Anabel Li

U carstvu na alu sinjega mora

pre mnogo leta to bi ivljae jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li i samo joj jedno bee na umu:
to da se volimo mi.
U carstvu na alu sinjega mora
deca smi bili mi,
al volesmo se vie no iko
ja i Anabel Li, ljubavlju s koje su patili udno
nebeski aneli svi.
I zato, u carstvu na morskom alu,
pradavno ovo se zbi:
dunu silni vetar sa neba,
sledi mi Anabel Li;
i dooe od mene da je odnesu
njezini roaci svi,
u grob na morskom je spustie alu
da veni sanak sni.
Anele je zavist morila to su
tek upola sreni ko mi:
da! Zato samo (kao to znaju
u onome carstvu svi)
dunu vetar s neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.
Ali mi nadjaasmo ljubavlju one
to stariji behu no mi to mudriji behu no mi i slabi su aneli sve vasione
i slabi su svi podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje duu od due
prelepe Anabel Li: Jer veite snove, dok mesec sjaj toi,
snivam o Anabel Li;
kad zvezde zaplove, svud viam ja oi
prelepe Anabel Li;
po svu no ja tako uz dragu poivam,
uz nevest svoju, uz ivot svoj snivam,
u grobu na alu, tu leimo mi,
a more hui i vri.