Milan Uzelac

UVOD U FILOZOFIJU
(Pojam i predmetno polje filozofije)

Vrac
2007

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Sadraj
Uvod
Pojam i predmetno polje filozofije
Spekulativni poetak filozofije
Razlozi nemira filozofskog miljenja
Teita filozofskih pitanja u platonovskom trouglu
Tematski i operativni pojmovi filozofije
Intencionalna analiza i spekulativno miljenje
Metafizika kao (prva) filozofija
Ontoloka i kosmoloka razlika
Zadatak filozofije i filozofski stav
Umesto zakljuka

www.uzelac.eu

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Ne rizikujui, nikad neemo

dospeti do istine. Filozofija ne
moe postojati, ako nas
interesuju samo rezultati;
filozof ne trai najkrai put; on
ide svojim putem do kraja.
Moris-Merlo Ponti

www.uzelac.eu

Uvod u filozofiju

Milan Uzelac

Uvod
U Uvodu za peto izdanje svog spisa ta je
metafizika? (1949), a pod simptomatinim podnaslovom:
Povratak zasnivanju metafizike, najznamenitiji nemaki
filozof XX stolea, Martin Hajdeger (1889-1976) pie:
"Bivstvovanje u Sein und Zeit nije nita drugo nego vreme,
ukoliko se vreme imenuje kao ime za istinu bivstvovanja, a
ta je istina ono bitno bivstvovanja i, na taj nain, samo
bivstvovanje"1.
U svetlu ovog stava trebalo bi da nam budu jasnije i
rei ovog mislioca iskazane na poslednjim stranicama dela
(na koje se sam gore poziva), a koje i danas, kao i u asu
kada su bile napisane, stoje pod jednakim znakom pitanja, i
to, nimalo sluajno: "Egzistencijalno-ontoloko ustrojstvo
celine opstanka temelji se u vremenitosti. Prema tome,
mora jedan izvoran nain vremenovanja same ekstatike
vremenosti omoguiti ekstatiki projekt bivstvovanja
uopte. Kako treba interpretirati ovaj modus vremenovanja
vremenosti? Vodi li put od izvornog vremena ka smislu
bivstvovanja? Otkriva li se samo vreme kao horizont
bivstvovanja?"2.
Ova dva navoda ne istiu se ovde nimalo sluajno;
nalazei se u dubokoj unutranjoj vezi, oni izraavaju svu
problematiku i bit ne samo savremene ve i celokupne
zapadne filozofije. U istorijskom smislu, te rei nas vode,
jednim delom, do prvih grkih mislilaca, a drugim, do danas
svima znanog pitanja koje nalazimo kod jednog od najveih

Heidegger, M.: Wegmarken, Frankfurt a.M. 1967.

Heidegger, M.: Sein und Zeit, M. Niemeyer, Tbingen 1984, S.
437.
1
2

www.uzelac.eu

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

ranih hrianskih mislilaca, Aurelija Avgustina (354-430):

Quod est tempus?3
Da li smo, danas, mi, koji ta pitanja postavljamo,
dospeli dalje od prvih grkih mislilaca, nalazimo li se makar
za korak dalje od Avgustina? Ili im se, moda, jo nismo ni
pribliili, ostajui i dalje u prirodnom, predfilozofskom
stavu?
Svako tumaenje pojma, predmeta i prirode
filozofije, najee poinje ukazivanjem na to da je filozofija
jedan osobit fenomen ljudske kulture, nastao u Grkoj, u VI
stoleu pre n.e. Sm nastanak filozofije, jedni vezuju za
Talesa iz Mileta i takozvanu Jonsku kolu, iji su
predstavnici bili usmereni na promiljanje osnovnih ulnih
elemenata kao to su voda (Tales) ili vazduh (Anaksimen) a
to je potom nalo svoj zavretak u atomizmu Demokrita.
Toj "materijalistikoj" tradiciji pripada i Aristotel ije je
uenje o odnosu forme i materije odluujue uticalo na
razvoj evropske metafizike, da bi pod uticajem nemakog
istoriara filozofije Eduarda Celera (koji se po tom pitanju u
velikoj meri oslanjao na Hegela), imalo veliki uticaj i na
savremene predstave o poecima antike filozofije4.
Treba odmah, na samom poetku izlaganja rei i to,
da se poreklo grke filozofije moe tumaiti i na drugaiji
nain, da postoji i jedno drugaije shvatanje o nastanku
grke filozofije, i njegovi pobornici se pozivaju na poznoantikog doksografa Diogena Laertija (III stolee n.e.), koji
je Aristotelu i "homerovskoj" tradiciji, suprotstavljao

Avgustin, A.: Ispovesti (XI, 14. 17).

Nesporno je da su dva istoriara filozofije posebno uticali na
recepciju antike filozofije u novo vreme: to su Eduard Celer i
Vilhelm Vindelband. Njima je mogue dodati samo jo jedno ime,
a to je Kuno Fier.
3
4

www.uzelac.eu

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Platona i "orfiku" tradiciju po kojoj bi prvi filozof bio

Pitagora sa Samosa, a ne Tales iz Mileta,
Ova druga tradicija, ako uopte moe tu, u pravom
smislu rei, biti nekog govora o tradiciji, vie se interesuje
za vreme, no za prostor, vie se interesuje za broj i bie,
nego za ono ulno (voda, vazduh), vie se interesuje za
duhovno (besmrtna dua), no za materijalni svet.
Da takav pristup tumaenju sveta i stvari, ne sadri
u sebi i apsolutnu novinu, potvruje nam i ono malo
oskudnih podataka koje znamo o Ferekidu sa Sira5,
verovatnim uiteljem Pitagore; preko Parmenida i
Empedokla, Pitagorino uenje dospeva do Platona iji su
dijalozi Parmenid i Timaj nadahnuti elejskim i
pitagorejskim uenjem, te se u tom kontekstu esto
preutkuje jedan od najveih Platonovih savremenika Demokrit 6, iako o ovom misliocu sm Aristotel govori s
najveim uvaavanjem (Diels, 68 A 35).
Ferekid je mitski filozof sa ostrva Sira koje se nalazi u Egejskom
moru (severno od Delosa). Legenda njegovo ime vezuje za peinu
na Siru u kojoj su se ljudi jo u najstarija vremena bavili
astronomijom a o emu svedoi predanje da je tu u najstarija
vremena bio postavljen sunani sat. Kasnija tradicija Ferekida
naziva uiteljem Pitagore koji je od ovog vremenski bio mlai.
Smatra se da je na Ferekida presudno uticala istona mudrost
(Zaratustra i Feniani), ali, od njega nam je sauvano samo
nekoliko fragmenata u kojima se pominju Erot i vreme (Hronos).
Sva svedoenja o Ferekidu (Diogen Laertije, Porfirije, Proklo,
Maksim iz Tira) su znatno kasnijeg datuma pa stoga i
nepouzdana, jer govore kasnijim, razvijenim filozofskim jezikom
(to je posebno izraeno spisima Prokla).
6 Razume se, ne pominjati Demokrita, Platonu je bilo mogue
samo stoga to je nadahnut pitagorejcima i sam izgradio
svojevrsnu matematiku atomistiku teoriju. Ne treba pritom
zaboravljati da obema pomenutim "tradicijama" pripada u
5

www.uzelac.eu

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Sve ovo kazuje da postoje dve filozofske tradicije koje

od samog poetka istorije filozofskog miljenja teku
paralelno: naspram tradicije koja poinje s Talesom,
Anaksimandrom i Anaksimenom, a kojima je zajedniko
bavljenje poreklom physis-a7 i koju bismo mogli odrediti
kao: homerovsko-miletsko-demokritovsku, moe se govoriti i
o orfiko-pitagorejsko-platonovskoj tradiciji koja znatnim
svojim delom ima poreklo u duhu lirske poezije (Orfej,
Sapfo).
Odslikavajui sukob materijalnog i duhovnog, te dve
tradicije, javljaju se izukrtane u Aristotelovoj koli, a
potom, na kraju helenistike epohe, u neoplatonistikoj
filozofiji Prokla i nastavljaju da ive sve do naih dana,
trpei na sebi najrazliitije promene koje se kreu od retke
jasnosti, do krajnje neprepoznatljivosti.
Ovde nee biti rei o samoj istoriji filozofije; tako
neto bee predmet jednog drugog prikaza8. Nee se govoriti
ni o temeljnim filozofskim pojmovima, ije je poreklo ve
ranije bilo razmotreno9. U ovoj knjizi e se, teiti tome da se
jednakoj meri jedino Heraklit (koga i Platon pominje u svojim
dijalozima Kratil i Teetet).
7 Tako se obino govori kasnije, aristotelovskim jezikom, a bolje bi
bilo rei: kosmosom, budui da se pojam prirode tematizuje tek
kod Aristotela.
8 Uzelac, M.: Istorija filozofije, Stylos, Novi Sad 2003, str. 634.
9 Uzelac, M.: Metafizika, Via kola za vaspitae u Vrcu, Vrac
2006, str. 238. Re je o ispravljenom drugom izdanju gde su
ispravljene sve slovne greke, dok su svi izloeni stavovi ostali
nepromenjeni. Ako je tu ba re o neem posebno dodatom, onda
je to sam moto koji se po prvi put javlja u drugom izdanju, a to su
rei Martina Hajdegera iz njegove knjige o Nieu: "Nee biti
nikakvo preuveliavanje ako se kae da mi danas nesumnjivo
nita ne razumemo u Aristotelovom uenju i da nemamo prema
njemu nikakva predoseanja. Uzrok je jasan: to uenje se

www.uzelac.eu

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

ukae samo na neke od problema koji su pratili istoriju

filozofije, kako bi se makar delimino doprinelo ouvanju
duha filozofije pred ruilakim naletima svakodnevlja
kojima smo u poslednje vreme permanentno izloeni.
Drugim reima: ovde ne treba traiti ni obuhvatni,
ni pregledni kolski uvod u filozofiju, kakvih ve ima
(premda ih je uvek nedovoljno); ovde, isto tako, ne treba
traiti ni nekakav jednostavni prikaz (na nekoliko stranica)
najee isticanih filozofskih problema, jo manje, u ovoj
knjizi treba traiti otklanjanje nesporazuma, koji se u
poslednje vreme sve vie uveavaju, a nastalih usled sukoba
razliitih nepomirljivih teorijskih stanovita; moja namera
se ovde ograniava ukazivanjem na probleme koji
karakteriu prve korake na putu u filozofiju.
elja mi je bila da pokaem kako je mogue
pristupiti raznim problemima filozofije, ali, u isto vreme i
da istaknem pristup filozofiji koji je velikim delom
imanentno prisutan u knjigama koje sam objavio u
poslednjih dvadesetak godina. U tom smislu ova knjiga
danas nije ni propedevtika, ni pravdanje, i u tom smislu
nije pisana ni za svakog ni za nikog, ve samo za neke, kao i
za one kojima su neka mesta na mojim predavanjima kao i
u mojim ranijim knjigama ostala nejasna.
Ako ovaj spis ima neki smisao, to je da ukae na ono
najvie to moemo da inimo: da se trudimo da stvari
razumemo, da shvatimo smisao pojmova i dubinu problema,
da vebamo unutranji vid koji e nam pomoi kad ovaj
spoljanji zataji. Zadatak filozofije jeste u tome da nas ui
kritikom miljenju, da nas nagoni da proveravamo i ono
prvenstveno tumai posredstvom uenja Srednjevekovlja i Novog
vremena, koja sa svoje strane ine samo neku smisaonu varijaciju
i otpadanje od uenja Aristotela i stoga ne mogu poloiti osnov za
njegovo dostizanje".

www.uzelac.eu

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

najoiglednije, i ono naizgled "najistinitije" i sve drugo ega

se u svome uenju dotaknemo.
Svako proveravanje podrazumeva dovoenje u
pitanje i stalno stajanje u upitanosti; ono ne dozvoljava
trenutke slabosti, a u kratkom ljudskom ivotu dovoljan je
samo jedan takav trenutak i da sve ono dotadanje izgubi
vrednost a ono potonje bilo kakav smisao. A nema boljeg
naina da se ovek naui oprezu i skromnosti od ozbiljnog
bavljenja venom filozofijom; ona ui jedinom dostojnom
nainu ivljenja, ui kako da proivimo sve to nam je mimo
nae volje nametnuto u vremenu dananjem.

www.uzelac.eu

Uvod u filozofiju

Milan Uzelac

1. Pojam i predmetno polje filozofije

Svaki pristup nekom predmetu, ili nekom problemu,
pa tako i stvari filozofije, pretpostavlja neko prethodno
znanje i makar uslovno odreenje pojma o kojem e biti u
daljem izlaganju re, kao i predmetnog polja na koje se isti
odnosi. Meutim kad se povede razgovor o filozofiji, tu se
kao po nekom nepisanom pravilu, od samog poetka poinju
nizati nesporazumi i nedoumice. Sve to u najveoj meri
vidno je u raspravama savremenih filozofa; prisutne razlike
u sporovima krajnje su korisne i plodotvorne, ali, u isto
vreme i kamen spoticanja kada se hoe do kraja jasno
odrediti neko filozofsko stanovite. Tu se pre svega radi o
nemogunosti da se istovremeno iznesu jednako na videlo i
tematski i operativni pojmovi, pa se "ostajanje u senci onog
to je vano", esto pokazuje kao sudbinsko stanje, kao
trajno stanje stvari.
Ipak, kad je re o onom doksografskom, o onom
istorijskom, o onom to ini splet elementarnih injenica,
mora se rei da postoji skup odreenja koji se nalazi u
veini knjiga ove vrste, skup odreenja poznat svima koji se
filozofijom bave, pa stoga, upravo od onog to je manje
sporno i problematino i treba zapoeti izlaganje
pozivanjem na injenice koje se nalaze u veini prirunika i
studija o poetku i poreklu filozofije.10

Ovde, pored dela klasinih filozofa, imam u vidu niz uvoda u

filozofiju, filozofsku terminologiju, kao i temeljnu filozofsku
problematiku, kao i radove koji na najbolji nain promiljaju
osnovne filozofske probleme (G.V.F. Hegel, M. Hajdeger, K.
Jaspers, E. Fink, T. Adorno, A. Ancenbaher, i dr).
10

www.uzelac.eu

10

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Znamo, i to se uvek i uvek11 istie: re filozofija

grkog je porekla. U osnovi ovog pojma je re sopha koja je
u prvo vreme oznaavala svaku umenost koja poiva na
znanju i poznavanju stvari, ali u isto vreme i vetinu
izdvajanja pojedinanog iz mnotva. Kasnije, tim izrazom
(sopha) biva oznaavan i svaki dubok uvid u povezanost
stvari kao i u zadatke ljudskog ivota. Ovo poslednje je
osnovni razlog to mi danas taj pojam prevodimo reju
mudrost. To nije nikakva greka i re mudrost sama po
sebi, dobra je re, ali, budui da re sopha ima sasvim
drugaiju istoriju, i veoma dugu, i imajui u vidu da je taj
pojam vekovima u upotrebi, prelazei iz jedne epohe u
drugu, iz jednog kulturnog kruga u drugi, u njemu su se
nataloili razni slojevi znaenja, i kad govorimo o stanju u
savremenoj filozofiji, sve mene tog pojma moramo imati u
vidu.
U najstarija vremena mudrost je bila odlika ljudi
posebno potovanih i na dobrom glasu; do nas je,
zahvaljujui Diogenu iz Laerta dola anegdota (Diels, 11 A
28) o tome kako su ribari, naavi jednom u mreama zlatni
tronoac, nakon due meusobne rasprave pretvorene
potom u svau, odluili (poueni Apolonovim proroitem u
Delfima), da prekrate spor tako to e tronoac podariti, ne

Neko bi se zapitao zato, ako je to toliko jasno. injenica je da

ak i taj nesporni stav nije proao bez velikog osporavanja. Bilo je
pokuaja da se ospori grka autohtonost porekla filozofije
ukazivanjem na to kako je Talesov otac (Eksamies) bio Fenianin
i da kod Feniana treba traiti zaetke filozofije i filozofskog
miljenja; drugi su iste traili kod Haldejaca, Iranaca, Kineza,
Indusa, Japanaca. Takve stranputice nije mimoiao ni jedan od
najveih filozofa XX stolea Martin Hajdeger (o tome videti
opirno i utemeljeno izlaganje Mihaila uria u njegovoj knjizi O
potrebi filozofije, Beograd 2006, posebno, str. 181-193).
11

www.uzelac.eu

11

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

nekom ko je najmoniji, najbogatiji ili najsnaniji, ve onom

ko je najumniji, pa su ga, nakon kratkog veanja, podarili
Talesu, sloivi se pritom da je on najumniji od svih Grka;
nezavisno od toga u kojoj je meri ova pria verodostojna,
ona nedvosmisleno govori o jednom o cenjenju i
uvaavanju znanja12.
Samo vreme na poetku antikog miljenja ispunjeno
je priama o sedmorici mudraca koji, po predanju, behu
veti dravnici, dobre i pravedne sudije, vrsni zakonodavci,
mislioci, pronalazai, pesnici, a svima im je bilo zajedniko
da su umeli dati savet na pitanja iz praktinog ivota.
Potpuni spisak "prve" sedmorice, teko je ustanoviti, budui
da ih je, po svemu sudei, bilo daleko vie; pa ipak, meu
svima, najvie se isticahu Tales, Solon, Pitak i Bijant; to se
samog broja [7] tie, on je dolazio iz magijskih prostora,
budui da se tad govorilo kako postoji sedam nebeskih tela,
sedam osnovnih tonova, sedam svetskih uda, sedam vrata
na Tebi...
Kod prvih grkih mislilaca koji su bili okrenuti
izuavanju kosmosa i iveli pre Sokrata, pa su u kasnijim
vremenima dobili naziv presokratovci, znaenje rei sopha
bilo je ogranieno na teorijsko znanje koje bee priprema za
svaku vetinu (tchne) i negovanje vrline (aret). Uitelj
takvog znanja nazivao se sophists. To je imalo za posledicu
da se stvara sve vidnija razlika izmeu posedovanja
mudrosti i pouavanja mudrosti - izmeu mudraca (sophs),
dakle, onog koji zna i uitelja znanja (sophists), odnosno,
Ali, kad se ovo mesto bolje promisli nastaje pitanje: ijeg
znanja: ljudskog ili boanskog? Jer ribari "odluie da daju
tronoac najmudrijem", ali, i to, tek nakon to im je tako izriito
reklo proroite! Da li su oni u tom asu potovali znanje kao
znanje ili su se mnogo vie plaili mogueg gneva proroita, u
sluaju da postupe drugaije?
12

www.uzelac.eu

12

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

onog koji iz znanja izvodi vrlinu. Mudrac poseduje znanje;

sofist je uitelj znanja, odnosno, mudrosti. Budui da
pouavanje mudrosti jo nikako ne znai i posedovanje
prave mudrosti, nastala tekoa pokuala se razreiti
uvoenjem jednog treeg lana i taj posrednik izmeu
pravog posednika mudrosti - mudraca (kakav, po Platonu,
moe biti samo bog) i sofiste kao uitelja mudrosti - bie
filozof, koji e se ve tu, na samom poetku istorije filozofije,
nai na sudbonosnoj "niijoj zemlji"13, na tlu izmeu vere i
nauke.
Pre no to su se u grkom jeziku pojavili pojmovi
filozof i filozofija, postojao je glagol filozofirati
(philosophon) i taj se, po svedoenju potonjih doksografa,
po prvi put javlja kod istoriara Herodota (490/480-425. pre
n.e), koji u prvoj knjizi njegove Istorije (I. 30), pria kako se
istonjaki vladar Krez, obratio velikom atinskom mudracu
i zakonodavcu Solonu, koji ga je posetio u Sardu, sledeim
reima: "Goste Atinjanine, k nama je doao veliki glas o
tvojoj mudrosti i znam da si mnoge zemlje proputovao
filozofirajuci (philosophon, iz ljubavi prema mudrosti) i to
samo zbog posmatranja (theora)".
Po miljenju veine istraivaa, koji su se bavili
ranom grkom filozofijom, imenica filozof (philsophos) po
prvi put se javlja kod Heraklita iz Efesa (540-480. pre n.e)
koji je rekao da, ljudi koji vole mudrost, dakle, filozofi,
"moraju biti znalci veoma mnogih stvari" (Diels, 22 B 35).
Treba znati da Heraklit nije imao u vidu neka nasumina
znanja, budui da, u jednom drugom fragmentu, koji je
doao do nas, zahvaljujui ve pomenutom Diogenu iz
Laerta, kae, kako "mnogoznalatvo ne ui mudrosti" (22 B
40). Re je, oigledno, o znanju posebne vrste, o znanju koje
se istie nad obinim mnjenjima, te je ovaj rani mislilac, u
13

Rasel, B.: Istorija filozofije, Kosmos, Beograd, 1962, str. 13.

www.uzelac.eu

13

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

praskozorje filozofije, stoga i mogao da kae: "ako posluate,

ne mene nego logos, mudro je priznati da je sve jedno" (22 B
50).
Predanje kazuje da je Heraklit napisao spis O
prirodi i da ga je posvetio boginji Artemidi (Dijani) iji je
hram bio u blizini njegovog rodnog grada Efesa, na obali
Egejskog mora, u Maloj Aziji. O tom delu nije nam nita
poznato. Pretpostavlja se da je ono bilo zbirka aforizama
usredsreenih oko pojmova kao to su kosmos, jedinstvo
(hn), vatra (pr), ivot i smrt, protivreje i harmonija, a pre
svega - logos. Dva kljuna pojma u Heraklitovom miljenju
jesu: logos (B 1) i vatra (B 30) meu kojima on vidi
harmoniju protivrenosti koja vlada nad svim to nastaje,
raste i propada. Re i misao kod Heraklita istupaju
neposredno, bez spajajueg jeste. Tako se fenomeni ne
razjanjavaju pomou opisivanja i prosuivanja, ve se
neposredno saoptavaju. Same rei i aforizmi ne
objanjavaju i ne raskrivaju sutinu stvari ve je samo
nagovetavaju (B 93) ili prikrivaju (B 123).
Prvi koji je za sebe rekao da je filozof, bio je,
navodno, Pitagora sa Samosa (584-500. pre n.e) za koga se
kae da je celinu svemira nazvao kosmosom zbog reda
(txis) koji je u njemu. Na pitanje tiranina Leona iz
Flijunta, ime se on zapravo bavi, Pitagora je odgovorio da
je on filozof. On je, pie mnogo stolea kasnije Diogen iz
Laerta, "ivot uporeivao sa sveanim saborom gde neki
dolaze da bi se takmiili za nagradu, a drugi donose robu da
bi je prodali, dok samo najbolji dolaze kao posmatrai"
(Diog. Laert., VIII. 8). Ovi najbolji, objanjavao je, navodno,
Pitagora, bave se zapravo teorijom (theora); oni nemaju,
kao oni prvi, ropsku duu, niti su, kao oni drugi, lakomi na
slavu i dobit, ve "trae istinu".
O samom Pitagori zna se veoma malo, a i to to
znamo, protkano je mnotvom legendi, i krajnje je

www.uzelac.eu

14

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

nepouzdano; izvesno je da je roen na ostrvu Samosu u

Egejskom moru (blizu Efesa i Mileta) i da se u zrelim
godinama preselio u grad Kroton u junoj Italiji gde je
osnovao svoju kolu koja je negovala strogi nain ivota, a
imala, istovremeno, visoke moralne i politike ciljeve; ta
kola trajala je oko dva stolea, sve do vremena Platona.
Sam Pitagora najverovatnije nije nita pisao; ono to mu se
pripisuje, po svemu sudei, pripada jednom od poslednjih
predstavnika njegove kole - Filolaju, savremeniku Platona.
Meutim, ve u vreme Platona i Aristotela, o Pitagori su se
priale legende, te je sasvim razumljivo to je njima
ispunjen i spis Porfirijevog uenika, neoplatoniara
Jambliha iz Halkide u junoj Siriji (280-330), spis nastao
skoro osam stolea nakon Pitagore - ivot Pitagore, a gde se
pojam filozofija i odgovor na pitanje ko filozofira, izlau na
sledei nain: "Govore da je Pitagora bio prvi koji je sebe
nazvao filozofom, i ne samo da je uveo novi pojam, ve da je
i dao njegovo neophodno objanjenje. On je tvrdio da je
karakter ljudskog ivota nalik masi ljudi koja ide na vaar.
Jer, slino tome, kao to ljudi svih vrsta koji tuda idu,
postupaju tako, kako im je svojstveno (jedni idu da bi
prodali svoje proizvode i za to dobili novac i zaradu, drugi
da bi pokazali svoju fiziku snagu i time zadovoljili svoju
tatinu, a postoje i trei, najslobodniji, oni koji idu radi
posmatranja (theora), da bi razgledali mesta i lepe stvari,
kao i da bi ocenili tanost rei i dela koja se mogu videti na
vaarima) tako i u ivotu, postoje ljudi raznih vrsta: jedni
hrle za novcem i raskoi, drugi, koje ispunjava e ka vlasti,
streme dobiti i slavoljublju, no najbolje je ponaanje onog
oveka koje svedoi o tenji onom to je najplemenitije
(kontemplaciji); takav nain ivota mogue je nazvati
filozofskim" (Jamblih, ivot Pitagore, 58).
Zapaziemo da se ovde istiu dva bitna svojstva
filozofije: to da je ona (a) teorijska delatnost i to da je njen

www.uzelac.eu

15

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

zadatak (b) potraga za istinom. Nakon toga, ostaje nam jo

odgovor na pitanje: ko se to bavi i moe baviti filozofijom,
odnosno: ko filozofira? Odgovor na to pitanje nalazimo kod
Platona (427-347. pre n.e) i to u njegovom dijalogu Gozba
gde se kae da se u potragu za mudrou ne mogu uputiti ni
bogovi, koji su mudri, pa za tako neto i nemaju potrebu, ali
ni neuki, jer nisu mudri i za mudrou ne tee, budui da i
ne znaju ta je mudrost, ve da filozofirati mogu samo oni
koji se nalaze na sredini izmeu mudrih i neukih. Ako
mudrost poseduje samo bog, ako je on mudrac (sophs),
ovek moe biti samo bie koje takvoj boanskoj mudrosti
tei i on je stoga phil-sophos14.
Mudrost kojoj filozofi tee, nije, po miljenju Platona,
neka mudrost usmerena tumaenju i razumevanju
svakodnevnog ivota; to je neka daleko via mudrost od one
koja se zadovoljavala davanjem saveta i graenjem dobrih

Treba imati u vidu da tek od vremena Platona bavljenje

stvarima mudrosti moe imati i negativno znaenje, a tako neto
deava se s pojavom sofista u vreme Sokrata. Branei Sokrata od
prigovora upuenih prvenstveno sofistima, s kojima se decenijama
Sokrat uporno i dosledno sporio, Platon pravi otru razliku
izmedju mudraca (sophs), filozofa (philsophos) i sofiste
(sophsts). Sofist je onaj koji veruje da poseduje mudrost
(znanje), on takvoj mudrosti poduava i za to prima novac. Ovo
poslednje Platon osuuje, budui da on, a i veina njegovih
savremenika, kao ideal istiu znanje radi samoga znanja. U
njegovo vreme ranije pozitivna, neutralna re, sofist, poinje da
dobija negativno znaenje, a naspram sofiste istie se filozof koji
je, poput Sokrata, u pogledu svega sumnjiav, i pritom skroman,
jer zna da nita ne zna, ali je u isto vreme obuzet ljubavlju prema
istini kojoj sve vreme tei, znajui da istu u ovom zemnom ivotu
ne moe u potpunosti posedovati. Stoga, oznaka mudrac (sophs)
u strogom smislu rei, pripada samo bogovima koji mudrosti ne
tee zato to je sve vreme poseduju.
14

www.uzelac.eu

16

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

zakona; mudrost kakvu Platon ima u vidu jeste mudrost o

boanskoj ideji koju u njenoj istoti i krajnjoj jasnosti moe
spoznati samo bestelesna dua; ljudska dua, utamniena u
zemnom, materijalnom telu moe sagledati samo pojavne
oblike ideje kakve prepoznaje u telima oko sebe ije je ideje
neposredno gledala u svom ranijem ivotu.
Platonovo uenje o prirodi mudrosti, u znatnoj meri
preuzima i njegov uenik Aristotel (384-322. pre n.e) koji
posebno izdvaja prvu (pravu) filozofiju, i koju on naziva i
sopha, a koja je kasnije dobila naziv metafizika15, pa se tim
nazivom potom obuhvatala sva oblast filozofskog znanja.
Takva mudrost je najboanstvenija ve i stoga to bi je bog
uvek posedovao radije no sve drugo, a boanska je, pre
svega, zato to se bavi onim to je po svojoj prirodi
boansko. Tako shvaena mudrost via je od drugih znanja i
stoga se uvek bira radi nje same; istovremeno, prva
filozofija nije usmerena na neku odreenu oblast znanja,
ve joj je zadatak istraivanje temelja i principa
bivstvovanja uopte (Met., 982a).
U vreme nakon Platona i Aristotela, krajem IV i
poetkom III stolea pre n.e., na poetku helenistike epohe,
filozofi okupljeni oko Zenona sa Krita i Hrizipa iz Tarza,
koji su, zbog svog obiaja da se okupljaju na jednom
islikanom atinskom tremu (sto poikle) na Agori, prozvani
stoicima, razlikovali su mudrost (sopha), kao saznanje
boanskih i ljudskih stvari, od filozofije u uem znaenju te
rei; u ovom uem smislu filozofija je bila shvaena kao
tenja vrlini, dok su se znanja koja slue postizanju vrline
delila na fiziku, logiku i etiku.
Ovo stoiko uenje, u kasnijoj interpretaciji, pod
dubokim uticajem platonizma i aristotelizma, dovelo je do
O ovom pojmu videti opirnije: Uzelac, M.: Metafizika, Via
kola za obrazovanje vaspitaa, Vrac 2006.
15

www.uzelac.eu

17

Uvod u filozofiju

Milan Uzelac

toga da se, u srednjem veku, u vreme vladavine sholastike,

filozofija deli na metafiziku (kojoj pripadaju ontologija i
teologija), fiziku (kojoj pripadaju kosmologija i psihologija) i
etiku (kojoj se prikljuuje politika).
Sve ovo vie no jasno pokazuje kako se ve u
najstarija vremena postepeno poinju diferencirati
filozofske discipline i to pod nazivima kakve imamo i danas.
Ovim disciplinama se, poev od Dekarta, a naroito posle
Kanta, usled sve uestalijih istraivanja uslova i
mogunosti saznanja, kakva su sprovoena u XVII i XVIII
stoleu, pridruuje gnoseologija kao teorija i kritika
saznanja i, konano, zaslugom uenika Hristijana Volfa,
A.G. Baumgartena, sredinom XVIII stolea, kao najmlaa
filozofska disciplina formira se estetika.
Moramo imati u vidu, a to e jo u vie navrata biti
naglaeno, filozofija je mogua iskljuivo kao celina znanja,
kao jedinstveno trajno nastojanje da se objasni najvea
zagonetka koju nam zadaje svet. Stoga neemo pogreiti
ako kaemo da filozofija nema ni delova ni discipline. Svo
pobrojavanje "filozofskih" disciplina krajnje je uslovno i
slui samo tome da se lake sistematie i izloi velika
koliina znanja koja je skupljena tokom ljudske istorije.
Nije stoga nimalo sluajno to su se iz filozofije vremenom
odvajale discipline koje su joj u poetku pripadale kao
tematske oblasti, da bi kasnije, osamostaljene, nastavljale
da postoje kao posebne nauke (fizika, matematika,
astronomija, psihologija...).
1. Odreenje filozofije
Postoji niz razliitih pokuaja da se odredi zadatak,
smisao i cilj filozofije: helenistiki filozof Epikur svrhu
filozofije video je u tenji za sreom, dok su njegovi, u
mnogo emu, otri protivnici stoici, smatrali da je

www.uzelac.eu

18

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

filozofija vebanje u vrlini i tenja za vrlinom. Nekoliko

stolea kasnije, osniva neoplatonizma Plotin, govorio je
kako filozofija treba da pokae u emu je bit sveta i ta
ovek moe da radi. Moemo ovde nabrajati i razna druga
shvatanja, ali ve i ova, dovoljno jasno pokazuju da je svako
od filozofa nastojao da odredi ta je filozofija i ime se to on,
kao filozof, zapravo bavi, a to je inio ne da bi usled neke
"loe savesti" hteo da opravda razlonost svog posla, ve
prvenstveno zato to je, voen iskonskim nagonom za
znanjem, nastojao da odgovori na ono pitanje Kreza
upueno Solonu o tome ko se moe nazvati najsrenijim na
svetu, ali i na pitanje koje se javljalo pred svima, bez
razlike: ta je to to je u osnovi stvari, veno i
nepromenljivo?
Pri pokuaju da se to temeljnije odredi bit i duhovni
prostor filozofije, nema filozofa koji se time bolje i temeljnije
bavio no to je Platon. Moglo bi se tvrditi ak i to da nema u
njegovoh filozofiji preeg pitanja na koje on nastoji da da
odgovor no to je ovo i sasvim je razumljivo to ve kod
Platona nalazimo odgovore na sva postavljena pitanja koja
se tiu svega to je izmeu neba i zemlje, izmeu ivota i
smrti. Upravo na tragu Platonovog miljenja, filozofija se
moe tumaiti kako kao erotologija, tako i kao tanatologija;
ve u njegovo doba filozofija se nala u egzistencijalnom
sreditu ljudskoga ivota - na razmei ljubavi i smrti. Bez
imalo kontradiktornosti Platon je mogao da kae kako je
filozofija tenja ka umiranju, ali i ljubav ka mudrosti i oba
pomenuta odreenja nalazimo u njegovim najslavnijim
dijalozima.
Poslednje pomenuto shvatanje filozofije, o tome kako
je filozofija ljubav prema mudrosti, tenja da se dospe do
mudrosti, sreemo u Platonovom opisu dijaloga koji vode
Sokrat i Diotima (Gozba, 203b-204a), a gde se govori o tome
kako je Erot zaet na dan svetkovine u ast Afrodite (i zato

www.uzelac.eu

19

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

tei lepoti); Platon, naime, pozivajui se na svima poznati

mit, pria kako je Erot nastao iz odnosa Penije, siromatva
(neimanja) (te je stoga vezan za zemlju) i Porosa, mudrosti
(i bogatstva), ime je okrenut lepom i dobrom); zato tei
saznanju, voli mudrost, vra je, arobnjak i sofist. Nije ni
smrtan, ni besmrtan; nije ni siromaan ni bogat; na sredini
je izmeu mudrosti i bez-umnosti. A, kako smo ve videli
[nijedan bog nije filozof i ne tei mudrosti, jer je ve po
prirodi mudar, dok bezumnici ne tee umnosti (mudrosti)
jer su sobom zadovoljni], mudrosti moe teiti samo onaj
koji je negde na sredini, i koji za neto najlepe smatra
upravo mudrost. Polubog Erot otelotvoruje ljubav i nagon
za lepim i stoga je on filozof i kao takav stoji izmeu
mudrosti i bezumlja jer mu je takvo naslee koje ima od
roditelja: dosetljivost oca i zabludnost majke.
S druge strane, filozofija se moe razumeti i kao
tenja prema smrti. Ovo odreenje sreemo takoe kod
Platona i to u njegovom dijalogu Fedon u kojem Sokrat pred
smrt kae svojim uenicima: "Svi oni koji na istinski nain
neguju filozofiju ni za im drugim ne tee nego da umru i da
budu mrtvi" (64a). Filozofija je izraz trajne tenje onom to
je istinito, no, dua, budui da se za naeg ivota nalazi u
vlasti tela i ula, ne moe dosegnuti istinu. Da bi to mogla,
mora se prethodno osloboditi tela. Filozofiranje je
oslobaanje due od tela, zbiranje due iz njene razbijenosti,
njeno zbijanje u isto miljenje. Smrt je odluno odvajanje
due od tela. Tako, filozofiranje je rastelovljenje due,
vebanje u umiranju. Zenonu iz Eleje se pripisivalo da je
rekao kako filozofija ui preziru prema smrti16. Platon
Velika je verovatnoa da se pomenuta misao koju izgovara
Sokrat u dijalogu Fedon, u potonjim vremenima pripisivala
Zenonu iz Eleje, kao njenom rodonaelniku, a u znak seanja na
njegovu neustraivost pred pogubljenje.
16

www.uzelac.eu

20

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

pretpostavlja da dua nadtrajava smrt. Druga mogunost

bila bi da se u smrti dua survava u nita (i ovde opet
dolaze u dodir bivstvujue i nita). Razumevanje Platonovog
odreenja filozofiranja kao tenje prema smrti pretpostavlja
da mi ovu tenju moemo pojmiti samo filozofirajui.
Dua usmerena smrti, moe, po verovanju Platona,
otii samo onom to na nju lii, onome to je kao i ona,
nevidljivo, boansko i besmrtno, onome to je umno.
Zadatak due je, da, za ovekova ivota, stiava buru
strasti, da se svagda predaje umovanju, jer dok dua
posmatra ono istinsko i boansko, ona nastoji da ivi iznad
svih svakodnevnih mnjenja, a nakon to umre dolazi onom
to joj je srodno - boanskom.
U dijalogu Drava Platon kae kako je filozofija
uenje o onom to je veno i nepromenljivo a to to je uvek
jednako (nepromenljivo), mogu shvatiti samo filozofi; budui
da nastoje da saznaju samo onom to je veno, to je veito,
filozofi ne nastoje da istrauju ono to je prolazno, niti se na
tome zadravaju; njih ne uznemirava nastajanje i
propadanje, kao ni sudbina stvari koje su podlone
promenama. Filozofa vodi istina kao to Telemaha u potrazi
za ocem, vodi Atina i zato je filozof uvek eljan znanja,
sudbinski, od samog poetka, predodreen da se bori za ono
to zaista postoji, on se ne moe zadovoljiti mnogobrojnim,
raznolikim prolaznim stvarima koje tek neko vreme traju i
stoga su u odnosu na na one nepromenljive samo prividne;
u vrline filozofa (koji tei pravom i istinitom svetu) spada
ono to je boansko i ureeno, a ljudi to obino ne shvataju,
ve filozofiju preziru i esto pogreno je shvataju upravo
zato to se njom ne bave kako treba (Drava, 535c).
U Aristotelovim belekama, koje su do nas dole pod
naslovom Metafizika, nalazimo stav da je filozofija isto to i
boansko (Met., 983a); ovo shvatanje blisko je onom kakvo
je zastupao njegov uitelj Platon, ali, kako to razumeti?

www.uzelac.eu

21

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Nekoliko redova pre ovog, polazei od toga da je filozofija

sama sebi svrha, Aristotel kae kako se "s punim pravom
moe rei da je njeno [filozofije] posedovanje vie nego
ljudsko" (982b). Ovde se Aristotel oigledno poziva na rei
Sokrata koji u dijalogu Fedon kazuje kako je dua u ivotu
beala od tela, i ako se iz njega povlaila u sebe samu, i to
joj je bio jedini napor (kojem je teila), to ne znai nita
drugo nego da je valjano negovala filozofiju. Razume se, za
Platona negovanje filozofije, i to valjano negovanje filozofije
ima svoj vii smisao a koji se sastoji u tome da se dua
pripremi za smrt jer filozofiranje i ne moe biti nita drugo
nego pripremanje za smrt. Tako se pokazuje da je bavljenje
filozofijom delatnost od najvieg znaaja i da se tako
dospeva do venog, odnosno boanskog, do onog to je sa one
strane svake promenljivosti, do bivstvujueg kao takvog.
Kod Aristotela nalazimo i stav da je filozofija
traenje poela17 i uzroka18 (Met., 981b), no to njegovo vano
odreenje pretpostavlja prethodno izlaganje i razumevanje
celokupne Aristotelove filozofije19, te njegovo opirnije
tumaenje zasad ostavljamo po strani. Ovde emo se,
imajui u vidu funkciju ovog spisa, zadrati na jednom
drugom odreenju filozofije a koje ukazuje kako je filozofija
uenje o bivstvujuem ukoliko ono bivstvuje (Met., 1003a);
Kako razumeti ovaj Aristotelov stav? Moglo bi se rei da
filozofija tei uvidu u to ta jeste. Ali, ta jeste? To to jeste,
jeste bivstvujue. Tenja tome da se ima uvid u to to jeste,

17Arch,

principium; osnova, ishodite, poetak: ono to je prvo iz

kojeg proizlazi sve ostalo (kao mnotvo bivstvujuih).
18 Stoicheon, Ursache, elementa; ovom reju oznaavaju se slova,
dakle, poeci svake nauke, osnovna znanja; osnove onog to se
pokazuje (senka kazaljke na sunanom satu).
19 Terminoloka razjanjenja za razumevanje ovog stava videti u
ve pomenutoj mojoj knjizi: Metafizika, Vrac 2006.

www.uzelac.eu

22

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

voena je pitanjem: ta je bivstvujue? Kod Aristotela ovo

pitanje sreemo u obliku: ta je bivstvujue ukoliko ono
bivstvuje? Moglo bi se na ovo pitanje odgovoriti sledeim
primerom: jedna kua moe biti svakakva: velika, mala,
lepa, runa, od ovakvog ili onakvog materijala, privatna,
dravna; u svakom sluaju: ona bivstvuje; ta znai to
bivstvuje? Bivstvovanje neke kue ne spada ni u materijal
ni u njene osobine; samo kazuje da ona jeste. ta znai to da
ona jeste, da je bivajua, da je neka stvar? ta je dakle to
jeste (bivstvujue, bivajue) to pripada zgradi? ta je kua,
ukoliko ona bivstvuje? Nije lako odgovoriti na ovo pitanje
ali, moemo ga preformulisati i pitati: ta je bivstvujue,
ukoliko bivstvuje (ukoliko jeste)? Dakle: ta je bivstvujue?
Bivstvujuim nazivamo sve o emu moemo ma na koji
nain rei da jeste. Filozofija uvek hoe da odgovori o celini
sveg bivstvujueg, hoe da kazuje o tome ta uopte jeste.
Celina bivstvujueg nalazi svoju granicu na niemu. Tako
pitanje o celini svega to jeste vodi pitanju o onom to nije.
Ono to jeste i ono to nije jo od najstarijih vremena, od
vremena Parmenida, idu zajedno. Tako se pitanje o
bivstvujuem sada moe postaviti i kao pitanje: ta je to po
emu se bivstvujue razlikuje od ne-bivstvujueg? Ako
pitamo za neko pojedino bivstvujue, onda ono kao
bivstvujue ne dolazi u pitanje; to se deava samo kad
pitamo za celinu bivstvujueg20.

Odreujui filozofiju kao uenje (nauku) o bivstvujuem kao

takvom, Aristotel ukazuje na trojaku razliku filozofije i ostalih
nauka:
- filozofija od poetka ima u vidu bivstvujue uopte,
bivstvujue u celini; nauke se konstituiu s obzirom na jednu
odreenu oblast bivstvujueg (zato se govori o posebnim
naukama);
20

www.uzelac.eu

23

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

ta bismo mogli da zakljuimo? Nita drugo no da je

filozofija tenja tome da se ima uvid u to ta jeste. Pitanje bi
sad moglo da glasi: ta je, to, ta jeste? ili jo preciznije: ta
jeste, to, ta jeste? Mogli bismo odgovoriti: to je mnotvo
stvari; ali, Platon je odgovorio drugaije: ta jeste, jeste to,
ta jeste. Kao odgovor na ovo, odluujue pitanje, ini nam
se, kao da dobijamo jednu tautologiju. Pitanje je: ta je to,
ta jeste; odgovor je: ta jeste.
Vidimo da se u pitanju: ta jeste, to, ta jeste? ta
jeste javlja dva puta: prvi put kao upitni, drugi put kao
relativni stav. Ovo ta jeste moemo odrediti kao
bivstvujue (Seiende), pa, nae pitanje sad glasi: ta je to
bivstvujue?
Odgovor bi bio: Bivstvujue jeste to, ta jeste.
Naglasak je na tome ta; to ta jeste, jeste bivstvujue. Sa
ovim odgovorom pala je odluka koja je odredila filozofiju od
Platona do Hegela i Niea.
Pitamo li, kako bivstvujue jeste, mi pitamo za
postojanje bivstvujueg, pitamo za bivstvovanje
bivstvujueg (Sein des Seienden). Bivstvovanje bivstvujueg
poiva u ta njegovog bivstvovanja (Wassein). U tome tabivstvovanju bivstvujueg (Wassein des Seienden)
ispunjava se bit (ili bivstvo) bivstvovanja (Wesen vom Sein).
To ta-neto-jeste (Wassein des Seinden), dakle bit onog to
jeste, u jeziku kasnije filozofije nazvano je essentia (nem.
Wesen); poznato je da bit uvek ide sa jo jednim drugim

- posebne nauke se dodue bave bivstvujuim, ali ne

bivstvujuim kao bivstvujuim s obzirom na njegovo bivstvovanje;
zato bit prirode nije predmet prirodne nauke, bit broja nije
predmet matematike (koja se bavi odnosima brojeva, ne pitajui
ta oni jesu);
- znanje je posedovanje saznanja nekog stanja stvari iz
njegovih poela i uzroka.

www.uzelac.eu

24

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

pojmom, sa pojmom existentia (nem. Dasein). Moramo

nastojati da razlikujemo bit (essentia, Wassein, Wesen) i
postojanje (existentia, Dassein, Dasein).
Platon je bivstvovanje odredio kao bit i kod njega se
po prvi put sree koren kasnije razlike izmeu essentia i
existentia. Pitanje o bivstvovanju je tema ontologije koju
odreuje pitanje o bivstvujuem kao bivstvujuem.
Ovde treba jo jednom ponoviti da se (nakon
spajanja gornje dve definicije) filozofija moe odrediti kao:
tenja da saznamo poela i uzroke na osnovu kojih
bivstvujue bivstvuje. Treba imati dve stvari u vidu: (a)
ukoliko filozofija posmatra bivstvujue kao takvo, ona se u
kasnijem govoru naziva ontologija; (b) ukoliko filozofija pita
o poelima i uzrocima sveg bivstvujueg, onda se ona naziva
metafizika.
Aristotel je ova dva pitanja: (a) uenje o
bivstvujuem kao takvom i (b) saznanje poela i uzroka video kao jedno pitanje. Mi bismo ih morali razlikovati, i to
pre svega, zato, to, u pitanju ta je bivstvujue, nije re o
poelima i uzrocima; ali, moda metafizika njeno pitanje o
poelima i uzrocima postavlja u svetlu pitanja o
bivstvujuem kao bivstvujuem? Moda isto tako, pitanje
ta je bivstvujue (shvaeno kao pitanje: po emu
bivstvujue bivstvuje), ve sadri pitanje o poelima i
uzrocima? Moda je, dakle, ontologija obuhvaena
metafizikom, a moda je metafizika obuhvaena
ontologijom? Budui da ovo pitanje otvara pitanje odnosa
filozofskih disciplina, i isto tako, samo pitanje mogunosti
filozofskih disciplina, neka ono ostane zasad otvoreno.
U II knjizi Metafizike (993b) Aristotel pie da je
filozofija nauka o istini; to on istie konstatujui kako je
razmatranje problema istine s jedne strane teko, a s druge
lako, a dokaz tome bio bi to, to "niko ne moe potpuno da
dostigne istinu, niti ona moe sasvim da mu izmakne, mada

www.uzelac.eu

25

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

svako ima da kae neto o prirodi" (993 ab). Na prvi pogled

vidi se kako istina nije samo privilegija filozofije, budui da
sve nauke za svoj cilj imaju dosezanje istine, a o istini se
esto govori i u svakodnevnom ivotu. Zato i nije odmah
jasno, po emu je filozofsko traenje istine neto do te mere
posebno i specifino, da se ono radikalno razlikuje od svega
drugog. Stvar postaje daleko jasnija tek kad se doe do toga
da su pitanje o istini i potraga za poelima i elementima dve
strane istog zadatka koji se postavlja pred filozofiju.
Mada emo se pitanju istine jo vraati, ovde treba
imati u vidu da grka re za istinu (alethea) govori iz duha
grkog jezika koji nije duh i naeg jezika. Taj duh jezika
Aristotel ne promilja, ve govori iz njega. On dovodi u vezu
pojmove alethea i phsis. Phsis je re za celinu sveg
postojeeg (prisutnog) koje se jo odreuje i kao bivstvujue;
za to se koristi izraz celina. Ovo treba samo da pomogne da
shvatimo da Aristotel (nastavljajui se na presokratovce
koji su se bavili onim to je bit phsisa) odreuje istinu kao
bivstvujue, kao celinu onog to jeste, kao neskrivenost
njegovog bivstvovanja. Ako ovo imate u vidu, onda ete
lake razumeti i Hegelov stav iz predgovora Fenomenologiji
duha koji glasi Das Wahre ist die Ganze. Ako se ima u vidu
da Hegel bivstvovanje u bivstvujuem interpretira kao
miljenje, kao bivanje i kao pojavljivanje, da su miljenje,
bivanje i pojavljivanje horizonti njegovog miljenja, a da
pritom, bivstvovanje bivstvujueg proima celinu sveta kao
mo miljenja, kao kretanje bivanja, kao otkrivanje
skrivenosti privida, onda se d razumeti da ovo "trojstvo"
Hegel objedinjuje izrazom pravo, istinito (das Wahre).
Istinito je spekulativni naziv apsolutnog koje nije ni stvar,
ni nad-stvar, ni konano bivstvujue, ni beskonani bog. To
apsolutno jeste bivstvovanje koje je u sebi miljenje, bivanje
i pojavljivanje. Moemo se zapitati: zato Hegel to apsolutno
odreuje kao istinito?

www.uzelac.eu

26

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Treba initi razliku izmeu istine i istinitog. Istina je

supstancijalizovano istinito. Istinito je transcendentalno21,
dok je istina saglasnost sa stvari koja se izraava sudom.
Kad kaemo istinito, mi mislimo na ono to je pravo, to
odista jeste, mislimo na ono to je bivstveno, mislimo na ono
pravo koje stoji nasuprot prividnom. Istinito za Hegela je
pravo bivstvujue, ono bivstveno bivstvujue ntos n. Re
je o onom stvarnom to deluje, o onom to nije pokretno, ve
o onom to je kretanje, o onom to u sebi svetli, o onom to
ne svetli uz pomo drugog ve svetli u sopstvenom svetlu.
Istinito je za Hegela bivstvovanje koje se pojavljuje
(parousa) u svem bivstvujuem, a apsolutno je istinito jer
ono svetlost poseduje u sebi, jer je igra sutine i
pojavljivanja i zato je ono za ovog filozofa ne samo
supstancija nego i subjekt, a o emu on izriito govori u
predgovoru Fenomenologije duha.22
Ovo dovoenje istine, odnosno istinitog u blisku vezu
s bivstvovanjem , koje sreemo kod Hegela, postaje mnogo
jasnije, kad se ita u kontekstu Aristotelove filozofije (Met.,
993 b).
Svo saznanje, odnosno otkrivanje, kree se unutar
celine bivstvujueg koje istovremeno predstavlja cilj
saznanja; celina bivstvujueg nije neto meu ostalim
postojeim, neto to bi se menjalo, kretalo, izgubilo - zato je
ono neskriveno, tj. istina. Za razliku od nauka, filozofija ne
ini otkria; njena tema je ono to je poznato, celina
prisutnog kao takvog, ono to je oveku otkriveno - istina.
"Kao to dnevno svetlo zaslepljuje oi slepih mieva, tako i
O prirodi transcendentalnih odreenja bivstvujueg, posebno o
odnosu istinito istina, videti u mojoj knjizi: Metafizika.
22 Opirnije o ovome videti u: Fink, E.: Sein und Mensch. Vom
Wesen der ontologischen Erfahrung, Alber, Freiburg i Br. 1977, S.
65-66.
21

www.uzelac.eu

27

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

ono najoiglednije od svega zastire miljenje u naoj dui"

(993b). Ovo e vas svakako podsetiti na uveni stav Hegela
o tome kako se "filozofija bavi onim to se obino smatra
poznatim". Iako emo se tom stavu jo vratiti, nije na odmet
i ovde podvui znaaj ovog uvida: ono najpoznatije, ono
najobinije, to je u isto vreme i najzagonetnije i
najtajanstvenije; svojom obinou, prisutnou,
pristupanou, ono nas zavodi na stranputicu, dovodi nas u
situaciju da poverujemo kako to to vidimo istovremeno i
znamo, a ne znamo pritom ono to je daleko vanije: da ono
"poznato nije istovremeno i saznato".
*
Ima filozofa koji smatraju da je u novo doba filozofija
krenula potpuno novim putem i da je razlika meu starom i
novom filozofijom toliko velika, da je ponor meu njima
toliko dubok, da se mora govoriti o dve posve razliite
filozofije, o jednoj, koja vodi do kraja renesanse i zavrava
se sa panskom neosholastikom, i drugoj, koja poinje s
francuskim filozofom Rene Dekartom (1596-1650) i traje do
naih dana. S druge strane, ima i onih koji ukazuju da taj
ponor i nije tako dubok, da je on ak premostiv, budui da je
problemom bivstva, odnosno supstancije, determinisana
kako "stara" tako i "nova" filozofija.
Kada je re o tumaenju prirode i porekla filozofije,
nita se u tom smislu, s pojavom nove filozofije, nije bitno
promenilo: svaki od filozofa novog doba nastojao je, poput
svojih prethodnika, mada na svoj nain, u duhu svoga
vremena da odgovori na ve u dva maha ovde pomenuto
pitanje upueno Solonu, pitanje o tome ime se on zapravo
bavi. Sve ovo, dozvoljava nam, da navedemo jo neka
odreenja filozofije, a koja su nastala u poslednjih nekoliko
stolea.
Tako, u predgovoru francuskom izdanju svog spisa
Principi filozofije (1647; lat. izdanje 1644), Dekart pie o

www.uzelac.eu

28

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

tome kako re filozofija znai studiranje mudrosti, pri emu

se pod mudrou ne podrazumeva samo mudrost u obinom,
svakodnevnom znaenju te rei, a to je svakome poznato,
ve potpuno znanje o svim stvarima koje ovek moe saznati,
odnosno: orijentacija za ivot (da se ostane u zdravlju i da
se iznau sve vetine); za ovladavanje takvom mudrou
nuno je poeti sa istraivanjem poela (principa) koja treba
da ispunjavaju dva uslova: (1) da budu jasna i evidentna te
da ljudski duh ne moe u njih sumnjati, i (2) da sva
saznanja stvari poivaju na njima (a ne suprotno tome); to
znai, da poela, odnosno, principi moraju biti apriorni, to
e rei: da prethode svakom iskustvu.
Nemaki filozof Imanuel Kant (1724-1804) smatrao
je da je "filozofija ideja potpunog znanja koja nam pokazuje
poslednje svrhe ljudskog uma; ona je nauka o najvioj
maksimi upotrebe naeg uma (ukoliko pod maksimom
mislimo na unutranji princip izbora izmeu razliitih
ciljeva); u ovom poslednjem znaenju ona je nauka o odnosu
sveg saznanja i upotrebe uma s obzirom na poslednje svrhe
ljudskog uma". Pred filozofom se, po Kantovom miljenju,
javljaju tri kljuna pitanja: (a) ta mogu da znam? (b) ta
treba da inim? i (c) emu se mogu nadati? Sva ova tri
pitanja svode se na jedno, a to je: ta je ovek? Na prvo
pitanje odgovara metafizika, na drugo moral, na tree
religija, na etvrto antropologija. U krajnjoj liniji, osnovna i
najtemeljnija disciplina je antropologija, jer se prva tri
pitanja odnose na etvrto.
U delu Kritika istoga uma (1781), koje mnogi s
razlogom smatraju jednim od najveih filozofskih dela svih
vremena, u dlu ija je tema arhitektonika istoga uma,
Kant pie kako je filozofija sistem sveg filozofskog saznanja.
Filozofija je, kae ont, "obrazac svih pokuaja filozofiranja.
Obrazac koji treba da slui za ocenjivanje svake subjektivne
filozofije ija je zgrada esto vrlo raznolika i promenljiva po

www.uzelac.eu

29

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

svom obliku. Na taj nain, filozofija je ista ideja o jednoj

moguoj nauci koja in concreto nigde nije data, ali kojoj mi
pokuavamo da se pribliimo na raznim putevima sve dok
ne bude otkrivena jedina u ulnosti vrlo zarasla staza i dok
nam ne poe za rukom da kopiju koja dosad nije uspela,
uinimo, ukoliko je to oveku dosueno, jednakom praslici.
Sve dotle ne postoji nijedna filozofija koja se moe uiti;
zaista, gde je ta filozofija, kod koga se ona nalazi i po emu
je moemo poznati?"23 Kant ovde jasno istie da niko ne
poseduje filozofska znanja kao to se mogu posedovati
nauna i to je razlog tome da filozofija postoji samo kao
stalno vebanje u filozofiranju i zato se, kako on kae na
istom mestu, "uiti moe samo filozofiranje ali ne i
filozofija".
Misao da filozofija zavisi od oveka a ne samo ovek
od filozofije, nalazimo kod drugog velikog predstavnika
nemake klasine filozofije, Kantovog nastavljaa, J.G.
Fihtea (J.G. Fichte, 1162-1814) koji kae da: "kakva se
filozofija bira, zavisi od toga kakav je ko ovek; jer, filozofski
sistem nije mrtav komad pokustva koji bi se mogao odloiti
i prihvatiti kako nam je volja, nego je on oduhovljen duom
onog oveka koji ga ima". Za filozofa, kae u istom spisu
Fihte, "ovek mora da bude roen, za to odgajan i da
samoga sebe za to odgaja; meutim, ovek se nikakvim
ljudskim umeem ne moe takvim napraviti"24.
Ni najvei filozof svog vremena, Hegel (G.W.F.
Hegel, 1770-1831) nije mogao a da ne tematizuje pitanje
filozofije na nizu mesta u svojim spisima. Tako, u spisu gde
je nastojao da izloi nacrt celokupnog svog filozofskog
sistema, u Enciklopediji filozofijskih nauka ( 2), Hegel pie
da se filozofija moe odrediti kao misaono razmatranje
23
24

Kant, I.: Kritika istog uma, BIGZ, Beograd 1990, str. 497.
Fihte, J.G.: Uenje o nauci, BIGZ, Beograd 1976, str. 120.

www.uzelac.eu

30

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

predmeta; ono to je ljudsko, kae on u pomenutom spisu,

odlikuje se time to se postie pomou miljenja. Filozofija
je poseban, osobit nain miljenja; u filozofiji miljenje
postaje pojmovno spoznavanje. Hegel ima u vidu miljenje
koje je razmiljanje (koje reflektira, koje je refleksija), "koje
za svoj sadraj ima misli kao takve pa ih dovodi do svesti".
Filozofija (refleksija) sadrana je u "razmiljanjem
proizvedenim mislima o oblicima svesti".
Filozofija je svoje vreme obuhvaeno mislima, kae
Hegel u predgovoru jednom drugom svom spisu,
objavljenom nekoliko godina kasnije, u predgovoru spisa
Osnovne crte filozofiji prava (1822)25. Filozofija obuhvata
duh svog vremena. Kao to individua ne moe preskoiti
svoje vreme, kae on, tako filozofija ne moe prei preko
svog sadanjeg sveta. Ono to se moe pojmiti, ono ta jeste,
jeste zadatak filozofije, istie Hegel, a to ta jeste jeste um;
svaki individuum je dete svog vremena i zato je filozofija njeno vreme obuhvaeno u mislima. Ludo bi stoga bilo
misliti da filozofija moe biti izvan njenog (njoj savremenog)
sveta, kao to ni individuum ne moe da prekorai svoje
vreme..."26
Hegel hoe da kae da nema neke vene univerzalne
filozofije, koja bi bila van vremena pa tako vaila u svim
vremenima i bila opteobavezujua. On, bez neposrednog
ukazivanja, podsea na Platona koji je, videli smo, rekao da
mudrost pripada samo bogovima, a ljudima, tek tenja ka
mudrosti. Tako se jo jednom podvlai da je filozofija
ljudska i samo ljudska stvar, da se njom moe baviti jedino
ovek. Ona je njegova privilegija, ali, videemo, i njegova
obaveza. Svako odbacivanje filozofije je u krajnjoj liniji ipak
Hegel, G.V.F.: Osnovne crte filozofije prava, V. Maslea,
Sarajevo 1989, str. 18
26 Op. cit., str. 18.
25

www.uzelac.eu

31

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

filozofiranje, nezavisno do toga to je to moda i najgore

filozofiranje.
Pravo filozofiranje mora uvek biti upravljeno ka
celini, ka celini svega to jeste, ka svetu; filozofija je misao o
svetu kao takvom. To isto kazuje i Hegel: on istie kako je
filozofija misao sveta, ali dodaje, da je to takva misao koja
uvek dolazi prekasno da pouava kakav svet treba da
bude27. Kao misao sveta filozofija se javlja tek poto je
stvarnost ispunila svoj proces razvoja i dovrila se, istie
Hegel. U svom dovrenom obliku ona se moe javiti tek na
kraju, na kraju istorije. "Kada filozofija svojim sivilom slika
na sivome, onda je jedan lik ivota ostario, a sivilom na
sivome ne moe se podmladiti, nego samo spoznati;
Minervina sova poinje svoj let tek u suton"28.
Hegel je svoju filozofiju video ne samo kao vrhunac
istorije filozofije, ve kao i njen kraj, kao njeno konano
ostvarenje. Danas se ovakvo shvatanje moe dovesti u
pitanje. Hegel moe biti u pravu, ako je re o jednoj
odreenoj vrsti filozofije, kakva je njegova filozofija. Sa
njegovom filozofijom odista se zavrava jedan mogui nain
filozofiranja, ali, niti prestaje filozofiranje, niti se ukida
filozofija kao takva. U tom smislu filozofija ne moe biti
ostvarena, ukinuta i time odbaena, kao to ni metafizika
ne biva prevladana preobraajem u tehniku, budui da je i
sama tehnika tek prolazna forma metafizike, a danas,
svakim danom sve izvesnije je da se tehnika sve ubrzanije
preobraa u metafiziku nove stvarnosti29 proizvedene
digitalnim tehnologijama.
Op. cit., str. 19.
Hegel, G.V.F.: Osnovne crte filozofije prava, V. Maslea,
Sarajevo 1989, str. 19.
29 U spisu Die Kehre, M. Hajdeger je pisao o tome kako "tehnika
ija je bit samo bivstvovanje nikada nee dozvoliti oveku da bude
27
28

www.uzelac.eu

32

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

S druge strane, Hegel je svestan vremenitosti

filozofije i nedovoljnosti njenih dostignua: pozivajui se na
misao Platona iz dijaloga Fedon (84ab) o tome kako to to
filozofija daje, traje samo preko noi i da svaki dan poinje
od poetka, Hegel za filozofiju kae i to kako postoji
predstava da je ono to filozofija proizvodi onakvo preko
noi uraeno delo kao Penelopino tkanje koje se svaki dan
nanovo zapoinje30. Hegel vidi nesporne rezultate kojima se
filozofija s pravom moe pohvaliti, ali, on ne moe a da ne
konstatuje postojanje mnotva stavova ija je trajnost i
sudbina poput tkanja Penelope.
Zato filozofija svakog dana poinje od poetka?
Zato su najvei filozofi sebe smatrali, do kraja ivota,
poetnicima u filozofiji, kao to je o sebi govorio Edmund
Huserl. Tu nije re ni o neznanju ni o neobrazovanju: do
takvih izjava dolazi se posle dubokih uvida o prirodi
filozofskog miljenja. Tako neto deava se u sluaju kad se
shvati da iskustvo nije nain ovekovog odnosa ka
bivstvovanju, ve da je ono isto samoodnoenje
bivstvovanja ka sebi samom. Ovo je shvatanje blisko
Hegelu, ali, kasnije i Hajdegeru. Miljenje filozofije je
miljenje onog to odista jeste i izvorno miljenje moe se
nai samo tamo gde postoje stvarni motivi za miljenje.

prevladana". To moe biti tano, no, ako tehnika nikad ne moe

biti prevladana od strane oveka, to ne znai da ona ne moe biti
prevladana od same sebe i sebe iz sebe same ukinuti prevoenjem
u neku drugu formu, nezavisno od oveka koji i dalje nije vladar
samog bivstvovanja. O iznenada otvorenoj perspektivi
metamorfoze ne samo metafizike, ve i tehnike, kao njene
prolazne forme, videti u knjizi: Uzelac, M.: Disipativna estetika,
Via kola za obrazovanje vaspitaa, Vrac 2006, str. 62-3.
30 Hegel, G.V.F.: Osnovne crte filozofije prava, V. Maslea,
Sarajevo 1989, str. 7.

www.uzelac.eu

33

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

U svakodnevnom ivotu vrebaju nas zamke na

svakom koraku. Od toga nisu izuzeti ni oni koji se bave
filozofijom; njena svojstvenost, kao to smo ve bili
pomenuli, rekao je Hegel, zapoinjui predavanja iz istorije
filozofije, jeste u tome to ona prouava ono to se inae
smatra poznatim31. Ono to se upotrebljava, ono ime se
nasumice rukuje, to nam se ini najblie jer je najee u
naoj blizini, to jeste zapravo nepoznato, kae Hegel, ako se
nema filozofsko obrazovanje. Ideja nije neto neposredno
dato; ona tek mora da postane ono to jeste. Ono to je po
sebi, mora za oveka da se opredmeti, da postane "za
oveka", da on postane toga svestan. Tema filozofije je ono
opte poznato, celina postojeeg kao takva - istina; za
razliku od nauke, filozofija (bavei se poznatim) ne ini
otkria kakva su svojstvena u oblasti nauke; njen cilj nije
otkrivanje "novog" te vrste, kakvo sreemo u nauci ili ak i
u umetnosti. Zadatak filozofije je da iznese na videlo ne ono
to je novo, ve ono to oduvek jeste a jeste u osnovi svega
to nam je dato da ga na ma koji nain, ma kojim
sredstvima dokuimo. I zato, itajui ove Hegelove redove,
odmah se priseamo Platona: i on govori o tome i to govori
isto, govori o istini, ali na jedan drugi, pesniki nain, dok
Hegel govori jezikom nauke, jezikom koji je nama moda i
blii, ali samo u sluaju ako smo na njega naueni, ako smo
ga uenjem usvojili. U protivno sluaju, lako se moe desiti
da nam rei Platona budu blie, samim tim to su izreene
neposrednije, to su blie predmetnom svetu, to su
slikovitije, jer taj deo sveta nije se u meuvremenu
radikalno izmenio kao to je to sluaj s nekim u
meuvremenu nastalim svetovima, a tu pre svega mislim
na virtualne svetove nastale razvojem digitalne tehnologije.
Hegel, G.V.F.: Istorija filozofije I, Kultura, Beograd 1970, str.
24.
31

www.uzelac.eu

34

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Pa ipak, ini se da nema naina da se lake naemo

na stranputici miljenja, nego u sluaju kad se dotaknemo
jezika filozofije. Stalno istiemo da je predmet i cilj filozofije
jedan, a istovremeno svedoci smo da se o tom jednom
predmetu i jednom cilju govori na najrazliitije naine. Ako
nam je blii jezik Platona (mada je to samo prividno tako),
ako nam je jezik kojim govori Hegel znatno tei i mnogima
odbojan, jo e vie strano delovati filozofski jezik kojim
izlae svoju filozofiju jedan od najuticajnijih filozofa XX
stolea Martin Hajdeger (M. Heidegger, 1889-1976), koji u
ve na samom poetku ove knjige pomenutom spisu ta je
metafizika?, o filozofiji govori sledee: "Ukoliko ovek
egzistira, deava se na odreen nain filozofiranje. Filozofija
- ono to nazivamo tim imenom - jeste stavljanje u pokret
(In-Gang-Bringen) metafizike u kojoj (metafizici) ona
(filozofija) dolazi sebi i do svojih zadataka. Filozofija dolazi
u pokret uskakanjem vlastite egzistencije u temeljne
mogunosti opstanka celine. Za taj uskok (Einsprung)
odluujue je: (1) davanje prostora bivstvujuem u celini, (2)
oslobaanje sebe u niem, tj. oslobaanje od idola koje
svako ima i kojima voli da pribegne ponekad, konano (3)
naputanje ovog lebdenja i stalno vraanje na temeljno
pitanje metafizike koje nita samo iznuuje: Zato je uopte
bivstvovanje a ne naprotiv nita".
Nakon ovog navoda, postavljamo sebi pitanje: kako
do tako neeg dolazi, da, stvari i istina o njima mogu biti
isti, a govor o njima toliko razliit, da se usled toga ni sam
predmet vie u svojoj jasnosti ne prepoznaje? Sve ovo moda
je znatno sloenije, no to izgleda na prvi pogled. Razloge
gore pomenutoj neprilici moda treba traiti u prirodi
samog predmeta filozofije. Pitanje stvari nije nimalo
jednostavno, posebno u sluaju kad znamo da ih moemo
videti i misliti samo takvima kakve su one za nas, takve,
kakve se nama pokazuju a ne takve kakve odista jesu po

www.uzelac.eu

35

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

sebi. Da li razliitost pristupa jednoj te istoj stvari u

razliitim vremenima opravdava i razliit govor o njima?
Hajdeger kae da je filozofija univerzalna fenomenoloka
ontologija32; pri definisanju filozofije on tu ima u vidu
hermeneutiku33 opstanka shvaenu kao izlaganje
bivstvovanja opstanka, odnosno, kao analitiku
egzistencijalnosti egzistencije; ta analitika, kae Hajdeger,
odredila je kraj niti vodilje sveg filozofskog (postavljanja)
pitanja tamo odakle ono izvire i ka emu se vraa. Ali,
izrada strukture bivstvovanja opstanka ostaje samo put,
dok jedini i pravi cilj je obrada pitanja bivstvovanja uopte.
Tematskoj analitici egzistencije potrebna je svetlost iz ve
prethodno razjanjene ideje bivstvovanja uopte.
Nesporno je da jezik savremene filozofije izuzetno
postaje sloen i zahteva izuzetan napor da bi se misao
dananjih filozofa mogla razumeti. No, u isto vreme, ne
smemo izgubiti iz vida da u mnogo sluajeva jezik starih
filozofa, jezik naih prethodnika, samo je prividno lak i
prozraan. Stvar je samo u tome to su podvodne hridi
zamaskirane, esto tee uoljive, pa mi i ne primeujemo
pravi put kojim bi ti tekstovi to su doli do nas hteli da nas
vode, niti nasluujemo prave misli njihovih autora, ve u
najveem broju sluajeva, govorimo zapravo o sebi, o svom
razumevanju njih a ne o njihovom govoru upuenom nama.
Ako nas ve oekuju tekoe u dijalogu sa starima
koji je jednako nuan kao i dijalog sa savremenicima, nema
razloga da se za to ne pripremamo prouavajui i
Heidegger, M.: Sein und Zeit, M. Niemeyer, Tbingen 1984, S.
38.
33Hermeneutika /hermeneutik techn/ - sposobnost, vetina
izlaganja, tumaenja; najpre posebna metoda klasine filologije u
istraivanju i objanjavanju starih tekstova, zatim, disciplina koja
tumai i obrazlae duhovno stvaranje uopte.
32

www.uzelac.eu

36

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

studirajui Hajdegerovo odreenje filozofije, saeto iskazano

na kraju njegovog glavnog dela, odreenje ija svaka re
zahteva do te mere duboko i opirno tumaenje da ono moe
biti sadraj itave jedne knjige, a to odreenje glasi:
"Filozofija je univerzalna fenomenoloka ontologija, koja
polazi od analitike opstanka, a ta je kao analitika
egzistencije, odredila kraj niti vodilje itavog filozofskog
postavljanja pitanja tamo odakle ono izvire i kuda se
vraa"34.
Ovo je jedna od najboljih i najpreciznijih definicija
filozofije; ali, za njeno razumevanje, nije dovoljno, kao to
neki misle, samo je proitati, ve je treba i razumeti. Za
razumevanje je potrebno vreme, neophodan je napor
miljenja i vreme koje se kvantitativno ne moe unapred
apriorno odrediti.
Da postoji uska veza filozofije i miljenja, potvruje i
stav austrijskog filozofa Ludviga Vitgentajna (L.
Wittgenstein, 1889-1951) koji u svom ranom spisu Logikofilozofski traktat istie kako je svrha filozofije logiko
razjanjenje misli. Filozofija nije teorija, istie on, nego
aktivnost; filozofsko delo sastoji se bitno od rasvetljavanja i
rezultat filozofije nisu "filozofski stavovi", nego
pojanjavanje pojmova, pa filozofija pre svega, "mora uiniti
jasnim i otro razgraniiti misli koje su inae, tako rei,
mutne i rasplinute" (4.112).
Treba navesti esto citirane zavrne rei
Vitgentajnovog Traktata: "o onom o emu se ne moe
govoriti o tome treba utati"; time je Vitgentajn hteo rei
da se smisleno moe govoriti samo o onom to se nauno
moe verifikovati, a da su svi filozofski iskazi zapravo

34Heidegger,

M.: Sein und Zeit, M. Nyemeier, Tbingen 1984, S.

38; 436.

www.uzelac.eu

37

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

quasi-iskazi i da je o metafizikim sudovima nemogue

izjanjavanje jer se ne mogu nauno verifikovati35.
Re je o jednom tipino antifilozofskom stanovitu, o
shvatanju kojim je proeta itava anglo-saksonska filozofija
kao i savremena filozofija nauke. Po tom shvatanju moe se
govoriti samo o naunim iskazima, odnosno, o onome to se
moe nedvosmisleno proveriti. Svi drugi, nauno
neproverljivi stavovi, jesu besmisleni. Ironijom sudbine, to
isto se danas moe rei za veinu savremenih teorija u
oblasti fundamentalnih nauka, u atomskoj fizici,
matematici, a posebno kosmologiji. Veina tih teorija ne
podlee proveravanju, jer je proveravanje njihovih iskaza u
tradicionalnom znaenju te rei nemogue. Zato sve te
teorije mnogo vie danas pripadaju estetici, a neka od
njihovih reenja, usled harmonije, i elegancije koju sadre u
sebi, proglaavamo za umetnika dela.36
Ovo, tipino antifilozofsko shvatanje, navodi se samo
zato, da bih u njegovom kontekstu mogao da se istakne
znaaj rei jednog drugog velikog filozofa XX stolea Teodora Adorna (T. Adorno, 1903-1969). U svojim
predavanjima o filozofskoj terminologiji, gde on
suprotstavlja filozofiju naukama, ukazujui na to kako
filozofija nema svoj odreen, samo za nju rezervisan
predmet (kao to je to u sluaju nauka), ve taj predmet sve

Ovde se otvara ozbiljno pitanje: zato je filozofiji potrebna

verifikacija od nauke koja dolazi posle nje. I koja to nauka moe
biti u stanju da verifikuje filozofske iskaze? Ako su dananje
nauke ugroene, one su ugroene jer nemaju filozofski
obrazloene temelje. Filozofija moe jedina opravdati i utemeljiti
samu sebi i tu joj od pomoi nisu nauke zasnovane na mogunosti
i nunosti empirijske provere.
36 Videti o tome u mojim knjigama: Postklasina estetika (Vrac,
2004) i Disipativna estetika (Vrac, 2006).
35

www.uzelac.eu

38

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

vreme trai, i zato opstaje u naporu da izrazi upravo ono to

je toga asa jo neizrazivo, to je nepojmljivo, Adorno kae:
"filozofija je permanentan, oajniki napor da se kae ono
to se, zapravo, ne moe kazati"37. Pravi, i veliki paradoks,
koji iskrsava pred filozofiju vidi se u tome to ona ono to je
nepojmovno zastupa uvek i samo pomou pojma; filozofija
nastoji da miljenjem zahvati ono to se ne moe misliti38 i
zato je ona kretanje duha39 ija je sopstvena intencija istina40. Filozofija je kretanje, ona nije neto fiksirano i
kruto, jednom zauvek dato, ostavljeno potomstvu na negu i
ponavljanje. Filozofija je proces, delatnost ljudskog
miljenja koje za svoj predmet ima bivstvovanje kakvo je
ono po sebi.
Zato, kao zakljuak, ali jo vie kao opomena, ovde,
na poetku ovakvog naina uvoenja u filozofiju, mogu
dobro posluiti rei Adorna iz ve pomenutog njegovo spisa:
"ko nee da se upusti u rad uma, neka die ruke od
filozofije"41.
Ova mudra preporuka ima poznato poreklo: ono se
nalazi u Hegelovom Predgovoru za Fenomenologiju duha:
"Ko trai samo okrepljenje, ko arko udi da zamagli
zemaljsku raznolikost svoga ivota i misli da neodreeno
uiva u tome neodreenom boanstvu, taj neka se sam
Adorno, T.: Filozofijska terminologija, V. Maslea, Sarajevo
1986, str. 76.
38 Op. cit., str. 80.
39 Op. cit., str. 81.
40 Ovde ponovo, nakon Platona, nakon Hegela, nakon Hajdegera,
nailazimo na misao da cilj filozofije jeste istina. ta je to u istini
toliko zagonetno, toliko neophodno za istraivanje da pitanje
istine ima prednost u odnosu na veinu drugih pitanja? Ne baca li
ovo pitanje izvesno svetlo i na poznati postupak Pontija Pilata?
41Adorno, T.: Filozofijska terminologija, V. Maslea, Sarajevo
1986, str. 116.
37

www.uzelac.eu

39

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

pobrine gde e to da nae; on e sam lako nai sredstva da

sebi neto doara i da se time razmee. Ali filozofija se mora
uvati elje da bude okrepljenje due"42. Hegel upozorava, a
na to se nadovezuje i Adorno, da pogreno je od filozofije
oekivati utehu, kako je to inio prelazei iz filozofije u veru
poslednji filozof antike (i helenistike) epohe Boetije (470527). Istina on svoj poslednji spis Uteha filozofije pie
neposredno pred svoje pogubljenje i njegovo shvatanje
duboko je ljudsko ako i nije filozofsko. Utehu moe pruiti
misao o zagrobnom ivotu, ali ne i filozofija koja ostaje
zagnjurena u nae konkretno sada i ovde; utehu moe
pruiti hrianska misao, ali ne i grka filozofija. Filozofija
je, po reima Platona, nalik dugi koja povezuje nebo i
zemlju, bogove i ljude, ali ona je iskljuivo ljudska,
ovostrana, ona je samo priprema za smrt, a moda i
priprema za venost, za dimenziju istine u kojoj je filozofija
nepotrebna jer je tu mudrost u potpunosti dosegnuta, jer
tek tako istinito, dobro i lepo istinski su transparentni.
U prvi mah moe biti neobino da se u jednom
kratkom spisu a pod ovako velikim naslovom toliko panje
posveuje opte-poznatim stvarima. Za to sam se odluio
samo stoga da tome ne bih potom bio obavezan dati prostor
u nekoj od drugih knjiga. Istovremeno, ukazivanjem na
neka od odreenja filozofije koja nam donosi filozofska
tradicija, prua se prilika da se makar neto kae i o samoj
prirodi filozofije, o njenim osnovnim svojstvima i njenom
predmetu. U narednom poglavlju bie razmotreno pitanje
samog poetka filozofije: ime to poinje filozofija? ta
uslovljava njen poetak i gde je taj poetak?

42

Hegel, G.V.F.: Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd 1974, str.

5.

www.uzelac.eu

40

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

2. Spekulativni poetak filozoflje

Ako je filozofija odista u nae vreme dola do svoga
kraja, i ako se mi nalazimo na njenom kraju ne samo
misaono ve i vremenski, to nam daje nesvakidanju
mogunost, kakvu nisu imale ranije epohe mogunost da
znajui kraj filozofije, pitamo o njenom poetku. U isto
vreme, ovde se ne misli poetak u samo u njegovom
istorijskom smislu, ve prvenstveno u logikom smislu;
ukazuje se na poetak kao tlo na kojem se filozofija
konstituie.
Do toga metafizikog tla, odnosno do mesta na kom
nastaje i iz kog izrasta filozofija mogue je dospeti samo
redukcijom, koja kao izraz novog zapoinjanja u
filozofiranju, hoe da prevlada prirodni ivot zagubljen u
svetu, to za posledicu ima da se i samo miljenje sveta
mora staviti u zagrade. Posledica toga je da se pitanje
poetka pokazuje kao pitanje prelaska od prirodnog ka
filozofskom stavu, a to znai da se do pouzdanog tla na kom
poiva filozofija i od kojeg se tek moe na svoj put otisnuti
miljenje, dolazi iskljuivo jednim "kretanjem unazad",
redukcijom onog to je kasnije i naknadno preeno i u
vremenu zadobijeno, redukcijom poznatom pod nazivom
transcendentalna redukcija. U protivnom sluaju, pomenuto
tlo koje mi ovde nastojimo tematizovati, i koje filozofska
tradicija oznaava razliitim pojmovima, bilo bi injenica
meu drugim injenicama, injenini svet koji je svima
poznat kao takav, a koji od davnina vodi svako miljenje na
put relativizma.
Potraga za tlom jeste potraga za apsolutom, a taj se
u novovekovnoj filozofiji pokazuje kao ono to omoguuje
sve drugo, kao ono na emu sve drugo poiva i odakle ima
svoj razlog. U novom veku to tlo nije vie neto predmetno,
materijalno, ono sad poprima duhovnu prirodu, ono je svest

www.uzelac.eu

41

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

(Dekart), transcendentalna svest, transcendentalna

subjektivnost (Huserl) koja nije nita drugo do "korelat
sveta", reeno jezikom fenomenologije, njegova "svesna
intersubjektivnost".
Rekli smo da svaku od novovekovnih filozofija, kao i
svaki od moguih filozofskih pravaca, odlikuje posebni
filozofski jezik; u ovom sluaju to je jezik izgraen u
filozofskim istraivanjima Edmunda Huserla i filozofa iz
njegovog kruga. Njegovo intenzivno bavljenje filozofijom
Dekarta ve od samih poetaka pokazuje svu vanost i
neophodnost potrage za poetkom; njegovo ukazivanje na
mnotvo puteva koji vode u fenomenologiju, to samo jo vie
potvruje, a permanentno insistiranje na redukciji kao
metodi, posledica je nastojanja da se oslobodi i na videlo
izvede jedan "pozadinski svet", te da se tako na istinski
nain dospe do samoga sveta.
Svi ti "putevi u fenomenologiju", bili oni
kartezijanski, psiholoki, ili egoloki, imali su za
pretpostavku potrebu za sistematskim izlaganjem
fenomenoloke filozofije. Da bi se tako neto uopte i moglo
zapoeti prethodno se morala problematizovati sama
nauka, morala se u pitanje dovesti njena univerzalna
vladavina, a to je opet bilo mogue samo kritikim
razmatranjem njenih polazinih osnova. Huserl je smatrao
da "saznanje i filozofija nisu za itaoca, dakle za onog ko se
uputa u filozofiju, tako jasni pojmovi kao to je to pojam
nauke", ali nije gubio iz vida da problematian momenat u
kritici savremene nauke ne lei u trijumfu njenih rezultata
ve u sve vie narastajuoj krizi njihovog smisla.
Eugen Fink, Huserlov uenik i njegov poslednji
asistent, poetak izlaganja video je kao izlaganje poetka,
kao eksplikaciju principa na kojem poiva sama filozofija, te
je smatrao da prvo treba izloiti poloaj filozoflje u svetu, a
tek potom pristupiti pitanju redukcije, i nakon toga, u

www.uzelac.eu

42

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

treem koraku, pristupiti izlaganju reduktivne i

progresivne fenomenologlje, jer se samo tako moe dospeti
do najvie jasnosti.
Do latentnog ali konsekventnog razlaza uenika i
uiteljadolo je ve 1932. godine u vreme Finkove prerade
Huserlovih Kartezijanskih meditacija; Huserlovo drugaije
vienje itave stvari, kao to je to danas opte poznato,
rezultiralo je radom Kriza evropskih nauka i
transcendentalna fenomenologija (1936) i naputanjem ideje
da se preradom Kartezijanskih meditacija (1931) moe
nainiti definitivno i glavno delo fenomenoloke filozofije.
Stie se utisak kako se Huserl povodi za potrebama
"italaca" (koji ga i tako nisu ba ni mnogo ni dobro
razumeli), a kojima ba dotad i nije mnogo poklanjao
panju, a da u isto vreme mnogo manje insistira na
izlaganju koje bi polazilo od same stvari, "makar potom cela
konstrukcija izgledala kao a priori".
Nije iskljueno ni to da se ostareli Huserl moda
plaio i "fenomenoloke restitucije platonizma", emu je
naginjao njegov uenik Fink (1934, Tatwelt), a za ta mu je
i on sam verovatno davao povoda. U svakom sluaju, dok
Huserl trai jedan drugaiji nain izlaganja fenomenologlje,
koji nee biti na tragu Kanta, Fink problematizuje pitanje
poetka filozoflje, o emu je ranijih godina dodue govorio i
sam Huserl, prvenstveno na svojim predavanjima o prvoj
filozofiji (Erste Philosophie I-II), ali, u izvesnoj meri i pod
uticajem jednog svog drugog uenika, Martina Hajdegera,
koji e o poetku govoriti kao o izvoru.
Samo pitanje poetka jeste metafizika odluka i ono
nuno ima transcendentalno-subjektivnu dimenziju; to je
poetak u smislu odluke koju donosimo iz pozicije
transcendentalne subjektivnosti. Samo, dok za Dekarta
subjekt (ego) jeste deo sveta, beskonana supstancija pored
druge supstancije, za Huserla "svet je predrasuda

www.uzelac.eu

43

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

pozitivnosti"; svet je proizvod konstitucije subjektivnosti,

posledica delatnosti transcendentalnog subjekta, pa zato
sva prethodna znanja o svetu i moraju biti stavljena u
zagrade43.
Rezultat do kojeg je Huserl doao u prvih pet
kartezijanskih meditacija, Eugen Fink je video kao prvi
stepen regresivne fenomenologije, koju takoe bitno
odreuje fenomenoloka redukcija, ali i kao postupak kojim
se hoe pojmovno dokuiti svet i bivstvujue u njemu iz
njegovih poslednjih transcendentalnih izvora u
konstituiuoj subjektivnosti.
Tako shvaena fenomenoloka redukcija, kao
jedinstven metodski postupak, omoguava da se prevlada
naivnost sveta, ali, u isto vreme, filozofa vodi u jednu novu,
transcendentalnu naivnost, pa to za posledicu ima
postavljanje pitanja ispravnosti same reduktivne metode;
naime: ako se redukcijom jedne naivnosti dospeva u drugu
naivnost, nije li potrebna tad jedna nova redukcija, i tako
dalje, u beskonanost.
Na taj nain problematizuje se sam temelj
fenomenologije, ali se dovodi u pitanje i itava do tad
izvedena njena graevina; zato je neophodno promisliti
celokupnu sistematiku fenomenolokog postavljanja
pitanja, jer samo na taj nain mogue je da se kritikoj
analizi podvrgne kako dignitet, tako i sam stil
transcendentalnog saznanja, a to onda povlai za sobom i
utemeljenost same transcendentalne "nauke", to samo po
sebi ne moe biti nita drugo do odluujui predmet jednog
Ovde ne treba gubiti iz vida da se kod Huserla redukcija ne vri
u cilju neke "degradacije", ve prvenstveno stoga da bi se
tematizovalo ono to obino ostaje netematizovano: tako se svet
pokazuje kao horizont u kojem mi oduvek ivimo, odnosno, kao
svet ivota.
43

www.uzelac.eu

44

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

transcendentalnog uenja o metodi koje ne eli da ima nita

drugo za svoj predmet do jednu fenomenologiju
fenomenologije.
injenica je da Edmund Huserl, uprkos sveg
filozofskog radikalizma svoje refleksije, nikada nije svoju
volju za miljenjem dovodio u pitanje. Voen strau
miljenja, on, kako to kritiki i geometrijski hladno,
primeuje Eugen Fink, nikada nije miljenje miljenja
postavio za predmet svojih istraivanja. S druge strane,
uprkos tome, iskljuivo Huserlovom zaslugom, dobili smo
niz briljantnih analiza u ravni transcendentalnog. Ali, da li
je to za utemeljenje fenomenologije kao prve filozofije
dovoljno? Oseajui da osloboenje od naivnosti vodi u
jednu drugu naivnost, da su prirodni stav i svest o njemu
mogui samo u transcendentalnom stavu, Fink je ve
poetkom tridesetih godina XX stolea, s pravom postavio
pitanje transcendentalnog pitanja, pitanje tla koje po
izvrenoj redukciji zaposeda fenomenologizujui subjekt.
Zahvaljujui fenomenolokoj redukciji ovek postaje
svestan potrebe za jednom transcendentalnom
konstitucijom sveta koji je do tada bio samo apodiktiki
pretpostavljen i zato je njegova konstitutivna aktivnost
usmerena ka jednoj transcendentalnoj kosmogoniji koju
moe izgraditi ovek kao fenomenoloki posmatra, kao
transcendentalno reflektujui subjekt44.
Vrenjem fenomenoloke redukcije transcendentalno
bie se ne samo otkriva i otvara, ve i razvija u samostalno
transcendentalno bie koje transcendentalno iskuavanje
sveta shvata kao konkretizovanje ovekove imanencije: tu
se kao poslednji produkt konstitutivnog procesa javlja svet,
Problemu sveta mi emo se jo jednom vratiti, u osmom
poglavlju, kad budemo govorili o kosmolokoj razlii i primarnosti
pitanja sveta koje po svom zaaju prevashodi sva druga pitanja.
44

www.uzelac.eu

45

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

odnosno, bivanje bivstvovanja - koje se moe razumeti samo

kao konstitutivni proces u kojem se obrazuje bivstvovanje
smo budui da poseduje tendenciju ka ostvarivanju sveta.
Transcendentalno uenje o metodi postaje problem
nakon regresivnog i konstitutivnog "koraka": njegova
prevashodna tema nije vie konstitucija sveta, ve sm
transcendentalni posmatra. Upravo tu vidimo da se
insistiranjem na kritici metode stavlja u pitanje ono to, u
ranijim postupcima razvijanja fenomenoloke filozofije, nije
injeno: dovodi se na odluujui nain u pitanje
intelektualni karakter fenomenologizujueg saznanj
njegovo prethodno pretpostavljeno, a oigledno do kraja
nepotvreno svojstvo evidentnosti.
Za Finka, osnovna tekoa celokupnog reduktivnog
postupka, ogleda se u opasnosti da se uvoenjem i
apsolutizovanjem redukcije otvori ,,beskonaan regres".
Istovremeno, budui da svi fenomenoloki postupci ostaju i
dalje u znaku fenomenoloke redukcije, fenomenologija
fenomenoloke redukcije mora biti temeljni, fundamentalni
problem ove ovako postavljene kritiki orijentisane
fenomenologije.
I tek tu se, mislei mogunost filozofiranja kao
filozofiranja, moemo opravdano zapitati za poetak
fenomenologije, ali, za njen poetak ne u smislu kako se
neto fenomenologizuje, ve zato se to uopte ini. Sa zato
mi pitamo za osnov, za razlog koji prisiljava filozofa
"poetnika"45 (anfangender Philosoph kako je govorio
Huserl) da napusti prirodni stav i zapone redukciju.

Kako je u filozofiji najtee samo uenje poetka, filozofiranje se

moe zapoeti samo pod uslovom ako se pred sobom ima jedan ist
problem. Taj problem moe biti, kao u sluaju Hegela ontoloko
iskustvo, ili shvatanje bivstvovanja kao volje za mo (Nie), ili
45

www.uzelac.eu

46

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Na tom mestu mora se postaviti jo jedno kritiko

pitanje, neophodno kad se govori o onom poetnom na
filozofskom putu: ne lei li moda taj osnov ve u prirodnom
stavu, i ne nagone li nas na redukovanje neki drugi,
sporedni, po svojoj prirodi mundani motivi? Fink smatra da
priroda transcendentalnog radikalizma lei upravo u tome
to se u pitanje stavlja odista ono to nikad nije
problematino u prirodnom stavu; meutim, da li je mogu
put u fenomenologiju u smislu jedne kontinuirane
motivacije iji je poetak u prirodnom stavu?
Ishodite i mogui izlaz bio bi u ideji radikalnog
samoosveenja koje omoguuje transcendentalno
osvetljenje; sasvim je jasno da tu nije sporan sam nain
puta (odnosno, svejedno je da li polazi iz logike ili
psihologije), ve karakter, mogunost da takav put uopte
postoji. Ovo pak povlai za sobom sledee pitanje: ako puta
ima, kakvo ga to fenomenoloko predznanje osvetljava da
moe uopte da bude zapaen i odreen kao put? Moglo bi
se pomisliti i to da fenomenoloka redukcija samu sebe
pretpostavlja, ali ako je tako, to ne znai nita drugo do da
nikad ne moemo sve pred-sudove staviti u zagrade; jedan
od takvih (preostalih) sudova bilo bi i stav-pretpostavka o
bivstvovanju sveta ije nam jedinstvo vaenja ostaje
neproblematino, pa je jedno univerzalno epoch nemogue
ve i zbog toga to je sama granica bivstvovanja ono to se
stavlja u pitanje. Moe li se sad stavljanje u pitanje staviti u
pitanje?
Ako se ovo pitanje, nastalo oigledno u
transcendentalnoj ravni, hoe razreiti na tlu prirodnog
stava, konstatovae se analitika protivrenost, te bi se u
prvi mah moglo pomisliti da isto treba odbaciti. Ali, nije
pokuaj odbrane izvornog znaenja metafizike koja prevazilazi
svaku ontologiju stvari.

www.uzelac.eu

47

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

stvar u tome: tekoa samopretpostavljanja fenomenoloke

redukcije nastaje kad se na ekstreman i radikalan nain
dovodi u pitanje transcendentalno znanje. Ovo, razume se,
vodi drugom bitnom pitanju: ne pretpostavlja li svako
traenje ve unapred neko znanje o traenom?
Krug razumevanja, o kojem se, od vremena pojave
hermeneutike, toliko govori, jeste po miljenju Finka,
temeljna struktura razumevanja i to utoliko, ukoliko se
ostaje u prirodnom stavu, budui da preddatost jeste
preddatost sveta u prirodnom stavu. Transcendentalna
redukcija pretpostavlja prethodno osvetljujue
transcendentalno razumevanje, ali to pretpostavljanje nije
predrazumevanje u smislu znanja onog to je pred-dato,
budui da transcendentalni subjekt u prirodnom stavu nije
ni dat ni pred-dat.
Kao osnovna razlika ovde se javlja razlika izmeu, s
jedne strane, mundane pred-datosti (koja obuhvata i
pomenuti krug razumevanja) i, s druge strane, jednog
drugaijeg dospevanja do fenomenolokog predznanja
transcendentalne subjektivnosti koje se raa u
transcendentalno radikalizovanom postavljanju pitanja.
Stoga, pitanje redukcije sad nam se javlja suprotno ranije
formulisanom, budui da naglasak nije na zato ve na kako
samog fenomenologizovanja.
Ovo ve od samog poetka podrazumeva da redukcija
obuhvata dva koraka: (a) epoch (iskljuivanje verovanja u
egzistenciju sveta) i (b) redukovanje (transcendentalni uvid
u nunosti ukidanja vaenja); treba istai da se kroz epoch
ne gubi svet, ve naa vezanost za njega, gube se
ogranienja koja nam namee prirodni stav. Prema tome:
tema fenomenologije, odnosno, tema fenomenologije
fenomenologije, nije u zaposedanju jedne nove oblasti
bivstva, oznaene kao transcendentalna subjektivnost, ve
u tome da se kroz suprotstavljanje svetu shvati

www.uzelac.eu

48

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

konstitutivni proces kojim se samoostvaruje konstituiui

subjekt u ostvarivanju sveta.
U transcendentalnom stavu se ne uspostavlja odnos
prema bivstvujuem ve prema transcendentalnoj
konstituciji sveta, pa se fenomenologizovanje shvata kao
iskustvo transcendentalnog bivstva, ili jo preciznije, kao
transcendentalno deavanje, odnosno, kao transcendentalno
samokretanje konstituiueg ivota; taj odnos izmeu
mundanog i transcendentalnog bivstva kao odnos
bivstvujueg i predbivstvujueg treba razumeti u
transcendentalnom a ne ontikom smislu pa tu imamo
jednu analogiju vieg reda (transcendentalis analogia entis).
Karakteristika ovakvog pristupa reavanju problema
poetka filozofije sredstvima koja stoje na raspolaganju
fenomenolokoj filozofiji kojem pribegava Eugen Fink, bila
bi u izrazito dinamikom a ne statikom tumaenju
transcendentalne subjektivnosti koja nije nita drugo do
bivstvujui proces. Mora se rei da time sve tekoe nisu
odstranjene: osnovnu tekou tu i dalje ini razumevanje
prirode prirodnog stava koji i sam obrazuje jednu
transcendentalnu situaciju samim tim to poseduje
transcendentalnu egzistenciju. Prirodni stav je
transcendentalan po sebi ali ne i za sebe: on je samo (na
odreen nain) situacija spoljanjeg bivstvovanja
transcendentalne subjektivnosti. Zato je problematina i
priroda transcendentalne subjektivnosti, jer redukciju ne
moe vriti ovek, poto bi se on kroz nju nuno morao
osloboditi i svoje ljudske sutine, odnosno toga po emu on
jeste to to jeste, a to nije u njegovoj moi; redukciju moe
vriti tek samosvesni, probueni transcendentalni subjekt.
Svojim povratkom u prirodni stav on tematizuje svet kao
svoj korelat koji je samo sloj njegovog konstitutivnog
bivanja, relativni univerzum, naspram mundanog pojma
apsoluta kao ontolokog pojma kojim se obuhvata totalitet

www.uzelac.eu

49

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

bivstvujueg. Fenomenoloki pojam apsoluta otkriva

transcendentalnu subjektivnost kao sintetiko jedinstvo
sveta koji, kao primordijalnu konstitutivnu tvorevinu,
realizuje transcendentalna zajednica monada. Kako se sve
bivstvujue principijelno konstituie u procesu ivota
transcendentalne subjektivnosti, svet, kao bie u
transcendentalnom stavu, jeste samo momenat apsoluta.
To ne znai nita drugo no da se tek uz pomo
fenomenologije otkriva pravi smisao sveta: on nije jedinstvo
prirode u ontolokoj formi, ve veno promenljiv produkt
beskonane refleksije transcendentalne subjektivnosti; na
taj nain, svet se pretvara u fenomen, u sadraj nae
situacije i prestaje biti samorazumljivi horizont predmetne
datosti kakav nam se pokazuje u prirodnom stavu.
Sve ovo moe se razumeti ako imamo u vidu da je
problem sveta osnovna tema ne samo Huserlove, ve i
celokupne savremene filozofije i to se, njegovim
reavanjem, reava pitanje vrednosti i ispravnosti
fenomenoloke metode ime se opravdava i sav napor
uloen u fenomenoloka istraivanja budui da tek ona
omoguuju tematizovanje odnosa ontoloke i kosmoloke
razlike.
No, ono to nam sad predstoji, jeste pitanje samih
izvora filozofije. U nizu prikaza osnovnih filozofskih
problema odomailo se i postavljanje pitanja izvora
filozofskog miljenja. Meni se taj pojam "izvora" ini
relativno neadekvatnim. Jedno je govoriti o izvoru
umetnikog dela, posve drugo o izvoru filozofije. Ovo
poslednje podrazumeva pitanje razloga nastajanja filozofije,
pitanje odakle dolaze podsticaji filozofskom miljenju, a tu
je onda pre re o odreenoj ontikoj ili ontolokoj situaciji,
nego o nekom izvoru iz kojeg neto konkretno i ve gotovo
pro-izlazi.

www.uzelac.eu

50

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

To je jedan od motiva da se govori o razlozima

"nemira" koji podstie oveka na filozofiranje. A ti razlozi
mogu onda biti razni; filozofska tradicija nam govori o
uenju, iskustvu, sumnji, graninim situacijama... U
raznim vremenima razliito se stavlja naglasak na prirodu
ishoenja filozofskog miljenja. Ovde e samo o nekima od
njih biti rei i to u onom obimu koji je neophodan da se
pomenuta problematika otvori za miljenje koje vodi
tematizovanje generalne teze prirodnog stava.

www.uzelac.eu

51

Uvod u filozofiju

Milan Uzelac

3. Razlozi nemira filozofskog miljenja

Filozofija je iskljuivo ljudska tvorevina. Samo ovek
moe filozofirati, budui da je on jedino bie u svetu koje
postavlja pitanje sveta, budui da je on jedino konano bie
koje nastoji da dosegne i razume beskonano. ta je to to
oveka dri u nespokojstvu i nagoni ga na filozofiranje?
Oigledno, re je o neem prvom, jasnom ali do kraja
nerazjanjenom; re je o neem iji nam je smisao jasan ali
namera nedokuiva.
Zato nas filozofija nagoni na stalnu budnost, na
oprez ak i tamo gde tome se nikakav razlog i ne nazire;
zato i najmanji napredak u filozofiji pretpostavlja temeljno
poznavanje celokupne filozofske tradicije i zato se
filozofiranju neko moe uiti samo u dijalogu s delima
velikih filozofa? Zato je ljudsko miljenje osueno da luta u
potrazi za osloncem i zato je ono od iskona uzloeno
uenju i sumnji, zato se ne moe olako osloniti na
iskustvo ve tvrdo veruje da se u bezpretpostavnosti
miljenja nalazi njeno prvo i poslednje uporite?
Ovde e biti rei o razlozima zato je nae miljenje
prinueno da, svesno svojih nedostataka i svoje krhkosti,
neprestano dovodi u pitanje smisao i razloge svega, ne
poteujui i ne izuzimajui ni sebe. Cilj izlaganja koje sledi
jeste u tome da se razjasni zato je osuenost na kretanje i
putovanje, na odsustvo van doma, kako su isticali pesnici i
filozofi, osuda na egzistenciju, ali, isto tako i, zato je
filozofsko miljenje bitno suprotstavljeno svakom drugom
miljenju, koliko svojom radikalnou i odlunou, toliko i
svojom beskompromisnou u potrazi za stalno uzmiuim
granicama.
a. Iskustvo

www.uzelac.eu

52

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Meu mnogim filozofima antike epohe vladalo je

uverenje da je svakodnevno ljudsko iskustvo polazite sveg
filozofiranja. ovek uvek polazi od onog to mu je
neposredno dato, to ga neposredno okruuje; polazi od svog
svakodnevnog iskustva sveta u kojem od samog poetka on
ve jeste. U takvoj situaciji on ne nailazi ni na ta to bi
teorijski bilo problematino, ne nailazi ni na ta to bi
budilo sumnju i nevericu; sve se pokazuje takvim kakvim se
pokazuje i ovek to u prvo vreme prihvata kao neto
najnormalnije. On jo uvek ne pita kakvo je to to se
pokazuje, kakvo ono stvarno jeste. Iskustvo moe biti razno,
ali i nepouzdano; no od neeg se mora poi, na neto se
moramo osloniti ako ne elimo da svet do kraja ivota
gledamo kao neki kaleidoskop, kao sluajnu igru oblika i
boja.
Budui da filozofija ne pretpostavlja jedan odreen
vid iskustva pa tako ni iskustva na koje se oslanjaju nauke,
niti se oslanja na zbir unapred datih znanja, jer koja su to
znanja i ko bi ih oveku mogao dati, oveku da bi zapoeo
filozofiranje nije neophodno da prethodno ve poznaje bilo
koju od iskustvenih nauka kao to su fizika, hemija ili
biologija. Filozofija polazi od iskustva koje je svakodnevno
ali i prednauno. Ovo pred-nauno iskustvo Hajdeger je
opisao kao bivstvovanje u svetu (In-der-Welt-Sein)
ljudskoga opstanka (Dasein).
O svakodnevnom iskustvu (empeira), kao naem
prvom osloncu u svetu, Aristotel je pisao u delu koje nam je
dolo pod nazivom Metafizika: "iskustvo ljudi proistie iz
seanja; iz mnotva seanja na istu stvar zadobija se jedno
posebno iskustvo; ini se da je iskustvo blisko nauci i
umeima; nauka i umea slede iz iskustva; iz iskustva
nastaje umee (tchne), iz nedostatka iskustva - sluaj.
Umee nastaje kada se iz mnotva iskustvenih pojmova

www.uzelac.eu

53

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

izvodi jedan jedini opti sud primenljiv na sve sline

sluajeve" (Met., 980b-981a).
Meutim, iskustvo ne moe biti do te mere uspeno
naelo da bi omoguilo nae orijentisanje u svetu na
najadekvatniji nain; "ono je dobro - govorio je F. Engels ali izmeu etiri zida", a to e rei: im krenemo u
istraivanju dalje, moramo konstatovati kako je iskustvo
nedovoljno i da za saznanje sveta i naeg mesta u njemu
moramo traiti i neka druga uporita.
b. uenje
Ono to nam kazuju drugi i ono to nalazimo u
njihovim spisima, esto moe biti do kraja kritiki
nepromiljeno, esto nas moe odvesti na pogreni put,
esto nas moe zavesti; onaj ko hoe da se bavi filozofijom
mora znati da put u filozofiju vodi preko vlastitog
filozofiranja, da svako mora strast filozofiranja iskuati kao
sopstvenu strast. To, razume se, ni u kom smislu ne znai
da svako od nas mora da izgradi neku originalnu filozofiju, i
da na "vena" pitanja da nekakve svoje, apsolutno
originalne odgovore46. Ako bi se tako neto dogodilo, ako
bismo svi sada i ovde bili apsolutno originalni, mi ne bismo
mogli komunicirati, ne bismo se mogli razumeti. eli se rei
neto drugo: nije stvar u tome da svako u filozofiji odrava
svoju (njemu posebno) zanimljivu individualnost. Filozofiju
ne interesuju pojedinanosti, niti ona sebe gradi na nekim
specifinim sluajevima i izuzecima koji bi bili iskok iz
svakodnevnog i obinog. Filozofija tei univerzalnom. Sva
naa sujeta i samosvojnost slama se kad se naemo obuzeti
uenjem koje dolazi iz temelja nae egzistencije.
Filozofija se razlikuje od umetnosti. Filozofska dela razlikuju se
od umetnikoh dela. Zahtev za originalnou, kakav nalazimo u
umetnosti, neadekvatan je u primeni na filozofiju.
46

www.uzelac.eu

54

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Zauenost nad onim to je po sebi najrazumljivije jeste

istinski poetak filozofije.
O tome nalazimo svedoenje u Platonovom dijalogu
Teetet (155d) gde Sokrat kae da je svojstvo filozofa to
duevno stanje, koje se da odrediti kao uenje i da "nije
drugi poetak filozofije nego ovaj i ini se da nije loe
postavio rodoslovlje onaj koji je rekao da je Irida ki
Taumanta." Vidimo da Platon istie grku boginju Iridu kao
simbol filozofije; ako znamo da je po predanju ova drevna
grka boginja zaela boga Erota sa Zapadnim vetrom, mogli
bismo rei: iz Iride odnosno, iz filozofije - potie i sama
ljubav. Na taj nain, filozofija stupa u odnos sa samom
sobom. Irida (to zapravo na grkom jeziku znai: duga) je
simbol filozofije, i kao to duga, posle kie, spaja nebo i
zemlju, tako filozofija spaja bogove i ljude, spaja mudre i
one to tee mudrosti. Tako se filozofija, oliena u Iridi,
javlja kao posrednik: ona posreduje izmeu ljudi i bogova,
izmeu ljudi i neba, izmeu ljudi i sveta.
Videli smo da Platon na tom istom mestu kae da je
Irida (dakle: filozofija) ki Taumanta (Thama - uenje).
Mitskom slikom on nam kazuje kako se posredovanje
(kasnije: filozofija) koreni u uenju. Kakve je prirode to
eenje, o tome nam opirnije, a slikovito, govori Platonov
uenik Aristotel.
U prvoj knjizi Metafizike, pominjui "prve ljubitelje
mudrosti", Aristotel kae da "zbog uenja ljudi se danas
poinju baviti mudrocu, kao to su i prvobitno poinjali,
udei se u poetku oitim neobinostima, a zatim,
napredujui pomalo, poeli su sumnjati i kada se radi o
krupnijim stvarima, kao, o menama Meseca, Sunca i
zvezda, te o nastanku svega" (Met. 982b).
Tako se, i kod Aristotela, kao ranije Platona, uenje
poinje isticati kao posebno naelo, kao princip koji nagoni
ljude na filozofiranje, na razmiljanje, na bavljenje teorijom,

www.uzelac.eu

55

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

kako bi ranije rekao Krez Solonu. uenje i danas podstie i

prati ljudsko miljenje i istraivanje, jednako kao i u
najstarija vremena; ono se pokazuje kao trajni izvor, kao
nepresuni istinski poetak; jer, u uenju se nae onaj koji
ne zna, a koji je svestan tog svog neznanja mada u isto
vreme ne zna ta je uzrok tom neznanju.
Ljudi se nalaze od poetka u svetu, meu stvarima
obuzeti njima, jer njih prvo vide i vide ih prvima a
zaboravljaju na to ta je to sam svet svet koji nije
ukupnost svih stvari ni sama stvar, ve neto daleko vie i
daleko zagonetnije: neto to obuhvata sve stvari a da samo
pritom nije stvar. Za to vreme, ovek ivi u s dubokim
oseanjem samorazumljivosti koja sve obuhvata i svemu
daje nekakav smisao; iako je izgubljen meu stvarima,
oveku ni u jednom asu ne pada na um da se zapita odakle
tim stvarima dolazi njihovo postojanje, ta svaka od njih,
sama po sebi, zapravo jeste, kakvo je njegovo mesto u tom
svetu stvari, ta on tu uopte trai.
U ve pomenutom Platonovom dijalogu nalazimo i
priu o tome kako je "neka valjana i duhovita traka
sluavka ismevala Talesa, kad je ovaj, da bi posmatrao
zvezde, uperenog pogleda nagore [u nono nebo], pao u
bunar, poto on, teei da sazna ono to je na nebu, nije
video ono to lei pred njim i pod njegovim nogama i to mu
je [dotad bilo] ostalo nepoznato" (Teetet, 174ab).
Osvrui se na pomenutu anegdotu, Platon kae
kako se, "tim istim ismevanjem jo uvek izlazi na kraj sa
svima onima koji ive u filozofiji." Ovaj iskaz govori nam
nekoliko stvari: govori o tome kako su oni koji se bave
filozofijom esto izvrgnuti poruzi i podsmehu, kako taj
podsmeh dolazi od obinog sveta, od posluge, i govori o tome
kako naspram onih koji ive ivotom posluge ima i onih koji
"ive u filozofiji". Ti retki ljudi koji ive u filozofiji i jesu
filozofi.

www.uzelac.eu

56

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Prvi zakljuak koji nam se namee je taj da filozofi

ive nekim posebnim ivotom, da njih odlikuju neka
posebna interesovanja, da njih ne zanimaju novosti koje
dolaze sa trga, niti ih interesuju "stranake" borbe, da oni
ne pridaju znaaj "takozvanom stvarnom ivotu", ve da
stvarima i postupcima pridaju vrednost na nain koji je
drugaiji u odnosu na to kako to ine drugi ljudi.
Filozofi stvari i svet vide bitno drugaije, a to
"drugaije vienje" posledica je "ivota u filozofiji", posledica
je bavljenja teorijom, posmatranjem, ali, posmatranjem
posebne vrste.
Filozofi tako poinju da se ponaaju u asu kad
uspeju da prevladaju prirodni stav u kojem se svi ljudi
prirodno, od poetka svog postojanja, nalaze, a prevazilaze
ga tako to poinju da ga prepoznaju shvatajui pravu
prirodu svoje vezanosti za stvari. Filozofi uz pomo teorije,
prestaju da budu vezani za pojedinana bia, za bivstvujue,
oni s uenjem poinju da pitaju ta ta bia zapravo jesu,
ta stvari kao takve jesu; tako oni voeni duhom filozofije
dospevaju do jednog novog, drugaijeg, filozofskog stava a
koji je mogu samo kao posledica svesti o prirodi prirodnog
stava.
Tu imamo jednu egzistencijalnu promenu koja se
odvija u filozofiji, u onome koji poinje da filozofira. Poeti
filozofirati, znai: prepustiti se filozofiji, zai u filozofiju,
uputiti se na put miljenja. Ovo putovanje se preduzima da
bismo se oslobodili "naivnosti", da bismo se oslobodili
"prirodnosti" naeg postojanja. Odluujui se za put
filozofije, mi, ivei u uenju, postavljamo pitanje o
samorazumljivoj pretpostavci polja stvarnosti - pitamo
odakle dolazi postavljenost celokupne stvarnosti predmeta
uopte (Fink).

www.uzelac.eu

57

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Na osnovu ovog to smo dosad rekli, mogue je

izdvojiti nekoliko stavova koji nam omoguuju odreenje
porekla i prirode filozofskog miljenja:
a) filozofija oznaava istinski ivot u teorijskom
stavu; ona nije stvar pojedinca; svet razumeti iz duha, to
zahteva napor zajednice ljudi koji u filozofiji vide jednu
radnu filozofiju.
b) filozofija (kao specifini pogled na svet) znai
sveobuhvatni pogled na bivstvovanje i ivot; ona se uzdie
naspram parcijalnih znanja posebnih nauka, a njen jedini i
trajni problem jeste pitanje o svetu, kao svetu.
c) ne ui se filozofija, ve filozofiranje; ono je jedan
stalni misaoni napor koji je u ranoj filozofskoj tradiciji
prikazan kao uspinjanje strmoglavom stazom iz peine, o
emu nam govori Platonova parabola o peini na poetku
VII knjige njegovog slavnog dijaloga Drava.47
d) filozofija se raa iz uenja; trivijalnost sveta se
pokazuje kao velika zagonetka, kao temeljno pitanje
filozofije.
Filozofija, dakle, nastaje iz uenja, iz uenja nad
samorazumljivou postojane pretpostavke bivstvovanja
(koja se, videli smo, naziva generalna teza prirodnog stava).
Na takvom misaonom putu, takvim sledom postavljanja
Slika o peini koju nalazimo u ovoj paraboli jeste izraz stalne
ovekove situacije u svetu. Mi se stalno nalazimo okovani monom
tradicijom, predrasudama koje nas ometaju da se okrenemo
istinski bivstvujuem, pa ostajemo veni zarobljenici sveta senki
ije prave prirode nismo svesni (ivei u zabludi da pred sobom
imamo istinski svet). Senka biva spoznata tek kad je spoznamo
kao takvu; zato Hegel i kae u predgovoru Fenomenologije duha
da "ono to je poznato nije zbog toga, to je poznato, takoe
saznato"; senku shvatamo kao senku tek kad je shvatimo kao
jedno senkovito bie (bivstvujue), kao neto to postoji na
senkovit nain.
47

www.uzelac.eu

58

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

pitanja dolazi se do bitnog pitanja, do pitanja nad

pitanjima, do pitanja ta je svet; u isto vreme, zadatak
filozofije je da oveka oslobodi od izgubljenosti unutar
stvari, od obuzetosti stvarima unutar sveta, a to ne znai
nita drugo, do da je filozofija jedna specifina, radikalna
refleksija koja, osvetljavajui ono skriveno, ide u susret
onom "prirodnom" i obinom (Fink) i to "prirodno" i "obino"
vidi na nain bitno razliit od onog prvobitnog,
neposrednog. Napustivi stanovite neposrednog,
oposredovan iskustvom "ivota u filozofiji", filozof stvari vidi
na nov nain, postaje svestan njihove problemske dimenzije
i postajui svestan postojanja dimenzije kao dimenzije, on
postaje svestan postojanja horizonta stvari, on postaje
svestan horizontne strukture sveta i sam svet poinje da
sagleda kao horizont unutar kojeg sve stvari egzistiraju na
nain igre.
Kritiko sagledanje "prirodnog" i "neposrednog" bilo
je odluujui povod Hegelu da kae kako se filozofija bavi
onim to se obino smatra poznatim. Ovde naglasak treba
staviti na to obino: neto se obino smatra poznatim, a u
stvari nije tako. Kada u "poznatom" poinjemo da
sagledavamo svu njegovu ne-poznatost, mi poinjemo da
traimo temelj tog poznatog a tako i temelj svih nama
poznatih stvari. "Ono to se upotrebljava i ime se nasumice
rukuje, ono ime se ovek svuda u ivotu ispomae jeste
zapravo neto nepoznato, ako se nema filozofsko
obrazovanje", govorio je Hegel na svojim predavanjima iz
istorije filozofije. Ono to nam je pri ruci, ono to ak i
posedujemo, mi u stvari nemamo; bez filozofije ne moemo
da dokuimo ono to odista jeste. Ako "ideja mora tek da
postane ono to jeste", nije dovoljno da neto bude po sebi;
za oveka ono mora da se opredmeti, da postane svesno, da
postane za oveka. Opredmetiti se, stupiti u egzistenciju, to

www.uzelac.eu

59

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

znai "promeniti se i pri tom ostati jedno isto"48. Cilj

filozofije po shvatanju Hegela jeste u tome da duh doe do
svoje slobode, do stanja nezavisnosti u odnosu na stvari i
sve neposredno to ga okruuje, a to je mogue samo u
miljenju.
c. Sumnja
Sve nam ovo ukazuje na to da ovek kritikom
iskustvenog znanja tei jednoj novoj, iz osnova drugaijoj
izvesnosti. Ta izvesnost podrazumeva svest o stvarima koje
vie ne vidimo u njihovoj neposrednoj datosti, ve
oposredovane miljenjem omoguenim ivotom u filozofiji. U
takvoj situaciji filozof se vie ne zadovoljava neposrednim
znanjem, onim to mu nude njegova ula; on tei jednom
novom utemeljenju svoje mogunosti da zna.
Na tom putu, gubitak samorazumljivosti ini
iskustveno znanje sumnjivim, a do tog dolazi kad ovek
poinje da sumnja, a posebno onda kad samu sumnju
poinje radikalno da shvata i da je se pridrava, spreman
da prihvati sve konsekvence koje na putu sumnje nalazi.
Jedan od najveih hrianskih pisaca prvog
milenijuma nae ere, Aurelije Avgustin (354-430), dugo
razdiran sumnjama koje je nastojao da prevlada svojim
uvrivanjem u veri (o emu nam svedoi njegov
autobiografski spis Ispovesti), u spisu posveenom
problematici boijeg trojstva pita: "Ko bi mogao da sumnja
da ivi, hoe, misli, zna, sudi? Kad neko sumnja on ivi; kad
sumnja sea se po emu sumnja; kad sumnja, vidi da
sumnja; kad sumnja, hoe da bude siguran; kad sumnja,
misli; kad sumnja, zna, da neto ne zna; kad sumnja, sudi
da, ne treba lako dati (na neto) saglasnost; da neko uvek
Hegel, G.V.F. Istorija filozofije I; Kultura, Beograd 1970, str.
26.
48

www.uzelac.eu

60

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

moe sumnjati, u to nije potrebno sumnjati. Kad tako ne bi

bilo, ne bi se moglo ni u ta sumnjati" (Trin., X. 10).
Teko da je ovom navodu potreban neki dalji
komentar. On sam za sebe najbolje govori. Smatram da je
ovde metodski princip sumnje izloen na najbolji mogui
nain. Njegov odjek bledi odjek imaemo na poetku
novovekovne filozofije, kod ranije ve pomenutog francuskog
mislioca Rene Dekarta, koji upravo u sumnji vidi temeljni
metodski princip na putu filozofskog miljenja.
Ako je po Avgustinu, nesumnjivo samo ono to mi
posedujemo u naem "unutranjem znanju" a to mu
omoguuje da kae: "Ne idi napolje! Vrati se u sebe! U
ovekovoj unutranjosti prebiva istina...", jasno je da su
sumnji podlone sve iskustvene datosti koje su spoljanje,
sve datosti dostupne naim "telesnim oima", a koje e
potom G.V. Lajbnic (1646-1716) nazvati "injeninim
istinama". Naspram njih postoje i druge "istine". Upravo te
"druge istine" i jesu predmet filozofskog miljenja.
d. Bezpretpostavnost
Razume se: i dalje ostaje otvoreno pitanje izvora
filozofije, odnosno, kako, od ega treba da zapone
filozofiranje. Sama filozofija pretpostavlja otvoren svet
iskustva koji se moe zahvatiti obinim jezikom. U tom
smislu mogue je govoriti o bezpretpostavnosti filozofije
koja se ogleda u sledeem: filozofija ne sme njenu metodu
pretpostaviti, pa je stoga metoda filozofije poseban filozofski
problem. Na pitanje: kako svemu prethodi filozofiranje,
moe odgovoriti samo filozofija; time se ona razlikuje od
svih posebnih nauka. Budui da nijedna od posebnih nauka
ne odreuje sopstveni predmet i metode, ini se da joj to
mora dati sma filozofija koja je i sama bezpretpostavna i
"prva nauka". Filozofiji metode ne dolaze spolja (od

www.uzelac.eu

61

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

pojedinih nauka), ve se ove metode filozofiranja moraju

zadobiti kroz filozofsko propitivanje.
U jednom trenutku, u doba vladavine Njutnove
klasine mehanike i sveopteg primata matematike,
matematiki formalizam fascinirao je mnoge filozofe; meu
njima isticao se holandski filozof jevrejskog porekla Baruh
Spinoza (1632-1677) koji je prvi pokuao da filozofiju izloi
na matematiki nain (more geometrico,) i to je uinio na, do
danas, neprevazien nain. Pod njegovim uticajem, Lajbnic
je nastojao da izgradi filozofiju kao univerzalnu nauku
(mathesis universalis). Ali, kako se formalizam matematike
temelji u jednoj sasvim odreenoj apstrakciji, filozofija ako
hoe da zapone bez pretpostavki, ne sme biti nekritina ve
mora (kao filozofija matematike, odnosno logika) da pita ta
ove apstrakcije znae i kako se do njih dolazi. Dok
matematika za svoj materijal ima mrtav prostor i mrtvo
jedno, filozofija nastoji da organizuje (uspostavi) pojam u
njegovoj ivotnosti i to je ono to se mora dalje promisliti.
Oblast koju promilja filozofija daleko prevazilazi okvire u
kojima se sigurno kree matematika. Filozofija hoe da
razume oblast ivog, oblast duhovnog, ona hoe da dospe do
noosfere - do oblasti gde matematika gubi svaki oslonac.
*
Iz svega izloenog moglo bi se zakljuiti da (a) svi mi
od poetka, na ovaj ili onaj nain filozofiramo i da (b)
filozofija na nezaobilazan nain pripada ovekovom
ivljenju; isto tako dolazi se do zakljuka da je (c) pojam
"filozofija" re grkog porekla koja bi se mogla prevesti kao
ljubav prema mudrosti; nadalje, moe se zakljuiti da je (d)
polazna taka filozofije svakodnevno, prednauno iskustvo
koje stoji u znaku prirodnog jezika, da (e) filozofija poinje
kada nae postojanje u svetu izgubi svoju predrefleksivnu
samorazumljivost, kao i da (f) tradicija oznaava uenje i
sumnju za poetne take filozofiranja; konano, (g) da

www.uzelac.eu

62

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

ovek, postajui svestan svog neznanja tei nesumnjivom,

temeljnom znanju (znanju temelja), te stoga (h) filozofija ne
pretpostavlja svakodnevno, iskustveno postojanje u svetu
(Inder-Weltsein), (i) niti pretpostavlja odreene metode, ve
je prinuena da sama sebi prethodno izgradi i sadraj i
metode.
Pitanje sveta
Poetkom XX stolea sve vie se pokazuje kako je
pitanje sveta, pitanje nad pitanjima; to je pitanje koje
postavlja jedino ovek, premda je i sam unutarsvetsko bie,
bie unutar sveta koji nije stvar meu stvarima, ve neto
to obuhvata sve stvari a da samo nije stvar. Na putu ka
pojmu sveta (budui da je o svetu mogue imati pojam ali ne
i predstavu), iskrsavaju, prepliui se, tri pojma krajnje
zagonetne prirode: prostor, vreme, kretanje.
U kakvom su odnosu prostor, vreme i kretanje? Da li
se moe govoriti da su to pojmovi koji se nalaze u istoj
ravni, da li su prostor, vreme, kretanje uopte pojmovi, ta
se tim terminima uopte oznaava i misli, da li se oni
uopte na neto odreeno u sebi jednako odnose? Govore li
nam ti izrazi isto ili sugeriu neto razliito i nerazumljivo?
Sva ovde nabrojana pitanja nisu nova; imaju dugu
prolost; moda su po svojoj prirodi nereiva, ali su u isto
vreme prva pitanja koja se pred filozofe postavljaju kako u
prastara vremena, tako i danas nakon sveopteg trijumfa
kvantne teorije, teorije realtivnosti, teorije superstruna,
teorije disipativnih struktura. Sva pitanja savremene fizike
i savremene kosmologije velikim delom se svode na ove
temeljne pojmove miljenja. Ali, mogu li oni biti ikakav
oslonac za izgradnju filozofije osuene na lutanje?
Svako kretanje zbiva se u prostoru i da bi se ono
obavilo potrebno je vreme. Mi se kreemo, razumevajui
sebe u prostoru i vremenu i isto tako, razumevamo temeljne

www.uzelac.eu

63

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

forme raznovrsnog kretanja u kojem stvari dolaze i odlaze,

poveavaju se i smanjuju sve vreme kreui se u velikoj
igri sveta.
Dosadanja filozofija nas je dobro pouila tome da
prostor i vreme nisu stvari i nisu za nas fenomeni; oni se
javljaju i jednoj izvorno formalnoj datosti pa ih mi ne
moemo prepoznati isto kao to prepoznajemo neki
neposredno dati predmet: Kant ih je u svojoj
transcendentalnoj estetici odredio kao subjektivne forme
nae ulnosti koje imaju empirijski realitet i
transcendentalni inteligibilitet, a to se jednostavnim
reima moe izraziti tako to e se rei da prostor i vreme
omoguuju svo nae opaanje i da mi nita ne moemo
zamisliti to bi bilo izvan prostora i vremena.
Kako se sadanjost jednog bia kao neposredno
sadanje prisustvo moe dogoditi samo u prostoru i samo u
vremenu, to znai da prostor i vreme tvore prostor igre za
susret oveka i stvari; samo u prostoru i samo u vremenu
ovek moe misliti stvari i odnositi se prema njima.
Stvari se sreu u svetu, ali one nisu slobodne, iste,
osloboene od pojmova. One su uslovljene jezikom. Jezik je
nama neto spoljanje, mi stanujemo u jeziku. On nije tek
neko sredstvo komunikacije, ve nain na koji se otkriva
bivstvovanje, nain na koji nam se ono pred-stavlja, pridruuje. Taj jezik u kojem mi stanujemo je najizvorniji,
ontoloki. Logos je uvek govor bivstvujueg te mi nismo u u
jeziku na jedan pasivan nain budui da se ka svetu
odnosimo kroz govor.
U antikoj epohi, u vreme stoika, filozofija se delila
na logiku, fiziku i etiku. Ali, logika nije bila, kao to je
danas, formalno uenje o miljenju, ve je obuhvatala i
platonovsku dijalektiku i aristotelovsku metafiziku, kao i
samu "formalnu logiku". To znai da je u to vreme logika

www.uzelac.eu

64

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

imala posla sa n, sa bivstvujuim, ona je pretendovala na

to da misli bivstvujue u celini.
Logika je nastojala da misli bivstvujue kao
bivstvujue, nezavisno od toga da li je to bila neka
materijalna predmetna stvar ili nematerijalna dua. I jedno
i drugo za antiku filozofiju imalo je isti ontoloki status, a
tako je bilo i tokom srednjega veka, sve do vremena
Dekarta koji je prvi ukazao na ontoloku razliku u
postojanju oveka u odnosu na svako drugo prisutno bie.
Druga antika disciplina fizika za svoju temu imala je
prirodne stvari, a to su bili u istoj meri kamen, koren,
biljka, ili ovek. Konano, trea disciplina etika imala je
za svoju temu slobodnog oveka. Ali, to nije bila
individualna, ve politika etika, budui da se slobodan
razvitak oveka (u kome je on svoje sopstveno delo), moe
odvijati samo u dravi, u polisu. Tu se, nad carstvom
nunosti (prirode), uzdie carstvo slobode i carstvo
obiajnosti.
Ova trojaka podela filozofije (logika fizika etika),
koju su nainili stoici, javlja se i u novo doba; nalazimo je
kod Kanta (transcendentalna filozofija metafizika prirode
metafizika morala), kao i kod Hegela (logika filozofija
prirode filozofija duha).
Gde je tu bilo mesto prostoru, vremenu i kretanju?
Koji se to deo filozofije bavio posebno prostorom, vremenom
i kretanjem kao i njihovim odnosom? Oni se nisu nali u
logici, budui da su, kao za tradicionalnu metafiziku, bili
problemi drugog reda. Posledica toga bee da su bili
prognani u spekulativnu fiziku, koja je, po tradicionalnom
shvatanju stvari, bila podreena metafizici.
Uprkos potisnutosti u drugi plan, problematika
prostora, vremena i kretanja ima dugu istoriju i nikad nije
bila u potpunosti zanemarena; ona zapoinje sa
Parmenidom iz Eleje. Parmenid je utemeljiva ontologije,

www.uzelac.eu

65

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

prvi mislilac koji s neumitnom strogou promilja bivstvo

bivstvujueg tako to nita izdvaja iz bivstvujueg i
suprotstavlja mu ga. Prostor, vreme i kretanje je Parmenid
smestio u oblast privida (dxa). Na tragu njegovih ranih
uvida, evropska nauka, emancipovavi se od ontoloke
filozofije, orijentie se na bivstvo prostora, bivstvo vremena
i bivstvo kretanja konanih stvari i odatle nastoji da
protumai prostor, vreme i kretanje. Od tog trenutka svim
naukama zajedniko je da se uvek pretpostavlja da neto
jeste-u prostoru, vremenu ili kretanju. U tom smislu sva
novovekovna nauka samo je naslednik ranog Parmenidovog
uenja.
Niko se nee protiviti tome da biti u prostoru,
vremenu ili u kretanju jeste odreen momenat neke stvari,
ali, otvoreno je pitanje da li to biti-u nekog konanog bia u
prostoru, vremenu ili kretanju moe biti shvaeno a da se
ne ukae na celinu odakle se sve stvari prostorno,
vremenski ili u kretanju promiljaju.
To dovodi i do toga da s Parmenidom na odreen
nain dolazi do zaborava svet filozofije, no to jo nikako ne
znai da filozofija vie nee postavljati pitanje o kosmosu.
Naprotiv, kosmos uvek ostaje tema miljenja, ali u potonjim
vremenima kosmos (tumaen kao priroda) uvek je vezan za
svet pojavljivanja, a taj je sad shvaen kao prostor
pojavljivanja stvari, kao vreme mnogostrukosti, kao
kretanje nastajuih i nestajuih stvari. Sam svet odreen je
pojavljivanjem, a ne vie pojavljivanje svetom, pa svet vai
samo kao celina pojavljivanja.
Ima razloga da se postavi i kritiko pitanje: cilja li
ontoloko miljenje Parmenida na kosmos, ili Parmenid
kosmos koristi samo kao sliku i model za mesto odskoka ka
miljenju koje kosmos prevazilazi? Pitanje sveta je koliko
vano toliko i nezaobilazno. Svet se shvata kao kosmos, kao
ono beskonano u ijem horizontu sve stvari stoje i u kojem

www.uzelac.eu

66

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

se dogaaju i pojavljuju. Zato misao sveta nije misao meu

drugim mislima, ve misao uz iju pomo mi uopte moemo
misliti49.
Vreme i prostor su centralne kategorije kad se hoe
prei od miljenja stvari ka miljenju sveta, od ontologije ka
kosmologiji. Tako neto mogue je ako se vreme izvorno
misli i to ne kao sistem mesta za stvari ve kao poprite
borbe, kao sukob svetlosti i skrivenosti kojim zapoinju da
postoje prostor i vreme. Sam svet ne moe biti ni prolazan
ni vean, budui da su prolaznost i venost svojstva stvari.
S druge strane, mi sebe znamo u svetu, i mi sve
druge stvari znamo u svetu koji je mesto svih mesta i vreme
svih vremena. Svet, kao skup sveg bivstvujueg jeste
prostor vremena. No, kako to razumeti, kao hronotop?
Vreme sveta i prostor sveta ne mogu se razumeti na nain
na koji je to hteo Kant i zato celina prostora sveta i celina
vremena sveta i do naih dana ostaje nereiv problem.
Ostaje pitanje: da li je svet oblast neeg izdvojenog iz
celine, zemlja razlike, predeo individuacije, ili je i no Hada
jedna dimenzija sveta. Dimenzije sveta nisu jedna pored
druge, ve se ukrtaju, u neprestanom kretanju za koje mi
nemamo ontoloku sliku niti poreenje. To je veliko svetsko
kretanje pojavljivanja koje konane stvari uvodi u
otvorenost i potom ih vraa u bezoblinu masu.
Ka tom svetskom kretanju nastajanja i propadanja
sveg konanog odnosi se i ovek i to u igri kao sveanoj
tragediji. Zato u saznanju Edipove patnje iskrenost sveta
ljudskog opstanka dolazi do svoga vrhunca50.

Fink,E.: Zur ontologischen Frhgeschichte von Raum-ZeitBewegung, M. Nijhoff, Den Haag 1957.
50 Fink, E.: Welt und Geschichte, in: Fink, E.: Nhe und Distanz,
Freiburg/Mnchen 1976. S. 178 .
49

www.uzelac.eu

67

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Pria o usudu Edipa, pria je o ljudskom usudu na

putu ka pravom znanju osloboenom sveg ljudskog i
prolaznog. Edip, nalazei se u neznanju iskreno tei znanju.
On do tog znanja dolazi uz pomo slepog vraa Tiresije.
Shvativi u emu je njegov greh koji je uinio u neznanju
(ubistvo pravog oca (kralja Tebe) i potonja enidba s
majkom), Edip shvata da znanja do kojih je dolazio videi
stvari i nisu prava znanja, da su ona mnogo nieg znaaja
od onih koja mu govori slepi Tiresija iz svoje tame, Edip
sebe oslepljuje da bi doao u svet tame i da bi tek otud video
stvari kakve odista jesu. Edip saznaje da je traginost
stvari utkana u strukturu kosmosa, dolazi do onog uvida
koji imamo kod jednog od prvih mislilaca Grke,
Anaksagore.

www.uzelac.eu

68

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

4. Teita filozofskih pitanja u platonovskom

trouglu
Videli smo da postoji mnotvo najraznovrsnijih
odreenja filozofije, da ih ima ak i vie no to ima filozofa.
To samo po sebi jo uvek nije znak nepremostivih
neslaganja, niti toliko razliitih, suprotnih, protivrenih
shvatanja, a jo manje daje za pravo da se tvrdi kako
filozofijom vlada potpuni relativizam, da sve je onako, kako
se to kome ini. Na kraju ovog poglavlja pokazae se neto
sasvim suprotno tome: doi e se do zakljuka da filozofijom
vlada najvia strogost a da ona nije nauka upravo zato to
je via od svake nauke, zato to je, kako je to jedan filozof
rekao stroga nauka.
Pre toga, podsetio bih na jedno od najpoznatijih
mesta u Platonovim dijalozima a u kojem se raspravlja o
filozofiji i sudbini filozofa, istina, na jedan, mi bismo danas
rekli, pesniki, metaforini nain. A, istiem, re je o
najveem filozofu u istoriji filozofije - Platonu, o oveku koji
je iveo na poetku istorije filozofije i sa kojim filozofija
poinje na najodluniji nain. Kod Platona jo uvek ne
nalazimo strogu podelu filozofske problematike na
pojedinane discipline. Tako neto nai emo tek kod
njegovog uenika Aristotela.
Platon jo uvek o filozofskim problemima govori
pesniki, oslanjajui se na mitove, budui da je u njegovo
vreme mitska tradicija u obinom narodu jo uvek iva.
Zato njegovi dijalozi obiluju mitovima i pesnikim
parabolama. Njegova filozofija je u znaku uenja o lepom,
dobrom i jednom kao najviim idejama. To je nekim
istoriarima filozofije dalo povod da ustvrde kako se sva
Platonova filozofija i vremenski moe podeliti u tri
vremenski razliita dela: prva faza njegovog filozofiranja
(nakon to se u znatnoj meri oslobodio sokratovskog uticaja

www.uzelac.eu

69

Uvod u filozofiju

Milan Uzelac

i problematike kojom su bile ispunjene rasprave sofista),

posveena je uenju o apsolutno lepom i ono je osnovna
tema njegovih dijaloga Gozba i Fedar. Ta bi se faza mogla
odrediti kao estetika.
Naredni period posveen je uenju o najviem dobru i
to je tema njegovog dijaloga Drava ali, istu koncepciju
nalazimo i u poznim Zakonima, mada znatno realistikije
izloenu. U Dravi Platon pokuava da naini sintezu
individualno-estetskog i opte-politikog, koji se nalaze
spram dobra koje daje kako etike, tako i politike forme
vrline (pravednosti) a da samo ne spada ni u jednu od njih;
dobro je praizvor, koji se u svetu javlja kao svetlost, to se
moe samo simboliki predstaviti poreenjem sa suncem.
Nakon ove druge faze Platonovog miljenja koju
bismo mogli odrediti kao etiku, sledi trea metafizikoreligiozna, mistina, koja je pod sve veim uticajem
pitagoreizma, i tom fazom dominiraju dijalozi kao to su
Parmenid i Timaj.
Ovo trolano uenje o lepom, dobrom i jednom slui
Platonu za to da bi u dijalogu Timaj, koji je po mnogima i
vrhunac njegove filozofije, doao do svog tumaenja sveta,
koje do naih dana pleni svojom velianstvenou i
inspirativnou.
Osnovnu ideju Platonove filozofije, ali i itav spektar
njegovih kako tematskih, tako i operativnih pojmova,
nalazimo u parabolinoj prii o peini na poetku VII knjige
njegovog dijaloga Drava. Na jedan krajnje metaforian
nain Platon tu govori o prirodi i zadacima filozofije kao i o
moguoj sudbini onog ko se odvai da se upusti u avanturu
koju otvara filozofsko miljenje.
VII knjiga Platonovog dijaloga Drava zapoinje
dijalogom reima Sokrata koji pria s Glaukonom:
"A sada - rekoh - uporedi nas ljude sa ovim stanjem da
bismo videli da li smo zaista obrazovani ili nismo. Zamisli da

www.uzelac.eu

70

Uvod u filozofiju

Milan Uzelac

ljudi ive u nekoj podzemnoj peini, i da se du cele peine

provlai jedan irok otvor koji vodi gore, prema svetlosti. U toj
peini ive oni od detinjstva i imaju okove oko bedara i vratova
tako da se ne mogu mai s mesta, a gledaju samo napred, jer
zbog okova ne mogu okretati glave. Svetlost im, meutim, dolazi
od vatre koja gori iznad njih i daleko iza njihovih lea. Izmeu
vatre i okovanih vodi gore put, a pored njega zamisli da je
podignut zid kao ograda kakvu podiu maioniari da iznad nje
pokazuju svoju vetinu.
Zamiljam ree on.
Zamisli uz to jo da pored tog zida ljudi pronose razne
sprave, i to kipove ljudi i drugih ivotinja od kamena i drveta,
kao i sve mogue tvorevine ljudske umetnosti, ali tako da one
iznad zida tre, i da pri tom, kao to to obino biva, pojedini od
njih u prolazu razgovaraju a drugi ni rei ne govore.
Tvoje je poreenje neobino ree on a neobini su i
tvoji zatvorenici.
Slini su nama rekoh. Zar misli da ovi ljudi vide
neto drugo osim svojih senki i senki drugih ljudi, koje svetlost
vatre baca na suprotan zid peine?
Kako bi mogli da vide kad su prinueni da celog veka
dre glave nepokretno?
A kad su u pitanju predmeti koje pored njih pronose?
Zar nee i sa njima biti to isto?
Razume se.
A kad bi mogli meusobno da govore, zar ne bi ono to
vide morali smatrati za realne stvari?
Bezuslovno.
A kad bi odjek dolazio sa suprotne stene zatvora? Zar
ne misli da e oni im neko od prolaznika progovori verovati da
to ne govori niko drugi, nego senka koja prolazi?
Zevsa mi, tako je.
Oni uopte nijednu stvar nee smatrati realnom, osim
ove senke predmeta koje su napravili ljudi.
Tako je ree Glaukon.
A sada zamisli nastavi Sokrat kako bi oni
postupili kad bi njima stvarno uspelo da se oslobode okova i
izlee od neznanja. Moglo bi biti samo ovo: kad bi neko od njih
bio osloboen okova i bio prinuen da odjednom ustane, da
okrene vrat i da poe i pogleda prema svetlosti, dok pri svemu
tome osea bolove, a od svetlosti ne moe da vidi one stvari, ije

www.uzelac.eu

71

Uvod u filozofiju

Milan Uzelac

je senke nekad gledao, ta misli ta bi odgovorio kad bi mu

neko rekao da je sve dotle gledao samo kojetarije, da je sada
mnogo blie realnosti i da vidi pravilnije, poto je okrenut veoj
istini? A kad bi mu tada neko pokazao pojedine predmete koji
prolaze i pitanjem ga primorao da odgovori ta oni znae, zar ti
se ne ini da e on biti u neprilici i da e misliti kako je ono, to
je ranije gledao, stvarnije od onoga to mu se sad pokazuje?
Tako je, naravno.
A kad bismo ga sad primorali da gleda u samu svetlost,
onda bi ga zabolele oi, i on bi pobegao i okrenuo se prema
onome to moe gledati i verovao da je to zaista jasnije od onoga
to mu se sada pokazuje.
Zaista bi tako uinio ree Glaukon.
Kad bi ga sad odande neko silom odvukao uz teak i
nepristupaan izlaz ne putajui ga dok ga ne izvue na sunanu
svetlost, zar ne bi on tada trpeo muke i ljutio se to ga ovaj vue,
i zar mu se, kad bi zatim doao na svetlost, oi ne bi zasenile
tako da ne bi mogao videti nita od onoga to mi zovemo
stvarnim?
Ili, bar, ne bi to mogao odmah.
Morao bi da se navikne na svetlost kad bi hteo da vidi
predmete gore. U poetku bi najlake raspoznavao senke, onda
slike ljudi i ostalih predmeta u vodi, a same njih jo docnije.
Zatim bi, gledajui svetlost zvezda i meseca, lake video nebeska
tela i samo nebo nou, nego sunce i njegovu svetlost danju?
Svakako.
Najzad e moi, mislim, da vidi i posmatra samo sunce
onakvo kakvo je ono po sebi i na svome mestu, a ne njegove slike
u vodi ili na nekom drugom mestu.
Zacelo.
I posle toga e ve moi da doe do zakljuka kako je
sunce ono koje odreuje vreme i godine, koje vlada celim
vidljivim svetlom i od koga na neki nain proizlazi sve to se
moe videti.
Jasno je da e naposletku doi do toga.
Dalje. Kad se bude setio svog prvog stana, ondanje
mudrosti i svojih drugova sa kojima je zajedno bio okovan, zar
ne misli da e se tada radovati ovoj promeni, i da e aliti one
koji su jo tamo?
Svakako.

www.uzelac.eu

72

Uvod u filozofiju

Milan Uzelac

A ako tamo dole budu odredili poast, pohvalu i

nagradu za onoga ko je najbolje video predmete koji su prolazili,
najbolje zapamtio koji su od njih obino prolazili prvi, koji
poslednji, a koji istovremeno, tako da bi najbolje mogao unapred
rei koji e od njih sad naii, misli li da e on posle ovoga jo
udeti i zavideti onima koji tamo kod njih uivaju mo i ugled?
IIi e sa njim biti kao sa onim Homerovim junakom, pa e arko
eleti: ,,da pre bude kod siromanog oveka sluga" i da trpi sve
drugo pre, nego da veruje u te predstave i da ivi na onaj nain?
Ja mislim da e vie voleti da sve to trpi, nego da ivi
onakvim ivotom.
Promisli jo i o ovom rekoh. Kad bi takav ovek
ponovo siao i seo na isto ono mesto, zar mu se, kad bi odjednom
doao sa sunca, oi ne bi ispunile mrakom?
Dabome, da bi.
Pa kad bi, dok su mu oi jo zaslepljene i dok jo lutaju
ovamo-onamo a ponovo privikavanje ne bi bilo kratko opet
poeleo da se sa onim zatvorenicima takmii u proceni onih
senki, zar ne bi izazvao smeh i zar mu ne bi kazali da je
odlaskom gore pokvario oi i da ne vredi ni pokuavati da se gore
dospe? A kad bi neko pokuao da ih oslobodi i povede gore, onda
bi ga i ubili kad bi mogli da ga uhvate i da to uine.
Razume se.
Celu ovu sliku moramo prikljuiti svojoj preanjoj
raspravi, dragi Glaukone, poredei svet u kojem ivimo i koji
opaamo oima sa zatvorom, a svetlost od vatre sa snagom
sunca. Ako, nadalje, ono penjanje i upoznavanje sveta shvati
kao putovanje due na onaj svet, koji se moe samo mislima
shvatiti, onda si potpuno pravilno razumeo moje miljenje, koje
si eleo da uje. Ali, bog zna da li je moje shvatanje pravilno.
Moje je gledite da se u svetu koji se moe saznati, ideja o
dobrom saznaje naposletku i s tekom mukom, ali kad se jednom
upozna, onda se mora zakljuiti da je ona kod svih stvari uzrok
svega pravinog i lepog, da je u svetu vidljivih stvari rodila
svetlost i njenog gospodara, da je gospodarica i u misaonom
svetu, da daje istinu i razum, i da onaj ko eli da u svome linom
i javnom ivotu radi poteno, mora svoj pogled da upravlja na
nju.
Slaem se s tobom koliko to mogu" (Drava, 514-616).

***

www.uzelac.eu

73

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Ovaj pomalo dui navod, jedno je od najslavnijih

mesta u istoriji filozofije i veoma je zahvalan da se sa njim i
zapone izlaganje filozofske problematike. Platon tu polazi
od jedne temeljne kritike svakodnevnog iskustva: sve dok
ljudi nekritiki stoje u ravni svakodnevnog neposrednog
iskustva, oni ive u prividnom svetu (koji je metaforino
prikazan peinom) i ne znaju nita o onom to istinski
postoji, to na pravi nain bivstvuje i tako su najdalje od
toga da znaju ta je pravo bivstvovanje. Upravo zato,
najprei zadatak filozofije jeste da oslobodi oveka iz sveta
privida i dovede ga na svetlo istine. U pomenutom
razgovoru, filozofskim jezikom reeno, postavljena je
centralna razlika izmeu istog privida (dxa) i pravog
bivstvovanja (n).
Kako Platon dolazi do tog razlikovanja? Uzmimo
jedan primer: posmatrajmo neki predmet, recimo, sto koji se
nalazi ovog asa pred nama; vidimo njegov oblik, njegovu
boju. To to moemo opaziti naim ulima, Platon naziva
pojava, i za to on je koristio izraz phainmenon, a za ta i
mi imamo obiaj da kaemo jo i fenomen. Tim ulnim
pojavama svojstveno je da se stalno menjaju; ipak, ima tu
neeg to se ne menja a to je sm sto, jer, bio on manje ili
vie osvetljen, blie ili dalje od nas - on je uvek i dalje sto,
jednak samome sebi. Ono to je u osnovi stalno
promenljivih pojava oznaavamo kao njihovu bit, kao
sutinu. Ta bit ostaje uvek jednaka, nepromenljiva. Ali,
vidimo li mi sa stolom istovremeno i njegovu bit? Moemo li
da je ulno opazimo ili dotaknemo? Oigledno, ne. Bit nije
ulna pojava; ona lei u osnovi pojave i u njoj dolazi do
izraza. Razume se: da bi se bit mogla ma na koji nain
manifestovati, ona pretpostavlja pojavu, ona poiva na
pojavi i moda je pravilnije rei da ta bit, odnosno sutina,
lei u osnovi svake pojave.

www.uzelac.eu

74

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Pokazuje se kako je (a) oblast privida - oblast

ulnosti; ulnost pripada materijalnom, telesnom svetu; ona
se ispunjava kroz naa ula; ula u onom to im je dostupno,
to je pojavno, opaaju stalnu promenu, stalno kretanje
nastajanje i propadanje; (b) oblast pravog bivstvovanja je
oblast duhovnog sveta. Do istinskog saznanja (nesis,
epistme), mi dospevamo duhovnim oima, dakle
miljenjem, intuicijom, uz pomo filozofije. Ta oblast
istinskog, onog to odista jeste, odnosi se na pravo
bivstvovanje, koje je nepromenljivo, uvek jednako i koje lei
u osnovi svih pojava.
Na taj nain Platon dolazi do problema koji je
sudbonosan za itavu filozofiju. Saznanje se pomou
ulnosti ne moe razumeti; u ulnosti nae telo vezano je za
ulne stvari, za pojave; ono im je slino (po toj svojoj ulnoj
strani); ali, od ulnosti se razlikuje na saznajui duh
(nos), koji Platon naziva jo i duom a koja, kao pravo
bivstvovanje, lei u osnovi pojava. Pitanje koje se tu javlja
glasi: kako na duh moe saznati pravo bivstvovanje? Kako
je mogue pravo saznanje? Kako se iz ulnog moe dokuiti
ono ne-ulno?
Platonovim jezikom moglo bi se rei: naa dua je
zatvorena u telu i njime odvojena od pravog bivstvovanja;
izmeu duha i pravog bivstvovanja lei materijalni svet
privida koji je ulni; ulnost ne moe biti most izmeu duha
i pravog bivstvovanja. Meutim: mi nismo samo ulna bia i
ne reagujemo samo impulsivno (kao ivotinje), ve i
saznajemo, imamo svest o sebi i svetu, mi mislimo sebe i
mislimo svet; mi saznajemo. Kako je tako neto uopte
mogue?
Platon ovaj problem reava tako to naspram
ovekovog duha i pravog bivstvovanja stavlja jedan trei
elemenat, trei lan relacije - ideje; one su iste bitnosti po
sebi, iste sutine; one su vene i nepromenljive praslike

www.uzelac.eu

75

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

bitnosti stvari. Mnotvo ideja obuhvaeno je jednom idejom

dobra, lepog i istinitog istovremeno - jednom idejom idej.
Ova ideja idej jeste apsolut, Bog, boja boanstvenost,
reeno na platonovski nain. U pomenutoj paraboli o peini
sunce je ta ideja svih idej, a prirodne stvari na svetlu
sunca su ideje. Da bi reio ovaj odnos Platon koristi dva
mita:
a. Anmnesis-mit. Platon polazi od toga da je dua
po svojoj biti slina idejama. Pre njenog ulaska u
propadljivo telo ona je gledala ideje. To duhovno gledanje
bilo je potom onemogueno ulaskom due u telo, njenim
"zarobljavanjem" u ulnom, ega e ona nastojati da se
oslobodi kasnije, tokom itavog svesnog ovekovog ivota.
Telo se dui pokazuje kao tamnica i iz ove tamnice (peine)
dua nastoji da se oslobodi i to uz pomo filozofije. Kroz
oienje (ktharsis) od ulnih zamki, zamki koje nam
postavljaju ula, dua nastoji da izae iz "peine u kojoj je
zarobljena", nastoji da se izdvoji iz sveta telesnosti i taj
"izlazak iz peine" omoguuje joj da se ponovo priseti
(anmnesis) svog ranijeg egzistiranja. Do pravog saznanja
dolazi se ponovnim seanjem, dua se prisea ivota koji je
vodila pre svog roenja, pre svog pada u ulno, pre no to je
postala ponovo vezana za telo, za telesnost.
b. Mthexis-mit. Platon smatra da je kosmos stvorio
jedan graditelj (demiourgs); za razliku od boga kakvog zna
kasnije hebrejska tradicija, ovaj graditelj jeste bog koji nije
stvorio svet iz nieg (jer za stare Grke stvaranje neeg iz
nieg (creatio ex nichilo) bilo je nezamislivo) ve je stvari
prirode nainio od pramaterijala podraavajui (mmesis)
oduvek postojee, vene ideje. Kao odraz idej te prirodne
stvari uestvuju u njima; one uestvuju (mthexis) u/na
idejama.
Pravo saznanje je stoga mogue jer i dua i pravo
bivstvovanje pripadaju idejama. Seajui se, dua ponovo

www.uzelac.eu

76

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

biva vezana za ideje u kojima uestvuju stvari na nain

mthexis. Na taj nain, ulno opaanje je samo spoljanji
uzrok ponovnog seanja.
Sve to o emu nam govori Platon moe se predstaviti
u obliku trougla51. Temetizujui relacije koje se
uspostavljaju unutar ovog trougla mogue je sagledati
centralni zadatak koji je ovaj mislioc postavio celokupnoj
istoriji filozofije i dalekoseno odredio njen put kao i okvire
u kojima e se filozofija kretati. Svi kasniji filozofi videe
kao svoj osnovni motiv izlazak iz Platonove senke traenjem
naina da se bude s druge strane problema koji je
dalekoseno prvi formulisao Platon; tako neto pokazalo se
tokom itave istorije kao nemogu zadatak; moda je to prvi
osetio najvei Platonov uenik Aristotel, koji se svim silama
i sa svih strana suprotstavljao Platonu, ali je u potpunosti
ostao zarobljen i njegovim nainom postavljanja pitanja i
njegovim nainom reavanja problema. Zato je jedan
savremeni filozof (A.N. Vajthed) i mogao da kae kako je
sva istorija filozofije samo jedna fusnota na Platona.
Taj takozvani platonovski trougao mogao bi se
grafiki predstaviti na sledei nain:

Ovde ukazujem na izlaganje A. Ancenbahera: Anzenbacher, A.:

Einfhrung in die Philosophie, Herder, Wien/Freiburg/Basel
1989, S. 48-50. Istovremeno, smatram da nema boljeg,
preglednijeg i u tehnikom smislu jasnijeg uvoda u filozofiju od
ove knjige na koju sam se u vie navrata tokom svojih ranijih
predavanja i pozivao.
51

www.uzelac.eu

77

Uvod u filozofiju

Milan Uzelac

ideja
bog
APSOLUT
filozofija duha
(Hegel)
(Proklo)

anmnesis

mthexis

iskustvo

dua
subjekt
JA
transcendentalna refleksija
(Kant)
(Huserl)

www.uzelac.eu

svet
supstancija
BIVSTVOVANJE
ontologijska refleksija
(Aristotel)
(Hajdeger)

78

Uvod u filozofiju

Milan Uzelac

Tako je Platon na presudan nain odredio prostor u

kome se kree sva filozofija. Potonji filozofi se meusobno
razlikuju samo u odnosu na to na koji od ova tri Platonova
temeljna pitanja stavljaju teite, odnosno, koje od ova tri
pitanja vide kao osnovno. Za jedne je temeljno pitanje (a)
bog, i to je najkarakteristinije za Plotina, Prokla, Tomu
Akvinskog ili Hegela; za druge je to (b) subjektivnost, i tu
spadaju Dekart, Kant ili Huserl -bez obzira na to da li se u
filozofiji ovih mislilaca tematizuje pojedinana,
individualna subjektivnost (Dekart) ili subjektivnost
uopte, transcendentalna subjektivnost (Huserl); za tree,
najvanijim se pokazuje (c) svet, i u filozofe tog smera
spadaju Aristotel, Martin Hajdeger kao i Eugen Fink.
Platonova pozicija ostaje pomalo dvosmislena: s
jedne strane, njemu bi bila najblia ona pod (a), ali, budui
da on jo uvek filozofsku problematiku ne vidi razvrstanu u
filozofske discipline (to se po prvi put sree tek kod
Aristotela), njemu pripadaju jednako i dve ostale pozicije.
Zato on ostaje i najvei mislilac tokom itave istorije i zato
njegovi sledbenici, posebno neoplatoniari (Plotin, Proklo,
Damaskin Dijadoh) zauzimaju posebno mesto u istoriji i
zato se njima i svi potonji filozofi najee vraaju52.
Glavni pravci filozofskog pitanja
Ako je Platonovo filozofiranje jo uvek u znaku mita i
ako se u njegovoj izvornosti nalaze jo mnogi
neizdiferencirani problemi, ipak se u prii o peini i
Uostalom, sve rasprave koje se vode unutar tzv. hrianske
filozofije samo su eho nesporazuma koji se ispoljio na Prvom
vaseljenskom saboru u Nikeji (325. g. n. e) a koji je nastao u sporu
hebrejske misli i filozofske logike oko subordinacije bia kakvu
sreemo kod Plotina.
52

www.uzelac.eu

79

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

pomenutom platonovskom trouglu, s kojima smo zapoeli

izlaganje, moe pokazati temeljna problematika
sveukupnog filozofiranja.
Platonovski trougao prvo vodi razlikovanju
teorijske i praktine filozofije, razlici saznanja i delanja.
Veza bivstvovanje - ja - ideja (ili: priroda-subjekt-apsolut;
ili: svet-dua-bog) obuhvata sav prostor teorijske filozofije;
najvanije pozicije filozofske tradicije razlikuju se po tome
na koji se od ova tri ugla unutar pomenutog trougla
oslanjaju. Tako postoje tri glavna pravca filozofiranja:
1. Filozofija bivstvovanja. Miljenje poinje tim da se
polazei od pojava pita za bivstvovanje koje im lei u osnovi.
Drugim reima: filozofija nastoji da promisli uslove i pita za
uslove i mogunosti iskustva u ne-ja; u tom sluaju
filozofiranje je primarno ontoloki53 orijentisano.
2. Filozofija subjektivnosti. Tu spada sva filozofija
nastala od vremena Dekarta do naih dana; re je
prvenstveno o misliocima koji smatraju da filozofija treba
da ide suprotnim putem od onog kojim je ranije ila;
naglasak se sa predmeta pomera na Ja kao individualni
subjekt sveg iskustva. Postavlja se pitanje o uslovima i
mogunostima iskustva u Ja, u subjektu; u tom sluaju
filozofija je u prvom redu orijentisana na subjekt iskustva i
njegova odreenja, tj. ona je transcendentalno orijentisana
u novovekovnom znaenju te rei.
3. Filozofija duha. Ova trea pozicija polazi od toga
da se miljenje oslanja na ideje. Polazei od ideja kao neeg
trajnog i nepromenljivog, kao neeg to se nalazi u osnovi
svih stvari, tematizuju se uslovi i mogunosti iskustva;
polazei od apsoluta ovo filozofiranje misli zajedno
ontoloke i transcendentalne probleme: misli zajedno
53Ontologija

- uenje o bivstvujuem kao bivstvujuem. Opirnije

videti u mojoj knjizi Metafizika (2006).

www.uzelac.eu

80

Uvod u filozofiju

Milan Uzelac

bivstvovanje i ja, supstanciju i subjekt, mthexis i

anmnesis.
Zakljuak. Istorijsko-filozofski posmatrano, ova tri
pravca su povezana sa tri velika imena filozofije: filozofija
bivstvovanja sa Aristotelom, filozofija subjekta sa Kantom,
filozofija duha sa Hegelom. Ova tri pravca na razliite
naine odreuju svu istoriju filozofije. To istovremeno znai
da i pored mnotva filozofija, postoji jedna filozofija i sve
njene osnovne stavove nalazimo kod Platona. Istorija
filozofije raa mnotvo aspekata i sinteza filozofske
problematike i pritom razvija razliite probleme jedne vene
filozofije - philosophia perennis za koju se zalagao Lajbnic.
Istorija filozofije je filozofski proces, dijalog filozofa o jednoj
istini. Tako skandal filozofije, o kojem se ponekad govorilo,
a koji se svodio na to da filozofija ne daje konaan odgovor
ni na jedno, za ljudsku egzistenciju, bitno pitanje, a do kojeg
se dolo poreenjem napretka kakav se ostvarivao u
naukama i filozofiji - gubi opravdanje.
Glavni pravci filozofskog pitanja mogu se izvesti iz
problemskog sklopa platonovskog trougla: otkrivajui
razliku duhovnog i ulnog Platon postavlja pitanje o
uslovima istinskog saznanja u okvirima tri pola koje ine
bivstvovanje (priroda), subjekt (dua) i ideja (apsolut). To
omoguuje da se uspostavi razlika teorijske i praktine
filozofije. Glavni pravci teorijske filozofije su: filozofija
bivstvovanja, filozofija subjekta, filozofija duha (kao
filozofija ideje).
Pokuaj definisanja filozofije
Iz svega dosad izloenog, mogue je izvesti jedno
prethodno odreenje filozofije, a s obzirom na njen odnos
prema na nauci, religiji i umetnosti. Specifinost filozofije
moe se istai analizom ponuenih stavova.

www.uzelac.eu

81

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

a. Filozofija je nauka. Ovako neto mogue je s

punim pravom tvrditi, ali samo u sluaju ako se u vidu
nema pojam nauke u savremenom smislu te rei, pojam koji
se formirao sredinom XIX stolea i krajem tog stolea
postao vladajui. Sa stanovita savremenih, pozitivnih
nauka (koje se u to vreme formiraju), filozofija nije nauka.
Ako se filozofija ipak hoe odredi kao nauka, onda se
tu radi o jednom bitno drugaijem pojmu nauke, o pojmu
kakav su imale i vidu ranije epohe, zakljuno s Hegelom.
Filozofija ne prihvata metode posebnih nauka i pitanje
metode filozofije jeste poseban filozofski problem, budui da
metoda u filozofiju ne moe dospeti mehaniki, spolja. U
ovom smislu nauka je skup znanja koja meusobno stoje u
vezi. Veza ukazuje na skup kao celinu, kao sistem. U
filozofiji se dakle radi o jednoj sistematskoj vezi znanja
(odnosno stavova) i filozofija moe biti nauka, samo u onom
smislu kako je nju video Hegel: ona moe biti nauka o celini
znanja, o celini svega to jeste.
b. Filozofija je fundamentalna nauka. Zapadna
filozofija zapoinje s pitanjem o poelu, o arch. Filozofija je
data u tom pitanju. Filozofija je nauka o temeljima, o
poslednjim uslovima i pretpostavkama. Dok posebne nauke
pitaju za empirijske temelje, filozofija pita za temelj
empirijskog uopte, ona nije empirijska. Ona je
fundamentalna nauka jer pita za poslednje ne-empirijske
temelje (za temelj sveg empirijskog), odnosno, za uslove
mogueg iskustva (Kant).
c. Filozofija je univerzalna nauka. Filozofija se
razlikuje od tematski redukovanih i metodski apstraktnih
posebnih nauka; ona ne posmatra svet iskustva pod samo
jednim uglom, i u smislu jedne odreene metode, ve
celovito. Pitajui za mogunosti iskustvene stvarnosti u
celini, ona je univerzalna a ne posebna nauka.

www.uzelac.eu

82

Uvod u filozofiju

Milan Uzelac

d. Filozofija je nauka uma. ta se pod umom misli,

videemo kasnije; ovde ovaj pojam uzimamo u znaenju
kako se upotrebljava u svakodnevnom jeziku. Filozofija
postavlja zahtev da svi njeni iskazi budu umni, da svako
umno bie (a to moe biti samo ovek) mora nesumnjivo
videti prelaz od iskustva na ne-empirijske uslove i
mogunosti iskustva.
e. Filozofija je kritika nauka. Ona je univerzalna
kritika koja svako mnjenje ili sliku sveta podvrgava
suenju; ona je kritika ideologije, religije, nauke,
tehnologije, drutva, i time se ona na najodluniji nain bori
protiv svakog nekritikog dogmatizma uzimajui u drutvu
prosvetljujuu funkciju, funkciju mejeutiku, onu o kojoj
govori Platon a kakva se podrazumeva da bi se strmim
putem izalo iz peine, odnosno sveta svakodnevnog,
empirijskog iskustva.
Iz svega dosad reenog mogli bismo zakljuiti:
filozofija je kritika nauka uma u uslovima mogunosti
empirijske stvarnosti u celini.
Podela filozofije
Jedna stroga sistematska podela filozofije jeste
problem filozofije i pretpostavlja filozofijski sistem; kao to
znamo, veliki filozofski sistemi kao i sama mogunost
izgradnje filozofskog sistema, pripadaju prolosti. To znai
da sve podele filozofije imaju strogo uslovni karakter,
budui da je filozofija jedna, nedeljiva i da za svoj predmet
ima celinu svega to jeste.
Meutim, bez pretenzija da se naini podela koja bi
imala neko apsolutno vaenje, moglo bi se, u znak
opravdanja, rei da se vremenom nakupila velika koliina
znanja, i da je to imalo za potrebu, isto iz praktinih
razloga, da se ta znanja grupiu kako bi bilo olakano

www.uzelac.eu

83

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

njihovo izlaganje; posledica toga je prihvatanje stare podele

filozofije na praktinu i teorijsku.
Danas je uobiajeno da u teorijsku filozofiju spadaju:
(a) Ontologija (uenje o bivstvujuem kao bivstvujuem), (b)
Filozofija prirode (filozofsko uenje o prirodi naspram
empirijskih prirodnih nauka), (c) Antropologija (filozofsko
uenje o oveku, naspram antropologije kao posebne nauke),
(d) Filozofijska teologija (filozofsko uenje o bogu, naspram
teologije otkrovenja), (e) Teorija saznanja (filozofsko uenje
o saznanju; od posebnog znaaja su transcendentalna
filozofija i hermeneutika filozofija (kao uenje o
razumevanju).
U praktinu filozofiju ubrajamo: (a) Etiku (uenje o
moralno relevantnom delanju i njegovim normama) i (b)
Poietiku54 (uenje o stvaranju i proizvoenju; tu spada
Estetika (kao filozofija umetnosti) i filozofija tehnike).
Osim toga, danas postoji niz graninih disciplina,
koje nisu filozofija u strogom smislu, ali se odomailo da se i
u njihovom sluaju koristi ovaj pojam. Re je o nizu
takozvanih genitiv-filozofija, kao to su filozofija nauke,
filozofija jezika, filozofija istorije, filozofija prava, filozofija
politike... i za koje bi bilo daleko bolje da se koristi izraz
teorija pa da se govori o teoriji jezika, ili teoriji prava, no,
sadanje stanje stvari, u veini sluajeva, opravdava se u
najveem broju sluajeva, vanfilozofskim, ne-teorijskim
razlozima, pa pomenute "filozofije" esto vode u zabunu
predstavljajui se kao fundamentalne filozofske discipline.
Kada je re o fundamentalnim filozofskim
disciplinama, onda, ponovimo to jo jednom, to su:

Uobiajeno je da se pie poetika. Ali, nije greka ni kad se pie

poietika. U ovom drugom sluaju, koji je blie izvornom obliku
rei, naglasak je jae stavljen na sam stvaralaki momenat.
54

www.uzelac.eu

84

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

metafizika55, gnoseologija, etika i estetika. Ovde ne spada

logika, kako je to bilo u antika vremena, zato to njen
filozofski deo danas ini problematiku metafizike, a onaj
metodski deo spada u metodologiju nauke i u tom smislu,
pri klasifikaciji disciplina, treba slediti Aristotela.
Za razliku od starih naroda mi vie ne mislimo u
slikama, ve u pojmovima. Istina danas kako je to Hegel
ispravno formulisao, prebiva u pojmu; u nae vreme, istina
se vie ne otkriva u umetnosti (koja u svom logikom smislu
pripada prolosti) ili religiji, ve u nauci. Po Hegelovom
shvatanju filozofija je u nae doba najvia nauka. Mi ivimo
u vremenu koje je odredio Hegel, stvari se do danas bitno
nisu izmenile, a to je veoma uoljivo, ako se klonimo raznih
nesporazuma, a koji su mahom jezike prirode.
Sama stvar filozofije po prvu put tematizuje se kod
Hegela, i on je prvi mislilac novog doba koji samu stvar
filozofije vidi kao centralni problem miljenja; po drugi put
stvar filozofije nalazimo tematizovanu kod Huserla u
njegovom spisu Filozofija kao stroga nauka.
Filozofija je nauka i to stroga nauka i sredstvo
njenog izraavanja su pojmovi. Kakva je priroda tih
pojmova, posebno kad znamo da mnogi od njih imaju dugu
istoriju i da su tokom vremena radikalno menjali znaenje?
Mi ih koristimo kao orua, kao sredstva da izrazimo nae
iskustvo, nae vienje i razumevanje stvari, sveta i
temeljnih principa na kojima stvari i svet poivaju. Tako se

Ovde sam se odluio za staru terminulogija koja je jasnija no

nova. Jasno je da se u novo vreme problematika metafizike
velikim delom poklapa s ontolokom problematikom, budui da su
se discipline koje su inile metaphysica specialis u poslednja dva
stolea osamostalile, ali, jednako je pogreno identifikovati
metafiziku i ontologiju (o emu opirnije u mojoj knjizi:
Metafizika, Vrac 2006).
55

www.uzelac.eu

85

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

pitanje prirode pojmova javlja kao pitanje koje se ne da

zaobii. Neki od njih neto izraavaju, oni su tematski, a
neki opet se koriste u funkciji ovih tematskih i oni su
operativni pojmovi. Kakav je stvarni odnos meu njima?

www.uzelac.eu

86

Uvod u filozofiju

Milan Uzelac

5. Tematski i operativni pojmovi

Hegel je isticao kako istina prebiva u pojmu a time
nije hteo rei nita drugo, do da je nauka jedino uporino
mesto odakle progovara istina, da istina vie ne prebiva ni
u religiji ni u umetnosti ve u nauci. Religija i umetnost
definitivno su, s nastupanjem novog doba, izgubile svoje
ranije prvenstvo i jednako, kao i njihovi produkti, po svom
bitnom odreenju pripadaju prolosti. Danas, ni religija, ni
umetnost nisu vie u stanju da daju odgonetku na venu
zagonetku sveta. Po dubokom Hegelovom ubeenju samo
nauka mogla bi da objasni svet, prirodu i smisao stvari u
njemu, a najvia nauka jeste filozofska nauka filozofija.
Filozofska misao formulie se pojmovima i zadatak
je filozofije, odnosno filozof, izgradnja sistema pojmova, ali
u istoj meri i njihovo obrazlaganje i ekspliciranje u svoj
pojmovnoj jasnosti i razgovetnosti. Filozofija nastoji da tako
izgradi pojmove da se u njima najbolje moe ouvati misao
mislioca kako bi se ona najbolje fiksirala i takva prenela
narednim pokolenjima. Takve pojmove na kojima poiva
jedna odreena filozofija nazivamo tematskim pojmovima.
Tematski pojmovi su oni pojmovi koje moramo
promisliti ako elimo da dospemo do dimenzije postavljanja
pitanja nekog mislioca; tematski pojam Platonove filozofije
je ideja, kod Aristotela su to pojmovi ousa, dnamis,
enrgeia, kod Plotina - hn, kod Lajbnica - monada, kod
Kanta - transcendentalno, kod Hegela - apsolutna ideja, kod
Niea - volja za mo, kod Huserla - transcendentalna
subjektivnost.
Ti tematski pojmovi ukazuju na temeljnu ideju
filozofa koji ih koristi; oni su, mogli bismo rei, bit, sutina
njegove filozofije, ono potpuno novo to je on uneo u
filozofsku tradiciju i po emu e ga pamtiti kasnija
pokolenja. Ti tematski pojmovi svetionici su du puta kojim

www.uzelac.eu

87

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

putuje filozofsko miljenje; oni nam omoguuju da odreenu

filozofiju shvatimo na pravilan nain.
Ali, stvarajui takve pojmove, filozofi su prinueni i
da ih objanjavaju. Za objanjavanje tematskih pojmova,
potrebni su drugi pojmovi, potrebni su misaoni modeli
kojima svaki mislioc hteo on to ili ne, mora da operie
pojmovima da bi pojasnio svoju osnovnu misao. A svaki
mislioc operie odreenim intelektualnim shemama koje
nikad nisu potpuno predmetno fiksirane, pa ti pojmovi, koje
mi nazivamo operativnim pojmovima, u isto vreme, budui
da su pretpostavljeni ali ne i eksplicitno iskazani, jesu
senka filozofije kojoj nuno pripadaju.
Primer za to jesu pet logikih termina koje tumai
Porfirije u svom Uvodu u Aristotelove Kategorije poznatom
kao Isagoge. Na samom poetku on ukazuje na to da
Aristotel govorei o deset kategorija koristi i pet pojmova
koje posebno ne razmatra i ne odreuje ali ih koristi i
podrazumeva; i u nedostatku pravog pojma naziva pet
zvuanja, poto su logika svojstva svakog pojma; u
Boetijevom prevodu na latinski jezik oni glase: genus,
species, differentia, proprium i accidens. Tih pet pojmova
su operativni Aristotelovi pojmovi - pojmovi kojima on
definie kategorije (tematske pojmove). U Porfirijevim
Isagogama kao i u Boetijevom komentaru na isti Porfirijev
spis, ovi Aristotelovi operativni pojmovi - jesu tematski
pojmovi.
Drugi, jednako dobar primer na kojem se moe
sagledati odnos operativnog i tematskog pojma jeste
Platonov dijalog Parmenid gde se na promenljiv nain
odreuju n i hn, bivstvujue i jedno. Kada se odreuje n i
ono se nae u sreditu panje, pa stoji u svetlu
osvetljeno svetlou uma, hn, kojim se ovo odreuje,
ostaje u senci, i obratno: misli li se hn tematski, miljenje
n, biva operativno.

www.uzelac.eu

88

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Ovaj primer je posebno interesantan jer pokazuje da

je mogue da jedan pojam u jednom asu bude tematski,
sredinji pojam filozofije, a potom, kad se njim neto drugo,
neki drugi pojam objanjava, on postaje operativan. Tu smo
svedoci svojevrsne "igre" pojmova, igre koja nedvosmisleno
ukazuju na dvosmislenu prirodu pojma.
Isto tako, kad govorimo o vremenu, nastojei da
tematizujemo vreme, mi razlikujemo stvari u vremenu i
vreme samo. Svaka stvar u vremenu, jeste vremeno
bivstvujue i ono je ili pokretno ili miruje. Kretanje i
mirovanje su stoga operativni pojmovi kojima nastojimo da
objasnimo vreme kao tematski pojam. S druge strane, ako
elimo da objasnimo kretanje, i njega shvatamo kao
tematski pojam, tada nam mirovanje, vreme i prostor
postaju operativni pojmovi.
Ovde se, razume se, otkriva niz problema: ako je
kretanje mogui nain postojanja bia bivstvujueg u
vremenu, s kojim pravom mi moemo govoriti o kretanju
vremena samog, o toku vremena, jer nema nieg u emu bi
u tom sluaju moglo biti smo vreme na predmetni nain.
Drugim reima: zato i s kojim pravom mi primenjujemo
pojmove koji pripadaju biti bivstvujueg a nalaze se u
vremenu, na vreme samo? Kako kretanje toka vremena
moe biti u vremenu? Ako je tako neto mogue, tada se
zapravo radi o nekom vremenovanju vremena pa imamo
vreme koje je vreme vremena.
Jasno je da mi ovde kretanje objanjavamo
vremenom, da je kretanje tematski a vreme operativni
pojam, ali, jasno je i da mi, s druge strane, vreme
objanjavamo kretanjem, a u tom sluaju vreme je
tematski, a kretanje operativni pojam. Tako mi iz vremena
razumevamo kretanje, a iz kretanja vreme. Da li je tu u
pitanju neki lani krug u zakljuivanju?

www.uzelac.eu

89

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

U takvim situacijama se obino istie kako filozofija

koristi metafore, pa se kae kako je jasno da vreme ne tee
kao voda u potoku, a da se ipak pritom govori o teenju.
Zato je ovo vano? Zato to nam upravo ovo
razlikovanje tematskih i operativnih pojmova moe biti od
odluujue vanosti kad elimo razumeti misao prvih grkih
mislilaca. Kod njih se na najneposredniji nain pokazuje to
prelivanje operativnih u tematske pojmove i obratno.
Odatle mogue je izvesti jo jednu pouku kad se
okrenemo savremenoj filozofiji. Videemo da su mnogi
pojmovi, posebno oni koje sreemo u fenomenologiji, kao to
su fenomen, epoch, konstitucija, transcendentalna logika,
daleko vie operativno upotrebljavaju no to su sami
tematski jasni. Na taj nain svi ti pojmovi predstavljaju
probleme koji jo nisu do kraja ni tematizovani.
Sudbina filozofije je u tome da svi pojmovi nisu
istovremeno otvoreni, budui da svet ima dvostruku prirodu
koja se manifestuje i u ljudskom miljenju: na jednoj strani
je sjaj pojavljivanja, a na drugoj zatvoren bezdan, pa
ukoliko je izvornija svetlost u kojoj se nalaze stvari, toliko je
dublja senka koja ih odasvud obavija. Saznanje bez senki
privilegija je boga, a senka konane istine na poetku
metafizike, kakvu nalazimo kod Platona, ostaje, kako to
primeuje E. Fink, posebna tema svake filozofije.56

Fink, E.: Operative Begriffe in Husserls Phnomenologie (1957),

in: Fink, E.: Nhe und Distanz, Alber, Freiburg/Mnchen 1976, S.
180-204.
56

www.uzelac.eu

90

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

6. Intencionalna analiza i spekulativno miljenje

Iako znamo za Kantov stav da se ne ui filozofija ve
filozofiranje, budui da gotove filozofije nigde nema kao
takve, mi, obino, u svakodnevnom govoru istiemo razne
"filozofije" i govorimo o filozofiji Platona ili Aristotela, o
filozofiji Kanta ili Hegela, o analitikoj ili fenomenolokoj
filozofiji. Ve na prvi pogled jasno je da se tu radi o mnotvu
krajnje razliitih "filozofija", odnosno o nizu razliitih
pokuaja tumaenja celokupne filozofske problematike,
meu kojima, tek poslednji pokuaji, od Spinoze do Hegela,
imaju formu sistema; i hteli mi to ili ne, ne moemo a da ih
ne dovedemo u nekakav odnos koji bi makar delimice
omoguavao njihovo poreenje ali i odravanje u stavu
razlike. Upravo to omoguuje da se makar preliminarno
postavi pitanje kako o valjanosti neke filozofije tako i o
tome u kojoj meri nju odlikuje "spekulativni" duh, u kojoj je
meri ona izraz spekulativnog miljenja svog vremena. Ali,
ta se uopte podrazumeva pod spekulativnim miljenjem?
Mnogi su, poetkom XX stolea bit fenomenoloke filozofije
videli u primeni njene metode, u intencionalnoj analizi, i
mnogi su je pritom osporavali, zamerajui joj na njenoj antispekulativnoj prirodi. Koliko su bili u pravu, to je moda i
jasnije iz dananje pespektive koju odlikuje stoletna
distanca.
U svakom sluaju, nesporna je pre vie od pola veka
izreena ocena Eugena Finka, da je fenomenologija od
samih svojih poetaka, bila voena jednim antispekulativnim pathosom, da je odbacivala svako
spekulativno interpretiranje sveta istiui odluujui znaaj

www.uzelac.eu

91

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

intencionalnosti57, ime se suprotstavljala itavoj filozofskoj

tradiciji koja je sva bila u znaku spekulativne metafizike.
U isto vreme, mnogi su s pravom postavili pitanje da
li je u izgraivanju fenomenoloke filozofije mogue
uzdravanje od svake spekulacije i ne nalazi li se ipak
spekulativna misao, mada u jednoj skrivenoj formi, i dalje,
u Huserlovom uenju o fenomenolokoj redukciji. To je
vodilo jednom drugom, jo kritinijem pitanju: da li je
mogua fenomenoloka analiza spekulativnog miljenja,
kao i tome, da li je razlika izmeu intencionalne analize i
spekulativnog miljenja samo jedna metodska razlika.
Od odgovora na ova pitanja zavisi i odgovor na
pitanje o mestu fenomenologije u istoriji filozofije. Pitanje
glasi: kako se problemi fenomenologije odnose spram
velikih pitanja klasine filozofije, kao to su Platonova
dijalektika, Aristotelova hermeneutika, Kantovo
transcendentalno postavljanje pitanja, ili Hegelovo
spekulativno miljenje.
Nastajui poetkom XX stolea, fenomenologija je
nastupala kao jedna radikalno nova filozofija, a ivei u
dubokom uverenju da je i u filozofiji mogu jedan radikalno
novi poetak, nezavisno od itave dotadanje filozofske
tradicije, i to, po istom modelu, po kojem su nastupali i svi
avangardni umetnici poetka tog stolea, istiui kako sa
njima tek poinje umetnost na jedan nov, odluujui,
istinski nain.
Nastupajui sa namerom da sve otpone od poetka,
fenomenologija je pretpostavljala mogunost radikalnog
poetka, koji nije podrazumevao samo kritiku itave
57

O pojmu intencionalnosti videti u mojoj knjizi: Uzelac, M.:

Kosmologija umetnosti, Prilog zasnivanju fenomenoloke
estetike, KZNS, Novi Sad 1995; opirnije se taj pojam razmatra
u knjizi: Uzelac, M.: Fenomenologija.

www.uzelac.eu

92

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

dotadanje metafizike predaje, ve, pre svega,

neprihvatanje istorije filozofije. Fenomenologija je htela da
sa filozofije zbaci vekovno nataloeni balast raznih mnjenja
i do kraja nepromiljenih stavova, i da kao ista, nova, bez
pretpostavki, zapone radikalno iznova, od onog to bi
moralo biti neposredni poetak. Tako neto bilo je mogue
samo uspostavljanjem jednog novog, izvornog i neposrednog
odnosa ka samim stvarima. Tako se "sama stvar" pokazala
kao lozinka fenomenologije, kao lozinka njene teorijske
revolucije.
Bez obzira na to to se poziv "samim stvarima" tada
nije uo po prvi put, bez obzira to se isti poziv uo ve sto
godina ranije, "sama stvar" bila je sad inspiracija i
podsticaj: ona je shvaena kao ono neposredno dato, kao
neposredno ulno, shvaeno u njegovom neposrednom
postojanju i njegovoj ulnoj konkretnosti.
Ovakav pristup morao je da pobudi sumnju: moe li
onaj ko filozofira da dospe do pra-mesta filozofije, do onog
to je poelo (arch) i princip, a da u isto vreme iskljui iz
razmatranja vievekovnu delatnost generacija filozofa?
Drugim reima: ne temelji li se takav jedan pristup, kakav
fenomenologija predstavlja kao metodoloku revoluciju, na
nekoj neistorijskoj naivnosti?
Fenomenologija je isticala kao svoj predmet predpojmovnu, pred-govornu stvar, no nije bilo potrebno mnogo,
pa da se vidi kako je po sredi neka tamna, nejasna
pretpostavka. Naime, nevano je ta mi mislimo o nekoj
stvari, ali nije nevano ta mi kao stvar mislimo. Ovo
poslednje jeste ozbiljno ontoloko pitanje. Tu se radi o
prirodi same stvari, o njenom ontolokom biu. Sama stvar
je odreena pojmom koji nikad ne moe biti apstraktan,
budui da ne moe biti neka pred-pojmovna stvar, ako se
pojam misli u njegovom strogo ontolokom smislu. Svako
bie je odreeno govorom i teko se moe govoriti o istini

www.uzelac.eu

93

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

nekog bia nezavisno od govora, kao to je besmislica i

govoriti o govoru pre govora. To to postoji mnotvo stvari o
kojima niko nikad dosad jo nita nije rekao, ali, ako one
uestvuju u biu, ako bivstvuju, onda su one i u oblasti moi
govora koji nije nita drugo do samo otvaranje bia.
Ovo se mora imati u vidu ve stoga to
fenomenalnost fenomena nikad nije jedna fenomenalna
datost; ona je uvek i tema spekulativnog odreenja.
Pojavljivanje bivstvujueg nije neto to se samo po sebi
pojavljuje. Ali, izraz pojavljivanje sadri u sebi tajnovitu
mnogoznanost, nezavisno i uprkos tome to bit (ousa) lei
u osnovi svakog pojavljivanja.
Pokazalo se da fenomenologija kako ju je zamislio
Huserl, lei na tlu novovekovne metafizike. Ona ne dovodi u
pitanje sumnjivost ontolokih pretpostavki; samo
bivstvujue se u njoj preobraa u fenomen: ono je predmet i
nita vie. Meutim, ako je "sama stvar" u principu
fenomen, ona se ne odlikuje veitou, nepromenljivou.
Ona je neto relativno, ona je ono kakvom se subjektu
pojavljuje, ne posedujui u sebi karakter neeg zatvorenog u
sebe bivstvujueg, i nije nita drugo do ono to je u
predstavi nekog predstavljenog predmeta. U tom sluaju
ona je posledica intencionalnog odnosa, jer znamo da je
svest uvek svest o neem, da je intencionalnost osnovno
svojstvo svesti.
Meutim, ima razloga da se postavi pitanje i gde se
nalazi zapravo intencionalnost? Da li je ona specifian nain
ivota ljudske due, predmet unutranjeg opaanja, ili se
nalazi u samim stvarima. Huserlov odgovor bi bio da je
intencionalnost nita drugo do sam odnos. To je mogue jer
on stvar shvata kao fenomen, a ovaj kao strukturni
momenat intencionalnosti, kao njegov predmetni pol. Na taj
nain Huserl dospeva do koncepcije jednog univerzalnog
procesa u kojem napetost izmeu subjekta i objekta biva

www.uzelac.eu

94

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

prevladana intencionalnim ivotom kao celovitom

tvorevinom. Kako sam pojam ivota kod Huserla nije
spekulativno eksponiran, kod njega nigde ne sreemo
ontoloko odreenje konstitutivnog procesa a s njim u vezi
ni odreenje intencionalnog ivota.
Budui da se kod Huserla sve vreme smisao
transcendentalne konstitucije koleba izmeu opaanja i
stvaranja58, ima opravdanih razloga da se promisli koliko je
uopte opravdana i odriva antispekulativna orijentisanost
fenomenologije, i ak vie od toga: koliko su opravdane
tenje da se fenomenologija razvija na antispekulativnom
putu.
Ako se vrednost i znaaj intencionalne analize i ne
dovodi u pitanje, postavlja se opravdano pitanje da li ona
moe da zameni itavu metafiziku tradiciju. Ona ne moe
isto to moe spekulacija, to je nesporno; ona ima svoju
oblast vaenja, svoj posebni prostor delovanja, ali,
intencionalna analiza ne moe iz same sebe da izdvoji i
svoju oblast istraivanja.
Za Huserla intencionalnost je temeljna oznaka
odnosa subjekta i objekta. Ali, odnos subjekta i objekta jo
uvek nije i prostor igre bivstvovanja. Drugim reima:
subjekt-objekt odnos nije temeljniji od samog sveta; on nije
izvorniji od sveg bivstvujueg, od svakog subjekta i objekta,
kakav je po svojoj prirodi svet.
Ako je miljnje otvaranje oveka ka svetu, onda je
ono po svojoj biti spekulativno, a ono je po svojoj biti nuno
takvo kad o onom krajnjem govori iz celine bia. Zato je
filozofsko miljenje bitno spekulativno. Sam Huserl je
govorio o ontologiji, ali on je pritom mislio na eidetsko
To je stoga to nije do kraja jasno iskazano da li je sama
konstitucija receptivna ili reproduktivna, pa smisao bia celine
ivota nije do kraja nedvosmisleno odreen.
58

www.uzelac.eu

95

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

uenje o predmetima vieg reda, i tu je re samo o

regionalnim ontologijama koje se poklapaju s oblastima
posebnih nauka. Ono to je struktura bia, samo bie, to
nikad nisu predmeti koje moe nai i opisati intencionalna
analiza. Da bi se to dokuilo, da bi se sagledalo ono to se
nalazi u osnovi stvari, za tako neto neophodno je
spekulativno miljenje59. To je osnovni razlog neophodnosti
da se ukae na neke od polaznih pretpostavki za
postavljanje pitanja o prirodi spekulativnog, metafizikog
miljenja.

59

Izloeno na tragu spisa: Fink, E.: Die intentionale Analyse und

das spekulativen Denkens, in: Fink, E.: Nhe und Distanz,
Alber, Freiburg/Mnchen 1976, S. 139-157.

www.uzelac.eu

96

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

7. Metafizika kao (prva) filozofija

Miljenje prvih mislilaca, onih sa kojima poinje
filozofija jeste zbir pojedinanih stavova o pojedinanim
stvarima i problemima. Takvo miljenje nije sistematino, i
ono je daleko od sistemskog izvoenja celine znanja. Tako
neto neemo nai ni kod jednog od najveih filozofa
antikog doba - Platona; njegovo pravo uenje do nas nije
dolo jer je ivelo u dijalogu sa uenicima, a u koli koja je
bila relativno zatvorenog tipa. Njegovi dijalozi itani za
javnost tek delimino oslikavaju njegovu filozofiju. Tu on
govori polupesnikim jezikom, sluei se esto mitovima, a
sve to ini posredstvom Sokrata, da je ponekad teko ili ak
nemogue odvojiti njegove od Sokratovih stavova.
Kada je re o njegovom najveem ueniku Aristotelu,
ni tu stvar ne stoji najbolje: sauvan nam je manji deo
njegovih spisa, vie puta prepisivan i prepravljan, a i to su
uglavnom tek beleke za predavanja, s izuzetkom nekoliko
dovrenih spisa iz oblasti logike. Iako se za Aristotela i
njegove uenike esto govori kako su posedovali celinu
znanja svog vremena, kod njih ne nalazumo i sistematsko
izlaganje filozofije, to neemo imati ni kod Tome
Akvinskog, ve tek u novo doba, kod Spinoze, a potom kod
Hegela, koji nam daje i poslednji filozofski sistem. Nakon
njega, znamo samo za "kritike sistema", odnosno pokuaje
kritike pojedinih aspekata i elemenata Hegelovog sistema,
kao i za pokuaje kritike nekih ranijih filozofskih uenja
koje smo ponekad (mahom neopravdano) spremni da
tumaimo kao "sisteme", odnosno, kao pokuaje
sistematinog izlaganja neke kompleksne problematike.
Posle mnogo vekova u takvoj se situaciji nala
metafizika. Ve dve stotine godine traje intenzivno
opovrgavanje metafizike od strane njenih ostraenih
protivnika. Oko tog pitanja, poznatog kao pitanje kraja

www.uzelac.eu

97

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

metafizike povremeno se uspaljuju filozofske strasti. Jedni

govore o kraju metafizike, o njenom neuspehu da izae na
kraj s pitanjem bivstvovanja, koje ostaje dve hiljade godina
(do Hajdegera) netematizovano, drugi govore o kraju
metafizike, jer je dovedena u pitanje ideja supstancijalnosti
(a to je u poslednje vreme posebno svojstveno
postmodernistiki orijentisanim misliocima).
Metafizici se ne pie dobro, ali dobro se ne pie ni
umetnosti o ijem je kraju prvi progovorio Hegel pre neto
manje od dva stolea. Hegel je tada upozorio, da kraj
umetnosti oznaava samo to da umetnost vie nije
odluujua za ljudski opstanak, a to nikako ne dovodi u
pitanje i dalje stvaranje i produkovanje umetnikih dela,
ak, remek dela. I odista, nakon skoro dva veka umetnici i
dalje stvaraju umetnika dela, istina s neto manje
uverenosti, ali sa veom svesti o svojoj marginalnosti i
drutvenoj nepotrebnosti.
Jo sredinom XX stolea inilo se da je s metafizikom
definitivno zavreno, da je razorna kritika metafizike i
njene deficijentnosti kakvu je u nizu svojih dela i naknadno
tek objavljenih predavanja sprovodio Hajdeger, definitivna i
zavrna re po tom pitanju.
Uprkos svemu i kod samog Hajdegera, ponekad
izbija sumnja u ispravnost njegovih sudova koji su esto
iskljuivi ali i teko prihvatljivi, posebno oni iz poslednjeg
perioda njegovog filozofiranja kad nastoji da d prednost
istonom nainu miljenja, a to je kod nas ispravno, to
sam ve pomenuo, opovrgao s mnogo argumenata Mihailo
uri. Naime, i kod Hajdegera moemo ve etrdesetih
godina (u II knjizi o Nieu) nai i reenicu u kojoj se kae:
nee li se u metafizici budunosti pojaviti takve mogunosti,
o kojima mi danas nita ne znamo?
Ovde nije tema metafizika budunosti, ve samo
metafizika; nalazei se na poetku, mi se ovde bavimo

www.uzelac.eu

98

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

miljenjem i spremamo se da miljenjem dospemo do

miljenja, da razumemo to miljenje miljenja o kojem ve
Aristotel govori u spisima koji su do nas doli pod tim
provokativnim naslovom: metafizika.
Metafizika, odnosno prva filozofija (prot
philosopha), kako je tu disciplinu nazivao Aristotel,
postavlja pitanje o bivstvujuem, odnosno o bivstvujuem
kao takvom (n h n). Grki izraz za bivstvujue (t n) od
samog poetka sadri u sebi dvoznanost: on s jedne strane,
ukazuje na bivstvujue stvari, a s druge strane, na sutinu
stvari. Ta dvoznanost je prostor igre metafizikog
miljenja60.
Kao to je poznato, sam Aristotel nije koristio izraz
metafizika; za spise koji su se bavili onim prvim, onim to
lei u osnovi fizike, on je koristio izraz prva filozofija.
Njemu je taj izraz bio dovoljan i nije imao "potrebe za
metafizikom", nije imao potrebe za uvoenjem jo jednog
pojma za ono to mu je od samog poetka bilo jasno i to je
video kao osnovni problem.
Meutim, sam izraz metafizika u srednjem veku, a
potom i u novo doba, dobio je znaenje kakvo nije imao u u
antiko doba, budui da se srednjevekovna kao i
novovekovna metafizika bitno razlikuje od prve filozofije o
kojoj je pisao Aristotel. Zato, kritikovati metafiziku,
pretpostavlja prethodnu svest o tome kakva se metafizika
kritikuje, kakvu metafiziku imamo u vidu. Ne treba po stoti
put ponavljati da se Kantovo shvatanje metafizike formira
na tragu pojma metafizike kakav je vladajui u srednjem
veku i da se bitno razlikuje se od onog iz kojeg je potekao taj
pojam.
Sve ono to se kasnije zbiva, pa i danas, jeste stvar
Fink, E.: Sein und Mensch. Vom Wesen der ontologischen
Erfahrung, Alber, Freiburg/Mnchen 1977, S. 169.
60

www.uzelac.eu

99

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

interpretacije. U tom smislu nesporno je da je Hajdegerovo

tumaenje metafizike i kraja metafizike legitimno, ali,
uslovno legitimno. Sve to on pie jeste njegova,
Hajdegerova filozofija. Platon o kojem pie Hajdeger je
Hajdegerov Platon. Nie o kojem pie Hajdeger je
Hajdegerov Nie.
Sve to ne spreava ni najmanje da Hajdegerova
filozofija ostaje i dalje velika, ivei pored drugih velikih
filozofija njegovih prethodnika. U tom smislu filozofija
nema nieg zajednikog s naukom u dananjem znaenju te
rei gde teorije, kao i pronalasci, sve veom brzinom
zastarevaju i odlaze u prolost, u istoriju nauke. Takva nije
sudbina filozof i filozofskih dela: oni se nalaze u
neprestanom dijalogu u jednom jedinstvenom vremenu koje
obuhvata itavu istoriju filozofije.
Kako Hajdeger tumai metafiziku? Ona je, po
njegovom dubokom uverenju, od samih svojih poetaka (u
predplatonovskom miljenju Grka) ontoloko tumaenje
bivstvujueg, koje poinje od stvari i pita za njihovu
bivstvenost, i pritom stoji u jednom tamnom neprozirnom
odnosu spram bivstvovanja koje samo po sebi ne tematizuje.
Tako je metafizika - zaborav bivstvovanja. Zaboravnost tog
zaborava nije posledica neke greke ili neke metodske
naivnosti koja bi se nekim neposrednim uvidom mogla
prevazii. Ona je, pre svega, sudbina miljenja i traje preko
dve hiljade godina. Ta "zaboravnost" se ne moe prevazii ni
tako to e biti imenovana i imenovanjem dovedena u
predmetno polje svesti. Osnovna tekoa je u tome to se
prostoru-vremenu bivstvovanje sve vreme otkriva kao
bivstvujue i pojavljuje kao bivstvenost stvari, kao
bivstvovanje na bivstvujuem.
Metafizika, po tumaenju Hajdegera, pita uvek o
bivstvujuem u celini, ali celovitost te celine promilja kao
najvie bivstvujue (koje se nalazi u odnosu spram svih

www.uzelac.eu

100

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

stvari) i koje je neko zbirajue i sabirajue sredite. To

najvie bivstvujue je theon. Zato je metafizika teologija.
To ne znai da je tu re o nekom bogu kakvog ima u
vidu pozitivna religija, niti je tu re o o nekom personalnom
thes. Hajdeger govori o metafizici kao theiologiji, kao
uenju o theon. Kao theioloka ontologija metafizika ima
jedinstvenu bit od Parmenida do Hegela, ona misli
bivstvujue u njegovom bivstvovanju i misli jedinstvo svih
stvari iz aspekta najvieg bivstvujueg. Tako je metafiziko
miljenje zaborav bivstvovanja jer u promiljanju
bivstvenosti bivstvujueg ne misli se bivstvovanje koje ovo
omoguuje.
Mislei ovek stoji u bivstvovanju, mislei stoji u
svetlu neskrivenosti, ali on zaboravlja da promisli svetlo
smo u kojem se on sa svim ostalim stvarima pojavljuje. Ta
"zaboravnost" ne moe biti prevladana niti prevaziena
nekom duhovnom radikalnou naeg miljenja: zaborav
bivstvovanja je usud istorijskog puta metafizike i nije
zaostavtina mislioca koji se bavi metafizikom i zato se ona
ne moe jednostavno otkloniti misaonim aktom. Ponajpre,
stvar je u tome da je svojstvo bivstvovanja da se pokazuje
kao bivstvovanje bivstvujueg, a ne kao bivstvovanje smo.
injenica da mi danas o tome govorimo, ne znai i da je
time sam zaborav bivstvovanja i prevladan, budui da mi u
njemu i danas ivimo; pa ipak, to to mi o tome uopte
govorimo, ne svedokuje ni o em drugom, no o tome da se
naa situacija u svetu i odnos spram njega poinje bitno
menjati.61 Ali, moda upravo svetsko-istorijska situacija u
Ne znam da li je to imao u vidu Hajdeger. Verovatno ne, jer on
nije dospeo do pitanja miljenja sveta, kako je to kasnije
radikalno postavio Fink; on nije ak doao do toga da se Nie
moe nalaziti s druge strane metafizike, i to u asu kad pone
bivstvovanje da tumai ne kao vrednost (kao volju za mo), ve
61

www.uzelac.eu

101

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

kojoj se nalazimo najavljuje jedno novo iskustvo

bivstvovanja62.
Pre no to ukaemo na to kako ovaj problem
Hajdeger razreava u poznatom spisu o Hegelu u knjizi
Holzwege63, mogao bi se razmotriti jo jedan Hajdegerov
pokuaj promiljavanja pitanja "kraja metafizike", a koji
sreemo u petom poglavlju Hajdegerove knjige o Nieu64.
Analizu problematine prirode metafizike, ija je
centralna tema odnos bivstvovanja i bivstvujueg, Martin
Hajdeger zapoinje tvrdnjom da zapadna metafizika poinje
Platonovim tumaenjem bia kao ideje; ako je to tako, kae
on, onda je sva zapadna filozofija platonizam i onda je sva
zapadna filozofija idealizam. Tako bi metafizika65,
platonizam i idealizam bili jedno te isto.
U spisu o Nieu, svu filozofiju od Platona do Niea,
Martin Hajdeger je video kao metafiziku i stoga ustvrdio
kako se s Nieovom filozofijom, kao metafizikom volje ka
vlasti, odnosno, kao metafizikom vrednosti zavrava
istorija metafizike, te da je poslednja faza metafizike kao igru. Videti: Fink, E.: Nietzsches Philosophie, Kohlhammer,
Stuttgart 1960, S. 188.
62 Upravo to je podstaklo Hajdegera da se posveti Hegelovom
tumaenju iskustva, odnosno iskustva bivstvovanja. Ovo je
posebno vano, jer po reima Finka (Sein und Mensch. Vom
Wesen der ontologischen Erfahrung, Alber, Freiburg/Mnchen
1977, S. 172), Hajdeger upravo Hegela smatra apsolutnim
vrhuncem i dovrenjem metafizike.
63 Heidegger, M.: Holzwege, Frankfurt, a.M. 1950.
64 Heidegger, M.: Nietzsche II.
65 injenica je da pojam metafizika nije skovao Platon, kao to je
injenica da taj pojam nije nastao ni u platonistikoj tradiciji.
Pojam metafizika naziv je jednog skupa Aristotelovih tekstova
posveenih prvoj filozofiji, ali, taj pojam nije koristio Aristotel i u
iru upotrebu uao je nekoliko stolea nakon njegove smrti.

www.uzelac.eu

102

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

antropologija koja se dovrava u "pogledu na svet".

Tako govori Hajdeger u petom delu svog spisa o
Nieu, naslovljenom "Evropski nihilizam" (1940); ali, kao
to smo ve nagovestili, tu on istie da jo treba reiti "da li
se moe (ako moe, kako) nainiti potpuni pregled svih
postojeih mogunosti metafizike".
To pitanje on s punim pravom postavlja i hegelovski
ga obrazlae: "Jer, na kraju krajeva, mi ne stojimo "iznad"
istorije, a tim pre ne "nad" istorijom metafizike, koja se
javlja sutinskom osnovom svake istorije uopte." U svakom
sluaju, dovretak metafizike moe biti nepotpun i sav
govor o kraju metafizike ostaje krajnje problematian.
Kasnije, Hajdeger e kraj metafizike videti u sveoptoj
vladavini tehnike.
Istoriju metafizike Hajdeger tumai kao istoriju
tumaenja pojma bia: taj put vodi od Platona za koga je
bie ideja, odnosno dobro, preko Dekarta koji ideju tumai
kao perceptio, pa preko Kanta koji bie tumai kao uslov
mogunosti predmetnosti predmet, da bi se zavrila sa
Nieom koji bie tumai u duhu Platona, savreno
metafiziki iz aspekta vrednosti, a kao volju ka vlasti.
Platon bie razlikuje od bivstvujueg kao
pojedinanog; za Platona bie je isto to i ousa i oznaava
bivstvo, podrazumevajui sveopte u odnosu na pojedinano;
bivstvo bivstvujueg ukazuje na najoptije onog to je
najoptije ukazuje na najvii rod na ono to je krajnje
univerzalno. Tako se pojmom bie, odnosno bivstvom
bivstvujueg, misli na neto najranije, apriorno, misli se na
neto to svemu prethodi, ali ne u vremenskom, ve
logikom smislu. Pritom, tumaenjem bia kao opteg, jo
uvek se nita ne kazuje o biu ve samo o tome kako
metafizika osmiljava pojam bia.
Bie je po Platonu prisutnost nepromenljivog u
neskrivenom, i to bie kao bivstvo on oznaava izrazom

www.uzelac.eu

103

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

ideja. Ideje nisu predstave koje bi mi imali u svojoj svesti;

tako neto bie mogue tek mnogo vekova nakon Platona, u
vreme neoplatonizma. Ideja je neto prethodee kao
prisutnost.
Da bi se uopte moglo razumeti ta je ideja, mi se,
upozorava Hajdeger, moramo osloboditi novoevropskog
znaenja te rei kao percepcije i samim tim veze ideje i
"subjekta". Ida oznaava isto to i edos, a ovo poslednje
oznaava vid, ili izgled neke stvari; ali taj vid nije oblik koji
mi formiramo s obzirom na stvar; shvaeno na grki nain,
vid, izgled neke kue jeste kunost te kue, ono u emu se to
bivstvujue (kua) izraava, ono u emu ona dolazi u
prisutnost, u bie. Vid nije neki aspekt kue za subjekta,
ve ono to ini postojanost kue. Tako "kunost" jeste neto
opte, opte u odnosu na mnotvo pojedinanosti ideja.
Kako sve pojedinano i posebno ima svoju prisutnost i svoje
postojanje, tj. svoje bie u ideji, ideja je neto to je proeto
biem, neto izvorno bivstvujue - ntos n.
Za razliku od ideja, obine stvari Platon naziva m
n i to nije neto to bi bilo nepostojee, to je nita; ono je
bivstvujue (t n) ali ono ne postoji na pravi nain, na
nain kako bi trebalo da postoji. Zato je svako odreeno
bivstvujue odreeno idejom i zato se u svemu prisutnom
javlja ideja. Bie je, kao izvorno bivstvujue apriorno, ali ne
u vremenskom smislu, ve stoga to se u svojoj upuenosti
nama prvenstveno pokazuje, to iskonski iz sebe samog
prebiva u otkrivenosti.
Ovo tumaenje bia kao ideje nastaje u isto vreme
kad vlada duboko uverenje da se bivstvujue moe
dosegnuti vidom. Stari Grci smatrali su da je saznanje neka
vrsta gledanja, posmatranja (lat. contemplatio) na ta
ukazuje i re theora, koja je u sebi sadravala pogled i
posmatranje. Odgovor na pitanje zato su Grci odnos ka
bivstvujuem tumaili pomou gledanja bio bi u tome to

www.uzelac.eu

104

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

posmatranje (budui da bie oznaava prisutnost i

postojanost), bolje od svega odgovara tome da se razume
postojanost i prisutnost.
Tako pie Hajdeger. Da li nas takvo tumaenje
zavodi? Svakako. Njegova knjiga o Nieu vie govori o
njegovoj filozofiji, no o filozofiji Niea, iako on, tumaei
Niea, ovom do kraja neostvarenom filozofu, uitava vie no
to je on mogao i da sanja u retkim trenucima
ingenioznosti. Ali, to je vidno ve i u Hajdegerovim
interpretacijama stihova Helderlina, Trakla ili Merikea. Ko
bi danas znao za Merikea da nije Hajdegerovih
interpretacija? I, da li one istinski osvetljavaju te tekstove
ili su te pesme samo povod nesporno velikom misliocu, za
razvijanje njegove sopstvene filozofije?
Ovo ipak nije mesto za raspravu o Hajdegeru i
njegovoj filozofiji66. Do tako neeg doi e tek kasnije, kad se
steknu uslovi; moda tek kroz tri stotine godina, kako je on
proricao u svom poslednjem intervjuu. Njegova filozofija
eka tumae. Uostalom i filozofija Platona i Aristotela
ekala je svoje prave tumae skoro dve hiljade godina i zato
je ona "stara" tek nekoliko stolea i zato je do naih dana
ostala do kraja neprotumaena; Platonu i Aristotelu poinje
se na pravi nain pristupati tek od vremena Renesanse (ne
treba zaboraviti da je Stagiranina i Toma Akvinski itao u
latinskom prevodu i to u avgustinovskoj, dakle
neoplatonistikoj, interpretaciji); filozofija Prokla jo je
mlaa: prvi, o poslednjem velikom filozofu Antike, s punim
razumevanjem i sveu o njegovoj veliini, govori tek Hegel.
Pored ove tradicije (Platon, Dekart, Kant, Herder, Fihte,
Hegel, Nie), kakvu tumai Hajdeger, metafizika ima i
Teko se moe rei ta je opasnije: doi u sukob s pristalicama
Hajdegera, ili sa njegovim protivnicima. I jedni i drugi jednako su
iskljuivi.
66

www.uzelac.eu

105

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

jednu drugu tradiciju (Aristotel, Toma, Suares, Dekart,

Huserl, Fink): to je tradicija koja polazi od Aristotela a koju
ovde ne moemo slediti, niti emo se na nju pozivati, jer sve
to u velikoj meri prevazilazi granice ovih uvodnih
predavanja...
To nas ne spreava da se na trenutak vratimo ve
postavljenom pitanju: zato se u pokuaju osporavanja
metafizike Hajdeger ne zadovoljava onim to je napisao u
dvotomnoj knjizi o Nieu, ve odluuje da sve reeno jo
jednom promisli, ali ovog puta kroz suprotstavljenje Hegelu
koga sad proglaava za najveeg i poslednjeg metafiziara.
Oigledno, Hajdeger mnogo nastoji na tome da potvrdi kraj
metafizike i da sebe vidi sa one druge strane; ta se dobija
miljenjem s one strane metafizike? Osporavanje filozofije
kineskom mudrou?
Dakle, nakon to smo videli da se po Hajdegeru
metafizika zavrava s Nieom, sad se vraamo njegovom
obrazloenju stava kako je Hegel apsolutni vrhunac i
dovrenje metafizike67.
Po reima E. Finka u ve pomenutom spisu, za
Hajdegera je Hegelova filozofija onto-teologija. Hegel kao
mislilac nalazi se u samozaboravu metafizike. Metafizika
razumeva bivstvujue u horizontu vremena, ali ga ne
izraava iz horizonta vremena. Vreme je ono zaboravljeno
metafizikog zaborava bivstvovanja.
Hajdeger smatra da se razumevanje bivstvovanja, od
samih poetaka filozofije, kree u horizontu vremena, ali da
taj horizont vremena bivstvovanja nikad nije sam postao
predmet miljenja i tako promiljen. Metafizika
bivstvovanje shvata kao sadanje, kao neto to je u svojoj
celini prezentno. Antika ontologija od Parmenida do
Plotina odreuje bivstvenost bivstvujueg kao ousa, a ousa
67

Fink, E., op. cit., S. 172.

www.uzelac.eu

106

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

iz horizonta parousa iz sadanjosti. Tako je prisutnost,

parousa, prezentnost osnovna karakteristika u
metafizikom tumaenju bivstvovanja u svim kretanjima i
promenama metafizike. U novo doba prezentnost
bivstvujueg pretvara se u prezentnost "reprezentacije"
predstavljenog subjekta. Ali i jedno i drugo: parousa kod
Grka i representatio u novo doba, samo su razliiti naini
kako se vremenost bivstvovanja pokazuje, a da se pritom,
sama, izrazito ne misli.
Hajdeger pie kako se bivstvo bivstvujueg, od
poetka grkog miljenja pa do Nieovog uenja o venom
vraanju jednakog, pokazuje kao istina bivstvujueg, a da je
zapravo samo jedan, premda odluujui nain bivstvovanja,
koji se nikako nuno ne pokazuje samo kao prisutnost
prisutnog68.
Time, po reima Finka, Hajdeger na najtemeljniji
nain ukazuje na granice metafizike. Tu se bivstvovanje
misli samo kao bivstvujue i bivstvo, i kree u horizontu
prezentnosti, a time i vremena, a sama veza bivstvovanja i
vremena ostaje u tami nepromiljenog69.
Upravo ove Hajdegerove stavove, Fink na
najodluniji nain dovodi u pitanje. On postavlja pitanje da
li se metafizika vrhuni u filozofiji Hegela, odnosno, koliko je
Hajdeger u pravu kad u Hegelu vidi iskljuivo
novovekovnog mislioca. Pomenutom svojom tvrdnjom
Hajdeger nije ni blizu toga da otvori pitanje: da li se moda
Hegel nalazi ve s one strane novog doba, nastojei pritom
da iz jedne granine situacije promilja temeljne motive
kako antikog, tako i novovekovnog miljenja.
Za Hajdegera, Hegel dovrava metafiziku ukoliko se
nalazi u fazi kraja istorije metafizike, na tlu novovekovnog
68
69

Heidegger, M.: Holzwege, Frankfurt, a.M. 1950, S. 142.

Fink, op. cit., S. 174.

www.uzelac.eu

107

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

subjektivizma. Hajdeger, kae Fink, insinuira Hegelu jednu

ontoloku predodluku.70 On tumai Hegela kao
kartezijanca, a miljenje bivstvovanja mora da proistekne iz
miljenja i u njemu da nae temelj, jer se miljenje smo
pokazuje kao pravo, istinsko bivstvujue. Miljenje je uvek
miljenje miljenja, tj. samosvest i samosaznanje.
Nakon Lajbnica, svako bivstvujue svako ens qua
ens, jeste res cogitans: razlika izmeu oveka (koji je
svestan sebe) i nesvesnog kamena - samo je razlika izmeu
budne i usnule monade. Bivstvujue kao takvo je subjekt, tj.
predstavljeno samoodnoenje ka predmetu. Tako je celina
bivstvovanja uslovljena optim subjekt-objekt odnosom. Tu
celinu Hajdeger naziva Subjektitt. Ontoloka
interpretacija bivstvujueg kao takvog odvija se u novo doba
na tlu Subjektitta.
Da li je subjekt istina supstancije? Da li je samosvest
pravo bivstvovanje? Hegel kae da istinu, ni manje ni vie,
treba misliti kako kao supstanciju tako i kao subjekt. Bie
po sebi nije manje od bia za sebe oba momenta su
jednako izvorna, a to kretanje od po-sebi ka za-sebe ne vodi
jednostranom zavretku ve pojmu ivota.
U svakom sluaju, Finkov zakljuak je nedvosmislen:
Hajdegerovo tumaenje Hegelovog miljenja uprkos svoj
strogosti interpretacije, uprkos strogog, velikog uvida,
ostaje - jednostrano71. Ta jednostranost perspektive je za
Hajdegera nuna, zato to on iskustvo tumai kao nain
kako se u horizontu Subjektitta intepretira bivstvovanje.
Za Hajdegera kao i za Hegela iskustvo nije nain ljudskog
odnosa prema bivstvovanju, ve isti samoodnos
bivstvovanja ka sebi.
Zato to Hegel taj odnos tumai kao samoodnos
70
71

Op. cit., 175.

Op. cit., 177-8.

www.uzelac.eu

108

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

bivstvovanja od po-sebi ka bivstvovanju za-sebe, emu je

ovek posrednik, Hajdeger iskustvo tumai kao kretanje
znanja subjekta koji sebe saznaje. Tako je bivstvovanje
iskustvo, jer je ono prethodno ve miljeno kao samosvest.
Za Hegela iskustvo bivstvovanja je iskustvo miljenja uz
pomo fundamentalnih kategorija: bie-za-sebe i bie-posebi.
Sve to, po dubokom uverenju Finka, vodi zagonetnoj
i tamnoj razlici sveta i stvari. Kako postoji stvar, kako je
mogue njeno samostalno postojanje u svetu? Metafizika tu
samost stvari, tokom itave svoje istorije, tumai kao
supstanciju, a kasnije, u novo doba, kao subjekt.
Supstancijalnost ima u vidu bie-po-sebi, a subjekt bieza-sebe. Hegel nastoji da oba tumai kao jedno i tako dolazi
do pojma iskustva, koji se pokazuje kao iskustvo
bivstvovanja.
Ono to Hegel ima u vidu, a to on mora ostaviti
neiskazanim, jeste da se biem-po-sebi i za-sebe apsolutnog,
misli neiskazana jedinstvena celina bivstvovanja, njegova
svetlost i skritost, da se time misli svet kao zatvorenost
zemlje i otvorenost neba72.
ta iz ovoga moemo zakljuiti? Kao prvo, da se jo
uvek nismo pribliili pravom odgovoru na pitanje o biti i
zavrenosti metafizike. Dodue, videli smo dva pokuaja da
se na to pitanje odgovori; oba dolaze od Hajdegera koji
jednom tumai bivstvovanje kao volju za mo, a drugi put
kao iskustvo.
U oba sluaja Hajdeger daleko vie govori o svojoj
filozofiji no o filozofiji Niea ili Hegela. Njegove
interpretacije su duboke i velianstvene. Ali ne sadre
ubeenost o prevladanosti a jo manje antikvarnosti
metafizike.
72

Op.cit., 184-5.

www.uzelac.eu

109

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Hajdegerovo antimetafiziko stanovite pokazuje se

neodrivim; ta neodrivost izbija na vie mesta na videlo iz
samih spisa ovog velikog filozofa. On je verovao da se
metafizika zavrava sa Nieom i da se dalje moe
manifestovati samo u svevlasti tehnike. Danas se tehnika
iznova transformie u metafiziku i njena svemo nije vie
izraz najvee ugroenosti kojoj smo izloeni.
Strah od atomske bombe, rekoh, ve je na dubokom
zalasku; meditacije o delovanju atomske bombe kroz njeno
nedelanje, o emu je pre vie od dve decenije pisao Peter
Sloterdijk73, kao i svi alarmantni tekstovi Jaspersa ili
Hajdegera iz pedesetih godina na tu temu, polako klize u
zaborav.
Mi se danas nalazimo pred sasvim novim izazovima,
izazovima koje nam otvaraju digitalne i informacione
tehnologije. Metafizika kao prva filozofija danas ponovo
stupa na scenu. Ostalo je mnogo nereenih problema. Meu
njima istie se pitanje ontolokog statusa virtualnih
stvarnosti, pitanje superstruna u modernoj fizici, pitanje
mogunosti zaifrovanosti informacij u kombinaciji
odreenih aminokiselina (medicina i farmakologija), kao i
pitanje sutine i prirode informacije, koja se pored materije
i energije, javlja kao trea komponenta u strukturi
kosmosa... Sva ta pitanja trae svoje tumaenje u
savremenoj filozofiji koja je mogua samo kao metafizika.

Sloterdijk, P.: Kritik der zynischen Vernunft, Suhrkamp,

Frankfurt a.M. 1983 (posebno videti: 1. 5. X - Meditacija o Bombi).
73

www.uzelac.eu

110

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

8. Ontoloka i kosmoloka razlika

Tridesetih godina XX stolea dolazi do obrata u
Hajdegerovom miljenju to je na izvestan nain naznaeno
ve i jednim istoimenim njegovim spisom74. Filozofska
reenja on poinje u to vreme traiti sve veim oslanjanjem
na pesniko iskustvo i sve vie se poziva na Helderlina,
Rilkea, Merikea. On istie kako kako je bivstvovanje "ono
to mi u susretu sa bivstvujuim od poetka ve znamo", ono
osobito i nesvodljivo na ma ta drugo, ono to se izvorno
otkriva, ono to nije bivstvujue, ono ijoj biti pripada
istina, ono to je u izvesnom smislu nita, ono to nadolazi u
neskrivenosti, ono to u sebi sadri izvornu istinu.
Ovo jasno pokazuje da Hajdeger bivstvovanje vie ne
shvata kao horizont ljudske transcendencije; ono se ne misli
vie polazei od oveka, ve, obratno: transcendencija, bit
ovekova, misli se polazei od bivstvovanja. Bivstvovanje se
otvara oveku, menja se u povesti, stavlja se u delo, prodire
u bivstvujue. Ono je temeljno deavanje i kao takvo ima
prvenstvo naspram oveka.
Tumaei na posve novi nain bivstvovanje Hajdeger
nastoji da pokae kako bivstvovanje nije neki objekt koji bi
bio naspram oveka kao subjekta, ve sredstvo
prevladavanja subjekt-objekt rascepa. Tako se dolazi do
nedvosmislenog zakljuka o nespornosti prvenstva
bivstvovanja u odnosu na bivstvujue, do zakljuka kako na
nuni nain bivstvovanje provladava svo bivstvujue.
U isto vreme, treba imati u vidu i to, da, kada
Hajdeger govori o bivstvovanju (Sein), ono nije supstantiv,
74Die

Kehre (Obrat ). Predavanje koje je Hajdeger po prvi put

odrao u Bremenu decembra 1949, a objavio ga nakon 12 godina u
knjizi: Heidegger, M.: Die Technik und die Kehre, Pfulingen:
Neske, 1962, S. 37-47.

www.uzelac.eu

111

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

niti neko postojee bivstvujue, ili neka mo koja stoji

spram oveka, ve je to izraz za nebivstvujue kao neto
neizrazljivo, tj. izraz za bivstvovanje kakvo ono jeste.
Tako dolazimo do ve vie puta postavljanog pitanja,
pitanja ontoloke razlike, koja se prvenstveno izraava
odnosom bivstvovanja i bivstvujueg, a da se esto ne vidi
da je taj odnos daleko sloeniji i nejasniji i da se krajnjim
uvidima u problematiku ontoloke razlike mi jo uvek ne
pribliavamo i krajnjim granicama celikupne filozofske
problematike.
Ve je odavno kod svih uvreeno shvatanje, da kada
je re o razlici izmeu bivstvovanja i bivstvujueg, treba
razlikovati nekoliko "razlika" (kojima emo mi potom dodati
jo jednu, u odnosu na ovde pomenute tri, daleko izvorniju
kosmoloku razliku): dakle, mogue je razlikovati: (a)
transcendentalnu, ili ontoloku razliku u strogom smislu, tj.
razliku izmeu bivstvujueg i njegove bivstvenosti
(Seiendheit); (b) transcendentnu ili ontoloku razliku u
smislu razlike bivstvujueg i njegove bivstvujuosti
(Seienheit) od bivstvovanja samog, i (c) transcendentnu ili
teoloku razliku u strogom smislu, tj. kao razliku izmeu
boga i bivstvujueg, izmeu bivstvujuosti i bivstvovanja
(M. Mller, 1949, 73-4).
Da bi se bolje razumelo poreklo postavljanja pitanja
o ontolokoj razlici i da bi se razumeo izvor iz kog dolaze
Hajdegeru poetni impulsi, Eugen Fink u svom spisu
Filozofija kao prevladavanje "naivnosti"(1948) 75 ukazuje na
Fink, E.: Nhe und Distanz, Alber, Freiburg/Mnchen 1976, S.
98-126. Istiui sopstveno filozofsko polazite, Fink pie o tome na
to je ve vie puta ovde ukazano, a to je da bez napora
sopstvenog filozofiranja nema puta u filozofiju; da je filozofija pre
svega filozofiranje, i da ona nije rezultat znanja, ve pre svega
duhovno kretanje, te da svako filozofsko pitanje vodi u celinu
75

www.uzelac.eu

112

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

nedvosmisleni Huserlov uticaj na Hajdegera.

Fink polazi od Huserlovog ukazivanja na to kako je
neophodno istai temeljnu crtu subjektivnog ivota koji se
odnosi prema stvarima, a to je naivnost, naivnost koja je i
isti mah i izraz prirodnosti ljudskog opstanka.
Nesumnjivost koja vlada pre filozofije nalazi se u naem
prirodnom susretanju s okolnim stvarima. To susretanje sa
svim konkretnim biima, Huserl naziva generalnom tezom
prirodnog stava, a ova nije nita drugo do pred-osnova
stvarnosti, samorazumljiva pretpostavka o prostoru
stvarnosti. To nije neka pojedinana teza, niti je zbir
pojedinih teza, ve, "jedinstveno, svim posebnim
postavljanjima stvarnosti prethodee postavljanje
celokupne stvarnosti, predmeta uopte". Generalnom tezom
se oznaava susret oveka sa ostalim okolnim biima na
osnovu mnjenja. Tu mi, pre pomoi bilo kakve filozofije,
polazei od onog to nam je taj as samorazumljivo, predpostavljamo ono to moe biti prvo, a to je postojanje, tj.
postavljamo tezu o bivstvovanju sveta. U generalnoj tezi je
sadrano polje vaenja moguih objekata; ono je prethodno
projektovano, pre svakog mogueg susreta s objektima.
Generalna teza je postavljanje koje ne vrimo
otvoreno, ve u zaboravu. Mi smo otvoreni za postojanje ili
nepostojanje stvari, ali ne i za samorazumljivo postojanje
polja objekata. Generalna teza veinom nije svesna, i u
otkrivanju generalne teze, u njenom pokazivanju, mi se vie
ne nalazimo u prirodnom stavu, ve se tu pokazuje ovekov
skriveni odnos prema stvarnosti stvarnog, pa time i prema
bivstvovanju.
U prirodnom ivotu sumnjamo u bit odreene stvari

filozofije, koja nema ni oblasti, ni specijalnosti, ni disciplin, jer

nije ni specijalnost, ni disciplina (98).

www.uzelac.eu

113

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

ali ne u i samu stvarnost76; ukazujui na generalnu tezu

prirodnog stava, Huserl ukazuje na jedan zaboravljen
temeljni odnos oveka prema stvarnosti, prema svemu
stvarnom, i (u odreenom smislu) prema bivstvovanju.
Kako to razumeti? Sve stvari date su u okolini koja je opet u
okolini, itd. Ali, svet nije okolina. Svi predmeti su predmeti
u svetu i saznajui subjekt takoe je u svetu; oni su (subjekt
i objekt) zajedno u svetu, a u svetu je i ta njihova
zajedninost.
To dovodi tome da se trivijalnost sveta pokazuje kao
velika zagonetka, kao temeljno pitanje filozofije. Kroz
uenje nad samorazumljivou stalne pretpostavke o
bivstvovanju (koju Huserl odreuje kao generalnu tezu
prirodnog stava) dospevamo do pitanja ta je svet77.
Filozofija treba oveka da otrgne iz omamljenosti, iz
izgubljenosti unutar stvari, iz zalutalosti u svetu. To je
misao vodilja koja determinie put i razvoj Huserlove
fenomenoloke filozofije.
Na taj nain, istie Fink, Huserlova filozofija postaje
radikalna refleksija koja ide u susret prirodnom ivotnom
sluaju, i za svoj predmet uzima proivljeni subjektivni
ivot, unutranju beskonanost intencionalnih doivljaja i
njihovih sinteza, pa se tako, subjektivna dubina ivota
osvetljava u njenoj tenji za objektom. Taj put prema
subjektu, put koji ide ka osnovi shvaenoj kao temelju,
Huserl naziva fenomenolokom redukcijom i nju treba
razumeti kao svoenje na subjektivni temelj svih stvari.
Moe se rei da svaka filozofija ima iskljuivo njoj
pripadajui pojam naivnosti; kada je o Huserlu re, ne treba
Stvarnost ovde treba razumeti kao svojstvo, ne kao to neki u
nerazumevanju ine kao supstancijalizovano svojstvo, pa govore o
stvarnosti kao stvarnosti mislei na n he n, a to je besmislica.
77 Op. cit., S. 76.
76

www.uzelac.eu

114

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

smetnuti s uma da je on svaki neposredni odnos prema

bivstvujuem odredio kao naivnost; no, kako je za njega
naivnost posledica odreenog odnosa prema stvarima,
njegovo se miljenje kree u deskriptivnoj analizi
usmerenosti na stvari.
Sasvim drugaije stoje stvari kad je o Hajdegeru re:
on naivnost odreuje kao nain odvijanja ovekove
celokupne egzistencije, kao nemarnost za razliku
bivstvovanja i bivstvujueg, tj. kao ontoloku
indiferentnost78. Razlika bivstvovanja i bivstvujueg je
izvorna razlika uopte i mi se uvek kreemo u toj razlici,
ak i kad se ona ne izraava, kad bivstvovanje i bivstvujue
uzimamo kao jedno.
Ta razlika je izvorna razlika uopte i izraena je
time to mi uopte dve stvari kao dva bivstvujua
razlikujemo. ovek je, pak, bivstvujue koje se saznajui
odnosi prema stvarima i koje razumeva bivstvovanje i zato
Hajdeger odreuje oveka (Dasein) kao egzistirajue
samorazumevanje79. Bivstvovanje se oduvek unapred
razumeva i ovo predrazumevanje otvara pre svega prostor
za kretanje bivstvujueg u iskustvu.
Bivstvovanje nam nikad nije dato; mi saznajemo
bivstvujue stvari koje upoznajemo i odreujemo. To e rei:
bivstvovanje je uvek na bivstvujuem, i bivstvujue nije
nikad bez bivstvovanja. Ali, bivstvovanje nije osobina
stvari, bivstvovanje nije nikakav realan predikat (Kant).
Kako mi u tom sluaju razumevamo bivstvovanje?
Mi ga razumemo kao supstanciju (Wassein) koju
smetamo naspram saznanja pojedinanog bivstvujueg.
Ali, naspram ontikog saznanja, mogue je saznanje
bivstvovanja, ontoloko saznanje. Postojanje, stvarnost
78
79

Op. cit., S.110.

Op. cit., S. 110.

www.uzelac.eu

115

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

nekog pojedinanog bivstvujueg mi dokuujemo tek u

faktikom susretu (u ontikom saznanju), tj. u iskustvu.
Bivstvovanje razumevamo kao regionalnu strukturu
mnotva bia unutar oblasti bivstvujueg, pa se, tako
bavimo regionalnim ontologijama. One su sutinska uenja
o raznim podrujima bivstvujueg. Geometrija je, na
primer, regionalna ontologija prostornosti, instrument koji
tek omoguuje empiriju (empiriju racionalnog
eksperimenta).
Za Hajdegera bivstvovanje nije samo supstancija
(Was-sein), nego i postojanje (Da-sein). Jedan kamen se ne
razlikuje od oveka samo svojim sadrajem, oblikom
(Wasgehalt), ve i nainom svog postojanja. Kamen je dat,
ovek egzistira. Bitna supstancija i nain postojanja zajedno
ine ontoloko ustrojstvo nekog bivstvujueg. Iz toga sledi
da je ontologija saznanje ontolokog ustrojstva nekog
bivstvujueg (i ovo saznanje prethodi svakom ontikom
saznanju).
Svako bivstvujue, koliko god bilo razliito po
sadrini i nainu njegovog postojanja (u svom optem
smislu da ono jeste bivstvujue) ono je uvek i prethodno
shvaeno. To da bivstvujue jeste, izlae se od Aristotela
naovamo pomou kategorija. No takva ontologija (koja
izlae bivstvujue prema sadrini, nainu postojanja i
kategorijama), jo uvek za Hajdegera nije istinska
ontologija, tj. pitanje o bivstvovanju. Ovo pitanje smera na
uslov mogunosti regionalnih ontologija.
U ve pomenutom delu Bivstvovanje i vreme
Hajdeger kae: "Svaka ontologija, ma koliko raspolagala
bogatim i vrsto ureenim kategorijalnim sistemom, u
osnovi ostaje slepa i ostaje izokretanje njene vlastite
namere, ako pre toga nije dovoljno razlono objasnila
smisao bivstvovanja i to objanjenje shvatila kao svoj

www.uzelac.eu

116

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

fundamentalni zadatak"80. Fundamentalni zadatak

ontologije je: shvatanje smisla bivstvovanja. Hajdegerov cilj
u spisu Bivstvovanje i vreme moe se odrediti kao
razjanjenje tamnog predrazumevanja smisla bivstvovanja i
to u naporu koji zapadnu tradiciju ponavlja i prevladava,
naime u eksplikaciji pojma vremena kao horizonta pitanja o
smislu bivstvovanja. Filozofija je pitanje o "smislu
bivstvovanja"81.
Premda je filozofija nain izraavanja razumevanja
bivstvovanja, ovek je prvobitno otvoren samo za
bivstvujue, ovek je otvoren za stvari ali ne i za otvorenost
stvari; on moe iveti usred bivstvujueg i da svet razume
samo s obzirom na bivstvujue (a to e rei da je ovaj
ogranien na ontiko) i otvoren samo za bivstvujue; gubei
se u ovome ovek o bivstvovanju nita ne zna, ravnoduan
je spram razlike bivstvovanja i bivstvujueg, ivi u
ontolokoj indiferentnosti. Dokle god je ovek otvoren samo
za bivstvujue on je slep za razlike u nainima bivstvovanja,
pa jednako shvata prirodu kamena i prirodu oveka: kao
bivstvujue, on je indiferentan prema diferenciji naina
bivstvovanja i ovaj temeljni ontiki stav, koji je ujedno
zaborav bivstvovanja, izraava pojam naivnosti; on je
prirodni stav predfilozofskog oveka. Ontoloka
indiferentnost kao ravnodunost prema bivstvovanju
temeljni je stav u kojem se ovek na poetku filozofije nalazi
i kree.
Koliko je dugo ovek otvoren samo za bivstvujue
toliko je slep za razlike naina bivstvovanja; jednaenje
razlike naina bivstvovanja Hajdeger vidi kao primat
preddatog, pa stoga poetak filozofije lei u osveenju
Heidegger, M.: Sein und Zeit, M. Niemeyer, Tbingen 1984, S.
11.
81 Op. cit., S. 115.
80

www.uzelac.eu

117

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

nehajnog opstanka koji je zatvoren spram razlike

bivstvovanja i bivstvujueg82, a koja je istovremeno
najizvornija i najtamnija. Tako je poetak filozofije za
Hajdegera u refleksiji o ravnodunosti opstanka koji se dri
zatvorenim spram razlike bivstvovanja i bivstvujueg.
Naivnost je u ignorisanju te razlike. Bivstvovanje je, pak,
ono to je najrazumljivije, to nije potrebno ni za kakvo
drugo dalje izlaganje, ono je najprazniji i najoptiji pojam,
ono ne moe biti definisano jer ga svaka definicija ve
pretpostavlja. Ono se definicijski ne moe izvesti iz viih
pojmova. Bivstvovanje, kao ono samorazumljivo, ve je
pretpostavljeno tamo gde se udimo nad samorazumljivou
samorazumljivoga. Naivnost niveliranog razumevanja gui
svako pitanje. Potreban je napor da se iz uenja nad
bivstvovanjem dospe do pitanja ta ono jeste.
Tako dolazimo do kljunog pitanja, do pitanja koje
stoji nad ontolokom razlikom i koje otvara nove dimenzije i
mogunosti filozofskog miljenja, a to je pitanje kosmoloke
razlike.
Odluujui problem pred kojim danas miljenje stoji,
pie Eugen Fink u svojim predavanjima iz zimskog
semestra 1950/1951. Sein und Mensch, jeste u
prevladavanju metafizike83 koja se odnosi na stvari, i to ne
tako to e se ii ka bivstvovanju kao bivstvenosti stvari,
ve pitanje postaviti izvornije, kao protivigru dva momenta
sveta zemlje i neba84. Fink osnovni put filozofije vidi u

Fink, E.: Op. cit., S. 120.

Ovde treba obratiti panju na nain kako Fink formulie
problem: on ne govori o "prevladavanju metafizike" ve o
prevladavanju metafizike koja se odnosi na stvari".
84 Fink, E.: Sein und Mensch. Von Wesen der ontologischen
Erfahrung, K. Alber, Freiburg/Mnchen 1977, S. 286.
82
83

www.uzelac.eu

118

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

prevladavanju ontologije, u prelasku od ontologije ka

kosmologiji.
Ako se metafizika ogranii na razumevanje
bivstvovanja u horizontu vremena, ali ne iskljuivo iz
horizonta vremena, tada ima smisao Hajdegerova teza da se
od poetka filozofije razumevanje bivstvovanja kree u
horizontu vremena, ali da pritom sm horizont vremena
bivstovanja ostaje nepromiljen.
Sam svet nije ni prolazan ni vean, poto u toj
alternativi mogu biti samo konkretne stvari, i svet moe biti
samo nestvarna celina svih stvari koje se nalaze izmeu
zemlje i neba. To "izmeu" je njihov prostor.
To je razlog to sva metafizika ontologija mora biti
prevladana, kako bi se pokazalo da je svet "pravi horizont
bivstvovanja", igra i borba (u isto vreme) neba i zemlje,
borba svetla i skrivenosti u kojoj nastaje prostor-vreme,
osnova sveg to jeste.
Tako, miljenje sveta postaje kosmologija.
Takvo stanje stvari koje se u filozofiji sloilo
poetkom pedesetih godina, kad je Fink izjavio da se
filozofija nalazi na obali Rubikona85, da je nastupio as da
se pree od ontologije stvari ka kosmologiji. To
podrazumeva nunost izvornog miljenja vremena, ne kao
sistema mesta u kojem se nalaze stvari, ve kao borbe i
vladavine.
U nastojanju da se prevlada tradicionalna filozofija,
tako to e se prei od ontologije ka kosmologiji, od
odluujue vanosti je problematika prostora i vremena.
Re je o kretanju filozofije, od stvarima zarobljene
metafizike - ka kosmologiji. Simbol tog kosmikog iskustva
je kod Niea lavirint86.
85
86

Op. cit., S. 241.

Op. cit., S.255.

www.uzelac.eu

119

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Mi znamo sebe u svetu i sve stvari znamo u svetu.

On je mesto svih mesta i vreme svih vremena. Ali, ovek
koji se otvara ka svetu, koji postavlja pitanje sveta, on ne
pripada ni zemlji ni nebu87. On je bie koje se nalazi
izmeu. ovek je izmeu zemlje i neba, uestvuje u njihovoj
borbi kao to je uesnik njihove igre.
Jonska fizika je bila prvenstveno kosmologija. Sa
Aristotelom metafizika dobija prednost u odnosu na fiziku.
Tako se kao specijalan problem u okviru metafizike
pojavljuje svet kao metaphysica specialis. Obrat metafizike
stvari u kosmologiju je zadatak budueg miljenja, a on
prethodno zahteva promenu naega opstanka. ovek mora
prethodno izmeniti svoj odnos spram stvari, oslobodititi se
vezanosti za njih. Dospeti u prostor sukoba iskonskih
bivstvenih moi kao to su zemlja i nebo.
Kako razumeti taj sukob neba i zemlje? Postoje
stvari koje nas okruuju, ali na takav nain (kao to su one)
ne postoje zemlja i nebo. Zemlja, kako je miljenje mora
misliti, nije neko vrsto tlo pod naim nogama, nije ni
kamen, ni kamenjar, ona nije nikakvo bivstvujue, nikakva
stvar, niti elemenat. Ona je bivstvena mo zatvorenosti za
koju fenomenalna zemlja najvie to moe biti jeste simbol.
Zemlja se misli kao pojam, kao mo bivstvovanja, kao
prostor za svako gde, ona je prostor igre sveg stvarnog i
mogueg.

Ovde se po ko zna koji put mora ukazati na sledee: kao to rani

grki filozofi do Aristotela (a velikom delom jo i Platon), govore
pesnikim jezikom nemajui razvijenu preciznu apstraktnu
terminologiju, to e biti dostignuto tek u spisima stagiranina,
isto tako, pesnikom jeziku preputaju se i Hajdeger i Fink kao
govore o nebu i zemlji shvatajui ove kao metafore. Podsticaj za to
oni nalaze u poznim Huserlovim spisima.
87

www.uzelac.eu

120

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Sloboda nije nezavisna od stvari, ali nije njima ni

determinisana. Ontologija stvari misli prekratko bit ljudske
slobode. Do zaborava sveta se dolazi samo u sluaju kad
ovek ostaje kod konkretih stvari; gde god pogleda, emu se
god okrene, ta god ovek dotakne - sve su to samo
predmeti. Ma gde da se okrene, ovek vidi predmete i
stvari, pojedinana bia.
Na jednom viem nivou govori se o elementima, o
krunom toku elemenata, o emu nam kazuje antika
filozofija prirode. Tu je re o jednoj spekulativnoj
interpretaciji osnove pojedinanih stvari. Re je o etiri
elementa: vodi, vatri, zemlji i vazduhu. Ali svaki od ta etiri
elementa jo uvek je miljen (kao kod Empedokla) kao
veliki, beskonani predmet. To je za svoju posledicu imalo
shvatanje ulnog sveta kao meavine mnotva elemenata,
ali i to tako da tom, tako shvaenom "svetu", kao osnova lei
zemlja, na njoj voda, nad kojom je vazduh a nad njim nebo vatra sunca i zvezda.
Ali, elementi nisu ono prvo sa im se mi sreemo; to
prvo su konkretne stvari: kamenje, kue, oblaci, ljudi,
ivotinje... Pod tzv. konkretnim biem (bivstvujuim) mi
zapravo imamo u vidu pojedinane stvari. Meutim, kad
krenemo dalje, kad postavimo pitanje svojstva pojedinih
stvari, tada dospevamo, do tvari, do materije i tako
dospevamo do elemenata. Govorei o elementima mi smo jo
uvek u mogunosti da ih sebi na neki nain predstavimo,
ali, to vie nije sluaj kad govorimo o zemlji i nebu u
njihovom izvornom smislu.
Zemlja i nebo nisu ni stvari ni elementi, nisu ni
svojstvo stvari (faktinost), niti neka datost; ne mogu se ni
dotai ni opaziti, a ipak su izvorniji od svih stvari i od
elemenata, izvorniji od bivstvenog karaktera biti stvari,
izvorniji od sveg datog. Zemlja mora da postoji pre postanka
stvari i elemenata; ona je nosioc svih stvari, prethodi

www.uzelac.eu

121

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

svakom bivstvujuem koje je mogue samo zahvaljujui njoj.

Ona nije ni tu ni tamo, niti je nad svim, u smislu: "na svim
mestima". Zato, zemlja je ono to svim mestima i svim
stvarima uopte daje mesto. Ona se ne moe pokazati kao
neki predmet, niti imati predstavu kao stvar ili elemenat.
Ali, ona nije nita. Ona je bivstvujua kao to su to stvari ili
elementi, ona je u svemu to na ma koji nain jeste. U njoj
je sve skrito i zatvoreno. Mi uvek mislimo o zemlji, mada
tamno, ali je nikad ne nalazimo na putu ka predmetima; ne
moemo je sebi predstaviti, jer ona ne lei u dimenziji
moguih predstavljivih predmeta.
Zato u zaboravljenosti sveta88 od strane naeg
opstanka zaboravlja se i zemlja; ono to je pritom vano, to
je da ta zaboravljenost nije apsolutna: zaboravljeno moe da
se javi u seanju koje nema karakter neke prezentne
predstave. Seajui se, mi se odnosimo ka nepredmetnoj
sadanjosti zemlje koja nas i sve stvari obuhvata i nosi.
Zemlja, kao i nebo, neto je nadulno, nekakav
"nadulni svet" koji se donekle moe misliti ali ne i
predstaviti89. Ona nije nikakav predmet, ve pre nekakva
osnova to sve nosi; zemlju moemo misliti kao pojam, kao
mo bivstvovanja.

Zaborav sveta je nain na koji ovek ivi; on je okruen

stvarima i njegovi primarni interesi usmereni su ka stvarima.
ovek veruje da svoj ivot ima u svojim rukama ako sebe
odreuje iz slobode. Ali, u oblasti gde ovek stoji samo naspram
stvari, nastojei da ih tehniki savlada ili da ih se iz korena
oslobodi sloboda nema svoj bitni prostor igre.
89 Za uvid da ovek moe imati pojam sveta, ali ne i predstavu,
zahvalni smo Kantu i njegovom spisu iz 1770. godine. O tome,
daleko opirnije: Fink, E.: Welt und Endlichkeit, Knigshausen &
Neumann, Wrzburg 1990.
88

www.uzelac.eu

122

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Naspram zemlje je nebo, ali, ne konkretno nebo, ve

svetlost, svetlost koja nije na stvarima, budui da su stvari
u svetlosti. Svetlost je mo koja prekriva izgled, granice i
odreenost stvari; ona nije otvorenost koja bi pokazivala
obrise stvari jer svi obrisi su u njoj. Svetlost ograniava
stvari a sama nema granice; ona je otvorenost iz koje su sve
granice omoguene. ulna svetlost sunca i dana samo je
metafora neba, mo svetlosti bivstvovanja. Sve to nastaje
iz tame zemlje mora dospeti u svetlo neba.
Nebo ovde nije isto to i svetlo sunca, nije poznati
fenomen; ono je izvorna mo otvorenosti, otvaranja iji
simbol moe biti Helios90. Nebo, kao kosmiki protivpojam
zemlji, nije nikakvo bivstvujue, ve fundamentalni nain
kako bivstvovanje u sebi vlada; ono je mo svetla
bivstvovanja, ali nikakvo svetlo sunca ili ljudskog uma, ve
neto to verovatno oba omoguuje91.
Miljenje mora biti u blizini izvornog. Moramo uiti
da bivajui u blizini stvari (koje su prolazne) oseamo i
slutimo bivstvene moi neba i zemlje. Zato, odluujui
zadatak koji se postavlja pred filozofiju jeste izvorno
shvatanje borbe zemlje i neba kao momenta sveta.
Ovde se mora imati u vidu da nebo i zemlja nisu
bivstvujui meu drugim bivstvujuim; meusobno
suprotstavljeni, kao kosmoloki pojmovi, oni su izraz
fundamentalnog naina na koji bivstvovanje u sebi svetli i
vlada. Nebo, kao svetlea mo bivstvovanja, nije svetlo
sunca i nije svetlo uma, ve neto to oba ini moguim
ono je logos i nous koji bivstvovanje u celini proimaju.
Kada zemlju i nebo mislimo kao kosmike moi, moramo ih
misliti kao temeljne moi skrivenosti i svetlenja
bivstovanja.
90
91

Op. cit., S. 288.

Op. cit., S. 289.

www.uzelac.eu

123

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Tako se dospeva do pojma sveta, to nije uvek lako,

jer, kao to se esto od drvea ne vidi uma, tako se jo
ee, od stvari ne vidi svet92. A svet je horizont
bivstvovanja. Rei da bivstvovanje93 svetuje isto je to i rei
da svet "jeste". Svet nam nije dat kao to nam je data neka
stvar, on ne postoji poput drveta ili kamena.
No, da li sveta ima (kao celine stvari), zato to
postoje stvari, ili stvari postoje zato to svet "svetuje", jer
sukob neba i zemlje otvara i zatvara bivstvovanje, a
bivstvujue stvari, u sukobu otkrivanja i skrivanja, imaju
svoje konano bie (Dasein)? To pitanje, po miljenju Finka,
vie je teza, no to je zapravo pitanje94.
Zato, zemlja kojom gazimo, zemlja koja u isto vreme
je i tlo, i svetlost sunca, ostaju samo ontiki modeli, koji
nam omoguuju da ulni svet razumemo kao spharos, pri
emu je jedna hemisfera ono zatvoreno, tlo, ono to je dole, a
druga, otvorenost koja je gore: gornji svet je svetlo dana, a
donji svet je vena no.
Ali, kada se kosmoloki misle zemlja i nebo, tada ih
ne smemo misliti kao hemisfere od kojih je jedna dole a
druga gore, ne treba ih misliti ni prostorno, ni po modelu
stvari, ve daleko stroe i izvornije: kao temeljne moi
skritosti i osvetljenosti bivstovanja. One se ne nalaze jedna
do druge, niti se granie kao dve stvari; Zemlja kao skritost
bivstvovanja nije strana sveta, njegov deo, ili region, ve

Zato se, naspram zaborava bivstvovanja, o emu toliko govori

Hajdeger, moe govoriti o zaboravu sveta (Fink) i ova
"zaboravnost" je prevashodni problem dananjih filozofskih
istraivanja.
93 Pritom, bivstvovanje se mora razumeti u horizontu sveta, a svet
kao sukob zemlje i neba. Zato je kosmoloka razlika via od
ontoloke razlike.
94 Op. cit., S. 276.
92

www.uzelac.eu

124

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

nain na koji celina kao celina jeste. Pojmom zemlje misli se

lthe bivstvovanja (skrivenost, zatvorenost) to proima
svet; na isti nain se s pojmom neba misli a-ltheia
(neskrivenost, otvorenost) to proima sav svet.
Lthe i altheia, skrivenost i otkrivenost95
bivstvovanja nisu jedno do drugog kao to su osvetljena i
neosvetljena strana meseca; one prodiru kroz sve kao prasukob, kao protiv-igra (Gegenspiel) zemlje i neba.
Gde je polje pojavljivanja stvari? Izmeu zemlje i
neba96, odgovara na ovo pitanje Fink. U taj meuprostor, u
to meuvreme, dospevaju stvari nebesko-zemaljske igre
sveta. Sme stvari odraz su zemlje, na jednak nain kao to
su i odraz neba. Odrazivost ovih odraza nema ontiki
karakter, kao to takav karakter na svetlosti ima senka
neke stvari; re je tu pre o svojevrsnoj ontolokoj
odrazivosti. Stvari su nalik zemlji i nebu, u onoj meri u
kojoj u svom bivstvovanju ponavljaju zatvorenost zemlje i
raskrivenost neba. Kako razumeti to "ponavljanje"?
Tu se ve kriju ozbiljne tekoe; one nastaju i potom
se naglo uveavaju, kad se, polazei od stvari, od konanih
bivstvujuih koje su nam neposredno date i spoznatljive,
hoe prei na vii plan, tematizovanjem ontolokog pitanja,
tj. kad se od jedne konkretne stvari hoe prei ka uslovu
njenog postojanja, odnosno kad se od stvari prelazi na njeno
arch.
Ako svet postoji pre unutarsvetskih stvari, ako
stvari imaju kosmoloki karakter "meu-stvari" i
"ponovljivost", posve je razumljivo to je u tom sluaju
nuno jedno drugaije miljenje bivstvovanja, koje ne polazi
Neskrivenost se ovde odreuje kao otvorenost, i time se
pokazuje da istina nema antropoloki karakter i da nije
uslovljena ljudskim saznanjem ve samim bivstvujuim.
96 Op. cit., S. 295.
95

www.uzelac.eu

125

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

"regresivno", od stvari, nastojei da dospe do njihovih

uslova, ve pretpostavlja obratni put, put od iste svetske
uslovljenosti svih stvari, polazei od onog "logiki"
poslednjeg - od neba i zemlje i njihovog sukoba, pa tek
otuda nastoji se da se razumeju stvari.

www.uzelac.eu

126

Uvod u filozofiju

Milan Uzelac

9. Zadatak filozofije i filozofski stav

Skoro svako misli da zna ta je to filozofija; takvo je
miljenje svih onih koji se njom ne bave, jer miljenjem
svoje miljenje ne dovode u pitanje. Oni ne znaju da je
pojam filozofije i sm filozofiji njen prvi predmet; jer, da to
znaju, znali bi da otuda dolaze i sve tekoe da se pojam
filozofije fiksira i nedvosmisleno preda drugim pokolenjima;
pojmovno odrenje predmeta i oblasti filozofije
pretpostavlja prethodni pojam filozofije, a do ovog mogue je
doi samo filozofskom refleksijom.
Znamo da se celog svog veka Sokrat sporio sa
sofistima i svima onima koji su tvrdili da poseduju mudrost
a da je zapravo nisu imali jer ona moe biti posed samo
bogova; na kraju, nemajui razumevanje za takvo stanje
stvari i ne zalazei u tananosti dijalektikih dokazivanja,
njegovi sugraani su ga osudili na smrt; to kazuje o mnogo
emu, ali prvenstveno i o odgovornosti za re koja je
postojala u antiko doba, kao i o znaaju koji je pridavan
vaspitanju omladine, budui da je za vaspitno kvarenje
omladine (sa take take gledita polisa) bila predviena
smrtna kazna.
Slika o beskompromisnom dijalektiaru Sokratu
sloila se najveim delom zahvaljujui Platonovim
dijalozima i pre svega njegovom ranom dijalogu Odbrana
Sokratova napisano kratko vreme nakon Sokratovog
pogubljenja.97 Nesporna je injenica da o Sokratu danas
U prilog tezi da u stvarnosti sve nije bilo tako, govori i to da je
neposredno nakon Sokratove smrti napisano nekoliko odbrana
Sokratovih, ali i nekoliko optubi. Da ni sa Sokratovim uenjem
nije sve bilo najbolje, u najmanju ruku, da ono nije bilo
najkoherentnije, a daleko od toga da bude jednoznano i
nedvosmisleno, govori i to da su nakon njegove smrti nastale
97

www.uzelac.eu

127

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

teko da bismo neto znali da svoje uenje nije platio

glavom i da njegovo vladanje i dranje nije ovekoveio u
svojim delima njegov najvei uenik Platon.
Potonja istorija poznaje vie takvih sluajeva kada je
filozofiranje nekog filozofa vodilo ugroavanju njegove
egzistencije; da se Atinjani "po drugi put ne bi ogreili o
filozofiju", Aristotel se 76 godina posle Sokratove smrti, kad
je na vlast u Atini dola antimakedonski nastrojena
stranka, povukao iz Likeja, otiao u dobrovoljno izgnanstvo
i nakon godinu dana umro prirodnom smru, na imanju
svoje majke, u Halkidi na Eubeji.
Svoje filozofske stavove branio je potom na lomai
ordano Bruno (1600) a u dubokoj izolaciji, anatemisan i
ekskomuniciran iz jevrejske zajednice - Baruh Spinoza.
Mnogi od filozofa bili su u situaciji da promene mesto
boravka. Teko je predvideti kakva bi bila sudbina Rene
Dekarta da je ostao u katolikom, sebi krajnje
nenaklonjenom Parizu i da utoite nije naao u tada
liberalnoj Nizozemskoj.
Stvari se moda uslonjavaju i time da o filozofiji
sudi daleko vie ljudi koji je ne poznaju, no oni koji su za to
pozvani jer se njom profesionalno bave. Razlog tome je
verovatno i u nekoj obmanjujuoj samorazumljivosti kada je
re upravo o filozofiji; u svakoj delatnoj sferi podrazumeva
se neko prethodno znanje i poznavanje stvari; samo, kad je
o filozofiji re, svako misli da moe o njoj iskazivati svoj sud
i to legitimno, a da o filozofiji nita i ne zna. Ta situacija
nije ni u kom sluaju nova; o tome govori ve Hegel kad
etiri filozofske kole razliitog smera. A o tome kakvo je bilo
Sokratovo okruenje govori i injenica da su se svi njegovi
uenici nakon njegovog pogubljenja razbeali, napustili Atinu,
neki potom dugo stranstvovali, a neki se u Atinu nikad nisu ni
vratili.

www.uzelac.eu

128

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

istie kako "u pogledu svih nauka, umetnosti, vetina i

zanata gaji se uverenje da svaki onaj ko hoe da se njima
bavi mora iscrpno da ih ui i da se u njima veba. Meutim,
u pogledu filozofije sada, kako izgleda, vlada predrasuda da
je svako u stanju da neposredno filozofira i da ocenjuje
vrednost filozofije, jer merilo za to poseduje u svome
prirodnom umu, mada svako priznaje da nije u stanju da
pravi cipele, premda ima i oi i prste i moe da dobije konac
i alat, kao da on merilo za cipelu ne poseduje u svome
stopalu.
Izgleda ak, nastavlja Hegel, da se pretpostavlja da
filozofiju poseduju oni koji niti imaju znanje niti studiraju i
da filozofija prestaje onde gde znanje i studiranje poinju.
Filozofija se esto smatra za neko formalno i besadrajno
znanje, i tako sada mnogo nedostaje pa da se uvidi ovo: sve
to ma u kojem znanju i ma u kojoj nauci predstavlja istinu
ono to ime moe zasluivati jedino onda ako je poniklo iz
filozofije"98.
Osnovna tekoa koja se ovde javlja bila bi u
sledeem: kako (s kojim pravom) moe govoriti o filozofiji
neko ko o njoj nita ne zna (a misli da zna) i kako onaj koji
neto o filozofiji zna, moe to svoje znanje preneti onom koji
o njoj ili nita ne zna, ili ima pogrena znanja?
Ne bi nas trebalo iznenaditi ako se pokae kako
koren pomenutoj tekoi lei u samoj filozofiji; Hegel u
predgovoru jednog drugog svog spisa pie da je upravo
filozofija sebe dovela do "raznolikog prezira i ravog kredita
a da najgori je od tih prezira taj to je, svako, onakav kakav
jeste, uveren kako se razume u filozofiju uopte i kako je
kadar da o njoj sudi. Ni prema jednoj drugoj umetnosti i

98

Hegel, G.V.F.: Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd 1970, str.

39.

www.uzelac.eu

129

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

nauci ne pokazuje se ovaj poslednji prezir da se misli kako

se ona bez daljega zna." 99
Ovde Hegel ide jo korak dalje u obrazlaganju
paradoksalne situacije u kojoj se nalazi filozofija. Dovoljno
je obratiti panju na svojstva onih koji pristupaju filozifiji:
"svako onakav kakav jeste uveren je da razume filozofiju",
kae Hegel. ta znai to: onakav kakav jeste. Taj to samo
jeste, taj to uvek jednako jeste, taj je ukoen, taj se ne
menja, taj iz svoje ukoenosti sudi o filozofiji; a filozofija ne
poznaje ukoenost, ona nije neka statina pojava, koja
svojom nepromenljivou odraava svet tako to ga
nadvisuje svojom neprolaznou; filozofija zahteva
tumaranje tamo-amo, zasniva se na veitoj igri pojmova
koja ima zadatak da nam priblii taj veiti kosmoloki
sukob zemlje i neba, a koji ini svet, pretendujui da samo u
govoru, u susretanju, u ivom miljenju oblikuje sebe.
U dananjem polivalentnom svetu, nalazi se
mnotvo filozofskih tokova koji su nejednako ispunjeni
ivotom, a svaka filozofija je iva onoliko koliko budi
pitanja; u protivnom sluaju, ona pripada istoriji, pripada
jednom kulturnom sedimentu, ali nije uslov nae
egzistencije: "Jednostavno vladanje prostodune due jeste
da se ona, s uverenjem koje je puno poverenja, dri javno
priznatih istina nastojei da na tom vrstom temelju gradi
svoj nain postupanja i vrsti poloaj u ivotu"100. Filozofija,
istinski zabrinuta za stvar, dovodi u pitanje to poverenje, te
javno priznate istine i tako dovodi u pitanje njihovu
pretenziju da budu temelj na kojem bi ovek mogao da gradi
svoj odnos prema svetu.
Hegel, G.V.F.: Osnovne crte filozofije prava, Svjetlost, Sarajevo,
1989, str. 11.
100 Hegel, G.V.F.: Osnovne crte filozofije prava, Svjetlost,
Sarajevo, 1989, str. 9.
99

www.uzelac.eu

130

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Ako je svrha filozofije saznanje istine, onoga to je

veno i nepromenljivo (kako bi rekao Platon), ili je njen
zadatak saznanje poela i prvih uzroka (kako je smatrao
Aristotel), ako dakle ona eli da sazna ono to je
nepromenljivo, to je veno, to je po sebi i za sebe101, onda
filozofiju ne mogu interesovati sluajne misli, niti njena
istorija moe biti istorija mnjenja, nekakvih subjektivnih
misli, predstava, nekih proizvoljnih misli i uobraenja.
Mnjenje se zasniva na subjektivnim razlozima i moe biti
ovakvo ili onakvo, pa zato i ne predstavlja neku optu misao
koja je po sebi i za sebe neto.
Filozofija, i to je njena bitna karakteristika, nema u
sebi nikakvih mnjenja budui da ne postoje nekakva
filozofska mnjenja; ona je objektivna nauka istine, nauka
nunosti njene istine. Pred istinom mnjenje iezava; istina
se nalazi samo u znanju i o njoj se zna samo ukoliko se
misli, a ne na nain kako ko privatno o neem misli. Do
istine se dolazi saznanjem a ovo treba shvatiti kao uverenje
koje proizlazi iz saznanja pojma i prirode same stvari i koje
se zasniva na miljenju.
Jasno je da se do istine ne dolazi neposredno,
gledanjem (ni ulnim, ni intelektualnim), ve samo
napornim miljenjem. Kod Parmenida ono je izraeno
izborom puta istine, kod Platona u odluci da se napusti
peina (koja je metafora sveta u kojem ivimo), kod Dekarta
u potrazi za pouzdanim fundamentom znanja. U sva tri
sluaja, borba protiv zabluda pretpostavlja napor miljenja.
Filozofija pretpostavlja naporno miljenje, a
miljenju se ovek mora uiti; kao to niko ne moe nauiti
plivanje dok se ne nae u vodi, tako niko ne moe dospeti u
dodir s filozofijom dok se ne nae u medijumu miljenja. Na
Hegel, G.V.F.: Istorija filozofije I, Kultura, Beograd 1970, str.
14.

101

www.uzelac.eu

131

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

put kojim se ide u miljenje uvek pada neko svetlo, ali to je

svetlo koje dolazi is samog miljenja.
esto se ine pokuaji da se opovrgne filozofija, da joj
se umanje znaaj i uloga i ne moemo se ne zapitati zato je
to tako? Odakle toliko nepoverenja, odakle toliko
sumnjiavosti, odakle toliko zlobivosti upuene na raun
filozofije? Ve je Aristotel ukazivao da su "sva druga umea,
vetine, nauke, potrebnije od filozofije, ali nijedna od njih
nije bolja od nje" (Met., 983a). On nije isticao njenu
neposrednu korisnost za praktini ljudski ivot, iako se ona
itekako tie i naina naeg svakodnevnog ivota i ta se
dimenzija ne moe zanemariti.
Aristotel je nesporno, mislio mnogo dalje, i daleko
iznad uobiajenog, zdravorazumskog miljenja njegovih
savremenika utonulog u prirodni stav (kako bismo to mi
rekli danas). Filozofija je, kae on, najboanstvenija i
najvia nauka. Prvi filozofi nisu teili znanju radi neke
svrhe, ve znanju radi smoga znanja: filozofija je meu
svim naukama jedino slobodno uenje, jer je sama sebi
svrha (Met., 982b) i nijedna druga nauka (nijedna druga
oblast znanja) ne moe nadmaiti filozofiju u odnosu na
njen znaaj.
Filozofija je tokom dve i po hiljade godina, koliko je
duga njena istorija bila priznavana, potovana i veliana,
ali i odbacivana a njeni pobornici proganjani; nije tu re
samo o Sokratu, Brunu ili Spinozi - oni su samo
najekstremniji sluajevi. Filozofija je osporavana tokom
istorije u toj meri, da se danas moemo zapitati: kako je
uopte i opstala. Odgovor bi bio, da ona za to moe zahvaliti
retkim pojedincima kakvih je, sreom, bilo u svim
vremenima, mada esto u krajnje neznatnom broju.
Filozofija je opstala a da je sve vreme bila pod
velikim znakom pitanja, budui da se nad nju nadvijala
senka formulisana u jednom emu: emu filozofija ako u

www.uzelac.eu

132

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

svetu ima toliko korisnijih stvari, ako u svetu ima toliko

toga to nam moe pruiti mnogo vea zadovoljstva od onog
koje moemo imati dugotrajnim i iscrpljujuim bavljenjem
filozofijom?
Sredinom XIX stolea mnogi su doli do uverenja
kako filozofija treba da bude prevladana, kako se ona moe
ostvariti tako to e se iz nje istupiti u ekonomiju, a neki su
potom filozofiju videli u jednoj krajnje redukovanoj formi,
svodei je na logiku i metodologiju. Filozofija je to ipak
preivela, kao to je uspela da izbegne zamke relativizma,
skepticizma i svoenja njene celokupne problematike na
pogled na svet.
Pokazalo se da prevladavanje filozofije ne zavisi od
deklaracije niti od volje pojedinaca; neto slino desilo se i
sredinom XX stolea kad se prava lavina kritik sruila na
metafiziku; osporavanja su stizala sa svih strana i svi su se
utrkivali u tome ko e s vie neutemeljenih iskaza ili
traginog nerazumevanja da se okomi na metafiziku.
Malo je ko bio svestan metamorfoza koje je tokom
istorije prola metafizika, i da kritika i odbacivanje nekih
od njenih oblika daleko je od toga da se moe osporiti sama
metafizika i metafiziko miljenje. Moda je povod svim tim
nesporazumuma u gubitku njenog prvog naziva; nije nimalo
sluajno to je Edmund Huserl svoja predavanja 1924/1925.
naslovio upravo kao prva filozofija. Na taj nain on je
zatvorio krug ali omoguio kako kretanje unutar kruga,
tako i kretanje izvan njega.
S druge strane, ini se da i u samoj filozofiji ima
neeg to se uporno opire svim nastojanjima da se ona
prikae kao neto antikvarno, kao neto to definitivno
pripada prolosti; filozofija se uvek iznova javlja u svoj
svojoj veliini kad je ugroena sloboda, kada je ugroeno
miljenje, kad se filozofski um dovodi u pitanje.

www.uzelac.eu

133

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Zato filozofija nije stvar pojedinca, niije privatno

vlasnitvo, ve delo zajednice iji pojedinci mogu misliti
razliito ali koji su svi okupljeni oko same stvari filozofije.
Kada se govori o smislu i potrebnosti filozofije, treba
se podsetiti reenice kojom Kant poinje predgovor Kritici
istog uma iz 1781. godine: "Ljudski um ima udnu sudbinu
u jednom rodu svoga saznanja: to ga uznemiruju pitanja o
koja ne moe da se oglui, jer mu ih postavlja sama priroda
uma, ali koja on ipak ne moe da rei, jer ona premauju
svaku mo ljudskoga uma."102
Ima dakle, pitanja o koja se ne moemo ogluiti,
pitanja koja dospevaju do nas iz prirode, iz temelja, iz
osnove naega uma; ta pitanja kao da imaju neku posebnu
osobinu, a to je da ih nijedan odgovor ne moe u potpunosti
zadovoljiti i tako ukloniti s puta ljudskoga miljenja; zato se
ona uvek u novim oblicima javljaju, a um doveden u
nepriliku, jer zamke donekle prepoznaje, uporno nastoji da
ih prevlada, i to tako to e prihvatiti principe koji dodue
prekorauju svaku iskustvenu primenu, ali koji se ine
nesumnjivim. Spekulativna zamka krije se u tom dodue.
Um naas poputa, i kako Kant kae, survava se u mrak i
protivrenosti iz kojih se moe zakljuivati da negde u
osnovi lee skrivene zablude i opasnosti ali koje se ne mogu
otkriti niti prozreti, jer ovi uvedeni principi, budui da
izlaze izvan granica svakog iskustva, ne priznaju vie
nikakvo probno merilo iskustva103.
Naa neravnodunost prema filozofiji, ima osnov u
tome to predmet filozofije nije ravnoduan prema ljudskoj
prirodi. Odatle sledi zadatak da se pozove um "da ponovo

102
103

Kant, I.: Kritika istog uma, Kultura, Beograd 1970, str. 5.

Op. cit., str. 5.

www.uzelac.eu

134

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

preduzme najtei od sviju svojih poslova, naime saznanje

samoga sebe"104.
Ovaj poziv nije poziv da se posao zavri, i njegov
predmet odbaci u svet antikvarnog, ve da on veno traje,
budui da put filozofije nije ni dovren put ni put koji moe
imati svoj kraj. U filozofiji nema sigurnosti, nema neke
nadnaune, prethodno neispitane istine, nema pozivanja na
autoritete (kao to su se u spornim sluajevima pitagorejci
pozivali na Pitagoru, i reima uitelj je rekao, prekidali
dalju raspravu, ili kao to se u Teodiceji Lajbnic u spornim
trenucima bez ustruavanja a s dubokim uvaavanjem
pozivao na autoritet Svetog pisma). Filozofija pretpostavlja
jedno stalno putovanje na kojem se miljenje nalazi.
Odgovori do kojih ona dolazi znaajni su u onoj meri u kojoj
su izvor novih pitanja. Karakteristika filozofskog
postavljanja pitanja bila bi u tome to ovo kretanje ide u
beskonanost (za razliku od teolokog koje dospeva do
krajnjeg odgovora, pa postavljanje pitanja prevodi u
traenje razloga o naem nadanju (verovanju) kao to to
nalazimo kod G. Palame).
Filozofija postoji, smatra Hegel, samo tada kad se
misao kao takva uzme za osnovu, za apsolutno, za koren
svega ostaloga105, a ona istinski poinje tamo gde se
pojavljuje miljenje o miljenju106.

Op. cit., str. 6.

Hegel, G.V.F.: Istorija filozofije I, Kultura, Beograd 1970, str.
77.
106 Op. cit., str. 80. Miljenje mora da se osamostali, da u svojoj
slobodi dospe do egzistencije, da izae iz utonulosti u opaanje,
ono mora slobodno da ide u sebe (slobodno, znai nevezano za
bilo ta izvan njega; ovde treba imati u vidu Aristotelov stav da
"slobodnim nazivamo onoga koji je sam sebi svrha i koji ne
104
105

www.uzelac.eu

135

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Filozofija je u sutini refleksija107 i njena bit jeste u

tome da se ne zastaje kod pojmova od kojih se polazi108;
filozofija pretpostavlja kretanje, pretpostavlja putovanje,
stranstvovanje van sebe, veito bivanje na putu (Jaspers);
filozofija je odreena odnoenjem i to - odnoenjem prema
sebi samoj i zato ona i nije nita drugo do samorefleksija
miljenja, miljenje miljenja (nesis noseos) kako to
izriito kae Aristotel (Met., 1074b).
Nije sluajno (a u filozofiji i nema sluaja), to,
pozivajui se upravo na to isto mesto kod velikog
Stagiranina, Hegel zavrava citatom na grkom jeziku svoj
spis, za koji je bio uveren da svojim savremenicima, kao i
sledbenicima, daruje poslednji mogui filozofski sistem.109
Tu, odista, nema sluajnosti. Ostaje samo zabrinutost,
zabrinutost o tome da li smo se dobro razumeli.
No, moe li se na ovaj nain zavriti i prikaz
osnovnih pitanja koja pokreu filozofsko miljenje, prikaz
koji je istovremeno i mesto zbiranja nekih od odgovora koje
nam nudi istorija filozofije? Filozofija, kao neophodna
duhovna potreba, oveka odraslog i ukorenjenog u evropskoj
tradiciji, podrazumeva napor ali i latentni nagovor na
ustrajavanje u postavljanju kao i vaspostavljanju pitanja o
biti stvari i biti oveka, o prirodi sveta i prirodi svetlosti, o
supstancijalnosti transupstancijalnog i nesupstancijalnosti
svega postmodernog osuenog da se razmetne u nita.

postoji radi nekog drugog" (Met., 982b)), da se odnosi prema

sebi, da misli sebe u svojoj slobodi.
107 Adorno, T.: Filozofijska terminologija, Svjetlost, Sarajevo
1986, str. 122.
108 Op. cit., str. 135.
109 Hegel, G.V.F.: Enciklopedija filozofijskih znanosti, V. Maslea
Svjetlost, Sarajevo 1987, str. 486.

www.uzelac.eu

136

Milan Uzelac

Uvod u filozofiju

Zato i danas mi stojimo na poetku. Taj poetak

moe biti kako znak mladosti miljenja, tako i znak velikog
duhovnog iskustva koje se krije u njegovoj osnovi. Dospevi
u jednom trenutku do mesta gde se postavlja pitanje sveta
kao veita igra i veiti sukob neba i zemlje, dospeli smo do
mesta odakle se svetionik na Farosu ponovo vidi u svom
prvobitnom sjaju. Nebo je osvetljeno zvezdama. Njihova
unutarsvetskost kazuje da treba dalje putovati, a njihov
sjaj, to znamo, samo je metafora.

www.uzelac.eu

137

Uvod u filozofiju

Milan Uzelac

Umesto zakljuka
Zavravajui predavanje Naelo identiteta (1957)
Martin Hajdeger pie:
"Ma ta i ma kako da mislimo, mislimo u
okvirima tradicije. Ona vlada kada nas oslobaa od
miljenja unatrag i upuuje miljenju unapred koje
vie nije planiranje.
Tek kad se, mislei, okrenemo onom o emu se ve
mislilo, mi emo moi da mislimo i o onom o emu jo
treba da se misli."

www.uzelac.eu

138

Uvod u filozofiju

Milan Uzelac

Izdava:
Veris studio
Novi Sad
Biblioteka Filozofija
1

UVOD U FILOZOFIJU
(Pojam i predmetno polje filozofije)
Milan Uzelac
Za izdavaa:
Boris Veri, direktor
tampa:
Veris studio, Novi Sad
Tira: 100.
Novi Sad
2007.
ISBN 978-86-7858-009-3
Na naslovnoj strani: Nastanak sfere u prostoru Calabi-Yau
CIP
,
14
,

Uvod u filozofiju (Pojam i predmetno polje filozofije) / Milan Uzelac

. Novi Sad : Veris studio, 2007 (Novi Sad : Veris studio). str. 160 ;
21 cm. (Biblioteka: Filozofija ; 1 )
Tira 100. Beleke uz tekst
ISBN 978-86-7858-009-3
a) Filozofija
COBISS.SR-ID 221829639

www.uzelac.eu

139