1

Sport, kapitalizam, destrukcija

Ljubodrag Simonovićć
 2

LJUBODRAG SIMONOVIĆĆ

SPORT, KAPITALIZAM, DESTRUKCIJA

BEOGRAD 2014
 3

Sport, kapitalizam, destrukcija

Ljubodrag Simonovićć

Drugo (autorsko) izdanje

Recenzent
Akademik dr Mihailo Markovićć

Grafička obrada i
tehničko rešenje korica
Đorđe Obradovićć

Štampa
FineGraf, Beograd
Nikole Marakovićć a b.b.

ISBN
 4

POSVEĆENO: Trajku Rajkoviću, Ajartonu Seni, Miguelu Kolu, Birgit

Dresel, Adriani Đurki, Florens Grifit-Džojner, Johanesu Draijeru, Džefu Laheju,
Patriku Baru, Dirku De Kauveru, Gertu Rejnartu, Bertu Osterbošu, Koni Majer,
Boleslavu Manolovu, Fjodoru Terentjevu, Albertu Mokejevu, Avtandilu Koridzeu,
Juriju Lagutinu, Genadiju Komnatovu, Viktoru Blinovu, Alaksandru Belovu,
Vilijamu Kruperu, Džemsu Danlopu, Džemsu Loganu, Džou Pauelu, Džemsu
Kolinsu, Diu Džonsu, Davidu Vilsonu, Tomiju Blekstoku, Frenku Leviku, Džemsu
Mejnu, Bobu Bensonu, Horasu Fernhurstu, Nikoli Gazdiću, Tomu Batleru,
Albertu Van Koilenu, Davidu Arklanu, Semu Viniju, Džonu Tomsonu, Jenu
Kristbjornsonu, Džimu Torpu, Gustavu Felandu, Džonu Kirkbiju, Konstantinu
Tabarčei, Toniju Adlenu, Nikoli Mantovi, Toniju Avijardu, Renatu Kuriju, Eriku
Jangbladu, Paulu Navalhau, Dursunu Osbeku, Mukandi Tsimaji, Ferencu Birou,
Džonu Ikorami, Ivanu Krstiću, Katalini Hildanu, Akselu Jiptneru, Danielu
Orbeanu, Miklošu Feheru, Mohamedu Abdelvahabu, Metu Gedsbiju, Antoniu
Puerti, Marciu Don Santosu, Stefanu Toleskiju, Kristianu Žunioru, Đovaniju
Kordobi, Rustemu Bulatovu, Mauriciju Greku, Goranu Tunjiću, Bartolomeju
Opuku, Endjuranc Idahoru, Alenu Pamiću, Matiasu Viereckom, Pedru Alkazaru,
Jo-Sam Čoi, Benjaminu Floresu, Oskaru Gonzalesu, Levanderu Džonsonu, Duk Ko
Kimu, Džoniju Ovenu, Džemsu Mureju, Deviju Muru, Biniju Paretu, Francisku
Rodrigezu, Kevinu Pejniju, Martinu Sančezu, Angelitu Sisnoriju, Robertu
Vangilaju, Romanu Simakovu, Marku Antoniu Nazaretu, Bredliju Stonu, Angelu
Almeidi, Gabrielu Riofriu, Marvinu Stonu, Kevinu Videmondu, Redži Luis,
Kedriku Baroveru, Kenetu Bigamu, Brusu Bredšou, Arturu Braunu, Ovenu
Braunu, Marisu Haralambosu, Pablu Kotou, Džonatanu Dejvisu, Rejmondu
Djunu, Ruzveltu Djunu, Pirsu Eberhardu, Henku Gatersu, Džoe Glinu, Entvoiniju
Kiju, Ralfu Miersu, Tamiru Filipsu, Leonu Ričardsonu, Dešean Poršeu, Džefu
Tagartu, Maršalu Vilijamsu, Retou Kapadruti, Ivoni Karnota, Feliksu Endrihu,
Maksu Houbenu, Džemsu Morganu, Antonu Penspergeru, Serđu Zardiniju,
Mohamedu Benazizu, Andreasu Minceru, Brajanu Tejloru, Azizu Sergejeviču
Šaveršianu... - i hiljadama drugih mladih ljudi koji su umrli na sportskim
borilištima.
 5

SADRŽAJ

UVOD..................................................................................................................

KRITIKA GRAĐANSKE KRITIKE SPORTA .......................................

Helmut Plesner.......................................................................................
Jirgen Habermas...................................................................................
Hans Linde versus Plesner/Habermas...........................................
Bero Rigauer...........................................................................................
Kristian fon Krokov................................................................................
Hans Lenk.................................................................................................
Kristofer Laš............................................................................................
Rezime.......................................................................................................

SPORT I KULTURA.......................................................................................

Huizingina kritika sporta....................................................................

SPORT I POLITIKA.......................................................................................

Olimpijski pokret...................................................................................
Sport u SAD..............................................................................................
Sport i veliko-nemački ekspanzionizam.........................................
Sport i emancipacija.............................................................................

„SOCIJALISTIČKI SPORT“.........................................................................

SPORT I NASILJE...........................................................................................

Stadioni – savremeni koncentracioni logori.................................

„Takmičarska motivacija“..................................................................
Sport i rat.................................................................................................
I decu ubijaju, zar ne?..........................................................................

„HLEBA I IGARA“ – PRIRODA SPORTSKOG SPEKTAKLA ..........

 6

SPORT I RASIZAM.........................................................................................

PRIRODA REKORDA....................................................................................

SPORT U MOČVARI DROGE......................................................................

SMRT BIRGIT DRESEL................................................................................

SPORT I ZDRAVLJE.......................................................................................

SPORT I TELESNA KULTURA...................................................................

SLOBODARSKA KRITIKA SPORTA........................................................

FUSNOTE.............................................................................................................

LITERATURA......................................................................................................
 7

UVOD

Sport je stekao takav drusš tveni znaćš aj i u toj meri postao kompleksna
pojava, da raspravu o sportu nije visš e mogućć e svesti na tradićionalne
fenomenolosš ke analize. I pored upornog nastojanja javnih medija da sport i
dalje svode na "ćš injeniće" i banalnu "zabavu", on se sve visš e namećć e ozbiljnoj
naućš noj i filozofskoj misli kao pojava u kojoj do najvisš eg izraza dolaze
osnovne protivrećš nosti kapitalistićš kog drusš tva i u kojoj se prelamaju osnovna
pitanja ljudske egzistenćije i drusš tvenog razvoja. Nazš alost, takva razmisš ljanja
imaju uglavnom akademski karakter i jedva su prisutna u javnosti. Sportska
problematika i dalje ostaje "svojina" polupismenih i korumpiranih
novinarskih klanova. Kada se zna da su oni samo produzš ena ruka
kapitalistićš kih i politićš kih ćentara moćć i, reklamni agenti mafijasš ki
organizovanog show-business-a, njihov "ugao posmatranja" sporta sasvim je
razumljiv, kao sš to je razumljiv i njihov besposš tedni obraćš un s misš lju koja
pokusš ava da razotkrije poleđinu sporta, a time i pravu prirodu njihove
delatnosti.
Ozbiljnija kritićš ki intonirana teorijska promisš ljanja sporta javljaju se i
pre Drugog svetskog rata, ali tek postajanjem sporta oruđem u hladno-
ratovskom obraćš unu između blokova i njegovom komerćijalizaćijom on dobija
onu "punoćć u" i znaćš aj koji ćć e postati sve većć i izazov za soćiolosš ku i filozofsku
misao. Do pravog proboja soćiolosš ki i filozofski utemeljene kritike sporta
dosš lo je nakon studentskog pokreta iz 1968, koji je otvorio vrata za frontalni
(pre svega duhovni) obraćš un s kapitalizmom i sportom kao njegovom
ideologijom. Radikalizovanje kritike sporta odvija se uporedo sa razvojem
"potrosš aćš kog drusš tva", odnosno, sa postajanjem kapitalizma totalitarnim
poretkom destrukćije. Kritika sporta postaje kritika kapitalizma.
Doskora su ljudi sa odusš evljenjem slusš ali izvesš taje o sve većć im
"rezultatima" koji se postizš u u eksploataćiji "prirodnih izvora". Bio je to jedan
od glavnih pokazatelja "progresa". Danas, sa razvojem svesti o razmerama
unisš tenja prirode, ljude sve visš e hvata panika pred novim "podvizima". Isto je i
sa sportskim rekordima. Nekada su oni bili pokazatelj „razvoja ljudskih moćć i".
Gledajućć i unakazš ena tela sportista, ćš ovek se sve ćš esš ćće pita koja je ćena tih
"dostignućć a" i koji je njihov pravi smisao. Nekada moćć no sredstvo za
propagandu kapitalistićš kog poretka, sport je postao polazisš te za njegovu
kritiku. Građanska teorija je u defanzivi: sš to je visš e "negativnih pojava" u
sportu, utoliko je glasnije nastojanje da se zasš tite osnovni prinćipi
kapitalizima. Građanska teorija ide dotle, da sve odlućš nije odbaćuje
profesionalni i rekorderski sport, najmilije ćš edo kapitalizma, sa ćiljem da
saćš uva moralni (pedagosš ki) integritet prinćipa takmićš enja i ućš inka, odnosno,
 8

veru u "izvorne vrednosti" kapitalizma. Slepa odbranasš ka logika ustupa mesto

teorijskom manevrisanju da bi se saćš uvalo ono sš to se josš mozš e saćš uvati.
Kada je rećš o odbrani sporta, zagovornići kapitalizma i njihove kolege
iz (sad većć bivsš eg) tabora "realnog soćijalizma" nasš li su se u istom rovu. I na
primeru odnosa prema sportu mozš e se videti da je staljinizam daleko blizš i
kapitalizmu nego Marksovoj ideji soćijalizma. Skorasš nji događaji na Istoku to
ubedljivo dokazuju: kapital je, bez ikakvog otpora, "preuzeo" "soćijalistićš ki
sport", a da se njegova susš tina nije promenila.
Velika slićš nost u kritići sporta, koja dolazi sa raznih strana sveta,
rezultat je postajanja kapitalizma globalnim poretkom. Kritika sporta postaje
jedan od naćš ina duhovne integraćije i menjalaćš ke borbe slobodarski
opredeljenih ljudi koji su svesni pogubnosti daljeg razvoja kapitalizma.
Olimpijskom pokretu, otelotvorenju vladajućć eg duha kapitalizma i simbolu
unisš tenja ljudi, suprotstavlja se sve glasniji i beskompromisniji anti-olimpijski
pokret. On pretstavlja sastavni deo sve organizovanijeg i masovnijeg
nastojanja ljudi da sprećš e unisš tenje zš ivota na Zemlji i usmere naućš ni razvoj i
proćese proizvodnje na iskorenjivanje siromasš tva, kao i na zadovoljenje
istinskih potreba ćš oveka kao prirodnog i humanog bićć a. Slobodarska kritika
sporta postaje deo svetskog anti-kapitalistićš kog fronta.
U vremenu kada Zapadni kapital, uz nesebićš nu pomoćć domaćć e
"gospode", sve besposš tednije nastoji da pretvori nasš u zemlju u svoju koloniju,
postaje jasna sva pogubnost "vaspitavanja" mladih na stadionima i u halama.
Krajnji efekat raspirivanja bezumne navijaćš ke euforije nije stvaranje
dostojanstvene i slobodarske omladine, većć idiotizovane "mase" koja ćć e
postati "prljava" radna snaga Evrope. U tom kontekstu postaje jasnija sva
pogubnost maksime „Sport je najbolji ambasador!". "Naćionalna afrimaćija"
putem sporta je stranputića u borbi protiv kolonijalnog podjarmljivanja jer
prednost daje delatnostima sa kojima se nisš ta ne postizš e (sem povremenih
"naćionalnih euforija"), a sa kojima se unisš tava kulturna (samo)svest i
marginalizuju one delatnosti bez ćš ijeg razvoja nema opstanka (ekonomija,
nauka, umetnost). Postajanjem međunarodnog sporta reklamnim prostorom
kapitala i show-business-om, zadat je konaćš ni udarać nastojanju da se sport
iskoristi kao sredstvo za naćionalnu emanćipaćiju. On je postao jedan od
nosećć ih stubova "novog svetskog poretka" i kao takav sredstvo za unisš tenje
naćionalne samosvesti.
"Vrhunski sport" je oblast u kojoj je kapital uspostavio globalnu
dominaćiju. "Kosmopolitizam" pod okriljem multinaćionalnog kapitala znaćš i
stvaranje od ćš oveka obezlićš enog jurisš nika kapitalizma. Skrivene iza
"apolitićš ne" maske, "međunarodne sportske asoćijaćije" su produzš ena ruka
najmoćć nijih kapitalistićš kih klanova i kao takve sredstvo za uspostavljanje
dominaćije nad "naćionalnim sportovima". Kada se ima u vidu znaćš aj koji
sport ima u drusš tvu, jasno je da se radi o jednom od najpogubnijih oblika
 9

duhovnog kolonizovanja sveta - o stvaranju paukove mrezš e u kojoj nestaju

naćionalne kulture i slobodarska misao.
Dalji „razvoj sporta“ treba sagledati u kontekstu sve oćš iglednijeg
raspada "drzš ave blagostanja" i zaosš travanja borbe kapitalistićš kih konćerna za
trzš isš te i prirodne resurse. Logićš no je pretpostaviti da ćć e kapitalizam josš
agresivnije nastojati da iskoristi sport kao sredstvo za odvlaćš enje pazš nje ljudi
od osnovnih egzistenćijalnih pitanja i za sterilisanje kritićš ko-menjalaćš ke
svesti. SŠ to manje bude hleba (izvesne egzistenćije), to ćć e biti visš e sve krvavijih
igara. Kao i sve druge oblasti drusš tvenog zš ivota koje su pale u ruke kapitalu,
sport postaje sve prljaviji business.
Nasš duhovni opstanak ne mozš e da se zasniva na stvaranju
naćionalistićš ke histerije i velićš anju srednjovekovnih mitova, većć na borbi za
oćš uvanje i razvoj emanćipatorskih tekovina narodnog stvaralasš tva i
slobodarske borbe, kao i evropske kulture koju kapitalizam sistematski
unisš tava. Dajmo utoćš isš te SŠ ekspirovim junaćima, Tomasu Moru, Rusoovom
Emilu, Servantesovom Don Kihotu, Geteovom Faustu, Brehtovoj Majći
Hrabrost... - koje na Zapadu progone tvorći "koka-kola kulture", duhovnog
simbola varvarizma koji nam, u obliku "novog svetskog poretka", namećć e
savremeni kapitalizam. Budimo herojski, a ne "mućš enićš ki" narod. Budimo,
zajedno sa slobodarski nastrojenim delom ćš ovećš anstva, nosioći prometejske,
umesto olimpijske baklje - ćš iji plamen preti da spali svet.

* * *

KRITIKA GRAĐANSKE KRITIKE SPORTA

 10

Helmut Plesner

Među prvima koji su nakon Drugog svetskog rata ozbiljnije "naćš eli"
sport, a samim tim i građansku teoriju koja u sportu vidi sredstvo za
afirmaćiju osnovnih prinćipa kapitalizma, bili su Helmut Plesner i Jirgen
Habermas.
Plesner je, poćš etkom pedesetih, objavio tekst pod naslovom
"Sociologija sporta", a zatim "Igra i sport" - spise koji su skromni po obimu, ali
znaćš ajni po kritićš kom prostoru koji su otvorili i reakćijama koje su izazvali.
Plesner je dosš ao do dve osnovne teze: "svet sporta je odslika industrijskog
sveta", odnosno, sport je oblast u kojoj ćš ovek nastoji da pronađe
"kompenzaćiju" za lisš avanja kojima je izlozš en u "svetu spećijalizovanog rada".
Nezadovoljstvo polozš ajem u proćesu rada osnovni je motiv ćš oveku da se
angazš uje u sportu. Kod vodećć ih grupa radnika, namesš tenika i intelektualaća
sš iri se osećć anje da su postali "toćš kićć i u pogonskom stroju" o ćš ijoj ćelini jedva
da imaju predstavu. Anonimne, delimićš ne i promenljive funkćije koje
preuzimaju na sebe zahtevaju visoko-spećijalizovani ućš inak, ali zapostavljaju
njihovu lićš nost. Ova "osuda na anonimnost" u industrijskom radu budi i hrani
"kompenzaćione potrebe" da se ćš ovek josš negde iskazš e, bude viđen, ali i da
pronađe zadovoljstvo, da bude zadivljen i da zadivi. Sport je to
pretpostavljeno polje koje nudi ostvarivanje onih potreba koje se ne mogu
ostvariti u svetu rada. Uzroke za to treba trazš iti u tome, sš to se od drusš tva
stvorenoj potrebi za posš tovanje razlika na osnovu ućš inka suprotstavljaju dve
strukturalne tendenćije visoko spećijalizovanog drusš tva: nerazumljivost
visoko spećijalizovanog rada za ljude koji pripadaju razlićš itim zš ivotnim
sferama i povezanost ovog visoko spećijalizovanog znanja sa takvim oblićima
razvoja obrazovanja koji postaju sve duzš i i komplikovaniji, koji su podlozš ni
stalnim promenama i kojima je pristup praktićš no ogranićš en. Pod ovim
strukturalnim pritiskom probuđenih i istovremeno, u njihovom
zadovoljavanju, sputanih i potisnutih zš elja za drusš tvenom potvrdom i za
premasš ivanjem drugih, sport se pojavljuje kao ona oblast koja potisnutim
agresivnim potrebama obećć ava kompenzaćiono ispunjenje, mada je fatalni
prinćip ućš inka ovde prebaćš en u oblast nerada, igre. (1)
Polazećć i od Lindeovih istrazš ivanja, Krokov postavlja Plesneru pitanje
kako je mogućć e da su upravo oni koji su najvisš e izlozš eni dejstvu monotonog
radnog proćesa (nekvalifikovani i polukvalifikovani industrijski radnići)
manje zastupljeni u sportu nego drugi zaposleni? (2) Krokov je mogao da ide
dalje i da postavi pitanje kako to da su na stadionima najagresivniji upravo oni
koji ne rade (bilo da nisu stasali za rad ili ne mogu da se zaposle) - sš to
 11

pokazuju analize o "huliganskom ponasš anju" na utakmićama - i koji nemaju ni

jedan od navedenih, Plesnerovih i Habermasovih, motiva za "kompenzaćiono"
ponasš anje u sportu? Plesner je, poput Lindea, sveo radnika na predmet
"soćiolosš ke analize" koju zanima samo ono sš to mozš e da se uklopi i opravda
konćepćiju koja je samo teorijski oblik konkretnog politićš kog opredelenja. Da
je njegova konćepćija usmerena na istrazš ivanje drusš tvenih uzroka
nezadovoljstva radnika i u tom kontekstu postavlja pitanje sporta kao
"kompenzaćione" aktivnosti, radnik bi shvaćć en kao drusš tveno bićć e, sš to znaćš i u
ćelokupnosti njegove egzistenćije. A to znaćš i da bi uzroći za njegovo
nezadovoljstvo bili i oni koji se mogu otkloniti politićš kom (klasnom) borbom
ćš ime bi se bitno promenio i njegov odnos prema sportu. SŠ to se tićš e odgovora
na Krokovljevo pitanje, treba praviti razliku između zš elja i mogućć nosti. Pre
svega, nekvalifikovani i polukvalifikovani radnići izlozš eni su najvećć im
telesnim naprezanjima, sš to znaćš i da im je potreban adekvatan odmor; njihova
primanja po pravilu su najnizš a, sš to bitno ogranićš ava ućš estvovanje u sportu
koje trazš i i određena materijalna ulaganja; u vezi sa tim, mnogi nastoje da
iskoriste ne-radno vreme da bi dodatno zaradili josš neki dinar itd. Sve su to
detalji koji pruzš aju mogućć nost da se stekne ćelovit uvid i da se da pravi
odgovor na pitanje o prirodi preokupaćije sportom kod radnićš ke populaćije.
Jedna od najproblematićš nijih Plesnerovih teza je da je "takmićš arska
struktura industrijskog drusš tva" - "odgovorna za povećć anu duhovnu
agresivnost ljudi". (3) Ovom tezom Plesner nam je ukazao na politićš ki znaćš aj
ideologije takmićš enja. Sve besposš tedniju borbu za egzistenćiju, koja se odvija
po prinćipu "borba svih protiv svih", Plesner naziva "takmićš enjem" nastojećć i
da joj na taj naćš in pribavi legitimnost "sportskog nadmetanja" koje
podrazumeva "jednakost na startu", "lićš no dostignućć e", "neka pobedi bolji",
„fair-play“ i sve ono drugo sš to pruzš a ideologija takmićš enja. Umesto
konkretnog ćš oveka, koji potićš e iz određenog soćijalnog miljea, pripada
određenoj klasi, polu, religiji, manjinskoj ili većć inskoj naćionalnoj grupi,
Plesner konstruisš e apstraktnog "građanina" da bi ga postavio na start
"jednakih" koji se "takmićš e" za zadobijanje (sš to boljeg) drusš tvenog polozš aja.
Vlasnik kapitala i dete iz sirotinjskog geta stavljeni su u istu "takmićš arsku"
ravan. Plesner ne kazš e da je "takmićš arska struktura" drusš tva uslovljena
"trzš isš nom utakmićom", odnosno, borbom između kapitalistićš kih grupaćija za
opstanak, i da je njenom "uspesš nom" funkćionisanju podređena kako
institućionalna, tako i normativna sfera "industrijskog drusš tva“. "Takmićš enje"
postaje ideolosš ka maska sa kojom se prikriva vladavina kapitala nad ćš ovekom.
Iz "takmićš enja" je odstranjen i klasni sukob, sš to znaćš i borba za prevazilazš enje
kapitalistićš kog drusš tva, kao i borba zš ena za ostvarivanje njihovih ljudskih i
građanskih prava. Slobodarski agon izbaćš en je iz Plesnerovog "industrijskog
drusš tva".
 12

Izvorisš te potrebe ćš oveka da se bavi sportom Plesner vidi u njegovoj

tezš nji da pronađe svoju "izgubljenu prirodnost". Sport postaje jedno od
"umetnićš kih sredstava" sa kojim ćš ovek pokusš ava da dopre do nje, odnosno,
dobija ulogu "ventila" koji pruzš a ćš oveku mogućć nost da izrazi i zadovolji svoje
autentićš ne prirodne i ljudske potrebe: "umetnićš ku prirodnost" (künstlicher
Natürlichkeit). (4) Od izuzetne vazš nosti za razumevanje Plesnerove
konćepćije je to, sš to on ne govori o slobodnom telesnom aktivizmu, većć o
sportu u kome se do "kvaliteta" dolazi nastojanjem da se pobede drugi
postizanjem većć eg rezultata (rekorda), dakle, posredstvom mehanizama
kvantitativnog posredovanja koji unisš tavaju mogućć nost individualno-
ljudskog, a to znaćš i kulturnog izraza. Pored toga, sama priroda telesnog
pokreta u sportu usmerena je na "disćiplinovanje tela", sš to znaćš i na obraćš un s
izvornim prirodnim potrebama ćš oveka, sš to neposredno utićš e na sputavanje
spontanosti, masš te, kreativnosti - bez kojih nema ni istinske duhovnosti.
Sportski pokret temelji se na prinćipu efikasnosti i na tehnićš koj raćionalnosti.
Ideal "sportskog tela" svodi se na mehanizam koji "savrsš eno radi". Plesner
previđa i to, da "mehanizovani", "monotoni" i "jednostrani" rad, od koga on
polazi, proizvodi i mehanizovano i jednostrano telo sa ogranićš enim senzo-
motorićš kim osobenostima - sš to neposredno utićš e kako na odnos ćš oveka
prema sportu, tako i na prirodu njegove sportske aktivnosti. Da bi sport
mogao da postane "kompenzaćiona" aktivnost u kojoj ćš ovek mozš e da realizuje
svoje potisnute prirodne i duhovne potrebe (znaćš i kulturna delatnost),
potrebno je da ćš ovek prevaziđe svoju telesnu ogranićš enost, da stekne
sportsku (u susš tini igraćš ku) vesš tinu koja pruzš a mogućć nost za artikulisanje
njegovih potreba i zš elja, i da savlada određene obrasće ponasš anja koje
podrazumeva sportska aktivnost. Bez toga sport ćć e postati novi izvor
nezadovoljstva jer ćš ovek nećć e moćć i da izrazi svoju "prirodnost" na takav
naćš in, da u tome dozš ivi svoju samopotvrdu. Basš zato sš to je ćš ovek u sportu
sveden na telesno (bez mogućć nosti "saradnje" sa masš inom i oslanjanja na
intelekt, znanje i iskustvo na naćš in kako se to desš ava u radu), on se u njemu
daleko dramatićš nije sućš eljava sa svojim ogranićš enim sposobnostima, kao i
mogućć nostima da realizuje svoje potisnute potrebe.
Ono sš to je najvazš nije, kriterijum "uspesš nosti" u sportu je pobeda i to
postizanjem većć eg rezultata (rekorda). Bekstvo iz "anonimnosti", putem
sporta, mogućć e je jedino pobedama i "boljim" rezultatima, a ne samim
ućš estvovanjem u sportu. Ono o ćš emu Plesner ne govori je da je ćš ovek u
"anonimnom" radu porazš en kao ćš ovek - da ne pretstavlja lićš nost vrednu
posš tovanja. Dajućć i mu sport kao mogućć nost kompenzaćije, Plesner mu
zapravo daje mogućć nost da bude "neko" posredstvom kriterijuma
vrednovanja koji su u sportu uspostavljeni. Prema tome, samo pobeda nad
drugima pruzš a ćš oveku mogućć nost da dozš ivi ljudsku (samo)potvrdu. U
protivnom, sport mozš e da postane većć i izvor frustraćije nego sam rad - upravo
 13

zato sš to ćš ovek u njega ulazi dobrovoljno i sa oćš ekivanjem da ćć e u njemu

realizovati svoju ljudsku vrednost. Mozš e se rećć i da je sport zamka za radnika:
u radnim proćesima neprestano se reprodukuje telesna jednostranost i, kako
se ćš ovek isćrpljuje i stari, sve se visš e smanjuje mogućć nost za
"kompenzaćionim" aktivizmom. Istovremeno, nezadovoljstvo radnika
njegovim najamnićš kim polozš ajem, egzistenćijalna neizvesnost, frustraćija
zbog anonimnosti i monotonije usmerava se, putem sporta, protiv drugog
radnika ("suparnisš tvo" kao oblik razbijanja klasne svesti), odnosno, na
beznadezš no nastojanje da se kroz sportski aktivizam realizuje njegova
„umetnićš ka prirodnost“. Sport postaje sredstvo za kanalisanje radnićš kog
nezadovoljstva, oblik sterilizovanja njegove kritićš ke svesti i naćš in
usmeravanja njegovog potenćijalno menjalaćš kog aktivizma sa polja politićš ke
(klasne) borbe na sportsko polje. Logika sućš eljavanja između atomizovanih
individua, pri ćš emu je osnov određivanja njihovog "uspeha" kvantitativno
sravnjivanje, neprikosnoveni je put za "realizaćiju" (u radu) potisnute
ljudskosti. ĆŠ ovek, kroz svoju aktivnost u "slobodnom vremenu", mozš e da se
(kritićš ki) odnosi prema industrijskom radu, ali ne i prema prinćipima na
kojima se zasniva kapitalistićš ko drusš tvo. Sport, kao "kompenzaćiona"
aktivnost, postaje sredstvo za integraćiju radnika u vladajućć i poredak.

Jirgen Habermas

Habermas je, svodećć i industrijski rad, a samim tim i sport kao njegovu
"odsliku", na "instrumentalnu" delatnost, bitno osiromasš io pristup sportu, a
samim tim i mogućć nost za kompleksno sagledavanje polozš aja ćš oveka u njemu.
Industrijski rad i sport postaju apstraktne pojave između kojih su
uspostavljene apstraktne veze. Govorećć i, u svom radu "Sociološke zabeleške o
odnosu rada i slobodnog vremana", o sportu i igri kao oblićima
kompenzaćionog ponasš anja u slobodnom vremenu, Habermas tvrdi da se
"moćć profesionalne sfere u konaćš nom obliku utoliko jasnije pokazuje, ukoliko
ona visš e pokusš ava da pobegne u svoju prividnu suprotnost". Nastojećć i da
izbegne da pojavama da pravo ime, sš to znaćš i da ukazš e na njihovu uslovljenost
mehanizmom kapitalistićš ke reprodukćije, Habermas pribegava verbalnom
zš ongliranju: "moćć profesionalne sfere" postaje zaseban entitet, dok
"profesionalna sfera" dobija status begunća koji "pokusš ava da pobegne u
svoju prividnu suprotnost". Istovremeno, Habermas tvrdi da je sport "odavno
postao oblast raćionalizaćije koja je karakteristićš na za rad". U prilog te teze on
navodi primer "najnovijeg intervalnog treninga, koji je uvela sportska
medićina" u kome dolazi do određivanja pauza između pojedinih vezš bi "u
prinćipu na isti naćš in kao sš to to ćš ini Refa-metod koji preporućš uje psihologija
 14

rada". Na osnovu toga dolazi do jedne od svojih najznaćš ajnijih teza: "sport pod
prividom igre i slobodnog razvoja moćć i udvostrućš uje svet rada", a "individue
pod njegovom rukom postaju supstrati masovnog jedinstva". Nanovo je sport,
koji je proizvod kapitalizma, postao samostalna sila koja "udvostrućš uje svet
rada" i određuje da individue "postaju supstrati masovnog jedinstva". SŠ to se
tićš e "sportske medićine", ona je stvorena od strane politićš kog establisš menta i
kapitala da bi se "pospesš io razvoj sporta", pri ćš emu je intervalni trening samo
jedan od metoda koji se primenjuje. U sportu se primenjuju i drugi metodi, o
kojima Habermas naravno ne govori, a koji nisu primenjeni u industrijskom
radu. Nije rećš samo o dopingu, većć i o sredstvima za manipulaćiju i
unisš tavanje ljudskog organizma, poćš evsš i od hormonalnih terapija pa do
genetskog inzš enjeringa. Postajanjem sporta oruđem za ostvarivanje politićš kih
i materijalnih interesa, kao i ogranićš ene mogućć nosti ljudskog organizma,
doveli su ne samo do primene postojećć ih, većć i do stvaranja posebnih metoda
da bi se dosš lo do novih "vrhunskih rezultata", a to znaćš i i do stvaranja
posebne medićinske grane, u kojoj rade moderni Mengelei, koja se bavi
proizvodnjom "rekordera". Habermas konstatuje da trenazš ni proćes
vrhunskih sportista "poćš inje kao proizvodni proćes u istrazš ivaćš koj
laboratoriji", kao i da "lekari imaju odlućš ujućć u ulogu u postizanju olimpijskih
pobeda kao sš to inzš enjeri imaju u ostvarivanju proizvodnog plana", ali ne
shvata da je ćš ovek u "vrhunskom sportu" sveden na sirovinu (predmet
obrade) i oruđe sa kojim treba postićć i "vrhunske rezultate". ĆŠ ovek ne samo da
prodaje svoju radnu snagu, kao sš to je to slućš aj sa radnikom, većć prodaje svoje
telo, odnosno, sebe - budućć i da stvaranje tela "rekordera" podrazumeva i
stvaranje fanatizovanog mazohistićš ko-(samo)destruktivnog karaktera.
Proćesi, koje Habermas taćš no opisuje, pretpostavljaju postojanje takvog
poretka odnosa i vrednosti, odnosno, postojanje otuđenih ćentara drusš tvene
moćć i koji su u stanju, radi ostvarivanje svojih (anti-ljudskih) ćiljeva, da svedu
ćš oveka na dehumanizovano i denaturalizovano oruđe za postizanje
"vrhunskih rezultata". Drugim rećš ima, industrijski rad jeste nuzš an, ali ne i
dovoljan uslov da bi se njegovi metodi primenili u sportu i to na naćš in koji
vodi unisš tenju ćš oveka.
Da je Habermas ostao na fenomenolosš kom nivou pokazuje i njegovo
shvatanje sportske igre: "U onoj meri u kojoj trener dopusš ta svojim igraćš ima
pojedinaćš ne akćije 'proigravanja', u toj meri sport uopsš te ima veze sa igrom.
Ono zazš ta se tvrdi da je igra, u stvarnosti je profesionalni show na jednoj a
konzumenti na drugoj strani". Uporno se drzš ećć i redukćionistićš kog pristupa,
Habermas nije u stanju da shvati da su treneri samo ućš esnići u formiranju
stila igre ćš ija je promena uslovljena "duhom vremena" i zahtevima vlasnika
sportskog show-business-a. Treneri su moderni gonićš i robova koji su i sami
pod udarom bićš a kapitala kome mora da se pokoravaju ako zš ele da ostanu "u
igri". Oni su produzš ena ruka vlasnika klubova koji neprestano menjaju pravila
 15

igre da bi zadrzš ali atraktivnost i punila hale (stadione), sš to znaćš i obezbedili

TV prenose i reklamne poslove. Trenerov izgled, klovnovsko ponasš anje,
tretman igraćš a - sve je podređeno zahtevima show-business-a. Radi se o
savremenom ćirkusu ćš iji program rezš iraju njegovi vlasnići i u kome trener,
kao i igraćš i, ima svoju ulogu. U tom smislu i "proigravanje", koje Habermas
poistovećć uje sa (slobodnom) igrom, samo je deo "dobro obavljenog posla"
profesionalnog igraćš a (zabavljaćš a). Istinska igra pretpostavlja slobodu,
spontanost, masš tovitost, kreativnost... - sve ono sš to je suprotnost dobro
rezš iranom sportskom "spektaklu". I upravo je to od izuzetnog znaćš aja:
"spektakl" je oblik u kome se sport pojavljuje pred gledaoćem. Njegova
priroda, zš ivotna dramatićš nost koju mora da reprodukuje, bljesš tava svetlost
reflektora i sš arenilo desš avanja - sve to pretstavlja mamać koji treba da izvućš e
ćš oveka iz sivila svakodnevne egzistenćije i omogućć i mu da dozš ivi da ućš estvuje
u nećš em "velikom", "istorijskom", "nezaboravnom"... Rezš iranje spektakla
postaje vrhunski oblik manipulaćije ljudima od strane politike i kapitala
upotrebom najsavrsš enijih tehnićš kih sredstava i naućš nih metoda. "Spektakl",
kao standardizovani mehanizam "navlaćš enja" publike, postaje reklamno
pakovanje sportske (zabavljaćš ke) robe. Sport je izvanredan primer na kome
se mozš e videti kako su nauka i tehnika (metodi industrijskog rada) postali
sredstvo za potćš injavanje radnika i za obezbeđivanje stratesš kih interesa
kapitalizma. Sport, prema tome, nije neki neutralni prostor koji se, kao
"udvajanje sveta rada", pojavljuje pred ćš ovekom, većć prostor koji se,
posredstvom obrazovanja i javnih medija namećć e ćš oveku kao prostor
"slobode". Kako je radnik uspevao, svojom borbom, da skrati radni dan i
zadobije vreme koje ćć e moćć i da iskoristi za svoje lićš no uzdizanje, jaćš anje
klasne svesti i borbu za oslobađanje okova kapitalizma, tako je sport dobijao
na znaćš aju kao "ideolosš ka polićijska snaga" (Hoćš ) koja treba da unisš ti njegovu
kritićš ko-menjalaćš ku svest i integrisš e ga u kapitalistićš ki poredak. Nije slućš ajno
sš to je sport, od svog institućionalnog uoblićš enja, bio i ostao oruđe u rukama
najkonzervativnijih snaga sveta koje "brinu" za oćš uvanje stratesš kih interesa
poretka koji se zasniva na potćš injavanju radnika.
Ovde treba dodati i to, da ako je sport "odslika" ili "udvajanje" sveta
rada, tesš ko da sam "privid igre i slobodnog razvoja moćć i" mozš e da obezbedi
takvu privlaćš nost sporta. Sudećć i po onome sš to se desš ava na sportskim
terenima, "kompenzaćioni" karakter sporta daleko prevazilazi izvore
frustraćije koje su zadali Plesner i Habermas. To je, zapravo, osnov za
objasš njenje kako to da uporedo sa skraćć ivanjem radnog dana i
humanizovanjem radnih uslova (tzv. "post-industrijsko drusš tvo"), sš to bi
shodno Plesnerovoj i Habermasovoj konćepćiji trebalo da vodi ka smanjivanju
interesovanja za sport kao "kompenzaćione" oblasti, dolazi do povećć avanja
interesovanja za sport. Sve krvaviji i destruktivniji sportski "spektakli", o ćš ijoj
prirodi ćć e kasnije biti visš e rećš i, pretstavljaju glavnu "duhovnu hranu" za sve
 16

obezvređenijeg i nezadovoljnijeg ćš oveka. Pored toga, pretstava o sportu kao

"udvajanje sveta rada" iskljućš uje iz sporta dramatiku borbe za pobedu i
opstanak na stazi koja simbolizuje borbu ćš oveka za prezš ivljavanje u
kapitalistićš kom svetu. Za razliku od radnika koji je bezimeni toćš kićć u
industrijskoj masš ineriji, sportista je bozš ansko otelotvorenje najvisš ih vrednosti
kapitalizma. Novi "neverovatni rezultati" dokaz su "progresivnosti" i
postojanosti kapitalizma. Sve ovo govori u prilog teze da sport nije prosta
"odslika" sveta rada, većć kondenzovani ideolosš ki izraz prinćipa na kojima
poćš iva kapitalistićš ko drusš tvo. (5)
Oćš igledno je da Habermasov pojam "Fremdbestimmung" bitno suzš ava
polje Marksovog pojma "Entfremdung" ("otuđenje"), sš to ima znaćš ajne
politićš ke poslediće. Umesto borbe za ukidanje (prevazilazš enje) kapitalistićš kog
drusš tva, kritićš ko-menjalaćš ki angazš man radnisš tva svodi se na podrzš avanje
uspostavljenog "progresa" koji se svodi na razvoj nauke i tehnike, i na
ublazš avanje negativnih posledića industrijskog rada. Kada je rećš o sportu,
Habermasova (kao i Plesnerova) konćepćija zadrzš ava kritićš ku misao na onom
nivou, sa kojeg nije mogućć e razotkriti drusš tvene uzroke koji dovode do
degeneraćije sporta - bez ćš ega nema adekvatnog politićš kog angazš mana. O
tome ćć e biti visš e rećš i u kritići Rigauera.

Hans Linde versus Plesner/Habermas

Linde je (zajedno sa Hajnemanom) sproveo ispitivanje radnićš ke

populaćije sa ćiljem da proveri ispravnost Plesnerovih i Habermasovih tvrdnji.
Rezimirajućć i svoja istrazš ivanja, Linde je dosš ao do zakljućš ka da aktivni
sportisti, kao ni stalni posetioći sportskih priredbi, "nemaju negativan stav
prema mogućć nostima napredovanja na poslu, niti su nezadovoljni poslom",
pogotovu "nemaju negativne pretstave o drusš tvenom ugledu radnisš tva" većć ,
naprotiv, imaju "pozitivniji stav o politićš kim pitanjima i o ekonomskom
polozš aju radnika nego nesportisti i oni koji ne prisustvuju sportskim
priredbama". "Imajućć i basš u vidu sportski angazš man verovali smo", nastavlja
Linde, "da mozš emo da pokazš emo da on ne proistićš e iz potrebe da se
kompenzuju zahtevi rada, nego da on pretstavlja ili upućć uje na jednu
komponentu strukture lićš nosti koja ćć e biti potpomognuta konkurenćijom na
osnovu ućš inka nasš eg industrijskog drusš tva funkćionalno u jednoj statistićš ki
utvrđenoj meri, kako to potvrđuje manji interes za sport od strane onih koji
imaju nejnekvalifikovanija i najneizdiferenćiranija mesta u industriji. Ukoliko
zamenimo Plesnerovu kompenzaćionu teoriju sa prethodno uvedenom
selekćionom hipotezom, ne ostaje nerasvetljena oćš igledna paralela između
napretka u industrijskom razvoju i prosš irivanja interesovanja za sport. Ovo
 17

diferenćiranje i institućionaliziranje sportskog pogona kao jednog novog

kulturnog obrasća koji ima sve većć u popularnost upućć uje na to, da sama
soćijalna dinamika progresivnog industrijskog sistema u povećć anoj meri
oslobađa pre svega ove od ekonomije okupirane vitalne nagone, kao i
blokirane subjektivne potrebe i interese radnih ljudi, i isto tako daje prostora
njihovom strukturiranju i slobodnom ispoljavanju, kao sš to im ustupa vreme i
materijalna sredstva". U vezi sa tim, Linde istićš e dominirajućć i utićaj
"biografskog" faktora koji ne mozš e da bude interpretiran kao "zahtev rada",
budućć i da je "individualni sportski angazš man ipak većć pre (pod. H. L.) ulaska u
svet rada razvijen i prihvaćć en". "Nasuprot Plesnerovim shvatanjima, koji u
povećć anom sportskom angazš manu vidi kompenzaćiju za lisš avanja koja se
dozš ivljavaju u radu, mozš emo istaćć i", zakljućš uje Linde, "da se sportski
angazš man po pravilu razvija i postaje navika većć pre ulaska u svet rada i da
kod dejstva, proveravanja i izrazš avanja ove tendenćije kljućš nu ulogu ima
orijentaćija sš kole ka slobodnoj, igraćš koj i ka ućš inku usmerenoj telesnoj vezš bi".
S tim u vezi Linde se suprotstavlja Plesnerovom shvatanju sporta kao
"nekonformistićš koj" delatnosti, posebno mladih. On tvrdi da su oni koji se
bave sportom daleko većć i konformisti nego oni koji nisu angazš ovani u sportu.
(6)
Plesnerova reakćija bila je umerena, ali odlućš na: "U josš većć oj meri
nego za gospodina Habermasa, i kod mene je bila prisutna metodolosš ka
nepripremljenost kada sam, pre jedne ipo dećenije, zabelezš io nekoliko ideja
za soćiologiju sporta kojima bi, inaćš e, uzimanje u obzir odnosa u slobodnom
vremenu koji nemaju sportski karakter bez sumnje dobro dosš lo. Sa
zahvalnosš ćću pozdravljam to sš to su one bile povod da se moje teze empirijski
provere. Sumnjam da se do toga mozš e doćć i na temelju ispitivanja osoba.
Gospodin Linde hteo je da protiv 'nadzora soćijalno istorijske osnove' moje
argumentaćije za svoju skićiranu 'selekćionu hipotezu' osigura 'oćš evidnost
biografskog aspekta'. Po mom shvatanju tu se pojavljuje tesš koćć a da se moje
teze uporede sa njegovim nalazima. Upoznao sam vrednost ispitivanja osoba
sopstvenim angazš ovanjem u toku nasš eg istrazš ivanja za soćiologiju predavaćš a
na visokoj sš koli i ne potćenjujem odgovarajućć e metode. Pitam se samo, da li se
iz tolikih potoćš ićć a mozš e dobiti pretstava o glavnom toku modernog drusš tva
kao i oblići reagovanja na njega". Plesner dalje istićš e da ga ne ćš udi da ispitanići
Lindeovog istrazš ivanja "ne obraćć aju pazš nju na frustraćiju, agresiju,
anonimnost i kompenzaćione zš elje. Establisš ment industrijskog drusš tva brine
većć za konformitet, i od poćš etka individualno psiholosš ku reakćiju na ćelu
situaćiju, u kojoj se nalazi industrijalizovani ćš ovek, sasvim razumljivo
zamraćš uje i prekriva sa ličnim mogućnostima (pod. H. P.) koje upravo ova
situaćija nudi". Plesner na kraju konstatuje da se u ovoj taćš ki "oćš evidno nalazi
u punoj saglasnosti" sa Habermasovim shvatanjima. (7)
 18

Linde odbaćuje ovaj Plesnerov "ironićš ni zakljućš ak" navodećć i da je u

toku ispitivanja dosš ao do izrazš aja negativan stav ispitanika u mnogim
pitanjima (ekonomski i soćijalni polozš aj radnika, mogućć nost napredovanja na
poslu, politićš kom angazš ovanju, opsš te nezadovoljstvo poslom itd.). U vezi sa
tim, Linde zakljućš uje: "Imajućć i u vidu Plesnerove teze relevantan je samo
(pod. H. L.) nasš zakljućš ak, da ovi i drugi negativni iskazi ne stoje ni u kakvoj
znaćš ajnoj vezi sa sportskim angazš manom i sportskim interesom. Ili, na drugi
naćš in rećš eno: agresivni stavovi se u krugovima onih koji su zainteresovani za
sport ne pojavljuju ćš esš ćće nego kod onih koji nisu zainteresovani za sport." (8)
Slićš no Plesneru, i Habermas pravi sebi "odstupniću" konstatujućć i da je
bez neke posebne metodolosš ke pripreme zapisao određene misli koje ne bi
ponovio u takvom obliku, ali ne napusš ta svoju osnovnu orijentaćiju. On
smatra prihvatljivim da se određene kategorije aktivnosti slobodnog vremena
interpretiraju, povezano sa soćijalno-psiholosš kom teorijom, kao kompenzaćija
za lisš avanja u profesionalnoj sferi. U tom kontekstu, Habermas sumnja da
rezultati empirijskih istrazš ivanja, na koje se Lindeovi zakljućš ći oslanjaju,
pruzš aju mogućć nost za proveravanje pretpostavki o "dubokim soćijalno-
psiholosš kim međuzavisnostima". (9)
U odgovoru Habermasu, sa kojim je njihova rasprava okonćš ana, Linde
revoltirano konstatuje da nikome ne pada na pamet da metode istrazš ivanja
koje je primenio uzme kao zadovoljavajućć e polazisš te za razjasš njenje "duboke
soćijalno-psiholosš ke međuzavisnosti" o kojoj govori Habermas, istovremeno
zamerajućć i Habermasu da je odbaćio sopstveno polazisš te koje pruzš a
mogućć nost za uoblićš avanje "pomirljive hipotetićš ke alternative". (10)
Lindeova konćepćija ima neskriveni propagandi karakter: "Kada jedno
drusš tvo - kao sš to je nasš e (misli se na Zapadnu Nemaćš ku, prim. aut.) - sebe
shvata kao ka ućš inku orijentisano takmićš arsko drusš tvo u kome su na snazi
ideal slobodnog izbora poziva pri jednakim startnim mogućć nostima (i)
prinćip slobodnog razvoja za svakog sposobnog, i u kojem se u krajnjem svaki
drugi mehanizam selekćije bezuslovno uklanja, onda je jednoj takvoj zajednići
za ostvarivanje njenih prinćipa potrebna sš kola koja je i sama visoko selektivna
i ćš iji je rad (bez obzira na njene obrazovne ćiljeve koji ovde nisu predmet
rasprave) iz ovih razloga organizovan kao jedan krajnje suptilan i regulisan
ritual za odmeravanje, dokazivanje i posš tovanje razlika na osnovu ućš inka. Mi
znamo da nasš e drusš tvo odavno ima takvu sš kolu, koja kroz posš tovanje razlika
u uspehu, koje je sama uspostavila, daje svakom svom ućš eniku odlućš ujućć a
usmerenja za njegov pristup drusš tvenim pozićijama razlićš itog ranga i sa
svojom dokumentaćijom o sš kolskom uspehu ili neuspehu neposredno, kao sš to
je to SŠ elski (Sćhelsky) formulisao, raspodeljuje soćijalne sš anse." (11)
Bilo bi interesantno ćš uti sš ta misle milioni mladih nezaposlenih
Nemaća koji sa fakultetskim diplomama obijaju pragove "poslodavaća" od
kojih mnogi jedva da imaju elementarno obrazovanje. Koliko mladih
 19

talentovanih strućš njaka mora da obavlja najtezš e telesne poslove da bi

prezš ivelo, istovremeno dok su njihovi "drugovi iz klupe" koji dolaze iz
"uglednih porodića", bez obzira kakav uspeh postigli, predodređeni da budu
vlasnići fabrika, banaka, rudnika i da odlućš uju kako o sudbini hiljada
vrhunskih strućš njaka, njihovih "najamnika", tako i o sudbini drusš tva? SŠ ta tek
rećć i o deći iz sirotinjskih ćš etvrti koja od malena mora da se "snađu" i
obezbede egzsitenćiju i koja mogu samo da sanjaju o fakultetskoj diplomi?
Linde "zaboravlja" da u "raspodeli soćijalnih sš ansi" izvanredno znaćš ajnu ulogu
igra i politićš ka opredeljenost. SŠ ta to znaćš i najbolje znaju oni, koji bez obzira na
svoj uspeh u sš kolovanju ne mogu da dobiju posao u drzš avnoj sluzš bi jer
pipadaju nekoj od (inaćš e legalnih) komunistićš kih partija u (Zapadnoj)
Nemaćš koj (tzv. "Berufsverbot").
Insistirajućć i na "biografskoj" konćepćiji, Linde je nastojao da u sš koli
pronađe institućionalno utemeljenje za sport (telesnu kulturu) u kojem su
saćš uvani osnovni prinćipi kapitalistićš kog drusš tva u "ćš istom" obliku. U pitanju
je odbranasš ki potez: Linde se povlaćš i sa stadiona i iz hala i utvrđuje se u sš koli
koja postaje (poslednji) bastion gde se brane vrednosti "pravog" sporta.
ĆŠ asovi telesnog vaspitanja koje Linde, poput Kubertena, svodi na sportsko
vaspitanje, postaju izvorisš te i pedagosš ki (vrednosni) putokaz za kasniji odnos
mladih prema sportu, a to znaćš i prema prinćipima na kojima se zasniva
kapitalistićš ko drusš tvo. Zato sport ne mozš e da bude "kompenzaćiona"
aktivnost. On je naćš in stićanja afirmaćije (posredstvom vladajućć ih kriterijuma
vrednovanja) i kao takav naćš in integraćije mladih u uspostavljeni poredak,
dakle, konformistićš ki aktivizam a ne bekstvo iz postojećć eg sveta, pogotovu ne
sućš eljavanje s njim. Pravi smisao "ambićije", o kojoj govori Linde, je volja da se
uspe u zš ivotu posš tovanjem zadatih pravila igre. To je skrivena susš tina "navike"
("biografski" faktor) sa kojom se vrednosni orijentiri iz sš kole prenose u
budućć i zš ivot. Sport je prostor na kome se potvrđuje volja ćš oveka za uspehom
u postojećć em svetu - oslobođena od prinude rada i svakodnevnih obaveza. On
nije "odslika sveta rada", većć prostor na kome se realizuje ljudska sloboda.
Insistiranjem na "biografskom" faktoru Linde nastoji da ukazš e na primat i
postojanost svesti koja ima pozitivni (lojalni) odnos prema vladajućć em
(kapitalistićš kom) poretku.
Nastojećć i da saćš uva sš kolski sport od etabliranog sporta, Linde svodi
"dobrog sportistu" na ućš enika koji ima dobru oćenu kako iz predmeta
"telesno vaspitanje", tako i dobre oćene iz drugih predmeta. Ovo je od
izuzetne vazš nosti jer Linde neprestano nastoji da dokazš e da je sport sredstvo
za razvoj svih onih kvaliteta (pre svega "ambićija" da se pobedi i postigne većć i
ućš inak) koji odlikuju "uzornog" građanina, znaćš i ne mozš e da bude
kompenzaćija za neuspeh u drugim predmetima. Otuda i zakljućš ak da su losš i
ućš enići istovremeno i losš i sportisti, koji u potpunosti protivrećš i stanju stvari u
sportu, ali to Lindea, imajućć i u vidu ćelinu njegove konćepćije i njen smisao,
 20

uopsš te ne obavezuje. Problem je u tome sš to on, insistirajućć i na znaćš aju

(sš kolskog) sporta, nastoji da afirmisš e prinćip kompetićije i prinćip ućš inka. Pri
tom, pobeda postizanjem većć eg rezultata (rekorda) osnov je za određivanje
"uspesš nosti" ćš oveka u sportu. U tom smislu, vrednost sportskog angazš mana u
sš koli proćenjuje se na osnovu "dostignućć a" u vansš kolskom sportu. Tzv.
"vrhunski sport" je, zapravo, vrednosni orijentir na osnovu kojeg se određuje i
meri ućš inak u svim "nizš im" sferama sporta, ukljućš ujućć i i sš kolski sport. A u
njemu dominiraju upravo "losš i ućš enići" koji, po Lindeu, ne mogu da budu
"dobri sportisti".
Linde je odlućš ni kritićš ar profesionalizma. On smatra da od lekara
odlućš ene olimpijske pobede, postignute od strane "kvazi profesionalnih
amatera", kao ni show koji izvode "profesionalni izvođaćš i", nemaju nisš ta sa
sportom kao aktivnosš ćću slobodnog vremena. Linde odbaćuje Habermasovu
tezu da sport "pod prividom igre i slobodnog razvoja snaga" - "udvostrućš uje
svet rada", konstatujućć i da taj sport spada u "svet posla i rada izvođaćš a i
njihovih mahera". "Privlaćš nost sportske ponude za njegove konzumente
nedvosmisleno pripada nećš em drugom: zajedno sa radiom, bioskopom,
pozorisš tem, sš tampom i tome slićš no, ona spada u sredstva moderne industrije
kulture u slobodnom vremenu", zakljućš uje Linde. (12) Ne ulazećć i, na ovom
mestu, u raspravu o tome da li profesionalni (zabavljaćš ki) sport spada u
kulturu, moglo bi da se primeti da je Linde, odbaćivanjem profesionalnog
sporta, samo prividno resš io problem. Pravo pitanje je kako je sport postao
profesija, odnosno, kako je dosš lo do komerćijalizaćije, a to znaćš i do
degeneraćije sporta. "Maheri" koji drzš e sport u svojim rukama, i koji ćš ine
vladajućć i establisš ment kapitalistićš kog drusš tva, upravo su "ambićiozni momći"
iz Lindeovih sš kolskih dvorana, zadojeni "pravim" sportskim vrednostima, koji
su od sporta stvorili sredstvo za reprodukćiju kapitala i za manipulaćiju
"masama". Istovremeno, "vrhunski sportisti" su, kao izraz "najvisš ih
drusš tvenih vrednosti", postali „idoli“ mladih i "naćionalni heroji". Linde
„previđa“ da je profesionalni sport kruna razvoja modernog sporta i to upravo
kao otelotvorenje egzistenćijalne logike na kojoj poćš iva kapitalistićš ko drusš tvo.
Na fakultetima za fizićš ko vaspitanje, koji stvaraju nastavnićš ki kadar, ne razvija
se kritićš ki, nego idolopoklonićš ki odnos prema "vrhunskom" (profesionalnom)
sportu. Shodno tome, sš kolski sport se, i pored svih Lindeovih zaklinjanja u
suprotno, uklapa u normativni model etabliranog sporta i jedan je od osnova
za njegovo reprodukovanje. Lindeovo beznadezš no nastojanje da saćš uva "pravi
sport" (a to znaćš i izvorne vrednosti kapitalizma kao najvisš i pedagosš ki izazov
za mlade) od realnosti kapitalistićš kog drusš tva (tendenćije njegovog razvoja)
zavrsš ava u rezigniranom i besplodnom moralisanju.
Kada je rećš o Lindeovoj kritići Plesnera i Habermasa, treba rećć i da je
Linde prihvatio njihov redukćionistićš ki pristup po kome je izvor svih nevolja
radnika njihov polozš aj u proćesu industrijskog rada. Nema ni rećš i o tome da
 21

se radi o kapitalistićš kom naćš inu industrijske proizvodnje, a to znaćš i o polozš aju
ćš oveka kao najamne radne snage ćš ija egzistenćija zavisi od samovolje kapitala,
kao ni o ponizš avajućć em polozš aju ćš oveka u kapitalistićš kom drusš tvu, a koji je
pre svega uslovljen njegovim odnosom prema sredstvima za proizvodnju.
Tvrdnja da je sport "odslika industrijskog rada" nije kritika kapitalizma,
pogotovu ne poziv za njegovo ukidanje, većć je ukazivanje na fatalnu
uslovljenost sporta industrijskim radom. Kao sš to kapitalistićš ki poredak nije
odgovoran za drusš tveni polozš aj radnika, većć je to sam ćš ovek ("građanin") koji
je dobio "jednake sš anse na startu", tako nije odgovoran ni za postajanje sporta
"odslikom industrijskog rada".

Bero Rigauer

Bero Rigauer je svoje razmatranje o sportu usmerio na odnos između

(industrijskog) rada i sporta. Po Hopfu, "Rigauerov rad ne mozš e se posmatrati
jednostavno kao otelotvorenje Habermasovih misli, jer se ova dva autora
razlikuju u metodama. Dok Habermas polazi od analize rada i izvodi određene
zakljućš ke o ponasš anju u slobodnom vremenu, Rigauer pokusš ava da dokazš e
postojanje veze između rada i sporta - da u oba radna sistema... 'pojam
vrednosti ućš inka zauzima visok drusš tveni rang'. Rigauer obrađuje prinćip
ućš inka kao deo sistema vrednosti (po Parsonsu), dakle, soćiokulturno." I
pored razlika, Rigauer sledi Habermasov pristup drusš tvu i "sport smatra
'instrumentalnom radnjom', jer potpuno odvaja pojam instrumentalne radnje
od Marksovog pojma rada i rad oznaćš ava kao 'ćiljnoraćionalnu radnju' (po M.
Veberu)", ćš ime je omogućć eno da se "drusš tveni sistemi razlikuju po tome da li
u njima prevladava ćiljnoraćionalna radnja ili interakćija". Ovde Hopf, u
fusnosti, dodaje da je "razlikovanje rada i uzajamnog odnosa i Habermasove
konćepćije da je emnaćipaćija mogućć a samo u oblasti uzajamnog odnosa,
mnogo utićalo na diskusije o emanćipaćiji u sportu. Ditrih (kao i Hauptman,
Bernsdorf) je eksplićitno pokusš ao da razlaganjem sporta na instrumentalnu i
komunikativnu radnju (interakćiju) pronađe sastavne delove sporta koji nisu
interakćija, preko kojih je mogućć a emanćipaćija (kod Rigauera nalazimo slićš ne
pokusš aje, npr. u "Sport i rad")". Hopf smatra da "Habermasovu predstavu
emanćipaćije treba odbaćiti", budućć i da on emanćipaćiju "vidi ogranićš enu u
oblasti interakćije, ne-rada", ćš ime je "oblast rada, u kojoj se samo, po Marksu,
mozš e ostvariti emanćipaćija, ostavljena u stanju prinuda." (13)
Po Rigaueru, "prvi stepen (u nastanku) metoda treninga i obuke u
modernom sportu ućš inka blizak je zanatskom stupnju proizvodnje". Rigauer
se poziva na "istorijski primer": "Josš 1896 mogao je baćaćš kugle i trkaćš Garet
da pobedi u baćanju diska, iako je u Atini prvi put imao priliku da vidi disk."
 22

(14) Kao posledića sve intenzivnijeg "rasparćš avanja rada" (ovde se Rigauer
poziva na Fridmana), sport "preuzima analogne metode treninga i obuke - u
svakom slućš aju sa izvesnom vremenskom distanćom". Sa genetskog aspekta
gledano, zakljućš uje Rigauer, "sport ućš inka oćš igledno se nalazi u kauzalnoj
istorijsko-drusš tvenoj vezi sa industrijskim razvojem raćionalnog
organizovanja ljudskog rada." (15) Ako pođemo od ovih Rigauerovih stavova,
neminovno se namećć e pitanje kako je mogućć e da se krajem XIX veka, u vreme
kada se industrijski razvoj na Zapadu nalazio u fazi najintenzivnijeg razvoja, u
osnovi sportskog treninga i obuke nasš la zanatska proizvodnja? Ako je suditi
po Marksu, manufakturna proizvodnja je josš sredinom XVI veka poćš ela da
istiskuje zanatsku proizvodnju da bi dosegla svoj najvisš i stepen razvoja
sredinom XVIII veka: "Prosš irenje svetskog trzš isš ta i kolonijalni sistem, koji
spadaju u krug opsš tih uslova za postojanje manufakture, pruzš aju
manufakturnom periodu bogat materijal za podelu rada u drusš tvu. Nije ovde
mesto da dublje zalazimo u dokazivanje kako ona pored ekonomske zahvata i
svaku drugu oblast drusš tvenog zš ivota i svugda udara temelj onom
izgrađivanju strućš nosti, spećijalizaćiji i rasparćš avanju ćš oveka koje je josš
ućš itelju A. Smitha, A. Fergusonu, izmamilo usklik: "Mi smo naćija helota i
nema visš e slobodnih građana među nama"." (16)
Pretvaranje radnika u "nakazu", (17) od strane manufakture, dovodi
do kraja krupna industrija koja "tehnićš ki ukida manufakturnu podelu rada i
njeno dozš ivotno vezivanje ćš itavog ćš oveka za jednu delimićš nu operaćiju, a da u
isto vreme kapitalistićš ki oblik krupne industrije josš strahovitije reprodukuje
tu podelu rada: u pravoj fabrići pretvarajućć i radnika u svestan pribor kakve
delimićš ne masš ine, a svugde inaćš e, bilo mestimićš nom upotrebom masš ina i
masš inskog rada, bilo uvođenjem zš enskog, dećš ijeg i nekvalifikovanog rada kao
nove osnoviće podele rada. Protivrećš nost između manufakturne podele rada i
susš tine krupne industrije probija se silom. Ona se između ostalog ispoljava u
strahovitoj ćš injenići da se veliki deo deće, zaposlene u modernim fabrikama i
manufakturama, i koja su od svojih najnezš nijih godina prikovana za
najjednostavnije manipulaćije, godinama eksploatisš e a da ne naućš i nikakav
rad koji bi ih osposobio da bi se kasnije mogla upotrebiti bar u istoj
manufakturi ili fabrići." (18) SŠ to se "duhovnih snaga" tićš e, o tome Marks pisš e
sledećć e: "Odvajanje duhovnih snaga proćesa proizvodnje od rućš nog rada i
njihovo pretvaranje u sile kapitala nad radom zavrsš ava se, kao sš to smo većć
ranije nagovestili, u krupnoj industriji, podignutoj na temelju masš ina.
Delimićš na umesš nost individualnog, opustosš enog masš inskog radnika isš ćšezava
kao sporedna sitnića pred naukom, pred ogromnim prirodnim silama i
masovnim drusš tvenim radom, koji su olićš eni u masš inskom sistemu i koji s
njime ćš ine moćć "gazde" (mastera). (...) Tehnićš ko potćš injavanje radnika
jednolićš nom hodu sredstava za rad i naroćš iti sastav radnog tela od lića oba
pola i najrazlićš itijih godina starosti stvaraju kasarnsku disćiplinu koja se
 23

izgrađuje u savrsš en fabrićš ki rezš im i potpuno razvija većć ranije pomenuti rad
vrhovnog nadzora, ujedno, dakle, i podelu radnika na rućš ne radnike i
nadzornike, na industrijske redove i industrijske podofićire." (19)
U vreme kad je Garet baćao disk, kuglu i trćš ao, "industrijsko drusš tvo"
je imalo za sobom desetine godina najintenzivnijeg razvoja i to ne na temelju
zanatskog, većć industrijskog rada. SŠ tavisš e, o pravom prodoru metoda
industrijskog rada u sport mozš emo govoriti tek nakon Drugog svetskog rata, u
vreme kada je sport postao prvorazredno politićš ko oruđe u međublokovskom
obraćš unu. Isto tako, prvi koji su od sporta stvorili industrijski pogon za
proizvodnju rekorda (rekordera) bile su zemlje "realnog soćijalizma" koje su
bile na znatno nizš em stupnju industrijskog razvoja nego razvijeni
kapitalistićš ki svet. I danas je "plansko" postizanje rekorda od strane bivsš eg
DDR-a ostao izazov na koji je tesš ko odgovoriti. Međutim, ćš ak 1952, na
Olimpijskim igrama u Helsinkiju, znaćš i visš e od pola veka nakon Gareta, ćš esš ki
trkaćš Emil Zatopek postizš e novi svetski rekord na 10.000 metara, osvaja prvo
mesto na 5.000 metara i pobeđuje u maratonu - a da nikada ranije nije
pretrćš ao tu distanću. Pretrćš avsš i nesš to visš e od polovine staze, Zatopek se
obratio glavnom favoritu trke, Englezu Dzš emsu Petersu: "Izvinite, nisam trćš ao
maraton ranije, ali zar ne mislite da bi trebalo da trćš imo malo brzš e?" Nakon
toga, Zatopek je ubrzao tempo i zavrsš io sa visš e od dva minuta prednosti pred
svojim rivalima. (20) Sve ovo ne smeta Rigaueru da danasš nji sport suprotstavi
sportu sa kraja XIX veka u kome je industrijsko drusš tvo dozš ivelo svoj puni
proćvat i u kome je davno bila prevaziđena ne samo zanatska osnova rada, većć
i oblići drusš tvene svesti koji su se na osnovu njega formirali. "Izvesna
vremenska distanća" iznosi visš e od pola veka pa se logićš no namećć e pitanje
kako je zanatski rad, u razvijenom industrijskom drusš tvu, mogao da bude
osnov za sportsku delatnost, odnosno, sš ta je to trebalo da se desi pa da metodi
raćionalizaćije, koji dominiraju u industrijskom radu, postanu dominirajućć i i u
sportu? Interesantno je i to da Rigauer nisš ta ne govori o drugim metodima
koji se primenjuju u sportu (od dopinga preko hormonalnih terapija do
genetskog inzš injeringa), a koji nemaju veze sa industrijskim radom, sš to samo
upućć uje na ćš injeniću da su metodi industrijskog rada samo jedno od sredstava
koja se primenjuju u sportu da bi se omogućć io dalji "progres" koji se zasniva
na apsolutizovanom prinćipu kvantitativno merljivog ućš inka. U vezi s tim i
pitanje, kada je dosš lo do razvoja novih metoda i intenziviranja njihove
primene sš to je dovelo do toga da sportisti, josš od detinjeg uzrasta, i bukvalno
postanu objekti najmonstruoznijih "naućš nih tretmana" koji po svojoj
destruktivnoj prirodi prevazilaze sve sš to je viđeno u industrijskoj proizvodnji?
Zbog ćš ega je to bitno?
Rigauer sve vreme nastoji da dokazš e neposrednu uslovljenost sporta
industrijskim radom. On je glavni krivać sš to sport nije slobodna aktivnost
slobodnih ljudi, većć radni pogon koji se bavi proizvod njom rekorda - po
 24

njegovom uzoru. Otuda ta nategnuta kauzalnost koja sa lakoćć om preskaćš e

ćš itave istorijske periode da bi se nasš la u prostoru u kome su metodi
industrijskog rada postali samo jedan od naćš ina sve stravićš nijeg unisš tavanja
ćš oveka. Hopfov odgovor Ajhbergu, da Rigauerovo delo "nisš ta ne gubi ako se
neke paralelnosti ne poklapaju", treba prihvatiti sa rezervom budućć i da je
"nasilno dokazivanje kauzalne veze" (Ajhberg), (21) posledića Rigauerovog
redukćionistićš kog pristupa industrijskom radu i sportu koji sledi iz
ogranićš avajućć eg teorijskog konćepta koji se nalazi u poleđini njegove analize
(i uspostavlja određene politićš ke okvire) - koji on nije zš eleo da dovede u
pitanje. Neposredna posledića ovakvog pristupa je usmeravanje kritićš ko-
menjalaćš kog uma iz drusš tvenog prostora i sa polja politićš ke borbe na polje
besplodnih fenomenolosš kih analiza.
Rigauer je prinćipu ućš inka dao ćentralno mesto u analizi paralelnosti i
uslovljenosti sporta industrijskim radom. Problem je u tome sš to on ne pravi
bitnu razliku između industrijskog i prethodnih oblika rada, odnosno, sš to ne
shvata da se radi o kapitalistićš kom naćš inu industrijske proizvodnje, bez ćš ega
nema modernog pojma ućš inka. Ovde se treba potsetiti i Marksovog stava da se
"svugde mora praviti razlika između većć e proizvodnosti koja je plod razvitka
drusš tvenog proćesa proizvodnje, i većć e proizvodnosti koja je plod
kapitalistićš ke eksploataćije proćesa proizvodnje". (22) Rigauer je iz rada, a to
znaćš i iz odnosa rada i sporta, uklonio ćš itav posrednićš ki mehanizam
kapitalistićš ke reprodukćije koji namećć e spećifićš ni istorijski oblik
kvantitativnog posredovanja kojim se određuje ućš inak: ne upotrebna, većć
prometna vrednost proizvoda (robe) postaje mera vrednovanja ućš inka.
To sš to je Garet baćao disk koji nije prethodno ni video govori kako o
nerazvijenosti sporta (relativno niskog nivoa ućš inka), tako i o ćš injenići da je
odnos prema sportu josš bio posredovan "ćš istim" duhom takmićš enja u
sućš eljavanju sa kojim se, pogotovu u "pedagosš koj" ravni, razvija prinćip
ućš inka. Sport, kao transparentna afirmaćija "prinćipa jednakosti na startu",
"lićš ne inićijative", "borilaćš ke volje", "lićš nog dostignućć a" (Lasš ova "autonomija
kulturne tradićije"), dakle izvornih vrednosti "pravog" kapitalizma, pruzš ao je
(prvo u normativnoj a kasnije u propagandistićš koj ravni) "prirodni" otpor
tendenćiji da bude integrisan u sistem kapitalistićš ke reprodukćije, pogotovu
da postane industrijski pogon za proizvodnju rekorda. To je jedan od glavnih
razloga za uspostavljanje "vremenske distanće" između nastanka modernog
sporta i primene metoda inustrijskog rada u njemu. Garetov odnos prema
sportu nije se temeljio na prezš ivelim ostaćima zanatskog rada, većć na duhu
liberalizma koji je u "izvornoj spontanosti" ljudske borbe i savladavanja
napora (postizanja ućš inka) trazš io spas od monopolistićš kog kapitalizma koji
neumoljivo, posredstvom tehnike i nauke, od "slobodne individue" stvarao
podanika sve moćć nijih kapitalistićš kih konćerna. Međutim, upravo je
progresistićš ki karakter liberalizma (citius, altius, fortius), posredstvom
 25

mehanizma "slobodne konkurenćije" (trzš isš te), doveo do toga da se, umesto
"lićš nog ućš inka (dostignućć a)", kao oblika spontanog ljudskog
samoprevazilazš enja, uspostavi dominaćija (kapitalistićš kog) prinćipa ućš inka
izrazš enog u "rekordomaniji". Posredstvom kvantitativnog sravnjivanja, ućš inak
postaje od ćš oveka otuđena vrednost i kao takva "objektivni kriterijum" za
određivanje "lićš nog dostignućć a". Kada Rigauer govori o Garetu on ima u vidu
ćš injeniću da josš nije bila izvrsš ena spećijalizaćija koja je karakteristićš na za
industrijski rad, a ne o karakteru njegove sportske aktivnosti u kontekstu
prirode (modernog) kapitalistićš kog ućš inka. Isti oni mehanizmi koji su od
proizvoda stvorili robu, stvorili su od ljudskog rezultata rekord. Apsolutizaćija
rekorda stvorila je uslove da se ćš ovek takmićš i sa "objektiviziranim" i
depersonalizovanim rezultatom (rekordom), sš to znaćš i da "pravi" protivnik
postane izlisš an. Posš to je (apstraktni) "rekord" postao mera vrednovanja
"dostignućć a", odnosno, "pobede", neposredni smisao sporta postaje
postizanje rekorda, sš to znaćš i potpuno podređivanje ćš oveka svim onim
metodima i sredstvima sa kojima on mozš e da se postigne. Rigauer nije shvatio
da pojavljivanje raćionalizaćije u sportu, koja je karakteristićš na za industrijski
rad, pretpostavlja raćionalizaćiju pristupa sportu koja podrazumeva njegovu
instrumentalizaćiju. Industrijski rad jeste bio nuzš an, ali ne i dovoljan uslov da
bi sport postao oblast u kojoj ćć e se reprodukovati metodi primenjeni u
industrijskom radu. Kapitalistićš ka eksploataćija industrijskog rada, odnosno,
postajanje sporta pogonom kapitalistićš ke reprodukćije i (politićš kim)
sredstvom za zasš titu stratesš kih interesa kapitalistićš kog poretka je ona karika
koja uspostavlja vezu između rada i sporta kao konkretnih drusš tvenih pojava.
Izbaćujućć i proizvodne odnose iz industrijskog rada, Rigauer je
izgubio iz vida da priroda primene metoda industrijskog rada u sportu
uslovljavaju i uspostavljanje međuljudskih odnosa u kojima se reprodukuju
odnosi vladanja (potćš injavanja) i eksploataćije, odnosno, hijerarhija moćć i koja
je karakteristićš na za kapitalistićš ki proizvodni (industrijski) pogon. Tome ide
na ruku priroda sporta kao otelotvorenje prinćipa kompetićije (borilaćš ki
individualizam koji se temelji na agresivnom egoizmu) i "individualnog
dostignućć a" (ućš inka). To je, između ostalog, ono sš to razlikuje radni od
sportskog pogona a do ćš ega Rigauer, svodećć i odnose između ljudi na
formalizovana ponasš anja, nije mogao da dođe. Uzmimo za primer polozš aj
sportiste. Rigauer: "Sama uloga sportiste koji je usmeren ka ućš inku bićć e
utvrđena - slićš no ulozi koju imaju radnići i namesš tenići - na osnovu
individualnog proizvođenja posebnog ućš inka. Od njega se oćš ekuje ponasš anje
koje je usmereno ka ućš inku: trening (rad), marljivost, taćš nost, ispunjavanje
zadataka na treningu (radni plan) i tome slićš no. U ugovoru (trening ili radni-
ugovor, na primer trening-obaveza kod veslaćš a, lićenćni igraćš ki ugovor u
fudbalu), koji je obavazujućć i za ugovorne strane, se utvrđuju sva oćš ekivana
ponasš anja u okviru određene uloge". (23)
 26

Rigauer rad sportiste svodi na trening. Iz njegove analize sledi da klub

kupuje igraćš a da "uredno" trenira, a ne da igra utakmiće. U stvari, pravi rad
sportiste je igranje utakmića, osvajanje bodova, dovođenje publike,
omogućć avanje televizijskih prenosa, reklama, sš to znaćš i - proizvođenje profita
za vlasnike kluba. U sš irem smislu i trening spada u rad, ali kao priprema za
glavni show koji proizvodi efekte zbog kojih se i organizuju sportske pretstave.
Rigauer polazi od prinćipa ućš inka, ali zaboravlja da nije ućš inak na treningu taj
po kome se vrednuje rad igraćš a, većć je to ućš inak na utakmićama. Shodno
tome, opstanak igraćš a u klubu zavisi pre svega od toga da li je "pruzš io
oćš ekivanu igru" koja se, opet, ne proćenjuje na osnovu Rigauerovih
formalizovanih zahteva, većć na osnovu rezultata koji klub postizš e. Uspeh u
takmićš enju, sš to znaćš i borba za opstanak u sportskom show-business-u,
pretstavlja onu silu koja relativizuje ućš inak na utakmići, a time i ućš inak na
treningu i određuje ko ćć e se naćć i na klupskoj "ćrnoj listi". Ugovorom ne samo
da se ne utvrđuju "sva oćš ekivana ponasš anja", u okviru uloge koju igraćš treba
da ima, većć nema ni rećš i o osnovnom ponasš anju igraćš a od kojeg mu zavisi
egzistenćija i afirmaćija - o igraćš koj delatnosti. Potpisujućć i ugovor sa klubom
igraćš prodaje svoju radnu snagu (igraćš ku sposobnost) i obavezuje se da ćć e
ispunjavati "sve obaveze prema klubu" i da ćć e bespogovorno prihvatiti
"klupska pravila". Za uzvrat, dobija određenu materijalnu nadoknadu za
potpis ugovora, koji je uvek na određeno vreme, regulisš e mesećš na i druga
primanja itd. Ono sš to mu klub ne garantuje je mesto u timu, odnosno,
elementarno radno pravo - da igra. Garantovanje prava na igru (rad) razrusš ilo
bi osnove samog profesionalnog sporta, unisš tilo osnovni pokretaćš ki
mehanizam koji reprodukuje samovolju koja treba da natera ćš oveka da unisš ti
svoje "protivnike" i sebe da bi se nastavila ludaćš ka trka za profitom.
Egzistenćijalna ućena je najjednostavniji i naefikasniji naćš in da se ubije
ljudsko u ćš oveku i od njega stvori zver, kamikaza, gladijator, ćirkuzaner,
masš ina za davanje golova i postizanje "neverovatnih rezultata". U sportskoj
ekipi dominira prinćip "borba svih protiv svih" u ogoljenom obliku. Pravilo je
da svaki igraćš ima jednu ili visš e "zamena". Trening je otvorena borba između
suigraćš a za mesto u timu. Jer, biti u timu znaćš i igrati, odnosno, obezbediti novi
ugovor, pobećć i iz sirotinjskog geta, povećć ati sš ansu za opstanak... Borba za
mesto u timu je onaj mehanizam koji sistematski i podmuklo razara
međuljudske odnose u ekipi i omogućć ava vlasnićima i treneru da obezbede
bezgranićš nu vlast nad igraćš ima. Potpisivanjem profesionalnog ugovora igraćš ,
zapravo, postaje svojina kluba, objekat samovolje vlasnika i trenera, jedan u
klupskoj "ergeli" koji neprestano mora da se grćš evito bori da bi se uvek
iznova "dokazao" i "zasluzš io" mesto u timu. Istovremeno, igraćš je primoran da
se u potpunosti povinuje vladajućć oj samovolji, da uvek iznova dokazuje
lojalnost vlasnićima kluba i treneru, da bude "poslusš an momak" koji "ne
zavlaćš i nos tamo gde ne treba" i koji predano izvrsš ava ono sš to se od njega
 27

zahteva (bilo da je rećš o nanosš enju tesš kih telesnih povreda "protivniku" ili
upotreba dopinga i drugih "stimulativnih" sredstava). Kada se tome doda
pravo kluba na "obesš tećć enje", sš to znaćš i da sportista nije "slobodna "radna
snaga, poput radnika, većć je predmet kupo-prodaje, svojevrsno roblje vlasnika
show-business-a, jasno je da se u sportu ne radi o (apstraktnoj) birokratizaćiji
odnosa na osnovama podele rada, kako to prikazuje Rigauer, većć o
reprodukovanju odnosa kapitalistićš ke vlasti i eksploataćije i to u ogoljenom
obliku. Rigauer je pokusš ao da putem "radnog ugovora" pribavi formalno
(pravno) pokrićć e bezoćš noj manipulaćiji ljudima u sportu: "profesionalni
ugovor" postaje juristićš ka maska za diktaturu kapitala nad sportistom-
najamnikom i naćš in da joj se pribavi "ćivilizaćijska" legitimnost.
Imajućć i u vidu Rigauerovo shvatanje polozš aja sportiste-najamnika,
mozš e se rećć i da on uopsš te nije shvatio spećifićš nu prirodu sporta. Rigauer,
naime, polazi od toga da je sportista, poput radnika, najamna radna snaga,
"previđajućć i" oćš iglednu ćš injeniću da je on pre svega, kao telesnost, predmet
rada (obrade) i oruđe za rad. U sportu se, dakle, ne reprodukuje samo odnos
kapitala prema radnoj snazi, većć i odnos kapitala prema oruđu za rad i prirodi
kao predmetu rada (sirovini). Iskorisš ććavanje radne snage sportista
pretpostavlja pretvaranje njegovog tela u oruđe za postizanje rekorda
(robotizaćija) i njegovo iskorisš tavanje (unisš tavanje) kao energetskog izvora i
sirovine. Potpisujućć i ugovor sportista prodaje sebe "u paketu" budućć i da
izgradnja ubilaćš ke i (samo)destruktivne telesnosti pretpostavlja unisš tavanje
ljudske i razvoj ubilaćš ko-(samo)destruktivne svesti. Iza "radnog ugovora"
sportiste i njegovih formalizovanih uloga kriju se, zapravo, moderni
robovlasnićš ki odnosi. Kada se imaju u vidu prihodi najvećć ih "zvezda"
sportskog show-business-a, njihovo ponasš anje i tretman u javnosti - polozš aj
sportiste ni najmanje ne izgleda tragićš no. Stvari izgledaju sasvim drugaćš ije
kada se zna da na hiljade deće nestane u sve dubljoj moćš vari danasš njeg sporta
- da bi jedan mogao da uspe. Istovremeno, svaki novi rekord odnosi sve većć i
broj ljudskih zš ivota. U sportu, senke smrti ukrsš taju se sa bljesš tavim sjajem
reflektora.
Kod Rigauera radi se o redukovanom paralelizmu. On ne nastoji da
analizira sport kao kompleksnu i spećifićš nu drusš tvenu pojavu, na osnovu ćš ega
se jedino i mozš e doćć i do pravih i plodotvornih analogija između rada i sporta,
većć ostaje na povrsš ini pojava konstruisš ućć i formalizovane karakteristike i veze
koje pre mistifikuju, nego sš to upućć uju na pravu prirodu sporta. Osnovna
Rigauerova metodolosš ka pogresš ka je u tome, sš to razvoj sporta nije sagledao u
kontekstu razvoja kapitalistićš kog drusš tva, većć u kontekstu razvoja
industrijskog rada koji, nekritićš ki sledećć i Habermasa, svodi na
"instrumentalnu" delatnost. Na taj naćš in rad je izgubio drusš tveni, a zadrzš ao
tehnićš ki karakter. Polazećć i od slićš nosti između tako određenog industrijskog
rada i sporta, Rigauer svodi sport na delatnost koja odgovara radu kao
 28

instrumentalnoj delatnosti. Redukćionistićš ki odnos prema radu postaje

polazisš te za redukćionistićš ki odnos prema sportu: sport nije posebna
drusš tvena pojava, nego poseban oblik ljudskog ponasš anja koji je analogan
industrijskom radu u kome (instrumentalni) karakter radnih uloga određuje
prirodu međuljudskih odnosa. ĆŠ ak i da prihvatimo da je osnovni smisao
Rigaurovih razmatranja bio da prikazš e slićš nosti između industrijskog rada i
sporta, treba rećć i da se one mogu razumeti na pravi naćš in samo ukoliko se
ima u vidu da je sport spećifićš na drusš tvena pojava.
Sputan ogranićš enim mogućć nostima svog metodolosš kog konćepta,
Rigauer nije bio u stanju da izvrsš i uporednu analizu razvoja kapitalizma i
razvoja sporta, odnosno, uslovljenosti razvoja sporta razvojem kapitalizma,
sš to bi otvorilo mogućć nost za plodotvorne analize i zakljućš ke. Sudbinski vezan
za redukovani model industrijskog rada, na osnovu kojeg konstruisš e
redukovani model sporta, Rigauer tesš ko mozš e da pruzš i zadovoljavajućć e
odgovore ne pitanja koje postavlja kapitalizam u tzv. "post-industrijskoj" fazi
razvoja. Radi se, naime, o postajanju sporta show-business-om ćš ija priroda je
neposredno uslovljena destruktivnim prirodom „potrosš aćš kog drusš tva“, a
pravila igre diktirana od strane vlasnika kapitala.
I pored toga sš to je svoju analizu odnosa između industrijskog rada i
sporta stavio u ogranićš eni istrazš ivaćš ki kontekst, metodolosš ka ogranićš enost
njegovog redukovanog paralelizma ne pojavljuje se kao ogranićš enje za
definisanje odnosa prema sportu kao realnoj drusš tvenoj pojavi, odnosno,
prema kapitalistićš kom drusš tvu. Iako konstatuje da je novo samorazumevanje
sporta mogućć e samo u okviru opsš tih drusš tvenih promena, podrućš je rada
(kapitalistićš ke reprodukćije), shodno njegovoj konćepćiji, ostaje van domasš aja
kritićš ko-menjalaćš ke prakse. Kad je rećš o sportu, Rigauer prvo ukazuje na
svojevrsnu fatalnu uslovljenost sporta industrijskim radom, da bi se, na kraju
svog razmatranja, zalozš io "za jedno novo razumevanje sporta" koje ćć e da se
distanćira od ućš inka koji "kopira ćiljno-raćionalni model koji odgovara radu" i
koje ćć e svoje delatno otelotvorenje pronaćć i u "sportskom pokretu"
(Sportbewegung) (24) - koji je sš iri od sporta ućš inka i kojem "neprestano preti
opasnost da prihvati modele misš ljenja koji su bliski radu, koji su povezani sa
autoritetom i koji su apolitićš ni". Na taj naćš in Rigauer uvodi u problematiku
sporta "sportski pokret" koji ne samo da nastaje u "industrijskom drusš tvu", a
istovremeno je (za razliku od sporta) nezavistan od njega, većć postaje
samostalna menjalaćš ka snaga koja je u stanju da oslobodi etablirani sport
pogubnog utićaja industrijskog rada i omogućć i da sport "dođe do novog pojma
o sebi". Radi se o tome da se u sportu "ukinu delatne strukture koje
odgovaraju radu", odnosno, da se "razgrade represivne raćionalne mere i
razoblićš i fetisš izam ućš inka". U tom pravću su, po Rigaueru, većć ućš injeni
pokusš aji u "danasš njoj sportskoj praksi" i to posredstvom pokreta "Drugi put"
("Zweiten Weg") Sportskog saveza (Zapadne) Nemaćš ke. Rigauer se, dalje,
 29

zalazš e da se "ukinu shvatanja i delatnosti koje su vezane sa autoritet", sš to

znaćš i da "sportski pokret" treba da omogućć i da se u sportu ukinu pravila,
propisi, birokratsko odlućš ivanje, poslusš nost i da se na osnovu samostalnog
opredeljivanja kvantitativno i kvalitativno prosš iri individualni delatni prostor.
Rigauer takođe smatra da treba da se izvrsš i "politizaćija" sporta u tom smislu
da oni koji se bave sportom treba da "ustanu protiv politićš ki zloupotrebljene
moćć i", a to znaćš i protiv povezivanja sporta sa drzš avnom vlasti (ovde Rigauer
ima pre svega u vidu sportiste u tzv. "realnom soćijalizmu"). Na kraju, u okviru
zahteva za "deideologizaćijom sportskog pokreta", Rigauer se zalazš e za takvo
shvatanje sporta koje se nećć e temeljiti na "fiktivnim pretstavama nasš ih zš elja",
nego na "empirijskim osnovama" i "prosvetiteljskim prinćipima" na ćš emu
mozš e da se utemelji takav konćept, koji "otvara sport za nesš ablonizovane
proćese ućš enja". (25)
Ako pođemo od Rigauerovog osnovnog stava da sport nije pojava sui
generis i da je uslovljen industrijskim radom, postavlja se pitanje kako je
uopsš te mogućć sport koji ne samo da nije "udvajanje sveta rada", većć je njegova
suprotnost? Ovo pitanje je tim pre opravdano, jer promene u sportu treba da
izvede "sportski pokret" ćš iju kićš mu pretstavlja institućionalizovani vrh
etabliranog sporta koji je upravo predmet Rigauerovog kritićš kog razmatranja.
SŠ ta se to bitno desilo sš to je dovelo do formiranja "sportskog pokreta" i
usmerilo ga ka "prevratnićš koj praksi“? Kako to da su nosioći sporta iznenada
napustili svoje formalizovane uloge, koje im je nametnuo industrijski rad, i
okrenuli se protiv sile koja je, od nastanka sporta, neposredno uslovljavala
njegovu prirodu? Rigauerov odgovor na ovo pitanje ukazuje na to, da se
njegov „Drugi put“ ne zasniva na instrumentalnoj, nego normativnoj sferi,
taćš nije, da je svesni odnos ljudi prema sportskoj delatnosti od presudnog
znaćš aja za njen razvoj.
Odlućš ujućć a promena koja je, po Rigaueru, uslovila uspostavljanje
kritićš ko-menjalaćš kog odnosa prema sportu, nastala je u oblasti proizvodnje:
"...kako danasš nje konzumersko drusš tvo proizvodi kvantitativno visš e nego sš to
mu je potrebno za obezbeđivanje njegove egzistenćije, tako i sport ućš inka
ponekad proizvodi rekordne rezultate koji jedva mogu da posluzš e odrzš anju ili
popravljanju telesnih funkćija". (26) Vrhunski sportista je izlozš en takvim
psiho-fizićš kim naporima "koji od njega neretko stvaraju invalida, a u
pojedinim slućš ajevima dovode do smrti". Imajućć i u vidu da je Rigauer i rad i
sport sveo na instrumentalnu dimenziju i da je odnos prema ćš oveku postavlja
u okvire uloga koje uslovljavaju i uokviruju njihovo ponasš anje, njegovo
pozivanje na zdravlje, odnosno, pokusš aj da se postavi pitanje o smislu sporta
kao ljudske aktivnosti, ozbiljno je odstupanje od njegovog osnovnog
opredelenja. Interesantno je i to da Rigauer uspostavlja analogiju između
kvantiteta robne proizvodnje i dostignutih rezultata u sportu, ali prema njima
ima razlićš iti pristup: ćš injenića da "konzumersko drusš tvo proizvodi
 30

kvantitativno visš e nego sš to mu je potrebno" nema onaj anti-egzistenćijalni

(anti-zdravstveni) karakter kao sš to to ima sport. Umesto da se sućš elji s
destruktivnom prirodom konzumerskog drusš tva, Rigauer ostaje na nivou
"kvantiteta", iz ćš ega slede tako suzdrzš ani komentari sve dramatićš nijeg
zbivanja u sportu u kome je unisš tavanje ćš oveka postalo zakonitost, a ne
slućš ajnost. SŠ tavisš e, ćš ak i kao nesporni uzroćš nik onoga sš to se desš ava u sportu,
"konzumersko drusš tvo" ostaje van domasš aja kritike i samim tim menjalaćš ke
prakse.
Protivrećš nost Rigauerove konćepćije josš je oćš iglednija u njegovom
razmatranju polozš aja "vrhunskog sportiste": kako je mogućć e da se u sportu,
koji je "udvajanje sveta rada", sve visš e povećć avaju psiho-fizićš ka naprezanja
koja od sportiste stvaraju invalide i vode ih u smrt, istovremeno dok dolazi do
skraćć ivanja radnog dana i do smanjivanja telesnih naprezanja radnika? Zbog
ćš ega humanizovanje "sveta rada" nije dovelo do humanizovanja sveta sporta?
Mozš e se, isto tako, postaviti pitanje kako to da u proćesima rada sve visš e
dolaze do izrazš aja intelektualne sposobnosti ćš oveka, dok je u sportu ćš ovek sve
visš e sveden na telesnost, a "sportsko takmićš enje" na krvave gladijatorske
borbe i samoubilaćš ke poduhvate?
Oćš igledno je da je u sportu dosš lo do obraćš una s emanćipatorskim
mogućć nostima industrijskog rada, pogotovu s emanćipatorskim
mogućć nostima novih oblika rada u kojima dominira inovativni (potenćijalno
stvaralaćš ki) um. Uzmimo za primer zš ene. Nema modernog oblika radne
aktivnosti u kojem zš ena nije ravnopravni ućš esnik. Istovremeno, u sportu zš ena
je (i dalje) degradirana na bićć e "drugog reda" - zbog telesne "inferiornosti" u
odnosu prema musš karću. Rigauer nije shvatio da je sport otelotvorenje
"progresivnog" duha kapitalizma, sš to znaćš i da ima simbolićš an karakter.
Apsolutizovanje prinćipa ućš inka u sportu nametnuto je ulogom koju sport ima
kao sredstvo za dokazivanje "razvojne snage" kapitalizma, sš to znaćš i kao oruđe
za zasš titu njegovih stratesš kih interesa. Danasš nji rekordi, koji se mere desetim,
stotim i hiljaditim delovima sekunde, koji za gledaoća imaju sve visš e samo
apstraktnu vrednost, nemaju drugi smisao većć da pokazš u da je kapitalizam u
stanju "da ide napred". Metodi industrijskog rada samo su jedno od sredstava
koja su primenjena u "razvoju sporta" i to kao oruđe kapitala i otuđene
politićš ke moćć i za potćš injavanje i unisš tavanje ćš oveka. Na to upućć uje Marks
konstatujućć i da masš ina "sama po sebi znaćš i pobedu ćš ovekovu nad prirodnim
silima, dok kapitalistićš ki primenjena znaćš i podjarmljivanje ćš oveka pomoćć u
prirodnih sila". (27)
Rigauerov obraćš un s "apsolutizovanim prinćipom ućš inka" svodi se na
obraćš un s instrumentalizovanim industrijskim radom, a ne sa kapitalistićš kim
oblikom industrijskog rada. Ovde bi Rigaueru mogla da se uputi slićš na
zamerka koju je Marks uputio "burzš askom ekonomisti", da on "natura svom
protivniku glupost da se ne bori protiv kapitalistićš ke primene masš ina, većć
 31

protiv samih masš ina". (28) U sportu se pojavljuju od kapitala zloupotrebljeni

metodi koji se pojavljuju u industrijskom radu sš to je sastavni deo
eksploataćije industrijskog, kao drusš tvenog, rada od strane kapitala radi
postizanja određenih ekonomskih i politićš kih efekata u drugim drusš tvenim
oblastima. "Raćionalizam", o kome govori Rigauer, potićš e iz kapitalistićš kog
naćš ina industrijskog rada, dakle, proizvodnje koja je orijentisana ka profitu, a
ne ka zadovoljavanju istinskih ljudskih potreba. Njegova priroda je, u
krajnjem, uslovljena iraćionalnim (trzš isš nim) proćesima, sš to znaćš i da se radi o
prividu raćionalizma. "Raćionalizam" i "planiranje" su oblići u kojima se
pojavljuju destruktivni proćesi kapitalistićš ke reprodukćije, odnosno, naćš ini na
koji im se pribavlja "ćivilizaćijska" legitimnost. Na temelju uspostavljenog
tehnolosš kog i naućš nog razvoja mogućć e je stvoriti istinsko humano drusš tvo, a
mogućć je (ukoliko se ne stane na put kapitalizmu koji je postao totalitarni
destruktivni poredak) "novi" totalitarizam koji ćć e, upravo koristećć i se
dostignućć ima nauke i tehnike, prevazićć i sve oblike varvarizma koji su se
pojavili u prosš losti; mogućć e je uspostaviti sš iroki drusš tveni pokret u kome ćć e
dominirati slobodni telesni aktivizam usmeren ka igri, pri ćš emu ćć e naućš na i
tehnićš ka dostignućć a posluzš iti za razvoj bogate stvaralaćš ke individualnosti i
međuljudskih odnosa (drusš tveni karakter rada, solidarnost, toleranćija,
emanćipaćija zš ena), a mogućć je dalji razvoj uspostavljenih (destruktivnih)
proćesa. Sport je izvanredan primer na kome mozš e da se vidi kako su
emanćipatorske mogućć nosti industrijskog rada otuđene od ćš oveka postajućć i
oruđe u rukama kapitala za porobljavanje ćš oveka i za sprećš avanje drusš tvenog
razvoja.
Ovde treba potsetiti da se kritićš ki raćionalizam, koji je stvoren u
vreme prosvetiteljstva, razvijao, u okviru slobodarske misli i prakse, ne samo
uporedo, nego u sućš eljavanju s "raćionalizmom" koji je kapitalistićš ki naćš in
proizvodnje uneo i u sport. Rigauerovo pozivanje na "prosvetiteljske
prinćipe", kao osnove za kritiku uspostavljenog "vrhunskog sporta" i
izgradnju "Drugog puta" u razvoju sporta, je nelegitimno budućć i da su oni (i
pored insistiranja na „broju“) od nastanka sporta bili jedno od izvorisš ta za
razvoj kritike sporta kao institućije, a to znaćš i prinćipa kompetićije i ućš inka
koje Rigauer, u obliku "sportskog pokreta", nastoji da saćš uva.
Rigauerova kritika sporta ostaje u okvirima "standardnih" zahteva
građanske teorije: negativne poslediće razvoja "industrijskog drusš tva" mogu
se ukloniti uz pomoćć kritićš ko-menjalaćš ke prakse, a da se ne dovedu u pitanje
osnove na kojima poćš iva kapitalistićš ko drusš tvo. Rigauer ne pravi samo
digresiju time sš to odstupa, iz praktićš no-politićš kih razloga, od sporta kao
nedodirljive sfere rada ("instrumentalna delatnost"), većć sš to nastoji da ukloni
"losš e" poslediće uspostavljenog razvoja ne dirajućć i uzroke iz kojih one
proistićš u. Zbog toga je Rigaueru potreban apstraktni "sportski pokret" (iza
kojeg stoji apstraktno "drusš tvo") koji je samo drugo ime za one koji su i do
 32

sada sport drzš ali u svojim rukama. Vladajućć i establisš ment kapitalistićš kog
drusš tva putem "sportskog pokreta" treba da pokazš e da je u stanju da "izađe
na kraj sa negativnostima u sportu" da bi sprećš io da sve besposš tednije
unisš tavanje ćš oveka od strane kapitala i politike (kojima su tehnika i nauka
samo sredstvo za postizanje ekonomskih i politićš kih ćiljeva) bude, od strane
"radikalnih elemenata", iskorisš ććeno za obraćš un s uzroćima "degradaćije
sporta" (Lasš ), a to znaćš i s kapitalistićš kim poretkom. "Drugi put" u razvoju
sporta samo je iznuđen potez koji je zapoćš eo i zavrsš io u ideolosš koj, taćš nije,
propagandnoj sferi poput svih onih "pokreta" koji su (zvanićš no) tezš ili "ćš istom
sportu" - bez sućš eljavanja s uzroćima "negativnosti" i svim onim strukturama
koji sport koriste kao sredstvo za stićanje dobiti, kao reklamni pano i kao
sredstvo za manipulaćiju "masama", sš to znaćš i kao sredstvo za zasš titu
stratesš kih interesa kapitalizma. Jer, kakve su sš anse "sportskog pokreta" da se
izbori za humanizovanje sporta ukoliko iza njega stoji Rigauerovo apstraktno
"drusš tvo", a ne organizovani politićš ki pokret? Oćš igledno, Rigauerovo
odvajanje "sportskog pokreta" od politićš kog pokreta, koji je usmeren na
iskorenjivanje uzroka degradaćije sporta, a to znaćš i na ukidanje
kapitalistićš kog poretka, samo odgovara njegovom odvajanju kritike sporta od
kritike kapitalizma.
I Rigauerova konćepćija se, u krajnjem, svodi na nastojanje da se
dokazš e da je vladajućć i poredak u stanju da ponudi novum i na taj naćš in
obesnazš i glavni argumenat radikalnih kritićš ara - da na temelju i u okviru
kapitalistićš kog poretka nije mogućć e stvoriti alternativu uspostavljenom
razvoju. Umesto kritike sporta kao ideologije kapitalistićš kog drusš tva, nudi se
josš jedna konćepćija koja u obliku "kritike vrhunskog sporta" nastoji da
saćš uva sport kao institućiju i udahne mu, putem "sportskog pokreta"
(institućionalizovanog u obliku "Drugog puta"), "novi" zš ivot. Poput Kubertena,
Dima, Baje-Latura i drugih "idealista" koji su nastojali da saćš uvaju sport, kao
"oazu srećć e" (Fink), od razornog dejstva kapitalizma fanatićš nim moralizmom i
pozivima na rigorozno kazš njavanje sportista (u ćš emu je prednjaćš io olimpijski
"ćš istunać" – fasš ist Everi Brendidzš ), i Rigauer predlazš e razvoj "sportskog
pokreta" koji ćć e se pozivati na "prosvetiteljske prinćipe" i istovremeno se
razvijati u odnosu prema "losš oj" realnosti kao njegova "drugost". Praktićš no,
sport postaje paralelni svet u kome ćš ovek treba da pronađe kompenzaćiju za
uskraćć enu ljudskost u "svetu brige".
U "Pogovoru" drugom izdanju svoje knjige "Sport i rad", iz 1979,
Rigauer je znaćš ajno korigovao neke svoje stavove. On je, dodusš e, i dalje kod
"određenog tipa drusš tvenog rada", ali ovog puta govori o "kapitalistićš koj
industrijskoj proizvodnji" koja ima "razorno dejstvo na zš ivot", kao i o tome da
ovaj "losš " model "vrsš i odgovarajućć e normativno dejstvo na druge drusš tvene
oblasti, kao i na sport". Otuda "i sportu preti opasnost da postane zš ivotno
razarajućć i model ljudskog ponasš anja". U "vrhunskom sportu" se, zakljućš uje
 33

Rigauer, ova tendenćija "sve oćš iglednije ispoljava". (29) I pored novih tonova,
Rigauer do kraja ostaje dosledan branilać sporta, tako da ni u njegovom
predlogu za budućć nost nema sućš eljavanja sa sportom sa aspekta
slobodarskog telesnog aktivizma, odnosno, igre.

Kristian fon Krokov

U svom najvazš nijem delu "Sport i industrijsko društvo" Kristian fon

Krokov dao je sebi nezahvalan zadatak: da odbrani sport kao otelotvorenje
najvisš ih vrednosti kapitalizma - od samog kapitalizma. Krokov: "Sazš eto
rećš eno: sa industrijskim drusš tvom, sa kojim se sinhrono razvija, sport
povezuje uslovljavajućć i sklop prinćipa ućš inka, konkurenćije i jednakosti. Ali
prinćip distanćiranja od sveta, oslobođenje od brige za budućć nost, od nasilja,
borbe za moćć , od vlasti i potćš injavanja, istovremeno odvaja sport od drusš tva
kome pripada. Sportsko takmićš enje oslobađa osećć anja i strasti, omogućć ava
ćš oveku da upozna svoje moćć i i da dozš ivi samopotvrdu, zajemćš uje srećć u u
sadasš njosti. Sa svim tim, sport se u industrijskom drusš tvu pojavljuje gotovo
kao utopijski projekt: kao obećć anje onoga sš to bi uopsš te trebalo biti, a nije. I u
tome lezš i mozš da poslednji, josš jedva svesni uzrok fasćinirajućć e snage sa kojom
sport pridobija ljude." (40) Imajućć i u vidu sportsku stvarnost i tendenćije
njegovog razvoja, ove nadahnute Krokovljeve rećš i pre bi mogle da se shvate
kao posmrtno slovo sportu, nego kao ozbiljno teorijsko promisš ljanje sporta.
Krokov, zapravo, samo sledi Huizingu i druge građanske teoretićš are koji sve
mraćš nijoj realnosti kapitalizma suprotstavljaju sve bljesš taviji svet iluzija - koji
je bozš ansko otelotvorenje osnovnih vrednosti kapitalizma. Putem
idealizovane slike sporta, osnovni egzistenćijalni prinćipi kapitalizma sele se
iz realnosti u sferu mita da bi bili saćš uvani u svojoj izvornoj ćš istoti. Ne
uverljivost argumenata, većć sve stravićš nija realnost kapitalizma treba da pruzš i
sve većć u uverljivost i privlaćš nost iluziji koja treba da postane duhovno
pribezš isš te ćš oveku koje ćć e mu, uvek iznova, povratiti veru u "većš ne" vrednosti
kapitalizma. Zato Krokova, kao uostalom ni Huizingu, ne treba "hvatati za
rećš ": ono sš to je za Huizingu srednji vek , to je za Krokova sport - projektovani
svet iluzija. Radi se o obraćš unu s kritićš kim raćionalizmom, koji otvorio
duhovne prostore modernog doba, i o uspostavljanju mitske svesti. Zadatak
uma nije da se sućš elji s postojećć im svetom i trazš i nove mogućć nosti razvoja
(slobode), većć da stvara kaveze, u vidu novih "rajskih vrtova", u koje ćć e
namamiti i zauvek zatvoriti ljudski duh. Zbog toga Krokov ne osećć a potrebu
da objasni otkud to da u sportu ćaruje sve krvavije nasilje i da su stadioni
postali bojna poprisš ta. Najdalje dokle ide je suprotstavljanje "korumpiranju i
zloupotrebi igre i sporta", kao i njihovoj upotrebi od strane "sveta brige", bilo
 34

da se radi o oćš uvanju zdravlja, vaspitanju, vojnoj obući ili o "pobedi

soćijalizma". "Suvisš nost igre i sporta" u odnosu prema zahtevima nuzš nog, to je
okvir u koji Krokov stavlja sport nastojećć i da ljudi u sportu vide samo ono sš to
stvara idealizovanu predstavu o prinćipima na kojima poćš iva kapitalistićš ko
drusš tvo. Istovremeno, Krokov se besposš tedno obraćš unava s "pomodarskom
kritikom" sporta svodećć i na "naćionalizam i rasizam" svaki pokusš aj da se
prevaziđe sport (prinćipi kompetićije i kvantitativno merljivog ućš inka) i
napravi iskorak ka novim oblićima slobodnog telesnog aktivizma.
Praktićš ne konsekvenće Krokovljeve konćepćije postaju jasnije kada se
ima u vidu da je za njega postojećć i "svet brige" nepromenljiv, odnosno, da
ćš ovek mozš e da trazš i "slobodu" i "srećć u" jedino u svetu iluzija koji mu on nudi.
Osnovna pretpostavka za "srećć u" je bespogovorno trpljenje nesrećć e. Da se ne
bi borio protiv zla kojem je svakodnevno izlozš en, Krokov nudi ćš oveku bekstvo
u "svet srećć e" u kojem ćć e pronaćć i kompenzaćiju za patnju kojoj je u "svetu
brige" izlozš en. Igra (sport) nije "zamena" postojećć em svetu, većć je mogućć a
jedino u odnosu prema njemu. Krokov: "Bio bi to rđav nesporazum kada bi se
na osnovu rećš enog zakljućš ilo da se radi o antropologiji homo ludens-a (pod. K.
K.) - tako da je ćš ovek samo tamo potpuno ćš ovek gde se igra, ili kao da ćš ak
treba napraviti utopijski naćrt 'sveta igre'." Igra "dobija svoje konture, svoju
drazš i uzbudljivost prvenstveno u suprotnosti prema svetu onakvom kakav
jeste". Otuda bi "ostvarena utopija mogla da bude bezbojna, tako
nepodnosš ljivo dosadna kao i svako ostvarenje utopije." (41) Opsednut
nastojanjem da sprećš i svako kritićš ko sućš eljavanje sa "svetom nesrećć e" koje bi
moglo da vodi njegovoj promeni, Krokov svakodnevna ponizš avanja kojima je
"obićš an" ćš ovek izlozš en, neizvesnost egzistenćije, sve stravićš nija stradanja onih
koji su najmanje zasš tićć eni - proglasš ava dobrodosš lom osnovom u odnosu
prema kojoj "igra" dobija "svoju drazš i uzbudljivost". Krokovljev "svet srećć e"
ćrpi svoju snagu iz "sveta nesrećć e": sš to je većć a nesrećć a u svakodnevnom
zš ivotu, to je bogatiji "svet srećć e". Da je Krokov blizš i hrisš ććanskoj doktrini nego
emanćipatorskom nasleđu građanskog drusš tva govori i njegov spis "Značaj
sporta za moderno društvo", koji zavrsš ava Platonovom misš lju da je "ćš ovek zato
stvoren, da bude igraćš ka bogova, i to je uistinu ono najbolje kod njega". (42)
Poput Huizinginog, ni Krokovljev homo ludens nije ćš ovek-igraćš , znaćš i stvaralać
svog sveta, većć ćš ovek-igraćš ka, znaćš i oruđe u rukama "nad-ljudskih" sila.
Svodećć i tezš nju ćš oveka za srećć om na sport (igru), i iskljućš ujućć i (stvaralaćš ki)
rad, muziku, slikarstvo, poeziju, međuljudske odnose, praktićš no, ćš itav ljudski
zš ivot kao mogućć u oblast ljudske slobode i srećć e, Krokov je zavrsš io svoje
posmrtno slovo kapitalizmu sa pitanjem: "Ali, sš ta je uistinu nasš a ćivilizaćija,
pored sportskih igara i takmićš enja, stvarno u stanju da ponudi mladima - a da
to nije droga ili nasilje?" (43)
 35

Hans Lenk

I Hans Lenk spada u krug građanskih mislilaća koji nastoje da odbrane

sport od radikalne kritike koje se razvila na Zapadu nakon studentskog
pokreta iz 1968. Lenk je svoju "filozofsku analizu sporta i motivaćije za
ućš inkom" usmerio na pitanje "da li sport mozš e delotvorno da doprinese
uvezš bavanju, sš irenju i uoblićš avanju motivaćije za ućš inkom - i to ne
manipulativno, nego pedagosš ki?" (44) Lenk na to pitanje odgovara potvrdno
zalazš ućć i se za igradnju takve filozofije sporta koja ćć e biti povezana sa
filozofijom ućš inka imajućć i u vidu znaćš aj motivaćije za ućš inkom "za budućć nost
ćš ovećš anstva u veku tehnike". Neomarksistićš ka kritika prinćipa ućš inka je, po
Lenku, mozš da bila delimićš no zbog toga uspesš na, jer ne postoji nikakva
"diferenćirana filozofija ućš inka". (45) "Budućć a filozofija ućš inka" imala bi
zadatak da "određenije i sa visš e kritićš nosti ispita razlike, kao i zajednićš ke
strukturne ćrte svega onoga sš to se josš i danas neizdiferenćirano podvodi pod
izraze "prinćip ućš inka" i "idelogija ućš inka". Tada visš e ne bi bilo mogućć e "grubo
izjednaćš avanje ekonomske prinudne konkurenćije sa motivaćijom za
slobodnim samostalnim ućš inkom." "Jednostrano obezvređivanje svake
motivaćije za ućš inkom je nepedagosš ko", stoga je, zakljućš uje Lenk, "neodlozš ni
zadatak kritićš ko-raćionalne filozofije, koja je usmerena prema budućć nosti, da
konćipira i prosš iri diferenćiranu filozofiju ućš inka". (46) Sport dobija zadatak
da postane "sš kola motivaćije za ućš inkom". ĆŠ ak ni u "perfektnom sistemu
priprema" sportski ućš inak se "ne mozš e postićć i lukavstvom": uslovi mogu da
budu poboljsš ani, ali "sam ućš inak mora da postigne pojedinać". Sport postaje
prostor "javnog simbolićš kog samoprikazivanja" u sućš eljavanju s naporom,
oblast "samosaznavanja i samouoblićš avanja". (47)
Pored pedagosš ke, Lenk poverava sportu i kompenzaćionu ulogu.
Poredećć i sport, po njegovim avanturistićš kim izazovima, sa letom u vasionu,
Lenk konstatuje da je sport postao polje "aktivnog dokazivanja mladog ćš oveka
u inaćš e rutiniziranom i prefabrikovanom bivstovanju" (Dasein). Ovu stranu
sporta, smatra dalje Lenk, "ne treba zanemariti", jer "gde josš mladi ćš ovek
mozš e da dozš ivi ućš inak kao sopstvenu realizaćiju"; da "u toj meri rizikuje da ne
uspe"; da "dozš ivi izazov pojavljivanja pred javnosš ćću" i da se "izlozš i javnom
vrednovanju" a da njegova profesionalna i drusš tvena egzsitenćija ne budu
dovedeni u pitanje? Gde josš mozš e pojedinać, "koji je zš eljan akćije", tako
"beskompromisno" da se izbori za to da ćš itavu svoju psiho-fizićš ku snagu
skonćentrisš e u nekoliko minuta i da svoje rezerve energije do kraja mobilisš e?
(48)
Uokvirujućć i svoju "diferenćiranu filozofiju ućš inka" - "budućć nosš ćću"
koja se svodi na „dolazećć i vek tehnike", Lenk je iz sporta, a to za njega znaćš i
najvisš eg oblika ljudske samopotvrde, izbaćio sponatnost, masš tu, ćš ulnost,
 36

kreativnost, kao i međuljudske odnose. ĆŠ ovek je sveden na mehanizovanu

telesnost koja, gonjena fanatizovanom voljom i uz pomoćć nauke i tehnike,
treba da ostvari zš eljeni ućš inak. Sport nije slobodna telesna aktivnost
slobodnog ćš oveka, nego svrsishodna delatnost koja ima za ćilj stvaranje
lojalnog i upotrebljivog građanina koji je u stanju da "odgovori" na izazove
koje pred njega postavlja savremeni kapitalizam u vidu „tehnićš ke ćivilizaćije“.
U tom smislu sport, kao "sš kola motivaćije za ućš inkom", ima zadatak da vaspita
ćš oveka da bespogovorno prihvati ideologiju ućš inka kao osnovni naćš in
sopstvenog ljudskog samoprepoznavanja i vrednovanja. "Samorealizaćija"
ćš oveka svodi se na dominaćiju tehnićš kog uma, kao oruđa kapitala, nad
ćš ovekom. Lenk je blizak Kubertenovom prinćipu "većć eg napora" ćš iji ćilj nije
postizanje određenog (zadatog) rezultata (rekorda), većć izgradnja karaktera
uzornog burzš uja. Razlika je u tome sš to Kuberten insistira na razvoju borilaćš ke
motivaćije, dok Lenk insistira na razvoju motivaćije za ućš inkom. Govorećć i o
"teroru kapitalistićš kog prinćipa", odnosno, o "permanentnoj konkurenćiji na
osnovu ućš inka između atomizovanih individua" koja je, u "konkurentskom
kapitalizmu", dovela do neophodnog razvoja proizvodnih snaga, Gerhard
Vine zakljućš uje da "pod organizovanim kapitalizmom, u kome je mogućć nost
za automatizaćiju industrijskog rada i sš iroko ukidanje otuđenog rada postala
realna utopija, apsolutizovani prinćip ućš inka gubi svaki smisao". Utoliko ga se,
konstatuje Vine na kraju, "profesori telesnog vaspitanja zagrizš enije
pridrzš avaju". (49)
Lenkova "diferenćirana filozofija ućš inka" nije polazisš te za kritićš ki
odnos prema drusš tvu u kome je ćš ovek podređen apsolutizovanom prinćipu
ućš inka (profitu), većć pokusš aj stvaranje kritićš ke distanće prema ekstremnim
oblićima unisš tavanja ćš oveka u "vrhunskom sportu" koji devalviraju vrednost
prinćipa ućš inka i omogućć avaju razvoj (levićš arske) kritike za koju kritika
prinćipa (ideologije) ućš inka postaje kritika kapitalizma. Nastojećć i da po svaku
ćenu odbrani uspostavljeni razvoj kapitalizma, Lenk ne preza ni od toga da
stravićš ne razmere gladi u svetu iskoristi za dokazivanje opravdanosti svoje
konćepćije i za obraćš un s njenim kritićš arima. Svrstavajućć i Markuzeovu tezu
"da je tehnika većć u toj meri razvijena da ćš ini prinćip ućš inka suvisš nim" u
"utopijsko-romantićš nu" i "idealistićš ko-akademsku idilu", Lenk optuzš uje
Markuzea da je, "odbaćivanjem spremnosti na ućš inak", zapravo protiv
stvaranja "zadovoljavajućć ih tehnologija za proizvodnju hrane namenjenu
eksplozivno rastućć em stanovnisš tvu". Navodećć i da "trećć ina sveta gladuje",
Lenk konstatuje da se "tehnićš ki i naućš ni razvoj (koji bi bez motivaćije za
ućš inkom bio nemogućć ) ne mozš e jednostavno zamrznuti: posledića bi uskoro
bila fatalno nazadovanje". "Budućć i svetski problemi ćć e biti resš eni samo onda,
kada se spremnost i volja za ućš inkom prosš ire po ćelom svetu, kada u
vaspitanju motivaćija za ućš inkom bude probuđena i nagrađena" - zakljućš uje
Lenk. (50)
 37

Pre svega, ćinićš no je prebaćivati odgovornost za glad u svetu upravo

na one koji gladuju, kada se zna da su narodi u zemljama "trećć eg sveta"
stotinama godina bili izlozš eni besposš tednoj pljaćš ki i ugnjetavanju, pri ćš emu su
se kolonijalni osvajaćš i surovo obraćš unavali s pokusš ajima da se izmeni njihov
robovski status i da steknu sposobnosti za uspesš ni samostalni razvoj.
Istovremeno, Zapad je od nerazvijenih zemalja oduvek nastojao da stvori
svoje trzš isš te, sš to znaćš i da sprećš i ekonomski razvoj koji bi ugrozio njegove
interese. Kako je povećć avao prinose na poljima i stvarao visš kove koji nisu
mogli da budu plasirani na unutrasš njem trzš isš tu, Zapad je, ekonomskim i
drugim merama, sistematski unisš tavao proizvodnju hrane u nerazvijenim
zemljama da bi plasirao svoju robu. Najrazvijenije kapitalistićš ke zemlje
primoravaju nerazvijene zemlje da od njih uzimaju skupe kredite, gurajućć i ih
u sve dublje duzš nićš ko ropstvo, koje ćć e umesto u sopstvenu proizvodnju hrane
koristiti za kupovanje njihovih visš kova hrane - po uslovima koji oni diktiraju.
Jaz između bogatih i siromasš nih svakodnevno se produbljuje. Sve je većć i broj
ljudi koji gladuju. Preko 30 000 hiljada deće u nerazvijenim zemljama dnevno
umre od gladi i bolesti. Za to vreme u Zapadnoj Evropi i SAD svake godine
potrosš e se desetine miliona dolara na spaljivanje brda putera, mesa, visš kova
zš itarića... Svake godine desetine milijardi dolara bude ulazš eno u
"potkupljivanje" farmera da ne obrađuju svoja polja da bi se smanjila
proizvodnja hrane. I to je susš tina Markuzeove kritike ideologije ućš inka: razvoj
tehnike, sš to znaćš i uspostavljeni razvoj kapitalizma, ne doprinosi boljitku ljudi,
većć dovodi do sve većć e bede i nesrećć e. Nauka i tehnika su većć toliko razvijeni
da se uz njihovu pomoćć , ukoliko se ućš ini da budu dostupni ćš itavom svetu,
mogu resš iti osnovni egzistenćijalni problemi ćš ovećš anstva. To, naravno, ne
znaćš i da se treba boriti protiv razvoja nauke i tehnike, većć za takav njihov
razvoj koji ćć e sluzš iti zadovoljavanju istinskih ljudskih potreba umesto sš to sluzš i
uvećć avanju profita. Glavna meta kritike ideologije ućš inka nije nauka i tehnika,
većć kapitalizam koji je od nauke i tehnike stvorio sredstvo za unisš tavanje
zš ivotne sredine i potćš injavanje i degenerisanje ćš oveka.

Kristofer Laš

Kristofer Lasš , jedan od vodećć ih soćiologa u Sjedinjenim Amerićš kim

Drzš avama, pokusš ao je, na tragu liberalizma, da odbrani izvorni duh modernog
sporta u kome on vidi ideal igre kojoj treba tezš iti. Suprotstavljajućć i se, u svojoj
kritićš koj studiji o amerićš kom drusš tvu - "Kultura narcizma", "radikalnim
kritićš arima" sporta, koji u sportu vide odsliku temeljnih drusš tvenih odnosa,
Lasš istićš e znaćš aj "autonomije kulturne tradićije" za oćš uvanje samosvojnosti
sporta: "U sportu ove tradićije prelaze sa jedne generaćije na drugu, i uprkos
 38

tome sš to se u sportu odrazš avaju drusš tvene vrednosti, one ne mogu nikada da
ga u potpunosti asimiluju. U stvari, sport se mnogo uspesš nije opire asimilaćiji
nego mnoge druge aktivnosti, budućć i da na utakmići mladi stićš u
samopouzdanje i podstićaj da budu lojalni samoj igri pre nego programima
koje ideologija nastoji da nametne." (51) Sport, dakle, nije istorijska pojava,
sš to znaćš i da nije nastala u određenom vremenu, većć putem osamostaljene
"autonomije kulturne tradićije", koja se neposredno prenosi sa generaćije na
generaćiju, postaje pojava sui generis. Govorećć i o profesionalizaćiji sporta na
univerzitetima, Lasš pokazuje da nije dosledan svojim polaznim tezama. On,
naime, trvrdi da je profesionalizam "potkopao stari 'sš kolski duh' i doveo među
sportistima do razvoja sasvim poslov nog odnosa prema njihovoj vesš tini".
Sportisti se sada "sa sš eretskim ćinizmom" odnose prema pozivima sa kojim
"staromodni treneri" nastoje da ih motivisš u, a ne prihvataju rado ni
autoritarnu disćiplinu. Sportista kao "profesionalni zabavljaćš " - "iznad svega
nastoji da zasš titi svoje sopstvene interese i spremno proda svoje usluge
onome ko najvisš e ponudi", konstatuje Lasš . (52) SŠ ta je tu ostalo od
"autonomije kulturne tradićije"? Pored toga, sam Lasš dolazi do toga da je
odnos između generaćija, kao i između sportista i sporta, posredovan
profesionalizaćijom i komerćijalizaćijom sporta, sš to znaćš i podređivanjem
sporta logići profita. Upravo njegova analiza pokazuje da sportisti, kao
"profesionalni zabavljaćš i", nisu lojalni igri, većć novću, odnosno, pravilima
zabavljaćš ke industrije i njegovim vlasnićima.
Ostajućć i u fenomenolosš kim vodama, Lasš mesš a uzroke sa posledićama.
On objasš njava nastojanje koledzš a i univerziteta da izgrade mamutske hale
potrebom da se "zadovolje rastućć e horde gledalaća". Iz istog razloga dolazi do
stvaranja kampova u kojima vlada "dril, disćiplina, timski rad"; do
uspostavljanja "naućš nog menadzš menta" i do naglog porasta broja menadzš era;
do toga da u mnogim sportovima treneri, lekari i oni koji su zaduzš eni za
opsš tenje sa javnosš ćću prevaziđu po broju igraćš ki kadar; da merena i
vrednovana statistićš kim pokazateljima igra sve visš e postaje rutina... SŠ to se
drugih (uzgrednih) uzroka tićš e, Lasš dodaje da je zidanje sportskih objekata
"ponekad" bilo "potpomognuto interesima lokalnog biznisa". (53) Lasš u ne
pada na pamet da postavi pitanje kako to da u svetu u kome "svako ima
podjednake sš anse" nastaju "horde gledalaća", kao ni to zbog ćš ega sportski
mećš evi, na kojima vlada "autonomija kulturne tradićije", ne potstićš u ljude na
kulturno, nego na divljaćš ko ponasš anje? Nema rećš i ni o tome da vladajućć i
establisš ment kapitalistićš kog drusš tva svim silama nastoji da dovede sš to visš e
ljudi na stadione i u hale, odnosno, da se sportska zabavljaćš ka roba namećć e
"masama", putem javnih medija, kao glavna "duhovna hrana". Armija
novinara-plaćć enika danonoćć no radi na tome da se sš to visš e uvećć a krug
gledalaća. Istovremeno, vlasnići sportskog show-business-a ćš ine sve da bi
povećć ali atraktivnost sportskih događaja. Borba za povećć anje broja gledalaća
 39

osnovni je uslov uspesš nog funkćionisanja sportske industrije zabave.

"Spektakl", bez kojeg se ne mozš e zamisliti savremena sportska priredba, je
mamać za "obićš nog" ćš oveka koji mu nudi prividno bekstvo iz sivila
svakodnevnog zš ivota i kompenzaćiju za anonimnost. Lasš optuzš uje "novu vrstu
novinarstva", predvođenu Herstom i Pulićerom, koje je "prodavalo senzaćije
umesto da saopsš tava vesti", da je dovelo do profesionalizaćije sporta i stvorilo
od njega veliku industriju, zaboravljajućć i da se radi o borbi kapitala za trzš isš te,
koja ćć e do svog najvisš eg izraza doćć i u pretvaranju sporta u reklamni prostor
najmoćć nijih kapitalistićš kih konćerna. Lasš reaguje na slićš an naćš in i kada je rećš
o trenerima: "Kult pobede, proklamovan od takvih ragbi trenera kao sš to su
Vinsent Lombardi i Dzš ordzš Alen, napravio je od igraćš a divljake, a od njihovih
sledbenika zaslepljene sš oviniste". (54)
Kritikujućć i komerćijalizaćiju sporta i njegovu politićš ku (zlo)upotrebu
kao pedagosš kog sredstva, Lasš insistira na sportskoj igri kao oblasti koja je
iznad ideologija i kojoj se ne mogu ostvarivati utilitarni ćiljevi. Normativni
(vrednosni) kalup sportske igre nije proizvod određenog vremena (modernog
doba), većć je otelotvorenje mistićš nog nadistorijskog ljudskog stremljenja koje
se, putem "autonomije kulturne tradićije", neposredno prenosi sa jedne
generaćije na drugu. Prividno nastojećć i da sprećš i zloupotrebu sporta od
strane politike, Lasš od sporta stvara neprikosnoveno sredstvo za odbranu
osnovnih vrednosti kapitalizma. Lasš je u ovome blizak Kubertenu: sport je
sredstvo za zasš titu stratesš kih interesa kapitalistićš kog poretka i zato treba
sprećš iti da bude iskorisš ććen za vođenje svakodnevne politike, kao i za stićanje
dobiti. Insistirajućć i na "autonomiji kulturne tradićije" Lasš hoćć e da kazš e da je
sport, i pored "degradaćije", uspeo da saćš uva svoju izvornu bit: "Uprkos tome
sš to se u sportu odrazš avaju drusš tvene vrednosti, one nikada ne mogu u
potpunosti da ga asimiluju." - tvrdi Lasš . (55)
Lasš izbegava da objasni prirodu "kulturne tradićije" sporta, kao ni na
ćš emu se ona temelji da bi mogla da se suprotstavi "drusš tvenim vrednostima"
koje nastoje da "asimiluju" sport. Imajućć i u vidu bliskost Lasš a sa Huizingom,
mozš e se pretpostaviti da je priroda homo ludens-a ta koja usmerava ćš oveka da
u "riziku, smelosti i neizvesnosti" uvek iznova trazš i svoju samopotvrdu.
Budućć i da ove "bitne komponente igre" visš e "nemaju mesta u industriji ili u
delatnostima u koje su se uvukli industrijski standardi", (56) sport postaje
praktićš no jedina preostala oblast gde ćš ovek mozš e da se susretne sa
"kulturnom tradićijom", sš to znaćš i da realizuje svoju igraćš ku prirodu. Lasš se
ovde poziva na Huizingino shvatanje da "onda kada igraćš ki sadrzš aj nestane iz
prava, drzš avnisš tva i drugih kulturnih oblika, ljudi se okrećć u igri ne da bi
posvedoćš ili dramatićš no vaspostavljanje njihovog zajednićš kog zš ivota, većć da
pronađu razonodu i uzbuđenje". Lasš se ne slazš e sa Huizinginom konstataćijom
da je sport postao "preozbiljan" (sš to za Huizingu znaćš i da nema ona svojstva
"iluzije" koja pruzš aju ćš oveku mogućć nost bekstva iz ne-igraćš kog sveta) i tvrdi
 40

da je sport postao "beskorisna stvar". Poredećć i sudbinu sporta sa sudbinom

moderne umetnosti, Lasš zakljućš uje da je "pokusš aj da se stvori posebno
ćarstvo ćš iste igre, potpuno izolovano od rada" dovelo do kritićš kih reakćija po
kojima "sport nije posebna i iz zš ivota izdvojena pojava, svojevrsna 'zemlja
ćš udesa' gde je sve ćš isto i sveto i van domasš aja kritike", većć posao koji je, kao i
svaki drugi, podređen istim standardima i podlozš an istim proverama". "Ono
sš to je zapoćš elo kao pokusš aj da se sportu podari religiozni znaćš aj", okonćš alo se,
zakljućš uje Lasš , "demistifikaćijom sporta, postajanjem sporta show-business-
om". (57) Interesantno je da Lasš ne vidi bilo kakvu vezu između
profesionalizaćije (komerćijalizaćije) i trivijalizaćije sporta: "Nisu
profesionalizam i kompetićija ti koji korumpiraju sportsku, kao i bilo koju
drugu, igru, većć rusš enje pravila koja obuhvataju igru. To je ono sš to ritual,
dramu i sport sve zajedno degenerisš e u spektakl. Huizingina analiza laićizaćije
sporta pomazš e da se to shvati. U onoj meri u kojoj sportski događaji gube
svojstvo rituala i javne proslave oni se, po Huizingi, svode na 'banalnu
rekreaćiju i sirovi senzaćionalizam'." (58) Suprotstavljajućć i se Huizingom
shvatanju da je "preterana ozbiljnost" osnovni razlog banalizaćije sporta, Lasš
konstatuje da je upravo "trivijalizaćija" ta koja je dovela do degradaćije sporta.
(59) Lasš ovde previđa ono sš to Huizinga pravilno shvata: postajanje sporta
radnom obavezom igra gubi spontanost i pretvara se u rutinsko obavljanje
posla. To je shvatio i Kuberten koji je profesionalne sportiste proglasio
"ćirkuskim gladijatorima".
Slićš no Plesneru i Habermasu, Lasš u sportu vidi kompenzaćiju za ono
zasš ta je ćš ovek lisš en u proćesima rada: "Budućć i da je moderna industrija svela
većć inu poslova na rutinu, igre dobijaju dodatno znaćš enje u nasš em drusš tvu.
ĆŠ ovek trazš i u igri tesš koćć e i izazove - i intelektualne i telesne - koje visš e ne
mozš e da pronađe u radu. Mozš da nije monotonija i rutina po sebi ono sš to lisš ava
rad zadovoljstva, jer bilo koji posao koji zavređuje da bude obavljen iziskuje
izvesno mućš enje, nego posebni uslovi koji preovlađuju u velikim
birokratizovanim organizaćijama i koji se isto tako umnozš avaju u savremenim
fabrikama. Kada rad izgubi svoj stvarni, opipljivi kvalitet, izgubi svojstvo da
preoblikuje materiju putem ljudske osš troumnosti, on postaje potpuno
apstraktan i interpersonalan. Snazš na subjektivnost modernog rada, koja se josš
jasnije ogleda u kanćelariji nego u fabrići, dovodi do toga da musš karać i zš ena
sumnjaju u realnost spoljasš njeg sveta i da se zatvore (...) u ljusš turu zasš titnićš ke
ironije. Rad sada zadrzš ava tako malo od igre, a dnevna rutina nudi tako malo
mogućć nosti za bekstvo iz ironićš ne samosvesti koja je i sama poprimila
svojstva rutine, da ljudi trazš e samozaborav u igri sa visš e nego uobićš ajenim
intenzitetom." (60) Za razliku od Habermasa i Plesnera, koji u sportu vide
"odsliku" i "udvajanje sveta rada", odnosno, "privid igre i slobodnog razvoja
moćć i", Lasš u igri (sportu) vidi "najćš istiji oblik bekstva" koji, za razliku od
seksa, droge i pićć a koji "brisš u svest o svakodnevnoj realnosti" tako da
 41

"zamraćš uju svest" - daje svesti "novu snagu konćentraćije". SŠ tavisš e, igre
nemaju "sporedne efekte" ni "emoćionalne komplikaćije". One istovremeno
zadovoljavaju "potrebu za slobodnom fantazijom i tezš nju ka dobrovoljnom
naporu; one sjedinjuju detinju masš tovitost sa promisš ljeno stvorenim
zapletima". Lasš se poziva na Rozš e Kajou po kome uspostavljajućć i uslove
jednakosti između igraćš a, igre nastoje da ponude idealnu zamenu za
"uobićš ajenu konfuziju svakodnevnog zš ivota". One "nanovo stvaraju slobodu,
zaboravljeno savrsš enstvo detinjstva" istovremeno uspostavljajućć i vesš taćš ke
graniće koje ih izdvajaju iz svakodnevnog zš ivota u okviru kojih jedina
ogranićš enja ćš ine "pravila kojima se igraćš i dobrovoljno podređuju". Igre
ukljućš uju "vesš tinu i inteligenćiju" kao i druge kvalitete koji ne spadaju u borbu
ćš oveka protiv prirode, ne doprinose blagostanju ili dobrobiti zajedniće, ili
njenom fizićš kom opstanku, odnosno, koji nemaju utilitarni karakter. (61)
"Nekorisnost igara iritira drusš tvene reformatore, one koji nastoje da
poboljsš aju javni moral, ili funkćionalistićš ke kritićš are drusš tva poput Veblena
koji je u beskorisnosti (futility) sporta visš e klase video anahronićš no
prezš ivljavanje militarizma i junasš tva. Ali upravo 'uzaludnost' igre objasš njava
njenu privlaćš nost - njenu neuslovljenost, proizvoljne tesš koćć e koje postavlja
bez druge namere do da izazove igraćš e da ih savladaju, odsustvo svakog
utilitarnog ili ka usavrsš avanju usmerenog ćilja. Igre brzo gube svoju drazš kada
su primorane da sluzš e obrazovanju, stvaranju karaktera, ili drusš tvenom
razvoju." (62)
Interesantno je da Lasš , istovremeno dok se odlućš no suprotstavlja bilo
kakvoj (zlo)upotrebi sporta (igre), upravo insistira na ulozi sporta kao
"najćš istijeg oblika bekstva" iz zš ivota. Usmeravanje ljudi ka bekstvu iz zš ivota u
kojem su lisš eni mogućć nosti da ispolje i ostvare svoju ljudskost, da se ne bi
borili za takav svet u kome ćć e, kao ljudi, biti "kod kućć e" i shodno tome nećć e
imati potrebu za bekstvom iz njega - oćš igledno prevazilazi (politićš ke) okvire u
kojima se postavlja pitanje "uzaludnosti" sporta (igre). Nastojećć i da saćš uva
sport od politike, Lasš od sporta stvara "ćš isto" politićš ko sredstvo u kome su
otelotvorene osnovne vrednosti "izvornog" kapitalizma koje, u svakodnevnom
zš ivotu, ne smeju biti dovedene u pitanje. Lasš : "Bezrezervno se podređujućć i
pravilima i formama igre, igraćš i (kao i gledaoći) sarađuju u stvaranju iluzije o
realnosti. Na taj naćš in utakmića postaje pretstavljanje zš ivota, a i igra poprima
karakter glume. U nasš em vremenu, igre - sport posebno - ubrzano gube
kvalitet iluzije. Osećć ajućć i se neprijatno u prisustvu fantazije i iluzije, nasš e
doba se izgleda odlućš ilo da unisš ti bezazleni nadomestak radovanja koji je
nekada nudio lepotu i utehu. (63) (...) Igra se uvek, po samoj svojoj prirodi,
izdvajala iz sveta rada; ipak, ona je ostala u organskoj vezi sa zš ivotom
zajedniće zahvaljujućć i svojoj sposobnosti da dramatizuje stvarnost i da
ponudi uverljivo pretstavljanje vrednosti zajedniće. Drevna povezanost
između igara, rituala i javnih proslava upućć uje na to da su igre, uprkos tome
 42

sš to su se odrzš avale u okviru zadatih granića, ipak bile duboko utemeljene u

opsš te prihvaćć enim tradićijama kojima su davale objektivni izraz. Igre i
sportske borbe pre nude dramatićš an komentar o stvarnosti nego bekstvo iz
nje - uzvisš eno vaspostavljanje zajednićš kih tradićija, a ne odustajanje od njih.
Samo onda kada se igre i sport vrednuju iskljućš ivo kao oblik bekstva oni gube
sposobnost da obezbede to bekstvo." (64)
Lasš je ovde upao u sopstvenu zamku. Budućć i da je igra samo
"dramatićš an komentar stvarnosti" i da je "u organskoj vezi sa zš ivotom
zajedniće" - a ne i sućš eljavanje sa stvarnosš ćću koje tezš i njenom prevazilazš enju,
organizatori danasš njih sportskih priredbi upravo slede zahteve koje im je
postavio Lasš . Njihov osnovni zadatak se sastoji u tome da od sportskih susreta
stvore takav "visš i oblik egzistenćije" u kome ćć e se u sš to vernijem obliku
reprodukovati dramatika svakodnevnog zš ivljenja. Sam Lasš navodi rezultate
istrazš ivanja koja su vrsš ena među studentima iz kojih se jasno vidi da za njih
visš e nije vazš na pobeda, većć smrtonosni i destruktivni naćš in na koji je ona
postignuta. Naivno je verovati da u danasš njem svetu, u kome dominira
destruktivna moćć kapitala, izazov za obezvređene i ugnjetene mozš e da bude
nasmejani momak koji trćš kara po stazi. Zbivanja na stadionima i u halama
pokazuju da danasš njem gledaoću ne treba visš e uteha koju mu, u vidu
romantizovane pretstave osnovnih vrednosti liberalnog kapitalizma, nudi Lasš ,
većć nesš to "jaćš e" - treba mu patnja, krv, smrt, unisš tenje... a sve to kao
kompenzaćija za sve većć e stradanje kojem je svakodnevno izlozš en. Biti u
"organskoj vezi" sa zš ivotom danasš nje zajedniće ne znaćš i biti blizak izvornom
duhu takmićš enja, većć duhu dominaćije i destrukćije.
Interesantna je i Lasš ova teza da "degradaćija sporta izvire iz
degradaćije rada, koja stvara kako potrebu tako i povoljne uslove za
komerćijalizovanu 'rekreaćiju'". (65) Lasš ima u vidu proćese industrijalizaćije
koji je postao vladajućć i oblik rada daleko pre nego sš to je sport uopsš te uoblićš en
kao institućija, odnosno, kada su radnići izborili za "slobodno vreme" u kome
su mogli da se opredele za rekreativne oblike delatnosti. Komerćijalizaćija
sporta (rekreaćije), kao sš to istorijske ćš injeniće govore, razvija se uporedo sa
povećć avanjem kvantuma "slobodnog vremena" radnisš tva, odnosno, kao izraz
nastojanja vladajućć e klase da uspostave kontrolu nad "radnim masama" i u
neradnom vremenu. Kapitalistićš ka priroda manipulaćije radnićima ogleda se
u tome sš to je kapital sport, kao politićš ko sredstvo za zasš titu stratesš kih
interesa kapitalizma, ukljućš io u proćese kapitalistićš ke reprodukćije stvarajućć i
od njega sastavni deo sve ekspanzivnije industrije zabave.
SŠ to se tićš e "autonomije kulturne tradićije" u sportu, treba rećć i da je
sport radikalni obraćš un s naćionalnim kulturama, kao i s emanćipatorskim
nasleđem građanskog drusš tva. Glorifikujućć i sport kao igru Lasš "zaboravlja" da
u sportu dominiraju prinćip kompetićije i prinćip ućš inka, sš to znaćš i da je odnos
ćš oveka prema sebi i drugima posredovan kvantitativnim merilima u kojima se
 43

gubi kako kulturni, tako i individualno-ljudski izraz. Proglasš avajućć i "rizik,

smelost i neizvesnost" glavnim odlikama igre, Lasš je samo uoblićš io izazove
koje upravo realnost kapitalistićš kog drusš tva postavlja pred ćš oveka - da bi
mogao da opstane. U sportu se ćš ovek "slobodo voljno" opredeljuje za
vrednosti koje pretstavljaju egzistenćijalni imperativ i osnovni naćš in
integraćije u kapitalistićš ko drusš tvo. Lasš ova "igra" samo prividno nudi bekstvo
iz realnosti: u njoj se vladajućć i odnosi i vrednosti uspostavljenog sveta
pojavljuju u formi "igre", znaćš i neobaveznosti i spontanosti. Pored toga, kakva
je to "sloboda" koja se temelji na bekstvu iz zš ivota? Nije li Lasš ova igra samo
beznadezš no izš ivljavanje neslobode koje ćš oveka gura u josš većć e ropstvo?
Lasš je znaćš ajno osiromasš io predstavu o igri svodećć i je na "rizik,
smelost i neizvesnost", pridodajućć i joj "masš tovitost". Iz pojma igre izbaćš ene
su one vrednosti koje izrazš avaju humanistićš ke tekovine modernog doba:
stvaralasš tvo, individualnost, kooperativnost, toleranćija... Slepo se drzš ećć i
Hobsovih i Huizinginih antropolosš kih polazisš ta, Lasš je odbaćio drusš tveni
karakter igre i sveo igru na borbu između atomiziranih egoistićš nih individua
koja se odvija po pravilima koje diktira kapitalistićš ki poredak. Poput Huizinge,
Lasš uspostavlja kulturni karakter igre na nivou represivne normativnosti:
"Prekrsš iti pravila znaćš i unisš titi ćš ar." (66) I u Lasš ovoj igri dominira olimpijski,
odnosno, anti-prometejski agon. Dvoboj, rat, krvave borbe u ringu - najvisš i su
izazovi i za Lasš ovu igru. Slobodarska borba, i u njenom kontekstu rizik,
smelost i neizvesnost, uklonjeni su iz Lasš ove istorije ljudskog drusš tva. Lasš ova
teorija je radikalni obraćš un s (modernom) idejom progresa. On nije stvaralać
novog, većć zadrti branilać prevaziđenih oblika drusš tvenog zš ivota. Beznadezš no
okrenut ka prosš losti, Lasš stavlja antićš ku ritualnu borbu za pobedu u istu ravan
sa modernim sportom. U nastojanju da izgradi sš to uverljiviju iluziju sporta
kao otelotvorenje izvornog duha borilaćš kog individualizma ("pravog"
kapitalizma), Lasš je iz sporta izbaćio ideju "lićš nog dostignućć a", odnosno,
tezš nju ka pobedi postizanjem "najboljeg rezultata" (rekorda) - bez ćš ega ne
samo da nema modernog sporta, većć nema ni modernog drusš tva.
Opsednut nastojanjem da po svaku ćenu saćš uva uspostavljeni
poredak, Lasš nije u stanju ni da pretpostavi da ljudska masš ta, na koju se
poziva, mozš e da zamisli i takvu igru koja se ne temelji na međusobnom
obraćš unu ljudi. Lasš se obrusš ava na one kritićš are takmićš enja koji nastoje da
svedu sport na "zdrave telesne vezš be", optuzš ujućć i ih da se "plasš e da ćć e
nesvesni impulsi i fantazija da nas nadvladaju ako im dozvolimo da se pojave"
(67) - kao da je sterilizovani telesni dril, koji je samo jedan od proizvoda
kapitalistićš kog drusš tva, jedina alternativa uspostavljenom sportu.
Osnovno protivrećš je Lasš ove konćepćije je u tome, sš to on kritikuje
"degradaćiju sporta" istovremeno nastojećć i da saćš uva drusš tvene odnose i
vrednosti koji je uzrokuju. Lasš "previđa" da su sve agresivnije "horde
gledalaća", senzaćionalistićš ko novinarstvo, treneri kao gonićš i robova,
 44

profesionalizaćija i komerćijalizaćija, znaćš i, "degradaćija sporta" - upravo

rezultat razvoja kapitalizma. Sport je oduvek samo sledio "sudbinu"
kapitalistićš kog drusš tva i na to nas, uprkos njegovom nastojanju da sport
posredstvom "autonomije kulturne tradićije" svede na pojavu sui generis,
upućć uju same Lasš ove analize.
Lasš ova konćepćija oznaćš ava poćš etak kraja liberalistićš ke teorije
sporta, ideolosš ke kićš me sportskog pokreta (modernog doba). Liberalistićš ka
misao se od teorije sporta transformisš e u (neo-liberalistićš ku) kritiku postojeg
(pre svega profesionalnog) sporta: idealizovana slika (nekadasš njeg) "pravog"
sporta sućš eljava se s "degenerisanim" sportom nasš ih dana. "Izvorne
vrednosti" kapitalizma sele se iz sportske realnosti u sferu mita. Umesto da
otvara prostore budućć nosti, liberalistićš ka misao postaje ćš uvar prosš losti;
umesto delatno-optimistićš kog, uspostavlja se vladavina rezignirano-ćinićš nog
duha.

Rezime

Osnovni "kvalitet" građanske misli je njena sterilnost, odnosno,

nesposobnost da stvori novum. Budućć i da svoj smisao postojanja vidi u borbi
za oćš uvanje kapitalistićš kog poretka, njena pozićija je, sa razvojem
egzistenćijalne krize u koju kapitalizam gura ćš ovećš anstvo, sve
problematićš nija. Zalaganje za etablirane "opsš te-ljudske" ćiljeve i vrednosti sve
tezš e se mozš e spojiti sa proćesima globalne destrukćije. Apologete sporta gura
u defanzivu i to sš to je sport, od izraza razvojnog duha kapitalizma (sport kao
sredstvo za stvaranje karaktera burzš uja, tzv. "pedagosš ka" uloga sporta),
postao sredstvo za oćš uvanje kapitalizma (tzv. "zabavljaćš ki" sport, odn.
sport kao unisš tenje kritićš kog uma).
Građanska teorija sve se uoćš ljivije ograđuje od tzv. "vrhunskog sporta".
Osnovni razlog za taj zaokret nije etićš ke, većć ideolosš ke prirode. Građanski
teoretićš ari beznadezš no nastoje da saćš uvaju sport kao oblast u kojoj se osnovni
prinćipi kapitalistićš kog drusš tva pojavljuju u "devićš anskom" obliku. Budućć i da
je, profesionalizaćijom i komerćijalizaćijom, "vrhunski sport" postao banalna
ćirkusko-gladijatorska pretstava, građanski ideolozi nastoje da saćš uvaju od
banalizaćije izvorne prinćipe kapitalistićš kog drusš tva tako sš to ćć e ih, u
idealizovanom obliku, suprotstaviti sportu koji je sveden na show-business.
Tzv. "negativne pojave u sportu" nisu posledića dejstva vrednosti na kojima
poćš iva sport, nego su izraz njihovog "neposš tovanja". Radi se, stoga, uvek
iznova o potrebi da se sport "preobrazi" na "starim temeljima", a ne o potrebi
da se iskorene uzroći koji dovode do degeneraćije sporta. "Negativne pojave u
sportu" mogu se napadati, ali samo zato da bi se saćš uvala izvorna ćš istota
 45

njegovih osnova. Susš tina sporta odvaja se od uspostavljenih odnosa u sportu:

izvorni i većš ni prinćipi sporta (kapitalizma) nemaju nisš ta sa "negativnim
pojavama" koje "dolaze sa strane" u sport. Nije zato neobićš no sš to je jedna od
osnovnih teza "humanistićš ke" građanske kritike "negativnih pojava u sportu"
da "treba eliminisati politiku iz sporta". I ovde dolazimo do prividnog
paradoksa: isti oni koji "odlućš no brane sport od politike" koriste sport kao
prvorazredno politićš ko sredstvo za odbranu uspostavljenog (kapitalistićš kog)
poretka. Njihova "nepristrasnost" zasniva se na shvatanju da je kapitalistićš ko
drusš tvo krajnji i najvisš i oblik razvoja drusš tva, a to znaćš i poredak u kome je
ljudska sloboda u potpunosti ostvarena. Sloboda se ne pojavljuje kao izvorna
ljudska potreba, nego kao nametnuti sš ablon ponasš anja. Iskoraćš iti iz njega
znaćš i nanovo zakoraćš iti u neslobodu. Otuda doveđenje u pitanje osnova na
kojima poćš iva kapitalistićš ko drusš tvo ne mozš e biti drugo nego poziv na
"divljasš to", "varvarizam", "totalitarizam"... Nema, niti mozš e biti budućć nosti
ćš ovećš anstva izvan granića kapitalistićš kog drusš tva. Lutajućć i od liberalnog
kapitalizma do antike u beznadezš nom nastojanju da pronađu taćš ke oslonća za
uspostavljanje "kritićš ke distanće" prema sve stravićš nijoj realnosti danasš njeg
sporta (drusš tva), a da pri tom ne dovedu u pitanje osnove na kojima poćš iva
kapitalistićš ki poredak, građanski ideolozi ne samo da nisu u stanju da ponude
pravu alternativu uspostavljenom sportu, većć ćš ine sve da sprećš e razvoj
emanćipatorske misli koja je usmerena ka stvaranju istinskih oblika
slobodnog telesnog aktivizma (igre). Njihova panićš na reakćija na sve
radikalniju kritiku sporta proistićš e iz toga sš to je sport ostao jedna od
poslednjih oblasti u kojoj se brane mitovi o "pravom" kapitalizmu ("jednakost
na startu", "neka pobedi bolji", "individualno dostugnućć e" i dr.). "Prazni hod"
ideologije liberalnog kapitalizma, koji se nastoji oćš uvati na sportskim
terenima, potstićš e zš al za "starim dobrim vremenima" koji se pojavljuje u
obliku nostalgićš nog vapaja za takvim kapitalizmom, koji je imao snage da ide
napred. Kao sš to su u helenskom svetu mitovi o "herojskoj" prosš losti bili
sredstvo za oćš uvanje tradićionalnih drusš tvenih vrednosti, tako mit o "ćš istom
sportu“ treba da oćš uva veru u nenadmasš ivu i neprolaznu vrednost izvornih
prinćipa kapitalizma. Kvantifikovanom i operaćionalizovanom umu dodaje se
iraćionalni um. ĆŠ ovek treba sve ćš vrsš ćće da veruje u boga sš to je visš e u vlasti
đavola - koji je samo pokorni izvrsš ilać bozš ije volje.
Iv Pjer Bulonj, bivsš i atasš e za kulturu Franćuske u Beogradu i strastveni
propagator i branilać Pjera de Kubertena, objavio je, sredinom marta 1995 u
"Le Monde" (prenela "Politika" od 19 marta), tekst pod naslovom "Nezahvalna
domovina Kubertena" (u podnaslovu: "Stanje morala u sportu, u društvenom
kontekstu Francuske 1995, bez svake sumnje je odraz i posledica opšteg
gubljenja smisla i vrednosti jednog demokratskog društva"), koji na izvanredno
upećš atljiv naćš in ilustruje kako realnost danasš njeg kapitalistićš kog drusš tva,
 46

tako i beznađe u kojem se nasš la "humanistićš ka" građanska misao koja, putem
sporta, nastoji da obnovi "pokretaćš ke" impulse kapitalizma.
Bulonj: "Dransi, Marsej, Bordo... lista josš nije zakljućš ena. Svakog
vikenda, igraćš i, navijaćš i, sportski funkćioneri međusobno se grde, vređaju,
nasrćć u jedni na druge. Automobili gore, vitrine prasš te. Drzš i se
međuministarska konferenćija, odgovorni ljudi sporta dodaju joj svoju
gorćš inu i uznemirenost kao dodatni teg. Poneki glas govori o mućš nom zš ivotu u
predgrađima, neki novinari tragaju za drusš tvenim uzroćima nevolja i drame,
proglasš en je minut ćć utanja, takmićš enja otkazana, zahtevan pojaćš an nadzor na
stadionima. Događaji se ređaju. I sš ta onda? Sadasš nja situaćija nije posledića
samo tehnolosš kih promena. Lep izgovor! Kao da, u svakom prelom nom
trenutku ranijih epoha, ćivilizaćije nisu morale da se prilagode novim
otkrićć ima. Danas je u pitanju nesš to mnogo tezš e. Stanje morala u sportu, u
drusš tvenom kontekstu Franćuske 1995, bez sumnje je odraz i posledića
opsš teg gubljenja smisla i vrednosti jednog demokratskog drusš tva. U nasš em
slućš aju, odgovornost najvisš ih sportskih rukovodilaća Franćuske je prevelika
da bi se mogla gumićom izbrisati lepim prinćipijelnim izjavama.
Sasvim je izvesno da franćuski sport ne mozš e izbećć i snazš an utićaj
jednog liberalnog drusš tva, stidljivo nazvanog potrosš aćš kim. Nametnuti estetski
kanoni: luksuz, eleganćija, snaga, lepota, nedostizš ni su skoro ćš itavoj nasš oj
omladini. (...) Poluplaćć eni nosioći univerzitetskih diploma, praktićš no
iskljućš eni iz drusš tva, nađu se tako, veoma ćš esto, lićem prema svojoj nemoćć i i
nisš tavilu. Kako onda da ne budu razjareni? Sadasš nje drame sportskih terena
razotkrivaju tu psiho-soćijalnu moru koja uvek vodi sukobima a ponekad i
zloćš inu. Većć pedeset godina, franćuski sportski pokret, izuzimajućć i neke
saveze i neke pojedinće, utopiste, ubrzo progutane, krenuo je ukorak sa
vladajućć im ekonomskim modelom i zasnovao svoju strategiju na
produktivnosti i tehnićš kom savrsš enstvu. Razlićš iti ministri sporta i omladine,
ponekad sa bolnim mentalnim ogranićš enjima, pomagali su saveze sportova "u
ranom otkrivanju talenata" i u postizanju sportskih rezultata. To je dovelo do
zapaljivog politićš kog i administrativnog utićaja na ćš uveni problem medalja.
Mediji su to pratili tako sš to je za njih bilo vazš nije Papenovo koleno nego
tesš koćć e sportskih klubova bez slave koji nikada nećć e napraviti "jediniću" u
listu "Sport dimanche". I ne samo to! Većć pedeset godina - uprkos nastojanjima
jednog sporta koji je svima posluzš io kao alibi - nikakvo sportsko obrazovanje,
ni sš kolsko ni narodno, nije ozbiljno razmatrano. SŠ ta je bilo sa sjajnim elanom
pionira koji su, većć 1944, rekonstruisali direkćiju sportova u ulići SŠ atoden? SŠ ta
je ostalo od divljenja dostojne akćije pedesetih i sš ezdesetih "narod i kultura u
korist olimpizma", koja nije naisš la na ofićijelnu i materijalnu podrsš ku? Nasš a
zemlja, kolevka neoolimpizma, nezahvalna domovina Kubertena, istićš e se po
odsustvu vaspitanja nasš e omladine za sportsku odgovornost."
 47

Ni ovog puta (kao ni u svojoj knjizi "Olimpijski duh Pjera de Kubertena"

i drugim spisima) Iv Pjer Bulonj nije smogao snage da pređe Rubikon i ukazš e
na prave uzroke krize franćuskog (Zapadnog) sporta i drusš tva. Sve morbidnija
realnost "Zapadne demokratije" uporno se sućš eljava s romantićš nim slikama
prosš losti - bez ikakve vizije budućć nosti. Praktićš ni rezultat ovakvih zš alopojki
jeste "rezignirano" skretanje pogleda sa svakodnevnog zš ivota i njegovo
usmeravanje ka idealizovanoj prosš losti koja postaje projekćija zš eljenog sveta.
Delećć i sudbinu kapitalizma, građanska misao postaje i sama zš rtva
poretka kojeg po svaku ćenu nastoji da saćš uva - koji besposš tedno unisš tava
njene emanćipatorske impulse i svodi je na prirepak industrije zabave. Poput
obezlićš enog i drogiranog sportiste, građanski teoretićš ari predano saućš estvuju
u unisš tavanju svega onoga sš to ćš ini conditio sine qua non umnosti, a samim tim
i kritićš kog uma. Boriti se za kulturu i istovremeno nastojati da se saćš uvaju
odnosi koji proizvode masovni idiotizam nije samo jalov, većć i poguban posao.
On se svodi na nastojanje, koje dominira u industriji zabave, da se "prevaziđe"
postojećć i svet, u kome je zš ivot sve nepodnosš ljiviji, tako sš to ćć e se stvoriti "novi"
svet, koji je paralelan sa postojećć im, i koji je zapravo samo surogat postojećć eg
sveta. Stvarni svet postaje nuzš no zlo i kao takav usputno prebivalisš te, a "pravi"
zš ivot odvija se u svetu koji je proizvod kapitalistićš ke industrije zabave. To je
"svet srećć e", "raj na zemlji", svojevrsni "Diznilend" u kome su ćš oveku pruzš ene
mogućć nosti da (prividno) pronađe kompenzaćiju za svoje potisnute i
degenerisane potrebe. Građanski teoretićš ari su na putu da postanu sastavljaćš i
reklamnih poruka za sportski show-business, dakle, savremeni vasš arski
dobosš ari. I kapitalizam "jede" svoju (duhovnu) "deću".
Građanska akademska misao se postarala da odnos prema sportu
razbije na određene disćipline da bi se "bolje objasnila" priroda sporta.
Naravno, to je postalo mogućć e tek onda, kada se sport razvio u kompleksnu i
posebnu drusš tvenu pojavu. Tako, na primer, razvijena "teorija sporta" postaje
mogućć a postajanjem sporta oblasš ćću u kojoj su se prinćipi takmićš enja (borbe)i
ućš inka (rekordomanija) ustolićš ili u svom "ćš istom" obliku, odnosno, kada je
uoblićš en njegov institućionalni (normativni, organizaćioni, funkćionalni)
skelet. "Soćiologija sporta" razvija se kao pozitivistićš ka disćiplina, oslobođena
"vrednosnih predrasuda" (u skladu sa tezom "Sport nema veze sa politikom!"),
koja se bavi "istrazš ivanjem drusš tvenih ćš injenića". "Istorija sporta" postaje
linearni, sš to znaćš i neistorijski naćš in prikazivanja "istorijskog razvoja sporta".
Nastanak i razvoj sporta ne sagledava se u okviru konkretnog istorijskog
totaliteta, većć u kontekstu apstraktnog "razvoja sporta", kao pojave sui generis,
koji se svodi na opisivanje određenih ("sportskih") fenomena koje susrećć emo
u prosš losti. Na taj naćš in dolazi se do "ćš injeniće" da se razvoj sporta odvijao u
linearnom kontinuitetu, pri ćš emu "visš i" oblići sporta neposredno proistićš u iz
"nizš ih" (ranijih) oblika (otuda ne iznenađuje redovna upotreba izraza kao sš to
je "obnavljanje antićš kih olimpijskih igara" i t. sl.). Izvođenjem sporta iz istorije
 48

dolazi do "objektivizaćije" i mitologizaćije osnovnih kategorija sporta sa

kojima građanska teorija manipulisš e u nastojanju da prinćipu takmićš enja
(borbe) i prinćipu ućš inka pribavi karakter univerzalnosti i većš nosti. "Filozofija
sporta" postaje filozofsko utemeljenje navedenih prinćipa na kojima se
zasniva kapitalistićš ko drusš tvo. Od Platonovog i Finkovog kosmosa, do
Hobsovih i Huizinginih antropolosš kih razmatranja - sve je podređeno
dokazivanju nepromenljivosti i većš nosti kapitalizma.
Pored pomenutih, dolazi do stvaranja novih disćiplina ćš ija se
delatnost pre svega svodi na dalje usitnjavanje "polja istrazš ivanja", uz
obavezno formiranje sopstvenog "metoda istrazš ivanja" (da bi se pribavila
legitimnost "naućš nog"), sš to vodi ka daljem razgrađivanju shvatanja sporta kao
kompleksne i ćelovite pojave. Parćijalizaćija je u sluzš bi funkćionalizma. U
strukturalistićš koj varijanti, sport se svodi na "subsistem drusš tva" (Ginter
Lisš en, Kurt Vajs), (68) dok se ćš ovek svodi na "sportistu", sš to znaćš i da dobija
josš jednu drusš tvenu ulogu koja je uslovljena i uokvirena uspostavljenim
poretkom. Međuljudski odnosi zauvek su zadati strukturom i funkćionalnom
logikom vladajućć eg poretka. Otuda je osnovna pretpostavka za "zajednićš ko"
zš ivljenje posš tovanje uspostavljenih (zadatih) pravila, a ne posš tovanje ćš oveka.
Budućć i da je građanska teorija svela ćš oveka i drusš tvo na "predmet
istrazš ivanja", jasno je da ovakav pristup samo dograđivanje lavirinta u kojem
treba da se izgubi svako nastojanje da se dopre do slobodarske i stvaralaćš ke
biti ćš oveka - na kojoj se temelji mogućć nost (kritićš ko-menjalaćš kog) odnosa
ćš oveka prema postojećć em svetu, odnosno, potreba da stvori humani svet.
U građanskoj teoriji sport se ne shvata kao autentićš na stvaralaćš ka
(igraćš ka) aktivnost ćš oveka, i u tom smislu kao međuljudski odnos, većć kao
institućija. U svom izvornom smislu sport ne mozš e da bude oblik neposrednog
stvaranja bratske zajedniće slobodnih i jednakih ljudi, dakle realizaćija ideala
Franćuske građanske revolućije, većć je dizanje ograda između ljudi koje se ne
smeju prekoraćš iti. "Bratstvo je za anđele", tvrdi Kuberten, svodećć i ćš oveka na
model "građanina" koji najvisš e odgovara dresiranoj zveri. Građanska misao je
u svom "humanistićš kom" nadahnućć u otisš la tako daleko, da je krvave borbe u
ringu proglasila "plemenitom vesš tinom", sš to znaćš i najvisš im ljudskim
izazovom.
Pokusš aji građanskih teoretićš ara da sve stravićš nije masakre na
sportskim borilisš tima opravdaju statistićš kim podaćima o smrtnosti u drugim
drusš tvenim oblastima, samo pokazuje da sport nije prostor "slobode i srećć e",
kako to oni tvrde, većć sastavni deo surove svakodnevniće. Ako se ima u vidu
da je osnovni ćilj ideologa kapitalizma da sport saćš uvaju kao sredstvo za
zasš titu vladajućć eg poretka, onda postaje jasnije zbog ćš ega i dalje velićš aju
sport: sve većć e nasilje i sve većć i rizik smrti u sportu "pruzš aju mogućć nost" da
se ćš ovek "privikne" na sve većć e nasilje i smrt koje vlada u drusš tvu, odnosno,
 49

sve krvaviji i riskantniji sport je kompenzaćija ćš oveku za sve krvaviji i

riskantniji zš ivot u svetu u kome je sve podređeno stićanju profita.
Gledano sa aspekta onoga sš to se desš ava u drusš tvu i sportu, jasno je da
je građanska kritika sporta, kao i njeni predlozi za promene, samo "zahvatanje
vode resš etom" ćš iji krajnji ćilj nije obraćš un s "negativnostima" u sportu, nego s
kritićš kom misš lju koja nastoji da se uhvati u kosš tać sa uzroćima koji dovode do
manipulaćije i unisš tavanja ćš oveka, a to znaćš i zasš tita uspostavljenog poretka.
Građanska misao postala je saućš esnik u unisš tavanju sveta.

* * *

KRITIKA KAPITALIZMA – POLAZIŠTE ZA

SLOBODARSKU KRITIKU SPORTA

Za savremeni kapitalizam upotrebljavaju se razni nazivi. Habermas

koristi izraz "kasni", a Vine "organizovani kapitalizam". Imajućć i u vidu
osnovne tendenćije u njegovom razvoju mozš e se rećć i da se radi o
destruktivnom kapitalizmu. Od samog nastanka kapitalizma destrukćija je
bila imanentna njegovoj biti, ali je tek sa nastankom "potrosš aćš kog drusš tva"
 50

destrukćija postala njegova dominirajućć a odlika. Ne radi se samo o

sistematskom, većć o definitivnom unisš tenju zš ivota na Zemlji.
U sve besposš tednijem ekonomskom ratu koji se, na svetskom
prostoru, vodi između najmoćć nijih multinaćionalnih konćerna, drusš tvene
institućije postaju instrument sa kojim se obezbeđuje stabilan razvoj
kapitalistićš kog poretka. Sve se stavlja u igru: ćš itav institućionalni mehanizam
mora da se razvija u skladu sa sve većć im zahtevima koji pred njega postavljaju
interesi kapitala. Ne da je politika prestala da na "klasićš an naćš in" bude zavisna
od ekonomije, kako to tvrdi Habermas, nego je u potpunosti podređena logići
ekonomskih odnosa (prinćip efikasnosti, organizaćioni prinćip itd.) u
nastojanju da od drusš tva stvori proizvodno-potrosš aćš ki logor u kome ćć e
razmisš ljanje i ponasš anje ljudi u potpunosti biti podređeno egzistenćijalnim
interesima kapitala. Drzš ava postaje sredstvo za "uvođenje" logike bazićš nih
odnosa u drusš tvo kao vrhovnog prinćipa za organizovanje drusš tvenog zš ivota,
tako da "efikasnost" (nekada "pravednost") postaje osnovno politićš ko naćš elo.
Umesto da je razum usmeren na stvaranje drusš tvenih odnosa u kojima ćć e
ćš ovek imati mogućć nost da bude ćš ovek i da obezbedi svoju egzistenćiju, on
postaje produzš ena ruka ekonomske (profiterske) strategije koja nastoji da sve
drusš tvene odnose i proćese pretvori u segmente sopstvenog razvoja.
"Nadgradnja" postaje sredstvo sa kojim treba postićć i da duh bazićš nih odnosa
postane pokretaćš ka snaga ukupnog drusš tvenog zš ivota, odnosno, aktivni
sudeonik u njegovom dehumanizovanju. Njena delatnost svodi se, pre svega,
na "planiranje budućć nosti" kao aktivno sudelovanje u povećć avanju izvesnosti
prezš ivljavanja uspostavljenog poretka. "Silazš enjem" nadgradnje u bazu krug
se zatvorio: drzš ava postaje totalizujućć i ratio krupnog kapitala koja treba da
izvrsš i homogenizaćiju drusš tva (pre svega da oćš uva "soćijalni mir") i omogućć i
stabilan razvoj kapitalizma. Insistiranjem na tezi o "uvođenju elemanata
nadgradnje u bazu" zš eli se dokazati da je razum nadvladao stihiju, sš to je taćš no
ukoliko je rećš o sprećš avanju njenog nekontrolisanog razvoja. Zapravo, "razum"
je postao oblik u kome se pojavljuju iraćionalni proćesi destruktivne
kapitalistićš ke reprodukćije.
Glavni oslonać "razuma" postaje instrumentalizovani ratio koji je
sveden na sredstvo za razvoj (nauka, tehnika, organizaćija i tsl.) i zasš titu
(ekonomska, polićijska, ideolosš ka i drugi oblići represije) vladajućć eg poretka.
Uspesš no je izvrsš ena njegova sterilizaćija, sš to znaćš i da je oćš isš ććen od svih
"vrednosnih predrasuda" postajućć i slepo i efikasno oruđe onih koji nastoje da
u potpunosti ovladaju ćš ovekom. Radi se o tzv. "upravljaćš kom umu" koji je
prihvatio moderne oblike tehnolosš kog planiranja i koji ih, prilagođene i
usavrsš ene, primenjuje u planiranju ponasš anja ljudi. U tom smislu, samo
politićš ko konstituisanje drusš tva, naćš in "vođenja politike" sve se visš e odvaja od
ljudi prihvatajućć i logiku tehnokratske efikasnosti kao osnov uspostavljanja
"raćionalnog" drusš tvenog poretka. Međutim, nastojati da se sopstveno
 51

drusš tvo, koje se nalazi u vrtlogu svetskog zbivanja, konstituisš e na osnovama

"razuma", isto je sš to i pokusš ati ućš vrstiti zidove svoga stana u zgradi koja se
rusš i. Stabilnost svakog pojedinaćš nog kapitalistićš kog drusš tva zavisi od
stabilnosti globalnog kapitalistićš kog poretka. Ako su njegovi temelji u krizi,
"razumnim" merama, sš to znaćš i integraćijom drusš tva pod patronatom drzš ave,
kriza se mozš e samo ublazš iti (tzv. "kontrolisana kriza"), ali se ne mozš e
prevazićć i. "Raćionalna politika" najrazvijenijih kapitalistićš kig drzš ava svodi se
na izgradnju odbranbenog bedema od koga ćć e se talasi krize odbiti i preliti na
one koji su najmanje sposobni (najnerazvijenije zemlje) da se odupru krizi.
Ono sš to je najgore, kapitalizam unisš tava kako osnovne emanćipatorske
impulse (prosvetiteljstvo, pre svega) sa kojima je napredno građanstvo
probilo zidove feudalnog drusš tva, tako i ćivilizaćijske tekovine građanskog
drusš tva bez kojih nema budućć nosti. U tome je njegova slićš nost sa fasš izmom.
Za razliku od fasš izma, koji je unisš tenje humanistićš kog nasleđa građanskog
drusš tva stavio u kontekst unisš tenja "nizš ih rasa" i stvaranja "zš ivotnog prostora"
nemaćš kom kapitalu i "arijevskoj nadrasi", kapitalizam unisš tava kako narode
(svetsku sirotinju ali i biolosš ku reprodukćiju u razvijenim kapitalistićš kim
zemljama), tako i ćš itav zš ivotni prostor. Hitlerov fasš izam imao je genoćidnu
prirodu; savremeni kapitalizam ima ekoćidnu prirodu. U vezi s tim, josš jedan
"kvalitet" kapitalizma koji ga ćš ini "superiornim" u odnosu prema prethodnim
porećima: da od posledića unisš tavanja prirode i ćš oveka stvara osnov za svoj
dalji razvoj. Kapitalizam je postao samoreprodukujućć i mehanizam
destrukćije, ogromna mehanićš ka zver koja prozš dire prirodu i ćš oveka, a nazad
izbaćuje surogate "prirode" i "ljudskog" - i na tome ostvaruje profit koji dalje
razvija njene destruktivne potrebe i mogućć nosti.
Nauka i tehnika postale su osnovne poluge kapitala za unisš tavanje
sveta i stvaranje tzv. "tehnićš ke ćivilizaćije". Nije rećš samo o unisš tavanju
pomoćć u tehnićš kih sredstava, većć o tehnizaćiji drusš tvenih institućija,
međuljudskih odnosa, tela ćš oveka... Sve većć e pretvaranje prirode u surogat
"prirode", sve intenzivnije dehumanizovanje drusš tva i sve dramatićš nije
denaturalizovanje ćš oveka neposredna su posledića nastojanja kapitala (u sve
besposš tednijem ekonomskom ratu) da ostvari potpuno komerćijalizovanje
prirodnog i drusš tvenog prostora. Tesš ko da se danas mozš e bezrezervno
podrzš ati optimizam prosvetiteljstva, Marksovo shvatanje da ćš ovek postavlja
pred sebe samo one zadatke koje mozš e da resš i, pogotovu optimizam koji se
zasniva na mitu o "svemoćć i" nauke i tehnike. Trka za profitima većć je nanela
zš ivotnoj sredini i ćš oveku nenadoknadive i josš nepredvidive sš tete. Stvaranjem
"potrosš aćš kog drusš tva", sš to znaćš i prelaskom kapitalizma u fazu "ćš iste"
destrukćije, dosš lo je do takvog kvalitetnog skoka u unisš tavanju prirode i
ćš ovećš anstva, da je i bukvalno dosš lo do "odbrojavanja" zš ivotu na Zemlji.
Umesto "odumiranja" (Engels) institućija kapitalistićš kog drusš tva, dolazi do
odumiranja zš ivota. Teza konzervativnih građanskih teoretićš ara da se istorija
 52

ćš ovećš anstva zavrsš ava sa kapitalistićš kim drusš tvom postaje sve uverljivija.
Ukoliko u tome ne bude sprećš en, kapitalizam ćć e, većć na poćš etku trećć eg
milenijuma, dokrajćš iti ono sš to je ostalo od sveta.
Svaki vladajućć i poredak nastoji da stvori "svog ćš oveka", sš to znaćš i
takvog građanina (podanika) koji se nećć e samo ponasš ati u skladu sa
potrebama poretka, većć i imati o sebi onakvu predstavu kakvu stvara
vladajućć a ideologija. U vreme prvobitne akumulaćije kapitala, radinost,
sš tedljivost i skromnost u potrebama bile su osnovne odlike "dobrog"
građanina. U danasš njem kapitalistićš kom drusš tvu takav građanin dobio bi
status najvećć eg "neprijatelja poretka". U tadasš njem drusš tvu najvećć i problem
je bio proizvesti; u "potrosš aćš kom drusš tvu" najvećć i problem je prodati. U
nedostatku globalnih ratova (globalnog unisš tenja), nema potstićaja i prostora
koji bi omogućć io obnovu "graditeljske snage" kapitalizma. Sve većć a
proizvodnja robe i sve manja mogućć nost njenog plasmana dovelo je do toga
da se, u razvijenim kapitalistićš kim zemljama, sš iri slojevi stanovnisš tva ukljućš e
u potrosš nju i na taj naćš in "ućš estvuju" u "resš avanju" krize hiperprodukćije. Od
nekadasš njeg "skromnog" građanina, stvoren je "potrosš aćš " ćš ija je glavna
duzš nost da, u "slobodnom vremenu", sš to pre potrosš i ono sš to je (i sš to nije)
zaradio, a to znaćš i da unisš ti sš to visš e robe i na taj naćš in stvori novi prostor na
trzš isš tu. Sve većć a agresivnost prosećš nog (malo)građanina danasš njeg
kapitalistićš kog drusš tva uslovljena je i time sš to kapital nastoji da od ćš oveka
stvori potrosš aćš a-destruktora razvijanjem njegovih "normalnih" potreba do
patolosš kog (samodestruktivnog) nivoa, kao i proizvođenjem "novih potreba"
radi prosš irivanja trzš isš ta (polja unisš tavanja). U vreme vladavine hrisš ććanstva,
kao i u vreme nastajanja kapitalizma, ljudske potrebe sistematski su
potiskivane ("asketizam" kao najvisš i vrednosni i zš ivotni izazov). U danasš njem
kapitalistićš kom drusš tvu manijakalno-destruktivni hedonizam pretstavlja
spiritus movens drusš tvenog zš ivota. Radi se o takvom "pospesš ivanju
zadovoljavanja potreba" koje vodi ka njihovoj deformaćiji i degeneraćiji.
Brzina i intenzitet "zadovoljavanja potreba" diktirani su potrebama kapitala, u
krajnjem, dinamikom njegovog obrta. Po rećš ima Alana Bluma, autora knjige
"Sumrak američkog uma", "zš ivot je pretvoren u neprekidnu, komerćijalno
prigotovljenu masturbaćionu masš ineriju". Na delu je genetsko izoblićš avanje
ćš oveka koje treba da dovede do takvih mutaćija koje ćć e omogućć iti dobijanje
"idealnog građanina" koji je "prilagođen" zahtevima uspostavljenog poretka
destrukćije. Degenerisane "potrebe" ćš oveka postaju motorna snaga u razvoju
kapitalizma.
Pri tom, sve je većć i broj posredovanja u njihovom zadovoljavanju koja,
naravno, imaju prvenstveno komerćijalni karakter. Sam naćš in zadovoljavanja
potreba dobija tehnićš ki karakter sš to samo ukazuje na ćš injeniću da sam ćš ovek
poima sebe sve visš e kao robotizovano, a sve manje kao prirodno i humano
bićć e. Model "uspesš nog seksualnog odnosa" tipićš an je primer kapitalistićš kog
 53

degenerisanja prirodnih potreba i unisš tavanja ljudskosti. "Seksualni odnos" se

svodi na tehniku "vođenja ljubavi" pri ćš emu telo "patrnera" postaje oruđe za
izazivanje orgazma - uz upotrebu (posredovanje) sve većć eg broja "pomagala".
"Uspesš ni seks" u "potrosš aćš kom drusš tvu" podrazumeva: kupiti odgovarajućć a
svetla, ogledala, krevet, dusš ek, jastuke, presvlake, prostirke, zavese, TV, video,
kameru za snimanje, porno-filmove, seksi rublje, odgovarajućć a pićć a,
spećijalnu hranu, posude, muzićš ki stub, ploćš e, kasete, odgovarajućć e kupatilo,
pesš kire, sapune, kozmetiku, klima uređaje, sredstva za kontraćepćiju i
prirućš nike za njihovu upotrebu, sredstva za otklanjanje posledića koje ona
izazivaju, seksualna pomagala u vidu proteza i vesš taćš kih penisa (u raznim
dimenzijama, bojama i s raznim brzinama), kajisš e, lanće, lisiće, perike, bićš eve,
vesš taćš ke zube, pumpu za grudi (najnoviji "hit" s obzirom na sve ćš esš ćću
ugradnju vesš taćš kih grudi), meraćš pritiska, slabe i jake droge - i, naravno, treba
kupiti "partnera". Kako je sve siromasš niji svet istinske ljubavi i međuljudskog
posš tovanja, tako je sve bogatiji, od kapitala stvoreni, "svet seksualne
fantazije".
Destruktivni kapitalizam nastoji da, po svom liku, stvori građanina-
destruktora. Ono sš to je najgore, unisš tavanje (manijakalna potrosš nja) postaje
najvisš i domet "slobode". Moćć i ili ne moćć i kupiti poistovećć uje se sa biti ili ne
biti "slobodan". To visš e nije Fromovo "imati ili biti", većć unisš titi ili biti.
Posedovanje je samo prolazna i to sve kraćć a faza. Insistiranje na sve brzš oj
potrosš nji smanjuje samu vrednost stvari tim pre sš to one, ubrzo, postaju
predmet masovne potrosš nje - sš to znaćš i da se smanjuje mogućć nost afirmaćije
posedovanjem. Ono sš to postaje osnov samodokazivanja nije visš e kolićš ina, pa
ni nominalna vrednost posedovanog, većć dinamika konzumerskog aktivizma,
sš to znaćš i brzina unisš tavanja jedne i kupovina "nove" robe. Karakteristićš an
primer je tzv. "moderni image": najvazš nije je "uvek biti nov", a to znaćš i da
svako "novo" pojavljivanje trazš i "novu" garderobu i "liće". Unisš tavanje
"modela" koje sve agresivnijom reklamom, namećć u "modni kreatori", postaje
duhovno obezlićš enom malograđaninu glavni naćš in stićanja "drusš tvenog
prestizš a".
Nauka i tehnika sve visš e postaju instrumenti kapitala za planirano
unisš tavanje proizvoda u okviru tzv. "planirane potrosš nje". Velike kompanije
imaju posebne pogone koji se "brinu" o tome da proizvodi ne traju duzš e nego
sš to je to planirano - da bi primorali građane da kupe novi proizvod. Nekada je
"dugotrajnost" bila najznaćš ajnija odlika kvaliteta proizvoda. Danas
kapitalistićš ki konćerni nastoje da sš to visš e skrate rok trajanja proizvoda i da
namame kupća primamljivim izgledom robe (pakovanje ćš esto visš e vredi od
samog proizvoda), funkćionalnosš ćću i, naravno, "dobrom reklamom" koja,
posredstvom TV spotova, postaje spektakularna prevara. Odavno je stvoren
zš ilet sa kojim se ćš ovek mozš e bezbroj puta obrijati, ali njega nema u prodaji,
kao i stotine lekova, koji bi izlećš ili ili spasili zš ivot hiljadama bolesne deće, a
 54

koji su zabravljeni u sefovima farmaćeutskih kompanija, jer bi se njihovom

upotrebom kod mnogih bolesti radikalno skratilo vreme izlećš enja, sš to znaćš i
da bi se smanjio profit. Sve visš e proizvoda se prodaje u "kompakt" sastavu:
kvar u najmanjem segmentu primorava ćš oveka da kupi ćš itav deo. Tendenćija
je da se proizvodi izrađuju od takvog materijala (pre svega plastike) da se
uopsš te ne mogu popraviti. Poreski sistem, ćš itav privredni mehanizam na sve
mogućć e naćš ine nastoji da natera ćš oveka da se sš to intenzivnije ukljućš i i
potrosš aćš ko ludilo i na taj naćš in omogućć i dalji razvoj kapitalizma. "Uništi!"-
postaje kategorićš ki imperativ "potrosš aćš kog drusš tva".
Ovi proćesi ukazuju na pravu prirodu jednog od osnovnih
legitimisš ućć ih prinćipa kapitalizma: "Konkurencija rađa kvalitet!". Pokazalo se
da kapitalizam prihvata samo onu konkurenćiju ćš iji je rezultat profit, a ne
zadovoljavanje ljudskih potreba. Umesto upotrebne, prometna vrednost
postaje kriterijum za odredjivanje "kvaliteta" robe. Umesto "slobodne
konkurenćije" liberalnog kapitalizma, uspostavljena je dirigovana
konkurenćija u kojoj dominiraju stratesš ki interesi najmoćć nijih
multinaćionalnih konćerna. Oni određuju "pravila igre" besposš tedno se
obraćš unavajućć i (ekonomskim ućenama i drugim mafijasš kim sredstvima) sa
svima onima koji ih krsš e. Sam kapitalistićš ki sistem, u toku svog razvoja, ukida
konkurenćiju između individua i uspostavlja dominaćiju kao osnovni
egzistenćijalni prinćip. Ne "Konkurencija rađa kvalitet!", većć "Uništi
konkurenciju!" i "Velika riba proždire malu ribu!" postaju glavni borbeni
poklićš i danasš njeg kapitalizma. Kapitalistićš ke imperije prozš diru jedna drugu,
narode, kontinente... Sve je manji prostor na kome mozš e da izraste "lićš na
inićijativa", temeljni legitimisš ućć i prinćip "pravog" kapitalizma. ĆŠ ovek je u
potpunosti podređen "visš oj sili" koja je otelotvorena u depersonalizovanim i
birokratizovanim mamutskim korporaćijama. Ogromne investićije, planiranje
"budućć nosti" (opstanka), "osvajanje trzš isš ta" - iza svega stoje "timovi" i
"organizaćija".
Destruktivni kapitalizam ne reprodukuje samo soćijalno-
darvinistićš ku logiku, većć stvara uslove koji njenu realizaćiju ćš ine neizbezš nom.
Besposš tedni odnos kapitala prema zš ivotnoj sredini i ljudskoj egzistenćiji
generator je besposš tednog odnosa ćš oveka prema ćš oveku. Gonjen ekoćidnom
pomamom kapitala prosećš ni malograđanin Zapada ima sve manje sluha za
patnju i "ljudska prava" drugih naroda. Ekoćidni odnos kapitalistićš kog sistema
prema prirodi proizvodi genoćidni odnos najmoćć nijih kapitalistićš kih drusš tava
prema svetskoj sirotinji. Upravo oni koji stotinama puta premasš uju potrosš nju
koju ostvaruje prosećš ni građanin nerazvijenog sveta; oni koji na svoje "kućć ne
ljubimće" potrosš e daleko visš e hrane i energije nego sš to potrosš e milijarde ljudi
u zemljama "trećć eg sveta"; oni koji su većć stotinama godina najvećć i zagađivaćš i
planete (posebno okeana koji mogu da hrane desetine milijardi ljudi) i koji su
na njenom sistematskom unisš tavanju i istrebljivanju "primitivnih naroda"
 55

gradili svoj "progres" - seju strah od "ugrozš enosti planete zbog

prenaseljenosti"; oni koji svake godine ulazš u stotine miliona dolara u
spaljivanje brda hrane, dok milioni deće sš irom sveta umiru od gladi; koji daju
milijarde dolara svojim farmerima da smanje proizvodnju; koji raspiruju
potrosš aćš ku euforiju u svojim sredinama i blokiraju proizvodnju hrane u
nerazvijenim zemljama da bi ih naterali da kupuju njihove visš kove zš ita, i da bi
im josš visš e zategli oko vrata duzš nićš ku omćš u - najgrlatiji su zagovornići "novih"
genoćidnih teorija. Teza o "prenaseljenosti planete" postaje naćš in da se
pribavi legitimnost upotrebi genoćidnih (ekonomskih, vojnih, politićš kih)
sredstava kao "iznuđene mere" za "regulisanje problema prevelikog
nataliteta" u nerazvijenim zemljama, iako je jasno da je ekonomski i kulturni
razvoj osnovna pretpostavka za uspesš no planiranje porodiće. A to je ono sš to
nosioći "novog svetskog poretka" po svaku ćenu nastoje da sprećš e.
Kapitalistićš ki mediji danima izvesš tavaju o spasš avanju nasukanog kita, usš ta se
ulazš u milioni dolara - da bi se impresionirala svetska javnost "brigom za zš ivi
svet" - ali im ne pada na pamet da pokazš u stravićš ne razmere bede i sirotinje u
zemljama "trećć eg sveta", sš to je neposredna posledića pljaćš ke kojoj su te
zemlje, od strane međunarodnog kapitala, izlozš ene. Te sćene "nisu
interesantne" za njihove gledaoće. I to je taćš no. Nakljukani i idiotizovani
malograđanin "slobodnog sveta" ne zš eli da zna kakve poslediće izaziva
njegova nezajazš ljiva glad za trosš enjem i unisš tavanjem, isto onako kao sš to
prosećš ni nemaćš ki malograđanin nije zš eleo (a ni sada ne zš eli) da zna o
stravićš nim zloćš inima koje je, u Drugom svetskom ratu, ćš inila nemaćš ka
soldateska, pogotovu za "logore smrti" u kojima su na monstruozni naćš in
ubijeni milioni deće, zš ena, starih... Tragićš na je istina da je i za danasš njeg
nemaćš kog malograđanina Hitler napravio samo jednu gresš ku: nije pobedio. A
to shvatanje nije zaostatak prosš losti, većć je proizvod razvoja kapitalizma koji
je do te mere osiromasš io i unisš tio prirodnu sredinu u Nemaćš koj da se ideja o
osvajanju "zš ivotnog prostora" (Lebensraum) sve dramatićš nije namećć e kao
osnovno egzistenćijalno pitanje. Ekoćidni kapital je taj koji ozš ivljava naćistićš ke
aveti prosš losti gurajućć i im nanovo u ruke nemaćš ku mladezš koja, idiotizovana
"koka-kola kulturom" i zaslepljena potrosš aćš kim fanatizmom, ponovo treba da
posluzš i kao oruđe za unisš tavanje "nizš ih rasa", ili kako to voli da kazš e danasš nja
desnićš arska propaganda Zapada, "naroda bez kulture" (a to su svi oni narodi
koji stoje na putu ostvarivanja neo-kolonijalnih interesa Zapada).
Ne treba zaboraviti da se razvoj kapitalizma na Zapadu zasniva na
jednom od najmonstruoznijih zloćš ina koji je ućš injen u istoriji - na
istrebljivanju severnoamerićš kih Indijanaća. Nije sam zloćš in taj koji upućć uje na
prirodu kapitalistićš kog poretka, većć to sš to je kapital od unisš tenja Indijanaća
napravio "biznis" vredan desetine milijardi dolara. Nije bilo dovoljno to sš to su
na najsvirepiji naćš in unisš teni severnoamerićš ki starosedeoći, sš to im je oteta
zemlja, većć su, svedeni na "gnusne ubiće", postali "zvezde" holivudske filmske
 56

industrije. Za milione mladih sš irom sveta Indijanći, zš rtve najvećć eg genoćida u

istoriji, postali su simboli zla, dok su oni koji su poklali na stotine hiljada
indijanske deće postali olićš enje hrabrosti i dobrote. Unisš tenje Indijanaća
simbolićš no je unisš tenje zš ivota u kome je ćš ovek bio u jedinstvu sa prirodom.
"Heroji" "Divljeg Zapada", poput Bufala Bila, samo su otelotvorenje ekoćidnog
i patolosš kog duha kapitalizma: monstruozno ubijanje bizona postaje
legendarna "zabava" koja ćć e postati duhovni vodićš generaćijama mladih u SAD
i Evropi.
SŠ to se tićš e mita o "slobodnim glasilima" i "demokratskoj javnosti" na
Zapadu on je, pogotovu nakon izbijanja građanskog rata na prostorima
nekadasš nje Jugoslavije, konaćš no mrtav. Pokazalo se u kojoj meri je jedinstvena
propagandna masš inerija Zapada kada je rećš o zasš titi stratesš kih interesa
Zapadnih drzš ava. Naućš no vođenom i do tehnićš kog savrsš enstva izvedenom
propagandom i bukvalno preko noćć i se stvara takvo raspolozš enje u javnosti
da se istrebljivanje ćš itavih naroda mozš e prihvatiti kao "opravdano" delo.
Oćš igledno je da kapital i vladajućć i politićš ki ćentri moćć i raspolazš u sa takvim
tehnićš kim sredstvima i imaju takav (dominirajućć i) polozš aj da su u stanju da u
toku par sati uspostave potpunu kontrolu nad javnim medijima i na taj naćš in
presudno utićš u na formiranje javnog mnenja. Umesto da je "razvoj
demokratije" na Zapadu doveo do toga da građanin ima sve većć e mogućć nosti
za samostalno stvaranje sudova i donosš enje odluka, njegovo misš ljenje o
bitnim pitanjima njegove (ljudske) egzistenćije sve je visš e proizvod
bezobzirne manipulaćije najvećć ih informaćionih ćentara, svojevrsnih fabrika
lazš i i poluistina, koje su u rukama kapitala i vladajućć e politićš ke "elite". Da
stvar bude gora, zahvaljujućć i novim tehnićš kim (satelitskim) mogućć nostima,
najmoćć nije kapitalistićš ke i politićš ke grupaćije su uspostavile globalni monopol
nad informaćijama. Radi se o borbi za ovladavanje svetskim javnim mnenjem.
"Zapadna demokratija" je na putu da prevaziđe praksu najgorih totalitarnih
rezš ima. U svetlu ovih tendenćija, i najmraćš nije Orvelove slutnje izgledaju kao
bezazlena prićš a za deću.
Unisš tenje uma pretstavlja jednu od osnovnih pretpostavki za dalji
razvoj kapitalizma. Da bi se od ćš oveka stvorio odgovarajućć i mehanizam za
unisš tavanje robe, neophodno je uspostaviti neposrednu kontrolu nad
njegovim potrebama. Unisš tavanje moćć i ćš oveka da prosuđuje o svojim
potrebama, sš to znaćš i mogućć nosti kritićš kog odnosa prema onome sš to mu se
"nudi" (u krajnjem, prema uspostavljenom svetu), egzistenćijalni je imperativ
kapitalizmu. Radi se, zapravo, o konaćš nom uklanjaju "slobode izbora", kamena
temeljća "Zapadne demokratije". Poslediće su sve vidljivije. Nakon toliko
godina zš ivljenja u kapitalistićš koj ćivilizaćiji i nakon takvog "progresa" koji je u
njoj ostvaren, sve većć i broj ljudi (mladi pogotovu) postaje zš rtva najmraćš nijih
ideologija koje po svojoj morbidnosti prevazilaze sve sš to je do sada viđeno u
istoriji. Samo u Sjedinjenim Amerićš kim Drzš avama deluje visš e od tri hiljade
 57

"satanistićš kih", i njima slićš nih, sekti sš to je neposredna posledića nemilosrdnog

unisš tavanja duhovnog integriteta ljudi. "Potrosš aćš ko drusš tvo" baća ćš oveka u
provaliju duhovnog beznađa gde ga doćš ekuju sile mraka koje mu nude
"zadovoljenje potreba" koristećć i se sredstvima manipulaćije kojim kapital od
njega stvara sumanutog "potrosš aćš a". Za ćš oveka izgubljenog u mraku i lomaćš a
je izvor svetlosti i putokaz.
Svi oni simboli putem kojih je ćš ovek nekada mogao da prepozna svoj
ljudski lik i da dopre, makar i delimićš no, do svoje ljudskosti, unakazš eni su od
strane kapitalistićš ke propagandne masš inerije. Reklamna poruka: "Koka-kola,
to je ono pravo!", dobija status najvisš eg filozofskog stava; odsećš ena svinjska
glava se smeje mamećć i ćš oveka da kupi delove njenog tela; WĆ sš olje se
reklamiraju uz taktove najvisš ih umetnićš kih ostvarenja; sš ampionski sportski
timovi postaju reklamni panoi za proizvođaćš e duvana; najvećć i umetnići bivaju
iskorisš ććeni kao sredstvo za saopsš tavanje reklamnih poruka; deća su od
najmanjeg uzrasta izlozš ena najodvratnijim oblićima manipulaćije... Sve ono
sš to ima ili mozš e da ima kulturnu (ljudsku) vrednost izlozš eno je destruktivnoj
kapitalistićš koj pomami. Privatizujućć i javna medija kapital nudi građanima
"demokratiju" u obliku "sobe sa krivim ogledalima": u jednom ogledalu, ćš ovek
vidi "sebe" u obliku sumanutog "potrosš aćš a"; u drugom, u obliku podivljalog
"gledaoća"; u trećć em, kao manijakalnog "ubiću"; u ćš etvrtom, kao
robotizovanog "sš ampiona"... ĆŠ ini se sve da se sprećš i da ćš ovek ugleda svoj
istinski, slobodarsko-stvaralaćš ki lik.
Kapitalizam proizvodi svoje estetske uzore. Tipićš an primer je "model
manekenke". Ne samo sš to je ćš ovećš ije telo svedeno na pokretni ćš iviluk, većć je i
sam duhovni izraz ćš oveka podređen "stilu" koji se reklamira. ZŠ ena poput
prostitutke iznajmljuje svoje telo dobijajućć i status "zš ive lutke" - josš jedan oblik
"emanćipaćije" koji kapitalizam nudi zš eni. I model body-builder-a pretstavlja
transparentni oblik savremene estetike. Ljudi svedeni na nauljene bifteke
postaju najvisi izazov za milione mladih sš irom sveta.
Besposš tedno razaranje drusš tvenog tkiva, a time i biolosš ke
reprodukćije drusš tva, josš je jedna bitna karakteristika danasš njeg kapitalizma.
Sve većć i broj ljudi zš ivi samo (u velikim gradovima najrazvijenijih zapadno-
evropskih zemalja skoro polovina građana zš ivi u "domaćć instvu sa jednim
ćš lanom"), dok osećć anje usamljenosti poprima razmere epidemije
(neposredna posledića su samoubistva, alkoholizam, narkomanija,
depresivnost, agresija...). Taćš no je da je dosš lo do skraćć ivanja radnog dana, ali
je istovremeno povećć ana potreba za "mobilnom" radnom snagom, sš to znaćš i da
prednost u zaposš ljavanju imaju osobe koje su u stanju da u svakom trenutku
budu na raspolaganju svojim gazdama. A to su oni koji su "oslobođeni" svih
drusš tvenih, pogotovu porodićš nih obaveza. Samo u toku poslednjih godina u
Nemaćš koj se podvrglo "dobrovoljnoj" sterilizaćiji visš e od 10 000 zš ena da bi
"stekle poverenje poslodavaća" - i dobile posao. Zvanićš na duzš ina radnog
 58

vremena sve je visš e neobavezna forma. Kapital trazš i "ćelog" ćš oveka koji ćć e da
"zš ivi za posao". Podređivanje ćelokupnog zš ivota sve većć oj dinamići obrta
kapitala jedan je od osnovnih uzroka dramatićš nog pada nataliteta u
razvijenim kapitalistićš kim zemljama. Ukoliko se ovaj proćes nastavi, evropske
naćije ćć e u toku XXI veka da izumru.
Kapitalizam i sa zdravstvenog aspekta stvara bolesno drusš tvo. Sve većć i
broj zš ena je sterilno, a sve većć i broj deće rađa se sa urođenim manama.
Zagađena zš ivotna sredina, zatrovana hrana, sve brzš i tempo zš ivota i sve
neizvesnija egzistenćija koja neprestano drzš i ćš oveka u stanju stresa - dovode
do sve tezš ih telesnih i mentalnih osš tećć enja. Produzš avanje zš ivotnog veka
postizš e se sve intenzivnijem medićinskim tretmanima. Od najmanjeg uzrasta
ćš ovek postaje paćijent i manijakalni gutaćš tableta. Sve većć i deo "slobodnog
vremena" trosš i se na "oćš uvanje forme" i "izgleda". Medićina se ne bori za
zdravog ćš oveka (preventiva), nego za profitabilnog paćijenta. Visš e od 60%
operaćija vrsš i se zbog novća. Zlatno pravilo amerićš ke hirurgije glasi: "Što je
veći rez, veće su i pare!" Jedan od najunosnijih poslova postaje presađivanje
organa. Najeminentnije medićinske ustanove Zapada stvaraju "banke ljudskih
organa" koji se "nabavljaju" na "ćrnom trzš isš tu". Organi se po pravilu "dobijaju"
iz siromasš nih zemalja. Hiljade brazilskih dećš aka i devojćš ića iskasapljeno je i u
delovima razaslato po evropskim i amerićš kim klinikama. Trgovina ljudskim
organima postala je jedan od najunosnijih i najekspanzivnijih "poslova"
danasš njiće. Kapitalizam nastoji da pokida veze ćš oveka sa prirodom, odnosno,
da unisš ti prirodne potrebe i prirodne odbranbene mehanizme ćš oveka da bi ga
u potpunosti ućš inio zavisnim od "tehnolosš kih inovaćija" i "naućš nog progresa".
On nastoji da od ćš oveka stvori invalida kome treba sve većć i broj tehnićš kih
"pomagala" - koja donose sve većć i profit i obezbeđuju "budućć nost"
kapitalizmu.
Kada je rećš o porodići, kapital unisš tava biolosš ku vezu između roditelja
i deće. Taćš nije, u sve većć em broju slućš ajeva ne mozš e se govoriti o roditeljima
budućć i da se oćš instvo, kao i materinstvo, stićš e robno-novćš anom operaćijom:
osoba koja pretenduje da postane "otać" kupi na trzš isš tu "materijal" od kojeg
se "dobijaju deća" (uz obaveznu "garanćiju o kvalitetu robe"), iznajmi
(najćš esš ćće preko oglasa) materiću i za devet meseći "dobije" dete.
Tradićionalni odnosi u porodići unisš tavaju se i promenom pola roditelja, kao i
ostalih ukućć ana. Zahvaljujućć i "napretku" medićine, hirursš kom intervenćijom
majka postaje musš karać, a otać zš ena; brat postaje devojka, a sestra dećš ak.
Istovremeno, "magićš nim skalpelom" baba dobija izgled ćć erke, ova izgled
unuke, a unuka izgled prababe - iz mlađih dana. "Progresu" nikad kraja.
Uskoro ćć e medićina biti u stanju da ćš oveku, koji se "osećć a kao pas" pruzš i
mogućć nost da izgleda kao pas (ili kao konj, svinja, nosorog...). To ćć e biti jedan
od najvisš ih dometa "slobode" koji ćć e kapitalizam, jezdećć i na valu naućš nog i
tehnolosš kog "progresa", pruzš iti svojim građanima. A koje se tu samo
 59

mogućć nosti otvaraju... Zamislimo ragbi-susret između ljudi-buldoga i ljudi-

veprova: kakav "spektakl"!
Mit o "svemoćć i nauke i tehnike" je omiljeno sredstvo sa kojim
glasnogovornići kapitalizma nastoje da oćš uvaju, većć prilićš no poljuljanu, veru u
"progresivnu snagu" kapitalizma. Poput Hitlerove propagandne masš inerije u
vreme agonije naćistićš kog rezš ima, danasš nja propagandna masš inerija
kapitalizma nastoji da uveri svet da ćć e naućš na i tehnolosš ka "ćš uda" spasiti
kapitalizam (svet) od propasti. Do jućš e su nuklearne elektrane bile simbol
"progresa". Danas su, kao aveti smrti, postale simbol destruktivne prirode
kapitalizma. Sablasni tovari kruzš e "slobodnim svetom", preko 100 000
kontejnera punih najotrovnijeg nuklearnog otpada do sada su baćš ena u
okeane. Planeta se zagreva, otopljavaju se lednići, raste nivo mora, nestaje
ozonski omotaćš , klima se menja, zemljisš te je sve zagađenije, sš ume umiru,
pijaćć a voda postaje "stratesš ka sirovina"... Pokazalo se da su i najstrasš nije
prirodne katastrofe samo bezazlene pojave u poređenju sa ekoćidnim
terorizmom kojem je priroda od strane kapitala svakodnevno izlozš ena. Mozš e
se bez preterivanja zakljućš iti da kapitalizam, postajućć i poredak destrukćije, ne
pada samo ispod svih ćivilizaćijskih, većć i prirodnih oblika egzistenćije. Kada
se imaju u vidu razmere unisš tenja do kojih ćć e doćć i daljim razvojem
kapitalizma, i najprimitivniji oblići zš ivota superiorni su u odnosu prema
njemu.
U nastojanju da sprećš i ćš oveka da se suoćš i s katastrofalnim
posledićama uspostavljenog razvoja, kapitalizam nastoji da unisš ti kritićš ko-
vizionarsku svest. Razvijajućć i "industriju zabave", kapital pokusš ava da odvućš e
pazš nju ljudi od bitnih, egzistenćijalnih pitanja, istvoremeno dajućć i
marginalnim pojavama "spektakularnu" i sudbinsku dimenziju. Sa razvojem
krize egzistenćije, zabavljaćš ki mediji sve agresivnijim nastupom nastoje da
odrzš e ćš oveka u "dobrom raspolozš enju" (po prinćipu "Don't worry, be happy!"),
da bi ga sprećš ili da na ljudski naćš in dozš ivi svoje ljudsko bivstvovanje, da se
suoćš i sa svojom nesrećć om ("U mehanizam vladavine spada to da se zabrani
spoznaja patnje koju ona proizvodi..." - Adorno) i potrazš i naćš ine da se izbavi iz
nje. Radi se o "Sindromu Titanik": brod tone - muzika je sve jaćš a. Javni mediji
nastoje, ne birajućć i sredstva, da zagnjure ćš oveka u barusš tinu "koka-kola
kulture", jer tek kada ćš ovek postavi pitanje o budućć nosti sveta, kada postane
svestan posledića daljeg razvoja kapitalizma, razmera unisš tenja koje je
neminovno ako se nastavi istim putem - postaje jasna sva pogubnost
uspostavljenog "progresa". Nije slućš ajno sš to su novi narasš taji, po prvi put u
istoriji, losš ije obrazovani nego njihovi roditelji. U najrazvijenijoj kapitalistićš koj
zemlji sveta, SAD, većć je preko sedamdeset miliona ljudi nepismeno.
Istovremno, sve nehumaniji i agresivniji reklamni spotovi postaju osnovna
"duhovna hrana" ćš oveku. "Prosećš ni" građanin SAD dnevno "primi" preko 3
000 reklamnih poruka. SŠ kolski sistem, kao obrazovna institućija, u sve dubljoj
 60

je krizi. Ugrozš eno je ćelokupno kulturno nasleđe Zapadne ćivilizaćije, kao i

humanistićš ka dostignućć a drugih ćivilizaćija. U pitanju je razvoj koji diktira
destruktivni kapital da bi duhovni (obrazovni) nivo građanina prilagodio
svojim egzistenćijalnim interesima i predupredio razvoj kritićš kog uma koji je
svestan kako pogubnosti kapitalizma, tako i novih mogućć nosti razvoja koje su,
u okrilju kapitalistićš kog drusš tva, većć stvorene. Radi se, naime, o tome da je
ćš ovek do te mere razvio proizvodne snage i u toj meri postao sposoban
(strućš an) da u svoje ruke uzme ne samo upravljanje proćesima proizvodnje,
većć i upravljanje ukupnom drusš tvenom egzistenćijom, da konaćš no
oslobađanje ćš oveka od tlaćš enja i egzistenćijalne neizvesnosti nije visš e
utopistićš ka masš tarija, nego realna (utopijska) mogućć nost. Osnovni ćilj
kapitalistićš ke industrije zaglupljivanja je da sprećš i da se uspostavi delatno-
menjalaćš ka korelaćija između uspostavljenog naućš nog i tehnolosš kog razvoja i
nastojanja ćš oveka da ih usmeri na zadovoljenje njegovih istinskih potreba i
obezbeđivanju izvesnije budućć nosti. Sve besposš tedniji nasrtaji kapitalistićš kih
medija na kritićš ki um odgovor je kapitalizma na sve većć u pustosš koju stvara,
odnosno, na sve većć u mogućć nost da ćš ovek iskoraćš i iz kapitalistićš ke ćivilizaćije
u ćivilizaćiju slobode. Mafijasš ki gangovi, "kraljevi" podzemlja, vođe
"satanistićš kih" sekti i fasš istićš kih klanova, vlasnići "industrije zabave" (u koju
spada i sport), prodavći droge - svi oni koji ućš estvuju u unisš tavanju uma koji
je u stanju da se sućš elji s uspostavljenim proćesima destrukćije "prirodni" su
saveznići kapitalizma. "Totalna mobilizaćija drusš tva protiv konaćš nog
pojedinćš evog oslobođenja, koja ćš ini povijesni sadrzš aj sadasš njeg razdoblja,
pokazuje koliko je mogućć nost ovoga oslobođenja zbiljska." - zavrsš ne su rećš i
"Epiloga" koji ćć e Markuze 1954 napisati za svoje kapitalno delo "Um i
revolucija".

* * *

SPORT I KULTURA

Od svog nastanka sport se formirao u suprotnosti s humanistićš kim

tradićijama građanske kulture (prosvetiteljstvo, izvorni prinćipi Franćuske
građanske revolućije, filantropski pokret, emanćipatorsko nasleđe
hrisš ććanstva, naćionalne kulture...) Josš je franćuski lekar Filip Tisije, u vreme
formiranja sporta kao institućije, u sportu video "muskularni primitivizam" i
 61

obraćš un s duhovnim tradićijama Zapada. Sport je obraćš un s emanćipatorskim

telesnim aktivizmom koji je, nadahnut prosvetiteljstvom (Fit, Pestaloći, Guć
Muć, Jan...), ućš estvovao u razbijajnju bedema feudalnog i u stvaranju
modernog (građanskog) drusš tva. Stvaranjem sporta izvrsš ena je represivna
institućionalizaćija slobodnog telesnog aktivizma građana: sport postaje
instrument za integraćiju ljudi u vladajućć i poredak. Umesto slobodne
individue, "dobija se" lojalni i upotrebljivi "građanin"; umesto klasne
integraćije, uspostavlja se tzv. "nad-klasna", odnosno "naćionalna" integraćija;
umesto sredstva za afirmaćiju naćionalnih kultura, za borbu za slobodu
(radnika, porobljenih naroda, zš ena), za razvoj individualnih ljudskih moćć i -
"slobodni" telesni aktivizam u obliku sporta postaje poprisš te sukoba između
najmoćć nijih kapitalistićš kih korporaćija i sredstvo za porobljavanje sveta.
Sport "brisš e razlike" između ljudi tako sš to unisš tava ljudsko.
Zemlje koje su "zakasnile" u istorijskom razvoju prihvatile su sport kao
jednu od mogućć nosti za preskakanje jaza koji ih je delio od razvijenog
kapitalistićš kog sveta, odnosno, za ukljućš ivanje u "modernu" (građansku)
ćivilizaćiju". Razvojem kapitalistićš kih odnosa svojine na selu, raspadom
tradićionalnih oblika drusš tvenog organizovanja, razvojem zanatstva,
industrije, trgovine, razvojem gradova i stvaranjem sve brojnije najamne
radne snage koju je trebalo drzš ati u pokornosti i van radnog vremena;
nastojanje da se homogenizuje drusš tva na naćionalnoj osnovi (usmeravanje
radnisš tva sa polja klasne borbe na polje "borbe za naćionalne interese" pod
patronatom burzš oazije i u liku vojnih struktura) - dovelo je do odumiranja
tradićionalnih oblika slobodnog telesnog aktivizma (seoske svećš anosti i dr.) i
razvoja sporta i u tim zemljama.
Posredstvom mehanizma kvantifikovanja (na osnovu zadatih, od
ćš oveka otuđenih mernih kriterijuma) osnovni oblići slobodnog telesnog
aktivizma, do ćš ijeg se pravog smisla kao ljudske delatnosti mozš e doćć i samo u
okviru konkretnih kultura u kojem su nastali, svedeni su na sportske
disćipline. Izvrsš ena je „uravnilovka“ na temelju "objektivnih" kriterijuma, sš to
je dovelo do toga da one izgube svoju prirodnost, kulturnu vrednost, kao i
osobenost individualnog ljudskog izraza. Kvalitet prirodnog, kulturnog i
individualno-ljudskog izgubio se u kvantitativnom sravnjivanju. Umesto da
izrazš avaju svoju zš ivotnost kao prirodna bićć a, da budu pretstavnići svojih
kultura i da ispoljavaju svoje spećifićno-ljudske, sš to znaćš i stvaralaćš ke
(duhovne) moćć i, ljudi, u obliku "sportiste", postaju denaturalizovani i
dehumanizovani jurisš nići politićš kih ćentara moćć i i reklamni panoi moćć nih
kapitalistićš kih firmi. Pobede i rekordi izraz su degeneraćije izvornih
prirodnih, kulturnih i individualnih potreba, i degradaćije ćš oveka na oruđe za
postizanje politićš kih ćiljeva i profita. Umesto trijumfa duhovnog bogatstva
raznih kultura, na sportskim borilisš tima trujumfuje kolonijalni i destruktivni
duh kapitalistićš kog "internaćionalizma". Umesto igraćš ke, sport je postao
 62

simbol tehnićš ke ćivilizaćije. "Savrsš eni rad masš ine" je onaj mimetićš ki impuls
koji budi „estetsko nadahnućć e“ kod sportiste. Sport nije samo iskorak iz
kulture, većć i iskorak iz zš ivota (zš ivog sveta).
SŠ to se tićš e agonalnog karaktera sporta, on se ne oslanja na
slobodarske tradićije (sadrzš ane u narodnim kulturama), većć na osvajaćš ko-
tlaćš iteljske tradićije (sadrzš ane u "vitesš kim" turnirima). U njemu ne vlada
prometejski, većć olimpijski duh. Sport je ritualno iskazivanje pokornosti
bozš anstvima koja vladaju svetom. Mogućć a je borba između ljudi, po pravilima
koja su otelotvorenje vladajućć eg duha, ali ne i za promenu vladajućć eg poretka.
U njemu nema borbe između dobra i zla, sš to znaćš i da je iz sporta izbaćš en
osnovni humanistićš ki (slobodarski) naboj bez kojeg nema ćivilizaćije.
Takozvani "igraćš ki sportovi", koji su stvoreni u novom dobu, po
pravilu su surogat-proizvodi koji u „ćš istom“ obliku otelotvoruju osnovne
prinćipe kapitalizma: prinćip konkurenćije i prinćip kvantitativno merljivog
ućš inka. To je osnov i okvir u kojem elementi "sportske igre" (kao sš to je to, na
primer, dribling, dodavanje i dr.) dobijaju svoj smisao. Dinamiku njihovih
promena (pre svega pravila po kojima se igra, zatim gladijatorski duh,
telesnost...) ne uslovljavaju prirodne, kulturne ili individualne potrebe aktera,
većć bićš kapitalizma koji nastoji da od njih napravi sš to atraktivniji show-
bussines.
U sportu je sve manje samoinićijativnosti, spontanosti, masš tovitosti,
kreativnosti, intuićije... U individualnim sportovima ćš ovek je postao oruđe sa
kojim se postizš u "vrhunski rezultati"; u kolektivnim sportovima ćš ovek postaje
toćš kićć u timu koji nastoji da funkćionisš e kao "savrsš eni mehanizam". Od igraćš a
se ne trazš i da igra, nego da "dobro obavi posao", sš to znaćš i da uspesš no izvrsš i
zadatak koji mu je dodeljen. Na rang-listi trenera, putem koje se određuje
"vrednost" igraćš a, spremnost igraćš a da se podredi "igri tima" ("konćepćiji"),
sš to znaćš i da bespogovorno nastoji da ostvari "trenerove zamisli", ubedljivo je
na prvom mestu. "Poslusš ni igraćš " koji "vredno radi i ne fantazira mnogo"
pretstavlja prototip "dobrog momka". ĆŠ ovek koji na terenu nastoji da realizuje
svoju igraćš ku (stvaralaćš ku) individualnost, sš to znaćš i da ima "svoje zamisli",
dobija status "neprijatelja" koji "unisš tava igru tima". Istovremeno, sportista
mora aktivno da ućš estvuje u sve stravićš nijem unisš tavanju sopstvenog
organizma. Umesto svesti slobodne individue, sportisti se i bukvalno usađuje
fanatićš na svest koja je spremna da natera organizam na samounisš tenje da bi
se postigao trazš eni rezultat. Unisš tavanje tela i uma pretpostavlja unisš tenje
kako mogućć nosti kritićš kog rasuđivanja, tako i ljudskog dostojanstva.
Kako je sport, politizovanjem i komerćijalizovanjem, postajao anti-
kultura, tako su gospodari sporta agresivnije nastojali da sportske priredbe
uviju u plasš t "kulture" i na taj naćš in dokazš u da sport, kao simbolićš ni izraz
osnovnih vrednosti kapitalizma, spada u "vrhunske domete kulture".
"Kulturni program", koji po pravilu prati otvaranje olimpijskih igara i u koji se
 63

ulazš u ogromne sume i koristi najsavremenija tehnika, nije drugo nego

"grandiozni" izraz megalomanskog primitivizma njihovih organizatora.
Komerćijalizovanjem kulture i razvojem potrosš aćš kog drusš tva kultura
je postala masovna konzumerska roba. Kvalitet je podređen kvantitetu, sto
znaćš i stićanju sš to većć e dobiti u sš to kraćć em vremenu. Neminovna posledića je
pad kvaliteta proizvoda, sš to se neposredno odrazš ava na pad kulturnog nivoa
konzumenata sš to, opet, ima povratno dejstvo na proizvodnju - i tako u krug.
Kultura biva pretvorena u "zabavljaćš ku robu" najnizš eg ranga. Tome doprinosi
sve brzš i tempo zš ivota i njegova trivijalizaćija. Nema se ni vremena ni "sluha"
za dela koja zahtevaju ozbiljniji mentalni napor i koja sućš eljavaju ljude s
besmislenim zš ivotom. ĆŠ ovek se ne pojavljuje kao stvaralać, većć kao objekat
"kulture" koja se svodi na represiju nad istinskim ljudskim potrebama.
Kultura nije otvaranje prostora slobode, nego normativni kavez u kojem
vladajućć a ideologija (poredak) "drzš i pod kontrolom zš ivotinjsku prirodu
ćš oveka". Istovremeno, unisš tava se individualnost budućć i da se vrsš i unifikaćija
ćš oveka na antropolosš kom i na kulturolosš kom nivou (kultura kao zadata i od
ćš oveka otuđena normativna sfera). Postajanje ćš oveka "kulturnim bićć em" svodi
se na saućš estvovanje ćš oveka u obraćš unu s njegovim autentićš nim potrebama i
individualnim osobenostima i sposobnostima.
U danasš njem sportu u potpunosti je realizovano nastojanje kapitala,
koje je sve dominantnije i u drugim drusš tvenim oblastima, da unisš ti
(istorijske) korene istinske kulture i da stvori surogat "kulture" koja ćć e biti
oruđe kapitala za nametanje ćš oveku surogat "potreba". Kao rezultat sve
besposš tednijeg ekonomskog rata, kapital ne nastoji samo da kulturu svede na
svoj reklamni program, većć da svest ćš oveka, njegovo ponasš anje, međuljudske
odnose, praktićš no ćš itav drusš tveni zš ivot podredi svojim interesima. Radi se o
stvaranju surogat zš ivota kojem odgovara "potrosš aćš ka kultura zš ivljenja", "novi"
oblik paganizma koji se svodi na velićš anje surogat zš ivota ("Koka-kola je ono
pravo!"). Sport postaje spektakularni oblik obozš avanja surogat zš ivota.
Za razliku od drugih oblasti koje "pokrivaju" tzv. "slobodno vreme",
kao sš to su to muzika, pozorisš te i drugi segmenti onoga sš to se naziva
"kulturnom sferom", u kojima postoji mogućć nost za kritićš ko sućš eljavanje s
postojećć im svetom i za stvaranje ideje o humanom svetu sport, kao institućija,
je otelotvorenje i slavljenje uspostavljenog sveta i obraćš un s idejom
budućć nosti. To je susš tina toliko istićane teze o "apolitićš nosti" sporta, ćš iju su
najvatreniji zagovornići oduvek bili oni koji vladaju svetom. U vezi sa tim,
ćš uveno olimpijsko geslo "Važno je učestvovati!" (koje se pripisuje Kubertenu),
zapravo znaćš i da je osnovni smisao sporta u tome da izvrsš i duhovnu
integraćiju sveta ("vladati u glavama", osnovno geslo Kubertenove "utilitarne
pedagogije") pod okriljem vrednosti koje vladaju u kapitalistićš kom svetu.
Moderni olimpizam, kao kruna svetskog sportskog pokreta, u svojoj biti je
(moderni) paganizam, sš to znaćš i velićš anje postojećć eg sveta. Filozofsko okrilje
 64

modernog sporta je pozitivizam (radikalni obraćš un s kritićš kim umom) koji,

kako je to Markuze pokazao, od Ogista Konta vodi do fasš izma. Na toj
autoritarnoj duhovnoj i politićš koj matrići razvijao se olimpijski (sportski)
pokret. Poput antićš kog olimpizma, ni on nije okrenut prema budućć nosti, većć
ka oćš uvanju postojećć eg sveta uz pomoćć romantizovanih mitova iz prosš losti sa
kojima se taj svet mozš e uvelićš ati. Otuda ne ćš udi da je sport jedan od najjaćš ih
bastiona konzervativizma. Od vodećć ih lićš nosti međunarodnog sporta do
trenera i ubedljive većć ine sportista, praktićš no, ćš itav "sportski pogon"
neraskidivo je vezan za kapitalistićš ki poredak. Sportista-najamnik je po
prirodi svoje delatnosti reklamni agent kapitalizma i kao takav je "prirodni"
saveznik kapitala i otuđenih ćentara politićš ke moćć i. Istovremeno, samo uz
njihovu "pomoćć ", budućć i da je ćeo zš ivot podredio sportu, mozš e da se domogne
vladajućć ih vrednosti i obezbedi egzistenćiju. Oni koji se bore za ukidanje
kapitalizma, a to znaćš i sporta, za njega su smrtni neprijatelji.

Huizingina kritika sporta

"Homo ludens" Johana Huizinge je nezaobilazni materijal kada je rećš o

odnosu sporta i kulture. O prirodi Huizinginog homo ludensa bićć e drugom
prilikom visš e rećš i. Ovde ćć emo se zadrzš ati na onom delu njegove rasprave koja
se neposredno odnosi na sport. Huizinga: "U poslednjoj ćš etvrtini
devetnaestog stoljećć a sport se razvija u smislu sve ozbiljnijeg shvaćć anja igre.
Razrađuju se sve strozš a pravila sa sve većć im brojem pojedinosti. Trazš e se većć a
dostignućć a. (...) No, sve većć im sistematiziranjem i disćipliniranjem igre
postepeno se gubi ponesš to od njena ćš isto igraćš kog sadrzš aja. To se oćš ituje i u
podjeli igraćš a na profesionalne i amatere. Iz skupine igraćš a izdvajaju se oni za
koje igra visš e nije igra i koji, iako veoma sposobni, ostaju na ljestvići ispod
pravih igraćš a. Ponasš anje onih kojima je igra poziv visš e nije pravo igraćš ko
ponasš anje; u njih visš e nema spontanosti i bezbrizš nosti. U modernom se
drusš tvu sport sve visš e i sve brzš e izdvaja iz podrućš ja ćš iste igre te postaje
elementom sui generis: on visš e nije igra, a nije josš ni zbilja. U danasš njem
drusš tvenom zš ivotu sport stoji izvan pravog proćesa kulture, i ovaj je izvan
njega. U prastarim kulturama natjećanja su tvorila dio posvećć enih svetkovina.
Kao svete i blagotvorne djelatnosti ona bijahu neophodno potrebna. Ta
povezanost s kultom u modernom se sportu posve izgubila. Sport je izgubio
svaku svetost, on visš e nema organske veze sa strukturom drusš tva, pa ni onda
kad ga propisuje sam rezš im. On je daleko prije neko samostalno izrazš avanje
agonalnih instinkata nego sš to bi bio ćš inilać nekog plodonosnog drusš tvenog
smisla. Savrsš enost kojom moderna drusš tvena tehnika zna uzdićć i izvanjski
efekt masovnih demonstraćija ne mozš e promijeniti ćš injeniću da ni olimpijade,
 65

ni sportske organizaćije amerićš kih sveućš ilisš ta, pa ni glasno propagirana

medjudrzš avna natjećanja ne mogu unaprijediti sport do djelatnosti koja bi
stvarala kulturu. Koliko god on i bio znaćš ajan sudeonićima i gledaoćima, sport
ostaje neplodnom funkćijom u kojoj je stari faktor igre uglavnom izumro.
Ovo shvaćć anje izravno protuslovi uhodanom javnom mnijenju, za koje
sport vrijedi kao najizrazitiji igraćš ki element nasš e kulture. A to sport niposš to
nije, većć je on, naprotiv, izgubio ono najbolje od svog igraćš kog sadrzš aja. Igra
postade preozbiljnom, igraćš ko je raspolozš enje visš e ili manje isš ćšezlo iz nje.
Valja obratiti pazš nju na ćš injeniću da je to pomićanje prema ozbiljnome
pogodilo i neatletićš ke igre, pogotovu one u kojima se sve sastoji u razumskom
kombiniranju, npr. u sš ahu i u igri karata." (pod. J. H.) (1)
Pre svega, Huizingina tvrdnja da moderni sport "visš e nema organske
veze sa strukturom drusš tva" ne protivrećš i samo realnosti, većć i njegovoj
kritićš koj analizi kapitalistićš kog drusš tva - jednom od najboljih mesta u njegovoj
knjizi. Huizinga ne uviđa da je moderni sport otelotvorenje temeljnih
(egzistenćijalnih) prinćipa kapitalistićš kog drusš tva u "ćš istom" obliku. U sportu
se pojavljuju individue koje tezš e da pobede nastojećć i da postignu sš to većć i
rezultat (rekord). To podrazumeva mogućć nost kvantitativnog sravnjivanja,
merne kriterijume kao objektivizirane, od ćš oveka nezavisne velićš ine - nesš to
sš to proistićš e iz same prirode kapitalistićš kog sveta. U vezi sa tim, ideja o
"lićš nom dostignućć u", kao i ideja o "progresu" pretstavljaju izazove koje
moderno doba postavlja pred ćš oveka.
Huizinga, zatim, izbegava da ukazš e na drusš tvene uzroke koji dovode
do profesionalizaćije sporta, jer bi ga to neminovno dovelo u sukob s
osnovama na kojima poćš iva kapitalistićš ko drusš tvo, sš to on po svaku ćenu
nastoji da izbegne. Huizinga proglasš ava sport pojavom sui generis i svodi ga na
"samostalno izrazš avanje agonalnih instinkata" prebaćujućć i tako odgovornost
za sva zla kapitalistićš kog drusš tva na "banalnog" (Huizinga) ćš oveka (koji se
usudio da se odrekne bozš ijeg tutorstva). On i ovog puta "previđa" da je sport
kondenzovani izraz vladajućć eg duha kapitalistićš kog sveta i da se u sportu ne
osamostaljuju "agonalni instinkti" ćš oveka, većć se osamostaljuje vladajućć a, od
ćš oveka otuđena moćć koja ga primorava da se ponasš a kao nećš ovek i na taj
naćš in obezbedi svoju egzistenćiju. Profesionalizaćija sporta posledića je
njegove politizaćije i komerćijalizaćije, sš to znaćš i potpune integraćije sporta u
kapitalistićš ki poredak. Uostalom, i sam Huizinga tvrdi da profesionalni sport
nije igra nego "rad", sš to znaćš i da ni u kom slućš aju ne mozš e biti "samostalno
izrazš avanje agonalnih instinkata".
Huizingina kritika sporta kao "ozbiljne" (radne) delatnosti mozš e da
dobije emanćipatorski znaćš aj samo ukoliko se sagleda u ukupnom
drusš tvenom kontekstu. U protivnom, ova bitna i opravdana zamerka gubi na
uverljivosti. Mnogi sportisti nisu spremni da priznaju da je njihov sportski
angazš man rad, kao i da se bave sportom pre svega zbog novća. Pored toga,
 66

Huizinga smatra nagradu, ne ulazećć i u njenu vrednost, legitimnim delom

sporta. Ukoliko se nema u vidu poleđina sporta, a to znaćš i njegova drusš tvena
uslovljenost, tesš ko se mozš e odrediti njena prava priroda (a to znaćš i priroda
sportskog angazš ovanja). Pitanje o "ozbiljnosti" sporta komplikuje se i time sš to
Huizinga ne iskljućš uje ozbiljnost iz (svoje) igre. Vitesš ka "borba za ćš ast" je
najozbiljnije posvećć ivanje ćš oveka (plemićć a) najvisš im vrednostima
srednjovekovnog drusš tva. Pored toga, o kakvoj to "sponatosti i bezbrizš nosti"
mozš e da bude rećš i kada su vitesš ki turniri bili surova borba na zš ivot i smrt?
Sam Huizinga istićš e da je na njima vladala "krvava zš estina" - sš to se tesš ko mozš e
uklopiti u pojam „bezbrizš nog“.
Huizinga sa pravom tvrdi da "sport stoji izvan proćesa kulture, i ovaj je
izvan njega". Međutim, sledećć i njegovu teoriju, ne samo sport, nego se ćš itavo
kapitalistićš ko drusš tvo nalazi izvan proćesa kulture. Upravo zbog toga Huizinga
insistira na stvaranju takve (idealizovane) pretstave o prosš losti (iluzije o
"vitesš kom dobu") koja ćć e postati ne samo mogućć nost za bekstvo iz sirove
svakodnevniće kapitalistićš kog sveta, većć i kulturno okrepljenje. Davanjem
prvorazrednog (kultivisš ućć eg) znaćš aja romantizovanoj slići o srednjem veku,
Huizinga samo potvrđuje da je kapitalistićš ki svet beznadezš no nekulturan (ne-
igraćš ki).
Ovde se jasno izrazš ava razlika između Huizinge i građanskih
teoretićš ara koji kritikuju danasš nji "vrhunski" (profesionalni) sport polazećć i od
idealizovanih vrednosti liberalizma ("pravog" kapitalizma). Huizingina kritika
"sistematiziranja", "disćipliniranja" i profesionalizovanja sporta samo je naćš in
da se obraćš una s modernim sportom u ćelini. On ne uoćš ava ni jedan pozitivni
pomak koji je u modernom sportu, u odnosu prema prethodnim oblićima
takmićš enja (igre), postignut. Nije profesionalizaćija uslovila "degradaćiju"
sporta (Lasš ), većć je (moderni) sport, po Huizingi, degeneraćija
srednjovekovnih oblika takmićš enja, vitesš kih borbi pre svega.
Ono sš to Huizinga najvisš e zamera modernom sportu je da je on
"izgubio svaku svetost". "U prastarim kulturama natjećanja su tvorila dio
posvećć enih svetkovina", konstatuje Huizinga. "Kao svete i blagotvorne
djelatnosti ona bijahu neophodno potrebna. Ta povezanost sa kultom u
modernom se sportu posve izgubila". Huizinga insistira na takmićš enju kao
obliku u kome se bozš anski duh pojavljuje u ćš oveku. "Posvećć enost" takmićš enja,
a to znaćš i ritualno iskazivanje pokornosti bozš anstvima, je temeljna
pretpostavka da bi sport mogao da bude igra. Moderni sport je, po Huizingi,
postao deo svakodnevnog sivila. Kada Huizinga govori o sportu kao "ozbiljnoj"
delatnosti on ima u vidu postajanje sporta radom. Sport, dakle, ne nudi
ćš oveku nisš ta visš e od banalnog svakodnevnog zš ivota, taćš nije, ne nudi mu
mogućć nost za bekstvo iz njega. Interesantno je da Huizinga, razotkrivajućć i
poleđinu modernog sporta, razbija iluziju o sportu kao svetkovini posvećć enoj
najvisš im kulturnim vrednostima istovremeno dok, na isti naćš in kao građanski
 67

teoretićš ari sporta, stvara iluziju o vitesš kim borbama. Taćš nije, Huizinga razbija
jedan iluzorni svet, koji ne odgovara njegovom (ideolosš kom) modelu "pravog"
sveta, da bi mogao da ponudi svoj svet iluzija kao jedini "pravi" kulturni
izazov. Na taj naćš in Huizinga je postao nelojalni konkurent Kubertenu i
olimpijskoj gospodi, kao i patronima sporta, jer ne samo sš to nastoji da u "sobu
krivih ogledala" unese svoje ogledalo, većć hoćć e da iz nje izbaći sva druga
ogledala.
Huizinga je imao ozbiljne razloge da se ovako besposš tedno obrusš i na
sport. Treba imati na umu da je jedino vredno sš to se, za Huizingu, u
kapitalistićš kom drusš tvu stvara je potreba ćš oveka za iluzijom koja ćć e mu
omogućć iti (duhovno) bekstvo iz postojećć eg sveta. Prihvatanjem sporta kao
pribezš isš ta prestaje potreba za igrom - Huizingov svet iluzija gubi osnovni
razlog postojanja. Nastojećć i da ne iskoraćš i iz svog ideolosš kog konćepta,
Huizinga ne pridaje sportu karakter prevare, nego zablude. U svakom slućš aju,
radi se o nećš emu lazš nom. Taćš nije, forma igre postaje naćš in da se ne-igraćš kom
sadrzš aju pribavi igraćš ka legitimnost. Ovde Huizinga ne dolazi u sukob samo sa
sportom kao prividom igre, većć i sa sopstvenom konćepćijom na kojoj se
temelji homo ludens, po kojoj je forma igre iskljućš ivi kriterijum za određivanje
njene istinitosti.

* * *

SPORT I POLITIKA

Teza "Sport nema ništa sa politikom!" stara je koliko i sport. Politićš ki i

duhovni vođi Zapada s ponosom su, od samog nastanka sporta, izgovarali te
rećš i. One su postale svojevrsni zavet prinćipima na kojima poćš iva Zapadna
demokratija, granića koja razdvaja "slobodni svet" od "komunistićš kog
totalitarizma" ćš iji su ideolozi (sa pravom) uporno ponavljali, nastojećć i da
zasš tite interese vladajućć eg poretka, da sport ima politićš ku prirodu.

Olimpijski pokret
 68

Istorija XX veka, u kojem je dosš lo do punog razvoja sporta, pokazuje da

ne samo sport, većć da i sama teza "Sport nema ništa sa politikom!" ima
politićš ki karakter. Josš je baron Pjer de Kuberten, zvanićš no "otać" modernih
olimpijskih igara, u sportu video sredstvo sa kojim je trebalo obezbediti
stabilan razvoj kapitalizma. Maksima "Sport nema ništa sa politikom!" znaćš ila
je za njega da sport ne treba da bude "uprljan" svakodnevnom politikom - da
bi mogao da saćš uva svoju "ćš istotu" kao sredstvo za oćš uvanje stratesš kih
interesa vladajućć ih klasa (aristokratije i burzš oazije). To je glavni razlog sš to je
Kuberten uporno nastojao da saćš uva "nezavisnost" Međunarodnog
olimpijskog komiteta. Olimpijski pokret, kao najvazš nija institućija
kapitalistićš kog drusš tva, trebalo je da saćš uva osnovne odnose i vrednosti tog
drusš tva, a to znaćš i da bude iznad svakodnevnih i neminovnih sukoba između
drzš ava i naćija. ĆŠ lanovi MOK-a su "poverenići" (Kuberten) olimpijske ideje, sš to
znaćš i da u prvom redu treba da vode raćš una o dugoroćš nim interesima
kapitalizma. Zato su ćš lanovi MOK-a od samog njegovog osnivanja bili
provereni antikomunisti resš eni da ćš itav svoj zš ivot posvete obraćš unu s
radnićš kom klasom i progresivnim snagama sveta. To je glavni razlog sš to
"veliki demokrati", odgojeni na tradićijama predstavnićš kog sistema, nisu
pravili pitanje o autoritarnoj prirodi MOK-a.
Istovremeno dok velićš a sport, oslanjajućć i se na "iskustvo"
viktorijanske Engleske, kao "inteligentno i efikasno" sredstvo za porobljavanje
"nizš ih rasa", (1) Kuberten pisš e stihove o univerzalno-ljudskom karakteru
sporta. U svojoj "Odi sportu" Kuberten, koji je u paćifistićš kom obrazovanju
mladezš i video najgori zloćš in, u zanosu pisš e: "O Sportu, ti si Mir! Ti kujesš veze
srećć e između ljudi spajajućć i ih u dubokom posš tovanju za kontrolisanu,
organizovanu i samodisćiplinovanu snagu. Preko tebe, mladi ćelog sveta ućš e
da jedni druge posš tuju, i tako razlićš itost naćionalnih osobenosti postaje izvor
plemenitog i miroljubivog suparnisš tva." (2) Nakon Prvog svetskog rata, u
vreme rasplamsavanja revolućionarnog radnićš kog pokreta u Evropi, Kuberten
drzš i govore najreakćionarnijim snagama Evrope kako da upotrebom sporta
stisš aju i kanalisš u radnićš ko nezadovoljstvo. U govoru na plenarnoj sednići
MOK-a u Antverpenu, 17 avgusta 1920, obraćć ajućć i se belgijskom kralju i
najvisš im predstavnićima vladajućć eg poretka, Kuberten kazš e i sledećć e:
"Dolazimo do trećć eg faktora koji ćć e obezbediti stabilnost sportskog
kraljevstva - mislim da prodobijanje onih sš irokih masa do kojih sport,
organizovan na postojećć i naćš in, do sada nije bio u stanju da dopre. Kako to
mozš e biti ostvareno? Govorim o onome ko je sebe krstio imenom "proleter",
vezujućć i ovaj izraz za pezš orativni smisao "drusš tveno razbasš tinjenih". ĆŠ as
njihove osvete je kućnuo, i zato mora da se shvati da nisš ta ubudućć e ne mozš e
biti ućš injeno bez njega; on je brojan, i mnosš tvo ćć e nadvladati elitu koja nije
uvek bila dostojna svojih privilegija. Sada taj proletarijat ni na koji naćš in nije
pripremljen za njegov zadatak (da ućš estvuje u ućš vrsš ććivanju rasklimanih
 69

temelja kapitalistićš kog drusš tva, prim. aut.); nije stekao obrazovanje; niko se
nikada nije pobrinuo da mu pokazš e brojna bogatstva koja se nalaze u hramu i
ćš ije oćš uvanje ćć e delimićš no zavisiti od njega. Iznad svega, nisš ta nije ućš injeno da
se ublazš i (njegov) bes - ne, budimo iskreni, upotrebimo odgovarajućć e rećš i -
(da se) stisš a natalozš eni gnev, nagomilana mrzš nja koja stvara uznemiravajućć u
'podlogu' novog tla koje se formira. "Stoga bi, zakljućš uje Kuberten, trebalo
"najhitnije otvoriti sš kolu praktićš nog vitesš tva za omladinu, sš kolu u kojoj ćć e se
ućš iti da uspeh mozš e biti postignut jedino s odlućš nosš ćću i istrajnosš ćću, i da mozš e
biti posvećć en jedino putem ćš estitosti i lojalnosti. A ta sš kola ćć e biti sport." (3)
Iz tog vremena i sledećć e Kubertenovo "nepolitićš ko" uputstvo vladajućć oj "eliti"
ćš iji se tron ljuljao: "Sada zš ivot proleterske mladezš i mora da bude obuzet
(trazš enjem) zadovoljstva u sportu. Ovo je nuzš no stoga jer je on najjevtinija
zabava koja najbolje odgovara prinćipu jednakosti, najdelotvornije je
(sredstvo) protiv alkohola i najproduktivnije (deluje) u ovladavanju i
kontrolisanju energije." (4) Sport postaje "ćš isto" politićš ko oruđe vladajućć e
klase u borbi za oćš uvanje vlasti nad proletarijatom i za njegovu (duhovnu)
integraćiju u kapitalistićš ko drusš tvo.
Ideje da se sport (građanska telesna kultura) upotrebi za
kontrolisanje radnika u neradnom vremenu i stisš avanje njihovog
nezadovoljstva, sš to znaćš i ideja o sportu kao sredstvu za integraćiju radnika u
kapitalistićš ki poredak, javila se u drugoj polovini XIX veka u Engleskoj,
"kolevći" kapitalizma, nakon sš to su engleski radnići, nakon uporne borbe,
uspeli da se izbore za osmoćš asovni radni dan. Tomas Hjuz, najznaćš ajniji
sledbenik Tomasa Arnolda (reformatora engleskog sš kolstva i "duhovnog oća"
Pjera de Kubertena), zajedno je sa Kingslijem i Morisom osnovao "hrisš ććanski
soćijalistićš ki pokret" i uspostavio "Koledž radnog čoveka" u Londonu, gde je
radnike podućš avao (pored lekćija o "porodići, bogu i drusš tvenoj pravdi")
"boksu, kriketu, veslanju i fudbalu". (5) Po Makalonu, "sa osamdestim, sport
je bio sš iroko ukljućš en u patronazš na udruzš enja, kako liberalna tako i torijevska,
ćš iji su se programi bavili usavrsš avanjem radnićš ke klase". (6) Međutim, "nisu
sve sportske inićijative radnićš ke klase sredinom i krajem XIX veka bile
inspirisane od strane srednje klase. Tokom prvih dećenija XIX veka popularna
rekreaćija i utakmiće bili su na udaru i gusš ene su u ime religije, javnog reda i
industrijske radne disćipline. Ali ih je herojski pokret otpora umnogome
odrzš ao u zš ivotu i sport se ćš esto pojavljivao kao oblik drusš tvenog protesta
protiv industrijskog poretka koji se menjao. (...) Kasnije, tokom stolećć a,
reformatori i filantropi su umesto dotadasš njeg suzbijanja krvavih sportova,
koćke i bućš nih utakmića, poćš eli da primenjuju novu strategiju zamenjujućć i ih
sa uljudnijim i korisnijim zanimanjima u dokolići nizš ih slojeva, taćš nije,
njihovih sopstvenih verzija sportskih takmićš enja. U osamnaestom veku takvo
pokroviteljstvo aristokratije i plemstva nad sportom nizš ih klasa je bilo
ogranićš eno na 'povremene dramatićš ne intervenćije' kao sš to su 'nagrade koje
 70

su nuđene za neku trku ili takmićš enje' (...) Ovde je, međutim, bio mnogo
uzrazš eniji i odlućš niji napor da se kolonizuje sama dokolića radnićš ke klase".
(7) Na isti naćš in je, u vreme razvoja radnićš kog pokreta i soćijalistićš ke misli u
Franćuskoj, razmisš ljao i Pjer de Kuberten.
Naćistićš ke Olimpijske igre, koja ćć e se 1936 odrzš ati u Berlinu, na
najbolji naćš in ukazuje na pravu prirodu maksime "Sport nema veze sa
politikom!". Kada je antifasš istićš ka svetska javnost pozvala sportske saveze i
sportiste sveta da bojkotuju naćistićš ke Olimpijske igre i sprećš e naćiste da
iskoriste najvećć u međunarodnu sportsku manifestaćiju za prikrivanje svoje
zloćš inaćš ke prakse u Nemaćš koj i osvajaćš kih ambićija, Kuberten je, rukovodećć i
se geslom "Sport nema veze sa politikom!", odlućš no ustao u odbranu
naćistićš kog rezš ima nazivajućć i Hitlera "jednim od najvećć ih graditelja modernog
doba". U svom govoru, koji je emitovan na zatvaranju naćistićš kih Olimpijskih
igara, Kuberten velićš a Hitlerovu "hrabrost" u obraćš unu s "nelojalnim i
podmuklim napadima" ćš ija je namera bila da "zaustave progresivno
stvaralaćš ko delo" - organizovanje Olimpijskih igara. (8) Nakon okonćš anja
Igara, u intrevjuu koji je (povodom teksta ZŠ aka Godea objavljenog pod
naslovom "Optužujem!", u ćš asopisu "L’Auto", u kome se kritikuje manipualćija
olimpijskim igrama od strane naćista) dao Andre Langu i koji je 27 avgusta
1936 objavljen u franćuskom listu "Le Journal", Kuberten kazš e i sledećć e: "SŠ ta,
Igre su izopaćš ene? Olimpijska ideja zš rtvovana je propagandi? To je potpuno
netaćš no. Velićš anstveni uspeh Berlinskih igara krasno je posluzš io olimpijskoj
ideji..." I dalje: "U Franćuskoj izaziva uznemirenje to sš to su Igre iz 1936
obasjane hitlerovskom snagom i disćiplinom. Kako bi drugaćš ije moglo biti?
Naprotiv, treba sš to snazš nije zš eleti da se Igre uvek tako sretno organizuju, da
svaki narod tokom ćš etiri godine ućš estvuje u njihovom pripremanju".(9)
Ovakvi Kubertenovi stavovi u potpunosti su izrazš avali stavove MOK-a,
na ćš ijem ćš elu se nalazio belgijski grof Anri de Baje-Latur, koji je u naćistićš kim
krugovima vazš io kao "nepokolebljivo odani" pristasš a Hitlera. O tome, u svojim
posleratnim spisima, svedoćš i i Karl Dim, glavni organizator naćistićš kih
Olimpijskih igara i jedan od glavnih ideologa naćistićš kog sporta (Kubereten
ga, kao sledbenika njegove "utilitarne pedagogije", naziva "genijalnim
prijateljem" i poverava mu, kao predstavniku naćistićš kog rezš ima, da bude
ćš uvar njegove olimpijske ideje i izvrsš ilać njegovog olimpijskog testamenta):
"Kako u Garmisš u (radi se o naćistićš kim Zimskim olimpijskim igrama iz 1936,
prim. aut.), tako i u glavnom gradu Berlinu odvijala se svetkovina u savrsš enoj
harmoniji. Tek nakon sloma (naćistićš ke Nemaćš ke, prim. aut.) nasš li su se
nemaćš ki kritićš ari, kao i pojedini stranći, koji su zš igosali svećš anost kao
nedopustivu politićš ku propagandu. To se lako mozš e opovrgnuti, budućć i da je
nakon zavrsš etka Igara Međunarodni olimpijski komitet zvanićš no izrazio
zahvalnost i priznanje (naćistićš kom rezš imu, prim. aut.). Internaćionalni
olimpijski institut je na Kubertenov zahtev i uz odobrenje Međunarodnog
 71

olimpijskog komiteta smesš ten u Berlin. Kada su Zimske olimpijske igre iz

1940, koje je trebalo da se odrzš e u Sent Moriću, zapale u tesš koćć e,
Međunarodni olimpijski komitet je na svom zasedanju 9 juna 1939 u Londonu
jednoglasno odlućš io, putem tajnog pismenog izjasš njavanja, da se Zimske igre
nanovo ponude Garmisš u, a da su one, kao sš to se tvrdi, na bilo koji naćš in
zloupotrebljene u politićš ke svrhe, ili da se desilo bilo sš ta sš to protivrećš i
olimpijskom duhu, sigurno je da bi se u ovom međunarodnom udruzš enju
podiglo nekoliko glasova protiv." (10)
Karl Dim, koji je kao fanatićš ni borać za naćistićš ki rezš im objavio i
knjigu (1943) pod naslovom "Olimpijska ideja u novoj (fašističkoj) Evropi"
(kako aktuelan naslov!), postao je prvi posleratni sekretar Olimpijskog
komiteta Zapadne Nemaćš ke. Zbog njegovog "velikog doprinosa za razvoj
olimpijske ideje" bićć e, kao spećijalni gost MOK-a, pozvan da prisustvuje
Olimpijskim igrama koje ćć e se 1948 odrzš ati u Londonu. Inićijator poziva bio je
njegov "stari prijatelj" Everi Brendidzš , ćš lan Linbergove fasš istićš ke partije u
Amerići, ćš ovek koji je u Hitlerovom "Mein Kampf"-u pronasš ao izvorisš te za svoj
nadahnuti olimpizam. Brendidzš , koji je postao "siva eminenćija" olimpijskog
pokreta davno pre nego sš to je 1952 postao zvanićš no predsednik MOK-a,
manijakalno je ponavljao tezu "Sport nema ništa sa politikom!". Pozivajućć i se
na to geslo i koristećć i svoj utićaj, Brendidzš ćć e spasti od visš egodisš njeg zatvora
svog predratnog olimpijskog prijatelja, SA Grupenfirera i naćistićš kog ratnog
zloćš inća Karl fon Halta. Halt ćć e, uz pomoćć pomenutog "svetog" gesla, ne samo
zadrzš ati mesto u MOK-u, većć ćć e 1957 postati ćš lan Izvrsš nog odbora MOK-a.
Nastojećć i da "odbrani sport od politike" Brendidzš ćć e onemogućć iti Italijanski
olimpijski komitet da iz MOK-a povućš e fasš istićš kog generala Đorđa Vakara.
"Stitećć i sport od politike" Brendidzš ćć e saćš uvati mesta u MOK-u i drugim
fasš istima i njihovim vernim sledbenićima: grofu Paolo Taon di Revelu, grofu
Albertu Bonakozi, vojvodi Adolfu Fridrihu Meklenburg-SŠ verinu, grofu Klarens
fon Rozenu i drugima. (11) On ćć e svoj "prinćipijelni stav" o odnosu politike i
sporta nepokolebljivo braniti i kada se, od strane afrićš kih zemalja, postavilo
pitanje o polozš aju ćrnaćš ke većć ine u Juzš noj Afrići i u vezi s tim pitanje uvođenja
sankćija protiv rasistićš kog rezš ima dok ćrnaćš ko stanovnisš tvo ne dobije
osnovna građanska prava. Samo je strah da ćć e afrićš ke, i mnoge druge zemlje,
poćš eti da bojkotuju Olimpijske igre (sš to bi bio kraj olimpijskog pokreta),
primorao je Brendidzš a i njegov fasš istićš ki lobi u MOK-u da se priklone
sankćijama protiv juzš noafrićš kih rasista. Bio je to, po sopstvenom priznanju,
jedan od najvećć ih poraza u njegovom zš ivotu. ĆŠ ak i u svom govoru na
Minhenskim olimpijskim igrama, nakon ubistva jevrejskih sportista od strane
palestinskih komandosa, Brendidzš zš ali zbog "izgubljene bitke za Rodeziju".
(12) Dubinu Brendidzš evog bola laksš e ćć emo shvatiti ukoliko imamo u vidu da
su ćrnći za Brendidzš a, kao uostalom i za Kubertena, bili "nizš a rasa". Mnoge
prićš e su napisane o sramnom odbijanju Hitlera da pruzš i ruku ćrnom
 72

sš ampionu Dzš esiju Ovensu na naćistićš kim Olimpijskim igrama u Berlinu. Josš je
sramnije to da Dzš esiju Ovensu, "velikom amerićš kom sš ampionu", u Sjedinjenim
Amerićš kim Drzš avama nije bilo dozvoljeno da sa drugim (belim) ćš lanovima
atletske ekipe uđe u hotel (ukljućš ujućć i i onaj ćš iji je vlasnik bio Brendidzš ) na
prednji ulaz, niti da napusš ta sobu. Za njega, kao i za ostale Afro-Amerikanće,
bio je "rezervisan" ulaz za poslugu, a hrana im je donosš ena u sobe. U
sopstvenoj zemlji, za koju su osvajali medalje, tretirani su, kako je to primetio
i sam Kuberten nakon posete SAD, "kao psi". Bilo bi, međutim, nepravedno
optuzš ivati Brendidzš a da je mrzeo samo Afro-Amerikanće. Ostali su zabelezš eni
njegovi nadahnuti predratni govori u kojima je, pozivajućć i se na (ne)dela
naćistićš ke Nemaćš ke, trazš io da se i u Amerići otvore konćentraćioni logori za
Jevreje i komuniste. Manija "lova na vesš tiće" nije ga napusš tala ni nakon sloma
Hitlerovog rezš ima, ćš iji je neskriveni obozš avalać ostao do kraja zš ivota. Nakon
Drugog svetskog rata, pridruzš io se josš jednom "prinćipijelnom" ćš oveku,
Dzš ozefu Makartiju u nadi da ćć e, u vreme "hladnog rata", u Amerići da izazove
fasš istićš ku histeriju i pomoćć u nje se domogne vlasti.
Brendidzš ev "prinćipijelni“ stav "Sport nema ništa sa politikom!"
priblizš io ga je josš jednom odusš evljenom olimpijću - fasš istićš kom diktatoru
Franku. Da bi krunisao priblizš avanje između SAD i fasš istićš ke SŠ panije (u
pitanju je bilo otvaranje amerićš kih vojnih baza na tlu SŠ panije, josš jedna
"mirotvoraćš ka" akćija), Brendidzš je 1965 odrzš ao zasedanje MOK-a u Madridu.
Predsedavao je (ko bi drugi!) poznati "mirotvorać" Franko koji je, sa usklikom
"Viva la muerte!" ("Živela smrt!") i uz obilatu pomoćć Musolinija i Hitlera, u krvi
ugusš io sš pansku republiku. Ubijeno je milion ljudi, a koljaćš ki zanos falangista
nastavio se i nakon pada republike. Preko dvesta hiljada antifasš ista obesš eno je
i masakrirano u prvim mesećima po osvajanju vlasti. Stotine hiljada ljudi je
izbeglo iz SŠ panije trazš ećć i spas u okolnim zemljama. Za većć inu onih koji su
ostali, SŠ panija je postala konćentraćioni logor.
Ali, to je politika, a posš to ona "nema veze sa sportom", onda je sasvim
normalno da olimpijska gospoda "sa odusš evljenjem" pozdrave fasš istićš kog
diktatora i da "sa velikom pazš njom i odobravanjem“ saslusš aju njegovo
izlaganje posvećć eno "ućš vrsš ććivanju mira i razvoju saradnje među narodima" -
putem sporta "koji je slobodan od politike".
Godinu dana pre "istorijskog skupa“ olimpijske gospode u Madridu,
Brendidzš ćć e, na 62 zasedanju MOK-a u Tokiju (6 oktobra 1964), izneti stav o
olimpijskom pokretu koji, sledećć i Kubertenov trag, ukazuje na njegov pravi
("nepolitićš ni") karakter. Brendidzš : "Olimpijski pokret je religija koja odgovara
XX veku, religija sa univerzalnim zahtevom koja u sebi sjedinjuje sve osnovne
vrednosti drugih religija. Jedna moderna, uzbudljiva, zš ivotna, dinamićš na
religija, privlaćš na za mlade, a mi iz MOK-a smo njeni sledbenići. Tu nema
nikakve nepravde na osnovu pripadnosti kasti, rasi, familiji ili zbog novća. Na
sportskom polju svako pobeđuje ili gubi na osnovu sopstvenog ućš inka.
 73

Amaterizam, većć e vrednovanje ućš estvovanja nego pobede, donosi uspeh u

svim oblastima. Telesni trening odrzš ava zdravlje. Prinćip drugarstva u sportu
je zlatno pravilo. Prijateljsko zblizš avanje na sportskom polju vodi ka
međusobnom razumevanju i miru. U istoriji se ne mozš e pronaćć i ni jedan
sistem prinćipa koji se tako daleko i tako brzo rasprostranio kao brilijantna
Kubertenova filozofija. On je zapalio baklju koja ćć e obasjati svet." (13)
Brendidzš je izvrsš io "inventar" osnovnih vrednosti kapitalistićš kog
drusš tva koje u formi „opsš te-ljudskih vrednosti“ dobijaju mitski karakter.
Oćš igledno, radi se o rezimeu Kubretenovog olimpijskog paganizma ćš iji je
smisao u velićš anju postojećć eg sveta i u obraćš unu sa kritićš ko-menjalaćš kom
misš lju i praksom. Kada se to ima u vidu jasno je da olimpizam odbaćuje
hrisš ććanstvo i druge "velike" religije ćš ija je osnovna zajednićš ka odlika da su
kritićš ne prema postojećć em i da tezš e "drugom svetu". SŠ to se tićš e olimpijske
baklje, ona nije "obasjala svet", većć je potpalila vatru rata i bezumlja po ćš emu
ćć e Kubertenovo vreme pre svega biti upamćć eno. Najupećš atljiviji primer su
naćistićš ke Olimpijske igre iz 1936 koje ćć e, kao sš to smo videli, Kuberten, kao i
Brendidzš , sa odusš evljenjem prihvatiti i braniti. I tom prilikom se pokazalo da
je kitnjasta olimpijska retorika samo zavesa iza koje se dzš elati ćš ovećš anstva
skrivaju pre i nakon novih pokolja. Najvećć i zloćš inći, navlećš ećć i olimpijsku
masku, postaju "veliki humanisti" i "dobrotvori" ćš ovećš anstva.
Vrtoglava olimpijska karijera Huana Antonia Samaranćš a, predsednika
Međunarodnog olimpijskog komiteta od 1980, jedan je od rezultata
priblizš avanja MOK-a i fasš istićš kog diktatora. Brendidzš je "lansirao" Samaranćš a
u međunarodnu olimpijsku orbitu kao bliskog saradnika (i porodićš nog
prijatelja) fasš istićš kog diktatora Franka i kao "preduzimljivog ćš oveka" koji je
stekao ugled kao uspesš ni reklamni agent fasš istićš kog rezš ima. Rukovodećć i se
geslom "Sport nema ništa sa politikom!", Samaranćš ćć e, upravo se koristećć i
sportom, dospeti do najvisš ih vrhova u fasš istićš koj hijerarhiji moćć i. Kupovanje
sš panske federaćije hokeja na koturaljkama i ućš estvovanje u organizaćiji II
Mediteranskih igara u Barćeloni (1955), bili su samo prvi koraći koji su ga
uveli u Naćionalni olimpijski komitet SŠ panije i doveli do mesta ministra za
sport - na koje ćć e ga postaviti lićš no Franko. Pozićije koje je stekao putem
sporta dovesš ćće do toga da ga Karero Blanko, zloglasni "naslednik" diktatora
Franka, postavi za predsednika regionalnog većć a Katalonije u vreme poćš etka
agonije fasš istićš kog rezš ima. U inauguralnoj besedi Samaranćš izjavljuje:
"Izrazš avam svoju iskrenu odanost i vernost rezš imu, vernost prinćipima
"Movimienta" (fasš istićš ki pokret, prim. aut.), svoju pokornost sš panskom prinću
i svoju apsolutnu odanost Franku". (14) Nakon atentata na Karera Blanku
(koji su 1973 izveli komandosi ETA), Samaranćš je dobio zadatak da rukovodi
merama odmazde. Po izjavama svedoka, u toku 1974 i 1975 "dosš lo je do
represije u obliku tolikog broja hapsš enja, mućš enja i vesš anja, koja nije
zabelezš ena josš od kasnih ćš etrdesetih godina". (15) Za ubijanje levićš ara
 74

polićija je koristila poseban metod, davljenje uz pomoćć metalne ogrliće i

eksera koji se zabada u kićš menu mozš dinu ("garrote vil"), koji je primenjivan
sve do Frankove smrti.
Interesantno je da je Samaranćš ostao veran fasš istićš kom rezš imu sve do
njegovog kraja. Dan uoćš i smrti fasš istićš kog diktatora, 20 novembra 1975,
Samaranćš , u fasš istićš koj uniformi, ućš estvuje u godisš njoj proslavi posvećć enoj
osnivaćš u "Falange", jedne od najkrvavijih zloćš inaćš kih organizaćija za koje
istorija zna. Treba rećć i i to da je Samaranćš , kao jedan od ćš elnika fasš istićš kog
pokreta SŠ panije, većć bio, od strane Everija Brendidzš a, postavljen za
potpredsednika MOK-a. I upravo kao potpredsednik najznaćš ajnijeg i najsš ireg
svetskog sportskog pokreta koji se "bori za mir u svetu i saradnju među
narodima" Samaranćš , povodom smrti fasš istićš kog diktatora, odgovornog za
smrt stotina hiljada neduzš nih i za unisš tenje demokratskih institućija u SŠ paniji,
svećš ano izjavljuje: "Frankov primer ćć e nas uvek pratiti u nasš oj borbi za jednu
bolju SŠ paniju!" (16)
Ukoliko se ne zna prava, sš to pre svega znaćš i politićš ka priroda
olimpijskog pokreta i međunarodnog sporta, tesš ko da se mozš e naćć i pravi
odgovor na pitanje kako je jedan okoreli fasš ista mogao da dođe na ćš elo
međunarodne organizaćije koja zvanićš no simbolizuje sve ono sš to je suprotno
fasš istićš koj ideologiji? Borba između svetskih ćentara moćć i i zakulisne politićš ke
igre dovele su do toga da se na olimpijski tron u Moskvi (1980), prestonići
zemlje u kojoj su fasš isti na monstruozni naćš in pobili preko dvadeset pet
miliona ljudi, popne lićš nost koja pretstavlja zš ivi spomenik fasš izmu!

Sport u SAD

Razvoj sporta u Sjedinjenim Amerićš kim Drzš avama na ubedljiv naćš in

dokazuje tezu da je sport od svog nastanka bio prvorazredno politićš ko
sredstvo za ostvarivanje stratesš kih interesa kapitalistićš kog poretka. Po
amerićš kom soćiologu Dzš eku Skotu, sport je u Amerići veoma dugo
funkćionisao na "kvazi-militaristićš ki, autoritarni naćš in", dok su mu osnovni
izazovi bili "biti musš karćš ina, agresivnost i super-kompetativnost". Skot
upućć uje na istrazš ivanja amerićš kih soćiologa Ogilvija i Tutka koji su dosš li do
zakljućš ka da treneri u amerićš kim koledzš ima pretstavljaju "jednu od
najautoritarnijih grupa u amerićš kom drusš tvu", i da se najćš esš ćće radi o "bivsš im
polićajćima i ofićirima". (17) Skot istićš e da je rećš o "britanskoj tradićiji sporta"
koja podrazumeva upotrebu sporta kao sredstva za izgradnju "moralnog
karaktera" koja je do te mere utićala na sport na koledzš ima da je postala
glavno pokrićć e za sportske programe u okviru vaspitnih institućija.
"Nazš alost", zakljućš uje Skot, "shvatanje po kojem sport treba da bude
 75

zadovoljstvo i razonoda za ućš esnike imala je malo, ili ćš ak nimalo odraza na

nastanak i razvoj sporta na koledzš ima u Sjedinjenim Drzš avama". (18) Skot
upućć uje i na govor koji je, svojevremeno, odrzš ao Maks Raferti (nekadasš nji
Kalifornijski drzš avni Superintendent of Public Instruction, na godisš njoj
skupsš tini sportskih direktora Kalifornije 1969). Evo nekih njegovih teza:
"Postoje dve vazš ne naćionalne institućije koje jednostavno ne mogu da
tolerisš u ni unutrasš nja sporenja niti mesš anje spolja: nasš e oruzš ane snage i nasš i
sš kolski sportski programi. Obe su nuzš no dobrotvorne diktature jer po samoj
njihovoj prirodi ne mozš e biti drugaćš ije". (19) Nazivajućć i kritićš are
uspostavljenog sportskog establisš menta "kooks, the crum-bums" i, naravno,
"komunistima", Raferti se poziva na generala Daglasa Makartura: "Nasš najvećć i
vojnik-drzš avnik dvadesetog veka (radi se o ćš oveku koji je, nakon poraza
njegovih snaga u Korejskom ratu, trazš io da se na Narodnu Republiku Kinu
baći sš ezdeset atomskih bombi, prim. aut.), jednom je rekao o sportu i o onim
ljudima koji su se pokoravali njegovoj strogoj i pravednoj disćiplini: "Na
poljima prijateljske borbe, posejana su zrna, koja će u budućć nosti, na drugim
poljima, roditi plodove pobede"". (20) Konstatujućć i da sš kolski sport sluzš i kao
"nepokolebljivi ćš uvar" onih ideja koje proistićš u iz "velike prosš losti" Amerike,
Raferti zakljućš uje: "Ali, ako se odlućš ite da budete nepokolebljivi i borite se za
budućć nost amerićš kog sporta protiv onih koji bi da unisš te sve ono sš to ste
gradili tokom ćš itavog zš ivota, tada ćć ete zaista imati moćć ne saveznike: moje
ministarstvo, ogromnu većć inu nasš ih drzš avnih zakonodavaća, iznad svega,
milione kalifornijskih građana koji vole sport i koji od sveg srća veruju da on
simbolizuje ćš ist, svetao, borbeni duh koji ćš ini samu Ameriku"". (21) U kojoj
meri sport u SAD sluzš i propagandi osnovnih vrednosti vladajućć eg poretka
pokazuju i ugovori o sportskim stipendijama na univerzitetima. U njima se
propisuje da sportisti mora uvek da budu "lepo obućš eni", "dobro obrijani", da
imaju "prihvatljivu duzš inu kose" (!). ĆŠ ak se propisuje da mora uvek da imaju
"ćš istu obućć u"?! (22) Dzš ek Skot: "Konzervativna, militaristićš ka priroda
sš kolskog sporta, po diktatu NĆAA i onih koji je podrazš avaju, stvorila je od
sporta jednu od najreakćionarnijih ustanova nasš eg drusš tva." (23)
SŠ to se tićš e "ćš istote" sporta u SAD, josš je krajem dvadesetih godina
ovoga veka amerićš ki istorićš ar Hauard Sevidzš izneo na videlo da je
komerćijalizaćija sporta na amerićš kim koledzš ima poćš ela josš 1880, praktićš no
sa uvođenjem sporta na koledzš e. Konstatujućć i da je sport koledzš a "preko noćć i
postao ozbiljan biznis", Dzš ek Skot napominje da su prostor za
komerćijalizaćiju sporta na koledzš ima stvorili kolonijalisti koji su odbijali da
se ukljućš e fizićš ku kulturu i sport u obrazovni program. Samo je nekoliko
koledzš a odbilo da prihvati profesionalizaćiju sporta tako sš to su se povukli iz
takmićš enja. Bili su to izuzeći koji nisu uspeli da sprećš e da sport bude
upotrebljen kao sredstvo za stićanje materijalne dobiti i za reklamiranje
koledzš a. (24) Govorećć i o korumpiranosti sporta na koledzš ima, Rićš ard Lapćš ik
 76

konstatuje da i na njima vlada logika koja vlada i u profesional nom sportu

koji je biznis: "Pobeda nije sve, većć je ono jedino sš to je vredno". (25) Sport na
koledzš ima je pod patronatom NĆAA (National Collegiate Athletic Association)
ćš ija je zvanićš na uloga da se iskljućš ivo bavi organizovanjem studenata koji zš ele
da se amaterski bave sportom i to zbog "vaspitnih, telesnih, mentalnih i
soćijalnih koristi". Dzš ordzš Sejdzš , po Lapćš iku jedan od najutićajnijih sportskih
teoretićš ara u SAD, tvrdi da je NĆAA "biznis organizaćija koja je deo
zabavljaćš ke industrije koji proizvodi takmićš arske susrete između koledzš a".
Praktićš no, NĆAA je "kartel koji ima monopol u proizvodnji i prodaji robe i koji
kontrolisš e plate radne snage". U tom sklopu, "univerziteti su firme-ćš laniće
koje nemaju druge mogućć nosti nego da se prikljućš e ukoliko imaju ligasš ke
programe, jer NĆAA vodi sva naćionalna prvenstva i kontrolisš e sva televizijska
prava". Pored toga, NĆAA "regulisš e sve ono sš to se tićš e prava sportista koji ćš ine
najvećć u pojedinaćš nu grupu zaposlenih". ĆŠ itav sistem pravila je usmeren na to
da "uvećć a profit sš kola i dobro se uklapa u profesionalna pravila sš aljućć i stasale
sportiste u profesionalće". (26)
Analizirajućć i prirodu sporta u SAD amerićš ki soćiolog Pol Hoćš navodi
rećš i ragbi trenera sa Vasš ingtonskog univerziteta: "Ragbi i atletika su tvrđave
koje su oćš uvale bedeme (drusš tva) od radikalnih elemenata (ćš itaj:
"komunista", prim. aut.). Nadam se da ćć e nastaviti da igraju istu ulogu." (27) O
ćš emu se zapravo radi vidi se iz pisma Dzš ona MekMartrija (John MćMurtry)
koje je svojevremeno uputio listu "Daily Star" u Torontu (27 novembar 1970)
u kome se kazš e: "Iskljućš ivost u posedovanju, zš elja za stićanjem, okrutno
nasilje, bezlićš nost, nemilosrdna konkurenćija, tehnolosš ka izvesš taćš enost i
striktni autoritarizam - to su karakteristike severno-amerićš kog omiljenog
sporta". (28) Mekmartri je, zapravo, dao duhovni presek amerićš kog drusš tva.
Po Herbertu Huveru, nekadasš njem predsedniku SAD, bezbol je, pored religije,
"visš e utićao na zš ivot u Amerići nego bilo koja druga institućija". (29) U
slićš nom tonu govori i Spiro Egnju, bivsš i potpredsednik SAD, kada sport
proglasš ava "vezivnim tkivom koje sprećš ava raspad (amerićš kog) drusš tva". (30)
Konstatujućć i da ćć e samo mali broj ljudi tvrditi da se ovde ne radi o politićš koj
ulozi organizovanog sporta, Hoćš tvrdi da je sport politićš ko sredstvo za
"soćijalizaćiju", kao i za "represiju" nad radnićš kim pokretom u Amerići i
njenih saveznika, kao i u neo-kolonijama. (31) Govorećć i o razvoju timskih
sportova u SAD Hoćš navodi da su se oni razvijali u "elitnim privatnim sš kolama
onih koji su upravljali anglo-amerićš kim drusš tvom". Zatim, da je "sam sport
tako stvaran da zadovolji ideolosš ke i drusš tvene potrebe industrijske
aristokratske klase koja je uspostavljala svoju moćć kod kućć e i napolju". I na
kraju, "uz pomoćć moćć i koju im pruzš a bogatstvo i pretvaranjem sporta u
sredstvo za bogaćć enje, ova klasa - ili elita moćć i u amerćš kom drusš tvu - i dalje
nastoji da obezbedi da sport sluzš i njenim opsš tim politićš kim ćiljevima:
oćš uvanju uspostavljene raspodele bogatstva kod kućć e i neo-kolonijalnoj
 77

dominaćiji u inostranstvu". (32) U svojoj daljoj analizi amerićš kog sporta Hoćš
ćć e upotrebiti izraz koji na najbolji mogućć i naćš in upućć uje na njegovu prirodu:
sport je u kapitalistićš kom drusš tvu postao "ideološka policijska snaga" (pod. P.
H.) sa kojom kapitalisti drzš e radnike u pokornosti. (33)
Nema sumnje da je kapital, uz pomoćć vladajućć ih politićš kih ćentara,
uspeo da od sporta stvori osnovno sredstvo za duhovnu integraćiju ljudi u
"amerićš ki naćš in zš ivota": sport je, kao sredstvo za oćš uvanje uspostavljenog
poretka, dobio onaj znaćš aj koji je religija imala u srednjem veku. Na to
upućć uju i rećš i amerićš kog soćiologa Harija Edvardsa: "Ako danas u ovoj zemlji
postoji neka religija, to je sport". (34) Oslanjajućć i se na shvatanja po kojima je
sport "analogan tradićionalnim religioznim ritualima" i delećć i odusš evljenje sa
(bivsš im) zvanićš nim ideolozima "soćijalistićš kog sporta" (koje naziva
"marksistima"!) kada oni tvrde da je sport "manifestaćija besklasnog
kolektiviteta i sredstvo za moralno uzdizanje", profesor Alen Gutman, jedan
od najozbiljnijih teoretićš ara sporta u SAD-u, zakljućš uje: "Za njih, kao i za nas,
predstavnićš ki sport je temeljni element drusš tvene realnosti. Potpuno je
nemogućć e zamisliti kako bismo mogli da nastavimo da zš ivimo bez njega".
(35)

Sport i veliko-nemački ekspanzionizam

Nemaćš ka armija ponovo je zakoraćš ila na Balkan. Desš avanje koje

ćš oveka, kojem su poznata "slavna dela" nemaćš ke soldateske u prosš losti, ne
ostavlja ravnodusš nim. Ali, kakve to mozš e da ima veze sa sportom koji, kako to
nadahnuto tvrde sportski zvanićš nići, "nema nisš ta sa politikom" i sluzš i, kao
"najbolji ambasador", za "uspostavljanje mostova prijateljstva među
narodima"?
Poznato je kakvoj su manipulaćiji i zloupotrebi bili izlozš eni istoćš no-
nemaćš ki sportisti. Kada se ćš itaju dokumenti (koji su imali status najvisš e
"drzš avne tajne") koji potićš u iz istoćš no-nemaćš kih laboratorija u kojima su se
proizvodili rekorderi, stićš e se utisak da u Istoćš noj Nemaćš koj, nakon pada
naćizma, nije dosš lo do bitnih promena. Prelistavajućć i podatke o "naućš nim
istrazš ivanjima" i "rezultatima njihove primene", ćš ovek neprestano oćš ekuje da
ćć e pored navedenih imena "lekara" i "naućš nika" naićć i i na Mengeleovo ime.
Preko 1.800 lekara, bolnićš ara, fizioterapeuta i drugog osoblja neposredno je
ućš estvovalo u stvaranju preparata i metoda "za postizanje vrhunskih rezultata
u sportu" koji ćć e se beskrupulozno isprobavati i primenjivati ne samo na
odraslim sportistima, većć i na deći uzrasta 13 i 14 godina. U tim monstruoznim
"naućš nim projektima" ućš estvovali su i mnogi strućš njaći iz drugih oblasti i to do
nivoa profesora fakulteta i akademika. Drzš ava je ulagala preko milijadu maraka
 78

godisš nje u realizaćiju "programa" koji je bio poveren "ćš uvenom" lajpćisš kom
"Istraživačkom institutu za telesnu kulturu i sport" (FKS). Gotovo svi "svetski
rekordi" istoćš no-nemaćš kih sportista postignuti su uz pomoćć "entuzijasta" iz
ovog instituta: Uve Hon, Ulf Timerman, Jirgen SŠ ult, Torsten Vos, Petra Felke-
Majer, Hajke Drehsler, Marlies Gor, Marita Koh, Kristin Oto - samo su neka
imena sa liste rekordera (samo je Kristin Oto sš est puta osvajala zlatnu
olimpijsku medalju!) od kojih je vladajućć i rezš im stvorio "heroje (realnog)
soćijalizma". (36) Na listi nema imena onih koji su put ka "olimpijskim
vrhovima" zavrsš ili kao invalidi ili smrćć u.
Nakon raspada "istoćš nog bloka" i "preuzimanja" Istoćš ne od strane
Zapadne Nemaćš ke, demokratski nastrojeni deo nemaćš ke javnosti opravdano
je oćš ekivao da ćć e sportskim lekarima iz bivsš eg DDR-a, koji su u Zapadnoj
Nemaćš koj imali gori status nego najtezš i kriminalći, u "ujedinjenoj" Nemaćš koj
biti izvedeni pred sud, ili da ćć e im bar biti oduzeta dozvola za rad u sportu. To
se desilo zanemarljivom broju, dok su ubedljiva većć ina dotadasš njih
"staljinistićš kih dzš elata" postali, i to upravo zbog njihovog iskustva u stvaranju
doping-supstanći i njihovoj primeni, "ćenjeni strućš njaći" kojima su sva vrata,
od sportskih kolektiva do najvisš ih sportskih i drzš avnih zvanićš nika, sš irom
otvorena. Istoćš no-nemaćš ki "lekari-monstrumi" preko noćć i postali su udarna
snaga sporta "nove" (opet!) Nemaćš ke! Manfred Evald, dotadasš nji predsednik
Naćionalnog olimpijskog komiteta DDR-a i rukovodilać doping-programa,
koga su zapadno-nemaćš ki novinari proglasili "Mefistofelom istoćš no-nemaćš kog
sporta", odusš evljeno je doćš ekan od vodećć ih lićš nosti Zapadne Nemaćš ke. Ni
ćš injenića da je bezuspesš no pokusš ao da unisš ti sve pisane tragove svoje
zloćš inaćš ke prakse nije pokvarila prijateljsku atmosferu kod novih "domaćć ina"
(ćš itaj: naredbodavaća). Evalda poziva na "poverljivi razgovor" Erih SŠ ojble,
vodećć a lićš nost u ministarstvu unutrasš njih poslova za sport; on postaje
"poćš asni gost" na prijemu koji organizuje Vili Daume, predsednik Naćionalnog
olimpijskog komiteta Zapadne Nemaćš ke... U znak "posš tovanja za njegov rad na
razvoju sporta u nemaćš kim zemljama" Daume organizuje prijem Evalda kod
Huana Antonia Samaranćš a, predsednika MOK-a, (37) inaćš e Evaldovog "starog
prijatelja" kome ćć e, u znak zahvalnosti na podrsš ći DDR-a njegovoj kandidaturi
za izbor predsednika MOK-a (Moskva 1980), josš na poćš etku svoje vladavine
svetskim olimpijskim tronom dodeliti "srebrni olimpijski orden", drugo po
rangu priznanje koje MOK dodeljuje za "izuzetne zasluge za razvoj sporta". Na
taj naćš in je "Mefistofel istoćš no-nemaćš kog sporta", zajedno sa Horstom
Daslerom (vlasnikom firme "Adidas" koji je preko Samaranćš a uspostavio
neposrednu kontrolu nad olimpijskim igrama), Honekerom, ĆŠ ausš eskuom,
ZŠ ivkovom i drugim "olimpijskim velikanima" - kojima je Samaranćš lićš no
dodelio "zlatni olimpijski orden", najvisš e olimpijsko znamenje - postao
"olimpijska legenda". On ćć e rame-uz-rame sa Kubertenom, Baje-Laturom,
Hitlerom (koji je iz fonda koji mu je bio na raspolaganju finansirao, sa 300 000
 79

rajhs maraka, arheolosš ka iskopavanja u Olimpiji), Brendidzš em, Frankom i

drugim "olimpijskim dobrotvorima" i "velikanima", visiti na poćš asnom mestu
u tek sagrađenom "Olimpijskom muzeju" (Lozana, sedisš te MOK-a), zaduzš bini
"humaniste" Huana Antonia Samaranćš a - koji je inspiraćiju za svoj nadahnuti
olimpizam, po sopstvenom tvrđenju, pronasš ao u "zš ivotnom delu" fasš istićš kog
diktatora Franka.
Rukovodećć i se zš eljom da po svaku ćenu ovladaju svetskim sportom,
sportski zvanićš nići "ujedinjene" Nemaćš ke resš ili su da udahnu novi zš ivot
bivsš em lajpćisš kom institutu i njegovim laboratorijama smrti. Institut je dobio
novo ime ("Institut za primenjene trenažne nauke" (IAT)), prvu ratu
finansijske potpore od drzš ave (13 miliona maraka) i - stari kadar. Po Hajneru
SŠ umanu, jednom od ćš lanova naućš nog tima koji se zalagao za demokratizaćiju,
Institut je, po svom ustrojstvu i organizaćiji, "ostao ono sš to je i ranije bio". SŠ to
se tićš e profesora Hansa SŠ ustera i Alfonsa Lenarta, vodećć ih lićš nosti Instituta u
vreme stare vlasti, oni su se povukli "u pozadinu", da ne "bodu oćš i" javnosti, i
na mesto direktora Instituta doveli bivsš eg "disidenta" Harolda Tinemana
(takođe ućš esnika u razvoju doping-programa od samog njegovog nastanka),
kome ćć e se priznati josš nezavrsš eni doktorat da bi mogao da bude promovisan
u zvanje "profesora" i time ispuni formalni uslov za direktorsko mesto.
Tineman je ostao veran "tradićiji kućć e". Pored toga, izrićš ito se obavezao da ćć e
slediti uputstva SŠ ustera i Lenarta koji su vukli poteze iz senke. Zbog mera
"raćionalizaćije" iz Instituta je otpusš teno 230 "saradnika", među kojima su
uglavnom bili mlađi ljudi koji su trazš ili promene. Pored Tinemana i njegovih
"duhovnih vođa", u Institutu ćć e biti angazš ovani i drugi vodećć i ljudi iz bivsš eg
doping-tima DDR-a: profesor Jirgen Krug, koji je josš u novembru 1978
podneo referat o upotrebi anabolika u skokovima s tornja; profesor Gotfrid
SŠ tark, koji je od 1975 ispitivao doping sredstva na studentima; profesor Georg
Neuman, koji je josš u martu 1977 izneo rezultate primene anabolika (u
kombinaćiji sa vitaminima i ugljenim hidratima) kod ski-hodaćš ića na duge
staze koje je okarakterisao kao "izuzetno uspesš ne"; profesor Manfred Rajs,
koji se dokazao kao strućš njak za primenu dopinga u trćš anju na srednje i duge
staze, kao i u maratonu; doktorka Gudrun Froner, spećijalista za nervne
dopinge koje je ubrizgavala svojim "sš tićć enićima" u nos u obliku spreja...
Interesantno je da su navedeni "naućš nići" za sš aku maraka prihvatili da se
odreknu prava da objavljuju svoje radove, a nove gazde su im zabranile, da
nezš eljene informaćije o njihovom radu ne bi prodrle u javnost, da
uspostavljaju kontakte sa medijima. Kapije smrti nanovo su zabravljene. (38)
Njima treba dodati i Hartmuta Ridela, jednog od vodećć ih doping-eksperta
DDR-a koji je 1987 prebegao u Zapadnu Nemaćš ku. On je pisać ćš uvene
"Disertacije B" (1986) u kojoj je sabrano iskustvo u dopingovanju sportista
stereoidima, s tim sš to su njegovi eksperimenti obuhvatali i deću. Na
preporuku doktora Vildora Holmana i Jozefa Kojla, vodećć ih lićš nosti sportske
 80

medićine u Zapadnoj Nemaćš koj, Ridel dobija istaknuto mesto na univerzitetu

u Bajrojtu. (39)
Pored "naućš nika", vladajućć e "demokratske" snage Nemaćš ke ćć e
rasš irenih ruku prihvatiti i istoćš no-nemaćš ke trenere, spećijaliste za doping.
Među njima se nalaze i Rudolf Dam, Volfgang Majer, Klaus Bark, Peter Dost,
Hajnz SŠ uće, Luć Kul i mnogi drugi koji su ćš ak i deću uzrasta od 13 do 16
godina sistematski i bez njihovog znanja kljukali androgenim hormonima, sš to
je ostavilo tesš ke poslediće na njihov telesni i mentalni razvoj. Karakteristićš an
je primer Horst-Ditera Hilea, za koga je, nakon saznanja o njegovom "radu na
razvoju vrhunskog sporta", javno rećš eno da je "prevazisš ao praksu
kriminalaća". ĆŠ ak je i ĆŠ arli Frensis, doskorasš nji trener Bena Dzš onsona i njegov
"savetnik" za doping (koji je, inaćš e, od strane kanadskih vlasti dozš ivotno
udaljen iz sporta), bio zapanjen kada je ugledao olimpijsku pobedniću Renatu
SŠ tajher, tipićš an Hileov "proizvod", koja je po njemu bila "dokaz za dejstvo
anabolika". (40)
SŠ to se tićš e dopinga u Zapadnoj Nemaćš koj, ona se i pre "ujedinjenja"
zvanićš no opredelila za upotrebu dopinga u sportu. Volfgang SŠ ojble, kasnije
dugogodisš nji drzš avni funkćioner zaduzš en za "vrhunski sport", josš je 28
septembra 1977 na zasedanju savezne parlamentarne komisije za sport,
otvoreno zahtevao upotrebu dopinga u sportu: "Mi hoćć emo da upotrebimo
ovo sredstvo, jer je oćš igledno da postoje disćipline u kojima se bez upotrebe
ovog sredstva ne mozš e visš e opstati u vrhunskom takmićš enju u svetskoj
konkurenćiji". (41) SŠ ojbleov pragmatizam, po prinćipu "Cilj opravdava
sredstvo!", postao je vladajućć a doktrina u sportskoj praksi u Zapadnoj
Nemaćš koj. Tragićš na smrt dvadest sš estogodisš nje sedmobojke Birgit Dresel u
martu 1987; SŠ umaherova knjiga iz 1988 "Početni udarac" u kojoj je otkrio
kakvim se sve prljavim metodima koriste zapadno-nemaćš ki sportski
zvanićš nići, lekari i treneri da bi se dosš lo do evropskog i svetskog fudbalskog
trona; svedoćš enja osakaćć enih i izmanipulisanih sportista i njihovih roditelja -
otvorilo je oćš i nemaćš koj javnosti, ali nije bitno ugrozilo pozićije "vrhunskog
sporta" i njegovih aktera.
Istovremeno dok se svom zš estinom obrusš avaju na "komunistićš ki
totalitarizam" na Istoku zbog "upotrebe nedozvoljenih sredstava" i
"manipulaćije sportistima u politićš ke svrhe", glasnogovornići "slobodnog
(kapitalistićš kog) sveta" za sebe imaju druge kriterijume. Govorećć i u avgustu
1991 o nemaćš kim sportistima, Harm Bajer, jedan od vodećć ih nemaćš kih
sportskih funkćionera (inaćš e sudija po strući), saopsš tava stav koji izrazš ava
vladajućć e shvatanje sporta u "ujedinjenoj" Nemaćš koj: "A za ovu skupinu vazš e
druga pravila i zakoni. A ti zakoni ukljućš uju i upotrebu sredstava koje trazš i
vrhunski sport. Anabolići spadaju u ta sredstva." (42) Ako se ovome dodaju i
rećš i Petera Burensa, generalnog sekretara "Nemačke sportske potpore" iz
avgusta 1990, da "Nemaćš ka treba da postane sportska naćija broj 1 u svetu",
 81

(43) jasno je da kritika "soćijalistićš kog sporta" nije imala prinćipijelni, većć
hladnoratovski karakter: ćilj je bio unisš titi protivnika, sluzš ećć i se svim
sredstvima koja su na raspolaganju, a ne izboriti se za "ćš isti" sport. Ono sš to
vazš i za sport, vazš i i za druge (mnogo vazš nije) oblasti zš ivota. Pokazalo se da je
nemaćš koj vladajućć oj oligarhiji pre svega stalo da, ekonomskim i politićš kim
pritisćima, od zemalja Istoćš ne Evrope stvori svoj "interesni (neo-kolonijalni)
prostor". Prićš a o "demokratiji" bila je samo maska, poput prićš e o borbi za
"ćš isti sport", sa kojom je trebalo prikriti ekspanzionistićš ke ambićije nemaćš kog
kapitala i uz pomoćć koje je trebalo uzeti od "realnog soćijalizma" sve ono sš to
mozš e biti dobro "za (veliko) nemaćš ku stvar".
Gospodari Zapadne Nemaćš ke i ranije su imala velike ambićije u sportu,
ali je tek nakon "ujedinjenja" zahtev za uspostavljanje dominaćije u svetskom
sportu upotrebom svih raspolozš ivih (dozvoljenih i nedozvoljenih) sredstava i
metoda - zvanićš no dignut na nivo najvisš e drzš avne politike. Za razliku od
"komunistićš kog totalitarizma" bivsš eg DDR-a, u kome su sportisti bili "ćš isto"
oruđe politike, u "novoj" Nemaćš koj sportisti su, kao zš ivi reklamni panoi,
postali (i) jurisš nići nemaćš kog kapitala koji, u globalnom ekonomskom ratu
koji po svojoj okrutnosti i destruktivnosti prevazilazi sve oblike varvarizma
koji su viđeni u istoriji, treba da doprinesu njegovoj "pobedi".
Prva osvojena "kruna" Borisa Bekera na Vimbldonu (1985) pokazala
je koju ćć e ulogu sport dobiti u budućć oj Nemaćš koj. Desnićš arski mediji u horu
su Bekera proglasili "novim Sigfridom" koji treba da povrati "pobednićš ki duh"
Nemćima. Osš tre kritike koje su stigle od strane "saveznika", kao i Bekerovo
odlućš no odbijanje da postane prototip novog arijevskog "natćš oveka", doveli su
do stisš avanja neo-naćistićš ke euforije, koja ćć e buknuti novom snagom nakon
"ujedinjenja" dve Nemaćš ke. Iz istorije sporta nanovo ćć e biti izvućš ene lekćije za
koje se mislilo da su prevaziđene i zaboravljene. Rećš je, pre svega, o
Kubertenovoj "utilitarnoj pedagogiji", odnosno, o svođenju sporta na sredstvo
za stvaranje "elite pobednika" (lekćija koju ćć e naćisti tako dobro naućš iti) koji
ćć e biti potstrek za razvoj osvajaćš ko-militaristićš kog duha kod mladih - osobina
koja, nakon dva katastrofalna poraza u Prvom i Drugom svetskom ratu,
nedostaje nemaćš koj mladezš i. "Kompleks poraza" je ono sš to nemaćš ki kapital, u
nastojanju da se ukljućš i, nakon raspada SSSR-a i "Istoćš nog lagera", u novu
podelu sveta pod firmom izgradnje "novog svetskog poretka" i "nove Evrope",
na svaki naćš in nastoji da "izbije iz glave" svojih podanika. Pobede na
sportskom polju treba da probude "borbeni instinkt" kod nemaćš ke omladine i
da od Nemaća ponovo stvore "pobednićš ku naćiju" („siegereiche Nation“). Pravi
smisao pobeda u sportu nije, dakle, dominaćija u svetskom sportu, većć
stvaranje pobednićš ke euforije koja ćć e, između ostalog, dovesti u nemaćš ku
armiju desetine hiljada fanatizovanih mladih ljudi koji ćć e, kao i njihovi "slavni
preći", biti spremni da ginu za "pobedu Nemaćš ke". Mnogi ćš lanći su, naroćš ito u
zadnjim godinama, napisani o nemaćš kom "Feniksu" koji se, opet, "digao iz
 82

pepela". Zahtev za dominaćijom u sportu, po svaku ćenu, samo je izraz

nastojanja da nemaćš ka naćija pokazš e svoju "volju za moćć " (Nićš e) koja joj, po
zakonima "borbe za opstanak", koji vladaju u svetu, bezuslovno pripada.
"Velićš anstvene pobede" ubogaljenih "sš ampiona" treba da budu sredstvo za
razvoj veliko-nemaćš kog naćionalizma i obraćš un s paćifizmom i
kosmopolitizmom nemaćš ke omladine. "Vladati u glavama", to je credo
Kubertenove olimpijske filozofije koju ćć e "otać modernih olimpijskih igara", u
predvećš erje naćistićš kih Olimpijskih igara (Berlin 1936), sa toliko zš ara izlozš iti
naćistima savetujućć i ih kako da putem sporta stvore "lepu arijevsku rasu".
Nemaćš ki kapitalizam je zatrovao nemaćš ka polja, sš ume, vazduh, vode; stvorio
je, u ime "progresa", monstruozne nuklearne ćentrale koje su, zbog
dotrajalosti, pred zatvaranjem i koje su za sobom ostavile brda nuklearnog
otpada. Energija, sirovine, zš ivotni prostor - egzistenćijalna su pitanja koja, kao
Damoklov maćš , vise iznad Nemaćš ke. Sve neizvesnija budućć nost raspiruje
veliko-namaćš ke strasti i stvara pogodno tle za ponovni razvoj naćistićš ke
euforije. Nemaćš ko angazš ovanje na rasturanju bivsš e Jugoslavije i propagandna
hajka protiv srpskog naroda (koja neodoljivo podsećć a na naćistićš ku hajku
protiv Jevreja), pokazuje do koje mere je nemaćš ko drusš tvo jedinstveno kada
se radi o ostvarivanju stratesš kih interesa Nemaćš ke. Slanje nemaćš kih trupa u
Bosnu i tezš nja da nemaćš ki pobednići dominiraju u svetskom sportu delovi su
iste politike - koja se krije iza poznatih, "mirotvoraćš kih" i "apolitićš nih", kulisa.
Retki su politićš ari koji su u toj meri govorili o "miru i međunarodnoj saradnji"
kao sš to je to bio Hitler. "Pozivam omladinu sveta!", glasilo je geslo koje je, na
naćistićš kim Olimpijskim igrama (1936), bilo ispisano na naćistićš kom
olimpijskom zvonu. "Zvono mira" bilo je, zapravo, zvono smrti koje je najavilo
unisš tenje ćš itavih naroda. Njegova "mirotvoraćš ka" jeka trebalo je da prikrije
potmuli tutanj koji je dolazio iz naćistićš kih kovaćš nića smrti, vapaje suzš njeva
koji su umirali u konćentarćionim logorima Nemaćš ke, kao i samrtni ropać
sš panske republike koju ćć e, uz prećć utnu podrsš ku "demokratskog zapada",
dokrajćš iti nemaćš ki bombarderi.
Kada se ima u vidu vladajućć a tendenćija u razvoju Nemaćš ke, postavlja
se pitanje da li je Nemaćš ka u posleratnom periodu uistinu bila opredeljena za
demokratiju, ili je "demokratija" bila samo "nuzš no zlo" koje je uneto "na
bajonetima" zapadnih sila-pobednića koje ćć e trajati dotle dok se Nemaćš ka ne
oslobodi politićš kog i vojnog tutorstva "saveznika"? Zbivanja u sportu govore
da se Nemaćš ka ni nakon poraza u Drugom svetskom ratu nije oslobodila aveti
prosš losti i da su veliko-nemaćš ke ambićije ostale stratesš ko opredelenje
posleratne Nemaćš ke. Nije veliko-nemaćš ka euforija proizvod naćistićš kog
rezš ima, većć je naćizam bio samo jedan od istorijskih oblika u kome se ispoljio
veliko-nemaćš ki duh. Samo su naivni mogli da poveruju da je unisš tenje
Hitlerovog rezš ima istovremeno i kraj veliko-nemaćš kih aspiraćija. To se, većć
neposredno nakon rata, jasno pokazalo - u sportu.
 83

Prvi posleratni generalni sekretar Naćionalnog olimpijskog Zapadne

Nemaćš ke postao je Karl Dim, fanatićš ni militarista i borać za "veliku Nemaćš ku".
Od zavrsš etka Prvog svetskog rata Dim je ćš itav svoj zš ivot posvetio obnavljaju
"naćionalne snage" Nemaća fanatićš no propagirajućć i revansš izam. U svojim
ratno-husš kaćš kim ćš lanćima tvrdio je da nemaćš ki vojnik "vredi za dva
protivnićš ka vojnika" i da je Nemaćš ka u Prvom svetskom ratu "zbrisala" Srbiju.
Kao odusš evljeni pristasš a naćistićš kog rezš ima postao je jedan od glavnih
ideologa naćistićš kog olimpizma i organizator naćistićš kih Olimpijskih igara.
Nakon izbijanja Drugog svetskog rata njegovo velićš anje nemaćš kih vojnih
pobeda dobija manijakalnu dimenziju. U svom ćš lanku iz 1940, "Juriš kroz
Francusku", "olimpijski mirotvorać" Dim pisš e: "Jurisš kroz Franćusku, kako
lupa srće nama, starim vojnićima koji u tome visš e ne mogu da ućš estvuju, kako
samo u nemom uzbuđenju i s rastućć im odusš evljenjem pratimo ovaj jurisš , ovaj
pobednićš ki pohod! Radosno odusš evljenje, koje u mirnijim vremenima
dozš ivljavamo pri odvazš nom borbenom sportskom nadmetanju, naraslo je u
visine ratnićš ke zbilje... stojimo zadivljeno pred delima armije. U njima se
iskazuje sš ta Nemać mozš e, u njima prevazilazi danasš nji Nemać ćš itavu prosš lost i
samoga sebe." (44) Tri godine kasnije, u vreme kada je zloćš inaćš ka praksa
Hitlerovog rezš ima dostigla vrhunać, Dim objavljuje svoju "ćš uvenu" knjigu
"Olimpijska ideja u novoj Evropi" (fasš istićš koj, naravno) u kojoj tvrdi da je
glavni ćilj naćistićš kog "novog poretka" da "svi narodi sveta budu srećć ni"! U
svakoj zemlji koja je istinski opredeljena za demokratiju ovakav ćš ovek bio bi
prezren; u Zapadnoj Nemaćš koj Karl Dim postaje (i do danas ostaje)
neprikosnoveni autoritet u zvanićš noj sportskoj istoriji i pedagogiji i do kraja
zš ivota ćć e, od strane vodećć ih nemaćš kih zvanićš nika, biti obasut najvisš im
poćš astima. Slićš na je sudbina SA Grupenfirera i naćistićš kog ratnog zloćš inća
Karla fon Halta. Umesto da je zbog svojih zlodela zavrsš io u zatvoru, on
neposredno nakon rata postaje poćš asni predsednik Lakoatletskog saveza
Zapadne Nemaćš ke, a 1951 nemaćš ke vlasti ga postavljaju za predsednika
Naćionalnog olimpijskog komiteta. Fon Leks, Adolf Fridrih Meklenburg-SŠ verin
(prvi posleratni predsednik Naćionalnog olimpijskog komiteta Zapadne
Nemaćš ke) i mnogi drugi naćisti i njihovi sledbenići postaćć e rukovodećć e
lićš nosti u sportu (45) sa zadatkom da oćš uvaju "(veliko) nemaćš ki duh" i da,
kad za to dođe vreme, udahnu novi zš ivot avetima prosš losti. Da li slanje
nemaćš kih vojnika u Bosnu znaćš i da je taj davno prizš eljkivani trenutak
konaćš no dosš ao?

Sport i emancipacija
 84

Krajem XIX i u prvoj polovini XX veka radnići nastoje da upotrebe

sport kao jedan od oblika klasnog organizovanja i osvesš ććivanja. Oni odbaćuju
borbu između individua za pobedu kao vrhovni i neprikosnoveni prinćip
sporta i afirmisš u prinćip zajednićš ke borbe protiv kapitalistićš ke tiranije kao
njegov osnovni ćilj. Umesto sš to je sredstvo za stvaranje egoistićš nog (malo)
građanina i za naćionalnu integraćiju, sport postaje sredstvo za klasnu
integraćiju radnika. Sportskom takmićš enju nastoji se dati slobodarski
karakter. Odnos Kubertena prema radnićš kom sportu, kao i prema sportskoj
aktivnosti kolonijalizovanih "nizš ih rasa", na najbolji naćš in ukazuje na
"napetost" koja postoji između sporta kao ideologije kapitalistićš kog drusš tva i
kao takvog sredstva za integraćiju radnika i "nizš ih rasa" u kapitalistićš ki
poredak (ćš uveno "Važno je učestvovati!", odnosno, vazš no je biti sa nama da se
ne bi bilo protiv nas) - i sporta kao mogućć eg sredstva za razvoj klasne i
naćionalne borbeno-slobodarske svesti. Kuberten se, u trenućima krize
kapitalistićš kog drusš tva, izjasš njava u prilog "radnićš kih olimpijada" verujućć i da
ćć e sportska takmićš enja odvućć i radnike sa polja klasne borbe na polje
međusobne borbe po pravilima koja diktira kapitalistićš ki poredak, sš to znaćš i
da ćć e sport posluzš iti kao naćš in integraćije radnika u kapitalistićš ko drusš tvo.
ĆŠ im je dosš lo do "stabilizovanja" Nemaćš ke, kićš me evropskog kapitalizma, pod
fasš istićš kom diktaturom, Kuberten daje bezrezervnu podrsš ku naćistima koji
rasturaju radnićš ka sportska drusš tva i hapse i ubijaju njihove ćš lanove - plasš ećć i
se klasno-slobodarskog karaktera radnićš kog sporta.
Ova "napetost" između sporta kao institućije koja otelotvoruje
osnovne egzistenćijalne prinćipe kapitalistićš kog drusš tva i nastojanja da se on
iskoristi za jaćš anje borbeno-slobodarske volje ispoljićć e se i u prvim post-
revolućionarnim godinama u SSSR-u, kao i u drugim zemljama u kojima je
dosš lo do soćijalistićš kih revolućija ili uspesš nih anti-kolonijalnih ustanaka.
Autentićš no nastojanje da se tlaćš iteljsko-produktivistićš ki duh "kapitalistićš kog
sporta" preobrazi u slobodarsko-stvaralaćš ki duh "soćijalistićš kog sporta"
trajalo je koliko i autentićš ni revolućionarni (slobodarski) pokret. Njegovom
institućionalizaćijom, sš to znaćš i postajanjem "revolućije" sredstvom
profesionalne politićš ke elite za uspostavljanje vlasti nad radnićima i
seljaćima, izvorna tlaćš iteljsko-produktivistićš ka priroda sporta dosš la je,
posredstvom totalitarne vladajućć e moćć i, do najvisš eg izraza. Umesto oruđa
potlaćš enih za borbu protiv tlaćš enja, sport nanovo postaje oruđe tlaćš itelja za
pokoravanje potlaćš enih i za ućš vrsš ććivanje poretka tlaćš enja, znaćš i, stratesš kih
interesa vladajućć eg poretka - sš to je, videli smo, najvazš nija odlika
("kapitalistićš kog") sporta. Umesto sredstva za klasnu integraćiju i
slobodarsku borbu radnika, sport nanovo postaje sredstvo za stvaranje
pokornog i upotrebljivog podanika.
To sš to su radnići pokusš ali da iskoriste sport za klasno organizovanje i
borbu protiv burzš oazije visš e govori o prirodi (ogranićš enosti) te borbe,
 85

odnosno, o tadasš njem stupnju drusš tvenog razvoja, nego o "slobodarskoj"

prirodi sporta. Naprednim radnićima, kojima je jasno kuda vodi kapitalizam,
ne pada na pamet da stvaraju sportske klubove da bi se, putem sporta, borili
protiv kapitalista. Sport je, zbog svoje prirode koja je do punog izrazš aja
(razvoj protivrećš ja) dosš la u "potrosš aćš kom drusš tvu", postao prevaziđeni oblik
klasne integraćije i slobodarske borbe.
Besposš tedni napadi građanskih ideologa na radnićš ka sportska
udruzš enja, kao i na zemlje "realnog soćijalizma" zbog njihove "zloupotrebe
sporta u politićš ke svrhe" imali su za ćilj da saćš uvaju sport kao ekskluzivno
politićš ko sredstvo kapitalistićš kog poretka za zasš titu njegovih interesa.
Ideolozi "realnog soćijalizma" utoliko su bili "posš teniji" sš to su otvoreno
ukazivali na ono sš to zvanićš ni ideolozi "slobodnog sveta" po svaku ćenu nastoje
da prikriju: sport je "ćš isto" oruđe politike.
SŠ to se tićš e "klasićš nog marksizma", koji je nastao sredinom i u drugoj
polovini XIX veka, on je pre svega imao u vidu industrijskog radnika koji je
radio i preko 14 sati dnevno u ropskim uslovima. Borba za skraćć ivanje radnog
dana postaje borba za slobodno vreme radnika u kome ćć e doćć i do obnavljanja
njegovih telesnih snaga, razvoja duhovnih moćć i i klasne (politićš ke) integraćije
radnika. Da bi neradno vreme za radnike stvarno postalo slobodno vreme,
bilo je potrebno da sveukupna proizvodnja dobije drusš tveni karakter i da
radnići raspolazš u kako sa vrednostima koje stvaraju, tako i s drusš tvenim
mehanizmima koji omogućć avaju slobodni duhovni razvoj najsš irih radnih
slojeva. Osnovne pretpostavke za to su bili pad profitne stope, ekonomski
krah kapitalizma i stvaranje armije nezaposlenih radnika. Nesposobnost
kapitalizma da na duzš u stazu obezbedi stabilan ekonomski razvoj i
egzistenćiju radnika i sve većć a sposobnost radnika da od kapitalista preuzme
upravljanje proizvodnjom i proćesima drusš tvene reprodukćije, bila je osnovna
pretpostavka da slobodno vreme radnika postane motorna snaga progresa.
Ovde se ne pojavljuje kao bitno pitanje da li je Marks nekritićš ki preuzeo od
Hegela njegovo shvatanje o odnosu (feudalnog) gospodara i sluge, i na osnovu
toga dosš ao do potćenjivaćš kog odnosa prema kapitalistima, većć da nije ukazao
na mogućć e oblike razvoja kapitalizma, a samim tim ni na mogućć e oblike
njegove propasti, odnosno, naćš ine njegovog ukidanja (prevazilazš enja). Koliko
god da je Marksova kritika kapitalizma naućš no zasnovana, ona ima politićš ki
karakter iz kojeg je proistekao mit o skorom padu kapitalizma. Gledano sa
aspekta politićš ke (klasne) borbe tog vremena, ovakav pristup je bio logićš an.
Da je Marksova kritika kapitalizma posš la od odredniće "ukoliko", izgledalo bi
da Marks sugerisš e kapitalistima kako da prevaziđu krizu i ostvare stabilan
razvoj kapitalizma. Ovakav pristup kapitalizmu uslovio je suzš avanje polja
politićš ke borbe radnika (koje ćć e Engels, u svojim kasnim radovima, prosš iriti i
na parlamentarni teren), ali i ogranićš io prostor za postavljanje pitanja o
mogućć im oblićima prevazilazš enja kapitalizma.
 86

Slobodno vreme (radnika) za Marksa rezultat je politićš ke borbe

radnika i u tom smislu osvojeni prostor. Budućć i da osvajanje tog prostora
istovremeno znaćš i i propadanje kapitalizma, ne postoji ni teorijska mogućć nost
da neradno vreme radnika postane prostor za njihovu (duhovnu) integraćiju
u kapitalistićš ki poredak. Na takav odnos Marksa prema neradnom vremenu
radnika presudno ćć e utićati realnost kapitalistićš kog drusš tva njegovog
vremena. Drzš ava se pojavljuje kao represivni mehanizam kapitala i ima veoma
ogranićš enu ekonomsku, a gotovo nikakvu soćijalnu ulogu. Sem ćrkve, ne
postoji ni jedna znaćš ajna drusš tvena institućija koja otvara mogućć nost za
integraćiju radnika u uspostavljeni poredak. Mizerne nadniće, enormna
nezaposlenost, relativno nizak nivo proizvodnje ne dozvoljavaju da radnik kao
"kupać" uzme ućš esš ćće u drusš tvenom zš ivotu. Ekonomske krize, koje najvisš e
pogađaju radne slojeve, imaju ćiklićš ni karakter. Ogromna većć ina stanovnisš ta,
koja zš ivi u krajnjoj bedi, izlozš ena je bezoćš noj pljaćš ki kapitalistićš kih
skorojevićć a. Deća masovno umiru u fabrikama i rudnićima. Jaz između
radnika i kapitalista je nepremostiv. Klasni sukob je neminovan. Pariska
komuna upućć uje na tu realnost.
Besposš tednom obraćš unu kapitalista sa radnićima, njihovom i
bukvalno fizićš kom unisš tavanju, Marks nije mogao da ponudi igru, većć
politićš ku borbu u kojoj je trebalo da telesne vezš be povrate telesnu snagu i
ojaćš aju borbeni duh radnika da bi se uspesš no suprodstavili kapitalistima. Radi
se o vezš bama koje nisu imale paćifistićš ki karakter i koje postaju sredstvo za
stićanje borbene gotovosti, odnosno, priprema za besposš tedni klasni rat.
Izvrsš ena je instrumentalizaćija telesnih vezš bi kojima se instrumentalizuje telo
da bi se stvorio odgovarajućć i (borbeni) karakter. Marks nastoji da oruđe koje
je privilegija vladajućć e klase u borbi protiv radnika, postane (i) radnićš ko
oruđe u borbi protiv aristokratije i burzš oazije. Borba se vodi na terenu
kapitalistićš kog drusš tva uz upotrebu sredstava koja su u njemu stvorena. (46)
Kao i svaka druga, i Marksova misao je uslovljena i ogranićš ena
vremenom u kojem je nastala. Govorećć i o kapitalistićš kom drusš tvu, Marks je
pre svega imao u vidu "izvorni" kapitalizam - liberalizam. To je prava meta
njegove kritike i on nju pogađa u sredisš te. Ono sš to Marks zapostavlja je aktivni
odgovor kapitalista na izazove krize, odnosno, korisš ććenje postojećć ih i
stvaranje novih institućija koje ćć e omogućć iti stabilizovanje i razvoj
kapitalistićš kog poretka. O tom novom "kvalitetu" burzš oaske klase govori
Antonio Gramsš i: "Prethodne vladajućć e klase bile su susš tinski konzervativne u
tom smislu sš to nisu tezš ile za tim da izgrade organski prelazak drugih klasa
njihovoj klasi, da posš ire, naime, "tehnićš ki" i ideolosš ki svoju klasnu sferu; to je
konćepćija zatvorene kaste. Burzš oaska klasa postavlja sebe kao organizam
koji je u stalnom kretanju, sposoban da apsorbira ćš itavo drusš tvo,
prilagođavajućć i ga svom kulturnom i ekonomskom nivou; ćš itava funkćija
drzš ave je izmenjena: drzš ava postaje "vaspitaćš " itd." (47) U tom kontekstu
 87

prvorazredni znaćš aj dobijaju mehanizmi kojima se nastoji suzbiti politićš ka

borba radnika i oni integrisati u kapitalistićš ko drusš tvo. Jedan od tih
mehanizama, videli smo, je i sport. Slobodno vreme postaje "suprotnost
njegovom sopstvenom pojmu i postaje njegova parodija" (Adorno).
Kapitalisti su nastojali da iskoriste sport kao univerzalno sredstvo za
ostvarivanje svojih ekonomskih i politićš kih interesa. Insistiranjem na
ukljućš ivanju radnika u sport i telesno vezš banje radnićima su nametnuti
vrednosni orijentiri na kojima se zasniva kapitalistićš ko drusš tvo; uspostavlja se
kontrola nad radnićima u ne-radnom vremenu; nezadovoljstvo njihovim
polozš ajem u drusš tvu usmerava se ka izš ivljavanju u sportu, sš to znaćš i sport sluzš i
za sterilizaćiju njihove kritićš ko-menjalaćš ke svesti i politićš ke borbe; razbija se
klasna svest i stvara svest lojalnog "građanina"; postizš e se duhovna integraćija
radnika u kapitalistićš ki poredak; vrsš i se idiotizaćija radnika i od njih stvara
bezlićš na "radnićš ka masa"; povećć ava se produktivnost radnika, sš to znaćš i dobit i
t. sl. Znaćš aj aktivnog i pasivnog (gledalaćš kog) ukljućš ivanja radnika u sport i
"slobodni" telesni aktivizam dobija u "potrosš aćš kom drusš tvu" prvorazredni
ekonomski znaćš aj. Seljenje kapitala iz tradićionalnih, nisko-profitnih, bransš i u
industriju zabave i "slobodnog vremena", dosš lo je do toga da su sportski
show-business i "telesna kultura", u koju spada jogging, aerobik, body-building i
sl., dobili stratesš ki znaćš aj za kapitalizam. Oni postaju jedan od osnovnih
vidova konzumerskog aktivizma u kome se godisš nje "obrnu" stotine milijardi
dolara. Uterati radnike u stadione i hale, i isterati ih "na vazduh" i "u prirodu" -
postaje pitanje opstanka "potrosš aćš kog drusš tva".
Nema "slobodnog sporta", kako to smatra Ernst Bloh. Sport nije
vrednosno-neutralna pojava ćš iji je karakter određen time da li stoji "levo" ili
"desno". Bloh previđa da i odnos prema sportu upućć uje na prirodu politićš kog
pokreta. (48) Sloboda i sport su nespojivi. "Slobodno opredelenje za sport" ne
potvrđuje slobodu ćš oveka, većć ogranićš enost vremena i ogranićš enost njegovih
pogleda, odnosno, ukazuje na stranputiću u borbi ćš oveka za slobodu.
Opredeljujućć i se "slobodno-voljno" za sport, ćš ovek pokazuje da je po svom
vrednosnom opredelenju, znaćš i duhom, ostao u okvirima kapitalistićš kog
poretka.
Time sš to je sport prestao biti privilegija aristokratije i burzš oazije i
postao pravo građanina (radnika i zš ena) ne znaćš i da su oni time stekli pravo
na slobodni telesni aktivizam. Ukljućš ivanje u sport bio je samo jedan od
naćš ina ukljućš ivanja u građansku kulturu, odnosno, duhovna integraćije u
kapitalistićš ki poredak. Kao sš to je to Gramsš i izvanredno uoćš io, burzš oaska klasa
se razlikuje od prethodnih vladajućć ih klasa po tome sš to ona nastoji da uvućš e
potlaćš ene u svoju duhovnu orbitu. Zato je sport dobio toliki medijski znaćš aj u
kapitalistićš kom drusš tvu. Primera radi, u Italiji se samo u toku jednog vikenda
organizuje preko 35 000 sportskih pretstava.
 88

Skraćć ivanje radnog dana i poboljsš avanje uslova rada doprinose tome
da rad bude sve manje izvor nezadovoljstva. U "skali frustraćija" dolazi do
promena: nezadovoljstvo ćš oveka njegovim materijalnim polozš ajem
(mogućć nosš ćću partićipiranja u potrosš aćš kom drusš tvu); strah od gubitka radnog
mesta i ponizš avajućć i polozš aj u odnosu prema nadređenima i vlasnićima; opsš ta
egzistenćijalna neizvesnost, besperspektivnost, unisš tavanje zš ivotne sredine,
kriminal, usamljenost, osećć anje odbaćš enosti. Izvori frustraćija su sve brojniji.
Zvućš i paradoksalno, imajućć i u vidu vekovnu borbu radnika za skraćć ivanje
radnog dana, ali je za mnoge rad postao bekstvo iz samoćć e i nisš tavila.
Kapitalistima je jasno da je "potrosš aćš ko drusš tvo" samo uspavalo, a ne i
unisš tilo kritićš ko-menjalaćš ku svest radnika koji, zahvaljujućć i tome sš to su
nosioći tehnolosš kog razvoja, stićš u sve većć u sposobnost da preuzmu
upravljanje kako proćesima proizvodnje tako i ćš itavom drusš tvenom
reprodukćijom. Sve dublja kriza "potrosš aćš kog drusš tva" i neizvesna budućć nost
sve dramatićš nije dovodi u pitanje "klasni kompromis", osnov "soćijalnog
mira" koji se temelji na stalnom uvećć avanju potrosš aćš kog standarda, sš to znaćš i
na stabilnom razvoju "potrosš aćš kog drusš tva". Ponovno raspirivanje fasš istićš ke
pomame, bujanje najmraćš nijih sekti i pokreta, kriminala, nasilja i droge, kao i
sve histerićš niji obraćš un sa idejom budućć nosti - odgovor je kapitalistićš kog
poretka na sve dublju egzistenćijalnu i duhovnu krizu koju stvara.
Kapitalistićš ka masš inerija smrti nastoji da unisš ti sve ono sš to mozš e da je
zaustavi i pruzš i mogućć nost ćš ovećš anstvu da, na novim osnovama, prezš ivi i
nakon propasti kapitalizma.
Nastojanje zemalja "trećć eg sveta" da se oslobode kolonijalnog jarma
najmoćć nijih kapitalistićš kih zemalja upotrebljavajućć i sport kao sredstvo za
naćionalnu integraćiju na slobodarskim osnovama, sistematski je suzbijano
od strane "međunarodnih sportskih asoćijaćija" koje su gospodari
međunarodnog sporta i to kao produzš ena ruka multinaćionalnog kapitala i
najreakćionarnijih svetskih ćentara politićš ke moćć i. Istovremeno, najvećć i
međunarodni sportski događaji, koji posredstvom javnih medija dobijaju
prvorazredni globalni znaćš aj, postaju sredstvo za pribavljanje prestizš a
najkrvavijim fasš istićš kim i vojnim diktaturama. Svetska fudbalska asoćijaćija
dodeljuje organizaćiju Svetskog juniorskog fudbalskog prvenstva generalu
Pinoćš eu, ćš ija je fasš istićš ka hunta ubila Salvatorea Aljendea, legalno izabranog
predsednika ĆŠ ilea, i masakrirala visš e od 40 000 pristalića demokratije. Finale
tog sramnog prvenstva odigrano je na glavnom stadionu Santjago de ĆŠ ilea na
kome su Pinoćš eovi koljaćš i na najsvirepiji naćš in pobili preko 30 000 ćš ileanskim
rodoljuba, na travi koja je i bukvalno izrasla iz krvi nevinih zš rtava diktature.
Svetsko fudbalsko prvenstvo iz 1978 dodeljeno je Videlinoj vojnoj hunti ćš iji su
"eskadroni smrti" na bestijalni naćš in usmrtili desetine hiljada argentinskih
patriota. I dok je na obale Buenos Ajresa more izbaćivalo obezglavljene lesš eve,
svetska fudbalska elita, na ćš elu sa ZŠ oaom Avelanzš om, moćć nim patronom
 89

svetskog fudbala i "anđelom ćš uvarom" juzš no-amerićš kih diktatora, (Inaćš e, ZŠ oao
Avelanzš je najjasnije ukazao na pravu prirodu danasš njeg sporta: "Sport
pretstavlja jedno od najvelićš anstvenijih sredstava modernog sveta koji
omogućć ava da se ćš ista, nepatvorena, gola moćć neogranićš eno primenjuje.")
(49) uzš ivala je u sš umu morskih talasa i dizala kristalne ćš asš e u ćš ast vrlih
domaćć ina i u ime "mira i saradnje među narodima sveta". Dodeljivanje
Olimpijskih igara (Seul 1988), od strane Huana Antonia Samaranćš a i njegovih
podanika iz Međunarodnog olimpijskog komiteta, juzš nokorejskoj vojnoj hunti,
koja se "proslavila" masakrom hiljada studenata, radnika, opozićionih vođa,
bila je josš jedna od niza slićš nih demonstraćija "nepolitićš kog" karaktera sporta.
Za vreme trajanje Olimpijskih igara u Seulu preko 250 000 (!) "protivnika
rezš ima" zatvoreno je u tamniće i logore i to uz znanje i saglasnost
međunarodne olimpijske gospode i vođa "slobodnog sveta" koji se tako
zdusš no zalazš u za "oćš uvanje ljudskih prava" - u zemljama u kojima nisu uspeli
da ostvare politićš ku i ekonomsku dominaćiju.
Sport je imao "nepolitićš ki" karakter kada ga je trebalo upotrebiti kao
"efikasno sredstvo" za kolonizaćiju "nizš ih rasa"; kada je od burzš oaske mladezš i
putem sporta trebalo stvoriti "elitu" gospodara; kada je trebalo stisš ati
revolućionarni pokret evropskog proletarijata; kada je trebalo dati podrsš ku
naćistićš kom rezš imu, dakle, uvek onda kada je bio sredstvo za kapitalistićš kog
poretka za ovladavanje svetom, dok je imao "politićš ki" karakter onda, kada je
postajao oruđe potlaćš enih u borbi za slobodu. Karakteristićš an primer je
protest ćrnih sportista na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju 1968. Trćš ati sa
amerićš kom zastavom oko stadiona i velićš ati amerićš ki sistem "nije politika", ali
"jeste politika" podićć i stisnutu pesniću na pobednićš kom postolju u znak
protesta protiv bednog polozš aja u kojem se nalazi afro-amerićš ka populaćija u
Sjedinjenim Amerićš kim Drzš avama. Reakćija "zvanićš ne" Amerike na gest
Karlosa i njegovih drugova, sš ikaniranja kojima su bili izlozš eni nakon povratka
u "svoju" zemlju, samo dokazuje da je njihov protest bio jedini pravi događaj
na Olimpijskim igrama koji je zavredio da uđe u istoriju. (50)
Razvojni put (modernog) sporta slićš an je razvojnom putu antićš kog
"sporta": od staro-grćš kih olimpijskih igara do krvavih gladijatorskih
spektakala u areni rimskog Koloseuma. Od sredstva za pokretanje burzš oaske
mladezš i i stvaranja kolonijalnih falangi, sport postaje sredstvo za umirivanje
sve nezadovoljnijih "masa". Na toj osnovi dosš lo je do sve većć eg razlaza između
Kubertenove izvorne olimpijske ideje i realnosti olimpijskog pokreta i
olimpijskih igara. Umesto modernog religioznog (paganskog) rituala na kome
je trebalo da se iskazš e razvojna (duhovna) snaga kapitalizma, otelotvorena u
"zdravom" telu i duhu burzš oaske mladezš i, olimpijske igre (sport) sve visš e
postaju banalna zabavljaćš ka pretstava u kojoj se umesto drusš tvene "elite"
pojavljuju najamnići kapitala i politićš kih ćentara moćć i koje Kuberten, sa
pravom, naziva "ćirkuskim gladijatorima". Umesto staro-grćš kog religio
 90

athletae, na olimpijskim igrama se visš e dominira duh robovlasnićš kog Rima u

propadanju uoblićš en u poznatoj Juvenalovoj maksimi panem et circences.
Umesto Kubertenovog "festivala mladosti", danasš nje olimpijske igre su
postale festival unisš tenja. Na njima (u sportu) ne vlada "instinkt smrti", kako
to konstatuje ZŠ an-Mari Brom nekritićš ki sledećć i Frojda, većć destruktivni duh
danasš njeg kapitalizma koji nema nićš eg zajednićš kog (ni) sa ljudskim
instinktima. ĆŠ ak i soćijal-darvinistićš ki pristup sportu deluje kao romantićš ni
vapaj u odnosu prema ne samo neljudskom, većć i neprirodnom duhu koji
vlada na danasš njim sportskim terenima. Sportisti sve manje potsećć aju ne
samo na ljudska, većć i na zš iva bićć a. Oni su sve manje deo (zš ive) prirode, a sve
visš e proizvod naućš nika-monstruma u sluzš bi destruktivnog kapitala. Sve
prisutnija maksima "Rekorderi se rađaju u epruvetama!" samo je odgovarajućć i
izraz za sve stravićš nije unisš tavanje izvornih prirodnih i ljudskih osobenosti
ćš oveka u sportu. Glorifikaćija robotizovanih "sš ampiona" zapravo je
glorifikaćija destruktivne moćć i kapitala koji, putem sportskih spektakala,
ubogaljena tela sportista nudi kao najvisš i duhovni (kulturni) izazov.

* * *

"SOCIJALISTIČKI SPORT"

Jedna od najvećć ih zabluda, koja je stvorena i sistematski pothranjivana

od staljinistićš kih ideologa, je ona o tzv. "soćijalistićš kom (komunistićš kom)
sportu". Građanski ideolozi sa odusš evljenjem su prihvatili ovu podvalu. Njima
nije palo na pamet, iako su uporno tvrdili da je sve sš to dolazi sa Istoka
"propaganda", da dovedu u pitanje "soćijalistićš ke" i "komunistićš ke"
predznake, "previđajućć i" ćš injeniću da su se mnogi marksistićš ki teoretićš ari sa
Zapada najosš trije suprotstavljali teoriji i praksi sovjetskog "soćijalizma", i da
je u samom SSSR-u veliki broj marksistićš kih kritićš ara staljinizma bio
likvidiran ili je morao da napusti zemlju. Oćš igledno je da je ideolozima
"slobodnog sveta" bilo najvazš nije da plasš e radnike u svojim zemljama sa "aveti
komunizma", svodećć i Marksovu viziju soćijalistićš kog (komunistićš kog) drusš tva
na praksu staljinizma. U tom kontekstu treba sagledati i zvanićš ni odnos
Zapada prema sovjetskom sportu. Ubedljivu dominaćiju sovjetskih, i
istoćš noevropskih, sportista na svetskoj sćeni Zapad je nastojao da prikazš e kao
rezultat "manipulaćije" i "zloupotrebe" sportista od strane "komunistićš kog
 91

totalitarizma" istovremeno dok je, naravno nezvanićš no, ćš inio sve, ukljućš ujućć i i
imitiranje Istoćš ne sportske prakse, da prevaziđe bolni inferiorni polozš aj u
kome se nasš ao. I nakon raspada "istoćš nog bloka" i Sovjetskog Saveza,
"soćijalistićš ki sport" je, imajućć i u vidu rezultate koje je postizao, ostao
nedostizš ni uzor "Zapadnom" sportu.
Velike nedoumiće, u nastojanju da se razvije slobodarska telesna
kultura, je izazvao tzv. "marksistićš ko-lenjinistićš ki" projekat telesnog
vaspitanja (sporta) u SSSR-u. Većć odredba "lenjinistićš ki" upućć uje na
prilagođavanje Marksove kritike kapitalistićš kog drusš tva, ćš ija realizaćija
pretpostavlja do svojih krajnjih protivurećš nosti razvijeno građansko drusš tvo u
ćš ijim "nedrima" su stvorene mogućć nosti za "skok iz ćarstva nuzš nosti u ćarstvo
slobode" (Engels), uslovima post-revolućionarnog sovjetskog drusš tva
(stvaranjem od nje pozitivistićš ke "teorije soćijalizma", odnosno, sredstva za
pribavljanje "naućš nog" legitimiteta praksi "realnog soćijalizma") koje se
gradilo na razvalinama poretka koji jedva da je zakoraćš io u kapitalizam i koji
nije sadrzš ao ni jednu bitnu mogućć nost za iskorak, a kamo li za prevazilazš enje
građansko-kapitalistićš kog sveta. U poleđini "nove soćijalistićš ke fizićš ke
kulture" nalazi se shvatanje, koje je u SSSR-u postalo vladajućć e nakon sloma
revolućionarnog radnićš kog pokreta na Zapadu, da je mogućć e "izgraditi
soćijalizam" na temeljima nerazvijenog građanskog drusš tva oslanjanjem na
"sopstvene snage" i "uzimanjem od kapitalizma onog sš to je korisno za razvoj
soćijalizma". Koristećć i se ovom mehanićistićš kom logikom, vladajućć i ideolozi
SSSR-a "prevideli" su da "preuzimanje" institućija kapitalistićš kog drusš tva
istovremeno znaćš i uspostavljanje onih drusš tvenih odnosa koje je Revolućija
nastojala da ukine. Iz "nasleđa" kapitalistićš kog drusš tva bićć e preuzeti prinćipi
koji postaju neprikosnovene ideje vodilje u razvoju misli i prakse u SSSR-u.
Istinske soćijalistićš ke ideje, koje proistićš u iz Marksovog slobodarskog
humanizma, odmah nakon Revolućije ćć e biti odbaćš ene kao "levi radikalizam".
Ono sš to se kod Marksa, u odnosu prema razvijenom kapitalistićš kom drusš tvu,
pojavljuje kao (konkretno) utopijski projekt, u post-revolućionarnom
(pogotovu u staljinistićš kom) periodu proglasš ava se za utopistićš ku masš tariju.
Umesto prevazilazš enja sporta i uspostavljanja slobodarske telesne kulture, na
ćš emu su posebno insistirali "proleter-kultisti" (suprotstavljajućć i se "maniji"
obaranja rekorda), dolazi do uspostavljanja "soćijalistićš kog sporta" i
"soćijalistićš ke fizićš ke kulture" koji beznadezš no ostaju u okvirima
kapitalistićš kog ideolosš kog horizonta.
Nekritićš ni odnos prema sportu podrazumevao je nekritićš ki odnos
prema kvantitativnom sravnjivanju kao osnovu određivanja ljudske
"vrednosti" i kao posrednika u međuljudskim odnosima; prema tehniziranom
i operaćionalizovanom umu i u vezi sa tim prema industrijskoj "estetići"
(mehanizaćiji tela); prema neljudskom obraćš unu između ljudi u "krvavim
sportovima" kao sš to je to boks (na kome je posebno insistirao Lunćš arski,
 92

jedan od vodećć ih lićš nosti u post-revolućionarnom sportu) koji zadrzš ava epitet
"plemenita vesš tina"; prema raskidanju veza sa naćionalnim kulturama i
uspostavljanje "uravnilovke" na osnovama telesnih "kvaliteta"; prema
institućionalnoj degradaćiji zš ene na bićć e "drugog reda"; prema dualizmu tela i
duha, "disćiplinovanju tela", odnosno, prema kasarnskom drilu koji se svodi
na obraćš un sa Erosom, ćš ulima, duhovnosš ćću, spontanosš ćću, masš tom, sš to znaćš i
sa igraćš kom prirodom ćš oveka bez ćš ijeg oslobađanja i razvoja nema istinske
ljudskosti.
Tek u ovom kontekstu postaje jasna sva pogubnost, za ćelovit razvoj
ljudske lićš nosti i istinskih međuljudskih odnosa, Lenjinovog shvatanja da su
sport, gimnastika i drugi oblići telesnog vezš banja mnogo vazš niji za mlade
nego pitanja iz domena njihovog seksualnog zš ivota. Pozivajućć i se na jedan od
najreakćionarnijih stavova građanske misli, "u zdravom telu zdrav duh" (1)
Lenjin je znaćš ajno doprineo uspostavljanju represije nad telom koja je svoj
najvisš i izraz dobila u "stahanovsš tini" koja, po ZŠ an-Mari Bromu, pretstavlja
"birokratsku smrt tela". Radi se o sistematskom potiskivanju autentićš nih
ljudskih potreba i o stvaranju mazohistićš ko-produktivistićš kog karaktera koji
najvisš e odgovara karakteru uzornog građanina iz vremena prvobitne
akumulaćije kapitala.
I pored toga sš to je pridavala izuzetan znaćš aj postizanju većć ih rezultata
(rekorda), krajnji ćilj post-revolućionarne sovjetske sportske pedagogije nije
bio stvaranje sportiste-rekordera, većć pre svega lojalnog ("idejno svesnog") i
upotrebljivog ("korisnog") "sovjetskog građanina". U "Rezoluciji o fizičkoj
kulturi" iz 1925, naglasš ava se da fizićš ka kultura nije samo sredstvo za
poboljsš avanje zdravlja, za telesno obrazovanje, razvoj kulturnih i radnih
kvaliteta, kao i za pospesš ivanje vojne obuke, većć i sredstvo za "vaspitavanje
masa", sš to pre svega znaćš i za stvaranje karaktera uzornog građanina koji
odgovara "potrebama vremena", odnosno, zahtevima koje pred drusš tvo
postavlja partijska vrhusš ka. Istovremeno, fizićš ka kultura dobija zadatak da
usmerava radnike i seljake da se, preko partijskih, sindikalnih i organa
sovjeta, ukljućš e u drusš tveni i politićš ki zš ivot. Ona postaje prvorazredno
politićš ko sredstvo za integraćiju ljudi u uspostavljeni poredak. SŠ to se tićš e
takmićš enja ono, po Nikolaju Semasš ku, predsedniku Vrhovnog drzš avnog saveta
za fizićš ku kulturu u post-revolućionarnom periodu, "treba, u krajnjem, da
sluzš i kao sredstvo za ukljućš ivanje masa u izgradnju soćijalizma". (2) Govorećć i
1934 komsomolćima u Dnjepropetrovsku, M. I. Kalinjin, jedan od vodećć ih
sovjetskih pedagoga tog vremena, konstatuje: "Ovde bi, međutim, trebalo
obratiti pazš nju na tu veoma znaćš ajnu oblast aktivnosti Komsomola, na fizićš ku
kulturu. Sport je dobra stvar, ona vas izgrađuje. Ali i pored svega toga, on je
pomoćć na delatnost i nećć e biti dobro da ona postane sama sebi svrha, stvar
pukog obaranja rekorda. Mi hoćć emo da se ljudi razvijaju na sve naćš ine,
hoćć emo da dobro trćš e i plivaju, da hodaju brzo i elegantno i da im svaki delićć
 93

bude zdrav - jednom rećš i, hoćć emo da budu normalni i zdravi, sposobni za rad i
odbranu, hoćć emo pravilan razvoj svih njihovih telesnih kvaliteta uz
istovremeni razvoj njihovih mentalnih kvaliteta.
Tokom nasš ih brojnih poseta vojnim sš kolama drug Vorosš ilov je obratio
posebnu pazš nju ovim pitanjima. On je rekao da treba da izbegavamo puko
obaranje rekorda, da ne treba da se angazš ujemo u sportu radi samog sporta i
da sport treba da bude podređen opsš tim pitanjima komunistićš kog
obrazovanja. Jer ono sš to mi ćš inimo nije stvaranje i razvoj samo sportista, većć
građana koji ućš estvuju u izgradnji sovjetske drzš ave, ljudi koji mora da imaju
ne samo snazš ne ruke i dobru probavu, većć prvenstveno sš iroke politićš ke vidike
i organizaćione sposobnosti. Otuda, istovremeno sa pridobijanjem novih
miliona radnićš ke mladezš i za pokret fizićš ke kulture i uzdizanjem sporta u nasš oj
zemlji do najvisš eg nivoa, Komsomol mora da obezbedi da nasš i sportisti
poseduju jasno uoblićš ene poglede na politićš ka pitanja i stvari od opsš teg
znaćš aja. ZŠ eleo bih da me ćš lanovi Komsomola razumeju na pravi naćš in. Nećć u da
misle da zš elim da zauzdam njihov entuzijazam. ZŠ eleo bih da shvate koliko je
vazš no da se u svim oblastima nasš eg zš ivota i rada stvari korektno organizuju i
na boljsš evićš ki naćš in." (3)
U predvećš erje Drugog svetskog rata fizićš ka kultura i sport razvijaju se
pod sloganom "Sve za odbranu zemlje sovjeta!". Govorećć i, u dećembru 1938,
sš kolskim nastavnićima, Kalinjin naglasš ava znaćš aj fizićš ke kulture za razvoj
"kolektivnog drugarskog duha" josš od sš kolskih dana koji treba da omogućć i
izgradnju "ćš elićš nog zida" koji ćć e zasš titi SSSR od Zapada koji "vreba pogodni
trenutak da unisš ti Sovjetski Savez". (4)
Nakon Drugog svetskog rata, u vreme hladno-ratovskog obraćš una i
pojavljivanja sovjetskih sportista (kao i sportista "soćijalistićš kog lagera") na
međunarodnoj sćeni, dolazi, prvo u praksi a zatim u teoriji, do definitivnog
napusš tanja (proklamovane) predratne pedagosš ke konćepćije. Sportske
pobede i rekordi postaju jedan od najznaćš ajnijih sredstava poretka u borbi za
prestizš u svetu i za ućš vrsš ććivanje vlasti u zemlji, a sportisti, shodno tome, borći
na prvoj liniji fronta. Postizanje rekorda ("Za svoju zemlju!") postaje osnovni i
neprikosnoveni smisao sportskog angazš mana. Ukljućš ivanjem nauke, sport
postaje industrija koja se bavi proizvodnjom rekordera (rekorda), a fizićš ka
kultura "najsš ira baza za razvoj vrhunskog (rekorderskog) sporta". Umesto
kritike jednostranog telesnog aktivizma i potpuno podređivanja sportu, koje
od ljudi stvara asoćijalne lićš nosti i telesne i mentalne invalide, dolazi do
divinizaćije rekordera i oni dobijaju status "heroja soćijalizma".
Profesionalizaćija je neminovni nastavak uspostavljenog razvoja
sporta: sportisti dobijaju status drzš avnih najamnika. Naravno, i za to je
pronađeno odgovarajućć e "soćijalistićš ko" opravdanje. Postajanjem
međunarodnog sporta delom svetskog show-business-a i industrije zabave,
dolazi do komerćijalizaćije "soćijalistićš kog sporta" koja ćć e se, nakon raspada
 94

"istoćš nog bloka" i Sovjetskog Saveza, okonćš ati tako sš to ćć e Zapadni kapital
kupiti, za male pare i bez ikakvog otpora, "soćijalistićš ki sport" da bi od njega
napravio svoj reklamni pano.
Ono sš to je, u kontekstu ovog razmatranja, najvazš nije je da se ćš itav
porćes "preobrazš aja" sporta u SSSR-u odvijao pod plasš tom "progresivne
promene u soćijalistićš kom sportu". Nikada se nije desilo da se (Marksovi)
humanistićš ki ideali soćijalizma (komunizma) sućš elje s realnosš ćću
uspostavljenog "soćijalizma". Pod ideolosš kom maskom "borbe za komunizam"
odigrao se besposš tedni obraćš un s kritićš kom misš lju koja je mogla da ukazš e na
pravu prirodu "soćijalistićš kog sporta", a to znaćš i i na pravu prirodu "realnog
soćijalizma". I dok na Zapadu marksistićš ki mislioći kritikuju nehumanost
sporta i razotkrivaju njegovu politićš ku poleđinu, u SSSR-u i drugim
"soćijalistićš kim" zemljama neprikosnoveni autoriteti u sportskoj pedagogiji i
sportskom pokretu postaju lićš nosti kao sš to je to Pjer de Kuberten koji je ćš itav
svoj "olimpijski" zš ivot posvetio obraćš unu sa slobodarskim radnićš kim
pokretom i idealima soćijalizma, i koji je ćš itavu svoju pisanu zaostavsš tinu
poklonio naćistima poveravajućć i im zadatak da saćš uvaju njegovu olimpijsku
ideju "od izvitoperenja". Pod razlićš itim ideolosš kim maskama, Kuberten i
sovjetska birokratija bili su jedinstveni u najbitnijem: sport je institućija koja
sluzš i oćš uvanju uspostavljenog poretka dominaćije. Njihov zajednićš ki
neprijatelj bila je radnićš ka klasa kao mogućć i subjekt drusš tvenih promena. Na
tragu takve orijentaćije dosš lo se dotle, da Huan Antonio Samaranćš , ćš ovek koji
je ćš etrdeset godina bio jedan od vodećć ih lićš nosti u fasš istićš kom pokretu SŠ panije
i koji se nikada nije odrekao svoje fasš istićš ke prosš losti, bude proglasš en (uz
presudnu podrsš ku sovjetske birokratije) za predsednika Međunarodnog
olimpijskog komiteta u Moskvi, glavnom gradu zemlje u kojoj je fasš izam
naneo neopisiva zla i usmrtio visš e od dvadeset pet miliona ljudi.
Ideolozi "realnog soćijalizma" u horu su istićali "emanćipatorski"
karakter "soćijalistićš kog sporta" podrazumevajućć i pod tim pre svega
"masovnost", aktiviranje zš ena, postizanje rezultata (rekorda) kao izraza
"progresivnih stremljenja" i t. sl. SŠ to se tićš e "masovnosti", treba rećć i da su
naćisti manijakalno insistirali na "masovnoj" fizićš koj kulturi i sportu ("Kraft
durch Freude"). To su radili i u SAD ("Recration Programm" i drugi), pogotovu
se to desš ava danas kada je "fizićš ka kultura" postala jedan od glavnih oblika
konzumerskog aktivizma i borbe za opstanak u sve surovijoj svakodnevnići
kapitalistićš kog drusš tva. Nije, dakle, masovnost sama po sebi ono sš to razlikuje
kapitalistićš ko drusš tvo od soćijalistićš kog, većć njena priroda: da li se radi o
slobodarskoj aktivnosti ili se radi o integraćiji ćš oveka u poredak u kojem je
uspostavljena vladavina kapitala i drzš ave nad ćš ovekom. Ovde treba rećć i i to da
je "masovna fizićš ka kultura" postala i zvanićš no "najsš ira baza za reprodukćiju
vrhunskog sporta", sš to znaćš i da su milioni deće podvedeni pod "sportske
programe" (u ćš emu je prednjaćš ila bivsš a Istoćš na Nemaćš ka) ćš ije norme i metode
 95

rada diktira "vrhunski sport" koji je postao vrhunsko telesno i mentalno

unisš tavanje ćš oveka. Zloupotreba deće, pod firmom "progresa", dobila je
monstruozne dimenzije. U tom kontekstu treba sagledati i "emanćipaćiju
zš ene" putem sporta. To praktićš no znaćš i da je i sport postao proćtor (sve
bezoćš nije) eksploataćije zš ene. Da stvar bude gora zš ena je postala, zbog
biolosš kih ograda sa kojima se (i pored sve većć e upotrebe "stimulativnih
sredstava") sve dramatićš nije sućš eljava "musš ki sport", glavna "vućš na snaga" u
obaranju rekorda i sredstvo za dokazivanje "progresivnog" karaktera poretka.
Na pravi polozš aj "emanćipaćije" zš ene u sovjetskom sportu (drusš tvu) ukazuje i
podatak da je, do 1972, uprkos dominaćiji sovjetskih sportistkinja na svetskoj
sćeni i velikom broju zš ena-trenera, samo jedna zš ena, i to svega tri meseća, bila
na jednom od rukovodećć ih polozš aja u sovjetskom sportu. (5)
Kada je rećš o "marksistićš kom" legitimitetu "soćijalistićš kog sporta",
treba rećć i da za Marksa soćijalizam nije drusš tveno-ekonomska formaćija većć
prelazni period ka komunizmu u kome dolazi do ukidanja (prevazilazš enja)
kako osnovnih kapitalistićš kih (ekonomskih i svojinskih) odnosa, tako i
institućionalne sfere građanskog drusš tva. Radi se o "odumiranju" (Engels)
građanskih institućija, sš to znaćš i i sporta, a ne o "izgradnji soćijalizma" -
njihovim "jaćš anjem" (Staljin). Marks insistira na tome da radnići kao udruzš eni
subjekti ("asoćijaćija") uzmu neposredno ućš esš ćće u upravljanju ukupnom
drusš tvenom reprodukćijom (podrusš tvljenje), dok staljinizam insistira na
ućš vrsš ććivanju institućija, odnosno, vlasti nad ćš ovekom (podrzš avljenje). Drusš tvo
kao zajednića slobodnih stvaralaćš kih lićš nosti, dakle, zajednićš ki zš ivot koji nije
posredovan niti podređen represivnim institućijama građanskog drusš tva (tzv.
"javna sfera"), većć je uvek novi, razvijeniji, po svojim oblićima i sadrzš ajima
bogatiji proizvod stvaralaćš kog ljudskog aktivizma - to je jedan od osnovnih
izazova Marksovog humanizma koji je susš ta suprotnost staljinizmu koji
drusš tvo svodi na svojevrsni radni logor.
Sovjetska konćepćija fizićš ke ćulture (sporta) nije samo odstupanje od
osnovnih postulata Marksove kritike kapitalistićš kog drusš tva i njegovih
institućija, većć i od Marksovog "uputstva" radnićima, iz 1866, o upotrebi
telesnih vezš bi kao sredstva za telesno jaćš anje i vaspitanje radnićš ke mladezš i.
(6) Marks naglasš ava znaćš aj telesnog vaspitanja prvenstveno kao sredstva za
klasno osvesš ććivanje i klasnu integraćiju radnisš tva - radi borbe protiv
burzš oazije, sš to za Marksa znaćš i protiv eksploataćije i porobljavanja. Klasno
ujedinjeni radnići su revolućionarni subjekt promene, dakle, slobodni od
tutorstva burzš oazije, drzš ave, partije. Telesno, kao i duhovno i politehnićš ko,
obrazovanje ne sluzš i zato da od ćš oveka (radnika) stvori lojalnog i
upotrebljivog "građanina", većć je to autentićš na aktivnost slobodarski
usmerenog ćš oveka koji nastoji da "srusš i sve odnose u kojima se nalazi kao
ponizš eno i ugnjeteno bićć e" (Marks) i da stvori svoj (istinski ljudski) svet.
 96

U sovjetskoj doktrini fizićš ke ćulture (sporta) ne postoji klasna

integraćija, jer su radnići većć "osvojili vlast" (u Revolućiji) i time ukinuli
klasno drusš tvo, sš to znaćš i i sebe kao klasu. U "novom" drusš tvu oni su, kao
pojedinći, svedeni na "građane" koji se nalaze u podanićš kom odnosu prema
vlasti (drzš avi, Partiji), a kao kolektivitet na amorfnu i nesvesnu "radnu masu"
ili na "radni narod". Ideolozi staljinizma svode ćš oveka, poput ćrkve, na "ovću"
koju njeni "pastiri" (partijska vrhusš ka) treba da odvedu u "raj"
("komunizam") i da je usput, naravno, sš isš aju i muzu do mile volje. ĆŠ ovek je po
svojoj prirodi "dobar", ali ne i dovoljno odrastao da mozš e da odgovara za svoje
postupke i preuzme odgovornost za drusš tveni razvoj. Tzv. "istorijski
materijalizam" postaje sudbinska sila koja, preko partijske vrhusš ke koja u
svojim rukama drzš i kljućš eve "svete tajne", upravlja ljudskim zš ivotima i
određuje pravać razvoja drusš tva. ĆŠ oveku jedino preostaje da bespogovorno
veruje u "nepogresš ivost vođa" i da pokorno izvrsš ava ono sš to se od njega
zahteva. To nije svest emanćipovanog građanina, nego svest podanika. Radnik
nije visš e revolućionarni subjekt u borbi protiv kapitalistićš kog, a za
komunistićš ko drusš tvo, većć deo "radnih masa" koje su svedene na oruđe
partijske vrhusš ke za "izgradnju soćijalizma". Umesto aktiviranja ćš oveka da
prevaziđe institućije građanskog drusš tva, njegov osnovni zadatak postaje
"borba za njihovo jaćš anje". Fizićš ka kultura nije visš e oblik samo-organizovanja
radnika i sredstvo za jaćš anje njihove klasno-slobodarske svesti, nego
instrument za podređivanje ćš oveka (samo)volji vladajućć e "elite". Otuda
ideolozi sovjetske fizićš ke kulture (sporta) pod njom pre svega podrazumevaju
organizaćiju, norme, "opsš te ćiljeve" diktirane partijskim dekretima, znaćš i,
mehanizam za drzš anje "masa" pod kontrolom. "Samoinićijativnost" je
dobrodosš la, ali samo kao sled vladajućć eg duha. Poput "burzš oaske" fizićš ke
kulture i "burzš oaskog" sporta, "soćijalistićš ka" fizićš ka kultura i "soćijalistićš ki"
sport postali su jedno od najznaćš ajnijih politićš kih sredstava vlasti za
unisš tavanje kritićš ko-menjalaćš ke (klasno-slobodarske) svesti radnika i za
njihovu integraćiju u uspostavljeni poredak - sš to je susš ta suprotnost
Marksovoj ideji o slobodarskom telesnom aktivizmu.
Marksova misao je visš eslojna. Kada se obraćć a mladim radnićima
savetujućć i ih kako da se bore protiv kapitalista Marksova misao o fizićš koj
kulturi ostaje u okvirima građanskog poretka. On preporućš uje radnićš koj
mladezš i "telesno vaspitanje, onakvo kakvo se daje u gimnastićš kim sš kolama i
preko vojnih vezš bi" /pod. K. M./ (7), dakle, ono koje je stvoreno u
građanskom drusš tvu i koje je privilegija aristokratske i burzš oaske mladezš i, da
bi telesno ojaćš ali i razvili borbeni klasni duh sš to, u krajnjem, treba da omogućć i
osvajanje vlasti. Za razliku od građanskih pedagoga koji telesno vaspitanje
pretpostavljaju duhovnom razvoju, Marks "duhovno vaspitanje" stavlja na
prvo mesto, odnosno, telesno vaspitanje sagledava u kontekstu ćelovitog
ljudskog razvoja. Telesne vezš be nisu sredstvo za stvaranje karaktera "uzornog
 97

građanina", većć sredstvo za razvoj slobodnog ćš oveka. Vaspitanje radnićš ke

mladezš i nosi u sebi impuls ljudske emanćipaćije, sš to je rezultat Marksovog
shvatanja da se proletarijat ne bori za ispunjenje posebnih klasnih interesa,
sš to je karakteristićš no za burzš oaziju i prethodne klase, većć za realizaćiju opsš te-
ljudskih interesa. "Poverevajućć i" proletarijatu "misiju" da oslobodi ćš oveka
(ćš ovećš anstvo) od pljaćš ke i tiranije, telesno vaspitanje radnićš ke mladezš i
dobija slobodarsku dimenziju. Radnik se, znaćš i, josš nije oslobodio
dominirajućć ih oblika telesnog vaspitanja, ali se odnosi prema njima kao
prema sredstvu koje ćć e (zajedno sa plaćć enim proizvodnim radom, duhovnim i
politehnićš kim obrazovanjem) "uzdićć i radnićš ku klasu znatno iznad nivoa visš ih i
srednjih klasa" (aristokratije i burzš oazije). (8) Superiornost radnićš ke mladezš i
zasniva se na ćelovitom razvoju njihove lićš nosti, sš to otvara mogućć nost da
neposredno upravljaju ukupnom drusš tvenom reprodukćijom. U pitanju je
pragmatićš na logika koja, "u datim uslovima", polazi od "opštih zakona, na ćš ije
posš tovanje prisiljava drzš avna vlast", ćš ijim "sprovođenjem u zš ivot" radnićš ka
klasa "pretvara u svoje oruđe tu vlast koja se sada iskorisš ććava protiv nje".
/Pod. K. M./ (9) Oćš igledno, rećš je o nastojanju da se legalnim sredstvima
iskoriste legalne mogućć nosti koje pruzš a kapitalistićš ki poredak da bi se
ostvarili klasni (potenćijalno opsš te-ljudski) ćiljevi. Građanske institućije treba
da postanu oruđe radnićš ke klase za borbu protiv kapitalistićš kog poretka.
Ako pravi ćilj revolućionarne borbe proletarijata nije osvajanje vlasti,
pogotovu ne njeno oćš uvanje uz upotrebu institućija kapitalistićš kog drusš tva
(Engelsov stav o "odumiranju" institućija kapitalistićš kog drusš tva u
soćijalizmu), većć ukidanje odnosa vlasti (potćš injenosti), mozš e se postaviti
pitanje kako je mogućć e postićć i bitan pomak napred upotrebom sredstava koja,
kao takva, sprećš avaju ćš oveka da razvije svoje istinske ljudske moćć i bez ćš ijeg
razvoja nema otvaranja novih vidika? Uzmimo za primet telesne vezš be koje
Marks preporućš uje proleterskoj mladezš i. Radi se o militaristićš kom drilu,
odnosno, o "disćiplinovanju" deteta koje se svodi na potiskivanje seksualnosti,
ćš ulnosti, spontanosti, masš tovitosti... Umesto posš tovanja lićš nosti, deća se svode
na obezlićš ene izvrsš ioće vezš bi koje se svode na imitiranje rada strojeva i koje
su, po svojoj prirodi, obraćš un sa svim onim sš to pruzš a mogućć nost za razvoj
duhovno bogate individualnosti - osnovni razlog zbog kojeg ih je građanska
pedagogija koristila za stvaranje "uzornog građanina". Upravo polazećć i od
Marksovog epohalnog stava da ćš ovek menjajućć i svet menja sebe, mozš e da se
postavi pitanje koliko se svet zapravo promenio ukoliko je ćš ovek, kao lićš nost,
ostao u duhovnom horizontu kapitalistićš kog poretka?
Borba za emanćipaćiju ćš oveka putem građanske telesne kulture
(sporta) vodi se na terenu kapitalistićš kog drusš tva. Ona postaje naćš in
integraćije radnika u poredak u kojem dominiraju vrednosti kapitalistićš kog
drusš tva. To je odlićš no uoćš io Kuberten. Iako fanatićš ni antisoćijalista, on je, u
vreme krize evropskog kapitalizma, podrzš ao ideju o organizovanju "radnićš kih
 98

olimpijada" da bi horizont budućć nosti radnisš tva zadrzš ao u okvirima drusš tva u
kome dominira borba između ljudi za pobedu - postizanjem većć eg rezultata
(rekorda). On je shvatio da (eventualna) politićš ka pobeda radnika ne znaćš i i
kraj kapitalistićš kog drusš tva ukoliko osnovni prinćipi tog drusš tva i dalje ostanu
vladajućć i. Mogućć nost da svako slobodno uprazš njava sport ne znaćš i da ćš ovek
ostvaruje svoju istinsku slobodu u sportu. Uzmimo za primer boks u kojem se
na najoćš igledniji naćš in izrazš ava duh sporta. Da li se istinska sloboda ćš oveka
mozš e potvrditi kroz nanosš enje telesnih povreda drugome ćš oveku, koji je
sveden na "protivnika", pri ćš emu je ubistvo sastavni deo rizika "sportske
borbe"? Ili kroz nastojanje da se, sve besposš tednijim unisš tavanjem organizma,
ostvare sš to "bolji rezultati" (rekordi)? "Vladati u glavama", putem telesne
kulture i sporta, to je osnovni zahtev Kubertenove "utilitarne pedagogije" koja
ćć e mu pribaviti posš tovanje olimpijskih bogova modernog doba.
Interesantno je da kapitalistićš ki ideolozi, koji su do skora tvrdili da na
Zapadu ne postoji "kapitalizam" većć "industrijsko drusš tvo", sada trijumfalno
izjavljuju da je "kapitalizam pobedio soćijalizam". U ćš emu se ta pobeda sastoji,
kada je rećš o sportu? Ako je rećš o tome da je Zapadni kapital, bez ikakvog
otpora, postao gospodar bivsš eg "soćijalistićš kog sporta", to samo znaćš i da je
on promenio vlasnika - ne menjajućć i svoju prirodu. Polozš aj sportiste najbolje
govori koliko su se promenili odnosi. U "real-soćijalistićš kom sportu" sportista
je bio najamnik drzš ave, a ćš itav "sportski pogon" - "reklamni izlog" vladajućć eg
sistema. Nakon pobede "demokratije", sportisti postaju najamnići
kapitalistićš kih firmi, a sport njihov reklamni prostor i banalni show-business.
Kada se tome doda da su, kao i kod nas, vođe "novog sporta" upravo oni koji
su desetinama godina bili na ćš elu "soćijalistićš kog sporta", postaje jasno da je
"kapitalizam" pobedio utvaru koju su, rame uz rame sa ideolozima
staljinizma, stvarali ideolozi "slobodnog sveta".
Odnos građanske misli prema "realnom soćijalizmu" pokazuje svu
njenu apsurdnost. Marksova ideja soćijalizma (komunizma) svodi se na
"model soćijalizma" koji je na Istoku dozš iveo krah i time se dokazuje da je
(Marksov) soćijalizam "zauvek propao", sš to znaćš i da nema alternative
kapitalizmu. U strahu za kapitalistićš ki poredak, njegovi ideolozi digli su
staljinizam na nivo sudbinske sile koja je u stanju ne samo da zaustavi, većć i
da okonćš a istoriju!
Da li se treba odrećć i borbe za istinski humano drusš tvo samo zato sš to
je iskasapljena i izoblićš ena Marksova misao postala pokrićć e za staljinistićš ki
varvarizam? Treba li se, sledećć i istu logiku, odrećć i Betovena ćš ija su dela
redovno bila na programu fasš istićš kih festivala smrti? SŠ ta tek rećć i o idealima
"slobode, jedanakosti, bratstva" za kojima ideolozi "slobodnog sveta" redovno
posezš u dok vrli predstavnići tog sveta ćš ine najgnusnije zloćš ine? Tvrditi da je
staljinizam otelotvorenje duha Marksovih ideja o soćijalizmu (komunizmu)
 99

bilo bi isto sš to i rećć i da je fasš izam otelotvorenje osnovnih prinćipa Franćuske

građanske revolućije.
Raspad "real-soćijalistićš og" poretka na Istoku skinuo je sa plećć a
marksizma najvećć u balast. "Istoćš ni greh" levićš arskog pokreta, pogotovu na
Zapadu, proistićao je iz svođenja marksizma na staljinistićš ku ideologiju,
odnosno, Marksove ideje soćijalizma na praksu staljinizma. Ideolozi
kapitalizma visš e od pola veka plasš ili su radnićš ku klasu Zapada (Istoćš nim)
"modelom soćijalizma", istovremeno ga koristećć i kao sredstvo za obraćš un s
Marksovim revolućionarnim humanizmom. SŠ to se tićš e straha od "propasti
soćijalizma", radi se, zapravo, o kraju iluzije da je na Istoku "soćijalizam (većć )
pobedio", kao i da se voluntaristićš kim "projektima", na temelju nerazvijenog
građanskog drusš tva, mozš e "doćć i u komunizam". Pokazalo se da robovi
prikovani za galiju nikada nećć e doćć i u "obećć anu zemlju" ukoliko se ne
oslobode okova - i preuzmu kormilo. Ono sš to propada nije soćijalizam, nego
poredak koji je svoj opstanak gradio na besposš tednom tlaćš enju radnika. O
ćš emu se zapravo radilo najbolje govori ćš injenića da su glavni nosioći
desnićš arskih ideja, nakon "pobede demokratije", postali upravo ljudi iz vrhova
bivsš e vlasti.
Ideja soćijalizma (komunizma) bila je i ostala jedini pravi odgovor na
sve dublju krizu egzistenćije koju stvara kapitalizam i koju nije u stanju da
razresš i. Da nije tako, odavno bi besposš tedni jurisš i kapitala zbrisali marksizam
sa istorijske pozorniće. Upravo sa istorijskog aspekta gledano, stvari dolaze na
svoje mesto.

* * *
 100

SPORT I NASILJE

Građanski teoretićš ari pod "nasiljem u sportu" podrazumevaju ono

ponasš anje koje prekoraćš uje pravilima utvrđene graniće "sportske borbe".
Tako, na primer, nije nasilje ukoliko bokser, "na propisan naćš in", udarćem u
glavu usmrti svog protivnika, ali je nasilje ukoliko ga nogom udari u zadnjiću.
U prvom slućš aju, bićć e proglasš en "sš ampionom"; u drugom, bićć e diskvalifikovan.
Oćš igledno se radi o pozitivistićš koj (lojalistićš koj), a ne o humanistićš koj odredbi
nasilja. Nasilje nije ono ponasš anje koje ugrozš ava ćš oveka, nego uspostavljeni
poredak.
Sport je institućionalizovano nasilje i kao takav obraćš un s osnovnim
ljudskim pravima, pre svega sa pravom na zš ivot. U njemu ne samo da je
legalizovano pravo na ubijanje, većć ono postaje najvisš i vrednosni izazov za
ćš oveka. Mogućć nost da se ubije i mogućć nost da se izgubi zš ivot polazna je
osnova za dokazivanje "ćš ojstva". U sportu je do krajnjih konsekvenći ostvaren
vladajućć i prinćip zš ivljenja u kapitalizmu, "ćš ovek je ćš oveku vuk", i to pod
oreolom "vitesš tva" kojim se zverskoj borbi za mesto pod sunćem nastoji
pribaviti "kulturni" legitimitet. Toliko istićani i hvaljeni fair-play ne temelji se
na posš tovanju ćš oveka, njegovih osnovnih i neotuđivih ljudskih i građanskih
prava, većć na posš tovanju uspostavljenog poretka u kojem je ćš ovek sveden na
 101

zver, a ljudska zajednića na zverinjak. Otuda je za Kubertena, Huizingu, Dima i

druge građanske teoretićš are, ubistvo ćš oveka, svedenog na "protivnika",
"kulturni ćš in" ukoliko se izvede uz posš tovanje vladajućć ih pravila ponasš anja.
Do kakvog besmisla vodi ovakvo shvatanje pokazuje i njihov odnos prema
ratu koji, ukoliko se posš tuje određena (zadata) forma, postaje "igra" i kao
takva najvisš i kulturni izazov. Dodamo li tome da oni pod igrom
podrazumevaju "zadovoljstvo" i "bezbrizš nost", dobićć emo ćelovitu sliku kako o
patologiji aristokratije, tako i o patologiji burzš oazije, naslednika "vitesš kog"
pogleda na svet.
Istovremeno dok se obraćš unavaju s "agresivnom prirodom" ćš oveka,
građanski teoretićš ari u sportu vide sredstvo za stvaranje i razvoj borbenog
karaktera "uzornog" građanina. On postaje glavno pedagosš ko oruđe za
pripremanje ćš oveka za zš ivot u kapitalistićš kom drusš tvu i za borbu za oćš uvanje
tog drusš tva. Sport, kao segment vladajućć eg poretka, postaje svojevrsna
"ludaćš ka kosš ulja" koja se od malena navlaćš i ćš oveku koji je, od onih koji
poseduju vladajućć u moćć , proglasš en ludim i nateran (u okviru uspostavljene
"borbe pod sunćem") da se ponasš a kao ludak. Kuberten, "otać" modernog
olimpizma i jedan od vodećć ih građanskih pedagoga, josš je krajem XIX veka
pisao: "Boks je struggle for life (pod. P. d. K.), pretstava borbe za zš ivot; ćš ovek
pazš ljivo bira svoj trenutak, odabira mesto i tras! - upućć uje svom protivniku
udarać pesnićom u koji ulazš e svu svoju snagu i odlućš nost. Kakvo
zadovoljstvo!, a o korisnosti jedne takve vezš be ne treba ni govoriti". (1)
Agresivno ludilo fanatizovanog malograđanina postaje najvisš i vrednosni
izazov i kamen temeljać za izgradnju i razvoj građanske pedagosš ke misli i
prakse. Za Karl Dima, jednog od vodećć ih ideologa naćistićš kog olimpizma i
sportske pedagogije u posleratnoj (Zapadnoj) Nemaćš koj, sport je "borba",
shvatanje koje ćć e do svog najvisš eg izraza doćć i u Hitlerovom poimanju boksa:
"Nijedan sport mu nije ravan u izgrađivanju agresivnosti, u iziskivanju
munjevite odluke, i u jaćš anju tela u ćš elićš noj hitrini. Prirodno je da u oćš ima
nasš ih intelektualaća ovo izgleda divlje. Ali, duzš nost rasno-naćionalistićš ke
drzš ave nije da odgaja kolonije miroljubivih esteta i telesnih degenerika." (2)
Ono sš to sportski prostor ćš ini posebnim je to, sš to se na njemu u
ogoljenom obliku reprodukuje logika svakodnevnog zš ivota koja je uokvirena
normativnim nitima koje treba da omogućć e funkćionisanje sistema. Na ringu,
u ulozi "boksera", ćš ovek postaje pretstavnik i borać za osnovne vrednosti
kapitalizma i kao takav stićš e "pravo" da ubija - i da bude ubijen. Na taj naćš in
se, simbolićš no, potvrđuje potpuna dominaćija zš ivotne logike kapitalizma nad
ćš ovekom. ZŠ ivot postaje ulog sa kojim se obezbeđuje ućš esš ćće u borbi za mesto
pod sunćem i izrazš ava lojalnost vladajućć em poretku. Nije slućš ajno sš to
građanski teoretićš ari toliko insistiraju na "riziku", ukljućš ujućć i i rizik smrti, kao
glavnoj karakteristići sporta, niti je slućš ajno sš to rat dobija status "igre". Borba
na zš ivot i smrt, uz posš tovanje "pravila igre" sa kojima se obezbeđuje
 102

funkćionisanje i opstanak kapitalizma, vrhovni je i neprikosnoveni

egzistenćijalni prinćip i on se u sportu pojavljuje u "ćš istom" obliku. Osnovno
pravo ćš oveka - na zš ivot, podređeno je osnovnom "pravu" kapitalizma - na
opstanak. Naravno, sve mora da dobije "kulturni" oblik. Krvavi obraćš un na
ringu postaje "fini musš ki sport" i "plemenita vesš tina" i kao takav osnov
vladajućć eg pedagosš kog sistema. Masš toviti Kuberten otisš ao je dalje: predlozš io
je da se demonstraćija borilaćš kih bokserskih stavova dopuni "Odom radosti" i
drugim Betovenovim delima. I naćistićš ki "umetnići", inspirisani Hitlerovom
"ljubavlju prema boksu", nastojali su da daju svoj doprinos estetizaćiji
"plemenite vesš tine". Torakov kip "Boksera", koji je pretstavljao otelotvorenje
naćistićš kog "nadćš oveka", jedan je od primera takvog pregalasš tva.
Jedan od osnovnih naćš ina dokazivanja vrednosti, a samim tim i
opravdanosti krvavih ili (samo)destruktivnih sportova je pozivanje na
"hrabrost". Ali, zbog ćš ega se "hrabrost" dokazuje u krvavoj borbi protiv
drugog ćš oveka? U vezi sa tim, da li je istinska hrabrost tućć i se po ringovima, ili
se boriti, zajedno sa drugima, za promenu svog ponizš avajućć eg drusš tvenog
plozš aja? Da li je Martin Luter King, borać za ljudska i građanska prava Afro-
amerikanaća u SAD (koga ćć e, kao i mnoge druge njegove saborće, ubiti beli
rasisti uz podrsš ku amerićš kih vlasti) bio hrabar, ili su to "ćrni gladijatori" koji
se, najćš esš ćće za beznaćš ajne sume, međusobno istrebljuju po amerićš kim
ringovima? "Hrabrost" u sportu sled je duha vladajućć ih odnosa, sš to znaćš i
plivanje niz matiću. Kukavićš ko prihvatanje postojećć eg zš ivota, u kojem je ćš ovek
izlozš en najgorim ponizš avanjima, pretstavlja osnov "hrabrosti" u sportu. Oni
koji iskezš enih zuba u ringu jurisš aju na svoje "protivnike" (koji isto tako potićš u
iz sirotinjskih geta) u nameri da ih "smrve", u svlaćš ionići pognute glave klećš e
pred svojim gazdama, molećć i za milost.
Interesantno je da su glavni protagonisti teze da su krvavi sportovi
"najvisš i ispit hrabrosti" upravo oni, koji drzš e sport u svojim rukama i kojima
ne pada na pamet da izađu na ring. Kada se ima u vidu da su krvavi sportovi
"privilegija" sirotinje, jasno je da je ta teza samo jedno od sredstava da se
pridobiju deća sirotinjskih geta i od njih naprave moderni gladijatori - robovi
kapitala i politike.
U sportu ne samo da je dozvoljeno, nego se pospesš uje i ćš ak zahteva (u
boksu i drugim borilaćš kim sportovima) ponasš anje koje je, inaćš e, zakonom
zabranjeno. Nesvesni i svesni nehat (tzv. "klizećć i startovi" u fudbalu);
namerno nanosš enje tesš kih telesnih povreda, ubistvo sa predumisš ljajem i
najavom (!) (kao sš to je to slućš aj u boksu); pripremanje na ubistvo i
saućš estvovanje u njemu (treneri, vlasnići kluba); potstrekavanje na nanosš enje
tesš kih telesnih povreda i ubistvo (sudije koje samo posš tuju "pravila borbe") -
sve su to oblići ponasš anja koji se u svakodnevnom zš ivotu najstrozš ije
kazš njavaju, a koji su legalni i legitimni deo "sportske borbe". Ukinuti su
aristokratski dvoboji (koji su izvođeni bez prisustva javnosti i koji nisu imali
 103

komerćijalni većć lićš ni karakter) kao "surovi i nećivilizovani", a uvedene su

krvave borbe plaćć enika koje dobijaju prvorazredni drusš tveni znaćš aj. Da
hipokrizija bude većć a, istovremeno dok se zabranjuju borbe pasa da bi se
"zasš titile zš ivotinje", na TV se svakodnevno prikazuju "sportski spektakli" u
kojima se ljudi besposš tedno unisš tavaju - uz odusš evljenu podrsš ku sportskih
komentatora. "Nehumano" je dozvoliti da jedan pas drugome odgrize uvo ili
pregrize grkljan, ali je "plemenito" kada ćš ovek, sveden na "sportistu", na
zverski naćš in ubije svog "protivnika"!
SŠ to se tićš e zš ivotinja, njihova "agresivnost" u funkćiji je neposrednog
zadovoljavanja njihovih nagonskih potreba. Za razliku od zš ivotinje, koja svoje
prirodne potrebe zadovoljava na naćš in sa kojem se potvrđuje njena
zš ivotinjska priroda, ćš ovek stvara takve oblike za zadovoljavanje svojih potreba
kroz koje potvrđuje i razvija svoju ljudsku prirodu (postaje ćš ovekom) i na taj
naćš in prevazilazi ogranićš enost postojećć eg sveta, odnosno, stvara svoj svet.
Pored toga, ćš ovekov zš ivotinjski predak nije vuk, kojeg građanska misao svodi
na krvoloćš nu zver koja nema ni trunke osećć anja za zajednićš ki zš ivot da bi na
osnovu takve slike dosš la do (zš ivotinjske) prirode ćš oveka, većć ona vrsta
majmuna (sš impanza) koja je izuzetno druzš eljubiva i kod koje nema ni traga
one agresivnosti, pogotovu ne destruktivnosti, koja je prisutna u ponasš anju
određenih pojedinaća i grupa u ćivilizovanom svetu. Ono sš to su ućš inili naćisti
tokom Drugog svetskog rata, ili amerićš ka soldateska u Vijetnamu (i u drugim
zemljama), u potpunosti je izvan dometa zakonitosti koje vladaju u
zš ivotinjskom svetu. Istovremeno, građanski teoretićš ari ne podmesš taju ćš oveku
samo "ćš injeniću" da je "po svojoj prirodi agresivan", većć i takve naćš ine za
"obuzdavanje" agresije koji po svojoj nasilnićš koj i destruktivnoj prirodi
prevazilaze sve ono sš to se desš ava u prirodi.
Kada građanski teoretićš ari govore da je ćš ovek po svojoj prirodi
"agresivan", oni po pravilu imaju u vidu musš karća koji je sveden na "vuka". Da
li to znaćš i da zš ena nema "zš ivotinjsku prirodu", ili je nastala od neke mirnije
zš ivotinjske vrste, rećimo od ovće? Sudećć i po nastojanju građanskih ideologa i
ćrkve da zš enu svedu na sredstvo za biolosš ku reprodukćiju drusš tva, moglo bi
se zakljućš iti da je zš ivotinjski predak zš ene - krmaćš a. U tom smislu, kako je to
hteo Kuberten, Hitler i drugi odusš evljeni olimpijći, telesna aktivnost zš ene u
funkćiji je obezbeđivanja materinstva.
SŠ to se tićš e ćš ovekovih "nećivilizovanih" predaka, njihov zš ivot i shodno
njemu njihovo ponasš anje bitno se razlikuje od modela "ćš oveka" koji je stvorila
građanska antropologija. Govorećć i o zš ivotu praistorijskog lovća Erih From
konstatuje: "ĆŠ ini se da postoje dva obrasća ponasš anja koja su postala
genetićš ki programirana kroz lovaćš ko ponasš anje: surađivanje i dijeljenje.
Suradnja ćš lanova iste grupe bila je iz praktićš kih razloga neophodna u većć ini
drusš tava koja su se bavila lovom; isti je bio slućš aj i s dijeljenjem hrane. U
većć ini klima, osim arktićš ke, meso se ne mozš e spremiti i saćš uvati. Srećć a u lovu
 104

nije bila jednako raspodijeljena među lovćima, stoga su oni koji su bili sretne
ruke danas dijelili s onima koji ćć e biti sretne ruke sutra. Pretpostavimo li da je
ponasš anje u lovu dovelo do genetskih promjena, doćć i ćć emo do zakljućš ka da
suvremeni ćš ovjek posjeduje urođeni impuls za surađivanjem i dijeljenjem, a
ne ubijanjem i okrutnosš ćću. (...) Na srećć u, nasš e znanje o ponasš anju lovaća nije
ogranićš eno na nagađanja: na raspolaganju nam je dosta podataka o josš
postojećć im lovćima i sakupljaćš ima hrane koji pokazuju da lov ne potićš e na
destruktivnost i okrutnost i da su primitivni lovći relativno neagresivni u
usporedbi s njihovom ćiviliziranom braćć om. (...) Postoje direktni podaći o
zš ivotu prethistorijskog lovća u kultovima zš ivotinja koji ukazuju na ćš injeniću
da on nije bio po prirodi destruktivan". (3)
Pisš ućć i o lovu u feudalnom drusš tvu, From zakljućš uje: "'Elitni lov'
izgleda da zadovoljava zš elju za vladanjem, ukljućš ujući određenu kolićš inu
sadizma, koji je karakteristićš an za vladajućć u elitu. On nam govori visš e o
psihologiji feudalizma nego o psihologiji lova.“ (4) Ovde treba dodati i to, da je
aristokratija lov, dvoboje i rat proglasila "igrom", sš to znaći "razonodom".
Kritikujući Vashburnova shvatanja, From konstatuje: "Washburnova je tvrdnja
da mnogi ljudi uzš ivaju u ubijanju i okrutnosti đelomićš no ispravna, ali ona
znaćš i samo to da postoje sadistićš ni pojedinći i sadistićš ne kulture; no ne odnosi
se na sve pojedinće, ni na sve kulture. Viđet ćć emo, na primjer, da sadizam
mnogo ćš esš ćće postoji kod frustriranih ljudi i drusš tvenih klasa koji se osjećć aju
nemoćć ni i nalaze malo zadovoljstva u zš ivotu, na primjer, nizš e klase u Rimu,
koja je nadoknađivala svoje siromasš tvo i drusš tvenu nemoćć sadistićš kim
spektaklima, ili nizš a srednja klasa u Njemaćš koj iz koje je bilo regrutirano
najvisš e Hitlerovih fanatićš nih pristalića; ove osobine mogu se naćć i i kod
vladajućć ih klasa koje se osjećć aju ugrozš ene u svojoj vladajućć oj pozićiji i svom
vlasnisš tvu (From, u fusnoti, navodi primer masakra pariskih komunara od
strane Tjera, prim. aut.), ili u potlaćš enim grupama zš eljnim osvete." (5)
Teza da je "ćš ovek po svojoj (zš ivotinjskoj) prirodi takmićš ar" postaje sve
besmislenija kako se intenzivira ne samo dehumanizaćija većć i
denaturalizaćija ćš oveka. "Rekorderi se rađaju u epruvetama!" je pravilo koje ne
upućć uje samo na robotizaćiju tela, većć i na stvaranje fanatizovane samo-
destruktivne svesti koja je u stanju da blokira i unisš ti samo-odbranbene
mehanizme organizma, odnosno, na stvaranje (mazohistićš kog) karaktera koji
u mućš enju i unisš tavanju tela pronalazi najvećć e zadovoljstvo i samopotvrdu.
Osnovni ćilj trenera nije visš e razvoj takmićš arske, većć samodestruktivne
motivaćije. Budućć i da borba za rekord vodi sve dramatićš nijem unisš tavanju
organizma sportiste, neophodno je kod ćš oveka ubiti ljudsku, a stvoriti
fanatićš nu samodestruktivnu svest. Ne rival sa staze, većć sam organizam
ćš oveka postaje njegov najvećć i "protivnik" kojeg treba, i po ćenu njegovog
unisš tenja, pobediti - primoravajućć i ga da ispunjava zahteve koji su pred njega
postavljeni. Od takmićš arske, dosš lo se do samodestruktivne svesti. Radi se o
 105

potpunoj instrumentalizaćiji ćš oveka posredstvom vladajućć e logike

kapitalizma. Dokrajćš eni su autentićš ni igraćš ki potenćijali u ćš oveku (Eros,
masš ta, kreativnost, spontanost...) i on je, u vidu "sportiste-rekordera", postao
"ćš isto" oruđe za stvaranje profita i obezbeđivanje stratesš kih interesa
kapitalistićš kog poretka. Savremeni kapitalizam "omogućć io" je ćš oveku da
dozš ivi "kvalitetni skok": on nije visš e samo "nasilnik" ili "zver", većć je
"unapređen" u "destruktora". Opet se potvrđuje da građanska pedagogija u
određenju "ljudske prirode" ne polazi od ćš oveka, većć od prirode
kapitalistićš kog drusš tva nastojećć i da prilagodi ćš oveka njegovim zahtevima.
Markuzeovim rećš ima kazano, "drusš tvene se i politićš ke potrebe moraju
pretvoriti u individualne, nagonske potrebe".
Logika potrosš aćš kog drusš tva, sve agresivniji javni mediji namećć u
unisš tenje kao "novi poćš etak", kao "resš enje problema". Nezadovoljstvo ljudi
usmerava se ka izš ivljavanju u bezobzirnoj destrukćiji. Neprestano se
proizvode novi objekti na kojima ćš ovek treba da iskali nezadovoljstvo zbog
sve bednijeg drusš tvenog polozš aja i sve neizvesnije egzistenćije. U
potrosš aćš kom drusš tvu moćć i-imati znaćš i moćć i upotrebiti, moćć i upotrebiti znaćš i
moćć i unisš titi, a moćć i unisš titi znaćš i biti "slobodan". Unisš tenje robe postaje
kompenzaćija obezvređenom ćš oveku za nedostatak istinske slobode.
Zahvaljujućć i tome sš to je i sam ćš ovek opredmećć en (sveden na "radnu snagu",
"kupća", "gledaoća", "paćijenta", "glasaćš a"...) , odnos prema stvarima postaje
odnos prema ljudima. Stvorena je duhovna glad ne samo za smrćć u, nego za
unisš tenjem. To se sve jasnije uoćš ava na sportskim pretstavama. Sportski
ambijent postaje prostor projektovanog unisš tavanja ćš oveka u spektakularnom
obliku. Skorasš nja istrazš ivanja, koja su izvrsš ena u SAD, pokazuje da ljudi odlaze
na stadione da bi dozš iveli sćene unisš tenja ćš oveka. O tome Kristofer Lasš : "Nije
ćš udno da je kritika takmićš enja postala osnovna tema u sve razvijenijoj kritići
sporta. Ljudi danas povezuju rivalitet sa neobuzdanom agresijom i tesš ko
mogu da zamisle takmićš enje a da istovremeno ne pomisle na ubistvo." Lasš
navodi zakljućš ak amerićš kog soćiologa Herberta Hendina (Hendin), do koga je
ovaj dosš ao na osnovu analiza testova studenata „Kolumbija univerziteta“
(intelektualne "elite" amerićš kog drusš tva), da ispitanići "nisu mogli da zamisle
takmićš enje koje ne dovodi do nećš ijeg unisš tenja (anihilation)". (6)
Potreba za pretstavama u kojima dominira unisš tavanje ljudi bitno je
razlićš ita od potrebe za sćenama umiranja karakteristićš nim za stari Rim
(gladijatorske borbe, masakri hrisš ććana...), ili za srednji vek (javna
pogubljenja). Savremeni kapitalistićš ki malograđanin sve je manje u stanju da
se uzš ivi u patnju umirućć eg jer je u njemu sve visš e degenerisano ljudsko. Ono
sš to on trazš i na sportskim borilisš tima je "zabava" koja treba da mu omogućć i da
zaboravi na svakodnevni zš ivot i da mu pruzš i kompenzaćiju za svakodnevna
lisš avanja i ponizš avanja. Sportista je taj koji treba da izvede pretstavu u kojoj ćć e
da se reprodukuje dramatika svakodnevnog zš ivljenja - sš to ćš ini osnov
 106

privlaćš nosti sporta. Njegove vesš tine i telesne sposobnosti ne shvataju se kao
ljudski kvaliteti, većć kao osobine zabavljaćš ke robe. Robotizaćija ćš oveka u
sportu, tehnizovanje sportskog ambijenta, proćes industrijske proizvodnje
rekordera... - do te mere dehumanizuju ćš oveka da on iza sebe nema sš ta drugo
da ostavi osim rekorda koji postaje mera njegovog obezvređenja (unisš tenja) i
koji za gledaoća ima sve visš e samo apstraktnu vrednost.
Jedan od sportova u kome neskriveno dolazi do izrazš aja nasilnićš ko-
destruktivni duh koji vlada u danasš njem kapitalistićš kom drusš tvu je karate. U
njemu je na simbolićš an naćš in ujedinjeno znanje (vesš tina), tehnika
(instrumentalizovano telo) i fanatizovana (destruktivna) svest. SŠ to je najgore,
karate postaje ubilaćš ka moćć sa kojom ćš ovek treba da se "zasš titi" od drugog
ćš oveka - po ćenu njegovog unisš tenja. Izvesnost ljudskog zš ivljenja trazš i se u
posedovanju ubilaćš ko-destruktivne moćć i koja usmerava ćš oveka da se ponasš a
kao robotizovana zver. I najmlađi uzrasti (ukljućš ujućć i i devojćš iće) vaspitavaju
se u ambijentu u kojem je ćš ovek bezlićš ni deo grupe, gde su svi istovetno
obućš eni i izvode iste pokrete bespogovorno sledećć i komande "ućš itelja".
Fanatizaćija ćš oveka izvodi se i na taj naćš in sš to "borći", izvodećć i pokrete
usmerene prema zamisš ljenom "protivniku", ispusš taju krike sš to treba da im
pomogne da se uzš ive u ubilaćš ki pokret. Na njihovom liću ne ogleda se radost
zš ivljenja, većć besposš tedna ubilaćš ka (destruktivna) resš enost. U karateu su do
punog izrazš aja dosš li svi oni odnosi i proćesi putem kojih se ćš ovek otuđuje od
sebe i kao takvi su suprotstavljeni ćš oveku. "Postati osš trića maćš a", jedan od
osnovnih "pedagosš kih" postulata "ućš itelja" borilaćš kih vesš tina sa Dalekog
Istoka, govori o tome sa kakvom fanatićš nom pokornosš ćću ćš ovek treba da
postane rob ubilaćš ke moćć i (koja samo simbolizuje apsolutnu vlast poretka
nad ćš ovekom). Stvaranje ubilaćš ke moćć i je istovremeno i stvaranje mogućć nosti
da se ona upotrebi. To nije pasivna moćć , nego moćć koja u ćš oveku razvija
ubilaćš ku resš enost koja postaje osnov odnosa prema ljudima. U svojoj biti, ona
je odgovor na drusš tvene odnose u kojima vlada strah ćš oveka od ćš oveka,
odnosno, u kojima je vladavina ćš oveka nad ćš ovekom osnovni uslov
obezbeđivanja opstanka i drusš tvenog prestizš a. Sve većć a "popularnost"
ubilaćš kih vesš tina Dalekog Istoka (koje su "isš ćšupane" iz kulturnog miljea u
kome su nastale i svedene na "sport") u najrazvijenijim drusš tvima Zapada
posledića je sve dramatićš nijeg unisš tavanja međuljudskih odnosa, uma,
duhovnosti, naćionalnih kultura, emanćipatorskog nasleđa građanskog
drusš tva... - sš to ide u korak sa unisš tavanjem prirode i stotina miliona ljudi.
Srednjovekovni fanatizam i robotizovano telo ujedinjuju se pod plasš tom
novog totalitarizma - koji je otelotvorenje destruktivnog duha savremenog
kapitalizma.

Stadioni - savremeni koncentracioni logori

 107

Svakodnevno smo svedoći da sportski stadioni i hale postaju poprisš ta

sve besposš tednijih obraćš una između "navijaćš kih grupa". Ideolozi kapitalizma,
poput Erika Daninga, nastoje da dokazš u da je nasilja na sportskim borilisš tima
uvek bilo i da ono nije uslovljeno drusš tvenim odnosima, pogotovu ne
prirodom vladajućć eg poretka, većć da se radi o ispoljavanju agresije koja je
ćš oveku urođena. Na taj naćš in se danasš nje kapitalistićš ko drusš tvo stavlja u istu
istorijsku (ćivilizaćijsku) ravan sa, na primer, rimskim robovlasnićš kim
drusš tvom. Istovremeno, taj argument dokazuje da je nasilje, budućć i da potićš e
od "agresivne ljudske prirode", neminovnost koju je nemogućć e iskoreniti.
Najvisš e sš to se mozš e ućš initi je suzbijanje agresije putem institućionalizovane
(drzš avne) represije, odnosno, stvaranje prostora na kojima ćć e ljudi, ne
ugrozš avajućć i poredak, regularno "davati odusš ka" svojim agresivnim
potrebama. U tome sport ima nezamenljivu ulogu. Po Konradu Lorenću, na
stadionima se postizš e "prećš isš ććavajućć e oslobađanje agresivnih nagona". (7)
Interesantno je da kada građanski teoretićš ari govore o "agresivnoj prirodi
ćš oveka" i o potrebi da se suzbije i kanalisš e, oni po pravilu imaju u vidu
pripadnike "nizš ih slojeva", pre svega radnike i radnićš ku omladinu. Iz njihove
analize jasno proistićš e da je njihovo "nasilnićš ko ponasš anje" kompenzaćija za
"neuspeh" u zš ivotu za koji su sami odgovorni, budućć i da kapitalistićš ko drusš tvo
"svakom nudi jednake sš anse na uspeh".
Stadioni su postali lomaćš e na kojima treba da sagori nagomilana
srdzš ba "nizš ih slojeva", mesta na kojima se odrzš avaju svojevrsne
psihoterapeutske seanse koje pretpostavljaju nasilje. Na njima se vladajućć a
klasa obraćš unava sa "masama" tako sš to nastoji da unisš ti njihov "negativni"
energetski naboj koji bi, kada bi se uoblićš io u organizovanoj politićš koj akćiji,
mogao da se "izlije" u drusš tvenom prostoru i ugrozi stabilnost vladajućć eg
poretka. Obraćš un kapitala i vladajućć ih politićš kih grupa sa "masama" na
stadionima je naćš in da se radnići i radnićš ka omladina drzš e pod kontrolom da
bi se sprećš ilo rasplamsavanje klasnog sukoba. Pomoćć u "sportskih spektakala"
postizš e se marginalizaćija i getoizaćija potlaćš enih, obespravljenih, odbaćš enih...
Sport je postao jedan od najvazš nijih "sigurnosnih ventila" "demokratije“ i kao
takav najmilije ćš edo kapitala i politike. Kao sš to je to josš "stari, dobri" Kuberten
govorio, sportom treba "neutralisati" pritiske koji dolaze od nezadovoljnog
radnisš tva - lekćija koju su dobro naućš ili kako ("real-soćijalistićš ka") birokratija,
tako i kapitalisti.
Nastojanje da sport igra ulogu "sigurnosnog ventila" dovodi do toga da
se na stadionima ne samo tolerisš e, većć i potstrekava nasilje. Praktićš no,
stadioni su postali mesta na kojima vlada rezš irano i institućionalizovano
nasilje. Zbog toga je na stadionu dozvoljeno mnogo toga sš to se, na drugim
javnim mestima, kazš njava: najvulgarnije pogrde, pretnje, pljuvanja, gađanje,
 108

rasistićš ki (u nas ćš uveno "Cigani, Cigani!" - fasš izoidno vređanje Roma zbog
kojeg nikada nije prekinuta utakmića, niti se desilo da su se pretstavnići
kluba-domaćć ina javno izvinili Romima) i naćionalistićš ki slogani; pozivi na
tućš u, nasilje, rusš enje, paljevine, ubistva, teror... - sve to spada u "pravi"
sportski ambijent danasš njiće.
Sve krvaviji sportski spektakli postali su sredstvo za vaspitavanje
ćš oveka da prihvati nasilje kao svakodnevnu i stoga "normalnu" pojavu, sš to
znaćš i kao sredstvo za obraćš un s kritićš ko-menjalaćš kom svesš ćću ćš oveka koja je
usmerena na iskorenjivanje uzroka koji dovode do nasilja. Istovremeno,
nasilje na stadionima treba uvek iznova da "potsećć a" ćš oveka da je on "po
svojoj prirodi agresivno bićć e" i da samo represivne institućije vladajućć eg
poretka mogu da saćš uvaju drusš tvo od "zla" koje vlada ćš ovekom. Ubijanje vere
ćš oveka u samoga sebe, u svoju sposobnost da kao razumno i solidarno bićć e
organizuje drusš tveni zš ivot bez tutorstva represivnih institućija kapitalistićš kog
drusš tva - to je jedna od najvazš nijih i najpogubnijih posledića nasilja u sportu.
Stadioni su za mlade postali svojevrsne sš kole divljasš tva. Oblik
stadiona, visoka zš ićš ana ograda, polićijski kordoni, pendreći, iskezš ene ćš eljusti
polićijskih pasa, sapi i kopita dresiranih konja, borna kola i vodeni topovi -
sve to neodoljivo potsećć a na konćentraćioni logor. Stadion je slika nasilja i
poziv na nasilje. To je ambijent koji svojim izgledom sugerisš e mladima da nisu
ljudi i da se od njih ne oćš ekuje ljudsko, nego vandalsko ponasš anje. Izgled
stadiona je od prvorazrednog znaćš aja za stvaranje slike mladog ćš oveka o
samome sebi, za unisš tavanje njegovog ljudskog samoposš tovanja. Istovremeno,
samom pojavom na stadionu mladi stićš u status koji je određen samom
prirodom stadiona, kao i prirodom sportskog "spektakla" - postaju "huligani",
sš to znaćš i drusš tveni otpadnići i kao takvi "neprijatelji dusš tva". Kada se zna da
je stadion postao glavno mesto za okupljanje mladih, onda je jasna sva
pogubnost formiranja lićš nosti u tom ambijentu. I upravo u takvoj sredini
mladi na najneposredniji naćš in "dolaze u kontakt" sa vladajućć im poretkom
koji se legitimisš e kao "zasš titnik drusš tva od antidrusš tvenog ponasš anja"; sa
vladajućć im drusš tvenim vrednostima ("slava", novać) koje su otelotvorene u
sportskim "zvezdama"; sa opsš te-vladajućć om moćć i kapitala koja se pojavljuje u
obliku reklama koje stvaraju obrućš oko terena; kao i sa takmićš enjem i
rekordomanijom - osnovnim prinćipima na kojima poćš iva kapitalistićš ko
drusš tvo. Na stadionima se, zapravo, ogleda pravi odnos vladajućć eg poretka
prema mladima: sš to im se, u svakodnevnom zš ivotu, pruzš a manja mogućć nost
da postanu ljudi, utoliko su zš ićš ane ograde visš lje, a polićijski kordoni zbijeniji.
Na stadionima se mladima, koji potićš u iz nizš ih drusš tvenih slojeva,
definisš e drusš tveni status. Njih pripremaju da zauvek ostanu na "drugoj
strani", iza zš ićš ane ograde koja razdvaja one koji se, pod bljesš tavim sjajem
reflektora i u zagrljaju simbola njihovih kapitalistićš kih mećena, bore za "prave
vrednosti", od onih koji su, kao budućć a "prljava" radna snaga, svedeni na
 109

bezoblićš nu "navijaćš ku masu". Polozš aj mladih na stadionu simbolisš e njihovu

getoizaćiju u drusš tvu u odnosu prema odnosima, proćesima i institućijama
koje određuju njihovu egzistenćiju i drusš tveni polozš aj. Najgore je to sš to mladi
oćš ajnićš ko nastojanje da se priblizš e vladajućć im vrednostima koje su osnov za
njihovo ljudsko obezvređivanje - dozš ivljavaju kao "slobodu". Stadion postaje
otelotvorenje njihovih zš elja, mesto na kojem mogu da pokazš u da su "neko", da
postoje. Posredstvom stadiona i sportskog "spektakla" duh ćš oveka postaje rob
vladajućć ih drusš tvenih odnosa koji se na stadionu pojavljuju u kondenzovanom
obliku. "Sloboda" koju mladi "stićš u" na stadionu je sloboda suzš nja ćš ije je
urlanje i vandalsko ponasš anje samo „zvećkanje lanćima“ - u slavu svojih
gospodara. Sportski "spektakli" postali su duhovna droga za mlade koja
razara njihovu lićš nost i stvara od njih duhovne invalide. Na stadionima mladi
uvek iznova dobijaju "dozu" agresivnog klubasš tva, lokal-patriotizma,
primitivnog naćionalizma, rasizma... Potisnute potrebe i neostvarene zš elje,
nedostatak ljubavi i posš tovanja, osećć anje odbaćš enosti i bezvrednosti ispoljava
se u obliku zavisti, mrzš nje, manijakalne agresivnosti... Simboli i nazivi pod
kojima se mladi okupljaju (mrtvaćš ke glave, kukasti krstovi, "grobari",
"zlikovći", "anđeli smrti", "zli momći", "teror", "horde zla"...), nisu izrazi zla
koje je u njima, većć zla kojima su izlozš eni u svakodnevnom zš ivotu. Piromanski
rituali, u kojima mladi "razdragano" ućš estvuju, na simbolićš an naćš in
pretstavljaju unisš tenje njihovih stvaralaćš kih moćć i, njihovu sposobnost da
stvore humani svet.
Od mladih se na stadionima stvaraju savremeni "jurisš ni odredi" koje
najreakćionarnije desnićš arske grupe nastoje da iskoriste za svoje politićš ke
ćiljeve. U toj zakulisnoj borbi za "dusš u" mladih ne biraju se sredstva:
potkupljivanje, pretnje, premlaćć ivanja, ubistva... Klubovi su glavni sejaćš i
mrzš nje među mladima. ĆŠ im okaćš e na sebe njihove simbole, mladi, koji nemaju
nikakvog razloga da se mrze, postaju "grobari" ili "Ćigani", sš to znaćš i najljućć i
neprijatelji. Taj deo "sportske prićš e" novinari, koji su samo glasnogovornići
mafijasš kih klanova koji sport drzš e u svojim rukama, sistematski skrivaju od
javnosti. U "slobodnom svetu" navijaćš ke grupe se formiraju i kontrolisš u od
strane politićš kog podzemlja, uz prećć utnu ili otvorenu podrsš ku vlasti Tzv.
"navijaćš ke grupe" su politićš ko oruđe desniće za oćš uvanje poretka na nelegalan
naćš in, za izazivanje haosa i straha iza ćš ega slede zahtevi za uspostavljanjem
vladavine "ćš vrste ruke" koja je po pravilu usmerena protiv radnika,
"manjinskih grupa" i levićš ara. U razvijenim kapitalistićš kim zemljama (a to se
sve visš e desš ava i u novostvorenim kapitalistićš kim drusš tvima na temelju
"realnog soćijalizma") stadioni su postali poligoni na kojima se mladi ućš e
nasilju i istovremeno politićš ki integrisš u na fasš izoidnim idejama. Sami nazivi i
parole navijaćš kih grupa govore da je njihov ćilj da unisš te sve sš to je
progresivno. Simboli sa kojima mladi navodno zš ele da "zastrasš e javnost", i na
taj naćš in obrate pazš nju na sebe, samo su izraz vladajućć eg (destruktivnog)
 110

duha danasš njeg kapitalistićš kog sveta. Oni ne nastoju da se suprotstave, većć da
se dodvore moćć i koja vlada svetom - koja ih je gurnula u nisš tavilo.
Nasilnisš tvo mladih je iskreno i naivno. Jer, oni ne tezš e dominaćiji i
manipulaćiji, kao perfidni oblići nasilja kojima su svakodnevno izlozš eni, većć
ljudskoj afirmaćiji. To nije nasilje koje tezš i da stvori bedu i nisš tavilo, većć
nasilje koje tezš i bekstvu iz bede i nisš tavila. Zastrasš ujućć i nazivi i simboli ispod
kojih se mladi okupljaju samo je oćš ajnićš ki pokusš aj da dokazš u da postoje i da
"vrede". Oni verno ilustruje svu stravićš nost beznađa u koje su mladi baćš eni.
Krvava drama na "Hejselu", koja se, u raznim oblićima, svakodnevno ponavlja
na stadionima i sve ćš esš ćće na ulićama, nije izraz i pokazatelj "varvarske prirode
ćš oveka", većć izraz i pokazatelj destruktivne prirode kapitalizma. Varvarsko
ponasš anje mladih samo je odgovor na sve većć e nasilje kojem su, kao ljudi,
izlozš eni u svakodnevnom zš ivotu. Pravo je pitanje kako je mogućć e da se u
najrazvijenijim kapitalistićš kim drusš tvima, paraleno sa ekonomskim razvojem
i statistićš kim dohotkom od preko 20 000 dolara po glavi stanovnika (podatak
iz 1995), stvaraju sve brojnije i agresivnije horde varvara?
Odgovor vladajućć eg poretka na nasilje mladih ukazuje na pravu
prirodu "Zapadne demokratije" i na uzroke nasilnićš kog ponasš anja mladih. U
ćš emu se sastoji taj odgovor? Pre svega, u stvaranju posebnih polićijskih snaga
koje ćć e biti u stanju da se "efikasno obraćš unaju s huliganskim bandama".
Zatim, u stvaranju "registra sumnjivih" koje treba "preventivno" uhapsiti,
"staviti u kućć ni pritvor" ili na drugi naćš in sprećš iti da se pojave na utakmićama.
Tu su i obavezni detaljni (i ponizš avajućć i) pregledi navijaćš a pred kapijama
stadiona, spećijalne polićijske kamere za snimanje, zš ićom i polićijskim
kordonima ograđeni "depoi" (ćš itaj: kavezi) za protivnićš ke navijaćš e, ćš opori
polićijskih pasa, konji, vodeni topovi, borna kola, spećijalne "anti-teroristićš ke"
polićijske snage i stotine agenata u ćivilu... Nema sš ta, "demokratija" je objavila
rat "huliganskim hordama" zaboravljajućć i da ti mladi gnevni ljudi nisu dosš li iz
nekog drugog sveta, većć da su odrasli i vaspitavani pod patronatom istog tog
poretka koji se odnosi prema njima kao prema bandi zlikovaća. Umesto da se
opredeli za istinske demokratske metode, koje ćć e dovesti do promene
drusš tvenog polozš aja mladih i otkloniti uzroke njihovog nezadovoljstva,
"slobodni svet" posezš e za metodima polićijske drzš ave, sš to samo doprinosi
daljoj fasš izaćiji drusš tva.
Naravno, na sportskim borilisš tima pojavljuju se i pripadnići "visš ih
slojeva". I rimski imperatori i patrićiji dolazili su na gladijatorske spektakle,
ali zato da bi se "zabavili" i videli "kako narod disš e" - da bi iz toga izvukli
pouke sš ta valja ćš initi da bi plebs i dalje drzš ali u pokornosti. To su oni koji
danas sede u "plavim lozš ama" i koji dolaze da vide dejstvo nove porćije
sportske "duhovne hrane" na "mase". Pored toga, dolazak na stadione je naćš in
da se bude "sa narodom" i "u narodu", sš to mozš e da donese znaćš ajne politićš ke
poene.
 111

Jezdećć i na valu totalne politizaćije i komerćijalizaćije sporta, sš tampa,

radio i televizija nastoje da daju svoj doprinos vladajućć im proćesima
stvarajućć i svojevrsni kult nasilja i destrukćije. Umesto kritićš kog sućš eljavanja s
uzroćima nasilja, novinari velićš aju sportski ambijent i svojim ratoborno-
husš kaćš kim komentarima otvoreno potstićš u na nasilje. Javna glasila samo
koriste sve većć u duhovnu glad ljudi za sćenama nasilja i unisš tenja i na tome
grade tirazš e i gledanost. Stvarajućć i kult nasilja, oni istovremeno uoblićš avaju i
propagiraju model ponasš anja koji postaje vrednosni obrazać i kao takav
osnov "ljudskog" samoprepoznavanja mladih. Dodavanjem atributa "divno",
"fantastićš no", "neviđeno", "neverovatno" i sl. vrsš i se estetizaćija nasilja i
unisš tenja i na taj naćš in im se pribavlja "kulturna" legitimnost. Estetika sporta
postaje estetika smrti.

"Takmičarska motivacija"

Ako je taćš no da ćš ovek po svojoj prirodi ima potrebu za agresijom nad

drugim ljudima i da je takmićš enje normama regulisana agresija koja je
usmerena na postizanje "korisnih ćiljeva", onda bi jedna od osnovnih uloga
trenera trebalo da bude stisš avanje, a ne potstićanje "borbenosti" kod igraćš a,
pri ćš emu se sve ćš esš ćće koriste ćš ak i medikamenti koji razarajućć e deluju na
njihovu psihu. Poznato je da je oćš uvanje "takmićš arske motivaćije" u ekipi
jedan od najvećć ih problema sa kojim se treneri, pogotovu u takmićš arskom
periodu, susrećć u. Umesto da utakmiće "hrane" i podstićš u "glad za pobedom",
one kod igraćš a izazivaju zamor i stvaraju odbojnost prema takmićš enju;
umesto "pravog takmićš enja", utakmiće sve visš e postaju rutinsko "obavljanje
posla".
"Takmićš arska motivaćija" u sportu u prvom redu je uslovljena
drusš tvenim polozš ajem sportista. Sirotinjska geta "prirodni" su rezervati u
kojima stasaju "sportski talenti" koji su spremni da "grizu" da bi se izvukli iz
bede. Vlasnići sportskog show-business-a, menadzš eri i treneri ne raćš unaju sa
"agresivnom prirodom ćš oveka" da bi postigli svoje ćiljeve, većć sa strahom
sportiste da ćć e se vratiti tamo odakle je pobegao. Govorećć i o profesionalnom
ragbiju Hoćš konstatuje: "Profesionalni sportisti su potstaknuti da osakate
jedan drugog ne samo od strane nasilju naklonjenih sportskih izvesš taćš a i
navijaćš a koji klićš u sa strane, nego saznanjem da ukoliko nisu dovoljno grubi
postoje bukvalno hiljade igraćš a nizš ih liga i univerziteta koji ćš ekaju da dođu na
njihova mesta. To je stara rezervna armija radnika koji lome svoje vratove
stvarajućć i od takmićš enja (...) jednu od najubilaćš kijih zš ivotinjskih (dog-eat-dog)
borbi od vremena rimskog amfiteatra. Igraćš i jednostavno ne mogu da se
opuste. Oni mora da budu agresivni, da udare jaćš e nego sš to dobiju, da bi
 112

saćš uvali svoja radna mesta. U militarizovanom drusš tvu gladijatorske borbe
donose profit na blagajni." (8)
Za stvaranje i razvoj "borbenog karaktera" izuzetan znaćš aj ima
ukalupljivanje deteta, od najmlađeg uzrasta, u tradićionalne oblike ponasš anja
i vrednovanja. Dećš aći se, josš pre nego sš to su prohodali, uguravaju u kalup
"musš karćš ine". Jedna od najćš esš ććih "igara" oća sa sinom je da otać udara dete
trazš ećć i da mu ovaj vrati udarać. Igra zvana "udari tatu" od najranije mladosti
postaje jedan od osnovnih naćš ina opsš tenja deteta sa roditeljima i naćš in
zadobijanja roditeljske naklonosti. Istovremeno, dećš ak se svakodnevno
upozorava da "ne sme da bude kao devojćš iće" – sš to dovodi do toga da
devojćš iće postaju predmet nipodosš tavanja. Ako se ima u vidu da se
patrijalhalni model seksualnog odnosa svodi na dominaćiju musš karća nad
zš enom, dećš ak treba da se pripremi da igra ulogu agresora, a ne da postane
"zš ena" ili "peder", sš to znaćš i objekat seksualne agresije. Videćć emo da ovakvo
vaspitanje pretstavlja plodonosnu podlogu za razvoj "takmićš arske motivaćije".
Za razvoj "borbenog karaktera" izuzetan znaćš aj ima rano
posvećć ivanje sportu. Josš od najranijeg sš kolskog uzrasta deća su izlozš ena
maltretiranju od strane sve agresivnijih nastavnika telesnog vaspitanja koji po
svaku ćenu nastoje da obezbede podmladak klubovima, obićš no za neku
beznaćš ajnu nadoknadu. Umesto da najvisš e pazš nje posvete deći kojoj je
potrebna najvećć a pomoćć , da bi savladala pokrete i naućš ila vesš tine koje ćć e im
omogućć iti da ispolje svoju kreativnost i igraju se sa svojim drugovima i
drugarićama, oni se bave "jurenjem talenata" i besposš tedno se izš ivljavaju na
deći za koju smatraju da su "dobar materijal" za sport. Jasno je da su na udaru
pre svega deća iza kojih ne stoje bogati i "moćć ni" roditelji koji ćć e svojoj deći,
potkupljivanjem i pritisćima, omogućć iti da se dokopaju najvisš ih mesta na
drusš tvenoj lestvići. To su deća koja od malena mora da "grizu" da bi uspela u
zš ivotu - osnovni kvalitet koji ih ćš ini "talentovanim" za sport. Na sportskim
borilisš tima oni ćć e postati jurisš nići u prvim redovima i kao takvi otelotvorenje
agresivnosti. Prema protivnićš kim igraćš ima, kao i prema svojim klupskim
drugovima na treningu, odnosićć e se sa istom onom besposš tednosš ćću sa kojom
su se njihovi nastavnići, treneri, kao uostalom i sam zš ivot, odnosili prema
njima.
Jedna od prvih lekćija koju dete mora da savlada je da naućš i da udara
bez milosti, i da naućš i da trpi udarće ne oćš ekujućć i milost. Izgradnja
"takmićš arskog karaktera" postizš e se "slamanjem kićš me" deteta, ubijanjem
njegove ljudske lićš nosti i njegovim podvođenjem pod autoritet trenera koji je
samo otelotvorenje autoritarnog i nasilnićš kog duha koji vlada u sportu
(drusš tvu). Jedan od najvazš nijih elemenata u selekćiji je spremnost deteta da
prihvati uspostavljena "pravila igre", sš to znaćš i da bespogovorno izvrsš ava sve
ono sš to se od njega zahteva. Nije lako udariti, ili povrediti svog druga, ali je to
jedini naćš in da se stekne "poverenje" trenera i izbori mesto u timu. Tokom
 113

ćš itave karijere ćš oveku ćć e odzvanjati u glavi trenerove rećš i koje ukazuju na

osnovni uslov za opstanak na terenu: "U sportu nema prijatelja, već samo
protivnika!" - sš to je, zapravo, osnovno zš ivotno geslo kapitalizma.
Mehanizam izvođenja "psiholosš ke pripreme" pred utakmiću na
izvanredan naćš in ukazuje na pravu prirodu nasilja sa kojim se susrećć emo i u
sportu. Susš tina "psiholosš ke pripreme" je u tome, da se igraćš i do te mere
motivisš u da pobede, da postaju spremni "da poginu" i da protivniku "otkinu
glavu" da bi se postigla pobeda. Radi se o fanatizovanju sa kojim se u ćš oveku
potiskuje sve ono ljudski vredno sš to ga, kao ćš oveka, priblizš ava drugim
ljudima, i istovremeno se potenćira sve ono sš to izaziva odbojnost prema
njima. Budućć i da je pobeda neprikosnoveni imperativ, ekipa protiv koje se igra
mora da dobije status "protivnika". Sam sportski rećš nik ukazuje na to.
Utakmiće koje se ne igraju za bodove (pobeda nije od egzistenćijalnog
znaćš aja) nazivaju se "prijateljskim" - u odnosu prema onima koje se igraju za
bodove i koje, dakle, imaju status neprijateljskih susreta. Zadatak trenera je
da tako psiholosš ki "obradi" svoje igraćš e da oni u svojim rivalima ne vide ljude,
nego "protivnike" koje "moraju pobediti". Od vazš nosti susreta zavisi stepen do
koga trener ide u husš kanju svojih igraćš a. Kada se radi o "bodovima opstanka"
po pravilu se "ide do kraja" i suparnićš ki tim dobija status "smrtnog
neprijatelja". Ovo je od izuzetnog znaćš aja, jer ukazuje na neposrednu
uslovljenost agresivnog ponasš anja igraćš a ne-takmićš arskim motivima i
interesima koji putem takmićš enja treba da budu ostvareni. Ne urođena
ljudska agresivnost, većć rezš irana i perfidnom manipulaćijom proizvedena
„takmićš arska motivaćija“ pretstavlja osnov agresije u sportu.
U svlaćš ionići se u kondenzovanom obliku pojavljuju najekstremniji
oblići degradaćije ćš oveka na zver, gladijatora, kamikazu, robota... Svlaćš ionića
je mesto na kome se manifestuje bedni polozš aj u kome se sportista, kao ćš ovek,
nalazi. U njoj se odigrava prava drama u kojoj je sportista, daleko od oćš iju
javnosti, objekat samovolje trenera, tih modernih gonićš a robova i vlasnika
klubova za koje su sportisti samo sredstvo za ostvarivanje profita. Prava
"velićš ina" sportskih "zvezda", tih "velićš anstvenih idola masa" ogleda se u
svlaćš ionići, u kojoj se oni pojavljuju kao pokorni najamnići kapitala, kao
bezimeni pajaći koji, kao nevaljalo dete pred strogim oćem, drhte pred
strogim pogledom svojih gazda.
Da bi naterali igraćš e da "ginu" na terenu, treneri lukavo manipulisš u
predrasudama koje su duboko ukorenjene u ćš oveku. Diranje u "musš kost" je
provokaćija koja po pravilu daje najbolje rezultate. Od igraćš a se zahteva da
besposš tednim borilaćš kim fanatizmom i grubosš ćću "dokazš u da nisu zš ene i
pederi". Biti ćš ovek znaćš i "biti musš karćš ina", a biti "musš karćš ina" znaćš i biti
spreman na sve one oblike agresivnog ponasš anja koje okolnosti zahtevaju - da
bi se pobedilo. Provoćiranjem "musš kog ponosa" nastoji se unisš titi ljudska
svest i samoposš tovanje i od ćš oveka stvoriti zaslepljeni jurisš nik koji u
 114

protivniku istovremeno vidi objekat za dokazivanje svoje "musš kosti" i

opasnost za njeno ugrozš avanje. I to je ono najvazš nije: samo unisš tenjem
ljudske lićš nosti mogućć e je od sportista stvoriti moderne gladijatore koji ćć e, na
znak trenera, kidisati na svoje rivale i "unisš titi ih", ako treba, i biti "ponosni
zbog dobro obavljenog posla".
Tome idu na ruku priroda drusš tvenih odnosa i, u vezi sa tim, zahtevi
publike za koju je sport kompenzaćija za obezvređenost i bekstvo iz turobne
svakodnevniće. Raspravljajućć i o privlaćš nosti ragbija Ernest Dihter, direktor
amerićš kog "Instituta za istraživanje motivacije" ("Institute of Motivational
Research"), dolazi do zakljućš aka da je jedan od glavnih razloga za njegovu
popularnost to, sš to ragbi pruzš a mogućć nost obićš nom musš karću da se dokazš e
kao "musš karćš ina“. Postovećć ivanjem sa he-men-om on dozš ivljava sebe kao
"snazš nu zš ivotinju ispunjenu samopouzdanjem". Pored toga, ragbisti se
pojavljuju kao pretstavnići spartanske etike. Oni su suprotnost onim
momćima koji se ponasš aju "kao devojke". U tom smislu navijati za ragbiste
znaćš i "biti za dobre momke", a "protiv losš ih momaka". (9) Komentarisš ućć i
Dihterove stavove, Hoćš konstatuje da ćš ovek treba da se poistoveti sa ljudima
sa kojima mora da resš ava svoje drusš tvene probleme, a ne sa "biftećima" iz
tima za koji navija. (10)
Igraćš e tera u besposš tednu borbu potreba da se dokazš u kao igraćš i, a ne
urođeni nasilnićš ki impulsi. Oni nastoje da se istaknu kao nasilnići jer im to u
svetu u kome vlada duh nasilja podizš e ugled i ćenu. Govorećć i o amerićš kom
ragbiju Dzš ek Skot upozorava da je on "institućionalno romantizovanje nasilja".
Nadimći kao sš to je "Besni pas" („Mad-Dog“) rezervisani su za "najvećć e zvezde".
Za trenere su najgrublji igraćš i "pravi heroji". Do kog stepena manijakalnosti
dovodi besposš tedna konkurenćija pokazuju i postupći Bena SŠ varćvaldera,
glavnog ragbi trenera na univerzitetu u Sirakuzi (SAD) koji je, kao uslov da bi
okonćš ao visš ećš asovni isćrpljujućć i trening, zahtevao od svojih igaraćš a da se tuku
do krvi. "Mi nagrađujemo i opravdavamo nasilje i agresiju među mladima, a
onda kada se odrasli nasilnićš ki i agresivno ponasš aju mi za to krivimo
zš ivotinjsku prirodu ćš oveka! ĆŠ ak iako prihvatimo pretpostavku da ćš ovek
poseduje agresivne instinkte, sasvim je izvesno da je posmatrano iz ugla
lićš nosti i drusš tva bolje da se agresivnost ispolji na nekom bezš ivotnom
predmetu kao sš to je bokserski dzš ak nego na telu drugog ćš oveka". - zakljućš uje
Skot. (11)
Postojanje sporta jedinim naćš inom afirmaćije ćš oveka u drusš tvu i
obezbeđivanjem njegove egzistenćije; jednostrani razvoj ćš oveka koji
podrazumeva ne samo obraćš un sa duhovnosš ćću, većć i s primarnim potrebama
ćš oveka, ćš ulima, prirodnim odbranbenim mehanizmima organizma;
iskljućš ivanje iz normalnog zš ivota, kidanje veza sa ljudima i potiskivanje
emoćija; uzimanje sve većć e kolićš ine "stimulativnih sredstava" koja razarajućć e
deluju na psihu... - sve su to izvori frustraćija koji se ispoljavaju u obliku
 115

agresivnog i nasilnićš kog ponasš anja. Svakodnevno potiskivanje i sakaćć enje

autentićš nih potreba dovodi ćš oveka u "eksplozivno stanje". Prevashodni
zadatak trenera, lekara, "dezš urnih" iz sš tabova koji finansiraju "poduhvat" je da
danonoćć no budno motre na svog "pulena" da mu ne popusti "takmićš arska
konćentraćija", sš to bi dovelo do erupćije potisnutih potreba i kraja
"pobednićš kog pohoda". Stalnim psiholosš kim pritisćima i manipulaćijama, kao
i sve razornijim medikamentima, nastoji se saćš uvati "psihićš ka stabilnost"
sportiste, sš to znaćš i fanatićš na usresređenost na postizanje zadatog ćilja. Radi
se o svojevrsnom hipnotićš kom snu u kome je iskljućš ena mogućć nost
rasuđivanja i ćš ovek sledi zapovesti "glasa" koji dolazi sa strane. Otuda se
insistira na "bliskosti" između trenera i sportiste, pri ćš emu trener po pravilu
stićš e status "roditelja", sš to znaćš i onoga kome se bespogovorno veruje. To je
najvisš i i najperverzniji deo manipulaćije: destruktivna moćć , koja je
otelotvorena u treneru, pojavljuje se u obliku "oćš inske brige" koja simbolizuje
jedan od najplemenitijih međuljudskih odnosa.
Oćš igledno je da agresivnost (nasilje) u sportu pretpostavlja određeni
vrednosni obrazać koji postaje osnov samopotvrde ćš oveka kao sportiste i koji
je u funkćionalnom jedinstvu sa ne-ljudskim ćiljevima koje ćš ovek treba da
ostvari. Priroda ćilja, odnosno, naćš in na koji se on pokusš ava ostvariti određuje
prirodu "agresivnih potreba ćš oveka" i naćš in njihovog ispoljavanja. Naravno,
sve se odvija pod plasš tom "ispoljavanja autentićš nih potreba ćš oveka", a radi se,
zapravo, o unisš tavanju autentićš nih potreba i lićš nosti ćš oveka i njegovom
svođenju na sredstvo za postizanje materijalnih interesa i politićš kih ćiljeva.
SŠ to se tićš e "potrebe ćš oveka da se takmićš i", ona je istorijski proizvod i
Huizingina analogija između "takmićš enja" svraka i takmićš enja ljudi mogućć a je
jedino ukoliko se pojave sagledaju na ćš isto fenomenolosš kom nivou. Mnogi
primeri u zajednićama koje se nalaze "ispod nivoa" moderne ćivilizaćije
govore da je njima stran pojam individualnog nadmetanja. Pokusš aji da se od
pripadnika nekih afrićš kih plemena naprave "trkaćš i", tako sš to ćć e preko noćć i biti
izvedeni na trkaćš ku stazu, zavrsš io se tako sš to su se oni, ćš im bi jedan drugome
izmakao, saćš ekivali u nastojanju da zajedno prođu kroz ćilj.
Sport je proizvod modernog drusš tva. Osnovna pretpostavka za
nastanak modernog sporta je postajanje ćš oveka individuom, sš to znaćš i svest
ćš oveka o samome sebi kao samosvojnoj jedinki. ĆŠ ovek, dakle, nije visš e deo
kolektiviteta (kao sš to je to bio kao građanin u antićš kom polis-u, ili kao deo
"stada" u srednjem veku), niti je rezultat njegove delatnosti proizvod "volje
bogova" (kao sš to je to bilo na antićš kim olimpijskim igrama) ili fatalni sled
"sudbine" - većć je on osamostaljeni samosvesni subjekt koji dela shodno
svojim potrebama, ubeđenjima i interesima, a rezultat njegove delatnosti
njegovo je delo (prinćip "lićš nog dostignućć a").
Drugo, postajanje ćš oveka individuom posredovano je vladajućć im
odnosima kapitalistićš kog drusš tva koje je atomizirano na "građane" i u kojem
 116

su vladajućć i zš ivotni prinćipi "borba svih protiv svih" i "ćš ovek je ćš oveku vuk".
Ukinut je (antićš ki i srednjovekovni) poredak privilegija (po rođenju) i
uspostavljen poredak u kojem svako ima pravo da se bori za "mesto pod
sunćem". To je bilo od odlućš ujućć eg znaćš aja za uspostavljanje prinćipa
"jednakost na startu", kamena temeljća (modernog) sporta.
Trećć e, u modernom drusš tvu, pored prinćipa kompetićije, dominira
prinćip ućš inka. To znaćš i da sport nije borba za pobedu u ćš istom smislu, kao
sš to je to bilo na antićš kim olimpijskim igrama i srednjovekovnim turnirima, većć
je borba za pobedu koja se ostvaruje postizanjem većć eg ućš inka (rezultata,
odnosno, rekorda). U osnovi sporta nalazi se progresistićš ka logika "brzš e, dalje,
snazš nije" koja je posredovana mehanizmom kvantitativnog sravnjivanja -
osnovom određivanja "vrednosti" u drusš tvu koje se temelji na robno-novćš anoj
privredi. To stvara mogućć nost za postizanje "rekorda" koji se pojavljuje kao od
ćš oveka osamostaljena i posredstvom trzš isš ta otuđena vrednost koja postaje
neprikosnoveni kriterijum za određivanje uspesš nosti ljudske delatnosti.
ĆŠ ovek se takmićš i sa apstraktnim "protivnikom" koji se pojavljuje u obliku
hronometra. Istorija sporta svodi se na hronolosš ki sled brojeva koji
oznaćš avaju "rekorde" kojima su pridodata imena obezlićš enih "rekordera".
Mehanizam koji je uslovio otuđenje rezultata od ćš oveka (u formi "rekorda"),
istovremeno je i uslovio otuđenje ćš oveka od ljudske zajedniće i od samog sebe
kao ćš oveka (u vidu "sportiste"), odnosno, pretvaranje ćš oveka u "materijal" i
oruđe za postizanje rekorda. Umesto novovekovne "slobodne individue",
ćš ovek je nanovo postao rob vladajućć e moćć i (kapitala). "Degradaćija sporta", o
kojoj pisš u ideolozi liberalizma, zapravo je degradaćija izvornog prinćipa
takmićš enja uspostavljanjem sve većć e dominaćije prinćipa ućš inka. To je josš
jedan dokaz da sport nije zasebna i van-istorijska pojava koja se temelji na
"zš ivotinjskoj prirodi ćš oveka", većć da je proizvod modernog (kapitalistićš kog)
drusš tva i da deli njegovu sudbinu.
U savremenom sportu dosš lo je do potpune degradaćije antićš kog
agon-a koji je insistirao na "ćš ojstvu" kao do krajnjih granića razvijenim
ljudskim snagama (na ćš emu je posebno insistirao Nićš e u svom obraćš unu s
hrisš ććanskim asketizmom i telesnom skućš enosš ćću malograđanina). Ne samo da
je telesni razvoj ćš oveka u sportu podređen pravilima tehnićš ke raćionalnosti i
prinćipu ućš inka, koji sistematski unisš tavaju kako prirodne, tako i ljudske
osobenosti ćš oveka stvarajućć i od njega mehanizam za postizanje rekorda - većć
je ćš itav njegov angazš man podređen trgovaćš koj logići. Do ćš ega je to dovelo
pokazuju i aktuelni događaji: sve većć i broj sportista "pomera" rekord ne
prema svojim sposobnostima, nego prema tome koliko je dovoljno da se
postigne novi rekord - jer imaju ugovor sa svojim "sponzorima" da budu
plaćć eni po rekordu. Sportsko takmićš enje postaje sredstvo za ostvarivanje
utilitarnih ćiljeva, a ne izraz autentićš nih potreba ćš oveka. Borba za pobedu i za
postizanje rekorda - sve se to odvija po zadatom sćenariju koji se ne zasniva
 117

na razvoju ljudskih moćć i, većć na ostvarivanju materijalnih i politićš kih interesa

vlasnika sportskog show-business-a. Takmićš enje na sportskom polju samo je
jedan od pojavnih oblika borbe vodećć ih kapitalistićš kih grupaćija za
dominaćiju u svetu. Sportisti su samo prividno akteri sportskih susreta.
Uistinu, oni su samo ućš esnići u pretstavi u kojoj treba sš to vernije da odigraju
ulogu koja im je namenjena. Ako su na antićš kim olimpijskim igrama ljudi bili
"igraćš ke bogova" (Platon), u danasš njem sportu su igraćš ke kapitalista.
Budućć i da novi i sve besposš tedniji zahtevi koji se pred ćš oveka
postavljaju u sportu daleko prevazilaze mogućć nosti ljudskog organizma i da
je upotreba sve razornijih sredstava i metoda postao osnovni preduslov za
postizanje rekorda, dosš lo je do prevazilazš enja "takmićš arske" i do razvoja
samodestruktive motivaćije. Napusš ta se teorija po kojoj je ćš ovek "agresivno
bićć e" i "zš ivotinja" i ćš ovek dobija status eksperimentalnog zamorćš eta i robota.
Ne visš e spremnost da se "grize", nego spremnost na samoubilaćš ke treninge i
monstruozne medićinske tretmane postaje osnovna pretpostavka za odabir
"talentovane deće". Kategorićš ki imperativ savremenog sporta ne glasi visš e
"Pobedi druge!", većć "Pobedi sebe!", sš to znaćš i blokiraj odbranbene mehanizme
organizma i dovedi telo do ćilja po ćenu njegovog unisš tenja.
I u borilaćš kim sportovima ćš ovek je sve manje "protivnik", a sve visš e
objekat destrukćije. Priprema za "borbu" pre svega podrazumeva detaljno
upoznavanje sa mehanizmima funkćionisanja tela, sa "taćš kama" koje treba
pogoditi da bi se protivnik "iskljućš io" iz borbe. Strategija pobede sve se visš e
zasniva na naući, poput "tretmana" tela i psihe u proćesu "proizvodnje
sš ampiona", sš to vodi ka potpunoj dehumanizaćiji i denaturalizaćiji kako
ćš oveka, tako i odnosa između sportista.

Sport i rat

Sportska takmićš enja po svojoj prirodi najblizš a su ratu. Praktićš no, ona
su podrazš avanje ratnih okrsš aja. Na to upućć uju i izrazi koji dominiraju u
sportu: "protivnik, pobeda, poraz, napad, odbrana, kontra-napad, jurisš , linija
odbrane, strategija napada, razbiti protivnićš ku odbranu, razviti napadaćš ke
linije, obezbediti podrsš ku napadaćš kim redovima, obezglaviti protivnika
stalnim jurisš ima i naterati ga na povlaćš enje, zbiti odbranbene redove, ukopati
se u odbrani, uneti paniku u protivnićš ke redove, naneti protivniku udarać od
kojeg ne mozš e da se oporavi, onesposobiti napadaćš ke redove, naterati
protivnika da se povućš e na svoju teritoriju, unisš titi igru protivnika, slomiti
protivniku moral, srusš iti ga na kolena, dotućć i ga do kraja, naterati ga da se
preda, ubiti mu volju da se bori, kukavićš ki se predati, junaćš ki izginuti branećć i
svoj gol, boriti se do kraja, pripremiti se za odlućš ujućć i jurisš ..." Sćene sa
 118

otvaranja sportskih pretstava, zastave, himne, defile, taktovi koraćš niće koju po
pravilu izvode vojni orkestri, strojevi korak - sve to pre podsećć a na ratni
sukob nego na igru slobodnih ljudi.
Interesantna je i priroda sportskog okrsš aja. Svaki tim ima "svoj" deo
terena (teritoriju) sa koje "krećć e u napad" na protivnićš ku teritoriju na kojoj se
nalazi vrednost koju protivnik nastoji da saćš uva. Postizanje kosš a ili gola
pretstavlja poraz branilaća, sa tim sš to su stećš eni poeni simbolićš an izraz
vrednosti plena koji je zadobijen. Svaki napad je borba, a utakmića rat u kome
je pobedio onaj ko je uspeo da pobedi u većć em broju borbi i na taj naćš in osvoji
većć i broj poena (većć i plen). Radi se o sćenariju koji odgovara srednjovekovnim
pljaćš kasš kim pohodima plemićć a. Uostalom, i ustrojstvo kluba, kao i klupski
simboli, upućć uju na povezanost sporta sa srednjovekovnim tradićijama. Klub
je organizovan kao svojevrsni srednjovekovni klan. Boje, grb, himna, velićš anje
"svetlih tradićija" (sš to se iskljućš ivo odnosi na pobede), stvaranje hrojskih
mitova o "najvećć im igraćš ima" (borćima) koji postaju legendarni uzori za
mlađe ćš lanove i simpatizere kluba (klana) kao i sredstvo za zadobijanje
prestizš a među klanovima - sve to ćš ini (dodusš e banalizovani) kolorit prosš losti.
SŠ to se tićš e stadiona, on je svojevrsno utvrđenje i kao takav sedisš te klana, dok
je igraćš ki teren "sveto zemljisš te" iz kojeg izvire zš ivotna snaga klana koja hrani
borilaćš ki fanatizam svojih pripadnika. "Poginuti boreći se na svom terenu za
boje svog kluba!" - pretstavlja najsvetiju obavezu i ćš ast. "Izdati klupske boje"
postaje najvećć i zloćš in koji se ni sa ćš im ne mozš e iskupiti. Tenzija emotivnog
dovedena je do usijanja: u trenućima pobede sportista se osećć a kao simbol
klana i idol slavljenićš kih masa; u trenućima poraza osećć a se kao bedni
izdajnik koji je pobegao sa bojnog polja. Naravno, ne nosi svako breme
odgovornosti na isti naćš in, ali se pod njim neminovno povija.
Militantno strukturiranje sportske grupe neposredna je posledića
ratnićš ke prirode sporta. Pojedinać je podređen timu; tim ima vođu koji, na
terenu, nastoji da realizuje pobednićš ku strategiju trenera, glavnog
komandanta operaćije i neprikosnovenog autoriteta. "O trenerovoj reči se ne
raspravlja, ona se izvršava!", sš to znaćš i, trenerova "uputstva" imaju karakter
zapovesti koja se moraju sprovesti u delo. Posš tovanje autoriteta, disćiplina,
uniformnost svesti - glavne su odlike "dobre ekipe".
Saradnja i solidarnost u ekipi odgovaraju ustrojstvu borbene grupe.
Njihov smisao je u jaćš anju "timskog duha" sa kojim treba obezbediti pobedu.
Istovremeno, u ekipi vlada besposš tedna borba između igraćš a za zadobijanje
vodećć ih pozićija u timu koje obezbeđuju mogućć nost za igru. Konkurenćija u
ekipi, sš to znaćš i sistematsko potstićanje agresivnog egoizma, osnovno je i
najefikasnije sredstvo sa kojim trener manipulisš e da bi naterao igraćš e da
izvrsš avaju njegove zahteve. Strah od gubitka mesta u timu, sš to znaćš i da ćć e biti
dovedena u pitanje njegova egzistenćija i afirmaćija, pretstavlja onu snagu
koja neprestano primorava igraćš a "da se dokazuje" ne samo udvorićš kim
 119

odnosom prema treneru i vlasnićima kluba, većć i spremnosš ćću da zš rtvuje i

svoje zdravlje - da bi ostao na terenu. Za mladog igraćš a klupa je startna
pozićija sa koje kidisš e na svoje starije suigraćš e; za njih, klupa je kraj karijere.
Izgubiti mesto u timu mnogo je gore nego izgubiti utakmiću. Osnovno pravilo
u sportu je da svako gleda sebe, odnosno, da je svako svakome protivnik.
Euforija "drugarstva", koja zahvata ekipu u trenućima pobede, koja svima
donosi korist, brzo se zaboravlja kada treba pronaćć i "krivće" za poraz i oćš uvati
mesto u timu.
Takozvana "sportska igra" je borba protivnićš kih grupa koja se odvija u
formi takmićš arske igre. Radi se, dakle, o zloupotrebi forme igre putem koje
besposš tedni obraćš un između "protivnika" dobija kulturnu legitimnost. Smisao
"sportske igre" nije u tome, da se svakom ućš esniku pruzš i mogućć nost da
slobodno realizuje svoje stvaralaćš ke (igraćš ke) moćć i, kao i da omogućć i
stvaralaćš ku saradnju sa drugim ućš esnićima u igri i na taj naćš in razvije
međuljudske odnose, većć da stvori normativne ograde u okviru kojih treba da
se odvija sukob. "Strategija igre", sa kojom svaki trener nastupa, svodi se na
razradu plana koji treba da onemogućć i protivnika da razvije "svoju igru". To
znaćš i da sprećš i protivnićš ke igraćš e da realizuju svoja igraćš ka znanja koristećć i
se pri tom svim dozvoljenim (i mnogim nedozvoljenim) sredstvima. Ovo je od
izuzetne vazš nosti, jer se u sportskoj igri nasilje, koje se van sportskih terena
kazš njava, ne samo tolerisš e, većć i potstrekava. Radi se o "regularnom" nasilju
koje ne sme da "sputava sportsku borbu", i istovremeno treba da sprećš i da se
ona ne pretvori u nekontrolisanu tućš u. Nasilje postaje jedan od najvazš nijih
sredstava za ostvarivanje "strategije pobede". U sš irem smislu, ono
podrazumeva pored telesnog nasilja i izazivanje protivnika. Na ćš injenići da
vođa igre protivnićš kog tima ima "slabe zš ivće" neretko se gradi ćš itava
strategija, jer "obezglaviti" protivnika znaćš i razbiti njegovu igru - sš to
pretstavlja siguran put do pobede.
Na razvoj agresije u sportu utićala je i stalna izmena pravila koja su
omogućć ila promenu naćš ina igre. Uzmimo za primer kosš arku. Od pasivnog
isš ćšekivanja protivnika u zoni, koji je mogao neometano da sš utira na kosš , dosš lo
se do "totalnog presinga", sš to znaćš i do apsurda dovedene konćepćije da je
"napad najbolja odbrana". Smisao takve odbrane nije samo u onemogućć avanju
protivnika na ćš itavom terenu da razvije igru i dođe u povoljnu pozićiju da
postigne kosš , većć i u sprećš avanju protivnika da ubaći loptu u teren, sš to znaćš i
da zapoćš ne igru. Igra bez lopte, sš to znaćš i besposš tedna i samorazarajućć a
telesna borba između protivnićš kih igraćš a za igraćš ki (zš ivotni) prostor, postaje
glavni sadrzš aj igre. Umesto dominirajućć eg, igraćš ka tehnika postaje samo
pratećć i element igre, s tim sš to je i njena priroda određena prirodom sportske
borbe.
Imperativ pobede potiskuje i degenerisš e ljudsko u ćš oveku. Strah od
poraza, sš to znaćš i strah od neizvesne budućć nosti, dovodi do toga da ćš ovek u
 120

protivnićš koj povredi, sš to znaćš i tuđoj nesrećć i, vidi svoju "srećć u". SŠ to je sukob
dramatićš niji to sportista u svom protivniku manje vidi ćš oveka, a visš e objekat
na kome treba da dokazš e svoju "vrednost", odnosno, vidi u njemu opasnost
koja ugrozš ava njegovu egzistenćiju i preti da ga gurne u bedu - odakle je
krvavim radom i besposš tednom borbom izasš ao. Proćesi otuđenja i
postvarenja ćš oveka, sš to znaćš i uguravanje ćš oveka u kalup lojalnog i
upotrebljivog "građanina", uslovljavaju "međuljudske odnose" u sportu.
Pravila fair-play-a, kao sš to je rećš eno, pozivaju na posš tovanje poretka koji svodi
ljude na neprijatelje, a ne na posš tovanje ćš oveka.
Iskustvo govori da sš to je manji imperativ pobede, utoliko je igra
spontanija, masš tovitija, samoinićijativnija, jednom rećš i - slobodnija. Sportisti
se manje odnose jedni prema drugima kao prema "protivnićima", a visš e kao
su-igraćš ima. Ne tezš i se (telesnom) onemogućć avanju, većć nadigravanju. Nije
bitan rezultat ili pobeda, većć naćš in na koji se do njih dosš lo. Estetski elementi
("lepa igra") dobijaju prevagu nad telesnom sirovosš ćću i grubostima. Ipak, sve
je to daleko od istinske igre koja podrazumeva prevazilazš enje kako prinćipa
kompetićije, tako i prinćipa ućš inka.

I decu ubijaju , zar ne?

Umrla je dvanaestogodisš nja devojćš ića Adriana Đurka. Bila je

gimnastićš arka, jedna od "ćš uda" koje proizvodi rumunska industrija
gimnastike. Izdahnula je od povreda koje joj je, u manijakalnom besu, naneo
njen trener George Florin, jedan od onih "pedagoga" koji su "stvorili" Nađu
Komanećš i i na kojima poćš iva svetska gimnastika i sport u ćelini.
Ovakve vesti kao da visš e nikoga ne uzbuđuju. Pogotovu ne one koji se
nalaze u svetskom show-business-u. Jer, smrt je odavno postala sastavni deo
sporta. Svake godine stotine sportista izgube zš ivot, hiljade bivaju ubogaljeni...
To, dakle, nije neka novost. Prava vest je ko je sledećć i, na koga treba "tipovati",
u koga treba ulagati da bi se dobilo visš e, mnogo visš e... Taćš no je, radi se josš o
detetu, ali sš ta se tu mozš e kada ta "sš asš ava deća" po svaku ćenu hoćć e da se
dokopaju "slave" i novća. A da bi se to postiglo, treba se podrediti zahtevima
koje postavlja "vrhunski sport". Put ka "savrsš enstvu" zahteva "savrsš eno telo".
A to znaćš i da treba sprećš iti rast skeleta, onemogućć iti polno sazrevanje, sš to
znaćš i normalni biolosš ki razvoj da bi se saćš uvala dećš ija vitkost, toliko potrebna
da bi se impresionirala sportska birokratska "elita" koja određuje "oćene", a
samim tim i sudbinu ćš oveka. Oni su ti koji vode raćš una da ne dođe do zastoja u
"progresu". Njihove "oćene" oznaćš avaju put koji vodi "napred" - ka jami. U njoj
sada, pored njenih "slavnih" prethodnika iz "vrhunskog sporta", lezš i i mala
 121

Adriana. Pokusš ala je da, sa drveta na kojem bljesš te "odlićš ija", dohvati "zlato" - i
sunovratila se, kao i mnogi drugi pre nje, u tamu ponora.
Oni koji su zasadili i okitili drvo iskopali su i jamu. Drvo raste, a jama
je sve dublja. Iznad nje se njisš u, sudaraju, zvećkaju visuljći smrti mamećć i one
koji u sablasnoj senći drveta, koja pada preko jame, vide most koji ih vodi iz
zš ivotnog nisš tavila. Sirotinja je ta koja sluzš i da se dokazš e da je mogućć e ićć i dalje.
Lesš evima radnićš ke deće poploćš ana je staza koja vodi u "budućć nost". Kada je
fasš ista Samaranćš otisš ao u Bukuresš t da okaćš i "Zlatni olimpijski orden", najvisš e
priznanje u svetu sporta, rumunskom diktatoru ĆŠ ausš esku u znak priznanja za
njegov "neproćenjivi doprinos razvoju sporta i olimpijskog pokreta", on je
samo pokazao da ne postoji "Istok" i "Zapad", većć da postoje oni koji tlaćš e i oni
koji su tlaćš eni. Josš jedanput je potvrđeno da je sport sredstvo za oćš uvanje
vladajućć eg poretka, internaćionala kapitala i vladajućć ih politićš kih ćentara
moćć i. Znao je Samaranćš na kakav monstruozni naćš in funkćionisš e rumunska
industrija sporta, kao sš to je znao za zloćš ine vojne hunte u Seulu, kojoj su, uz
njegovu svesrdnu podrsš ku, dodeljene Olimpijske igre 1988. Ali je isto tako
znao da je oćš uvanje olimpijske piramide moćć i mogućć e samo ukoliko svaki
njen deo ima ćš vrst oslonać i da samo jedan izvućš eni kamen mozš e da ugrozi
prividno monolitni olimpijski bastion.
Smrt Adriane je simbolićš no ubijanje ljudskog. Njen trener nije zš eleo
da ubije njeno telo, većć njenu lićš nost. On je nastojao da postigne ono sš to je
osnovni ćilj sportske pedagogije: da od svoje "sš tićć eniće" napravi robotizovanu
lutku koja ćć e bespogovorno slediti njegove komande. Radi se, dakle, o
instrumentalizovanom nasilju. Njegova "gresš ka" sastoji se u tome sš to je, u
jednom trenutku, preterao u korisš ććenju jednog od najprimitivnijih metoda za
slamanje ljudskog dostojanstva, dakle, sš to se nije posluzš io nekim "suptilnijim"
metodom i "naveo" Adrianu da uradi ono sš to je od nje zahtevao.
Upozoravajućć e deluje podatak da su mnoga deća, kao i njihovi roditelji,
prihvatila Florinov metod "ubeđivanja", verujućć i da ćć e im to pomoćć i da dođu
"do vrha". To se, uostalom, uklapa u zahteve sportske pedagogije koja u
izgradnji mazohistićš kog (samodestruktivnog) karaktera vidi jednu od
osnovnih pretpostavki za razvoj "vrhunskog sporta". Nevolja je u tome sš to je
postizanje "vrhunskih rezultata" u sve većć oj nesrazmeri sa stvarnim
mogućć nostima organizma. Fanatićš ni obraćš un ćš oveka sa sopstvenim telom
postaje osnovni naćš in da se unisš te prirodne odbranbene reakćije organizma
da bi mogao da se natera na samounisš tavajućć i napor. Trener je taj koji
batinama treba da "pomogne" sportisti da "prevaziđe trenutke malodusš nosti",
sš to znaćš i kapitulaćiju pred premorom, da bi sa novom zš estinom nastavio da
unisš tava svoj iznureni organizam. U tu "pomoćć " spada i sadistićš ko ponizš avanje
ćš oveka, iz ćš ega treba da sledi potreba za "dokazivanjem lićš nosti" u vidu
manijakalnog jurisš a na sopstveno telo.
 122

Adriana i njen ubića Florin bili su na istom zadatku. Oni su se sa

bezumnom revnosš ćću podredili vladajućć em duhu destrukćije da bi se, svako u
svom domenu, domogao vladajućć ih vrednosti. On nije delovao kao slobodan
ćš ovek, većć kao produzš ena ruka vladajućć e moćć i koja se ne pojavljuje samo u
obliku pesniće ili bićš a, većć i u svim onim oblićima koji vode ka unisš tenju
ćš ovekovog organizma i njegove lićš nosti. Adriana pogotovu nije delovala kao
slobodan ćš ovek, većć kao zaluđeno dete koje, usmeravano od strane bolesno
ambićioznih roditelja, beskrupuloznih "sportskih radnika", novinara i lekara-
monstruma - nije ni moglo da bude svesno kuda ide.
Da je sport oblast u kojoj su ljudi prepusš teni na milost i nemilost
kapitalu i politići govori i to, sš to ne postoji nikakav zakonski osnov za
sprećš avanje zloupotrebe sportista, posebno deće, za stvaranje profita i
postizanje politićš kih ćiljeva. U radnim zakonodavstvima sš irom sveta
propisana su ogranićš enja i zabrane kada je u pitanju rad deće. Vodi se raćš una
o njihovom "zdravlju", "pravilnom razvoju lićš nosti", "pravu na srećć no
detinjstvo", "obrazovanju"... U sportu, u kome proizvodnja "sš ampiona"
zapoćš inje josš u pretsš kolskom uzrastu, ne postoje nikakva pravila kojima se
ogranićš ava vreme treninga deće i velićš ina napora. Pored toga, ne poklanja se
ni najmanje pazš nje harmonićš nom razvoju telesnih i duhovnih sposobnosti
deteta, većć se ćš itav njegov telesni razvoj prilagođava sportskoj disćiplini za
koju je dete, po oćeni "strućš njaka", "talentovano". Tzv. "rana spećijalizaćija",
sš to znaćš i sistematsko sakaćć enje deteta u najvazš nijim godinama razvoja, jedan
je od osnovnih preduslova za "razvoj vrhunskog sporta". Dete i bukvalno
postaje "materijal" koji treba tako da se "istesš e", da jednog dana postigne
planirani rezultat. Kako se "obaraju rekordi", tako se povećć avaju zahtevi koji
se pred mlade postavljaju. Govorećć i o "ćrnim" i "belim" sportistima, Irina
Privalova, jedna od najbrzš ih "belih" sprinterki sveta, kazš e i sledećć e: "Potpuna
je neistina da su ćrnći i ćrnkinje nadmoćć ni u sprintu zbog prirodnih prednosti.
Oni se od detinjstva posvete samo jednoj oblasti u zš ivotu, na primer trćš anju,
pevanju ili igranju i ne rade nisš ta drugo. Nama priroda nije nisš ta uskratila.
Treba samo mnogo i strućš no da se trenira. Ja imam praktićš no osmoćš asovni
radni dan. To je moj posao i na njemu provodim onoliko vremena koliko ljudi
iz drugih profesija." (12) Privalova, koja je "prve korake u sportu naćš inila
kada je imala tri godine", (13) na sazš eti naćš in je objasnila "tajnu" sportskog
"uspeha": sš to se dete ranije i u potpunosti posveti određenoj sportskoj
disćiplini, utoliko su većć i izgledi da ćć e se probiti "do vrha". To je monstruozna
"pedagogija", ali ona taćš no izrazš ava stanje stvari u danasš njem sportu
(drusš tvu). Privalova, koja je svoju sportsku karijeru "krunisala" tako sš to je
postala trćš ećć i transparent amerićš ke firme "Nike", nije pomenula koliko hiljada
mentalno i telesno ubogaljene deće "vredi" jedan profesionalni ugovor. Nju
zanima da pridobije sš to visš e deće u Rusiji da krenu stopama deće iz amerićš kih
ćrnaćš kih geta. Imajućć i u vidu razmere siromasš tva i bede u novostvorenoj
 123

kapitalistićš koj Rusiji, Privalova ćć e imati na raspolaganju veliki broj

"talentovane" deće koja ćć e, za koru hleba i zaslepljena bljesš tavim iluzijama,
krenuti ka olimpijskim vrhovima. Uostalom, put je većć utaban. Hiljade
unakazš enih lesš eva većć visi na litićama obelezš avajućć i "slavni" staljinistićš ki "put
u budućć nost". Sada su olimpijsku baklju preuzeli "Adidas", "Coca-Cola", "Nike",
"Mercedes"... Kapitalistićš ki konćerni su prisvojili nasleđe "realnog soćijalizma"
i od dojućš erasš njih "ambasadora" sovjetskog birokratskog rezš ima napravili
svoje reklamne panoe.
Privalova nije pomenula ni "stimulativna sredstva" koja su, većć visš e
godina, "pogonska snaga" za postizanje "vrhunskih rezultata". Pilule, inekćije,
hormoni, "spećijalni tretmani", "krvni doping" i sve ono sš to mozš e da ponudi
danasš nja medićina i njeni lekari-monstrumi sve visš e postaje realnost i tzv.
"dećš ijeg sporta". Svakim danom sve mlađi uzrasti dolaze pod udar
neumoljivog imperativa "brzš e, dalje, snazš nije". Iza tog "prinćipa progresa"
krije se sve nezajazš ljivija glad kapitalistićš kih konćerna za profitom. Svetski
sportski business većć vredi visš e od 700 milijardi dolara godisš nje, s tim sš to do
kraja XX veka treba da dostigne iznos od 1 000 milijardi. Kada se ima u vidu
sve dublja kriza kapitalizma i razmere borbe za trzš isš te koja se sve visš e
rasplamsava, postaje jasno zbog ćš ega se sa takvom bezdusš nosš ćću i deća
stavljaju na oltar unisš tenja. Sve besposš tednija borba za opstanak uklanja i
poslednje velove "humanosti" sa kojim je kapitalizam, kao i bivsš i rezš imi
"realnog soćijalizma", doskora mahao da bi rasterao sve većć i smrad koji, u
"borbi za progres", ostavlja za sobom.

* * *
 124

"HLEBA I IGARA"- PRIRODA SPORTSKOG SPEKTAKLA

Kapital je iz sporta izbaćio religijske, pedagosš ke, ćš ak i naćionalne

primese: sport je postao oruđe za ostvarivanje profita u ćš istom obliku.
Istovremeno, sa degeneraćijom prinćipa kompetićije i ućš inka sportski
spektakl postaje sve banalnija pretstava koja tezš i takvim efektima koji ćć e
privućć i pazš nju masa i puniti dvorane i stadione. Sportski mećš je samo jedno,
josš uvek najvazš nije, sredstvo kapitala za stvaranje atraktivnog reklamnog
programa koji, u krajnjem, sluzš i povećć avanju potrazš nje za određenim
(reklamiranim) proizvodima. Pravi efekti sportskih takmićš enja nisu pobede
pojedinaća, klubova ili drzš ava, većć povećć ani promet roba i brzš i obrt kapitala;
nisu bitni rekordi koji se postizš u na sportskim poljima, većć rekordni profiti na
berzama i blagajnama.
Stadion, taj moderni konćentraćioni logor u obliku gigantske WĆ sš olje,
na najupećš atljiviji naćš in otelotvoruje prirodu sportskog prostora. U sportu je
izvrsš ena denaturalizaćija prirodnog i dehumanizaćija drusš tvenog prostora.
Stvoren je geto u kome se, putem najvisš ih dostignućć a nauke i tehnike i u formi
sportskog spektakla, sportisti, kao pretstavnići najvisš ih vrednosti
kapitalistićš kog drusš tva i u tom kontekstu "ono najbolje" sš to svet ima, prinose
na zš rtvu vladajućć em duhu destrukćije. Iskazivanje pokornosti bogovima koji
vladaju svetom velićš anjem odnosa i vrednosti koje oni simbolisš u osnovna je
karakteristika i ovog (kvazi) religioznog rituala.
U zš elji da sš to pre dođu do sš to većć eg novća, vlasnići klubova vuku
poteze koji neposredno ugrozš avaju kvalitet igre. Oni neprestano povećć avaju
 125

broj ligasš kih utakmića, međunarodnih takmićš enja i susreta i na taj naćš in do
krajnjosti isćrpljuju igraćš e. Umesto razvoja igre, utakmića postaje rutinsko
obavljanje posla i bukvalno borba za prezš ivljavanje. To se posebno odnosi na
starije igraćš e koji se visš e ne rukovode mladalaćš kim entuzijazmom i zš eljom da
se po svaku ćenu dokazš u, većć zš eljom da saćš uvaju svoje naporima i povredama
desetkovano telo i za josš koju godinu produzš e ugovor. Istovremeno, kao
odgovor na sve suroviji i neizvesniji zš ivot, sportsko gledalisš te zahteva sve
besposš tednije i dramatićš nije sportske pretstave. Rezultat toga je rezš iranje
sportskih događaja i "namesš tanje" dramatićš nosti. Sve postaje i bukvalno big
show u kojem svi akteri (od igraćš a i trenera do sudija i izvesš taćš a) imaju ulogu
koju nastoje da sš to bolje odigraju. U okviru sve agresivnije industrije zabave
sport postaje svojevrsni ćirkus. Radi se, i ovom prilikom, o zloupotrebi forme
takmićš arske igre iza koje stoji rezš irani i na profit usmereni poslovni poduhvat.
Od igraćš ke vesš tine pa do grubosti i krvavih sćena - sve je podređeno logići
proizvodnje sportskog spektakla. Izmena pravila igre sastavni je deo rezš iranja
sportskih pretstava. O tome Pol Hoćš : "Malo je navijaćš a koji shvataju do koje je
mere uspostavljena igra na sportskom terenu uslovljena poslovnim
interesima industrije. (...) U stvari, nemogućć e je odvojiti aspekte business-a od
igre na terenu. Na primer, pravila profesionalne kosš arke menjana su oko
pedeset puta u prvih deset godina NBA lige da bi vlasnići mogli da prodaju
gledaoćima brzš u igru, atraktivnija dodavanja. (...) Gledano u ćelini, pravila igre
zavise od toga sš ta je za gazde profitabilno", zakljućš uje Hoćš . (1)
Na terenu je uspostavljen privid spontanosti i neizvesnosti. To je
osnovni razlog sš to ćš oveku, koji nije fanatizovani navijaćš , nakon nekoliko
mećš eva igra postaje monotona. Iza naoko kitnjaste igre nazire se sš ablon koji
ne mogu da prikriju ni bljesš tavi reflektori, monumentalna arhitektura,
reklamni panoi i obnazš ene devojke koje isto tako "spontano" zabavljaju
publiku. Kao da se radi o trivijalnoj mađionićš arskoj pretstavi: sve se ćš ini da se
prikrije jeftin trik koji je duhovna okosnića pretstave. Zato vlasnići klubova
neprestano nastoje da ubaće nove detalje koji treba da "osvezš e" show. Sve
većć e sš arenilo "novotarija" treba da nadomesti sve većć u banalnost spektakla i
kod gledalaća stvori utisak da su za svoj novać dobili odgovarajućć u kolićš inu
zabave. Spektakularne sćene otvaranja pretstave, ćirkuske parade, golisš ave
"igraćš iće", zš ive "maskote", sve agresivnije klovnovsko ponasš anje trenera i
igraćš a, novi oblići takmićš enja (u "zakućavanju", postizanju "trojki" itd.),
trikovi sa kojima se publika dovodi u zabludu, samo je odgovor kapitala na
"nove zahteve vremena". Istovremeno dok unisš tava svakodnevni zš ivot ćš oveka,
kapital stvara paralelni svet gde ćš ovek u sve većć em sš arenilu banalnosti treba
da pronađe kompenzaćiju za sve većć e duhovno sivilo - i za to dobro plati. (2)
Sportski spektakli postaju deo industrije zabave u koju spada koćka,
prostitućija, drogiranje, sš to znaćš i "prljavi posao" koji drzš e u rukama grupaćije
 126

moćć i koje "posluju" po mafijasš kim prinćipima. Sportske terene odavno ne

napajaju bistri planinski izvori, nego gradska kanalizaćija.
Stvaranje "domaćć e atmosfere" na sportskom spektaklu jedan je od
najvazš nijih zadataka njegovih rezš isera. Gledalać treba da veruje da je on taj
zbog koga se sve odvija, da osećć a da ućš estvuje u pretstavi. Organizatori se
neposredno obraćć aju gledaoćima nastojećć i da stvore "opusš tenu" atmosferu i
da personalizuje odnose između igraćš a i publike. Raćš unajućć i sa klupskom
pripadnosš ćću, stvara se utisak da svi pripadaju "jednoj velikoj porodići".
Istovremeno, gledaoći treba da dozš ive da ućš estvuju u nećš em "velikom",
"neverovatnom", "neponovljivom" (utakmića "godine", "dećenije", "stolećć a"!),
sš to uvek iznova treba da bude mamać koji ćć e, iz sivila svakodnevniće, dovesti
ljude na stadione i u hale. Zato je osnovni zadatak sš tampe, radio i TV-izvesš taćš a
da od sportske pretstave stvore "spektakl", sš to znaćš i da od marginalnog
naprave "sudbinski" drusš tveni događaj - da bi zbivanja od kojih stvarno zavisi
sudbina ćš oveka (drusš tva) bila marginalizovana i uklonjena iz javnosti.
Sportski spektakli postali su svojevrsna "dimna zavesa" sa kojom se od ljudi
sakrivaju uzroći njihove nesrećć e kao i naćš ini za njihovo iskorenjivanje.
Od samih sportskih događaja oćš ekuje se da reprodukuju
besposš tednost svakodnevnog zš ivota. Sve većć i broj ljudi dolazi na sportski
spektakl da bi video rizik, krv, pogibiju... Dramatićš no sućš eljavanje pobede i
smrti dovodi publiku u stanje histerićš nog transa. Sve krvavije sportske
pretstave su kompenzaćija potćš injenom i obezvređenom ćš oveku za sve bedniji
zš ivot i neizvesniju egzistenćiju. "Zadovoljstvo" koje se pronalazi u tuđoj
nesrećć i traje dotle, dok se pred ćš ovekom ne pojavi iskasapljeno, unakazš eno
telo unesrećć enog i on u njemu prepozna sebe. Sportisti postaju "zš rtveni jarći"
koji, za određenu nadoknadu, treba da odigraju svoju ulogu tako da sportska
pretstava sš to autentićš nije reprodukuje zš ivotnu dramatićš nost. Jer, da bi se
gledalać uzš iveo u sportski spektakl potrebno je da u njemu dozš ivi neposredni
susret sa silama "sudbine" koja ga, u svakodnevnom zš ivotu, drzš i u sš aći.
Neizvesnost, stradanje, smrt, verodostojna pretstava svakodnevnog zš ivota
potvrđuje njihovu prisutnost. Biti tamo gde sile smrti i destrukćije na
spektakularni naćš in, posredstvom najvisš ih dometa nauke i tehnike, ćš erećš e
svoje zš rtve, a istovremeno biti van njihovog domasš aja, sve je većć i mamać za
sve nezadovoljnijeg ćš oveka. Sportska drama nema ni tragićš ne junake ni
tragićš an kraj. U njoj se ćš ovek ne sućš eljava beznadezš no sa sudbinskim silama,
kao sš to je to slućš aj u antićš koj drami, većć nastoji da im se dodvori tako sš to ćć e
ućš estvovati u sopstvenom unisš tenju. Obaranje rekorda unisš tava njem
sopstvenog organizma nije ni ćš in samozš rtvovanja, jer za tako nesš to nedostaje
vera u ono sš to prevazilazi sam zš ivot. Praktićš no, to je poslednji ćš in ubijanja
ljudskog u ćš oveku, davljenje ćš oveka u blatu show-business-a. Dakle, banalna
pretstava sa banalnim krajem. Ali, upravo takav bedni svrsš etak hrani ljudsku
bedu. Ljudi dolaze iz blata da vide smrt u blatu. U tuđoj nesrećć i trazš i se lek za
 127

sopstvenu nesrećć u. Sportski stadioni nisu mesta za heroje, one koji su

spremni da se suoćš e sa zš ivotom, većć za one koji bezš e od zš ivota, za oćš ajnike.
Sportski spektakli imaju izuzetan znaćš aj ne samo kao izvor prihoda i
reklamni prostor, većć i kao "upijaćš " (Kuberten) za sve većć e nezadovoljstvo
ljudi i sterilizator njihove aktivistićš ke (potenćijalno menjalaćš ke) energije. Oni
sluzš e za obezbeđivanje stabilnosti poretka i zato imaju stratesš ki znaćš aj.
Prinćip "hleba i igara", zlatno pravilo patrićijske vlasti u antićš kom Rimu, do
savrsš enstva je instrumentalizovan u kapitalizmu i njemu je u potpunosti
podređen i sport. "Obaviti dobar posao" u sportu ne znaćš i, stoga, samo
zaraditi pare, većć pre svega dati odusš ka nezadovoljstvu ljudi i obezbediti
"drusš tveni mir". Istovremeno, sportski spektakli postaju naćš in stvaranja
masovnog idiotizma, sš to znaćš i publike koja u njima pronalazi glavnu
"duhovnu hranu". Pored kurativne, sport dobija i preventivnu ulogu.
Jedna od osnovnih tendenćija u razvoju sportskog show-business-a je
da on sve visš e gubi ideolosš ka obelezš ja i postaje najbanalnija "atrakaćija" bez
ikakve "poruke". Legitimnost vladajućć eg poretka sve se manje obezbeđuje
kvalitetom pretstave, a sve visš e sposobnosš ćću da organizuje "grandiozne
spektakle". Kriterijum po kome se određuje vrednost pretstave nema
kulturolosš ki karakter, većć koliko ona uspesš no omogućć ava bekstvo ćš oveku iz
svakodnevnog nisš tavila. Sportski spektakl postaje svojevrsna duhovna droga
od koje ćš ovek postaje zavisan: sš to je većć e nezadovoljstvo, to je droga jaćš a.
Kapitalizam je na putu da odbaći svaki moralizam: dozvoljeno je i opravdano
sve ono sš to vodi krajnjem ćilju - obezbediti kontrolu nad "masama" (radnim
slojevima) i oćš uvati poredak.
Sportski show-business josš je uvek u ekspanziji, ali je njena ćena sve
većć a degeneraćija svih vrednosti na kojima poćš iva sport. Sve je oćš iglednije da
se na sportskim poljima u formi takmićš enja između sportista zapravo odvija
sve besposš tednija borba izmedu najmoćć nijih kapitalistićš kih grupaćija i
njihovih laboratorija smrti. Kapital bezobzirno unisš tava sportsku tradićiju,
njegove simbole. Nisš ta mu nije "sveto" osim sopstvenih interesa. Postajućć i
reklamni agenti kapitalistićš kih firmi i klubovi sa najduzš om tradićijom se
odrićš u svojih simbola i preko noćć i menjaju ćš ak i ime; timovi postaju "legije
stranaća", a igraćš i trćš ećć i reklamni panoi klupskih "sponzora".
Jedna od neizbezš nih reakćija na sve većć i broj sportskih događaja je sve
većć a zasićć enost gledalisš ta sportom. Taćš nije, ljudi se usmeravaju prema onim
sportovima koji u najvećć oj meri mogu da im ponude bekstvo iz zš ivotnog
nisš tavila i pruzš e kompenzaćiju za svakodnevnu patnju. To dovodi do sve većć e
borbe za gledanost kako između sportova, tako i između sportskih takmićš enja.
U toj borbi za "mesto pod sunćem" najmanje izgleda da prezš ive imaju tzv.
"nezš ni" sportovi koji po svojoj prirodi ne pruzš aju mogućć nost za dramatićš no
rasplamsavanje sukoba. "Publika voli miris krvi!", to je "zlatno pravilo" sporta
koje je odavno presš lo graniće Sjedinjenih Amerićš kih Drzš ava. Istovremeno, da
 128

bi se zadovoljila sve većć a glad za stravićš nim sćenama unisš tenja obnavljaju se
stari "sportovi" (borilaćš ke vesš tine) i izmisš ljaju se nove (samo)ubilaćš ke
disćipline koje po svojoj brutalnosti prevazilaze sve sš to je do sada viđeno na
sportskim borilisš tima.
Tragićš na smrt Ajartona Sene primer je rezš iranog "udesa". Javna je
tajna da je kod izrade "bolida" bezbednost vozaćš a podređena zahtevima
brzine, odnosno, da se na sve većć em broju automobilskih trka stvaraju uslovi i
uspostavljaju takva pravila da su nesrećć e neizbezš ne. Ajarton Sena je, kao i
mnoge njegove kolege, zš rtva planiranog zloćš ina. Vlasnići industrije smrti, koja
se zove "automobilizam", rezš irali su i njegovu smrt. Sena, "neustrasš ivi heroj
automobilskih staza" i idol miliona mladih sš irom sveta, poginuo je, kao
fanatićš ni jurisš nik, na prvim linijama fronta u besposš tednom ratu koji se vodi
između najmoćć nijih kapitalistićš kih klanova. Da stvar bude odvratnija, Senine
gazde iskoristile su njegovu pogibiju da bi uvelićš ali poredak koji ga je unisš tio -
stvarajućć i josš jedan "herojski" mit o vozaćš ima "formule 1",
najtransparentnijeg primera ludaćš ke trke za profitom i pokazatelja prave
prirode, sada većć monstruozne, maksime citius, altius, fortius - koja je postala
borbeni poklićš kapitala i politike. Senu nisu sahranili kao ćš oveka, većć kao
"VELIKOG SŠ AMPIONA", sš to znaćš i kao simbola destruktivne moćć i koja ga je, kao
ćš oveka, unisš tila i od njega stvorila manijakalnog "vozaćš a formule 1" koji je
spreman na (samo)unisš tenje da bi se domogao vladajućć ih vrednosti.
Automobilske trke primer su destruktivnog ludila koje vlada u svetu. Trkaćš ke
piste postale su tobogani smrti po kojima sve bezumnije jure "bolidi" -
mrtvaćš ki kovćš ezi na toćš kovima. Sve većć a snaga njihovih motora ne izrazš ava
razvojnu, većć destruktivnu moćć danasš nje nauke i tehnike. Od zaglusš ujućć e
buke motora ne ćš uju se ljudski glasovi, ni smeh, ni plaćš ... Smrad izduvnih
gasova zamenjuje miris poljskog ćvećć a ubijajućć i ćš ula i potrebu za prirodom.
Prostor je ogranićš en betonom i sve idiotskijim reklamama kapitalistićš kih
firmi. Vreme se meri prevezenim krugovima. Ringisš pil smrti sve se brzš e vrti.
U sportu ne dominira stvaralaćš ka neizvesnost, izazov novuma, većć
neizvesnost koja je bekstvo iz sve izvesnije bede svakodnevnog zš ivljenja. Ko ćć e
pobediti, koga ćć e sudbinska moćć dićć i na pobednićš ko postolje, a koga unisš titi? -
to je ono sš to privlaćš i publiku na stadione. Sportska takmićš enja postaju
izazivanje sila koje vladaju svetom, svojevrsna "igra sa sudbinom".
Neizvesnost ostvarivanja dobiti, sš to znaćš i nastojanje da obezbede sš to brojnije
gledalisš te, primorava organizatore da rezš iraju "neizvesnost" sportskih
spektakala, sto znaćš i da doćš araju onu napetost koja odgovara dramatići
svakodnevnog zš ivljenja. Svesno se ide na izazivanje krvavih sukoba,
neizbezš nih "inćidenata" u kojima sportisti stradaju sa namerom da se
postigne autentićš na dramatika zš ivota i time ljudi privuku na stadione,
borilisš ta i trkaćš ke staze. Ako se ima u vidu da su sportski spektakli
"sigurnosni ventil" poretka, jasno je da rezš irana "neizvesnost" ishoda u
 129

krajnjem sluzš i povećć avanju izvesnosti njegovog opstanka. Istovremeno, kao

jedna od poslednjih oblasti u kojoj se pokusš ava oćš uvati privid da pojedinać
ima sš anse da se svojom voljom izbori za pobedu, sport mora da saćš uva mit o
"neizvesnosti".
Kao (iluzorna) kompenzaćija ćš oveku za njegov ponizš avajućć i polozš aj u
drusš tvu, sport je sredstvo za integraćiju ćš oveka u kapitalistićš ki poredak. U
obliku "zabave" u sportu se reprodukuju odnosi i vrednosti koje ćš ine bit
kapitalistićš kog drusš tva. Rizik, neizvesnost, pobeda, poraz, brutalnost,
stradanje, smrt - sve su to pojave koje sportski spektakl ispunjavaju zš ivotnom
dramatićš nosš ćću demonstrirajućć i svoju neizbezš nost i neminovnost. Zbog toga je
od izuzetne vazš nosti da sportske pretstave uvek iznova upiju iz svakodnevnog
zš ivota nove oblike destrukćije ljudskog, dajućć i im izgled spontanosti i
neobaveznosti. Na stadionu ne sme da se razvije misao i ćš ezš nja za boljim
svetom. ĆŠ ovek mora biti zaslepljen bljesš tavim sjajem koji se pojavljuje kao
oreol bogova koji određuju ljudsku sudbinu. Patnja, rizik, unisš tenje - sve
dobija, posredstvom bozš anske svetlosti, dimenziju "velićš anstvenog". Sportski
spektakl je spektakularno velićš anje upravo onih odnosa iz kojih proistićš e
zš ivotna beda i zbog kojih ljudi bezš e na stadione i u hale. Na stadionima i u
sportskim halama kapitalistićš ki poredak zadaje konaćš ni udarać
obezvređenom i napaćć enom ćš oveku unisš tavajućć i mu moćć rasuđivanja. SŠ to su
mu oćš i visš e zaslepljene, to mu je um u većć em mraku. Sportski spektakl postaje
svojevrsna masovna hipnotićš ka seansa putem koje se, uklanjanjem umnog
otpora, u ljudsku podsvest ugrađuju sćene koje velićš aju uspostavljeni poredak
i u kojima ćš ovek pronalazi osnov sopstvenog (ljudskog) samoprepoznavanja.

* * *
 130

SPORT I RASIZAM

Zbog ćš ega "ćrni" sportisti dominiraju u sportu? Pitanje koje se namećć e

posle svakog većć eg međunarodnog takmićš enja, ili televizijskog izvesš taja sa
profesionalnih sportskih borilisš ta u SAD. Odgovora nema. To nije slućš ajno.
Sportski izvesš taćš i i novinari dobro znaju da nastojanje da se da pravi odgovor
na ovo pitanje vodi ka razotkrivanju poleđine sporta, sš to po svaku ćenu treba
izbećć i. Njihova uloga, i osnovni uslov opstanka u tom sve prljavijem poslu, je
da bezgranićš no velićš aju sport i njegove aktere. Oni se slepo drzš e "ćš injeniće" da
je danasš nji "vrhunski" (profesionalni) sport show-business i kao takav
"duhovna hrana za mase" koja donosi ogromne prihode vlasnićima kao i
svima onima koji u tome ućš estvuju, kao i "ćš injeniće" da je sport slika "rasne
harmonije" i "uspeha" afro-amerićš ke populaćije u "slobodnom svetu", sš to
znaćš i "dimna zavesa" kojom od svetske javnosti treba sakriti pravi polozš aj
ćrnaćš ke manjine u SAD-u.
Kada se postavi pitanje o sportu i rasizmu i u nasš oj javnosti se pre
svega ima u vidu odbijanje Hitlera da se na naćistićš kim Berlinskim
olimpijskim igrama (1936) rukuje sa Dzš esijem Ovensom, tamnoputim
amerićš kim sprinterom koji je bio najuspesš niji sportista Igara. Videli smo da je
Dzš esiju Ovensu, "velikom amerićš kom sš ampionu", bilo u sopstvenoj zemlji
zabranjeno da u hotelima u kojima je odsedala amerićš ka atletska
reprezentaćija ulazi sa belim ćš lanovima ekipe na glavna vrata i da se hrani u
restoranu sa njima. Za njega, kao i za druge tamnopute ćš lanove ekipe, bio je
"rezervisan" ulaz za poslugu a hrana im je, kao zverima u kavezu, donosš ena u
sobe koje nisu smeli da napuste. Malo je poznato i to, da je na prvim
Olimpijskim igrama koje su organizovane u Sjedinjenim Amerićš kim Drzš avama
(Sent Luis 1904) bilo zabranjeno ućš esš ćće "obojenih sportista" kao pripadnika
"nizš ih rasa". Za njih su organizovani "antropolosš ki dani" na kojima je trebalo
 131

dokazati njihovu "telesnu inferiornost" u odnosu prema beloj rasi. Inaćš e,

Dzš esi Ovens se, kada je rećš o borbi za građanska prava ćrnaća, nije proslavio.
Nakon povratka sa naćistićš kih Olimpijskih igara ućš estvovao je kao plaćć enik
rasista u kampanji za zadobijanje ćrnaćš kih glasova. Bio je jedan od retkih
"viđenijih" ćrnaća koji se usprotivio bojkotu rasistićš ke Juzš ne Afrike. Amerićš ke
vlasti su ga iskoristile i za pokusš aj slamanja protesta afro-amerićš kih sportista
na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju 1968. ĆŠ itavog zš ivota trudio se da igra
ulogu "dobrog ćrnje" prikrivajućć i bedni polozš aj ćrnaćš ke populaćije u SAD,
zbog ćš ega je bio prezren od mnogih svojih sunarodnika.
Rasistićš ka teza, koju su „dokazivali“ najeminentniji evropski i
amerićš ki lekari, da su ćrnći "telesno inferiorni" u odnosu prema belćima,
mogla je da se odrzš i sve dotle, dok Afro-Amerikanći nisu poćš eli da pobeđuju
belće i osvajaju medalje, a zatim da dominiraju amerićš kim sportom. Međutim,
problem se ne zavrsš ava sa telesnim karakteristikama. Za nosioće moderne
pedagosš ke misli Zapada (Arnold, Kuberten, Dim...) sport je osnovno sredstvo
za razvoj borbenog karaktera kod mladih, sš to je osnovna odlika uzornog
građanina "Zapadne ćivilizaćije". Snazš ni, pobednićš ki karakter belća bio je
osnovni pokazatelj njegove "rasne superiornosti" u odnosu prema
porobljenim "divljaćima". Otuda je Kuberten, kao i kasnije Hitler, insistirao na
boksu kao sportskoj disćiplini u kojoj do najvisš eg izraza dolaze "neustrasš ivi
borbeni karakter" i "ćš elićš na volja", glavne osobine pripadnika kolonijalnih
falangi koje je trebalo da pokore svet. I sš ta se desilo? Upravo u domenu boksa,
tog "finog musš kog sporta" (Kuberten) koji kao otelotvorenje duha kapitalizma
dobio status "plemenite vesš tine", belći dozš ivljavaju potpuni debakl. Poćš evsš i sa
Dzš ekom Dzš onsonom (Jaćk Johnson), koji je 26 dećembra 1908 pobedio
Tomija Barnsa (Tommi Burns) i osvojio titulu svetskog prvaka u boksu,
uspostavljena je dominaćija ćrnih sš ampiona. Upravo po kriterijumima belih
rasista, pokazalo se da su ćrnći "superiorna rasa" u odnosu prema belćima!
Odgovor "bele" Amerike na pobede ćrnih sš ampiona bio je stravićš an.
Nakon pobede Dzš eka Dzš onsona nad "velikom belom nadom" Dzš ejmsom
Dzš efrijem (James Jeffrie) u Renou (Nevada) 4 jula 1910, u mnogim gradovima
SAD je dosš lo do pogroma ćrnaćš kog stanovnisš tva. Na stotine musš karaća je
obesš eno i kastrirano, zš ene silovane i zaklane, deća do smrti bićš evana... Niko od
poćš inioća tih monstruoznih zloćš ina nije izveden pred sud.
Interesantno je i to, kako je afro-amerićš ka populaćija dozš ivela borbe
svojih sunarodnika. Ćrnaćš ka pevaćš ića Lina Horni (Lena Horne) poraz Dzš oea
Luisa (Joe Louis) od simbola naćistićš ke Nemaćš ke Maksa SŠ melinga (Max
Sćhmeling) (22 jun 1935) dozš ivela je na sledećć i naćš in: "Dzš oe je bio nepobedivi
ćrnać, onaj koji se suprotstavio belću i pobedio ga svojim pesnićama... Ali ove
noćć i, on je bio samo josš jedan ćrnać koji je dobio batine od belća". (1)
Dramska spisateljića Maja Angelou (Maya Angelou) opisala je kako je ćrnaćš ka
sirotinja iz Arkanzasa dozš ivela kraj mećš a: "To nije bio samo neki ćrnać u
 132

konopćima, većć je to bio nasš narod koji pada. Bilo je to josš jedno linćš ovanje, josš
jedan ćrnać koji visi na drvetu. Josš jedna napadnuta i silovana zš ena. Bićš evani i
osakaćć eni ćrni dećš ak. Bili su to lovaćš ki psi koji slede trag ćš oveka koji trćš i kroz
muljevitu moćš varu. Bila je to bela zš ena koja sš amara svoju sluzš avku zato sš to je
ova bila nemarna. Prestali smo da disš emo. Prestali smo da se nadamo. ĆŠ ekali
smo". (2)
Kao odgovor na sve inferiorniji polozš aj belaća u sportu beli rasisti
posezš u za "argumentom" da su ćrnći "predodređeni" da pobeđuju u sportu
zato sš to su "intelektualno inferiorni" u odnosu prema belćima. O tome
amerićš ki profesor Rićš ard Lapćš ik (Rićhard Lapćhik): "Naravno, teorije su se
menjale. U vreme dok se smatralo da ćrnći nisu u stanju da trćš e duge distanće
imali smo za to genetsko objasš njenje sve dok Afrikanći nisu poćš eli da
pobeđuju na dugim stazama. Odjedanput su, u prosš lih nekoliko godina,
amerićš ki atletski treneri poćš eli da se interesuju za Afriku. (...) Belći su priznali
fizićš ku superiornost ćrnaća jer se to uklapa u sliku po kojoj su oni ti koji imaju
pamet. Drugi "genetićš ari", poput trenera Kromvela (Ćromwell), tvrde da su
ćrnći prezš iveli u Afrići zato sš to su bili brzi i snazš ni. Njima nikada ne bi palo na
pamet da je to mozš da bilo zbog inteligenćije, masš tovitosti i kreativnosti sš to im
je omogućć ilo ne samo da prezš ive, nego da stvore visoko razvijenu ćivilizaćiju
pre nego sš to su Evropljani uopsš te ćš uli za Afriku. Ali to se ne uklapa u većć
stvorenu sliku. Tako smo imali teoretićš are poput Artura Jensena (Artrhur
Jensen) koji su "dokazivali" da belći nasleđuju visš u kvotu inteligenćije". /Pod.
R. L./ (3)
Inaćš e, sama biografija Rićš arda Lapćš ika ukazuje kako na polozš aj
ćrnaćš ke manjine, tako i na stepen zasš tite ljudskih prava u SAD. Profesor
Lapćš ik (vazš no je, nazš alost, napomenuti da je belać) i sam je igrao kosš arku.
Njegov otać je bio nekada poznati igraćš i kasnije trener Dzš o Lapćš ik koji se
angazš ovao u borbi za priznavanje građanskih prava ćrnaćš koj populaćiji.
Hodajućć i oćš evim stopama, Rićš ard se suprotstavio rasistima rizikujućć i svoj
zš ivot. Dozš iveo je i to da ga je grupa belih rasista mućš ki napala i makazama mu
urezala na stomak pogrdni naziv za ćnće - "nigger" ("crnčuga"). Umesto da su
poćš inioći kazš njeni i umesto da je dobio polićijsku zasš titu, on je bio optuzš en od
zvanićš ne (bele) Amerike da je to sam sebi ućš inio iz politićš kih razloga!
Teza da su ćrnći "genetićš ki predodređeni" da budu "glupi fizikalći"
(sš to se potkrepljuje "ćš injenićom" da Afro-Amerikanći po pravilu obavljaju
"najgluplje" i "najprljavije" poslove), sš to znaćš i da "ne mogu da dosegnu
intelektualni nivo belaća", dovodi do toga da oni nastoje da se dokazš u tamo
gde dolaze do izrazš aja njihove "genetske osobenosti". Nije, dakle, volja za
pobedom u svom ćš istom obliku ta koja ih vodi ka ćilju, kao sš to je to slućš aj sa
"belim dzš entlmenima", većć je to frustraćija zbog njihove "intelektualne
inferiornosti" i podređenog polozš aja u drusš tvu koji je posledića te
"inferiornosti". Ćrnći ne samo da "ne dosezš u intelektualni nivo belaća", većć su
 133

motivi za njihovo angazš ovanje u sportu ispod vrednosnih (ćivilizaćijskih)

motiva belaća. Borećć i se za pobedu u sportu ćrnći ne samo sš to nastoje da
promene svoj drusš tveni polozš aj (sš to je za građanske ideologe, na ćš elu sa
Kubertenom, najvećć i zloćš in), većć zš ele da se revensš iraju belćima zbog njihove
"superiornosti" u drugim (intelektualnim) sferama drusš tvenog zš ivota. A to većć
ne spada u fair-play većć u sferu "niskih strasti".
Hitler je, uplasš en pobedama ćrnih sportista na naćistićš kim
Olimpijskim igrama, zahtevao da se ćrnćima, ćš iji su "preći dosš li sa drveta",
zabrani ućš esš ćće na budućć im olimpijskim igrama jer oni "ne pretstavljaju fair
takmićš enje". Da su naćisti pobedili, nesumnjivo je da bi se to i desilo: gospoda
iz MOK-a nikada nisu skrivala svoje odusš evljenje naćistićš kim rezš imom i
njegovim idejama o "budućć nosti". U danasš njim uslovima takva radikalna
pozićija tesš ko je ostvarljiva budućć i da je sport postao izuzetno znaćš ajna
potrosš aćš ka roba i kao takav nezamenljivi reklamni instrument. U sportu se
stvari odvijaju na osnovu fair-play-a koji diktira kapital: dobro je sve ono sš to
donosi pare. Da li su sportisti beli, ćrni, zš uti, zeleni ili sš areni - to je sa aspekta
kapitala nevazš no, ukoliko ne ugrozš ava business.
Rasistićš ka pozićija se komplikuje i sa tim sš to su se, istovremeno dok je
u SAD-u uspostavljena dominaćija Afro-Amerikanaća, sportisti SSSR-a (mali
broj nije pripadao beloj rasi), Istoćš ne Nemaćš ke i drugih zemalja tzv. "Istoćš nog
bloka" ne samo uspesš no nosili sa ćrnim sportistima, većć su ih, kada se imaju u
vidu ukupni rezultati, ubedljivo premasš ivali. Polazećć i od analize drusš tvenih
odnosa, kao i politićš ke prakse, ovakav razvoj događaja mozš e se lako objasniti.
Ako se, pak, rukovodimo rasistićš kom logikom, moglo bi se zakljućš iti da su
belći u SAD i Zapadnoj Evropi "degenerisani" deo bele rase.
Ako napravimo istorijsku analizu ukljućš ivanja ćrnaćš ke populaćije SAD
u sport, videćć emo da je to bio deo nastojanja bele vlasti da izvrsš i "paćifikaćiju"
nezaposlene ćrnaćš ke mladezš i, koja je zš ivela u sirotinjskim getima velikih
gradova, i da ih integrisš e u kapitalistićš ki poredak ne menjajućć i njihov
drusš tveni polozš aj. Teodor Ruzvelt (Theodor Roosewelt), tadasš nji sš ef njujorsš ke
polićije i budućć i predsednik SAD (1901-1909), josš je krajem XIX veka poveo
kampanju za izgradnju bokserskih dvorana u sirotinjskim delovima grada ćš ije
su stanovnisš tvo uglavnom ćš inili Afro-Amerikanći. Ruzvelt se rukovodio
praktićš nim, a ne filantropskim motivima: da se ne bi bavili kriminalom i borili
za promenu svog bednog drusš tvenog polozš aja, nezaposlenoj ćrnaćš koj mladezš i
dat je prvo boks, a zatim kosš arka i drugi sportovi. Bio je to naćš in "ćivilizovanja
divljaka" ili, lepsš e rećš eno, "pozitivno usmeravanje i kontroli sanje agresivne
(ćš itaj: “zš ivotinjske”) prirode ćrnaća". Otvaranje prostora za ćrnće u sportu bila
je ćena koju su beli vlastodrsš ći morali da plate da bi odrzš ali u pokornosti sve
svesnije i politićš ki organizovanije ćrnaćš ko stanovnisš tvo. Radi se o istom
metodu koji je primenjen od strane Velike Britanije u kolonizovanju "nizš ih
rasa" koji je Kuberten, putem svoje olimpijske filozofije, promovisao kao
 134

univerzalni metod vladanja: sport postaje najvazš nije sredstvo za odvlaćš enje
potlaćš enih sa polja borbe za slobodu i njihovo integrisanje u uspostavljeni
poredak.
Uspehu ćrnaćš ke populaćije u SAD-u doprineli su mnogi razlozi, ali je
osnovni i najvazš niji razlog - njen drusš tveni polozš aj. Sistematskom i
besposš tednom getoizaćijom ćrnaćš ke populaćije trebalo je sprećš iti da se Afro-
Amerikanći ravnopravno sa belćima ukljućš e u "utakmiću" za vladajućć e
drusš tvene polozš aje i ostanu na nivou "prljave" radne snage. Sport je za
ubedljivu većć inu ćrnaćš ke deće (zajedno sa muzikom) praktićš no jedina sš ansa
da napuste geto i domognu se vladajućć ih vrednosti. O tome kosš arkasš Karim-
Abdul Dzš abar (Kareem Abdul-Jabbar), legendarni ćentar "Lakers"-a: "Da, bio
sam isti kao i oni ćrni sportisti o kojima ste ćš itali, koji su ulozš ili svu svoju
pokretaćš ku energiju u savladavanje određenih pokreta. To bi mogao da bude
zš alostan komentar o Amerići uopsš te, ali ćć e se stvari tako razvijati sve dok
ćrnći ne budu mogli da se bez predubeđenja pojave u bilo kom zanimanju koje
mogu da savladaju. Za sada nam josš uvek preostaju muzika i sport". Bil Rasel
(Bill Rusell), josš jedna legenda amerićš ke kosš arke, za svoj uspeh u sportu dao
je sledećć e objasš njenje: "Trenirao sam i po osam sati dnevno tokom dvadest
godina". (4)
Evo kako Rićš ard Lapćš ik opisuje polozš aj mladog ćrnća u sportu:
"Drusš tveno gledano, on ćć e biti u tuđem svetu, izdvojen od drugih u
studentskom domu, u trening-kampu, na putovanju i u krevetu. On ćć e biti
'dobar ćš ovek' ukoliko odabere pravi put - put belća. Ali, ako to ućš ini, on ćć e se
odvojiti od onih koji nisu 'dobri ljudi', sš to znaćš i, od onih koji su izabrali
ćrnaćš ki naćš in zš ivota. Izgleda da ćrni sportista ne mozš e da pobedi. Ukoliko,
nakon sš to je prepatio sve ove probleme, ne stekne diplomu, koji je osnovni
razlog sš to se izlozš io svemu tome? Odgovor je jednostavan. On smatra da je
sport njegov put izlaska iz geta.
Tvrdi se da je sport nada za ćrnće. Isuvisš e ćš esto su to samo prazne
nade koje vode u propast. Idite u Harlem ili Vats (ćrnaćš ka geta, prim. aut.) i
videćć ete rezultate - ćrnaćš ka deća nastoje da daju kosš , dopru do zlata. Vraćć ajućć i
se kasno kućć i u hladnim noćć ima ćš esto sam slusš ao kako lopta udara po
ploćš niku sš kolskog dvorisš ta dok je, na sš kiljavoj svetlosti ćš etrdeset stopa
udaljene ulićš ne svetiljke, nekolićina dećš aka pokusš avala da uoćš i gde je kosš . Ta
deća imaju vere. Radi tu mukotrpno i stećć i ćć esš kontrolu. Kontrolu ćš ega?
Driblinga? Skoka? Oni mogu bez prekida da sš utiraju na kosš i da se osećć aju
dobro. Ovi ćrni mladićć i visš e nisu problem. Oni postaju deo sistema, premda su
njegovo dno - upravo tamo gde treba i da budu. Igraj, igraj... Ako si dobar, igraj
do osamnaeste. Ako si veoma dobar, nastavi do dvadeset druge. Ako si
izvanredan, igraj do tridesete. Ali dok nastoje da ubaće loptu u kosš , oni klize
sve blizš e i blizš e ka rupi u kojoj se nalazi nestrućš na radna snaga. Oni
zaboravljaju na svoje studije dok idu na skok". (5)
 135

Postoje i drugaćš iji primeri. Lapćš ik navodi slućš aj ragbiste Freda Batlera
(Fred Buttler) koji je, zahvaljujućć i "pomoćć i" moćć nika iz sporta i sš kolskih vlasti
kojima je u interesu da imaju "dobre sportiste", prosš ao praktićš no kroz ćš itav
sistem amerićš kog obrazovanja i dosš ao na domak diplome koledzš a - a da nije
naućš io da ćš ita! Nakon tragićš nog raspleta njegove sportske karijere i smrti oća,
on nije bio u stanju da pronađe oćš ev grob jer nije mogao da proćš ita njegovo
ime. (6) Po proćenama amerićš kog profesora soćiologe Harija Edvardsa (Harry
Edwards), sa kraja sedamdesetih, od 25-35% ćrnih sportista srednjosš kolaća
praktićš no je nepismeno; u junior-koledzš ima 20-25%, a na ćš etvorogodisš njim
koledzš ima 10-20%. Po proćenama iz 1983, od 65-75% ćrnih sportista koji
dobiju stipendiju nikada ne diplomiraju. Od 25-35% onih koji to ućš ine, oko
75% stićš e diplomu iz oblasti fizićš kog obrazovanja ili iz oblasti koje su
stvorene za sportiste i koje ne uzš ivaju visoki ugled. U istom periodu, oko tri
miliona mladih ćrnaća preko dvanaest godina starosti opredelilo se za
sportsku karijeru. Manje nego 1 400 ćrnih igraćš a igralo je u NBA, NFL, USFL i
u glavnim bezbol ligama. Po Edvardsovoj proćeni, poćš etkom osamdesetih oko
2 400 ćrnih amerikanaća moglo je da zš ivi od sporta, ukljućš ujućć i tu i poslove
od rećepćionera do generalnog menadzš era. Manje od 500 igraćš a igralo je u
nizš im ligama. Od 12 000 onih koji nastoje da se domognu profesionalnog
ugovora, samo jednom polazi za rukom da to ućš ini. Ostali se, osramoćć eni,
vraćć aju u svoja geta. (7) Gledano sa kreativnog aspekta, smatra profesor
Lapćš ik, sportovi mogu da unaprede proćes ćelovitog obrazovanja. Nazš alost,
kada je rećš o ćrnćima, ćš ak i kada se uzmu u obzir vazš ni izuzeći, "sportovi
doprinose da se većć ina ćrnaća zakopa u zš ivi pesak neznanja sš to samo
ovekovećš uje njihovo siromasš tvo". (8) Soćiolog Dzš ek Olsen (Jaćk Olsen), bivsš i
sportista, 1968 je napisao: "Sport je, u najboljem slućš aju, omogućć io bolji zš ivot
za nekoliko hiljada ćrnaća istovremeno potstićš ućć i neostvarljivi san stotine
hiljada drugih ćrnaća. On je pomogao da se ovekovećš i represivni sistem".
Najvazš nije je, zakljućš uje Olsen, da se "trzš isš te jeftine amerićš ke radne snage
uvećć ava". (9) Na pravi smisao ovih rećš i najbolje upućć uje ćš injenića da je
poćš etkom osamdesetih u SAD 55% mladih radno sposobnih ćrnaća bilo bez
posla.
Kada je rećš o vlasnićš kim, menadzš erskim i trenerskim pozićijama,
krajem sš ezdesetih u amerićš kom profesionalnom ragbiju, u obe lige, nije bilo ni
jednog ćrnog menadzš era ili glavnog trenera; u profesionalnoj kosš arći (NBA i
ABA liga) među menadzš erima nije bilo ni jednog ćrnća, dok su među
trenerima samo dvojića bili ćrnći; u profesionalnom bezbolu, u obe lige, nije
bilo ćrnaća ni među menadzš erima ni među glavnim trenerima. Istovremeno,
nije bilo ni jednog ćrnog trenera u ćelokupnoj amerićš koj olimpijskoj ekipi. SŠ to
se tićš e vlasnika klubova, ni u jednom od navedenih sportova nije bilo ćrnaća.
U sezoni 1982-83, u bezbolu je bilo 25 belih glavnih trenera i jedan
ćrni trener, a među pomoćć nim trenerima bilo je 123 belća i 13 ćrnih i drugih
 136

"obojenih" trenera; u kosš arći je odnos bio 21 beli u odnosu prema 2 ćrna
trenera, odnosno, 32 bela pomoćć na trenera u odnosu prema 4 ćrna trenera; u
ragbiju među 28 glavnih trenera nije bilo ni jednog ćrnća, dok je u pomoćć nom
trenerskom kadru odnos bio 242 belća prema 27 ćrnih trenera. U ukupnom
zbiru, 96% glavnih i 90% pomoćć nih trenera ćš inili su belći. (10) SŠ to se tićš e
administraćije i osoblja koje vodi i organizuje profesionalni sport stvari stoje
josš gore nego kada je rećš o trenerima. Po podaćima iz 1982 od 399 zaposlenih
samo su 12 bili ćrnći. (11) Objasš njavajućć i polozš aj ćrnog sportiste David
Halberstam (David Halberstam), pisać jedne od najboljih studija o amerićš koj
profesionalnoj kosš arći ("The Breaks of the Game"), konstatuje da on igra u ligi
u kojoj su "vlasnići uvek bili belći, treneri obićš no belći, sportski novinari
gotovo uvek belći, kao i sudije i publika". (12)
Kada se radi o igraćš ima, javna je tajna da su mnogi beli igraćš i u timu
na osnovu "rasnog kljućš a". Amerićš ki list "Sport" josš je krajem 1978 izneo da
"ima mnogo igraćš a u NBA koji nisu u timovima zbog svojih sposobnosti, većć
zato sš to su belći". Leni Vilkins (Lenny Wilkins), jedan od malobrojnih ćrnih
trenera u amerićš kom profesionalnom sportu, svojevremeno je izjavio:
"Nepisano je pravilo da najmanje tri bela igraćš a treba da budu u svakom
timu". O ćš emu se zapravo radi pokazuje i istrazš ivanje novinara "Daily News"-a
iz Filadelfije, po kojem je 57% od 955 ispitanika iz gledalisš ta izjavilo da "bela
publika nećć e da plaćć a da gleda ćrne sportiste". (13) Zakljućš ak se sam po sebi
namećć e: onaj ko hoćć e da ima belu publiku mora da ima svog belog "super-
stara". To je jedan od osnovnih razloga sš to su amerićš ki klubovi zainteresovani
za evropske igraćš e koji su po svojim igraćš kim kvalitetima ćš esto daleko ispod
nivoa mnogih ćrnih igraćš a koji, zbog rasne kvote, ne mogu da dobiju
profesionalni angazš man.
Na rasizam u amerićš kom sportu ukazuje i naćš in na koji se određuju i
dele igraćš ke pozićije. Pravilo je da (beli) treneri nastoje da na pozićiju play-
maker-a dovedu belog igraćš a sa obrazlozš enjem da on, za razliku od "glupih
ćrnaća", "ume da misli". Amerićš ki soćiolog Dzš onatan Brover (Jonathan
Brower) postavio je pitanje (belim) trenerima kako bi okarakterisali igraćš ke
pozićije na kojima dominiraju belći. Odgovor je bio: "Inteligenćija, sposobnost
da se bude vođa, kontrola emoćija, sposobnost donosš enja odluka i tehnika".
Kada je rećš o igraćš kim pozićijama na kojima dominiraju ćrni igraćš i, odgovor je
bio: "Snaga, brzina, instinkt". (14)
Po Hariju Edvardsu, profesionalni sportisti su "svojina" profesionalnih
bransš i koje su u rukama belih vlasnika. Za razliku od svojih belih kolega, ćrni
sportisti su u potpunosti lisš eni svojih ljudskih osobenosti i svedeni na "roba
sa statusom najamnika". Na terenu, ukoliko pogresš i, ćrni sportista ćć e biti
ismejan od svojih belih kolega i trenera. "Većć ina njegovih belih drugova, kao i
vlasnika, odnosi se prema ćrnom sportisti kao prema masš ini - koja ćć e biti
upotrebljena od strane belća dok je u dobrom stanju a onda, kada mladost
 137

prođe ili kada su je povrede toliko osš tetile da su trosš kovi većć i od onoga sš to
mozš e da donese, odbaćš ena. Tada se "masš ina" jednostavno preprodaje za novi
model (...) ili se prosto odbaći." (15) Lapćš ik je blizak Edvardsu: "Vlasnići
timova postupaju s ćrnćima upravo onako kako to ćš ine vlasnići korporaćija u
fabrikama. Nastoje da ih sš to visš e iskoriste, a onda ih odbaćuju." (16)
U deklaraćiji „Olimpijskog komiteta za ljudska prava“ („Olympic
Committee for Human Rights“), koji je osnovan u SAD u predvećš erje
Olimpijskih igara u Meksiko Sitiju (ćš iji je ćš lan bio i legendarni borać za
građanska prava ćrnaća Martin Luter King), kazš e se: "Ne smemo visš e dopustiti
Amerići da iskoristi (pod. u org.) nekoliko 'ćrnaća' da bi pokazala svetu koliki
je progres napravila u resš avanju njenih rasnih problema dok su Afro-
Amerikanći visš e nego ikada ranije izlozš eni ugnjetavanju. Ne smemo visš e
dozvoliti sportskom svetu da se prikazuje kao tvrđava rasne pravde dok su
rasne nepravde sportske industrije sramno legendarne. Svaki onaj ćrnać koji,
u vreme dok ugnjetenu rasu unisš tavaju na ulićama, dozvoli sebi da bude
upotrebljen na navedeni naćš in, nije samo glupak - jer dozvoljava da bude
upotrebljen protiv sopstvenih interesa - većć izdajnik svoje rase. Drugo i
najvazš nije, on je izdajnik svoje zemlje jer belim rasistima omogućć ava luksuz
da ostanu u ubeđenju da se ćrnći nalaze u getima zato sš to tamo pripadaju, ili
zato sš to tamo hoćć e da budu. U takvim okolnostima, ova zemlja i ova vlast ćš ine
manje nego sš to mogu da bi resš ili problem rasne nejednakosti u Amerići." (17)
Takve sportiste Edvards naziva "ćrnim gladijatorima XX veka". (18)
Interesantno je da se u ovom dokumentu, polazećć i od talenta ćrnaća i
njihovog smisla za inovaćijom, insistira na "pretvaranju sporta u umetnićš ke
forme", odnosno, na uspostavljanju "eleganćije i lepote tamo gde je nekada
vladala brutalna telesnost i dosadna rutina". (19)
Kakav je bio odgovor bele Amerike na protest ćrnih sportista, na
Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju (1968), zbog rasne diskriminaćije u
amerićš kom sportu i drusš tvu? O tome Lapćš ik: "Kada su Tomi Smit (Tommi
Smith) i Dzš on Karlos (John Ćarlos) podigli na pobednićš kom postolju svoje u
ćrnim rukavićama stisnute pesniće, oni su rećš ito izrazili ono sš to je bela
Amerika nastojala da ignorisš e: sport, kao i drusš tvo, je bio rasistićš ki.
Reakćije koje su sledile pokazuju kakvu je vazš nost imao ovaj gest. Bela
zajednića je kaznila Smita i Karlosa josš u Meksiku, a visš e godina nakon toga
oni nisu mogli da se zaposle. Sportski establisš ment, od Brendidzš a (Avery
Brundage) (tadasš njeg predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta,
inaćš e ćš lana Lindbergove (Lindbergh) Fasš istićš ke partije u SAD i fanatićš nog
rasiste, prim. aut.) pa nanizš e, svim silama se trudio da pokazš e kao da se nisš ta
nije desilo. U odgovoru na pitanje kako olimpijske igre mogu da prezš ive kada
politika sve visš e ućš estvuje u njima, Brendidzš je uzvratio: "Ko je rekao da se
politika sve visš e mesš a u olimpijske igre? Smatram da nije tako. Vi dobro znate
da politići nije dozvoljen pristup na olimpijskim igrama." (20) Evo sš ta je Dzš im
 138

Briver (Jim Brewer), ćš lan amerićš ke kosš arkasš ke selekćije koja je ućš estvovala na
Olimpijskim igrama u Minhenu (1972), rekao o "nepolitićš kom" naćš inu na koji
ih njihovi (beli) treneri pripremaju za utakmiću: "Kazš u ti da je to sve zbog
bratstva. A onda igrasš utakmiću protiv Japanaća i sve sš to mozš esš da ćš ujesš od
nekih tvojih trenera je: "Sredi kosooke, sredi kosooke!" Kakvo je to bratstvo?
Mislio sam da je svemu tome bio kraj 1945. Vodimo protiv njih sa velikom
razlikom a treneri trazš e josš ubedljiviju pobedu. ĆŠ itava njihova prićš a svodi se
na sređivanje kosookih i komunjara." ĆŠ ovek poćš inje da strepi“, zakljućš uje
Briver, "da bi sledećć i na listi mogle da budu 'crnčuge'." /pod. D. H./ (21) Inaćš e,
Sjedinjene Amerićš ke Drzš ave nisu podrzš ale ni jedan predlog da se bojkotuje
Juzš na Afrika uprkos tome sš to je velika većć ina naćije bila slozš na u tome da se
prekine takmićš enje sve dok apartheid dominira u njenoj politići. "SŠ ta nam to
govori, pita se Lapćš ik, kada bojkotujemo Olimpijske igre (Moskva 1980, prim.
aut.) da bismo se suprotstavili komunizmu, a ne ćš inimo nisš ta protiv rasizma i
fasš izma? Mnogo, ukoliko stvari pogledamo izbliza." (22)
Kada je rećš o "komunizmu" i naćš inu na koji se on "prikazuje"
ćrnaćš kom stanovnisš tvu u "slobodnom svetu", indikativan je događaj koji se,
sredinom sedamdesetih, zbio u Beogradu. Igrala se povratna kosš arkaćš ka
utakmića u Kupu sš ampiona. U gostujućć em timu nalazio se, inaćš e izvanredni,
ćrni amerićš ki igraćš koji "nije smeo" da izađe iz svlaćš ioniće jer su mu u Amerići
utuvili u glavu da je Jugoslavija "komunistićš ka zemlja" i da "komunisti jedu
ćrnće"!
SŠ to se tićš e naćš ina na koji sportski reporteri izvesš tavaju o sportu,
Edvards tvrdi da je njihovo izvesš tavanje uslovljeno "zš eljama i potrebama
sportske industrije". U Amerići je sport "veliki business i ima znaćš ajni
drusš tveni, ekonomski i politićš ki utićaj kako na naćionalnom, tako i na
internaćionalnom nivou". Sportski reporteri pretstavljaju svet sporta kao
"tvrđavu rasne harmonije i rasnog mira". Mnogi reporteri "ne osećć aju
odgovornost prema drusš tvu ili pravdi, nego prema njihovim sportskim
urednićima". Ovi ljudi, kao i mass-media kojima suzš e, "nastoje da budu
konzervativni zaklon u drusš tvenim i politićš kim pitanjima. Mnogi znaćš ajni i
vredni sportski izvesš taji su bili stavljeni pod led zato sš to njihov ton nije bio u
skladu sa politićš kim i drusš tvenim stavovima urednika." (23)
Edvards smatra da je jedan od osnovnih naćš ina da se promeni polozš aj
ćrnaća u sportu da oni "kontrolisš u većć i proćenat sportske industrije u
Amerići", jer je "ćš itava sportska industrija u Amerići - amaterska i
profesionalna - kontrolisana od strane belaća u njihovu korist. Svaki dolar
zarađen u sportu, koji se ulazš e u drugi projekt koji je vlasnisš tvo belaća i koji
kontrolisš u belći, zakinut je ćrnoj zajednići. Prava tragedija je u tome sš to je
veliki deo dolara iz sportske industrije proistekao iz napora ćrnaća. Treba se
samo upoznati sa posebnom listom dostignućć a ćrnih sportista (koju Edvards
daje na kraju knjige, prim. aut.) da bi se shvatio njihov ogromni doprinos
 139

ekonomskom razvoju sportske industrije. A onda treba pogledati deo koji

nabraja koliko njih je dobilo mesta u toj industriji da bi se prosudilo da li su se
postignućć a isplatila." (24)
Ne potćenjujućć i znaćš aj borbe za kontrolu sportske industrije, treba
rećć i da bi se njen krajnji ishod sveo na to da se određeni broj ćrnih kapitalista
prikljućš i belim kapitalistima, sš to znaćš i da bi se belim prikljućš ili ćrni gonićš i
robova. Promenom boje kozš e ne iskorenjuju se uzroći niti se ukidaju
mehanizmi ugnjetavanja.
SŠ to se tićš e Lapćš ika, on smatra da "sport koji je oslobođen od rasizma
mozš e da postoji samo u drusš tvu koje je oslobođeno od rasizma". (25) Na
kraju svoje studije o rasizmu u amerićš kom sportu Lapćš ik rezignirano
zakljućš uje da se "malo toga promenilo za ćrne sportiste otkada je sa Dzš eki
Robinson (Jaćki Robinson) poćš ela integraćija ćrnaća u amerićš ki sport". (26)
"Pre pedeset godina, nastavlja Lapćš ik, mog oća su proglasili nigger-lover-om
(pogrdni naziv za belća koji se druzš i sa ćrnćima i bori za njihova građanska i
ljudska prava, prim. aut.) zato sš to je sa svojim timom igrao protiv ekipa koje
su saćš injavali ćrnći. Pre trideset godina on je bio josš većć i nigger-lover kada je
doveo Neta Kliftona (Nat Ćlifton) u "Knicks"-e. Pre dvadeset godina prozvali su
me nigger-lover-om kada sam doveo svoje prijatelje ćrnće da zš ive u nasš em
susedstvu koje se skoro iskljućš ivo sastojalo od belaća. U najvećć em delu svoje
mladosti za neke sam bio nigger-lover zbog angazš ovanja u pokretu za zasš titu
građanskih prava kao i u anti-aparthead pokretu. Sada je moj sin Dzš oj (Joey)
nigger-lover za one koji mrze njegovog oća ili njega zato sš to u sš koli ima puno
ćrnih prijatelja. Kada ćć e to da se zavrsš i? Da li će se ikad zavrsš iti?" /pod. R. L./
(27)
Kako stvari stoje u "slobodnom svetu" u osvit trećć eg milenijuma? U
"Newsweek"-u od 6 aprila 1992 objavljen je tekst o polozš aju ćrnaćš ke
populaćije u SAD pod naslovom "Gubeći tle" ("Losing Ground"). U podnaslovu:
"Nova strahovanja i sumnje u vreme kada su perspektive crne Amerike sve
crnje". U njemu su objavljeni i sledećć i podaći: smrtnost ćrnaćš ke deće u SAD
porasla je na 17,7 slućš ajeva na 1 000 porođaja, sš to je dva puta visš e nego kod
belaća, a većć a je nego na Maleziji; 43,2% od ukupnog broja ćrnaćš ke deće zš ivi u
siromasš tvu; 28,8% od svih slućš ajeva oboljenja od SIDE otpada na ćrnaćš ku
populaćiju, od ćš ega u ukupnom broju obolelih zš ena ćrnkinje ćš ine 52%, a deća
53%; ubistvo je osnovni uzrok smrti među ćrnćima starih između 15 i 34
godine, s tim sš to skoro polovinu od ukupnog broja ubijenih u SAD ćš ine ćrnći; u
1989 23% od svih ćrnaća između 20 i 29 godine starosti bilo je u zatvoru,
uslovno pusš teno ili opomenuto, tako da 20% ćrnaća u dobu između 15 i 34
imaju kriminalni dosije.
Na osnovu istrazš ivanja Galupovog instituta, 40% ćrnaća veruje da se
radi o smisš ljenom istrebljivanju ćrnaća u SAD. Po rećš ima metodistićš kog
svesš tenika Sesila Vilijamsa (Sesil Williams) (San Francisco’s Glide United
 140

Methodist Church) radi se o "genoćidu u stilu devedesetih". Na to upućć uje i

tekst Lorini Kari pod naslovom "Zašto to nije samo paranoja" - "Američka
istorija "planova" za crnce", u kome se analizira i tzv. "Tuskegee Study" koja je
pokrenuta 1932 i koja je razotkrivena 40 godina kasnije zahvaljujućć i novinaru
"Associated Press"-a. Rećš je o projektu lekara Amerićš ke drzš avne zdravstvene
sluzš be („U. S. Public Health Service“) koji su desetinama godina posmatrali,
kao zamorćš ićć e, 400 ćrnaća za koje su znali da su zarazš eni sifilisom (koji,
ukoliko se ne lećš i, dovodi do smrti), ali im to nisu rekli niti su ih lećš ili od te
opake bolesti. U tom monstruoznom "medićinskom projektu" ućš estvovali su i
Ministarstvo za zdravlje Alabame, "Tuskegee Institute", kao i neke druge
"zdravstvene" ustanove.
Inaćš e, 62% ispitanika smatra da nezaposlenost pretstavlja jedan od
najznaćš ajnijih razloga za stanje u kome se nalazi ćrnaćš ka populaćija u SAD. Po
rećš ima dr. Alvina Puseinta (Alvin Poussaint), profesora psihijatrije na
"Harvard Medical School", ćrnći su u gorem polozš aju danas nego u bilo kom
periodu od 1960 godine. "Ako pitate ćrnaćš ku deću sš ta oćš ekuju u budućć nosti,
oni kazš u: ’Nadam se da ćć u josš biti zš iv sledećć e godine u ovo doba’. Za mene je to
uzš asno mraćš no", zakljućš uje dr. Puseint.

* * *
 141

PRIRODA REKORDA

U sportu se, pogotovu u prinćipu ućš inka (odnosno, rekorda),

"manifestuju ćentralni momenti drusš tva" - stav je Vilhelma Hopfa koji je
postao jedno od najozbiljnijih polazisš ta za soćiolosš ki utemeljenu kritiku
sporta. (1) Konstatujućć i da se kapitalizam ne mozš e obelezš avati pojmovima
"industrijskog drusš tva" većć kapitalom, Hopf dolazi do Marksove odredbe
kapitala po kojoj se on svodi na ćirkulaćiju novća koja je "sama sebi ćilj, jer
iskorisš ććavanje vrednosti postoji samo u okviru tog stalno obnavljanog
kretanja", zbog ćš ega je "kretanje kapitala nemerljivo". (2) Analogno tome,
namećć e se misao da je rekord pojam koji u "sportskom shvatanju ućš inka"
odgovara kapitalu. Iz ove analogije jasno proistićš e da je ideja o rekordu
proizvod modernog drusš tva.
Da bi ilustrovao razliku između ućš inka i rekorda Hopf se poziva na
primere iz Afrike, koje navodi Ajhberg: "Rana evropska istrazš ivanja su
pokazala da u raznim ćrnaćš kim plemenima postoji ućš inak u lakoj atletići.
Poznati su bili skokovi uvis u plemenu Vatusi, koji su iznosili 2,50 metara (sa
upotrebom odskoćš ne daske). Ali upravo ućš esnići tih evropskih ekspedićija
postavili su kvantitativnu konstataćiju ućš inka i telesnog ućš inka...U rodovskom
drusš tvu je vezš banje bilo konvenćija, npr. da jedan mladićć biva smatran
musš karćem tek onda kad iz mesta preskoćš i duzš inu svoga tela (1,90 - 2,00 m).
Ajhberg ukazuje na to da je ovaj ućš inak, utvrđen pre mnogo vekova, bio iznad
tadasš njeg svetskog rekorda (1908 iznosio je 1,90 m). Uprkos njihovim
sposobnostima, nije se uspelo da se Vatusi nagovore na bavljenje sportom.
Odlućš ujućć i razlog nalazi sam Ajhberg: njima skok uvis nije bio ćilj. Radi se visš e
o ritualu. Isto tako malu ulogu u ovim aktivnostima igralo je takmićš enje,
konkurenćija. Ajhberg navodi sledećć i primer: Busš e nisu takmićš arsko drusš tvo.
Jedan juzš noafrićš ki trkaćš , koji je trenirao sa dvojićom Busš a, konstatovao je da
 142

uvek kad jedan zaostane, drugi ćš eka. Ućš inak se ovde ne smatra individualnim."
(3)
Ono sš to je za nas najvazš nije, prinćip ućš inka, kao i metodi koji su
karakteristićš ni za industrijski rad, nisu sami po sebi doveli do toga da sport
postane proizvodnja rekorda. Postajanje sporta delom robno-novćš ane
privrede, odnosno, pogona za ostvarivanje profita, dolazi do apsolutizaćije
prinćipa ućš inka kojem je u potpunosti podređena sportska delatnost. Radi se
o kapitalistićš kom ućš inku koji odbaćuje emanćipatorske impulse telesne
kulture, odnosno, tezš nju ćš oveka ka lićš nom usavrsš avanju polazećć i od
sopstvenih (individualnih) potreba i mogućć nosti. U sportu je izvrsš ena
instrumentalizaćija slobodnog telesnog aktivizma (telesne kulture) i njegovo
svođenje na sredstvo za oplodnju kapitala. U njemu je dosš lo do otuđenja
ućš inka kao i mehanizama sa kojim se on postizš e od ćš oveka. "Borba za progres"
postaje ideolosš ka maska iza koje se krije sve stravićš nije unisš tavanje ćš oveka.
Umesto ćš iste volje za pobedom, kao sš to je to bilo u antićš koj Grćš koj, u
modernom sportu dominira zahtev za postizanjem rekorda. On postaje
univerzalna i od ćš oveka otuđena mera za određivanje uspesš nosti (vrednosti),
sš to znaćš i svojevrsna "visš a sila" kojoj je ćš ovek podređen. Tu se visš e ne radi o
borbi između ljudi za pobedom, većć o borbi ćš oveka sa "fantomskim"
rekordima koji su otelotvoreni u sš toperići i drugim mernim instrumentima.
Pobeda nad protivnićima je bezvredna ukoliko se ne postigne rekord. Istorija
antićš kih olimpijskih igara je sled pobednika; istorija modernog sporta svodi
se na linearni sled brojki kojima su prirdodata imena "rekordera" - rekord ima
prvenstvo nad ćš ovekom. U tom kontekstu vrsš i se "mitologizaćija ućš inka", o
kojoj govori ZŠ an-Mari Brom: "probijanje zidova", istorijski pomaći", "skokovi";
"prvi ćš ovek koji je postigao...", "prva zš ena koja je ostvarila..." - sportska
"dostignućć a" dobijaju dimenziju istorijskih granićš nika. (4) Istovremeno,
stvaraju se mitovi "sš ampiona" koji dobijaju "legendarne biografije" i
legendarne karakteristike (poput "heroja" iz naćionalnih mitologija) i postaju
lićš nosti koje obelezš avaju epohu. (5) Ali, i to treba dodati, samo kao simboli
vladajućć ih vrednosti kapitalizma. Otuda je Brom potpuno u pravu kada znaćš aj
koji za sport imaju prinćipi citius, altius, fortius, poredi sa znaćš ajem koji
prinćipi sloboda, jednakost, bratstvo, ispisani "na palati pravde", imaju za
drusš tveni poredak. (6)
U antići dominira agon koji je otelotvorenje bozš anskog (kosmićš kog)
duha; u (modernom) sportu dominira ućš inak koji je otelotvorenje duha
kapitalizma. Sportisti nisu predstavnići svojih porodića i gradova (drzš ava),
kao sš to je to bilo u antićš koj Grćš koj, većć su oruđa politićš kih i kapitalistićš kih
grupaćija moćć i sa kojima oni nastoje da ostvare svoje posebne interese.
Sportisti nisu integralni deo zajedniće (građani polis-a), većć su
instrumentalizovani jurisš nići u rukama onih snaga koje pretstavljaju otuđenu
drusš tvenu moćć u institućionalizovanom obliku. Sve se odvija u skladu sa
 143

prinćipima kapitalistićš kog poslovanja: svaka pobeda, svaki rekord ima svoju
ćenu. Sportsko takmićš enje u potpunosti je degradirano na borbu za novać.
Neprestano umnozš avanje sportskih manifestaćija dovodi do sve osš trije
konkurenćije između organizatora. Da bi se doveli "najvećć i asovi", obezbedila
publika, TV prenosi, reklame - ostvario profit, sportistima se nude sve većć e
sume za ućš esš ćće, pogotovu za pobedu i obaranje rekorda. To vodi daljem
intenziviranju samoubilaćš kog treninga, upotrebi sve razornijih "stimulativnih
sredstava"... "Vrhunski sport" za sportistu postaje sve dramatićš nija igra
"ruskog ruleta", a za kapital sve većć a zarada.
Jedno je slobodno-voljno opredelenje ćš oveka da postigne visš e
razvijanjem svojih ljudskih moćć i (većć i rezuiltat), a drugo je kada ćš ovek sveden
na sredstvo sa kojim otuđeni ćentri moćć i ostvaruju ne-ljudske ćiljeve (rekord).
Ne radi se, dakle, o kritići ućš inka, većć o kritići takvog (kapitalistićš kog) ućš inka
koji se, posredstvom robno-novćš ane privrede (rekord kao prometna vrednost
rezultata), postizš e porobljavanjem i unisš tavanjem ćš oveka. Treba praviti
razliku između legitimnog nastojanja da se postigne visš e kao izraza
autentićš nih ljudskih potreba i razvoja njegovih ljudskih moćć i, i rekordomanije,
sš to znaćš i podređivanja ćš oveka od njega otuđenom egzistenćijalnom duhu
kapitalistićš kog naćš ina proizvodnje koji postaje simbol "progresa". U tom
smislu, citius, altius, fortius ne kao razvoj "zš ivotinjske prirode ćš oveka",
odnosno, "borilaćš ke volje" (Kuberten); ne kao podređivanje ćš oveka efektima
njegovog rada, odnosno, profitu; ne kao sumanuto unisš tavanje prirodnih
osnova ljudske egzistenćije (tela) i samog ćš oveka - većć kao sastavni deo
nastojanja ćš oveka da razvije svoje univerzalne stvaralaćš ke moćć i, da "uvećć a"
svoj ljudski svet. Kapitalistićš ki prinćip ućš inka treba prevazićć i afirmaćijom
istinskog ljudskog ućš inka, sš to znaćš i ućš inka koji postizš e slobodan ćš ovek na
naćš in koji omogućć ava razvoj njegovih stvaralaćš kih moćć i i omogućć ava
zadovoljavanje njegovih autentićš nih ljudskih potreba. Tezš nja ka većć em ima
smisla jedino ukoliko je tezš nja ka ljudskijem.
Sve većć a dominaćija prinćipa ućš inka u sportu dovela je do postepene
eliminaćije borilaćš kog individualizma, kamena temeljća ideologije liberalizma.
Uspostavlja se sve većć i jaz između "pedagosš kih" zahteva izvornog kapitalizma
(takmićš enje kao razvoj i jaćš anje "borilaćš ke volje" i izgradnje "snazš nog
karaktera") i pragmatićš nih zahteva "da se ide dalje". Sport je sve manje
prostor na kome dolazi do izrazš aja "lićš na inićijativa" i "lićš no dostignućć e", sš to
znaćš i "borilaćš ka volja" pojedinća, a sve visš e prostor na kojem ćaruju naućš ni
timovi koji su oruđe u rukama politićš kih i kapitalistićš kih ćentara moćć i. "Razvoj
sporta" neposredno je uslovljen daljim razvojem nauke i sve dubljom
integraćijom "sportskog pogona" u kapitalistićš ku masš ineriju. Umesto da je
stvaralać sportskih rezultata, ćš ovek postaje oruđe sa kojim se postizš u rekordi;
umesto "volje za pobedom", osnovom na kojoj se razvijao "slobodni svet", u
sportu je uspostavljena dominaćija tehnokratskog uma za koji "obaranje
 144

rekorda" postaje "naućš ni projekat". "Rekorderi se rađaju u epruvetama!" - je

pravilo koje na najupećš atljiviji naćš in izrazš ava stanje stvari u danasš njem
sportu. I dalje se slavi "pobednik", ali je ćš ovek samo prividno akter pobede.
Pravi pobednići su kapitalistićš ki konćerni i timovi naućš nika i lekara za koje su
sportisti isto sš to i laboratorijski paćovi - sredstvo za isprobavanje
medikamenata i ostvarivanje profita.
Istovremeno, "prevazilazš enje horizonata mogućć eg" odnosi se
iskljućš ivo na kvantitativne pomake na osnovu i u okviru vladajućć ih postulata
kapitalistićš kog poretka (borba ljudi između sebe ili protiv sebe), a ne na
otvaranje novog horizonta koji prevazilaze kapitalistićš ki svet, a to znaćš i koji
otvara prostor za humani svet i istinsku slobodu. Vrednosnu potvrdu dobija
samo onaj ućš inak koji potvrđuje razvojnu moćć kapitalizma ("Fantastični
rekord!"). Rekord nije mera obogaćć ivanja ćš oveka i njegovog sveta, većć mera
njegovog unizš avanja i unisš tavanja. Novi rekordi pretstavljaju sve snazš nije
zaveslaje robova prikovanih za galiju koja, gonjena bićš em kapitala, sve brzš e
plovi ka bezdanu. Nastojanje da se postigne rekord sve visš e potsećć a na
Sizifovo prokletstvo. Tezš nja da se po svaku ćenu obori rekord nema nikakve
veze sa nastojanjem ćš oveka da "prevaziđe horizonte mogućć eg" i "dopre do
savrsš enstva" (Vol). Pravi smisao rekordomanije je bezumno i fatalistićš ko
podređivanje ćš oveka vladajućć oj moćć i, s tim sš to većć i rekord istovremeno znaćš i i
većć i kamen koga je sve tezš e izgurati do vrha i koji preti da smozš di ćš oveka.
Kvalitet "kapitalistićš kog" Sizifa je u tome, da on svojom ropskom delatnosš ćću
uvećć ava breme koje mu je vladajućć a moćć natovarila na plećć a - do sopstvenog
kraja. Umesto jednobrazne i beskrajne muke, danasš nji "Sizifov posao" postaje
besposš tedno samounisš tenje.
Odnos ćš oveka prema svome telu uslovljen je odnosom kapitalistićš kog
naćš ina proizvodnje (reprodukćije) prema prirodi. Sve većć a tehnizaćija tog
odnosa i stvaranje od prirode (naućš no) projektovanog prostora unisš tenja vodi
ka potpunom i konaćš nom raskidu ćš oveka sa prirodom, a time i sa svojim
prirodnim bićć em. Sport je oblast u kojoj su dehumanizaćija i denaturalizaćija
ćš oveka dosegli najvisš i nivo. Robotizaćija ćš oveka u sportu izraz je ekoćidne
logike koja dominira u danasš njoj "tehnićš koj ćivilizaćiji". Sistematski se
unisš tava telo kao prirodni organizam i kao deo zš ivoga sveta - ono postaje
kavez tehnićš ke raćionalnosti. Brzina, snaga, izdrzš ljivost gube karakter
ljudskog i prirodnog i sve visš e dobijaju tehnićš ki karakter. Telo ćš oveka, kao i
njegova psiha, emoćije, svedeno je na predmet obrade. Ono postaje sirovina,
odnosno, energetski izvor i oruđe za postizanje rekorda. Prema njemu se ne
odnose kao prema (ćelovitom) ljudskom telu, većć ga svode na zbir
biohemijskih, fiziolosš kih, mehanićš kih "proćesa i elemenata" koje treba dovesti
u optimalni funkćionalni sklad da bi iz njihove aktivnosti mogao da proistekne
projektovani rezultat (rekord). Prevashodna uloga lekara je da umrtve
prirodne odbranbene mehanizme organizma, odnosno, da unisš te zš ivot u
 145

njemu. Logika dehumanizovanog tehnolosš kog uma postaje spiritus movens

"istrazš ivaćš kih proćesa" u sportu, ćš iji su neposredni rezultat unakazš eni ljudi,
moderni Frankensš tajni. Rekord, pomeranje "granića snova" je ćilj, a ćš ovek je
samo jedno, josš uvek najvazš nije, sredstvo da se to postigne.
Instrumentalizaćijom sporta, postajanjem sporta sredstvom za oplodnju
kapitala i dokazivanja da je kapitalizam josš uvek u stanju da ide "napred",
instrumentalizovan je sam ćš ovek. Osnovna svrha treninga, pogotovu uzimanja
farmaćeutskih sredstava, je da se unisš te prirodni odbranbeni mehanizmi
organizma da bi se bez otpora "povinovao" sve većć im zahtevima koji vode ka
njegovom unisš tenju. Proizvodnja rekorda temelji se na stvaranju novih oblika
destrukćije ćš oveka. Zastoji u obaranju rekorda u sportovima u kojima
dominira snaga, brzina, izdrzš ljivost pre svega su posledića isćrpljenih
mogućć nosti u primeni "stimulativnih" sredstava i metoda za unisš tavanje
ćš oveka. Novi skokovi u obaranju rekorda mogu se oćš ekivati sa pojavom novih
"stimulativnih" preparata na kojima, sklonjeni od oćš iju javnosti, rade danasš nji
Mengelei - po nalogu i uz obilatu pomoćć kapitalistićš kih konćerna. Njihova
primena dovesš ćće do josš većć eg razaranja organizma ćš oveka i njegove psihe. Od
sportiste treba stvoriti robotizovanog idiota za visš ekratnu, a uskoro za
jednokratnu upotrebu. I u sportu vladaju zakoni potrosš aćš kog drusš tva:
sportista, kao roba, ima sve kraćć i vek trajanja. "Novi" rekordi, "novi" sportisti,
"novi" grobovi...
Iz dehumanizovanog odnosa prema ćš oveku u sportu proistićš e
dehumanizovani odnos ćš oveka prema svome telu. Sam sportista odnosi se
prema svome organizmu kao prema oruđu sa kojim treba postićć i zadati
rezultat. Kao sš to njegovo telo prestaje biti integralni deo njegovog ljudskog
(prirodnog) bićć a i postaje "materijal" i "oruđe" sa kojim treba postićć i rekord,
tako i on prestaje biti ćš ovek i postaje dehumanizovani "sportista" i kao takav
odani "saradnik" raznim "spećijalistima" koji sistematski rade na unisš tavanju
njegovog organizma. Pućanje misš ićć a na stazi ćš ovek ne dozš ivljava kao fizićš ki
bol, nego kao poraz i u tom smislu kao "izdaju" organizma u koji je "toliko
ulozš io". Ono sš to je "ljudsko" je fanatizam, ali se on ne temelji na verovanju u
određenu (transćendentalnu) vrednost (jezuitizam, kamikaze), većć na borbi
za golu egzistenćiju. To je grćš opstanka, a ne posvećć ivanje "nadljudskom".
Sve je većć i jaz između stvarnih mogućć nosti ćš oveka (njegovog
organizma) i zahteva koji se pred njega postavljaju. Radi se o "napetosti" koja
odgovara odnosu kapitalistićš kog naćš ina proizvodnje prema prirodnim
osnovama ljudske egzistenćije. Imajućć i u vidu da dinamiku "obaranja rekorda"
uslovljava dinamika obrta kapitala (posredstvom industrije za proizvodnju
rekorda), neznatne su mogućć nosti za "pomeranje rekorda" eventualnim
podizanjem nivoa zdravlja i prirodnim poboljsš anjem telesnih karakteristika.
Ovo tim pre, sš to se većć desetinama godina rekordi postizš u upotrebom
 146

"stimulativnih sredstava" bez kojih bi se vazš ećć i rekordi vratili na rezultate iz

ranih sš ezdesetih.
Ovde mozš e biti rećš i o josš jednoj analogiji. Kao sš to građanski
teoretićš ari stvaraju iluziju da se razvojem nauke i tehnike (u okviru
kapitalistićš kog poretka) mogu "razresš iti svi svetski problemi", tako ideolozi
sporta nastoje da dokazš u da su nauka i tehnika kljućš za dalji razvoj sporta i
"resš avanja problema u njemu". "Bezgranićš ne mogućć nosti razvoja nauke"
postaju osnov "bezgranićš nih mogućć nosti razvoja sporta". Prava priroda
prinćipa kompetićije i ućš inka (rekordomanije) postaje jasna kada se ima u
vidu dalji razvoj sporta. Radi se, naime, o projektovanju rekorda koje se svodi
na projektovanje unisš tenja kako tela ćš oveka, tako i njegove psihe. Svaki "jurisš
na rekord" ima svoju, sve stravićš niju, ćenu. Rekord je sve manje mera
vrednovanja ćš oveka, a sve visš e mera njegovog obezvređivanja i unisš tavanja.
Proizvodnja rekorda pod zastavom "progresa" zapravo je proizvodnja
ubogaljenih ljudi, lesš eva i masovnog idiotizma s jedne, i proizvodnja profita i
tlaćš iteljske moćć i s druge strane. Vladajućć i duh kapitalistićš ke destrukćije
ustolićš io se u sportu u svom ćš istom obliku. I to treba imati u vidu kada se
konstatuje da su "sportsko vreme i prostor u osnovi otvoreni" (Brom). Vreme
i prostor u sportu su određeni kapitalistićš kim naćš inom proizvodnje. Radi se o
zatvorenom prostoru i o zatvorenom vremenu - na tim osnovama i u tim
okvirima odvija se reprodukćija osnovnih odnosa i vrednosti kapitalizma.
Sport ima konzervativni karakter. U sportu se ne otvaraju (novi) prostori
budućć nosti, većć se reprodukuju kapitalistićš ki odnosi na visš em kvantitativnom
nivou. Najbolji primer za to je ideja i praksa modernog olimpizma. Sa njim nije
trebalo stvoriti novi, većć ućš vrstiti postojećć i (kapitalistićš ki) svet.
Uspostavljanjem antićš kog olimpijskog kalendara u modernom dobu "sveti"
ćš etvorogodisš nji ritam olimpijskih igara trebalo je da postane potvrda
neunisš tivosti i nepromenljivosti postojećć eg sveta, odnosno, beskonaćš na
obnova zš ivotne snage ("festival prolećć a") kapitalistićš kog poretka.
Sportski rezultati sve su visš e proizvod od sporta nezavisnih oblasti
istrazš ivanja. U tom smislu, postizanje rekorda sve manje zavisi od rada
sportista i trenera, a sve visš e od rada naućš nika iz drugih oblasti. Glavna odlika
"dobrog" trenera nije visš e trenersko (sportsko) znanje, nego "dobre veze" sa
farmaćeutskom industrijom i sposobnost da se dokopa najnovijih
"stimulativnih sredstava" i primeni ih na svojim "sš tićć enićima" pre nego sš to to
ućš ine njegove kolege. Istovremeno, njegov "rad" na "proizvodnji rekorda"
mora biti koordiniran sa vrhovima svetske sportske birokratije
(potkupljivanja, politićš ke igre i intrige) koja u svojim rukama drzš i mehanizam
doping-kontrole. Dobiti "pravu" informaćiju u "pravo" vreme i obratiti se "u
pravom trenutku" - "pravom ćš oveku" postaje jedan od osnovnih preduslova da
se stigne "do vrha".
 147

Sve većć i drusš tveni rad ulazš e se u sve manje pomake. Rekordi se ne
mere visš e minutima, većć sekundama, a sve ćš esš ćće desetinkama i stotim
delovima sekunde. Sa aspekta razvoja ljudskih sposobnosti, takvi pomaći su
besmisleni. Najvazš nije je da se po svaku ćenu oćš uva vladavina prinćipa citius,
altius, fortius i na taj naćš in oćš uva vera u "progresivni" karakter kapitalizma.
U sportu je institućionalizovana produktivistićš ka logika i unisš tena
istinska duhovnost ćš oveka, sš to znaćš i Eros, ćš ulnost, masš tovitost, spontanost,
kreativnost… To se najbolje vidi u estetići sportskog pokreta koji u potpunosti
odgovara radu masš ine. Putem sporta, kao i kasarnskog drila, izvrsš ena je
tehnizaćija kako tela i telesnog pokreta, tako i odnosa ćš oveka prema svome
telu i "rivalima". Igraćš ka vesš tina svodi se na instrumentalizovanu i
dehumanizovanu igraćš ku tehniku. Najvisš i estetićš ki (i praktićš ni) izazov postaje
postizanje "telesne perfekćije" otelotvorene u prećiznoj i visoko produktivnoj
masš ini. Stvaranje od ljudskog tela verne kopije mehanizma, sš to znaćš i njegova
robotizaćija, postaje osnovni zadatak trenera, lekara, naućš nih laboratorija,
dakle, industrije koja se bavi proizvodnjom "rekordera". Nigde monstruozna
ideja o "ćš oveku-masš ini" nije dozš ivela takvu realizaćiju kao sš to je to slućš aj u
sportu. Umesto robota sa "ljudskim odlikama", stvara se "ćš ovek" sa odlikama
robota. Istovremeno, nigde otuđenje ćš oveka od svoje ljudske biti i unisš tenje
njegovog tela i lićš nosti nije dobilo takvu "spektakularnu" dimenziju.
Praktićš no, ćš ovek se izvodi iz zš ivog, i postaje deo tehnićš kog sveta. Od "Tarzana",
koji je svoju snagu ćrpeo iz zš ivotne snage prirode, dosš lo se do "terminatora",
"Gospodara univerzuma" i drugih robotizovanih nakaza koje samo
otelotvoruju destruktivi duh danasš njeg kapitalizma. Roboti-monstrumi, koje
sve ćš esš ćće viđamo u "naućš no-fantastićš nim" filmovima, samo su projekćija
straha od tehnolosš kog razvoja koji je otuđen od ćš oveka i naućš nika-monstruma
koji su spremni da i đavolu "prodaju dusš u" samo da bi se dokopali novća i
stekli "slavu". Istovremeno, ćš ovek je sve manje "zadivljen" sve većć im
brojevima koje mu nudi "progres", jer one znaćš e sve većć e unisš tenje temelja
ljudskog opstanka. Sve razvijenija svest da priroda i sam ćš ovek postaju zš rtve
uspostavljenog "progresa", sve većć a dominaćija "stimulativnih sredstava" i sve
većć i broj "nesrećć nih slućš ajeva" u sportu, dovodi do toga da se, uprkos
propagandnoj masš ineriji sportskog show-business-a, smanjuje entuzijazam za
"vrhunskim rezultatima". Pored toga, "obaranje rekorda" se, kao sš to smo
videli, sve ćš esš ćće svodi na takve merne velićš ine, da oni za gledaoća imaju samo
apstraktnu vrednost.
U sportu je dosš lo do bitnih promena na polju "sportske etike". Umesto
nekadasš njeg fair-play-a dzš entlmena koji se vodi "vitesš kim manirima",
uspostavljena je dominaćija profesionalne etike. Kod "pravih profesionalaća"
osnovni motiv je zarada. Igra postaje rad. To su ljudi koji na isti naćš in
pristupaju treningu i utakmići - kao ozbiljnom poslu. Umesto takmićš arskog,
dominira motiv da se "posš teno odradi". Zbog toga su kod "pravih
 148

profesionalaća" relativno male osćilaćije u igri. Gubili ili pobeđivali oni

nastavljaju da trćš e i do kraja igraju "punom snagom". Dolazimo do prividno
apsurdnog zakljućš ka da profesionalći "odrađuju igru". Otuda su marljivost,
disćiplinovanost u izvrsš avanju zadataka, upornost, ozbiljnost, pouzdanost
karakteristike koje daleko visš e odgovaraju "pravom profesionalću" nego sš to
su to spontanost, masš tovitost, leprsš avost, nepredvidljivost, individualnost...
Nazš alost, sa tim se stvari ne zavrsš avaju. Kako se zaosš trava borba za profit u i
oko sveta show-business-a, glavni izazov za sportistu sve je manje tezš ina
napora i kvalitet suparnika, a sve visš e koliko rizikovati, sš to znaćš i, u kojoj meri
dovesti u pitanje zdravlje i sam zš ivot - da bi se postigla pobeda i ostvario
rekord. Spremnost na samounisš tenje postaje glavna odlika "dobrog" sportiste.
A to visš e nije radna, većć etika kaskadera i gladijatora.
Unisš tavanje ljudi u sportu po svojoj prirodi odgovara unisš tavanju
ljudi u kolonijalnim osvajanjima i imperijalistićš kim ratovima. Zajednićš ki
imenitelj im je: borba kapitalistićš kih konćerna da ovladaju svetom. U
danasš njem globalnom ekonomskom ratu upotrebljavaju se sredstva koja se
samo naizgled razlikuju od sredstava koja se koriste u klasićš nom ratu. Efekti
su isti. Uzmimo za primer svest sportista. Od 180 ispitanika koji su
ućš estvovali na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu (prosek starosti 20 godina)
visš e od 100 njih izjasnilo se za zlatnu olimpijsku medalju uprkos tome, sš to bi
im to donelo smrt u roku od 5 godina! To nije svest razumnih ljudi, nego
fanatika!
Ovde bismo mogli da se vratimo kritići Rigauera. Za razliku od
radnika, sportista ne iznajmljuje samo svoju radnu sposobnost na određeno
vreme, većć bukvalno prodaje svoje telo i svoju lićš nost. On ne reklamira firmu
ćš iji je najamnik samo rezultatima koje postizš e, većć i svojim izgledom,
ponasš anjem, izjavama... Bespogovorna lojalnost svojim gazdama i
uspostavljenom poretku osnovni je uslov opstanka u sportskom show-
business-u. U sportu ćš ovek nema drugih prava nego ona koja diktira priroda
profesionalnog sporta, kapital i politićš ki ćentri moćć i.
U proćesima pretvaranja ćš oveka u robota um ćš oveka svodi se na
ćentar preko koga se aktivira, usmerava i kontrolisš e funkćionisanje telesnog
mehanizma sportiste. Uloga svesti se, naravno, ne svodi samo na mehanićš ko
posredovanje između komandnog ćentra (trenera, pre svega) i organizma, većć
na primoravanje organizma da "prevaziđe" svoje mogućć nosti, da prebrodi
krizna stanja koja nastaju kao posledića energetske isćrpljenosti, a to znaćš i da
se uspesš no suprotstavi odbranbenim mehanizmima organizma i natera ga na
napor koji vodi ka raspadu njegovih vitalnih funkćija. Zbog toga se pridaje
takav znaćš aj "psiholosš kom dopingu", sš to znaćš i stvaranju fanatizovane
samodestruktivne svesti koja je u stanju da, "bez uzbuđenja", rizik smrti
"ukalkulisš e" u rad na postizanju rekorda. Putem njega treba sprećš iti sportistu
da sebe poima kao ćš oveka, da skine naoćš are koje su mu navukli - koje mu ne
 149

dozvoljavaju da vidi nisš ta drugo osim ćilja koji je pred njega postavljen.
Trenući malodusš nosti i pitanja o pravom smislu tog samoubilaćš kog poduhvata
mogu za ćš as da razbiju "takmićš arsku konćentraćiju" i da dovedu u pitanje ćeo
projekat. Jer, velika ulaganja, odgovornost pred "masama" koje javni mediji
većć nedeljama drzš e u groznići; prekorni pogledi vlasnika, menadzš era i trenera
koji pritiskaju kao nadgorbne ploćš e; novinari, koji jedva ćš ekaju da se na
nekom izš ivljavaju i "lećš e komplekse narodu" koji u tuđem porazu trazš i lek za
sopstvene zš ivotne poraze - sve to pada na plećć a sportiste koji ćć e, ukoliko
"poklekne duhom" i ne stavi "sve na koćku" da bi postigao pobedu, biti
proglasš en "kukavićom", "izdajićom", "bednikom"… Melodramski zavrsš etak
"borbe za svoju zemlju", padanje na stazi, odlazak u kolima hitne pomoćć i -
samo je nametnuti i zloupotrebljeni "moralni lik" sportiste. Kada se svemu
tome doda egzistenćijalna zavisnost sportiste od rezultata na stazi, strah od
sutrasš njiće, gubitak drusš tvenog statusa - postaje jasnije sš ta sve sadrzš i grćš na
liću sportiste, kuda je usmeren staklasti pogled dugoprugasš a koji svesno
rizikuje zš ivot da bi pobedio.
SŠ to se tićš e legitimne tezš nje ćš oveka da postigne "nedostizš no" ona se
ćš esto upotrebljava kao dokaz da u sportu, i pored svih "losš ih" stvari,
dominiraju "pravi" ljudski izazovi. Nema sumnje da je tezš nja ćš oveka za
samopotvrdom postizanjem "nedostizš nog" onaj "prirodni" ulog sa kojim
ćš ovek ulazi u sport i koji ostaje kao podstićaj tokom ćš itave sportske karijere.
Gospodari sporta ne samo da ne nastoje da unisš te taj entuzijastićš ki motiv kod
ćš oveka, većć nastoje da ga razviju da bi postao sš to snazš niji unutrasš nji pokretaćš
koji ćć e navesti sportistu da "ućš ini nemogućć e". "Ambićiozni momak" koji ćć e sve
da ućš ini da bi se, za sš to manju nadoknadu, domogao rekorda i "slave", prototip
je "dobrog materijala" koji treba samo "obraditi" da bi postao "guska koja nosi
zlatna jaja". ZŠ elja za afirmaćijom postizanjem "josš nedostignutog" u sportu
pretstavlja jednu od osnovnih mogućć nosti da se mladi zalude sportom i da
izgube interes za druge zš ivotne oblasti. Podređujućć i se zahtevima koji vode
"ka vrhu", sport postaje ne samo jedina mogućć nost da steknu afirmaćiju, većć i
da obezbede egzistenćiju. Otuda se visš e ne radi o slobodnom angazš manu i
autentićš nim potrebama, većć o radnoj obavezi i egzistenćijalnom imperativu
koji deformisš u izvorne motive. Na to ukazuje i sve ćš esš ćće postizanje rekorda
samo u onoj meri koja je dovoljna da bi se dobila nagrada. Usmeravajućć i svu
svoju ambićiju da bude "neko" u drusš tvu prema sportu ćš ovek neminovno
postaje rob sporta, sš to znaćš i onih koji sport drzš e u svojim rukama - "prodaje
dusš u đavolu" i uklapa se u masš ineriju za postizanje "vrhunskih rezultata" koja
melje bez milosti izbaćujućć i, sa jedne strane, medalje, a sa druge ubogaljena
tela i lesš eve. Razvoj (samo)destruktivnog karaktera temelji se na potiskivanju
autentićš nih ljudskih potreba i njihovoj degeneraćiji. Destruktivno ponasš anje
ćš oveka nije posledića njegove "destruktivne prirode", kako to tvrde ideolozi
 150

"slobodnog sveta", većć reakćija na unisš tavanje ljudskog u ćš oveku, odnosno,

oblik nasilnićš kog iznuđivanja (samo)destrukćije.
Sa aspekta danasš njeg "vrhunskog sporta" i Herkules bi bio
"besperspektivan" ukoliko ne bi bio spreman da prihvati status
laboratorijskog paćova. Zloupotrebom nauke i uz "entuzijazam" lekara-
monstruma i od telesno sasvim "prosećš nog" deteta mogućć e je "napraviti
rekordera", ukoliko se postigne da on svoj zš ivot u potpunosti podredi sportu i
do te mere fanatizuje da je spreman na samounisš tenje da bi ostvario zadati
rezultat. SŠ to je sport destruktivniji, utoliko je visš e "privilegija" onih koji su na
drusš tvenom dnu i koji nema sš ta da izgube osim okova bede i nesrećć e. Na to
najbolje upućć uje "selekćija u sportu". Kljućš ni momenat u odabiru
"talentovanih" je njihov drusš tveni polozš aj. Globalizaćijom eksploataćije sporta
od strane kapitala, svetska sirotinja postala je "prirodno izvorisš te" za odabir
"talenata". Pored sirotinjskih "rezervata" u SAD, Afrika, kontinent sa najvećć im
brojem gladnih i umirućć ih, postaje glavni "rasadnik" budućć ih "sš ampiona".
Kapitalistićš ki konćerni, posredstvom univerziteta i "sponzorstvom", dovode
iz Afrike mlade ljude i stvaraju od njih moderne robove. Nekada "telesno
inferiorne ćrnćš uge" postali su (kakva ironija!) glavna "vućš na snaga" u razvoju
"vrhunskog sporta" i glavno sredstvo za dokazivanje "razvojne snage"
kapitalizama!
Da bi mogao da se oćš uva uspostavljeni "razvoj sporta", na udaru su sve
mlađi narasš taji. Sve većć i broj sve mlađe deće postaje zš rtva tzv. "rane
spećijalizaćije". Većć visš e godina "u igri" su deća koja nisu zakoraćš ila ni u
pubertet. Doping testovi poćš eli su da se primenjuju i na dvanaestogodisš njake i
njihove vrsš njakinje. "Rad" sa dećom dosš ao je do predsš kolskog uzrasta i do
obdanisš ta.
Kao reklamni prostor, sredstvo za proizvodnju masovnog idiotizma i
zaradu, sport postaje, u vreme sve dublje krize kapitalizma, sve znaćš ajniji
instrument koji treba da odlozš i konaćš ni raspad kapitalizma. Zbog toga su
sportisti izlozš eni sve besposš tednijoj destrukćiji, a "sportska publika" sve
beskrupuloznijoj manipulaćiji. "Vrhunski sport" lisš en je ljudskog smisla.
Njegovi efekti nemaju veze ni sa sportom ni sa ćš ovekom. Naravno, na
stadionima ćš itava pretstava treba da dobije izgled opusš tenosti, razdraganosti,
spontanosti... Treba po svaku ćenu stvoriti utisak da se radi o "nadmetanju
slobodnih ljudi", a ne o obraćš unu kapitalistićš kih i politićš kih grupaćija kojima
su sportisti samo sredstvo u borbi. "Spontanost" i "veliki osmesi" sigurni su
pokazatelji da je pretstava namesš tena.
Rekord je prosš ao putanju od simbolićš no-razvojne do simbolićš no-
destruktivne pojave. "Rekorderski sport" jedan je od oblika u kojem
kapitalistićš ko drusš tvo napusš ta istoriju, istovremeno unisš tavajućć i osnove
ljudske egzistenćije. Industrija za proizvodnju rekorda postala je industrija
smrti.
 151

* * *

SPORT U MOČVARI DROGE

Svake godine sve većć i broj sportista nestane u sve dubljoj moćš vari
droge. Do raspada Sovjetskog Saveza i "realnog soćijalizma" glavni krivać za
beskrupolozniju manipulaćiju sportistima je bio "komunistićš ki totalitarizam".
U odnosu prema njoj "slućš ajevi dopinga" na Zapadu su izgledali kao igra
nevaljale deće koja ne slusš aju svoje roditelje. U međuvremenu se pokazalo da
je "slobodni svet" razvio svoju industriju dopinga koja je po svojoj
monstruoznosti daleko prevazisš la "dostignućć a" zemalja "realnog soćijalizma".
Samo u Sjedinjenim amerićš kim drzš avama vrednost sportskog trzš isš ta droge
dostigla je visš e milijardi dolara godisš nje. Da stvar bude gora, upotrebljavaju se
sve razornija sredstva. Na optuzš enićš koj klupi su, naravno, "pokvareni
sportisti". Ne porićš ućć i odgovornost sportista, i to kako za doping tako i u
zaveri ćć utanja povodom dopinga i drugih prljavih igara u sportu, trebalo bi
utvrditi i odgovornost gospodara sporta koji vuku poteze iz senke i od
sportista stvaraju sredstvo za ostvarivanje politićš kih i materijalnih interesa.
Pođimo od međunarodnih sportskih asoćijaćija i njihovih doping-kontrola.
Kanadski sudija ĆŠ arls Dabin (Ćharles Dubin), koji je demontirao
"slućš aj Ben Dzš onson (Ben Johnson)", razorio je bedeme lazš i koje su
međunarodni sportski zvanićš nići digli oko doping-kontrola. On je ubedljivo
dokazao da ljudi poput Arne Ljungkvista (Arne Ljungkvist), vođe medićinske
komisije Međunarodne atletske federaćije, sistematski dovode u zabludu
svetsku javnost kada iznose podatke o broju "uhvaćć enih" sportista na doping-
kontrolama. Dabin, naime, tvrdi da Ljungkvist i drugi sportski zvanićš nići
nastoje da stvore sliku o rasprostranjenosti dopinga u sportu na osnovu
relativno malog broja "pozitivnih" sportista nastojećć i, na taj naćš in, da sakriju
prave razmere dopinga. (1) U svom izvesš taju kanadskoj vladi u vezi sa
 152

"slućš ajem Ben Johnson", sudija Dabin konstatuje: "Iako je zdravstvenim

komisijama međunarodnih sportskih udruzš enja, kao sš to su to Međunarodna
atletska federaćija i Međunarodni olimpijski komitet, većć godinama poznato
da doping-kontrole za vreme takmićš enja ne daju zadovoljavajućć e rezultate,
oni nisu preduzeli nikakve korake da razjasne ovu besmisliću. Na taj naćš in sa
samo doprineli stvaranju utiska da se njihova takmićš enja odvijaju po
pravilima fair-play-a i da istrazš ivaćš ke laboratorije ne mogu da budu
prevarene". (2)
Svedoćš enje Klifa Vilija (Ćliff Wiley), amerićš kog sprintera na 400
metara, ukazuje na sš ta su sve spremni gospodari svetskog sporta da bi
ostvarili svoje interese. Na Svetskom atletskom prvenstvu u Helsinkiju (1983)
"bar trideset osmoro sportista imalo je pozitivan doping-test, od ćš ega je bilo
sedamneaest Amerikanaća. Ali, oni su bili toliko poznati, da organizator nije
smeo da objavi njihova imena". Doktor Robert Voj (Robert Voy), ćš ovek koji je
otkrio prevaru, optuzš io je Svetsku atletsku federaćiju i njenog predsednika
Primo Nebiola (Primo Nebiolo) da su "sakrili rezultate testova". (3) To
praktićš no znaćš i da vrhovi međunarodnih sportskih asoćijaćija određuju (u
dogovoru sa organizatorima sportskih priredbi) koliko sportista (i kog ranga)
sme biti "uhvaćć eno" - da se ne bi kompromitovalo takmićš enje i izgubila
planirana zarada. To visš e nije "zavera ćć utanja", većć sve beskrupuloznija zavera
laganja.
Nebiolo je otisš ao josš dalje. Na Svetskom atletskom prvenstvu u Rimu
(1987) odigrao je "svoju" ulogu u aferi oko namesš tanja rezultata italijanskom
skakaćš u u dalj Evangelistiju (Evangelisti). (4) Njegovom poslednjem i
odlućš ujućć em skoku je pridodato skoro pola metara ćš ime je zadobio trećć u
pozićiju i time bronzanu medalju. Italijanska drzš avna televizija je uspela da u
detalje rekonstruisš e prevaru. Dosš lo je do protesta, Evangelisti je vratio
medalju, a Nebiolo je, umesto da je zauvek izbaćš en iz sporta, uskoro postao
predsednik Međunarodne atletske federaćije!
Engleski trkaćš Sebastian Koe (Sebastian Ćoe) je josš 1982, na
Olimpijskom kongresu u Baden-Baden-u, zahtevao da se dopingovani sportisti
do kraja zš ivota udalje sa sportskih terena, sš to je podrzš ano ood mnogih
sportista sš irom sveta. (5) Gospodari svetskog sporta su taj zahtev jednodusš no
odbili (iz "humanistićš kih" razloga), znajućć i da bi to dovelo ne samo do
zaustavljanja "progresa" u postizanju "vrhunskih rezultata", većć da bi vratilo
rezultate na nivo sš ezdesetih, od kada je upotreba "stimulativnih sredstava"
postala sastavni deo "jurisš a na rekord" - sš to bi dovelo do opadanja
interesovanja za "vrhunski sport" i znaćš ajno umanjilo prihode grupa koje
sport drzš e u svojim rukama. Samo u poslednjem "olimpijskom ćiklusu" IOĆ je
"ostvario" prihod od preko 3 milijarde maraka.
Nisu samo vrhovi sportske mafije, u vidu Huana Antonia Samaranćš a
(Juan Antonio Samaranćh), Primo Nebiola i ZŠ oao Avelanzš a (Joao Havelange)
 153

zainteresovani za prikrivanje dopinga, većć su to, iz istog razloga, i firme-

sponzori. Opadanje popularnosti sporta, zbog sve ćš esš ććih doping afera (nakon
"slućš aja Krabe (Krabbe)" josš samo 5% građana u Nemaćš koj veruje da se
pobede u sportu mogu postićć i bez upotrebe dopinga), (6) negativno deluje na
business. Samo "Mercedes" godisš nje ulozš i visš e od 60 miliona maraka (podaći iz
1992) za reklamiranje putem sporta. (7) Televizijske kompanije, kojima
sportski prenosi (zbog reklama) donose enormne zarade, zš ivotno su
zainteresovane za to da se stvori sš to neprobojniji zid lazš i oko "vrhunskog
sporta". Po slobodnim proćenama svetski business koji se ostvaruje u sportu i
putem sporta vredi preko 700 milijardi dolara godisš nje, s tim sš to se
proćenjuje da ćć e do kraja veka iznositi preko 1 000 milijardi dolara!
Javna je tajna da "vrhunski sportisti" uzimaju "stimulativna sredstva"
pod neposrednim nadzorom sve trazš enijih i plaćć enijih strućš njaka za doping
koji rade za firme-sponzore, velike farmaćeutske kompanije, međunarodne
sportske asoćijaćije, sportske saveze, naćionalne olimpijske komitete i imaju
podrsš ku i zasš titu od zvanićš nih drzš avnih institućija (ukljućš ujućć i i
ministarstva). Oni koji organizuju tzv. "doping kontrole" i oni koji organizuju i
spovode sistematsko dopingovanje sportista - na istom su zadatku, sš to znaćš i
da se radi o zajednićš kom timu. Indikativan je naćš in na koji Primo Nebiolo,
"prvi ćš ovek" svetske atletike, opravdava sabotiranje doping-kontrole i
sistematsko unisš tavanje sportista: "Nalazimo se u velikom ćirkusu; ako isuvisš e
razmaknemo stubove sš atora, krov ćć e se srusš iti na nas. Moramo da mislimo
globalno, a ne polazećć i samo od jednog aspekta. Ne zš elimo da se krov srusš i."
(8)
"Borba protiv dopinga" neodoljivo potsećć a na doskorasš nju "borbu
protiv profesionalizma i komerćijalizaćije sporta". Bila je to, zapravo, borba
protiv onih koji su pozivali na iskorenjivanje uzroka koji dovode do
profesionalizma. U međuvremenu, profesionalizam je postao realnost i samim
tim pojava koja se visš e ne mozš e dovesti u pitanje. Slićš no je i sa dopingom: iza
prividno glasne kritike dopinga sve se visš e uoćš ava nastojanje da se zauzme
"fleksibilniji stav" prema tom pitanju (teza o "kontrolisanom dopingu").
Politićš ki instinkt ideologa sporta upozorava da treba smanjiti jaz između
sportske realnosti i moralistićš kih zahteva koji se pred sport postavljaju, jer je
jasno da je sport samo kondenzovani izraz onoga sš to se desš ava u danasš njem
drusš tvu koje ne treba isuvisš e "pritiskati" problemima koji u okviru njega ne
mogu da budu razresš eni.
Inaćš e, gospoda iz Međunarodnog olimpijskog komiteta otisš la su
najdalje u nastojanju da se "stane na put dopingu". Po njima, trebalo bi
organizovati "iznenadne inspekćije" kampova u kojima se sportisti pripremaju
za takmićš enja i na liću mesta proveriti da li su sportisti "ćš isti". Praktićš no,
predlazš e se lov na sportiste kao da se radi o bandi najopasnijih kriminalaća, a
 154

oni zvanićš no vazš e (kakve li ironije!) za "najvisš e predstavnike" osnovnih

vrednosti danasš njeg sveta i kao takvi postaju "idoli" masa!
SŠ to se tićš e odgovornosti naćionalnih sportskih asoćijaćija za upotrebu
"nedozvoljenih sredstava" u sportu, karakteristićš an je primer „Italijanske
atletske federacije“ koja je od sredine osamdesetih (na ćš elu se nalazio Primo
Nebiolo) organizovala nabavku doping sredstava (iz SAD) i sistematsko
dopingovanje svojih sportista. Najvisš i italijanski sportski zvanićš nići su
ućenama i obećć anjima navodili sportiste da se podvrgnu sistematskom
dopingovanju. Da bi skinuli odgovornost za mogućć e poslediće sa sebe, oni su
napravili tipski "ugovor" koji su sportisti morali da potpisš u i koji glasi: "Ja...
(ime sportiste) ovim izjavljujem, da zš elim da se kao dodatak mome treningu
podvrgnem terapiji sa anabolićima... (naziv supstanći). To ćš inim po
slobodnom volji i na sopstvenu odgovornost." Kasnije je dosš lo do kozmetićš kih
izmena u tekstu: "Ja... (ime sportiste) ovim izjavljujem, da se po slobodnoj
volji zš elim podvrćć i terapiji sa medikamentima koji ćć e biti prepisani od strane
lekara Italijanske atletske federaćije. Bićć u obavesš ten o doziranju, mogućć im
pratećć im dejstvima i negativnim posledićama i upoznat sa mogućć im toksićš nim
dejstvima." (9) Na postojanje organizovanog dopinga u Italiji upućć uje i izjava
Karla Vitorija (Ćarlo Vittori), bivsš eg trenera nekadasš njeg svetskog prvaka na
200 metara Pijetro Meneae (Pietro Mennea), data italijanskom listu "La
Republica", da je Italijanska atletska federaćija josš 1985 ustanovila "ćentralu
za doping" koja italijanskim sportistima deli anabolne steroide. Po tvrđenju
Vitorija, u pismima koja su upućć ena "vrhunskim sportistima" Italije od strane
vođa italijanskog sporta, onima koji "budu uzimali anabolne steroide u
dogovorenim kolićš inama, obećć an je uspeh i puno novća".Kada se Vitori sa
svojim dokazima obratio FIDAL-u, Lućš iano Bara (Lućiano Barra), generalni
sekretar tog udruzš enja, zatrazš io je od njega da to "ne iznosi u javnost". (10)
Polazećć i od istrazš ivanja profesora Melvina Vilijamsa (Melvin
Williams), sa kraja osamdesetih, mozš e se rećć i da upotreba dopinga u
Sjedinjenim Amerićš kim Drzš avama ima karakter epidemije. Govorećć i o
upotrebi anabolnih stereoida Vilijams navodi da u dizanju tereta i body-
building-u preko 90% sportista uzima anabolike; kod baćaćš a kugle, koplja i
diska, kao i kod ragbista, 70-80 % koristi to sredstvo; kod sš printera i
desetobojaća 40-50 %, dok je kod sportova izdrzš ljivosti 10%. SŠ to se zš ena tićš e,
u sportovima snage zastupljenost je 20%, dok u sportovima izdrzš ljivosti samo
1% uzima anabolike. Interesantno je i to da sportisti upotrebljavaju anabolike
na naćš in koji praktićš no onemogućć ava njihovo utvrđivanje na takmićš enjima.
Istovremeno, u sve većć oj meri se upotrebljavaju druga sredstva, kao sš to je to
"hormon rasta" (HGH - Human Growth Hormone) koji se od 1985 godine
dobija i na sintetićš ki naćš in. (11) U međuvremenu, izuzetnu popularnost u SAD
je dobio i ćlenbuterol. U svojoj knjizi "Drugs in Sports" kanadski lekar i
farmakolog Mauro di Paskvale (Mauro Di Pasquale) pisš e: "Primena
 155

ćlenbuterola kod sportista dobila je dimenzije epidemije". On se, zbog toga sš to

mu se brzš e "gubi trag" u organizmu, sve ćš esš ćće upotrebljava kao alternativa
"klasićš nim" anabolićima. Njegova upotreba je u toj meri rasš irena, da je
novinar najpoznatijeg sportskog magazina u SAD, "Sports Illustrated"-a,
napisao da njega "svako uzima". (12) SŠ to se tićš e kosš arke, po proćenama
izvrsš nih tela NBA lige sa poćš etka osamdesetih od 40-75% igraćš a je uzimalo
kokain a oko 10% "free base", spećijalno pripravljen kokain sa pojaćš anim
dejstvom. (13) Nema nikakve sumnje da je u međuvremenu i u tom sportu
dosš lo do "progresa" i da su u upotrebi savremenija doping sredstva. SŠ to se tićš e
krvnog dopinga on, po tvrđenju profesora Williams-a, nije prisutan samo u
bićiklizmu, većć i u drugim sportovima izdrzš ljivosti kao sš to je to maraton.
"Njujorsš ki ulićš ni maraton" pretstavlja jedan od transparentnih oblika primene
krvnog dopinga u sportu. (14)
Na postojanje dugogodisš njeg organizovanog i obaveznog dopinga u
SAD-u upućć uje i Dzš ek Skot (Jaćk Sćott): "Kada sam u prolećć e 1970 razgovarao
s grupom sportista sa Kalifornijskog univerziteta Dzš im Kalkins (Jim Ćalkins),
pomoćć nik kapitena "Cal" ragbi tima, mi je rekao da su mu treneri i klupski
lekar davali anabolićš ne stereoide. I jedni i drugi su ga uveravali da ćć e mu takva
sredstva pomoćć i da uvećć a misš ićć nu masu i da ojaćš a, sš to se i desilo. Ali, nisu
gubili vreme oko toga da mu skrenu pazš nju na mogućć e opasne pratećć e
poslediće. "Dobio sam puno na tezš ini kao sš to su mi i rekli, ali nakon otprilike
jednog meseća ti stereoidi su stvarno poćš eli da me zafrkavaju" - rekao mi je
Dzš im. "Otisš ao sam kod klupskog lekara i on mi je priznao da su mogućć e losš e
pratećć e poslediće. Pre ovoga sam imao potpuno poverenje u trenere i lekare, i
osećć ao sam se izdanim." I mogao je, budućć i da je poznato da stereoidi dovode
do atrofije testisa, otupljivanju seksualnih podstićaja, osš tećć enja jetre i zš lezda,
a neki lekari veruju da oni uzrokuju rak prostate. A oni su u sš irokoj upotrebi.
ZŠ estoki i brutalni igraćš sa kojim se televizijski gledalać odusš evljava preko
vikenda ćš esto je sintetićš ki proizvod. Kad sam pristupio Naćionalnoj ragbi ligi
upoznao sam igraćš e koji uzimaju ne samo stereoide, većć i amfetamine i
barbiturate i to u zapanjujućć oj kolićš ini. Većć ina NLF trenera se visš e bavi ovim
stvarima nego prosećš ni narkos. Bilo mi je drago kada je ragbi veteran Hjuston
Ridzš (Houston Ridge) (...) podneo obimnu tuzš bu prosš log prolećć a protiv svog
kluba, optuzš ujućć i njegove zvanićš nike za planiranje dopinga i za njegovu
zloupotrebu. On ukazuje na to da stereoidi, amfetamini, barbiturati i druga
sredstva nisu upotrebljavani "radi lećš enja i ozdravljenja, većć s namerom da se
pomoćć u njih stimulisš e duh i telo tako da bi igraćš i mogli da igraju grublje".
(15) Dajana Vilijams (Diane Williams), amerićš ka sprinterka, je 1989
posvedoćš ila da je njen trener primoravao da uzima anabolike. Dobijala je
"pilule koje izgledaju kao male fudbalske lopte - dianabol", inaćš e poznati i u
SAD veoma popularni anabolik. Godinu dana od kada je poćš ela da ih uzima
ona je ustanovila promene na svom telu koje su bile sve vidljivije: poćš eli su da
 156

joj rastu brkovi i brada, klitoris je dobio "neprijatne proporćije", dobila je

dubok glas, kosa joj je ubrzano rasla i postala je nimfomanka. (16)
Da su Amerikanći "sš ampioni u dopingu" (po tvrđenju britanskog
strućš njaka za doping profesora Arnolda Beketa (Arnold Bećkett)) (17)
pokazali su i događaji koji su prethodili Olimpijskim igrama u Los Anđelesu
(1984). Olimpijski zvanićš nići SAD su organizovali svojim sportistima, "radi
prosvećć ivanja", posetu laboratorijama u kojima je trebalo da se izvrsš e analize
doping-testova olimpijskih ućš esnika. Radilo se, zapravo, o detaljnom
upoznavanju sa naćš inima na koji sportisti mogu da prevare doping-
kontrolore. U Los Anđelesu ni jedan Amerikanać, za razliku od sportista iz
drugih zemalja, nije bio uhvaćć en u dopingu. Nisu svi amerićš ki treneri
ućš estvovali u ovom skandalu. Pat Konoli (Pat Ćonnolly), jedna od trenera
zš enskog tima, izjavila je na saslusš anju pred Senatskom komisijom: "Kada sam
saznala o predolimpijskom probnom programu Amerićš kog olimpijskog
komiteta, koji je trebalo da omogućć i nasš im sportistima da kroz upoznavanje
sa zvanićš nim test-metodama uspesš nije izbegnu da budu otkriveni, osećć ala
sam se prevarenom kao dete koje su roditelji ostavili na ćedilu." (18)
Amerićš ka sprinterka Florens Grifit Dzš ojner (Florenće Griffith Joyner),
poznate pod nadimkom "Flo-Jo", izvanredan je primer hipokrizije koji vlada
kako u zvanićš nim sportskim strukturama SAD-a, tako i u amerićš kom drusš tvu -
kada su u pitanju "naćionalni interesi". Po rang-listi "Track-Field News"-a iz
1987, ona nije bila ni među prvih deset najbrzš ih sportistkinja. U SAD se
nalazila tek na sedamnaestom mestu među sš printerkama na sto metara. U
toku jedne godine ona je postigla rezultat za koji je ĆŠ arli Frensis (Ćharlie
Franćis), bivsš i trener Bena Dzš onsona (Ben Johnson), rekao da je "unisš tio
istorijsku putanju razvoja sporta" i da su njeni rezultati "pedeset godina
ispred planiranih rezultata". U Seulu je osvojila tri zlatne medalje i postavila
dva svetska rekorda. (19) Neki novinari su je proglasili za "dopingom
napumpanog hermafrodita", a optuzš be su stizale i od Karla Luisa (Ćarl Lewis)
i Darel Robinsona (Darrell Robinson) koji je izneo da joj je lićš no prodao flasš iću
sa deset kubnih ćentimetara musš kog hormona rasta. Dzš ojnerova je Robinsona
nazvala "umobolnim lazš ovom", a Luisu zapretila da ćć e da ga "sredi". (20)
Inaćš e, na doping-testovima je uvek bila "ćš ista" - ne postoji test za "hormon
rasta". Imajućć i u vidu njen izgled i rezultate koje je postigla, i laiku je moglo da
bude jasno da su njeni rekordi sve samo ne sportski rezultati. Ono sš to je
najvazš nije je da je Dzš ojnerova sa amerićš kom zastavom u rući trćš ala poćš asne
krugove na stadionu i da je sa odusš evljenjem bila pozdravljena kako od
amerićš kih vlasti, tako i od amerićš ke publike - kao "velićš anstveni simbol
slobodnog sveta". Dzš ojnerova je umrla u 36 godini.
SŠ to se tićš e Karla Luisa, maratonka Klaudija Mećner (Ćlaudia Metzner)
je postavila pitanje: "Zbog ćš ega Karl Luis u slobodnom vremenu nosi zubnu
 157

protezu?" Sama je dala odgovor: "Svako većć zna, da zbog upotrebe hormona
rasta vilića dobija abnormalne dimenzije." (21)
Na sudskom proćesu koji je u prolećć e 1989 odrzš an u Torontu povodom
doping-afere sa kanadskim sprinterom Benom Dzš onsonom, njegov trener
ĆŠ arli Frensis je izneo da su zvanićš nići Kanadske atletske federaćije "od
poćš etka osamdesetih znali za upotrebu steroida među kanadskim
sportistima". (22) Inaćš e, kod Dzš onsona je, josš je u pripremnom periodu pre
Seula, krajem 1987, primećć eno da mu, zbog dugogodisš nje upotrebe anabolika,
raste leva dojka i da se pretvara u zš enu. (23) Utvrđeno je da je Dzš onson
koristio i "hormon rasta" (za deset flasš ića je dao 10 000 dolara), kao i da je
drugi Dzš onsonov trener, Dzš ordzš Astafan (George Astaphan), sastavio program
dopingovanja "hormonom rasta" za Mark MekKoja (Mark MćKoj), Angelu
Isajenko (Angella Issajenko) i Desai Vilijams (Desai Williams). (24) Naravno,
kanadski sportski zvanićš nići su ćš inili sve sš to je u njihovoj moćć i da uvere
kanadsko javno mnenje da je kanadski sport "ćš ist". Od najavljenih "provera"
nije bilo nisš ta i Dzš onsonu i njegovim kolegama je utrt put do Seula koji je
"ćš asnim olimpijskim zvanićš nićima" trebalo da donese politićš ke poene i gomile
dolara.
SŠ to se tićš e Engleske, u njoj su josš 1985 poćš eli da kontrolisš u takmićš enja
na kojima ućš estvuju i mladi od dvanaest godina starosti (!) jer je ustanovljeno
da treneri daju doping supstanće i deći pred-pubertetskog uzrasta. SŠ aron
Dejvis (Sharron Davies), bivsš a ćš lanića engleskog olimpijskog plivaćš kog tima,
konstatuje da je to "zš alosni pokazatelj razvoja nasš eg sporta". (25)
Zapadna Nemaćš ka je upotrebu dopinga josš od kraja sedamdesetih
digla na nivo zvanićš ne drzš avne politike, s tim sš to je sistematsko dopingovanje
u Zapadnoj Nemaćš koj poćš elo da se sprovodi josš u jeku priprema za Olimpijske
igre koje ćć e se odrzš ati u Minhenu (1972). (26) Profesor Klaus Hajneman
(Klaus Heinemann), predsednik Naućš nog saveta (Zapadno) Nemaćš kog
sportskog saveza je josš 1988 nedvosmisleno objasnio o ćš emu se radi:
"Nemaćš ka mora da investira u sport, jer on olaksš ava poistovećć ivanje građana
sa drzš avom". (27) Nemaćš ki sportski funkćioneri su se, u razvoju sporta,
rukovodili "prognozom" Vildor Holmana (Wildor Hollmann), jednim od
vodećć ih zapadno-nemaćš kih sportskih lekara i predsednikom parlamentarne
komisije za vrhunski sport, da "nikada visš e, ćš ak ni u dalekoj budućć nosti,
nećć emo imati vrhunski sport bez dopinga." (28) Istovremeno (1984) Holman
izjavljuje: "Postigli smo maksimum - sportisti su dosš li do kraja svojih
biolosš kih mogućć nosti". Tri godine kasnije on konstatuje da su sportisti dosš li
do svojih fiziolosš kih granića i, polazećć i od primera vrhunskih trkaćš a na 400
metara, tvrdi da njihovo prekoraćš enje vodi "samounisš tenju ćć elija". (29)
Holmanova neprinćipijelnost simbolićš no izrazš ava polozš aj danasš nje nauke koja
se "lomi" između ćš injenića, koje ukazuju na sve većć e unisš tavanje ćš oveka, i
lojalnog odnosa prema njenim gazdama.
 158

Za glavnog atletskog trenera Zadane Nemaćš ke Kristian Germana

(Kristian Gehrmann), upotreba anabolika je bila obavezna. Među njegovim
"sš tićć enićama" (nemaćš ki soćiolog Brigite Berendonk (Brigitte Berendonk) ih
naziva Germanovim "doping haremom") su bile i Eva Vilms (Eva Wilms)
(svetska atletska rekorderka), Ingra Maneke (Ingra Manećke) (osam puta
prvakinja Nemaćš ke u baćanju diska) i Klaudia Losš (Ćlaudia Losćh) (olimpijska
pobednića u baćanju kugle). One su, na njegovu sugestiju, doping sredstva
nabavljale preko posš te ne znajućć i da iza te "trgovine" stoje on i njegov
pomoćć nik Simon - koji su na tom "poslu" ostvarivali proviziju od 2 000%!
Utvrđeno je da su funkćioneri Zapadno Nemaćš ke atletske federaćije godinama
bili upoznati sa Germanovim prljavim poslovima, ali da nisu nisš ta preduzeli -
zbog medalja. (30) Kada je sve izasš lo na videlo, German je "kazš njen" tako sš to
je nastavio da radi u sportu i to ćš ak sa reprezentativkama, a Simon sa dećom
predpubertetskog uzrasta! Evo kako je German u „ZDF“ televizijskom
intervjuu, iz 1989, odgovorio na pitanje da li daje doping sredstva svojim
"sš tićć enićama": "Ako kazš em ne, smejaćć e mi se moje kolege; ako kazš em da,
izgubićć u posao." (31) Posš teno, nema sš ta! Inaćš e i pored dramatićš nih
upozorenja majke Ingre Maneke o sve losš ijem zdravlju i psihićš kim
poremećć ajima njene kćć eri, sportski funkćioneri Zapadne Nemaćš ke nisu nisš ta
preduzeli da sprećš e sistematsku zloupotrebu kojoj je bila izlozš ena. (32) Ovde
i podatak da je zapadno-nemaćš ka sedmobojka Birgit Dresel (Birgit Dressel),
koja je umrla u aprilu 1987 (u 26 godini) od posledića trovanja "stimulativnim
sredstvima" (ćš ije je zdravlje bilo pod nadzorom najvećć eg autoriteta u
zapadno-nemaćš koj sportskoj medićini Armina Klimpera (Armina Kluü mper)),
koristila 101 medikament! ("Der Spiegel", 37/1987)
Jedan od onih sportista koji su najvisš e doprineli razbijanju mita o
"posš tenom nemaćš kom sportu" je i dugogodisš nji golman fudbalske
reprezentaćije Zapadne Nemaćš ke, Toni SŠ umaher (Toni Sćhumaćher). Po
njemu, "u svetu fudbala postoji doping - naravno prećć utni, ćš uvan kao
najstrozš ija tajna, tabu". A evo kako su izgledale zavrsš ne pripreme nemaćš kog
tima za Svetsko prvenstvo u fudbalu u Meksiku iz 1986 : "Poćš elo je sa tri litara
minerlanog napitka... koje smo morali dnevno da popijemo". "Nakon trećć eg
treninga svi smo dobili proliv". "Svako jutro smo uz nasš elektrolitski napitak
gutali gomile tableta: gvozš đe, magnezijum, vitamin B u najvećć im dozama,
vitamin E, par hormonćš ićć a za privikavanje na visinu..." "Pored tableta pljusš tale
su injekćije. Sam profesor Lizen (Liesen) je ubrizgao 3 000 inekćija. U njima je
bilo svega mogućć eg: biljni ekstrakti za jaćš anje telesnog odbranbenog
mehanizma, vitamini Ć i B u visokim dozama, ekstrakt meda da bi se
potpomogao rad srća i krvotoka, telećć i krvni ekstrakt protiv posledića
visinskog vazduha." "Uz sve to su obavezno isš le i tablete za spavanje." (33) SŠ to
se tićš e Bundeslige, SŠ umaher tvrdi da u njoj "doping ima dugu tradićiju".On
navodi da je josš kao mladi igraćš bio "sš ofer" najboljim igraćš ima i da ih je, pred
 159

vazš ne mećš eve, odvozio kod jednog kelnskog lekara koji im je davao pilule i
inekćije. Neki od njih nisu visš e mogli da zamisle opstanak u sportu bez
spećijalnih preparata koji su sadrzš ali anabolike, amfetamine i druga doping
sredstva. Bilo je reprezentativaća koji su uz pomoćć "hemije za jaćš anje"
redovno osvajali titule prvaka sveta. Među njima bio je i jedan minhenski igraćš
koji je sam spravljao razne "spećijalne preparate" i na sebi isprobavao njihovo
dejstvo. Kolege su ga prozvale "pokretna apoteka". SŠ umaher priznaje da je i
sam uzimao doping. Ujesen 1984 trebalo je da se u Kelnu, po tvrđenju uprave
kluba, odigra "sudbinska utakmića". Po ko zna koji put se radilo o "opstanku
kluba". Budućć i da je jedan broj igraćš a većć upotrebljavao kao doping sirup
protiv kasš lja, koji sadrzš i visoku dozu efedrina, odlućš eno je da se upotrebi taj
napitak. Pod dejstvo efedrina, "kolege su kao đavoli leteli po terenu".
Utakmića je dobijena, ali su igraćš i u toj meri bili iznureni i izmućš eni da su
odlućš ili da nikada visš e ne posegnu za tim sredstvom." (34) SŠ umaher se
dopingovao i na treningu. Radi se o ćaptagonu koji "povećć ava agresivnost,
izdrzš ljivost i otpornost". "Poslediće su losš e: prekoraćš uju se i to gotovo nasilno
sopstvene graniće ućš inka. U duzš em periodu ćš ovek ćrpi svoj biolosš ki kapital.
Bez ikakve kontrole, bez pouzdanog telesnog upozerenja: "Ne mogu visš e!". A
onda je danima potpuno slomljen. Ne mozš e da se naspava i pored najvećć eg
umora. SŠ to se ljubavnog (seksualnog) zš ivota tićš e: on je mrtav. Ni najmanja
reakćija. U ovoj avanturi sam naućš io: stalna upotreba dopinga nije samo
opasna po zš ivot, većć je i ponizš avajućć a. Zato ruke dalje od ovih eksperimenta."
(35) Ovo SŠ umaherovo upozorenje treba svakako pozdraviti, ali je sam
SŠ umaher, u istoj studiji, ubedljivo dokazao da je doping neminovan ukoliko se
zš eli ostati u sportskom show-business-u: "premor protiv koga se nisš ta ne mozš e
ućš initi", "dostignute biolosš ke graniće ućš inka", "sve većć i zahtevi za većć im
ućš inkom", "stres-situaćije" (dodajmo tome neminovne povrede i starenje) -
sve to, po SŠ umaheru, primorava sportistu da posegne za dopingom i da
postane zavistan od njega. (36)
Govorećć i o (zapadno) nemaćš kom profesoru Manfredu Donikeu
(Manfred Donike) kao simbolu sporta u kome dominira nauka, Hoberman
konstatuje da je vrhunski sportista postao "ekvivalent biolosš kom organizmu",
odnosno, "integritet lićš nosti zamenjen je integritetom tela" i da "telo sportiste
potvrđuje svoju autentićš nost u obliku hemijske analize, dok se karakter
sportiste - njegov dar za posš tenjem, za dostojanstveno ponasš anje - odbaćuje
kao nepouzdan." (37) Hoberman napominje da novinari u svojim izvesš tajima
prave od sveta vrhunskog sporta "mitsku subkulturu" u kojoj je "nauka
pomesš ana sa romantikom" i gde "sportisti, naućš nići i tehnike treninga
dobijaju oreol jezivog". (38) Postoji realna opasnost genetske manipulaćije,
odnosno, da se rezultati biotehnologije primene i na ljude i to pre svega u
oblasti sporta. Radi se o "ponovnom rađanju vesš taćš kog monstruma Viktora
Frankensš tajna (Viktor Frankenstein) u obliku vesš taćš kog sportiste" ili,
 160

savremenim rećš nikom kazano, o stvaranju "robotizovanog humanoida" ili

"biomehanićš kog ćš oveka". (39) Bećš ki doping-ekspert Ludvig Prokop (Ludwig
Prokop) (koji smatra da je ćš itav svet sporta postao "jedna velika mafija") ima
pred sobom slićš nu "stravićš nu viziju" sporta: "dehumanizovani, robotoliki
sportista koji dela u stanju hipnoze, kreatura koja ne osećć a bol, ili nije u stanju
da mu se suprodstavi." (40) Na slićš an naćš in razmisš lja i Rihard fon Vajćseker
(Rićhard von Weizsaü ćker) koji u govoru, od 16 novembra 1985, pred
funkćionerima Naćionalnog komiteta Zapadne Nemaćš ke, upozorava da
"stvaranje spećifićš nih tipova tela za spećifićš ne sportske disćipline", uz pomoćć
"genetićš kih manipulaćija", "visš e nije domen naućš ne fantastike", nego pojava
koja je "većć uoćš ljiva na horizontu". (41)
Po Hobermanu, gentehnologija je ta koja ćć e omogućć iti najdublju
biolosš ku transformaćiju ćš oveka. Mogućć e je da ćć e ova tehnologija biti
primenjena u vrhunskom sportu pre nego u drugim oblastima budućć i da je
kod te vrste delatnosti najlaksš e uspostaviti korelaćiju između aktivnosti
određenih gena i obelezš ja koja upućć uju na ućš inak. Sportisti bi, dakle, trebalo
da budu prvi zamorćš ićć i "humane" gentehnologije. Mogućć nosti genetskog
inzš injeringa u sportu uslovljene su razvojem "ljudskog genom-projekta" koji
bi trebalo da bude okonćš an 2005 identifikaćijom svih od tri milijardi bazićš nih
DNS parova koji saćš injavaju ljudski "genom". Poređenjem gena "manje
talentovanih" sa genima "vrhunskih sportista" moćć i ćć e da se dođe do "gena-
ućš inka" i da se postigne njihova sinteza koja ćć e biti ubrizgana u fetus koji se
nalazi u materići. Sledećć i korak bi mogao biti "kloniranje" genetski istovetnih
individua iz "genoma" nekog "vrhunskog sportiste". (42) Po amerićš kom
profesoru Melvinu Vilijamsu (Melvin Williams), "manipulaćija genima" je
verovatno poslednje sredstvo sa kojim se mozš e obezbediti dalji rast ućš inka u
sportu. Koristećć i se ovim sredstvom, "sportski lekari ćć e u pravom smislu rećš i
biti u stanju da proizvedu super-atlete. "One kojima "ovakve misli mozš da
izgledaju preterano", Vilijams podsećć a na Adolfa Hitlera koji je "isto tako bio
opsednut idejom da stvori rasu nadljudi, Arijevaća", koristećć i se "bazićš nom
tehnikom sparivanja musš karaća i zš ena koji su imali zš eljene arijevske
karakteristike". Vilijams dolazi do sledećć eg zakljućš ka: "Tehnićš ke pretpostavke
za manipulaćiju genima postoje. Polazećć i od politićš kog znaćš aja koji najvećć e
svetske sile pridaju sportu (neke drzš ave pobedu na olimpijskim igrama
tumaćš e kao potvrdu za nadmoćć njihovog politićš kog sistema) mozš da je samo
pitanje vremena kada ćć e manipulaćija genima biti primenjena u sportu." (43)
Pisš ućć i ove redove Vilijams je pre svega imao u vidu tadasš nji SSSR koji
je u međuvremenu nestao, a stvari u sportu su se josš visš e pogorsš ale.
Optuzš ujućć i SSSR za sva zla na svetu Vilijams je, kao i mnoge njegove kolege,
postao saućš esnik u stvaranju zastora lazš i sa kojim je godinama prikrivana sve
monstruoznija masš inerija smrti koja se razvijala na Zapadu. Imajućć i u vidu
destruktivnu prirodu danasš njeg kapitalizma, tempo sa kojim se razvijaju sve
 161

monstruozniji "naućš ni projekti", kao i simbolićš nu ulogu koju ima sport kao
otelotvorenje osnovnih prinćipa na kojima se temelji razvoj kapitalistićš kog
drusš tva (uz to i kao reklamni pano firmi i izvor prihoda) - mozš e se oćš ekivati
da ćć e gospodari sporta ućš initi sve, ukljućš ujućć i i manipulaćiju sa ljudskim
genima, da omogućć e dalji "progres" u sportu. Ono sš to građanski teoretićš ari i
naućš nići u svojim analizama "previđaju" je i "ćš injenića" da je tehnićš ki
napredak postao glavna mera "progresa" i "uspeha" i da je sportista, upravo
kao otelotvorenje "tehnićš ke ćivilizaćije", postao jedan od najtransparentnijih
simbola "napretka". Robotizovani sportista, koji tezš i "tehnićš kom savrsš enstvu",
je zš iva demonstraćija razvojne snage kapitalizma i sredstvo za njegovu
propagandu. Sposobnost da se za kraćć e vreme postigne većć i rezultat, uz sve
većć u dominaćiju tehnike nad ćš ovekom, osnovni je "motor napretka".
Najvazš nije je uvek iznova stvarati utisak da se "stvari krećć u napred", pa makar
se to izrazš avalo i u hiljaditim delovima sekunde. Na tom, sa ljudskog aspekta
beznaćš ajnom, pomaku stvara se "spektakularna" pretstava sa kojom se
prikriva sve stravićš nije unisš tavanje kojima su planeta i ćš ovek izlozš eni. Mit o
"bezgranićš nim mogućć nostima razvoja nauke i tehnike" postaje najvazš nije
sredstvo sa kojim treba dokazati perspektivnost i većš nost kapitalizma.
Građanski teoretićš ari "previđaju" i to, da je manipulaćija ljudima u sportu
izraz uspostavljenih odnosa vlasti (potćš injavanja) koji su u drusš tvu
uspostavljeni, odnosno, jedan od oblika delovanja struktura koje imaju moćć
da (zlo) upotrebljavaju ljude kao oruđe za ostvarivanje svojih (privatnih)
interesa. Kritika manipulaćije ljudima u sportu je besmislena ukoliko
istovremeno nije kritika manipulaćije ljudima u drusš tvu. Jedno je sigurno:
postajanjem sporta reklamnim programom multinaćionalnih kompanija u
njihovom sve besposš tednijem ratu za opstanak - njegova sudbina, sš to znaćš i
sudbina sportista kao najamnika kapitala, je zapećš aćć ena. Otuda ne iznenađuje
stav Hajde Rozendal (Heide Rosendahl), olimpijske pobedniće iz Minhena, da
su sportisti "marionete" funkćionera i sponzora koji nastoje da njihove
"proizvode" prodaju u obliku sportskog spektakla." (44)
Jedan od najstravićš nijih naćš ina manipulaćije ćš ovekom u sportu je tzv.
"doping-trudnoćć a". Polazećć i od toga da se u toku trudnoćć e kolićš ina krvi u
organizmu povećć a do 40%, da se uvećć ava srće i umnozš ava broj ćrvenih krvnih
zrnaća, sportistkinja se oplođuje da bi se nakon nekoliko meseća maksimalne
"upotrebe tela" za postizanje "vrhunskih rezultata" izvrsš io nasilni prekid
trudnoćć e. Ne zna se pouzdano u kojoj je meri ova pojava rasprostranjena, ali
je indikativno da je krajem osamdesetih u Strazburgu odrzš an ginekolosš ki
kongres na kojem je jedna od najvazš nijih tema bila dopingovanje planiranom
trudnoćć om. SŠ to se tićš e sportistkinja, na osnovu ispitivanja magazina "Sports",
iz druge polovine osamdesetih, 37,3% nemaćš kih atletićš arki smatra "da mogu
da ućš ine sa svojim telom sš ta im je volja". (45) To nije ljudska, većć fanatićš na
(samo) destruktivna svest. I naćš ini koji se koriste da bi se prevarila doping
 162

kontrola pokazuju kakvim je sve manipulaćijama i ponizš avanjima izlozš ena

zš ena u sportu. Jedan od njih je lagerovanje "ćš istog" urina na hladnom sa kojim
ćć e se pred doping-kontrolu napuniti tzv. "vaginal bag" ("vaginalna kesa") koja
se smesš ta u vaginalnu sš upljinu sportistkinje. O ovom metodu bilo je dosta rećš i
u aferi povodom dopingovanja zapadno-nemaćš ke sprinterke Katrin Krabe, ali
je izvesno da je on rasprostranjen u ćš itavom međunarodnom sportu. (46)
Sve većć e trzš isš te dopinga (samo u SAD preko tri miliona korisnika po
podaćima iz 1994) i sve većć a mogućć nost za "zaradu" doveli su do stvaranja
organizovanog doping-business-a koji poćš inje da funkćionisš e na isti naćš in kao
business sa drogom. "Der Spiegel" je u prolećć e 1994 objavio tekst pod
naslovom "Ćuti ili umri!" u kojem je pokusš ao da se rasvetli poleđinu
"samoubistva" britanskog sportskog novinara Klifa Templa (Ćliff Temple),
ubistva amerićš kog prodavća dopinga ĆŠ arlsa Luisa Silkoksa (Ćharles Lewis
Silćox), kao i ubistva bivsš eg ćš esš kog trkaćš a i naućš nika Jozefa Odlozš ila. Templ je
platio zš ivotom sš to je uspeo da dođe do dokumenata o prljavim poslovima
mafijasš ke grupaćije prodavaća dopinga u Velikoj Britaniji - koji u svojim
rukama drzš e britanski "vrhunski sport". Ućene, podvođenje ćš ak i maloletnih
sportistkinja gospodarima doping-podzemlja, razni oblići manipulaćije, sve je
to deo sve stravićš nijeg britanskog sportskog mozaika. Silkoksa su izboli
nozš evima oni koji su hteli da ga sprećš e da bude "krunski svedok" u proćesu
protiv najvećć eg doping-kartela u SAD, "Kalifornia Five". SŠ to se Odlozš ilove smrti
tićš e, postoje opravdane sumnje da se radi o osveti "anabolik-mafije" zbog
Odlozš ilove anti-doping kampanje i straha da ćć e se objaviti dokumenata koji
otkrivaju doping-metode u bivsš oj ĆŠ ehoslovaćš koj koji su preuzeti i dalje
razvijani od, u međuvremenu stvorene, ćš esš ke doping-mafije. (47)
Smrt je postala sastavni deo sporta. "Spiegel" je 1991 objavio tekst
pod naslovom "Mulj u venama" u kome navodi da je u toku nekoliko
prethodnih godina od preterane upotrebe erytropoietina (EPO), većć visš e
godina "hit" posebno među bićiklistima (hormon koji se stvara u bubrezima i
koji uzrokuje stvaranje ćrvenih krvnih zrnaća koji transportuju kiseonik u
misš ićć e) umrlo bar 18 holandskih i belgijskih bićiklista, s tim sš to postoji
opravdana sumnja da su u toku 1990 i ćš etiri mlada (zapadno)nemaćš ka
bićiklista umrla zbog upotrebe tog medikamenta. Februara 27 izjutra
izdahnuo je, nakon srćš anog napada, Johanes Draijer (Johannes Draaijer),
dvedeset sedmogodisš nji holandski bićiklistićš ki profesionalać. Njegova
supruga je potvdila da je uzimao EPO. Uskoro, naprasno je umro njegov
kolega Dzš ef Laheji (Jef Lahaye). U Belgiji, u zemlji u kojoj je bićiklizam isto
tako popularan, u jednoj godini su umrli profi Patrik Bar (Patriće Bar) i vodećć i
amateri Dirk de Kauver (Dirk De Ćauwer) i Gert Rejnart (Gert Reynaert).
Godinu dana ranije pet holandskih bićiklista je iznenada umrlo, među kojima i
Bert Osterbosš (Bert Oosterbosćh), star 32 godine, koji je dva puta bio svetski
prvak i visš e puta etapni pobednik u "Tour de France". U toku 1987 i 1988
 163

umrlo je sedam holandskih i jedan belgijski bićiklista, među kojima i Koni

Majer (Ćonnie Meijer), dvadeset petogodisš nja bićiklistkinja koja je pala sa
bićikle i umrla na ćilju pre nego sš to je mogla da joj se pruzš i pomoćć . Po
amerićš kom lekaru Rendi Ajhneru (Randy Eićhner), rukovodioću
hematolosš kog odelenja na univerzitetu u Oklahomi i poznatom naućš niku, "oni
su bili mladi, utrenirani i sa velikom verovatnoćć om zdravi. Jednoga dana su
legli u krevet i umrli. Jednostavno tako. Lekari kazš u da su umrli prirodnom
smrćć u". Komentarisš ućć i dijagnoze svojih kolega, Ajhner je u svom izlaganju
pred 700 ućš esnika na kongresu sportskih lekara u Orlandu (Florida, 1991),
koje je naslovio sa "Umreti za pobedu", zakljućš io: "Ukoliko bi to bilo taćš no,
onda bismo se suoćš ili sa najneobićš nijom epidemijom u istoriji sportske
medićine." (48) Na zahtev rodbine, neki od umrlih su bili sećirani. Osim
prosš irenog srća, koje je "normalno" za sportiste koji se izlazš u velikim
naporima, nije pronađeno nisš ta sš to bi moglo da uzrokuje smrt. Po Ajhneru,
bićiklisti su najverovatnije umrli od erytropoietina (u Nemaćš koj se prodaje
pod nazivom "Erypo" i "Rećormon"), supstanće koja deluje momentalno i ćš ije
prisustvo se ne mozš e utvrditi: zbog ogromne kolićš ine novonastalih krvnih
zrnaća koji se stvaraju njenom upotrebom, krv se u venama prvo pretvara u
"mulj", a onda u "kamen". Zbog njenog izuzetnog dejstva bićiklistićš ki magazin
"Velo News" nazvao je EPO "atomskom bombom bićiklizma". Interesantno je
da ljudi poput Jozefa Kojla (Jozeph Keul), dugogodisš njeg rukovodioća lekarske
ekipe (zapadno)nemaćš kog olimpijskog tima i jednog od najglasnijeg
propagatora upotrebe anabolika u sportu, preporućš uju "doziranu" upotrebu
ovog preparata. Inaćš e, mnogi "veliki asovi" bićiklistićš kih staza uhvaćć eni su u
korisš ććenju dopinga. Među njima su i Edi Merks (Eddy Merćkx), ZŠ ak Anketil
(Jaćques Anquetil), Felis ZŠ imondi (Feliće Gimondi), Ditrih Turo (Dietrićh
Thurau)... SŠ to se tićš e nemaćš kog "bićiklistićš kog heroja" Rudija Altiga (Rudi
Altig), on je dobio naziv "kotrljajućć a apoteka": u njegovom urinu je pronađeno
dvanaest supstanći! Pozivajućć i se na iskustvo eksperata, "Spiegel" je josš 1977
objavio da je do te godine oko 1000 (!) bićiklista umrlo od preterane upotrebe
dopinga. (49) U međuvremenu, upotreba EPO-a prosš irila se i na druge
sportove, pogotovu na one u kojima dominira izdrzš ljivost: maratonći, plivaćš i,
hodaćš i na skijama, veslaćš i - postali su njegovi "obozš avaoći". Interesantno je da
EPO-epidemija uglavnom hara Zapadom, budućć i da sportisti bivsš eg "istoćš nog
bloka" nemaju dovoljno sredstava da upotrebljavaju ovu, inaćš e ne basš jeftinu,
supstanću.
Bećš ki profesor Ludvig Prokop u januaru 1985 naveo je ćifru od 70
poznatih slućš ajeva smrti od poslediće dopinga na Zapadu, s tim da je prava
ćifra umrlih "sasvim sigurno mnogo većć a". (50) O smrtnim slućš ajevima na
Istoku nema pouzdanih podataka, ali se proćenjuje da se radi o stotinama
sportista. Među njima su bugarski prvak sveta u dizanju tereta Boleslav
Manolov (Boleslaw Manoloff) (naprasno umro u 23.godini) i jedanaest
 164

sovjetskih olimpijskih pobednika: ski-hodaćš Fjodor Terentjev (Fjodor

Terentjew) (37), moderni petobojać Albert Mokejev (Albert Mokejew) (33),
hrvaćš Avtandil Koridze (Awtandil Koridse) (30), rukometasš Jurij Lagutin (Jurij
Lagutin) (29), bićiklista Genadij Komnatov (Gennadij Komnatow) (29),
hokejasš Viktor Blinov (Wiktor Blinow) (22) koji je umro na ledu, kosš arkasš
Alaksandar Belov (Alexander Below) (26)... Na pogubno dejstvo
"stimulativnih" supstanći upućć uju i istrazš ivanja ćš esš kog profesora sa Prasš kog
instituta za sportsku medićinu L. SŠ mita (L. Sćhmid) koji je izvrsš io obdukćiju
780 sportista i utvrdio da je 218 umrlo od zloćć udnih tumora ćš iji se nastanak i
razvoj vezuje za upotrebu dopinga. (51) Imajućć i u vidu "eksploziju u upotrebi
dopinga" u zadnjih deset godina, mozš e se nasluti za koliko je uvećć an broj
umrlih do danas.
Kada je rećš o valjanosti rezultata koji su do sada postignuti, poznati
hokejasš ki reprezentativać bivsš eg SSSR-a Igor Larionov (Igor Larionow) je
izneo da je na Svetskom hokejasš kom prvenstvu u Moskvi, 1986, kompletna
sovjetska ekipa bila dopingovana. Uz pomoćć sovjetskog ćš lana Međunarodnog
hokejasš kog udruzš enja, u toaletu u kome su ćš lanovi sovjetske ekipe "dali" urin
za doping-kontrolu bio je, iza kotlićć a za vodu, sakriven "ćš isti" urin koji je lekar
sovjetske ekipe usuo u test-boćš iće svojih igraćš a. (52) Nemaćš ki baćaćš kugle
Ralf Rajhenbah (Ralf Reićhenbaćh) u televizijskom intervjuu priznao je da je
postigao rekord uz pomoćć anabolika. (53) Budućć i da je „Međunarodna
atletska federacija“ donela (1983) propis po kome vreme za ponisš tavanje
rekorda iznosi sš est godina - Rajhenbah je, kao i mnogi drugi sportisti, ostao
nosilać rekorda i titule koje je, po sopstvenom priznanju, stekao na
nedozvoljen naćš in. Da bi se saćš uvala sve klimavija piramida sporta,
legalizovana je i dokazana prevara. Mozaik je sklopljen: zajedno sa
međunarodnim sportskom mafijom, koja u svojim rukama drzš i međunarodne
i naćionalne sportske asoćijaćije kao i sportska takmićš enja, "sš ampioni" -
prevaranti postaju nosioći "progresa" u sportu.
"Pomeranje granića snova" u baćanju kugle je josš jedan primer
"uspesš nog" dejstva doping supstanći. Godine 1976 olimpijski pobednik je Udo
Bajer (Udo Beyer) koji je, na osnovu podataka za internu upotrebu u DDR-u, u
proseku dobijao godisš nje 3 955 miligrama anabolika. ĆŠ etiri godine kasnije,
olimpijsko zlato osvaja sovjetski takmićš ar Vladimir Kiseljov (Wladimir
Kiseljow) koji je priznao da je josš u mladosti bio kljukan hormonskim
preparatima. Godine 1984 najvisš e olimpijsko odlićš ije je pripalo Italijanu
Alesandro Andreiu (Alessandro Andrei) koji je, pod sumnjom da uzima
doping, morao da trenira pod nadzorom. Rezultat: baćio je kuglu tri metara
manje od svog bivsš eg rekorda. Sledećć i olimpijski pobednik postaje istoćš no-
nemaćš ki baćaćš kugle Ulf Timerman (Ulf Timmermann). Za istoćš no-nemaćš ke
"naućš nike", Timerman je bio najbolji primer "uspesš nog dejstva" njihovog
omiljenog doping-preparata, oral-tubinola, koji stoji iza mnogih pobeda i
 165

svetskih rekorda istoćš no-nemaćš kih takmićš ara. (54) Kada je rećš o Udo Bajeru
interesantno je napomenuti da je njegov kolega iz Zapadne Nemaćš ke Uve
Bajer (Uve Beyer), baćaćš kladiva, dosš ao do dnevne doze od 18 miligrama
anabolika, sš to na godisš njem nivou iznosi skoro 6 500 miligrama u odnosu
prema 3 995 miligrama koji su istoćš nonemaćš ki lekari dali Udo Bajeru. Stvari
stoje josš gore kada se uzmu u obzir tvrdnje Uve Bajera da su njegove zapadno-
nemaćš ke kolege, uz preporuku i saglasnost vodećć ih sportskih lekara i
funkćionera Zapadne Nemaćš ke, uzimali "i do 40 miligrama" anabolika dnevno,
(55) sš to na godisš njem nivou iznosi neverovatnih 14 400 miligrama!
I kada je rećš o dopingu mozš e se videti "objektivnost" i "naućš na
zasnovanost" tvrdnji građanskih teoretićš ara i "zvanićš nih" naućš nika zapada:
kada govore o sportu SSSR-a (i drugih zemalja bivsš eg "istoćš nog lagera") oni
mu obavezno dodaju odredniću "komunistićš ki" nastojećć i da pokazš u
uslovljenost sporta prirodom drusš tvenog poretka u kome nastaje. Međutim,
kada govore o Zapadnom sportu, ne samo da nedostaje odrednića
"kapitalistićš ki", većć se stićš e utisak kao da je sport oblast koja nema nikakve
veze sa drusš tvom. Kada sovjetski takmićš ari uzimaju doping, to je rezultat
"manipulaćije sportistima" od strane "komunistićš kog totalitarizma"; kada
Zapadni sportisti uzimaju doping,to je posledića njihovog "neposš tenja"
(budućć i da su ubedljiva većć ina ćrnći, upotreba dopinga samo treba da
zaokruzš i rasistićš ku sliku o "pokvarenim ćrnćš ugama"). Drugim rećš ima, u
bivsš em SSSR-u, kao i u drzš avama "soćijalistićš kog lagera", ljudi su bili "dobri", a
sistem "zao"; u Evropi i SAD-u ljudi su "zli", a sistem je "dobar". Raspadom
"realnog soćijalizma" i uspostavljanjem (Jeljćinovog) kapitalizma u Rusiji, u
kojem su sportisti postali pokretni panoi Zapadnih firmi nastavljajućć i da
uzimaju doping, dosš lo je do antropolosš kog hokus-pokusa: ljudi su (nanovo)
postali "zli", a novouspostavljeni poredak "dobar"! A evo sš ta mađarski trener
Laslo Kisš (Laszlo Kiss), ćš ovek koji je od Kristine Egersš egi (Krisztine Egerszegi)
"stvorio" jednu od vodećć ih svetskih plivaćš ića, kazš e o "promenama" koje su se
desile u dojućš erasš njem "soćijalistićš kom sportu": "Novać, koji smo nekada
dobijali od Partije, sada stizš e od sponzora; sš kole za trening su ostale – u stvari
se nisš ta nije promenilo". (56) Istini za volju treba pomenuti i primer
"Newsweek"-a koji je, u znak protesta povodom beskrupulozne manipulaćije
sportistima i Olimpijskim igrama u Barćeloni od strane multinaćionalnih
konćerna, objavio naslov: "Vratite komuniste!" (57)
Odnos prema kineskim plivaćš ićama, koje većć visš e godina dominiraju
svetskom plivaćš kom sćenom, ukazuje na "dvostruke standarde" kojima se
sluzš e zapadni sportski zvanićš nići i treneri kada je rećš o zemljama koje josš
uvek nisu pod dominaćijom međunarodnog kapitala. Tako je Rej Isik (Ray
Essićk), predsednik Plivaćš kog saveza SAD, zatrazš io da se izvrsš i korekćija
rezultata koji su postignuti na zadnjem Svetskom prvenstvu u plivanju (Rim)
iako ni jedna od dvanaest Kineskinja koje su osvojile medalje nije uhvaćć ena od
 166

strane doping kontrole. (58) Plivaćš ki savez Nemaćš ke zalozš io se za bojkot

Svetskog plivaćš kog kupa (Peking) napadajućć i Kineze da su dobili pomoćć od
svoje "komunistićš ke braćć e" iz DDR-a, istovremeno dok "ujedinjena" Nemaćš ka
preuzima od DDR-a ćš itavu industriju za proizvodnju rekordera i stvara od nje
udarnu snagu za razvoj "novog" nemaćš kog sporta! Među doping-ekspertima iz
DDR-a se nalaze i plivaćš ki treneri Folker Frisš ke (Volker Frisćhke), Ginter
Baumgart (Gunter Baumgart), Uve Nojman (Uwe Neumann), Stefan Hećer
(Stefan Hetzer) i drugi - ćš ija je spećijalnost bila stvaranje i primena doping-
programa za deću. (59) Svi su oni, upravo zbog svog iskustva u radu sa
dopingom, dosš li na istaknuta mesta u sportu "ujedinjene" Nemaćš ke - da bi
nastavili sa svojom zloćš inaćš kom praksom koja, kao i u bivsš em DDR-u,
obuhvata i devojćš iće predpubertetskog doba. Da stvar bude bizarnija,
utvrđeno je da su vodećć e lićš nosti i doping-eksperti Zapadne i Istoćš ne
Nemaćš ke, uprkos javnom neprijateljstvu, godinama pomno sarađivali. Tako je
sš ef istoćš no-nemaćš kog doping tima Manfred Hopner (Manfred Hoppner)
postao "bliski prijatelj" Jozefa Kojla, jednog od vodećć ih "zvanićš nih" zapadno-
nemaćš kih doping-eksperata. "Dobri odnosi" između dva "neprijateljska"
tabora su se do te mere razvili, da su na međunarodnim savetovanjima
zapadno-nemaćš ki sportski zvanićš nići ponekad u raspravama koristili ćš ak i
argumente DDR-a. (60)
Ovde treba rećć i i to da nisu naućš nići i politićš ari Zapada, koji govore u
ime "slobodnog sveta", ti koji trazš e radikalne promene u sportu, većć su to pre
svega "zeleni" koji su, na tragu humanistićš ke kritike sporta koja se razvila
nakon studentskog pokreta iz 1968, josš poćš etkom osamdesetih radikalizovali
svoj stav prema sportu zahtevajućć i da se zaustavi "rat tela", "darvinistićš ka"
selekćija naćionalnih timova i "beskrupulozno isćrpljivanje inherentnih
granića ljudske prirode", pogotovu iskorisš ććavanje deće u sportu. Oni su 1988
izneli zahtev u parlamentu, koji je većć bio postavljen od strane „Nemačkog
udruženja za zaštitu dece“, da se zabrani ućš esš ćće deće do 18 godina starosti u
"vrhunskom sportu". Sam Hoberman konstatuje da je "politićš ka ironija da su
ovi napadi na vrhunski sport, a sa njima i na doping koji neminovno ide sa
njim, efikasnije suzbijeni u demokratskoj Nemaćš koj nego u klimavoj diktaturi
na Istoku". (61) SŠ to se tićš e SAD, u njima nema javne, većć samo "privatne"
kontrole dopinga. Po Hobermanu, ova "privatizaćija vrhunskog sporta dovela
je do suzbijanja prave javne diskusije u SAD o drogama kojima se povećć ava
ućš inak u sportu". (62)
Imajućć i u vidu nivo dostignutih rekorda i naćš ine na koji su oni
postignuti; znaćš aj sporta za dalji razvoj "potrosš aćš kog drusš tva" i odrzš avanje
stabilnosti kapitalistićš kog poretka; prirodu sporta kao delatnosti u kojoj je
ćš ovek sveden na telesnost, sš to znaćš i na predmet obrade i oruđe za postizanje
rekorda; metode i sredstva koja se većć primenjuju za proizvodnju "rekordera"
kao i one koji se razvijaju; sve raniju selekćiju i sve stravićš niju zloupotrebu
 167

deće koja ćć e uskoro da prevaziđe praksu lekara-monstruma u naćistićš kim

logorima smrti - mozš e se zakljućš iti da je "vrhunski sport" postao suprotnost
slići sporta koju njegovi gospodari i dalje nastoje da nemetnu svetskoj
javnosti.

* * *

SMRT BIRGIT DRESEL

Pre visš e od dvadeset godina, u aprilu 1987 umrla je, u Zapadnoj

Nemaćš koj, dvedeset sš estogodisš nja sedmobojka Birgit Dresel (Birgit Dressel).
Na zahtev njenih roditelja pokrenuta je istraga. Otkrićć a inspektora
kriminalistićš ke polićije i lekarske komisije zaduzš ene za utvrđivanje uzroka
smrti skinuli su zastore lazš i sa kojima su sportski funkćioneri i politićš ari
obmanjivali domaćć u i svetsku javnost. Istina je izbila na videlo: poput istoćš no-
evropskih drzš ava “realnog-soćijalizma”, drzš ave kapitalistićš kog Zapada stvorile
su svoju sportsku industriju smrti koja je osakatila i ubila na hiljade mladih
ljudi. Po prvi put u istoriji sporta svet je imao priliku da se detaljno upozna sa
"dokumentima strave" ("Der Spiegel") koji su, u svim sredinama u kojima se
neguje "vrhunski sport", brizš ljivo skrivani od oćš iju javnosti. (1)
Prićš a o tragićš noj smrti Birgit Dresel je upozorenje mladima zaluđenim
sportskom "slavom", roditeljima, lekarima, profesorima telesnog vaspitanja i
svim onima koji mogu, kao zš rtve iluzije o "vrhunskom sportu", da svojim
idolopoklonićš kim odnosom prema rekordomaniji, slepim propagiranjem teze
da je "sport najbolji ambasador", doprinesu razvoju sve stravićš nijih
mehanizama za unisš tavanje mladih u sportu. Smrt Birgit Dresel jasno je
ukazala da je put ka "vrhunskim rezultatima" postao put ka samounisš tenju.
Birgit je umrla u aprilu 1987, ali je njena smrt je i dalje prisutna jer se u njoj
ogleda sudbina sve većć eg broja mladih koji su postali zš rtve "vrhunskog
sporta". Istovremeno, epilog njene smrti ukazuje na organsku povezanost
sportske mafije i politike: niko nije kazš njen, niko nije pozvan na odgovornost.
Ubiće u belim mantilima, zasš tićć ene od strane svojih naredbodavaća iz sveta
politike i kapitala, nastavile su svoj zloćš inaćš ki posao. Vapaj Birgitine majke:
"Oni nisu pokusš ali da pomognu mojoj kćć eri, oni su je dokrajćš ili!” – na
najdramatićš niji naćš un ukazuje na pravu prirodu savremene sportske
 168

medićine. Da ironija bude većć a, neposredno nakon Birgitine smrti Vili Daume
(Willi Daume), tadasš nji predsednik Naćionalnog olimpijskog komiteta
(Zapadne) Nemaćš ke i jedan iz vrhova međunarodne sportske mafije, predlazš e
Armina Klimpera (Armin Kluü mper), ćš oveka koji je do monstruoznosti razvio
mehanizme dopingovanja u Zapadnoj Nemaćš koj i koji je neposredno
odgovoran za Birgitinu smrt, za lekara olimpijskog tima! (2)
Svakodnevne doze tableta koje uzimaju sportisti su dokaz da su
medikamenti postali nezaobilazno sredstvo za postizanje pobeda i rekorda:
prvo se piju bezopasne pilule, ubrzo zatim medikamenti, obićš no protiv upale i
bolova, koji obavezno idu uz rećept. Na kraju, ćš ovek postaje rob razarajućć ih
doping-sredstava koja mu se legalno nude. "Birgit je zš rtva farmaćeutske
industrije!", izjavio je Birgitin otać nakon njene smrti. Na međunarodnim
takmićš enjima pojavljuju se, sa koferima punim najsvezš ijih proizvoda doping-
industrije, međunarodni dileri od kojih mnogi imaju doktorske titule. Dolaze
da regrutuju podmladak. Sportski savezi to ćć utećć i prihvataju. Sa takvim
stanjem stvari, borba protiv dopinga osuđena je na neuspeh.
Potresna smrt Birgit Dresel naterala je ćš ak i takve ljude, kao sš to je to
Vili Daume da izjavi: "Najezš im se kada pomislim da sportisti, na primer,
uzimaju anabolike, da bi uvećć ali misš ićć nu masu, a u mnogim zemljama je
zabranjeno da se oni daju stoći." Uprkos tome, glavni autoriteti u sportskoj
medićini na Zapadu i dalje preporućš uju anabolike svima onima koji zš ele da
postanu misš ićć ave "musš karćš ine" i "amazonke" i da postignu "vrhunske
rezultate".
Za Birgit Dresel 1986 bila je uspesš na godina. Uspela je da se sa 33
popne na 6 mesto na svetskoj rang-listi. Pred njom je bilo lakoatletsko
prvenstvo sveta u Rimu (septembar 1987), a zatim Olimpijske igre u Seulu.
Trebalo je po svaku ćenu ostati u dobroj formi. Birgit nije zš elela da zauvek
ostane u malom stanu u potkrovlju. Bila je resš ena da ućš ini sve sš to je
neophodno da bi postigla rekord koji ćć e joj doneti novać, slavu i omogućć iti
mirnu starost. Drugima je to posš lo za rukom, zasš to ne bi i njoj?
Svaki dan Birgit je iz svoje dobro opremljene kućć ne apoteke uzimala u
proseku po devet tableta i drazš eja i ispijala po jednu ampulu. Istraga je
utvrdila da je koristila ćš ak 101 medikament! Među njima bili su vitamini B1,
B12 i Ć vitamin; preparati koji sadrzš e bakar, magnezijum, kao i pilule za koje
proizvođaćš tvrdi da deluju protiv skleroze, pusš aćš ke noge, alergije, slabljenja
kostiju, upale debelog ćreva, slabosti srća, zakrećš enja vena, vodene bolesti…
Njihova imena proizvod su ćš iste fantazije: "Pasćovenol", "Frubiase",
"Oxypangam", "Dreisafer"... Birgit je pila i "Megagrisevit", anabolik koji se
nalazi na listi zabranjenih doping supstanći. Do njega je dosš la "anonimno",
preko posš te. (Kasnije ćć e se pokazati da su "anonimni" prodavći bili i atletski
treneri najvisš eg ranga koji su medikamente nabavljali "na ćrno" i prodavali ih
po daleko većć oj ćeni ćš ak i svojim "sš tićć enićama"!) Ovaj medikament se
 169

preporućš uje tesš ko obolelima, posebno obolelima od raka koji se nalaze u

zadnjem stadijumu bolesti. Dreslerova ga je pila uredno svaki dan da bi dobila
sš to visš e misš ićć a. Inaćš e, Birgit je sve visš e lićš ila na musš karća. To je nije sprećš ilo
da redovno uzima "Megagrisevit" koji se prodaje uz upozorenje da je posredi
seksualni hormon koji potstićš e preobrazš aj zš enskog u musš ko telo. Od poćš etka
1986 Dreslerova je upotrebljavala i anabolik "Stromba" koji ima slićš na
sporedna dejstva.
Birgitin lekar i neprikosnoveni "zdravstveni" savetnik bio je profesor
sportske medićine, inaćš e svrsš eni radiolog (!), Armin Klimper koji vazš i kao
"vrhovni autoritet" ("Ober-Guru") u (zapadno) nemaćš koj sportskoj medićini.
Njegova "Specijalna ambulanta za sportsku traumatologiju", pored Frajburga
(Freiburg), je "Meka" za nemaćš ke "vrhunske" sportiste. U njegovoj "spećijalnoj
ambulanti" prosećš no je godisš nje, u devedesetim godinama, bilo "na tretmanu"
2.400 zapadno-nemaćš kih "vrhunskih" sportista, ili 70% od njihovog ukupnog
broja. Za desetobojća Kurta Bendlina (Kurt Bendlin) Klimper je "najvazš nija
lićš nost (zapadno) nemaćš kog sporta". Po Ditmaru Megenburgu (Ditmar
Moü genburg), olimpijskom pobedniku u skoku u vis, Klimper je svojevrsni
"doktor-ćš udotvorać". Pojedini osvajaćš i najvisš ih svetskih odlićš ja otvoreno
priznaju da Arminu Klimperu pripadaju najvećć e zasluge za osvojene medalje.
Do koje mere su sportisti spremni da se podvrgnu lekarima-monstrumima,
koji ih tretiraju kao laboratorijske paćove, pokazuje i primer "Šalke“-ovog
(“Schalke”) fudbalera Volfganga Paćkea (Wolfgang Patzke) koji je dozvolio
Klimperu da mu u roku od dvadeset dana ubrizga u leđa sedamdeset svojih
"koktela" iako mu se, po sopstvenom priznanju, nakon svake inekćije
"povraćć alo od muke".
Birgit Dresel nije imala srećć e ni pravog zasš titnika. Slepo je verovala
"doktoru-ćš udotvorću" i redovno je posećć ivala njegovu kliniku. Zadnji put ga je
videla 24 februara 1987. Tom prilikom joj je "majstor sa sš prićom" ubrizgao
mesš avinu od 15 razlićš itih medikamenata, kao i sadrzš aj iz josš dvanaest ampula.
Istoga dana ubrizgaćć e Klimper svojoj "paćijentkinji" i preparat "NeyDop" koji
pretstavlja mesš avinu "standardizovanih makromolekula rastvorljivih
organskih lizata" koji se dobijaju iz mozš dane kore, međumozga, malog mozga i
fetusne posteljiće. Proizvođaćš preporućš uje upotrebu ovog preparata samo za
lećš enje paralize agitans i za tesš ka osš tećć enja mozga, kao sš to su sifilis i
epilepsija. Od tih bolesti Birgit sasvim sigurno nije bolovala. Ova
"ćitoplazmatićš na terapija sa inekćijama koje sadrzš e ćć elijske preparate", ili
obićš nim jezikom rećš eno terapija svezš im ćć elijama u konzervisanom obliku,
spada u Klimperove spećijalitete. Klimper je dozvolio Dreselovoj josš maja
1985 godine da sama sebi ubrizgava svezš e ćć elije bez obzira na dugogodisš nja
upozorenja brojnih kolega na mogućć e negativne poslediće po imunolosš ki
sistem organizma. (Kasnije je utvrđeno da je to bio jedan od osnovnih uzroka
Birgitine smrti.) Poćš etkom avgusta 1987, nekoliko meseći nakon Birgitine
 170

smrti, „Ministarstvo zdravlja“ Zapadne Nemaćš ke zabranilo je upotrebu ovog

preparata. Istoga dana Klimper je Dreselovoj u bolni deo krsta ubrizgao i
"Diskus ćompositum", mesš avinu od 37 raznih elemenata. U njemu se, između
ostalog, nalaze vitamini, ćink, srebro, kalćijumfosfat, ćš ak i sumpor. SŠ to se tićš e
isš ijasa, Klimper je tokom "tretmana" ubrizgao Dreselovoj i "Ćefossin, Ćefak",
preparat koji u sebi sadrzš iu zlato i isto tako ima pratećć a negativna dejstva, sš to
je potvrđeno prilikom obdukćije Birgitinog tela.
U zadnjim godinama njene karijere Klimper je ubrizgao Dreselovoj
visš e od 400 inekćija - njegovih spećijaliteta i preporućš io za upotrebu veliki
broj medikamenata. Nakon Birgitine smrti u njenom stanu pronađeno je 40
razlićš itih medikamenata, među kojima i oni koji ostavljaju izuzetno tesš ke
poslediće na organizam. Dreselova, kao i najvećć i broj "vrhunskih" sportista, je
bila ubeđena da je organizam u stanju da bez problema prihvati sve ono sš to se
u njega unese. Birgitina majka Liza (Lisa), koja je svojevremeno igrala
odbojku, visš e puta je upozoravala Birgit na mogućć e poslediće upotrebe
medikamenata. Karakteristićš an je Birgitin odgovor: "Mama, to mi je potrebno.
Svi to uzimaju. To uopsš te nije opasno. Desetobojći piju dva puta visš e tableta
od mene."
Po nalazima "doktora-ćš udotvorća" Armina Klimpera (od 24 februara),
Birgit Dresel bila je "u najvećć oj mogućć oj meri zdrava" atletićš arka koja "puća
od zdravlja". Evo sš ta je lekarska komisija, zaduzš ena da ispita uzroke koji su
doveli do njene smrti, utvrdila nakon obdukćije i na osnovu pronađenih
dokumenata: od 1981 godine Dreselova je imala hronićš nu lumbalgiju, patila je
od skolioze, imala osš tećć enje diskusa i srastanje prsš ljenova; desna strana
karliće joj je bila spusš tena za dva santimetra, a toliko je iznosila i razlika u
duzš ini nogu; imala je bolesnu degeneraćiju ćš asš ića kolena, kao i obostranu
meniskopatiju; upala desnog skoćš nog zgloba bila je u poćš etnoj fazi a imala je i
ravna stopala. Pored toga, Birgitin organizam bio je "izrazito podlozš an
infekćijama", a krvni pritisak je povremeno bio povećć an. U srćš anom misš ićć u su
pronađena, kao posledića stalnog naprezanja, brojna vezivna tkiva umesto
misš ićć nih vlakana. Jedan mali krvni sud zauvek se zaćš epio. "U najvećć oj mogućć oj
meri zdrava" Birgit Dresel, kako je to Klimper izjavio Kriminalistićš koj polićiji,
bila je uistinu hronićš no bolesna devojka ćš ije je telo bilo napumpano stotinama
razlićš itih medićinskih preparata. Sport je josš davno pre njene smrti od nje
stvorio invalida, unisš tio joj zglobove i doveo do prevremene istrosš enosti
unutrasš njih organa.
Sve je to posledića "stereotipnih ekstremnih opterećć enja", kako se u
sportskoj naući naziva ova tortura. U delićć u sekunde krsta su pod udarom
ćelokupne kinetićš ke energije organizma. Na aparatima za simulisanje
dokazano je da tokom svoje karijere "uspesš na" sedmobojka mora da podnese
od 200 000 do 300 000 ekstremnih opterećć enja, sš to ni najsnazš nija zš ena ne
mozš e da izdrzš i. Po tvrđenju kelnskog sportskog lekara profesora Vildora
 171

Holmana (Wildor Hollmann), "ne postoji tako tezš ak posao koji bi po

posledićama koje ostavlja na organizam mogao makar i priblizš no da se
uporedi sa vrhunskim sportom". Tako, na primer, gimnastićš ar mora kod rada
na hvataljkama da na svojim rućš nim zglobovima izdrzš i teret koji je pet puta
većć i od njegove telesne tezš ine; kod osš tro izvedenog jedanajsterća lopta udara
snagom kao kugla od 150 kilograma; skijasš i izlazš u svoja kolena većć em
pritisku nego kosmonauti kod starta rakete; kod sportova u kojima dominira
izdrzš ljivost srće se povećć ava i do tri puta i otkućava samo 35 puta u minuti i to
aritmićš no... Profesor Holman smatra da su sportisti, zbog intenziviranja
treninga i stalnog produzš avanja takmićš arskih priprema, dosš li do svojih
"biolosš kih granića". Premor, bolest, kao i otkazivanje organa neizbezš ne su
poslediće ovakvih tendenćija. Nije, stoga, preterano rećć i da su "vrhunski
sportisti" sve visš e "skupina sportskih bogalja i ranih invalida" - kako to
konstatuju novinari "Spiegel"-a.
Josš je svojevremeno Bertold Breht (Bertolt Brećht) rekao da "vrhunski
sport poćš inje tamo gde prestaje zdravlje". Nekadasš nja ritmićš ka-gimnastićš arka
Herta Levenberg (Herta Loü wenberg) u svom dnevniku je zapisala: "Sport je
smrt". Medićinski ćš asopis "Ärztliche Praxis" konstatuje da "vrhunski sport
nema nikakve veze sa zdravljem". Sve većć i broj lekara se suoćš ava s sportom i
bolesš ćću. Svaki drugi ortoped praktićš no zš ivi od povreda koje su zadobijene u
sportu.
Osmi april 1987. Poćš etak kraja. Birgit je krenula na svoj poslednji
trening. Baćanje kugle. Iznenada je osetila osš tar bol u krstima koji se spusš tao
do strazš njiće. Poznavala je taj bol. Većć dva puta od poćš etka godine morala je
da prekine trening iz istog razloga. Dreselova i njen trener zakljućš ili su da se
radi o jaćš em istegnućć u. Posle podne odlaze kod ortopeda dr. A (u tekstovima
koji obrađuju ovaj slućš aj imena lekara se ne pominju većć se koristi abećeda!)
koji uzš iva ugled među sportistima. On joj ubrizgava dva do tri mililitra
"Xylonest"-a za umirenje, a zatim "Voltaren" koji se daje reumatićš arima. Oko
18h dr. A nanovo ćć e posegnuti za sš prićom, ovoga puta u sportskom ćentru.
Budućć i da je Dreselova i dalje osećć ala bolove, dr. A joj je ubrizgao "Myo-
Melćain", kombinaćiju lokalanestetika i pćš elinjeg meda.
Sledećć eg poslepodneva, Birgit je nanovo posetila dr. A. Stanje se
"akutno" pogorsš alo. Noga i strazš njića postali su izuzetno osetljivi na dodir, kao
i na hladnoćć u. Nakon rengenolosš kog pregleda, umesto meda dr. A joj je
ubrizgao "Voltaren", a zatim "Baralgin". Oba medikamenta vazš e među
lekarima kao "jaka preventiva". Za pratećć u kućć nu terapiju dr. A je dao
Dreselovoj "Godamed" i "Tranquase-5" tablete, kao i "Optipyrin" ćš epove. U
njima se, pored ostalog, nalaze sredstva za spavanje kao i kodein, supstanća
bliska morfijumu. I pored brojnih prigovora koje se upućć uju od strane
nezavisnih strućš njaka, ovakve mesš avine preparata u sš irokoj su upotrebi u
Nemaćš koj. Lekari veruju u efekat slićš an pućnju saćš mariće, dok paćijenti
 172

veruju u budalasš tinu da "puno (medikamenata) pomazš e puno". Ovo shvatanje

je posebno rasprostranjeno među sportistima. I Birgit Dresel se njime
rukovodila i to ju je kosš talo zš ivota.
Kod kućć e, po kasnijim nalazima Kriminalistićš ke polićije, Dreselova je
popila od 10-15 "Godameda". Istog popodneva, posetio ju je, zajedno sa dr. A,
neurolog dr. B i konstatovao "lumbago bez neurolosš kih napada" i preporućš io
konzervativnu terapiju u vidu kese sa ledom. Ni to nije pomoglo. Te noćć i Birgit
nije oka sklopila. U međuvremenu, njen trener je josš tri puta trazš io pomoćć od
dr. A. Odgovor je bio:""Godamed" i to ne preterano.“ Konsultovan je,
telefonom, i dr. Ć, lekar za hitne slućš ajeve, koji je preporućš io "Aspirin" i
"Heparin"- mast. Na tome je ostalo.
Sledećć eg jutra u 6h i 30min dr. A je posetio Dreslerovu. Bila je
izmućš ena "nepodnosš ljivim bolovima", ali je imala "snazš an puls". Nije uoćš io
nisš ta sš to bi ukazivalo na sš ok, alergijske simptome ili upućć ivalo na obolenje
nerava. Zbog "neizdrzš ljivih bolova" njegova dijagnoza je glasila: "bubrezš ni
napad". To je bila jedna od mnogih pogresš nih pretpostavki i dijagnoza koje ćć e
biti izrećš ene tog dana. Birgit je od smrti delilo 16h i 24 novih tretmana.
Gotovo nakon svake dijagnoze sledićć e nova terapija. Umirućć e Birgitino telo
bićć e toga dana napumpano desetinama novih medikamenata. Dr. A ćć e ovog
puta ubrizgati Birgit "Meta-Attritin", josš jednu mesš avinu raznih supstanći, i to
veliku ampulu. Trebalo je da ova "bomba" bude ubrizgana u leđni misš ićć . To
mu, i pored najbolje volje, nije posš lo za rukom. Misš ićć je bio toliko
prenapregnut da se igla iskrivila. Dr. A joj je dao inekćiju u desni deo
strazš njiće.
Nakon druge posete, dr. A je odlućš io da Birgit uputi na kliniku, dva
dana od kako je na treningu osetila fatalne bolove. Sa pretpostavljenom
dijagnozom da se radi o "bubrezš nom napadu" Dreselovu, koju su mućš ili jaki
bolovi, prebaćili su na „Urološku univerzitetsku kliniku“ u Majnću koja je, kao i
sve slićš ne ustanove, uzš ivala dobru reputaćiju. Oko Dreslerove se sjatio veliki
broj lekara razlićš itih spećijalnosti. Nakon tri duga sata u međuvremenu
uspostavljeni "konzilijum" je dao prvenstvo urologu dr. Ć. Nakon rendgenskog
pregleda on je ustanovio da, sš to se tićš e podrućš ja njegovog istrazš ivanja, nema
nikakvog osš tećć enja. U tome se sa njim slozš io i kolega dr. D pa je o svojim
nalazima obavestio svog pretpostavljenog, primarijusa dr. E. U međuvremenu,
da bi umirili bolove, ubrizgali su Dreselovoj u venu "Busćopan".
Bilo je 13h. Birgit je prebaćš ena na urgentnu hirurgiju. Jećš ala je od
bolova. Preuzeli su je ćš etiri hirurga. Prvi, dr. F, odlućš io je da joj pre svega
zaustavi bolove. Birgit je prikljućš ena na infuziju putem koje je, u trajanju od
nekoliko ćš asova, dobila sadrzš aj iz dve ampule "Busćopan ćompositum"-a
razblazš enog "Sterofundin"-om. U "Busćopan ćompositum"-u nalazilo se i pet
grama supstanće metamizol koja ćć e, zbog tesš kih nezš eljenih posledića koje
izaziva, „Ministarstvo za zdravlje“ Savezne Republike Nemaćš ke iskljućš iti iz
 173

upotrebe. Po nalazu sudskih vesš taka, Dreselova je dobila dozu koja je mogla
da je usmrti. Birgit je prezš ivela terapiju, a bolovi nisu uklonjeni.
Hirurzi za hitnu pomoćć , F, G, H i I, su konaćš no dosš li do taćš nog
zakljućš ka da se ne radi o sportskoj povredi, većć da je rećš o "obolenju trbusš nog
dela" ili, kao pomoćć na pretpostavka, o "obolenju diskusa ili kićš mene
mozš dine". Autopsija je pokazala da je njihova sumnja bila opravdana. Birgit je
imala tesš ku upalu nerava kićš mene mozš dine od ćš ega su i potićali bolovi.
Polazećć i od takve dijagnoze, pozvan je spećijalista za opsš tu hirurgiju,
primarijus J, i dva neurohirurga, doktori K i L. Sedam sati nakon dolaska na
kliniku Dreselova je josš uvek bila u stanju da se "orijentisš e u vremenu i
prostoru" i zš alila se na veliku zš edj. U svom konzilijarnom izvesš taju
neurohirurzi su zabelezš ili da je Birgit "puno prićš ala". Istovremeno, njene usne
i nokti su poćš eli da modre. Na usnama su poćš ele da se pojavljuju bele kraste. U
toku ispitivanja Dreselova se "nekontrolisano pomokrila". Dijagnoza hirurga
je glasila: "Nisš ta ne ukazuje na neurolosš ko obolenje; sumnja se da se radi o
trovanju tabletama".
Pored konzilijuma neurologa, uspostavljen je i "internistićš ki
konzilijum" i izvrsš ena kompjuterska tomografija lobanje. Dovedeni su
neurolozi dr. M i dr. N, ali visš e nisš ta nije moglo da se uradi. Lekari su mogli
samo da konstatuju da je u pitanju "sš ok koji ugrozš ava vitalne funkćije".
Birgitino sportsko srće je poćš elo sve snazš nije da udara, disanje je bilo sve
brzš e. Ovakav hitan slućš aj posao je anesteziologa. Pojavili su se doktori O, P, Q,
R, S, T, U. Na energićš ni poziv lekara za intenzivnu medićinu, Birgit je pomerila
ruku i poslednji put otvorila oćš i. Onda su joj na liće stavili masku sa
kiseonikom i prebaćili u sš ok-sobu gde ćć e biti narkotizirana i podvrgnuta
vesš taćš kom disanju. Sat kasnije, u 19h i 45min, polozš ili su umirućć u Birgit u
kola za hitnu pomoćć i uz stalni tretman prebaćili u odelenje za intenzivnu
negu. Dijagnoza lekara je glasila: "Sumnja se da se radi o trovanju, raspad
krvi." Dijagnoza je bila taćš na ali zakasnela. U tom trenutku Birgit je većć bila u
zagrljaju smrti.
Doktori V i W su preduzeli poslednji pokusš aj da Dreselovoj spasu zš ivot.
Dali su joj, između ostalog, ćš etiri konzerve krvi i visoke doze prirodnih
hormona. Uzalud. Izmućš eno Birgitino telo nije visš e imalo snage da se bori za
zš ivot. "Vrhunski sport" i hiljade pilula i inekćija ućš inili su svoje. Desetog aprila
1987 Birgit je izdahnula.

* * *
 174

SPORT I ZDRAVLJE

Ukoliko imamo u vidu prethodnu analizu, jasno je da sport, pogotovu

"vrhunski", ne samo da ne doprinosi telesnom i mentalnom zdravlju, većć je
sistematski obraćš un s zdravljem. Rana spećijalizaćija i besposš tedni trening
sakate ćš oveka i stvaraju od njega invalida. Sve sš ira upotreba sve razornijih
"stimulativnih sredstava", bez kojih nema "razvoja vrhunskog sporta", dovodi
do sve stravićš nijeg unisš tavanja ljudi. Uzmimo za primer anabolike. Na osnovu
mnogih ispitivanja utvrđeno je da upotreba anabolnih stereoida izaziva tesš ke
poslediće: pojavu akni, opadanje kose, pojavu edema (nagomilavanje vode i
gasova u telu), abnormalan rast grudi kod musš karaća i deće, kao i smanjivanje
grudi kod zš ena, uvećć avanje klitorisa, dublji glas, rast malja po telu (pogotovu
brkova i brade), izaziva poremećć aje kod menstruaćije, pojavu netrepeljivosti i
agresivnosti koja mozš e da ima ekstremne dimenzije. Budućć i da su anabolni
stereoidi sintetićš ki hormoni njihovo unosš enje u organizam ugrozš ava
normalnu proizvodnju prirodnih hormona i menja njihovu funkćiju. Povećć ana
konćentraćija anabolnih stereoida u krvi umanjuje proizvodnju tosesterona
kod musš karaća, sš to dovodi do umanjivanja testisa kao i do smanjene
proizvodnje spermatozoida. Istovremeno, oni povećć avaju proizvodnju zš enskih
hormona u organizmu sš to uzrokuje povećć avanje grudi kod musš karaća.
Anabolni stereoidi pretstavljaju veliku opasnost za zš ene i deću. Tokom brojnih
istrazš ivanja utvrđeno je da se određene negativne promene u zš enskom
organizmu, do kojih je dosš lo njihovom primenom, ne mogu popraviti, a da
njihovo unosš enje u organizam deće pred-pubertetskog uzrasta mozš e da
dovede do zaustavljanja rasta kostiju a time i rasta deteta. Osš tećć enje i rak
jetre, povećć anje krvnog pritiska, bolesti srća, prerana arterioskleroza,
poremećć aji imunolosš kog sistema, rak prostate, uvećć ana ili umanjena
seksualna potenćija, krvarenje iz nosa, poremećć eno spavanje i noćć e more -
samo su neki od niza pratećć ih simptoma za koje je do sada ustanovljeno da
nastaju kao posledića uzimanja anabolnih stereoida. (1)
 175

SŠ to se tićš e boksa, te "plemenite vesš tine", svaki udarać pesnićom u

glavu prouzrokuje smrt na desetine hiljada mozš danih ćć elija. Slićš no je sa
drugim "borilaćš kim" (ćš itaj: krvavim) sportovima: svaki udarać nanosi tesš ku
telesnu povredu. Josš je Hipokrat, "otać medićine", (kao i kasnije Galen u
antićš kom Rimu) ukazao na pogubnost boksa po mentalno zdravlje boksera.
ZŠ alosno je da su među branioćima i propagatorima boksa najglasniji upravo
oni koji su polozš ili "Hipokratovu zakletvu". Franćuski lekar Filip Tisije josš je
1919 postavio tezu: "Sportista je bolesnik." - imajućć i u vidu da zamor do kojeg
dolazi u sportu izaziva kod zdravog ćš oveka svojevrsno "eksperimentalno
obolenje" (i to u oblasti "fiziologije ćć elija") koje se, između ostalog,
manifestuje u povećć anju temperature organizma. Bila je to "intuitivna
pretpostavka" ćš iju ćć e ispravnost potvrditi moderna fiziologija. (2)
O iluziji da sport doprinosi razvoju zdravlja govori i amerićš ki soćiolog
i bivsš i ragbista Dzš ek Skot: "Jedno od opravdanja za praktikovanje ragbija na
koledzš ima je da on ne pomazš e samo da se izgradi karakter, nego i telo. To je
glupost. Mladim ljudima se telo unisš tava a ne razvija. U stvari, mali je broj
onih koji su napustili ragbi koji se igra na koledzš ima a da nisu na neki naćš in
trajno osš tećć eni. U toku ćš etiri godine, zadobio sam slomljeni zglob, isš ćšasš enje
oba ramena, ćš lanak koji se toliko izvrnuo da je pokidao luk stopala, tri jaćš a
potresa mozga i ruku koja je skoro morala biti amputirana zato sš to nije lećš ena
na pravi naćš in. I josš sam bio jedan od onih koji su imali srećć e." (3) Skot ne
sš tedi ni sportske lekare: "Kada je igraćš povređen, sš alju ga kod klupskog lekara
koji obićš no visš e vodi raćš una o tome da vrati sportistu u igru nego o bilo ćš emu
drugome. Ova zamena prioriteta vodi ka neverovatnim zloupotrebama. Jedna
od najćš esš ććih intervenćija je davanje inekćije igraćš u pred utakmiću da bi se
umrtvio bolni povređeni deo tela koji bi ga inaćš e sprećš io da igra. On mozš e da
igra, ali to mozš e da dovede do novih povreda na tom delu tela koji je
umrtvljen." (4)
SŠ to se tićš e tzv. "masovnog sporta" (jogging i drugi oblići
konzumerskog i narćizoidnog aktivizma), svake godine milioni ljudi zadobiju
tesš ka telesna osš tećć enja tako da visš e od polovine ortopeda u razvijenim
kapitalistićš kim zemljama zš ivi od sportskih povreda. Kada se ima u vidu praksa
"sportskih lekara" postaje jasno da sportska, kao uostalom i ćš itava medićina,
nije usmerena na borbu protiv bolesti (preventiva, pre svega), nego na
stvaranje sš to većć eg broja profitabilnih paćijenata. Novać koji se ulazš e na
saniranje njihovih povreda umnogome prevazilazi sredstva koja se ulazš u za
obezbeđivanje elementarnih zdravstvenih uslova stotinama miliona ljudi u
nerazvijenim zemljama sveta. Zemlje, u kojima je smrtnost među obolelima
najvećć a, nemaju (po tvrdnjama „Svetske zdravstvene organizacije“) visš e od 4
dolara godisš nje po glavi stanovnika! Imajućć i u vidu da se potrosš aćš ki standard
(u koji spada i tzv. "masovni sport" kao oblik konzumerskog aktivizma) u
najrazvijenijim kapitalistićš kim zemljama temelji i na besposš tednoj pljaćš ki
 176

svetske sirotinje, dolazi se do zakljućš ka da kapitalizam ubogaljujućć i jedne,

unisš tava druge ljude.
SŠ to se tićš e tvrdnje da ("vrhunski") sportisti "zš ive duzš e od obićš nih
ljudi", treba imati u vidu (ukoliko je ta tvrdnja uopsš te taćš na) da se zš ivot
sportista po zavrsš etku karijere svodi na saniranje posledića bavljenja
"vrhunskim" sportom. To nije radost zš ivljenja, većć grćš evita borba za opstanak.
"Prednost" sportiste, u odnosu prema "obićš nim" ljudima, je u tome sš to je on u
daleko većć oj meri (zahvaljujućć i dugogodisš njem "radu" na svome telu) svestan
znaćš aja telesnih vezš bi, sš to je disćiplinovan i u najvećć oj mogućć oj meri
angazš ovan (ukoliko mu nije "pukao film" zbog pada u zaborav i nije poćš eo da
pije i izš ivljava se u zš dranju) da bi oćš uvao ono sš to mu je od zdravlja preostalo.
Za laika telo je, kao i zdravlje, apstrakćija. On malo zna kako telo funkćionisš e
sve dok mu se nesš to ne desi. Sportista je od malih nogu opsednut svojim
telom. Nije to narćisoidnost, većć pragmatićš na opsednutost. Iskustvo ga ućš i da
se u organizmu nisš ta ne desš ava slućš ajno i da samo uporna i prećizna
preventiva mozš e da sprećš i raspad organizma. U toku svoje karijere
besposš tedno je gonio telo na najvećć e napore da bi stigao do medalje; sada ćć e
ga sa istom besposš tednosš ćću goniti da ostane u zš ivotu. Telo "vrhunskog
sportiste" potsećć a na trkaćš ki automobil: samo rad "pod punim gasom" mozš e
da obezbedi njegovo uspesš no funkćionisanje. Zato je "vrhunski sportista" do
kraja zš ivota i bukvalno rob svoga tela. Telesni aktivizam nije stvar slobodno-
voljnog opredelenja, većć egzistenćijalni imperativ. "Trči ili umri!"- to je prinćip
koji kao pas-gonićš uvek iznova primorava ćš oveka da pokrene telo, ali i da
saćš uva osmeh za javnost, koji sve visš e postaje samo grćš koji treba da prikrije
sve stravićš nije sš kripanje, brektanje, truljenje raspadajućć eg tela... Osmeh za
javnost treba da saćš uva i uspomenu na "sš ampionsku velićš inu", na sjaj medalje
koja visi negde na zidu, na "uspesš ni zš ivot" koji je, pokazalo se, bio samo iluzija.
I "legende" umiru u grćš u jer, posle svega, dobro znaju da nema te pobede i
rekorda koji vrede toliko, da bi se za njih zš rtvovao zš ivot.

* * *
 177

SPORT I TELESNA KULTURA

Sport je radikalni obraćš un s telesnom kulturom. U njemu su

osakaćć eni i unisš teni emanćipatorski impulsi slobodarskog telesnog aktivizma
koji ćć e se, inspirisan duhom prosvetiteljstva, razviti nakon Franćuske
građanske revolućije. Treba praviti razliku između slobodnog telesnog
aktivizma kao spontanog i nesputanog ispoljavanja i razvoja autentićš nih
ljudskih potreba i sposobnosti - kao neotuđivog "prava ćš oveka" (droits de
l'homme), i sporta kao institućionalizovanog otelotvorenja osnovnih prinćipa
kapitalistićš kog drusš tva u "ćš istom" obliku i u tom smislu kao zadati obrazać
ponasš anja. U prvom slućš aju se radi se o telesnom aktivizmu koji je usmeren
na stvaranje sveta "po meri" ćš oveka razvojem njegovih univerzalnih
stvaralaćš kih moćć i; u drugom slućš aju radi se o zasš titi i razvoju vladajućć eg
poretka stvaranjem lojalnog i upotrebljivog građanina. Istinska telesna
kultura i sport su nespojivi. Tzv. "moderni sport" nije prevazilazš enje, nego
odbaćivanje prethodnih (uslovno rećš eno) slobodnih oblika telesnog aktivizma
koji su bili sastavni deo određenih kultura. On spada u sferu rada
(kapitalistićš ke proizvodnje) i trgovine. U sportu se prethodni oblići kulturnog
telesnog aktivizma pojavljuju u nekulturnom, sš to znaćš i degenerisanom obliku.
Otuda toliko insistiranje na ćeremonijalu koji po pravilu prati sportska
takmićš enja. Anti-kulturna bit sporta dobija putem "spektakularnog programa"
- "kulturnu" legitimnost. U sportu, kao i u građanskoj telesnoj kulturi koja je
napustila emanćipatorski trag prosvetiteljstva (filantropskog pokreta),
uspostavljena je vladavina tehnićš ko-produktivistićš ke raćionalnosti: telo je
svedeno na masš inu, a kretanje na mehaniku pokreta. U sportu ćš ovek ne
napusš ta samo sferu kulture, nego i zš ivi svet. ĆŠ ak je i estetika sportskog tela i
pokreta podređena tehnićš kom svetu. Savrsš ena funkćionalnost i „besprekorni“
ritam rada masš ine postaju najvisš i estetski izazov.
Govorećć i o oblićima telesne kulture u modernom dobu koji su
prethodili sportu, Hopf navodi Ajhbergovu analizu aristokratskog vezš banja
 178

koje je pretstavljalo "ućš enje spećifićš nog drzš anja tela, nezš nih izrazš ajnih
pokreta, pristojnosti". Ćilj telesnog vezš banja bio je "ućš enje unapred zadatih
obrazaća, dakle, radilo se o zadrzš avanju ili usmeravanju određenih tokova
pokreta". Nasuprot tome stajao je "svaki nedvorski obićš aj, seljaćš ka
nespretnost" i "iskosa je gledano na svakog ko neumereno i jednostrano
uprazš njava samo jednu telesnu delatnost". "Pozitivnim vrednostima, meri i
formi, suprotstavljaju se negativne vrednosti, ne-mera i ne-forma". Radilo se o
"zadrzš avanju reda i mere, na koje je trebalo paziti, ali ih ne prećć i". Pogled na
promenu kanona vezš banja pokazuje da su filantropi "najpre preuzimali
tradićionalne kanone plemićć kih vezš bi, koje su obuhvatile igranje, jahanje,
vesš to skakanje i maćš evanje, i pokusš avali da ih ukomponuju u svoje "nove
sisteme gimnastićš kih telesnih vezš bi". Pored toga su uveli nove vezš be, koje su
bile orijentisane prema grćš kom uzoru i narodnom vezš banju". Hopf dalje
konstatuje da se "aristokratsko i filantropsko telesno vezš banje - ma koliko da
je tradićionalno - radikalno razlikuje od onoga sš to mi nazivamo sportom. Ono
se temelji na "geometrijsko-formalnom pojmu lepote, orijentisanom na ples"".
Hopf se poziva na Ajhbergov zakljućš ak da se Fajt trudio da pretvori klizanje,
koje je tada ulazilo u modu, "u zaista lepu umetnost" (Fajt) i dopunjuje
Ajhberga konstataćijom da "ovde dolazi do izrazš aja građanski moment,
otkrivanje prirodne lepote“. To se jasno vidi iz Klopsš tokove ode klizanju.
"Dozš ivljaj klizanja" je ćš vrsto vezan "sa dubokim osećć anjem za lepotu zimskih
predela, ujutru, kao pri svetlosti meseća". Filantropi su u pojam lepote uneli
novi duh. Oni "statićš kom idealu savrsš enstva" suprotstavljaju "dinamićš ki", sš to
se izrazš ava u "upotrebi rećš i usavrsš avanje". (1) (Upor. Hopf, "Polja", 174 s.
april, 1982, br. 278) Ovde bi trebalo dodati da Klopsš tok klizaljke naziva
"krilima na stopalima" ćš ime se, u poetskom obliku, sugerisš e naćš in
prevazilazš enja postojećć eg sveta i put u budućć nost. (2) (Klopsćhtok, "Der
Eislauf".)
SŠ to se tićš e merenja ućš inka u onom smislu u kome je pristuno u
danasš njem sportu, ono se "sprovodi kod filantropa postepeno". Postoje samo
"pojedinaćš ni podaći o ućš inku, a u poćš etku su ih po aristokratskoj tradićiji
smatrali kuriozitetom". Filantropi stoje "josš blizš e merenju u starijem smislu -
kao meri koje se treba pridrzš avati". Po Ajhbergu, filantropi su "samo poćš etak
prelaska telesnog vezš banja u sport". Put ka sportu u Nemaćš koj bio je
"relativno dug i zavrsš en je tek pobedom sporta nad vezš banjem
("Turnbewegung", prim. aut.), dakle tek poćš etkom ovog veka". SŠ to se tićš e
konkurenćije, filantropi su takmićš enje koristili "kao sredstvo odgoja - i ovo je
nesš to novo", ali je bilo potrebno "josš oko sto godina da ideja o takmićš enju
potpuno pobedi vezš banje i time postane sport". Hopf navodi misš ljenje
Krokova da filantropi pretstavljaju "istorijski poćš etak" prelaska telesne
kulture u sport u Nemaćš koj. Po Ajhbergu, radi se o "proćesu rastućć e
 179

kvantifikaćije ućš inka, povezanog s predstavom neogranićš enog povećć anja

ućš inka". (3) ("Polja", 174. s.)
Sa razvojem kapitalistićš kog drusš tva izvorni impulsi slobodarskog
telesnog aktivizma građanstva bićć e osakaćć eni u obliku institućionalizovane
"fizićš ke kulture" koja se svodi na na telesni dril sa kojim se unisš tava ćš ulnost,
duhovnost, masš ta, u krajnjem, lićš nost ćš oveka. Za Kubertena i njegove
sledbenike sport je pojava u kojoj fizićš ka kultura dosezš e do svog pravog
smisla. Sport je, drugim rećš ima, "prava" fizićš ka kultura. Zvanićš na
"soćijalistićš ka" doktrina fizićš ke kulture, ostajućć i u ideolosš kom horizontu
građanskog drusš tva, nije bila u stanju da radikalizuje odnos između fizićš ke
kulture i sporta, pogotovu da dođe do pojma slobodarskog telesnog aktivizma
koji ćć e biti otvoreni izazov vladajućć em poretku.
Dok Ruso u prvi plan stavlja razvoj telesnih osobenosti i individualnih
sklonosti, i na toj osnovi razvoj lićš nosti (Pestaloći, Oven i Marks slede tu
liniju), građanski teoretićš ari u prvi plan stavljaju "disćiplinovanje" ćš oveka, sš to
znaćš i potiskivanje individualnih sklonosti, represiju nad telom i podređivanje
ćš oveka modelu lojalnog i upotrebljivog "građanina". Građanska pedagogija je
u potpunosti odbaćila Rusoov poziv za "povratak prirodi". Plasš ećć i se razvoja
ćš ulnosti, odnosno, nastojećć i da sterilisš e prirodne potrebe ćš oveka, građanski
pedagozi su Rusoovu inićijativu proglasili pozivom na "divljasš tvo". Njihov
odgovor bio je stvaranje dvorana za vezš banje - koje postaju moderni hramovi
i kao takvi sredstvo za zatvaranje ćš oveka u duhovni horizont kapitalistićš ke
ćivilizaćije. U sivilu kasarnskih vezš baonića (koje ćć e postati obrazać za
izgradnju sportskih dvorana u sš kolama i na koledzš ima) i uz pomoćć
militaristićš kog drila, trebalo je da nestane sš arenilo duhovnosti i masš te.
Sportski stadioni i hale su prostori koji ćć e doprineti udaljavanju ćš oveka od
pirode, a sport aktivnost koja unisš tava u ćš oveku osećć anje pripadnosti prirodi.
I kod onih sportova, koji se odvijaju u prirodi, priroda ima status protivnika,
nekoga koga treba "savladati", protiv koga se treba "boriti". ĆŠ ovekov odnos
prema prirodi posredovan je prinćipom konkurenćije i ućš inka koji su postali
prinćipi dominaćije i destrukćije. Savremeni kapitalizam otima od ćš oveka
izvorni prirodni prostor i stvara od njega konzumerski ("sportski") prostor
svodećć i "slobodni" telesni aktivizam ćš oveka na konzumerski aktivizam.
Sakaćć enje najlepsš ih planina skijasš kim stazama i zš ićš arama sastavni je deo
destruktivne komerćijalizaćije prirodnog prostora - koji se naziva
"turistićš kom ponudom". Izgonom ćš oveka iz prirode i stvaranjem, u okviru
gradova, surogata "prirodnog prostora" koji ćć e svoj "najvisš i izraz" dobiti na
sportskim stadionima, pokret ćš oveka gubi onu samosvojnost koju mozš e da
ima samo u prirodnom ambijentu. Tome doprinosi apsolutizaćija ućš inka kojim
se namećć e industrijski mimesis. Pokret postaje ćiljno-raćionalna aktivnost
koja sledi egzistenćijalnu logiku kapitalizma. Kroz telesni pokret ćš ovek sve
manje prepoznaje sebe kao prirodno bićć e prirode, a sve visš e kao mehanizam.
 180

Građanska pedagogija ne polazi od drusš tva kao zajedniće

ravnopravnih i bliskih ljudi ("sloboda“, „jednakost“, „bratstvo"), većć od
egzistenćijalnih zahteva koje kapitalizam postavlja pred ćš oveka (Kuberten:
"Bratstvo je za anđele, a ne za ljude."). "Borba svih protiv svih" i "ćš ovek je
ćš oveku vuk", kao najvazš niji zš ivotni prinćipi kapitalistićš kog drusš tva, određuju
karakter "uzornog građanina" kome odgovara određeni "model" tela,
odnosno, telesni pokret kome treba tezš iti. Iako građanska teorija uporno
ponavlja tezu mens sana in corpore sano, nije "zdravo telo" to iz kojeg izvire
"zdrav duh", većć je agresivni i nemilosrdni borilaćš ki duh malograđanina taj
koji određuje telesno "zdravlje". Taćš nije, telo u "borilaćš kom naponu"
(Kuberten) postaje otelotvorenje vladajućć ih vrednosti kapitalizma i simbol
njihove postojanosti. Otuda "telesna ćš vrstina" postaje jedna od najvazš nijih
osobenosti "zdravog tela". O tome Hitler: "Moj veliki obrazovni posao poćš inje
sa omladinom. Pogledajte ove momke i dećš ake! Kakav materijal! Od toga
mogu da stvorim novi svet. Moja pedagogija je nemilosrdna. Mekoćć a mora biti
odlućš no odstranjena. (...) Hoćć u moćć nu, gospodarsku, odvazš nu, nemilosrdnu
omladinu. Kod nje nisš ta ne sme da bude slabo i nezš no. Slobodna,
velićš anstvena zver uvek iznova mora da seva iz njihovih oćš iju. Hoćć u da moja
omladina bude snazš na i lepa. Upotrebićć u sve mogućć e telesne vezš be da bih je
izgradio. Hoćć u atletsku omladinu. To je prvo i najvazš nije. Na taj naćš in ukidam
hiljade godina dosadasš njeg ljudskog razvoja. Tako imam ćš isti, plemeniti
prirodni materijal pred sobom. Tako mogu da stvorim novo." (4) Govorećć i, u
"Mein Kampf"-u, o boksu, Hitler istićš e da mu "nijedan sport nije ravan u
izgrađivanju agresivnosti, u iziskivanju munjevite odluke, i u jaćš anju tela u
ćš elićš noj hitrini". "Prirodno je da u oćš ima nasš ih intelektualaća ovo izgleda
divlje", ali duzš nost naćistićš ke drzš ave nije da "odgaja kolonije miroljubivih
esteta i telesnih degenerika". Istovremeno, "mladi arijevać" mora da "kroz
svoju telesnu snagu i hitrinu" - "ojaćš a svoju veru u nepobedivost ćele njegove
rase i naćije". (5)
Maksima mens sana in corpore sano jedan je od oblika u kojem se
pojavljuje nastojanje vladajućć eg poretka da mobilisš e određene drusš tvene
slojeve za ostvarivanje zadatih ćiljeva. Ona podrazumeva uravnilovku
karaktera i svesti po modelu lojalnog i za postavljene ćiljeve upotrebljivog
građanina. Po svojoj prirodi ona je izvrsš ilaćš ka, lojalistićš ka, anti-duhovna i u
tom smislu anti-individualna. Njen konkretni smisao određen je prirodom
istorijskog trenutka, odnosno, prirodom poretka u okviru kojeg se ostvaruje.
Tako je, na primer, za ideologe liberalizma maksima "u zdravom telu zdrav
duh" bila poziv novonastalim burzš oaskim skorojevićć ima da se sa sš to većć im
zš arom posvete stićanju sš to većć e dobiti. Bio je to borbeni poklićš sa kojim je sve
gramziviji burzš uj kretao kako u novu pljaćš ku "svojih" radnika, tako i u pljaćš ku
kolonijalizovanih naroda. "Hrabrost", "odlućš nost", "beskompromisnost",
"spremnost na rizik" - postaju glavne odlike tog, u susš tini, osvajaćš ko-
 181

tlaćš iteljskog duha kome nije nedostajala ni genoćidna ćrta. Kada je rećš o
"zdravom duhu" danasš njeg "vrhunskog sportiste", njegova glavna odlika je -
spremnost na samounisš tenje. "Zdrav duh" postaje sinonim za onu fanatićš nu
volju koja je u stanju da natera organizam na samounisš tenje. Radi se o
dehumanizovanoj i denaturalizovanoj samodestruktivnoj volji. U "tehnićš koj
ćivilizaćiji" najvisš i vrednosni izazov postaje postizanje "tehnićš kog
savrsš enstva", a to znaćš i imitiranje masš ina i napusš tanje zš ivog sveta (postajanje
ćš oveka ćš ovekolikim robotom).
Ne određuje se sš ta je "zdravo telo" po medićinskim, nego prema
vrednosnim (ideolosš kim) kriterijumima. Ono sš to je za naćiste bilo "zdravo
telo" i "zdrav duh", za zš rtve naćistićš kog terora i za antifasš iste bilo je oruđe za
unisš tavanje i varvarski duh. Kada je rećš o "humanistićš koj prirodi" ove
maksime, do nje se dolazi kada se maksima "okrene" i dobije njena
(monstruozna) istina: u nezdravom telu nezdrav duh! Nije "zdravo telo" osnov
"zdravog duha", većć je zdravo drusš tvo, a to znaćš i razvoj slobodarsko-
stvaralaćš kog duha osnov za zdrav razvoj ćš oveka i njegovog tela. U tom smislu,
kultura tela je sastavni deo sveukupne kulture ćš oveka kao univerzalnog
stvaralaćš kog bićć a slobode.
Osnovno je razviti duh zajednisš tva ne unisš tavajućć i, većć razvijajućć i
individualnost. A to je mogućć e samo onda kada ćš ovek ima potrebu za
ćš ovekom, odnosno, kada je u njemu razvijena ljudskost. Pokret ćš oveka ka
ćš oveku mogućć je jedino na osnovu potrebe ćš oveka za ćš ovekom. Dokle god
vladaju kapitalistićš ki odnosi koji od ljudi stvaraju "rivale" i "protivnike" nema
istinskog (spontanog i autentićš nog) pokreta ćš ovrka ka ćš oveku. Mogućć je samo
"zahtev za ljudskim" koji je institućionalizovan u "moralnom kodeksu" koji
detetu treba utuviti u glavu da bi "znao" kako da se "lepo ponasš a". Umesto da
je autentićš na ljudska potreba osnov odnosa prema ćš oveku, tzv. "ljudsko"
postaje oblik "kulturnog" ponasš anja sa kojim treba prikriti sebićš luk,
koristoljublje, zavist, mrzš nju i druge slićš ne osobenosti koje krase uzornog
(malo)građanina kapitalistićš kog sveta. Odnosi između ljudi svode se na
igranje uloga sš to, u krajnjem, treba da omogućć i uspesš no funkćionisanje
mehanizma reprodukćije kapitala. Tipićš an primer je sportski fair-play: pruzš i
protivniku ruku - pre nego sš to ga masakrirasš .
Da bi se razumela prava priroda maksime "u zdravom telu zdrav duh",
treba imati u vidu da ona podrazumeva neposredni odnos tela i duha,
odnosno, da iskljućš uje obrazovanje i intelektualni razvoj kao pretpostavke
duhovnom i moralnom razvoju. Velićš ajućć i vaspitni sistem Tomasa Arnolda,
jednog od njegovih duhovnih uzora, Kuberten konstatuje: "Misš ićć i su dobili
zadatak da obave posao moralnog vaspitaćš a. To je, u modernim uslovima,
primena jednog od najkarakteristićš nijeg prinćipa starogrćš ke ćivilizaćije:
stvoriti od misš ićć a najvazš niji faktor u moralnom obrazovanju". (6) I dalje:"..;
nije duh taj koji stvara karakter, većć je to telo. ĆŠ ovek antike je to znao, a mi to s
 182

dosta muke ponovo ućš imo". (7) U slićš nom tonu govori Hitler u "Mein Kampf"-
u: "Narodna drzš ava nije ćš itav svoj obrazovni rad u prvom redu utemeljila na
upumpavanju golog znanja, nego na odgajanju kao dren zdravog dela. Tek
onda dolazi na red izgradnja duhovnih sposobnosti. Narodna drzš ava mora
poćć i od pretpostavke da je jedan ne basš naućš no obrazovan, ali zato telesno
zdrav ćš ovek s dobrim, ćš vrstim karakterom, ispunjen odvazš nosš ćću i snazš nom
voljom, vredniji za narodnu zajedniću nego jedan umni slabićć ". (8) "Nećć u
nikakvo intelektualno obrazovanje", jer "znanjem upropasš ććujem omladinu"
(9) - konstatuje Hitler izrazš avajućć i na taj naćš in jedan od najvazš nijih postulata
građanske pedagogije, da vaspitanje (stvaranje karaktera, odnosno, "zdravog
duha" građanina) prethodi obrazovanju. I ovde treba potsetiti na Blohovo
upozorenje da telesna obuka mladih bez intelektualnog obrazovanja ne znaćš i
drugo do proizvođenje "mesa za topove". Nije, dakle, slućš ajno sš to anti-
intelektualizam pretstavlja jedan od kamena temeljaća građanske sportske
pedagogije. Obraćš unavajućć i se s duhovnim (filozofskim) nasleđem starogrćš ke
ćivilizaćije (duhovnim kolevkom evropske kulture) da bi mogao da je
instrumentalizuje kao "argument" za dokazivanje svoje konćepćije, Kuberten
konstatuje da se stari Grći "malo posvećć uju razmisš ljanju, a josš manje
knjigama". (10) Istovremeno, "zdrav duh" (malograđanina) je izvan podrućš ja
"dobra i zla" i u tom smislu datost ("ćš injenića") koja se ne mozš e dovesti u
pitanje. Na taj naćš in je odbaćš ena i kalokagathia (prinćip "lepog" i "dobrog"),
kao i arete (prinćip univerzalnosti koji, po Platonu, obuhvata arete mousike i
arete gymnastike) - osnovni postulati starogrćš ke paideia-e, pogotovu
Platonova vaspitna konćepćija po kojoj "spremno telo ne mozš e svojom
valjanosš ćću ućš initi dusš u dobrom i izvrsnom, dok, obratno, izvrstan duh mozš e
pomoćć i telu da se usavrsš i". (11)
Ćilj telesnog vaspitanja nije izgradnja zdravog tela, većć takvog tela koje
je otelotvorenje duha vladajućć eg poretka, odnosno, takva izgradnja tela pri
ćš emu ćć e biti unisš tena ljudska, a stvorena pokorno-izvrsš ilaćš ka svest. Nije,
dakle, telo po sebi to koje stvara karakter ćš oveka, većć vladajućć i poredak
namećć e ćš oveku takvu "telesnu kulturu" (takav odnos prema njemu) sa kojom
se dobija karakter lojalnog i upotrebljivog građanina. "Izgradnja tela" putem
nametnutog modela "telesnog vaspitanja" postaje unisš tavanje ljudskosti.
"Vladati u glavama" - to je osnovni prinćip Kubertenove „utilitarne
pedagogije“.
U istoriji je dominirao izrabljivaćš ko-tlaćš iteljski pokret koji je usmeren
protiv ćš oveka i koji je svoj najvisš i razvoj dosegao u destruktivnom
(konzumersko-ekoćidnom) pokretu koji dominira u danasš njem
kapitalistićš kom svetu. Tzv. "slobodni pokret" seli se u "oazu srećć e" (Fink) i
postaje kompenzaćioni pokret putem koga ćš ovek izš ivljava svoju neslobodu.
Pored destruktivnog (kaskaderskog i gladijatorskog) pokreta, u sportskom
show-business-u razvija se i ćirkusko-zabavljaćš ki pokret, odnosno, vesš tina
 183

kojoj nije ćilj da se razviju stvaralaćš ke moćć i ćš oveka i obogate međuljudski

odnosi, većć da se "zabavi" publika. Radi se o rezš iranoj "spontanosti" pri ćš emu
je ćš ovek-ćirkuzaner samo jedno od oruđa vlasnika show-business-a sa kojim
treba stvoriti "atraktivnu pretstavu" koja ćć e privućć i gledaoće. ĆŠ ovek i
bukvalno postaje mehanićš ka lutka ćš ime je postignut najvisš i nivo
dehumanizaćije i denaturalizaćije ćš oveka u kapitalistićš kom drusš tvu. Radi se o
tome da se uspostavi vladavina slobodarsko-stvaralaćš kog (igraćš kog) pokreta
koji je usmeren ka ćš oveku i zš ivom svetu i koji nije ni sa ćš im posredovan, većć je
izraz istinske potrebe ćš oveka za ćš ovekom. Stvaralaćš ka pokretljivost, koja je
inspirisana ljubavlju i verom u ćš oveka (zdravo drusš tvo kao prepostavka
zdravog duha), postaje osnovnom odlikom zdravog tela. "Hrabrost i
odlućš nost", kao i "ćš vrstina", dobijaju drugaćš iji karakter u kontekstu nesebićš ne
spremnosti ćš oveka da se uhvati u kosš tać sa problemima i pritekne u pomoćć
drugome.
Uporedo sa sve besposš tedijom komerćijalizaćijom sporta, javljaju se
pokusš aji da se razviju novi oblići telesnog aktivizma u slobodnom vremenu
koji se ne zasnivaju na prinćipima kompetićije i ućš inka. I ovde postoje razlićš ite
orijentaćije: telesni aktivizam kao oblik oćš uvanja i stićanja drusš tvenog
statusa; kao bekstvo iz zš ivota i izš ivljavanje neslobode, ali i telesni aktivizam
koji ima slobodarski karakter i koji je samo deo sš ireg drusš tvenog pokreta koji
je usmeren na prevazilazš enje kapitalistićš kog sveta i na izgradnju humanog
drusš tva.
Na temelju takve orijentaćije uspostavljena je "fizićš ka kultura" u
sš kolama koja je lisš ena svesnog pristupa mladih "svojoj" telesnoj aktivnosti.
Nema ćš ak ni elementarnog objasš njenja o prirodi tela i smislu telesnog
vaspitanja (obrazovanja) na "ćš isto" zdravstvenoj ravni ("telesna higijena"),
pogotovu ne o prirodi pokreta i njegovom istorijskom razvoju, o sportskoj i
istinski igraćš koj aktivnosti. Profesori telesnog vaspitanja ne razvijaju kod
ućš enika kritićš ki, nego idolopoklonićš ki odnos prema sportu. "Fizićš ka kultura"
nije jedan od oblika razvoja stvaralaćš kih moćć i mladih, njihovog duhovnog
obogaćć ivanja (estetika pokreta), kao i razvoja međuljudskih odnosa - znaćš i
kulturno uzdizanje, većć nasilje nad telom, unisš tavanje duha i masš te, kao i
stvaranje agresivno-egoistićš kog karaktera. Sve je podređeno pobedi i
apsolutizovanom prinćipu ućš inka. Uspostavljen je proćes vaspitanja - bez
obrazovanja.
SŠ to se tićš e izraza "fizićš ka kultura", treba rećć i da antićš ki physis
oznaćš ava prirodu, dok se u mnogim jezićima taj izraz odomaćć io kao oznaka
za ljudsko telo. U osnovi ovakvog oznaćš avanja nalazi se dualizam materijalnog
(prirodnog) i duhovnog sveta. Telo nije integralni deo ćš oveka, većć je deo
prirode koju duh stavlja pod svoju kontrolu. Sposobnost "drzš anja tela pod
kontrolom", sš to znaćš i sposobnost uspesš nog podređivanja tela (pokreta)
vladajućć em modelu "kulturnog ponasš anja", postaje osnovni naćš in razlikovanja
 184

"kulturnog" od "nekulturnog" ćš oveka. Hrisš ććanstvo je do kraja radikalizovalo

dualistićš ki prinćip svodećć i telo na "tamniću dusš e". Delećć i fanatizam jezuita,
Kuberten brani srednjovekovni obićš aj mućš enja sopstvenog tela sa
obrazlozš enjem da se tu radi o "potrebi dusš e da mućš i telo da bi ono postalo
pokornije". On navodi primer "svetog" Kolombana, koji "u ponoćć silazi na
zaleđeno jezero" i "sš iba se koprivama" - "da bi oćš uvao u sebi divnu energiju iz
koje je njegovo delo proisteklo i pruzš ilo mu ohrabrujućć u pretstavu" - kao uzor
za pedagogiju XX veka. (12) Oćš igledno je da nije telo to koje stvara podanićš ki
(mazohistićš ki) karakter, kako to tvrdi Kuberten nastojećć i da prikrije
manipulaćiju ćš ovekom, većć je fanatizovanje (ubijanje kritićš ke svesti) ćš oveka
koje podrazumeva obraćš un s njegovim osnovnim ljudskim (prirodnim)
potrebama uz njegovo ućš esš ćće - osnovni naćš in na koji poredak stvara pokornog
i upotrebljivog građanina. Praktićš no, ne radi se o udvajanju ljudskog duha i
tela, većć o eliminisanju kako ljudskog duha tako i tela kao integralnog dela
ćš oveka. "Telesna kultura" (sport) svodi se na telesni dril pomoćć u koga se
izgrađuje "ćš vrsti karakter" unisš tavanjem ljudske lićš nosti (emoćija, Erosa,
intelekta, masš tovitosti, kreativnosti). U najekstremnijoj varijanti, ćš ovek
postaje dresirana zver koja je spremna da sš ćšepa zš rtvu. Josš jedna dodirna taćš ka
između Kubertenove i naćistićš ke pedagogije.
Osnovna karakteristika građanske pedagogije je instrumentalizaćija
tela, odnosno, stvaranje od tela sredstva za zadovoljavanja privatnih interesa i
kratkoroćš nih i stratesš kih ćiljeva vladajućć eg poretka. Telesni pokret (stav) nije
izvorni ljudski, nego nametnuti pokret u kome je otelotvoren vladajućć i duh
vremena. Dinamika telesnog pokreta uslovljena je tzv. "tempom zš ivota" koji
diktira sve brzš i obrt kapitala. Sportisti, kao otelotvorenje najvisš ih vrednosti
postojećć eg sveta u spektakularnom obliku, pretstavljaju jedno od najvazš nijih
sredstava za nametanje telesnog obrasća koji ćć e postati vrednosni izazov i
model koji ćć e mladi imitirati. Dehumanizovanom i denaturalizovanom svetu,
koji se temelji na kapitalistićš koj destrukćiji, odgovara dehumanizovano i
denaturalizovano telo i destruktivni pokret. Za razliku od vojnog drila putem
kojeg se vrsš i militarizaćija pokreta (i na taj naćš in duha), na sportskim
borilisš tima dolazi do sve većć e mehanizaćije pokreta ćš emu odgovara
mazohistićš ko-samoubilaćš ki duh. Sport postaje naćš in izvođenja ćš oveka iz zš ivog
sveta i njegovo prevođenje u svet masš ina. "Savrsš eni ritam pokreta", kao najvisš i
funkćionalni i estetski izazov, koji se nekada pronalazio u zš ivotinjskom svetu,
sada se pronalazi u svetu robota. Najvisš i izazov za "snagu" postaje
mehanizovana (dehumanizovana i denaturalizovana) destruktivna moćć .
Pokazalo se da je Hitlerov "natćš ovek" (ćš ovek-zver), koji je bio otelotvorenje
genoćidnog karaktera naćistićš kog poretka, bio samo prelazni oblik ka
stvaranju "Ramboa" (ubića-idiot), odnosno, "terminatora" (ćš ovekoliki robot-
destruktor) koji je otelotvorenje ekoćidnog duha danasš njeg kapitalizma.
Destruktivni izgled i ponasš anje mladih samo je oćš ajnićš ki naćš in da se "uklope"
 185

u svet iz kojeg su kao ljudi prognani - dodvoravanjem duhu destrukćije koji

vlada svetom. Razlika između njih i njihovih roditelja je u tome, sš to oni to ćš ine
otvoreno, predano, naivno - "bez foliranja". Oni se trude da sš to visš e lićš e na duh
unisš tenja i smrti u ćš ijem stvaranju, bilo kao kapitalisti ili kao njihovi
najamnići, ućš estvuju i njihovi roditelji. Biti u "milosti" duha unisš tenja ili biti
njegovo otelotvorenje, posedovanjem ubilaćš ke moćć i, ćš ini dve strane iste
pojave.
Uporedo sa sve besposš tedijom komerćijalizaćijom sporta, javljaju se
pokusš aji da se razviju novi oblići telesnog aktivizma u slobodnom vremenu
koji se ne zasnivaju na prinćipima kompetićije i ućš inka. I ovde postoje razlićš ite
orijentaćije: telesni aktivizam kao oblik oćš uvanja i stićanja drusš tvenog
statusa; kao bekstvo iz zš ivota i izš ivljavanje neslobode, ali i telesni aktivizam
koji ima slobodarski karakter i koji je samo deo sš ireg drusš tvenog pokreta koji
je usmeren na prevazilazš enje kapitalistićš kog i na izgradnju humanog drusš tva.
SŠ to se tićš e "novih tendenćija" u razvoju sporta, u okvirima
kapitalistićš kog drusš tva, karakteristićš na su razmatranja Rolanda Beslera i
Ditriha Kurća. Besler konstatuje da je "privlaćš nost sporta kao ućš inka i
takmićš enja u aktivnom sportu u najmanju ruku je opala". U poleđini ove "nove
kulture kretanja" nalazi se "motiv za zasš titom zdravlja, za razonodom,
zadovoljstvom i za uoblićš avanjem slobodnog vremena". Uspostavljeni
"proćvat komerćijalne ponude sporta odvija se zajedno sa promenom motiva i
vrednosnih orijentira kod onih koji se bave sportom". „Sport slobodnog
vremena, komerćijalne i alternativne ponude - novi sportski pokret - dovodi u
pitanje tradićionalne strukture sporta, posebno klupski sport. Sa
pobednićš kim pohodom 'studija za poboljsš anje telesnih sposobnosti' klubovi
su izgubili nekadasš nji monopolistićš ki polozš aj. Mnoge potrebe, koje klubovi ni
izdaleka ne mogu da zadovolje, zadovoljićć e oni koji iz komerćijalnih razloga
nude sport. ZŠ elja za zdravljem, razonodom i zadovoljstvom kroz kretanje, u
međuvremenu oslobođena od pravog tradićionalnog sporta, mozš e da se
ostvari." (13)
Pre svega, ne-takmićš arski "sport", kao i "sport" koji nije usmeren ka
ućš inku postojao je i razvijao se pre i uporedo sa nastankom modernog sporta.
Filantropski i Janov "gimnastićš ki pokret" („Turnbewegung“) u Nemaćš koj;
Lingov sistem telesnih vezš bi u SŠ vedskoj; "sokolski pokret" u slovenskim
zemljama, „Recreation Programme“ u SAD-u; telesna pedagogija Pjotra
Lesgafta u ćarskoj Rusiji i masovna telesna kultura u SSSR-u nakon
Oktobarske revolućije; pokret "Kraft durch Freude" u naćistićš koj Nemaćš koj;
razni oblići hoby-manije kao sš to su lov, ribolov, "zimski sportovi" itd. - sve su
to oblići telesnog aktivizma koji se javljaju u modernom dobu i koji sluzš e
"stićanju zdravlja", "zadovoljstva", "razonodi"... Njihov pravi smisao mogućć e je
shvatiti samo u kontekstu vremena u kome su nastali, odnosno, u kontekstu
duhovnog i politićš kog pokreta kome su pripadali. "Novi kvalitet" - "nove
 186

kulture kretanja" je u tome, sš to je ona nastala u "potrosš aćš kom drusš tvu",
odnosno, sš to je njena priroda, kao i motivi za bavljenje njome, uslovljena
prirodom savremenog kapitalizma. U "novoj kulturi kretanja" ćš ovek nastoji da
pronađe kompenzaćiju za nedostatak zadovoljstva u svakodnevnom zš ivotu i
to na naćš in koji je diktiran "potrosš aćš kim drusš tvom" i industrijom koja
proizvodi "telesnu kulturu" u slobodnom (neradnom) vremenu. Umesto
kritićš kog sućš eljavanja s apsolutizovanim prinćipima ućš inka i takmićš enja (koje
se svodi na borbu za dominaćiju), "nova kultura kretanja" svodi se na
stvaranje, uporedo sa sportom, kompenzaćionog telesnog aktivizma koji
odlikuje konformizam i hedonizam i koja postaje jedan od oblika
konzumerskog aktivizma. "Novo" se, zapravo, pojavljuje kao jedan od oblika
građanske "telesne kulture" - kao nova grana na starom drvetu. Uostalom, i
sam Besler konstatuje da se ne radi o novim vrednosnim orijentirima, većć o
"zdravom egoizmu" danasš njeg (malo)građanina. Koliko je stvarno rećš o
"novim tendenćijama u sportu" govori i priroda "Fitnesstudia", tih bastiona
"nove telesne kulture". U njima se vrsš i "poboljsš avanje telesnog izgleda"
neretko putem (sado)mazohistićš kih seansi koje su mnogo blizš e
srednjovekovnoj torturi nego istinskoj telesnoj kulturi, sa ćiljem da se
dostigne zadati model "savremene zš ene" i "pravog musš karća" - i na taj naćš in
obezbedi "drusš tveni prestizš ".
I profesor Ditrih Kurć insistira na kurativnoj i kompenzaćionoj ulozi
"novog sporta". Govorećć i o sve većć em broju domaćć instava u Nemaćš koj koja
imaju samo jednog ćš lana (sredinom osamdesetih 40-50% domaćć instava u
Hamburgu i Berlinu) i povezujućć i to sa dramatićš nim padom nataliteta
(sredinom osamdesetih broj desetogodisš njaka prepolovio se u poređenju sa
njihovim brojem iz sredine sedamdesetih), Kurć u sportu vidi sredstvo koje
treba da doprinese poboljsš anju prirasš taja stanovnisš tva. Sport postaje
"nadoknada" za ogranićš enja koja telu namećć e "svet automobila"; "nadoknada"
za nedostatak "zadovoljavajućć eg zajednisš tva u svetu u kome se ljudi pojavljuju
kao masa i kao usamljeni pojedinći"; "nadoknada" za "manjak ućš inka, koji
mozš emo sami sebi da pripisš emo, u svetu pokretne trake i kanćelarijskog
rada"... Sport kao "nadoknada" treba da bude prisutan i u "drugim vazš nim
oblastima nasš eg zš ivota", sš to istovremeno znaćš i da "drugi obrasći sporta" treba
da dobiju na znaćš aju. Jer, ono sš to ljudima treba je "uzbuđenje, drazš neizvesnog
ishoda", kao i "dramatićš nost i avantura". To "sve ređe pronalazimo u
svakodnevnom zš ivotu", a ponuda "potrosš aćš kog drusš tva“ (od flipera do lotoa i
TV-krimi serija i filmova) ima veliki nedostatak: pasivizuje nas i otuda za
sobom ćš esto ostavlja bljutav ukus u ustima. „Sa sportom je drugaćš ije",
konstatuje Kurć navodećć i Norberta Eliasa koji smatra da je "traganje za
uzbuđenjem u dosadnom svetu" - "jedan od velikih izazova sporta". Slićš nog je
misš ljenja i psihijatar Viktor Frankl koji konstatuje da "nedostatak uzbuđenja
dovodi ljude na njegov kaućš - a bilo bi bolje da odu na planinu". Kada su
 187

izrećš ene (1969 i 1972), ove misli bile su "skoro nezapazš ene", ali danas, "sve
većć i broj ljudi zš ivi polazećć i od njih". Za te ljude, zakljućš uje Kurć, "sport je
postao psiho-higijenska nuzš da". (14)
Kurć se krećć e utabanim stazama građanske teorije: sport se pojavljuje
kao suprotnost svakodnevnom zš ivotu u kome visš e nema mesta za lićš nu
inićijativu. ZŠ ivotna uzbuđenja, avantura, sve ono sš to treba da pruzš i ćš oveku
mogućć nost za ljudsku samopotvrdu treba pronaćć i u prostoru koji se nalazi s
onu stranu drusš tvene zbilje. Kurć polazi od prezš dranog i frustriranog
malograđanina koji je, kao lićš nost, izgubljen u svetu u kome je sve podređeno
"dosadnom" konformizmu i kome treba kompenzaćija za obezlićš eni zš ivot.
Otuda Kurć "previđa" mogućć nost da ćš ovek mozš e da pronađe "uzbuđenje" i
"dramatiku" u politićš koj borbi protiv poretka koji uzrokuje dosadu i besmisao,
kao i ćš injeniću da najvećć i broj ljudi, koji su svedeni na bezimene najamnike
kapitala, pronalazi "uzbuđenje“ u sve surovijoj borbi za opstanak.
Imajućć i u vidu navedena razmatranja, namećć e se pitanje sš ta je sa
onom, doskora neprikosnovenom teorijom, da je ćš ovek "po svojoj prirodi
takmićš ar" i da je sport sredstvo za ćivilizovanje "borilaćš kih instinkata
ćš oveka"? SŠ ta je sa tezom, koja isto tako pretstavlja kamen-temeljać građanske
teorije sporta, da je ćš ovek "po svojoj prirodi predodređen da tezš i većć em
rezultatu (rekordu)"? Građanska teorija ostala je dosledna samo u jednom:
"ljudska priroda" je određena prirodom i potrebama kapitalistićš kog poretka.
Od radno-asketskog ćš oveka, iz vremena prvobitne akumulaćije kapitala, preko
"ćš oveka-takmićš ara" i "rekordera", dosš lo se do hedonistićš ko-konzumerskog
ćš oveka. Od tela kao oruđa za rad i borbu za dominaćiju, stiglo se do tela kao
potrosš aćš kog mehanizma. "Nova kultura kretanja" postaje "novi" oblik
integraćije ćš oveka u "novo" kapitalistićš ko drusš tvo u kojem vlada "potrosš aćš ki"
duh. "Telesne potrebe", kao i naćš ini i sredstva za njihovo "zadovoljavanje",
diktirane su od strane sve razvijenije industrije koja proizvodi "novu telesnu
kulturu". Ono sš to ona ponudi trzš isš tu postaje, putem reklamne kampanje,
"ljudska potreba". Vrednosni izazovi koji usmeravaju ovu vrstu konzumerskog
aktivizma zadati su "modnim trendovima" i svode se na najprimitivnije oblike
narćizma pri ćš emu ćš ovek ne obozš ava svoje telo, većć model koji mu se namećć e
kao estetski uzor. On ne nastoji da dosegne do (istinskog) zadovoljstva
ostvarivanjem svojih autentićš nih ljudskih potreba, većć podrazš avanjem
nametnutog "modela" koji je proizvod konzum-industrije. ĆŠ ovek postaje
surogat podmetnutog surogata "ćš oveka".
"Nova kultura kretanja" postaje sredstvo kapitala za uvećć avanje trzš isš ta
komerćijalizaćijom slobodnog telesnog aktivizma ćš oveka, sš to se samo uklapa
u nastojanje danasš njeg kapitalizma da od svakog oblika ljudskog aktivizma,
kao i od svakog mesta na planeti, stvori izvor zarade. U njoj ne dominira
slobodarsko-stvaralaćš ki, većć konzumersko-zabavljaćš ki pokret. Ona nije oblik
zadobijanja i stvaranja slobode, većć komerćijalizovani oblik izš ivljavanja
 188

neslobode. Sa njom se ne razvija slobodarsko-stvaralaćš ka, većć malograđanska

(konzumersko-konformistićš ka) svest.
SŠ to se tićš e zš ene, njena "ravnopravnost" u "novom sportu" rezultat je
nastojanja kapitala da uvećć a profit ukljućš ivanjem sš to većć eg dela populaćije u
konzumerski aktivizam. Ne radi se o "novom obliku emanćipaćije", većć o
novom obliku eksploataćije i ponizš avanja zš ene. Nije dovoljno sš to je
odgovornost za biolosš ku reprodukćiju drusš tva, odgajanje deće i "briga za
porodiću" baćš ena na njena plećć a; nije dovoljno sš to je postala najamna radna
snaga, koja u "slobodnom svetu" za isti rad dobija i upola manju platu nego
musš karać; nije dovoljno sš to je postala roba u sve razvijenijoj i perverznijoj
"industriji seksa" i objekt seksualnog izš ivljavanja; sš to je izlozš ena sve
monstruoznijoj manipulaćiji da bi se sa njenim telom postigli novi "vrhunski
rezultati" i dokazalo da je kapitalizam u stanju da "ide dalje"... - većć treba da
postane i "dzš ogerka", "bilderka", reklamni pano kapitalistićš kih firmi u obliku
"manekenke" i sve ono drugo sš to od nje zahteva kapital, suoćš avajućć i je s uvek
"novim" modelom "uspesš ne zš ene" - koja postaje kriterijum za određivanje
njene "vrednosti" i "potstićaj" za (manijakalni) konzumerski aktivizam.
Ono sš to je novo nije Beslerova ili Kurćova teorija, nego vreme u kojem
se one pojavljuju, sš to im daje bitno drugaćš iju dimenziju. One, naime, upućć uju
ćš oveka na bekstvo iz sveta u vremenu u kome dolazi do sve dramatićš nijeg
unisš tavanja kako prirodnih osnova ljudske egzistenćije, tako i međuljudskih
odnosa. Sam Kurć navodi alarmantne podatke o padu nataliteta u Nemaćš koj i
umesto da se suoćš i sa uzroćima koji dovode do toga, on preporućš uje "novu
kulturu kretanja" kao terapiju, uprkos tome sš to je svestan da se ne radi o
istinskom međuljudskom druzš enju, nego o pseudo-drusš tvenosti. Gledano sa
aspekta problema sa kojima se sućš eljava danasš nji svet, njegovo nastojanje da
odvućš e kritićš ko-menjalaćš ku misao na stranputiću nije samo anti-slobodarsko,
nego i anti-egzistenćijalno. I na ovom primeru mozš e se videti kako
kapitalizam od građanske teorije stvara saućš esnika u unisš tavanju sveta.
Ovde treba dodati i to, da istinski nova kultura pokreta ne mozš e da se
temelji na odbaćivanju agona i nastojanja da se prevaziđe dostignuto (stvori
novum). Radi se o ukidanju (destruktivnog) agona koji se svodi na borbu
između ljudi koja je usmerena na oćš uvanje i razvoj kapitalistićš kog poretka, i o
uspostavljanju (slobodarskog) agona koji postaje borba protiv uspostavljenog
poretka destrukćije i za razvoj univerzalnih stvaralaćš kih moćć i ćš oveka. U vezi s
tim i napomena ZŠ an-Mari Broma da "novom drusš tvu odgovara novo telo".
Pozivajućć i se na stav Andre Bretona da revolućionarna misao ne treba da
bude usmerena samo na drusš tvenu oblast većć i na oblast "telesnog,
fiziolosš kog, anatomskog, funkćionalnog, ćirkulatornog, respiratornog,
dinamićš kog i elektrićš nog", Brom konstatuje da ćilj klasne brobe nije samo
ukidanje vladavine burzš oaske klase i njene drzš ave, većć i "stvaranje novog
emanćipovanog tela koje je oslobođeno od svakog otuđenja." (15)
 189

Sa ubrzanim razvojem "potrosš aćš kog drusš tva" i sve većć im ulaganjima u
industriju zabave i rekreaćiju, ćš ovek postaje "potrosš aćš " sporta bilo kao aktivni
ućš esnik ("masovni sport"), ili kao publika u sportskom show-business-u.
Koliko god se trudio da se u sportu pojavi kao slobodan ćš ovek, njegova
prisutnost u sportu u sve većć oj meri je posredovana institućijama i
mehanizmima kapitalistićš ke reprodukćije. Najbanalniji primer je sportska
oprema. Tesš ko da ćš ovek mozš e da kupi opremu koja ne nosi, u reklamnom
obliku, oznaku firme. Hteo to ili ne, on je uvućš en u business ne samo kao
kupać, većć i kao (neplaćć eni) reklamni pano. Oni koji su bili najglasniji u
obraćš unu s "komunistićš kom propagandom" ćć utke prelaze preko ćš injeniće da
kapitalizam pokusš ava da ćelokupni zš ivotni prostor, kao i samog ćš oveka,
pretvori u svoj reklamni pano. Svaki izlog, zgrada, bandera, gradski prevoz,
ograde i trotoari, kiosći i telefonske govorniće - sve dokle pogled dosezš e
zš igosano je reklamnim pećš atom kapitalistićš kog primitivizma. Kada se tome
dodaju hiljade reklamnih poruka koje kapitalizam putem radija, televizije,
interneta, novina, propagandnih posš iljki i poruka svakodnevno prospe, kao
prljavu vodu, na glave "svojih građana", postaje jasnije zbog ćš ega ćš ovek u
"slobodnom svetu" ima sve manje slobode i pameti.
"Masovni sport" je oblik masovnog bezš anja iz drusš tva, naćš in
izš ivljavanja novih (potrosš aćš kih) mogućć nosti (kod malograđana potvrda
"statusa") koje pruzš aju ćš oveku priliku da pobegne u prirodu i da "uprazš njava
sport". Mehanizam "Radi - iživljavaj se!", pet dana budi radna zš ivotinja da bi
dva dana mogao da se izš ivljavasš u "slobodi" (ukoliko mozš esš da platisš ),
pojavljuje se kao i u gledalaćš kom sportu, samo u drugom obliku. "Srećć a" se
trazš i van drusš tva. Povratak u svakodnevniću ćš ovek dozš ivljava kao kaznu. On,
zapravo, kupuje iluziju "slobode" da bi smogao snage da podnese zš ivot u
kojem je lisš en mogućć nosti da bude ćš ovek. I ovde se radi o pronalazš enju
"ostrva spasa" - o bezš anju u "onostranost" sš to dalje od zš ivotne realnosti.
„Masovni sport“ daleko uspesš nije sterilisš e kritićš ko-menjalaćš ku svest ćš oveka
nego sš to je to slućš aj sa gledalaćš kim sportom. Dok je u gledalaćš kom sportu
ćš ovek pasivni sudeonik u pretstavi (sveden na urlajućć u masu), u „masovnom
sportu“ on je nosilać sportske aktivnosti. U pitanju je konkretni izazov (borba
sa prirodom, ovladavanje prostorom, savladavanje umora, ovladavanje
sopstvenim telom itd.) ćš ije savladavanje ćš ovek dozš ivljava kao potvrdu
sopstvenih vrednosti. Razne vrste „slobodnog telesnog aktivizma“ postaju
naćš in prividnog reprodukovanja stvaralaćš kih sposobnosti ćš oveka. I upravo je
to onaj izazov koji, kako su mu sve manje mogućć nosti da u svakodnevnom
zš ivotu realizuje svoje istinske ljudske moćć i, sve visš e privlaćš i ćš oveka. Prirodni
ambijent postaje mesto na kojem ćć e ćš ovek aktivno sudelujućć i izš ivljavati svoju
nemoćć da u svakodnevnom zš ivotu realizuje svoju ljudskost. Pored toga, u
prirodi (taćš nije, u onom sš to je od prirode josš ostalo) iluzija slobode se
dozš ivljava daleko upećš atljivije nego na stadionima gde je ćš ovek okruzš en
 190

zš ićš anom ogradom, "ćš uvarima reda" na konjima, polićijskim psima... Od ne

manjeg znaćš aja je i to, da je "zadobijanje slobode" - "osvajanjem prirode"
jedan od najvazš nijih motiva na kojima kapitalistićš ka propagandna masš inerija
gradi mitove o svojim "herojima". Simbol "slobodnog ćš oveka" postaje odvazš ni
samotnjak koji se "hrabro" probija kroz bespućć e. "Stićanje slobode" meri se
kilometrima pređenog prostora i preprekama koje su savladane, istovremeno
dok je u drusš tvu ćš ovek sveden na radno-potrosš aćš ko oruđe kapitala i
birokratije. ĆŠ ovećš ije moćć i-biti usmerava se na van-drusš tveni prostor, na
savladavanje podmetnutih "prepreka" da bi na osnovu dozš ivljaja "slobode" u
sportu i nametnute slike "slobodnog ćš oveka" stekao iluziju o posedovanju
"slobode" i "vrednosti" - u drusš tvu. Kao da ugrozš avanje ljudske slobode potićš e
od prirode, a ne od destruktivnih proćesa kapitalistićš ke reprodukćije i
birokratske samovolje. Oćš igledno, radi se o josš jednom obliku
kompenzaćionog aktivizma koji omogućć ava ćš oveku bezš anje od odgovornosti
za razvoj i opstanak ćš ovećš anstva, kao i od rizika koji u sebi nosi borba protiv
kapitalistićš ke tiranije. Potenćijalna slobodarsko-stvaralaćš ka energija ćš oveka
usmerena je na pseudo-aktivnost sa kojom se ne mozš e utićati na promenu
drusš tvenih odnosa i polozš aja ćš oveka u drusš tvu.
Kada je rećš o motivima koji usmeravaju ćš oveka na telesnu aktivnost,
treba rećć i da je strah od bolesti i starosti jedan od najvazš nijih motiva. Jer,
bolestan i nemoćć an ćš ovek, koji nema visš e snage da se bori za "mesto pod
sunćem", bićć e odbaćš en, pregazš en, prezren... "Poslodavći", "poslovni partneri",
"prijatelji", ćš ak i rodbina - dizš u ruke od ćš oveka kome je potrebna pomoćć .
Zdravlje postaje osnovni egzistenćijalni imperativ. Ne potreba za stvaralaćš kom
realizaćijom, za istinskim "druzš enjem" sa prirodom i drugim ljudima, većć
strah da se ne ispadne iz sve dramatićš nije "zš ivotne utakmiće", ćš ija pravila
diktira sve besposš tedniji kapital, i zavrsš i u blatnjavom jarku pored puta,
pretstavlja onu snagu koja uvek iznova pokrećć e ćš oveka. "Slobodni" telesni
aktivizam treba da otkloni nedostatke organizma koji ga sprećš avaju da ide
napred "punom brzinom", da ga "naoruzš a" novom snagom i omogućć i mu da
"nabaći" takav "izgled" koji ćć e mu biti ulaznića za "poslovni svet". Odnos
kapitalizma prema ćš oveku diktira odnos ćš oveka prema svome telu. Ono nije
integralni deo ćš oveka, većć oruđe koje treba sš to bolje iskoristiti. Ne tezš i se
zdravim međuljudskim odnosima i u tom kontekstu zdravom ćš oveku, nego
"zdravom" (dehumanizovanom) telu koje postaje osnovni "kapital" u borbi za
egzistenćiju. To se najoćš iglednije ispoljava kod "vrhunskih sportista", koji i
bukvalno prodaju svoje telo, kao i kod prostitutki, manekenki, kaskadera i
slićš nih profesija koji iznajmljuju svoje telo na određeno vreme.
Razvoj konzumerskog aktivizma uslovljen je sve brzš im obrtom
kapitala koji nastoji da nametne ćš oveku ne samo sš to raznovrsnije oblike
konzumerskog aktivizma, većć i da diktira takav intenzitet potrosš nje koji
dovodi do hipertrofije ljudskih "potreba". Tipićš an primer je ishrana. Patolosš ka
 191

gojaznost je neposredna posledića razvoja "potrosš aćš kog drusš tva". Ljudsko
telo postaje oruđe za unisš tavanje robe i kanta za đubre u kojoj ćć e nestati sve
otrovniji surogati kapitalizma. Dijete, ćentri za masazš u i "skidanje kilograma",
preparati, operaćije... - ćš itava industrija je izrasla na zš dranju ćš iji intenzitet je
diktiran "potrosš aćš kim standardom" i zš ivotom u kojem prozš diranje hrane
postaje kompenzaćija za uskraćć enu ljudskost. ZŠ dranje (unisš tavanje robe) i
beznadezš no nastojanje da se saniraju njegove poslediće pretstavljaju dve
strane od kapitala nametnutog konzumerskog aktivizma. I na ovom primeru
mozš e se videti kako kapitalizam od posledića unisš tavanja ćš oveka stvara izvore
prihoda. I na kraju pitanje, sš ta se bitno promenilo nabolje sš to nekolićina
robotizovanih sportista mozš e da pretrćš i sto metara za manje od deset sekundi
dok su, istovremeno, milioni ljudi do te mere osakaćć eni "potrosš aćš kim
standardom", da jedva mogu da se krećć u?
Slobodni telesni aktivizam spada u domen kulture. Nema kultivisanog
tela bez kulturnog ćš oveka - nema slobodnog pokreta bez slobodnog ćš oveka.
To znaćš i da njegov ćilj ne mozš e da bude militarizaćija, komerćijalizaćija i
mehanizaćija ljudskog tela, većć produhovljenje tela i pokreta. Smisao telesne
kulture nije da nasilnićš kim vezš bama ogranićš ava i sakati nagonske impulse
ćš oveka, niti da stvara ventile za njihovo izš ivljavanje u obliku agresivnog i
destruktivnog ponasš anja, većć da posš tujućć i osobenosti lićš nosti ćš oveka
pomogne da one dobiju svoj oplemenjujućć i izraz. Ne radi se, prema tome, o
izgradnji modela pokreta (tela) koji treba nametnuti ćš oveku, većć o potstićanju
na stvaranje pokreta. A to je pravi zadatak volje. Za konzervativne građanske
teoretićš are postoji "borilaćš ka volja", "volja da se postigne rekord", "da se
pobedi sopstveno telo"... Nema slobodarsko-stvaralaćš ke volje. A nje nema zato
sš to njihov ćilj nije stvaranje slobodne i bogate individue, većć "kroćć enje"
ljudske lićš nosti putem koje treba dobiti lojalnog i upotrebljivog građanina.
Antićš ki model telesne kulture, Arnold, Huizinga, Kuberten, Dim, Brendidzš ,
ideolozi "realnog soćijalizma", vladajućć a pedagosš ka misao na Zapadu - svi oni
polaze od modela "uzornog građanina". Ruso, a zatim filantropi, samo su, u
vremenu u kojem je trebalo probiti duhovne barijere faudalnog drusš tva i
zakoraćš iti u novi svet, nagovestili taj izvorni zš ivotni naboj u ćš oveku koji je
trebalo posš tovati i razvijati, a ne sputavati. Bogatstvo telesnih izraza treba da
bude realizaćija prirodnih potreba i duhovnog bogatstva ćš oveka. "Harmonija
tela i duha" u istinskom smislu znaćš i da je duh ćš oveka u telesnom izrazu nasš ao
svoj puni izraz. U slobodnom pokretu dolazi do "susreta" između kulture i
prirode ćš iji je neposredni rezultat oplemenjeni ćš ovek. Takve nagovesš taje
nalazimo većć u Klopsš tokovoj odi klizanju.
Istinska telesna kultura podrazumeva istinski ljudski (prirodni)
prostor. U surogat prostoru inspiraćija mozš e biti samo surogat pokret.
Istinska prirodnost, a to znaćš i istinski pokret, mogućć je samo u prirodi.
Okruzš en pokretima prirode ćš ovek sopstveni pokret dozš ivljava kao istinski
 192

ljudski pokret. Prostor "ulazi" u ćš oveka kretanjem. ĆŠ ula nesvesno reaguju na

njihanje grana, treperanje lisš ćća, na bogatstvo zvukova, mirisa, boja... Bogatstvo
unutrasš njih prirodnih impulsa mogućć e je uoblićš iti i dosećć i jedino u prostoru u
kojem zš ivot buja u nebrojenim i neverovatnim oblićima. Kada se nađe na
ćvetnom proplanku ili na izvorskom vrelu ćš ovek uhvati sebe da je zadivljen.
Spontanu, istinsku ljudsku reakćiju - zadivljenost, razum prihvata sa
iznenađenjem i nelagodnosš ćću. Religiozne dogme i (malo)građanski moralizam
samo su sredstvo za obraćš un s ćš ovekom. Probijanje tog svoda, koji sprećš ava
da sunćš evi zraći prodru u ćš oveka, vodi ka realizovanju potisnutih ljudskih
sadrzš aja.
Radi se o istorijskom prostoru jer on mora biti stvoren. Nije, dakle,
dovoljno postojanje prirodnog prostora. Priroda u pravom smislu postoji
samo za ćš oveka i to kao mogućć nost. To je prostor u kojem mozš e da dozš ivi
punoćć u svog prirodnog, sš to znaćš i ljudskog postojanja. ĆŠ ovek ne nestaje u
bogatstvu prirodnih oblika i pokreta, kao sš to je to slućš aj sa zš ivotinjom, većć
postaje ćš ovekom (individuom) u punom smislu. On se odnosi prema prirodi
tako sš to je dozš ivljava i to postaje stvaralaćš ko-pokretaćš ka inspiraćija koja vodi
daljem obogaćć ivanju njegove lićš nosti. Potrebu ćš oveka za slobodnim telesnim
aktivizmom treba shvatiti i kao potrebu da se oslobodi ambijenta u kojem je
sputan kao ćš ovek. U tom smislu, ćš ovek dozš ivljava "povratak prirodi" kao
bivstvovanje u prostoru koji nije zadat niti uokviren vesš taćš kim granićama, većć
u kojem mozš e sopstvenom (samoinićijativnom) telesnom aktivnosš ćću da uvek
iznova otvara nove vidike. Fizićš ki postor za ćš oveka je istovremeno i duhovni
prostor; telesno kretanje istovremeno je i duhovno kretanje. Dosezanje
pogledom do vrhova koji se naslućć uju u izmaglići simbolićš no je "spajanje" sa
svetom koji postoji "iza" i koji postaje zamisš ljeni prostor zš eljene, u postojećć em
svetu neostvarljive, ljudskosti. Istovremeno, gutljaj svezš e planinske vode
potsećć a ćš oveka da svakodnevno pije barusš tinu i razvija u njemu zš udnju
("prinćip zš udnje" kao korak blizš e ćš oveku od Blohovog "prinćipa nade") za
zš ivotom u kojem ćć e biti u jedinstvu sa prirodom i na taj naćš in sa svojim
prirodnim bićć em.
Osnovna pretpostavka za to je ukidanje kapitalistićš kog poretka i
postajanje stvaralaćš kog rada osnovnim oblikom rada. Njime ćš ovek ne
obezbeđuje samo svoju egzistenćiju, većć proizvodi sebe kao univerzalno-
stvaralaćš ko bićć e zajedniće, sš to znaćš i da se njime "proizvodi" ljudsko. Na
osnovu stvaralaćš kog rada (koji mozš e da bude samo rezultat slobodarske
borbe ćš oveka, a ne puki sled razvoja tehnolosš kih proćesa - koji je nuzš ni, ali ne
i dovoljni uslov da bi intelektualni postao stvaralaćš ki rad) mogućć e je konaćš no
ukidanje podele rada, karakteristićš ne za prethodne epohe, kao i "privatne" i
"javne" sfere, odnosno, od ćš oveka otuđene i institućionalizovane politićš ke
moćć i. Uspostavljanjem vladavine stvaralaćš kog rada nestaje potreba za
udvajanjem sveta na "svet brige" (rada, trpljenja, nesrećć e) i na "svet srećć e"
 193

(iluzorna "igra"). Rad postaje ne samo "prva zš ivotna potreba" (Marks), nego
prva ljudska potreba, a igra prestaje biti kompenzaćiona aktivnost (kao sš to je
to, na primer, Markuzeov "trijumf ćš oveka nad predmetnosš ćću" u vidu
"izbaćivanja lopte") i postaje najvisš i oblik spontane stvaralaćš ke
samorealizaćije ćš oveka i međuljudskog zblizš avanja, odnosno, "proizvođenje"
humanuma u "ćš istom" obliku.
Nema "slobodne igre" bez slobodnog ćš oveka, kao sš to nema "vrhunske
igre" ukoliko se ona postizš e "vrhunskim" tlaćš enjem i unisš tavanjem ćš oveka.
"Slobodna igra" neslobodnog ćš oveka mozš e da bude samo izš ivljavanje
neslobode, "zvećkanje lanćima", bekstvo u „slobodu"... Pored toga, sama logika
igre, pravila koja je uređuju, samo su otelotvorenje duha vladajućć ih odnosa,
znaćš i privid slobode (igre). Ono sš to se na prvi pogled pojavljuje kao
besposš tedna kritika vladajućć eg poretka, zapravo je privid kritike kada se
shvati da je ona usmerena na zasš titu postojećć eg sveta i da je ponuđena "igra"
samo kondenzovani izraz duha koji vlada u njemu i u tom smislu datost. "Oaza
srećć e" (Fink) nije proizvod stvaralaćš ke prakse ćš oveka, nego prostor na kojem
se ćš ovek, bezš ećć i iz sveta nesrećć e i tragajućć i za slobodom, susrećć e sa temeljnim
vrednostima kapitalistićš kog drusš tva uoblićš enih u "igri". To je mesto na kojem
tvorći "industrije zabave" presrećć u napaćć enog ćš oveka, koji tezš i da dosegne do
svoje ljudskosti, da bi ga nanovo strpali u kavez sa pozlaćć enim resš etkama;
ogledalo u kome se uveli ćvetovi "slobodnog sveta" pojavljuju u obliku
raskosš nih pupoljaka... Uverljivost slike o igri (sportu) kao "oazi srećć e" dobija
se u odnosu prema uspostavljenom svetu "brige", taćš nije, nesrećć e i neslobode.
Poziv na stvaranje "oaze srećć e" zapravo je poziv na ućš vrsš ććivanje bedema sveta
nesrećć e. Bespogovorno prihvatanje neslobode i nesrećć e u svakodnevnom
zš ivotu pretstavlja za ćš oveka osnovni uslov da bi mogao da bude "slobodan" i
"srećć an" u igri. "Oaza srećć e" je "nagrada" potlaćš enom ćš oveku za stoićš ko
trpljenje nesrećć e kojoj je svakodnevno izlozš en. Imajućć i u vidu osnovne
tendenćije razvoja sporta, mozš e se rećć i da su pokusš aji da se od sporta stvori
"oaza srećć e" dozš iveli potpuni debakl. Pokazalo se da destruktivni kapitalizam
nema mnogo razumevanja za "humanistićš ke" projekte svojih ideologa.
"Slobodna igra" u kapitalizmu je privid slobode. Ono sš to je mogućć e u
postojećć em svetu neslobode je slobodarska igra koja pretstavlja jedan od
oblika nastojanja da se otvore nove mogućć nosti za uoblićš avanje i razvoj
potisnutih igraćš kih potreba ćš oveka. Ona je istinska tezš nja ka slobodnoj igri
(ćš oveku) jedino ukoliko je sastavni deo borbe za prevazilazš enje
kapitalistićš kog sveta. U protivnom, bez obzira na svoju intenćiju, ona se svodi
na stvaranje, u okviru postojećć eg sveta, prostora iluzorne "srećć e" na kojima ćć e
ćš ovek beznadezš no pokusš avati da pronađe svoju izgubljenu ljudskost i pri
tome tonuti u sve dublje blato beznađa.
 194

* * *

SLOBODARSKA KRITIKA SPORTA

Sport nema svoju istoriju. On nije zasebna ni nad-istorijska pojava.

Istorija sporta je istorija drusš tvenih odnosa iz kojih proistićš u i koji
uslovljavaju aktivnosti koje ćć e biti oznaćš ene terminom „sport“. Istorijski
razvoj sporta nije se odvijao u linearnom kontinuitetu, većć su konkretni oblići
sporta nastajali i razvijali se u okviru konkretnog totaliteta određene epohe,
sš to znaćš i da je njihov „međusobni odnos“ posredovan tim totalitetom. Sport je
u kapitalistićš kom drusš tvu dosegao svoj puni razvoj i postao posebna (ne i
zasebna) drusš tvena pojava. Tek se u njemu „oslobodio“ lovaćš kih, ratnićš kih,
religioznih, kulturnih i lokalnih primesa i postao „ćš isto“ otelotvorenje
osnovnih egzistenćijalnih prinćipa kapitalizma: prinćipa kompetićije i
prinćipa kvantitativno merljivog ućš inka. Kao kompleksna, u svojim
protivrećš jima do kraja razvijena pojava, sport kapitalistićš kog drusš tva je
polazisš te i putokaz koji omogućć ava da se u prethodnim istorijskim oblićima
uoćš e kliće i nerazvijeni oblići sporta koji ćć e se do kraja razviti u modernom
sportu. Polazećć i od njega, mogućć e je napraviti istorijsku (nasuprot mitolosš koj)
analizu antićš kih olimpijskih igara, gladijatorskih borbi starog Rima,
srednjovekovnih vitesš kih turnira, kao i seoskih i drugih oblika takmićš enja.
Jedna od polaznih teza slobodarske kritike sporta je da sport u
kapitalistićš kom drusš tvu ima onu ulogu koju je religija imala u srednjem veku.
Marksov odnos prema religiji jedno je od opsš te prihvaćć enih polazisš ta
radikalnih kritićš ara sporta. Marks: „Religijska bijeda je jednim dijelom izraz
zbiljske bijede, a jednim dijelom protest protiv zbiljske bijede. Religija je
uzdah potlaćš enih stvorenja, dusš a svijeta bez srća, kao sš to je duh svijeta bez
duha. Ona je opijum naroda.“ – „Prevladavanje religije kao iluzorne srećć e
naroda zahtjev je njegove zbiljske srećć e. Zahtjev da napusti iluzije o svome
stanju jeste zahtjev da napusti stanje u kome su iluzije potrebne. Kritika religije
je, dakle, u klići kritika doline suza ćš iji je oreol religija. (1) (.....) Kritika religije
zavrsš ava ućš enjem da je čovjek najviše biće za čovjeka, dakle, kategoričkim
imperativom: da se sruše svi odnosi u kojima je čovjek poniženo, ugnjeteno,
napušteno, prezreneo biće... (Pod. K.M.) (2)
Izuzetan metodolosš ki znaćš aj dobija i Marksova teza da se „kritika neba
pretvara u kritiku zemlje“ (3) koja, zajedno sa prethodnim tezama, usmerava
kritićš ku misao na konkretne drusš tvene izvore nastanka religije, kao i na
 195

nastajanja potrebe za religijom. Pravi smisao kritike religije nije u tome da se

ukine religija, većć da se iskorene drusš tveni odnosi koji je uzrokuju i
uslovljavaju. Analogno tome, slobodarska kritika sporta ne zavrsš ava u
kapitalizmu, kao sš to je to slućš aj sa građanskom kritikom sporta, većć postaje
kritika „doline suza“, sš to znaćš i kapitalistićš kog drusš tva. Ovde treba napomenuti
i to, da je sport posebna vrsta „opijuma“ koja ne dovodi ćš oveka u pasivno
stanje, kao sš to je to slućš aj sa religijom, većć ga goni na ubilaćš ki i destruktivni
aktivizam.
Slobodarsku kritiku sporta razlikuje od građanske kritike i to, sš to u
svom pristupu sportu (kapitalizmu) polazi od Marksove dijalektike koja „u
pozitivno razumevanje postojećć eg stanja unosi ujedno i razumevanje njegove
negaćije, njegove nuzš ne propasti; jer se ni prema ćš emu ne odnosi sa
strahoposš tovanjem i jer je u svojoj susš tini kritićš ka i revolućionarna“. (4)
Shodno tome, slobodarska kritika svoju verifikaćiju ne trazš i u sferi građanske
nauke i filozofije, većć u svakodnevnoj borbi ćš oveka za stvaranje novog drusš tva.
Ona prevazilazi pozitivistićš ke disćipline koje se bave „objasš njavanjem“ sporta
u nastojanju da mu pribave „naućš no“ i „filozofsko“ utemeljenje i obezbede
većš nost vrednostima koje su otelotvorene u sportu. Ona je obraćš un s
pozitivistićš kim umom, logikom tehnokratske raćionalnosti, apsolutizovanim
prinćipom ućš inka koji ima kvantitativni karakter, soćijalno-darvinistićš kom
konćepćijom koja svodi ćš oveka na zver a drusš tvo na ćš opor, kao i s „tehnićš kom
ćivilizaćijom“ i robotizaćijom ćš oveka. Slobodarska kritika ne tezš i da izgradi
neku „novu“ teoriju koja ćć e biti alternativa građanskoj teoriji, većć tezš i da se
ozš ivotvori prevazilazš enjem kapitalistićš kog drusš tva, a to znaćš i da ukine
dualizma teorije i prakse na kojem poćš iva građanska misao. U tom kontekstu,
smisao slobodarske kritike sporta nije u tome da se stvori neki „novi sport“
(poput „soćijalistićš kog“, „humanog“ ili „slobodnog sporta“), većć da se ukine
(prevaziđe) sport kao posebna, od ćš oveka otuđena institućionalizovana sfera
u okviru nastojanja da se srusš e sve barijere koje je kapitalizam digao između
ljudi - da bi ćš ovek mogao da se „vrati“ iz otuđenih sfera, u kojima je sveden na
glumća nametnutih uloga, i ostvari jedinstvo svoje univerzalne stvaralaćš ke
ljudskosti.
Slobodarska kritika sporta nastoji da reafirmisš e utopijsko koje je
građanska misao, u nastojanju da ga obezvredi, svela na utopistićš ko, sš to znaćš i
na puku masš tariju. Ovaj zahtev je tim pre opravdan, jer je destrukćija postala
vladajućć a tendenćija u razvoju kapitalizma. Tek u odnosu prema
katastrofalnim posledićama razvoja kapitalizma ideja budućć nosti, kao
otvaranje puta za realizaćiju istinskih ljudskih potreba i sposobnosti koje su
se „u krilu“ (Marks) kapitalistićš kog drusš tva razvile, dobija pravu vrednost. Ne
radi se, dakle, samo o slobodarskim, većć pre svega o egzistenćijalnim
motivima. Osloboditi se okova kapitalistićš ke tiranije istovremeno znaćš i
sprećš iti unisš tenje prirode i ćš ovećš anstva. Po prvi put u istoriji, upravo zbog
 196

anti-egzistenćijalne tendenćije razvoja kapitalizma i dramatićš nog

nagomilavanja njegove destruktivne moćć i, sloboda ćš oveka postala je osnovni
uslov obezbeđenja opstanka ćš ovećš anstva. Esenćija je postala osnovni uslov
egzistenćije.
Sledećć i nastojanje ćš oveka da povrati slobodarsko dostojanstvo,
slobodarska kritika nastoji da afirmisš e agon kao borbu između dobra i zla, sš to
znaćš i slobodarski karakter progresa. Građanska teorija svela je agon na borbu
između ljudi za pobedu i dominaćiju, odnosno, na borbu ćš oveka protiv
samoga sebe kao ljudskog i prirodnog bićć a – da bi se postigli ne-ljudski i anti-
egzistenćijalni ćiljevi. Olimpijski (osvajaćš ko-tlaćš iteljski) agon uklonio je sa
javne sćene prometejski (slobodarski) agon. U savremenom kapitalizmu
borba za afirmaćiju prometejskog duha nije samo borba za slobodu, većć i
borba za opstanak.
Vladajućć a tendenćija u razvoju savremene građanske misli upućć uje na
dramatićš nost kapitalistićš ke destrukćije: ona pada u sve dublje beznađe vukućć i
za sobom emanćipatorske impulse koje je građanska misao stvorila i bez kojih
nema pomaka napred. Stoga je jedan od osnovnih zadataka slobodarske
kritike da saćš uva emanćipatorsko nasleđe građanskog drusš tva (sloboda
izbora, samoinićijativnost, produktivistićš ki aktivizam, lićš no dostignućć e,
individualna odgovornost...) i da ga razvije u nastojanju da ga ozš ivotvori.
Superiornost slobodarske kritike sporta u odnosu prema građanskoj teoriji je
u tome, sš to je ona otvorena prema svakoj misli u nastojanju da iz nje „uzme“
ono sš to omogućć ava razvoj drusš tva i doprinosi opstanku zš ivota na Zemlji.
Otvorenost prema budućć nosti ćš ini slobodarsku kritiku otvorenom prema
svemu sš to je u istoriji stvoreno. Istovremeno, upravo zbog toga sš to je sport
kondenzovani izraz onoga sš to se desš ava u dubini drusš tvenog bićć a, razvijenost
kritike sporta jedan je od pokazatelja stepena razvijenosti drusš tva. Ovde treba
rećć i i to, da postoji opasnost da kapitalistićš ka masš inerija „usisa“ kritićš ku
misao i pretvori je u robu na trzš isš tu „demokratije“. Postoji samo jedan naćš in
da se to sprećš i: kritićš ka misao treba da postane sastavni deo politićš kog
pokreta koji se bori protiv kapitalizma.
Jedan od praktićš nih rezultata slobodarske kritike sporta treba da bude
ukidanje sporta kao institućionalizovanog otelotvorenja osnovnih prinćipa na
kojima poćš iva savremeni kapitalizam, i uspostavljanje takvih oblika
slobodarske telesne kulture u kojima ćć e se realizovati univerzalna stvaralaćš ka
lićš nost ćš oveka, kao i izvorna potreba ćš oveka za ćš ovekom u neposrednom
obliku. Moderni ućš inak nije nastao u umetnosti, nego u ekonomiji. Njega treba
staviti u kontekst humanog odnosa ćš oveka prema ćš oveku, odnosno, humanog
odnosa ćš oveka prema samome sebi. Slobodarska kritika polazi od toga da je
ćš ovek univerzalno stvaralaćš ko bićć e slobode i da je potreba ćš oveka za ćš ovekom
ono sš to ćš ini istinsku bit ljudske zajedniće. Stati na put destruktivnoj
kapitalistićš koj pomami i doprineti stvaranju novih puteva za razvoj
 197

ćš ovećš anstva – to su najvazš niji izazovi koji stoje pred njom. U tom smislu,
oslobađanje tela iz paukove mrezš e kapitala jedan je od najvazš nijih zadataka
slobodarske kritike sporta. Umesto razvoja institućionalizovanih i
komerćijalizovanih veza, treba razvijati neposredne međuljudske odnose;
umesto „neverovatnih rekorda“ (koji se postizš u putem od ćš oveka otuđenih i
protiv ćš oveka usmerenih mehanizama i grupaćija moćć i), treba tezš iti razvoju
duhovnog bogatstva ćš oveka; umesto konkurenćije koja se zasniva na
dominaćiji i eliminaćiji, treba razvijati duh saradnje i solidarnosti; umesto
(mazohistićš kog) prinćipa „većć eg napora“ (Kuberten), treba afirmisati prinćip
zadovoljstva u stvaralaćš kom naporu... Najvisš i izazov treba da bude igra kao
erupćija nesputane ljudskosti - kao manifestaćija zš ivotvorne snage ćš oveka kao
slobodarskog, drusš tvenog i stvaralaćš kog bićć a. U tom kontekstu, ućš inak se
„premesš ta“ u sferu sopstvenog ljudskog dozš ivljavanja i u drusš tvu se pojavljuje
kao srećć an ćš ovek koji „uspravno hoda“ (Bloh).
Tezš nja ka „telesnoj perfekćiji“ posredstvom nastojanja da se postigne
rekord vodi unisš tenju ćš oveka. Rana spećijalizaćija, koja je nuzš na da bi se
postigli „vrhunski rezultati“, vodi ka sakaćć enju organizma, a ne ka razvoju
telesnih sposobnosti. Univerzalnost je mogućć a ukidanjem podele rada na
manuelni i intelektualni i postajanjem stvaralaćš kog rada osnovnim oblikom
obezbeđivanja egzistenćije i drusš tvenog razvoja. Na toj osnovi mogućć e je
prevazićć i univerzalnost kao estetski izazov (koji je uvek bio privilegija
vladajućć e pljaćš kasš ke „elite“) i uspostaviti univerzalnost kao slobodarski
izazov. Radi se o univerzalnosti koja ne tezš i „savrsš enom“ obliku (zatvorenom
svetu), većć koja tezš i otvorenosti i novumu kao razvoju humanuma, a to znaćš i
neogranićš enom razvoju univerzalnih stvaralaćš kih moćć i ćš oveka i međuljudskih
odnosa.
Jedna od glavnih zamerki slobodarskoj kritići sporta je da ona
nepravedno poistovećć uje profesionalni i „vrhunski sport“ sa amaterskim
sportom i „normalnim“ oblićima sportske aktivnosti koje imaju „pozitivnu
drusš tvenu ulogu“. Pre svega, osnovna tendenćija u razvoju sporta je sveopsš ta
komerćijalizaćija. ĆŠ ak i deća najnizš eg uzrasta postaju trćš ećć i reklamni panoi
kapitalistićš kih firmi, sš to znaćš i sredstvo za pravljenje profita – sš to neminovno
dovodi do degeneraćije sporta na svim nivoima takmićš enja. Zatim, po svojoj
organizaćionoj strukturi i po vrednosnom utemeljenju ćš itav sport (ukljućš ujućć i
„sš kolski sport“ i „telesnu kulturu“) ćš ini osnovu za reprodukovanje i razvoj
„vrhunskog sporta“. Rekordi koji su u njemu postignuti pretstavljaju najvisš i
kriterijum za određivanje „normi“ po kojima se vrednuje „uspesš nost rada“ u
sportu do najnizš ih kategorija. Pri tome, metodi koji se u njemu primenjuju
pretstavljaju „vrhunske domete strućš nog rada“ i kao takvi su neprikosnoveno
polazisš te za rad trenera i u amaterskom sportu. Trećć e, odnos vlasnika
sportskog show-business-a i trenera prema sportisti-najamniku uzor je za
odnos „sportskih radnika“ prema sportistima amaterima. ĆŠ ovek postaje
 198

sredstvo za postizanje od njega otuđenih rezultata i ne-ljudskih ćiljeva.

Umesto da doprinosi razvoju međuljudskih odnosa, sport doprinosi
uspostavljanju sve besposš tednijih oblika manipulaćije i izrabljivanja; umesto
duha drugarstva i solidarnosti, u njemu sve visš e vlada duh nemilosrdnog
suparnisš tva; umesto ljudske, sport postaje interesna zajednića. Kao sš to su
iluzorni pokusš aji da se izgradi „humani sport“, tako je i iluzorno nastojanje da
se razgranićš i „dobri“ od „losš eg“ sporta. Ne mozš e se kritikovati „losš “ sport sa
aspekta „dobrog“ sporta, većć se mozš e kritikovati sport kao institućija
kapitalizma sa aspekta slobodarske telesne kulture (igre). „Takmićš enja“ u
porodićš nom krugu su rekreativni, sš to znaćš i ne-ozbiljni oblići sporta. SŠ to se
tićš e takmićš enja mladih, ono se pojavljuju kao uvod u zš ivot u kojem vladaju
prinćipi bellum omnium contra omnes i homo homini lupus.
Razvoj kapitalizma doveo je do degeneraćije prinćipa kompetićije,
kao i prinćipa citius, altius, fortius. Prvi je postao prinćip dominaćije, a drugi
prinćip destrukćije. Slepo insistiranje na prinćipu citius, altius, fortius kao
neprikosnovenom „prinćipu progresa“ neminovno dovodi do unisš tenja
emanćipatorskih potenćijala kapitalizma. To ne znaćš i da taj prinćip treba
odbaćiti, većć da ga treba prevazićć i novim prinćipom koji u sebi sadrzš i njegovu
emanćipatorsku potenćiju. Ovo je vazš no zbog toga, da se ne bi isš lo u drugu
krajnost i da se novi svet stvara kao suprotnost postojećć em svetu, sš to znaćš i
njegovim odbaćivanjem. Umesto dijalektićš kog, bio bi tako primenjen puki
mehanićistićš ki prinćip koji ukida emanćipatorsko nasleđe građanskog drusš tva
bez kojeg budućć nost nije mogućć a. Kao sš to losš i raćionalizam ne mozš e da bude
zamenjen pukim iraćionalizmom, tako se zbog kapitalistićš kog degenerisanja
prinćipa citius, altius, fortius ne mozš e dobaćiti opravdana tezš nja ćš oveka da
postigne visš e.
Ne mozš e kvantitativno sravnjivanje da bude neprikosnoveni
kriterijum za određivanje vrednosti ljudskog stremljenja da prevaziđe
horizonte mogućć eg. U tom smislu, ne mogu se naućš nim metodima odrediti
graniće ljudskom organizmu i na taj naćš in graniće od kojih poćš inju ne-ljudski
rezultati. Kriterijumi za određivanje ljudskih moćć i ne nalaze se u naući, većć u
drusš tvu. U njemu se zaćš inju i razvijaju proćesi koji dovode do zloupotrebe
ćš oveka i do ne-ljudskih rezultata; u drusš tvu, u borbi za ukidanje vladavine
kapitala i otuđenih ćentara politićš ke moćć i stvaraju se oni uslovi koji
omogućć avaju ćš oveku da, koristećć i sve ono sš to je većć stvorio, razvije svoje
istinske ljudske moćć i. Polozš aj ćš oveka u drusš tvu govori o tome da li je u pitanju
ljudsko dostignućć e ili zloupotreba ćš oveka. Biti na nivou svojih istinskih
ljudskih moćć i znaćš i biti slobodan ćš ovek.
Tezš nja ka rekordu je, sa humanistićš kog i egzistenćijalnog aspekta
gledano, besmislena i pogibeljna. To nije ljudska tezš nja da se prekoraćš e
graniće mogućć eg, većć sled logike kapitalistićš ke reprodukćije koja je sama sebi
ćilj. Apsolutizovani ućš inak postaje svojevrsna „visš a sila“ kojoj je ćš ovek
 199

beznadezš no podređen. Tezš nja ka većć em bez postavljanja pitanja o ljudskom

smislu znaćš i stvaranje pokorno-izvrsš ilaćš kog karaktera i fatalistićš ke svesti.
Sportom se u ćš oveku ubija vera u njegove ljudske moćć i i stvara se
ideopoklonićš ki odnos prema vladajućć em poretku. Sportski aktivizam postaje
naćš in kroćć enja ćš oveka i ubijanje njegove individualnosti. Napor da se pobedi i
postigne većć i ućš inak (rekord) svodi se na potiskivanje autentićš nih potreba
ćš oveka i na sakaćć enje njegove igraćš ke lićš nosti. „Pobeda nad sobom!“ svodi se
na mazohistićš ko i samo-destruktivno izš ivljavanje nad sopstvenim telom.
Sportska pobeda postaje poraz ljudskog, a rekord mera samounisš tenja ćš oveka.
Umesto razvoja sveta po meri ćš oveka, ćš ovek se „razvija“ po meri kapitalizma.
Moćć i-biti postaje moćć i pobediti drugog ćš oveka i moćć i unisš titi sebe, a ne moćć i
menjati svet. „Juriš na rekord!“ zamenjuje jurisš protiv nepravde i unisš tenja
zš ivota na Zemlji.
Fink je igri, proglasš avajućć i je „simbolom sveta“, dao kosmićš ku
dimenziju. Radi se o tome da ćš ovek razvojem svojih igraćš kih moćć i prevaziđe
postojećć i i stvori novi svet. To nije fizićš ko vreme i fizićš ki prostor, većć ljudsko
vreme i ljudski prostor. ĆŠ ovek stvara svoj kosmos.

* * *

Sport ima „budućć nost“ kao muzejski eksponat koji ćć e svedoćš iti o
prirodi sveta u kojem zš ivimo na isti naćš in kao sš to gladijatorske borbe svedoćš e
o pravoj prirodi antićš kog Rima. Kao sš to rimski plebs, koji je u sve većć em
nedostatku hleba dobijao sve većć e porćije krvi, nije mogao da zamisli
budućć nost bez Cirkusa Maximusa, tako ni danasš nji malograđani, kojima sve
stravićš nije unisš tavanje ljudi na sportskim borilisš tima sluzš i kao kompenzaćija
za njihov sve bedniji zš ivot, ne mogu da zamisle budućć nost bez sve krvavijih
sportskih pretstava. U muzej ćć e otićć i i „fantastićš ni rekordi“, koji se postizš u sve
monstruoznijim unisš tavanjem ljudi, kao pokazatelj destruktivne prirode
kapitalizma. Nasš i potomći sš etaćć e po konzerviranim stazama sportskih
stadiona nastojećć i da nas zamisle kako urlamo dok se na stazi teturaju
ubogaljeni „sš ampioni“ - na putu ka „slavi“ i unisš tenju. Za njih ćć emo, poput
rimskog plebsa, biti deo varvarske prosš losti koju treba prezreti. Nasš i potomći
ćć e nas se stideti.
 200

* * *

FUSNOTE

KRITIKA GRAĐANSKE KRITIKE SPORTA

1) Uporedi: Helmuth Plessner, "Soziologie des Sports", "Deutsche Universitäts

Zeitung", Nr. 22/ 1952, 9-11. s, Nr. 23 /24 / 1952, 12-14. s. Prerađeni tekst
objavljen u dećembru 1956. u "Wissenschaft und Weltbild" pod naslovom "Die
Funktion des Sports in der industriellen Gesellschaft"; Helmuth Plessner, "Spiel
und Sport", u: H. Plessner/H. E.Boćk/O. Grupe (Hrsg.), Sport und
Leibeserziehung, Piper, Muü nćhen, 1967.
2) Uporedi: Ćhristian Graf von Kroćkow, Sport und Industriegesellsćhaft, 11.
s, Piper, Muü nćhen, 1972.
3) H. Plessner, "Spiel und Sport", Sport und Leibeserziehung, 25. s.
4) H. Plessner, Die Stufen des Organisćhen und der Mensćh, 309. s, Berlin/
Leipzig, 1928. u: Ćhristian Graf von Kroćkow, Sport und Industriegesellsćhaft,
11. s.
5) Uporedi: Juü rgen Habermas, "Soziologische Notizen zum Verhältnis von
Arbeit und Freizeit", u: H. Plessner/H. E. Boćk/O. Grupe (Hrsg.), Sport und
Leibeserziehung, 28-46. s.
6) Uporedi: H. Linde/ K. Heinemann, Leistungsengagement und
Sportinteresse, Sonderdrućk des Deutsćhen Fussbal-Bundes, Karl Hofmann,
Sćhorndorf bei Stuttgart, 1968.
7) Vidi: ”Nachwort von Plessner”, Sport und Leibeserziehung, 121, 122. s.
8) Vidi: Linde, isto, 106. s. fus.
9) Vidi: ”Nachwort von Jürgen Habermas”, Sport und Leibeserziehung, 121. s.
10) Vidi: Linde, isto, 106. s. Fus.
11) Linde, isto, 26, 27. s.
12) Isto, 22. s.
13) Uporedi: Vilhelm Hopf, "Učinak, rad , rekord", "Polja", 278/ 1982, 175. s.
14) Bero Rigauer, Sport und Arbeit, 29, 30. s, LIT Verlag, Muü nster, 1979.
15) Isto, 37, 38. s.
16) Karl Marks, Kapital, K.Marx, F.Engels, Dela, 1. knj. 21 t, 301, 316. s,
Prosveta, Beograd, 1977.
17) Isto, 321. s.
18) Isto, 428, 429. s.
19) Isto, 372-375. s.
 201

20) Kod: Allen Guttmann, The Games Must Go On, 158. s, Ćolumbia University
Press, New York, 1984.
21) "Polja", isto, 173. s.
22) Marks, isto, 374. s.
23) Rigauer, isto, 45. s.
24) Isto, 85. s.
25) Uporedi: isto, 85, 86. s.
26) Isto, 74. s.
27) Marks, isto, 391. s.
28) Isto, 391. s.
29) Vidi: Rigauer, isto, “Nachwort“, 88. s.
30) Kroćkow, Sport und Industriegesellsćhaft, 102. s.
31) Ćhristian Graf von Kroćkow, Eine Soziologie und Philosophie des
Leistungsprinzips, 165, 166. s, Hoffmann und Ćampe, Hamburg, 1974.
32) Ćhristian Graf von Kroćkow, "Die Bedeutung des Sports für die moderne
Gesellschaft", u: Sport und Leibeserziehung, 95. s.
33) Kroćkow, Eine Soziologie, 165. s.
34) Hans Lenk, "Bemerkungen zur Notwendigkeit einer phylosophischen
Analyse des Sports und der Leistungsmotivation", u: Hans Lenk/ Simon Moser/
Erićh Beyer (Hrsg.), Philosophie des Sports, 14. s, Karl Hofman, Sćhorndorf
bei Stuttgart, 1973.
35) Isto,12. s.
36) Isto,13. s.
37) Isto,16. s.
38) Isto,17. s.
39) Gerhard Vinnai, "Leibeserziehung als Ideologie", u: Sport in der
Klassengesellsćhaft, 20. s, Fisćher Tasćhenbućh Verlag, Frankfurt a. M, 1972.
40) Lenk, isto, 12, 13. s.
41) Ćhristopher Lasćh, The Ćulture of Narćissism, 204, 205. s, Warner Books,
New York, 1979.
42) Isto, 210. s.
43) Isto, 212, 213. s.
44) Isto, 186. s.
45) Isto, 204. s.
46) Isto, 185. s.
47) Isto, 218. s.
48) Isto, 194, 195. s.
49) Isto, 195. s.
50) Isto, 184. s.
51) Uporedi, 181, 182. s.
52) Isto, 182. s.
53) Isto, 195, 196. s.
 202

54) Isto, 64.s.

55) Isto, 217. s.
56) Isto, 197. s.
57) Isto, 194. s.
58) Gunter Luü sćhen/ Kurt Weis, "Standort und Aufgaben einer Soziologie des
Sports", u: Die Soziologie des Sports, 13. s, Soziologisćhe Texte (99),
Lućhterhand, Darmstadt, 1976.

SPORT I KULTURA

1) Johan Huizinga, Homo ludens, 262, 263. s, Matića hrvatska, Zagreb, 1970.

SPORT I POLITIKA

1) Uporedi: Pierre de Ćoubertin, "Les sports et la colonisation", u: Pierre de

Ćoubertin, Essais de Psyćhologie Sportive, 234. s, Librairie Payot, Laussanne
et Paris, 1913.
2) Pierre de Ćoubertin, "Ode to Sport", u: Pierre de Ćoubertin, The Olympić
Idea, 39. s, Disćourses and Essays, Ćarl-Diem Institut Ed. Pub. and ćopy by
Karl Hofmann, Sćhorndorf bei Stuttgart, 1967.
3) Pierre de Ćoubertin, "Speech by Baron de Coubertin", XVIIIth Plenary
Session od the International Olympić Ćommittee, 17 Avgust 1920, Antwerp, u:
The Olympić Idea, 84. s.
4) Kod: Urlike Prokop, Soziologie der Olympisćhen Spiele, Naslovna strana,
Hanser, Muü nćhen, 1971.
5) Uporedi: John J. MaćAloon, This Great Symbol, 74. s, University of Ćhićago
Press, Ćhićago, 1984.
6) Isto, 74. s.
7) Isto, fus, 299. s.
8) Uporedi: "Speech by Pierre de Coubertin at the Close of the Berlin Olympic
Games", u: Pierre de Ćoubertin, Olympić Idea, 135, 136. s.
9) Teićhler Joaćhim Hans, "Coubertin und das Dritte Reich",
"Sportwissenschaft“, 12 (1), 1982, 35, 36. s.
10) Ćarl Diem, Weltgesćhićhte des Sports, 1017, 1018. s, Band II, 3. Auflage,
Ćotta, Stuttgart, 1971.
11) Detaljnije o tome vidi: Allen Guttmann, The Games Must Go On, 101. s. i
dalje, Ćolumbia University Press, 1984; Arnd Kruü ger, Sport und Politik, 221. s.
i dalje, Faćkeltraü ger, Hannover, 1975.
 203

12) Guttmann, isto, 254. s.

13) Avery Brundage, Sćhluss der Eroü ffnungsrede zur 62. IOĆ-Sitzung am 6.
10. 1964 in Tokio; Bulletin des IOĆ. Kod: Ćhristian Graf von Kroćkow, Sport
und Industriegesellsćhaft, 7, 8. s, Piper, Muü nćhen, 1972.
14) Kod: Vyv Simson/Andrew Jennings, Geld, Maćht und Doping, 105. s,
Knaus, Muü nćhen, 1992.
15) Isto, 106. s.
16) Isto, 107. s.
17) Jaćk Sćott, The Athletić Revolution, 175. s, The Free Press, New York,
1971.
18) Isto, 176, 177. s.
19) Isto, 15. s.
20) Isto, 21. s.
21) Isto,
22) Isto, 199. s. Fus.
23) Isto, 203. s.
24) Isto, 161, 162. s; O tome ZŠ an-Mari Brom: "Sportski sistem, koji se danas
odvija na osnovu opsš tih normi i kriterijuma profiterskog sistema, je postao
podsistem kapitalistićš kog drusš tva. Kao potpuno integrisana institućionalna
struktura, on je shodno tome potćš injen svim drusš tveno-ekonomskim
zakonima koji upravljaju kapitalistićš kim naćš inom proizvodnje, posebno
zakonima akumulaćije, konćentraćije i ćirkulaćije kapitala. Istorijski gledano,
sport je nastao sa razvojem industrijskog kapitalizma. On je od samih svojih
poćš etaka bio vezan za mehanizme investiranja, ćirkulaćije i oplodnje kapitala.
Tek sš to se rodila, institućija sporta je odmah dosš la u ruke trgovaćš kom kapitalu
i bila iskorisš ććavana kao izvor profita. Prodaja sportskog spektakla i klađenje
se nisu ustvari pojavili tek sa nastankom sportskog profesionalizma, većć sa
prvim oblićima institućionalizovanog organizovanja sportskog takmićš enja."
/Jean-Marie Brohm, Soćiologie politique du sport, 161, 162. s, Editions
universitaires, Paris, 1976. ./
25) Rićhard Lapćhićk, Broken Promises, 163. s, St. Martins/Marek, New York,
1984.
26) Isto, 171. s.
27) Paul Hoćh, Rip off the Big Game, 4. s, Doubleday, London/New York,
1972.
28) Kod: Hoćh, isto, 10. s.
29) Isto, 1. s.
30) Isto, 2. s.
31) Isto, 4. s.
32) Uporedi: Hoćh, 5. s.
33) Isto, 25. s.
34) Kod: Sćott, 170. s.
 204

35) Allen Guttmann, Sports Spećtators, 183. s, Ćolumbia University Press,

New York, 1986.
36) Uporedi: "Der Spiegel", 11/ 1992.
37) Isto,
38) Isto,
39) Uporedi: John Hoberman, Sterblićhe Masćhinen, 292. s, Meyer-Meyer,
Aaü ćhen, 1994.
40) Uporedi: "Der Spiegel", 2/1992.
41) Kod: Brigitte Berendonk, Doping, 336. s, Rowohlt, Reinbek bei Hamburg,
1992.
42) Kod: Berendonk, 336. s.
43) Isto,
44) Ćarl Diem, "Sport ist Kampf", u: Ćarl Diem, Olympisćhe Flamme, 38. s,
Utsćher, Berlin, 1942.
45) Vidi: Guttmann; Kruü ger, isto,
46) Uporedi: Karl Marks, "Instrukcije delegatima Privremenog centralnog
veća", u: K. Marx-F. Engels, Dela, 27. knj. 157, 158. s, Prosveta, Beograd, 1979.
47) Antonio Gramsš i, Problemi revolućije, 103, 104. s, BIGZ, Beograd, 1973.
48) Uporedi: Ernst Bloćh, Das Prinćip Hoffnung, Band 5, Kapitel 33-42, 524,
525. s, Werkausgabe, Suhrkamp Edition, Frankfurt am Main, 1977.
49) Kod: Simson, 56. s.
50) Josš je svojevremeno Aleks Natan u svojoj knjizi "Sport and Society"
napisao da "jedino oni koji imaju koristi od tih lazš i porićš u politićš ku prirodu
takmićš arskog sporta". Kod: Jaćk Sćott, The Athletić Revolution, 190. s.
Nemaćš ki soćiolog Arnd Kriger, u studiji u kojoj je ubedljivo dokazao politićš ku
pozadinu sporta u Nemaćš koj od samih njegovih poćš etaka, konstatuje: "Sport i
politika se ne mogu razdvojiti - uprkos svim drugim glasnim uveravanjima -
jer je sport uvek bio i ostao drusš tveni fenomen koji se od svog nastanka
sasvim odlućš no stavio u sluzš bu politike". Arnd Kruü ger, Sport und Politik, 10. s.

„SOCIJALISTIČKI SPORT“

1) Kod: James Riordan, "Marx, Lenin and Physical Culture", „Journal of sport
history“, vol. 3 (1976) nr. 2, 158. s.
2) N. A. Semashko, Puti sovetskoi fizkultury, 22. p, u: James Riordan, Sport in
Soviet Soćiety, 97. s, Ćambridge University Press, London, 1977.
3) M. I. Kalinjin, On Ćommunist Edućation, Naklada literature na stranim
jezićima, Moskva, 1953.
4) Isto,
5) Uporedi: Riordan, Sport in Soviet Soćiety, 406. s.
 205

6) Uporedi: K. Marks, "Instrukcije delegatima Privremenog centralnog veća", u:

K. Marx-F. Engels, Dela, 27. knj, 157, 158. s, Prosveta, Beograd, 1979. U
"Kapitalu" Marks se poziva na Roberta Ovena i njegov "fabrićš ki sistem" iz
kojeg je ponikla "klića vaspitanja budućć nosti, koje ćć e za svu deću iznad
izvesnog doba starosti spajati proizvodni rad s nastavom i gimnastikom, i to
ne samo kao metod za povećć avanje drusš tvene proizvodnje nego i kao jedini
metod za proizvođenje svestrano razvijenih ljudi." /Dela, I t, 21. knj, 428. s./ O
formiranju ljudskog karaktera i planovima za obuku deće, u koju spada i
stićanje zdravog tela kao osnovnog uslova srećć nog zš ivota, vidi: Robert Owen,
A New View of Soćiety, 27. s, MaćMillan, London, 1972.
7) Marks, Instrukćije delegatima, 157. s.
8) Isto, 158. s.
9) Isto, 157. s.

SPORT I NASILJE

1) U: Ćharles, J-B.: Ma Meć thode, Preć faće, 1890. Kod: Pierre de Ćoubertin:
Textes ćhoisis, III tom, 182. s, Ćomiteć International Olympique,
Weidmannsćhe Verlag, Zuü rićh, 1986.
2) Kod: Rićhard D. Mandell, The Nazi Olympićs, 234. s, Souvenir Press,
London, 1972.
3) Erićh Fromm, Anatomija ljudske destruktivnosti, 1. knj. 139-141. s.
Naprijed, Zagreb, 1973.
4) Isto, 137. s.
5) Isto, 136. s.
6) Ćhristopher Lasćh, The Ćulture od Narćissism, 208. s, Warner Books, New
York, 1979.
7) Kod: Paul Hoćh, The Rip of the Big Game, 19. s, Doubleday, London, 1972.
Komentarisš ućć i Lorenćove stavove, Pol Hoćš konstatuje: "Ako, za razliku od
Konrada Lorenća, ne prihvatimo "agresiju" kao neku urođenu osobinu izvan
drusš tva i istorije, mogli bismo da se zapitamo da li se tu odista ne radi o
ozbiljnim nedostaćima u nasš em danasš njem drusš tvenom poretku koji daje
povoda za sš irenje frustraćije i agresije. A ako zakljućš imo da je to tako, zar ne
bismo morali da preispitamo ulogu gledalaćš kog masovnog sporta u pruzš anju
"odusš ka" ili "proćš isš ććavajućć em oslobađanju" tih frustraćija, a da se ni na koji
naćš in ne dovedu u pitanje njihovi drusš tveni uzroći?" Isto, 19. s.; Ovde i
napomena Viktora Frankla da nas je Karolin Vud SŠ erif "upozorila da ne
stvaramo iluziju, kao sš to to ćš ini teorija koja ćš oveka smatra zatvorenim
sustavom, da se agresivnost mozš e oslabiti i umanjiti ako se usmjeri u
bezopasne aktivnosti kao sš to je, na primjer, sport. Sasvim suprotno tome,
 206

"istrazš ivanja su dala ćš vrste podatke u prilog ćš injenići da uspjesš no izvrsš enje
agresivnog ponasš anja uopćć e ne ublazš uje kasnije nastalu agresivnost, nego je
zapravo najbolji naćš in da se samo povećć a ućš estalost agresivnih odnosa
(istrazš ivanja su uzela u obzir ponasš anja zš ivotinja jednako kao i ponasš anje
ćš ovjeka)"". Viktor E. Frankl, Nećš ujan vapaj za smislom, 93, 94. s, Naprijed,
Zagreb, 1981.
8) Isto, 28. s.
9) Kod: Paul Hoćh, isto, 22-25. s.
10) Isto, 24. s.
11) Jaćk Sćott, The Athletić Revolution, 173, 174. s, The Free Press, New York,
1971.
12) "Politika", 22 novembar 1994.
13) Isto,

„HLEBA I IGARA“ – PRIRODA SPORTSKOG SPEKTAKLA

1) Paul Hoćh, The Rip of the Big Game, 30. s, Doubleday, London, 1972.
2) Indikativno je razmatranje Tonija SŠ umahera, nekadasš njeg golmana
zapadno-nemaćš ke fudbalske reprezentaćije, o tome kako privućć i sš to visš e
gledalaća na stadione. Polazećć i od toga da je "fudbal spektakl", SŠ umaher,
parafrazirajućć i SŠ ekspira, konstatuje: "Ako je svet pozorisš te, onda je stadion
najvećć e pozorisš te uopsš te". To znaćš i da je stadion mesto na kome i oko kojeg
treba obezbediti zabavu za sš to većć i broj ljudi. Utakmića je josš uvek najvazš niji
događaj, ali samo kao deo sve raznovrsnije zabavljaćš ke ponude. SŠ umaher
predlazš e izgradnju "stadiona budućć nosti" koji ćć e, pored fudbalskog terena,
udobnih tribina i najmodernije elektronike, imati i ogromne parking prostore,
igralisš ta i dećš ija obdanisš ta, trgovaćš ke zone, frizerske i modne salone, bazene,
restorane, kafeterije... ĆŠ itave porodiće treba da dođu na ovaj "spektakl" koji se
svodi na svojevrsnu ćirkusko-vasš arsku predstavu. SŠ to se tićš e fudbala, njegovu
privlaćš nost treba obezbediti "dovoljno atraktivnim zvezdama", "dobrim
igrama", sš to znaćš i "intenzivni fudbal tokom svih devedeset minuta - najvećć i
mogućć i ućš inak." Uporedi: Toni Sćhumaćher, Der Anpfiff, 223-231. s, Knaur
Verlag, Muü nćhen, 1988.

SPORT I RASIZAM

1) Allen Guttmann, Sports Spećtators, 120. s, Ćolumbia University Press, New

York, 1986.
 207

2) Isto, 182. s.
3) Rićhard Lapćhik, Broken Promises, 181. s, St. Martins/ Marek, New York,
1984.
4) Isto, 181. s
5) Isto, 200. s.
6) Kod: Lapćhik, 201-203. s.
7) Kod: Lapćhik, 205. s.
8) Isto, 244. s.
9) Isto, 206. s.
10) Uporedi: Lapćhik, 238. s.
11) Isto, 241. s.
12) David Halberstam, The Breaks of the Game, 35. s, Ballantine Books
Edition, New York, 1983.
13) Kod: Lapćhik, 218-222. s.
14) Kod: Lapćhik, 227. s.
15) Harry Edwards, The Revolt of the Blaćk Athlete, 24-26. s, The Free Press,
New York, 1970.
16) Lapćhik, 243. s.
17) Kod: Edwards, 190, 191. s.
18) Isto, 106. s.
19) Isto, 191. s.
20) Lapćhik, 150. s.
21) Kod: Halberstam, 116. s.
22) Lapćhik, 162. s.
23) Uporedi: Edwards, 32-34. s.
24) Isto, 117. s
25) Isto, 247. s.
26) Isto, 247. s.
27) Isto, 256. s.

PRIRODA REKORDA

1) Uporedi: Vilhelm Hopf, "Učinak, rad, rekord", "Polja", 278/ 1982, 174. s.
2) Isto,
3) Isto, Fus. 175. s
4) Uporedi: Jean-Marie Brohm, Le Mythe olimpique, 120. s, Ćhristian
Bourgeois Editions, Paris, 1981.
5) Isto, 102, 112. s.
6) Jean-Marie Brohm, Soćiologie politique du sport, 144. s, Editions
universitaires, Paris, 1976.
 208

SPORT U MOČVARI DROGE

1) Uporedi: Vyv Simson/Andrew Jennings, Gled, Maćht und Doping, 251. s,

Knaus-Verlag, Muü nćhen, 1992.
2) Simson, 237. s.
3) Uporedi: Simson, 242. s.
4) Isto, 211-233. s.
5) Isto, 237. s.
6) Uporedi: "Der Spiegel", 9/1992.
7) Isto,
8) Kod: Simson, 246. s.
9) Kod: Simson, 246. s.
10) Kod: H. Luü nsćh, Doping in Sport, 41. s, Faćhbućh-Verlagsgesellsćhaft,
Erlangen, 1991.
11) Uporedi: Melvin H.Williams, Rekorde durćh Doping?, 104. s, Meyer-Meyer
Verlag, Aaü ćhen, 1990.
12) Uporedi: "Der Spiegel", 38/1992.
13) Uporedi: Rićhard Lapćhićk, Broken Promises, 214. s, St. Martins-Meyer,
New York, 1984.
14) Uporedi: Melvin H. Williams, Rekorde durćh Doping?, 120. s.
15) Uporedi: Jaćk Sćott, The Athletić Revolution, 61. s.
16) Uporedi: Simson, 238, 239. s.
17) "Der Spiegel", 15/1985.
18) Uporedi: Simson, 243.
19) Uporedi: Simson, 248. s.
20) Isto, 248. s.
21) "Der Spiegel", 32/1993.
22) "Sports Illustrated", Marćh 20, 1989.
23) Uporedi: Simson, 248. s.
24) "Der Spiegel", 11/1993.
25) "Der Spiegel", 15/1985.
26) Detaljnije o tome kod: Brigitte Berendonk, Doping, Rowohlt, Reinbek bei
Hamburg, 1992.
27) Kod: John Hoberman, Sterblićhe Masćhinen, 277. s, Meyer-Meyer, Aaü ćhen,
1994.
28) Isto, 303. s.
29) Isto, 304. s.
30) Vidi: "Der Spiegel", 22/1992.
31) Kod: Brigitte Berendonk, Doping, 293. s.
 209

32) "Der Spiegel", 22/1992.

33) Uporedi: Toni Sćhumaćher, Der Anpfiff, 109-113. s, Knaur-Verlag,
Muü nćhen, 1988.
34) Isto, 122, 133. s.
35) Isto, 119, 120. s.
36) Uporedi: isto, 119. s.
37) John Hoberman, 33. s.
38) Isto, 33. s.
39) 34. s.
40) Isto, 326. s.
41) Isto, 37.
42) Uporedi: John Hoberman, 330, 331. s.
43) Uporedi: Melvin H. Williams, Rekorde durćh Doping?, 194. s.
44) "Der Spiegel", 33/1992.
45) Vidi: "Der Spiegel", 37/1988.
46) Uporedi: "Der Spiegel", 8/1992. i 12/1993.; Kada je rećš o zš enama, Ginter
Bosš , ćš ovek koji je "otkrio" Borisa Bekera, polazećć i od sve većć ih zahteva koji se
u sportu postavljaju i sve većć e upotrebe medićinskih supstanći putem kojih se
zš ena pratvara u musš karća, konstatuje da devojćš ića koja zš eli da igra tenis stoji
pred izborom "da li hoćć e da bude zš ena ili teniserka". U: "Der Spiegel",
27/1992.
47) Uporedi: "Der Spiegel", 4/ 1994.
48) "Der Spiegel", 24/1991.
49) "Der Spiegel", 15/1977.
50) "Der Spiegel", 15/1985.
51) "Der Spiegel", 27/1985.
52) Kod: H. Luü nsćh, Doping in Sport, 41. s.
53) Uporedi: H. Luü nsćh, 55. s.
54) "Der Spiegel", 31/1992.
55) Uporedi: Brigitte Berendonk, 277, 278. s.
56) "Der Spiegel", 36/1994.
57) "Der Spiegel", 33/1992.
58) "Der Spiegel", 49/1994.
59) Uporedi: "Der Spiegel", 17/1994.
60) Vidi detaljnije: "Der Spiegel", 12/1994.
61) Uporedi: John Hoberman, Sterblićhe Masćhinen, 279. s.
62) Isto, 276. s.

SMRT BIRGIT DRESEL

 210

1) Tekst je rađen na osnovu ćš lanka koji je pod nazivom "Tod einer Sportlerin"
(“Smrt sportistkinje”) objavio nemaćš ki magazin "Der Spiegel", 7. sept. 1987.
2) Uporedi: "Der Spiegel", 9/1992.

SPORT I ZDRAVLJE

1) Uporedi: Melvin H. Williams, Rekorde durćh Doping?, 107-109. s; William

N. Taylor, Anabole Stereoide im Leistungssport, 131-133. s, Novagenićs Verlag,
Arnsberg, 1990.
2) Uporedi: John Hoberman, Sterblićhe Masćhinen, 42. s.
3) Jaćk Sćott, The Athletić Revolution, 60. s, The Free Press, New York, 1971.
4) Isto, 60. s.

SPORT I TELESNA KULTURA

1) Uporedi: Hopf, "Polja", 174. s. april, 1982, br. 278.

2) Klopsćhtok, "Der Eislauf".
3) "Polja", 174. s.
4) Hermann Rausćhning, "Gespräche mit Hitler", u: Hajo Bernett,
Nationalsozialistisćhe Leibeserziehung, 25, 26. s, Karl Hofmann, Sćhorndorf
bei Stuttgart, 1966.
5) Kod: Rićhard Mandell, The Nazi Olympićs, 234. s, Souvenir Press, London,
1972.
6) Pierre de Ćoubertin, "The Olympic Games of 1986", u: Pierre de Ćoubertin,
The Olympić Idea, 11. s, Disćourses and Essays, Ćarl Diem Institut Ed, Pub.
and Ćopy by Karl Hofmann Velag, Sćhorndorf bei Stuttgart, 1967.
7) Pierre de Ćoubertin, "Speech by Baron de Coubertin" - at the Paris Ćongress
1894, u: Pierre de Ćoubertin, The Olympić Idea, 6. s.
8) Kod: Gerhard Vinnai, "Leibeserziehung als Ideologie", u: Gerhard Vinnai
(Hrsg.), Sport in der Klassengesellsćhaft, 12. s, Fisćher Tasćhenbućh Verlag,
Frankfurt a. M, 1972.
9) Kod: Rausćhning, 25, 26. s.
10) Pierre de Ćoubertin, "Olympia", u: Pierre de Ćoubertin, The Olympić Idea,
109. s.
11) Detaljnije o tome: Verner Jeger, Paideia, 355. s. i dalje, Knjizš evna zajednića
Novog Sada, 1991.
 211

12) Uporedi: Pierre de Ćoubertin, "L éducation physique au XXe siècle: la peur
et le sport", u: Pierre de Ćoubertin, Textes ćhoisis, I tom, 374. s, Ćomiteć
International Olympique, Weidmannsćhe Verlag, Zuü rićh, 1986.
13) Uporedi: Roland Bessler, "Neue-Tendenzen im Sport", LU-LE 41 (1987) 7,
163. s.
14) Uporedi: Dietrićh Kurz, "Freizeitsport und gesellschaftlicher Wandel",
Maü gglingen, 3/ 1986, 1-3. s.
15) Uporedi: Jean-Marie Brohm, Ćorps et Politique, 17, 18. s, Editions
universitaires, Paris, 1975.

SLOBODARSKA KRITIKA SPORTA

1) Karl Marks, Prilog kritići Hegelove filozofije prava, K. Marks-F. Engels, Dela,
3. t, 150. s, Prosveta, 1977.
2) Isto, 156. s.
3) Isto, 151, s.
4) Karl Marks, Pogovor drugom izdanju „Kapitala“, I knjiga, 25. t, 25. s.

* * *
 212

LITERATURA

Armytage W. H. G, "Thomas Arnold' s Views on Physical Education", "Physical

Education", Vol. 47/ 1955.

Adorno W. Theodor, Freizeit, Stićhworte, Suhrkamp Verlag, Frankfurt a. M,

1969.

Adorno W. Theodor, Minima moralia, Veselin Maslesš a, Sarajevo, 1987.

Bernet Hajo, Nationalsozialistisćhe Leibeserziehung, Karl Hofmann Verlag,

Sćhorndorf bei Stuttgart, 1971.

Brohm Jean-Marie, Ćorps et Politique, Editions universitaires, Paris, 1975.

Brohm Jean-Marie, Soćiologie politique du sport, Editions universitaires,

Paris, 1976.

Brohm Jean-Marie, Le Mythe olimpique, Ćhristian Bourgeois Editions, Paris,

1981.
Berendonk Brigitte, Doping, Rowohlt Verlag, Reinbek bei Hamburg, 1992.

Bakićć Slobodan (Izd.), Soćiologija sporta, "Sociološki pregled", Beograd, br. 3/

1972.
Bozš ovićć Ratko, Metamorfoza igre, Prosvetna zajednića Srbije, Beograd, 1972.

Bohme/ Gadow/ Guldenpfennig/ Jensen/ Pfister, Sport im Spaü tkapitalismus,

Limpert Verlag, Frankfurt a. M, 1972.

Bloćh Ernst, Das Prinćip Hoffnung, Werkausgabe, Suhrkamp Edition,

Frankfurt am Main, 1977.
Bessler Roland, "Neue-Tendenzen im Sport", „LU-LE“ 41 (1987) 7.

Ćoubertin Pierre de, The Olympić Idea, Disćourses and Essays, Ćarl Diem
Institut Ed, Pub. and Ćopy by Karl Hofmann Verlag, Sćhorndorf bei Stuttgart,
1966.
 213

Ćoubertin Pierre de, Textes ćhoisis, I-III t, Ćomiteć International Olimpique,

Weidmannsćhe Verlag, Zuü rićh, 1986.

Diem Ćarl, Olympisćhe Flamme, Utsćher Verlag, Berlin, 1942.

Diem Ćarl, Weltgesćhićhte des Sports, I-II, Ćotta Verlag, Stuttgart, 1971.

Diem Ćarl, Wesen und Lehre des Sports und Leibeserziehung, Weidmannsćhe
Verlag, Berlin, 1960.

Diem Ćarl, Der Olympisćhe Gedanke, Reden und Aufsaü tze, Ćarl Diem Institut
Ed, Koü ln, 1967.

Đurićć Milosš , Ogledi iz grćš ke filosofije i umetnosti, Savremenik sprske

knjizš evne zadruge, Beograd, 1936.

Dunning Erić, ''Social Bonding and Violence in Sport : A Theoretical Empirical

Analysis'', u: Jeffrey H. Goldstein (Ed.), Sports Violenće, Springer Verlag, New
York, 1983.

Eićhberg Henning, Der Weg des Sports in die industrielle Zivilisation, Nomos
Verlag, Baden-Baden, 1973.

Edwards Harry, Soćiology of Sport, The Dorsey Press, Illinois, 1973.

Edwards Harry, The Revolt of the Blaćk Athlete, The Free Press, New York,
1970.

Fromm Erićh, Anatomija ljudske destruktivnosti, Naprijed, Zagreb, 1973.

From Erih, Zdravo drusš tvo, Rad, Beograd, 1963.

From Erih, Bekstvo od slobode, Nolit, Beograd, 1973.

Fink Eugen, Spiel als Weltsymbol, W. Kohlhammer Verlag, Stuttgart, 1960.

Fink Eugen, Oaza srećć e, "Revija 12“, Osijek, 1979.

Frankl E. Viktor, Nećš ujan vapaj za smislom, Naprijed, Zagreb, 1981.

Grupe Ommo, Leibesuü bung und Erziehung, Lambertus Verlag, Freiburg im

Breisgau, 1959.
 214

Guldenpfennig Sven, "Tendenzen in der Sportsoziologie", "Soziologische

Revue", Jahrgang 7, 1984.

Guttmann Allen, Sports Spećtators, Ćolumbia University Press, New York,

1986.

Guttmann Allen, The Games Must Go On, Ćolumbia University Press, 1984.

Guttmann Allen, From Ritual to Rećord, Ćolumbia University Press, New York,
1978.

Gramsš i Antonio, Problemi revolućije, BIGZ, Beograd, 1973.

Hoćh Paul, The Rip off the Big Game, Doubleday, London/ New York, 1972.

Halberstam David, The Breaks of the Game, Ballantine Books Edition, New
York,1983.

Hoberman John, Sterblićhe Masćhinen, Meyer-Meyer Verlag, Aaü ćhen, 1994.

Hopf Wilhelm, Kritik der Sportsoziologie, LIT Verlag, Muü nster, 1984.

Hopf Vilhelm, "Učinak, rad, rekord", "Polja", 278/ 1982.

Huizinga Johan, Homo ludens, Matića hrvatska, Zagreb, 1970.

Hargreaves John, Sport, Power and Ćulture, Polity Press, Oxford, 1986.

Hain Peter, "The politics of sport and apartheid", u: Jennifer Hargreaves (Ed.),
Sport, Ćulture and Ideology, Routladge, London,1964.

Jeger Verner, Paideia, Knjizš evna zajednića Novog Sada, 1991.

Klein Mićhael (Hrsg.), Sport und Koü rper, Rowohlt, Reinbek bei Hamburg,
1984.

Kroćkow Ćhristian Graf von, Sport und Industriegesellsćhaft, Piper, Muü nćhen,
1972.

Kroćkow Ćhristian Graf von, Eine Soziologie und Philosophie des

Leistungsprinzips, Hoffman und Ćampe, Hamburg, 1974.
 215

Kurz Dietrićh, "Freizeitsport und gesellschaftliche Wandel", Maü gglingen,

3/1986.

Kruü ger Arnd, Sport und Politik, Faćkeltraü ger Verlag, Hannover, 1975.

Lenk Hans, Eigenleistung, Edition Interform, Zuü rićh, 1983.

Lenk Hans, "Bemerkungen zur Notwendigkeit einer phylosophischen Analyse

des Sports und der Leistungsmotivation", u: Hans Lenk/ Simon Moser/ Erićh
Beyer (Hrsg.), Philosophie des Sports, Karl Hofmann Verlag, Sćhorndorf bei
Stuttgart, 1973.

Lenk/ Moser/ Beyer (Hrsg.), Philosophie des Sports, Karl Hofmann,

Sćhorndorf, 1973.
Lasćh Ćhristopher, The Ćulture of Narćissism, Warner Books, New York, 1979.
Lapćhik Rićhard, Broken Promises, St. Martins/ Marek, New York, 1984.

Luü sćhen Guü nther/ Weis Kurt (Hrsg), Die Soziologie des Sports, Lućhterhand,
Darmstadt, 1976.

Luü nsćh H, Doping in Sport, Faćhbućh Verlagsgesellsćhaft, Erlangen, 1991.

Mangan J. A, Plesaure, Profit, Proselytism, Frank Ćass, London, 1988.

Mangan J. A./ Park J. Robert (Ed.), From "Fair Sex" to Feminism, Frank Ćass,
London, 1987.

MaćAloon J. John, This Great Symbol, University of Ćhićago Press, Ćhićago,

1984.

Mandell Rićhard, The Nazi Olympićs, Souvenir Press, London, 1972.

MćIntosh Peter, Physićal Edućation in England sinće 1800, Bell and Sons,
London,1968.

Marks Karl-Engels Fridrih, Dela, Prosveta, Beograd, 1977.

Marćuse Herbert, Um i revolućija, Veselin Maslesš a/ Svjetlost, Sarajevo, 1966.

Markuze Herbert, Kultura i drusš tvo, BIGZ, 1977.

 216

Nitobe Inazo, Busš ido, Samostalno izd. Borislav Stanićć , Beograd, 1986.

Paranosićć V./ Savićć S, Selekćija u sportu, SOFK, Beograd, 1977.

Puhovski ZŠ arko, Kontekst kulture, Kulturni radnik, Zagreb, 1979.

Prokop Urlike, Soziologie der Olympisćhen Spiele, Hanser, Muü nćhen, 1971.

Rousseau Jean-Jaćques, Emile, Librairie Larousse, 1972.

Rigauer Bero, Sport und Arbeit, LIT, Muü nster, 1979.

Rigauer Bero, "Leistungssport als Arbeitsleistung", u: Rićher Joü rg (Hrsg.), Die

vertrimte Nation oder Sport in rećhter Gesellsćhaft, Rowohlt Verlag, Reinbek
bei Hamburg, 1972.

Rittner Karin, Sport und Arbeitsteilung, Limpert Verlag, Bad Homburg, 1976.

Riordan James, Sport in Soviet Soćiety, Ćambridge Uni. Press, Ćambridge,

1980.

Riordan James, "Marx, Lenin and Physical Culture", "Journal of sport history",
vol 3, nr. 2. 1976.

Simson Vyv/Jennings Andrew, Geld, Maćht und Doping, Knaus Verlag,

Muü nćhen, 1992.

Simonovićć Ljubodrag, Pobuna robota, Zapis, Beograd, 1981.

Simonovićć Ljubodrag, Profesionalizam ili soćijalizam, NIRO "Mladost",

Beograd/ "Krt", Ljubljana/ NIO "Univerzitetska rijećš ", Titograd, 1985.

Simonovićć Ljubodrag, Olimpijska podvala, Trećć e dopunjeno (autorsko)

izdanje, Beograd, 1994.

Sćott Jaćk, The Athletić Revolution, The Free Press, New York, 1971.

Sćhuü lke Hans-Juü rgen, Erwaćhsenen-sport als Weiterbildung, Pahl -Ruü genstein,
Koü ln, 1977.

Sćhumaćher Toni, Der Anpfiff, Knaur Verlag, Muü nćhen, 1988.

 217

Teićhler Joaćhim Hans, "Coubertin und das Dritte Reich", "Sportwissenschaft",

12/1, 1982.

Uzelać Milan, Filozofija igre, Knjizš evna zajednića Novog Sada, 1987.

Vinnai Gerhard, Fussballsport als Ideologie, Europaü isćhe Verlagsanstalt,

Frankfurt, 1970.

Vinnai Gerhard, "Leibeserziehung als Ideologie", u: Vinnai Gerhard (Hrsg.),

Sport in der Klassengesellsćhaft, Fisćher Tasćhenbućh Verlag, Frankfurt a. M.
1972.

Veblen Thorstein, The Theory of the Leisure Ćlass, The MaćMillan Ćompany,
New York, 1911.

Wohl Andrzej, Die gesellsćhaftlićh-historisćhen Grundlagen des buü rgerlićhen

Sports, Pahl-Rugenstein, Koü ln, 1973.

Williams H. Melvin, Rekorde durćh Doping?, Meyer-Meyer Vrlag, Aaü ćhen,

1990.

William N. Taylor, Anabole Stereoide im Leistungssport, Novagenićs Verlag,

Arnsberg, 1990.

ZŠ ivanovićć Nenad, Sport - uzleti i padovi, Vuk Karadzš ićć , Paraćć in, 1992.

* * *
218