijubav. inilo se da devojka istinski uiva u tom doivljaju,
no ba kad se primicala trenutku ushienja, ona iznenada otvori oi i uzviknu: "Moj otac je
vrlo poten ovek." Prijatelj je priao Solinskom da je morao da upotrebi svu svoju
samokontrolu da ne prasne u smeh.
"Onda mi dozvolite da vam se na trenutak obratim kao da niste profesor prava", ree
Ganjin. Danas je delovao nekako monumentalnije, dok je sedeo za stolom preko puta
suvonjavog tuioca. "Mi u patriotskim snagama bezbenosti, kao to rekoh, verujemo da e
vaa priljenost u Krivinom postupku broj 1 biti nagraena uprkos... uprkos nedavnim
neprijatnim otkriima. Vano je odrati ovaj proces, za dobro nacije. Podjednako je vano da
optueni bude proglaen krivim."
"Ukoliko je kriv", mahinalno odvrati Solinski. Moj otac je vrlo poten ovek.
"Dalje, znamo da optube zbog kojih mu se sudi nisu optube zbog kojih je trebalo da mu
se sudi ve optube za koje najlake moe biti proglaen krivim."
" je normalno."
"Dalje, znamo i to da mnogi drugi visoki partijski slubenici i slini kriminalci nisu
izvedeni pred sud, tako da je bivi predsednik, da tako kaem, i njihov predstavnik pred
sudom."
"Da je on jedini takav, kovali bismo ga u zvezde."
"Ba tako. Morate, dakle, da znate to vi, gospodine, svakako znate da narod od ovog
suenja oekuje neto vie od formalnog proglaenja krivice za sitnu proneveru. A to je, uz
svo potovanje, pravac kojim vi trenutno idete. Narod oekuje da mu se pokae da je optueni
najgori kriminalac u itavoj naoj istoriji. To je va zadatak."
"Takva optuba, naalost, nije predviena Krivinim zakonom. Ali vi, generale, oito
imate neki savet za mene."
"Smatram da mi je jednostavno dunost da vas snabdevam informacijama."
"U redu, generale, onda bismo moda mogli da rezimiramo informacije koje mi nudite."
Solinski je govorio smirenim tonom, ali je u njemu kljualo. Obuzimalo ga je iskuenje da
uini kakav buan ispad. Bio se uspeo uz bronzanog Staljina i sada je stajao iznad brkova s
ekiem i dletom u rukama.
"Ja bih to ovako formulisao. Krajem ezdesetih u Odeljenju za unutranju bezbednost
stvoren je utisak da ministarka kulture predstavlja opasan antisocijalistiki element, i da je
namera njenog oca da je javno oznai kao svog naslednika tetna za najznaajnije interese
drave. Specijalni tehniki ogranak u ulici Reskov radio je na izazivanju simptoma koji
oponaaju simptome sranih smetnji. Dana 16. novembra 1971. godine, predsednik i naelnik
OUB-a, pokojni general Kalin Stanov, odobrili su upotrebu svih neophodnih sredstava protiv
klevetnika, sabotera i antidravnih elemenata. Tri meseca kasnije Ana Petkanova je umrla od
sranih smetnji, od kojih nisu uspeli da je spasu ak ni nai najbolji kardiolozi."
"Hvala, generale." Solinski je bio zaprepaen Ganjinovom trapavom ponudom. "Mogu da
vam kaem da nikada neete postati pravnik."
"Hvala vam, gospodine tuioe. Mogu da vam kaem da i nemam takvih ambicija."
Ganjin izae. Moj otac je vrlo poten ovek, ponovi Solinski. Moj otac je vrlo poten
ovek.
*
40

Trideset etvrtog dana Krivinog postupka broj 1, pred Vrhovnim sudom, sasluana su, po
pozivu dravnih advokata Milanove i Zlatarove, svedoenja sledeih osoba:
1. Majora Dravne bezbednosti Ognjane Atanasove, line negovateljice biveg
predsednika. Ona je posvedoila da se celokupna imovina biveg voe sastoji od jednog
jedinog ebeta. "S punom odgovornou izjavljujem da Stojo Petkanov nikada nije slobodno
raspolagao svojim novcem", rekla je. "Ja sam mu menjala kragne, krpila arape i prekrajala
odela u skladu s promenama mode."
2. Biveg zamenika predsednika vlade, Pavela Marinova. On je posvedoio da je na
Konferenciji komunistikih i radnikih partija 1960. godine u Moskvi, predsednik Mao rekao
predsedniku da e on postati sledei veliki kormilar. "Izuzetno ste energini", rekao je Mao, "i
ja u vas predloiti za premijera Internacionalne socijalistike republike."
3. Biveg premijera Georgija Kalinova. On je izjavio da je verovanje da je svako ko je
ranije bio u rukovodstvu lopua, najobiniji mit. On lino je u trenutku davanja izjave
posedovao dvadeset amerikih dolara u lokalnoj valuti i razmiljao je da li da taj novac uloi
u proces privatizacije ili da njime kupi sebi novi par cipela. Objasnio je da ga ljudi smatraju
imunim zbog toga to poseduje tri automobila, koje je otkupio po simbolinim cenama od
Odeljenja za zatitu bezbednosti, tela koje je opsluivalo najvie partijske i dravne
slubenike. Ali on sebe nije smatrao vlasnikom zbog toga to je Odeljenje za zatitu
bezbednosti izdalo jasnu naredbu da se ti automobili ne smeju prodavati. Kada ga je dravni
advokat Zlatarova upitala da li bi se ti isti uslovi koji iskljuuju preprodaju mogli primeniti i
na osamnaest automobila za koje optuba tvrdi da su bili u vlasnitvu optuenog, bivi
premijer Kalinov rekao je da o tome ne moe biti nikakve sumnje.
4. Vencislava Bojeva, biveg lana Politbiroa. On je posve doio da su dolari koje je
njegovom sinu darovao bivi predsednik dati u obrazovne svrhe i da je trebalo da podstaknu
mladievo zanimanje za tehnologiju. Na pitanje zbog ega je njegov sin taj novac potroio na
kupovinu jednog kavasakija i jednog BMV-a, gospodin Bojev je odgovorio da je to osnailo
odbrambenu sposobnost naroda, poto se motociklizam jo uvek smatra paravojnim sportom.
Na pitanje zbog ega njegov sin nije kupio popularne modele sovjetske proizvodnje, gospodin
Bojev je odgovorio da on lino i ne poseduje vozaku dozvolu i da nije kompetentan za dalje
rasprave. Poeleo je da doda, meutim, da on sa svoje strane ali to se Promene nisu odigrale
jo 1968. godine, i da je on lino spreman da za dobro svoje otadine bude raspet na crvenoj
petokraci.
5. Vela Ganeva, ministra finansija pod vlau Petkanova. On je izjavio da je potpuno
ubeen da su izdaci za reprezentaciju bili u potpunosti zakoniti. Procedura je, meutim, bila
"strogo poverljiva". Na pitanje zbog ega su uniteni spiskovi onih koji su imali pravo na
privilegovan tretman, gospodin Ganev je odgovorio da su ti spiskovi predstavljali priznanice,
a ne platne spiskove. Prema njegovom shvatanju zakona, tano je da platne spiskove treba
uvati pedeset godina, ali to ne vai i za priznanice.
*
Trideset sedmog dana procesa, na javnom trgu preko puta Narodnog suda, ispod golog
drveta bagrema po kome behu poveani vetaki pupoljci i lie, Udruenje Devinski, s
drugog prestonikog univerziteta, odralo je paroinu aukciju predmetakoji su pripadali
bivem predsedniku. Uesnici u nadmetanju morali su da se pre izricanja ponude predstave po
imenu, pa su se tako meu prisutnima nali i Krih Honeker, Sadam Husein, car Bokasa,
Dord Bu, Mahatma Gandi, celokupan Centralni komitet albanske komunistike partije,
Josif Visarionovi Staljin, i nekoliko pretendenata oba pola koji su tvrdili da su potajno bili
ljubavnice ili ljubavnici Stoja Petkanova. Ponude su primane iskljuivo u vrstoj valuti. ebe
druga Petkanova, koje je aukcionar opisao kao "sve to on ima na ovom svetu", prodato je
Erihu Honekeru za 55 miliona amerikih dolara. Dva para iskrpljenih arapa, uz jednu vunenu
koulju s novom kragnom koju je svojim rukama priila major dravne bezbednosti Ognjana
Atanasova, otile su za 27 miliona amerikih dolara. Par opanaka koje je drug Petkanov nosio
kada je prvi put stupio u kontakt s pokretom otpora, iji e komandant biti tokom
antifaistike borbe, prodate su za 5 miliona amerikih dolara zvaninom predstavniku
41

Mitolokog muzeja. Par pantalona s velikom smeom mrljom na turu, koji je drug Petkanov
takoe nosio u vreme antifaistike borbe, ostao je neprodat. Car Bokasa otkupio je genitalije
biveg predsednika za deset centi, izjavivi da e ih pojesti za veeru. ekovi uspenih
uesnika u nadmetanju stavljani su u usta velike biste Drugog voe, koja je predsedavala
rasprodajom. Potom je ista ta bista, dok se obeena o vrat bezbrino ljuljala na grani bagrema,
izjavila novinarima daje izuzetno zadovoljna rezultatima rasprodaje i da je ve darovala sav
novac siroiima koji ele da se bave paravojnim sportom vonje motocikala.
*
Trideset devetog dana procesa, Veselin Dimitrov, koji je ranije izbegao da da izjavu zbog
nekog neimenovanog nervnog poremeaja, pojavio se kao poslednji u grupi od sedam
glumaca koji su svedoili. Ispriao je kako je njegov otac, zamenik pokrajinskog sekretara u
jednoj junoj pokrajini, priao jednom lanu predsednikove line pratnje, i zamolio ga da
drugu Petkanovu, koji je bio na glasu kao pokrovitelj umetnosti, skrene panju na njegovog
sina, asnog komunistu i predanog radnika Narodnog pozorita, koji se takoe u to vreme
suoavao s roblemima u pronalaenju smetaja. Dve nedelje kasnije, stavljen nm je na
raspolaganje trosoban stan u naselju Zora i glumac je moga da se useli.
"Pre svega, zbog ega ste pristupili komunistikoj partiji?"
"Zato to su svi u mojoj porodici bili lanovi. Bio je to nain da se napreduje."
"ta ste rekli ljudima kada ste dobili taj stan?"
"Rekao sam im da me posluila srea. Da se iznenada ukazala prilika. Rekao sam im da se
oveku ponekad sloe kockice."
"Cena je bila znaajno sniena. Kako ste to objasnili?"
"Objanjeno mi je da uz stan ide i neka olakica za umetnike."
"Kako ste uzvratili uslugu?"
"Ne razumem pitanje."
"ta ste uinili kao protivuslugu za to to ste dobili trosoban stan za jednu desetinu
njegove vrednosti, a da pri tom ak nisle ekali uobiajenih deset, petnaest ili dvadeset
godina?"
"Nije to tako bilo. Nisam inio nikakve protivusluge."
"Jeste li uestvovali na probama i jeste li se pojavili na spontanom izlivu narodnog veselja
kojim je optueni pozdravljen kada je izaao iz palate na svoj ezdeset i peti roendan?"
"Jesam, ali to je bila dobrovoljna odluka."
"Jeste li se pojavljivali na privatnim predstavama prireivanim za predsednika i vie
slojeve nomenklature?"
"Jesam, ali to je svaki put bilo dobrovoljno."
"Jeste li jednu osobu u Odeljenju za unulianju bezbednost izvetavali o odreenim
pojedincima u Narodnom pozoritu?"
"Ne."
"Jeste li sasvim sigurni? Upozoravam vas da su dosijei sauvani."
"Ne."
"Ne, niste sigurni?"
"Ne, nisam to inio."
"Ne ujem vas. Moete li da govorite malo glasnije?"
"Nisam to inio."
"Hvala. Gospodine predsednie, zahtevam da se na osnovu vlastitog svedoenja, gospodin
Dimitrov optui za korupciju, proneveru i lano svedoenje."
"Takav zahtev, kao to sam vam ve est puta objasnio, gospodine dravni tuioe, nije u
nadlenosti ovog suda, i stoga se odbija."
("Oh, boga mu bojeg." Atanas ispljunu dim, zamaglivi ovog puta lice dravnog tuioca.
"Stvarno, hajde da prekinemo."
" to su samo glumci. Svi su oni glumci. Jebo te, pa ovo je komedija. "
"Glumci, stanovi, motocikli, trokovi za ruak, kragne za koulju. "
"Stefane?"
42

"Ne, ja hou da gledam. Moramo da gledamo. "

"Ali ovo je DOSADNO. "
"Istorija je esto takva u trenucima kada se odigrava. A onda kasnije postaje zanimljiva. "
"Pravi si filozof, Vera. I tiranin. "
"Hvala lepo. Svejedno, ja u jednoga dana biti stara baba s maramom, a ti e biti matora
budala koja valavi svoje pivo, pa e nam unuci doi i rei, deko i bako, jeste li bili ivi u
vreme kada se sudilo monstrumu? Znamo da ste vi jako, jako stari, moete li da nam priate o
tome? I mi emo tada to moi."
"Misli, moi emo da im priamo o glumcima i motociklima."
"I o tome. Ali ispriaemo im i kako nam se smejao. To je oduvek inio, i to jo uvek ini.
Smeje nam se. Ispriaemo im zato se na kraju sve svelo na glumce i motocikle. "
"Tiranin."
"Pssst. Gledajte."
" je sad to? Opet neki glumac?"
" je bankar koji se sprema da izjavi da se sav novac na predsednikovom raunu naao
tu grekom. "
" je proizvoa ebadi koji e izjaviti da su za njega izradili jedno jedino ebe. "
"utite, momci. Gledajte.")
*
Te noi je Petar Solinski, koji je na podu radne sobe loe spavao, uao u dnevnu sobu i
otkrio tek uramljenu potvrdu o rehabilitovanju okaenu na zidu. Jo jedan dokaz udaljavanja
izmeu njega i Marije.
Njen deda Rumen Mekov bio je, kako se to obino govorilo, astan komunista i vatreni
antifaista. Poetkom tridesetih godina, kada je Gvozdena garda uestala sa brutalnim
istkama, on je zajedno sa ostalim vodeim lanovima partije otiao u izgnanstvo u Moskvu,
gde je ostao astan komunista i vatreni antifaista sve do odreenog trenutka 1937. godine,
kada je postao trockistiki disident, Hitlerov provokator, kontrarevoliicio narni agitator, i to
vrlo verovatno sve u isto vreme. Niko se nije odvaio da postavlja pitanja o njegovom
nestanku. Ime Rumena Mekova nije se pojavljivalo u zvaninim istorijama lokalne Partije, i
itavih pedeset godina u porodici se to ime izgovaralo apatom.
Kada je Marija izjavila da namerava da pie Vrhovnom sudu SSSR-a, Petar se usprotivio
takvoj zamisli. ta god da otkrije, samo e joj naneti bol. A osim toga, nije mogla da oivi
dedu koga nikada nije ni upoznala. Smatrao je, mada to nije ba otvoreno izrekao, da su
postojale samo dve mogunosti. Ili je Mekov izdao veliki cilj u koji je ranije verovao, ili je
njime bio opako namagaren. ta bi vie volela da ti je deda, Marija, kriminalac i otpadnik ili
lakoverna budala?
Marija je zanemarila muevljev savet, poslala molbu, i nakon gotovo godinu dana primila
odgovor datiran 11. decembra 1989. godine, s potpisom A.T. Ukolova. lana Vrhovnog suda
SSSR-a. Bio je u prilici, nakon sprovedene istrage, da obavesti podnosioca molbe da je njen
deda, Rumen Aleksej Mekov, bio uhapen 22. jula 1937. godine i optuen "kao lan
trockistike organizacije koji je, u tom svojstvu, pripremao teroristike akcije protiv voa
Kominterne i sabotae protiv SSSR-a". Posle ispitivanja u staljingradskom (danas Volgograd)
Pokrajinskom odeljenju Narodnog komesarijata unutranjih poslova, Mekov je osuen na
smrt streljanjem 17. januara 1938. godine, a presuda je izvrena istog dana. Ponovnim
pretresanjem ovog sluaja, obavljenim 1955. godine, utvreno je da nema dokaza protiv
Mekova, izuzev protivurenih i neodreenih izjava drugih osoba umeanih u isti sluaj. A.T.
Ukolov je sa aljenjem zakljuio da nema podataka o mestu sahrane, i da u dosijeima nisu
sauvane nikakve fotografije ili lini papiri. Bio je, meutim, u prilici da potvrdi da je subjekt
na koga se molba odnosi bio aktivan i lojalan komunista, koji je 14. januara 1956. godine
rehabilitovan. A.T. Ukolov priloio je u pismu i potvrdu o tome.
I ti si to okaila na zid, pomisli Petar. Dokaz da ti je dedu kao izdajnika pogubio pokret
kome je posvetio svoj ivot. Dokaz da je taj isti pokret dvadeset godina kasnije zakljuio da
on, na kraju krajeva, nije izdajnik, ve muenik. Dokaz da tom istom pokretu u naredne
43

trideset etiri godine nikada nije palo na pamet da ikoga obavesti o toj znaajnoj promeni
statusa. Zar je Marija elela spomen na sve to?
Lojalni komunista postaje trockistiki terorista, a potom ponovo lojalni komunista. Heroji
postaju izdajnici, izdajnici postaju muenici. Nadahnuti predvodnici i kormilari naroda
postaju obini kriminalci uhvaeni s rukama u kasi sve dok, moda, u nekom stranom
trenutku u budunosti, ne postanu simpatini devedesetogodinjaci u razgovorima na
televiziji. Petar Solinski pogleda u nezastrt prozor i vide kako tminu ispunjavaju naslovi Stojo
Petkanov: rehabilitacija jednog narodnog voe. Hoe li ili nee biti takvog revizionizma,
zavisie delimino i od njegove uspenosti u zavrnoj nedelji suenja.
A ta e biti s profesorima prava, tuiocima, supruzima, oevima? Kakva e se njima nova
imena nadenuti, a koja e im biti oduzeta? Kakvi su izgledi bilo koga meu njima u tutnjavi
talasa istorije?
*
"Kazau vam ta mi je jednom prilikom rekao jedan ovek koji je verovao da je mudar."
Dravni tuilac nije eleo to da uje. Poeo je da se gnua ovog oveka. Ranije, kao
obian graanin, mrzeo gaje objektivno, svrsishodno. Mrnja prema Petkanovu predstavljala
je konstruktivnu, objedinjujuu silu meu opozicionarima. Ali otkako ga je video izbliza,
otkako je poeo da s njim razgovara i da se bori, to oseanje se izmenilo. Njegovo gnuanje
postalo je lino, mahnito, snobovsko i tetno. Negdanja sramota, trenutno gaenje, budui
strah: ta meavina poela je da razjeda tuioca. inilo mu se da sada mrzi Petkanova kao to
je nekada voleo svoju enu; voa je zauzeo sav emotivni prostor koji je trenutno postojao u
njegovom braku. A sada je trebalo da saslua nekakvu jevtinu mudrost koju je ta svinja od
biveg predsednika pokupila od nekog predanog heroja rada, a koji ju je pre toga, verovatno,
legalno ukrao iz sabranih dela, spisa i dokumenata te svinje od biveg predsednika.
"Bio je muziar", poe Petkanov. "Svirao je u Simfonijskom orkestru Dravnog radija.
Iao sam sa svojom kerkom. Posle koncerta odvela me je da se upoznam s muziarima.
Svirali su dobro, po mom miljenju, pa sam im nazdravio. Bilo je to u Koncertnoj dvorani
revolucije", dodade on, ukrasni detalj koji je, neznano zato, raestio Solinskog kao ujed
obada. Zbog ega mi to priate, uo je sebe kako pita. Koga je briga u kojoj ste to glupavoj
dvorani navodno bili impresionirani muzikom? Koga je briga, kakve to ima veze? U svom
gnevu uo je kako se Petkanovljeva pria nastavlja negde u daljini, kao kroz teke zavese. "I u
tih nekoliko rei, progovorio sam o zahtevima koje umetnost mora da ispunjava u politikoj
borbi, o tome kako umetnici moraju da pristupe velikom pokretu protiv faizma i imperijalizma, a za izgradnju socijalistike budunosti. Moete otprilike", ree on s prizvukom
ironije koji je Solinskom sasvim promakao, "da zamislite ta sam im rekao. Svejedno, kasnije,
dok sam prolazio kroz orkestar, priao mi je jedan mladi violinista. 'Drue Petkanov,' rekao je,
'drue Petkanov, ljude ne zanimaju uzviene stvari. Njih zanimaju samo kobasice.'"
Petkanov pogleda u dravnog tuioca oekujui reakciju; inilo se, meutim, da ga
Solinski i ne slua. Konano, kao da je doao k sebi, on ree: "Pretpostavljam da ste ga
streljali."
"Petre, vi ste tako staromodni. Tako ste staromodni u svojoj kritinosti. Naravno da nisam.
Mi nikada nismo ubijali ljude." To emo tek da vidimo, pomisli tuilac, prekopaemo zemlju
po vaim zatvorima, izvriemo autopsije, nateraemo vau tajnu policiju da vas ocinkari. "
ne. Ali recimo da su se njegove anse da postane voa orkestra posle te iskrene razmene
miljenja smanjile."
"Kako se zvao?"
"O, pa ne oekujete valjda... Svejedno, sutina je u sledeem. Ja se nisam sloio s tim
prilino cininim mladim ovekom. Ali sam ipak i razmislio o onom to je rekao. I tako, s
vremena na vreme, posle toga, ja ponovim sebi: 'Drue Petkanov, ljudima su potrebne i
kobasice i uzviene stvari'."
"?" U tome je ta mudrost iz Koncertne dvorane revolucije. Promucate iza scene
nekoliko hrabrih rei protesta, i ako vas ne streljaju, onda vam rei izvrgnu u nekakvu
slabanu, banalnu parolu, ovaj...
44

", ja samo prenosim koristan savet. Poto, znate, mi smo im dali i kobasice i uzviene
stvari. Vi ne verujete u uzviene stvari, a ne dajete im ak ni kobasice. Nema ih u
prodavnicama. ta im, dakle, nudite umesto toga?"
"Nudimo im slobodu i istinu." To je na njegovim usnama zazvualo pompezno, ali on je u
to verovao, pa zato da to ne kae glasno?
"Slobodu i istinu!" podrugljivo odvrati Petkanov. "Dakle, to su za vas uzviene stvari!
Dajete enama slobodu da izau iz kuhinja i dou pred vau skuptinu da vam saopte tu
istinu da u radnjama nema posranih kobasica. Eto ta imaju da vam kau. I vi to nazivate
napretkom?"
"Stii emo i do napretka."
"Hmmm. Hmm. Sumnjam. Dozvoli mi da posumnjam u to, Petre. Zna, svetenik iz mog
sela a taj je, bojim se, verovatno bio streljan, jer u to vreme vrljalo je puno kriminalnih
elemenata, pa se to lako moglo dogoditi svetenik iz mog sela imao je obiaj da kae: 'U nebo
se ne stie prvim skokom.'"
"Tano."
"Ne. Petre, ne razume. Ne govorim ja o tebi, u stvari. Ti i tebi slini ve ste puno puta
skakali. Mnogo vekova i mnogo skokova. Skok, skok, skok. Ja govorim o nama. Mi smo do
sada skoili samo jednom."
*
Karakter. Moda je to bila njegova pogreka, njegova... da, njegov buroaskoliberalistiki previd. Naivna nada da e "upoznati" Petkanova. Tvrdoglavo a suludo verovanje
da nain ispoljavanja moi odraava karakter pojedinca, i da je stoga prouavanje karaktera
neophodno i korisno. Nekada davno, nema sumnje, to jeste bilo tano: bilo je tano u sluaju
Napoleona i Cezara i careva i prestolonaslednika. Ali dosta toga se promenilo od tada.
Ubistvo Kirova, to je bio kljuni datum. Ubijen hicem u lea iz revolvera "nagan" u tabu
lenjingradske komunistike partije, prvog decembra 1934. godine. Staljinov prijatelj i
saveznik, Staljinov saborac. Dakle, nevino smo zakljuivali, dakle ako postoji iko na svetu ko
to nije eleo niti se tome nadao, a kamoli naredio tako neto, onda je to Staljin. To je bilo
nemogue prema svim znanim politikim i linim pravilima ponaanja. Nije bilo samo "izvan
karaktera" da je Staljin naredio da se Kirov ubije, ve i izvan naih moi razumevanja toga ta
sve karakter moe da podrazumeva. Upravo u tome i jeste bila sutina. Preli smo u epohu u
kojoj je "karakter" varljiv termin. Karakter je zamenjen egom, a vrenje vlasti kao odraz
karaktera zamenjeno je psihopatskim uvanjem vlasti svim moguim sredstvima i ruganjem
svemu to se ini nemoguim. Staljin je naruio ubistvo Kirova: dobro doli u savremeni svet.
Solinski otkri da mu je takav zakljuak nesporan samo dok spokojno sedi u svojoj radnoj
sobi okrenutoj ka severu, ili dok pregleda policu za knjige u svom kabinetu; ali pokuaj da
Petkanova sagleda kao opaki kovitlac elektrona koji krue u nekom udovinom vakuumu
nije u njegovom prisustvu opstajao ni dva minuta. Zaklonjen svojom uvarkom, starac bi
stajao pred njim i raspravljao, poricao, lagao, pretvarao se da ne razume; i ubrzo bi se sva
primarna oseanja dravnog tuioca radoznalost, iekivanje, smetenost vratila na svoje
mesto. Ponovo bi poinjao da traga za karakterom, za starinskim, objanjivim karakterom.
Ba kao da je sam zakon zahtevao uzrono-posledini odnos loginih motiva i delovanja koje
iz njih proistie; sudnica je jednostavno odbijala da dopusti bilo kakvo poigravanje s
gvozdenom logikom uzroka i posledice. Sredinom popodneva etrdeset drugog dana
Krivinog postupka broj 1, Petar Solinski zakljui daje kucnuo as. Jo jedno ispitivanje, o
korienju dravnog benzina za privatne potrebe, okonalo se u prepirci i zaboravu. "U redu",
ree on, pa udahnu duboko kao operski peva i uze novu fasciklu. U pauzi za ruak ispljuskao
se vodom po licu i ponovo oeljao. Lik mu je u ogledalu delovao umorno. Bio je umoran, od
posla, od braka, od politike neizvesnosti, ali pre svega od toga to je dan za danom provodio
u prusustvu Stoja Petkanova. One udvorice iz Politbiroa svakako su neprestano oseale
potrebu da tede energiju tako to e se u svemu slagati s njim.
Sada je pokuao da zaboravi i svoju enu, i general-potpukovnika Ganjina, i TV-kamere, i
sva obeanja koja je sebi dao pre poetka suenja. Dovoljno je dugo bio asni pravnik koji
45

strpljivo ieprkava istinu, kao listie maslaka, izmeu zuba lai. Moda se i od toga umorio.
"U redu, gospodine Petkanov. U ovom procesu koji traje ve vie sedmica i te kako dobro
smo se upoznali s vaim nainom odbrane. Vaom odbranom protiv svih optubi. Ako je
uinjeno neto protivzakonito, vi za to niste znali. A ako ste za neto znali, onda je to
automatski postajalo zakonito."
Petkanov se osmehnu kada se njegovi advokati podigoe da upute prigovor. Ne, taj
neurotini makro, tuilac, sasvim je ispravno sumirao stvar. Rukom im dade znak da sednu.
"Nisam uinio nita to prethodno nije odobrio Centralni komitet komunistike partije",
ponovi on ve stoti put, "i ozakonio ukazima Ministarskog saveta. Sve to sam inio bilo je u
potpunosti zakonito."
"U redu. Da vidimo onda ta ste radili esnaestog novembra 1971. godine."
"Kako moete..."
"Ne oekujem da se setite, poto vaa memorija, to nam je mnogo puta pokazano,
funkcionie samo onda kada se sea izvesnih postupaka koji su navodno u okvirima zakona."
Solinski uze dokument koji mu je dao Ganjin i kratko ga pogleda. "esnaestog novembra
1971. godine odobrili ste upotrebu svih neophodnih sredstava protiv klevetnika, sabotera i
antidravnih kriminalaca. Da li biste bili ljubazni da objasnite ta treba da podrazumevamo
pod izrazom 'sva neophodna sredstva?"
"Ne znam o emu govorite", smireno odgovori Petkanov. "Osim to imam utisak da
odobravate sabotau i antidravni kriminal."
"Vi ste toga dana potpisali memorandum kojim se odobrava eliminisanje politikih
protivnika. Na to se odnosi izraz 'sva neophodna sredstva'."
"Ne znam o kakvom dokumentu govorite."
"Evo jedne kopije, a tu je i kopija za sud. Re je o memorandumu iz dosijea Odeljenja za
unutranju bezbednost na kome je va potpis i potpis pokojnog generala Kalina Stanova."
Petkanov gotovo i ne pogleda papir. "Za mene to nije potpis. Za mene je to par inicijala,
verovatno falsifikovanih."
"Vi ste toga dana odobrili upotrebu svih neophodnih sredstava", ponovi Solinski. "
ovlaenje omoguavalo je odeljenjima za unutranju i spoljanju bezbednost da preduzimaju
akcije protiv politikih protivnika u zemlji i inostranstvu. Protivnika kao to su radio-voditelj
Simeon Popov, koji je umro od sranog udara u Parizu, dvadeset prvog januara 1972, i
novinar Miroslav Georgijev, koji je umro od sranog udara u Rimu petnaestog marta iste
godine."
"Sad izgleda snosim odgovornost i za to kad neki starac negde u svetu doivi srani udar",
veselo odgovori Petkanov. "Da ih nisam na smrt preplaio?"
"U godinama pre izvrnog ovlaenja koje ste dali novembra 1971. godine, Specijalni
tehniki ogranak Odeljenja za unutranju bezednost u ulici Reskov vrio je opite sa ciljem
proizvodnje droga koje bi, unete oralnim ili intravenoznim putem, stvarale simptome sranih
smetnji. Takve droge koriene su da bi se prikrila injenica da je rtva zapravo preminula od
posledica prethodnog ili istovremenog namernog trovanja."
"Sad sam optuen i za proizvodnju droge? Ja nemam ak ni poasnu diplomu iz hernije."
"Tokom tog istog perioda", nastavi Solinski, oseajui u sebi buno ushienje, a oko sebe
napregnutu tiinu, "u Odeljenju za unutranju bezbednost, kao to se vidi iz mnogih zabeleki
i memoranduma, stvorena je poprilina uzbuna zbog neprilinog ponaanja i linih ambicija
ministra kulture."
Solinski zastade, da sebi da vremena, svestan da je kucnuo as. Pokretala ga je mona
smea pravinosti i strasti. "Ana Petkanova", dodade, potpuno nepotrebno, a onda, kao da ita
s njenog spomenika, "od 1937. do 1972. Odeljenje za unutranju bezbednost esto je
izvetavalo da je njeno privatno i javno ponaanje od one vrste kakva se karakterie kao
antisocijalistika. Vi se na njihove izvetaje niste obazirali. Dalje, uzbunilo ih je kad su otkrili
da ministarku kulture nameravate da proglasite za svog zvaninog naslednika. su otkrili",
nehajno dodade dravni tuilac, "jednostavno tako to su postavili prislune ureaje u vau
predsedniku palatu. Njihov dosije o Ani Petkanovoj svedoi o sve veoj zabrinutosti zbog
uticaja koji je imala, i koji je trebalo da nastavi da ima, na vas. Antisocija listiki uticaj, kako
46

su oni to sroili."
"Glupost", promrmlja bivi predsednik.
"esnaestog novembra 1971. godine vi ste odobrili elimin isanje politikih protivnika",
ponovi Solinski. "Dvadeset treeg aprila 1972. godine, ministar kulture, koja je pre toga bila
odlinog zdravlja, umrla je sasvim neoekivano, i to neobino mlada, od sranog udara. U to
vreme je isticano da su hitno bili sazvani vodei kardiolozi u zemlji i da su uinili sve to su
mogli, ali da nisu uspeli da je spasu. Nisu uspeli iz jednog jednostavnog razloga: zbog toga
to ona nije patila od sranih smetnji." "I sada, gospodine Petkanov", nastavi dravni tuilac,
odlunim glasom da bi uutkao slubenu odbranu, koja se ve bila podigla na noge, " ne
znam, a iskreno reeno i ne zanima me ta ste vi tano znali a ta niste znali. Ali sami ste nam
rekli da je sve to ste vi odobrili bilo, prema novom Ustavu iz 1971. godine koji ste vi uveli,
automatski i u potpunosti zakonito. Stoga se optuba koju iznosim ne odnosi samo na vas
lino ve na itav kriminalni i moralno zatrovani sistem na ijem elu ste stajali. Vi ste ubili
svoju ker, gospodine Petkanov, i sada stojite pred nama kao predstavnik i glavni upravlja
politikog sistema u kome je potpuno zakonito, prema vaoj mnogo puta ponovljenoj frazi,
potpuno zakonito da jedan dravni poglavar odobri smrt ak i jednog od sopstvenih ministara,
u ovom sluaju Ane Petkanove, ministra kulture. Gospodine Petkanov, vi ste ubili vlastitu
ker, i ja traim odobrenje suda da ve pobrojanim optubama dodam i optubu za ubistvo."
Petar Solinski sede uz buku jednog za sudnicu neobinog aplauza, toptanja nogu,
dobovanja o stolove, ak i uz poneki promukli zviduk. Ovo je bio njegov trenutak, njegov
trenutak za venost. Zario je vile u zemlju, po jedan iljak s obe strane vrata. Vidi ga samo
kako rei i gri se, pljuje i mahnita, prikovan tu pred svima da ga vide, sagledaju, prosude, da
mu sude. Bio je to njegov trenutak, njegov trenutak za venost.
TV-reiser hrabro prelomi sliku. S leve strane sedeo je dravni tuilac, trijumfalno
rairenih oiju, uzdignute brade; s desne je stajao bivi predsednik u vrtlogu besa, i tukao
pesnicom po tapaciranoj gredi, urlao na svoje advokate, pretio prstom novinarima, zurio u
predsednika suda i njegove ravnodune, u crno odevene pomonike.
*
"Dostojno amerike televizije", primetila je Marija dok je s akt-tanom u ruci zatvarala
vrata.
"Dopalo ti se?" On je jo uvek udisao viak kiseonika, posle otvaranja karata, metea,
slasti aplauza. Oseao se sposobnim za bilo ta. ta je sarkazam njegove ene prema injenici
da je porazio bes jednog nekada monog diktatora? On je bio u stanju da reima preoblikuje
sve, da izgladi svoj porodini ivot, zasladi Marijino oporo negodovanje.
" je bilo vulgarno i neasno, nipodatavajue spram zakona, i poneo si se kao kakav
makro. Pretpostavljam da su ti posle svega u garderobu dolazile devojke da ti nude svoje
telefonske brojeve?"
Petar Solinski ue u svoju malenu radnu sobu i zagleda se nekud kroz smog prema
Spomeniku vene zahvalnosti. Veeras nije bilo sunca na pozlaenom bajonetu. Njegovom
zaslugom. On je ugasio plamen. Sad mogu da odvezu Aljou, da ga pretvore u ajnike i pera
za pisanje. Ili da ga daju mladim vajarima da ga pretvore u nove spomenike u ast novih
sloboda.
"Petre." Sada je stajala iza njega i drala mu ruku na ramenu. Nije mu bilo jasno da li je to
gest izvinjenja ili utehe. "Jadni Petre", dodade ona, iskljuivi time mogunost da je re o
izvinjenju.
"Zato?"
"Zato to vie ne mogu da te volim, a posle dananjeg dana sumnjam ak i da mogu da te
potujem." Petar ne odgovori, ak se i ne okrete da joj vidi lice. "Ipak, drugi ljudi e te
potovati ak i vie, a ko zna, moda e te drugi ljudi i voleti. Ja u zadrati Angelinu,
naravno."
"Taj ovek je bio tiranin, ubica, lopua, laov, prevarant, moralna nakaza, najgori
kriminalac u istoriji naeg naroda. To svi znaju. Pobogu, ak i ti poinje da veruje da je
tako."
47

"Ako je tako", odvrati ona, "onda to ne bi bilo teko dokazati i bez kurvanja za televiziju i
izmiljanja lanih dokaza."
"ta hoe da kae?"
"Petre, ne misli valjda stvarno da bi najgori kriminalac u istoriji naeg naroda potpisao
jedan tako koristan dokument koji je Ganjin sluajno otkrio ba onda kada je optubi poeo da
izmie uspeh kakvom se on nadao?"
Dakako, on je razmotrio i tu mogunost, i imao je pripremljenu odbranu. Ako Petkanov
nije potpisao taj memorandum, sigurno jeste potpisao neki slian. Mi samo dajemo konkretan
oblik nareenju koje je on svakako izdao preko telefona. Ili stiskom ruke, klimanjem glave,
time to je trajno odbijao da se usprotivi. Taj dokument je verodostojan, ak i ako je falsifikat.
ak i ako nije verodostojan, neophodan je. Svaki izgovor bio je sve blei, a ipak sve
brutalniji.
U turobnoj tiini brane pustoi, oseao je kako mu na usnama nezadrivo buja sarkazam.
"A nita drugo, na pravni sistem predstavlja neznatan napredak u odnosu na sistem
NKVD-a u Staljingradu oko 1937. godine."
Marija mu skide ruku s ramena. " je cirkuski proces, Petre. Osavremenjena verzija.
Cirkuski proces, i nita drugo. Ali uverena sam da e se njima i te kako dopasti." Tu ona izae
iz sobe, a on osta zagledan nekud ponad smoga, shvatajui sve jasnije da je izala i iz
njegovog ivota.
*
Tuilac, to imbecilno derite, nije bio svestan na koga se namerio. Ako ga nije slomio
mukotrpni rad u Varkovoj, kada su ak i neki od najtvrih drugova pikili u gae na pomisao
o poseti Gvozdene garde, nee dozvoliti ni da ga potue taj pravnik pileeg mozga, koji je taj
posao dobio tek kao peti kandidat. On, Stojo Petkanov, bez po muke je ispraio njegovog oca,
utnuo ga je iz Politbiroa glasanjem deset prema jedan i potom ga pomno drao na oku u
njegovom pelarskom izgnanstvu. ta mu onda moe taj njegov kilavi sin, koji se muva po
sudnici sa svojim glupavim osmehom i gomilom falsifikovanih dokaza?
Oni su svi su oni glupavo verovali da su pobedili. Ne u procesu, koji je bio znaajan
koliko i maji prde, poto su se dogovorili o presudi dve sekunde nakon to su odredili
optube; ve u istorijskoj borbi. Kako su samo neuki "U nebu ne stie prvim skokom." Samo
pogledajte koliko su skokova oni i njima slini imali kroz vie vekova. Hop, hop, hop, kao
egavi abac u blatnjavom ribnjaku. Ali mi smo do sada imali samo jedan skok, a kakav je to
velianstven uzlet bio. Posebno sloga to itav proces nije otpoeo onako kako je Marks
predvideo, ve u pogrenoj zemlji i u pogreno vreme, pri emu su se sve
kontrarevolucionarne snage naotrile da ga ugue odmah po roenju. Potom je revolucija
morala da se gradi u uslovima ekonomske krize, da se u krvavom ratu brani od faizma, da se
potom jo jednom brani od amerikih bandita i njihove trke u naoruanju, pa ipak... pa ipak
smo za samo pedeset godina privukli ve pola sveta na nau stranu. Kakav velianstven prvi
skok!
A sada kapitalistiki ljam i kurve iz novina bljuju svoje klevete o "neizbenom slomu
komunizma" i "inherentnim protivurenostima sistema", s bezbrinim osmehom kradu one
iste fraze koje su toliko dugo vaile i jo uvek vae za kapila lizam. itao je on o nekom
buroaskom ekonomisti po imenu Fier, koji je tvrdio da "slom komunizma oznaava
ponovno proienje kapitalizma". To emo tek da vidimo, her Fier. Re je zapravo o tome
da je samo u jednom kratkom istorijskom trenutku starom sistemu doputeno da poslednji put
poskoi u svom blatnjavom ribnjaku. No potom e se, neizbeno, duh socijalizma ponovo
trgnuti, pa emo u naem sledeem skoku gaziti kapitaliste u blatu dok ne crknu pod naim
izmama
Radili smo i greili. Radili smo i greili. Moda smo. zaista, bili preterano ambiciozni,
kada smo mislili da moemo da promenimo sve, strukturu drutva i prirodu pojedinca, u samo
ne koliko pokolenja. On lino oduvek je u to bio uveren manje nego neki drugi, i neprestano
je upozoravao na vaskrsavanje buroasko-faistikih elemenata. I u poslednjih godinu dve
pokazalo se da je bio u pravu, poto je sav drutveni talog ponovo izronio na povrinu. Ali,
48

ako su buroasko-faistiki elementi bili u stanju da preive etrdeset godina socijalizma,

zamislite samo koliko je dua samog socijalizma nepokolebljivo jaka u poreenju s njima.
aica oportunista, vrea dolara i jedna pizda iz Kremlja nisu mogli da oduvaju taj pokret
kome je on posvetio itav svoj ivot. Pokret je bio star i snaan koliko i sam ljudski duh.
Vratie se on, s obnovljenom snagom, uskoro, vrlo uskoro. Moda e imati drugaije ime,
drugaiju zastavu. Ali ljudi i ene uvek e voleti da hodaju tom stazom, tom izazovnom
strmom stazom preko reke od kamenja i kroz vlani oblak, poto se zna da e na kraju izroniti
u bletav sunev sjaj i jasno videti nad sobom planinski vrh. Ponovo e se uhvatiti za ruke.
Imae novu pesmu nee to vie biti "Stupajmo crvenom stazom" kao to je bilo na planini
Rikoa. Ali e tu novu pesmu pevati na staru melodiju. I svi e se zbiti da bi izveli taj moni
drugi skok. Tada e zemlja da zadrhti, a svi kapitalisti i imperijalisti i botaniarsko ubre i
ljam, i otpadnici i posrani intelektualci i balavi tuioci i Jude sa ptiijim govnima na
lobanjama, svi e se oni jo jednom usrati, mono i konano.
*
"Ja sam Stojo Petkanov."
etrdeset petog dana suenja, bivi predsednik obratio se sudu da sam iznese svoju
odbranu. Stajao je s jednom rukom poloenom na gredu, oniska zdepasta prilika, uzdignute
glave i stisnutih vilica, i kroz zatamnjene naoare proveravao koja ga kamera snima.
Nakaljao se, pa se ponovo oglasio vrim, istijim tonom.
"Ja sam Stojo Petkanov. Nosilac sam Velikog ordena 'El Libertador' republike Argentine.
Ordena Velike zvezde za zasluge, republike Austrije. Velikog Leopoldovog ordena, iz
Belgije. Velikog nacionalnog ordena Brazila, Kruzeiro do Sul. Ordena Velikog krsta za
hrabrost, republike Burundi."
("Ne mogu da verujem.")
"Kao i Velikog nacionalnog pojasa, takoe iz republike Burundi."
("Da pritegne stomainu. ")
"Velikog krsta ordena za hrabrost Kameruna. Spomen odlikovanja povodom obeleavanja
tridesete godinjice majskog ustanka ehoslovakog naroda. Velikog krsta ordena za zasluge
Centralnoafrike republike. Ordena Bojaka, iz Kolumbije. Velikog krsta za zasluge, Narodne
republike Kongo. Ordena Hosea Martija, republike Kube. Velikog Makariosovog pojasa, sa
Kipra."
("Da pritegne stomainu. ")
"Ordena slona, iz Danske. Titule poasnog doktora Centralnog univerziteta Ekvadora.
Ordena Velika lenta Nila, arapske republike Egipat. Ordena velikog krsta bele rue, iz Finske.
Velikog krsta legije asti, iz Francuske. Kao i spomen - odlikovanja Zor Pompidu. Kao i
titule poasnog doktora Univerziteta u Nici."
("Koga li je to kresnuo u Francuskoj?
"Sve. De Gola. iskara. Miterana.")
"Zlatne medalje senata i spomen koveia povodom slole godinjice francuskog senata.
Ordena velikog krsta ekvatoeijalne zvezde, iz Gabona. Ordena Karl Marks, iz Demokratske
republike Nemake."
("Kresnuo je Honekera. "
"Kresnuo je Karla Marksa."
"Prekinite, vas dvojica. ")
"Ordena Velikog krsta za zasluge, iz Savezne republike Nemake. Ordena viteza zvezde,
iz Gane. Ordena Velikog spasiteljevog krsta, iz Grke. I zlatne medalje grada Aline Velikog
krsta nacionalnog ordena 'Istina narodu', republike Gvineje."
("Istina narodu!"
"Stanovnici Gvineje poznati su po svom smislu za ironiju, Dmitre.")
"Ordena Pahlavija sa lentom, iz Irana. Ordena 'Velikog pojasa za zasluge', iz Italije. Kao i
Zlatne medalje Aldo Moro. Kao i nagrade 'Simba' za mir. Kao i specijalne zlatne medalje
Leonardo da Vini, prvog reda, rimskog Instituta za meunarodne odnose. I zlatne plakete
Regionalne uprave Pijemonta. Nacionalnog ordena velikog krsta, Obale Slonovae. Lente
49

AlHuseina Bin-Alija iz Jordana. Ordena 'Zastava republike', prvog reda, iz Demokratske

narodne republike Koreje. Velike Mubarakove lente iz Kuvajta. Kao i srebrne plakete
kuvajtskog Univerziteta. Libanskog ordena za zasluge. Velikog pojasa Ordena pionira,
republike Liberije."
("Da pritegne stomainu. ')
"Velike lente ordena Mahamadi iz Maroka. Velikog pojasa mauritanskog ordena za
nacionalne zasluge. Ordena 'ampion svetskog mira dvadesetog veka', sa Mauricijusa.
Velikog lanca meksikog ordena Acteki orao. Jubilarne zlatne medalje izdate povodom pete
godinjice nezavisnosti Mozambika. Ordena Svetog Olafa, iz Norveke. Medalje grada
Amsterdama koju mi je dodelio gradonaelnik. Pakistanskog ordena 'Nian'. Kao i
pakistanske jubilarne medalje Kvaid-l-Azam. Velikog krsta peruanskog Ordena sunca. Kao i
titule poasnog doktora Nacionalnog univerziteta za mainstvo, iz Perua. Ordena Sikutana
prvog reda, sa Filipina. Velikog krsta Ordena Santjago, iz Portugala. Ordena konjanika, iz San
Marina. Velikog krsta nacionalnog ordena senegalskog lava. Velikog Omadisovog pojasa, iz
Sirije."
("Sad nisam nita rekao.')
"Ordena viteza somalijske zvezde s velikim pojasom.
("Phhhhhihihiihihi. ')
"Ordena za graanske zasluge sa lentom, iz panije. Ordena lente asti iz Sudana.
Aneoskog kraljevskog ordena, iz vedske. Velikog pojasa Ordena nezavisnosti, iz Turske.
Diplome poasnog graanina i Zlatnog kljua grada Ankare. Ordena Viteza velikog krsta
batskog reda, iz Velike Britanije."
("Kresnuo je englesku kraljicu"
"Sto posto. U kupatilu. "
" On bi sve uinio za svoju zemlju. ")
"Ordena Lenjina, iz SSSR-a."
("Eto vidi. Stvarno je kresnuo Lenjina. "
"Zna li tvoja baka za to, Stefane?"
"I Staljina. "
"I Hruova. "
"I Brenjeva."
" Vie puta. I Andropova. "
"I... kako se ono zvao onaj drugi seronja?"
" ernjenko?"
"I ernjenka. "
"Gorbaova nije kresnuo."
"Gorbaov ne bi ni hteo da se kree s njim. Zato to je bio sa svima ostalima. Ko zna ta
je sve od njih pokupio."
" Verovatno je to preneo engleskoj kraljici. "
"Nije. Zato ga je i naterala da to obave u kupatilu.")
"Takoe, i jubilarne medalje 'Dvadeset godina od pobede u velikom patriotskom ratu'.
Kao i jubilarne medalje povodom Lenjinove stogodinjice. I jubilarne medalje Trideset
godina od pobede u velikom patriotskom ratu'. Ordena 'El 1 jbertador', iz Venecuele. Velikog
pojasa nacionalnog ordena Gornje Volte. Ordena velike zvezde, iz Jugoslavije. Kao i
Spomen-plakete grada Beograda. Velikog pojasa nacionalnog ordena leoparda, iz Zaira.
Takoe i ordena 'Veliki prijatelj slobode', 'Veliki zapovednik', iz Zambije. Takoe..."
("Takoe!")
"Takoe i jubilarne medalje Apimondije. Zlatne medalje 'Frederik olio-Kiri' Svetskog
mirovnog saveta. Jubilarne medalje Svetske federacije zbratimljenih gradova. Srebrne
jubilarne medalje izdate povodom dvadeset petogodinjice Ujedinjenih nacija. Zlatne medalje
Norberta Vinera. Zlatne medalje sa lentom i plaketom Instituta za probleme novog
meunarodnog ekonomskog poretka. Titule 'oveka 1980. godine' za mir."
("Kresnuo je ceo svet. "
"Nije kresnuo Izrael. Nije ni Ameriku."
50

"Francusku je ba izjebao"
"Francuska daje svakome."
"Kresnuo je englesku kraljicu. To ne mogu da prebolim."
" To je zbog svih tih lenti i pojaseva koje je nosio. Nije mogla da vidi ko je ispod. "
"Valjda ih je poskidao pre nego to je otiao u kupatilo."
"Moda ih je zadrao do poslednjeg trenutka, a onda, oouuuuupppps, prekasno, vae
velianstvo. "
"Kresnuo je ceo svet. "
" onda je svet izjebao njega. Izjebao je i nas. "
"Vi ste blesavi, momci. Problem je u tome to ste u pravu."
"Blesavi ali u pravu, blesavi ali u pravu. "
"ta hoe da kae, Vera?"
"Ova dvojica stalno ponavljaju kako smo izjebani. I jesmo, protiv svoje volje, bezbroj
puta. itava zemlja. Potrebna nam je terapija. ta misli, moe li itava zemlja da dobije
terapiju?"
"Ne ide to tako. Sad treba samo da se spremi da te jebe neko drugi. "
"Da, ujka Sem sa kitom iaranom prugama i zvezdicama."
" bar deli poklone. Kutije marlbora."
" posle kara. "
"Bolje to nego da te kara Brenjev. "
"Sve je bolje od toga. Taj je u krevet iao s izmama. Jednostavno nije imao pojma koliko
devojke mogu biti oseajne. "
"Boe, to ste vi momci cinini."
"Potrebna nam je terapija, Vera, to je na problem. "
"Ili jo jedno pivo. "
"Psst. Gledajte ovo. ")
"Roen sam kao siroe. Odrastao sam pod faistikom monarhijom. Pristupio sam Savezu
komunistike omladine. Progonila me buroasko-velikaka policija. Bio sam na robiji u
zatvoru Varkova. 'Onaj ko je proao surovu kolu Varkove, nikada nee izdati socijalizam i
komunizam.' Prolivao sam krv za svoju zemlju u antifaistikoj borbi. Bio sam kormilar ovog
naroda trideset tri godine. Nezaposlenost je iskorenjena. Inflacija je obuzdavana naunim
metodama. Faisti su razbijeni. Nije bilo rata. Standard je porastao. Pod mojim rukovoenjem,
ova zemlja stekla je meunarodni ugled.
A sada sam se naao u krajnje neobinom poloaju." Na kameri 2 zatreptalo je crveno
svetio, i Petkanov se roaki ivahno okrete da se neposredno obrati naciji. "Naao sam se na
sudu. Optuen sam zbog toga to sam ovoj zemlji doneo mir i napredak i meunarodni ugled.
Optuen sam zbog toga to sam iskorenio faizam, ukinuo nezaposlenost, sagradio kole i
bolnice i hidrocentrale. Optuen zbog toga to sam socijalista i komunista. Kriv sam, drugovi,
po svim optubama."
Tu zastade i pree pogledom po sudnici "Drugovi", ponovio je. "Jeste, i to je udno. Jer
danas, kud god pogledam, vidim negdanje drugove. Ljude koji su se zaklinjali na vernost
partiji, koji su izjavljivali da su pravi komunisti, koji su u svojim karijerama traili pomo
partije, koje je socijalizam ikolovao, nahranio i obukao, a koji su sada zakljuili, zbog
prikladnosti trenutka i zbog line dobrobiti, da zapravo nikada nisu ni bili socijalisti i
komunisti, za ta su se nekad ponosilo i odluno izdavali.
Ako je tako, izjavljujem da sam kriv zbog toga to sam rtvovao svoj ivot da bih
poboljao ivot radnika i seljaka naeg velikog naroda. I kao to sam rekao na poetku ovog...
ovog televizijskog programa za ameriku mreu, ovde sam ve jednom bio. Neu zavriti
vlastitim reima, ve izjavama drugih. Proitau za sudski zapisnik sledee izjave:
Engleska kraljica Elizabeta: 'Mi smo danas u Velikoj Britaniji impresioniram vaim
odlunim stavom u odbrani nezavisnosti. Vaa linost, gospodine predsednie, kao dravnika
svetskog ugleda, vae iskustvo i uticaj, uivaju sveopte uvaavanje.'
Margaret Taer predsednik vlade Velike Britanije..."
Solinski ustade. "Gospodine predsednie suda, zar zaista moramo..."
51

Petkanov uutka dravnog tuioca isto onako kao to je nebrojeno mnogo puta uutkao
oca tog momka na sastancima Polbitiroa. S nekom goropadnom utivou, on se obrati
sudijama. "Velikoduno ste mi dodelili jedan sat. Ne bi trebalo da spominjem taj na dogovor.
Trebalo bi da se pretvaram da i ne elim da govorim due. Dali ste mi jedan sat. I ja u ga
iskoristiti."
"Upravo zbog takvog vaeg ponaanja", odgovori sudija, "postavljena vam je granica.
Imate jedan sat da ponudite zakonske predloge i zakonske argumente."
"Upravo to i inim. Margaret Taer, premijer Velike Britanije..." Petkanov agresivno
podie pogled ka Predsedniku, na ta ovaj umorno klimnu glavom, skide runi sat i postavi ga
ispred sebe. "Margaret Taer: 'Bila sam impresionirana linou predsednika. Posebno snane
utiske nosim o njemu kao lideru zemlje koja je spremna da razvija saradnju sa drugim
narodima.'
Riard Nikson: 'Svojim dubokim razumevanjem najvanijih svetskih problema,
predsednik moe da doprinese i doprinosi reavanju goruih problema oveanstva.'
Predsednik Dimi Karter: 'Predsednikov uticaj na meunarodnoj pozornici izuzetno je
velik. Zahvaljujui stabilnom poloaju svog predsednika i svojoj nezavisnosti, njegova zemlja
je u prilici da slui kao most izmeu nacija sa sutinski razliitim stanovitima i interesima,
kao i izmeu lidera koji bi inae teko uspevali da meusobno pregovaraju.'
Andreas Papandreu: 'Predsednik nije samo veliki voa, znaajan politiar na Balkanu i u
Evropi, ve i linost prvog reda u svetskim razmerama.'
Karl Gustav XVI, kralj vedske: 'Vi ste postali simbol napretka koji je vaa zemlja
ostvarila u proteklih nekoliko decenija. S velikim zanimanjem pratimo kako vaa zemlja pod
vaim vodstvom, ostvaruje impresivan ekonomski napredak.'
Huan Karlos, kralj panije: 'Vi ste, gospodine predsednie, mnogo puta dokazali svoju
aktivnu, neumornu privrenost politici detanta, ouvanju neotuivog prava svih ljudi da sami
odluuju o svojoj sudbini, i idu putem koji najvie pogoduje njihovim interesima, punom
iskorienju vlastitih kapaciteta slobodi od inostranog meanja koje ometa ostvarivanje
suvereniteta.'
Valeri iskar d'Esten: 'Francuska je srena zbog toga to je u prilici da ugosti dravnog
poglavara koji igra znaajnu ulogu u politici pribliavanja i saradnje izmeu dva dela Evrope.'
Dejms Kalagan, Predsednik vlade Velike Britanije: 'Vi dajete znaajan doprinos razvoju
odnosa s treim svetom, naporima koji se ine da bi se prevazila nerazvijenost, kao i
ekonomskoj stabilnosti za koju su zainteresovane sve zemlje, ukljuujui i one visoko
industrijalizovane.'
ulio Andreoti: 'Smatram da e predsednikova uloga u meunarodnom ivotu i nadalje
biti pozitivna, poto on uiva znaajan ugled i sveopte potovanje zahvaljujui svojoj
dobronamernosti i zalaganju za mir i doprinos reavanju problema u obostranom interesu.'
Franc Jozef traus: 'Predsednik daje znaajan doprinos odranju mira, kroz dalekosenu
politiku irokog otvaranja, kroz jasnu procenu problema, kroz mudre odluke i postupke.'
Leonid Brenjev: 'Radni narod Sovjetskog saveza visoko vrednuje velianstvena
dostignua radnike klase, potenih seljaka i inteligencije u vaoj zemlji koji su, pod
pouzdanim vodstvom komunistike partije, izmenili izgled ove nacije. Sa zadovoljstvom
uviamo da je vaa Socijalistika republika zemlja koja se razvija najveom moguom
brzinom, da ima modernu industriju u ekspanziji i dobro organizovanu kooperativnu
poljoprivredu. Aktivnost itave vae partije, s vama na elu, vodi zemlju ka novim vrhovima
socijalistike izgradnje.'
Havijer Perez de Kueljar, Generalni sekretar Ujedinjenih nacija: 'Sa zadovoljstvom elim
da zahvalim predsedniku za aktivan, konstruktivan i energian doprinos ostvaren u svim
oblastima delovanja Ujedinjenih nacija.'
Mario Soare: 'Ja lino visoko cenim predsednikove napore na planu ostvarivanja
bezbednosti u Evropi, sveopteg mira i nezavisnosti, nemeanja pojedinih zemalja u
unutranje stvari drugih zemalja.'
Princ Norodom Sihanuk: 'Va socijalistiki narod i njegov voljeni voa koji u
meunarodnim razmerama simbolizuje, na divan nain, odlunu privrenost idejama pravde,
52

slobode, nezavisnosti, mira i napretka, uvek su na strani potlaenih, onih koji su rtve agresije
i koji se bore da povrate svoju nezavisnost.'
Hu Jaobang, Generalni sekretar Centralnog komiteta Komunistike partije Kine: 'Vi
odluno branite dravnu nezavisnost i dostojansvo naroda. U meunarodnoj aktivnosti, vi ste
protiv zakona sile, vi uvate svetski mir i ideju napretka oveanstva.'
Predsednik Zimabvea Kanaan Banana: 'Vi ste shvatili da vaa nezavisnost ne moe biti
potpuna sve dok itav ljudski rod ne zbaci lance imperijalizma i kolonijalizma. Zbog toga
vaa zemlja stoji u prvim redovima onih koji su nam pomogli u pravednoj borbi za nacionalnu
emancipaciju. Vi ste nam pruili materijalnu i moralnu podrku u najteoj od svih bitaka.'
Muhamed Hosni Mubarak, predsednik Egipta: 'to se mene tie, podjednako se radujem
naim odnosima, a ta radost proistie iz mog dubokog uvaavanja vaeg dalekovidog
stanovita, vae mudrosti, hrabrosti, vae iroke, sveobuhvatne vizije istorije, vae naroite
sposobnosti da preuzmete odgovornost, da se uzdignete iznad dogaaja, i vaeg pristupa
realnosti ove epohe.'"
("Sve ih je karao. Stvarno ih je sve karao"
"Za karanje je potrebno dvoje. ")
"Ovo ne govorim ja o sebi", nastavi Petkanov. " kau drugi, koji su mnogo kompetentiji
da sude.
Kada sam proli put bio ovde, pre mnogo godina, pred buroasko-faistikim sudom u
Velpenu, bio sam optuen, kao i sada, za izmiljene zloine. Vi ste me, profesore tuioe, na
poetku ove... predstave podsetili da sam kao esnaestogodinji lan Saveza komunistike
omladine bio optuen za oteenje imovine i sline prekraje. Ali svima je bilo jasno da sam
zapravo optuen za krivino delo zbog toga to sam socijalista i komunista, to sam eleo da
poboljam poloaj radnog naroda i seljaka. To je svima bilo jasno, i buroasko velikakoj
policiji, i tuiocu, sudu, i meni i mojim drugovima. I svi su znali da sam osuen zbog toga.
Sada se ponovo dogaa to isto. Svako, svako u ovoj sudnici i svako ko gleda ovu
predstavu, zna da su optube protiv mene samo uobiajene izmiljotine. Ja sam trideset tri
godine bio kormilar ove zemlje, bio sam komunista, rtvovao sam itav svoj ivot za narod,
pa dakle svakako jesam kriminalac u oima onih koji su nekada davno dali ista obeanja i iste
zakletve koje sada gaze. Ali prava optuba, to svi znamo, jeste optuba za to to sam
socijalista i komunista. I zato, da vie n okoliamo, drugovi moji bivi. Smatram se krivim
po onoj pravoj optubi. A sada me osudite, kakvu god kaznu da ste mi unapred odredili."
Uz poslednji, ratoboran pogled upuen tuiteljima, Stojo Petkanov naglo sede. Predsednik
suda pogleda na asovnik. Jedan sat i sedam minuta.
*
Do kraja februara podneti su i poslednji zakonski predloi. Sunce je poinjalo da probija
smog iznad grada. Uskoro e baba-Marta. Poznata je kao muiava starica, kojoj je teko
udovoljiti, ali kada se osmehne, onda obeava lepo vreme.
Petar Solinski kupio je dve martenice: vunene kianke, napola bele, napola crvene.
Crveno i belo rasteruje zlo, donosi sreu i zdravlje. Ove godine, meutim, Marija je odbila da
ih okai.
"Kaili smo ih prole godine. Svake godine."
"Prole godine sam te volela. Prole godine sam te potovala."
Petar Solinski pozva telefonom taksi. U redu, ako tako mora da bude. Ako nita drugo,
jedna od novih sloboda bila je i ta to vie nije morao da glumi zahvalnost zbog toga to je
oenjen kerkom znaajnog borca protiv faizma. Ona je trebalo da bude zahvalna njemu,
umesto da nipodatava njegov nastup, nazivajui ga TV-advokatom. Iako je sud na kraju
odbio da u optunicu unese i optubu za ubistvo, on je obavio dobar posao, veoma dobar. To
su mu svi rekli. Njegov coup de theatre presudno je izmenio javno mnenje. Karikature u
novinama prikazivale su ga kao Svetog ora koji probada adaju. Pravni fakultet priredio je
veeru u njegovu ast. ene su poele da mu se osmehuju, ak i ene koje nije poznavao.
Njegovi usamljeni kritiari bili su Marija, urednici Istine, i autor nepotpisane razglednice koju
je primio pre neki dan. Na njoj se na fotografiji nalazio doskoranji tab komunistike partije
53

u Slivenu, a tekst je jednostavno glasio: DAJTE NAM UBEDENJA A NE PRAVDU!

Zamolio je taksistu da ga odveze do severnih brda.
"Ide da se oprosti, je l' da efe?"
"Da se oprostim?" Nije valjda da se vidi da se maloas svaao s Marijom?
"Sa Aljoom. ujem da e da ga sklone."
"Mislite li da je to u redu?"
"Drue efe..." Voza je ove rei izgovorio s nedvosmislenom ironijom. Neznatno je
okrenuo glavu ka svom putniku, ali Solinski je mogao da vidi samo smeuran vrat, izguvanu
kapu, i profil napola popuene cigarete "Drue efe, sada kad svako od nas sme da kae ta
misli, dozvolite mi da vam kaem da me isto zabole kurac."
Taksi se zaustavi i ostade da ga saeka. On proe kroz park i pope se uz granitne
stepenice. Jo samo malo, Aljoa e podizati svoj bletavi bajonet i pun nade hitati u
budunost; jo malo e oko njegovog postolja borci s mainkama uvati svoj poloaj. A onda?
Hoe li neto drugo zauzeti Aljoino niesto, ili je vreme spomenika prolo?
Petar Solinski pogleda nadole preko golih kestenova i lipa, topola i oraha, nedeljama
udaljenih od prvog lia. Na zapadu se videla planina Rikoa, pozornica Petkanovljeve
adolescentske rapsodije (ili banalne izmiljotine). Na jugu je leao dimom pritisnut grad,
uvan vlastitim, domaim bedemima. Prijateljstvo 1, Prijateljstvo 2, Prijateljstvo 3,
Prijateljstvo 4. Moda bi trebalo da se preseli nekud, kao to je Marija predloila. Mogao bi to
da spomene zameniku ministra za stambenu politiku, koji je kao i on sam bio jedan od prvih
lanova Zelene stranke. Ako Marija nee biti s njim, to ne znai da treba da ivi u nekakvoj
bednoj mijoj rupi. est soba, moda? Dravni tuilac ponekad mora kod kue da prima
visoke goste iz inostranstva. Osim toga, nee on valjda veito ostati razveden.
Seao se kako je kao deak stajao tu, u slavu mirno, kraj svog oca, sluao orkestar, gledao
kako sovjetski ambasador polae venac i salutira. Seao se Stoja Petkanova na vrhuncu vlasti.
I Ane Petkanove: malenog lica, kose u pletenicama. Desetak godina posle toga, ispotiha je
uzdisao za Svetionikom Mladosti. Na fotografijama u asopisima delovala je doterano, i
zanimala se za dez. Da li je zaista bila ubijena? Da li je zemlja bila do te mere degradirana?
Da li je bilo ko mogao uiniti bilo ta iz bilo kojeg razloga? Ko to zna. Staljin je naredio
ubistvo Kirova: dobro doli u savremeni svet.
Dok je silazio granitnim stepenicama, Petar Solinski izvadi iz depa mantila one dve
martenice. Zatim pree preko ostrvca sparuene trave, pa praen blagonaklonim pogledima
trojice postarijih gradskih batovana, gurnu vunene kianke pod jedan krupan kamen. To je u
ovoj zemlji obiaj u ovo doba godine. Nekoliko dana kasnije, valja se vratiti na mesto gde ste
ostavili martenicu. Ako pod kamenom ima mrava, te godine e biti novih jaganjaca; crvi i
bube najavljivali su konje i goveda; pauci magarce. Svaki ivi stvor koji se mie predstavljao
je obeanje plodnosti i novog poetka.
*
"Kako si proveo vikend, Petre? Da li sr ita dogaalo? Jesu li mentalno retardirani odrali
protest protiv novog ustava?"
Ovaj ovek je neumoran. Nije ga mogue razumeti zbog toga to vas neprestano
iscrpljuje. Mora da je to od onog silnog jogurta koji jede. Ili zbog divljeg geranijuma pod
krevetom. Dobro zdravlje i dug ivot: biljka stogodinjaka. Moda bi trebalo da naredi
policajcima daje izbace kroz prozor kad Petkanov sledei put napusti prostoriju.
Dravni tuilac nije vie bio raspoloen za nadmetanje. Sluaj je bio okonan, izuzev
presude, i on je pobedio. udno, kako optueni nije prema njemu ispoljavao nikakvu
netrpeljivostili bar, nikakvu dodatnu netrpeljivost posle onih tvrdnji o Ani Petkanovoj. A
moda je to govorilo o neemu.
"Iao sam da obiem oca", odgovori Petar Solinski.
"I, kako mu je?"
"Umire, rekao sam vam."
"Eh, mrtvom se kurjaku rep meri. Iskreno mi je ao. Kakve god razlike postojale meu
nama..."
54

Solinski nije eleo da uje jo jedno groteskno i sentimentalno izvrtanje vlastite porodine
prolosti. "Otac je govorio o vama", ree on jetko. Petkanov ga pogleda s iekivanjem, kao
voa koji je navikao na laskanje. Iekivanje se, meutim, stialo im je bolje pogledao li
tuioca: mravo, otro, ostarelo. Ne, nije ga vie mogao zvati deakom. "Mome ocu nije bilo
ostalo mnogo rei, ali eleo je da ih sasluam. Rekao je da ste u vreme kada ste bili mladi,
kada ste obojica bili mladi, bili iskreni vernik. Jeste, rekao je da ste bili ludi za vlau, ali se to
nije kosilo s injenicom da ste bili istinski vernik Rekao je da se pita kada ste to izgubili veru.
Kopkalo ga je da sazna kada se i kako se to dogodilo. Moda posle smrti vae keri, a moda,
mislio je, i mnogo, mnogo ranije."
"Moe da kae svome ocu da ja jo uvek iskreno verujem u socijalizam i komunizam. Ja
nikad nisam krenuo stranputicom."
"U tom sluaju, zanimae vas ta mi je otac rekao, ba pre mog polaska. Rekao je: 'Imam
jednu zagonetku za tebe, Petre. ta je gore, istinski vernik koji nastavlja da veruuje uprkos
svim dokazima vidljive stvarnosti; ili osoba koja priznaje takvu realnost, a ipak nastavlja da
tvrdi da je iskreni vernik?'"
Stojo Petkanov pokua da bar jednom ne pokae svu svoju ozlojeenost. To je ba liilo
na starog Solinskog, taj je oduvek pokuavao da izigrava posranog intelektualca. Nali bi se,
na primer, u zavrnim etapama usvajanja novog ekonomskog programa, i dok bi ministri
brinuli o postavljenim ciljevima, ili kiama u vreme etve, ili posledicama nove krize na
Srednjem istoku po isporuku sirovina iz majice Rusije, stari Solinski bi se poigrao lulom,
odgurnuo stolicu unatrag, i krenuo da pompezno prosipa teoriju. "Drugovi, ovih dana ponovo
itam..." bio je njegov omiljeni nain zapoinjanja gnjavae. Ponovo ita! ovek, naravno,
ita, za poetak, ui, ali onda prelazi na posao, na dela. Nauni principi socijalizma
postavljeni su ranije, na nama je da ih primenimo. Dakako, sa lokalnim varijantama. Ali kada
se odluuje o datumu zavretka brane za hidrocentralu, ili kada se pitate zato seljaci na
severoistoku nee da predaju ito, ili razmatrate izvetaj OUR-a o maarskoj etnikoj manjini,
tada, gospodine drue doktore profesore posrani Solinski, ako smem da kaem, tada, da
prostite, ne treba ponovo itati bilo ta. Njegova nevolja bila je u tome to je bio previe
mekan, previe strpljiv s Petrovim ocem. Tu matoru budalu trebalo je ranije poslati na selo da
se igra sa svojim pelama. Nije on bio tako napaljen i tako raspoloen za teoretisanje kada
smo zajedno bili u zatvoru Varkova. Nije traio od uvara doputenje da neto ponovo proita
pre nego to je nasrnuo na onog pripadnika Gvozdene garde koji se odvojio od grupe. Solinski
je u to vreme umeo da natera faistu da zacvili.
Bivi predsednik, meutim, ne izgovori nita od svega toga. Umesto toga, on tiho ree.
"Svaki ovek ima svoje sumnje. To je normalno. Moda je bilo trenutaka kada ak ni ja nisam
verovao. Ali sam doputao drugima da veruju. Jeste li vi sposobni bar za toliko?"
"Ah", odgovori tuilac. "Veliki pomaga. Greni svetenik koji neuke odvodi u nebo."
" ste vi rekli."
*
"Kriv je, bakice."
Stefanova baka lako zavrte glavom, pa ispod vunene kape podie pogled ka studentovom
licu. Mali tupavi drozd, kako se glupavo ceri, kako podie kljun ka portretu Vladimira Iljia
Lenjina u boji.
"A i vaeg deka su proglasili krivim, bakice. Kad su ve bili pri poslu."
"I jesi li sada srean?"
Drozd bi zateen iznenadnim pitanjem. Na trenutak je razmislio, a onda izduvao dim
cigarete preko osnivaa Sovjetske drave. "Jesam", ree, "kad me ve pitate. Presrean sam."
"A je tako, ja te alim."
"Zato?" Prvi put se uinilo da je momak zaista obratio panju na staricu koja je sedela
pod svojom ikonom. Ova, meutim, skrenu pogled i vrati se vlastitim uspomenama. "Zato?"
ponovi on.
"Dae Bog da i slepci progledaju."
*
55

Vera, Atanas, Stefan i Dmitar iskljuili su televizor i izali da popiju pivo. Seli su u
zadimljeni kafe u kome se pre Promena nalazila knjiara.
"ta mislite, kako e mu presuditi?"
"Taka-taka-taka. "
"Ne, to nee uiniti."
Stie i pivo. Cutke, sveano, oni podigoe ae i uz onaj vlani zvuk istovremeno ih
vratie na sto. Prolost, budunost, kraj neega, poetak neega. Sve troje otpise povei prvi
gutljaj.
"Dakle, osea li se neko proienim?"
"Atanase, kako si ti cinian."
"Ja? Cinian? Ja sam toliko necinian da sam hteo jedino da ga prislone uza zid i
streljaju."
"Proces je morao da se odri. Nisu mogli jednostavno da kau, nestani, rei emo da si
bolestan. Tako su radili komunisti."
"Ali to nita nije valjalo, je 1' da, taj proces? Ono to je on uradio ovoj zemlji ne moe se
jednostavno opisati kroz krivina dela. Trebalo je rei i mnogo ta drugo, rei kako je uspevao
da iskvari sve to dotakne. I sve to mi dotiemo. Zemlju, travu, kamenje. Kako je bez
prestanka lagao, automatski, principijelno, refleksno, i kako je nauio sve druge da to ine.
Kako ljudi vie nikome lako ne poklanjaju poverenje. Kako je iskvario ak i rei koje mi
izgovaramo."
"Moje nije iskvario, taj laljivi usrani jebeni smrdljivi skot."
"Atanase, volela bih da se uozbilji. Bar jednom."
"Mislio sam da je i to deo svega ovoga, Vera."
"Deo ega?"
"Slobode. Slobode da se ne bude ozbiljan. Nikada vie. Nikada, nikada vie, ako to ne
eli. Zar nemam pravo na to da, ako to hou, do kraja ivota budem lakomislen?"
"Atanase, ti si bio podjednako lakomislen i pre Promena."
"Tada je to bilo asocijalno ponaanje. Huliganstvo. Sada je to moje ustavno pravo."
"Zar smo se za to borili? Za Atanasovo pravo na lakomislenost?"
"Moda je to u ovom trenutku dovoljno."
*
Na dan pre objavljivanja presude u Krivinom postupku broj 1, Petar Solinski doao je da
se poslednji put sretne sa Stojom Petkanovim. Starac je stajao unutar onog bojom iscrtanog
polukruga, nosa prislonjenog uz prozor. Policajcu koji je bio na dunosti saopteno je da
ogranienja vie ne vae. Neka ga sada, neka se nagleda, ako eli. Neka baci pogled na grad
kojim je nekada gazdovao.
Sedeli su na suprotnim stranama stola od dasaka, dok je Petkanov iitavao odluku suda
kao da traga za kakvom nepravilnou. Trideset godina unutranjeg izgnanstva. Tako e i
skonati. Njegova lina imovina pripae dravi. Bilo je u tome neeg poznatog, neeg
gotovo utenog. Eto, poeo je ni od ega, i zavrie bez iega. On slee ramenima i odloi
papir.
"Niste mi oduzeli ordenje i poasti."
"Smatrali smo da treba da ih zadrite."
Petkanov na to zaguna. "No, svejedno, kako si ti, Petre?" Sada se ba od srca cerio tuiocu, kao da
ivot tek treba da pone, ivot prepun pustolovina i planova i ludih poduhvata.
"Kako sam?" Iscrpljeno, pre svega. Ako ovakvu munu, tupu iznurenost ovek oseti kada dobije ono
to eli, kad mu domovina postane slobodna a profesionalnu karijeru pomiluje ruka uspeha, kakva li je
tek iscrpljenost poraenog. Ono poetno oseanje trijumfa sasvim je iilelo. "Kako sam? Kad me ve
pitate, otac mi je umro, ena trai razvod, a kerka odbija da razgovara sa mnom. I ta mislite, kako
sam?"
Petkanov se ponovo isceri, a svetlost zaiskri na metalnom okviru njegovih naoara. Oseao se nekako
udno razdragano. On jeste izgubio sve, ali je bio manje poraen od ovog sve starijeg mladog oveka.
Intelektualci su patetini, to je on oduvek znao. Verovatno e mladi Solinski sada i da se razboli. Kako je
56

samo prezirao te koji se razboljevaju. ", pa, Petre, mora da prizna da ti sada izmenjene okolnosti
omoguavaju da posveti vie vremena spasavanju otadbine."
Da li je bio ironian? Ili pokuavao da meu njima ostvari neku prisnost, dajui mu jedan takav
savet? Petrova slabana uteha ogledala se u svesti o tome da se ovog oveka gnua podjednako kao i
ranije. On ustade da krene; ali bivi predsednik jo nije bio svrio s njim. Uprkos svojim godinama, on
hitro obie oko stola, rukova se s tuiocem, a zatim mu stee aku meu svoje punane ape.
"Reci mi, Petre", upita on, glasom koji je zvuao i sarkastino i udvoriki, "smatra li ti da sam ja
udovite?"
"Ne tie me se." Solinski je eleo samo da to pre ode.
"Evo, da kaemo ovako. Smatra li ti da sam ja obian ovek, ili udovite?"
"Ni jedno ni drugo." Dravni tuilac otro udahnu kroz nos. "ini mi se da u vama vidim samo
razbojnika."
Petkanov se na to neoekivano nasmeja. " nije odgovor na moje pitanje. Petre, dozvoli
da ti zadam jednu zagonetku, da zameni onu koju ti je zadao otac. Ili sam udovite, ili nisam.
Je l` tako? Ako nisam, onda mora da sam neko slian tebi, ili neko u koga bi ti mogao da se
pretvori. ta bi voleo da sam ja? Na tebi je da odlui."
Poto Solinski ne htede da odgovori, bivi predsednik nastavi da navaljuje, gotovo
izazivaki. "Ne, ne zanima te? Onda, dozvoli da nastavim. Ako sam udovite, vratiu se da te
proganjam u snovima, biu tvoja nona mora. A ako sam kao ti, vratiu se da te progonim dok
si budan. ta bi vie voleo? A?" Sada ga je Petkanov vukao za ruku, privlaio ga sebi tako da
je Solinski mogao da mu iz usta oseti zadah tvrdo kuvanog jajeta. "Mene se nee otarasiti.
Ova farsa od procesa ne znai nita. I da me ubijete, to ne bi znailo nita. To to si lagao o
meni, priao da sam ja samo mrzeo i bojao se, da nisam voleo, to nee izmeniti nita. Mene se
nee otarasiti. Je 1' ti jasno?"
Dravni tuilac iupa ruku iz stiska svog napadaa. Osetio se ukaljanim, zagaenim,
seksualno obeaenim, ozraenim do sri. "Da se nosi u vraju mater", uzviknu, i silovito
se okrete. Nae se licem u lice s mladim policajcem, koji je ovaj dijalog pratio s novom
demokratskom radoznalou. Neto u trenu natera tuioca da utivo klimne glavom, pa vojnik
u znak otpozdrava lupi petama. Potom Solinski ponovo uzviknu: "U vraju mater da se nosi.
Proklet bio."
Dok je posezao za kvakom, on u iza lea reske, korake. Zaprepastilo ga je to to je osetio
uasan strah. Jedna ruka ga epa za miicu i natera ga da se okrene. Bivi predsednik je zurio
u njega i vukao ga, vukao da im se lica priblie. Najednom, tuilac izgubi snagu, i gnevni
pogledi im se susretae u istoj visini.
"Ne", ree Stojo Petkanov. "Grei. Ja proklinjem tebe. Ja tebe osuujem." Nepokolebljiv
pogled, zadah tvrdo kuvanog jajeta, staraki prsti do bola vrsto stisnuti oko miice. "Ja tebe
osuujem."
*
Otkako su nastupile Promene, ljudi su poeli da se vraaju crkvi; ne samo radi krtenja i
pogreba, ve zbog obraanja Bogu, zbog neke neodreene utehe, zbog svesti o tome da su
neto vie od pela u konici. Petar Solinski oekivao je gomilu zabraenih baba, ali ugledao
je samo mukarce i ene, mlade i stare i sredovene: ljude sline njemu samom. Zbunjeno je
stajao u ulazu Crkve svete Sofije i oseao se kao uljez, pitao se ta da ini, da li da klekne.
Poto mu niko nije zatraio legitimaciju, on lagano krenu uzanim bonim prolazom. Ostavio
je iza sebe mutnih etrdeset vati martovskog popodneva; sada su mu se oi privikle na sjaj,
naglaen tamom kojom je bio okruen. Svee su ga osvetljavale, uglaani mesing se ario, a
mali visoki prozori sakupljali su sunevu svetlost u tanane a vrste zrake.
Glomazni svenjak od kovanog gvoda, s uakostreenim iljcima i blagim pregibima, irio
je oko sebe raskonu svetlost. Svee su gorele na dva nivoa: u visini ramena za ive, i u visini
kolena za mrtve. Petar Solinski kupi dve votane svee i upali ih na plamenu onih koje su ve
gorele. A onda kleknu, i zari jednu od njih u ravnu tacnu s peskom na podu crkve. Potom
ustade, isprui ruku, i zabode drugu sveu, onu koja je gorela za njegovu domovinu, na crni
gvozdeni iljak. Plamenovi su mu arili lice. Kruto zakorai unatrag, kao general koji je
57

poloio venac, pa stade u stav mirno. A onda mu prst pronae elo, i on pokorno dovri
prastari pokret, prekrsti se, zdesna ulevo, pravoslavno.
*
Vee i kia mekano su pali u isto vreme. Na niskom brdu severno od grada stajalo je
betonsko postolje, sumorno i obesmiljeno. Bronzane ploe kojima je bilo obloeno mutno su
sjale kroz vlani vazduh. Bez Aljoe koji ih je vodio u budunost, mitraljesci su sada vodili
drugaiju bitku, beznaajnu, lokalnu, nemu.
Na pustom komadu tla pored vojnog vebalita, pod lakom kiom znojili su se Staljin,
Brenjev, Prvi voa i Stojo Petkanov. Osealo se da dolazi prolee i da e prvi izdanci uskoro
ponovo poeti da se hvataju za klizavu bronzu vojnikih izama. U tami, lokomotive su
proklizavale na vlanim delovima ina, udarale u visee kablove, i u kratkim bljescima
osvetljavale glave kipova. No u tom posthumnom politbirou rasprava bee utihnula; kruti
divovi su zautali.
Ispred praznog Mauzoleja Prvog voe stajala je usamljena starica. Pokisla vunena kapa
bila joj je obmotana pokislim vunenim alom. U rairenim akama drala je male uramljene
slike Vladimira Iljia Lenjina. Po njegovom liku dobovala je kia, ali je neunitivo lice
proganjalo prolaznike. S vremena na vreme, neki bi neizleivi pijanac ili brbljivi student
slian drozdu neto doviknuo u pravcu starice, u pravcu slabanog svetla koje se odbijalo od
vlanog stakla. ta god da su vikali, ona je ostajala na svom mestu, i utala.

58

Pogovor
Jedanaesto poglavlje Barnsove istorije
Postoje pisci kojima razliiti anrovski modeli u razliitim delima slue pre svega kao
paravan za manje ili vie uspeno prikrivanje injenice da godinama, decenijama, katkad i
itavog ivota ispisuju jednu te istu knjigu. Ima, s druge strane, i onih za koje je oblikovanje
umetnikog iskaza kroz razliite anrovske matrice pre svega traganje za nekim vlastitim,
sasvim osobenim izrazom; neki se takvog modela domognu na vreme, neki nikada. Konano,
ima i pisaca koji poseu za razliitim anrovima pre svega zato da bi pokazali da mogu da
napiu ta god hoe i kako god im se prohte.
Engleski pisac Dulijan Barns (Julian Barnes, 1946) nesumnjivo pripada ovoj poslednjoj
grupi. U njegovom opusu teko je pronai dve knjige koje izrazitije lie jedna na drugu; ako
se i uine anrovski bliskim, razlikuju se po korenito drugaijem pripovednom postupku ili
sutinski razliitoj perspektivi pripovedanja. Milioni italaca u Engleskoj i itavom svetu
nude najubedljiviju potvrdu injenice da Barnsovi anrovski eksperimenti nisu ni prikrivanje
nemoi i jalovosti, niti nadobudno razmetanje jevtinog iluzioniste, ve suvereno iskazivanje
ogromnog spisateljskog dara i, nita manje, autorske samosvesti.
Status i ugled jednog od vodeih britanskih pisaca s kraja veka, Dulijan Barns poeo je
da gradi ve svojim prvim romanom. Metrolend (Metroland, 1980) je u osnovi
bildungsroman, pria o odrastanju dvojice mladia sredinom ezdesetih godina u Londonu. Ta
pria, meutim, izlazi iz okvira konvencija time to se razvoj dvojice nerazdvojnih i naoko
veoma slinih junaka odvija u suprotnim pravcima: jedan ostaje buntovnik i individualista,
dok se drugi utapa u srednjeklasno sivilo iz koga su obojica tako grevito nastojali da
umaknu. Najznaajniji deo romana odigrava se u njihovoj obeanoj zemlji, Francuskoj, u
vreme studentskih protesta 1968. godine. Tako Barns uz frankofiliju koja e svoj najlepi
izraz pronai u romanu Floberov papagaj (Flaubert's Parrot, 1984), demonstrira i svoje
zanimanje za istoriju, posebno za trenutke velikih potresa i prevrata na toj liniji njegovih
spisateljskih interesovanja nai e se desetak godina kasnije i roman Bodljikavo prase (The
Porcupine, 1993).
Jednu drugu svoju znaajnu literarnu opsesiju detektivsku priu Barns je odvojio od
glavnog toka svog stvaranja tako to detektivske romane i prie objavljuje pod pseudonimom
Den Kavana (Dan Kavanagh). Ipak, tragove te sklonosti katkad veoma lako pronalazimo i u
Barnsovim "neanrovskim" ostvarenjima; ponajvie, nesumnjivo, u istrazi koju mazohistiki
pedantno sprovodi glavni junak romana Pre nego to me je srela (Before She Met Me, 1982) u
potrazi za bivim ljubavnicima svoje supruge. Naporedo sa detektivskim samomuenjem
glavnog junaka, Barns ispituje fenomen ljubomore, da bi na vanredno efektan nain pokazao
koliko je svaka opsesija komina, dirljiva i tragina u isti mah.
To vai i za umetnike, odnosno knjievne opsesije. Uz napomenu, naravno, da su one
potencijalno kreativne i plodne: iz jedne takve opsednutosti strastvenog zanimanja za ivot i
delo Gistava Flobera izrasta roman Floberov papagaj, jedno od najznaajnijih i najuticajnijih
ostvarenja u anglosaksonskoj prozi osamdesetih godina. U njemu Barns donekle sledi
Nabokovljevu ideju iz Blede vatre (Pale Fire, 1962): roman se i ovde pojavljuje "preruen",
najveim delom u formi knjievnoistorijskog, odnosno knjievnokritikog teksta. "Ljudskost"
i individualizovanost tom tekstu daje lik pripovedaa, koji kroz razmiljanja o Floberu pria i
vlastitu neveselu ivotnu priu. Tako se povest o jednom od rodonaelnika knjievnog
modernizma pretvara u postmoderni roman par ll, poigravanje s priom i
pripovedanjem u ijem je sreditu uzbudljivo preispitivanje odnosa stvarnosti i fikcije, ivota i
umetnosti.
Esejistinost i relativizovanje naracije iz Floberovog papagaja, Barns kao da pokuava da
odbaci ve u prvoj reenici narednog romana, Zurei u sunce (Staring at the Sun, 1986): "Evo
kako je to bilo." Konvencionalni poetak, meutim, uvodi nas u priu u kojoj, ponovo,
saznajemo koliko je istina mnogostruka i neuhvatljiva. Ono to isprva podsea na klasian
romaneskni zaplet, pria o detinjstvu glavne junakinje Din Serdant, postepeno se pretvara u
59

sloeno razmatranje uticaja rata na ljudsku psihu, razbijeno na nekoliko vremenskih planova.
U romanu Zurei u sunce, okosnicu autorovih razmiljanja o istoriji predstavlja Drugi
svetski rat; u Istoriji sveta u 10 1/2 poglavlja (History ofthe World in 10 1/2 Chapters, 1989)
Barns je znatno ambiciozniji i obuhvatniji, u nastojanju da napie upravo ono to naslov dela
najavljuje, naravno na sasvim osoben nain. Ljudsko saznanje i realnost ne postoje kao
apsolutne kategorije; otud se istorija za Barnsa svodi na "glasove koji odjekuju u tami, slike
koje plamte po nekoliko vekova, a potom zgasnu". Zbog toga su naizgled sasvim nezavisna
poglavlja njegove istorije povezana pre svega slinim prizorima. U njima se kao dominantni
lajtmotiv pojavljuje Nojeva barka: kao da pisac eli da nam pokae da se itava istorija
ljudskog roda svodi na zbunjene pokuaje odupiranja slepim destruktivnim silama.
Uzaludnost traganja za jednom i definitivnom istorijskom istinom Barns dokazuje i
isticanjem nemogunosti postojanja "konanih verzija" i u sasvim malim, obinim ivotnim
priama. "Ime mi je Stjuart, i seam se svega", tvrdi jedan od glavnih junaka na poetku
romana Prijateljski razgovor (Talking it Over, 1991). Preostalo dvoje protagonista, meutim,
takoe se seaju svega, s tim to se njihove prie dramatino razlikuju od Stjuartove. Tako u
uskim okvirima konvencionalnog ljubavnog romana, prie o ljubavnom trouglu, autor ispisuje
uzbudljivu "raomonijadu" koja se, iako od poetka ozarena humornim tonovima, neosetno
pretvara u istinski potresnu dramu.
Re "drama" mogla bi stajati i kao uslovna anrovska odrednica romana Bodljikavo prase,
ne toliko zbog onoga to se u njemu dogaa, koliko zbog pieve postavke i pristupa likovima
i zbivanjima. Jer, pria se, kao u mnogim velikim delima dramske literature, u osnovi svodi na
sukob dva mona protivnika. Njihov identitet, meutim, jeste ono to toj prii daje irinu i
znaaj: jedan je svrgnuti komunistiki diktator, a drugi dravni tuilac iji je zadatak da
obelodani i dokae nedela biveg vladara. Re je, zapravo, o jednoj od prvih romanesknih
studija evropskog pejzaa nakon ruenja Berlinskog zida. Iako poznat kao pisac sklon
esejistikom izrazu, Barns se u ovom romanu kloni svake politiko-istorijske esejistike i
nadmenog mudrovanja nad ostacima jednog sveta koji nikada nije ni bio njegov. Umesto
gotovih odgovora i zakljuaka, Dulijan Barns nudi itaocu pitanja kakva bi sebi morao da
postavi svako ko osea teko ostvarljivu, ali sasvim razumljivu elju da da u haosu
savremenog sveta pronae kakav-takav sistem i metod. Ta pitanja postavljena su jezgrovito i
britko, premda gotovo nikada sasvim otvoreno, najee kroz dijaloge dvojice glavnih junaka.
Pri tome, pisac ni u jednom trenutku ne doputa sebi da se definitivno opredeli, da stane na
stranu optuenog ili tuioca. Jer, s jedne strane su bahatost i prostota biveg monika, a s
druge pubertetska grozniavost nove vlasti eljne da, kao to'su inili oni kojima sada sudi,
to pre afirmie svoj put u svetlu budunost kao jedini pravi. Zbog toga tuilac,
reprezentativni jurinik novog poretka, tako esto posee za floskulama karakteristinim za
prolost koju pokuava da sahrani: njegove izjave o "tekoama prelaznog perioda" kao da su
prepisane iz diktatorovih vietomnih sabranih dela. To, meutim, ni u kom sluaju ne pretvara
svrgnutog tiranina u nevinu rtvu. Jer, itav sudski proces jeste u velikoj meri obezvreen, a
tuilac ponien injenicom da je ishod poznat i pre poetka, ali se tokom tog procesa i te kako
razotkriva nakazna, udovina amoralnost biveg neprikosnovenog vlastodrca. Kljuno
etiko pitanje pisac, ini se, ipak ostavlja otvorenim: da li je razvlaeni silnik odista verovao
u ideju u ije ime je inio sve to je inio? I naravno, veruje li Petar Solinski u demokratiju
koju gradi makar onoliko koliko je Stojo Petkanov verovao u sanjani komunizam? Sukob
dveju ideologija dramatian je i umetniki uzbudljiv upravo zbog toga to je prelomljen kroz
sukob dvojice njihovih pojedinanih predstavnika. Pobednika, po svoj prilici, nema. Solinski
dobija unapred dobijeni proces, ali gubi gotovo sve drugo: porodicu i ideale, prolost i
budunost. Petkanovu, s druge strane, ostaje prolost, ali i veoma malo sledbenika koji bi hteli
da je s njim podele, jo manje onih koji bi bili spremni da krenu u neku novu svetlu budunost
sa jednim smeno koopernim, i tako esto patetinim stariem. Istorijske pobede i porazi,
dakako, nikada i nisu jednoznani i jednom zanavek zapisani; njihova sutina uglavnom zavisi
od krajnje subjektivne perspektive posmatraa i analitiara. Zbog toga nije tano da istoriju
piu pobednici: neke od najvrednijih istorija ispisali su upravo "sluajni posmatrai" poput
Dulijana Barnsa.
60