Veblen - Teorija Dokolicarske Klase - 1 2 3

Za izdavaa: Nikola Jankovi
Glavni urednik: dr Duan Marinkovi

Lektura i korektura: Predrag Raji
Dizajn korica: Mediterran Publishing
Tehniko ureenje: Mediterran Publishing
Fotografija na naslovnoj strani
2008 Mediterran Publishing
Torsten Veblen
TEORIJA
DOKOLIARSKE KLASE
Sa engleskog preveo:
N IKOLA M II
tampa: Art Print, Novi Sad

Mediterran Publishing d.o.o.
Nikole Paia 24,
21000 Novi Sad
tel: +381.21.472.38.20 fax: +381.21.661.37.65
www.mediterran.co.yu e-mail:
mediterran@neobee.net
Za sve informacije o ovom i drugim izdanjima
Mediterran Publishinga,
kontakt: prodaja@mediterran.co.yu
Naslov originala: THE

THEORY OF THE LEISURE CLASS
by
Thorstein Veblen
London, George Allen and Unwin, Ltd.
Ruskin Houze, 40 Museum Street, W. C. 1
Sadraj:
Vladimir Milanovi: Delo Torstena Veblena
Glava I Uvod Glava II
Novano takmienje
Glava III
Isticanje dokolice
Glava IV
Isticanje potronje
Glava V
Novani ivotni standard
Glava VI
Novani kanoni ukusa
Glava VII
Odea kao izraz novane kulture
Glava VIII
Osloboenje od proizvodnje i konzervativizma
Glava IX
Ouvanje arhainih osobina
Glava X
Savremeni ostaci junatva
Glava XI
Verovanje u sreu
Glava XII
Verski obredi
Glava XIII
Ostaci neinvidioznog interesa
Glava XIV
Vie obrazovanje kao izraz novane kulture
9
71
87
99
125
151
163
203
221
241
267
291
307
337
361
Glava I
Uvod
Institucija dokoliarske klase moe se, u svom najrazvijenijem vidu,

nai u viim stadijumima varvarske kulture - kao, na primer, u feudalnoj
Evropi ili feudalnom Japanu. U takvim zajednicama se vrlo strogo vodi
rauna o klasnim razlikama. Najupeatljivija karakteristika - u tim
klasnim razlikama - od ekonomskog znaaja jeste distinkcija meu
poslovima dostojnim pojedinih klasa. Vie klase su, po tradiciji,
osloboene ili iskljuene iz proizvodnih poslova; za njih se rezerviu
odreena zanimanja kojima se pripisuje izvestan stepen asti. Ratovanje
je najvanije meu asnim zanimanjima u svim feudalnim zajednicama, a
svetenika sluba obino dolazi odmah posle ratovanja. Ako jedna
varvarska zajednica nije izrazito ratnika, onda svetenika sluba moe
uzeti prvenstvo, s tim da ratnika sluba po znaaju dolazi odmah posle
nje. Meutim, uvek vai pravilo, s vrlo malim izuzecima, da su vie
klase - bilo da su ratnike ili svetenike - osloboene proizvodnih
poslova, i to oslobaanje je ekonomski izraz njihovog superiornog ranga.
Izrazit primer osloboenja od proizvodnje obeju ovih klasa prua
bramanska Indija. U zajednicama koje pripadaju vioj varvarskoj kulturi
postoji prilina podela na potklase, unutar koje bi se mogla zgodno
nazvati dokoliarskom klasom. Isto tako postoji odgovarajua podela
zanimanja meu tim potklasa-ma. Dokoliarska klasa kao celina sadri
plemike i svetenike klase, zajedno s dobrim delom njihove pratnje.
Zanimanja ove klase razvrstana su na odgovarajui nain, ali imaju
zajedniku ekonomsku karakteristiku - neproduktivna su. Ova
neproduktivna zanimanja viih klasa, grubo svrstana, jesu: vladanje,
ratovanje, vrenje verskih obreda i bavljenje sportovima.
72
Teorija dokoliarske klase
Najednom ranijem, ali ne najranijem, stupnju varvarstva, dokoliarska klasa se nalazi u manje izdiferenciranom obliku. Ni klasne
razlike ni razlike u zanimanjima dokoliarske klase nisu tako potanke i sloene. Stanovnici polineanskih ostrva uglavnom verno
pokazuju ovaj stepen razvitka, s izuzetkom to, usled nedostatka
krupnih zveri, lov ne zauzima uobiajeno poasno mesto u njihovom nainu ivota. Islandska zajednica, iz vremena Saga" takoe
prua dobar primer. U takvoj zajednici postoji stroga podvojenost
meu klasama i meu zanimanjima specifinim za pojedinu klasu.
Fiziki rad, proizvodnja, sve to ima neposredne veze sa svakodnevnim radom za odravanje ivota iskljuivo je zanimanje nie
klase. Ta nia klasa ukljuuje robove i druga zavisna lica, a obino
i ene. Ako ima nekoliko stepena aristokratije, ene visokog ranga
su obino osloboene proizvodnih dunosti, ili bar prostijih vrsta
fizikog rada. Mukarci iz viih klasa ne samo da su osloboeni
nego su obiajem izriito iskljueni iz svake proizvoake delatnosti. Vrste zanimanja koje su im odobrene strogo su definisane.
Kao i na viem nivou, o kome je ve bilo rei, ta zanimanja su:
vladanje, ratovanje, vrenje verskih obreda i bavljenje sportovima.
Ove etiri vrste delatnosti odreuju nain ivota viih klasa, a za
najvii rang - kraljeve i poglavice - to su jedine vrste delatnosti
dozvoljene obiajem i zdravim razumom zajednice. U stvari, u razvijenijim sistemima ak se i sport teko dozvoljava lanovima
najvieg ranga. Niim stepenima dokoliarske klase otvorena su i
neka druga zanimanja, ali takva zanimanja su samo kao pomona,
uz jedno ili drugo zanimanje tipino za dokoliarsku klasu. Takva
zanimanja su, na primer: proizvodnja i staranje o oruju, ratnoj
opremi i ratnim amcima, nega i rukovanje konjima, psima i sokolovima, pripremanje svetih tvari itd. Nie klase su iskljuene iz
takvih drugostepenih asnih zanimanja, izuzev onih koja su jasno
odreenog proizvodnog karaktera i samo su izdaleka povezana s
tipinim zanimanjima dokoliarske klase.
Ako od ove uzorne varvarske kulture krenemo korak nazad u
nie stadijume varvarstva, vie neemo nai dokoliarsku klasu
u potpuno razvijenom obliku. Meutim, ovo nie varvarstvo pokazae nam obiaje, motive i okolnosti iz kojih se razvila doko-
Uvod
73
liarska klasa, i tu emo nai prve korake njenog najranijeg razvitka. Ilustraciju za ove primitivne faze diferencijacije moemo
nai kod nomadskih lovakih plemena iz raznih delova sveta. Bilo
koje od severnoamerikih lovakih plemena moe se uzeti kao
zgodan primer. Za ova plemena teko da se moe rei da imaju
jasno odreenu dokoliarsku klasu. Postoji diferencijacija funkcija
i razlika meu klasama, na osnovu diferencijacije funkcija, ali
osloboenje viih klasa od rada nije otilo tako daleko da bi izraz
dokoliarska klasa" bio sasvim primenjiv. Plemena na ovom nivou dovela su ekonomsku diferencijaciju do stepena na kom se
pravi jasna razlika u zanimanju mukaraca i ena, a ta razlika je
invidioznog1 karaktera. Gotovo u svim tim plemenima enama se,
po obiaju, iskljuivo daju ona zanimanja iz kojih se na sledeem
stupnju razvijaju prava produktivna zanimanja. Mukarci su osloboeni tih prostih zanimanja i uvaju se za ratovanje, lov, sportove i verske obrede. U ovim razlikama se obino vri vrlo paljiva i
stroga diskriminacija.
Ova podela rada se poklapa sa razlikom izmeu radne i dokoliarske klase koja je postojala u vioj varvarskoj kulturi. S nastavljanjem diverzifikacije i specijalizacije zanimanja, ovako povuena demarkaciona linija poinje da deli produktivna zanimanja
od neproduktivnih. Iz zanimanja mukaraca, kakvo je ono bilo
u ranijem varvarskom stadijumu, ne vodi poreklo nikakav znaajniji deo kasnije proizvodnje. Ono je u kasnijem razvitku preivelo samo u zanimanjima koja se ne svrstavaju pod proizvodna:
ratovanje, politika, sportovi, nauka i svetenika sluba. Jedini
znaajniji izuzeci su delimino ribolov i izvesna sitna zanimanja,
koja teko da se mogu svrstati pod proizvodna, kao to su: izrada
oruja, igrakih i sportskih rekvizita. U stvari, itav niz proizvodnih zanimanja izrastao je iz onog to se u primitivnoj varvarskoj
zajednici smatralo enskim poslom.
Rad mukaraca u niem varvarskom drutvu nije bio manje
neophodan u ivotu grupe od rada koji su obavljale ene. ak
je moda muki posao doprinosio u pogledu snabdevanja grupe
1 Invidiozan (engleski: invidious) - zavidljiv, mrzak, nepravedan. Meutim, pisac ovu re
upotrebljava u jednom novom njegovom znaenju, prema definiciji koju je dao u poSlednjem pasusu druge glave (Novano takmienje") - prim. prev.
74
hranom i drugim potronim dobrima isto toliko koliko i enin. Taj

produktivni" karakter mukarevog rada je u stvari toliko oigledan da se u uobiajenim ekonomskim spisima lovev rad uzima
kao vrsta primitivne proizvodnje. Meutim, varvari nisu stvar
tako shvatali. U njihovim oima lovci nisu bili radnici, i nisu hteli
da se u tom pogledu svrstavaju sa enama; niti su njihovi napori
smeli da se svrstavaju u istu grupu sa enskim argatovanjem, kao
rad ili proizvodnja, u takvom smislu da se dozvoli zamenjivanje
jednog drugim. U svim varvarskim zajednicama postojao je duboko usaeni oseaj za nejednakost mukarevog i eninog rada.
Njegov rad moe imati za posledicu odravanje grupe, ali postojao je oseaj da to biva putem takve vetine i delatnosti koja se ne
moe bez poniavanja porediti s dosadnim dirinenjem ena.
Pri daljem koraku unazad u skali civilizacije - meu grupama
divljaka - diferencijacija zanimanja je jo manje razraena, a invidiozno pravljenje razlike meu klasama i zanimanjima nije tako
ustaljeno i strogo. Teko je nai prave primere primitivne divljake kulture. Postoji veoma mali broj tih grupa ili zajednica koje su
klasirane kao divljake" a da ne bi pokazivale tragove nazadovanja s jednog naprednijeg stepena kulture. Ipak, postoje grupe
- od kojih neke, oigledno, nisu rezultat nazadovanja - koje dosta
verno demonstriraju tragove primitivnog divljatva. Njihova se
kultura razlikuje od kulture varvarskih zajednica po odsustvu
dokoliarske klase i, u velikoj meri, po odsustvu duha ili psiholokog stava na kome poiva institucija dokoliarske klase. Meutim,
ove zajednice primitivnih divljaka u kojima ne postoji hijerarhija
ekonomskih klasa ine samo jedan mali i neupadljiv deo ljudske
rase. Najbolji primer ove kulturne faze koji se moe nai pruaju
plemena Andamana ili Toda sa Nilgiri planina. Nain ivota ovih
grupa u vreme njihovih najranijih dodira s Evropljanima izgleda
da je bio gotovo tipian, bar ukoliko se tie dokoliarske klase. Kao
primer mogu se navesti Ainui sa ostrva Jezo i, kao malo sumnjiviji
primer, neke grupe Bumana i Eskima. Postoje i neke zajednice
Pueblo Indijanaca, ali se one sa manje sigurnosti mogu ukljuiti
u istu vrstu. Ako ne sve ove zajednice, ono veina njih mogu vrlo
lako biti pre sluajevi degeneracije iz jednog vieg stepena varva-
Uvod
75
rizma nego to bi mogle biti nosioci kulture koja se nikad nije izdigla iznad svog sadanjeg nivoa. Ako je tako, onda se one za nau
svrhu mogu uzeti samo uz izvesnu rezervu, ali njima se ipak moe
posluiti za dokazivanje ba kao da su stvarno primitivne".
Ove zajednice bez jasno definisane dokoliarske klase podseaju jedna na drugu i u pogledu izvesnih drugih karakteristika
njihove drutvene strukture i naina ivota. To su sve male grupe
vrlo proste (arhaine) strukture; one su obino miroljubive i sa
ustaljenim mestom boravka, siromane su, i privatno vlasnitvo
nije dominantna karakteristika njihovog ekonomskog sistema.
Meutim, ne znai da su to najmanje od postojeih zajednica ili
da je njihova drutvena struktura u svakom pogledu najmanje
izdiferencirana; niti se u ovu vrstu mogu ukljuiti sve primitivne
zajednice sa neizraenim sistemom individualnog vlasnitva.
Treba ipak primetiti da ova vrsta, izgleda, sadri vrlo miroljubive
(moda sve karakteristino miroljubive) primitivne grupe ljudi.
Zaista, najizrazitija crta koja je zajednika lanovima ovakvih zajednica jeste izvesna dobroduna nepreduzimljivost kada se sukobe s nasiljem ili prevarom.
Dokazi koje pruaju obiaji i kulturne crte zajednica na niskom
stepenu razvitka pokazuju da se institucija dokoliarske klase pojavila postepeno tokom prelaza iz primitivnog divljatva u varvarizam, ili, da budemo precizniji, tokom prelaza iz miroljubivog u
stalni ratniki nain ivota. Oigledno je da su neophodni uslovi
za pojavu dokoliarske klase u stalnom obliku sledei: 1) zajednica mora imati pljakaki nain ivota (ratovanje ili lov na krupnu
divlja, ili oboje), to znai da ljudi koji sainjavaju u ovim sluajevima tek oformljenu dokoliarsku klasu moraju biti naviknuti
na nanoenje povreda putem sile ili ratnog lukavstva; 2) sredstva
za ivot moraju biti pristupana na dovoljno lak nain, kako bi
moglo doi do osloboenja znatnog dela zajednice od stalnog
vrenja rutinskog rada. Institucija dokoliarske klase izrasla je
iz jedne rane diskriminacije meu zanimanjima, prema kojoj su
neka zanimanja cenjena, a druga nisu. Po toj drevnoj distinkciji,
cenjena zanimanja su ona koja se mogu svrstati u podvige; nisu
cenjena ona neophodna svakodnevna zanimanja koja ne sadre
toliko potovani elemenat podviga.
76
Ova distinkcija ima vrlo malo oiglednog znaenja u savremenoj radnoj zajednici, i zato su joj pisci iz oblasti ekonomike
poklonili veoma malo panje. Kada se posmatra u svetlu onog
modernog zdravog razuma koji diktira ekonomske rasprave, ona
izgleda formalna i nebitna. Meutim, ona sa velikom upornou
egzistira kao opta predrasuda ak i u modernom ivotu, to se, na
primer, vidi iz nae uobiajene averzije prema fizikim poslovima.
To je distinkcija line prirode - superiornosti i inferiornosti. U
ranijim stupnjevima kulture, kada je lina snaga pojedinca mnogo
neposrednije i oiglednije odluivala o uticaju na tok dogaaja,
elemenat podviga se u svakodnevnom nainu ivota mnogo vie
cenio. Za tu injenicu je vladao mnogo vei interes. Prema tome,
distinkcija do koje je na toj osnovi dolazilo izgledala je onda imperativnija i odreenija nego to je danas sluaj. Zato je ta distinkcija, kao injenica u toku razvitka, vrlo bitna i poiva na dovoljno
vrednim i uverljivim osnovama.
Osnova na kojoj se obino stvara diskriminacija injenica menja se uporedo s menjanjem interesa sa koga se obino injenice
posmatraju. Glavne i bitne su one karakteristike razmatranih injenica koje su osvetljene dominantnim interesom toga vremena.
Svaka data osnova za distinkciju izgledae nebitna svakome ko
obino posmatra date injenice sa razliitih taaka gledita i ocenjuje ih u razliite svrhe. Obiaj razlikovanja i klasifikovanja raznih ciljeva i pravaca delatnosti preovlauje nuno uvek i svuda,
jer je to neophodno ako hoemo da doemo do radne teorije ili
naina ivota. Odreena taka gledita, ili odreena karakteristika koja je izabrana kao definitivna u klasifikaciji ivotnih injenica zavisi od interesa sa koga je vrena diskriminacija injenica.
Zato se osnovi diskriminacije i norme procedure u klasifikovanju
injenica progresivno menjaju uporedo sa porastom kulture; jer,
cilj radi koga se ivotne injenice ocenjuju menja se, pa se, prema
tome, isto tako menja i taka gledita. Dakle, ono to se najednom
stepenu kulture priznaje kao glavna i odluujua karakteristika
vrste aktivnosti ili drutvene klase nee ni na jednom sledeem
stepenu zadrati istu relativnu vanost za ciljeve klasifikacije.
Meutim, promena standarda i stanovita samo je postepena i
Uvod
77
retko dovodi do obaranja ili potpunog suzbijanja stanovita koje

je jednom usvojeno. Jo uvek se, obino, pravi razlika izmeu produktivnih i neproduktivnih zanimanja. Ovo moderno pravljenje
razlike nije nita drugo do izmenjeni oblik varvarske razlike izmeu podviga i dirinenja. Zanimanja, kao to su: ratovanje, politika,
javni verski obredi, javno zabavljanje - smatraju se u oima javnosti bitno razliitim od rada koji ostvaruje materijalna sredstva
za ivot. Demarkaciona linija nije do u tanine ista kao to je bila
u nainu ivota ranog varvarskog perioda, ali u glavnim crtama ta
distinkcija nije pala u zaborav.
Danas vlada preutna distinkcija, zasnovana na zdravom razumu - da se, u krajnjoj liniji, produktivnim smatra samo napor iji
je krajnji cilj korienje svega onog to nije ovek. Prisilno korienje oveka po oveku ne smatra se produktivnom funkcijom; ali
svi napori usmereni na poboljanje ovekovog ivota korienjem
sredine van oveka svrstani su kao produktivna aktivnost. Ekonomisti, koji su u najveoj meri zadrali i prilagodili klasinu tradiciju, usvojili su pretpostavku da je ovekovamo nad prirodom"
karakteristina injenica industrijske produktivnosti. Smatra se
da ova proizvoaka mo nad prirodom ukljuuje ovekovu mo
nad ivotom ivotinja i nad svim elementarnim snagama. Na taj
nain je povuena granica izmeu oveanstva i nesvesnog ivotinjskog sveta.
U ranija vremena, i meu ljudima optereenim drugom vrstom predrasuda, ova granica nije bila povuena onako kako je
mi danas povlaimo. Prema ivotnom obrascu divljaka ili varvarina, ona se povlai na drugom mestu i na drugi nain. U svim
zajednicama varvarske kulture postoji budna i uvreena svest o
suprotnosti izmeu dveju irokih grupa pojava; u jednu varvarin
ukljuuje sebe, a u drugu svoju hranu. On osea i suprotnost izmeu ekonomskih i neekonomskih pojava, ali ta suprotnost nije
shvaena na onakav nain kako je mi danas shvatamo; ona se ne
postavlja izmeu oveka i nesvesnog ivotinjskog sveta, nego izmeu ivih i mrtvih stvari.
Moda e danas izgledati kao preterana obazrivost elja da se
objasni da varvarinova predstava, koju ovde nameravamo da pro-
78
tumaimo terminom iv", nije identina s onom koja bi se protumaila reju ivei". Termin iv" ne obuhvata sve stvari koje
ive, a, s druge strane, obuhvata mnoge druge. Takve upeatljive
prirodne pojave, kao to su: oluja, bolest, vodopad - smatraju se
ivim", dok se voe i biljke, pa ak i neupadljive ivotinje, kao
to su muve, crvi, mievi, ovce - obino ne smatraju ivim", osim
ako se uzimaju kolektivno. Termin iv", kako je ovde upotrebljen,
ne podrazumeva nuno neto to sadri duu ili duh. Ovaj termin sadri takve stvari koje su po shvatanju animistikog divljaka
ili varvarina strane na osnovu njihove stvarne ili pripisane im
pokretake snage. Ova kategorija obuhvata velik broj prirodnih
objekata i pojava. Ovakvo razlikovanje mrtvog od aktivnog jo
uvek postoji kao nain miljenja kod nemeditativnih osoba, i ono
jo uvek jako utie na uobiajene teorije o ljudskom ivotu i prirodnim procesima, ali ne proima na svakodnevni ivot u takvoj
meri ili sa tako dalekosenim praktinim posledicama kao to je
to bio sluaj u ranijim stupnjevima kulture i verovanja.
Prema shvatanju varvarina, razraivanje i upotreba onoga to
prua mrtva priroda jeste delatnost na sasvim razliitom nivou
od one koja ima veze sa ivim" stvarima i snagama. Demarkaciona linija moe biti nejasna i moe se malo pomerati na ovu ili
onu stranu, ali pravljenje ove razlike u glavnim crtama dovoljno je
realno i uverljivo da utie na varvarinov obrazac ivota. Varvarinova mata vrsti stvari koje on shvata kao ive" pripisuje razvijanje aktivnosti usmerene ka izvesnom cilju. Upravo to svrsishodno
razvijanje aktivnosti ini jedan objekat ili pojavu ivom" injenicom. Kad god se bezazleni divljak ili varvarin suoi s aktivnou
koja je u bilo kojoj meri nametljiva, on je tumai na jedini nain,
koji mu je odmah pri ruci - nain neposredno dat kroz njegovu
svest o vlastitim postupcima. Tako se aktivnost poistovecuje s
ljudskim delovanjem, a aktivni objekti se poistoveuju s ljudskim
iniocem. Pojavama tog karaktera - naroito onim ije je ponaanje izrazito zastraujue ili zbunjujue - treba se suprotstaviti duhom i umenjem koje se u osnovi razlikuje od onog to se zahteva
za rukovanje mrtvim stvarima. Izai na kraj s takvim pojavama
vie je stvar podviga nego radinosti. To je ispoljavanje hrabrosti,
a ne marljivosti.
Uvod
79
Prema ovoj naivnoj diskriminaciji izmeu mrtvog i ivog, aktivnosti ove primitivne drutvene grupacije tee da potpadnu pod
dve kategorije, koje bi se naim savremenim jezikom zvale: podvig
i radinost. Radinost je napor usmeren ka stvaranju nove stvari, s
novom primenom koju joj daje uobliavajua ruka stvaraoca, i to
od pasivnog (mrtvog") materijala; dok je podvig, ukoliko dovede
do posledice koja je korisna iniocu, prilagoavanje sopstvenim
ciljevima energije koju je prethodno jedan drugi inilac upravljao
kao nekoj drugoj svrsi. Mi jo uvek govorimo o mrtvoj materiji", i
u tom terminu je zadrano neto od naina kako je varvarin shvatio njegov dublji znaaj.
Pravljenje razlike izmeu podviga i argatovanja poklapa se sa
razlikom izmeu polova. Polovi se razlikuju ne samo po telesnoj
strukturi i snazi miia, nego moda mnogo bitnije po temperamentu, i to mora da je vrlo rano dovelo do odgovarajue pode-,
le rada. Veina aktivnosti koje se svrstavaju kao podvizi pripada
mukarcima - kao vre graenim, otpornijim, sposobnijim za
iznenadne i velike napore, i vie naklonjenim isticanju, aktivnom
takmienju i agresiji. Razlika u grai, u psiholokom karakteru i
u temperamentu meu lanovima primitivne zajednice mogla je
biti neznatna; u stvari, izgleda da je ona relativno neznatna i bez
vanosti u nekim od arhainijih grupa koje poznajemo - kao, na
primer, kod plemena Andamana. Ali im je diferencijacija funkcija uveliko poela na liniji diktiranoj tom fizikom i duhovnom
razlikom, prvobitna razlika izmeu polova e se i sama proiriti.
Odmah e poeti kumulativni proces selektivnog prilagoavanja
novoj podeli zanimanja, naroito ako su postojbina ili postojea
fauna s kojom je grupa u kontaktu takvi da zahtevaju u prilinoj
meri ispoljavanje osobina vezanih za snagu i izdrljivost. Stalna
potera za krupnom divljai vie zahteva muke osobine snage,
agilnosti i estine, i to e, svakako, ubrzati i proiriti diferencijaciju
funkcija meu polovima. Isto tako, im grupa doe u neprijateljski dodir s drugim grupama, divergencija funkcija e poprimiti
ve razvijeni oblik pravljenja razlike izmeu podviga i radinosti.
U takvoj pljakakoj grupi lovaca borba i lov spadaju u dunost
sposobnih mukaraca. ene vre ostale poslove koji treba
80
da budu posvravani; ostali lanovi grupe, koji su nesposobni za

muki posao, u ovu svrhu se klasiraju zajedno sa enama. Obe
dunosti mukaraca - i borba i lov - govorei uopte, istog su
karaktera. One su obe pljakake prirode; i borac i lovac podjednako anju tamo gde nisu sejali. Njihovo agresivno isticanje snage i otroumnosti oigledno se razlikuje od eninog neumornog
i dosadnog oblikovanja materije; ono se ne moe smatrati produktivnim radom, nego pre sticanjem sredstava putem otimanja.
Poto je posao varvarskog mukarca, u svom najviem razvitku i
najiroj divergenciji od eninog posla, takav - sledi da e se svaki
napor koji ne sadri isticanje hrabrosti i junatva smatrati nedostojnim oveka. Uporedo sa ustaljivanjem takve tradicije, zdrav
razum zajednice je podie na stepen kanona ponaanja. Tako, na
tom stepenu kulture, oveku koji sebe potuje moralno je nemogue da se bavi poslovima ili stie sredstva na nain koji se ne
zasniva na podvigu, odnosno na snazi ili varci. Kada se, dugom
primenom, pljakaki nain ivota ustalio kod grupe, ozakonjena
dunost sposobnog mukarca u drutvenoj ekonomiji postaje: da
ubija, unitava takve suparnike u borbi za opstanak koji bi mu se
suprotstavili ili mu prkosili, da savlada i potinjava takve tue sile
koje bi se u datoj sredini ponaale nepokorno. Ova teoretska distinkcija izmeu podviga i argatovanja toliko je uporno i potanko
sprovoena, da u mnogim lovakim plemenima ovek nije smeo
da donese kui lovinu koju je ubio, nego je morao da poalje svoju
enu da obavi taj nii posao.
Kao to je ve pokazano, pravljenje razlike izmeu podviga i
argatovanja - jeste invidiozno pravljenje razlike izmeu zanimanja. Ona zanimanja koja se klasiraju kao podvizi vredna su, asna
i plemenita, druga zanimanja, koja ne sadre taj elemenat podviga, a naroito ona koja su vezana za sluenje i podreenost, bezvredna su, poniavajua i prosta. Pojam dostojanstva, vrednosti ili
asti, kad se primenjuje na lica ili ponaanje, od prvorazrednog
je znaaja u razvitku klasa i klasnih razlika i zato je potrebno da
se neto kae o njegovom poreklu i znaenju. Njegova psiholoka
osnova moe se u glavnim potezima izneti na sledei nain.
Uvod
81
Kao predmet selektivne nude, ovek je inilac posrednik. On

je* po sopstvenom shvatanju, sredite razvijanja impulzivne delatnosti - svrsishodne" delatnosti. On je inilac koji u svakom
inu trai postizanje nekog konkretnog, objektivnog, bezlinog
cilja. Ba zbog toga to je takav inilac, on raspolae smislom za
efektivan rad, a uzaludan napor ga odbija. On ima razvijen oseaj
za vrednost korisnosti ili efikasnosti i za bezvrednost jalovosti,
rasipnitva ili nesposobnosti. Ova sposobnost, ili sklonost, moe
se nazvati instinktom radinosti. Gde god ivotne okolnosti ili
tradicije dovode do stalnog poreivanja jedne osobe s drugom
u pitanju njihove radne efikasnosti instinkt radinosti vri takmiarsko ili invidiozno uporeivanje linosti. U kojoj meri e to biti
sluaj - zavisi u prilinoj meri od temperamenta stanovnitva. U
svakoj zajednici u kojoj se takvo invidiozno uporeivanje lica vri
po ustaljenom obiaju vidan uspeh postaje cilj kome se tei kao
sredstvu za postizanje osnove za potovanje. Isticanjem svoje efikasnosti postie se za sebe potovanje, a izbegava se kuenje. Rezultat je to da instinkt radinosti dovodi do takmiarske demonstracije snage.
Tokom te primitivne faze drutvenog razvitka, kada je zajednica
jo uvek po obiaju miroljubiva, moda i vezana za jedno mesto
boravka, i bez razvijenog sistema privatnog vlasnitva, efikasnost
pojedinaca se moe pokazati uglavnom i najpostojanije u nekim
poslovima usmerenim ka unapreivanju ivota grupe. Ukoliko
meu lanovima grupe postoji neko takmienje ekonomske vrste,
to e uglavnom biti takmienje u produktivnoj korisnosti. Istovremeno, podsticaj za takmienje nije naroito snaan, niti je polje takmienja iroko.
Kad zajednica prelazi iz miroljubivog divljatva u pljakaku
fazu ivota, uslovi takmienja se menjaju. Prilike i podsticaji za
takmienje veoma se poveavaju u pogledu obima i potrebe. Delatnost mukaraca sve vie poprima karakter podviga; invidiozno
uporeivanje jednog lovca ili ratnika s drugim postaje sve lake i
uobiajenije. Opipljivi dokazi podviga - trofeji - nalaze mesto u
ljudskim nainima miljenja kao osnovna karakteristika ivotnih
potreptina. Plen, trofeji lova ili prepada poinju da budu cenjeni
82
kao dokazi posedovanja izuzetne snage. Agresija postaje priznat

oblik akcije, a plen slui kao prima facie2 dokaz uspene agresije.
Na ovom kulturnom stupnju borba i takmienje su prihvaeni,
priznati i cenjeni oblici samoisticanja; a upotrebljivi artikli ili usluge,
steeni otimanjem ili prinudom, slue kao uobiajeni dokazi
uspesnog takmienja. Prema tome, vai i obrnuto: sticanje dobara
drugim putem, a ne zaplenom, poinje da se smatra nedostojnim
oveka sposobnog za podvige. Iz istog razloga omraeno je vrenje
produktivnog rada ili stupanje u slubu drugog lica. Tako dolazi do
invidioznog pravljenja razlike izmeu podviga i sticanja otimanjem,
s jedne strane, i proizvoakog zanimanja, s druge strane. Raa se
odvratnost prema fizikom radu zbog nedo-stojnosti koja mu se
pripisuje.
Kod primitivnog varvarina, pre nego to je jednostavni sadraj
pojma bio zamagljen svojim vlastitim proirivanjima i izrastanjem drugostepenih srodnih ideja, asno", izgleda, da ne znai
nita drugo do isticanje superiorne snage. asno" znai strano";
dostojno" znai svemono". asno delo u konanoj analizi teko da
je ita drugo do priznato uspeno delo agresije; a tamo gde
agresija znai sukob s ljudima i ivotinjama delatnost, koja poinje
da biva naroito i u prvom redu asna, jeste isticanje snane ruke.
Naivni, arhaini obiaj tumaenja svih manifestacija snage u obliku
jake linosti ili snage volje" umnogome potpomae ovo uobiajeno
uzdizanje snane ruke. Poasni epiteti koji su u modi kod
varvarskih plemena ivSto tako kao i meu narodima s naprednijom
kulturom obino nose peat tog bezazlenog shvatanja asti. Epiteti i
titule koje se upotrebljavaju za obraanje poglavicama, kao i za
odobrovoljavanje kraljeva i bogova, gotovo uvek pripisuju licu,
koje treba da se odobrovolji, sklonost ka diktatorskoj estini i
neodoljivoj ruilakoj snazi. Ovo, u izvesnoj rneri, vredi i za
civilizovanije zajednice naeg vremena. Ovo gledite se moe
podrati i sklonou da se u heraldikim simbolima predstavljaju
krvolone ivotinje i ptice grabljivice.
Po ovom varvarskom ocenjivanju vrednosti asti na osnovu
zdravog razuma, uzimanje ivota - ubijanje stranih protivnika,
2
Prima facie - na prvi pogled - prim. prev.
Uvod
83
bilo da su to ivotinje ili ljudi - jeste, u najveoj moguoj meri, astan

podvig. Ovaj visoki in ubijanja, kao izraz ubiine svemoi, baca sjaj
vrline na svaki in ubistva i na sva orua i sredstva toga ina. Oruje je
asno, a njegova upotreba, ak i u poteri za ivotom najjadnijih bia u
prirodi, postaje astan posao. Istovremeno, poslovi u proizvodnji
postaju na odgovarajui nain mrski i, prema shvatanjima zdravog
razuma, rukovanje oruima i spravama proizvodnje postaje stvar koja
je ispod dostojanstva sposobnih ljudi. Fiziki rad postaje omraen.
Ovde se pretpostavlja da su tokom kulturne evolucije primitivne
grupe ljudi prele iz prvobitne miroljubive faze u narednu fazu, u
kojoj je borba priznato i karakteristino zanimanje grupe. Meutim,
ovim se ne misli da je dolo do iznenadnog prelaska iz nepomuenog
mira i dobre volje u kasniju ili viu fazu ivota, u kojoj prvi put dolazi
do pojave borbe. Isto tako ne misli se ni to da je sva miroljubiva
proizvodnja nestala pri prelasku u pljakaku fazu kulture. Moe se
slobodno rei da je bilo izvesnih borbi i u ranom stadijumu drutvenog
ivota. Do borbi je dolazilo, ee ili rede, kroz takmienje zbog ena.
Do ovog zakljuka nas dovode poznati obiaji primitivnih grupa, kao
i obiaji antropoidnih majmuna, a i vrlo dobro poznate sklonosti
ljudske prirode podravaju ovakvo gledite.
Zato bi se moglo primetiti da nije uopte moglo biti takvog
prvobitnog stadijuma miroljubivog ivota kakav se ovde pretpostavlja. U kulturnoj evoluciji ne postoji momenat pre koga nije bilo
borbe. Meutim, ne postavlja se pitanje da li je dolazilo do borbi od
sluaja do sluaja ili sporadino, ili ak po obiaju ee ili rede; radi
se o stvaranju ustaljenog ratnikog naina miljenja - o
preovlaujuem obiaju prosuivanja injenica i dogaaja sa gledita
borbe. Pljakaka faza kulture postignuta je tek kada je pljakako
gledite postalo ustaljen i priznat stav lanova grupe; kada je borba
postala dominantna nota u vaeoj teoriji ivota; kada je rasuivanje
na osnovu zdravog razuma o ljudima i stvarima postalo rasuivanje u
vezi s borbom.
84
Stoga, bitna razlika izmeu miroljubivog i pljakakog stadi-juma

kulture jeste duhovna razlika, a ne mehanika. Promena u
duhovnom stavu je rezultat promene materijalnih injenica ivota
grupe, i do toga dolazi postepeno, uporedo s preovlaivanjem
materijalnih injenica pogodnih za pljakaki stav. Donja granica
pljakake kulture je proizvodna granica. Pljaka ne moe postati
uobiajen, konvencionalan izvor sredstava bilo koje grupe ili klase
dok se metodi proizvodnje ne razviju do takve mere efikasnosti da
ostave viak za koji se vredi boriti, iznad sredstava onih koji su
zaposleni na pribavljanju sredstava za ivot. Prema tome, pre-laz od
mirovnog perioda na pljaku zavisi od razvitka tehnikih znanja i
upotrebe orua. Pljakaka kultura je, na slian nain, nepraktina u
ranije vreme, dok oruja nisu usavrena do te mere da ine oveka
stranom ivotinjom. Rani razvitak orua i oruja je, naravno, ista
injenica viena iz dva razliita ugla.
ivot izvesne grupe karakterisao bi se kao miroljubiv dokle god
ustaljeno pribegavanje borbi ne dovede bitku u prvi plan oveko-vih
svakodnevnih misli i uini je dominantnom karakteristikom
ovekovog ivota. Oigledno, grupa moe da stekne takav pljakaki
stav u manjoj ili veoj meri, tako da e njen obrazac ivota i pravila
ponaanja biti, u veoj ili manjoj meri, pod uticajem pljakakog
duha. Zato se pretpostavlja da je pljakaka faza kulture dolazila
postepeno, putem kumulativnog rastenja pljakakih sklonosti,
obiaja i tradicije; a taj porast je bio prouzrokovan pro-menom
okolnosti u ivotu grupe, koja je bila takve prirode da se razvijala i
uvala one crte ljudske prirode i one tradicije i norme ponaanja koje
su bile pogodnije za pljakaki, nego za miroljubivi ivot.
Dokaz za hipotezu da je postojao takav miroljubivi stadijum
primitivne kulture najveim je delom izvuen iz psihologije, a manje
iz etnologije, i ne moe se detaljno razmotriti na ovom me-stu. On e
biti delimino iznesen u jednom kasnijem poglavlju, kad se budu
razmatrale arhaine crte ljudske prirode u savreme-noj kulturi.
87
Glava II
Novano takmienje
U toku kulturne evolucije pojava dokoliarske klase poklapa se s

poetkom vlasnitva. To je bilo neophodno, jer ove dve institucije
proistiu iz istog niza ekonomskih faktora. U samoj poetnoj fazi
njihovog razvoja one su samo razliiti aspekti istih optih injenica
drutvene strukture.
Za nau namenu dokoliarstvo i vlasnitvo su interesantni ba kao
elementi drutvene strukture, odnosno kao konvencionalne injenice.
Uobiajeno zanemarivanje rada ne ini dokoliarsku klasu, kao to
ni mehanika injenica korienja i potronje ne ini vlasnitvo. Zato
se ove rasprave ne tie poetak lenjosti, niti poetak prisvajanja
korisnih artikala za privatnu potronju. Pitanje koje se postavlja jeste poreklo i priroda jedne uobiajene dokoliarske klase, s jedne
strane, i poetka privatnog vlasnitva kao uobiajenog prava ili
opravdanog zahteva, s druge strane.
Prvobitna diferencijacija iz koje je poteklo pravljenje razlike
izmeu dokoliarske i radne klase jeste odravanje podele na ovekov i enin posao u niim stadijumima varvarizma. Isto tako,
najraniji oblik vlasnitva je posedovanje ene od strane sposobnih
mukaraca zajednice. Ove injenice se mogu izraziti na optiji nain i
blie smislu varvarske teorije ivota ako kaemo da je to posedovanje
ene od strane mukaraca.
Nema sumnje da je pre no to je dolo do obiaja da se usvaja ena
dolo do posvojavanja korisnih predmeta. Obiaji postojeih arhainih
zajednica u kojima ne postoji posedovanje ene potkrepljuju ovakvo
gledite. U svim zajednicama lanovi, kako mukarci
88
tako i ene, imaju obiaj da za svoju linu upotrebu usvajaju razne
korisne predmete. Meutim, ti korisni predmeti se ne smatraju
vlasnitvom lica koje ih usvaja i koristi. Uobiajeno usvajanje i
korienje, odnosno potronja izvesnih nevanih linih stvari vri se
bez pokretanja pitanja vlasnitva, to jest pitanja uobiajenog,
opravdanog polaganja prava na tue stvari.
Vlasnitvo nad enom poinje u niim stadijumima varvar-ske
kulture, oigledno hvatanjem enskih zarobljenika. Prvobitni razlog
za zarobljavanje i usvajanje ena izgleda da je bio taj to su one bile
pogodne za trofeje. Praksa da se ene zarobljavaju od neprijatelja kao
ratni trofeji dovela je do kombinacije vlasnitva i braka, a iz toga je
proizalo domainstvo s mukarcem kao glavom domainstva. Ovome
je sledilo proirenje ropstva, pored ena, i na druge zarobljenike i
podreena lica, te proirenje kombinacije vlasnitva i braka i na
druge ene, a ne samo na one zarobljene od neprijatelja. Tako je, kao
rezultat takmienja u uslovima pljakakog naina ivota, dolo, s
jedne strane, do takvog oblika braka koji se zasnivao na sili, a, s
druge strane, do obiaja posedovanja. Obe ove institucije se u
poetnoj fazi svog razvitka nisu razlikovale meusobno; obe potiu od
elje ljudi od uspeha da dokau svoju sranost pokazivanjem nekog
trajnog rezultata svojih podviga. Obe, isto tako, doprinose sklonosti
za gospodarenjem, koja proima sve pljakake zajednice, Od
vlasnitva nad enama predstava o posedovanju se toliko proiruje da
ukljuuje produkte njihovog rada, te tako dolazi do vlasnitva ne
samo lica nego i stvari.
Na taj nain se postepeno uvruje trajan sistem posedovanja
robe. Tako, iako je u poslednjim stadijumima razvitka upotrebljivost
robe za potronju postala najnezgodniji elemenat njihove vrednosti,
ipak bogatstvo jo uvek nije izgubilo svoju korisnost kao poasni
dokaz vlasnikove moi.
Gde god se pojavljuje institucija privatnog vlasnitva, ak i u
najnerazvijenijem obliku, ekonomski proces nosi karakter borbe
meu ljudima za vlasnitvo nad robom. U teoriji ekonomije postao
je obiaj, naroito meu ekonomistima koji se s najmanje skretanja
dre modernizovanih klasinih doktrina, da se ova bor-
89
ba za bogatstvo tumai kao, u osnovi, borba za opstanak. Nema

sumnje daje njen karakter dobrim delom takav u ranijim i manje
efikasnim fazama proizvodnje. Njen karakter je takav, isto tako, i u
sluajevima gde je krtost prirode" tolika da zajednici prua samo
oskudna sredstva za ivot u zamenu za naporan i neumoran rad u
pribavljanju sredstava za opstanak. Meutim, u svim naprednim
zajednicama danas je uinjen velik napredak u odnosu na taj rani
stepen tehnolokog razvoja. Proizvodna efektivnost je danas
dovedena do tako visokog stepena da prua neto mnogo vie od
golog opstanka onima koji su angaovani u proizvodnom procesu. U
teoriji ekonomije se, ne tako retko, govori o daljoj borbi za bogatstvo na
ovoj novoj proizvodnoj osnovi kao o takmienju za poveanje ivotnih
udobnosti, u prvom redu za poveanje fizikih udobnosti koje
potronja robe prua.
Obino se smatra da je cilj sticanja i nagomilavanja - potronja
nagomilane robe - bilo da potronju vri neposredno vlasnik robe, ili
njegovo domainstvo, koje se u teoriji u tu svrhu identi-fikuje s njim.
To se bar smatra ekonomski zakonitim ciljem sticanja, o kome je
teorija jedino obavezna da vodi rauna. Moe se, naravno, shvatiti da
takva potronja slui potroaevim fizikim potrebama, njegovoj
fizikoj udobnosti, ili njegovim takozvanim viim potrebama duhovnim, estetskim, intelektualnim i nekim drugim, s tim to e ova
poslednja vrsta potreba biti zadovoljena posrednom potronjom robe
na nain koji je poznat svim itaocima koji prate ekonomske
publikacije.
Meutim, podsticaj koji dovodi do stalne akumulacije biemo u
stanju da pronaemo samo onda ako potronju robe shvatimo u smislu
koji je daleko od njenog naivnog znaenja. Motiv koji poiva u
temeljima vlasnitva jeste takmienje; taj isti motiv takmienja
nastavlja aktivno da deluje u daljem razvitku institucije koju je
prouzrokovao i u razvitku svih onih karakteristika drutvene
strukture kojih se ova institucija vlasnitva tie. Posedovanje bogatstva
prua poast; to je izvesna invidiozna distinkcija. Nita to bi bilo toliko
uverljivo ne moe se rei za potronju robe, kao ni za bilo koji drugi
podsticaj za akumuliranje bogatstva.
90
Prirodno je da se ne srne prevideti da u zajednici gde je gotovo

sva roba privatno vlasnitvo postoji nuda da se zarade sredstva
za ivot kao snani i svuda prisutni podsticaj za siromanije lanove zajednice. Nuda za opstankom i poveanjem fizikih udobnosti moe izvesno vreme biti dominantan motiv sticanja za one
klase koje se obino bave fizikim radom, iji opstanak je uvek u
neizvesnosti i koje malo poseduju i, po pravilu, malo akumuliraju.
Meutim, u toku rasprave e se pokazati da ak i u sluaju ovih
klasa bez sredstava preovlaivanje motiva fizike potrebe nije
tako odluujue kao to se ponekad podrazumeva. S druge strane,
u pogledu onih lanova i klasa zajednice koji su uglavnom angaovani u akumulaciji bogatstva, podsticaj za opstankom i fizikim
udobnostima nikad ne igra znaajnu ulogu. Od samog poetka
dominantni podsticaj je bila invidiozna distinkcija koja je pripisivana bogatstvu i, osim povremeno i izuzetno, nijedan drugi motiv
u bilo kom stepenu razvitka nije uspeo da osvoji ovo prvenstvo.
Vlasnitvo je poelo time to je bilo plen koji se uvao kao
trofej uspeno izvrenog prepada. Sve dok grupa nije mnogo odstupala od primitivne zajednike organizacije i sve dok je bila u
bliskom kontaktu s drugim, neprijateljskim grupama, upotrebljivost posedovanih lica i stvari uglavnom je leala u invidioznom
uporeivanju izmeu njihovog vlasnika i neprijatelja od koga su
ta lica i stvari bili uzeti. Obiaj razlikovanja interesa pojedinca od
interesa grupe kojoj je on pripadao jeste, oigledno, kasnija pojava. Invidiozno uporeivanje vlasnika poasnog plena, koji donosi poast, s njegovim manje uspenim susedima unutar grupe
je, nema sumnje, vrlo rano postojalo kao elemenat upotrebljivosti
posedovanih stvari, iako to u poetku nije bio glavni elemenat
njihove vrednosti. Hrabrost pojedinca je jo uvek u prvom redu
hrabrost grupe, a vlasnik plena se jo uvek oseao u prvom redu
kao uvar asti grupe. Ovakvo ocenjivanje podviga sa zajednike
take gledita takoe se sree u kasnijim stadijumima drutvenog
razvitka, naroito u pogledu ratnih lovorika.
Meutim, im je obiaj privatnog vlasnitva poeo da se ustaljuje, poee da se menja stav u pogledu pravljenja invidioznog
poreenja na kome poiva privatno vlasnitvo. U stvari, jedna
Novano takmienje
91
promena je samo odraz druge. Poetna faza vlasnitva, faza sticanja naivnom zaplenom i obraanjem, poinje da prelazi u naredni
stadijum prvobitne organizacije proizvodnje na bazi privatnog
vlasnitva (nad robovima); horda se razvija u proizvodnu zajednicu koja je u veoj ili manjoj meri sama sebi dovoljna; posedovane
stvari poinju da se cene, ne toliko kao dokaz uspenog pljakakog prepada, koliko kao dokaz premoi vlasnika te robe nad drugim pojedincima unutar zajednice. Invidiozno poreenje sada u
prvom redu postaje poreenje vlasnika s drugim lanovima grupe. Vlasnitvo je jo uvek sauvalo prirodu trofeja, ali, uporedo s
kulturnim napretkom, ono sve vie postaje trofej uspeha zadobijenih u igri vlasnitva, koja se igra meu lanovima grupe po
kvazimiroljubivim metodima nomadskog ivota.
Postepeno, uporedo sa procesom u kome proizvodna delatnost
dalje zamenjuje pljakaku aktivnost u svakodnevnom ivotu
zajednice i u nainu miljenja ljudi, akumulirani posedi sve vie
zamenjuju trofeje pljakakih podviga kao uobiajeni znaci moi
i uspeha. Zato s porastom ustaljene proizvodnje posedovanje bogatstva dobija u relativnoj vanosti i efektivnosti kao uobiajena
osnova za ugled i potovanje. To ne znai da je ugled prestao da se
stie na bazi drugih, neposrednijih dokaza snage; to ne znai da je
uspean pljakaki prepad ili ratni podvig prestao da izaziva odobravanje i divljenje gomile, ili da pobuuje zavist manje uspenih
suparnika; ali prilika za isticanje putem neposredne manifestacije
superiorne snage sve je manje na raspoloenju, kako u pogledu
obima tako i u pogledu broja. Istovremeno, sve je vie prilika za
proizvodnu agresiju i za akumulaciju imanja kvazimiroljubivim
nainima nomadske proizvodnje, kako u pogledu obima tako
i u pogledu broja. Za nau namenu je jo vanije to vlasnitvo
sada postaje najpristupaniji dokaz uglednog stepena uspeha, za
razliku od herojskog ili znaajnog postignua. Zato ono postaje
uobiajena osnova za sticanje ugleda. Vlasnitvo u izvesnoj meri
postaje neophodno da bi se u zajednici stekao neki potovani
poloaj. Da bi se zadralo dobro ime", postaje neophodno da se
akumulira i stie vlasnitvo. Kada je akumulirana roba jednom
na taj nain postala priznata znaka za sposobnost, posedovanje
92
bogatstva poinje da poprima karakter nezavisnog i odreenog

osnova za potovanje. Posedovanje robe, bilo da je ona steena
agresivno, vlastitim trudom ili prenesena nasleem sa drugih lica,
postaje uobiajena osnova za sticanje ugleda. Posedovanje bogatstva, koje je u poetku cenjeno prosto kao dokaz sposobnosti, postaje, po optem shvatanju, samo po sebi zasluan in. Bogatstvo
je sada samo po sebi sutinski poasno i prenosi poast na svoga
vlasnika. Daljim rafiniranjem, bogatstvo koje je steeno pasivno
prenosom sa predaka ili drugih prethodnika postaje sada ak poasnije nego bogatstvo steeno trudom samog vlasnika; meutim,
ova distinkcija pripada kasnijem stepenu evolucije novane kulture i o njoj e biti rei u svoje vreme.
Sranost i podvig mogu i dalje ostati osnova za sticanje najvieg
opteg potovanja, iako je posedovanje bogatstva postalo osnova
za uivanje obinog ugleda i besprekornog drutvenog poloaja.
Pljakaki instinkt i odgovarajue odobravanje pljakakih sposobnosti su duboko ukorenjeni u nainima miljenja onih ljudi
koji su due iveli pod disciplinom pljakake kulture. Prema popularnom miljenju, jo uvek su najvie poasti one koje se stiu
pokazivanjem izuzetne pljakake sposobnosti u ratu, ili kvazipljakake sposobnosti u dravnitvu; meutim, u svrhu obinog
pristojnog poloaja u drutvu ova sredstva za sticanje ugleda zamenjena su ugledom kroz situacije i akumulaciju robe. Da bi se
u oima zajednice stekao izvestan poloaj, neophodno je postii
izvestan, donekle nedefinisan uobiajeni standard bogatstva; ba
isto onako kao to je u pljakakom stadijumu za varvarina bilo
neophodno da postigne plemenski standard fizike izdrljivosti,
lukavosti i vetine u rukovanju orujem. Izvestan standard bogatstva u jednom i snage u drugom sluaju neophodni su uslovi za
sticanje osnovnog potovanja, a sve to premaa ovaj standard je
posebna zasluga.
Oni lanovi zajednice kojima nedostaje ovaj donekle nedefinisani normalni stepen snage ili imovine gube ugled u oima svojih
blinjih; a, dosledno tome, gube ugled i u vlastitim oima, poto je
obino osnova za samopotovanje ono potovanje koje nam ukazuju nai susedi. Samo pojedinci koji poseduju jeretiki tempera-
Novano takmienje
93
ment mogu za due vreme zadrati samopotovanje uprkos tome

to nisu cenjeni od strane svoje okoline. Prividni izuzeci od ovog
pravila sreu se naroito meu ljudima s jakim verskim uverenjima. Meutim, ti prividni izuzeci retko su stvarni izuzeci, poto se
takve osobe obino oslanjaju na tobonje odobravanje svojih dela
od strane nekog natprirodnog svedoka njihovih dela.
im posedovanje imovine postane osnova za popularan ugled,
ono postaje neophodan uslov za onu samodopadljivost koju mi
nazivamo samopotovanjem. U svakoj zajednici u kojoj postoji
posedovanje robe od strane pojedinca neophodno je za svakog
da, radi ouvanja svog duevnog mira, poseduje isto tako veliki
deo robe kao oni s kojima je on navikao da se svrstava u isti red;
a izuzetno je ugodno ako se moe posedovati i malo vie od ostalih. Meutim, im jedno lice stekne nova dobra i navikne se na
novosteeni standard bogatstva, taj novi standard odmah prestaje
da prua ono znatno vee zadovoljenje koje je pruao raniji standard. U svakom sluaju, postoji tendencija da se sadanji novani
standard uini polaznom takom za novo poveanje bogatstva;
ovo, opet, raa novi standard mogunosti, i data osoba stvara sebi
novu vlastitu novanu klasifikaciju u poreenju sa svojim susedima. Cilj akumulacije je - ostavivi po strani one elemente koji se
ne tiu momentalnog problema - visoka klasifikacija u pogledu
novane snage u poreenju sa ostalim lanovima zajednice. Sve
dok je ovo poreenje oigledno negativno po njega, normalni,
proseni pojedinac e iveti u hroninom nezadovoljstvu svojom
sudbinom; a kada postigne ono to se moe nazvati normalnim
novanim standardom zajednice, odnosno njegove klase unutar
te zajednice, to hronino nezadovoljstvo e ustupiti mesto neumornom nastojanju da se postavi to vea novana razlika izmeu
sebe i tog prosenog standarda. Invidiozno poreivanje ne moe
nikada u tolikoj meri postati povoljno za pojedinca da on ne bi
eleo da se postavi jo vie u odnosu na svoje suparnike u borbi
za novani ugled.
Po samoj prirodi stvari, elja za bogatstvom teko da se moe
zadovoljiti u bilo kom pojedinanom sluaju, a oigledno je da je
nemogunost zadovoljenja prosene ili uopte elje za bogatstvom
94
van svake sumnje. Ma koliko iroko ili jednako, ili fair", bogatstvo bilo rasporeeno, nikakav opti porast bogatstva zajednice
ne moe ni na koji nain zadovoljiti ovu potrebu koja se temelji
na elji svakoga da prevazie svakog drugog u akumulaciji robe.
Kada bi, kao to se ponekad misli, podstrek za akumulaciju bila
potreba za sredstvima za ivot ili fizikim udobnostima, onda bi
bilo razumljivo da se skupne ekonomske potrebe zajednice mogu
zadovoljiti na jednoj taki u napretku proizvodne efikasnosti; meutim, poto je ova borba u osnovi trka za ugledom na temelju
invidioznog poreenja, nije mogue nikakvo konano zadovoljenje.
Ovo to je sada reeno ne treba shvatiti kao da ne postoje nikakvi drugi podsticaji za sticanje i akumulaciju osim elje da se neko
istakne novanim poloajem i tako stekne potovanje i zavidljivost svojih blinjih. elja za sve veim komforom i za obezbeenjem od oskudice postoji kao motiv na svim stupnjevima procesa akumulacije u savremenoj industrijskoj zajednici; iako obiaj
novanog takmienja jako utie sa svoje strane na miljenje ta je
u tom pogledu neophodno. Ovo takmienje u velikoj meri utie
na nain i izbor potronih predmeta za linu udobnost i pristojan
ivot.
Pored ovoga, motiv za akumulaciju je i mo koju bogatstvo prua. Ona sklonost korisnoj delatnosti i odvratnosti prema jalovom
naporu, koja oveku pripada na osnovu njegovog karaktera inioca, ne naputa ga kad naputa naivnu komunalnu kulturu, gde
je dominantna nota ivota neproanalizirana i neizdiferencirana
solidarnost pojedinca s grupom za koju je vezan njegov ivot. Kad
stupi u pljakaki stadijum, gde traenje sebe u uem smislu reci
postaje dominantna nota, ta sklonost ostaje s njim kao uvreena
crta koja oblikuje njegov obrazac ivota. Sklonost ka postignuu
i odvratnost prema jalovosti ostaje temeljni ekonomski motiv. Ta
sklonost se menja samo po obliku svog izraavanja i po neposrednim objektima prema kojima ona usmerava ovekovu delatnost.
Pod reimom privatnog vlasnitva, najpristupanija sredstva za
vidljivo postizanje te svrhe jesu ona koja prua sticanje i akumulacija robe; a kako sebina suprotnost izmeu oveka i oveka
Novano takmienje
95
dostie puniju svest, sklonost ka postignuu - instinkt radinosti

- tei sve vie da se oblikuje u nastojanju da se drugi nadmae
u novanim postignuima. Relativni uspeh, meren invidioznim
novanim poreenjem s drugim ljudima, postaje uobiajeni cilj
svake akcije. Opteusvojen i priznat cilj svakog napora postaje
postizanje povoljnog poreenja s drugim ljudima, a zato se od
vratnost prema jalovosti zdruuje u velikoj meri sa podsticanjem
na takmienje. Ono deluje u smislu podvlaenja borbe za novani
ugled snanijim osuivanjem svih nedostataka i svih dokaza po
stojanja takvih nedostataka u pogledu novanog uspeha. Dolazi
do toga da koristan napor znai u prvom redu napor koji je usmeren ili kojim se postie to dostojnije pokazivanje akumuliranog
bogatstva. Prema tome, meu motivima koji su ljude naveli na to
da akumuliraju bogatstvo, prvenstvo - i po obimu i po intenzitetu
- i dalje pripada motivu novanog takmienja.
Napominjemo, iako je to moda nepotrebno, da se upotrebom
termina invidiozan" nije htela ni veliati ni potceniti, niti pohvaliti ni pokuditi nijedna od pojava koje se ovom reju obeleavaju.
Termin je upotrebljen u tehnikom smislu za opisivanje poreenja lica u cilju njihovog procenjivanja i gradiranja u pogledu relativne valjanosti i vrednosti - u estetskom ili moralnom smislu
- da bi se tako prosudio i definisao relativni stepen zadovoljstva
s kojim oni mogu sami sebe, ili s kojim drugi mogu legitimno da
ih posmatraju. Invidiozno poreenje je proces procenjivanja lica
u pogledu njihove vrednosti.
Glava III
Isticanje dokolice
Kada njeno delovanje ne bi bilo poremeeno drugim ekonomskim silama ili drugim osobinama procesa takmienja, neposredan efekat takve novane borbe, kakva je u glavnim crtama malopre opisana, bio bi da ljudi budu vredni i tedljivi. Do takvog
rezultata u izvesnoj meri stvarno dolazi, bar koliko se tie niih
klasa, ije uobiajeno sredstvo za sticanje robe jeste proizvodni
rad. Ovo je naroito tano za radne klase zajednica sa ustaljenim
mestom boravka i koje se nalaze u poljoprivrednom proizvodnom
stadijumu, u kojima postoje znatne podele poseda i iji zakoni i
obiaji obezbeuju ovim klasama vie ili manje odreen deo
proizvoda njihovog rada. Te klase ni u kom sluaju ne mogu da
izbegnu rad i zato za njih obaveza na rad nije poniavajua, bar ne
unutar njihove klase. tavie, poto je rad njihov prihvaeni i priznati oblik ivota, oni oseaju izvestan takmiarski ponos u eventualnom ugledu zbog efikasnosti u radu, poto je to esto za njih
jedini mogui nain takmienja. Kod onih za koje je sticanje i takmienje mogue samo u okviru proizvodne efikasnosti i krtosti
borba za novani ugled e u izvesnoj meri dovesti do poveanja
zalaganja i tedljivosti. Meutim, pojavljuju se izvesne sekundarne
odlike takmiarskog procesa (o kojima e tek biti govora), koje u
vrlo znaajnoj meri ograniavaju i modifikuju tako usmereno
takmienje, kako meu niim tako i meu viim klasama.
Drugaiji je sluaj sa viom novanom klasom kojom se mi
ovde neposredno bavimo. I kod ove klase takoe postoji podsticaj
na vrednou i tedljivost; meutim, njeni postupci su u tolikoj
100
meri uslovljeni sekundarnim zahtevima novanog rivalstva da je

svaka sklonost ka tome praktino savladana, i svaki podsticaj na
vrednou jenjava. Najimperativniji od tih sekundarnih zahteva
rivalstva, a isto tako i najobimniji, jeste zahtev za uzdravanje od
produktivnog rada. Ovo se naroito odnosi na varvarski stadijum
kulture. Tokom pljakake kulture rad se po nainu ovekovog
miljenja identifikuje sa slabou i podreenou nekom gospodaru. Zato se on smatra znakom inferiornosti nedostojnim oveka u punoj snazi. Na osnovu te tradicije smatra se da rad poniava,
i ta tradicija nije nikada odumrla. Naprotiv, napretkom drutvene
diferencijacije ona je poprimila snagu aksioma zahvaljujui starom propisu koji nikada nije doveden u pitanje.
Da bi se steklo i sauvalo potovanje ljudi, nije dovoljno samo
posedovati bogatstvo i snagu. Bogatstvo ili snaga moraju se i javno dokazati, jer se potovanje stie samo na osnovu dokaza. A
dokaz bogatstva ne slui samo da se drugima pokae svoja vanost i da se ta predstava o svojoj vanosti odri uvek ivom, ve je
ona gotovo isto toliko potrebna za izgraivanje i uvanje vlastitog
samodopadanja. U svim stadijumima kulture, osim onih najniih,
pristojna okolina" i osloboenje od sluganskih poslova" podravaju kod normalnog oveka njegov oseaj samopotovanja. Prisilno naputanje njegovog uobiajenog standarda pristojnosti, bilo
u pogledu ivotnih potreba ili u pogledu vrste i koliine njegove
svakodnevne delatnosti, smatra se povredom njegovog ljudskog
dostojanstva, bez obzira na svesno razmiljanje o eventualnom
odobravanju ili neodobravanju od strane njegove okoline.
Arhaina teoretska distinkcija izmeu prostog i poasnog u nainu ovekovog ivota zadrala je i danas veoma mnogo od svoje
stare snage. To se dogaa naroito zato to ima malo ljudi iz boljih
klasa koji ne podleu instinktivnoj odvratnosti prema vulgarnim
oblicima rada. Mi posedujemo utanan oseaj za ceremonijalnu
neistou koju u naroitoj meri pripisujemo zanimanjima koja su
u naem nainu miljenja povezana sa sluinskim radom. Sve osobe prefinjenog ukusa smatraju da se izvesno duhovno kaljanje ne
moe odvojiti od nekih usluga koje se obino trae od slugu. Vulgarna okolina, prost (to e rei jeftin) nain stanovanja i vulgar-
Isticanje dokolice
101
no produktivna zanimanja bez oklevanja se osuuju i izbegavaju.

Oni su nepomirljivi sa ivotom na zadovoljavajuem duhovnom
nivou - s uzvienim nainom miljenja". Jo od vremena grkih
filozofa, pa do danas, izvestan stepen dokoliarstva i osloboenja
od svakog dodira sa takvim proizvodnim procesima koji neposredno slue svrhama svakodnevnog ljudskog ivota, priznat je
od strane misaonih ljudi kao preduslov za valjan ili lep, ili ak
besprekoran, ljudski ivot. U oima svih civilizovanih ljudi dokoliarski ivot je, kako samo po sebi tako i po svojim posledicama,
lep i oplemenjavajui.
Ova neposredna, subjektivna vrednost dokoliarstva i ostalih
dokaza bogatstva je, bez sumnje, veim delom sekundarna i izvedena. Ona je delom odraz dokoliarstva kao sredstva za sticanje
potovanja drugih, a delom rezultat mentalne zamene. Vrenje
rada je prihvaeno kao uobiajeni dokaz nie snage; prema tome
poinje, putem mentalnog uproavanja, da se i ono smatra sutinski niskim.
Za vreme pravog pljakakog stadijuma, a naroito za vreme
ranijih stadijuma kvazimiroljubivog razvitka proizvodnje koji je
nastao posle pljakakog stadijuma, dokoliarski ivot je najneposredniji i najblii dokaz novane snage, te, prema tome, i vie
snage; naravno, uvek uz uslov da je gospodin dokoliar u stanju
da ivi mirno i udobno. U tom stadijumu bogatstvo se uglavnom
sastoji od robova, pa prednosti koje se stiu posedovanjem bogatstava i snage imaju uglavnom oblik linog sluenja i neposrednih
proizvoda linog sluenja. Zato markantno uzdravanje od rada
postaje uobiajen znak vieg novanog uspeha i konvencionalan
pokaziva uglednosti; i, obrnuto, poto je primena proizvodnog
rada znak siromatva i podreenosti, ono je nespojivo s uvaenim
poloajem u zajednici. Preovlaivanje novanog rivalstva, dakle,
ne potpomae jednako obiaj zalaganja i tedljivosti. Naprotiv,
ovakva vrsta rivalstva posredno odvraa od uzimanja uea u
proizvodnom radu. Rad bi neizbeno postao neastan, kao znak
siromatva, ak i da nije ve smatran nepristojnim prema staroj
tradiciji naleenoj iz ranijeg kulturnog stadijuma. Prema staroj
tradiciji iz pljakake kulture, produktivan napor treba izbegavati
102
kao nedostojan sposobnog oveka, a ta tradicija je pre osnaena

nego zanemarena prelaskom iz pljakakog u kvazimiroljubivi
nain ivota.
ak i da nije dolo do dokoliarske klase s prvom pojavom privatnog vlasnitva, usled neasnosti koja je pripisivana produktivnim zanimanjima, do nje, kao jedne od prvih posledica vlasnitva,
u svakom sluaju bi dolo. Treba napomenuti da, iako je dokoliarska klasa teoretski postojala od poetka pljakake kulture,
prelaskom iz pljakakog u sledei novani stadijum kulture ta
institucija stie svoje novo i punije znaenje. Od toga vremena
pa nadalje to je dokoliarska klasa" u stvarnosti kao i u teoriji.
Od tada institucija dokoliarske klase datira u svojoj savrenoj i
krajnjoj formi.
Za vreme pravog pljakakog stadijuma pravljenje razlike izmeu dokoliarske i radne klase u izvesnom stepenu je samo ceremonijalno. Sposobni ljudi se ljubomorno uvaju od svega to je,
po njihovom miljenju, sluinsko dirinenje, ali, u stvari, njihova
delatnost znatno doprinosi opstanku grupe. Kasniji stadijum kvazimiroljubive proizvodnje obino je okarakterisan ustanovljenim
ropstvom pokretnina, oporima stoke i servilnom klasom stoara
i pastira; proizvodnja je toliko napredovala da opstanak zajednice vie ne zavisi od lova ili od bilo kakve druge forme delatnosti
koja bi se s pravom mogla smatrati podvigom. Od tada pa nadalje
karakteristina odlika ivota dokoliarske klase je isticanje osloboenja od svakog korisnog zanimanja.
Normalna i karakteristina zanimanja klase u tom zrelom dobu
njenog ivota su u velikoj meri ista kao i u njenim ranijim danima.
Ta zanimanja su: vladavina, rat, sportovi i verski obredi. Osobe
koje su preterano odane tekim teoretskim cepidlaenjima mogu
rei da su ta zanimanja ipak uzgredno i posredno produktivna"; meutim, treba primetiti, kao odluujue u ovoj stvari, da
u svakom sluaju prividni i obian motiv dokoliarske klase za
angaovanje u ovim zanimanjima nije poveanje bogatstva produktivnim radom. U tom, kao i u drugim kulturnim stadijumima,
vladavina i rat se bar delimino vre i vode radi novanog sticanja
onih koji uestvuju u njima. Meutim, to sticanje se postie na a-
Isticanje dokolice
103
stan nain - zaplenom i preobraanjem. Ta zanimanja su po svojoj prirodi pljakaka, a ne produktivna. Neto slino se moe rei
i za lov, ali sa izvesnom razlikom. Prelaskom zajednice iz pravog
lovakog stadijuma lov se postepeno deli u dva razliita zanimanja. S jedne strane, to je zanat, koji se upranjava uglavnom radi
dobitka; prema tome, elemenat podviga je tu praktino sasvim
odsutan, ili, u svakom sluaju, ne postoji u dovoljnoj meri da bi
uklonio imputaciju da se radi o upranjavanju korisnog zanimanja. S druge strane, lov je isto tako sport, prosto zadovoljavanje
jednog pljakakog instinkta. Kao takav, on ne prua razloge za
nekakav znaajan novani podsticaj, ali sadri manje ili vie oigledan elemenat podviga. Ovaj poslednji ogranak lova - oien
od svake imputacije zanata - jedini je valjan i s pravom pripada
ivotnom obrascu razvijene dokoliarske klase.
Uzdravanje od rada je ne samo astan ili zasluan in, nego
sada postaje i stvar pristojnosti. Insistiranje na vlasnitvu kao
osnovi za sticanje ugleda vrlo je naivno i vrlo imperativno u vreme ranijih stadijuma akumulacije bogatstva. Uzdravanje od rada
je uobiajen dokaz bogatstva pa je zato i uobiajen znak drutvenog poloaja, a to insistiranje na valjanosti bogatstva vodi do jo
veeg insistiranja na dokoliarstvu. Nota notae est nota rei ipsius.1
Prema dobro poznatim zakonima ljudske prirode, obiaj sada
uzima ovaj uobiajeni dokaz bogatstva i fiksira ga u ljudskim navikama miljenja kao neto to je samo po sebi u osnovi valjano i
plemenito, dok produktivan rad istovremeno i slinim procesom postaje u dvostrukom smislu sutinski nedostojan. Na kraju,
obiaj ini da je u oima zajednice rad ne samo sramota nego i
moralno nemogu za plemenitog, slobodnog oveka i nespojiv s
dostojanstvenim ivotom.
Ovaj tabu nad radom ima i jednu dalju posledicu u proizvodnoj diferencijaciji klasa. Uporedo s porastom gustine stanovnitva
i izrastanjem pljakake grupe u proizvodnu zajednicu sa stalnim
mestom boravka, proiruju se i ustaljuju i ustanovljene vlasti kao
i obiaji kojima se reguliu razna pitanja u vezi s posedovanjem.
Tako onda postaje praktino nemogue akumulirati bogatstvo
1 Primedba primedbe je primedba o samoj stvari -prim.prev.
104
obinim otimanjem, a, po loginoj postojanosti, ponositim ljudima bez sredstava je isto tako nemogue da radom stiu bogatstvo.
Jedina alternativa koja im je ostala jeste prosjaenje ili liavanje.
Gde god je kanonu isticanja dokoliarstva dozvoljeno da neometano vri svoj uticaj, pojavie se kao posledica jedna sekundarna,
u izvesnom smislu lana dokoliarska klasa - krajnje uboga, s egzistencijom punom neizvesnosti, bede i nematine, ali kojoj moralni principi ne dozvoljavaju da se spusti do toga da zarauje za
svoj ivot. ak i danas nisu nepoznate pojave propali gospodin i
dama koji su videli i bolje dane. Svi civilizovani narodi poznaju to
uvreeno shvatanje da je i najmanji fiziki rad nedostojanstven, a
poznaju ga i narodi sa zaostalijom novanom kulturom. Kod osoba
veoma delikatne osetljivosti, koje su dugo vremena navikavane na
lepo ponaanje, shvatanje o sramotnosti fizikog rada moe biti
toliko duboko da e ono u jednom kritinom momentu preovladati ak i nad instinktom samoodranja. Tako smo, na primer,
uli za izvesne polineanske poglavice, koji su, da ne bi prekrili
bonton, radije gladovali nego da ustima prinesu hranu vlastitim
rukama. Istina, ovo ponaanje je, bar delimice, bilo prouzrokovano velikom uzvienou ili tabuom koji je pripisivan poglaviinoj
linosti. Tabu se prenosi dodirom njegovih ruku, i tako je sve to
bi on dodirnuo postalo nepogodno za ljudsku hranu. Meutim,
tabu je sam po sebi proizvod nedostojnosti ili moralne nemogunosti rada, tako da je ak, i u tom smislu protumaeno, ponaanje
polineanskih poglavica doslednije kanonu asnog dokoliarstva
nego to to na prvi pogled izgleda. Kao jo bolja, ili bar nepogrenija ilustracija za ovo moe posluiti primer izvesnog francuskog
kralja, koji je - kako kau - izgubio ivot preteranom istrajnou
u potovanju etikecije. U odsustvu dostojanstvenika ija je dunost bila da pomera stolicu svoga gospodara, kralj je, ne alei se,
sedeo pred ognjitem i otrpeo je da se njegova kraljevska linost
ispri u tolikoj meri da mu nije bilo spasa. Meutim, postupajui
tako on je spasio svoje hriansko kraljevsko velianstvo od sluinskog kaljanja.
Isticanje dokolice
105
Summum crede nefas anirham praefferre pudori, Et

propter vitam vivendi perdere causas.2
Ve je napomenuto da termin dokoliarstvo", kako je ovde

upotrebljen, ne sadri u sebi pojam lenjosti ili mirovanja. On
samo znai neproduktivno troenje vremena. Vreme se neproduktivno troi:
1) zbog shvatanja da je produktivan rad nedostojanstven;
2) kao dokaz novane sposobnosti da se sebi dozvoli ivot u
besposlici.
Meutim, ceo ivot gospodina dokoliara ne provodi se pred
oima posmatraa koji bi trebalo da budu impresionirani tim
spektaklom asne dokolice, koja, prema idealnom obrascu, treba
da sainjava njegov ivot. Silom prilika, jedan deo njegovog ivota
nije dostupan javnosti, i za taj deo, koji provodi bez svedoka, gospodin dokoliar treba - u interesu svog dobrog imena - da bude u
stanju da prui ubedljiv prikaz. On mora da nae neka sredstva da
dokae dokolicu koja nije provedena pred oima posmatraa. Ovo
moe da se uini samo indirektno, izlaganjem nekog opipljivog,
trajnog rezultata tako provedene dokolice - na nain analogan
poznatom izlaganju opipljivih, trajnih proizvoda rada, koji su za
gospodina dokoliara izvrile zanatlije i sluge koje je on najmio.
Trajan dokaz produktivnog rada je njegov materijalni proizvod,
obino neki potroni artikal. Kada se radi o podvigu, onda je isto
tako mogue i uobiajeno da se doe do nekog opipljivog rezultata koji bi se mogao izloiti kao trofej ili plen. U docnijoj fazi
razvitka usvojen je obiaj da neka znaka ili insignije asti slue
kao konvencionalno prihvaen znak podviga, a one istovremeno
pokazuju koliinu ili stepen podviga iji su simbol. Porastom gustine stanovnitva i razvijanjem ljudskih odnosa sve ivotne pojedinosti potpadaju pod proces elaboracije i selekcije; u tom procesu elaboracije upotreba trofeja se razvija u sistem rangova, titula
gradiranja i insignija, iji su tipini primeri heraldiki znakovi,
medalje i poasna odlikovanja.
2 Veruj da je najvee zlo da pretpostavi duh stidu I da
zbog ivota izgubi razlog ivljenja - prim.prev.
106
Sa ekonomske take gledita, dokoliarstvo, posmatrano kao

zanimanje, po vrsti se usko povezuje s nainom ivota u kome je
podvig jedino zanimanje, a postignua koja karakteriu dokoliarski ivot i koja ostaju kao njegov dekorativni kriterijum imaju
mnogo zajednikog s trofejima podviga. Meutim, dokolica u
uem smislu, za razliku od podviga i od svakog drugog prividno
produktivnog ulaganja truda na objekte koji sutinski nisu korisni, obino ne ostavlja za sobom nikakav materijalan rezultat.
Zato kriterijum za dokolicu izvrenu" u prolosti obino uzima
oblik nematerijalne" robe. Takvi nematerijalni dokazi dokolice
u prolosti su kvazinauni i predstavljaju kvaziumetnika dostignua, koja idu za tim da upoznaju takve procese i dogaaje koji
direktno ne doprinose poboljanju ivota ljudi. Tako, na primer,
u nae vreme postoji izuavanje mrtvih jezika i okultnih nauka,
pravilnog pisanja, sintakse i metrike, raznih oblika domae muzike i drugih umetnosti vezanih za domainstvo, poslednje mode u
oblaenju, nametaju i koijama, igara, sportova i luksuznih ivotinja kao to su psi i trkai konji. U svim ovim oblastima znanja
moda je prvobitni motiv, iz koga je nastalo njihovo sticanje u poetku i kroz koji su ona prvi put dola u modu, bilo neto sasvim
drugo nego neija elja da pokae da svoje vreme nije potroio
na proizvodna zanimanja. Ali, da se ta postignua nisu pokazala
kao pogodan dokaz za neproduktivno troenje vremena, ona ne
bi preivela i sauvala svoje mesto kao uobiajena postignua dokoliarske klase.
Ova postignua mogu u izvesnom smislu biti klasirana kao
grane nauke. Pored ovih postignua, i iznad njih, postoji jo niz
drutvenih injenica koje prelaze iz oblasti nauke u oblast fizikih
navika i vetina, kao to su: ono to je poznato kao maniri i vaspitanje, utive navike, pristojnost i uopte formalni i ceremonijalni
ritual. Ova vrsta injenica je ak neposrednije i nametljivije uoljiva, i zato se na njima mnogo ire i imperativnije insistira kao na
potrebnim dokazima uglednog stepena dokoliarstva. Vredno je
pomena da se cela ova vrsta ceremonijalnog rituala, koja je svrstana pod opti naziv manira", mnogo vie potuje u onom stadijumu kulture u kome je najvie u modi isticanje dokoliarstva
Isticanje dokolice
107
kao znaka uglednosti, nego u docnijim stadijumima kulturnog

razvitka. Opte je poznato da je varvarin iz kvazimiroljubivog stadijuma proizvodnje mnogo bolje odgojen gospodin u svim stvarima koje se tiu pravila dobrog vladanja nego bilo koji ljudi iz
docnijeg doba, sem onih najodabranijih. Opte je poznato, ili se
bar tako veruje, da su maniri progresivno zapostavljeni uporedo
s udaljavanjem drutva od patrijarhalnog stadijuma. Mnoga gospoda stare kole bila su prisiljena da sa aljenjem zamere, zbog
nedovoljno odgojenih manira i ponaanja, ak i boljim klasama
u savremenim proizvodnim zajednicama, a propadanje ceremonijalnih pravila lepog ponaanja - ili, kako se to drugaije zove,
vulgarizacija ivota - meu pravim proizvodnim klasama je, po
miljenju osoba finih shvatanja, jedan od glavnih poroka dananje
civilizacije. Propadanje kome su izvrgnuta pravila lepog ponaanja od strane zaposlenih ljudi svedoi, bez ikakvog osuivanja, o
injenici da je etikecija proizvod i eksponent ivota dokoliarske
klase i da ona uspeva u punoj meri samo pod reimom statusa.
Poreklo - ili, bolje, izvor - etikecije treba, bez sumnje, traiti
negde drugde a ne u svesnom naporu lepo vaspitanih da pokau da je mnogo vremena potroeno da bi se lepi maniri stekli.
Neposredni cilj novotarenja i elaboracije bio je vea efektivnost
novog smera u pogledu lepote i izraajnosti. Antropolozi i sociolozi imaju obiaj da pretpostavljaju da ceremonijalni zakoni lepog
ponaanja svoj poetak i razvitak dobrim delom duguju elji da se
nekom ugodi ili pokae dobra volja, i taj prvobitni motiv je retko
- a, moda, nikad - odsutan u ponaanju lepo vaspitanih osoba u
bilo kom stadijumu docnijeg razvitka. Kae se da su maniri delom
elaboracija gesta, a delom simbolini i konvencionalizovani ostaci
koji predstavljaju ranija akta dominacije, inosluenja ili linog
kontakta. Velikim delom, oni su izraz odnosa statusa - simbolina pantomima, gospodarenja, s jedne, i podreenosti i sluenja,
s druge strane. Gde god danas pljakaki nain miljenja, i odgovarajui stav gospodarenja i potinjenosti, daje svoje obeleje
priznatom ivotnom obrascu, tamo se krajnja vanost poklanja
cepidlakim pojedinostima u ponaanju, a revnost sa kojom se
pazi na ceremonijalni ritual u vezi s rangom i titulom veoma se
108
pribliuje idealu koji je postavio varvarin iz kvazimiroljubive nomadske kulture. Neke od evropskih zemalja pruaju lepu ilustraciju ovog duhovnog zaostatka. U tim zajednicama je na slian nain dostignut arhaini ideal u pogledu potovanja koje se ukazuje
manirima kao injenici od sutinske vrednosti.
Etikecija je poela time to je bila simbol i pantomima, a imala
je samo vrednost pokazivaa injenica i kvaliteta koje je simbolizovala. Meutim, uskoro je pretrpela promene koje se u ljudskim
odnosima obino deavaju simbolinim injenicama. Po popularnom shvatanju, maniri su uskoro sami po sebi poeli da predstavljaju neku vrednost; oni su uskoro poprimili obredni karakter, u
velikoj meri nezavisan od injenica koje su u poetku oznaavali.
Krenje zakona lepog ponaanja postalo je svim ljudima sutinski
odvratno, a dobar odgoj nije, po svakodnevnom shvatanju, prosto
znak ljudske savrenosti, nego. integralan deo plemenitog ljudskog duha. Malo je stvari koje ispunjavaju sa toliko instinktivne
odvratnosti kao prekraj pristojnog ponaanja; mi smo u pogledu
pripisivanja sutinske korisnosti ceremonijalnoj etikeciji otili toliko daleko da malo ko od nas moe da odvoji neki prekraj etikecije od shvatanja o sutastvenoj nitavnosti prekritelja. Prekraj
zadate reci se moe oprostiti, ali prekraj etikecije nikako. Maniri
ine oveka."
Ipak, iako maniri poseduju ovakvu sutinsku korisnost, kako
po shvatanju izvoaa tako i posmatraa, ovo shvatanje o sutinskoj ispravnosti lepog ponaanja je samo neposredan razlog za
popularnost lepog ponaanja i dobrog odgoja. Dalji, ekonomski,
razlog treba traiti u asnom karakteru one dokolice ili neproduktivnog troenja vremena i truda bez koga se dobri maniri ne
mogu stei. Samo dugom upotrebom mogu se poprimiti znanja i
navike iz oblasti lepog ponaanja. Prefinjeni ukusi, maniri i ivotne navike vrlo su koristan dokaz plemenitog porekla; jer, dobar
odgoj zahteva vremena, vebanja i trokova, te ga zato ne mogu
postii oni koji svoje vreme i energiju moraju da posvete radu.
Poznavanje pravila pristojnog ponaanja je dokaz prima facie da
je onaj deo ivota dobro odgojene osobe koji ona ne provodi neposredno pred oima posmatraa potroen dostojno u sticanju
Isticanje dokolice
109
postignua koja nemaju nikakvog unosnog efekta. Prema tome,

i obrnuto, poto je dokolica konvencionalno sredstvo novanog
ugleda, sticanje izvesne vetine u pogledu lepog ponaanja je obavezno za sve koji pretenduju na minimum novane pristojnosti.
Ona koliina asnog dokoliarskog ivota koja nije provedena
pred oima gledalaca moe da poslui za svrhe uglednosti samo
ukoliko ostavi opipljiv, vidljiv rezultat, koji se moe izloiti kao
dokaz i meriti i porediti s proizvodima iste vrste izloenim od
strane takmiarskih aspiranata na uglednost. Izvesni takvi efekti
- kao to su dokoliarski i nonalantni maniri i dranje itd. - slede
prosto usled stalnog uzdravanja od posla ak i kada subjekat ne
misli na to i ne nastoji da kroz uenje stekne izgled dokoliarskog obilja i gospodstva. Dokoliarski ivot, voen neprekidno
kroz nekoliko generacija, naroito ostavlja stalan, vidljiv utisak u
pogledu izgleda osobe, a jo vie u navikama ponaanja i dranja. Meutim, svi ovi znaci nagomilanog dokoliarskog ivota i
savrenosti u lepom ponaanju, do kojih se dolazi pasivnim navikavanjem, mogu se dalje usavriti brigom i revnosnim sticanjem
znakova poasne dokolice, a onda sprovoenjem izlaganja tih
pomonih znakova osloboenja od zaposlenja putem naporne i
sistematske discipline. Prosto reeno, to je taka na kojoj marljivo
primenjivanje truda i trokova moe materijalno unaprediti postizanje pristojne vetine u pravilima pristojnosti dokoliarske klase.
Obrnuto, ukoliko je vei stepen usavrenosti i oigledniji dokaz
o visokom stepenu naviknutosti na ritual koji ne slui nikakvom
unosnom niti kakvom drugom direktno korisnom cilju, utoliko
je vea i potronja vremena i sredstava za koje se pretpostavlja da
su potrebni za sticanje ovih kvaliteta, te je vei i dobar ugled koji
iz ovoga proizlazi. Otuda proistie da se u takmiarskoj borbi za
usavravanje u dobrim manirima mnogo truda ulae na negovanje obiaja lepog ponaanja, a zbog toga se i pojedinosti lepog
ponaanja razvijaju u razgranatu disciplinu, kojoj se moraju podvri svi oni koji ele da ih u pogledu ugleda smatraju besprekornima. Zbog toga, s druge strane, ovo isticanje dokoliarstva od kog
proistie etikecija prerasta postepeno u munu vebu ponaanja i
kolovanja ukusa i diskriminacije u odnosu na to koji su potroni
artikli pristojni i koji su pristojni naini njihove potronje.
110
U vezi s tim, vredno je pomena da je mogunost stvaranja patolokih i drugih mentalnih osobina lica i naina putem pametnog
oponaanja i sistematske vebe iskoriena za promiljeno stvaranje izvesne kulturne klase, esto s vrlo srenim rezultatom. Na
taj nain, procesom, koji je obino poznat kao snobizam, postie
se sinkopatska evolucija plemenitog roda i odgoja u sluajevima
znatnog broja porodica i porodinih loza. Ovo sinkopatsko plemenito poreklo daje rezultate - u pogledu svoje korisnosti, kao
faktor dokoliarske klase u stanovnitvu - koji uopte nisu sutinski nii u odnosu na druge koji su pretrpeli due ili manje uporno
vebanje u novanim pravilima pristojnosti.
Pored toga, postoje i drugi marljivi stepeni prilagoavanja poslednjim priznatim zakonima preciznosti u pogledu pristojnih
sredstava i naina potronje. Razlike izmeu jedne i druge osobe u
stepenu prilagoenosti odgovarajuem idealu mogu se porediti, a
lica se mogu gradirati i svrstavati sa izvesnom tanou i uspehom prema progresivnoj skali manira i odgoja. Ocena uglednosti u
ovom pogledu obino se donosi slobodno, na osnovu prilagoavanja priznatim kanonima ukusa i ovim stvarima i bez svesnog
poklanjanja panje novanom poloaju ili stepenu dokoliarstva
bilo kog od datih kandidata za sticanje ugleda. Meutim, kanoni
ukusa prema kojima se ocena dodeljuje pod stalnim su nadzorom
zakona isticanja dokolice i stalno podleu promenama i revizijama, kako bi se to vie prilagodili zahtevima toga zakona. Tako
da, iako neposredna osnova za diskriminaciju moe da bude neke
druge vrste, ipak je uvreen princip i najsigurniji znak dobrog
odgoja zahtev za solidno i oigledno traenje vremena. Moe da
bude izvesnih znatnih variranja detalja unutar ovoga principa, ali
to su samo odstupanja u pogledu oblika i izraza, a ne u pogledu
sutine.
Mnoge ljubaznosti iz svakodnevnih kontakata su, naravno,
neposredni izrazi potovanja i dobre volje, te u veini sluajeva
nema potrebe da se taj elemenat ponaanja prati unatrag do neke
osnove na kojoj se ugled temelji kako bi se objasnila, bilo njegova
prisutnost, bilo odobravanje s kojim se na njega gleda. Meutim,
to se ne odnosi i na zakone lepog ponaanja. Ovi poslednji su
Isticanje dokolice
111
izrazi statusa. Naravno da je svakome ko to hoe da vidi dovoljno

jasno da je nae dranje prema slugama i drugim novano zavisnim licima - dranje superiornog uesnika u izvesnom odnosu
statusa, iako su ove manifestacije esto jako modifikovane i ublaene u odnosu na prvobitno izraavanje grube dominacije. Na slian nain nae dranje prema pretpostavljenima, a dobrim delom
i prema jednakima, pokazuje vie ili manje konvencionalizovan
stav potinjenosti. Setite se gospodske pojave ponositog gospodina ili gospoe, koja toliko svedoi o dominaciji i nezavisnosti nad
ekonomskim okolnostima i koja se istovremeno sa toliko ubedljive snage obraa naem shvatanju ispravnog i gracioznog. Meu
tom najviom dokoliarskom klasom, koja nema nikog vie iznad
sebe i malo jednakih sebi, pravila lepog ponaanja nalaze svoj najpuniji i najzreliji izraz, a ta najvia klasa isto tako daje pravilima
lepog ponaanja onu definitivnu formulaciju koja slui kao kanon
pristojnosti za sve ostale nie klase. U ovom sluaju, isto tako, re
je, sasvim oigledno, i o zakonima statusa, koji jasno pokazuju da
ih nije mogue uskladiti sa bilo kakvim vulgarnim proizvodnim
radom. Boanska sigurnost i kraljevska ljubaznost, svojstvena
onima koji su navikli da zahtevaju potinjavanje i da ne brinu o
sutranjici, uroeno je pravo i znak gospodina u njegovom najboljem obliku. A, po popularnom shvatanju, to je i vie od toga, jer
se takvo ponaanje prihvata kao sutinski atribut vie vrednosti,
pred kojom je obian ovek niskog porekla srean da se ponizi i
pokori.
Kao to je ukazano u jednoj ranijoj glavi, postoje razlozi za verovanje da je institucija vlasnitva poela vlasnitvom nad licima,
u prvom redu nad enama. Podsticaji za sticanje takve imovine su
oigledno bili sledei:
1) sklonost dominaciji i prinudi;
2) korisnost takvih lica kao dokaza moi njihovog vlasnika;
3) korisnost njihovih usluga.
112
Line usluge zauzimaju posebno mesto u ekonomskom razvitku. U vreme stadijuma kvazimiroljubive proizvodnje, a naroito
tokom ranijeg razvitka proizvodnje unutar granica ovog opteg
razvitka, dominantan motiv za sticanje vlasnitva u vidu lica
izgleda da je bila korisnost usluga ovih poslednjih. Sluge se cene
po njihovim uslugama. Ali dominacija ovog motiva nije rezultat
opadanja apsolutnog znaaja drugih dveju korisnosti koje su se
imale od slugu. Pre e biti da su promenjene ivotne okolnosti potencirale korisnost sluga za ovu poslednju pomenutu svrhu. ene
i drugi robovi visoko se cene i kao dokaz bogatstva i kao sredstva
za akumulaciju bogatstva. Oni su, zajedno sa stokom ako je pleme
pastirsko, uobiajen oblik investiranja radi profita. ensko ropstvo je bilo u tolikoj meri u stanju da da karakter ekonomskom
ivotu i kvazimiroljubivoj kulturi, da ena ak poinje da slui kao
jedinica vrednosti meu narodima koji ive u doba takve kulture
- kao, na primer, u Homerovo doba. Tamo, gde je takav sluaj,
teko da se moe dovesti u pitanje to da je osnova proizvodnog
sistema ropstvo pokretnina i da su ene obino robovi. Osnovni,
svuda prisutni ljudski odnos u takvom sistemu jeste odnos gospodara i sluge. Priznati dokaz bogatstva je posedovanje mnotva
ena, a uskoro i drugih robova koji se zapoljavaju sluenjem gospodarevoj linosti i proizvodnjom robe za njega.
Uskoro dolazi do podele rada, pa lino sluenje i negovanje
gospodara postaje naroita dunost izvesnog dela slugu, dok se
drugi, koji su potpuno zaposleni pravim proizvodnim zanimanjima, sve vie odvajaju od svih neposrednih odnosa s linou
njihovog vlasnika. Istovremeno se one sluge ija je dunost lino
sluenje postepeno oslobaaju produktivne radinosti koja se vri
radi zarade.
Ovaj proces progresivnog osloboenja od obinih proizvodnih
poslova obino e poeti sa osloboenjem ene ili glavne ene.
Poto je zajednica napredovala do ustaljenog naina ivota, zarobljavanje ena neprijateljskih plemena kao uobiajen izvor
snabdevanja enama postaje nemogue. Tamo gde je taj napredak postignut, glavna ena je obino plemenite krvi, i ta injenica
ubrzava njeno osloboenje od prostih poslova. Na ovom mestu
Isticanje dokolice
113
ne moemo raspravljati o tome na koji je nain dolo do pojma o

plemenitoj krvi, niti o ulozi koju taj pojam igra u razvitku braka.
Za nau svrhu je dovoljno da se kae da je plemenita krv ona krv
koja je oplemenjena produenim kontaktom s akumuliranim
bogatstvom ili sa stalnom povlasticom. ena s takvom prolou
radije se uzima za brak, kako zato to se time stupa u saveznitvo s
njenim monim roacima, tako i zbog toga to se smatra da je
krvi koja je bila povezana s mnogo dobara i velikom moi priroena via vrednost. Ona e ipak biti samo pokretna imovina svoga
mua, kao to je pre no to je kupljena bila pokretna imovina
svoga oca, ali ona je istovremeno od svoga oca nasledila plemenitu
krv. Usled toga se smatra moralno neumesnim da se ona bavi
poniavajuim poslovima zajedno sa ostalim slugama. Ma koliko
ona bila potinjena svome gospodaru i ma koliko bila inferiorna u
odnosu na muke lanove drutvene sredine u koju je stavljena
svojim roenjem, princip da je plemenitost prenosna uinie da
se ona postavi iznad obinih robova, a im ovaj princip poprimi
snagu propisa, on e joj u izvesnoj meri podariti prerogativ dokoliarstva, koji je osnovni znak plemenitog porekla. Razvitkom
proizvodnje i nagomilavanjem poseda u relativno mali broj ruku,
uobiajeni standard bogatstva gornje klase se die. Ista tendencija
osloboenja od zanata, a kasnije i od siuinskih domaih poslova,
pojavie se i u pogledu drugih ena, ako ih ima, a isto tako i u
odnosu na ostale sluge koje neposredno dvore linosti svoga gospodara. to je odnos u kome se sluga nalazi prema linosti gospodara dalji - osloboenje dolazi sve sporije.
Ako gospodareva novana situacija to dozvoljava, dolazi do
stvaranja specijalne klase linih slugu, jer se toj linoj slubi vremenom pripisuje veoma ozbiljan znaaj. Linost gospodara, koji
je otelovljenje vrednosti i asti, najvanija je stvar. Kako radi njegovog ugleda u zajednici tako i radi njegovog samopotovanja,
na njegov najmanji mig moraju ga usluiti efikasne specijalizovane sluge, ije dvorenje njegove linosti ne sme biti ometano bilo
kakvim sporednim zanimanjima. Ove specijalizovane sluge vie
slue za pokazivanje nego za slubu koju stvarno vre. Ukoliko se
ne dre samo radi pokazivanja, oni pruaju zadovoljenje svome
114
gospodaru uglavnom time to pruaju mogunost manifestovanja

njegove sklonosti za dominacijom. Istina, briga o stalnom poveanju domaeg aparata moe da zahteva ulaganje posebnog truda,
ali, poto se aparat obino poveava da bi sluio kao sredstvo za
postizanje ugleda a ne radi udobnosti, ta injenica nije od vee
vanosti. Sve ove vrste korisnosti bolje se postiu veim brojem
visokospecijalizovanih slugu. Tako dolazi do stalnog poveavanja
diferencijacije i multiplikacije domaih i linih slugu, a uporedo
s tim i do progresivnog osloboenja ovih slugu od produktivnog
rada. Poto oni slue samo kao dokaz sposobnosti plaanja, sluba
takvih domaih slugu stalno tei da sadri sve manje vrednosti - i,
na kraju, njihovo sluenje tei da postane samo nominalno. Ovo
se naroito odnosi na one sluge koje najneposrednije i najoiglednije dvore svog gospodara. Tako dolazi do toga da se njihova korisnost sastoji najveim delom u isticanju njihovog osloboenja od
produktivnog rada i u dokazu koji to osloboenje prua o bogatstvu i moi njihovog gospodara.
Posle izvesnog napretka ostvarenog u praksi zapoljavanja specijalnog aparata slugu za isticanje dokolice na ovaj nain, za ovakve usluge - koje treba da nametljivo izlau sluge pogledu - radije
se uzimaju mukarci nego ene. Mukarci, naroito krepki, pristali
momci - kakvi treba da budu lakeji i ostale sluge - oigledno su
snaniji i skuplji od ena. Oni su opremljeniji za ovakav posao
jer su u stanju da poslue kao dokaz veeg traenja vremena i
ljudske energije. Tako dolazi do toga da u ekonomiji dokoliarske
klase zaposlena domaica ranijih patrijarhalnih dana, sa svojom
pratnjom vrednih kunih pomonica, sada ustupa mesto dami i
lakeju.
U svakom stepenu i u svako doba ivota, kao i u svakom stadijumu ekonomskog razvitka, dokoliarstvo dame i lakeja se razlikuje od dokoliarstva gospodina - glave domainstva - utoliko
to njihova zanimanja imaju prividan izgled radinosti. Ta zanimanja u velikoj meri uzimaju oblik marljivog dvorenja gospodara ili
odravanja i usavravanja domaih stvari, tako da je to dokoliarstvo samo utoliko to se vri mali ili nikakav produktivan rad, a
ne dokoliarstvo u smislu da je odsutna svaka pretenzija na rad.
Isticanje dokolice
115
Dunosti koje gospoa obavlja, ili koje vre domae sluge, esto
su teke i usmerene ciljevima koji se smatraju krajnje potrebnim
za udobnost celog domainstva. Ukoliko te dunosti dovode do
fizike sposobnosti ili udobnosti gospodara, ili ostatka domainstva, one treba da se smatraju produktivnim. Samo ostatak zanimanja, koji ostaje posle odbijanja ovog efektivnog rada, moe se
klasirati kao vrenje dokoliarstva.
Meutim, mnoge dunosti koje se u savremenom svakodnevnom ivotu smatraju domainskim brigama, kao i mnoge
neophodnosti" potrebne za udobnu egzistenciju civilizovanog
veka, samo su ceremonijalnog karaktera. One se zato ispravno
klasiraju kao vrenje dokoliarstva u smislu u kome je taj termin
ovde upotrebljavan. One ipak mogu da budu imperativno nune
sa gledita pristojne egzistencije; one ak mogu biti nune za
linu udobnost, pa ipak mogu da budu uglavnom ili potpuno ceremonijalnog karaktera. Meutim, ukoliko su ovakvog karaktera,
one su ipak imperativne i potrebne, poto smo mi naueni da ih
traimo i poto e, inae, biti povreena ceremonijalna istoa ili
dostojanstvenost. Bez njih mi se oseamo neugodno, ali ne zbog
toga to njihovo odsustvo prouzrokuje direktno fiziku neudobnost; ukus koji nije tako odgojen da pravi diskriminaciju izmeu
konvencionalnog dobra i konvencionalnog zla nee biti povreen
njihovim odsustvom. U onolikoj meri u kolikoj je sve ovo tano,
rad utroen na ove usluge treba da se klasira kao dokolica, a kada
ga ne vri ekonomski slobodna i samoodluujua glava institucije,
onda ga treba klasirati kao zastupniku dokolicu.
Zastupniko dokoliarstvo koje vre domaice i sluge, a u vidu
kunih poslova, moe se esto razviti u dirinenje, naroito u
sluajevima kada je takmienje za sticanje ugleda naporno i neposredno. To je sluaj u savremenom ivotu. Gde se to dogaa,
sluba u domainstvu koja sainjava dunosti ove sluinske klase
moe se s pravom oznaiti kao protraen napor pre nego kao zastupnika dokolica. Meutim, ovaj drugi termin ima prednost u
tome to pokazuje liniju razvoja tih domaih dunosti, a isto tako
precizno oznaava bitnu ekonomsku osnovu njihove korisnosti,
jer su ta zanimanja uglavnom korisna kao nain pripisivanja nov-
116
anog ugleda gospodaru ili celom domainstvu na osnovu toga

to je odreena koliina vremena i napora u tu svrhu protraena
na vidljiv i istaknut nain.
Na taj nain se javlja pomona ili izvedena dokoliarska klasa, ija je dunost vrenje zastupnike dokolice u interesu ugleda prvenstvene ili zakonite dokoliarske klase. Ova zastupnika
dokoliarska klasa razlikuje se od prave dokoliarske klase po
karakteristinim osobinama njenog uobiajenog naina ivota.
Dokolica gospodarske klase je, bar prividno, uivanje u sklonosti
izbegavanju rada, i pretpostavlja se da ona doprinosi gospodarevoj srei i smislu ivota. Meutim, dokolica sluinske klase osloboene od produktivnog rada je u izvesnom smislu delanje koje
se od njih zahteva i nije normalno ili prvenstveno usmereno ka
njihovoj vlastitoj udobnosti. Dokolica sluge nije njegova sopstvena dokolica. Ukoliko je on sluga u punom smislu, a ne istovremeno i lan nieg reda prve dokoliarske klase, njegova dokolica se
normalno krije pod maskom specijalizovane dunosti usmerene
na unapreenje ivotnog smisla njegovog gospodara. Dokaz ovog
odnosa potinjenosti vidljivo je prisutan u sluginom ponaanju i
nainu ivota. esto je isti sluaj i sa enom kroz ceo produeni
ekonomski stadijum, tokom kog je ona jo uvek prvenstveno sluga
- to jest tako dugo dok ostaje na snazi domainstvo s mukarcem
kao glavom domainstva. U cilju zadovoljavanja zahteva ivotnog
obrasca dokoliarske klase, sluga ne samo da treba da pokae stav
podreenosti, nego i rezultate specijalne obuke i prakse u podreenosti. Sluga ili ena ne samo da treba da vre izvesne dunosti i
pokau servilni temperament, nego se isto tako imperativno postavlja zadatak da oni pokau i izvesnu vetinu u taktici potinjenosti - uvebanu usklaenost s kanonima efektivne i upadljive
potinjenosti. ak i danas upravo ta sposobnost i steena vetina
u formalnom manifestovanju servilnog odnosa sainjava glavni
elemenat korisnosti naih visokoplaenih slugu, kao i jedan od
glavnih elemenata dobro odgojene domaice.
Prva stvar koju dobar sluga treba da poseduje jeste da zna dobro da istakne svoje mesto i poloaj. Nije dovoljno da zna kako
da postigne izvesne eljene mehanike rezultate; sluga, pre svega,
Isticanje dokolice
117
mora da zna kako e te rezultate postii u odgovarajuoj formi.

Sluenje u kui je, moe se rei, vie duhovna nego mehanika
funkcija. Postepeno izrasta itav, detaljno razraen, sistem etikecije, koji specifino regulie nain na koji treba da se vri ova
zastupnika dokolica sluinske klase. Svako udaljavanje od ovih
kanona osuuje se ne toliko zbog toga to to odaje nedostatke u
mehanikoj korisnosti, ili ak ni zbog toga to to pokazuje odsustvo servilnog stava i temperamenta, nego jer to, u konanoj
analizi, pokazuje odsustvo specijalne obuke. Specijalna obuka u
linoj slubi zahteva mnogo vremena i truda, pa tamo gde je ona
u velikom stepenu prisutna - slui kao dokaz da sluga koji je poseduje nije, niti je bio, angaovan u uobiajenim produktivnim
poslovima. To je prima facie dokaz zastupnike dokolice, koja
se prostire daleko u prolost. Na taj nain obuena posluga prua korist ne samo u smislu da zadovoljava gospodarevu elju za
dobrim i vetim i njegovu sklonost ka isticanju dominacije nad
onima iji su ivoti potinjeni njegovom, nego ona koristi i za
dokazivanje mnogo vee potronje ljudskih usluga nego to bi to
bio sluaj kada bi postojalo samo isticanje sadanje dokolice od
strane neobuene osobe. Ozbiljna je sramota ako bi gospodinov
sobar ili lakej vrio dunost oko stola ili koija svoga gospodara
na takav nain, lien dobre forme, kao da je njegovo uobiajeno
zanimanje, moda, oranje ili uvanje stoke. Takav nespretan rad bi
znaio nemogunost gospodarevu da sebi priuti usluge obuenih
slugu, to jest, to bi znailo nesposobnost da se plati za potronju
vremena, truda i uenja potrebnih za spremanje obuenog sluge
u specijalne svrhe sluenja po striktnim zakonima dobre forme.
Ako slugino delanje pokazuje nedostatak sredstava od strane njegovog gospodara, onda ono opovrgava njegov glavni sutinski cilj;
jer, glavna svrha slugu jeste da prue dokaz o gospodarevim mogunostima plaanja.
Ovo to smo izneli moe se shvatiti kao da se podrazumeva da
se prekraj dranja nedovoljno obuenih slugu sastoji u tome to
to neposredno oznaava jeftinou i korisnost. To, naravno, nije
tano. Veza je mnogo manje direktna. Ono to se ovde dogaa
jeste ono to se dogaa uopte. Svaka stvar koja nam se svidi u
118
poetku na nekim drugim osnovama kasnije poinje da nam se

svia kao stvar koja sama po sebi prua izvesno zadovoljenje; ona
postaje u nainima naeg miljenja sutinski ispravna. Meutim,
da bi se uvrstio kao pozitivan, svaki specifini kanon dobrog ponaanja mora i dalje imati podrku, ili se bar ne sme suprotstavljati onom obiaju ili sklonosti koji predstavljaju normu njegovog
razvoja. Potreba zastupnike dokolice ili isticanja potronje usluga
jeste dominantni podsticaj za dranje slugu. Dokle god ovo vai,
moe se bez mnogo raspravljanja rei da bi svako udaljavanje od
prihvaenih obiaja koje bi znailo skraivanje uenja u slubi
bilo nepodnoljivo. Zahtev za skupom zastupnikom dokolicom
deluje posredno, selektivno, tako to upravlja formiranjem naeg
ukusa - naeg shvatanja ta je ispravno u ovim stvarima - i tako
iskorenjuje nekonformistika skretanja time to ih ne odobrava.
Uporedo sa porastom standarda bogatstva koji je prihvaen na
osnovu zajednike saglasnosti, posedovanje i eksploatacija slugu
kao sredstvo za pokazivanje vika trpi izvesno rafiniranje. Posedovanje i odravanje robova zaposlenih u proizvodnji robe dokazuje bogatstvo i snagu, ali dranje slugu koji nita ne proizvode
dokazuje jo vee bogatstvo i vii poloaj. Po tom principu stvara
se klasa slugu - ukoliko brojnija, utoliko bolja - ija je jedina dunost da idiotski besciljno dvore linost svoga vlasnika i tako jasno
pokazuju njegovu mogunost da neproduktivno troi ogromnu
koliinu usluga. Pojavljuje se podela rada meu slugama ili tienicima koji provode svoj ivot u odravanju asti gospodina
dokoliara. Tako, dok jedna grupa proizvodi za njega robu, druga
grupa, obino na elu sa enom ili glavnom enom, troi u dokolici za njega; time se dokazuje njegova sposobnost da izdri veliku
novanu tetu a da se to ne oseti na obilju koje ima.
Ovaj donekle idealizovani i dijagramski pregled razvitka i prirode kune posluge najvernije je izraen na onom kulturnom
stupnju koji je ovde nazvan - kvazimiroljubivim stupnjem proizvodnje. Na ovom stupnju se lino sluenje prvi put penje do poloaja ekonomske institucije, i na ovom stupnju ono zauzima najvanije mesto u obrascu ivota zajednice. U kulturnom redosledu
kvazimiroljubivi stupanj dolazi iza pravog varvarskog stupnja, a
Isticanje dokolice
119
oba su sukcesivne faze varvarskog ivota. Njegova karakteristika je formalno potovanje mira i reda, a istovremeno u ivotu na
tom stupnju postoji i suvie nasilja i klasnog antagonizma da bi
se mogao nazvati miroljubivim u punom smislu reci. Za mnoge
svrhe i sa neke druge take gledita, a ne ekonomske, on bi se isto
tako mogao nazvati stupnjem statusa. Metodi ljudskih odnosa na
tom kulturnom nivou lepo su obuhvaeni ovim terminom. Meutim, termin kvazimiroljubiv" je bolji kao opisni termin koji treba
da okarakterie preovlaujue metode u proizvodnji i da pokae
smer proizvodnog razvitka na toj taki ekonomske evolucije. to
se tie zajednica zapadne kulture, ova faza ekonomskog razvitka
verovatno pripada prolosti; izuzetak ini brojno mala ali veoma
izrazita frakcija zajednice kod koje je nain miljenja, karakteristian za varvarsku kulturu, pretrpeo relativno neznatnu promenu.
Lino sluenje je jo uvek elemenat od velike ekonomske vanosti, naroito u pogledu raspodele i potronje robe, ali njen relativni znaaj je ak i u tom smislu, bez sumnje, mnogo manji nego
to je bio. Vreme procvata zastupnike dokolice, svakako, pre pripada prolosti nego sadanjosti, a njegov najverniji izraz se danas
moe nai u obrascu ivota vie dokoliarske klase. Ovoj klasi savremena kultura duguje veoma mnogo za ouvanje tradicija, obiaja i naina miljenja koji pripadaju starijem kulturnom nivou,
bar to se tie njihovog ireg prihvatanja i najvieg razvitka.
Mehanika sredstva za udobnosti svakodnevnog ivota veoma
su razvijena u savremenim proizvodnim zajednicama. To je u tolikoj meri sluaj da niko ne bi upotrebio line sluge, ili ak domae
sluge bilo koje vrste, da nije kanona uglednosti koji su tradicijom
preneti iz ranijeg doba. Jedini izuzeci bile bi sluge zaposlene radi
nege bolesnih i maloumnih. Meutim, takve sluge se pre mogu
smatrati obuenim bolniarima nego domaim slugama i zato su
oni vie prividan nego stvarni izuzetak od pravila.
Na primer, neposredni razlog za dranje domaih slugu u umereno bogatom savremenom domainstvu jeste, toboe, taj to lanovi domainstva nisu u stanju da bez povrede vlastite udobnosti
vre rad koji takva savremena ustanova zahteva. Razlozi zbog kojih oni nisu u stanju da obavljaju taj posao su:
120
1) da imaju i suvie drutvenih dunosti";

2) da je rad koji treba obaviti i suvie teak i obiman.
Ova dva razloga se mogu objasniti na ovaj nain:
1) Po mandatnom zakoniku pristojnosti, vreme i trud lanova
takvog domainstva treba da se prividno provede u vrenju
izrazite dokolice u obliku poseta, vonji, klubova, ivaih
serklova, sporta, dobrotvornih organizacija i drugih slinih
drutvenih funkcija. Osobe koje svoje vreme i energiju tro
e na ovakav nain priznaju privatno da su sva ta bavljenja,
kao i povremeno poklanjanje panje odelu i drugim vrstama
izrazite potronje, vrlo dosadna, ali da ih je nemogue sa
svim izbei.
2) Po zahtevima isticanja potronje robe, nain ivljenja je po
stao veoma sloen i muan u pogledu stanovanja, nametaja,
luksuznih svatarija, garderobe i ishrane, tako da potroai
ovih artikala ne mogu u tome da se snau bez tue pomoi.
Lini kontakt s najmljenim licima ija se pomo trai radi
ispunjavanja rutinske pristojnosti obino je neugodan la
novima domainstva, ali njihova se prisutnost trpi i plaa da
bi se na njih preneo jedan deo tereta u toj munoj potronji
robe domainstva. Prisutnost domaih slugu, kao i toliko
velikog broja specijalnih linih slugu, jeste ustupanje fizike
udobnosti moralnoj potrebi za novanom pristojnou.
Najira manifestacija zastupnike dokolice u savremenom ivotu sastoji se od takozvanih domainskih dunosti. Te dunosti
brzo postaju takve vrste dunosti koje se vre, ne toliko radi line
koristi glave domainstva, koliko radi uglednosti domainstva
uzetog kao jedinstveno telo - skupine u kojoj se domaica kao
lan nalazi u poloaju tobonje jednakosti. Uporedo s udaljavanjem domainstva od njegove arhaine osnove posednikog braka, te domainske dunosti tee da se izdvoje iz kategorije zastupnike dokolice u svom prvobitnom smislu (osim u onolikoj meri
u kolikoj ih vre najamne sluge). To znai da, poto je zastupnika
Isticanje dokolice
121
dokolica mogua samo na osnovu statusa ili najamne slube, nestanak odnosa statusa iz ljudskih optenja u bilo kom momentu
dovodi do nestanka zastupnike dokolice u istoj srazmeri. Meutim, mora se dodati - kao ograda od te ograde - da, dokle god
postoji domainstvo, makar i sa dve stareine, ova vrsta neproduktivnog rada koji se vri u interesu uglednosti domainstva
mora se jo uvek klasirati kao zastupnika dokolica, iako u neto
izmenjenom vidu. To je sada dokolica koja se vri za kvazilino
korporativno domainstvo, umesto, kao ranije, za posednikog
stareinu domainstva.

Veblen - Teorija Dokolicarske Klase - 1 2 3

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Veblen - Teorija Dokolicarske Klase - 1 2 3

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Za izdavaa: Nikola Jankovi

Glavni urednik: dr Duan Marinkovi

tampa: Art Print, Novi Sad

Naslov originala: THE

Institucija dokoliarske klase moe se, u svom najrazvijenijem vidu,

Teorija dokoliarske klase

Teorija dokoliarske klase

hranom i drugim potronim dobrima isto toliko koliko i enin. Taj

Teorija dokoliarske klase

retko dovodi do obaranja ili potpunog suzbijanja stanovita koje

Teorija dokoliarske klase

Teorija dokoliarske klase

da budu posvravani; ostali lanovi grupe, koji su nesposobni za

Kao predmet selektivne nude, ovek je inilac posrednik. On

Teorija dokoliarske klase

kao dokazi posedovanja izuzetne snage. Agresija postaje priznat

Prima facie - na prvi pogled - prim. prev.

bilo da su to ivotinje ili ljudi - jeste, u najveoj moguoj meri, astan

Stoga, bitna razlika izmeu miroljubivog i pljakakog stadi-juma

U toku kulturne evolucije pojava dokoliarske klase poklapa se s

ba za bogatstvo tumai kao, u osnovi, borba za opstanak. Nema

Teorija dokoliarske klase

Prirodno je da se ne srne prevideti da u zajednici gde je gotovo

Teorija dokoliarske klase

bogatstva poinje da poprima karakter nezavisnog i odreenog

ment mogu za due vreme zadrati samopotovanje uprkos tome

Teorija dokoliarske klase

dostie puniju svest, sklonost ka postignuu - instinkt radinosti

Teorija dokoliarske klase

meri uslovljeni sekundarnim zahtevima novanog rivalstva da je

no produktivna zanimanja bez oklevanja se osuuju i izbegavaju.

Teorija dokoliarske klase

kao nedostojan sposobnog oveka, a ta tradicija je pre osnaena

Teorija dokoliarske klase

Summum crede nefas anirham praefferre pudori, Et

Ve je napomenuto da termin dokoliarstvo", kako je ovde

Teorija dokoliarske klase

Sa ekonomske take gledita, dokoliarstvo, posmatrano kao

kao znaka uglednosti, nego u docnijim stadijumima kulturnog

Teorija dokoliarske klase

postignua koja nemaju nikakvog unosnog efekta. Prema tome,

Teorija dokoliarske klase

izrazi statusa. Naravno da je svakome ko to hoe da vidi dovoljno

Teorija dokoliarske klase

ne moemo raspravljati o tome na koji je nain dolo do pojma o

Teorija dokoliarske klase

gospodaru uglavnom time to pruaju mogunost manifestovanja

Teorija dokoliarske klase

anog ugleda gospodaru ili celom domainstvu na osnovu toga

mora da zna kako e te rezultate postii u odgovarajuoj formi.

Teorija dokoliarske klase

poetku na nekim drugim osnovama kasnije poinje da nam se

Teorija dokoliarske klase

1) da imaju i suvie drutvenih dunosti";

You might also like