Uvod

Do nedavno otac je izbegavao razgovore vezane za svoje doivljaje iz

rata. Meutim, oni su me pratili od detinjstva. Iz ove knjige, koju sam
naao u kunoj biblioteci u svojoj 12 godini, saznao sam zbog ega nemam
dedu i babu s oeve strane i zbog ega se to u mioj kui nikada nije
pominjalo. Ova seanja pomogla su mi da se upoznam s nepoznatim delom
nae porodine istorije... mada i dalje nismo govorili o tome. Zbog toga je,
moda, mojoj panji promaklo, da oevi doivljaji mogu interesovati i
nekog drugog. U smisao izdavanja ove knjige uverio me je moj prijatelj,
veliki nemaki pesnik Volf Birman, koji mi je ukazao na njenu
nesvakidanju dokumentarnu vrednost.
Ve mnogo godina ivim u Nemakoj i uoavam stanje bolne utnje
koja postoji medu Jevrejima, Nemcima i Poljacima. Nadam se da e ova
knjiga doprineti zaceljivanju jo uvek otvorenih rana.
Moj otac Vladislav pilman nije bio pisac ve pijanista, kompozitor i
inspirator kulturnog ivota, ovek u kome ivi muzika, kako je
svojevremeno okarakterisan. Studije je zavrio na Berlinskoj muzikoj
akademiji klavir kod Artura nabla, a kompoziciju kod Franca rekera
Kada je Hitler 1933. preuzeo vlast, vratio se u Varavu i kao pijanista
zaposlio u Poljskom radiju. Do 1939. komponovao je simfonijsku i
filmsku muziku kao zabavne pesme, od kojih su mnoge postale hitovi. Jo
pre rata koncertirao je sa svetski slavnim violinistima: Bronjislavom
Gimpelom, Henrikom eringom, Idom Hendl i Romanom Totenbergom.
Posle 1945. nastavio je kao pijanista i kamerni muziar. Stvorio je
brojne simfonijske kompozicije i oko hiljadu zabavnih pesama, od kojih je
dovoljno pomenuti: Kiu, 0ne godine niko nee povratiti, Nema sree
bez ljubavi, Ne verujem pesmi, Crveni autobus, Tiha no, Doi e
i za to vreme ili Sutra e biti lep dan.
Komponovao je preko 50 pesmica za decu, muziku za mnoge radio
drame, filmove, kao i svima dobro poznat signal za Poljski filmski urnal.
U to vreme delovao je i u upravi ZAIKS-a, Saveza poljskih
kompozitora, reaktivirao je ZAKR, dao ideju i bio suorganizator
Meunarodnog festivala zabavne muzike u Sopotu.
Do 1963. rukovodio je Redakcijom Zabavne muzike u Poljskom
radiju. Taj posao je napustio da bi se posvetio koncertnoj delatnosti u

Varavskom kvintetu koji je organizovao sa Bronjislavom Gimpelom i

Tadeuem Vronjskim, sa kojima je nastupao vie od dve hiljade puta po
koncertnim salama irom sveta.
Ovu knjigu otac je napisao odmah posle rata, 1945. godine. Njeno
prvo izdanje pojavilo se 1946, ali ubogaljeno i osakaeno od strane
cenzure. I pored toga, ini mi se, knjiga je obavila svoj zadatak, pomogla
mu je da oslobodi komara doivljenih tokom rata i vrati normalnom
ivotu.
Poetkom ezdesetih godina razne izdavake kue pokuavale su da
knjigu uine dostupnom sledeim generacijama italaca. Iz nepoznatih, a
istovremeno dobro poznatih razloga, nisu to uspele. Po svoj prilici ljudi
koji su odgovorni imali su za to svoje razloge.
Nakon vie od pedeset godina knjiga se ponovo pojavila, najpre u
Nemakoj. Odmah je zauzela znaajno mesto, kao jedan od vanijih
dokumenata o poslednjem ratu. Najrenomiraniji nemaki magazin Der
Spiegel posvetio joj je osam strana. Prole godine objavljena je u
Engleskoj, Holandiji, Italiji, vedskoj, Japanu i Sjedinjenim Amerikim
Dravama. Godine 1999. nala se na top listama novina kao to su Los
Angeles Times, The Times, The Economist ili The Guardian.
Sada je objavljena u Poljskoj. Ovo izdanje je izmenjeno i proireno u
poreenju s verzijom iz 1946. godine. Sadri pogovor Volfa Birmana s
informacijama ko|e se odnose na epilog dogaaja razmatranih u knjizi.
Fragmenti potresnih memoara kapetana Vermahta Vilma Hozenfelda,
prikljueni ovom izdanju, pridaju knjizi nov kvalitet. Osporavaju tezu koja
je postojala u Nemakoj, da nemako drutvo nije znalo za zloine koje je
poinila hitleristika armija na terenu Poljske i drugih okupiranih zemalja.
Istovremeno, herojska dela tog Nemca svedoe o tome da su se pojedinci
mogli suprotstavljati nacistikom reimu. Ukljuujui fragmente memoara
u sadanje izdanje, rukovodio sam se eljom, odnosno moralnom
obavezom, da lik Vilma Hozenfelda sauvam od zaborava.
Mart 2000.
Andej pilman

1. Rat!
31. avgusta 1939. nije bilo gotovo nikog u Varavi, ko je smatrao da
se rat s Nemcima moe izbei. Jedino su nepopravljivi optimisti verovali
da se Hitler prepao nepopustljivosti Poljaka. Njihov optimizam bio je znak
oportunizma, vere liene svake logike, da do izbijanja rata nee doi i da
e se i dalje iveti u miru, jer je ivot bio tako lep.
Grad je uvee brino zamraivan. U kuama su zaplivane sobe
izabrane za protivgasnu zatitu, jer smo se najvie bojali bojnih otrova.
Istovremeno u zamraenim kafanama i barovima svirali su orkestri,
gosti su plesali, pili alkoholna pia i stvarali timung, pevajui vojnike
pesme.
Obavezno zamraivanje prozora, noenje gas-maski na ramenu i
vraanje nou taksijem, izmenjenim ulicama, pridavali su ivotu posebne
ari, utoliko pre to se jo uvek nije oseala nikakva opasnost.
U to vreme stanovao sam s roditeljima, bratom i sestrama u Klizavoj
ulici, a kao pijanista radio u Poljskom radiju. Pomenutog avgustovskog
dana vratio sam se kasno kui i odmah legao da spavam. Na stan nalazio
se na treem spratu, to je imalo svoje vrline: praina i ulini mirisi padali
su dole, a odozgo, s neba od strane Visle kroz otvorene prozore ulazio je
sve vazduh. Iz sna su me trgli odjeci detonacije. Svitalo je. Pogledao sam
na sat: bilo je skoro est. Eksplozije nisu bile previe jake, inilo se da
dopiru izdaleka, u svakom sluaju odnekud izvan grada. Po svoj prilici
bile su to vojne vebe, na koje smo se od pre nekoliko dana navikavali.
Posle nekoliko minuta usledila je tiina. Razmiljao sam da li da nastavim
da spavam, ali ve se bilo razdanilo. Odluio sam da do doruka itam.
Mora da je ve bilo osam sati, kad su se naglo otvorila vrata moje
sobe. Na pragu je stajala majka, obuena, kao da e za trenutak izai u
grad. Bila je blea nego obino i nije krila ljutnju, to jo uvek leim u
krevetu. Otvorila je usta kao da hoe neto da kae, ali joj je glas zastao u
grlu, te je morala duboko da udahne vazduh. Na kraju je urno i nervozno
rekla:
- Ustaj, izbio je rat!
Odluio sam da smesta odem u Radio. Tamo bih sreo prijatelje.
Tamo se nalazio izvor najsveijih vesti.
Obukao sam se, dorukovao i izaao iz stana. Na zidovima kua i na

oglasnim stubovima ve su se videle bele plahte plakata s

Predsednikovom porukom narodu, u kojoj obavetava o nemakom napadu
na Poljsku. Ljudi su stajali u grupicama i itali, neki su nervozno trali u
raznim pravcima, po svoj prilici elei da obave svoje najvanije
neobavljene poslove. U radnji na oku blizu nae kue vlasnica je lepila
trake od belog papira na prozorska stakla, to je trebalo da sprei njihovo
ispadanje u sluaju nagovetavanog bombardovanja.
Za to vreme njena erka je dekorisala tanjire sa salatom, unkom i
kobasicom malim zastavicama i portretima nacionalnih junaka. Ulicama su
bez daha trali kolporteri, prodajui specijalna izdanja. Nije se oseala
nikakva panika. Raspoloenje se kolebalo izmeu znatielje, ta e iz toga
proizii i zauenosti zbog ovakvog obrta stvari.
Pred jednim oglasnim stubom zaustavio se sedi, svee obrijan i brino
odeven, elegantan mukarac, iji su vrat i lice pocrveneli od iznerviranosti.
eir mu se s ela povukao na potiljak, to u normalnoj situaciji sebi
nikada ne bi dopustio. itao je, s nevericom vrteo glavom, itao dalje, sve
vie pritiskajui naoare o nos. Neke rei ponavljao je glasno i ogoreno:
- Napali... bez upozorenja...
Okrenuo se prema ljudima koji su ga okruivali, oekujui njihovu
reakciju, podigao ruku da popravi naoare i uzviknuo:
- Pa to nije pristojno!
Malo kasnije, ve idui, jo uvek ne mogavi da se smiri, mrmljao je
sebi u bradu, sleui ramenima:
- Ne. Tako se ne radi...
Put do Radija, iako sam stanovao veoma blizu, pokazao se nimalo
lakim zadatkom, oduzeo mi je dvostruko vie vremena nego obino. Ve
sam bio na pola puta kada je sa zvunika okaenih o uline svetiljke, iznad
ulaza u radnje i prozora kua odjeknuo zvuk alarma. Zatim se uo glas
spikera: Alarm za grad Varavu! Panja, panja, dolazi..., nakon ega su
usledile serije brojki i slova vojnih ifri, koje su u uima civilnog
stanovnitva zvuale kao tajne formule. Da li su brojke oznaavale
brojeve aviona koji nadleu, a slova mesta, na koja e, moda, uskoro
pasti bombe? Meu njima je, moda, i ovo na kome upravo stojimo?
Ulica je brzo opustela. Prestraene ene urile su prema podrumima.
Mukarci nisu hteli da se sklanjaju u njih, stajali su u kapijama kua,
psovali Nemce, demonstrirajui svoju hrabrost i bes prema nesposobnoj
vladi koja je prekasno izvrila optu mobilizaciju. Na praznim, gotovo

izumrlim ulicama ule su se svae lanova protivavionske odbrane s

neposlunima, koji su samo iz sebi poznatih razloga izvirivali iz kapija
kua ili promicali du zidova. Neto kasnije ule su se opet bombe, ali i
ovoga puta ne tako blizu.
U zgradu Radija uspeo sam da stignem u trenutku oglaavanja treeg
alarma. Meutim, tu nikom nije padalo na pamet da svakog asa silazi u
sklonite.
Radio program nalazio se u stanju raspada, samo to bi u najveoj
urbi bivao nekako sklopljen, ponovo je prekidan, im bi stigle nove i
vane vesti s fronta ili politike informacije, koje su prenoene bez
odlaganja, ilustrovane vojnim marevima ili Narodnom himnom. U
hodnicima pojedinih redakcija vladao je haos. Osealo se da ljude
obuzima ratno raspoloenje.
Jedan od inovnika pozvanih u vojsku, doao je da se pozdravi s
kolegama, a istovremeno pokae svoju novu uniformu. Verovatno je
zamiljao da e ga svi okruiti i da e doi do uzbudljive scene oprotaja.
Mora da se razoarao: niko nije imao vremena da obrati panju na njega.
Stajao je i zaustavljao kolege u prolazu, da bi svoj program rastanka s
civilom, o kome e kasnije moi da pria unucima, bar delimino
sproveo. Pri tom nije podozrevao da dve nedelje kasnije niko takoe nee
imati vremena da ga poastvuje prisustvom na pogrebu.
Ispred radijskog studija uhvatio me je za rukav stari, zasluni radio
pijanista, profesor Urtejn. Godinama je vreme odmeravao muzikom
pratnjom, kao to ga drugi ljudi odmeravaju danima i satima. Kada je
profesor pokuavao neeg da se seti, uvek je zapoinjao reima: Kada sam
svirao... Odnosno, kada mu je polazilo za rukom da u vremenu lokalizuje
mesto te muzike pratnje, poput krajputakog kamena na ivici puta, tada je
svom seanju doputao da pravi sve ire krugove i obuhvata nova, mada
manje bitna i udaljenija seanja.
Sada je stajao ispred studija, oamuen i dezorijentisan: kako e
izgledati taj rat lien muzike pratnje?
- Niko ne moe da mi kae - bespomono se alio - da li u danas
raditi...
Ispostavilo se da emo popodne raditi, svako za svojim klavirom.
Muzike emisije e ii, iako drugaijim redosledom nego to su planirane.
Meutim, bliilo se vreme doruka i neke kolege su osetile glad.
Dakle, napustili smo Radio, da bismo neto pojeli u oblinjem restoranu.

Grad je delovao kao da se nita nije dogodilo. Po glavnim ulicama

saobraaj je bio veoma iv. Radnje su bile otvorene, a kako je Predsednik
Poljske molio da se ne prave zalihe, jer su, po njegovom miljenju,
nepotrebne, niko nije stajao u redovima. Ulini prodavci su s velikim
uspehom prodavali igraku od papira koja je predstavljala svinju, koja se,
kad se odvije iz duhovito sloenog papira, pretvarala u Hitlerov portret.
S naporom smo pronali slobodan sto u restoranu. Mnogih jela, koja
si uvek mogao naruiti, nije bilo. Ostala su prilino poskupela. pekulanti
su oigledno stupili u akciju.
Razgovor se uglavnom koncentrisao na to skorije ukljuivanje
Francuske i Engleske u rat. Osim nekoliko nepopravljivih pesimista svi su
smatrali da e se to dogoditi tokom najbliih sati ili minuta. Neki su
najavljivali da e i Amerikanci objaviti rat Nemcima. Pri tome, navoeni
argumenti zasnivali su se na iskustvima steenim u prethodnom ratu.
Zvuali su: Onda je voen tako da znamo kako i sada treba ratovati.
Francuska i Engleska ukljuile su se u rat tek 3. septembra.
Toga dana, iako je sat pokazivao ve jedanaest sati, jo uvek sam se
nalazio kod kue. Radio smo sve vreme drali ukljuen, da ne bismo
izostavili nijednu sveu vest. Meutim, izvetaji s fronta nisu ispunjavali
naa oekivanja. Istina, naa konjica je ula u istonu Prusku, a nai avioni
bombardovali nemake vojne poloaje, ali poljska vojska morala je
neprestano da se povlai sa zauzetih terena, s obzirom na vojnu nadmo
neprijatelja. Kako je to bilo mogue kada su Nemci imali avione i tenkove
od kartona i sintetiki benzin, koji nije bio ni za punjenje upaljaa kako je
tvrdila naa vojna propaganda?! Mnogi nemaki avioni pogoeni su iznad
Varave i oevici su priali da su tobo videli leeve neprijateljskih pilota
u odelima i sa cipelama od papira. Kako je onda mogla ta bedna rulja da
nas primorava na povlaenje? To niko nije mogao da shvati.
Majka se muvala po sobi, otac je vebao na violini, ja sam neto
itao sedei u fotelji, kada je prekinut neki beznaajan program i spiker
patetinim glasom nagovestio prvorazrednu vest. Ja i otac pribliili smo se
radiju, dok je majka istrala iz sobe, da bi pozvala moje dve sestre i brata.
Iz zvunika se zauo vojniki mar, zatim je opet ponovljeno obavetenje,
pa su nam ponovo naloili da sluamo mareve, da bi trenutak kasnije
ponovo rekli da e uskoro uslediti veoma vana vest. Nervna napetost
postala je nepodnoljiva kada je odjeknula poljska Narodna himna, a
neposredno posle nje engleska. Iza toga saznali smo da nismo usamljeni u

borbi s neprijateljem, da imamo jakog saveznika i da emo sada sigurno

dobiti rat, ak ako bi se njegov tok promenio ili neko vreme za nas bio
nepovoljan.
Teko je opisati uzbuenje koje nas je tada obuzelo. Majci su se u
oima pojavile suze, otac je jednostavno ridao, a moj brat Henrik, koristei
situaciju, pred nosom mi mahao pobedniki mkom, uzbueno uzvikujui:
- Vidi li? Zar ti nisam rekao!
Regina je smatrala da se u ovom asu ne treba svaati. Stala je
izmeu nas i mimo izjavila:
- Prestanite! Svako od vas je znao da e biti ovako...
A neto kasnije dodala je:
- Uostalom, to je proisticalo iz meunarodnih ugovora.
Regina je bila advokat, prema tome i autoritet za slina pitanja. Tu
nije bilo nikakve diskusije.
Halina se pozabavila radijem, pokuavajui da nade Radio London,
jer je odluila da do informacija doe iz direktnih izvora.
Dve moje sestre behu najspokojnije u porodici. Na koga su u tome
povukle? Ako su bile na nekog, onda je to sigurno majka, meutim ona je
u poreenju sa njima sada ostavljala utisak osobe koja ne vlada sobom.
etiri sata kasnije Nemakoj je objavila rat i Francuska. Popodne
otac je odluio da uestvuje u manifestaciji koja je trebalo da se odri
ispred Ambasade Velike Britanije. Majka mu to nije dozvoljavala, ali on je
ostao pri svome. Posle se vratio kui veoma uzbuen, uzrujan i izguvanog
odela. Priao nam je kako je tamo video poljskog ministra spoljnih
poslova i ambasadore Engleske i Francuske. Neto je uzvikivao, zajedno s
ostalima pevao, sve do trenutka kada su ih pozvali da se zbog opasnosti
od vazdunih napada to pre raziu kuama. Gomila je sluala te pozive
tako napaljena, da je otac u njoj mogao biti uguen. I pored svega to je
doiveo bio je zadovoljan i dobro raspoloen.
Naalost, naa radost je kratko potrajala. Vesti s fronta bile su sve
alarmantnije. 7. septembra ujutru neko je glasno zakucao na naa vrata. Na
stepenitu je stajao komija od preko puta, lekar, obuven u vojnike
izme, sa sportskom kapom i u nekakvoj lovakoj jakni, s rancem na
ramenu. Veoma se urio, meutim oseao se obaveznim da nas obavesti
da se Nemci ve pribliavaju Varavi, da je naa vlada otputovala u
Lublin, da svi mukarci moraju napustiti grad, prei na drugu stranu Visle,
gde e biti organizovana nova linija odbrane.

U poetku mu niko od nas nije verovao. Odluio sam da skoknem do

ostalih komija i posavetujem se. Henrik je ukljuio radio, meutim u
eteru je vladala tiina. Stanica je utala.
Mnoge komije nisam zatekao, da bih saznao neto od njih. Veina
stanova bila je zakljuana, u drugima ene su ispraale svoje mueve i
brau na put, uplakane i spremne na najgore. Lekar je nesumnjivo govorio
istinu.
Bez premiljanja odluio sam da ostanem. Nisam video nikakvog
smisla u nekakvom ratnom potucanju. Ako sudbina eli da poginem, neka
se to dogodi kod kue. Osim toga mislio sam neko mora brinuti o majci i
sestrama, ako otac i Henrik odu. Nakon savetovanja ispostavilo se da su i
oni odluili da ostanu.
Iz istog oseanja obaveze majka je i dalje pokuavala da nas
nagovori na bekstvo. Nervozno nas je gledala irom otvorenih oiju,
traei sve novije i novije argumente koji e nas uveriti u nunost
naputanja grada. Kad je ipak shvatila da nije u stanju da slomi na otpor,
na njenom lepom, izraajnom licu oslikalo se oseanje olakanja i
zadovoljstva; neka bude to biti mora, bolje je da ostanemo zajedno!
ekao sam do osam sati i im se malo smrailo odluio sam da
izaem u grad. Varava se promenila do neprepoznatljivosti. Kako je bilo
mogue da za samo nekoliko sati toliko dijametralno izmeni svoj izgled?
Sve radnje bile su zatvorene, zamro je tramvajski saobraaj, samo su
automobili, natovareni do vrha, promicali neverovatnom brzinom u pravcu
mosta Ponjatovski.
Maralovom ulicom 1 marirala je eta vojnika. Ili su gordo,
pevajui, iako se meu njima moglo zapaziti neto nevieno: kape su im
stajale nepravilno, svaki od njih nosio je karabin onako kako mu je bilo
zgodno, nisu marirali u nizu, njihova lica odavala su da svako ide u boj na
svoju ruku, da odavno nisu deo precizne i perfektne mainerije, kakvu
predstavlja dobro organizovana armija. Dve mlade ene bacale su im s
trotoara crvene lepe kate, s vremena na vreme uzvikujui patetine rei.
Niko na to nije obraao panju. Ljudi su uurbano trali, osealo se da
bee na desnu obalu Visle. Sada su imali da obave jo par stvari, trudei
se da to uine pre odlunog napada Nemaca. I oni su delovali drugaije
nego prethodne veeri. Varava je bila neobino elegantan grad. Kuda su
se denuli svi oni mukarci i ene obueni kao na stranicama modnih
urnala?

Oni koji su se danas kretali u raznim pravcima kao da su krenuli na

nekakvu turistiku ili lovaku maskaradu. U vojnikim ili skijakim
cipelama, skijakim pantalonama, s maramama na glavi, natovareni
zaveljajima ili rancima, sa tapovima u mci, obueni nehajno, urei, nisu
se trudili da izgledaju bar malo civilizovano.
Ulice, jue jo tako iste, danas su bile pune smea i prljavtine. U
jednom od bonih sokaka po ivinjacima, na trotoaru i kolovozu sedeli su
ili leali vojnici koji su se vratili direktno s fronta. U izrazima njihovih
lica, u pozama i gestovima videla se ogromna iscrpljenost i mrzovolja. To
su i demonstrativno isticali, da ljudi koji ih okruuju ne posumnjaju u njih,
to su tu, a ne na frontu, da je to samo zato to nema nikakvog smisla, da
je to jednostavno beznadeno. Ljudi koji su stajalo malo dalje u
grupicama, prenosili su jedni drugima vesti s bojnog polja koje su uli od
vojnika. Bile su krajnje mune.
Podsvesno sam poeo da se osvrem, traei zvunike. Moda ih je
neko odneo? Nije, jo uvek su se nalazili na svojim mestima, ali su utali.
Prema tome, pourih u Radio. Zbog ega nisu emitovali bilo kakve
vesti? Zbog ega niko nije hrabrio ljude, da zaustavi njihovo kolektivno
bekstvo? Radio nije radio. Direkcija je napustila grad. Samo su blagajnici,
u najveoj moguoj urbi, isplaivali radnicima i umetnicima tromesenu
otpremninu.
- ta sada da radimo? - zgrabih jednog vieg inovnika za rame.
Pogleda me odsutnim pogledom, pogledom u kome se manifestovao
prezir povezan s besom. Na kraju polo mu je za rukom da se oslobodi
mog stiska.
- Koga se to tie? - dreknu na mene, slee ramenima i istra na ulicu,
zalupivi besno vrata.
Postaje neizdrljivo. Niko i ne pokuava da zaustavi Ijude da ne bee.
Zvunici okaeni o uline svetiljke ule. Niko ne uklanja ubre s ulica.
ubre? Da. Niti ublauje paniku. Zar nije sramno beati ulicama umesto
boriti se?
Niko gradu nee povratiti izgubljeno dostojanstvo!
Bila je to slika poraza. Slomljena srca vratio sam se kui. Sledeeg
dana uvee jedna od prvih granata nemake artiljerije udarila je u skladite
drva preko puta nae kue. Prva su izletela stakla radnje na oku,
nedaleko od nae kue, brino oblepljena trakama od belog papira.

2. Prvi Nemci
Sledeih dana, hvala Bogu, situacija se znatno popravila. Grad je
proglaen utvrenjem, dodeljen mu je komandant, koji se obratio
stanovnitvu, pozivajui ga da ostane u gradu i pripremi se za odbranu. Iza
Buga ve je organizovan protivnapad poljskih odreda. Na zadatak je bio
da zaustavimo glavne neprijateljske snage pred Varavom, dok se armija
ne pripremi za priticanje u pomo. I u samoj Varavi situacija se
popravila: granate nemake artiljerije prestale su da padaju na prostor
grada.
Meutim, pojaali su se vazduni napadi. Vie nije bilo alarma. esto
su paralizovali grad i onemoguavali pripreme za njegovu odbranu. Tako
rei svakoga sata pojavljivale su se visoko, na te jeseni izuzetno plavom
nebu, siluete aviona, okruene belim oblaiima granata nae
protivavionske artiljerije, koje su eksplodirale oko njih. Tada se smesta
trebalo skrivati po podrumima. Tu vie nije bilo ale: podovi i zidovi
sklonita vibrirali su, kada su na prostor celog grada padale bombe i svaka
od njih, kao metak u tom ruletu unitenja, pogaala kuu, u ijem se
podrumu neko skrivao, to je znailo smrt. Kroz grad su neprestano jurila
kola hitne pomoi: kada ih nije bilo dovoljno, ukljuivali su se fijakeri,
ak obine taljige, da bi prevezli ranjenike i stradalnike izvuene iz
ruevina.
Meu ljudima vladalo je pozitivno raspoloenje, iz asa u as ak je
raslo oduevljenje. Jo nismo bili, kao onda, 7. septembra, preputeni na
milost i nemilost sudbini. Predstavljali smo organizovanu armiju, koja je
imala vlastiti komandni tab, raspolagala municijom, pred sobom imala
jedinstven cilj: odbranu grada. Samo je od nas zavisio njen efekat. Sada je
trebalo angaovati sve snage.
Glavnokomandujui general apelovao je na ljudstvo da uzme uea
u akciji kopanja odbrambenih rovova oko grada, koji e oteavati napade
nemakih tenkova. Svi su se javljali za taj posao. U naoj kui ostajala je
samo majka, da bi uvala stan i kuvala ruak.
Kopali smo na periferiji grada, du jednog od breuljaka na Volji. 2
Iza nas pruala se lepa etvrt s vilama, ispred nas mlada uma. Taj posao
priinjavao bi mi ak zadovoljstvo, da nas nisu progonile bombe. Istina

nisu padale previe blizu, ali sam se oseao nelagodno, sluajui njihovo
zvidanje, svestan da bi nas neka mogla i pogoditi.
Pored mene prvoga dana kopao je stari Jevrejin u kaftanu i sa
okruglom jevrejskom kapicom bez danca. Kopao je s biblijskom
samopredanou, bacajui se na aov kao na smrtnog neprijatelja, s penom
na ustima, sivom od umora, potresan drhtajima miia, krguui zubima
splet cmog kaftana i brade. Rad koji je premaivao njegove snage, izvoen
s gnevom, nije donosio nikakve vidljive rezultate. Lopata se samo vrkom
zabadala u tvrdu zemlju, a grudve iskopane na taj nain ponovo su klizile
u rov, pre nego to mu je polazilo za rukom da ih prebaci van njegove
ivice. Svakoga asa oslanjao se o ivicu rova, kaljao i krkljao. Smrtno
bled pio je aj od nane, koji su stare ene, koje nisu mogle fiziki da rade,
a elele su da jo neim da doprinesu, donosile radnicima da se osvee.
- Vama je oigledno teko - rekoh mu za vreme jedne pauze. - Morate
prestati, ako nemate snage.
Bilo mi ga je ao, pokuavao sam da ga nagovorim da odustane.
Oigledno je da je posao tog tipa nadmaivao njegove mogunosti.
- Uostalom, niko vas ne primorava...
Pogledao me je teko diui, podigao pogled visoko ka nebu, po
ijem su plavetnilu leteli delovi granata koje su eksplodirale. U njegovom
pogledu primeivao se izraz sree, kao da se na firmamentu u tom trenutku
pojavio Jehova u svem svom sjaju.
- Imam radnju - proaputao je.
Duboko je udahnuo vazduh, zaridao, na njegovom licu ocrtalo se
oajanje i ponovo se s ogromnim naporom bacio na lopatu.
Dva dana kasnije prestao sam to da radim. Saznao sam da Radio
obnavlja delatnost pod rukovodstvom novog direktora Edmunda
Rudnjickog, biveg efa Muzike redakcije. Nije pobegao kao drugi.
Okupljao je rasprene radnike, da bi pokrenuo radio stanicu. Zakljuio
sam da u tamo biti korisniji nego pri kopanju rovova. Tako je i bilo: puno
sam svirao, i kao solista i kao muzika pratnja.
Uslovi ivota u gradu poeli su se izrazito pogoravati, da ne kaem:
bili su obrnuto proporcionalni sve veoj kurai civilnog stanovnitva.
Nemaka artiljerija poela je da tue grad, u poetku predgraa,
kasnije i centar. Videli smo sve vie kua bez prozora, s tragovima granata
ili s oteenim zidovima. Nou je nebo bilo crveno od poara, a vazduh
teak od dima. Ponestajala je hrana. Bila je to jedina taka, u vezi s kojom

hrabri predsednik Stainjski nije bio u pravu: nije trebalo da odvraa ljude
od pravljenja zaliha. Grad ne samo to je hranio sebe ve i vojsku
zatvorenu u njemu Armiju Poznanj, koja je dolazei sa zapada uspela da
se probije do Varave i pojaa njenu odbranu.
Oko 20. septembra naa porodica se iz stana u Klizavoj preselila kod
prijatelja u Gospodnjoj, jer su stanovali na prvom spratu. Nii spratovi
inili su se mnogo manje ugroeni, a za vreme napada neemo morati da
silazimo u podrume. Svi smo oseali strah od protivavionskih sklonita, s
njihovim ustajalim vazduhom, koji nam nije doputao da diemo i s niskim
tavanicama koje su ostavljale utisak da e se svakog trenutka stropotati i
sve pokopati pod ruevinama viespratnica. Ni u naem stanu na treem
spratu nismo se oseali drugaije: kroz prozore bez stakala uli smo
zviduke granata koje preleu, od kojih je svaka mogla udariti u na stan.
Prema tome, izabrali smo prvi sprat naih prijatelja, iako se u njemu
sklonilo puno ljudi, vladala je guva i moralo se spavati na podu.
Bliio se kraj opsade Varave.
Sve tee sam stizao do Radija. Na ulicama su svuda leali leevi,
itavi delovi grada goreli su, odavno nije bilo ni govora o gaenju poara,
jer je neprijateljska artiljerija otetila gradski vodovod. Rad u studiju bio
je veoma opasan. Nemaki topovi gaali su sve vanije objekte u gradu, u
trenutku kada je spiker najavljivao koncert, pojaavala se paljba po radio
stanici.
Histerian strah stanovnika od sabotae u to vreme dostigao je
vrhunac. Svako je mogao biti osumnjien za pijunau i streljan, pre nego
to bi se situacija razjasnila.
U kui, u koju smo se preselili, na etvrtom spratu stanovala je ena,
profesorka muzike. Imala je peh da joj je prezime Hofer i da je
neustraiva. Njenu hrabrost pre bi valjalo smatrati udatvom. Nije bilo
vazdunog napada koji bi je primorao da sie u sklonite i odustane od
svakodnevnih prepodnevnih vebi na klaviru koje su trajale po dva sata.
Sa samo sebi svojstvenom upornou triput dnevno hranila je ptice koje je
drala u kavezima na balkonu. Takav nain ivota u opsednutoj Varavi
bio je doista neobian. Sluavke iz cele kue, koje su se svakoga dana
okupljale kod domara na politike konferencije, smatrale su to veoma
sumnjivim. Posle duih debata dole su do zakljuka da je nastavnica sa
stranim prezimenom po svoj prilici Nemica, da svojom svirkom na klaviru,
svojevrsnom tajnom ifrom signalizira stranoj avijaciji gde da baca bombe.

Pre nego to smo se osvestili, te razjarene ene su upale u stan udakinje,

sprovele je dole, u podrum, zajedno sa njenim pticama, koje su
predstavljale dokaz njene pijunske delatnosti. I nehotice na taj nain
spasile su joj ivot. Nekoliko sati kasnije njen stan potpuno je unitio
jedan projektil koji je pao na njega.
23. septembra poslednji put sam svirao pred mikrofonima Poljskog
radija. Ni sam ne znam kako sam se naao u Radio stanici. Jurio sam od
kapije do kapije, na trenutak skrivao, trao dalje, dok u najblioj okolini ne
bih zauo zviduke bombi. Na vratima sam sreo predsednika Stainjskog.
Bio je nemarno obuen, neobrijan, na njegovom licu ocrtavao se izraz
smrtnog umora. Nije spavao danima, bio je dua odbrane i heroj grada. Na
njegovim leima leala je odgovornost za sudbinu Varave. Nalazio se
svuda. Kontrolisao je prve linije rovova. Rukovodio podizanjem barikada.
Bavio se bolnicama, pravednom raspodelom skromnih zaliha hrane,
organizacijom protivavionske odbrane i vatrogasnom slubom i pored toga
nalazio vreme da se svakodnevno preko radija obraa narodu. Svi su
oekivali ta obraanja i iz njih crpli optimizam. Niko nije imao razloga za
gubljenje hrabrosti, sve dok nije oseao Predsednikovu sumnju. Situacija
uopte nije bila najgora. Francuzi su prekoraili Zigfridovu liniju, Englezi
su bombardovali Hamburg. U svakom trenutku oekivala se invazija na
Nemaku. Tako nam se bar svima inilo.
Toga dana trebalo je da sviram opena. To je bila, kako se kasnije
ispostavilo, poslednja emisija ive muzike sa antene Poljskog radija.
Bombe su svakog asa padale u neposrednoj blizini studija, okolne kue
bile su u plamenu. U takvoj buci tako rei nisam uo zvuk vlastitog
klavira. Posle koncerta morao sam da ekam dva sata, pre nego to je
artiljerijska vatra prestala, da bih krenuo kui. Roditelji, sestre i brat ve
su se pribojava- tla mi se neto desilo, zbog ega su me pozdravili kao da
sam se vratio s onog sveta. Samo je naa kuna pomonica smatrala da je
sva ta uznemirenost izlina. Tumaila je: Ta imao je sa sobom
dokumente, doneli bi ga kui...
Istoga dana, neto posle tri sata, radio stanica je uutala.
Reprodukovana je ploa s Koncertom u c-molu Rahmanjnova, ali upravo u
trenutku kada se zavravao lep i veoma miran drugi deo, nemaka bomba
otetila je elektrinu centralu i zvunici u gradu su umukli. Uvee sam i
dalje pokuavao da i pored divljajue artiljerijske vatre radim na
kompoziciji mog Konertina za klavir i orkestar. Time sam bio zauzet i

kasnije, sve do kraja septembra, iako mi je to sa sve veim naporom

polazilo za rukom.
U suton pogledao sam kroz prozor. Ulica osvetljena vatrom bila je
pusta, a s vremena na vreme u njoj su odjekivale eksplozije. S leve strane
gorela je Maralova, iza mene Kraljevska i Gibovski trg, pravo Senjaka.
Teki, krvavo-crveni kolutovi dima vukli su se nisko iznad kua. Kolovozi
i trotoari bili su zasipani nemakim lecima, koje niko nije podizao, jer su
kako se govorilo bili zatrovani. Ispod jedne bandere leala su dva mrtva
tela, jedno rairenih ruku, drugo zgreno kao u snu. Ispred ulazne kapije
nae kue leao je enski le otkinute glave i ramena. Pored njega
prevrnuta kofa. ena je, oigledno, nosila vodu iz bunara. Trag njene krvi
je u vidu tamnog, dugog mlaza vodio ka ulinom kanalu i dalje ka
reetkastom slivniku.
Gvozdenom ulicom od strane Velike lagano je dolazi fijaker. Teko
je shvatiti kako mu je polo za rukom da stigne ak ovde i zbog ega su se
i konj i koija ponaali tako mimo, kao da se naokolo nita nije dogaalo.
Na raskrsnici sa Borovom ulicom fijakerista je zaustavio konja,
razmiljajui kuda dalje da krene. Nakon kraeg premiljanja izabrao je
pravo, coknuo je i konj je nogu pred nogu krenuo napred. Proli su desetak
metara, kada se zau fijukanje i tutnjava. Zaslepeo me je jak bljesak, kada
sam se ponovo navikao na pomrinu, fijakera vie nije bilo. Razlupano
drvo, ostaci rude, delovi tapacirunga, razneta tela oveka i konja leali su
razbacani pored zidova kua. A mogli su da skrenu u Borovu...
25. i 26. nastupili su pakleni dani. Eksplozije su se pretvorile u
neprekidnu grmljavinu, emu se prikljuila i buka aviona koji su nadletali
u briuem letu, podseajui na elektrine builice. Vazduh, teak od dima
i praine, uvlaio se u svaku pukotinu, ne doputajui ljudima sakrivenim
u podrumima ili u stanovima udaljenim od ulice da slobodno diu.
Ni sam ne znam kako sam preiveo ta dva dana. Pare bombe ubilo
je oveka koji je sedeo pored mene u spavaoj sobi naih prijatelja. Dve
noi i jedan dan proveo sam sa jo deset osoba zatvoren u malom toaletu.
Kada smo nekoliko nedelja kasnije razmiljali o tome, kako nam je to tada
uspelo, pokuavajui ponovo da uemo u njega, ispostavilo se da se u
normalnim uslovima tamo ne bi smestilo vie od osam osoba.
27. septembra, u sredu, Varava je kapitulirala. Jo dva dana nisam
se usuivao da izaem u grad. Kui sam se vratio smrvljen: inilo mi se da
je Varava prestala da postoji.

Ulica Novi svet 3 svela se na uzanu stazicu, koja krivuda izmeu

gomila ruevina. Na svakom uglu trebalo je mimoilaziti barikade
podignute od prevrnutih tramvaja i ploa povaenih iz trotoara. Na
ulicama gomile leeva u stanju raspada. Ljudstvo izgladnelo za vreme
opsade gramzivo se bacalo na konjske strvine koje su svuda leale. Jo su
tinjale ruevine mnogih kua.
Upravo sam iao Jerusalimskom alejom, kada su od strane Visle na
motociklu prispela dvojica vojnika, sa elinim lemovima, obuena u
zelene, meni nepoznate uniforme. Imali su velika, tupa lica i oi boje vode.
Zaustavili su se pokraj ivinjaka i pozvali deaka koji je upravo prolazio.
Priao im je.
- Marschallstrase! Marschallstrase!
Dubokim, hrapavim glasovima ponavljali su neprestano tu jednu
jedinu re. Deak je stajao nemo, otvorenih ustiju, ne mogavi da izusti ni
rei.
Vojnici su izgubili strpljenje. Jedan od njih opsova sebi u bradu,
odmahnu prezrivo rukom, dade gas i ode.
Bili su to prvi Nemci.
Nekoliko dana kasnije na zidovima Varave pojavile su se dvojezine
objave nemakog komandanta, u kojima je poljskom ivlju obeavao
posao, a usput i zatitu nemake drave. Specijalno poglavlje u objavama
bilo je posveeno Jevrejima, kojima su garantovana sva prava,
nedodirljivost svojine i potpuna sigurnost.

3. Oevo klanjanje
Vraali smo se u Klizavu, bez nade da emo svoj stan zatei
neoteen. Meutim, osim par prozorskih stakala sve je bilo na mestu.
Vrata su bila zakljuana, kao to smo ih ostavili izlazei, unutra su sve
sitnice leale na svome mestu. I ostale kue u okolini bile su neoteene.
Kada smo posle nekoliko dana poeli da izlazimo na ulicu, da bismo
saznali neto o svojim prijateljima, ispostavilo se da je grad i pored velikih
oteenja funkcionisao. U stvari, gubici su bili znatno manji nego to bi se
oekivalo posle avionskih napada. U poetku se govorilo o sto hiljada
pobijenih, svi su bili duboko potreseni tom brojkom, koja je predstavljala
deset procenata celokupnog stanovnitva Varave. Kasnije se pokazalo da
je broj rtava iznosio oko dvadeset hiljada. Meu njima su se nalazili i
nai prijatelji, koje smo pre nekoliko dana videli ive, a danas su leali
zatrpani ruevinama, raskomadani bombama. Poginula su dva druga moje
sestre Regine. Zatrpala ih je kua sruena u Koikovoj ulici. Kada smo
kasnije prolazili kraj tog mesta, trebalo je stavljati maramicu na nos. Kroz
zatrpane prozore podruma i pukotine u zidu irio se smrad osamdesetak
tela u raspadu, koji je trovao vazduh u itavoj okolini. U Mazovjeckoj
ulici jednog mog druga raznela je artiljerijska granata. Samo zahvaljujui
tome to je pronaena glava, moglo se ustanoviti, da raskomadani ostaci
pripadaju oveku, koji je nekada bio talentovani violinista. Bile su to
uasavajue vesti. Meutim, nita nije moglo da narui nau gotovo
ivotinjsku radost, stidljivo skrivanu u podsvesti, zbog toga to smo ivi i
nita nam ne preti. U toj novoj stvarnosti sve to je pre mesec dana
predstavljalo nekakvu trajnu vrednost, izgubilo je znaenje. Stvari, koje
pre toga nisu zasluivale panju, zauzele su novo, vano mesto: lepa i
udobna fotelja, bela kaljeva pe, na kojoj si za trenutak mogao zaustaviti
pogled ili kripa patosa koja je dopirala iz stana iznad naeg bile su
obeleja normalnog ivota i kune atmosfere.
Otac se prvi ponovo poeo baviti muzikom. Satima je svirao na
violini, beei na taj nain od stvarnosti., Kada je neko, ko je doneo nove i
rave vesti, pokuavao da ga odvoji od posla, udubljivao se u to
zabrinuto, naborana ela, da bi trenutak kasnije, razgaljena lica rekao: Ali,
to ne svedoi ni o emu! i tako e ovde najdalje za mesec dana biti
saveznici!. Ovaj standardni odgovor na sva pitanja i probleme u to vreme

bio je njegov jedini nain izolacije od okoline, beg u vanzemaljski svet

muzike, u kome se oseao najbolje.
Naalost, prve informacije koje su doneli ljudi, koji su uspeli da
pomou akumulatora pokrenu svoje radio aparate, nisu potvrdile oev
optimizam. Stvari su loe stajale: Francuzi nisu pokuavali da probiju
Zigfridovu liniju, Englezi nisu bombardovali Hamburg, nije bilo pomena o
bilo kakvim planovima invazije na Nemaku. U Varavi, meutim,
zapoele su prve racije. U poetku inili su to nespretno, kao da se stide te
nove metode muenja ljudi. Nedostajalo im je iskustvo za neto drugo.
Mali privatni automobili prolazili su ulicama, neoekivano su se
zaustavljali u blizini Jevreja koji su ili trotoarom, kroz vrata koja su se
otvarala pruala se ruka, iji je savijen kaiprst pozivao gestom: Komm,
komm! Oni koji su se vraali iz takvih racija priali su o prvim
sluajevima prebijanja: tada jo nisu bila opasna uglavnom su se svodila
na udarce po licu ili na par uteva. Ti dogaaji doivljavani su posebno
bolno od strane onih, koji su ih smatrali neim uvredljivim, jo uvek ne
shvatajui da ne predstavljaju, na osnovu etikih kriterijuma, nita drugo
ve da su to najobiniji udarci ili utiranje nekakve stoke.
U poetku opta ogorenost na lanove poljske vlade i rukovodstvo
armije, koji su pobegli u inostranstvo, ostavivi zemlju na milost i nemilost
sudbini, bila je snanija od mrnje prema Nemcima. S tugom su se seali
Maralovih rei, kada je izjavljivao da neprijatelju nee dati ni dugme od
uniforme. Doista ga nije ni dao, jer je uniformu poneo sa sobom,
naputajui Poljsku. Bilo je i onih koji su proricali da e sada biti bolje,
jer e Nemci izai na kraj s haosom koji je vladao u Poljskoj.
Iako su Nemci dobili oruani rat protiv nas, u politikom pogledu
poeli su da gube. Odluan poraz pretrpeli su decembra 1939. godine,
kada je u Varavi streljano prvih sto nevinih mukaraca. Tada je samo za
nekoliko sati izmeu Poljaka i Nemaca izrastao zid mrnje, koji nije
mogao biti uklonjen, premda su okupatori tokom kasnijih godina rata
ispoljavali dobru volju za to.
Istaknute su prve nemake naredbe, za ije se nepridravanje
kanjavalo smru. Najvanija se odnosila na trgovinu hlebom: svako ko
bude prodavao ili kupovao pecivo po vioj ceni od one pre rata i u tome
bude uhvaen, bie kanjen streljanjem. Ta naredba ostavljala je na nas
potresan utisak. Danima nismo jeli hleb, hranei se krompirom i nekakvim
jelima od brana. Henrik je kasnije primetio, da hleb ipak postoji, da se

kupuje i da one koji ga kupuju na licu mesta ne streljaju. Prema tome, i mi

smo poeli kupovati hleb. Zabrana nikada nije ukinuta. To to se kupovao
i jeo hleb tokom svih pet godina rata, znailo bi izvrenje miliona smrtnih
kazni u celoj Generalnoj guberniji. 4 Prolo je jo mnogo vremena pre nego
to smo se uverili, da nemake naredbe ne predstavljaju za nas istinsku
opasnost. Da nas snalazi krajnje neoekivano, kao grom iz vedra neba, ono
to nije nagoveteno bilo kakvim propisom.
Ubrzo posle toga usledila su nova ikaniranja, u prvom redu Jevreja.
Nemci su poeli preuzimati nekretnine koje su pripadale Jevrejima.
Takoe je objavljeno da nijedna porodica nema prava da poseduje vie od
dve hiljade zlota. Ostalu uteevinu i vredne predmete trebalo je
deponovati u banci. Niko, naravno, nije bio toliko naivan da dobrovoljno
preda bilo ta u neprijateljske ruke. I mi smo odluili da sve sakrijemo,
iako se celokupan na imetak sastojao od oevog zlatnog depnog sata i
pet hiljada zlota u gotovini.
O tome gde sve to sakriti burno smo diskutovali. Otac je predloio
metod proveren u prethodnom ratu: izbuiti rupu u nozi od stola i u nju sve
sakriti.
- A ta e biti ako odnesu sto? - ironino je upitao Henrik.
- Gluposti - odgovorio je ogoreno otac. - ta e im ovakav sto?
S prezirom je pogledao komad nametaja, ija je sjajno politirana
ploa nosila brojne tragove prosute tenosti, dok se na jednom mestu
orahov furnir malice i podigao. Otac se pribliio naglo stolu i gurnuo prst
ispod ploe. Komadi se odlomio s glasnim praskom, pokazujui golo
drvo. To je nametaju oduzelo i poslednju mrvicu sjaja.
- ta to radi? - planula je majka.
Henrik je imao drugi predlog. Po njegovom miljenju, trebalo je ii na
psiholoke efekte sat i novac treba poloiti na sto, na vidno mesto. Nemci
koji e pretraivati sva mogua skrovita, nee ih primetiti.
Na kraju smo se nekako dogovorili: sat smo stavili ispod ormana,
lanac od sata u futrolu oeve violine, a novac zalepili za prozorski ram.
Ljudi nisu doputali da budu zastraeni strogou nemakog prava,
radovali su se to e Nemci Varavu svakog asa predati sovjetskoj
Rusiji, koja e prostore koje je tobo zauzela vratiti Poljskoj, kada to bude
mogue. Granica na Bugu jo nije bila utvrena, s druge strane Visle
neprestano su dolazili ljudi koji su se kleli da su na vlastite oi videli
ruske odrede u Jablonoj ili u Garvolinu. Bilo je i onih koji su se kleli da

su sreli Ruse koji se povlae iz Vilna i Lavova, preputajui te gradove

nemakoj kontroli. Nije bilo lako snai se, niti ikome verovati.
Mnogi Jevreji nisu ekali Ruse. Prodavali su svoj imetak u Varavi i
upuivali se na istok, u jedinom pravcu, u kojem su jo mogli pobei od
Nemaca. Gotovo svi moji drugovi spremali su se za put, pokuavali da me
uvere da krenem sa njima. Meutim, porodino smo odluili da i ovoga
puta ostanemo zajedno.
Jedan poznanik se vratio posle dva dana, bez ruksaka i novca, sav u
modricama i potiten. Video je petoricu Jevreja obeenih za ruke na
drveu u blizini granice, s tim to su ih prethodno iibali. Bio je svedok
smrti doktora Haskjelevia, kome su Nemci, saznavi da se uputio preko
Buga, zapretili streljanjem, a onda ga naterali da ue u reku i da se kree
sve dublje i dublje, dok konano nije izgubio tlo pod nogama i udavio se.
Mnogim Jevrejima, iako su pokradeni i mueni, polo je za rukom da
stignu u Rusiju. Mom kolegi ukrali su samo novac i stvari, pretukli ga i
proterali. Saaljevali smo jadnika, smatrajui da bi mu bilo bolje da je
postupio kao mi. Naa odluka nije bila doneta na osnovu nekakvih
logikih pretpostavki i premda ne elim da zvui patetino, moram da
konstatujem, da je pri njenom donoenju glavnu ulogu odigrala naa
vezanost za Varavu.
Kada kaem naa imam u vidu sve svoje blinje s izuzetkom oca.
Ostao je samo zato to nije hteo da se suvie udaljuje od Sosnovca, iz
koga je poticao. Varavu nikada nije suvie voleo i to je za nas ovde bilo
gore, vie je eznuo za svojim rodnim gradom i idealizovao ga. Samo tamo
bilo je dobro i lepo, ljudi su voleli muziku, cenili kako svira na violini i
samo tamo mogao se napiti dobrog, hladnog piva, dok ovde, u Varavi
slue odvratan bukuri. Posle veere poloio bi ruke na stomak, zavalio
se ugodno u fotelji, zatvorio oi sanjarei, ulepavajui nam ivot
monotonim priama o Sosnovcu, koji je postojao samo u njegovoj mati
ispunjenoj enjom.
Poslednjih nedelja jeseni, nepuna dva meseca nakon ulaska Nemaca,
Varava se iznenada vratila u svoj uobiajeni ritam ivota. Ekonomsko
oivljavanje koje je proticalo bez tekoa za sve je predstavljalo jo jedno
iznenaenje u tom najneobinijem od svih ratova, u kome je sve proticalo
drugaije nego to se oekivalo. Ogroman grad, delimino unitenu
prestonicu viemilionske drave, s armijom nezaposlenih inovnika
zapljusnuo je talas iseljenika iz leske, s Primorja i iz okoline Poznanja.

Neoekivano za te ljude, ljude bez krova nad glavom, bez ansi da dobiju
posao i bilo kakvih izgleda za budunost, ispostavilo se da se novac moe
zaraivati nepotovanjem nemakih uredbi. to ih je vie donoeno,
mogunosti za nepotenu zaradu bivale su sve vee.
ivot se kretao na dva koloseka: prvim, u skladu s obavezujuim
zakonima, u kome su ljudi morali da rade od jutra do sutra, gotovo
gladujui, i drugim, nelegalnim, ispunjenim fantastinim mogunostima
bogaenja, sa sjajnom trgovinom dolarima, brilijantima, branom, koom ili
lanim dokumentima i pored neprestanih pretnji smrtnom kaznom,
ispunjenim zabavama u luksuznim restoranima, u koje se ulazilo rikama. 5
Samo malobrojni su iveli u izobilju. Kada sam se uvee vraao kui,
svakodnevno sam viao enu koja je sedela u loi jedne kue u Senjakoj
i pevala tune ruske pesme. Uvek je poinjala da prosi u sumrak, kao da
se bojala da e je neko prepoznati. Imala je sivi kostim, iji je elegantan
izgled svedoio o tome da je njegova vlasnica nekada ivela bolje. Njeno
lepo lice pri sivoj svetlosti sumraka delovalo je mrtvo, oi su joj bile
uperene u jednu taku, negde iznad glava prolaznika. Pevala je prijatnim,
dubokim glasom, pratei sebe na harmonici. U itavom stavu i u tome
kako se oslanjala o zid, mogla se prepoznati ena iz viih krugova, koju je
samo rat mogao primorati da na taj nain zarauje za svoje izdravanje.
Meutim, nije joj ilo loe. U tamburinu ukraenom svetlim trakama, koji
je po svoj prilici smatrala simbolom prosjakog reda i koji je stavljala
pored svojih stopala, nalazilo bi se prilino novia, ponekad i novanice
od pedeset zlota.
I ja sam izlazio, kad god sam mogao, meutim ne pre sumraka, iako iz
potpuno drugih razloga. Meu mnogim munim naredbama, uperenim
protiv Jevreja postojala je i jedna nepisana, koje se bespogovomo moralo
pridravati: mukarci jevrejskog porekla morali su se klanjati svakom
nemakom vojniku koga sretnu. Ta idiotska i uvredljiva naredba dovodila
je Henrika i mene do belog usijanja. inili smo sve to je bilo u naoj
moi, da je izbegnemo. Kada bismo izdaleka ugledali Nemca kako dolazi,
prelazili smo na drugu stranu ulice, a kada nismo mogli izbei
konfrontaciju, okretali smo glavu, pravei se da ga ne primeujemo, iako
nam je u najboljem sluaju pretilo prebijanje.
Sasvim drugaije postupao je otac. Pronalazio je vee ulice, po
kojima je etao i klanjajui se, pozdravljao Nemce prenaglaenim,
ironinim gestom, ushien kada mu je vojno lice, obmanuto njegovim

radosnim licem, ljubazno i s osmehom odgovaralo kao starom znancu.

Svake veeri nakon povratka kui nije mogao da se nahvali
zadovoljstvima koja je usput doivljavao i dokle su sve stigli njegovi
kontakti: bilo je dovoljno da na trenutak izae na ulicu pa da ga okrue
desetine poznanika. Nije mogao da ih se otarasi, ruka mu je trnula od
neprestanog dodirivanja eira. 0 tome nam je priao vragolasto se
smekajui i trljajui ruke od zadovoljstva.
Pa ipak, nisu se mogla umanjivati sva ona ikaniranja od strane
Nemaca. Bila su deo programa, koji je imao za cilj da nas dre u
neprestanoj nervnoj napetosti i brizi za budunost. Svakih nekoliko dana
pojavljivale su se nove, naizgled beznaajne naredbe, mada su nam
neprestano davale do znanja, da Nemci misle na nas i ne pomiljaju da nas
gube iz vida.
Jevrejima je bilo zabranjeno da putuju vozom. Za vonju tramvajem
morali su plaati etiri puta veu cenu nego Arijevci. Poele su se iriti
prve glasine o formiranju geta. Kruile bi po dva dana i ljude dovodile do
ludila, da bi iznenada utihnule.

4. Geto
Kada su se krajem novembra sunani dani, te godine izuzetno duge
jeseni, proredili i sve ee padala hladna, jaka kia, ja, otac i Henrik prvi
put smo se oeali o smrt. Jedne veeri sva trojica zasedeli smo se kod
jednog poznanika i kada sam pogledao u sat, s uasom sam primetio da za
trenutak poinje policijski as. Trebalo je smesta krenuti. Nismo imali
mogunosti da na vreme stignemo kui, mada malo zakanjenje tobo nije
predstavljalo veliki greh. Odluili smo da probamo. Obukli smo mantile,
ubrzano se oprostili i istrali na ulicu. Bilo je mrano i gotovo pusto. Kia
nas je ibala po licu, udarci snanog vetra upali su table s natpisima firmi,
ceo taj prostor bio je ispunjen kloparanjem. Podignutih okovratnika trudili
smo se da idemo du zidova kua, to smo mogli bre i tie. Ve smo bili
u Biljnoj ulici i inilo se da emo sreno stii kui, kad se iznenada iza
ugla pojavi andarmerijska patrola. Nije bilo vremena ni da se vratimo ni
sakrijemo. Stali smo pri zaslepljuoj svetlosti depnih lampi, jedan od
andarma nam se pribliio, da bi to bolje osmotrio naa lica.
- Da li ste Jevreji?
Pitanje je pre imalo retoriki karakter, jer nije oekivao odgovor:
- Pa da...
U njegovom glasu oseala se nota trijumfa, jer je uspeo da ulovi tako
sjajne zverke, a takoe oseala se i pretnja i podsmeh. Pre nego to smo
uspeli da se snaemo, ta nameravaju, postavili su nas licima prema zidu,
udaljili se par koraka od nas i otkoili karabine. Tako je trebalo da izgleda
naa smrt... Nastupie za par sekundi. Zatim emo leati u lokvama krvi,
rascopanih lobanja, sve do sledeeg dana, dok za sve ne saznaju sestre i
majka i ne dotre ovde. Poznanici e zamerati sebi to su nam dopustili da
izaemo od njih onako kasno. Sve te misli prolazile su mi kroz glavu, ne
dopirui sasvim do moje svesti, kao da su se odnosile na nekog drugog.
Tada zauh kako neko ree:
- Ovo je kraj!
Tek trenutak kasnije shvatio sam da je to bio moj vlastiti glas. Neko
je glasno zaplakao. Okrenuo sam glavu i u svetlosti lampi ugledao oca
kako klei na mokrom asfaltu. Jecao je i molio andarme da nam daruju
ivot. Kako je mogao da se tako poniava?! Henrik je stajao nagnut nad
ocem, neto mu je aputao, pokuavajui da ga podigne. Henrik, moj brat,

sa svojim veno sarkastinim smehom, imao je u sebi neeg

razoruavajueg i prefinjenog. Nikada ga takvog nisam video. Mora da je
u njemu, posve sigurno, uao jo jedan, potpuno drugaiji ovek, sa
kojim sam se mogao ak dobro razumeti, a ne neprestano svaati, samo da
sam imao priliku da ga ranije upoznam. Ponovo sam se okrenuo prema
zidu. Naa situacija je i dalje bila beznadena. Otac je plakao, Henrik je
pokuavao da ga smiri, a Nemci su i dalje ciljali u nas. Nismo ih videli iza
zida svetlosti. Odjednom, u deliu sekunde instinktivno sam osetio da nam
smrt vie ne preti. Proe par sekundi i oni dreknue:
- ta ste po profesiji?
Henrik, potpuno vladajui sobom, krajnje mirnim glasom, kao da se
nita ne deava, odgovorio je u nae ime:
- Mi smo muziari.
Jedan od andarma priao nam je blie, epao me za okovratnik i
besno prodrmao, iako za to nije imao nikakvog razloga, s obzirom da nam
je ve poklonio ivot.
- Imate sreu to ste naleteli na muziara!
Tako me je udario da sam se zateturao pored zida.
- Beite!
Jurnuli smo u mrak, da to bre napustimo prostor koji osvetljuju
lampe, u strahu, da mogu promeniti svoju odluku. Sa sve vee udaljenosti
uli smo kako se svaaju. Ostala dvojica andarma zamerala su naem
spasiocu, tvrdei da ne zasluujemo samilost, da je rat, u kome sada ginu
nevini Nemci i da se razbuktao naom krivicom.
Naalost, Nemci nisu ginuli onako brzo, koliko su brzo uspevali da se
bogate. Sve ee nemake bande su poseivale stanove Jevreja, krale im
dragocene predmete i nametaj, koje su kamionima odvozili. Uasnuti ljudi
liavali su se skupocenijih stvari, zamenjivali ih bezvrednim, koje nee
nikog privui. I mi smo prodali gotovo sve, to je imalo bilo kakvu
vrednost, ali ne u strahu od napada ve zato to nam je bivalo sve tee.
Niko iz nae porodice nije imao mrvicu smisla za trgovinu. Regina je
pokuavala, ali joj nije polazilo za rukom. Kao pravnik imala je jako
oseanje za pravednost, zbog ega nije mogla da trai dvostruko veu cenu
za neki predmet. Brzo je odustala od trgovine, da bi se kao i nekad
pozabavila davanjem asova. Otac, majka i Halina davali su asove
muzike, a Henrik engleskog. Samo ja u to vreme nisam mogao naterati
sebe da se bavim neim to donosi zaradu. Utonuo u duboku depresiju, s

vremena na vreme sam uspevao jedino da radim na instrumentaciji svog

konertina.
U drugoj polovini novembra Nemci su bez navoenja bilo kakvih
razloga zapoeli bodljikavom icom da ograuju severnu stranu Maralove
ulice. Krajem meseca pojavila se objava, u koju u poetku niko nije
mogao da poveruje. Prevazilazila je naa najcrnja oekivanja: u periodu
izmeu 1. i 5. decembra svi Jevreji morali su da stave beli povez sa
naivenom belo-plavom Davidovom zvezdom. Dakle, trebalo je da
budemo obeleeni, da se javno razlikujemo u gomili, tj. odreeni smo za
odstrel. Time je poniteno nekoliko stotina godina humanizma, koji je
zamenjen metodama mranog srednjevekovlja.
Jevrejska inteligencija je sada poela da sebe nedeljama dri u
dobrovoljnom kunom pritvora. Niko nije imao hrabrosti da sa povezom
na raci izae na ulicu, a kada se to ni na koji nain nije moglo izbei,
pokuavalo se da se neopaeno prolazi, lica usmerenog prema zemlji,
punog stida i bola.
Nastupili su meseci neoekivano teke zime. Mraz kao da je dodatno
pomagao Nemcima u proganjanju ljudi. Trajao je nedeljama, tako niske
temperature nisu pamtili ni najstariji ljudi u Poljskoj. Gotovo nigde nije se
mogao kupiti ugalj, a njegova cena je porasla do nevienih granica. Seam
se dana koje smo provodili u krevetu, jer se u stanu od hladnoe nije
moglo izdrati.
Za vreme najveih mrazeva u Varavu su stizali transporti Jevreja,
iseljavanih iz zapadnog dela Poljske. U grad je stizao samo deo njih. U
nova mesta boravka stizali su u stonim vagonima, plombiranim, tako da
su ljudi zatvoreni na taj nain voeni bez jela, vode i grejanja, esto i po
vie dana. Kada je transport stizao na cilj, u ivotu je bilo retko vie od
polovine ljudi, a i ti su bili sa uasnim promrzlinama. Ostali, mrtvi,
ukoeni od hladnoe, stajali su sabijeni meu ivima, prevrtali se na
zemlju, kada bi otvarali vrata vagona.
inilo se da ne moe biti gore. Tako su mislili samo Jevreji, dok su
Nemci imali drugaije miljenje. U skladu sa svojim naelima postepenog
jaanja terora, izdavali su nove naredbe. Prve su nagovetavale odvoenje
na rad u koncentracione logore, u kojima e Jevreji stei odgovarajue
drutveno vaspitanje, koje e im omoguiti da prestanu da budu paraziti
na zdravom organizmu arijevske rase. Trebalo je da rade mukarci od
dvanaest do ezdeset godina i ene od etrnaest do etrdeset pet. Druga

objava odreivala je tok registracije i deportacije. Nemci nisu eleli da se

bave time i taj zadatak su predloili Jevrejskoj optini. Trebalo je da
budemo vlastiti delati, da vlastitim rukama pripremamo svoj kraj, da
vrimo neku vrstu pravno sankcionisanog samoubistva. Deportacije su
planirane za poetak prolea.
Optina je odluila da uini sve i koliko je mogue potedi
inteligenciju. Za hiljadu zlota po osobi zamenjivala je fiktivno
registrovanog intelektualca nekim radnikom iz redova jevrejskog
proletarijata. Naravno, novac sakupljen na taj nain nije u celosti
dospevao u ruke onih jadnika: optinski inovnici finansirali su sebe, ivot
bogato ispunjen votkom i rukovima.
Na kraju, stiglo je prolee.
Nije dolo do oekivanih deportacija. I ovoga puta ispostavilo se da
zvanine odluke Nemaca nisu uvek ispunjavane. Cak naprotiv dolo je do
poputanja u jevrejsko-nemakim odnosima, koje je potrajalo nekoliko
meseci i inilo se realno, jer su obe strane posveivale panju dogaajima
na frontu.
Oekivali smo da se saveznici, koji su imali dosta vremena, tokom
zime pripreme, u prolee istovremeno napadnu Nemce iz Francuske,
Belgije i Holandije, da slome Zigfridovu liniju, da zauzmu Bavarsku,
Sarsku oblast i severni deo Nemake, osvoje Berlin i najkasnije do leta da
oslobode Varavu. itav grad iveo je u nervoznom iekivanju tog
napada, neke vrste praznika. Za to vreme Nemci e ui u Dansku, to je po
miljenju lokalnih politiara bez ikakvog znaaja, jer e tamo biti
opkoljeni.
10. maja zapoela je ofanziva, ali ne saveznika ve nemaka.
Holandija i Belgija su pale pred neprijateljem, napadnuta je Francuska,
meutim nismo gubili nadu. Ponavljala se 1914. godina. Francuskim
snagama rukovodili su ak isti ljudi, kao i nekada: Peten, Vejgan sjajni
taktiari Foove kole. Verovalo se da se Nemcima nee slabije
suprotstaviti nego onda.
20. maja u vreme ruka posetio nas je kolega violinista. Trebalo je da
malice sviramo, da bismo se podsetili jedne od naih omiljenih
Betovenovih sonata, koju odavno nismo svirali. Dolo je i nekoliko drugih
prijatelja. Majka da bi nam priredila zadovoljstvo, spremila uinu. Bio je
lep, sunan dan, pili smo divnu kafu, jeli kola koji je majka ispekla, bili
izvrsno raspoloeni; svi smo znali da su Nemci zauzeli poloaje oko

Pariza, ali se niko zbog toga nije naroito uzbuivao. Jo je postojala

Mama, klasina linija otpora, na kojoj se sve moralo, kao u fermatu drugog
dela openovog Skerca u h-molu, zaustaviti i Nemci, koji su se dotle
kretali napred brzo, u jurinom, osminskom taktu, bie primorani da se
vrate i povuku na svoje granice, a kasnije jo dalje, sve do konanog
akorda saveznike pobede.
Popili smo kafu i hteli da ponemo da sviramo. Seo sam za klavir
okruen grupom prefinjenih slualaca, koji su umeli da cene zadovoljstvo,
koje e za trenutak doiveti. Sa moje desne strane stajao je violinista, sa
leve je sedela mlada i lepa Reginina prijateljica, koja je trebalo da okree
note. ta mi je jo moglo nedostajati za sreu? ekali smo Halinu, koja je
morala da sie na trenutak u prodavnicu, odakle e nekome telefonirati.
Vratila se nosei specijalno izdanje nekih novina. Velikim slovima, valjda
najveim kojima je raspolagala tamparija, na prvoj strani bile su
odtampane dve rei: OSVOJEN PARIZ!
Naslonio sam glavu o klavir i prvi put tokom tog rata briznuo u pla.
Sada e Nemci opijeni pobedom, nakon kratkog predaha, ponovo
imati vremena da se koncentriu na nas, premda se nije moglo rei da
tokom borbi na zapadnom frontu nisu mislili na nas. Neprestano su
pljakali, iseljavali Jevreje, odvodili ih na rad u Nemaku, na ta su se svi
ve navikli. Sada se moglo oekivati neto gore. Septembra meseca
krenuli su prvi transporti u radne logore u Belecu i Hrubjeovu. Jevreji,
koji su tamo stekli odgovarajue vaspitanje, stajali su danima u vodi do
pojasa, radei na izgradnji melioracionih kanala. Dnevna porcija hrane
iznosila je sto grama hleba i tanjir vodnjikaste supe. Rad nije potrajao dve
godine kako su nagovetavali ve tri meseca, ali i to je bilo dovoljno da te
ljude fiziki potpuno iznuri, a mnogi od njih su oboleli od tuberkuloze.
Mukarci koji su ostali u Varavi, trebalo je da se prijave za rad;
svako je najmanje est dana nedeljno trebalo fiziki da radi. inio sam sve
to je bilo u mojoj moi da to izbegnem. Radilo se pre svega o mojim
prstima: bilo je dovoljno sitno oteenje zglobova, ogrebotina miia ili
laka povreda, pa da moja pijanistika karijera bude zapeaena. Henrik je
to video sasvim drugaije: po njegovom miljenju, oni koji se bave
stvaralakim radom trebalo bi da iskuse i ukus tekog, fizikog rada, da bi
mogli da cene njegovu vrednost. Zbog toga se dobrovoljno prijavio za
njega, iako je to prekinulo njegove dalje studije.
Javno mnjenje ubrzo su uzdrmala sledea dva dogaaja: prvi od njih

bio je nemaki avionski napad na Englesku, a drugi da su se u ulicama

koje vode u geto pojavile table koje su informisale o epidemiji tifusa i
nunom zaobilaenju te etvrti. Ubrzo posle toga u jedinim novinama u
Varavi koje su Nemci izdavali na poljskom jeziku pojavio se zvanini
komentar na tu temu: Jevreji su drutveno tetni i prenosioci zaraze. Nisu
zatvarani u geto, ak nije trebalo koristiti tu re. Nemci, velikoduan,
kulturan narod nikada ne bi zatvarali u geta ni parazite kao to su Jevreji,
za koje kao relikte srednjeg veka nema mesta u novom, evropskom
poretku. ak naprotiv, planira se stvaranje specijalne etvrti, u kojoj e
iskljuivo iveti Jevreji, gde e moi da se oseaju slobodno, da se
preputaju svojim ritualima i razvijaju vlastitu kulturu. Jedino iz
higijenskih razloga ta etvrt bie odvojena zidom, kako se tifus i druge
jevrejske bolesti ne bi prenosile na ljude u ostalim delovima Varave.
Komentaru je prikljuen plan grada, u koji su precizno ucrtane granice
geta. Jedino smo se mogli radovati to se naa ulica nalazila u okviru geta
i to nismo morali traiti nov stan. Jevreji koji su stanovali van njegovih
granica nalazili su se u znatno teoj situaciji. Morali su da plaaju visoke
cene za ustupninu, da bi pre kraja oktobra nali nov krov nad glavom. Oni
sreniji zauzimali su slobodne sobe u Senjakoj, koja je avanzovala do
Jelisejskih polja geta ili u njenoj neposrednoj blizini. Ostali su bili osueni
na prljave rupe, koje je od drevnih vremena naseljavala jevrejska sirotinja,
u blizini Guije, Zmajeve i Zamenhofove ulice.
15. novembra zatvorene su kapije geta. 6 Te veeri imao sam
nekakvog posla u zavrnom delu Senjake ulice, na raskrsnici s
Gvozdenom. Iako je padala kia, za to doba godine bee neobino toplo.
Mrane uliice rojile su se od ljudi s belim povezima na ruci. Svi su,
iznervirani, trali tamo amo, kao ivotinje zatvorene u kavezu, na koji se
jo nisu navikle. Du zidova kua, na gomilama mokrih perina isprskanih
blatom, sedele su ene koje su kukale i deca koja su pitala od uasa. Bile
su to jevrejske porodice ubaene u poslednjem trenutku u geto, koje nisu
imale nikakve anse da dou do bilo kakvog zaklona. U odavno
prepunjenoj etvrti, u kojoj se moglo smestiti sto hiljada, sada je moralo
da ivi vie od pola miliona ljudi.
U pozadini mrane ulice videla se reetka kapije geta osvetljena
reflektorima, istesana od sveeg drveta, koja nas je odvajala od slobodnih
ljudi, smetenih na dovoljnom prostoru, u ostalim delovima iste Varave.
Od toga dana niko od nas nije smeo da prekorai tu kapiju.

Jednom prilikom sreo sam jednog oevog prijatelja. Bio je muziar

kao i on i kao i on bio blage, ovijalne naravi.
- ta kaete za ovo? - nasmejao se nervozno, dok je njegova ruka
napravila krug, pokazujui gomilu ljudi, zidove geta i kapiju.
- ta? - odgovorih mu. - Dokrajie nas.
Meutim, stariji gospodin nije hteo ili nije mogao da se sloi sa
mnom. Ponovo se nasmejao, malo na silu, potapao me po ramenu i
uzviknuo: Ne uzbuujte se! uhvatio me je pri tom za dugme od mantila,
mome licu pribliio svoje, crveno i izjavio s dubokim uverenjem ili
pretvarajui se: I tako e nas ubrzo osloboditi. Dovoljno je da za ovo
saznaju Amerikanci..

5. Igranke u Hladnoj
Kada danas pokuavam da se u seanju vratim na svoje doivljaje iz
Varavskog geta tokom one dve godine, od novembra 1940. do juna 1942,
stapaju mi se nekako u jednu sliku, koja kao da je trajala samo jedan dan,
i pored napora ne polazi mi za rukom da je razbijem na delove, hronoloki
sredim, to se uvek ini, kada se piu memoari. Naravno, dogaaji iz tog
perioda, kao i kasniji, spadaju u opte poznate. Izmeu ostalog lov na
radnu divlja bio je isti, onakav kakav su nemaki progonitelji
organizovali u celoj Evropi koju su okupirali. Jedino s tom razlikom to je
u prolee 1942. iznenada prekinut. Jevrejska divlja odreena je za drugu
svrhu. Zahtevan je kao za svaku drugu divlja uoi sezone lova, zatitni
period, da bi kasnije planirani veliki lov ispao to bolje i, nikog ne bi
razoarao. Pljakali su nas isto kao Grke, Francuze, Belgijance ili
Holanane, samo s tom razlikom, to je to kod nas to raeno sistematinije
i u ime zakona. Neopunomoeni Nemci nisu imali pristup terenu geta.
Nisu smeli da nas pljakaju na svoju ruku. To punomoje posedovala je
samo nemaka policija, koja je raspolagala objavama komandanta, izdatim
na osnovu prava na krae, koje je ustanovila vlada Rajha.
1941. godine Nemci su napali Rusiju. Bez daha smo u getu
posmatrali tok te nove ofanzive, u poetku s pogrenim uverenjem, da e
moda neko uspeti da savlada Nemce, kasnije sa sumnjom, ispunjeni
strahom za svoju sudbinu i sudbinu oveanstva. Sumnja se pojaavala sa
kretanjem Hitlerove vojske u dubinu ruske teritorije, ustupala mesto
optimizmu, kada su Nemci pod pretnjom smrtne kazne rekvirirali sva krzna
koja su posedovali Jevreji. To nas je navodilo da mislimo: ne moe im biti
dobro, ako njihova pobeda zavisi od bundi od lisijeg krzna ili od
dabrovine.
Suavale su se granice geta. Njegova povrina je sistematski
smanjivana, nalik na teritorijalne promene u Evropi, gde su Nemci,
zauzimajui pojedine zemlje, pomerali granice delei ih na dva dela
slobodan i okupiran. Kao da Varavski geto ne predstavlja manje znaajno
pitanje od Francuske ili da je odsecanje Zlatne i Biljne ulice od terena geta
podjednako bitno za proirivanje nemakog ivotnog prostora kao i
otkidanje Alzasa i Lotaringije od Francuske. Meutim, nijedan od tih
dogaaja nije imao takav znaaj kakav je imalo uverenje, koje nas je

neizbeno obuzimalo, zauzimajui centralni poloaj u naoj svesti: mi smo

sunji. ini mi se da bi naa situacija bila podnoljivija da je naa sloboda
bila konkretnije ograniavana kao, na primer, u zatvorskoj eliji. Takav
nain zatvaranja definisao bi jasno i nepogreivo odnos prema svetu koji
nas okruuje. Zna se ta se tamo moe oekivati; zatvorska elija je svet
za sebe, lien iluzija o normalnom ivotu, o kome se moe samo sanjati,
ispunjenom zatvorskom svakodnevicom, a ne, kao u getu, iluzijom, to se
namee na svakom koraku, ma gde se nalazio, to u svakom trenutku
podsea na ukus izgubljene slobode. Tako da je ivot u getu bivao sve
nepodnoljiviji, to su vie stvarani prividi slobodnog ivota. Mogao si
izai na ulicu i imati utisak da si u normalnom gradu. Trake na miici vie
nam nisu smetale svi su ih nosili, a nakon dueg postojanja geta, hvatao
sam sebe, kako sam se na njih veoma navikao: kada bih sanjao svoje
prijatelje od pre rata, video sam ih s trakama, kao da su bile sastavni deo
odee nalik na kravatu ili maramicu. Pa ipak, ulice geta nikud nisu vodile.
Uvek su se zavravale zidom. esto mi se dogaalo da idem napred i
neoekivano naiem na zid. Iznenada prepreavao je put i ak kad bih
imao elju da svoju etnju nastavim, nije postojalo nikakvo logino
objanjenje zbog ega je to nemogue. Nastavak ulice, s druge strane zida,
dobijao je u meni razmere neeg, ega se nisam mogao odrei, neeg
najdraeg na zemlji, gde se dogaalo neto za ta bih dao sve to imam. U
getu si mogao otii u restoran ili kafanu. Tamo si sretao prijatelje i moglo
se initi da ti nita ne moe smetati da tamo provodi vreme u prijatnoj
atmosferi, nalik na onu, koja je vladala u svakoj drugoj kafani sveta. Ali,
neminovno je nastupao trenutak, kada je nekom od prijatelja iz drutva,
koje tu sada sedi, padalo na pamet da jedne sunane nedelje krene, recimo,
u Otvock. Leto je, lepo vreme i ini se da e talas vruina jo dugo
potrajati, da nita ne moe omesti ostvarenje te tako banalne namere, ak
ako bi trebalo da se to dogodi za asak. Bilo je dovoljno platiti kafu, izai
na ulicu i zajedno sa nasmejanim drugovima poi na stanicu, kupiti karte i
sesti u prigradski voz. iveli smo u lanom svetu iluzija, ogranienom
zidinama geta... Taj gotovo dvogodinji period mog ivota podsea na
dogaaj iz mog detinjstva, koji je ipak potrajao znatno krae. Trebalo je da
budem operisan od slepog creva. Relativno laka operacija, nije bilo
nikakvih razloga za zabrinutost. Zakazana je za iduu nedelju, ve je bio
odreen termin, rezervisana soba u bolnici. Da bi mi iekivanje uinili
prijatnijim, roditelji su mi prireivali razna sitna zadovoljstva. Svakoga

dana ili smo na sladoled, kasnije u bioskop i pozorite, dobijao sam

knjige i igrake koliko mi dua eli. inilo mi se da mi nita ne nedostaje
da bih bio srean. Pa ipak, dobro do danas pamtim, da sam se tokom cele
one nedelje bez obzira da li sam se nalazio u bioskopu, pozoritu ili jeo
sladoled, bavio neim drugim, opsesivnim, to je angaovalo svu moju
panju nikada me nije naputao podsvesni strah od neeg odreenijeg,
mada nisam znao od ega: od operacije koja me je oekivala! Slian
instinktivni strah nije naputao ni ljude koji su iveli u getu itave dve
godine. U poreenju s onim, to e nastupiti kasnije, bio je to period
relativnog spokojstva, u kome je na ivot postajao sve komarniji, jer smo
osea- strah od neeg to se u svakom trenutku moe desiti, samo to niko
nije mogao predvideti koja opasnost i sa koje strane vreba.
Svakoga jutra izlazio sam iz kue, obino odmah posle doruka. U
svakodnevni ritual spadala je duga etnja po Miloj ulici, zakljuno s
mranom, sumornom rupom, u kojoj je stanovao Jehuda Ziskind sa svojom
porodicom.
Izlazak iz kue neto naizgled najobinije u uslovima geta, posebno za
vreme ulinih racija, dostizalo je rang istinskih dogaaja. Najpre je trebalo
poseivati susede, sluati njihove albe i jadanja, usput saznati kakva je
danas situacija u gradu: ta je s racijama, da li je neko neto uo o
hajkama i ta se dogaa kraj straarske kule u Hladnoj. Tek posle mogao
si se odvaiti i izai iz kue, jer si na ulici morao biti veoma oprezan: na
svakom koraku zaustavljali smo prolaznike iz suprotnog pravca, da bismo
dobili nove informacije o aktuelnoj situaciji. Tek tako obezbeena
marruta pruala je nekakve garancije, omoguavala da se izbegnu racije.
Geto se delio na veliki i mali. Mali geto, smeten izmeu Velike,
Senjake, Gvozdene i Hladne ulice, nakon poslednjeg smanjivanja bio je
samo na jednom mestu povezan s velikim: na sastavu Hladne i Gvozdene.
Veliki geto obuhvatao je itav severni deo Varave s mnotvom malih,
smrdljivih uliica i sokaka, koje su vrvele od jevrejske sirotinje, koja se
gnezdila u bedi, prljavtini i teskobi. I u malom getu vladala je teskoba,
mada nije prekoraivala granice zdravog razuma. U jednoj sobi ivele su
tri, najvie etiri osobe, a ulicama, uz malo panje, mogao si prolaziti ne
eui se o druge ljude. ak ako se to dogaalo, nije nas dovodilo u bilo
kakvu opasnost; u malom getu iveli su preteno inteligencija i imuno
graanstvo, sa relativno malo valjivih, koji nisu raznosili gamad, ega je
nesumnjivo bilo u velikom getu. Komar je zapoinjao, kada si za sobom

ostavljao Hladnu ulicu, jer da bi je preao, trebalo je imati mnogo sree i

oseanja za situaciju. Hladna ulica se u celini nalazila u arijevskom delu
grada. U njoj je vladao oivljeni saobraaj automobila, tramvaja i peaka.
Proputanje jevrejskog ivlja Gvozdenom ulicom, iz malog u veliki geto ili
u obrnutom pravcu, zahtevalo je zaustavljanje saobraaja u Hladnoj.
Nemcima to nije bilo zgodno pa su zbog toga Jevreje proputali.
Dok sam iao Gvozdenom, izdaleka sam video gomilu ljudi na uglu
Hladne. urei da obave svoje poslove, nervozno su stajali as na jednoj
as na drugoj nozi, oekujui da se andarmi smiluju, jer je od njihove
odluke zavisilo: da li je gomila u Gvozdenoj dovoljno gusta te da otvore
prolaz. Kada je takav trenutak nastupao, straari su se razmicali i
nestrpljiva masa je nadirala s obeju strana, meusobno se sudarajui,
prevrui, ak gazei, da bi se to bre udaljila od opasne blizine Nemaca
i razila u uliicama oba dela geta. Zatim se palir straara iznova zatvarao
i zapoinjalo nervozno iekivanje, puno nemira i straha.
Nemaki straari su se dosaivali na svojim straarskim mestima,
pokuavajui iz sve snage da se neim zabave. Jedna od najomiljenijih
zabava bile su im igranke. Iz oblinjih uliica terali su muziare uline
ansamble, kojih je sa sve veom bedom bivalo vie i vie zatim su iz
grupe ljudi, koji su ekali, birali veselije, kojima su nareivali da igraju
valcer. Muziare su postavljali pored zida neke kue, na kolovozu su
oslobaali mesto i jedan od vojnika preuzimao je ulogu dirigenta, izmeu
ostalog bijui lanove orkestra, ako su, po njemu, svirali suvie sporo.
Ostali su pazili da se plesovi izvode savesno. Pred oima prestraene
gomile okretali su se parovi bogalja, staraca, debeljuca ili nekakvih
slabunjavih jadniaka. Oni niski ili deca igrali su u parovima s onima koji
su se isticali rastom. Naokolo su stajali Nemci, koji su se previjali od
smeha i uzvikivali: Bre! Krei se! Svi na ples! Ako je izbor parova bio
uspean i smean, igre su se produavale. Prolaz je otvaran, zatvaran i
ponovo otvaran, a malerozni su i dalje uskali u ritmu valcera, dahui i
plaui od umora, koristei poslednje mrvice snage, oekujui milost.
Tek kada bih sreno proao Hladnu ulicu, ukazivala mi se prava slika
geta. Ovde ljudi nisu posedovali imetak ili skriveno blago. iveli su od
trgovine. to se ovek dublje uputao u gusti tesnih uliica, trgovina je
bivala ivlja i nametljivija. ene sa decom, koja su im se drala za suknje,
prepreavale su prolaznicima put, pokuavajui da im prodaju kola
postavljen na ivicu kartona, koji je predstavljao celokupan njihov imetak,

od ije prodaje je zavisilo da li e njihova deca uvee pojesti frtalj crnog

hleba. Pored su stajali neverovatno izgladneli stari Jevreji koji su pokuali
da promuklim kricima skrenu panju ljudi na nekakvu starudiju, u nadi da
e im poi za rukom da je prodaju. Mladi mukarci trgova- su zlatom i
devizama, vodili besnu i upornu borbu oko iskrivljenih danaca satova,
kopi za lance ili prljavih i pohabanih dolarskih novanica, koje su
razgledali ispod svetiljki, da bi utvrdili da sluajno nisu lane ili
bezvredne, iako se prodavac zaklinjao da su kao nove.
Zakrenim ulicama, uz lupu i zvonjavu, kretali su se konjski tramvaji,
takozvani kohnhelleri, presecajui rudom i telima konja zbijenu masu
ljudske gomile, kao to brod kljunom see vodu. Tako su nazvani prema
imenima svojih vlasnika Kona i Helera, dvojice jevrejskih bogataa, koji
su se stavili u slubu gestapovaca, zahvaljujui emu im je posao cvetao.
S obzirom na visoku cenu za prevoz vagoni su bili ispunjeni iskljuivo
imunima, koji su zbog trgovine ulazili u geto. Izlazei iz tramvaja na
stanicama, pokuavali su da to pre uu u nekakvu radnju ili biro, gde je
trebalo da obave nekakav posao, a onda su munjevito ponovo uskakali u
tramvaje, koji su ih izvozili iz te strane etvrti.
Nije bilo lako savladati rastojanje od stanice do najblie radnje. Na
susret s imunim ovekom ekalo je sijaset prosjaka, koji su ga, gurajui
se, vukli za odelo, prepreavali mu put, plaui, viui ili pretei.
Meutim, nije bilo razumno oseati samilost i davati prosjaku milostinju.
Vika se tada pretvarala u zavijanje, a u odgovoru na taj znak sa svih strana
hrlili su naredni siromasi i opkoljavali dobrotvora, okruenog izgladnelim
licima koja su sejala tuberkulozu, bacajui mu pod noge decu pokrivenu
gnojavim gukama, gestikulirajui patrljcima ruku, podmeui mu oi liene
svetlosti i bezuba, smrdljiva usta, koji su molili za milost u poslednjem
trenutku uoi smrti, iji kraj se mogao odloiti trenutno udeljenom pomoi.
U unutranjost geta mogao si dospeti jedino Karmeliankom ulicom
jedinom ulicom, koja je tamo vodila. Bilo je nemogue ne eati se o
prolaznike. Gusta ljudska masa nije ila ve se gurala, provlaila napred,
stvarajui kovitlace oko kramarskih tezgi ili oaze spokojstva u kapijama
kua, iz kojih je dopirao hladan, ustajali smrad neprovetrene posteljine,
uegle masnoe i trulih otpadaka. Iz svakog, bilo kog razloga gomilu je
obuzimala panika, te je kretala as na jednu as na drugu stranu, guei se,
grlei se i psujui sve na svetu. Karmelianska ulica spadala je u izuzetno
opasne. Svakodnevno njom su prolazila zatvorska vozila. Prevozila su

zatvorenike iz logora u Pavjaku u centralni gestapo u Aleji Suha, koji se

nisu videli iza malih, mlenih prozoria s reetkama i nazad ono to je od
njih posle sasluanja ostajalo: krvave otpatke polomljenih kostiju,
odvaljenih bubrega i iupanih noktiju. Sprovodnici nisu doputali nikom
da se priblii tim vozilima, iako su bila oklopljena. Kada su skretali u
Karmeliansku, koja je bila toliko zakrena, da ni uz najvee napore ljudi
nisu mogli da se sakriju u kapijama kua, gestapovci su provirivali iz
automobila i na slepo palicama udarali gomilu. To ne bi bilo tako opasno
da su to bile normalne gumene palice. Na one koje su koristili gestapovci
bili su privreni ekseri i ileti.
U Miloj, blizu raskrsnice s Karmelianskom stanovao je Jehuda
Ziskind. Bio je straar, a kada mu se pruala prilika nosa, koija,
trgovac, a takoe je krijumario robu kroz zidine geta. Zaraivao je kako
je mogao, da bi svojom okretnou i snagom prehranio porodicu, iju
veliinu nikako nisam mogao da procenim, jer je toliko bila brojna. Pored
tih krajnje obinih zanimanja, Ziskind je bio ovek pun ideala. Radio je u
ilegalnoj organizaciji, tajno je proturao letke u geto, pokuavajui da na
njegovom terenu razvije ilegalnu aktivnost, iako je to inio s ogromnim
naporom. Tretirao me je s izvesnim omalovaavanjem, kao to, po njemu,
treba tretirati umetnike ljude koji nisu za ilegalni rad. I pored toga voleo
me je, doputao mi da svakodnevno svraam kod njega i iz tamparske
prese direktno itam najsveije vesti, do kojih se dolazilo tajno, putem
radija. Jehuda je spadao u izrazite optimiste. Kada danas o njemu mislim,
posle toliko uasnih godina, koje me odvajaju od dana kada je jo bio iv i
meu ljudima irio dobre vesti, oseam divljenje prema njegovoj
nesalomivosti. Nije bilo zloslutne vesti na radiju koju nije umeo da
interpretira pozitivno. Jednom proitavi poslednje vesti, pun sumnje,
udario sam rukom o novine i uzdahnuo: Danas ete konano morati da
priznate da je sve izgubljeno, Ziskind se nasmejao, izvadio je cigaretu,
smestio se ugodno u fotelju i odgovorio mi: Gospodine pilman, vi nita
ne razumete, ama ba nita!, nakon ega je zapoinjao jedno od svojih
sledeih politikih predavanja. Od onoga to je govorio malo sam shvatao,
mada je posedovao nain govorenja, koji je sadrao snanu, sugestivnu
veru u ono to svet nalazi u najboljem poretku, te sam i sam, ne znajui
kako i kada sticao slino uverenje. Od Jehude Ziskinda izlazio sam uvek
okrepljen. Tek kod kue, dok sam leao u krevetu i ponovo u mislima
analizirao politike vesti, zakljuivao sam da su Ziskindovi zakljuci

besmisleni. Meutim, sledeeg dana opet sam iao k njemu, sebe sam
uveravao da sam napravio greku i ponovo ga naputao s injekcijom
optimizma, koji me je drao do veeri i omoguavao mi da preivim.
Ziskind je stradao tek u zimu 1942. godine. Uhvaen je na delu: na
stolu su leale gomile letaka, Jehuda ih je sa enom i decom sortirao. Svi
su streljani na licu mesta, nije poteen ak ni njihov mali sin trogodinji
Simha. Kako mi je bilo teko da opstanem, kada je ubijen Ziskind i nije
bilo vie nikog, ko e mi sve tumaiti. Tek sada znam da nismo bili u
pravu ni ja ni vesti ve Ziskind. Kasnije, sve je bilo kako je predviao,
iako nam se onda to inilo neverovatnim.
Kui sam se vraao istim putem: Karmelianska, Leno, Gvozdena.
Usput sam na trenutak svraao kod poznanika, da im javim novosti koje
sam uo od Ziskinda. Zatim sam odlazio u ulicu Novolipki, da pomognem
Henriku da odnese korpe sa knjigama.
Henrikov ivot nije bio lak. Sam ga je tako smislio ne pokuavajui
da ga promeni, jer je smatrao da je drugaiji nedostojan. Poznanici, koji su
cenili njegove humanistike sposobnosti, savetovali su mu da stupi u
jevrejsku policiju. U nju je, bezbednosti radi, ulazio vei deo mlaih ljudi
poreklom iz intelektualistikih krugova. U njoj se osim toga, uz izvestan
smisao za trgovinu, moglo dobro i zaraivati. Meutim, Henrik je
odbacivao takve savete. ak se ljutio i vreao zbog toga. Sa sebi
svojstvenim strogim potenjem odgovarao je da ne namerava da sarauje s
banditima. Poznanike je to pogaalo, a Henrik je svakoga jutra odlazio s
korpom punom knjiga u ulicu Novolipki. Trgovao je njima leti u znoju lica
svog, zimi, za vreme mrazeva smrzavajui se, ne predajui se, ostajui
nesalomivo pri svome; ako mu kao intelektualcu nije bilo dato da
drugaije kontaktira sa knjigama, onda e bar ostati onakav kakav je, jer
nie od toga nije smeo.
Kada sam se s Henrikom i njegovom korpom vraao kui, tamo su
obino bili svi, ekajui samo nas, da zajedno ruamo. Majka je pridavala
veliki znaaj zajednikim obedima to je spadalo u njene obaveze. Na taj
nain nas je podravala. Brinula je o tome da sto bude prekriven istim
stolnjakom i sa salvetama, lepo postavljen. Pre nego to bismo seli za sto,
puderisala je blago lice, popravljala kosu, proveravajui u ogledalu da li
izgleda elegantno. Nervoznim pokretom ruku popravljala je haljinu.
Meutim, nije joj polazilo za rukom da izgladi bore oko oiju, ije su crte
iz meseca u mesec bile sve izrazitije. Takoe nije mogla da sprei da joj

proseda kosa naglo ne osedi. Kada smo ve sedeli za stolom, iz kuhinje je

donosila supu i sipajui je, poinjala sa nama razgovor. Pri tom je
izbegavala neprijatne teme. Ako se nekom od nas dogodila neka nezgoda,
govorila je: Videete, sve e biti drugaije. Smesta menjajui temu,
obraala se ocu: Samuele, kako ti se dopada?
Otac nije imao razloga za preteranu zabrinutost. ee je preterivao s
dobrim vestima. Kada se dogaala racija, nakon koje je, zahvaljujui mitu,
putano tuce mukaraca na slobodu, raspoloeno je tvrdio da zna iz
najboljeg izvora kako su osloboeni svi mukarci iznad i ispod etrdesete,
obrazovani i neobrazovani, nasumice, i da to valja smatrati utenim. Kada
su iz grada dopirale rave vesti, sedeo je potiten za stolom. Meutim,
nada mu se vraala. Kod drugog jela, koje se uglavnom sastojalo od
povra, razveseljavao se i prelazio na bezbrino askanje.
Henrik i Regina najee bi utonuli u vlastite misli. Regina se u sebi
pripremala za posao, koji je obavljala tokom popodneva. Radila je u
jednoj advokatskoj kancelariji. U njoj je zaraivala siu, meutim ona je
radila solidno kao da zarauje hiljade. Kada se Henrik odvajao od svojih
misli, to je bilo samo zato da bi se sa mnom upustio u kavgu. Neko vreme
posmatrao me je ljutito, slegao ramenima i gunao, da bi dao oduka
svojoj sablazni:
- Treba biti majmun i nositi kravate kakve nosi Vladek! - dobacivao
mi je.
- Sam si majmun, plus magarac! - odgovarao sam i kavga je
zapoinjala. Nije shvatao da moram biti paljivo obuen, ako javno
nastupam. Nije shvatao nita to se odnosilo na mene i moje probleme.
Sada, kada ga odavno nema, znam da smo se na svoj nain voleli, iako
smo se esto peckali. U stvari imali smo sline karaktere.
Najmanje imam da kaem o Halini. Bila je jedina osoba u porodici
koja je ivela po strani. Bila je zatvorena, u kui nije obelodanjivala nita
to se u njoj dogaa i to je pokree. Svakoga dana jednostavno je sedala
za sto, ne ispoljavajui bilo kakvo interesovanje za nae probleme. Ne
mogu da kaem, kakva je stvarno bila niti u o njoj vie bilo ta saznati.
Nai rukovi behu veoma skromni. Meso gotovo vie nismo viali.
Sve obroke majka je pripremala krajnje tedljivo. I pored toga bili su
carski u poreenju s onim to su drugi ljudi u getu imali u tanjirima.
Bila je zima, vlaan decembarski dan, pod nogama je ljiskalo blato
pomeano sa snegom, na ulici je duvao leden vetar, kada sam sluajno

prisustvovao ruku jednog starog pecaroa. U getu pecaroima su

zvali ljude koji su dospevali u takvu bedu da su morali da kradu, kako bi
preiveli. Recimo, bacali su se na prolaznika koji je nosio neki paket,
otimali mu ga i beali, nadajui se da e u njemu nai neto za jelo.
Iao sam preko Bankarskog trga, nekoliko koraka iza mene ila je
neka sirota ena, nosei u levoj ruci lonac zavijen u novine. Izmeu mene i
ene vukao se stari skuplja krpa, pogrbljenih ramena, tresui se od zime,
vukui po blatu noge u pocepanim cipelama, iz kojih su izvirivala
sivoljubiasta stopala. Iznenada starac se bacio napred, epao lonac,
pokuavajui da ga eni iupa iz ruku. Nije imao snage ili je ena lonac
vrsto drala u svakom sluaju nije doao do posude, koja je pala na
trotoar i gusta supa koja se isparavala prosula se na prljavu ulicu.
Sve troje stajali smo kao okamenjeni. eni se od uasa oduzeo govor,
otima je gledao as u lonac, as u enu, iz njegovih grudi oteo se uzdah
koji je podseao na jauk. Naglo se bacio u blato i poeo da loe supu
direktno s trotoara, titei je obema rukama, da ne izgubi nijednu kap,
neosetljiv na reakcije ene koja ga je udarala po glavi, viui i od oajanja
upajui kosu.

6. Vreme dece i ludaka

Moja karijera ratnog pijaniste zapoela je u kafani Savremena, koja
se nalazila u ulici Novolipki, u samom centru Varavskog geta. Jo pre
zavretka 1940. godine, kada su zatvarane njegove kapije, prodali smo sve
to se dalo prodati, ak nau najvredniju kunu stvar, klavir. ivot me je
naterao da prevaziem apatiju i potraim mogunost da zaradim hleba. Pri
tom sam imao i puno sree. Posao mi je ostavljao manje vremena za
razmiljanje, a svest da od moje zarade zavisi egzistencija cele porodice,
pomogla mi je da se izborim sa stanjem rane depresije, u kome sam se
nalazio.
Moj radni dan poinjao je u podne. Da bih stigao do kafane, iao sam
krivudavim uliicama kroz centar geta. Kada sam hteo da posmatram za
mene fascinantan posao vercera, iao sam pored njegove granice du
zidina.
Popodnevni sati pogodovali su vercu. Vojnici umorni od jutarnjih
obaveza, zadovoljni dobrom zaradom, popodne su bili manje budni i
najvie ih je apsorbovalo preraunavanje dobiti. U kapijama i na
prozorima kua koje su stajale du zidina geta, pojavljivali su se i
iezavali nervozni tipovi, koji su s krajnjim nestrpljenjem iekivali
kloparanje dolazeeg vozila. Povremeno, iekivana buka se pojaavala i
kad bi se vozilo s robom nalo u odgovarajuoj blizini, uli su se
dogovoreni zviduci, preko zida su prebacivane vree i paketi. Iz kapija su
istravali oni koji su ekali, brzo hvatali svoj plen, sakrivali se u kapijama
i ponovo bi usledila prividna tiina, ispunjena iekivanjem, nervoznom
napetou i tajanstvenim apatima. Onih dana, kada su se vojnici budnije
bavili svojim obavezama, uli su se odjeci pucnjeva koji su se meali sa
bukom vozila, a iza zidina umesto vrea padale su bombe, koje su buno
eksplodirale, izazivajui prilina oteenja.
Zid je tako rei itavom svojom duinom bio udaljen od kolovoza. U
odreenim delovima na nivou zemlje nalazili su se izdueni otvori, koji su
sluili za oticanje vode iz arijevskog dela ulice u kanalizacione cevi, du
trotoara sa strane geta. Te otvore koristila su deca koja su se bavila sitnim
vercom. Ta mala bia hitala su sa svih strana, tankih, ibiastih noica,
prestraenih oiju kradom su se osvrtala as na levo as na desno, a male i
slabane ruice kroz one otvore esto su vukle vree vee od samog

vercera.
Kada se ceo tovar nalazio u getu, maliani su ga zabacivali sebi na
lea i duboko se ugibajui pod njegovom teinom, teturajui se, nabreklih
plavih ilica na slepoonicama, irom otvorenih ustiju, s naporom su
hvatali vazduh, rastravajui se na kraju u svim pravcima kao uplaeni
pacovi.
Jednoga dana, kada sam ponovo iao du zida, bio sam svedok
jednog takvog verca, koji e se, kako mi se uinilo, sreno okonati.
Radilo se samo o tome da se mali jevrejski deak provue s one strane
zida kroz otvor, sledei svoju robu. Njegova sitna figura ve se napola
videla, kad je dete poelo uasno da vriti. Istovremeno, sa arijevske
strane ula se promukla vika Nemca. Potrao sam prema deaku da mu
pomognem, ali na nesreu bedro mu se zakailo za ivicu kanalizacionog
odvoda. Vukao sam ga za ramena iz sve snage, dok je njegov krik bivao
sve oajnikiji. S druge strane zida dopirao je odjek tekih udara
andarmovih potpetica. Kada sam na kraju uspeo da izvuem dete, umrlo
mi je na rukama. Kima mu je bila slomljena.
Vree i paketi prebacivani preko zida bili su uglavnom pokloni
Poljaka za najsiromanije Jevreje, jer se glavno snabdevanje geta temeljilo
na vercu koji se nalazio pod kontrolom monika, kakvi su bili Kon i
Heler. Odvijalo se glatko, bez komplikacija, na krajnje bezbedan nain.
Podmieni straari bi u odreene sate prestajali da vide i tada su pred
njihovim nosevima i utljivim nadzorom kroz kapiju geta prolazile itave
kolone vozila punih hrane, skupocenih pia, luksuznih slatkia, duvana,
direktno iz Grke ili sa francuskom odeom i kozmetikom.
Tu robu viao sam svakodnevno u izlogu kafane Savremena. Tamo
su dolazili bogatai, okieni zlatom, bljetavim dijamantima i napadno
naminkane dame, sedale su za stolove postavljene poslasticama i u
ritmu pucnjeva epova od ampanjca koji su leteli uvis, one su tim ratnim
pekulantima nudile svoje usluge. Tamo sam izgubio dve svoje iluzije:
jednu o opte vladajuoj solidarnosti, drugu o muzikalnosti Jevreja.
Prosjaci nisu smeli da stoje ispred Savremene. Debeli portiri terali
su ih palicama. Iz riki koje su tu stizale izlazili su elegantni mukarci i
ene, koji su zimi bili odeveni u odela od skupocene vune, a leti nosili
skupocene eire i francusku svilu. Da bi dospeli do prostora koji su
portiri titili palicama, morali su s izrazom gaenja na svojim iskrivljenim
licima tapovima da kre sebi put kroz gomile prosjaka. Nikada nisu

davali milostinju. Po njihovom miljenju, to bi ih demoralisalo. Trebalo je

da rade i zarauju novac kao oni. Na kraju krajeva svako je mogao to da
radi i svako da snosi krivicu zbog toga to ne ume da organizuje svoj
ivot.
Sedali su za stolove velikog lokala koje su poseivali zbog poslova i
poinjali da se ale na teka vremena i nesolidarnost amerikih Jevreja.
ta to znai?! Ovde umiru ljudi, nemajui parence hleba, dogaaju se
najstranije stvari, a s druge strane okeana amerika tampa uti, jevrejski
bankari ne ine nita da Amerikanci objave Nemcima rat, iako bi u
svakom trenutku, samo da hoe, mogli uticati na to.
U Savremenoj mojoj muzici niko uopte nije posveivao panju.
to sam glasnije svirao, glasnije su razgovarali i svakoga dana ja i publika
takmiili smo se u tome, ko e koga da zaglui. Jednoga dana dogodilo se
da je jedan gost zamolio kelnera da mi kae da na kratko prekinem
sviranje, jer mu smeta da za susednim stolom proverava istotu upravo
kupljenog zlatnog novca u apoenima od dvadeset dolara. Hteo je da novac
kucka o mermernu plou, da ga podie do visine uha i u njemu oslukuje
zvuk jedine muzike, koja ga interesuje. Nisam dugo izdrao na tom mestu.
Na sreu dobio sam posao u sasvim drugaijem tipu lokala, u Senjakoj
ulici, gde je dolazila jevrejska inteligencija i sluala moju svirku. Tamo
sam uvrstio svoj poloaj cenjenog umetnika, upoznao ljude, sa kojima
sam kasnije proveo mnoge prijatne trenutke, a doiveo i mnoge uasne. U
stalne goste te kafane spadao je i slikar Roman Kramtik, veoma
talentovan umetnik, prijatelj Artura Rubintajna i Karola imanovskog.
Radio je na prekrasnom ciklusu grafika, koje su prikazivale ivot u okviru
zidina geta, ne predoseajui da e kasnije biti ubijen i da e veliki deo tih
crtea propasti.
U kafanu u Senjakoj svraao je i jedan od najplemenitijih ljudi koje
sam u ivotu sreo Janu Korak. Bio je pisac, svojevremeno prijatelj
eromskog, poznavao tako rei sve vanije umetnike Mlade Poljske, 7 o
kojima je priao na jednostavan, a istovremeno zanimljiv nain. Nije
smatran piscem prvog reda, moda i zbog toga to su njegove zasluge na
polju literature bile specifine prirode. Njegovo stvaralatvo svodilo se na
na pisanje o deci i za decu. Korakove knjige odlikovale su se dubokim
razumevanjem deje psihologije i nisu nastajale radi podmirenja
umetnikih ambicija ve iz potrebe srca roenog drutvenog radnika i
vaspitaa. O Korakovoj velikoj vrednosti nije odluivalo ono to je pisao

ve kako je iveo. Svaki minut slobodnog vremena i svaki zlot koji je

imao od samog poetka svog profesionalnog rada posveivao je pitanjima
deteta. Bio je nesalomiv u tom stavu, sve do smrti. Organizovao je
sirotita, sakupljao brojne priloge za siromanu decu, obraao se deci
preko radija, zahvaljujui emu je stekao veliku popularnost kao Stari
doktor ne samo meu decom. Kada su zatvarali kapije geta, preskoio ih
je, iako je mogao da ih izbegne. U getu je nastavio svoju misiju oca po
pozivu, zbog gomile jevrejske siroadi, one najbednije i najusamljenije od
sve dece na svetu. Onda, kada smo razgovarali u Senjakoj, nismo ni
sanjali kakvim e udesnim i krajnje posveenikim gestom okonati svoj
ivot.
Posle etiri meseca preao sam u drugu kafanu u Umetnost koja se
nalazila u ulici Leno. Bio je to najlepi lokal geta i imao razliite
ambicije. U sali Umetnosti izvoeni su koncerti, a takoe je pevala
Marija Ejzentat, koja bi sigurno postala veoma slavna i poznata milionima
ljudi, da je Nemci nisu ubili. Tamo je nastupala u duetu s Andejem
Goldfederom, tamo sam postigao neverovatan uspeh sa svojom parafrazom
valcera iz Kazanove Ludomira Ruickog, prema tekstu Vladislava
lengela, pesnika koji je tamo svakodnevno nastupao zajedno sa Leonidom
Fokanjskim i pevaem Andejem Vlastom, poznatim satiriarem,
sudijom Vacuom kao i s Polom Braunuvnom u ivom dnevniiu
zabavnoj hronici geta, punoj otrih i kamufliranih aluzija na raun Nemaca.
Pored koncertne sale nalazio se bar, u kome su ljudi koji su manje udeli
za umetnou, a bili vie zainteresovani za jelo i pie, mogli da dobiju
izvrsna pia ili veoma ukusno pripremljene cotelettes de volaille ili pak
boeufs a la Stroganoff. I u koncertnoj sali i u baru sva mesta su gotovo
uvek bila zauzeta. Tada sam dobro zaraivao i mogao, uz izvesne tekoe,
da podmirujem potrebe nae estolane porodice.
U pauzama izmeu nastupa tu sam sretao mnoge poznanike, sa kojima
sam mogao da porazgovaram, ak bi se moglo rei da mi se u Umetnosti
dopadalo, da nije bilo veernjeg povratka kui koji me je muio celo
popodne.
Za geto zima 1941/1942. bee veoma teka. Ostrvca relativnog
blagostanja jevrejske inteligencije i raskonog ivota pekulanata
potkopavalo je more jevrejskih bednika, koje je glad ve tada bila potpuno
iznurila, more valjivih i neizbeno promrzlih. U getu vrvelo je od insekata
i nije bilo naina da se spase od njih. Valjiva su bila odela prolaznika,

unutranjost tramvaja i radnji, vai su etale trotoarima, stepenitima kua,

padale s plafona javnih institucija, koje smo morali da poseujemo u vezi s
mnogim stvarima. Nalazile su se u presavijenim novinama, meu
novanicama, ak su prekrivale kom svee kupljenog hleba i svako od tih
stvorenja bilo je prenosilac pegavog tifusa.
U getu je izbila epidemija... Broj smrtnih sluajeva popeo se na pet
hiljada meseno. Tifus je bio osnovna tema razgovora svih siromanih i
bogatih: siromani su mislili kada e umreti, a bogati kako da se spasu, tj.
gde da nau vakcinu doktora Vajgela. Taj poznati bakteriolog postao je
najpopularnija linost posle Hitlera: dva krajnje razliita simbola dobra i
zla jedan pored drugog. Prialo se da je doktor uhapen u Lavovu, ali da
na sreu nije ubijen, jer je smesta proglaen Pranemcem honoris causa,
ponueni su mu sjajna laboratorija, vila i nita manje luksuzan auto
naravno, potpavi pod sjajan nadzor gestapoa, da bi proizvodio to je
mogue vie vakcina za valjivu nemaku armiju na istoku.
Ne znam kako je doista stvar stajala sa njim. Jedino znam da je
preiveo i da mu Nemci nekim udom nisu, iako im je odao tajnu svoje
vakcine i prestao da im bude potreban, poklonili jednu od svojih
udesnih gasnih komora. U svakom sluaju, zahvaljujui njegovom
otkriu i korumpiranosti Nemaca od tifusa su se tada spasli mnogi
varavski Jevreji, koji su kasnije bili osueni na smrt, mada smrt drugaije
prirode.
Nisam se vakcinisao. Imao sam para samo za jednu vakcinu, samo za
sebe, ali ne i za ostali deo porodice. Prema tome, nisam hteo.
Nije bilo govora o sahranjivanju pomrlih od tifusa onom brzinom
kojom su umirali. Zbog toga su se odluili na kompromis: leevi, sada bez
dragocenog odela, reani su uvijeni u papir ispred kua, na trotoar, gde su
esto morali da ekaju i vie dana, pre nego to su ih optinska vozila
odvozila u masovne grobnice na grobljima. Umrli od tifusa ili gladi inili
su moje veernje povratke iz kafane sablasnim.
Lokal sam naputao meu poslednjima, zajedno sa efom, poto bi
ovaj izbrojao dnevni pazar i meni dao moju zaradu. Ulice su bile tako rei
puste i mrane. Put sam sebi osvetljavao baterijskom lampicom, traei
leeve, da se ne bih spoticao o njih. Ledeni januarski vetar duvao mi je u
lice ili me nosio napred, ukao papirom, u koji su bili zavijeni umrli,
podizao ga, pokazujui osuene kosti cevanica, duboko upale stomake,
lica iscerenih zuba ili oi zagledane u prazninu.

Tada jo nisam bio naviknut na leeve ljudi. Ispunjen strahom i

uasom promicao sam ulicama, da bih to pre stigao kui, gde me je
ekala majka s inijicom piritusa i pincetom. U tim uasnim vremenima
zaraze brinula je to je mogla vie o zdravlju nae porodice. Nikog nije
putala iz hodnika u kuu, ne proverivi prethodno kaput, eir i odelo, ne
uklonivi vai iz njih, davei ih u alkoholu.
U prolee, kada sam se veoma sprijateljio sa Romanom Kramtikom,
esto sam posle posla, umesto kui, odlazio u njegov stan u Izbornoj, gde
smo se sretali i razgovarali do kasno u no.
Vlasnik stana spadao je u srenike. Imao je svoje malo carstvo:
sobicu sa kosim plafonom na poslednjem spratu jedne najamne graevine.
U njoj je nagomilao sva svoja blaga, koja je uspeo da sauva od Nemaca
pljakaa: iroko kanabe pokriveno ilimom, dve skupocene stare fotelje,
prelepu, malu, renesansnu komodu, persijski tepih, nekakvo staro oruje,
nekoliko slika i mnoge sitnice koje je sakupljao godinama irom Evrope,
od kojih je svaka bila malo umetniko delo i uivanje za oi. Lepo se
sedelo u onoj njegovoj sobici, pili smo kafu i veselo avrljali pri
ukastoj, zatamnjenoj svetlosti lampe, ukraene abaurom koji je
svojevremeno napravio sam gospodin Kramtik. Pre nego to bi pao mrak,
na trenutak smo izlazili na balkon, da udahnemo sve vazduh, koji je ovde,
gore, bio istiji nego u klancima pranjavih i zaguljivih ulica. Bliio se
policijski as, ljudi su se zatvarali u kue, proleno sunce koje je visilo
nisko na nebu prekrivalo je ruiastim sjajem metalne krovove kua, jata
belih golubova kruila su plavim nebom, a iz oblinjeg Saskog vrta
dopirao je miris jorgovana, ak ovde, do nas, do etvrti ukletih. Nastupalo
je vreme ludaka i dece. Gospodin Roman gledao je zajedno sa mnom niz
Izbornu ulicu, pronalazei damu u eiru, kako smo zvali svoju
ludakinju. Delovala je krajnje neobino. Obraze je mazala dreavim
ruem, a santimetarski debele obrve jednom dugom linijom, koju je
povlaila od jedne slepoonice do druge. Preko crne, iznoene haljine
prebacivala je stam zavesu od zelenog somota s resama, dok je na njenom
slamnatom eiru tralo uvis veliko, ljubiasto, paunovo pero, koje se
prefinjeno talasalo u taktu njenih ubrzanih i nesigurnih koraka. Usput je
svakog asa zaustavijala prolaznike, ljubazno i s osmehom ih zapitkujui o
svom muu koga su Nemci ubili na njene oi:
- Oprostite... Da sluajno niste sreli Isaka ermana? Visokog,
elegantnog gospodina sede brade...

Napregnuto se unosila u lice svog sagovornika, a kada je dobijala

odrian odgovor, razoarano je uzvikivala:
- Ah, ne?! - njeno lice se na trenutak bolno grilo, meutim ubrzo se
smirivala i na njemu pojavljivao se ljubazan, iznuen osmeh.
- Oprostite mi, potovani gospodine - rekla bi i brzo se udaljavala,
vrtei glavom, delimino postiena, to je nekom oduzela vreme, a
delimino zauena, to neko ne poznaje njenog mua Isaka, tako
elegantnog i simpatinog gospodina.
U isto vreme Izbornom je promicao i Rubintajn, obuen u poderane,
prljave rite koje su letele na sve strane. Vitlao je tapom, trao skaui,
mrmljajui i pevuei sebi neto u bradu. Bio je veoma popularan u getu.
Prepoznavao se izdaleka po izreci: Dri se, mome!, imajui samo jedan
cilj: hrabriti ljude humorom. Njegovi vicevi i ale kruili su getom i irili
veselost. Jedna od njegovih specijalnosti bilo je pribliavanje nemakim
straarima, izazivanje, skakutanje i pravljenje grimasa, nazivajui ih
budalama, banditima, lopovskom bandom. Nemci su se time sjajno
zabavljali i esto Rubintajnu zauzvrat bacali cigarete i sitni, jer ludaka
nisu mogli tretirati ozbiljno. U njegovo ludilo nisam bio uveren kao Nemci,
do dana dananjeg ne znam da li je Rubintajn spadao u one brojne, koji su
izgubili razum zbog proivljenih uasa ili se samo pravio lud, da bi
zahvaljujui kapi dvorske lude izbegao smrt, to mu na kraju nije polo za
rukom.
Ludake uopte nije uzbuivao policijski as. Za njih je bio bez
znaaja. Za njih i za decu. Iz podruma, sokaka, tremova, gde su spavala, ta
deja privienja su iskrsavala, u nadi da e moda ipak, tokom poslednjih
dnevnih sati izazvati saoseanje u ljudskim srcima. Poreala bi se ispod
svetiljki, zidova kua, katkad na kolovozu i podiui glave, monotono
cvilela da su gladna. Muzikalnija su pevala. Tanunim, slabim glasiima
pevala su o mladom vojniku, koji je ranjen i od svih na bojnom polju
naputen, koji je umirui uzviknuo Mama! Meutim, mame nije bilo
pored njega. Daleko je i ne zna da joj sin umire, te ga za veni poinak
ljulja samo zemlja, umom drvea i trava: Spavaj sinko, spavaj mili!;
cvet s drveta koji je pao na njegove mrtve grudi jedini je Krst za ratne
zasluge.
Druga deca pokuavala su da deluju na savest ljudi, uveravajui ih:
Stvarno smo veoma, veoma gladni. Odavno nita nismo jeli. Dajte nam
parence hleba, a ako nemate hleba ono bar jedan krompir ili crni luk, da

preivimo makar do jutra.

Meutim, gotovo niko nije imao glaviicu luka, a ako ju je neko i
imao, nije imao srca. Rat ga je pretvorio u kamen.

7. Gest gospoe K.
U rano prolee 1942. godine iznenada su prekinute dotle sistematino
izvoene racije. Da se dogodilo pre dve godine, to je moglo olakati ivot,
videli bismo u tome nekakav razlog za radost, nadu, poverovali bismo da
je dolo do poboljanja. Meutim, posle dvoipogodinjeg suivota s
Nemcima niko se nije zavaravao. Ako su prestali da nas love, to je samo
zato to su doli na nekakvu drugaiju ideju, pomou koje e nas jo
uspenije muiti. Postavljalo se samo pitanje: koja je to ideja? Ljudi su se
preputali pretpostavkama punim fantazije, ali umesto da ih one smiruju,
postajali su jo uznemireniji.
U svakom sluaju moglo se mirno spavati kod kue, nismo morali pri
najmanjoj panici da odlazimo preko noi u ambulantu. Henrik je tamo
spavao na operacionom stolu, a ja u ginekolokoj stolici. Kad bih se ujutru
probudio, moj pogled je padao na rendgentske snimke okaene iznad mene,
koji su se suili, bolesnih srca, plua pojedenih suicom, unih kesica
punih kamenja i polomljenih kostiju. Lekar s kojim smo se sprijateljili, ef
te ambulante, s pravom je tvrdio, da i u sluaju najteih nonih racija
gestapovcima nikada ne bi palo na pamet da nekog tu trae i da samo na
tom mestu moemo mimo spavati.
Naizgled apsolutni mir trajao je sve do aprila, kada je iznenada kroz
geto proao uragan straha. inilo se da za njega nema osnova, jer kada si
pitao ljude ega se boje, ta e se, po njihovom miljenju, dogoditi, niko
nije umeo konkretno da odgovori. I pored toga jo tog popodneva sve
radnje su zatvorene, a ljudi su se sakrili po kuama.
Nisam znao ta e biti s kafanama. Kao i obino krenuo sam u
Umetnost, ali i Umetnost je bila zamandaljena. Na putu kui postajao
sam sve nervozniji, utoliko pre to i pored truda, raspitivanja kod dobro
obavetenih poznanika, nisam mogao da saznam o emu je re. Niko nita
nije znao.
Do jedanaest deurali smo obueni, oekujui razvoj dogaaja, ali
kako je napolju vladao mir, odluili smo da legnemo da spavamo. Bili smo
tako rei sigurni da su paniku izazvale apsurdne glasine. Ujutru otac je
prvi izaao u grad i posle par minuta vratio se bled i uasnut: Nemci su
tokom noi bili u mnogim kuama, izvukli su sedamdesetoricu mukaraca
na ulicu i streljali ih. Leevi jo nisu pokupljeni.

ta je to trebalo da znai? ta su uinili ti ljudi? Bili smo potreseni i

ljuti.
Tek popodne dobili smo odgovor. Na bezljudnim ulicama lepili su
plakate s objavama. Nemake vlasti obavetavale su da su primorane da
nau etvrt oiste od nepoeljnih elemenata, ali da se ta akcija ne odnosi
na lojalni deo stanovnika i da radnje i kafane treba smesta ponovo otvoriti,
da ljudi treba da ponu normalno da ive i da im ne preti nikakva
opasnost.
Sledei mesec protekao je mirno. Bio je maj i u retkim batama
rasutim po getu cvetao je jorgovan, a sa bagrema visili su cvetovi, koji su
iz dana u dan postajali sve belji, ali kada je trebalo da se potpuno
rascvetaju Nemci su nas opet podsetili na sebe. Ovoga puta malo
drugaije: nisu se sami pozabavili nama ve su racije prepustili jevrejskoj
policiji i jevrejskom Uredu za zapoljavanje.
Henrik je bio u pravu kada nije hteo da ue u policiju, nazivajui je
oporom bandita. Sastojala se uglavnom od mlaih ljudi iz imunijih
slojeva. Meu njima imali smo veu grupu poznanika, zbog ega nas je
obuzelo jo vee gaenje, primeujui kako se do nedavno pristojni ljudi,
kojima smo pruali ruku i koje smo tretirali kao prijatelje, pretvaraju u
ljam. Zarazili su se duhom gestapoa, otprilike tako bi to trebalo nazvati.
U trenutku kada bi oblaili policijske uniforme i kape, dobijali u ruke
palice, postajali su zveri. Njihov najvaniji cilj bilo je uspostavljanje
kontakta sa gestapovcima, stavljanje u njihovu slubu, paradiranje zajedno
s njima po ulicama, pravljenje vanima to znaju nemaki i isticanje pred
svojim efovima u brutalnosti prema jevrejskom stanovnitvu. To im nije
smetalo da osnuju, uostalom sjajan, policijski dez orkestar.
Za vreme velike racije u maju okruili su ulice s preciznou
dostojnom rasnih esesovaca, trali su u svojim elegantnim uniformama,
glasno vikali i po ugledu na Nemce brutalno tukli ljude gumenim
palicama.
Jo sam bio kod kue, kad je iznenada utrala majka, donosei vesti
o raciji: uhvatili Henrika! Odluio sam da ga oslobodim po svaku cenu. Pri
tom sam mogao da raunam samo na svoju popularnost pijaniste, jer ni
moji dokumenti nisu bili u redu. Probijajui se kroz nekoliko palira
policajaca, as zaustavljan as oslobaan, na kraju sam stigao u zgradu
Ureda za zapoljavanje. Ispred njega stajali su uhvaeni mukarci, koje je
policija doterivala sa svih strana, kao to to ine psi koji uvaju ovce,

okupljeno stado se svakog trenutka uveavalo novim isporukama iz

oblinjih ulica. S naporom sam stigao do zamenika direktora i od njega
iznudio obeanje, da e Henrik biti kod kue pre mraka.
Dogodilo se i to to je za mene bilo krajnje neoekivano da Henrik
bude besan na mene! Po njegovom miljenju nisam smeo da se poniavam
i molim nekakve podlace, u kakve su spadali ti policajci iz Ureda za
zapoljavanje.
Zar je bolje da te odvedu u koncentracioni logor?!
To te se ne tie odgovorio je gunajui. Mene e odvesti. Zbog ega
se mea u tue stvari?...
Slegao sam ramenima. Zato se svaati s ludakom?
Uvee su nagovestili da e se policijski as pomeriti do dvanaest
nou, da bi porodice onih koje alju na rad imale dovoljno vremena da
im donesu ebad, rublje za promenu i hranu za put. Tolika velikodunost
Nemaca bila je stvarno dirljiva, a jevrejski policajci su je podvlaili, da bi
stekli nae poverenje.
Znatno kasnije saznao sam da je tada hiljadu uhvaenih mukaraca
odvedeno iz geta direktno u koncentracioni logor u Treblinki, da bi na
njima isprobali uspenost svee sagraenih gasnih komora i
krematorijumskih pei.
I ponovo je protekao itav mesec relativnog mira, sve do onog
slavnog junskog pokolja u getu. Uopte nismo sumnjali u ono to e
nastupiti. Bee vrelo, posle veere podigli smo roletne koje su inae
zamraivale i otvorili irom prozore, da bismo udahnuli malo sveeg,
veernjeg vazduha. Gestapovski auto pojavio se ispred kue preko puta
takvom brzinom i tako hitro su pali hici upozorenja, da pre nego to smo
uspeli da ustanemo sa stola i priemo prozoru, kapija te kue ve bee
irom otvorena, iz njene unutranjosti dopirala je vika esesovaca. Otvoreni
prozori bili su zatamnjeni, pa ipak oseala se uznemirenost, prestraena
lica izranjala su iz tame i ponovo brzo u njoj iezavala. Svetlo se palilo
sprat po sprat, prema tome kako su se Nemci stepenicama peli gore. Preko
puta nas stanovala je trgovaka porodica, koju smo dobro znali iz vienja.
Kada je i tamo bljesnulo svetlo i esesovci u lemovima, s mainkama
spremnim za pucanje upali u sobu, njeni itelji su, kao i mi, samo trenutak
ranije, sedeli za stolom, ne pomerivi se od uasa. Podoficir koji je
komandovao etom to je protumaio kao uvredu. Od besa oduzeo mu se
govor. Stajao je zanemevi, obuhvatajui pogledom one koji su sedeli za

stolom i tek posle par trenutaka besno viknuo:

- Ustaj!
Ustali su to su bre mogli, osim starca, oca porodice, ije su noge
bile paralizovane. Podoficir je kipteo od besa. Pribliio se stolu, oslonio se
o njega s obema rukama, upro ukoen pogled u paralizovanog i ponovo
viknuo:
- Ustaj!
Stari ovek oslonio se jako o naslon stolice, inei oajnike napore,
ali bez uspeha. Pre nego to smo shvatitli situaciju, Nemci su se bacili na
njega, podigli ga uvis s foteljom, izneli na balkon i bacili s treeg sprata na
ulicu.
Majka je kriknula, pokrivajui oi. Otac se udaljio s prozora u dubinu
sobe. Halina je pourila prema njemu, a Regina zagrlila majku i rekla
zapovednikim tonom, veoma glasno i jasno:
- Mir!
Ja i Henrik nismo mogli da se odvojimo od prozora. Videli smo
starca, kako je jo sekundu visio u fotelji nad ulicom, a kasnije kada je
ispao iz nje, uli smo kako je fotelja odvojeno udarila o kaldrmu, a ljudsko
telo lupilo o ploe na trotoaru. Stajali smo nepomino, nesposobni da se
povuemo ili skrenemo pogled od onog to se tamo zbivalo. Istovremeno
esesovci su izveli jo nekoliko grupa mukaraca na ulicu. Ukljuivali su
reflektore automobila, primoravali uhvaene da stanu u krug te svetlosti,
zatim ukljuivali motor i tim ljudima nareivali da tre u belom krugu
svetlosti. Na prozorima uli su se greviti jecaji i u tom trenutku iz
automobila bi usledio rafal iz mitraljeza. Oni koji su trali ispred auta
padali su jedan za drugim, podizani uvis mecima, prevrtali se preko glave
ili vrteli u krug, kao da je prekoraivanje granice izmeu ivota i smrti
moralo biti povezano s izvoenjem tako tekog i sloenog skoka. Samo
jednom polo je za rukom da izae iz svetlosnog kruga. Trao je iz sve
snage, inilo nam se da e uspeti da stigne do najblie raskrsnice.
Meutim, auto je imao za takve situacije visoko privren pokretni
reflektor. Ukljuen je, begunac je pronaen, usledili su pucnjevi i on je
takoe poskoio uvis: podigao je ruke iznad glave, savio se u skoku nazad
i pao na lea.
Esesovci su seli u auto i krenuli napred, preavi preko lea, vozilo
se pritom neznatno zatreslo, kao kad prelazi preko nekakvih malih dombi.
Te noi u getu je streljano sto mukaraca, meutim ta akcija nije

ostavila ni na koga snaan utisak kao prethodna. Radnje i kafane sledeeg

dana bile su normalno otvorene.
Ljudi su se osim toga interesovali i za neto drugo: svakodnevno
zanimanje Nemaca sada je postalo filmsko snimanje. Zbog ega? Utravali
su u restorane, nareivali kelnerima da postave stolove najboljim jelima i
piima, a ljudima u lokalu nareivali su da se smeju, jedu i piju i taj prizor
bi ovekoveivali na traci. U bioskopu Femina u ulici Leno snimali su
operete, a jednom nedeljno simfonijske koncerte koji su se tamo odravali,
pod dirigentskom palicom Marjana Nojteha. Predsedniku Jevrejske optine
preporuili su da priredi elegantan prijem i na njega pozove sve znaajnije
linosti geta i o tom prijemu snimljen je film. Jednoga dana uterana je
grupa mukaraca i ena u kupatilo, nareeno im je da se skinu goli i
kupaju u zajednikoj prostoriji i ta neobina scena je takoe detaljno
snimljena. Tek znatno kasnije saznali smo da su ti filmovi bili
predodreeni za Nemce u Rajhu i inostranstvu. Trebalo je da omalovae
uznemirujue glasine, u sluaju da dan uoi likvidacije geta bilo kakve
vesti prodru van njega. Trebalo je da posvedoe da je Jevrejima u Varavi
dobro, kada se mukarci i ene kupaju zajedno, bestidno se obnaujui
jedni pred drugima.
Manje-vie u isto vreme getom su sve ee kruile razne, sve
uznemirujuije vesti. Kao i obino nije se znalo odakle potiu niti se
mogao otkriti njihov autor ili neko ko bi mogao da potvrdi da se zasnivaju
na istinitim dogaajima. I pored toga, smatrane su proverenim. Iz ista mira
poinjale su prie o tome kako su, na primer, strani ivotni uslovi u
loskom getu, u kome su Jevreji primoravani da stave u opticaj svoj
vlastiti, metalni novac, za koji se nita van geta nije moglo kupiti i sada
hiljade ljudi umiru od gladi. Neke su takve vesti pogaale u srce, drugi su
uli na jedno uvo, a proputali na drugo. Posle dueg vremena prestalo je
da se govori o Lou, a zapoelo o Lublinu i Tamovu, gde su po svoj prilici
Jevreje otrovali gasom, u ta niko nije hteo da poveruje. Verovatnija se
inila glasina o tome da e se geta u Poljskoj svesti na etiri velike
skupine, u Varavi, Lublinu, Krakovu i Radomu. Posle toga prialo se o
prebacivanju Varavskog geta na istok, u transportima od est hiljada ljudi
dnevno. Po miljenju nekih, ta akcija izvedena bila i ranije, da nije bilo
tajne konferencije u upravi Jevrejske optine, na kojoj su uspeli da ubede
gestapo po svoj prilici pomou mita da odustane od naeg preseljenja.
18. juna, u subotu, trebalo je da sa Golfederom u kafani Kod

fontane u ulici Leno uestvujem na koncertu u ast Leona Borunjskog,

dobitnika nagrade openov konkurs, koji je oboleo od tuberkuloze, ostao
bez ikakvih sredstava za ivot, boravei u otvockom getu. Kafanska bata
bila je prepuna. Okupilo se blizu etiri stotine osoba iz drutvene elite i
poluelite. Prethodnu masovnu priredbu vie niko nije pamtio, a ako su
ljudi i bili uzbueni onda je to bilo iz krajnje prozainih razloga: elegantne
dame iz redova plutokratije i elegantni skorojevii bili su znatieljni, da li
e se gospoa L. danas pozdraviti s gospoom K. Obe dame radile su u
dobrotvorne svrhe. Aktivno su uestvovale u akcijama komiteta, koji su
formirani u mnogim bogatijim kuama, iji je cilj bio pomo siromanima.
Takve aktivnosti bile su zgodne, jer su pokretane zahvaljujui estim
balovima, na kojima se igralo, zabavljalo i pilo, a sakupljeni novac je
davan u dobrotvorne svrhe.
Razlog za nesporazum meu dvema damama predstavljao je dogaaj,
koji se pre nekoliko dana odigrao u kafani Umetnost. Obe dame bile su
veoma lepe, svaka na svoj nain. Mrzele su jedna drugu iz dubine due,
trudei se da jedna drugoj preotmu oboavaoce, meu kojima je u
najatraktivnije spadao Maurici Kon gestapovski agent i vlasnik tramvajske
linije, ovek zanimljivog, senzibilnog lica koje je podsealo na lice
glumca.
Pomenute veeri obe su se sjajno zabavljale u Umetnosti. Sedele su
kraj bara, svaka u malom krugu svojih oboavalaca. Trudile su se da
licitiraju najskupoceniji alkohol koji je postojao na raspolaganju kao i
snobistike hitove, koje je harmonika dez orkestra svirao za stolovima.
Prva je izala gospoda L, ne znajui da je ispred samih vrata bara pala
ena obamrla od gladi i smesta umrla. Gospoa L., zaslepljena svetlom,
izlazei se spotakla o le. Ugledavi ga, nije se mogla da se smiri. Sasvim
drugaije postupila je gospoa K., koja je u meuvremenu obavetena o
celokupnom dogaaju. Stala je na vrata, oteo joj se krik uasa, ali ju je
obuzelo duboko saoseanje, prila je umrloj i iz tane izvadila petsto zlota,
koje je predala Konu koji je iao iza nje, rekavi mu:
- Molim vas, uinite mi uslugu, pobrinite se da bude sahranjena.
Jedna od ena iz njenog drutva proaptala je da svi uju:
- Aneo, kao i uvek!
Gospoa L. to nije mogla da oprosti gospoi K. Sledeeg dana
nazvala ju je podlom enturaom, izjavivi da vie nikad nee videti njen
naklon. Danas je trebalo da se obe pojave u kafani Kod fontane. Zlatna

omladina geta zainteresovano i napeto je iekivala kako e se odigrati taj

susret.
Prvi deo koncerta bliio se kraju, ja i Goldfeder izali smo na ulicu
da na miru popuimo cigaretu. Zajedno smo nastupali ve itavu godinu i
veoma smo se sprijateljili. Danas ga nema, iako je imao vee anse od
mene da preivi! Bio je sjajan pijanista, uz to pravnik. Zavrio je
konzervatorijum i prava, ali je bio veoma zahtevan u odnosu na sebe,
zakljuio je da nee postati prvoklasni pijanista i poeo je da radi kao
advokat, da bi kasnije, za vreme rata, ponovo bio pijanista.
Zahvaljujui svojoj inteligenciji, linom armu i eleganciji bio je
veoma popularan i omiljen u predratnoj Varavi. Kasnije mu je polo za
rukom da pobegne iz geta, preivi dve godine kod pisca Gabrijela
Karskog, koji ga je sakrivao. Nedelju dana pre ulaska sovjetske armije
Nemci su ga ubili u jednom gradiu blizu poruene Varave.
Puili smo cigarete, askali i sa svakim novim dakom oseali se
manje umornim. Dan je bio tako lep! Sunce se sakrilo iza kua, samo se sa
krovova i prozora viih spratova odraavao purpurni sjaj. Intenzivno
plavetnilo neba pretvaralo se u bledo plavetnilo, ispresecano prugama
lastavijeg leta. Gomila na ulici se proredila, ostavljajui utisak manje
prljave i nesrene, kreui se te veeri utonula je u ruiastopurpurni i
zlatasti sjaj.
U jednom trenutku ugledasmo Kramtika, koji je iao prema nama.
Obojica smo se obradovali. Hteli smo da ga uvedemo na drugi deo
koncerta: nameravao je da naslika moj portret, te smo hteli i o tome da
porazgovaramo. Meutim, nisam uspeo da ga nagovorim. Bio je nekako
slomljen i ophrvan najcrnjim mislima. Iz pouzdanih izvora neto pre toga
saznao je da ovoga puta neemo uspeti da izbegnemo preseljenje geta: s
druge strane zida za akciju poeo je da se priprema nemaki
Vernichtungskommando (Odred smrti).

8. Ugroeni mravinjak
U to vreme, za godinjicu postojanja naeg dueta, ja i Goldfeder
pokuavali smo da organizujemo podnevni koncert. Trebalo je da se odri
u bati kafane Umetnost, u subotu, 25. jula 1942. godine. Bili smo dobro
raspoloeni. Veoma nam je bilo stalo do tog koncerta i uloili smo puno
truda u njegovu organizaciju. Sada, dan uoi toga, jednostavno nismo
mogli da poverujemo da se koncert nee odrati. Verovali smo da e se
glasine o preseljenju ispostaviti neosnovane. U nedelju, 19. jula nastupao
sam i u bati jo jedne kafane u ulici Novolipki, ak ne predoseajui da
e to biti moj poslednji koncert u getu. Mada, iako je bata bila prepuna,
atmosfera bee tuna.
Posle nastupa svratio sam u Umetnost. Bilo je kasno i u lokalu nije
bilo vie nikog. Samo su se radnici muvali tamo amo, zavravajui svoje
svakodnevne obaveze. Za trenutak seo sam kod efa bara. Bio je smoden,
neuverljivo je izdavao nareenja, pre da bi sauvao privid.
- Pripremate li salu za na subotnji koncert? - zagovorih ga.
Pogledao me je, kao da ne zna o emu govorim i na njegovom licu
ocrtalo se ironino saoseanje prema meni koji nisam znao za odluke koje
su odavno zapeatile iznenadni obrt sudbine geta.
- Da li doista smatrate da emo u subotu jo biti ivi? - upita me,
podvukavi to, naginjui se iznad stola prema meni.
- Siguran sam u to! - odgovorih.
Kao da je moj odgovor otvarao pred njim nove perspektive za spas
njegova sudbina zavisi od mene, uhvati me za ruku i uzbueno mi ree:
- Ako ostanemo u ivotu, moete na moj raun u subotu veerati, ta
god hoete, i... - tu se na trenutak pokoleba, meutim oigledno je odluio
da nastavi ... - takoe moete da naruite najskuplja pia, koja postoje u
podrumu Umetnosti, koliko vam dua eli!
Prema glasinama akcija iseljavanja trebalo je da pone u noi izmeu
nedelje i ponedeljka. No je prola ipak mimo, u ponedeljak ljudi su
ponovo bili raspoloeni. Moda su to ponovo samo glasine?
Meutim, uvee je izbila panika: prema najnovijim informacijama
akcija je trebalo da pone te noi, iseljavanjem malog geta ovoga puta
posve sigurno. Preko mosta, koji su Nemci izgradili iznad Hladne ulice, da
bi nam oduzeli poslednju mogunost kontaktiranja sa arijevskom etvrti,

uzbuena gomila zapoela je seobu iz malog u veliki geto, s ogromnim

koferima i decom na rukama, pokuavajui da pobegnu iz ugroene etvrti,
pre policijskog asa. U skladu s naim fatalizmom, ostali smo gde smo
bili. Kasno uvee susedi su preko komesarijata poljske policije saznali da
e uslediti uzbuna.
Prema tome, spremalo se neto loe. Do etiri ujutru oka nisam
sklopio, deurao sam kraj otvorenog prozora, meutim i ta no je prola
mimo. U utorak sam s Goldfederom otiao u Jevrejsku optinu. Jo uvek
nismo gubili nadu, smatrajui da e se sve srediti. Hteli smo da tamo
dobijemo zvaninu informaciju o namerama Nemaca u najskorije vreme u
vezi s getom. Bili smo blizu zgrade, kada nas je mimoiao otvoreni auto, u
kome je sedeo ef Odeljenja za pitanja zdravlja u Optini, pukovnik Kon,
bled i gologlav, okruen andarmima. Istovremeno, kako smo saznali neto
kasnije, uhapeni su i mnogi drugi optinski inovnici. Zapoele su estoke
uline policijske hajke.
Istoga dana, popodne, dolo je do incidenta, koji je potresao celu
Varavu, s obe strane zida: poznati poljski hirurg, slavan u svojoj oblasti,
doktor Raeja, profesor Poznanjskog univerziteta, pozvan je u geto da
izvri teku operaciju. Kao to je uobiajeno u takvim sluajevima, na
ulazu dobio je od komandanture nemake policije propusnicu, ali kada se
ve nalazio na licu mesta i spremao da pone s intervencijom, u stan su
upali esesovci i ubili pacijenta koji je leao na operacionom stolu pod
narkozom, zatim hirurga i na kraju sve stanare kue koji su se u tom
trenutku tu nali.
U sredu, 22. jula, negde oko deset ujutru krenuo sam u grad.
Atmosfera na ulici nije bila toliko napeta kao prethodne veeri. Jer,
proirile su se glasine da su uhapeni optinski inovnici puteni na
slobodu. Pa ipak, Nemci nisu imali namere da nas isele, iako su u takvim
sluajevima u provinciji, gde su odavno iseljene mnogo manje skupine
Jevreja, kako smo uli, uvek poinjali ukidanjem Jevrejskih optina.
Kada sam se naao blizu mosta u Hladnoj, bilo je oko jedanaest sati.
Utonuo u misli, pribliavao sam se tamo, ne primeujui da se ljudi na
mostu zaustavljaju i da jedni drugima pokazuju neto prstima pa se
ogoreni brzo razilaze.
Upravo je trebalo da krenem stepenicama drvenog luka, kada me
zgrabi za rame jedan poznanik, koga odavno nisam video.
- ta radite ovde? - bio je veoma uzbuen, dok je govorio njegova

donja usna podrhtavala je kao u zeca.

- Smesta se vratite kui!
- ta se ovde dogaa?
- Kroz jedan sat zapoee akcija.
- Nije mogue!
- Nije mogue?! - zakikotao se nervozno i ogoreno. Okrenuo me je
prema naslonu i rukom mi pokazao prema Hladnoj. - Vidite i sami!
Hladnom je marirala eta vojnika u utim, meni nepoznatim
uniformama, koju je predvodio nemaki podoficir. Svakih par koraka eta
je zastajkivala i jedan od vojnika bi stao kraj zida koji nas je okruivao.
- Ukrajinci... Opkoljeni smo! - tu re je pre izjecao nego izgovarao,
bez pozdrava stravi niz stepenice.
U dvanaest sati zapoelo je pranjenje starakih i invalidskih domova,
nonih sklonita, u kojima su se u varavskom getu gusto naselili Jevreji iz
okoline Varave, kao i Jevreji preseljeni iz Nemake, ehoslovake,
Rumunije i Maarske. Ve u podne visile su plakate koje su obavetavale
o poetku preseljenja na istok svih Jevreja nesposobnih za rad. Svako je
smeo da ponese dvadeset kilograma prtljaga, rezerve hrane za dva dana i
nakit. Sposobni za rad bie smeteni u kasarne u mestu i poslati na rad u
lokalne nemake fabrike. To nije obavezivalo samo funkcionere jevrejskih
drutvenih organizacija i Optine. Prvi put obavetenje nije nosilo potpis
predsednika Jevrejske optine, inenjer ernjakov izvrio je samoubistvo,
progutavi cijankalij.
Tako je, dakle, zapoelo najgore iseljavanje polumilionske etvrti
grada, prividan apsurd, u koji niko nije mogao poverovati.
Prvih dana akcija je izvoena po principu lutrije. Sluajno su
opkoljavane kue, jednom jednog, drugi put drugog dela geta. Jednim
zvidukom stanovnitvo je terano u dvorite, odatle tovareno na teretna
kola, bez izuzetka, bez obzira na pol i uzrast, poev od odojadi, zavrno
sa starcima, koja su ih prebacivala na Umschlagplatz. Tamo su rtve
uguravane u vagone i slate u nepoznato.
Tih prvih dana akciju je izvodila iskljuivo jevrejska policija, na elu
sa trojicom delata: pukovnikom Serinjskim i kapetanima Lejkinom i
Erlihom.
Nisu bili nita manje opasni i nemilosrdni od Nemaca, a moda i
nitavniji od njih: kada su pronalazili ljude, koji su se negde skrivali
umesto da siu u dvorite, lako su sebi doputali podmiivanje, ali samo u

novcu. Nisu ih se doticali ni suze ni preklinjanja, ak ni oajniki krici

dece.
Kako su radnje bile zatvorene i geto bio odseen od bilo kakve
dostave prehrambenih namirnica ve posle nekoliko dana poela se iriti
glad, ovoga puta opta. Meutim, to nije bio na najvaniji problem.
Vanije od gladi bilo je dobijanje uverenja da si radno sposoban.
Kada hou da pribliim sliku naeg ivota tih dana i sati, ispunjenih
uasom, namee mi se samo jedno poreenje: s ugroenim mravinjakom.
Kada brutalna noga nekog lakomislenog glupaka pone da unitava
graevine tih insekata, mravi bee na sve strane, vrzmaju se, trae puteve i
mogunosti za spas. Zaglueni iznenadnim napadom ili zauzeti
spasavanjem potomstva i imetka, vrte se u krug kao pod uticajem otrova i
umesto da pobegnu van njegovog delovanja, vraaju se istim putevima,
nazad, na ista mesta, nisu u stanju da napuste smrtonosni krug i tako
stradaju. Tako je bilo i sa nama...
Taj po nas straan period za Nemce je bio vreme sjajnih poslova.
Nemake firme u getu rasle su kao peurke posle kie, svaka od njih bila
je spremna da izda uverenje o zaposlenju, naravno za odgovarajuu sumu,
koja se pela na hiljade. Meutim, visina tih suma nikog nije plaila. Ispred
firmi stajali su redovi, koji su ispred kancelarija vanih i velikih fabrika,
kao to su Tebens ili ulc, dostizali ogromne razmere. Oni koji su
sreno dobijali uverenje o zaposlenju, privrivali su za revere kartonie
s nazivom organizacije, u kojoj tobo rade. Verovali su da e ih to spasiti
od preseljenja.
Mogao sam lako doi do takvog uverenja, ali ponovo, kao u sluaju
vakcine protiv tifusa, samo za sebe. Niko od mojih poznanika, ak oni sa
kojima sam bio u najboljim odnosima, nije hteo da uje da mi izda
uverenje za celu porodicu. est besplatnih uverenja bilo bi zaista mnogo, a
nisam bio u stanju da za sve platim ni najniu cenu. Zaraivao sam
svakodnevno, meutim to to sam zaraivao odlazilo je na prehranjivanje.
Poetak akcija u getu iznenadio me je sa par stotina zlota u depu. Bio
sam slomljen svojom nemoi, pogotovu videi kako moji bogatiji
poznanici s lakoom obezbeuju svoje porodice. Zaputen, neobrijan, ne
okusivi hranu trao sam od jutra do sutra, od jedne firme do druge,
prosei milostinju. Tek posle est dana, upotrebivi sve svoje uticaje i
poznanstva, polo mi je za rukom da nekako pribavim uverenja.
Otprilike nedelju dana pre poetka akcije poslednji put sam sreo

Romana Kramtika. Bio je omraveo i s naporom krio nervozu. Obradovao

se kada me je video.
- Niste na tournee? - pokuao je da se naali.
- Nisam - odgovorih kratko. Nije mi bilo do ale. Postavio sam
pitanje koje su tada svi jedni drugima postavljali:
- ta mislite? Da li e nas sve iseliti?
Nije odgovorio ve je pokuao da zabauri stvar.
- Loe izgledate! - pogledao me je saaljivo. - Suvie sve to uzimate k
srcu.
- A kako se drukije moe? - slegoh ramenima.
Nasmeja se, zapali cigaretu, za trenutak pouta a onda ree:
- Videete, jednog lepog dana sve e se ovo okonati... - slee
ramenima jer sve ovo ipak nema nikakvog smisla...
Ree to aljivim, malice bespomonim tonom, kao da je apsurd sam
po sebi dovoljan argument, koji moe promeniti tok dogaaja.
Meutim, nije ga promenio. Poelo je ak da biva gore, kada su u
akciju sledeih dana uvedeni Litvanci i Ukrajinci. Bili su po svoj prilici
podmitljivi kao jevrejska policija, samo na drugi nain. Uzimali su mito i
im bi ga dobili, ubijali su ljude od kojih su uzeli novac. Veoma rado su
ubijali: sporta radi ili da bi sebi olakali posao, radi treninga u pucanju ili,
jednostavno, zabave radi. Ubijali su decu na oi majki, veselei se
njihovom oajanju. Pucali su ljudima u stomak, da bi posmatrali kako se
mue ili je nekolicina njih bacala s izvesnog rastojanja bombe prema
rtvama u redu, da bi proverili koje bolje dejstvuju. U svakom ratu na
povrinu isplivavaju nacionalne grupe, koje su prevelike kukavice da bi se
borile otvoreno i suvie bedne da bi igrale bilo kakvu samostalnu politiku
ulogu, i dovoljno nemoralne da prihvate ulogu plaenih delata, jedne od
sila u ratu. U tom ratu takvu ulogu igrali su ukrajinski i litvanski faisti.
U to vreme dobili su ono to zasluuju gestapovski agenti Kon i
Heler. Nisu se dovoljno veto obezbedili ili su bili suvie tedljivi. Plaali
su samo jednoj od dveju varavskih SS centrala, a nesrea je htela da
padnu u ruke ljudi one druge. Legitimacije koje je predloilo konkurentsko
odeljenje SS jo vie su razbesnele rivale. Nisu se zadovoljili ubistvom
Kona i Helera ve su naredili da se dovezu ubretarska kola i na njima su,
meu smeem i otpacima, obojica magnata obavila svoje poslednje
putovanje kroz geto, do masovne grobnice.
Ukrajinci i Litvanci prestali su da obraaju panju na radne

dokumente. itav moj estodnevni napor, povezan s njihovim dobijanjem,

bio je uzaludan. Trebalo je ponovo istinski raditi na tome. Ali, ta? Izgubio
sam poslednje mrvice nade. Leao sam danima u krevetu, oslukujui
buku koja je dopirala sa ulice. Svaki udar toka po kaldrmi izazivao je u
meni panian strah. Bila su to kola koja su odvozila ljude na
Umschlagplatz druga sada i nisu vie prolazila kroz geto svaka od tih
mogla su se zaustaviti pred naom kuom i u svakom trenutku u dvoritu
se mogao zauti zviduk. Iskakao sam iz kreveta, pritravao prozoru, a
onda se ponovo vraao u krevet. I ponovo pritravao sam prema prozoru...
Od cele porodice samo sam se ja tako sramno ponaao. Moda zbog
toga to sam samo ja s obzirom na svoju popularnost kako-tako mogao da
je spasavam, zbog ega sam oseao presiju odgovornosti koja je poivala
na meni.
Roditelji, brat i sestre znali su da su bespomoni. Sav svoj napor
koncentrisali su na savlaivanje sebe i odravanje iluzije o normalnom
ivotu. Otac je od jutra do veeri svirao na violini, Henrik je studirao,
Regina i Halina su itale, a majka krpila nae rublje.
I ovoga puta Nemci su doli na novu ideju, kako sebi da olakaju
zadatak. Na zidovima grada pojavila su se obavetenja, koja su
informisala o tome da e svi, koji se zajedno s porodicama prijave za
Umschlagplatz, radi odlaska, dobiti veknu hleba i kilogram marmelade po
osobi a da porodice dobrovoljaca nee biti razdvajane. Zapoeo je
masovni priliv dobrovoljaca, s jedne strane zbog gladi, a s druge u nadi da
e zajedniki proi nepoznat i teak put sudbine.
Neoekivano u pomo nam je pritekao Goldfeder. Imao je mogunost
da odreen broj ljudi smesti na Umschlagplatz-u, gde se sortiraju nametaj
i stvari iz stanova deportovanih Jevreja. Tamo je smestio mene, oca i
Henrika, a kasnije nam je polo za rukom da dovedemo sestre i majku,
koja nije radila sa nama ve se bavila naim novim domainstvom u
zgradi, u kojoj smo bili smeteni. Domainstvo je bilo prilino skromno:
svako od nas je svakodnevno dobijao pola vekne hleba i etvrt litra supe.
Trebalo je veto, to se bolje moglo odreivati porcije s jelom, da bi se
zavaravala glad.
Bio je to moj prvi posao kod Nemaca. Od jutra do veeri vukao sam
nametaj, ogledala, tepihe, lini ve i posteljinu, odela stvari koje su do
samo pre nekoliko dana nekome pripadale, davale lini peat nekom
enterijeru, u kome su iveli ljudi koji su imali ukusa ili ga nisu imali,

bogati ili siromani, dobri ili ravi. Sada su to bile niije stvari, loe
tretirane, mada katkad, dok sam prenosio naramke vea, iz njega je dopirao
fini, blag, poput uspomena, miris neijeg omiljenog parfema ili su u
sekundi promicali monogrami u boji na beloj pozadini. Uostalom, tada
nisam imao vremena da razmiljam o tome. Svaki trenutak zamiljenosti ili
nepanje povlaio je za sobom udarac gumenom palicom ili andarmov ut
potkovanom cipelom, a moglo je kotati i ivota, kao one mlade ljude, koji
su streljani na licu mesta zbog toga to su ispustili i razbili salonsko
ogledalo.
2. avgusta nareeno je Jevrejima koji su ostali u malom getu da ga do
est uvee napuste. Polo mi je za rukom da dobijem slobodan dan i u
runim kolicima, to je zahtevalo veliki napor, iz naeg stana u Klizavoj
dovezem u kasarnu malo linog rublja, posteljine, moje kompozicije,
zbirku kritika o koncertima i recenzije o mom kompozitorskom
stvaralatvu, kao i oevu violinu. Bio je to na celokupan imetak.
Nekoliko dana kasnije, ini mi se 5. avgusta, polo mi je za rukom da
se na kratko iupam od posla i da prolazei Guijom ulicom sluajno
budem svedok odlaska Janua Koraka i njegove siroadi iz geta.
Tog jutra planirano je, u skladu s naredbom, pranjenje jevrejskog
sirotita kojim je Korak rukovodio. Trebalo je da deca krenu sama,
njemu se pruala ansa da se spase, meutim, s velikim naporom, polo
mu je za rukom da uveri Nemce da mu dopuste da prati decu. Provela su
sa njim mnoge godine svog ivota i sada, na njihovom poslednjem putu,
nije hteo da ih ostavi same. eleo je da im olaka taj put. Siroadi je
objasnio da imaju razloga za radost, jer tobo putuju na selo. Konano,
moi e da zamene odvratne, zaguljive zidove za livade s cveem, izvore
u kojima e moi da se kupaju, za ume u kojima ima puno borovnica i
peuraka. Naredio je da se sveano obuku i tako lepo obuena, veselo
raspoloena postroje u parovima u dvoritu.
Malu kolonu predvodio je esesovac, koji je kao i svaki Nemac voleo
decu, posebno onu koju e uskoro poslati na onaj svet. Posebno mu se
dopao dvanaestogodinji deak violinista, koji je svoj instrument nosio
ispod ruke. Naloio mu je da izae na elo kolone i svira. I tako su krenuli
na svoj put.
Kada sam ih sreo u Guijoj ulici, deca su, idui, pevala u horu,
ozarena, dok ih je mali muziar pratio. Korak je na rukama nosio dvoje
najmlae dece, koja su takoe bila nasmejana i priao im neto veselo.

Verovatno im je u gasnoj komori, dok je gas tipao deje grkljane, a

strah u srcima siroadi zauzimao mesto radosti i nade, Stari doktor s
krajnjim naporom aputao:
- Nita to nije, deco! Nita to... - da makar svoje tienike potedi
straha od prelaska iz ivota u smrt.
16. avgusta 1942. doao je red i na nas. Na zbornom mestu izvrena
je selekcija i samo su Henrik i Halina proglaeni sposobnima za dalji rad.
Ocu, Regini i meni preporueno je da se vratimo u kasarnu, a kada smo
stigli tamo zgrada je bila opkoljena, zauo se zviduk.
Nije se isplatilo dalje se boriti. Uinio sam sve to sam mogao, da
spasem svoje najblie i sebe. I pored toga, oigledno je da spasa nije bilo.
Moda e bar biti za Henrika i Halinu...
Oblaili smo se, dok su iz dvorita dopirali krici i pucnjevi koji su
primoravali na urbu. Majka je spakovala zaveljaj, ono to joj se nalazilo
pri mci i sili smo niz stepenite.

9. Umschlagplatz
Pretovarni trg nalazio se na kraju geta. Bio je okruen mreom
prljavih ulica, uliica i orsokaka, pre rata skrivao je, i pored svog
mranog izgleda, velika blaga. Sporednim kolosekom tu su stizali
transporti robe iz celog sveta, oko koje su se cenjkali jevrejski trgovci,
kojom su se iz magacina u Nalevkama i Simonovog pasaa snabdevale
varavske prodavnice. Trg je imao oblik ogromnog kruga, delimino
opkoljenog kuama, a delimino ograenog plotom. Na njega je izlazilo
par sporednih uliica, koje su ga dobro povezivale s gradom. Zavreci
ulica bili su zatvoreni, njegova povrina mogla je sada da primi oko osam
hiljada ljudi.
Kada smo stigli na trg, bilo je sasvim pusto. Ljudi su trali tamo-amo,
bezuspeno traei vodu. Bio je divan, vreo dan kasnog leta. Nebo je bilo
plavosivo, kao da je trebalo da se pod uticajem jare koja je izbijala iz
utabane zemlje i zaslepljujuih zidova kua preobrazi u pepeo, dok je
pree sunce iz umornih tela istiskalo poslednje kapi znoja.
Na kraju jedne ulice nije bilo nikog. Svi su izdaleka mimoilazili to
mesto, ne zaustavljajui se, odmeravajui ga s uasavanjem. Tamo su
leala tela onih koji su jue ubijeni zbog nekakvog prestupa, kao to je,
recimo, pokuaj bekstva. Meu leevima mukaraca leao je i le mlade
ene, kao i leevi dveju devojica, potpuno smrskanih lobanja. Jedni
drugima smo pokazivali zid s izrazitim tragovima krvi i rasprsnutog mozga,
ispod koga su leala tela. Deca su ubijena omiljenom nemakom
metodom: hvatana su za noge, obrtana u krug, a onda su njihove glave
razbijane o zid. Po leevima i krugovima osuene krvi etale su velike,
crne muve. Jasno se videlo kako se tela koja se raspadaju na ezi
naduvavaju.
Smestivi se sasvim podnoljivo, ekali smo voz. Majka je sela na
zaveljaj sa stvarima, Regina je unula kraj nje na zemlji, ja sam stajao,
otac je hodao nervozno, drei pozadi ruke, etiri koraka u jednom i etiri
koraka u drugom pravcu. Tek sada, u zaslepljujuoj svetlosti sunca, kada
je razmiljanje o nekakvim iluzornim planovima za spasavanje izgubilo
smisao, imao sam malo vremena, da se bolje zagledam u svoju majku.
Izgledala je loe i pored potpune samokontrole, kako se to inilo. Njena
nekada lepa i uvek uredna kosa, koja do nedavno nije bila seda, sada je

potpuno osedela i u vidu sedih pramenova padala na umorno lice

prekriveno borama. Crne, blistave oi sada kao da su iznutra ugasle, od
desne slepoonice preko obraza do ugla ustiju svakoga asa prolazio je
nervozni gr, koji pre toga nikada kod nje nisam primeivao, koji je
otkrivao koliko je bila uzbuena onim to se oko nas dogaalo. Regina je
plakala, pokrivajui lice rukama, dok su joj suze klizile niz prste.
Pred kapiju trga stizala su svakog asa neka kola, na koja su tovarene
gomile ljudi odreenih za preseljenje.
Nisu krili svoje oajanje: mukarci su govorili povienim tonom, a
ene, kojima su oduzeta deca, jecale su ili histerino ridale. Ubrzo i na njih
je poinjala da deluje atmosfera apatije i otupelosti koja je vladala na
Umschlagplatz-u. Smirivale su se i samo je pokatkad na kratko nastupala
panika, kada bi neki esesovac u prolazu pucao u nekog, ko mu se nije
dovoljno brzo sklanjao s puta ili njegovo lice nije izraavalo dovoljno
poniznosti. Nedaleko od nas na zemlji je sedela mlada ena. Haljina joj je
bila pocepana, a kosa raupana, kao da se malo pre sa nekim rvala. Sada
je sedela mirno, oiju uprtih u nekakvu taku u prostoru. Rairenih prstiju
drala se za grlo i s vremena na vreme monotonom pravilnou uzvikivala
pitanje:
- Zbog ega sam ga uguila?
Mladi mukarac, sigurno njen mu, koji je stajao pored nje,
pokuavao je da je smiri, tiho je uveravajui u neto, ali inilo se da to
nije dopiralo do njene svesti.
Meu doteranima na trg viali smo sve vie naih poznanika. Prilazili
su nam, pozdravljali se i iz navike zapoinjali razgovor, koji nije trajao
dugo, jer je brzo posustajao. Odlazili su u stranu, da u samoi savladaju
svoju uznemirenost.
Sunce se pelo sve vie i vie, peklo sve vrelije i sve vie su nas
muili glad i e. Nije se moglo sedeti na jednom mestu, te sam odluio da
proetam po trgu. Moda e tako biti bolje?
S dotokom ljudi postajalo je sve tenje, te je trebalo mimoilaziti
grupe onih koji su stajali ili leali. Svi su razgovarali o jednoj jedinoj temi:
kuda e nas odvesti, da li stvarno na rad, kako nas je sve ubeivala
jevrejska policija.
Na jednom mestu, na trgu, razmestila se na zemlji grupa staraca ena i
mukaraca, po svoj prilici dovezena iz nekog starakog doma. Bili su
zastraujue izmraveli, iscrpljeni glau i egom na ivici snage. Neki su

leali zatvorenih oiju, da je bilo teko utvrivo da li su mrtvi ili upravo

umiru. Ako e nas poslali na rad, ta onda ovde rade ovi stari ljudi?
Od grupe do grupe vukle su se ene s decom na rukama. Preklinjale
su za kap vode, iji su dotok na Umschlagplatz Nemci namerno odsekli.
Deca su imala mrtve oi, s napola sputenim kapcima, njihove glavice su
se klatile na mruljavim vratiima, njihove osuene usne bile su otvorene,
kao ustaca sitne ribe, koju su ribari izbacili na obalu.
Kada sam se vratio svojima, vie nisu bili sami. Kraj majke je sedela
naa dobra poznanica, a kraj oca stajao njen mu, nekada vlasnik velike
radnje. Zajedno sa njima stajao je i jedan zajedniki prijatelj, zubar, koji je
ordinirao blizu nae kue u Klizavoj. Trgovac je generalno bio raspoloen,
dok je zubar sve video crno. Bio je nervozan i ogoren.
- Ovo je sramota, koja nas sve izvre ruglu! - gotovo je vikao. Doputamo da nas vode u smrt kao stado ovaca! Da se nas pola miliona
ljudi baci na Nemce, razbili bismo geto. Ili, bar bismo umrli
dostojanstveno, ne bismo postali sramna mrlja u istoriji sveta.
Otac je to sluao. Delimino stidljivo, delimino s dobrodunim
osmehom, sleui blago ramenima, a onda rekao: - Otkud znate da e nas
sve poslati u smrt?
Zubar je pljesnuo rukama.
- Naravno da ne znam! Otkud bih mogao da znam? Hoe li nam oni to
rei? Devedeset procenata sa sigurnou se moe rei da hoe sve da nas
likvidiraju.
Otac se ponovo nasmejao, kao da je posle njegovog odgovora postao
sigurniji u sebe.
- Pogledajte - ree i pokaza irokim pokretom gomilu na
Umschlagplatz-u - nismo nikakvi junaci! Obini smo ljudi, zbog toga vie
volimo da izaberemo rizinu ansu od deset procenata i ostanemo u ivotu.
Trgovac je podravao oca. I on je imao sasvim drugo miljenje nego
zubar: ta Nemci nisu toliko glupi, da e tek tako spiskati tako veliku radnu
snagu, kakvu predstavljaju Jevreji. Mislio je na radne logore, moda i na
one teke, u kojima sigurno niko nikoga nee ubijati.
Istovremeno trgoveva ena je priala Regini i majci o svom srebru,
koje je uzidala u podrumu. Bilo je vredno i lepo. Oekivala je da e ga
posle povratka iz izgnanstva nai.
Bilo je ve popodne, kada su na trg doterali sledeu grupu iseljenika.
Meu njima smo s uasom prepoznali Halinu i Henrika. Dakle, i oni e

podeliti nau sudbinu. A tako veliku utehu predstavljalo nam je to, da e

moda njih dvoje preiveti.
Poleteo sam u pravcu Henrika sigurno je kriva njegova pravolinijnost,
to se ni on ni Halina nisu spasli. Zasipao sam ga pitanjima i zamerkama,
meutim nisam zasluivao nikakav odgovor. Slegao je ramenima, izvukao
malo oksfordsko izdanje ekspira, stao po strani i poeo da ita.
Tek nam je Halina ispriala kako su se ovde nali: saznali su za nau
deportaciju i dobrovoljno se prijavili za Umschlagplatz, jer su hteli da
budu zajedno sa nama.
Bio je to idiotski izliv oseanja s njihove strane. Odluio sam da ih
po svaku cenu izvedem odavde, jer se nisu nalazili na listi deportovanih i
mogli su da ostanu u Varavi.
Ovde ih je sproveo jevrejski policajac, koji me je znao iz
Umetnosti, raunao sam s tim da u uticati na njegovu savest, jer
formalno gledano to dvoje nije bilo nuno deportovati. Naalost,
preraunao sam se. Nije hteo ni za ta da uje. Kao i svaki drugi policajac
imao je obavezu da samostalno, svakoga dana na Umschlahplatz dovede
pet osoba, ako tu obavezu ne izvri takoe mu preti deportacija. Halina i
Henrik dopunjavali su njegovu dananju petorku. Bio je umoran i nije
nameravao da ih oslobaa, jer bi morao ponovo u poteru. A sem toga,
kuda, kog avola, ii?! Po njemu, takva potera nije bila nimalo laka stvar,
jer ljudi nisu olakavali policiji izvrenje zadatka, ak su ga oteavali,
krijui se. A i svega mu je bilo dosta.
Vratio sam se svojima praznih ruku. I poslednji pokuaj spasavanja
bar dela nae porodice, kao i svi ostali pokuaji pre toga, propao je.
Skrhan, seo sam pored majke.
Iako je bilo pet popodne, ega se nije smanjivala, a gomila je iz sata u
sat bivala sve gua. U guvi koja je vladala ljudi, meusobno se uzaludno
nadgovarajui, gubili su jedan drugog iz vida. Iz susednih ulica dopirali su
odjeci pucnjeva i vike tipine za racije. Napetost je rasla, to se vie bliio
as, kada e biti postavljen voz.
Situaciju je pogoravala ena koja je sedela u blizini, ponavljajui
neprestano sebi u bradu pitanje: Zbog ega sam ga uguila?. Ve smo
znali ta joj se dogodilo. To je saznao na trgovac. Dok su svi naputali
kuu, ena se sakrila s muem i detetom u pripremljenom sklonitu. Kada
je policija prolazila pored njega, dete je poelo da plae i majka ga je iz
straha uguila vlastitim rukama. Pla i kasnije krkljanje deteta su se uli i

sklonite je otkriveno.
U jednom trenutku u naem pravcu se kroz gomilu progurao deak,
koji je na traci o vratu nosio kutiju s bonbonama. Prodavao ih je po
neverovatnoj ceni, iako bi sam Bog znao ta bi kasnije uradio sa tako
zaraenim novcem... Za ostatak sakupljenog sitnia kupili smo jednu
jedinu karamel bonbonu, koju je otac perorezom podelio na est jednakih
delova na poslednji zajedniki obrok.
Negde oko est sati na trgu je zavladala napeta uznemirenost. Stiglo
je nekoliko automobila sa andarmima, koji su poeli da biraju mlade i
jake meu odreenima za deportaciju. Ti srenici najoiglednije e biti
poslati na druge zadatke. Gomila od vie hiljada lica krenula je da se gura
u tom pravcu, nadvikivali su se, pokuavali da se probiju napred, da bi
hvalili svoje fizike vrednosti. Nemci su odgovorili pucnjevima. Zubar,
koji se i dalje nalazio blizu nas, nije mogao da savlada ogorenost. Besno
je napadao moga oca, kao da je ovaj za sve kriv.
- Sada mi valjda verujete, da e nas sve dokrajiti. Ostae samo
sposobni za rad, dok nas tamo oekuje smrt!
Njegov glas se utanjio, kada je pokuavao da nadvie gomilu i
pucnjavu. Ispruio je ruku, pokazujui pravac, kuda je trebalo da nas
odvezu. Otac uzbuen i zabrinut nije odgovarao. Trgovac je slegao
ramenima i ironino se smejao: - Ne padati duhom! Selekcija od par
stotina osoba, po njegovom miljenju, nije dokazivala nita.
Nemci su pronali radnu snagu za sebe i otili, ali se iznerviranost
gomile nije smanjila. Ubrzo posle toga u daljini se zauo zviduk
lokomotive i sve blie kloparanje vagona. Prolo je jo par minuta i
ugledali smo voz. Sijaset teretnih, marvenih vagona kretalo se u naem
pravcu, dok je arlijanje veernjeg vetria, koji je dopirao sa te strane,
nosilo talas zaguljivog mirisa hlora.
Istovremeno se lanac jevrejske policije i esesovaca koji je opkoljavao
trg suzio, poeo je da gura ljude ispred sebe ka sredini, a odjeknue i hici
upozorenja. U gusto stenjenoj gomili uli su se glasno naricanje ena i
pla dece.
Krenuli smo napred. ta da ekamo? Bie bolje da se to pre naemo
u vagonima. Nekoliko koraka ispred njih poreao se palir policajaca, a za
gomilu je ostavljen irok hodnik. Jedini njegov zavretak predstavljala su
otvorena vrata hlorisanih vagona.
Pre nego to smo uspeli da se pribliimo vozu, blie postavljeni

vagoni behu ve puni; ljudi su stajali u njima nagurani jedan uz drugog.

Esesovci su ih jo uguravali puanim kundacima, iako su se iznutra uli
krici ljudi lienih vazduha. Naime, miris hlora oteavao je disanje i na
veem rastojanju od vagona, a ta se tek odigravalo unutra, gde je pod
pokrivao debeo sloj istoga?
Upravo je prolo pola vagona, kad iznenada zauh neije dozivanje:
- Vidi! Vidi! pilman!
Neija ruka me je epala za okovratnik i ja sam bio izbaen van
kordona policije.
Ko se usudio da se sa mnom tako ophodi? Nisam hteo da se
razdvajam od svojih. Hteo sam da budem zajedno sa njima!
Pred sobom sam sada video samo tesno poreana lea policajaca.
Bacio sam se na njih, ali ona nisu poputala. Iznad njihovih glava video
sam kako majka i Regina, koje pridravaju Halina i Henrik, ulaze u vagon,
dok se otac osvrtao za mnom.
- Tata - kriknuo sam.
Ugledao me je, napravio je nekoliko koraka u mome pravcu, ali se u
tom trenutku pokolebao i zastao. Bio je bled, usne su mu nervozno
podrhtavale. Pokuavao je da se osmehne, nekako bespomono i s bolom,
podigao je ruku i mahnuo mi za oprotaj, kao da se vraam u ivot, a on
me pozdravlja ve s druge strane. Posle sam se okrenuo i uputio prema
vagonima.
Ponovo sam se iz sve snage bacio na policajce.
- Tata! Henrie! Halina!...
Vikao sam kao lud, obuzet strahom, to upravo sada, u najvanijem
momentu, ne mogu da doprem do njih i da emo zauvek ostati razdvojeni.
Jedan policajac se okrenuo i besno me pogledao:
- ta izvodite? Bolje je da se spasavate!
Spasavate? Pred im? U sekundi sam shvatio ta je ekalo ljude
nagurane u vagone. Kosa mi se digla na glavi. Pogledao sam iza sebe: trg
je opusteo, a iza eleznikih ina i rampi nalazili su se zavreci ulica.
Poeo sam da beim u tom pravcu, rukovoen nekontrolisanim, gotovo
ivotinjskim strahom. Uspelo mi je da se umeam u kolonu radnika
Jevrejske optine koja je u tom trenutku naputala trg i da zajedno sa
njima proem kroz kapiju.
Kada sam se osvestio, ve sam stajao na nekakvoj stazici izmeu
kua. Iz jedne od njih izaao je esesovac u pratnji jevrejskog policajca.

Esesovac je imao tupo i arogantno lice, dok je policajac puzao pred njim,
skaui i topei se od osmeha i ljubaznosti. Rukom je pokazao na voz na
Umschlagplatzu i s drugarskim poverenjem, mada glasom koji je odavao
prezir, ree mu:
- Sve to ide u staro gvoe!
Pogledao sam u tom pravcu: vrata vagona ve su bila zatvorena, voz
je polako i teko kretao.
Okrenuo sam se i glasno plaui, poao sredinom opustele ulice
napred, praen sve tiim kricima ljudi zatvorenih u vagonima, koji su
odjekivali poput pitanja ptica stavljenih u kavez, koje su u smrtnoj
opasnosti.

10. ansa za preivljavanje

Iao sam jednostavno napred. Bilo mi je svejedno kuda. Iza mene
ostali su Umschlagplatz i vagoni, koji su odvozili moje. Vie nisam uo
voz sada se nalazio daleko van grada, ali sam i pored toga u sebi oseao,
kako se udaljuje. Sa svakim sledeim korakom oseao sam se usamljeniji.
Obuzelo me je oseanje bespovratnog raskida sa svim to je predstavljalo
moj dotadanji ivot. Nisam znao ta me jo eka, ili pre sam znao da me
eka najgore. U kuu u kojoj je bila smetena naa porodica, ni u kom
sluaju nisam smeo da se vraam. Straari esesovci bi me ubili na licu
mesta ili poslali nazad na Umschlagplatz, kao nekog ko je omakom
iskljuen iz iseljenikog transporta. Nisam imao pojma gde u da
prenoim, trenutno mi je bilo svejedno. U mojoj podsvesti jedino je vladao
strah od nastupajueg mraka.
Ulica je bila poiena, kapije zamandaljene ili otvorene irom u
kuama iz kojih su deportovani svi stanari. Iz suprotnog pravca dolazio je
jevrejski policajac. To me nije uzbuivalo, ak na njega ne bih obratio ni
najmanju panju, da me nije zaustavio, uzviknuvi:
- Vladek!
Kada sam stao, dodao je zaueno:
- ta radi u ovo vreme?
Tada sam ga prepoznao. Bio je to moj roak, koji nije bio naroito
omiljen kod moje porodice. Sklanjali su mu se s puta, kao oveku
sumnjivih moralnih naela. Umeo je da se izvue iz svake situacije, uvek
se doekujui na sve etiri ape, esto zahvaljujui sredstvima, koja su
drugi smatrali nepotenim. Kada je postao policajac, njegova rava
reputacija se jo vie uvrstila.
Kada sam ga prepoznao u uniformi, sve te misli prole su mi kroz
glavu, ali u sledeem trenutku za mene je postalo oigledno, da je moj
roak i sada jedini moj blinji. Neko ko me je na odreen nain podseao
na porodicu.
- Zna, da... - hteo sam da ispriam o deportaciji roditelja, brata i
sestara, ali nisam mogao da izgovorim nijednu jedinu re. I pored toga,
shvatio je. Pribliio mi se i uzeo me ispod ruke.
- Moda je tako i bolje - proaputao je. Odmahnuo je rezignirano
rukom. - to bre, to bolje. Sve nas to eka...

Trenutak pouta i dodade:

- U svakom sluaju poi e sa mnom, kod nas. To e te malo
povratiti.
Sloio sam se i tu prvu usamljeniku no proveo sam kod njih. Rano
ujutru otiao sam sinu predsednika Jevrejske optine, Mjeislavu
Lihtenbaumu, koga sam poznavao iz vremena kada sam nastupao u
kafanama geta. Predloio mi je da sviram u kasini nemakog
Vernichtungskommando, gde su se gospoda iz gestapoa i SS, umorna od
celodnevnog ubijanja Jevreja, preputala veernjim zabavama. Sluili su ih
oni koje e ranije ili kasnije takoe ubiti. Naravno da nisam mogao da
prihvatim takav predlog, a Lihtenbaum nije mogao da shvati zbog ega mi
se nije dopao, ak se zbog mog odbijanja osetio pogoenim. Bez daljih
diskusija preporuio je da me upiu u grupu radnika, koji su ruili deo
geta prikljuen arijevskom delu grada.
Sledeeg dana prvi put posle dve godine napustio sam jevrejsku
etvrt. Bio je lep, vreo dan, 20. avgust. Lep kao i mnogi drugi dani pre
toga kao poslednji koji sam proveo meu svojima na Umschlagplatz-u. Ili
smo u grupi, po etvorica, predvoeni jevrejskim majstorima, uvala su
nas dvojica esesovaca. Zaustavili smo se na Trgu Gvozdene kapije. Dakle,
negde je jo postojao takav ivot!
Ispred zatvorene trgovinske hale, koju su Nemci po svoj prilici
pretvorili u nekakve magacine, stajali su sitni trgovci s kotaricama punim
robe. Jaka suneva svetlost oivljavala je boje voa i povra, presijavala
se na krljutima izloene ribe i svetlucala na bljetavim poklopcima
konzervi. Pored trgovaca muvale su se ene, cenjkale se, ile od korpe do
korpe, kupovale i udaljavale se prema centru grada. Trgovci zlatom i
valutom uzvikivali su monotono:
- Zlato, zlato kupujem. Dolari, rubljice...
Nakon izvesnog vremena u jednoj od poprenih ulica zatrubio je auto
i u vidnom polju pojavila se sivozelena silueta policijskog kamiona.
Trgovce je obuzela panika, brzo su spakovali svoju robu i bacili se u
bekstvo. Na itavom trgu zavladali su vreva i neopisivi haos. Dakle, ni tu
nije bilo sve u redu.
Pri ruenju zida trudili smo se da radimo to sporije, da bi posao
potrajao to due. Jevrejski majstori nas nisu pourivali, a i esesovci su se
ovde ponaali drugaije nego u getu. Stajali su sa strane, razgovarali i
osvrtali se.

Kamion je proao preko trga i nestao, trgovci su se vratili na svoja

stara mesta i trg je ponovo izgledao kao da se nita nije dogodilo. Kolege
su jedan po jedan naputale grupu, da bi kupile neto na tezgama, to
potrpale u torbe, nogavice od pantalona ili depove vatiranih jakni.
Naalost, nisam imao novca i to sam mogao samo da posmatram, iako mi
je pozlilo od gladi.
Od strane Saskog vrta u pravcu nae grupe pribliavao se mladi par.
Oboje su bili savreno obueni. Mlada ena izgledala je arobno. Nisam
oi mogao da odvojim od nje. Njena naminkana usta su se smejala,
njihala se blago u kukovima, a sunce se presijavalo zlatasto na njenoj
plavoj kosi, stvarajui utisak oreola oko glave. Kada su prolazili pored
nas, ena je usporila korak i uzviknula:
- Vidi, vidi.
Mukarac nije razumeo. Pogledao ju je upitno. Prstom je pokazala na
nas:
- Jevreji!
Zaudio se.
- Pa ta? - slegao je ramenima. - Da li su prvi koje vidi?
ena se zbunjeno nasmejala, priljubila uz svog partnera i krenuli su
dalje prema trgu.
Popodne uspeo sam da od jednog kolege pozajmim pedeset zlota.
Kupio sam krompir i hleb, odlomivi pare i odmah ga pojevi. Ostatak
hleba i krompir poneo sam sa sobom u geto. Jo iste veeri izveo sam
prvu transakciju u svom ivotu. Za hleb kupljen za dvadeset zlota u getu
sam dobio pedeset. Krompir kupljen za tri zlota prodao sam za osamnaest.
Prvi put posle dugog vremena bio sam sit, a osim toga imao sam mali
obrtni kapital za kupovinu sledeih dana.
Rad na ruenju bio je monoton. Geto smo naputali u rano jutro i do
pet popodne stajali pored gomila cigli, pravei se da radimo. Kolegama se
vreme nije inilo dugako, bili su zauzeti kombinacijama vezanim za
kupovinu robe i razmiljanjem ta kupiti, kako prokrijumariti u geto i
tamo najkorisnije prodati. Kupovao sam najprostije stvari, da bih zaradio
za jelo. Ako sam mislio na neto, mislio sam na svoje najblie: gde su
sada, u koji su logor odvedeni i kako im je.
Jednoga dana kraj nae grupe prolazio je moj stari prijatelj. Bio je to
Tadeu Blumental, Jevrejin, koji je imao tako arijevske crte lica, da nisu
odavale njegovo poreklo, tako da je mogao iveti van zidina geta.

Obradovao se kada me je ugledao, a istovremeno zabrinuo, videi me u

tako tekom poloaju. Dao mi je malo novca i obeao da e pokuati da
mi pomogne. Sledeeg dana doi e ena, koja e me odvesti, ako mi poe
za rukom i neopaeno pobegnem u grad, gde u moi da se sakrijem. Ta
ena je stvarno dola, ali naalost s vestima da ljudi, kod kojih je trebalo
da stanujem, nee da skrivaju Jevrejina.
Drugoga dana ugledao me je, prolazei preko trga, koncertmajstor
Varavske filharmonije Jan Dvorakovski. Videvi me iskreno se uzbudio.
Poljubio me i poeo da se raspituje za sudbinu mojih najbliih. Kada sam
mu rekao da su deportovani iz Varave, pogledao me je kako mi se inilo
oima punim saoseanja, otvorivi usta, kao da hoe neto da kae. U
poslednjem trenutku se ipak uzdrao.
- ta o tome mislite?
- Gospodine Vladislave! - Srdano me zagrlio. - Moda je bolje da
znate istinu... da pazite na sebe - na trenutak se pokolebao, stegao mi ruku
i dalje govorei tiho, gotovo apatom prozborio - vie ih nikada neete
videti.
Brzo se okrenuo i otiao. Preao je nekoliko koraka, okrenuo se i
ponovo mi priao, da me na rastanku poljubi, meutim nisam imao snage,
da mu na srdanost uzvratim istom srdanou.
Podsvesno sam od samog poetka bio siguran da su nemake bajke o
logorima za Jevreje s dobrim uslovima za rad, koji oekuju deportovane,
najobinija la. Od nemakih ruku mogli smo oekivati samo smrt. Pa
ipak, gajio sam iluziju, kao i drugi Jevreji u getu, da moe biti i drugaije,
da su obeanja Nemaca ovoga puta potena. Kada sam mislio na svoju
porodicu, pokuavao sam da je zamiljam ivu u nadi da emo se i pored
svega jednoga dana opet videti. Dvorakovski je u meni unitio iluziju koju
sam s naporom gajio. Tek kasnije sam se uverio da je bio u pravu; u
odluujuim trenucima svest o smrti koja mi preti davala mi je snagu da se
spasem.
Sledee dane proveo sam kao u polusnu; ujutru sam mehaniki
ustajao, mehaniki se kretao, uvee mehaniki sam se bacao na leaj u
magacinu s nametajem koji je nekada pripadao Jevrejima, sada
dodeljenom Jevrejskoj optini, gde sam imao svoj brlog za spavanje.
Nekako sam morao da nauim da ivim sa sveu da sam izgubio majku,
oca, Halinu, Reginu i Henrika.
Rusi su izvrili vazduni napad na Varavu. Svi su se sakrili u

sklonite. Nemci su bili ogoreni i besni, Jevreji su se radovali, iako nisu

smeli to da ispoljavaju. Svaka grmljavina bombi koje padaju razvedravala
nam je lica; za nas je predstavljala znak pomoi koja se pribliuje i poraz
Nemaca, koji nam jedino moe doneti spas. Nisam silazio ni u kakva
sklonita bilo mi je svejedno da li u ostati iv ili u poginuti.
U tom periodu uslovi rada pri ruenju zidova su se sve vie
pogoravali. Litvanci, koji su nam sada dodeljeni, smatrali su da ne smemo
da kupujemo bilo ta na pijaci, a u glavnoj straarnici na povratku u geto
sve smo detaljnije bili kontrolisani. Jednog popodneva neoekivano
izvrena je selekcija nae grupe. Pred straarnicu je stao mlad andarm,
prekrstio ruke i poeo da nas sortira po sistemu lutrije i linom nahoenju;
levo smrt, desno ivot. Meni je naredio da idem desno. Onima na levoj
strani naredio je da legnu na zemlju, licem okrenutim na dole, i pobio ih
revolverom.
Otprilike nedelju dana kasnije na zidovima geta izlepljena je nova
objava o optoj selekciji preostalih Jevreja. Od sto hiljada trista hiljada
ve je deportovano trebalo je da ostane dvadeset pet hiljada Nemcima
neophodni specijalisti i radnici.
Optinski inovnici trebalo je da se odreenog dana okupe u dvoritu
Optine, a ostatak ljudi u getu izmeu ulica Novolipki i Guije. Radi
bezbednosti ispred optinske zgrade postavljen je jedan jevrejski policajac,
oficir Blaupapijer, s korbaem u ruci. Svojeruno je tukao sve koji su
pokuavali da uu unutra.
Ljudima odreenim da ostanu u getu podeljeni su brojevi na
odgovarajue tampanim karticama. Optina je imala prava da zadri pet
hiljada ljudi meu svojim radnicima. Prvoga dana nisam dobio broj, i
pored toga prespavao sam celu no, dok su moji drugovi ludeli od
zabrinutosti. Sledeeg dana, ve ujutru dobio sam broj. Poreali su nas po
etvoricu i tako poreani ekali smo da nemaka kontrolna komisija sa
Untersturmfuhrerom Brantom doe i prebroji nas, da sluajno vei broj ne
izbegne smrt.
Po etvorica, ravna koraka, marirali smo okrueni policijom u
pravcu kapije Optine, ka Guijoj, gde je trebalo da budemo ukonaeni.
Iza nas ostala je gomila osuenih na smrt, koja se bacala as na jednu as
na drugu stranu, vikala, plakala i proklinjala nas, to smo se udom spasli.
Litvanci koji su uvali granicu izmeu ivota i smrti pucali su u njih, da bi
ih na taj nain, u to vreme normalan, smirili. tog puta pruila mi se ansa

da preivim. Ali, koliko dugo?

11. Ej, strelci skupa..

Ponovo sam promenio stan. Koji ve od vremena kada je izbio rat,
kada smo stanovali u Klizavoj? Ovoga puta dodeljen mi je smetaj ili pre
data prostorija nametena najnunijim kunim potreptinama i strunjaom,
koju je trebalo da koristim zajedno s trolanom porodicom Pruanjski i s
gospoom A., utljivom enom, koja je, iako je delila sobu sa nama,
vodila vlastiti ivot. Jo prve noi sanjao sam san koji me je liio svih
iluzija. Predstavljao je poslednju potvrdu pretpostavki koje su se odnosile
na sudbinu moje porodice. Sanjao sam svog brata Henrika. Pribliavao mi
se, naginjui se iznad moje prine, a onda mi je rekao:
- Vie nismo ivi.
U est ujutru probudili su nas odjeci glasnih razgovora i ubrzanih
koraka u hodniku. Grupa privilegovanih radnika, koji e pomagati u
rekonstrukciji palate za efa varavskog SS-a u Ujazdovskoj aleji, odlazila
je na posao. Njihova privilegija sastojala se u tome to su pre izlaska
dobijali iniju hranljive supe s mesom, koja je tokom par sati oveka inila
sitim. Kretali smo ubrzo posle njih, tako rei praznih stomaka, pojevi
orbu na vodi, koja je bila bez ikakvog sadraja, kao to je bio i na
posao. Trebalo je da istimo ubre iz dvorita Jevrejske optine.
Drugog dana mene i Pruanjskog poslali su zajedno sa njegovim
mlaanim sinom u zgradu u kojoj su se nalazili optinski magacini i
stanovi optinskih inovnika. Bilo je to oko dva popodne, kad se iznenada
razlee poznati zviduk, nastupi tipina vika Nemaca, koji su sve terali
dole, u dvorite. Premresmo od straha. Prola su tek dva dana otkad smo
dobili svoje brojeve za ivot. U toj kui svi su ih imali, prema tome,
ovoga puta, nije se moglo raditi o blokadi. A o emu se onda radilo?
Pourismo dole: ipak, u pitanju je bila selekcija! Meu ljudima
ponovo se rodila sumnja, oni esesovci opet su vikali, mahnitali, razdvajali
porodice, sortirajui ljude na leve i desne, psujui i bijui ih. Naa radna
grupa, s malim izuzecima, bila je odreena da preivi. Meu tim izuzecima
naao se i sin Pruanjskog, dobar deak, s kojim sam se sprijateljio i koji
mi je legao na srce, iako smo stanovali zajedno tek dva dana. Neu
opisivati oajanje njegovog oca. Onako kako je on oajavao tih meseci u
getu su oajavale jo hiljade oeva i majki. Karakteristino je bilo neto
drugo: porodice znaajnih linosti Jevrejske optine iskupljivale su se na

licu mesta iz ruku nepodmitljivih gestapovaca. Umesto njih, samo da se

poklapaju brojke, na Umschlagplatz dovoeni su i odvoeni u smrt stolari,
kelneri, frizeri i druge profesije koje su Nemcima istinski mogle koristiti.
Mali Pruanjski kasnije je uspeo da pobegne sa Umschlagplatza i jo neko
vreme ostane u ivotu.
Jednoga dana pozvao me je predvodnik grupe i obavestio me da mu
je polo za rukom da me smesti u grupu koja radi na izgradnji kasarni SS-a
na dalekom Mokotovu. Zahvaljujui tome dobijau bolju hranu i uopte
trebalo je da mi bude bolje. Naa nova grupa morala je ustajati dva sata
ranije, da bi proavi kroz itav grad i savladavi vie desetina kilometara
stigla tano na posao. Kada smo umorni od mara stizali na mesto,
nareivano nam je da smesta ponemo da radimo. Taj posao je u znatnoj
meri prevazilazio moje snage. Morao sam gore da nosim cigle poreane na
dasci, koju sam drao na leima. U pauzama vukao sam kofe s kreom
gvozdene ipke. Moda bih izaao s tim na kraj da nije bilo nadzornika iz
SS-a buduih itelja tih kasarni, koji su smatrali da radimo suvie sporo.
Nareivali su nam da nosimo gomile cigli i gvozdene ipke trei, a ako je
nekog obuzimala slabost ili je zastajao, tukli su ga korbaima od koe, s
upletenim olovnim kuglicama.
Ne znam kako bih izdrao tu prvu etapu tekog fizikog rada da
nisam izmolio kod onog istog efa grupe da me prebaci na posao pri
izgradnji palate za Hauptfuhrera SS-a u Ujazdovskoj aleji. Bilo je tamo
podnoljivije i moglo se nekako izdrati. Ta podnoljivost sastojala se u
uglavnom u tome to smo radili zajedno s nemakim majstorima i poljskim
strunjacima, koji su delimino radili pod prinudom, a delimino na
osnovu ugovora. Kako se tu nismo sve vreme pojavljivali kao jedinstvena
grupa Jevreja, nismo padali toliko u oi i nekako smo se snalazili.
Uostalom, u tome su nam pomagali Poljaci koji su se sa nama
solidarizovali protiv nemakih nadzornika. Pomagalo nam je i to to je
faktiki rukovodilac bio Jevrejin inenjer Blum, s njemu potinjenim
timom jevrejskih inenjera, najsjajnijih strunjaka. Nemci zvanino nisu
potovali te funkcije i ef gradnje, majstor iltke, tipian nemaki sadista,
smeo je da bije inenjere koliko mu dua eli. Pa ipak, bez jevrejskih
strunjaka nita se nije pomeralo napred. Zbog toga su nas tretirali
relativno blago, osim onog bijenja, koje u to vreme nije predstavljalo nita
neobino.
Postao sam pomonik zidara Bartaka, Poljaka, koji je u sutini bio

estit ovek. Naravno, i pored svega, meu nama je dolazilo do kokanja.

Bilo je momenata kada su nam Nemci stajali nad glavama i morali smo
pedantno da radimo. I ja sam tada radio koliko sam mogao, ali kako?
Prevrtao sam merdevine, prosipao kre ili obarao cigle sa skele, zbog ega
smo Bartak i ja gutali uvrede. Tada je besneo na mene. Mrmljao sebi u
bradu, crvenog lica, ekajui da Nemci odu, onda bi skidao kapu sa ela,
podboivao se i tresui prezrivo glavom zbog moje nespretnosti u
zidarstvu, poinjao govor:
- pilmane, kako si ti mogao da svira u onom Radiju? - tobo udio
se. - Kraj takvog muziara, koji ne ume lopatom da pokupi kre sa daske,
mora da su svi spavali.
Slegao je ramenima, gledao me sumnjiavo, pljuvao, vikao iz sve
snage, da bi na kraju jo jednom iskalio svoj bes:
- eprtljo!
Kada sam ponekad zaboravljao gde sam, poinjui da razmiljam o
svojim stvarima i prestajui da radim, na vreme me je uvek upozoravao na
nekog nemakog nadzornika koji se pribliavao.
- Malter - galamio je toliko da se ulo na celom trgu, a ja sam se
bacao na prvu kofu ili mistriju, pravei se da oduevljeno radim.
U svemu tome najvie me je obespokojavalo pribliavanje zime, na
ijem smo se pragu nalazili. Nisam imao nikakvu odeu niti - naravno rukavice. Uvek sam bio prilino osetljiv na hladnou, a ako bi mi ruke
promrzle, pri tom teko fiziki radei, morao bih da zaboravim u
budunosti na profesiju pijaniste. Sa sve veom zabrinutou zagledao
sam se u sve ue lie na drveu u Ujazdovskoj aleji, a iz dana u dan
duvao je sve hladniji vetar.
Nekako u to vreme nai privremeni brojevi za ivot pretvoreni su u
vremenski neograniene, istovremeno prebacili su me na novo mesto
stanovanja u getu - u Kokoiju ulicu. Promenili smo i radno mesto s
arijevske" strane. Rad na palati u Aleji se zavravao, ne zahtevajui vie
toliko radnika. Deo nas prebaen je u Narbutovu 8, gde smo sreivali
stanove za neku formaciju oficira SS-a. Bilo je sve hladnije i sve ee za
vreme rada prsti su mi tmuli. Ne znam kako bi se to zavrilo da mi sluaj
nije pritekao u pomo, neka vrsta sree u nesrei. Jednoga dana nosei
kre, spotakao sam se i iaio gleanj. Postao sam nesposoban za rad na
graevini. Tada me je inenjer Blum rasporedio u magacin. Bio je kraj
novembra, poslednji trenutak da spasem ruke. U prostorijama magacina

bilo je toplije nego napolju.

Sve vie radnika iz Ujazdovskoj aleji sada je prebacivano kod nas. I
sve vie esesovaca koji su tamo bili nadzornici, prelazilo je na gradilite u
Narbutovoj ulici. Jednoga jutra tu se pojavio strah i trepet za radnike,
bezimeni sadista, koga smo zvali Cik-cak. Muenje ljudi na jedan
specifian nain prualo mu je erotsko zadovoljstvo: nareivao je svojoj
rtvi da se savije, svojim udovima hvatao joj glavu, stezao je i bled od
besa, pri tom kroz stegnute zube siktao: cik-cak, cik-cak!, udarao
korbaem nesrenika po zadnjici. rtvu nikada nije isputao, sve dok se ne
bi onesvestila od bola.
Po getu ponovo su odjeknule glasine o preseljenju. Da su se
ostvarile, postalo bi oigledno da Nemci nameravaju da nas istrebe do
poslednjeg. Na kraju ostalo nas je samo oko ezdeset hiljada i kakav je
drugi cilj mogao postojati osim da im je stalo da i tu grupicu udalje iz
grada. Sve ee se razmatralo pitanje pruanja otpora Nemcima. Na
borbu posebno je bila odluna jevrejska omladina i ponegde u getu poele
su da se utvruju kue, da se u sluaju potrebe iz njih moe braniti. Nemci
mora da su to nasluivali, jer su se na zidovima geta pojavila obavetenja
u kojima su nas toplim reima uveravali da novo iseljavanje ne dolazi u
obzir. Nadzornici nae grupe svakodnevno su nas uveravali zbog sebe i da
bi uinili verodostojnim njihove rei, tako da nam je od tog dana bilo
doputeno da zvanino svakodnevno kupujemo pet kilograma krompira i
veknu hleba i s arijevske strane grada to unosimo u geto. Nemci su otili
toliko daleko da su doputali delegatu nae grupe da se svakodnevno
slobodno kree po gradu i kupuje za celu grupu. Pronali smo hrabrog
mladia, ije je prezime bilo Majori. Nemci nisu predvideli samo
jedno, da e Majori - na nau preporuku - postati veza izmeu Pokreta
otpora u getu i slinih organizacija van njegovih zidina.
To to smo posedovali zvaninu dozvolu za unoenje odreene
koliine prehrambenih namirnica u geto izazvalo je veliku trgovinsku
aktivnost oko nae grupe. Svakodnevno, kada smo naputali geto, s druge
strane zida ekala nas je gomila trgovaca, koji su sa mojim drugovima
menjali hranu za krpice ili za staru, iznoenu odeu. Ta trgovina me nije
naroito interesovala, kao to su me interesovale vesti, koje smo tom
prilikom uli od trgovaca. Saveznici su se iskrcali u Africi, Staljingrad se
branio trei mesec, a u Varavi je izvren ve trei atentat: baene su
granate u nemaki Kafe klub.

Svaka od tih vesti dodavala nam je hrabrost, jaala nau istrajnost i

veru u blisku propast Nemaca. Ubrzo posle toga u getu su zapoeli prvi
sluajevi oruanog revaniranja, u poetku uglavnom usmerenog protiv
izdajnika. Ubijen je jedan od najveih nitkova iz redova jevrejske policije,
koji je uivao slavu hvataa ljudi i dostavljaa kontigenata za
Umschlagplatz - Lejkin. Ubrzo posle toga smrt je snala od ruku naih
jevrejskih atentatora izvesnog Firsta - vezistu koji je posredovao izmeu
Jevrejske optine i gestapoa. Prvi put je pijune u getu obuzeo strah.
Polako sam duhovno jaao, rasla je moja elja za preivljavanjem.
Zbog toga sam se jednoga dana obratio Majoriu s molbom da iz grada
telefonira mojim poznanicima: da me nekako odavde izvuku i sakriju.
Tokom popodneva, ekajui njegov povratak, srce mi je uasno lupalo.
Vratio se ne donevi mi nikakve dobre vesti: poznanici su mu rekli da ne
mogu snositi rizik krijui Jevrejina. - Na kraju, za to je pretila i smrt! ljutito su objanjavali, kako je mogue da sam im tako neto i mogao
predloiti. Da. Tu se nita ne moe uraditi. Ovi su rekli ne, ali e se
moda sledei pokazati milostiviji. U svakom sluaju nije trebalo gubiti
nadu.
Pred nama je bila Nova godina.
31. decembra 1942. godine iznenada je stigao veliki transport uglja.
Sav smo morali istoga dana da rastovarimo i unesemo u podrum kue u
Narbutovoj. Bio je to teak posao koji je potrajao neobino dugo. Umesto
da prema getu krenemo u est uvee, krenuli smo kasno nou.
Ili smo po trojica naom svakodnevnom trasom: Poljskom,
Halubinjskog i dalje du Gvozdene, do kapija geta. Ve smo se nalazili u
Ulici Halubinjskog, kada se od ela kolone zaula uasna vika. Usporili
smo korak. Trenutak kasnije znali smo ta se dogaa: sasvim sluajno
naleteli smo na dvojicu pijanih esesovaca. Jedan od njih bio je Cik-cak.
Bacili su se na nas i poeli da nas tuku korbaima, od kojih se nisu
rastajali ni tokom pijanakih eskapada. Radili su krajnje sistematino,
tukui trojku za trojkom, od poetka kolone. Kada su zavrili posao,
popeli su se na trotoar, udaljivi se od nas nekoliko koraka, izvadili
pitolje i Cik-cak je viknuo:
- Inteligencija, istupi.
Nije bilo nikakve sumnje, hteli su da nas pobiju na licu mesta. Nisam
se mogao odluiti. Nepotovanje naredbe moglo je da ih jo vie razjari. S
druge pak strane, mogli su nas sami izvui iz kolone i pre ubistva za kaznu

jo izmasakrirati, zbog toga to nismo istupili dobrovoljno. Istoriar,

doktor Zajik, univerzitetski docent koji je stajao pored mene tresao se
itavim telom, kao i ja i kao i ja bio je neodluan. Kad su drugi put
dreknuli, istupili smo iz kolone. Nas sedmorica. Stajao sam licem u lice sa
Cik-cakom, koji mi se obratio viui:
- Nauiu vas redu! ta ste dosad radili?! - mahao mi je pitoljem
ispred nosa. - Trebalo je ovde da proemo u est, a sada je ve deset.
Nisam odgovorio, u veren da u i tako za trenutak biti streljan.
Pogledao mi je u oi mutnim pogledom, zatim se oteturao do svetiljke i
krajnje mirnim glasom rekao mi:
- Vaa sedmorka odgovara lino za sprovoenje kolone u geto.
Moete ii.
Ve smo se bili okrenuli, kad dreknu:
- Vratite se!
Sada je ispred sebe imao doktora Zajika. Sepao ga je za
okovratnik, protresao i promuklim glasom rekao:
- Znate li zbog ega smo vas tukli?
Doktor je utao.
- Znate li zbog ega?
Neko od onih koji su stajali dalje, po svoj prilici preneraen, stidljivo
je upitao:
- Zbog ega?
- Da znate da je danas Nova godina!
Ve smo stajali u koloni kada zausmo sledeu naredbu:
- Pevajte!
Zaueno smo pogledali u Cik-caka. Zateturao se, dreknuo i
dovrio:
- ... veselo!
Nasmejao se glasno svojoj dosetki, okrenuo se i posrnuvi, krenuo
napred. Za asak zaustavio se i pretei viknuo:
- Glasno!!!
Vie ne znam ko je prvi od nas intonirao melodiju, niti vie znam zbog
ega je upravo to bila poznata vojnika pesmica. Svi smo se prikljuili.
Na kraju bilo nam je svejedno ta pevamo.
Tek danas, kada se priseam tog trenutka, postajem svestan koliko se
tada mnogo tragizma ispreplitalo s komikom. Ili smo sredinom ulice
grada, u kome se manifestovanje poljskog patriotizma ve godinama

kanjavalo - grupica izmaltretiranih Jevreja - viui na sav glas i

nekanjeno, te novogodinje noi pevajui:
- Ej, strelci skupa...!

12. Majori
Prvi dan 1943. godine - godine u kojoj su Nemci, po Ruzveltovom
miljenju, trebalo da doive poraz. I stvarno se tako dogodilo. Srea je
poela da ih naputa na svim frontovima. Samo da linija nekog od tih
frontova prolazi blie! Stigla je vest o njihovom porazu kod Staljingrada,
veoma bolna, da bi se mogla sakriti ili ignorisati obinim novinskim
saoptenjem, da taj dogaaj nema nikakvog znaaja za pobedniki tok
rata. Ovoga puta moralo se priznati da ima. Nemci su objavili trodnevnu
alost. Nai prvi radosni dani posle mnogo meseci. Optimisti su trljali
ruke, uvereni da e se rat ubrzo zavriti. Pesimisti su imali drugaije
miljenje: rat e potrajati jo dugo, s tim to sada nema nikakve sumnje
kako e se zavriti.
Istovremeno sa sve utenijim politikim vestima, jaala je delatnost
ilegalnih organizacija u getu. Uvueni smo u nju. Majori se
svakodnevno bavio snabdevanjem nae grupe vreama s krompirom, ispod
koga je vercovao municiju. Kasnije smo je meusobno delili, sakrivali u
nogavice pantalona i unosili u geto. To je bilo opasno i malo je falilo pa
da se po sve nas zavri tragino.
Majori je kao i obino vree dovlaio u moj magacin. Trebalo je
da ih raspakujem, municiju da sakrijem i uvee da je razdelim drugovima.
Meutim, samo to ih je spustio na zemlju i nestao iz magacina, vrata su se
naglo otvorila i na njima se pojavio Untersturmfuhrer Jung. Osvrnuo se,
ugledao vree i pribliio im se munjevitim korakom. Noge su mi se
oduzele. Ako proveri ta je unutra, gotovi smo. Prvi u dobiti metak u
elo. Jung je stao kraj vrea i pokuao jednu da odvee. Kanap se vezao u
vor i razvezivanje je ilo teko. Esesovac je nestrpljivo opsovao i
pogledao me.
- Razvei! - promrmljao je.
Priao sam blie, trudei se da savladam nervozu. Namerno polako i
naizgled smireno, poeo sam da razvezujem. Nemac je stajao iznad mene,
podboivi se.
- ta je unutra?
- Krompir. Doputeno nam je da ga svakog dana unosimo u geto.
Vrea je konano bila otvorena. Usledilo je sledee nareenje:
- Pokai!

Promuvao sam po vrei. To nije bio krompir. Upravo tog dana

umesto krompira Majori je kupio neto kae i pasulja. Nalazili su se
na samom vrhu, a krompir dublje, ispod njih. Pokazao sam pregrt
ukastog zrnevlja.
- A krompir? - Jung se ironino nasmejao, a onda naredio:
-Potrai dublje!
Ovoga puta izvadio sam pregrta kae. Svakog trenutka oekivao sam
batine, zbog pokuaja obmane Nemca. eleo sam da me bije. Moda e to
odvratiti esesovevu panju od ostale sadrine vrea. Meutim, on me nije
udario. Okrenuo se na peti i izaao. Za trenutak ponovo se vratio unutra,
kao da je hteo da me uhvati na delu. Stajao sam u sredini magacina, teko
diui od uzbuenja. Najpre sam morao da se priberem. Tek kada su se
Jungovi koraci u hodniku udaljili i sasvim nestali, brzo sam ispraznio
vree i municiju sakrio ispod gomile krea ostavljenog u uglu magacina.
Te veeri, pribliivi se zidu geta, prebacili smo kao i obino preko njega
odgovarajuu koliinu metaka i bombi. I toga puta nam je uspelo.
14. januara, u petak, Nemci pobesneli zbog neuspeha na frontu i
suvie demonstrativno ispoljavane radosti poljskog drutva zbog toga,
ponovo su se bacili na racije - ovoga puta istovremeno na prostoru cele
Varave. Trebalo je da traju neprekidno tri dana. Svakodnevno, na putu za
posao ili nazad, na ulicama smo videli kako hvataju ili zaustavljaju ljude.
U pravcu zatvora kretali su se nizovi marica - policijskih kamiona, punih
uhapenika. Iz zatvora su se vraali prazni, spremni da prime novu zamenu
za budue zatvorenike koncentracionih logora. Jedna grupa arijevaca
pokuavala je da nae sklonite u getu. U ta teka vremena dolo je do jo
jednog okupacijskog paradoksa: prevez sa Davidovom zvezdom,
najopasniji znak, iznenada, iz dana u dan je postajao simbol koji titi i
osigurava, jer Jevreje u to vreme nisu lovili.
Posle dva dana i mi smo doli na red. Kada sam u ponedeljak krenuo
na posao, umesto cele nae grupe naao sam samo nekoliko radnika, koje
su po svoj prilici smatrali nezamenjivim. U njih sam svrstan i ja, kao
magacioner. Pod nadzorom dvojice andarma krenuli smo u pravcu kapije
geta. Obino ju je uvala samo jevrejska policija, meutim danas se tamo
nalazio itav odred andarmerije, koji je strogo pro vera vao dokumente
onih koji su prolazili kroz kapiju geta na putu za posao. Trotoarom je
grabio desetogodinji deak. Bio je bled i veoma uplaen, pa je zaboravio
da skine kapu pred jednim andarmom koji je dolazio iz suprotnog pravca.

Nemac je zaustavio deaka, bez rei izvadio revolver, prislonio mu ga na

slepoonicu i pucao. Dete je skliznulo na zemlju, grei se zatreslo
ramenima, ispruilo i umrlo. andarm je mimo vratio revolver u futrolu i
nastavio put. Pogledao sam ga: ak nije ni imao brutalan izraz lica niti je
delovao razdraeno. Bio je to normalan, miran ovek, koji je upravo
obavio jedan od svojih manje vanih, brojnih, svakodnevnih zadataka i za
trenutak na to zaboravio, zauzet drugim, znaajnijim stvarima koje su ga
ekale.
Naa grupa se ve nalazila sa arijevske" strane, kad smo zauli
odjeke pucnjeva. Opkoljene grupe Jevreja koje su jo ostale u getu prvi
put su pucnjevima odgovorile na nemaki teror.
Smodeni ili smo na posao, razmiljajui o tome ta e se sada
dogaati u getu. Nije bilo nikakve sumnje da poinje nova etapa njegove
likvidacije. Pored mene je iao mali Pruanjski, brinui da li e njegovi
roditelji, koji su ostali kod kue, uspeti da se u pravom momentu negde
sakriju i izbegnu deportaciju. Mene je muila drugaija, specifina briga:
ostavio sam u sobi na stolu sat i nalivpero - itav svoj imetak. Moj plan je
predviao da te predmete prodam, ako uspem da pobegnem i za dobijeni
novac preivim nekoliko dana, do vremena kada u se uz pomo prijatelja
nekako srediti.
Te veeri nismo se vratili u geto. Ostali smo neko vreme u
Narbutovoj. Tek kasnije smo saznali ta se za to vreme dogaalo u getu:
ljudi su se branili kako su umeli, da ih ne odvezu u smrt. Krili su se u
ranije pripremljenim sklonitima, ene su polivale stepenita vodom, koja
se zamrzavala i Nemcima oteavala da se popnu u stanove na viim
spratovima. Neke od kua bile su jednostavno zabarikadirane i stanari su
pucali u esesovce, odluivi da poginu u borbi s orujem u rukama,
umesto da dopuste da budu usmreni u gasnoj komori. Bolesnike jevrejske
bolnice umotali su u posteljinu, natovarili u ledene vagone i odvezli u
Treblinku. Zahvaljujui tom prvom oruanom otporu koji su Jevreji pruili,
Nemci su uspeli da za pet dana deportuju jedva pet hiljada lica, umesto
planiranih deset hiljada.
Petoga dana uvee Cik-cak nas je obavestio da je akcija ienja
geta od parazitskih elemenata zavrena i da moemo da se vratimo kui.
Naa srca udarala su kao ekii. Ulice geta pokazivale su potresne
prizore. Trotoari su bili zasuti pariima polomljenog stakla. Ulini kanali
bili su puni perja iz pocepanih jastuka. Svuda perje. Svaki daak vetra

dizao je naokolo oblake perja, kao da pada sneg, samo u obrnutom pravcu
- od zemlje ka nebu. Na svakom koraku leevi pobijenih. Naokolo je
vladala duboka tiina, tako da su nai koraci dugo odjekivali, odbijajui se
o zidove kua, kao kada u planinama presecamo klisuru. Soba je bila
opljakana, u njoj nismo zatekli nikog. Odnosno, sve je bilo onako kako su
ostavili deportovani roditelji Pruanjskog. Prine su ostale nenametene
nakon njihove poslednje noi, a na ugaenoj pei stajao je lonac s kafom
koju im nije bilo sueno da popiju. Na stolu su leali nalivpero i sat,
onako kako sam ih ostavio.
Sada se trebalo najenerginije i u najveoj urbi baciti na posao.
Prilikom sledee eksterminacije, koja e sigurno nastupiti ubrzo, takoe se
ja mogu nai meu deportovanim. Preko Majoria sam se dogovorio s
prijateljima - parom mladih umetnika. On, Andej Bogucki bio je glumac,
a ona pevaica, koja je nastupala pod devojakim imenom: Janjina
Godlevska. Jednoga dana Majori me je obavestio da e doi po mene
u est uvee. Iskoristio sam trenutak kada su arijevski radnici kretali
kui da neopaeno izaem ispred kapije. Doli su oboje. Tako rei nismo
razgovarali. Uruio sam im kompozicije, nalivpero i sat - sve to sam hteo
da ponesem sa sobom i to sam ranije doneo iz geta i sakrio u magacinu.
Dogovorili smo se da Bogucki doe i odvede me u subotu u pet. U zgradi
je trebalo da obavi inspekciju jedan od SS generala. Raunao sam da u u
guvi koja nastane lake pobei.
Meutim, atmosfera u getu postajala je sve nervoznija, puna nemira i
iekivanja. Komandant jevrejske policije - pukovnik Serinjski - izvrio je
samoubistvo. Najoiglednije da je dobio vrlo loe vesti, kad on, ovek
veoma tesno povezan s Nemcima, neophodan im - i u svakom sluaju bio
bi deportovan poslednji - za sebe nije video drugi izlaz osim smrti. I strani
Jevreji su se svakodnevno pojavljivali meu nama, radnicima, da bi nalazei se van zidina - pobegli. Svima to nije polazilo za rukom. S
arijevske strane nas, begunce, ekali su malcovnici (ucenjivai) plaeni agenti ili dobrovoljci, koji su uivali u tom zanimanju, u nekoj od
sporednih ulica napadajui Jevrejina koji bei, primoravajui ga da im da
novac i nakit koji je imao kod sebe. Tako pokradenog kasnije su predavali
Nemcima u ruke.
U subotu od ranog jutra bio sam smrtno iznerviran. Da li e mi plan
uspeti? Popodne general se zaista pojavio u inspekciji. Esesovci zauzeti
tim trenutno nisu obraali panju na nas. Oko pet arijevski radnici su

zavravali posao. Obukao sam mantil, prvi put posle tri godine skinuo sam
traku sa svetloplavom zvezdom, i sa njima proao kroz kapiju.
Na uglu Vinjine ulice stajao je Bogucki. Dotle je sve ilo glatko.
Kada me je primetio, krenuo je brzo napred. Iao sam nekoliko koraka iza
njega, visoko podignutog okovratnika, trudei da ga u mraku ne izgubim iz
vida. Ulice su bile opustele, veoma retko osvetljene svetiljkama, u skladu
s naredbom koja je obavezivala od poetka rata. Jedino sam morao da
pazim da pri svetlosti koju bacaju svetiljke ne naletim na nekog Nemca,
koji moe da vidi moje lice. Ili smo brzim korakom, izabrali smo najkrai
put, i pored toga sam imao utisak, da je beskonano dug. Konano smo
postigli na cilj - kua u ulici Noakovskog 10, gde je trebalo da se
sakrijem u slikarskom ateljeu na petom spratu, kojim je trenutno
raspolagao jedan od voa muzike ilegale - kompozitor Pjotr Perkovski,
preskaui po tri stepenice, ustrali smo gore. U ateljeu nas je ekala
iznervirana i zabrinuta Godlevska. Kada nas je ugledala s olakanjem je
odahnula.
- Konano ste stigli!
Od radosti je pljesnula dlanovima i obratila mi se:
- Kad je Andej ve bio uveliko na putu ka tebi, setila sam se da je
13. februar, a trinaestica, kao to znamo, donosi nesreu...

13. Svae s druge strane zida

Atelje, u kome sam se sada nalazio i neko vreme je trebalo da
ostanem u njemu, bio je prilino velika prostorija, vrsta sale sa
zastakljenim plafonom. S obe strane imao je male spavae sobe bez
prozora, odvojene vratima. Bogucki su mi pripremili poljski krevet. Posle
kasamskih kreveta, na kojima sam dotle spavao, inio mi se veoma
udobnim. Bio sam srean zbog same injenice to ne sreem Nemce i ne
sluam njihovu dreku, kao ni to to ne moram da se bojim, da e me u
svakom trenutku tui ili e me neki esesovac ubiti. Tih dana pokuavao
sam da ne mislim ta me jo eka, pre nego to se rat zavri i da li u taj
kraj uopte doiveti. Snagu mi je pruala vest koju mi je jednoga dana
donela Bogucka, da je sovjetska vojska povratila Harkov. Ali, ta e biti
sa mnom? Morao sam da raunam s tim da moj boravak u ateljeu nee
potrajati dugo. Perkovski je morao u najskorije vreme da nae stanara, ako
ne zbog drugog ono zbog toga to su Nemci nagovestili popis stanovnitva,
tokom koga e policija pretraivati stanove i proveravati da li su stanari
odgovarajue prijavljeni i imaju prava da stanuju. Tako rei svakoga dana
javljali su se novi kandidati za stanare, koji su razgledali prostorije. Tada
sam morao da nestanem u jednoj od spavaih soba i vrata zatvorim iznutra.
Dve nedelje kasnije Bogucki se dogovorio sa bivim muzikim
direktorom Poljskog radija, Rudnjickim - mojim predratnim efom - koji se
jedne veeri pojavio u drutvu inenjera Gembinjskog. Trebalo je da se
preselim u krilo iste kue, u stan Gembinjskih. Te veeri prvi put posle
sedam meseci dotakao sam klavijature. Sedam meseci tokom kojih sam
izgubio sve svoje drage, doiveo likvidaciju geta, ruio njegove zidove, a
kasnije nosio kre i cigle. Dugo sam se opirao nagovaranjima gospoe
Gembinjske, da bih na kraju popustio. Ukoeni prsti kretali su se
neposluno po dirkama, a njihov zvuk me je nervirao kao neto strano i
teko podnoljivo.
Te veeri dogodila se jo jedna senzacionalna stvar. Gembinjskom
je telefonirao jedan dobro informisani prijatelj, rekavi mu da se sutra
oekuju racije u celom gradu. Svi smo se uasno zabrinuli. Ali, kako se
esto u to vreme dogaalo, bio je to lani znak za uzbunu. Sledeeg dana
doao je na nekadanji kolega iz Radija, koji mi je kasnije postao blizak
prijatelj - dirigent eslav Levicki. Sloio se da stanujem u njegovoj

garsonjeri u Pulavskoj ulici broj 83, kojom je raspolagao, a nije je koristio.

Bilo je sedam uvee, subota, 27. februar, kada smo napustili stan
Gembinjskih. Na sreu bio je potpuni mrak. Na Trgu unije uhvatili smo
riku i bez problema stigli u Pulavsku, uspeli smo i da ustrimo na etvrti
sprat, ne susrevi nikog na stepenitu.
Stan je bio komforan, elegantno nametena garsonjera, ne naroito
velika, s niom, u kojoj se nalazio ulaz u toalet. Na suprotnoj strani nie, u
zidu veliki orman, a kraj njega poret na gas. U sobi su se nalazili veliko
kanabe, orman za odela, mala polica s knjigama, stoi i udobne stolice.
Mala biblioteka imala je veliki izbor nota i partitura. U njoj sam naao i
nekoliko naunih knjiga. Oseao sam se kao u raju. Prve noi spavao sam
kratko, jer sam hteo da uivam u ugodnom leanju na pravom kanabeu, sa
savrenim federima.
Sledeeg dana doao je Levicki sa svojom prijateljicom, gospoom
Malevskom i doneo mi moje stvari. Tom prilikom dogovorili smo se oko
moje ishrane i toga kako da se ponaam za vreme popisa stanovnitva, koji
e se obaviti sledeeg dana. Trebalo je da itav dan provedem u toaletu,
zakljuan iznutra, kao nekad u nii slikarskog ateljea. Pretpostavljali smo
da policajci, koji za vreme popisa uu nasilno u stan, nee primetiti mala
vrata, iza kojih u se sakriti. U najgorem sluaju smatrae ih zatvorenim
vratima zidnog ormana.
Drao sam se precizno naeg stratekog plana. Natovaren knjigama
uputio sam se od samog jutra na ono ne suvie prijatno mesto, pogotovu
ako se u njemu boravi due i tamo strpljivo odsedeo do veeri, pri emu
sam od podneva jedino sanjao da mogu da ispruim noge. itava akcija
ispostavila se suvinom: niko nije doao osim Levickog, koji je svratio
negde predvee, znatieljan i uznemiren, da vidi ta se sa mnom dogaa.
Doneo je votku, kobasicu, hleb i puter. Jeli smo kao bogovi. Popis
stanovnitva trebalo je da bude izvren da bi Nemci jednim udarcem
otkrili sve Jevreje koji se kriju u Varavi. Nisu me nali i ja sam stekao
novu nadu.
Levicki, koji je stanovao daleko, dogovorio se sa mnom da e me
poseivati dvaput nedeljno i donositi mi hranu. Morao sam neim da
ispunim vreme izmeu udno oekivanih poseta. Puno sam itao i
pripremao najukusnija jela, postupajui prema kulinarskim savetima
doktorke Malevske. Morao sam sve da radim beumno, da hodam na
prstima, usporenim tempom, da ne daj Boe u neto ne udarim rukom ili

nogom. Zidovi su bili tanki i svaki neoprezan pokret mogao je da oda moje
prisustvo susedima. Sam sam do tanina uo ta se kod njih dogaa,
posebno u stanu s leve strane. Sudei po glasovima, tamo je stanovao neki
mladi par, koji je svoja veernja askanja zapoinjao maznim kuco,
maco. Nakon frtalj sata harmonija meu njima poinjala je da se
naruava, podizali su glasove, a meusobni epiteti posle toga obuhvatali
su itavu skalu ivotinja, poev od domaih, a zavravali sa stokom. Zatim
je po svoj prilici sledio in nagodbe. Glasovi su se na due vreme
stiavali, na kraju tome se prikljuivao trei glas - klavir, po kome je
mlada ena udarala pogreno, mada oseajno. Na sreu to drndanje nije
trajalo suvie dugo. Zvuk se prekidao i enin iznervirani glas zapoinjao je
iznova svau:
- Neu dalje da sviram! Uvek se okrene, kada sviram. ..
I ponovo je odjekivala serija ivotinjskih imena.
Kada sam se u to udubljivao, poinjao sam da mislim, esto ganuto,
ta bih dao i koliko bih bio srean, da ovde imam klavir, makar i
ratimovan, kao to je onaj s druge strane zida, koji je dovodio do takvih
svaa.
Dani su prolazili. Dvaput nedeljno redovno me je obilazila gospoa
Malevska, na smenu sa Levickim, donosei mi hranu i vesti o najnovijim
politikim dogaajima. Nisu bile utene: naalost, sovjetska vojska se
povukla iz Harkova. Saveznici su se povukli iz Afrike. Primoran na
pasivnost, provodei veinu dana u razmiljanjima, as vraajui se u
seanju na uasne doivljaje, na ubijene roditelje, brata i sestre, poinjao
sam sve vie da sumnjam i gubim nerve. Dok sam kroz prozor posmatrao
nepromenljiv saobraaj na ulici i Nemce koji se jo uvek mimo kreu,
poinjao sam da verujem da sve moe ostati ovako kako je, zauvek. A ta
e tada biti sa mnom? Posle godina i godina besmislenih patnji jednoga
dana biu otkriven i ubijen. U najboljem sluaju izvriu samoubistvo, da
ne bih pao u ruke Nemcima.
Moje raspoloenje poelo se popravljati, kada je zapoela velika
ofanziva saveznika u Africi, ovenavana brojnim uspesima. Bio je vreo,
majski dan. Upravo sam kuvao supu za ruak, kada se iznenada pojavio
Levicki. Teko je disao posle ustravanja na etvrti sprat, jo prilino
dugo dahui, pre nego to mi je saoptio vest, koju je doneo: nemakoitalijanski otpor u Africi potpuno je slomljen.
Da je sve to zapoelo ranije! Kad bi savezniki odredi sada pobedili

u Evropi, a ne u Africi, moda bih se i obradovao. U tom sluaju ustanak

koji su organizovali ostaci Jevreja u Varavskom getu moda bi imao
nekakve anse na uspeh. Sa sve povoljnijim vestima koje je donosio
Levicki, pristizali su sve straniji detalji o toku tragine borbe moje
sabrae, aice ljudi, koji su odluili u poslednjoj etapi ivota da se
aktivno suprotstave Nemcima i da demonstriraju svoj protest protiv
njihovog varvarstva. Iz ilegalnih novina, koje sam dobijao, saznao sam za
jevrejski otpor, o borbama za svaku kuu i pare ulice, kao i za velike
gubitke Nemaca, koji nedeljama nisu mogli savladati znatno slabije
ustanike, iako su u getu upotrebili artiljeriju, tenkove i avijaciju. Nijedan
Jevrejin nije doputao da bude uhvaen iv. Kada su Nemci zauzimali
neku kuu, ene koje su se nale u njoj, nosile su decu na poslednji sprat i
bacale se zajedno sa njom s balkona na ulicu. Uvee pred spavanje mogao
sam, nagnuvi se kroz prozor, da vidim na severu Varave bljesak vatre i
teke oblake dima, koji su prekrivali prozrano, zvezdano nebo.
Bio je poetak juna, kada se jednoga dana, iznenada, u neobinom za
njega satu - usred podneva - pojavi Levicki. Toga puta nije mi doneo
dobre vesti. Bio je neobrijan, ispod oiju imao podonjake, kao posle
neprospavane noi i veoma zabrinut izraz lica.
- Oblai se! - naredi mi apatom.
- ta se dogodilo?
- Prole veeri gestapo je zapeatio moju sobu kod doktora
Malevskih, svakog asa mogu se pojaviti i ovde. Moramo smesta da
beimo.
Da beimo? Usred bela dana, u podne? Za mene je to bilo isto to i
samoubistvo.
Levicki postade nestrpljiv.
- Pouri, pouri! - insistirao je, dok sam ja stajao nepomino, umesto
da u skladu s njegovim oekivanjem pakujem torbu. Odluio je da me
ohrabri i osokoli.
- Nema ega da se boji - poe nervozno da objanjava - sve je
spremno; nedaleko odavde neko te eka. Odvee te na sigurno mesto.
I pored toga nisam nameravao da se odavde pokrenem. Neka bude ta
bude! Levicki e pobei, gestapo ga nee nai. Vie sam voleo da zavrim
sa sobom ovde nego da rizikujem dalje skitanje - jednostavno nedostajala
mi je snaga. Uspeo sam udom da ga uverim u to. Na oprotaju smo se
pozdravili, gotovo sigurni da se vie u ivotu neemo videti, nakon ega

Levicki izae.
Poeh da kruim po sobi, koja mi se dosad inila jednim od
najbezbednijih mesta na svetu, a sada je ostavljala utisak kaveza. Bio sam
u njemu zatvoren kao zver. Samo je bilo pitanje vremena kada e doi
kasapi, koji e me nai i ubiti - zadovoljni lovinom. Ja, koji dotle nikada
nisam puio, toga dana ispuio sam stotinak cigareta koje je ostavio
Levicki, oekujui smrt, odlaganu iz sata u sat. Znao sam da gestapo
dolazi obino uvee ili u rane jutarnje sate. Nisam se svlaio, nisam palio
svetio, gledao sam kroz reetku balkona i oslukivao i najtie umove koji
su dopirali s ulice i stepenita. U uima neprestano su mi odzvanjale rei
Levickog. Njegova ruka nalazila se ve na bravi, kada se jo jednom
okrenuo, priao mi i ponovo grlei me, rekao:
- Ako dou i provale u stan, skoi s balkona. Ne sme iv da im
padne u ruke!
Zatim je dodao, da bi mi olakao donoenje te odluke:
- Sa sobom nosim otrov i ja im neu pasti u ruke.
Bilo je ve kasno. Saobraaj na ulici sasvim je prestao, u kui preko
puta gasila su se svetla - jedno za drugim. Nemci se jo uvek nisu
pojavljivali. Bio sam nervno iscrpljen. Tada sam eleo da dou to pre,
ako ve moraju da dou. Nisam hteo predugo da ekam smrt. Kasnije sam
promenio odluku u vezi sa nainom samoubistva. Palo mi je na pamet da
se obesim umesto da se bacim s balkona. Ta vrsta smrti uinila mi se
lakom i brom, mada mi je teko da kaem zbog ega. Jo uvek nisam
palio svetio, ali sam poeo u sobi da traim konopac. Na kraju sam naao
prilino jako pare ueta iza police s knjigama. Skinuo sam sliku sa zida
iznad police, proverio sam, koliko je kuka vrsta, pripremio sam omu i
ekao. Gestapo nije doao.
Nije doao ni ujutru ni sledeih nekoliko dana. Tek u petak pre
podne, dok sam posle tako rei cele neprospavane noi leao obuen na
kanabeu, uo sam odjeke pucnjave na ulici. Smesta sam priao prozoru.
irom ulice i preko trotoara kretao se napred front ete andarma, koji su
haotino pucali u ljude koji su beali. Trenutak kasnije doao je kamion s
esesovcima, opkolio vei deo ulice, u kome se nalazila i moja kua.
Gestapovci su u grupama ulazili u sve kue i uskoro iz njih izvodili
mukarce. Uli su i u kuu u kojoj sam iveo.
Sada nije bilo nikakve sumnje da me nee nai. Pomerio sam stolicu
do biblioteke, da lake dohvatim kuku, pripremio sam konopac i priao

vratima, da bih oslunuo. Sa stepenita na niim spratovima dopirala je

dreka Nemaca. Pola sata kasnije sve se utialo. Izvirio sam kroz prozor:
blokada je nestala, esesovski kamioni su odlazili.
Dakle, nisu doli.
Posle ovog perioda ivota u strahu nastupio je sledei: vreme takvog
gladovanja kakvog nije bilo ni u getu u vreme najvee nestaice namirnica.

14. alasova prevara

Od bekstva Levickog prola je nedelja dana. Gestapo se nije pojavio.
Polako poeo sam da se smirujem. Meutim, pojavila se nova opasnost:
iscrple su mi se zalihe hrane. Ostalo mi jo malo pasulja i kae. Sveo sam
jelo na dva obroka dnevno. Spremao sam sebi supu, u koju sam svaki put
dodavao kaiku kae i deset zrna pasulja, ali i pored tog skromnog
doziranja, hranu sam imao dovoljno samo za nekoliko dana. Jednoga jutra
u kuu u kojoj sam iveo ponovo je doao nemaki vojni automobil. Iz
njega su izala i ula u zgradu dvojica esesovaca s nekakvim papirom u
ruci. Bio sam ubeen da su doli po mene i ponovo sam se pripremio za
smrt. Meutim i ovoga puta nije se radilo o meni.
Ponestala mi je hrana. Ve dva dana nita nisam okusio. Ostale su
dve mogunosti: da umrem od gladi ili da rizikujem i kod najblie uline
trgovkinje kupim hleb. Izabrao sam drugu. Lepo sam se obrijao, obukao i u
osam ujutru, trudei se da sauvam krajnji mir, izaao sam iz kue. I pored
mojih izrazitih nearijevskih crta lica, niko nije obraao panju na mene.
Kupio sam hleb i vratio se kui. Bilo je to 18. jula 1943. godine. Tim
jednim hlebom, jer za vie nisam imao para, hranio sam se do 28. jula ili
itavih deset dana.
29. jula pre podne zauo sam tiho kucanje na vrata. Nisam reagovao.
Malo kasnije neko je oprezno stavio klju u bravu i okrenuo ga. Vrata su
se otvorila i uao je meni nepoznat mladi mukarac. Brzo je zatvorio vrata
za sobom i apatom me upitao:
- Da li je bilo neeg sumnjivog?
- Nije.
Tek tada posvetio mi je trenutak panje. Odmeravao me je odozgo do
dole i u njegovim oima video sam iznenaenje:
- ivi ste?
Slegao sam ramenima. Nisam ostavljao utisak umrlog, prema tome
nije imalo smisla odgovarati. Na njegovom licu pojavio se osmeh. Na
kraju odluio je da se predstavi i kae ko je: bio je brat Levickog. Doao
je da mi kae da e mi sledeeg dana doneti hranu, kao i da u za nekoliko
dana biti prebaen u drugo skrovite, jer gestapo i dalje traga za Levickim
i moe se i ovde pojaviti.
Sutradan doao je inenjer Gembinjski u drutvu mukarca koga mi

je predstavio kao radiotehniara alasa - poverljivog saradnika ilegalne

organizacije. Gembinjski mi se bacio u zagrljaj: bio je uveren da sam
umro od iscrpljenosti. Ispriao mi je da su svi zajedniki prijatelji brinuli
zbog mene, da je dugo vremena bilo nemogue pribliiti se kui, jer je pod
stalnom kontrolom tajnih agenata. Sada je to posmatranje prestalo, te su
odluili da se pozabave mojim telom i organizuju mi odgovarajuu
sahranu. Od tog trenutka u ime ilegalne organizacije mnome e se baviti
alas.
Meutim, alas se pokazao prilino neobinim zatitnikom: svraao
je svakih deset dana, donosei veoma malo hrane, objanjavajui mi da za
vie nema para. Davao sam mu da proda ostatke mojih stvari, s tim to se
svaki put dogaalo da mu ih neko ukrade i ponovo je dolazio s
minimalnim koliinama hrane, koja mi je u najboljem sluaju bila dovoljna
za dva dana, a trebalo je bar za dve nedelje. Dok sam krajnje iscrpljen od
gladi leao u krevetu, uveren da u ovoga puta sigurno umreti, alas se
pojavljivao i ponovo mi neto donosio, toliko da ne umrem i imam snage
da se muim. Uvek raspoloen i odsutan, postavljao mi je jedno jedino
pitanje:
- ta, jo si iv?
Bio sam iv, mada sam od gladi i tekih briga dobio uticu. alas se
time nije naroito uzbuivao. Ispriao mi je, po njegovom miljenju,
zanimljivu priu o svome dedi, koga je zbog utice verenica ostavila. Po
alasovom miljenju, utica je sitnica, zbog koje se ne treba previe
uzbuivati. Utehe radi obavestio me je da su se saveznici iskrcali na
Siciliji, nakon ega se pozdravio i izaao. Bio je to na poslednji susret, jer
se vie nije pojavljivao, iako je prolo ve deset, dvanaest dana, dve
nedelje...
Nita nisam jeo. Toliko sam bio iznemogao, da nisam imao snage da
ustanem i dovuem se do esme i napijem vode. Da je tada doao gestapo,
ne bih mogao ni da se obesim. Vei deo dana leao sam u letargiji. U
budnom stanju jedino sam preivljavao uasne muke. Ve su poeli da mi
otiu lice, noge i ruke, kada je iznenada dola doktorka Malevska, za
koju sam znao da je morala da pobegne s muem i Levickim iz Varave i
da se kriju. Bila je uverena da mi je dobro, jedino je poelela da svrati do
mene, da popriamo i popijemo aj. Ispriala je da je alas sakupljao za
mene novac po celoj Varavi, da ga niko tada nije alio za spasavanje
ljudi, te ga je imao u veim koliinama. Uveravao je moje prijatelje da me

svakodnevno poseuje i da mi nita ne nedostaje.

Doktorka je otputovala iz Varave posle nekoliko dana, prethodno me
snabdevi dovoljnom koliinom hrane i osiguravi mi solidnije staranje.
Naalost, ne za dugo.
12. septembra u podne, kada sam kao i obino kuvao svoju supu,
neko je iznenada pokuao da provali u stan. Nije bilo uobiajenog kucanja,
kao kada su me poseivali prijatelji ve je bila lupnjava. Nemci! Meutim,
glasovi koji su pratili lupnjavu bili su enski. Jedna od ena uzviknula je:
- Otvaraj, inae emo pozvati policiju!
Udaranje u vrata bivalo je sve bunije. Nesumnjivo da je moje
sklonite otkriveno i da su stanari, bojei se kazne zbog sakrivanja
Jevrejina u kui, odluili da me predaju.
Brzo sam se obukao, spakovao svoje kompozicije i par sitnica u
tanu. Lupnjava se na trenutak stiala. Besne zbog mog utanja ene su
sigurno ve ispunjavale svoju pretnju, odnosno na putu su ka najblioj
milicijskoj stanici. Tiho sam otvorio vrata, izaao na stepenice, meutim,
tu sam naleteo na jednu od njih, koja je po svoj prilici postavljena da
straari, da ne bih pobegao. Prepreila mi je put:
- Da li ste iz ovog stana? - pokazala je rukom vrata. - Niste
prijavljeni!
Odgovorio sam da pored stanuje moj drug i da ga nisam zatekao kod
kue. To objanjenje bilo je besmisleno i razbesneloj eni nije bilo
dovoljno.
- Molim vas legitimiite se! Pokaite papire! - vikala je sve glasnije.
Sve vie stanara kue, zainteresovano bukom, poelo je da otvara
vrata i izviruje iz stanova. Odgurnuh enu i potrah niz stepenice, zauvi
za sobom dreku:
- Zatvorite kapiju! Ne putajte ga!
U parteru sam protrao pored domarke, koja na sreu nita nije
razumela od vike koja je dopirala odozgo. Dokopao sam se kapije i izleteo
na ulicu.
Uspeo sam da izbegnem smrt, ali vrebala me je druga opasnost:
nalazio sam se na ulici usred podneva, neobrijan, ve mesecima
nepotiivan, u izguvanom i prljavom odelu. Samo to je bilo dovoljno da
na sebe skrenem panju, a da i ne pominjem crte svoga lica. Skrenuo sam
u prvu bonu ulicu i potrao pravo. Kuda da idem? Jedini moji najblii
poznanici, Boldokovi stanovali su u Narbutovoj. Odluio sam da idem kod

njih. Meutim, bio sam toliko iznerviran, da sam zalutao u etvrti grada,
ije ulice sam tako dobro znao. Lutao sam gotovo sat vremena, pre nego
to sam stigao na cilj. Dugo sam se kolebao pre nego to sam pozvonio na
vrata, iza kojih sam se nadao da u nai sklonite. Znao sam kojoj
opasnosti izlaem te ljude svojim prisustvom. Ako bi me nali kod njih,
streljali bi i njih i mene. Meutim, nisam imao izbora. Kada su mi otvorili,
smesta sam podvukao, da sam doao samo na trenutak, da se posluim
telefonom i saznam gde u moi da naem novo sklonite. Telefoniranje
nije donelo eljene rezultate. Jedni moji prijatelji nisu mogli da me prime,
drugi nisu mogli da izau iz kue, jer su tog dana upravo nai partizani
izvrili napad na jednu od najveih banki u Varavi i policija je zauzela
ceo Centar grada. U toj situaciji Boldokovi su odluili da spavam u stanu
koji se nalazi sprat nie, od koga su imali kljueve. Tek sledeeg dana po
mene je doao moj kolega iz Radija - Zbignjev Javorki, koji je odluio da
sledeih nekoliko dana budem kod njega.
Opet sam se spasao. Boravio sam kod dragih i blagonaklonih ljudi.
Odmah sam se okupao, posle ega je usledila ukusna veera, koju smo
zalili votkom, to je, naalost, nakodilo mojoj jetri. I pored prijatne
atmosfere, a pre svega zbog mogunosti da se posle dugih meseci
prinudnog utanja ispriam do mile volje, nisam hteo da zloupotrebim
gostoljubivost mojih domaina i da ih svojim prisustvom dovodim u
smrtnu opasnost. Gospoa Zofja Javorka i njena hrabra majka,
sedamdesetogodinja gospoa Bobrovnjicka, iskreno su me nagovarale, da
ostanem kod njih koliko je potrebno.
Sva moja staranja da naem novo sklonite zavravala su se
uzaludno, sa svih strana dolazili su odrini odgovori. Niko nije hteo da
skriva Jevrejina, jer je za to pretila jedna jedina kazna - smrtna. Ve sam
se nalazio u stanju krajnje depresije, kada mi je sudbina iznenada, u
poslednjem trenutku, poslala spasenje, u vidu gospoe Helene Levicke bratanice gospoe Zofje Javorke.
Nikada me pre toga nije srela, a sada, videi me prvi put i nasluavi
se o mojim dogodovtinama, smesta se sloila da me primi kod sebe.
Plakala je nad mojom sudbinom, mada ni njen ivot nije bio lak i po svoj
prilici je bilo razloga za plakanje nad sudbinom njenih prijatelja i bliskih.
21. septembra, nakon poslednje noi kod gospoe Javorke, tokom
koje je gestapo divljao po okolini, drei nas itave noi u strahu, preselio
sam se u vei blok u Aleji nezavisnosti. Bilo je sueno da to bude moje

poslednje sklonite uoi Varavskog ustanka i ruenja grada, povezanog s

njim. Prostrana soba na etvrtom spratu direktno je izlazila na stepenite.
U njoj je bilo gasa i struje, ali ne i vode. Po nju je trebalo izlaziti u hodnik,
gde se pored zajednikog toaleta nalazila esma. Pored mene stanovali su
inteligentni ljudi, ljudi s viim obrazovanjem od onog koje su imali susedi
iz Pulavske ulice, koji su se svaali danima, udarali po ratimovanom
klaviru, a kasnije hteli da me predaju Nemcima. Ovde su mi susedi bili
brani par ilegalaca, koje su traili, zbog ega nisu smeli da spavaju kod
kue. Za mene to nije bilo dovoljno bezbedno, ali sam vie voleo to nego
komiluk primitivaca, koji e me iz straha izdati. U susednim kuama
preteno su iveli Nemci, odnosno bili su smeteni razni vojni uredi.
Nasuprot mojim prozorima stajala je nedovrena bolnika zgrada, koja se
sada koristila za magacine. Pred njom sam svakodnevno viao ruske
zarobljenike, koji u nju unose ili iz nje iznose razne teke krinje. Ovoga
puta boravio sam u srcu jedne od najnemakijih etvrti Varave, u lavljoj
peini. Moda je tako bilo bolje i sigurnije.
U svom novom skrovitu moda bih se oseao sasvim dobro da se
ubrzo nisam razboleo. Sve vie me je muila jetra. Poetkom decembra
doiveo sam tako jak napad bola, da sam se samo snagom volje uzdravao
da ne viem. Trajao je cele noi. Lekar, koga je dovela gospoa Levicka,
konstatovao je jako zapaljenje une kesice i preporuio mi strogu dijetu.
Na sreu u to vreme nisam bio preputen na milost i nemilost alasa ve
je o meni brinula jedna od najportvovanijih ena koje su postojale,
gospoa Helena. Zahvaljujui njoj, zdravlje mi se polako vraalo.
Nastupila je 1944. godina. Iz sve snage trudio sam se da vodim
sreen nain ivota. Od devet do jedanaest uio sam engleski, do jedan
sam itao, posle sam kuvao ruak, a izmeu tri i sedam ponovo sam se
bavio engleskim i itao.
U to vreme Nemci su doivljavali poraz za porazom. Jo nije bilo
govora o bilo kakvim kontraofanzivama. Sa svih frontova povlaili su se
u skladu s planom, tumaei u tampi, da odstupajui sa beznaajnih
poloaja, korisno skrauju liniju fronta. Meutim, u dosluhu sa njihovim
porazima na frontu rastao je unutranji teror u zemljama koje su bili
okupirali. Javne egzekucije koje su poeli izvoditi u Varavi u jesen
prethodne godine, sada su izvoene tako rei svakodnevno. Nemci, uvek u
svemu sistematini, sada su jo nalazili vremena za detaljno ienje
geta od ljudi, a usput ga istili i od zidina. Ruili su kuu po kuu, ulicu

po ulicu i ruevine vozovima izvozili van grada. Ti Gospodari sveta,

uvredeni otporom Jevreja, odluili su da u njemu ne ostane kamen na
kamenu.
U mom monotonom ivotu s poetka godine dogodilo se neto to
sam najmanje oekivao. Jednoga dana neko je pokuavao da ue na moja
vrata - polako, tiho, uporno, pravei pauze. U poetku nisam razumeo ko
bi to mogao biti. Tek posle dueg razmiljanja, zakljuio sam da bi mogao
biti samo lopov! Iz toga je proisticao problem: u svetlosti prava obojica
smo bili prestupnici, ja zbog bioloke injenice to sam Jevrejin, a on zbog
toga to je lopov. Da li treba da mu zapretim da u pozvati policiju, ako
ue unutra? Ili je verovatnije da on meni time preti? A moda emo i jedan
i drugi dospeti u policijsku stanicu? Da li onda treba sklopiti pakt o
nenapadanju, kakav sklapaju kriminalci? Na kraju nije provalio u stan, jer
ga je uplaio neki stanar.
6. juna 1944. godine, popodne, kod mene je dola gospoa Helena,
radosna lica i donela mi vesti o iskrcavanju Amerikanaca i Engleza u
Normandiji. Slomili su nemaki otpor i sada napreduju. Meutim, poele
su se munjevito mnoiti i druge, neobine vesti: zauzeta Francuska,
kapitulacija Italije, Crvena armija na granici Poljske, osloboen Lublin.
Ruska avijacija sve ee je vrila napade na Varavu, a oganj
eksplozija video se s mog prozora. Sa istoka ula se tutnjava. U poetku
slaba, kasnije sve jaa: to je bila ruska artiljerija. Nemci evakuiu
Varavu, evakuiu i nedovrenu zgradu bolnice preko puta. Na to gledam s
nadom i sve jaim uverenjem u srcu, da u ipak ostati iv! Da u biti
slobodan!
29. jula svratila je gospoa Levicka: u Varavi e svakog asa izbiti
ustanak! Nae organizacije prikupljaju urno oruje od demoralisanih
Nemaca koji se povlae.
Mom nezaboravnom domainu iz Falatove ulice, Zbignjevu
Javorkom naloeno je da kupi odreen broj mitraljeza. Naalost, naleteo
je na gore od Nemaca - na Ukrajince. Da bi mu predali oruje koje je
kupio, odveli su ga u dvorite Poljoprivredne akademije i tamo ga streljali.
1. avgusta gospoa Helena je dola oko etiri popodne da me odvede
u podrum. Ustanak e izbiti svakog asa! Rukovoen nepogreivim
instinktom, koji me je mnogo puta spasao, odluio sam da ostanem gore.
Moja pokroviteljka se oprostila od mene kao od sina, sa suzama u oima i
podrhtavajuim glasom postavila mi je poslednje pitanje:

- Vlatko, da li emo se ikada vie videti?

15. U kui koja gori

I pored uveravanja gospoe Helene da e Ustanak izbiti u pet ili kroz
nekoliko minuta, nisam mogao poverovati u to. Za vreme okupacije stalno
su kruile glasine o dogaajima koji e nastupiti, a do kojih kasnije nije
dolazilo. Evakuacija Varave od strane Nemaca, koju sam takoe mogao
posmatrati s mog prozora i panino bekstvo kamiona natovarenih do vrha i
privatnih automobila u pravcu zapada, poslednjih dana je potpuno prestalo.
I grmljavina ruskih tenkova, koje se tako jasno ulo pre nekoliko dana,
sada se nekako udaljilo od grada, postajalo sve slabije.
Pribliio sam se prozoru: na ulici je vladao mir i normalno, mada
neto manje oivljeno kretanje prolaznika nego obino, meutim u ovom
delu Aleje nezavisnosti saobraaj nikada nije bio intenzivan. Iz pravca
Politehnike stigao je tramvaj i zaustavio se na stanici. Bio je gotovo
prazan. Izalo je nekoliko osoba: neke ene i stariji mukarac sa tapom.
Razili su se na razliite strane. Trenutak kasnije izala su jo trojica
mlaih ljudi, koji su u rukama nosili nekakve dugake predmete uvijene u
novine. Zastali su pred prvim vagonom. Jedan od njih pogledao je u sat,
zatim se osvrnuo naokolo, odjednom je klekao na kolovoz, namestio paket
na rame i odjeknuo je rafal brzih pucnjeva, koji su usledili jedan za
drugim. Papir na kraju paketa poeo je da gori, otkrivajui cev mitraljeza.
Pucnji mladog oveka bili su neka vrsta pozivnog znaka za celu
okolinu: trenutak kasnije svuda se ve pucalo, a kada su oblinje
eskplozije na trenutak utihle, zauli.bi se pucnji u centru grada, bezbrojni,
gusti, koji su se slivali u jedan zvuk, koji je podseao na klokotanje vode
u ogromnom kotlu pokrivenom poklopcem. Ulica je opustela. Njom je
samo jo iao onaj stariji gospodin sa tapom, urei i s naporom hvatajui
vazduh, meutim i on se dokopao nekakve kapije, u kojoj je uspeo da se
sakrije.
Priao sam vratima i na njih stavio uvo. U hodniku i na stepenitu
vladali su vreva i muvanje. Vrata stanova su se buno otvarala i zatvarala.
ula se haotina jurnjava. Neka ena je vikala Isuse, Marija!". Druga je
vikala prema stepenitu: Jei, pazi na sebe!. Odozdo se uo odgovor:
Dobro, dobro! ene su poele da plau, jedna od njih, ne mogavi da
savlada sebe, nervozno je ridala. Nekakav muki, dubok glas ju je
poluglasno smirivao: Nee to trajati dugo. Svi su na to ekali...

Helenine informacije bile su tane. Ustanak je izbio.

Seo sam na otoman da razmislim ta u ovoj situaciji da uradim.
Izlazei, Helena me je kao i obino zakljuala spolja. Priao sam
prozoru. U kapijama su stajale grupe Nemaca. Uskoro su dolazili od
strane Mokotovskih polja. Svi su imali u rukama mitraljeze, na glavama
lemove i za pojas zataknute bombe. U naem delu ulice nisu se borili.
Ako su Nemci s vremena na vreme pucali, onda su to inili samo
pojedinano, u prozore i ljude, koji su gledali kroz njih. Istinska kanonada
tek je poinjala, kada su mimoilazili Ulicu 6. avgusta i otvarali vatru
prema Politehnici i u suprotnom pravcu - prema Filtrima. Moda bih uspeo
da prodrem do Centra, ako bih iao kroz dvorita kua prema Filtrima, ali
nisam imao nikakvo oruje, a osim toga bio sam zatvoren. Smatram da
susedi zbog zauzetosti svojim stvarima ne bi obratili panju na buku, ako
bih poeo da lupam u vrata. Osim toga morao bih da ih molim da obaveste
prijateljicu gospoe Helene, koja je jedina u celoj kui znala da se ovde
krijem i imala klju od vrata, da me u sluaju potrebe oslobodi. Zato sam
odluio da priekam do sledeeg dana i tada odluim ta u dalje.
Meutim, pucnjava se pojaavala. Mitraljeskoj vatri prikljuile su se
snanije eksplozije runih bombi, ak artiljerijska vatra, koja je
najverovatnije takoe ukljuena u akciju. Uvee, kada se smrklo, videli su
se prvi poari. Njihov bljesak, jo uvek slab, ario se u razliitim takama
neba, as pojaavajui se as gasei se. Kada je pao mrak pucnjava je
utihla. Sada su se ule samo pojedinane eksplozije i kratki rafali iz
mitraljeza. Na stepenitu guva je potpuno zamrla: stanari su se po svoj
prilici zabarikadirali u svojim stanovima, da bi sredili utiske iz prvog dana
Ustanka. Kasno uvee iznenada sam zaspao vrstim snom, umoran od
nervne napetosti, ne uspevi ak ni da se svuem.
Isto tako iznenada sam se probudio. Bilo je veoma rano - tek je
svitalo. Prvi odjek koji sam uo bilo je kloparanje fijakera. Izvirio sam
kroz prozor: kretao se s podignutim krovom, polako, kao da se nita ne
dogaa. Osim toga ulica je bila pusta. Samo je trotoarom iao jedan par,
mukarac i ena, oboje podignutih ruku. S prozora nisam mogao da vidim
Nemce koji su ih pratili s orujem. U jednom trenutku oboje su se dali u
bekstvo. ena je viknula: Levo, levo!. Mukarac je skrenuo i nestao iz
mog vidnog polja. U istom trenutku zauo sam rafal pucnjeva, ena se
zaustavila, uhvatila za stomak i mekim pokretom skliznula na zemlju,
savivi kolena. Nije pala ve je klekla, oslanjajui se desnim obrazom o

asfalt kolovoza, ukoivi se u tom tekom, izvetaenom poloaju.

S razdanjivanjem pucnjevi su postajali ei. Kada se na veoma
istom nebu pojavilo sunce, cela Varava je prosto klokotala od
mitraljeske vatre, koja se preplitala sa sve eim eksplozijama bombi,
teke artiljerije i minobacaa.
Oko podneva dola je prijateljica gospoe Helene. Donela mi malo
hrane i vesti. to se nae etvrti tie, nisu bile naroito povoljne: od
poetka se nalazila pod potpunom kontrolom Nemaca, ustanici su jedva
imali vremena, odnosno omladinci iz borbenih organizacija da se probiju u
Centar. Sada nije bilo govora o izlasku iz kue. Treba saekati odrede iz
centra.
- Moda bih uspeo da se nekako provuem? - upitao sam je.
Saaljivo me je pogledala.
- Godinu i po dana niste izlazili iz skrovita! Noge su vam otkazale
poslunost. Teko da ete prei i pola puta.
Klimnula je glavom, uzela me za ruku i smirujui me dodala:
- Bolje je da ostanete ovde. Da saekamo.
Pravilno je razmiljala. Izvela me je na stepenite, kraj prozora, sa
koga se pruao pogled na pozadine kua. Celo naselje viespratnih kua
Staicove kolonije, sve do Filtrova, gorelo je. uli su se tresak roninih
krovova, lupa tavanica koje padaju, ljudski krici i odjeci pucnjeva.
Crvenomrki oblak dima prekrivao je nebo. Kada ga je vetar na trenutak
proredio, u daljini, na horizontu, jasno se videla belo-crvena zastava koja
se vijori.
Dani su prolazili. Pomo iz Centra nije dolazila. Ve godinama
naviknut na ivot u skrovitu, skriven od svih, s izuzetkom grupe prijatelja
koji su mi pomagali, nisam umeo da nateram sebe da napustim sobu, da
ostalim stanarima obelodanim da sam tu i da sa njima vodim zajedniki
ivot u naoj zgradi, odseenoj od sveta. Svest da se tu krijem, ne bi
popravila njihovo samooseanje. Ako bi Nemci otkrili da se u kui krije
nearijevac, poneli bi se veoma strogo prema njima. Osim toga, lino
nisam mogao da olakam njihov poloaj. Zbog toga sam odluio da se i
dalje ograniim na oslukivanje razgovora koji se vode na stepenitu.
Vesti nisu uveavale moj optimizam: borbe u Centru su trajale i dalje,
pojaanje izvan grada nije stizalo, a na terenu nae etvrti jaao je nemaki
teror. U jednoj kui u Langjevievoj ulici Ukrajinci su stanare spalili ive,
u drugoj streljali sve su, u blizini je ubijen poznati glumac Marju

Mainjski. Kominica odozdo prestala je da me poseuje, verovatno je

imala dosta vlastitih briga. Ponestajala mi je hrana, njene rezerve sada su
se sastojale iskljuivo od ostataka dvopeka.
11. avgusta iznerviranost i uznemirenost na prostoru kue su se
znatno pojaale. Oslukujui kroz vrata, nisam se mogao orijentisati, o
emu se istinski radi. Svi stanari su se okupili i savetovali na niim
spratovima, govorei as povienim as utianim glasovima. Kroz prozor
sam video grupice ljudi koji su s vremena na vreme izlazili iz susednih
kua, prikradali se naoj, zatim trei promicali dalje. Uvee su se stanari
sa niih spratova stepenicama popeli gore i deo se naao na mom spratu. Iz
njihovih aputanja saznao sam da su u zgradu upali Ukrajinci. Meutim,
ovoga puta nisu doli da bi sve pobili. Muvali su se po podrumima,
kradui odatle zalihe hrane, a onda su otili. Uvee sam zauo struganje na
mojim vratima: neko je skinuo katanac i brzo strao dole. ta je to
znailo? Ulice su toga dana bile zasipane lecima iz aviona, ali iz ijih?
12. avgusta na stepenitu je ponovo izbila panika. Uasnuti ljudi
trali su njima, as na dole as na gore. Iz delova razgovora koje sam uo,
zakljuio sam da su Nemci opkolili kuu i da je smesta treba napustiti, jer
e je artiljerija sruiti. Prvi refleks me je naveo da se obuem, mada sam
uskoro postao svestan da ne mogu da izaem na ulicu, jer u upasti u ruke
esesovaca i biti streljan. Odluio sam da ne izlazim. Sa ulice su se uli
pucnjevi i glas koji je grlenim diskantom pozivao:
- Izaite svi! Molim vas smesta napustite kuu!
Izvirio sam na stepenite: bilo je pusto i tiho. Siao sam na polusprat i
kroz prozor koji gleda na Sudijsku ulicu ugledao sam tenk ija je cev
uperena u nau kuu, u visini moga sprata. Trenutak kasnije ugledao sam
plamen, cev se povukla i zauo sam huku zida koji se u neposrednoj
blizini rui. Oko tenka trali su vojnici zasukanih rukava, drei u rukama
plehane kante. Od partera na gore, spolja du zidova i iznutra stepenitem,
poeli su se penjati klobuci crnog dima. Nekoliko esesovaca upalo je u
kuu i stepenicama brzo popelo gore. Zatvorio sam se u sobi, u ruku sam
prosuo boicu jakih tableta za spavanje, koje sam koristio za vreme
napada jetre, a pored stavio boicu s opijumom. Hteo sam da progutam
tablete za spavanje i ispijem opijum, kada Nemci ponu da provaljuju
moja vrata. Za trenutak, voen teko objanjivim instinktom, promenio sam
odluku. Izleteo sam iz sobe, potrao prema merdevinama koje su vodile na
tavan, popeo sam se ispod krova, izvukao merdevine i za sobom zalupio

poklopac od ulaza. U meuvremenu Nemci su kundacima mitraljeza ve

razbijali vrata stanova na treem spratu. Jedan od njih ustrao je na sprat
vie i uao u moju sobu. Ostali su valjda shvatili da je dalji boravak u toj
kui opasan i pozvali su ga:
- Schneller, Fischke!
Kada su njihovi koraci utihli, siao sam s tavana, na kome sam se ve
guio od dima, koji je dopirao kroz ventilacione otvore iz niih stanova i
vratio u svoju sobu. Nadao sam se da je vatra podmetnuta samo
zastraivanja radi i da e zahvatiti samo parter, a da e se stanari nakon
kontrole dokumenata vratiti u svoje stanove. Uzeo sam u ruke nekakvu
knjigu i pokuavao da je itam, meutim nisam razumevao ni rei iz njenog
sadraja. Ostavio sam je u stranu, zatvorio oi i ekao, ne otvarajui ih,
dok ne ujem ljudske glasove.
Odluio sam ponovo da izaem u hodnik, tek kada padne mrak. Moja
soba je bila sve ispunjenija ai i dimom, pocrvenevi od bljeska vatre,
koja je ulazila kroz prozor. Na stepenitu dim je bio tako gust da nisam
mogao da vidim ogradu stepenita. Sa niih spratova uli su se huka
besneeg poara, tresak drveta koje puca i lupa tavanica koje padaju. Nije
bilo govora o tome da siem tim stepenicama.
Priao sam prozoru. Kuu su na izvesnom rastojanju opkolili Nemci.
Od civila nije se video niko. Cela zgrada bila je u ognju, Nemci su po svoj
prilici ekali da vatra zahvati najvie spratove.
Dakle, tako e izgledati moja smrt - smrt koju sam ekao pet godina,
kojoj sam dan za danom izmicao da bi me stigla upravo danas. Mnogo
puta pre toga pokuavao sam da je zamislim. Oekivao sam da e me
Nemci uhvatiti i muiti, zatim streljati ili uguiti u gasnoj komori. Nikada
nisam pretpostavljao da u iv izgoreti.
Nasmejao sam se perfidnosti sudbine. Bio sam krajnje spokojan,
uveren da se tok dogaaja ne moe izmeniti. Osvrnuo sam se po sobi:
njeni obrisi u sve guem dimu i mraku bili su nejasni, to je ostavljalo
straan, deprimirajui utisak. Disao sam sve tee, oseao sam sve vei
um u glavi, malo je falilo pa da se onesvestim. Prvi znaci delovanja
ugljenmonoksida!
Ponovo sam legao na otoman. Nije imalo smisla da dopustim da me
ivog spale, ako to mogu da izbegnem gutanjem tableta za spavanje. I
pored svega moja smrt bie znatno laka od smrti mojih roditelja, brata i
sestara, ubijenih u Treblinki. U tim poslednjim trenucima mislio sam

iskljuivo na njih.
Izvadio sam boicu sa tabletama, strpao ih sve u usta i progutao.
Hteo sam da posegnem i za opijumom, da bih se obezbedio i tim
narkotikom, ali nisam uspeo. Tablete za spavanje upotrebljene na prazan
stomak delovale su munjevito. Utonuo sam u san.

16. Smrt grada

Nisam umro. Oigledno je pilulama proao rok i nisu bile dovoljno
jake. Ujutru sam se probudio. Oseao sam muninu. U glavi mi je umelo,
u sleponicama sam oseao bolno pulsiranje, oi su mi bile iskolaene,
ruke i noge paralizovane. Zapravo probudilo me je golicanje po vratu. Po
meni je hodala muva, po svoj prilici poluiva, oamuena onim to se
dogaalo prole noi. Upotrebio sam svu silu, da je oteram.
Prvo moje oseanje nije bilo razoarenje zbog toga to nisam umro
ve radost to sam iv. Oseao sam nesputanu, tako rei ivotinjsku volju
za ivotom po svaku cenu. Samo da se sada nekako spasem, kada sam
preiveo no u kui koja gori.
Leao sam jo neko vreme, pre nego to sam se dovoljno povratio, da
sam mogao da skliznem s otomana i dovuem se do vrata. Soba je i dalje
bila puna dima, a kvaka, kada sam je uhvatio, tako vrela, da sam je smesta
pustio i tek drugi put, savladavi bol, povukao. Na stepenitu je bilo
manje dima nego u sobi. Izlazio je kroz izgorele otvore visokih prozora na
stepenitu. Stepenice su bile cele i mogao sam rizikovati i sii dole.
Sakupio sam svu snagu i ustao, uhvatio sam se za ogradu i poeo da
silazim. Sprat ispod mene bio je potpuno izgoreo - na njemu se poar
zaustavio. Jo su tinjali ragastovi od ulaznih vrata stanova, unutra su se
oseale vibracije vazduha zagrejanog plamenom. Na podu dogorevali su
ostaci nametaja i stvari, tako rei sasvim pretvoreni u pepeo.
U visini prvog sprata na stepenitu je leao izgoreli le mukarca, u
ugljenisanom odelu, mrke boje, uasno naduven. Prepreavao mi je put.
Morao sam nekako savladati tu prepreku, da bih siao dole. Zavaravao
sam se da e mi poi za rukom da podignem noge, koje sam jedva vukao,
da bih mogao da ga preskoim. Meutim, pri prvom koraku sapleo sam se
o njegov stomak, izgubio sam ravnoteu, pao na le i zajedno sa njim
kotrljao pola sprata, utoliko srean to je telo lealo ispod mene, te sam
bez tekoa mogao da se kreem u pravcu partera. Izaao sam u dvorite,
ograeno niskim zidom, obraslim vinovom lozom. Dopuzao sam do tog
zida i sakrio u udubljenju na uglu, udaljenom nekoliko metara od spaljene
kue. Pokrio sam se liem vinove loze i natom od krompira, ije su
kuice rasle na leji pored kue, i ekao.
Pucnjava nije prestajala. Iznad mene preletali su meci, uo sam

glasove Nemaca koji su prolazili trotoarom s druge strane zida. Uvee sam
na zidu kue koja je gorela primetio naprslinu. Kada zid padne sigurno e
me prignjeiti. I pored toga odluio sam da ostanem nepomian, sve dok se
ne spusti mrak i ne povratim snagu posle jueranjeg trovanja sredstvima
za spavanje. Kada se smrklo, vratio sam se na stepenite, ali se nisam
usudio da se popnem gore. Unutranjost stanova je i dalje gorela, u
svakom trenutku vatra je mogla zahvatiti sprat, na kome sam stanovao.
Stoga sam se odluio za neto drugo. S druge strane Aleje nezavisnosti
stajala je ogromna nedovrena bolnika zgrada, u kojoj su se nalazili
nemaki vojni magacini. Pokuau da uem u tu zgradu.
Kroz drugi ulaz izaao sam u Aleju nezavisnosti. Iako je bilo vee,
nije bilo tamno. irok kolovoz bio je prekriven leevima, meu njima je
leao jo neodnet le ene ubijene drugog dana Ustanka. Zgrada je u celini
bila osvetljena rumenilom poara. Legao sam na stomak i poeo da puzim
u pravcu bolnice. Svakoga asa pored mene su prolazili Nemci, u grupama
ili pojedinano. Tada sam na trenutak zamirao, pravei sam da sam jedan
od leeva. Od tela se irio miris trulei, pomean sa mirisom paljevine,
koji je ispunjavao vazduh. Trudio sam se da se to bre kreem, ali mi se i
pored toga kolovoz inio beskrajno irok, a moje prelaenje beskonano.
Konano sam uspeo da doprem do mrane bolnike zgrade. Upao sam u
prvi ulaz, gde sam smesta utonuo u dubok san.
Sledeeg dana, u rano jutro, odluio sam da osmotrim zgradu. S
uasom sam primetio da je u njoj puno otomana, madraca, metalnog i
porcelanskog posua i drugih kunih potreptina, po koje e Nemci
sigurno esto dolaziti. Meutim, nisam naao nita za jelo. U udaljenom
uglu pronaao sam nekakvu ropotarnicu: skladite otpada, cevi i pei. Tu
sam se smestio i preleao sledea dva dana.
15. avgusta, koji sam izraunao pomou depnog kalendara, koji sam
imao pri sebi i u kome sam pedantno precrtavao dan za danom, osetio sam
tako uasnu glad, da sam odluio da po svaku cenu pronaem nekakvu
hranu. Ali, uzalud. Popeo sam se na parapet jednog od prozora preko koga
su bile ukucane daske i kroz pukotinu poeo da posmatram ulicu. Iznad
leeva koji su leali na kolovozu dizali su se rojevi muva. U blizini, na
uglu Filterske ulice, nalazila se vila, iji su itelji vodili neobino normalan
ivot. Sedeli su na terasi i pili aj. Iz Ulice 6. avgust dolazio je ukrajinski
odred SS vojnika. Sakupljao je leeve, slagao ih u gomile, polivao
benzinom i - palio. U jednom trenutku iz hodnika sam zauo bat koraka

koji se pribliavao. Skoio sam sa parapeta i sakrio iza jedne krinje. U

separe, u kome sam se nalazio, uao je esesovac. Osvrnuo se na sve strane
i izaao. Istrao sam u hodnik, doepao se stepenica, njima potrao gore i
sakrio u svom skladitu. Ubrzo u zgradu bolnice uao je vei odred
vojnika i poeo da pretresa sve njene prostorije. U mom skrovitu nisu
bili, iako sam sasvim izbliza uo njihov smeh,'pevuenje, zviduke i
pourujua pitanja: Da li je ve sve pretraeno?"
Dva dana kasnije a pet otkad sam poslednji put jeo, ponovo sam
krenuo u potragu za vodom i hranom. U zgradi nije bilo vodovoda, ali su
se nalazila burad ispunjena do vrha s vodom protiv poara, prekrivena
svetlucavim kouhom, odnosno puna muva, komaraca i paukova. I pored
toga poeo sam lakomo da pijem. Meutim, morao sam da prestanem, jer
je voda smrdela, a bilo je i teko da prilikom srkanja izbegavam mrtve
insekte. U stolarskoj radionici naao sam korice hleba. Bile su plesnive,
pranjave i s miijim izmetom, meutim za mene su bile pravo blago. Neki
bezubi stolar nije mogao da pretpostavi da e mi, ostavljajui ih, spasiti
ivot.
19. avgusta Nemci su uz dreku i pucnjavu izbacili stanovnike vile u
Filterskoj. Ostao sam sam u celoj etvrti. U zgradu, u kojoj sam se krio,
sve ee su dolazili esesovci. Koliko u jo dugo ovako iveti? Nedelju
dana ili moda dve? Kasnije mi je ostajalo samo samoubistvo. Tada bih
sebi jedino mogao isei vene starim iletom. Nije mi ostao vie nijedan
nain za samoubistvo. U jednom separeu pronaao sam malo jema. Nou
sam ga skuvao u stolarskoj radionici, na vatri u pei koju sam zaloio,
doavi na taj nain do hrane za sledeih nekoliko dana.
30. avgusta odluio sam da se ponovo vratim u ruevine moje zgrade,
koja je - inilo se - potpuno izgorela. Iz bolnice sam uzeo bokal s vodom i
oko jedan nou preao preko ulice. Najpre sam hteo da se sakrijem u
podrum, meutim tamo je jo uvek tinjao ugalj, koji su Nemci namerno
zapalili. Prema tome, zauzeo sam ruevine stana na treem spratu. U kadi
je bilo dovoljno vode, koja je, iako prljava, predstavljala pravo blago. U
pajzu, koji nije izgoreo, pronaao sam vreicu s dvopekom.
Nedelju dana kasnije, pod uticajem ravog predoseanja, jo jednom
sam promenio sklonite, prebacivi se na tavan, ispod spaljenog krova.
Istoga dana kuu su triput posetili Ukrajinci, traei skupocene predmete u
neizgorelim stanovima. Nakon njihovog odlaska siao sam u stan, u kome
sam se tokom poslednje nedelje krio. Pei su bile poslednja, dotle

neunitena stvar. Ukrajinci su ih razbili, izvadivi sistematino ploicu po

ploicu, po svoj prilici traei zlato.
Sledeeg dana, od jutra, vojska je postavila s obe strane Aleje
nezavisnosti palire vojnika i kroz njih gonila kordone ljudi sa zaveljajima
na leima i s decom na rukama. Svakoga asa esesovci i Ukrajinci
izvlaili su iz kordona mukarce i bez razloga ih ubijali naoigled ostalih,
kao to su pre toga radili u getu, dok je jo postojao. Da li se Ustanak
zavrio neuspehom?...
Nije! I dalje, svakoga dana, vazduh su presecali teki projektili, iji
odjek je podseao na zujanje bumbara u letu, zatim se u blizini ulo neto
to je podsealo na navijanje starih satova, iza kojih su iz centra grada
dopirali odjeci jakih eksplozija koje su sledile jedna za drugom.
18. septembra preleteli su avioni koji su iznad grada bacili pojaanje
ustanicima. Video sam padobrane - nisam znao da li su to bili ljudi ili
samo oruje.
Tokom niza sledeih dana avioni su bombardovali etvrti Varave
koje su se nalazile pod kontrolom Nemaca, a nou iz aviona sputali terete
iznad Centra. Pojaavala se artiljerijska vatra sa istoka.
5. oktobra, kroz palire nemakih vojnika, poeli su naputati grad
odredi ustanika obuenih u uniforme ili samo sa belocrvenim prevezima na
rukama. Bili su u krajnjem kontrastu sa odredima Nemaca koji su nadzirali
pokrete trupa, u savrenim uniformama, dobro uhranjeni i puni
samopouzdanja. Smejali su se ustanicima, pravili filmove o njima,
fotografisali ih. Ustanici, koji su prolazili bili su izmraveli, prljavi,
pocepani, s naporom su se drali na nogama. Na Nemce nisu obraali
panju, kao da ih uopte nije bilo, kao da su sami sebi odredili trasu mara
Alejom nezavisnosti. Bili su zauzeti iskljuivo sobom, pazei da idu u
stroju, da pridravaju one koji nisu imali snage da se sami kreu, meutim,
iako su u poreenju sa svojim pobednicima delovali bedno, nisu se oseali
poraenima.
Isterivanje iz grada ostataka civilnog stanovnitva trajalo je jo osam
dana. Poslednji itelji napustili su grad 14. oktobra. Ve je padao mrak,
kada je pored kue u kojoj sam se krio prola zakasnela grupica, koju su
pourivali esesovci. Nagnuo sam se kroz izgoreli prozor i posmatrao ljude
pogrbljene pod teinom zaveljaja, dok nisu iezli u mraku.
Sada sam ostao sam, s mrvicama dvopeka na dnu torbe i s prljavom
vodom u kadi, celokupnim zalihama hrane. Postavljalo se pitanje, koliko

dugo u izdrati u tim uslovima, uzimajui u obzir sve krae jesenje dane i
dolazeu zimu?

17. ivot za piritus

Bio sam sam. Ne u prostoru kue ili ak etvrti ve u celom gradu
koji je do nedavno brojao milion i po ljudi i bio jedan od bogatijih i lepih
gradova Evrope. Danas je, meutim, leao u ruevinama, pun spaljenih i
sruenih kua, ispod kojih su sahranjeni spomenici kulture itavog naroda
sakupljani vekovima i hiljade tela pobijenih ljudi, koja su se raspadala na
toploti poslednjih dana te jeseni.
Ruevine grada preko dana su obilazile grupice ljudi sa strane prigradski lopovi. Kradomice su ulazili, s lopatama na ramenima i
pljakali podrume kua. Jedan od njih doao je u ruevine kue u kojoj
sam boravio. Nije smeo da me nae tu. Niko ne sme da sazna da sam tu.
Dok se penjao stepenicama i nalazio blizu mog sprata, grmnuo sam
dubokim i preteim glasom:
- Was ist los? Rrrraus!!!
Pobegao je kao preplaeni pacov - poslednji bednik koji se mogao
prepasti od moga glasa, glasa poslednjeg bednika.
Krajem oktobra sa svog tavana video sam kako su Nemci uhvatili
jednu takvu grupu hijena. Pljakai su pokuavali da opravdaju sebe.
Stalno su ponavljali: Iz Prukova, iz Prukova..., pokazujui pri tom
prema zapadu. Esesovci su poredali etvoricu tih ljudi kraj najblieg zida i
uprkos preklinjanja da ih ostave u ivotu, streljali su ih na licu mesta.
Ostalima je nareeno da u bati jedne vile iskopaju jamu, da sahrane tela i
da bee. Od tog vremena pljakai su prestali da poseuju etvrt, iji sam
jedini stanovnik tog trenutka bio.
Bliio se 1. novembar, postajalo je hladno, posebno nou. Da ne bih
poludeo od samoe, odluio sam da sebi organizujem to smisleniji ivot. I
dalje sam imao sat, moju predratnu Omegu, pored nalivpera jedini lini
imetak, koji sam uvao kao oi u glavi. Celoga dana leao bih nepomino,
da bih sauvao ono malo snage, koja mi je preostala. Samo jednom sam,
obino oko podneva, pruao ruku prema dvopeku i bokalu s vodom, koji
su se nalazili pored mene da bih pojeo oskudno odmerenu porciju. Od
jutra do ovog obroka priseao sam se, takt po takt, svih kompozicija koje
sam nekada svirao. Ti repetitoriji, kako se kasnije ispostavilo, imali su
smisla; kada sam se nakon povratka profesionalnom radu naao u
Poljskom radiju za klavirom, mnemotehniki sam vladao repertoarom, kao

da ni za trenutak tokom ratnih godina nisam prestajao da vebam. Posle

mog podnevnog obeda u seanje sam dozivao sadraj svih moguih
knjiga, koje sam ikada itao ili ponavljao engleske rei. Sam sam sebi
davao asove engleskog: postavljao sam sebi pitanja na koja sam
odgovarao to je mogue pravilnije i iscrpnije.
U sumrak bih obino zaspao i negde do jedan nou spavao, posle
ega sam, osvetljavajui sebi put ibicama, koje sam naao u jednom
sasvim neizgorelom stanu, kretao u potragu za hranom. Kopao sam po
podrumima i zgaritima stanova, nalazei preostale ostatke kae, ubuale
komade hleba, plesnivo brano i vodu po kupatilima, u kofama i loncima.
Na svojim putovanjima svake noi prolazio sam nekoliko puta kraj
ugljenisanog lea mukarca na stepenitu, jedinog druga u tom periodu,
ijeg se prisustva nisam bojao. Jednom, u neijem podrumu, neoekivano
sam naao pravo pravcato blago: pola litra piritusa. Odluio sam da ga
sauvam i popijem kada se zavri rat. Danju, dok sam leao na tavanu, u
kuu su u potrazi za plenom esto upadali Nemci i Ukrajinci. Svaka od tih
poseta izazivala je novu napetost nerava i smrtni strah, da e me nai i
ubiti. Na tavan se nijednom nisu popeli, iako sam nabrojao tridesetak
takvih poseta.
Stigao je 15. novembar. Pao je prvi sneg. Hladnoa mi je sve vie
smetala, iako sam leao pokriven gomilom krpa, koje sam nalazio za
vreme mojih pretraivanja. Sada, kada sam se budio, bile su prekrivene
belim, rastresitim slojem snega. Leaj sam sebi namestio u uglu tavana,
ispod sauvanog dela krova, ali je vei njegov deo bio oteen i sneg je
sada upadao sa svih strana.
Jednoga dana ispod pareta stakla koje sam naao, stavio sam komad
oje i u tom improvizovanom ogledalu se pogledao. U prvom trenutku
jednostavno nisam poverovao, da sam ta grozna maska, koja se pojavila
pred mojim oima, ja. Ve vie meseci nisam se iao, brijao ni umivao.
Na glavi mi se nalazilo visoko, zamreno svraije gnezdo od kose. Moje
lice bilo je zaraslo u impozantne crne brkove i bradu. Koa na licu na
delovima nezaraslim u bradu bila mi je crna, oni kapci crveni, a elo
prekriveno krastastim liajevima.
Najvie me je muilo odsustvo informacija o tome ta se dogaa na
bojnim poljima: frontovskim i ustanikim. Ustanak u Varavi zavrio se
porazom. Bilo je teko zavaravati se. Mada su moda trajale borbe na
periferiji grada? Moda s druge strane Visle, u Pragi, odakle su se uli

odjeci pucnjeva artiljerije? Kako je protekao Ustanak van Varave? Gde

se nalazila sovjetska vojska? Kako su napredovali saveznici na zapadu?
Odgovori na ta pitanja odluivali su o mom ivotu ili smrti, koja je morala
uskoro nastupiti, ako ne od gladi ono od zime, ak ako me Nemci pre toga
ne bi otkrili u mom sklonitu.
Sledeeg dana odluio sam da deo skromnih zaliha vode iskoristim za
umivanje. Istovremeno sam odluio da zapalim neki od sauvanih poreta i
sebi skuvam ostatak kae koju imam. Vie od etiri meseca u ustima
nisam osetio toplu hranu, iji sam nedostatak sa nadolazeim mrazevima
sve vie oseao. Da bih ostvario obe svoje odluke, trebalo je da iz
skrovita izaem po danu. Kada sam se naao na stepenitu, primetio sam,
da se preko puta, ispred vojne bolnice, zaustavio odred Nemaca i poeo
da razgrauje drvenu ogradu. Meutim, toliko sam se bio ueleo tople
kae da sam odluio da ne menjam svoj plan. inilo mi se da u se
razboleti ako smesta kaom ne zagrejem eludac.
Muvao sam se pored poreta kada iznenada zauh korake vojnika
koji su se peli stepenicama. Umakao sam. Nemci su i ovoga puta njunuli
ovde-onde i otili. Ponovo sam siao u kuhinju. Da bih zapalio vatru,
morao sam da naenim zaralim noiem iseckam drvo od neizgorelih
vrata. Otar vrh jednog pareta, treska duga neto vie od santimetra,
zabila mi se ispod nokta desnog palca. Ula je tako duboko i nesreno, da
nije bilo naina da je izvadim. Ta sitnica mogla je imati opasne posledice
po mene: nisam imao nikakvo dezinfekciono sredstvo, iveo sam u
prljavtini i mogao sam da dobijem trovanje krvi. U najboljem sluaju, ako
bi se trovanje ograniilo samo na prst, sigurno bi se deformisao, to bi
okonalo moju karijeru pijaniste, naravno, ako preivim rat. Odluio sam
da saekam do sledeeg dana i ako to bude neophodno da iletom
odseem nokat.
Stajao sam zabrinut, razgledajui prst, kad na stepenicama ponovo
odjeknue koraci. Bacih se prema izlazu na tavan, ali ovoga puta bilo je
kasno. Stajao sam licem u lice sa nemakim vojnikom, tupog lica,
poluinteligentnim, u lemu i s mitraljezom u ruci.
Nije bio nita manje prestraen iznenadnim susretom u ruevinama,
samo to se trudio da ostavi utisak silnika. Na loem poljskom upitao me
je ta ovde radim. Odgovorio sam mu da ivim u blizini Varave i da sam
se vratio da uzmem neto svojih stvari. S obzirom na moj izgled to
objanjenje je bilo apsurdno. Nemac je uperio cev mitraljeza u mene i

naredio mi da poem sa njim. Izjavio sam da u poi, ali da e imati na

savesti moju smrt, a ako mi dozvoli da tu ostanem, dau mu pola litra
piritusa. Rado se sloio sa takvim oblikom otkupa, upozorivi me, da e
doi jo jednom i da mu moram dati vie piritusa. Samo to sam ostao
sam, popeo sam se to sam bre mogao na tavan, uvukao merdevine i za
sobom zatvorio poklopac od ulaza. Posle frtalj sata stvarao se vratio,
ovoga puta u drutvu jo nekoliko vojnika i podoficira. Zauvi njihove
korake, iskobeljao sam se sa tavana na sauvani deo krova. Bio je strm.
Leao sam na njemu poleuke, oslanjajui se stopalima o oluk. Da se
savio ili odvalio, ne bih vie imao oslonac i tresnuo bih s petog sprata na
ulicu. Izdrao je i ja, zahvaljujui tom oajnom poloaju novootkrivenog
sklonita, jo jednom sam se spasao. Nemci su pretraili celu kuu.
Poredavi u piramidu nekakve stolove i stoie popeli su se i na tavan,
jedino im nije palo na pamet da pogledaju na krov. Nije im se inilo
verovatnim da neko moe tamo leati. Psujui, otili su praznih ruku. Od
tog trenutka - prepadnut susretom s Nemcima, koji je mogao dovesti i do
drugih - odluio sam da danima leim na krovu i tek u sumrak da silazim
na tavan. Pleh je bio leden, koile su mi se ruke i noge, a telo oduzimalo u
neugodnom, napetom poloaju. Toliko toga sam izdrao, a vredelo je
napatiti se jo nedelju dana, pre nego to eta Nemaca, koji su znali da se
tu krijem, ne zavri svoje poslove u bolnici i ne preseli se u drugu etvrt.
Bilo je deset pre podne. Toga dana esesovci su doveli grupu
mukaraca obuenih u civilno odelo da im pomognu u radovima na terenu
bolnice. Leao sam pljotimice na krovu, kad iznenada zauh u blizini
ispaljen rafal iz mitraljeza, koji je podseao na fijuk ili cvrkutanje jata
vrabaca koji preleu iznad glave. Meci su se rasprtali oko mene. Osvrnuo
sam se: na krovu bolnice, na suprotnoj strani ulice stajala su dvojica
Nemaca i pucala u mene. Skliznuo sam na tavan i zgren potrao ka
izlazu. Za mnom odjeknue uzvici: Halt! Halt!. Rafali i desetine metaka
proletali su iznad moje glave. Sreno sam skoio na stepenite. Nisam
imao ni trenutka za razmiljanje: otkriveno je moje poslednje sklonite na
prostoru kue. Morao sam smesta da beim. Strao sam niz stepenice,
izleteo u Sudijsku ulicu, pretrao je i sakrio se u ruevinama jednospratnih
kua u Staicovoj koloniji. Moj poloaj je ponovo, po ko zna koji put
postao beznadean. Lutao sam meu potpuno izgorelim kuama, u kojima
nije bilo ni najmanje anse da naem vodu i hranu, a da i ne pominjem
skrovite. Tek nakon isteka izvesnog vremena primetio sam u daljini,

izmeu Aleje nezavisnosti i Sudijske visoku kuu. To je bilo jedino mesto,

gde sam mogao da se sklonim. Krenuo sam u tom pravcu. Nakon blieg
razgledanja, ispostavilo se da je sredinji deo kue sasvim izgoreo, ali su
krila ostala netaknuta. U stanu se nalazio nametaj, u kadama rezerve vode
nainjene jo u vreme Ustanka, dok je u pajzu bilo ostataka neukradene
hrane. Po starom obiaju smestio sam se na tavanu. Krov je bio tako rei
neoteen, samo su ga ponegde probuili rapneli. Tu je bilo i znatno
toplije nego u mom prethodnom skrovitu, meutim odavde nisam imao
gde da pobegnem. Nisam ak mogao da se sa krova bacim na ulicu, da me
ne uhvate ivog. Na poslednjem poluspratu kue nalazilo se prozore sa
stakliima u boji, kroz koje sam mogao da posmatram okolinu. I pored
mnogih pogodnosti, nisam se oseao dobro u novom okruenju. Moda
zbog toga to sam se bio navikao na prethodnu kuu... Meutim, u ovom
trenutku nisam imao nikakvog izbora. Morao sam da ostanem tu. Siao
sam na polusprat i poeo da posmatram okolinu, videi pred sobom stotine
izgorelih malih kua-vila, velike izumrle etvrti. U batama mnogih od njih
nalazili su se grobovi pobijenih stanara. Sudijskom je ila eta, poredana u
etvorke, civilnih radnika s lopatama i pijucima na ramenu. Kraj njih nije
bilo nikoga u uniformi. Rukovoen iznenadnim refleksom enje za
ljudskim govorom, pod utiskom nedavnog bekstva, odluio sam da po
svaku cenu porazgovaram s tim ljudima. Strao sam brzo niz stepenice i
izaao na ulicu. U meuvremenu eta je odmarirala nekoliko desetina
metara dalje. Stigao sam je.
- Da li ste Poljaci?
Zaustavili su se. Iznenaeno su me posmatrali. etovoa ree:
- Da.
- ta radite tu? - govorio sam s naporom, uzbueno, posle etiri
meseca potpune utnje, ako ne raunam par rei izmenjanih s nemakim
vojnikom, koji je uzeo od mene otkupninu u vidu piritusa.
- Kopaemo nasipe. A vi, ta vi ovde radite?
- Krijem se.
etovoa me je pogledao, s izrazom saaljenja.
- Poite s nama - ree - radiete, dobiete supu...
Supa! Na samu pomisao da mogu pojesti porciju tople, prave supe,
zbog gladi sam osetio takve greve u elucu, da sam na kratko bio
spreman da krenem sa njima, ak ako bi me posle streljali. Samo da
pojedem tu supu i konano se sit najedem. Razboritost je ipak pobedila.

- Neu! - odgovorih. - Neu Nemcima...

Predvodnik se cinino i podsmeljivo nasmeja.
- Eh! - dodade - Nemci nisu tako loi...
Tek sada primetih ono na ta dotle nisam obraao panju. Sa mnom je
razgovarao samo predvodnik, dok su ostali utali. Na ruci je imao nekakav
prevez u boji, s peatom. Na njegovom licu se ocrtavao njegov rav,
bedan i sluinaki karakter. Dok je govorio nije me gledao u oi ve negde
iza mene, preko mog desnog ramena.
- Neu! - ponovio sam. - Hvala vam, neu da poem s vama.
- Kako hoete! - promrmlja.
Okrenuo sam se. Kada je eta krenula, dodadoh za njima:
- Dovienja!
Predoseajui ili pre voen instinktom samoodranja, koji sam
godinama izotravao, ne uputih se prema kui, na ijem se tavanu nalazilo
moje novo sklonite. Krenuh u najbliu vilu, kao da mi je sklonite u
njenom podrumu. Kada sam se naao na pragu izgorelih vrata, jo jednom
sam se osvrnuo - eta je marirala, dok se njen predvodnik svakog asa
osvrtao, gledajui kuda idem. Tek kada sam ga izgubio iz vida, vratio sam
se na svoj tavan ili pre na polusprat kue i poeo da osmatram okolinu.
Nije prolo deset minuta a civil s pre vezom se vratio u drutvu dvojice
andarma. Pokazao im je vilu u koju sam uao. Pretraili su je, a kasnije i
jo nekoliko drugih. U moju kuu uopte nisu zavirili. Moda su se bojali
da e naii na veu grupu partizana koji se jo uvek kriju u Varavi.
Zahvaljujui kukaviluku Nemaca, koji su bili hrabri samo onda kada su
oseali apsolutnu prevagu nad protivnikom, mnogi ljudi su za vreme rata
spaseni. Posle dva dana ponovo sam krenuo u potragu za jelom. Hteo sam
da ovog puta nagomilam vee rezerve, da preesto ne naputam skrovite.
U potragu sam morao danju, jer nisam dovoljno poznavao tu kuu, da bih
po njoj cunjao nou. Naleteo sam na neku kujnu. Iza nje je bio pajz.
Tamo se nalazilo nekoliko konzervi, vreica i torbi, iji sadraj sam morao
nuno da proverim. Od vezivao sam kanape, otvarao poklopce. Bio sam
tako zanet da me je iz zamiljenosti prenuo glas koji je dopirao iza mojih
lea:
- Was suchen Sie hier?
Iza mene je stajao vitak, elegantan nemaki oficir, s rukama
prekrtenim na grudima, oslonjen o kuhinjski kredenac.
- ta traite ovde? - ponovio je. - Znate li da se ovog asa ovde

preseljava tab odbrane Varave?...

18. Nocturno cis-moll

Sruio sam se na stolicu kraj vrata koja su vodila u pajz. Iznenada,
osetio sam da nemam vie snage da se izvuem iz ove nove klopke. Snaga
me je napustila kao kod onesveivanja. Sedeo sam, zagledan tupim
pogledom u oficira, teko diui. Tek nakon izvesnog vremena smogao
sam snage da odgovorim:
- Radite sa mnom to hoete. Ja se odavde ne pomeram.
- Nemam namere da vam uradim bilo ta loe! - oficir je slegao
ramenima.
- Ko ste vi?
- Ja sam pijanista.
Poeo je pomnije da me osmatra, oigledno ne verujui. Za trenutak
prebacio je pogled ka vratima koja su iz kuhinje vodila u sobe, kao da je
postao svestan neeg.
- Poite sa mnom.
Proli smo kroz prvu sobu, koja je nekada sigurno bila trpezarija i
uli u sledeu, u kojoj se pored zida nalazio klavir. Oficir mi ga je
pokazao rukom:
- Svirajte.
Zar nije pomislio na to da zvuk klavira moe smesta dovesti esesovce
koji su se nalazili u blizini? Pogledao sam upitno, ne pomerajui se s
mesta. Shvatio je moje strahovanje, jer je ubrzo dodao:
- Svirajte. Ako neko doe, sklonite se u pajz, a ja u rei da sam
sam svirao da bih isprobao instrument.
Kada sam poloio prste na klavijaturu zadrhtali su mi. Ovoga puta
trebalo je da kupim ivot sviranjem na klaviru. Nisam vebao ve dve i po
godine, prsti su mi odrveneli, bili su prekriveni debelim slojem prljavtine,
dok nokte nisam sekao od poetka poara kue, u kojoj sam se krio. Soba,
u kojoj je klavir stajao, kao i mnoge druge sobe u gradu nije imala stakla
na prozorima, te je mehanizam nabrekao od vlage, zbog ega su dirke
odgovarale neposluno na pritisak prstiju.
Poeo sam da sviram openov Nokturno cis-moll. Staklast, buan
zvuk, koji je dopirao iz ratimovanog instrumenta, odbijao se o prazne
zidove stana i stepenita, odjekujui utiano i tuno u ruevinama kua s
druge strane ulice. Kada sam dovrio, tiina koja je vladala u gradu

postala je jo gluvlja i avetinjskija. S izvesne razdaljine doprlo je

mjaukanje make, a odozdo, ispred kue, ula se grlena vika na
nemakom. Oficir je stajao due vremena, posmatrao me utke, onda
uzdahnuo i rekao: - Ne smete ostati ovde. Izveu vas van grada, u neko
selo. Tamo ete biti bezbedni. Zatresao sam glavom. - Ne mogu da izaem
odavde! - rekoh, podvukavi reeno. Tek tada je shvatio, koji je pravi
razlog mog skrivanja u ruevinama. Poeo je nervozno da hoda, upitavi
me:
- Vi ste Jevrejin?
- Da.
Spustio je ruke koje je dotle drao prekrtene i seo na fotelju pored
klavira, kao da ga je cela situacija primoravala da dublje razmisli.
- Da, da. U tom sluaju vi zaista ne moete izai.
Razmiljao je jo neko vreme, zatim mi se obratio s novim pitanjem:
- Gde je vae sklonite?
- Na tavanu.
- Pokaite mi, da vidim kako izgleda.
Krenuli smo stepenicama gore. Izvrio je inspekciju tavana, pedantno
i profesionalno. Otkrio je neto to do tog vremena nisam primetio. Tamo
se nalazio jo jedan sprat; nekakav polusprat napravljen od dasaka, iznad
ulaza na tavan, a ispod otvora za krov. Na prvi pogled zbog mraka koji je
vladao na tavanu bio je teko uoljiv. Savetovao mi je da se od sada
krijem na tom poluspratu, nakon ega mi je pomogao da u jednom stanu
naem merdevine. Posle ulaska u sklonite trebalo je da ih izvuem za
sobom. Zatim me je pitao imam li dovoljno hrane.
- Nemam - odgovorih. - Upravo sam traio hranu, kada ste naleteli na
mene.
- Nita, nita - dobaci u urbi, kao da se stidi itave situacije. Doneu vam hranu.
Sada sam se odvaio da mu postavim pitanje, jer se nisam mogao
vie uzdravati:
- Da li ste Nemac?
Pocrveneo je i gotovo kriknuo od uzbuenja, kao da ga vream:
- Jesam. Naalost, Nemac sam. Dobro znam ta se ovde, u Poljskoj,
dogaalo i veoma se stidim zbog svog naroda.
Grubim pokretom pruio mi je ruku i izaao.
Prola su tri dana, pre nego to se ponovo pojavio. Bilo je vee,

potpun mrak, kada sam odozdo, sa tavana uo apat:

- Halo! Da li ste tamo?
- Da, tu sam - odgovorih.
Malo kasnije, neto teko palo je kraj mene. Kroz hartiju sam napipao
nekoliko vekni hleba i neto meko, to se kasnije ispostavilo da je
marmelada umotana u pergament papir. Odloio sam brzo paket i
uzviknuo:
- Priekajte malo!
Glas u pomrini je zazvuao nestrpljivo:
- O emu se radi? Pourite. Video me je straar, kada sam uao ovde.
Ne mogu dugo da ostanem.
- Gde je sovjetska vojska?
- Na Pragi. Izdrite. To je jo samo nekoliko nedelja. itav rat
zavrie se najkasnije na prolee!
Glas je uutao. Nisam znao da li je oficir jo tu ili je ve otiao.
Trenutak kasnije opet se javio:
- Morate izdrati! ujete li me?! - rekao je tvrdo, gotovo
zapovedniki, kao da je eleo da u mene presipa svoju veru u srean
zavretak rata po nas. Tek kada je to rekao, zauo sam kripu vrata koja
se zatvaraju.
Opet su poele prolaziti nedelje u beznadnoj monotoniji. Artiljerija od
strane Visle oglaavala se sve ree. Bilo je dana kada tiinu nije
naruavao nijedan jedini huk eksplozije. ini mi se da bih tada nervno
popustio i izvrio toliko puta planirano samoubistvo, da nije bilo novina, u
koje je bio uvijen hleb koji sam dobio od Nemca. Bile su svee, itao sam
ih vie puta, krepei se u njima vestima o porazima nemake vojske, koja
se povlaila na svim frontovima, sve bre, u dubinu Rajha.
tab u krilima kue radio je uobiajeno. Po stepenicama su trali
vojnici, esto zavirujui na tavan, unosei i odnosei nekakve pakete,
meutim moje sklonite je bilo veoma dobro izabrano, jer nikom od njih
nije palo na pamet da zaviri na polusprat. Ispred kue, od strane Aleje
nezavisnosti, neprekidno su etali straari. Danju i nou uo sam kako na
zimi trupkaju. Iz svog sklonita izlazio sam samo nou, da bih doneo vodu
iz unitenih stanova, u kojima su se nalazile kade napunjene vodom.
12. decembra video sam oficira poslednji put. Doneo mi je veu
koliinu hleba nego prethodni put i perinu. Rekao je da sa svojom etom
naputa Varavu, da ne gubim nadu, jer e sledeih dana Rusi uzvriti

napad.
- Da li na Varavu?
- Da.
- A kako u preiveti uline borbe? - upitao sam zabrinuto.
- Lepo, s obzirom da ste i vi i ja preiveli vie od pet godina ovog
pakla - odgovori on - oigledno nam je sueno da ostanemo u ivotu.
Treba verovati u to.
Morao je da krene, te se pozdravismo. U poslednjem trenutku palo mi
je napamet da bi trebalo da mu nekako zahvalim, problem je bio to ni za
ta na svetu nije hteo da primi moje jedino blago, koje sam mu mogao dati
- svoj sat.
- ujte me! - uzeo sam ga za ruku i poeo uzbueno da ga ubeujem.
- Ne znate ni moje prezime. Niste me pitali za njega, meutim ja bih hteo
da ga upamtite. Ne zna se kakav e biti dalji tok rata. eka vas dalek put
do kue. Sto se mene tie, ako preivim, sigurno u odmah poeti da
radim, ovde, u onom istom Poljskom radiju, u kome sam radio pre rata.
Ako bi vam se dogodilo neto loe i ja mogu da vam pomognem, molim
vas upamtite: Vladislav pilman - Poljski radio.
Nasmejao se, kao i obino tvrdo, stidljivo, s oseanjem nelagodnosti,
mada sam osetio da mu je moja naivna elja da mu pomognem u ovoj
situaciji priinila zadovoljstvo.
Polovinom decembra nastupio je prvi talas tekih mrazeva. Nou
izmeu 13. i 14. decembra krenuo sam u potragu za vodom i utvrdio da se
sve smrzlo. U jednom neizgorelom stanu, u sledeem ulazu, naao sam
ajnik i lonac, vratio sam se na svoj tavan i iz lonca iskopao pare leda i
stavio ga u usta. Voda koju sam dobio na taj nain, meutim nije gasila
e. Zbog toga sam doao na drugu pomisao: uvukao sam se ispod perine,
stavio lonac s ledom na go stomak. Posle izvesnog vremena led je poeo
da se topi. Na taj nain dolazio sam do vode za pie i za niz sledeih dana,
dok mraz nije popustio i led nije poeo da se topi na temperaturi vazduha
na tavanu.
Stigli su Boi i Nova 1945. godina: esti praznici tokom ovog rata,
najtei od svih koje sam dosad preiveo i koje sam uopte bio u stanju da
preivim. Leao sam u mraku i sluao vetar koji je kloparao limom
krovova, prevrtao ostatke nametaja u spaljenim i bombardovanim
stanovima. U pauzama izmeu naleta vihora ula se piska i egrtanje
mieva ili pacovi kako tre po tavanu. Povremeno su se upuivali na moju

perinu, kada sam spavao peli su mi se i na lice, grebui me u trku svojim

noktima. Setio sam se prolih, predratnih, a kasnije i ratnih praznika: imao
sam dom, roditelje i brata i sestre. Posle nismo imali dom, ali smo bili
zajedno. Posle toga ostao sam sam samcit, ali okruen ljudima. Danas sam
bio tako sam, kao po svoj prilici nijedan ovek na svetu. Kada je Defo
konstruisao idealnu sliku usamljenog oveka - Robinzona Krusoa - ostavio
mu je nadu u kontakt sa ljudima i Robinzon je mogao da se raduje samoj
pomisli na takav susret, koji je mogao uslediti svakoga dana, to mu je sve
vreme predstavljalo duhovnu podrku. Ja sam od ljudi koji su me
okruivali - kada su mi se pribliavali - morao da beim, u strahu od smrti
krijui se od njih. Ako je trebalo da preivim, morao sam biti sam,
apsolutno sam.
14. januara ujutru probudilo me je neobino kretanje na prostoru kue
i na ulici ispred kue. Dolazili su i odlazili automobili, stepenicama su
trala vojna lica, uli su se povieni, nervozni glasovi, iz kue je stalno
neto iznoeno, po svoj prilici da bi bilo utovareno na kamione. Sledee
noi ula se grmljavina topova od strane fronta na Visli koji je dotle utao.
Projektili nisu dosezali do etvrti, u kojoj sam se krio. Od neprestane,
gluve tutnjave zemlja je drhtala, a i zidovi kua, vibrirao je lim na krovu, a
sa zidova otpadao malter. Sigurno su to bili slavni sovjetski minobacai kaue, o kojima se puno govorilo jo pre ustanka. Od radosti i
uzbuenja dopustio sam sebi ludost, nedopustivu u mojim uslovima: popio
sam ceo lonac vode.
Uraganska artiljerijska vatra prestala je posle tri sata, meutim ja sam
se nalazio i dalje u stanju krajnje euforije. Tokom noi oka nisam sklopio.
Da su Nemci imali nameru da brane ruevine Varave, svakoga asa
morale su nastupiti uline borbe, tokom kojih sam mogao poginuti, to bi
uostalom predstavljalo konani zavretak mojih patnji.
Meutim, no je protekla mimo. Oko jedan nou uo sam kako se
poslednji Nemci okupljaju na ulici i odlaze. Nastupila je tako duboka
tiina, kakva nikada pre toga nije bilo u Varavi koja je ve tri meseca bila
mrtva. Vie se nisu uli koraci straara ispred kue. Nisu se uli ni odjeci
bitke. Prestao sam da se orijentiem u situaciji. Gde su sada borbe?
Tek sledee noi, pred jutro, tiina je prekinuta najmanje oekivanom
bukom. Zvunici, postavljeni negde u blizini, emitovali su vesti na
poljskom o porazu Nemaca i o tome da su Armija imjerskog i Crvena
armija osvojile Varavu.

Dakle, Nemci su se predali bez borbe.

Samo to se razdanilo, poeo sam se grozniavo pripremati da izaem
na ulicu. Ve sam oblaio nemaki injel koji sam dobio od oficira, da
imam u emu da idem po vodu, kad iznenada, zauh ponovo korake
straara po kaldrmi ispred kue. Znai li to da su se poljska i sovjetska
vojska povukle?... Potpuno skrhan padoh na leaj. Leao sam tako, dok
me ne prenue novi odjeci. Glasovi ena i dece, koje nisam uo mesecima,
koji su sada mirno razgovarali, kao da se nita ne dogaa, kao da neke
majke s decom jednostavno etaju ulicom. Odluio sam da po svaku cenu
izvidim nastalu situaciju. Jer, neorijentisanje u situaciji je postajalo
nepodnoljivo.
Strao sam brzo niz stepenice i kroz glavna vrata naputene kue
izvirio na Aleju nezavisnosti. Bilo je sivo, magliasto jutro. Nedaleko
odatle, s leve strane stajao je vojnik u uniformi, meutim iz ove razdaljine
bila je teko prepoznatljiva. Sa desne strane dolazila je neka ena sa
zaveljajem na leima. Kada se pribliila, skupio sam hrabrost da je
zaustavim.
- Molim vas, molim vas! - pokuavao sam da je poluapatom
pozovem.
Pogledala me je, viknula iz sve snage: Nemac! i dala se u bekstvo.
Istovremeno, na mene je i vojnik obratio panju, i bez razmiljanja, u mom
pravcu usmerio rafal iz svog mitraljeza. Meci su udarali o zid odmah
pored mene. Na licu sam osetio komade maltera koji se rasprskavao. Bez
ikakvog kolebanja ustrao sam stepenicama na tavan i sakrio se.
Kada sam posle nekoliko minuta pogledao odozgo kroz prozore,
konstatovao sam da je cela kua opkoljena. uo sam nagovaranja vojnika
koji su pretraivali podrume, odjeke pucnjeva i eksplozije runih bombi.
Moj poloaj je za razliku od prethodnog bivao sve apsurdniji. Posle
svega to sam preiveo, na pragu slobode, u osloboenoj Varavi, trebalo
je da me grekom ubiju poljski vojnici. Poeo sam da razmiljam kako da
im dam do znanja da sam Poljak, pre nego to me ubiju, smatrajui me
Nemcem koji se krije. Meutim, kui se pribliila jo jedna eta vojnika,
ovoga puta u tamnoplavim uniformama - kako sam kasnije saznao bila je
to jedinica koja je titila eleznicu i sluajno tu prolazei pozvana u
pomo. Meutim, sada su na moj ivot vrebale dve naoruane ete.
Poeo sam polako da silazim dole, viui to sam glasnije mogao:
- Ne pucajte! Ja sam Poljak!

Trenutak kasnije zauo sam korake nekog ko se brzo penjao gore. Iza
ograde pojavila se figura mladog oficira u poljskoj uniformi, s orlom na
kapi. Uperio je u mene pitolj i povikao:
- Hande hoch!
Ponovio sam svoje:
- Ne pucajte! Ja sam Poljak!
Porunik je od besa pocrveneo.
- Zbog ega, doavola, ne silazite dole?! - dreknuo je. - Zbog ega se
smucate u nemakom injelu?!...
Tek kada su me pretresli i paljivije osmotrili, postali su sigurni u
moje nenemstvo. Odluili su da me odvedu u svoje prebivalite, da mogu
da se umijem i najedem, pre nego to odluim ta u dalje da radim.
Meutim, nisam mogao tek tako da krenem. Morao sam da ispunim
obeanje koje sam sebi dao: da zagrlim prvog Poljaka, koga budem sreo
na zavretku nemake okupacije. Ispostavilo se da to nije lako. Porunik
se dugo opirao, branei se svim moguim argumentima, osim jednim, koji
nije potezao zbog svoje finoe. Tek kada sam ga konano poljubio,
izvukao je depno ogledalce i stavio mi pred oi i rekao smejui se:
- Ta, pogledajte se, kako izgledate, tek tada precenjujte moj
patriotizam!
Po isteku dve nedelje, kada me je vojska nahranila, umiven i
odmoran, prvi put posle est godina iao sam bez bojazni, kao slobodan
ovek, sredinom ulica Varave. Iao sam na istok, prema Visli, da stignem
u Pragu, nekada siromano i udaljeno predgrae, koje je danas bilo cela
Varava, jer su ostale njene delove Nemci unitili.
Iao sam sredinom iroke gradske arterije, nekada pune ljudi, a sada
sam samcit itavom njenom duinom. Sve dok mi je pogled dopirao, du
nje nije bilo nijedne nespaljene kue. Na svakom koraku mimoilazio sam
gomile kra, preko kojih sam se penjao, kao preko planinskih visova. Noge
su mi se zaplitale u koturove pokidanih telefonskih i tramvajskih ica, u
otpatke od materijala, koji je ranije ukraavao stanove ili oblaio ljude
koji danas vie nisu ivi.
Kod jedne kue, u blizini ustanike barikade, leao je nesahranjen
ljudski skelet, nevelik, sitnih kostiju, sigurno neke devojke, jer se na
lobanji jo uvek sauvala duga plava kosa koja se opirala raspadanju.
Pored skeleta leao je zarali karabin, na kosti desne nadlaktice pored
delova odee videla se belo-crvena traka s izbledelim slovima AK. 8

Od mojih sestara, lepe Regine i veoma mlade Hale nisu ostali ni takvi
delovi niti u bilo kada nai grob, nad kojim u moi da se pomolim za
njihove due.
Na trenutak sam zastao, da se odmorim. Pogledao sam prema
severnom delu grada: tamo, gde se nekada nalazio geto, gde je pobijeno
pola miliona ljudi, gde nije ostalo nita. Na zemlju su se ak sruili zidovi
spaljenih kua - Nemcima pred noge.
Od sutra u morati da zaponem novi ivot. Ali, kako zapoeti ivot,
kada za sobom ima samo smrt? Kako crpsti snage za ivot iz smrti?...
Krenuo sam napred. Silovit vetar kloparao je gvoem u ruevinama,
zvidao i zavijao u izgorelim prozorskim otvorima. Poelo se smrkavati.
Sa sve tamnijeg, tekog neba sipio je sneg.

Postscriptum
Dve nedelje kasnije jedan od mojih kolega iz radija, violinista
Zigmunt Lednjicki, vraao se nakon ustanikih lutanja u Varavu. Iao je kao i mnogi drugi - peice, da to pre stigne u svoj grad. Jednoga dana
proao je kraj logora za nemake zarobljenike, koji su leali kao snoplje
iza bodljikave ice, kao to je pre par meseci lealo iza ica preivelo
stanovnitvo Varave: mukarci, ene i mala deca.
Ispriao mi je o dogaaju, koji mu se tada desio. Smatrao je da je
postupio krajnje neodgovarajue, meutim nije mogao da ovlada svojim
refleksima. Prolazei pribliio se icanim preprekama i rekao Nemcima:
Tvrdili ste da ste civilizovan narod, a meni, umetniku oduzeli ste
celokupan imetak - violinu. Jedan oficir ustao je s naporom sa svog
leaja i nesigurnim korakom priao ici. Bio je mrav, neobrijan i pocepan.
Upro je u Lednjickog oajniki pogled:
- Znate li moda pilmana?
- Naravno da ga znam!
- Ja sam nemaki oficir - aputao je grozniavo - pomagao sam
pilmanu koji se krio na tavanu zgrade odbrane Varave. Recite mu da
sam ovde. Neka me spase, preklinjem vas...
U tom trenutku priao je jedan straar.
- Zabranjeno je razgovarati sa zarobljenicima. Molim vas, udaljite se
to pre!
Lednjicki se udaljio. Ubrzo je shvatio da ne zna ime onog Nemca.
Ponovo se pribliio ici, ali straar je ve prilino daleko sproveo onog
oficira.
- Kako se zovete? Kako vam je prezime?
Nemac se okrenuo, neto uzviknuo, meutim Lednjicki nije razumeo
ta.
Ni ja nisam znao njegovo prezime. Nisam hteo da znam za njega, iz
predostronosti. Ako bi me uhvatili i proverili ko mi je donosio hleb, pod
uticajem brutalnih tortura, koje je nemaka policija u naelu primenjivala,
mogao sam da odam ime tog oficira.
Iako sam inio ta sam mogao, nisam naleteo na njegov trag. Nemaki
logor prebaen je dalje. Gde - nisam uspeo da utvrdim. Bila je to vojna
tajna. Moda se onaj oficir - jedini ovek u nemakoj uniformi, koga sam

sreo - na kraju sreno vratio kui.

Ponekad sviram u zgradi u Narbutovoj ulici 8, u Varavi, gde sam
1942. nosio cigle i kre, gde je radila brigada radnika iz geta, koji su
streljani im su dovrili stanove za oficire gestapoa. Ti oficiri, meutim,
nisu dugo uivali u tim lepim stanovima. U toj sauvanoj zgradi danas je
kola. Sviram tamo za decu, koja nita ne znaju o tome, kolike sam patnje
i kakav smrtni strah preivljavao u tim osunanim kolskim salama.

Fragmenti dnevnika kapetana Vilma Hozenfelda

19. januar 1942.
Nacionalsocijalistika revolucija pre svega odlikuje se polovinou.
Istorija govori o okrutnim injenicama i potresnoj neljudskosti Velike
francuske revolucije. I za vreme boljevikog prevrata ivotinjski instinkti
podljudi ispunjenih mrnjom dopustili su im da izvre strane zloine
nad vladajuim slojem. I pored osude i oseanja alosti, nemogue je
suprotstaviti se bezobzirnosti, odlunosti i determinaciji koji to prate. Nije
bilo pregovora, iluzija a ni kompromisa. Prevratnici, bez obzira na to ta su
uinili, ili su do kraja, teei ka cilju bez obzira na etiku i glas savesti ili
pak na svoje poreklo. I jakobinci i boljevici poklali su predstavnike
vladajue klase i izvrili smrtne kazne nad vladarskim porodicama.
Raskidali su s hrianstvom i vodili razorne borbe protiv katolike ili
pravoslavne religije. Polo im je za rukom da stanovnitvo svoje zemlje
uvuku u ratove, koje su vodili sa zamahom i angaovano - nekada su to
bile revolucionarne borbe, danas je to nemaki rat. Njihove teorije i ideje
o prevratu imale su ogroman opseg, koji je prevazilazio granice njihovih
vlastitih zemalja.
Metode nacista su drugaije, mada se u naelu rukovode istom
milju: istrebljenje i smrt onih koji misle drugaije. Ponekad se streljaju i
neki svoji, mada se to pred javnim mnjenjem retuira i preutkuje. Ljudi se
zatvaraju u koncentracione logore i polako unitvaju i ubijaju. Javno
mnjenje ne saznaje o tome nita. S obzirom da se hvataju neprijatelji
naroda, treba imati hrabrosti i javno ih igosati i predavati osudi drutva.
S jedne strane, nacionalsocijalisti povezuju se sa finansijskim i
industrijskim vladajuim slojevima, podravaju naela kapitalizma, a s
druge - opredeljuju se za socijalizam. Propagira se pravo pojedinca na
slobodan razvoj linosti i slobodu veroispovesti, a istovremeno unitavaju
hrianske crkve ili se sa njima kriom vodi borba. Govori se o pravu na
slobodan razvoj interesovanja, istovremeno sve se svodi na partijsku
pripadnost. ak najsposobniji i najgenijalniji podnose ostavke, kada se
nau van partije. Hitler nudi svetu mir, a istovremeno naoruava zemlju u
supersilu. Nagovetava svetu da ne namerava da osvaja druge narode i

oduzima im pravo na samoodreenje, a ta tek radi s esima, Poljacima,

Srbima? U Poljskoj sigurno nije bilo nuno da narod u vlastitim granicama
bude lien dravnosti.
Prema tome, razmotrimo nacionalsocijaliste, odnosno u kojoj meri
ive prema naelima koja proklamuju. Na primer: Opte dobro nad
pojedinanim. Zahtevaju to od obinog, tzv. sivog oveka, a samima ne
pada na pamet da tako ive. Ko se bori s neprijateljem? Narod, a ne
partija. U slubu armije sada se ukljuuju i invalidi, a u partijskim
kancelarijama i policiji vide se najzdraviji i najjai mladi ljudi, koji rade
daleko od fronta. Zbog ega su ba oni poteeni?
Poljacima i Jevrejima oduzimaju njihova dobra, prisvajaju ih za sebe i
sami ih koriste. Sada ovi nemaju ta da jedu, ive u bedi i smrzavaju se.
Otimaju im sve za sebe, to nikom od Nemaca ne smeta.
Varava, 17. april 1942.
ivim ovde mimo, dan za danom, u sportskoj koli. Istina nemam
posla sa ratnim dogaanjima, ali nisam srean. S vremena na vreme
poneto saznajem. Ovde su najvaniji dogaaji oni koji se zbivaju u
pozadini, egzekucije, sluajevi i si. U Lou je streljano sto nevinih lica, jer
su banditi streljali trojicu policajaca, u Varavi isto to. Meutim,
uasnutost i bojazan nisu reakcija ve zadrtost, gnev i sve vei fanatizam.
Na Prakom mostu dvojica pripadnika Hitler-Jugend zaustavila su Poljaka.
Kada je poeo da se brani, pozvali su u pomo policajca. Poljak je upucao
svu trojicu. Na Potanskom trgu veliki vojni auto pregazio je riku sa
trojicom ljudi - njen ofer je poginuo na mestu. ofer vojnog vozila
nastavio je dalje da vozi, vukui za sobom riku, u kojoj je jo sedeo
ovek. Nastala je ulina guva, meutim, auto je nastavljao vonju. Jedan
Nemac pokuao je da ga zaustavi, rika se uplela meu tokove, tako da
je auto morao da stane. ofer je izaao, otkaio riku i otiao dalje.
U Zakopanima Poljaci nisu hteli da predaju skije, pretraene su kue i
240 mukaraca je poslato u Auvic, koncentracioni logor na istoku koji je
strava. Gestapo tamo mui ljude na smrt. Da bi skratio proceduru, tera
nesrenike u gasne komore, gde ih ubijaju. Za vreme sasluavanja, biju ih
neljudski. Postoje i specijalne komore za muenja, u kojima rtvama
vezuju ruke i ramena za stub, stub se podie i ovek visi sve dok ne izgubi
svest. Ili, rtva se sabija u krinju, u kojoj moe da sedi uei, tu je
drana dok ne poludi. Kakva su sve varvarstva izmiljena, koliko potpuno

nevinih ljudi robija po zatvorima? Svakoga dana sve je manje hrane. U

Varavi iz dana u dan sve vea glad.
Tomauv, 26. jun 1942.
U katolikoj crkvi ujem zvuk orgulja i pevanje, ulazim unutra, ispred
oltara stoje deca koja primaju Prvu priest, obuena u belo. U crkvi je
puno ljudi, pevaju Tantum ergo, svetenik blagoslovi sve, izmeu ostalih i
mene. Stoje mala nevina deca, ovde u poljskom gradu, isto kao u
nemakom gradu ili u drugoj dravi i sva se mole Bogu, a za par godina
krenue u boj, zaslepljena mrnjom i meusobno e se ubijati. I nekada
davno, kada su narodi bili hrianskiji i svoje vladare nazivali Boijim
pomazanicima, bilo je isto kao danas, kada se udaljujemo od hrianstva.
ovek je, kako se ini, osuen na to da ini vie zla nego dobra. Ljubav
prema blinjem smatra se jednim od najviih ideala na zemlji.
Varava, 23. jul 1942.
Kada se itaju novine i sluaju vesti na radiju, ini se da je sve u
redu, da je mir zagarantovan, rat dobijen, a budunost nemakog naroda
ispunjena nadom. Meutim, ja ne verujem i ne mogu da verujem,
jednostavno zbog toga to bezakonje ne moe zauvek vladati i nemake
metode vladavine u osvojenim zemljama, ranije ili kasnije, moraju naii na
otpor. Poznati su mi samo odnosi koji vladaju u Poljskoj i to ogranienog
obima, jer mi najmanje saznajemo. Meutim, iz brojnih opservacija,
razgovora, informacija koji svakodnevno dopiru do nas, izranja jasna slika
situacije. Metode administriranja i vrenja vlasti, uene stanovnitva kao i
ponaanje gestapoa izuzetno su drastini i po svoj prilici nisu drugaiji
nego u drugim osvojenim zemljama.
Svuda vladaju teror, zastraivanja, nasilje. Hapenja, deportacije, ak
streljanja su na dnevnom redu. Ljudski ivot i line slobode izgubili su
znaaj. Meutim, instinkt slobode uroen je svakom oveku i narodu i na
due staze se ne moe priguivati. Nae planove dodatno optereuje
nepodnoljivo bezakonje, kao to je, na primer, ubijanje jevrejskog
stanovnitva. Jo uvek traje akcija likvidacije Jevreja, koja je
predstavljala cilj nemake civilne administracije, policije i gestapoa od
poetka okupacije istonih zemalja, koja sada, oigledno, treba da se
okona energino i radikalno.
Postoje verodostojni dokazi ljudi o tome da je ispranjen lublinski

geto, da su Jevreji prognani, da je veina pobijena u oblinjim umama, a

mali deo se zatvorio u logoru. Za Lo i Kutno se prialo da Jevreje mukarce, ene i decu - truju u kamionima-gasnim komorama, a posle se
leevi svlae i bacaju u masovne grobnice, a odea radi daljeg korienja
alje u fabrike odee. Odigravaju se uasne scene. Sada se na slian nain
prazni Varavski geto, koji broji 400 hiljada ljudi. Umesto nemake
policije za to se koriste bataljoni ukrajinske i litvanske policije. Teko je
poverovati u sve to. Pred tim se ne branim zato to brinem za budunost
nemakog naroda, koji e jednom morati da ispata zbog tog varvarstva,
ve zato to ne mogu da po verujem da Hitler neto tako eli, da postoje
Nemci koji izdaju takve naredbe. Postoji samo jedno objanjenje: to su
bolesni, ludi ljudi.
25. juli 1942.
Ako je istina ono to priaju ljudi od poverenja, onda nije nikakva
ast biti nemaki oficir i vie nema naina da se u tome uestvuje. Ne
mogu da poverujem u to.
Ove nedelje iz geta je deportovano 30 hiljada Jevreja, negde na istok.
ta sa njima rade - ve se zna i pored pokuaja strogog uvanja tajne.
Negde u blizini Lublina sagradili su prostorije po ugledu na krematorijume,
opremljene elektrinim peima. U te pei teraju se nesreni ljudi i ivi
spaljuju. Svakoga dana, na taj nain mogu se ubiti hiljade. tedi se na
municiji i ne gubi vreme na kopanje i zatrpavanje masovnih grobnica.
Takvu virtuoznost u masovnom ubijanju nisu postigli ni giljotina
Francuske revolucije ni metode koje je u svojim podrumima primenjivao
ruski GPU. Pa ipak, to je ludilo i ne moe biti istina. ovek postavlja sebi
pitanje: zbog ega se Jevreji ne brane? Mnogi od njih, veina, naalost,
tako su iscrpljeni od gladi i bede, da nisu u stanju da prue bilo kakav
otpor.
Varava, 13. avgust 1942.
Poljski trgovac iz Poznanja, iseljen odatle poetkom rata, otvorio je
radnju u Varavi. Cesto kupujem kod njega voe i povre. Tokom Prvog
svetskog rata etiri godine je sluio na zapadnom frontu, u uniformi
nemakog vojnika. Pokazao mi je svoju vojniku knjiicu. Veoma
simpatie Nemce, ali je Poljak i ostae to. Oajan je zbog uasne
bestijalnosti Nemaca u getu. Trebalo bi sebi postaviti pitanje: otkud u

naem narodu toliko ljama? Da li su puteni prestupnici i duevni

bolesnici iz zatvora i ludnica? Nisu. Krivicu za to snose ljudi koji igraju
znaajne uloge u zemlji, koji su uspeli da tako odgaje ljude, koji u drugim
situacijama nisu opasni. U dubini oveka ima mnogo zla i ivotinjskih
instinkata. Da, neophodni su najnii instinkti, da bi se ubijali Jevreji i
Poljaci.
Pomenuti trgovac odrava trgovake veze s Jevrejima u getu i esto
boravi u njemu. Pria, kako ne moe da podnese ono to tamo vidi.
Obuzima ga uas kad mora tamo da ode, vozi se po getu rikom. Jednom
je tamo video kako je neki gestapovac izveo Jevreje iz neke kapije i
kasnije pucao u njih. Ubio je desetak osoba na mestu. Jedna rtva
pokuavala je da pobegne, stigao ju je i stavio joj revolver na slepoonicu,
meutim arer je bio prazan. Umiruim ranjenicima niko nije pomagao,
lekari su ve deportovani ili pobijeni, uostalom ti ljudi bi i tako trebalo da
umru. Jedna ena ispriala je mom sagovorniku, da je nekolicina
gestapovaca upala u jevrejsko porodilite, odande je izvukla
novoroenad, potrpala ih u torbe, izala i pobacala na kola s leevima. Te
nitkove ni najmanje nije pogaao pla male dece i krici majki koji su
razdirali srca. Teko je u to poverovati, ali je istina. Dve takve stoke - s
korbaima u rukama - vozile su se jue sa mnom tramvajem, upravo
izaavi iz geta. Najradije bih takve pse bacio pod tramvaj. Koje smo mi
kukavice kada neto takvo doputamo, iako ne elimo. Zbog toga emo
zajedno sa njima biti kanjeni. To e platiti i naa nevina deca, jer
doputajui takve zloine postajemo sukrivci.
Posle 21. avgusta 1942.
Najvee zlo je la. Iz njega proistiu svi drugi avoluci. Kako samo
obmanjuju nas i celokupno javno mnjenje. Nema novina koje nisu lagale.
Bez obzira na to da li se radi o politikim, ekonomskim, istorijskim,
drutvenim ili kulturnim pitanjima - svuda se nad istinom vri nasilje,
deformie se, izvre i krivotvori. Moe li to i dalje trajati? Ne moe. Ne
slui na ast slobodnom ljudskom biu i slobodnom ljudskom duhu! Dalje
tako ne moe! Laovi i krivotvorci istine moraju nestati i izgubiti svoju
diktatorsku vlast, da bi se upraznilo mesto za plemenitije oveanstvo.
1. septembar 1942.
Zbog ega je moralo doi do ovog rata? Trebalo bi da ljudi jednom

postanu svesni dokle su doli u svojoj bezbonosti. Najpre su boljevici

pobili milione, da bi uveli nov poredak u svetu. To je bilo mogue samo
zato to su Bogu i hrianskom uenju okrenuli lea, a sada isto postupaju
nacionalsocijalisti u Nemakoj. Zabranjuju religiozne obiaje, vaspitavaju
omladinu u bezverju, vode rat protiv Crkve, otimaju joj imetak, napadaju
ljude koji misle drugaije. Nemcima se ograniava sloboda i svode se na
nivo prestraenih robova, lienih poslovne sposobnosti. Od njih se krije
istina. Ne mogu da utiu na sudbinu naroda. Boije zapovesti izgubile su
znaaj: ne kradi, ne ubij, ne lai. Iz odbacivanja Boijih zapovesti proistiu
sve nemoralne pojave, kao to su elja za profitom, nezakonito bogaenje,
mrnja, prevare, seksualna razuzdanost i neplodnost koja proistie iz nje,
odnosno propast naroda. Bog sve to doputa, ne ometa te sile u vrenju
vlasti, doputa ubijanje mnogih nevinih ljudi, po svoj prilici zbog toga da
bi oveanstvo shvatilo: bez mene ste ivotinjske kreature, koje jedne
drugima smetaju i smatraju da se meusobno moraju istrebljivati. Ne elite
da se drite Boije zapovesti: Voli blinjega svoga? Pa dobro. Isprobajte
suprotno, drite se avolje zapovesti: meusobno se mrzite! Iz Svetog
pisma poznata nam je pria o potopu. ta je predstavljalo razlog te
tragedije na poetku istorije oveanstva? Ljudi su napustili Boga i morali
su da umru. Sami su zasluili Boiji sud. Tako je i danas.
6. septembar 1942.
Jedan od predvodnika grupe koja je uestvovala na maevalakom
turniru, ispriao je o okrutnostima specijalnog odreda u sreskom gradu
Sjelce. Bio je tako ogoren i besan da je zaboravio da se nalazimo u
veem drutvu, iz koga potie i jedan vii inovnik gestapoa. Jednoga
dana Jevreje su isterali iz geta i vodili ih ulicama - decu, ene i mukarce.
Deo je streljan na ulici, javno, naoigled tamonjeg nemakog i poljskog
stanovnitva. Ranjene ene su ostavili da zapomau u lokvama krvi, na
ezi. Decu koja su pokuavala da se sakriju, bacali su kroz prozore.
Isterane su hiljade ljudi na trg blizu eleznike stanice, gde je trebalo da se
nalaze vozovi koji e ih prebaciti. Drali su ih tamo tri dana, da lee na
uasnoj ezi, bez jela i pia, a svako ko je pokuao da ustane, smesta je
bivao ubijen. Sve se to dogaalo naoigled lokalnog stanovnitva. Kasnije
su ih deportovali Bog te pita gde, u stonim vagonima, po 200 osoba u
svakom, iako se u takvom vagonu smetalo najvie 42. ta su uradili sa
njima? To niko ne zna! Meutim, to se ne da sakriti. Nekima uspeva da

pobegnu i zahvaljujui njima ti zloini izlaze na videlo. Gradi se naziva

Treblinka, nalazi se u istonom delu Generalne gubernije. U njemu
rastovaruju vagone, u kojima mnogi putnici vie nisu ivi, itav trg ograen
je zidom, vagoni ulaze unutra i tu ih rastovaruju. Umrle redaju u slojevima
pokraj ina, zdravi mukarci meu pristiglima moraju da pomeraju brda
leeva, da kopaju jame, a posle da ih zatrpavaju. Kasnije i njih ubijaju.
Dolazi nov transport i pomera leeve prethodnog. Hiljade ena i dece
moraju da se svuku, zatim ih teraju u pokretnu baraku i tamo usmruju
gasom. Baraka prilazi jami i pomou ureaja, koji otvara boni zid i
naginje dno, u nju se ubacuju leevi. To se ve poodavno dogaa. Iz svih
delova Poljske sakupljaju te nesrenike, deo njih ubijaju na licu mesta,
kada ne postoji mogunost transportovanja. Uasan smrad iri se po celoj
okolini. Jedan begunac ispriao je mom sagovorniku o svemu - njemu i
jo sedmorici Jevreja polo je za rukom da odande pobegnu. Sada ivi u
Varavi. ini se da je ovde dosta takvih ljudi. Spaeni je pokazao
novanicu od dvadeset zlota, koju je izvukao iz depa jednog lea. Ukrao
je tu novanicu, iz koje miris leeva nee izvetriti i koja e ga podseati na
to da mora da osveti svoju brau.
Nedelja, 14. februar 1943.
U nedelju, kada nisam na slubi i mogu da razmiljam o svojim
stvarima, padaju mi na pamet razne misli, koje normalno ostaju u
podsvesti. Re je o strahu od budunosti, istovremeno o pogledu unazad
na dogaaje iz rata - potpuno je neshvatljivo kako smo mogli da poinimo
tako uasne zloine nad bespomonim civilnim stanovnitvom, nad
Jevrejima. Stalno postavljam sebi pitanje: - Kako je to bilo mogue?
Postoji samo jedno objanjenje. Ljudi, koji su to mogli uiniti i izdavati
takve naredbe, izgubili su apsolutno oseanje moralne odgovornosti,
krajnje su bezboni i egoistini, prizemni materijalisti. Kada su se tokom
poslednjeg leta dogodili gnusni zloini nad Jevrejima, pokolji ena i dece,
posve sigurno sam znao da emo izgubiti ovaj rat, jer je time izgubljen
smisao borbe za ivotni prostor, ona se pretvorila u nekontrolisani,
neljudski zloin nad ljudima, usmeren protiv kulture, koji se ne moe
opravdati pred nemakim narodom i koji e svet strogo oceniti. Takoe se
ne mogu opravdati muenja Poljaka po zatvorima i bestijalno tretiranje i
streljanje ratnih zarobljenika.

14. jun 1943.

Danas me je posetio jedan mladi ovek. Upoznao sam njegovog oca u
Oberzigu. Radi ovde u vojnoj bolnici. Bio je svedok ubistva jednog civila,
koga su streljala trojica nemakih policajaca. Od zaustavljenog zatraili su
dokumenta i konstatovali da je Jevrejin. Odveli su ga u kapiju i ubili.
Skinuli su sa njega mantil, a le ostavili.
Drugi svedok, Jevrejin, mi pria: Nalazili smo se u jednoj kui u
getu, tj. proveli smo sedam dana u podrumu kue koja je nad nama gorela,
ene su izale napolje, kasnije i mi - mukarci. Deo nas je ubijen, moj brat
je popio otrov. Preostale u ivotu odveli su na Umschlagplatz, potrpali ih
u stone vagone i deportovali u Treblinku. ene su tamo odmah spaljene.
Ja sam dospeo u radni logor. Uasno su nas tretirali, nismo dobijali nita
za jelo, morali smo teko da radimo. Napisao sam prijateljima: Poaljite
mi otrov, ne mogu ovo da izdrim, mnogi umiru.
Gospoa Jait provela je godinu dana u seditu Slube bezbednosti i
esto bila svedok strahovitog iivljavanja nad Jevrejima koji su tamo
radili. Gadno su ih tukli. Jedan Jevrejin morao je itav dan da provede bez
odela, na gomili koksa, po jakom mrazu. Neki gestapovac proao je pored
i ubio ga. Mnogi Jevreji su ubijeni na taj nain - bez ikakvog razloga i
smisla.
Sada su pobijeni i ostali itelji geta. Jedan esesovac se hvalio da je
pucao u Jevreje koji su iskakali iz zapaljenih kua. itav geto su ruevine
i zgarita.
Na takav nain, betije, hoemo da dobijemo ovaj rat. Tim masovnim
zloinom nad Jevrejima izgubili smo poslednji rat. Osramotili smo se do te
mere da ne moemo sprati to, zauvek emo ostati prokleti. Ne zasluujemo
milost. Svi smo sukrivci.
Stidim se da izlazim u grad. Svaki Poljak ima prava da nam pljune u
lice. Svakodnevno neko puca u nemake vojnike. Bie i gore. Nemam
prava da se alim, jer nita bolje ne zasluujemo. Ovde se svakodnevno
oseam sve nelagodnije.
6. juli 1943.
Zbog ega je Bog dopustio ovaj uasni rat, s njegovim jezivim
rtvama? Pri tom mislim na strahovite napade avijacije, na strah nevinog
civilnog stanovnitva, na neljudsko iivljavanje nad zatvorenicima

koncentracionih logora, na ubijanje stotina hiljada Jevreja.

Da li je Bog kriv? Zbog ega ne intervenie, zbog ega sve to
doputa? To su pitanja koja se mogu postavljati, ali su bez odgovora.
Najradije krivicu traimo u drugima, umesto u sebi. Bog doputa zlo, jer
ga ljudi sami biraju, a sada oseaju nesreu koja se svaljuje na njih, zbog
njihovog zla i nesavrenstva. Nita nismo uradili da spreimo dolazak
nacista na vlast, izneverili smo vlastite ideale, ideale line slobode,
demokratije i verskih sloboda.
Radnici su to podravali, Crkva je to posmatrala iz prikrajka,
graanstvo je bilo krajnje kukaviko, a i vie svetenstvo. Dopustili smo
da sindikati budu razbijeni, ugnjetavane verske grupe, likvidirana sloboda
rei u tampi i na radiju. Kasnije, dopustili smo da budemo uvedeni u rat.
Bili smo zadovoljni to Nemci nisu imali parlament ili smo prihvatali
parlament koji nema ta da kae. Ideali se ne mogu nekanjeno
izneveravati i sada svi moramo snositi posledice.
5. decembar 1943.
Ve godinu dana doivljujemo poraz za porazom. Sada se jo borimo
na Dnjepru. Izgubili smo celu Ukrajinu. ak ako bi nam polo za rukom da
sauvamo ostatak, nema govora o ekonomskoj eksploataciji. Rusi su tako
jaki, da nas sve vie potiskuju iz svoje zemlje. U Italiji je zapoela
kontraofanziva Engleza. Gubimo poloaj za poloajem. Unitavaju se
nemaki gradovi jedan za drugim. Sada je doao red na Berlin, a od drugog
decembra bombe padaju na Lajpcig. Podmornice su potpuno zatajile. Sa
im jo raunamo, govorei neprestano o pobedi. Nai saveznici: Bugari,
Rumuni i Maari mogu nam pomoi samo lokalno. Zadovoljni su kada
izlaze na kraj sa unutranjim tekoama, pripremaju se za odbranu u
sluaju napada neprijatelja na njihove granice. Podravaju nas samo
ekonomski, Rumunija npr. snabdevajui nas naftom. Njihova vojna pomo
je bez veeg znaaja. Od faistikog prevrata Italija ima za nas jedino
vrednost kao scena za ratna bojita i to to se rat trenutno odigrava van
teritorije Rajha.
Prevaga neprijatelja izbacuje nam oruje iz ruku. I onaj ko se jo dri,
pae. Tako je ve danas. Kako se jo moemo nadati da emo nagnuti
terazije u nau korist?
U Nemakoj nema vie nikog ko veruje da emo rat dobiti, meutim
niko ne vidi izlaz iz toga. U naoj zemlji nee doi do prevrata, jer niko

nema hrabrosti da istupi protiv gestapoa, bojei se za vlastitu glavu. Iz

pojedinanih pokuaja nita ne moe proistei. Mase bi se moda i
prikljuile, ali su im ruke vezane. Ve vie od deset godina lina sloboda
ne postoji, naroito meu masama stanovnitva. Smesta bi u akciju stupio
gestapo. Prevrat se ne moe oekivati ni od armije. Lako doputa da bude
odvedena u smrt. I tu se svaka misao o otporu, koja bi se mogla pretvoriti
u masovni pokret, brzo gasi. Prema tome, moramo dalje koraati, sve do
gorkog kraja. Za sve zlo i nesree, za sve zloine, koje smo poinili, sada
e morati da plati ceo narod. Sve te nevine treba osvetiti, da bi se iskupili
krvavi zloini. To pravo se ne moe ukinuti.
I. januar 1944.
Nemake novine negoduju to Amerikanci odnose iz june Italije
umetnika dela. Ta reakcija na prestupe drugih je naivna, ako se uzme u
obzir, koja smo sve kulturna blaga iznosili iz Poljske i ta smo unitili u
Rusiji.
Ako onaj ko predstavlja stanovite: dobra ili rava otadbina uvek je
moja, i danas ne pokuava ni da se zamisli nad tim, licemeran je i time nas
izvrgava podsmehu.
II. avgust 1944.
Smatra se da je Firer izdao nareenje da se Varava sravni sa
zemljom. Ve se krenulo s tim. itavi nizovi ulica, koje uspevamo da
zauzmemo, unitavamo vatrom, tj. palimo. Stanovnitvo mora da napusti
grad i gomile od vie hiljada ljudi kreu se ka zapadu. Ako doista postoji
takva naredba Hitlera, ini mi se da predajemo Varavu, Poljsku i ceo rat.
Naputamo sve to smo drali pet godina i to smo pred svetom proglasili
ratnim plenom. Uloili smo ogromna sredstva, ponaali smo se kao da smo
gospodari, koji nikada nee otii odavde. Sada kada moramo da priznamo
da je sve izgubljeno, unitavamo sve napore i ruimo ono zbog ega je
civilna administracija, koja je za sebe tu videla znaajne zadatke na polju
kulture, bila tako ponosna i ime je pokuavala da pred svetom opravda
potrebu za svojim postojanjem. To je bankrotstvo nae istone politike.
Ruei Varavu, toj politici sami podiemo spomenik.

Volf Birman
Most izmeu Vladislava pilmana i Vilma Hozenfelda sastavljen
iz 33 fragmenta
Ovoj knjizi nije potreban ni predgovor ni pogovor. Odnosno, nije joj
potreban bilo kakav komentar. Meutim, Vladislav pilman me je zamolio
da na kraju, pedeset godina od njenog prvog izdanja, iznesem par opaski.
Hteo je da bude jasno da je ovaj tekst nastao u Varavi neposredno posle
Drugog svetskog rata, tj. u vreme, kada se autor jo uvek nalazio pod
njegovim dubokim utiskom ili u stanju najdubljeg oka.
Poznate su nam mnoge knjige u kojima su ljudi opisali Holokaust.
Veina tih izvetaja, meutim, napisana je mnogo godina posle zavretka
rata. Ne moram da objanjavam zbog ega.
itaoci e sigurno primetiti i sami, iako su ova seanja pisana u
stanju pievog usijanja, dok su se ruevine jo uvek dimile, a pepeo
svetskog poara jo tinjao, da je jezik koji Vladislav pilman koristi
iznenaujue uzdran. Autor tako rei sa melanholinom distancom
opisuje sve to je preiveo. Stiem utisak da se tada jo uvek nije bio
povratio od putovanja po razliitim krugovima pakla, pa je pripovedao kao
to se pripoveda o nekom drugom, o nekom ko je to postao u trenutku
kada su Nemci zauzeli Poljsku.
Za ljude, naroito u Nemakoj, senzacionalnost ove knjige proizilazi
iz toga to su joj prvi put dodati fragmenti iz dnevnika Vilma Hozenfelda,
oficira Vermahta, bez koga Vladislav pilman, poljski Jevrejin,
najverovatnije ne bi preiveo.
Hozenfeld je po zanimanju bio uitelj, u Prvom svetskom ratu, borio
se u rangu porunika, prema tome 1939. bio je prestar za front. Ta
injenica objanjava zbog ega je taj oficir poslat da rukovodi sportskim
centrima Vermahta u okupiranoj Varavi, u kojima su nemaki vojnici,
bavei se sportom, odravali svoju Fiziku kondiciju.
Kapetan Hozenfeld poslednjih dana rata bio je zarobljen i sedam
godina kasnije umro u Rusiji.
Hozenfeldove ratne zapise, meutim, smatram senzacionalnim iz
drugog razloga: osporavaju u Nemakoj popularnu tezu da u pozadini

fronta, u dubini Rajha, niko nita nije znao o dogaajima u okupiranoj

Varavi.
1.
Knjiga Vladislava pilmana objavljena je u Poljskoj 1946. godine,
pod naslovom Smrt grada, kako je glasilo jedno od njenih poglavlja. Na
insistiranje poljskih staljinista brzo je povuena iz opticaja i od tog
vremena vie nikada nije bila objavljivana.
to su se zemlje koje je osvojila Crvena armija vie guile u
gvozdenom bratskom zagrljaju oslobodioca, vlasti zemalja istonog
bloka sve manje su mogle prihvatati autentino svedoanstvo, kakvo je
ovo. Sadralo je previe neugodnih istina, izmeu ostalog istinu o
kolaboraciji okupiranih naroda - Rusa, Poljaka, Ukrajinaca, Litvanaca i
Jevreja - s nemakim nacistima.
Ni u Izraelu ljudi nisu hteli o svemu tome nita da znaju. To je
neverovatno, ali razumljivo: ta tema bila je nepodnoljiva za obe strane,
kako za rtve tako i za delate, premda iz razliitih razloga.
2.
Jezik kao znak prepoznavanja! Nisu samo izmravelo lice, bedna
odea i karakteristini gestovi otkrivali beskunika i progonjenog oveka.
S arijevske strane Varave bila je dovoljna senica jevrejskog akcenta,
tako rei savrenog poljskog pa da lovci na Jevreje, tako zvani
malcovnici odvuku oveka u najbliu kapiju. Tamo su mu skidali pan
talone i proveravali dokument, koji je bilo teko krivotvoriti. Nesrenik
je bio pljakan, a zatim za nekoliko kilograma brana i eera predavan u
ruke gestapoa. Treba znati da je Vladislav pilman govorio poljski bolje
od veine Poljaka, kao i da nije znao jevrejski.
3.
Onaj to odmeravae sate nae,
i dalje ih odmerava.
ta odmeravati moe, reci.
Pa ipak, meri li meri...
Paul Celan
Cifre. Cifre. Od tri i po miliona poljskih Jevreja rat je preivelo

dvesta etrdeset hiljada. Antisemitizam je besneo u Poljskoj mnogo pre

napada Nemaca. I pored toga izmeu trista i etristo hiljada Poljaka je
rizikovalo ivot, da bi spasavalo Jevreje. Od esnaest hiljada Arijevaca
koji su u Evropi spasavali Jevreje i stekli poasno pravo na tzv. drvce
pravednika", koje se sadi u Jad Vaemu, treinu ine Poljaci.
Zbog ega treba navoditi ove brojke? Jer ceo svet zna kako je
antisemitizam meu Poljacima snano ukorenjen u njihovoj tradiciji.
Meutim, samo malobrojni znaju, da nijedan drugi narod nije sakrio od
hitlerovaca tako mnogo Jevreja, kao to su to uinili Poljaci. Onaj ko je
skrivao Jevrejina u Francuskoj rizikovao je zatvorsku kaznu ili
koncentracioni logor, u Nemakoj to bi ga kotalo ivota, a samo u
Poljskoj cenu je predstavljao vlastiti ivot i ivot cele porodice.
4.
Svako, ko se bilo kada bavio istorijom Holokausta, poznajui je iz
literature ili znajui istoriju spasenih ljudi iz porodinih pria, osetie da je
svako, kome je uspelo da se iupa iz tog pakla, neka vrsta cininog
dokaza da Bog postoji. Po svoj prilici spasenje od pogroma je udo,
meutim svaki spaseni pre svega je mrtvac na godinjem odmoru,
privienje u ljudskom telu. Bio je potreban neobino srean skup okolnosti
ili neverovatna sluajnost, pa da se neko ko se ve nalazio u tom
zloinakom aparatu iupa iz njega.
5.
Odabir: Darvin. Selekcija: Mengele.
Hitlerovci su bili najbolji uenici pseudoscipline zvane drutveni
darvinizam.
Darvin: At some future period, not very distant as measured by
centuries, the civilized races of man will almost certainly exterminate and
replace the savage races throughout the world.
Charles Darwin, The Decent of Man
Ovaj iskaz ne moram da tumaim: Adolf Hitler ga je u praksi
perfektno preveo na nemaki.
6.
ezdesetih godina u Nemakoj je sueno jednom lekaru SS-a, koji je

na rampi u Auvicu vrio selekciju dovoenih Jevreja. Advokat je

zahtevao da ga proglase nevinim: njegov klijent je svakodnevno spasavao
ivote stotina ljudi sposobnih za rad, koji zahvaljujui njemu nisu odmah
slati u gasne komore. Da, ti Jevreji su duni da mu posade drvce u Jad
Vaemu...
Da li sam osvetoljubiv? - Pravedan sudija, kakvog elim, trebalo bi
tog advokata da osudi na doivotni zatvor, da robija zajedno s
osuenikom, koga je branio.
7.
Kakvi su bili Jevreji, koji su preiveli Holokaust?
Jaki? - Sigurno, ma ta to znailo.
Hrabri? - Da, ak ako je to bilo iz oseanja smrtnog straha.
Lukavi? - Moda.
Da li su u tim kataklizmama rtvovana prijateljstva? - Da. Ponekad.
Da li su ti oajnici znali i za istu ljubav prema blinjima? - Da.
esto.
Da li je medu tim ukletim bilo brutalnog egoizma? - Bilo ga je kod
mnogih.
Da li je imetak, npr. novac igrao neku ulogu? - Da. Povremeno.
Da li su uspostavljali dobre kontakte? - Naravno, kao i uvek u ivotu.
A kako stoji stvar sa sposobnostima? Znanjem jezika? Slavom?
Zdravljem i mladalakom energijom? Budnou uma?
Da li je meu onima koji su gladovali bilo sluajeva kanibalizma? Da, ali iznenaujue retko, slino kao u opsednutom Lenjingradu. Pravi
ljudoderi bili su savreno hranjeni hitlerovci.
ta je u vreme masovne smrti predstavljalo najivotvorniji eliksir? Beznadena nada ili nada za koju se kae da uvek poslednja umire.
Ponekad je spasavao komadi ubualog hleba, naen u depu nekog
umrlog. A ta je pomagalo tamo gde vie nita nije pomagalo? - esto
nekakva, potresno lakomislena i povezana s najveim rizikom, pomo
spolja.
Da. To su bili aduti u borbi za preivljavanje, mada ih nikada nije
bilo puno. Odnosno, nije postojao bilo kakav put spasenja.
8.
Svojevremeno sam u Izraelu sreo svoju staru prijateljicu iz NRD. U

Izraelu je postala vatreno ortodoksna, odnosno bezgranino je verovala

svom poludelom rabinu: Auvic je bio kazna Boija! Bog je jo jednom
hteo da pokae grenim Jevrejima, ko je stvarno Bog! Po meni, to je suluda
glupost o sumanutim zloinima Holokausta. Osim toga: najgluplji Nemci
oseaju se osloboeni greha. I vie od toga: smatraju se - o uasa! oruem u Boijim rukama.
Ovde mislim na uasni fragment iz Knjige ponovljenog prava, 28
poglavlje, stihovi 49 do 62, u kojima je Bog svom grenom jevrejskom
narodu proricao:
I Gospod e poslati na vas izdaleka narod... iji jezik ne razumete...
jee priplod vae stoke i vae zemlje, dok vas ne istrebi; i nita nee
ostaviti od penice, mladog vina, ulja i voa... i stajaete uasnuti u svim
gradovima... jeete plodove vlastitog tela, tela vaih sinova i keri... to
ete u nedostatku svega jesti. Potajno, u strahu i iz nude... jer ne
posluaste glas Gospodnji - glas vaeg Boga...
9.
Nije moje da reavam zagonetke iz Talmuda, ali pitam tiho: zbog
ega stradae upravo najsiromaniji i najpoboniji Jevreji sa Istoka, dok
par stotina hiljada najbezbonijih, asimilovanih zapadnih Jevreja u
Engleskoj ili na amerikom kontinentu spase se? Prema kom kljuu
avolje sluajnosti je Bog pojedinim Jevrejima, ve zatvorenim u stone
vagone, omoguio da pobegnu iz njih kroz ventilacione otvore s reetkama
od ice?
10.
I jo jedno pitanje koje se odnosi na ovu knjigu: zbog ega je jedan
od jevrejskih policajaca koji zasluuju prezir na Umschlagplatzu spasao
ba polonizovanog Vladislava pilmana? Jevrejskiji Jevreji posluno su
doputali da ih uguraju u vagone koji su smrdeli na hlor, a kasnije u
gasnim komorama do poslednjeg daha molili se: uj, Izraele...!, a na
hebrejskom Szma Jisrael! Otkud su mi poznati tako apsurdni detalji, kao
da imam vesti s one strane? Postojali su Hofjuden, zarobljenici-radnici u
Treblinki. Posle ustanka nekolicina njih je pobegla.
U logoru smrti u Treblinki nije bilo selekcije kakva je postojala u
Auvicu, gde je deset procenata onih koji pristiu po pravilu registrovano
kao radna snaga i na levom ramenu im je tetoviran plavi broj. U Treblinki

nije bilo nikakve selekcije. Tamo nisu ubijali gasom Ciklon-B koji brzo
deluje ve izduvnim gasovima dizel motora.
11.
esto opisivani fenomen spasenih iz geta ili logora predstavlja
sledee: mui ih paraliui stid, to su upravo oni preiveli. Na njihovim
leima su planine leeva - prijatelja, porodice, vlastite dece, tako rei
celog naroda. I tako ti koje je sudbina potedela mue muke neskrivljene
krivice, koja se, kako vreme odmie, pojaava.
Mnoge rtve koje su preivele, oseaju strah pred nevinim pitanjem:
zbog ega si upravo ti preiveo? (to pitanje postavljaju sami sebi). Onaj
koji postavlja takvo pitanje, utuvio je sebi u glavu pravilo, koje raa
oseanje krivice: brutalni egoisti proli su kroz pakao ne pretrpevi tetu,
dok su plemeniti i dobri stradali. Taj tip razmiljanja pokazuje glupost, ak
je i uvredljiv.
12.
Dok u ovoj knjizi itam o eleznikim inama, o transportima, koji su
odlazili u Treblinku, kada razmiljam o vozovima smrti u Auvicu, u meni
se pojavljuje stari bol: zbog ega saveznici, koji su znali za sve, nisu bacili
samo nekoliko bombi na koloseke i eleznike mostove? Upravo to
predstavlja belu mrlju u istoriografiji...
Jirgen Fuks (poznati nemaki istoriar) svojevremeno je postavio
mudro, a istovremeno naivno pitanje: zbog ega plemeniti vojnici
Vermahta nisu pobili nekolicinu esesovaca i pustili Jevreje iz vozova
smrti?
13.
Uoi samog Ustanka u Varavskom getu (1943) Vladislav pilman je
uspeo da se u Varavi prebaci na arijevsku stranu. Dakle, nije
uestvovao u poslednjem oajnikom, oruanom inu borbe u getu. To nije
bila borba na ivot i smrt. To je bila borba na smrt. Borba da se umre,
borei se.
14.
Nema rtava prve i druge kategorije. Jedni su umirali u gasnoj komori
meu ljudima koji su cvileli, a drugi - prema reima partizanske pesme iz

Vilnjanskog geta - s pitoljem u ruci... Ko sme da etiki razvrstava ove

rtve?
Vladislav pilman spada u obe kategorije - u kategoriju borca i
kategoriju rtve: iz njegovih seanja vidi se da je neposredno uestvovao u
herojskom Pokretu otpora. Spadao je u one koji su u kolonama
svakodnevno voeni na rad na arijevsku stranu grada. Pri tom je u geto
pored hleba i krompira krijumario municiju za jevrejske borce. Taj
junaki in pominje se na plemenit nain - kao neto uzgredno.
15.
Primetio sam jo neto: autor ne zna za oseanje osvetoljubivosti.
Jednom mi je u Varavi, umoran od svojih pijanistikih turneja po svetu,
sedei za svojim ratimovanim klavirom, poluironino, poluozbiljno rekao:
Kao mlad ovek studirao sam dve godine muziku u Berlinu. Ne mogu da
shvatim ta se dogodilo sa Nemcima... uvek su bili tako muzikalni!
16.
Ova knjiga savreno karakterie odnose u Varavskom getu. pilman
o njemu pripoveda tako da dublje razumemo ono u ta smo ranije
sumnjali: geta i koncentracioni logori s njihovim barakama, straarskim
kulama i gasnim komorama ni u kom sluaju nisu bili izolovani centri koji
su formirali plemenite karaktere. Glad ne ini oveka plemenitim.
Jednostavnije reeno: onaj ko je bio nitkov, ostajao je to i iza
bodljikavih ica. Mada, za to nisu postojala nikakva pravila. Mnogi
primitivni lopovi ponaali su se u getu ili logoru bolje od obrazovanih i
opte potovanih graana.
17.
Vladislav pilman opisuje Holokaust jeziki uzdranom prozom, ali s
intenzitetom poezije. Scenu na Umschlagplatzu upamtio sam zauvek:
Vladislav pilman ve se nalazio na drugoj strani granice ivota, izabran je
za transport u nepoznato, svako je znao da to oznauje sigurnu smrt.
Autorovi roditelji, brat i sestre dele meusobno karamel bombonu
iseckanu na est delova - njihov poslednji zajedniki obed. Tu je i
nestrpljivi zubar koji eka voz smrti, a neto kasnije vodi se neverovatan
dijalog:
- Ovo je sramota, koja e pasti na sve nas! - gotovo je vikao. -

Doputamo da nas vode u smrt kao stado ovaca! Ako bi se ovih pola
miliona ljudi bacilo na Nemce, razbili bismo geto. Odnosno, bar bismo
izginuli tako da posle nas ne ostane sramna mrlja u istoriji sveta.
- Vidite - rekao je (pilmanov otac) i irokim gestom pokazao gomilu
na Umschlagpatzu - nismo nikakvi junaci. Samo smo obini ljudi i zbog
toga vie volimo da izaberemo rizik koji se sastoji u desetoprocentnoj
ansi da ostanemo u ivotu.
Kao to obino biva u pravoj tragediji: i zubar, i pilmanov otac bili
su u pravu. Jevreji su se hiljadu puta posvaali oko tog nereivog pitanja i
sledee generacije inie to. Ako o tome razmiljamo iz praktinog ugla:
kako su ti civili - izgladneli i bolesni, ene, deca i starci, koje su Bog i ceo
svet zaboravili - imali da se brane pred onom perfektnom mainerijom
smrti?
Premda onemoguavan - jevrejski pokret otpora je postojao! Oruani
rat u Varavskom getu i hiljade herojskih akcija jevrejskih partizana
dokazuju da je otpor pruan. Do ustanaka je dolo, u Sobiboru, ak u
Treblinki. Priseam se Lidije Vago i Sare Erenhalt iz Izraela, koje su
preivele Auvic, radei kao robijaice u nemakoj fabrici municije
Union, iz koje potie dinamit korien za dizanje krematorijuma u
vazduh.
18.
Normalno je da srce ocenjuje podlosti zemljaka mnogo stroije nego
prestupe drugih zloinaca. U porodici se jae osea stid zbog vlastite
sramote. Meutim, glava ne moe zaboraviti da su poljski ucenjivai u
Varavi, kapoi u koncentracionim logorima, lovci na ljude u jevrejskoj
policiji u getu, ak jevrejski dounici gestapoa - na kraju krajeva svi bili
rtve nemakih faista.
19.
Na poetku prie pilmana od smrti spasava upravo jedan od tih
odvratnih jevrejskih policajaca. Na kraju to e uiniti jedan od oficira
Hitlerove armije, koji poluivog pijanistu nalazi u pustim ruevinama
Varave i... ne ubija ga. Kapetan Hozenfeld ak mu donosi u skrovite
hranu, perinu i injel.
To zvui kao holivudska bajka, a zapravo je istina: odnosno, jedan od
onih mrskih ljudi u toj krvavoj prii igra ulogu anela, koji donosi

spasenje.
20.
Kako je za hitleristiku Nemaku rat na neki nain ve bio izgubljen,
onaj koji se krio daje svom anonimnom spasiocu vanu, proroansku
informaciju: Ako bi vam se dogodilo neto ravo, a ja bih mogao da vam
pomognem, upamtite: Vladislav pilman - Poljski radio.
Od Vladislava pilmana saznao sam da je pokuavao da pronae
Hozenfelda jo 1945. godine, ali mu to nije polo za rukom. Kada je stigao
u logor, Hozenfeld, koga je video violinista Lednjicki, ve je bio prebaen
negde drugde.
21.
Sudbina kapetana Hozenfelda sama po sebi je ve pria. Umro je u
zarobljenikom logoru blizu Staljingrada, godinu dana uoi Staljinove
smrti. U zarobljenitvu je veoma muen, jer su sovjetski oficiri njegove
prie o spasavanju Jevreja smatrali krajnje sumnjivim laima. Kasnije je
doiveo nekoliko izliva krvi u mozak i pred kraj ivota vegetirao u
polusvesnom stanju, kao maltretirano dete, ne shvatajui zbog ega ga
tuku. Umro je psihiki potpuno slomljen.
22.
Vilmu Hozenfeldu uspelo je da u Nemaku poalje svoja seanja.
Poslednji odmor u otadbini Kapetan je proveo maja 1944. godine. Iz tog
perioda potie lepa fotografija: oficir prljavog rata u snenobeloj uniformi,
kraj njega ena i voljena deca - bajkovita idila, kao da na zemlji vlada
veni mir.
Poslednji zapis u dnevniku nosi datum 11. avgust 1944. To znai da
je Hozenfeld svoje senzacionalne beleke poslao kui vojnom potom.
Strah je oveka i da pomisli ta bi se dogodilo da su pale u ruke gospode
u konim mantilima! Iseckali bi Hozenfelda na komade!! Njegova porodica
skrivala je njegove dve gusto ispisane sveske. U pilmanovoj knjizi
sadrani su samo neki fragmenti.
23.
Od sina oficira Hozenfelda dobio sam informaciju, koja prua ivu
sliku njegovog oca:

Moj otac je bio roeni uitelj, ovek vatrenog srca. U meuratnom

periodu, kada se u kolama po pravilu primenjivalo batinanje, sa svojim
uenicima postupao je nekonvencionalno, ispoljavajui prema njima puno
ljubavi. Prvake, koji su imali problema s itanjem, stavljao je na kolena. U
depu je uvek imao dve maramice, jednu za sebe, drugu za svoje musave
pitomce.
U zimu 1939/40. odred vojnika peaka, sa kojim je krenuo u Poljsku,
bio je stacioniran u gradiu Vengruv, istono od Varave. Nemci su u
njemu rekvirirali zalihe sena koje su pripadale Poljskoj vojsci. Jednog
zimskog dana otac je primetio kako neki esesovac sprovodi deaka u
kolskom uzrastu. Uhvaen je u krai rekviriranog sena. Koliko je mogao
ukrasti? Naramak? Oigledno je zbog toga trebalo da bude streljan, da bi
se zastraili oni koji bi ga oponaali. Otac se, kako mi je kasnije priao,
bacio na esesovca sa suzama u oima, viui: - Ne moete ubiti to dete!
Esesovac je izvukao revolver, uperio u oca i upozoravajui ga rekao mu: Ako smesta ne ode odavde, streljaemo i tebe!
Posle te epizode otac dugo nije mogao da se povrati. O tome mi je
ispriao posle dve-tri godine, jedino meni u naoj porodici.
24.
Posle je sve proteklo onako kako opisuje knjiga. Pijanista pilman je
stvarno odmah posle zavretka rata poeo da radi u Poljskom radiju. U
prvoj posleratnoj emisiji koju je varavski radio emitovao uivo pilman
je svirao isto openovo delo, koje je svirao sat ranije pre nego to su
nemake bombe unitile predajnik, septembra 1939. godine. Ovo zvui
kao nekakav kierajski filmski scenario - meutim, bilo je upravo tako.
Moglo bi se rei: program openovog recitala s Nokturnom cis-moll
samo je na trenutak prekinut, da gospodin Hitler, za vreme kratke,
estogodinje pauze, odigra svoju ulogu u interludijumima pozorita sveta.
25.
Do 1949. godine pilman nita nije znao o sudbini svoga spasioca.
Ali, 1950. neto se dogodilo. Iz Poljske je emigrirao Poljak jevrejskog
porekla - Leon Varm. Posetio je porodicu Hozenfeld u Zapadnoj
Nemakoj. O njemu Hozenfeldov sin pie:
Prvih posleratnih godina majka je sa mojom mlaom braom i
sestrama stanovala u delu slubenog stana u koli rajnskog gradia Talau.

14. novembra 1950. godine posetio nas je simpatini mladi iz Poljske,

raspitujui se za mog oca, koga je sreo za vreme rata u Varavi. Na putu
za Treblinku uspelo mu je da otvori vrata stonog vagona, u kome je bio
zatvoren i iskoi iz vagona u pokretu. U Varavi je preko poznanika doao
u vezu s mojim ocem, koji mu je sredio lane papire i zaposlio ga na
stadionu. Posle rata radio je u Poljskoj kao hemiar, sada namerava da u
Australiji osnuje vlastitu firmu.
26.
Tada je Leon Varm saznao od gospoe Hozenfeld da je njen mu
umro. Pre toga slao je pisma i dopisnice. U njima je Leon Varm naiao na
pilmanovo ime, koje je ratni zarobljenik Hozenfeld pomenuo svojoj eni.
Gospoa Hozenfeld mu je pokazala i dopisnicu od 15. jula 1946, koja je
sadrala listu s imenima Jevreja i Poljaka koje je njen mu spasao.
Trebalo je da od njih zatrai pomo. Na toj dopisnici pod brojem etiri
stoji:
Wladislaus Spielmann, pianist im Warschauer Rundfunk
Leon Varm je pronaao adresu pijaniste i poslao mu informaciju.
27.
Tri osobe iz porodice eora znaju drugu priu vezanu za kapetana
Hozenfelda. Prvih dana tzv. septembarske kampanje 9 odigrala se sledea
scena: ena Stanislava eore krenula je u zarobljeniki logor u
Pabijanicama, gde se nalazio njen uhapeni mu, vojnik poraene armije,
koji je oekivao smrt od ruku Nemaca. U blizini logora srela je nemakog
oficira na biciklu. Ovaj ju je upitao ta tu trai... Paralisana od straha
priznala je istinu: Moj mu je vojnik, lei bolestan u logoru... bojim se za
njega. Trudna sam.
Nemac je zapisao njeno ime i poslao je kui, obeavi: Za tri dana
va mu bie kod kue. Tako se i dogodilo.
Kasnije je Hozenfeld nekoliko puta posetio porodicu eora i
sprijateljio se sa njom. Taj neobini Nemac poeo je da ui poljski. Kako
je bio veliki katolik, u uniformi Vermahta sa svojim poljskim prijateljima
iao je u crkvu na poljsku misu.
Kakav prizor! Germanin u zloinakom kaftanu (B. Breht) na
kolenima pred poljskim svetenikom - vuk pred pastirom - prima naforu iz
ruku slovenskog Unternescha.

28.
Porodica eora bojala se za ivot jednog od svoje brae - Stanislava
- svetenika koji je radio u ilegali i za njim je tragao gestapo. Hozenfeld je
i njega spasao. Kasnije je pomogao roaku eora, koga je otkrio u
jednom kamionu. Kako se to dogodilo, saznao sam od oficirove keri:
U prolee 1973. godine posetio nas je Maej eora iz Poznanja,
koji nam je ispriao sledee:
Njegov ujak, katoliki svetenik po ulasku Nemaca, u jesen 1939.
godine morao je da bei od gestapoa. Moj otac, kome su kao oficiru
zaduenom za pitanja sporta pripadali sportski tereni u Varavi, koje je
rekvirirao Vermaht, kasnije je sveteniku dao utoite, zaposlivi ga pod
lanim imenom ihocki, kao radnika na jednom stadionu. Preko oca
eore, sa kojim se brzo sprijateljio, moj otac je upoznao njegovog uraka
Koela.
U to vreme (po svoj prilici 1943. godine) u etvrti Varave, u kojoj je
ivela porodica Koel, poljski partizani su ubili nekolicinu nemakih
vojnika. Za osvetu SS je organizovao raciju, u njoj je meu drugim
mukarcima uhvaen i Koel. Uhapeni su strpani u kamion, a kasnije je
trebalo da budu streljani.
Sluaj je hteo da moj otac tada ide peice ka Centru i na jednoj
raskrsnici primeti taj kamion. Koel je ugledao oficira koga je poznavao
kako stoji na trotoaru i poeo da mu mae rukom. Otac je smesta shvatio o
emu se radi, izaao na ulicu i dao znak oferu da stane. Potreban mi je
mukarac za rad! - rekao je zapovednikim tonom SS stareini, priao je
kamionu, pogledom proetao po ljudima i tobo sluajno pokazao Koela,
kome je doputeno da sie s kamiona i ode s mojim ocem.
29.
Kako je svet mali! Sin Stanislava eore je danas, osam godina posle
pada komunizma, poljski konzul u Hamburgu. Od njega sam saznao o jo
jednom uzbudljivom detalju te prie: njegovi zahvalni roditelji koji su
iveli u Karolinu, slali su porodici Hozenfeld, lienoj oca (jo za vreme
rata!), iz Poljske koja je gladovala, pakete s kobasicom i puterom u
hitleristiku Nemaku. Nije li u svetu sve postavljeno naglavake?!
30.
Leon Varm je poslao pilmanu iz Poljskog radija u Varavi imena

spasenih, s molbom da ih informie o Hozenfeldovoj sudbini. Od tog

vremena prolo je skoro pola veka.
1957. godine Vladislav pilman nalazio se na turneji po Zapadnoj
Nemakoj s genijalnim violinistom Bronjislavom Gimpelom. Ova dvojica
muziara odluila su da posete porodicu Vilma Hozenfelda u Talau.
Njegova ena Anemarije dala je pilmanu fotografiju svoga mua, koja se
moe videti u ovoj knjizi.
31.
U leto 1997. godine, kada se pouzdano znalo da e se ova gotovo
zaboravljena knjiga pojaviti na nemakom jeziku, pitao sam gospodina
pilmana za nastavak prie. Vladislav pilman mi je rekao sledee:
Znate, nerado o tome govorim. Jo nikada o tome ni s kim nisam
razgovarao, ni sa enom ni sa sinovima. Zbog ega? Jer se stidim. Kada
sam 1950. godine na kraju saznao prezime onog Nemca, savladao sam
strah i prezir. Obratio sam se s molbom zloincu, sa kojim nijedan
pristojan ovek u Poljskoj ne bi razgovarao - Jakubu Bermanu.
Kao ef poljskog odseka NKVD bio je najuticajniji ovek u Poljskoj.
Bio je svinja - to je svako znao, meutim Jakub Berman imao je vie da
kae od tadanjeg ministra unutranjih poslova. Odluio sam da uinim
sve to je mogue, prema tome otiao sam k njemu i ispriao mu o svemu.
Hozenfeld nije spasavao samo mene ve i malu jevrejsku decu, kojoj je na
poetku rata kupovao cipele i hranu. Ispriao sam mu i o Leonu Varmu i
porodici eora, rekavi: - Mnogi ljudi zahvalni su mu za ivot. Berman je
bio ljubazan i obeao mi da e uraditi sve ta moe. Posle nekoliko dana
sam mi je telefonirao: Naalost, tu se nita ne moe uraditi! i dodao: Da
je taj Nemac u Poljskoj mogli bismo da ga izvuemo, meutim sovjetski
drugovi ga ne putaju. Kau da je bio u sastavu jedinice koja se bavila
pijunaom. Tu Poljaci ne mogu nita da urade i sam sam bespomoan" rekao je onaj koji je za svoju svemo zahvalan Staljinovoj milosti.
32.
Odmah posle Drugog svetskog rata u Poljskoj se nije mogla objaviti
knjiga koja prikazuje nemakog oficira kao pristojnog i hrabrog oveka.
Zbog toga je Hozenfeld u poljskom izdanju pretvoren u Austrijanca.
Austrijski aneo oigledno nije bio tako straan. Kakav apsurd!
Za vreme hladnog rata Austriju i Nemaku povezivalo je isto

licemerje. Obe zemlje trudile se da ostave utisak da su se za vreme

Drugog svetskog rata nalazile pod nemakom okupacijom.
33.
U Jad Vaemu, glavnom mestu seanja na ubijene Jevreje, postoji
Aleja pravednika. Tamo se sadi drvce za svakog goja, koji je za vreme
Holokausta spasavao Jevreje. Kraj svakog drvceta, u kamenitoj zemlji
stoji tablica s urezanim imenom i prezimenom junaka. Onaj ko ue u
muzej, proi e kraj hiljada takvih tablica. Potrudiu se da se tamo ubrzo
nae i drvce za kapetana Hozenfelda, pokropljeno vodom iz Jordana. Ko
e ga zasaditi? Vladislav pilman, a u tome e mu pomoi njegov sin
Andej.

Uz srpsko izdanje Pijaniste

Zbilja je neobina sudbina knjige Vladislava pilmana.
Premijerno, ona se u Poljskoj pojavila 1946. godine, odmah po
okonanju Drugog svetskog rata. Njen naslov je tada glasio Smrt grada,
ali je propaganda u Poljskoj iz razliitih, svakako ideolokih razloga,
uspela da pilmanov memoarski spis udalji od oiju ire javnosti i knjigu,
pokazalo se privremeno, potisne u tamu. Poljskim socijalistikim
cenzorima je smetalo mnogo ta: pilmanova iskrenost i nepotkupljivost,
njegova nenametljiva tenja da svedoi o istini rata, posebno o odnosu
Poljaka prema Jevrejima, o sudbini jevrejskog geta u Varavi, o
postupcima oslobodilaca u zadnjim meseima i danima rata. Verovatno ih
je posebno iritirala pojava nemakog oficira koji je pomogao Vladislavu
pilmanu, u najteim trenucima njegove viegodinje kalvarije i skrivanja
po varavskim stanovima, da iv doeka zavretak rata.
Preko pola veka docnije ovu knjigu je obnovio sam pisac, uz pomo
sina Andeja, koji je i autor kraeg predgovora. Promenjen je njen naslov,
a osnovnom tekstu seanja Vladislava pilmana dodati su autentini
dnevnik nemakog oficira Vilma Hozenfelda (ija se sudbina u jednom
momentu preplela sa pilmanovom) da bi se sadanje izdanje knjige, u
Poljskoj, Nemakoj, Japanu, SAD itd. zavravalo tekstom savremenog
nemakog pesnika Volfa Birmana, naroitim pogovorom celog projekta.
Dalji tok sudbine pilmanovog teksta je poznat. Knjiga je postala
apsolutni svetski hit, kako se to kae; Roman Polanski je u njoj naao
junaka i temu koju je, izgleda, ekao ceo ivot da bi se pozabavio temom
holokausta... Pijanista, to nije sluajno, u ovom i ovakvom izdanju, koje
sada nudimo srpskom itaocu u prevodu Biserke Raji, izaziva
kontroverzne odjeke, ne samo u Poljskoj, ali u njoj, rekao bih ponajvie.
Zato?
Odmah da kaem, pre svega, zbog prirode teksta koji je pilman
napisao pre vie od pola veka. Od poetka rata u Poljskoj, osvajakog
prodora nacista, pada Varave, formiranja Varavskog geta u njegovom
ratnom obliku pa sve do uvenog ustanka, njegove propasti i docnijeg
poraza hitlerovaca, te osloboenja Poljske - Vladislav pilman je skoro iz
dana u dan vodio dnevnik. Taj dnevnik je bio osnova na ijim je temeljima
napisao Pijanistu. U tekstu ovog memoarskog spisa, slavni pijanista i

kompozitor (1911-2000) je sasvim autentino i nepotkupljivo zabeleio

momente iz svog i porodinog ivota tokom trajanja celog rata. U poetku
se, dakle, Pijanista ita kao jedna vrsta porodinog romana - budui da je
pilman iveo sa roditeljima, bratom i dve sestre u istom velikom stanu.
Pratimo odnose pilmana prema roditeljima, njegovim sestrama i bratu, sa
kojim se najmanje razumevao. Istovremeno imamo priliku da iznutra
posmatramo promene u svakodnevnom ivotu Varavljana, posebno
Jevreja, u momentu izbijanja rata, pod okupacijom, i posebno u traginim
danima kada se nacistika soldateska svim silama obruila na Jevreje. Zlo
u najbrutalnijem vidu, praeno sve veom optom bedom, nesigurnou,
glau, polako je osvajalo" Varavu, poele su pojedinane masovne
egzekucije, zacarevalo je sasvim iracionalno nasilje Nemaca i njihovih
pomagaa, kvislinga raznih vrsta i porekla. U narednom delu Pijaniste,
italac e imati priliku da prati sasvim linu, pojedinanu dramu
Vladislava pilmana, budui da su svi njegovi najblii roaci
transportovani u Treblinku, gde su kao i stotine hiljada ljudi poubijani, u
Hitlerovom planu osvajanja ivotnog prostora" i ienja terena"
odnosno obrauna sa niim rasama", pre svega Jevrejima, Slovenima, a
potom su na redu bili i drugi. Tada drama Vladislava pilmana postaje
pria o preivljavanju u ekstremno tekim okolnostima: usamljenost,
skrivanje, progonjenost, glad, svest o smaknuu najbliih. Prizori ulinih
borbi, propasti Varavskog ustanka, nemakog divljanja po ulicama starog
grada, prizori apokaliptinih poara i pri kraju ulaska Rusa u Varavu, te
pilmanovog susreta sa oslobodiocima pred itaocem se smenjuju
filmskom brzinom. Pijanista se ita bez daha, kao autentino svedoanstvo
o zlu istorije, o beznaajnosti pojedinane ljudske sudbine i konano o
neugasivosti iskrice nade, koja, ini mi se, nikada nije zgasnula u
pilmanu, mada je nekoliko puta, u najkritinijim situacijama potpunog
bezizlaza, izgledalo da je mrak nasilne smrti ili samoubistva ono to e
neminovno nastupiti.
Smatram da je sam spis Vladislava pilmana vanserijski tekst, kojem
nikakav pogovor, dnevnik drugog i sl. nije potreban. Da je Pijanista
besmrtno ostvarenje, svedoanstvo o poasti nacizma i zlu u ljudskoj
prirodi koje e biti itano dok bude ljudi koji ele da se suoe sa istinom u
njenom ogoljenom, najtraginijem vidu. Ne smemo zaboraviti - poruuje
ova knjiga.
Ipak, odluili smo, kao i inostrani izdavai, a na to se opredelio i sin

Vladislava pilmana, da i u srpskom izdanju Pijaniste odtampamo

dnevnik njegovog spasioca Vilma Hozenfelda, kao i lirski pogovor pesnika
Birmana. Hozenfeldov dnevnik, iz pozicije nemakog oficira, svedoi da je
njemu i ne samo njemu, nego, rekao bih, svakom nemakom vojniku bilo
jasno u emu uestvuje i kakvim se poslom bavi. Tragina sudbina ovog
plemenitog oficira Vermahta ne umanjuje ni njegovu odgovornost, a jo
manje odgovornost bilo kog drugog uesnika rata s nemake strane, kao i
sa strane svih nemakih saveznika. Sam Hozenfeld na stranicama svog
kratkog dnevnika nema mnogo iluzija o tome. O odgovornosti nemakog
naroda, posle dva svetska rata u XX. veku, Pijanista, takoe, ne ostavlja
mnogo dilema. Ako meu redovima pilmanove knjige potraimo njegov
stav prema ovom problemu, naslutiemo, ini se, upravo ono to o celom
kompleksu pie pesnik Volf Birman. Zaborava ne bi smelo da bude, a o
oprotaju, na ovaj ili onaj nain, neka svaki italac porazmisli u sebi, poto
proita pilmanovo gorko, poteno seanje.
Konano, na kraju, nama u Srbiji i Jugoslaviji, iji su preci u dva
svetska rata veinom uestvovali na ispravnoj strani, koji smo u 90-im
godinama minulog veka dozvolili da zaratimo sa svojim dojueranjim
komijama i sudravljanima, Pijanista je potreban da bi jo jednom, hladne
glave, razmislili o vlastitoj odgovornosti. Bolje je biti meu progonjenima
nego meu hajkaima, zabeleio je Danilo Ki.
Vasa Pavkovi

1 Nazvana po maralu Franjieku Bjelinjskom. Prim. prev

2 Volja, jedna od veih etvrti Varave. - Prim. prev.
3 Novi svet je jedna od najstarijih i najznaajnijih ulica u centru
Varave. Prim. prev
4 Generalna gubernija deo poljskih zemalja, pet okruga, koje su
okupirali Nemci, ali ih nisu ukljuili u Rajh. Prim. prev
5 Rika u Poljskoj za vreme Drugog svetskog rata predstavlja- la je
runa kolica ili tricikl za prevoz lica i robe. - Prim. prev.
6 Prema planu Varavskog geta objavljenom 15. X. 1940. u listu
Nowy Kurier Warszawski bilo ih je 19. Prim. prev
7 Umetniki pravac (1894-1918) blizak simbolizmu. Prim. Prev.
8 Skraenica za Zemaljsku armiju, ilegalnu vojnu organizaciju, pod
rukovodstvom izbeglike vlade u Londonu, oformljenu 1942, a
rasformiranu 1945. - Prim. prev.
9 Misli se na septembar 1939. i ulazak Nemaca u Poljsku. -Prim.
prev.

Kazalo vsebine
Uvod
1. Rat!
2. Prvi Nemci
3. Oevo klanjanje
4. Geto
5. Igranke u Hladnoj
6. Vreme dece i ludaka
7. Gest gospoe K.
8. Ugroeni mravinjak
9. Umschlagplatz
10. ansa za preivljavanje
11. Ej, strelci skupa..
12. Majori
13. Svae s druge strane zida
14. alasova prevara
15. U kui koja gori
16. Smrt grada
17. ivot za piritus
18. Nocturno cis-moll
Postscriptum
Fragmenti dnevnika kapetana Vilma Hozenfelda
Volf Birman
Uz srpsko izdanje Pijaniste

3
5
12
18
24
31
40
48
55
63
70
86
93
98
104
111
117
122
129
137
140
150
165