LICE

D. M. Kuci

KAKO SE KALIO SAMJUEL BEKET

Pisma Samjuela Beketa, tom 1: 19291940.

(The Letters of Samuel Beckett, Volume 1: 19291940, urednici Martha Dow
Fehsenfeld i Lois More Overbeck, Cambridge Univeristy Press, 782 str.)
1.
Godine 1923, sedamnaestogodinji Samjuel Barkli Beket primljen je na Triniti koled u
Dablinu, na studije romanistike. Pokazao se vrhunskim studentom, a uzeo ga je pod svoje
okrilje Tomas Radmouz-Braun, profesor francuskog, koji se svojski trudio da mu pomogne u karijeri, obezbedivi mu posle diplomiranja, prvo, mesto gostujueg lektora na prestinoj cole Normale Suprieure u Parizu, a onda i zaposlenje na Triniti koledu.
Posle godinu i po dana na Trinitiju, gde je, kako sam kae, izvodio grotesknu komediju poduavanja, Beket je dao ostavku i utekao nazad u Pariz. Ali ak ni posle ovog razoaranja Radmouz-Braun nije digao ruke od svog tienika. On je ak i 1937. pokuavao da
vrati Beketa akademskom ivotu, ubeujui ga da se prijavi za mesto predavaa italijanskog na Univerzitetu u Kejptaunu. Mogu bez preterivanja da kaem, napisao je u svojoj
preporuci, da pored toga to poseduje temeljno akademsko znanje italijanskog, francuskog i nemakog jezika, [g. Beket] je i veoma kreativna linost. U postskriptumu je dodao:
Gospodin Beket poseduje i solidno znanje provansalskog jezika, starog i savremenog.
Beket je oseao iskrenu naklonost i potovanje prema Radmouz-Braunu, strunjaku
za Rasina, koji se zanimao i za savremenu francusku knjievnu scenu. Beketova prva knjiga, studija o Prustu (1931), mada ju je napisao po narudbini u sklopu opteg uvoda u
dela ovog izazovnog novog pisca, ita se vie kao pokuaj nadobudnog postdiplomca da
ostavi utisak na svog profesora. I sam Beket imao je ozbiljnih sumnji u vezi sa ovom knjigom. Prilikom ponovnog itanja, pitao sam se o emu se tu uopte radi, kao to se poverio svom prijatelju Tomasu Makgriviju. inilo mu se to kao iskrivljen, nategnut ekvivalent nekog aspekta ili zbrke aspekata mene samoga... nekako prikaenih Prustu... A i nije
me briga. Ne elim da budem profesor.
Kada je re o profesorskom pozivu, Beketa su najvie zastraivala predavanja. Iz dana
u dan, ovaj povueni, utljivi mlad ovek morao je da se suoava u uionici sa sinovima i
kerima irskih protestanata iz srednje klase i da ih ubeuje da su Ronsar i Stendal vredni
njihove panje. On je bio krajnje bezlian predava, prisetio se jedan od njegovih boljih
studenata. Rekao bi ono to je imao da kae i napustio salu za predavanje... Mislim da je
sebe smatrao loim predavaem i ao mi je zbog toga jer je zaista bio sjajan... Ali mnogi
od njegovih studenata bi se, naalost, sloili s njim. Pomisao na ponovno poduavanje
me paralie, napisao je Beket Makgriviju iz Trinitija 1931. godine, kada se novi semestar
pribliio. Mislim da u otii u Hamburg im dobijem uskrnji ek... i nadam se da u imati

158

hrabrosti da sve to napustim. Trebalo mu je jo godinu dana da prikupi hrabrost. Naravno, verovatno u dopuzati nazad repa podvijenog oko svog skrhanog poenisa [sic], napisao je Makgriviju. A moda i neu.
Profesura na Trinitiju bila je poslednji Beketov redovan posao. Do izbijanja rata, a u izvesnoj meri i tokom samog rata, oslanjao se na godinji prihod iz ostavtine svoga oca, koji je
umro 1933, kao i na povremenu milostinju koju su mu slali majka i stariji brat. Zaraivao je,
kada bi uspeo da nae posao, od pisanja knjievnih prikaza i prevoenja. Dve knjiice proze
koje je objavio tridesetih godina zbirka pria Vie alosti nego radosti (1934) i roman Mar
(1938) nisu mu donele skoro nikakve tantijeme. Gotovo uvek je bio bez novca. Strategija
njegove majke, kako je napomenuo Makgriviju, bila je da me dri u oskudici i time privoli
da se zaposlim i primam platu. Mada to zvui mnogo gore nego to je u stvari bilo.
Umetnici slobodnjaci poput Beketa bili su skloni da vode rauna o kursnim listama.
Jeftin franak posle Prvog svetskog rata nainio je Francusku privlanom destinacijom. Priliv stranih umetnika, ukljuujui i Amerikance koji su iveli od dolarskih doznaka, pretvorio je Pariz dvadesetih godina 20. veka u glavni tab meunarodnog Modernizma. Kada
je poetkom tridesetih franak ojaao, privremeni gosti su digli sidro i ostali su samo okoreli egzilanti poput Dejmsa Dojsa.
Veza izmeu kolebanja valuta i migracije umetnika samo je grubo uoptavanje. Ipak,
nije sluajnost to se 1937, posle jo jedne devalvacije franka, Beket naao u prilici da napusti Irsku i vrati se u Pariz. Novac je stalna tema u njegovim pismima, naroito kada bi se
pribliio kraj meseca. Njegova pisma iz Pariza puna su zabrinutih beleki o tome ta moe,
a ta ne moe sebi da priuti (hotelske sobe, obroke). Mada nikada nije gladovao, ipak je
jedva sastavljao kraj s krajem. Udovoljavao je sebi jedino u pogledu knjiga i slika. U Dablinu pozajmljuje 30 funti da bi kupio sliku Deka Batlera Jejtsa, brata Vilijama Batlera Jejtsa,
kojoj nije mogao da odoli. U Minhenu kupuje Kantova sabrana dela u jedanaest tomova.
Nije lako proceniti koliko bi danas vredelo 30 funti iz 1936, ili 19,75 franaka, koliko je
jedan anksiozni mlad ovek morao da plati za obrok u restoranu St. Sesil 27. oktobra 1937,
ali ovakvi izdaci za Beketa su imali stvaran znaaj, ak i emotivni. U knjizi s tako temeljnim
urednikim napomenama, poput novog izdanja njegovih pisama, bilo bi dobro obratiti
vie panje na novane relacije. Ne bi kodilo ni manje diskrecije u pogledu toga koliko je
novca Beket meseno primao iz oeve ostavtine.
Meu poslovima koje je Beket razmatrao bili su: kancelarijski posao (u oevoj rmi za
nadzor graevinskih projekata); poduavanje jezika (u Berlicovoj koli u vajcarskoj); predavanje u koli (u Bulavaju, Juna Rodezija); posao reklamnog kopirajtera (u Londonu);
pilotiranje komercijalnim avionom (na nebu); prevoenje (sa francuskog na engleski i
obratno); i upravljanje imanjem u provinciji. Ima nekih naznaka da bi prihvatio posao u
Kejptaunu da mu je bio ponuen (nije); preko svojih kontakata na tadanjem Univerzitetu
u Bafalu takoe je nagovestio da bi se rado odazvao njihovoj ponudi (nije stigla).
Najvie ga je privlailo bavljenje lmom. Koliko bih samo voleo da odem u Moskvu i
godinu dana radim kod Ejzentajna, pie Makgriviju. Kod nekoga poput Pudovkina mogao bih da nauim, nastavlja nedelju dana kasnije, kako se rukuje kamerom, nese montae i tome slino, o emu znam isto toliko malo kao o graevini. Zapravo je 1936. i napisao pismo Ejzentajnu:

159

Piem Vam... sa eljom da razmotrite moju molbu za prijem u moskovski Dravni institut
za lm... Nemam iskustva s radom u studiju pa me zbog toga najvie zanimaju scenario i montaa... Molim Vas da me smatrate ozbiljnim sinaestom dostojnim prijema u Vau kolu. Mogao
bih da ostanem bar godinu dana.
Iako nije primio nikakav odgovor, Beket obavetava Makgrivija da e verovatno uskoro otii [u Moskvu].
ta ovek da misli o ovoj Beketovoj nameri da se ui pisanju scenarija u SSSR-u u jeku
staljinistikog mraka: je li to zapanjujua naivnost ili krajnja indiferentnost prema politici?
U dobu Staljina, Musolinija i Hitlera, u dobu Velike depresije i panskog graanskog rata, primedbe o svetskim deavanjima u Beketovim pismima mogu se izbrojati prstima jedne ruke.
Nema sumnje da je, u politikom smislu, Beketovo srce bilo na pravom mestu. Njegov
prezir prema antisemitima svih vrsta i boja jasno se vidi iz njegovih pisama iz Nemake. Ako
doe do rata, izvetava Makgrivija 1939, staviu se na raspolaganje ovoj zemlji ova zemlja je Francuska, dok je Beket graanin neutralne Irske. (I zaista je rizikovao ivot uestvujui
u francuskom pokretu otpora.) Ali problematika upravljanja svetom izgleda da ga nije mnogo
zanimala. Uzalud emo u njegovim pismima traiti razmiljanja o ulozi pisca u drutvu. Beketovo pozivanje na naelo svog omiljenog lozofa, Arnolda Gelinksa (16241669), kartezijanca iz druge generacije, sugerie njegov opti stav prema politici: ubi nihil vales, ibi nihil velis, i
moe se parafrazirati ovako: Ne nadaj se niemu i ne udi ni za im tamo gde nema mo.
Samo kada se povede re o Irskoj, Beket ovde-onde dozvoljava sebi da iskae politiki
stav. Iako je Makgrivi bio irski nacionalista i revnosni katolik, a Beket agnostik i kosmopolita, retko su doputali da se izmeu njih ispree politika ili religija. Ali jedan Makgrivijev
esej o Deku Batleru Jejtsu isprovocirao je Beketa. Za jedan tako kratak esej, politike i
socijalne analize su ti pomalo preduge, pie.
Gotovo da sam stekao utisak... da je tvoje interesovanje prelo sa samog oveka na sile koje su
ga oformile... Ali moda je... to posledica... moje hronine nesposobnosti da razumem, kako god
da me okrenu, frazu tipa irski narod, ili da zamislim da mu je ikada pucao prsluk za bilo kakvu
vrstu umetnosti... i da je ikad bio sposoban za bilo kakvu misao ili postupak osim onih zakrljalih
misli ili elementarnih postupaka koje su mu utuvili svetenici i demagozi u slubi svetenika, ili
da e ga ikada biti briga... to je jednom postojao slikar u Irskoj po imenu Dek Batler Jejts.
2.
Beketova pisma krcata su komentarima o umetnikim delima koje je video, muzici koju
je uo, knjigama koje je proitao. Od tih najranijih komentara, neki su jednostavno smeni,
izjave drskog poetnika Betovenovi kvarteti su gubljenje vremena, na primer. Meu piscima koji su imali da izdre estoke napade njegovog mladalakog prezira su Balzak (Toliko
je batosa u stilu i mislima [u Roaki Beti] da se pitam pie li on to ozbiljno ili parodira) i Gete
(od ije drame Taso teko da je i mogue smisliti neto odvratnije). Premda je pratio dablinsku literarnu scenu, uglavnom je birao da ita slavne pokojnike. Od engleskih romanopisaca, imao je naklonost prema Henriju Fildingu i Dejn Ostin, prema Fildingu zbog slobode s kojom je u pripovedanje ubacivao svoje spisateljsko ja (postupak koji je i sam Beket
preuzeo u Marju). Ariosto, Sent-Bev i Helderlin takoe su kod njega poloili ispit.

160

Prema Samjuelu Donsonu pokazao je jo neoekivaniji literarni entuzijazam. Pod utiskom onog sluenog oajnikog lica s portreta Demsa Berija, godine 1936. dobio je
ideju da od prie o Donsonovoj vezi sa Hester Trejl napravi dramski komad. Nije ga tu
oarao pompezni pisac Bozvelovog ivota, to se jasno vidi iz pisama, nego ovek koji se
itavog ivota borio protiv indolentnosti i mranih, depresivnih stanja. Po Beketovoj verziji dogaaja, Donson se useljava kod mnogo mlae Hester i njenog mua u vreme kada
je ve impotentan i tako osuen da bude platonski igolo u tom mnage trois. Prvo
pati od oajanja ljubavnika koji nema s im da voli, a onda mu srce slama Hester, koja
posle muevljeve smrti odlazi sa drugim ovekom.
Samo postojanje mnogo je bolje od niega, pa ovek radije ivi ak i po cenu da pati,
rekao je dr Donson. Hester Trejl iz Beketove zamiljene drame nee uspeti da shvati da
mukarac radije beznadeno voli nego da uopte nita ne osea, i tako nee uspeti da
prepozna traginu dimenziju Donsonove ljubavi prema njoj.
U toj samouverenoj javnoj linosti koja se u privatnom ivotu bori protiv ravnodunosti i depresije, koja ne vidi smisla u ivotu a opet ne moe da se suoi sa samounitenjem,
Beket oigledno pronalazi srodnu duu. Ipak, posle poetnog zanosa povodom projekta
o Donsonu, njegova lina malodunost preovladava. Prolaze tri godine pre nego to se
ponovo prihvati pera; negde na pola prvog ina naputa rad na komadu.1
Pre nego to je otkrio Donsona, pisac s kojim se Beket najradije poistoveivao bio je poslovino aktivni i produktivni Dejms Dojs, Shem the Penman. Beketovi prvi radovi, kao
to i sam vedro priznaje, smrde na Dojsa. Ali Beket i Dojs razmenili su samo nekoliko pisama. Razlog je jednostavan: u godinama kada su bili najbliskiji (19281930, 19371940) kada
je Beket radio kao Dojsov povremeni sekretar i potrko iveli su u istom gradu, Parizu. Izmeu ova dva perioda, odnosi su im bili zategnuti i nisu komunicirali. Uzrok te zategnutosti
bilo je Beketovo dranje prema Dojsovoj erki Luciji, koja je u njega bila slepo zaljubljena.
Iako mu je ukazano na Lucijinu oevidnu duevnu nestabilnost, Beket je, to mu ne slui na
ast, dopustio da se veza razvije. Kada ju je na kraju raskinuo, Nora Dojs se uasno naljutila,
optuujui ga s izvesnim pravom da iskoriava erku da bi se pribliio njenom ocu.
Verovatno da za Beketa nije bilo toliko loe to su ga proterali sa ove opasne edipovske teritorije. U vreme kada je ponovo primljen, 1937, da bi pomogao u korekturi Dojsovog Dela u nastajanju (kasnije Fineganovo bdenje), njegov stav prema uitelju postao je
manje napet, a vie saoseajan. Poverio se Makgriviju:
Dojs mi je platio 250 franaka za otprilike 15 sati rada na njegovim tekstovima... Onda je to
dopunio s jednim starim kaputom i pet kravata! Nisam odbio. Mnogo je jednostavnije biti povreen nego povrediti.
I ponovo, dve nedelje kasnije:
Sino je bio nenadmaan [Dojs], alio se s krajnjom uverljivou na sopstveni nedostatak
talenta. Ne oseam vie opasnost od ovog druenja. On je samo jedno veoma simpatino ljudsko bie.
1

Belenice s nedovrenim komadom o Donsonu uvaju se na Univerzitetu u Redingu. Sauvani

dramski fragment objavljen je u Samjuel Beket, Disjecta: Miscellaneous Writings and a Dramatic Fragment,
urednik Ruby Cohn (Grove, 1984).

161

U noi nakon to je napisao ove rei, Beket je u jednoj pariskoj ulici upao u guvu s
nekim neznancem koji ga je izbo noem. Otrica mu je prola tik pored plua; morao je da
provede dve nedelje u bolnici. Dojsovi su preduzeli sve to su mogli da pomognu svom
mladom sunarodniku, omoguivi mu da bude premeten u privatnu sobu i donosei mu
domae kolae. Izvetaji o napadu dospeli su i u irske novine; Beketova majka i brat doputovali su u Pariz da mu se nau. Meu ostalim neoekivanim posetiocima bila je i ena
koju je Beket upoznao godinama ranije, Suzan Devo-Dimenil, koja e kasnije postati njegova drubenica, a na kraju i supruga.
Posledice napada, kao to je izvestio Makgrivija s izvesnom zbunjenou, izgleda da
su Beketu otkrile da nije tako sam na svetu kao to je mislio; to je jo udnije, taj dogaaj
je, po svemu sudei, uticao na odluku da mu Pariz postane dom.
Mada je Beketova literarna produkcija tokom tih dvanaest godina koliko pisma pokrivaju nevelika esej o Prustu; poetniki roman San o osrednjim enama, koga se odrekao i
koji nije objavljen za njegovog ivota; pripovetke Vie alosti nego radosti; Mar; zbirka pesama; nekoliko prikaza knjiga on je daleko od neaktivnog. Temeljno prouava lozoju,
od predsokratovaca do openhauera. O openhaueru kae: Zadovoljstvo je... otkriti lozofa koji se ita kao pesnik, koji je potpuno indiferentan prema apriornim modelima dokazivanja. Intenzivno se bavi Gelinksom, ita njegovu Etiku u originalu, na latinskom: Beketove beleke o tome nedavno su otkrivene i objavljene uz novi engleski prevod Etike.2
Ponovno iitavanje Tome Kempijskog izmamljuje stranice i stranice samoispitivanja. Opasnost Tominog kvijetizma po nekoga kome, poput njega, nedostaje religiozna vera (Ja...
izgleda da nikad nisam imao ni najmanju sposobnost ili sklonost ka natprirodnom) bila je u
tome to je mogao da ga uvrsti u izolacionizmu koji, paradoksalno, nije hrianski nego luciferovski. Ipak, nije li nepravedno posmatrati Tomu samo kao moralistikog vodia, lienog
svake transcendente dimenzije? to se samog Beketa tie, kako bi jedan etiki kodeks mogao
njega da spase od tegoba i strepnji i panike i srdbe i mrtvila i lupanja srca od kojih je patio?
Godinama sam bio nesrean, svesno i namerno, nastavlja Makgriviju jezikom upadljivim
po direktnosti (nema vie onih zagonetnih ala i nategnutih galicizama iz ranijih pisama).
Sve vie i vie sam se izolovao, sve manje i manje radio, izlaui se kreendu tuih i svojih
sopstvenih potcenjivanja ... U svemu tome nije bilo niega to bi mi se inilo kao nezdravo. Jad
i samoa i beznae i prezir bili su elementi jednog indeksa superiornosti... I tek kada je takav
nain ivota, ili pre negacija ivota, proizveo tako uasavajue zike simptome da vie nije
mogao da se sledi, postao sam svestan neega nezdravog u sebi.
Kriza na koju Beket aludira, sve uestalije tegobe i strepnje, nastupila je 1933, kada mu
se posle oeve smrti, zdravlje, ziko i mentalno, toliko pogoralo da mu se i porodica zabrinula. Patio je od srane aritmije i imao none napade panike tako jake da je njegov
stariji brat morao da spava s njim u krevetu da bi ga smirio. Dane je provodio u svojoj
sobi, leei okrenut licem prema zidu, odbijajui da govori, odbijajui da jede.
Doktor, porodini prijatelj, predloio je psihoterapiju, a majka se ponudila da snosi
trokove. Beket je pristao. S obzirom da psihoanalitika praksa jo nije bila legalna u Ir2
Arnold Gelinks, Ethics, with Samuel Becketts notes, prevod Martin Wilson, urednici Han von Ruler,
Anthony Uhlmann i Martin Wilson (Leiden: Brill, 2006).

162

skoj, otiao je u London, gde je postao pacijent Vilfrida Biona, desetak godina starijeg od
sebe, koji se tada obuavao za terapeuta na klinici Tavistok. Tokom 19341935. odlazio je
na terapije kod Biona nekoliko stotina puta. Iako njegova pisma ne otkrivaju mnogo o sadrajima njihovih seansi, jasno je da mu se Bion sviao i da ga je cenio.
Bion se usredsredio na odnos svog pacijenta prema majci, Mej Beket, zbog koje je ovoga izjedala prikrivena srdba, a od koje je u isto vreme bio nemoan da se otrgne. Beketov
nain da to objasni bio je da nije roen kako treba. Pod Bionovim vostvom postigao je
regresiju, koju je u jednom intervjuu pred kraj ivota nazvao seanjima iz materice o
utisku ulovljenosti u zamku, o utamnienosti i nemogunosti da pobegne, o plau da ga
puste napolje, koji niko ne moe da uje, i niko ne slua.
Dvogodinja analiza bila je utoliko uspena to je Beketa oslobodila simptoma, mada
je postojala opasnost da se oni ponovo pojave prilikom posete porodici. Jedno pismo
Makgriviju iz 1937. nagovetava da s majkom jo nije uspostavio dobar odnos. Ne elim
joj ama ba nita, ni dobro ni loe, pie.
Onakav sam kakvim me je nainila njena surova ljubav, i dobro je da jedno od nas to na
kraju prihvati... Jednostavno, ne elim ni da je vidim, ni da joj piem, niti da ujem ita o njoj... I
kad bi mi sad stigao telegram o njenoj smrti, ne bih dopustio Furijama zadovoljstvo da me
smatraju ma i posredno odgovornim.
A to se, pretpostavljam, sve svodi na optubu da sam lo sin. E pa, amin.
Beketov roman Mar, zavren 1936, prvo delo koje je ovog hronino nesamopouzdanog pisca izgleda ispunilo autentinim mada kratkotrajnim stvaralakim ponosom (ubrzo
e ga, meutim, otpisati kao nezanimljiv rad marljivo uraen, vredan svake hvale, ali nezanimljiv), temelji se na njegovom iskustvu iz londonskog terapeutskog okruenja i na
iitavanju psihoanalitike literature tog vremena. Junak romana je mladi Irac koji, istraujui duhovne tehnike povlaenja od sveta, postie svoj cilj nehotice ubivi samog sebe. Lake
atmosfere, roman je Beketov odgovor na terapeutsku ortodoksiju po kojoj pacijent treba
da naui da se uhvati u kotac sa spoljnim svetom po pravilima tog sveta. U Marju, a jo
vie u Beketovoj zrelijoj prozi, lupanja srca i napadi panike, strahovi i strepnje ili svesni zaborav, posve su prikladni odgovori na nau egzistencijalnu situaciju.
Vilfrid Bion e kasnije znatno uticati na razvoj psihoanalize. Tokom Drugog svetskog
rata pionirski je vodio grupnu terapiju s vojnicima koji su se vraali sa prve linije fronta (i
on sam iskusio je traumu bitke u Prvom svetskom ratu: Ja sam umro 8. avgusta 1918,
napisao je u svojim memoarima). Posle tog rata podvrgao se psihoanalizi kod Melani
Klajn. Iako e se njegovi najznaajniji spisi baviti epistemologijom kompromisa izmeu
analitiara i pacijenta, za ta je on razvio jedan osoben sistem znakova nalik algebarskim,
koji je nazvao Mreom, nastavio je da radi i sa psihotinim pacijentima koji su iskusili
iracionalni strah, psihiku smrt.
Poslednjih godina, i knjievni kritiari i psihoanalitiari poeli su da obraaju panju na
odnos Beketa i Biona i na to kakav su uticaj oni mogli imati jedan na drugoga. O tome ta
se izmeu njih zapravo dogaalo nemamo nikakvih podataka. Ipak, ovek se moe usuditi da kae da je psihoanaliza one vrste kojoj se Beket podvrgao kod Biona koja bi se
mogla nazvati protoklajnijanskom analizom bila vaan dogaaj u njegovom ivotu, ne
toliko zbog toga to je ublaila (ili naizgled ublaila) njegove tegobne simptome ili to mu

163

je pomogla (ili naizgled pomogla) da se otrgne od majke, nego zato to ga je suoila, kroz
osobu sagovornika ili ispitivaa ili suparnika koji mu je u mnogo emu bio intelektualni
parnjak, s jednim novim nainom razmiljanja i neuobiajenom vrstom dijaloga.
Bion je naroito podstakao Beketa ija privrenost kartezijancima pokazuje koliko
mnogo je pridavao vanosti ideji o privatnom, nenaruivom, nematerijalnom mentalnom
carstvu da iznova proceni primarno mesto koje je dao istoj misli. Bionova Mrea, koja
procesima fantazije daje bitnu ulogu u okviru mentalne aktivnosti, zapravo je jedna analitika dekonstrukcija kartezijanskog naina razmiljanja. U tom psihikom zverinjaku Biona i
Klajnove, Beket je takoe mogao da pronae nagovetaje za one protoljudske organizme,
crve i obestelovljene glave u upovima, koji naseljavaju njegove razne podzemne svetove.
Bion je izgleda razumeo potrebu kreativnih linosti Beketovog tipa da regresiraju do
preracionalne tame i haosa, u okviru pripreme za stvaralaki in. Bionov glavni teoretski
spis, Panja i tumaenje (Attention and Interpretation ) iz 1970, opisuje nain pristupa analitiara pacijentu lien svakog autoriteta i usmeravanja, koji je umnogome isti (ako se izuzmu ale) kao onaj koji je usvojio zreli Beket prema svim onim utvarnim biima koja govore
kroz njega. Bion pie:
Da bih dospeo u stanje uma neophodno za psihoanalitiarsku praksu, izbegavam svako
korienje memorije; ne pravim nikakve beleke... Ako ustanovim da uopte ne znam ta pacijent radi i ako sam u iskuenju da pomislim da je ta nepoznanica skrivena u neemu to sam
zaboravio, opirem se svakom porivu da se prisetim...
Slian postupak sledim i kada je re o eljama: izbegavam da gajim elje i pokuavam da
ih uklonim iz svog uma...
Uinivi se vetaki slepim [fraza koju Bion preuzima od Frojda] pomou odbacivanja
seanja i elja, ovek uspeva da... jedan prodoran zrak tame upravi na mrane pojedinosti
analitikog problema.
3.
Mada se period od 1930. do 1940. Beketu moda inio kao decenija blokade i neplodnosti, iz dananje perspektive uoavamo da su dublje sile u njemu upravo tih godina dobile priliku da postave umetnike i lozofske pa ak i empirijske temelje za onaj veliki
kreativni izliv koji je usledio krajem etrdesetih i poetkom pedesetih. Uprkos dokolici zbog
koje sebi neprekidno prebacuje, Beket je zaista mnogo itao. Ali njegovo samoobrazovanje
nije bilo samo literarno. Tridesetih godina izrastao je u impresivnog poznavaoca slikarstva,
usredsredivi se na srednjovekovnu Nemaku i Holandiju sedamnaestog veka. Pisma s
njegovog estomesenog putovanja po Nemakoj preteno govore o umetnosti o slikama koje je video u muzejima i galerijama ili, kad je re o umetnicima kojima nije bilo dozvoljeno da javno izlau, u njihovim ateljeima. Ova pisma su krajnje zanimljiva jer pruaju
jedan lini pogled na umetniki svet Nemake u jeku nacistikog nasrtaja na degenerisanu
umetnost i boljeviku umetnost.
Trenutak vanog otkria u Beketovom estetskom bildungu odigrava se tokom ove posete Nemakoj, kada shvata da je sposoban da se upusti u dijalog sa slikama na njihovom
jeziku, bez posredstva rei. Ranije nisam umeo da uivam u slici bez literarne potke, napisao je Makgriviju 1936, ali sada je ta potreba nestala.

164

Vodi mu je, u tom smislu, Sezan, koji je doao do spoznaje da je prirodni pejza nepristupano stran, jedan nerazumljiv raspored atoma, i koji je pri tom bio dovoljno mudar da ne zadire u njegovu otuenost. Kod Sezana vie nema pristupa umi niti optenja
sa umom, njen opseg je njena tajna i ona nema ta da saopti, pie Beket. Nedelju dana
kasnije, dalje razvija ovo zapaanje: Sezan jasno osea sopstvenu nesamerljivost ne samo
sa pejzaem nego i sudei po njegovim autoportretima sa ivotom... koji se odvija u
njemu samom. Ovo je prvi autentini nagovetaj Beketove zrele, posthumanistike faze.
4.
Donekle je bila stvar sluaja to to e Irac Samjuel Beket zavriti ivot kao jedan od
najveih pisaca savremene francuske knjievnosti. Kao dete poslat je u dvojezinu, francusko-englesku kolu ne zato to su roditelji eleli da ga pripreme za knjievnu karijeru
nego zbog socijalnog prestia francuskog jezika. Odlino je nauio francuski zato to je
imao talenat za jezike i zato to je u toku studija bio vrlo marljiv. Nije postojao nikakav
drugi razlog zato je u svojim dvadesetim nauio i nemaki, izuzev injenice da se zaljubio u roaku koja je ivela u Nemakoj; ipak, nemaki je nauio do te mere da ne samo da
je mogao da ita nemake klasike nego i da ispravno, mada nezgrapno, i sam pie na nemakom. Isto tako, i panski je nauio dovoljno dobro da objavi zbirku meksike poezije u
engleskom prevodu.
esto se postavlja i pitanje zato je Beket napustio engleski i izabrao francuski za svoj
glavni literarni jezik. O ovoj temi mnogo otkriva jedan dokument, tj. pismo koje je Beket
na nemakom napisao mladiu po imenu Aksel Kaun, koga je upoznao tokom obilaska
Nemake 19361937. godine. Po iskrenosti s kojom govori o sopstvenim literarnim ambicijama, ovo Beketovo pismo jednom bezmalo strancu je iznenaujue: ak ni Makgriviju
Beket nije spreman toliko da objanjava sebe.
On Kaunu opisuje jezik kao koprenu koju savremeni pisac treba da strgne ako eli da
dopre do onoga to lei iza, pa makar to to je iza bilo samo tiina i nitavilo. U tom pogledu, pisci zaostaju za slikarima i muziarima (on ukazuje na Betovena i tiinu u njegovim
partiturama). Gertruda Stajn, sa svojim minimalistikim verbalnim stilom, na pravom je
putu, dok Dojs ide u sasvim pogrenom pravcu, ka apoteozi rei.
Mada Beket ne objanjava Kaunu zato bi francuski bio bolje sredstvo od engleskog
za tu literaturu ne-rei kojoj tei, ipak oznaava ozielles Englisch, formalni ili kultivisani engleski, kao najveu prepreku svojim ambicijama. Godinu dana kasnije poeo je da
naputa engleski, i da svoje nove pesme sastavlja na francuskom.
5.
Beketov najprisniji i najodaniji korespondent van kruga njegove porodice je Tomas
Makgrivi, koga je upoznao u Parizu 1928. godine. Dejms Nolson, Beketov biograf, opisuje
Makgrivija kao elegantnog onieg oveka s vrcavim smislom za humor [koji je]... odavao utisak otmenosti ak i kad je, to je obino bio sluaj, bio bukvalno bez prebijene pare... On je bio
onoliko samouveren, priljiv i drutven koliko je Beket bio bojaljiv, tih i osamljen.

165

Mada je Makgrivi bio trinaest godina stariji, njih dvojica su odmah postali odlian tandem. Ali njihov lutalaki nain ivota znaio je da su, veliki deo vremena na sreu buduih narataja mogli da odravaju kontakt samo putem pisama. itavu deceniju oni su
redovno, ponekad jednom nedeljno, pisali jedan drugome. Onda, iz neobjanjivih razloga (jedno relevantno Makgrivijevo pismo je izgubljeno), njihova prepiska je zamrla.
Makgrivi je bio pesnik i kritiar, autor jedne od prvih studija o T. S. Eliotu. Posle objavljivanja Pesama 1934. godine, manje-vie je napustio poeziju i posvetio se umetnikoj kritici, a kasnije i poslu direktora Nacionalne galerije u Dablinu. U Irskoj je nedavno dolo do
obnove interesovanja za njega, mada manje za njegovo pesniko delo, koje nije od prevelikog znaaja, a vie za njegove pokuaje da uvede praksu internacionalnog Modernizma
u introvertovani svet irske poezije. Beket je imao protivurena oseanja prema Makgrivijevim pesmama. Odobravao je avangardnu poetiku svog prijatelja, ali je bio diskretno neodreen u pogledu njegovog katolikog i nacionalistikog zanosa.
Prvi tom Beketovih pisama ukljuuje i preko stotinu upuenih Makgriviju, uz odlomke
iz jo pedesetak. Nijedan drugi Beketov korespondent nije predstavljen u slinom obimu.
Od pisama enama s kojima je Beket bio u sentimentalnim vezama reprodukovana je samo
aica, nijedno posebno intimno, poneko obezlieno usiljenim aljivim stilom. Razlog neukljuivanja u Pisma ove uslovno reeno privatne prepiske je jasan: kada je dao odobrenje
za objavljivanje pisama, Beket je postavio uslov koji su prihvatili njegovi pravni naslednici, a potovali su ga i urednici Pisama da njegova pisma budu [svedena] samo na one
delove koji imaju znaaja za [njegovo] delo.
Problem je, svakako, to u sluaju velikog pisca, ili pisca izloenog tako pomnom kritikom
ispitivanju poput Beketa, svaka re koju je napisao moe da se tumai kao znaajna za njegovo delo. Nema sumnje da e doi i taj dan kada e sa istekom zakonskih zabrana nestati i
razlike izmeu literarnog i privatnog, a itav arhiv biti potpuno dostupan. U meuvremenu, u
ovom tomu i u naredna tri koja su u pripremi, moraemo da se zadovoljimo izborom koji e
tako obeavaju urednici sadravati oko 2.500 pisama, sa odlomcima iz jo oko 5.000.
Ureivaki posao u pozadini ovog projekta bio je nemerljiv. Ulo se u trag svakoj knjizi
koju Beket pominje, svakoj slici, svakom muzikom komadu, i sve je potanko objanjeno.
Njegovo kretanje prati se iz nedelje u nedelju. Svako koga je pomenuo je identikovan;
oni s kojima je najee dolazio u kontakt dobili su mini biograje. Kada pie na stranom
jeziku, dat nam je i original i engleski prevod (izuzev nekoliko stihova na francuskom koji
su ostavljeni neprevedeni zauujua urednika odluka). Po broju stranica, otprilike dve
treine ovog toma zauzimaju fusnote i struni komentari. Nivo komentara je vrhunski.
Naiao sam samo na jednu omaku: Beketova odbojnost prema Franku, panskom generalisimusu, predstavljena je kao odbojnost prema Francuskoj.3 Ako se uzmu u obzir ogranienja koja je propisao sam Beket, Pisma Samjuela Beketa su izdavaki poduhvat za uzor.
Izvornik: The New York Review of Books (Volume 56, Number 7, April 30, 2009)

(S engleskog preveo Borivoj Gerzi)

3
I tvrdnja da je grad Graf Rajnet u Junoj Africi u blizini Kejptauna, moe da se ubroji u omaku.
Zapravo je udaljen nekih 650 kilometara.

166