1

„OLIMPIJSKA PODVALA“
Ljubodrag Simonović
Email: comrade@sezampro.rs

Četvrto (autorsko) izdanje

Beograd, 2007.

Naslovna strana
Zvanični plakat Berlinskih olimpijskih igara

Zadnja strana
Protest afro-američkih sportista protiv rasizma u SAD
- na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju 1968. godine

Kompjuterska obrada korica

Ivan Simonović

Grafički redaktor
Tomislav I.Ignjatović

Štampa
„FineGraf“, Beograd

ISBN 978-86-905679-4-2

Posvećeno kragujevačkim đacima

Koje su streljali nemački vojnici

Ljubodrag Simonović

OLIMPIJSKA PODVALA
„božanskog barona“ Pjera de Kubertena
- četvrto dopunjeno i popravljeno izdanje -

Beograd, 2007.
 2

SADRŽAJ

PREDGOVOR ČETVRTOM IZDANJU............................................................

PREDGOVOR TREĆEM IZDANJU..................................................................

PREDGOVOR DRUGOM IZDANJU................................................................

UVOD..................................................................................................................

PRVI KORACI KA OLIMPU............................................................................

PONOVNO USPOSTAVLJANJE OLIMPIJSKIH IGARA...............................

UTICAJ HELENIZMA.......................................................................................

KUBERTEN I KOLONIJALIZAM......................................................................

KUBERTEN I RADNIČKA KLASA...................................................................

PARISKA KOMUNA PO KUBERTENU...........................................................

KUBERTENOV PATRIOTIZAM......................................................................

KUBERTENOVA PEDAGOGIJA......................................................................

PROBLEM (NE)JEDNAKOSTI U SPORTU.....................................................

„MEĐUNARODNA SARADNJA“ U KUBERTENOVOJ VERZIJI................

ODNOS PREMA ŽENI......................................................................................

KUBERTENOVA ESTETIKA...........................................................................

KUBERTEN I FAŠIZAM...................................................................................

ZAKLJUČAK......................................................................................................

DODATAK: „OLIMPIJSKI DUH PJERA DE KUBERTENA“ -

PO KAZIVANJU IV-PJER BULONJA.................................................................
 3

KOMENTAR „IZABRANIH TEKSTOVA“ IZ DELA PJERA DE

KUBERTENA...................................................................................................

Kolonijalizam i rasizam...............................................................................
„Narodno prosvećivanje“ ............................................................................
Pedagogija ...................................................................................................
Nacizam .....................................................................................................
Amaterizam .................................................................................................

DOSIJE „SAMARANČ“ .......................................................................................

Put ka Olimpu ...............................................................................................

Samaranč – živi spomenik fašizmu ..............................................................
Samaranč – grobar Kubertenove olimpijske ideje ........................................

FUSNOTE ...............................................................................................................

LITERATURA .......................................................................................................

PREDGOVOR ČETVRTOM IZDANJU

Politika, manipulacija, novac, nasilje, smrt, destrukcija - to su izrazi koji

simbolizuju savremeni sport i olimpijski pokret. Nastojanje vladara sveta da putem
spektakularnih sportskih predstava spreče da se sve veće nezadovoljstvo
potlačenih radnih slojeva usmeri na rušenje kapitalističkog poretka, i sve
bespoštedniji ekonomski rat koji se na svetskom prostoru vodi između najmoćnijih
kapitalističkih koncerna koje su pretvorili sport u svoj reklamni pano – predstavlja
spiritus movens savremenog sporta. Sve veće sume koje dobijaju savremeni
gladijatori odgovor je vladajućeg poretka na sve veću bedu u kojoj živi sve veći
deo čovečenstva. Ne samo da je sport u potpunosti integrisan u proces
reprodukcije kapitala, već je postao najautentičniji način reprodukovanja
kapitalističkog sveta. „Sportivizacija“ je najvažniji oblik kapitalističke totalizacije
društvenog života. „Sportsko ludilo“ je spektakularni izraz destruktivnog
kapitalističkog ludila - koje vodi čovečanstvo u smrt.
Ova knjiga je dobrodošla onima koji žele da imaju temeljniji uvid u
nastanak i razvoj modernog olimpizma. Nakon svega što je objavljeno, moglo bi
se reći da je najveća vrednost ove knjige u tome, što iznosi činjenice koje dovode
 4

u pitanje mit o olimpijskom, kao „humanističkom“ pokretu, kao i „humanistički“

mit o njegovom osnivaču Pjeru de Kubertenu. U tom kontekstu, posebni značaj
ima ukazivanje na bliskost između olimpijskog i fašističkog pokreta. To je,
zapravo, tema koja na dramatičan način razobličava olimpijski mit i ukazuje na
pravu prirodu olimpizma XX veka. Istovremeno, razotkrivanje odnosa između
olimpizma i fašizma ukazuje na podanički odnos „demokratskog sveta“ prema
Hitleru i na podršku koju je Hitler dobio za svoju zločinačku politiku od
vladajućih kapitalističkih i aristokratskih krugova Zapada. Za nas poseban značaj
imaju dokumenti koji ukazuju na slugerajski odnos Kraljevine Jugoslavije prema
Hitleru, posebno dvora Karađorđevića, kao i građanskih intelektualnih krugova u
kojima su u dodvoravanju nacistima prednjačili ljudi kao što je Miloš Crnjanski.
Razmatranje odnosa između olimpizma i fašizma, koje se zasniva na
istorijskim činjenicama, ne ukazuje samo na pravu prirodu modernog olimpizma,
već i na pravu prirodu kapitalizma. Istorija olimpijskog pokreta, koji je doživeo
vrhunac svog razvoja na nacističkim Olimpijskim igrama u Berlinu, ukazuje na to
da je fašizam samo jedan od političkih pojavnih oblika kapitalizma, tačnije, da je
fašizam stisnuta pesnica kapitalizma u krizi. Razvoj savremenog kapitalizma na
ubedljiv način potvrđuje tu istinu. Borba protiv fašizma je, zapravo, borba protiv
kapitalizma. Kada bude uništen kapitalizam - biće uništen i fašizam.
Da bi se otklonili mogući nesporazumi, treba reći da je u ovoj knjizi data
„idealistička“ interpretacija sporta. Sportu je pripisano ono što se, zapravo, može
realizovati samo u kontekstu slobodne (istinske) telesne kulture u slobodnom
svetu. Pored toga, ne pravi se jasna razlika između antičkog agona i sporta. Isto
tako, sport se ne sagledava u odnosu prema pokretima telesne kulture koji su se
razvili na humanističkom nasleđu narodnih kultura i Francuske građanske
revolucije. Zatim, ne pravi se razlika između rezultata i rekorda – koji je tržišna
vrednost rezultata... Stavovi o sportu u ovoj knjizi predstavljaju „prelaznu fazu“ u
shvatanju sporta od „Pobune robota“, u kojoj se kritika sporta zasniva na
moralističkom i estetičkom stanovištu (koje je blisko antičkom principu
kalokagathia), do „Sport, kapitalizam, destrukcija“, „Filozofski aspekti modernog
olimpizma“ i „Novi svet je moguć“ – u kojima se sport razmatra kao konkretna
istorijska pojava i kritikuje kao institucija kapitalističkog društva sa aspekta
čoveka kao slobodarsko-stvaralačkog (igračkog) bića, istinske (slobodne) telesne
kulture i ideje novog (slobodnog) sveta. Razvoj kapitalizma kao destruktivnog
poretka uslovio je radikalizovanje kritičkog odnosa prema sportu i ideologiji
olimpizma - koja je postala „humanistička“ maska destruktivnom kapitalističkom
ništavilu.
Ovde i napomena da sam ispunio svoje obećanje da ću javnosti da
ponudim sistematičnije delo o sportu i olimpizmu. Radi se o knjizi „Filozofski
aspekti modernog olimpizma“ (u engleskoj verziji „Philosophy of Olympism“),
koja je, zapravo, doktorska teza koju sam odbranio na Filozofskom fakultetu u
Beogradu. Ova knjiga dobija svoj pravi smisao u kontekstu razmatranja razvoja
 5

savremenog kapitalizma i ideje novog (mogućeg) sveta - što je dato u knjizi „Novi
svet je moguć“ (u engleskoj verziji „A New World is Possible“).

Beograd, 27.marta 2007.

PREDGOVOR TREĆEM IZDANJU

Februar 1994. Olimpijske igre u Lilehameru. Olimpijski cirkus ide dalje.

Doduše, ima i novih tonova. Prvi put u stogodišnjoj istoriji modernih olimpijskih
igara jedan sportista je digao glas protiv samovolje beskrupuloznih gospodara
olimpijskih igara. Da li je na pomolu pobuna robova?
Ovo (treće) izdanje „Olimpijske podvale“ prošireno je sa dodatkom koji
nosi naziv „Dosije ’Samaranč’“ u kome je detaljno obrađena politička biografija
vodeće ličnosti Međunarodnog olimpijskog komiteta i način na koji se dokopao
olimpijskog trona. Dovoljno je reći da se radi o čoveku koji je sve do raspada
fašističke Španije zauzimao najviša mesta u fašističkom pokretu i koji je, od kada
je došao na mesto predsednika MOK-a, od olimpijskih igara napravio privatni
biznis vredan milijarde dolara – pa da se shvati da i naizgled običan protest može
da prouzrokuje lavinu koja neće samo zbrisati olimpijsku oligarhiju, već i da sruši
olimpijski tron. I pored nastojanja olimpijske gospode da po svaku cenu sakriju od
očiju javnosti svoje prljave poslove, pojavile su se činjenice koje sve više daju za
pravo onom delu svetske javnosti koji smatra da je MOK postao svojevrsna
mafijaška organizacija koja je sportiste sveta svela na olimpijsko roblje.
Koristim priliku da se čitaocima izvinim na nejasnoćama i greškama koje
su se pojavile u prethodnom izdanju. Što se tiče iznetih tema, nadam se da ću
uskoro moći da ponudim javnosti jedno daleko sistematičnije delo.

Beograd, 10. februara 1994.

PREDGOVOR DRUGOM IZDANJU

Nakon što su američke kompanije otkupile od Međunarodnog olimpijskog

komiteta pravo da organizuju sledeće letnje olimpijske igre (Atlanta 1996.), sve
češće se postavlja pitanje ko su ta gospoda iz MOK-a i koja je prava priroda
MOK-a i današnjeg olimpizma. Da bi se na to odgovorilo potrebno je prelistati
stranice istorije. Mnoge zadate „istine“, pokazalo se, nisu drugo do ordinarne laži.
Koliko je moderni olimpizam samo mit stvoren i održavan od onih koji nastoje da
čoveka po svaku cenu održe u pokornosti, ostavljam čitaocu da prosudi. Na meni
 6

je da javnost upoznam sa rezultatima svog istraživačkog rada koji je dopuna onoga

što je izneto u prvom izdanju „Olimpijske podvale“.
Interesantno je da u nas još uvek nije objavljeno ni jedno od brojnih dela
„velikog humaniste“ Pjera de Kubertena (Pierre de Coubertin). Isto tako, nije
objavljeno ni jedno delo koje ukazuje na svojevremenu organsku vezu između
fašističkog pokreta i Međunarodnog olimpijskog komiteta. Nakon svih
romantizovanih predstava o olimpijskoj gospodi, koje mu se svakodnevno nude,
čovek ostaje zapanjen pred činjenicom da je ne samo Pjer de Kuberten, već da su i
njegovi naslednici na mestu predsednika MOK-a: Anri de Baje-Latur (Henri de
Baillet-Latour), Sigfrid Edstrom (Sigfrid Edstrøm), i Everi Brendidž (Avery
Brundage) – bili oduševljene pristaše fašizma. Ako se ima u vidu da je današnji
predsednik MOK-a Huan Antonio Samaranč (Juan Antonio Samaranch) svoju
olimpijsku karijeru gradio na temeljima i pod okriljem Frankovog fašističkog
režima, mnogo šta postaje jasnije. Ono što posebno zabrinjava nije samo činjenica
da je MOK godinama bio stecište fašista i njihovih simpatizera i saradnika, već da
današnja olimpijska gospoda čine sve da se to sakrije od javnosti.
Do koje mere se Kuberten zaglibio u nacističkom blatu, postajući oruđe u
rukama nacističke propagande, pokazuje i njegov kontakt sa Hermanom Eserom
(Hermann Esser). Po rečima istoričara Masera (Maser), Eser je još u periodu od
1921. do 1924.godine bio „jedan od najuticajnijih Hitlerovih saradnika u
Nacional-socijalističkoj partiji“ (broj 2 sa fiktivne liste Nacističke partije iz 1925.).
(1) Hitler će ga, 1925.godine, postaviti za rukovodioca nacističke propagandne
službe. Uskoro postaje urednik huškačkog lista „Die judische Weltpest.
Judendämmerung auf dem Erdball“ („Jevrejska svetska kuga. Sumrak Jevreja na
zemaljskoj kugli“). Državni sekretar u ministarstvu za propagandu postaće
1939.godine, a za vreme agonije nacističkog režima predstavljao je Hitlera na
minhenskim partijskim jubilejima (1943. i 1945.). Bonski istoričar Braher
(Bracher) govori o Eseru kao „fanatičnom“ pripadniku Nacističke partije koji se
služio „najnižim tonom antisemitske i antidemokratske propagande“. (2)
Evo šta će ovaj „stari borac“ napisati o svom susretu sa Kubertenom
Lameru (Lammer), šefu kancelarije Rajha: „Prilikom mog zadržavanja u
Švajcarskoj prošlog meseca, radi pregovora o novom sporazumu o putovanjima, sa
raznih strana mi je preporučeno da posetim ostarelog osnivača olimpijskih igara,
barona De Kubertena. To je utoliko pre moglo biti korisno za nemačku stvar, jer
baron De Kuberten nije baš obasut pažnjom od strane Švajcarske i njegove
domovine Francuske. Zbog toga sam se odlučio ne samo da posetim barona u
Ženevi, već i da pozovem ovog, u celom svetu poznatog čoveka u neku nemačku
banju, ili nemačko lečilište. Po dolasku u Ženevu, nemački konzul, kome sam
poverio pripremu posete, saopštio mi je da je baronovo zdravlje izuzetno loše.
Uprkos tome, želeo je da me primi. Da li će prihvatiti poziv da poseti Nemačku
zavisilo je u suštini potpuno od toga ko, u stvari, upućuje taj poziv. Tokom posete
baronu Kubertenu imao sam utisak da razgovaram sa čovekom koji se nalazi na
ivici groba. Učinilo mi se, s obzirom na ove okolnosti, opravdanim da starom
 7

gospodinu, koji je o Fireru i Rajhu govorio sa izrazima najvišeg oduševljenja,

uručim pozdrave od Firera, kao i poziv za oporavak u nekoj nemačkoj lekovitoj
banji, po Firerovom nalogu.
Na sreću, izgleda da će se zdravstveno stanje barona Kubertena još jednom
toliko poboljšati da on sada ozbiljno računa sa putem u Nemačku. Ja sam već
obavio sve pripreme da baron, čije prisustvo ima izuzetan značaj za nemački
turizam i za posetu nemačkim banjama, sa čitavom svojom porodicom, bude kao
knez prihvaćen i ugošćen na račun Turističkog saveza Rajha u Baden-Badenu.
Smatram da su nam ovakve propagandne posete od najvećeg značaja i verujem da
će zbog toga Firer odobriti moj poziv Kubertenu.“ (3)
Verujući da mu je Hitler uputio poziv da poseti Nemačku, Kuberten piše
Hitleru:
„Ekselencijo,
Bio sam duboko ganut posetom koju mi je učinio državni ministar H.Eser
u ime i po nalogu Vaše ekselencije, i žurim da zbog toga izrazim svoju zahvalnost.
Nemačka se time – i to na najdivniji način – pridružuje mojem jubileju koji je 20.
januara ove godine bio svečano proslavljen na Univerzitetu u Lozani, povodom
čega sam pozvan da zaokružim pedeset godina ostvarenog rada koji se sav, na ovaj
ili onaj način, odnosi na reformu i usavršavanje obrazovanja. Nemačka je više puta
pokazala svoje simpatije za taj rad, i ja joj za to dugujem najdublju zahvalnost.
Ukoliko mi u proleće moje obnovljeno zdravlje dopusti, imaću u vidu mogućnost
da iskoristim tako ljubazan poziv koji mi je dostavljen u ime Vaše ekselencije, i
koji je još jedan dokaz blagonaklonosti kjoji treba pridodati onima koje sam već
primio.
Molim Vašu ekselenciju da izvoli primiti izraze mog poštovanja i duboke
odanosti.
17. mart 1937.god. Pierre de Coubertin“ (3x)

Nacisti su, s pravom, u Kubertenu videli iskrenog prijatelja nacističke

Nemačke. Govoreći 1938.godine na berlinskom radiju o Kubertenovoj zaostavštini
Karl Dim (Carl Diem), organizator nacističkih Olimpijskih igara i Kubertenov
dugogodišnji prijatelj i bliski saradnik, kaže i sledeće: „Nemačkoj je pripao
zadatak da bude duhovni čuvar olimpijske ideje. Osnivač olimpijskih igara
modernog doba, Pjer de Kuberten, kratko vreme pre svoje smrti predložio je
nemačkoj vladi da osnuje Olimpijski institut kojem je zaveštao svoju pisanu
zaostavštinu. Tako su spisi Kubertena, koji obuhvataju 60 000 kucanih strana,
počevši od njegove prve sveske sa koledža, prešli u nemačke ruke, pa se životno
delo velikog pedagoga i svetskog uma neposredno može pratiti počevši od
njegovih prvih studentskih sastava o Rusou do dana kada je koplje u njegovim
rukama postalo preteško i kada ga je nama poverio. On je smatrao, da mi Nemci
imamo puno razumevanja za obuhvatnu kulturnu snagu olimpijske ideje, a mi smo
i pored toga osvojili njegovo srce.“ (4) Govoreći o potrebi da olimpijska ideja i
dalje živi, pri čemu treba sačuvati osnovne principe i razvijati formu, Dim ističe da
 8

će se iz Kubertenovog nasleđa verovatno zauvek moći izvući duhovna snaga, jer

Kuberten je imao „opsežno znanje i stvaralački duh“. (5)
Kuberten je bio više nego „veliki prijatelj“ nacističke Nemačke. On je, kao
vrhovni sveštenik olimpijskog pokreta modernog doba, bio organska spona
između stare Grčke i „nove Nemačke“. Kuberten je bio olimpijski glasnik koji će
saopštiti svetu da su olimpijski bogovi, posebno Zevs – bog rata, svoju naklonost
zauvek podarili arijavskoj „nadrasi“.
Stoga nije čudo što je Hitler, 28.1.1936.godine, prihvatio predlog da se
prostor ispred južnog ulaza na olimpijski stadion u Berlinu nazove po Kubertenu.
(6) Sa tim u vezi je i izjava Dima, iz 1946.godine, da je „samo u Nemačkoj
podignut spomenik Kubertenu i da samo u njoj jedno mesto nosi njegovo ime.“ (7)
Istovremeno, nacisti predlažu Kubertena za Nobelovu nagradu za mir, kao
protivkandidata Karlu fon Osijeckom (Carl von Ossietzky) koji je, kao protivnik
Hitlera, trunuo u nacističkom zatvoru – iza koga je stajala svetska anti-fašistička
javnost. Kuberten je prihvatio kandidaturu nacista, računajući na podršku
Norveškog olimpijskog komiteta. Nakon što je Norveški mirovni komitet
Nobelovu nagradu dodelio Osijeckom, Kuberten, razočaran, piše nacističkom
ministru za sport Hansu fon Čameru (Hans von Tschammer und Osten): „Zato
znam da sam tokom pedeset godina više doprineo miru time što sam izgrađivao
međunarodni sport, nego što bih to mogao da učinim uzaludnim govorima i
beskorisnim primedbama. Vaše priznanje u tom pogledu mi je dragoceno.“ (8)
Kada je reč o novcu koji je Kuberten primio od nacista, treba reći da mu,
pri kraju života, nije mnogo preostalo od 500.000 zlatnih francuskih franaka sa
kojima je krenuo ka Olimpu. Šta se desilo sa tolikim bogatstvom? Francuski
istraživač modernog olimpizma Iv-Pjer Bulonj (Yves-Pierre Boulongne), u radu
koji će 1976.godine objaviti u knjizi „Budućnost olimpijskih igara“ („Die Zukunft
der Olympischen Spiele“, Hrsg. Hans-Jürgen Schulke, Pahl-Rugenstein, Köln -
pod naslovom „Pierre de Coubertin. Ein Beitrag zu einer wissenschaftlichen
Untersuchung seines Lebens und seines Werkes“), piše: „1908. otac mu ostavlja
nasledstvo u iznosu od tadašnjih 500.000 zlatnih francuskih franaka. Kada je 1937.
umro, od toga više ništa nije preostalo: čitava njegova imovina bila je posvećena
olimpijskom pokretu i reformi obrazovanja.“ (86.s.Fus.) U knjizi „Olimpijski duh
Pjera de Kubertena“, koja je kod nas izdata 1984.godine („Narodna knjiga“,
Beograd), isti autor tvrdi: „Međutim, rat (Prvi svetski, prim.aut.) ga je gotovo
materijalno upropastio. Smatra se da je polovina njegovog imetka propala na
berzi.“ (31.s.)
Bilo kako bilo, Kuberten je ostao bez novca. Da bi mu se pomoglo,
osnovan je, na predlog Baje-Latura, „Pierre de Coubertin-Fonds“ u koji će
Francuski i Norveški olimpijski komitet uplatiti po 5.000 rajhs maraka. Državni
sekretar u ministarstvu unutrašnjih poslova nacističke Nemačke, Pfundtner
(Pfundtner). Shvatio je da pomoć Kubertenu može da ima pozitivan odjek u
međunarodnoj javnosti i da bude dobar propagandni potez za režim. Stoga je
predložio Hitleru da Nemačka bude „šire ruke“ prema Kubertenu. Hitler je odmah
 9

odobrio da se Kubertenu isplati 10.000 rajhs maraka. Po svedočenju Levalda

(Lewald), koji je drugu ratu lično uručio Kubertenu, on je „sa velikim
zadovoljstvom i velikom zahvalnošću primio ček“. (9)
Nakon donošenja nirnberških „Rasnih zakona“ (15.9.1935.), po kojima se
Jevrejima oduzima nemačko državljanstvo i zabranjuju se brakovi između Nemaca
i Jevreja, dolazi do rasplamsavanja pokreta za bojkot nacističkih Olimpijskih
igara. Da bi se svetska javnost uverila u podobnost nacističke Nemačke da
organizuje olimpijske igre, Baje-Latur, u svojstvu predsednika MOK-a, odlazi na
sastanak sa Hitlerom (5.11.1935.) čiji je ishod unapred bio poznat. Dan nakon
razgovora Baje-Latur saopštava svojim kolegama: „Imam čast da vas upoznam, da
su me razgovori sa nemačkim kancelarom i istraživanja koja sam preduzeo uverila
da ništa ne stoji na putu da se XI olimpijske igre u Berlinu i Garmišpartenkirhenu
(Garmischpartenkirchen) sprovedu u delo. Uslovi koje olimpijski pravilnik
postavlja su od strane Nemačkog olimpijskog komiteta ispoštovani. ’Pokret za
bojkot’ ni od jednog našeg kolege neće biti podržan. On je politički pokret,
zasnovan na neosnovanim tvrdnjama čiju netačnost bih lako mogao da
opovrgnem.“ (10)
Koliko su nacisti ispoštovali olimpijsku povelju možda najbolje govori
zaplet oko Gretel Bergman (Gretel Bergmann), nemačke skakačice u vis
jevrejskog porekla. O tome Arnd Kriger (Arnd Krüger) piše: „U nemačkoj ekipi,
naravno, nije bilo Jevreja. Gretel Bergman, skakačica u vis svetske klase i sigurni
osvajač medalje, nije bila na spisku. Njoj nije bilo omogućeno da učestvuje u
kvalifikacijama za Olimpijske igre ne zato što je Jevrejka, već zato što njeno
sportsko društvo nije bilo učlanjeno u Lako-atletski savez. A ono nije moglo biti
učlanjeno, jer je Savez odbio da ga, kao i druga jevrejska društva, primi u
članstvo. Da bi Bergmanovu sprečili da u Berlinu obavesti strane izveštače o
dvoličnosti vođa nacionalsocijalističkog sporta, ona je za vreme trajanja Igara
držana u kućnom pritvoru.“ (11)
Na pozadinu „korektnog“ držanja nacista u vreme Olimpijskih igara u
Garmišu i Berlinu upućuje i angažman predsednika Organizacionog komiteta
olimpijskih igara, Karla fon Halta (Karl von Halt). Plašeći se da bi proganjanje
Jevreja u vreme održavanja Zimskih olimpijskih igara u Garmišu moglo da dovede
do napada na svakog ko liči na Jevreja, što bi mogao da bude „ogroman gubitak
prestiža“ za Nemačku, on piše državnom sekretaru u ministarstvu za unutrašnje
poslove Pfundtneru (Pfundtner): „Gospodine državni sekretare, molim vas da
razumete da ja ne iznosim ova svoja strahovanja da bih pomogao Jevrejima, već se
isključivo radi o olimpijskoj ideji i olimpijskim igrama, kojima već godinama
časno služeći posvećujem sve svoje slobodno vreme.“ (12) U istom duhu Halt piše
svom prijatelju fon Leksu (von Lex): „Dragi Leks, ti znaš moj stav. Ti znaš sasvim
dobro, da ti ja ova strahovanja ne iznosim, da bih pomogao Jevrejima... Bilo bi to
najveće razočarenje u mom životu, ako se zbog iznetih razloga baš u Nemačkoj ne
bi mogle organizovati Olimpijske igre.“ (13)
 10

U sličnom tonu napisan je i Gebelsov apel Nemcima pred Berlinske

olimpijske igre: „Po želji Vođe, Nemačka je u punom jeku priprema za Olimpijske
igre 1936. godine. Stotine hiljada stranih gostiju treba da budu dostojno primljeni i
da osete sjajan primer nemačke gostoljubivosti. Ubeđen sam da će svaki Nemac
nastojati da stranim posetiocima, koji će svi biti pod pokroviteljstvom nemačkog
Rajha, u najvećoj meri da izađe u susret. Za slučaj da im bude potrebna neka
pomoć, treba im priteći bilo savetom bilo delom.“ (14)
Sve to nije omelo Dima da, nakon rata, napiše: „Kako u Garmišu, tako i u
glavnom gradu Berlinu, odvijala se svetkovina u savršenoj harmoniji. Tek nakon
sloma našli su se nemački kritičari, kao i pojedini stranci, koji su žigosali
svečanost kao nedopuštenu političku propagandu. To se lako može opovrgnuti,
budući da je nakon završetka Igara MOK zvanično izrazio zahvalnost i priznanje
(nacističkom režimu, prim.aut). Internacionalni olimpijski institut je na
Kubertenov zahtev i uz odobravanje MOK-a smešten u Berlin. Kada su Zimske
olimpijske igre iz 1940. u St. Moricu (St. Moritz) došle u teškoće, MOK je na
svom zasedanju 9.juna 1939.godine u Londonu odlučio, jednoglasno, putem
tajnog pismenog izjašnjavanja, da se Zimske igre nanovo ponude Garmišu, a da su
one, kao što se tvrdi, na bilo koji način zloupotrebljene u političke svrhe, ili da se
desilo bilo šta što protivureči olimpijskom duhu, sigurno da bi se u ovom
međunarodnom udruženju podiglo nekoliko glasova protiv.“ (15) Ovim
komentarom Dim nije uspeo da prikrije pravu prirodu nacističkih Olimpijskih
igara, ali je uspeo da verno prikaže pravu prirodu MOK-a.
Jedini član MOK-a koji je pokušao da se suprotstavi pronacističkoj politici
ostalih „poverenika“ olimpijske ideje bio je američki delegat u MOK-u Ernest Li
Janke (Ernest Lee Jahncke) koji je, po kazivanju Gutmana (Guttmann), „bio Jevrej
ili komunista koliko i Džeremi Mahoni (Jeremiah Mahoney)“, (16) predsednik
Amaterske atletske unije SAD (AAU). On će, 27. novembra 1935.godine u
njujorškom „Times“-u, objaviti svoj apel predsedniku MOK-a Baje Laturu:
„Očigledna je i nepobitna činjenica da su nacisti dosledno i uporno kršili svoja
obećanja. (...) Očito je da je vaša dužnost da postavite pitanje odgovornosti
nacističkih sportskih vođa za kršenje njihovih obećanja... Ne sumnjam da ste
pimili svakojaka uveravanja od merodavnih u nacističkom sportu. Od kada su nam
dali jemstva u junu 1933, bili su izdašni u svojim obećanjima. Problem je u tome
što su bili škrti u njihovoj primeni. (...) Dozvolite mi da vam preporučim da stavite
svoje velike sposobnosti i uticaj u službu duha fer-pleja i viteštva umesto u službu
brutalnosti, sile i moći. Dopustite mi da vas zamolim da iskoristite priliku da
zauzmete svoje zakonito mesto u istoriji olimpijskih igara pored Kubertena umesto
pored Hitlera. (17)
Jankeu, očigledno, nije bilo jasno šta se zbiva na modernom Olimpu. Ono
što će se uskoro dogoditi pokazaće da se obratio na pogrešnu adresu i da se pozvao
na pogrešnog čoveka: Kuberten je, naime, već bio predao Hitleru sva olimpijska
znamenja.
 11

Baje-Latur, koji je inače obavestio Brendidža da je spreman da dođe u

Ameriku da bi se uključio u borbu protiv jevrejskog bojkota Olimpijskih igara,
zaključio je da je Jankeovo pismo „neučtivo“ i ljutito mu odgovorio. On je u
Jankeu „video izdajnika koji iz neobjašnjivih zlobnih razloga nije spreman da
prihvati ličnu garanciju časnih ljudi kao što su Levald, fon Halt, Brendidž i,
naravno, sam Baje-Latur. On je zatražio od Jankea da da ostavku na svoje članstvo
u MOK-u, i kada je Janke to odbio, organizovano je njegovo isključenje“. (18)
Janke je jednoglasno izbačen iz MOK-a, a na njegovo mesto jednoglasno će biti
izabran Everi Brendidž.
Kuberten je imao isti odnos prema Berlinskim olimpijskim igrama kao i
članovi MOK-a. Na to upućuje i intervju koji je dao Andre Langu (Andre Lang),
koji je 27.8.1936.godine objavljen u francuskom listu „Le Journal“. Razgovor je
vođen povodom članka koji je objavio Žak Gode (Jacques Goddet) u časopisu
„L’Auto“ pod naslovom pozajmljenim od Emila Zole – „J’accuse!“
(„Optužujem!“), u kome Gode dovodi u pitanje legitimnost Berlinskih igara. Evo
šta tom prilikom, između ostalog, kaže Kuberten: „Šta, Igre su izopačene?
Olimpijska ideja je žrtvovana propagandi? To je potpuno netačno. Veličanstveni
uspeh Berlinskih igara krasno je poslužio olimpijskoj ideji. Samo Francuzi, ili
gotovo samo Francuzi, izigravaju Kasandru...“ Idalje: „U Francuskoj izaziva
uznemirenje to što su Igre iz 1936. obasjane hitlerovskom snagom i disciplinom.
Kako bi drugačije moglo biti? Naprotiv, treba što snažnije želeti da se igre uvek
tako sretno organizuju, da svaki narod tokom četiri godine učestvuje u njihovom
pripremanju.“ (19)
Ovi Kubertenovi stavovi, kao i njegovo zalaganje da se francuski sport
organizuje po uzoru na nacistički sport, bili su žestoko osporavani ne samo u
levičarskim, nego i u građanskim listovima. Tako je, na primer, „Paris-Soir“, koji
je u januaru iste godine objavio ekskluzivni intervju sa Hitlerom, pisao o
Berlinskim olimpijskim igrama: „Ne slavi se više atleta, već čitava nacija kliče
uspehu svojih boja, pobedi rase, vladajućeg sistema, armije... (...) Nemačka
publika gazi elementarna pravila pristojnosti. Ne sme više da se desi da se jedna
nacija služi igrama da ponižava druge nacije.“ (20) Nakon ovog članka, pariskom
listu je onemogućeno dalje izveštavanje iz Berlina, a njegovim novinarima je
uskraćena dozvola za ulazak u Nemačku. (21)
Jugoslovenski izveštači sa Berlinskih olimpijskih igara nisu imali probleme
sa nemačim vlastima kao njihove francuske kolege. Videćemo i zbog čega.
Evo kako Živojin Vukadinović i Bora Jovanović, u „Politici“ od 2.
avgusta 1936.godine, opisuju otvaranje nacističkih Olimpijskih igara:
„Kao pravi imperator pojavljuje se Hitler na velelepnim stepenicama
berlinskog Koloseuma koji daleko nadmašuje amfiteatar rimskih cezara. Zastavu
sa hakenkrojcem (kukastim krstom, prim.aut.) ukrašenu purpurom i zlatom podižu
mornari na jarbol.
Publika je sva na nogama. Desne ruke podižu se. Stadionom odjekuju
ritmični uzvici:
 12

- Hajl!Zig!Hajl!Zig!
Firera koji je obučen u mrku uniformu prate članovi Međunarodnog
olimpijskog odbora u crnom odelu sa zlatnim lancem oko vrata. Polako i
dostojanstveno silazi niz visoke stepenice. Za to vreme muzika svira „Dojčland,
Dojčland iber ales“ i „Horst Vesel lid“. Svi Nemci sa podignutom rukom pevaju.
Hitler takođe ne spušta ruku za sve vreme pevanja himne. Potom prilazi jedna
devojčica i predaje mu buket cveća. Publika ne prestaje sa klicanjem.
Tada se na visoke jarbole, koji su svuda oko stadiona, na najvišoj njihovoj
ivici, podižu polako zastave. (...)
Posle toga zaglušenog klicanja utišao se ceo amfiteatar. Sa visokog tornja
odjeknulo je olimpijsko zvono. Zvonilo je tačno kao što je i propisano, 60 sekundi.
Za to vreme čulo se jedino to zvono i kucanje pisaćih mašina novinara, koji su
brzo opisivali dolazak Hitlerov na stadion.“
D.Ulaga, u „Vremenu“ od 11.avgusta 1936.godine, obaveštava svoje
čitaoce o večeri koju je priredio ministar prosvete Trećeg Rajha, gospodin Rust
(Rust). Rust je, u interpretaciji Ulage, rekao: „Pre svega je bilo potrebno dobiti
vlast i političku snagu. Ipak, politika, ona je samo jedan deo
nacionalsocijalističkog programa. Kulturni rad i renesansa umetnosti, a naročito
telesna kultura – to je program budućnosti.“
Ulaga konstatuje, opisujući dostignuća nacista u sportu, da „to nisu samo
prigodne reči“. Da bi pokazao prave domete tog obrazovanja, Ulaga navodi i svoj
razgovor sa „gospodinom u crnoj uniformi“:
„Kasnije sam razgovarao sa nekim gospodinom u crnoj uniformi. On je
redovan gost naše Dalmacije i to nas je približilo. „Koja je to uniforma?“ – zapitao
sam ga.
- Ja sam član vođstva štaflšuca – odgovorio mi je. U prvo vreme mi smo
bili garda Firera. Sada radimo na sportskoj organizaciji u okviru partije, a
uniformu nosimo samo prilikom svečanosti.
Gledam na njegova odličja na prsima. Nekoliko ih je iz rata, a jedno je
„sportabcajhn“, sportski znak, koji ponosno nosi ogroman broj Nemaca. Skoro
svaki Nemac koji nosi uniformu, bio star ili mlad, policajac ili oficir, ponosi se
ovim sportskim znakom.
Gledam na njegov nož. Kad ga je izvadio, pročitao sam: „Moja čast se
zove vernost!“.“
Radi se o SS-ovskoj zakletvi Hitleru: „Meine Ehre heisst Treue!“
U sličnom tonu o Berlinskim olimpijskim igrama piše, u decembru
1935.godine, Miloš Crnjanski:
„Nemačka je prva sport istinski proširila u mase. Spremanje za Olimpijadu
vrši se u masama sistematski. Rađaju se ne samo rekordi, novi sportovi, nego
sasvim novi metodi vežbanja i novi pogledi na sport. Jačanju mišića, sportskoj
zajednici, daju se novi, spartanski pojmovi, celom sportu dubok značaj i smisao.
Ali onaj najviši značaj Olimpijada, tek će se u Berlinu, prvi put, ispoljiti.
 13

Na antičkoj Olimpijadi mogao je učestvovati samo Grk, ostali su bili

isključeni kao „varvari“. Na modernim Olimpijadama, uz belu rasu, bore se i crna
i žuta i bakarna. Kosmopolitski značaj toga ne treba tumačiti. Antička Olimpijada
pripadala je, ipak, samo jednom narodu. Moderna svim narodima i rasama na
svetu.
Nemačka, međutim, očigledno radi i na obnovi duboke misterije
Olimpijade, na duhovnom značaju Olimpijskih igara. Koliko je važno da to radi
baš Nemačka, ne treba dokazivati.
Ideja mira, poštovanje među nacijama, koja kao zvono odjekuje nad svim
pripremama za Olimpijadu u Berlinu, sada u ovim sudbonosnim danima, ideja
mira, koja se provlači kroz sve programe nemačke Olimpijade, olimpijskih
svečanosti, kroz celu duhovnu stranu ovog sportskog, internacionalnog kongresa,
daje ovoj Olimpijadi širu vrednost nego što je i jedna dosad imala.
Novi smisao naroda, nacije, čoveka, zajednice, pojedinca, primer
pregaranja, rada, obnove, primer ponosa, pouzdanja u sebe i uzvišene ideale
neprolaznosti žrtve i podviga, uz primer jedne grandiozne zemlje, čine da je
berlinska Olimpijada i sa duhovnog gledišta jedinstvena.
Nemačka koja je prva pregla da iskopa Olimpiju, sveto mesto antičkih
igara, koja je ne tražeći za sebe nijednu skulpturu iz iskopina koje je 1875. sa
budžetom od 800.000 maraka počela, koja je predanim radom svojih najčuvenijih
arhitekata i arheologa vaskrsla Pajonovu Nike i Praksitelovog Hermesa, zaslužila
je zaista da bude domaćin koji će dočekati cvet čovečanstva, koji će doći u Berlin
sa svih strana globusa.“ (22)
Evo šta je, obraćajući se antifašističkom Komitetu za fer-plej, 6. juna
1936.godine, rekao Hajnrih Man (Hainrich Mann): „U ime nemačke antifašističke
opozicije najtoplije vam zahvaljujem na vašim uzvišenim naporima. Slobodni
narodi nemaju pravo da podrže berlinsku Olimpijadu i to zbog više razloga. Pre
svega, nije zadatak građana slobodnih nacija da veličaju nečovečnu diktaturu, što
će ipak nesumnjivo uraditi učestvujući na hitlerovskoj Olimpijadi. Drugo,
sportisti, nezainteresovani za politička pitanja, koji će doći u Berlin ne
razmišljajući o tome, nipošto se neće ponašati u duhu olimpijske ideje. Slika
sporta doista potamnjuje kada sportisti postaju pomagači zakletih neprijatelja fer-
pleja, jer ovi vladaju silom nad zemljom koja je primorana na pasivnu pokornost i
na ćutanje. Treće, oni koji dođu u Berlin neće samo stati na stranu uzurpatora i
agresora, već će zabiti nož u leđa onima koje je stravični hitlerovski režim lišio
njihovih najsvetijih prava. Rasna mržnja nije samo usmerena protiv Jevreja, kao
što se najčešće veruje. Kad gospodari jednog naroda taj narod proglašavaju
superiornom rasom, oni istovremeno priznaju da preziru sve ostale rase i da žele
da dominiraju nad njima. U stvari, u Nemačkoj se ne pravi razlika između Jevreja i
Slovena. Budući da je rasizam koncepcija sveta, mrze se religije isto tako kao i
rase. Ne vodi se samo borba protiv judaizma, već i protiv hrišćanstva.
Zar nije olimpijski duh – duh mira? Antički humanizam je nanovo oživeo
preko čovekovih fizičkih i sportskih dostignuća, i isto tako se nastavlja u delima
 14

duha. Ali, sasvim suprotno tome, nacizam nije drugo do antihumanizam. Ustajući
protiv ljudskog duha on neminovno odbacuje i istinski duh sporta, budući da je
sport slobodan razvoj ljudskih sposobnosti. Nacizam ne shvata čoveka drugačije
nego kao instrument za postizanje svojih varvarskih ciljeva. Može li takav režim,
koji se temelji na prinudnom radu i robovanju masa, koji priprema rat i ne postoji
drugačije nego putem lažljive propagande, da poštuje miroljubivi sport i slobodne
sportiste? Verujte mi, oni internacionalni sportisti koji odu u Berlin neće biti
drugo do gladijatori, zatočenici i zabavljači diktatora koji sebe već smatra
gospodarom sveta. Na kraju, želeo bih da naglasim da će uspeh Olimpijade da
doprinese da se za neko vreme produži opstanak Hitlerovog režima. On će mu dati
nove mogućnosti i novu snagu. On će ojačati njegov prestiž. Nemačka opozicija će
biti primorana da još duže čeka. Vi nećete biti za to odgovorni. Vi shvatate da će
to biti protivno dobrobiti civilizovanog sveta i humanizma koji poštujete. Molim
Komitet za fer-plej da nastavi sa svojim uzvišenim delom.“ (23)
Ni jugoslovenska vlada i dvor nisu ostali dužni nacistima. „Vreme“ od 2.
avgusta 1936.godine, pod naslovom „Ministar G. dr. Rogić predaje jugoslovenska
odlikovanja organizatorima XI olimpijade“, objavljuje sledeći tekst:
„Jugoslovenski ministar za fizičko vaspitanje G. dr. Josip Rogić koji predstavlja
Jugoslovensku vladu na Olimpijadi, pozvao je sinoć Olimpijski odbor na poselo.
Tom prilikom G. Rogić predao je pojedinim ličnostima odlikovanja kojim ih je
odlikovao Nj.V. Kralj Petar Drugi.
Odlikovani su grof Baje-Latur i vođa sporta u Rajhu G. fon Čamer und
Osten ordenom Jugoslovenske krune prvog stepena, a državni podsekretar G.
Levald ordenom Svetog Save prvog stepena. Glavni sekretar Olimpijskog odbora
G. Dim odlikovan je Jugoslovenskom krunom drugog stepena, viši inžinjer
Nojhauzen ordenom Svetog Save drugog stepena.“
Čak i da se prihvati da se ovde pre svega radilo o diplomatskoj kurtoaziji,
ne može se prećutati da su najviša jugoslovenska odličja dobili ljudi za koje su
Sloveni bili „niža rasa“ i koji su prostore naše zemlje proglasili sastavnim delom
buduće „velike Nemačke“. Da stvar bude gora, Karl Dim, nemački vojnik i oficir
u Prvom svetskom ratu i fanatični borac za „veliku Nemačku“, u svojim
predavanjima i člancima, pisanim između dva rata, hvališe se da je Nemačka u
Prvom svetskom ratu „zbrisala Srbiju“. (24) Kada se zna kakvim je zločinima bilo
izloženo srpsko stanovništvo u Prvom svetskom ratu, da je Srbija izgubila trećinu
stanovništva, i kada se zna sa kakvim je herojstvom srpski narod oslobodio svoju
domovinu, dodeljivanje ordena Dimu od strane jugoslovenskog dvora ne može se
pravdati na sa kakvim „državnim razlozima“.
Dim će uskoro pokazati pravo lice. U svom članku iz 1940.godine, koji nosi
naslov „Juriš kroz Francusku“, on piše:
„Juriš kroz Francusku, kako lupa srce nama, starim vojnicima koji u tome
više ne mogu da učestvuju, kako samo u nemom uzbuđenju i rastućem
oduševljenju pratimo ovaj juriš, ovaj pobednički pohod! Radosno oduševljenje,
koje u mirnijim vremenima doživljavamo pri odvažnom borbenom sportskom
 15

nadmetanju, naraslo je u visine ratničke zbilje... stojimo zadivljeno pred delima

armije. U njima se iskazuje šta Nemac može, u njima prevazilazi današnji Nemac
čitavu prošlost i samoga sebe.
Razlozi su raznovrsni. Jedan od uzroka je – to možemo sa ponosom da
istaknemo – i sportski duh u kome je mlada nemačka ekipa stasala.“
Konstatujući da je lagodni život „nestao u nemačkoj narodnoj duši“, Dim
dodaje da su Nemci postali „prijatelji u borbi, prijatelji u oskudici, prijatelji u
opasnosti. Samo takvim načinom života mogla je biti zauzeta Norveška, pregažena
Francuska“. I dalje: „Ko bi još mogao da predvidi da se u uspehu padobranskih
jedinica krije jedan deo sportsko-gimnastičke odvažnosti, a mi znamo da nije bilo
slučajno da se među onima koji su dobili najviša odličja našao olimpijski pobednik
Švarcman (Schwarcmann). To je kao simbol za mlado pokoljenje: olimpijski
pobednik i istovremeno heroj u pravoj borbi. Sportom oduševljeni vojnici,
sportom oduševljeni oficiri, sportom oduševljeni Firer! Spomenimo još jednog:
generala Ditla (Dietl), heroja Narvika, koga mi stariji skijaši dobro poznajemo kao
snažnog, upornog, veselog sportskog druga koji je znao da u svoje trupe unese
sportski duh i koji je onda sa njima postigao nadljudsko.
Tako je došlo do juriša kroz Poljsku, Norvešku, Holandiju, Belgiju i
Francusku, do pobedničkog pohoda za jednu bolju Evropu!“ (25)
Nakon Drugog svetskog rata Brendidž će, u pismu upućenom Savezničkoj
visokoj komandi za Nemačku, braniti ne samo fon Halta, već i svog „starog
prijatelja“ Karla Dima od optužbi da je bio na strani nacista. Na lični poziv
Sigfrida Edstroma, prvog posleratnog predsednika MOK-a, Dim će, kao gost
Međunarodnog olimpijskog komiteta, doći na Londonske olimpijske igre (1948.).
Na dan uspostavljanja Federativne Republike Nemačke, 24. septembra
1949.godine, uspostavljen je i Nemački olimpijski komitet čiji će predsednik
postati saradnik nacista Adolf Fridrih Meklenburg-Šverin (Adolf Friedrich
Mecklenburg-Schwerin), dok će na mesto sekretara biti postavljen Karl Dim. (26)
U dramatičnim danima pred Drugi svetski rat ni Kuberten ne krije svoje
oduševljenje fašizmom. U svojoj „Poslanici nosiocima olimpijske baklje“
Kuberten, između ostalog, piše: „Preživljavamo svečane časove, jer oko nas
vaskrsavaju neočekivani događaji. Dok se, kao u jutarnjoj magli, otkriva oblik
(nove) Evrope i nove Azije, izgleda da će čovečanstvo najzad uvideti da kriza s
kojom se bori jeste pre svega kriza vaspitanja.“ (27) Udarni naslovi iz tog vremena
(korišćeno „Vreme“ i „Politika“) pokazuje šta se to otkriva „u jutarnjoj magli“
tadašnjeg sveta i čemu će, zapravo, poslužiti nacističke Olimpijske igre.
5. juli 1936. „U pismu upućenom G.Idnu samoubica Stevan Luks tvrdi da
se Nemačka uporno sprema za rat.“ „Vazdušna ratna flota Nemačke narasla na
3.300 aviona, dok je broj rezervnih aparata 2.800.“ „Nemački saobraćajni biro“ iz
Beograda prodaje ulaznice za berlinsku Olimpijadu „po 18 dinara na više od 60%
popusta na nemačkim železnicama“.
 16

6.juli. „Nemačke trupe u Kenigsbergu spremne su da uđu u Dancing i da ga

ponovo posednu.“ „Društvo naroda na izdisaju.“ „G.Hitler se interesuje za vežbe
otrovnim gasovima.“
U tekstu pod naslovom „Akcija za oslobađanje pohapšenih političara u
Nemačkoj“ kaže se: „Sinoć je pod predsedništvom profesora univerziteta G.
Armana Abela održan prethodni sastanak za pripremanje međunarodne
konferencije koja će se založiti za blažije postupanje prema političkim
protivnicima današnjeg poretka u Nemačkoj. Konferencija će rezolucijom umoliti
vladu Rajha da pusti političke internirce iz koncentracionih logora.“
9.juli. „Za vreme Olimpijade održaće se u Berlinu Međunarodni sportsko-
pedagoški kongres na kome će učestvovati 30 Jugoslovena.“
11.juli. „Našu državu reprezentovaće u Berlinu 95 takmičara.“
12.juli. „Vlada G.Bluma radi na novim zakonima o 40-časovnoj radnoj
nedelji i plaćenim odsustvima.“
14.juli. „Sastavljen je konačan raspored trkača i ostalih svečanosti prilikom
prenošenja olimpijske baklje kroz našu zemlju.“
16.juli. „Pred velikom amnestijom hitlerovaca u Austriji.“
19.juli. „Revolucija u Španiji i španskom Maroku.“ „Prevrat u Dancigu –
Ukidanje nadležnosti komesara Društva naroda i uvođenje Gestapo.“
20.juli. „Ko je na redu posle Danciga i Austrije?“ „Generalni štrajk u
Španiji.“ „Olimpijska buktinja biće zapaljena danas u Olimpiji.“
21.juli. „Građanski rat (u Španiji, prim.aut.) u punom jeku.“
25.juli. „Kapitulacija Austrije pred Nemačkom.“ „Zbog ukidanja radničkih
sindikata grčke radničke organizacije pripremaju generalni štrajk.“
26.juli. „Sav Berlin je u zastavama. Nema nacije koju Nemci nisu
razveselili najomiljenijim bojama. Svuda su tumači i pratioci, svuda
hakenkrojcerske i olimpijske zastave. Treći Rajh se spremio za Olimpijadu i želi
da sve bude u redu, veličanstveno.“
27.juli. „Nemačka je danas gospodar Baltičkog mora – Grozničavo
izgrađivanje mornarice za rat protiv Sovjetske Rusije.“
28.juli. „Vatrom sa olimpijskog žrtvenika zapaljena je juče sveća na grobu
Kralja Aleksandra.“
30.juli. „Pobunjenici (u Španiji, prim.aut.) će dobiti 20 junkersovih
tromotornih aparata.“ „Jedan viši oficir iz štaba generala Franka izjavio je
novinarima: Pitanje o kojem je reč prevazilazi granice Španije, jer se radi o jednoj
svetskoj borbi u kojoj se sukobljavaju snage rušenja i anarhije sa snagama reda,
slobode i discipline.“ „Proširivanje vlasti regenta G. Hortia i ukidanje nekih
političkih stranaka u Mađarskoj.“
31.juli. „Hitlerovske manifestacije prilikom dolaska olimpijske baklje u
Beč.“
1.avgust. „1.200 učesnika na preksinoćnjem prijemu kod dr Gebelsa.“ U
Parizu Blum govori na proslavi godišnjice ubistva Žana Žoresa i ističe da
„francuski narod u današnjim teškim međunarodnim prilikama više nego ikada
 17

treba da se seti Žana Žoresa i njegovog iskrenog rada za održanje svetskog mira.“
„Hapšenje levičara u Poljskoj pri pokušaju održavanja tradicionalnog dana mira.“
„Ministar G. dr. Rogić predaje jugoslovensko odlikovanje organizatorima XI
olimpijade.“
2.avgust. Izveštaj sa otvaranja Olimpijskih igara. Levald: „Hiljade vas sa
svih pet kontinenata živeće u toku narednih nedelja u najužoj drugarskoj vezi, u
olimpijskoj naseobini, za čije smo uređenje zahvalni nemačkoj vojsci, koja je i
inače stekla veliku zaslugu za pripremanje ove naše manifestacije mira i
prijateljstva među narodima. Neka i pored najžešćeg takmičenja i pored
najstrasnijih sportskih borbi među vama stalno vladaju sloga i srdačno drugarstvo,
neka se vazda ispoljava harmonija vaših duša, kako biste time poslužili kao svetao
primer za mirnu saradnju svih naroda, koji je vođa i državni kancelar Rajha, u
toliko mahova označio svojim idealom.“ „Najveći aplauz dobija Austrija, čiji su
reprezenti fašistički pozdravili Hitlera.“ „U Mađarskoj se širi fašizam odozgo.“
5.avgust. „Dolazak nemačke krstarice ’Dojčland’ u Seutu i poseta njenog
komandanta generalu Franku izazvali uznemirenost u Evropi.“ „Noćas je počeo
generalni štrajk u Grčkoj.“
6.avgust. „Građanski rat u Španiji dobija međunarodni karakter.“
7.avgust. „Hapšenje komunističkih poslanika i istaknutih levičara u
Grčkoj.“ „Nemačka šalje šest ratnih brodova u Španiju.“ „Hitler nije čestitao
olimpijskom šampionu („crnom“ sportisti iz SAD, prim.aut.) u skoku u vis.“
8.avgust. „Pod zaštitom italijanskih i nemačkih aviona general Franko
prebacio je veliki broj trupa u Algesiras odakle priprema napad na Malagu.“ „G.
Gering priredio ručak u čast Kralja Borisa.“ „Osim medalja kancelar G. Hitler deli
i oficirske činove nemačkim pobednicima na Olimpijadi.“
9.avgust. „Ministar G. dr. Rogić kod G. Hitlera“: „Vođa Rajha državni
kancelar G. Adolf Hitler primio je danas jugoslovenskog ministra za fizičko
vaspitanje G. dr. Josipa Rogića. Ministra je pratio poslanik Kraljevine Jugoslavije
G. dr. Cincar Marković.“
10.avgust. „Pacifistički govor G. Bluma na velikim manifestacijama u Sen
Klu-u.“ „U celoj Španiji se vode gerilski ratovi.“
12.avgust. „General Franko namerava da opkoli Madrid i da glađu natera
prestonicu na predaju.“
17.avgust. „Građanski rat u Španiji. Samo u Badahosu stradalo 15.000
ljudi.“ „Milion vladinih pristalica nalazi se po zatvorima pobunjenika.“
18.avgust. „Na oproštajnoj večeri sportsko-pedagoškog kongresa, povodom
održavanja berlinske Olimpijade, dr-Krimel, rektor Nemačke državne sportske
akademije, predo je učesnicima kongresa lepe spomen-značke, a vođama grupa
umetnički reljef Adolfa Hitlera.“
Na pravu prirodu Berlinskih olimpijskih igara ukazuje sastav
Organizacionog komiteta XI olimpijskih igara i Nemačkog olimpijskog odbora.
Evo nekih imena. Vođa nacista, Hitler, bio je zvanični „pokrovitelj“ XI
olimpijskih igara. Hans fon Čamer und Osten – SA obergrupenfirer; referent za
 18

sport najvišeg SA vođstva; državni sekretar u ministarstvu Rajha za unutrašnje

poslove i rukovodilac odeljenja za sport i fizičko vežbanje; od 1933. načelnik
ureda za sport nacističkog udruženja „Kraft durch Freude“; opunomoćenik za
fizičko vežbanje Nacističke partije; od 1934-1943. predsednik Nemačkog
olimpijskog odbora; član upravnog odbora Organizacionog komiteta XI
olimpijskih igara; od 1938. predsednik Internacionalnog olimpijskog instituta. Frik
Vilhelm (Frick Wilhelm) bio je ministar unutrašnjih poslova Rajha i kao takav
nadzornik i nadležni resorni ministar za Berlinske olimpijske igre. Pfundtner Hans
(Pfundtner Hans) bio je državni sekretar u ministarstvu unutrašnjih poslova Rajha
i u toj funkciji postao je podpredsednik Organizacionog komiteta Berlinskih igara
i rukovodilac odbora za gradnju. Funk Valter (Funk Walter) bio je do 1937. šef
štampe vlade Rajha i državni sekretar u ministarstvu za propagandu Rajha, i u toj
ulozi član Organizacionog komiteta Igara. Kajtel Vilhelm (Keitel Wilhelm) bio je
general-feldmaršal; 1935. postao je šef ureda oružanih snaga u ministarstvu rata;
od 1938-1945. bio je šef vrhovne komande oružanih snaga. Karl Krimel (Karl
Krümmel) bio je SA oberfirer; direktor instituta Berlinske visoke škole za telesno
vežbanje i Rajhs-akademije za telesno vežbanje; predavač u armijskoj školi
Vindsdorf (Wündsdorf); inspektor za zemaljske sportske škole kod šefa
obrazovanja SA. Valter fon Rajhenau (Walter von Reichenau) bio je od 1935.
general-feldmaršal; član Nemačkog olimpijskog odbora. Gvido fon Mendgden
(Guido von Mendgden) bio je od 1934. generalni referent vođe sporta Rajha;
glavni urednik nacističkog sportskog lista „NS Sport“. Hartman Lauterbaher
(Hartmann Lauterbacher) bio je štabsfirer Hitler-Jugenda. Kurt Dalige (Kurt
Daliege) bio je policijski general; SS obergrupenfirer; rukovodilac policijskog
odela u pruskom, a kasnije u ministarstvu Rajha i pruskom ministarstvu za
unutrašnje poslove. Rajnhard Hajdrih (Reinhard Haydrich), SS obergrupenfirer; od
1936. šef tajne državne policije; do 1942. šef službe bezbednosti SS-a i
rukovodilac političke policije; od 1941-1942, kada je ubijen u atentatu, bio je na
čelu protektorata okupirane Češke. (28)
Pravu ocenu Berlinskih olimpijskih igara dao je Hitler rekavši da su one
ponudile svetu „sliku jedne miroljubive Nemačke“. (29) Na Nirnberškom
partijskom kongresu Hitler najavljuje stvaranje „novog čoveka“ koji se već
pojavljuje u obliku „divnih tela miliona arijevaca“. Čitav nemački sport otvoreno
je stavljen u službu militarističke ekspanzije Nemačke. To potvrđuje i naredba od
1. septembra 1937.godine (koja, po nemačkom istoričaru Bernetu, nije mogla biti
doneta bez Hitlerove saglasnosti): „Ministarstvo za sport Rajha ima zadatak da
čitav nemački sport usmeri ka jedinstvenom cilju telesnog jačanja i vršenju vojne
obuke nemačkog naroda.“ Hajo Bernet s pravom zaključuje: “Nanovo se pokazuje
da je osnovna crta nacional-socijalističke spoljne politike uneta u politiku sporta:
svesno dovođenje u zabludu svetske javnosti.“ (30)
Što se tiče „budućnosti“ olimpijskog pokreta u okviru nacističkog „novog
poretka“, o tome se moglo naslutiti još 1936.godine, kada je Hitler u Nirnbergu
odlučio da uspostavi „Nemačke borbene igre“ („Deutsche Kampfspiele“) koje će
 19

se održavati na budućem gigantskom „Nemačkom stadionu“. O tome Bernet:

„Prolazna epizoda sa olimpijskom mirovnom svetkovinom je okončana. Nakon što
je Hitler vojnim zaposedanjem Rajnske oblasti anulirao poslednje obaveze
versajskog diktata, održao je Svenemački partijski kongres 1936. pod parolom
nacionalne ’časti’. U svom završnom govoru on je sa dubokim zadovoljstvom
najavio da će ’velika vojna smotra nacija’ uključivanjem ’telesnog nadmetanja’
ubuduće doživeti svoje savršenstvo. Hitler dočarava sliku narodno-rasne, nacional-
socijalističke samopredstave: ’Jedna nova Olimpija, čak i u modernom obliku i
pod drugim imenom!’“ (31)
Na odnos nacista prema Berlinskim olimpijskim igrama, kao i prema
budućnosti olimpijskog pokreta, ukazuje i jedan interesantan detalj. Naime, nakon
okončanja Berlinskih igara određen broj visokih funkcionera Rajha (kao i svi
članovi MOK-a i Nemačkog olimpijskog odbora) dobili su za tu priliku iskovanu
spomen-medalju („Deutsche Olympia-erinnerungsmedaille“). Na njihovo
razočarenje, oni su uskoro uvideli da su precenili vrednost ovog civilnog ordena.
Samo nekoliko meseci nakon okončanja „veličanstvenih“ Berlinskih olimpijskih
igara, vođa nacista izdaje proglas kojim se članovima partije zabranjuje da nošenje
„olimpijske počasne medalje“ na partijskim skupovima. (32)
Godinu dana nakon toga Hitler će u Nirnbergu ponovo istaći da je
Nemačka u Berlinu, pod vođstvom „oronulih staraca iz MOK-a“, svetkovala
„poslednju međunarodnu olimpijadu“. Kada mu je politička situacija iz 1939.
nalagala da svetu po poslednji put dočara prividnu sliku međunarodnog
olimpijskog razumevanja, Hitler je, u stvari, razmišljao o jednoj drugačijoj
olimpijadi. (33)
U ovom kontekstu bi trebalo razumeti posetu nemačke olimpijske
delegacije, pod vođstvom nacističkog ministra za sport fon Čamera (sa Haltom i
Dimom), Baje-Laturu u, od nemačke armije okupiranom, Briselu. Tražeći od
Hitlera dozvolu za ovu posetu Čamer piše o „apsolutno lojalnom držanju“
predsednika MOK-a prema nacističkoj Nemačkoj i o dužnoj zahvalnosti nacista za
tu „nepokolebljivu“ odanost. Inače, „cilj puta je da se osigura da će se pri
preobražaju MOK-a i u daljem rukovođenju voditi računa o nadmoćnoj poziciji za
koju se nemački sport u celini, i posebno na olimpijskom polju, izborio“. Bernet
dodaje: „Čamer je neuvijeno stavio do znanja da će se ići na zadobijanje ključnih
položaja; a između redova može se pročitati da su vođe nemačkog sporta naumile
da izvrše promenu u vrhu MOK-a u skladu sa svojim načelima.“ (34)
Baje-Latur će tragično završiti. Njegov sin jedinac će, boreći se protiv
nemačkog okupatora na strani snaga „Slobodne Belgije“, poginuti u avionskoj
nesreći. Vest o smrti sina teško je pogodila nacistima „nepokolebljivo odanog“
grofa, i on je umro 6.januara 1942.godine. (35)
Što se tiče nemačkih arheoloških iskopavanja u Olimpiji, ona su bila deo
nacističke propagandne kampanje da se Treći Rajh prikaže kao zakoniti naslednik
helenske civilizacije, posebno njene rasne ideologije. Ona nisu vršena u slavu
antičkog sveta (kao duhovne kolevke Zapadne civilizacije), već u slavu
 20

nacističkog režima i arijevske „nadrase“. Obrazlažući Hitleru potrebu da se

nastave iskopavanja u Olimpiji (koja su započeta u vreme Bizmarka, 1875-1881, i
koja su služila za obezbeđivanje nacionalnog prestiža Nemačke), vođa nacističkog
sporta Hans fon Čamer ističe da će završetak iskopavanja pod patronatom Trećeg
Rajha pokazati svetu koliko su Nemci svesni svoje uloge u razvoju kulture. Nakon
okončanja radova, „nebrojeni pripadnici svih naroda će posetiti ovo kulturno delo
Trećeg Rajha“ koje će u njima „izazvati divljenje“ i koje će „za sva vremena biti
spomenik Trećeg Rajha izvan njegovih granica“. (36)
Hitler je bio oduševljen ovom idejom. U nalogu od 28.12.1935.godine,
Lamer (Lamer) piše ministru prosvete Rustu: „Firer i kancelar Rajha pozdravlja
ovaj predlog i želi što skoriju razradu ideje.“ (37) Koliko je Hitleru do cele stvari
bilo lično stalo, govori i podatak da on nije prihvatio Čamerov predlog da se
iskopavanje finansira iz prihoda XI olimpijskih igara, već je, iz fonda koji mu je
bio na raspolaganju, dao arheolozima traženu sumu od 300 000 rajhs maraka.
Za dan objavljivanja odluke o ponovnom pokretanju arheoloških radova u
Olimpiji Hitler je izabrao 1.avgust 1936.godine, dan otvaranja Berlinskih
olimpijskih igara. Nakon okončanja svečanosti paljenja olimpijske vatre, koja je
održana pred 28 000 najmlađih pripadnika nacističkog pokreta, Hitler je, u
kancelariji Rajha, primio članove Međunarodnog olimpijskog komiteta da bi im
saopštio da je odlučio da, u znak sećanja na Berlinske olimpijske igre, obnovi
arheološka iskopavanja u Olimpiji, započeta 1875.godine, „i da ih dovede do
kraja“. (38)
Interesantno je da u knjizi „100 godina nemačkog iskopavanja u
Olimpiji“, koju je 1972. godine, povodom Minhenskih olimpijskih igara, izdao
Organizacioni komitet XX olimpijskih igara, nema ni reči o pravim razlozima za
obnavljanje iskopavanja u Olimpiji nakon Berlinskih olimpijskih igara. Umesto
istorijskih činjenica, autor Bertlod Felman (Berthold Fellman) nam nudi sledeće
objašnjenje: “Kada je godinu dana nakon Berlinskih igara arheološko nalazište
moglo nanovo biti otvoreno, ovaj novi početak, koji je bio rukovođen naučnim
interesima, imao je snažan potsticaj i od barona Pjera de Kubertena uspostavljenoj
modernoj olimpijskoj ideji.“ (39)
Što se tiče posleratnih iskopavanja u Olmpiji, Felman ih koristi da bi
veličao Karla Dima: „Za ponovno pokretanje iskopavanja, sedam godina nakon
završetka rata, ima da se zahvali potsticajima prof. dr. Karla Dima, dugogodišnjeg
rukovodioca Internacionalnog olimpijskog instituta u Berlinu, koji je dugo sa
živim interesovanjem pratio otkrivanje rodnih mesta olimpijskih igara i koji je još
i kasnije odlučujuće doprineo njihovom istraživanju.“ (40)
Kao što smo videli, Internacionalni olimpijski institut osnovan je u Berlinu
na Kubertenov predlog, nakon održavanja Berlinskih igara, i „radio je“ do
1944.godine. Od samog osnivanja bio je pod patronatom nacista. Njegov
predsednik bio je nacistički ministar za sport Hans fon Čamer.
Dim 1938.godine saopštava da je „zadatak Instituta da u izvesnoj meri
postane arena duha, u kojoj će se hvatati u koštac oko daljeg savremenog razvoja
 21

olimpijske ideje“. (41) To je praktično značilo da je osnovni zadatak Instituta da

olimpijsku ideju u potpunosti prilagodi zahtevima nacističke ideologije i da od nje
stvori sredstvo za obezbeđivanje dominacije arijevske rase nad „nižim“ rasama. U
svom članku iz 1941.godine, posvećenom budućnosti olimpijskih igara, Dim će
napisati:
„Treba li da buduće olimpijske igre postanu svetske igre, ili treba da se
ograniče na onaj deo sveta u kome su nastale i čijem načinu života pripadaju?
Više nego ikada ranije sam ubeđen da one mora da ostanu svetske igre, jer
je smisao ovog rata da stvori novi poredak (Neuordnung), pod kojim će svi narodi
sveta biti srećni... (...)
Među onima koji se protive da igre imaju svetski značaj ima mnogo onih
koji, svesno ili nesvesno, veruju da ne treba prihvatiti telesnu borbu svoje rase sa
primitivnijim rasama. Ja, pak, mislim da vladajuća pozicija nadmoćne rase samo
tada dugo istrajava kada se oslanja i na telesno zdravlje i snagu, i zato u igrama
vidim za Evropu upravo ono što je Kuberten u njima video za Francusku: stalno
ponavljani ispit u najžešćoj vatri i trnoviti izazov, ono što treba pružiti i najboljima
drugih naroda.
Mi hoćemo svetske igre, jer hoćemo da pokažemo svetu šta možemo.“ (42)
Neki autori idu u drugu krajnost. Tako, na primer, Iv-Pjer Bulonj, u
nastojanju da s Kubertena skine odgovornost za saradnju sa nacistima, optužuje
„nacističkog vuka“ Karla Dima, koji je „znao da se ponaša kao jagnje kada se
radilo o tome da se smete duh ponosnih ljudi“, da je na prevaru privoleo
Kubertena da priđe nacistima. Dim je, po Bulonju, „obrađivao Kubertena sa
izuzetnom upornošću“ koristeći pri tome ne samo starost i slabosti Kubertenove,
već i njegovo nezadovoljstvo zbog toga što nije bio shvaćen od drugih, posebno od
Francuske. (43) Što se tiče Dimovog nastojanja da prigrabi sebi pravo da bude
Kubertenov „testamentarni i moralni izvršilac“, Bulonj smatra da se radi o
„najnečasnijoj manipulaciji“ koja mora biti „odlučno raskrinkana“. (44)
Problem bi mogao biti postavljen i na sledeći način: zbog čega je
Kuberten, u sudbonosnim trenucima za Evropu i svet, predao olimpijsko koplje
Nemačkoj, u kojoj su na vlasti bili fašisti, a ne Francuskoj, u kojoj je na vlasti bio
Narodni front Leona Bluma, u kome su najveći uticaj imali socijalisti i komunisti?
Napadajući Dima, Bulonj zaboravlja da kaže da je Kuberten i ovoga puta ostao
dosledan ideologiji za koju se čitavog života borio. Kuberten je pre i iznad svega
bio anti-socijalista (anti-komunista): to je bio njegov životni i olimpijski credo. U
tom kontekstu treba sagledati njegov „patriotizam“ i „liberalizam“.
Poraz fašističkih sila nije doveo do bitnih promena u MOK-u. Pođimo od
Nemca viteza Karla fon Halta (Karl Ritter von Halt). U MOK je ušao 1929.godine.
Postao je član Nacionalsocijalističke partije pre nego što je Hitler došao na vlast.
U nacističkoj soldatesci dogurao je do SA grupenfirera. Kao predsednik
Lakoatletskog saveza nacističke Nemačke bio je, poslednjih godina rata, sportski
rukovodilac odgovoran za predvojničku obuku dece. Osuđen je kao ratni zločinac.
Koristeći svoje veze i uticaj, Everi Brendidž spašava svog „starog prijatelja“
 22

zatvora. Halt postaje počasni predsednik novog Lakoatletskog saveza (Zapadne)

Nemačke i predsednik (1951.) Nacionalnog olimpijskog komiteta. Na
Brendidževo insistiranje Halt ne samo da ostaje član MOK-a, već 1957.godine
postaje član Izvršnog odbora MOK-a. (45)
Sličnu sudbinu imao je francuski markiz Melšior de Polinjak (Marquis
Melchior de Polignac). U MOK je primljen 1914.godine. Kao saradnika nacista,
francuske vlasti će ga šest meseci držati u zatvoru u okupiranoj Nemačkoj. Nakon
rata i dalje ostaje u MOK-u, i to kao član Izvršnog Odbora MOK-a. (46)
Na insistiranje Sigfrida Edstroma, prvog posleratnog predsednika MOK-a,
u MOK-u će ostati i italijanski fašista grof Paolo Taon di Revel (Count Paolo
Thaon di Revel). On je postao član MOK-a 1932.godine, a za člana Izvršnog
odbora MOK-a biće izabran 1954.godine. Na isti način će u MOK-u ostati drugi
Musolinijev sledbenik, italijanski grof Alberto Bonakosa (Count Alberto
Bonacossa), koji je u MOK ušao 1925.godine, a 1952.godine je postao član
Izvršnog odbora MOK-a. (47)
O pravoj prirodi posleratnog MOK-a govori i zaplet oko još jednog
italijanskog „olimpijskog“ fašiste - generala Đorđa Vakara (Giorgio Vaccaro). Čak
ni insistiranje Italijanskog olimpijskog komiteta da se Vakaro ukloni iz MOK-a, da
ne bi kompromitovao posleratnu Italiju, nije dalo nikakvog rezultata. Bio je to, u
stvari, poraz onih koju su nastojali da se izbore da zemlje-članice MOK-a, kao i
međunarodna javnost, steknu pravo da utiču na izbor članova MOK-a i na njegovu
politiku. (48)
U MOK-u će, nakon Drugog svetskog rata, ostati i vojvoda Adolf Fridrih
Meklenburg-Šverin (Herzog Adolf Friedrich Mecklenburg-Schwerin), predsednik
Kluba stranih novinara u vreme vladavine nacista i Gebelsov bliski saradnik. On
će biti izabran za prvog posleratnog predsednika Nacionalnog olimpijskog
komiteta Savezne Republike Nemačke. Zatim, švedski grof Klarens fon Rozen
(Count Clarence von Rosen), član MOK-a od 1900.godine, koji je, nakon što je
svet upoznat sa stravičnim zločinima nacista u koncentracionim logorima Trećeg
Rajha, pisao svom prijatelju Brendidžu da su Jevreji odgovorni za sva zla na svetu
i da je „komunizam politička forma judaizma“. (49)
Što se tiče Everija Brendidža (Avery Brundage), koji će 1952.godine
postati prvi čovek MOK-a (sledećih dvadeset godina), treba reći da je on pružio
otvorenu podršku nacističkom režimu i pre nego što je ušao u MOK. On je bio taj
koji je, uprkos protivljenju velikog dela američke javnosti, uspeo da dovede
američki tim na nacističke Olimpijske igre u Berlin, na čemu su mu nacisti, kao i
gospoda iz MOK-a, bili posebno zahvalni.
Odluka o učešću američkog olimpijskog tima na Berlinskim olimpijskim
igrama trebalo je da bude donesena na godišnjem zasedanju Amaterske atletske
unije (Amateur Athletic Union), u decembru 1935.godine. Everi Brendidž,
predsednik Nacionalnog olimpijskog komiteta SAD, predvodio je delegate koji su
bili za, a Džeremi Mahoni, predsednik AAU, delegate koji su bili protiv učešća.
Kada je Brendidž uvideo da će biti nadglasan, poslužio se trikom sa poslovnikom i
 23

za 24 sata odložio donošenje odluke. U toku noći telegramima je pozvao njemu

naklonjene delegate koji su imali pravo glasa, iz organizacija koje do tada nisu
imale svoje predstavnike. Sledećeg dana sa 58:56 odlučeno je se ide u Berlin.
Presudili su glasovi Brendidževih prijatelja: jedan je kasnije uhapšen kao nemački
špijun (predstavnik German Athletic Union); drugi je bio američki antisemita
(American Turnerbund), a treći predstavnik profesionalnog biciklističkog
udruženja. (50)
Bilo je to, kako kaže američki istoričar i sociolog Gutman, „jedna od
najogorčenijih bitaka u Brendidževoj karijeri, koju nikada neće zaboraviti.
Decenijama nakon toga, on je još uvek ukazivao na ’pokvarenost borbe da se
spreči učešće SAD’ i na ’veliku pobedu olimpijskog principa’. Takođe,
decenijama nakon toga, on je još uvek važio kao ’neprikriveni obožavalac
Hitlera’“. (51) „U vreme najžešće bitke oko bojkota“, nastavlja Gutman,
„mnogima je izgledalo da je otišao mnogo dalje od časne odbrane nemačke kulture
i da je postao besramni branilac nacista. U dobro poznatom govoru, koji je održao
u Medison skver gardenu (Medison Squere Garden) 4.oktobra 1936.godine, on je
odao priznanje nacional-socijalistima za njihovo suprotstavljanje komunizmu.
Obraćajući se Nemačko-američkom savezu, on govori neumereno i nerazborito:
’Mi možemo mnogo da naučimo od Nemačke. I mi, ukoliko želimo da sačuvamo
naše institucije, moramo da ugušimo komunizam. I mi moramo da preduzmemo
korake da zaustavimo slabljenje patriotizma’. Nakon govora, u javnosti će se
pojaviti naslovi poput: ’Budi kao nacisti’, ’Amerika mora da sledi primer nacista -
Brendidž’.“ (52) Istovremeno, Brendidž postaje „najčvršći“ branilac fašističkog
Japana u MOK-u. Za njega, kao i za gospodu iz MOK-a, japanska agresija na
susede, kao i pitanje rata i mira, nije bila ništa drugo do „organizaciono pitanje“.
(53)
Nakon Drugog svetskog rata, u nastojanju da napravi političku karijeru,
Brendidž je bio rame-uz-rame sa Džozefom Makartijem (Joseph McCarthy), po
zlu čuvenom „lovcu na veštice“, u jednom od najsramnijih perioda američke
istorije. U to vreme on „počinje da sakuplja materijale koje objavljuje radikalna
desnica“. (54) Na njegovu političku aktivnost upućuje pismo Karla Dima koje je
ovaj uputio svojoj ženi Lizelot (Liselott) 31.jula 1948.godine: „Brendidž me je
juče posetio, u depresivnom raspoloženju. Bio je pripadnik Lindbergove
(Lindbergh) partije, koja se smatra fašističkom. Zbog toga ima puno neprijatelja i
ta bedna stvorenja su svuda prisutna. Još uvek se vodi kampanja mržnje protiv
Nemačke protiv koje niko ne preduzima energičnu akciju.“ (55)
U tim godinama, „olimpijski mirotvorac“ Brendidž napada američku
vladu što prekida rat u Koreji, jer to predstavlja „strahoviti gubitak obraza za belu
rasu u celoj Aziji“. (56) Svoju olimpijsku karijeru Brendidž će okončati kao
vatreni branilac rasističkih režima na jugu Afrike. U svom poznatom govoru na
Minhenskim olimpijskim igrama on žali zbog „izgubljene bitke za Rodeziju“. (57)
Kada je reč o Brendidževom „moralnom čistunstvu“, na čemu je on, kao
prvi čovek MOK-a, toliko insistirao, ilustrativni su primeri koje navodi profesor
 24

Gutman. Na Olimpijskim igrama u Štokholmu (1912.) za američki tim će nastupiti

i Everi Brendidž. Njegov najveći američki rival bio je Indijanac Džim Torp (Jim
Thorpe). Torp je bio bolji od Brendidža u petoboju (Torp je zauzeo prvo, a
Brendidž šesto mesto), da bi ga potpuno deklasirao u desetoboju. Ne mogavši
sportski da podnese poraz, Brendidž napušta takmičenje pre završetka poslednje
discipline, trke na 1 500 metara, u kojoj nije imao šanse da pobedi. (58) Nakon
trijumfa u Štokholmu, Torpu će biti oduzete medalje zbog toga što je, navodno,
igrao bezbol u jednom poluprofesionalnom timu i za to dobio novac. Opravdano
se sumnja da iza te intrige stoji Brendidž, koji do kraja života nije mogao da
zaboravi na poraz. Na insistiranje Američkog olimpijskog komiteta, MOK će
Torpu vratiti medalje tek 1982, kada to Brendidž više nije mogao da spreči. Kada
se tome doda da je Brendidž, koji je u javnosti igrao ulogu borca za „tradicionalne
vrednosti američkog društva“, odbio da prizna očinstvo svojim vanbračnim
sinovima, plašeći se da bi to pokvarilo utisak o njemu u javnosti i onemogućilo
njegov izbor na mesto predsednika MOK-a, postaje jasnije o kakvom se
olimpijskom „čistuncu“ radi. (59)
Interesantno je da je upravo Brendidž bio taj koji je (1966.) doveo Huana
Antonia Samaranča – čoveka koji je uživao Brendidževu naklonost i poverenje
(60) - u Međunarodni olimpijski komitet, da bi ga, dve godine kasnije, postavio za
šefa protokola, a 1970.godine ubacio u Izvršni odbor MOK-a. Samaranč je bio
pravi Brendidžev čovek. U Španskom građanskom ratu prebegao je iz
republikanske vojske na Frankovu stranu. Kao lojalni podanik španskog
fašističkog režima dospeo je do mesta ministra za sport (Delegado Nacional de
Deporte), koje je u svim totalitarnim sistemima rezervisano za „proverene“
pristaše režima. U vreme dok je Samaranč gradio svoju karijeru u olimpijskom
pokretu (postao je podpredsednik a zatim predsednik /od 1955-1970./ Nacionalnog
olimpijskog komiteta Španije), u zatvorima Španije svirepo su likvidirane stotine
hiljada antifašista, među kojima i hiljade internacionalnih brigadista koji su došli
da pomognu iberijskim narodima u njihovoj borbi protiv fašizma. Da li treba
zaboraviti fašističke zločine i fašističke zločince – u ime „pacifističkih“
olimpijskih ideala?
Dosadašnje „pacifističke“ aktivnosti MOK-a svodile su se, između
ostalog, na prikrivanje prave prirode totalitarnih režima, i na davanje podrške tim
režimima. Jer, ne samo da je zvanični osnivač i „duhovni otac“ modernih
olimpijskih igara, Pjer de Kuberten, olimpijski pokret poverio nacističkoj
„nadrasi“, koja je svoju budućnost gradila na istrebljivanju i pokoravanju ognjem i
mačem „nižih rasa“, već su, kao što smo videli, njegovi naslednici u jeku Drugog
svetskog rata kovali planove da se olimpijske igre zauvek smeste u granice
nacističkog „novog poretka“. Zbog toga čoveka podiđe jeza kada se seti
Brendidževih reči izgovorenih na Minhenskim olimpijskim igarama, nakon
ubistva jevrejskih sportista od strane palestinskih komandosa: „The Games must
go on!“ („Igre se moraju nastaviti!“) Podiđe ga jeza kad pomisli da su isti ti ljudi,
vođe olimpijskog pokreta, pravili sa nacistima planove da na nacističkim
 25

stratištima priređuju olimpijske igre „u slavu mira i saradnje među narodima

čitavog sveta“! I ti ljudi su i danas slavljeni kao „veliki humanisti“ i „pacifisti“!
Treba li, isto tako, u vreme kada se na Istoku ruše bastioni totalitarne
vlasti, prećutkivati kome su sve služile olimpijske igre za političku afirmaciju?
Može li se osuđivati teror birokratskih režima, poput onog Čaušeskuovog, a da se
ne postavi pitanje odgovornosti olimpijske gospode koja su oduševljeno
aplaudirala „malim, slatkim rumunskim gimnastičarkama“ (znajući kakvoj su
torturi izložene) ponavljajući, kao svetu formulu koja daje oprost svih grehova, da
olimpijske igre „nemaju veze sa politikom“? Bivši lendlordovi i kapitalisti,
italijanski i japanski fašisti, nacisti i njihovi prijatelji, Frankovi, Staljinovi,
Čaušeskuovi lakeji, južno-afrički rasisti – svi se se oni, ruku pod ruku, našli u
MOK-u sa ciljem da očuvaju poredak u kome je uspostavljena dominacija kapitala
i države nad čovekom. Nedemokratski karakter MOK-a upućuje na to, da je MOK,
od svog osnivanja, svojevrsna „masonska loža“ u kojoj su svoje mesto našli
predstavnici najreakcionarnijih kapitalističkih i birokratskih klanova.
Stvari se utoliko menjaju što tvrdokorne predstavnike totalitarnih režima
zamenjuju pragmatični „novi momci“ koje, pre i iznad svega, interesuje novac.
Mesta nekadašnjih „čuvara olimpijske ideje“ zauzimaju skorojevići koje svoje
pozicije u MOK-u vide kao mogućnost da se što više obogate. To je logično jer,
kao što vidimo, na olimpijskim borilištima sve manje dominiraju nacionalne, a sve
više zastave multinacionalnih kompanija. Koristeći monopol koji imaju nad
olimpijskim igrama i međunarodnim olimpijskim pokretom, gospoda iz MOK-a su
u aprilu 1990. u Beogradu donela odluku da 40% novca dobijenog od televizijskih
prenosa ide MOK-u. Daljom komercijalizacijom olimpijskih igara radiće se o
milijardama dolara. Ne treba biti mnogo maštovit da bi se shvatilo da će se ta
sredstva pre svega koristiti za jačanje pozicija međunarodne olimpijske mafije u
svetu, a to znači za potkupljivanje tzv. „sportskih radnika“, novinara, TV-
komentatora, nacionalne sportske birokratije, svih onih koji imaju zadatak da
stvaraju u svetu „povoljnu olimpijsku klimu“ i da dižu ugled olimpijskoj gospodi,
pre svega tako što će se suprotstaviti svakom nastojanju da svet sazna istinu o
olimpijskom pokretu.
Dodeljivanje Olimpijskih igara Atlanti ubedljivo je pokazalo da su
olimpijske igre postale reklamni pano multinacionalnih kompanija. U tom
kontekstu bi se moglo postaviti pitanje šta, zapravo, znači čuvena maksima „sport
nema veze sa politikom“? Jer, dok je sport bio u rukama birokratskih klanova
stalno se isticala potreba da se „sport očisti od politike“. Gde su sada ti
„humanisti“ kada bivši poverljivi čovek fašističkog diktatora Franka, kao
predsednik MOK-a, i bukvalno prodaje olimpijske igre kapitalističkim
koncernima? Gde je sada ta njihova „kritička“ i „slobodarska“ reč? „Oslobođenje
sporta od politike“ postaje, tako, poziv da se sport u potpunosti prepusti na milost i
nemilost kapitalističkim klanovima. Borba za „depolitizaciju sporta“ postaje borba
za neograničenu slobodu kapitala u sportu.
 26

Budući da je sport polje sve bespoštednijeg obračuna između

multinacionalnih kompanija, sve je manji prostor „slobode“ koji kapital u sportu
ostavlja čoveku. Veća je mogućnost zarade, ali pod uslovom da se čovek u
potpunosti podredi zahtevima koje diktira kapital. Sve bespoštedniji ekonomski
rat, koji se vodi na svetskom prostoru, neposredno određuje granice „slobode“
sportista koji su samo oruđe kapitala za ostvarivanje profita i u tom smislu roba
(radna snaga), kao i reklamni panoi i reklamni agenti kapitalističkih firmi.
Astronomske cifre koje se vrte u industriji zabave, u kojoj sport ima sve veći udeo,
samo govore o njenom sve većem značaju kao izvoru profita, kao i reklamnog
medija koji dobija sve veći značaj u borbi kapitalističkih grupacija za tržište. Sve
manja mogućnost za oplodnju kapitala u tradicionalnim branšama proizvodnje;
nastojanje da se kolonizuje dokolica potlačenih i na taj način predupredi borba za
novi svet; relativno visok nivo potrošačkog standarda zaposlenih u razvijenim
kapitalističkim zemljama – uslovljava prelivanje kapitala u zabavljačke branše.
Ne treba biti mnogo uman da bi se shvatilo kako će stvari dalje da se
razvijaju ukoliko se ne stane na put samovolji kapitala. Sve veća sirotinja i sve
veći novac koji se ulaže u sportski show-business neminovno dovodi do toga da
sportisti postaju kaskaderi, gladijatori i cirkuzaneri najnižeg ranga. Istovremeno,
rizik smrti postao je sastavni deo današnje „sportske borbe“. Što se tiče zdravlja,
samo u 1972. godini u SAD je izvršeno preko 50 000 operacija na kolenima kao
posledica povreda u ragbiju. Preko 40 igrača ragbija iste godine je poginulo na
sportskim terenima. Kakvo je tek danas stanje? Šta reći o „krvavim sportovima“
kao što je boks - Kubertenov omiljeni sport? I onda još sportski funkcioneri tvrde
da „vrhunski sport doprinosi zdravlju čoveka“?! Isto je i sa čuvenom maksimom
„u zdravom telu zdrav duh“. Stvarno je današnji „vrhunski sport“ idealna sprega
„zdravog tela“ i „zdravog duha“: tela savremenih Frankenštajna i duha savremenih
gladijatora.
Sport ima neskrivenu ulogu kada se radi o ostvarivanju i zaštiti strateških
interesa kapitalizma. Za Kubertena i Brendidža olimpizam je trebalo da postane
najviša religija XX veka koja će sačuvati kapitalističko društvo od raspada. Tu
ulogu sport ni danas nije izgubio, mada se ona pojavljuje u mnogo banalnijem
obliku. U Kubertenovo vreme, posebno u vreme vladavine nacističkog režima u
Nemačkoj, sport je korišćen kao sredstvo za stvaranje masovnog fanatizma. U
današnjem kapitalističkom društvu, u kome je destrukcija temelj razvoja
vladajućeg sistema, kapital koristi sport da bi stvorio masovni idiotizam. Sport je
postao sredstvo za ispiranje mozga i za sterilisanje menjalačkih potencijala
čoveka, oblik masovne psihoterapije, način da se ljudi spreče da bace pogled izvan
zidina kapitalističkog sveta. Teško da bi današnji sport mogao da bude proglašen
za religiju u onom smislu koji ima kod Kubertena. Današnja sportska ideologija ne
teži da stvori Kubertenovog „novog čoveka“, ali je bliska Kubertenovom
olimpizmu po tome, što teži da ubije slobodarsko dostojanstvo čoveka, veru u
budućnost, da čovekovo viđenje „budućnosti“ traje onoliko dugo koliko mu treba
da ispije čašu bljutave „koka-kole“.
 27

Da se vratimo MOK-u. Prestiž MOK-a, kao i njegovu materijalnu dobit,

obezbeđuju sportisti. MOK je, zapravo, parazitska organizacija koja živi od
nadljudskih napora sportista celog sveta. Bez njihovih rezultata i žrtvovanja MOK
ne bi imao nikakav društveni značaj. Za razliku od sportista, od kojih samo neki
bivaju nagrađeni novcem i lovorikama (a mnogi završavaju svoju sportsku karijeru
u bolnici ili na groblju), olimpijska gospoda su uvek na dobitku. Što je još gore,
zahvaljujući tome što imaju monopol na olimpijski pokret, gospoda iz MOK-a
manipulišu ne samo nacionalnim olimpijskim komitetima, već i sportistima širom
sveta. Takozvani „vrhunski sportisti“ postali su roblje MOK-a kojim olimpijski
menadžeri trguju nastojeći da ostvare što veću dobit. Istovremeno, sportisti su,
zbog egzistencijalne zavisnosti od sporta, primorani da prihvate da učestvuju na
olimpijskim igrama čak i onda, kada je očigledno da one služe za međunarodnu
promociju fašizoidnih režima (najsvežiji primer su Seulske olimpijske igre).
Što se tiče dopinga, ni MOK-u, kao ni drugim organizatorima sportskih
„spektakala“, nije u interesu da se spreči upotreba „stimulativnih sredstava“ u
sportu jer bez njih nema rekorda, a bez ovih nema publike, televizijskih prenosa,
reklama – što znači zarade. Budući da se organizuje sve veći broj međunarodnih
takmičenja na kojima svaki sportista (zavisno od rezultata na svetskim rang-
listama) ima svoju cenu i gde se dobijaju posebne (sve veće) nagrade za postizanje
rekorda, logično je da sportisti, koji žive od sporta i za sport, moraju da upotrebe
sva sredstva koja im pružaju mogućnost da ostanu na vrhu. Sportisti se danas
masovno dopinguju ne zato što je to „lakši način“ da se dođe do rezultata, nego
zato što je klasičnim treningom nemoguće dosegnuti takav „telesni razvoj“ koji je
neophodan da bi se postigao rekord. Doping je već dugi niz godina sastavni deo
svakodnevnog jelovnika sportista širom sveta i, kao takav, nužno zlo bez koga se,
sledeći logiku „rekord po svaku cenu“, ne može ići dalje. Tvrdnja jednog od
menadžera Bena Džonsona (Benn Johnson), da su „u Seulu skoro svi bili
dopingovani“, novost je samo za one koji drže glavu u pesku.
Mere za kontrolu dopinga koje je predložio MOK samo su, kao što je to i
do sada bio slučaj, bacanje prašine u oči međunarodnoj javnosti i način da se
svetska javnost uveri da je MOK-u stalo da „izađe na kraj s tim zlom“. Jer, kako se
može voditi uspešna borba protiv upotrebe „stimulativnih sredstava“ u sportu kada
kapitalističke firme, u borbi za tržište, nude sportistima basnoslovne sume za
reklamiranje svojih proizvoda – zahtevajući od njih pobede i rekorde? Kako se
može očekivati uspešna borba protiv dopinga kada je najvećem broju sportista
sport praktično jedina mogućnost da se izbave iz sirotinjskog geta? Kada se došlo
do takvih rezultata koji se ne mogu prevazići bez sve stravičnijeg uništavanja
ljudskog organizma „dodatnim sredstvima“? Kako se boriti za „čistotu“ sporta kad
on izrasta u svetu u kome je sve podređeno profitu; u kome je čovek sveden na
radno-potrošački mehanizam; u kome se logika kupi-upotrebi-baci uvlači u sve
pore ljudskog življenja?
U takvom svetu, u kome je borba za pobedu postizanjem većeg rezultata
(bez obzira na ljudsku cenu) uslov opstanka, iluzorno je očekivati da će sport, koji
 28

je upravo kondenzovani izraz tih odnosa, moći da sačuva „čistotu“. Sport je od

svog nastanka samo pratio razvoj kapitalističkog društva. Nekada je atletika, kao
„kraljica sportova“, bila simbolični izraz razvojnih mogućnosti kapitalizma.
Danas, kada čovek vidi deformisana tela sportista, dece i žena pogotovu, malo
ostane od oduševljenja sa kojim su nekada praćena sportska nadmetanja. Telo
čoveka u sportu sve više postaje deo uobičajenog dekora kapitalističkog sveta na
zalasku: klimatske promene, zagađen vazduh, uništene reke i šume, sve veći broj
istrebljenih životinjskih vrsta... I ljudski organizam je davno iscrpeo onu snagu
koja mu je omogućavala da preživi u kapitalističkom svetu. Ako nastavi putem
koji mu diktira sve bespoštedniji kapital, ne preostaje mu ništa drugo nego
potpuno uništenje. Dalji „progres“ na temelju logike profita moguće je ostvariti
samo sve većom zloupotrebom čoveka i njegovog organizma. Ne radi se samo o
dopingu tela, već o stvaranju fanatizovane, gladijatorsko-kaskaderske svesti koja
je u stanju da dovede telo do cilja po cenu njegovog uništenja. Stvaranje „psihe
rekordera“ podrazumeva uništavanje ličnosti čoveka i kritičke svesti koja može da
postavi pitanje o smislu tog, sve očiglednije, samoubilačkog poduhvata. Zbog toga
se ide na sve mlađe uzraste: što se ranije počne, veća je mogućnost da se
sveukupni psiho-fizički razvoj deteta uklopi u zadati model „rekordera“ koji se
mora ostvariti da bi se postigao projektovani rezultat.
Ovde bi nešto trebalo reći i o tezi, toliko godina zloupotrebljavanoj od
birokratskih klanova na Istoku, da je sport „najbolji ambasador“. Iza te ideološke
podvale godinama su se i u nas skrivali korumpirani praznoglavci kojima nije
smetalo što hiljade najboljih stručnjaka napuštaju našu zemlju, u kojoj su potpuno
obezvređeni, ali su zato donosili specijalne zakone kojima je sportistima
onemogućavan odlazak u inostranstvo dok su „u najboljim godinama“. Praktično,
iz zemlje su isterivani oni koji su mogli da pokažu ograničenost i korumpiranost
šrafova u piramidi vlasti, a nasilno se zdržavali oni koji su, dovlačeći ljude na
stadione i u hale, doprinosili njihovom opstanku na vlasti. Naravno, ovakav razvoj
događaja izuzetno odgovara razvijenim kapitalističkim državama koje dominiraju
svetskom ekonomijom, naukom, tehnikom... Njima daleko više odgovara da
Jugoslavija, kao i druge „zemlje u razvoju“, nastoji da se sa njima takmiči na
sportskom polju, a ne na polju ekonomije, nauke, kulture; njima mnogo više
odgovara da naša deca skupljaju sličice fudbalera, da im izazov („idoli“) budu
sportisti, a ne dobri radnici, naučnici, umetnici... Zapadu odgovara da bez ijednog
dolara ulaganja dobije naše najbolje stručnjake (koje će umeti dobro da iskoristi),
da Jugoslavija ostane na nivou „đubretarske“ radne snage koja je, u međunarodnoj
„podeli rada“, najmanje plaćena, i koja teško može da se snađe u igrama oko
uvoza prljave tehnike, nuklearnog otpada, kao i igrama oko uništavanja životne
sredine ekonomskom eksploatacijom. Na današnjem stupnju tehničkog razvoja
bez angažovanog naučnog znanja nije moguće očuvati temelje naše egzistencije.
Sa sportskim rezultatima ne može se „ući u Evropu“ uzdignuta čela. Uzmimo
bivšu Istočnu Nemačku, Rumuniju pod Čaušeskuom, Bugarsku pod Živkovom...
Sve su te zemlje postizale „izvanredne“ sportske rezultate. Nakon narodnog bunta,
 29

ti sistemi su se raspali. Da su stvorili prostor za demokratske promene; da su,

naročito nakon nove tehničke (informatičke) revolucije početkom sedamdesetih
godina, otvorile mogućnost stvaralačkom umu da se slobodno razvija; da su
oslobodile ekonomiju političkog tutorisanja – danas bi situacija bila bitno
drugačija. Nažalost, oni su nastojali da obezbede prestiž sistema sportskim
rezultatima, koristeći „ljudski materijal“ kao najbolju sirovinu u industriji koja se
bavi proizvodnjom „vrhunskih rezultata“. Sport je postao „najbolji ambasador“
kao deo Potemkinovih sela koja su, pre svega, trebalo da stvore utisak o
„efikasnosti sistema“. Mahanje partijskim i državnim zastavama, povodom
postizanja „svetskih rekorda“, trebalo je da stvori utisak da se društvo nalazi na
putu u „srećnu budućnost“ – i da se prikrije stvarnost. Na taj način, umesto da je
„vrhunski sport“ postao simbolični izraz razvoja društva, on je postao oruđe
vladajuće birokratske oligarhije za sprečavanje društvenih promena i očuvanje
vlasti.
I koga sada impresioniraju sportski rezultati onih koji su postali prosjaci
Evrope? Masa istočno-evropskih sportista i trenera nastoji da pobegne iz svojih
zemalja i da se, često za mizeran novac, proda na Zapadu koji će ih znalački
uključiti u svoju propagandnu mašineriju. Jadan kraj za one koji su doskora
slavljeni kao „heroji (realnog) socijalizma“.
I na kraju napomena da su u tekstu izvršene neophodne ispravke, ali da
smisao teksta nije promenjen.

Beograd, juni 1992.

UVOD

Prvo sa čime se, u nastojanju da se upoznamo sa Kubertenovom mišlju,

susrećemo je da praktično ne postoje nova izdanja njegovih dela. Deo
Kubertenovih spisa, pisama i govora, objavljenih 1966.godine u redakciji Instituta
Karl-Dim iz Kelna pod naslovom „The Olympic Idea“ („Olimpijska ideja“ –
trojezično izdanje) – to je sve do čega sam mogao da dođem kada je reč o
posleratnim izdanjima Kubertenovih dela. Ostalo su bili originali od sredine
osamdesetih godina prošlog, pa do kraja tridesetih XX veka. O prigodnim
knjižicama Međunarodnog olimpijskog komiteta i nacionalnih olimpijskih
komiteta nema smisla govoriti, jer je reč o propagandnom materijalu koji ne
nastoji da otkrije, nego da sakrije pravi sadržaj „olimpijske ideje“ Pjera de
Kubertena. Kuberten je bio strastveni pisac: do početka 1966.godine Institut Karl-
Dim uspeo je da sakupi naslove 226 Kubertenovih dela. Koliko mi je poznato, ni u
Jugoslaviji verni, i iznad svega oduševljeni, sledbenici Kubertenovog olimpizma
nisu ponudili javnosti ni jedno delo svog „duhovnog oca“. Kako je moguće da
 30

spisi ovog „velikog humaniste“, koja su bila posebno cenjena i štampana u

Hitlerovoj Nemačkoj, već više od pola veka čame u tami? Zbog čega ih
Kubertenovi sledbenici ne ponude sudu javnosti? Šta će sa njima izaći na videlo?
Kubertenova dela su najočigledniji dokaz da olimpijski pokret (u modernom kao,
uostalom, i u antičkom dobu) nema nikakve veze sa humanizmom,
međunarodnom saradnjom i mirom, već da je oruđe za uspostavljanje dominacije
nad „varvarskim“ narodima i nad radničkom klasom razvijenih kapitalističkih
zemalja. U tom smislu, Kuberten je bio „pošteniji“ od svoje duhovne „dečice“. On
nikada nije govorio „u ime radničke klase“, niti porobljenih naroda “Trećeg
sveta”: on se uvek otvoreno i nedvosmisleno obraćao „kraljevima“, „prinčevima“,
„gospodi“ deleći im lekcije kako da upotrebe sport da bi se što uspešnije
obračunali s revolucionarnom borbom radničke klase (da obezbede „socijalni mir“
kod kuće) i slobodarskim pokretima u zemljama „Trećeg sveta“. „Simpatični
čičica“ bio je preterano pričljiv i slavoljubiv. Nije bio u stanju da prikrije svoj
entuzijazam za kolonijalnim osvajanjima; prezir prema radničkoj „masi“;
nipodoštavajući odnos prema ženama; ljubav prema boksu i drugim borilačkim
(krvavim) sportovima; mržnju prema svakome ko je pokušao da prekorači zidine
kapitalističkog sveta; oduševljenje Hitlerom i fašističkim režimima... Treba
razumeti „olimpijsku“ gospodu: njima stvarno nije lako sa Kubertenom. Njihova
glavna delatnost u propagiranju olimpijskog pokreta i „duha olimpizma“ svodi se
na to da spreče da se problematični spisi njihovog brbljivog „tate“ pojave na
svetlosti dana.
Interesantno je da je Kuberten rado viđen gost kako za trpezama
vladajućih vrhuški Zapada, tako i za trpezama vladajućih birokratskih vrhuški na
Istoku. Na Zapadu dižu čaše u čast njegovog „humanizma“ i očuvanja „viteških“
tradicija „slobodnog sveta“; na Istoku ga slave kao „genijalnog istoričara“ koji je
sport „stavio u službu radnog čoveka“. Ono što Kubertena, zapravo, čini tako
popularnim na „obe strane“ je pre svega njegova ideja da se sport iskoristi kao
sredstvo za kanalisanje nezadovoljstva radnika, za sterilisanje njihovog
aktivističkog (kritičko-menjalačkog) potencijala i za integraciju radnika (i
doslovno za njihovo „pripitomljavanje“) u vladajući poredak. U svojoj knjizi
„Soziologie der Olympischen Spiele“ („Sociologija olimpijskih igara“), Urlike
Prokop (Urlike Prokop) pita se odakle vladajućim ideolozima DDR-a hrabrost da
Kubertena nazivaju „genijalnim istoričarem“? I stvarno, odakle njima hrabrost da
u isti red stave Marksa, Engelsa, Lenjina, Rozu Luksemburg – sa čovekom koji je
sa oduševljenjem pozdravio masakr pariskih komunara 1871; koji je nakon
Oktobarske revolucije, u vreme rasplamsavanja revolucionarnog radničkog
pokreta u Evropi, držao vatrene govore najreakcionarnijim klanovima toga
vremena, savetujući ih kako da upotrebe sport da bi se obračunali s proletarijatom;
koji je, konačno, postao odani pobornik fašizma u vreme kada su fašisti na
najsuroviji način likvidirali radničke vođe u koncentracionim logorima?! Njihova
„hrabrost“ proističe iz straha od sopstvene radničke klase, od nagomilanog
radničkog nezadovoljstva. Sport je samo jedno od sredstava vladajuće birokratske
 31

vrhuške Istoka za manipulaciju radničkom klasom - koja su dala „proverene

rezultate“ na Zapadu. Pored toga, oduševljenje „olimpijskom idejom“ proističe i iz
upornog nastojanja vladajućeg vrha da olimpijsku maksimu citius, altius, fortius i
dalje nekritički koristi kao ideju-vodilju na putu ostvarivanja društva
„materijalnog izobilja“ – po uzoru na Zapad. Isto tako, apsolutni primat države
nad (radnim) čovekom i svođenje čoveka na bespogovornog izvršioca vladajuće
volje, izuzetno se dobro uklapa u vladajuću ideologiju Istoka.
Što se tiče Kubertenovog duhovnog „zaleđa“, ono zahteva podrobnije
istraživanje, i to pre svega u Francuskoj. Ovde prvenstveno imam u vidu
Kubertenov boravak u jezuitskom koledžu Sveti Ignacije u Parizu, gde je stekao
prvo obrazovanje, i njegove kasnije veze sa Bomont (Beaumont) koledžom u
Engleskoj koji je pripadao jezuitima. Kubertenov militaristički duh, fanatizam,
asketizam (tako stran klasi kojoj je pripadao); insistiranje na borilačkim
sportovima (boksu, pre svega) kao neophodnom sastavnom delu obrazovanja;
fatalističko prihvatanje „činjenice“ rata, smrti, uništenja; insistiranje na
olimpijskim igrama kao religioznoj ceremoniji; nipodoštavajući odnos prema
ženama – on mnogo duguje svojim prvim učiteljima i atmosferi u kojoj se uobličio
njegov pogled na svet. Kada se, pored toga, ima u vidu Kubertenovo aristokratsko
poreklo i nazori koje je stekao u detinjstvu, ne može nas iznenaditi njegovo
fanatično propovedanje elitizma.
Urlike Prokop posvećuje, u navedenoj knjizi, dosta prostora razmatranju
odnosa između (pozitivističke) filozofije Ogista Konta (Auguste Compte) i
Kubertena iako, i po njenim saznanjima, Kuberten nije imao neposredne veze sa
Kontom. Mislim da je, i pored toga, sasvim opravdano nastojanje Prokopove da
analizira Kubertenovu misao imajući u vidu njenu „prirodnu“ pozitivističku
poleđinu. To je, uostalom, bara u kojoj će se Kuberten celog života radosno
brčkati. Kubertenov pozitivizam neposredno se oslanja na delo francuskog
sociologa Frederika Leplea (Frédéric Le Play), po Kubertenovom tvrđenju
„velikog prijatelja činjenica“ i „velikog neprijatelja teorija“. Iznoseći, na
konferenciji „Société Nationale Francaise“ u Londonu (14.novembra 1887.) svoj
„Program“ društvenih reformi koje je trebalo da doprinesu uspostavljanju
„stabilnosti i unutrašnjeg mira“ u Francuskoj, Kuberten obećava da će njegova
generacija, koja je ušla u aktivni život kada se već ugasio Lepleov „veliki um“ –
„slediti svetli put koji je on označio na svom prelasku preko ovog (devetnaestog,
prim.aut.) olujnog veka“. (61) Leple je, bez sumnje, značajno uticao na
Kubertenov (racionalni) odnos prema porodici, državi, društvenim odnosima...
Kuberten će prihvatiti, kada je reč o odnosu prema radničkoj klasi, Lepleovu
paternalističku koncepciju. Naravno, samo kada je reč o „čestitim radnicima“. Za
revolucionarni proletarijat Kuberten ima druge, Tjerove i Hitlerove metode.
Što se tiče Kubertenovog pedagoškog koncepta, on je rezultat njegovog
nastojanja da primeni (u Francuskoj) i razvije (na svetskom prostoru) vaspitne
principe engleskog pedagoga Tomasa Arnolda (Thomas Arnold), o kome će
kasnije biti više reči. Vidan je i uticaj opata (jezuite) Didona, od koga će Kuberten
 32

preuzeti maksimu citius, altius, fortius – koja je bila ispisana na ulaznim vratima
škole u kojoj je Didon predavao. Isto tako, Kuberten će od njega preuzeti poznati
„pedagoški“ princip, da „momci koji uče da komanduju na utakmicama uče da
komanduju Indijcima“ – koju je izrekao nakon posete koledžu Iton (Eton) u
Engleskoj. Nije teško pogoditi kome je ova poruka bila upućena. Kuberten se, u
svojim spisima, poziva i na engleskog filozofa Herberta Spensera (Herbert
Spencer), na francuske političare Žila Simona (Jules Simon), Adolfa Tjera
(Adolph Thiers), Žila Favra (Jules Fabvre)... Može se bez preterivanja reći da su
na formiranje Kubertenove misli presudno uticali najreakcionarniji umovi
njegovog vremena. Kuberten će do kraja života inspiraciju za svoj nadahnuti
„olimpizam“ pronalaziti u najkonzervativnijim ideologijama i političkim
pokretima. Njegovo oduševljenje fašizmom samo ukazuje na kontinuitet njegove
misli. Jedno je sigurno: Kubertenu se ne može zameriti da nije delao shodno
filozofiji koju je propovedao. Čitav njegov „olimpijski“ život predstavlja doslednu
borbu za učvršćivanje temelja kapitalističkog poretka.
Kada je reč o uticaju antičkog vremena na formiranje Kubertenovog
pogleda na sport, i posebno na olimpijske igre, on je nesumnjiv, iako ne i
presudan. Kuberten je odnos prema antici (idealizovanu sliku antičkog društva)
stavio u okvire svog pragmatičnog političkog koncepta, i na taj način bitno
osiromašio predstavu o antičkom sportu do koje se već došlo (radovi Gardinera i
drugih helenista). U stvari, Kuberten ni o čemu nije imao sistematično znanje.
Njegova dela puna su euforičnih verbalnih bravura kojima on pokušava da zaseni
čitaoca i da ga na taj način pridobije za svoje ideje. Ona su daleko od naučne,
filozofske ili umetničke ozbiljnosti. Kuberten upućuje svoje reči istomišljenicima
koje je trebalo fanatizovati i pokrenuti u borbu. One ne otvaraju mogućnost za
dijalog, što znači za kritičku (racionalnu) proveru. Kubertenov način izlaganja
samo je oblik u kome se pojavljuje njegova fanatizovana svest usmerena na akciju,
i to onih ljudi koji ne postavljaju pitanja, već izvršavaju ono što se od njih zahteva.
U svojoj biti, njegovi govori (kao i spisi) nisu ništa drugo nego propovedi kojima
se moderni „krstaši“ (buržoazija) pozivaju u „sveti pohod“ protiv naroda “Trećeg
sveta”, revolucionarnog proletarijata, pokreta za emancipaciju žena - i u odbranu
vladajućih odnosa i vrednosti kapitalizma.
Tematsko polje koje Kubertenova dela obuhvataju neprestano se pojavljuje
kao izazov umu da ide dalje od zadate teme. Povremeno sam se upuštao u sitne
„čarke“ s pitanjima čija kompleksnost daleko prevazilazi misaone domete ovog
rada. Nažalost, Kubertenova neiventivna razmatranja, njegovi jednostrani i naivni
zaključci, saopšteni na način kao da se radi o najvišim duhovnim ostvarenjima,
više iritiraju čoveka nego što ga potstiču na stvaralački napor. Želeli mi to ili ne,
razotkrivanje te nakinđurene sirovosti predstavlja prvi i nužni korak u
razotkrivanju čitavog mehanizma manipulacije koji se krije u poleđini ideje
modernog „olimpizma“ i sporta.
Što se tiče prevoda, poseban problem je bio što se često radilo o prevodu
prevoda, koji nije uvek imao razumevanje za Kubertenove verbalne finese.
 33

Potrebno je, u svakom slučaju, uložiti mnogo stručniji i sistematičniji napor koji će
čitaocu pružiti mogućnost da se upozna ako ne sa celokupnim Kubertenovim
delom, onda bar sa njegovim najznačajnijim spisima. Bila bi to lepa prilika za
olimpijsku gospodu da se oduže svom „olimpijskom tati“ koji im je ostavio tako
bogato olimpijsko nasleđe.
Ovaj rad napisan je u Trondhajmu (Trondheim), u Norveškoj, i ne bi bio
moguć bez saradnje koju sam uspostavio sa Univerzitetskom bibliotekom. Preko
nje sam, bez ikakvih preduslova, naručivao knjige iz čitave Evrope – tako sam
jedino i mogao da dođem do Kubertenovih dela. Iako je to redovni oblik njihove
delatnosti, koristim priliku da se tim ljudima zahvalim na pomoći.

Beograd, maja 1992.

PRVI KORACI KA OLIMPU

Osnovne biografske podatke o Pjeru de Kubertenu nalazimo u doktorskoj

disertaciji Kurta Centnera (Kurt Zentner) o Kubertenu, koja je 1935.godine
objavljena u Nemačkoj. (62) Kuberten je potomak stare italijanske aristokratske
porodice koja se 1447.godine, na poziv Ludviga XI, doselila u Francusku. Od
njega će dobiti titulu i privilegije. Porodica je dobila ime nakon 1850.godine, po
njenom najvećem posedu koji se nalazio u Kubertenu, mestu nedaleko od Versaja.
Pjer je rođen 1.januara 1863.godine. U oktobru 1874.godine Pjer se
upisuje, u Parizu, na jezuitski koledž Sveti Ignacije („Saint Ignatius“). Po
okončanju koledža, 1880.godine, Pjer se obreo u vojnoj akademiji u St.-Siru (St.-
Cyr) da bi, nakon nekoliko meseci, okončao svoju vojničku karijeru. Godine 1884.
Pjer se upisije na Pravni fakultet (Faculté de droit). Godinu dana kasnije prekida
studije prava i počinje da pohađa Slobodnu školu političkih nauka (École libre des
sciences politiques), duhovno pribežište bogataške mladeži, koju će napustiti
1887.godine i time okončati svoje školovanje.
Na Kubertenov životni put odlučujuće će, po Centneru, uticati njegova
poseta Bomont koledžu u Engleskoj, gde će on, igrom slučaja, doći do knjige
Tomasa Hjuza (Thomas Hughes) – pristalice Tomasa Arnolda, čuvenog direktora
škole u Ragbiju (Ragby), začetnika reforme engleskog obrazovanja – „Tom
Brown’s Schools Days“ („Školski dani Toma Brauna“) gde je reč upravo o Ragbi
školi iz vremena Tomasa Arnolda. Opsednut idejom da povrati ugled Francuskoj,
nakon njenog poraza u ratu sa Pruskom iz 1870.godine, i istovremeno opčinjen
engleskim kolonijalnim osvajanjima, Kuberten je poverovao da je u Arnoldovom
vaspitnom sistemu pronašao pravi odgovor. Reforma francuskog obrazovanja, po
ugledu na Arnoldov sistem, postaće sadržaj njegovog pokliča „Rebronzer la
France!“ („Povratiti staru slavu Francuske!“) U svom delu „Un campagne de 21
ans“ („Dvadesetjednogodišnja kampanja“), iz 1908.godine, Kuberten piše: „Od
 34

tog trenutka (posete Bomont koledžu, prim.aut.) čvrsto sam odlučio da, na osnovu
onoga što sam tamo video, sa malim sredstvima koja sam imao na raspolaganju,
izvršim reformu u francuskim gimnazijama.“ (63)
Ko je Tomas Arnold i u čemu se sastoji njegova reforma britanskog
obrazovanja? Po navodima Pitera Mekintoša (Peter McIntosh), (64) Arnold je, pre
nego što je postao direktor Ragbi škole, držao sopstvenu školu u Lalehamu na
Temzi nedaleko od Vindzora, u kojoj je organizovao časove plivanja, bacanja
koplja i gimnastike za dečake. Izgleda da je Arnold bio posebno ponosan na deo
obuke na „vešalima“ (gallows), što je verovatno bilo preuzeto iz Guc Mucove
(Guts Muths) „Gymnastik für die Jugend“ („Gimnastika za mlade“). Došavši na
položaj direktora Ragbi škole, Arnold je u program fizičkog obrazovanja uneo i
„svoje“ sportove. Međutim, Ragbi škola neće po njima postati popularna, već po
fudbalu i kriketu koji su upražnjavani u školi i pre nego što je došao Arnold.
Tomas Arnold je, po kazivanju Mekintoša, bio opsednut obešću dečaka
od 14 godina koji su poticali iz bogatijih klasa i kod kojih čovek nije mogao da
vidi ništa drugo do „obilje, zdravlje i mladost“. Ovde je posebno značajno
Arnoldovo shvatanje viteštva koje je, po njemu, pre pitanje časti nego dužnosti,
što samo govori da bi Arnold „sa užasom“ gledao na razvoj atletike. (65)
Izgleda da je Arnoldova reforma obrazovanja bila, ubrzo, široko
prihvaćena, najviše zbog toga što je Arnold uspeo da zavede red u školi i da
povrati ugled direktora škole. Koliki je to bio problem, najbolje pokazuje sam
primer Ragbi škole, kao i škole u Vinčesteru gde su izbili takvi neredi da je
pozvana vojska da zavede red. Arnold je uspeo u onome što mnogima nije pošlo
za rukom tako, što je u školu uneo „novi religiozni duh“ (takmičenje), istovremeno
nastojeći da se izbori za školu kao nezavisnu zajednicu učenika i ukine
špijuniranje učenika od strane nastavnika. To je izveo legalizovanjem
samoupravljanja učenika, sa njegovim sistemom nadziranja i potčinjavanja,
uspostavljajući poverenje između njega i njegovih nadzornika. Na taj način
uspostavio je široku kontrolu nad celom školom i uspeo, do izvesne mere, da
ostvari svoje moralne i vaspitne ideale. (66)
Legalizovanje samoupravljanja učenika bilo je pripremanje terena za
razvoj organizovanih sportskih igara. Krađa divljači i tradicionalne seoske zabave,
koje su izvođene bez ikakvih pravila i reda, morale su prestati, ali su igre
organizovane u okviru škole mogle dalje da se praktikuju, i to „sa zvaničnim
priznavanjem potčinjenosti, kao i telesnog kažnjavanja dečaka od strane dečaka,
organizovanjem igara i prisiljavanjem mladih od strane starijih da igraju, ili bar da
čuvaju gol, što je bilo mnogo lakše“. (67)
Po tvrđenju Mekintoša, Arnold nije bio naročito zadovoljan efektima
legalizovanog samoupravljanja. Žalio se na snagu javnog mnenja i sopstvenu
nemoć da se bori protiv njega, kao i na nemoć da uspostavi moralnu nadmoć
snažnih. Razvoj atletike u Ragbi školi može stoga, zaključuje Mekintoš, da bude
shvaćen kao cena koju je Arnold platio za saradnju dečaka u uspostavljanju
discipline i u sprovođenju reforme koju je želeo. (68)
 35

Razvoj Arnoldovog obrazovnog sistema neposredno je povezan sa

nastojanjem sve bogatije i stoga moćnije klase posednika, nastale na krilima
industrijalizacije, trgovine, bankarstva – da se stvori školski sistem koji će joj
omogućiti da se domogne vrhova duštvene moći. Bila je to borba narastajuće
kapitalističke klase protiv još žilave aristokratije koja je, pogotovu nakon sloma
Napoleona, pružila snažan otpor društvenim promenama. Arnold će započeti svoju
reformu obrazovanja u Ragbiju u vreme kada „nova srednja klasa“ nije bila
dobrodošla u koledžima aristokratije, a nije bila voljna da svoju decu šalje u škole
za sirotinju. Ta reforma će doseći vrhunac razvoja u pedesetim i šezdesetim
godinama XIX veka, i to pre svega u koledžima koji će nastati kao rezultat
ulaganja kapitalista u razvoj (njihovog) školstva. Direktori škola, koji su bili
Arnoldovi učenici, prihvatili su „arnoldijanizam“, a sa njim i kult atletizma i
takmičenja, karakterističan za fudbal Ragbija, što će vremenom biti prihvaćeno i u
drugim školama. (69)
Kuberten je bio oduševljen Arnoldom: „Bio je jedan od velikih Engleza
koji je, sredinom XIX veka, učinio velika dela za dobrobit čovečanstva. Arnold je,
naime, nastojao da u sportu pronađe najveću pokretačku snagu u ljudskom
obrazovanju – nešto do čega niko ranije nije došao. Isto tako, bio je prvi koji je
nastojao da putem njega (sporta, prim.aut.) izgradi čoveka i građanina ne samo
telesno, več moralno i socijalno. Tako se on poslužio sportom kao
najdelotvornijim i najpouzdanijim elementom telesnog i duhovnog usavršavanja
koje čovek, kada je u pitanju razvoj mladih, ima na raspolaganju.“ (70) Radi se o
„čudesnom preobražaju školskog obrazovanja“ u Engleskoj, „koji je prvi i osnovni
uzrok razvoja svih onih moći od kojih je britanska imperija u poslednje vreme
imala koristi...“ (71)
Kako je Kuberten mogao da dođe do ovakvog zaključka? Odlazeći u
Englesku da bi otkrio gde je izvor snage britanske imperije, Kuberten nije nastojao
da prouči englesko društvo, na osnovu čega je jedino i mogao da dođe do pravih
zaključaka, nego je na osnovu posmatranja i slučajnog upoznavanja sa detaljima iz
britanskog života brzopleto dolazio do plitkih zaključaka. Sledeći ovu naivno-
empirističku logiku, Kuberten je došao do toga da je reforma obrazovanja u
francuskim školama (u kojima je učila „elita“) osnovni preduslov za preobražaj
celokupnog francuskog društva. Kuberten: „Osnovno je pravilo da najveća
nacionalna pitanja mogu da se svedu na pitanja obrazovanja, posebno u
demokratskim zemljama. Da bismo otkrili tajnu uspona ili pada demokratije, valja
samo da istražimo njene škole i univerzitete. Nove ideje koje su u njih unesu
najšire se rasprostiru, i s najvećim odjekom. Uveren u istinitost tog stava, shvatio
sam kako bi to dobro bilo za Francusku da u naš školski sistem unesemo nešto od
te fizičke vitalnosti, nešto od te živahnosti iz koje su naši susedi (Englezi,
prim.aut.) izvukli tolike očigledne koristi.“ (72)
Sport je za Kubertena bio ključ koji otvara sve brave. Međutim, da bi on
dobio odgovarajuću ulogu u francuskom društvu, trebalo je učiniti još jedan korak.
O tome Urlike Prokop: „Da bi učvrstio sport kao instituciju, da bi praktično
 36

primenio njegove disciplinujuće funkcije – hijerarhijsko mišljenje, kontrolu mašte

i spontanosti, spremnost za izvršavanje zadataka – i da bi osposobio građansku
Francusku za birokratizaciju i za vođenje imperijalističke politike, Kuberten je
nastojao da na međunarodnom planu uvede mehanizam koji je Tomas Arnold
uspešno primenio na području javnih škola – konkurenciju.“ (Pod.U.P.) (73)
Kuberten: „Preostaje jedno sredstvo: međunarodno takmičenje. U njemu leži
budućnost. Morali bi se uspostaviti kontakti između mlade francuske atletike i
nacija koje se već duže bave sportom. Moralo bi se obezbediti da se ovi kontakti
redovno obnavljaju i da (njihov) ugled ne bude doveden u pitanje.“ (74)
Očigledno je da Kuberten svoj „put ka Olimpu“ nije započeo iz
humanističkih, već iz krajnje praktičnih razloga; ne kao „internacionalista“, već
kao zagriženi nacionalista (rasista); ne da bi „uspostavio mostove miroljubive
saradnje među narodima“, nego da bi razvio nacionalistički, rasistički i
militaristički duh koji će voditi kolonijalne osvajače u njihovom nemilosrdnom
obračunu s „nižim rasama“. O pravoj prirodi olimpijskog pokreta najbolje govori
izbor počasnih gostiju koje je Kuberten pozvao na tzv. „Osnivački kongres
olimpijskih igara“ (juni 1894.), da bi svojim prisustvom uveličali skup. Kuberten:
„Da bih pokazao, međutim, da će se održati nešto mnogo značajnije nego obična
sportska konferencija, nastojao sam da naš sastanak bude održan u dvoranama
Sorbone. M.Greard, rektor pariskog Univerziteta, to nam je najljubaznije dozvolio.
Smatrao sam da će pod poštovanim krovom Sorbone reči olimpijske igre zazvučati
slušaocima mnogo impresivnije i ubedljivije. Uputio sam pisma Njihovim
visočanstvima kraljevima Grčke i Belgije, Njegovom kraljevskom visočanstvu
prestolonasledniku Švedske i H.I.H. Velikom Grofu Vladimiru, moleći ih da
prihvate počasno članstvo na Kongresu. Baron de Kursel, član Senata, naš bivši
ambasador u Berlinu, složio se da bude predsednik.“ (75)

PONOVNO USPOSTAVLJANJE OLIMPIJSKIH IGARA

Ideja o ponovnom uspostavljanju olimpijskih igara nije potekla od

Kubertena, niti je nastala krajem XIX veka. Uspomena na antičke olimpijske igre
(koje je ukinuo imperator Teodosije 393.godine nove ere) živeće vekovima.
Mandel (Mandell) navodi da su čak neki latinski imperatori nastojali da uveličaju
svoju vladavinu obračunavajući vreme po olimpijskom kalendaru. (76)
Zahvaljujući istoričarima koji su nastavili da koriste tekstove klasičnih autora,
olimpijske igre će se pominjati i u osvit modernog doba. I Viljem Šekspir se
poziva na olimpijske igre u „Henriku VI“ , kao i u „Troilusu i Kresidi“. Isto čini
Džon Milton u „Izgubljenom raju“, 1667.godine, kao i Žan-Žak Ruso u svom
„Emilu“ – navodeći Pitagoru – sto godina kasnije.
Što se tiče pokušaja da se u modernom dobu, ili na njegovim počecima,
uspostave olimpijske igre, zaslužuju pažnju „Olimpijske igre“ koje će početkom
 37

XVII veka, u provincijskom gradiću u kraju Kocvold (Cotswold) u Engleskoj,

organizovati „imućni kapetan“ Robert Dover. On je organizovao ove „vesele
svečanosti“ kao protest protiv „zaraznog puritanizma“ koji se širio zemljom. U
stvari, ove svečanosti (koje su pratili atletska takmičenja, rvanje, bacanje
gvozdenog čekića, mačevanje, skakanje...) bile su izraz nastojanja da se očuvaju
srednjovekovne tradicije otmenih svečanosti. (77)
Mnogo su značajnija sportska takmičenja koja će, u drugoj polovini XIX
veka, organizovati engleski lekar Bruks (W.P.Brookes). On će više od četrdeset
godina, na svojim „olimpijskim poljima“ kod Venloka (Wenlock) u Šropšajru
(Shropshire), organizovati trke konja, atletičara, teniske i kriket mečeve. Sve je to
bilo praćeno muzikom i zabavom. Budući veliki poštovalac helenske civilizacije,
Bruks je dao da se naprave specijalne zastave na kojima su bile ispisane poruke, i
to na starogrčkom jeziku. Bila je ispevana i posebna oda koja će, kao muzička
„numera“, biti izvođena prilikom otvaranja svečanosti. U znak zahvalnosti, grčki
dvor je poslao Bruksu srebrni pehar. (78)
I Kuberten je bio jedan od posetilaca svečanosti koje su se održavale na
Bruksovim „olimpijskim poljima“. Impresioniran onim što je video u Šropšajru,
Kuberten je, kasnije, napisao: „Otkada je stara Grčka prestala da postoji,
anglosaksonska rasa je jedina koja u potpunosti uvažava moralni uticaj fizičke
kulture i (jedina koja) poklanja toj grani obrazovne nauke pažnju koju ona
zaslužuje.“ (79)
Nisu samo Englezi doprineli oživljavanju ideje o olimpijskim igrama. Na
osnovu otkrivanja lokacije antičke Olimpije, koju je 1766.godine tačno utvrdio
engleski antikvar Ričard Čendler (Richard Chandler) – što je, inače, znao svaki
grčki pastir sa Peloponeza - nemački istraživač Vinkelman (Winckelmann) će,
neku godinu kasnije, izvršiti pripreme za otkopavanje Olimpije ali će, zbog
njegove smrti, na tome sve i ostati. Prvi arheološki radovi na tom području
započeće 1829.godine, odmah nakon oslobađanja Grčke od turskog jarma.
Najznačajnija arheološka iskopavanja izvršiće Vinkelmanov zemljak Ernst Kurtius
(Ernst Curtius), koji je 1875.godine doveo nemačku arheološku ekspediciju na
Peloponez. Kurtius je pronašao stari novac, vaze, natpise, hramove i komplekse
sportske arhitekture, što je bila potvrda verodostojnosti spisa rimskog putopisca
Pausanija. Interesantno je i to da je Kurtius, još 1859.godine na javnom času u
Berlinu, predložio da se olimpijske igre nanovo organizuju. To je učinio i Guc
Muc (Guts Muths), jedan od utemeljivača gimnastičkog pokreta u Nemačkoj, pola
veka pre njega. U tadašnjim nemačkim prilikama, u kojima je dominirao
nacionalističko-šovinistički duh, malo je šta moglo biti urađeno. (80)
I Grci su pokušali da ponovo organizuju olimpijske igre. U toku XIX veka
u Grčkoj će, pod imenom „Olimpijske igre“, biti organizovano nekoliko atletskih
mitinga – koji nisu imali međunarodni karakter. Poseban doprinos dao je
Evangelios Zapas (Evangelios Zappas), koji je u izgnanstvu, u vreme kada Grčka
nije bila slobodna, stvorio bogat materijal koji je trebalo da doprinese ponovnom
uspostavljanju olimpijskih igara u oslobođenoj Grčkoj. Nakon oslobođenja od
 38

Turaka, Grci su u Atini izgradili objekte koji će biti korišćeni za održavanje

sportskih manifestacija, pre svega „Panhelenskih igara“ koje su ustanovljene 1859.
godine i koje su imale status „Olimpijskih igara“.
Ideja o ponovnom organizovanju olimpijskih igara pojaviće se i u
Skandinaviji. Gustav Johan Šartan (Gustav Johann Schartan), sa univerziteta u
Lundu u Švedskoj, organizovao je u julu 1834.godine „Pan-skandinavske igre“ u
spomen na antičke olimpijske igre. 4.avgusta 1836.godine u Remlosi (Rämlosa) su
organizovane „II skandinavske igre“.
Što se tiče Francuske, i tu je ideja i praksa olimpizma bila prisutna davno
pre Kubertenovog "olimpijskog" nastupa. Opat Didon i general Fevrijer (Février)
bili su studenti na seminaru u Rondou (Rondeaux), pored Grenobla (Grenoble), i
obojica su bili lauerati "Olimpijskih igara" koje su se u toj instituciji održavale
više od 60 godina. Ferdinand Leseps (Ferdinand de Lesseps), čovek koji je
projektovao Suecki kanal, 1885.godine predlaže da se uspostave "Olimpijske
igre". Iste godine Žorž de Sen-Kler (Georges de Saint-Claire), "otac" francuskog
sporta, poziva na obnavljanje "Olimpijskih igara". Paskal Gruse (Paschal
Grousset), bivši delegat u Pariskoj komuni za spoljne poslove i radikalni
socijalista (ali nacionalista), u svojim člancima iz 1888.godine traži uspostavljanje
"Francuskih olimpijskih igara" i osniva "Nacionalnu ligu za telesno vaspitanje".
Gruse je organizovao svoje sportske manifestacije u obliku "Festivala mladih" što
je, pored ceremonijala svetskih industrijskih izložbi (pogotovu "Svetska izložba"
iz 1889. godine koja je održana u Parizu), značajno uticalo na Kubertenovo
uobličavanje olimpijskog "spektakla".
Kuberten ništa od toga ne pominje u svojim spisima o uspostavljanju
olimpijskih igara. On je bio posebno nekorektan prema Viktoru Diriju (Victor
Duruy), piscu "Istorije Grka" ("Histoire de Grecs") iz 1887.godine. Kuberten u
svojim kasnijim "razmišljanjima" o antičkim olimpijskim igrama delimično
prepisao, a zatim prepričao ono što se nalazilo u Dirijeovoj knjizi i to objavio kao
sopstveni tekst! Pored toga, Kuberten je na "Svetskoj izložbi" u Parizu,
1889.godine, sasvim izvesno imao priliku da se upozna sa izložbom o antičkoj
Olimpiji koju je, na osnovu nemačkih arheoloških iskopavanja, priredio Viktor
Lalu (Victor Laloux). Međutim, o tome nema ni reči u Kubertenovim
"Olimpijskim uspomenama", niti u bilo kom njegovom osvrtu na "obnavljanje"
olimpijskih igara. Imajući u vidu navedene činjenice možemo da se složimo, mada
samo uslovno, sa stavom Mekaluna da Kubertenu "ne pripada zasluga za snivanje
ideje o obnavljanju olimpijskih igara, već zato što je san pretvorio u javu".
(MacAloon J, This Great Symbol, 153.s.) Kuberten je zbog svoje skorojevićke
agresivnosti i sklonosti da krade tuđe misli i prisvaja tuđa dela bio izložen preziru
u intelektualnim i sportskim krugovima Francuske. Stvari su se naročito zaoštrile
nakon Kubertenovog nastupa na Sorboni, 25. novembra 1892.godine (svečanost
koja je održana povodom petogodišnjice osnivanja "Union des Sports
Athletiques"), u kome je, u svojoj "senzacionalnoj najavi" (Pierre de Coubertin,
Olympische Erinnerungen, 9. s. Wilhelm Limpert-Verlag, Berlin, 1938.), pozvao
 39

na ponovno obnavljanje antičkih olimpijskih igara - potpuno prelazeći preko svega

što je u Francuskoj o tome rečeno. U znak protesta na Sorboni nije se pojavio čak
ni Sen-Kler, a Kubertenov poziv ni u javnosti, kao ni kod prisutnih, nije naišao ni
na kakav odjek. Koristeći svoje veze i rasipajući se novcem, Kuberten je uspeo da
međunarodni skup, koji je prvobitno trebalo da bude posvećen rešavanju problema
amaterizma (profesionalizma) u međunarodnom sportu, preobrati u "Kongres za
obnovu olimpijskih igara". Radi se o čuvenom "Osnivačkom kongresu"
olimpijskih igara koji je održan od 16-24. juna 1894.godine na Sorboni. Na njemu
je doneta odluka o "ponovnom uspostavljanju" olimpijskih igara. Atina je dobila
pravo da prva organizuje olimpijske igre modernog doba, dok su Parizu pripale
igre iz 1900.godine. Za predsednika Olimpijskog komiteta izabran je Demetrius
Vikelas (Demetrius Vikélas), a za sekretara Pjer de Kuberten. Ono što je
zapanjujuće, kada se ima u vidu slika koja je o Kubertenu stvorena u javnosti,
Kuberten nakon Kongresa nije ni pomenut u anglosaksonskoj štampi! Bila je to
posledica borbe između vodećih zemalja Evrope za antičko nasleđe, ali i "osveta"
zbog Kubertenovog beskrupuloznog svojatanja ideja do kojih su mnogo umniji i
orginalniji ljudi u Evropi već došli. Kuberten je uspeo da "svojim" parama plati
održavanje Kongresa, ali nije uspeo da kupi evropsku javnost. Dan nakon
Kongresa oglasio se "Figaro" (25. juna) sa tekstom u kome je Kuberten izložen
potsmehu. Navodeći da je zahvaljujući Kubertenu (njegovom novcu) u Parizu
organizovan međunarodni Kongres na kome su prisustvovali predstavnici svih
francuskih sportskih i atletskih udruženja, kao i veliki broj predstavnika iz starog i
novog sveta, list dodaje: "Kuberten nije, kao što bi se to očekivalo, atleta. On je
omanji čovek, ali živahan i u stalnom pokretu; njegov glas je piskav, ali su njegovi
pokreti hitri i skladni. Nerazvijen gimnastičkim vežbama, on je književni tip koji
čuva snagu za umne stvari. To je možda zbog toga što je razočaran što nije bio u
stanju da stekne gipke udove i da ojača svoje mišiće..." Na kraju teksta autor
postavlja ironično pitanje: "Zar nije Seneka veličao prezir prema bogatašima, on
koji je bio razmetljiv i koji se valjao u novcu?" Novinar "Figaro"-a bio je u pravu:
Kuberten je bio živa demonstracija pogrešnosti njegove olimpijske filozofije za
koju se fanatično zalagao. Naime, polazna teza njegove "korisne pedagogije"
(pédagogie utilitaire) bila je ne samo "u zdravom telu zdrav duh" (mens sana in
corpore sano), već "borbeni duh u mišićavom telu" (mens fervida in corpore
lacertoso). Imajući u vidu njegovo telo, pogotovu njegove mišiće koji su
odgovarali muskulaturi neodraslog dečaka (po tvrđenju Mekaluna i drugih
Kubertenovih biografa, Kuberten je bio "neobično malog rasta", a sport se
pojavljue kao "kompenzacija za njegov rast", MacAloon J, This Great Symbol,
127.s.), i polazeći od njegove koncepcije, teško da bi Kuberten mogao da
raspolaže takvim borbenim karakterom i duhovnom energijom bez koje nikada ne
bi mogao ni da krene ka Olimpu, a kamo li da realizuje ideje do kojih su drugi
došli, ali nisu uspeli da ih ostvare. Kuberten se našao u položaju u kome su se
našle i nacističke glavešine: veličali su "arijevsku nadrasu", a izgledali su kao
karikatura prototipa nacističkog "natčoveka"!
 40

Očigledno, olimpizam je, krajem XIX veka - kako kaže Mandel - „bio u
vazduhu“, i to posebno u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Skandinaviji i u
Grčkoj. Pored toga, engleski ideal sportiste (preko engleskog kolonijalnog
osvajanja i zbog kulturnog i političkog uticaja Engleske na kontinentalnu Evropu i
Ameriku) postao je međunarodno prihvaćen prototip sportiste – što je bila jedna
od osnovnih pretpostavki za stvaranje međunarodnog sporta i uspostavljanje
olimpijskih igara kao „međunarodnog festivala sporta“. (81)
Prve olimpijske igre koje su, u novom veku, organizovane na grčkom tlu
bile su "Panhelenske igre" iz 1829, 1859. i 1875.godine, i imale su status
(obnovljenih) "Olimpijskih igara". One su po svojoj prirodi bile bitno drugačije od
olimpijskih igara koje će biti organizovane 1896.godine. Pre svega, one su
organizovane u čast oslobađanja Grka od turskog jarma, što znači da su imale
nacionalno-oslobodilački i antikolonijalni karakter, što je sušta suprotnost duhu
Kubertenovih olimpijskih igara. Zatim, kod njih ne postoji težnja ka globalizaciji
(kao što to nije bio slučaj ni u antičkoj Grčkoj) olimpizma, već su oblik nastojanja
da se obnove kulturne tradicije drevne Helade na grčkom tlu, i u tom smislu su
svojevrsni izraz duhovne i nacionalne postojanosti Grka. Treba reći i to da se
"obnovljene" olimpijske igre na grčkom tlu održavaju u senci hrišćanstva, što
znači da su lišene svoje izvornosti kao najvišeg oblika religioznog života Helena.
Već su prve zvanične Olimpijske igre, koje će se 1896.godine održati u Atini, bile
značajno odstupanje od helenističke kulturne tradicije koju je trebalo da
simbolizuju "Panhelenske igre". Atinske Olimpijske igre predstavljaju odbacivanje
izvornog duha helenskog olimpizma (služba posvećena najvišim božanstvima
helenskog sveta) i "nastavak" olimpizma iz perioda njihove romanizacije.
Kubertenu je bilo jasno da samo u rukama najmoćnijih imperijalističkih sila
Evrope moderni olimpizam može da dobije kolonijalni karakter i zato je, protivno
volji Grka, nastojao da po svaku cenu spreči da se buduće olimpijske igre
održavaju na "svetoj" grčkoj zemlji. Kuberten se plašio da će kulturne tradicije
helenske civilizacije na tlu novovekovne Grčke, koja nije bila imperijalna sila i
koja je u novouspostavljenim olimpijskim igrama videla potvrdu svoje slobode i
nacionalnog dostojanstva, dovesti u pitanje osnovnu intenciju njegove olimpijske
ideje - koja je trebalo da postane glavno ideološko oruđe evropskog kapitala za
vođenje uspešne kolonijalne politike. On je znao da je bez podrške evropskih
kolonijalnih metropola njegova olimpijska ideja mrtva. Kubertenovo prihvatanje
da Atina bude organizator prvih Olimpijskih igara modernog doba, kao i
prihvatanje da Grk Demetrius Vikelas bude prvi predsednik MOK-a, samo su bili
taktički (iznuđeni) potezi da bi se iskoristilo "sveto" grčko tle, kao simbolični
prostor hiljadugodišnjeg olimpizma, za pokretanje modernog olimpijskog
zamajca, da bi i to antičko kulturno nasleđe konačno prešlo u ruke evropskih
kolonijalnih sila. Bez preterivanja se može reći da je Grčkoj u novom veku oteto
pravo da na svom tlu organizuje olimpijske igre koje joj legitimno pripadaju, isto
kao što su joj oteta brojna antička blaga koja se nalaze po muzejima i privatnim
zbirkama u evropskim kolonijalnim metropolama. Otuda ne čudi što Kuberten nije
 41

ni pomenut na zvaničnoj ceremoniji otvaranja Atinskih olimpijskih igara, i da mu

je bilo uskraćeno da se pojavi na počasnom mestu predviđenom za najviše
zvaničnike. Za vreme trajanja Atinskih olimpijskih igara Kuberten nije postojao za
Grke. Sahrana Kubertenovog srca u Olimpiji i promena imena "Olimpijska dolina"
u "Dolina Pjera de Kubertena" izrugivanje je helenskoj civilizaciji, Grcima kao i
evropskoj kulturi koja se temelji na helenističkoj kulturnoj baštini. Sprečavanje
Atine da organizuje olimpijske igre na njihovu stogodišnjicu i sramna prodaja
olimpijskih igara Atlanti samo ukazuje na kontinuitet u dominaciji svetskih
moćnika nad olimpijskim pokretom.
Inače, već su prve Olimpijske igre koje su 1896.godine održane u Atini, i
po mišljenju francuske javnosti, "značajno doprinele ratu" između Grčke i Turske,
i poslužile kao "zavesa za pripremanje ratoborne inicijative". (MacAloon John,
This Great Symbol, 260.s.) U "Dvadeset jednogodišnjoj kampanji" Kuberten piše:
"Nema nikakve sumnje da je uspeh Igara na neki način zatrovao javno mnenje i
pružio Helenima opasno samopouzdanje koliko u sopstvene snage, tako i u
podršku drugih nacija."(Kod: MacAloon, 261.s)
Kada je reč o istorijskim analogijama, savremene olimpijske igre su po
svojoj biti bliže gladijatorskim borbama u rimskom Koloseumu nego agonističkim
predstavama u starogrčkoj Olimpiji. Antičke olimpijske igre su, u svom izvornom
obliku, bile sredstvo za duhovno ujedinjenje helenske kao "gospodarske" rase i za
njeno moralno (religiozno) uzdizanje. Istovremeno, one su bile sredstvo za
militarizovanje vladajućeg sloja i za njegovo uključenje u vršenje poslova od kojih
je zavisio opstanak polis-a (ratovanje, "lov" na robove i njihovo držanje u
pokornosti, učestvovanje u državnim poslovima i sl.). Za razliku od Grčke, Rim je
imao stajaću (plaćeničku) vojsku i smisao borilačkih predstava, u vidu
gladijatorskih borbi, nije bio borbeno aktiviranje, nego pasiviziranje plebs-a.
Juvenalova maksima panem et circences na najbolji način izražava duh koji je
vladao u antičkom Rimu. Učesnici gladijatorskih borbi nisu slobodni građani već,
ne računajući retke izuzetke, robovi. Njihova borba ne teži moralnom
(religioznom) uzdizanju građana već je, kao krvava "zabava", simbol nemorala i
bezumlja koji je vladao u Rimu i kao takva glavna duhovna hrana za mase. U
godinama propasti "večnog" Rima i narastanja nezadovoljstva plebs-a, "igre" se
dopunjuju novim "scenama" kao što su masovna klanja hrišćana i njihovo bacanje
zverima. Sve veće porcije krvi postaju zamena za sve manje porcije hleba. Bitno
drugačiji položaj radničke klase razvijenih kapitalističkih zemalja Zapada u
odnosu prema robovskoj radnoj snazi u antici, iz čega sledi nastojanje da se
radnička klasa integriše u duhovnu orbitu buržoazije, je onaj kvalitet koji čini
suštinsku razliku između antičkog i modernog olimpizma. Istovremeno,
promenjeni položaj radničke klase u odnosu prema položaju i stremljenjima
rimskog plebs-a uslovljava specifični karakter modernih olimpijskih igara u
odnosu prema Juvenalovoj maksimi panem et circences, koja je bila "sveta
formula" za pacifikovanje parazitskih masa Rima. Kuberten je bio protiv
olimpijskih igara kao cirkusa. On je u njima video "crkvu" u kojoj ljudi treba da se
 42

poklone najvišim vrednostima kapitalizma i napoje se njegovim "besmrtnim"

duhom. Po njemu, olimpijske igre su religiozna predstava par excellence. Zbog
toga je Kuberten insistirao na amaterizmu i religio athletae, a profesionalne
sportiste nazivao "cirkuskim gladijatorima". On u "svojim" olimpijskim igrama
nije video kompenzaciju za nezadovoljstvo radnih "masa", već oblik njihovog
"vaspitanja", što znači uništavanja kritičkog odnosa prema kapitalizmu. Njihov
karakter je trebalo da bude religiozno-svečarski (trijumfalistički, pompezan,
monumentalan - impresivan), budući da se sa njima pribavlja božanski legitimitet
postojećem poretku: sa olimpijskim igrama trebalo je izazvati divljenje potlačenih
radnih “masa” prema vladajućim principima kapitalizma i zauvek ih integrisati u
njegovu duhovnu orbitu - na nivou "civilizovanih" robova.
Uspostavljanje olimpijskih igara u modernom dobu i formiranje
olimpijskog kao međunarodnog pokreta rezultat je mnogih okolnosti. Od
presudnog značaja za nastanak olimpijskog pokreta u novom dobu je ekspanzija
kapitalizma („globalizam“). Bila je to „pogonska snaga“ koja je izdigla olimpijsku
ideju iz lokalnih kutaka do svetskog prostora i omogućila joj da postane jedan od
temeljnih ideoloških oslonaca kapitalističkog društva XX veka. To je od početka
dalo pečat olimpijskom pokretu: on je nastao kao rezultat borbe za prestiž između
najmoćniji kapitalističkih država Zapada i kao „produžena ruka“ njihove
imperijalističke politike, a ne kao izraz nastojanja progresivnih snaga čovečanstva
da stvore humaniji svet.
Ekspanziju kapitalizma pratio je razvoj društvenih protivurečnosti u
kapitalističkim zemljama, zaoštravanje klasnog sukoba između radnika i
kapitalista, što će isto tako biti od izuzetne važnosti za nastanak i razvoj olimpijske
ideje i olimpijskog pokreta. Posebno je bila interesantna situacija u Francuskoj gde
se, nakon poraza Pariske komune i krvavog obračuna aristokratije i buržoazije s
pariskim proletarijatom, ponovo razvija politički pokret radničke klase koji će
kulminirati Marseljskim kongresom (1879.), na kome će pobediti nastojanje da se
uspostavi revolucionarna radnička partija Francuske: proleterski intenacionalizam
postaje ideja-vodilja revolucionarnog radničkog pokreta. Iza Kubertenovog
pokliča „Rebronzer la France!“ ne krije se samo nastojanje da se Francuskoj
povrati ugled koji je kao kolonijalna sila imala pre rata sa Pruskom, već i grčeviti
napor da se suzbije radnički pokret i da se ekspanzionističkom kapitalu omogući
toliko potrebni „društveni mir“ kod kuće. Kuberten je do kraja života ideologiju
olimpizma suprotstavljao proleterskom internacionalizmu. Ona je trebalo da
postane ideja vodilja evropske reakcije u njenom krstaškom pohodu protiv sve
snažnijeg evropskog radničkog pokreta.
Prvobitna Kubertenova olimpijska ideja je, sa razvojem kapitalizma,
dobijala druge sadržaje. U početku, Kuberten je nastojao da iskoristi olimpijske
igre da bi izazvao reformu obrazovanja u Francuskoj i na taj način razvio kod
buržoaske mladeži nacionalističko-militaristički duh koji je trebalo da pokrene
Francusku u nova kolonijalna osvajanja i da joj ojača položaj u Evropi. U to
vreme, on se isključivo obraća „vladajućim klasama“. Razmatrajući, u svom
 43

„Program“-u iz 1887.godine, društvene (klasne) odnose u Francuskoj, on

posvećuje deo spisa mladima – koji nam omogućuje da bolje sagledamo poleđinu
Kubertenove elitističke koncepcije o sportu i njegov odnos prema radničkoj klasi.
Kuberten: „Kakva bi trebalo da bude današnja uloga mladeži, izvanredno je sažeto
u uverljivim i patriotskim rečima koje sam pozajmio od gospodina de Vergesa:
’Nove generacije bi trebalo da se okrenu prema velikim ciljevima. Vi, koji
vaspitavate našu mladež, valja da u njoj potstaknete volju da se izbori za svoj
položaj, da ostvari uticaj. Biti dobar sin, dobar suprug, dobar otaca, to je dovoljno
za čestite radnike; za klase za koje se kaže da su vladajuće, to je isuviše malo. One
ne mogu da imaju pravo da uživaju u počastima i udobnosti tog položaja a da ne
prihvate dužnosti koje on nameće: one bi trebalo da žive za opšte dobro, kako bi sa
žarom služile Francuskoj!’“ (Pod.Lj.S.) (82)
Istovremeno sa kolonijalnom ekspanzijom, sport dobija „civilizatorsku“
ulogu, što pre svega znači da postaje sredstvo za uspostavljanje duhovne
dominacije „bele“ nad „obojenim rasama“. Isto je sa olimpijskim igrama: umesto
prava da se bore za slobodu, „urođenici“ dobijaju pravo da se na sportskom polju
zajedno sa svojim gospodarima bore za pobedu. Tačnije, i to pravo je tek trebalo
da steknu, budući da su se na Olimpijskim igrama u Sent Luisu (SAD), iz
1904.godine, odvojeno takmičili „belci“, a za predstavnike „obojenih naroda“
organizovani su „antropološki dani“ na kojima je trebalo da se demonstrira
njihova „rasna inferiornost“.
Nakon Prvog svetskog rata, tačnije, nakon Oktobarske revolucije u Rusiji i
u vreme razbuktavanja klasne borbe u Evropi, sport je, po Kubertenu, trebalo da
postane (pre svega u sportskim gimnazijama) osnovno sredstvo sa kojim će se
depolitizovati („pacifikovati“) radnici i integrisati u duhovnu orbitu kapitalizma.
U vreme velike ekonomske krize kapitalističkog sveta (1929.) i razvoja
fašističkog pokreta u Evropi, Kubertenova razmišljanja sve više su usmerena,
slično njegovim prvobitnim razmatranjima, na pitanje kako iskoristiti sport za
stvaranje „nad-rase“ – „elite pobednika“ koja će uspeti da se obračuna s radničkim
pokretom i da obezbedi ekspanziju evropskom kapitalizmu. To je vreme u kome
će Kuberten otvoreno prići nacistima i postati njihov „savetnik“ i reklamni agent.
Mora se reći, kada se radi o olimpijskim igrama, da je od samog njihovog
uspostavljanja postojala razvojna nit koju je Kuberten čitavog svog „olimpijskog“
života sledio: trebalo je da olimpijske igre postanu religiozna svetkovina
posvećena najvećim božanstvima kapitalističkog sveta. Ovakav odnos prema
olimpijskim igrama samo odgovara osnovnoj funkciji koju je sport trebalo da ima
u kapitalističkom društvu, što znači sportu kao osnovnoj duhovnoj (moralnoj) sili
na osnovu koje je trebalo izvršiti duhovnu integraciju kapitalističkog društva.
Sport je dobio onu ulogu koju je religija imala u feudalnom društvu. U tom smislu
sport, kao međunarodno takmičenje, trebalo je da postane, kako to kaže Urlike
Prokop, „institucija analogna pozitivnoj filozofiji“ (Pod.U.P.) (83)
Evo šta, u vezi sa tim, piše Kuberten: „Ako počnemo da proučavamo
istoriju našeg stoleća, naići ćemo na moralnu pometnju stvorenu zahvaljujući
 44

otkrićima industrijske nauke. U životu se dešavaju značajne promene, i ljudi

osećaju da tlo ispod njihovih stopala neprestano podrhtava. Nema ničeg u šta
mogu da se pouzdaju, jer se sve oko njih pokreće i menja: u svojoj pometenosti
(ljudi) kao da traže neku protivtežu materijalnim snagama koje poput kiklopskih
bedema izrastaju oko njih, tumarajući nastoje da napipaju bilo koji element
moralne snage koji leže raštrkani po celom svetu. Smatram da je to filozofski izvor
izvanredne renesanse fizičkog u XIX veku. (...) Tada je došao Arnold, najveći
učitelj modernih vremena, kome više nego ikome drugom pripada zasluga za
današnji napredak i čudesnu ekspanziju njegove zemlje. Sa njim je atletika uveliko
prodrla u javnu školu i preobrazila je, a od dana kada je prva generacija koju je on
stvorio otišla u svet, britanska imperija je dobila novi izgled. Verovatno ne postoji
tako očigledan primer istine da šaka odvažnih ljudi može da izmeni čitavo
društvo.“ (84)
Kuberten je bio oduševljen Arnoldom najpre zbog toga što njegova
pedagogija nije insistirala samo na telesnom, već pre svega na moralnom
(karakternom) razvoju mladih. Borba za pobedu je postala osnovna mogućnost
samoljudskog prepoznavanja (vrednovanja) i osnovni način integracije čoveka u
vladajući (kapitalistički) poredak. U Arnoldovoj pedagogiji Kuberten će pronaći
elemente koji će postati osnov njegove „korisne pedagogije“: „Sportiste uvek
iznova uče same okolnosti, tako da im neminovnost naređenja, kontrole, poretka
postaje očigledna.“ (85) Boreći se za primenu Arnoldovog vaspitanog sistema u
francuskim školama, Kuberten konstatuje da u grupama koje se formiraju na
osnovu konkurencije mladi uče ono što je prihvatljivo i za društvo: da prihvate
poredak u kome vladaju stariji, inteligentniji, snažniji. (86)
Kuberten je nepresatno insistirao na tome da nije važna pobeda ni rezultat,
nego borba za pobedu – što znači ponašanje koje bespogovorno sledi logiku
vladajućih društvenih odnosa i koje se odvija uz poštovanje vladajućih pravila.
Navodeći reči pensilvanijskog biskupa (koje je ovaj izgovorio 19.jula 1908.godine
u crkvi Svetog Pavla u Londonu, na misi koja je bila posvećena učesnicima
Londonskih olimpijskih igara: „Važnije je učestvovati na olimpijskim igrama nego
pobediti.“ – koje će biti pripisane Kubertenu) – Kuberten određuje glavne ideje-
vodilje MOK-a: „Imajmo na umu, gospodo, ove značajne reči. One se rasprostiru
preko svakog domena, stvarajući temelje vedre i zdrave filozofije. U životu je
važna borba, a ne pobeda; važno je da se dobro borilo, a ne pobedilo. Proširiti
uticaj tih pravila znači pripremiti put ljudskoj rasi koja će ubrzo postati hrabrija i
snažnija, poštenija i plemenitija. To su ideje kojima se rukovodi naša grupa. One
će i dalje biti izvor naše inspiracije.“ (87)
Osnovni cilj sporta nije, prema tome, izgradnja snažnog tela, nego
stvaranje takvog karaktera čoveka koji će u potpunosti odgovarati modelu uzornog
građanina kapitalističkog društva. Sport za Kubertena postaje najznačajnija
institucija vladajućeg poretka putem koje treba postići najviši domet društvenog
jedinstva. Zbog toga on insistira na maksimi „važno je učestvovati“. Konkurencija
postaje osnovni pedagoški i kao takva najviši politički princip – koja svakome
 45

pruža „jednake mogućnosti“ u „borbi za mesto pod suncem“. Treba stvoriti utisak,
uprkos onome što se dešava u životu, da čovek uvek iznova ima mogućnosti da
stekne najviše vrednosti kapitalizma ukoliko se „pošteno bori“, što znači ukoliko
poštuje vladajući poredak. Kuberten nastoji da dokaže da nema poraženih, tačnije,
da je poražen samo onaj ko je prestao da se bori. Konkurencija, na osnovama
zakona prirodne selekcije, trebalo je putem sporta da postane osnovna integrišuća
ideološka snaga kapitalističkog društva i kao takva najvažniji duhovni oslonac
ljudi. Sa njom je ljudska egzistencija trebalo da dobije pravi i konačni smisao.

UTICAJ HELENIZMA

Koliko su Kubertenove predstave o helenskom svetu i antičkom „sportu“

uticale na uobličavanje njegove olimpijske ideje? Ako je suditi po Mandelu, u
vreme osnivanja olimpijskih igara „sam Kuberten gotovo nije pokazivao
entuzijazam za antičke znamenitosti. U to vreme njegove ambicije bile su
usmerene na poboljšanje kvaliteta francuskog obrazovanja, posebno telesnog, i to
pomoću istaknutih primera superiornih atleta drugih nacija.“ (88) Što se naziva
„olimpijske igre“ tiče, Kuberten je preuzeo taj naziv od doktora Bruksa,
impresioniran njegovim sportskim festivalom u Šropšajru, i to zbog toga što je taj
naziv imao „svečarski karakter“ i što je bio „potencijalno inspirativniji nego bilo
koji drugi koji mu je bio pri ruci“. (89)
Po Dimovoj verziji, Kuberten je od samog početka postavio zahtev da
moderne olimpijske igre treba da odgovaraju vremenu u kome nastaju. Kuberten
„nije želeo da izgradi muzejsku ruinu“ koja će biti „kopija antike“. To ne znači da
antičke olimpijske igre, kao i antičko društvo, nisu bile inspiracija za Kubertena.
Međutim, iz antičkog vremena, te „visoke kulture čovečanstva“, Kuberten će, po
Dimu, „preuzeti samo olimpijske ideje: slavljenje praznika u znaku mira,
posvećivanje idealizmu i zadatak da se dosegne ljudsko savršenstvo“. (90) Što se
sadržaja igara tiče, on je trebalo da bude „moderan“, što znači da bude izraz
vremena u kome nastaje, da njemu služi i da se menja zajedno sa njim. (91)
Ako pođemo od Kubertenovih spisa koji su prethodili osnivanju
olimpijskih igara, videćemo da je Kuberten bio oduševljen antičkim svetom,
tačnije, njegovom idealizovanom predstavom. Na skupu koji je održan u junu
1894.godine na Sorboni, na kome će biti doneta odluka o „ponovnom
uspostavljanju antičkih olimpijskih igara“ (tzv.„Osnivački kongres“), Kuberten,
između ostalog, kaže: „Grčko nasleđe je tako veliko, gospodo, da su svi oni koji su
u modernom svetu otpočeli sa telesnim vežbanjem, polazeći od jednog od
njegovih brojnih aspekata, mogli legitimno da se pozovu na Grčku, u kojoj su svi
(aspekti telesnog vežbanja) bili obuhvaćeni.“ (92) Bilo je, po Kubertenu, u grčkom
„sportu“ i nešto što niko u srednjem veku i modernom dobu nije istakao, a što ima
izvanredan društveni i naučni značaj. Radi se o sledećem postulatu: „Čovek se ne
 46

sastoji iz dva dela – tela i duše (soul): postoje tri (dela) – telo, duh (mind) i
karakter; nije duh taj koji stvara karakter, već je to telo. Čovek antike je to znao, a
mi to sa dosta muke ponovo učimo.“ (93)
Držeći, iste godine, predavanje u „Parnassus“ klubu u Atini, Kuberten deo
govora posvećuje antičkim gimnazijama: „Život u gimnazijama bio je izvanredan
kompromis između dve suprotne snage koje se bore u čoveku, koji je tako teško
ponovo uspostaviti kada se njihova ravnoteža jednom poremeti. Tamo su mišići i
ideje živeli u bratskoj zajednici, i izgleda da je ta harmonija bila tako savršena da
je čak uspela da ujedini mlade i stare. Vaši preci nisu poznavali, kao opšte pravilo,
ni ekstravaganciju mladića ni mrzovoljnost starih: umetnost življenja bila je na
vrhuncu, a način umiranja sasvim je prirodno sledio iz njega; ljudi su znali da žive
bez straha i da umru ne žaleći zbog nepromenljivog grada i religije koja nije mogla
biti dovedena u pitanje – nešto što – avaj! – mi više ne znamo.“ (94)
Ovakvi očajnički vapaji za antičkim vremenom nisu karakteristični samo
za Kubertenovo pred-olimpijsko stvaralaštvo. U svojoj nadahnutoj „Odi sportu“
iz 1912.godine (koju će, pod pseudonimom „G.Hohrod et M.Eschbach“, poslati
na konkurs duhovnih ostvarenja u slavu olimpijskih igara koji je sam ustanovio),
Kuberten, u prvoj strofi, piše: „O, Sportu, zanosu bogova, destilacijo života! U
sivoj dolini današnjeg života, neumornog u uzaludnoj muci, ti se iznenada
pojavljuješ kao blistavi glasnik nestalih vekova, onih vekova kada je čovečanstvo
moglo da se osmehuje...“ (95) U istom tonu Kuberten će pisati i govoriti do kraja
života. Navodeći 1929.godine misao iz svoje „Opšte istorije“ („Histoire
universalle“) da je helenizam „iznad svega kult humanosti u njegovom
postojećem životu i njegovo stanje ravnoteže“, Kuberten se suprotstavlja
religijama koje obećavaju sreću čoveku posle smrti. U antičkoj Grčkoj je, po
njemu, sam postojeći život bio sreća. On navodi reči Albera Tibodea (Albert
Thibaudet) da se (uobičajeni) religiozni život „sastoji u učenju knjiga napamet“, a
da je grčka religija – „religija bez knjiga“. (96)
Što se tiče odnosa između antičkog i modernog sporta, Kuberten smatra
da je „moderni sport po nečemu iznad, a po nečemu ispod antičkog sporta. On je
iznad, zbog njegovih visokorazvijenih instrumenata, a ispod, zbog nedostatka
filozofske osnove, uzvišenog cilja, čitavog patriotskog i religioznog aparata koji je
nekad okruživao festivale mladosti.“ (97) Isto tako, Kuberten smatra da bi moralni
lik sportiste modernog vremena trebalo da odgovara antičkom idealu sportiste. U
svom radu iz 1910.godine, posvećenom „Modernoj Olimpiji“, Kuberten
konstatuje: „Moralne kvalifikacije (sportiste) u antičkom dobu bile su uslovljene
religioznim zahtevima. Verujemo da će se to opet samo nametnuti u našem
vremenu. Kako olimpijade stiču sve veći ugled, tako će se razvijati pokret da im se
ukaže poštovanje (ako tako može da se kaže) (moralnim) čišćenjem učesnika i
stvaranjem prave elite koja je dostojna takve izuzetne prilike.“ (98)
U Kubertenovim spisima, antičke olimpijske igre pojavljuju se kao
religiozni kult u kome dolaze do izražaja najviše ljudske vrednosti. Posebno se
insistira na estetskim detaljima kao što je skladnost, telesna lepota, ritam pokreta...
 47

Stiče se utisak da su antičke olimpijske igre bile festival baleta na kome su mogli
da učestvuju samo oni koji su imali idealnu telesnu proporciju i istančani
umetnički duh. Isto tako, Kuberten neprestano podvlači visoke moralne vrednosti
učesnika, „viteški duh“ koji je, po njemu, bio osnovna odlika ovog „festivala
mladosti“.
Čitajući Gardinera (Gardiner), Harisa (Harris) i druge istoričare, možemo
da vidimo da su borilački ili brutalni „sportovi“ bili najpopularniji događaj na
antičkim olimpijskim igrama – što se teško uklapa u Kubertenovu romantičnu
sliku antičkih olimpijskih igara. Indikativno je da Kuberten u svojim brojnim
radovima o antičkom „sportu“ nigde ne pominje najpopularniji „sport“ tog
vremena – pankration - koji bi, po Gradinerovom opisu, pre spadao u keč-ez-keč-
ken, nego u džiu-džicu. (99) Interesantno je, isto tako, da Kuberten ne pominje da
antička olimpijska pravila nisu zabranjivala udaranje protivnika dok je ovaj
bespomoćno ležao na zemlji – što nije baš „viteški“ običaj. (100) Pored toga, kod
Kubertena nema reči o borilačkim tehnikama koje su primenjivane na antičkim
olimpijskim igrama i koje podrazumevaju lomljenje udova, prstiju, zadavanje
udarca laktom kojim su lomljena rebra, kao ni o tome da je ubistvo protivnika bio
sastavni (i uobičajeni) deo antičkih olimpijskih igara.
Glavni razlog što Kuberten sa takvim oduševljenjem piše (govori) o
antičkim olimpijskim igrama je taj što je na njima vladao beliciozni duh. Kuberten
je nastojao da prikrije neke strane antičkog „sporta“ (brutalnost, pre svega), da bi u
potpunosti prihvatio njegovu suštinu nastojeći da od antičkih olimpijskih igara
stvori prototip modernih olimpijskih igara, prikazujući ih u romantičnom svetlu -
poput srednjovekovnog viteštva. Antički robovlasnici, srednjovekovni feudalci i
njihovi vitezovi-najamnici, kolonijalni osvajači, Tjerovi dželati, Hitler i njegovi
„nad-ljudi“ – svi se oni, u Kubertenovim spisima, pojavljuju kao herojske ličnosti.
Manija da od tlačitelja i ubica pravi romantične „heroje“ predstavlja jedan od
glavnih Kubertenovih „doprinosa“ istoriografiji.
Bila bi velika greška ukoliko bismo prevideli značaj helenske kulture za
razvoj Zapadne civilizacije. Ne bi bila ništa manja greška ukoliko bismo
idealizovali helensko doba i proglasili ga za najviši izazov čoveku modernog doba.
Evo šta o tome piše Haris: „Ali, nastojanje da se (stari) Grci idealizuju može lako
da pređe svaku meru. Posebno su u devetnaestom veku učeni ljudi koji su se bavili
klasikom bili skloni da pišu kao da Atinjanin Periklovog doba teško može da učini
nešto loše u poređenju sa čovekom iz bilo kog drugog vremena ili mesta, i ta
ružičasta slika ponekad se uzima da bi se prikazala grčka atletika, kao i druge
oblasti njihovog života. To nije tačno.“ (101) I dalje: „Koliko god da smo
oduševljeni sportskom scenom iz tih vremena, moramo priznati da je to bio deo
takvih odnosa za koje niko ne bi želeo da se ponove.“ (102)
Kubertenova misao je u suštini pozitivistička. Kad pravi „kritičke izlete“
on nikada ne kritikuje vladajući poredak sa aspekta ideje budućnosti i čoveka kao
slobodarskog bića. Njegova kritika postojećeg sveta svodi se na nastojanje da se
učvrste njegovi temelji. Pri tom, Kuberten se poziva na idealizovanu predstavu
 48

antičkog sveta. Ona postaje slika „srećnog sveta“ i kao takva najviši izazov. Za
Kubertena se, kada je reč o istorijskom razvoju društva, ništa bitno nije dogodilo
otkada je starogrčki „genije“ stvorio helenski svet. Antičko robovlasničko društvo,
feudalno i građansko društvo stavljeni su u istu „istorijsku“ ravan. Od antičkog
vremena menjaju se samo oni koji su pobeđeni i poraženi, što znači da poredak
klasne dominacije i njegova priroda ostaju nepromenjeni. Govoreći o Francuskoj
građanskoj revoluciji Kuberten konstatuje da se „promenila samo forma, suština je
ostala ista“, jer „još ima, i nesumnjivo će uvek biti, snažnih i slabih, pobednika i
onih koji se bore za pobedu“. (103) Za Kubertena i feudalno društvo je po svojoj
prirodi „demokratsko“, iako ne u toj meri kao što je to građansko društvo. Što se
tiče antičkog društva, u njemu je već postojalo sve ono što bi trebalo da bude
stvoreno u modernom društvu.
Kuberten odstupa od svog pozitivističkog metoda samo zato da bi dokazao
da su najveći ideali „ljudskog“ već ostvareni u prošlosti, što znači da ne treba da
„fantaziramo“ o budućem (pravednom) svetu, nego da se obratimo prošlosti u
kojoj je stvoreno sve ono čemu treba da težimo. Umesto stvaranja novog sveta u
kome će ideali ljudskog biti ostvareni, Kuberten insistira na „usavršavanju“
postojećeg sveta polazeći od idealizovane prošlosti. Naravno, reč je samo o onoj
prošlosti kojom se može dokazivati neminovnost uspostavljenih odnosa
dominacije. Borba čoveka za slobodu, njegov kritičko-menjalački odnos prema
svetu isključen je iz Kubertenove „istorije“ čovečanstva.
U stvaranju svoje olimpijske ideje Kuberten je bio na praktično-
političkim pozicijama. On nikada nije uspeo da prodre u bit građanskog društva i
da otkrije nove mogućnosti razvoja koje je čovek u njemu stvorio. To je jedan od
osnovnih razloga što je Kuberten neprestano insistirao na idealizovanoj predstavi
helenskog društva i antičkih olimpijskih igara. Kubertenova koncepcija sporta
daleko je iza mogućnosti razvoja sporta koje su stvorene u građanskom društvu.
On, naime, nije shvatio da je sport tek u građanskom društvu dosegao svoju bit i
postao posebna društvena pojava. Glavni razlog za to je Kubertenov odnos prema
čoveku. On je sveo čoveka na zver, s jedne strane, i na „masu“ podanika, s druge
strane – što znači da u njegovoj olimpijskoj filozofiji čovek nije emancipovana
individua i kao takav konstitutivni deo građanskog društva. Polazeći od takve
odredbe čoveka, Kuberten nastoji da razvije Arnoldovu pedagogiju koja se, na taj
način, svodi ne na razvoj ljudske, već na razvoj religiozno-fanatične svesti. U
Kubertenovoj koncepciji sport se, kao u staroj Grčkoj, nije emancipovao od
religije, što znači da je ljudska svest, izrasla u određenim društvenim uslovima,
pre svega i zauvek podređena „višoj sili“ koja se ne može dovesti u pitanje. I za
Kubertena, kao i u antičkim vremenima, uspostavljeni svet postaje zauvek zadati
svet u kome je čovek večno podređen božanstvima. Moguća je borba između ljudi
po zadatim pravilima prirodnog (božanskog) poretka, ali ne i borba čoveka protiv
bogova. Stoga, čovek ne može kao čovek, što znači kao svesno i slobodno biće, da
stvara svoj svet. Razumno delanje, po toj koncepciji, ne znači drugo nego nastojati
delati u skladu sa vladajućim zakonitostima. Po Kubertenu, olimpijske igre nisu
 49

posvećene čoveku i njegovim ljudskim moćima, već nadljudskim zakonima

prirodne selekcije i stvaranju kulta pobednika. One su religiozna svetkovina -
moderni paganski obred posvećen najvišim božanstvima postojećeg sveta. Na
modernim olimpijskim igrama treba da se pokaže ništavnost čoveka u odnosu
prema osnovnim zakonima kapitalističkog sveta i, iznad svega, pokornost čoveka
tim zakonima.
Kuberten je nastojao da oduzme čoveku ono što je bila osnovna
pretpostavka za nastanak građanskog društva, mogućnost (u odnosu prema
položaju koji je imao u feudalnom društvu) slobodnog, samoinicijativnog delanja
usmerenog na stvaranje drugačijeg (novog) sveta. „Fantazija“, bez koje Kuberten
nikada ne bi došao na ideju da „obnovi antičke olimpijske igre“, predstavlja jednu
od glavnih ljudskih (negativnih) osobenosti s kojom Kuberten nastoji da se
obračuna. Realizovanje Kubertenove „fantazije“, što znači ideje budućnosti,
pojavljuje se kao osmišljeno, sistematsko sprečavanje čoveka da digne glavu i baci
pogled iznad ograda postojećeg sveta. Kubertenova ideja budućnosti svodi se na
stvaranje takvog sveta u kome ideja budućnosti nije moguća. Kuberten u svom
stvaralaštvu ne vidi težnju čoveka da stvori svoj svet, već izraz sopstvene
„genijalnosti“ koja ga spaja sa božanskim. U njegovoj olimpijskoj viziji on sam
predstavlja svojevrsni most koji, putem „njegovih“ olimpijskih igara, vodi čoveka
ka večnosti. Samim tim, njegov stvaralački životni put, njegovo delo ni u kom
slučaju ne može da bude sastavni deo obrazovanja „običnog“ čoveka. U svojoj
uobrazilji, Kuberten je video sebe kao jednog od stvaralaca sveta – jednog od
„odabranih“. Zakopavanje njegovog srca pored „večnog plamena“ u antičkoj
Olimpiji, koje je poverio nacistima, izraz je Kubertenovog nastojanja da se spoji sa
božanskim.
Kubertenova misao nema ničeg zajedničkog sa prosvetiteljstvom i
vodećim idejama Francuske građanske revolucije. On je sledbenik duha reakcije
koji se obračunava s emancipatorskim tekovinama prve (revolucionarne) faze
razvoja građanskog društva. Moderni olimpizam je izrastao na temeljima
kapitalističkog društva druge polovine XIX veka; u vreme kapitalističke
kolonijalne ekspanzije; u vreme stvaranja kapitalističkih dinastija; u vreme
rasplamsavanja sindikalne i političke borbe proletarijata – što znači u vreme kada
buržoazija i aristokratija nastoje da sačuvaju stabilni razvoj kapitalizma i njegovu
kolonijalnu ekspanziju. Imati u vidu ove istorijske činjenice od prvorazrednog je
značaja ukoliko se želi shvatiti Kubertenov odnos prema čoveku.
Opsednut željom da od sporta stvori najvažniji instrument za stvaranje
takmičarsko-belicioznog karaktera čoveka, Kuberten je odbacio još jednu
značajnu osobenost modernog doba: težnju čoveka, kao stvaralačkog bića, da
postigne veći rezultat. Radi se, naime, o osnovnom razvojnom principu
građanskog društva koji nije postojao u antičkom „sportu“. U helenskom društvu
„sport“ je bio sveden na borbu za pobedu, na telesni obračun čiji je krajnji cilj bio
jačanje borbene gotovosti vladajućeg sloja, integracija helenske rase i odbrana
robovlasničkog poretka. U modernom društvu, nastojanje da se pobedi
 50

istovremeno podrazumeva nastojanje da se postigne veći rezultat. Tek u

građanskom društvu princip citius, altius, fortius dobija mogućnost da bude
realizovan. Sport je postao najviši izraz razvoja produktivističkih procesa u
kapitalističkom društvu: poštovanje vladajućih pravila i nastojanje da se postigne
što veći rezultat postaju „prirodne“ ograde i mogućnost za razvoj sporta. Za
Kubertena, princip citius, altius, fortius je poziv za ulaganje većeg borilačkog
napora, veće volje za pobedom, a ne izazov čoveku da prevaziđe svoje stvaralačke
(ljudske) moći. Veći rezultat može biti samo izraz veće pobedničke volje
(karaktera) i snažnog tela, a ne izraz razvoja stvaralačkih sposobnosti čoveka.
Kod Kubertena ne postoji mogućnost za razvoj sporta kao specifičnog
oblika ljudske delatnosti. Sve ono što se pojavljuje kao stvaralački aktivizam
čoveka u sportu stavljeno je u drugi plan ili je uklonjeno: sportska tehnika; veština
upražnjavanja određenog sporta; sam rezultat, kao izraz stvaralačkih moći čoveka;
sport kao oblik međuljudskog sporazumevanja; konačno, sport kao spontano,
slobodno ispoljavanje stvaralačke univerzalnosti čoveka, sport kao igra... Kuberten
je iz svog modela sporta isključio sve ono što uzdiže čoveka iznad fanatizovanog
pripadnika nacije-rase, ono što mu pruža mogućnost da se, i kroz sport, prepozna
kao čovek. Sve što je čovek svojim stvaralačkim genijem već stvorio ostaje, kod
Kubertena, zauvek na nivou datosti. Ne postoji bilo kakva veza između razvoja
proizvodnih snaga i društvenog položaja čoveka. I kao sled logike učinka,
Kubertenova koncepcija nije, u prvom redu, usmerena na to da prilagodi čoveka
potrebama tehničkih i ekonomskih procesa, već da stvori efikasan sistem vladanja
koji će biti u stanju da sve protivurečnosti kapitalističkog društva „razreši“ tako,
da ne bude doveden u pitanje vladajući poredak klasne dominacije. U vezi sa tim,
realizovana racionalnost se, kod Kubertena, pojavljuje kao fanatizovana svest koja
stvara od čoveka oruđe za realizovanje vladajuće politike. To nije svest
emancipovanog građanina, već svest podanika.
U poleđini ove koncepcije nalazi se Kubertenovo shvatanje razvoja
ljudskog društva. Borba između pojedinaca, nacija, rasa, polova – to je za
Kubertena istorija čovečanstva. Rat, a ne rad (stvaralačka delatnost) predstavlja po
njemu najvažniji gradivni materijal istorije. Borba za preživljavanje i dominaciju,
na osnovama prirodne selekcije, a ne borba za slobodu i za razvoj ljudskih moći –
čini, po Kubertenu, smisao ljudskog življenja. Za Lutera je, u vreme prvobitne
akumulacije kapitala, rad bio – služenje bogu. Jezdeći na krilima imperijalizma,
Kuberten služenje bogu vidi u ostvarivanju „herojskih dela“ - u borbi za
pokoravanje „nižih rasa“ i za očuvanje vladajućeg poretka. „Bogovi su prijatelji
(olimpijskih) igara!“ – tvrdi Kuberten navodeći Pindara. (104) Da, posebno Zevs,
bog rata, za čiju naklonost su se borili atlete na antičkim olimpijskim igrama i za
čiju naklonost je trebalo da se bore i savremeni olimpijski takmičari.
Kubertena ne zanima razvoj čovečanstva, već opstanak vladajućih klasa
(bogataške „elite“) u njihovom, hiljadama godina starom, obračunu sa „svetinom“.
Svedok propasti feudalnog društva, Kuberten u idealizovanoj slici antičkog
društva pronalazi model „demokratskog“ društva kome treba težiti. Jedina razlika
 51

između modernog i antičkog društva bi trebalo da bude u tome, da se ne ponove

„greške“ vladajuće klase koje su dovele do propasti antičkog sveta. Valja, stoga,
stvoriti efikasniji sistem vlasti koji će onemogućiti pobunu savremenih robova
(radnička klasa), emancipaciju žena i koji će biti u stanju da zauvek održi u
pokornosti „varvarske“ (porobljene) narode.

KUBERTEN I KOLONIJALIZAM

Ono sa čim je Kuberten, zapravo, računao kada se u svojoj prvoj

„olimpijskoj najavi“ u novembru 1892.godine u amfiteatru Sorbone obratio
francuskoj buržoaziji, nije bila njihova „zanesenost humanističkim idealima“, niti
njihovo „oduševljenje antičkim vremenima“, čak ni njihov „patriotizam“ – već
njihova glad za bogatstvom i moći. Kuberten je uporno nastojao da ubedi
francusku buržoaziju da je uvećavanje francuskog kolonijalnog carstva, što znači
njihovog bogatstva, moguće postići jedino razvojem takmičarsko-belicioznog
duha u Francuskoj, u čijoj je funkciji bio i razvoj međunarodnog sporta – čiji su
najviši oblik trebalo da budu olimpijske igre.
Kuberten je svoje oduševljenje francuskim kolonijalnim osvajanjima
javno izrazio još 1890.godine. U svom govoru francuskoj buržoaskoj mladeži, on
se divi „hrabrim ljudima“ koji, u ekspedicijama na „crnom kontinentu“, „sa
radošću stavljaju na kocku svoje zdravlje i hrabro prolivaju svoju krv kada se radi
o tome da se naciji otvori još jedna ispostava i da bi našu trobojku još jednom
podigli na urođeničkoj kolibi. Ta vrsta junaštva“, nastavlja Kuberten, „postojala je
i u prošlosti, i naši istraživači samo slede tragove onih koji su u Kanadi i Indiji
osnovali naše prvo kolonijalno carstvo“. (105)
Da se ovde ne radi ni o kakvom „ekcesu mladosti“ (Kuberten je, inače,
imao 28 godina kada je pisao ove reči), najbolje pokazuju njegova kasnija dela,
pre svega knjiga „Razvoj Francuske u vreme Treće Republike“ („L’Évolution
Francaise sous la Troisième Republique“), koja je objavljena 1896.godine, iste
godine kada su u Atini održane prve zvanične olimpijske igre modernog doba.
Kuberten: „Francuska nacija radi na tome da uspostavi svoje treće kolonijalno
carstvo. Spoljašnja Francuska postoji od davnina; ona je plod usamljeničkih
napora onih smelih osvajača koji su izvan granica proširivali avanturistički duh i
odvažnost, sklonost ka opasnosti i ljubav prema slavi. Ona ima vrlo plemenito
poreklo. Drugi su od početka imali trgovački instinkt i opravdanu potrebu za
sticanjem bogatstva; za naše, kolonizacija je bila više iskazivanje odvažnosti nego
način ostvarivanja interesa; i danas je mnogo lakše pronaći dobrovoljce za opasne
poduhvate nego za unosne poslove“. (106) Takve konstatacije, kao i Kubertenovo
zavetovanje da su Francuzi „spremni da daju svoju krv za razvoj civilizacije“,
(107) delovale bi mnogo ubedljivije da on, odmah zatim, ne počinje da deli savete
buržujima kako da poboljšaju efikasnost kolonijalnih vlasti u povećavanju dobiti
 52

iz osvojenih zemalja. (108) Inače, u Kubertenovim komentarima francuskih

kolonijalnih osvajanja nalaze se i izrazi poput: „veličanstveno delo“, „briljantna
ekspedicija“ i tsl. (109)
Kuberten se ne zadovoljava samo „istorijskim“ komentarima kada je reč o
francuskim kolonijalnim pohodima. On želi da pruži praktičan doprinos razvoju i
očuvanju francuskog kolonijalnog carstva. U tom smislu on razmatra mogućnost
upotrebe sporta u kolonijalne svrhe. U svom članku „Sportovi i kolonizacija“, iz
1912.godine, Kuberten piše: “Rase koje smo mi, Evropljani, navikli da gledamo
kao ’kolonijalne’, jer smo u ovim prošlim vekovima uspeli da zagospodarimo i
upravljamo njima, ne protive se, u većini, sportu.“ (110) Istovremeno, Kuberten
nastoji da razuveri one koji smatraju da upražnjavanje sporta od strane
kolonijalizovanih naroda može da bude opasno za „metropolu“. Najbolji odgovor,
po Kubertenu, pruža Indija gde je Velika Britanija uspela da iskoristi sport kao
efikasno sredstvo u kolonizaciji. Dolazeći do zaključka da „sport može, dakle, da
igra ulogu u kolonizaciji, i to inteligentnu i efikasnu ulogu“, (111) Kuberten
rezimira: „Smatramo da bi upražnjavanje sportova, razume se pod uslovom da im
se ne dozvoli da dobiju isuviše militaristička obeležja i oblik koji doista može
pomoći u pripremanju nekih budućih pobuna (...) trebalo da budu istovremeno
ohrabreno kod urođenika i kod vlasti. Sportovi su u celini moćno sredstvo
disciplinovanja. Oni proizvode sve vrste pozitivnih socijalnih kvaliteta, zdravlje,
higijenu, urednost, samokontrolu.“ (Pod.P.d.K.) (112)
Kuberten u potpunosti podržava upražnjavanje popularnih (narodnih)
sportova koji imaju „čisto sportski karakter“, dok ima rezerve prema „borbenim
sportovima“. Kuberten: „Jasno je da na Dalekom Istoku, na primer, nije poželjno
propagirati džiu-džicu sa stanovišta evropske dominacije. Zapadne vlasti bi sa još
manje naklonosti mogle da gledaju na gimnastička društva u kojima se uči
rukovanje oružjem ili borilačke veštine. Uostalom, ovde već izlazimo iz područja
sporta, u pravom smislu reči, i prelazimo u oblast vojne obuke.“ (113) Isto tako,
kad je reč o „aristokratskim sportovima“, Kuberten se suprotstavlja onim
disciplinama, tačnije, takvim manifestacijama koje mogu da doprinesu buđenju
nacionalne (slobodarske) svesti kod kolonijalizovanih naroda i da umanje autoritet
kolonijalnih vlasti. (114)
Svoju lekciju o mogućim oblicima upotrebe sporta u obezbeđivanju
kolonijalne dominacije Kuberten završava seledećim pedagoškim uputstvima: „U
mojoj raspravi o korisnoj gimnastici, sećam se da sam napisao sledeće redove:
’Moraju li profesori budućeg maturanta, zato što on rano iskazuje izrazitu sklonost
za fiziku i duboku averziju prema geografiji, da razmišljaju o tome da se odreknu
jednog (predmeta) u korist drugog? Ukoliko jedan dečak više voli biciklu nego
boks, to nije razlog da mu se dozvoli da se isključivo posveti biciklu i da u
potpunosti zapostavi boks.’ Evo upravo principa koji bi trebalo da budu inspiracija
u pripremanju za vršenje kolonijalne službe. Engleska ih primenjuje. I u tome je u
pravu, i svaka zemlja koji bi htela da iskoristi uticaj sporta u kolonizaciji, morala
bi da postupi na isti način.“ (115)
 53

Interesantno je da Kuberten u isto vreme kada razrađuje teoriju o efikasnoj

upotrebi sporta kao oruđa rasne dominacije piše svoju „Odu sportu“ u kojoj, u
poslednjoj strofi, nadahnuto govori o sportu kao oruđu za uspostavljanje saradnje
među mladima čitavog sveta: „O, Sportu, ti si Mir. Ti kuješ veze sreće između
ljudi spajajući ih u dubokom poštovanju za kontrolisanu, organizovanu i
samodisciplinovanu snagu. Preko tebe, mladi celog sveta uče da jedni druge
poštuju, i tako različitost nacionalnih osobenosti postaje izvor plemenitog i
miroljubivog suparništva.“ (Pod.Lj.S.) (116)
Zanimljivi su odnosi između „civilizovanih nacija“ i „varvarskih naroda“.
Dok se prvi bore između sebe za svetski primat, dotle se osvajačka politika
imperijalističkih sila tumači kao „oslobađanje varvarskih naroda“. Šta sad to
znači? Otkud mogućnost „varvarskim narodima“ da budu slobodni kada, po
Kubertenu, može postojati samo poredak u kome vladaju jači i kada je sloboda
rezervisana samo za one (evropska buržoazija) koji su u stanju da silom
pokoravaju „niže rase“? Radi se o tome da imperijalističke sile, svojom
kolonijalnom politikom, oslobađaju „varvare“ od varvarstva i poklanjaju im
„slobodu“ u vidu „civilizacije“. Time što su „oslobođeni od varvarstva“ trebalo bi,
po Kubertenovoj koncepciji, da znači da su ti, sada „civilizovani narodi“, stekli
ravnopravni status sa onima koji su ih „civilizovali“, što znači da su stekli pravo
da učestvuju u borbi za dominaciju u svetu po pravilima prirodne selekcije – koja
su po Kubertenu osnov opstanka čovečanstva i koja imaju univerzalni karakter.
„Civilizovani“ kolonijalista Kuberten im upravo oduzima to pravo – i na taj način
pokazuje pravu prirodu „oslobodilačke misije“ evropskih kolonijalnih metropola.
Kolonijalizovani narodi ne samo da nemaju, već nikada ne bi ni trebalo da steknu
pravo da se oslobode kolonijalnog jarma. Kuberten „oslobađa“ kolonijalizovane
narode varvarstva tako što ih pretvara u robove evropskog kapitalizma. „Niže
rase“ dobijaju „slobodu“ u vidu „civilizovanog“ varvarstva.
Kubertenova „civilizatorska“ koncepcija ima dva pedagoška zahteva: za
dominacijom i za tolerancijom. Kuberten prepušta dominaciju kolonijalnim
metropolama, a toleranciju pokorenim narodima. Na olimpijskim igrama pokoreni
narodi treba pre svega da nauče da poštuju osnovna pravila kapitalističkog poretka
– koja daju prednost jačima. Pored toga, učestvovanje kolonijalizovanih naroda na
olimpijskim igrama stvara privid „zajedništva“ sa kolonijalnim gospodarima - sa
čim se prikriva njihova eksploatacija i pokazuje da su se zauvek odrekli borbe za
slobodu. Konstatujući „činjenicu“ da u svetu vladaju prirodni zakoni borbe za
opstanak, Kuberten je na nedvosmislen način opravdao agresivnu politiku
imperijalističkih sila prema „obojenim rasama“ i ukazao na to da kolonijalna
dominacija „više“ nad „nižim rasama“ odgovara prirodnom poretku stvari, što
znači da je nepromenljiva i večna.

KUBERTEN I RADNIČKA KLASA

 54

Država je, pored porodice, institucija kojoj Kuberten, u nastojanju da je

prilagodi novom vremenu, posvećuje posebnu pažnju. Kuberten: „’Država, to sam
ja’, rekao je Luj XIV; danas je država mnogo veće zlo nego jedan jedini čovek,
ona je sve.“ (117) U Kubertenovom razmatranju uloge države u francuskom
društvu, za nas ima poseban značaj deo koji se odnosi na pitanje kakav bi odnos
trebalo da ima vladajuća klasa prema siromašnima. Kuberten: „Sa kakvom bi
radošću mnogi ’bogataši’ prihvatili žrtvu koja bi omogućila da se siromaštvo
protera sa ovoga sveta; ali, mi dobro znamo, gospodo, da je to utopija, da ljudi koji
onemogućavaju svoju decu da se bogate dovode u pitanje svoju snagu kao i svoju
nacionalnu egzistenciju, i da je uzaludno bunuti se protiv najstarijeg i osnovnog
društvenog zakona – zakona nejednakosti. Zato se ne prepuštajmo nikakvom
zanosu, ne prihvatajmo nikakvo sporazumevanje. Socijalizam, kakve god da su
njegove boje, ne može da pruži ništa dobro.“ (118)
To su, praktično, uvodne napomene za raspravu o „društvenim
odnosima“, trećem kamenu temeljcu Kubertenove strategije promene. Radi se,
zapravo, o definisanju odnosa koji treba da bude uspostavljeni između seljaka i
zemljoposednika, kao i između radnika i kapitalista. Budući da je industrijski
razvoj u Evropi, kao i u Severnoj Americi, postao dominirajuća tendencija razvoja
kapitalizma, Kuberten će najviše truda uložiti da se spreči rasplamsavanje klasnog
sukoba između radnika i „poslodavaca“. Njegova koncepcija „klasnog pomirenja“,
koja se zasniva na Lepleovom „patronstvu“, umnogome potseća na današnje
pokušaje da se preko leđa radnika uspostavi „socijalni mir“. Značajno je, isto tako,
da Kuberten ne priznaje pravo radnicima da se, kao samostalna politička snaga,
bore za ostvarivanje i zaštitu svojih radničkih, kao ni građanskih i ljudskih prava.
Odnos između radnika i „poslodavaca“ trebalo bi da se zasniva na „milosrđu“
kapitalista, na toj „izuzetno plemenitoj vrlini koju Francuzi tako divno umeju da
upražnjavaju“. (119) Ovde je Kuberten dosledan svom „humanizmu“. On, naime,
traži od kapitalista da „brinu“ o radnicima, ali ne iz ljudskih, već iz praktičnih
razloga: „Njihova srdžba je sve dublja, sve žešća i sve opasnija“, upozorava
Kuberten aristokratiju i kapitaliste. (120) Strah od radničkog nezadovoljstva
predstavlja izvorište Kubertenovih „dušebrižničkih osećanja“ prema radnicima.
Kuberten nastoji da svede odnose između radnika i kapitalista u iste one
okvire koji su razbijeni u Francuskoj građanskoj revoluciji. Govoreći o
1789.godini Kuberten konstatuje da je Revolucija unela promene u društvene
odnose, ali da se „promenila samo forma“. „Milosrđe“ je taj put koji vodi ka
„zajedništvu“ – kao u feudalnom društvu. Kuberten: „Još ima, i nesumnjivo će
uvek biti snažnih i slabih, pobednika i onih koji se bore za pobedu; ali, oni koji su
stigli nikad neće imati pravo da ignorišu one koji se trude da stignu.“ Na toj osnovi
je moguće približiti radničku i vladajuću klasu tako da se one, „pred ljudima kao i
pred Bogom, ni po čemu ne rezlikuju; klase su se približile sustižući jedna drugu“.
(121)
Nakon Oktobarske revolucije u Rusiji, u vreme rasplamsavanja
revolucionarne borbe proletarijata u Evropi, Kuberten je opsednut mišlju kako da
 55

izgradi institucionalne okvire pomoću kojih će biti moguće izvršiti socijalnu

integraciju klasa, i na taj način otupiti oštricu revolucionarnog radničkog pokreta –
da bi se sačuvao vladajući poredak. U februaru 1918.godine Kuberten piše:
“Vratimo se grčkoj gimnaziji, i posmatrajmo je iz tog ugla. Otkrivamo da je njeno
osnovno načelo trostruka saradnja, čiji smo značaj izgubili iz vida. Na prvom
mestu, uspostavljena je saradnja između (različitih) oblasti; sport, higijena, nauka i
umetnost su se, izmešani, našli zajedno. Na drugom mestu, uspostavljena je
saradnja između različitih doba; prisutne su tri generacije – mladi, odrasli i stari. I,
na trećem mestu, uspostavljena je saradnja između profesija; čovek prakse i
teoretičar, naučnik i pisac, političar i običan građanin, član esnafa i nezavisni
(zanatlija) našli su se ruku pod ruku u nekoj vrsti blagotvornog zajedništva...
Nemojmo, međutim, da zaboravimo najbitnije: do svih ovih oblika saradnje nije
došlo zbog ideje o opštem dobru, već zbog potrebe za postizanjem zadovoljstva
kroz telesno vežbanje. To je velika pouka (koju nam pruža) grčka gimnazija.“
(122) Polazeći od toga, Kuberten dolazi do sledećeg zaključka: „Moramo da
obnovimo gradsku gimnaziju stare Grčke, i to će nam doneti mir.“ (Pod.Lj.S.)
(123) U oktobru iste godine Kuberten ponavlja: „Sadašnji zadatak je uspostaviti
društveni mir obnavljanjem antičke gimnazije, mesta na kome su filozofi držali
propovedi...“ (Pod.Lj.S.) (124) Uplašen zbog nemoći institucija kapitalističkog
društva da zaustave revolucionarni talas koji se širio Evropom (Novembarska
revolucija u Nemačkoj), Kuberten u novembru 1918.godine, u panici, piše:
„Postoji poseban razlog što će gradske institucije igrati vodeću ulogu u budućem
svetu. Država je, sviđalo nam se to ili ne, u stanju raspadanja. Veliki idol još uživa
poštovanje vernika, i čini se da su oni brojniji nego ikada ranije, ali nikakvo
proročanstvo neće ubuduće pasti sa njegovih zatvorenih usana. Skrivena u
pozadini, crkva je u rasulu; oseća se da se približava fatalno i opasno beznađe.“
(125) Tekst se završava rečima: „U modernom gradu koji je na putu da bude
rođen – kao i u njegovom slavnom pretku, grčkom gradu – gimnazija je dobila
izuzetno i suštinsko mesto. Napravimo, stoga, plan njenih glavnih tremova.“ (126)
Izrugujući se radničkoj „masi“ Kuberten, 4.decembra 1918.godine, piše:
„Ljudska rasa je od svojih vladara oduvek tražila da joj obezbedi zabavu kao i
sredstva za život... Pogledajmo koje su osnovne potrebe vremena. Izgleda da bi
napor, pre svega, trebalo usmeriti prema pravednijoj raspodeli i nagrađivanju rada,
zatim prema boljem razgraničavanju između oblasti javnih službi i privatne
inicijative, čije su granice često nejasno povučene i ponekad na apsurdan način, i
na kraju prema takvom obrazovanju koće će biti svima pruženo i koje neće više
biti monopol manjine. Ali, postoji opasnost da sve ove reforme ostanu sterilne
ukoliko ne uspemo da stvorimo centar za masovne spektakle i zabavu u kojem
obična, jasna i opipljiva ideja može da poveže ne samo ljude svih doba i profesija,
nego najrazličitija shvatanja i položaja. Ne zavaravajte se da demokratija može da
ima zdrav život ukoliko njeni građani nemaju ništa drugo što može da ih poveže
nego zakonske tekstove i izborne skupove. Ranije je bilo javnih crkvenih
svečanosti i divnih pompi monarhije. Čime mislite da ih zamenite? Otkrivanjem
 56

statua i govorancijama u šinjelima? Ma hajte! Postoji samo jedan kult koji je danas
u stanju da stvori neku vrstu stalnog građanskog jedinstva i to je kult koji će se
razviti oko mladalačkog vežbanja, simbola rasne izdržljivosti i nacionalne nade.“
(Pod.Lj.S.) (127) Što se tiče „potreba vremena“ i Kubertenovog predloga da bi
„napor pre svega trebalo usmeriti prema pravednijoj raspodeli i nagrađivanju
rada“, ne radi se ni o čemu drugom nego o taktičkom potezu kapitalista da većim
nadnicama stišaju gnev radnika da bi se lakše obračunali s revolucionarnim
radničkim pokretom.
Kada je reč o Kubertenovom zalaganju za „takvo obrazovanje koje će biti
svima pruženo i koje neće više biti monopol manjine“, treba reći da se ovde radi o
obrazovanju koje bi trebalo da se pruži radnicima na „radničkim univerzitetima“
koji, po Kubertenovoj zamisli, nisu ništa drugo nego sredstvo vladajuće klase za
prevaspitavanje „buntovnih“ radnika u lojalne građane. To nisu bile institucije u
kojima je trebalo da radnici razvijaju svoje stvaralačke moći, kritičko-menjalački
um i slobodarsko dostojanstvo, već geta u kojima je trebalo uništiti klasnu
samosvest radnika i od njih stvoriti „civilizovane“ robove. Da je Kuberten stvarno
bio za radničke univerzitete, onda bi prihvatio i radnička sportska udruženja kao
legitimni oblik radničkog organizovanja i prosvećivanja. Jedan od glavnih razloga
što je Kuberten bio oduševljen Hitlerom bio je taj što su nacisti, čim su došli na
vlast, ukinuli radnička sportska udruženja i pohapsili (kasnije likvidirali u
koncentracionim logorima) njihove vođe, da bi sport sveli na oruđe za stvaranje
arijevske „nadrase“. Desilo se ono na čemu je Kuberten decenijama insistirao:
sport je iskorišćen kao oruđe za izgradnju „gvozdenog tela“ i „gvozdene volje“,
što su bile glavne odlike njegove „elite“ pobednika koja je trebalo da pokori svet.
U pismu od 14.decembra 1918.godine, Kuberten, između ostalog, piše:
„Alfa i omega svega što je prethodno bilo rečeno je razlika, koja uvek iznova mora
da bude podvučena, između telesnog vežbanja kao nužnog oruđa telesne
kompenzacije, i telesnog vežbanja kao stvaranja moralne i nacionalne snage. U
prvom slučaju ono, jednostavno, pomaže uravnoteživanju usmerenog i dobro
doziranog kretanja mladića ili čoveka čiji je život bez mnogo kretanja, ili previše
ispunjen umnom aktivnošću; tada ono igra istu ulogu s obzirom na zdravlje
pojedinca, kao što je policajac igra s obzirom na javnu bezbednost. U drugom
slučaju, telesno vežbanje – ukoliko se shvati i primeni na određeni način – može
pomoći da se iskuje karakter, obnovi zajednica, pa čak, u demokratskim
vremenima, da postane spona između različitih društvenih klasa. Na taj način, ono
izlazi van njegovih uskih fizioloških granica, utvrđuje se u centru obrazovanja
između psihologije, s jedne strane, i umetnosti, s druge, i postaje glavni faktor u
opštem progresu. Tako je bilo u staroj Grčkoj; tako je skoro postalo u srednjem
veku; ono je, takvo, ponovo nastalo u u novom veku, prvo nesvesno kod Anglo-
Saksonaca u vreme Kingslija i Tomasa Arnolda, a zatim u čitavom svetu, i na
konačan način posle obnavljanja olimpijskih igara, kako je najavljeno u Parizu
1894.“ (Pod.Lj.S.) (128)
 57

Govoreći 13.januara 1919.godine o ulozi studenata u postojećim

društvenim uslovima, Kuberten konstatuje: „Upravo sam rekao, i ponavljam, da će
sport, zbog njegovih snažnih telesnih i moralnih efekata, biti dragocen instrument
u njihovim rukama za uspostavljanje društvenog mira. Zato oni mora da nauče
kako da rukuju njime s taktom, i kako da iz njega izvuku maksimalni efekat.
Masovni olimpizam će uskoro biti rođen; neka se studenti pripreme da mu služe.“
(Pod.Lj.S.) (129) Istog meseca, on upućuje pismo počasnim članovima
Međunarodnog olimpijskog komiteta u kome, zalažući se za realizaciju maksime
„svaki sport za svakoga“, piše: „Gimnastički i sportski klubovi postali su najbolji
propagandni instrument; oni će nastaviti da budu vitalni faktor u progresu, ali ne
jedini faktor, štaviše, dobit od njihove aktivnosti biće u direktnoj srazmeri sa
liberalizmom njihovih regulativa. Njihova današnja dužnost je da se stave u službu
masa ne tražeći od njih ništa u zamenu, jer ljudi do kojih se sada mora doći
nemaju ni dovoljno novca ni vremena, a sada je, bez obzira na sve, neophodno
probuditi u njima potrebu za sportom; od toga zavisi telesna i moralna snaga
nacije.“ (Pod.Lj.S.) (130)
Do koje mere je Kuberten bio opsednut nastojanjem da uspostavi „socijalni
mir“ pomoću sporta najbolje pokazuje njegov spis „Istina o sportu“, koji je
objavljen u junu 1927.godine, u predvečerje velike ekonomske krize kapitalizma,
u kome se izričito zalaže za uspostavljanje gimnazija u kojima će biti zabranjeno
čak i takmičenje i nastojanje da se postigne rekord – bez čega se ne može zamisliti
njegova olimpijska ideja. Kuberten: „To je razlog što želim da vidim, do izvesne
mere, i u modernom obliku, obnavljanje gradskih gimnazija antike. Želeo bih
mesto gde su zabranjeni takmičenje i rekordi, i gde svaki mladić u bilo kom
pogodnom trenutku, i bez opasnosti da u tome bude nadgledan i kritikovan, može
da se bavi najjednostavnijim vežbama – trčanjem, skakanjem, bacanjem i
gimnastikom... a kao umerena borba bavljenje boksom, uzimanje lekcija iz
mačevanja, galop u jahačkom krugu, ili plivanje u bazenu.“ (Pod.Lj.S.) (131)
Evo šta Kuberten kaže u govoru koji je održao na plenarnoj sednici
Međunarodnog olimpijskog komiteta u Antverpenu 17. avgusta 1920.godine,
obraćajući se „njegovom veličanstvu belgijskom kralju“ i „gospodi“: „Dolazimo
do trećeg od faktora koji će obezbediti stabilnost sportskog kraljevstva – mislim na
pridobijanje onih širokih masa do kojih sport, organizovan na postojeći način, do
sada nije bio u stanju da dopre. Kako to može biti ostvareno? Govorim o onome
ko je sebe krstio imenom ’proleter’, vezujući ovaj izraz za pežorativni smisao
’društveno razbaštinjenih’. Čas njihove osvete je kucnuo, i zato mora da se shvati
da ništa ubuduće ne može biti učinjeno bez njega; on je brojan, i mnoštvo će
nadvladati elitu koja nije uvek bila vredna svojih privilegija. Sada taj proletarijat
ni na koji način nije pripremljen za njegov zadatak (da učestvuje u učvršćivanju
rasklimanih temelja kapitalističkog društva, prim.aut.); nije stekao obrazovanje;
niko se nikada nije pobrinuo da mu pokaže brojna bogatstva koja se nalaze u
hramu i čije očuvanje će delimično zavisiti od njega. Iznad svega, ništa nije bilo
učinjeno da se ublaži (njegov) bes – ne, budimo iskreni, upotrebimo odgovarajuće
 58

reči – (da se) stiša nataloženi gnev, nagomilana mržnja koja stvara
uznemiravajuću ’podlogu’ novog tla koje se formira.“ (Pod.Lj.S.) (132) Stoga bi,
nastavlja Kuberten, trebalo „najhitnije otvoriti školu praktičnog viteštva za
omladinu, školu u kojoj će se učiti da uspeh može biti postignut jedino s
odlučnošću i istrajnošću, i da može biti posvećen jedino putem čestitosti i
lojalnosti. A ta škola će biti sport“. (Pod.Lj.S.) (133) Kuberten, u istom tonu, dalje
piše: „Sada život proleterske mladeži mora da bude obuzet traženjem zadovoljstva
u sportu. Ovo je nužno stoga što je on najjeftinija zabava koja najbolje odgovara
principu jednakosti, najdelotvornije je sredstvo protiv alkohola i najproduktivnije
deluje u ovladavanju i kontrolisanju energije.“ (Pod.Lj.S.) (134)
Radi se samo o delu materijala koji nedvosmisleno ukazuje da se ne radi
ni o čemu drugom nego o Kubertenovom razrađivanju taktike borbe vladajuće
klase protiv revolucionarnog radničkog pokreta – u vreme duboke ekonomske i
političke krize u kojoj se našlo kapitalističko društvo nakon Prvog svetskog rata. O
tome Urlike Prokop: „Kao što je pokazano, ’zadivljujuće proročanstvo genijalnog
istoričara’ nije se, u stvari, pre svega odnosilo na radničku klasu, nego na
pripremanje buržoaske mladeži za imperijalističke ciljeve. Tek posle Ruske
revolucije – 1918. – on počinje, u svom obrazovnom sistemu, da pridaje značajnu
ulogu ’moralnom razvoju’ radničke klase. Kuberten je spoznao ’snagu radničke
klase’, ali samo da bi je, u svom obrazovnom modelu, na različite načine suzbijao.
Stvarno je neshvatljivo odakle autorima u DDR-u (i ne samo u DDR-u, prim.aut.)
hrabrosti za stvaranje njihove slike o Kubertenu.“ (135)
Očigledno je da je za Kuberten sport ne samo legalno i legitimno političko
oruđe u borbi za vlast, već ekskluzivno političko oruđe buržoazije za očuvanje
kapitalističkog poretka. Maksima da „sport nema veze sa politikom“ nije za njega
značila ništa drugo nego da sport ne sme biti „uprljan“ u svakodnevnoj politici –
da bi bio pouzdano sredstvo za ostvarivanje strateških ekonomskih i političkih
ciljeva vladajuće klase. To je glavni razlog što je Kuberten uporno nastojao da
sačuva „nezavisnost“ Međunarodnog olimpijskog komiteta u odnosu prema
kapitalističkim državama. „Olimpijski pokret“, po Kubertenu najvažnija institucija
kapitalističkog poretka, „zadužen“ je da sačuva temeljne odnose i vrednosti
kapitalizma, i stoga mora ostati iznad trenutnih i parcijalnih političkih interesa i
sukoba. Članovi MOK-a su „poverenici olimpijske ideje“, što znači da je njihova
uloga da doprinesu ostvarivanju dugoročnih strateških interesa buržoazije, a ne da
se izgube, kao predstavnici određenih država i političkih grupa, u svakodnevnim
političkim obračunima. Zato su članovi MOK-a mogli da budu samo provereni
antikomunisti rešeni da svoj život posvete obračunu s međunarodnim radničkim
pokretom. To je glavni razlog što „velike demokrate“, odgojene na tradicijama
predstavničkih sistema, nisu „pravili pitanje“ o formalnom (nedemokratskom)
statusu MOK-a. Oni su više verovali u Kubertenov fanatični antikomunizam nego
u demokratske institucije.
U Kubertenovoj olimpijskoj filozofiji „olimpizam“ je, zapravo, nova
religija, a olimpijski pokret svojevrsna sekta. U tom smislu, MOK postaje nova
 59

crkva na čijem čelu se nalazi „božanski baron“ Pjer de Kuberten – papa

olimpijskog pokreta. Da se ovde ne radi ni o kakvoj proizvoljnoj analogiji,
potvrđuje i sam Kuberten: „Za mene sport predstavlja religiju sa crkvom,
dogmama, kultom... ali posebno sa religioznim osećanjem.“ (136) Na to upućuje
način na koji se biraju članovi MOK-a, kao i njegova organizaciona struktura. O
tome Kuberten: „Mi nismo izabrani, mi smo samoregrutovani, i naši mandati nisu
ograničeni. (...) Mi ne diramo u privilegije sportskih udruženja; mi nismo savet za
tehnička pitanja. Mi smo, jednostavno, ’poverenici’ olimpijske ideje.“ (137)
Nešto noviju sliku MOK-a (na osnovu koje se, posredno, može steći slika
kako su stvari stajale u Kubertenovo vreme) daje nam Piter Hejn (Peter Hain) u
svom delu „The Politics of Sport and Apartheid“, objavljenom 1982.godine: „Iako
se olimpijski pokret u celini sastoji od oko 140 zemalja članica sa svojim
nacionalnim komitetima, samo je za njih 70 do sada osiguran puni status člana
MOK-a: ostali nemaju pravo glasa, ni pravo da budu predstavljeni. Da se radi o
nepravednoj podeli glasova, vidi se jasno iz činjenice da od 85 članova koji imaju
pravo glasa u MOK-u (neke zemlje imaju više od jednog glasa) više od 50 dolazi
iz Zapadne Evrope, belog Komonvelta i Amerike. U ovom trenutku, na primer,
Britanija, Zapadna Nemačka, Italija, Francuska i Australija imaju isto broj glasova
(12) kao i čitava Afrika. Ova nedemokratska struktura uslovljena je činjenicom da
se MOK sastoji od individualnih (Pod.P.H.) članova-glasača koji su izabrani posle
selekcije i naimenovanja od izvršnih vlasti MOK-a. Na njih se pre gleda kao na
ambasadore MOK-a u njihovim zemljama, nego na delegate-predstavnike njihovih
nacija. Tako, član MOK-a može biti opozvan od strane nacionalnog olimpijskog
komiteta njegove zemlje, a da i pored toga zadrži svoje mesto kao njen
’predstavnik’ (kao što se desilo sa Kenijom). Isto tako, uprkos tome što je Južna
Afrika 1964.godine bila prvo suspendovana, a onda 1970.godine isključena s
olimpijskih igara, bela Južna Afrika ostala je punopravni član MOK-a.“ (138)

PARISKA KOMUNA PO KUBERTENU

Odnos Kubertena prema Pariskoj komuni na najbolji način ilustruje

mržnju koju je ovaj „veliki humanista“ gajio prema slobodarskom proletarijatu.
Kuberten: „Upravo kada je Skupština trebalo da obavi glavni deo svog posla, u
Parizu je izbila komunistička pobuna; bio je to vrhunac naših nevolja. Uprkos
pokušajima koji su od tada činjeni da se tom pokretu da socijalistički i humanitarni
karakter, koji on nikada nije imao, vreme koje ublažava gorčinu tolikih događaja
nije nimalo umanjilo stravičnost sumornih uspomena iz 1871.godine. Ubistvo
plemenitog Lekonta i Klemana Tomasa, druga opsada Pariza, orgije i lakrdije
Komune, masakr počinjen u toku poslednjih dana, i njen gnusni i bestijalni kraj u
krvi i petroleju prohujali su Francuskom kao košmar. (...) Zemlja, prekaljena i
ojačana u skorašnjim nesrećama (poraz u ratu s Pruskim, prim.aut.) odlučno se
 60

ujedinila oko gospodina Tjera. Armija je bez oklevanja ispunila svoju tešku
misiju.“ (139)
Evo šta Marks, savremenik Pariske komune, piše u „Građanskom ratu u
Francuskoj“, pre svega o „ubistvu plemenitog Lekonta i Klemana Tomasa“:
“Jedan od bonapartističkih oficira, general Lecomte, koji je učestvovao u noćnom
napadu na Monmartr, naređivao je četiri puta 81. linijskom puku da puca na
nenaoružani gomilu na Trgu Pigal; kada su trupe odbile da izvrše njegovo
naređenje, on ih je kao pomaman ispsovao. Umesto da streljaju žene i decu,
njegovi sopstveni ljudi streljali su njega samoga. (...) Isti ljudi pogubili su i
Clementa Thomasa, koji je ’igrao jednu od najgnusnijih dželatskih uloga’ u
’junskom pokolju radnika’ 1848.“ (140)
Što se tiče „orgija i lakrdija Komune“, evo jednog detalja koji upućuje na
život u Parizu u vreme Komune: „Preobražaj koji je Komuna izvršila u Parizu
zaista je dostojan divljenja. Ni traga više od razvratnog Pariza Drugog carstva.
Pariz nije više bio zborište britanskih lendlordova, irskih apsentera, američkih
bivših vlasnika robova i skorojevića, ruskih bivših vlasnika kmetova i vlaških
bojara. U mrtvačnici nije više bilo nađenih leševa, nije više bilo noćnih provala i
gotovo nije više bilo krađa; posle februarskih dana 1848, prvi put su opet ulice
Pariza bile zaista sigurne, i to bez ikakve policije. (...) Kokote su pošle tragom
svojih pokrovitelja-stubova porodice, religije i pre svega svojine, koji su pobegli.
Na njihovo mesto izbile su opet na površinu prave žene Pariza – hrabre, plemenite
i požrtvovane, kao žene antičkog doba. Sav prožet sjajem oduševljenja zbog svoje
istorijske inicijative, Pariz je radio, mislio, borio se, prolivao krv, i u svome poletu
u stvaranju novog društva gotovo zaboravljao na ljudoždere koji su stajali pred
njegovim kapijama.
A sad, nasuprot tom novom svetu u Parizu, pogledajte stari svet u
Versaju, tu skupštinu vampira svih pokojnih režima, legitimista i orleanista,
željnih da jedu od lešine naroda – s repom od prepotopskih republikanaca, koji su
svojim prisustvom u skupštini sankcionisali pobunu robovlasnika...“ (141)
A „masakr u toku poslednjih dana“ Komune i „njen gnusni i bestijalni kraj
u krvi i petroleju...“? O tome Marks piše: „Kad je Thiers, kao što smo videli, već
na početku rata uveo humani običaj streljanja zarobljenika-komunara, Komuni nije
ostalo ništa drugo za zaštitu života tih zarobljenika nego da pribegnu pruskom
običaju uzimanja talaca. A život tih talaca bio je više puta proigran neprestanim
streljanjem zarobljenika od strane Versajaca. Kako su oni mogli biti dalje šteđeni
posle krvavog pokolja kojim su Mac-Mahonovi pretorijanci proslavili svoj ulazak
u Pariz? Zar je trebalo da se i poslednja brana bezobzirnom divljaštvu buržoaskih
vlada – uzimanje talaca – izvrgne u ruglo? Stvarni ubica nadbiskupa Darboya jeste
Thiers. Komuna je mnogo puta nudila nadbiskupa i čitavu gomilu popova u
zamenu za jednog Blanquija, koji je tada bio u Thiersovim rukama. Thiers je
uporno odbijao. On je znao da će Blanquijem dati Komuni glavu, dok će
nadbiskup njegovim ciljevima najbolje poslužiti kao – leš.“ (142)
 61

A „paljevine“? Marks: „Kad vlade svojim ratnim mornaricama daju

zvanično ovlašćenje ’da ubijaju, pale i ruše’, je li to ovlašćenje za paljevinu? Kad
su britanske trupe iz obesti zapalile Kapitol u Vašingtonu, i letnji dvorac kineskog
cara, je li to bila paljevina? Kad su Prusi, ne iz vojničkih razloga, već iz puke
zlobe i osvetoljubivosti, zapalili pomoću petroleja gradove kao Šatoden i
mnogobrojna sela, je li to bila paljevina? Kad je Thiers čitavih šest nedelja
bombardovao Pariz pod izgovorom da hoće da zapali samo one kuće u kojima ima
ljudi, je li to bila paljevina? (...) Još ni danas nije sigurno koje su zgrade zapalili
branioci, a koje napadači. A branioci su pribegli vatri tek onda kada su versajske
trupe već počele s masovnim ubijanjem zarobljenika. Osim toga, Komuna je već
davno unapred objavila da će, ako dođe do najgoreg, sahraniti sebe pod
ruševinama Pariza i da će od Pariza napraviti drugu Moskvu, kao što je i vlada
odbrane bila obećala, naravno samo da bi maskirala svoju izdaju. (...) Ako su
postupci pariskih radnika bili vandalski, onda je to bio vandalizam očajne odbrane,
a ne vandalizam trijumfa, kao onaj kojim su se ogrešili hrišćani o zaista neocenjiva
umetnička dela paganske starine; pa čak i taj vandalizam opravdali su istoričari
kao neizbežan i relativno beznačajan momenat u džinovskoj borbi između novog
društva koje se rađalo i starog društva koje je bilo u rasulu. A još manje je
postupak Komune ličio na Haussmannov (francuski političar koji je najviše
doprineo ’preuređenju’ starog Pariza, prim.aut.) vandalizam, koji je srušio
istorijski Pariz da bi napravio mesta Parizu besposličara!“ (143)
Što se tiče „košmara“ koji je prohujao Francuskom, kao i „odlučnog
ujedinjenja“ Francuske oko Tjera, Marks piše: „Uprkos zidu laži, duhovnoj i
policijskoj blokadi, kojom je (Tjer, prim.aut.) pokušao da ogradi Pariz od
provincije, provincija ga je, umesto da mu pošalje bataljone da vode rat protiv
Pariza, pretrpala mnogobrojnim delegacijama, koje su uporno nastojale na
zaključenje mira s Parizom, tako da je on odbio da ih dalje lično prima. Ton
poslanica upućenih iz provincije, koje su većinom predlagale neposredno
zaključenje primirja s Parizom, raspuštanje Skupštine ’zbog isteka njenog
mandata’ i davanje municipalnih prava koja je Pariz zahtevao, bio je tako
uvredljiv da Dufaure osuđuje te poslanice u svom ’cirkularu protiv pomirenja’ koji
je razaslao perfektima. S druge strane, Skupština seoskih plemića i Thiers nisu
primili od provincije ni jednu jedinu poslanicu odobravanja.“ (144)
Komentarišući Tjerove reči: „Red, pravda i civilizacija najzad su odneli
pobedu“, koje je on 22.maja 1871.godine, nakon poraza Komune i masakra preko
30 000 komunara, uputio seoskim plemićima, Marks zaključuje: „Da, to je bila
pobeda. Civilizacija i pravda buržoaskog poretka pojavljuje se u svojoj pravoj
svetlosti punoj užasa čim se robovi toga poretka pobune protiv svojih gospodara.
Tada se ta civilizacija i ta pravda ispoljavaju kao neprikriveno divljaštvo i
bezakonita osveta. Svaka nova kriza u klasnoj borbi između prisvajača i
proizvođača bogatstva iznosi tu činjenicu u sve oštrijoj svetlosti...“ Na kraju,
Marks kao da govori o Kubertenu: „Ceo taj klevetnički hor, koji Stranka reda u
svojim krvavim orgijama nikad ne zaboravlja da pokrene protiv svojih žrtava,
 62

dokazuje samo da današnji buržuj smatra sebe zakonitim naslednikom

nekadašnjeg feudalnog gospodara, koji je svako oružje u sopstvenoj ruci upereno
protiv plebejca smatrao opravdanim, dok je ma kakvo oružje u rukama plebejca
već unapred značilo zločin.“ (Pod.Lj.S.) (145)
Kubertenov odnos prema Pariskoj komuni upućuje i na njegov odnos
prema komunizmu. On se poziva na Spenserovo shvatanje „komunističke
doktrine“ (koje je on izneo u pismu upućenom listu „Figaro“ koje je objavljeno
24.januara 1894.godine) po kome je komunizam „povratak na takvu borbu za
egzistenciju koja postoji između divljaka“. (146) Interesantno je da su ova
Spenserova „razmatranja“ o komunizmu poslužila Kubertenu da dođe do sledećeg
zaključka: „Istovremeno postojanje bogatstva i siromaštva u gradu je tako opšta i
stara pojava da je postalo normalno da se shvata kao bolest bez leka, a mržnja koju
siromašni gaje prema bogatima nije svojstvena samo današnjem vremenu.“ (147)

KUBERTENOV PATRIOTIZAM

Da li je Kuberten bio „veliki francuski patriota“ – kao što ga obično

predstavljaju? U svojim mladalačkim radovima Kuberten, kao što smo videli,
nastupa kao oduševljeni nacionalista. Međutim, već je njegov odnos prema
Pariskoj komuni pokazao na čijoj se strani zapravo nalazi Kuberten. Njega, kao
Francuza, neće pogoditi zločini koje su pruske okupacione trupe počinile nad
francuskim stanovništvom, niti što je agresor još u zemlji tražeći danak – već ga
pogađa borba pariskog proletarijata koji, posle izdajničkog bekstva aristokratije i
buržoazije, nastoji da spreči da Pariz padne u ruke neprijatelju, kao i da se izbori
za svet u kome neće biti „gospode“ i „svetine“.
Kuberten je od početka svog političkog angažovanja bio na strani
„evropske civilizacije“, što znači na strani uspostavljenog poretka klasne
dominacije. U tom smislu, biti „dobar patriota“ za njega pre i iznad svega znači
biti lojalan kapitalističkom poretku. Polazeći od Kubertenovog odnosa prema
Pariskoj komuni, može se zaključiti da za njega biti „dobar patriot“ nije protivno
ujedinjavanju sa osvajačem (Bizmarkom) – kada se radi o obračunu sa sopstvenim
proletarijatom. Kada se radi o klasnom ugnjetavanju radnika i obračunu s
njegovom slobodarskom borbom, onda Kubertena napuštaju „nacionalna
osećanja“ i on postaje nemilosrdni predstavnik „evropske civilizacije“, što znači
kapitalističkog poretka. Evo šta o tome piše Marks: „To što su se, posle najvećeg
rata novog doba, pobednička i pobeđena vojska udružile radi zajedničkog klanja
proletarijata – taj besprimerni događaj ne dokazuje, kao što Bismarck misli,
konačni poraz novog društva koje se uzdiže, već potpuno raspadanje starog,
buržoaskog društva. Najviši herojski uzlet za koji je staro društvo još bilo
sposobno jeste nacionalni rat, pa i on se sada pokazao kao čista vladavina prevara
koja nema nikakav drugi cilj nego da odgodi klasnu borbu i koja se odmah
 63

odbacuje čim se u građanskom ratu rasplamti klasna borba. Klasna vladavina nije
više u stanju da se skriva pod nacionalnom uniformom: nacionalne vlade su složne
u borbi protiv proletarijata!“ (Pod.K.M.) (148)
Kuberten govori u ime Francuske, ali ne slobodarske Francuske, koja sa
„Marseljezom“ korača u budućnost, već reakcionarne i imperijalističke
Francuske. U svojim prvim spisima, kao i sa svojom prvobitnom olimpijskom
praksom, on insistira na tome da Francuska nanovo postane stegonoša „evropske
civilizacije“ u njenoj borbi za svetsku dominaciju. Razvoj protivurečnosti na
evropskom prostoru i opasnosti koje se nadvijaju nad kapitalističkom Evropom
dovode do toga da se Kuberten sve više brine za Evropu. Karakterističan je period
nakon Prvog svetskog rata: „internacionalista“ Kuberten kruži Evropom savetujući
evropsku reakciju kako da se efikasno obračuna s radničkim pokretom. Strah od
međunarodnog radničkog pokreta goni Kubertena da se bori za ujedinjenje
evropske plutokratske „elite“.
Kuberten će izložiti svoju evrocentrističku koncepciju u radu „Où va
l’Europe?“ („Kuda ide Evropa?“) objavljenom 1923. godine. Kuberten: „Evropa
je, u drugoj polovini XIX veka, u očima sveta u svemu bila nadmoćna. Ona je bila
’učiteljica sveta’.“ (149) U međuvremenu, zahvaljujući krizi koja je nakon Prvog
svetskog rata zahvatila Evropu i sve ubrzanijim razvojem SAD i Japana i njihovoj
sve agresivnijoj politici u svetu, Evropa je na putu da izgubi svoj primat. Šta bi
trebalo da se uradi? „Realistični“ Kuberten smatra da se, pre svega, mora
uspostaviti „društveni mir“ u revolucionarno uzavreloj Evropi. Da bi se to
postiglo, potrebno je da proletarijat prihvati vladajući poredak, a privilegovane
klase ograničenja. To je, u postojećim vremenima, „alfa i omega svakog
socijalnog mira“ – konstatuje Kuberten. (150) Radi se o uspostavljanju „nove
socijalne države“ – „to je jedini put izlaska iz paradoksalne situacije koja je
prouzrokovana ratom, kao što je, isto tako, jedina mogućnost za Evropu da ponovo
krene putem progresa i civilizacije“. (151) Polazeći od toga, Kuberten se priklanja
najpre onom evropskom režimu koji je najefikasniji u obračunu s radničkom
klasom i čija snaga pruža najveća uveravanja da će biti na nivou zadatka koji pred
njega postavlja „evropska civilizacija“.
Evropa je, za Kubertena, samo moderni pojavni oblik helenskog sveta koji
je bio izdeljen na gradove-države (polis) koji su se borili među sobom za
dominaciju, ali su bili ujedinjeni u borbi protiv „varvara“. „Superiornost rase i
njena sudbina“ bili su za njih izazov koji je prevazilazio partikularne državne
interese. Kuberten: „Grčka je bila konfederacija gradova u osnovi koje je nastala
jedna ideja, ona o superiornosti rase i njenoj predodređenosti. Samo to je bilo
dovoljno pa da se trenutno zaborave razlike, da padnu barijere i da se protiv tuđina
digne jedna trenutno ujedinjena Grčka; ali, to su bili plodovi njihovog genija...“
(152) Kubertenov odnos prema Pariskoj komuni i njegova podrška fašističkom
režimu u Nemačkoj ukazuju na to, da njemu nije bilo stalo do emancipacije ljudi
kao pripadnika određene nacije ili rase, već da je za njega borba za naciju i rasu
zapravo poziv evropskoj buržoaziji da se obračuna s radnicima i krene u nove
 64

osvajačke pohode. U tom kontekstu bi trebalo razumeti Kubertenovo insistiranje

na tome da je borba sportista za pobedu moguća samo kao borba za sopstvenu
naciju, rasu, zastavu – shvatanje kojeg će se držati do kraja života. U svom
poslednjem govoru koji je imao programatski karakter, iz 1935.godine, Kuberten
samo ukazuje na osnovne principe njegove olimpijske filozofije: „Prva suštinska
karakteristika starog kao i modernog olimpizma je da je on religija. Oblikujući
svoje telo vežbanjem kao što vajar oblikuje kip, antički atleta je je iskazivao
poštovanje bogovima. Čineći isto, moderni atleta slavi svoju zemlju, svoju rasu,
svoju zastavu.“ (153)

KUBERTENOVA PEDAGOGIJA

Sledeći Arnolda, Kuberten ne postavlja normativnu svest kao prvenstveni

uslov za prihvatanje vladajućeg poretka od strane čoveka, već insistira na tome da
čovek od malih nogu učestvuje u takmičenju, koje je svedeno na borbu za
dominaciju, upotrebom telesne snage. Prepušteno takvim odnosima, dete bi trebalo
prvenstveno da stekne borbeni (borilački) karakter kao osnov za razvoj njegove
normativne svesti – lojalnog građanina. Osnovni zadatak sportskog drila je da
ubije ljudsku individualnost. Sport postaje sredstvo kojim treba stvoriti osnovne
pretpostavke da se čovek u potpunosti uklopi u vladajući poredak.
Kuberten ne razvija moralističku edukativnu filozofiju. On se nikada ne
poziva na ljudsku dobrotu, već nastoji da gurne dete u takve odnose u kojima mora
da se bori da bi opstalo. Arnold je zaveo red u Ragbiju sledeći logiku odnosa koja
je uspostavljena u čoporu, što će Kuberten sa oduševljenjm prihvatiti. Valja, dakle,
razviti takve odnose u kojima sirova snaga predstavlja osnov obezbeđivanja
poretka - u kome vladaju najsnažniji. U tom smislu, oni koji su fizički snažniji
imaju pravo da upotrebe sva tlačiteljska sredstva da bi se zaštitio vladajući
poredak. Dolazimo do apsurdnog, ali tačnog zaključka kada je reč o Kubertenovoj
pedagogiji: jači imaju pravo da tlače slabije – jer su jači! Održavanje vladajućeg
poretka i perspektiva društvenog razvoja temelje se na neprestanom tlačenju
slabijih od strane jačih. To je prirodni i stoga nepromenljivi poredak. Nema bilo
kakve racionalno i humanistički zasnovane alternative ovom životinjskom
poretku. Čovek je sveden na životinju čiji život je podređen borbi za opstanak po
zakonima prirodne selekcije. Ono što Kuberten pokušava da učini svojom
pedagogijom je da pokrene iz učmalosti uspavane životinjske instinkte u čoveku, a
ne da razvije specifične ljudske sposobnosti i dostojanstvo čoveka. Kuberten:
„Sport nije u prirodi čoveka: on je u formalnoj protivurečnosti sa zakonom
’manjeg otpora’ koji važi za životinje.“ (Pod.P.d.K.) (154) Čovek je, znači, po
svojoj prirodi lenja životinja. Kuberten hoće da ga pomoću sporta natera da
prihvati logiku „većeg napora“, što zapravo znači da se neprestano bori protiv
drugih ljudi. Civilizovanje čoveka ne znači za Kubertena ništa drugo nego razvoj
 65

borbenog karaktera, što znači volje za pobedom koja treba da ga goni na ulaganje
sve većeg borilačkog napora. Civilizovanje čoveka ne podrazumeva
prevazilaženje „životinjskog“ u čoveku, već njegov razvoj. Kubertenov
„civilizovani čovek“ nije ništa drugo nego zver koja se neprestano bori protiv
drugih zveri za „mesto pod suncem“, ponašajući se po vladajućim pravilima zbog
straha od kazne, što bi trebalo da omogući održanje i razvoj uspostavljenog
poretka. I za Kubertena „čovek je čoveku vuk“, što znači da je i on nastojao da
svede čoveka na prototip građanina kapitalističkog sveta koji odgovara grabljivoj i
krvoločnoj zveri. Jer, otkada je vučija priroda prirodna podloga „životinjskog“ u
čoveku?
To je glavni razlog što Kuberten stavlja dete u takve odnose u kojima ono
mora da se bori protiv drugih: motiv za razvoj „gvozdenog tela“, kao i „gvozdenog
karaktera“ čovek stiče u borbi za preživljavanje. Sport, kao autentično simuliranje
borbe za opstanak u kapitalističkom društvu, trebalo je da postane osnovno
vaspitno sredstvo za stvaranje takvog čoveka (građanina) koji će vladajuće odnose
koji se zasnivaju na „prirodnoj selekciji“ prihvatiti kao svoju prirodnu sredinu. I u
Kubertenovoj koncepciji čovek ne stvara svoj, dakle ljudski svet, nego se
neprestano prilagođava postojećem svetu - upravo ono što čini životinja. U tom
smislu, čovek nije u stanju da se, kao čovek, odnosi prema uspostavljenom svetu,
već je taj „odnos“ zauvek zadat „prirodnim poretkom“ na kome se zasnivaju
društveni odnosi.
Kuberten insistira na takvom vaspitnom sistemu koji bi trebalo da detetu
usadi takav karakter i svest (vaspitanje pre obrazovanja) koji će postati idealno tlo
za razvoj „praktične filozofije“ kojom čovek treba da se rukovodi u
svakodnevnom životu. Radi se o nastojanju da se čovek još u detinjstvu fanatizuje
i da se na taj način ukine svaka mogućnost „udvajanja“ čoveka, što znači
mogućnost da stekne individualnu (ljudsku) samosvest. U tom smislu,
Kubertenova vaspitna koncepcija može da se shvati kao jedan od oblika
sistematskog fanatizovanja ljudi. U njoj se samo prividno radi o razvoju ljudskih
sposobnosti; zapravo, reč je o primoravanju čoveka, svedenog na objekt vladajuće
(samo)volje, da bespegovorno izvršava zahteve koji su pred njega postavljeni.
Kuberten ne teži da pasivizuje ljude, već da im razvije aktivističku svest i
da ih uključi u odbranu vladajućeg poretka – što je jedan od najvažnijih elemenata
Arnoldove pedagogije. U tom smislu, Kuberten se ne zadovoljava „običnom“
religioznom svešću. On hoće da uspostavi novu religiju koja odgovara antičkoj
religiji koja je bila religija „bez knjiga“. Po njoj, ljudi treba da se bore za
uvećavanje njihovog ovozemaljskog materijalnog bogatstva i da u tom životu
pronađu zadovoljstvo i smisao. Sve za čim mogu i za čim bi trebalo da teže već je
postojalo ili postoji na zemlji. Kubertenov „bog“ ne nalazi se na nebu, nego u
utrobi kapitalističkog društva. To je „bog“ koji ne čuje vapaje bespomoćnih, nego
urlike pobednika.
Interesantno je da ova Kubertenova „jeres“ neće zasmetati klerikalnim
krugovima, kao ni, uostalom, kraljevima, prinčevima, gospodi – sve „dobrim
 66

hrišćanima“. Neće im zasmetati ni „obnavljanje“ olimpijskih igara koje je

vizantijski imperator Teodosije ukinuo, u ime hrišćanstva, 393.godine. Kubertenov
fanatični antikomunizam, njegova beskompromisna borba za očuvanje
kapitalističkog poretka, njegovo zalaganje da „evropska civilizacija“, i samim tim
hrišćanstvo (katoličanstvo), zavlada svetom – pribavilo mu je naklonost i
najortodoksnijih klerikalnih krugova.
Vratimo se Kubertenovoj pedagogiji. Videli smo da je „civilizovanje“
čoveka, po njemu, neminovno povezano sa razvojem njegovog borbenog
karaktera. Opstaju, na dužu stazu, samo oni koji uspevaju da se, uvek iznova,
nametnu drugima. U biti, Kubertenova teorija samo je u funkciji njegovog odnosa
prema istoriji ljudskog društva, koja se svodi na stalnu borba između pojedinaca,
nacija i rasa – za opstanak. Kuberten razvija svoju „koncepciju fizičkog
obrazovanja“ u ime „demokratske konkurencije“ i „struggle for life“ („borba za
život“). (Pod.P.d.K.) (155) Sport bi trebalo da razvije volju čoveka da se kao
pripadnik nacije bori, na svetskom prostoru, protiv drugih nacija i rasa. Borba za
dominaciju sopstvene nacije, odnosno, bele rase, predstavlja za njega preduslov i
osnovu obrazovanja. To je taj prethodni stupanj u razvoju „praktičnog“ duha
Kubertenovog „građanina“. Veličajući Arnolda, on ističe da je njegov obrazovni
sistem imao odlučujuću ulogu u tome što je Engleska postala vodeća svetska
kolonijalna sila. Kuberten je doslovno shvatio reči koje se pripisuju vojvodi od
Velingtona, da je „bitka na Vaterlou dobijena na sportskim poljima (koledža)
Iton“. (156)
Kuberten je opsednut, posebno u periodu od kraja XIX veka do Prvog
svetskog rata, razvojem osvajačko-militarističkog duha u Francuskoj, i zato
insistira na tome da je osnovni smisao sporta da omogući uspešno uklapanje
mladih u militarističku obuku. Kuberten: „Dečaci koji ulaze u regimentu već
dobro upoznati s instrumentima sporta, i pošto su navikli da se ponašaju po
komandama, poseduju dvostruku prednost; ne samo da već znaju deo onoga što bi
trebalo da nauče, nego uče preostalo mnogo lakše; ne samo da su bolje
pripremljeni za savladavanje napora, nego će, za njih, napor biti manji.“ (Pod.Lj.
S.) (157) „Navika da se ponašaju po komandama“ predstavlja, dakle, prvu i
najvažniju stepenicu u vaspitanju koje treba od mladih da stvori „dobre građane“.
Ono što je, između ostalog, zajedničko Kubertenovoj i nacističkoj
pedagogiji je da obe daju prednost telesnom vaspitanju pred duhovnim
obrazovanjem, s tim što se telesno vaspitanje svodi na stvaranje fanatičnog
rasističko-militarističkog duha. Pišući o starim Grcima, Kuberten konstatuje da su
se oni „malo posvećivali razmišljanju, a još manje knjigama“. (158) Insistirajući
na značaju Arnoldovog vaspitnog sistema, Kuberten piše: „Mišići su dobili
zadatak da obave posao moralnog vaspitača. To je, u modernom uslovima,
primena jednog od najkarakterističnijeg principa starogrčke civilizacije: stvoriti od
mišića najvažniji faktor u moralnom obrazovanju.“ (159)
Dalju razradu te teze nalazimo kod Hitlera: „Moj veliki obrazovni posao
počinje sa omladinom. Pogledajte ove momke i dečake! Kakav materijal! Od toga
 67

mogu da stvorim novi svet. Moja pedagogija je nemilosrdna. Mekoća mora biti
odlučno odstranjena. U mojim ordensburgen (srednjovekovna utvrđenja nemačkih
ritera-osvajača, prim.aut.) će izrasti omladina koja će prestraviti svet. Hoću
moćnu, gospodarsku, odvažnu, nemilosrdnu omladinu. Kod nje ništa ne sme da
bude slabo i nežno. Slobodna, veličanstvena zver uvek iznova mora da seva iz
njihovih očiju. Hoću da moja omladina bude snažna i lepa. Upotrebiću sve
moguće fizičke vežbe da bih je izgradio. Hoću atletsku omladinu. To je prvo i
najvažnije. Na taj način ukidam hiljade godina dosadašnjeg ljudskog razvoja. Tako
imam čisti, plemeniti prirodni materijal pred sobom. Tako mogu da stvorim novo.
Neću nikakvo intelektualno obrazovanje. Znanjem upropašćujem
omladinu. Najradije im dopuštam da uče samo ono što oni, sledeći svoj igrački
nagon, slobodno voljno usvajaju. Ali, da ovladaju sobom, to moraju naučiti.
Moraju mi naučiti da u najtežim probama pobede strah od smrti. To je stupanj
herojske omladine. Na njemu izrasta stupanj slobodnih ljudi, koji su mera i
središte sveta, stvaralački ljudi, ljudi-bogovi. U mojim ordensburgen će divni
bogo-čovek koji gospodari sobom stajati kao slika kulta i pripremati omladinu za
dolazeći stupanj muške zrelosti.“ (160)
Hitler na sličan način piše u „Mein Kampf“-u: „Narodna država nije čitav
svoj obrazovni rad u prvom redu utemeljila na upumpavanju golog znanja, nego
na odgajanju, kao dren, zdravog tela. Tek onda dolazi na red izgradnja duhovnih
sposobnosti. Narodna država mora poći od pretpostavke da je jedan ne baš naučno
obrazovan, ali zato telesno zdrav čovek sa dobrim, čvrstim karakterom, ispunjen
odvažnošću i snažnom voljom, vredniji za narodnu zajednicu nego jedan umni
slabić.“ (161)
I Kuberten polazi od maksime „u zdravom telu zdrav duh“ (mens sana in
corpore sano), ali je to daleko od bilo kakvog „objektivističkog“ pristupa.
„Zdravo“, „snažno“, „lepo“ su atributi samo onog tela koje je svedeno na oruđe za
ostvarivanje interesa vladajućeg oligarhije. Nije, dakle, suština u izgradnji zdravog
tela, već o takvoj izgradnji tela sa kojom će biti uništena ljudska, a izgrađena
fanatična podanička svest. „Zdravo telo“ u Kubertenovoj, kao i u nacističkoj
verziji, pre svega podrazumeva čoveka koji je „oslobođen“ mašte i uma.
Ironija je da je Kuberten, koji je po svojoj telesnoj konstituciji bio
suprotnost prototipu mišićavog sportiste-pobednika („elite“), postao duhovni vođa
olimpijskog pokreta. Isto je sa Hitlerom, Gebelsom, Geringom, Himlerom,
Ajhmanom - koji su, kao vođe „arijevske rase nadljudi“, bili, po svojoj telesnoj
konstituciji, karikatura „natčoveka“ koji je bio osnov za izgradnju rasne
samosvesti Nemaca.
Kada se ima u vidu suština Kubertenove „korisne pedagogije“ (pédagogie
utilitaire), onda nimalo ne iznenađuje što je Kuberten bio oduševljeni propagator
boksa koji, bez ikakve sumnje, zauzima ubedljivo prvo mesto na njegovoj lestvici
poželjnih sportova. Šta je to Kuberten pronašao u ovom „finom muškom sportu“
(162) koga su se, već u Kubertenovo vreme, mnogi odricali kao krvavog rituala
koji je nedostojan čoveka? I kada je u pitanju boks Kuberten samo poštuje
 68

antropološku „činjenicu“ da „i u mladima i čoveku postoji borilački instinkt“ koji

je „normalan“ (i stoga „prihvatljiv“) i koji može biti kontrolisan (ili, što je još
adekvatnije - „civilizovan“) jedino tako što će mu se dozvoliti da se realizuje.
„Zbog toga“, zaključuje Kuberten, „vaspitanje dečaka nije potpuno ukoliko nije u
izvesnoj veri povezano sa borilačkim sportovima“. (163)
Kuberten je oduševljeni pristalica boksa jer je u njemu njegov osnovni
pedagoški princip – sport kao priprema za život u kapitalističkom društvu – dobio
najveću mogućnost da se ostvari. Čovek bi trebalo da nauči da udara, ali i da
prima udarce, da ih prihvati kao nešto što se, u svakodnevnoj borbi za opstanak,
podrazumeva. Poštovati vladajuća pravila, prihvatiti vladajući poredak, svoj bedni
položaj u društvu – krvareći, ležeći u blatu – to je najvažniji praktični izazov
Kubertenove pedagogije. Naravno, on se pre svega odnosi na one koji su na
društvenom dnu. Njihova srdžba bi, putem boksa, trebalo da bude sterilisana pri
čemu će se, istovremeno, naučiti da se uzdržavaju („samodisciplina“) od
„antidruštvenog“ ponašanja. Zbog toga je Kuberten oduševljen šefom njujorške
policije koji je izgradio bokserske dvorane u sirotinjskim delovima grada koji su
imali „lošu reputaciju“: bolje je da se sirotinja tuče među sobom na ringovima,
nego da se bori da promeni svoj ponižavajući društveni položaj. (164)
Boks je, za Kubertena, bio nezamenljivo sredstvo za stvaranje tela i duha
kolonijalnih osvajača - i u tome je on blizak Hitleru. Evo šta o Hitlerovom odnosu
prema boksu piše istoričar nacizma Ričard Mandel: „Jedini sport o kome je Hitler
imao izgrađeno mišljenje bio je boks koji su oni, koje je Hitler nazivao
’prostačinama’, tretirali kao ’surov i nedostojan’. Sledstveno tome, bilo je
prirodno da je jedan od Hitlerovih nemačkih kulturnih heroja bio Maks Šmeling
(Max Schmeling, nemački prvak sveta u teškoj kategoriji, pri.aut.). Hitler je, isto
tako, prezirao ’prosvećene’ koji su davali prednost mačevanju u odnosu prema
boksu: ’Nijedan sport mu (boksu, prim.aut.) nije ravan u izgrađivanju agresivnosti,
u iziskivanju munjevite odluke, i u jačanju tela u čeličnoj hitrini. Prirodno je da u
očima naših intelektualaca ovo izgleda divlje. Ali, dužnost rasno-nacionalističke
države nije da odgaja kolonije miroljubivih esteta i telesnih degenerika“. I dalje:
„Kroz svoju telesnu snagu i hitrinu on („mladi arijevac“, prim.aut.) mora da ojača
svoju veru u nepobedivost cele njegove rase i nacije. Ono što je nakada vodilo
nemačku armiju u pobedu bilo je ni sa čim narušeno zajedništvo vere koji je svaki
pojedinac nosio u sebi, vere koja je u svojoj celokupnosti bila otelotvorena u
njihovom vođstvu.“ (165)

PROBLEM (NE)JEDNAKOSTI U SPORTU

Kuberten je problem (ne)jednakosti u sportu razrađivao sa najvećim

entuzijazmom neposredno nakon Oktobarske revolucije. U svom govoru iz
februara 1918.godine, koji je objavljen pod naslovom „Šta sada možemo da
 69

tražimo od sporta“, Kuberten kaže: „Spremno se prihvata da bi najbolji temelj za

društveni mir u demokratskom društvu bio uspostavljanje srećne ravnoteže između
nejednakosti koju je priroda uspostavila između ljudi, i jednakosti koju
zakonodavstvo nastoji da uspostavi. Ali, gde su osnove i granice jedne takve
ravnoteže?
Ono što dovodi do toga da je nejednakost teško podnošljiva za one koji su
njome pogođeni je njena tendencija da ovekoveči nepravdu. Ljudi se bune protiv
nje zato što ona, obično, ima dvostruko obeležje – stalna je i neopravdana. Kada bi
bila prolazna i opravdana, ne bi više izazivala neprijateljstvo. Sada možemo da
zapazimo da, dok je u drugim oblastima gotovo nemoguće stvoriti takve uslove, u
sportskoj republici oni nastaju sami po sebi.
Šta je sportski rezultat? To je brojka ili činjenica. Imate maksimalnu
visinu iznad koje ne možete skočiti, minimum vremena ispod koga ne možete
pretrčati sto metara. (...) Na sve strane susrećete se sa ograničenjima koja se
odlikuju većom ili manjom matematičkom strogošću, ali, vi ne možete da ih vidite
kada počnete. Niko unapred ne zna tačno svoje granice. Samo jedan put vodi ka
tome – trening i naporan rad. A kada neko postigne cilj, kada neko postigne
sopstveni rekord, tj.najbolji rezultat koji može da postigne, potrebno je i dalje
ulagati napor da bi se tamo ostalo. Ništa ne može da vam garantuje trajno
posedovanje ovog rekorda. Samo uporan rad može da ga osigura. U tome je,
uzgredno – ako mi dozvolite ovaj umetak – čitava tajna sportskog obrazovanja.
(....) Ali, vratimo se našem društvenom polazištu. Nejednakost u sportu temelji se
na pravednosti jer individua duguje uspeh koji postiže jedino svojim prirodnim
svojstvima koja su razvijena snagom njegove volje; to je dalje, vrlo promenljiva
nejednakost, jer ova kratkotrajna forma uspeha zahteva neprekidni napor čak iako
valja izdržati i za malo. Ovo su interesantne činjenice za demokratiju. Nije
iznenađujuće da u sportskim krugovima nalazimo nenametljivu mešavinu
autoriteta i slobode, i iznad svega uzajamne pomoći i rivalstva. Sada bi
demokratija trebalo da bude sposobna da meša ove sastojke, i prirodno, da se pri
tom susretne sa hiljadu poteškoća. (...) Tako sportista ima pred sopstvenim očima
lekciju koja se stalno potrvđuje kroz nužnost komande, kontrole i jedinstva, dok ga
sama priroda drugarstva oko njega obavezuje da u svojim drugovima vidi i
saradnike i rivale – što sa filozofskog stanovišta izgleda da je najviše načelo
svakog demokratskog društva.“ (166)
Kuberten ovde pre svega ukazuje na ono što ideolozi kapitalizma
sistematski nastoje da prikriju: na „stalnu i neopravdanu“ nejednakost u
kapitalističkom društvu koja ima „tendenciju da ovekoveči nepravdu“. Ali, umesto
da se stavi na stranu „onih koji su njome pogođeni“, „radnička majka“ Kuberten
stavlja se na stranu vladajuće klase razrađujući kako da se iskoristi sport za
stišavanje radničkog nezadovoljstva. On otvoreno kaže da pokušava da u sportu
postigne ono što nije moguće postići u kapitalističkom društvu, da svi ljudi budu
jednaki na startu – i to postaje njegovo osnovno „pedagoško“ sredstvo za
vaspitanje obespravljenih da prihvate nejednakost kao neminovnu „činjenicu“.
 70

Kuberten nudi radniku mogućnost da se sa drugim „građanima“ bori za pobedu u

sportu, da bi ga sprečio da se, kao pripadnik radničke klase, bori za iskorenjivanje
nejedankosti u društvu. Sport postaje oblast u kojoj bi radnik trebalo da pronađe
kompenzaciju za svoj potčinjeni društveni položaj, mesto gde će biti sterilisana
njegova kritičko-menjalačka svest. Radi se o taktičkom povlačenju vladajuće klase
u trenutcima krize kapitalizma i u vreme narastanja političke snage proletarijata.
Zato Kuberten i kaže 1918.godine: „Šta sada možemo da tražimo od sporta?“
(Pod.Lj.S.) A evo šta će Kuberten reći u avgustu 1920.godine predstavnicima
vladajućeg poretka: „Šta je potrebno da bismo mogli da iskoristimo izuzetne
karakteristike (sporta, prim. aut.) koje su tako pogodne za demokratsko
obrazovanje, i štaviše, tako podesne da deluju kao šok-upijači za isuviše žestoke
društvene pritiske? Jednostavno ovo – sportska obuka i objekti trebalo bi da budu
stavljeni na besplatno, ili gotovo besplatno, raspolaganje proleterskoj mladeži.“
(Pod.Lj.S.) (167)
Iz prethodno navedenog Kubertenovog teksta moglo bi, isto tako, da sledi
da on u „sportskoj republici“ vidi idealan oblik demokratskog uređenja društva.
Međutim, njegova kategorična tvrdnja da je „u drugim oblastima gotovo
nemoguće stvoriti takve uslove“ kakvi, „sami po sebi“, nastaju u „sportskoj
republici“ – upućuje na to da je Kubertenu pre svega stalo da istakne prednost i
značaj sporta kao sredstva za zaštitu vladajućeg društvenog poretka nejednakosti.
Na nivou telesnog obračuna, nejednakost između ljudi postaje „očigledna
činjenica“, kao što je i „očigledna činjenica“ rezultat koji neko postiže. Čovek je,
po Kubertenu, uklješten između „aristokratskih kaprica prirode“ i „matematičke
strogosti“ rezultata. Nejednaki po prirodi, ljudi se sučeljavaju, bez obzira na
njihovo poreklo i društveni položaj, sa objektivnim, od čovekove volje
nezavisnim, kriterijumom nejednakosti. Šta im drugo preostaje nego da prihvate
nejednakost kao od čoveka nezavisnu datost? Međutim, budući da snažniji već na
startu imaju prednost, kakvog ima smisla da se telesno inferiorni upuste u borbu u
kojoj mogu da budu samo poraženi? Osećajući problem, Kuberten nastoji da
relativizuje uspostavljenu nejednakost, „koju je priroda uspostavila između ljudi“,
ubacujući ideju o „prolaznoj nejednakosti“ po kojoj je rezultat relativan, jer u
svakom trenutku od svakog učesnika može da bude ugrožen. Dosledno tumačeći
ovaj stav, dolazimo do toga da i oni koji imaju sasvim skromne telesne
mogućnosti imaju „iste šanse na startu“ kao i nabubreli fizikalci – „pošto niko
unapred ne zna tačno svoje granice“. Ni ovom prilikom Kubertena ne bi trebalo
„hvatati za reč“. Ono što on hoće je da ljudi veruju da mogu da budu prvi. Ideja o
„promenljivoj nejednakosti“ trebalo bi da navede ljude da, i pored svakodnevnih
poraza, uvek iznova veruju da će njihov trud, trpljenje, borba – jednoga dana da ih
digne na pobednički tron. Kuberten hoće da ljudi, bez obzira na njihov stvarni
društveni položaj, ostanu učesnici u životnoj igri čija pravila određuje
kapitalistički poredak.
Ovde se ne radi o verovanju čoveka da može da postigne više, nego da
može da pobedi druge – postizanjem većeg rezultata. Za Kubertena nije najveći
 71

ljudski izazov prevazići svoje moći, nego pobediti druge; nije savladavanje
problema koji se postavljaju pred čoveka u njegovoj borbi za opstanak i slobodu,
nego borba protiv drugih ljudi. Verovanje čoveka u sopstvene moći uslovljeno je
razvojem njegove borbene volje – koja se formira u borbi između ljudi za
dominaciju i opstanak. Budući da pobeda jednog predstavlja poraz drugog, svaka
nova pobeda (poraz) trebalo bi da nagoni čoveka da sa novim žarom krene u borbu
protiv drugih – i tako u beskraj. Kuberten govori o „sopstvenom rekordu“ i o
„najboljem rezultatu“ koji čovek može da postigne, ali se upravo po njegovoj
koncepciji taj rezultat, koji proističe iz nastojanja čoveka da postigne više, ne
vrednuje – ukoliko nije „najbolji“, što znači ukoliko nije pobednički. Tačnije,
pobednički rezultat (koji je, po Kubertenu, već u rukama onih koji su po svojim
telesnim predispozicijama predodređeni da postižu najbolje rezultate/rekorde)
postaje mera obezvređivanja rezultata koje su, kao najviši izraz svojih telesnih
mogućnosti, postigli pripadnici „mase“.
Da je Kuberten „trening i naporan rad“, kao i prevazilaženje sopstvenih
mogućnosti, uistinu postavio kao osnovne preduslove za postizanje rezultata koji
će se vrednovati, onda bi najbolji rezultat bio onaj koji je postignut od strane
čoveka koji je u najvećoj meri uspeo da prevaziđe svoje moći (svoj prethodni
rezultat). Za Kubertena to bi bilo najgore svetogrđe, jer nejednakost nije društveno
uslovljena i ne zavisi od čoveka i njegove produktivističke i stvaralačke prakse.
„Nejednakost u sportu temelji se na pravednosti“ – tvrdi Kuberten. I to je ono
najvažnije: on pre svega nastoji da opravda nejednakost „da ne bi izazivala
nezadovoljstvo“ (potlačenih, naravno). Sport treba da vaspita ljude da nejednakost
prihvate kao normalnu i neminovnu pojavu.
Na osnovu svoje koncepcije nejednakosti, Kuberten gradi pedagogiju
koja se svodi na stvaranje jednoobraznog karaktera ljudi i jednoobraznog odnosa
prema postojećem svetu i budućnosti. Svesnom i organizovanom akcijom radnih
ljudi ne mogu se iskoreniti odnosi nejednakosti u društvu, ali se zato svesnom i
organizovanom akcijom buržoazije (sistem vaspitanja u kome sport zauzima
najvažnije mesto) može iskoreniti kritički odnos potlačenih prema vladajućem
poretku nejednakosti i stvoriti jednoobrazni ljudi. Po Kubertenu, jednoobraznost
karaktera je temelj na kome se zasniva „ljudska individualnost“. Zbog toga on sa
takvim oduševljenjem ističe helenski „sport“, u kome su „mišići bili glavni faktor
u vaspitanju“, kao ideal „sporta“ kome bi trebalo težiti. Duhovna i intelektualna
različitost ne sme da dovede u pitanje nastojanje da se stvore karakterno
jednoobrazni ljudi.
Po Kubertenu, nisu vladajući društveni odnosi, što znači priroda
vladajućeg poretka, ti koji uslovljavaju da različite telesne sposobnosti ljudi
postanu jedan od osnova za uspostavljanje nejednakosti u društvu, već su telesne
različitosti osnovni uzrok njihove društvene nejednakosti. Zbog toga Kuberten
tvrdi da zahtev za uspostavljanjem jednakosti između muškarca i žene nije
protivno samo logici, nego i „poretku stvari“. Kuberten je ono što predstavlja
jednu od osnovnih pretpostavki ljudske različitosti (telesna konstitucija) proglasio
 72

osnovom nejednakosti. Bio je u pravu: u odnosima u kojima vlada zakon jačega; u

kojima su ljudi podređeni zakonima prirodne selekcije, telesne razlike neminovno
postaju jedan od razloga nejednakosti u društvu.
I na ovom primeru se pokazuje pragmatični i licemerni karakter
Kubertenove teorije o nejednakosti. On nudi „promenljivu nejednakost“ ljudima,
da bi ostali u igri, i istovremeno isključuje žene, kao telesno „inferiorne“, iz borbe
za mesto pod suncem, što znači da za njih važi pravilo o nepromenljivoj
nejednakosti. „Veliki humanista“ Kuberten isključio je ni manje ni više nego
polovinu čovečanstva sa starta „jednakih“ u borbi za dominaciju. U stvari, osnov
njegove pedagoške koncepcije je podela rada između muškarca i žene,
karakteristična za varvarstvo (ne računajući matrijarhat, koji se baš ne uklapa u
Kubertenovu koncepciju): žena u kući i u polju, muškarac u ratu i lovu. Ostajući
privržen primitivnoj ratničkoj zajednici kao osnovu društvenog organizovanja,
Kuberten se, zapravo, nije mnogo odmakao od načina razmišljanja varvara.
Ako bismo Kubertenovu teoriju o „promenljivoj nejednakosti“ razmatrali
u okviru vladajućih odnosa u kapitalističkom društvu, došli bismo do toga da nisu
samo žene, nego i radnici žrtve nepromenljive nejednakosti. Kuberten ne predlaže
radnicima da se obogate svojim radom, nego im, kao „građanima“, nudi
mogućnost da učestvuju u u prisvajanju tuđeg rada (vlasništvo nad akcionarskim
kapitalom) - koji je za njih samo formalno tuđ jer su oni ti koji stvaraju društvene
vrednosti. Čovek je, dakle, kao radnik predodređen da bude potčinjen i izrabljivan.
Njegova jedina mogućnost da izmeni svoj društveni položaj je da postane vlasnik
kapitala. Kubertenov poklič, sa kojim je krenuo ka olimpijskim vrhovima –
„Bogatite se!“ („Enrichissez vous!“) - nije bio poziv upućen radnicima da se bore
da im pripadne društveno bogatstvo koje su svojim radom stvorili, već poziv
vlasnicima kapitala da sa novim žarom krenu u pljačkanje radničke klase u
sopstvenoj zemlji i kolonijalizovanih naroda. „Promenljiva nejednakost“ treba da
ulije radnicima nadu da će, ako budu uporni i lojalni, postati pripadnici posedničke
klase. Drugim rečima, čovek je kao pripadnik radničke klase nepromenljivo
nejednak; da bi došao u krug „promenljivo nejednakih“ on mora da izađe iz svog
radničkog kombinezona i da se izbori (znači sad već kao lojalni „građanin“) da
postane vlasnik papira koji mu garantuje učešće u podeli kapitala. Formalno pravo
da se bore za vrh društvene moći imaju svi građani (koji poštuju vladajući
poredak), a faktičku mogućnost imaju samo oni koji već poseduju kapital. Stvarna
mogućnost za borbu za vrh pripada samo onima koji već spadaju u „elitu“.
„Promenljiva nejednakost“ znači da se oni, u okviru svoje klase, smenjuju u
vođstvu , boreći se, istovremeno, svi zajedno da spreče da se radnička klasa pojavi
na stazi.
I kada je reč o problemu (ne)jednakosti u sportu, može da se konstatuje da
Kuberten ni u svojim poznim godinama nije mnogo odmakao od načina
razmišljanja koji je karakterističan za njegove mladalačke spise. Ovde se ne radi
toliko o njegovim intelektualnim sposobnostima i znanju, koliko o njegovom
ideološkim slepilu i upornom nastojanju da „razreši“ protivurečnosti
 73

kapitalističkog društva (obračuna se s političkom borbom radnika i uspostavi

„socijalni mir“) ne dirajući u njegove osnove. Zbog toga Kuberten daje takav
značaj vaspitanju, bolje rečeno, fanatizovanju čoveka: da se ne bi promenili
društveni odnosi, valja „promeniti“ čoveka, što znači, treba mu razviti takvu svest
koja će prihvatiti vladajući poredak bez obzira na njegov stvarni društveni položaj.
Ne radi se o tome da takvi metodi u određenim istorijskim periodima nisu imali
dejstva (primer nacističke Nemačke), već o tome da Kuberten od njih stvara
univerzalni metod koji postaje ne samo ključ za razumevanje razvoja
kapitalističkog društva, već i osnovno sredstvo za uklanjanje osnovnih društvenih
(klasnih) protivurečnosti.

xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx
74