Olg a Ziro j evi 0 8/ 1 0 /2 01 5 |

P r e u z e t o s a : h t t p : / / p e s c a n i k . n et / a l ah o v i - h r i s c an i /

Alahovi hriani

Fotografije itateljki, Iva Kei, Alhambra

Dvoverje na Balkanu
Fetva, izdata krajem 1568. godine odnosi se na podruje dananje zapadne Makedonije predvia najstrou
kaznu za one koji su samo formalno primili islam a nastavili i dalje da se pridravaju stare religije hrianstva. A to
znai, pred turskim vlastima su se deklarisali kao muslimani, a nastavili da idu u crkvu, krtavaju decu i ene se u
crkvi. Imali su i dva imena; jedno hriansko kojim su se sluili meu sobom i u porodinom krugu, i drugo
muslimansko, kojim su se dozivali na javnim mestima i pred turskim vlastima; kao Ferhat on, Mustafa Nikola,
Hasan Bogdan.[1]

Proces islamizacije domaeg stanovnitva na balkanskim i drugim prostorima Osmanskog carstva nije iao ni brzo ni
jednostavno. Prolazio je kroz vie etapa u kojima su novi muslimani nastojali da sauvaju veze sa starom verom;
najdrastiniji oblik uvanja stare vere bilo je kriptohrianstvo, a jo rasprostranjenija bila je nezavrena islamizacija.
St. Skendi ak smatra da je moda bolje govoriti o stepenima kriptohrianstva nego o nesavrenoj konverziji ili o
pomeanoj religiji.[2] Koristi se i naziv oblici verskog sinkretizma. I dok su se u prvom sluaju tajno sledili hrianski
propisi, u drugom su se javno uvali stari praznici i obiaji, uz korienje svog dotadanjeg nevernikog jezika.
Meu njima je, meutim, teko povui jasnu granicu.
Otuda, kao da su u pravu francuski istoriari B. i L. Bennasar, kada preobraenike na islam renegate nazivaju
Alahovim hrianima (Les Chretiens d Allah).[3]
Iako je prelaz na islam bio postepen, obino je vodio kroz kriptohrianstvo odnosno dvoverstvo; mnogi dvoverci
doekali su i sam kraj Osmanske imperije, da bi se tada uglavnom slobodno vratili staroj veri, ali, ponekad, i ostajali u
novoj. Ili, pak, u obema.
Dvoverci, vezani za poetke islama, utvreni su na mnogim balkanskim i drugim prostorima.
Tako su, u X veku, naselja u severnom Iraku bila muslimanska po imenu, a hrianska po karakteru. Persija je jo tri
veka nakon arapskog osvajanja uvala vernost zoroastrizmu, da bi kasnije prela na stranu opozicionog iizma. I u
Africi (zapadni Sudan) ispovedanje islama imalo je isto spoljni karakter. Afrikanci su prelamali islam kroz prizmu
svojih animistikih verovanja i izvravali i dalje svoje kultne obrede. Religijska kolebanja i dvoverje tipini su i za
stanovnitvo Male Azije. Samo je u muslimanskoj paniji (al-Andalus) islam bio primljen bezrezervno, verovatno
stoga to je ova religija bila vezana za viu i privlaniju civilizaciju.[4]
***
Prva vest o kriptohrianstvu meu Srbima datira iz 1551. godine; jedan srpski vojnik (iz reda delija) priznao je
francuskom poslaniku na sultanovom dvoru u Jedrenu da je Srbin i hrianin, a samo se pretvara kad ivi s Turcima
po njihovom zakonu.[5]
Klasina zemlja kriptohrianstva bila je dananja Albanija; otuda i albanski sinonim za dvoverstvo laramane, to
e rei, areni, raznobojni (di vari colori).[6]
Dvoverje (dvoverci, areni domai, slovenski nazivi; kod Grka dipistia, patsali) je registrovano i u Makedoniji, na
Kosovu, u junoj Srbiji, Crnoj Gori, Hercegovini, Bosni, Bugarskoj. Bilo ih je i na Pontu, u Trapezuntu (stavrioti), u
Grkoj,[7] Dodekanezu, Mitileni, Kritu, a naroito na Kipru; tu su ih nazivali linovamvaki (lan i pamuk izmeu hriana
i muslimana u veri, poput tkanine, znai), pa lardokophtedi (jer su jeli svinjetinu), mesokertedi (ital. mezzo quatro
pola i pola) odnosno mesi (paramesi), patsali, apostoliki, kao i valahadi (u grkoj Makedoniji), koji se, za razliku od
ostalih kriptohriana, nisu krili.[8]
Dvoveraca je bilo ak i u Istanbulu, kraj samih zidina Topkapi saraja.[9]
Godine 1743. vizitator Jovan Nikolovi izvetava papu da u Srbiji postoje dve vrste katolika; oni koji javno ispovedaju
svoju veru i podnose sve tegobe i namete, i oni koji, da bi izbegli plaanje danka, to ine tajno u kui pokazujui se
javno kao muslimani. Ovih drugih ima na hiljade u Srbiji i Arbaniji. Njihove ene, pak, javno ispovedaju katoliku
veru.[10]
U istonim delovima Kosova (Gornja Morava i Izmornik) stanovnitvo je ranije, kae At. Uroevi, bilo u prividnom
islamu odnosno u okultnom hrianstvu, dok je Skopska Crna Gora (Karadag) dugo vremena bila u
kriptokatolianstvu. Tek nakon izgradnje damija, u drugoj polovini XIX veka, to dvojeverstvo je popustilo, ali i

pored toga i danas (1935) ima onih, istie dalje Uroevi, koji se izdaju za muslimane, a tajno poseuju katolike
crkve. Kao to ima i rodova koji su se izdavali za muslimane, a okolina ih smatrala za ljarmane. Isti autor takoe tvrdi
da Srbi katolici nisu nikad bili prividno u islamu.[11]
U prizrenskom Podgoru ljaramanima su se nazivale i kue u kojima je otac katolik, a sin musliman.[12]
I u nekadanjem Novopazarskom sandaku kako svedoi jedan dopis iz 1848. godine bilo je kua u kojima su
dva brata, pak jedan veruje u Hrista, a drugi u Muhameda, jedan klanja, a drugi se krsti. U nekim kuama ima po tri
brata i sva tri dre se da su Turci, a otac im je Srbin; i tako sinovi klanjaju, a otac se krsti, a kad bajram doe, svi
zajedno proslave, otac ide u crkvu, a sinovi u damiju U ovom kraju su se i nakon Prvog svetskog rata neke
hrianke udovice preudale za muslimane (radi udobnijeg ivota) ostavi potajne hrianke, dok su u drutvu bile
prave muslimanke.[13]
Sa ovih prostora potie jo jedan naziv za dvoverstvo; kada su dva brata Vasojevia ivela u bratskoj slozi ak i
nakon to se jedan od njih islamizirao pa ih je narod nazvao karma-kariik, to znai meavina verska. Njihovi
potomci, Crnogorci i Muslimani, prezivaju se danas Kariici.[14]
U udaljenijim planinskim krajevima itava sela i oblasti bili su naseljeni dvovercima; pravoslavna crkva bila je trpeljiva
prema svojim arenima, jer je uvidela da samo na taj nain moe due da ih zadri pod svojim uticajem. Posle
1821. godine u ve osloboenim grkim oblastima linovamvaki su odbacili svoj muslimanski ogrta i proglasili se
istim hrianima. Da odbace muslimansku mimikriju pokuala su nakon hatierifa od Gilhane (1839), koji je
objavio ravnopravnost svih verskih zajednica i neka dvoverska sela u Skopskoj Crnoj Gori izjavivi da ubudue
treba da budu smatrani za hriane, to je rezultiralo njihovim proterivanjem i zatoenjem u Anadoliji. Tek polovina
njih ili ak manje uspela je, nakon diplomatske intervencije u Carigradu, da se vrati svojim domovima.[15]
Meutim, pojava dvoverstva (kriptokatolici i kriptoortodoksni) pominje se i ezdesetih godina upravo minulog veka.
Susree se naroito meu Albancima, ali je ranije bilo i kriptoortodoksnih Srba (u Solunu i na maloazijskoj obali) i
kriptojevreja denme (dnme) u Solunu.[16]
Kriptohrianstvo je cvetalo, tvrdi Skendi, na onim podrujima gde je bilo bektaija (turski derviki red), a to su juna
Albanija i oblasti oko Berata i Elbasana, Kosovo i Metohija (akovica, Prizren, Pe), Tetovo, Krit i Kipar. Bektaizam
je za hriane ak predstavljao prihvatljiviji oblik konverzije i povoljniji izbor od kriptohrianstva.[17]
Na fenomen dvoverstva reagovale su obe strane. Papa Benedikt XIV, na prvom albanskom koncilu (1744), javno ga
je osudio istiui da katolicima nije nikako doputeno prikrivati priznanje svoje hrianske vere, a da simuliraju
muhamedanstvo.[18]
Oslanjajui se na mnogobrojne fetve, osmanske vlasti smatrale su nove muslimane koji su se i dalje drali
hriasnkih obiaja i praznika, za nevernike i pribegavale surovim kaznama; uz ponovni in konverzije i sklapanje
braka (ukoliko su prestupnici bili oenjeni).[19]
Kako je to izgledalo u praksi svedoi ueni nemaki protestant t. Gerlah (1574), inae lan nemakog poslanstva u
Carigradu: ujem da hriani koji su se odrekli svoje vere (renegati Christiani), koji ne ele da idu u tursku crkvu, a
slobodno ispovedaju svoju religiju (takvih ima mnogo) treba da daju svakodnevno po pola aspre nekom drugom da se
umesto njih moli, ili podleu kazni. No, kod onih bez doma, a naroito ako su na slubi kod sultana (spahije i drugi) ne
vodi se o tome toliko rauna da li idu u damiju ili ne. Ali kada porodini i drugi ljudi koji imaju sopstvene stanove ili
kue due vremena ne uestvuju u verskim obredima i postu, izazivaju gnev svih suseda, koji trae od njih
objanjenje za takav prezir. Oni koji ive usamljeniki i kod drugih, imaju vie slobode te mogu lako da se
opravdaju.[20]

***
Poznato je da nijedna religija nije konsekventnije monoteistika od islama (nema drugog boga osim Allaha). Otuda
nema ni posrednika izmeu oveka i boga. Meutim, nastanak islama, uprkos ekskluzivitetu te religiije, upravo je
kolski primer za nastanak sinkretizma. Pri tom je naroito zanimljiva uspena sintetizacija jevrejskog i hrianskog
naslea, kao i elemenata staroarapskog paganstva (Kaba aba, na primer). Mogu se dobro razluiti modaliteti vie
ili manje uspele integracije; savreno apsorbovani elementi pored takvih koji su od strane ortodoksije trpljeni kao
marginalni iako su u narodnoj religiji zauzimali centralno mesto (kao hodoaenje grobova svetitelja), da bi, opet,
zbog toga izazvali puristike reakcije (kod vahabita ili vehabija, na primer).[21]
Potovanje svetaca (vali, veli) bilo je uobiajeno u narodnoj veri i sufizmu (islamska mistika), dok ga je stroga
ortodoksija samo trpela, a vahabiti ga strogo zabranjuju. Koreni ove, u arapskom svetu ali i u drugim islamskim
zemljama veoma rasprostranjene pojave, idu do kulta lokalnih boanstava iz duboke paganske prolosti, pri emu su
svakako i hrianski uticaji, ali bez primisli o muenitvu, kao i idejni svet indijskih religija, mogli u tome imati udela. I
neki antiki heroji i hrianski sveci pretumeni su, na taj nain, u islamske svece. Svojata ih ak i vie religija, islam i
hrianstvo, a susree se i pojava zajednikog potovanja. Egipani su ak i Ozirisov grob potovali kao venu kuu
jednog muslimanskog svetitelja.[22]
Muslimanski svetac nije, meutim, kanonizovan od vie vlasti muslimanske zajednice; njegova svetost je rezultat
glasa naroda (vox populi). Legenda o svecu ne trpi kontrolu nikakvog regularnog ispitivanja. Istovremeno, kult
muslimanskih svetaca nema nikakve veze sa javnim i zvaninim upranjavanjem religije.
Potovanje svetaca najee je povezano sa hodoaem (ziyara). Ovakva hodoaa treba hodoasnicima da
omogue da budu pod uincima blagoslova (baraka), koji dolaze od svetaca odnosno iz njihovih grobova, relikvija i
drugog, a koji se prostiru na sve oblasti ivota do kojih je oveku stalo. Molitve i darivanja (svee, jelo, aranja) treba
da pridonesu dejstvu blagoslova. Veoma je rairen obiaj da se o ogradu groba ili o grane okolnog drvea veaju
komadii odee, koje nosi hodoasnik, da bi se sve njegove brige i nevolje prenele na sveca, a nakon nekog
vremena, hodoasnik bi ponovo uzimao komadie tkanine i nosio ih kao amajliju.
Isceljenje bolesnika, oivljavanje mrtvih, telepatija, izazivanje kie, razgovor sa ivotinjama i biljkama, to su uda
(karamat) koja muslimani, i ne samo oni, oekuju od svojih svetaca, a koja ovi mogu da ine zahvaljujui posebnoj
bojoj milosti. Po narodnom verovanju, poseta grobovima svetaca ak ima takav znaaj da moe zameniti i obavezno
hodoae u Meku.[23]
Otuda i lokalna boanstva i dalje ive u svetiteljima ija imena su delimino nepoznata. To vai, pre svega, za kult
grobova. Tako se neka hrianska mesta smatraju svetim i u islamu (Sveti ore Hizir Iljas). Za najraznovrsnije
nevolje postoje pomonici; njima se daju zaveti i zavetni darovi. A to moe biti zastiranje grobova svetitelja (obino
lee kraj izvora, peina ili na posebnim mestima) komadiima tkanine, paljenje svea, itanje odreenog broja molitvi.
Posebno plodno tle za kultove svetitelja su podruja sa bogatom predislamskom prolou, kao to su severna
Afrika, ali i Indija, gde mnoge grobove potuju i Indusi i muslimani. U severnoj Africi odnosno Magrebu svetitelj se
naziva marabut (od arap. murabit) i danas mu se obraaju za pomo u molitvi i poseuje se njegov grob. Marabut
moe biti patron (svetitelj zatitnik) jedne zemlje, grada, sela, plemena. Tako je Sidi Mahriz patron Tunisa, a Mulaj
Idris Fesa.[24]
Islam poznaje i kult relikvija. Odseene Muhamedove dlake iz brade redovno su se sakupljale i nosile kao amulet
(isto to i hamajlija), jer se verovalo da su ispunjene blagoslovom; a njegov ogrta (hirkayi erif) moe se videti u
Istanbulu i Kandaharu. Bio je relikvija ve u vreme prve dve arapske dinastije Omajada i Abasida koji su ga nosili
prilikom velikih ceremonija. Iako je navodno bio spaljen u XIII veku, za njegovo uvanje izgraena je 1859. godine
posebna damija u Carigradu (u kojoj se i danas nalazi). Inae, za osmansku dinastiju posedovanje Muhamedovog

ogrtaa i svetog bajraka bili su izvor legitimnosti, utoliko vaniji ukoliko se vie poveavao jaz izmeu politike moi i
verskih zahteva. Svake godine, 15. ramazana, u jednoj raskonoj ceremoniji, sultan je svojeruno istio ogrta (to je
trajalo sve do 1924. godine). Inae, i kult Muhamedove kose bio je deo zvanine religije u Turskoj. I otisci
Muhamedovih stopa (kao i stopa njegovog zeta i etvrtog halifa Alija) divovske udubine u stenama pokazuju se
na raznim mestima.
I grobovi svetitelja poseduju, najee, neke predmete koji se vezuju za zavetaa ili neku drugu vanu linost.[25]
U raznim religijama mnogi ljudi imaju potrebu za udima. U narodnom islamu, pre svega u sufizmu, znaajno mesto
zauzimaju udotvorna isceljenja i zbog toga se hodoaste grobovi svetitelja (kao Lurd i Fatima kod hriana).
Shodno svedoenju Kurana Muhamed je jasno odbio da svoje poslanje dokae udima, mada su kasniji izvetaji
njegov ivot ukrasili mnogobrojnim basnoslovnim detaljima. Verovesnik je izjavio da je sam Kuran udo nad
udima, a on, pak, nije nikakav udotvorac ve samo poslanik koji poziva na pokajanje. Strogi ortodoksni vernici
(kao vahabiti) smatraju svaki kult svetitelja i obmanjivanje udima nespojivim sa pravim islamom. Ni potovanje
relikvija ni grobova svetih islam, za razliku od hriasnstva, nije zvanino priznao, pa i sami svetitelji uzeti su nevoljno
i pod pritiskom narodne vere.[26]
Taj i tako obogaeni islam doao je na balkanske prostore preko Male Azije u kojoj je, kako to slikovito kazuje V.
Gordlevski, izgraen most preko provalije koja razdvaja islam od hrianstva.
A islamizacija Anadolije poela je uglavnom posle bitke kod Mancikerta (1071), nakon koje su pobednici, Turci
Selduci bili dugo u manjini u odnosu na zateene hriane, Grke i Jermene. I sami Turci, preteno nomadi (Oguzi)
bili su tek nedavno i povrno islamizirani tako da su sauvali svoja centralnoazijska amanistika sujeverja. Dolazi do
meovitih brakova i izvesne verske konfuzije. I islamizacija hriana, koji su preli na stranu pobednika, bila je
povrna i sumnjiva. Ova neobina meavina nacija, religija, jezika i kultura, nala je moda svoj najbolji odraz u
stihovima velikog turskog pesnika Junusa Emrea (umro 1320/21, a 1991. UNESCO ga je proglasio za oveka
godine): ta me briga za vae spletke i vae rajeve. Jevanelje to sam ja, ja sam autor Kurana. Sve religije su za
nas pravovaljane tvrdi on, na drugom mestu.[27] Ili jo: Tu i tamo odlazei u damiju, moje srce se tu baca niice,
moli se; katkad idui u crkvu, ono postaje svetenik koji ita Bibliju.
***
Jaz izmeu hriana i muslimana na selu smanjivao se i bilo ga je lake prebroditi islamom dervia (posebno
bektaija),[28] islamom koji je ve bio razvodnjen tolerancijom paganskih turskih verovanja i obiaja, a razvodnjavan je
jo vie prihvatanjem svetih mesta grobova, izvora, drvea hriana i pagana za popularna kultna mesta. I Turci i
hriani, naime, jednako su skloni kultu planina i izvora, to je prirodno za sve primitivne religije i njihovu vezanost za
zemljoradnju. U osvojenim zemljama sveta drveta su preuzimana od strane muslimana tako to su dovedena u vezu
sa nekim islamskim svetiteljem. Dodajmo da su nomadski, a i mnogi sedelaki narodi, oboavali brezu, bor, smreku,
mirtu, kedar, platane, veoma staro i ogromno drvee, ali i sasvim neugledno bunje. Kraj drvea okupljaju se kada
kreu na hodoae, oko njega etaju, kraj njega podiu tumuluse, a esto, kaei o njegove grane ili zakivajui na
stabla komadie tkanine, polau i zakletve, proglaavaju ih svetinjama i ne seku ih.[29]
U ranom osmanskom periodu, na Balkanu su se tako susreli i uzajamno delovali jedno na drugo narodno hrianstvo
obogaeno nasledstvom paganstva i narodni islam u kojem je jo punokrvno iveo turski amanizam.[30]
A hrianstvo, pak, zajedno sa svojim paganskim elementima, nije moglo biti sasvim istisnuto ve i zbog svoje
dugovekovne ukorenjenosti, pa otuda meu novim muslimanima-konvertitima itav niz hrianskih survivala, koji e
doekati i nae vreme.

Oni su se najpre oitovali u potovanju hrianskih bogomolja crkava i manastira kojima se nose zaveti i prilozi, a
ponekad se i prisustvuje liturgiji. Tako su razvaline crkava i manastira kod Brodareva (Mili, Zastup, Kumanica,
Davidovica) poseivali, uz pravoslavne, i muslimani i prilagali vosak. Na letnjeg Svetog Arhanela skupljalo se
stanovnitvo iz itavog Srednjeg Polimlja i ostajalo tu po dva dana. U selu Drajiu (Gora), tvrdi I. Jastrebov,
poturenjaci su ak prisustvovali liturgiji, a na Svetog Jovana donosili su u crkvu i svee; od hriana su se razlikovali
utoliko to se ne bi prekrstili. Zna se da je Sinan-paa Sijeri (poginuo 1806. kod apca) prizidao, uz Hercegovu
crkvu u Goradu, pripratu, na grobu svoga pradede Radoslava.
I bugarski Pomaci obiavali su da nose u crkvu priloge (obroci), ponajpre ulje i vosak. esto potuju (1966) i ruevine
crkava i manastira, gde uz razne ceremonije prinose i rtve kurban.
Maslo, ulje, novac i svee nosili su u crkvu i valahadi. Oni su ak po potrebi i popravljali crkve, a esto ih je i jedna od
njihovih ena i uvala. I kriptohriani na Kipru poseivali su, uz damije, i crkve, a oni bogati (na Kritu) imali su u
svojim domovima ak male tajne kapele. A kada je re o hrianskim bogomoljama, treba svakako istai da i poznate
manastirske vojvode, uvari nekih pravoslavnih manastira na Kosovu i Metohiji, do u najnovije vreme imaju svoje
ishodite u predturskom vremenu.[31]
U svom izvetaju iz 1600. godine bosanski biskup Balievi potanko opisuje pobonost naroda prema udotvornoj
slici Gospe u franjevakoj crkvi u Olovu, gde dolaze hodoasnici ne samo katolici i pravoslavci nego i muslimani. I
udotvorna ikona Bogorodice u ajniu bila je, shodno podacima s kraja XIX veka, cilj hodoaa i muslimana u
Bosni i Hercegovini. Ikone su takoe uvane i po kuama. Primitivno izraena ikona, koja je bila u upotrebi meu
hrianima na selu, naena je (1972) u zidu jedne muslimanske kue u Velingradu (Rodopi), oigledno sakrivena od
strane onih koji su primili islam formalno, a tajno nastavili da potuju hriansku veru. I prilikom ruenja jedne stare
muslimanske kue u podruju Razgrada otkriven je bronzani triptih ruske izrade (s kraja XVII i poetka XVIII veka),
koji je serijski proizvoen i bio predvien za masovnu domau upotrebu.
Pol Riko (Ricaut), sekretar engleskog poslanstva u Carigradu (XVII vek) tvrdi da ti sektai koji ine udnu mjeavinu
kranstva i muhamedanstva, koji ive kao vojnici na krajinama Ugarske, a svi Poturi u Bosni pripadaju tom
verskom uenju, itaju Jevanelje (the Gospel) na slovenskom jeziku iako se smatraju za muslimane. Oni se trude da
itaju i Kuran na arapskom jeziku, da ga usklade sa Jevaneljem. Ima i drugih vesti o tome da su bosanski
muslimani nabavljali Sveto pismo (tampano 1563) u prevodu istarskih protestanata na irilici. Na podruju Bosne
sauvana su dva primerka Novog zaveta sada u posedu pravoslavne crkve a iskupljena iz agarenskih ruku.
Pojava Novog zaveta kod bosanskih muslimana jedan je od bogumilskih relikata, smatra M. Hadijahi. I neki
stavrioti u Trapezuntu ljubomorno su uvali svoje hrianske svete knjige.
Jevanelje je prihvatano i od strane pripadnika pojedinih dervikih redova (hurufije).[32]
Osim crkava, tvrdi Tih. orevi, nai muslimani potuju i krst. Drveni krst srpskog kneza Sv. Jovana Vladimira
(ubijen 1016. godine) kao svetinju uvaju muslimani u Crnogorskoj Krajini: svake godine o Duhovima, muslimani
zajedno sa hrianima rano u praskozorje nose ovaj krst na planinu Rumiju. Tu se svi mole bogu, zatim se vesele i
pucaju iz puaka. U Bosni su neki muslimani drali u svojim itnicama zaplenjene manastirske krstove, radi roda i
berieta, i nikako nisu hteli da ih prodaju. I na sindiru delu muslimanske nonje u Drenici javlja se krst. A i u
ostalim oblastima carstva, kako pouzdano svedoi Hasluck, muslimani su uvaavali mo krsta. U Eldiku (Galata)
kamen ukraen krstom leio je bolesti.
U vreme stonih bolesti muslimanke u Bugarskoj pravile su male krstove od ebanovine i veale ih, spolja, o talska
vrata, ili su katranom iscrtavale krstove po kapijama. Takvi krstovi se i danas (1966) mogu videti na vratima tala u
bugarsko-muslimanskim selima. U Rodopima, ali i u drugim oblastima u Bugarskoj sauvali su se muslimanski
nadgrobni spomenici (XVII-XVIII vek) s izdubljenim krstom i hrianskim imenom pokojnika. Sauvana su i dva

niana sa krstom u Bosni; jedan je hrianski, a drugi muslimanski, uz niane sa figuralnim i nefiguralnim
predstavama, kao i sa natpisima na naem jeziku. Krst se, najzad, javlja i na tepisima (berberskim i onim iz Antalje).
I ivot novoroenih kriptohriana, ali i muslimana, poinjao je ponekad sa znakom krsta odnosno krtenjem. O
tajnom krtenju dece preobraenih Evropljana u Carigradu i drugde ima vesti i na stranicama putnih dnevnika
Evropljana, najee lanova diplomatskih poslanstava. Uz obine ljude iz naroda inile su to, kako obavetava
Nemac t. Gerlah, i ene paa. A venecijanski bailo (poslanik) iz Carigrada ak tvrdi (1579) kako turske majke
uopte smatraju da je krtenje zatita protiv lepre, pa i sam sultan Murat III treba da je krten, ovog puta radi zatite
od padavice. Kriptohriani na Kipru krtavali su i krizimali svoju decu pre muslimanskog suneenja i, uz
muslimansko ime, davali i staro, hriansko. I stavrioti su krtavali decu i davali im dva imena, ali su izbegavali turska
imena kao Mehmed i Ali.
Godine 1624. papski vizitator Petar Masarek izvestio je u Rim da franjevci u Bosni i okolnim krajevima krste sinove
Turaka, to znai, deca su bila najpre suneena, pa krtena. Krtenje ovakve dece podlegalo je smrtnoj kazni, a u
pitanju su, najverovatnije, bili kripotohriani odnosno kriptokatolici koji su, kako to navodi Masarek, u najveem
poverenju donosili svoju decu da budu katoliki krtena, jer su verovali da e tako biti zatiena od raznih bolesti i
pobediti u boju. Zbog tog praznoverja nekad su ak i prisiljavali fratre na taj in. Bosanski franjevci su se obratili i papi
Urbanu VIII s molbom da im dopusti da krste muslimane, to je papa svojom bulom (iz 1625) i dopustio: Vama
(doputamo) da moete krstiti koju mu drago djecu krana, a tako i Turke i druge nevjernike.[33]
***
Mnogi nai muslimani da se ponovo vratimo Tih. oreviu pamte svoja stara krsna imena i ne proputaju da
toga dana odnesu u crkvu tamjana, zejtina i sveu. A kako svedoi jedan izvetaj iz prve polovine XIX veka, svaka
familija bosanskih muslimana zadrala je takoe svoga nekadanjeg sveca, te slavi praznike: Sv. Petra, Sv. Iliju, Sv.
ora. I Mrkovii kod Bara produili su, i nakon prelaska na islam, slavljenje krsnoga imena i zadugo im niko u tome
nije pravio smetnje: doekivali su prijatelje, palili votanice, davali prijateljima vina i rakije, pa su i sami pili, a mnogi
su nosili u crkvu vino i prosforu da je pop osveti I. Jastrebov navodi (1879) da su Broani (Gora) drali i svoje
kune slave: lomili kola i pri urvinama crkve prieivali se ovim kolaem, zalivajui ga vinom, kada vie nije bilo
svetenika u selu. U Prizrenskom Podgoru (Novo selo) muslimani su slavili Sv. Nikolu, palili svee i kadili kue
tamjanom. Ima vesti da su i Torbei, kao muslimani, slavili slavu.
U XIX veku, i kasnije (sve do Drugog svetskog rata) bugarski muslimani nosili su na urevdan i Sv. Iliju kolae u
crkvu.
Za Gorane najvei stari praznik bio je Boi i Badnji dan. Tada se varila penica i mesio boini kola u koji se
stavljala jaka para, a devojke bi praznik provodile u pesmi i igri, gostei se raznim poslasticama, pa i posebnim
boinim kolaem sa jakom parom.
U nekadanjoj Visokoj nahiji u meovitim selima pravoslavni idu kao polaznici muslimanima i obratno. Deci se i
inae na Boi dele orasi i lenici. Nalagao se i badnjak (Mrkovii, Raka) i na Badnji dan u kuu unosila slama
(Tikve, Raka).
Uskrs, praznik za koji se, za razliku od Boia, vezivalo najmanje naslea iz predhrianskih vremena, naao je
odreeno mesto kod bosanskih, ali i drugih balkanskih muslimana. Glavna poenta u muslimanskom respektovanju
Uskrsa bila je u prihvatanju darivanja arenim jajima uvaavajui tako nehriansku stranu uskrnjeg kulta (kao izvor
ivota jaje je igralo veliku ulogu u kultu mrtvih).

Pomaci u Rodopima obeleavali su na razne naine Uskrs (Velikden, Paskale, ervenite jeca) i Veliki petak primajui
rado bojena jaja od hriana.
Proslavljanje, meu muslimanima, itavog niza hrianskih svetitelja, prilino je neujednaeno. Izuzetak ini
svetkovanje urevdana (Jurjeva) i Ilindana (Aliuna), koje, nesumnjivo ima, kako to s pravom istie M. Hadijahi,
odreeni opte muslimanski, ali i opte bosanski karakter (oba svetitelja su, naime, vaili kao zatitnici Bosne).
urevdan je, u stvari, praznik oivljene prirode, kada se mnogim radnjama nastoji preneti snaga oivljene prirode,
pre svega nove vegetacije, na ljude i stoku, na useve i vinograde. Osobito su brojni obiaji u vezi sa stokom. Jer Sv.
ore je takoe poznati zatitnik sitne stoke, to pokazuje da je njegova funkcija doista stara i autentina.
Po svedoenju Jastrebova, muslimani u Prizrenu nisu radili na urevdan, kao ni na Bajram; duani u ariji bili su
zatvoreni, prireivale su se borbe pelivana i pucalo se, uz cigansku muziku i turske pesme.
Meu muslimanima u Bosni, ali i u Grkoj, Maloj Aziji i Bliskom istoku Sv. ore se proslavljao kao Hidr, Hizr, Hizir
Iljas (H)edrelez. Ovaj praznik padao je 23. aprila i u Osmanskom carstvu davan mu je slubeni karakter.
Ko je el-Hizr, el-Hidr (Zeleni)?
Delovanje i koncepcija Hizra bili su istovremeno tako razliiti i neodreeni da se mogao zameniti bilo kojim
svetiteljem, kao to je mogao da zauzme i svako slobodno mesto, dok je njegovo delovanje kao patrona prolene
vegetacije i kionosca preporuivalo njegov kult primitivnom stoarskom i zemljoradnikom stanovnitvu.
Ali, nije se ostalo samo na identifikaciji Sv. ora sa Hizir Iljasom; razni heterodoksni dervii, ve od XIII veka, znai
od vremena osvajanja Anadolije i Rumelije, odreene osobine Sv. ora uveliko koriste kao sredstvo za islamsku
propagandu i identifikuju ga sa ejhovima konjanicima ratnicima.
I u muslimanskom svetkovanju Aliuna Ilindana dole su do izraaja staroslovenske paganske tradicije povezane
s kultom sunca, gromova i kie. Narodni teferii i dove (molitve) odravali su se na Aliun esto na kakvim visovima.
Sv. Ilija (Elias) bio je u posebnom potovanju i kod Albanaca koji su ga, kako to svedoi Marino Bizzi (1610), zajedno
slavili, pri emu su i muslimani bili u crkvi.
S Aliunom narodna tradicija povezuje i islamizaciju, to se ogleda naroito u izreci Do podne Ilija, od podne Alija.
Poput Sv. ora, i Sv. Nikola se esto identifikovao sa Sari Saltukom, za koga Hasluck kae da je lay-figure
bektaijske propagande meu hrianima u Rumeliji (ini se da je on preuzeo odreen broj crkava posveenih ovom
svetitelju u istonioj Turskoj i Evropi). Ime Sari Saltuka, istie i I. Melikoff, vezano je za irenje islama meu
Slovenima i treba da se smatra kao simbol islamsko-hrianskog sinkretizma na Balkanu (u vreme kada je ovaj
dervi-gazija iveo, a to je druga polovina XIII veka).
Petrovdan je najveseliji dan muhamedanaca u Gornjoj Hercegovini, zapisae krajem XIX veka G. Gri-Bjelokosi.
U Sarajevskom polju muslimani uoi Petrovdana pale lile.
I na Peteri i Bihoru, gde je Petrovdan zajedniki praznik pravoslavnog i muslimanskog stanovnitva, uoi ovog
praznika pale se lile, koje kao baklje nose obani od tora do tora ili od kue do kue, uglavnom tamo gde se nalaze
mlekare. Daruju se, pri tom, kajmakom.
I ostali hrianski svetitelji i praznici Ivanjdan, Krstovdan, Mitrovdan, Sv. Varvara (vare varicu) slave se najee
tako to se toga dana ne radi, uz obavljanje odreenih magijskih radnji.[34]

***
Kako su duhovni predstavnici islama reagovali na ove hrianske survivale meu svojim vernicima?
Za razliku od visoke uleme, koja se borila za prezentiranje islama u njegovom izvornom obliku,[35] deo hoda manje
obrazovanih i u zabaenijim krajevima inili su u veoj ili manjoj meri ustupke narodnim religioznim shvatanjima.
Dervii su, opet, unosili izvestan nonkonformizam i produhovljavanje u ustaljene religiozne forme i sadraje.[36] A
posebno znaajno mesto pripada heterodoksnom dervikom redu bektaijama, koji su od hriana prihvatili
ispovest sa oprostom, znamenje krsta, euharistiju i celibat.[37]
Tu je i uvanje starih obiaja, onih ivotnog ciklusa (roenje, venanje i smrt) u koje spadaju i duhovna srodstva
(kumstvo i pobratimstvo) i agrarnih (koji su obavljani oko zemlje i stoke). U Bosni je, na primer, iano ili strieno
kumstvo bio opti obiaj bez obzira na veroispovest. Kum odstrie bi kose kumetu, u koji se stavi novac. Zatim se
kum asti jelom i piem i daruje. Za razliku od verskog kuma, koji je mogao biti samo jedan, prijateljskih je moglo biti
nekoliko. Srbi su okumljavali muhamedanske vernike da bi od njih imali zatitu (to je nalo odraza u izreci Oj
Turine, za nevolju kume). I u podruju Brodareva bilo je sluajeva, sve do najnovijih dana, da pripadnik jedne
verske grupe ia dete pripadniku druge verske grupe. iano kumstvo nalo je odjeka i u narodnoj epici. Najvie
pesama je u vezi sa hajdukom Mijatom Tomiem (verovatno u drugoj polovini XVII veka), koji je imao, vie puta,
iano kumstvo kod muslimana.
O starini pobratimstva svedoe jo Herodot i Tacit. Ovo vetako oroavanje u narodu ili, kako kae V. ajkanovi,
mistino uspostavljeno krvno srodstvo, nastaje iz vie razloga, pojednostavljeno reeno, iz dva: iz ljubavi i iz nude. A
mogue su i sve kombinacije, i nema nikakvih prepreka, ukljuujui i verske i nacionalne. ak su meovite sredine
predstavljale pogodno tle za razvijanje ovog obiaja. Pojedini oblici pobratimstva sklapani su, pre svega, iz praktinih
razloga, a u manjini su, ipak, maijski pobratimski odnosi.
Sam Njego, uprkos kanonima pravoslavne crkve, bratimi se sa hercegovakim Ali-paom Stoeviem. I katoliki
svetenici u Albaniji bratimili su se, krvlju, sa muslimanskim bajraktarima. Pored kumstva, pobratimstvo je, sve do
novijeg doba imalo veliki znaaj za umir krvne osvete. I pobratimstvo je, uz kumstvo, nalo odjeka u epskoj poeziji, pa
je tako janjiarski aga pobratim Kraljevia Marka.
Kod muslimanskog stanovnitva u Bosni i Hercegovini, ali i drugde, sauvali su se, takoe, zemljoradniki i stoarski
obiaji koji se vre bilo uz poslove oko zemlje i stoke ili, jo ee, o praznicima, a u nameri da se utie na
proizvodnju. Veina ovih muslimanskih narodnih obiaja vezana je za pojedine hrianske praznike (i to po starom
kalendaru). Otuda mnoge obiaje vri u iste dane i muslimansko i hriansko stanovnitvo. Meu njima ima i takvih
koji potiu jo iz slovenske starine (kao onaj kada izlaze na guvno na kolanje).[38]
M. Hadijahi s pravom istie da se u Bosni elementi sinkretizma u islamu najevidentnije oituju u kontinuitetu kultnih
mesta; u jednom, dakle, fenomenu koji se prilikom suoavanja starih i novih kultova javlja svuda u svetu, u svim
civilizacijama. Ta kultna mesta bila su sledea: visovi, stara groblja i grobljanske kapele, izvori, peine, jezera, crkve.
Kontinuitet kultnih mesta vidljiv je i po brojnim damijama smetenim na crkvitima odnosno crkvama pretvorenim u
damije. A kultna mesta, pak, koja bi izgubila svoju raniju funkciju, bila su najpogodnija da budu nadometena novim
kultom. Tako su u Egiptu bogovi postali sveci, a hramovi grobovi svetaca. Praznik je ostao isti; dobio je novu
sadrinu, novi smisao, ali je u kalendaru sauvao isto mesto.[39]
Grob Sv. Dimitrija (u crkvi u Solunu) bio je mesto hodoaa hriana, a kasnije mesto leenja muslimana. I grob Sv.
Save u Mileevi potovali su ne samo pravoslavni nego i narodi drugoga jezika i zakona, kao i muslimani. Narodna
pesma kazuje da svecu idu na klanjanje ba i nai Turci Osmanlije jer, kau, ovaj svetac uda ini. U potovanju

kod inovernika bili su i grobovi Sv. Nauma i Sv. Klimenta u Ohridu, kao i grob Stefana Deanskog u Deanima; tu su
naroito dolazile ene nerotkinje i umobolni. Na grobu bi se molili, darivali ga i provlaili se ispod njega (1967).[40]
Poznato mesto hodoaa, posebno za ene obeju vera, bila je crkva drali su je franjevci Sv. Ivana kod Jajca,
gde su na dan ovog svetitelja isterivani avoli.
U Luriji (Albanija) u vreme mise dovodili su muslimani bolesnike, poto bi prethodni pokuaj izleenja kod svojih
izostao.
I bugarski Pomaci su se, u cilju izleenja bolesnika, obraali crkvi donosei priloge (ulje, vosak, odeu, nakit) ili
dovodei bolesnike da prenoe u crkvi.
Cenila se i bogojavljenska vodica, pa su muslimani u crnogorskom primorju traili od pravoslavnih malo krtene
vode za svoje bolesnike.[41]
S druge strane, hriani su traili u bolesti pomo po dervikim tekijama (obino su u pitanju hrianski kultovi koji su
islamizirani). Kad ulaze u tekiju Hadi Bektaa (kod Kirehira u Anadoliji) hriani se krste i dre je za raniji manastir
Sv. Haralampija, dok u tekiji, u istoimenom selu kraj Skoplja (Aleksandrovo), posveenoj Karada Ahmedu (opet
jedan bektaijski svetitelj koji poseduje mnoge grobove) odnosno Sv. oru, hodoasnici, uz razne obrede, prinose i
rtvu (mladog ovna), a uvee pale svee. Iako sruena (oko 1960) tekija kod Skoplja je i dalje ostala kultno mesto
hodoasnika obeju vera, koji dolaze, naroito na urevdan, i prinose kurbane. Inae, ve u XV veku, kako svedoi
jedan vizantijski izvor, hriani, pa esto ak i svetenici, kada su bili bolesni, zvali su emire i dervie da im itaju
molitve; u iste svrhe zvali su i Turci hrianske svetenike.[42]
Uz molitve, hriani su za svoje bolesnike traili od hoda i da im grade amajlije i piu zapise. Tome su se u Kuima
protivili i pravoslavni i muslimanski svetenici, ali ni priblino nijesu uspjeli suzbiti pisanje muslimanskijeh zapisa, kao
to ni muslimanske hode nijesu uspjele odvratiti bolesnike teijeh rodova bolesti od prilaenja hrianskim
svetiteljima, osobito Svetom Vasiliju Ostrokome.
Krajem XVI veka, po svedoenju jednog anonimnog autora, veina potura (misli se na islamizirane Slovene-seljake u
Bosni) nosila je dvostruke zapise; jedan od popa, drugi od hode. Zapise od razliitijeh bolesti, a i od drugijeh zala
kae Vuk Stef. Karadi zapisuju geto i nai ljudi, ali najvie turske hode.
Po optem verovanju, koje potie iz prastarih vremena, postoje ljudi (a i ivotinje) urokljivih oiju, koji mogu ljudima,
ali i ivotinjama, pa i stvarima, doneti bolest i tetu, a hamajlije odnosno talismani ili amuleti trebalo je da ih zatite od
toga zla. Hamajlija se, u stvari, smatra kao najmonija zatita od uroka. Inae, islamska teologija podnosi upotrebu
hamajlija i one su obino delo dervia. Tih. orevi podelio ih je na narodne, hrianske i islamske. Ove poslednje
jo na narodne islamske hamajlije, verske islamske hamajlije i kombinovane hamajlije.
Uz hamajliju, veoma uspeno titi od uroka ako se nakon svake pohvalne rei kae maalah,[43]to se ini do
dananjeg dana.[44]
Upotreba talismana, hamajlija, zapisa bila je rairena u islamskim zemljama i na balkanskim prostorima; najvie su ih
nosili muslimani vrei jak uticaj, u tom smislu, i na hriane.[45]
***
Meu osobenosti islama u domenu ljudske ishrane spada potpuna zabrana alkoholnih pia, kao i jedenje
svinjskog mesa.

Kuran izvor prvog reda tu je nedvosmislen: O vjernici, zaista su vino (alkoholna pia), kockanje, kipovi, strelice
(za gatanje) neista djela ejtanova klonite se toga da biste se spasili. Pa dalje: Zaista vam je Allah zabranio (jesti)
leinu, krv, svinjsko meso i ono to je zaklano u neije drugo ime osim (imena) Bojeg (misli se na uginule ivotinje ili
one koje je rastrgnula neka divlja zver), a tko bude prisiljen (jesti), ne traei i ne prelazei (granice dozvoljenog),
nema mu grijeha. Bog oprata i milostiv je.[46]
Ove zabrane dopunjene su predanjem (hadis) odnosno izrekama i postupcima poslanika Muhameda i njegovih
drugova (ashaba). Najpre, zabrana se odnosi ne samo na vino (hamr), ve na sva opojna pia (kao, primerice,
prevreli sok od urme). A kazna za konzumiranje alkohola kretala se od etrdeset udaraca tapom do smrtne kazne.
ak i trgovina alkoholom bila je strogo zabranjena. Zabrana alkohola postala je, tako, obeleje muslimanskog
drutva. Tradicija dopunjuje i propise o ishrani muslimana zabranjujui sve one etvoronoce koji svoju rtvu kidaju
zubima, ptice koje love kandama i sve insekte.[47]
Zabrana pijenja vina iako jednoduno prihvaena dovela je do razmimoilaenja pravnih kola (kojih u
ortodoksnom islamu ima etiri). Rasprava poinje pitanjem: ta je, zapravo, vino? U vreme Kuranske objave zabrane
vino se uveliko pravilo od datula. Halifi Omaru pripisuje se hutba (verska propoved petkom): Kuran je zabranio vino:
ono se radi od pet vrsta plodova: groa, datula, meda, penice i jema. Ostaje pitanje da li su zabranjena i pia
koja se prave od groa, ali na drugaiji nain. Postoje, na primer, neke vrste sirupa.
Sok od groa koji se priprema gnjeenjem smatra se vinom. U vezi sa alkoholom uopte iskrslo je jo jedno vano
pitanje: da li ga treba tretirati kao vino ili ne. Sve pravne kole (osim hanefijske) odgovorile su potvrdno, pa se tako
zabrana koja se odnosi na vino proirila i na ostala alkoholna pia. Doputena su bila sva slatka, neprevrela pia.
Doputa se i sok od groa, ako kuvanjem ispare dve treine tekuine (tzv. muselez). B. Georgijevi (XVI vek) kae
da se u Turskoj jedno pie pravi od onog kuvanog soka, to se zove pekmez, koji je napravljen od ire i ono po
ukusu i za oko izgleda kao med, a razvodni se i daje se za pie robovima.[48]
Rakiju (arak), pak, Arapi poznaju tek od XIII veka.
Pohvala vinu, tako esta u predislamskoj poeziji, i kasnije jedna je od omiljenih tema muslimanskog pesnitva (tzv.
vinske pesme, hamriyyat). Vino ima i posebno mesto u knjievnim delima mistika, u kojima je simbol ekstatikog
zanosa, dok se za pesme o vinu i ljubavi najpoznatijeg persijskog pesnika Hafiza (XIV vek) ne moe rei da li one
imaju tek metaforiko znaenje ili ne.
U razliitim epohama vladari su imali veoma ambivalentan odnos prema zabrani vina. Stroge mere ranog islama
zamenila je visoka tolerancija Omajada, da bi Abasidi ponovo pribegli rigidnim merama i protiv vinogradarstva i
trgovine vinom unitavajui ne samo vino nego i sve ono to je bilo u vezi sa njim.[49]
U zvaninim osmanskim popisima stanovnitva (tzv. defterima) belee se prihodi od ire (mota) i vina, koje su
proizvodili i prodavali hriani. A pijani se, shodno zakonu (kanunu) kanjavaju batinanjem, uz plaanje i novane
kazne.[50] I u Osmanskom carstvu se menjao zvanini odnos prema vinu; zabrane su bile ee, kao i u ranijem
periodu, u nemirnim i kriznim vremenima, pa javno pijenje vina ponekad nije bilo dozvoljeno ak ni nemuslimanima. U
vreme vladavine Sulejmana Zakonodavca (1520-1566) bila je zabranjena i javna prodaja vina. Sulejmanov sin, sultan
Selim II, bio je, meutim, velika pijanica, a uvena su i opijanja janjiara kojma se, kako to svedoi jedan evropski
putnik iz XVI veka, moralo gledati kroz prste. Pilo se i po tekijama heterodoksnih dervia, pre svega bektaija, a
ritualnu upotrebu alkohola praktikovale su sve alevije (vrsta iita) nezavisno od etnike sredine u kojoj su iveli. Sa
vinomn se susree, na svojim putovanjima po prostranom carstvu i uveni svetski putnik Evlija elebija.
U Sarajevu se pio muselez (nevareno vino, koje se pravilo od groa, uz dodatak raznih miroija), a kao
specijalitete od pia navodi goruicu hardaliju (mot u koji je stavljana goruica odnosno neka vrsta poluprevelog

dezertnog vina) i ramazaniju (pravi se od groa i s nogu obara ovjeka). Bilo je to prijatno pie koje je oveka
jaalo za molitvu. Onaj, meutim, dodaje Evlija, koji pije pravo vino (arab), nesrenik je koga stanovnici ovog grada
izbegavaju i preziru. U Banjaluci specijalitet je bila pelonija (moda isto to i hardalija, ali s dodatkom pelina, ili je to
bila medovina zainjena pelinom ili, pak, medovina pravljena od pelinovog meda). Neto ranije, francuski putnik
edoen (Gedoyn) nalazi u Sarajevu izvrsna vina. Dva veka kasnije, meutim, francuski putnici su zaueni
odsustvom vina u Bosni, koje je bilo zamenjeno drugim piem ljivovicom (malo ugodnom za pie), a koju
muslimani piju bez imalo grinje savesti.
Sarajevski hroniar XVIII veka, Mula Mustafa Baeskija, pominje u Sarajevu dvadesetak mehana, a kae da ima i
veoma mnogo pijanica, od kojih su neki mnogo pili i bili uvek pijani. Od ega? Imenom samo nekoliko puta navodi
rakiju, koju su muslimani ak i prodavali. Konzumiranje alkohola nalo je odjeka i u pesmi, narodnoj i umetnikoj
(Vino piju age Sarajlije, / Na Ilidi pokraj eljeznice). A pojedinci, pak, koji su pili rakiju verovali su da se na nju ne
odnose erijatsko-pravni propisi o zabrani; drugim reima, polazili su od leksikih znaenja pojedinih Kuranskih ajeta.
Po miljenju M. Mujia, meu muslimanskim stanovnitvom Bosne i Hercegovine izgleda da se najvie troila jedna
vrsta medovine.
Drugujui s bektaijama u Skoplju (1925) Drag. Lapevi kae da oni javno i sasvim serbez bektae tj. jedu
domuzinu (svinjetinu) i piju vino. Na slavama crnogorskih preobraenika pili su se i vino i rakija. I muslimani u
dvoverskim iptarskim zadrugama u Metohiji dugo su pili rakiju iz ljubavi prema svojim roacima katolicima.[51]
Oigledan je, kako se vidi, napor muslimana (i novih muslimana) da sitnim lukavstvima, preimenovanjem odnosno
eufemizmima, dodavanjem vinu raznih miroija, kuvanjem nastave sa konzumiranjem alkoholnih pia na koja su bili
navikli i koja im je obino tedro nudila okolna priroda. Tako Dem sultan (sin Mehmeda Osvajaa) zainjeno vino ne
smatra vinom i pije ga bez zazora, dok ono nezainjeno odbija da pije. I na mogulskom dvoru u Indiji vinu su se
dodavali zain, opijum i rakija, pa i vie puta destilisani sok od eerne trske.[52]
Za razliku od alkoholnih pia (vina), mnogi muslimani zaista oseaju odvratnost prema svinjskom mesu divlja svinja
im, inae, nije zabranjena[53] tabuisano jo u predislamskom vremenu.
Problem je, meutim, postojao kod preobraenika na islam budui da su se oni veoma teko odricali dotadanjih
navika. Anonim iz 1585. kae da svinjarije nee napustiti Poturi / Pa kada bi u denet, a ne u kabu unili. Poturi, a to
su za ovog autora (nebosanca) ona prosta masa seljaka u Bosni, koji se nisu mogli otresti nekih starih verskih obiaja
ostajui u pustinji nevjerstva. ak im prebacuje da njihov pilav nije bio od pirina ve od kupusa (najgrubljeg jela).
Kroz svu Albaniju ima pria kae austrijski konzul J. Han kako hrianska Lurjanka u istome loncu kuva ovije i
svinjsko meso, pa pri ruku sebi obre krmee, a muu ovije meso. Jedno od imena koja su na Kipru davana
kriptohrianima bilo je i Lardokophtedi (lard cutters).
Uz nove muslimane bezmalo redovno ide sumnjienje da konzumiraju svinjsko meso ili bar da jo uvaju na
tavanima slavske lonce u kojima su njihovi preci kuvali slaninu o sveanostima. S druge strane, bektaije su javno
mezetile domuzinu. Zanimljivo je da su i u nekim bugarskim selima Cigani muslimani kao i hriani na Badnje
vee kadili i jeli svinjsku glavu.[54]
Pada u oi da proslavljanje mnogih svetkovina koje imaju hriansko obeleje ima opet svoj koren u prethrianskim,
znai, paganskim kultovima (slava, Boi, urevdan i drugi). Ili, kako to kae Hasluck, re je o primitivnim slojevima
religije koji su preiveli u vidu sujeverja meu hrianima, ne manje meu muslimanima. Pa je tako krtenje turske
dece, navodno i mnogih Turaka, ak i samih sultana, imalo za njihove roditelje samo apotropejsko dejstvo, drugim
reima, da ih zatite od lepre, padavice ili nekog drugog zla (pa i mirisa). Istoj svrsi sluili su i krst, ikone,

bogojavljenska vodica, traenje pomoi od svetitelja, zapisa i kumova inovernika. Dok je na hrianskoj strani zatitu
detetu trebalo da osigura nadevanje turskog imena (strano ime).
Inae, sudelovanje u mnogim hrianskim praznovericama svakako je nastalo, smatra Hasluck, zbog prisilne
intimnosti hrianskih i muslimanskih ena, naroito usled meovitih brakova i uvoenja hrianki u harem.
Zavrimo jednom kratkom priom sa Kipra u koju je Grk utkao oseaj nade da e preiveti samo uz kompromis. Bog
je stvorio kae se tu sve vrste drvea u umi. Vetar je duvao i drvee se povijalo i krivilo, sve osim smreke, koja je
ostala uspravna. Bog ree: Zato se ne savija pod mojim vetrom kao ostalo drvee? Budi uspravna ako eli, ali
ako se polomi ti nikad nee moi da raa nove izdanke, prelom e biti koban. I tako i bi, slomljena smreka se
osuila, a ostalo drvee se oporavilo. Kriptohrianstvo, stvoreno iz instinkta da se nacionalno obeleje sauva, bilo
je jedini nain da se ne doivi sudbina smreke.

Izmenjen i dopunjen tekst iz Republike 282-283. 1-30. april 2002.

Peanik.net, 08.10.2015.

________________
1.

Al. Matkovski, Islamizacijata kako metod na pacifikacija na Debarsiot kraj, Bigorski nauno-kulturni sobiri, 1971.
Skopje 1973, 230-231.

2.

St. Skendi, Crypto-Chrisytianity in the Balkan Area under the Ottomans, Slavic reviewXXVI, Baltimore 1967. 246.

3.

B. Bennasar L. Bennasar, Les Chretiens d Allah, L histoire extraordinaire des renegats XVIe XVIIe siecles, Paris
1994.

4.

A. eljazkova, Razprostranenie na isljama v zapadno-balkanskite zemi pod osmanska vlast XV-XVIII vek, Sofija
1990, 32-33. Otuda se, moda, nakon rekonkiste (1492) tu javlja kriptoislam.

5.

Skendi, n. d., 242; Rad. Samardi, Beograd i Srbija u spisima francuskih savremenika XV-XVII vek, Beograd 1961,
119-120.

6.

P. Bartl, Kryptochristentum und Formen des religioesen Syncretismus in Albanien,Grazer und muenchener
Balkanologische Studien, Muenchen 1967, 118.

7.

F. W. Hasluck, Christianity and Islam under the Sultans, 1, 2, New York 1973, 469-474. I tridesetih godina minulog
veka zabeleeni su na Pontu i u Grkoj (L. Masignon, Annuaire du monde musulman statique, historique serial et
econimique, Paris 1955, 411, 176.

8.

Skendi, n. d., 230, 239, 245-246. Poluhrianima su nazivani i Pomaci u Bugarskoj (St. Rajevski, Balgarite
mohamedani, Sofija 1998, 60).

9.

Hasluck, n. d., 474. nap. 2.

10. J. Radoni, Rimska kurija i junoslovenske zemlje od XVI do XIX veka, SAN, Beograd, 1950, 570.

11. At. Uroevi, Gornja Morava i Izmornik, Naselja 28, Beograd 1935, 111-113, 213.
12. M. Filipovi, Razliita etnoloka graa, SEZb LXXX, Beograd 1967, 96.
13. P. . Petrovi, Raka, antropogeografska prouavanja, 1, Beograd 1984, 216-217.
14. E. Muovi, Etniki procesi i etnika struktura stanovnitva Novog Pazara, Beograd 1979, 196.
15. Str. Dimitrov, Skritoto hristijaanstvo i isljamizacionite procesi v osmanskata drava,Istorieski preged XLIII, 3, Sofija
1987, 22-23; Skendi, n. d., 238; Uroevi, Gornja Morava i Izmornik, 112-113. Veina stavriota javno se vratila
hrianstvu oko 1860. godine (Hasluck, n. d., 470).
16. M. Filipovi, Volksglauben auf dem Balkan, Einige Betrachtungen, Suedostforschungen19, Muenchen 1960. 243244.
17. Skendi, n. d., 244-245.
18. E. Muovi, Muslimani Crne Gore od pada Zete (1499), Novi Pazar 1997, 89.
19. E. Grozdanova, Balgarska narodnost prez XVII vek, demografsko izsledvane, Sofija 1989, 582-584; M. Hadijahi,
Sinkretistiki elementi u islamu u BiH, POF, 28-29, 1980, 302-303.
20. St. Gerlah, Dnevnik na edno patuvane do Osmanskata Portta v Carigrad, Sofija 1976, 64.
21. R. J. Zwi-Werblowsky, Synkretismus in der Religionsgeschichte, Syncretismus in den Religionen Zentralasiens,
Wiesbaden 1987, 2-3.
22. I. Goldziher, Aus dem mohammedanischen Heiligenkultus in Aegypten, Gesammelte Schriften V, Hildesheim 1973,
112.
23. E. Gellner, Contriibutions of Liberty, London 1996, 18; Lexikon der arabischen Welt, Amsterdam 1959, 1966, 427428, 602; Lexikon arabische Welt, Wiesbaden 1994, 272; Kl. Kreiser-R. Wielanat, Lexikon der islamischen
Welt, Stuttgart-Berlin-Koeln 1992; N. Smailagi, Leksikon islama, red. D. Tanaskovi, Sarajevo 1990, 570; A.
Schimmel, Der Islam, Eine Einfuehrung, Stuttgart 1991, 110-111; I. Goldziher, Le culte des saints chez les
musulmans, Gesammelte Schriften VI, Hildesheim 1963, 73, 89.
24. Schimmel, Der Islam, 110-11; I. Thoraval, Lexikon der islamischen Kultur, herausgegeben und uebersetzt von L.
Hagemann und Oliver Lellek, Darmstadt 1999, 214-215.
25. Schimmel, Der Islam, 111-112. J. Wellhausen, Reste arabischen Heidentums, zweiter Ausgabe, Berlin-Leipzig
1927, 140; Lexikon arabische Welt, 127; Kl. Kreiser, Istanbul, Ein historisch-literarisches Stadtfuehrer, Muenchen
Beck, 2001, 101; R. Kriess-H. H. Kriss,Volksglaube im Bereich des Islam, 1, Walfahrtswesen und Heiligenvere
Heiligenverehrung, Wiesbaden 1980, 330-331.
26. Ch. Panati, Populares Lexikon religioeser Brauche und Gegenstande von Altar bis Yin und Yang, Muenchen-Zuerich
1999, 54, 318.
27. Pa i u Kuranu itamo: I raspravljajte s pristalicama knjige (Tevrata i Indila) samo na najljepi nain, osim s njihovim
nasilnicima. I recite: Mi vjerujemo ono to je objavljeno nama i (to je) objavljeno vama. I na Bog i va Bog je jedan
i mi smo Mu pokorni (Kur an, 29, 46).

28. Za . P. Rua bektaizam je pokret veoma znaajan za preivele forme starih verovanja i rituala (Religija Turaka i
Mongola, Beograd Sr. Karlovci 2002, 43, nap. 17).
29. Hasluck, n. d., 111; Wellhausen, n. d., 104-105; Ru, n. d., 202.
30. eljazkova, n. d., 146.
31. P. Vlahovi, Brodarevo i njegova okolina, etnoloka rasprava, Beograd 1968, 175; I. Jastrebov, Stara Serbija i
Albanija, Spomenik SKA XLI, Beograd 1904, 77; S. Hadi Kosanovi, Crte iz Bosne, Glasnik SUD 69, 1889, 256;
Chr. Vakarelski, Altertuemliche Elemente und Kultur der bulgarischen Mohammedaner, Zeitschrift fuer Balkanologie
IV, Wiesbaden 1966, 159-160; Skendi, n. d., 230, 233.
32. D. Mandi, Bosna i Hercegovina, povijesno-kritina istraivanja, III, Etnika povijest, 2 izd. Toronto-Zuerich-Roma
1982, 281; Hadi Kosanovi, n. d., 254; Dimitrov, n. d., 22; Al. Solovjev, Engleski izvjetaj XVII vijeka o bosanskim
Poturima, GZMS VII 1952, 105-106; M. Hadijahi, O vezama islamiziranih bogumila s hrvatskim i slavonskim
protestantima, HZ XXIX-XXX, Zagreb 1976/77, 127-132; Hasluck, n. d., 470; M. Balivet, Chretiens secrets et
martyrs christique en islam turc quelque cas a travers les textes (XIIIe-XVIIe siecles), Islamochristiana 16, 1990, 106.
Inae, Jevanelje (Indil) je prevedeno na arapski, s grkog, sirijskog i koptskog jezika, veoma rano, najverovatnije s
poetka IX veka. Prema Kuranu Indil je knjiga koja je objavljena Isusu (Isa) i mnogim udima, izrekama i idejama,
koje su pripisivane Muhamedu, trag vodi do Jevanelja. Re je o etiri Jevanelja pod kojima se obino
podrazumeva itav Novi zavet (Smailagi, n. d., 272-273).
33. Tih. orevi, Preislamski ostaci meu jugoslovenskim muslimanima, Na narodni ivot 6, Beograd 1932, 48-49; S.
Baji, Muslimanska narodna nonja u Drenici,GZMS 38, 1983, 137; Hasluck, n. d., 30-31, 230; Vakarelski, n. d.,
160-161; Grozdanova, n. d., 580; Gerlah, n. d., 149, 162; Mandi, n. d., 280-281.
34. orevi, Preislamski ostaci, 31-38; Jastrebov, Podatci za istoriju srpske crkve, Beograd 1879, 141, 88; Filipovi,
Razliita, 97, 267; M. Filipovi, ivot i obiaji narodni u Visokoj nahiji, SEZb LXI, Beograd 1949, 344, 139, 130;
Rajevski, n. d., 36, 132, 109; M. Lutovac, Gora i Opolje, Naselja 35, Beograd 1955, 43; Petrovi, n. d., 217; M. M.
. Baeskija, Ljetopis (1746.1904), Sarajevo 1968, 197;V. ajkanovi, Mit i religija u Srba, Beograd, 1973 228-233,
Hadijahi, Sinkretistiki elementi, 326, 318-321; M. Filipovi, Uskrs kod muslimana, Hriansko delo god. IV, sv.
2, Sarajevo 1938, 128-131; Vakarelski, n. d., 167; Srpski mitoloki renik, drugo dopunjeno izdanje, Beograd, 1998,
169-170; Hasluck, n. d.,19-321, 329-331; Y. Ocak, XIII-XV. Yuzyillarda Anadolu da Turk-hiiristiyan dini etkileimler
ve Aya Yorgi (Saint Georges) Kultu, Belleten LV, 214, Ankara 1991, 670; I. A. Omar, Khidr in the Islamic Tradition,
The Muslim World LXXXIII, 3-4, 1993, 279-291; I. Melikoff, Qui etait Sari Saltuk? quelques remarques sur les
manuscrits du Saltukname, Studis in Ottoman History in Honour of Professor V. L. Menage, edit. by Colin Hywood
and Colin Imber, Istanbul 1994, 231-238; E. Muovi, O nekim zajednikim obiajima muslimanskog i pravoslavnog
stanovnitva Peteri i Bihora, GEM 43, Beograd 1979, 236.
35. U jednoj fetvi uvenog ejhulislama Abu Su uda (umro 1574) proglaavaju se nevernicima svi oni koji proslavljaju
Boi, urevdan i sline svetkovine obeleavajui to odmorom i odlaskom na izlete, pripremanjem vie jela i sl. Koje
su sankcije? Potrebno je da obnove vjerovanje i da obnove brak i da se pokaju. To je nevaljalo stanje. Da Bog
sauva Hadijahi, Sinkretistiki elementi, 302).
36. Hadijahi, Snnkretistiki elementi, 301, 303, nqp. 4, 2.
37. Kreiser-Wielanat, n. d., 54.
38. Veoma detaljno: O. Zirojevi, Islamizacija na junoslovenskom prostoru, Dvoverje, Beograd 2003, 47-58.

39. Hadijahi, Simkretistiki elementi, 304-309.

40. Lexikon der arabischen Welt, 427-428, 602; Lexikon arabische Welt, 272; Kreiser-Wielanat, n. d., 121-122;
Smailagi, n. d., 570; Goldziher, Le culte, 89; Hasluck, n. d., 16; O. Zirojevi, Sveti Sava i nai muslimani, Zbornik
radova sa meunarodnog naunog skupa Sveti Sava u srpskoj istorijhi i tradiciji, SANU, Beograd 1998, 434; R.
Filipovi-Fabijani, Vjerovanje u kurativnu mo kultnih grobova, GZMS XXXIII, 1979, 60 -61.
41. Hadi Kosanovi, n. d., 254; R. Kriss-H. Kriss, n. d., 338; Bartl, n. d., 126; Vakarelski, n. d., 159-161; orevi,
Preislamski ostaci, 49, 44.
42. Hasluck, n. d., 75-97; Kriss -Kriss Heinrich, n. d., 336-337; Al. Popovi, Le derviches balkaniques hier et aujourd
hui, Analecta issiana IX, Istanbul 1994, 70-71.
43. Arap. ono to bog hoe (to i biva), tj. sve zavisi o volji bojoj (A. kalji, Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Svjetlost
Sarajevo 1965, 448).
44. orevi, Preislamski ostaci, 54-55, 45; M. Handi, Jedan prilog povijesti prvih dana irenja islama u Bosni i
Hercegovini, Narodna uzdanica VI, Sarajevo 1938, 41; Tih. orevi, Zle oi u verovanju Junih Slovena, SEZb
LIII, ivot i obiaji narodni 23, Beograd 1938, 5, 167-295, 159-160; Kreiser, Lexikon, 17; Smailagi, n. d., 235-236.
45. Filipovi, Volksglauben auf dem Balkan, 251.
46. Kuran, 5, 93; 2, 173.
47. Lexikon arabische Welt, 37; Wensinck, Wine in Islam, The Moslem World XVIII, Cairo 1928, New York 1966, 367;
T. P. Hughes, Lexikon des Islam, Wiesbaden 1995, 560.
48. B. Georgijevi, Moje robovanje i obiaji Turaka, Skoplje 1924, 33.
49. Smailagi, n. d., 664-666; Lexikon arabische Welt, 37; Lexikon der arabischen Welt, 142-143; Kreiser-Wielanat, n. d.,
284-285.
50. Detaljno o kanjavanju: M. Muji, Prilog prouavanju uivanja alkoholnih pia u Bosni i Hercegovini pod osmanskom
vlau, POF V, 1955, 297-298.
51. Lj. Mikov, Pienjeto alkohol kaj alevite vo Bugarija, Etnolog 7-8, Skopje 1997. 184-185; Evlija elebi, Putopis odlomci
o jugoslavenskim zemljama, predgovor, uvod i komentar H. abanovi, Sarajevo 1967, 119, 214; A. Lakii,
Bosanski kuhar, tradicionalno kulinarstvo u Bosni i Hercegovini, Sarajevo 1975, 307-309; M. ami, Francuski putnici
u Bosni na pragu XIX stoljea i njihovi utisci o njoj, Sarajevo 1966, 271, 33; Dr. Lapevi, O naim muslimanima,
socioloke i etnografske beleke; Beograd, 1925, 27; orevi, Preislamski ostaci, 38; M. Barjaktarovi,
Dvovjerske iptarske zadruge u Metohiji, SAN Zbornik radova IV, Etnografski institut 1, Beograd 1950, 205; Lexikon
arabische Welt, 37; Baeskija, n. d., passim; Muji, n. d., 290-295.
52. A. Schimmel, Im Reich des Grossmoguln, Geschichte, Kunst, Kultur, Muenchen 2000, 235-242. Zanimljivo je da su
neki islamski pravnici nali i u kafi (koja se javlja od XV veka) analgiju za vino, pa je i ona u XVI i XVII veku esto
potpadala pod udar sultanskih zabrana. Kuranska zabrana pijenja vina doprinela je, meutim, irenju kafe, pa je tako
islamski Orijent naao u kafani u kojoj e se kasnije piti i aj (u Novom Pazaru postoje kafeajdinice) zamenu za
krmu (Lexikon arabische Welt, 314; G. Jacob, Altarabisches Beduinenleben, nach den Quellen geschildert, Berlin
1897, 109; Encyclopaedia Iranica, V, Costa Mesa, California 1992, 893).

53. Jedna od narodnih islamskih hamajlija su i zubi od divljeg vepra (domuz dii), sastavljena po dva u vidu polumeseca
i privrena u korenu okovom od srebra, meu se konjima na prsa ( orevi, Zle oi, 255).
54. Kreiser-Wielanat, n. d., 252; Lexikon arabische Welt, 209; Handi, n. d., 229-245; Skendi, n. d., 230; J. G. Han,
Putovanje kroz poreinu Drima i Vardara, prev. Mih. N. Ili, Beograd 1876, 137, nap. 2; Petrovi, n. d., 217; D.
Marinov, Narodna vjara i religiozni narodni obiai, vtoro fototipno izdanie, Sofija 1994, 462.