1

Sport, kapitalizam, destrukcija

Ljubodrag Simonovi

LJUBODRAG SIMONOVI

SPORT, KAPITALIZAM, DESTRUKCIJA

BEOGRAD 2014

Sport, kapitalizam, destrukcija

Ljubodrag Simonovi

Drugo (autorsko) izdanje

Recenzent
Akademik dr Mihailo Markovi

Grafika obrada i
tehniko reenje korica
ore Obradovi

tampa
FineGraf, Beograd
Nikole Marakovia b.b.

ISBN

POSVEENO: Trajku Rajkoviu, Ajartonu Seni, Miguelu Kolu, Birgit

Dresel, Adriani urki, Florens Grifit-Dojner, Johanesu Draijeru, Defu Laheju,
Patriku Baru, Dirku De Kauveru, Gertu Rejnartu, Bertu Osterbou, Koni Majer,
Boleslavu Manolovu, Fjodoru Terentjevu, Albertu Mokejevu, Avtandilu Koridzeu,
Juriju Lagutinu, Genadiju Komnatovu, Viktoru Blinovu, Alaksandru Belovu,
Vilijamu Kruperu, Demsu Danlopu, Demsu Loganu, Dou Pauelu, Demsu
Kolinsu, Diu Donsu, Davidu Vilsonu, Tomiju Blekstoku, Frenku Leviku, Demsu
Mejnu, Bobu Bensonu, Horasu Fernhurstu, Nikoli Gazdiu, Tomu Batleru,
Albertu Van Koilenu, Davidu Arklanu, Semu Viniju, Donu Tomsonu, Jenu
Kristbjornsonu, Dimu Torpu, Gustavu Felandu, Donu Kirkbiju, Konstantinu
Tabarei, Toniju Adlenu, Nikoli Mantovi, Toniju Avijardu, Renatu Kuriju, Eriku
Jangbladu, Paulu Navalhau, Dursunu Osbeku, Mukandi Tsimaji, Ferencu Birou,
Donu Ikorami, Ivanu Krstiu, Katalini Hildanu, Akselu Jiptneru, Danielu
Orbeanu, Miklou Feheru, Mohamedu Abdelvahabu, Metu Gedsbiju, Antoniu
Puerti, Marciu Don Santosu, Stefanu Toleskiju, Kristianu unioru, ovaniju
Kordobi, Rustemu Bulatovu, Mauriciju Greku, Goranu Tunjiu, Bartolomeju
Opuku, Endjuranc Idahoru, Alenu Pamiu, Matiasu Viereckom, Pedru Alkazaru,
Jo-Sam oi, Benjaminu Floresu, Oskaru Gonzalesu, Levanderu Donsonu, Duk Ko
Kimu, Doniju Ovenu, Demsu Mureju, Deviju Muru, Biniju Paretu, Francisku
Rodrigezu, Kevinu Pejniju, Martinu Sanezu, Angelitu Sisnoriju, Robertu
Vangilaju, Romanu Simakovu, Marku Antoniu Nazaretu, Bredliju Stonu, Angelu
Almeidi, Gabrielu Riofriu, Marvinu Stonu, Kevinu Videmondu, Redi Luis,
Kedriku Baroveru, Kenetu Bigamu, Brusu Bredou, Arturu Braunu, Ovenu
Braunu, Marisu Haralambosu, Pablu Kotou, Donatanu Dejvisu, Rejmondu
Djunu, Ruzveltu Djunu, Pirsu Eberhardu, Henku Gatersu, Doe Glinu, Entvoiniju
Kiju, Ralfu Miersu, Tamiru Filipsu, Leonu Riardsonu, Deean Poreu, Defu
Tagartu, Maralu Vilijamsu, Retou Kapadruti, Ivoni Karnota, Feliksu Endrihu,
Maksu Houbenu, Demsu Morganu, Antonu Penspergeru, Seru Zardiniju,
Mohamedu Benazizu, Andreasu Minceru, Brajanu Tejloru, Azizu Sergejeviu
averianu... - i hiljadama drugih mladih ljudi koji su umrli na sportskim
borilitima.

SADRAJ

UVOD..................................................................................................................
KRITIKA GRAANSKE KRITIKE SPORTA .......................................
Helmut Plesner.......................................................................................
Jirgen Habermas...................................................................................
Hans Linde versus Plesner/Habermas...........................................
Bero Rigauer...........................................................................................
Kristian fon Krokov................................................................................
Hans Lenk.................................................................................................
Kristofer La............................................................................................
Rezime.......................................................................................................

SPORT I KULTURA.......................................................................................
Huizingina kritika sporta....................................................................

SPORT I POLITIKA.......................................................................................
Olimpijski pokret...................................................................................
Sport u SAD..............................................................................................
Sport i veliko-nemaki ekspanzionizam.........................................
Sport i emancipacija.............................................................................

SOCIJALISTIKI SPORT.........................................................................
SPORT I NASILJE...........................................................................................
Stadioni savremeni koncentracioni logori.................................
Takmiarska motivacija..................................................................
Sport i rat.................................................................................................
I decu ubijaju, zar ne?..........................................................................

HLEBA I IGARA PRIRODA SPORTSKOG SPEKTAKLA..........

SPORT I RASIZAM.........................................................................................
PRIRODA REKORDA....................................................................................
SPORT U MOVARI DROGE......................................................................
SMRT BIRGIT DRESEL................................................................................
SPORT I ZDRAVLJE.......................................................................................
SPORT I TELESNA KULTURA...................................................................
SLOBODARSKA KRITIKA SPORTA........................................................
FUSNOTE.............................................................................................................
LITERATURA......................................................................................................

UVOD

Sport je stekao takav drutveni znaaj i u toj meri postao kompleksna

pojava, da raspravu o sportu nije vie mogue svesti na tradicionalne
fenomenoloke analize. I pored upornog nastojanja javnih medija da sport i
dalje svode na "injenice" i banalnu "zabavu", on se sve vie namee ozbiljnoj
naunoj i filozofskoj misli kao pojava u kojoj do najvieg izraza dolaze
osnovne protivrenosti kapitalistikog drutva i u kojoj se prelamaju osnovna
pitanja ljudske egzistencije i drutvenog razvoja. Naalost, takva razmiljanja
imaju uglavnom akademski karakter i jedva su prisutna u javnosti. Sportska
problematika i dalje ostaje "svojina" polupismenih i korumpiranih
novinarskih klanova. Kada se zna da su oni samo produena ruka
kapitalistikih i politikih centara moi, reklamni agenti mafijaki
organizovanog show-business-a, njihov "ugao posmatranja" sporta sasvim je
razumljiv, kao to je razumljiv i njihov bespotedni obraun s milju koja
pokuava da razotkrije poleinu sporta, a time i pravu prirodu njihove
delatnosti.
Ozbiljnija kritiki intonirana teorijska promiljanja sporta javljaju se i
pre Drugog svetskog rata, ali tek postajanjem sporta oruem u hladnoratovskom obraunu izmeu blokova i njegovom komercijalizacijom on
dobija onu "punou" i znaaj koji e postati sve vei izazov za socioloku i
filozofsku misao. Do pravog proboja socioloki i filozofski utemeljene kritike
sporta dolo je nakon studentskog pokreta iz 1968, koji je otvorio vrata za
frontalni (pre svega duhovni) obraun s kapitalizmom i sportom kao
njegovom ideologijom. Radikalizovanje kritike sporta odvija se uporedo sa
razvojem "potroakog drutva", odnosno, sa postajanjem kapitalizma
totalitarnim poretkom destrukcije. Kritika sporta postaje kritika kapitalizma.
Doskora su ljudi sa oduevljenjem sluali izvetaje o sve veim
"rezultatima" koji se postiu u eksploataciji "prirodnih izvora". Bio je to jedan
od glavnih pokazatelja "progresa". Danas, sa razvojem svesti o razmerama
unitenja prirode, ljude sve vie hvata panika pred novim "podvizima". Isto je
i sa sportskim rekordima. Nekada su oni bili pokazatelj razvoja ljudskih
moi". Gledajui unakaena tela sportista, ovek se sve ee pita koja je cena
tih "dostignua" i koji je njihov pravi smisao. Nekada mono sredstvo za
propagandu kapitalistikog poretka, sport je postao polazite za njegovu
kritiku. Graanska teorija je u defanzivi: to je vie "negativnih pojava" u
sportu, utoliko je glasnije nastojanje da se zatite osnovni principi
kapitalizima. Graanska teorija ide dotle, da sve odlunije odbacuje
profesionalni i rekorderski sport, najmilije edo kapitalizma, sa ciljem da
sauva moralni (pedagoki) integritet principa takmienja i uinka, odnosno,

veru u "izvorne vrednosti" kapitalizma. Slepa odbranaka logika ustupa

mesto teorijskom manevrisanju da bi se sauvalo ono to se jo moe
sauvati.
Kada je re o odbrani sporta, zagovornici kapitalizma i njihove kolege
iz (sad ve biveg) tabora "realnog socijalizma" nali su se u istom rovu. I na
primeru odnosa prema sportu moe se videti da je staljinizam daleko blii
kapitalizmu nego Marksovoj ideji socijalizma. Skoranji dogaaji na Istoku to
ubedljivo dokazuju: kapital je, bez ikakvog otpora, "preuzeo" "socijalistiki
sport", a da se njegova sutina nije promenila.
Velika slinost u kritici sporta, koja dolazi sa raznih strana sveta,
rezultat je postajanja kapitalizma globalnim poretkom. Kritika sporta postaje
jedan od naina duhovne integracije i menjalake borbe slobodarski
opredeljenih ljudi koji su svesni pogubnosti daljeg razvoja kapitalizma.
Olimpijskom pokretu, otelotvorenju vladajueg duha kapitalizma i simbolu
unitenja ljudi, suprotstavlja se sve glasniji i beskompromisniji anti-olimpijski
pokret. On pretstavlja sastavni deo sve organizovanijeg i masovnijeg
nastojanja ljudi da spree unitenje ivota na Zemlji i usmere nauni razvoj i
procese proizvodnje na iskorenjivanje siromatva, kao i na zadovoljenje
istinskih potreba oveka kao prirodnog i humanog bia. Slobodarska kritika
sporta postaje deo svetskog anti-kapitalistikog fronta.
U vremenu kada Zapadni kapital, uz nesebinu pomo domae
"gospode", sve bespotednije nastoji da pretvori nau zemlju u svoju koloniju,
postaje jasna sva pogubnost "vaspitavanja" mladih na stadionima i u halama.
Krajnji efekat raspirivanja bezumne navijake euforije nije stvaranje
dostojanstvene i slobodarske omladine, ve idiotizovane "mase" koja e
postati "prljava" radna snaga Evrope. U tom kontekstu postaje jasnija sva
pogubnost maksime Sport je najbolji ambasador!". "Nacionalna afrimacija"
putem sporta je stranputica u borbi protiv kolonijalnog podjarmljivanja jer
prednost daje delatnostima sa kojima se nita ne postie (sem povremenih
"nacionalnih euforija"), a sa kojima se unitava kulturna (samo)svest i
marginalizuju one delatnosti bez ijeg razvoja nema opstanka (ekonomija,
nauka, umetnost). Postajanjem meunarodnog sporta reklamnim prostorom
kapitala i show-business-om, zadat je konani udarac nastojanju da se sport
iskoristi kao sredstvo za nacionalnu emancipaciju. On je postao jedan od
noseih stubova "novog svetskog poretka" i kao takav sredstvo za unitenje
nacionalne samosvesti.
"Vrhunski sport" je oblast u kojoj je kapital uspostavio globalnu
dominaciju. "Kosmopolitizam" pod okriljem multinacionalnog kapitala znai
stvaranje od oveka obezlienog jurinika kapitalizma. Skrivene iza
"apolitine" maske, "meunarodne sportske asocijacije" su produena ruka
najmonijih kapitalistikih klanova i kao takve sredstvo za uspostavljanje
dominacije nad "nacionalnim sportovima". Kada se ima u vidu znaaj koji

sport ima u drutvu, jasno je da se radi o jednom od najpogubnijih oblika

duhovnog kolonizovanja sveta - o stvaranju paukove mree u kojoj nestaju
nacionalne kulture i slobodarska misao.
Dalji razvoj sporta treba sagledati u kontekstu sve oiglednijeg
raspada "drave blagostanja" i zaotravanja borbe kapitalistikih koncerna za
trite i prirodne resurse. Logino je pretpostaviti da e kapitalizam jo
agresivnije nastojati da iskoristi sport kao sredstvo za odvlaenje panje ljudi
od osnovnih egzistencijalnih pitanja i za sterilisanje kritiko-menjalake
svesti. to manje bude hleba (izvesne egzistencije), to e biti vie sve krvavijih
igara. Kao i sve druge oblasti drutvenog ivota koje su pale u ruke kapitalu,
sport postaje sve prljaviji business.
Na duhovni opstanak ne moe da se zasniva na stvaranju
nacionalistike histerije i velianju srednjovekovnih mitova, ve na borbi za
ouvanje i razvoj emancipatorskih tekovina narodnog stvaralatva i
slobodarske borbe, kao i evropske kulture koju kapitalizam sistematski
unitava. Dajmo utoite ekspirovim junacima, Tomasu Moru, Rusoovom
Emilu, Servantesovom Don Kihotu, Geteovom Faustu, Brehtovoj Majci
Hrabrost... - koje na Zapadu progone tvorci "koka-kola kulture", duhovnog
simbola varvarizma koji nam, u obliku "novog svetskog poretka", namee
savremeni kapitalizam. Budimo herojski, a ne "mueniki" narod. Budimo,
zajedno sa slobodarski nastrojenim delom oveanstva, nosioci prometejske,
umesto olimpijske baklje - iji plamen preti da spali svet.

10

KRITIKA GRAANSKE KRITIKE SPORTA

Helmut Plesner
Meu prvima koji su nakon Drugog svetskog rata ozbiljnije "naeli"
sport, a samim tim i graansku teoriju koja u sportu vidi sredstvo za
afirmaciju osnovnih principa kapitalizma, bili su Helmut Plesner i Jirgen
Habermas.
Plesner je, poetkom pedesetih, objavio tekst pod naslovom
"Sociologija sporta", a zatim "Igra i sport" - spise koji su skromni po obimu, ali
znaajni po kritikom prostoru koji su otvorili i reakcijama koje su izazvali.
Plesner je doao do dve osnovne teze: "svet sporta je odslika industrijskog
sveta", odnosno, sport je oblast u kojoj ovek nastoji da pronae
"kompenzaciju" za liavanja kojima je izloen u "svetu specijalizovanog rada".
Nezadovoljstvo poloajem u procesu rada osnovni je motiv oveku da se
angauje u sportu. Kod vodeih grupa radnika, nametenika i intelektualaca
iri se oseanje da su postali "tokii u pogonskom stroju" o ijoj celini jedva
da imaju predstavu. Anonimne, delimine i promenljive funkcije koje
preuzimaju na sebe zahtevaju visoko-specijalizovani uinak, ali zapostavljaju
njihovu linost. Ova "osuda na anonimnost" u industrijskom radu budi i hrani
"kompenzacione potrebe" da se ovek jo negde iskae, bude vien, ali i da
pronae zadovoljstvo, da bude zadivljen i da zadivi. Sport je to
pretpostavljeno polje koje nudi ostvarivanje onih potreba koje se ne mogu
ostvariti u svetu rada. Uzroke za to treba traiti u tome, to se od drutva
stvorenoj potrebi za potovanje razlika na osnovu uinka suprotstavljaju dve
strukturalne tendencije visoko specijalizovanog drutva: nerazumljivost
visoko specijalizovanog rada za ljude koji pripadaju razliitim ivotnim
sferama i povezanost ovog visoko specijalizovanog znanja sa takvim oblicima
razvoja obrazovanja koji postaju sve dui i komplikovaniji, koji su podloni
stalnim promenama i kojima je pristup praktino ogranien. Pod ovim
strukturalnim pritiskom probuenih i istovremeno, u njihovom
zadovoljavanju, sputanih i potisnutih elja za drutvenom potvrdom i za
premaivanjem drugih, sport se pojavljuje kao ona oblast koja potisnutim
agresivnim potrebama obeava kompenzaciono ispunjenje, mada je fatalni
princip uinka ovde prebaen u oblast nerada, igre. (1)
Polazei od Lindeovih istraivanja, Krokov postavlja Plesneru pitanje
kako je mogue da su upravo oni koji su najvie izloeni dejstvu monotonog
radnog procesa (nekvalifikovani i polukvalifikovani industrijski radnici)
manje zastupljeni u sportu nego drugi zaposleni? (2) Krokov je mogao da ide
dalje i da postavi pitanje kako to da su na stadionima najagresivniji upravo

11

oni koji ne rade (bilo da nisu stasali za rad ili ne mogu da se zaposle) - to
pokazuju analize o "huliganskom ponaanju" na utakmicama - i koji nemaju ni
jedan od navedenih, Plesnerovih i Habermasovih, motiva za "kompenzaciono"
ponaanje u sportu? Plesner je, poput Lindea, sveo radnika na predmet
"socioloke analize" koju zanima samo ono to moe da se uklopi i opravda
koncepciju koja je samo teorijski oblik konkretnog politikog opredelenja. Da
je njegova koncepcija usmerena na istraivanje drutvenih uzroka
nezadovoljstva radnika i u tom kontekstu postavlja pitanje sporta kao
"kompenzacione" aktivnosti, radnik bi shvaen kao drutveno bie, to znai
u celokupnosti njegove egzistencije. A to znai da bi uzroci za njegovo
nezadovoljstvo bili i oni koji se mogu otkloniti politikom (klasnom) borbom
ime bi se bitno promenio i njegov odnos prema sportu. to se tie odgovora
na Krokovljevo pitanje, treba praviti razliku izmeu elja i mogunosti. Pre
svega, nekvalifikovani i polukvalifikovani radnici izloeni su najveim
telesnim naprezanjima, to znai da im je potreban adekvatan odmor; njihova
primanja po pravilu su najnia, to bitno ograniava uestvovanje u sportu
koje trai i odreena materijalna ulaganja; u vezi sa tim, mnogi nastoje da
iskoriste ne-radno vreme da bi dodatno zaradili jo neki dinar itd. Sve su to
detalji koji pruaju mogunost da se stekne celovit uvid i da se da pravi
odgovor na pitanje o prirodi preokupacije sportom kod radnike populacije.
Jedna od najproblematinijih Plesnerovih teza je da je "takmiarska
struktura industrijskog drutva" - "odgovorna za poveanu duhovnu
agresivnost ljudi". (3) Ovom tezom Plesner nam je ukazao na politiki znaaj
ideologije takmienja. Sve bespotedniju borbu za egzistenciju, koja se odvija
po principu "borba svih protiv svih", Plesner naziva "takmienjem" nastojei
da joj na taj nain pribavi legitimnost "sportskog nadmetanja" koje
podrazumeva "jednakost na startu", "lino dostignue", "neka pobedi bolji",
fair-play i sve ono drugo to prua ideologija takmienja. Umesto
konkretnog oveka, koji potie iz odreenog socijalnog miljea, pripada
odreenoj klasi, polu, religiji, manjinskoj ili veinskoj nacionalnoj grupi,
Plesner konstruie apstraktnog "graanina" da bi ga postavio na start
"jednakih" koji se "takmie" za zadobijanje (to boljeg) drutvenog poloaja.
Vlasnik kapitala i dete iz sirotinjskog geta stavljeni su u istu "takmiarsku"
ravan. Plesner ne kae da je "takmiarska struktura" drutva uslovljena
"trinom utakmicom", odnosno, borbom izmeu kapitalistikih grupacija za
opstanak, i da je njenom "uspenom" funkcionisanju podreena kako
institucionalna, tako i normativna sfera "industrijskog drutva. "Takmienje"
postaje ideoloka maska sa kojom se prikriva vladavina kapitala nad
ovekom. Iz "takmienja" je odstranjen i klasni sukob, to znai borba za
prevazilaenje kapitalistikog drutva, kao i borba ena za ostvarivanje
njihovih ljudskih i graanskih prava. Slobodarski agon izbaen je iz
Plesnerovog "industrijskog drutva".

12

Izvorite potrebe oveka da se bavi sportom Plesner vidi u njegovoj

tenji da pronae svoju "izgubljenu prirodnost". Sport postaje jedno od
"umetnikih sredstava" sa kojim ovek pokuava da dopre do nje, odnosno,
dobija ulogu "ventila" koji prua oveku mogunost da izrazi i zadovolji svoje
autentine prirodne i ljudske potrebe: "umetniku prirodnost" (knstlicher
Natrlichkeit). (4) Od izuzetne vanosti za razumevanje Plesnerove
koncepcije je to, to on ne govori o slobodnom telesnom aktivizmu, ve o
sportu u kome se do "kvaliteta" dolazi nastojanjem da se pobede drugi
postizanjem veeg rezultata (rekorda), dakle, posredstvom mehanizama
kvantitativnog posredovanja koji unitavaju mogunost individualnoljudskog, a to znai kulturnog izraza. Pored toga, sama priroda telesnog
pokreta u sportu usmerena je na "disciplinovanje tela", to znai na obraun s
izvornim prirodnim potrebama oveka, to neposredno utie na sputavanje
spontanosti, mate, kreativnosti - bez kojih nema ni istinske duhovnosti.
Sportski pokret temelji se na principu efikasnosti i na tehnikoj racionalnosti.
Ideal "sportskog tela" svodi se na mehanizam koji "savreno radi". Plesner
previa i to, da "mehanizovani", "monotoni" i "jednostrani" rad, od koga on
polazi, proizvodi i mehanizovano i jednostrano telo sa ogranienim senzomotorikim osobenostima - to neposredno utie kako na odnos oveka
prema sportu, tako i na prirodu njegove sportske aktivnosti. Da bi sport
mogao da postane "kompenzaciona" aktivnost u kojoj ovek moe da realizuje
svoje potisnute prirodne i duhovne potrebe (znai kulturna delatnost),
potrebno je da ovek prevazie svoju telesnu ogranienost, da stekne
sportsku (u sutini igraku) vetinu koja prua mogunost za artikulisanje
njegovih potreba i elja, i da savlada odreene obrasce ponaanja koje
podrazumeva sportska aktivnost. Bez toga sport e postati novi izvor
nezadovoljstva jer ovek nee moi da izrazi svoju "prirodnost" na takav
nain, da u tome doivi svoju samopotvrdu. Ba zato to je ovek u sportu
sveden na telesno (bez mogunosti "saradnje" sa mainom i oslanjanja na
intelekt, znanje i iskustvo na nain kako se to deava u radu), on se u njemu
daleko dramatinije sueljava sa svojim ogranienim sposobnostima, kao i
mogunostima da realizuje svoje potisnute potrebe.
Ono to je najvanije, kriterijum "uspenosti" u sportu je pobeda i to
postizanjem veeg rezultata (rekorda). Bekstvo iz "anonimnosti", putem
sporta, mogue je jedino pobedama i "boljim" rezultatima, a ne samim
uestvovanjem u sportu. Ono o emu Plesner ne govori je da je ovek u
"anonimnom" radu poraen kao ovek - da ne pretstavlja linost vrednu
potovanja. Dajui mu sport kao mogunost kompenzacije, Plesner mu
zapravo daje mogunost da bude "neko" posredstvom kriterijuma
vrednovanja koji su u sportu uspostavljeni. Prema tome, samo pobeda nad
drugima prua oveku mogunost da doivi ljudsku (samo)potvrdu. U
protivnom, sport moe da postane vei izvor frustracije nego sam rad -

13

upravo zato to ovek u njega ulazi dobrovoljno i sa oekivanjem da e u

njemu realizovati svoju ljudsku vrednost. Moe se rei da je sport zamka za
radnika: u radnim procesima neprestano se reprodukuje telesna
jednostranost i, kako se ovek iscrpljuje i stari, sve se vie smanjuje
mogunost za "kompenzacionim" aktivizmom. Istovremeno, nezadovoljstvo
radnika njegovim najamnikim poloajem, egzistencijalna neizvesnost,
frustracija zbog anonimnosti i monotonije usmerava se, putem sporta, protiv
drugog radnika ("suparnitvo" kao oblik razbijanja klasne svesti), odnosno,
na beznadeno nastojanje da se kroz sportski aktivizam realizuje njegova
umetnika prirodnost. Sport postaje sredstvo za kanalisanje radnikog
nezadovoljstva, oblik sterilizovanja njegove kritike svesti i nain
usmeravanja njegovog potencijalno menjalakog aktivizma sa polja politike
(klasne) borbe na sportsko polje. Logika sueljavanja izmeu atomizovanih
individua, pri emu je osnov odreivanja njihovog "uspeha" kvantitativno
sravnjivanje, neprikosnoveni je put za "realizaciju" (u radu) potisnute
ljudskosti. ovek, kroz svoju aktivnost u "slobodnom vremenu", moe da se
(kritiki) odnosi prema industrijskom radu, ali ne i prema principima na
kojima se zasniva kapitalistiko drutvo. Sport, kao "kompenzaciona"
aktivnost, postaje sredstvo za integraciju radnika u vladajui poredak.
Jirgen Habermas
Habermas je, svodei industrijski rad, a samim tim i sport kao njegovu
"odsliku", na "instrumentalnu" delatnost, bitno osiromaio pristup sportu, a
samim tim i mogunost za kompleksno sagledavanje poloaja oveka u njemu.
Industrijski rad i sport postaju apstraktne pojave izmeu kojih su
uspostavljene apstraktne veze. Govorei, u svom radu "Socioloke zabeleke o
odnosu rada i slobodnog vremana", o sportu i igri kao oblicima
kompenzacionog ponaanja u slobodnom vremenu, Habermas tvrdi da se
"mo profesionalne sfere u konanom obliku utoliko jasnije pokazuje, ukoliko
ona vie pokuava da pobegne u svoju prividnu suprotnost". Nastojei da
izbegne da pojavama da pravo ime, to znai da ukae na njihovu uslovljenost
mehanizmom kapitalistike reprodukcije, Habermas pribegava verbalnom
ongliranju: "mo profesionalne sfere" postaje zaseban entitet, dok
"profesionalna sfera" dobija status begunca koji "pokuava da pobegne u
svoju prividnu suprotnost". Istovremeno, Habermas tvrdi da je sport "odavno
postao oblast racionalizacije koja je karakteristina za rad". U prilog te teze on
navodi primer "najnovijeg intervalnog treninga, koji je uvela sportska
medicina" u kome dolazi do odreivanja pauza izmeu pojedinih vebi "u
principu na isti nain kao to to ini Refa-metod koji preporuuje psihologija

14

rada". Na osnovu toga dolazi do jedne od svojih najznaajnijih teza: "sport

pod prividom igre i slobodnog razvoja moi udvostruuje svet rada", a
"individue pod njegovom rukom postaju supstrati masovnog jedinstva".
Nanovo je sport, koji je proizvod kapitalizma, postao samostalna sila koja
"udvostruuje svet rada" i odreuje da individue "postaju supstrati masovnog
jedinstva". to se tie "sportske medicine", ona je stvorena od strane
politikog establimenta i kapitala da bi se "pospeio razvoj sporta", pri emu
je intervalni trening samo jedan od metoda koji se primenjuje. U sportu se
primenjuju i drugi metodi, o kojima Habermas naravno ne govori, a koji nisu
primenjeni u industrijskom radu. Nije re samo o dopingu, ve i o sredstvima
za manipulaciju i unitavanje ljudskog organizma, poevi od hormonalnih
terapija pa do genetskog inenjeringa. Postajanjem sporta oruem za
ostvarivanje politikih i materijalnih interesa, kao i ograniene mogunosti
ljudskog organizma, doveli su ne samo do primene postojeih, ve i do
stvaranja posebnih metoda da bi se dolo do novih "vrhunskih rezultata", a to
znai i do stvaranja posebne medicinske grane, u kojoj rade moderni
Mengelei, koja se bavi proizvodnjom "rekordera". Habermas konstatuje da
trenani proces vrhunskih sportista "poinje kao proizvodni proces u
istraivakoj laboratoriji", kao i da "lekari imaju odluujuu ulogu u
postizanju olimpijskih pobeda kao to inenjeri imaju u ostvarivanju
proizvodnog plana", ali ne shvata da je ovek u "vrhunskom sportu" sveden
na sirovinu (predmet obrade) i orue sa kojim treba postii "vrhunske
rezultate". ovek ne samo da prodaje svoju radnu snagu, kao to je to sluaj sa
radnikom, ve prodaje svoje telo, odnosno, sebe - budui da stvaranje tela
"rekordera" podrazumeva i stvaranje fanatizovanog mazohistiko(samo)destruktivnog karaktera. Procesi, koje Habermas tano opisuje,
pretpostavljaju postojanje takvog poretka odnosa i vrednosti, odnosno,
postojanje otuenih centara drutvene moi koji su u stanju, radi ostvarivanje
svojih (anti-ljudskih) ciljeva, da svedu oveka na dehumanizovano i
denaturalizovano orue za postizanje "vrhunskih rezultata". Drugim reima,
industrijski rad jeste nuan, ali ne i dovoljan uslov da bi se njegovi metodi
primenili u sportu i to na nain koji vodi unitenju oveka.
Da je Habermas ostao na fenomenolokom nivou pokazuje i njegovo
shvatanje sportske igre: "U onoj meri u kojoj trener doputa svojim igraima
pojedinane akcije 'proigravanja', u toj meri sport uopte ima veze sa igrom.
Ono zata se tvrdi da je igra, u stvarnosti je profesionalni show na jednoj a
konzumenti na drugoj strani". Uporno se drei redukcionistikog pristupa,
Habermas nije u stanju da shvati da su treneri samo uesnici u formiranju
stila igre ija je promena uslovljena "duhom vremena" i zahtevima vlasnika
sportskog show-business-a. Treneri su moderni gonii robova koji su i sami
pod udarom bia kapitala kome mora da se pokoravaju ako ele da ostanu "u
igri". Oni su produena ruka vlasnika klubova koji neprestano menjaju pravila

15

igre da bi zadrali atraktivnost i punila hale (stadione), to znai obezbedili

TV prenose i reklamne poslove. Trenerov izgled, klovnovsko ponaanje,
tretman igraa - sve je podreeno zahtevima show-business-a. Radi se o
savremenom cirkusu iji program reiraju njegovi vlasnici i u kome trener,
kao i igrai, ima svoju ulogu. U tom smislu i "proigravanje", koje Habermas
poistoveuje sa (slobodnom) igrom, samo je deo "dobro obavljenog posla"
profesionalnog igraa (zabavljaa). Istinska igra pretpostavlja slobodu,
spontanost, matovitost, kreativnost... - sve ono to je suprotnost dobro
reiranom sportskom "spektaklu". I upravo je to od izuzetnog znaaja:
"spektakl" je oblik u kome se sport pojavljuje pred gledaocem. Njegova
priroda, ivotna dramatinost koju mora da reprodukuje, bljetava svetlost
reflektora i arenilo deavanja - sve to pretstavlja mamac koji treba da izvue
oveka iz sivila svakodnevne egzistencije i omogui mu da doivi da uestvuje
u neem "velikom", "istorijskom", "nezaboravnom"... Reiranje spektakla
postaje vrhunski oblik manipulacije ljudima od strane politike i kapitala
upotrebom najsavrenijih tehnikih sredstava i naunih metoda. "Spektakl",
kao standardizovani mehanizam "navlaenja" publike, postaje reklamno
pakovanje sportske (zabavljake) robe. Sport je izvanredan primer na kome
se moe videti kako su nauka i tehnika (metodi industrijskog rada) postali
sredstvo za potinjavanje radnika i za obezbeivanje stratekih interesa
kapitalizma. Sport, prema tome, nije neki neutralni prostor koji se, kao
"udvajanje sveta rada", pojavljuje pred ovekom, ve prostor koji se,
posredstvom obrazovanja i javnih medija namee oveku kao prostor
"slobode". Kako je radnik uspevao, svojom borbom, da skrati radni dan i
zadobije vreme koje e moi da iskoristi za svoje lino uzdizanje, jaanje
klasne svesti i borbu za oslobaanje okova kapitalizma, tako je sport dobijao
na znaaju kao "ideoloka policijska snaga" (Ho) koja treba da uniti njegovu
kritiko-menjalaku svest i integrie ga u kapitalistiki poredak. Nije sluajno
to je sport, od svog institucionalnog uoblienja, bio i ostao orue u rukama
najkonzervativnijih snaga sveta koje "brinu" za ouvanje stratekih interesa
poretka koji se zasniva na potinjavanju radnika.
Ovde treba dodati i to, da ako je sport "odslika" ili "udvajanje" sveta
rada, teko da sam "privid igre i slobodnog razvoja moi" moe da obezbedi
takvu privlanost sporta. Sudei po onome to se deava na sportskim
terenima, "kompenzacioni" karakter sporta daleko prevazilazi izvore
frustracije koje su zadali Plesner i Habermas. To je, zapravo, osnov za
objanjenje kako to da uporedo sa skraivanjem radnog dana i
humanizovanjem radnih uslova (tzv. "post-industrijsko drutvo"), to bi
shodno Plesnerovoj i Habermasovoj koncepciji trebalo da vodi ka
smanjivanju interesovanja za sport kao "kompenzacione" oblasti, dolazi do
poveavanja interesovanja za sport. Sve krvaviji i destruktivniji sportski
"spektakli", o ijoj prirodi e kasnije biti vie rei, pretstavljaju glavnu

16

"duhovnu hranu" za sve obezvreenijeg i nezadovoljnijeg oveka. Pored toga,

pretstava o sportu kao "udvajanje sveta rada" iskljuuje iz sporta dramatiku
borbe za pobedu i opstanak na stazi koja simbolizuje borbu oveka za
preivljavanje u kapitalistikom svetu. Za razliku od radnika koji je bezimeni
toki u industrijskoj maineriji, sportista je boansko otelotvorenje najviih
vrednosti kapitalizma. Novi "neverovatni rezultati" dokaz su "progresivnosti"
i postojanosti kapitalizma. Sve ovo govori u prilog teze da sport nije prosta
"odslika" sveta rada, ve kondenzovani ideoloki izraz principa na kojima
poiva kapitalistiko drutvo. (5)
Oigledno je da Habermasov pojam "Fremdbestimmung" bitno suava
polje Marksovog pojma "Entfremdung" ("otuenje"), to ima znaajne
politike posledice. Umesto borbe za ukidanje (prevazilaenje) kapitalistikog
drutva, kritiko-menjalaki angaman radnitva svodi se na podravanje
uspostavljenog "progresa" koji se svodi na razvoj nauke i tehnike, i na
ublaavanje negativnih posledica industrijskog rada. Kada je re o sportu,
Habermasova (kao i Plesnerova) koncepcija zadrava kritiku misao na onom
nivou, sa kojeg nije mogue razotkriti drutvene uzroke koji dovode do
degeneracije sporta - bez ega nema adekvatnog politikog angamana. O
tome e biti vie rei u kritici Rigauera.
Hans Linde versus Plesner/Habermas
Linde je (zajedno sa Hajnemanom) sproveo ispitivanje radnike
populacije sa ciljem da proveri ispravnost Plesnerovih i Habermasovih
tvrdnji. Rezimirajui svoja istraivanja, Linde je doao do zakljuka da aktivni
sportisti, kao ni stalni posetioci sportskih priredbi, "nemaju negativan stav
prema mogunostima napredovanja na poslu, niti su nezadovoljni poslom",
pogotovu "nemaju negativne pretstave o drutvenom ugledu radnitva" ve,
naprotiv, imaju "pozitivniji stav o politikim pitanjima i o ekonomskom
poloaju radnika nego nesportisti i oni koji ne prisustvuju sportskim
priredbama". "Imajui ba u vidu sportski angaman verovali smo", nastavlja
Linde, "da moemo da pokaemo da on ne proistie iz potrebe da se
kompenzuju zahtevi rada, nego da on pretstavlja ili upuuje na jednu
komponentu strukture linosti koja e biti potpomognuta konkurencijom na
osnovu uinka naeg industrijskog drutva funkcionalno u jednoj statistiki
utvrenoj meri, kako to potvruje manji interes za sport od strane onih koji
imaju nejnekvalifikovanija i najneizdiferenciranija mesta u industriji. Ukoliko
zamenimo Plesnerovu kompenzacionu teoriju sa prethodno uvedenom
selekcionom hipotezom, ne ostaje nerasvetljena oigledna paralela izmeu
napretka u industrijskom razvoju i proirivanja interesovanja za sport. Ovo

17

diferenciranje i institucionaliziranje sportskog pogona kao jednog novog

kulturnog obrasca koji ima sve veu popularnost upuuje na to, da sama
socijalna dinamika progresivnog industrijskog sistema u poveanoj meri
oslobaa pre svega ove od ekonomije okupirane vitalne nagone, kao i
blokirane subjektivne potrebe i interese radnih ljudi, i isto tako daje prostora
njihovom strukturiranju i slobodnom ispoljavanju, kao to im ustupa vreme i
materijalna sredstva". U vezi sa tim, Linde istie dominirajui uticaj
"biografskog" faktora koji ne moe da bude interpretiran kao "zahtev rada",
budui da je "individualni sportski angaman ipak ve pre (pod. H. L.) ulaska u
svet rada razvijen i prihvaen". "Nasuprot Plesnerovim shvatanjima, koji u
poveanom sportskom angamanu vidi kompenzaciju za liavanja koja se
doivljavaju u radu, moemo istai", zakljuuje Linde, "da se sportski
angaman po pravilu razvija i postaje navika ve pre ulaska u svet rada i da
kod dejstva, proveravanja i izraavanja ove tendencije kljunu ulogu ima
orijentacija kole ka slobodnoj, igrakoj i ka uinku usmerenoj telesnoj vebi".
S tim u vezi Linde se suprotstavlja Plesnerovom shvatanju sporta kao
"nekonformistikoj" delatnosti, posebno mladih. On tvrdi da su oni koji se
bave sportom daleko vei konformisti nego oni koji nisu angaovani u sportu.
(6)
Plesnerova reakcija bila je umerena, ali odluna: "U jo veoj meri
nego za gospodina Habermasa, i kod mene je bila prisutna metodoloka
nepripremljenost kada sam, pre jedne ipo decenije, zabeleio nekoliko ideja
za sociologiju sporta kojima bi, inae, uzimanje u obzir odnosa u slobodnom
vremenu koji nemaju sportski karakter bez sumnje dobro dolo. Sa
zahvalnou pozdravljam to to su one bile povod da se moje teze empirijski
provere. Sumnjam da se do toga moe doi na temelju ispitivanja osoba.
Gospodin Linde hteo je da protiv 'nadzora socijalno istorijske osnove' moje
argumentacije za svoju skiciranu 'selekcionu hipotezu' osigura 'oevidnost
biografskog aspekta'. Po mom shvatanju tu se pojavljuje tekoa da se moje
teze uporede sa njegovim nalazima. Upoznao sam vrednost ispitivanja osoba
sopstvenim angaovanjem u toku naeg istraivanja za sociologiju predavaa
na visokoj koli i ne potcenjujem odgovarajue metode. Pitam se samo, da li
se iz tolikih potoia moe dobiti pretstava o glavnom toku modernog drutva
kao i oblici reagovanja na njega". Plesner dalje istie da ga ne udi da
ispitanici Lindeovog istraivanja "ne obraaju panju na frustraciju, agresiju,
anonimnost i kompenzacione elje. Establiment industrijskog drutva brine
ve za konformitet, i od poetka individualno psiholoku reakciju na celu
situaciju, u kojoj se nalazi industrijalizovani ovek, sasvim razumljivo
zamrauje i prekriva sa linim mogunostima (pod. H. P.) koje upravo ova
situacija nudi". Plesner na kraju konstatuje da se u ovoj taki "oevidno nalazi
u punoj saglasnosti" sa Habermasovim shvatanjima. (7)

18

Linde odbacuje ovaj Plesnerov "ironini zakljuak" navodei da je u

toku ispitivanja doao do izraaja negativan stav ispitanika u mnogim
pitanjima (ekonomski i socijalni poloaj radnika, mogunost napredovanja na
poslu, politikom angaovanju, opte nezadovoljstvo poslom itd.). U vezi sa
tim, Linde zakljuuje: "Imajui u vidu Plesnerove teze relevantan je samo
(pod. H. L.) na zakljuak, da ovi i drugi negativni iskazi ne stoje ni u kakvoj
znaajnoj vezi sa sportskim angamanom i sportskim interesom. Ili, na drugi
nain reeno: agresivni stavovi se u krugovima onih koji su zainteresovani za
sport ne pojavljuju ee nego kod onih koji nisu zainteresovani za sport." (8)
Slino Plesneru, i Habermas pravi sebi "odstupnicu" konstatujui da je
bez neke posebne metodoloke pripreme zapisao odreene misli koje ne bi
ponovio u takvom obliku, ali ne naputa svoju osnovnu orijentaciju. On
smatra prihvatljivim da se odreene kategorije aktivnosti slobodnog vremena
interpretiraju, povezano sa socijalno-psiholokom teorijom, kao
kompenzacija za liavanja u profesionalnoj sferi. U tom kontekstu, Habermas
sumnja da rezultati empirijskih istraivanja, na koje se Lindeovi zakljuci
oslanjaju, pruaju mogunost za proveravanje pretpostavki o "dubokim
socijalno-psiholokim meuzavisnostima". (9)
U odgovoru Habermasu, sa kojim je njihova rasprava okonana, Linde
revoltirano konstatuje da nikome ne pada na pamet da metode istraivanja
koje je primenio uzme kao zadovoljavajue polazite za razjanjenje "duboke
socijalno-psiholoke meuzavisnosti" o kojoj govori Habermas, istovremeno
zamerajui Habermasu da je odbacio sopstveno polazite koje prua
mogunost za uobliavanje "pomirljive hipotetike alternative". (10)
Lindeova koncepcija ima neskriveni propagandi karakter: "Kada jedno
drutvo - kao to je nae (misli se na Zapadnu Nemaku, prim. aut.) - sebe
shvata kao ka uinku orijentisano takmiarsko drutvo u kome su na snazi
ideal slobodnog izbora poziva pri jednakim startnim mogunostima (i)
princip slobodnog razvoja za svakog sposobnog, i u kojem se u krajnjem svaki
drugi mehanizam selekcije bezuslovno uklanja, onda je jednoj takvoj zajednici
za ostvarivanje njenih principa potrebna kola koja je i sama visoko
selektivna i iji je rad (bez obzira na njene obrazovne ciljeve koji ovde nisu
predmet rasprave) iz ovih razloga organizovan kao jedan krajnje suptilan i
regulisan ritual za odmeravanje, dokazivanje i potovanje razlika na osnovu
uinka. Mi znamo da nae drutvo odavno ima takvu kolu, koja kroz
potovanje razlika u uspehu, koje je sama uspostavila, daje svakom svom
ueniku odluujua usmerenja za njegov pristup drutvenim pozicijama
razliitog ranga i sa svojom dokumentacijom o kolskom uspehu ili neuspehu
neposredno, kao to je to elski (Schelsky) formulisao, raspodeljuje socijalne
anse." (11)
Bilo bi interesantno uti ta misle milioni mladih nezaposlenih
Nemaca koji sa fakultetskim diplomama obijaju pragove "poslodavaca" od

19

kojih mnogi jedva da imaju elementarno obrazovanje. Koliko mladih

talentovanih strunjaka mora da obavlja najtee telesne poslove da bi
preivelo, istovremeno dok su njihovi "drugovi iz klupe" koji dolaze iz
"uglednih porodica", bez obzira kakav uspeh postigli, predodreeni da budu
vlasnici fabrika, banaka, rudnika i da odluuju kako o sudbini hiljada
vrhunskih strunjaka, njihovih "najamnika", tako i o sudbini drutva? ta tek
rei o deci iz sirotinjskih etvrti koja od malena mora da se "snau" i
obezbede egzsitenciju i koja mogu samo da sanjaju o fakultetskoj diplomi?
Linde "zaboravlja" da u "raspodeli socijalnih ansi" izvanredno znaajnu
ulogu igra i politika opredeljenost. ta to znai najbolje znaju oni, koji bez
obzira na svoj uspeh u kolovanju ne mogu da dobiju posao u dravnoj slubi
jer pipadaju nekoj od (inae legalnih) komunistikih partija u (Zapadnoj)
Nemakoj (tzv. "Berufsverbot").
Insistirajui na "biografskoj" koncepciji, Linde je nastojao da u koli
pronae institucionalno utemeljenje za sport (telesnu kulturu) u kojem su
sauvani osnovni principi kapitalistikog drutva u "istom" obliku. U pitanju
je odbranaki potez: Linde se povlai sa stadiona i iz hala i utvruje se u koli
koja postaje (poslednji) bastion gde se brane vrednosti "pravog" sporta.
asovi telesnog vaspitanja koje Linde, poput Kubertena, svodi na sportsko
vaspitanje, postaju izvorite i pedagoki (vrednosni) putokaz za kasniji odnos
mladih prema sportu, a to znai prema principima na kojima se zasniva
kapitalistiko drutvo. Zato sport ne moe da bude "kompenzaciona"
aktivnost. On je nain sticanja afirmacije (posredstvom vladajuih kriterijuma
vrednovanja) i kao takav nain integracije mladih u uspostavljeni poredak,
dakle, konformistiki aktivizam a ne bekstvo iz postojeeg sveta, pogotovu ne
sueljavanje s njim. Pravi smisao "ambicije", o kojoj govori Linde, je volja da
se uspe u ivotu potovanjem zadatih pravila igre. To je skrivena sutina
"navike" ("biografski" faktor) sa kojom se vrednosni orijentiri iz kole
prenose u budui ivot. Sport je prostor na kome se potvruje volja oveka za
uspehom u postojeem svetu - osloboena od prinude rada i svakodnevnih
obaveza. On nije "odslika sveta rada", ve prostor na kome se realizuje ljudska
sloboda. Insistiranjem na "biografskom" faktoru Linde nastoji da ukae na
primat i postojanost svesti koja ima pozitivni (lojalni) odnos prema
vladajuem (kapitalistikom) poretku.
Nastojei da sauva kolski sport od etabliranog sporta, Linde svodi
"dobrog sportistu" na uenika koji ima dobru ocenu kako iz predmeta
"telesno vaspitanje", tako i dobre ocene iz drugih predmeta. Ovo je od
izuzetne vanosti jer Linde neprestano nastoji da dokae da je sport sredstvo
za razvoj svih onih kvaliteta (pre svega "ambicija" da se pobedi i postigne vei
uinak) koji odlikuju "uzornog" graanina, znai ne moe da bude
kompenzacija za neuspeh u drugim predmetima. Otuda i zakljuak da su loi
uenici istovremeno i loi sportisti, koji u potpunosti protivrei stanju stvari u

20

sportu, ali to Lindea, imajui u vidu celinu njegove koncepcije i njen smisao,
uopte ne obavezuje. Problem je u tome to on, insistirajui na znaaju
(kolskog) sporta, nastoji da afirmie princip kompeticije i princip uinka. Pri
tom, pobeda postizanjem veeg rezultata (rekorda) osnov je za odreivanje
"uspenosti" oveka u sportu. U tom smislu, vrednost sportskog angamana u
koli procenjuje se na osnovu "dostignua" u vankolskom sportu. Tzv.
"vrhunski sport" je, zapravo, vrednosni orijentir na osnovu kojeg se odreuje
i meri uinak u svim "niim" sferama sporta, ukljuujui i kolski sport. A u
njemu dominiraju upravo "loi uenici" koji, po Lindeu, ne mogu da budu
"dobri sportisti".
Linde je odluni kritiar profesionalizma. On smatra da od lekara
odluene olimpijske pobede, postignute od strane "kvazi profesionalnih
amatera", kao ni show koji izvode "profesionalni izvoai", nemaju nita sa
sportom kao aktivnou slobodnog vremena. Linde odbacuje Habermasovu
tezu da sport "pod prividom igre i slobodnog razvoja snaga" - "udvostruuje
svet rada", konstatujui da taj sport spada u "svet posla i rada izvoaa i
njihovih mahera". "Privlanost sportske ponude za njegove konzumente
nedvosmisleno pripada neem drugom: zajedno sa radiom, bioskopom,
pozoritem, tampom i tome slino, ona spada u sredstva moderne industrije
kulture u slobodnom vremenu", zakljuuje Linde. (12) Ne ulazei, na ovom
mestu, u raspravu o tome da li profesionalni (zabavljaki) sport spada u
kulturu, moglo bi da se primeti da je Linde, odbacivanjem profesionalnog
sporta, samo prividno reio problem. Pravo pitanje je kako je sport postao
profesija, odnosno, kako je dolo do komercijalizacije, a to znai do
degeneracije sporta. "Maheri" koji dre sport u svojim rukama, i koji ine
vladajui establiment kapitalistikog drutva, upravo su "ambiciozni momci"
iz Lindeovih kolskih dvorana, zadojeni "pravim" sportskim vrednostima, koji
su od sporta stvorili sredstvo za reprodukciju kapitala i za manipulaciju
"masama". Istovremeno, "vrhunski sportisti" su, kao izraz "najviih
drutvenih vrednosti", postali idoli mladih i "nacionalni heroji". Linde
previa da je profesionalni sport kruna razvoja modernog sporta i to upravo
kao otelotvorenje egzistencijalne logike na kojoj poiva kapitalistiko drutvo.
Na fakultetima za fiziko vaspitanje, koji stvaraju nastavniki kadar, ne razvija
se kritiki, nego idolopokloniki odnos prema "vrhunskom" (profesionalnom)
sportu. Shodno tome, kolski sport se, i pored svih Lindeovih zaklinjanja u
suprotno, uklapa u normativni model etabliranog sporta i jedan je od osnova
za njegovo reprodukovanje. Lindeovo beznadeno nastojanje da sauva
"pravi sport" (a to znai izvorne vrednosti kapitalizma kao najvii pedagoki
izazov za mlade) od realnosti kapitalistikog drutva (tendencije njegovog
razvoja) zavrava u rezigniranom i besplodnom moralisanju.
Kada je re o Lindeovoj kritici Plesnera i Habermasa, treba rei da je
Linde prihvatio njihov redukcionistiki pristup po kome je izvor svih nevolja

21

radnika njihov poloaj u procesu industrijskog rada. Nema ni rei o tome da

se radi o kapitalistikom nainu industrijske proizvodnje, a to znai o
poloaju oveka kao najamne radne snage ija egzistencija zavisi od
samovolje kapitala, kao ni o poniavajuem poloaju oveka u kapitalistikom
drutvu, a koji je pre svega uslovljen njegovim odnosom prema sredstvima za
proizvodnju. Tvrdnja da je sport "odslika industrijskog rada" nije kritika
kapitalizma, pogotovu ne poziv za njegovo ukidanje, ve je ukazivanje na
fatalnu uslovljenost sporta industrijskim radom. Kao to kapitalistiki
poredak nije odgovoran za drutveni poloaj radnika, ve je to sam ovek
("graanin") koji je dobio "jednake anse na startu", tako nije odgovoran ni za
postajanje sporta "odslikom industrijskog rada".
Bero Rigauer
Bero Rigauer je svoje razmatranje o sportu usmerio na odnos izmeu
(industrijskog) rada i sporta. Po Hopfu, "Rigauerov rad ne moe se posmatrati
jednostavno kao otelotvorenje Habermasovih misli, jer se ova dva autora
razlikuju u metodama. Dok Habermas polazi od analize rada i izvodi odreene
zakljuke o ponaanju u slobodnom vremenu, Rigauer pokuava da dokae
postojanje veze izmeu rada i sporta - da u oba radna sistema... 'pojam
vrednosti uinka zauzima visok drutveni rang'. Rigauer obrauje princip
uinka kao deo sistema vrednosti (po Parsonsu), dakle, sociokulturno." I
pored razlika, Rigauer sledi Habermasov pristup drutvu i "sport smatra
'instrumentalnom radnjom', jer potpuno odvaja pojam instrumentalne radnje
od Marksovog pojma rada i rad oznaava kao 'ciljnoracionalnu radnju' (po M.
Veberu)", ime je omogueno da se "drutveni sistemi razlikuju po tome da li
u njima prevladava ciljnoracionalna radnja ili interakcija". Ovde Hopf, u
fusnosti, dodaje da je "razlikovanje rada i uzajamnog odnosa i Habermasove
koncepcije da je emnacipacija mogua samo u oblasti uzajamnog odnosa,
mnogo uticalo na diskusije o emancipaciji u sportu. Ditrih (kao i Hauptman,
Bernsdorf) je eksplicitno pokuao da razlaganjem sporta na instrumentalnu i
komunikativnu radnju (interakciju) pronae sastavne delove sporta koji nisu
interakcija, preko kojih je mogua emancipacija (kod Rigauera nalazimo
sline pokuaje, npr. u "Sport i rad")". Hopf smatra da "Habermasovu
predstavu emancipacije treba odbaciti", budui da on emancipaciju "vidi
ogranienu u oblasti interakcije, ne-rada", ime je "oblast rada, u kojoj se
samo, po Marksu, moe ostvariti emancipacija, ostavljena u stanju prinuda."
(13)
Po Rigaueru, "prvi stepen (u nastanku) metoda treninga i obuke u
modernom sportu uinka blizak je zanatskom stupnju proizvodnje". Rigauer

22

se poziva na "istorijski primer": "Jo 1896 mogao je baca kugle i trka Garet
da pobedi u bacanju diska, iako je u Atini prvi put imao priliku da vidi disk."
(14) Kao posledica sve intenzivnijeg "rasparavanja rada" (ovde se Rigauer
poziva na Fridmana), sport "preuzima analogne metode treninga i obuke - u
svakom sluaju sa izvesnom vremenskom distancom". Sa genetskog aspekta
gledano, zakljuuje Rigauer, "sport uinka oigledno se nalazi u kauzalnoj
istorijsko-drutvenoj vezi sa industrijskim razvojem racionalnog
organizovanja ljudskog rada." (15) Ako poemo od ovih Rigauerovih stavova,
neminovno se namee pitanje kako je mogue da se krajem XIX veka, u vreme
kada se industrijski razvoj na Zapadu nalazio u fazi najintenzivnijeg razvoja, u
osnovi sportskog treninga i obuke nala zanatska proizvodnja? Ako je suditi
po Marksu, manufakturna proizvodnja je jo sredinom XVI veka poela da
istiskuje zanatsku proizvodnju da bi dosegla svoj najvii stepen razvoja
sredinom XVIII veka: "Proirenje svetskog trita i kolonijalni sistem, koji
spadaju u krug optih uslova za postojanje manufakture, pruaju
manufakturnom periodu bogat materijal za podelu rada u drutvu. Nije ovde
mesto da dublje zalazimo u dokazivanje kako ona pored ekonomske zahvata i
svaku drugu oblast drutvenog ivota i svugda udara temelj onom
izgraivanju strunosti, specijalizaciji i rasparavanju oveka koje je jo
uitelju A. Smitha, A. Fergusonu, izmamilo usklik: "Mi smo nacija helota i
nema vie slobodnih graana meu nama"." (16)
Pretvaranje radnika u "nakazu", (17) od strane manufakture, dovodi
do kraja krupna industrija koja "tehniki ukida manufakturnu podelu rada i
njeno doivotno vezivanje itavog oveka za jednu deliminu operaciju, a da u
isto vreme kapitalistiki oblik krupne industrije jo strahovitije reprodukuje
tu podelu rada: u pravoj fabrici pretvarajui radnika u svestan pribor kakve
delimine maine, a svugde inae, bilo mestiminom upotrebom maina i
mainskog rada, bilo uvoenjem enskog, deijeg i nekvalifikovanog rada kao
nove osnovice podele rada. Protivrenost izmeu manufakturne podele rada i
sutine krupne industrije probija se silom. Ona se izmeu ostalog ispoljava u
strahovitoj injenici da se veliki deo dece, zaposlene u modernim fabrikama i
manufakturama, i koja su od svojih najnenijih godina prikovana za
najjednostavnije manipulacije, godinama eksploatie a da ne naui nikakav
rad koji bi ih osposobio da bi se kasnije mogla upotrebiti bar u istoj
manufakturi ili fabrici." (18) to se "duhovnih snaga" tie, o tome Marks pie
sledee: "Odvajanje duhovnih snaga procesa proizvodnje od runog rada i
njihovo pretvaranje u sile kapitala nad radom zavrava se, kao to smo ve
ranije nagovestili, u krupnoj industriji, podignutoj na temelju maina.
Delimina umenost individualnog, opustoenog mainskog radnika iezava
kao sporedna sitnica pred naukom, pred ogromnim prirodnim silama i
masovnim drutvenim radom, koji su olieni u mainskom sistemu i koji s
njime ine mo "gazde" (mastera). (...) Tehniko potinjavanje radnika

23

jednolinom hodu sredstava za rad i naroiti sastav radnog tela od lica oba
pola i najrazliitijih godina starosti stvaraju kasarnsku disciplinu koja se
izgrauje u savren fabriki reim i potpuno razvija ve ranije pomenuti rad
vrhovnog nadzora, ujedno, dakle, i podelu radnika na rune radnike i
nadzornike, na industrijske redove i industrijske podoficire." (19)
U vreme kad je Garet bacao disk, kuglu i trao, "industrijsko drutvo"
je imalo za sobom desetine godina najintenzivnijeg razvoja i to ne na temelju
zanatskog, ve industrijskog rada. tavie, o pravom prodoru metoda
industrijskog rada u sport moemo govoriti tek nakon Drugog svetskog rata,
u vreme kada je sport postao prvorazredno politiko orue u
meublokovskom obraunu. Isto tako, prvi koji su od sporta stvorili
industrijski pogon za proizvodnju rekorda (rekordera) bile su zemlje "realnog
socijalizma" koje su bile na znatno niem stupnju industrijskog razvoja nego
razvijeni kapitalistiki svet. I danas je "plansko" postizanje rekorda od strane
biveg DDR-a ostao izazov na koji je teko odgovoriti. Meutim, ak 1952, na
Olimpijskim igrama u Helsinkiju, znai vie od pola veka nakon Gareta, eki
trka Emil Zatopek postie novi svetski rekord na 10.000 metara, osvaja prvo
mesto na 5.000 metara i pobeuje u maratonu - a da nikada ranije nije
pretrao tu distancu. Pretravi neto vie od polovine staze, Zatopek se
obratio glavnom favoritu trke, Englezu Demsu Petersu: "Izvinite, nisam trao
maraton ranije, ali zar ne mislite da bi trebalo da trimo malo bre?" Nakon
toga, Zatopek je ubrzao tempo i zavrio sa vie od dva minuta prednosti pred
svojim rivalima. (20) Sve ovo ne smeta Rigaueru da dananji sport
suprotstavi sportu sa kraja XIX veka u kome je industrijsko drutvo doivelo
svoj puni procvat i u kome je davno bila prevaziena ne samo zanatska
osnova rada, ve i oblici drutvene svesti koji su se na osnovu njega formirali.
"Izvesna vremenska distanca" iznosi vie od pola veka pa se logino namee
pitanje kako je zanatski rad, u razvijenom industrijskom drutvu, mogao da
bude osnov za sportsku delatnost, odnosno, ta je to trebalo da se desi pa da
metodi racionalizacije, koji dominiraju u industrijskom radu, postanu
dominirajui i u sportu? Interesantno je i to da Rigauer nita ne govori o
drugim metodima koji se primenjuju u sportu (od dopinga preko
hormonalnih terapija do genetskog ininjeringa), a koji nemaju veze sa
industrijskim radom, to samo upuuje na injenicu da su metodi
industrijskog rada samo jedno od sredstava koja se primenjuju u sportu da bi
se omoguio dalji "progres" koji se zasniva na apsolutizovanom principu
kvantitativno merljivog uinka. U vezi s tim i pitanje, kada je dolo do razvoja
novih metoda i intenziviranja njihove primene to je dovelo do toga da
sportisti, jo od detinjeg uzrasta, i bukvalno postanu objekti
najmonstruoznijih "naunih tretmana" koji po svojoj destruktivnoj prirodi
prevazilaze sve to je vieno u industrijskoj proizvodnji? Zbog ega je to
bitno?

24

Rigauer sve vreme nastoji da dokae neposrednu uslovljenost sporta

industrijskim radom. On je glavni krivac to sport nije slobodna aktivnost
slobodnih ljudi, ve radni pogon koji se bavi proizvod njom rekorda - po
njegovom uzoru. Otuda ta nategnuta kauzalnost koja sa lakoom preskae
itave istorijske periode da bi se nala u prostoru u kome su metodi
industrijskog rada postali samo jedan od naina sve stravinijeg unitavanja
oveka. Hopfov odgovor Ajhbergu, da Rigauerovo delo "nita ne gubi ako se
neke paralelnosti ne poklapaju", treba prihvatiti sa rezervom budui da je
"nasilno dokazivanje kauzalne veze" (Ajhberg), (21) posledica Rigauerovog
redukcionistikog pristupa industrijskom radu i sportu koji sledi iz
ograniavajueg teorijskog koncepta koji se nalazi u poleini njegove analize
(i uspostavlja odreene politike okvire) - koji on nije eleo da dovede u
pitanje. Neposredna posledica ovakvog pristupa je usmeravanje kritikomenjalakog uma iz drutvenog prostora i sa polja politike borbe na polje
besplodnih fenomenolokih analiza.
Rigauer je principu uinka dao centralno mesto u analizi paralelnosti i
uslovljenosti sporta industrijskim radom. Problem je u tome to on ne pravi
bitnu razliku izmeu industrijskog i prethodnih oblika rada, odnosno, to ne
shvata da se radi o kapitalistikom nainu industrijske proizvodnje, bez ega
nema modernog pojma uinka. Ovde se treba potsetiti i Marksovog stava da
se "svugde mora praviti razlika izmeu vee proizvodnosti koja je plod
razvitka drutvenog procesa proizvodnje, i vee proizvodnosti koja je plod
kapitalistike eksploatacije procesa proizvodnje". (22) Rigauer je iz rada, a to
znai iz odnosa rada i sporta, uklonio itav posredniki mehanizam
kapitalistike reprodukcije koji namee specifini istorijski oblik
kvantitativnog posredovanja kojim se odreuje uinak: ne upotrebna, ve
prometna vrednost proizvoda (robe) postaje mera vrednovanja uinka.
To to je Garet bacao disk koji nije prethodno ni video govori kako o
nerazvijenosti sporta (relativno niskog nivoa uinka), tako i o injenici da je
odnos prema sportu jo bio posredovan "istim" duhom takmienja u
sueljavanju sa kojim se, pogotovu u "pedagokoj" ravni, razvija princip
uinka. Sport, kao transparentna afirmacija "principa jednakosti na startu",
"line inicijative", "borilake volje", "linog dostignua" (Laova "autonomija
kulturne tradicije"), dakle izvornih vrednosti "pravog" kapitalizma, pruao je
(prvo u normativnoj a kasnije u propagandistikoj ravni) "prirodni" otpor
tendenciji da bude integrisan u sistem kapitalistike reprodukcije, pogotovu
da postane industrijski pogon za proizvodnju rekorda. To je jedan od glavnih
razloga za uspostavljanje "vremenske distance" izmeu nastanka modernog
sporta i primene metoda inustrijskog rada u njemu. Garetov odnos prema
sportu nije se temeljio na preivelim ostacima zanatskog rada, ve na duhu
liberalizma koji je u "izvornoj spontanosti" ljudske borbe i savladavanja
napora (postizanja uinka) traio spas od monopolistikog kapitalizma koji

25

neumoljivo, posredstvom tehnike i nauke, od "slobodne individue" stvarao

podanika sve monijih kapitalistikih koncerna. Meutim, upravo je
progresistiki karakter liberalizma (citius, altius, fortius), posredstvom
mehanizma "slobodne konkurencije" (trite), doveo do toga da se, umesto
"linog
uinka
(dostignua)",
kao
oblika
spontanog
ljudskog
samoprevazilaenja, uspostavi dominacija (kapitalistikog) principa uinka
izraenog u "rekordomaniji". Posredstvom kvantitativnog sravnjivanja,
uinak postaje od oveka otuena vrednost i kao takva "objektivni kriterijum"
za odreivanje "linog dostignua". Kada Rigauer govori o Garetu on ima u
vidu injenicu da jo nije bila izvrena specijalizacija koja je karakteristina za
industrijski rad, a ne o karakteru njegove sportske aktivnosti u kontekstu
prirode (modernog) kapitalistikog uinka. Isti oni mehanizmi koji su od
proizvoda stvorili robu, stvorili su od ljudskog rezultata rekord.
Apsolutizacija rekorda stvorila je uslove da se ovek takmii sa
"objektiviziranim" i depersonalizovanim rezultatom (rekordom), to znai da
"pravi" protivnik postane izlian. Poto je (apstraktni) "rekord" postao mera
vrednovanja "dostignua", odnosno, "pobede", neposredni smisao sporta
postaje postizanje rekorda, to znai potpuno podreivanje oveka svim onim
metodima i sredstvima sa kojima on moe da se postigne. Rigauer nije shvatio
da pojavljivanje racionalizacije u sportu, koja je karakteristina za industrijski
rad, pretpostavlja racionalizaciju pristupa sportu koja podrazumeva njegovu
instrumentalizaciju. Industrijski rad jeste bio nuan, ali ne i dovoljan uslov da
bi sport postao oblast u kojoj e se reprodukovati metodi primenjeni u
industrijskom radu. Kapitalistika eksploatacija industrijskog rada, odnosno,
postajanje sporta pogonom kapitalistike reprodukcije i (politikim)
sredstvom za zatitu stratekih interesa kapitalistikog poretka je ona karika
koja uspostavlja vezu izmeu rada i sporta kao konkretnih drutvenih pojava.
Izbacujui proizvodne odnose iz industrijskog rada, Rigauer je
izgubio iz vida da priroda primene metoda industrijskog rada u sportu
uslovljavaju i uspostavljanje meuljudskih odnosa u kojima se reprodukuju
odnosi vladanja (potinjavanja) i eksploatacije, odnosno, hijerarhija moi koja
je karakteristina za kapitalistiki proizvodni (industrijski) pogon. Tome ide
na ruku priroda sporta kao otelotvorenje principa kompeticije (borilaki
individualizam koji se temelji na agresivnom egoizmu) i "individualnog
dostignua" (uinka). To je, izmeu ostalog, ono to razlikuje radni od
sportskog pogona a do ega Rigauer, svodei odnose izmeu ljudi na
formalizovana ponaanja, nije mogao da doe. Uzmimo za primer poloaj
sportiste. Rigauer: "Sama uloga sportiste koji je usmeren ka uinku bie
utvrena - slino ulozi koju imaju radnici i nametenici - na osnovu
individualnog proizvoenja posebnog uinka. Od njega se oekuje ponaanje
koje je usmereno ka uinku: trening (rad), marljivost, tanost, ispunjavanje
zadataka na treningu (radni plan) i tome slino. U ugovoru (trening ili radni-

26

ugovor, na primer trening-obaveza kod veslaa, licencni igraki ugovor u

fudbalu), koji je obavazujui za ugovorne strane, se utvruju sva oekivana
ponaanja u okviru odreene uloge". (23)
Rigauer rad sportiste svodi na trening. Iz njegove analize sledi da
klub kupuje igraa da "uredno" trenira, a ne da igra utakmice. U stvari, pravi
rad sportiste je igranje utakmica, osvajanje bodova, dovoenje publike,
omoguavanje televizijskih prenosa, reklama, to znai - proizvoenje profita
za vlasnike kluba. U irem smislu i trening spada u rad, ali kao priprema za
glavni show koji proizvodi efekte zbog kojih se i organizuju sportske
pretstave. Rigauer polazi od principa uinka, ali zaboravlja da nije uinak na
treningu taj po kome se vrednuje rad igraa, ve je to uinak na utakmicama.
Shodno tome, opstanak igraa u klubu zavisi pre svega od toga da li je "pruio
oekivanu igru" koja se, opet, ne procenjuje na osnovu Rigauerovih
formalizovanih zahteva, ve na osnovu rezultata koji klub postie. Uspeh u
takmienju, to znai borba za opstanak u sportskom show-business-u,
pretstavlja onu silu koja relativizuje uinak na utakmici, a time i uinak na
treningu i odreuje ko e se nai na klupskoj "crnoj listi". Ugovorom ne samo
da se ne utvruju "sva oekivana ponaanja", u okviru uloge koju igra treba
da ima, ve nema ni rei o osnovnom ponaanju igraa od kojeg mu zavisi
egzistencija i afirmacija - o igrakoj delatnosti. Potpisujui ugovor sa klubom
igra prodaje svoju radnu snagu (igraku sposobnost) i obavezuje se da e
ispunjavati "sve obaveze prema klubu" i da e bespogovorno prihvatiti
"klupska pravila". Za uzvrat, dobija odreenu materijalnu nadoknadu za
potpis ugovora, koji je uvek na odreeno vreme, regulie mesena i druga
primanja itd. Ono to mu klub ne garantuje je mesto u timu, odnosno,
elementarno radno pravo - da igra. Garantovanje prava na igru (rad) razruilo
bi osnove samog profesionalnog sporta, unitilo osnovni pokretaki
mehanizam koji reprodukuje samovolju koja treba da natera oveka da uniti
svoje "protivnike" i sebe da bi se nastavila ludaka trka za profitom.
Egzistencijalna ucena je najjednostavniji i naefikasniji nain da se ubije
ljudsko u oveku i od njega stvori zver, kamikaza, gladijator, cirkuzaner,
maina za davanje golova i postizanje "neverovatnih rezultata". U sportskoj
ekipi dominira princip "borba svih protiv svih" u ogoljenom obliku. Pravilo je
da svaki igra ima jednu ili vie "zamena". Trening je otvorena borba izmeu
suigraa za mesto u timu. Jer, biti u timu znai igrati, odnosno, obezbediti novi
ugovor, pobei iz sirotinjskog geta, poveati ansu za opstanak... Borba za
mesto u timu je onaj mehanizam koji sistematski i podmuklo razara
meuljudske odnose u ekipi i omoguava vlasnicima i treneru da obezbede
bezgraninu vlast nad igraima. Potpisivanjem profesionalnog ugovora igra,
zapravo, postaje svojina kluba, objekat samovolje vlasnika i trenera, jedan u
klupskoj "ergeli" koji neprestano mora da se grevito bori da bi se uvek
iznova "dokazao" i "zasluio" mesto u timu. Istovremeno, igra je primoran da

27

se u potpunosti povinuje vladajuoj samovolji, da uvek iznova dokazuje

lojalnost vlasnicima kluba i treneru, da bude "posluan momak" koji "ne
zavlai nos tamo gde ne treba" i koji predano izvrava ono to se od njega
zahteva (bilo da je re o nanoenju tekih telesnih povreda "protivniku" ili
upotreba dopinga i drugih "stimulativnih" sredstava). Kada se tome doda
pravo kluba na "obeteenje", to znai da sportista nije "slobodna "radna
snaga, poput radnika, ve je predmet kupo-prodaje, svojevrsno roblje
vlasnika show-business-a, jasno je da se u sportu ne radi o (apstraktnoj)
birokratizaciji odnosa na osnovama podele rada, kako to prikazuje Rigauer,
ve o reprodukovanju odnosa kapitalistike vlasti i eksploatacije i to u
ogoljenom obliku. Rigauer je pokuao da putem "radnog ugovora" pribavi
formalno (pravno) pokrie bezonoj manipulaciji ljudima u sportu:
"profesionalni ugovor" postaje juristika maska za diktaturu kapitala nad
sportistom-najamnikom i nain da joj se pribavi "civilizacijska" legitimnost.
Imajui u vidu Rigauerovo shvatanje poloaja sportiste-najamnika,
moe se rei da on uopte nije shvatio specifinu prirodu sporta. Rigauer,
naime, polazi od toga da je sportista, poput radnika, najamna radna snaga,
"previajui" oiglednu injenicu da je on pre svega, kao telesnost, predmet
rada (obrade) i orue za rad. U sportu se, dakle, ne reprodukuje samo odnos
kapitala prema radnoj snazi, ve i odnos kapitala prema oruu za rad i prirodi
kao predmetu rada (sirovini). Iskoriavanje radne snage sportista
pretpostavlja pretvaranje njegovog tela u orue za postizanje rekorda
(robotizacija) i njegovo iskoritavanje (unitavanje) kao energetskog izvora i
sirovine. Potpisujui ugovor sportista prodaje sebe "u paketu" budui da
izgradnja ubilake i (samo)destruktivne telesnosti pretpostavlja unitavanje
ljudske i razvoj ubilako-(samo)destruktivne svesti. Iza "radnog ugovora"
sportiste i njegovih formalizovanih uloga kriju se, zapravo, moderni
robovlasniki odnosi. Kada se imaju u vidu prihodi najveih "zvezda"
sportskog show-business-a, njihovo ponaanje i tretman u javnosti - poloaj
sportiste ni najmanje ne izgleda tragino. Stvari izgledaju sasvim drugaije
kada se zna da na hiljade dece nestane u sve dubljoj movari dananjeg sporta
- da bi jedan mogao da uspe. Istovremeno, svaki novi rekord odnosi sve vei
broj ljudskih ivota. U sportu, senke smrti ukrtaju se sa bljetavim sjajem
reflektora.
Kod Rigauera radi se o redukovanom paralelizmu. On ne nastoji da
analizira sport kao kompleksnu i specifinu drutvenu pojavu, na osnovu ega
se jedino i moe doi do pravih i plodotvornih analogija izmeu rada i sporta,
ve ostaje na povrini pojava konstruiui formalizovane karakteristike i veze
koje pre mistifikuju, nego to upuuju na pravu prirodu sporta. Osnovna
Rigauerova metodoloka pogreka je u tome, to razvoj sporta nije sagledao u
kontekstu razvoja kapitalistikog drutva, ve u kontekstu razvoja
industrijskog rada koji, nekritiki sledei Habermasa, svodi na

28

"instrumentalnu" delatnost. Na taj nain rad je izgubio drutveni, a zadrao

tehniki karakter. Polazei od slinosti izmeu tako odreenog industrijskog
rada i sporta, Rigauer svodi sport na delatnost koja odgovara radu kao
instrumentalnoj delatnosti. Redukcionistiki odnos prema radu postaje
polazite za redukcionistiki odnos prema sportu: sport nije posebna
drutvena pojava, nego poseban oblik ljudskog ponaanja koji je analogan
industrijskom radu u kome (instrumentalni) karakter radnih uloga odreuje
prirodu meuljudskih odnosa. ak i da prihvatimo da je osnovni smisao
Rigaurovih razmatranja bio da prikae slinosti izmeu industrijskog rada i
sporta, treba rei da se one mogu razumeti na pravi nain samo ukoliko se
ima u vidu da je sport specifina drutvena pojava.
Sputan ogranienim mogunostima svog metodolokog koncepta,
Rigauer nije bio u stanju da izvri uporednu analizu razvoja kapitalizma i
razvoja sporta, odnosno, uslovljenosti razvoja sporta razvojem kapitalizma,
to bi otvorilo mogunost za plodotvorne analize i zakljuke. Sudbinski vezan
za redukovani model industrijskog rada, na osnovu kojeg konstruie
redukovani model sporta, Rigauer teko moe da prui zadovoljavajue
odgovore ne pitanja koje postavlja kapitalizam u tzv. "post-industrijskoj" fazi
razvoja. Radi se, naime, o postajanju sporta show-business-om ija priroda je
neposredno uslovljena destruktivnim prirodom potroakog drutva, a
pravila igre diktirana od strane vlasnika kapitala.
I pored toga to je svoju analizu odnosa izmeu industrijskog rada i
sporta stavio u ogranieni istraivaki kontekst, metodoloka ogranienost
njegovog redukovanog paralelizma ne pojavljuje se kao ogranienje za
definisanje odnosa prema sportu kao realnoj drutvenoj pojavi, odnosno,
prema kapitalistikom drutvu. Iako konstatuje da je novo samorazumevanje
sporta mogue samo u okviru optih drutvenih promena, podruje rada
(kapitalistike reprodukcije), shodno njegovoj koncepciji, ostaje van
domaaja kritiko-menjalake prakse. Kad je re o sportu, Rigauer prvo
ukazuje na svojevrsnu fatalnu uslovljenost sporta industrijskim radom, da bi
se, na kraju svog razmatranja, zaloio "za jedno novo razumevanje sporta"
koje e da se distancira od uinka koji "kopira ciljno-racionalni model koji
odgovara radu" i koje e svoje delatno otelotvorenje pronai u "sportskom
pokretu" (Sportbewegung) (24) - koji je iri od sporta uinka i kojem
"neprestano preti opasnost da prihvati modele miljenja koji su bliski radu,
koji su povezani sa autoritetom i koji su apolitini". Na taj nain Rigauer uvodi
u problematiku sporta "sportski pokret" koji ne samo da nastaje u
"industrijskom drutvu", a istovremeno je (za razliku od sporta) nezavistan
od njega, ve postaje samostalna menjalaka snaga koja je u stanju da
oslobodi etablirani sport pogubnog uticaja industrijskog rada i omogui da
sport "doe do novog pojma o sebi". Radi se o tome da se u sportu "ukinu
delatne strukture koje odgovaraju radu", odnosno, da se "razgrade represivne

29

racionalne mere i razoblii fetiizam uinka". U tom pravcu su, po Rigaueru,

ve uinjeni pokuaji u "dananjoj sportskoj praksi" i to posredstvom pokreta
"Drugi put" ("Zweiten Weg") Sportskog saveza (Zapadne) Nemake. Rigauer
se, dalje, zalae da se "ukinu shvatanja i delatnosti koje su vezane sa
autoritet", to znai da "sportski pokret" treba da omogui da se u sportu
ukinu pravila, propisi, birokratsko odluivanje, poslunost i da se na osnovu
samostalnog opredeljivanja kvantitativno i kvalitativno proiri individualni
delatni prostor. Rigauer takoe smatra da treba da se izvri "politizacija"
sporta u tom smislu da oni koji se bave sportom treba da "ustanu protiv
politiki zloupotrebljene moi", a to znai protiv povezivanja sporta sa
dravnom vlasti (ovde Rigauer ima pre svega u vidu sportiste u tzv. "realnom
socijalizmu"). Na kraju, u okviru zahteva za "deideologizacijom sportskog
pokreta", Rigauer se zalae za takvo shvatanje sporta koje se nee temeljiti na
"fiktivnim pretstavama naih elja", nego na "empirijskim osnovama" i
"prosvetiteljskim principima" na emu moe da se utemelji takav koncept,
koji "otvara sport za neablonizovane procese uenja". (25)
Ako poemo od Rigauerovog osnovnog stava da sport nije pojava sui
generis i da je uslovljen industrijskim radom, postavlja se pitanje kako je
uopte mogu sport koji ne samo da nije "udvajanje sveta rada", ve je
njegova suprotnost? Ovo pitanje je tim pre opravdano, jer promene u sportu
treba da izvede "sportski pokret" iju kimu pretstavlja institucionalizovani
vrh etabliranog sporta koji je upravo predmet Rigauerovog kritikog
razmatranja. ta se to bitno desilo to je dovelo do formiranja "sportskog
pokreta" i usmerilo ga ka "prevratnikoj praksi? Kako to da su nosioci sporta
iznenada napustili svoje formalizovane uloge, koje im je nametnuo
industrijski rad, i okrenuli se protiv sile koja je, od nastanka sporta,
neposredno uslovljavala njegovu prirodu? Rigauerov odgovor na ovo pitanje
ukazuje na to, da se njegov Drugi put ne zasniva na instrumentalnoj, nego
normativnoj sferi, tanije, da je svesni odnos ljudi prema sportskoj delatnosti
od presudnog znaaja za njen razvoj.
Odluujua promena koja je, po Rigaueru, uslovila uspostavljanje
kritiko-menjalakog odnosa prema sportu, nastala je u oblasti proizvodnje:
"...kako dananje konzumersko drutvo proizvodi kvantitativno vie nego to
mu je potrebno za obezbeivanje njegove egzistencije, tako i sport uinka
ponekad proizvodi rekordne rezultate koji jedva mogu da poslue odranju ili
popravljanju telesnih funkcija". (26) Vrhunski sportista je izloen takvim
psiho-fizikim naporima "koji od njega neretko stvaraju invalida, a u
pojedinim sluajevima dovode do smrti". Imajui u vidu da je Rigauer i rad i
sport sveo na instrumentalnu dimenziju i da je odnos prema oveku postavlja
u okvire uloga koje uslovljavaju i uokviruju njihovo ponaanje, njegovo
pozivanje na zdravlje, odnosno, pokuaj da se postavi pitanje o smislu sporta
kao ljudske aktivnosti, ozbiljno je odstupanje od njegovog osnovnog

30

opredelenja. Interesantno je i to da Rigauer uspostavlja analogiju izmeu

kvantiteta robne proizvodnje i dostignutih rezultata u sportu, ali prema njima
ima razliiti pristup: injenica da "konzumersko drutvo proizvodi
kvantitativno vie nego to mu je potrebno" nema onaj anti-egzistencijalni
(anti-zdravstveni) karakter kao to to ima sport. Umesto da se suelji s
destruktivnom prirodom konzumerskog drutva, Rigauer ostaje na nivou
"kvantiteta", iz ega slede tako suzdrani komentari sve dramatinijeg
zbivanja u sportu u kome je unitavanje oveka postalo zakonitost, a ne
sluajnost. tavie, ak i kao nesporni uzronik onoga to se deava u sportu,
"konzumersko drutvo" ostaje van domaaja kritike i samim tim menjalake
prakse.
Protivrenost Rigauerove koncepcije jo je oiglednija u njegovom
razmatranju poloaja "vrhunskog sportiste": kako je mogue da se u sportu,
koji je "udvajanje sveta rada", sve vie poveavaju psiho-fizika naprezanja
koja od sportiste stvaraju invalide i vode ih u smrt, istovremeno dok dolazi do
skraivanja radnog dana i do smanjivanja telesnih naprezanja radnika? Zbog
ega humanizovanje "sveta rada" nije dovelo do humanizovanja sveta sporta?
Moe se, isto tako, postaviti pitanje kako to da u procesima rada sve vie
dolaze do izraaja intelektualne sposobnosti oveka, dok je u sportu ovek
sve vie sveden na telesnost, a "sportsko takmienje" na krvave gladijatorske
borbe i samoubilake poduhvate?
Oigledno je da je u sportu dolo do obrauna s emancipatorskim
mogunostima industrijskog rada, pogotovu s emancipatorskim
mogunostima novih oblika rada u kojima dominira inovativni (potencijalno
stvaralaki) um. Uzmimo za primer ene. Nema modernog oblika radne
aktivnosti u kojem ena nije ravnopravni uesnik. Istovremeno, u sportu ena
je (i dalje) degradirana na bie "drugog reda" - zbog telesne "inferiornosti" u
odnosu prema mukarcu. Rigauer nije shvatio da je sport otelotvorenje
"progresivnog" duha kapitalizma, to znai da ima simbolian karakter.
Apsolutizovanje principa uinka u sportu nametnuto je ulogom koju sport
ima kao sredstvo za dokazivanje "razvojne snage" kapitalizma, to znai kao
orue za zatitu njegovih stratekih interesa. Dananji rekordi, koji se mere
desetim, stotim i hiljaditim delovima sekunde, koji za gledaoca imaju sve vie
samo apstraktnu vrednost, nemaju drugi smisao ve da pokau da je
kapitalizam u stanju "da ide napred". Metodi industrijskog rada samo su
jedno od sredstava koja su primenjena u "razvoju sporta" i to kao orue
kapitala i otuene politike moi za potinjavanje i unitavanje oveka. Na to
upuuje Marks konstatujui da maina "sama po sebi znai pobedu ovekovu
nad prirodnim silima, dok kapitalistiki primenjena znai podjarmljivanje
oveka pomou prirodnih sila". (27)
Rigauerov obraun s "apsolutizovanim principom uinka" svodi se na
obraun s instrumentalizovanim industrijskim radom, a ne sa kapitalistikim

31

oblikom industrijskog rada. Ovde bi Rigaueru mogla da se uputi slina

zamerka koju je Marks uputio "buraskom ekonomisti", da on "natura svom
protivniku glupost da se ne bori protiv kapitalistike primene maina, ve
protiv samih maina". (28) U sportu se pojavljuju od kapitala zloupotrebljeni
metodi koji se pojavljuju u industrijskom radu to je sastavni deo
eksploatacije industrijskog, kao drutvenog, rada od strane kapitala radi
postizanja odreenih ekonomskih i politikih efekata u drugim drutvenim
oblastima. "Racionalizam", o kome govori Rigauer, potie iz kapitalistikog
naina industrijskog rada, dakle, proizvodnje koja je orijentisana ka profitu, a
ne ka zadovoljavanju istinskih ljudskih potreba. Njegova priroda je, u
krajnjem, uslovljena iracionalnim (trinim) procesima, to znai da se radi o
prividu racionalizma. "Racionalizam" i "planiranje" su oblici u kojima se
pojavljuju destruktivni procesi kapitalistike reprodukcije, odnosno, naini na
koji im se pribavlja "civilizacijska" legitimnost. Na temelju uspostavljenog
tehnolokog i naunog razvoja mogue je stvoriti istinsko humano drutvo, a
mogu je (ukoliko se ne stane na put kapitalizmu koji je postao totalitarni
destruktivni poredak) "novi" totalitarizam koji e, upravo koristei se
dostignuima nauke i tehnike, prevazii sve oblike varvarizma koji su se
pojavili u prolosti; mogue je uspostaviti iroki drutveni pokret u kome e
dominirati slobodni telesni aktivizam usmeren ka igri, pri emu e nauna i
tehnika dostignua posluiti za razvoj bogate stvaralake individualnosti i
meuljudskih odnosa (drutveni karakter rada, solidarnost, tolerancija,
emancipacija ena), a mogu je dalji razvoj uspostavljenih (destruktivnih)
procesa. Sport je izvanredan primer na kome moe da se vidi kako su
emancipatorske mogunosti industrijskog rada otuene od oveka postajui
orue u rukama kapitala za porobljavanje oveka i za spreavanje drutvenog
razvoja.
Ovde treba potsetiti da se kritiki racionalizam, koji je stvoren u
vreme prosvetiteljstva, razvijao, u okviru slobodarske misli i prakse, ne samo
uporedo, nego u sueljavanju s "racionalizmom" koji je kapitalistiki nain
proizvodnje uneo i u sport. Rigauerovo pozivanje na "prosvetiteljske
principe", kao osnove za kritiku uspostavljenog "vrhunskog sporta" i
izgradnju "Drugog puta" u razvoju sporta, je nelegitimno budui da su oni (i
pored insistiranja na broju) od nastanka sporta bili jedno od izvorita za
razvoj kritike sporta kao institucije, a to znai principa kompeticije i uinka
koje Rigauer, u obliku "sportskog pokreta", nastoji da sauva.
Rigauerova kritika sporta ostaje u okvirima "standardnih" zahteva
graanske teorije: negativne posledice razvoja "industrijskog drutva" mogu
se ukloniti uz pomo kritiko-menjalake prakse, a da se ne dovedu u pitanje
osnove na kojima poiva kapitalistiko drutvo. Rigauer ne pravi samo
digresiju time to odstupa, iz praktino-politikih razloga, od sporta kao
nedodirljive sfere rada ("instrumentalna delatnost"), ve to nastoji da ukloni

32

"loe" posledice uspostavljenog razvoja ne dirajui uzroke iz kojih one

proistiu. Zbog toga je Rigaueru potreban apstraktni "sportski pokret" (iza
kojeg stoji apstraktno "drutvo") koji je samo drugo ime za one koji su i do
sada sport drali u svojim rukama. Vladajui establiment kapitalistikog
drutva putem "sportskog pokreta" treba da pokae da je u stanju da "izae
na kraj sa negativnostima u sportu" da bi spreio da sve bespotednije
unitavanje oveka od strane kapitala i politike (kojima su tehnika i nauka
samo sredstvo za postizanje ekonomskih i politikih ciljeva) bude, od strane
"radikalnih elemenata", iskorieno za obraun s uzrocima "degradacije
sporta" (La), a to znai s kapitalistikim poretkom. "Drugi put" u razvoju
sporta samo je iznuen potez koji je zapoeo i zavrio u ideolokoj, tanije,
propagandnoj sferi poput svih onih "pokreta" koji su (zvanino) teili "istom
sportu" - bez sueljavanja s uzrocima "negativnosti" i svim onim strukturama
koji sport koriste kao sredstvo za sticanje dobiti, kao reklamni pano i kao
sredstvo za manipulaciju "masama", to znai kao sredstvo za zatitu
stratekih interesa kapitalizma. Jer, kakve su anse "sportskog pokreta" da se
izbori za humanizovanje sporta ukoliko iza njega stoji Rigauerovo apstraktno
"drutvo", a ne organizovani politiki pokret? Oigledno, Rigauerovo
odvajanje "sportskog pokreta" od politikog pokreta, koji je usmeren na
iskorenjivanje uzroka degradacije sporta, a to znai na ukidanje
kapitalistikog poretka, samo odgovara njegovom odvajanju kritike sporta od
kritike kapitalizma.
I Rigauerova koncepcija se, u krajnjem, svodi na nastojanje da se
dokae da je vladajui poredak u stanju da ponudi novum i na taj nain
obesnai glavni argumenat radikalnih kritiara - da na temelju i u okviru
kapitalistikog poretka nije mogue stvoriti alternativu uspostavljenom
razvoju. Umesto kritike sporta kao ideologije kapitalistikog drutva, nudi se
jo jedna koncepcija koja u obliku "kritike vrhunskog sporta" nastoji da
sauva sport kao instituciju i udahne mu, putem "sportskog pokreta"
(institucionalizovanog u obliku "Drugog puta"), "novi" ivot. Poput
Kubertena, Dima, Baje-Latura i drugih "idealista" koji su nastojali da sauvaju
sport, kao "oazu sree" (Fink), od razornog dejstva kapitalizma fanatinim
moralizmom i pozivima na rigorozno kanjavanje sportista (u emu je
prednjaio olimpijski "istunac" faist Everi Brendid), i Rigauer predlae
razvoj "sportskog pokreta" koji e se pozivati na "prosvetiteljske principe" i
istovremeno se razvijati u odnosu prema "looj" realnosti kao njegova
"drugost". Praktino, sport postaje paralelni svet u kome ovek treba da
pronae kompenzaciju za uskraenu ljudskost u "svetu brige".
U "Pogovoru" drugom izdanju svoje knjige "Sport i rad", iz 1979,
Rigauer je znaajno korigovao neke svoje stavove. On je, dodue, i dalje kod
"odreenog tipa drutvenog rada", ali ovog puta govori o "kapitalistikoj
industrijskoj proizvodnji" koja ima "razorno dejstvo na ivot", kao i o tome da

33

ovaj "lo" model "vri odgovarajue normativno dejstvo na druge drutvene

oblasti, kao i na sport". Otuda "i sportu preti opasnost da postane ivotno
razarajui model ljudskog ponaanja". U "vrhunskom sportu" se, zakljuuje
Rigauer, ova tendencija "sve oiglednije ispoljava". (29) I pored novih tonova,
Rigauer do kraja ostaje dosledan branilac sporta, tako da ni u njegovom
predlogu za budunost nema sueljavanja sa sportom sa aspekta
slobodarskog telesnog aktivizma, odnosno, igre.
Kristian fon Krokov
U svom najvanijem delu "Sport i industrijsko drutvo" Kristian fon
Krokov dao je sebi nezahvalan zadatak: da odbrani sport kao otelotvorenje
najviih vrednosti kapitalizma - od samog kapitalizma. Krokov: "Saeto
reeno: sa industrijskim drutvom, sa kojim se sinhrono razvija, sport
povezuje uslovljavajui sklop principa uinka, konkurencije i jednakosti. Ali
princip distanciranja od sveta, osloboenje od brige za budunost, od nasilja,
borbe za mo, od vlasti i potinjavanja, istovremeno odvaja sport od drutva
kome pripada. Sportsko takmienje oslobaa oseanja i strasti, omoguava
oveku da upozna svoje moi i da doivi samopotvrdu, zajemuje sreu u
sadanjosti. Sa svim tim, sport se u industrijskom drutvu pojavljuje gotovo
kao utopijski projekt: kao obeanje onoga to bi uopte trebalo biti, a nije. I u
tome lei moda poslednji, jo jedva svesni uzrok fascinirajue snage sa
kojom sport pridobija ljude." (40) Imajui u vidu sportsku stvarnost i
tendencije njegovog razvoja, ove nadahnute Krokovljeve rei pre bi mogle da
se shvate kao posmrtno slovo sportu, nego kao ozbiljno teorijsko promiljanje
sporta. Krokov, zapravo, samo sledi Huizingu i druge graanske teoretiare
koji sve mranijoj realnosti kapitalizma suprotstavljaju sve bljetaviji svet
iluzija - koji je boansko otelotvorenje osnovnih vrednosti kapitalizma. Putem
idealizovane slike sporta, osnovni egzistencijalni principi kapitalizma sele se
iz realnosti u sferu mita da bi bili sauvani u svojoj izvornoj istoti. Ne
uverljivost argumenata, ve sve stravinija realnost kapitalizma treba da
prui sve veu uverljivost i privlanost iluziji koja treba da postane duhovno
pribeite oveku koje e mu, uvek iznova, povratiti veru u "vene" vrednosti
kapitalizma. Zato Krokova, kao uostalom ni Huizingu, ne treba "hvatati za
re": ono to je za Huizingu srednji vek , to je za Krokova sport - projektovani
svet iluzija. Radi se o obraunu s kritikim racionalizmom, koji otvorio
duhovne prostore modernog doba, i o uspostavljanju mitske svesti. Zadatak
uma nije da se suelji s postojeim svetom i trai nove mogunosti razvoja
(slobode), ve da stvara kaveze, u vidu novih "rajskih vrtova", u koje e
namamiti i zauvek zatvoriti ljudski duh. Zbog toga Krokov ne osea potrebu

34

da objasni otkud to da u sportu caruje sve krvavije nasilje i da su stadioni

postali bojna poprita. Najdalje dokle ide je suprotstavljanje "korumpiranju i
zloupotrebi igre i sporta", kao i njihovoj upotrebi od strane "sveta brige", bilo
da se radi o ouvanju zdravlja, vaspitanju, vojnoj obuci ili o "pobedi
socijalizma". "Suvinost igre i sporta" u odnosu prema zahtevima nunog, to
je okvir u koji Krokov stavlja sport nastojei da ljudi u sportu vide samo ono
to stvara idealizovanu predstavu o principima na kojima poiva
kapitalistiko drutvo. Istovremeno, Krokov se bespotedno obraunava s
"pomodarskom kritikom" sporta svodei na "nacionalizam i rasizam" svaki
pokuaj da se prevazie sport (principi kompeticije i kvantitativno merljivog
uinka) i napravi iskorak ka novim oblicima slobodnog telesnog aktivizma.
Praktine konsekvence Krokovljeve koncepcije postaju jasnije kada se
ima u vidu da je za njega postojei "svet brige" nepromenljiv, odnosno, da
ovek moe da trai "slobodu" i "sreu" jedino u svetu iluzija koji mu on nudi.
Osnovna pretpostavka za "sreu" je bespogovorno trpljenje nesree. Da se ne
bi borio protiv zla kojem je svakodnevno izloen, Krokov nudi oveku bekstvo
u "svet sree" u kojem e pronai kompenzaciju za patnju kojoj je u "svetu
brige" izloen. Igra (sport) nije "zamena" postojeem svetu, ve je mogua
jedino u odnosu prema njemu. Krokov: "Bio bi to rav nesporazum kada bi se
na osnovu reenog zakljuilo da se radi o antropologiji homo ludens-a (pod. K.
K.) - tako da je ovek samo tamo potpuno ovek gde se igra, ili kao da ak
treba napraviti utopijski nacrt 'sveta igre'." Igra "dobija svoje konture, svoju
dra i uzbudljivost prvenstveno u suprotnosti prema svetu onakvom kakav
jeste". Otuda bi "ostvarena utopija mogla da bude bezbojna, tako
nepodnoljivo dosadna kao i svako ostvarenje utopije." (41) Opsednut
nastojanjem da sprei svako kritiko sueljavanje sa "svetom nesree" koje bi
moglo da vodi njegovoj promeni, Krokov svakodnevna poniavanja kojima je
"obian" ovek izloen, neizvesnost egzistencije, sve stravinija stradanja onih
koji su najmanje zatieni - proglaava dobrodolom osnovom u odnosu
prema kojoj "igra" dobija "svoju dra i uzbudljivost". Krokovljev "svet sree"
crpi svoju snagu iz "sveta nesree": to je vea nesrea u svakodnevnom
ivotu, to je bogatiji "svet sree". Da je Krokov blii hrianskoj doktrini nego
emancipatorskom nasleu graanskog drutva govori i njegov spis "Znaaj
sporta za moderno drutvo", koji zavrava Platonovom milju da je "ovek zato
stvoren, da bude igraka bogova, i to je uistinu ono najbolje kod njega". (42)
Poput Huizinginog, ni Krokovljev homo ludens nije ovek-igra, znai
stvaralac svog sveta, ve ovek-igraka, znai orue u rukama "nad-ljudskih"
sila. Svodei tenju oveka za sreom na sport (igru), i iskljuujui
(stvaralaki) rad, muziku, slikarstvo, poeziju, meuljudske odnose, praktino,
itav ljudski ivot kao moguu oblast ljudske slobode i sree, Krokov je
zavrio svoje posmrtno slovo kapitalizmu sa pitanjem: "Ali, ta je uistinu naa

35

civilizacija, pored sportskih igara i takmienja, stvarno u stanju da ponudi

mladima - a da to nije droga ili nasilje?" (43)
Hans Lenk
I Hans Lenk spada u krug graanskih mislilaca koji nastoje da odbrane
sport od radikalne kritike koje se razvila na Zapadu nakon studentskog
pokreta iz 1968. Lenk je svoju "filozofsku analizu sporta i motivacije za
uinkom" usmerio na pitanje "da li sport moe delotvorno da doprinese
uvebavanju, irenju i uobliavanju motivacije za uinkom - i to ne
manipulativno, nego pedagoki?" (44) Lenk na to pitanje odgovara potvrdno
zalaui se za igradnju takve filozofije sporta koja e biti povezana sa
filozofijom uinka imajui u vidu znaaj motivacije za uinkom "za budunost
oveanstva u veku tehnike". Neomarksistika kritika principa uinka je, po
Lenku, moda bila delimino zbog toga uspena, jer ne postoji nikakva
"diferencirana filozofija uinka". (45) "Budua filozofija uinka" imala bi
zadatak da "odreenije i sa vie kritinosti ispita razlike, kao i zajednike
strukturne crte svega onoga to se jo i danas neizdiferencirano podvodi pod
izraze "princip uinka" i "idelogija uinka". Tada vie ne bi bilo mogue
"grubo izjednaavanje ekonomske prinudne konkurencije sa motivacijom za
slobodnim samostalnim uinkom." "Jednostrano obezvreivanje svake
motivacije za uinkom je nepedagoko", stoga je, zakljuuje Lenk, "neodloni
zadatak kritiko-racionalne filozofije, koja je usmerena prema budunosti, da
koncipira i proiri diferenciranu filozofiju uinka". (46) Sport dobija zadatak
da postane "kola motivacije za uinkom". ak ni u "perfektnom sistemu
priprema" sportski uinak se "ne moe postii lukavstvom": uslovi mogu da
budu poboljani, ali "sam uinak mora da postigne pojedinac". Sport postaje
prostor "javnog simbolikog samoprikazivanja" u sueljavanju s naporom,
oblast "samosaznavanja i samouobliavanja". (47)
Pored pedagoke, Lenk poverava sportu i kompenzacionu ulogu.
Poredei sport, po njegovim avanturistikim izazovima, sa letom u vasionu,
Lenk konstatuje da je sport postao polje "aktivnog dokazivanja mladog
oveka u inae rutiniziranom i prefabrikovanom bivstovanju" (Dasein). Ovu
stranu sporta, smatra dalje Lenk, "ne treba zanemariti", jer "gde jo mladi
ovek moe da doivi uinak kao sopstvenu realizaciju"; da "u toj meri
rizikuje da ne uspe"; da "doivi izazov pojavljivanja pred javnou" i da se
"izloi javnom vrednovanju" a da njegova profesionalna i drutvena
egzsitencija ne budu dovedeni u pitanje? Gde jo moe pojedinac, "koji je
eljan akcije", tako "beskompromisno" da se izbori za to da itavu svoju

36

psiho-fiziku snagu skoncentrie u nekoliko minuta i da svoje rezerve

energije do kraja mobilie? (48)
Uokvirujui svoju "diferenciranu filozofiju uinka" - "budunou"
koja se svodi na dolazei vek tehnike", Lenk je iz sporta, a to za njega znai
najvieg oblika ljudske samopotvrde, izbacio sponatnost, matu, ulnost,
kreativnost, kao i meuljudske odnose. ovek je sveden na mehanizovanu
telesnost koja, gonjena fanatizovanom voljom i uz pomo nauke i tehnike,
treba da ostvari eljeni uinak. Sport nije slobodna telesna aktivnost
slobodnog oveka, nego svrsishodna delatnost koja ima za cilj stvaranje
lojalnog i upotrebljivog graanina koji je u stanju da "odgovori" na izazove
koje pred njega postavlja savremeni kapitalizam u vidu tehnike civilizacije.
U tom smislu sport, kao "kola motivacije za uinkom", ima zadatak da vaspita
oveka da bespogovorno prihvati ideologiju uinka kao osnovni nain
sopstvenog ljudskog samoprepoznavanja i vrednovanja. "Samorealizacija"
oveka svodi se na dominaciju tehnikog uma, kao orua kapitala, nad
ovekom. Lenk je blizak Kubertenovom principu "veeg napora" iji cilj nije
postizanje odreenog (zadatog) rezultata (rekorda), ve izgradnja karaktera
uzornog buruja. Razlika je u tome to Kuberten insistira na razvoju borilake
motivacije, dok Lenk insistira na razvoju motivacije za uinkom. Govorei o
"teroru kapitalistikog principa", odnosno, o "permanentnoj konkurenciji na
osnovu uinka izmeu atomizovanih individua" koja je, u "konkurentskom
kapitalizmu", dovela do neophodnog razvoja proizvodnih snaga, Gerhard
Vine zakljuuje da "pod organizovanim kapitalizmom, u kome je mogunost
za automatizaciju industrijskog rada i iroko ukidanje otuenog rada postala
realna utopija, apsolutizovani princip uinka gubi svaki smisao". Utoliko ga se,
konstatuje Vine na kraju, "profesori telesnog vaspitanja zagrienije
pridravaju". (49)
Lenkova "diferencirana filozofija uinka" nije polazite za kritiki
odnos prema drutvu u kome je ovek podreen apsolutizovanom principu
uinka (profitu), ve pokuaj stvaranje kritike distance prema ekstremnim
oblicima unitavanja oveka u "vrhunskom sportu" koji devalviraju vrednost
principa uinka i omoguavaju razvoj (leviarske) kritike za koju kritika
principa (ideologije) uinka postaje kritika kapitalizma. Nastojei da po svaku
cenu odbrani uspostavljeni razvoj kapitalizma, Lenk ne preza ni od toga da
stravine razmere gladi u svetu iskoristi za dokazivanje opravdanosti svoje
koncepcije i za obraun s njenim kritiarima. Svrstavajui Markuzeovu tezu
"da je tehnika ve u toj meri razvijena da ini princip uinka suvinim" u
"utopijsko-romantinu" i "idealistiko-akademsku idilu", Lenk optuuje
Markuzea da je, "odbacivanjem spremnosti na uinak", zapravo protiv
stvaranja "zadovoljavajuih tehnologija za proizvodnju hrane namenjenu
eksplozivno rastuem stanovnitvu". Navodei da "treina sveta gladuje",
Lenk konstatuje da se "tehniki i nauni razvoj (koji bi bez motivacije za

37

uinkom bio nemogu) ne moe jednostavno zamrznuti: posledica bi uskoro

bila fatalno nazadovanje". "Budui svetski problemi e biti reeni samo onda,
kada se spremnost i volja za uinkom proire po celom svetu, kada u
vaspitanju motivacija za uinkom bude probuena i nagraena" - zakljuuje
Lenk. (50)
Pre svega, cinino je prebacivati odgovornost za glad u svetu upravo
na one koji gladuju, kada se zna da su narodi u zemljama "treeg sveta"
stotinama godina bili izloeni bespotednoj pljaki i ugnjetavanju, pri emu su
se kolonijalni osvajai surovo obraunavali s pokuajima da se izmeni njihov
robovski status i da steknu sposobnosti za uspeni samostalni razvoj.
Istovremeno, Zapad je od nerazvijenih zemalja oduvek nastojao da stvori
svoje trite, to znai da sprei ekonomski razvoj koji bi ugrozio njegove
interese. Kako je poveavao prinose na poljima i stvarao vikove koji nisu
mogli da budu plasirani na unutranjem tritu, Zapad je, ekonomskim i
drugim merama, sistematski unitavao proizvodnju hrane u nerazvijenim
zemljama da bi plasirao svoju robu. Najrazvijenije kapitalistike zemlje
primoravaju nerazvijene zemlje da od njih uzimaju skupe kredite, gurajui ih
u sve dublje duniko ropstvo, koje e umesto u sopstvenu proizvodnju hrane
koristiti za kupovanje njihovih vikova hrane - po uslovima koji oni diktiraju.
Jaz izmeu bogatih i siromanih svakodnevno se produbljuje. Sve je vei broj
ljudi koji gladuju. Preko 30 000 hiljada dece u nerazvijenim zemljama dnevno
umre od gladi i bolesti. Za to vreme u Zapadnoj Evropi i SAD svake godine
potroe se desetine miliona dolara na spaljivanje brda putera, mesa, vikova
itarica... Svake godine desetine milijardi dolara bude ulaeno u
"potkupljivanje" farmera da ne obrauju svoja polja da bi se smanjila
proizvodnja hrane. I to je sutina Markuzeove kritike ideologije uinka: razvoj
tehnike, to znai uspostavljeni razvoj kapitalizma, ne doprinosi boljitku ljudi,
ve dovodi do sve vee bede i nesree. Nauka i tehnika su ve toliko razvijeni
da se uz njihovu pomo, ukoliko se uini da budu dostupni itavom svetu,
mogu reiti osnovni egzistencijalni problemi oveanstva. To, naravno, ne
znai da se treba boriti protiv razvoja nauke i tehnike, ve za takav njihov
razvoj koji e sluiti zadovoljavanju istinskih ljudskih potreba umesto to
slui uveavanju profita. Glavna meta kritike ideologije uinka nije nauka i
tehnika, ve kapitalizam koji je od nauke i tehnike stvorio sredstvo za
unitavanje ivotne sredine i potinjavanje i degenerisanje oveka.
Kristofer La
Kristofer La, jedan od vodeih sociologa u Sjedinjenim Amerikim
Dravama, pokuao je, na tragu liberalizma, da odbrani izvorni duh modernog

38

sporta u kome on vidi ideal igre kojoj treba teiti. Suprotstavljajui se, u svojoj
kritikoj studiji o amerikom drutvu - "Kultura narcizma", "radikalnim
kritiarima" sporta, koji u sportu vide odsliku temeljnih drutvenih odnosa,
La istie znaaj "autonomije kulturne tradicije" za ouvanje samosvojnosti
sporta: "U sportu ove tradicije prelaze sa jedne generacije na drugu, i uprkos
tome to se u sportu odraavaju drutvene vrednosti, one ne mogu nikada da
ga u potpunosti asimiluju. U stvari, sport se mnogo uspenije opire asimilaciji
nego mnoge druge aktivnosti, budui da na utakmici mladi stiu
samopouzdanje i podsticaj da budu lojalni samoj igri pre nego programima
koje ideologija nastoji da nametne." (51) Sport, dakle, nije istorijska pojava,
to znai da nije nastala u odreenom vremenu, ve putem osamostaljene
"autonomije kulturne tradicije", koja se neposredno prenosi sa generacije na
generaciju, postaje pojava sui generis. Govorei o profesionalizaciji sporta na
univerzitetima, La pokazuje da nije dosledan svojim polaznim tezama. On,
naime, trvrdi da je profesionalizam "potkopao stari 'kolski duh' i doveo
meu sportistima do razvoja sasvim poslov nog odnosa prema njihovoj
vetini". Sportisti se sada "sa eretskim cinizmom" odnose prema pozivima sa
kojim "staromodni treneri" nastoje da ih motiviu, a ne prihvataju rado ni
autoritarnu disciplinu. Sportista kao "profesionalni zabavlja" - "iznad svega
nastoji da zatiti svoje sopstvene interese i spremno proda svoje usluge
onome ko najvie ponudi", konstatuje La. (52) ta je tu ostalo od
"autonomije kulturne tradicije"? Pored toga, sam La dolazi do toga da je
odnos izmeu generacija, kao i izmeu sportista i sporta, posredovan
profesionalizacijom i komercijalizacijom sporta, to znai podreivanjem
sporta logici profita. Upravo njegova analiza pokazuje da sportisti, kao
"profesionalni zabavljai", nisu lojalni igri, ve novcu, odnosno, pravilima
zabavljake industrije i njegovim vlasnicima.
Ostajui u fenomenolokim vodama, La mea uzroke sa posledicama.
On objanjava nastojanje koleda i univerziteta da izgrade mamutske hale
potrebom da se "zadovolje rastue horde gledalaca". Iz istog razloga dolazi do
stvaranja kampova u kojima vlada "dril, disciplina, timski rad"; do
uspostavljanja "naunog menadmenta" i do naglog porasta broja menadera;
do toga da u mnogim sportovima treneri, lekari i oni koji su zadueni za
optenje sa javnou prevaziu po broju igraki kadar; da merena i
vrednovana statistikim pokazateljima igra sve vie postaje rutina... to se
drugih (uzgrednih) uzroka tie, La dodaje da je zidanje sportskih objekata
"ponekad" bilo "potpomognuto interesima lokalnog biznisa". (53) Lau ne
pada na pamet da postavi pitanje kako to da u svetu u kome "svako ima
podjednake anse" nastaju "horde gledalaca", kao ni to zbog ega sportski
meevi, na kojima vlada "autonomija kulturne tradicije", ne potstiu ljude na
kulturno, nego na divljako ponaanje? Nema rei ni o tome da vladajui
establiment kapitalistikog drutva svim silama nastoji da dovede to vie

39

ljudi na stadione i u hale, odnosno, da se sportska zabavljaka roba namee

"masama", putem javnih medija, kao glavna "duhovna hrana". Armija
novinara-plaenika danonono radi na tome da se to vie uvea krug
gledalaca. Istovremeno, vlasnici sportskog show-business-a ine sve da bi
poveali atraktivnost sportskih dogaaja. Borba za poveanje broja gledalaca
osnovni je uslov uspenog funkcionisanja sportske industrije zabave.
"Spektakl", bez kojeg se ne moe zamisliti savremena sportska priredba, je
mamac za "obinog" oveka koji mu nudi prividno bekstvo iz sivila
svakodnevnog ivota i kompenzaciju za anonimnost. La optuuje "novu vrstu
novinarstva", predvoenu Herstom i Pulicerom, koje je "prodavalo senzacije
umesto da saoptava vesti", da je dovelo do profesionalizacije sporta i stvorilo
od njega veliku industriju, zaboravljajui da se radi o borbi kapitala za trite,
koja e do svog najvieg izraza doi u pretvaranju sporta u reklamni prostor
najmonijih kapitalistikih koncerna. La reaguje na slian nain i kada je re
o trenerima: "Kult pobede, proklamovan od takvih ragbi trenera kao to su
Vinsent Lombardi i Dord Alen, napravio je od igraa divljake, a od njihovih
sledbenika zaslepljene oviniste". (54)
Kritikujui komercijalizaciju sporta i njegovu politiku (zlo)upotrebu
kao pedagokog sredstva, La insistira na sportskoj igri kao oblasti koja je
iznad ideologija i kojoj se ne mogu ostvarivati utilitarni ciljevi. Normativni
(vrednosni) kalup sportske igre nije proizvod odreenog vremena (modernog
doba), ve je otelotvorenje mistinog nadistorijskog ljudskog stremljenja koje
se, putem "autonomije kulturne tradicije", neposredno prenosi sa jedne
generacije na drugu. Prividno nastojei da sprei zloupotrebu sporta od
strane politike, La od sporta stvara neprikosnoveno sredstvo za odbranu
osnovnih vrednosti kapitalizma. La je u ovome blizak Kubertenu: sport je
sredstvo za zatitu stratekih interesa kapitalistikog poretka i zato treba
spreiti da bude iskorien za voenje svakodnevne politike, kao i za sticanje
dobiti. Insistirajui na "autonomiji kulturne tradicije" La hoe da kae da je
sport, i pored "degradacije", uspeo da sauva svoju izvornu bit: "Uprkos tome
to se u sportu odraavaju drutvene vrednosti, one nikada ne mogu u
potpunosti da ga asimiluju." - tvrdi La. (55)
La izbegava da objasni prirodu "kulturne tradicije" sporta, kao ni na
emu se ona temelji da bi mogla da se suprotstavi "drutvenim vrednostima"
koje nastoje da "asimiluju" sport. Imajui u vidu bliskost Laa sa Huizingom,
moe se pretpostaviti da je priroda homo ludens-a ta koja usmerava oveka da
u "riziku, smelosti i neizvesnosti" uvek iznova trai svoju samopotvrdu.
Budui da ove "bitne komponente igre" vie "nemaju mesta u industriji ili u
delatnostima u koje su se uvukli industrijski standardi", (56) sport postaje
praktino jedina preostala oblast gde ovek moe da se susretne sa
"kulturnom tradicijom", to znai da realizuje svoju igraku prirodu. La se
ovde poziva na Huizingino shvatanje da "onda kada igraki sadraj nestane iz

40

prava, dravnitva i drugih kulturnih oblika, ljudi se okreu igri ne da bi

posvedoili dramatino vaspostavljanje njihovog zajednikog ivota, ve da
pronau razonodu i uzbuenje". La se ne slae sa Huizinginom
konstatacijom da je sport postao "preozbiljan" (to za Huizingu znai da nema
ona svojstva "iluzije" koja pruaju oveku mogunost bekstva iz ne-igrakog
sveta) i tvrdi da je sport postao "beskorisna stvar". Poredei sudbinu sporta
sa sudbinom moderne umetnosti, La zakljuuje da je "pokuaj da se stvori
posebno carstvo iste igre, potpuno izolovano od rada" dovelo do kritikih
reakcija po kojima "sport nije posebna i iz ivota izdvojena pojava, svojevrsna
'zemlja udesa' gde je sve isto i sveto i van domaaja kritike", ve posao koji
je, kao i svaki drugi, podreen istim standardima i podloan istim
proverama". "Ono to je zapoelo kao pokuaj da se sportu podari religiozni
znaaj", okonalo se, zakljuuje La, "demistifikacijom sporta, postajanjem
sporta show-business-om". (57) Interesantno je da La ne vidi bilo kakvu vezu
izmeu profesionalizacije (komercijalizacije) i trivijalizacije sporta: "Nisu
profesionalizam i kompeticija ti koji korumpiraju sportsku, kao i bilo koju
drugu, igru, ve ruenje pravila koja obuhvataju igru. To je ono to ritual,
dramu i sport sve zajedno degenerie u spektakl. Huizingina analiza
laicizacije sporta pomae da se to shvati. U onoj meri u kojoj sportski dogaaji
gube svojstvo rituala i javne proslave oni se, po Huizingi, svode na 'banalnu
rekreaciju i sirovi senzacionalizam'." (58) Suprotstavljajui se Huizingom
shvatanju da je "preterana ozbiljnost" osnovni razlog banalizacije sporta, La
konstatuje da je upravo "trivijalizacija" ta koja je dovela do degradacije
sporta. (59) La ovde previa ono to Huizinga pravilno shvata: postajanje
sporta radnom obavezom igra gubi spontanost i pretvara se u rutinsko
obavljanje posla. To je shvatio i Kuberten koji je profesionalne sportiste
proglasio "cirkuskim gladijatorima".
Slino Plesneru i Habermasu, La u sportu vidi kompenzaciju za ono
zata je ovek lien u procesima rada: "Budui da je moderna industrija svela
veinu poslova na rutinu, igre dobijaju dodatno znaenje u naem drutvu.
ovek trai u igri tekoe i izazove - i intelektualne i telesne - koje vie ne
moe da pronae u radu. Moda nije monotonija i rutina po sebi ono to
liava rad zadovoljstva, jer bilo koji posao koji zavreuje da bude obavljen
iziskuje izvesno muenje, nego posebni uslovi koji preovlauju u velikim
birokratizovanim organizacijama i koji se isto tako umnoavaju u
savremenim fabrikama. Kada rad izgubi svoj stvarni, opipljivi kvalitet, izgubi
svojstvo da preoblikuje materiju putem ljudske otroumnosti, on postaje
potpuno apstraktan i interpersonalan. Snana subjektivnost modernog rada,
koja se jo jasnije ogleda u kancelariji nego u fabrici, dovodi do toga da
mukarac i ena sumnjaju u realnost spoljanjeg sveta i da se zatvore (...) u
ljuturu zatitnike ironije. Rad sada zadrava tako malo od igre, a dnevna
rutina nudi tako malo mogunosti za bekstvo iz ironine samosvesti koja je i

41

sama poprimila svojstva rutine, da ljudi trae samozaborav u igri sa vie nego
uobiajenim intenzitetom." (60) Za razliku od Habermasa i Plesnera, koji u
sportu vide "odsliku" i "udvajanje sveta rada", odnosno, "privid igre i
slobodnog razvoja moi", La u igri (sportu) vidi "najistiji oblik bekstva" koji,
za razliku od seksa, droge i pia koji "briu svest o svakodnevnoj realnosti"
tako da "zamrauju svest" - daje svesti "novu snagu koncentracije". tavie,
igre nemaju "sporedne efekte" ni "emocionalne komplikacije". One
istovremeno zadovoljavaju "potrebu za slobodnom fantazijom i tenju ka
dobrovoljnom naporu; one sjedinjuju detinju matovitost sa promiljeno
stvorenim zapletima". La se poziva na Roe Kajou po kome uspostavljajui
uslove jednakosti izmeu igraa, igre nastoje da ponude idealnu zamenu za
"uobiajenu konfuziju svakodnevnog ivota". One "nanovo stvaraju slobodu,
zaboravljeno savrenstvo detinjstva" istovremeno uspostavljajui vetake
granice koje ih izdvajaju iz svakodnevnog ivota u okviru kojih jedina
ogranienja ine "pravila kojima se igrai dobrovoljno podreuju". Igre
ukljuuju "vetinu i inteligenciju" kao i druge kvalitete koji ne spadaju u
borbu oveka protiv prirode, ne doprinose blagostanju ili dobrobiti zajednice,
ili njenom fizikom opstanku, odnosno, koji nemaju utilitarni karakter. (61)
"Nekorisnost igara iritira drutvene reformatore, one koji nastoje da
poboljaju javni moral, ili funkcionalistike kritiare drutva poput Veblena
koji je u beskorisnosti (futility) sporta vie klase video anahronino
preivljavanje militarizma i junatva. Ali upravo 'uzaludnost' igre objanjava
njenu privlanost - njenu neuslovljenost, proizvoljne tekoe koje postavlja
bez druge namere do da izazove igrae da ih savladaju, odsustvo svakog
utilitarnog ili ka usavravanju usmerenog cilja. Igre brzo gube svoju dra kada
su primorane da slue obrazovanju, stvaranju karaktera, ili drutvenom
razvoju." (62)
Interesantno je da La, istovremeno dok se odluno suprotstavlja bilo
kakvoj (zlo)upotrebi sporta (igre), upravo insistira na ulozi sporta kao
"najistijeg oblika bekstva" iz ivota. Usmeravanje ljudi ka bekstvu iz ivota u
kojem su lieni mogunosti da ispolje i ostvare svoju ljudskost, da se ne bi
borili za takav svet u kome e, kao ljudi, biti "kod kue" i shodno tome nee
imati potrebu za bekstvom iz njega - oigledno prevazilazi (politike) okvire u
kojima se postavlja pitanje "uzaludnosti" sporta (igre). Nastojei da sauva
sport od politike, La od sporta stvara "isto" politiko sredstvo u kome su
otelotvorene osnovne vrednosti "izvornog" kapitalizma koje, u
svakodnevnom ivotu, ne smeju biti dovedene u pitanje. La: "Bezrezervno se
podreujui pravilima i formama igre, igrai (kao i gledaoci) sarauju u
stvaranju iluzije o realnosti. Na taj nain utakmica postaje pretstavljanje
ivota, a i igra poprima karakter glume. U naem vremenu, igre - sport
posebno - ubrzano gube kvalitet iluzije. Oseajui se neprijatno u prisustvu
fantazije i iluzije, nae doba se izgleda odluilo da uniti bezazleni

42

nadomestak radovanja koji je nekada nudio lepotu i utehu. (63) (...) Igra se
uvek, po samoj svojoj prirodi, izdvajala iz sveta rada; ipak, ona je ostala u
organskoj vezi sa ivotom zajednice zahvaljujui svojoj sposobnosti da
dramatizuje stvarnost i da ponudi uverljivo pretstavljanje vrednosti
zajednice. Drevna povezanost izmeu igara, rituala i javnih proslava upuuje
na to da su igre, uprkos tome to su se odravale u okviru zadatih granica,
ipak bile duboko utemeljene u opte prihvaenim tradicijama kojima su
davale objektivni izraz. Igre i sportske borbe pre nude dramatian komentar
o stvarnosti nego bekstvo iz nje - uzvieno vaspostavljanje zajednikih
tradicija, a ne odustajanje od njih. Samo onda kada se igre i sport vrednuju
iskljuivo kao oblik bekstva oni gube sposobnost da obezbede to bekstvo."
(64)
La je ovde upao u sopstvenu zamku. Budui da je igra samo
"dramatian komentar stvarnosti" i da je "u organskoj vezi sa ivotom
zajednice" - a ne i sueljavanje sa stvarnou koje tei njenom prevazilaenju,
organizatori dananjih sportskih priredbi upravo slede zahteve koje im je
postavio La. Njihov osnovni zadatak se sastoji u tome da od sportskih
susreta stvore takav "vii oblik egzistencije" u kome e se u to vernijem
obliku reprodukovati dramatika svakodnevnog ivljenja. Sam La navodi
rezultate istraivanja koja su vrena meu studentima iz kojih se jasno vidi da
za njih vie nije vana pobeda, ve smrtonosni i destruktivni nain na koji je
ona postignuta. Naivno je verovati da u dananjem svetu, u kome dominira
destruktivna mo kapitala, izazov za obezvreene i ugnjetene moe da bude
nasmejani momak koji trkara po stazi. Zbivanja na stadionima i u halama
pokazuju da dananjem gledaocu ne treba vie uteha koju mu, u vidu
romantizovane pretstave osnovnih vrednosti liberalnog kapitalizma, nudi
La, ve neto "jae" - treba mu patnja, krv, smrt, unitenje... a sve to kao
kompenzacija za sve vee stradanje kojem je svakodnevno izloen. Biti u
"organskoj vezi" sa ivotom dananje zajednice ne znai biti blizak izvornom
duhu takmienja, ve duhu dominacije i destrukcije.
Interesantna je i Laova teza da "degradacija sporta izvire iz
degradacije rada, koja stvara kako potrebu tako i povoljne uslove za
komercijalizovanu 'rekreaciju'". (65) La ima u vidu procese industrijalizacije
koji je postao vladajui oblik rada daleko pre nego to je sport uopte
uoblien kao institucija, odnosno, kada su radnici izborili za "slobodno
vreme" u kome su mogli da se opredele za rekreativne oblike delatnosti.
Komercijalizacija sporta (rekreacije), kao to istorijske injenice govore,
razvija se uporedo sa poveavanjem kvantuma "slobodnog vremena"
radnitva, odnosno, kao izraz nastojanja vladajue klase da uspostave
kontrolu nad "radnim masama" i u neradnom vremenu. Kapitalistika priroda
manipulacije radnicima ogleda se u tome to je kapital sport, kao politiko
sredstvo za zatitu stratekih interesa kapitalizma, ukljuio u procese

43

kapitalistike reprodukcije stvarajui od njega sastavni deo sve ekspanzivnije

industrije zabave.
to se tie "autonomije kulturne tradicije" u sportu, treba rei da je
sport radikalni obraun s nacionalnim kulturama, kao i s emancipatorskim
nasleem graanskog drutva. Glorifikujui sport kao igru La "zaboravlja" da
u sportu dominiraju princip kompeticije i princip uinka, to znai da je odnos
oveka prema sebi i drugima posredovan kvantitativnim merilima u kojima se
gubi kako kulturni, tako i individualno-ljudski izraz. Proglaavajui "rizik,
smelost i neizvesnost" glavnim odlikama igre, La je samo uobliio izazove
koje upravo realnost kapitalistikog drutva postavlja pred oveka - da bi
mogao da opstane. U sportu se ovek "slobodo voljno" opredeljuje za
vrednosti koje pretstavljaju egzistencijalni imperativ i osnovni nain
integracije u kapitalistiko drutvo. Laova "igra" samo prividno nudi bekstvo
iz realnosti: u njoj se vladajui odnosi i vrednosti uspostavljenog sveta
pojavljuju u formi "igre", znai neobaveznosti i spontanosti. Pored toga, kakva
je to "sloboda" koja se temelji na bekstvu iz ivota? Nije li Laova igra samo
beznadeno iivljavanje neslobode koje oveka gura u jo vee ropstvo?
La je znaajno osiromaio predstavu o igri svodei je na "rizik,
smelost i neizvesnost", pridodajui joj "matovitost". Iz pojma igre izbaene
su one vrednosti koje izraavaju humanistike tekovine modernog doba:
stvaralatvo, individualnost, kooperativnost, tolerancija... Slepo se drei
Hobsovih i Huizinginih antropolokih polazita, La je odbacio drutveni
karakter igre i sveo igru na borbu izmeu atomiziranih egoistinih individua
koja se odvija po pravilima koje diktira kapitalistiki poredak. Poput
Huizinge, La uspostavlja kulturni karakter igre na nivou represivne
normativnosti: "Prekriti pravila znai unititi ar." (66) I u Laovoj igri
dominira olimpijski, odnosno, anti-prometejski agon. Dvoboj, rat, krvave
borbe u ringu - najvii su izazovi i za Laovu igru. Slobodarska borba, i u
njenom kontekstu rizik, smelost i neizvesnost, uklonjeni su iz Laove istorije
ljudskog drutva. Laova teorija je radikalni obraun s (modernom) idejom
progresa. On nije stvaralac novog, ve zadrti branilac prevazienih oblika
drutvenog ivota. Beznadeno okrenut ka prolosti, La stavlja antiku
ritualnu borbu za pobedu u istu ravan sa modernim sportom. U nastojanju da
izgradi to uverljiviju iluziju sporta kao otelotvorenje izvornog duha
borilakog individualizma ("pravog" kapitalizma), La je iz sporta izbacio
ideju "linog dostignua", odnosno, tenju ka pobedi postizanjem "najboljeg
rezultata" (rekorda) - bez ega ne samo da nema modernog sporta, ve nema
ni modernog drutva.
Opsednut nastojanjem da po svaku cenu sauva uspostavljeni
poredak, La nije u stanju ni da pretpostavi da ljudska mata, na koju se
poziva, moe da zamisli i takvu igru koja se ne temelji na meusobnom
obraunu ljudi. La se obruava na one kritiare takmienja koji nastoje da

44

svedu sport na "zdrave telesne vebe", optuujui ih da se "plae da e

nesvesni impulsi i fantazija da nas nadvladaju ako im dozvolimo da se pojave"
(67) - kao da je sterilizovani telesni dril, koji je samo jedan od proizvoda
kapitalistikog drutva, jedina alternativa uspostavljenom sportu.
Osnovno protivreje Laove koncepcije je u tome, to on kritikuje
"degradaciju sporta" istovremeno nastojei da sauva drutvene odnose i
vrednosti koji je uzrokuju. La "previa" da su sve agresivnije "horde
gledalaca", senzacionalistiko novinarstvo, treneri kao gonii robova,
profesionalizacija i komercijalizacija, znai, "degradacija sporta" - upravo
rezultat razvoja kapitalizma. Sport je oduvek samo sledio "sudbinu"
kapitalistikog drutva i na to nas, uprkos njegovom nastojanju da sport
posredstvom "autonomije kulturne tradicije" svede na pojavu sui generis,
upuuju same Laove analize.
Laova koncepcija oznaava poetak kraja liberalistike teorije
sporta, ideoloke kime sportskog pokreta (modernog doba). Liberalistika
misao se od teorije sporta transformie u (neo-liberalistiku) kritiku postojeg
(pre svega profesionalnog) sporta: idealizovana slika (nekadanjeg) "pravog"
sporta sueljava se s "degenerisanim" sportom naih dana. "Izvorne
vrednosti" kapitalizma sele se iz sportske realnosti u sferu mita. Umesto da
otvara prostore budunosti, liberalistika misao postaje uvar prolosti;
umesto delatno-optimistikog, uspostavlja se vladavina rezignirano-cininog
duha.
Rezime
Osnovni "kvalitet" graanske misli je njena sterilnost, odnosno,
nesposobnost da stvori novum. Budui da svoj smisao postojanja vidi u borbi
za ouvanje kapitalistikog poretka, njena pozicija je, sa razvojem
egzistencijalne krize u koju kapitalizam gura oveanstvo, sve
problematinija. Zalaganje za etablirane "opte-ljudske" ciljeve i vrednosti sve
tee se moe spojiti sa procesima globalne destrukcije. Apologete sporta gura
u defanzivu i to to je sport, od izraza razvojnog duha kapitalizma (sport kao
sredstvo za stvaranje karaktera buruja, tzv. "pedagoka" uloga sporta),
postao sredstvo za ouvanje kapitalizma (tzv. "zabavljaki" sport, odn.
sport kao unitenje kritikog uma).
Graanska teorija sve se uoljivije ograuje od tzv. "vrhunskog
sporta". Osnovni razlog za taj zaokret nije etike, ve ideoloke prirode.
Graanski teoretiari beznadeno nastoje da sauvaju sport kao oblast u kojoj
se osnovni principi kapitalistikog drutva pojavljuju u "devianskom" obliku.
Budui da je, profesionalizacijom i komercijalizacijom, "vrhunski sport"

45

postao banalna cirkusko-gladijatorska pretstava, graanski ideolozi nastoje

da sauvaju od banalizacije izvorne principe kapitalistikog drutva tako to
e ih, u idealizovanom obliku, suprotstaviti sportu koji je sveden na showbusiness. Tzv. "negativne pojave u sportu" nisu posledica dejstva vrednosti na
kojima poiva sport, nego su izraz njihovog "nepotovanja". Radi se, stoga,
uvek iznova o potrebi da se sport "preobrazi" na "starim temeljima", a ne o
potrebi da se iskorene uzroci koji dovode do degeneracije sporta. "Negativne
pojave u sportu" mogu se napadati, ali samo zato da bi se sauvala izvorna
istota njegovih osnova. Sutina sporta odvaja se od uspostavljenih odnosa u
sportu: izvorni i veni principi sporta (kapitalizma) nemaju nita sa
"negativnim pojavama" koje "dolaze sa strane" u sport. Nije zato neobino to
je jedna od osnovnih teza "humanistike" graanske kritike "negativnih
pojava u sportu" da "treba eliminisati politiku iz sporta". I ovde dolazimo do
prividnog paradoksa: isti oni koji "odluno brane sport od politike" koriste
sport kao prvorazredno politiko sredstvo za odbranu uspostavljenog
(kapitalistikog) poretka. Njihova "nepristrasnost" zasniva se na shvatanju da
je kapitalistiko drutvo krajnji i najvii oblik razvoja drutva, a to znai
poredak u kome je ljudska sloboda u potpunosti ostvarena. Sloboda se ne
pojavljuje kao izvorna ljudska potreba, nego kao nametnuti ablon
ponaanja. Iskoraiti iz njega znai nanovo zakoraiti u neslobodu. Otuda
doveenje u pitanje osnova na kojima poiva kapitalistiko drutvo ne moe
biti drugo nego poziv na "divljato", "varvarizam", "totalitarizam"... Nema, niti
moe biti budunosti oveanstva izvan granica kapitalistikog drutva.
Lutajui od liberalnog kapitalizma do antike u beznadenom nastojanju da
pronau take oslonca za uspostavljanje "kritike distance" prema sve
stravinijoj realnosti dananjeg sporta (drutva), a da pri tom ne dovedu u
pitanje osnove na kojima poiva kapitalistiki poredak, graanski ideolozi ne
samo da nisu u stanju da ponude pravu alternativu uspostavljenom sportu,
ve ine sve da spree razvoj emancipatorske misli koja je usmerena ka
stvaranju istinskih oblika slobodnog telesnog aktivizma (igre). Njihova
panina reakcija na sve radikalniju kritiku sporta proistie iz toga to je sport
ostao jedna od poslednjih oblasti u kojoj se brane mitovi o "pravom"
kapitalizmu ("jednakost na startu", "neka pobedi bolji", "individualno
dostugnue" i dr.). "Prazni hod" ideologije liberalnog kapitalizma, koji se
nastoji ouvati na sportskim terenima, potstie al za "starim dobrim
vremenima" koji se pojavljuje u obliku nostalginog vapaja za takvim
kapitalizmom, koji je imao snage da ide napred. Kao to su u helenskom svetu
mitovi o "herojskoj" prolosti bili sredstvo za ouvanje tradicionalnih
drutvenih vrednosti, tako mit o "istom sportu treba da ouva veru u
nenadmaivu i neprolaznu vrednost izvornih principa kapitalizma.
Kvantifikovanom i operacionalizovanom umu dodaje se iracionalni um. ovek

46

treba sve vre da veruje u boga to je vie u vlasti avola - koji je samo
pokorni izvrilac boije volje.
Iv Pjer Bulonj, bivi atae za kulturu Francuske u Beogradu i
strastveni propagator i branilac Pjera de Kubertena, objavio je, sredinom
marta 1995 u "Le Monde" (prenela "Politika" od 19 marta), tekst pod
naslovom "Nezahvalna domovina Kubertena" (u podnaslovu: "Stanje morala u
sportu, u drutvenom kontekstu Francuske 1995, bez svake sumnje je odraz i
posledica opteg gubljenja smisla i vrednosti jednog demokratskog drutva"),
koji na izvanredno upeatljiv nain ilustruje kako realnost dananjeg
kapitalistikog drutva, tako i beznae u kojem se nala "humanistika"
graanska misao koja, putem sporta, nastoji da obnovi "pokretake" impulse
kapitalizma.
Bulonj: "Dransi, Marsej, Bordo... lista jo nije zakljuena. Svakog
vikenda, igrai, navijai, sportski funkcioneri meusobno se grde, vreaju,
nasru jedni na druge. Automobili gore, vitrine prate. Dri se
meuministarska konferencija, odgovorni ljudi sporta dodaju joj svoju
gorinu i uznemirenost kao dodatni teg. Poneki glas govori o munom ivotu
u predgraima, neki novinari tragaju za drutvenim uzrocima nevolja i
drame, proglaen je minut utanja, takmienja otkazana, zahtevan pojaan
nadzor na stadionima. Dogaaji se reaju. I ta onda? Sadanja situacija nije
posledica samo tehnolokih promena. Lep izgovor! Kao da, u svakom prelom
nom trenutku ranijih epoha, civilizacije nisu morale da se prilagode novim
otkriima. Danas je u pitanju neto mnogo tee. Stanje morala u sportu, u
drutvenom kontekstu Francuske 1995, bez sumnje je odraz i posledica
opteg gubljenja smisla i vrednosti jednog demokratskog drutva. U naem
sluaju, odgovornost najviih sportskih rukovodilaca Francuske je prevelika
da bi se mogla gumicom izbrisati lepim principijelnim izjavama.
Sasvim je izvesno da francuski sport ne moe izbei snaan uticaj
jednog liberalnog drutva, stidljivo nazvanog potroakim. Nametnuti estetski
kanoni: luksuz, elegancija, snaga, lepota, nedostini su skoro itavoj naoj
omladini. (...) Poluplaeni nosioci univerzitetskih diploma, praktino
iskljueni iz drutva, nau se tako, veoma esto, licem prema svojoj nemoi i
nitavilu. Kako onda da ne budu razjareni? Sadanje drame sportskih terena
razotkrivaju tu psiho-socijalnu moru koja uvek vodi sukobima a ponekad i
zloinu. Ve pedeset godina, francuski sportski pokret, izuzimajui neke
saveze i neke pojedince, utopiste, ubrzo progutane, krenuo je ukorak sa
vladajuim ekonomskim modelom i zasnovao svoju strategiju na
produktivnosti i tehnikom savrenstvu. Razliiti ministri sporta i omladine,
ponekad sa bolnim mentalnim ogranienjima, pomagali su saveze sportova "u
ranom otkrivanju talenata" i u postizanju sportskih rezultata. To je dovelo do
zapaljivog politikog i administrativnog uticaja na uveni problem medalja.
Mediji su to pratili tako to je za njih bilo vanije Papenovo koleno nego

47

tekoe sportskih klubova bez slave koji nikada nee napraviti "jedinicu" u
listu "Sport dimanche". I ne samo to! Ve pedeset godina - uprkos
nastojanjima jednog sporta koji je svima posluio kao alibi - nikakvo sportsko
obrazovanje, ni kolsko ni narodno, nije ozbiljno razmatrano. ta je bilo sa
sjajnim elanom pionira koji su, ve 1944, rekonstruisali direkciju sportova u
ulici atoden? ta je ostalo od divljenja dostojne akcije pedesetih i ezdesetih
"narod i kultura u korist olimpizma", koja nije naila na oficijelnu i
materijalnu podrku? Naa zemlja, kolevka neoolimpizma, nezahvalna
domovina Kubertena, istie se po odsustvu vaspitanja nae omladine za
sportsku odgovornost."
Ni ovog puta (kao ni u svojoj knjizi "Olimpijski duh Pjera de Kubertena"
i drugim spisima) Iv Pjer Bulonj nije smogao snage da pree Rubikon i ukae
na prave uzroke krize francuskog (Zapadnog) sporta i drutva. Sve
morbidnija realnost "Zapadne demokratije" uporno se sueljava s
romantinim slikama prolosti - bez ikakve vizije budunosti. Praktini
rezultat ovakvih alopojki jeste "rezignirano" skretanje pogleda sa
svakodnevnog ivota i njegovo usmeravanje ka idealizovanoj prolosti koja
postaje projekcija eljenog sveta.
Delei sudbinu kapitalizma, graanska misao postaje i sama rtva
poretka kojeg po svaku cenu nastoji da sauva - koji bespotedno unitava
njene emancipatorske impulse i svodi je na prirepak industrije zabave. Poput
obezlienog i drogiranog sportiste, graanski teoretiari predano sauestvuju
u unitavanju svega onoga to ini conditio sine qua non umnosti, a samim tim
i kritikog uma. Boriti se za kulturu i istovremeno nastojati da se sauvaju
odnosi koji proizvode masovni idiotizam nije samo jalov, ve i poguban posao.
On se svodi na nastojanje, koje dominira u industriji zabave, da se "prevazie"
postojei svet, u kome je ivot sve nepodnoljiviji, tako to e se stvoriti
"novi" svet, koji je paralelan sa postojeim, i koji je zapravo samo surogat
postojeeg sveta. Stvarni svet postaje nuno zlo i kao takav usputno
prebivalite, a "pravi" ivot odvija se u svetu koji je proizvod kapitalistike
industrije zabave. To je "svet sree", "raj na zemlji", svojevrsni "Diznilend" u
kome su oveku pruene mogunosti da (prividno) pronae kompenzaciju za
svoje potisnute i degenerisane potrebe. Graanski teoretiari su na putu da
postanu sastavljai reklamnih poruka za sportski show-business, dakle,
savremeni vaarski doboari. I kapitalizam "jede" svoju (duhovnu) "decu".
Graanska akademska misao se postarala da odnos prema sportu
razbije na odreene discipline da bi se "bolje objasnila" priroda sporta.
Naravno, to je postalo mogue tek onda, kada se sport razvio u kompleksnu i
posebnu drutvenu pojavu. Tako, na primer, razvijena "teorija sporta" postaje
mogua postajanjem sporta oblau u kojoj su se principi takmienja (borbe)i
uinka (rekordomanija) ustoliili u svom "istom" obliku, odnosno, kada je
uoblien njegov institucionalni (normativni, organizacioni, funkcionalni)

48

skelet. "Sociologija sporta" razvija se kao pozitivistika disciplina, osloboena

"vrednosnih predrasuda" (u skladu sa tezom "Sport nema veze sa politikom!"),
koja se bavi "istraivanjem drutvenih injenica". "Istorija sporta" postaje
linearni, to znai neistorijski nain prikazivanja "istorijskog razvoja sporta".
Nastanak i razvoj sporta ne sagledava se u okviru konkretnog istorijskog
totaliteta, ve u kontekstu apstraktnog "razvoja sporta", kao pojave sui
generis, koji se svodi na opisivanje odreenih ("sportskih") fenomena koje
susreemo u prolosti. Na taj nain dolazi se do "injenice" da se razvoj sporta
odvijao u linearnom kontinuitetu, pri emu "vii" oblici sporta neposredno
proistiu iz "niih" (ranijih) oblika (otuda ne iznenauje redovna upotreba
izraza kao to je "obnavljanje antikih olimpijskih igara" i t. sl.). Izvoenjem
sporta iz istorije dolazi do "objektivizacije" i mitologizacije osnovnih
kategorija sporta sa kojima graanska teorija manipulie u nastojanju da
principu takmienja (borbe) i principu uinka pribavi karakter univerzalnosti
i venosti. "Filozofija sporta" postaje filozofsko utemeljenje navedenih
principa na kojima se zasniva kapitalistiko drutvo. Od Platonovog i
Finkovog kosmosa, do Hobsovih i Huizinginih antropolokih razmatranja sve je podreeno dokazivanju nepromenljivosti i venosti kapitalizma.
Pored pomenutih, dolazi do stvaranja novih disciplina ija se
delatnost pre svega svodi na dalje usitnjavanje "polja istraivanja", uz
obavezno formiranje sopstvenog "metoda istraivanja" (da bi se pribavila
legitimnost "naunog"), to vodi ka daljem razgraivanju shvatanja sporta
kao kompleksne i celovite pojave. Parcijalizacija je u slubi funkcionalizma. U
strukturalistikoj varijanti, sport se svodi na "subsistem drutva" (Ginter
Lien, Kurt Vajs), (68) dok se ovek svodi na "sportistu", to znai da dobija
jo jednu drutvenu ulogu koja je uslovljena i uokvirena uspostavljenim
poretkom. Meuljudski odnosi zauvek su zadati strukturom i funkcionalnom
logikom vladajueg poretka. Otuda je osnovna pretpostavka za "zajedniko"
ivljenje potovanje uspostavljenih (zadatih) pravila, a ne potovanje oveka.
Budui da je graanska teorija svela oveka i drutvo na "predmet
istraivanja", jasno je da ovakav pristup samo dograivanje lavirinta u kojem
treba da se izgubi svako nastojanje da se dopre do slobodarske i stvaralake
biti oveka - na kojoj se temelji mogunost (kritiko-menjalakog) odnosa
oveka prema postojeem svetu, odnosno, potreba da stvori humani svet.
U graanskoj teoriji sport se ne shvata kao autentina stvaralaka
(igraka) aktivnost oveka, i u tom smislu kao meuljudski odnos, ve kao
institucija. U svom izvornom smislu sport ne moe da bude oblik
neposrednog stvaranja bratske zajednice slobodnih i jednakih ljudi, dakle
realizacija ideala Francuske graanske revolucije, ve je dizanje ograda
izmeu ljudi koje se ne smeju prekoraiti. "Bratstvo je za anele", tvrdi
Kuberten, svodei oveka na model "graanina" koji najvie odgovara
dresiranoj zveri. Graanska misao je u svom "humanistikom" nadahnuu

49

otila tako daleko, da je krvave borbe u ringu proglasila "plemenitom

vetinom", to znai najviim ljudskim izazovom.
Pokuaji graanskih teoretiara da sve stravinije masakre na
sportskim borilitima opravdaju statistikim podacima o smrtnosti u drugim
drutvenim oblastima, samo pokazuje da sport nije prostor "slobode i sree",
kako to oni tvrde, ve sastavni deo surove svakodnevnice. Ako se ima u vidu
da je osnovni cilj ideologa kapitalizma da sport sauvaju kao sredstvo za
zatitu vladajueg poretka, onda postaje jasnije zbog ega i dalje veliaju
sport: sve vee nasilje i sve vei rizik smrti u sportu "pruaju mogunost" da
se ovek "privikne" na sve vee nasilje i smrt koje vlada u drutvu, odnosno,
sve krvaviji i riskantniji sport je kompenzacija oveku za sve krvaviji i
riskantniji ivot u svetu u kome je sve podreeno sticanju profita.
Gledano sa aspekta onoga to se deava u drutvu i sportu, jasno je da
je graanska kritika sporta, kao i njeni predlozi za promene, samo
"zahvatanje vode reetom" iji krajnji cilj nije obraun s "negativnostima" u
sportu, nego s kritikom milju koja nastoji da se uhvati u kotac sa uzrocima
koji dovode do manipulacije i unitavanja oveka, a to znai zatita
uspostavljenog poretka. Graanska misao postala je sauesnik u unitavanju
sveta.

50

KRITIKA KAPITALIZMA POLAZITE ZA

SLOBODARSKU KRITIKU SPORTA

Za savremeni kapitalizam upotrebljavaju se razni nazivi. Habermas

koristi izraz "kasni", a Vine "organizovani kapitalizam". Imajui u vidu
osnovne tendencije u njegovom razvoju moe se rei da se radi o
destruktivnom kapitalizmu. Od samog nastanka kapitalizma destrukcija je
bila imanentna njegovoj biti, ali je tek sa nastankom "potroakog drutva"
destrukcija postala njegova dominirajua odlika. Ne radi se samo o
sistematskom, ve o definitivnom unitenju ivota na Zemlji.
U sve bespotednijem ekonomskom ratu koji se, na svetskom
prostoru, vodi izmeu najmonijih multinacionalnih koncerna, drutvene
institucije postaju instrument sa kojim se obezbeuje stabilan razvoj
kapitalistikog poretka. Sve se stavlja u igru: itav institucionalni mehanizam
mora da se razvija u skladu sa sve veim zahtevima koji pred njega
postavljaju interesi kapitala. Ne da je politika prestala da na "klasian nain"
bude zavisna od ekonomije, kako to tvrdi Habermas, nego je u potpunosti
podreena logici ekonomskih odnosa (princip efikasnosti, organizacioni
princip itd.) u nastojanju da od drutva stvori proizvodno-potroaki logor u
kome e razmiljanje i ponaanje ljudi u potpunosti biti podreeno
egzistencijalnim interesima kapitala. Drava postaje sredstvo za "uvoenje"
logike bazinih odnosa u drutvo kao vrhovnog principa za organizovanje
drutvenog ivota, tako da "efikasnost" (nekada "pravednost") postaje
osnovno politiko naelo. Umesto da je razum usmeren na stvaranje
drutvenih odnosa u kojima e ovek imati mogunost da bude ovek i da
obezbedi svoju egzistenciju, on postaje produena ruka ekonomske
(profiterske) strategije koja nastoji da sve drutvene odnose i procese
pretvori u segmente sopstvenog razvoja. "Nadgradnja" postaje sredstvo sa
kojim treba postii da duh bazinih odnosa postane pokretaka snaga
ukupnog drutvenog ivota, odnosno, aktivni sudeonik u njegovom
dehumanizovanju. Njena delatnost svodi se, pre svega, na "planiranje
budunosti" kao aktivno sudelovanje u poveavanju izvesnosti preivljavanja
uspostavljenog poretka. "Silaenjem" nadgradnje u bazu krug se zatvorio:
drava postaje totalizujui ratio krupnog kapitala koja treba da izvri
homogenizaciju drutva (pre svega da ouva "socijalni mir") i omogui
stabilan razvoj kapitalizma. Insistiranjem na tezi o "uvoenju elemanata
nadgradnje u bazu" eli se dokazati da je razum nadvladao stihiju, to je tano
ukoliko je re o spreavanju njenog nekontrolisanog razvoja. Zapravo,

51

"razum" je postao oblik u kome se pojavljuju iracionalni procesi destruktivne

kapitalistike reprodukcije.
Glavni oslonac "razuma" postaje instrumentalizovani ratio koji je
sveden na sredstvo za razvoj (nauka, tehnika, organizacija i tsl.) i zatitu
(ekonomska, policijska, ideoloka i drugi oblici represije) vladajueg poretka.
Uspeno je izvrena njegova sterilizacija, to znai da je oien od svih
"vrednosnih predrasuda" postajui slepo i efikasno orue onih koji nastoje da
u potpunosti ovladaju ovekom. Radi se o tzv. "upravljakom umu" koji je
prihvatio moderne oblike tehnolokog planiranja i koji ih, prilagoene i
usavrene, primenjuje u planiranju ponaanja ljudi. U tom smislu, samo
politiko konstituisanje drutva, nain "voenja politike" sve se vie odvaja od
ljudi prihvatajui logiku tehnokratske efikasnosti kao osnov uspostavljanja
"racionalnog" drutvenog poretka. Meutim, nastojati da se sopstveno
drutvo, koje se nalazi u vrtlogu svetskog zbivanja, konstituie na osnovama
"razuma", isto je to i pokuati uvrstiti zidove svoga stana u zgradi koja se
rui. Stabilnost svakog pojedinanog kapitalistikog drutva zavisi od
stabilnosti globalnog kapitalistikog poretka. Ako su njegovi temelji u krizi,
"razumnim" merama, to znai integracijom drutva pod patronatom drave,
kriza se moe samo ublaiti (tzv. "kontrolisana kriza"), ali se ne moe
prevazii. "Racionalna politika" najrazvijenijih kapitalistikig drava svodi se
na izgradnju odbranbenog bedema od koga e se talasi krize odbiti i preliti na
one koji su najmanje sposobni (najnerazvijenije zemlje) da se odupru krizi.
Ono to je najgore, kapitalizam unitava kako osnovne emancipatorske
impulse (prosvetiteljstvo, pre svega) sa kojima je napredno graanstvo
probilo zidove feudalnog drutva, tako i civilizacijske tekovine graanskog
drutva bez kojih nema budunosti. U tome je njegova slinost sa faizmom.
Za razliku od faizma, koji je unitenje humanistikog naslea graanskog
drutva stavio u kontekst unitenja "niih rasa" i stvaranja "ivotnog
prostora" nemakom kapitalu i "arijevskoj nadrasi", kapitalizam unitava
kako narode (svetsku sirotinju ali i bioloku reprodukciju u razvijenim
kapitalistikim zemljama), tako i itav ivotni prostor. Hitlerov faizam imao
je genocidnu prirodu; savremeni kapitalizam ima ekocidnu prirodu. U vezi s
tim, jo jedan "kvalitet" kapitalizma koji ga ini "superiornim" u odnosu
prema prethodnim porecima: da od posledica unitavanja prirode i oveka
stvara osnov za svoj dalji razvoj. Kapitalizam je postao samoreprodukujui
mehanizam destrukcije, ogromna mehanika zver koja prodire prirodu i
oveka, a nazad izbacuje surogate "prirode" i "ljudskog" - i na tome ostvaruje
profit koji dalje razvija njene destruktivne potrebe i mogunosti.
Nauka i tehnika postale su osnovne poluge kapitala za unitavanje
sveta i stvaranje tzv. "tehnike civilizacije". Nije re samo o unitavanju
pomou tehnikih sredstava, ve o tehnizaciji drutvenih institucija,
meuljudskih odnosa, tela oveka... Sve vee pretvaranje prirode u surogat

52

"prirode", sve intenzivnije dehumanizovanje drutva i sve dramatinije

denaturalizovanje oveka neposredna su posledica nastojanja kapitala (u sve
bespotednijem ekonomskom ratu) da ostvari potpuno komercijalizovanje
prirodnog i drutvenog prostora. Teko da se danas moe bezrezervno
podrati optimizam prosvetiteljstva, Marksovo shvatanje da ovek postavlja
pred sebe samo one zadatke koje moe da rei, pogotovu optimizam koji se
zasniva na mitu o "svemoi" nauke i tehnike. Trka za profitima ve je nanela
ivotnoj sredini i oveku nenadoknadive i jo nepredvidive tete. Stvaranjem
"potroakog drutva", to znai prelaskom kapitalizma u fazu "iste"
destrukcije, dolo je do takvog kvalitetnog skoka u unitavanju prirode i
oveanstva, da je i bukvalno dolo do "odbrojavanja" ivotu na Zemlji.
Umesto "odumiranja" (Engels) institucija kapitalistikog drutva, dolazi do
odumiranja ivota. Teza konzervativnih graanskih teoretiara da se istorija
oveanstva zavrava sa kapitalistikim drutvom postaje sve uverljivija.
Ukoliko u tome ne bude spreen, kapitalizam e, ve na poetku treeg
milenijuma, dokrajiti ono to je ostalo od sveta.
Svaki vladajui poredak nastoji da stvori "svog oveka", to znai
takvog graanina (podanika) koji se nee samo ponaati u skladu sa
potrebama poretka, ve i imati o sebi onakvu predstavu kakvu stvara
vladajua ideologija. U vreme prvobitne akumulacije kapitala, radinost,
tedljivost i skromnost u potrebama bile su osnovne odlike "dobrog"
graanina. U dananjem kapitalistikom drutvu takav graanin dobio bi
status najveeg "neprijatelja poretka". U tadanjem drutvu najvei problem
je bio proizvesti; u "potroakom drutvu" najvei problem je prodati. U
nedostatku globalnih ratova (globalnog unitenja), nema potsticaja i prostora
koji bi omoguio obnovu "graditeljske snage" kapitalizma. Sve vea
proizvodnja robe i sve manja mogunost njenog plasmana dovelo je do toga
da se, u razvijenim kapitalistikim zemljama, iri slojevi stanovnitva ukljue
u potronju i na taj nain "uestvuju" u "reavanju" krize hiperprodukcije. Od
nekadanjeg "skromnog" graanina, stvoren je "potroa" ija je glavna
dunost da, u "slobodnom vremenu", to pre potroi ono to je (i to nije)
zaradio, a to znai da uniti to vie robe i na taj nain stvori novi prostor na
tritu. Sve vea agresivnost prosenog (malo)graanina dananjeg
kapitalistikog drutva uslovljena je i time to kapital nastoji da od oveka
stvori potroaa-destruktora razvijanjem njegovih "normalnih" potreba do
patolokog (samodestruktivnog) nivoa, kao i proizvoenjem "novih potreba"
radi proirivanja trita (polja unitavanja). U vreme vladavine hrianstva,
kao i u vreme nastajanja kapitalizma, ljudske potrebe sistematski su
potiskivane ("asketizam" kao najvii vrednosni i ivotni izazov). U dananjem
kapitalistikom drutvu manijakalno-destruktivni hedonizam pretstavlja
spiritus movens drutvenog ivota. Radi se o takvom "pospeivanju
zadovoljavanja potreba" koje vodi ka njihovoj deformaciji i degeneraciji.

53

Brzina i intenzitet "zadovoljavanja potreba" diktirani su potrebama kapitala,

u krajnjem, dinamikom njegovog obrta. Po reima Alana Bluma, autora knjige
"Sumrak amerikog uma", "ivot je pretvoren u neprekidnu, komercijalno
prigotovljenu masturbacionu maineriju". Na delu je genetsko izobliavanje
oveka koje treba da dovede do takvih mutacija koje e omoguiti dobijanje
"idealnog graanina" koji je "prilagoen" zahtevima uspostavljenog poretka
destrukcije. Degenerisane "potrebe" oveka postaju motorna snaga u razvoju
kapitalizma.
Pri tom, sve je vei broj posredovanja u njihovom zadovoljavanju koja,
naravno, imaju prvenstveno komercijalni karakter. Sam nain zadovoljavanja
potreba dobija tehniki karakter to samo ukazuje na injenicu da sam ovek
poima sebe sve vie kao robotizovano, a sve manje kao prirodno i humano
bie. Model "uspenog seksualnog odnosa" tipian je primer kapitalistikog
degenerisanja prirodnih potreba i unitavanja ljudskosti. "Seksualni odnos"
se svodi na tehniku "voenja ljubavi" pri emu telo "patrnera" postaje orue
za izazivanje orgazma - uz upotrebu (posredovanje) sve veeg broja
"pomagala". "Uspeni seks" u "potroakom drutvu" podrazumeva: kupiti
odgovarajua svetla, ogledala, krevet, duek, jastuke, presvlake, prostirke,
zavese, TV, video, kameru za snimanje, porno-filmove, seksi rublje,
odgovarajua pia, specijalnu hranu, posude, muziki stub, ploe, kasete,
odgovarajue kupatilo, pekire, sapune, kozmetiku, klima ureaje, sredstva za
kontracepciju i prirunike za njihovu upotrebu, sredstva za otklanjanje
posledica koje ona izazivaju, seksualna pomagala u vidu proteza i vetakih
penisa (u raznim dimenzijama, bojama i s raznim brzinama), kajie, lance,
lisice, perike, bieve, vetake zube, pumpu za grudi (najnoviji "hit" s obzirom
na sve eu ugradnju vetakih grudi), mera pritiska, slabe i jake droge - i,
naravno, treba kupiti "partnera". Kako je sve siromaniji svet istinske ljubavi i
meuljudskog potovanja, tako je sve bogatiji, od kapitala stvoreni, "svet
seksualne fantazije".
Destruktivni kapitalizam nastoji da, po svom liku, stvori graaninadestruktora. Ono to je najgore, unitavanje (manijakalna potronja) postaje
najvii domet "slobode". Moi ili ne moi kupiti poistoveuje se sa biti ili ne
biti "slobodan". To vie nije Fromovo "imati ili biti", ve unititi ili biti.
Posedovanje je samo prolazna i to sve kraa faza. Insistiranje na sve broj
potronji smanjuje samu vrednost stvari tim pre to one, ubrzo, postaju
predmet masovne potronje - to znai da se smanjuje mogunost afirmacije
posedovanjem. Ono to postaje osnov samodokazivanja nije vie koliina, pa
ni nominalna vrednost posedovanog, ve dinamika konzumerskog aktivizma,
to znai brzina unitavanja jedne i kupovina "nove" robe. Karakteristian
primer je tzv. "moderni image": najvanije je "uvek biti nov", a to znai da
svako "novo" pojavljivanje trai "novu" garderobu i "lice". Unitavanje
"modela" koje sve agresivnijom reklamom, nameu "modni kreatori", postaje

54

duhovno obezlienom malograaninu glavni nain sticanja "drutvenog

prestia".
Nauka i tehnika sve vie postaju instrumenti kapitala za planirano
unitavanje proizvoda u okviru tzv. "planirane potronje". Velike kompanije
imaju posebne pogone koji se "brinu" o tome da proizvodi ne traju due nego
to je to planirano - da bi primorali graane da kupe novi proizvod. Nekada je
"dugotrajnost" bila najznaajnija odlika kvaliteta proizvoda. Danas
kapitalistiki koncerni nastoje da to vie skrate rok trajanja proizvoda i da
namame kupca primamljivim izgledom robe (pakovanje esto vie vredi od
samog proizvoda), funkcionalnou i, naravno, "dobrom reklamom" koja,
posredstvom TV spotova, postaje spektakularna prevara. Odavno je stvoren
ilet sa kojim se ovek moe bezbroj puta obrijati, ali njega nema u prodaji,
kao i stotine lekova, koji bi izleili ili spasili ivot hiljadama bolesne dece, a
koji su zabravljeni u sefovima farmaceutskih kompanija, jer bi se njihovom
upotrebom kod mnogih bolesti radikalno skratilo vreme izleenja, to znai
da bi se smanjio profit. Sve vie proizvoda se prodaje u "kompakt" sastavu:
kvar u najmanjem segmentu primorava oveka da kupi itav deo. Tendencija
je da se proizvodi izrauju od takvog materijala (pre svega plastike) da se
uopte ne mogu popraviti. Poreski sistem, itav privredni mehanizam na sve
mogue naine nastoji da natera oveka da se to intenzivnije ukljui i
potroako ludilo i na taj nain omogui dalji razvoj kapitalizma. "Uniti!"postaje kategoriki imperativ "potroakog drutva".
Ovi procesi ukazuju na pravu prirodu jednog od osnovnih
legitimiuih principa kapitalizma: "Konkurencija raa kvalitet!". Pokazalo se
da kapitalizam prihvata samo onu konkurenciju iji je rezultat profit, a ne
zadovoljavanje ljudskih potreba. Umesto upotrebne, prometna vrednost
postaje kriterijum za odredjivanje "kvaliteta" robe. Umesto "slobodne
konkurencije" liberalnog kapitalizma, uspostavljena je dirigovana
konkurencija u kojoj dominiraju strateki interesi najmonijih
multinacionalnih koncerna. Oni odreuju "pravila igre" bespotedno se
obraunavajui (ekonomskim ucenama i drugim mafijakim sredstvima) sa
svima onima koji ih kre. Sam kapitalistiki sistem, u toku svog razvoja, ukida
konkurenciju izmeu individua i uspostavlja dominaciju kao osnovni
egzistencijalni princip. Ne "Konkurencija raa kvalitet!", ve "Uniti
konkurenciju!" i "Velika riba prodire malu ribu!" postaju glavni borbeni
poklii dananjeg kapitalizma. Kapitalistike imperije prodiru jedna drugu,
narode, kontinente... Sve je manji prostor na kome moe da izraste "lina
inicijativa", temeljni legitimiui princip "pravog" kapitalizma. ovek je u
potpunosti podreen "vioj sili" koja je otelotvorena u depersonalizovanim i
birokratizovanim mamutskim korporacijama. Ogromne investicije, planiranje
"budunosti" (opstanka), "osvajanje trita" - iza svega stoje "timovi" i
"organizacija".

55

Destruktivni kapitalizam ne reprodukuje samo socijalnodarvinistiku logiku, ve stvara uslove koji njenu realizaciju ine neizbenom.
Bespotedni odnos kapitala prema ivotnoj sredini i ljudskoj egzistenciji
generator je bespotednog odnosa oveka prema oveku. Gonjen ekocidnom
pomamom kapitala proseni malograanin Zapada ima sve manje sluha za
patnju i "ljudska prava" drugih naroda. Ekocidni odnos kapitalistikog
sistema prema prirodi proizvodi genocidni odnos najmonijih kapitalistikih
drutava prema svetskoj sirotinji. Upravo oni koji stotinama puta premauju
potronju koju ostvaruje proseni graanin nerazvijenog sveta; oni koji na
svoje "kune ljubimce" potroe daleko vie hrane i energije nego to potroe
milijarde ljudi u zemljama "treeg sveta"; oni koji su ve stotinama godina
najvei zagaivai planete (posebno okeana koji mogu da hrane desetine
milijardi ljudi) i koji su na njenom sistematskom unitavanju i istrebljivanju
"primitivnih naroda" gradili svoj "progres" - seju strah od "ugroenosti
planete zbog prenaseljenosti"; oni koji svake godine ulau stotine miliona
dolara u spaljivanje brda hrane, dok milioni dece irom sveta umiru od gladi;
koji daju milijarde dolara svojim farmerima da smanje proizvodnju; koji
raspiruju potroaku euforiju u svojim sredinama i blokiraju proizvodnju
hrane u nerazvijenim zemljama da bi ih naterali da kupuju njihove vikove
ita, i da bi im jo vie zategli oko vrata duniku omu - najgrlatiji su
zagovornici "novih" genocidnih teorija. Teza o "prenaseljenosti planete"
postaje nain da se pribavi legitimnost upotrebi genocidnih (ekonomskih,
vojnih, politikih) sredstava kao "iznuene mere" za "regulisanje problema
prevelikog nataliteta" u nerazvijenim zemljama, iako je jasno da je ekonomski
i kulturni razvoj osnovna pretpostavka za uspeno planiranje porodice. A to je
ono to nosioci "novog svetskog poretka" po svaku cenu nastoje da spree.
Kapitalistiki mediji danima izvetavaju o spaavanju nasukanog kita, uta se
ulau milioni dolara - da bi se impresionirala svetska javnost "brigom za ivi
svet" - ali im ne pada na pamet da pokau stravine razmere bede i sirotinje u
zemljama "treeg sveta", to je neposredna posledica pljake kojoj su te
zemlje, od strane meunarodnog kapitala, izloene. Te scene "nisu
interesantne" za njihove gledaoce. I to je tano. Nakljukani i idiotizovani
malograanin "slobodnog sveta" ne eli da zna kakve posledice izaziva
njegova nezajaljiva glad za troenjem i unitavanjem, isto onako kao to
proseni nemaki malograanin nije eleo (a ni sada ne eli) da zna o
stravinim zloinima koje je, u Drugom svetskom ratu, inila nemaka
soldateska, pogotovu za "logore smrti" u kojima su na monstruozni nain
ubijeni milioni dece, ena, starih... Tragina je istina da je i za dananjeg
nemakog malograanina Hitler napravio samo jednu greku: nije pobedio. A
to shvatanje nije zaostatak prolosti, ve je proizvod razvoja kapitalizma koji
je do te mere osiromaio i unitio prirodnu sredinu u Nemakoj da se ideja o
osvajanju "ivotnog prostora" (Lebensraum) sve dramatinije namee kao

56

osnovno egzistencijalno pitanje. Ekocidni kapital je taj koji oivljava

nacistike aveti prolosti gurajui im nanovo u ruke nemaku mlade koja,
idiotizovana "koka-kola kulturom" i zaslepljena potroakim fanatizmom,
ponovo treba da poslui kao orue za unitavanje "niih rasa", ili kako to voli
da kae dananja desniarska propaganda Zapada, "naroda bez kulture" (a to
su svi oni narodi koji stoje na putu ostvarivanja neo-kolonijalnih interesa
Zapada).
Ne treba zaboraviti da se razvoj kapitalizma na Zapadu zasniva na
jednom od najmonstruoznijih zloina koji je uinjen u istoriji - na
istrebljivanju severnoamerikih Indijanaca. Nije sam zloin taj koji upuuje na
prirodu kapitalistikog poretka, ve to to je kapital od unitenja Indijanaca
napravio "biznis" vredan desetine milijardi dolara. Nije bilo dovoljno to to su
na najsvirepiji nain uniteni severnoameriki starosedeoci, to im je oteta
zemlja, ve su, svedeni na "gnusne ubice", postali "zvezde" holivudske filmske
industrije. Za milione mladih irom sveta Indijanci, rtve najveeg genocida u
istoriji, postali su simboli zla, dok su oni koji su poklali na stotine hiljada
indijanske dece postali olienje hrabrosti i dobrote. Unitenje Indijanaca
simbolino je unitenje ivota u kome je ovek bio u jedinstvu sa prirodom.
"Heroji" "Divljeg Zapada", poput Bufala Bila, samo su otelotvorenje ekocidnog
i patolokog duha kapitalizma: monstruozno ubijanje bizona postaje
legendarna "zabava" koja e postati duhovni vodi generacijama mladih u
SAD i Evropi.
to se tie mita o "slobodnim glasilima" i "demokratskoj javnosti" na
Zapadu on je, pogotovu nakon izbijanja graanskog rata na prostorima
nekadanje Jugoslavije, konano mrtav. Pokazalo se u kojoj meri je
jedinstvena propagandna mainerija Zapada kada je re o zatiti stratekih
interesa Zapadnih drava. Nauno voenom i do tehnikog savrenstva
izvedenom propagandom i bukvalno preko noi se stvara takvo raspoloenje
u javnosti da se istrebljivanje itavih naroda moe prihvatiti kao "opravdano"
delo. Oigledno je da kapital i vladajui politiki centri moi raspolau sa
takvim tehnikim sredstvima i imaju takav (dominirajui) poloaj da su u
stanju da u toku par sati uspostave potpunu kontrolu nad javnim medijima i
na taj nain presudno utiu na formiranje javnog mnenja. Umesto da je
"razvoj demokratije" na Zapadu doveo do toga da graanin ima sve vee
mogunosti za samostalno stvaranje sudova i donoenje odluka, njegovo
miljenje o bitnim pitanjima njegove (ljudske) egzistencije sve je vie
proizvod bezobzirne manipulacije najveih informacionih centara,
svojevrsnih fabrika lai i poluistina, koje su u rukama kapitala i vladajue
politike "elite". Da stvar bude gora, zahvaljujui novim tehnikim
(satelitskim) mogunostima, najmonije kapitalistike i politike grupacije su
uspostavile globalni monopol nad informacijama. Radi se o borbi za
ovladavanje svetskim javnim mnenjem. "Zapadna demokratija" je na putu da

57

prevazie praksu najgorih totalitarnih reima. U svetlu ovih tendencija, i

najmranije Orvelove slutnje izgledaju kao bezazlena pria za decu.
Unitenje uma pretstavlja jednu od osnovnih pretpostavki za dalji
razvoj kapitalizma. Da bi se od oveka stvorio odgovarajui mehanizam za
unitavanje robe, neophodno je uspostaviti neposrednu kontrolu nad
njegovim potrebama. Unitavanje moi oveka da prosuuje o svojim
potrebama, to znai mogunosti kritikog odnosa prema onome to mu se
"nudi" (u krajnjem, prema uspostavljenom svetu), egzistencijalni je imperativ
kapitalizmu. Radi se, zapravo, o konanom uklanjaju "slobode izbora",
kamena temeljca "Zapadne demokratije". Posledice su sve vidljivije. Nakon
toliko godina ivljenja u kapitalistikoj civilizaciji i nakon takvog "progresa"
koji je u njoj ostvaren, sve vei broj ljudi (mladi pogotovu) postaje rtva
najmranijih ideologija koje po svojoj morbidnosti prevazilaze sve to je do
sada vieno u istoriji. Samo u Sjedinjenim Amerikim Dravama deluje vie
od tri hiljade "satanistikih", i njima slinih, sekti to je neposredna posledica
nemilosrdnog unitavanja duhovnog integriteta ljudi. "Potroako drutvo"
baca oveka u provaliju duhovnog beznaa gde ga doekuju sile mraka koje
mu nude "zadovoljenje potreba" koristei se sredstvima manipulacije kojim
kapital od njega stvara sumanutog "potroaa". Za oveka izgubljenog u
mraku i lomaa je izvor svetlosti i putokaz.
Svi oni simboli putem kojih je ovek nekada mogao da prepozna svoj
ljudski lik i da dopre, makar i delimino, do svoje ljudskosti, unakaeni su od
strane kapitalistike propagandne mainerije. Reklamna poruka: "Koka-kola,
to je ono pravo!", dobija status najvieg filozofskog stava; odseena svinjska
glava se smeje mamei oveka da kupi delove njenog tela; WC olje se
reklamiraju uz taktove najviih umetnikih ostvarenja; ampionski sportski
timovi postaju reklamni panoi za proizvoae duvana; najvei umetnici bivaju
iskorieni kao sredstvo za saoptavanje reklamnih poruka; deca su od
najmanjeg uzrasta izloena najodvratnijim oblicima manipulacije... Sve ono
to ima ili moe da ima kulturnu (ljudsku) vrednost izloeno je destruktivnoj
kapitalistikoj pomami. Privatizujui javna medija kapital nudi graanima
"demokratiju" u obliku "sobe sa krivim ogledalima": u jednom ogledalu, ovek
vidi "sebe" u obliku sumanutog "potroaa"; u drugom, u obliku podivljalog
"gledaoca"; u treem, kao manijakalnog "ubicu"; u etvrtom, kao
robotizovanog "ampiona"... ini se sve da se sprei da ovek ugleda svoj
istinski, slobodarsko-stvaralaki lik.
Kapitalizam proizvodi svoje estetske uzore. Tipian primer je "model
manekenke". Ne samo to je oveije telo svedeno na pokretni iviluk, ve je i
sam duhovni izraz oveka podreen "stilu" koji se reklamira. ena poput
prostitutke iznajmljuje svoje telo dobijajui status "ive lutke" - jo jedan
oblik "emancipacije" koji kapitalizam nudi eni. I model body-builder-a

58

pretstavlja transparentni oblik savremene estetike. Ljudi svedeni na nauljene

bifteke postaju najvisi izazov za milione mladih irom sveta.
Bespotedno razaranje drutvenog tkiva, a time i bioloke
reprodukcije drutva, jo je jedna bitna karakteristika dananjeg kapitalizma.
Sve vei broj ljudi ivi samo (u velikim gradovima najrazvijenijih zapadnoevropskih zemalja skoro polovina graana ivi u "domainstvu sa jednim
lanom"), dok oseanje usamljenosti poprima razmere epidemije
(neposredna posledica su samoubistva, alkoholizam, narkomanija,
depresivnost, agresija...). Tano je da je dolo do skraivanja radnog dana, ali
je istovremeno poveana potreba za "mobilnom" radnom snagom, to znai
da prednost u zapoljavanju imaju osobe koje su u stanju da u svakom
trenutku budu na raspolaganju svojim gazdama. A to su oni koji su
"osloboeni" svih drutvenih, pogotovu porodinih obaveza. Samo u toku
poslednjih godina u Nemakoj se podvrglo "dobrovoljnoj" sterilizaciji vie od
10 000 ena da bi "stekle poverenje poslodavaca" - i dobile posao. Zvanina
duina radnog vremena sve je vie neobavezna forma. Kapital trai "celog"
oveka koji e da "ivi za posao". Podreivanje celokupnog ivota sve veoj
dinamici obrta kapitala jedan je od osnovnih uzroka dramatinog pada
nataliteta u razvijenim kapitalistikim zemljama. Ukoliko se ovaj proces
nastavi, evropske nacije e u toku XXI veka da izumru.
Kapitalizam i sa zdravstvenog aspekta stvara bolesno drutvo. Sve
vei broj ena je sterilno, a sve vei broj dece raa se sa uroenim manama.
Zagaena ivotna sredina, zatrovana hrana, sve bri tempo ivota i sve
neizvesnija egzistencija koja neprestano dri oveka u stanju stresa - dovode
do sve teih telesnih i mentalnih oteenja. Produavanje ivotnog veka
postie se sve intenzivnijem medicinskim tretmanima. Od najmanjeg uzrasta
ovek postaje pacijent i manijakalni guta tableta. Sve vei deo "slobodnog
vremena" troi se na "ouvanje forme" i "izgleda". Medicina se ne bori za
zdravog oveka (preventiva), nego za profitabilnog pacijenta. Vie od 60%
operacija vri se zbog novca. Zlatno pravilo amerike hirurgije glasi: "to je
vei rez, vee su i pare!" Jedan od najunosnijih poslova postaje presaivanje
organa. Najeminentnije medicinske ustanove Zapada stvaraju "banke ljudskih
organa" koji se "nabavljaju" na "crnom tritu". Organi se po pravilu
"dobijaju" iz siromanih zemalja. Hiljade brazilskih deaka i devojica
iskasapljeno je i u delovima razaslato po evropskim i amerikim klinikama.
Trgovina ljudskim organima postala je jedan od najunosnijih i
najekspanzivnijih "poslova" dananjice. Kapitalizam nastoji da pokida veze
oveka sa prirodom, odnosno, da uniti prirodne potrebe i prirodne
odbranbene mehanizme oveka da bi ga u potpunosti uinio zavisnim od
"tehnolokih inovacija" i "naunog progresa". On nastoji da od oveka stvori
invalida kome treba sve vei broj tehnikih "pomagala" - koja donose sve vei
profit i obezbeuju "budunost" kapitalizmu.

59

Kada je re o porodici, kapital unitava bioloku vezu izmeu roditelja

i dece. Tanije, u sve veem broju sluajeva ne moe se govoriti o roditeljima
budui da se oinstvo, kao i materinstvo, stie robno-novanom operacijom:
osoba koja pretenduje da postane "otac" kupi na tritu "materijal" od kojeg
se "dobijaju deca" (uz obaveznu "garanciju o kvalitetu robe"), iznajmi
(najee preko oglasa) matericu i za devet meseci "dobije" dete.
Tradicionalni odnosi u porodici unitavaju se i promenom pola roditelja, kao i
ostalih ukuana. Zahvaljujui "napretku" medicine, hirurkom intervencijom
majka postaje mukarac, a otac ena; brat postaje devojka, a sestra deak.
Istovremeno, "maginim skalpelom" baba dobija izgled erke, ova izgled
unuke, a unuka izgled prababe - iz mlaih dana. "Progresu" nikad kraja.
Uskoro e medicina biti u stanju da oveku, koji se "osea kao pas" prui
mogunost da izgleda kao pas (ili kao konj, svinja, nosorog...). To e biti jedan
od najviih dometa "slobode" koji e kapitalizam, jezdei na valu naunog i
tehnolokog "progresa", pruiti svojim graanima. A koje se tu samo
mogunosti otvaraju... Zamislimo ragbi-susret izmeu ljudi-buldoga i ljudiveprova: kakav "spektakl"!
Mit o "svemoi nauke i tehnike" je omiljeno sredstvo sa kojim
glasnogovornici kapitalizma nastoje da ouvaju, ve prilino poljuljanu, veru
u "progresivnu snagu" kapitalizma. Poput Hitlerove propagandne mainerije
u vreme agonije nacistikog reima, dananja propagandna mainerija
kapitalizma nastoji da uveri svet da e nauna i tehnoloka "uda" spasiti
kapitalizam (svet) od propasti. Do jue su nuklearne elektrane bile simbol
"progresa". Danas su, kao aveti smrti, postale simbol destruktivne prirode
kapitalizma. Sablasni tovari krue "slobodnim svetom", preko 100 000
kontejnera punih najotrovnijeg nuklearnog otpada do sada su baena u
okeane. Planeta se zagreva, otopljavaju se lednici, raste nivo mora, nestaje
ozonski omota, klima se menja, zemljite je sve zagaenije, ume umiru,
pijaa voda postaje "strateka sirovina"... Pokazalo se da su i najstranije
prirodne katastrofe samo bezazlene pojave u poreenju sa ekocidnim
terorizmom kojem je priroda od strane kapitala svakodnevno izloena. Moe
se bez preterivanja zakljuiti da kapitalizam, postajui poredak destrukcije,
ne pada samo ispod svih civilizacijskih, ve i prirodnih oblika egzistencije.
Kada se imaju u vidu razmere unitenja do kojih e doi daljim razvojem
kapitalizma, i najprimitivniji oblici ivota superiorni su u odnosu prema
njemu.
U nastojanju da sprei oveka da se suoi s katastrofalnim
posledicama uspostavljenog razvoja, kapitalizam nastoji da uniti kritikovizionarsku svest. Razvijajui "industriju zabave", kapital pokuava da odvue
panju ljudi od bitnih, egzistencijalnih pitanja, istvoremeno dajui
marginalnim pojavama "spektakularnu" i sudbinsku dimenziju. Sa razvojem
krize egzistencije, zabavljaki mediji sve agresivnijim nastupom nastoje da

60

odre oveka u "dobrom raspoloenju" (po principu "Don't worry, be happy!"),

da bi ga spreili da na ljudski nain doivi svoje ljudsko bivstvovanje, da se
suoi sa svojom nesreom ("U mehanizam vladavine spada to da se zabrani
spoznaja patnje koju ona proizvodi..." - Adorno) i potrai naine da se izbavi iz
nje. Radi se o "Sindromu Titanik": brod tone - muzika je sve jaa. Javni mediji
nastoje, ne birajui sredstva, da zagnjure oveka u barutinu "koka-kola
kulture", jer tek kada ovek postavi pitanje o budunosti sveta, kada postane
svestan posledica daljeg razvoja kapitalizma, razmera unitenja koje je
neminovno ako se nastavi istim putem - postaje jasna sva pogubnost
uspostavljenog "progresa". Nije sluajno to su novi narataji, po prvi put u
istoriji, loije obrazovani nego njihovi roditelji. U najrazvijenijoj
kapitalistikoj zemlji sveta, SAD, ve je preko sedamdeset miliona ljudi
nepismeno. Istovremno, sve nehumaniji i agresivniji reklamni spotovi postaju
osnovna "duhovna hrana" oveku. "Proseni" graanin SAD dnevno "primi"
preko 3 000 reklamnih poruka. kolski sistem, kao obrazovna institucija, u
sve dubljoj je krizi. Ugroeno je celokupno kulturno naslee Zapadne
civilizacije, kao i humanistika dostignua drugih civilizacija. U pitanju je
razvoj koji diktira destruktivni kapital da bi duhovni (obrazovni) nivo
graanina prilagodio svojim egzistencijalnim interesima i predupredio razvoj
kritikog uma koji je svestan kako pogubnosti kapitalizma, tako i novih
mogunosti razvoja koje su, u okrilju kapitalistikog drutva, ve stvorene.
Radi se, naime, o tome da je ovek do te mere razvio proizvodne snage i u toj
meri postao sposoban (struan) da u svoje ruke uzme ne samo upravljanje
procesima proizvodnje, ve i upravljanje ukupnom drutvenom
egzistencijom, da konano oslobaanje oveka od tlaenja i egzistencijalne
neizvesnosti nije vie utopistika matarija, nego realna (utopijska)
mogunost. Osnovni cilj kapitalistike industrije zaglupljivanja je da sprei da
se uspostavi delatno-menjalaka korelacija izmeu uspostavljenog naunog i
tehnolokog razvoja i nastojanja oveka da ih usmeri na zadovoljenje
njegovih istinskih potreba i obezbeivanju izvesnije budunosti. Sve
bespotedniji nasrtaji kapitalistikih medija na kritiki um odgovor je
kapitalizma na sve veu pusto koju stvara, odnosno, na sve veu mogunost
da ovek iskorai iz kapitalistike civilizacije u civilizaciju slobode. Mafijaki
gangovi, "kraljevi" podzemlja, voe "satanistikih" sekti i faistikih klanova,
vlasnici "industrije zabave" (u koju spada i sport), prodavci droge - svi oni
koji uestvuju u unitavanju uma koji je u stanju da se suelji s uspostavljenim
procesima destrukcije "prirodni" su saveznici kapitalizma. "Totalna
mobilizacija drutva protiv konanog pojedinevog osloboenja, koja ini
povijesni sadraj sadanjeg razdoblja, pokazuje koliko je mogunost ovoga
osloboenja zbiljska." - zavrne su rei "Epiloga" koji e Markuze 1954
napisati za svoje kapitalno delo "Um i revolucija".

61

SPORT I KULTURA

Od svog nastanka sport se formirao u suprotnosti s humanistikim

tradicijama graanske kulture (prosvetiteljstvo, izvorni principi Francuske
graanske revolucije, filantropski pokret, emancipatorsko naslee
hrianstva, nacionalne kulture...) Jo je francuski lekar Filip Tisije, u vreme
formiranja sporta kao institucije, u sportu video "muskularni primitivizam" i
obraun s duhovnim tradicijama Zapada. Sport je obraun s emancipatorskim
telesnim aktivizmom koji je, nadahnut prosvetiteljstvom (Fit, Pestaloci, Guc
Muc, Jan...), uestvovao u razbijajnju bedema feudalnog i u stvaranju
modernog (graanskog) drutva. Stvaranjem sporta izvrena je represivna
institucionalizacija slobodnog telesnog aktivizma graana: sport postaje
instrument za integraciju ljudi u vladajui poredak. Umesto slobodne
individue, "dobija se" lojalni i upotrebljivi "graanin"; umesto klasne
integracije, uspostavlja se tzv. "nad-klasna", odnosno "nacionalna" integracija;
umesto sredstva za afirmaciju nacionalnih kultura, za borbu za slobodu
(radnika, porobljenih naroda, ena), za razvoj individualnih ljudskih moi "slobodni" telesni aktivizam u obliku sporta postaje poprite sukoba izmeu
najmonijih kapitalistikih korporacija i sredstvo za porobljavanje sveta.
Sport "brie razlike" izmeu ljudi tako to unitava ljudsko.
Zemlje koje su "zakasnile" u istorijskom razvoju prihvatile su sport
kao jednu od mogunosti za preskakanje jaza koji ih je delio od razvijenog
kapitalistikog sveta, odnosno, za ukljuivanje u "modernu" (graansku)
civilizaciju". Razvojem kapitalistikih odnosa svojine na selu, raspadom
tradicionalnih oblika drutvenog organizovanja, razvojem zanatstva,
industrije, trgovine, razvojem gradova i stvaranjem sve brojnije najamne
radne snage koju je trebalo drati u pokornosti i van radnog vremena;
nastojanje da se homogenizuje drutva na nacionalnoj osnovi (usmeravanje
radnitva sa polja klasne borbe na polje "borbe za nacionalne interese" pod
patronatom buroazije i u liku vojnih struktura) - dovelo je do odumiranja
tradicionalnih oblika slobodnog telesnog aktivizma (seoske sveanosti i dr.) i
razvoja sporta i u tim zemljama.
Posredstvom mehanizma kvantifikovanja (na osnovu zadatih, od
oveka otuenih mernih kriterijuma) osnovni oblici slobodnog telesnog

62

aktivizma, do ijeg se pravog smisla kao ljudske delatnosti moe doi samo u
okviru konkretnih kultura u kojem su nastali, svedeni su na sportske
discipline. Izvrena je uravnilovka na temelju "objektivnih" kriterijuma, to
je dovelo do toga da one izgube svoju prirodnost, kulturnu vrednost, kao i
osobenost individualnog ljudskog izraza. Kvalitet prirodnog, kulturnog i
individualno-ljudskog izgubio se u kvantitativnom sravnjivanju. Umesto da
izraavaju svoju ivotnost kao prirodna bia, da budu pretstavnici svojih
kultura i da ispoljavaju svoje specificno-ljudske, to znai stvaralake
(duhovne) moi, ljudi, u obliku "sportiste", postaju denaturalizovani i
dehumanizovani jurinici politikih centara moi i reklamni panoi monih
kapitalistikih firmi. Pobede i rekordi izraz su degeneracije izvornih
prirodnih, kulturnih i individualnih potreba, i degradacije oveka na orue za
postizanje politikih ciljeva i profita. Umesto trijumfa duhovnog bogatstva
raznih kultura, na sportskim borilitima trujumfuje kolonijalni i destruktivni
duh kapitalistikog "internacionalizma". Umesto igrake, sport je postao
simbol tehnike civilizacije. "Savreni rad maine" je onaj mimetiki impuls
koji budi estetsko nadahnue kod sportiste. Sport nije samo iskorak iz
kulture, ve i iskorak iz ivota (ivog sveta).
to se tie agonalnog karaktera sporta, on se ne oslanja na
slobodarske tradicije (sadrane u narodnim kulturama), ve na osvajakotlaiteljske tradicije (sadrane u "vitekim" turnirima). U njemu ne vlada
prometejski, ve olimpijski duh. Sport je ritualno iskazivanje pokornosti
boanstvima koja vladaju svetom. Mogua je borba izmeu ljudi, po pravilima
koja su otelotvorenje vladajueg duha, ali ne i za promenu vladajueg poretka.
U njemu nema borbe izmeu dobra i zla, to znai da je iz sporta izbaen
osnovni humanistiki (slobodarski) naboj bez kojeg nema civilizacije.
Takozvani "igraki sportovi", koji su stvoreni u novom dobu, po
pravilu su surogat-proizvodi koji u istom obliku otelotvoruju osnovne
principe kapitalizma: princip konkurencije i princip kvantitativno merljivog
uinka. To je osnov i okvir u kojem elementi "sportske igre" (kao to je to, na
primer, dribling, dodavanje i dr.) dobijaju svoj smisao. Dinamiku njihovih
promena (pre svega pravila po kojima se igra, zatim gladijatorski duh,
telesnost...) ne uslovljavaju prirodne, kulturne ili individualne potrebe aktera,
ve bi kapitalizma koji nastoji da od njih napravi to atraktivniji showbussines.
U sportu je sve manje samoinicijativnosti, spontanosti, matovitosti,
kreativnosti, intuicije... U individualnim sportovima ovek je postao orue sa
kojim se postiu "vrhunski rezultati"; u kolektivnim sportovima ovek postaje
toki u timu koji nastoji da funkcionie kao "savreni mehanizam". Od igraa
se ne trai da igra, nego da "dobro obavi posao", to znai da uspeno izvri
zadatak koji mu je dodeljen. Na rang-listi trenera, putem koje se odreuje
"vrednost" igraa, spremnost igraa da se podredi "igri tima" ("koncepciji"),

63

to znai da bespogovorno nastoji da ostvari "trenerove zamisli", ubedljivo je

na prvom mestu. "Posluni igra" koji "vredno radi i ne fantazira mnogo"
pretstavlja prototip "dobrog momka". ovek koji na terenu nastoji da
realizuje svoju igraku (stvaralaku) individualnost, to znai da ima "svoje
zamisli", dobija status "neprijatelja" koji "unitava igru tima". Istovremeno,
sportista mora aktivno da uestvuje u sve stravinijem unitavanju
sopstvenog organizma. Umesto svesti slobodne individue, sportisti se i
bukvalno usauje fanatina svest koja je spremna da natera organizam na
samounitenje da bi se postigao traeni rezultat. Unitavanje tela i uma
pretpostavlja unitenje kako mogunosti kritikog rasuivanja, tako i
ljudskog dostojanstva.
Kako je sport, politizovanjem i komercijalizovanjem, postajao antikultura, tako su gospodari sporta agresivnije nastojali da sportske priredbe
uviju u plat "kulture" i na taj nain dokau da sport, kao simbolini izraz
osnovnih vrednosti kapitalizma, spada u "vrhunske domete kulture".
"Kulturni program", koji po pravilu prati otvaranje olimpijskih igara i u koji se
ulau ogromne sume i koristi najsavremenija tehnika, nije drugo nego
"grandiozni" izraz megalomanskog primitivizma njihovih organizatora.
Komercijalizovanjem kulture i razvojem potroakog drutva kultura
je postala masovna konzumerska roba. Kvalitet je podreen kvantitetu, sto
znai sticanju to vee dobiti u to kraem vremenu. Neminovna posledica je
pad kvaliteta proizvoda, to se neposredno odraava na pad kulturnog nivoa
konzumenata to, opet, ima povratno dejstvo na proizvodnju - i tako u krug.
Kultura biva pretvorena u "zabavljaku robu" najnieg ranga. Tome doprinosi
sve bri tempo ivota i njegova trivijalizacija. Nema se ni vremena ni "sluha"
za dela koja zahtevaju ozbiljniji mentalni napor i koja sueljavaju ljude s
besmislenim ivotom. ovek se ne pojavljuje kao stvaralac, ve kao objekat
"kulture" koja se svodi na represiju nad istinskim ljudskim potrebama.
Kultura nije otvaranje prostora slobode, nego normativni kavez u kojem
vladajua ideologija (poredak) "dri pod kontrolom ivotinjsku prirodu
oveka". Istovremeno, unitava se individualnost budui da se vri unifikacija
oveka na antropolokom i na kulturolokom nivou (kultura kao zadata i od
oveka otuena normativna sfera). Postajanje oveka "kulturnim biem"
svodi se na sauestvovanje oveka u obraunu s njegovim autentinim
potrebama i individualnim osobenostima i sposobnostima.
U dananjem sportu u potpunosti je realizovano nastojanje kapitala,
koje je sve dominantnije i u drugim drutvenim oblastima, da uniti
(istorijske) korene istinske kulture i da stvori surogat "kulture" koja e biti
orue kapitala za nametanje oveku surogat "potreba". Kao rezultat sve
bespotednijeg ekonomskog rata, kapital ne nastoji samo da kulturu svede na
svoj reklamni program, ve da svest oveka, njegovo ponaanje, meuljudske
odnose, praktino itav drutveni ivot podredi svojim interesima. Radi se o

64

stvaranju surogat ivota kojem odgovara "potroaka kultura ivljenja",

"novi" oblik paganizma koji se svodi na velianje surogat ivota ("Koka-kola je
ono pravo!"). Sport postaje spektakularni oblik oboavanja surogat ivota.
Za razliku od drugih oblasti koje "pokrivaju" tzv. "slobodno vreme",
kao to su to muzika, pozorite i drugi segmenti onoga to se naziva
"kulturnom sferom", u kojima postoji mogunost za kritiko sueljavanje s
postojeim svetom i za stvaranje ideje o humanom svetu sport, kao institucija,
je otelotvorenje i slavljenje uspostavljenog sveta i obraun s idejom
budunosti. To je sutina toliko isticane teze o "apolitinosti" sporta, iju su
najvatreniji zagovornici oduvek bili oni koji vladaju svetom. U vezi sa tim,
uveno olimpijsko geslo "Vano je uestvovati!" (koje se pripisuje Kubertenu),
zapravo znai da je osnovni smisao sporta u tome da izvri duhovnu
integraciju sveta ("vladati u glavama", osnovno geslo Kubertenove "utilitarne
pedagogije") pod okriljem vrednosti koje vladaju u kapitalistikom svetu.
Moderni olimpizam, kao kruna svetskog sportskog pokreta, u svojoj biti je
(moderni) paganizam, to znai velianje postojeeg sveta. Filozofsko okrilje
modernog sporta je pozitivizam (radikalni obraun s kritikim umom) koji,
kako je to Markuze pokazao, od Ogista Konta vodi do faizma. Na toj
autoritarnoj duhovnoj i politikoj matrici razvijao se olimpijski (sportski)
pokret. Poput antikog olimpizma, ni on nije okrenut prema budunosti, ve
ka ouvanju postojeeg sveta uz pomo romantizovanih mitova iz prolosti sa
kojima se taj svet moe uveliati. Otuda ne udi da je sport jedan od najjaih
bastiona konzervativizma. Od vodeih linosti meunarodnog sporta do
trenera i ubedljive veine sportista, praktino, itav "sportski pogon"
neraskidivo je vezan za kapitalistiki poredak. Sportista-najamnik je po
prirodi svoje delatnosti reklamni agent kapitalizma i kao takav je "prirodni"
saveznik kapitala i otuenih centara politike moi. Istovremeno, samo uz
njihovu "pomo", budui da je ceo ivot podredio sportu, moe da se
domogne vladajuih vrednosti i obezbedi egzistenciju. Oni koji se bore za
ukidanje kapitalizma, a to znai sporta, za njega su smrtni neprijatelji.
Huizingina kritika sporta
"Homo ludens" Johana Huizinge je nezaobilazni materijal kada je re o
odnosu sporta i kulture. O prirodi Huizinginog homo ludensa bie drugom
prilikom vie rei. Ovde emo se zadrati na onom delu njegove rasprave koja
se neposredno odnosi na sport. Huizinga: "U poslednjoj etvrtini
devetnaestog stoljea sport se razvija u smislu sve ozbiljnijeg shvaanja igre.
Razrauju se sve stroa pravila sa sve veim brojem pojedinosti. Trae se
vea dostignua. (...) No, sve veim sistematiziranjem i discipliniranjem igre

65

postepeno se gubi poneto od njena isto igrakog sadraja. To se oituje i u

podjeli igraa na profesionalne i amatere. Iz skupine igraa izdvajaju se oni za
koje igra vie nije igra i koji, iako veoma sposobni, ostaju na ljestvici ispod
pravih igraa. Ponaanje onih kojima je igra poziv vie nije pravo igrako
ponaanje; u njih vie nema spontanosti i bezbrinosti. U modernom se
drutvu sport sve vie i sve bre izdvaja iz podruja iste igre te postaje
elementom sui generis: on vie nije igra, a nije jo ni zbilja. U dananjem
drutvenom ivotu sport stoji izvan pravog procesa kulture, i ovaj je izvan
njega. U prastarim kulturama natjecanja su tvorila dio posveenih svetkovina.
Kao svete i blagotvorne djelatnosti ona bijahu neophodno potrebna. Ta
povezanost s kultom u modernom se sportu posve izgubila. Sport je izgubio
svaku svetost, on vie nema organske veze sa strukturom drutva, pa ni onda
kad ga propisuje sam reim. On je daleko prije neko samostalno izraavanje
agonalnih instinkata nego to bi bio inilac nekog plodonosnog drutvenog
smisla. Savrenost kojom moderna drutvena tehnika zna uzdii izvanjski
efekt masovnih demonstracija ne moe promijeniti injenicu da ni olimpijade,
ni sportske organizacije amerikih sveuilita, pa ni glasno propagirana
medjudravna natjecanja ne mogu unaprijediti sport do djelatnosti koja bi
stvarala kulturu. Koliko god on i bio znaajan sudeonicima i gledaocima, sport
ostaje neplodnom funkcijom u kojoj je stari faktor igre uglavnom izumro.
Ovo shvaanje izravno protuslovi uhodanom javnom mnijenju, za koje
sport vrijedi kao najizrazitiji igraki element nae kulture. A to sport nipoto
nije, ve je on, naprotiv, izgubio ono najbolje od svog igrakog sadraja. Igra
postade preozbiljnom, igrako je raspoloenje vie ili manje iezlo iz nje.
Valja obratiti panju na injenicu da je to pomicanje prema ozbiljnome
pogodilo i neatletike igre, pogotovu one u kojima se sve sastoji u razumskom
kombiniranju, npr. u ahu i u igri karata." (pod. J. H.) (1)
Pre svega, Huizingina tvrdnja da moderni sport "vie nema organske
veze sa strukturom drutva" ne protivrei samo realnosti, ve i njegovoj
kritikoj analizi kapitalistikog drutva - jednom od najboljih mesta u
njegovoj knjizi. Huizinga ne uvia da je moderni sport otelotvorenje temeljnih
(egzistencijalnih) principa kapitalistikog drutva u "istom" obliku. U sportu
se pojavljuju individue koje tee da pobede nastojei da postignu to vei
rezultat (rekord). To podrazumeva mogunost kvantitativnog sravnjivanja,
merne kriterijume kao objektivizirane, od oveka nezavisne veliine - neto
to proistie iz same prirode kapitalistikog sveta. U vezi sa tim, ideja o
"linom dostignuu", kao i ideja o "progresu" pretstavljaju izazove koje
moderno doba postavlja pred oveka.
Huizinga, zatim, izbegava da ukae na drutvene uzroke koji dovode
do profesionalizacije sporta, jer bi ga to neminovno dovelo u sukob s
osnovama na kojima poiva kapitalistiko drutvo, to on po svaku cenu
nastoji da izbegne. Huizinga proglaava sport pojavom sui generis i svodi ga

66

na "samostalno izraavanje agonalnih instinkata" prebacujui tako

odgovornost za sva zla kapitalistikog drutva na "banalnog" (Huizinga)
oveka (koji se usudio da se odrekne boijeg tutorstva). On i ovog puta
"previa" da je sport kondenzovani izraz vladajueg duha kapitalistikog
sveta i da se u sportu ne osamostaljuju "agonalni instinkti" oveka, ve se
osamostaljuje vladajua, od oveka otuena mo koja ga primorava da se
ponaa kao neovek i na taj nain obezbedi svoju egzistenciju.
Profesionalizacija sporta posledica je njegove politizacije i komercijalizacije,
to znai potpune integracije sporta u kapitalistiki poredak. Uostalom, i sam
Huizinga tvrdi da profesionalni sport nije igra nego "rad", to znai da ni u
kom sluaju ne moe biti "samostalno izraavanje agonalnih instinkata".
Huizingina kritika sporta kao "ozbiljne" (radne) delatnosti moe da
dobije emancipatorski znaaj samo ukoliko se sagleda u ukupnom
drutvenom kontekstu. U protivnom, ova bitna i opravdana zamerka gubi na
uverljivosti. Mnogi sportisti nisu spremni da priznaju da je njihov sportski
angaman rad, kao i da se bave sportom pre svega zbog novca. Pored toga,
Huizinga smatra nagradu, ne ulazei u njenu vrednost, legitimnim delom
sporta. Ukoliko se nema u vidu poleina sporta, a to znai njegova drutvena
uslovljenost, teko se moe odrediti njena prava priroda (a to znai priroda
sportskog angaovanja). Pitanje o "ozbiljnosti" sporta komplikuje se i time to
Huizinga ne iskljuuje ozbiljnost iz (svoje) igre. Viteka "borba za ast" je
najozbiljnije posveivanje oveka (plemia) najviim vrednostima
srednjovekovnog drutva. Pored toga, o kakvoj to "sponatosti i bezbrinosti"
moe da bude rei kada su viteki turniri bili surova borba na ivot i smrt?
Sam Huizinga istie da je na njima vladala "krvava estina" - to se teko moe
uklopiti u pojam bezbrinog.
Huizinga sa pravom tvrdi da "sport stoji izvan procesa kulture, i ovaj
je izvan njega". Meutim, sledei njegovu teoriju, ne samo sport, nego se
itavo kapitalistiko drutvo nalazi izvan procesa kulture. Upravo zbog toga
Huizinga insistira na stvaranju takve (idealizovane) pretstave o prolosti
(iluzije o "vitekom dobu") koja e postati ne samo mogunost za bekstvo iz
sirove svakodnevnice kapitalistikog sveta, ve i kulturno okrepljenje.
Davanjem prvorazrednog (kultiviueg) znaaja romantizovanoj slici o
srednjem veku, Huizinga samo potvruje da je kapitalistiki svet beznadeno
nekulturan (ne-igraki).
Ovde se jasno izraava razlika izmeu Huizinge i graanskih
teoretiara koji kritikuju dananji "vrhunski" (profesionalni) sport polazei
od idealizovanih vrednosti liberalizma ("pravog" kapitalizma). Huizingina
kritika "sistematiziranja", "discipliniranja" i profesionalizovanja sporta samo
je nain da se obrauna s modernim sportom u celini. On ne uoava ni jedan
pozitivni pomak koji je u modernom sportu, u odnosu prema prethodnim
oblicima takmienja (igre), postignut. Nije profesionalizacija uslovila

67

"degradaciju" sporta (La), ve je (moderni) sport, po Huizingi, degeneracija

srednjovekovnih oblika takmienja, vitekih borbi pre svega.
Ono to Huizinga najvie zamera modernom sportu je da je on
"izgubio svaku svetost". "U prastarim kulturama natjecanja su tvorila dio
posveenih svetkovina", konstatuje Huizinga. "Kao svete i blagotvorne
djelatnosti ona bijahu neophodno potrebna. Ta povezanost sa kultom u
modernom se sportu posve izgubila". Huizinga insistira na takmienju kao
obliku u kome se boanski duh pojavljuje u oveku. "Posveenost" takmienja,
a to znai ritualno iskazivanje pokornosti boanstvima, je temeljna
pretpostavka da bi sport mogao da bude igra. Moderni sport je, po Huizingi,
postao deo svakodnevnog sivila. Kada Huizinga govori o sportu kao
"ozbiljnoj" delatnosti on ima u vidu postajanje sporta radom. Sport, dakle, ne
nudi oveku nita vie od banalnog svakodnevnog ivota, tanije, ne nudi mu
mogunost za bekstvo iz njega. Interesantno je da Huizinga, razotkrivajui
poleinu modernog sporta, razbija iluziju o sportu kao svetkovini posveenoj
najviim kulturnim vrednostima istovremeno dok, na isti nain kao graanski
teoretiari sporta, stvara iluziju o vitekim borbama. Tanije, Huizinga razbija
jedan iluzorni svet, koji ne odgovara njegovom (ideolokom) modelu "pravog"
sveta, da bi mogao da ponudi svoj svet iluzija kao jedini "pravi" kulturni
izazov. Na taj nain Huizinga je postao nelojalni konkurent Kubertenu i
olimpijskoj gospodi, kao i patronima sporta, jer ne samo to nastoji da u "sobu
krivih ogledala" unese svoje ogledalo, ve hoe da iz nje izbaci sva druga
ogledala.
Huizinga je imao ozbiljne razloge da se ovako bespotedno obrui na
sport. Treba imati na umu da je jedino vredno to se, za Huizingu, u
kapitalistikom drutvu stvara je potreba oveka za iluzijom koja e mu
omoguiti (duhovno) bekstvo iz postojeeg sveta. Prihvatanjem sporta kao
pribeita prestaje potreba za igrom - Huizingov svet iluzija gubi osnovni
razlog postojanja. Nastojei da ne iskorai iz svog ideolokog koncepta,
Huizinga ne pridaje sportu karakter prevare, nego zablude. U svakom sluaju,
radi se o neemu lanom. Tanije, forma igre postaje nain da se ne-igrakom
sadraju pribavi igraka legitimnost. Ovde Huizinga ne dolazi u sukob samo
sa sportom kao prividom igre, ve i sa sopstvenom koncepcijom na kojoj se
temelji homo ludens, po kojoj je forma igre iskljuivi kriterijum za odreivanje
njene istinitosti.

68

SPORT I POLITIKA

Teza "Sport nema nita sa politikom!" stara je koliko i sport. Politiki i

duhovni voi Zapada s ponosom su, od samog nastanka sporta, izgovarali te
rei. One su postale svojevrsni zavet principima na kojima poiva Zapadna
demokratija, granica koja razdvaja "slobodni svet" od "komunistikog
totalitarizma" iji su ideolozi (sa pravom) uporno ponavljali, nastojei da
zatite interese vladajueg poretka, da sport ima politiku prirodu.
Olimpijski pokret
Istorija XX veka, u kojem je dolo do punog razvoja sporta, pokazuje da
ne samo sport, ve da i sama teza "Sport nema nita sa politikom!" ima
politiki karakter. Jo je baron Pjer de Kuberten, zvanino "otac" modernih
olimpijskih igara, u sportu video sredstvo sa kojim je trebalo obezbediti
stabilan razvoj kapitalizma. Maksima "Sport nema nita sa politikom!" znaila
je za njega da sport ne treba da bude "uprljan" svakodnevnom politikom - da
bi mogao da sauva svoju "istotu" kao sredstvo za ouvanje stratekih
interesa vladajuih klasa (aristokratije i buroazije). To je glavni razlog to je
Kuberten uporno nastojao da sauva "nezavisnost" Meunarodnog
olimpijskog komiteta. Olimpijski pokret, kao najvanija institucija
kapitalistikog drutva, trebalo je da sauva osnovne odnose i vrednosti tog
drutva, a to znai da bude iznad svakodnevnih i neminovnih sukoba izmeu
drava i nacija. lanovi MOK-a su "poverenici" (Kuberten) olimpijske ideje,
to znai da u prvom redu treba da vode rauna o dugoronim interesima
kapitalizma. Zato su lanovi MOK-a od samog njegovog osnivanja bili
provereni antikomunisti reeni da itav svoj ivot posvete obraunu s
radnikom klasom i progresivnim snagama sveta. To je glavni razlog to
"veliki demokrati", odgojeni na tradicijama predstavnikog sistema, nisu
pravili pitanje o autoritarnoj prirodi MOK-a.
Istovremeno dok velia sport, oslanjajui se na "iskustvo"
viktorijanske Engleske, kao "inteligentno i efikasno" sredstvo za
porobljavanje "niih rasa", (1) Kuberten pie stihove o univerzalno-ljudskom
karakteru sporta. U svojoj "Odi sportu" Kuberten, koji je u pacifistikom
obrazovanju mladei video najgori zloin, u zanosu pie: "O Sportu, ti si Mir!
Ti kuje veze sree izmeu ljudi spajajui ih u dubokom potovanju za
kontrolisanu, organizovanu i samodisciplinovanu snagu. Preko tebe, mladi

69

celog sveta ue da jedni druge potuju, i tako razliitost nacionalnih

osobenosti postaje izvor plemenitog i miroljubivog suparnitva." (2) Nakon
Prvog svetskog rata, u vreme rasplamsavanja revolucionarnog radnikog
pokreta u Evropi, Kuberten dri govore najreakcionarnijim snagama Evrope
kako da upotrebom sporta stiaju i kanaliu radniko nezadovoljstvo. U
govoru na plenarnoj sednici MOK-a u Antverpenu, 17 avgusta 1920,
obraajui se belgijskom kralju i najviim predstavnicima vladajueg poretka,
Kuberten kae i sledee: "Dolazimo do treeg faktora koji e obezbediti
stabilnost sportskog kraljevstva - mislim da prodobijanje onih irokih masa
do kojih sport, organizovan na postojei nain, do sada nije bio u stanju da
dopre. Kako to moe biti ostvareno? Govorim o onome ko je sebe krstio
imenom "proleter", vezujui ovaj izraz za peorativni smisao "drutveno
razbatinjenih". as njihove osvete je kucnuo, i zato mora da se shvati da nita
ubudue ne moe biti uinjeno bez njega; on je brojan, i mnotvo e
nadvladati elitu koja nije uvek bila dostojna svojih privilegija. Sada taj
proletarijat ni na koji nain nije pripremljen za njegov zadatak (da uestvuje u
uvrivanju rasklimanih temelja kapitalistikog drutva, prim. aut.); nije
stekao obrazovanje; niko se nikada nije pobrinuo da mu pokae brojna
bogatstva koja se nalaze u hramu i ije ouvanje e delimino zavisiti od
njega. Iznad svega, nita nije uinjeno da se ublai (njegov) bes - ne, budimo
iskreni, upotrebimo odgovarajue rei - (da se) stia nataloeni gnev,
nagomilana mrnja koja stvara uznemiravajuu 'podlogu' novog tla koje se
formira. "Stoga bi, zakljuuje Kuberten, trebalo "najhitnije otvoriti kolu
praktinog vitetva za omladinu, kolu u kojoj e se uiti da uspeh moe biti
postignut jedino s odlunou i istrajnou, i da moe biti posveen jedino
putem estitosti i lojalnosti. A ta kola e biti sport." (3) Iz tog vremena i
sledee Kubertenovo "nepolitiko" uputstvo vladajuoj "eliti" iji se tron
ljuljao: "Sada ivot proleterske mladei mora da bude obuzet (traenjem)
zadovoljstva u sportu. Ovo je nuno stoga jer je on najjevtinija zabava koja
najbolje odgovara principu jednakosti, najdelotvornije je (sredstvo) protiv
alkohola i najproduktivnije (deluje) u ovladavanju i kontrolisanju energije."
(4) Sport postaje "isto" politiko orue vladajue klase u borbi za ouvanje
vlasti nad proletarijatom i za njegovu (duhovnu) integraciju u kapitalistiko
drutvo.
Ideje da se sport (graanska telesna kultura) upotrebi za
kontrolisanje radnika u neradnom vremenu i stiavanje njihovog
nezadovoljstva, to znai ideja o sportu kao sredstvu za integraciju radnika u
kapitalistiki poredak, javila se u drugoj polovini XIX veka u Engleskoj,
"kolevci" kapitalizma, nakon to su engleski radnici, nakon uporne borbe,
uspeli da se izbore za osmoasovni radni dan. Tomas Hjuz, najznaajniji
sledbenik Tomasa Arnolda (reformatora engleskog kolstva i "duhovnog oca"
Pjera de Kubertena), zajedno je sa Kingslijem i Morisom osnovao "hrianski

70

socijalistiki pokret" i uspostavio "Koled radnog oveka" u Londonu, gde je

radnike poduavao (pored lekcija o "porodici, bogu i drutvenoj pravdi")
"boksu, kriketu, veslanju i fudbalu". (5) Po Makalonu, "sa osamdestim, sport
je bio iroko ukljuen u patronana udruenja, kako liberalna tako i
torijevska, iji su se programi bavili usavravanjem radnike klase". (6)
Meutim, "nisu sve sportske inicijative radnike klase sredinom i krajem XIX
veka bile inspirisane od strane srednje klase. Tokom prvih decenija XIX veka
popularna rekreacija i utakmice bili su na udaru i guene su u ime religije,
javnog reda i industrijske radne discipline. Ali ih je herojski pokret otpora
umnogome odrao u ivotu i sport se esto pojavljivao kao oblik drutvenog
protesta protiv industrijskog poretka koji se menjao. (...) Kasnije, tokom
stolea, reformatori i filantropi su umesto dotadanjeg suzbijanja krvavih
sportova, kocke i bunih utakmica, poeli da primenjuju novu strategiju
zamenjujui ih sa uljudnijim i korisnijim zanimanjima u dokolici niih slojeva,
tanije, njihovih sopstvenih verzija sportskih takmienja. U osamnaestom
veku takvo pokroviteljstvo aristokratije i plemstva nad sportom niih klasa je
bilo ogranieno na 'povremene dramatine intervencije' kao to su 'nagrade
koje su nuene za neku trku ili takmienje' (...) Ovde je, meutim, bio mnogo
uzraeniji i odluniji napor da se kolonizuje sama dokolica radnike klase".
(7) Na isti nain je, u vreme razvoja radnikog pokreta i socijalistike misli u
Francuskoj, razmiljao i Pjer de Kuberten.
Nacistike Olimpijske igre, koja e se 1936 odrati u Berlinu, na
najbolji nain ukazuje na pravu prirodu maksime "Sport nema veze sa
politikom!". Kada je antifaistika svetska javnost pozvala sportske saveze i
sportiste sveta da bojkotuju nacistike Olimpijske igre i spree naciste da
iskoriste najveu meunarodnu sportsku manifestaciju za prikrivanje svoje
zloinake prakse u Nemakoj i osvajakih ambicija, Kuberten je, rukovodei
se geslom "Sport nema veze sa politikom!", odluno ustao u odbranu
nacistikog reima nazivajui Hitlera "jednim od najveih graditelja
modernog doba". U svom govoru, koji je emitovan na zatvaranju nacistikih
Olimpijskih igara, Kuberten velia Hitlerovu "hrabrost" u obraunu s
"nelojalnim i podmuklim napadima" ija je namera bila da "zaustave
progresivno stvaralako delo" - organizovanje Olimpijskih igara. (8) Nakon
okonanja Igara, u intrevjuu koji je (povodom teksta aka Godea objavljenog
pod naslovom "Optuujem!", u asopisu "LAuto", u kome se kritikuje
manipualcija olimpijskim igrama od strane nacista) dao Andre Langu i koji je
27 avgusta 1936 objavljen u francuskom listu "Le Journal", Kuberten kae i
sledee: "ta, Igre su izopaene? Olimpijska ideja rtvovana je propagandi? To
je potpuno netano. Velianstveni uspeh Berlinskih igara krasno je posluio
olimpijskoj ideji..." I dalje: "U Francuskoj izaziva uznemirenje to to su Igre iz
1936 obasjane hitlerovskom snagom i disciplinom. Kako bi drugaije moglo

71

biti? Naprotiv, treba to snanije eleti da se Igre uvek tako sretno organizuju,
da svaki narod tokom etiri godine uestvuje u njihovom pripremanju".(9)
Ovakvi Kubertenovi stavovi u potpunosti su izraavali stavove MOK-a,
na ijem elu se nalazio belgijski grof Anri de Baje-Latur, koji je u nacistikim
krugovima vaio kao "nepokolebljivo odani" pristaa Hitlera. O tome, u svojim
posleratnim spisima, svedoi i Karl Dim, glavni organizator nacistikih
Olimpijskih igara i jedan od glavnih ideologa nacistikog sporta (Kubereten
ga, kao sledbenika njegove "utilitarne pedagogije", naziva "genijalnim
prijateljem" i poverava mu, kao predstavniku nacistikog reima, da bude
uvar njegove olimpijske ideje i izvrilac njegovog olimpijskog testamenta):
"Kako u Garmiu (radi se o nacistikim Zimskim olimpijskim igrama iz 1936,
prim. aut.), tako i u glavnom gradu Berlinu odvijala se svetkovina u savrenoj
harmoniji. Tek nakon sloma (nacistike Nemake, prim. aut.) nali su se
nemaki kritiari, kao i pojedini stranci, koji su igosali sveanost kao
nedopustivu politiku propagandu. To se lako moe opovrgnuti, budui da je
nakon zavretka Igara Meunarodni olimpijski komitet zvanino izrazio
zahvalnost i priznanje (nacistikom reimu, prim. aut.). Internacionalni
olimpijski institut je na Kubertenov zahtev i uz odobrenje Meunarodnog
olimpijskog komiteta smeten u Berlin. Kada su Zimske olimpijske igre iz
1940, koje je trebalo da se odre u Sent Moricu, zapale u tekoe,
Meunarodni olimpijski komitet je na svom zasedanju 9 juna 1939 u Londonu
jednoglasno odluio, putem tajnog pismenog izjanjavanja, da se Zimske igre
nanovo ponude Garmiu, a da su one, kao to se tvrdi, na bilo koji nain
zloupotrebljene u politike svrhe, ili da se desilo bilo ta to protivrei
olimpijskom duhu, sigurno je da bi se u ovom meunarodnom udruenju
podiglo nekoliko glasova protiv." (10)
Karl Dim, koji je kao fanatini borac za nacistiki reim objavio i
knjigu (1943) pod naslovom "Olimpijska ideja u novoj (faistikoj) Evropi"
(kako aktuelan naslov!), postao je prvi posleratni sekretar Olimpijskog
komiteta Zapadne Nemake. Zbog njegovog "velikog doprinosa za razvoj
olimpijske ideje" bie, kao specijalni gost MOK-a, pozvan da prisustvuje
Olimpijskim igrama koje e se 1948 odrati u Londonu. Inicijator poziva bio je
njegov "stari prijatelj" Everi Brendid, lan Linbergove faistike partije u
Americi, ovek koji je u Hitlerovom "Mein Kampf"-u pronaao izvorite za svoj
nadahnuti olimpizam. Brendid, koji je postao "siva eminencija" olimpijskog
pokreta davno pre nego to je 1952 postao zvanino predsednik MOK-a,
manijakalno je ponavljao tezu "Sport nema nita sa politikom!". Pozivajui se
na to geslo i koristei svoj uticaj, Brendid e spasti od viegodinjeg zatvora
svog predratnog olimpijskog prijatelja, SA Grupenfirera i nacistikog ratnog
zloinca Karl fon Halta. Halt e, uz pomo pomenutog "svetog" gesla, ne samo
zadrati mesto u MOK-u, ve e 1957 postati lan Izvrnog odbora MOK-a.
Nastojei da "odbrani sport od politike" Brendid e onemoguiti Italijanski

72

olimpijski komitet da iz MOK-a povue faistikog generala ora Vakara.

"Stitei sport od politike" Brendid e sauvati mesta u MOK-u i drugim
faistima i njihovim vernim sledbenicima: grofu Paolo Taon di Revelu, grofu
Albertu Bonakozi, vojvodi Adolfu Fridrihu Meklenburg-verinu, grofu Klarens
fon Rozenu i drugima. (11) On e svoj "principijelni stav" o odnosu politike i
sporta nepokolebljivo braniti i kada se, od strane afrikih zemalja, postavilo
pitanje o poloaju crnake veine u Junoj Africi i u vezi s tim pitanje
uvoenja sankcija protiv rasistikog reima dok crnako stanovnitvo ne
dobije osnovna graanska prava. Samo je strah da e afrike, i mnoge druge
zemlje, poeti da bojkotuju Olimpijske igre (to bi bio kraj olimpijskog
pokreta), primorao je Brendida i njegov faistiki lobi u MOK-u da se
priklone sankcijama protiv junoafrikih rasista. Bio je to, po sopstvenom
priznanju, jedan od najveih poraza u njegovom ivotu. ak i u svom govoru
na Minhenskim olimpijskim igrama, nakon ubistva jevrejskih sportista od
strane palestinskih komandosa, Brendid ali zbog "izgubljene bitke za
Rodeziju". (12) Dubinu Brendidevog bola lake emo shvatiti ukoliko imamo
u vidu da su crnci za Brendida, kao uostalom i za Kubertena, bili "nia rasa".
Mnoge prie su napisane o sramnom odbijanju Hitlera da prui ruku crnom
ampionu Desiju Ovensu na nacistikim Olimpijskim igrama u Berlinu. Jo je
sramnije to da Desiju Ovensu, "velikom amerikom ampionu", u
Sjedinjenim Amerikim Dravama nije bilo dozvoljeno da sa drugim (belim)
lanovima atletske ekipe ue u hotel (ukljuujui i onaj iji je vlasnik bio
Brendid) na prednji ulaz, niti da naputa sobu. Za njega, kao i za ostale AfroAmerikance, bio je "rezervisan" ulaz za poslugu, a hrana im je donoena u
sobe. U sopstvenoj zemlji, za koju su osvajali medalje, tretirani su, kako je to
primetio i sam Kuberten nakon posete SAD, "kao psi". Bilo bi, meutim,
nepravedno optuivati Brendida da je mrzeo samo Afro-Amerikance. Ostali
su zabeleeni njegovi nadahnuti predratni govori u kojima je, pozivajui se na
(ne)dela nacistike Nemake, traio da se i u Americi otvore koncentracioni
logori za Jevreje i komuniste. Manija "lova na vetice" nije ga naputala ni
nakon sloma Hitlerovog reima, iji je neskriveni oboavalac ostao do kraja
ivota. Nakon Drugog svetskog rata, pridruio se jo jednom "principijelnom"
oveku, Dozefu Makartiju u nadi da e, u vreme "hladnog rata", u Americi da
izazove faistiku histeriju i pomou nje se domogne vlasti.
Brendidev "principijelni stav "Sport nema nita sa politikom!"
pribliio ga je jo jednom oduevljenom olimpijcu - faistikom diktatoru
Franku. Da bi krunisao pribliavanje izmeu SAD i faistike panije (u
pitanju je bilo otvaranje amerikih vojnih baza na tlu panije, jo jedna
"mirotvoraka" akcija), Brendid je 1965 odrao zasedanje MOK-a u Madridu.
Predsedavao je (ko bi drugi!) poznati "mirotvorac" Franko koji je, sa usklikom
"Viva la muerte!" ("ivela smrt!") i uz obilatu pomo Musolinija i Hitlera, u krvi
uguio pansku republiku. Ubijeno je milion ljudi, a koljaki zanos falangista

73

nastavio se i nakon pada republike. Preko dvesta hiljada antifaista obeeno

je i masakrirano u prvim mesecima po osvajanju vlasti. Stotine hiljada ljudi je
izbeglo iz panije traei spas u okolnim zemljama. Za veinu onih koji su
ostali, panija je postala koncentracioni logor.
Ali, to je politika, a poto ona "nema veze sa sportom", onda je sasvim
normalno da olimpijska gospoda "sa oduevljenjem" pozdrave faistikog
diktatora i da "sa velikom panjom i odobravanjem sasluaju njegovo
izlaganje posveeno "uvrivanju mira i razvoju saradnje meu narodima" putem sporta "koji je slobodan od politike".
Godinu dana pre "istorijskog skupa olimpijske gospode u Madridu,
Brendid e, na 62 zasedanju MOK-a u Tokiju (6 oktobra 1964), izneti stav o
olimpijskom pokretu koji, sledei Kubertenov trag, ukazuje na njegov pravi
("nepolitini") karakter. Brendid: "Olimpijski pokret je religija koja odgovara
XX veku, religija sa univerzalnim zahtevom koja u sebi sjedinjuje sve osnovne
vrednosti drugih religija. Jedna moderna, uzbudljiva, ivotna, dinamina
religija, privlana za mlade, a mi iz MOK-a smo njeni sledbenici. Tu nema
nikakve nepravde na osnovu pripadnosti kasti, rasi, familiji ili zbog novca. Na
sportskom polju svako pobeuje ili gubi na osnovu sopstvenog uinka.
Amaterizam, vee vrednovanje uestvovanja nego pobede, donosi uspeh u
svim oblastima. Telesni trening odrava zdravlje. Princip drugarstva u sportu
je zlatno pravilo. Prijateljsko zbliavanje na sportskom polju vodi ka
meusobnom razumevanju i miru. U istoriji se ne moe pronai ni jedan
sistem principa koji se tako daleko i tako brzo rasprostranio kao brilijantna
Kubertenova filozofija. On je zapalio baklju koja e obasjati svet." (13)
Brendid je izvrio "inventar" osnovnih vrednosti kapitalistikog
drutva koje u formi opte-ljudskih vrednosti dobijaju mitski karakter.
Oigledno, radi se o rezimeu Kubretenovog olimpijskog paganizma iji je
smisao u velianju postojeeg sveta i u obraunu sa kritiko-menjalakom
milju i praksom. Kada se to ima u vidu jasno je da olimpizam odbacuje
hrianstvo i druge "velike" religije ija je osnovna zajednika odlika da su
kritine prema postojeem i da tee "drugom svetu". to se tie olimpijske
baklje, ona nije "obasjala svet", ve je potpalila vatru rata i bezumlja po emu
e Kubertenovo vreme pre svega biti upameno. Najupeatljiviji primer su
nacistike Olimpijske igre iz 1936 koje e, kao to smo videli, Kuberten, kao i
Brendid, sa oduevljenjem prihvatiti i braniti. I tom prilikom se pokazalo da
je kitnjasta olimpijska retorika samo zavesa iza koje se delati oveanstva
skrivaju pre i nakon novih pokolja. Najvei zloinci, navleei olimpijsku
masku, postaju "veliki humanisti" i "dobrotvori" oveanstva.
Vrtoglava olimpijska karijera Huana Antonia Samarana, predsednika
Meunarodnog olimpijskog komiteta od 1980, jedan je od rezultata
pribliavanja MOK-a i faistikog diktatora. Brendid je "lansirao" Samarana
u meunarodnu olimpijsku orbitu kao bliskog saradnika (i porodinog

74

prijatelja) faistikog diktatora Franka i kao "preduzimljivog oveka" koji je

stekao ugled kao uspeni reklamni agent faistikog reima. Rukovodei se
geslom "Sport nema nita sa politikom!", Samaran e, upravo se koristei
sportom, dospeti do najviih vrhova u faistikoj hijerarhiji moi. Kupovanje
panske federacije hokeja na koturaljkama i uestvovanje u organizaciji II
Mediteranskih igara u Barceloni (1955), bili su samo prvi koraci koji su ga
uveli u Nacionalni olimpijski komitet panije i doveli do mesta ministra za
sport - na koje e ga postaviti lino Franko. Pozicije koje je stekao putem
sporta dovee do toga da ga Karero Blanko, zloglasni "naslednik" diktatora
Franka, postavi za predsednika regionalnog vea Katalonije u vreme poetka
agonije faistikog reima. U inauguralnoj besedi Samaran izjavljuje:
"Izraavam svoju iskrenu odanost i vernost reimu, vernost principima
"Movimienta" (faistiki pokret, prim. aut.), svoju pokornost panskom princu
i svoju apsolutnu odanost Franku". (14) Nakon atentata na Karera Blanku
(koji su 1973 izveli komandosi ETA), Samaran je dobio zadatak da rukovodi
merama odmazde. Po izjavama svedoka, u toku 1974 i 1975 "dolo je do
represije u obliku tolikog broja hapenja, muenja i veanja, koja nije
zabeleena jo od kasnih etrdesetih godina". (15) Za ubijanje leviara
policija je koristila poseban metod, davljenje uz pomo metalne ogrlice i
eksera koji se zabada u kimenu modinu ("garrote vil"), koji je primenjivan
sve do Frankove smrti.
Interesantno je da je Samaran ostao veran faistikom reimu sve do
njegovog kraja. Dan uoi smrti faistikog diktatora, 20 novembra 1975,
Samaran, u faistikoj uniformi, uestvuje u godinjoj proslavi posveenoj
osnivau "Falange", jedne od najkrvavijih zloinakih organizacija za koje
istorija zna. Treba rei i to da je Samaran, kao jedan od elnika faistikog
pokreta panije, ve bio, od strane Everija Brendida, postavljen za
potpredsednika MOK-a. I upravo kao potpredsednik najznaajnijeg i najireg
svetskog sportskog pokreta koji se "bori za mir u svetu i saradnju meu
narodima" Samaran, povodom smrti faistikog diktatora, odgovornog za
smrt stotina hiljada nedunih i za unitenje demokratskih institucija u paniji,
sveano izjavljuje: "Frankov primer e nas uvek pratiti u naoj borbi za jednu
bolju paniju!" (16)
Ukoliko se ne zna prava, to pre svega znai politika priroda
olimpijskog pokreta i meunarodnog sporta, teko da se moe nai pravi
odgovor na pitanje kako je jedan okoreli faista mogao da doe na elo
meunarodne organizacije koja zvanino simbolizuje sve ono to je suprotno
faistikoj ideologiji? Borba izmeu svetskih centara moi i zakulisne
politike igre dovele su do toga da se na olimpijski tron u Moskvi (1980),
prestonici zemlje u kojoj su faisti na monstruozni nain pobili preko
dvadeset pet miliona ljudi, popne linost koja pretstavlja ivi spomenik
faizmu!

75

Sport u SAD
Razvoj sporta u Sjedinjenim Amerikim Dravama na ubedljiv nain
dokazuje tezu da je sport od svog nastanka bio prvorazredno politiko
sredstvo za ostvarivanje stratekih interesa kapitalistikog poretka. Po
amerikom sociologu Deku Skotu, sport je u Americi veoma dugo
funkcionisao na "kvazi-militaristiki, autoritarni nain", dok su mu osnovni
izazovi bili "biti mukarina, agresivnost i super-kompetativnost". Skot
upuuje na istraivanja amerikih sociologa Ogilvija i Tutka koji su doli do
zakljuka da treneri u amerikim koledima pretstavljaju "jednu od
najautoritarnijih grupa u amerikom drutvu", i da se najee radi o "bivim
policajcima i oficirima". (17) Skot istie da je re o "britanskoj tradiciji
sporta" koja podrazumeva upotrebu sporta kao sredstva za izgradnju
"moralnog karaktera" koja je do te mere uticala na sport na koledima da je
postala glavno pokrie za sportske programe u okviru vaspitnih institucija.
"Naalost", zakljuuje Skot, "shvatanje po kojem sport treba da bude
zadovoljstvo i razonoda za uesnike imala je malo, ili ak nimalo odraza na
nastanak i razvoj sporta na koledima u Sjedinjenim Dravama". (18) Skot
upuuje i na govor koji je, svojevremeno, odrao Maks Raferti (nekadanji
Kalifornijski dravni Superintendent of Public Instruction, na godinjoj
skuptini sportskih direktora Kalifornije 1969). Evo nekih njegovih teza:
"Postoje dve vane nacionalne institucije koje jednostavno ne mogu da
toleriu ni unutranja sporenja niti meanje spolja: nae oruane snage i nai
kolski sportski programi. Obe su nuno dobrotvorne diktature jer po samoj
njihovoj prirodi ne moe biti drugaije". (19) Nazivajui kritiare
uspostavljenog sportskog establimenta "kooks, the crum-bums" i, naravno,
"komunistima", Raferti se poziva na generala Daglasa Makartura: "Na najvei
vojnik-dravnik dvadesetog veka (radi se o oveku koji je, nakon poraza
njegovih snaga u Korejskom ratu, traio da se na Narodnu Republiku Kinu
baci ezdeset atomskih bombi, prim. aut.), jednom je rekao o sportu i o onim
ljudima koji su se pokoravali njegovoj strogoj i pravednoj disciplini: "Na
poljima prijateljske borbe, posejana su zrna, koja ce u budunosti, na drugim
poljima, roditi plodove pobede"". (20) Konstatujui da kolski sport slui kao
"nepokolebljivi uvar" onih ideja koje proistiu iz "velike prolosti" Amerike,
Raferti zakljuuje: "Ali, ako se odluite da budete nepokolebljivi i borite se za
budunost amerikog sporta protiv onih koji bi da unite sve ono to ste
gradili tokom itavog ivota, tada ete zaista imati mone saveznike: moje
ministarstvo, ogromnu veinu naih dravnih zakonodavaca, iznad svega,
milione kalifornijskih graana koji vole sport i koji od sveg srca veruju da on

76

simbolizuje ist, svetao, borbeni duh koji ini samu Ameriku"". (21) U kojoj
meri sport u SAD slui propagandi osnovnih vrednosti vladajueg poretka
pokazuju i ugovori o sportskim stipendijama na univerzitetima. U njima se
propisuje da sportisti mora uvek da budu "lepo obueni", "dobro obrijani", da
imaju "prihvatljivu duinu kose" (!). ak se propisuje da mora uvek da imaju
"istu obuu"?! (22) Dek Skot: "Konzervativna, militaristika priroda
kolskog sporta, po diktatu NCAA i onih koji je podraavaju, stvorila je od
sporta jednu od najreakcionarnijih ustanova naeg drutva." (23)
to se tie "istote" sporta u SAD, jo je krajem dvadesetih godina
ovoga veka ameriki istoriar Hauard Sevid izneo na videlo da je
komercijalizacija sporta na amerikim koledima poela jo 1880, praktino
sa uvoenjem sporta na kolede. Konstatujui da je sport koleda "preko noi
postao ozbiljan biznis", Dek Skot napominje da su prostor za
komercijalizaciju sporta na koledima stvorili kolonijalisti koji su odbijali da
se ukljue fiziku kulturu i sport u obrazovni program. Samo je nekoliko
koleda odbilo da prihvati profesionalizaciju sporta tako to su se povukli iz
takmienja. Bili su to izuzeci koji nisu uspeli da spree da sport bude
upotrebljen kao sredstvo za sticanje materijalne dobiti i za reklamiranje
koleda. (24) Govorei o korumpiranosti sporta na koledima, Riard Lapik
konstatuje da i na njima vlada logika koja vlada i u profesional nom sportu
koji je biznis: "Pobeda nije sve, ve je ono jedino to je vredno". (25) Sport na
koledima je pod patronatom NCAA (National Collegiate Athletic Association)
ija je zvanina uloga da se iskljuivo bavi organizovanjem studenata koji ele
da se amaterski bave sportom i to zbog "vaspitnih, telesnih, mentalnih i
socijalnih koristi". Dord Sejd, po Lapiku jedan od najuticajnijih sportskih
teoretiara u SAD, tvrdi da je NCAA "biznis organizacija koja je deo
zabavljake industrije koji proizvodi takmiarske susrete izmeu koleda".
Praktino, NCAA je "kartel koji ima monopol u proizvodnji i prodaji robe i koji
kontrolie plate radne snage". U tom sklopu, "univerziteti su firme-lanice
koje nemaju druge mogunosti nego da se prikljue ukoliko imaju ligake
programe, jer NCAA vodi sva nacionalna prvenstva i kontrolie sva
televizijska prava". Pored toga, NCAA "regulie sve ono to se tie prava
sportista koji ine najveu pojedinanu grupu zaposlenih". itav sistem
pravila je usmeren na to da "uvea profit kola i dobro se uklapa u
profesionalna pravila aljui stasale sportiste u profesionalce". (26)
Analizirajui prirodu sporta u SAD ameriki sociolog Pol Ho navodi
rei ragbi trenera sa Vaingtonskog univerziteta: "Ragbi i atletika su tvrave
koje su ouvale bedeme (drutva) od radikalnih elemenata (itaj:
"komunista", prim. aut.). Nadam se da e nastaviti da igraju istu ulogu." (27)
O emu se zapravo radi vidi se iz pisma Dona MekMartrija (John McMurtry)
koje je svojevremeno uputio listu "Daily Star" u Torontu (27 novembar 1970)
u kome se kae: "Iskljuivost u posedovanju, elja za sticanjem, okrutno

77

nasilje, bezlinost, nemilosrdna konkurencija, tehnoloka izvetaenost i

striktni autoritarizam - to su karakteristike severno-amerikog omiljenog
sporta". (28) Mekmartri je, zapravo, dao duhovni presek amerikog drutva.
Po Herbertu Huveru, nekadanjem predsedniku SAD, bezbol je, pored religije,
"vie uticao na ivot u Americi nego bilo koja druga institucija". (29) U
slinom tonu govori i Spiro Egnju, bivi potpredsednik SAD, kada sport
proglaava "vezivnim tkivom koje spreava raspad (amerikog) drutva".
(30) Konstatujui da e samo mali broj ljudi tvrditi da se ovde ne radi o
politikoj ulozi organizovanog sporta, Ho tvrdi da je sport politiko sredstvo
za "socijalizaciju", kao i za "represiju" nad radnikim pokretom u Americi i
njenih saveznika, kao i u neo-kolonijama. (31) Govorei o razvoju timskih
sportova u SAD Ho navodi da su se oni razvijali u "elitnim privatnim kolama
onih koji su upravljali anglo-amerikim drutvom". Zatim, da je "sam sport
tako stvaran da zadovolji ideoloke i drutvene potrebe industrijske
aristokratske klase koja je uspostavljala svoju mo kod kue i napolju". I na
kraju, "uz pomo moi koju im prua bogatstvo i pretvaranjem sporta u
sredstvo za bogaenje, ova klasa - ili elita moi u amerkom drutvu - i dalje
nastoji da obezbedi da sport slui njenim optim politikim ciljevima:
ouvanju uspostavljene raspodele bogatstva kod kue i neo-kolonijalnoj
dominaciji u inostranstvu". (32) U svojoj daljoj analizi amerikog sporta Ho
e upotrebiti izraz koji na najbolji mogui nain upuuje na njegovu prirodu:
sport je u kapitalistikom drutvu postao "ideoloka policijska snaga" (pod. P.
H.) sa kojom kapitalisti dre radnike u pokornosti. (33)
Nema sumnje da je kapital, uz pomo vladajuih politikih centara,
uspeo da od sporta stvori osnovno sredstvo za duhovnu integraciju ljudi u
"ameriki nain ivota": sport je, kao sredstvo za ouvanje uspostavljenog
poretka, dobio onaj znaaj koji je religija imala u srednjem veku. Na to
upuuju i rei amerikog sociologa Harija Edvardsa: "Ako danas u ovoj zemlji
postoji neka religija, to je sport". (34) Oslanjajui se na shvatanja po kojima je
sport "analogan tradicionalnim religioznim ritualima" i delei oduevljenje sa
(bivim) zvaninim ideolozima "socijalistikog sporta" (koje naziva
"marksistima"!) kada oni tvrde da je sport "manifestacija besklasnog
kolektiviteta i sredstvo za moralno uzdizanje", profesor Alen Gutman, jedan
od najozbiljnijih teoretiara sporta u SAD-u, zakljuuje: "Za njih, kao i za nas,
predstavniki sport je temeljni element drutvene realnosti. Potpuno je
nemogue zamisliti kako bismo mogli da nastavimo da ivimo bez njega".
(35)
Sport i veliko-nemaki ekspanzionizam

78

Nemaka armija ponovo je zakoraila na Balkan. Deavanje koje

oveka, kojem su poznata "slavna dela" nemake soldateske u prolosti, ne
ostavlja ravnodunim. Ali, kakve to moe da ima veze sa sportom koji, kako
to nadahnuto tvrde sportski zvaninici, "nema nita sa politikom" i slui, kao
"najbolji ambasador", za "uspostavljanje mostova prijateljstva meu
narodima"?
Poznato je kakvoj su manipulaciji i zloupotrebi bili izloeni istononemaki sportisti. Kada se itaju dokumenti (koji su imali status najvie
"dravne tajne") koji potiu iz istono-nemakih laboratorija u kojima su se
proizvodili rekorderi, stie se utisak da u Istonoj Nemakoj, nakon pada
nacizma, nije dolo do bitnih promena. Prelistavajui podatke o "naunim
istraivanjima" i "rezultatima njihove primene", ovek neprestano oekuje da
e pored navedenih imena "lekara" i "naunika" naii i na Mengeleovo ime.
Preko 1.800 lekara, bolniara, fizioterapeuta i drugog osoblja neposredno je
uestvovalo u stvaranju preparata i metoda "za postizanje vrhunskih rezultata
u sportu" koji e se beskrupulozno isprobavati i primenjivati ne samo na
odraslim sportistima, ve i na deci uzrasta 13 i 14 godina. U tim monstruoznim
"naunim projektima" uestvovali su i mnogi strunjaci iz drugih oblasti i to
do nivoa profesora fakulteta i akademika. Drava je ulagala preko milijadu
maraka godinje u realizaciju "programa" koji je bio poveren "uvenom"
lajpcikom "Istraivakom institutu za telesnu kulturu i sport" (FKS). Gotovo svi
"svetski rekordi" istono-nemakih sportista postignuti su uz pomo
"entuzijasta" iz ovog instituta: Uve Hon, Ulf Timerman, Jirgen ult, Torsten
Vos, Petra Felke-Majer, Hajke Drehsler, Marlies Gor, Marita Koh, Kristin Oto samo su neka imena sa liste rekordera (samo je Kristin Oto est puta osvajala
zlatnu olimpijsku medalju!) od kojih je vladajui reim stvorio "heroje
(realnog) socijalizma". (36) Na listi nema imena onih koji su put ka
"olimpijskim vrhovima" zavrili kao invalidi ili smru.
Nakon raspada "istonog bloka" i "preuzimanja" Istone od strane
Zapadne Nemake, demokratski nastrojeni deo nemake javnosti opravdano
je oekivao da e sportskim lekarima iz biveg DDR-a, koji su u Zapadnoj
Nemakoj imali gori status nego najtei kriminalci, u "ujedinjenoj" Nemakoj
biti izvedeni pred sud, ili da e im bar biti oduzeta dozvola za rad u sportu. To
se desilo zanemarljivom broju, dok su ubedljiva veina dotadanjih
"staljinistikih delata" postali, i to upravo zbog njihovog iskustva u stvaranju
doping-supstanci i njihovoj primeni, "cenjeni strunjaci" kojima su sva vrata,
od sportskih kolektiva do najviih sportskih i dravnih zvaninika, irom
otvorena. Istono-nemaki "lekari-monstrumi" preko noi postali su udarna
snaga sporta "nove" (opet!) Nemake! Manfred Evald, dotadanji predsednik
Nacionalnog olimpijskog komiteta DDR-a i rukovodilac doping-programa,
koga su zapadno-nemaki novinari proglasili "Mefistofelom istononemakog sporta", oduevljeno je doekan od vodeih linosti Zapadne

79

Nemake. Ni injenica da je bezuspeno pokuao da uniti sve pisane tragove

svoje zloinake prakse nije pokvarila prijateljsku atmosferu kod novih
"domaina" (itaj: naredbodavaca). Evalda poziva na "poverljivi razgovor"
Erih ojble, vodea linost u ministarstvu unutranjih poslova za sport; on
postaje "poasni gost" na prijemu koji organizuje Vili Daume, predsednik
Nacionalnog olimpijskog komiteta Zapadne Nemake... U znak "potovanja za
njegov rad na razvoju sporta u nemakim zemljama" Daume organizuje
prijem Evalda kod Huana Antonia Samarana, predsednika MOK-a, (37) inae
Evaldovog "starog prijatelja" kome e, u znak zahvalnosti na podrci DDR-a
njegovoj kandidaturi za izbor predsednika MOK-a (Moskva 1980), jo na
poetku svoje vladavine svetskim olimpijskim tronom dodeliti "srebrni
olimpijski orden", drugo po rangu priznanje koje MOK dodeljuje za "izuzetne
zasluge za razvoj sporta". Na taj nain je "Mefistofel istono-nemakog
sporta", zajedno sa Horstom Daslerom (vlasnikom firme "Adidas" koji je
preko Samarana uspostavio neposrednu kontrolu nad olimpijskim igrama),
Honekerom, aueskuom, ivkovom i drugim "olimpijskim velikanima" kojima je Samaran lino dodelio "zlatni olimpijski orden", najvie olimpijsko
znamenje - postao "olimpijska legenda". On e rame-uz-rame sa Kubertenom,
Baje-Laturom, Hitlerom (koji je iz fonda koji mu je bio na raspolaganju
finansirao, sa 300 000 rajhs maraka, arheoloka iskopavanja u Olimpiji),
Brendidem, Frankom i drugim "olimpijskim dobrotvorima" i "velikanima",
visiti na poasnom mestu u tek sagraenom "Olimpijskom muzeju" (Lozana,
sedite MOK-a), zadubini "humaniste" Huana Antonia Samarana - koji je
inspiraciju za svoj nadahnuti olimpizam, po sopstvenom tvrenju, pronaao u
"ivotnom delu" faistikog diktatora Franka.
Rukovodei se eljom da po svaku cenu ovladaju svetskim sportom,
sportski zvaninici "ujedinjene" Nemake reili su da udahnu novi ivot
bivem lajpcikom institutu i njegovim laboratorijama smrti. Institut je dobio
novo ime ("Institut za primenjene trenane nauke" (IAT)), prvu ratu
finansijske potpore od drave (13 miliona maraka) i - stari kadar. Po Hajneru
umanu, jednom od lanova naunog tima koji se zalagao za demokratizaciju,
Institut je, po svom ustrojstvu i organizaciji, "ostao ono to je i ranije bio". to
se tie profesora Hansa ustera i Alfonsa Lenarta, vodeih linosti Instituta u
vreme stare vlasti, oni su se povukli "u pozadinu", da ne "bodu oi" javnosti, i
na mesto direktora Instituta doveli biveg "disidenta" Harolda Tinemana
(takoe uesnika u razvoju doping-programa od samog njegovog nastanka),
kome e se priznati jo nezavreni doktorat da bi mogao da bude promovisan
u zvanje "profesora" i time ispuni formalni uslov za direktorsko mesto.
Tineman je ostao veran "tradiciji kue". Pored toga, izriito se obavezao da e
slediti uputstva ustera i Lenarta koji su vukli poteze iz senke. Zbog mera
"racionalizacije" iz Instituta je otputeno 230 "saradnika", meu kojima su
uglavnom bili mlai ljudi koji su traili promene. Pored Tinemana i njegovih

80

"duhovnih voa", u Institutu e biti angaovani i drugi vodei ljudi iz biveg

doping-tima DDR-a: profesor Jirgen Krug, koji je jo u novembru 1978
podneo referat o upotrebi anabolika u skokovima s tornja; profesor Gotfrid
tark, koji je od 1975 ispitivao doping sredstva na studentima; profesor Georg
Neuman, koji je jo u martu 1977 izneo rezultate primene anabolika (u
kombinaciji sa vitaminima i ugljenim hidratima) kod ski-hodaica na duge
staze koje je okarakterisao kao "izuzetno uspene"; profesor Manfred Rajs,
koji se dokazao kao strunjak za primenu dopinga u tranju na srednje i duge
staze, kao i u maratonu; doktorka Gudrun Froner, specijalista za nervne
dopinge koje je ubrizgavala svojim "tienicima" u nos u obliku spreja...
Interesantno je da su navedeni "naunici" za aku maraka prihvatili da se
odreknu prava da objavljuju svoje radove, a nove gazde su im zabranile, da
neeljene informacije o njihovom radu ne bi prodrle u javnost, da
uspostavljaju kontakte sa medijima. Kapije smrti nanovo su zabravljene. (38)
Njima treba dodati i Hartmuta Ridela, jednog od vodeih doping-eksperta
DDR-a koji je 1987 prebegao u Zapadnu Nemaku. On je pisac uvene
"Disertacije B" (1986) u kojoj je sabrano iskustvo u dopingovanju sportista
stereoidima, s tim to su njegovi eksperimenti obuhvatali i decu. Na
preporuku doktora Vildora Holmana i Jozefa Kojla, vodeih linosti sportske
medicine u Zapadnoj Nemakoj, Ridel dobija istaknuto mesto na univerzitetu
u Bajrojtu. (39)
Pored "naunika", vladajue "demokratske" snage Nemake e
rairenih ruku prihvatiti i istono-nemake trenere, specijaliste za doping.
Meu njima se nalaze i Rudolf Dam, Volfgang Majer, Klaus Bark, Peter Dost,
Hajnz uce, Luc Kul i mnogi drugi koji su ak i decu uzrasta od 13 do 16
godina sistematski i bez njihovog znanja kljukali androgenim hormonima, to
je ostavilo teke posledice na njihov telesni i mentalni razvoj. Karakteristian
je primer Horst-Ditera Hilea, za koga je, nakon saznanja o njegovom "radu na
razvoju vrhunskog sporta", javno reeno da je "prevaziao praksu
kriminalaca". ak je i arli Frensis, doskoranji trener Bena Donsona i njegov
"savetnik" za doping (koji je, inae, od strane kanadskih vlasti doivotno
udaljen iz sporta), bio zapanjen kada je ugledao olimpijsku pobednicu Renatu
tajher, tipian Hileov "proizvod", koja je po njemu bila "dokaz za dejstvo
anabolika". (40)
to se tie dopinga u Zapadnoj Nemakoj, ona se i pre "ujedinjenja"
zvanino opredelila za upotrebu dopinga u sportu. Volfgang ojble, kasnije
dugogodinji dravni funkcioner zaduen za "vrhunski sport", jo je 28
septembra 1977 na zasedanju savezne parlamentarne komisije za sport,
otvoreno zahtevao upotrebu dopinga u sportu: "Mi hoemo da upotrebimo
ovo sredstvo, jer je oigledno da postoje discipline u kojima se bez upotrebe
ovog sredstva ne moe vie opstati u vrhunskom takmienju u svetskoj
konkurenciji". (41) ojbleov pragmatizam, po principu "Cilj opravdava

81

sredstvo!", postao je vladajua doktrina u sportskoj praksi u Zapadnoj

Nemakoj. Tragina smrt dvadest estogodinje sedmobojke Birgit Dresel u
martu 1987; umaherova knjiga iz 1988 "Poetni udarac" u kojoj je otkrio
kakvim se sve prljavim metodima koriste zapadno-nemaki sportski
zvaninici, lekari i treneri da bi se dolo do evropskog i svetskog fudbalskog
trona; svedoenja osakaenih i izmanipulisanih sportista i njihovih roditelja otvorilo je oi nemakoj javnosti, ali nije bitno ugrozilo pozicije "vrhunskog
sporta" i njegovih aktera.
Istovremeno dok se svom estinom obruavaju na "komunistiki
totalitarizam" na Istoku zbog "upotrebe nedozvoljenih sredstava" i
"manipulacije sportistima u politike svrhe", glasnogovornici "slobodnog
(kapitalistikog) sveta" za sebe imaju druge kriterijume. Govorei u avgustu
1991 o nemakim sportistima, Harm Bajer, jedan od vodeih nemakih
sportskih funkcionera (inae sudija po struci), saoptava stav koji izraava
vladajue shvatanje sporta u "ujedinjenoj" Nemakoj: "A za ovu skupinu vae
druga pravila i zakoni. A ti zakoni ukljuuju i upotrebu sredstava koje trai
vrhunski sport. Anabolici spadaju u ta sredstva." (42) Ako se ovome dodaju i
rei Petera Burensa, generalnog sekretara "Nemake sportske potpore" iz
avgusta 1990, da "Nemaka treba da postane sportska nacija broj 1 u svetu",
(43) jasno je da kritika "socijalistikog sporta" nije imala principijelni, ve
hladnoratovski karakter: cilj je bio unititi protivnika, sluei se svim
sredstvima koja su na raspolaganju, a ne izboriti se za "isti" sport. Ono to
vai za sport, vai i za druge (mnogo vanije) oblasti ivota. Pokazalo se da je
nemakoj vladajuoj oligarhiji pre svega stalo da, ekonomskim i politikim
pritiscima, od zemalja Istone Evrope stvori svoj "interesni (neo-kolonijalni)
prostor". Pria o "demokratiji" bila je samo maska, poput prie o borbi za
"isti sport", sa kojom je trebalo prikriti ekspanzionistike ambicije nemakog
kapitala i uz pomo koje je trebalo uzeti od "realnog socijalizma" sve ono to
moe biti dobro "za (veliko) nemaku stvar".
Gospodari Zapadne Nemake i ranije su imala velike ambicije u sportu,
ali je tek nakon "ujedinjenja" zahtev za uspostavljanje dominacije u svetskom
sportu upotrebom svih raspoloivih (dozvoljenih i nedozvoljenih) sredstava i
metoda - zvanino dignut na nivo najvie dravne politike. Za razliku od
"komunistikog totalitarizma" biveg DDR-a, u kome su sportisti bili "isto"
orue politike, u "novoj" Nemakoj sportisti su, kao ivi reklamni panoi,
postali (i) jurinici nemakog kapitala koji, u globalnom ekonomskom ratu
koji po svojoj okrutnosti i destruktivnosti prevazilazi sve oblike varvarizma
koji su vieni u istoriji, treba da doprinesu njegovoj "pobedi".
Prva osvojena "kruna" Borisa Bekera na Vimbldonu (1985) pokazala
je koju e ulogu sport dobiti u buduoj Nemakoj. Desniarski mediji u horu
su Bekera proglasili "novim Sigfridom" koji treba da povrati "pobedniki duh"
Nemcima. Otre kritike koje su stigle od strane "saveznika", kao i Bekerovo

82

odluno odbijanje da postane prototip novog arijevskog "natoveka", doveli

su do stiavanja neo-nacistike euforije, koja e buknuti novom snagom
nakon "ujedinjenja" dve Nemake. Iz istorije sporta nanovo e biti izvuene
lekcije za koje se mislilo da su prevaziene i zaboravljene. Re je, pre svega, o
Kubertenovoj "utilitarnoj pedagogiji", odnosno, o svoenju sporta na sredstvo
za stvaranje "elite pobednika" (lekcija koju e nacisti tako dobro nauiti) koji
e biti potstrek za razvoj osvajako-militaristikog duha kod mladih - osobina
koja, nakon dva katastrofalna poraza u Prvom i Drugom svetskom ratu,
nedostaje nemakoj mladei. "Kompleks poraza" je ono to nemaki kapital, u
nastojanju da se ukljui, nakon raspada SSSR-a i "Istonog lagera", u novu
podelu sveta pod firmom izgradnje "novog svetskog poretka" i "nove Evrope",
na svaki nain nastoji da "izbije iz glave" svojih podanika. Pobede na
sportskom polju treba da probude "borbeni instinkt" kod nemake omladine i
da od Nemaca ponovo stvore "pobedniku naciju" (siegereiche Nation).
Pravi smisao pobeda u sportu nije, dakle, dominacija u svetskom sportu, ve
stvaranje pobednike euforije koja e, izmeu ostalog, dovesti u nemaku
armiju desetine hiljada fanatizovanih mladih ljudi koji e, kao i njihovi "slavni
preci", biti spremni da ginu za "pobedu Nemake". Mnogi lanci su, naroito u
zadnjim godinama, napisani o nemakom "Feniksu" koji se, opet, "digao iz
pepela". Zahtev za dominacijom u sportu, po svaku cenu, samo je izraz
nastojanja da nemaka nacija pokae svoju "volju za mo" (Nie) koja joj, po
zakonima "borbe za opstanak", koji vladaju u svetu, bezuslovno pripada.
"Velianstvene pobede" ubogaljenih "ampiona" treba da budu sredstvo za
razvoj veliko-nemakog nacionalizma i obraun s pacifizmom i
kosmopolitizmom nemake omladine. "Vladati u glavama", to je credo
Kubertenove olimpijske filozofije koju e "otac modernih olimpijskih igara", u
predveerje nacistikih Olimpijskih igara (Berlin 1936), sa toliko ara izloiti
nacistima savetujui ih kako da putem sporta stvore "lepu arijevsku rasu".
Nemaki kapitalizam je zatrovao nemaka polja, ume, vazduh, vode; stvorio
je, u ime "progresa", monstruozne nuklearne centrale koje su, zbog
dotrajalosti, pred zatvaranjem i koje su za sobom ostavile brda nuklearnog
otpada. Energija, sirovine, ivotni prostor - egzistencijalna su pitanja koja, kao
Damoklov ma, vise iznad Nemake. Sve neizvesnija budunost raspiruje
veliko-namake strasti i stvara pogodno tle za ponovni razvoj nacistike
euforije. Nemako angaovanje na rasturanju bive Jugoslavije i propagandna
hajka protiv srpskog naroda (koja neodoljivo podsea na nacistiku hajku
protiv Jevreja), pokazuje do koje mere je nemako drutvo jedinstveno kada
se radi o ostvarivanju stratekih interesa Nemake. Slanje nemakih trupa u
Bosnu i tenja da nemaki pobednici dominiraju u svetskom sportu delovi su
iste politike - koja se krije iza poznatih, "mirotvorakih" i "apolitinih", kulisa.
Retki su politiari koji su u toj meri govorili o "miru i meunarodnoj saradnji"
kao to je to bio Hitler. "Pozivam omladinu sveta!", glasilo je geslo koje je, na

83

nacistikim Olimpijskim igrama (1936), bilo ispisano na nacistikom

olimpijskom zvonu. "Zvono mira" bilo je, zapravo, zvono smrti koje je najavilo
unitenje itavih naroda. Njegova "mirotvoraka" jeka trebalo je da prikrije
potmuli tutanj koji je dolazio iz nacistikih kovanica smrti, vapaje sunjeva
koji su umirali u koncentarcionim logorima Nemake, kao i samrtni ropac
panske republike koju e, uz preutnu podrku "demokratskog zapada",
dokrajiti nemaki bombarderi.
Kada se ima u vidu vladajua tendencija u razvoju Nemake, postavlja
se pitanje da li je Nemaka u posleratnom periodu uistinu bila opredeljena za
demokratiju, ili je "demokratija" bila samo "nuno zlo" koje je uneto "na
bajonetima" zapadnih sila-pobednica koje e trajati dotle dok se Nemaka ne
oslobodi politikog i vojnog tutorstva "saveznika"? Zbivanja u sportu govore
da se Nemaka ni nakon poraza u Drugom svetskom ratu nije oslobodila aveti
prolosti i da su veliko-nemake ambicije ostale strateko opredelenje
posleratne Nemake. Nije veliko-nemaka euforija proizvod nacistikog
reima, ve je nacizam bio samo jedan od istorijskih oblika u kome se ispoljio
veliko-nemaki duh. Samo su naivni mogli da poveruju da je unitenje
Hitlerovog reima istovremeno i kraj veliko-nemakih aspiracija. To se, ve
neposredno nakon rata, jasno pokazalo - u sportu.
Prvi posleratni generalni sekretar Nacionalnog olimpijskog Zapadne
Nemake postao je Karl Dim, fanatini militarista i borac za "veliku Nemaku".
Od zavretka Prvog svetskog rata Dim je itav svoj ivot posvetio obnavljaju
"nacionalne snage" Nemaca fanatino propagirajui revanizam. U svojim
ratno-hukakim lancima tvrdio je da nemaki vojnik "vredi za dva
protivnika vojnika" i da je Nemaka u Prvom svetskom ratu "zbrisala" Srbiju.
Kao oduevljeni pristaa nacistikog reima postao je jedan od glavnih
ideologa nacistikog olimpizma i organizator nacistikih Olimpijskih igara.
Nakon izbijanja Drugog svetskog rata njegovo velianje nemakih vojnih
pobeda dobija manijakalnu dimenziju. U svom lanku iz 1940, "Juri kroz
Francusku", "olimpijski mirotvorac" Dim pie: "Juri kroz Francusku, kako
lupa srce nama, starim vojnicima koji u tome vie ne mogu da uestvuju, kako
samo u nemom uzbuenju i s rastuim oduevljenjem pratimo ovaj juri, ovaj
pobedniki pohod! Radosno oduevljenje, koje u mirnijim vremenima
doivljavamo pri odvanom borbenom sportskom nadmetanju, naraslo je u
visine ratnike zbilje... stojimo zadivljeno pred delima armije. U njima se
iskazuje ta Nemac moe, u njima prevazilazi dananji Nemac itavu prolost i
samoga sebe." (44) Tri godine kasnije, u vreme kada je zloinaka praksa
Hitlerovog reima dostigla vrhunac, Dim objavljuje svoju "uvenu" knjigu
"Olimpijska ideja u novoj Evropi" (faistikoj, naravno) u kojoj tvrdi da je
glavni cilj nacistikog "novog poretka" da "svi narodi sveta budu sreni"! U
svakoj zemlji koja je istinski opredeljena za demokratiju ovakav ovek bio bi
prezren; u Zapadnoj Nemakoj Karl Dim postaje (i do danas ostaje)

84

neprikosnoveni autoritet u zvaninoj sportskoj istoriji i pedagogiji i do kraja

ivota e, od strane vodeih nemakih zvaninika, biti obasut najviim
poastima. Slina je sudbina SA Grupenfirera i nacistikog ratnog zloinca
Karla fon Halta. Umesto da je zbog svojih zlodela zavrio u zatvoru, on
neposredno nakon rata postaje poasni predsednik Lakoatletskog saveza
Zapadne Nemake, a 1951 nemake vlasti ga postavljaju za predsednika
Nacionalnog olimpijskog komiteta. Fon Leks, Adolf Fridrih Meklenburg-verin
(prvi posleratni predsednik Nacionalnog olimpijskog komiteta Zapadne
Nemake) i mnogi drugi nacisti i njihovi sledbenici postae rukovodee
linosti u sportu (45) sa zadatkom da ouvaju "(veliko) nemaki duh" i da,
kad za to doe vreme, udahnu novi ivot avetima prolosti. Da li slanje
nemakih vojnika u Bosnu znai da je taj davno prieljkivani trenutak
konano doao?
Sport i emancipacija
Krajem XIX i u prvoj polovini XX veka radnici nastoje da upotrebe
sport kao jedan od oblika klasnog organizovanja i osveivanja. Oni odbacuju
borbu izmeu individua za pobedu kao vrhovni i neprikosnoveni princip
sporta i afirmiu princip zajednike borbe protiv kapitalistike tiranije kao
njegov osnovni cilj. Umesto to je sredstvo za stvaranje egoistinog (malo)
graanina i za nacionalnu integraciju, sport postaje sredstvo za klasnu
integraciju radnika. Sportskom takmienju nastoji se dati slobodarski
karakter. Odnos Kubertena prema radnikom sportu, kao i prema sportskoj
aktivnosti kolonijalizovanih "niih rasa", na najbolji nain ukazuje na
"napetost" koja postoji izmeu sporta kao ideologije kapitalistikog drutva i
kao takvog sredstva za integraciju radnika i "niih rasa" u kapitalistiki
poredak (uveno "Vano je uestvovati!", odnosno, vano je biti sa nama da se
ne bi bilo protiv nas) - i sporta kao mogueg sredstva za razvoj klasne i
nacionalne borbeno-slobodarske svesti. Kuberten se, u trenucima krize
kapitalistikog drutva, izjanjava u prilog "radnikih olimpijada" verujui da
e sportska takmienja odvui radnike sa polja klasne borbe na polje
meusobne borbe po pravilima koja diktira kapitalistiki poredak, to znai
da e sport posluiti kao nain integracije radnika u kapitalistiko drutvo.
im je dolo do "stabilizovanja" Nemake, kime evropskog kapitalizma, pod
faistikom diktaturom, Kuberten daje bezrezervnu podrku nacistima koji
rasturaju radnika sportska drutva i hapse i ubijaju njihove lanove - plaei
se klasno-slobodarskog karaktera radnikog sporta.
Ova "napetost" izmeu sporta kao institucije koja otelotvoruje
osnovne egzistencijalne principe kapitalistikog drutva i nastojanja da se on

85

iskoristi za jaanje borbeno-slobodarske volje ispoljie se i u prvim postrevolucionarnim godinama u SSSR-u, kao i u drugim zemljama u kojima je
dolo do socijalistikih revolucija ili uspenih anti-kolonijalnih ustanaka.
Autentino nastojanje da se tlaiteljsko-produktivistiki duh "kapitalistikog
sporta" preobrazi u slobodarsko-stvaralaki duh "socijalistikog sporta"
trajalo je koliko i autentini revolucionarni (slobodarski) pokret. Njegovom
institucionalizacijom, to znai postajanjem "revolucije" sredstvom
profesionalne politike elite za uspostavljanje vlasti nad radnicima i
seljacima, izvorna tlaiteljsko-produktivistika priroda sporta dola je,
posredstvom totalitarne vladajue moi, do najvieg izraza. Umesto orua
potlaenih za borbu protiv tlaenja, sport nanovo postaje orue tlaitelja za
pokoravanje potlaenih i za uvrivanje poretka tlaenja, znai, stratekih
interesa vladajueg poretka - to je, videli smo, najvanija odlika
("kapitalistikog") sporta. Umesto sredstva za klasnu integraciju i
slobodarsku borbu radnika, sport nanovo postaje sredstvo za stvaranje
pokornog i upotrebljivog podanika.
To to su radnici pokuali da iskoriste sport za klasno organizovanje i
borbu protiv buroazije vie govori o prirodi (ogranienosti) te borbe,
odnosno, o tadanjem stupnju drutvenog razvoja, nego o "slobodarskoj"
prirodi sporta. Naprednim radnicima, kojima je jasno kuda vodi kapitalizam,
ne pada na pamet da stvaraju sportske klubove da bi se, putem sporta, borili
protiv kapitalista. Sport je, zbog svoje prirode koja je do punog izraaja
(razvoj protivreja) dola u "potroakom drutvu", postao prevazieni oblik
klasne integracije i slobodarske borbe.
Bespotedni napadi graanskih ideologa na radnika sportska
udruenja, kao i na zemlje "realnog socijalizma" zbog njihove "zloupotrebe
sporta u politike svrhe" imali su za cilj da sauvaju sport kao ekskluzivno
politiko sredstvo kapitalistikog poretka za zatitu njegovih interesa.
Ideolozi "realnog socijalizma" utoliko su bili "poteniji" to su otvoreno
ukazivali na ono to zvanini ideolozi "slobodnog sveta" po svaku cenu
nastoje da prikriju: sport je "isto" orue politike.
to se tie "klasinog marksizma", koji je nastao sredinom i u drugoj
polovini XIX veka, on je pre svega imao u vidu industrijskog radnika koji je
radio i preko 14 sati dnevno u ropskim uslovima. Borba za skraivanje radnog
dana postaje borba za slobodno vreme radnika u kome e doi do obnavljanja
njegovih telesnih snaga, razvoja duhovnih moi i klasne (politike) integracije
radnika. Da bi neradno vreme za radnike stvarno postalo slobodno vreme,
bilo je potrebno da sveukupna proizvodnja dobije drutveni karakter i da
radnici raspolau kako sa vrednostima koje stvaraju, tako i s drutvenim
mehanizmima koji omoguavaju slobodni duhovni razvoj najirih radnih
slojeva. Osnovne pretpostavke za to su bili pad profitne stope, ekonomski
krah kapitalizma i stvaranje armije nezaposlenih radnika. Nesposobnost

86

kapitalizma da na duu stazu obezbedi stabilan ekonomski razvoj i

egzistenciju radnika i sve vea sposobnost radnika da od kapitalista preuzme
upravljanje proizvodnjom i procesima drutvene reprodukcije, bila je
osnovna pretpostavka da slobodno vreme radnika postane motorna snaga
progresa. Ovde se ne pojavljuje kao bitno pitanje da li je Marks nekritiki
preuzeo od Hegela njegovo shvatanje o odnosu (feudalnog) gospodara i sluge,
i na osnovu toga doao do potcenjivakog odnosa prema kapitalistima, ve da
nije ukazao na mogue oblike razvoja kapitalizma, a samim tim ni na mogue
oblike njegove propasti, odnosno, naine njegovog ukidanja (prevazilaenja).
Koliko god da je Marksova kritika kapitalizma nauno zasnovana, ona ima
politiki karakter iz kojeg je proistekao mit o skorom padu kapitalizma.
Gledano sa aspekta politike (klasne) borbe tog vremena, ovakav pristup je
bio logian. Da je Marksova kritika kapitalizma pola od odrednice "ukoliko",
izgledalo bi da Marks sugerie kapitalistima kako da prevaziu krizu i ostvare
stabilan razvoj kapitalizma. Ovakav pristup kapitalizmu uslovio je suavanje
polja politike borbe radnika (koje e Engels, u svojim kasnim radovima,
proiriti i na parlamentarni teren), ali i ograniio prostor za postavljanje
pitanja o moguim oblicima prevazilaenja kapitalizma.
Slobodno vreme (radnika) za Marksa rezultat je politike borbe
radnika i u tom smislu osvojeni prostor. Budui da osvajanje tog prostora
istovremeno znai i propadanje kapitalizma, ne postoji ni teorijska
mogunost da neradno vreme radnika postane prostor za njihovu (duhovnu)
integraciju u kapitalistiki poredak. Na takav odnos Marksa prema neradnom
vremenu radnika presudno e uticati realnost kapitalistikog drutva
njegovog vremena. Drava se pojavljuje kao represivni mehanizam kapitala i
ima veoma ogranienu ekonomsku, a gotovo nikakvu socijalnu ulogu. Sem
crkve, ne postoji ni jedna znaajna drutvena institucija koja otvara
mogunost za integraciju radnika u uspostavljeni poredak. Mizerne nadnice,
enormna nezaposlenost, relativno nizak nivo proizvodnje ne dozvoljavaju da
radnik kao "kupac" uzme uee u drutvenom ivotu. Ekonomske krize, koje
najvie pogaaju radne slojeve, imaju ciklini karakter. Ogromna veina
stanovnita, koja ivi u krajnjoj bedi, izloena je bezonoj pljaki
kapitalistikih skorojevia. Deca masovno umiru u fabrikama i rudnicima. Jaz
izmeu radnika i kapitalista je nepremostiv. Klasni sukob je neminovan.
Pariska komuna upuuje na tu realnost.
Bespotednom obraunu kapitalista sa radnicima, njihovom i
bukvalno fizikom unitavanju, Marks nije mogao da ponudi igru, ve
politiku borbu u kojoj je trebalo da telesne vebe povrate telesnu snagu i
ojaaju borbeni duh radnika da bi se uspeno suprodstavili kapitalistima.
Radi se o vebama koje nisu imale pacifistiki karakter i koje postaju sredstvo
za sticanje borbene gotovosti, odnosno, priprema za bespotedni klasni rat.
Izvrena je instrumentalizacija telesnih vebi kojima se instrumentalizuje telo

87

da bi se stvorio odgovarajui (borbeni) karakter. Marks nastoji da orue koje

je privilegija vladajue klase u borbi protiv radnika, postane (i) radniko
orue u borbi protiv aristokratije i buroazije. Borba se vodi na terenu
kapitalistikog drutva uz upotrebu sredstava koja su u njemu stvorena. (46)
Kao i svaka druga, i Marksova misao je uslovljena i ograniena
vremenom u kojem je nastala. Govorei o kapitalistikom drutvu, Marks je
pre svega imao u vidu "izvorni" kapitalizam - liberalizam. To je prava meta
njegove kritike i on nju pogaa u sredite. Ono to Marks zapostavlja je
aktivni odgovor kapitalista na izazove krize, odnosno, korienje postojeih i
stvaranje novih institucija koje e omoguiti stabilizovanje i razvoj
kapitalistikog poretka. O tom novom "kvalitetu" buroaske klase govori
Antonio Grami: "Prethodne vladajue klase bile su sutinski konzervativne u
tom smislu to nisu teile za tim da izgrade organski prelazak drugih klasa
njihovoj klasi, da poire, naime, "tehniki" i ideoloki svoju klasnu sferu; to je
koncepcija zatvorene kaste. Buroaska klasa postavlja sebe kao organizam
koji je u stalnom kretanju, sposoban da apsorbira itavo drutvo,
prilagoavajui ga svom kulturnom i ekonomskom nivou; itava funkcija
drave je izmenjena: drava postaje "vaspita" itd." (47) U tom kontekstu
prvorazredni znaaj dobijaju mehanizmi kojima se nastoji suzbiti politika
borba radnika i oni integrisati u kapitalistiko drutvo. Jedan od tih
mehanizama, videli smo, je i sport. Slobodno vreme postaje "suprotnost
njegovom sopstvenom pojmu i postaje njegova parodija" (Adorno).
Kapitalisti su nastojali da iskoriste sport kao univerzalno sredstvo za
ostvarivanje svojih ekonomskih i politikih interesa. Insistiranjem na
ukljuivanju radnika u sport i telesno vebanje radnicima su nametnuti
vrednosni orijentiri na kojima se zasniva kapitalistiko drutvo; uspostavlja
se kontrola nad radnicima u ne-radnom vremenu; nezadovoljstvo njihovim
poloajem u drutvu usmerava se ka iivljavanju u sportu, to znai sport
slui za sterilizaciju njihove kritiko-menjalake svesti i politike borbe;
razbija se klasna svest i stvara svest lojalnog "graanina"; postie se duhovna
integracija radnika u kapitalistiki poredak; vri se idiotizacija radnika i od
njih stvara bezlina "radnika masa"; poveava se produktivnost radnika, to
znai dobit i t. sl. Znaaj aktivnog i pasivnog (gledalakog) ukljuivanja
radnika u sport i "slobodni" telesni aktivizam dobija u "potroakom drutvu"
prvorazredni ekonomski znaaj. Seljenje kapitala iz tradicionalnih, niskoprofitnih, brani u industriju zabave i "slobodnog vremena", dolo je do toga
da su sportski show-business i "telesna kultura", u koju spada jogging, aerobik,
body-building i sl., dobili strateki znaaj za kapitalizam. Oni postaju jedan od
osnovnih vidova konzumerskog aktivizma u kome se godinje "obrnu" stotine
milijardi dolara. Uterati radnike u stadione i hale, i isterati ih "na vazduh" i "u
prirodu" - postaje pitanje opstanka "potroakog drutva".

88

Nema "slobodnog sporta", kako to smatra Ernst Bloh. Sport nije

vrednosno-neutralna pojava iji je karakter odreen time da li stoji "levo" ili
"desno". Bloh previa da i odnos prema sportu upuuje na prirodu politikog
pokreta. (48) Sloboda i sport su nespojivi. "Slobodno opredelenje za sport" ne
potvruje slobodu oveka, ve ogranienost vremena i ogranienost njegovih
pogleda, odnosno, ukazuje na stranputicu u borbi oveka za slobodu.
Opredeljujui se "slobodno-voljno" za sport, ovek pokazuje da je po svom
vrednosnom opredelenju, znai duhom, ostao u okvirima kapitalistikog
poretka.
Time to je sport prestao biti privilegija aristokratije i buroazije i
postao pravo graanina (radnika i ena) ne znai da su oni time stekli pravo
na slobodni telesni aktivizam. Ukljuivanje u sport bio je samo jedan od
naina ukljuivanja u graansku kulturu, odnosno, duhovna integracije u
kapitalistiki poredak. Kao to je to Grami izvanredno uoio, buroaska klasa
se razlikuje od prethodnih vladajuih klasa po tome to ona nastoji da uvue
potlaene u svoju duhovnu orbitu. Zato je sport dobio toliki medijski znaaj u
kapitalistikom drutvu. Primera radi, u Italiji se samo u toku jednog vikenda
organizuje preko 35 000 sportskih pretstava.
Skraivanje radnog dana i poboljavanje uslova rada doprinose tome
da rad bude sve manje izvor nezadovoljstva. U "skali frustracija" dolazi do
promena: nezadovoljstvo oveka njegovim materijalnim poloajem
(mogunou participiranja u potroakom drutvu); strah od gubitka radnog
mesta i poniavajui poloaj u odnosu prema nadreenima i vlasnicima; opta
egzistencijalna neizvesnost, besperspektivnost, unitavanje ivotne sredine,
kriminal, usamljenost, oseanje odbaenosti. Izvori frustracija su sve brojniji.
Zvui paradoksalno, imajui u vidu vekovnu borbu radnika za skraivanje
radnog dana, ali je za mnoge rad postao bekstvo iz samoe i nitavila.
Kapitalistima je jasno da je "potroako drutvo" samo uspavalo, a ne
i unitilo kritiko-menjalaku svest radnika koji, zahvaljujui tome to su
nosioci tehnolokog razvoja, stiu sve veu sposobnost da preuzmu
upravljanje kako procesima proizvodnje tako i itavom drutvenom
reprodukcijom. Sve dublja kriza "potroakog drutva" i neizvesna budunost
sve dramatinije dovodi u pitanje "klasni kompromis", osnov "socijalnog
mira" koji se temelji na stalnom uveavanju potroakog standarda, to znai
na stabilnom razvoju "potroakog drutva". Ponovno raspirivanje faistike
pomame, bujanje najmranijih sekti i pokreta, kriminala, nasilja i droge, kao i
sve histeriniji obraun sa idejom budunosti - odgovor je kapitalistikog
poretka na sve dublju egzistencijalnu i duhovnu krizu koju stvara.
Kapitalistika mainerija smrti nastoji da uniti sve ono to moe da je
zaustavi i prui mogunost oveanstvu da, na novim osnovama, preivi i
nakon propasti kapitalizma.

89

Nastojanje zemalja "treeg sveta" da se oslobode kolonijalnog jarma

najmonijih kapitalistikih zemalja upotrebljavajui sport kao sredstvo za
nacionalnu integraciju na slobodarskim osnovama, sistematski je suzbijano
od strane "meunarodnih sportskih asocijacija" koje su gospodari
meunarodnog sporta i to kao produena ruka multinacionalnog kapitala i
najreakcionarnijih svetskih centara politike moi. Istovremeno, najvei
meunarodni sportski dogaaji, koji posredstvom javnih medija dobijaju
prvorazredni globalni znaaj, postaju sredstvo za pribavljanje prestia
najkrvavijim faistikim i vojnim diktaturama. Svetska fudbalska asocijacija
dodeljuje organizaciju Svetskog juniorskog fudbalskog prvenstva generalu
Pinoeu, ija je faistika hunta ubila Salvatorea Aljendea, legalno izabranog
predsednika ilea, i masakrirala vie od 40 000 pristalica demokratije. Finale
tog sramnog prvenstva odigrano je na glavnom stadionu Santjago de ilea na
kome su Pinoeovi koljai na najsvirepiji nain pobili preko 30 000
ileanskim rodoljuba, na travi koja je i bukvalno izrasla iz krvi nevinih rtava
diktature. Svetsko fudbalsko prvenstvo iz 1978 dodeljeno je Videlinoj vojnoj
hunti iji su "eskadroni smrti" na bestijalni nain usmrtili desetine hiljada
argentinskih patriota. I dok je na obale Buenos Ajresa more izbacivalo
obezglavljene leeve, svetska fudbalska elita, na elu sa oaom Avelanom,
monim patronom svetskog fudbala i "anelom uvarom" juno-amerikih
diktatora, (Inae, oao Avelan je najjasnije ukazao na pravu prirodu
dananjeg sporta: "Sport pretstavlja jedno od najvelianstvenijih sredstava
modernog sveta koji omoguava da se ista, nepatvorena, gola mo
neogranieno primenjuje.") (49) uivala je u umu morskih talasa i dizala
kristalne ae u ast vrlih domaina i u ime "mira i saradnje meu narodima
sveta". Dodeljivanje Olimpijskih igara (Seul 1988), od strane Huana Antonia
Samarana i njegovih podanika iz Meunarodnog olimpijskog komiteta,
junokorejskoj vojnoj hunti, koja se "proslavila" masakrom hiljada studenata,
radnika, opozicionih voa, bila je jo jedna od niza slinih demonstracija
"nepolitikog" karaktera sporta. Za vreme trajanje Olimpijskih igara u Seulu
preko 250 000 (!) "protivnika reima" zatvoreno je u tamnice i logore i to uz
znanje i saglasnost meunarodne olimpijske gospode i voa "slobodnog
sveta" koji se tako zduno zalau za "ouvanje ljudskih prava" - u zemljama u
kojima nisu uspeli da ostvare politiku i ekonomsku dominaciju.
Sport je imao "nepolitiki" karakter kada ga je trebalo upotrebiti kao
"efikasno sredstvo" za kolonizaciju "niih rasa"; kada je od buroaske mladei
putem sporta trebalo stvoriti "elitu" gospodara; kada je trebalo stiati
revolucionarni pokret evropskog proletarijata; kada je trebalo dati podrku
nacistikom reimu, dakle, uvek onda kada je bio sredstvo za kapitalistikog
poretka za ovladavanje svetom, dok je imao "politiki" karakter onda, kada je
postajao orue potlaenih u borbi za slobodu. Karakteristian primer je
protest crnih sportista na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju 1968. Trati sa

90

amerikom zastavom oko stadiona i veliati ameriki sistem "nije politika", ali
"jeste politika" podii stisnutu pesnicu na pobednikom postolju u znak
protesta protiv bednog poloaja u kojem se nalazi afro-amerika populacija u
Sjedinjenim Amerikim Dravama. Reakcija "zvanine" Amerike na gest
Karlosa i njegovih drugova, ikaniranja kojima su bili izloeni nakon povratka
u "svoju" zemlju, samo dokazuje da je njihov protest bio jedini pravi dogaaj
na Olimpijskim igrama koji je zavredio da ue u istoriju. (50)
Razvojni put (modernog) sporta slian je razvojnom putu antikog
"sporta": od staro-grkih olimpijskih igara do krvavih gladijatorskih
spektakala u areni rimskog Koloseuma. Od sredstva za pokretanje buroaske
mladei i stvaranja kolonijalnih falangi, sport postaje sredstvo za umirivanje
sve nezadovoljnijih "masa". Na toj osnovi dolo je do sve veeg razlaza izmeu
Kubertenove izvorne olimpijske ideje i realnosti olimpijskog pokreta i
olimpijskih igara. Umesto modernog religioznog (paganskog) rituala na kome
je trebalo da se iskae razvojna (duhovna) snaga kapitalizma, otelotvorena u
"zdravom" telu i duhu buroaske mladei, olimpijske igre (sport) sve vie
postaju banalna zabavljaka pretstava u kojoj se umesto drutvene "elite"
pojavljuju najamnici kapitala i politikih centara moi koje Kuberten, sa
pravom, naziva "cirkuskim gladijatorima". Umesto staro-grkog religio
athletae, na olimpijskim igrama se vie dominira duh robovlasnikog Rima u
propadanju uoblien u poznatoj Juvenalovoj maksimi panem et circences.
Umesto Kubertenovog "festivala mladosti", dananje olimpijske igre su
postale festival unitenja. Na njima (u sportu) ne vlada "instinkt smrti", kako
to konstatuje an-Mari Brom nekritiki sledei Frojda, ve destruktivni duh
dananjeg kapitalizma koji nema nieg zajednikog (ni) sa ljudskim
instinktima. ak i socijal-darvinistiki pristup sportu deluje kao romantini
vapaj u odnosu prema ne samo neljudskom, ve i neprirodnom duhu koji
vlada na dananjim sportskim terenima. Sportisti sve manje potseaju ne
samo na ljudska, ve i na iva bia. Oni su sve manje deo (ive) prirode, a sve
vie proizvod naunika-monstruma u slubi destruktivnog kapitala. Sve
prisutnija maksima "Rekorderi se raaju u epruvetama!" samo je odgovarajui
izraz za sve stravinije unitavanje izvornih prirodnih i ljudskih osobenosti
oveka u sportu. Glorifikacija robotizovanih "ampiona" zapravo je
glorifikacija destruktivne moi kapitala koji, putem sportskih spektakala,
ubogaljena tela sportista nudi kao najvii duhovni (kulturni) izazov.

91

"SOCIJALISTIKI SPORT"

Jedna od najveih zabluda, koja je stvorena i sistematski

pothranjivana od staljinistikih ideologa, je ona o tzv. "socijalistikom
(komunistikom) sportu". Graanski ideolozi sa oduevljenjem su prihvatili
ovu podvalu. Njima nije palo na pamet, iako su uporno tvrdili da je sve to
dolazi sa Istoka "propaganda", da dovedu u pitanje "socijalistike" i
"komunistike" predznake, "previajui" injenicu da su se mnogi
marksistiki teoretiari sa Zapada najotrije suprotstavljali teoriji i praksi
sovjetskog "socijalizma", i da je u samom SSSR-u veliki broj marksistikih
kritiara staljinizma bio likvidiran ili je morao da napusti zemlju. Oigledno je
da je ideolozima "slobodnog sveta" bilo najvanije da plae radnike u svojim
zemljama sa "aveti komunizma", svodei Marksovu viziju socijalistikog
(komunistikog) drutva na praksu staljinizma. U tom kontekstu treba
sagledati i zvanini odnos Zapada prema sovjetskom sportu. Ubedljivu
dominaciju sovjetskih, i istonoevropskih, sportista na svetskoj sceni Zapad je
nastojao da prikae kao rezultat "manipulacije" i "zloupotrebe" sportista od
strane "komunistikog totalitarizma" istovremeno dok je, naravno
nezvanino, inio sve, ukljuujui i imitiranje Istone sportske prakse, da
prevazie bolni inferiorni poloaj u kome se naao. I nakon raspada "istonog
bloka" i Sovjetskog Saveza, "socijalistiki sport" je, imajui u vidu rezultate
koje je postizao, ostao nedostini uzor "Zapadnom" sportu.
Velike nedoumice, u nastojanju da se razvije slobodarska telesna
kultura, je izazvao tzv. "marksistiko-lenjinistiki" projekat telesnog
vaspitanja (sporta) u SSSR-u. Ve odredba "lenjinistiki" upuuje na
prilagoavanje Marksove kritike kapitalistikog drutva, ija realizacija
pretpostavlja do svojih krajnjih protivurenosti razvijeno graansko drutvo
u ijim "nedrima" su stvorene mogunosti za "skok iz carstva nunosti u
carstvo slobode" (Engels), uslovima post-revolucionarnog sovjetskog drutva
(stvaranjem od nje pozitivistike "teorije socijalizma", odnosno, sredstva za
pribavljanje "naunog" legitimiteta praksi "realnog socijalizma") koje se
gradilo na razvalinama poretka koji jedva da je zakoraio u kapitalizam i koji
nije sadrao ni jednu bitnu mogunost za iskorak, a kamo li za prevazilaenje
graansko-kapitalistikog sveta. U poleini "nove socijalistike fizike
kulture" nalazi se shvatanje, koje je u SSSR-u postalo vladajue nakon sloma
revolucionarnog radnikog pokreta na Zapadu, da je mogue "izgraditi
socijalizam" na temeljima nerazvijenog graanskog drutva oslanjanjem na
"sopstvene snage" i "uzimanjem od kapitalizma onog to je korisno za razvoj
socijalizma". Koristei se ovom mehanicistikom logikom, vladajui ideolozi
SSSR-a "prevideli" su da "preuzimanje" institucija kapitalistikog drutva

92

istovremeno znai uspostavljanje onih drutvenih odnosa koje je Revolucija

nastojala da ukine. Iz "naslea" kapitalistikog drutva bie preuzeti principi
koji postaju neprikosnovene ideje vodilje u razvoju misli i prakse u SSSR-u.
Istinske socijalistike ideje, koje proistiu iz Marksovog slobodarskog
humanizma, odmah nakon Revolucije e biti odbaene kao "levi radikalizam".
Ono to se kod Marksa, u odnosu prema razvijenom kapitalistikom drutvu,
pojavljuje kao (konkretno) utopijski projekt, u post-revolucionarnom
(pogotovu u staljinistikom) periodu proglaava se za utopistiku matariju.
Umesto prevazilaenja sporta i uspostavljanja slobodarske telesne kulture, na
emu su posebno insistirali "proleter-kultisti" (suprotstavljajui se "maniji"
obaranja rekorda), dolazi do uspostavljanja "socijalistikog sporta" i
"socijalistike fizike kulture" koji beznadeno ostaju u okvirima
kapitalistikog ideolokog horizonta.
Nekritini odnos prema sportu podrazumevao je nekritiki odnos
prema kvantitativnom sravnjivanju kao osnovu odreivanja ljudske
"vrednosti" i kao posrednika u meuljudskim odnosima; prema tehniziranom
i operacionalizovanom umu i u vezi sa tim prema industrijskoj "estetici"
(mehanizaciji tela); prema neljudskom obraunu izmeu ljudi u "krvavim
sportovima" kao to je to boks (na kome je posebno insistirao Lunarski,
jedan od vodeih linosti u post-revolucionarnom sportu) koji zadrava epitet
"plemenita vetina"; prema raskidanju veza sa nacionalnim kulturama i
uspostavljanje "uravnilovke" na osnovama telesnih "kvaliteta"; prema
institucionalnoj degradaciji ene na bie "drugog reda"; prema dualizmu tela i
duha, "disciplinovanju tela", odnosno, prema kasarnskom drilu koji se svodi
na obraun sa Erosom, ulima, duhovnou, spontanou, matom, to znai
sa igrakom prirodom oveka bez ijeg oslobaanja i razvoja nema istinske
ljudskosti.
Tek u ovom kontekstu postaje jasna sva pogubnost, za celovit razvoj
ljudske linosti i istinskih meuljudskih odnosa, Lenjinovog shvatanja da su
sport, gimnastika i drugi oblici telesnog vebanja mnogo vaniji za mlade
nego pitanja iz domena njihovog seksualnog ivota. Pozivajui se na jedan od
najreakcionarnijih stavova graanske misli, "u zdravom telu zdrav duh" (1)
Lenjin je znaajno doprineo uspostavljanju represije nad telom koja je svoj
najvii izraz dobila u "stahanovtini" koja, po an-Mari Bromu, pretstavlja
"birokratsku smrt tela". Radi se o sistematskom potiskivanju autentinih
ljudskih potreba i o stvaranju mazohistiko-produktivistikog karaktera koji
najvie odgovara karakteru uzornog graanina iz vremena prvobitne
akumulacije kapitala.
I pored toga to je pridavala izuzetan znaaj postizanju veih rezultata
(rekorda), krajnji cilj post-revolucionarne sovjetske sportske pedagogije nije
bio stvaranje sportiste-rekordera, ve pre svega lojalnog ("idejno svesnog") i
upotrebljivog ("korisnog") "sovjetskog graanina". U "Rezoluciji o fizikoj

93

kulturi" iz 1925, naglaava se da fizika kultura nije samo sredstvo za

poboljavanje zdravlja, za telesno obrazovanje, razvoj kulturnih i radnih
kvaliteta, kao i za pospeivanje vojne obuke, ve i sredstvo za "vaspitavanje
masa", to pre svega znai za stvaranje karaktera uzornog graanina koji
odgovara "potrebama vremena", odnosno, zahtevima koje pred drutvo
postavlja partijska vrhuka. Istovremeno, fizika kultura dobija zadatak da
usmerava radnike i seljake da se, preko partijskih, sindikalnih i organa
sovjeta, ukljue u drutveni i politiki ivot. Ona postaje prvorazredno
politiko sredstvo za integraciju ljudi u uspostavljeni poredak. to se tie
takmienja ono, po Nikolaju Semaku, predsedniku Vrhovnog dravnog
saveta za fiziku kulturu u post-revolucionarnom periodu, "treba, u krajnjem,
da slui kao sredstvo za ukljuivanje masa u izgradnju socijalizma". (2)
Govorei 1934 komsomolcima u Dnjepropetrovsku, M. I. Kalinjin, jedan od
vodeih sovjetskih pedagoga tog vremena, konstatuje: "Ovde bi, meutim,
trebalo obratiti panju na tu veoma znaajnu oblast aktivnosti Komsomola, na
fiziku kulturu. Sport je dobra stvar, ona vas izgrauje. Ali i pored svega toga,
on je pomona delatnost i nee biti dobro da ona postane sama sebi svrha,
stvar pukog obaranja rekorda. Mi hoemo da se ljudi razvijaju na sve naine,
hoemo da dobro tre i plivaju, da hodaju brzo i elegantno i da im svaki deli
bude zdrav - jednom rei, hoemo da budu normalni i zdravi, sposobni za rad
i odbranu, hoemo pravilan razvoj svih njihovih telesnih kvaliteta uz
istovremeni razvoj njihovih mentalnih kvaliteta.
Tokom naih brojnih poseta vojnim kolama drug Voroilov je obratio
posebnu panju ovim pitanjima. On je rekao da treba da izbegavamo puko
obaranje rekorda, da ne treba da se angaujemo u sportu radi samog sporta i
da sport treba da bude podreen optim pitanjima komunistikog
obrazovanja. Jer ono to mi inimo nije stvaranje i razvoj samo sportista, ve
graana koji uestvuju u izgradnji sovjetske drave, ljudi koji mora da imaju
ne samo snane ruke i dobru probavu, ve prvenstveno iroke politike vidike
i organizacione sposobnosti. Otuda, istovremeno sa pridobijanjem novih
miliona radnike mladei za pokret fizike kulture i uzdizanjem sporta u
naoj zemlji do najvieg nivoa, Komsomol mora da obezbedi da nai sportisti
poseduju jasno uobliene poglede na politika pitanja i stvari od opteg
znaaja. eleo bih da me lanovi Komsomola razumeju na pravi nain. Neu
da misle da elim da zauzdam njihov entuzijazam. eleo bih da shvate koliko
je vano da se u svim oblastima naeg ivota i rada stvari korektno organizuju
i na boljeviki nain." (3)
U predveerje Drugog svetskog rata fizika kultura i sport razvijaju se
pod sloganom "Sve za odbranu zemlje sovjeta!". Govorei, u decembru 1938,
kolskim nastavnicima, Kalinjin naglaava znaaj fizike kulture za razvoj
"kolektivnog drugarskog duha" jo od kolskih dana koji treba da omogui

94

izgradnju "elinog zida" koji e zatiti SSSR od Zapada koji "vreba pogodni
trenutak da uniti Sovjetski Savez". (4)
Nakon Drugog svetskog rata, u vreme hladno-ratovskog obrauna i
pojavljivanja sovjetskih sportista (kao i sportista "socijalistikog lagera") na
meunarodnoj sceni, dolazi, prvo u praksi a zatim u teoriji, do definitivnog
naputanja (proklamovane) predratne pedagoke koncepcije. Sportske
pobede i rekordi postaju jedan od najznaajnijih sredstava poretka u borbi za
presti u svetu i za uvrivanje vlasti u zemlji, a sportisti, shodno tome, borci
na prvoj liniji fronta. Postizanje rekorda ("Za svoju zemlju!") postaje osnovni i
neprikosnoveni smisao sportskog angamana. Ukljuivanjem nauke, sport
postaje industrija koja se bavi proizvodnjom rekordera (rekorda), a fizika
kultura "najira baza za razvoj vrhunskog (rekorderskog) sporta". Umesto
kritike jednostranog telesnog aktivizma i potpuno podreivanja sportu, koje
od ljudi stvara asocijalne linosti i telesne i mentalne invalide, dolazi do
divinizacije rekordera i oni dobijaju status "heroja socijalizma".
Profesionalizacija je neminovni nastavak uspostavljenog razvoja
sporta: sportisti dobijaju status dravnih najamnika. Naravno, i za to je
pronaeno
odgovarajue
"socijalistiko"
opravdanje.
Postajanjem
meunarodnog sporta delom svetskog show-business-a i industrije zabave,
dolazi do komercijalizacije "socijalistikog sporta" koja e se, nakon raspada
"istonog bloka" i Sovjetskog Saveza, okonati tako to e Zapadni kapital
kupiti, za male pare i bez ikakvog otpora, "socijalistiki sport" da bi od njega
napravio svoj reklamni pano.
Ono to je, u kontekstu ovog razmatranja, najvanije je da se itav
porces "preobraaja" sporta u SSSR-u odvijao pod platom "progresivne
promene u socijalistikom sportu". Nikada se nije desilo da se (Marksovi)
humanistiki ideali socijalizma (komunizma) suelje s realnou
uspostavljenog "socijalizma". Pod ideolokom maskom "borbe za
komunizam" odigrao se bespotedni obraun s kritikom milju koja je mogla
da ukae na pravu prirodu "socijalistikog sporta", a to znai i na pravu
prirodu "realnog socijalizma". I dok na Zapadu marksistiki mislioci kritikuju
nehumanost sporta i razotkrivaju njegovu politiku poleinu, u SSSR-u i
drugim "socijalistikim" zemljama neprikosnoveni autoriteti u sportskoj
pedagogiji i sportskom pokretu postaju linosti kao to je to Pjer de Kuberten
koji je itav svoj "olimpijski" ivot posvetio obraunu sa slobodarskim
radnikim pokretom i idealima socijalizma, i koji je itavu svoju pisanu
zaostavtinu poklonio nacistima poveravajui im zadatak da sauvaju njegovu
olimpijsku ideju "od izvitoperenja". Pod razliitim ideolokim maskama,
Kuberten i sovjetska birokratija bili su jedinstveni u najbitnijem: sport je
institucija koja slui ouvanju uspostavljenog poretka dominacije. Njihov
zajedniki neprijatelj bila je radnika klasa kao mogui subjekt drutvenih
promena. Na tragu takve orijentacije dolo se dotle, da Huan Antonio

95

Samaran, ovek koji je etrdeset godina bio jedan od vodeih linosti u

faistikom pokretu panije i koji se nikada nije odrekao svoje faistike
prolosti, bude proglaen (uz presudnu podrku sovjetske birokratije) za
predsednika Meunarodnog olimpijskog komiteta u Moskvi, glavnom gradu
zemlje u kojoj je faizam naneo neopisiva zla i usmrtio vie od dvadeset pet
miliona ljudi.
Ideolozi "realnog socijalizma" u horu su isticali "emancipatorski"
karakter "socijalistikog sporta" podrazumevajui pod tim pre svega
"masovnost", aktiviranje ena, postizanje rezultata (rekorda) kao izraza
"progresivnih stremljenja" i t. sl. to se tie "masovnosti", treba rei da su
nacisti manijakalno insistirali na "masovnoj" fizikoj kulturi i sportu ("Kraft
durch Freude"). To su radili i u SAD ("Recration Programm" i drugi), pogotovu
se to deava danas kada je "fizika kultura" postala jedan od glavnih oblika
konzumerskog aktivizma i borbe za opstanak u sve surovijoj svakodnevnici
kapitalistikog drutva. Nije, dakle, masovnost sama po sebi ono to razlikuje
kapitalistiko drutvo od socijalistikog, ve njena priroda: da li se radi o
slobodarskoj aktivnosti ili se radi o integraciji oveka u poredak u kojem je
uspostavljena vladavina kapitala i drave nad ovekom. Ovde treba rei i to
da je "masovna fizika kultura" postala i zvanino "najira baza za
reprodukciju vrhunskog sporta", to znai da su milioni dece podvedeni pod
"sportske programe" (u emu je prednjaila biva Istona Nemaka) ije
norme i metode rada diktira "vrhunski sport" koji je postao vrhunsko telesno
i mentalno unitavanje oveka. Zloupotreba dece, pod firmom "progresa",
dobila je monstruozne dimenzije. U tom kontekstu treba sagledati i
"emancipaciju ene" putem sporta. To praktino znai da je i sport postao
proctor (sve bezonije) eksploatacije ene. Da stvar bude gora ena je postala,
zbog biolokih ograda sa kojima se (i pored sve vee upotrebe "stimulativnih
sredstava") sve dramatinije sueljava "muki sport", glavna "vuna snaga" u
obaranju rekorda i sredstvo za dokazivanje "progresivnog" karaktera
poretka. Na pravi poloaj "emancipacije" ene u sovjetskom sportu (drutvu)
ukazuje i podatak da je, do 1972, uprkos dominaciji sovjetskih sportistkinja
na svetskoj sceni i velikom broju ena-trenera, samo jedna ena, i to svega tri
meseca, bila na jednom od rukovodeih poloaja u sovjetskom sportu. (5)
Kada je re o "marksistikom" legitimitetu "socijalistikog sporta",
treba rei da za Marksa socijalizam nije drutveno-ekonomska formacija ve
prelazni period ka komunizmu u kome dolazi do ukidanja (prevazilaenja)
kako osnovnih kapitalistikih (ekonomskih i svojinskih) odnosa, tako i
institucionalne sfere graanskog drutva. Radi se o "odumiranju" (Engels)
graanskih institucija, to znai i sporta, a ne o "izgradnji socijalizma" njihovim "jaanjem" (Staljin). Marks insistira na tome da radnici kao udrueni
subjekti ("asocijacija") uzmu neposredno uee u upravljanju ukupnom
drutvenom reprodukcijom (podrutvljenje), dok staljinizam insistira na

96

uvrivanju institucija, odnosno, vlasti nad ovekom (podravljenje).

Drutvo kao zajednica slobodnih stvaralakih linosti, dakle, zajedniki ivot
koji nije posredovan niti podreen represivnim institucijama graanskog
drutva (tzv. "javna sfera"), ve je uvek novi, razvijeniji, po svojim oblicima i
sadrajima bogatiji proizvod stvaralakog ljudskog aktivizma - to je jedan od
osnovnih izazova Marksovog humanizma koji je suta suprotnost staljinizmu
koji drutvo svodi na svojevrsni radni logor.
Sovjetska koncepcija fizike culture (sporta) nije samo odstupanje od
osnovnih postulata Marksove kritike kapitalistikog drutva i njegovih
institucija, ve i od Marksovog "uputstva" radnicima, iz 1866, o upotrebi
telesnih vebi kao sredstva za telesno jaanje i vaspitanje radnike mladei.
(6) Marks naglaava znaaj telesnog vaspitanja prvenstveno kao sredstva za
klasno osveivanje i klasnu integraciju radnitva - radi borbe protiv
buroazije, to za Marksa znai protiv eksploatacije i porobljavanja. Klasno
ujedinjeni radnici su revolucionarni subjekt promene, dakle, slobodni od
tutorstva buroazije, drave, partije. Telesno, kao i duhovno i politehniko,
obrazovanje ne slui zato da od oveka (radnika) stvori lojalnog i
upotrebljivog "graanina", ve je to autentina aktivnost slobodarski
usmerenog oveka koji nastoji da "srui sve odnose u kojima se nalazi kao
ponieno i ugnjeteno bie" (Marks) i da stvori svoj (istinski ljudski) svet.
U sovjetskoj doktrini fizike culture (sporta) ne postoji klasna
integracija, jer su radnici ve "osvojili vlast" (u Revoluciji) i time ukinuli
klasno drutvo, to znai i sebe kao klasu. U "novom" drutvu oni su, kao
pojedinci, svedeni na "graane" koji se nalaze u podanikom odnosu prema
vlasti (dravi, Partiji), a kao kolektivitet na amorfnu i nesvesnu "radnu masu"
ili na "radni narod". Ideolozi staljinizma svode oveka, poput crkve, na "ovcu"
koju njeni "pastiri" (partijska vrhuka) treba da odvedu u "raj"
("komunizam") i da je usput, naravno, iaju i muzu do mile volje. ovek je po
svojoj prirodi "dobar", ali ne i dovoljno odrastao da moe da odgovara za
svoje postupke i preuzme odgovornost za drutveni razvoj. Tzv. "istorijski
materijalizam" postaje sudbinska sila koja, preko partijske vrhuke koja u
svojim rukama dri kljueve "svete tajne", upravlja ljudskim ivotima i
odreuje pravac razvoja drutva. oveku jedino preostaje da bespogovorno
veruje u "nepogreivost voa" i da pokorno izvrava ono to se od njega
zahteva. To nije svest emancipovanog graanina, nego svest podanika. Radnik
nije vie revolucionarni subjekt u borbi protiv kapitalistikog, a za
komunistiko drutvo, ve deo "radnih masa" koje su svedene na orue
partijske vrhuke za "izgradnju socijalizma". Umesto aktiviranja oveka da
prevazie institucije graanskog drutva, njegov osnovni zadatak postaje
"borba za njihovo jaanje". Fizika kultura nije vie oblik samo-organizovanja
radnika i sredstvo za jaanje njihove klasno-slobodarske svesti, nego
instrument za podreivanje oveka (samo)volji vladajue "elite". Otuda

97

ideolozi sovjetske fizike kulture (sporta) pod njom pre svega podrazumevaju
organizaciju, norme, "opte ciljeve" diktirane partijskim dekretima, znai,
mehanizam za dranje "masa" pod kontrolom. "Samoinicijativnost" je
dobrodola, ali samo kao sled vladajueg duha. Poput "buroaske" fizike
kulture i "buroaskog" sporta, "socijalistika" fizika kultura i "socijalistiki"
sport postali su jedno od najznaajnijih politikih sredstava vlasti za
unitavanje kritiko-menjalake (klasno-slobodarske) svesti radnika i za
njihovu integraciju u uspostavljeni poredak - to je suta suprotnost
Marksovoj ideji o slobodarskom telesnom aktivizmu.
Marksova misao je vieslojna. Kada se obraa mladim radnicima
savetujui ih kako da se bore protiv kapitalista Marksova misao o fizikoj
kulturi ostaje u okvirima graanskog poretka. On preporuuje radnikoj
mladei "telesno vaspitanje, onakvo kakvo se daje u gimnastikim kolama i
preko vojnih vebi" /pod. K. M./ (7), dakle, ono koje je stvoreno u
graanskom drutvu i koje je privilegija aristokratske i buroaske mladei, da
bi telesno ojaali i razvili borbeni klasni duh to, u krajnjem, treba da omogui
osvajanje vlasti. Za razliku od graanskih pedagoga koji telesno vaspitanje
pretpostavljaju duhovnom razvoju, Marks "duhovno vaspitanje" stavlja na
prvo mesto, odnosno, telesno vaspitanje sagledava u kontekstu celovitog
ljudskog razvoja. Telesne vebe nisu sredstvo za stvaranje karaktera
"uzornog graanina", ve sredstvo za razvoj slobodnog oveka. Vaspitanje
radnike mladei nosi u sebi impuls ljudske emancipacije, to je rezultat
Marksovog shvatanja da se proletarijat ne bori za ispunjenje posebnih klasnih
interesa, to je karakteristino za buroaziju i prethodne klase, ve za
realizaciju opte-ljudskih interesa. "Poverevajui" proletarijatu "misiju" da
oslobodi oveka (oveanstvo) od pljake i tiranije, telesno vaspitanje
radnike mladei dobija slobodarsku dimenziju. Radnik se, znai, jo nije
oslobodio dominirajuih oblika telesnog vaspitanja, ali se odnosi prema njima
kao prema sredstvu koje e (zajedno sa plaenim proizvodnim radom,
duhovnim i politehnikim obrazovanjem) "uzdii radniku klasu znatno iznad
nivoa viih i srednjih klasa" (aristokratije i buroazije). (8) Superiornost
radnike mladei zasniva se na celovitom razvoju njihove linosti, to otvara
mogunost da neposredno upravljaju ukupnom drutvenom reprodukcijom.
U pitanju je pragmatina logika koja, "u datim uslovima", polazi od "optih
zakona, na ije potovanje prisiljava dravna vlast", ijim "sprovoenjem u
ivot" radnika klasa "pretvara u svoje orue tu vlast koja se sada iskoriava
protiv nje". /Pod. K. M./ (9) Oigledno, re je o nastojanju da se legalnim
sredstvima iskoriste legalne mogunosti koje prua kapitalistiki poredak da
bi se ostvarili klasni (potencijalno opte-ljudski) ciljevi. Graanske institucije
treba da postanu orue radnike klase za borbu protiv kapitalistikog
poretka.

98

Ako pravi cilj revolucionarne borbe proletarijata nije osvajanje vlasti,

pogotovu ne njeno ouvanje uz upotrebu institucija kapitalistikog drutva
(Engelsov stav o "odumiranju" institucija kapitalistikog drutva u
socijalizmu), ve ukidanje odnosa vlasti (potinjenosti), moe se postaviti
pitanje kako je mogue postii bitan pomak napred upotrebom sredstava
koja, kao takva, spreavaju oveka da razvije svoje istinske ljudske moi bez
ijeg razvoja nema otvaranja novih vidika? Uzmimo za primet telesne vebe
koje Marks preporuuje proleterskoj mladei. Radi se o militaristikom drilu,
odnosno, o "disciplinovanju" deteta koje se svodi na potiskivanje
seksualnosti, ulnosti, spontanosti, matovitosti... Umesto potovanja linosti,
deca se svode na obezliene izvrioce vebi koje se svode na imitiranje rada
strojeva i koje su, po svojoj prirodi, obraun sa svim onim to prua
mogunost za razvoj duhovno bogate individualnosti - osnovni razlog zbog
kojeg ih je graanska pedagogija koristila za stvaranje "uzornog graanina".
Upravo polazei od Marksovog epohalnog stava da ovek menjajui svet
menja sebe, moe da se postavi pitanje koliko se svet zapravo promenio
ukoliko je ovek, kao linost, ostao u duhovnom horizontu kapitalistikog
poretka?
Borba za emancipaciju oveka putem graanske telesne kulture
(sporta) vodi se na terenu kapitalistikog drutva. Ona postaje nain
integracije radnika u poredak u kojem dominiraju vrednosti kapitalistikog
drutva. To je odlino uoio Kuberten. Iako fanatini antisocijalista, on je, u
vreme krize evropskog kapitalizma, podrao ideju o organizovanju "radnikih
olimpijada" da bi horizont budunosti radnitva zadrao u okvirima drutva u
kome dominira borba izmeu ljudi za pobedu - postizanjem veeg rezultata
(rekorda). On je shvatio da (eventualna) politika pobeda radnika ne znai i
kraj kapitalistikog drutva ukoliko osnovni principi tog drutva i dalje
ostanu vladajui. Mogunost da svako slobodno upranjava sport ne znai da
ovek ostvaruje svoju istinsku slobodu u sportu. Uzmimo za primer boks u
kojem se na najoigledniji nain izraava duh sporta. Da li se istinska sloboda
oveka moe potvrditi kroz nanoenje telesnih povreda drugome oveku, koji
je sveden na "protivnika", pri emu je ubistvo sastavni deo rizika "sportske
borbe"? Ili kroz nastojanje da se, sve bespotednijim unitavanjem organizma,
ostvare to "bolji rezultati" (rekordi)? "Vladati u glavama", putem telesne
kulture i sporta, to je osnovni zahtev Kubertenove "utilitarne pedagogije" koja
e mu pribaviti potovanje olimpijskih bogova modernog doba.
Interesantno je da kapitalistiki ideolozi, koji su do skora tvrdili da na
Zapadu ne postoji "kapitalizam" ve "industrijsko drutvo", sada trijumfalno
izjavljuju da je "kapitalizam pobedio socijalizam". U emu se ta pobeda sastoji,
kada je re o sportu? Ako je re o tome da je Zapadni kapital, bez ikakvog
otpora, postao gospodar biveg "socijalistikog sporta", to samo znai da je
on promenio vlasnika - ne menjajui svoju prirodu. Poloaj sportiste najbolje

99

govori koliko su se promenili odnosi. U "real-socijalistikom sportu" sportista

je bio najamnik drave, a itav "sportski pogon" - "reklamni izlog" vladajueg
sistema. Nakon pobede "demokratije", sportisti postaju najamnici
kapitalistikih firmi, a sport njihov reklamni prostor i banalni show-business.
Kada se tome doda da su, kao i kod nas, voe "novog sporta" upravo oni koji
su desetinama godina bili na elu "socijalistikog sporta", postaje jasno da je
"kapitalizam" pobedio utvaru koju su, rame uz rame sa ideolozima
staljinizma, stvarali ideolozi "slobodnog sveta".
Odnos graanske misli prema "realnom socijalizmu" pokazuje svu
njenu apsurdnost. Marksova ideja socijalizma (komunizma) svodi se na
"model socijalizma" koji je na Istoku doiveo krah i time se dokazuje da je
(Marksov) socijalizam "zauvek propao", to znai da nema alternative
kapitalizmu. U strahu za kapitalistiki poredak, njegovi ideolozi digli su
staljinizam na nivo sudbinske sile koja je u stanju ne samo da zaustavi, ve i
da okona istoriju!
Da li se treba odrei borbe za istinski humano drutvo samo zato to
je iskasapljena i izobliena Marksova misao postala pokrie za staljinistiki
varvarizam? Treba li se, sledei istu logiku, odrei Betovena ija su dela
redovno bila na programu faistikih festivala smrti? ta tek rei o idealima
"slobode, jedanakosti, bratstva" za kojima ideolozi "slobodnog sveta" redovno
poseu dok vrli predstavnici tog sveta ine najgnusnije zloine? Tvrditi da je
staljinizam otelotvorenje duha Marksovih ideja o socijalizmu (komunizmu)
bilo bi isto to i rei da je faizam otelotvorenje osnovnih principa Francuske
graanske revolucije.
Raspad "real-socijalistiog" poretka na Istoku skinuo je sa plea
marksizma najveu balast. "Istoni greh" leviarskog pokreta, pogotovu na
Zapadu, proisticao je iz svoenja marksizma na staljinistiku ideologiju,
odnosno, Marksove ideje socijalizma na praksu staljinizma. Ideolozi
kapitalizma vie od pola veka plaili su radniku klasu Zapada (Istonim)
"modelom socijalizma", istovremeno ga koristei kao sredstvo za obraun s
Marksovim revolucionarnim humanizmom. to se tie straha od "propasti
socijalizma", radi se, zapravo, o kraju iluzije da je na Istoku "socijalizam (ve)
pobedio", kao i da se voluntaristikim "projektima", na temelju nerazvijenog
graanskog drutva, moe "doi u komunizam". Pokazalo se da robovi
prikovani za galiju nikada nee doi u "obeanu zemlju" ukoliko se ne
oslobode okova - i preuzmu kormilo. Ono to propada nije socijalizam, nego
poredak koji je svoj opstanak gradio na bespotednom tlaenju radnika. O
emu se zapravo radilo najbolje govori injenica da su glavni nosioci
desniarskih ideja, nakon "pobede demokratije", postali upravo ljudi iz
vrhova bive vlasti.
Ideja socijalizma (komunizma) bila je i ostala jedini pravi odgovor na
sve dublju krizu egzistencije koju stvara kapitalizam i koju nije u stanju da

100

razrei. Da nije tako, odavno bi bespotedni jurii kapitala zbrisali marksizam

sa istorijske pozornice. Upravo sa istorijskog aspekta gledano, stvari dolaze
na svoje mesto.

101

SPORT I NASILJE

Graanski teoretiari pod "nasiljem u sportu" podrazumevaju ono

ponaanje koje prekorauje pravilima utvrene granice "sportske borbe".
Tako, na primer, nije nasilje ukoliko bokser, "na propisan nain", udarcem u
glavu usmrti svog protivnika, ali je nasilje ukoliko ga nogom udari u zadnjicu.
U prvom sluaju, bie proglaen "ampionom"; u drugom, bie
diskvalifikovan. Oigledno se radi o pozitivistikoj (lojalistikoj), a ne o
humanistikoj odredbi nasilja. Nasilje nije ono ponaanje koje ugroava
oveka, nego uspostavljeni poredak.
Sport je institucionalizovano nasilje i kao takav obraun s osnovnim
ljudskim pravima, pre svega sa pravom na ivot. U njemu ne samo da je
legalizovano pravo na ubijanje, ve ono postaje najvii vrednosni izazov za
oveka. Mogunost da se ubije i mogunost da se izgubi ivot polazna je
osnova za dokazivanje "ojstva". U sportu je do krajnjih konsekvenci ostvaren
vladajui princip ivljenja u kapitalizmu, "ovek je oveku vuk", i to pod
oreolom "vitetva" kojim se zverskoj borbi za mesto pod suncem nastoji
pribaviti "kulturni" legitimitet. Toliko isticani i hvaljeni fair-play ne temelji se
na potovanju oveka, njegovih osnovnih i neotuivih ljudskih i graanskih
prava, ve na potovanju uspostavljenog poretka u kojem je ovek sveden na
zver, a ljudska zajednica na zverinjak. Otuda je za Kubertena, Huizingu, Dima i
druge graanske teoretiare, ubistvo oveka, svedenog na "protivnika",
"kulturni in" ukoliko se izvede uz potovanje vladajuih pravila ponaanja.
Do kakvog besmisla vodi ovakvo shvatanje pokazuje i njihov odnos prema
ratu koji, ukoliko se potuje odreena (zadata) forma, postaje "igra" i kao
takva najvii kulturni izazov. Dodamo li tome da oni pod igrom
podrazumevaju "zadovoljstvo" i "bezbrinost", dobiemo celovitu sliku kako o
patologiji aristokratije, tako i o patologiji buroazije, naslednika "vitekog"
pogleda na svet.
Istovremeno dok se obraunavaju s "agresivnom prirodom" oveka,
graanski teoretiari u sportu vide sredstvo za stvaranje i razvoj borbenog
karaktera "uzornog" graanina. On postaje glavno pedagoko orue za
pripremanje oveka za ivot u kapitalistikom drutvu i za borbu za ouvanje
tog drutva. Sport, kao segment vladajueg poretka, postaje svojevrsna
"ludaka koulja" koja se od malena navlai oveku koji je, od onih koji
poseduju vladajuu mo, proglaen ludim i nateran (u okviru uspostavljene
"borbe pod suncem") da se ponaa kao ludak. Kuberten, "otac" modernog
olimpizma i jedan od vodeih graanskih pedagoga, jo je krajem XIX veka
pisao: "Boks je struggle for life (pod. P. d. K.), pretstava borbe za ivot; ovek
paljivo bira svoj trenutak, odabira mesto i tras! - upuuje svom protivniku

102

udarac pesnicom u koji ulae svu svoju snagu i odlunost. Kakvo

zadovoljstvo!, a o korisnosti jedne takve vebe ne treba ni govoriti". (1)
Agresivno ludilo fanatizovanog malograanina postaje najvii vrednosni
izazov i kamen temeljac za izgradnju i razvoj graanske pedagoke misli i
prakse. Za Karl Dima, jednog od vodeih ideologa nacistikog olimpizma i
sportske pedagogije u posleratnoj (Zapadnoj) Nemakoj, sport je "borba",
shvatanje koje e do svog najvieg izraza doi u Hitlerovom poimanju boksa:
"Nijedan sport mu nije ravan u izgraivanju agresivnosti, u iziskivanju
munjevite odluke, i u jaanju tela u elinoj hitrini. Prirodno je da u oima
naih intelektualaca ovo izgleda divlje. Ali, dunost rasno-nacionalistike
drave nije da odgaja kolonije miroljubivih esteta i telesnih degenerika." (2)
Ono to sportski prostor ini posebnim je to, to se na njemu u
ogoljenom obliku reprodukuje logika svakodnevnog ivota koja je uokvirena
normativnim nitima koje treba da omogue funkcionisanje sistema. Na ringu,
u ulozi "boksera", ovek postaje pretstavnik i borac za osnovne vrednosti
kapitalizma i kao takav stie "pravo" da ubija - i da bude ubijen. Na taj nain
se, simbolino, potvruje potpuna dominacija ivotne logike kapitalizma nad
ovekom. ivot postaje ulog sa kojim se obezbeuje uee u borbi za mesto
pod suncem i izraava lojalnost vladajuem poretku. Nije sluajno to
graanski teoretiari toliko insistiraju na "riziku", ukljuujui i rizik smrti, kao
glavnoj karakteristici sporta, niti je sluajno to rat dobija status "igre". Borba
na ivot i smrt, uz potovanje "pravila igre" sa kojima se obezbeuje
funkcionisanje i opstanak kapitalizma, vrhovni je i neprikosnoveni
egzistencijalni princip i on se u sportu pojavljuje u "istom" obliku. Osnovno
pravo oveka - na ivot, podreeno je osnovnom "pravu" kapitalizma - na
opstanak. Naravno, sve mora da dobije "kulturni" oblik. Krvavi obraun na
ringu postaje "fini muki sport" i "plemenita vetina" i kao takav osnov
vladajueg pedagokog sistema. Matoviti Kuberten otiao je dalje: predloio
je da se demonstracija borilakih bokserskih stavova dopuni "Odom radosti" i
drugim Betovenovim delima. I nacistiki "umetnici", inspirisani Hitlerovom
"ljubavlju prema boksu", nastojali su da daju svoj doprinos estetizaciji
"plemenite vetine". Torakov kip "Boksera", koji je pretstavljao otelotvorenje
nacistikog "nadoveka", jedan je od primera takvog pregalatva.
Jedan od osnovnih naina dokazivanja vrednosti, a samim tim i
opravdanosti krvavih ili (samo)destruktivnih sportova je pozivanje na
"hrabrost". Ali, zbog ega se "hrabrost" dokazuje u krvavoj borbi protiv
drugog oveka? U vezi sa tim, da li je istinska hrabrost tui se po ringovima, ili
se boriti, zajedno sa drugima, za promenu svog poniavajueg drutvenog
ploaja? Da li je Martin Luter King, borac za ljudska i graanska prava Afroamerikanaca u SAD (koga e, kao i mnoge druge njegove saborce, ubiti beli
rasisti uz podrku amerikih vlasti) bio hrabar, ili su to "crni gladijatori" koji
se, najee za beznaajne sume, meusobno istrebljuju po amerikim

103

ringovima? "Hrabrost" u sportu sled je duha vladajuih odnosa, to znai

plivanje niz maticu. Kukaviko prihvatanje postojeeg ivota, u kojem je
ovek izloen najgorim poniavanjima, pretstavlja osnov "hrabrosti" u sportu.
Oni koji iskeenih zuba u ringu juriaju na svoje "protivnike" (koji isto tako
potiu iz sirotinjskih geta) u nameri da ih "smrve", u svlaionici pognute glave
klee pred svojim gazdama, molei za milost.
Interesantno je da su glavni protagonisti teze da su krvavi sportovi
"najvii ispit hrabrosti" upravo oni, koji dre sport u svojim rukama i kojima
ne pada na pamet da izau na ring. Kada se ima u vidu da su krvavi sportovi
"privilegija" sirotinje, jasno je da je ta teza samo jedno od sredstava da se
pridobiju deca sirotinjskih geta i od njih naprave moderni gladijatori - robovi
kapitala i politike.
U sportu ne samo da je dozvoljeno, nego se pospeuje i ak zahteva (u
boksu i drugim borilakim sportovima) ponaanje koje je, inae, zakonom
zabranjeno. Nesvesni i svesni nehat (tzv. "klizei startovi" u fudbalu);
namerno nanoenje tekih telesnih povreda, ubistvo sa predumiljajem i
najavom (!) (kao to je to sluaj u boksu); pripremanje na ubistvo i
sauestvovanje u njemu (treneri, vlasnici kluba); potstrekavanje na nanoenje
tekih telesnih povreda i ubistvo (sudije koje samo potuju "pravila borbe") sve su to oblici ponaanja koji se u svakodnevnom ivotu najstroije
kanjavaju, a koji su legalni i legitimni deo "sportske borbe". Ukinuti su
aristokratski dvoboji (koji su izvoeni bez prisustva javnosti i koji nisu imali
komercijalni ve lini karakter) kao "surovi i necivilizovani", a uvedene su
krvave borbe plaenika koje dobijaju prvorazredni drutveni znaaj. Da
hipokrizija bude vea, istovremeno dok se zabranjuju borbe pasa da bi se
"zatitile ivotinje", na TV se svakodnevno prikazuju "sportski spektakli" u
kojima se ljudi bespotedno unitavaju - uz oduevljenu podrku sportskih
komentatora. "Nehumano" je dozvoliti da jedan pas drugome odgrize uvo ili
pregrize grkljan, ali je "plemenito" kada ovek, sveden na "sportistu", na
zverski nain ubije svog "protivnika"!
to se tie ivotinja, njihova "agresivnost" u funkciji je neposrednog
zadovoljavanja njihovih nagonskih potreba. Za razliku od ivotinje, koja svoje
prirodne potrebe zadovoljava na nain sa kojem se potvruje njena
ivotinjska priroda, ovek stvara takve oblike za zadovoljavanje svojih
potreba kroz koje potvruje i razvija svoju ljudsku prirodu (postaje ovekom)
i na taj nain prevazilazi ogranienost postojeeg sveta, odnosno, stvara svoj
svet. Pored toga, ovekov ivotinjski predak nije vuk, kojeg graanska misao
svodi na krvolonu zver koja nema ni trunke oseanja za zajedniki ivot da bi
na osnovu takve slike dola do (ivotinjske) prirode oveka, ve ona vrsta
majmuna (impanza) koja je izuzetno drueljubiva i kod koje nema ni traga
one agresivnosti, pogotovu ne destruktivnosti, koja je prisutna u ponaanju
odreenih pojedinaca i grupa u civilizovanom svetu. Ono to su uinili nacisti

104

tokom Drugog svetskog rata, ili amerika soldateska u Vijetnamu (i u drugim

zemljama), u potpunosti je izvan dometa zakonitosti koje vladaju u
ivotinjskom svetu. Istovremeno, graanski teoretiari ne podmetaju oveku
samo "injenicu" da je "po svojoj prirodi agresivan", ve i takve naine za
"obuzdavanje" agresije koji po svojoj nasilnikoj i destruktivnoj prirodi
prevazilaze sve ono to se deava u prirodi.
Kada graanski teoretiari govore da je ovek po svojoj prirodi
"agresivan", oni po pravilu imaju u vidu mukarca koji je sveden na "vuka". Da
li to znai da ena nema "ivotinjsku prirodu", ili je nastala od neke mirnije
ivotinjske vrste, recimo od ovce? Sudei po nastojanju graanskih ideologa i
crkve da enu svedu na sredstvo za bioloku reprodukciju drutva, moglo bi
se zakljuiti da je ivotinjski predak ene - krmaa. U tom smislu, kako je to
hteo Kuberten, Hitler i drugi oduevljeni olimpijci, telesna aktivnost ene u
funkciji je obezbeivanja materinstva.
to se tie ovekovih "necivilizovanih" predaka, njihov ivot i shodno
njemu njihovo ponaanje bitno se razlikuje od modela "oveka" koji je stvorila
graanska antropologija. Govorei o ivotu praistorijskog lovca Erih From
konstatuje: "ini se da postoje dva obrasca ponaanja koja su postala
genetiki programirana kroz lovako ponaanje: suraivanje i dijeljenje.
Suradnja lanova iste grupe bila je iz praktikih razloga neophodna u veini
drutava koja su se bavila lovom; isti je bio sluaj i s dijeljenjem hrane. U
veini klima, osim arktike, meso se ne moe spremiti i sauvati. Srea u lovu
nije bila jednako raspodijeljena meu lovcima, stoga su oni koji su bili sretne
ruke danas dijelili s onima koji e biti sretne ruke sutra. Pretpostavimo li da je
ponaanje u lovu dovelo do genetskih promjena, doi emo do zakljuka da
suvremeni ovjek posjeduje uroeni impuls za suraivanjem i dijeljenjem, a
ne ubijanjem i okrutnou. (...) Na sreu, nae znanje o ponaanju lovaca nije
ogranieno na nagaanja: na raspolaganju nam je dosta podataka o jo
postojeim lovcima i sakupljaima hrane koji pokazuju da lov ne potie na
destruktivnost i okrutnost i da su primitivni lovci relativno neagresivni u
usporedbi s njihovom civiliziranom braom. (...) Postoje direktni podaci o
ivotu prethistorijskog lovca u kultovima ivotinja koji ukazuju na injenicu
da on nije bio po prirodi destruktivan". (3)
Piui o lovu u feudalnom drutvu, From zakljuuje: "'Elitni lov'
izgleda da zadovoljava elju za vladanjem, ukljuujuci odreenu koliinu
sadizma, koji je karakteristian za vladajuu elitu. On nam govori vie o
psihologiji feudalizma nego o psihologiji lova. (4) Ovde treba dodati i to, da
je aristokratija lov, dvoboje i rat proglasila "igrom", to znaci "razonodom".
Kritikujuci Vashburnova shvatanja, From konstatuje: "Washburnova je
tvrdnja da mnogi ljudi uivaju u ubijanju i okrutnosti elomino ispravna, ali
ona znai samo to da postoje sadistini pojedinci i sadistine kulture; no ne
odnosi se na sve pojedince, ni na sve kulture. Viet emo, na primjer, da

105

sadizam mnogo ee postoji kod frustriranih ljudi i drutvenih klasa koji se

osjeaju nemoni i nalaze malo zadovoljstva u ivotu, na primjer, nie klase u
Rimu, koja je nadoknaivala svoje siromatvo i drutvenu nemo sadistikim
spektaklima, ili nia srednja klasa u Njemakoj iz koje je bilo regrutirano
najvie Hitlerovih fanatinih pristalica; ove osobine mogu se nai i kod
vladajuih klasa koje se osjeaju ugroene u svojoj vladajuoj poziciji i svom
vlasnitvu (From, u fusnoti, navodi primer masakra pariskih komunara od
strane Tjera, prim. aut.), ili u potlaenim grupama eljnim osvete." (5)
Teza da je "ovek po svojoj (ivotinjskoj) prirodi takmiar" postaje
sve besmislenija kako se intenzivira ne samo dehumanizacija ve i
denaturalizacija oveka. "Rekorderi se raaju u epruvetama!" je pravilo koje
ne upuuje samo na robotizaciju tela, ve i na stvaranje fanatizovane samodestruktivne svesti koja je u stanju da blokira i uniti samo-odbranbene
mehanizme organizma, odnosno, na stvaranje (mazohistikog) karaktera koji
u muenju i unitavanju tela pronalazi najvee zadovoljstvo i samopotvrdu.
Osnovni cilj trenera nije vie razvoj takmiarske, ve samodestruktivne
motivacije. Budui da borba za rekord vodi sve dramatinijem unitavanju
organizma sportiste, neophodno je kod oveka ubiti ljudsku, a stvoriti
fanatinu samodestruktivnu svest. Ne rival sa staze, ve sam organizam
oveka postaje njegov najvei "protivnik" kojeg treba, i po cenu njegovog
unitenja, pobediti - primoravajui ga da ispunjava zahteve koji su pred njega
postavljeni. Od takmiarske, dolo se do samodestruktivne svesti. Radi se o
potpunoj instrumentalizaciji oveka posredstvom vladajue logike
kapitalizma. Dokrajeni su autentini igraki potencijali u oveku (Eros,
mata, kreativnost, spontanost...) i on je, u vidu "sportiste-rekordera", postao
"isto" orue za stvaranje profita i obezbeivanje stratekih interesa
kapitalistikog poretka. Savremeni kapitalizam "omoguio" je oveku da
doivi "kvalitetni skok": on nije vie samo "nasilnik" ili "zver", ve je
"unapreen" u "destruktora". Opet se potvruje da graanska pedagogija u
odreenju "ljudske prirode" ne polazi od oveka, ve od prirode
kapitalistikog drutva nastojei da prilagodi oveka njegovim zahtevima.
Markuzeovim reima kazano, "drutvene se i politike potrebe moraju
pretvoriti u individualne, nagonske potrebe".
Logika potroakog drutva, sve agresivniji javni mediji nameu
unitenje kao "novi poetak", kao "reenje problema". Nezadovoljstvo ljudi
usmerava se ka iivljavanju u bezobzirnoj destrukciji. Neprestano se
proizvode novi objekti na kojima ovek treba da iskali nezadovoljstvo zbog
sve bednijeg drutvenog poloaja i sve neizvesnije egzistencije. U
potroakom drutvu moi-imati znai moi upotrebiti, moi upotrebiti znai
moi unititi, a moi unititi znai biti "slobodan". Unitenje robe postaje
kompenzacija obezvreenom oveku za nedostatak istinske slobode.
Zahvaljujui tome to je i sam ovek opredmeen (sveden na "radnu snagu",

106

"kupca", "gledaoca", "pacijenta", "glasaa"...) , odnos prema stvarima postaje

odnos prema ljudima. Stvorena je duhovna glad ne samo za smru, nego za
unitenjem. To se sve jasnije uoava na sportskim pretstavama. Sportski
ambijent postaje prostor projektovanog unitavanja oveka u
spektakularnom obliku. Skoranja istraivanja, koja su izvrena u SAD,
pokazuje da ljudi odlaze na stadione da bi doiveli scene unitenja oveka. O
tome Kristofer La: "Nije udno da je kritika takmienja postala osnovna tema
u sve razvijenijoj kritici sporta. Ljudi danas povezuju rivalitet sa
neobuzdanom agresijom i teko mogu da zamisle takmienje a da
istovremeno ne pomisle na ubistvo." La navodi zakljuak amerikog
sociologa Herberta Hendina (Hendin), do koga je ovaj doao na osnovu
analiza testova studenata Kolumbija univerziteta (intelektualne "elite"
amerikog drutva), da ispitanici "nisu mogli da zamisle takmienje koje ne
dovodi do neijeg unitenja (anihilation)". (6)
Potreba za pretstavama u kojima dominira unitavanje ljudi bitno je
razliita od potrebe za scenama umiranja karakteristinim za stari Rim
(gladijatorske borbe, masakri hriana...), ili za srednji vek (javna
pogubljenja). Savremeni kapitalistiki malograanin sve je manje u stanju da
se uivi u patnju umirueg jer je u njemu sve vie degenerisano ljudsko. Ono
to on trai na sportskim borilitima je "zabava" koja treba da mu omogui da
zaboravi na svakodnevni ivot i da mu prui kompenzaciju za svakodnevna
liavanja i poniavanja. Sportista je taj koji treba da izvede pretstavu u kojoj
e da se reprodukuje dramatika svakodnevnog ivljenja - to ini osnov
privlanosti sporta. Njegove vetine i telesne sposobnosti ne shvataju se kao
ljudski kvaliteti, ve kao osobine zabavljake robe. Robotizacija oveka u
sportu, tehnizovanje sportskog ambijenta, proces industrijske proizvodnje
rekordera... - do te mere dehumanizuju oveka da on iza sebe nema ta drugo
da ostavi osim rekorda koji postaje mera njegovog obezvreenja (unitenja) i
koji za gledaoca ima sve vie samo apstraktnu vrednost.
Jedan od sportova u kome neskriveno dolazi do izraaja nasilnikodestruktivni duh koji vlada u dananjem kapitalistikom drutvu je karate. U
njemu je na simbolian nain ujedinjeno znanje (vetina), tehnika
(instrumentalizovano telo) i fanatizovana (destruktivna) svest. to je najgore,
karate postaje ubilaka mo sa kojom ovek treba da se "zatiti" od drugog
oveka - po cenu njegovog unitenja. Izvesnost ljudskog ivljenja trai se u
posedovanju ubilako-destruktivne moi koja usmerava oveka da se ponaa
kao robotizovana zver. I najmlai uzrasti (ukljuujui i devojice) vaspitavaju
se u ambijentu u kojem je ovek bezlini deo grupe, gde su svi istovetno
obueni i izvode iste pokrete bespogovorno sledei komande "uitelja".
Fanatizacija oveka izvodi se i na taj nain to "borci", izvodei pokrete
usmerene prema zamiljenom "protivniku", isputaju krike to treba da im
pomogne da se uive u ubilaki pokret. Na njihovom licu ne ogleda se radost

107

ivljenja, ve bespotedna ubilaka (destruktivna) reenost. U karateu su do

punog izraaja doli svi oni odnosi i procesi putem kojih se ovek otuuje od
sebe i kao takvi su suprotstavljeni oveku. "Postati otrica maa", jedan od
osnovnih "pedagokih" postulata "uitelja" borilakih vetina sa Dalekog
Istoka, govori o tome sa kakvom fanatinom pokornou ovek treba da
postane rob ubilake moi (koja samo simbolizuje apsolutnu vlast poretka
nad ovekom). Stvaranje ubilake moi je istovremeno i stvaranje mogunosti
da se ona upotrebi. To nije pasivna mo, nego mo koja u oveku razvija
ubilaku reenost koja postaje osnov odnosa prema ljudima. U svojoj biti, ona
je odgovor na drutvene odnose u kojima vlada strah oveka od oveka,
odnosno, u kojima je vladavina oveka nad ovekom osnovni uslov
obezbeivanja opstanka i drutvenog prestia. Sve vea "popularnost"
ubilakih vetina Dalekog Istoka (koje su "iupane" iz kulturnog miljea u
kome su nastale i svedene na "sport") u najrazvijenijim drutvima Zapada
posledica je sve dramatinijeg unitavanja meuljudskih odnosa, uma,
duhovnosti, nacionalnih kultura, emancipatorskog naslea graanskog
drutva... - to ide u korak sa unitavanjem prirode i stotina miliona ljudi.
Srednjovekovni fanatizam i robotizovano telo ujedinjuju se pod platom
novog totalitarizma - koji je otelotvorenje destruktivnog duha savremenog
kapitalizma.
Stadioni - savremeni koncentracioni logori
Svakodnevno smo svedoci da sportski stadioni i hale postaju poprita
sve bespotednijih obrauna izmeu "navijakih grupa". Ideolozi kapitalizma,
poput Erika Daninga, nastoje da dokau da je nasilja na sportskim borilitima
uvek bilo i da ono nije uslovljeno drutvenim odnosima, pogotovu ne
prirodom vladajueg poretka, ve da se radi o ispoljavanju agresije koja je
oveku uroena. Na taj nain se dananje kapitalistiko drutvo stavlja u istu
istorijsku (civilizacijsku) ravan sa, na primer, rimskim robovlasnikim
drutvom. Istovremeno, taj argument dokazuje da je nasilje, budui da potie
od "agresivne ljudske prirode", neminovnost koju je nemogue iskoreniti.
Najvie to se moe uiniti je suzbijanje agresije putem institucionalizovane
(dravne) represije, odnosno, stvaranje prostora na kojima e ljudi, ne
ugroavajui poredak, regularno "davati oduka" svojim agresivnim
potrebama. U tome sport ima nezamenljivu ulogu. Po Konradu Lorencu, na
stadionima se postie "preiavajue oslobaanje agresivnih nagona". (7)
Interesantno je da kada graanski teoretiari govore o "agresivnoj prirodi
oveka" i o potrebi da se suzbije i kanalie, oni po pravilu imaju u vidu
pripadnike "niih slojeva", pre svega radnike i radniku omladinu. Iz njihove

108

analize jasno proistie da je njihovo "nasilniko ponaanje" kompenzacija za

"neuspeh" u ivotu za koji su sami odgovorni, budui da kapitalistiko
drutvo "svakom nudi jednake anse na uspeh".
Stadioni su postali lomae na kojima treba da sagori nagomilana
srdba "niih slojeva", mesta na kojima se odravaju svojevrsne
psihoterapeutske seanse koje pretpostavljaju nasilje. Na njima se vladajua
klasa obraunava sa "masama" tako to nastoji da uniti njihov "negativni"
energetski naboj koji bi, kada bi se uobliio u organizovanoj politikoj akciji,
mogao da se "izlije" u drutvenom prostoru i ugrozi stabilnost vladajueg
poretka. Obraun kapitala i vladajuih politikih grupa sa "masama" na
stadionima je nain da se radnici i radnika omladina dre pod kontrolom da
bi se spreilo rasplamsavanje klasnog sukoba. Pomou "sportskih spektakala"
postie se marginalizacija i getoizacija potlaenih, obespravljenih, odbaenih...
Sport je postao jedan od najvanijih "sigurnosnih ventila" "demokratije i kao
takav najmilije edo kapitala i politike. Kao to je to jo "stari, dobri" Kuberten
govorio, sportom treba "neutralisati" pritiske koji dolaze od nezadovoljnog
radnitva - lekcija koju su dobro nauili kako ("real-socijalistika")
birokratija, tako i kapitalisti.
Nastojanje da sport igra ulogu "sigurnosnog ventila" dovodi do toga
da se na stadionima ne samo tolerie, ve i potstrekava nasilje. Praktino,
stadioni su postali mesta na kojima vlada reirano i institucionalizovano
nasilje. Zbog toga je na stadionu dozvoljeno mnogo toga to se, na drugim
javnim mestima, kanjava: najvulgarnije pogrde, pretnje, pljuvanja, gaanje,
rasistiki (u nas uveno "Cigani, Cigani!" - faizoidno vreanje Roma zbog
kojeg nikada nije prekinuta utakmica, niti se desilo da su se pretstavnici
kluba-domaina javno izvinili Romima) i nacionalistiki slogani; pozivi na
tuu, nasilje, ruenje, paljevine, ubistva, teror... - sve to spada u "pravi"
sportski ambijent dananjice.
Sve krvaviji sportski spektakli postali su sredstvo za vaspitavanje
oveka da prihvati nasilje kao svakodnevnu i stoga "normalnu" pojavu, to
znai kao sredstvo za obraun s kritiko-menjalakom sveu oveka koja je
usmerena na iskorenjivanje uzroka koji dovode do nasilja. Istovremeno,
nasilje na stadionima treba uvek iznova da "potsea" oveka da je on "po
svojoj prirodi agresivno bie" i da samo represivne institucije vladajueg
poretka mogu da sauvaju drutvo od "zla" koje vlada ovekom. Ubijanje vere
oveka u samoga sebe, u svoju sposobnost da kao razumno i solidarno bie
organizuje drutveni ivot bez tutorstva represivnih institucija kapitalistikog
drutva - to je jedna od najvanijih i najpogubnijih posledica nasilja u sportu.
Stadioni su za mlade postali svojevrsne kole divljatva. Oblik
stadiona, visoka iana ograda, policijski kordoni, pendreci, iskeene eljusti
policijskih pasa, sapi i kopita dresiranih konja, borna kola i vodeni topovi sve to neodoljivo potsea na koncentracioni logor. Stadion je slika nasilja i

109

poziv na nasilje. To je ambijent koji svojim izgledom sugerie mladima da nisu

ljudi i da se od njih ne oekuje ljudsko, nego vandalsko ponaanje. Izgled
stadiona je od prvorazrednog znaaja za stvaranje slike mladog oveka o
samome sebi, za unitavanje njegovog ljudskog samopotovanja.
Istovremeno, samom pojavom na stadionu mladi stiu status koji je odreen
samom prirodom stadiona, kao i prirodom sportskog "spektakla" - postaju
"huligani", to znai drutveni otpadnici i kao takvi "neprijatelji dutva". Kada
se zna da je stadion postao glavno mesto za okupljanje mladih, onda je jasna
sva pogubnost formiranja linosti u tom ambijentu. I upravo u takvoj sredini
mladi na najneposredniji nain "dolaze u kontakt" sa vladajuim poretkom
koji se legitimie kao "zatitnik drutva od antidrutvenog ponaanja"; sa
vladajuim drutvenim vrednostima ("slava", novac) koje su otelotvorene u
sportskim "zvezdama"; sa opte-vladajuom moi kapitala koja se pojavljuje u
obliku reklama koje stvaraju obru oko terena; kao i sa takmienjem i
rekordomanijom - osnovnim principima na kojima poiva kapitalistiko
drutvo. Na stadionima se, zapravo, ogleda pravi odnos vladajueg poretka
prema mladima: to im se, u svakodnevnom ivotu, prua manja mogunost
da postanu ljudi, utoliko su iane ograde vilje, a policijski kordoni zbijeniji.
Na stadionima se mladima, koji potiu iz niih drutvenih slojeva,
definie drutveni status. Njih pripremaju da zauvek ostanu na "drugoj
strani", iza iane ograde koja razdvaja one koji se, pod bljetavim sjajem
reflektora i u zagrljaju simbola njihovih kapitalistikih mecena, bore za "prave
vrednosti", od onih koji su, kao budua "prljava" radna snaga, svedeni na
bezoblinu "navijaku masu". Poloaj mladih na stadionu simbolie njihovu
getoizaciju u drutvu u odnosu prema odnosima, procesima i institucijama
koje odreuju njihovu egzistenciju i drutveni poloaj. Najgore je to to mladi
oajniko nastojanje da se priblie vladajuim vrednostima koje su osnov za
njihovo ljudsko obezvreivanje - doivljavaju kao "slobodu". Stadion postaje
otelotvorenje njihovih elja, mesto na kojem mogu da pokau da su "neko", da
postoje. Posredstvom stadiona i sportskog "spektakla" duh oveka postaje
rob vladajuih drutvenih odnosa koji se na stadionu pojavljuju u
kondenzovanom obliku. "Sloboda" koju mladi "stiu" na stadionu je sloboda
sunja ije je urlanje i vandalsko ponaanje samo zveckanje lancima - u
slavu svojih gospodara. Sportski "spektakli" postali su duhovna droga za
mlade koja razara njihovu linost i stvara od njih duhovne invalide. Na
stadionima mladi uvek iznova dobijaju "dozu" agresivnog klubatva, lokalpatriotizma, primitivnog nacionalizma, rasizma... Potisnute potrebe i
neostvarene elje, nedostatak ljubavi i potovanja, oseanje odbaenosti i
bezvrednosti ispoljava se u obliku zavisti, mrnje, manijakalne agresivnosti...
Simboli i nazivi pod kojima se mladi okupljaju (mrtvake glave, kukasti
krstovi, "grobari", "zlikovci", "aneli smrti", "zli momci", "teror", "horde
zla"...), nisu izrazi zla koje je u njima, ve zla kojima su izloeni u

110

svakodnevnom ivotu. Piromanski rituali, u kojima mladi "razdragano"

uestvuju, na simbolian nain pretstavljaju unitenje njihovih stvaralakih
moi, njihovu sposobnost da stvore humani svet.
Od mladih se na stadionima stvaraju savremeni "jurini odredi" koje
najreakcionarnije desniarske grupe nastoje da iskoriste za svoje politike
ciljeve. U toj zakulisnoj borbi za "duu" mladih ne biraju se sredstva:
potkupljivanje, pretnje, premlaivanja, ubistva... Klubovi su glavni sejai
mrnje meu mladima. im okae na sebe njihove simbole, mladi, koji nemaju
nikakvog razloga da se mrze, postaju "grobari" ili "Cigani", to znai najljui
neprijatelji. Taj deo "sportske prie" novinari, koji su samo glasnogovornici
mafijakih klanova koji sport dre u svojim rukama, sistematski skrivaju od
javnosti. U "slobodnom svetu" navijake grupe se formiraju i kontroliu od
strane politikog podzemlja, uz preutnu ili otvorenu podrku vlasti Tzv.
"navijake grupe" su politiko orue desnice za ouvanje poretka na
nelegalan nain, za izazivanje haosa i straha iza ega slede zahtevi za
uspostavljanjem vladavine "vrste ruke" koja je po pravilu usmerena protiv
radnika, "manjinskih grupa" i leviara. U razvijenim kapitalistikim zemljama
(a to se sve vie deava i u novostvorenim kapitalistikim drutvima na
temelju "realnog socijalizma") stadioni su postali poligoni na kojima se mladi
ue nasilju i istovremeno politiki integriu na faizoidnim idejama. Sami
nazivi i parole navijakih grupa govore da je njihov cilj da unite sve to je
progresivno. Simboli sa kojima mladi navodno ele da "zastrae javnost", i na
taj nain obrate panju na sebe, samo su izraz vladajueg (destruktivnog)
duha dananjeg kapitalistikog sveta. Oni ne nastoju da se suprotstave, ve da
se dodvore moi koja vlada svetom - koja ih je gurnula u nitavilo.
Nasilnitvo mladih je iskreno i naivno. Jer, oni ne tee dominaciji i
manipulaciji, kao perfidni oblici nasilja kojima su svakodnevno izloeni, ve
ljudskoj afirmaciji. To nije nasilje koje tei da stvori bedu i nitavilo, ve
nasilje koje tei bekstvu iz bede i nitavila. Zastraujui nazivi i simboli ispod
kojih se mladi okupljaju samo je oajniki pokuaj da dokau da postoje i da
"vrede". Oni verno ilustruje svu stravinost beznaa u koje su mladi baeni.
Krvava drama na "Hejselu", koja se, u raznim oblicima, svakodnevno ponavlja
na stadionima i sve ee na ulicama, nije izraz i pokazatelj "varvarske
prirode oveka", ve izraz i pokazatelj destruktivne prirode kapitalizma.
Varvarsko ponaanje mladih samo je odgovor na sve vee nasilje kojem su,
kao ljudi, izloeni u svakodnevnom ivotu. Pravo je pitanje kako je mogue da
se u najrazvijenijim kapitalistikim drutvima, paraleno sa ekonomskim
razvojem i statistikim dohotkom od preko 20 000 dolara po glavi stanovnika
(podatak iz 1995), stvaraju sve brojnije i agresivnije horde varvara?
Odgovor vladajueg poretka na nasilje mladih ukazuje na pravu
prirodu "Zapadne demokratije" i na uzroke nasilnikog ponaanja mladih. U
emu se sastoji taj odgovor? Pre svega, u stvaranju posebnih policijskih snaga

111

koje e biti u stanju da se "efikasno obraunaju s huliganskim bandama".

Zatim, u stvaranju "registra sumnjivih" koje treba "preventivno" uhapsiti,
"staviti u kuni pritvor" ili na drugi nain spreiti da se pojave na
utakmicama. Tu su i obavezni detaljni (i poniavajui) pregledi navijaa pred
kapijama stadiona, specijalne policijske kamere za snimanje, icom i
policijskim kordonima ograeni "depoi" (itaj: kavezi) za protivnike
navijae, opori policijskih pasa, konji, vodeni topovi, borna kola, specijalne
"anti-teroristike" policijske snage i stotine agenata u civilu... Nema ta,
"demokratija" je objavila rat "huliganskim hordama" zaboravljajui da ti
mladi gnevni ljudi nisu doli iz nekog drugog sveta, ve da su odrasli i
vaspitavani pod patronatom istog tog poretka koji se odnosi prema njima kao
prema bandi zlikovaca. Umesto da se opredeli za istinske demokratske
metode, koje e dovesti do promene drutvenog poloaja mladih i otkloniti
uzroke njihovog nezadovoljstva, "slobodni svet" posee za metodima
policijske drave, to samo doprinosi daljoj faizaciji drutva.
Naravno, na sportskim borilitima pojavljuju se i pripadnici "viih
slojeva". I rimski imperatori i patriciji dolazili su na gladijatorske spektakle,
ali zato da bi se "zabavili" i videli "kako narod die" - da bi iz toga izvukli
pouke ta valja initi da bi plebs i dalje drali u pokornosti. To su oni koji
danas sede u "plavim loama" i koji dolaze da vide dejstvo nove porcije
sportske "duhovne hrane" na "mase". Pored toga, dolazak na stadione je nain
da se bude "sa narodom" i "u narodu", to moe da donese znaajne politike
poene.
Jezdei na valu totalne politizacije i komercijalizacije sporta, tampa,
radio i televizija nastoje da daju svoj doprinos vladajuim procesima
stvarajui svojevrsni kult nasilja i destrukcije. Umesto kritikog sueljavanja s
uzrocima nasilja, novinari veliaju sportski ambijent i svojim ratobornohukakim komentarima otvoreno potstiu na nasilje. Javna glasila samo
koriste sve veu duhovnu glad ljudi za scenama nasilja i unitenja i na tome
grade tirae i gledanost. Stvarajui kult nasilja, oni istovremeno uobliavaju i
propagiraju model ponaanja koji postaje vrednosni obrazac i kao takav
osnov "ljudskog" samoprepoznavanja mladih. Dodavanjem atributa "divno",
"fantastino", "nevieno", "neverovatno" i sl. vri se estetizacija nasilja i
unitenja i na taj nain im se pribavlja "kulturna" legitimnost. Estetika sporta
postaje estetika smrti.
"Takmiarska motivacija"
Ako je tano da ovek po svojoj prirodi ima potrebu za agresijom nad
drugim ljudima i da je takmienje normama regulisana agresija koja je

112

usmerena na postizanje "korisnih ciljeva", onda bi jedna od osnovnih uloga

trenera trebalo da bude stiavanje, a ne potsticanje "borbenosti" kod igraa,
pri emu se sve ee koriste ak i medikamenti koji razarajue deluju na
njihovu psihu. Poznato je da je ouvanje "takmiarske motivacije" u ekipi
jedan od najveih problema sa kojim se treneri, pogotovu u takmiarskom
periodu, susreu. Umesto da utakmice "hrane" i podstiu "glad za pobedom",
one kod igraa izazivaju zamor i stvaraju odbojnost prema takmienju;
umesto "pravog takmienja", utakmice sve vie postaju rutinsko "obavljanje
posla".
"Takmiarska motivacija" u sportu u prvom redu je uslovljena
drutvenim poloajem sportista. Sirotinjska geta "prirodni" su rezervati u
kojima stasaju "sportski talenti" koji su spremni da "grizu" da bi se izvukli iz
bede. Vlasnici sportskog show-business-a, menaderi i treneri ne raunaju sa
"agresivnom prirodom oveka" da bi postigli svoje ciljeve, ve sa strahom
sportiste da e se vratiti tamo odakle je pobegao. Govorei o profesionalnom
ragbiju Ho konstatuje: "Profesionalni sportisti su potstaknuti da osakate
jedan drugog ne samo od strane nasilju naklonjenih sportskih izvetaa i
navijaa koji kliu sa strane, nego saznanjem da ukoliko nisu dovoljno grubi
postoje bukvalno hiljade igraa niih liga i univerziteta koji ekaju da dou na
njihova mesta. To je stara rezervna armija radnika koji lome svoje vratove
stvarajui od takmienja (...) jednu od najubilakijih ivotinjskih (dog-eatdog) borbi od vremena rimskog amfiteatra. Igrai jednostavno ne mogu da se
opuste. Oni mora da budu agresivni, da udare jae nego to dobiju, da bi
sauvali svoja radna mesta. U militarizovanom drutvu gladijatorske borbe
donose profit na blagajni." (8)
Za stvaranje i razvoj "borbenog karaktera" izuzetan znaaj ima
ukalupljivanje deteta, od najmlaeg uzrasta, u tradicionalne oblike ponaanja
i vrednovanja. Deaci se, jo pre nego to su prohodali, uguravaju u kalup
"mukarine". Jedna od najeih "igara" oca sa sinom je da otac udara dete
traei da mu ovaj vrati udarac. Igra zvana "udari tatu" od najranije mladosti
postaje jedan od osnovnih naina optenja deteta sa roditeljima i nain
zadobijanja roditeljske naklonosti. Istovremeno, deak se svakodnevno
upozorava da "ne sme da bude kao devojice" to dovodi do toga da
devojice postaju predmet nipodotavanja. Ako se ima u vidu da se
patrijalhalni model seksualnog odnosa svodi na dominaciju mukarca nad
enom, deak treba da se pripremi da igra ulogu agresora, a ne da postane
"ena" ili "peder", to znai objekat seksualne agresije. Videemo da ovakvo
vaspitanje pretstavlja plodonosnu podlogu za razvoj "takmiarske
motivacije".
Za razvoj "borbenog karaktera" izuzetan znaaj ima rano
posveivanje sportu. Jo od najranijeg kolskog uzrasta deca su izloena
maltretiranju od strane sve agresivnijih nastavnika telesnog vaspitanja koji

113

po svaku cenu nastoje da obezbede podmladak klubovima, obino za neku

beznaajnu nadoknadu. Umesto da najvie panje posvete deci kojoj je
potrebna najvea pomo, da bi savladala pokrete i nauila vetine koje e im
omoguiti da ispolje svoju kreativnost i igraju se sa svojim drugovima i
drugaricama, oni se bave "jurenjem talenata" i bespotedno se iivljavaju na
deci za koju smatraju da su "dobar materijal" za sport. Jasno je da su na udaru
pre svega deca iza kojih ne stoje bogati i "moni" roditelji koji e svojoj deci,
potkupljivanjem i pritiscima, omoguiti da se dokopaju najviih mesta na
drutvenoj lestvici. To su deca koja od malena mora da "grizu" da bi uspela u
ivotu - osnovni kvalitet koji ih ini "talentovanim" za sport. Na sportskim
borilitima oni e postati jurinici u prvim redovima i kao takvi otelotvorenje
agresivnosti. Prema protivnikim igraima, kao i prema svojim klupskim
drugovima na treningu, odnosie se sa istom onom bespotednou sa kojom
su se njihovi nastavnici, treneri, kao uostalom i sam ivot, odnosili prema
njima.
Jedna od prvih lekcija koju dete mora da savlada je da naui da udara
bez milosti, i da naui da trpi udarce ne oekujui milost. Izgradnja
"takmiarskog karaktera" postie se "slamanjem kime" deteta, ubijanjem
njegove ljudske linosti i njegovim podvoenjem pod autoritet trenera koji je
samo otelotvorenje autoritarnog i nasilnikog duha koji vlada u sportu
(drutvu). Jedan od najvanijih elemenata u selekciji je spremnost deteta da
prihvati uspostavljena "pravila igre", to znai da bespogovorno izvrava sve
ono to se od njega zahteva. Nije lako udariti, ili povrediti svog druga, ali je to
jedini nain da se stekne "poverenje" trenera i izbori mesto u timu. Tokom
itave karijere oveku e odzvanjati u glavi trenerove rei koje ukazuju na
osnovni uslov za opstanak na terenu: "U sportu nema prijatelja, ve samo
protivnika!" - to je, zapravo, osnovno ivotno geslo kapitalizma.
Mehanizam izvoenja "psiholoke pripreme" pred utakmicu na
izvanredan nain ukazuje na pravu prirodu nasilja sa kojim se susreemo i u
sportu. Sutina "psiholoke pripreme" je u tome, da se igrai do te mere
motiviu da pobede, da postaju spremni "da poginu" i da protivniku "otkinu
glavu" da bi se postigla pobeda. Radi se o fanatizovanju sa kojim se u oveku
potiskuje sve ono ljudski vredno to ga, kao oveka, pribliava drugim
ljudima, i istovremeno se potencira sve ono to izaziva odbojnost prema
njima. Budui da je pobeda neprikosnoveni imperativ, ekipa protiv koje se
igra mora da dobije status "protivnika". Sam sportski renik ukazuje na to.
Utakmice koje se ne igraju za bodove (pobeda nije od egzistencijalnog
znaaja) nazivaju se "prijateljskim" - u odnosu prema onima koje se igraju za
bodove i koje, dakle, imaju status neprijateljskih susreta. Zadatak trenera je
da tako psiholoki "obradi" svoje igrae da oni u svojim rivalima ne vide ljude,
nego "protivnike" koje "moraju pobediti". Od vanosti susreta zavisi stepen
do koga trener ide u hukanju svojih igraa. Kada se radi o "bodovima

114

opstanka" po pravilu se "ide do kraja" i suparniki tim dobija status "smrtnog

neprijatelja". Ovo je od izuzetnog znaaja, jer ukazuje na neposrednu
uslovljenost agresivnog ponaanja igraa ne-takmiarskim motivima i
interesima koji putem takmienja treba da budu ostvareni. Ne uroena
ljudska agresivnost, ve reirana i perfidnom manipulacijom proizvedena
takmiarska motivacija pretstavlja osnov agresije u sportu.
U svlaionici se u kondenzovanom obliku pojavljuju najekstremniji
oblici degradacije oveka na zver, gladijatora, kamikazu, robota... Svlaionica
je mesto na kome se manifestuje bedni poloaj u kome se sportista, kao ovek,
nalazi. U njoj se odigrava prava drama u kojoj je sportista, daleko od oiju
javnosti, objekat samovolje trenera, tih modernih gonia robova i vlasnika
klubova za koje su sportisti samo sredstvo za ostvarivanje profita. Prava
"veliina" sportskih "zvezda", tih "velianstvenih idola masa" ogleda se u
svlaionici, u kojoj se oni pojavljuju kao pokorni najamnici kapitala, kao
bezimeni pajaci koji, kao nevaljalo dete pred strogim ocem, drhte pred
strogim pogledom svojih gazda.
Da bi naterali igrae da "ginu" na terenu, treneri lukavo manipuliu
predrasudama koje su duboko ukorenjene u oveku. Diranje u "mukost" je
provokacija koja po pravilu daje najbolje rezultate. Od igraa se zahteva da
bespotednim borilakim fanatizmom i grubou "dokau da nisu ene i
pederi". Biti ovek znai "biti mukarina", a biti "mukarina" znai biti
spreman na sve one oblike agresivnog ponaanja koje okolnosti zahtevaju - da
bi se pobedilo. Provociranjem "mukog ponosa" nastoji se unititi ljudska
svest i samopotovanje i od oveka stvoriti zaslepljeni jurinik koji u
protivniku istovremeno vidi objekat za dokazivanje svoje "mukosti" i
opasnost za njeno ugroavanje. I to je ono najvanije: samo unitenjem
ljudske linosti mogue je od sportista stvoriti moderne gladijatore koji e, na
znak trenera, kidisati na svoje rivale i "unititi ih", ako treba, i biti "ponosni
zbog dobro obavljenog posla".
Tome idu na ruku priroda drutvenih odnosa i, u vezi sa tim, zahtevi
publike za koju je sport kompenzacija za obezvreenost i bekstvo iz turobne
svakodnevnice. Raspravljajui o privlanosti ragbija Ernest Dihter, direktor
amerikog "Instituta za istraivanje motivacije" ("Institute of Motivational
Research"), dolazi do zakljuaka da je jedan od glavnih razloga za njegovu
popularnost to, to ragbi prua mogunost obinom mukarcu da se dokae
kao "mukarina. Postoveivanjem sa he-men-om on doivljava sebe kao
"snanu ivotinju ispunjenu samopouzdanjem". Pored toga, ragbisti se
pojavljuju kao pretstavnici spartanske etike. Oni su suprotnost onim
momcima koji se ponaaju "kao devojke". U tom smislu navijati za ragbiste
znai "biti za dobre momke", a "protiv loih momaka". (9) Komentariui
Dihterove stavove, Ho konstatuje da ovek treba da se poistoveti sa ljudima

115

sa kojima mora da reava svoje drutvene probleme, a ne sa "biftecima" iz

tima za koji navija. (10)
Igrae tera u bespotednu borbu potreba da se dokau kao igrai, a ne
uroeni nasilniki impulsi. Oni nastoje da se istaknu kao nasilnici jer im to u
svetu u kome vlada duh nasilja podie ugled i cenu. Govorei o amerikom
ragbiju Dek Skot upozorava da je on "institucionalno romantizovanje
nasilja". Nadimci kao to je "Besni pas" (Mad-Dog) rezervisani su za "najvee
zvezde". Za trenere su najgrublji igrai "pravi heroji". Do kog stepena
manijakalnosti dovodi bespotedna konkurencija pokazuju i postupci Bena
varcvaldera, glavnog ragbi trenera na univerzitetu u Sirakuzi (SAD) koji je,
kao uslov da bi okonao vieasovni iscrpljujui trening, zahtevao od svojih
igaraa da se tuku do krvi. "Mi nagraujemo i opravdavamo nasilje i agresiju
meu mladima, a onda kada se odrasli nasilniki i agresivno ponaaju mi za to
krivimo ivotinjsku prirodu oveka! ak iako prihvatimo pretpostavku da
ovek poseduje agresivne instinkte, sasvim je izvesno da je posmatrano iz
ugla linosti i drutva bolje da se agresivnost ispolji na nekom beivotnom
predmetu kao to je bokserski dak nego na telu drugog oveka". - zakljuuje
Skot. (11)
Postojanje sporta jedinim nainom afirmacije oveka u drutvu i
obezbeivanjem njegove egzistencije; jednostrani razvoj oveka koji
podrazumeva ne samo obraun sa duhovnou, ve i s primarnim potrebama
oveka, ulima, prirodnim odbranbenim mehanizmima organizma;
iskljuivanje iz normalnog ivota, kidanje veza sa ljudima i potiskivanje
emocija; uzimanje sve vee koliine "stimulativnih sredstava" koja razarajue
deluju na psihu... - sve su to izvori frustracija koji se ispoljavaju u obliku
agresivnog i nasilnikog ponaanja. Svakodnevno potiskivanje i sakaenje
autentinih potreba dovodi oveka u "eksplozivno stanje". Prevashodni
zadatak trenera, lekara, "deurnih" iz tabova koji finansiraju "poduhvat" je
da danonono budno motre na svog "pulena" da mu ne popusti "takmiarska
koncentracija", to bi dovelo do erupcije potisnutih potreba i kraja
"pobednikog pohoda". Stalnim psiholokim pritiscima i manipulacijama, kao
i sve razornijim medikamentima, nastoji se sauvati "psihika stabilnost"
sportiste, to znai fanatina usresreenost na postizanje zadatog cilja. Radi
se o svojevrsnom hipnotikom snu u kome je iskljuena mogunost
rasuivanja i ovek sledi zapovesti "glasa" koji dolazi sa strane. Otuda se
insistira na "bliskosti" izmeu trenera i sportiste, pri emu trener po pravilu
stie status "roditelja", to znai onoga kome se bespogovorno veruje. To je
najvii i najperverzniji deo manipulacije: destruktivna mo, koja je
otelotvorena u treneru, pojavljuje se u obliku "oinske brige" koja simbolizuje
jedan od najplemenitijih meuljudskih odnosa.
Oigledno je da agresivnost (nasilje) u sportu pretpostavlja odreeni
vrednosni obrazac koji postaje osnov samopotvrde oveka kao sportiste i koji

116

je u funkcionalnom jedinstvu sa ne-ljudskim ciljevima koje ovek treba da

ostvari. Priroda cilja, odnosno, nain na koji se on pokuava ostvariti odreuje
prirodu "agresivnih potreba oveka" i nain njihovog ispoljavanja. Naravno,
sve se odvija pod platom "ispoljavanja autentinih potreba oveka", a radi se,
zapravo, o unitavanju autentinih potreba i linosti oveka i njegovom
svoenju na sredstvo za postizanje materijalnih interesa i politikih ciljeva.
to se tie "potrebe oveka da se takmii", ona je istorijski proizvod i
Huizingina analogija izmeu "takmienja" svraka i takmienja ljudi mogua je
jedino ukoliko se pojave sagledaju na isto fenomenolokom nivou. Mnogi
primeri u zajednicama koje se nalaze "ispod nivoa" moderne civilizacije
govore da je njima stran pojam individualnog nadmetanja. Pokuaji da se od
pripadnika nekih afrikih plemena naprave "trkai", tako to e preko noi
biti izvedeni na trkaku stazu, zavrio se tako to su se oni, im bi jedan
drugome izmakao, saekivali u nastojanju da zajedno prou kroz cilj.
Sport je proizvod modernog drutva. Osnovna pretpostavka za
nastanak modernog sporta je postajanje oveka individuom, to znai svest
oveka o samome sebi kao samosvojnoj jedinki. ovek, dakle, nije vie deo
kolektiviteta (kao to je to bio kao graanin u antikom polis-u, ili kao deo
"stada" u srednjem veku), niti je rezultat njegove delatnosti proizvod "volje
bogova" (kao to je to bilo na antikim olimpijskim igrama) ili fatalni sled
"sudbine" - ve je on osamostaljeni samosvesni subjekt koji dela shodno
svojim potrebama, ubeenjima i interesima, a rezultat njegove delatnosti
njegovo je delo (princip "linog dostignua").
Drugo, postajanje oveka individuom posredovano je vladajuim
odnosima kapitalistikog drutva koje je atomizirano na "graane" i u kojem
su vladajui ivotni principi "borba svih protiv svih" i "ovek je oveku vuk".
Ukinut je (antiki i srednjovekovni) poredak privilegija (po roenju) i
uspostavljen poredak u kojem svako ima pravo da se bori za "mesto pod
suncem". To je bilo od odluujueg znaaja za uspostavljanje principa
"jednakost na startu", kamena temeljca (modernog) sporta.
Tree, u modernom drutvu, pored principa kompeticije, dominira
princip uinka. To znai da sport nije borba za pobedu u istom smislu, kao
to je to bilo na antikim olimpijskim igrama i srednjovekovnim turnirima,
ve je borba za pobedu koja se ostvaruje postizanjem veeg uinka (rezultata,
odnosno, rekorda). U osnovi sporta nalazi se progresistika logika "bre,
dalje, snanije" koja je posredovana mehanizmom kvantitativnog sravnjivanja
- osnovom odreivanja "vrednosti" u drutvu koje se temelji na robnonovanoj privredi. To stvara mogunost za postizanje "rekorda" koji se
pojavljuje kao od oveka osamostaljena i posredstvom trita otuena
vrednost koja postaje neprikosnoveni kriterijum za odreivanje uspenosti
ljudske delatnosti. ovek se takmii sa apstraktnim "protivnikom" koji se
pojavljuje u obliku hronometra. Istorija sporta svodi se na hronoloki sled

117

brojeva koji oznaavaju "rekorde" kojima su pridodata imena obezlienih

"rekordera". Mehanizam koji je uslovio otuenje rezultata od oveka (u formi
"rekorda"), istovremeno je i uslovio otuenje oveka od ljudske zajednice i od
samog sebe kao oveka (u vidu "sportiste"), odnosno, pretvaranje oveka u
"materijal" i orue za postizanje rekorda. Umesto novovekovne "slobodne
individue", ovek je nanovo postao rob vladajue moi (kapitala).
"Degradacija sporta", o kojoj piu ideolozi liberalizma, zapravo je degradacija
izvornog principa takmienja uspostavljanjem sve vee dominacije principa
uinka. To je jo jedan dokaz da sport nije zasebna i van-istorijska pojava koja
se temelji na "ivotinjskoj prirodi oveka", ve da je proizvod modernog
(kapitalistikog) drutva i da deli njegovu sudbinu.
U savremenom sportu dolo je do potpune degradacije antikog
agon-a koji je insistirao na "ojstvu" kao do krajnjih granica razvijenim
ljudskim snagama (na emu je posebno insistirao Nie u svom obraunu s
hrianskim asketizmom i telesnom skuenou malograanina). Ne samo da
je telesni razvoj oveka u sportu podreen pravilima tehnike racionalnosti i
principu uinka, koji sistematski unitavaju kako prirodne, tako i ljudske
osobenosti oveka stvarajui od njega mehanizam za postizanje rekorda - ve
je itav njegov angaman podreen trgovakoj logici. Do ega je to dovelo
pokazuju i aktuelni dogaaji: sve vei broj sportista "pomera" rekord ne
prema svojim sposobnostima, nego prema tome koliko je dovoljno da se
postigne novi rekord - jer imaju ugovor sa svojim "sponzorima" da budu
plaeni po rekordu. Sportsko takmienje postaje sredstvo za ostvarivanje
utilitarnih ciljeva, a ne izraz autentinih potreba oveka. Borba za pobedu i za
postizanje rekorda - sve se to odvija po zadatom scenariju koji se ne zasniva
na razvoju ljudskih moi, ve na ostvarivanju materijalnih i politikih interesa
vlasnika sportskog show-business-a. Takmienje na sportskom polju samo je
jedan od pojavnih oblika borbe vodeih kapitalistikih grupacija za
dominaciju u svetu. Sportisti su samo prividno akteri sportskih susreta.
Uistinu, oni su samo uesnici u pretstavi u kojoj treba to vernije da odigraju
ulogu koja im je namenjena. Ako su na antikim olimpijskim igrama ljudi bili
"igrake bogova" (Platon), u dananjem sportu su igrake kapitalista.
Budui da novi i sve bespotedniji zahtevi koji se pred oveka
postavljaju u sportu daleko prevazilaze mogunosti ljudskog organizma i da
je upotreba sve razornijih sredstava i metoda postao osnovni preduslov za
postizanje rekorda, dolo je do prevazilaenja "takmiarske" i do razvoja
samodestruktive motivacije. Naputa se teorija po kojoj je ovek "agresivno
bie" i "ivotinja" i ovek dobija status eksperimentalnog zamoreta i robota.
Ne vie spremnost da se "grize", nego spremnost na samoubilake treninge i
monstruozne medicinske tretmane postaje osnovna pretpostavka za odabir
"talentovane dece". Kategoriki imperativ savremenog sporta ne glasi vie

118

"Pobedi druge!", ve "Pobedi sebe!", to znai blokiraj odbranbene mehanizme

organizma i dovedi telo do cilja po cenu njegovog unitenja.
I u borilakim sportovima ovek je sve manje "protivnik", a sve vie
objekat destrukcije. Priprema za "borbu" pre svega podrazumeva detaljno
upoznavanje sa mehanizmima funkcionisanja tela, sa "takama" koje treba
pogoditi da bi se protivnik "iskljuio" iz borbe. Strategija pobede sve se vie
zasniva na nauci, poput "tretmana" tela i psihe u procesu "proizvodnje
ampiona", to vodi ka potpunoj dehumanizaciji i denaturalizaciji kako
oveka, tako i odnosa izmeu sportista.
Sport i rat
Sportska takmienja po svojoj prirodi najblia su ratu. Praktino, ona
su podraavanje ratnih okraja. Na to upuuju i izrazi koji dominiraju u
sportu: "protivnik, pobeda, poraz, napad, odbrana, kontra-napad, juri, linija
odbrane, strategija napada, razbiti protivniku odbranu, razviti napadake
linije, obezbediti podrku napadakim redovima, obezglaviti protivnika
stalnim juriima i naterati ga na povlaenje, zbiti odbranbene redove, ukopati
se u odbrani, uneti paniku u protivnike redove, naneti protivniku udarac od
kojeg ne moe da se oporavi, onesposobiti napadake redove, naterati
protivnika da se povue na svoju teritoriju, unititi igru protivnika, slomiti
protivniku moral, sruiti ga na kolena, dotui ga do kraja, naterati ga da se
preda, ubiti mu volju da se bori, kukaviki se predati, junaki izginuti branei
svoj gol, boriti se do kraja, pripremiti se za odluujui juri..." Scene sa
otvaranja sportskih pretstava, zastave, himne, defile, taktovi koranice koju
po pravilu izvode vojni orkestri, strojevi korak - sve to pre podsea na ratni
sukob nego na igru slobodnih ljudi.
Interesantna je i priroda sportskog okraja. Svaki tim ima "svoj" deo
terena (teritoriju) sa koje "kree u napad" na protivniku teritoriju na kojoj se
nalazi vrednost koju protivnik nastoji da sauva. Postizanje koa ili gola
pretstavlja poraz branilaca, sa tim to su steeni poeni simbolian izraz
vrednosti plena koji je zadobijen. Svaki napad je borba, a utakmica rat u kome
je pobedio onaj ko je uspeo da pobedi u veem broju borbi i na taj nain osvoji
vei broj poena (vei plen). Radi se o scenariju koji odgovara
srednjovekovnim pljakakim pohodima plemia. Uostalom, i ustrojstvo
kluba, kao i klupski simboli, upuuju na povezanost sporta sa
srednjovekovnim tradicijama. Klub je organizovan kao svojevrsni
srednjovekovni klan. Boje, grb, himna, velianje "svetlih tradicija" (to se
iskljuivo odnosi na pobede), stvaranje hrojskih mitova o "najveim igraima"
(borcima) koji postaju legendarni uzori za mlae lanove i simpatizere kluba

119

(klana) kao i sredstvo za zadobijanje prestia meu klanovima - sve to ini

(dodue banalizovani) kolorit prolosti. to se tie stadiona, on je svojevrsno
utvrenje i kao takav sedite klana, dok je igraki teren "sveto zemljite" iz
kojeg izvire ivotna snaga klana koja hrani borilaki fanatizam svojih
pripadnika. "Poginuti borei se na svom terenu za boje svog kluba!" pretstavlja najsvetiju obavezu i ast. "Izdati klupske boje" postaje najvei
zloin koji se ni sa im ne moe iskupiti. Tenzija emotivnog dovedena je do
usijanja: u trenucima pobede sportista se osea kao simbol klana i idol
slavljenikih masa; u trenucima poraza osea se kao bedni izdajnik koji je
pobegao sa bojnog polja. Naravno, ne nosi svako breme odgovornosti na isti
nain, ali se pod njim neminovno povija.
Militantno strukturiranje sportske grupe neposredna je posledica
ratnike prirode sporta. Pojedinac je podreen timu; tim ima vou koji, na
terenu, nastoji da realizuje pobedniku strategiju trenera, glavnog
komandanta operacije i neprikosnovenog autoriteta. "O trenerovoj rei se ne
raspravlja, ona se izvrava!", to znai, trenerova "uputstva" imaju karakter
zapovesti koja se moraju sprovesti u delo. Potovanje autoriteta, disciplina,
uniformnost svesti - glavne su odlike "dobre ekipe".
Saradnja i solidarnost u ekipi odgovaraju ustrojstvu borbene grupe.
Njihov smisao je u jaanju "timskog duha" sa kojim treba obezbediti pobedu.
Istovremeno, u ekipi vlada bespotedna borba izmeu igraa za zadobijanje
vodeih pozicija u timu koje obezbeuju mogunost za igru. Konkurencija u
ekipi, to znai sistematsko potsticanje agresivnog egoizma, osnovno je i
najefikasnije sredstvo sa kojim trener manipulie da bi naterao igrae da
izvravaju njegove zahteve. Strah od gubitka mesta u timu, to znai da e biti
dovedena u pitanje njegova egzistencija i afirmacija, pretstavlja onu snagu
koja neprestano primorava igraa "da se dokazuje" ne samo udvorikim
odnosom prema treneru i vlasnicima kluba, ve i spremnou da rtvuje i
svoje zdravlje - da bi ostao na terenu. Za mladog igraa klupa je startna
pozicija sa koje kidie na svoje starije suigrae; za njih, klupa je kraj karijere.
Izgubiti mesto u timu mnogo je gore nego izgubiti utakmicu. Osnovno pravilo
u sportu je da svako gleda sebe, odnosno, da je svako svakome protivnik.
Euforija "drugarstva", koja zahvata ekipu u trenucima pobede, koja svima
donosi korist, brzo se zaboravlja kada treba pronai "krivce" za poraz i
ouvati mesto u timu.
Takozvana "sportska igra" je borba protivnikih grupa koja se odvija u
formi takmiarske igre. Radi se, dakle, o zloupotrebi forme igre putem koje
bespotedni obraun izmeu "protivnika" dobija kulturnu legitimnost. Smisao
"sportske igre" nije u tome, da se svakom uesniku prui mogunost da
slobodno realizuje svoje stvaralake (igrake) moi, kao i da omogui
stvaralaku saradnju sa drugim uesnicima u igri i na taj nain razvije
meuljudske odnose, ve da stvori normativne ograde u okviru kojih treba da

120

se odvija sukob. "Strategija igre", sa kojom svaki trener nastupa, svodi se na

razradu plana koji treba da onemogui protivnika da razvije "svoju igru". To
znai da sprei protivnike igrae da realizuju svoja igraka znanja koristei
se pri tom svim dozvoljenim (i mnogim nedozvoljenim) sredstvima. Ovo je od
izuzetne vanosti, jer se u sportskoj igri nasilje, koje se van sportskih terena
kanjava, ne samo tolerie, ve i potstrekava. Radi se o "regularnom" nasilju
koje ne sme da "sputava sportsku borbu", i istovremeno treba da sprei da se
ona ne pretvori u nekontrolisanu tuu. Nasilje postaje jedan od najvanijih
sredstava za ostvarivanje "strategije pobede". U irem smislu, ono
podrazumeva pored telesnog nasilja i izazivanje protivnika. Na injenici da
voa igre protivnikog tima ima "slabe ivce" neretko se gradi itava
strategija, jer "obezglaviti" protivnika znai razbiti njegovu igru - to
pretstavlja siguran put do pobede.
Na razvoj agresije u sportu uticala je i stalna izmena pravila koja su
omoguila promenu naina igre. Uzmimo za primer koarku. Od pasivnog
iekivanja protivnika u zoni, koji je mogao neometano da utira na ko, dolo
se do "totalnog presinga", to znai do apsurda dovedene koncepcije da je
"napad najbolja odbrana". Smisao takve odbrane nije samo u
onemoguavanju protivnika na itavom terenu da razvije igru i doe u
povoljnu poziciju da postigne ko, ve i u spreavanju protivnika da ubaci
loptu u teren, to znai da zapone igru. Igra bez lopte, to znai bespotedna i
samorazarajua telesna borba izmeu protivnikih igraa za igraki (ivotni)
prostor, postaje glavni sadraj igre. Umesto dominirajueg, igraka tehnika
postaje samo pratei element igre, s tim to je i njena priroda odreena
prirodom sportske borbe.
Imperativ pobede potiskuje i degenerie ljudsko u oveku. Strah od
poraza, to znai strah od neizvesne budunosti, dovodi do toga da ovek u
protivnikoj povredi, to znai tuoj nesrei, vidi svoju "sreu". to je sukob
dramatiniji to sportista u svom protivniku manje vidi oveka, a vie objekat
na kome treba da dokae svoju "vrednost", odnosno, vidi u njemu opasnost
koja ugroava njegovu egzistenciju i preti da ga gurne u bedu - odakle je
krvavim radom i bespotednom borbom izaao. Procesi otuenja i
postvarenja oveka, to znai uguravanje oveka u kalup lojalnog i
upotrebljivog "graanina", uslovljavaju "meuljudske odnose" u sportu.
Pravila fair-play-a, kao to je reeno, pozivaju na potovanje poretka koji
svodi ljude na neprijatelje, a ne na potovanje oveka.
Iskustvo govori da to je manji imperativ pobede, utoliko je igra
spontanija, matovitija, samoinicijativnija, jednom rei - slobodnija. Sportisti
se manje odnose jedni prema drugima kao prema "protivnicima", a vie kao
su-igraima. Ne tei se (telesnom) onemoguavanju, ve nadigravanju. Nije
bitan rezultat ili pobeda, ve nain na koji se do njih dolo. Estetski elementi
("lepa igra") dobijaju prevagu nad telesnom sirovou i grubostima. Ipak, sve

121

je to daleko od istinske igre koja podrazumeva prevazilaenje kako principa

kompeticije, tako i principa uinka.
I decu ubijaju , zar ne?
Umrla je dvanaestogodinja devojica Adriana urka. Bila je
gimnastiarka, jedna od "uda" koje proizvodi rumunska industrija
gimnastike. Izdahnula je od povreda koje joj je, u manijakalnom besu, naneo
njen trener George Florin, jedan od onih "pedagoga" koji su "stvorili" Nau
Komanei i na kojima poiva svetska gimnastika i sport u celini.
Ovakve vesti kao da vie nikoga ne uzbuuju. Pogotovu ne one koji se
nalaze u svetskom show-business-u. Jer, smrt je odavno postala sastavni deo
sporta. Svake godine stotine sportista izgube ivot, hiljade bivaju ubogaljeni...
To, dakle, nije neka novost. Prava vest je ko je sledei, na koga treba
"tipovati", u koga treba ulagati da bi se dobilo vie, mnogo vie... Tano je, radi
se jo o detetu, ali ta se tu moe kada ta "aava deca" po svaku cenu hoe da
se dokopaju "slave" i novca. A da bi se to postiglo, treba se podrediti
zahtevima koje postavlja "vrhunski sport". Put ka "savrenstvu" zahteva
"savreno telo". A to znai da treba spreiti rast skeleta, onemoguiti polno
sazrevanje, to znai normalni bioloki razvoj da bi se sauvala deija vitkost,
toliko potrebna da bi se impresionirala sportska birokratska "elita" koja
odreuje "ocene", a samim tim i sudbinu oveka. Oni su ti koji vode rauna da
ne doe do zastoja u "progresu". Njihove "ocene" oznaavaju put koji vodi
"napred" - ka jami. U njoj sada, pored njenih "slavnih" prethodnika iz
"vrhunskog sporta", lei i mala Adriana. Pokuala je da, sa drveta na kojem
bljete "odliija", dohvati "zlato" - i sunovratila se, kao i mnogi drugi pre nje,
u tamu ponora.
Oni koji su zasadili i okitili drvo iskopali su i jamu. Drvo raste, a jama
je sve dublja. Iznad nje se njiu, sudaraju, zveckaju visuljci smrti mamei one
koji u sablasnoj senci drveta, koja pada preko jame, vide most koji ih vodi iz
ivotnog nitavila. Sirotinja je ta koja slui da se dokae da je mogue ii dalje.
Leevima radnike dece poploana je staza koja vodi u "budunost". Kada je
faista Samaran otiao u Bukuret da okai "Zlatni olimpijski orden", najvie
priznanje u svetu sporta, rumunskom diktatoru auesku u znak priznanja za
njegov "neprocenjivi doprinos razvoju sporta i olimpijskog pokreta", on je
samo pokazao da ne postoji "Istok" i "Zapad", ve da postoje oni koji tlae i
oni koji su tlaeni. Jo jedanput je potvreno da je sport sredstvo za ouvanje
vladajueg poretka, internacionala kapitala i vladajuih politikih centara
moi. Znao je Samaran na kakav monstruozni nain funkcionie rumunska
industrija sporta, kao to je znao za zloine vojne hunte u Seulu, kojoj su, uz

122

njegovu svesrdnu podrku, dodeljene Olimpijske igre 1988. Ali je isto tako
znao da je ouvanje olimpijske piramide moi mogue samo ukoliko svaki
njen deo ima vrst oslonac i da samo jedan izvueni kamen moe da ugrozi
prividno monolitni olimpijski bastion.
Smrt Adriane je simbolino ubijanje ljudskog. Njen trener nije eleo
da ubije njeno telo, ve njenu linost. On je nastojao da postigne ono to je
osnovni cilj sportske pedagogije: da od svoje "tienice" napravi robotizovanu
lutku koja e bespogovorno slediti njegove komande. Radi se, dakle, o
instrumentalizovanom nasilju. Njegova "greka" sastoji se u tome to je, u
jednom trenutku, preterao u korienju jednog od najprimitivnijih metoda za
slamanje ljudskog dostojanstva, dakle, to se nije posluio nekim "suptilnijim"
metodom i "naveo" Adrianu da uradi ono to je od nje zahtevao.
Upozoravajue deluje podatak da su mnoga deca, kao i njihovi roditelji,
prihvatila Florinov metod "ubeivanja", verujui da e im to pomoi da dou
"do vrha". To se, uostalom, uklapa u zahteve sportske pedagogije koja u
izgradnji mazohistikog (samodestruktivnog) karaktera vidi jednu od
osnovnih pretpostavki za razvoj "vrhunskog sporta". Nevolja je u tome to je
postizanje "vrhunskih rezultata" u sve veoj nesrazmeri sa stvarnim
mogunostima organizma. Fanatini obraun oveka sa sopstvenim telom
postaje osnovni nain da se unite prirodne odbranbene reakcije organizma
da bi mogao da se natera na samounitavajui napor. Trener je taj koji
batinama treba da "pomogne" sportisti da "prevazie trenutke malodunosti",
to znai kapitulaciju pred premorom, da bi sa novom estinom nastavio da
unitava svoj iznureni organizam. U tu "pomo" spada i sadistiko
poniavanje oveka, iz ega treba da sledi potreba za "dokazivanjem linosti"
u vidu manijakalnog juria na sopstveno telo.
Adriana i njen ubica Florin bili su na istom zadatku. Oni su se sa
bezumnom revnou podredili vladajuem duhu destrukcije da bi se, svako u
svom domenu, domogao vladajuih vrednosti. On nije delovao kao slobodan
ovek, ve kao produena ruka vladajue moi koja se ne pojavljuje samo u
obliku pesnice ili bia, ve i u svim onim oblicima koji vode ka unitenju
ovekovog organizma i njegove linosti. Adriana pogotovu nije delovala kao
slobodan ovek, ve kao zalueno dete koje, usmeravano od strane bolesno
ambicioznih roditelja, beskrupuloznih "sportskih radnika", novinara i lekaramonstruma - nije ni moglo da bude svesno kuda ide.
Da je sport oblast u kojoj su ljudi preputeni na milost i nemilost
kapitalu i politici govori i to, to ne postoji nikakav zakonski osnov za
spreavanje zloupotrebe sportista, posebno dece, za stvaranje profita i
postizanje politikih ciljeva. U radnim zakonodavstvima irom sveta
propisana su ogranienja i zabrane kada je u pitanju rad dece. Vodi se rauna
o njihovom "zdravlju", "pravilnom razvoju linosti", "pravu na sreno
detinjstvo", "obrazovanju"... U sportu, u kome proizvodnja "ampiona"

123

zapoinje jo u pretkolskom uzrastu, ne postoje nikakva pravila kojima se

ograniava vreme treninga dece i veliina napora. Pored toga, ne poklanja se
ni najmanje panje harmoninom razvoju telesnih i duhovnih sposobnosti
deteta, ve se itav njegov telesni razvoj prilagoava sportskoj disciplini za
koju je dete, po oceni "strunjaka", "talentovano". Tzv. "rana specijalizacija",
to znai sistematsko sakaenje deteta u najvanijim godinama razvoja, jedan
je od osnovnih preduslova za "razvoj vrhunskog sporta". Dete i bukvalno
postaje "materijal" koji treba tako da se "istee", da jednog dana postigne
planirani rezultat. Kako se "obaraju rekordi", tako se poveavaju zahtevi koji
se pred mlade postavljaju. Govorei o "crnim" i "belim" sportistima, Irina
Privalova, jedna od najbrih "belih" sprinterki sveta, kae i sledee: "Potpuna
je neistina da su crnci i crnkinje nadmoni u sprintu zbog prirodnih prednosti.
Oni se od detinjstva posvete samo jednoj oblasti u ivotu, na primer tranju,
pevanju ili igranju i ne rade nita drugo. Nama priroda nije nita uskratila.
Treba samo mnogo i struno da se trenira. Ja imam praktino osmoasovni
radni dan. To je moj posao i na njemu provodim onoliko vremena koliko ljudi
iz drugih profesija." (12) Privalova, koja je "prve korake u sportu nainila
kada je imala tri godine", (13) na saeti nain je objasnila "tajnu" sportskog
"uspeha": to se dete ranije i u potpunosti posveti odreenoj sportskoj
disciplini, utoliko su vei izgledi da e se probiti "do vrha". To je monstruozna
"pedagogija", ali ona tano izraava stanje stvari u dananjem sportu
(drutvu). Privalova, koja je svoju sportsku karijeru "krunisala" tako to je
postala trei transparent amerike firme "Nike", nije pomenula koliko hiljada
mentalno i telesno ubogaljene dece "vredi" jedan profesionalni ugovor. Nju
zanima da pridobije to vie dece u Rusiji da krenu stopama dece iz amerikih
crnakih geta. Imajui u vidu razmere siromatva i bede u novostvorenoj
kapitalistikoj Rusiji, Privalova e imati na raspolaganju veliki broj
"talentovane" dece koja e, za koru hleba i zaslepljena bljetavim iluzijama,
krenuti ka olimpijskim vrhovima. Uostalom, put je ve utaban. Hiljade
unakaenih leeva ve visi na liticama obeleavajui "slavni" staljinistiki "put
u budunost". Sada su olimpijsku baklju preuzeli "Adidas", "Coca-Cola", "Nike",
"Mercedes"... Kapitalistiki koncerni su prisvojili naslee "realnog socijalizma"
i od dojueranjih "ambasadora" sovjetskog birokratskog reima napravili
svoje reklamne panoe.
Privalova nije pomenula ni "stimulativna sredstva" koja su, ve vie
godina, "pogonska snaga" za postizanje "vrhunskih rezultata". Pilule, inekcije,
hormoni, "specijalni tretmani", "krvni doping" i sve ono to moe da ponudi
dananja medicina i njeni lekari-monstrumi sve vie postaje realnost i tzv.
"deijeg sporta". Svakim danom sve mlai uzrasti dolaze pod udar
neumoljivog imperativa "bre, dalje, snanije". Iza tog "principa progresa"
krije se sve nezajaljivija glad kapitalistikih koncerna za profitom. Svetski
sportski business ve vredi vie od 700 milijardi dolara godinje, s tim to do

124

kraja XX veka treba da dostigne iznos od 1 000 milijardi. Kada se ima u vidu
sve dublja kriza kapitalizma i razmere borbe za trite koja se sve vie
rasplamsava, postaje jasno zbog ega se sa takvom bezdunou i deca
stavljaju na oltar unitenja. Sve bespotednija borba za opstanak uklanja i
poslednje velove "humanosti" sa kojim je kapitalizam, kao i bivi reimi
"realnog socijalizma", doskora mahao da bi rasterao sve vei smrad koji, u
"borbi za progres", ostavlja za sobom.

125

"HLEBA I IGARA"- PRIRODA SPORTSKOG SPEKTAKLA

Kapital je iz sporta izbacio religijske, pedagoke, ak i nacionalne

primese: sport je postao orue za ostvarivanje profita u istom obliku.
Istovremeno, sa degeneracijom principa kompeticije i uinka sportski
spektakl postaje sve banalnija pretstava koja tei takvim efektima koji e
privui panju masa i puniti dvorane i stadione. Sportski me je samo jedno,
jo uvek najvanije, sredstvo kapitala za stvaranje atraktivnog reklamnog
programa koji, u krajnjem, slui poveavanju potranje za odreenim
(reklamiranim) proizvodima. Pravi efekti sportskih takmienja nisu pobede
pojedinaca, klubova ili drava, ve poveani promet roba i bri obrt kapitala;
nisu bitni rekordi koji se postiu na sportskim poljima, ve rekordni profiti na
berzama i blagajnama.
Stadion, taj moderni koncentracioni logor u obliku gigantske WC olje,
na najupeatljiviji nain otelotvoruje prirodu sportskog prostora. U sportu je
izvrena denaturalizacija prirodnog i dehumanizacija drutvenog prostora.
Stvoren je geto u kome se, putem najviih dostignua nauke i tehnike i u formi
sportskog spektakla, sportisti, kao pretstavnici najviih vrednosti
kapitalistikog drutva i u tom kontekstu "ono najbolje" to svet ima, prinose
na rtvu vladajuem duhu destrukcije. Iskazivanje pokornosti bogovima koji
vladaju svetom velianjem odnosa i vrednosti koje oni simboliu osnovna je
karakteristika i ovog (kvazi) religioznog rituala.
U elji da to pre dou do to veeg novca, vlasnici klubova vuku
poteze koji neposredno ugroavaju kvalitet igre. Oni neprestano poveavaju
broj ligakih utakmica, meunarodnih takmienja i susreta i na taj nain do
krajnjosti iscrpljuju igrae. Umesto razvoja igre, utakmica postaje rutinsko
obavljanje posla i bukvalno borba za preivljavanje. To se posebno odnosi na
starije igrae koji se vie ne rukovode mladalakim entuzijazmom i eljom da
se po svaku cenu dokau, ve eljom da sauvaju svoje naporima i povredama
desetkovano telo i za jo koju godinu produe ugovor. Istovremeno, kao
odgovor na sve suroviji i neizvesniji ivot, sportsko gledalite zahteva sve
bespotednije i dramatinije sportske pretstave. Rezultat toga je reiranje
sportskih dogaaja i "nametanje" dramatinosti. Sve postaje i bukvalno big
show u kojem svi akteri (od igraa i trenera do sudija i izvetaa) imaju ulogu
koju nastoje da to bolje odigraju. U okviru sve agresivnije industrije zabave
sport postaje svojevrsni cirkus. Radi se, i ovom prilikom, o zloupotrebi forme
takmiarske igre iza koje stoji reirani i na profit usmereni poslovni
poduhvat. Od igrake vetine pa do grubosti i krvavih scena - sve je
podreeno logici proizvodnje sportskog spektakla. Izmena pravila igre
sastavni je deo reiranja sportskih pretstava. O tome Pol Ho: "Malo je

126

navijaa koji shvataju do koje je mere uspostavljena igra na sportskom terenu

uslovljena poslovnim interesima industrije. (...) U stvari, nemogue je odvojiti
aspekte business-a od igre na terenu. Na primer, pravila profesionalne
koarke menjana su oko pedeset puta u prvih deset godina NBA lige da bi
vlasnici mogli da prodaju gledaocima bru igru, atraktivnija dodavanja. (...)
Gledano u celini, pravila igre zavise od toga ta je za gazde profitabilno",
zakljuuje Ho. (1)
Na terenu je uspostavljen privid spontanosti i neizvesnosti. To je
osnovni razlog to oveku, koji nije fanatizovani navija, nakon nekoliko
meeva igra postaje monotona. Iza naoko kitnjaste igre nazire se ablon koji
ne mogu da prikriju ni bljetavi reflektori, monumentalna arhitektura,
reklamni panoi i obnaene devojke koje isto tako "spontano" zabavljaju
publiku. Kao da se radi o trivijalnoj maioniarskoj pretstavi: sve se ini da se
prikrije jeftin trik koji je duhovna okosnica pretstave. Zato vlasnici klubova
neprestano nastoje da ubace nove detalje koji treba da "osvee" show. Sve
vee arenilo "novotarija" treba da nadomesti sve veu banalnost spektakla i
kod gledalaca stvori utisak da su za svoj novac dobili odgovarajuu koliinu
zabave. Spektakularne scene otvaranja pretstave, cirkuske parade, goliave
"igraice", ive "maskote", sve agresivnije klovnovsko ponaanje trenera i
igraa, novi oblici takmienja (u "zakucavanju", postizanju "trojki" itd.),
trikovi sa kojima se publika dovodi u zabludu, samo je odgovor kapitala na
"nove zahteve vremena". Istovremeno dok unitava svakodnevni ivot
oveka, kapital stvara paralelni svet gde ovek u sve veem arenilu
banalnosti treba da pronae kompenzaciju za sve vee duhovno sivilo - i za to
dobro plati. (2) Sportski spektakli postaju deo industrije zabave u koju spada
kocka, prostitucija, drogiranje, to znai "prljavi posao" koji dre u rukama
grupacije moi koje "posluju" po mafijakim principima. Sportske terene
odavno ne napajaju bistri planinski izvori, nego gradska kanalizacija.
Stvaranje "domae atmosfere" na sportskom spektaklu jedan je od
najvanijih zadataka njegovih reisera. Gledalac treba da veruje da je on taj
zbog koga se sve odvija, da osea da uestvuje u pretstavi. Organizatori se
neposredno obraaju gledaocima nastojei da stvore "oputenu" atmosferu i
da personalizuje odnose izmeu igraa i publike. Raunajui sa klupskom
pripadnou, stvara se utisak da svi pripadaju "jednoj velikoj porodici".
Istovremeno, gledaoci treba da doive da uestvuju u neem "velikom",
"neverovatnom", "neponovljivom" (utakmica "godine", "decenije", "stolea"!),
to uvek iznova treba da bude mamac koji e, iz sivila svakodnevnice, dovesti
ljude na stadione i u hale. Zato je osnovni zadatak tampe, radio i TVizvetaa da od sportske pretstave stvore "spektakl", to znai da od
marginalnog naprave "sudbinski" drutveni dogaaj - da bi zbivanja od kojih
stvarno zavisi sudbina oveka (drutva) bila marginalizovana i uklonjena iz
javnosti. Sportski spektakli postali su svojevrsna "dimna zavesa" sa kojom se

127

od ljudi sakrivaju uzroci njihove nesree kao i naini za njihovo

iskorenjivanje.
Od samih sportskih dogaaja oekuje se da reprodukuju
bespotednost svakodnevnog ivota. Sve vei broj ljudi dolazi na sportski
spektakl da bi video rizik, krv, pogibiju... Dramatino sueljavanje pobede i
smrti dovodi publiku u stanje histerinog transa. Sve krvavije sportske
pretstave su kompenzacija potinjenom i obezvreenom oveku za sve
bedniji ivot i neizvesniju egzistenciju. "Zadovoljstvo" koje se pronalazi u
tuoj nesrei traje dotle, dok se pred ovekom ne pojavi iskasapljeno,
unakaeno telo unesreenog i on u njemu prepozna sebe. Sportisti postaju
"rtveni jarci" koji, za odreenu nadoknadu, treba da odigraju svoju ulogu
tako da sportska pretstava to autentinije reprodukuje ivotnu
dramatinost. Jer, da bi se gledalac uiveo u sportski spektakl potrebno je da
u njemu doivi neposredni susret sa silama "sudbine" koja ga, u
svakodnevnom ivotu, dri u aci. Neizvesnost, stradanje, smrt, verodostojna
pretstava svakodnevnog ivota potvruje njihovu prisutnost. Biti tamo gde
sile smrti i destrukcije na spektakularni nain, posredstvom najviih dometa
nauke i tehnike, eree svoje rtve, a istovremeno biti van njihovog domaaja,
sve je vei mamac za sve nezadovoljnijeg oveka. Sportska drama nema ni
tragine junake ni tragian kraj. U njoj se ovek ne sueljava beznadeno sa
sudbinskim silama, kao to je to sluaj u antikoj drami, ve nastoji da im se
dodvori tako to e uestvovati u sopstvenom unitenju. Obaranje rekorda
unitava njem sopstvenog organizma nije ni in samortvovanja, jer za tako
neto nedostaje vera u ono to prevazilazi sam ivot. Praktino, to je poslednji
in ubijanja ljudskog u oveku, davljenje oveka u blatu show-business-a.
Dakle, banalna pretstava sa banalnim krajem. Ali, upravo takav bedni
svretak hrani ljudsku bedu. Ljudi dolaze iz blata da vide smrt u blatu. U tuoj
nesrei trai se lek za sopstvenu nesreu. Sportski stadioni nisu mesta za
heroje, one koji su spremni da se suoe sa ivotom, ve za one koji bee od
ivota, za oajnike.
Sportski spektakli imaju izuzetan znaaj ne samo kao izvor prihoda i
reklamni prostor, ve i kao "upija" (Kuberten) za sve vee nezadovoljstvo
ljudi i sterilizator njihove aktivistike (potencijalno menjalake) energije. Oni
slue za obezbeivanje stabilnosti poretka i zato imaju strateki znaaj.
Princip "hleba i igara", zlatno pravilo patricijske vlasti u antikom Rimu, do
savrenstva je instrumentalizovan u kapitalizmu i njemu je u potpunosti
podreen i sport. "Obaviti dobar posao" u sportu ne znai, stoga, samo
zaraditi pare, ve pre svega dati oduka nezadovoljstvu ljudi i obezbediti
"drutveni mir". Istovremeno, sportski spektakli postaju nain stvaranja
masovnog idiotizma, to znai publike koja u njima pronalazi glavnu
"duhovnu hranu". Pored kurativne, sport dobija i preventivnu ulogu.

128

Jedna od osnovnih tendencija u razvoju sportskog show-business-a je

da on sve vie gubi ideoloka obeleja i postaje najbanalnija "atrakacija" bez
ikakve "poruke". Legitimnost vladajueg poretka sve se manje obezbeuje
kvalitetom pretstave, a sve vie sposobnou da organizuje "grandiozne
spektakle". Kriterijum po kome se odreuje vrednost pretstave nema
kulturoloki karakter, ve koliko ona uspeno omoguava bekstvo oveku iz
svakodnevnog nitavila. Sportski spektakl postaje svojevrsna duhovna droga
od koje ovek postaje zavisan: to je vee nezadovoljstvo, to je droga jaa.
Kapitalizam je na putu da odbaci svaki moralizam: dozvoljeno je i opravdano
sve ono to vodi krajnjem cilju - obezbediti kontrolu nad "masama" (radnim
slojevima) i ouvati poredak.
Sportski show-business jo je uvek u ekspanziji, ali je njena cena sve
vea degeneracija svih vrednosti na kojima poiva sport. Sve je oiglednije da
se na sportskim poljima u formi takmienja izmeu sportista zapravo odvija
sve bespotednija borba izmedu najmonijih kapitalistikih grupacija i
njihovih laboratorija smrti. Kapital bezobzirno unitava sportsku tradiciju,
njegove simbole. Nita mu nije "sveto" osim sopstvenih interesa. Postajui
reklamni agenti kapitalistikih firmi i klubovi sa najduom tradicijom se
odriu svojih simbola i preko noi menjaju ak i ime; timovi postaju "legije
stranaca", a igrai trei reklamni panoi klupskih "sponzora".
Jedna od neizbenih reakcija na sve vei broj sportskih dogaaja je sve
vea zasienost gledalita sportom. Tanije, ljudi se usmeravaju prema onim
sportovima koji u najveoj meri mogu da im ponude bekstvo iz ivotnog
nitavila i prue kompenzaciju za svakodnevnu patnju. To dovodi do sve vee
borbe za gledanost kako izmeu sportova, tako i izmeu sportskih
takmienja. U toj borbi za "mesto pod suncem" najmanje izgleda da preive
imaju tzv. "neni" sportovi koji po svojoj prirodi ne pruaju mogunost za
dramatino rasplamsavanje sukoba. "Publika voli miris krvi!", to je "zlatno
pravilo" sporta koje je odavno prelo granice Sjedinjenih Amerikih Drava.
Istovremeno, da bi se zadovoljila sve vea glad za stravinim scenama
unitenja obnavljaju se stari "sportovi" (borilake vetine) i izmiljaju se nove
(samo)ubilake discipline koje po svojoj brutalnosti prevazilaze sve to je do
sada vieno na sportskim borilitima.
Tragina smrt Ajartona Sene primer je reiranog "udesa". Javna je
tajna da je kod izrade "bolida" bezbednost vozaa podreena zahtevima
brzine, odnosno, da se na sve veem broju automobilskih trka stvaraju uslovi i
uspostavljaju takva pravila da su nesree neizbene. Ajarton Sena je, kao i
mnoge njegove kolege, rtva planiranog zloina. Vlasnici industrije smrti, koja
se zove "automobilizam", reirali su i njegovu smrt. Sena, "neustraivi heroj
automobilskih staza" i idol miliona mladih irom sveta, poginuo je, kao
fanatini jurinik, na prvim linijama fronta u bespotednom ratu koji se vodi
izmeu najmonijih kapitalistikih klanova. Da stvar bude odvratnija, Senine

129

gazde iskoristile su njegovu pogibiju da bi uveliali poredak koji ga je unitio stvarajui jo jedan "herojski" mit o vozaima "formule 1",
najtransparentnijeg primera ludake trke za profitom i pokazatelja prave
prirode, sada ve monstruozne, maksime citius, altius, fortius - koja je postala
borbeni pokli kapitala i politike. Senu nisu sahranili kao oveka, ve kao
"VELIKOG AMPIONA", to znai kao simbola destruktivne moi koja ga je,
kao oveka, unitila i od njega stvorila manijakalnog "vozaa formule 1" koji
je spreman na (samo)unitenje da bi se domogao vladajuih vrednosti.
Automobilske trke primer su destruktivnog ludila koje vlada u svetu. Trkake
piste postale su tobogani smrti po kojima sve bezumnije jure "bolidi" mrtvaki kovezi na tokovima. Sve vea snaga njihovih motora ne izraava
razvojnu, ve destruktivnu mo dananje nauke i tehnike. Od zagluujue
buke motora ne uju se ljudski glasovi, ni smeh, ni pla... Smrad izduvnih
gasova zamenjuje miris poljskog cvea ubijajui ula i potrebu za prirodom.
Prostor je ogranien betonom i sve idiotskijim reklamama kapitalistikih
firmi. Vreme se meri prevezenim krugovima. Ringipil smrti sve se bre vrti.
U sportu ne dominira stvaralaka neizvesnost, izazov novuma, ve
neizvesnost koja je bekstvo iz sve izvesnije bede svakodnevnog ivljenja. Ko
e pobediti, koga e sudbinska mo dii na pobedniko postolje, a koga
unititi? - to je ono to privlai publiku na stadione. Sportska takmienja
postaju izazivanje sila koje vladaju svetom, svojevrsna "igra sa sudbinom".
Neizvesnost ostvarivanja dobiti, to znai nastojanje da obezbede to brojnije
gledalite, primorava organizatore da reiraju "neizvesnost" sportskih
spektakala, sto znai da doaraju onu napetost koja odgovara dramatici
svakodnevnog ivljenja. Svesno se ide na izazivanje krvavih sukoba,
neizbenih "incidenata" u kojima sportisti stradaju sa namerom da se
postigne autentina dramatika ivota i time ljudi privuku na stadione,
borilita i trkake staze. Ako se ima u vidu da su sportski spektakli
"sigurnosni ventil" poretka, jasno je da reirana "neizvesnost" ishoda u
krajnjem slui poveavanju izvesnosti njegovog opstanka. Istovremeno, kao
jedna od poslednjih oblasti u kojoj se pokuava ouvati privid da pojedinac
ima anse da se svojom voljom izbori za pobedu, sport mora da sauva mit o
"neizvesnosti".
Kao (iluzorna) kompenzacija oveku za njegov poniavajui poloaj u
drutvu, sport je sredstvo za integraciju oveka u kapitalistiki poredak. U
obliku "zabave" u sportu se reprodukuju odnosi i vrednosti koje ine bit
kapitalistikog drutva. Rizik, neizvesnost, pobeda, poraz, brutalnost,
stradanje, smrt - sve su to pojave koje sportski spektakl ispunjavaju ivotnom
dramatinou demonstrirajui svoju neizbenost i neminovnost. Zbog toga je
od izuzetne vanosti da sportske pretstave uvek iznova upiju iz
svakodnevnog ivota nove oblike destrukcije ljudskog, dajui im izgled
spontanosti i neobaveznosti. Na stadionu ne sme da se razvije misao i enja

130

za boljim svetom. ovek mora biti zaslepljen bljetavim sjajem koji se

pojavljuje kao oreol bogova koji odreuju ljudsku sudbinu. Patnja, rizik,
unitenje - sve dobija, posredstvom boanske svetlosti, dimenziju
"velianstvenog". Sportski spektakl je spektakularno velianje upravo onih
odnosa iz kojih proistie ivotna beda i zbog kojih ljudi bee na stadione i u
hale. Na stadionima i u sportskim halama kapitalistiki poredak zadaje
konani udarac obezvreenom i napaenom oveku unitavajui mu mo
rasuivanja. to su mu oi vie zaslepljene, to mu je um u veem mraku.
Sportski spektakl postaje svojevrsna masovna hipnotika seansa putem koje
se, uklanjanjem umnog otpora, u ljudsku podsvest ugrauju scene koje
veliaju uspostavljeni poredak i u kojima ovek pronalazi osnov sopstvenog
(ljudskog) samoprepoznavanja.

131

SPORT I RASIZAM

Zbog ega "crni" sportisti dominiraju u sportu? Pitanje koje se namee

posle svakog veeg meunarodnog takmienja, ili televizijskog izvetaja sa
profesionalnih sportskih borilita u SAD. Odgovora nema. To nije sluajno.
Sportski izvetai i novinari dobro znaju da nastojanje da se da pravi odgovor
na ovo pitanje vodi ka razotkrivanju poleine sporta, to po svaku cenu treba
izbei. Njihova uloga, i osnovni uslov opstanka u tom sve prljavijem poslu, je
da bezgranino veliaju sport i njegove aktere. Oni se slepo dre "injenice"
da je dananji "vrhunski" (profesionalni) sport show-business i kao takav
"duhovna hrana za mase" koja donosi ogromne prihode vlasnicima kao i
svima onima koji u tome uestvuju, kao i "injenice" da je sport slika "rasne
harmonije" i "uspeha" afro-amerike populacije u "slobodnom svetu", to
znai "dimna zavesa" kojom od svetske javnosti treba sakriti pravi poloaj
crnake manjine u SAD-u.
Kada se postavi pitanje o sportu i rasizmu i u naoj javnosti se pre
svega ima u vidu odbijanje Hitlera da se na nacistikim Berlinskim
olimpijskim igrama (1936) rukuje sa Desijem Ovensom, tamnoputim
amerikim sprinterom koji je bio najuspeniji sportista Igara. Videli smo da je
Desiju Ovensu, "velikom amerikom ampionu", bilo u sopstvenoj zemlji
zabranjeno da u hotelima u kojima je odsedala amerika atletska
reprezentacija ulazi sa belim lanovima ekipe na glavna vrata i da se hrani u
restoranu sa njima. Za njega, kao i za druge tamnopute lanove ekipe, bio je
"rezervisan" ulaz za poslugu a hrana im je, kao zverima u kavezu, donoena u
sobe koje nisu smeli da napuste. Malo je poznato i to, da je na prvim
Olimpijskim igrama koje su organizovane u Sjedinjenim Amerikim Dravama
(Sent Luis 1904) bilo zabranjeno uee "obojenih sportista" kao pripadnika
"niih rasa". Za njih su organizovani "antropoloki dani" na kojima je trebalo
dokazati njihovu "telesnu inferiornost" u odnosu prema beloj rasi. Inae,
Desi Ovens se, kada je re o borbi za graanska prava crnaca, nije proslavio.
Nakon povratka sa nacistikih Olimpijskih igara uestvovao je kao plaenik
rasista u kampanji za zadobijanje crnakih glasova. Bio je jedan od retkih
"vienijih" crnaca koji se usprotivio bojkotu rasistike June Afrike. Amerike
vlasti su ga iskoristile i za pokuaj slamanja protesta afro-amerikih sportista
na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju 1968. itavog ivota trudio se da igra
ulogu "dobrog crnje" prikrivajui bedni poloaj crnake populacije u SAD,
zbog ega je bio prezren od mnogih svojih sunarodnika.
Rasistika teza, koju su dokazivali najeminentniji evropski i
ameriki lekari, da su crnci "telesno inferiorni" u odnosu prema belcima,
mogla je da se odri sve dotle, dok Afro-Amerikanci nisu poeli da pobeuju

132

belce i osvajaju medalje, a zatim da dominiraju amerikim sportom. Meutim,

problem se ne zavrava sa telesnim karakteristikama. Za nosioce moderne
pedagoke misli Zapada (Arnold, Kuberten, Dim...) sport je osnovno sredstvo
za razvoj borbenog karaktera kod mladih, to je osnovna odlika uzornog
graanina "Zapadne civilizacije". Snani, pobedniki karakter belca bio je
osnovni pokazatelj njegove "rasne superiornosti" u odnosu prema
porobljenim "divljacima". Otuda je Kuberten, kao i kasnije Hitler, insistirao na
boksu kao sportskoj disciplini u kojoj do najvieg izraza dolaze "neustraivi
borbeni karakter" i "elina volja", glavne osobine pripadnika kolonijalnih
falangi koje je trebalo da pokore svet. I ta se desilo? Upravo u domenu boksa,
tog "finog mukog sporta" (Kuberten) koji kao otelotvorenje duha kapitalizma
dobio status "plemenite vetine", belci doivljavaju potpuni debakl. Poevi sa
Dekom Donsonom (Jack Johnson), koji je 26 decembra 1908 pobedio
Tomija Barnsa (Tommi Burns) i osvojio titulu svetskog prvaka u boksu,
uspostavljena je dominacija crnih ampiona. Upravo po kriterijumima belih
rasista, pokazalo se da su crnci "superiorna rasa" u odnosu prema belcima!
Odgovor "bele" Amerike na pobede crnih ampiona bio je stravian.
Nakon pobede Deka Donsona nad "velikom belom nadom" Dejmsom
Defrijem (James Jeffrie) u Renou (Nevada) 4 jula 1910, u mnogim gradovima
SAD je dolo do pogroma crnakog stanovnitva. Na stotine mukaraca je
obeeno i kastrirano, ene silovane i zaklane, deca do smrti bievana... Niko
od poinioca tih monstruoznih zloina nije izveden pred sud.
Interesantno je i to, kako je afro-amerika populacija doivela borbe
svojih sunarodnika. Crnaka pevaica Lina Horni (Lena Horne) poraz Doea
Luisa (Joe Louis) od simbola nacistike Nemake Maksa melinga (Max
Schmeling) (22 jun 1935) doivela je na sledei nain: "Doe je bio nepobedivi
crnac, onaj koji se suprotstavio belcu i pobedio ga svojim pesnicama... Ali ove
noi, on je bio samo jo jedan crnac koji je dobio batine od belca". (1)
Dramska spisateljica Maja Angelou (Maya Angelou) opisala je kako je crnaka
sirotinja iz Arkanzasa doivela kraj mea: "To nije bio samo neki crnac u
konopcima, ve je to bio na narod koji pada. Bilo je to jo jedno linovanje,
jo jedan crnac koji visi na drvetu. Jo jedna napadnuta i silovana ena.
Bievani i osakaeni crni deak. Bili su to lovaki psi koji slede trag oveka
koji tri kroz muljevitu movaru. Bila je to bela ena koja amara svoju
sluavku zato to je ova bila nemarna. Prestali smo da diemo. Prestali smo da
se nadamo. ekali smo". (2)
Kao odgovor na sve inferiorniji poloaj belaca u sportu beli rasisti
poseu za "argumentom" da su crnci "predodreeni" da pobeuju u sportu
zato to su "intelektualno inferiorni" u odnosu prema belcima. O tome
ameriki profesor Riard Lapik (Richard Lapchik): "Naravno, teorije su se
menjale. U vreme dok se smatralo da crnci nisu u stanju da tre duge distance
imali smo za to genetsko objanjenje sve dok Afrikanci nisu poeli da

133

pobeuju na dugim stazama. Odjedanput su, u prolih nekoliko godina,

ameriki atletski treneri poeli da se interesuju za Afriku. (...) Belci su priznali
fiziku superiornost crnaca jer se to uklapa u sliku po kojoj su oni ti koji imaju
pamet. Drugi "genetiari", poput trenera Kromvela (Cromwell), tvrde da su
crnci preiveli u Africi zato to su bili brzi i snani. Njima nikada ne bi palo na
pamet da je to moda bilo zbog inteligencije, matovitosti i kreativnosti to im
je omoguilo ne samo da preive, nego da stvore visoko razvijenu civilizaciju
pre nego to su Evropljani uopte uli za Afriku. Ali to se ne uklapa u ve
stvorenu sliku. Tako smo imali teoretiare poput Artura Jensena (Artrhur
Jensen) koji su "dokazivali" da belci nasleuju viu kvotu inteligencije". /Pod.
R. L./ (3)
Inae, sama biografija Riarda Lapika ukazuje kako na poloaj
crnake manjine, tako i na stepen zatite ljudskih prava u SAD. Profesor
Lapik (vano je, naalost, napomenuti da je belac) i sam je igrao koarku.
Njegov otac je bio nekada poznati igra i kasnije trener Do Lapik koji se
angaovao u borbi za priznavanje graanskih prava crnakoj populaciji.
Hodajui oevim stopama, Riard se suprotstavio rasistima rizikujui svoj
ivot. Doiveo je i to da ga je grupa belih rasista muki napala i makazama mu
urezala na stomak pogrdni naziv za cnce - "nigger" ("crnuga"). Umesto da su
poinioci kanjeni i umesto da je dobio policijsku zatitu, on je bio optuen
od zvanine (bele) Amerike da je to sam sebi uinio iz politikih razloga!
Teza da su crnci "genetiki predodreeni" da budu "glupi fizikalci"
(to se potkrepljuje "injenicom" da Afro-Amerikanci po pravilu obavljaju
"najgluplje" i "najprljavije" poslove), to znai da "ne mogu da dosegnu
intelektualni nivo belaca", dovodi do toga da oni nastoje da se dokau tamo
gde dolaze do izraaja njihove "genetske osobenosti". Nije, dakle, volja za
pobedom u svom istom obliku ta koja ih vodi ka cilju, kao to je to sluaj sa
"belim dentlmenima", ve je to frustracija zbog njihove "intelektualne
inferiornosti" i podreenog poloaja u drutvu koji je posledica te
"inferiornosti". Crnci ne samo da "ne doseu intelektualni nivo belaca", ve su
motivi za njihovo angaovanje u sportu ispod vrednosnih (civilizacijskih)
motiva belaca. Borei se za pobedu u sportu crnci ne samo to nastoje da
promene svoj drutveni poloaj (to je za graanske ideologe, na elu sa
Kubertenom, najvei zloin), ve ele da se reveniraju belcima zbog njihove
"superiornosti" u drugim (intelektualnim) sferama drutvenog ivota. A to
ve ne spada u fair-play ve u sferu "niskih strasti".
Hitler je, uplaen pobedama crnih sportista na nacistikim
Olimpijskim igrama, zahtevao da se crncima, iji su "preci doli sa drveta",
zabrani uee na buduim olimpijskim igrama jer oni "ne pretstavljaju fair
takmienje". Da su nacisti pobedili, nesumnjivo je da bi se to i desilo: gospoda
iz MOK-a nikada nisu skrivala svoje oduevljenje nacistikim reimom i
njegovim idejama o "budunosti". U dananjim uslovima takva radikalna

134

pozicija teko je ostvarljiva budui da je sport postao izuzetno znaajna

potroaka roba i kao takav nezamenljivi reklamni instrument. U sportu se
stvari odvijaju na osnovu fair-play-a koji diktira kapital: dobro je sve ono to
donosi pare. Da li su sportisti beli, crni, uti, zeleni ili areni - to je sa aspekta
kapitala nevano, ukoliko ne ugroava business.
Rasistika pozicija se komplikuje i sa tim to su se, istovremeno dok je
u SAD-u uspostavljena dominacija Afro-Amerikanaca, sportisti SSSR-a (mali
broj nije pripadao beloj rasi), Istone Nemake i drugih zemalja tzv. "Istonog
bloka" ne samo uspeno nosili sa crnim sportistima, ve su ih, kada se imaju u
vidu ukupni rezultati, ubedljivo premaivali. Polazei od analize drutvenih
odnosa, kao i politike prakse, ovakav razvoj dogaaja moe se lako objasniti.
Ako se, pak, rukovodimo rasistikom logikom, moglo bi se zakljuiti da su
belci u SAD i Zapadnoj Evropi "degenerisani" deo bele rase.
Ako napravimo istorijsku analizu ukljuivanja crnake populacije SAD
u sport, videemo da je to bio deo nastojanja bele vlasti da izvri "pacifikaciju"
nezaposlene crnake mladei, koja je ivela u sirotinjskim getima velikih
gradova, i da ih integrie u kapitalistiki poredak ne menjajui njihov
drutveni poloaj. Teodor Ruzvelt (Theodor Roosewelt), tadanji ef
njujorke policije i budui predsednik SAD (1901-1909), jo je krajem XIX
veka poveo kampanju za izgradnju bokserskih dvorana u sirotinjskim
delovima grada ije su stanovnitvo uglavnom inili Afro-Amerikanci. Ruzvelt
se rukovodio praktinim, a ne filantropskim motivima: da se ne bi bavili
kriminalom i borili za promenu svog bednog drutvenog poloaja,
nezaposlenoj crnakoj mladei dat je prvo boks, a zatim koarka i drugi
sportovi. Bio je to nain "civilizovanja divljaka" ili, lepe reeno, "pozitivno
usmeravanje i kontroli sanje agresivne (itaj: ivotinjske) prirode crnaca".
Otvaranje prostora za crnce u sportu bila je cena koju su beli vlastodrci
morali da plate da bi odrali u pokornosti sve svesnije i politiki
organizovanije crnako stanovnitvo. Radi se o istom metodu koji je
primenjen od strane Velike Britanije u kolonizovanju "niih rasa" koji je
Kuberten, putem svoje olimpijske filozofije, promovisao kao univerzalni
metod vladanja: sport postaje najvanije sredstvo za odvlaenje potlaenih sa
polja borbe za slobodu i njihovo integrisanje u uspostavljeni poredak.
Uspehu crnake populacije u SAD-u doprineli su mnogi razlozi, ali je
osnovni i najvaniji razlog - njen drutveni poloaj. Sistematskom i
bespotednom getoizacijom crnake populacije trebalo je spreiti da se AfroAmerikanci ravnopravno sa belcima ukljue u "utakmicu" za vladajue
drutvene poloaje i ostanu na nivou "prljave" radne snage. Sport je za
ubedljivu veinu crnake dece (zajedno sa muzikom) praktino jedina ansa
da napuste geto i domognu se vladajuih vrednosti. O tome koarka KarimAbdul Dabar (Kareem Abdul-Jabbar), legendarni centar "Lakers"-a: "Da, bio
sam isti kao i oni crni sportisti o kojima ste itali, koji su uloili svu svoju

135

pokretaku energiju u savladavanje odreenih pokreta. To bi mogao da bude

alostan komentar o Americi uopte, ali e se stvari tako razvijati sve dok
crnci ne budu mogli da se bez predubeenja pojave u bilo kom zanimanju
koje mogu da savladaju. Za sada nam jo uvek preostaju muzika i sport". Bil
Rasel (Bill Rusell), jo jedna legenda amerike koarke, za svoj uspeh u sportu
dao je sledee objanjenje: "Trenirao sam i po osam sati dnevno tokom
dvadest godina". (4)
Evo kako Riard Lapik opisuje poloaj mladog crnca u sportu:
"Drutveno gledano, on e biti u tuem svetu, izdvojen od drugih u
studentskom domu, u trening-kampu, na putovanju i u krevetu. On e biti
'dobar ovek' ukoliko odabere pravi put - put belca. Ali, ako to uini, on e se
odvojiti od onih koji nisu 'dobri ljudi', to znai, od onih koji su izabrali
crnaki nain ivota. Izgleda da crni sportista ne moe da pobedi. Ukoliko,
nakon to je prepatio sve ove probleme, ne stekne diplomu, koji je osnovni
razlog to se izloio svemu tome? Odgovor je jednostavan. On smatra da je
sport njegov put izlaska iz geta.
Tvrdi se da je sport nada za crnce. Isuvie esto su to samo prazne
nade koje vode u propast. Idite u Harlem ili Vats (crnaka geta, prim. aut.) i
videete rezultate - crnaka deca nastoje da daju ko, dopru do zlata.
Vraajui se kasno kui u hladnim noima esto sam sluao kako lopta udara
po ploniku kolskog dvorita dok je, na kiljavoj svetlosti etrdeset stopa
udaljene uline svetiljke, nekolicina deaka pokuavala da uoi gde je ko. Ta
deca imaju vere. Radi tu mukotrpno i stei e kontrolu. Kontrolu ega?
Driblinga? Skoka? Oni mogu bez prekida da utiraju na ko i da se oseaju
dobro. Ovi crni mladii vie nisu problem. Oni postaju deo sistema, premda su
njegovo dno - upravo tamo gde treba i da budu. Igraj, igraj... Ako si dobar,
igraj do osamnaeste. Ako si veoma dobar, nastavi do dvadeset druge. Ako si
izvanredan, igraj do tridesete. Ali dok nastoje da ubace loptu u ko, oni klize
sve blie i blie ka rupi u kojoj se nalazi nestruna radna snaga. Oni
zaboravljaju na svoje studije dok idu na skok". (5)
Postoje i drugaiji primeri. Lapik navodi sluaj ragbiste Freda Batlera
(Fred Buttler) koji je, zahvaljujui "pomoi" monika iz sporta i kolskih vlasti
kojima je u interesu da imaju "dobre sportiste", proao praktino kroz itav
sistem amerikog obrazovanja i doao na domak diplome koleda - a da nije
nauio da ita! Nakon traginog raspleta njegove sportske karijere i smrti oca,
on nije bio u stanju da pronae oev grob jer nije mogao da proita njegovo
ime. (6) Po procenama amerikog profesora sociologe Harija Edvardsa
(Harry Edwards), sa kraja sedamdesetih, od 25-35% crnih sportista
srednjokolaca praktino je nepismeno; u junior-koledima 20-25%, a na
etvorogodinjim koledima 10-20%. Po procenama iz 1983, od 65-75%
crnih sportista koji dobiju stipendiju nikada ne diplomiraju. Od 25-35% onih
koji to uine, oko 75% stie diplomu iz oblasti fizikog obrazovanja ili iz

136

oblasti koje su stvorene za sportiste i koje ne uivaju visoki ugled. U istom

periodu, oko tri miliona mladih crnaca preko dvanaest godina starosti
opredelilo se za sportsku karijeru. Manje nego 1 400 crnih igraa igralo je u
NBA, NFL, USFL i u glavnim bezbol ligama. Po Edvardsovoj proceni, poetkom
osamdesetih oko 2 400 crnih amerikanaca moglo je da ivi od sporta,
ukljuujui tu i poslove od recepcionera do generalnog menadera. Manje od
500 igraa igralo je u niim ligama. Od 12 000 onih koji nastoje da se
domognu profesionalnog ugovora, samo jednom polazi za rukom da to uini.
Ostali se, osramoeni, vraaju u svoja geta. (7) Gledano sa kreativnog aspekta,
smatra profesor Lapik, sportovi mogu da unaprede proces celovitog
obrazovanja. Naalost, kada je re o crncima, ak i kada se uzmu u obzir vani
izuzeci, "sportovi doprinose da se veina crnaca zakopa u ivi pesak neznanja
to samo ovekoveuje njihovo siromatvo". (8) Sociolog Dek Olsen (Jack
Olsen), bivi sportista, 1968 je napisao: "Sport je, u najboljem sluaju,
omoguio bolji ivot za nekoliko hiljada crnaca istovremeno potstiui
neostvarljivi san stotine hiljada drugih crnaca. On je pomogao da se ovekovei
represivni sistem". Najvanije je, zakljuuje Olsen, da se "trite jeftine
amerike radne snage uveava". (9) Na pravi smisao ovih rei najbolje
upuuje injenica da je poetkom osamdesetih u SAD 55% mladih radno
sposobnih crnaca bilo bez posla.
Kada je re o vlasnikim, menaderskim i trenerskim pozicijama,
krajem ezdesetih u amerikom profesionalnom ragbiju, u obe lige, nije bilo
ni jednog crnog menadera ili glavnog trenera; u profesionalnoj koarci (NBA
i ABA liga) meu menaderima nije bilo ni jednog crnca, dok su meu
trenerima samo dvojica bili crnci; u profesionalnom bezbolu, u obe lige, nije
bilo crnaca ni meu menaderima ni meu glavnim trenerima. Istovremeno,
nije bilo ni jednog crnog trenera u celokupnoj amerikoj olimpijskoj ekipi. to
se tie vlasnika klubova, ni u jednom od navedenih sportova nije bilo crnaca.
U sezoni 1982-83, u bezbolu je bilo 25 belih glavnih trenera i jedan
crni trener, a meu pomonim trenerima bilo je 123 belca i 13 crnih i drugih
"obojenih" trenera; u koarci je odnos bio 21 beli u odnosu prema 2 crna
trenera, odnosno, 32 bela pomona trenera u odnosu prema 4 crna trenera; u
ragbiju meu 28 glavnih trenera nije bilo ni jednog crnca, dok je u pomonom
trenerskom kadru odnos bio 242 belca prema 27 crnih trenera. U ukupnom
zbiru, 96% glavnih i 90% pomonih trenera inili su belci. (10) to se tie
administracije i osoblja koje vodi i organizuje profesionalni sport stvari stoje
jo gore nego kada je re o trenerima. Po podacima iz 1982 od 399 zaposlenih
samo su 12 bili crnci. (11) Objanjavajui poloaj crnog sportiste David
Halberstam (David Halberstam), pisac jedne od najboljih studija o amerikoj
profesionalnoj koarci ("The Breaks of the Game"), konstatuje da on igra u ligi
u kojoj su "vlasnici uvek bili belci, treneri obino belci, sportski novinari
gotovo uvek belci, kao i sudije i publika". (12)

137

Kada se radi o igraima, javna je tajna da su mnogi beli igrai u timu

na osnovu "rasnog kljua". Ameriki list "Sport" jo je krajem 1978 izneo da
"ima mnogo igraa u NBA koji nisu u timovima zbog svojih sposobnosti, ve
zato to su belci". Leni Vilkins (Lenny Wilkins), jedan od malobrojnih crnih
trenera u amerikom profesionalnom sportu, svojevremeno je izjavio:
"Nepisano je pravilo da najmanje tri bela igraa treba da budu u svakom
timu". O emu se zapravo radi pokazuje i istraivanje novinara "Daily News"-a
iz Filadelfije, po kojem je 57% od 955 ispitanika iz gledalita izjavilo da "bela
publika nee da plaa da gleda crne sportiste". (13) Zakljuak se sam po sebi
namee: onaj ko hoe da ima belu publiku mora da ima svog belog "superstara". To je jedan od osnovnih razloga to su ameriki klubovi zainteresovani
za evropske igrae koji su po svojim igrakim kvalitetima esto daleko ispod
nivoa mnogih crnih igraa koji, zbog rasne kvote, ne mogu da dobiju
profesionalni angaman.
Na rasizam u amerikom sportu ukazuje i nain na koji se odreuju i
dele igrake pozicije. Pravilo je da (beli) treneri nastoje da na poziciju playmaker-a dovedu belog igraa sa obrazloenjem da on, za razliku od "glupih
crnaca", "ume da misli". Ameriki sociolog Donatan Brover (Jonathan
Brower) postavio je pitanje (belim) trenerima kako bi okarakterisali igrake
pozicije na kojima dominiraju belci. Odgovor je bio: "Inteligencija, sposobnost
da se bude voa, kontrola emocija, sposobnost donoenja odluka i tehnika".
Kada je re o igrakim pozicijama na kojima dominiraju crni igrai, odgovor je
bio: "Snaga, brzina, instinkt". (14)
Po Hariju Edvardsu, profesionalni sportisti su "svojina" profesionalnih
brani koje su u rukama belih vlasnika. Za razliku od svojih belih kolega, crni
sportisti su u potpunosti lieni svojih ljudskih osobenosti i svedeni na "roba
sa statusom najamnika". Na terenu, ukoliko pogrei, crni sportista e biti
ismejan od svojih belih kolega i trenera. "Veina njegovih belih drugova, kao i
vlasnika, odnosi se prema crnom sportisti kao prema maini - koja e biti
upotrebljena od strane belca dok je u dobrom stanju a onda, kada mladost
proe ili kada su je povrede toliko otetile da su trokovi vei od onoga to
moe da donese, odbaena. Tada se "maina" jednostavno preprodaje za novi
model (...) ili se prosto odbaci." (15) Lapik je blizak Edvardsu: "Vlasnici
timova postupaju s crncima upravo onako kako to ine vlasnici korporacija u
fabrikama. Nastoje da ih to vie iskoriste, a onda ih odbacuju." (16)
U deklaraciji Olimpijskog komiteta za ljudska prava (Olympic
Committee for Human Rights), koji je osnovan u SAD u predveerje
Olimpijskih igara u Meksiko Sitiju (iji je lan bio i legendarni borac za
graanska prava crnaca Martin Luter King), kae se: "Ne smemo vie
dopustiti Americi da iskoristi (pod. u org.) nekoliko 'crnaca' da bi pokazala
svetu koliki je progres napravila u reavanju njenih rasnih problema dok su
Afro-Amerikanci vie nego ikada ranije izloeni ugnjetavanju. Ne smemo vie

138

dozvoliti sportskom svetu da se prikazuje kao tvrava rasne pravde dok su

rasne nepravde sportske industrije sramno legendarne. Svaki onaj crnac koji,
u vreme dok ugnjetenu rasu unitavaju na ulicama, dozvoli sebi da bude
upotrebljen na navedeni nain, nije samo glupak - jer dozvoljava da bude
upotrebljen protiv sopstvenih interesa - ve izdajnik svoje rase. Drugo i
najvanije, on je izdajnik svoje zemlje jer belim rasistima omoguava luksuz
da ostanu u ubeenju da se crnci nalaze u getima zato to tamo pripadaju, ili
zato to tamo hoe da budu. U takvim okolnostima, ova zemlja i ova vlast ine
manje nego to mogu da bi reili problem rasne nejednakosti u Americi." (17)
Takve sportiste Edvards naziva "crnim gladijatorima XX veka". (18)
Interesantno je da se u ovom dokumentu, polazei od talenta crnaca i
njihovog smisla za inovacijom, insistira na "pretvaranju sporta u umetnike
forme", odnosno, na uspostavljanju "elegancije i lepote tamo gde je nekada
vladala brutalna telesnost i dosadna rutina". (19)
Kakav je bio odgovor bele Amerike na protest crnih sportista, na
Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju (1968), zbog rasne diskriminacije u
amerikom sportu i drutvu? O tome Lapik: "Kada su Tomi Smit (Tommi
Smith) i Don Karlos (John Carlos) podigli na pobednikom postolju svoje u
crnim rukavicama stisnute pesnice, oni su reito izrazili ono to je bela
Amerika nastojala da ignorie: sport, kao i drutvo, je bio rasistiki.
Reakcije koje su sledile pokazuju kakvu je vanost imao ovaj gest. Bela
zajednica je kaznila Smita i Karlosa jo u Meksiku, a vie godina nakon toga
oni nisu mogli da se zaposle. Sportski establiment, od Brendida (Avery
Brundage) (tadanjeg predsednika Meunarodnog olimpijskog komiteta,
inae lana Lindbergove (Lindbergh) Faistike partije u SAD i fanatinog
rasiste, prim. aut.) pa nanie, svim silama se trudio da pokae kao da se nita
nije desilo. U odgovoru na pitanje kako olimpijske igre mogu da preive kada
politika sve vie uestvuje u njima, Brendid je uzvratio: "Ko je rekao da se
politika sve vie mea u olimpijske igre? Smatram da nije tako. Vi dobro znate
da politici nije dozvoljen pristup na olimpijskim igrama." (20) Evo ta je Dim
Briver (Jim Brewer), lan amerike koarkake selekcije koja je uestvovala
na Olimpijskim igrama u Minhenu (1972), rekao o "nepolitikom" nainu na
koji ih njihovi (beli) treneri pripremaju za utakmicu: "Kau ti da je to sve zbog
bratstva. A onda igra utakmicu protiv Japanaca i sve to moe da uje od
nekih tvojih trenera je: "Sredi kosooke, sredi kosooke!" Kakvo je to bratstvo?
Mislio sam da je svemu tome bio kraj 1945. Vodimo protiv njih sa velikom
razlikom a treneri trae jo ubedljiviju pobedu. itava njihova pria svodi se
na sreivanje kosookih i komunjara." ovek poinje da strepi, zakljuuje
Briver, "da bi sledei na listi mogle da budu 'crnuge'." /pod. D. H./ (21) Inae,
Sjedinjene Amerike Drave nisu podrale ni jedan predlog da se bojkotuje
Juna Afrika uprkos tome to je velika veina nacije bila slona u tome da se
prekine takmienje sve dok apartheid dominira u njenoj politici. "ta nam to

139

govori, pita se Lapik, kada bojkotujemo Olimpijske igre (Moskva 1980, prim.
aut.) da bismo se suprotstavili komunizmu, a ne inimo nita protiv rasizma i
faizma? Mnogo, ukoliko stvari pogledamo izbliza." (22)
Kada je re o "komunizmu" i nainu na koji se on "prikazuje"
crnakom stanovnitvu u "slobodnom svetu", indikativan je dogaaj koji se,
sredinom sedamdesetih, zbio u Beogradu. Igrala se povratna koarkaka
utakmica u Kupu ampiona. U gostujuem timu nalazio se, inae izvanredni,
crni ameriki igra koji "nije smeo" da izae iz svlaionice jer su mu u Americi
utuvili u glavu da je Jugoslavija "komunistika zemlja" i da "komunisti jedu
crnce"!
to se tie naina na koji sportski reporteri izvetavaju o sportu,
Edvards tvrdi da je njihovo izvetavanje uslovljeno "eljama i potrebama
sportske industrije". U Americi je sport "veliki business i ima znaajni
drutveni, ekonomski i politiki uticaj kako na nacionalnom, tako i na
internacionalnom nivou". Sportski reporteri pretstavljaju svet sporta kao
"tvravu rasne harmonije i rasnog mira". Mnogi reporteri "ne oseaju
odgovornost prema drutvu ili pravdi, nego prema njihovim sportskim
urednicima". Ovi ljudi, kao i mass-media kojima sue, "nastoje da budu
konzervativni zaklon u drutvenim i politikim pitanjima. Mnogi znaajni i
vredni sportski izvetaji su bili stavljeni pod led zato to njihov ton nije bio u
skladu sa politikim i drutvenim stavovima urednika." (23)
Edvards smatra da je jedan od osnovnih naina da se promeni poloaj
crnaca u sportu da oni "kontroliu vei procenat sportske industrije u
Americi", jer je "itava sportska industrija u Americi - amaterska i
profesionalna - kontrolisana od strane belaca u njihovu korist. Svaki dolar
zaraen u sportu, koji se ulae u drugi projekt koji je vlasnitvo belaca i koji
kontroliu belci, zakinut je crnoj zajednici. Prava tragedija je u tome to je
veliki deo dolara iz sportske industrije proistekao iz napora crnaca. Treba se
samo upoznati sa posebnom listom dostignua crnih sportista (koju Edvards
daje na kraju knjige, prim. aut.) da bi se shvatio njihov ogromni doprinos
ekonomskom razvoju sportske industrije. A onda treba pogledati deo koji
nabraja koliko njih je dobilo mesta u toj industriji da bi se prosudilo da li su se
postignua isplatila." (24)
Ne potcenjujui znaaj borbe za kontrolu sportske industrije, treba
rei da bi se njen krajnji ishod sveo na to da se odreeni broj crnih kapitalista
prikljui belim kapitalistima, to znai da bi se belim prikljuili crni gonii
robova. Promenom boje koe ne iskorenjuju se uzroci niti se ukidaju
mehanizmi ugnjetavanja.
to se tie Lapika, on smatra da "sport koji je osloboen od rasizma
moe da postoji samo u drutvu koje je osloboeno od rasizma". (25) Na
kraju svoje studije o rasizmu u amerikom sportu Lapik rezignirano
zakljuuje da se "malo toga promenilo za crne sportiste otkada je sa Deki

140

Robinson (Jacki Robinson) poela integracija crnaca u ameriki sport". (26)

"Pre pedeset godina, nastavlja Lapik, mog oca su proglasili nigger-lover-om
(pogrdni naziv za belca koji se drui sa crncima i bori za njihova graanska i
ljudska prava, prim. aut.) zato to je sa svojim timom igrao protiv ekipa koje
su sainjavali crnci. Pre trideset godina on je bio jo vei nigger-lover kada je
doveo Neta Kliftona (Nat Clifton) u "Knicks"-e. Pre dvadeset godina prozvali
su me nigger-lover-om kada sam doveo svoje prijatelje crnce da ive u naem
susedstvu koje se skoro iskljuivo sastojalo od belaca. U najveem delu svoje
mladosti za neke sam bio nigger-lover zbog angaovanja u pokretu za zatitu
graanskih prava kao i u anti-aparthead pokretu. Sada je moj sin Doj (Joey)
nigger-lover za one koji mrze njegovog oca ili njega zato to u koli ima puno
crnih prijatelja. Kada e to da se zavri? Da li e se ikad zavriti?" /pod. R. L./
(27)
Kako stvari stoje u "slobodnom svetu" u osvit treeg milenijuma? U
"Newsweek"-u od 6 aprila 1992 objavljen je tekst o poloaju crnake
populacije u SAD pod naslovom "Gubei tle" ("Losing Ground"). U podnaslovu:
"Nova strahovanja i sumnje u vreme kada su perspektive crne Amerike sve
crnje". U njemu su objavljeni i sledei podaci: smrtnost crnake dece u SAD
porasla je na 17,7 sluajeva na 1 000 poroaja, to je dva puta vie nego kod
belaca, a vea je nego na Maleziji; 43,2% od ukupnog broja crnake dece ivi u
siromatvu; 28,8% od svih sluajeva oboljenja od SIDE otpada na crnaku
populaciju, od ega u ukupnom broju obolelih ena crnkinje ine 52%, a deca
53%; ubistvo je osnovni uzrok smrti meu crncima starih izmeu 15 i 34
godine, s tim to skoro polovinu od ukupnog broja ubijenih u SAD ine crnci;
u 1989 23% od svih crnaca izmeu 20 i 29 godine starosti bilo je u zatvoru,
uslovno puteno ili opomenuto, tako da 20% crnaca u dobu izmeu 15 i 34
imaju kriminalni dosije.
Na osnovu istraivanja Galupovog instituta, 40% crnaca veruje da se
radi o smiljenom istrebljivanju crnaca u SAD. Po reima metodistikog
svetenika Sesila Vilijamsa (Sesil Williams) (San Franciscos Glide United
Methodist Church) radi se o "genocidu u stilu devedesetih". Na to upuuje i
tekst Lorini Kari pod naslovom "Zato to nije samo paranoja" - "Amerika
istorija "planova" za crnce", u kome se analizira i tzv. "Tuskegee Study" koja je
pokrenuta 1932 i koja je razotkrivena 40 godina kasnije zahvaljujui novinaru
"Associated Press"-a. Re je o projektu lekara Amerike dravne zdravstvene
slube (U. S. Public Health Service) koji su desetinama godina posmatrali,
kao zamorie, 400 crnaca za koje su znali da su zaraeni sifilisom (koji,
ukoliko se ne lei, dovodi do smrti), ali im to nisu rekli niti su ih leili od te
opake bolesti. U tom monstruoznom "medicinskom projektu" uestvovali su i
Ministarstvo za zdravlje Alabame, "Tuskegee Institute", kao i neke druge
"zdravstvene" ustanove.

141

Inae, 62% ispitanika smatra da nezaposlenost pretstavlja jedan od

najznaajnijih razloga za stanje u kome se nalazi crnaka populacija u SAD. Po
reima dr. Alvina Puseinta (Alvin Poussaint), profesora psihijatrije na
"Harvard Medical School", crnci su u gorem poloaju danas nego u bilo kom
periodu od 1960 godine. "Ako pitate crnaku decu ta oekuju u budunosti,
oni kau: Nadam se da u jo biti iv sledee godine u ovo doba. Za mene je
to uasno mrano", zakljuuje dr. Puseint.

142

PRIRODA REKORDA

U sportu se, pogotovu u principu uinka (odnosno, rekorda),

"manifestuju centralni momenti drutva" - stav je Vilhelma Hopfa koji je
postao jedno od najozbiljnijih polazita za socioloki utemeljenu kritiku
sporta. (1) Konstatujui da se kapitalizam ne moe obeleavati pojmovima
"industrijskog drutva" ve kapitalom, Hopf dolazi do Marksove odredbe
kapitala po kojoj se on svodi na cirkulaciju novca koja je "sama sebi cilj, jer
iskoriavanje vrednosti postoji samo u okviru tog stalno obnavljanog
kretanja", zbog ega je "kretanje kapitala nemerljivo". (2) Analogno tome,
namee se misao da je rekord pojam koji u "sportskom shvatanju uinka"
odgovara kapitalu. Iz ove analogije jasno proistie da je ideja o rekordu
proizvod modernog drutva.
Da bi ilustrovao razliku izmeu uinka i rekorda Hopf se poziva na
primere iz Afrike, koje navodi Ajhberg: "Rana evropska istraivanja su
pokazala da u raznim crnakim plemenima postoji uinak u lakoj atletici.
Poznati su bili skokovi uvis u plemenu Vatusi, koji su iznosili 2,50 metara (sa
upotrebom odskone daske). Ali upravo uesnici tih evropskih ekspedicija
postavili su kvantitativnu konstataciju uinka i telesnog uinka...U rodovskom
drutvu je vebanje bilo konvencija, npr. da jedan mladi biva smatran
mukarcem tek onda kad iz mesta preskoi duinu svoga tela (1,90 - 2,00 m).
Ajhberg ukazuje na to da je ovaj uinak, utvren pre mnogo vekova, bio iznad
tadanjeg svetskog rekorda (1908 iznosio je 1,90 m). Uprkos njihovim
sposobnostima, nije se uspelo da se Vatusi nagovore na bavljenje sportom.
Odluujui razlog nalazi sam Ajhberg: njima skok uvis nije bio cilj. Radi se vie
o ritualu. Isto tako malu ulogu u ovim aktivnostima igralo je takmienje,
konkurencija. Ajhberg navodi sledei primer: Bue nisu takmiarsko drutvo.
Jedan junoafriki trka, koji je trenirao sa dvojicom Bua, konstatovao je da
uvek kad jedan zaostane, drugi eka. Uinak se ovde ne smatra
individualnim." (3)
Ono to je za nas najvanije, princip uinka, kao i metodi koji su
karakteristini za industrijski rad, nisu sami po sebi doveli do toga da sport
postane proizvodnja rekorda. Postajanje sporta delom robno-novane
privrede, odnosno, pogona za ostvarivanje profita, dolazi do apsolutizacije
principa uinka kojem je u potpunosti podreena sportska delatnost. Radi se
o kapitalistikom uinku koji odbacuje emancipatorske impulse telesne
kulture, odnosno, tenju oveka ka linom usavravanju polazei od
sopstvenih (individualnih) potreba i mogunosti. U sportu je izvrena
instrumentalizacija slobodnog telesnog aktivizma (telesne kulture) i njegovo
svoenje na sredstvo za oplodnju kapitala. U njemu je dolo do otuenja

143

uinka kao i mehanizama sa kojim se on postie od oveka. "Borba za

progres" postaje ideoloka maska iza koje se krije sve stravinije unitavanje
oveka.
Umesto iste volje za pobedom, kao to je to bilo u antikoj Grkoj, u
modernom sportu dominira zahtev za postizanjem rekorda. On postaje
univerzalna i od oveka otuena mera za odreivanje uspenosti (vrednosti),
to znai svojevrsna "via sila" kojoj je ovek podreen. Tu se vie ne radi o
borbi izmeu ljudi za pobedom, ve o borbi oveka sa "fantomskim"
rekordima koji su otelotvoreni u toperici i drugim mernim instrumentima.
Pobeda nad protivnicima je bezvredna ukoliko se ne postigne rekord. Istorija
antikih olimpijskih igara je sled pobednika; istorija modernog sporta svodi
se na linearni sled brojki kojima su prirdodata imena "rekordera" - rekord
ima prvenstvo nad ovekom. U tom kontekstu vri se "mitologizacija uinka",
o kojoj govori an-Mari Brom: "probijanje zidova", istorijski pomaci",
"skokovi"; "prvi ovek koji je postigao...", "prva ena koja je ostvarila..." sportska "dostignua" dobijaju dimenziju istorijskih graninika. (4)
Istovremeno, stvaraju se mitovi "ampiona" koji dobijaju "legendarne
biografije" i legendarne karakteristike (poput "heroja" iz nacionalnih
mitologija) i postaju linosti koje obeleavaju epohu. (5) Ali, i to treba dodati,
samo kao simboli vladajuih vrednosti kapitalizma. Otuda je Brom potpuno u
pravu kada znaaj koji za sport imaju principi citius, altius, fortius, poredi sa
znaajem koji principi sloboda, jednakost, bratstvo, ispisani "na palati pravde",
imaju za drutveni poredak. (6)
U antici dominira agon koji je otelotvorenje boanskog (kosmikog)
duha; u (modernom) sportu dominira uinak koji je otelotvorenje duha
kapitalizma. Sportisti nisu predstavnici svojih porodica i gradova (drava),
kao to je to bilo u antikoj Grkoj, ve su orua politikih i kapitalistikih
grupacija moi sa kojima oni nastoje da ostvare svoje posebne interese.
Sportisti nisu integralni deo zajednice (graani polis-a), ve su
instrumentalizovani jurinici u rukama onih snaga koje pretstavljaju otuenu
drutvenu mo u institucionalizovanom obliku. Sve se odvija u skladu sa
principima kapitalistikog poslovanja: svaka pobeda, svaki rekord ima svoju
cenu. Sportsko takmienje u potpunosti je degradirano na borbu za novac.
Neprestano umnoavanje sportskih manifestacija dovodi do sve otrije
konkurencije izmeu organizatora. Da bi se doveli "najvei asovi", obezbedila
publika, TV prenosi, reklame - ostvario profit, sportistima se nude sve vee
sume za uee, pogotovu za pobedu i obaranje rekorda. To vodi daljem
intenziviranju samoubilakog treninga, upotrebi sve razornijih "stimulativnih
sredstava"... "Vrhunski sport" za sportistu postaje sve dramatinija igra
"ruskog ruleta", a za kapital sve vea zarada.
Jedno je slobodno-voljno opredelenje oveka da postigne vie
razvijanjem svojih ljudskih moi (vei rezuiltat), a drugo je kada ovek sveden

144

na sredstvo sa kojim otueni centri moi ostvaruju ne-ljudske ciljeve

(rekord). Ne radi se, dakle, o kritici uinka, ve o kritici takvog
(kapitalistikog) uinka koji se, posredstvom robno-novane privrede (rekord
kao prometna vrednost rezultata), postie porobljavanjem i unitavanjem
oveka. Treba praviti razliku izmeu legitimnog nastojanja da se postigne vie
kao izraza autentinih ljudskih potreba i razvoja njegovih ljudskih moi, i
rekordomanije, to znai podreivanja oveka od njega otuenom
egzistencijalnom duhu kapitalistikog naina proizvodnje koji postaje simbol
"progresa". U tom smislu, citius, altius, fortius ne kao razvoj "ivotinjske
prirode oveka", odnosno, "borilake volje" (Kuberten); ne kao podreivanje
oveka efektima njegovog rada, odnosno, profitu; ne kao sumanuto
unitavanje prirodnih osnova ljudske egzistencije (tela) i samog oveka - ve
kao sastavni deo nastojanja oveka da razvije svoje univerzalne stvaralake
moi, da "uvea" svoj ljudski svet. Kapitalistiki princip uinka treba prevazii
afirmacijom istinskog ljudskog uinka, to znai uinka koji postie slobodan
ovek na nain koji omoguava razvoj njegovih stvaralakih moi i
omoguava zadovoljavanje njegovih autentinih ljudskih potreba. Tenja ka
veem ima smisla jedino ukoliko je tenja ka ljudskijem.
Sve vea dominacija principa uinka u sportu dovela je do postepene
eliminacije borilakog individualizma, kamena temeljca ideologije
liberalizma. Uspostavlja se sve vei jaz izmeu "pedagokih" zahteva izvornog
kapitalizma (takmienje kao razvoj i jaanje "borilake volje" i izgradnje
"snanog karaktera") i pragmatinih zahteva "da se ide dalje". Sport je sve
manje prostor na kome dolazi do izraaja "lina inicijativa" i "lino
dostignue", to znai "borilaka volja" pojedinca, a sve vie prostor na kojem
caruju nauni timovi koji su orue u rukama politikih i kapitalistikih
centara moi. "Razvoj sporta" neposredno je uslovljen daljim razvojem nauke
i sve dubljom integracijom "sportskog pogona" u kapitalistiku maineriju.
Umesto da je stvaralac sportskih rezultata, ovek postaje orue sa kojim se
postiu rekordi; umesto "volje za pobedom", osnovom na kojoj se razvijao
"slobodni svet", u sportu je uspostavljena dominacija tehnokratskog uma za
koji "obaranje rekorda" postaje "nauni projekat". "Rekorderi se raaju u
epruvetama!" - je pravilo koje na najupeatljiviji nain izraava stanje stvari u
dananjem sportu. I dalje se slavi "pobednik", ali je ovek samo prividno akter
pobede. Pravi pobednici su kapitalistiki koncerni i timovi naunika i lekara
za koje su sportisti isto to i laboratorijski pacovi - sredstvo za isprobavanje
medikamenata i ostvarivanje profita.
Istovremeno, "prevazilaenje horizonata mogueg" odnosi se
iskljuivo na kvantitativne pomake na osnovu i u okviru vladajuih postulata
kapitalistikog poretka (borba ljudi izmeu sebe ili protiv sebe), a ne na
otvaranje novog horizonta koji prevazilaze kapitalistiki svet, a to znai koji
otvara prostor za humani svet i istinsku slobodu. Vrednosnu potvrdu dobija

145

samo onaj uinak koji potvruje razvojnu mo kapitalizma ("Fantastini

rekord!"). Rekord nije mera obogaivanja oveka i njegovog sveta, ve mera
njegovog uniavanja i unitavanja. Novi rekordi pretstavljaju sve snanije
zaveslaje robova prikovanih za galiju koja, gonjena biem kapitala, sve bre
plovi ka bezdanu. Nastojanje da se postigne rekord sve vie potsea na
Sizifovo prokletstvo. Tenja da se po svaku cenu obori rekord nema nikakve
veze sa nastojanjem oveka da "prevazie horizonte mogueg" i "dopre do
savrenstva" (Vol). Pravi smisao rekordomanije je bezumno i fatalistiko
podreivanje oveka vladajuoj moi, s tim to vei rekord istovremeno znai
i vei kamen koga je sve tee izgurati do vrha i koji preti da smodi oveka.
Kvalitet "kapitalistikog" Sizifa je u tome, da on svojom ropskom delatnou
uveava breme koje mu je vladajua mo natovarila na plea - do sopstvenog
kraja. Umesto jednobrazne i beskrajne muke, dananji "Sizifov posao" postaje
bespotedno samounitenje.
Odnos oveka prema svome telu uslovljen je odnosom kapitalistikog
naina proizvodnje (reprodukcije) prema prirodi. Sve vea tehnizacija tog
odnosa i stvaranje od prirode (nauno) projektovanog prostora unitenja
vodi ka potpunom i konanom raskidu oveka sa prirodom, a time i sa svojim
prirodnim biem. Sport je oblast u kojoj su dehumanizacija i denaturalizacija
oveka dosegli najvii nivo. Robotizacija oveka u sportu izraz je ekocidne
logike koja dominira u dananjoj "tehnikoj civilizaciji". Sistematski se
unitava telo kao prirodni organizam i kao deo ivoga sveta - ono postaje
kavez tehnike racionalnosti. Brzina, snaga, izdrljivost gube karakter
ljudskog i prirodnog i sve vie dobijaju tehniki karakter. Telo oveka, kao i
njegova psiha, emocije, svedeno je na predmet obrade. Ono postaje sirovina,
odnosno, energetski izvor i orue za postizanje rekorda. Prema njemu se ne
odnose kao prema (celovitom) ljudskom telu, ve ga svode na zbir
biohemijskih, fiziolokih, mehanikih "procesa i elemenata" koje treba dovesti
u optimalni funkcionalni sklad da bi iz njihove aktivnosti mogao da
proistekne projektovani rezultat (rekord). Prevashodna uloga lekara je da
umrtve prirodne odbranbene mehanizme organizma, odnosno, da unite
ivot u njemu. Logika dehumanizovanog tehnolokog uma postaje spiritus
movens "istraivakih procesa" u sportu, iji su neposredni rezultat unakaeni
ljudi, moderni Frankentajni. Rekord, pomeranje "granica snova" je cilj, a
ovek je samo jedno, jo uvek najvanije, sredstvo da se to postigne.
Instrumentalizacijom sporta, postajanjem sporta sredstvom za oplodnju
kapitala i dokazivanja da je kapitalizam jo uvek u stanju da ide "napred",
instrumentalizovan je sam ovek. Osnovna svrha treninga, pogotovu uzimanja
farmaceutskih sredstava, je da se unite prirodni odbranbeni mehanizmi
organizma da bi se bez otpora "povinovao" sve veim zahtevima koji vode ka
njegovom unitenju. Proizvodnja rekorda temelji se na stvaranju novih oblika
destrukcije oveka. Zastoji u obaranju rekorda u sportovima u kojima

146

dominira snaga, brzina, izdrljivost pre svega su posledica iscrpljenih

mogunosti u primeni "stimulativnih" sredstava i metoda za unitavanje
oveka. Novi skokovi u obaranju rekorda mogu se oekivati sa pojavom novih
"stimulativnih" preparata na kojima, sklonjeni od oiju javnosti, rade dananji
Mengelei - po nalogu i uz obilatu pomo kapitalistikih koncerna. Njihova
primena dovee do jo veeg razaranja organizma oveka i njegove psihe. Od
sportiste treba stvoriti robotizovanog idiota za viekratnu, a uskoro za
jednokratnu upotrebu. I u sportu vladaju zakoni potroakog drutva:
sportista, kao roba, ima sve krai vek trajanja. "Novi" rekordi, "novi" sportisti,
"novi" grobovi...
Iz dehumanizovanog odnosa prema oveku u sportu proistie
dehumanizovani odnos oveka prema svome telu. Sam sportista odnosi se
prema svome organizmu kao prema oruu sa kojim treba postii zadati
rezultat. Kao to njegovo telo prestaje biti integralni deo njegovog ljudskog
(prirodnog) bia i postaje "materijal" i "orue" sa kojim treba postii rekord,
tako i on prestaje biti ovek i postaje dehumanizovani "sportista" i kao takav
odani "saradnik" raznim "specijalistima" koji sistematski rade na unitavanju
njegovog organizma. Pucanje miia na stazi ovek ne doivljava kao fiziki
bol, nego kao poraz i u tom smislu kao "izdaju" organizma u koji je "toliko
uloio". Ono to je "ljudsko" je fanatizam, ali se on ne temelji na verovanju u
odreenu (transcendentalnu) vrednost (jezuitizam, kamikaze), ve na borbi
za golu egzistenciju. To je gr opstanka, a ne posveivanje "nadljudskom".
Sve je vei jaz izmeu stvarnih mogunosti oveka (njegovog
organizma) i zahteva koji se pred njega postavljaju. Radi se o "napetosti" koja
odgovara odnosu kapitalistikog naina proizvodnje prema prirodnim
osnovama ljudske egzistencije. Imajui u vidu da dinamiku "obaranja
rekorda" uslovljava dinamika obrta kapitala (posredstvom industrije za
proizvodnju rekorda), neznatne su mogunosti za "pomeranje rekorda"
eventualnim podizanjem nivoa zdravlja i prirodnim poboljanjem telesnih
karakteristika. Ovo tim pre, to se ve desetinama godina rekordi postiu
upotrebom "stimulativnih sredstava" bez kojih bi se vaei rekordi vratili na
rezultate iz ranih ezdesetih.
Ovde moe biti rei o jo jednoj analogiji. Kao to graanski
teoretiari stvaraju iluziju da se razvojem nauke i tehnike (u okviru
kapitalistikog poretka) mogu "razreiti svi svetski problemi", tako ideolozi
sporta nastoje da dokau da su nauka i tehnika klju za dalji razvoj sporta i
"reavanja problema u njemu". "Bezgranine mogunosti razvoja nauke"
postaju osnov "bezgraninih mogunosti razvoja sporta". Prava priroda
principa kompeticije i uinka (rekordomanije) postaje jasna kada se ima u
vidu dalji razvoj sporta. Radi se, naime, o projektovanju rekorda koje se svodi
na projektovanje unitenja kako tela oveka, tako i njegove psihe. Svaki "juri
na rekord" ima svoju, sve straviniju, cenu. Rekord je sve manje mera

147

vrednovanja oveka, a sve vie mera njegovog obezvreivanja i unitavanja.

Proizvodnja rekorda pod zastavom "progresa" zapravo je proizvodnja
ubogaljenih ljudi, leeva i masovnog idiotizma s jedne, i proizvodnja profita i
tlaiteljske moi s druge strane. Vladajui duh kapitalistike destrukcije
ustoliio se u sportu u svom istom obliku. I to treba imati u vidu kada se
konstatuje da su "sportsko vreme i prostor u osnovi otvoreni" (Brom). Vreme
i prostor u sportu su odreeni kapitalistikim nainom proizvodnje. Radi se o
zatvorenom prostoru i o zatvorenom vremenu - na tim osnovama i u tim
okvirima odvija se reprodukcija osnovnih odnosa i vrednosti kapitalizma.
Sport ima konzervativni karakter. U sportu se ne otvaraju (novi) prostori
budunosti, ve se reprodukuju kapitalistiki odnosi na viem kvantitativnom
nivou. Najbolji primer za to je ideja i praksa modernog olimpizma. Sa njim
nije trebalo stvoriti novi, ve uvrstiti postojei (kapitalistiki) svet.
Uspostavljanjem antikog olimpijskog kalendara u modernom dobu "sveti"
etvorogodinji ritam olimpijskih igara trebalo je da postane potvrda
neunitivosti i nepromenljivosti postojeeg sveta, odnosno, beskonana
obnova ivotne snage ("festival prolea") kapitalistikog poretka.
Sportski rezultati sve su vie proizvod od sporta nezavisnih oblasti
istraivanja. U tom smislu, postizanje rekorda sve manje zavisi od rada
sportista i trenera, a sve vie od rada naunika iz drugih oblasti. Glavna odlika
"dobrog" trenera nije vie trenersko (sportsko) znanje, nego "dobre veze" sa
farmaceutskom industrijom i sposobnost da se dokopa najnovijih
"stimulativnih sredstava" i primeni ih na svojim "tienicima" pre nego to to
uine njegove kolege. Istovremeno, njegov "rad" na "proizvodnji rekorda"
mora biti koordiniran sa vrhovima svetske sportske birokratije
(potkupljivanja, politike igre i intrige) koja u svojim rukama dri mehanizam
doping-kontrole. Dobiti "pravu" informaciju u "pravo" vreme i obratiti se "u
pravom trenutku" - "pravom oveku" postaje jedan od osnovnih preduslova
da se stigne "do vrha".
Sve vei drutveni rad ulae se u sve manje pomake. Rekordi se ne
mere vie minutima, ve sekundama, a sve ee desetinkama i stotim
delovima sekunde. Sa aspekta razvoja ljudskih sposobnosti, takvi pomaci su
besmisleni. Najvanije je da se po svaku cenu ouva vladavina principa citius,
altius, fortius i na taj nain ouva vera u "progresivni" karakter kapitalizma.
U sportu je institucionalizovana produktivistika logika i unitena
istinska duhovnost oveka, to znai Eros, ulnost, matovitost, spontanost,
kreativnost To se najbolje vidi u estetici sportskog pokreta koji u potpunosti
odgovara radu maine. Putem sporta, kao i kasarnskog drila, izvrena je
tehnizacija kako tela i telesnog pokreta, tako i odnosa oveka prema svome
telu i "rivalima". Igraka vetina svodi se na instrumentalizovanu i
dehumanizovanu igraku tehniku. Najvii estetiki (i praktini) izazov postaje
postizanje "telesne perfekcije" otelotvorene u preciznoj i visoko produktivnoj

148

maini. Stvaranje od ljudskog tela verne kopije mehanizma, to znai njegova

robotizacija, postaje osnovni zadatak trenera, lekara, naunih laboratorija,
dakle, industrije koja se bavi proizvodnjom "rekordera". Nigde monstruozna
ideja o "oveku-maini" nije doivela takvu realizaciju kao to je to sluaj u
sportu. Umesto robota sa "ljudskim odlikama", stvara se "ovek" sa odlikama
robota. Istovremeno, nigde otuenje oveka od svoje ljudske biti i unitenje
njegovog tela i linosti nije dobilo takvu "spektakularnu" dimenziju.
Praktino, ovek se izvodi iz ivog, i postaje deo tehnikog sveta. Od
"Tarzana", koji je svoju snagu crpeo iz ivotne snage prirode, dolo se do
"terminatora", "Gospodara univerzuma" i drugih robotizovanih nakaza koje
samo otelotvoruju destruktivi duh dananjeg kapitalizma. Roboti-monstrumi,
koje sve ee viamo u "nauno-fantastinim" filmovima, samo su projekcija
straha od tehnolokog razvoja koji je otuen od oveka i naunikamonstruma koji su spremni da i avolu "prodaju duu" samo da bi se
dokopali novca i stekli "slavu". Istovremeno, ovek je sve manje "zadivljen"
sve veim brojevima koje mu nudi "progres", jer one znae sve vee unitenje
temelja ljudskog opstanka. Sve razvijenija svest da priroda i sam ovek
postaju rtve uspostavljenog "progresa", sve vea dominacija "stimulativnih
sredstava" i sve vei broj "nesrenih sluajeva" u sportu, dovodi do toga da se,
uprkos propagandnoj maineriji sportskog show-business-a, smanjuje
entuzijazam za "vrhunskim rezultatima". Pored toga, "obaranje rekorda" se,
kao to smo videli, sve ee svodi na takve merne veliine, da oni za gledaoca
imaju samo apstraktnu vrednost.
U sportu je dolo do bitnih promena na polju "sportske etike". Umesto
nekadanjeg fair-play-a dentlmena koji se vodi "vitekim manirima",
uspostavljena je dominacija profesionalne etike. Kod "pravih profesionalaca"
osnovni motiv je zarada. Igra postaje rad. To su ljudi koji na isti nain
pristupaju treningu i utakmici - kao ozbiljnom poslu. Umesto takmiarskog,
dominira motiv da se "poteno odradi". Zbog toga su kod "pravih
profesionalaca" relativno male oscilacije u igri. Gubili ili pobeivali oni
nastavljaju da tre i do kraja igraju "punom snagom". Dolazimo do prividno
apsurdnog zakljuka da profesionalci "odrauju igru". Otuda su marljivost,
disciplinovanost u izvravanju zadataka, upornost, ozbiljnost, pouzdanost
karakteristike koje daleko vie odgovaraju "pravom profesionalcu" nego to
su to spontanost, matovitost, lepravost, nepredvidljivost, individualnost...
Naalost, sa tim se stvari ne zavravaju. Kako se zaotrava borba za profit u i
oko sveta show-business-a, glavni izazov za sportistu sve je manje teina
napora i kvalitet suparnika, a sve vie koliko rizikovati, to znai, u kojoj meri
dovesti u pitanje zdravlje i sam ivot - da bi se postigla pobeda i ostvario
rekord. Spremnost na samounitenje postaje glavna odlika "dobrog"
sportiste. A to vie nije radna, ve etika kaskadera i gladijatora.

149

Unitavanje ljudi u sportu po svojoj prirodi odgovara unitavanju

ljudi u kolonijalnim osvajanjima i imperijalistikim ratovima. Zajedniki
imenitelj im je: borba kapitalistikih koncerna da ovladaju svetom. U
dananjem globalnom ekonomskom ratu upotrebljavaju se sredstva koja se
samo naizgled razlikuju od sredstava koja se koriste u klasinom ratu. Efekti
su isti. Uzmimo za primer svest sportista. Od 180 ispitanika koji su
uestvovali na Olimpijskim igrama u Los Anelesu (prosek starosti 20
godina) vie od 100 njih izjasnilo se za zlatnu olimpijsku medalju uprkos
tome, to bi im to donelo smrt u roku od 5 godina! To nije svest razumnih
ljudi, nego fanatika!
Ovde bismo mogli da se vratimo kritici Rigauera. Za razliku od
radnika, sportista ne iznajmljuje samo svoju radnu sposobnost na odreeno
vreme, ve bukvalno prodaje svoje telo i svoju linost. On ne reklamira firmu
iji je najamnik samo rezultatima koje postie, ve i svojim izgledom,
ponaanjem, izjavama... Bespogovorna lojalnost svojim gazdama i
uspostavljenom poretku osnovni je uslov opstanka u sportskom showbusiness-u. U sportu ovek nema drugih prava nego ona koja diktira priroda
profesionalnog sporta, kapital i politiki centri moi.
U procesima pretvaranja oveka u robota um oveka svodi se na
centar preko koga se aktivira, usmerava i kontrolie funkcionisanje telesnog
mehanizma sportiste. Uloga svesti se, naravno, ne svodi samo na mehaniko
posredovanje izmeu komandnog centra (trenera, pre svega) i organizma, ve
na primoravanje organizma da "prevazie" svoje mogunosti, da prebrodi
krizna stanja koja nastaju kao posledica energetske iscrpljenosti, a to znai da
se uspeno suprotstavi odbranbenim mehanizmima organizma i natera ga na
napor koji vodi ka raspadu njegovih vitalnih funkcija. Zbog toga se pridaje
takav znaaj "psiholokom dopingu", to znai stvaranju fanatizovane
samodestruktivne svesti koja je u stanju da, "bez uzbuenja", rizik smrti
"ukalkulie" u rad na postizanju rekorda. Putem njega treba spreiti sportistu
da sebe poima kao oveka, da skine naoare koje su mu navukli - koje mu ne
dozvoljavaju da vidi nita drugo osim cilja koji je pred njega postavljen.
Trenuci malodunosti i pitanja o pravom smislu tog samoubilakog
poduhvata mogu za as da razbiju "takmiarsku koncentraciju" i da dovedu u
pitanje ceo projekat. Jer, velika ulaganja, odgovornost pred "masama" koje
javni mediji ve nedeljama dre u groznici; prekorni pogledi vlasnika,
menadera i trenera koji pritiskaju kao nadgorbne ploe; novinari, koji jedva
ekaju da se na nekom iivljavaju i "lee komplekse narodu" koji u tuem
porazu trai lek za sopstvene ivotne poraze - sve to pada na plea sportiste
koji e, ukoliko "poklekne duhom" i ne stavi "sve na kocku" da bi postigao
pobedu, biti proglaen "kukavicom", "izdajicom", "bednikom" Melodramski
zavretak "borbe za svoju zemlju", padanje na stazi, odlazak u kolima hitne
pomoi - samo je nametnuti i zloupotrebljeni "moralni lik" sportiste. Kada se

150

svemu tome doda egzistencijalna zavisnost sportiste od rezultata na stazi,

strah od sutranjice, gubitak drutvenog statusa - postaje jasnije ta sve
sadri gr na licu sportiste, kuda je usmeren staklasti pogled dugoprugaa
koji svesno rizikuje ivot da bi pobedio.
to se tie legitimne tenje oveka da postigne "nedostino" ona se
esto upotrebljava kao dokaz da u sportu, i pored svih "loih" stvari,
dominiraju "pravi" ljudski izazovi. Nema sumnje da je tenja oveka za
samopotvrdom postizanjem "nedostinog" onaj "prirodni" ulog sa kojim
ovek ulazi u sport i koji ostaje kao podsticaj tokom itave sportske karijere.
Gospodari sporta ne samo da ne nastoje da unite taj entuzijastiki motiv kod
oveka, ve nastoje da ga razviju da bi postao to snaniji unutranji pokreta
koji e navesti sportistu da "uini nemogue". "Ambiciozni momak" koji e sve
da uini da bi se, za to manju nadoknadu, domogao rekorda i "slave",
prototip je "dobrog materijala" koji treba samo "obraditi" da bi postao "guska
koja nosi zlatna jaja". elja za afirmacijom postizanjem "jo nedostignutog" u
sportu pretstavlja jednu od osnovnih mogunosti da se mladi zalude sportom
i da izgube interes za druge ivotne oblasti. Podreujui se zahtevima koji
vode "ka vrhu", sport postaje ne samo jedina mogunost da steknu afirmaciju,
ve i da obezbede egzistenciju. Otuda se vie ne radi o slobodnom angamanu
i autentinim potrebama, ve o radnoj obavezi i egzistencijalnom imperativu
koji deformiu izvorne motive. Na to ukazuje i sve ee postizanje rekorda
samo u onoj meri koja je dovoljna da bi se dobila nagrada. Usmeravajui svu
svoju ambiciju da bude "neko" u drutvu prema sportu ovek neminovno
postaje rob sporta, to znai onih koji sport dre u svojim rukama - "prodaje
duu avolu" i uklapa se u maineriju za postizanje "vrhunskih rezultata" koja
melje bez milosti izbacujui, sa jedne strane, medalje, a sa druge ubogaljena
tela i leeve. Razvoj (samo)destruktivnog karaktera temelji se na potiskivanju
autentinih ljudskih potreba i njihovoj degeneraciji. Destruktivno ponaanje
oveka nije posledica njegove "destruktivne prirode", kako to tvrde ideolozi
"slobodnog sveta", ve reakcija na unitavanje ljudskog u oveku, odnosno,
oblik nasilnikog iznuivanja (samo)destrukcije.
Sa aspekta dananjeg "vrhunskog sporta" i Herkules bi bio
"besperspektivan" ukoliko ne bi bio spreman da prihvati status
laboratorijskog pacova. Zloupotrebom nauke i uz "entuzijazam" lekaramonstruma i od telesno sasvim "prosenog" deteta mogue je "napraviti
rekordera", ukoliko se postigne da on svoj ivot u potpunosti podredi sportu i
do te mere fanatizuje da je spreman na samounitenje da bi ostvario zadati
rezultat. to je sport destruktivniji, utoliko je vie "privilegija" onih koji su na
drutvenom dnu i koji nema ta da izgube osim okova bede i nesree. Na to
najbolje upuuje "selekcija u sportu". Kljuni momenat u odabiru
"talentovanih" je njihov drutveni poloaj. Globalizacijom eksploatacije sporta
od strane kapitala, svetska sirotinja postala je "prirodno izvorite" za odabir

151

"talenata". Pored sirotinjskih "rezervata" u SAD, Afrika, kontinent sa najveim

brojem gladnih i umiruih, postaje glavni "rasadnik" buduih "ampiona".
Kapitalistiki koncerni, posredstvom univerziteta i "sponzorstvom", dovode
iz Afrike mlade ljude i stvaraju od njih moderne robove. Nekada "telesno
inferiorne crnuge" postali su (kakva ironija!) glavna "vuna snaga" u razvoju
"vrhunskog sporta" i glavno sredstvo za dokazivanje "razvojne snage"
kapitalizama!
Da bi mogao da se ouva uspostavljeni "razvoj sporta", na udaru su
sve mlai narataji. Sve vei broj sve mlae dece postaje rtva tzv. "rane
specijalizacije". Ve vie godina "u igri" su deca koja nisu zakoraila ni u
pubertet. Doping testovi poeli su da se primenjuju i na dvanaestogodinjake i
njihove vrnjakinje. "Rad" sa decom doao je do predkolskog uzrasta i do
obdanita.
Kao reklamni prostor, sredstvo za proizvodnju masovnog idiotizma i
zaradu, sport postaje, u vreme sve dublje krize kapitalizma, sve znaajniji
instrument koji treba da odloi konani raspad kapitalizma. Zbog toga su
sportisti izloeni sve bespotednijoj destrukciji, a "sportska publika" sve
beskrupuloznijoj manipulaciji. "Vrhunski sport" lien je ljudskog smisla.
Njegovi efekti nemaju veze ni sa sportom ni sa ovekom. Naravno, na
stadionima itava pretstava treba da dobije izgled oputenosti, razdraganosti,
spontanosti... Treba po svaku cenu stvoriti utisak da se radi o "nadmetanju
slobodnih ljudi", a ne o obraunu kapitalistikih i politikih grupacija kojima
su sportisti samo sredstvo u borbi. "Spontanost" i "veliki osmesi" sigurni su
pokazatelji da je pretstava nametena.
Rekord je proao putanju od simbolino-razvojne do simbolinodestruktivne pojave. "Rekorderski sport" jedan je od oblika u kojem
kapitalistiko drutvo naputa istoriju, istovremeno unitavajui osnove
ljudske egzistencije. Industrija za proizvodnju rekorda postala je industrija
smrti.

152

SPORT U MOVARI DROGE

Svake godine sve vei broj sportista nestane u sve dubljoj movari
droge. Do raspada Sovjetskog Saveza i "realnog socijalizma" glavni krivac za
beskrupolozniju manipulaciju sportistima je bio "komunistiki totalitarizam".
U odnosu prema njoj "sluajevi dopinga" na Zapadu su izgledali kao igra
nevaljale dece koja ne sluaju svoje roditelje. U meuvremenu se pokazalo da
je "slobodni svet" razvio svoju industriju dopinga koja je po svojoj
monstruoznosti daleko prevazila "dostignua" zemalja "realnog socijalizma".
Samo u Sjedinjenim amerikim dravama vrednost sportskog trita droge
dostigla je vie milijardi dolara godinje. Da stvar bude gora, upotrebljavaju
se sve razornija sredstva. Na optuenikoj klupi su, naravno, "pokvareni
sportisti". Ne poriui odgovornost sportista, i to kako za doping tako i u
zaveri utanja povodom dopinga i drugih prljavih igara u sportu, trebalo bi
utvrditi i odgovornost gospodara sporta koji vuku poteze iz senke i od
sportista stvaraju sredstvo za ostvarivanje politikih i materijalnih interesa.
Poimo od meunarodnih sportskih asocijacija i njihovih doping-kontrola.
Kanadski sudija arls Dabin (Charles Dubin), koji je demontirao
"sluaj Ben Donson (Ben Johnson)", razorio je bedeme lai koje su
meunarodni sportski zvaninici digli oko doping-kontrola. On je ubedljivo
dokazao da ljudi poput Arne Ljungkvista (Arne Ljungkvist), voe medicinske
komisije Meunarodne atletske federacije, sistematski dovode u zabludu
svetsku javnost kada iznose podatke o broju "uhvaenih" sportista na dopingkontrolama. Dabin, naime, tvrdi da Ljungkvist i drugi sportski zvaninici
nastoje da stvore sliku o rasprostranjenosti dopinga u sportu na osnovu
relativno malog broja "pozitivnih" sportista nastojei, na taj nain, da sakriju
prave razmere dopinga. (1) U svom izvetaju kanadskoj vladi u vezi sa
"sluajem Ben Johnson", sudija Dabin konstatuje: "Iako je zdravstvenim
komisijama meunarodnih sportskih udruenja, kao to su to Meunarodna
atletska federacija i Meunarodni olimpijski komitet, ve godinama poznato
da doping-kontrole za vreme takmienja ne daju zadovoljavajue rezultate,
oni nisu preduzeli nikakve korake da razjasne ovu besmislicu. Na taj nain sa
samo doprineli stvaranju utiska da se njihova takmienja odvijaju po
pravilima fair-play-a i da istraivake laboratorije ne mogu da budu
prevarene". (2)
Svedoenje Klifa Vilija (Cliff Wiley), amerikog sprintera na 400
metara, ukazuje na ta su sve spremni gospodari svetskog sporta da bi
ostvarili svoje interese. Na Svetskom atletskom prvenstvu u Helsinkiju (1983)
"bar trideset osmoro sportista imalo je pozitivan doping-test, od ega je bilo
sedamneaest Amerikanaca. Ali, oni su bili toliko poznati, da organizator nije

153

smeo da objavi njihova imena". Doktor Robert Voj (Robert Voy), ovek koji je
otkrio prevaru, optuio je Svetsku atletsku federaciju i njenog predsednika
Primo Nebiola (Primo Nebiolo) da su "sakrili rezultate testova". (3) To
praktino znai da vrhovi meunarodnih sportskih asocijacija odreuju (u
dogovoru sa organizatorima sportskih priredbi) koliko sportista (i kog ranga)
sme biti "uhvaeno" - da se ne bi kompromitovalo takmienje i izgubila
planirana zarada. To vie nije "zavera utanja", ve sve beskrupuloznija
zavera laganja.
Nebiolo je otiao jo dalje. Na Svetskom atletskom prvenstvu u Rimu
(1987) odigrao je "svoju" ulogu u aferi oko nametanja rezultata italijanskom
skakau u dalj Evangelistiju (Evangelisti). (4) Njegovom poslednjem i
odluujuem skoku je pridodato skoro pola metara ime je zadobio treu
poziciju i time bronzanu medalju. Italijanska dravna televizija je uspela da u
detalje rekonstruie prevaru. Dolo je do protesta, Evangelisti je vratio
medalju, a Nebiolo je, umesto da je zauvek izbaen iz sporta, uskoro postao
predsednik Meunarodne atletske federacije!
Engleski trka Sebastian Koe (Sebastian Coe) je jo 1982, na
Olimpijskom kongresu u Baden-Baden-u, zahtevao da se dopingovani
sportisti do kraja ivota udalje sa sportskih terena, to je podrano ood
mnogih sportista irom sveta. (5) Gospodari svetskog sporta su taj zahtev
jednoduno odbili (iz "humanistikih" razloga), znajui da bi to dovelo ne
samo do zaustavljanja "progresa" u postizanju "vrhunskih rezultata", ve da
bi vratilo rezultate na nivo ezdesetih, od kada je upotreba "stimulativnih
sredstava" postala sastavni deo "juria na rekord" - to bi dovelo do opadanja
interesovanja za "vrhunski sport" i znaajno umanjilo prihode grupa koje
sport dre u svojim rukama. Samo u poslednjem "olimpijskom ciklusu" IOC je
"ostvario" prihod od preko 3 milijarde maraka.
Nisu samo vrhovi sportske mafije, u vidu Huana Antonia Samarana
(Juan Antonio Samaranch), Primo Nebiola i oao Avelana (Joao Havelange)
zainteresovani za prikrivanje dopinga, ve su to, iz istog razloga, i firmesponzori. Opadanje popularnosti sporta, zbog sve eih doping afera (nakon
"sluaja Krabe (Krabbe)" jo samo 5% graana u Nemakoj veruje da se
pobede u sportu mogu postii bez upotrebe dopinga), (6) negativno deluje na
business. Samo "Mercedes" godinje uloi vie od 60 miliona maraka (podaci iz
1992) za reklamiranje putem sporta. (7) Televizijske kompanije, kojima
sportski prenosi (zbog reklama) donose enormne zarade, ivotno su
zainteresovane za to da se stvori to neprobojniji zid lai oko "vrhunskog
sporta". Po slobodnim procenama svetski business koji se ostvaruje u sportu i
putem sporta vredi preko 700 milijardi dolara godinje, s tim to se
procenjuje da e do kraja veka iznositi preko 1 000 milijardi dolara!
Javna je tajna da "vrhunski sportisti" uzimaju "stimulativna sredstva"
pod neposrednim nadzorom sve traenijih i plaenijih strunjaka za doping

154

koji rade za firme-sponzore, velike farmaceutske kompanije, meunarodne

sportske asocijacije, sportske saveze, nacionalne olimpijske komitete i imaju
podrku i zatitu od zvaninih dravnih institucija (ukljuujui i
ministarstva). Oni koji organizuju tzv. "doping kontrole" i oni koji organizuju i
spovode sistematsko dopingovanje sportista - na istom su zadatku, to znai
da se radi o zajednikom timu. Indikativan je nain na koji Primo Nebiolo,
"prvi ovek" svetske atletike, opravdava sabotiranje doping-kontrole i
sistematsko unitavanje sportista: "Nalazimo se u velikom cirkusu; ako
isuvie razmaknemo stubove atora, krov e se sruiti na nas. Moramo da
mislimo globalno, a ne polazei samo od jednog aspekta. Ne elimo da se krov
srui." (8)
"Borba protiv dopinga" neodoljivo potsea na doskoranju "borbu
protiv profesionalizma i komercijalizacije sporta". Bila je to, zapravo, borba
protiv onih koji su pozivali na iskorenjivanje uzroka koji dovode do
profesionalizma. U meuvremenu, profesionalizam je postao realnost i samim
tim pojava koja se vie ne moe dovesti u pitanje. Slino je i sa dopingom: iza
prividno glasne kritike dopinga sve se vie uoava nastojanje da se zauzme
"fleksibilniji stav" prema tom pitanju (teza o "kontrolisanom dopingu").
Politiki instinkt ideologa sporta upozorava da treba smanjiti jaz izmeu
sportske realnosti i moralistikih zahteva koji se pred sport postavljaju, jer je
jasno da je sport samo kondenzovani izraz onoga to se deava u dananjem
drutvu koje ne treba isuvie "pritiskati" problemima koji u okviru njega ne
mogu da budu razreeni.
Inae, gospoda iz Meunarodnog olimpijskog komiteta otila su
najdalje u nastojanju da se "stane na put dopingu". Po njima, trebalo bi
organizovati "iznenadne inspekcije" kampova u kojima se sportisti
pripremaju za takmienja i na licu mesta proveriti da li su sportisti "isti".
Praktino, predlae se lov na sportiste kao da se radi o bandi najopasnijih
kriminalaca, a oni zvanino vae (kakve li ironije!) za "najvie predstavnike"
osnovnih vrednosti dananjeg sveta i kao takvi postaju "idoli" masa!
to se tie odgovornosti nacionalnih sportskih asocijacija za upotrebu
"nedozvoljenih sredstava" u sportu, karakteristian je primer Italijanske
atletske federacije koja je od sredine osamdesetih (na elu se nalazio Primo
Nebiolo) organizovala nabavku doping sredstava (iz SAD) i sistematsko
dopingovanje svojih sportista. Najvii italijanski sportski zvaninici su
ucenama i obeanjima navodili sportiste da se podvrgnu sistematskom
dopingovanju. Da bi skinuli odgovornost za mogue posledice sa sebe, oni su
napravili tipski "ugovor" koji su sportisti morali da potpiu i koji glasi:
"Ja...(ime sportiste) ovim izjavljujem, da elim da se kao dodatak mome
treningu podvrgnem terapiji sa anabolicima... (naziv supstanci). To inim po
slobodnom volji i na sopstvenu odgovornost." Kasnije je dolo do kozmetikih
izmena u tekstu: "Ja... (ime sportiste) ovim izjavljujem, da se po slobodnoj

155

volji elim podvri terapiji sa medikamentima koji e biti prepisani od strane

lekara Italijanske atletske federacije. Biu obaveten o doziranju, moguim
prateim dejstvima i negativnim posledicama i upoznat sa moguim
toksinim dejstvima." (9) Na postojanje organizovanog dopinga u Italiji
upuuje i izjava Karla Vitorija (Carlo Vittori), biveg trenera nekadanjeg
svetskog prvaka na 200 metara Pijetro Meneae (Pietro Mennea), data
italijanskom listu "La Republica", da je Italijanska atletska federacija jo 1985
ustanovila "centralu za doping" koja italijanskim sportistima deli anabolne
steroide. Po tvrenju Vitorija, u pismima koja su upuena "vrhunskim
sportistima" Italije od strane voa italijanskog sporta, onima koji "budu
uzimali anabolne steroide u dogovorenim koliinama, obean je uspeh i puno
novca".Kada se Vitori sa svojim dokazima obratio FIDAL-u, Luiano Bara
(Luciano Barra), generalni sekretar tog udruenja, zatraio je od njega da to
"ne iznosi u javnost". (10)
Polazei od istraivanja profesora Melvina Vilijamsa (Melvin
Williams), sa kraja osamdesetih, moe se rei da upotreba dopinga u
Sjedinjenim Amerikim Dravama ima karakter epidemije. Govorei o
upotrebi anabolnih stereoida Vilijams navodi da u dizanju tereta i bodybuilding-u preko 90% sportista uzima anabolike; kod bacaa kugle, koplja i
diska, kao i kod ragbista, 70-80 % koristi to sredstvo; kod printera i
desetobojaca 40-50 %, dok je kod sportova izdrljivosti 10%. to se ena tie,
u sportovima snage zastupljenost je 20%, dok u sportovima izdrljivosti samo
1% uzima anabolike. Interesantno je i to da sportisti upotrebljavaju anabolike
na nain koji praktino onemoguava njihovo utvrivanje na takmienjima.
Istovremeno, u sve veoj meri se upotrebljavaju druga sredstva, kao to je to
"hormon rasta" (HGH - Human Growth Hormone) koji se od 1985 godine
dobija i na sintetiki nain. (11) U meuvremenu, izuzetnu popularnost u
SAD je dobio i clenbuterol. U svojoj knjizi "Drugs in Sports" kanadski lekar i
farmakolog Mauro di Paskvale (Mauro Di Pasquale) pie: "Primena
clenbuterola kod sportista dobila je dimenzije epidemije". On se, zbog toga to
mu se bre "gubi trag" u organizmu, sve ee upotrebljava kao alternativa
"klasinim" anabolicima. Njegova upotreba je u toj meri rairena, da je
novinar najpoznatijeg sportskog magazina u SAD, "Sports Illustrated"-a,
napisao da njega "svako uzima". (12) to se tie koarke, po procenama
izvrnih tela NBA lige sa poetka osamdesetih od 40-75% igraa je uzimalo
kokain a oko 10% "free base", specijalno pripravljen kokain sa pojaanim
dejstvom. (13) Nema nikakve sumnje da je u meuvremenu i u tom sportu
dolo do "progresa" i da su u upotrebi savremenija doping sredstva. to se
tie krvnog dopinga on, po tvrenju profesora Williams-a, nije prisutan samo
u biciklizmu, ve i u drugim sportovima izdrljivosti kao to je to maraton.
"Njujorki ulini maraton" pretstavlja jedan od transparentnih oblika
primene krvnog dopinga u sportu. (14)

156

Na postojanje dugogodinjeg organizovanog i obaveznog dopinga u

SAD-u upuuje i Dek Skot (Jack Scott): "Kada sam u prolee 1970 razgovarao
s grupom sportista sa Kalifornijskog univerziteta Dim Kalkins (Jim Calkins),
pomonik kapitena "Cal" ragbi tima, mi je rekao da su mu treneri i klupski
lekar davali anaboline stereoide. I jedni i drugi su ga uveravali da e mu
takva sredstva pomoi da uvea miinu masu i da ojaa, to se i desilo. Ali,
nisu gubili vreme oko toga da mu skrenu panju na mogue opasne pratee
posledice. "Dobio sam puno na teini kao to su mi i rekli, ali nakon otprilike
jednog meseca ti stereoidi su stvarno poeli da me zafrkavaju" - rekao mi je
Dim. "Otiao sam kod klupskog lekara i on mi je priznao da su mogue loe
pratee posledice. Pre ovoga sam imao potpuno poverenje u trenere i lekare, i
oseao sam se izdanim." I mogao je, budui da je poznato da stereoidi dovode
do atrofije testisa, otupljivanju seksualnih podsticaja, oteenja jetre i lezda,
a neki lekari veruju da oni uzrokuju rak prostate. A oni su u irokoj upotrebi.
estoki i brutalni igra sa kojim se televizijski gledalac oduevljava preko
vikenda esto je sintetiki proizvod. Kad sam pristupio Nacionalnoj ragbi ligi
upoznao sam igrae koji uzimaju ne samo stereoide, ve i amfetamine i
barbiturate i to u zapanjujuoj koliini. Veina NLF trenera se vie bavi ovim
stvarima nego proseni narkos. Bilo mi je drago kada je ragbi veteran Hjuston
Rid (Houston Ridge) (...) podneo obimnu tubu prolog prolea protiv svog
kluba, optuujui njegove zvaninike za planiranje dopinga i za njegovu
zloupotrebu. On ukazuje na to da stereoidi, amfetamini, barbiturati i druga
sredstva nisu upotrebljavani "radi leenja i ozdravljenja, ve s namerom da se
pomou njih stimulie duh i telo tako da bi igrai mogli da igraju grublje".
(15) Dajana Vilijams (Diane Williams), amerika sprinterka, je 1989
posvedoila da je njen trener primoravao da uzima anabolike. Dobijala je
"pilule koje izgledaju kao male fudbalske lopte - dianabol", inae poznati i u
SAD veoma popularni anabolik. Godinu dana od kada je poela da ih uzima
ona je ustanovila promene na svom telu koje su bile sve vidljivije: poeli su da
joj rastu brkovi i brada, klitoris je dobio "neprijatne proporcije", dobila je
dubok glas, kosa joj je ubrzano rasla i postala je nimfomanka. (16)
Da su Amerikanci "ampioni u dopingu" (po tvrenju britanskog
strunjaka za doping profesora Arnolda Beketa (Arnold Beckett)) (17)
pokazali su i dogaaji koji su prethodili Olimpijskim igrama u Los Anelesu
(1984). Olimpijski zvaninici SAD su organizovali svojim sportistima, "radi
prosveivanja", posetu laboratorijama u kojima je trebalo da se izvre analize
doping-testova olimpijskih uesnika. Radilo se, zapravo, o detaljnom
upoznavanju sa nainima na koji sportisti mogu da prevare dopingkontrolore. U Los Anelesu ni jedan Amerikanac, za razliku od sportista iz
drugih zemalja, nije bio uhvaen u dopingu. Nisu svi ameriki treneri
uestvovali u ovom skandalu. Pat Konoli (Pat Connolly), jedna od trenera
enskog tima, izjavila je na sasluanju pred Senatskom komisijom: "Kada sam

157

saznala o predolimpijskom probnom programu Amerikog olimpijskog

komiteta, koji je trebalo da omogui naim sportistima da kroz upoznavanje
sa zvaninim test-metodama uspenije izbegnu da budu otkriveni, oseala
sam se prevarenom kao dete koje su roditelji ostavili na cedilu." (18)
Amerika sprinterka Florens Grifit Dojner (Florence Griffith Joyner),
poznate pod nadimkom "Flo-Jo", izvanredan je primer hipokrizije koji vlada
kako u zvaninim sportskim strukturama SAD-a, tako i u amerikom drutvu kada su u pitanju "nacionalni interesi". Po rang-listi "Track-Field News"-a iz
1987, ona nije bila ni meu prvih deset najbrih sportistkinja. U SAD se
nalazila tek na sedamnaestom mestu meu printerkama na sto metara. U
toku jedne godine ona je postigla rezultat za koji je arli Frensis (Charlie
Francis), bivi trener Bena Donsona (Ben Johnson), rekao da je "unitio
istorijsku putanju razvoja sporta" i da su njeni rezultati "pedeset godina
ispred planiranih rezultata". U Seulu je osvojila tri zlatne medalje i postavila
dva svetska rekorda. (19) Neki novinari su je proglasili za "dopingom
napumpanog hermafrodita", a optube su stizale i od Karla Luisa (Carl Lewis)
i Darel Robinsona (Darrell Robinson) koji je izneo da joj je lino prodao
flaicu sa deset kubnih centimetara mukog hormona rasta. Dojnerova je
Robinsona nazvala "umobolnim laovom", a Luisu zapretila da e da ga
"sredi". (20) Inae, na doping-testovima je uvek bila "ista" - ne postoji test za
"hormon rasta". Imajui u vidu njen izgled i rezultate koje je postigla, i laiku je
moglo da bude jasno da su njeni rekordi sve samo ne sportski rezultati. Ono
to je najvanije je da je Dojnerova sa amerikom zastavom u ruci trala
poasne krugove na stadionu i da je sa oduevljenjem bila pozdravljena kako
od amerikih vlasti, tako i od amerike publike - kao "velianstveni simbol
slobodnog sveta". Dojnerova je umrla u 36 godini.
to se tie Karla Luisa, maratonka Klaudija Mecner (Claudia Metzner)
je postavila pitanje: "Zbog ega Karl Luis u slobodnom vremenu nosi zubnu
protezu?" Sama je dala odgovor: "Svako ve zna, da zbog upotrebe hormona
rasta vilica dobija abnormalne dimenzije." (21)
Na sudskom procesu koji je u prolee 1989 odran u Torontu povodom
doping-afere sa kanadskim sprinterom Benom Donsonom, njegov trener
arli Frensis je izneo da su zvaninici Kanadske atletske federacije "od
poetka osamdesetih znali za upotrebu steroida meu kanadskim
sportistima". (22) Inae, kod Donsona je, jo je u pripremnom periodu pre
Seula, krajem 1987, primeeno da mu, zbog dugogodinje upotrebe anabolika,
raste leva dojka i da se pretvara u enu. (23) Utvreno je da je Donson
koristio i "hormon rasta" (za deset flaica je dao 10 000 dolara), kao i da je
drugi Donsonov trener, Dord Astafan (George Astaphan), sastavio
program dopingovanja "hormonom rasta" za Mark MekKoja (Mark McKoj),
Angelu Isajenko (Angella Issajenko) i Desai Vilijams (Desai Williams). (24)
Naravno, kanadski sportski zvaninici su inili sve to je u njihovoj moi da

158

uvere kanadsko javno mnenje da je kanadski sport "ist". Od najavljenih

"provera" nije bilo nita i Donsonu i njegovim kolegama je utrt put do Seula
koji je "asnim olimpijskim zvaninicima" trebalo da donese politike poene i
gomile dolara.
to se tie Engleske, u njoj su jo 1985 poeli da kontroliu takmienja
na kojima uestvuju i mladi od dvanaest godina starosti (!) jer je ustanovljeno
da treneri daju doping supstance i deci pred-pubertetskog uzrasta. aron
Dejvis (Sharron Davies), biva lanica engleskog olimpijskog plivakog tima,
konstatuje da je to "alosni pokazatelj razvoja naeg sporta". (25)
Zapadna Nemaka je upotrebu dopinga jo od kraja sedamdesetih
digla na nivo zvanine dravne politike, s tim to je sistematsko dopingovanje
u Zapadnoj Nemakoj poelo da se sprovodi jo u jeku priprema za Olimpijske
igre koje e se odrati u Minhenu (1972). (26) Profesor Klaus Hajneman
(Klaus Heinemann), predsednik Naunog saveta (Zapadno) Nemakog
sportskog saveza je jo 1988 nedvosmisleno objasnio o emu se radi:
"Nemaka mora da investira u sport, jer on olakava poistoveivanje graana
sa dravom". (27) Nemaki sportski funkcioneri su se, u razvoju sporta,
rukovodili "prognozom" Vildor Holmana (Wildor Hollmann), jednim od
vodeih zapadno-nemakih sportskih lekara i predsednikom parlamentarne
komisije za vrhunski sport, da "nikada vie, ak ni u dalekoj budunosti,
neemo imati vrhunski sport bez dopinga." (28) Istovremeno (1984) Holman
izjavljuje: "Postigli smo maksimum - sportisti su doli do kraja svojih
biolokih mogunosti". Tri godine kasnije on konstatuje da su sportisti doli
do svojih fiziolokih granica i, polazei od primera vrhunskih trkaa na 400
metara, tvrdi da njihovo prekoraenje vodi "samounitenju elija". (29)
Holmanova neprincipijelnost simbolino izraava poloaj dananje nauke
koja se "lomi" izmeu injenica, koje ukazuju na sve vee unitavanje oveka, i
lojalnog odnosa prema njenim gazdama.
Za glavnog atletskog trenera Zadane Nemake Kristian Germana
(Kristian Gehrmann), upotreba anabolika je bila obavezna. Meu njegovim
"tienicama" (nemaki sociolog Brigite Berendonk (Brigitte Berendonk) ih
naziva Germanovim "doping haremom") su bile i Eva Vilms (Eva Wilms)
(svetska atletska rekorderka), Ingra Maneke (Ingra Manecke) (osam puta
prvakinja Nemake u bacanju diska) i Klaudia Lo (Claudia Losch) (olimpijska
pobednica u bacanju kugle). One su, na njegovu sugestiju, doping sredstva
nabavljale preko pote ne znajui da iza te "trgovine" stoje on i njegov
pomonik Simon - koji su na tom "poslu" ostvarivali proviziju od 2 000%!
Utvreno je da su funkcioneri Zapadno Nemake atletske federacije godinama
bili upoznati sa Germanovim prljavim poslovima, ali da nisu nita preduzeli zbog medalja. (30) Kada je sve izalo na videlo, German je "kanjen" tako to
je nastavio da radi u sportu i to ak sa reprezentativkama, a Simon sa decom
predpubertetskog uzrasta! Evo kako je German u ZDF televizijskom

159

intervjuu, iz 1989, odgovorio na pitanje da li daje doping sredstva svojim

"tienicama": "Ako kaem ne, smejae mi se moje kolege; ako kaem da,
izgubiu posao." (31) Poteno, nema ta! Inae i pored dramatinih
upozorenja majke Ingre Maneke o sve loijem zdravlju i psihikim
poremeajima njene keri, sportski funkcioneri Zapadne Nemake nisu nita
preduzeli da spree sistematsku zloupotrebu kojoj je bila izloena. (32) Ovde
i podatak da je zapadno-nemaka sedmobojka Birgit Dresel (Birgit Dressel),
koja je umrla u aprilu 1987 (u 26 godini) od posledica trovanja
"stimulativnim sredstvima" (ije je zdravlje bilo pod nadzorom najveeg
autoriteta u zapadno-nemakoj sportskoj medicini Armina Klimpera (Armina
Klmper)), koristila 101 medikament! ("Der Spiegel", 37/1987)
Jedan od onih sportista koji su najvie doprineli razbijanju mita o
"potenom nemakom sportu" je i dugogodinji
golman fudbalske
reprezentacije Zapadne Nemake, Toni umaher (Toni Schumacher). Po
njemu, "u svetu fudbala postoji doping - naravno preutni, uvan kao
najstroija tajna, tabu". A evo kako su izgledale zavrne pripreme nemakog
tima za Svetsko prvenstvo u fudbalu u Meksiku iz 1986 : "Poelo je sa tri litara
minerlanog napitka... koje smo morali dnevno da popijemo". "Nakon treeg
treninga svi smo dobili proliv". "Svako jutro smo uz na elektrolitski napitak
gutali gomile tableta: gvoe, magnezijum, vitamin B u najveim dozama,
vitamin E, par hormonia za privikavanje na visinu..." "Pored tableta
pljutale su injekcije. Sam profesor Lizen (Liesen) je ubrizgao 3 000 inekcija.
U njima je bilo svega mogueg: biljni ekstrakti za jaanje telesnog
odbranbenog mehanizma, vitamini C i B u visokim dozama, ekstrakt meda da
bi se potpomogao rad srca i krvotoka, telei krvni ekstrakt protiv posledica
visinskog vazduha." "Uz sve to su obavezno ile i tablete za spavanje." (33)
to se tie Bundeslige, umaher tvrdi da u njoj "doping ima dugu tradiciju".On
navodi da je jo kao mladi igra bio "ofer" najboljim igraima i da ih je, pred
vane meeve, odvozio kod jednog kelnskog lekara koji im je davao pilule i
inekcije. Neki od njih nisu vie mogli da zamisle opstanak u sportu bez
specijalnih preparata koji su sadrali anabolike, amfetamine i druga doping
sredstva. Bilo je reprezentativaca koji su uz pomo "hemije za jaanje"
redovno osvajali titule prvaka sveta. Meu njima bio je i jedan minhenski
igra koji je sam spravljao razne "specijalne preparate" i na sebi isprobavao
njihovo dejstvo. Kolege su ga prozvale "pokretna apoteka". umaher priznaje
da je i sam uzimao doping. Ujesen 1984 trebalo je da se u Kelnu, po tvrenju
uprave kluba, odigra "sudbinska utakmica". Po ko zna koji put se radilo o
"opstanku kluba". Budui da je jedan broj igraa ve upotrebljavao kao doping
sirup protiv kalja, koji sadri visoku dozu efedrina, odlueno je da se
upotrebi taj napitak. Pod dejstvo efedrina, "kolege su kao avoli leteli po
terenu". Utakmica je dobijena, ali su igrai u toj meri bili iznureni i izmueni
da su odluili da nikada vie ne posegnu za tim sredstvom." (34) umaher se

160

dopingovao i na treningu. Radi se o captagonu koji "poveava agresivnost,

izdrljivost i otpornost". "Posledice su loe: prekorauju se i to gotovo nasilno
sopstvene granice uinka. U duem periodu ovek crpi svoj bioloki kapital.
Bez ikakve kontrole, bez pouzdanog telesnog upozerenja: "Ne mogu vie!". A
onda je danima potpuno slomljen. Ne moe da se naspava i pored najveeg
umora. to se ljubavnog (seksualnog) ivota tie: on je mrtav. Ni najmanja
reakcija. U ovoj avanturi sam nauio: stalna upotreba dopinga nije samo
opasna po ivot, ve je i poniavajua. Zato ruke dalje od ovih eksperimenta."
(35) Ovo umaherovo upozorenje treba svakako pozdraviti, ali je sam
umaher, u istoj studiji, ubedljivo dokazao da je doping neminovan ukoliko se
eli ostati u sportskom show-business-u: "premor protiv koga se nita ne moe
uiniti", "dostignute bioloke granice uinka", "sve vei zahtevi za veim
uinkom", "stres-situacije" (dodajmo tome neminovne povrede i starenje) sve to, po umaheru, primorava sportistu da posegne za dopingom i da
postane zavistan od njega. (36)
Govorei o (zapadno) nemakom profesoru Manfredu Donikeu
(Manfred Donike) kao simbolu sporta u kome dominira nauka, Hoberman
konstatuje da je vrhunski sportista postao "ekvivalent biolokom organizmu",
odnosno, "integritet linosti zamenjen je integritetom tela" i da "telo sportiste
potvruje svoju autentinost u obliku hemijske analize, dok se karakter
sportiste - njegov dar za potenjem, za dostojanstveno ponaanje - odbacuje
kao nepouzdan." (37) Hoberman napominje da novinari u svojim izvetajima
prave od sveta vrhunskog sporta "mitsku subkulturu" u kojoj je "nauka
pomeana sa romantikom" i gde "sportisti, naunici i tehnike treninga
dobijaju oreol jezivog". (38) Postoji realna opasnost genetske manipulacije,
odnosno, da se rezultati biotehnologije primene i na ljude i to pre svega u
oblasti sporta. Radi se o "ponovnom raanju vetakog monstruma Viktora
Frankentajna (Viktor Frankenstein) u obliku vetakog sportiste" ili,
savremenim renikom kazano, o stvaranju "robotizovanog humanoida" ili
"biomehanikog oveka". (39) Beki doping-ekspert Ludvig Prokop (Ludwig
Prokop) (koji smatra da je itav svet sporta postao "jedna velika mafija") ima
pred sobom slinu "stravinu viziju" sporta: "dehumanizovani, robotoliki
sportista koji dela u stanju hipnoze, kreatura koja ne osea bol, ili nije u stanju
da mu se suprodstavi." (40) Na slian nain razmilja i Rihard fon Vajcseker
(Richard von Weizscker) koji u govoru, od 16 novembra 1985, pred
funkcionerima Nacionalnog komiteta Zapadne Nemake, upozorava da
"stvaranje specifinih tipova tela za specifine sportske discipline", uz pomo
"genetikih manipulacija", "vie nije domen naune fantastike", nego pojava
koja je "ve uoljiva na horizontu". (41)
Po Hobermanu, gentehnologija je ta koja e omoguiti najdublju
bioloku transformaciju oveka. Mogue je da e ova tehnologija biti
primenjena u vrhunskom sportu pre nego u drugim oblastima budui da je

161

kod te vrste delatnosti najlake uspostaviti korelaciju izmeu aktivnosti

odreenih gena i obeleja koja upuuju na uinak. Sportisti bi, dakle, trebalo
da budu prvi zamorii "humane" gentehnologije. Mogunosti genetskog
ininjeringa u sportu uslovljene su razvojem "ljudskog genom-projekta" koji
bi trebalo da bude okonan 2005 identifikacijom svih od tri milijardi bazinih
DNS parova koji sainjavaju ljudski "genom". Poreenjem gena "manje
talentovanih" sa genima "vrhunskih sportista" moi e da se doe do "genauinka" i da se postigne njihova sinteza koja e biti ubrizgana u fetus koji se
nalazi u materici. Sledei korak bi mogao biti "kloniranje" genetski istovetnih
individua iz "genoma" nekog "vrhunskog sportiste". (42) Po amerikom
profesoru Melvinu Vilijamsu (Melvin Williams), "manipulacija genima" je
verovatno poslednje sredstvo sa kojim se moe obezbediti dalji rast uinka u
sportu. Koristei se ovim sredstvom, "sportski lekari e u pravom smislu rei
biti u stanju da proizvedu super-atlete. "One kojima "ovakve misli moda
izgledaju preterano", Vilijams podsea na Adolfa Hitlera koji je "isto tako bio
opsednut idejom da stvori rasu nadljudi, Arijevaca", koristei se "bazinom
tehnikom sparivanja mukaraca i ena koji su imali eljene arijevske
karakteristike". Vilijams dolazi do sledeeg zakljuka: "Tehnike pretpostavke
za manipulaciju genima postoje. Polazei od politikog znaaja koji najvee
svetske sile pridaju sportu (neke drave pobedu na olimpijskim igrama
tumae kao potvrdu za nadmo njihovog politikog sistema) moda je samo
pitanje vremena kada e manipulacija genima biti primenjena u sportu." (43)
Piui ove redove Vilijams je pre svega imao u vidu tadanji SSSR koji
je u meuvremenu nestao, a stvari u sportu su se jo vie pogorale.
Optuujui SSSR za sva zla na svetu Vilijams je, kao i mnoge njegove kolege,
postao sauesnik u stvaranju zastora lai sa kojim je godinama prikrivana sve
monstruoznija mainerija smrti koja se razvijala na Zapadu. Imajui u vidu
destruktivnu prirodu dananjeg kapitalizma, tempo sa kojim se razvijaju sve
monstruozniji "nauni projekti", kao i simbolinu ulogu koju ima sport kao
otelotvorenje osnovnih principa na kojima se temelji razvoj kapitalistikog
drutva (uz to i kao reklamni pano firmi i izvor prihoda) - moe se oekivati
da e gospodari sporta uiniti sve, ukljuujui i manipulaciju sa ljudskim
genima, da omogue dalji "progres" u sportu. Ono to graanski teoretiari i
naunici u svojim analizama "previaju" je i "injenica" da je tehniki
napredak postao glavna mera "progresa" i "uspeha" i da je sportista, upravo
kao otelotvorenje "tehnike civilizacije", postao jedan od najtransparentnijih
simbola "napretka". Robotizovani sportista, koji tei "tehnikom
savrenstvu", je iva demonstracija razvojne snage kapitalizma i sredstvo za
njegovu propagandu. Sposobnost da se za krae vreme postigne vei rezultat,
uz sve veu dominaciju tehnike nad ovekom, osnovni je "motor napretka".
Najvanije je uvek iznova stvarati utisak da se "stvari kreu napred", pa
makar se to izraavalo i u hiljaditim delovima sekunde. Na tom, sa ljudskog

162

aspekta beznaajnom, pomaku stvara se "spektakularna" pretstava sa kojom

se prikriva sve stravinije unitavanje kojima su planeta i ovek izloeni. Mit o
"bezgraninim mogunostima razvoja nauke i tehnike" postaje najvanije
sredstvo sa kojim treba dokazati perspektivnost i venost kapitalizma.
Graanski teoretiari "previaju" i to, da je manipulacija ljudima u sportu
izraz uspostavljenih odnosa vlasti (potinjavanja) koji su u drutvu
uspostavljeni, odnosno, jedan od oblika delovanja struktura koje imaju mo
da (zlo) upotrebljavaju ljude kao orue za ostvarivanje svojih (privatnih)
interesa. Kritika manipulacije ljudima u sportu je besmislena ukoliko
istovremeno nije kritika manipulacije ljudima u drutvu. Jedno je sigurno:
postajanjem sporta reklamnim programom multinacionalnih kompanija u
njihovom sve bespotednijem ratu za opstanak - njegova sudbina, to znai
sudbina sportista kao najamnika kapitala, je zapeaena. Otuda ne iznenauje
stav Hajde Rozendal (Heide Rosendahl), olimpijske pobednice iz Minhena, da
su sportisti "marionete" funkcionera i sponzora koji nastoje da njihove
"proizvode" prodaju u obliku sportskog spektakla." (44)
Jedan od najstravinijih naina manipulacije ovekom u sportu je tzv.
"doping-trudnoa". Polazei od toga da se u toku trudnoe koliina krvi u
organizmu povea do 40%, da se uveava srce i umnoava broj crvenih
krvnih zrnaca, sportistkinja se oplouje da bi se nakon nekoliko meseca
maksimalne "upotrebe tela" za postizanje "vrhunskih rezultata" izvrio
nasilni prekid trudnoe. Ne zna se pouzdano u kojoj je meri ova pojava
rasprostranjena, ali je indikativno da je krajem osamdesetih u Strazburgu
odran ginekoloki kongres na kojem je jedna od najvanijih tema bila
dopingovanje planiranom trudnoom. to se tie sportistkinja, na osnovu
ispitivanja magazina "Sports", iz druge polovine osamdesetih, 37,3%
nemakih atletiarki smatra "da mogu da uine sa svojim telom ta im je
volja". (45) To nije ljudska, ve fanatina (samo) destruktivna svest. I naini
koji se koriste da bi se prevarila doping kontrola pokazuju kakvim je sve
manipulacijama i poniavanjima izloena ena u sportu. Jedan od njih je
lagerovanje "istog" urina na hladnom sa kojim e se pred doping-kontrolu
napuniti tzv. "vaginal bag" ("vaginalna kesa") koja se smeta u vaginalnu
upljinu sportistkinje. O ovom metodu bilo je dosta rei u aferi povodom
dopingovanja zapadno-nemake sprinterke Katrin Krabe, ali je izvesno da je
on rasprostranjen u itavom meunarodnom sportu. (46)
Sve vee trite dopinga (samo u SAD preko tri miliona korisnika po
podacima iz 1994) i sve vea mogunost za "zaradu" doveli su do stvaranja
organizovanog doping-business-a koji poinje da funkcionie na isti nain kao
business sa drogom. "Der Spiegel" je u prolee 1994 objavio tekst pod
naslovom "uti ili umri!" u kojem je pokuao da se rasvetli poleinu
"samoubistva" britanskog sportskog novinara Klifa Templa (Cliff Temple),
ubistva amerikog prodavca dopinga arlsa Luisa Silkoksa (Charles Lewis

163

Silcox), kao i ubistva biveg ekog trkaa i naunika Jozefa Odloila. Templ je
platio ivotom to je uspeo da doe do dokumenata o prljavim poslovima
mafijake grupacije prodavaca dopinga u Velikoj Britaniji - koji u svojim
rukama dre britanski "vrhunski sport". Ucene, podvoenje ak i maloletnih
sportistkinja gospodarima doping-podzemlja, razni oblici manipulacije, sve je
to deo sve stravinijeg britanskog sportskog mozaika. Silkoksa su izboli
noevima oni koji su hteli da ga spree da bude "krunski svedok" u procesu
protiv najveeg doping-kartela u SAD, "Kalifornia Five". to se Odloilove
smrti tie, postoje opravdane sumnje da se radi o osveti "anabolik-mafije"
zbog Odloilove anti-doping kampanje i straha da e se objaviti dokumenata
koji otkrivaju doping-metode u bivoj ehoslovakoj koji su preuzeti i dalje
razvijani od, u meuvremenu stvorene, eke doping-mafije. (47)
Smrt je postala sastavni deo sporta. "Spiegel" je 1991 objavio tekst
pod naslovom "Mulj u venama" u kome navodi da je u toku nekoliko
prethodnih godina od preterane upotrebe erytropoietina (EPO), ve vie
godina "hit" posebno meu biciklistima (hormon koji se stvara u bubrezima i
koji uzrokuje stvaranje crvenih krvnih zrnaca koji transportuju kiseonik u
miie) umrlo bar 18 holandskih i belgijskih biciklista, s tim to postoji
opravdana sumnja da su u toku 1990 i etiri mlada (zapadno)nemaka
biciklista umrla zbog upotrebe tog medikamenta. Februara 27 izjutra
izdahnuo je, nakon sranog napada, Johanes Draijer (Johannes Draaijer),
dvedeset sedmogodinji holandski biciklistiki profesionalac. Njegova
supruga je potvdila da je uzimao EPO. Uskoro, naprasno je umro njegov
kolega Def Laheji (Jef Lahaye). U Belgiji, u zemlji u kojoj je biciklizam isto
tako popularan, u jednoj godini su umrli profi Patrik Bar (Patrice Bar) i vodei
amateri Dirk de Kauver (Dirk De Cauwer) i Gert Rejnart (Gert Reynaert).
Godinu dana ranije pet holandskih biciklista je iznenada umrlo, meu kojima i
Bert Osterbo (Bert Oosterbosch), star 32 godine, koji je dva puta bio svetski
prvak i vie puta etapni pobednik u "Tour de France". U toku 1987 i 1988
umrlo je sedam holandskih i jedan belgijski biciklista, meu kojima i Koni
Majer (Connie Meijer), dvadeset petogodinja biciklistkinja koja je pala sa
bicikle i umrla na cilju pre nego to je mogla da joj se prui pomo. Po
amerikom lekaru Rendi Ajhneru (Randy Eichner), rukovodiocu
hematolokog odelenja na univerzitetu u Oklahomi i poznatom nauniku, "oni
su bili mladi, utrenirani i sa velikom verovatnoom zdravi. Jednoga dana su
legli u krevet i umrli. Jednostavno tako. Lekari kau da su umrli prirodnom
smru". Komentariui dijagnoze svojih kolega, Ajhner je u svom izlaganju
pred 700 uesnika na kongresu sportskih lekara u Orlandu (Florida, 1991),
koje je naslovio sa "Umreti za pobedu", zakljuio: "Ukoliko bi to bilo tano,
onda bismo se suoili sa najneobinijom epidemijom u istoriji sportske
medicine." (48) Na zahtev rodbine, neki od umrlih su bili secirani. Osim
proirenog srca, koje je "normalno" za sportiste koji se izlau velikim

164

naporima, nije pronaeno nita to bi moglo da uzrokuje smrt. Po Ajhneru,

biciklisti su najverovatnije umrli od erytropoietina (u Nemakoj se prodaje
pod nazivom "Erypo" i "Recormon"), supstance koja deluje momentalno i ije
prisustvo se ne moe utvrditi: zbog ogromne koliine novonastalih krvnih
zrnaca koji se stvaraju njenom upotrebom, krv se u venama prvo pretvara u
"mulj", a onda u "kamen". Zbog njenog izuzetnog dejstva biciklistiki magazin
"Velo News" nazvao je EPO "atomskom bombom biciklizma". Interesantno je
da ljudi poput Jozefa Kojla (Jozeph Keul), dugogodinjeg rukovodioca
lekarske ekipe (zapadno)nemakog olimpijskog tima i jednog od najglasnijeg
propagatora upotrebe anabolika u sportu, preporuuju "doziranu" upotrebu
ovog preparata. Inae, mnogi "veliki asovi" biciklistikih staza uhvaeni su u
korienju dopinga. Meu njima su i Edi Merks (Eddy Merckx), ak Anketil
(Jacques Anquetil), Felis imondi (Felice Gimondi), Ditrih Turo (Dietrich
Thurau)... to se tie nemakog "biciklistikog heroja" Rudija Altiga (Rudi
Altig), on je dobio naziv "kotrljajua apoteka": u njegovom urinu je pronaeno
dvanaest supstanci! Pozivajui se na iskustvo eksperata, "Spiegel" je jo 1977
objavio da je do te godine oko 1000 (!) biciklista umrlo od preterane upotrebe
dopinga. (49) U meuvremenu, upotreba EPO-a proirila se i na druge
sportove, pogotovu na one u kojima dominira izdrljivost: maratonci, plivai,
hodai na skijama, veslai - postali su njegovi "oboavaoci". Interesantno je da
EPO-epidemija uglavnom hara Zapadom, budui da sportisti biveg "istonog
bloka" nemaju dovoljno sredstava da upotrebljavaju ovu, inae ne ba jeftinu,
supstancu.
Beki profesor Ludvig Prokop u januaru 1985 naveo je cifru od 70
poznatih sluajeva smrti od posledice dopinga na Zapadu, s tim da je prava
cifra umrlih "sasvim sigurno mnogo vea". (50) O smrtnim sluajevima na
Istoku nema pouzdanih podataka, ali se procenjuje da se radi o stotinama
sportista. Meu njima su bugarski prvak sveta u dizanju tereta Boleslav
Manolov (Boleslaw Manoloff) (naprasno umro u 23.godini) i jedanaest
sovjetskih olimpijskih pobednika: ski-hoda Fjodor Terentjev (Fjodor
Terentjew) (37), moderni petobojac Albert Mokejev (Albert Mokejew) (33),
hrva Avtandil Koridze (Awtandil Koridse) (30), rukometa Jurij Lagutin
(Jurij Lagutin) (29), biciklista Genadij Komnatov (Gennadij Komnatow) (29),
hokeja Viktor Blinov (Wiktor Blinow) (22) koji je umro na ledu, koarka
Alaksandar Belov (Alexander Below) (26)... Na pogubno dejstvo
"stimulativnih" supstanci upuuju i istraivanja ekog profesora sa Prakog
instituta za sportsku medicinu L. mita (L. Schmid) koji je izvrio obdukciju
780 sportista i utvrdio da je 218 umrlo od zloudnih tumora iji se nastanak i
razvoj vezuje za upotrebu dopinga. (51) Imajui u vidu "eksploziju u upotrebi
dopinga" u zadnjih deset godina, moe se nasluti za koliko je uvean broj
umrlih do danas.

165

Kada je re o valjanosti rezultata koji su do sada postignuti, poznati

hokejaki reprezentativac biveg SSSR-a Igor Larionov (Igor Larionow) je
izneo da je na Svetskom hokejakom prvenstvu u Moskvi, 1986, kompletna
sovjetska ekipa bila dopingovana. Uz pomo sovjetskog lana Meunarodnog
hokejakog udruenja, u toaletu u kome su lanovi sovjetske ekipe "dali" urin
za doping-kontrolu bio je, iza kotlia za vodu, sakriven "isti" urin koji je lekar
sovjetske ekipe usuo u test-boice svojih igraa. (52) Nemaki baca kugle
Ralf Rajhenbah (Ralf Reichenbach) u televizijskom intervjuu priznao je da je
postigao rekord uz pomo anabolika. (53) Budui da je Meunarodna
atletska federacija donela (1983) propis po kome vreme za ponitavanje
rekorda iznosi est godina - Rajhenbah je, kao i mnogi drugi sportisti, ostao
nosilac rekorda i titule koje je, po sopstvenom priznanju, stekao na
nedozvoljen nain. Da bi se sauvala sve klimavija piramida sporta,
legalizovana je i dokazana prevara. Mozaik je sklopljen: zajedno sa
meunarodnim sportskom mafijom, koja u svojim rukama dri meunarodne
i nacionalne sportske asocijacije kao i sportska takmienja, "ampioni" prevaranti postaju nosioci "progresa" u sportu.
"Pomeranje granica snova" u bacanju kugle je jo jedan primer
"uspenog" dejstva doping supstanci. Godine 1976 olimpijski pobednik je Udo
Bajer (Udo Beyer) koji je, na osnovu podataka za internu upotrebu u DDR-u, u
proseku dobijao godinje 3 955 miligrama anabolika. etiri godine kasnije,
olimpijsko zlato osvaja sovjetski takmiar Vladimir Kiseljov (Wladimir
Kiseljow) koji je priznao da je jo u mladosti bio kljukan hormonskim
preparatima. Godine 1984 najvie olimpijsko odliije je pripalo Italijanu
Alesandro Andreiu (Alessandro Andrei) koji je, pod sumnjom da uzima
doping, morao da trenira pod nadzorom. Rezultat: bacio je kuglu tri metara
manje od svog biveg rekorda. Sledei olimpijski pobednik postaje istononemaki baca kugle Ulf Timerman (Ulf Timmermann). Za istono-nemake
"naunike", Timerman je bio najbolji primer "uspenog dejstva" njihovog
omiljenog doping-preparata, oral-tubinola, koji stoji iza mnogih pobeda i
svetskih rekorda istono-nemakih takmiara. (54) Kada je re o Udo Bajeru
interesantno je napomenuti da je njegov kolega iz Zapadne Nemake Uve
Bajer (Uve Beyer), baca kladiva, doao do dnevne doze od 18 miligrama
anabolika, to na godinjem nivou iznosi skoro 6 500 miligrama u odnosu
prema 3 995 miligrama koji su istononemaki lekari dali Udo Bajeru. Stvari
stoje jo gore kada se uzmu u obzir tvrdnje Uve Bajera da su njegove
zapadno-nemake kolege, uz preporuku i saglasnost vodeih sportskih lekara
i funkcionera Zapadne Nemake, uzimali "i do 40 miligrama" anabolika
dnevno, (55) to na godinjem nivou iznosi neverovatnih 14 400 miligrama!
I kada je re o dopingu moe se videti "objektivnost" i "nauna
zasnovanost" tvrdnji graanskih teoretiara i "zvaninih" naunika zapada:
kada govore o sportu SSSR-a (i drugih zemalja biveg "istonog lagera") oni

166

mu obavezno dodaju odrednicu "komunistiki" nastojei da pokau

uslovljenost sporta prirodom drutvenog poretka u kome nastaje. Meutim,
kada govore o Zapadnom sportu, ne samo da nedostaje odrednica
"kapitalistiki", ve se stie utisak kao da je sport oblast koja nema nikakve
veze sa drutvom. Kada sovjetski takmiari uzimaju doping, to je rezultat
"manipulacije sportistima" od strane "komunistikog totalitarizma"; kada
Zapadni sportisti uzimaju doping,to je posledica njihovog "nepotenja"
(budui da su ubedljiva veina crnci, upotreba dopinga samo treba da
zaokrui rasistiku sliku o "pokvarenim crnugama"). Drugim reima, u
bivem SSSR-u, kao i u dravama "socijalistikog lagera", ljudi su bili "dobri",
a sistem "zao"; u Evropi i SAD-u ljudi su "zli", a sistem je "dobar". Raspadom
"realnog socijalizma" i uspostavljanjem (Jeljcinovog) kapitalizma u Rusiji, u
kojem su sportisti postali pokretni panoi Zapadnih firmi nastavljajui da
uzimaju doping, dolo je do antropolokog hokus-pokusa: ljudi su (nanovo)
postali "zli", a novouspostavljeni poredak "dobar"! A evo ta maarski trener
Laslo Ki (Laszlo Kiss), ovek koji je od Kristine Egeregi (Krisztine Egerszegi)
"stvorio" jednu od vodeih svetskih plivaica, kae o "promenama" koje su se
desile u dojueranjem "socijalistikom sportu": "Novac, koji smo nekada
dobijali od Partije, sada stie od sponzora; kole za trening su ostale u stvari
se nita nije promenilo". (56) Istini za volju treba pomenuti i primer
"Newsweek"-a koji je, u znak protesta povodom beskrupulozne manipulacije
sportistima i Olimpijskim igrama u Barceloni od strane multinacionalnih
koncerna, objavio naslov: "Vratite komuniste!" (57)
Odnos prema kineskim plivaicama, koje ve vie godina dominiraju
svetskom plivakom scenom, ukazuje na "dvostruke standarde" kojima se
slue zapadni sportski zvaninici i treneri kada je re o zemljama koje jo
uvek nisu pod dominacijom meunarodnog kapitala. Tako je Rej Isik (Ray
Essick), predsednik Plivakog saveza SAD, zatraio da se izvri korekcija
rezultata koji su postignuti na zadnjem Svetskom prvenstvu u plivanju (Rim)
iako ni jedna od dvanaest Kineskinja koje su osvojile medalje nije uhvaena
od strane doping kontrole. (58) Plivaki savez Nemake zaloio se za bojkot
Svetskog plivakog kupa (Peking) napadajui Kineze da su dobili pomo od
svoje "komunistike brae" iz DDR-a, istovremeno dok "ujedinjena" Nemaka
preuzima od DDR-a itavu industriju za proizvodnju rekordera i stvara od nje
udarnu snagu za razvoj "novog" nemakog sporta! Meu doping-ekspertima
iz DDR-a se nalaze i plivaki treneri Folker Frike (Volker Frischke), Ginter
Baumgart (Gunter Baumgart), Uve Nojman (Uwe Neumann), Stefan Hecer
(Stefan Hetzer) i drugi - ija je specijalnost bila stvaranje i primena dopingprograma za decu. (59) Svi su oni, upravo zbog svog iskustva u radu sa
dopingom, doli na istaknuta mesta u sportu "ujedinjene" Nemake - da bi
nastavili sa svojom zloinakom praksom koja, kao i u bivem DDR-u,
obuhvata i devojice predpubertetskog doba. Da stvar bude bizarnija,

167

utvreno je da su vodee linosti i doping-eksperti Zapadne i Istone

Nemake, uprkos javnom neprijateljstvu, godinama pomno saraivali. Tako je
ef istono-nemakog doping tima Manfred Hopner (Manfred Hoppner)
postao "bliski prijatelj" Jozefa Kojla, jednog od vodeih "zvaninih" zapadnonemakih doping-eksperata. "Dobri odnosi" izmeu dva "neprijateljska"
tabora su se do te mere razvili, da su na meunarodnim savetovanjima
zapadno-nemaki sportski zvaninici ponekad u raspravama koristili ak i
argumente DDR-a. (60)
Ovde treba rei i to da nisu naunici i politiari Zapada, koji govore u
ime "slobodnog sveta", ti koji trae radikalne promene u sportu, ve su to pre
svega "zeleni" koji su, na tragu humanistike kritike sporta koja se razvila
nakon studentskog pokreta iz 1968, jo poetkom osamdesetih radikalizovali
svoj stav prema sportu zahtevajui da se zaustavi "rat tela", "darvinistika"
selekcija nacionalnih timova i "beskrupulozno iscrpljivanje inherentnih
granica ljudske prirode", pogotovu iskoriavanje dece u sportu. Oni su 1988
izneli zahtev u parlamentu, koji je ve bio postavljen od strane Nemakog
udruenja za zatitu dece, da se zabrani uee dece do 18 godina starosti u
"vrhunskom sportu". Sam Hoberman konstatuje da je "politika ironija da su
ovi napadi na vrhunski sport, a sa njima i na doping koji neminovno ide sa
njim, efikasnije suzbijeni u demokratskoj Nemakoj nego u klimavoj diktaturi
na Istoku". (61) to se tie SAD, u njima nema javne, ve samo "privatne"
kontrole dopinga. Po Hobermanu, ova "privatizacija vrhunskog sporta dovela
je do suzbijanja prave javne diskusije u SAD o drogama kojima se poveava
uinak u sportu". (62)
Imajui u vidu nivo dostignutih rekorda i naine na koji su oni
postignuti; znaaj sporta za dalji razvoj "potroakog drutva" i odravanje
stabilnosti kapitalistikog poretka; prirodu sporta kao delatnosti u kojoj je
ovek sveden na telesnost, to znai na predmet obrade i orue za postizanje
rekorda; metode i sredstva koja se ve primenjuju za proizvodnju "rekordera"
kao i one koji se razvijaju; sve raniju selekciju i sve straviniju zloupotrebu
dece koja e uskoro da prevazie praksu lekara-monstruma u nacistikim
logorima smrti - moe se zakljuiti da je "vrhunski sport" postao suprotnost
slici sporta koju njegovi gospodari i dalje nastoje da nemetnu svetskoj
javnosti.

168

SMRT BIRGIT DRESEL

Pre vie od dvadeset godina, u aprilu 1987 umrla je, u Zapadnoj

Nemakoj, dvedeset estogodinja sedmobojka Birgit Dresel (Birgit Dressel).
Na zahtev njenih roditelja pokrenuta je istraga. Otkria inspektora
kriminalistike policije i lekarske komisije zaduene za utvrivanje uzroka
smrti skinuli su zastore lai sa kojima su sportski funkcioneri i politiari
obmanjivali domau i svetsku javnost. Istina je izbila na videlo: poput istonoevropskih drava realnog-socijalizma, drave kapitalistikog Zapada
stvorile su svoju sportsku industriju smrti koja je osakatila i ubila na hiljade
mladih ljudi. Po prvi put u istoriji sporta svet je imao priliku da se detaljno
upozna sa "dokumentima strave" ("Der Spiegel") koji su, u svim sredinama u
kojima se neguje "vrhunski sport", briljivo skrivani od oiju javnosti. (1)
Pria o traginoj smrti Birgit Dresel je upozorenje mladima zaluenim
sportskom "slavom", roditeljima, lekarima, profesorima telesnog vaspitanja i
svim onima koji mogu, kao rtve iluzije o "vrhunskom sportu", da svojim
idolopoklonikim odnosom prema rekordomaniji, slepim propagiranjem teze
da je "sport najbolji ambasador", doprinesu razvoju sve stravinijih
mehanizama za unitavanje mladih u sportu. Smrt Birgit Dresel jasno je
ukazala da je put ka "vrhunskim rezultatima" postao put ka samounitenju.
Birgit je umrla u aprilu 1987, ali je njena smrt je i dalje prisutna jer se u njoj
ogleda sudbina sve veeg broja mladih koji su postali rtve "vrhunskog
sporta". Istovremeno, epilog njene smrti ukazuje na organsku povezanost
sportske mafije i politike: niko nije kanjen, niko nije pozvan na odgovornost.
Ubice u belim mantilima, zatiene od strane svojih naredbodavaca iz sveta
politike i kapitala, nastavile su svoj zloinaki posao. Vapaj Birgitine majke:
"Oni nisu pokuali da pomognu mojoj keri, oni su je dokrajili! na
najdramatiniji naun ukazuje na pravu prirodu savremene sportske
medicine. Da ironija bude vea, neposredno nakon Birgitine smrti Vili Daume
(Willi Daume), tadanji predsednik Nacionalnog olimpijskog komiteta
(Zapadne) Nemake i jedan iz vrhova meunarodne sportske mafije, predlae
Armina Klimpera (Armin Klmper), oveka koji je do monstruoznosti razvio
mehanizme dopingovanja u Zapadnoj Nemakoj i koji je neposredno
odgovoran za Birgitinu smrt, za lekara olimpijskog tima! (2)
Svakodnevne doze tableta koje uzimaju sportisti su dokaz da su
medikamenti postali nezaobilazno sredstvo za postizanje pobeda i rekorda:
prvo se piju bezopasne pilule, ubrzo zatim medikamenti, obino protiv upale i
bolova, koji obavezno idu uz recept. Na kraju, ovek postaje rob razarajuih
doping-sredstava koja mu se legalno nude. "Birgit je rtva farmaceutske
industrije!", izjavio je Birgitin otac nakon njene smrti. Na meunarodnim

169

takmienjima pojavljuju se, sa koferima punim najsveijih proizvoda dopingindustrije, meunarodni dileri od kojih mnogi imaju doktorske titule. Dolaze
da regrutuju podmladak. Sportski savezi to utei prihvataju. Sa takvim
stanjem stvari, borba protiv dopinga osuena je na neuspeh.
Potresna smrt Birgit Dresel naterala je ak i takve ljude, kao to je to
Vili Daume da izjavi: "Najeim se kada pomislim da sportisti, na primer,
uzimaju anabolike, da bi uveali miinu masu, a u mnogim zemljama je
zabranjeno da se oni daju stoci." Uprkos tome, glavni autoriteti u sportskoj
medicini na Zapadu i dalje preporuuju anabolike svima onima koji ele da
postanu miiave "mukarine" i "amazonke" i da postignu "vrhunske
rezultate".
Za Birgit Dresel 1986 bila je uspena godina. Uspela je da se sa 33
popne na 6 mesto na svetskoj rang-listi. Pred njom je bilo lakoatletsko
prvenstvo sveta u Rimu (septembar 1987), a zatim Olimpijske igre u Seulu.
Trebalo je po svaku cenu ostati u dobroj formi. Birgit nije elela da zauvek
ostane u malom stanu u potkrovlju. Bila je reena da uini sve to je
neophodno da bi postigla rekord koji e joj doneti novac, slavu i omoguiti
mirnu starost. Drugima je to polo za rukom, zato ne bi i njoj?
Svaki dan Birgit je iz svoje dobro opremljene kune apoteke uzimala u
proseku po devet tableta i draeja i ispijala po jednu ampulu. Istraga je
utvrdila da je koristila ak 101 medikament! Meu njima bili su vitamini B1,
B12 i C vitamin; preparati koji sadre bakar, magnezijum, kao i pilule za koje
proizvoa tvrdi da deluju protiv skleroze, puake noge, alergije, slabljenja
kostiju, upale debelog creva, slabosti srca, zakreenja vena, vodene bolesti
Njihova imena proizvod su iste fantazije: "Pascovenol", "Frubiase",
"Oxypangam", "Dreisafer"... Birgit je pila i "Megagrisevit", anabolik koji se
nalazi na listi zabranjenih doping supstanci. Do njega je dola "anonimno",
preko pote. (Kasnije e se pokazati da su "anonimni" prodavci bili i atletski
treneri najvieg ranga koji su medikamente nabavljali "na crno" i prodavali ih
po daleko veoj ceni ak i svojim "tienicama"!) Ovaj medikament se
preporuuje teko obolelima, posebno obolelima od raka koji se nalaze u
zadnjem stadijumu bolesti. Dreslerova ga je pila uredno svaki dan da bi dobila
to vie miia. Inae, Birgit je sve vie liila na mukarca. To je nije spreilo
da redovno uzima "Megagrisevit" koji se prodaje uz upozorenje da je posredi
seksualni hormon koji potstie preobraaj enskog u muko telo. Od poetka
1986 Dreslerova je upotrebljavala i anabolik "Stromba" koji ima slina
sporedna dejstva.
Birgitin lekar i neprikosnoveni "zdravstveni" savetnik bio je profesor
sportske medicine, inae svreni radiolog (!), Armin Klimper koji vai kao
"vrhovni autoritet" ("Ober-Guru") u (zapadno) nemakoj sportskoj medicini.
Njegova "Specijalna ambulanta za sportsku traumatologiju", pored Frajburga
(Freiburg), je "Meka" za nemake "vrhunske" sportiste. U njegovoj

170

"specijalnoj ambulanti" proseno je godinje, u devedesetim godinama, bilo

"na tretmanu" 2.400 zapadno-nemakih "vrhunskih" sportista, ili 70% od
njihovog ukupnog broja. Za desetobojca Kurta Bendlina (Kurt Bendlin)
Klimper je "najvanija linost (zapadno) nemakog sporta". Po Ditmaru
Megenburgu (Ditmar Mgenburg), olimpijskom pobedniku u skoku u vis,
Klimper je svojevrsni "doktor-udotvorac". Pojedini osvajai najviih svetskih
odlija otvoreno priznaju da Arminu Klimperu pripadaju najvee zasluge za
osvojene medalje. Do koje mere su sportisti spremni da se podvrgnu
lekarima-monstrumima, koji ih tretiraju kao laboratorijske pacove, pokazuje i
primer "alke-ovog (Schalke) fudbalera Volfganga Packea (Wolfgang
Patzke) koji je dozvolio Klimperu da mu u roku od dvadeset dana ubrizga u
lea sedamdeset svojih "koktela" iako mu se, po sopstvenom priznanju, nakon
svake inekcije "povraalo od muke".
Birgit Dresel nije imala sree ni pravog zatitnika. Slepo je verovala
"doktoru-udotvorcu" i redovno je poseivala njegovu kliniku. Zadnji put ga je
videla 24 februara 1987. Tom prilikom joj je "majstor sa pricom" ubrizgao
meavinu od 15 razliitih medikamenata, kao i sadraj iz jo dvanaest ampula.
Istoga dana ubrizgae Klimper svojoj "pacijentkinji" i preparat "NeyDop" koji
pretstavlja meavinu "standardizovanih makromolekula rastvorljivih
organskih lizata" koji se dobijaju iz modane kore, meumozga, malog mozga
i fetusne posteljice. Proizvoa preporuuje upotrebu ovog preparata samo za
leenje paralize agitans i za teka oteenja mozga, kao to su sifilis i
epilepsija. Od tih bolesti Birgit sasvim sigurno nije bolovala. Ova
"citoplazmatina terapija sa inekcijama koje sadre elijske preparate", ili
obinim jezikom reeno terapija sveim elijama u konzervisanom obliku,
spada u Klimperove specijalitete. Klimper je dozvolio Dreselovoj jo maja
1985 godine da sama sebi ubrizgava svee elije bez obzira na dugogodinja
upozorenja brojnih kolega na mogue negativne posledice po imunoloki
sistem organizma. (Kasnije je utvreno da je to bio jedan od osnovnih uzroka
Birgitine smrti.) Poetkom avgusta 1987, nekoliko meseci nakon Birgitine
smrti, Ministarstvo zdravlja Zapadne Nemake zabranilo je upotrebu ovog
preparata. Istoga dana Klimper je Dreselovoj u bolni deo krsta ubrizgao i
"Diskus compositum", meavinu od 37 raznih elemenata. U njemu se, izmeu
ostalog, nalaze vitamini, cink, srebro, kalcijumfosfat, ak i sumpor. to se tie
iijasa, Klimper je tokom "tretmana" ubrizgao Dreselovoj i "Cefossin, Cefak",
preparat koji u sebi sadriu zlato i isto tako ima pratea negativna dejstva, to
je potvreno prilikom obdukcije Birgitinog tela.
U zadnjim godinama njene karijere Klimper je ubrizgao Dreselovoj
vie od 400 inekcija - njegovih specijaliteta i preporuio za upotrebu veliki
broj medikamenata. Nakon Birgitine smrti u njenom stanu pronaeno je 40
razliitih medikamenata, meu kojima i oni koji ostavljaju izuzetno teke
posledice na organizam. Dreselova, kao i najvei broj "vrhunskih" sportista, je

171

bila ubeena da je organizam u stanju da bez problema prihvati sve ono to se

u njega unese. Birgitina majka Liza (Lisa), koja je svojevremeno igrala
odbojku, vie puta je upozoravala Birgit na mogue posledice upotrebe
medikamenata. Karakteristian je Birgitin odgovor: "Mama, to mi je potrebno.
Svi to uzimaju. To uopte nije opasno. Desetobojci piju dva puta vie tableta
od mene."
Po nalazima "doktora-udotvorca" Armina Klimpera (od 24
februara), Birgit Dresel bila je "u najveoj moguoj meri zdrava" atletiarka
koja "puca od zdravlja". Evo ta je lekarska komisija, zaduena da ispita
uzroke koji su doveli do njene smrti, utvrdila nakon obdukcije i na osnovu
pronaenih dokumenata: od 1981 godine Dreselova je imala hroninu
lumbalgiju, patila je od skolioze, imala oteenje diskusa i srastanje
prljenova; desna strana karlice joj je bila sputena za dva santimetra, a toliko
je iznosila i razlika u duini nogu; imala je bolesnu degeneraciju aica kolena,
kao i obostranu meniskopatiju; upala desnog skonog zgloba bila je u
poetnoj fazi a imala je i ravna stopala. Pored toga, Birgitin organizam bio je
"izrazito podloan infekcijama", a krvni pritisak je povremeno bio povean. U
sranom miiu su pronaena, kao posledica stalnog naprezanja, brojna
vezivna tkiva umesto miinih vlakana. Jedan mali krvni sud zauvek se
zaepio. "U najveoj moguoj meri zdrava" Birgit Dresel, kako je to Klimper
izjavio Kriminalistikoj policiji, bila je uistinu hronino bolesna devojka ije je
telo bilo napumpano stotinama razliitih medicinskih preparata. Sport je jo
davno pre njene smrti od nje stvorio invalida, unitio joj zglobove i doveo do
prevremene istroenosti unutranjih organa.
Sve je to posledica "stereotipnih ekstremnih optereenja", kako se u
sportskoj nauci naziva ova tortura. U deliu sekunde krsta su pod udarom
celokupne kinetike energije organizma. Na aparatima za simulisanje
dokazano je da tokom svoje karijere "uspena" sedmobojka mora da podnese
od 200 000 do 300 000 ekstremnih optereenja, to ni najsnanija ena ne
moe da izdri. Po tvrenju kelnskog sportskog lekara profesora Vildora
Holmana (Wildor Hollmann), "ne postoji tako teak posao koji bi po
posledicama koje ostavlja na organizam mogao makar i priblino da se
uporedi sa vrhunskim sportom". Tako, na primer, gimnastiar mora kod rada
na hvataljkama da na svojim runim zglobovima izdri teret koji je pet puta
vei od njegove telesne teine; kod otro izvedenog jedanajsterca lopta udara
snagom kao kugla od 150 kilograma; skijai izlau svoja kolena veem
pritisku nego kosmonauti kod starta rakete; kod sportova u kojima dominira
izdrljivost srce se poveava i do tri puta i otkucava samo 35 puta u minuti i
to aritmino... Profesor Holman smatra da su sportisti, zbog intenziviranja
treninga i stalnog produavanja takmiarskih priprema, doli do svojih
"biolokih granica". Premor, bolest, kao i otkazivanje organa neizbene su
posledice ovakvih tendencija. Nije, stoga, preterano rei da su "vrhunski

172

sportisti" sve vie "skupina sportskih bogalja i ranih invalida" - kako to

konstatuju novinari "Spiegel"-a.
Jo je svojevremeno Bertold Breht (Bertolt Brecht) rekao da
"vrhunski sport poinje tamo gde prestaje zdravlje". Nekadanja ritmikagimnastiarka Herta Levenberg (Herta Lwenberg) u svom dnevniku je
zapisala: "Sport je smrt". Medicinski asopis "rztliche Praxis" konstatuje da
"vrhunski sport nema nikakve veze sa zdravljem". Sve vei broj lekara se
suoava s sportom i boleu. Svaki drugi ortoped praktino ivi od povreda
koje su zadobijene u sportu.
Osmi april 1987. Poetak kraja. Birgit je krenula na svoj poslednji
trening. Bacanje kugle. Iznenada je osetila otar bol u krstima koji se sputao
do stranjice. Poznavala je taj bol. Ve dva puta od poetka godine morala je
da prekine trening iz istog razloga. Dreselova i njen trener zakljuili su da se
radi o jaem istegnuu. Posle podne odlaze kod ortopeda dr. A (u tekstovima
koji obrauju ovaj sluaj imena lekara se ne pominju ve se koristi abeceda!)
koji uiva ugled meu sportistima. On joj ubrizgava dva do tri mililitra
"Xylonest"-a za umirenje, a zatim "Voltaren" koji se daje reumatiarima. Oko
18h dr. A nanovo e posegnuti za pricom, ovoga puta u sportskom centru.
Budui da je Dreselova i dalje oseala bolove, dr. A joj je ubrizgao "MyoMelcain", kombinaciju lokalanestetika i pelinjeg meda.
Sledeeg poslepodneva, Birgit je nanovo posetila dr. A. Stanje se
"akutno" pogoralo. Noga i stranjica postali su izuzetno osetljivi na dodir,
kao i na hladnou. Nakon rengenolokog pregleda, umesto meda dr. A joj je
ubrizgao "Voltaren", a zatim "Baralgin". Oba medikamenta vae meu
lekarima kao "jaka preventiva". Za prateu kunu terapiju dr. A je dao
Dreselovoj "Godamed" i "Tranquase-5" tablete, kao i "Optipyrin" epove. U
njima se, pored ostalog, nalaze sredstva za spavanje kao i kodein, supstanca
bliska morfijumu. I pored brojnih prigovora koje se upuuju od strane
nezavisnih strunjaka, ovakve meavine preparata u irokoj su upotrebi u
Nemakoj. Lekari veruju u efekat slian pucnju samarice, dok pacijenti
veruju u budalatinu da "puno (medikamenata) pomae puno". Ovo shvatanje
je posebno rasprostranjeno meu sportistima. I Birgit Dresel se njime
rukovodila i to ju je kotalo ivota.
Kod kue, po kasnijim nalazima Kriminalistike policije, Dreselova je
popila od 10-15 "Godameda". Istog popodneva, posetio ju je, zajedno sa dr. A,
neurolog dr. B i konstatovao "lumbago bez neurolokih napada" i preporuio
konzervativnu terapiju u vidu kese sa ledom. Ni to nije pomoglo. Te noi
Birgit nije oka sklopila. U meuvremenu, njen trener je jo tri puta traio
pomo od dr. A. Odgovor je bio:""Godamed" i to ne preterano. Konsultovan
je, telefonom, i dr. C, lekar za hitne sluajeve, koji je preporuio "Aspirin" i
"Heparin"- mast. Na tome je ostalo.

173

Sledeeg jutra u 6h i 30min dr. A je posetio Dreslerovu. Bila je

izmuena "nepodnoljivim bolovima", ali je imala "snaan puls". Nije uoio
nita to bi ukazivalo na ok, alergijske simptome ili upuivalo na obolenje
nerava. Zbog "neizdrljivih bolova" njegova dijagnoza je glasila: "bubreni
napad". To je bila jedna od mnogih pogrenih pretpostavki i dijagnoza koje e
biti izreene tog dana. Birgit je od smrti delilo 16h i 24 novih tretmana.
Gotovo nakon svake dijagnoze sledie nova terapija. Umirue Birgitino telo
bie toga dana napumpano desetinama novih medikamenata. Dr. A e ovog
puta ubrizgati Birgit "Meta-Attritin", jo jednu meavinu raznih supstanci, i to
veliku ampulu. Trebalo je da ova "bomba" bude ubrizgana u leni mii. To
mu, i pored najbolje volje, nije polo za rukom. Mii je bio toliko
prenapregnut da se igla iskrivila. Dr. A joj je dao inekciju u desni deo
stranjice.
Nakon druge posete, dr. A je odluio da Birgit uputi na kliniku, dva
dana od kako je na treningu osetila fatalne bolove. Sa pretpostavljenom
dijagnozom da se radi o "bubrenom napadu" Dreselovu, koju su muili jaki
bolovi, prebacili su na Uroloku univerzitetsku kliniku u Majncu koja je, kao i
sve sline ustanove, uivala dobru reputaciju. Oko Dreslerove se sjatio veliki
broj lekara razliitih specijalnosti. Nakon tri duga sata u meuvremenu
uspostavljeni "konzilijum" je dao prvenstvo urologu dr. C. Nakon
rendgenskog pregleda on je ustanovio da, to se tie podruja njegovog
istraivanja, nema nikakvog oteenja. U tome se sa njim sloio i kolega dr. D
pa je o svojim nalazima obavestio svog pretpostavljenog, primarijusa dr. E. U
meuvremenu, da bi umirili bolove, ubrizgali su Dreselovoj u venu
"Buscopan".
Bilo je 13h. Birgit je prebaena na urgentnu hirurgiju. Jeala je od
bolova. Preuzeli su je etiri hirurga. Prvi, dr. F, odluio je da joj pre svega
zaustavi bolove. Birgit je prikljuena na infuziju putem koje je, u trajanju od
nekoliko asova, dobila sadraj iz dve ampule "Buscopan compositum"-a
razblaenog "Sterofundin"-om. U "Buscopan compositum"-u nalazilo se i pet
grama supstance metamizol koja e, zbog tekih neeljenih posledica koje
izaziva, Ministarstvo za zdravlje Savezne Republike Nemake iskljuiti iz
upotrebe. Po nalazu sudskih vetaka, Dreselova je dobila dozu koja je mogla
da je usmrti. Birgit je preivela terapiju, a bolovi nisu uklonjeni.
Hirurzi za hitnu pomo, F, G, H i I, su konano doli do tanog
zakljuka da se ne radi o sportskoj povredi, ve da je re o "obolenju trbunog
dela" ili, kao pomona pretpostavka, o "obolenju diskusa ili kimene
modine". Autopsija je pokazala da je njihova sumnja bila opravdana. Birgit je
imala teku upalu nerava kimene modine od ega su i poticali bolovi.
Polazei od takve dijagnoze, pozvan je specijalista za optu hirurgiju,
primarijus J, i dva neurohirurga, doktori K i L. Sedam sati nakon dolaska na
kliniku Dreselova je jo uvek bila u stanju da se "orijentie u vremenu i

174

prostoru" i alila se na veliku edj. U svom konzilijarnom izvetaju

neurohirurzi su zabeleili da je Birgit "puno priala". Istovremeno, njene usne
i nokti su poeli da modre. Na usnama su poele da se pojavljuju bele kraste.
U toku ispitivanja Dreselova se "nekontrolisano pomokrila". Dijagnoza
hirurga je glasila: "Nita ne ukazuje na neuroloko obolenje; sumnja se da se
radi o trovanju tabletama".
Pored konzilijuma neurologa, uspostavljen je i "internistiki
konzilijum" i izvrena kompjuterska tomografija lobanje. Dovedeni su
neurolozi dr. M i dr. N, ali vie nita nije moglo da se uradi. Lekari su mogli
samo da konstatuju da je u pitanju "ok koji ugroava vitalne funkcije".
Birgitino sportsko srce je poelo sve snanije da udara, disanje je bilo sve
bre. Ovakav hitan sluaj posao je anesteziologa. Pojavili su se doktori O, P, Q,
R, S, T, U. Na energini poziv lekara za intenzivnu medicinu, Birgit je pomerila
ruku i poslednji put otvorila oi. Onda su joj na lice stavili masku sa
kiseonikom i prebacili u ok-sobu gde e biti narkotizirana i podvrgnuta
vetakom disanju. Sat kasnije, u 19h i 45min, poloili su umiruu Birgit u
kola za hitnu pomo i uz stalni tretman prebacili u odelenje za intenzivnu
negu. Dijagnoza lekara je glasila: "Sumnja se da se radi o trovanju, raspad
krvi." Dijagnoza je bila tana ali zakasnela. U tom trenutku Birgit je ve bila u
zagrljaju smrti.
Doktori V i W su preduzeli poslednji pokuaj da Dreselovoj spasu
ivot. Dali su joj, izmeu ostalog, etiri konzerve krvi i visoke doze prirodnih
hormona. Uzalud. Izmueno Birgitino telo nije vie imalo snage da se bori za
ivot. "Vrhunski sport" i hiljade pilula i inekcija uinili su svoje. Desetog aprila
1987 Birgit je izdahnula.

175

SPORT I ZDRAVLJE

Ukoliko imamo u vidu prethodnu analizu, jasno je da sport, pogotovu

"vrhunski", ne samo da ne doprinosi telesnom i mentalnom zdravlju, ve je
sistematski obraun s zdravljem. Rana specijalizacija i bespotedni trening
sakate oveka i stvaraju od njega invalida. Sve ira upotreba sve razornijih
"stimulativnih sredstava", bez kojih nema "razvoja vrhunskog sporta", dovodi
do sve stravinijeg unitavanja ljudi. Uzmimo za primer anabolike. Na osnovu
mnogih ispitivanja utvreno je da upotreba anabolnih stereoida izaziva teke
posledice: pojavu akni, opadanje kose, pojavu edema (nagomilavanje vode i
gasova u telu), abnormalan rast grudi kod mukaraca i dece, kao i smanjivanje
grudi kod ena, uveavanje klitorisa, dublji glas, rast malja po telu (pogotovu
brkova i brade), izaziva poremeaje kod menstruacije, pojavu netrepeljivosti i
agresivnosti koja moe da ima ekstremne dimenzije. Budui da su anabolni
stereoidi sintetiki hormoni njihovo unoenje u organizam ugroava
normalnu proizvodnju prirodnih hormona i menja njihovu funkciju. Poveana
koncentracija anabolnih stereoida u krvi umanjuje proizvodnju tosesterona
kod mukaraca, to dovodi do umanjivanja testisa kao i do smanjene
proizvodnje spermatozoida. Istovremeno, oni poveavaju proizvodnju
enskih hormona u organizmu to uzrokuje poveavanje grudi kod
mukaraca. Anabolni stereoidi pretstavljaju veliku opasnost za ene i decu.
Tokom brojnih istraivanja utvreno je da se odreene negativne promene u
enskom organizmu, do kojih je dolo njihovom primenom, ne mogu
popraviti, a da njihovo unoenje u organizam dece pred-pubertetskog uzrasta
moe da dovede do zaustavljanja rasta kostiju a time i rasta deteta. Oteenje
i rak jetre, poveanje krvnog pritiska, bolesti srca, prerana arterioskleroza,
poremeaji imunolokog sistema, rak prostate, uveana ili umanjena
seksualna potencija, krvarenje iz nosa, poremeeno spavanje i noe more samo su neki od niza prateih simptoma za koje je do sada ustanovljeno da
nastaju kao posledica uzimanja anabolnih stereoida. (1)
to se tie boksa, te "plemenite vetine", svaki udarac pesnicom u
glavu prouzrokuje smrt na desetine hiljada modanih elija. Slino je sa
drugim "borilakim" (itaj: krvavim) sportovima: svaki udarac nanosi teku
telesnu povredu. Jo je Hipokrat, "otac medicine", (kao i kasnije Galen u
antikom Rimu) ukazao na pogubnost boksa po mentalno zdravlje boksera.
alosno je da su meu braniocima i propagatorima boksa najglasniji upravo
oni koji su poloili "Hipokratovu zakletvu". Francuski lekar Filip Tisije jo je
1919 postavio tezu: "Sportista je bolesnik." - imajui u vidu da zamor do kojeg
dolazi u sportu izaziva kod zdravog oveka svojevrsno "eksperimentalno
obolenje" (i to u oblasti "fiziologije elija") koje se, izmeu ostalog,

176

manifestuje u poveanju temperature organizma. Bila je to "intuitivna

pretpostavka" iju e ispravnost potvrditi moderna fiziologija. (2)
O iluziji da sport doprinosi razvoju zdravlja govori i ameriki sociolog
i bivi ragbista Dek Skot: "Jedno od opravdanja za praktikovanje ragbija na
koledima je da on ne pomae samo da se izgradi karakter, nego i telo. To je
glupost. Mladim ljudima se telo unitava a ne razvija. U stvari, mali je broj
onih koji su napustili ragbi koji se igra na koledima a da nisu na neki nain
trajno oteeni. U toku etiri godine, zadobio sam slomljeni zglob, iaenje
oba ramena, lanak koji se toliko izvrnuo da je pokidao luk stopala, tri jaa
potresa mozga i ruku koja je skoro morala biti amputirana zato to nije leena
na pravi nain. I jo sam bio jedan od onih koji su imali sree." (3) Skot ne
tedi ni sportske lekare: "Kada je igra povreen, alju ga kod klupskog lekara
koji obino vie vodi rauna o tome da vrati sportistu u igru nego o bilo emu
drugome. Ova zamena prioriteta vodi ka neverovatnim zloupotrebama. Jedna
od najeih intervencija je davanje inekcije igrau pred utakmicu da bi se
umrtvio bolni povreeni deo tela koji bi ga inae spreio da igra. On moe da
igra, ali to moe da dovede do novih povreda na tom delu tela koji je
umrtvljen." (4)
to se tie tzv. "masovnog sporta" (jogging i drugi oblici
konzumerskog i narcizoidnog aktivizma), svake godine milioni ljudi zadobiju
teka telesna oteenja tako da vie od polovine ortopeda u razvijenim
kapitalistikim zemljama ivi od sportskih povreda. Kada se ima u vidu
praksa "sportskih lekara" postaje jasno da sportska, kao uostalom i itava
medicina, nije usmerena na borbu protiv bolesti (preventiva, pre svega), nego
na stvaranje to veeg broja profitabilnih pacijenata. Novac koji se ulae na
saniranje njihovih povreda umnogome prevazilazi sredstva koja se ulau za
obezbeivanje elementarnih zdravstvenih uslova stotinama miliona ljudi u
nerazvijenim zemljama sveta. Zemlje, u kojima je smrtnost meu obolelima
najvea, nemaju (po tvrdnjama Svetske zdravstvene organizacije) vie od 4
dolara godinje po glavi stanovnika! Imajui u vidu da se potroaki standard
(u koji spada i tzv. "masovni sport" kao oblik konzumerskog aktivizma) u
najrazvijenijim kapitalistikim zemljama temelji i na bespotednoj pljaki
svetske sirotinje, dolazi se do zakljuka da kapitalizam ubogaljujui jedne,
unitava druge ljude.
to se tie tvrdnje da ("vrhunski") sportisti "ive due od obinih
ljudi", treba imati u vidu (ukoliko je ta tvrdnja uopte tana) da se ivot
sportista po zavretku karijere svodi na saniranje posledica bavljenja
"vrhunskim" sportom. To nije radost ivljenja, ve grevita borba za opstanak.
"Prednost" sportiste, u odnosu prema "obinim" ljudima, je u tome to je on u
daleko veoj meri (zahvaljujui dugogodinjem "radu" na svome telu) svestan
znaaja telesnih vebi, to je disciplinovan i u najveoj moguoj meri
angaovan (ukoliko mu nije "pukao film" zbog pada u zaborav i nije poeo da

177

pije i iivljava se u dranju) da bi ouvao ono to mu je od zdravlja preostalo.

Za laika telo je, kao i zdravlje, apstrakcija. On malo zna kako telo funkcionie
sve dok mu se neto ne desi. Sportista je od malih nogu opsednut svojim
telom. Nije to narcisoidnost, ve pragmatina opsednutost. Iskustvo ga ui da
se u organizmu nita ne deava sluajno i da samo uporna i precizna
preventiva moe da sprei raspad organizma. U toku svoje karijere
bespotedno je gonio telo na najvee napore da bi stigao do medalje; sada e
ga sa istom bespotednou goniti da ostane u ivotu. Telo "vrhunskog
sportiste" potsea na trkaki automobil: samo rad "pod punim gasom" moe
da obezbedi njegovo uspeno funkcionisanje. Zato je "vrhunski sportista" do
kraja ivota i bukvalno rob svoga tela. Telesni aktivizam nije stvar slobodnovoljnog opredelenja, ve egzistencijalni imperativ. "Tri ili umri!"- to je princip
koji kao pas-goni uvek iznova primorava oveka da pokrene telo, ali i da
sauva osmeh za javnost, koji sve vie postaje samo gr koji treba da prikrije
sve stravinije kripanje, brektanje, truljenje raspadajueg tela... Osmeh za
javnost treba da sauva i uspomenu na "ampionsku veliinu", na sjaj medalje
koja visi negde na zidu, na "uspeni ivot" koji je, pokazalo se, bio samo
iluzija. I "legende" umiru u gru jer, posle svega, dobro znaju da nema te
pobede i rekorda koji vrede toliko, da bi se za njih rtvovao ivot.

178

SPORT I TELESNA KULTURA

Sport je radikalni obraun s telesnom kulturom. U njemu su

osakaeni i uniteni emancipatorski impulsi slobodarskog telesnog aktivizma
koji e se, inspirisan duhom prosvetiteljstva, razviti nakon Francuske
graanske revolucije. Treba praviti razliku izmeu slobodnog telesnog
aktivizma kao spontanog i nesputanog ispoljavanja i razvoja autentinih
ljudskih potreba i sposobnosti - kao neotuivog "prava oveka" (droits de
l'homme), i sporta kao institucionalizovanog otelotvorenja osnovnih principa
kapitalistikog drutva u "istom" obliku i u tom smislu kao zadati obrazac
ponaanja. U prvom sluaju se radi se o telesnom aktivizmu koji je usmeren
na stvaranje sveta "po meri" oveka razvojem njegovih univerzalnih
stvaralakih moi; u drugom sluaju radi se o zatiti i razvoju vladajueg
poretka stvaranjem lojalnog i upotrebljivog graanina. Istinska telesna
kultura i sport su nespojivi. Tzv. "moderni sport" nije prevazilaenje, nego
odbacivanje prethodnih (uslovno reeno) slobodnih oblika telesnog
aktivizma koji su bili sastavni deo odreenih kultura. On spada u sferu rada
(kapitalistike proizvodnje) i trgovine. U sportu se prethodni oblici kulturnog
telesnog aktivizma pojavljuju u nekulturnom, to znai degenerisanom obliku.
Otuda toliko insistiranje na ceremonijalu koji po pravilu prati sportska
takmienja. Anti-kulturna bit sporta dobija putem "spektakularnog
programa" - "kulturnu" legitimnost. U sportu, kao i u graanskoj telesnoj
kulturi koja je napustila emancipatorski trag prosvetiteljstva (filantropskog
pokreta), uspostavljena je vladavina tehniko-produktivistike racionalnosti:
telo je svedeno na mainu, a kretanje na mehaniku pokreta. U sportu ovek ne
naputa samo sferu kulture, nego i ivi svet. ak je i estetika sportskog tela i
pokreta podreena tehnikom svetu. Savrena funkcionalnost i besprekorni
ritam rada maine postaju najvii estetski izazov.
Govorei o oblicima telesne kulture u modernom dobu koji su
prethodili sportu, Hopf navodi Ajhbergovu analizu aristokratskog vebanja
koje je pretstavljalo "uenje specifinog dranja tela, nenih izraajnih
pokreta, pristojnosti". Cilj telesnog vebanja bio je "uenje unapred zadatih
obrazaca, dakle, radilo se o zadravanju ili usmeravanju odreenih tokova
pokreta". Nasuprot tome stajao je "svaki nedvorski obiaj, seljaka
nespretnost" i "iskosa je gledano na svakog ko neumereno i jednostrano
upranjava samo jednu telesnu delatnost". "Pozitivnim vrednostima, meri i
formi, suprotstavljaju se negativne vrednosti, ne-mera i ne-forma". Radilo se o
"zadravanju reda i mere, na koje je trebalo paziti, ali ih ne prei". Pogled na
promenu kanona vebanja pokazuje da su filantropi "najpre preuzimali
tradicionalne kanone plemikih vebi, koje su obuhvatile igranje, jahanje,

179

veto skakanje i maevanje, i pokuavali da ih ukomponuju u svoje "nove

sisteme gimnastikih telesnih vebi". Pored toga su uveli nove vebe, koje su
bile orijentisane prema grkom uzoru i narodnom vebanju". Hopf dalje
konstatuje da se "aristokratsko i filantropsko telesno vebanje - ma koliko da
je tradicionalno - radikalno razlikuje od onoga to mi nazivamo sportom. Ono
se temelji na "geometrijsko-formalnom pojmu lepote, orijentisanom na ples"".
Hopf se poziva na Ajhbergov zakljuak da se Fajt trudio da pretvori klizanje,
koje je tada ulazilo u modu, "u zaista lepu umetnost" (Fajt) i dopunjuje
Ajhberga konstatacijom da "ovde dolazi do izraaja graanski moment,
otkrivanje prirodne lepote. To se jasno vidi iz Kloptokove ode klizanju.
"Doivljaj klizanja" je vrsto vezan "sa dubokim oseanjem za lepotu zimskih
predela, ujutru, kao pri svetlosti meseca". Filantropi su u pojam lepote uneli
novi duh. Oni "statikom idealu savrenstva" suprotstavljaju "dinamiki", to
se izraava u "upotrebi rei usavravanje". (1) (Upor. Hopf, "Polja", 174 s.
april, 1982, br. 278) Ovde bi trebalo dodati da Kloptok klizaljke naziva
"krilima na stopalima" ime se, u poetskom obliku, sugerie nain
prevazilaenja postojeeg sveta i put u budunost. (2) (Klopschtok, "Der
Eislauf".)
to se tie merenja uinka u onom smislu u kome je pristuno u
dananjem sportu, ono se "sprovodi kod filantropa postepeno". Postoje samo
"pojedinani podaci o uinku, a u poetku su ih po aristokratskoj tradiciji
smatrali kuriozitetom". Filantropi stoje "jo blie merenju u starijem smislu kao meri koje se treba pridravati". Po Ajhbergu, filantropi su "samo poetak
prelaska telesnog vebanja u sport". Put ka sportu u Nemakoj bio je
"relativno dug i zavren je tek pobedom sporta nad vebanjem
("Turnbewegung", prim. aut.), dakle tek poetkom ovog veka". to se tie
konkurencije, filantropi su takmienje koristili "kao sredstvo odgoja - i ovo je
neto novo", ali je bilo potrebno "jo oko sto godina da ideja o takmienju
potpuno pobedi vebanje i time postane sport". Hopf navodi miljenje
Krokova da filantropi pretstavljaju "istorijski poetak" prelaska telesne
kulture u sport u Nemakoj. Po Ajhbergu, radi se o "procesu rastue
kvantifikacije uinka, povezanog s predstavom neogranienog poveanja
uinka". (3) ("Polja", 174. s.)
Sa razvojem kapitalistikog drutva izvorni impulsi slobodarskog
telesnog aktivizma graanstva bie osakaeni u obliku institucionalizovane
"fizike kulture" koja se svodi na na telesni dril sa kojim se unitava ulnost,
duhovnost, mata, u krajnjem, linost oveka. Za Kubertena i njegove
sledbenike sport je pojava u kojoj fizika kultura dosee do svog pravog
smisla. Sport je, drugim reima, "prava" fizika kultura. Zvanina
"socijalistika" doktrina fizike kulture, ostajui u ideolokom horizontu
graanskog drutva, nije bila u stanju da radikalizuje odnos izmeu fizike

180

kulture i sporta, pogotovu da doe do pojma slobodarskog telesnog aktivizma

koji e biti otvoreni izazov vladajuem poretku.
Dok Ruso u prvi plan stavlja razvoj telesnih osobenosti i
individualnih sklonosti, i na toj osnovi razvoj linosti (Pestaloci, Oven i Marks
slede tu liniju), graanski teoretiari u prvi plan stavljaju "disciplinovanje"
oveka, to znai potiskivanje individualnih sklonosti, represiju nad telom i
podreivanje oveka modelu lojalnog i upotrebljivog "graanina". Graanska
pedagogija je u potpunosti odbacila Rusoov poziv za "povratak prirodi".
Plaei se razvoja ulnosti, odnosno, nastojei da sterilie prirodne potrebe
oveka, graanski pedagozi su Rusoovu inicijativu proglasili pozivom na
"divljatvo". Njihov odgovor bio je stvaranje dvorana za vebanje - koje
postaju moderni hramovi i kao takvi sredstvo za zatvaranje oveka u duhovni
horizont kapitalistike civilizacije. U sivilu kasarnskih vebaonica (koje e
postati obrazac za izgradnju sportskih dvorana u kolama i na koledima) i uz
pomo militaristikog drila, trebalo je da nestane arenilo duhovnosti i mate.
Sportski stadioni i hale su prostori koji e doprineti udaljavanju oveka od
pirode, a sport aktivnost koja unitava u oveku oseanje pripadnosti prirodi.
I kod onih sportova, koji se odvijaju u prirodi, priroda ima status protivnika,
nekoga koga treba "savladati", protiv koga se treba "boriti". ovekov odnos
prema prirodi posredovan je principom konkurencije i uinka koji su postali
principi dominacije i destrukcije. Savremeni kapitalizam otima od oveka
izvorni prirodni prostor i stvara od njega konzumerski ("sportski") prostor
svodei "slobodni" telesni aktivizam oveka na konzumerski aktivizam.
Sakaenje najlepih planina skijakim stazama i iarama sastavni je deo
destruktivne komercijalizacije prirodnog prostora - koji se naziva
"turistikom ponudom". Izgonom oveka iz prirode i stvaranjem, u okviru
gradova, surogata "prirodnog prostora" koji e svoj "najvii izraz" dobiti na
sportskim stadionima, pokret oveka gubi onu samosvojnost koju moe da
ima samo u prirodnom ambijentu. Tome doprinosi apsolutizacija uinka
kojim se namee industrijski mimesis. Pokret postaje ciljno-racionalna
aktivnost koja sledi egzistencijalnu logiku kapitalizma. Kroz telesni pokret
ovek sve manje prepoznaje sebe kao prirodno bie prirode, a sve vie kao
mehanizam.
Graanska pedagogija ne polazi od drutva kao zajednice
ravnopravnih i bliskih ljudi ("sloboda, jednakost, bratstvo"), ve od
egzistencijalnih zahteva koje kapitalizam postavlja pred oveka (Kuberten:
"Bratstvo je za anele, a ne za ljude."). "Borba svih protiv svih" i "ovek je
oveku vuk", kao najvaniji ivotni principi kapitalistikog drutva, odreuju
karakter "uzornog graanina" kome odgovara odreeni "model" tela,
odnosno, telesni pokret kome treba teiti. Iako graanska teorija uporno
ponavlja tezu mens sana in corpore sano, nije "zdravo telo" to iz kojeg izvire
"zdrav duh", ve je agresivni i nemilosrdni borilaki duh malograanina taj

181

koji odreuje telesno "zdravlje". Tanije, telo u "borilakom naponu"

(Kuberten) postaje otelotvorenje vladajuih vrednosti kapitalizma i simbol
njihove postojanosti. Otuda "telesna vrstina" postaje jedna od najvanijih
osobenosti "zdravog tela". O tome Hitler: "Moj veliki obrazovni posao poinje
sa omladinom. Pogledajte ove momke i deake! Kakav materijal! Od toga
mogu da stvorim novi svet. Moja pedagogija je nemilosrdna. Mekoa mora biti
odluno odstranjena. (...) Hou monu, gospodarsku, odvanu, nemilosrdnu
omladinu. Kod nje nita ne sme da bude slabo i neno. Slobodna,
velianstvena zver uvek iznova mora da seva iz njihovih oiju. Hou da moja
omladina bude snana i lepa. Upotrebiu sve mogue telesne vebe da bih je
izgradio. Hou atletsku omladinu. To je prvo i najvanije. Na taj nain ukidam
hiljade godina dosadanjeg ljudskog razvoja. Tako imam isti, plemeniti
prirodni materijal pred sobom. Tako mogu da stvorim novo." (4) Govorei, u
"Mein Kampf"-u, o boksu, Hitler istie da mu "nijedan sport nije ravan u
izgraivanju agresivnosti, u iziskivanju munjevite odluke, i u jaanju tela u
elinoj hitrini". "Prirodno je da u oima naih intelektualaca ovo izgleda
divlje", ali dunost nacistike drave nije da "odgaja kolonije miroljubivih
esteta i telesnih degenerika". Istovremeno, "mladi arijevac" mora da "kroz
svoju telesnu snagu i hitrinu" - "ojaa svoju veru u nepobedivost cele njegove
rase i nacije". (5)
Maksima mens sana in corpore sano jedan je od oblika u kojem se
pojavljuje nastojanje vladajueg poretka da mobilie odreene drutvene
slojeve za ostvarivanje zadatih ciljeva. Ona podrazumeva uravnilovku
karaktera i svesti po modelu lojalnog i za postavljene ciljeve upotrebljivog
graanina. Po svojoj prirodi ona je izvrilaka, lojalistika, anti-duhovna i u
tom smislu anti-individualna. Njen konkretni smisao odreen je prirodom
istorijskog trenutka, odnosno, prirodom poretka u okviru kojeg se ostvaruje.
Tako je, na primer, za ideologe liberalizma maksima "u zdravom telu zdrav
duh" bila poziv novonastalim buroaskim skorojeviima da se sa to veim
arom posvete sticanju to vee dobiti. Bio je to borbeni pokli sa kojim je sve
gramziviji buruj kretao kako u novu pljaku "svojih" radnika, tako i u pljaku
kolonijalizovanih naroda. "Hrabrost", "odlunost", "beskompromisnost",
"spremnost na rizik" - postaju glavne odlike tog, u sutini, osvajakotlaiteljskog duha kome nije nedostajala ni genocidna crta. Kada je re o
"zdravom duhu" dananjeg "vrhunskog sportiste", njegova glavna odlika je spremnost na samounitenje. "Zdrav duh" postaje sinonim za onu fanatinu
volju koja je u stanju da natera organizam na samounitenje. Radi se o
dehumanizovanoj i denaturalizovanoj samodestruktivnoj volji. U "tehnikoj
civilizaciji" najvii vrednosni izazov postaje postizanje "tehnikog
savrenstva", a to znai imitiranje maina i naputanje ivog sveta (postajanje
oveka ovekolikim robotom).

182

Ne odreuje se ta je "zdravo telo" po medicinskim, nego prema

vrednosnim (ideolokim) kriterijumima. Ono to je za naciste bilo "zdravo
telo" i "zdrav duh", za rtve nacistikog terora i za antifaiste bilo je orue za
unitavanje i varvarski duh. Kada je re o "humanistikoj prirodi" ove
maksime, do nje se dolazi kada se maksima "okrene" i dobije njena
(monstruozna) istina: u nezdravom telu nezdrav duh! Nije "zdravo telo"
osnov "zdravog duha", ve je zdravo drutvo, a to znai razvoj slobodarskostvaralakog duha osnov za zdrav razvoj oveka i njegovog tela. U tom
smislu, kultura tela je sastavni deo sveukupne kulture oveka kao
univerzalnog stvaralakog bia slobode.
Osnovno je razviti duh zajednitva ne unitavajui, ve razvijajui
individualnost. A to je mogue samo onda kada ovek ima potrebu za
ovekom, odnosno, kada je u njemu razvijena ljudskost. Pokret oveka ka
oveku mogu je jedino na osnovu potrebe oveka za ovekom. Dokle god
vladaju kapitalistiki odnosi koji od ljudi stvaraju "rivale" i "protivnike" nema
istinskog (spontanog i autentinog) pokreta ovrka ka oveku. Mogu je samo
"zahtev za ljudskim" koji je institucionalizovan u "moralnom kodeksu" koji
detetu treba utuviti u glavu da bi "znao" kako da se "lepo ponaa". Umesto da
je autentina ljudska potreba osnov odnosa prema oveku, tzv. "ljudsko"
postaje oblik "kulturnog" ponaanja sa kojim treba prikriti sebiluk,
koristoljublje, zavist, mrnju i druge sline osobenosti koje krase uzornog
(malo)graanina kapitalistikog sveta. Odnosi izmeu ljudi svode se na
igranje uloga to, u krajnjem, treba da omogui uspeno funkcionisanje
mehanizma reprodukcije kapitala. Tipian primer je sportski fair-play: prui
protivniku ruku - pre nego to ga masakrira.
Da bi se razumela prava priroda maksime "u zdravom telu zdrav duh",
treba imati u vidu da ona podrazumeva neposredni odnos tela i duha,
odnosno, da iskljuuje obrazovanje i intelektualni razvoj kao pretpostavke
duhovnom i moralnom razvoju. Veliajui vaspitni sistem Tomasa Arnolda,
jednog od njegovih duhovnih uzora, Kuberten konstatuje: "Miii su dobili
zadatak da obave posao moralnog vaspitaa. To je, u modernim uslovima,
primena jednog od najkarakteristinijeg principa starogrke civilizacije:
stvoriti od miia najvaniji faktor u moralnom obrazovanju". (6) I dalje:"..;
nije duh taj koji stvara karakter, ve je to telo. ovek antike je to znao, a mi to
s dosta muke ponovo uimo". (7) U slinom tonu govori Hitler u "Mein
Kampf"-u: "Narodna drava nije itav svoj obrazovni rad u prvom redu
utemeljila na upumpavanju golog znanja, nego na odgajanju kao dren zdravog
dela. Tek onda dolazi na red izgradnja duhovnih sposobnosti. Narodna drava
mora poi od pretpostavke da je jedan ne ba nauno obrazovan, ali zato
telesno zdrav ovek s dobrim, vrstim karakterom, ispunjen odvanou i
snanom voljom, vredniji za narodnu zajednicu nego jedan umni slabi". (8)
"Neu nikakvo intelektualno obrazovanje", jer "znanjem upropaujem

183

omladinu" (9) - konstatuje Hitler izraavajui na taj nain jedan od

najvanijih postulata graanske pedagogije, da vaspitanje (stvaranje
karaktera, odnosno, "zdravog duha" graanina) prethodi obrazovanju. I ovde
treba potsetiti na Blohovo upozorenje da telesna obuka mladih bez
intelektualnog obrazovanja ne znai drugo do proizvoenje "mesa za topove".
Nije, dakle, sluajno to anti-intelektualizam pretstavlja jedan od kamena
temeljaca graanske sportske pedagogije. Obraunavajui se s duhovnim
(filozofskim) nasleem starogrke civilizacije (duhovnim kolevkom evropske
kulture) da bi mogao da je instrumentalizuje kao "argument" za dokazivanje
svoje koncepcije, Kuberten konstatuje da se stari Grci "malo posveuju
razmiljanju, a jo manje knjigama". (10) Istovremeno, "zdrav duh"
(malograanina) je izvan podruja "dobra i zla" i u tom smislu datost
("injenica") koja se ne moe dovesti u pitanje. Na taj nain je odbaena i
kalokagathia (princip "lepog" i "dobrog"), kao i arete (princip univerzalnosti
koji, po Platonu, obuhvata arete mousike i arete gymnastike) - osnovni
postulati starogrke paideia-e, pogotovu Platonova vaspitna koncepcija po
kojoj "spremno telo ne moe svojom valjanou uiniti duu dobrom i
izvrsnom, dok, obratno, izvrstan duh moe pomoi telu da se usavri". (11)
Cilj telesnog vaspitanja nije izgradnja zdravog tela, ve takvog tela koje
je otelotvorenje duha vladajueg poretka, odnosno, takva izgradnja tela pri
emu e biti unitena ljudska, a stvorena pokorno-izvrilaka svest. Nije,
dakle, telo po sebi to koje stvara karakter oveka, ve vladajui poredak
namee oveku takvu "telesnu kulturu" (takav odnos prema njemu) sa kojom
se dobija karakter lojalnog i upotrebljivog graanina. "Izgradnja tela" putem
nametnutog modela "telesnog vaspitanja" postaje unitavanje ljudskosti.
"Vladati u glavama" - to je osnovni princip Kubertenove utilitarne
pedagogije.
U istoriji je dominirao izrabljivako-tlaiteljski pokret koji je usmeren
protiv oveka i koji je svoj najvii razvoj dosegao u destruktivnom
(konzumersko-ekocidnom) pokretu koji dominira u dananjem
kapitalistikom svetu. Tzv. "slobodni pokret" seli se u "oazu sree" (Fink) i
postaje kompenzacioni pokret putem koga ovek iivljava svoju neslobodu.
Pored destruktivnog (kaskaderskog i gladijatorskog) pokreta, u sportskom
show-business-u razvija se i cirkusko-zabavljaki pokret, odnosno, vetina
kojoj nije cilj da se razviju stvaralake moi oveka i obogate meuljudski
odnosi, ve da se "zabavi" publika. Radi se o reiranoj "spontanosti" pri emu
je ovek-cirkuzaner samo jedno od orua vlasnika show-business-a sa kojim
treba stvoriti "atraktivnu pretstavu" koja e privui gledaoce. ovek i
bukvalno postaje mehanika lutka ime je postignut najvii nivo
dehumanizacije i denaturalizacije oveka u kapitalistikom drutvu. Radi se o
tome da se uspostavi vladavina slobodarsko-stvaralakog (igrakog) pokreta
koji je usmeren ka oveku i ivom svetu i koji nije ni sa im posredovan, ve je

184

izraz istinske potrebe oveka za ovekom. Stvaralaka pokretljivost, koja je

inspirisana ljubavlju i verom u oveka (zdravo drutvo kao prepostavka
zdravog duha), postaje osnovnom odlikom zdravog tela. "Hrabrost i
odlunost", kao i "vrstina", dobijaju drugaiji karakter u kontekstu nesebine
spremnosti oveka da se uhvati u kotac sa problemima i pritekne u pomo
drugome.
Uporedo sa sve bespotedijom komercijalizacijom sporta, javljaju se
pokuaji da se razviju novi oblici telesnog aktivizma u slobodnom vremenu
koji se ne zasnivaju na principima kompeticije i uinka. I ovde postoje
razliite orijentacije: telesni aktivizam kao oblik ouvanja i sticanja
drutvenog statusa; kao bekstvo iz ivota i iivljavanje neslobode, ali i telesni
aktivizam koji ima slobodarski karakter i koji je samo deo ireg drutvenog
pokreta koji je usmeren na prevazilaenje kapitalistikog sveta i na izgradnju
humanog drutva.
Na temelju takve orijentacije uspostavljena je "fizika kultura" u
kolama koja je liena svesnog pristupa mladih "svojoj" telesnoj aktivnosti.
Nema ak ni elementarnog objanjenja o prirodi tela i smislu telesnog
vaspitanja (obrazovanja) na "isto" zdravstvenoj ravni ("telesna higijena"),
pogotovu ne o prirodi pokreta i njegovom istorijskom razvoju, o sportskoj i
istinski igrakoj aktivnosti. Profesori telesnog vaspitanja ne razvijaju kod
uenika kritiki, nego idolopokloniki odnos prema sportu. "Fizika kultura"
nije jedan od oblika razvoja stvaralakih moi mladih, njihovog duhovnog
obogaivanja (estetika pokreta), kao i razvoja meuljudskih odnosa - znai
kulturno uzdizanje, ve nasilje nad telom, unitavanje duha i mate, kao i
stvaranje agresivno-egoistikog karaktera. Sve je podreeno pobedi i
apsolutizovanom principu uinka. Uspostavljen je proces vaspitanja - bez
obrazovanja.
to se tie izraza "fizika kultura", treba rei da antiki physis
oznaava prirodu, dok se u mnogim jezicima taj izraz odomaio kao oznaka
za ljudsko telo. U osnovi ovakvog oznaavanja nalazi se dualizam
materijalnog (prirodnog) i duhovnog sveta. Telo nije integralni deo oveka,
ve je deo prirode koju duh stavlja pod svoju kontrolu. Sposobnost "dranja
tela pod kontrolom", to znai sposobnost uspenog podreivanja tela
(pokreta) vladajuem modelu "kulturnog ponaanja", postaje osnovni nain
razlikovanja "kulturnog" od "nekulturnog" oveka. Hrianstvo je do kraja
radikalizovalo dualistiki princip svodei telo na "tamnicu due". Delei
fanatizam jezuita, Kuberten brani srednjovekovni obiaj muenja sopstvenog
tela sa obrazloenjem da se tu radi o "potrebi due da mui telo da bi ono
postalo pokornije". On navodi primer "svetog" Kolombana, koji "u pono silazi
na zaleeno jezero" i "iba se koprivama" - "da bi ouvao u sebi divnu
energiju iz koje je njegovo delo proisteklo i pruilo mu ohrabrujuu
pretstavu" - kao uzor za pedagogiju XX veka. (12) Oigledno je da nije telo to

185

koje stvara podaniki (mazohistiki) karakter, kako to tvrdi Kuberten

nastojei da prikrije manipulaciju ovekom, ve je fanatizovanje (ubijanje
kritike svesti) oveka koje podrazumeva obraun s njegovim osnovnim
ljudskim (prirodnim) potrebama uz njegovo uee - osnovni nain na koji
poredak stvara pokornog i upotrebljivog graanina. Praktino, ne radi se o
udvajanju ljudskog duha i tela, ve o eliminisanju kako ljudskog duha tako i
tela kao integralnog dela oveka. "Telesna kultura" (sport) svodi se na telesni
dril pomou koga se izgrauje "vrsti karakter" unitavanjem ljudske linosti
(emocija, Erosa, intelekta, matovitosti, kreativnosti). U najekstremnijoj
varijanti, ovek postaje dresirana zver koja je spremna da epa rtvu. Jo
jedna dodirna taka izmeu Kubertenove i nacistike pedagogije.
Osnovna karakteristika graanske pedagogije je instrumentalizacija
tela, odnosno, stvaranje od tela sredstva za zadovoljavanja privatnih interesa
i kratkoronih i stratekih ciljeva vladajueg poretka. Telesni pokret (stav)
nije izvorni ljudski, nego nametnuti pokret u kome je otelotvoren vladajui
duh vremena. Dinamika telesnog pokreta uslovljena je tzv. "tempom ivota"
koji diktira sve bri obrt kapitala. Sportisti, kao otelotvorenje najviih
vrednosti postojeeg sveta u spektakularnom obliku, pretstavljaju jedno od
najvanijih sredstava za nametanje telesnog obrasca koji e postati vrednosni
izazov i model koji e mladi imitirati. Dehumanizovanom i
denaturalizovanom svetu, koji se temelji na kapitalistikoj destrukciji,
odgovara dehumanizovano i denaturalizovano telo i destruktivni pokret. Za
razliku od vojnog drila putem kojeg se vri militarizacija pokreta (i na taj
nain duha), na sportskim borilitima dolazi do sve vee mehanizacije
pokreta emu odgovara mazohistiko-samoubilaki duh. Sport postaje nain
izvoenja oveka iz ivog sveta i njegovo prevoenje u svet maina. "Savreni
ritam pokreta", kao najvii funkcionalni i estetski izazov, koji se nekada
pronalazio u ivotinjskom svetu, sada se pronalazi u svetu robota. Najvii
izazov za "snagu" postaje
mehanizovana
(dehumanizovana
i
denaturalizovana) destruktivna mo. Pokazalo se da je Hitlerov "natovek"
(ovek-zver), koji je bio otelotvorenje genocidnog karaktera nacistikog
poretka, bio samo prelazni oblik ka stvaranju "Ramboa" (ubica-idiot),
odnosno, "terminatora" (ovekoliki robot-destruktor) koji je otelotvorenje
ekocidnog duha dananjeg kapitalizma. Destruktivni izgled i ponaanje
mladih samo je oajniki nain da se "uklope" u svet iz kojeg su kao ljudi
prognani - dodvoravanjem duhu destrukcije koji vlada svetom. Razlika
izmeu njih i njihovih roditelja je u tome, to oni to ine otvoreno, predano,
naivno - "bez foliranja". Oni se trude da to vie lie na duh unitenja i smrti u
ijem stvaranju, bilo kao kapitalisti ili kao njihovi najamnici, uestvuju i
njihovi roditelji. Biti u "milosti" duha unitenja ili biti njegovo otelotvorenje,
posedovanjem ubilake moi, ini dve strane iste pojave.

186

Uporedo sa sve bespotedijom komercijalizacijom sporta, javljaju se

pokuaji da se razviju novi oblici telesnog aktivizma u slobodnom vremenu
koji se ne zasnivaju na principima kompeticije i uinka. I ovde postoje
razliite orijentacije: telesni aktivizam kao oblik ouvanja i sticanja
drutvenog statusa; kao bekstvo iz ivota i iivljavanje neslobode, ali i telesni
aktivizam koji ima slobodarski karakter i koji je samo deo ireg drutvenog
pokreta koji je usmeren na prevazilaenje kapitalistikog i na izgradnju
humanog drutva.
to se tie "novih tendencija" u razvoju sporta, u okvirima
kapitalistikog drutva, karakteristina su razmatranja Rolanda Beslera i
Ditriha Kurca. Besler konstatuje da je "privlanost sporta kao uinka i
takmienja u aktivnom sportu u najmanju ruku je opala". U poleini ove "nove
kulture kretanja" nalazi se "motiv za zatitom zdravlja, za razonodom,
zadovoljstvom i za uobliavanjem slobodnog vremena". Uspostavljeni
"procvat komercijalne ponude sporta odvija se zajedno sa promenom motiva i
vrednosnih orijentira kod onih koji se bave sportom". Sport slobodnog
vremena, komercijalne i alternativne ponude - novi sportski pokret - dovodi u
pitanje tradicionalne strukture sporta, posebno klupski sport. Sa
pobednikim pohodom 'studija za poboljanje telesnih sposobnosti' klubovi
su izgubili nekadanji monopolistiki poloaj. Mnoge potrebe, koje klubovi ni
izdaleka ne mogu da zadovolje, zadovoljie oni koji iz komercijalnih razloga
nude sport. elja za zdravljem, razonodom i zadovoljstvom kroz kretanje, u
meuvremenu osloboena od pravog tradicionalnog sporta, moe da se
ostvari." (13)
Pre svega, ne-takmiarski "sport", kao i "sport" koji nije usmeren ka
uinku postojao je i razvijao se pre i uporedo sa nastankom modernog sporta.
Filantropski i Janov "gimnastiki pokret" (Turnbewegung) u Nemakoj;
Lingov sistem telesnih vebi u vedskoj; "sokolski pokret" u slovenskim
zemljama, Recreation Programme u SAD-u; telesna pedagogija Pjotra
Lesgafta u carskoj Rusiji i masovna telesna kultura u SSSR-u nakon
Oktobarske revolucije; pokret "Kraft durch Freude" u nacistikoj Nemakoj;
razni oblici hoby-manije kao to su lov, ribolov, "zimski sportovi" itd. - sve su
to oblici telesnog aktivizma koji se javljaju u modernom dobu i koji slue
"sticanju zdravlja", "zadovoljstva", "razonodi"... Njihov pravi smisao mogue
je shvatiti samo u kontekstu vremena u kome su nastali, odnosno, u kontekstu
duhovnog i politikog pokreta kome su pripadali. "Novi kvalitet" - "nove
kulture kretanja" je u tome, to je ona nastala u "potroakom drutvu",
odnosno, to je njena priroda, kao i motivi za bavljenje njome, uslovljena
prirodom savremenog kapitalizma. U "novoj kulturi kretanja" ovek nastoji
da pronae kompenzaciju za nedostatak zadovoljstva u svakodnevnom ivotu
i to na nain koji je diktiran "potroakim drutvom" i industrijom koja
proizvodi "telesnu kulturu" u slobodnom (neradnom) vremenu. Umesto

187

kritikog sueljavanja s apsolutizovanim principima uinka i takmienja (koje

se svodi na borbu za dominaciju), "nova kultura kretanja" svodi se na
stvaranje, uporedo sa sportom, kompenzacionog telesnog aktivizma koji
odlikuje konformizam i hedonizam i koja postaje jedan od oblika
konzumerskog aktivizma. "Novo" se, zapravo, pojavljuje kao jedan od oblika
graanske "telesne kulture" - kao nova grana na starom drvetu. Uostalom, i
sam Besler konstatuje da se ne radi o novim vrednosnim orijentirima, ve o
"zdravom egoizmu" dananjeg (malo)graanina. Koliko je stvarno re o
"novim tendencijama u sportu" govori i priroda "Fitnesstudia", tih bastiona
"nove telesne kulture". U njima se vri "poboljavanje telesnog izgleda"
neretko putem (sado)mazohistikih seansi koje su mnogo blie
srednjovekovnoj torturi nego istinskoj telesnoj kulturi, sa ciljem da se
dostigne zadati model "savremene ene" i "pravog mukarca" - i na taj nain
obezbedi "drutveni presti".
I profesor Ditrih Kurc insistira na kurativnoj i kompenzacionoj ulozi
"novog sporta". Govorei o sve veem broju domainstava u Nemakoj koja
imaju samo jednog lana (sredinom osamdesetih 40-50% domainstava u
Hamburgu i Berlinu) i povezujui to sa dramatinim padom nataliteta
(sredinom osamdesetih broj desetogodinjaka prepolovio se u poreenju sa
njihovim brojem iz sredine sedamdesetih), Kurc u sportu vidi sredstvo koje
treba da doprinese poboljanju prirataja stanovnitva. Sport postaje
"nadoknada" za ogranienja koja telu namee "svet automobila"; "nadoknada"
za nedostatak "zadovoljavajueg zajednitva u svetu u kome se ljudi
pojavljuju kao masa i kao usamljeni pojedinci"; "nadoknada" za "manjak
uinka, koji moemo sami sebi da pripiemo, u svetu pokretne trake i
kancelarijskog rada"... Sport kao "nadoknada" treba da bude prisutan i u
"drugim vanim oblastima naeg ivota", to istovremeno znai da "drugi
obrasci sporta" treba da dobiju na znaaju. Jer, ono to ljudima treba je
"uzbuenje, dra neizvesnog ishoda", kao i "dramatinost i avantura". To "sve
ree pronalazimo u svakodnevnom ivotu", a ponuda "potroakog drutva
(od flipera do lotoa i TV-krimi serija i filmova) ima veliki nedostatak:
pasivizuje nas i otuda za sobom esto ostavlja bljutav ukus u ustima. Sa
sportom je drugaije", konstatuje Kurc navodei Norberta Eliasa koji smatra
da je "traganje za uzbuenjem u dosadnom svetu" - "jedan od velikih izazova
sporta". Slinog je miljenja i psihijatar Viktor Frankl koji konstatuje da
"nedostatak uzbuenja dovodi ljude na njegov kau - a bilo bi bolje da odu na
planinu". Kada su izreene (1969 i 1972), ove misli bile su "skoro
nezapaene", ali danas, "sve vei broj ljudi ivi polazei od njih". Za te ljude,
zakljuuje Kurc, "sport je postao psiho-higijenska nuda". (14)
Kurc se kree utabanim stazama graanske teorije: sport se pojavljuje
kao suprotnost svakodnevnom ivotu u kome vie nema mesta za linu
inicijativu. ivotna uzbuenja, avantura, sve ono to treba da prui oveku

188

mogunost za ljudsku samopotvrdu treba pronai u prostoru koji se nalazi s

onu stranu drutvene zbilje. Kurc polazi od predranog i frustriranog
malograanina koji je, kao linost, izgubljen u svetu u kome je sve podreeno
"dosadnom" konformizmu i kome treba kompenzacija za obezlieni ivot.
Otuda Kurc "previa" mogunost da ovek moe da pronae "uzbuenje" i
"dramatiku" u politikoj borbi protiv poretka koji uzrokuje dosadu i
besmisao, kao i injenicu da najvei broj ljudi, koji su svedeni na bezimene
najamnike kapitala, pronalazi "uzbuenje u sve surovijoj borbi za opstanak.
Imajui u vidu navedena razmatranja, namee se pitanje ta je sa
onom, doskora neprikosnovenom teorijom, da je ovek "po svojoj prirodi
takmiar" i da je sport sredstvo za civilizovanje "borilakih instinkata
oveka"? ta je sa tezom, koja isto tako pretstavlja kamen-temeljac graanske
teorije sporta, da je ovek "po svojoj prirodi predodreen da tei veem
rezultatu (rekordu)"? Graanska teorija ostala je dosledna samo u jednom:
"ljudska priroda" je odreena prirodom i potrebama kapitalistikog poretka.
Od radno-asketskog oveka, iz vremena prvobitne akumulacije kapitala,
preko "oveka-takmiara" i "rekordera", dolo se do hedonistikokonzumerskog oveka. Od tela kao orua za rad i borbu za dominaciju, stiglo
se do tela kao potroakog mehanizma. "Nova kultura kretanja" postaje
"novi" oblik integracije oveka u "novo" kapitalistiko drutvo u kojem vlada
"potroaki" duh. "Telesne potrebe", kao i naini i sredstva za njihovo
"zadovoljavanje", diktirane su od strane sve razvijenije industrije koja
proizvodi "novu telesnu kulturu". Ono to ona ponudi tritu postaje, putem
reklamne kampanje, "ljudska potreba". Vrednosni izazovi koji usmeravaju
ovu vrstu konzumerskog aktivizma zadati su "modnim trendovima" i svode se
na najprimitivnije oblike narcizma pri emu ovek ne oboava svoje telo, ve
model koji mu se namee kao estetski uzor. On ne nastoji da dosegne do
(istinskog) zadovoljstva ostvarivanjem svojih autentinih ljudskih potreba,
ve podraavanjem nametnutog "modela" koji je proizvod konzum-industrije.
ovek postaje surogat podmetnutog surogata "oveka".
"Nova kultura kretanja" postaje sredstvo kapitala za uveavanje trita
komercijalizacijom slobodnog telesnog aktivizma oveka, to se samo uklapa
u nastojanje dananjeg kapitalizma da od svakog oblika ljudskog aktivizma,
kao i od svakog mesta na planeti, stvori izvor zarade. U njoj ne dominira
slobodarsko-stvaralaki, ve konzumersko-zabavljaki pokret. Ona nije oblik
zadobijanja i stvaranja slobode, ve komercijalizovani oblik iivljavanja
neslobode. Sa njom se ne razvija slobodarsko-stvaralaka, ve malograanska
(konzumersko-konformistika) svest.
to se tie ene, njena "ravnopravnost" u "novom sportu" rezultat je
nastojanja kapitala da uvea profit ukljuivanjem to veeg dela populacije u
konzumerski aktivizam. Ne radi se o "novom obliku emancipacije", ve o
novom obliku eksploatacije i poniavanja ene. Nije dovoljno to je

189

odgovornost za bioloku reprodukciju drutva, odgajanje dece i "briga za

porodicu" baena na njena plea; nije dovoljno to je postala najamna radna
snaga, koja u "slobodnom svetu" za isti rad dobija i upola manju platu nego
mukarac; nije dovoljno to je postala roba u sve razvijenijoj i perverznijoj
"industriji seksa" i objekt seksualnog iivljavanja; to je izloena sve
monstruoznijoj manipulaciji da bi se sa njenim telom postigli novi "vrhunski
rezultati" i dokazalo da je kapitalizam u stanju da "ide dalje"... - ve treba da
postane i "dogerka", "bilderka", reklamni pano kapitalistikih firmi u obliku
"manekenke" i sve ono drugo to od nje zahteva kapital, suoavajui je s uvek
"novim" modelom "uspene ene" - koja postaje kriterijum za odreivanje
njene "vrednosti" i "potsticaj" za (manijakalni) konzumerski aktivizam.
Ono to je novo nije Beslerova ili Kurcova teorija, nego vreme u kojem
se one pojavljuju, to im daje bitno drugaiju dimenziju. One, naime, upuuju
oveka na bekstvo iz sveta u vremenu u kome dolazi do sve dramatinijeg
unitavanja kako prirodnih osnova ljudske egzistencije, tako i meuljudskih
odnosa. Sam Kurc navodi alarmantne podatke o padu nataliteta u Nemakoj i
umesto da se suoi sa uzrocima koji dovode do toga, on preporuuje "novu
kulturu kretanja" kao terapiju, uprkos tome to je svestan da se ne radi o
istinskom meuljudskom druenju, nego o pseudo-drutvenosti. Gledano sa
aspekta problema sa kojima se sueljava dananji svet, njegovo nastojanje da
odvue kritiko-menjalaku misao na stranputicu nije samo anti-slobodarsko,
nego i anti-egzistencijalno. I na ovom primeru moe se videti kako
kapitalizam od graanske teorije stvara sauesnika u unitavanju sveta.
Ovde treba dodati i to, da istinski nova kultura pokreta ne moe da se
temelji na odbacivanju agona i nastojanja da se prevazie dostignuto (stvori
novum). Radi se o ukidanju (destruktivnog) agona koji se svodi na borbu
izmeu ljudi koja je usmerena na ouvanje i razvoj kapitalistikog poretka, i o
uspostavljanju (slobodarskog) agona koji postaje borba protiv uspostavljenog
poretka destrukcije i za razvoj univerzalnih stvaralakih moi oveka. U vezi s
tim i napomena an-Mari Broma da "novom drutvu odgovara novo telo".
Pozivajui se na stav Andre Bretona da revolucionarna misao ne treba da
bude usmerena samo na drutvenu oblast ve i na oblast "telesnog,
fiziolokog, anatomskog, funkcionalnog, cirkulatornog, respiratornog,
dinamikog i elektrinog", Brom konstatuje da cilj klasne brobe nije samo
ukidanje vladavine buroaske klase i njene drave, ve i "stvaranje novog
emancipovanog tela koje je osloboeno od svakog otuenja." (15)
Sa ubrzanim razvojem "potroakog drutva" i sve veim ulaganjima u
industriju zabave i rekreaciju, ovek postaje "potroa" sporta bilo kao aktivni
uesnik ("masovni sport"), ili kao publika u sportskom show-business-u.
Koliko god se trudio da se u sportu pojavi kao slobodan ovek, njegova
prisutnost u sportu u sve veoj meri je posredovana institucijama i
mehanizmima kapitalistike reprodukcije. Najbanalniji primer je sportska

190

oprema. Teko da ovek moe da kupi opremu koja ne nosi, u reklamnom

obliku, oznaku firme. Hteo to ili ne, on je uvuen u business ne samo kao
kupac, ve i kao (neplaeni) reklamni pano. Oni koji su bili najglasniji u
obraunu s "komunistikom propagandom" utke prelaze preko injenice da
kapitalizam pokuava da celokupni ivotni prostor, kao i samog oveka,
pretvori u svoj reklamni pano. Svaki izlog, zgrada, bandera, gradski prevoz,
ograde i trotoari, kiosci i telefonske govornice - sve dokle pogled dosee
igosano je reklamnim peatom kapitalistikog primitivizma. Kada se tome
dodaju hiljade reklamnih poruka koje kapitalizam putem radija, televizije,
interneta, novina, propagandnih poiljki i poruka svakodnevno prospe, kao
prljavu vodu, na glave "svojih graana", postaje jasnije zbog ega ovek u
"slobodnom svetu" ima sve manje slobode i pameti.
"Masovni sport" je oblik masovnog beanja iz drutva, nain
iivljavanja novih (potroakih) mogunosti (kod malograana potvrda
"statusa") koje pruaju oveku priliku da pobegne u prirodu i da "upranjava
sport". Mehanizam "Radi - iivljavaj se!", pet dana budi radna ivotinja da bi
dva dana mogao da se iivljava u "slobodi" (ukoliko moe da plati),
pojavljuje se kao i u gledalakom sportu, samo u drugom obliku. "Srea" se
trai van drutva. Povratak u svakodnevnicu ovek doivljava kao kaznu. On,
zapravo, kupuje iluziju "slobode" da bi smogao snage da podnese ivot u
kojem je lien mogunosti da bude ovek. I ovde se radi o pronalaenju
"ostrva spasa" - o beanju u "onostranost" to dalje od ivotne realnosti.
Masovni sport daleko uspenije sterilie kritiko-menjalaku svest oveka
nego to je to sluaj sa gledalakim sportom. Dok je u gledalakom sportu
ovek pasivni sudeonik u pretstavi (sveden na urlajuu masu), u masovnom
sportu on je nosilac sportske aktivnosti. U pitanju je konkretni izazov (borba
sa prirodom, ovladavanje prostorom, savladavanje umora, ovladavanje
sopstvenim telom itd.) ije savladavanje ovek doivljava kao potvrdu
sopstvenih vrednosti. Razne vrste slobodnog telesnog aktivizma postaju
nain prividnog reprodukovanja stvaralakih sposobnosti oveka. I upravo je
to onaj izazov koji, kako su mu sve manje mogunosti da u svakodnevnom
ivotu realizuje svoje istinske ljudske moi, sve vie privlai oveka. Prirodni
ambijent postaje mesto na kojem e ovek aktivno sudelujui iivljavati svoju
nemo da u svakodnevnom ivotu realizuje svoju ljudskost. Pored toga, u
prirodi (tanije, u onom to je od prirode jo ostalo) iluzija slobode se
doivljava daleko upeatljivije nego na stadionima gde je ovek okruen
ianom ogradom, "uvarima reda" na konjima, policijskim psima... Od ne
manjeg znaaja je i to, da je "zadobijanje slobode" - "osvajanjem prirode"
jedan od najvanijih motiva na kojima kapitalistika propagandna mainerija
gradi mitove o svojim "herojima". Simbol "slobodnog oveka" postaje odvani
samotnjak koji se "hrabro" probija kroz bespue. "Sticanje slobode" meri se
kilometrima preenog prostora i preprekama koje su savladane, istovremeno

191

dok je u drutvu ovek sveden na radno-potroako orue kapitala i

birokratije. oveije moi-biti usmerava se na van-drutveni prostor, na
savladavanje podmetnutih "prepreka" da bi na osnovu doivljaja "slobode" u
sportu i nametnute slike "slobodnog oveka" stekao iluziju o posedovanju
"slobode" i "vrednosti" - u drutvu. Kao da ugroavanje ljudske slobode potie
od prirode, a ne od destruktivnih procesa kapitalistike reprodukcije i
birokratske samovolje. Oigledno, radi se o jo jednom obliku
kompenzacionog aktivizma koji omoguava oveku beanje od odgovornosti
za razvoj i opstanak oveanstva, kao i od rizika koji u sebi nosi borba protiv
kapitalistike tiranije. Potencijalna slobodarsko-stvaralaka energija oveka
usmerena je na pseudo-aktivnost sa kojom se ne moe uticati na promenu
drutvenih odnosa i poloaja oveka u drutvu.
Kada je re o motivima koji usmeravaju oveka na telesnu aktivnost,
treba rei da je strah od bolesti i starosti jedan od najvanijih motiva. Jer,
bolestan i nemoan ovek, koji nema vie snage da se bori za "mesto pod
suncem", bie odbaen, pregaen, prezren... "Poslodavci", "poslovni partneri",
"prijatelji", ak i rodbina - diu ruke od oveka kome je potrebna pomo.
Zdravlje postaje osnovni egzistencijalni imperativ. Ne potreba za
stvaralakom realizacijom, za istinskim "druenjem" sa prirodom i drugim
ljudima, ve strah da se ne ispadne iz sve dramatinije "ivotne utakmice",
ija pravila diktira sve bespotedniji kapital, i zavri u blatnjavom jarku pored
puta, pretstavlja onu snagu koja uvek iznova pokree oveka. "Slobodni"
telesni aktivizam treba da otkloni nedostatke organizma koji ga spreavaju da
ide napred "punom brzinom", da ga "naorua" novom snagom i omogui mu
da "nabaci" takav "izgled" koji e mu biti ulaznica za "poslovni svet". Odnos
kapitalizma prema oveku diktira odnos oveka prema svome telu. Ono nije
integralni deo oveka, ve orue koje treba to bolje iskoristiti. Ne tei se
zdravim meuljudskim odnosima i u tom kontekstu zdravom oveku, nego
"zdravom" (dehumanizovanom) telu koje postaje osnovni "kapital" u borbi za
egzistenciju. To se najoiglednije ispoljava kod "vrhunskih sportista", koji i
bukvalno prodaju svoje telo, kao i kod prostitutki, manekenki, kaskadera i
slinih profesija koji iznajmljuju svoje telo na odreeno vreme.
Razvoj konzumerskog aktivizma uslovljen je sve brim obrtom
kapitala koji nastoji da nametne oveku ne samo to raznovrsnije oblike
konzumerskog aktivizma, ve i da diktira takav intenzitet potronje koji
dovodi do hipertrofije ljudskih "potreba". Tipian primer je ishrana. Patoloka
gojaznost je neposredna posledica razvoja "potroakog drutva". Ljudsko
telo postaje orue za unitavanje robe i kanta za ubre u kojoj e nestati sve
otrovniji surogati kapitalizma. Dijete, centri za masau i "skidanje kilograma",
preparati, operacije... - itava industrija je izrasla na dranju iji intenzitet je
diktiran "potroakim standardom" i ivotom u kojem prodiranje hrane
postaje kompenzacija za uskraenu ljudskost. dranje (unitavanje robe) i

192

beznadeno nastojanje da se saniraju njegove posledice pretstavljaju dve

strane od kapitala nametnutog konzumerskog aktivizma. I na ovom primeru
moe se videti kako kapitalizam od posledica unitavanja oveka stvara
izvore prihoda. I na kraju pitanje, ta se bitno promenilo nabolje to
nekolicina robotizovanih sportista moe da pretri sto metara za manje od
deset sekundi dok su, istovremeno, milioni ljudi do te mere osakaeni
"potroakim standardom", da jedva mogu da se kreu?
Slobodni telesni aktivizam spada u domen kulture. Nema kultivisanog
tela bez kulturnog oveka - nema slobodnog pokreta bez slobodnog oveka.
To znai da njegov cilj ne moe da bude militarizacija, komercijalizacija i
mehanizacija ljudskog tela, ve produhovljenje tela i pokreta. Smisao telesne
kulture nije da nasilnikim vebama ograniava i sakati nagonske impulse
oveka, niti da stvara ventile za njihovo iivljavanje u obliku agresivnog i
destruktivnog ponaanja, ve da potujui osobenosti linosti oveka
pomogne da one dobiju svoj oplemenjujui izraz. Ne radi se, prema tome, o
izgradnji modela pokreta (tela) koji treba nametnuti oveku, ve o potsticanju
na stvaranje pokreta. A to je pravi zadatak volje. Za konzervativne graanske
teoretiare postoji "borilaka volja", "volja da se postigne rekord", "da se
pobedi sopstveno telo"... Nema slobodarsko-stvaralake volje. A nje nema
zato to njihov cilj nije stvaranje slobodne i bogate individue, ve "kroenje"
ljudske linosti putem koje treba dobiti lojalnog i upotrebljivog graanina.
Antiki model telesne kulture, Arnold, Huizinga, Kuberten, Dim, Brendid,
ideolozi "realnog socijalizma", vladajua pedagoka misao na Zapadu - svi oni
polaze od modela "uzornog graanina". Ruso, a zatim filantropi, samo su, u
vremenu u kojem je trebalo probiti duhovne barijere faudalnog drutva i
zakoraiti u novi svet, nagovestili taj izvorni ivotni naboj u oveku koji je
trebalo potovati i razvijati, a ne sputavati. Bogatstvo telesnih izraza treba da
bude realizacija prirodnih potreba i duhovnog bogatstva oveka. "Harmonija
tela i duha" u istinskom smislu znai da je duh oveka u telesnom izrazu
naao svoj puni izraz. U slobodnom pokretu dolazi do "susreta" izmeu
kulture i prirode iji je neposredni rezultat oplemenjeni ovek. Takve
nagovetaje nalazimo ve u Kloptokovoj odi klizanju.
Istinska telesna kultura podrazumeva istinski ljudski (prirodni)
prostor. U surogat prostoru inspiracija moe biti samo surogat pokret.
Istinska prirodnost, a to znai istinski pokret, mogu je samo u prirodi.
Okruen pokretima prirode ovek sopstveni pokret doivljava kao istinski
ljudski pokret. Prostor "ulazi" u oveka kretanjem. ula nesvesno reaguju na
njihanje grana, treperanje lia, na bogatstvo zvukova, mirisa, boja...
Bogatstvo unutranjih prirodnih impulsa mogue je uobliiti i dosei jedino u
prostoru u kojem ivot buja u nebrojenim i neverovatnim oblicima. Kada se
nae na cvetnom proplanku ili na izvorskom vrelu ovek uhvati sebe da je
zadivljen. Spontanu, istinsku ljudsku reakciju - zadivljenost, razum prihvata

193

sa iznenaenjem i nelagodnou. Religiozne dogme i (malo)graanski

moralizam samo su sredstvo za obraun s ovekom. Probijanje tog svoda, koji
spreava da sunevi zraci prodru u oveka, vodi ka realizovanju potisnutih
ljudskih sadraja.
Radi se o istorijskom prostoru jer on mora biti stvoren. Nije, dakle,
dovoljno postojanje prirodnog prostora. Priroda u pravom smislu postoji
samo za oveka i to kao mogunost. To je prostor u kojem moe da doivi
punou svog prirodnog, to znai ljudskog postojanja. ovek ne nestaje u
bogatstvu prirodnih oblika i pokreta, kao to je to sluaj sa ivotinjom, ve
postaje ovekom (individuom) u punom smislu. On se odnosi prema prirodi
tako to je doivljava i to postaje stvaralako-pokretaka inspiracija koja vodi
daljem obogaivanju njegove linosti. Potrebu oveka za slobodnim telesnim
aktivizmom treba shvatiti i kao potrebu da se oslobodi ambijenta u kojem je
sputan kao ovek. U tom smislu, ovek doivljava "povratak prirodi" kao
bivstvovanje u prostoru koji nije zadat niti uokviren vetakim granicama, ve
u kojem moe sopstvenom (samoinicijativnom) telesnom aktivnou da uvek
iznova otvara nove vidike. Fiziki postor za oveka je istovremeno i duhovni
prostor; telesno kretanje istovremeno je i duhovno kretanje. Dosezanje
pogledom do vrhova koji se nasluuju u izmaglici simbolino je "spajanje" sa
svetom koji postoji "iza" i koji postaje zamiljeni prostor eljene, u
postojeem svetu neostvarljive, ljudskosti. Istovremeno, gutljaj svee
planinske vode potsea oveka da svakodnevno pije barutinu i razvija u
njemu udnju ("princip udnje" kao korak blie oveku od Blohovog "principa
nade") za ivotom u kojem e biti u jedinstvu sa prirodom i na taj nain sa
svojim prirodnim biem.
Osnovna pretpostavka za to je ukidanje kapitalistikog poretka i
postajanje stvaralakog rada osnovnim oblikom rada. Njime ovek ne
obezbeuje samo svoju egzistenciju, ve proizvodi sebe kao univerzalnostvaralako bie zajednice, to znai da se njime "proizvodi" ljudsko. Na
osnovu stvaralakog rada (koji moe da bude samo rezultat slobodarske
borbe oveka, a ne puki sled razvoja tehnolokih procesa - koji je nuni, ali ne
i dovoljni uslov da bi intelektualni postao stvaralaki rad) mogue je konano
ukidanje podele rada, karakteristine za prethodne epohe, kao i "privatne" i
"javne" sfere, odnosno, od oveka otuene i institucionalizovane politike
moi. Uspostavljanjem vladavine stvaralakog rada nestaje potreba za
udvajanjem sveta na "svet brige" (rada, trpljenja, nesree) i na "svet sree"
(iluzorna "igra"). Rad postaje ne samo "prva ivotna potreba" (Marks), nego
prva ljudska potreba, a igra prestaje biti kompenzaciona aktivnost (kao to je
to, na primer, Markuzeov "trijumf oveka nad predmetnou" u vidu
"izbacivanja lopte") i postaje najvii oblik spontane stvaralake
samorealizacije oveka i meuljudskog zbliavanja, odnosno, "proizvoenje"
humanuma u "istom" obliku.

194

Nema "slobodne igre" bez slobodnog oveka, kao to nema "vrhunske

igre" ukoliko se ona postie "vrhunskim" tlaenjem i unitavanjem oveka.
"Slobodna igra" neslobodnog oveka moe da bude samo iivljavanje
neslobode, "zveckanje lancima", bekstvo u slobodu"... Pored toga, sama
logika igre, pravila koja je ureuju, samo su otelotvorenje duha vladajuih
odnosa, znai privid slobode (igre). Ono to se na prvi pogled pojavljuje kao
bespotedna kritika vladajueg poretka, zapravo je privid kritike kada se
shvati da je ona usmerena na zatitu postojeeg sveta i da je ponuena "igra"
samo kondenzovani izraz duha koji vlada u njemu i u tom smislu datost.
"Oaza sree" (Fink) nije proizvod stvaralake prakse oveka, nego prostor na
kojem se ovek, beei iz sveta nesree i tragajui za slobodom, susree sa
temeljnim vrednostima kapitalistikog drutva uoblienih u "igri". To je
mesto na kojem tvorci "industrije zabave" presreu napaenog oveka, koji
tei da dosegne do svoje ljudskosti, da bi ga nanovo strpali u kavez sa
pozlaenim reetkama; ogledalo u kome se uveli cvetovi "slobodnog sveta"
pojavljuju u obliku raskonih pupoljaka... Uverljivost slike o igri (sportu) kao
"oazi sree" dobija se u odnosu prema uspostavljenom svetu "brige", tanije,
nesree i neslobode. Poziv na stvaranje "oaze sree" zapravo je poziv na
uvrivanje bedema sveta nesree. Bespogovorno prihvatanje neslobode i
nesree u svakodnevnom ivotu pretstavlja za oveka osnovni uslov da bi
mogao da bude "slobodan" i "srean" u igri. "Oaza sree" je "nagrada"
potlaenom oveku za stoiko trpljenje nesree kojoj je svakodnevno izloen.
Imajui u vidu osnovne tendencije razvoja sporta, moe se rei da su pokuaji
da se od sporta stvori "oaza sree" doiveli potpuni debakl. Pokazalo se da
destruktivni kapitalizam nema mnogo razumevanja za "humanistike"
projekte svojih ideologa.
"Slobodna igra" u kapitalizmu je privid slobode. Ono to je mogue u
postojeem svetu neslobode je slobodarska igra koja pretstavlja jedan od
oblika nastojanja da se otvore nove mogunosti za uobliavanje i razvoj
potisnutih igrakih potreba oveka. Ona je istinska tenja ka slobodnoj igri
(oveku) jedino ukoliko je sastavni deo borbe za prevazilaenje
kapitalistikog sveta. U protivnom, bez obzira na svoju intenciju, ona se svodi
na stvaranje, u okviru postojeeg sveta, prostora iluzorne "sree" na kojima e
ovek beznadeno pokuavati da pronae svoju izgubljenu ljudskost i pri
tome tonuti u sve dublje blato beznaa.

195

SLOBODARSKA KRITIKA SPORTA

Sport nema svoju istoriju. On nije zasebna ni nad-istorijska pojava.

Istorija sporta je istorija drutvenih odnosa iz kojih proistiu i koji
uslovljavaju aktivnosti koje e biti oznaene terminom sport. Istorijski
razvoj sporta nije se odvijao u linearnom kontinuitetu, ve su konkretni oblici
sporta nastajali i razvijali se u okviru konkretnog totaliteta odreene epohe,
to znai da je njihov meusobni odnos posredovan tim totalitetom. Sport je
u kapitalistikom drutvu dosegao svoj puni razvoj i postao posebna (ne i
zasebna) drutvena pojava. Tek se u njemu oslobodio lovakih, ratnikih,
religioznih, kulturnih i lokalnih primesa i postao isto otelotvorenje
osnovnih egzistencijalnih principa kapitalizma: principa kompeticije i
principa kvantitativno merljivog uinka. Kao kompleksna, u svojim
protivrejima do kraja razvijena pojava, sport kapitalistikog drutva je
polazite i putokaz koji omoguava da se u prethodnim istorijskim oblicima
uoe klice i nerazvijeni oblici sporta koji e se do kraja razviti u modernom
sportu. Polazei od njega, mogue je napraviti istorijsku (nasuprot
mitolokoj) analizu antikih olimpijskih igara, gladijatorskih borbi starog
Rima, srednjovekovnih vitekih turnira, kao i seoskih i drugih oblika
takmienja.
Jedna od polaznih teza slobodarske kritike sporta je da sport u
kapitalistikom drutvu ima onu ulogu koju je religija imala u srednjem veku.
Marksov odnos prema religiji jedno je od opte prihvaenih polazita
radikalnih kritiara sporta. Marks: Religijska bijeda je jednim dijelom izraz
zbiljske bijede, a jednim dijelom protest protiv zbiljske bijede. Religija je
uzdah potlaenih stvorenja, dua svijeta bez srca, kao to je duh svijeta bez
duha. Ona je opijum naroda. Prevladavanje religije kao iluzorne sree
naroda zahtjev je njegove zbiljske sree. Zahtjev da napusti iluzije o svome
stanju jeste zahtjev da napusti stanje u kome su iluzije potrebne. Kritika religije
je, dakle, u klici kritika doline suza iji je oreol religija. (1) (.....) Kritika religije
zavrava uenjem da je ovjek najvie bie za ovjeka, dakle, kategorikim
imperativom: da se srue svi odnosi u kojima je ovjek ponieno, ugnjeteno,
naputeno, prezreneo bie... (Pod. K.M.) (2)
Izuzetan metodoloki znaaj dobija i Marksova teza da se kritika neba
pretvara u kritiku zemlje (3) koja, zajedno sa prethodnim tezama, usmerava
kritiku misao na konkretne drutvene izvore nastanka religije, kao i na
nastajanja potrebe za religijom. Pravi smisao kritike religije nije u tome da se
ukine religija, ve da se iskorene drutveni odnosi koji je uzrokuju i
uslovljavaju. Analogno tome, slobodarska kritika sporta ne zavrava u
kapitalizmu, kao to je to sluaj sa graanskom kritikom sporta, ve postaje

196

kritika doline suza, to znai kapitalistikog drutva. Ovde treba

napomenuti i to, da je sport posebna vrsta opijuma koja ne dovodi oveka u
pasivno stanje, kao to je to sluaj sa religijom, ve ga goni na ubilaki i
destruktivni aktivizam.
Slobodarsku kritiku sporta razlikuje od graanske kritike i to, to u
svom pristupu sportu (kapitalizmu) polazi od Marksove dijalektike koja u
pozitivno razumevanje postojeeg stanja unosi ujedno i razumevanje njegove
negacije, njegove nune propasti; jer se ni prema emu ne odnosi sa
strahopotovanjem i jer je u svojoj sutini kritika i revolucionarna. (4)
Shodno tome, slobodarska kritika svoju verifikaciju ne trai u sferi graanske
nauke i filozofije, ve u svakodnevnoj borbi oveka za stvaranje novog
drutva. Ona prevazilazi pozitivistike discipline koje se bave
objanjavanjem sporta u nastojanju da mu pribave nauno i filozofsko
utemeljenje i obezbede venost vrednostima koje su otelotvorene u sportu.
Ona je obraun s pozitivistikim umom, logikom tehnokratske racionalnosti,
apsolutizovanim principom uinka koji ima kvantitativni karakter, socijalnodarvinistikom koncepcijom koja svodi oveka na zver a drutvo na opor,
kao i s tehnikom civilizacijom i robotizacijom oveka. Slobodarska kritika
ne tei da izgradi neku novu teoriju koja e biti alternativa graanskoj
teoriji, ve tei da se oivotvori prevazilaenjem kapitalistikog drutva, a to
znai da ukine dualizma teorije i prakse na kojem poiva graanska misao. U
tom kontekstu, smisao slobodarske kritike sporta nije u tome da se stvori
neki novi sport (poput socijalistikog, humanog ili slobodnog sporta),
ve da se ukine (prevazie) sport kao posebna, od oveka otuena
institucionalizovana sfera u okviru nastojanja da se srue sve barijere koje je
kapitalizam digao izmeu ljudi - da bi ovek mogao da se vrati iz otuenih
sfera, u kojima je sveden na glumca nametnutih uloga, i ostvari jedinstvo
svoje univerzalne stvaralake ljudskosti.
Slobodarska kritika sporta nastoji da reafirmie utopijsko koje je
graanska misao, u nastojanju da ga obezvredi, svela na utopistiko, to znai
na puku matariju. Ovaj zahtev je tim pre opravdan, jer je destrukcija postala
vladajua tendencija u razvoju kapitalizma. Tek u odnosu prema
katastrofalnim posledicama razvoja kapitalizma ideja budunosti, kao
otvaranje puta za realizaciju istinskih ljudskih potreba i sposobnosti koje su
se u krilu (Marks) kapitalistikog drutva razvile, dobija pravu vrednost. Ne
radi se, dakle, samo o slobodarskim, ve pre svega o egzistencijalnim
motivima. Osloboditi se okova kapitalistike tiranije istovremeno znai
spreiti unitenje prirode i oveanstva. Po prvi put u istoriji, upravo zbog
anti-egzistencijalne tendencije razvoja kapitalizma i dramatinog
nagomilavanja njegove destruktivne moi, sloboda oveka postala je osnovni
uslov obezbeenja opstanka oveanstva. Esencija je postala osnovni uslov
egzistencije.

197

Sledei nastojanje oveka da povrati slobodarsko dostojanstvo,

slobodarska kritika nastoji da afirmie agon kao borbu izmeu dobra i zla, to
znai slobodarski karakter progresa. Graanska teorija svela je agon na borbu
izmeu ljudi za pobedu i dominaciju, odnosno, na borbu oveka protiv
samoga sebe kao ljudskog i prirodnog bia da bi se postigli ne-ljudski i antiegzistencijalni ciljevi. Olimpijski (osvajako-tlaiteljski) agon uklonio je sa
javne scene prometejski (slobodarski) agon. U savremenom kapitalizmu
borba za afirmaciju prometejskog duha nije samo borba za slobodu, ve i
borba za opstanak.
Vladajua tendencija u razvoju savremene graanske misli upuuje
na dramatinost kapitalistike destrukcije: ona pada u sve dublje beznae
vukui za sobom emancipatorske impulse koje je graanska misao stvorila i
bez kojih nema pomaka napred. Stoga je jedan od osnovnih zadataka
slobodarske kritike da sauva emancipatorsko naslee graanskog drutva
(sloboda izbora, samoinicijativnost, produktivistiki aktivizam, lino
dostignue, individualna odgovornost...) i da ga razvije u nastojanju da ga
oivotvori. Superiornost slobodarske kritike sporta u odnosu prema
graanskoj teoriji je u tome, to je ona otvorena prema svakoj misli u
nastojanju da iz nje uzme ono to omoguava razvoj drutva i doprinosi
opstanku ivota na Zemlji. Otvorenost prema budunosti ini slobodarsku
kritiku otvorenom prema svemu to je u istoriji stvoreno. Istovremeno,
upravo zbog toga to je sport kondenzovani izraz onoga to se deava u
dubini drutvenog bia, razvijenost kritike sporta jedan je od pokazatelja
stepena razvijenosti drutva. Ovde treba rei i to, da postoji opasnost da
kapitalistika mainerija usisa kritiku misao i pretvori je u robu na tritu
demokratije. Postoji samo jedan nain da se to sprei: kritika misao treba
da postane sastavni deo politikog pokreta koji se bori protiv kapitalizma.
Jedan od praktinih rezultata slobodarske kritike sporta treba da
bude ukidanje sporta kao institucionalizovanog otelotvorenja osnovnih
principa na kojima poiva savremeni kapitalizam, i uspostavljanje takvih
oblika slobodarske telesne kulture u kojima e se realizovati univerzalna
stvaralaka linost oveka, kao i izvorna potreba oveka za ovekom u
neposrednom obliku. Moderni uinak nije nastao u umetnosti, nego u
ekonomiji. Njega treba staviti u kontekst humanog odnosa oveka prema
oveku, odnosno, humanog odnosa oveka prema samome sebi. Slobodarska
kritika polazi od toga da je ovek univerzalno stvaralako bie slobode i da je
potreba oveka za ovekom ono to ini istinsku bit ljudske zajednice. Stati na
put destruktivnoj kapitalistikoj pomami i doprineti stvaranju novih puteva
za razvoj oveanstva to su najvaniji izazovi koji stoje pred njom. U tom
smislu, oslobaanje tela iz paukove mree kapitala jedan je od najvanijih
zadataka slobodarske kritike sporta. Umesto razvoja institucionalizovanih i
komercijalizovanih veza, treba razvijati neposredne meuljudske odnose;

198

umesto neverovatnih rekorda (koji se postiu putem od oveka otuenih i

protiv oveka usmerenih mehanizama i grupacija moi), treba teiti razvoju
duhovnog bogatstva oveka; umesto konkurencije koja se zasniva na
dominaciji i eliminaciji, treba razvijati duh saradnje i solidarnosti; umesto
(mazohistikog) principa veeg napora (Kuberten), treba afirmisati princip
zadovoljstva u stvaralakom naporu... Najvii izazov treba da bude igra kao
erupcija nesputane ljudskosti - kao manifestacija ivotvorne snage oveka kao
slobodarskog, drutvenog i stvaralakog bia. U tom kontekstu, uinak se
premeta u sferu sopstvenog ljudskog doivljavanja i u drutvu se pojavljuje
kao srean ovek koji uspravno hoda (Bloh).
Tenja ka telesnoj perfekciji posredstvom nastojanja da se postigne
rekord vodi unitenju oveka. Rana specijalizacija, koja je nuna da bi se
postigli vrhunski rezultati, vodi ka sakaenju organizma, a ne ka razvoju
telesnih sposobnosti. Univerzalnost je mogua ukidanjem podele rada na
manuelni i intelektualni i postajanjem stvaralakog rada osnovnim oblikom
obezbeivanja egzistencije i drutvenog razvoja. Na toj osnovi mogue je
prevazii univerzalnost kao estetski izazov (koji je uvek bio privilegija
vladajue pljakake elite) i uspostaviti univerzalnost kao slobodarski
izazov. Radi se o univerzalnosti koja ne tei savrenom obliku (zatvorenom
svetu), ve koja tei otvorenosti i novumu kao razvoju humanuma, a to znai
neogranienom razvoju univerzalnih stvaralakih moi oveka i meuljudskih
odnosa.
Jedna od glavnih zamerki slobodarskoj kritici sporta je da ona
nepravedno poistoveuje profesionalni i vrhunski sport sa amaterskim
sportom i normalnim oblicima sportske aktivnosti koje imaju pozitivnu
drutvenu ulogu. Pre svega, osnovna tendencija u razvoju sporta je sveopta
komercijalizacija. ak i deca najnieg uzrasta postaju trei reklamni panoi
kapitalistikih firmi, to znai sredstvo za pravljenje profita to neminovno
dovodi do degeneracije sporta na svim nivoima takmienja. Zatim, po svojoj
organizacionoj strukturi i po vrednosnom utemeljenju itav sport (ukljuujui
kolski sport i telesnu kulturu) ini osnovu za reprodukovanje i razvoj
vrhunskog sporta. Rekordi koji su u njemu postignuti pretstavljaju najvii
kriterijum za odreivanje normi po kojima se vrednuje uspenost rada u
sportu do najniih kategorija. Pri tome, metodi koji se u njemu primenjuju
pretstavljaju vrhunske domete strunog rada i kao takvi su neprikosnoveno
polazite za rad trenera i u amaterskom sportu. Tree, odnos vlasnika
sportskog show-business-a i trenera prema sportisti-najamniku uzor je za
odnos sportskih radnika prema sportistima amaterima. ovek postaje
sredstvo za postizanje od njega otuenih rezultata i ne-ljudskih ciljeva.
Umesto da doprinosi razvoju meuljudskih odnosa, sport doprinosi
uspostavljanju sve bespotednijih oblika manipulacije i izrabljivanja; umesto
duha drugarstva i solidarnosti, u njemu sve vie vlada duh nemilosrdnog

199

suparnitva; umesto ljudske, sport postaje interesna zajednica. Kao to su

iluzorni pokuaji da se izgradi humani sport, tako je i iluzorno nastojanje da
se razgranii dobri od loeg sporta. Ne moe se kritikovati lo sport sa
aspekta dobrog sporta, ve se moe kritikovati sport kao institucija
kapitalizma sa aspekta slobodarske telesne kulture (igre). Takmienja u
porodinom krugu su rekreativni, to znai ne-ozbiljni oblici sporta. to se
tie takmienja mladih, ono se pojavljuju kao uvod u ivot u kojem vladaju
principi bellum omnium contra omnes i homo homini lupus.
Razvoj kapitalizma doveo je do degeneracije principa kompeticije,
kao i principa citius, altius, fortius. Prvi je postao princip dominacije, a drugi
princip destrukcije. Slepo insistiranje na principu citius, altius, fortius kao
neprikosnovenom principu progresa neminovno dovodi do unitenja
emancipatorskih potencijala kapitalizma. To ne znai da taj princip treba
odbaciti, ve da ga treba prevazii novim principom koji u sebi sadri njegovu
emancipatorsku potenciju. Ovo je vano zbog toga, da se ne bi ilo u drugu
krajnost i da se novi svet stvara kao suprotnost postojeem svetu, to znai
njegovim odbacivanjem. Umesto dijalektikog, bio bi tako primenjen puki
mehanicistiki princip koji ukida emancipatorsko naslee graanskog
drutva bez kojeg budunost nije mogua. Kao to loi racionalizam ne moe
da bude zamenjen pukim iracionalizmom, tako se zbog kapitalistikog
degenerisanja principa citius, altius, fortius ne moe dobaciti opravdana tenja
oveka da postigne vie.
Ne moe kvantitativno sravnjivanje da bude neprikosnoveni
kriterijum za odreivanje vrednosti ljudskog stremljenja da prevazie
horizonte mogueg. U tom smislu, ne mogu se naunim metodima odrediti
granice ljudskom organizmu i na taj nain granice od kojih poinju ne-ljudski
rezultati. Kriterijumi za odreivanje ljudskih moi ne nalaze se u nauci, ve u
drutvu. U njemu se zainju i razvijaju procesi koji dovode do zloupotrebe
oveka i do ne-ljudskih rezultata; u drutvu, u borbi za ukidanje vladavine
kapitala i otuenih centara politike moi stvaraju se oni uslovi koji
omoguavaju oveku da, koristei sve ono to je ve stvorio, razvije svoje
istinske ljudske moi. Poloaj oveka u drutvu govori o tome da li je u pitanju
ljudsko dostignue ili zloupotreba oveka. Biti na nivou svojih istinskih
ljudskih moi znai biti slobodan ovek.
Tenja ka rekordu je, sa humanistikog i egzistencijalnog aspekta
gledano, besmislena i pogibeljna. To nije ljudska tenja da se prekorae
granice mogueg, ve sled logike kapitalistike reprodukcije koja je sama sebi
cilj. Apsolutizovani uinak postaje svojevrsna via sila kojoj je ovek
beznadeno podreen. Tenja ka veem bez postavljanja pitanja o ljudskom
smislu znai stvaranje pokorno-izvrilakog karaktera i fatalistike svesti.
Sportom se u oveku ubija vera u njegove ljudske moi i stvara se
ideopokloniki odnos prema vladajuem poretku. Sportski aktivizam postaje

200

nain kroenja oveka i ubijanje njegove individualnosti. Napor da se pobedi i

postigne vei uinak (rekord) svodi se na potiskivanje autentinih potreba
oveka i na sakaenje njegove igrake linosti. Pobeda nad sobom! svodi se
na mazohistiko i samo-destruktivno iivljavanje nad sopstvenim telom.
Sportska pobeda postaje poraz ljudskog, a rekord mera samounitenja
oveka. Umesto razvoja sveta po meri oveka, ovek se razvija po meri
kapitalizma. Moi-biti postaje moi pobediti drugog oveka i moi unititi
sebe, a ne moi menjati svet. Juri na rekord! zamenjuje juri protiv
nepravde i unitenja ivota na Zemlji.
Fink je igri, proglaavajui je simbolom sveta, dao kosmiku
dimenziju. Radi se o tome da ovek razvojem svojih igrakih moi prevazie
postojei i stvori novi svet. To nije fiziko vreme i fiziki prostor, ve ljudsko
vreme i ljudski prostor. ovek stvara svoj kosmos.

Sport ima budunost kao muzejski eksponat koji e svedoiti o

prirodi sveta u kojem ivimo na isti nain kao to gladijatorske borbe svedoe
o pravoj prirodi antikog Rima. Kao to rimski plebs, koji je u sve veem
nedostatku hleba dobijao sve vee porcije krvi, nije mogao da zamisli
budunost bez Cirkusa Maximusa, tako ni dananji malograani, kojima sve
stravinije unitavanje ljudi na sportskim borilitima slui kao kompenzacija
za njihov sve bedniji ivot, ne mogu da zamisle budunost bez sve krvavijih
sportskih pretstava. U muzej e otii i fantastini rekordi, koji se postiu sve
monstruoznijim unitavanjem ljudi, kao pokazatelj destruktivne prirode
kapitalizma. Nai potomci etae po konzerviranim stazama sportskih
stadiona nastojei da nas zamisle kako urlamo dok se na stazi teturaju
ubogaljeni ampioni - na putu ka slavi i unitenju. Za njih emo, poput
rimskog plebsa, biti deo varvarske prolosti koju treba prezreti. Nai potomci
e nas se stideti.

201

FUSNOTE
KRITIKA GRAANSKE KRITIKE SPORTA
1) Uporedi: Helmuth Plessner, "Soziologie des Sports", "Deutsche Universitts
Zeitung", Nr. 22/ 1952, 9-11. s, Nr. 23 /24 / 1952, 12-14. s. Preraeni tekst
objavljen u decembru 1956. u "Wissenschaft und Weltbild" pod naslovom "Die
Funktion des Sports in der industriellen Gesellschaft"; Helmuth Plessner, "Spiel
und Sport", u: H. Plessner/H. E.Bock/O. Grupe (Hrsg.), Sport und
Leibeserziehung, Piper, Mnchen, 1967.
2) Uporedi: Christian Graf von Krockow, Sport und Industriegesellschaft, 11.
s, Piper, Mnchen, 1972.
3) H. Plessner, "Spiel und Sport", Sport und Leibeserziehung, 25. s.
4) H. Plessner, Die Stufen des Organischen und der Mensch, 309. s, Berlin/
Leipzig, 1928. u: Christian Graf von Krockow, Sport und Industriegesellschaft,
11. s.
5) Uporedi: Jrgen Habermas, "Soziologische Notizen zum Verhltnis von
Arbeit und Freizeit", u: H. Plessner/H. E. Bock/O. Grupe (Hrsg.), Sport und
Leibeserziehung, 28-46. s.
6) Uporedi: H. Linde/ K. Heinemann, Leistungsengagement und
Sportinteresse, Sonderdruck des Deutschen Fussbal-Bundes, Karl Hofmann,
Schorndorf bei Stuttgart, 1968.
7) Vidi: Nachwort von Plessner, Sport und Leibeserziehung, 121, 122. s.
8) Vidi: Linde, isto, 106. s. fus.
9) Vidi: Nachwort von Jrgen Habermas, Sport und Leibeserziehung, 121. s.
10) Vidi: Linde, isto, 106. s. Fus.
11) Linde, isto, 26, 27. s.
12) Isto, 22. s.
13) Uporedi: Vilhelm Hopf, "Uinak, rad , rekord", "Polja", 278/ 1982, 175. s.
14) Bero Rigauer, Sport und Arbeit, 29, 30. s, LIT Verlag, Mnster, 1979.
15) Isto, 37, 38. s.
16) Karl Marks, Kapital, K.Marx, F.Engels, Dela, 1. knj. 21 t, 301, 316. s,
Prosveta, Beograd, 1977.
17) Isto, 321. s.
18) Isto, 428, 429. s.
19) Isto, 372-375. s.
20) Kod: Allen Guttmann, The Games Must Go On, 158. s, Columbia University
Press, New York, 1984.
21) "Polja", isto, 173. s.
22) Marks, isto, 374. s.

202

23) Rigauer, isto, 45. s.

24) Isto, 85. s.
25) Uporedi: isto, 85, 86. s.
26) Isto, 74. s.
27) Marks, isto, 391. s.
28) Isto, 391. s.
29) Vidi: Rigauer, isto, Nachwort, 88. s.
30) Krockow, Sport und Industriegesellschaft, 102. s.
31) Christian Graf von Krockow, Eine Soziologie und Philosophie des
Leistungsprinzips, 165, 166. s, Hoffmann und Campe, Hamburg, 1974.
32) Christian Graf von Krockow, "Die Bedeutung des Sports fr die moderne
Gesellschaft", u: Sport und Leibeserziehung, 95. s.
33) Krockow, Eine Soziologie, 165. s.
34) Hans Lenk, "Bemerkungen zur Notwendigkeit einer phylosophischen
Analyse des Sports und der Leistungsmotivation", u: Hans Lenk/ Simon Moser/
Erich Beyer (Hrsg.), Philosophie des Sports, 14. s, Karl Hofman, Schorndorf
bei Stuttgart, 1973.
35) Isto,12. s.
36) Isto,13. s.
37) Isto,16. s.
38) Isto,17. s.
39) Gerhard Vinnai, "Leibeserziehung als Ideologie", u: Sport in der
Klassengesellschaft, 20. s, Fischer Taschenbuch Verlag, Frankfurt a. M, 1972.
40) Lenk, isto, 12, 13. s.
41) Christopher Lasch, The Culture of Narcissism, 204, 205. s, Warner Books,
New York, 1979.
42) Isto, 210. s.
43) Isto, 212, 213. s.
44) Isto, 186. s.
45) Isto, 204. s.
46) Isto, 185. s.
47) Isto, 218. s.
48) Isto, 194, 195. s.
49) Isto, 195. s.
50) Isto, 184. s.
51) Uporedi, 181, 182. s.
52) Isto, 182. s.
53) Isto, 195, 196. s.
54) Isto, 64.s.
55) Isto, 217. s.
56) Isto, 197. s.
57) Isto, 194. s.

203

58) Gunter Lschen/ Kurt Weis, "Standort und Aufgaben einer Soziologie des
Sports", u: Die Soziologie des Sports, 13. s, Soziologische Texte (99),
Luchterhand, Darmstadt, 1976.
SPORT I KULTURA
1) Johan Huizinga, Homo ludens, 262, 263. s, Matica hrvatska, Zagreb, 1970.
SPORT I POLITIKA
1) Uporedi: Pierre de Coubertin, "Les sports et la colonisation", u: Pierre de
Coubertin, Essais de Psychologie Sportive, 234. s, Librairie Payot, Laussanne
et Paris, 1913.
2) Pierre de Coubertin, "Ode to Sport", u: Pierre de Coubertin, The Olympic
Idea, 39. s, Discourses and Essays, Carl-Diem Institut Ed. Pub. and copy by
Karl Hofmann, Schorndorf bei Stuttgart, 1967.
3) Pierre de Coubertin, "Speech by Baron de Coubertin", XVIIIth Plenary
Session od the International Olympic Committee, 17 Avgust 1920, Antwerp, u:
The Olympic Idea, 84. s.
4) Kod: Urlike Prokop, Soziologie der Olympischen Spiele, Naslovna strana,
Hanser, Mnchen, 1971.
5) Uporedi: John J. MacAloon, This Great Symbol, 74. s, University of Chicago
Press, Chicago, 1984.
6) Isto, 74. s.
7) Isto, fus, 299. s.
8) Uporedi: "Speech by Pierre de Coubertin at the Close of the Berlin Olympic
Games", u: Pierre de Coubertin, Olympic Idea, 135, 136. s.
9) Teichler Joachim Hans, "Coubertin und das Dritte Reich",
"Sportwissenschaft, 12 (1), 1982, 35, 36. s.
10) Carl Diem, Weltgeschichte des Sports, 1017, 1018. s, Band II, 3. Auflage,
Cotta, Stuttgart, 1971.
11) Detaljnije o tome vidi: Allen Guttmann, The Games Must Go On, 101. s. i
dalje, Columbia University Press, 1984; Arnd Krger, Sport und Politik, 221. s.
i dalje, Fackeltrger, Hannover, 1975.
12) Guttmann, isto, 254. s.
13) Avery Brundage, Schluss der Erffnungsrede zur 62. IOC-Sitzung am 6.
10. 1964 in Tokio; Bulletin des IOC. Kod: Christian Graf von Krockow, Sport
und Industriegesellschaft, 7, 8. s, Piper, Mnchen, 1972.

204

14) Kod: Vyv Simson/Andrew Jennings, Geld, Macht und Doping, 105. s,
Knaus, Mnchen, 1992.
15) Isto, 106. s.
16) Isto, 107. s.
17) Jack Scott, The Athletic Revolution, 175. s, The Free Press, New York,
1971.
18) Isto, 176, 177. s.
19) Isto, 15. s.
20) Isto, 21. s.
21) Isto,
22) Isto, 199. s. Fus.
23) Isto, 203. s.
24) Isto, 161, 162. s; O tome an-Mari Brom: "Sportski sistem, koji se danas
odvija na osnovu optih normi i kriterijuma profiterskog sistema, je postao
podsistem kapitalistikog drutva. Kao potpuno integrisana institucionalna
struktura, on je shodno tome potinjen svim drutveno-ekonomskim
zakonima koji upravljaju kapitalistikim nainom proizvodnje, posebno
zakonima akumulacije, koncentracije i cirkulacije kapitala. Istorijski gledano,
sport je nastao sa razvojem industrijskog kapitalizma. On je od samih svojih
poetaka bio vezan za mehanizme investiranja, cirkulacije i oplodnje kapitala.
Tek to se rodila, institucija sporta je odmah dola u ruke trgovakom
kapitalu i bila iskoriavana kao izvor profita. Prodaja sportskog spektakla i
klaenje se nisu ustvari pojavili tek sa nastankom sportskog profesionalizma,
ve sa prvim oblicima institucionalizovanog organizovanja sportskog
takmienja." /Jean-Marie Brohm, Sociologie politique du sport, 161, 162. s,
Editions universitaires, Paris, 1976. ./
25) Richard Lapchick, Broken Promises, 163. s, St. Martins/Marek, New York,
1984.
26) Isto, 171. s.
27) Paul Hoch, Rip off the Big Game, 4. s, Doubleday, London/New York,
1972.
28) Kod: Hoch, isto, 10. s.
29) Isto, 1. s.
30) Isto, 2. s.
31) Isto, 4. s.
32) Uporedi: Hoch, 5. s.
33) Isto, 25. s.
34) Kod: Scott, 170. s.
35) Allen Guttmann, Sports Spectators, 183. s, Columbia University Press,
New York, 1986.
36) Uporedi: "Der Spiegel", 11/ 1992.
37) Isto,

205

38) Isto,
39) Uporedi: John Hoberman, Sterbliche Maschinen, 292. s, Meyer-Meyer,
Achen, 1994.
40) Uporedi: "Der Spiegel", 2/1992.
41) Kod: Brigitte Berendonk, Doping, 336. s, Rowohlt, Reinbek bei Hamburg,
1992.
42) Kod: Berendonk, 336. s.
43) Isto,
44) Carl Diem, "Sport ist Kampf", u: Carl Diem, Olympische Flamme, 38. s,
Utscher, Berlin, 1942.
45) Vidi: Guttmann; Krger, isto,
46) Uporedi: Karl Marks, "Instrukcije delegatima Privremenog centralnog
vea", u: K. Marx-F. Engels, Dela, 27. knj. 157, 158. s, Prosveta, Beograd, 1979.
47) Antonio Grami, Problemi revolucije, 103, 104. s, BIGZ, Beograd, 1973.
48) Uporedi: Ernst Bloch, Das Princip Hoffnung, Band 5, Kapitel 33-42, 524,
525. s, Werkausgabe, Suhrkamp Edition, Frankfurt am Main, 1977.
49) Kod: Simson, 56. s.
50) Jo je svojevremeno Aleks Natan u svojoj knjizi "Sport and Society"
napisao da "jedino oni koji imaju koristi od tih lai poriu politiku prirodu
takmiarskog sporta". Kod: Jack Scott, The Athletic Revolution, 190. s.
Nemaki sociolog Arnd Kriger, u studiji u kojoj je ubedljivo dokazao politiku
pozadinu sporta u Nemakoj od samih njegovih poetaka, konstatuje: "Sport i
politika se ne mogu razdvojiti - uprkos svim drugim glasnim uveravanjima jer je sport uvek bio i ostao drutveni fenomen koji se od svog nastanka
sasvim odluno stavio u slubu politike". Arnd Krger, Sport und Politik, 10. s.
SOCIJALISTIKI SPORT
1) Kod: James Riordan, "Marx, Lenin and Physical Culture", Journal of sport
history, vol. 3 (1976) nr. 2, 158. s.
2) N. A. Semashko, Puti sovetskoi fizkultury, 22. p, u: James Riordan, Sport in
Soviet Society, 97. s, Cambridge University Press, London, 1977.
3) M. I. Kalinjin, On Communist Education, Naklada literature na stranim
jezicima, Moskva, 1953.
4) Isto,
5) Uporedi: Riordan, Sport in Soviet Society, 406. s.
6) Uporedi: K. Marks, "Instrukcije delegatima Privremenog centralnog vea", u:
K. Marx-F. Engels, Dela, 27. knj, 157, 158. s, Prosveta, Beograd, 1979. U
"Kapitalu" Marks se poziva na Roberta Ovena i njegov "fabriki sistem" iz
kojeg je ponikla "klica vaspitanja budunosti, koje e za svu decu iznad

206

izvesnog doba starosti spajati proizvodni rad s nastavom i gimnastikom, i to

ne samo kao metod za poveavanje drutvene proizvodnje nego i kao jedini
metod za proizvoenje svestrano razvijenih ljudi." /Dela, I t, 21. knj, 428. s./ O
formiranju ljudskog karaktera i planovima za obuku dece, u koju spada i
sticanje zdravog tela kao osnovnog uslova srenog ivota, vidi: Robert Owen,
A New View of Society, 27. s, MacMillan, London, 1972.
7) Marks, Instrukcije delegatima, 157. s.
8) Isto, 158. s.
9) Isto, 157. s.
SPORT I NASILJE
1) U: Charles, J-B.: Ma Mthode, Prface, 1890. Kod: Pierre de Coubertin:
Textes choisis, III tom, 182. s, Comit International Olympique,
Weidmannsche Verlag, Zrich, 1986.
2) Kod: Richard D. Mandell, The Nazi Olympics, 234. s, Souvenir Press,
London, 1972.
3) Erich Fromm, Anatomija ljudske destruktivnosti, 1. knj. 139-141. s.
Naprijed, Zagreb, 1973.
4) Isto, 137. s.
5) Isto, 136. s.
6) Christopher Lasch, The Culture od Narcissism, 208. s, Warner Books, New
York, 1979.
7) Kod: Paul Hoch, The Rip of the Big Game, 19. s, Doubleday, London, 1972.
Komentariui Lorencove stavove, Pol Ho konstatuje: "Ako, za razliku od
Konrada Lorenca, ne prihvatimo "agresiju" kao neku uroenu osobinu izvan
drutva i istorije, mogli bismo da se zapitamo da li se tu odista ne radi o
ozbiljnim nedostacima u naem dananjem drutvenom poretku koji daje
povoda za irenje frustracije i agresije. A ako zakljuimo da je to tako, zar ne
bismo morali da preispitamo ulogu gledalakog masovnog sporta u pruanju
"oduka" ili "proiavajuem oslobaanju" tih frustracija, a da se ni na koji
nain ne dovedu u pitanje njihovi drutveni uzroci?" Isto, 19. s.; Ovde i
napomena Viktora Frankla da nas je Karolin Vud erif "upozorila da ne
stvaramo iluziju, kao to to ini teorija koja oveka smatra zatvorenim
sustavom, da se agresivnost moe oslabiti i umanjiti ako se usmjeri u
bezopasne aktivnosti kao to je, na primjer, sport. Sasvim suprotno tome,
"istraivanja su dala vrste podatke u prilog injenici da uspjeno izvrenje
agresivnog ponaanja uope ne ublauje kasnije nastalu agresivnost, nego je
zapravo najbolji nain da se samo povea uestalost agresivnih odnosa
(istraivanja su uzela u obzir ponaanja ivotinja jednako kao i ponaanje

207

ovjeka)"". Viktor E. Frankl, Neujan vapaj za smislom, 93, 94. s, Naprijed,

Zagreb, 1981.
8) Isto, 28. s.
9) Kod: Paul Hoch, isto, 22-25. s.
10) Isto, 24. s.
11) Jack Scott, The Athletic Revolution, 173, 174. s, The Free Press, New York,
1971.
12) "Politika", 22 novembar 1994.
13) Isto,
HLEBA I IGARA PRIRODA SPORTSKOG SPEKTAKLA
1) Paul Hoch, The Rip of the Big Game, 30. s, Doubleday, London, 1972.
2) Indikativno je razmatranje Tonija umahera, nekadanjeg golmana
zapadno-nemake fudbalske reprezentacije, o tome kako privui to vie
gledalaca na stadione. Polazei od toga da je "fudbal spektakl", umaher,
parafrazirajui ekspira, konstatuje: "Ako je svet pozorite, onda je stadion
najvee pozorite uopte". To znai da je stadion mesto na kome i oko kojeg
treba obezbediti zabavu za to vei broj ljudi. Utakmica je jo uvek najvaniji
dogaaj, ali samo kao deo sve raznovrsnije zabavljake ponude. umaher
predlae izgradnju "stadiona budunosti" koji e, pored fudbalskog terena,
udobnih tribina i najmodernije elektronike, imati i ogromne parking prostore,
igralita i deija obdanita, trgovake zone, frizerske i modne salone, bazene,
restorane, kafeterije... itave porodice treba da dou na ovaj "spektakl" koji se
svodi na svojevrsnu cirkusko-vaarsku predstavu. to se tie fudbala, njegovu
privlanost treba obezbediti "dovoljno atraktivnim zvezdama", "dobrim
igrama", to znai "intenzivni fudbal tokom svih devedeset minuta - najvei
mogui uinak." Uporedi: Toni Schumacher, Der Anpfiff, 223-231. s, Knaur
Verlag, Mnchen, 1988.
SPORT I RASIZAM
1) Allen Guttmann, Sports Spectators, 120. s, Columbia University Press, New
York, 1986.
2) Isto, 182. s.
3) Richard Lapchik, Broken Promises, 181. s, St. Martins/ Marek, New York,
1984.
4) Isto, 181. s

208

5) Isto, 200. s.
6) Kod: Lapchik, 201-203. s.
7) Kod: Lapchik, 205. s.
8) Isto, 244. s.
9) Isto, 206. s.
10) Uporedi: Lapchik, 238. s.
11) Isto, 241. s.
12) David Halberstam, The Breaks of the Game, 35. s, Ballantine Books
Edition, New York, 1983.
13) Kod: Lapchik, 218-222. s.
14) Kod: Lapchik, 227. s.
15) Harry Edwards, The Revolt of the Black Athlete, 24-26. s, The Free Press,
New York, 1970.
16) Lapchik, 243. s.
17) Kod: Edwards, 190, 191. s.
18) Isto, 106. s.
19) Isto, 191. s.
20) Lapchik, 150. s.
21) Kod: Halberstam, 116. s.
22) Lapchik, 162. s.
23) Uporedi: Edwards, 32-34. s.
24) Isto, 117. s
25) Isto, 247. s.
26) Isto, 247. s.
27) Isto, 256. s.
PRIRODA REKORDA
1) Uporedi: Vilhelm Hopf, "Uinak, rad, rekord", "Polja", 278/ 1982, 174. s.
2) Isto,
3) Isto, Fus. 175. s
4) Uporedi: Jean-Marie Brohm, Le Mythe olimpique, 120. s, Christian
Bourgeois Editions, Paris, 1981.
5) Isto, 102, 112. s.
6) Jean-Marie Brohm, Sociologie politique du sport, 144. s, Editions
universitaires, Paris, 1976.
SPORT U MOVARI DROGE

209

1) Uporedi: Vyv Simson/Andrew Jennings, Gled, Macht und Doping, 251. s,

Knaus-Verlag, Mnchen, 1992.
2) Simson, 237. s.
3) Uporedi: Simson, 242. s.
4) Isto, 211-233. s.
5) Isto, 237. s.
6) Uporedi: "Der Spiegel", 9/1992.
7) Isto,
8) Kod: Simson, 246. s.
9) Kod: Simson, 246. s.
10) Kod: H. Lnsch, Doping in Sport, 41. s, Fachbuch-Verlagsgesellschaft,
Erlangen, 1991.
11) Uporedi: Melvin H.Williams, Rekorde durch Doping?, 104. s, Meyer-Meyer
Verlag, Achen, 1990.
12) Uporedi: "Der Spiegel", 38/1992.
13) Uporedi: Richard Lapchick, Broken Promises, 214. s, St. Martins-Meyer,
New York, 1984.
14) Uporedi: Melvin H. Williams, Rekorde durch Doping?, 120. s.
15) Uporedi: Jack Scott, The Athletic Revolution, 61. s.
16) Uporedi: Simson, 238, 239. s.
17) "Der Spiegel", 15/1985.
18) Uporedi: Simson, 243.
19) Uporedi: Simson, 248. s.
20) Isto, 248. s.
21) "Der Spiegel", 32/1993.
22) "Sports Illustrated", March 20, 1989.
23) Uporedi: Simson, 248. s.
24) "Der Spiegel", 11/1993.
25) "Der Spiegel", 15/1985.
26) Detaljnije o tome kod: Brigitte Berendonk, Doping, Rowohlt, Reinbek bei
Hamburg, 1992.
27) Kod: John Hoberman, Sterbliche Maschinen, 277. s, Meyer-Meyer, Achen,
1994.
28) Isto, 303. s.
29) Isto, 304. s.
30) Vidi: "Der Spiegel", 22/1992.
31) Kod: Brigitte Berendonk, Doping, 293. s.
32) "Der Spiegel", 22/1992.
33) Uporedi: Toni Schumacher, Der Anpfiff, 109-113. s, Knaur-Verlag,
Mnchen, 1988.
34) Isto, 122, 133. s.

210

35) Isto, 119, 120. s.

36) Uporedi: isto, 119. s.
37) John Hoberman, 33. s.
38) Isto, 33. s.
39) 34. s.
40) Isto, 326. s.
41) Isto, 37.
42) Uporedi: John Hoberman, 330, 331. s.
43) Uporedi: Melvin H. Williams, Rekorde durch Doping?, 194. s.
44) "Der Spiegel", 33/1992.
45) Vidi: "Der Spiegel", 37/1988.
46) Uporedi: "Der Spiegel", 8/1992. i 12/1993.; Kada je re o enama, Ginter
Bo, ovek koji je "otkrio" Borisa Bekera, polazei od sve veih zahteva koji se
u sportu postavljaju i sve vee upotrebe medicinskih supstanci putem kojih se
ena pratvara u mukarca, konstatuje da devojica koja eli da igra tenis stoji
pred izborom "da li hoe da bude ena ili teniserka". U: "Der Spiegel",
27/1992.
47) Uporedi: "Der Spiegel", 4/ 1994.
48) "Der Spiegel", 24/1991.
49) "Der Spiegel", 15/1977.
50) "Der Spiegel", 15/1985.
51) "Der Spiegel", 27/1985.
52) Kod: H. Lnsch, Doping in Sport, 41. s.
53) Uporedi: H. Lnsch, 55. s.
54) "Der Spiegel", 31/1992.
55) Uporedi: Brigitte Berendonk, 277, 278. s.
56) "Der Spiegel", 36/1994.
57) "Der Spiegel", 33/1992.
58) "Der Spiegel", 49/1994.
59) Uporedi: "Der Spiegel", 17/1994.
60) Vidi detaljnije: "Der Spiegel", 12/1994.
61) Uporedi: John Hoberman, Sterbliche Maschinen, 279. s.
62) Isto, 276. s.
SMRT BIRGIT DRESEL
1) Tekst je raen na osnovu lanka koji je pod nazivom "Tod einer Sportlerin"
(Smrt sportistkinje) objavio nemaki magazin "Der Spiegel", 7. sept. 1987.
2) Uporedi: "Der Spiegel", 9/1992.

211

SPORT I ZDRAVLJE
1) Uporedi: Melvin H. Williams, Rekorde durch Doping?, 107-109. s; William
N. Taylor, Anabole Stereoide im Leistungssport, 131-133. s, Novagenics
Verlag, Arnsberg, 1990.
2) Uporedi: John Hoberman, Sterbliche Maschinen, 42. s.
3) Jack Scott, The Athletic Revolution, 60. s, The Free Press, New York, 1971.
4) Isto, 60. s.
SPORT I TELESNA KULTURA
1) Uporedi: Hopf, "Polja", 174. s. april, 1982, br. 278.
2) Klopschtok, "Der Eislauf".
3) "Polja", 174. s.
4) Hermann Rauschning, "Gesprche mit Hitler", u: Hajo Bernett,
Nationalsozialistische Leibeserziehung, 25, 26. s, Karl Hofmann, Schorndorf
bei Stuttgart, 1966.
5) Kod: Richard Mandell, The Nazi Olympics, 234. s, Souvenir Press, London,
1972.
6) Pierre de Coubertin, "The Olympic Games of 1986", u: Pierre de Coubertin,
The Olympic Idea, 11. s, Discourses and Essays, Carl Diem Institut Ed, Pub.
and Copy by Karl Hofmann Velag, Schorndorf bei Stuttgart, 1967.
7) Pierre de Coubertin, "Speech by Baron de Coubertin" - at the Paris Congress
1894, u: Pierre de Coubertin, The Olympic Idea, 6. s.
8) Kod: Gerhard Vinnai, "Leibeserziehung als Ideologie", u: Gerhard Vinnai
(Hrsg.), Sport in der Klassengesellschaft, 12. s, Fischer Taschenbuch Verlag,
Frankfurt a. M, 1972.
9) Kod: Rauschning, 25, 26. s.
10) Pierre de Coubertin, "Olympia", u: Pierre de Coubertin, The Olympic Idea,
109. s.
11) Detaljnije o tome: Verner Jeger, Paideia, 355. s. i dalje, Knjievna
zajednica Novog Sada, 1991.
12) Uporedi: Pierre de Coubertin, "L ducation physique au XXe sicle: la peur
et le sport", u: Pierre de Coubertin, Textes choisis, I tom, 374. s, Comit
International Olympique, Weidmannsche Verlag, Zrich, 1986.
13) Uporedi: Roland Bessler, "Neue-Tendenzen im Sport", LU-LE 41 (1987) 7,
163. s.

212

14) Uporedi: Dietrich Kurz, "Freizeitsport und gesellschaftlicher Wandel",

Mgglingen, 3/ 1986, 1-3. s.
15) Uporedi: Jean-Marie Brohm, Corps et Politique, 17, 18. s, Editions
universitaires, Paris, 1975.
SLOBODARSKA KRITIKA SPORTA
1) Karl Marks, Prilog kritici Hegelove filozofije prava, K. Marks-F. Engels,
Dela, 3. t, 150. s, Prosveta, 1977.
2) Isto, 156. s.
3) Isto, 151, s.
4) Karl Marks, Pogovor drugom izdanju Kapitala, I knjiga, 25. t, 25. s.

LITERATURA

213

Armytage W. H. G, "Thomas Arnold' s Views on Physical Education", "Physical

Education", Vol. 47/ 1955.
Adorno W. Theodor, Freizeit, Stichworte, Suhrkamp Verlag, Frankfurt a. M,
1969.
Adorno W. Theodor, Minima moralia, Veselin Maslea, Sarajevo, 1987.
Bernet Hajo, Nationalsozialistische Leibeserziehung, Karl Hofmann Verlag,
Schorndorf bei Stuttgart, 1971.
Brohm Jean-Marie, Corps et Politique, Editions universitaires, Paris, 1975.
Brohm Jean-Marie, Sociologie politique du sport, Editions universitaires,
Paris, 1976.
Brohm Jean-Marie, Le Mythe olimpique, Christian Bourgeois Editions, Paris,
1981.
Berendonk Brigitte, Doping, Rowohlt Verlag, Reinbek bei Hamburg, 1992.
Baki Slobodan (Izd.), Sociologija sporta, "Socioloki pregled", Beograd, br. 3/
1972.
Boovi Ratko, Metamorfoza igre, Prosvetna zajednica Srbije, Beograd, 1972.
Bohme/ Gadow/ Guldenpfennig/ Jensen/ Pfister, Sport im Sptkapitalismus,
Limpert Verlag, Frankfurt a. M, 1972.
Bloch Ernst, Das Princip Hoffnung, Werkausgabe, Suhrkamp Edition,
Frankfurt am Main, 1977.
Bessler Roland, "Neue-Tendenzen im Sport", LU-LE 41 (1987) 7.
Coubertin Pierre de, The Olympic Idea, Discourses and Essays, Carl Diem
Institut Ed, Pub. and Copy by Karl Hofmann Verlag, Schorndorf bei Stuttgart,
1966.
Coubertin Pierre de, Textes choisis, I-III t, Comit International Olimpique,
Weidmannsche Verlag, Zrich, 1986.
Diem Carl, Olympische Flamme, Utscher Verlag, Berlin, 1942.

214

Diem Carl, Weltgeschichte des Sports, I-II, Cotta Verlag, Stuttgart, 1971.
Diem Carl, Wesen und Lehre des Sports und Leibeserziehung, Weidmannsche
Verlag, Berlin, 1960.
Diem Carl, Der Olympische Gedanke, Reden und Aufstze, Carl Diem Institut
Ed, Kln, 1967.
uri Milo, Ogledi iz grke filosofije i umetnosti, Savremenik sprske
knjievne zadruge, Beograd, 1936.
Dunning Eric, ''Social Bonding and Violence in Sport : A Theoretical Empirical
Analysis'', u: Jeffrey H. Goldstein (Ed.), Sports Violence, Springer Verlag, New
York, 1983.
Eichberg Henning, Der Weg des Sports in die industrielle Zivilisation, Nomos
Verlag, Baden-Baden, 1973.
Edwards Harry, Sociology of Sport, The Dorsey Press, Illinois, 1973.
Edwards Harry, The Revolt of the Black Athlete, The Free Press, New York,
1970.
Fromm Erich, Anatomija ljudske destruktivnosti, Naprijed, Zagreb, 1973.
From Erih, Zdravo drutvo, Rad, Beograd, 1963.
From Erih, Bekstvo od slobode, Nolit, Beograd, 1973.
Fink Eugen, Spiel als Weltsymbol, W. Kohlhammer Verlag, Stuttgart, 1960.
Fink Eugen, Oaza sree, "Revija 12, Osijek, 1979.
Frankl E. Viktor, Neujan vapaj za smislom, Naprijed, Zagreb, 1981.
Grupe Ommo, Leibesbung und Erziehung, Lambertus Verlag, Freiburg im
Breisgau, 1959.
Guldenpfennig Sven, "Tendenzen in der Sportsoziologie", "Soziologische
Revue", Jahrgang 7, 1984.

215

Guttmann Allen, Sports Spectators, Columbia University Press, New York,

1986.
Guttmann Allen, The Games Must Go On, Columbia University Press, 1984.
Guttmann Allen, From Ritual to Record, Columbia University Press, New York,
1978.
Grami Antonio, Problemi revolucije, BIGZ, Beograd, 1973.
Hoch Paul, The Rip off the Big Game, Doubleday, London/ New York, 1972.
Halberstam David, The Breaks of the Game, Ballantine Books Edition, New
York,1983.
Hoberman John, Sterbliche Maschinen, Meyer-Meyer Verlag, Achen, 1994.
Hopf Wilhelm, Kritik der Sportsoziologie, LIT Verlag, Mnster, 1984.
Hopf Vilhelm, "Uinak, rad, rekord", "Polja", 278/ 1982.
Huizinga Johan, Homo ludens, Matica hrvatska, Zagreb, 1970.
Hargreaves John, Sport, Power and Culture, Polity Press, Oxford, 1986.
Hain Peter, "The politics of sport and apartheid", u: Jennifer Hargreaves (Ed.),
Sport, Culture and Ideology, Routladge, London,1964.
Jeger Verner, Paideia, Knjievna zajednica Novog Sada, 1991.
Klein Michael (Hrsg.), Sport und Krper, Rowohlt, Reinbek bei Hamburg,
1984.
Krockow Christian Graf von, Sport und Industriegesellschaft, Piper, Mnchen,
1972.
Krockow Christian Graf von, Eine Soziologie und Philosophie des
Leistungsprinzips, Hoffman und Campe, Hamburg, 1974.
Kurz Dietrich, "Freizeitsport und gesellschaftliche Wandel", Mgglingen,
3/1986.

216

Krger Arnd, Sport und Politik, Fackeltrger Verlag, Hannover, 1975.

Lenk Hans, Eigenleistung, Edition Interform, Zrich, 1983.
Lenk Hans, "Bemerkungen zur Notwendigkeit einer phylosophischen Analyse
des Sports und der Leistungsmotivation", u: Hans Lenk/ Simon Moser/ Erich
Beyer (Hrsg.), Philosophie des Sports, Karl Hofmann Verlag, Schorndorf bei
Stuttgart, 1973.
Lenk/ Moser/ Beyer (Hrsg.), Philosophie des Sports, Karl Hofmann,
Schorndorf, 1973.
Lasch Christopher, The Culture of Narcissism, Warner Books, New York,
1979.
Lapchik Richard, Broken Promises, St. Martins/ Marek, New York, 1984.
Lschen Gnther/ Weis Kurt (Hrsg), Die Soziologie des Sports, Luchterhand,
Darmstadt, 1976.
Lnsch H, Doping in Sport, Fachbuch Verlagsgesellschaft, Erlangen, 1991.
Mangan J. A, Plesaure, Profit, Proselytism, Frank Cass, London, 1988.
Mangan J. A./ Park J. Robert (Ed.), From "Fair Sex" to Feminism, Frank Cass,
London, 1987.
MacAloon J. John, This Great Symbol, University of Chicago Press, Chicago,
1984.
Mandell Richard, The Nazi Olympics, Souvenir Press, London, 1972.
McIntosh Peter, Physical Education in England since 1800, Bell and Sons,
London,1968.
Marks Karl-Engels Fridrih, Dela, Prosveta, Beograd, 1977.
Marcuse Herbert, Um i revolucija, Veselin Maslea/ Svjetlost, Sarajevo, 1966.
Markuze Herbert, Kultura i drutvo, BIGZ, 1977.
Nitobe Inazo, Buido, Samostalno izd. Borislav Stani, Beograd, 1986.

217

Paranosi V./ Savi S, Selekcija u sportu, SOFK, Beograd, 1977.

Puhovski arko, Kontekst kulture, Kulturni radnik, Zagreb, 1979.
Prokop Urlike, Soziologie der Olympischen Spiele, Hanser, Mnchen, 1971.
Rousseau Jean-Jacques, Emile, Librairie Larousse, 1972.
Rigauer Bero, Sport und Arbeit, LIT, Mnster, 1979.
Rigauer Bero, "Leistungssport als Arbeitsleistung", u: Richer Jrg (Hrsg.), Die
vertrimte Nation oder Sport in rechter Gesellschaft, Rowohlt Verlag, Reinbek
bei Hamburg, 1972.
Rittner Karin, Sport und Arbeitsteilung, Limpert Verlag, Bad Homburg, 1976.
Riordan James, Sport in Soviet Society, Cambridge Uni. Press, Cambridge,
1980.
Riordan James, "Marx, Lenin and Physical Culture", "Journal of sport history",
vol 3, nr. 2. 1976.
Simson Vyv/Jennings Andrew, Geld, Macht und Doping, Knaus Verlag,
Mnchen, 1992.
Simonovi Ljubodrag, Pobuna robota, Zapis, Beograd, 1981.
Simonovi Ljubodrag, Profesionalizam ili socijalizam, NIRO "Mladost",
Beograd/ "Krt", Ljubljana/ NIO "Univerzitetska rije", Titograd, 1985.
Simonovi Ljubodrag, Olimpijska podvala, Tree dopunjeno (autorsko)
izdanje, Beograd, 1994.
Scott Jack, The Athletic Revolution, The Free Press, New York, 1971.
Schlke Hans-Jrgen, Erwachsenen-sport als Weiterbildung, Pahl Rgenstein, Kln, 1977.
Schumacher Toni, Der Anpfiff, Knaur Verlag, Mnchen, 1988.

218

Teichler Joachim Hans, "Coubertin und das Dritte Reich", "Sportwissenschaft",

12/1, 1982.
Uzelac Milan, Filozofija igre, Knjievna zajednica Novog Sada, 1987.
Vinnai Gerhard, Fussballsport als Ideologie, Europische Verlagsanstalt,
Frankfurt, 1970.
Vinnai Gerhard, "Leibeserziehung als Ideologie", u: Vinnai Gerhard (Hrsg.),
Sport in der Klassengesellschaft, Fischer Taschenbuch Verlag, Frankfurt a. M.
1972.
Veblen Thorstein, The Theory of the Leisure Class, The MacMillan Company,
New York, 1911.
Wohl Andrzej, Die gesellschaftlich-historischen Grundlagen des brgerlichen
Sports, Pahl-Rugenstein, Kln, 1973.
Williams H. Melvin, Rekorde durch Doping?, Meyer-Meyer Vrlag, Achen,
1990.
William N. Taylor, Anabole Stereoide im Leistungssport, Novagenics Verlag,
Arnsberg, 1990.
ivanovi Nenad, Sport - uzleti i padovi, Vuk Karadi, Parain, 1992.

219