1.

RELATIVISTIKA FIZIKA

Galilejeve transformacije
Daju vezu izmeu koordinata poloaja i vremena dvaju referentnih sistema i ` koji se
kreu jedan u odnosu na drugi stalnom brzinom (inercijalni sistemi). Pretpostavimo da
se kretanje vri u pravcu x-ose i da su se u poetnom trenutku koordinatni poeci
poklapali. Poloaj take T u sistemu S odreen je koordinatama (x,z,y), a u sistemu `
odreen je koordinatama (x`,y`,z`). Tok vremena je jednak u oba sistema (t=t`). Nakon
nekog vremena t rastojanje izmeu koordinatnih poetaka sistema je . Koordinate
poloaja i vreme povezane su relacijama koje nazivamo Galilejeve transformacije.
sistem :
sistem `: `

;
; `

`;
; `

`;
; `

Ako se telo u taki T kree u smeru x-ose stalnom brzinom intenziteta , tada vai:
`
Ova relacija se naziva Galilejev - klasini zakon sabiranja brzina
Ubrzanje tela u oba sistema je jednako!
U svim inercijalnim referentnim sistemima sve mehanike pojave se odvijaju na
isti nain pri jednakim uslovima.

Brzina svetlosti u vakuumu

Na osnovu Majkelson-Morlijevog ogleda pokazano je:
Brzina svetlosti u vakumu je konstantna i ima istu vrednost u svim inercijalnim
referentnim sistemima. Ne zavisi od brzine kretanja njenog izvora i posmatraa.

Osnovni postulati specijalne teorije relativnosti

Problem neusklaenosti Galilejeve relativnosti i konstantnosti brzine svetlosti reio je
Ajntajn formiranje specijalne teorije relativnosti (1905 godine).
Osnovu specijalne teorije relativnosti ine dva Ajntajnova postulata:

1. Princip relativnosti - svaki fiziki proces odvija se na isti nain u svim inercijalnim
sistemima, pri jednakim uslovima. Tj. svaki fiziki zakon izraava se u istom
matematikom obliku u svim inercijalnim referentnim sistemima.
2. Princip konstantnosti brzine svetlosti - brzina svetlosti u svim inercijalnim
sistemima u vakuumu ima istu vrednost. Ne zavisi od brzine izvora i posmatraa i
otuda je jedna univerzalna prirodna konstanta.
Brzina svetlosti i uopte elektromagnetnih talasa u vakuumu je
3 10

Lorencove transformacije
Uvedene su da bi se usaglasili zakoni sabiranja brzina i Galilejeve transformacije sa
drugim postulatom specijalne teorije relativnosti.
Posmatramo dva inercijalna referentna sistema i ` koji se kreu jedan u odnosu na
drugi stalnom brzinom (inercijalni sistemi). Pretpostavimo da se kretanje vri u pravcu
x-ose i da su se u poetnom trenutku koordinatni poeci poklapali. Poloaj take T u
sistemu S odreen je koordinatama (x,z,y,t), a u sistemu ` odreen je koordinatama
(x`,y`,z`,t`).
U tom sluaju koordinate poloaja tela (take) ili dogaaja u dva inercijalna sistema
povezane su formulama:
`
`
; `
;
`;
`
1

1
Lorencove transformacije za vreme:
`

`
; `

U graninom sluaju kada je brzina mnogo manja od brzine svetlosti

Galilejeve transformacije.

, dobijaju se

Relativistiko skraenje duine tela

Skraenje duine tela proistie iz specijalne teorije relativnosti. Ako imamo dva
posmatraa, svaki u svom inercijalnom sistemu koji se kreu jedan u odnosu na drugi,
dobijaju razliite rezultate pri merenju duine istog tela.
Iz Lorencovih transformacije dobijamo:

1
Duina tela je najvea kada se meri u inercijalnom sistemu u kojem se telo nalazi u
. Merena iz drugih
stanju mirovanja. Ta duina se naziva sopstvena duina
sistema koji se kreu u odnosu na sistem koji miruje je manja. Pojava skraivanja duine
(rastojanja) naziva se relativistiko skraenje ili kontrakcija duine. Ako je brzina
sistema koji se kree mnogo manja od brzine svetlosti, kontrakcija je zanemarljivo mala.
Skraenju su podlone samo dimenzije du pravca kretanja. Skraenje duine je
obostrano za posmatrae u oba inercijalna sistema.

Dilatacija vremena
U relativistikoj fizici istovremenost je relativan pojam. Dva dogaaja koja posmatra
registruje u svom inercijalnom sistemu kao istovremene, za posmatraa u drugom
inercijalnom sistemu nisu istovremeni, a vremenski razmak izmeu njih zavisi od brzine
tih sistema.
Iz Lorencovih transformacija sledi:

dakle:

Vreme mereno u inercijalnom sistemu u kojem je posmatra (asovnik) u stanju

mirovanja naziva se sopstveno vreme
. Vremenski interval dva dogaaja koji se u
nekom inercijalnom sistemu deavaju na istom mestu, meren asovnikom koji se nalazi
na tom mestu (u stanju mirovanja) naziva se sopstvenim vremenskim intervalom.
Vremenski interval izmeu dva ista dogaaja u svakom inercijalnom sistemu uvek
je vei od sopstvenog vremenskog intervala .
Relativistiko usporenje vremena postaje znaajno tek pri brzinama bliskim brzini
svetlosti. U suprotnom je zanemarljivo.

Dinamika specijalne teorije relativnosti

Jedan od glavnih stavova klasine fizike bio je da je masa konstantna u svim procesima.
Specijalna teorija relativnosti tvrdi da postoji zavisnost mase od brzine, tj. promenljivost
mase.
Relativistika masa i impuls
Razlikujemo masu mirovanja m0 i relativistiku masu koja zavisi od brzine kretanja tela.

Svako telo koje ima masu poseduje energiju mirovanja: E0 = mc2

Ova fizika veliina nema znaaj kada se vre prorauni u Njutnovoj fizici - dakle kada
se tela kreu mnogo manjim brzinama od brzine svetlosti, ali postaje aktuelna u
mikrosvetu.
Relativistiki impuls
Kada su brzine kretanja nerelativistike.impuls je jednak proizvodu mase i brzine
tela p=mv
U relativistikoj mehanici impuls tela je jednak proizvodu relativistike mase i brzine tela:

Jednaina za izraunavanje impulsa je univerzalna, tj vai kako za brzine bliske brzini

svetlosti, tako i za brzine znaajno manje od brzine svetlosti (nerelativistike brzine)i
tada se svodi na p=mv u skladu sa principom korespondentnosti. U skladu sa drugim
Ajntajnovim postulatom osnovni zakon dinamike ima isti oblik kao u klasinoj Njutnovoj
teoriji samo to je impuls relativistiki:

Ukupna mehanika energija

Svako telo koje ima masu poseduje energiju mirovanja
E0 = mc2
U relativistikoj fizici ukupna mehanika energije izraava se jednainom

m0 - masa tela ija je energija E u odnosu na posmatraa

v - je brzina tela u odnosu na posmatraa. Ova relacija se naziva relacijom ekvivalencije
energije i mase.
esto je u zadacima jedan referentni sistem vezan za telo, pa u odnosu na takav
sistem telo poseduje samo energiju mirovanja.
Prilikom reavanja zadataka od koristi je jednaina koja povezuje energiju i
impuls tela:
E = (p2c2 + m2c4)1/2
Ako se telo kree brzinom bliskoj brzini svetlosti ultrarelativistiki sluaj,
poslednja jednaina se svodi na E = pc jer ultrarelativistike estice nemaju
masu.

Zadaci: kontrakcija duine i dilatacija vremena,

relativistika dinamika
1. Sopstvena duina tapa je 1m. Kolika je duina tog tapa u sistemu u kojem se on
kree brzinom 0,6 c u pravcu svoje duine?
Reenje: 80 cm
2. Pri kojoj brzini kretanja relativistika kontrakcija duine iznosi 1% a pri kojoj 50%?
Reenje: v=0.14c v=0.87c
3. Kolikom brzinom treba da se kree estica u odnosu na Zemlju da bi njeno sopstveno
vreme ivota bilo 10 puta manje od vremena izmerenog asovnikom na Zemlji?
Reenje: v=0.995c
4. Kolikom brzinom treba da se kree estica da bi njena kinetika energija bila jednaka
energiji mirovanja?
Reenje : V=0.866 c
5. Nai brzinu i impuls estice ija je ukupna energija 1,5 MeV. Masa estice je 9,1 10-31
kg.
Reenje : V=0.94 c P= 7.5 10-22 kg m/s
6. Nai impuls elektrona ija je ukupna energija tri puta vea od energije mirovanja.
Masa elektrona je 9.1 10-31 kg.
Reenje : P= 7.7 10-22 kg m/s
7. Nai impuls estice cija je energija mirovanja 0,5 MeV a kinetika energija 1 MeV.
Reenje : P= 4.7 10-22 kg m/s
8. Izraunati kinetiku energiju i brzinu elektrona ija je ukupna energija 11 puta vea od
energije mirovanja. Masa elektrona je 9.1 10-31 kg.
Reenje : Ek= 8.19 10-13 J v= 0.995c
9. Kolikim naponom treba da se ubrza elektron iz mirovanja da bi njegova kinetika
energija bila 10 puta vea od energije mirovanja? Masa elektrona je 9.1 10-31 kg a
naeliktrisanje 1.6 10-19 C.
Reenje : U=5.1 MV

2. TOPLOTNO ZRAENJE, KVANTNA PRIRODA

ELEKTROMAGNETNOG ZRAENJA
Toplotno zraenje
Toplotni izvor zraenja predstavlja elektromagnetsko zraenje koje nastaje na raun
toplotne (unutranje) energije sistema koje zrai. Deo spektra toplotnog zraenja se
moe videti pod uslovom da je telo dovoljno zagrejano, kada postoji znaajnija snaga
zraenja u vidljivom delu spektra.
Toplotno zraenje vri se na raun unutranje energije supstancije i zato je
svojstveno svim telima pri svakoj temperaturi iznad apsolutne nule (0 K).
Ukupna emisiona mo je bitna fizika veliina koja karakterie toplotno zraenje.
Emisiona mo tela na datoj temperaturi odreena je energijom koja se izrai u
jedinici vremena sa jedinice povrine tela u datom intervalu frekvencija (talasnih
duina). Obeleava se sa E. U SI sistemu jedinica joj je W/m2
Apsorpciona mo tela na datoj temperaturi odreena je deo energije zraenja koju
apsorbuje jedinica povrine tela u jedinici vremena u datom intervalu frekvencija
(talasnih duina). Obeleava se sa A. U SI sistemu jedinica joj je takoe W/m2 .
Telo koje na svim temperaturama (do take topljenja) apsorbuje celokupnu energiju
upadnog elektromagnetnog zraenja bez obzira na frekvenciju naziva se apsolutno
crno telo. Apsorpciona mo apsolutno crnog tela jednaka je jedinici.

Kirhofov zakon
Jedan od vanijih zakona toplotnog zraenja je i Kirhofov zakon.
Kirhof je 1860. godine pronaao sledeu pravilnost:
,

Kirhofov zakon zraenja glasi: Odnos spektralne emisione moi i spektralne apsorpcione
moi za bilo koje telo na temperaturi T i za odreenu talasnu duinu uvek je isti; ne
zavisi od prirode tela, ve samo od talasne duine i temperature. Funkcija
,
predstavlja univerzalnu funkciju talasne duine i temperature (Kirhofova funkcija).

Za realna tela uvek vai da je

1. Po Kirhofovom zakonu telo
koje bolje emituje zraenje, bolje ga i apsorbuje.
Od svih tela, apsolutno crno telo najintezivnije emituje zraenje. Apsolutno crno telo koje
se koristi u eksperimetima je uplje telo napravljeno od izolatorskog materijala, koje je
iznutra nagaravljeno. Zraenje koje proe kroz otvor i dodirne unutranji zid upljeg tela
bie najveim delom apsorbovano. Veoma mali deo zraenja e biti reflektovan, ali e i
on posle nekoliko puta naii na zid i pri tome se u celosti apsorbovati. Po Kirhofovom
zakonu takvo uplje telo e onda i emitovati zraenje u skladu sa zakonima apsolutno
crnog tela.
Ako model apsolutno crnog tela zagrejemo do neke temperature T, nastae emisija
zraenja kroz otvor na telu. Ako se ovo zraenje uz pomo difrakcione reetke, razloi u
spektar, moe se pomou bolometra izmeriti jaina zraenja za svaku talasnu duinu iz
spektra, odnosno pronai funkcija
, , pri zadatoj temperaturi T.

tefan-Bolcmanov zakon
tefan je 1879. godine eksperimentalnim putem doao do sledeeg zakona koji kae da
je ukupna emisiona mo apsolutno crnog tela proporcionalna etvrtom stepenu njegove
temperature. 1884. godine fiziar Bolcman je doao do istog zakljuka, ali teorijskim
putem.

,
predstavlja tefan-Bolcmanovu konstantu. Ova
konstanta ima vrednost
5,67 10 /

tefan-Bolcmanov zakon ukazuje na brz rast emisione moi sa temperaturom..

Vinov zakon
Fiziar Vin je 1893. godine pronaao vezu izmeu temperature crnog tela i talasne
duine max koja odgovara maximumu njegove spektralne emisione moi.
/
Ova jednaina predstavlja Vinov zakon pomeranja. Indeks b predstavlja Vinovu
konstantu koja iznosi
2.9 10 3
.

Rejli-Dinsova formula
Dva poznata fiziara Rejli i Dins su ustanovili zakon raspodele energije zraenja u
spektru apsolutno crnog tela u zavisnosti od temperature.
Ubrzo se pokazalo da je slaganje relativno dobro pri veim talasnim duinama, ali da je
oko neslaganje veliko za manje talasne duine. Po ovom zakonu ukupna emisiona mo
apsolutno crnog tela je za male talasne duine beskonano velika, to je besmisleno u
prirodi. Ovom besmislenou se pozabavio poznati fiziar Maks Plank.

Plankov zakon zraenja

Maks Plank je pokuao da nadje izlaz iz besmislenosti Rejli-Dinsove formule
primenjene na male temperature, i relativno je uspeo u tome. Plank je 1900. godine
pokazao da se zadovoljavajui oblik funkcije , moe izvesti teorijskim putem ako se
pretpostavi da atomi emituju zraenje ne neprekidno ve samo u odredjenim iznosima ili
kvantima energije. Po Plankovoj hipotezi energija svakog takvog kvanta je
proporcionalna frekvenciji zraenja:
U ovoj relaciji h je univerzalna fizika konstanta koja se naziva Plankova konstanta i
iznosi:
6.62 10
Plankova konstanta se esto koristi i u obliku

Ukupna energija elektromagnetnog zraenja nekog tela je

1,2,3, (ceo broj)

gde je

Odatle slede dva zakljuka:

- najmanja energija koja se moe emitovati jednaka energiji jednog kvana
- ukupna emitovana energija jednaka celom multiplu energije jednog kvanta

Fotoni, impuls fotona

Posle otkrivanja Plankove formule, Ajntajn je pokazao i da se procesi apsorpcije
zraenja odvijaju skokovito, u malim,diskretnim porcijama. On je pretpostavio da se
zraenje prostire u vidu mnotva specifinih estica zraenja i nazvao ih je fotoni. Fotoni
predstavljaju kvante svetlosti. Fotoni poseduju energiju
Saglasno teroiji relativnosti, fotonima se moe pripisati masa
/ . Moe se
0; to znai da
zakljuiti da je foton specijalna estica koja nema masu mirovanja,
se foton uvek kree brzinom svetlosti, ili ne postoji. Foton ima i talasna svojstva. Iz:


sledi:
/
talasna duina fotona je:
/
Foton ima i impuls koja se rauna po relaciji:
/

Fotoelektrini efekat
Fotoelektrini efekat je pojava izbacivanja elektrona sa povrine metala pod
dejstvom upadnog elektromagnetskog zraenja.

Postoji specijalna aparatura kojom se moe ispitivati

fotoelektrini efekat. Na slici prikazana je aparatura za
prouavanje fotoelektriinog efekta. U staklenom balonu,
iz kojeg je izvuen vazduh, zatopljene su dve elektrode
koje su prikljuene na jednosmerni napon. Katoda K je
vezana za negativan, a anoda A za pozitivan pol
elektrinog izvora. Na katodu je nanesen tanak sloj metala
iji se fotoefekat ispituje. Napon se moe menjati
potenciometrom R, a meri se voltmetrom V. Merenje struje
izvodi se galvanometrom G. Svetlost se dovodi u
staklenu cev (sud) kroz kvarcni prozor" koji je
prozraan za vidljivu i ultraljubiastu svetlost (dakle,
proputa ove dve vrste zraenja).
Kada se katoda K (elektroda vezana za negativan
pol elektrinog izvora) osvetli, recimo, ultraljubiastom
svetlou, sa njene povrine bie emitivani elektroni.
Oni se pod uticajem elektrinog polja kreu ka anodi A i
u kolu se uspostavlja elektrina struja. Vrednost

elektrine struje zavisi od broja emito-vanih elektrona sa katode i od vrednosti napona na

elektrodama.
Pri stalnom intenzitetu svetlosti, sa porastom napona, vrednost struje se menja kao na
sledeoj slici:

Poevi od vrednosti napona Us, struja dostie maksimalnu vrednost; posle daljeg
porasta napona ima stalnu vrednost i naziva se struja zasienja - saturacije. U toku
struje zasienja (za stalan intenzitet svetlosti) svi elektroni emitovani sa katode stiu na
anodu, tako da se pri daljem uveanju napona njena vrednost ne menja (ostaje stalna).
Struja zasienja je odreena brojem elektrona emitovanih sa katode u jedinici vremena.
Pri malim vrednostima napona svi elektroni emitovani sa katode ne stiu do anode, jer
se deo elektrona tokom kretanja vezuje sa pozitivnim jonima vazduha, kojih uvek ima u
cevi, bez obzira na stepen razreenja vazduha.
Elektrina struja, kao to se vidi na slici, ne iezava ni pri nultoj vrednosti napona na
elektrodama, poto izvestan broj elektrona emitivanih sa katode ima dovoljnu kinetiku
energiju da stigne do anode. Da bi se spreio dolazak elektrona (fotoelektrona) na
anodu, potrebno je promeniti polaritet napona na elektrodama. Usled toga dolazi do
vraanja jednog broja elektrona na katodu. Pri odreenoj vrednosti napona U z
(zaustavni ili zakoni napon) elektroni nee stizati do anode. U tom graninom sluaju
se sva kinetika energija fotoelektrona troi" na rad u elektrostatikom polju
izmeu elektroda:
, gde su

masa, naelektrisanje i brzina elektrona, a

je zakoni napon. Iz prethodne relacije dobija se izraz za odreivanje brzine elektrona

merenjem zakonog napona:
2

Odreivanjem brzine fotoelektrona utvreno je da ona zavisi samo od frekvencije

upadne svetlosti na katodu i da ne zavisi od njenog intenziteta. Ustanovljeno je, takoe,

da za svaki metal postoji najmanja frekvencija (najvea talasna duina) svetlosti koja
moe da izazove fotoefekat. Ta frekvencija, od-nosno talasna duina naziva se prag ili
crvena granica" fotoefekta.
Pomou ove aparature dokazane su neke zakonitosti:
- broj elektrona izbaenih iz katode srazmeran je fluksu zraenja, koji pada na
katodu, a koeficijent srazmernosti zavisi od prirode materijala katode i od talasne
duine zraenja.
- dokazano je da maksimalna kinetika energija izbaenih elektrona raste sa
poveanjem frekvencije zraenja, a ne zavisi od veliine fluksa zraenja.
Maksimalna kinetika energija raste linearno sa poveanjem frekvencije zraenja.
- fotoefekat javlja samo pod dejstvom zraenja ija je talasna duina manja od
neke granine frekvencije
(talasne duine ) koja je karakteristina za materijal
na kome se dogaa fotoefekat i naziva se crvena granica fotoefekta.
i to nezavisno od intenziteta
Fotoefekat se ne javlja pri frekvenciji koja je manja od
upadne svetlosti (zraenja). Granina frekvencija
/
Albert Ajntajn je 1905. godine dao objanjenje fotoefekta to je poboljalo taku
gledita o prirodi svetlosti i procesima njenog prostiranja i apsorpcije. Ajntajn je
predpostavio da se svetlosna energija moe apsorbovati samo u odreenim porcijama,
odnosno kvantima energije.
Kada foton padne na telo i bude apsorbovan, deo energije se utroi na izlazni rad
elektrona, a drugi deo se manifestuje kao kinetika energija izbaenog elektrona. Ovo
predstavlja objanjenje fotoefekta i prema zakonu Ajntajn je izveo sledeu formulu za
fotoefekat

1
2
U ovoj relaciji
predstavlja energiju koja je potrebna da se atom jonizuje.
je
jednako nula kada je u pitanju provodni elektron u metalu i zato je uobiajna formulacija
zakona fotoefekta

Iz Ajntajnove jednaine dobija se izraz za brzinu fotoelektrona:

2
Vidimo da brzina fotoelektrona ne zavisi od intenziteta svetlosti, nego samo od njene
frekvencije (talasne duine)

Fotoelektroni imaju razliite brzine jer neki od njih u procesu emisije pretrpe interakcije u
materijalu. Pod brzinom se podrazumeva brzina onih najbrih elektrona koji naputaju
povrinu. Na osnovu ove relacije se lako objanjavaju iznete zakonitosti fotoefekta.
Prvo, sa poveanjem fluksa zraenja poveava se i broj fotona koji padne u
jedinici vremena na povrinu tela, tako da e se i poveati i broj izbaenih
elektrona. Zatim, maksimalna kinetika energija elektrona zavisi samo od energije
fotona, tj. od frekvencije, odnosno talasne duine monohromatskog zraenja
kojim se ozrauje materijal pri fotoefektu, a ne i od jaine fluksa zraenja. Na
kraju, kada je energija fotona jednaka izlaznom radu kod nekog materijala, onda je
/
brzina elektrona jednaka nuli pa je
Pri fotoefektu fotoni ili potpuno nestaju pri izbacivanju elektrona ili uopte ne dolazi do
interakcije fotona sa elektronom. Neki od fotona koji padaju na povrinu supstancije ne
izbacuju elektrone, iako imaju dovoljno energije za proces fotoefekta. Jedan broj fotona
se pretvara u toplotnu energiju pri apsorpciji to dovodi do izvesnog zagrevanja tela.
Dokazano je da samo 1% fotona, pa ak i manje, uestvuje u procesu izbacivanja
fotoelektrona.

Talasna priroda materije. Hipoteza de Brolja.

Luj de Brolj (1923.) je, na osnovu saznanja da fotoni elektromagnetnog
zraenja ispoljavaju i estinu i talasnu prirodu, postavio hipotezu da
ovakav dualizam vai i za materijalne mikroestice. Drugim reima,
svaka estica mase m (i impulsa p) ima i talasna svojstva okarakterisana
talasnom duinom .
Izrazi koji definiu energiju i impuls fotona elektromagnetnog zraenja su:
hc
E = h =

E h
p= =
c

Na osnovu toga je de Brolj predloio da se veza izmeu estinih

(energija E i koliina kretanja - impuls p) i talasnih osobina (talasna
duina i frekvencija ) materije definie relacijama za talasnu duinu i
frekvencijuPLNURHVWLFH'H%UROMHYD7DODVQDGXLQD:

h
h
= =
p mv

E
=
h

De Brolj postulira da se estici mase m i brzine v pridruuje talas ili talasni

paket. Slobodnoj estici mase m i brzine v, pridruuje se ravan talas koji
opisuje njeno kretanje. Taj talas e imati De Broljevu talasnu duinu
= h/p Za nerelativistike brzine je p= mv pa je tada talasna duina = h/mv
Smer kretanja estice i talasa mora biti isti.
Elektron u stacionarnom stanju moe imati takve talasne duine iji je
celobrojan umnoak jednak duini krune orbite po kojoj krui. Od svih talasa
elektrona odrae se oni kojima je n= 2a , to znai da talasna funkcija koja
opisuje stacionarno stanje ima samo jednu vrednost. I druge mikroestice
(neutron, atom vodonika, alfa cestica, atomi lakih elemenata) imaju svojstva
koja se opisuju de Broljevim talasima. Kako je masa protona ili neutrona za
oko 2000 puta vea od mase elektrona, to e i talasne duine de Broljevih
talasa za proton ili neutron biti pri istoj brzini 2000 puta manje od talasnih
duina de Broljevih talasa za elektron. Veim objektima mogla bi se pripisati
talasna svojstva, ali tada de Broljeva jednaina gubi znaenje, jer su, zbog
relativno velike mase objekta talasne duine de Broljevih talasa male i
nemogue je uoiti difrakciju ili neka druga talasna svojstva objekta.

Talasna priroda materije. Hipoteza de Brolja.

Talasne duine makroobjekata su u toj meri male da je praktino
nemogue dokazati njihova talasna svojstva.
Talasne duine mikroestica su reda elektromagnetnih talasa i njihova
talasna svojstva se mogu eksperimentalno dokazati.
Bejzbol loptica: m=0.15 kg v=40 m/s =h/mv=1.11034 m
Elektron, ubrzan potencijalnom razlikom U=100 V:
m=9.111031 kg v=5.9106 m/s =h/mv=1.21010 m=0.12 nm.
(prenik atoma 1010 m; prenik jezgra atoma 1014 m)

Hipoteza de Brolja
Dokaz za hipotezu de Brolja o dualistikoj prirodi mikroestica pruili su
eksperimenti Dejvisona i Dermera koji su dobili difrakcionu sliku snopa
elektrona pri proputanju kroz kristalnu materiju (nikl), slino difrakciji
X-zraka. Takoe (drugi eksperiment), difrakcija elektrona je dobijena i u
sluaju proputanja kroz uske pukotine (slika).

Promenom energije (promena talasne

duine) elektrona u ovim eksperimentima
menja se i difrakciona slika.
Isti rezultati su dobijeni i za druge mikroestice (protone, neutrone, ).

Hipoteza de Brolja
Eksperiment difrakcije elektrona na malim pukotinama pokazuje da su svetle pruge na ekranu
posledica poveane verovatnoe da e elektroni
pogoditi datu taku na ekranu.
Mogue je govoriti samo o prosenom ponaanju
velikog broja estica, dok je ponaanje
pojedinane estice neodreeno.
Analiza talasnih osobina estica je pokazala da se
radi o talasima verovatnoe, ija amplituda u datoj
taki prostora ukazuje na verovatnou nalaenja
estice u toj taki.

Hajzenbergov princip neodreenosti

Kao posledica dokaza talasne prirode materijalnih (mikro)estica, zakoni
klasine fizike, neprimenljivi u mikrosvetu, ustupili su mesto kvantnoj
mehanici i novim principima saetim u istraivanjima Hajzenberga i
redingera.
Hajzenberg je formulisao tzv. princip neodreenosti, koji generalno vai u
prirodi i koji se najjednostavnije opisuje na primeru difrakcije elektrona na
uskoj pukotini.

Hajzenbergov princip neodreenosti

Neodreenost koordinate i impulsa

Neodreenost
poloaja
elektrona y se smanjuje
suenjem pukotine w, ali
se istovremeno poveava
neodreenost impulsa u
pravcu y-ose (py).
Ako je poloaj elektrona (mikroestice) odreen sa tanou y, a istovremeno koliina kretanja (impuls) du y-ose sa tanou py, tada
proizvod ove dve veliine ne moe imati vrednost manju od h/4:

y p y

h
4

Fiziki je nemogue istovremeno izmeriti tanu vrednost jedne koordinate

(poloaj) mikroestice i komponentu impulsa u pravcu date koordinate.

Hajzenbergov princip neodreenosti

Neodreenost energije i vremena

h
E t
4

Za jednu mikroesticu ne moe se istovremeno odrediti tana vrednost

energije i vreme boravka u stanju date energije.
Neodreenost kod makroobjekata (velika masa) je u toj meri mala da se
moe zanemariti, pa je znaaj principa neodreenosti usmeren na mikroestice.
Hajzenbergov princip neodreenosti je univerzalni princip koji postavlja
granice u tanosti istovremenog odreivanja impulsa i poloaja estice,
odnosno energije i vremena boravka u datom stanju.
Hajzenbergov princip neodreenosti i redingerova kvantna mehanika su
temelj savremenog shvatanja ponaanja estica u mikrosvetu.

Atomski spektri i modeli atoma

U dananje vreme je poznato da se atom sastoji od relativno malog
pozitivno naelektrisanog jezgra (1015 m) oko kojeg se kreu negativni
elektroni na relativno velikom rastojanju (poluprenik atoma 1010 m).

Atomski spektri i modeli atoma

3ODQHWDUQL model atoma je predloio Raderford na osnovu eksperimenata
sa rasejanjem -estica (jezgra He) na tankim metalnim folijama i saznanja
da je masa atoma skoncentrisana u relativno maloj zapremini - jezgru atoma.
Dinamiki (planetarni) model atoma pretpostavlja da elektroni krue oko
jezgra, kao planete oko Sunca i da je naelektrisanje jezgra jednako
naelektrisanju svih elektrona.
Raderfordov model nije mogao da objasni stabilnost atoma i linijski karakter spektara, jer, prema klasinoj fizici,
ubrzano kretanje elektrona
oko jezgra znai i stalnu emisiju energije u obliku elektromagnetnih talasa (kontinualni
spektar) i stalno smanjenje
radijusa putanje.

Atomski spektri i Borov model atoma.

Eksperimentalni podaci su ukazivali da pobueni izolovani atomi (razreeni gas) emituju linijski spektar, karakteristian za hemijski element koji
vri emisiju.
Vodonikov spektar sadri grupe linija (spektralne serije) ije se talasne
duine reaju po odreenom pravilu.

1
1
1
= RH 2 2

m n

n = m + 1, m + 2, K

Borov model atoma.

Nils Bor (1913.) je kombinovao Raderfordov planetarni model atoma sa
idejama Planka i Ajntajna o kvantovanju (diskretnosti) energije atoma i
elektromagnetnog zraenja, to je rezultovalo definisanjem dva postulata
kojima se opisuje atom.
Pretpostavke i postulati na kojima se bazira Borov model atoma su sledei:
I Borov postulat: Atom se moe nai u nizu diskretnih stacionarnih stanja
u kojima niti emituje, niti apsorbuje energiju. U tim stanjima elektron se
kree oko jezgra u atomu po krunoj putanji pod uticajem Kulonove
elektrine privlane sile.
,,%RURYSRVWXODWMoment impulsa (koliine
kretanja) elektrona u VWDFLRQDUQLP stanjima
imatakoe diskretnevrednosti i zadovoljava:

h
L = me vr = n
2

n = 1, 2, K

Borov model atoma.

II, Borov postulat: Atom emituje ili apsorbuje
energiju u vidu kvanata elektromagnetnog
zraenja h prilikom promene stacionarnog stanja,
tj. prelaska elektrona izmeu razliitih orbita.

h = En Em
Drugim postulatom se opisuje linijski karakter atomskih spektara.
Na osnovu ovih postulata, izraunati su poluprenici krunih putanja
elektrona r i energije elektrona u stacionarnim stanjima E (zbir kinetike i
potencijalne energije u elektrinom polju jezgra). To su takoe veliine sa
diskretnim vrednostima - tzv. kvantovane veliine.
0h2 2
n
rn =
2
me Z

n = 1, 2,K

me 4 Z 2 1
En = 2 2 2
8 0 h n

n = 1, 2, K

(QHUJLMDYH]HHOHNWURQDLHQHUJLMDMRQL]DFLMHDWRPD
,]UDXQDYDQMHPYUHGQRVWLHQHUJLMHQLYRDXDWRPXYRGRQLND(QGRELMDMXVH
YUHGQRVWLHQHUJLMHL]UDHQHXHOHNWURQYROWLPDH96YDNDRGYUHGQRVWLYHOLLQH
(QMHHQHUJLMDYH]HHOHNWURQDXDWRPXNRMLVH
QDOD]LXHQHUJLMVNRPVWDQMXNRMHMHRGUHHQR
EURMHPRUELWHQ$NRMHHQHUJLMDSUHGDWD
HOHNWURQXGRYROMQDGDDWRPPRHGDSUHHX
VWDQMH(]DQ HOHNWURQVHRGYDMDRGDWRPD
LSRVWDMHVORERGDQMRQL]RYDQ

3RGHQHUJLMRPLOLUDGRPMRQL]DFLMHDWRPD
SRGUD]XPHYDVHUDGNRMLWUHEDL]YULWLGDELVH
YH]DQLHOHNWURQXDWRPXSRWSXQRRGYRMLRRG
DWRPDRGQRVQRGRYHRXVORERGQRQHYH]DQR
VWDQMH


Kvantno-mehaniki model atoma

Za razliku od Borovog shvatanja strukture atoma koje pretpostavlja
postojanje jednog kvantnog broja n kojim se odreuje orbita i energija
elektrona, savremena kvantna mehanika je u fiziku atoma uvela 4 kvantna
broja pomou kojih opisuje stanje elektrona ne samo u atomu tipa
vodonika ve i u vieelektronskim atomima.
n - glavni kvantni broj - odreuje ukupnu energiju atomaGHILQLHVUHGQMH
UDVWRMDQMHHOHNWURQDRGDWRPD - (n=1, 2, 3, )
l - orbitalni kvantni broj - odreuje YUHGQRVWLmoment impulsa koji
elektroni poseduju zbog orbitalnog kretanja - (l=0, 1, 2, , (n1))
ml - orbitalni magnetni kvantni broj - odreuje ponaanje elektrona u atomskoj
orbiti u primenjenom spoljanjem magnetnom polju, koje utie na njegovu
energijuGHILQLHSRORDMRUELWHXSURVWRUX- (m= l, , 2, 1, 0, 1, 2,, l)
ms - spinski magnetni kvantni broj - odreuje spinski
moment impulsa koji elektroni poseduju zbog
spina, rotacije oko sopstvene ose - (V= , + )

Atomi sa vie elektrona i Paulijev princip

Detaljna kvantno-mehanika analiza pokazuje da energetski nivo svakog stanja
vieelektronskog atoma zavisi i od glavnog i od orbitalnog kvantnog broja.
Problem poretka elektrona po elektronskim ljuskama (omotaima, karakterie ih
glavni kvantni broj n) i podljuskama (karakterie ih orbitalni kvantni broj l) kod
atoma sa vie elektrona u osnovnom (stabilnom) stanju reio je Pauli (1925.)
definisanjem tzv. principa zabrane:

U atomu dva elektrona ne mogu imati iste

vrednosti sva 4 kvantna broja (n, l, ml,
ms).
Ili: Dva elektrona u atomu se ne mogu nai
u istom kvantnom stanju.

%URMHOHNWURQVNLKVWDQMDXDWRPXSULGDWRPJODYQRP

NYDQWQRPEURMXQL]QRVLQ


Atomi sa vie elektrona i Paulijev princip

Popunjavanje atomskih ljuski elektronima ide od najniih kvantnih stanja.
Raspored elektrona po kvantnim stanjima naziva se elektronska
konfiguracija atoma.

Kod lakih elemenata (Z<19), elektronske ljuske se popunjavaju redom.

Atomi sa vie elektrona i Paulijev princip

Kod atoma sa vie elektrona, 19-ti elektron ne popunjava 3d podljusku, ve
4s podljusku sa niom energijom, a sline anomalije se zapaaju i na viim
energetskim stanjima elektrona.

Kvantno-mehaniki model atoma

X-zraci
X-zraci (rendgenski zraci) su deo spektra elektromagnetnog zraenja u
oblasti veoma kratkih talasnih duina, reda 1010 m.

X-zraci
X-zraci nastaju u vakuumskoj cevi, kada elektroni ubrzani
visokom potencijalnom razlikom izmeu dve elektrode
udaraju u jednu od njih (antikatodu). 9LVRNRHQHUJHWVNL
HOHNWURQSRJDDPDWHULMDOPHWHLLQWHUDJXMHVD
QDHOHNWULVDQMLPD3ULRYRPSURFHVXHOHNWURQGRLYOMDYD
YLHVWUXNHVXGDUHLSUHGDMHNLQHWLNXHQHUJLMXHOHNWURQLPDL
DWRPLPDPHWH1HSUHNLGDQJXELWDNNLQHWLNHHQHUJLMH
L]D]LYDXVSRUHQMHHOHNWURQDWRL]D]LYDHPLWRYDQMH
QHSUHNLGQRJNRQWLQXDOQRJHOHNWURPDJQHQWRJ]UDHQMD
Skretanje elektrona u blizini atoma u antikatodi praeno
je emisijom X-zraka.
Kontinualni spektar X-zraka zakono X-zraenje.

Karakteristika kontinualnog spektra je granina talasna duina u

kratkotalasnom delu spektra 0, koja ne zavisi od materijala = hc
0
eU
antikatode u rendgenskoj cevi, ve samo od energije upadnih
elektrona (tj. od napona U u cevi).

X-zraci
Ako potencijalna razlika postane tolika da ubrzani elektroni mogu iz
materijala mete u koju udaraju (antikatoda) da izbiju elektrone iz
unutranjih atomskih nivoa, popunjavanjem upranjenog mesta od strane
elektrona iz viih nivoa nastaju fotoni karakteristinog X-zraenja (otre
linije odreene talasne duine)..DNRVXHOHNWURQVNHRUELWHDWRPD
MHGLQVWYHQH]DGDWLDWRPHQHUJLMD
HPLWRYDQRJ]UDHQMDMHNDUDNWHUVWLND
DWRPDSDVHRYR]UDHQMHQD]LYD
NDUDNWHULVWLQLP

Karakteristinost X-zraka je u tome to zavisi od materijala mete u koju

udaraju ubrzani elektroni.

PRIPREMA ZA POLUGODINJI TEST

1. Relativistka fizika
2. Dogaaj
3. Galilejeve transformacije
4. Ajntajnovi postulati
5. Relativistiko skraenje(kontrakcija) duine tela
6. Dilatacija vremena
7. Ajntajnova relacija ekvivalentnosti mase I energije
8. Toplotno zraenje
9. Kirkofov zakon
10. tefan Bolcmanov zakon
11. Vinov zakon pomeranja
12. Rejli-Dinsov zakon
13. Fotoelektrini efekat
14. Komptonov efekat
15. Modeli atoma
16. Spektralne linije
17. Borovi postulati
18. Kvantni brojevi atoma
19. Paulijev princip
20. Stavovi na kojima se zasniva teorija Periodnog sistema