Dorota GIL

Krakw
821.163.4.09 . II : 159

ISTORIJA NARODA KAO MISTERIJA GREHA,

KAZNE I ISKUPLJENJA
MESTO NJEGOEVIH TOPOSA U SRPSKOJ
ISTORIOZOFIJI XX VEKA
U lanku se razmatraju poznati Njegoevi toposi: greha i kazne za grehove (pre svega u
okviru problema nasleivanja greha od strane zajednice naroda i u kategorijama kolektivne
odgovornosti), a takoe toposi patnje i iskupljenja koji predstavljaju centralno mesto istoriozofije naroda izabranih srpskih mislilaca XX veka (izmeu ostalog N. Velimirovia, R. Samardia, delimino V. Jerotia). ini se da skoro nezavisno od perspektive sa koje je gledana
istorija naroda (pored hrianske istoriozofije teologije istorije, takoe i neki post-hegelovski prilazi, koji potvruju postojanje istorijskog determinizma), tekstovi savremenih srpskih
istoriozofa neprestano potvruju direktnu, odnosno indirektnu (preko specifino razraene
istoriozofije ep. Velimirovia), vezanost za hriansko-neohriansko-folklornu filozofiju istorije crnogorskog vladike P. P. Njegoa.
Kljune rei: P. P. Njego, greh, kazna, iskupljenje, patnja, prokletstvo, nasleivanje
greha, kolektivna odgovornost, istoriozofija, ep, N. Velimirovi.

Jedno od osnovnih pitanja koje sebi postavljaju savremeni srpski istoriozofi odnosi se na problem svojevrsnog istorijskog prokletstva Srba, iju
osnovu predstavlja ubeenje da je srpska istorija odreena teinom greha i
sumom bezakonja, a primarni klju za filozofsku interpretaciju istorije naroda upuuje barem prema jednom od mislilaca na Njegoevu filozofiju
patnje kao pokajanja zbog srpskog praroditeljskog greha1. Teko je odupreti
se utisku da meu mnogim, razmatranim od strane savremenih istoriozofa, razlozima srpskih poraza i narodnih neuspeha, upisan u soterioloku dimenziju
problem greha i kazne (shvaene kao patnja) kao obaveznog, neizbenog
ispatanja prenesenog na nivo kolektiviteta, predstavlja jedan od najsnanije
akcentovanih elemenata refleksije o sudbini naroda. Nesumnjivo, u okviru
srpske istoriozofije danas dominirajua hrianska pravoslavna perspektiva,
1

R. Samardi, Kosovsko opredeljenje, Beograd 1990, str. 79.

85

koja uzima u obzir (pogotovu u okviru teologije istorije) eshatoloku

dimenziju, uspeno ubeuje o veoma specifinom karakteru i mestu srpskog
iskupljenikog znaka patnje ne samo u okviru domaeg kulturnog koda, nego
i istoriozofskog sistema ideja uopte. Treba uz to naglasiti da i pored vidljivih
analogija (ruska istoriozofija, ili narodno-katolika struja poljske misli) sa
filozofijom istorije naroda kao svojevrsne misterije greha pokajanja i iskupljenja (koju izvesni mislioci prepoznavaju kao srpsku ideju), sinkretika,
narodno-(neo) hrianska, ili ezoterika i sofianika kako bi rekao N. Berajev2 srpska koncepcija patnje kao od strane naroda nasleivane kazne za
grehe predaka, ima svoje specifine crte. Naravno, sasvim drugi problem
jeste pripisivanje tako shvaenoj srpskoj ideji soteriolokog ekskluzivizma,
koje napominje popularnu danas struju u okviru ruske religiozne misli, a koje
je prisutno i u refleksiji nekih istoriozofa, pre svega, ipak, u brojnim pseudonaunim tekstovima savremenih srpskih vizionara. Ove koncepcije, iz oiglednih razloga, neemo ovde razmatrati.
Naa refleksija iako bi naslov mogao sugerisati posveena samo hrianskoj istoriozofiji, uzima u obzir i druge struje prisutne u okviru dananje
srpske filozofije istorije takoe i one ne sasvim suprotne posthegelovskim
prilazima. Treba ipak podvui da skromnu (u poreenju, na primer, sa ruskom) savremenu srpsku istoriozofiju, koju zastupaju izmeu ostalog radovi
(preminulog 1994. g.) Radovana Samardia, Vladete Jerotia ili Atanasije Jevtia, karakterie pre svega refleksija nad istorijom Srba prikazivana u vezi sa
tradicijom pravoslavne kulture3. ini se da osnovnu crtu razmatranih istoriozofskih radova predstavlja njihovo nadovezivanje na srpske (ali takoe i ruske) izvore iz prve polovine XX veka hrianske struje (i, sporadino, koncepcije posthegelovaca)4, u najveoj ipak meri nadovezivanje na vekovima
utvrivane, a kodifikovane jo u delima iz XIX veka, topose crnogorskog
vladike P. II Petrovia Njegoa. Zapravo, moglo bi se rei da skoro nezavisno
od perspektive iz koje je gledana istorija naroda (dakle, pored hrianske istoriozofije teologije istorije, koja definie istoriju kao istoriju izbavljenja, a
takoe i nekih post-hegelovskih prilaza, koji potvruju postojanje istorijskog
2

Videti dalje u tekstu.

Na temu osnovnih crta istoriozofije sva tri mislioca piem opirno u knjizi: Prawosawie. Historia. Nard. Miejsce kultury duchowej w serbskiej tradycji i wspczesnoci, Krakw 2005,
str. 185-205.
4
Naravno, filozofska refleksija istraivaa nije se razvijala van optih tokova istoriozofije i
znatno skromnije srpske filozofije istorije, zastupljene u radovima, izmedju ostalih: S. Novakovia, S. Jovanovia ili pristalica providencijalistike istoriozofije: K. Atanasijevi, M.N. Djuria, V. Vujia, P. Slankamenca i duhovnika: ep. Nikolaja (Velimirovia) i o. Justina (Popovia). Na temu srpske religiozne misli XX veka opirnije videti: D. Gil, Religiozna misao srpskih
teologa i istoriozofa XX veka, u: Z polskich studiw slawistycznych, seria X, Literaturoznawstwo. Kulturologia. Folklorystyka, Warszawa 2003, str. 177-185.
3

86

determinizma), tekstovi srpskih istoriozofa neprestano potvruju direktnu,

odnosno indirektnu uglavnom preko specifino razradjene istoriozofije ep.
Velimirovia vezanost za sinkretiku: hriansko-neohriansko-folklornu
filozofiju istorije vladike Njegoa.
Podsetimo, dakle, ukratko na ovde razmatranu Njegoevu koncepciju greha, greha koji izaziva gnev (srdbu) i kaznu Boju u vidu patnje, kao pokajanja za izvrene inove, predstavljenu u Gorskom vijencu. Kao to je poznato, rei iz poeme: Bog se dragi na Srbe razljuti za njihova smrtna sagrjeenja5 odnose se ovde u prvom redu na grehove vladara, kraljeva, careva,
boljara, velikaa koji zakon pogazie, poee se krvniki goniti (...) zabacie
vladu i dravu, za pravilo ludost izabrae6, dakle pogazie etiku normu, pa i
obavezu gledanja svuda i svagda korist i dobrobit drave (prema opte poznatoj rimskoj formuli za sve vladajue: Dobro drave neka bude najvei zakon).
Taj veni zakon vladanja, nada sve ipak eksusijologija teoloka nauka o vlasti, vladaocu i njihovim relacijama sa Bogom, ukazuju na odstupanja od Boijih zakona kao teko ogreenje o pravinost, posebno naglaeno u Starom
Zavetu. Naravno, dragi Bog je tu shvaen suvie ljudski, antropomorfno kao u narodnim verovanjima on se ljuti snano i neoprostivo zbog grehova
kako ih Njego preterano (jer ipak ne sasvim u skladu sa teologijom greha
koju predlau moralisti Pravoslavne Crkve7, a u skladu sa narodnim etiarima,
moralistima8) tretira, nazivajui smrtnim grehovima. Pamtimo takoe da
ostale grenike vladika ak i kune, naglaavajui da bi trebalo da stradaju
jo vie. Kazna, u vidu turskog ropstva spopada ipak ne samo vladare, ve
svekoliko srpstvo, itav narod, klevetnike dakle, i krive i prave, grdne u klevetu9. Mada rei kleveta i klevetnici jo uvek predstavljaju za
istraivae problem10, Njegoeva poruka je jasna: Bog kanjava itav narod,
koji plati za grehe svojih upravljaa, i to je najvanije plaa jo na zemlji.
ini se da izvor ovog gledita na Boga i njegove relacije sa ovekom i zajednicom treba traiti barem u sluaju samog Njegoa vie u narodnom,
odnosno neohrianskom, nego ortodoksnom hrianskom uenju11. Sama
5

Petar Petrovi Njego, Gorski vijenac, Beograd 1963, str. 15 (stihovi:198-199). Uporedi interpretaciju stihova 198-214: S. Tomovi, Njegoev Gorski vijenac, u: Enciklopedija Njego, t.I,
Podgorica 1999, str. 504-506.
6
Citirano Njegoevo delo (stih. 200-204).
7
Videti: Veliki pravoslavni bogoslovski enciklopedijski renik (prevod s ruskog), tom I, Novi
Sad 2000, str. 255-256. Upor. i pojam greha u: S. Tomovi, Bogoslovsko-filozofski pojmovnik
Njegoevog dela, u: Enciklopedija Njego, tom I, str. 206.
8
Upor. K. Atanasijevi, Shvatanje greha u mudrosti naega naroda, u: Srpski mislioci, priredio
I. Mari, Beograd 2006, str. 163-166.
9
Petar Petrovi Njego, Gorski vijenac str. 16 (stihovi 251-252).
10
Upor. L.M. Kosti, Sabrana dela, t.IV: Njego i srpstvo, Beograd 2000, str. 259.
11
Na temu ideje o grehu i Bojoj kazni u legendama i srpskoj srednjovekovnoj crkvenoj knjievnosti videti npr. J. Reep, O grehu i kazni Bojoj u legendi o ubistvu cara Uroa, u: Dve

87

ideja, prema kojoj patnja jeste kazna za grehove ima, naime kako
primeuje N. Berajev iskljuivo ezoteriki, a i potpuno destruktivni
karakter: miljenje da je patnja zasluena posledica greha, da je Boja kazna,
vekovima je vodilo u demonske degeneracije hrianstva12. Ne treba ipak uz
to zaboravljati da biblijsko starozavetno uenje, kao i itava (u nekoj meri i
sadanja) judaistika tradicija snano naglaava pravo kolektivne
odgovornosti, govorei o kaznama do treeg i etvrtog koljena (o emu e
jo biti rei), a takoe da koncepcija o kanjavanju patnjom pravednika vodi i
ka uenju Svetih Otaca pre svega njihovoj teoriji komplementarnih
suprotnosti /concordia discors/, prema kojoj deo mora da bude
potinjen/podreen celini /bonum universale malum partiale/13. U biti
sinkretika koncepcija svojevrsnog nasleivanja greha i kolektivne
odgovornosti otkriva na kraju jo jedan izvor koji predstavlja kvazihrianska
(pagansko-hrianska) sofianika (sofiologika) religioznost, u kojoj
boji svet, savrenstvo oveka i kosmos jesu vrsto povezane u relaciji odgovornosti svih za sve i u kojoj nema mesta za neki privatni, isto individualni greh, jer s v a k a pronevera vodi u drutveni i kosmiki haos14. ini
se da je ova poslednja struja refleksije, esto tretirana kao dominanta teofilozofske i istoriozofske misli nekoliko istaknutih ruskih teologa (Solovjov,
Florenski, Bulgakow, Zenkovski), nala svoje pristalice i na tlu srpske filozofije istorije, uglavnom u sluaju Nikolaja Velimirovia. Naravno, ovo jeste samo jedan od mnogih elemenata koji, jednako kao Njegoeva sinkretiku, povezuje istoriozofiju vladike Nikolaja sa milju crnogorskog filozofa istorije. Iz
take gledita koja nas ovde zanima, najvaniji se ini Velimiroviev pokuaj
uspostavljanja kontinuiteta u okviru razmatrane koncepcije, pre svega ipak pokuaj specifine modifikacije Njegoevog toposa greha, koji e u njegovim tekstovima dobiti jedno od kljunih mesta. Kako se pokazuje, ba u takvom, tj.
modifikovanom obliku interpretatora ili, prema nekima nad-interpretatora
Njegoeve misli on se javlja kao jedan od znaajnijih i za savremenu istoriozofsku refleksiju o sudbini srpskog naroda.
Neemo ovde detaljno analizirati, inae ve prilino dobro izuenu, temu
greha, kazne, ispatanja i blagoslova (tj. oprotaja) u tekstovima ep. Nikolaja.
hiljade godina hrianstva. Duhovnost, kultura i istorija, ured. M. Panti, Despotovac 2001,
str. 73-83.
12
N. Bierdiajew, Cierpienie, u: Egzystencjalna dialektyka Boga i czowieka, prevod na poljski
H. Paprocki, Kty 2004, str. 59.
13
Upor. T. pidlik, Myl rosyjska. Inna wizja czowiaka, prevod na poljski J.Dembska,
Warszawa 2000, str. 185. Uporediti takoe refleksiju na temu uticaja patristike na stvaralatvo
Njegoa: A. Jevti, Njego i patristika, u: Nauni sastanak slavista u Vukove dane, tom 18/2
(Njegoevo delo), Beograd 1990, str. 481-491.
14
T. pidlik, Duchowo chrzecijaskiego Wschodu, prevod na poljski L. Rodziewicz,
Krakw 2005, str. 247.

88

Podsetimo samo da je ovu opsesivnu temu kako je primetio . Janji15 vladika skoro uvek razmatrao kao lanac uzrono-posledinih veza (od arhetipskog Adamovog i praroditeljskog greha, sve do prenesenog na zajednicu
greha itavog naroda)16 i da je, bez obzira na svoju primenu (teoloku, istoriozofsku, etiku, politiku), taj niz nesumnjivo proizilazio kod njega pre svega iz hrianskog interpretiranja ivota, sveta, oveka i naroda. Interesantno
je, ipak, da pitanje greha, tj. ovekove sudbine, a nadasve sudbine naroda,
istoriozof izrazito smetao u okvir starozavetnih interpretacija, posebno kada
je u pitanju njegova funkcija naslednosti. Uz to treba posebno naglasiti da se,
izgraujui svoju koncepciju, vladika oslanjao samo na te izabrane fragmente
iz Staroga zaveta koji bi mogli potvrditi njegovu tezu (pre svega radi se o
reima koje se tiu kazne i ispatanja do treega i etvrtoga koljena iz Mojsijeve Knjige)17. Dodajmo uz to da citirani stihovi nisu potpuni ili su istrgnuti
iz konteksta, usled ega sasvim zanemaruju u Bibliji snanije eksponiranu
individualnu odgovornost18 i po mnogo emu jo vaniju poruku o milosti
na hiljadama19, koja se naglaava i u Novom zavetu, koji vladika u tom kontekstu uopte ne spominje. Kako u esejima, tako i u svojim opirnijim radovima (izmeu ostalog Rei srpskom narodu kroz tamniki prozor) Velimirovi
postavlja tezu o nekoliko perioda grehovnosti svakog naroda (u sluaju Srba
dokosovska grenost iskupljena i oprotena /osloboenje i ujedinjenje/;
drugi deo grehovnosti period posle 1918. god. kao (prema vladiki, ali i
prema nekim savremenim istoriozofima) jo uvek nezavreno vreme ispatanja20. Pored te grehovnosti kolektiviteta, ep. Nikolaj pre svega ipak razrauje
Njegoevu misao o konkretnom nosiocu greha vladaru (voi naroda) koji,
pored toga to ini greh i zbog njega snosi linu odgovornost, taj greh prenosi
na celu zajednicu - narod, jer je predstavnik zajednice. Greh naroda, za razliku
od grehova vladara i politikih, duhovnih i naunih voa (u knjizi Rat i Biblija

15

Dj. J. Jani, Hadija venosti, Beograd 1994, str. 7.

Nav. delo, str. 6.
17
Gospod dugo eka i obilan je milou, prata bezakonje i grijeh ali ne pravda krivoga, nego
pohodi bezakonje otako na sinovima do treega i etvrtoga koljena, videti: 4. Mojs. 14,18,
cit. prema: Sveto Pismo Staroga i Novoga Zavjeta, izdanje Britanskoga i Inostranoga Biblijskog Drutva, Beograd 1871.
18
Upor. npr. Jezek. 18, 34; 5.Mojs. 24, 16; 5.Mojs. 7, 910, videti: nav. delo.
19
Upor. npr. jedan od samo delimino citiranih versova: (5) Nemoj im se klanjati niti im
sluiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grehe otake na sinovima do
treeg i do etvrtog koljena, onih koji mrze na mene - i ve proputeni drugi deo: (6) A inim
milost na hiljadama onih koji me ljube i uvaju zapovesti moje (2. Mojs. 20,5). Isto u sluaju:
2.Mojs. 34,7; 5.Mojs. 5,9-10, videti: nav. delo.
20
Upor. N. Velimirovi, Srpskom narodu kroz tamniki prozor, Cetinje 1996, str. 1112.
16

89

iz 1931. g. vladika ovoj grupi dodaje i inteligenciju)21, nije lociran u vremenu

to je greh mnogih aktera koji se prostiru u sledu vie generacija, dok se greh
pojedinca (kralj Vukain, Vuk Brankovi i dr.) odreuje i u prostoru i vremenu jer se prenosi na potomke grenika, dakle celu zajednicu narod, koji
taj greh apsolutno mora ispatati i to ,,neodredjeno vreme. Kako primeuje
ore Jani:
Apodiktiki stav vladike prema grehu kao kazni i nezaobilaznog
ispatanja kolektivnog greha srpskog naroda dovodi vladiku do teze da:
greh se anulira tek u situaciji kada se poremeenosti u mikrokosmosu ili
makrokosmikim odnosima povrate u stanje koje je bilo pre injenja
greha 22.

A na drugom mestu dodaje:

Greh pojedinca se iri na zajednicu, kao to se i greh zajednice svodi,
transponuje u ivotu svakog pojedinca. Narod nije nita drugo do
Nadsubjekt koji, kao svaki subjekt, ima svoje pretke i potomke, svoje
dugove i svoja potraivanja23.

Podsetimo takoe da je problem nasleivanja greha u misli episkopa vrsto povezan sa problemom patnje, koja snalazi sve generacije, kao zajednicu
mrtvih i ivih (preci i potomci ine celinu, a celina nije zbir pojedinaca, nego
solidarnih jedinki koji se nalaze u suodnosu sa drugima i celom zajednicom
taj odnos se moe saeti u dva pojma: obaveza i pravo). Vladika je pojanjavao:
Na pitanje zato trpi sin za grehove svoga oca moemo odgovoriti prosto: zato to ivot oca i ivot sina sainjavaju jedan isti ivot, koji se samo ocu pojavljuje kao greh, a na sinu kao trpljenje za greh, ili naunim
jezikom reeno: na ocu kao uzrok, na sinu kao posledica, ili crkvenim
jezikom reeno: na oca kao pad, a na sinu kao iskupljenje24.

Kao to je poznato, duboki smisao filozofskih znaenja patnje, posmatran iz

perspektive svetosavskog i kosovskog zaveta, Velimirovi e nai ipak pre
svega u svojoj originalnoj, i zbog u njoj prisutnog soteriolokog ekskluzivizma malo kontroverznoj koncepciji teodulije25.
21

Vladika Nikolaj, Rat i Biblija, Zrenjanin 2002, str. 25. Upor. i Pokajnu molitvu iz 1940. g. u
kojoj vladika nabraja glavne narodne grehove i glavne njihove poinitelje (narodne prvake i
voe, uitelje i knjigopisce, itd.), videti: . Jani, nav.delo, str. 23-24.
22
Cit. prema: . J. Jani, Hadija Venosti, str. 8.
23
Cit. delo, str. 9.
24
Cit. delo, str. 12.
25
Teodul sluga boji, ali i izabran Bogom. Upor. Episkop Nikolaj, Teodul, Beograd b.d.

90

Velimiroviu bliska svest o zajednitvu, solidarnosti, o relaciji svi za

sve, a u tome i kako bi rekao Berajev tipina sofianika misao, ini se
jednom od najvanijih crta refleksije, koju e preuzeti od tog mislioca neki savremeni istoriozofi. Vraanje pojmova zajednica i kontinuitet generacija u
svakodnevnu upotrebu, pre svega ipak dignitet koji im je vladika uspostavio,
kao i samo razumevanje naroda kao solidarne zajednice, sve do organinoorganicistike misli, u znatnoj meri prisutno je i u savremenoj srpskoj istoriozofiji.
Teko je detaljno sagledati uticaj koncepcije nasleivanja greha, odnosno kazne i ispatanja u kategorijama kolektivne odgovornosti u obliku koji
im je pridao Velimirovi u delima savremenih srpskih mislilaca. Nekoherentna (ve ta se tie samog razumevanja istorije kao istorije izbavljenja,
ili samo kao odraza sveta, lienog metafizike perspektive) misao Radovana
Samardia, predstavljena u Idejama za srpsku istoriju, direktno se nadovezuje na refleksiju Njegoa, dok u studiji Kosovsko opredeljenje izrazito
ostaje pod uticajem konkretnih Velimirovievih koncepcija. Sm problem
istorijskog prokletstva Srba, koje, toboe, proizilazi iz ranije poinjenih grehova od strane njihovih vodja, Samardi povezuje direktno sa Njegoevim
gore citiranim reima iz Gorskog vijenca i, kako preterano podvlai sa itavom njegovom milju. Prema istoriozofu ravnoduan ili ambivalentan stav
Srba prema budunosti proistie iz uverenja da zbog davnih grehova nemaju
na nju pravo! I ubeuje: negde u neotkrivenoj dubini srpske istorije postoji
greka kobni poetak istorijskog prokletstva naroda zbog gaenja starih zakona, pa, da se ispravi srpski greh u istoriji, treba se obratiti duhovnoj dimenziji ivota naroda26. Istoriozof zapaa mnoge razloge tragine sudbine
Srba (izmeu ostalog neprestana borba sa silama nemerljivim; pripadnost graninoj kulturi; nesloga, podela naroda). Svi su oni, ipak, u refleksiji kako se
esto podvlai hrianskog mislioca, podreeni delovanju zle sudbine,
fatuma (ne Bojoj Promisli!), koji proistie iz praroditeljskog srpskog greha, koji se prenosio s generacije na generaciju Srba, sve do danas27. Specifinu budui da je udaljena od uenja Crkve koncepciju kolektivne odgovornosti za postupke pojedinaca, Samardi ve utvruje u ovaj put slinoj teologiji istorije (ipak samo slinoj, uzimajui u obzir i ovde vidljiv fatalistiki determinizam) viziji sudbine naroda koja je predstavljena u knjizi
Kosovsko opredeljenje. Ovde emo nai ve i tragove mesijanistiki obojene
koncepcije (poznate makar iz tekstova ep. Nikolaja), koja govori o tome da
kazna za grehe naroda u vidu patnji koje mu alje Bog, treba da osvesti Srbe
da su podignuti na vii stepen istorijske odgovornosti28.
26

R .Samardi, Ideje za srpsku istoriju, Beograd 1989, str. 24.

Nav. delo, str. 235.
28
Kosovsko opredeljenje.., str. 76.
27

91

Uostalom, slinu to se tie mesijanistike komponente refleksiju na

temu filozofije istorije naroda nalazimo u knjizi Sveti Sava i kosovski zavet
ve deklarisanog pravoslavnog istoriozofa teologa Atanasije Jevtia. Premda u skladu sa uenjem Crkve mislilac podvlai individualni karakter greha
i govori o izabranosti svih naroda, ipak opirna refleksija na temu prirode
Srba (iako upisana u perspektivu teologije istorije) izrazito potvruje vezu sa
organicistikom koncepcijom razumevanja naroda29. Uz to, ini se, episkopu
nije strana ni sama ezoterika (kako je nazvao Berajev) koncepcija patnje
kao kazne za grehove, mada je sm problem nasleivanja kako pie - zajednikih srpskih grehova manje eksponiran.
Drukiji klju za odgovor na pitanje o svojevrsnom istorijskom prokletstvu Srba nalazi psiholog, kulturni antropolog i istoriozof Vladeta Jeroti,
ukazujui na, u sluaju Srba, neadekvatne odgovore na izazove istorije
(prema teoriji A. Tojnbija)30. Originalna (zasnovana, izmeu ostalog, na idejama hrianskih, ne samo pravoslavnih, mislilaca, i na naunim teorijama iz
oblasti psihologije) interpretacija istorije naroda ovog veoma elokventnog
istraivaa udaljava se od Njegoeve i Velimirovieve koncepcije nasleivanja greha i kolektivne odgovornosti u pravcu personalizma ili Jungove koncepcije individuacije. Usled toga je problem greha srpskog naroda, koji
predstavlja jedan od najvanijih problema u misli ep. Nikolaja, situiran u Jerotievoj refleksiji u okviru Adlerove teorije kompenzacije i natkompenzacije31. Treba uz to pamtiti da nezavisno od (ponekad veoma otre) kritike od
strane istoriozofa ne sasvim ortodoksno-hricanske misli i svojevrsnog kolektivistikog mentaliteta Velimirovia, takodje u njegovoj refleksiji (karakterologija) nalazimo malo zauujue pokuaje poistoveivanja nacije sa individuom i priznavanja naune utemeljenosti etnopsihologiji, u kojoj na organskoj
tezi mislilac formulie koncepciju o njihovoj identinosti32.
Pitanje svojevrsnog istorijskog prokletstva Srba, koje toboe proistie
iz teine greha i sume bezakonja nasleene od predaka, danas biva esto postavljano od strane savremenih istoriozofa. Ono nesumnjivo potvruje trajno
mesto u okviru kulturnog koda toposa narodnog greha, kao i specifino razraene filozofije patnje, i svedoi o izuzetnoj trajnosti sinkretike (narodnohrianske) vizije istoriozofije naroda prikazane jo u Gorskim vijencu. ini
se da veoma vano mesto koje (pre svega kao autor gore pomenute knjige)
29

A. Jevti, Sveti Sava i Kosovski Zavet, Beograd 1992, str. 261303.

V. Jeroti, Srbija i Srbi. Izmeu izazova i odgovora, Beograd 2002. Istoriozofsku refleksiju
nalazimo u mnogim delima veoma bogatog stvaralakog opusa V. Jerotia. O najvanijim
temama opirnije videti: D.Gil, Serbia i Serbowie wedug Vladety Jeroticia, u: Prace Komisji
Kultury Sowian, ured. L. Suchanek, tom IV, Krakw 2004, str. 107122.
31
Upor. V. Jeroti, Mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi, Beograd 2001, str. 231232.
32
V. Jeroti, Srbija..., str. 156157. Taj problem mislilac istrauje i u drugim knjigama, npr.
Vera i nacija, Beograd 1995, str. 4647.
30

92

zauzima kodifikator srpske ideje u okviru savremene srpske filozofije istorije, ponekad zaklanja veoma originalna i teka za ocenu, ali umnogome kontroverzna misao ep. Velimirovia. Njen u znatnoj meri pesimistiki prizvuk,
koji ima svoj izvor, izmeu ostalog, u neohrianskoj filozofiji patnje kao
kazne za grehove vrsto ukorenjenoj u kolektivnoj svesti, ipak nesaglasnoj
sa uenjem Crkve koncepciji nasleivanja greha ini se neprekidno lebdi
nad neprestano usmerenom ka prolosti buduom vizijom istorije naroda, za
koju se malo zarali interpretacijski klju ep. Velimirovia ini ne uvek, ili ne
potpuno adekvatan. Sreom, ovde razmatrana iz oiglednih razloga veoma
skraeno savremena refleksija o filozofiji istorije srpskog naroda, mada
skromna i nekoherentna (u odnosu na metodologiju, izvore i interpretaciju),
pokazuje takoe (pre svega u sluaju Vladete Jerotia) interesovanje za
mnoge druge struje i koncepcije u okviru istoriozofije, ali to je ve tema koja
ostaje van okvira predmeta naih razmatranja.
Literatura:
Petar Petrovi Njego, Gorski vijenac, Beograd 1963.
Nikolaj Velimirovi, Religija Njegoeva, Beograd 1969.
Vladika Nikolaj Velimirovi, Srpskom narodu kroz tamniki prozor, Cetinje 1996.
Vladika Nikolaj, Rat i Biblija, Zrenjanin 2002.
Episkop Nikolaj, Teodul, Beograd b.d.
A. Jevti, Njego i patristika, u: Nauni sastanak slavista u Vukove dane, t. 18/2
(Njegoevo delo), Beograd 1990, str. 481-491.
A. Jevti, Sveti Sava i Kosovski Zavet, Beograd 1992.
V. Jeroti, Srbija i Srbi. Izmeu izazova i odgovora, Beograd 2002.
V. Jeroti, Mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi, Beograd 2001.
V. Jeroti, Vera i nacija, Beograd 1995.
R .Samardi, Ideje za srpsku istoriju, Beograd 1989.
R. Samardi, Kosovsko opredeljenje. Istorijski ogledi, Beograd 1990.
Sveto Pismo Staroga i Novoga Zavjeta, izdanje Britanskoga i Inostranoga Biblijskog
Drutva, Beograd 1871.
K. Atanasijevi, Shvatanje sudbine u naim narodnim umotvorinama i Shvatanje
greha u mudrosti naega naroda, u: Srpski mislioci, priredio I. Mari, Beograd
2006, str. 118130 i 163166.
L.M. Kosti, Njego i srpstvo, u: Sabrana dela, t.IV, Beograd 2000.
N. Bierdiajew, Egzystencjalna dialektyka Boga i czowieka, prevod na poljski H.
Paprocki, Kty 2004.
D. Gil Prawosawie. Historia. Nard. Miejsce kultury duchowej w serbskiej tradycji i
wspczesnoci, Krakw 2005.
D. Gil, Religiozna misao srpskih teologa i istoriozofa XX veka, u: Z polskich studiw
slawistycznych, seria X, Literaturoznawstwo. Kulturologia. Folklorystyka,
Warszawa 2003, str. 177185.
D.Gil, Serbia i Serbowie wedug Vladety Jeroticia, u: Prace Komisji Kultury Sowian,
ured. L. Suchanek, tom IV, Krakw 2004, str. 107122.

93

. J. Jani, Hadija venosti, Beograd 1994.

J. Reep, O grehu i kazni Bojoj u legendi o ubistvu cara Uroa, u: Dve hiljade
godina hrianstva. Duhovnost, kultura i istorija, ured. M. Panti, Despotovac
2001, str. 7383.
T. pidlik, Myl rosyjska. Inna wizja czowiaka, prevod na poljski J.Dembska,
Warszawa 2000.
T. pidlik, Duchowo chrzecijaskiego Wschodu, prevod na poljski L. Rodziewicz,
Krakw 2005.
S. Tomovi, Njegoev Gorski vijenac i Bogoslovsko-filozofski pojmovnik Njegoevog
dela, u: Enciklopedija Njego, tom I, str. 206 i 504506.
Veliki pravoslavni bogoslovski enciklopedijski renik (prevod s ruskog), tom I, Novi
Sad 2000.

Dorota GIL

HISTORY OF NATION AS A MISTERY OF SIN, PUNISHMENT,

AND REDEMPTION. THE PLACE OF NJEGOS TOPOI IN
TWENTIETH-CENTURY SERBIAN HISTERIOSOPHY
The issue of a specific historical course of the Serbs, which ostensibly
comes from the weight of the sin and the sum of lawlessness inherited from
the predecessors, is frequently presented by the contemporary historiosophers.
It undoubtedly confirms the lasting place in the cultural code of the topos of
the national sin, as well as a specific elaborated philosophy of suffering,
and, therefore, witnesses of an exceptional permanence of the syncretic
(national-Christian) vision of historiosophy of the people depicted in The
Mountain Wreath. It seems that almost independently from the perspective
that shaped the history of the nation, the text of the contemporary Serbian
historiosophers continually confirm the direct, as well as the indirect (through
particularly elaborated historiosophy of ep.Velimirovi), connection with
Christian-Neo-Christian-folklore philosophy of the history of the Montenegrin
Prince-Bishop P. P. Njego.

94