Edicija: Osnovni udbenik

Osniva i izdava edicije: Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, Trg
Dositeja Obradovia 8
Godina izdanja: 2015
Glavni i odgovorni urednik: prof.dr Milan Popovi, dekan Poljoprivrednog fakulteta
lanovi komisije za izdavaku delatnost: prof.dr Ljiljana Nei, predsednik, prof.dr Milica Raji,
prof.dr Nada Plava, prof.dr Branislav Vlahovi

UNIVERZITET U NOVOM SADU

POLJOPRIVREDNI FAKULTET
DEPARTMAN ZA VETERINARSKU MEDICINU

Dr Branislava Beli

Dr Marko R. Cincovi

PATOLOKA FIZIOLOGIJA

Novi Sad, 2015

2

CIP -
,
636.09:616-092(075.8)
, , 1956Patoloka fiziologija / Branislava Beli, Marko R. Cincovi. - Novi
Sad :
Poljoprivredni fakultet, Departman za veterinarsku medicinu,
2015 (Novi Sad : tamparija). - 300 str. : ilustr. ; 24 cm
Tira 100. - Bibliografija.
ISBN 978-86-7520-353-7
1. , , 1984- []
a)
COBISS.SR-ID 296558855
3

Prof.dr Branislava Beli, Doc.dr Marko R.Cincovi

PATOLOKA FIZIOLOGIJA
Glavni i odgovorni urednik:
Prof.dr Milan Popovi, Dekan Poljoprivrednog fakulteta
Tehniki urednik:
Doc.dr Marko R. Cincovi
Recenzenti:
Prof.dr Slava Hristov, Zoohigijena, Preventivna veterinarska medicina, Poljoprivredni fakultet
Zemun
Doc.dr Ivana Davidov, Patologija, Departman za veterinarsku medicinu, Poljoprivredni
fakultet, Univerzitet u Novom Sadu
Doc.dr Zdenko Kanaki, Anatomija histologija i fiziologija ivotinja, Departman za veterinarsku
medicinu,
Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Novom Sadu
Izdava:
Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet Novi Sad
Zabranjeno pretampavanje i fotokopiranje. Sva prava zadrava izdava.
tampa:
tamparija
Tira:
20
Odlukom nastavno-naunog vea Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu od dana
-.-.- . rukopis je odobren za izdavanje kao osnovnii udbenik

PREDGOVOR
Predmet izuavanja patoloke fiziologije su izmenjeni fizioloki procesi u organizmu ivotinja. Ovi
izmenjeni fizioloki procesi imaju svoj materijalni supstrat u hematolokim, imunolokim, biohemijskim ili
drugim promenama u organizmu. Dakle, patoloka fiziologija je most izmeu klinikih i predklinikih
predmeta i predstavlja prvi predmet na kome studenti veterinarske medicine poinju da razmiljaju kao
kliniari. Kao bazina i klinika medicinska nauka, patoloka fiziologija, zahteva opti i viestruki pristup
u radu.Patoloka fiziologija ili patofiziologija je jedna od najmlaih grana medicine, ali studentima
omoguava uenje svih klinikih predmeta sa razumevanjem, a kasnije buduim veterinarima u
svakodnevnoj praksi logino postavljanje dijagnoze.U poslednjoj deceniji prolog veka i u prvoj deceniji
ovog veka, dolo je do otkria i novih saznanja kako u teoretskom tako i u razvoju velikog broja
laboratorijskih tehnika, to je doprinelo i napretku u naunim istraivanjima. Poseban napredak u ovom
smislu je doneo i razvoj novih informacionih tehnologija i aparature, koji je omoguio vie istraivanja u
patolokoj fiziologiji.
Patoloka fiziologija je poseban nastavni predet predvien po akreditovanom programu, za studente
tree godine studijskog programa veterinarska medicina na Departmanu za veterinarsku medicinu
Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu. U toku jednog semestra u petom semestru ovog studijskog
programa studenti su obavezni da sluaju nastavu u okviru 45 asova predavanja i 45 asova vebi.
Prema novom akreditacionom programu Patoloka fiziologija se slua u dva semestra kao Opta
patoloka fiziologija i Specijalna patoloka fiziologija, a kliniki pristup funkcionalnim poremeajima
studenti e izuavati u okviru predmeta klinika hematologija i biohemija ivotinja.
Cilj pisanja ovog udbenika je da se studentima, pre svega veterinarske medicine i drugim
korisnicima priblie bazina i savremena teoretska znanja iz patoloke fiziologije, kao i praktina znanja
upotpunjena sa praktikumom i radnom sveskom iz patoloke fiziologije. Pomou udbenika i pomonih
udbenika, potrebno je da se studentima to vie priblii ova materija i da oni to uspenije savladaju
sloeni predmet i metodologiju patofizioloke dijagnostike. Udbenik je napisan u saglasnosti sa
akreditovanim programom iz predmeta Patoloka fiziologija i svojim sadrajem prati sve ono to je po
planu i programu predvieno u teoretskom delu ovog premeta. Ovaj udbenik omoguava studentima da
lake savladaju ovaj predmet i veoma kompleksno i obimno gradivo iz patoloke fiziologije, koje je
neophodno za budui rad u veterinarskoj medicini i u leenju ivotinja.
Nadamo se da e sadraj ovog udbenika biti koristan, ne samo za studente veterinarske
medicine, ve i za veterinare i druge biomedicinske strunjake, koji stiu prva znanja iz oblasti patoloke
fiziologije.
Za korisne savete u pisanju ovog udbenika posebno smo zahvalni recenzentia prof dr Slavi
Hristov, doc.dr Zdenku Kanakom i doc.dr Ivani Davidov. Veliku zahvalnost dugujemo i svima onima koji
su na bilo koji nain doprineli da svojim korisnim savetima i konstruktivnim primedbama uine udbenik
to korisnijim. Zahvaljujemo se i onima koji e svojim primedbama i komentarima doprineti da sledee
izdanje ovog udbenika bude jo kvalitetnije.

U Novom Sadu, 12.april 2015.

Autori

SADRAJ

Predmet prouavanja i definicija patoloke fiziologije8

Opte reakcije organizma

2.1
2.2

2.3
2.4
2.5
2.6

3
3.1
3.2
3.3
3.4
3.5
3.6
3.7
3.8

4
4.1
4.2
4.3
4.4
4.5
5
5.1
5.2
5.3
5.4
5.5
5.6

Definicija i pojam zdravlja bolesti, etiologije i patogeneze12

Opta reakcija elija na povredu i elijska smrt..16
Patofiziologija inflamacije..19
Patofiziologija groznice...26
Patofiziologija oka.28
Patofiziologia stresne reakcija.....31
Poremeaji metabolizma
Patofiziologija poremeaja metabolizma vode i natrijuma......43
Patofiziologija edema...48
Patofiziologija poremeaja acidobazne ravnotee...54
Patofiziologija poremeaja metabolizma mineral....59
Patofiziologija poremeaja metabolizma ugljenih hidrata ......73
Patofiziologija poremeaja metabolizma masti...78
Patofiziologija poremeaja metabolizma proteina...86
Patofiziologija poremeaja metabolizma ugljenih hidrata,masti
i proteina kod preivara...95
Hematoloki i imunoloki poremeaji
Patofiziologija poremeaja hematopoeze...111
Patofiziologija poremeaja crvene krvne loze....128
Patofiziologija poremeaja bele krvne loze....145
Patofiziologija poremeaja hemostaznog sistema .167
Patofiziologija poremeaja imunskog sistema...186
Poremeaji organskih sistema
Patofizioogija poremeaja respiratornog sistema...196
Patofiziologija poremeaja kardiovaskularnog sistema..217
Patofiziologija poremeaja urinarnog sistema........231
Patofiziologija poremeaja endokrinog sistema.....255
Patofiziologija poremeaja digestivnog sistema.....287
Patofiziologija poremeaja nervnog sistema......311

Indeks pojmova po oblastima....319

Literatura....328
6

1.PREDMET PROUAVANJA I DEFINICIJA

PATOLOKE FIZIOLOGIJE

1.1.PREDMET PROUAVANJA I DEFINICIJA PATOLOKE FIZIOLOGIJE

Predmet prouavanja patoloke fiziologije su opti zakoni nastanka promenjenih
fiziolokih procesa u organizmu, uzroci njihovog nastajanja, mehanizmi kojim se ti procesi
razvijaju i tok i ishod tih poremeaja. Takoe patoloka fiziologija izuava sve adaptacione i
kompenzatorne mehanizme koji se aktiviraju prilikom promene fiziolokih procesa, a u ciju
odravanja homeostaze organizma.
Patoloka fiziologija je deo medicine, nauna disciplina u ijoj metodologiji dominiraju
postupci za prepoznavanje uzroka i mehanizama razvoja poremeaja funkcije i strukture
organa.Ona ima zadatak da objasni uzroke i nastanak bolesti, promene organizma u fiziolokom i
biohemijskom smislu, kada organizam prelazi iz stanja zdravlja u stanje bolesti. Pripada
laboratorijskoj medicinskoj struci i daje neophodne i znaajne podatke u dijagnostikim
postupcima. Pored navedenog, daje objanjenja o dejstvu etiolokih inilaca na ivotinjski
organizam, te prouava poremeaje koji su zajedniki za mnoge bolesti a ne samo za jednu
bolest.
Patoloka fiziologija je povezana sa klinikom ili klinikim predmetima, odnosno
predstavlja vezu izmeu klinikih i predklinikih disciplina.Razlikuje se od klinikih disciplina,
jer se bavi promenljivim biolokim procesima , koji su zajedniki za mnoge bolesti, a klinike
discipline pruavaju svaku bolest pojedinano. Ponekad je u patofiziologiji potrebno radi
shvatanja kompleksnosti patofiziolokih procesa, u ivotinjskom svetu opisati bolesti i
pojedinano.
Zbog navedenog patoloka fiziologija se moe posmatrati kao: Teorijska-bazina nauka
koja ima za cilj da opie mehanizme nastanka i razvoja bolesti od nivoa organizma do
subcelularnog nivoa; Predklinika nauka koja se bavi funkcionalnom procenom unutranjih
organa na osnovu bohemijskih, hematolokih i drugih parametara zahvaljujui prednostima
medicine, dijagnostike i tehnologije; Klinika nauka iji je cilj primena dodatnih analiza,
tumaenje njihovih rezultata uz datu anamnezu, kliniku sliku i primenu terapijskog postupka.
Kliniki pristup se jo naziva i klinika patologija, a zbog predmeta izuavanja esto se na nazive
bazinih disciplina dodaje naziv klinika (klinika hemija, biohemija, hematologija). Takoe
postoji i naziv laboratorijska medicina.

Slika 1. Mesto patoloke fiziologije u veterinarskoj medicini

Zbog navedenog patoloka fiziologija se moe posmatrati kao: Teorijska-bazina nauka

koja ima za cilj da opie mehanizme nastanka i razvoja bolesti od nivoa organizma do
subcelularnog nivoa; Predklinika nauka koja se bavi funkcionalnom procenom unutranjih
organa na osnovu bohemijskih, hematolokih i drugih parametara zahvaljujui prednostima
medicine, dijagnostike i tehnologije; Klinika nauka iji je cilj primena dodatnih analiza,
tumaenje njihovih rezultata uz datu anamnezu, kliniku sliku i primenu terapijskog postupka.
Kliniki pristup se jo naziva i klinika patologija, a zbog predmeta izuavanja esto se na nazive
bazinih disciplina dodaje naziv klinika (klinika hemija, biohemija, hematologija). Takoe
postoji i naziv laboratorijska medicina.
Kada govorimo o veterinarskoj medicini, patoloka fiziologija podie znaaj ivotinja od
nivoa proizvodne kategorije, ka kategoriji pacijenta, koji obzirom na individualne razlike
zahtevaju i posebnu dijagnostiku i tretman. Ona omoguava da se istovremeno posmatra
zdravstveno stanje i korist proizvodnih kategorija ivotinja pomou dijagnostike u masi , pri
emu se odreuju i meusobno porede parametri zdravstvenog stanja stada/jata i predlau
konkretne korektivne mere na tehnolokom nivou ili nivou zdravstvenog menadmenta.
Patoloka fiziologija se nalazi u osnovi moderne veterianrske medicine. Naime, prva
visoka veterinarska kola osnovana je 1761. godine u Lionu-Francuska. kolu je osnovao Klod
Burela koji je prvi uveo koncept patobiologije, poredei humanu i animalnu mainu kao
slinu, pa je predloio da se formira zanimanje doktor za ivotinje, gde e se empirijsla
saznanja zameniti naunim utemeljenjika zasnovanim na patobiologiji.
Iz navedenog se namee zakljuak da patoloka fiziologija predstavlja kljunu kariku u
donoenju konane dijagnoze u proceni funkcionalnog statusa organa i organizma. Zbog
loginosti i preciznosti koju ona sadri kaemo da je patoloka fiziologija matematika medicine.
Po definiciji patoloka fiziologija ili patofiziologija je patobioloka nauka koja se bavi
prouavanjem biolokih procesa u organizmu, koji dovode do promena funkcija organa i sistema
organa.
9

Slika 2. Klod Burela - Claude Bourgelat (1712-1779),

osniva savremenog veterinarskog obrazovanja na principima patobiologije
Poloaj patoloke fiziologije u medicinskim naukama je jasan i nedvosmislen. Patologija
kao oblast nalazi se na listi obaveznih nastavnih oblasti prema preporukama koje daje EAEVE
(European Association of Establishments for Veterinary Education, Evrospka asocijacija za
proveru kvaliteta u veterianrskom obrazovanju). Takoe, Svetska asocijacija za Patofiziologiju je
2006. u Pekingu donela Deklaraciju o ulozi i poziciji patofiziologije u biomedicinskim
kurikulumima (nastavnim planovima). Posebno je naglaen integrativni pristup patolofiziologiji,
to znai da je cilj da budui doktori veterinarske medicine shvate mehanizme nastanka bolesti od
molekularnog do klinikog nivoa, kao i metode za dijagnostiku poremeaja funkcionalnog stanja
organizma. Danas se pomou preciznih i osetljivih metoda naroito onih koji se primenju u
savremenoj molekularnoj biologiji, moe ukazati da su svi promenjeni bioloki procesi posledica
promena koje se deavaju u elijskoj grai i elijskim organelama na nivou molekula. Na
molekulskom nivou je mogue utvrditi izmenjene molekulske interakcije koje izazivaju kako
morfoloke tako i biohemijske promene, a te promene se manifestuju u organizmu kao
poremeaji organa ili poremeaji organizma kao celine.

Slika 3. Zatitni znak Meunarodne asocijacije za patofiziologiju

Slika 4. Zatitni znak EAEVE asocijacije

10

2.OPTE REAKCIJE ORGANIZMA

11

2.1.DEFINICIJA I POJAM ZDRAVLJA, BOLESTI, ETIOLOGIJE I PATOGENEZE

Svetska zdravstvena organizacija (SZO,WHO) definie zdravlje ljudi kao stanje
potpunog fizikog, duevnog i socijalnog blagostanja, a ne samo kao odsustvo bolesti i
nesposobnosti..Kada govorimo o humanoj populaciji i o primeni ove definicije na ljude, onda je
pojam potpunog blagostanja oveka teko opisati i precizno ga objasniti, te je stoga ovu definiciju
koja je definisala zdravlje ljudi teko primeniti u veterinarskoj medicini i na ivotinje
Zdravlje ivotinja treba definisati kao skladan odnos izmeu sloenih ivotinjskih
funkcija i okruenja u kome se ivotinja nalazi. Za odravanje stalnosti unutranje sredine
organizma zaduene su ivotne funkcije , a u sluaju neusklaenosti ivotnih funkcija ili
njihovog odstupanja moe da doe do razvoja nekog patolokog procesa.Zbog navedenog,
neophodna je usklaenost fiziolokih ivotnih funkcija koje su garancija ouvanog zdravlja
ivotinja.Ouvanje zdravlja ivotinja je osnovni zadatak veterinarske medicine.Treba napomenuti
da zatitom zdravlja ivotinja titimo i zdravlje ljudi. Na ovaj nain unapreujemo nivo
veterinarske medicine.
Za pravilno razumevanje bolesti neophodno je da se upoznamo sa definicijom etiologije i
patogeneze bolesti. Etiologija je nauka koja prouava uzroke i nastanak patolokih procesa. Samo
poznavanjem uzronika bolesti moemo znati i nain kako da bolest suzbijemo i leimo.
Potrebno je da razlikujemo: bolesni proces koji se definie kao promena jedne ili vie ivotnih
manifestacija, koje su nastale kao posledica funkcionalnih poremeaja u organizmu i bolesno
stanje koje se javlja kao rezultat bolesnog procesa u vidu promena u grai tkiva, organa
celokupnog organizma. Uzronici ili faktori nastanka patolokih procesa ili bolesti nazivaju se
etioloki inioci.
U odnosu od mesta gde se nalaze ovi inioci se dele na :-unutranje(endogene) inioce
koji se nalaze u samom organizmu i -spoljanje (egzogene) inioce koji se nalaze u spoljanjoj
sredini odnosno u okruenju ivotinje. Endogeni etioloki inioci su genetski faktori bolesti koji
mogu biti: genska oteenja(bolesti) i genska predispozicija za neku bolest, dok se egzogeni
faktori se dele na:bioloke i nebioloke (neive). U grupu biolokih inilaca se ubrajaju: virusi,
bakterije, gljivice i paraziti, u grupu fizikih inilaca se ubrajaju:mehaniki,radijacioni, termiki i
elektrini inioci a u grupu hemijskih inilaca ubrajamo:organska i neorganska jedinjenja.
Posebnu grupu etiolokih inilaca koji se nalaze izmeu biolokih i fizikih inilaca ine prioni,
infektivni proteini koji posle ingestije u mozgu domaina prave degenartivne promene.

12

Slika 5. Etioloki inioci bolesti

Egzogeni inioci napadaju organizam iz spoljanje sredine ili okruenja i dovode do razliitih
patofiziolokih stanja odnosno bolesti.Kada govorimo o biolokim iniocima a kada su u pitanju
ivotinje treba spomenuti i prione koji takoe izazivaju bolestkod ivotinja.
Poto etioloki egzogeni ili spoljanji faktori deluju iz okruenja odnosno spoljanje
sredine oni imaju svoje kvalitativno ali i kvantitativno delovanje.
Arnd-ulcov zakon izraava relativnost dejstva pojedinih etiolokih faktora i glasi: Slabi
nadraaji (sve to izaziva odgovor organizma) poveavaju fizioloku aktivnost,srednji imaju jo
jai efekat, dok jaki inhibiu, a veoma jaki paraliu funkcije u organizmu.
Na navedenim primerima moemo pokazati uticaje pojedinih vrsta inilaca: Da bi pokazali
znaaj kvantitativnog odnosa jednog etiolokog faktora, moemo navesti primer uticaja
mehanike sile. Ukoliko se javi slab mehaniki podraaj on e izazvati samo oseaj dodira, dok
e pod uticajem prekomerne mehanike sile, doi do oteenja tkiva i do poremeaja njegovih
funkcija.U zavisnosti od proirenosti ozlede zavisi i odgovor organizma. Kao primer hemijskog
etiolokog inioca moemo navesti vitamine. Vitamini su u malim koncentracijama neophodni za
ivot, a ukoliko se javi njihov viak ili manjak u organizmu on moe dovesti do razvoja
patolokog procesa.
Patogeneza spada meu najvanije pojmove u patolokoj fiziologiji , jer prouava
mehanizme nastajanja i toka bolesti.Razliite bolesti imaju i razliite mehanizme nastajanja tih
bolesti a takoe i razliite tokove bolesti te je zbog toga neophodno u leenju primeniti adekvatnu
terapiju.
Delovanjem etiolokih inilaca nastaju procesi koji ine uzrono- posledini sled
dogaaja, u kome su posledice jedne reakcije uzrok sledee reakcije. U osnovi mehanizma
delovanja etiolokih faktora nalaze se sledee opcije: a) etioloki faktor prodire u organizam i
13

dovodi do patolokog procesa koji traje dotle dokle traje delovanje etiolokog fakora,
npr.paraziti; b) etioloki faktor deluje kratkotrajno, ali dovodi do nastanka patolokih pocesa,
npr.opekotine; c) etioloki faktor prodire u organizam i u poetku ne izaziva patoloki proces, ali
nastale promene u organizmu ili samom faktoru dovode do razvoja bolesti, primer je infekcija; d)
etioloki faktor oteuje organizam i stvara ulazna vrata za druge etioloke faktore koji izazivaju
patoloke promene, primer za to su upale respiratornig trakta.
irenje etiolokih faktora kroz organizam moe biti tkivnim putem, humoralnim putem i
nervnim putem. irenje tkivnim putem moe biti u okviru jednog te istog tkiva (per
continuitatem, primer TBC) ili irenje sa jednog na drugi susedni organ (per contiguitatem,
prenos procesa sa visceralnog na parietalni list pleure). Humoralno irenje je irenje putem krvi,
kada se bakterije, virusi, delovi tkiva i drugi produkti upale prenose krvlju kroz organizam. Tada
nastaju stanja poznata kao bakteriemija, toksemija, septikemija, piemija i dr. Patogeni agensi se
mogu prenositi i limfogeno, kada se zadravaju u limfnim vorovima ili ulaze u krvotok. irenje
parogenih faktora du nerava je takoe mogue i karakteristin je kod delovanja tetanusa ili
besnila. Tada mogu nastati oteenja u predelu receptora ili ak u centralnom nervnom sistemu.
Delovanje etiolokih inilaca moe biti: specifino (organotropizam) i nespecifino
(pleotropizam). Ukoliko etioloki inioci deluju na samo jednu vrstu elija ili tkiva onda
govorimo o organotropizmu ili specifinom delovanju na tu odreenu vrstu elija ili tkiva Neki
faktori (nokse) koji mogu da pokrenu patoloki proces mogu da specifino deluju na grupe
molekula. Nitriti koji se unesu hranom ili ako nastanu u predelucima preivara iz nitrata,
oksidiu gvoe u hemoglobinu, i stvaraju nefunkcionalni methemoglobin.Fiziki inioci u koje
spadaju jonizujua zraenja izazivaju radiolizu vode.U toku tog procesa stvaraju se slobodni
radikali kiseonika, koji oteuju membrane izazivanjem peroksidacije lipida i proteina.Virusi
izazivaju bolesti vezivanjem za specifine receptore na ciljnim elijama, a zatim endocitozom
ulaze u njih.Postoji tako veliki broj primera virusa koji na ovaj nain ulaze u ciljne elije.
Bakterije koje pripadaju pojedinim vrstama deluju selektivno napadajui samo pojedine tipove
elija odnosno tkiva, ili se svojim toksinima vezuju za pojedine molekulske grupe unutar ciljnog
tkiva. Postoji veliki broj primera bakterija koje deluju selektivno a takoe i onih kojedeluju
nespecifino to je predmet prouavanja mikrobiologije. Treba napomenuti da od specifinosti
delovanja pojedinih etiolokih inilaca,dolazi do specifinih poremeaja u organizmu koji se
manifestuju odreenom boleu, a da ukoliko poznajemo mehanizme delovanja etiolokih
inilaca u zapoinjanju patofiziolokih procesa mogue je primeniti i odgovarajuu terapiju za
leenje tih bolesti.

Tok i ishod bolesti

Bolesti se prema toku i trajanju dele na: perakutne, akutne, subakutne i hronine.
Perakutne bolesti se javljaju iznenada, kratko traju i u najveem broju sluajeva se zavravaju
fatalno smru ivotinje. Akutne bolesti se razvijaju odmah nakon delovanja tetnog agensa , a
karakteriu ih jasni simptomi i trajanje od 2-3 nedelje. Subakutne bolesti se po duini trajanja
nalaze izmeu akutnih i hroninih bolesti, znai izmeu dve do tri nedelje i nekoliko meseci.
Hronine bolesti se sporo razvijaju a trajanje im je dugo, mesecima, godinama ili doivotno
(tuberkuloza, sifilis, leukoza, reumatoidni artritis).Mogu da nastanu i iz akutnog procesa, u
situacijama kada organizam nije sposoban da se odbrani sa svojim specifinim i nespecifinim
odbrambenim mehanizmima sa tetnim agensom, pa se zbog toga proces prolongira i moe da
traje nekoliko meseci do godinu dana.
14

Razlikujemo etiri faze bolesti a to su: latentni period, prodromalni period, manifestni
period i zavrni period.
Latentni period bolesti je onaj vremenski period koji traje od momenta kada tetni agens
doe u kontakt sa organizmom, pa do pojave prvih nespecifinih simptoma ili znakova
bolesti.Organizam je u ovom periodu prividno zdrav i u njemu se aktiviraju svi nespecifini
odbrambeni mehanizmi, da bi unitili potencijalnog uzronika bolesti.Neki bioloki inioci deluju
veoma brzo, te im je latentni period kratak, dok kod drugih on veoma dugo traje.Kod zaraznih
bolesti latentni period se zove vreme inkubacije.
Prodromalni period bolesti je vreme koje protekne od pojave prvih,optih i nespecifinih
simptoma bolesti, do pojave karakteristinih znakova u manifestnom periodu.Tokom ove faze
bolesti u organizmu traje borba protiv uzronika bolesti, odnosno nokse.U ovom periodu se
javljaju zajedniki simptomi vezani za mnoge bolesti koji se ispoljavaju kao: malaksalost,gubitak
apetita,uznemirenost ivotinje, poviena telesna temperatura i drugi.Ako se oboleli organizam,
aktiviranjem nespecifinih odbrambenih mehanizama suprostavi prouzrokovau bolesti, pa
ivotinja ozdravi, tada ona i ne ulazi u manifestnu fazu bolesti.
Manifestni period bolesti predstavlja stanje potpuno izraene bolesti u kome su izraeni
svi specifini znaci bolesti.Ovakvo stanje traje sve do zavrne faze bolesti.Tokom trajanja
hroninih bolesti postoje periodi u kojima se bolest prividno zalei te se taj privremeno-prividni
period stiavanja patolokog procesa naziva remisija bolesti (lat.remissio-slabljenje,poputanje),
dok se pojaavanje simptoma bolesti naziva egzercerbacija bolesti.Ukoliko doe do ponovne
manifestacije bolesti, posle klinikog ozdravljenja, zbog aktiviranja uzronika koji je ostao
skriven, pritajen u organizmu, onda govorimo o recidivu bolesti.
Zavrni period bolesti karakterie: potpuno ozdravljenje, nepotpuno ozdravljenje i exitus
letalis (smrt). Ovaj period se karakterie mogunou da ivotinja potpuno ozdravi, iako se
organizam ivotinje ne vraa odmah u prvobitno stanje jer dolazi do normalizovanja i postepenog
uspostavljanja izmenjenih funkcija u organizmu. Organizam ivotinje deluje potpuno zdravo, ali
je ipak potrebno da ivotinja proe kroz fazu oporavka- rekonvalescencije,da bi se u organizmu
ivotinje normalizovale sve funkcije.
U zavrnom periodu pored potpunog ozdravljenja moe da se javi i nepotpuno ozdravljenje
ivotinje Ukoliko osnovno oboljenje nije u potpunosti nestalo javlja se nepotpuno
ozdravljenje.Kada se desi takva situacija onda organizam koristi svoje kompenzatornr
mehanizme da bi mogao da nadfoknadi nedovoljnu funkciju obolelog organa. Primer nepotpunog
ozdravljenja je pojava anemije, koja je esto pratilac preleanih hroninih bolesti. Nekad se
deava da primarna bolest bude sanirana, ali izazvane promene ine novo patoloko stanje.Takav
primer postoji kod svinja obolelih od crvenog vetra, kod kojih posle ozdravljenja ostaju trajne
promene na sranim zaliscima, i to prvenstveno na bikuspidalnim.
Zavrni period moe da karakterie i smrt. Ona moe da nastupi kao posledica osnovne
bolesti i njenih komplikacija, a predstavlja potpuni poremeaj i prekid funkcija organa.Moe da
se definie i kao ireverzibilni prestanak krvotoka i disanja ili prestanak svih funkcija mozga kao
celine.Nakon 10 minuta od prestanka krvotoka dolazi do troenja zaliha kiseonika u mozgu i
gubitka svesti.Zbog toga zapoinju anaerobni metaboliki procesi i posle 4-5 minuta dolazi do
iscrpljenja modanih zaliha glukoze i prestanka stvaranja ATP-a. Nakon prestanka stvaranja
energije, prestaje i fizioloka funkcija elijskih membrana, mitohondrija i enzima, i zapoinju
ireverzibilna oteenja mozga.

15

2.2.OPTA REAKCIJA ELIJA NA POVREDU I ELIJSKA SMRT

U okviru razliitih ptofiziolokih procesa u organizmu dolazi do prilagoavanja
funkcionalnih mehanizama na delovanje neke patoloke nokse. Funkcionalno prilagoavanje ima
svoju morfoloku osnovu, koja se deava na celularnom i subcelularnom molekularnom nivou.
U procesu adaptacije na patoloku noksu mogu nastati rezliite promene na elijskom nivou, a te
proemen se jednom reju nazivaju povreda elije. Odgovor na povredu ima odreene opte
zakonitosti, bez obzira na tip elija, pa je zbog toga neophodno opisati koje su to opte reakcije
elija na delovanje etiolokih noksi. Ukoliko se radi o reverzibilnim oteenjima elija moe da
se vrati u normalne tokove funkcionisanja, meutim kod ireverzibilnih oteenja nastupa elijska
smrt. elijska smrt nastaje kada je metabolizam elije toliko izmenjen da posle prestanka
delovanja patoloke nokse elija ne moe da povrati normalno funkcionisanje. Oteenje elija
nastaje mnogo pre nego to se ona mogu detektovati kao morfoloke alteracije pod mikroskopom,
pa za navedena oteenja moemo rei da imaju izraenu patofizioloku osnovu.

Slika 6. Dinamika oteenja elije

16

Uopteno govorei postoje etri kljuna mesta na eliji gde nastaju oteenja i to su:
elijska membana znaajna za odravanje integriteta elije i procese jonske i osmotke
homeostaze; oksidativna fosforilacija i proizvodnja ATP-a u mitohondrijama; sinteza enzimskih i
strukturnih proteina i odravanje integriteta genskog materijala.
Etioloki faktori na razliite naine dovode do oteenaj elija. Oslabljenja cirkulacija i
uopteno smanjen dotok kiseonika do elije (hipoksija) dovdi do poremeaja na nivou
respiratornog lanca elija. Hipoksija je vrlo esto negativni ishod delovanja velikog broja drugih
etiolokih faktora. Mehaniki faktori mogu dovesti do oteenja elijske membrane, kao to se
kod delovanja hiperbarinog kiseonika oteuje membrana eritrocita, kada dolazi do njihovog
pucanja. Hemijski agensi mogu delovati na vie naina, a najee direktnim korozivnim i
kaustinim dejstvm na eliju, meanjem u metabolike tokove elije tako to paraliu vane
enzimatske puteve ili se metaboliu dajui nove toksine metabolite. Infektivni agensi pokreu
imuni sistem koji produkuje veliku koliinu citokina koji mogu naneti tetu eliji. Cirusi mogu
delovati direktno citolotiki. Delecija i beracja u genomu dovode do malformacije gena i
izostanka stvaranj odreenih enzima znaajnih za funkcionisanje elije. Tokom oksidativnog
stresa dolazi do ulaska velike koliine slobodnih radikala koji smanjuju antioksidativni kapacitet
elije i dovode do direktnog oteenja kroz lipidnu peroksidaciju. Poremeaj izohirije, izojonije i
volumena tenosti moe direktno otetiti eliju zbog principa difuzije i osmoze, to e biti
opisano kod poremeaja metabolizma vode i acidobazne ravnotee. Gubitak homeostaze
kalcijuma u citosolu je znaajan zajedniki imenitelj kod nastanka smrti elije. Naime, prilikom
oteenja elije dolazi do poveanog priliva kalcijuma u eliju koji aktivira veliki broj enzima
kao to su fosfolipaze, proteaze i endonukleaze koji direktno razlau unutranje elijske stukture.
Gubljenje ATP-a je takoe znaajan mehanizam, kada dolazi do poveanog stepena anaerobne
glikolize i pada pH vrednosti u eliji, sa posledinim nastankom elijskog edema. Oslobaanje
enzima iz lizozoma ima znaajnu ulogu i procesu lize elije. Sve navedeno moe dovesti do
oteenja genskog materijala elije, to onemoguuje njeno dalje funkconisanje.
Morfoloke posledice koje nstaju u procesu odgovora elije na povredu su: defekti
elijske membrane, otok mitohondrija i endoplazmatinog retikuluma, intracelularni edem,
ruptura lizozoma, pojava autofagolizozoma, odvajanje ribozoma, a kasnijoj ireverzibilnoj fazi i
piknoa jedra i liza endoplazmatinog retikuluma. Morfoloke promene bie detaljnije izuavane u
okviru patoloke morfologije.
Kod elijske smrti treba razlikovati nekrozu, apoptozu i autofagnu elijsku smrt. Nekroza
predstavlja lokalnu patoloku elijsku smrt, dok je apoptoza proces fiziolokog propadanja elija
koji je neophodan da bi se odrala ravnotea izmeu proliferacije, diferencijacije i prirodnog
odumiranja elija. Autofagna elijska smrt ili autofagocitoza je poseban vid elijske smrti kada
dlazi do autofagne vakuolizacije citoplazme, to je prisutno u hrskaviavom tkivu, a fizioloki je
prisutna u procesu okotavanja. Kod ove elijse smrti nema privlaenja fagocita, kao u ostlim
sluajevima.

17

Slika 7. Etopatogeneza elijske smrti

Pored elijske smrti, moe se desiti da elija usled razliitih promena i sposobnosti da se
prikrije od imunog sistema domaina nastavi dalje da se razvija u nepovoljnom pravcu. Tako
nastaju kancerske elije. Nastanak malignog tumora rezultat je gubitka kontrole nad elijskom
deobom i proliferacijom. Sponatno ili pod dejstvom razliitih fizikih, hemijskih i biolokih
faktora dolazi do promene u srukturi DNK molekula elije (promena u rasporedu nukeotida,
prekid lanca i sl.) to se naziva mutacijom. Takva elija moe da izgubi svoju primarnu funkciju
pa organizam procesom reparacije nastoji da popravi nastalo stanje, odstranjivanjem
promenjenog DNK molekula odnosno unitavanjem transformisane elije pre nastanka njene
deobe. Meutim, ukoliko do deobe mutirane elije doe pre reparacije (posebno elije koje se
brzo dele), oteena DNK koristi se kao ablon za dalju DNK replikaciju. Patoloke elije
proliferiu i stvaraju se paraneoplastini vorii, od kojih e se neki razviti u tumore. Proces
kancerogeneze prolazi kroz nekoliko stadijuma: 1. Stadijum inicijacije nastaje kao posledica
ireverzibilne promene genetskog materijala (DNK) elije usled interakcije sa nekom
kancerogenom materijom; 2. Stadijum promocije u ovom stadijmu kao posledica dejstva nekog
drugog kancerogena (ne onog koji je izazvao promenu u genetskom materijalu) tz. promotera,
dolazi do stimulacije razvoja primarno izmenjene elije. Promocija dakle nije rezlutat vezivanja
ili promene DNK i 3. Stadijum proliferacije karakterie ubrzan rast, invanzivnost i nastanak
metastaza.

18

2.3.PATOFIZIOLOGIJA INFLAMACIJE
Inflamacija ili zapaljenje predstavlja odgovor organizma na razliite etioloke nokse iz
spoljanje i unutranje sredine. Uopteno govorei zapaljenje je reakcija tkiva na povredu,
odnosno reakcija tkiva kada postoji oteenje tkiva koje je predhodilo zapaljenju. To je proces
koji nastaje u jednoj ogranienoj oblasti organizma gde se deavaju promene u mikrocirkulaciji
kako bi taj ogranieni prostor zahvaen noksom postao dostupan sistemu odbrane organizma.
Meutim, pored lokalne reakcije zapaljneksi odgovor se razvija i sistemski, jer se aktiviraju
brojni mehanizmi koji potiu od endokrinog, nervnog i hematopoeznog sistema. Smatra se da je
zapaljenje lokalni adaptacioni sindrom, jer pokazuje mnoga svojstva slina stresu koji je opti
adaptacioni sindrom.
Uzroci zapaljenja mogu biti razliite nokse: mikrobioloki uzornici bolesti, delovanje
termikih faktora, postojanje imunolokih posebno hipersenzitivnih reakcija organizma itd.
Osnovni/kardinalni znaci zapaljenja su: crvenilo (rubor), otok (tumor), toplota (calor),
bol (dolor) o oteenje funkcije tkiva (functio laesa).

Slika 8. Kardinalni znaci upale

19

Po toku inflamacija moe biti: perakutna javlja se uznenada, traje kratko i zavrava
najee smru, akutna manifestuje se jasnim kardinalnim znacima i zavravaju se
regeneracijom tkiva ili prelaze u sledee forme, subakutna forma se po trajanju nalazi izmeu
akutne i hronine i hronina forma zapaljenja koja proizilazi iz akutne forme ili je noksa koja
deluje itakva da odmah izaziva hronine procese.

Slika 9. Inflamatorni odgovor i krvni sudovi

Faze u odgovoru prilikom akutne inflamacije su sledee: a) kratkotrajna lokalna
vazokonstrikcija, b) lokalna vazodilatacija u terminalnom krvotoku, c) poveana propustljivost
krvnih sudova, d) marginacija i adherencija krvnih elemenata, e) transendotelijalna migracija
(diapedesis) i hemotaksa f) fagocitoza.
Kratkotrajna vazokonstrikcija nastaje na samom poetku inflamacije i ona je neurogenog
porekla.
Vazodilatacija terminalnog krvotoka (arteriole i kapilari) javlja se nakon kratkotrajne
vazokonstrikcije koja se deli u dve faze: a) rana vazodilatacija, koja se oznaava kao aktivna
hiperemija, javlja se nekoliko minuta nakon poetne vazokonstriktome faze i pojaava protok
krvi kroz zapaljenjsko podruje, to dovodi do lokalnog crvenila (rubor) i poveane lokalne
toplote (calor). U zapaljenskoj regiji dolazi doporasta hidrostatskog pritiska u mikrocirkulaciji, pa
stoga i poveanje filtracionog pritiska, a tenost koja se izliva u zapaljenskoj regiji predstavlja
transudat; b) kasna faza vazodilatacije poinje od 30 minuta do 2 sata posle rane faze, a svoj
maksimum dostize 4 iii 5 sati posle rane faze. Ovu fazu karakterie jo izraenija dilatacija i
napunjenost terminalnih krvnih sudova, to izaziva dalji porast hidrostatskog pritiska.
Propustljivost krvnih sudova je sve vea, tako da iz kapilara izlazi, ne samo voda, nego i proteini
20

(albumini. globulini, fibrinogen, transferini, faktori zgruavanja krvi, delovi komplementa itd.) i
elije krvi (uglavnom leukociti, trombociti i po neki eritrocit). Tako se razvija tipina
ekstravaskularna inflamatorna tenost, a to je eksudat. Ako u njoj ima mnogo polimorfonukleara,
zove se gnojni eksudat. Krajnji rezultat navedenih procesa je nagomilavanje tenosti u
intersticijumu, edem, koji predstavlja mehaniki uzrok nastanka bola usled pritiska na slobodne
nervne zavretke. Bol izazivaju i hemijski medijatori: serotonin, histamin, bradikinin, epinefrin i
norepinefrin.
Poveana propustljivost krvnih sudova nastaje kao posledica delovanja histamina iz
mastocita ali i drugih medijatora upale. Histamin se vezuje za histaminske receptore malih venula
dovodei do skraivanja endotelnih elija, kada raste prostor izmeu njih. U ranoj fazi histamin
igra najvaniju ulogu u poveanju propustljivosti krvnih sudova. U kasnijoj fazi proinflamatorni
citokini (IL-1,TNF) dodadtno utiu na slabljenje veza izmeu endotelnih elija. Pored navedenog
oteenje endotela moe biti izazvano apoptozom i nekrozom, te delovanjem leukocita koji su se
nagomilali u inflamatornoj regiji i otputaju proteolitike enzime. Kako se tokom upale stalno
stvaraju i nove endotelne elije, te endotelne elije nemaju odmah jake veze pa se tokom
zarastanja rana u prvoj fazi javlja edem.
Migracija i adherencija nastaju kao posledica staze krvi u zapaljenskom delu. Naime,
prilikom normalnog protoka krvi uoblieni elementi praktino nisu u kontaktu sa endotelom.
Kako se usled zapaljenja i opisanh promena u mikrocirkulaciji (vazokonstrikcija, vazodilatacija i
poveana propustljivost endotela) deava odavanje tenosti u meuelijski prostor, u zapaljenskoj
regiji raste viskoznost krvi, eritrociti se slepljuju i guraju leukocite endotelu. Priljubljivanje
leukocita uz endotel krvnih sudova sa posledinim zaustavljanjem naziva se adherencija i
predstavlja prvi korak u njihovom izlasku iz cirkulacije (transendotelna migracija ili dijapedeza).
Ptiljubljivanje, i kotrljanje leukocita po endotelu i njihova adherencija nije prost mehaniki
proces, ve se to odvija zahvaljujui prisustvu adhezivnih molekula na leukocitima i na povrini
endotelnih elija. Adhezivni molekuli su grupa membranskih proteina, koja omoguava
meuelijskc kontakte. Njihov broj na povrini aktiviranih elija moe da se poveava
oslobaanjem iz intracelulamih depoa ili sintezom de novo. Podeljeni su na tri grupe: selektine,
integrine i superfamiliju imunoglobulina. Stvaranje adhezivnih molekula stimulisano je
delovanjem proinflamatornih citokina.
Transendotelna migracija ili dijapedeza predstavlja izlazak leukocita du intracelularnih
spojeva endotela. Hemotaksa je usmereno kretanje leukocita prema poveanoj koncentraciji
hemotaksinih supstanci. Dijapedeza je aktivan proces koji nastaje pod direktnim dejstvom
faktora hemotakse i adhezivnih molekula. Neposredno povezivanju za elije endotela, leukociti
ameboidnim kretanjem poinju da izlaze iz krvnih sudova. Proces transendotelne migracije se u
veini tkiva odigrava na nivou venula, dok je u pluima smeten u kapilare. Posle prolaska
endotelne barijere, leukociti nailaze na bazalnu membranu, koju najverovatnije razgraduju
lizozomalnom kolagenazom i tako izlaze iz krvnih sudova. Masovna migracija leukocita dovodi
do pasivnog izlaska eritrocita, koji lako prolaze kroz proirene interendotelne prostore i oteenja
na bazalnoj membrani. Eritrocite, izale iz cirkulacije, razaraju elije monocitno/makrofagnog
sistema. Hemotaksa se deava zahvaljujui delovanju hemotaktinih suspstanci. Hemotaksine
osobine imaju razliiti molekuli. Oni mogu biti i egzogena i endogena jedinjenja. Najei
egzogeni agensi su bakterijski proizvodi, peptidi sa N-terminalnim formil-metionil-leucil-fenilalanin krajem (FMLP) i lipopolisaharidi Gram negativnih bakterija. Od endogenih jedinjenja
znaajan je mali peptid iz sistema komplementa (C5a), zatim leukotrienB4, kalikrein, PAF.
Hemotaksina svojstva ima i grupa citokina male molekulske mase. To su tzv. hemokini u koje
21

spadaju IL-8, MIP-l, MIP-2 i dr. Hemotaksini se za leukocite vezuju pomou specifinih
receptora.
Fagocitoza je sloen odbrambeni mehanizam sastavljen iz tri razliite, ali meusobno
povezane faze: 1-prepoznavanje i vezivanje leukocita za estice koje e biti razloene, 2uvlaenje estica uz obrazovanje fagocitne vakuole i 3-ubijanje i svarivanje unetih partikula.
Fagocitoza zapoinje kada odbrambene elije organizma pristignu u centar zapaljenjskog
procesa. Fagocitoza zapoinje kada se proteini i polisaharidi koji se nalaze na povrini bakterija
ili su slobodni, veu za odgovarajue receptore fagocita. Ovaj proces moe biti olakan
supstancama koje vre opsonizaciju. Takve supstance su antitela i komponente sistema
komplemenata (C3b i C5a). One oblau bakterije i druge antigene i vazuju se za receptore na
fagocitima, to olakava fagocitozu. Ispod receptora za koje se vezuju fagocitovane estice nalaze
se u izvesnim udubljenjima elijske membrane kontraktilni proteini: klatrin, aktin i miozin.
Kontrakcijom ovih vlakana dolazi do invaginacije elijske membrane, i uvlaenja fagocitovane
supstance. Suprotni krajevi udubljenja se spajaju i supstanca se nalazi u vezikuli u citoplazmi
elije. Na taj nain nastaje fagozom. Ovaj proces zahteva energiju iz ATP-a. Fagozomi se zatim
spajaju sa lizozomima, koji sadre razne enzime i baktericidne supstance, pod ijim uticajem se
fagocitovana supstanca razlae. Brojni enzimi lizozoma razaraju pojedine strukture
mikroorganizama, ali glavni prouzrokovai njihove smrti su slobodni kiseonikovi radikali, koji se
generiu u oksidativnom prasku, ili pak lizozim. Ovaj enzim razgrauje sloene molekule
ugljenih hidrata bakterijskog zida. Neutrofili i monociti, kao glavne proinf1amatorne elije, u
toku fagocitoze, mogu da izlue sadraj granula u okolno tkivo.To se dogaa kada fagocitna
vakuola ostane otvorena pre nego to se kompletno spoji sa lizozomom. Slian sluaj se odigrava
kada se imuni kompleksi ta loe na ravnim povrinama, isuvie velikim da bi bile fagocitovane
(kao to je bazalna membrana glomerula).Tada se lizozomalni enzimi oslobaaju u meuelijsku
sredinu u procesu koji se oznaava kao osujeena (frustrirana) fagocitoza. Nekontrolisano
oslobaanje velike koliine enzima uz istovremeno generisanje i drugih proinflamatornih
medijatora iz aktiviranih leukocita moe jako da oteti okolne elije i razori ekstraelijsko
okruenje. Svi mehanizmi koje poseduju leukociti slue da otklone prouzrokovae zapaljenja i
lokalizuju proces. Nesvarene materije, kao i produkte elijskog metabolizma, elija odstranjuje
putem egzocitoze
Hemijski medijatori inflamacije su bioloki aktivna jedinjenja koja omoguavaju
odigravanje zapaljenjske reakcije. Vode poreklo iz plazme ili elija, a pripadaju grupi kratko
iveih molekula, jer se brzo enzimski razgraduju. U elijama se ve nalaze kao sintetisani
molekuli ili se sintetiu po aktivaciji elija tokom inflamacije. Pregled vanijih supstacni i njihvi
efekti dati su u sledeij tabeli:

22

Tabela 1. Hemijski posrednici upalne reakcije (Hajsig i Nagli)

Lokalne, tkivne i sistemske promene kod inflamacije Kao posledica migracije
leukocita na mesto zapaljenja nastaje zapaljenski eksudat. Okupljanje leukocita na mestu
zapaljenja je glavni morfoloki supstrat zapaljenskog procesa. Koji e tipovi elije biti zastupljeni
zavisi od tipa zapaljnja Zastupljenost navedenih elijskih tipova zavisi od tipa inf1amacije i
prirode tetnog agensa.U najeim oblicima akutne inf1amacije, kod ivotinja sa
jednokomornim elucem, neutrofili su dominanta elijska populacija u prvih 6-24 asa, a zatim ih
zamenjuju monociti. Ovakav redosled pojavljivanja inflamarornih elija odreen je, ne samo
hemotaksinim jedinjenjima, ve i indukovanom ekspresijom adhezivnih molekula na endotelnim
elijama i leukocitima. Promene koje mogu nastati u tkivu kao posledica zapaljenja su razliite i
one zavise od sastava tkiva, njegove prokrvljenosti i opte reaktivnosti organizma. Osnovni
problem koji se deava je smanjen dotok kiseonika u zapaljensko podruje, kada se deavaju
anaerobne biohemijske reakcije, izraeniji je katabolizam i dolazi do zakieljavanja inflamiranog
tkiva. Kod hroninih zapaljenja pH vrednost iznosi 7,1-6,6, dok kod akutnih zapaljenja ta
vrednost ide znaajno ka kiseloj i iznosi 6,5-5,3. Ovo je najizraenije ukoliko se radi o
katabolizmu masti i ugljenih hidrata. Katabolizam proteina daje amonijak kao produkt
raspadanja, pa reakcija moe biti i bazna. Kao posledica nakupljanja rade koloido-osmotski i
onkotski pritisak zapaljenog tkiva, pa se kao posledica navedenog esto u centru zapaljenja
deavaju nekrotiki procesi.
Hematoloke promene u inflamaciji su veoma znaajni za procenu inflamacije.
Leukocitoza je glavni znak akutnih bakterisjkih infekcija najee zbog poveanja broja
neutrofila. Kod virusnih bolesti najee postoji neutropenija i leukopenija. Takoe, kod tekih
infekcija nastaje neutropenija kao posledica troenja zaliha neutrofila. Kod postojanja tekih
zapaljenskih procesa moe se javiti leukopenija sa neutropenijom i pojavom velikog broja
nezrelih neutrofila (degeneralivno skrelanje u levo). U hroninim infekcijama broj leukocita je
najee normalan sa dominacijom zrelih neutrofila. Virusi najece izazivaju
limfocitozu.Eozinofilija je zajednika za sve bolesti tkiva i organa koji sadri veliki broj
23

mastocita i nije vezana odreeno oboljenje, a javlja se kod parazitoze, alergijske reakcije, kone
bolesti i dr. Interesantno se da kod ovaca odgovor eozinofila ne postoji u okviru parazitskih
infekcija. Povean broj monocita kod pasa i maaka mogu biti znak uznapredovalih nekrotikih
procesa. Odrasla, zdrava goveda imaju vei broj limfocita u cirkulaciji nego neutrofilnih
granulocita u odnosu na pse, make i konje. Veliki preivari imaju male rezerve i zrelih
neutrofila, i neutrofilnih prekursora u kostnoj sri, a proces stvaranja neutrofila je dug i traje oko
6 dana (kod pasa 2-3). Iz ovih razloga goveda ne mogu da odgovore na inf1amaciju brzim
stvaranjem ili oslobadanjem neutrofilnih granulocita, tako da njihov broj nije jasan pokazatelj niti
teine, niti akutnosti 'ili trajanja patolokih lezija. Prava informacija o promenama u krvi, moe
se dobiti samo uestalim vadenjem krvi u toku bolesti. Na samom poetku akutnog zapaljenjskog
procesa kod goveda, javlja se leukopenija, sa neulropenijom i skretanjem neutrojila ulevo
(skretanje ulevo). Kako inf1amacija napreduje, broj mladih neutrofila, kao i ukupan broj
leukocita poinju polako da se poveavaju. Zatim se poveava i broj zrelih neutrofila i ukupan
broj leukocita. Kod hroninih inf1amacija u cirkulaciji se javljaju zreli, segmenti sani neutrofili,
sa poveanim brojem monocita, ali ak i u tekim sluajevima ukupan broj leukocita moe da
ostane u fiziolokim granicama.
Kod goveda, virusne infekcije su najece praene
leukopenijom, koja je posledica neutropenije. Treba razlikovati leukopeniju izazvanu virusima,
od leukopenije koja se javlja kao posledica akutnih bakterijskih infekcija.
Kada se radi o biohemijskim promenama, u toku inflamacije dolazi do porasta
koncentracije proteina akutne faze. U toku inflamacije menja se odnos pojedinih plazmatskih
proteina, koje sintetie jetra i zapoinje intenzivna sinteza proteina akutne faze. Proteini akutne
faze su serumski proteini, ija se koncentracija poveava za vreme odgovora akutne faze na
inflamaciju ili infekciju. U fiziolokim uslovima njihova koncentracija je niska i oni ine oko
10% plazmatskih proteina. Sintetiu se uglavnom u jetri i predstavljaju prirodni imunski
odbrambeni sistem koji se sve vie koristi za praenje zdravstvenog statusa ivotinja i praenje
efikasnosti leenja. Pojaanu sintezu proteina akutne faze stimuliu citokini, posebno IL-1 i IL-6.
Haptoglobin, alfa2-globulin, vrsto se vezuje za slobodni hemoglobin koji se oslobaa
hemolizom eritrocita u toku zapaljenjske reakcije i hemolitikih anemija. Formirane komplekse
otklanjaju elije monocitno/makrofagnog sistema. Povieni nivoi haptoglobina naeni su u
akutnim inflamacijama, posebno bakterijske etiologije (mastitisi, piometra), kao i u toku
traumatskog retikulitisa i perikarditisa. Serum amiloid A, alfa1-globulin, je pouzdan marker
akutnih zapaljenjskih procesa kod krava.Njegova koncentracija se odreduje u mastitinom mleku
i znaajno varira u zavisnosti od toga da li mleko potie od krava sa teim ili blaim oblikom
mastitisa, to je neobino vano zbog terapije obolelih etvrti. Ceruloplazmin, sporo reagujui
protein akutne faze, je oksidaza krvi vana u homeostazi bakra i gvoa. Prenosi atome bakra,
vane za sintezu citohrom oksidaze. On ima ulogu u u sakupljanju slobodnih radikala kiseonika,
nastalih u respiratomom prasku, to ga ini glavnim inhibitorom oksidacije lipida elijskih
membrana. C-reaktivni protein je prvi otkriveni i prepoznati protein akutne faze (1930. godine).
Naden je u serumu pacijenata obolelih od pneumokoknih infekcija.Naziv je dobio jer ima
sposobnost da se vee za polisaharidnu C frakciju pneumokoka. U serumu zdravih ljudi i pasa
koncentracija mu je veoma niska, ali se izrazito poveava na samom poetku inflamacije. Creaktivni protein, vezan za membranu mikroorganizama, moe da vee C1 komponentu
komplementa i da tako aktivira klasini put. On pojaava aktivnost neutrofila, elija
monocitno/makrofagnog sistema i NK celija. Takoe se vezuje se za mikroorganizme i
potpomae fagocitozu.C-reaktivni protein odgovara na veoma lake inflamacije. Kod svih
eksperimentalnih ivotinja i pasa CRP se pojavljuje pre bilo kakvih hematolokih promena i
ponekad je njegova poviena koncentracija jedini indikator inflamatornog procesa. Kod goveda je
24

CRP normalni serumski protein, ija se koncentracija ne poveava za vreme akutne faze. Alfa1antitripsin je enzim koji ima sposobnost da inhibira veliki broj proteaza (tripsin, himotnpsin,
plazmin, elastazu, kolagenazu), ali mu je primarna uloga inaktivacija elastaze iz neutrofila. Na taj
nain kontrolie zapaljenjski odgovor i stepen otecenja tkiva. Alfa2-makroglobulin je protein
velike molekulske mase, koji vezuje proteaze osloboene iz fagocita ili bakterija i na taj nain ih
inhibira. Ovom svojom osobinom regulie inflamaciju i oteenje tkiva. Fibrinogen je
kliniki znaajan protein akutne faze. Odredivunje koncentracije fibrinogena zajedno sa
sedimentacijom eritrocita, predstavlja najece korieni nespecifini marker tkivnog oteenja i
inflamacije. Koncentracija fibrinogena raste naroito usluajevima zapaljenjskih procesa
bakterijske etiologije.Sedimentacija eritrocita predstavlja jo jedan nespecitian znak odgovora
akutne faze.Ubrzana je zbog pojaane sinteze proteina akutne faze. U hroninim inf1amacijama,
posebno bakterijske etiologije, ubrzana sedimentacija eritrocita je posledica poveane
koncentracije -globulina i anemija, koje su esta pojava kod hroninih stanja.

Slika 10. Luenje proteina akutne faze i groznici

Ishod akutne inflamacije Akutna inflamacija se moe zavriti potpunim
ozdravljenjem, fibrozom zapaljenskog tkiva kada se stvara oiljak, formiranjem apscesa i
prelaskom akutnog procesa u hronini proces.
Hronina inflamacija Hronina inflamacija je dugotrajni process u kome se fenomen
razaranja i zaceljenja tkiva odigravaju paralelno. Hronina inflamacija se karakterie
infiltracijom zapaljenjskog podruja mononuklearnim elijama (monocitima/makrofagima,
limfocitima i plazma elijama), tkivnom destrukcijom i zamenom oteenog tkiva
vezivnim.

25

2.4.PATOFIZIOLOGIJA GROZNICE
Groznica (febris, pyrexia) predstavlja podeavanje termmoregulacionog centra u
hipotalamusu na vii nivo rada koji se odlikuje pojaanom termogenezom i smanjenom
termolizom, to za posledicu ima porast telesne temmerature.
Groznica se deli na: infektivnu (kod delovanja infektivnih noksi, najei oblik),
proteinsku (prilikom unosa belanevina na koje se stvara imunoloki odgovor), dehidracionu
(kada dolazi do oteenja elijske membrane i sadraj elije odlazi u krvotok), alergijsku
(oslobaanje inflamatornih medijatora kod formiranja kompleksa antigen-senzibilisani limfocit),
hemijsku (delovanje hemijskih supstanci koje pojaavaju katabolizam-tiroksin i smanjuju
temolizu-kateholamini) i neurogenu (direktno oteenje hipotalamusnog termostata).
Febra ili groznica predstavlja stanje poviene telesne temperature i predstavlja nain
odgovora sistemskog organizma na inflamaciju. Febra nastaje kao posledica delovanja
proinflamatornih citokina IL-1, Il-6, IFN, TNF, kada se u hipotalamusu (centru za
termoregulaciju) poveano lue prostaglandini, to za posledicu ima smanjenu propustljivost
elija hipotalamusnog termostata, pa se njihova osetljivost na temperature poveava na vii nivo,
kada se ostvaruju uslovi za podizanje telesne temperature organizma. Sa povienjem telesne
temperature rastu kataboliki procesi u organizmu i poveava se fluks hranljivih materija u
krvotoku, kako bi organizma preiveo akutno poveane potrebe. Sa druge strane visoka
temperatura moe da obuzda enzimske rekacije koje postoje prilikom dijapedeze i fagocitoze a
koje mogu naneti tetu organizmu. Inflamatorni citokini i poviena temperatura pokreu stresnu
reakciju, kada raste konceptracija glukokortikoida kao hormona stresa. Glukokortikoidi imaju
ulogu da umire imunoloke reakcije, te da tite organizam od ekscesivnog inflamatornog
odgovora. Meutim, kod jake stimulacije stresne osovine, glukokortikoidi mogu imati izraeni
kataboliki efekat, kada stresna reakcija pokazujue negativno delovanje
Metabolike posledice groznice U toku febre pojaani su procesi razgradnje proteina, uz
smanjen unos zbog nedovoljnog unosa hrane. Poveana proteoliza dovodi do poveanog
nagomilavanja produkata katabolizma proteina i to kreatinina, mokrane kiseline, amonijaka i
uree. Raste koncentracija proteina akutne faze a opada koncentracija albumina. Izraeni
kataboliki procesi dovode do proteinske distrofije koja usporava rekovalescenciju. Poveani su
procesi lipolize, kada se moe javiti i povaana ketogeneza sa ketonurijom. Javlja se
hipoholesterolemija. Metabolizma ugjenih hidrata je takoe izmenjen pa u poetku zbog
delovanja glukokortikoida moe nastati hiperglikemija, meutim veoma brzo dolazi do opadanja
koncentracije glukoze, a troenje rezervi glikogena dovodi do poveane produkcije mlene
kiseline u tkivima i krvi.
26

Metabolika adaptacija krava u toplotnom stresu Kod krava u toplotnom stesu raste
telesna temperature, a dolazi do znaajnog opadanja konzumiranja hrane. U termoneutralnim
uslovima kod smanjenog uzimanja hrane kod krava opada koncentracija insulina i glukoze, a
raste koncentracija masnih kiselina koje se koriste za zadovoljavanje energetskih potreba
organizma. Meutim, jedan gram masti daje mnogo veu tolotnu energiju prilikom sagorevanja u
elijama nego jedan gram glukoze. Zbog toga kod krava u toplotnom stresu dolazi do poveanja
koncentracije glukoze u krvotoku i poveanog luenja insulina koji omoguuje ulazak glukoze u
elije za energetske svrhe. Zbog poveanog odlaska glukoze u elije tkiva opada korienje
glukoze za proizvodnju mleka, pase smanjuje proizvodnja mleka kod krava u toplotnom stresu.
Stadijumi groznice U toku groznice razlikuju se tri stadijuma. Prvi stadijum je stadijum
poveanja telesne temperature (s.incrementi), kada postoji izraena termogeneza uz stimulaciju
simpatikusa. Drugi stadijum je stadijum odravanja visoke telesne temperature (s.fastigi), kada
procesi termolize i termogeneze stoje u ravnotei, ali se ne gubi toplota znojenjem. Deava se
vazodilatacija pa se gubitak toplote odvija preko mehanizama konvekcije, kondukcije i
perspiracije. Trei stadijum je stadijum opadanja telesne temperature (s.decrementi), uz
dominaciju parasimpatikusa, izrazite vazodilatacije, gubitka soli i vode i pada cirkulatornog
volumen. Postepen opadanje temperature naziva se kritino ili crisis, dok se postepeno opadanje
naziva litiko ili lysis.
Prema visini telesne temperature groznice se dele na (primer na osnovu temperature kod
ljudi): subfebrilne (temperatura ne prelazi 38C), umerena pireksija (temperatura do 39C),
visoka febrilnost (temperatura do 39-41C) i hiperpireksija (temperatura preko 41C). Telesne
temperature ispod 25C i preko 43C su inkopatibilne sa ivotom.
Tipovi groznice - Groznica moe biti stalna kada govorimo o febris continua, zatim moe biti
takva da temperatura varira u toku dana bez afebrlnih pauza kada govorimo o febrim remmitens i
na kraju postoji takva oscilacija da da se smenjuju afebrilna i febrilna stanja kada govorimo o
febris intermmitens. Razliiti tipovi febre, sa izgledom temperaturne krive moe se videti na slici
koja sledi.

Slika 11. Krivulja temperatura kod razliitih tipova febre i najei uzroci

27

2.5.PATOFIZIOLOGIJA OKA
ok (kolaps) predstavlja stanje u kom postoji nesrazmera izmeu volumena krvi koja
protie i volumena kapilarnog sistema, kada se javlja smanjena perfuzija tkiva u organizmu. On
nastaje kao posledica velikog krvarenja (ranjavanje), gubitka krvne plazme (opekotine) ili
dehidracije kada se radi o hipovolemijskom oku. U sluaju da dolazi do opadanja tonusa
vazomotora i izraene vazodilatacije (jaki bolovi, anestezija) kada se iri kapilarno korito tada
govorimo o neurogenom oku. Kod srane insuficijencije nastaje kardiogeni ok, a kod
tamponade srca kada postojii nemogunost prolaska krvi krzo srce govorimo o opstrukcionom
oku.
U sepsi nastaje septini ok, dok u imunolokoj reakciji preosetljivosti tipa i nastaje
anafilaktiki ok.

Slika 12. Hipovolemijski, opstruktivni i distributivni ok

28

Patofiziologija oka podrazumeva nekoliko faza. U predkolapsnoj fazi organizam

ivotinje razvija strategije da ouva krvni pritisak i perfufiju krvi. Tada se aktivira renninangiotenzin-aldosteron sistem i oslobaa se epinefrin i pojaava rad simpatikusa, kako bi se
zadravanjem vode obezbedila izovolemija, a pritisak obezbedio vazokonstrikcijom. Krv se iz
manje bitnih oblasti usmerava kamozgu, srcu i pluima (to se naziva autotransfuzija). Tenost
prelazi iz intersticijalnog dela u lumen kapilara ija je popustljivost poveana (to se naziva
autoinfuzija). Kod reverzibilne faze dolazi do razvoja ovih kompenzacionih mehanizama kako bi
se odrao krvni pritisak. Ukoliko poremeaj napreduje dolazi do ireverzibilnih oteenja koja
nastaju kao posledica hipoksije i agregacije trombocita u mikrocirkulaciji. Tako mogu nastati
trajna oteenja a ona se pre svega vide na centralnom nervnom sistemu i na bubrezima.
Prestanak perfuzije krvi kroz mozak dovodi do vrlo brzog oteenja, dok prestanak perfuzije krvi
kroz bubrege dovodi do smanjenog luenja mokrae i prerenalne insuficijencije bubrega.
SEPSA I SEPTINI OK
Sepsa predstavlja komplikaciju infekcije, kada se javlja sistemski odgovor organizma na
prisustvo bakterija ili bakterijskih toksina. Septini ok je stanje multiple odganske disfunkcije
koji nastaje kao posledica sepse.
U etiologiji sepse znaajnu ulogu igraju tri faktora i to: 1) mikroorganizmi
(lipopolisaharidi gram negativnih bakterija, egzotoksini gram pozitivnih mikroorganizama ili
peptidoglikani kod obe vrste bakterija); 2) jako oteenje tkiva koje izaziva sistemski
inflamatorsni odgovor (jake traume, opekotine, upale i infarkti unutranjih organa); 3) imunski
odgovor organizma u vidu hipersenzitivnih ili imunodeficijentnih stanja.
Sepsa nastaje kada se inflamatorni odgovor, koji ima zatitnu funkciju, pree u
nekontrolisano stvaranje inflamatornih medijatora od strane elija domaina koji dovode do
ireverzibilnih finkcionalnih i morfolokih oteenja tkiva. Sistemski inflamatorni proces (sepsa)
odigrava se sa obe strane endotela:u krvnim sudovima, i u okolnom tkivu, pod dejstvom istih
aktivatora. U meuelijskom matriksu epitelne elije, fibroblasti i makrofagi se aktiviraju i
sekretuju IL-8 i MCP-l, privlaei iz cirkulacije polimorfonukleare i monocite, koji proteazama iz
svojih granula izazivaju tkivna oteenja. Svaki od navedenih etiolokih faktora moe dovesti do
aktivacije i stvaranja inflamatornih medijatora organizma. Oslobaanje velike koliine TNF
(tumero nekrozis faktora) dovodi do znaajnog oteenja endotela krvnih sudova, jer eksprimira
ligande na povrini endotela koji privlae i adheriraju neutrofile dovodei do njihove aktivacije i
oksidativnog oteenja endotela krvnih sudova i kapilara. Lipopolisaharidi gram negativnih
bakterija se vezuju za CD14 molekule stimuliui fagocite koji poinju da stvaraju
proinflamatorne medijatore. Egzotoksini gram pozitivnih bakterija aktiviraju T limfocite i
makrofage koji zapoinju sintezu proinflamatornih medijatora. Aktiviranje komponenti
komplementa C5a i C3a u toku sepse dodatno pogorava stanje jer se ovi anafilatoksini vezuju za
mastocite, bazofile i trombocite dovodei do pranjenja njihovih granula i luenja histamina i
serotonina. Luenje velike koliine hemotaksina, posebno IL-8 dovodi do privlaenja i aktivacije
velike koliine polimorfonukleara. Jedan od znaajnijih medijatora koji se oslobaa u sepsi je i
azot monoksid (NO) koji je znaajan u nastanku hipotenzije jer potpomae relaksaciju i
vazodilataciju glatke muskulature krvnih sudova. Iako je patogeneza sepse u vezi sa delovanjem
proinflamatornih citokina i elemenata imunoloke kaskade koji se lue u visokoj koncentraciji,
deava se da kao odgovor na poemunto stanje organizam pone da lui poveanu koliinu
antiinflamatornih citokina, a da to luenje moe biti izuzetno obilno da izazove paralizu
imunolokog odgovora dovodei do toga da saprofiti ili oporutinskitiki uzronici uu u
29

organizam dovodei do pogoranja sepse i smrtnim ishodom. Ovo je pronaeno kod sepsi koje su
izazvane delovanjem infektivnih uzronika.
Klinike komplikacije koje postoje u sepsi i septinom oku su razliite: hipertermija a
potom i hipotermija, leukocitoza, tahikardija, tahipnea. Komplikacije mogu nastati na svim
organima i to: kardiopulmonalne komplikacije (smanjena oksigenacija krvi i hipoksemija, edem
plua, laktoacidoza, ok usled smanjenog protoka i volumena krvi u odnosu na kapilarno korito),
bubrene komplikacije (smanjena glomerulska filtracija zbog vazodilatacije, oligurija i
proteinurija, nefritis); poremeaji hemostaze (trombocitopenija i diseminovana intravaskularna
koagulacija).
Terapija se vri davanjem lekova koji onemoguuju aktivaciju imunskog sistema
domaina, odnosno ukoliko je taj proces ve zapoeo davanjem sredstava za neutralizaciju i
inhibiciju proinflamatornih medijatora.

Slika 13. Patofiziologija septinog oka

30

2.6.PATOFIZIOLOGIJA STRESNE REAKCIJE

Stres predstavlja stanje u kom se troi poveana koliina energije za savlaivanje
negativnog stimulusa iz spoljanje sredine. Ova polazna filozofska predpostavka se mogla teko
dokazati jer se energija nije mogla izmeriti ni jednom klinikom niti paraklinikom metodom. Sa
razvojem biomedicinskih nauka i usavravanjem uzgoja ivotinja definicija stresa se sve vie
menjala i konkretizovala.
Pojam stresa stvarali su i razvijali Klod Bernard, Valter Kenon, Hans Seli i Don Mejson.
Naknadna istraivanja, koja su sprovoena do dananjih dana predstavljaju nadogradnju na
temelje koje su ovi naunici postavili.
Klod Bernard 1878. godine opisuje napore ivotinje da savlada nepovoljne faktore spoljne
sredine. Valter Kenon (Wolter Cannon), fiziolog na Hardvard Univerzitetu, je prvi povezao
emocionalno stanje sa aktivnou adrenalne lezde. Prvi je upotrebio termin stres za proces
savlaivanja nekog napora, mada je termin distres sa slinim znaenjem postojao pet vekova
ranije, a opisivan je kao stanje trpljenja, muke, teskobe i sl. Prema njegovoj teoriji rezliiti
negativni faktori spoljnje sredine (hipotermija, krvarenje, trauma) aktiviraju razliite mehanizme
za odbranu homeostaze. Ova teorija aktiviranja razliitih mehanizama u ouvanju homeostaze
bila je aktuelna dok Hans Seli (Hans Selye, 1907-1982) nije otkrio univerzalnu stres reakciju
organizma.
Istraivanja su pokazala da stres predstavlja zbir razliitih stimulusa koji oteuju ili
mogu naneti tetu organizmu, pri emu su sposobni da potstaknu sekreciju adenokortikotropnog
hormona ACTH, sa posledinim dejstvom na metabolizam telesnih tenosti, elektrolita i
energije. Na ovo je ukazao Hans Seli, otac stres-adaptacionog koncepta, poznati endokrinolog.
On je godinama pokuavao da izoluje novi hormon jajnika i ubrizgavao je ekstrat jajnika
mievima. Ubrzo je primetio da odreeni broj oglednih mieva reaguje ulkusom duodenuma i
otokom nadbubrega i takvo stanje je pripisao novom hormonu. Iste rezultate je dobio i posle
pravljenja ekstrakta koe, slezine i drugih organa. Tada je prvi put definisao opti adaptacioni
sindrom (GAS-General adaptation syndrome) i stresni odgovor kao pokuaj jedinke da se
prilagodi novonastalim okolnostima.
Mnogobrojni uticaji iz okoline izazivaju sloeni tok reakcija koje idu preko osovine
hipotalamus-prednji reanj hipofize-nadbubrena lezda. Hipotalamus lui oslobaajui faktor
koji izaziva luenja ACTH, pod ijim se uticajem poveano lue hormoni nadbubrega, koji ine
osnovni supstrat stresa. Nadbubrena lezda se shodno navedenom smatra centrom adaptacionih
reakcija.
Stresna reakcija, kao adaptaciona reakcija, podrazumeva nekoliko faza. Alarmna faza
predstavlja mobilizaciju odbrambenih snaga organizma, i nijedan ivi organizam ne moe dugo
31

opstati u ovoj fazi. Ovu fazu je opisao ve pomenuti Kenon, a odlikuje se hiperadrenalijemijom i
hiperkortizolemijom, koji dovode do poveanja koncentracije aminokiselina u krvi (na raun
proteolize), glukoze (na raun poveanja aktivnosti glukozo-6-fosfataze koja razlae glikogen i
smanjene osetljivosti elija na insulin) i masnih kiselina (na raun lipolize). Dakle, organizam
razgrauje sam sebe do najjednostavnijih komponenti, kako bi mogao da ih iskoristi u
energetskom metrabolizmu. Potrebe za energijom u stresu su poveane za savladavanje stresotra,
koji se ogleda u sindromu borbe ili beanja (Fight or Flight Syndrome, FFS). Ukoliko organizam
preivi ovu fazu pokuae da se prilagodi, pa e uslediti stanje adaptacije (u intenzivnoj
proizvodnji adaptacija se ogleda u stabilizaciji produktivnih parametara na niem nivou). Ako je
dejstvo stresa dugotrajno, akumulirajua ili superponirajua adaptacija e biti toliko slaba da e
prilagoavanje u potpunosti izostati i jedinka ulazi u stanje oka i iscrpljenosti.

Slika 14. Opti adaptacioni sindrom i stresna reakcija

Tempo sekrecije glukokortikoida u toku faze adaptacije zavisi od estine stresogena, i u
obrnutoj je vezi sa duinom trajanja stresa koji organizma moe da tolerie.
Selijev model je baziran na oslobaajuim faktorima za glukokortikoide i na sekreciji, a
ne na koncentraciji glukokortikoida u krvi. Ispitivanje koncentracije glukokortikoida bez
ispitivanja ACTH nema velikog znaaja u proceni hroninog stresa, jer moe dati lano
negativnu ili lano pozitivnu sliku, kao to je pokazao ogled sa stres-osetljivim svinjama i
toplotno stresiranim kravama. Ipak, u mnogim akutnim situacijama u kojima su praeni i ACTH i
kortizol, koncentracija kortizola u plazmi se pokazala kao izuzetno upotrebljiva. Tako je u
ogledima kastracije junica rase Holtajn dokazan tipian GAS, koji nije pokazao tipinu fazu
adaptacije. Napredak u adaptaciji primeen je kod mlenih krava izloenih uslovima
prenaseljenosti. Krave su dale vee koncentracije kortizola drugog, treeg i devetog dana ogleda,
a posle stimulacije istom koncentracijom ACTH, u odnosu na prvi dan ogleda. Ovo je objanjeno
injenicom da je nadbubreg izuzetno bogat rezervama glukokortikoida.
Danas se ispituju materije mnogo osetljivije na stresne situacije, kao to su medijatori
limbikog sistema, opioidni peptidi i pojedini enzimi, koji bi mogli znatno pre poveanja
koncentracije ACTH i korizola ukazati na stres jedinke. Meutim, treba imati u vidu da aktivnost
neurotransmitera i drugih medijatora u CNSu zavisi i od centralnog delovanja hormona iz
perifernih endokrinih lezda organizma.
32

Fiziki stresogeni su se smatrali znatno potentnijim u nastanku stresa i indukciji GAS u

odnosu na psihike stresogene, sve dok ezdesetih godina XX veka Don Mejson (John Mason)
nije ukazao na ulogu psiholokih inilaca u nastanku stresa. Njegovi radovi, u kojima je
postavljen koncept psiho-endokrinog mehanizma, odgovor hipotalamo-pituitarne osovine
objanjavaju kao specifinu reakciju na psiholoki stres, a nespecifinu reakciju za sve ostale
stresore. Mejson je svojim ogledom pokazao da naglo i neoekivano poveanje spoljanje
temperature sa 20 na 30C dovodi do emocionalnog odgovora Rhesus majmuna i porast
koncentracije urinarnog kortizola. Postepeno poveanje temperature u sobi u periodu od 15 dana
rezultiralo je smanjenjem koncentracije kortizola u mokrai. Slina situacija je opisana i kod
goveda. Drugi bitan zakjuak ovog istraivaa jeste da stres pokree mnoge multiple i
konkurentne neuroendokrine sisteme. U tom smislu on je pratio kretanje mnogih hormona posle
aplikacije stresogena. Od tada mnogi navodi ukazuju na znaaj psiholokog stresa, mada je efekte
psihikog i fizikog stresa teko odvojiti.
U sklopu izuavanja depresivnosti, kao specifine osobine linosti uveden je novi pojam nazvan
aleksitimija. Ovim pojmom se opisuju situacija u kojoj jedno emocionalno napeto stanje ne moe
da se preradi ili neutralie u modanoj kori, nego se pretvara u vegetativno - endokrini odgovor.
U ovakvim situacijama pobuuje se hipotalamo-hipofizni sistem i deava se stresna situacija.
Adrenalna lezda je ostala centar stresnog odgovora bez obzira da li se radi o psiholokim ili
fizikim stresorima.
Mogue posledice stresa su: 1.nepromenjeno fizioloko stanje, 2.promenjeno fizioloko stanje,
3.prepatoloko stanje, 4.patoloko stanje, 5.egzitus.
Dananja istraivanja na polju stresa odvijaju se u nekoliko osnovnih pravaca: stres i endokrini
sistem, stres i imunoloki odgovor, stres i biohemijski profil kriv, stres i produktivnost ivotinja,
tehnoloka reenja za dobijanje odgovarajuih odlika ivotne sredine i jedinki otpornih na stres.
Nauka o stresu je relativno mlada, a stresni odgovor je opti i nespecifian tako da ova
nauna disciplina nema specifian naziv. Prouavanje meusobne povezanosti ivotinja sa
njihovim okruenjem, to je osnovna nit nauke o stresu, imalo je mnoge nazive: sinsekologija,
autoekologija, fiziologija okruenja, bioklimatologija i biometeorologija. Nadamo se da e nauka
o stresu dobiti odreeni naziv i da e se stvoriti preduslov za podrobnije izuavanje ovakve
discipline na visokim kolama.
Komponente u regulaciji stresa se mogu podeliti na centralne i periferne. Centralne
komponente stres sistema su: limbiki sistem, hipotalamus koji ukljuuje CRH (kortikotropni
rilizing hormon) i AVP (arginin-vazopresin) neurone u PVN (nucleus paraventricularis), kao i
CRH neuroni paragigantocelularnog i parabranchialnog nukleusa medule, kao i locus ceruleus
(LC) i druge kateholaminergike elijske grupe u meduli i ponsu (centralni simpatiki sistem).
Periferne komponente podrazumevaju hipotalamo-hipofizo-nadbubrenu osovinu zajedno sa
eferentnim simpatikim sistemom.
ACTH nastaje pod dejstvom CRH, AVP i upalnih medijatora IL-1 i IL-6 u cilju postizanja
kontrole inflamacije. Postoje i drugi razliiti medijatori koji stimuliu stvaranje ACTH, to je
potvreno posle ogleda sa inhibicijom CRH i AVP, kada je uprkos inhibiciji u toku stresa dolo
do porasta koncentracije ACTH. ACTH nastaje iz polipeptida pro-opiomelanokortina (POMC), a
pored ACTH nastaju i brojne druge materije. -endorfin, kao jedan od proukata pomenutog
procesa stvaranja ACTH, pored analgetikog efekta utie i na luenje bikarbonata u duodenumu,
dok -MSH (melanocit stimulirajui hormon) potpomae hidrolizu holesterol estra i potencira
steroidogenezu u nadbubregu.
Kateholamini iz cirkulacije nemaju velikog efekta na luenje ACTH, ali centralni kateholamini
stimuliu luenje ACTH stimulacijom CRH preko -adrenalinskih receptora.
33

Visoki nivo GK, koji je indukovan stresom okupira GR, dok se na bazalnom nivou
okupira MR i male frakcije GR. Ipak, ovo nije opte pravilo, jer se imunosupresivni efekat moe
odigrati i preko GR i preko MR. Meutim, aplikacijom aldosterona kod mieva postie se
ekscitacija hipokampusnih neurona, dok aplikacija glukokortikoida ima supresivno dejstvo.
Slino ovome, GK ispoljavaju stimulativni efekat na imunoloki odgovor T limfocita preko MR,
ali je ovaj efekat suprimiran ako se GK veu za GR. Sa druge strane indukcija IL-6 receptora,
receptora za angiotenzin II u glatkim miiima i dejstvo GK na kardiovaskularni sistem, odvijaju
se preko GR. Ipak, preko kog receptora e reagovati Gk zavisi od prirodne zastupljenosti
receptora na povirini elije. Vano je pomenuti da je ispoljavanje GR zavisno od procesa
fosforilacije ovoga receptora. Zastupljenost receptora moe ukazati na stres osetljivost oganizma.
Nevezani GR koji su generalno u citoplazmi, ali verovatno krue izmeu citoplazme i
nukleusa, formiraju veliki heterokompleks sa heat-schock proteinom 90 (hsp90), ali i sa drugum
hsp. Posle vezivanja hormona, hormon-receptor kompleks se brzo podvrgava aktivaciji ili
transformaciji u cilju disocijacije tog heterokompleksa i aktivacije hormon-receptor monomera,
koji ima sposobnost vezivanja za strukture u nukleusu. Aktivirani hormon-receptor kompleks
potom nalazi put do target gena. Deo target gena koji pokree odgovor na GK naziva se GRE
(glucocoricoid response elements). Pojedina dejstva glukokortikoida mogu se dovijati preko
nGRE (negative glucocorticoid response element), a jedan od bitnijih jeste supresija POMC gena
od strane GK (negativni feedback). U mnogim sluajevima GK deluju preko drugih uesnika
transkripcije sa kojima se vezuje i preko njih deluje na DNA.
Jedan od potencijalnih uzroka razlike u efektu GK koji postie preko GR ili MR, jeste taj
to MR i GR prave razliite heterodimere sa GRE. U toku ekspresije gena aktivirani GR
kompleks ne deluje samo sa DNA i/ili DNA transkripcionim faktorima, kao to je NF-kB, ve i
sa generalnim faktorima trnaskripcije (GTF), koji ine RNA polimeraza II transkropcioni
kompleks, kao i sa intermedijernim faktorima (TIF) i koaktivatorima koji povezuju
trnaskripcione nezime sa nuklearnim receptorim.
Pored kore, u reakciju stresne osovine je ukljuena i medula nadbubrega. Aktivacija simpatikog
sistema u toku akutnog stresa odavno je poznata, mada je kvantifikacija podataka izuzetno teka
zbog komplikovanog postupka za izolaciju epinefrina. Epinefrin nije signifikantno povean kod
krava koje su bile izlagane rastuim jainama elektro-okova, a pokazan je izuzetan porast
koncentracije epinefrina kod krava nad koje su obeleavane vruim igosanjem. Transport
goveda uz naknadno vaenje krvi poveava koncentraciju epinefrina. Porast koncentracije ovoga
medijatora dokazan je kod ovaca izloenih sputavanju i izolaciji.
Jedan od regulatora dejstva kortikalnih steroida je i specifian globulin, koji se sintetie u
elijama jetre i vezuje kortikosteroide (CBG-corticosteroid binding globulin), a posle vezivanja
hormon postaje neaktivan. Sintetski kortikosteroidni hormoni nemaju afinitet za ove proteine.
CBG ne prelaze krvno-modanu barijeru, pa je dejstvo slobodnih hormona nadbubrega vee. Na
produkciju ovog globulina utie vie faktora. Estrogeni stimulii stvaranj CBG, pa smanjuju
stresni efekat. Takoe, zabeleena je razliita koncentracija CBG kod razliitih sojeva pacova,
ime se moe objasniti i njihova razliita stres osetljivost u toku eksperimenata. Pored ovoga,
mnogi faktori mogu poboljati oslobaanje hormona od CBG, to se deava u hipertermiji ali i
dejstvom neutrofilnih leukocita, koji na mestu lokalne upale pomau da se kortikoidi poveano
oslobode.
Adrenokortikotropni hormon (ACTH) je osnovni regulator sinteze i sekrecije kortizola. Sa
druge strane, ACTH je regulisan pomou razliitih regulatornih proteina, a pre svega
kortikotropnim oslobaajuim hormonom (corticotropin-releasing hormone- CRH) i
34

vazopresinom (VP). Vazopresin ima dva varijeteta: arginin vazopresin koji je zastupljen u
veine ivotinja i lizin vazopresin koji je zastupljen kod svinja.
Kod ovaca su raeni razliiti ogledi kojima je pokazano da je kod ove ivotinjske vrste
VP mnogo potentniji nego CRH u stimulaciji ACTH. Kontrast postoji kod svinja i goveda, gde
je vei odgovor na stimulaciju CRH u odnosu na VP. Kod konja se bitno poveava koncentracija
VP u pituitarnoj veni tokom teninga u odnosu na CRH. Kod svih farmskih ivotinja kombinacija
CRH i VP poveava sekreciju ACTH, a ovo vai i za laboratorijske pacove. Interesantno je da
svinjske pituitarne elije in vitro ne reaguju kada se doda samo VP, ali kada se u elijski medijum
doda VP pa potom CRH, sekrecija ACTH e biti znaajno vea.
Pored ovog, tradicionalnog, shvatanja regulacije luenja ACTH hipotalaminim
peptidima, postoje dokazi da citokini igraju znaajnu ulogu za HPA osovinu. Il-1, IL-6 i TNF
(tumor necrosis factor) deluju preko hipotallamusa ili direktno na hipofizu.
ACTH stimulie sekreciju kortizola iz kore nadbubrene lezde. Meutim, postavilo se
pitanje da li stresori na isti nain utiu na kvalitet i kvantitet sekrecije ACTH-a i kortizola? U
jednom ogledu ovce su izolovane iz svoje grupe i stavljene u vrlo stenjen prostor, to je izazvalo
stres (eng. restraint and isolation stress-RIS), s obzirom da su ovce drutvene ivotinje. Stres je
dokazan aktivacijom pituitarno-adrenalne (PA) osovine tj. porastom koncentracije njenih
hormona. Ovce su svakoga dana ogleda bile po 6 asova izloene ovom stresoru. Iz ogleda su
izvueni sledei zakljuci: PA osovina biva ponovo stimulisana ponavljanjem RIS stresa u toku
tri dana, ponavljanjem stresora, sekrecija kortizola se redukuje, ali ne i sekrecija ACTH. U
drugim ogledima dobijali su se drugaiji rezultati. Tako se tokom viednevne ponovljene
petnaestominutne imobilizacije svinja sajlom dobija ista koncentracija kortizola i ACTH kako
prvog, tako i poslednjeg dana ogleda. Pokazano je da u toku delovanja pojedinih stresora
(obuzdavanje kod prasadi), tokom dana dolazi do smanjenja koncentracije ACTH, ali ne i
kortizola. Prema tome, moe se rei da odgovor hipofizo-pituitarne osovine zavisi od tipa
stresogena, frekvence delovanja, vrste i kategorije ivotinje.
Termoregulacioni centar (hipotalamusni termostat) predstavlja deo stresnog sistema, jer
aktivacijom LC/NE-noradrenergikog i PVN CRH sistema uz pomo stresora dolazi do povienja
telesne temperature. Intracerebroventrikularna aplikacija norepinefrina i CRH moe izazvati
povienje temperature. Takoe, CRH moe biti stimulisan pirogenima kao to su TNF-, IL-1 i
IL-6.
Znaajan efekat glukokortikoida (GK) jeste poveanje koncentracije glukoze u cirkulaciji.
Mehanizmi su sledei: glukoneogeneza, glikogenoliza, stimulacija hepatine glukoneogeneze,
inhibicija perifernog transporta glukoze u elije. Osim toga, GK mobiliu lipide, indukujui
lipolizu u masnim elijama, a deava se i inhibicija sinteze proteina i proteoliza. Ova delovanja
GK su sinergistii sa epinefrinom i glukagonom, s tim da je reakcija epinefrina i glukagona
trenutna, a GK nastupaju potom i odravaju povienu glikemiju. Osnovni metaboliki efekat GK
jeste porast koncentracije glukoze u krvi stimulacijom hepatike glukoneogeneze. Poveani
kapacitet jetre za glukoneogenezu vezana je za poveanje aktivnosti nekoliko enzima:
fosfoenolpiruvat-karboksikinaza (PEPCK), koji katalizuje konverziju oksalacetata u
fosfoenolpiruvat, i glukoza-6-fosfatazu, koja konvertuje glukozu-6-fosfat u glukozu. Aktivnost
PEPCK je kontrolisana od strane enzima koje kontroliu GK preko njihove mRNA. GK smanjuju
potronju glukoze u perifernim tkivima, ali se o ovom mehanizmu slabo zna, ali u masnom tkivu
i fibroblastima dovodi do dislociranja glukoznih trnasportera sa povrine elijske membrane u
unutranjost elija. GK smanjuju nivo insulin-receptor supstrata-1 (IRS-1) u adipocitima, ime se
moe objasniti antiinsulinski efekat GK kod iskoriavanja glukoze. Indirektno, uzrok smanjenog
iskoriavanja glukoze u miiima moe biti poveanje masnih kiselina u toku lipolize. Drugi
35

efekat GK u stresu jeste poveanje sinteze hepatinog glikogena, to se postie defosforilacijom

inaktivne forme glikogen sintetaze, to moe biti indukovan GK.

Mozak
Kardiovaskularni sistem
Respiratorni sistem
Miini sistem
Jetra

Masno tkivo
Koa
Limfno tkivo
Endokrini pankreas

Povean protok krvi

Povean metabolizam glukoze
Poveana frekvencija i snaga srane kontrakcije
Periferne vazokonstrikcija
Poveano dopremanje kiseonika
Bronhodilatacija
Poveana pluna ventilacija
Poveana glikogenoliza
Pojaana kontraktilnost
Poveana produkcija glukoze
Pad sinteze glikogena
Poveana glukoneogeneza i glikogenoliza
Poveana lipoliza
Poveano stvaranje masnih kiselina i glicerola
Smanjen protok krvi
Poveana proteoliza i destrukcija
Smanjeno luenje insulina

Tabela 2. Promene u organima tokom aktunog stresa

Podloga za razmiljanje o direktnom delovanju kateholamina na imunoloku aktivnost,
dolazi od prisustva adrenerginih receptora na T i B limfocitima, makrofagima, neutrofilima i NK
elijama. Kasnija istraivanja pokazala su da delovanje kateholamina na -adrenergike receptore
mononukleara dovode do porasta koncentracije cAMP-a u eliji, i da tako kateholamini redukuju
imunoloki odgovor. Kateholamini deluju i na migraciju i proliferaciju leukocita, produkciju
antitela i aktivnost makrofaga.
O uticaju hipotalamo-nadbubrene osovine (HNO) na imunomodulaciju postoje brojni
egzaktni podaci. Osnovni efekat stimulacije HNO od strane stresogena jeste poveane
glukokortikoida (GK) u plazmi. Mononukleari poseduju receptore za GK. GK inhibiraju gen za
stvaranje interleukina 2 (IL-2) u toku transkripcije DNK limfocita, kao i gen za formiranje IL-1,
kako u transkripcijskom, tako i u posttranskripcijskom periodu. GK dovode i do supresije MHC
II kompleksa, IF- i TNF makrofaga, inhibiu hemotaksiju imunolokih elija. GK ispoljavaju i
antiinflamatorno dejstvo, dovodei do inhibicije fosfolipaze A2 i alteraciju limfocitnog
transporta. GC dovode i do smanjenog vezivanja T-ly za endotelijalne elije, jer menja ekspresiju
adhezionih molekula na povrinu limfocita.
Makrofagi imaju receptore i za kortikotropni-rilizing hormon (KRH), pa i ovaj medijator
deluje negativno.
Adenokortikotropni hormon (ACTH) ostvaruje imunomodulatorni efekat preko receptora
koji se nalaze na mononuklearnim elijama. ACTH dovodi do inhibicije: produkcije antitela,
proliferacije B-ly, proliferacije T-ly preko interferona-, interferonima indukovanu makrofagnu
aktivnost i ekspresiju MHC II klase.

36

Pored pomenutih hormona, opioidni peptidi imaju potencijalno imunomodulatorni efekat. Mesta
za vezivanje opioida pronaena su u: limfocitima, polimorfonuklearima, leukocitima i
trombocitima
Razliiti citokini koji su nastali iz aktiviranih imunolokih elija mogu stimulisati
adrenokortikalnu osovinu. IL-1 moe stimulisati oslobaanje CRH iz hipotalamusa, a moe i
direktno stimulisati ACTH iz hipofize, mada su rezultati kontroverzni.
Najosnovniji efekat glukokortikoida jeste inhibicija sinteze, luenja i efikasnosti citokina i
ostalih medijatora koji promoviu inflamatornu reakciju, kako u kulturi elija, tako i in vivo. GK
poveavaju aktivnost transformiueg faktora rasta-b (TGFb), antiproliferativnog citokina koji
inhibie aktivaciju T elija i makrofaga.
Transportna sposobnost i funkcija perifernih elija krvi je oteena pomou GK, koji rapidno
smanjuje nivo cirkuliuih elija periferije (T vie nego B elija, i CD4 vie nego CD8 T-ly i NK
elija), eozinofila, bazofila, makrofaga i monocita, ali poveava nivo neutrofila. Ovakva
redistribucija elija je uglavnom odreena alteracijom elijskih adhezivnih molekula. Limfocitna,
monocitna i granulocitna hemotaksija je oslabljena, sa redukovanom akumulacijom fagocita u
upalnom podruju. GK dovode do atrofije timusa i limfoidnih organa, okidajui apoptozu T i B
elijskih prekursora i zrelih T elija. Limofocitolitika aktivnost GK je znaajna u leenju
leukemija i limfoma. Fizioloki GK vre selekciju T limfocita i otklanjaju potencijalno toksine
elije.
Antitela-imunoglobulini (Ig) u organizmu jedinke imaju trojako poreklo i to: pasivno
preneena Ig od majke, aktivno stvorena Ig posle infekcije od strane plazma elija ili aktivno
stvorena Ig posle vakcinacije.Odavno je zapaeno da glukokortikoidi zbog anabolikog dejstva
na proteine mogu da dovedu do pada koncentracije Ig, koji su takoe proteinskog sastava.
Znaajno je pitanje: Da li e koncentracija Ig pasti i koliko zavisi od trajanja delovanja
poveanih koncentracija kortikosteroida, momenta kada to poveanje nastane i individualnog
odgovora organizma? U jednom ogledu je zdravim ljudima tokom 3-5 dana aplikovana velika
doza kortikoida. Njihov organizam je odreagovao 2-4 nedelje kasnije, smanjenjem koncentracije
Ig. Isti ogled je ponovljen na razliitim hroninim bolesnicima, ali njihov organizam nije
reagovao na poviene doze kortikoida. Toplotni stresori i/ili tri doze po 1 mg/kg kortizola u
dvodnevnim razmacima, umanjuje aglutinacionu sposobnost antitela 6 meseci stare teladi na
Salmonella dublin. Primena deksametazona kravama, 6-8 nedelja pre predvienog poroaja
rezultira 9-19 dana zakasnelim partusom i umanjenjem prelaska Ig iz krvi u kolostrum. to je tele
gestacijski mlae u momentu indukcije partusa deksametazonskim preparatima, to je reapsorpcija
Ig manja u postpartalnom periodu od strane tih teladi. Indukcija estrusa dugoiveim
deksametazon-trimetilacetatom dovodi do pada reapsorpcije Ig za preko 50%, za razliku od
kratkoiveeg flumetazona. Nije egzaktno dokazano da prirodno povienje kortizola u organizmu
koje se javlja kod novoroeneta posle poroaja utie na stepen reapsorpcije Ig. Meutim uraeni
su brojni ogledi gde je teladima ubrizgavana dodatna doza ACTH i fluoroprednisolona pri
roenju, kada je posledino reapsorpcija kolostralnog Ig u crevima bila smanjena.
Smatra se da hronini stres potencira nastanak autoimunih bolesti, bez obzira na gensku
predispoziciju jedinke. Naime, prema paradigmi o stresu, organizam se posle alarmne faze
adaptira na odreeni stresogen (ako nije previe jak) i pri tome dolazi do vraanja stres
hormona na fizioloki nivo. Novija istraivanja ukazuju da opadanje koncentracije hormonamedijatora stresa moe biti objanjeno i oteenjem hipotalamo-pituitarne osovine usled
dugotrajnog delovanja stresogena. Ovo se objanjava injenicom da e organizam reagovati na
neki drugi stresogen (heterogeni stres) poveanjem kortizola i ACTH u krvi, ali da je njihova
regulacija neto izmenjena. U hroninom stresu opada koncentracija KRH a raste koncentracija
37

mRNK za arginin-vazopresin (AVP) koji potie iz n.paraventricularisa, i mRNK za

proopiomelanokortin koji se pored pomenutog nukleusa nalazi i u nadbubregu
Paradoksalna situacija pada koncentracije CRF a porasta koncentracije ostalih stresnih
medijatora zapaena je i u eksperimentalnom izazivanju razliitih autoimunih bolesti kao to su:
eozinofilna mijalgija, lupus eritematozus, multiple skleroze.
Oksidativni stres se deava kada su u tkivu poremeeni oksidoresukcioni odnosi, odnosno
kada se poveano stvaraju slobodni radikali, u odnosu na aktivnost antioksidanasa. Sa
oksidativnim stresom najdirektnije su povezane mnoge bolesti: encefalomalacija brojlera (deficit
vitamina E), dijetarna hepatoza prasadi, steatoza i miodistrofija konja (deficit Cu
mikroelemenata). Kod goveda dolazi i do zaostajanja posteljice, mastititsa, metritisa, mlene
groznice i pada imunoreaktivnosti usled nedostataka antioksidanasa.
Dokazano je da oksidativni stres i slobodni radikali pokazuju sinegizam sa TNF-, koji
moe indukovati septini ok. Sa druge strane, poznato je da NO igra bitnu ulogu u nastanku
hipotenzije u toku oka, ali u sluaju oteenja jetrinih elija njegova uloga nije utvrena.
Rezultati naknadnih istraivanja kau da peroksinitrit-poli-ADP-ribozil igra bitnu ulogu u
oteenju elija.
Postavlja se pitanje kako bi hiperkortizolemija, koja predstavlja sinonim koncepta
klasinog stresa, delovala na nastanak septinog oka i DIC-a tokom oksidativnog stresa.
Rezultati jednog ogleda gde je aplikovana stres-doza kortizola i vazopresorni lekovi kod ljudi sa
septinim okom pokazuje da je efekat vazopresornih lekova znatno redukovan u uslovima
hiperkortizolemije, ime se moe rei da hiperkortizolemija podpomae stanje septinog oka.
Interesantna su novija istraivanja koja integriu klasini koncept stresa i koncept
oksidativnog stresa. U toku delovanja visokih temperatura dolazi do aktivacije HPA osovine i
poveanja koncentracije kortizola. Takoe je dokazano da u toku termalnog stresa dolazi do
lipidne peroksidacije i pada antioksidansnog potencijala eritrocita. U ranijim istraivanjima
naeno je da oksidativni stres dovodi do parcijalnog smanjenja steroidogeneze, oteenjem
steroidogenih enzima.
Hronini bihejvioralni stres ima znaaja u nastanku tumora zbog poveanja koncentracije
tkivnih kateholamina. Korieni su standardni laboratorijski mievi u ogledu. Ovakav efekat
kateholamina obezbeuje se preko beta-2 adrenergikih receptora (kodiranih sa ADRB2), to
dovodi do aktivacijom cAMP-protein kinaze A (PKA) tumorskih elija. Tumori kod stresiranih
ivotinja pokazuju markantan razvoj vaskularizacije i poveanu ekspresiju VEGF, MMP2 i
MMP29. Ovi podaci takoe sugeriu da blokada ADRB-indukovane angiogeneze moe imati
terapijske implikacije u leenju ovarijalnog kancera.
Odavno je primeeno da terapijske doze kortizola kod pasa izazivaju poliuriju i
dehidrataciju. Naknadno je dokazana inhibicija delovanja arginin vazopresina (AVP) i
antidiureznog hormona (ADH). Kortizol inhibira vazokonstriktorsko dejstvo AVP, poveavajui
stepen filtracije krvi kroz glomerul, a pri tome dolazi i do poveanog stvaranja i efikasnosti
atrijalnog natriurinog peptida koji dodatno pojaava perfuziju glomerula. Poveana
koncentracija ACTH dovodi do pada koncentracije aldosterona. Pojedini rezultati ukazuju da
stres kod goveda direktno utie na diurezu.
Glukokortikoidi indukuju fenilalanin-N-metiltransferazu (PNMT), enzim bitan u sintezi
epinefrina. Osim toga, glukokortikoidi prolongiraju aktivnost kateholamina u neuromuskularnim
vezama, dovodei do pada nivoa katehol-O-metiltransferaze i monoamino-oksidaze. Oni takoe
poveavaju kardiovaskularnu osetljivost na kateholamine, poveavajui kapacitet za vezivanje
beta adrenergikih receptora glatkih miia, i poveavajui kateholaminima indukovanu sintezu
38

cAMP. GK poveavaju krvi pritisak u Kuingovom sindromu. Stres ima negativan uticaj na
kardiovaskularni sistem.
Tokom akutnog stresa, PVN CRH, nezavisno od HPA osovine indukuje inhibiciju
gastrinog pranjenja i stimulie motornu funkciju kolona modifikacijom funkcionisanja
autonomnog nervnog sistema. Smatra se da inhibicija vagusne aktivnosti u dorzalnom vagusnom
kompleksu pokree selektivnu inhibiciju gastrinog motiliteta, dok stimulacija sakralnog
parasimpatikog sistema (pomou CRH projekcije u Barringtonovom nukleusu locus-a ceruleusa) rezultira poveanom aktivnou kolona. Veruje se da su u inhibiciju gastrinog pranjenja
ukljueni centralni medularni CRH-R2, a verovatno i periferni CRH-R2 u gastrointestinumu, dok
CRH-R1 subpopulacija posreduje u motorikom odgovoru kolona. Prema tome CRH mogu biti
znaajni u gastrinoj stazi, koja je pridrueni pratilac hirurkog stresa, kada se bitno poveava
centralni IL-1. Kontrakcija kolona u pacijenata sa sindromom hiperiritabilnih creva moe biti
aktivirana sa LC/simpatikim neuronima, pri emu pacijent ulazi u circulus vitiosus i neizleivi
hronicitet. Pored motorikog aspekta, stres i periferijski CRH receptori indukuju oteenje
digestivne barijere i mogu dovesti do irenja inflamacije digestivnog trakta i celog organizma.
Bilateralna atrofija hipokampusa se nalazi i prilikom oboljevanja od Kuingovog sidroma, a kod
vijetnamskih veterana koji boluju od posttraumatskog stres sindroma sa hiperkortizolemijom
dolazi do atrofije jednog ili oba hipokampusa. Atrofija hipokampalnih dendrita kod pacova se
moe spreiti primenom fenitoina (antiepileptik koji blokira egzocitozu glutamata i neke vrste
Ca-kanala). Glutamatne sinapse i ulaz Ca jona u neuron verovatno imaju kljunu ulogu u
posredovanju negativnih uinaka glukokortikoida. Za razumevanje ovog mehanizma bitni su
sledei eksperimentalni nalazi: 1. GK inhibiraju lokalno iskoriavanje glukoze u hipokampusu
in vivo, a isto tako inhibiraju unoenje glukoze u hipokampalne neurone i gliju in vitro 2. GK
deluju na genom, tako da inhibiraju transkripciju gena za sintezu prenosioca glukoze, a smanjuju
i broj prenosioca i elijskoj membrani; 3. Primena glukokortikoida u toku hipoksijsko-ishemijske
ozlede hipokampusa dovodi do pogoranja te ozlede. Snabdevanjem hipokampusa (in vitro)
vikom energetskih molekula (manoza,ketoni) spreava negativne uinke glukokortikoida. Dakle,
moe se rei da je negativno dejstvo GK na hipokampus posledica energetskog disbalansa, jer se
spreava unos glukoze i stvaranje ATPa, pa se i minimalnim hipoksinim ili hipoglikemijskim
stanjim moe obimno razoriti ovo nervno tkivo. Adrenalektomija poveava potronju glukoze u
mozgu, to ukazuje na supresivni efekat GK.
Enzimi su veoma bitni regulatorski proteini organizma. Zbog njihove tesne veze sa
neuroendokrinom regulacijom postavilo se pitanje da li i kako stres utie na status enzima? U
jednom ogledu laboratorijski pacovi su potapani u vodu koja je bila temperirana na 23C, nakon
ega im je uzimana krv i proveravana je koncentracija: kreatin-fosfokinaze (CPK), laktatdehidrogenaze (LDH), glutamat-oksalacetat transaminaza (GOT), glutamat-piruvat transaminaza
(GPT), amilaze, lipaze, uree, kreatinina i glukoze. ivotinje su najintenzivnije reagovale u
periodu 6 asova posle izlaganja stresogenu. Stres poveava aktivnost intracelularnih enzima u
krvi, a uzrok je poveano i ubrzano oteenje elija tokom stresa, koje se pre svega odnosi na
poremeaj permeabiliteta elijske membrane. U istom ogledu je vrena aplikacija antagonista i
agonista i receptora. Pretretman (pre potapanja u vodu) sa 6-hidroksi-dopaminom (adrenergini antagonist,6-OHDA) dovodi do smanjenog porasta koncentracije enzima u
perifernoj cirkulaciji (umanjeno oteenje elija). Alfa-adrenergini antagonisti i antiholinergici
ne daju ovakav, protektivan efekat. Beta-adrenergiki agonisti dovode do dodatnog poveanja
koncentracije enzima u perifernoj krvi kod laboratorijskih pacova i pasa. Zakljuili su da je
poveanje enzima i celularno oteenje nastaju kao posledica aktivacije -adrenoceptora.
39

Heat schock proteini (HSP) su proteini koji se stvaraju u organizmu kada je on izloen
visokim temperaturama ili drugim vrstama stresa koji se nazivaju heat-schock faktori (infekcija,
hipoksija, gladovanje, trovanje tekim metalima, trovanje etanolom; a kod biljaka deficit vode i
azota u zemlji). HSP se formiraju u procesu transkripcije u svim ivim organizmima, od bakterije
do oveka. Uloga ovih proteina vezana je za monitornig proteina u eliji. HSP pomau u
odstranjivanju starijih proteina i brzoj i ispravnoj sintezi novih, uestvuje u reakcijama proteinprotein u eliji i kontrolie da li je protein uao u konani konformacijski oblik. Oni pomau u
transportu proteina kroz elijsku membranu (dejstvo proteinskih hormona na eliju), a geni za
stvaranje HSP se stvaraju tokom razliitih stresova. In vitro kultura limfocita goveda, konja,
ovaca i ivine izloena visokoj temperaturi pokazuje sposobnost luenja HSP. Elektroforezom i
monoklonalnim antitelima pokazano je koji su to tipovi HSP koji se stvaraju u toku stresa. Novija
istraivanja koriste upravo gene koji kontroliu stvaranje HSP za ispitivanje kvantitativne
osobine osetljivosti krava prema termalnom stresu. Ekstracelularna ekspresija HSP je od velikog
znaaja za regulaciju metabolizma ugljenih hidrata, proteina i masti, kao i endokrini odgovor
krava tokom termalnog stresa, a sve to je znaajno za termorezistentnost krava. HSP mogu biti
vrlo znaajan pokazatelj stepena oteenja ili mogunosti protekcije unutranjih organa.
Iz fiziologije je poznato da glukokortikoidi imaju fizioloku, permisivnu i tetnu ulogu u
rganizmu. Tokom stresa se sve tri vrste efekata glukokortikoida ispoljavaju. Postavlja se pitanje
kako medijatori stresa postaju tetni, uprkos tome to pomau u adaptaciji na stres. Jedan od
odgovora moe biti vezan za tip i gustinu receptora preko kojih medijatori stresa deluju, to je
ranije izneto. Noviji rezultati govore da stres utie na glikolizaciju u organizmu. Glikolizacija je
sloena posttranslacijska modifikacija elijskih molekula (proteina). Glikoproteini i oligosaharidi
u njima izuzetno su znaajni u meuelijskoj integraciji i funkcionisanju elija. Ugljenohidratni
deo koji se vee nije genski kodiran, to ga ini posebno osetljivim na stres. Smatra se da stres
oteuje aktivnost glikozidaza i glikoziltransferaza. Ilustracije radi naveemo da je kod pacova
koji su potopljeni u vodu naena smanjena aktivnost N-acetilgalaktozamina i promene na sluznici
eludca. Savremena istraivanja vezana su za uticaj stresa na proteine akutne faze, koji su takoe
glikolizovani.
O uticaju stresa u ranom fetalnom periodu na kasniju aktivnost HPA osovine i sklonost ka
bolestima intenzivno se raspravlja ve pedeset godina. Tako su razliite studije pokazale
korelaciju izmeu koncentracije kortizola krvne plazme u adultnom dobu sa telesnom masom na
roenju i rizikom za intoleranciju glukoze, hipertenziju i dislipidemiju (metaboliki sindrom).
Takoe, maturacija HPA osovine in utero moe biti povezana sa nastankom kardiovaskularnih
bolesti, insulinske rezistencije i dijabetesa u daljem ivotu. Maturacija HPA osovine u odnosu na
roenje je species-specifina i prati razvoj mozga. Tako se kod ivotinja koje se raaju potpuno
razvijene osovina razvija in utero. Suprotno ovome kod vrsta kod kojih su mladunci imaturni
neuroendokrini razvoj se maksimizira u postnatalnom periodu. U prilog ovome govori injenica
da poslednjih 10 dana gestacije u ljudi, konja, svinja i ovaca dolazi do porasta koncentracije
kortizola u plazmi), emu predhodi porast fetalnog ACTH. Slian porast ACTH se deava i kod
mieva i pacova, ali su neposredno posle roenja oni smanjeno osetljivi na stres (eng. stress
hyporesponsive).
Pored razvoja HPA osovine bitno je pomenuti i razvoj glukokortikoidnih receptora (GR).
GR mRNA su utvreni u 8.-10. nedelji ivota u metanefrosu, zidu creva, miiima, kimenoj
modini i dorzalnoj gangliji, testisu i nadbubregu oveijeg embriona. Pad GR mRNA u PVN
kod ovaca redukuje senzitivnost na glukokortikoidni feedback, to moe objasniti eksponencijalni
porast ACTH i kortizola oko poroaja. Prenatalni stres u graviditetu modifikuje HPA funkciju
potomaka kod razliitih vrsta, ukljuujui primate, krave, koze i svinje. Treba istai da je
40

reproduktivni kapacitet izmenjeni kod enki u F1 generaciji koje su bile izloene sintetskim
glukokortikoidima tokom fetalnog perioda (F0 graviditet).
Aplikacija deksametazona kod gravidnih ovaca redukuje mogunost odbrane
kardiovaskularnog i metabolikog sistema jagnjadi od akutne hipoksije. Ovo saznanje potvruje
da poroaj mora biti izvren efikasno, naroito kod stresiranih majki. Prenatalni stres kod pacova
poveava osetljivost kardiovaskularnog sistema ka buduem stresu. Aplikacija visoke
temperature u toku inkubacije kod ivine dovodi do manjeg porasta i manje mase 100. dana
ivota, uz poveano bazalno luenje kortizola, mada masa nadbubrega nije znatno izmenjena u
odnosu na kontrolu.
Sposobnost da se prevazie stres zavisi od sposobnosti jedinke da ispolji pogodan oblik
ponaanja ili izvri odreenu motornu aktivnost. Stres dovodi smanjenog istraivakog ponaanja
i igre kod ivotinja, a esta je pojava stereotipija i vakumskih aktivnosti (grienje reetki,
plaenje i uvrtanje jezika, jerenje sopstvenog repa, oglaavanje bez potrebe). Kod ivotinja mogu
da se razviju i znaci depresije. Izmenjeno ponaanje nastaje kao posledica izmenjene
koncentracije i funkcije neurotransmitera u CNS-u (opioidni peptidi, serotonin, dopamin,
acetilholin), jer se bihejvioralne izmene mogu redukovati lekovina koji deluju preko
neurotransmiterske funkcije u mozgu.
Novija istraivanja usmerena su na metaboliki stres, oksidativni stres i toplotni stres kod
ivotinja, kao posebne pokazatelje maladaptabilnosti na spoljanje i unutranje stimuluse.

41

3.POREMEAJI METABOLIZMA

42

3.1.PATOFIZIOLOGIJA POREMEAJA METABOLIZMA VODE I NATRIJUMA

Voda ini oko 60% telesne mase organizma. Ovaj procenat je vei kod mlaih ivotinja,
dok sa starou opada. Postojanje vode je glavni preuslov za postojanje ivota, zbog brojnih
fiziolokih uloga koje voda ima. Vora ini oko 75% mase citoplazme elije, ona je medijum u
kom se odvijaju hemijske reakcije i ima sposobnost da slobodno ue u eliju i izae iz nje nosei
rastvorene hranljive materije i produkte metabolizma. Voda moe da difunduje kroz sva tkiva, a
njeno kretanje zavisi od osmolariteta tenosti. Kretanje moe biti jednosmerno ili dvosmerno
kroz razliite selektivne membrane. Metaboliki procesi se odvijaju u slobodnoj vodi elije, a
postoji i voda koja je vezana za proteine (10% ukupne vode u eliji). Voda doprinosi strukturi
elije jer je 4-5% vode vezano vodoninim vezama za molekule proteina. Zakljuujemo da je
voda vaan fizioloki i morfoloki susptrat elije.
Podela telesne vode Telesna voda u organizmu je podeljena kroz vie telesnih odeljaka:
1.Odeljak vanelijske tenosti (ekstracelularna tenost) a koga ine: intersticijalna i
intravaskularna tenost; 2.Odeljak unutarelijske, intracelularne tenosti i 3.Odeljak
transcelularne tenosti, koga ine: cerebrospinalni likvor, tenost onih komora, sinovijalna
tenost, pljuvaka, eludani sok, sokovi pankreasa i tankog creva i u.
Veza izmeu vode i jona U elijama se nalazi 2/3 vode, a 1/3 se nalazi u
ekstraelijskom prostoru. Kretanje tenosti zavisi od osmolarnosti tenosti, a ono moe biti
slobodno kroz membranu ili putem Na/K ATP-aznu pumpe. Glavni intraelijski katjon je kalijum
(a pratei anjoni fosfati i sulfati), dok je glavni ekstraelijski katjon natrijum (a pratei anjoni su
bikarbonati i hloridi). Dakle, zapremina vanelijske tenosti zavisi od natrijuma, a unutarelijske
tenosti od kalijuma. Uzimajui u obzir regulaciju metabolizma vode u etiopatogenezi
poremeaja metabolizma vode moraju se proanalizirati joni od kojih zavisi osmotska aktivnost, a
posebno natrijum.
Regulacija metabolizma vode Metabolizam vode je regulisan preko dva osnovna
mehanizma i to su hemodinamski (koji se aktiviraju prilikom gubitka natrijuma i vode) i
osmotski (kada se preteno gubi voda). Kod hemodinamske regulacije vanu ulogu igraju
volumetrijski receptori koji se nalaze u veim krvnim sudovima, pretkomorama i
juksaglomerulskom aparatu bubrega i baroreceptori koji su rasporeeni u luku aorte, karotidnom
sinusu, jetri i juksaglomerulskom aparatu bubrega.
Kod gubitka soli i vode preko n.vagusa i Heringovog nerva dolazi impuls do CNS, kada
odgovor moe biti trojak: 1) neurohipofiza pojaano lui antidiurezni hormon koji vre
reapsorpciju vode, 2) aktivira se simpatikus i potom renin-angiotenzin-aldosteron sistem, kada se
vrpi resorpcija vode i natrijuma i 3) aktivira se centar za e kada se poveava pijenje vode. Kod
preteranog gubitka vode bez gubljenja osmoaktivnih materija deava se poveanje osmolarnosti
43

telesnih tenosti. Poveana osmolarnost aktivira centralne osmoreceptore koji alju impulse do
neurohipofize koja poveano stvara antidiurezni hormon, to e za posledicu imati poveanu
reapsorpciju vode, a takoe e se aktivirati centar za e i poveae se pijenje vode.
Na kraju emo napomenuti mehanizme kojima ADH i renin-angiotenzin-aldosteron
deluju. ADH poveava reapsorpciju vode i tenosti u distalnim kanaliima nefrona i sabirnim
kanaliima na kojima se nalaze receptori tipa V2 koji se nazivaju antidiuretini receptori.
Aldosteron je mineralokortikosteroid koji utie pozitivno na reapsorpciju natrijuma i vode
delujui na epitelne elije u distalnim izuvijanim kanaliima nefrona i sabirnim kanaliima u kori
bubrega. Renin lue juksaglomerulane elije koje reaguju kao baroreceptori na promenu pritiska i
zapremine vanelijske tenosti. Luenje renina je obrnuto proporcionalno stepenu transporta
natrijuma i hlorida kroz izuvijani deo kanalia nefrona. Izlueni renin stimulie luenje
angiotenzinogena koji stimuliu sintezu aldosterona tako to dovode do poveanog pretvaranja
holesterola u pregnenolon ili kortikosterona u aldosteron.
Bilans vode u organizmu U fiziolokim uslovila se oekuje da je bilans vode u
organizmu ravan nuli, odnosno da koliina unite vodo odgovara koliini ekskretovane vode.
Voda se unosi pijenjem ili kroz hranu, a izluuje mokraom, fecesom, znojenjem i isparavanjem
pridisanju. Ukoliko je koliina unite vode vea od koliine izluene desie se hiperhidracija, a
ukoliko je izluivanje jae od unosa vode onda se deava dehidratacija.
Dehidracija Dehidracija predstavlja negativan bilans vode. Uzorci dehidracije su
nedovoljan unos vode (koja nastaje u svim situacijama kada ivotinja ne moe da unese dovoljnu
koliinu vode) ili preteran gubitak vode (koji nastaje kod obilnog znojenja, proliva, oboljenja
bubrega, kod dijabetes mellitusa, opekotina i dr.). Definicija, uzroci i etiopatogeneza razliitih
vrsta dehidracije predstavljena je u tabeli koja sledi.
Hiperhidracija Hiperhidracija predstavlja pozitivan bilans vode. Uzorci mogu biti u
poveanom unosu ili ee smanjenom odavanju telesnih tenosti (bubrene i kardiovaskularne
bolesti koje smanjuju perfuziju bubrega krvlju), a u uslovima kada se zadrava samo voda
govorimo o intoksikaciji vodom. Kao posledica hiperhidracije raste zapremina tenosti u
ekstracelularnom delu, koja u zavisnosti od osmolarnosti moe izazvati i odreene promene
intracelularno. Porast zapremine tenosti dovodi do hipertenzije i nastanka generalizovanih
edema. Patofiziologija edema bie posebno opisana. Definicija, uzroci i etiopatogeneza razliitih
vrsta hiperhidracije predstavljena je u tabeli koja sledi.

44

Vrste
dehidracije

Glavna
karakteristika

Uzroci i mehanizmi

Izotonina
dehidracija

ili dehidracija
ekstracelularnog
prostora je
okarakterisana
jednakim gubitkom
tenosti i
elektrolita, sa
ouvanom
normalnom
koncentracijom
natrijuma u plazmi

gubitka vode i
elektrolita
putem
gastrointestinalnog
trakta
( povraanje i
prolivi),
ozlede mekih tkiva
(opekotine),
zapaljenski procesi,
peritonitisi i
opstruktivne bolesti
creva
U termalnom stresu:
Deficit vode
Pojaan gubitak
vode kondukcijom
preko plua
Restrikcija vode
ivotinjama
sa dijabetesom
Dugotrajni proliv i
povraanje
Hronina bubrena
insuficijencija
Poliurina faza
akutne bubr. insufic.
Nedostatak
mineralokortikoida

Hipertonijska nastaje usled

primarnog gubitka
dehidracija
vode

Hipotonijska
dehidracija

Ili dehidracija
ekstracelularnog
prostora zbog
primarnog gubitka
soli

Efekat na
ekstracelularni
prostor
Dehidracija i
smanjenje
volumena

Efekat na
intracelularni
prostor
Bez promena

Hipertonija
Hipovolemija

Intracelularna
dehidracija
jer voda ide u
Kompenzatorno hiperosmolarni
Voda iz ICP ide ECT
u ECP

Hipotonija
Hipervolemija

Intracelularna
hiperhidracija
te voda iz
hipoosmolarne
ECP ide u ICP

Tabela 3. Vrste i svojstva dehidratacije

45

Vrste
hiperhidracije

Glavna
karakteristika

Karakterie se
Izotonina
hiperhidracija zadravanjem vode
u organizmu bez
poremeaja
osmolarnosti
ekstracelularne
tenosti.
Zadravanje Na
Hertonijska
hiperhidracija dovodi do
poveanja
osmolarnosti u
ECT, pa
posledino i do
poveanja
volumena ECT,
zbog
tenosti koja dolazi
iz ICT.

Zadravanje vode
Hipotonijska
hiperhidracija uz poveanje
volumena ECT i
smanjenja
osmolarnosti, pa
tenost ide u ICT,
dovodei do
celularne
hiperhidratacije

Uzroci i mehanizmi

Oligurijska faza
akutne bubrene
insuficijencije
Hronina bubrena
insuficijencija
PREOPTEREENJE
NATRIJUMOM
Povean unos hranom
Napajanje morskom
vodom
Lekovi bogati Na
Hipertonine infuzije
Na
Infuzija bikarbonata
REAPSORPCIJA
SOLI
Hiperadrenokorticizam
RETENCIJA SOLI
Uznapredovala hroni.
bubr. insufic.
Primarni
aldosteronizam
Hiperkorticizam
Akutna bubrena
insuficijencija sa
anurijom
(gde i infuzija moe
dati simptome
intoksikacije)
Nefrotski sindrom
Dekompenzovana faza
srane insuficijencije

Efekat na
ekstracelularni
prostor
Hipehidracija i
poveanje
volumena

Efekat na
intracelularni
prostor
Nema uticaja

Hipervolemija
Dehidracija
i
jer voda iz
hiperosmolarnost ICT prelazi u
ECT

Hipervolemija i
hipoosmolarnost

Edem

Tabela 4. Vrste i svojstva hiperhidratacije

46

Poremeaj metabolizma natrijuma u funkciji poremeaja metabolizma tenosti

Natrijum i njegove soli hlorida i bikarbonata ine osmotski skelet ekstraelijskog prostora, pa je
neophodno etipatogenski objasniti vezu poremeaja metabolizma natrijuma i tenosti. Poremeaj
bilansa natrijume je skoro uvek udruen sa poremeajem bilansa ekstracelularne tenosti.
Manjak natrijuma (hiponatriemija) Gubitak natrijuma iz organizma dovodi do
dehidracije sa pretenim gubitkom soli, kada dolazi do smanjenja ekstraelijskog volumena.
Uzroci ovog poremeaja su oboljenja bubrega sa gubitkom soli, osmotska diureza, terapija
diureticima, adrenalna insuficijencija, povraanje, dijareja, kod peritonitisa, pankreatitisa i ileusa.
U ovim sluajevima se dijagnostikuje prava hiponatriemija. Hiponatriemija moe da nastane i
kao posledica razblaenja natrijuma u ekstracelularnoj tenosti, kada postoji diluciona
hiponatriemija.Rekli smo da natriemija reprezentuje osmolarnost, pa manjak natrijuma znai
hipoosmolarnost. Meutim u odreenim okolnostima moe postojati hiponatrijemija sa
normalnom osmolarnou. Kod diabetes mellitusa raste koncentracija glukoze koja je
osmoaktivna, koja ne moe ui u eliju i poveava osmolarnost ekstracelularne tenosti, pa se
voda kree iz elija u intersticijum dovodei do dilucije. Kod razliitih hiperlipidemija i
hiperproteinemija (tumori) takoe dolazi do izlaska vode iz elija, zbog osmoaktivnosti proteina i
lipida uz diluciju natrijuma.
Viak natrijuma (hipernatriemija) se deava kod hiperhidracije sa zadravanjem soli
koja dovodi do porasta zapremine ekstraelijske tenosti i srvara generalizovane edeme. Ovakvo
stanje se javlja kod srane insuficijencije, nefrotskog sindroma, kod ciroze jetre i svim stanjima
gde postoji smanjena ekstrakcija soli putem bubrega. Povean nekontrolisan unos soli uz
smanjeno odavanje moe biti uzrok primarne hipernatriemije. Hipo i hipernatremija dovode do
neurolokih simptoma kao posledica promene hidratacije elija mozga.

Slika 15. Uticaj zapremine i osmolarnosti na raspodelu tenosti i oblik eritrocita

47

3.2.PATOFIZIOLOGIJA EDEMA
Edem predstavlja prekomerno nakupljanje tenosti u meuelijskom prostoru. Poveanje
intersticijalne tenosti za preko 10% u odnosu na normalnu vrednosti dovodi do kliniki vidljivih
edema.
Fiziologija razmene tenosti na nivou mikrocirkulacije Edemi nastaju kada postoji
problem u fiziologiji razmene tenosti na nivou mikrocirkulacije. Postoje 4 faktora koja odreuju
kretanje tenosti u mikocirkulaciji: kapilarni pritisak, pritisak meuelijske tenosti,
koloidoosmotski ili onkotski pritisak plazme i koloidoosmotski ili onkotski pritisak meuelijske
tenosti. Iz arterijskog dela kapilara tenost se filtrira u meuelijski prostor (to omoguuje
nizak pritisak i onkotski pritisak meuelijske tenosti), a ovom procesu se suprostavlja
koloidoosmotski pritisak krvi. Sila koja potiskuje tenost iz kapilara kroz kapilarnu membranu
naziva se filtracioni pritisak. Razmena tenosti na nivou mikocirkulacije postojae ukoliko
postoji ravnotea izmeu sila koje doprinose nastanku filtracije i reapsorpcije tenosti i ova
ravnotea se zove Starlinogva ravnotea. Limfni sistem igra znaajnu ulogu u regulaciji
cirkulacije telesnih tenosti. Naime, zapremina krvi u venskom delu krvotoka je neznatno manji
od zapremine u arterijskom, jer se deo tenosti reapsorbuje preko limfnog sistema.
Patofiziologija edema i klasifikacija Na osnovu iznetog zkljuujemo da edem moe
nastati kao posledica: povienja hidrostatskog pritiska krvi (hemodinamski tip edema), snienja
onkotskog pritiska krvne plazme (onkodinamski tip edema), poveanje propustljivosti endotela
kapilara (angiomuralni tip edema i opstrukcija limfnih puteva (limfodinamski tip edema).
Hemodinamski tip edema Ovaj tip edema nastaje u svim okolnostima kada dolazi do
poveanja krvnog pritiska. Najei uzroci za to su smanjenje lumena krvnog suda trombom,
smanjenje usled iflamatornih procesa u krvnom sudu ili pritiskanje krvnog suda od strne nekog
tumora ili okolnih patolokih procesa. Kao posledica pritiska na vene dolazi do staze krvi i
hipoksije kapilarne membrane koja pojaano poinje da proputa vodu. U graviditetu gravidni
uterus moe znaajno da izvri pritisak na ilijane vene kada dolazi do edema zadnjih
ekstremiteta. Torzija kolona kod konja ili torzija eluca kod pasa dovodi do brzog zatvaranja
vena, koje po svojoj prirodi imaju tanak zid. Sa druge strane arterije imaju mnogo deblji zid pa se
kroz njih protok krvi i dalje odvija, kada dolazi do staze krvi usled nemogunosti oticanja i
hiperemije zida digestivnih organa.
Onkodinamski tip edema Ovaj tip edema nastaje kao posledica smanjene sinteze ili
pojaanog gubitka albumina. Albumin je belanevina krvne plazme koji obezbeuje gotovo 2/3
onkotskog pritiska. Smanjena sinteza albumina nastaje kod smanjenog unosa hranljivih mateija i
proteina u hrani (tada govorimo o nutritivnom edemu) ili kao posledica smanjene sinteze usled
oboljenja jetre u kojoj se deava sinteza proteina. Povean gubita albumina deava se kod bolesti
48

creva sa gubitkom proteina, oboljenja bubrega sa gubitkom proteina, kod opekotina veeg
stepena ali i kod razliitih hroninih krvarenja i gubitka krvi u oganizmu.
Angiomuralni tip edema Ovaj tip edema nastaje kao posledica poveane propustljivosti
kapilara krvnih sudova, koja nastaje kao poslediva inflamacije i delovanja proinflamatornih
medijatora, kada poveana propustljivst zida krvnog suda omoguuje da leukociti odrade svoje
fizioloke zadatke u meuelijskom prostoru. Mnogi toksini dovode do angiomuralnog tipa
edema poveavajui propustljivost kapilara.
Limfodinamski tip edema Ova vrsta edema nastaje kao posledica opstrukcije limfnih
putova. Tipian primer ovog edema je elefantijaza izazvana parazitom Wulcheria bancrofti koja
izaziva inflamatornu opstrukciju limfnih puteva, kada se javljaju jaki edemi na ekstremitetima
koji se zovu slonovksa noga. Limfodinamski edemi su gotovo uvek lokalnog karaktera.
Kliniki znaajni edemi Pored podele po mehanizmu nastanke, edemi se dele i prema
organu koji je izazvao edem. Tako postoji srani edem, edem u bolestima bubrega i pluni edem.
Srani edem Srani edem nastaje kao posledica srane slabosti, kada opada minutni
volumen srca i dolazi do pada krvnog pritiska. Organizma tada aktivira kompenzatorne
mehanizme kako bi ouvao minutni volumen srca i ishranu tkiva krvlju. Tada dolazi do
aktivacije simpatokusa sa vazokonstrikcijom. Smanjen volumen krvi uz pad minutnog volumena
srca i vazokonstrikciju dovodi do smanjenog protak krvi kroz bubrege. Smanjen protok krvi kroz
bubrege aktivira sistem renin-angiotenzin-aldosteron. Tada se zadravaju vee koliine
natrijumm, koji je osmotski aktivan, kada raste zapremina tenosti. Kao posledica slabosti srca
razvija se ili emed plua ili sistemski edem.
Edem u bolestima bubrega edem u bolestimqa bubrega nastaje kao posledica gubitka
albumina u okviru nefrotskog sindroma. Bubreni edemi su kliniki najvidljiviji u onim regijama
tela gde je vrlo nizak pritisak tenosti kao to je periorbitalna regija. Kao posledica gubitka
albumina, smanjuje se onkotski pritisak krvi kada tenost prelazi u meuelijski prostor. Ovakvo
stanje dovodi do smanjenja zapremine krvi kada se aktivira renin-angiotenzin-aldosteron sistem,
pa se pospeuje reapsorpcija natrijuma koja povlai za sobom vodu. Ovo dodatno pogorava
stanje i sve zajedno rezultira poveanem edema. Kod nefritisa dolazi do retencije vode sa
hipervolemijom i hipertenzijom.
Pluni edem Pluni edem podrazumeva sakupljenje tenosti u plunim alveilama i/ili u
intersticijumu. On moe biti kardiogeni, koji nstaje koa posledica slabosti leve polovine srca.
Ovaj tip edema je najee intersticijalni. Takoe edem plua moe biti nekardiogene prirode,
kada dolazi do oteenja kapilara alveola plua i kada nastaje alveolarni edem. Veina plunih
toksina deluje na ovaj nain, a ovaj vid edema e nastati i kod upale plua. Razvoj inflamatorne
reakcije dovodi do poveanja propustljivosti zida kapilara alveola, kada nastaju promene u
intersticijumu koje vrlo brzo dovode do promena u alveolama. Kao posledica edema alveola
nastaje smanjenje surfaktanta alveola, to umanjuje njihovu elastinost i funkcionalnost. Kada
zapaljenski eksudat doe u kontakt sa vazduhom u alveolama dolazi do koagulacije i denaturacije
proteina, kada se stvara tanki sloj membrane od ovakvih proteina koji dodatno pogoravaju
stanje, to se moe zavriti uginuem.
Posledice edema Posledice edema zavise od njegovog intenziteta, duine trajanja i
organa koji je zahvaen. Jak i dugotrajno prisutan edem dovodi do lokalnih poremeaja u
cirkulaciji i samim tim do poremeaja u oksigenaciji i ishrani tkiva i njegovog konanog
oteenja. Generalizovani edem subkutanog vezivnog tkiva zove se anasakra. Interesantno je
napomenuti da kod prisustva edema moramo proveriti hidriranost ivotinje, jer je mogue da je
ivotinja u dehidrataciji, obzirom da tenost iz edema ne ulazi u metabolizma tnosti u
organizmu.
49

Transudat i eksudat - Lokalni edem u peritonealnoj upljini nazive se hydrops ascites,

hydrotorax je edem u pleuralnoj upljini, a hydropericardium je edem u perikardijumu. U ovim
upljinama,kao i u upljinama zglobova prirodno se nalazi mala koliina tenosti, koja
podmazuje listove ovojnica odnosno elemente zgloba, omoguuje njihovu pokretljivost, smanjuje
trenje itd. Meutim, u patofiziolokim uslovima moe doi do poveanog nakupljanja tenosti
koji se naziva transudat ili eksudat. Eksudat je najee inflamatornog porekla i moe biti
serozni, mukozni, seromukozni, gnojni ili krvavi. Transudat najee nastaje kao posledica
naruavanja Starlingove ravnotee, najee bez inflamatornih promena. Razlike u transudatu i
eksudatu date su u tabeli koja sledi:

TRANSUDAT

EKSUDAT

Vodenast bez prisustva delova tkiva

Gust, kremast, sa delovima tkiva

Bistar bez mirisa

Zamuen neprijatnog mirisa

Bozbojan ili svetloute boje

Beo, crven, ut ili zelen

Specifina masa manja od 1,015

Specifina masa 1,018 i via

Manje od 2,5% proteina (25 g/l)

Vie od 3% proteina (30g/l)

Alkalan

Kiseo

Ne koagulie

Koagulie

Nema bakterija

Obino sadri bakterije

Samo nekoliko mezotelnih . ili eritr.

Mnogo eritrocita i leukocita

Mali sadraj enzima

Visok sadraj enzima

Nema seromucina

Ima seromucina (Rivalt-test je poz.)

Nema zapaljenja

Prati zapaljenje

Tabela 5. Diferencijalna dijagnoza transudata i eksudata

Slika 16. Nastanak transudata i eksudata

50

Akutni abdomen i pregled abdominalnog punktata

Akutni abdomen (abdomen acutum) predstavlja nastanak abdominalnih tegoba, praenih
bolom koje zahtevaju hitno leenje. Ovde spadaju sva akutna patoloka stanja u abdomenu bilo
da su oboljenja abdominalnih organa ili zapaljenski procesi u abdominalnoj duplji. Akutni
abdomen postoji ukoliko je bol: naglo nastao ili se naglo pojaao, ne prolazi spontano, praen
naglim ili postupnim pogoranjem opteg stanja, u vezi sa bilo kakvom povredom.
Kod akutnog abdomena vri se pregled abdominalnog punktata. Nastanak eksudata i
transudata deava se kao posledica poveane permeabilnosti krvnih sudova, oteenja krvnih
sudova, oteenja unutranjih organa i poveanog pritiska u limfotoku. Njihova povezanost vidi
se na slici ispod.
U zavisnosti od fiziko-hemijskih karakteristika i tipa punktata mogue je izvriti
diferencijalnu dijagnozu akutnog abdomena. Za vie detalja pogledati tabele.

Slika 17. Patofiziologija eksudata i transudata u akutnom abdomenu i kod poremeaja u

grudnom kou

51

Tabela 6. Uzroci transudata i eksudata u akutnom abdomenu

52

Tabela 7. Diferencijalna dijagnostika transudata i eksudata u akutnom abdomenu

53

3.3.PATOFIZIOLOGIJA POREMEAJA ACIDOBAZNE RAVNOTEE

Odravanje stalne koncentracije vodonikovih jona (pH) naziva se izohidrija i predstavlja
znaajan pokazatelj unutranje homeostaze ili izstrukture organizma. Koliina vodonikovih jona
u organizmu se izraava kao negativni dekadni logaritam koncentracije vodonikovih jona, koji se
naziva potentio hydrogeni ili pH.
Regulacija izohidrije Stalnost koncentracije vodonikovih jona odvija se pomou
ekstracelularnih i intracelularnih puferskih sistema oganizma, pomou respiratornih organa (koji
kontrolie koncentraciju ugljen dioksida u organizmu) i preko bubrega koji vri ekskreciju
vodonikovih jona.
Puferi su konjugovane baze sposobne da neutraliu vee koliine vodonikovih jona bez
znaajne promene koncentracije istih u telesnim tenostima. Ekstracelularni puferi su bikarbontni
i fosfatni pufer kao i proteini krvne plazme. Intracelularni puferi su proteini, fosfati i hemoglobin
eritrocita.
U metabolikim procesima organizma u tkivima nastaju velike koliine ugljendioksida.
Ugljendioksid difunduje kroz membrane eritrocita i vezuje se za vodu pod dejstvom
karboanhidraze, stvarajui ugljenu kiselinu koja spontano disosuje na jon vodonika i bikarbonatni
jon. Jon vodonika se neutralie hemoglobinom, a bikarbonat izlazi iz eritrocita. Ovi eritrociti u
pluima oksigeniu i oslobaaju vodonikove jone, koji se ponovo vezuju za bikarbonate koji
ulaze u eritrocit. Tada nastaje ugljena kiselina koja se razlae na ugljendioksid i vodu, a
ugljendioksid izlazi izdahnutim vazduhom. Ukoliko se ugljendioksid ne moe u dovoljnoj meri
eliminisati preko plua dolazi do stanja hiperkapnije (poveanje parcijalnog pritiska
ugljendioksida u krvi), kada se ugljendioskid diseosuje u eritrocitima, ali se stvara viak
vodonikovih jona koji utie na snienje pH krvi.
Poveano zadravanje ugljendioksida uz retenciju vodonikovih jona dovodi do aktivacije
bubrega, koji mogu izluivati veu koliinu vodonikovih jona i koji se u mokrai neutraliu
pomou amonijanog ili fosfatnog pufera. Vodonikovi joni se sekretuju preko vodonik-ATP-azne
pumpe, dok se reapsopcija bikarbonata vri preko protonske pumpe (natrijum/vodonik antiport
sistem).
Poremeaji acidobazne ravnotee Razlikujemo dva osnovna poremeaja acidobazne
ravnotee i to su acidoza i alkaloza. Acidoza, se karakterie poveanim stvaranjem jona vodonika
(ili smanjenom koliinom alkalija). Alkaloza, se karakterie smanjenjem koncentracije
vodonikovih jona (ili poveanom koliinom alkalija), Smanjenje pH arterijske krvi ispod 7,35
naziva se acidemija, dok se poveanje pH iznad 7,45 naziva alkalemija. Acidoza moe postojati i
bez acidemije, kao i alkaloza bez alkalemije. Vrednost pH krvi (plazme,seruma) zavisi od odnosa
koncentracije bikarbonata (HCO3) i ugljen dioksida (H2CO3), a ne od njihove apsolutne
54

koncentracije. Sve dok je ovaj odnos 20 :1 elektrohemijska reakcija krvi ostaje u fiziolokim
granicama (pH 7,35-7,45).Kada se odnos bikarbonata i ugljendioksida menja u korist kiseline
javlja se nekompenzovana acidoza, a promena u korist baza (HCO3-) je nekompenzovana
alkaloza. Ukoliko pH krvi bude van fiziolokih granica ivotinja ne mora da ugine, mada pH
krvi ispod 7,0 dovodi do acidozne kome i uginua zbog paralize centra za disanje, a poveanje
pH iznad 7,8 dovodi do miine tetanije. Nastanak tetanije je vezan jer proteini plazme pri ovom
pH krvi u veoj meri disosuju kao kiseline (slobodne karboksilne grupe otputaju H+) koje
vezuju jonski kalcijum iz krvi, smanjujui njegovu koncentraciju u serumu.Hipokalcemija izaziva
poveanje neuromiine razdraljivosti i tetaniju. Acidoza i alkaloza mogu biti respiratorne ili
metabolike prirode.
Metabolika acidoza nastaje usled nakupljasnja kiselih produkata metabolizma (bubrena
insuficijencija, hipoaldosteronizam), poveanog stvaranja kiselih produkata (dijabetina
ketoacidoza, laktoacidoza usled oka i tkivne hipoksije, trovanja kiselim lekovima ili preparatima
kao to je antifriz ili manitol) ili usled gubitka potencijalnih baza (gubitak bikarbonata putem
dijareja, bubreni gubitak bikarbonata kod insuficijencije bubrega i tubularne acidoze). Osnovni
kliniki laboratorijski nalaz je sniena vrednost pH i smanjena koncentracija bukarbonata, dok
parcijalni pritisak ugljendoksida snien ime respiratorni sistem kompenzuje nastalu acidozu
poveanjem plune ventilacije kako bi se sauvala homeostaza.
Respiratorna acidoza nastaje zbog poremeaja u disanju, kada postoji problem
oslobaanja ugljendioksida iz organizma. Tada raste parcijalni pritisak ugljendioksida, a vrednost
pH krvi opada. Kao kompenzacija javlja se retencija bikrbonata i tu kompenzaciju vre bubrezi.
Meutim, renalni mehanizma je sporiji i potrebno je nekada nekoliko dana da bi se pokrenuo,
tako da glavnu odbranu od hiperkapnije vre elijski puferi i belanevine krvi. Kompenzacija
akutne respiratnorne acidoze je zato dosta sloena, dok se kod hronine resporatorne acidoze
retencija bikarbonata i odavanje vika vodonikovih jona odvija mnogo bolje. U ranoj fazi
respiratornih bolesti deava se da nisu svi regioni plua jednako zahvaeni, pa postoje regioni
koji su bolje ventilisani, a slabije prokrvljeni ili obrnuto, pa se stvara utisak normalne respiratorne
ventilacije, to dodatno zbunjuje u proceni statusa pacijenta.
Metabolika alkaloza nastaje kao posledica poveanog gubitka vodonikovih jona ili kao
posledica retencije bikarbonata. Poveani gubitak vodonikovih jona deava se kod dugotrajnog I
oblinog povraanja zbog izbacivanja velike koliine eludanog soka. Takoe, na nivou bubrega
mogu da nastanu poveani guvici vodonikovih jona kod hiperalodsteronizma, kada povien nivo
aldosterona pojaano reapsorbuje natrijum koji za sobom povlai bicarbonate. Takoe, postojanje
Kuingovor sindroma dovodi do retencije bikarbonata u bubrezima jer jer glukokortikoidi u
izvesnoj meri pokazuju mineralokortikoidnu aktivnost. Hipoparatireoidizam moe na nivou
bubrega da smanji retenciju bikarbonata. Poveana retecnija bikarbonata, kao drugi mehanizam
mogu nastati kod unosa baznih lekova, kao i transfuzija krvi i davanje rastvora bogatih anjonima
moe brzo da stvori stanje metabolike alkaloze. Pored navedenih uzroka, postoje I relativni
poremeaji koji mogu dati sliku metabolike alakloze i to su: a) kod hipokalemije
ekstracelularnog prostora izlazi kalijum iz elija, kada zbog odravanja elektroneutralnosti ulaze
joni vodonika u eliju, pa se deava alkaloza ekstracelularnog prostora sa acidozom
intracelularnog dela; b) stanje dehidracije moe da dovede do relativne hiperbikarbonemije usled
smanjenja volumena ekstracelularne tenosti. Kod terapije alkaloze, dakle, nije nuno koristiti
lekove koji e direktno delovati na pH vrednost, ve se moe vriti aplikacija kalijuma ili izvriti
rehidracija organizma, koji mogu pomoi i postoi valjan efekat.
Respiratorna alkaloza se karakterie padom parcijalnog pritiska ugljendiokisa u krvi
usled pojaanog odavalja ugljendioksida (hiperventilacija). Tada se javlja poveana pH vrednost
55

arterijske krvi i smanjenje koncentracije bikarbonata plazme. Glavnu kompenzaciju ovde

preuzimaju bubrezi,ali je za pokretanje ovih mehanizama potrebno vreme. Uzorci respiratorne
alakloze su razliita pluna oboljenja (pluna atelektaza, embolija i intersticijalna pneumonija),
oboljenja mozga i hipermetabolika stanja (groznica, anemija, tireotoksikoza).
Meoviti poremeaji su oni poremeaji kod kojih postoji istovremeno vie primarnih
uzroka poremeaja acidobazne ravnotee. Procena ovih poremeaja se vri analizom anjonskog
procepa, odnosno analizom odnosa natrijuma i hlorida. Na meovite procese treba posumnjati
kada postoji normalan pH uz poremeaj acidobaznog statusa, pH se kree u suprotnom pravcu
od oekivanog, ako se vrednosti koncentracije bikarbonata i parcijalnog pritiska ugljendioskida
kreu u suprotnom pravcu (jer se uvek kreu u istom pravcu). Ukoliko je parcijalni pritisak
ugljendioksida povien, a koncentracija bikarbonata sniena koegzistiraju respiratorna i
metabolika acidoza. U sluaju da je parcjalni pritisak ugljendioksida snien, a koncentracija
bikarbonata poviena, koegzistiraju respiratorna i metabolika alkaloza.
Posledice poremeaja acidobazne ravnotee Poremeaj acidobaznog statusa za sobom
povlai odreene sistemske promene koje se pre svega mogu videti kroz promene u krvotoku. U
toku acidoze dolazi do: smanjenja kontraktilnosti sranog miia, smanjenja afiniteta
hemoglobina prema kiseoniku, do inhibicije glukolize i inhibicije sinteze DNK (zbog poveanja
koncentracije jona vodonika), vazokonstrikcije u plunom krvotoku i vazodilatacije u sistemskoj
cirkulaciji, vazodilatacije krvnih sudova u mozgu, pojave proirenja venskih sudova mrenjae i
edem papaile, na ta se nadovezuje glavobolja, kod ljudi i primata, pospanost i stupor sve do
padanja ivotinje u komu. U toku alkaloze dolazi do: vazodilatacije u plunom i vazokonstrikcije
u sistemskom krvotoku, smanjenja se minutnog volumena srca, snien je koronarni i modani
protok krvi, smanjenja koncentracije kalcijuma i kalijuma u krvnom serumu i poveanja afiniteta
hemoglobina prema kiseoniku.

Slika 18. Kompenzatorni mehanizmi u odravanju acidobazne ravnotee

56

Laboratorijski parametri acidobazne ravnotee

Da bi procenili acidnobazni status i njegove poremeaje neophodno je poznavati sledee
parametre: pH vrednost arterijske krvi koja iznosi 7,35-7,45 (proseno 7,4); parcijalni pritisak
ugljen dioksida (pCO2) u arterijskoj krvi iznosi 5,3 kPa, sa varijacijama od 4,7- 6,0 kPa;
standarni bikarbonat (SB) koji je pokazatelj koncentracije jona u standardnim uslovima
(pCO2=5,3 kPa; tC=38C; potpuna zasienost krvi kiseonikom).Normalna vrednost standardnog
bikarbonata je 24mM, sa varijacijama od 21-25mM; puferske baze (BB-engl.buffer base) krvi ili
plazme predstavlja zbir anjona puferskih sistema, uglavnom bikarbonata i proteina krvi, koja je
potpuno zasiena kiseonikom.One su pokazatelj puferskog kapaciteta svih metabolikih
puferskih sistema i kada je koncentracija proteina u krvi 72 g/L vrednost puferskih baza iznosi 42
mM; bazni viak (BE-engl.base excess) je promena koliine puferskih baza u odnosu na
normalnu vrednost puferskih baza pune krvi; u fiziolokim uslovima bazni viak moe da varira
od +2,5 do -2,5 mm; anjonski procep (AG-engl.anion gap) je razlika izmeu zbira
koncentracije Na+ i K+, sa jedne strane, i zbira koncentracije hlorida i bikarbonata sa druge
strane. Kalijum treba izostaviti iz raunjanja anjonskog procepa, jer ima uticaj na njegovu
vrednost te formula glasi: AG=[Na+] -([Cl-] + [HCO3-]). Vrednost anjonskog procepa ukayuje
na tzv.nemerljive jone koji se u fiziolokim uslovima sastoje od negativno naelektrisanih
molekula proteina. Kod ivotinja fizioloka vrednost anjonskog procepa iznosi 10-20 mM.
Anjonski procep je smanjen kod poveanja katjonski proteina, hipoalbuminemije i porasta
koncentracije hlorida, dok njegova vrednost raste kod prisustva metabolike acidoze usled
dijabetesa, ketoze, anaerobne razgradnje, uremije i trovanja kiselim lekovima. Diferencijalno
dijagnostiki pokazatelji u razliitim poremeajima dati su u emama koje slede.

Slika 19. Anjonski procep

57

Tabela 8. Diferencijalna dijagnostika acidoze i alkaloze

Slika 20. Procena acidobaznog statusa na osnovu vrednosti pH i HCO3-

58

3.4.PATOFIZIOLOGIJA POREMEAJA METABOLIZMA MINERALA

Poremeaj bilansa Ca, P i Mg kod preivara
Metabolizam minerala u peripartalnom periodu znaajno je izmenjen, a od posebnog
patofiziolokog znaaja je ispitivanje koncentracije kalcijuma (Ca), magnezijuma (Mg) i fosfora
(P).
Koncentracija Ca kod krava iznosi 2.1-2.5 mmol/l, a u peripartalnom periodu kod krava
dolazi do opadanja koncentracije kalcijuma. Opadanje kalcemije nastaje zbog poveane pasae
ovog jona u mleko. Da bi se obezbedila dovoljna koncentracija kalcijuma vri se njegova
mobilizacija iz kostiju, to je regulisano delovanjem paratireoidnih hormona (PTH). Takoe,
delovanjem vitamina D pojaava se apsorpcija Ca iz intestinalnog trakta i smanjuje njegov
gubitak kroz bubrege. Meutim, mnogi faktori utiu na homeostazu kalcijuma: alkaloza dovodi
do smanjenje osetljivosti kotanog tkiva na PTH., hipomagnezemija koja redukuje odgovor PTH
na hipokalcemiju i redukuje senzitivnost tkiva na PTH, hiperfosfatemija inhibira delovanje D
vitamina. U periodu zasuenosti pribegava se davanju magnezijumovih soli i hrane koja ima
nisku katjonsko-anjonsku razliku (eng., Dietary cationanion difference - DCAD), to omoguuje
acidifikaciju krvi i brzu mobilizaciju kalcijuma po partusu. Izraunavanje DCAD (mEq/kg suve
materije hrane) se vri na osnovu formule (Na+K)-(Cl+S), izraen u miliekvivalentima; a
koriguje se dodavanjem anjonskih soli (Ca, Mg i amonijumske sulfatne i hloridne soli, kao i
HCl). DCAD vrednost je kod zasuenih krava negativna, dok kod krava u laktaciji mora biti
pozitivna, pa se anjonske soli ne daju ovoj proizvodnoj kategoriji.
Magnezijum je znaajan intracelularni kofaktor mnogih enzimskih reakcija, dok kao
ekstracelularni ima funkciju u odravanju impulsa u nervima miiima i u metabolizmu kostiju.
Koncentracija Mg se kree izmeu 0.75 i 1 mmol/l. U mleku je koncentracija Mg oko pet puta
vea i ako ga nema dovoljno u hrani organizam brzo ulazi u stanje hipomagnezemije. Apsorpcija
Mg zavisi od njegovog unosa u hrani i postignute koncenrtacije u rumenu. Unoenje
magnezijuma i njegova reapsorpcija u bubrezima se lako odravaju kod goveda, a poveana
reapsorpcija Mg iz bubrenih tubula biva aktivirana pomou PTH tek kada je koncentracija Mg
nia od 0.74 mmol/l. Ako je koncentracija Mg ispod 0.8 mmol/l kod krava 12 sati posle partusa
mogu je nastanak hipomagnezemije uz hipokalcemiju, to kasnije negativno utie na zdravlje i
produktivnost krava (mlena groznica sa komplikacijama). Fosfor koji se odreuje u krvi je
zapravo deo neorganskih fosfata, a koncentracija fosfora je od 1.3-2.6 mmol/l. Tokom
hipokalcemije raste koncentracija PTH koja poveava ekskreciju fosfora, pa su hipokalcemine
krave esto i hipofosfatemine. Fosfor ima znaajnu ulogu u regulisanju brojnih metabolikih
reakcija, a glavnu ulogu u metabolizmu ugljienih hidrata, preko formiranja heksozafosfata,
59

adenozinfosfata i kreatinfosfata, zatim u metabolizmu masti, preko intermedijarnog formiranja

lecitina, znaajan je konstituent fosfolipida, prisutan je u nukleoproteinima hromatinske i
fosfoproteinima (kazein) a pomae i u reguliranju acido-bazne ravnotee.
Hipokalcemija, hipomagnezemija i hipofosfatemija imaju veliki kliniki znaaj u
peripartalnom periodu. Hipokalcemija (manje od 2 mmol/l) i hipomagnezemija dovode do
mlene groznice, koja se odlikuje najpre hipersenzibilnou, a ubrzo atakcijom i paralizom, uz
prestanak preivanja i razvoj hipotermije. Oboljenje se kod krava javlja najee u prvih 24h
posle teljenja. Hipokalcemija se dovodi u vezu sa mastitisom i metritisom, zbog znaaja
kalcijuma u funkcionisanju imunolokih elija. Sniena kalcemija dovodi do smetnji u
funkcionisanju glatke muskulature digestivnih organa, pa se kod krava deava dislokacija sirita.
Koncentracija kalcijuma ispod 1,8 mmol/l je znaajan prediktivni faktor za rano iskljuivanje
krava iz proizvodnje. Za ispitivanje relacije izmeu peripartalnog metabolikog stresa i
hipokalcemije treba napomenuti da hipokalcemija spreava sekreciju insulina i iskoriavanje
glukoze u perifernom tkivu. Ovakvo stanje poveava lipidnu mobilizaciju i pojaava metaboliki
stres.
Hipomagnezemija kod krava dovodi do razvoja tetaninih greva, poznatijih kao pata tetanija,
koji nastaju kao posledica nedovoljnog unoenja Mg putem zelene trave. Kliniki simptomi se
mogu videti kada je koncentracija Mg ispod 0.5 mmol/l, a postoji i hipokalcemija. Smanjen unos
hrane i promene u proizvodnji mleka se vide kada je koncentracija Mg ispod 0.8 mmol/l.
Hipofosfatemija prati mnoge poremeaje u peripartalnom periodu krava. Koncentracija fosfora
znaajno utie na odgovor krava na terapiju tokom mlene groznice tako da hipofosfatemija
(koncentracija P nia od 0.9 mmol/l) umanjuje terapeutski efekat. Kod mnogih krava
koncentracija fosfora moe biti u suboptimalnim koncentracijama 0.8-1.1 mmol/l, to moe
uticati na glukolizu i funkcionalni status eritrocita, pa se javlja hemoglobinurija. Insulin zavisno
smanjenivanje koncentracije neorganskog fosfora nastaje kao posledica ulaska glukoze u
glukolitike puteve perifernih tkiva, koja za sobom povlai i fosfor, to je regulisano preko
insulin-zavisne ekspresije gena za Na/P kotransporter. Kod ketotinih krava koncetracija
neorganskog fosfora je nia.
Hipokalcemija moe biti veliki problem u ranoj laktaciji. Opadanje koncentracije
kalcijuma i anorganskog fosfora u krvi nastaje usled njihovog gubitka preko kolostruma, odnosno
mleka, a organizam nije sposoban da ih u veoj meri resorbuje iz creva i da ih mobilie iz kosti,
da bi nadoknadio nastali gubitak. Nagli gubitak kalcijuma je takav da se mlekom gubi sa svakim
litrom mleka 1 do 1,5 g kalcijuma, a u kolostrumu 1 do 2 g a fosfora 0,8 do 1,2 g, odnosno 0,9 do
1,8 g. Nedovoljna resorpcija kalcijuma iz digestivnog trakta sa starou krava opada. Dok je
iskoristljivost u starosti od 2 godine oko 36 posto, kod starijih krava ona iznosi oko 22 posto.
Hranjenje ivotinja u visokom graviditetu sa previe kalcijuma u odnosu na fosfor deluje
inhibitorno na resorpciju kalcijuma. Pored toga, nedovoljnost vitamina D takoe doprinosi
negativnom bilansu kalcijuma. Hrana bogata katjoninma (K, Na, Ca, Mg) a siromana anjonima
(Cl, SO4, PO4) dovodi do alkaloze kvi pa nema resorpcije Ca i P. Hipomagnezimijemija
usporava resorpciju Ca u crevima. Smanjivanje resorpcije potenciraju i poremeaji digestivnog
trakta u vreme partusa (smanjen apetit, smanjena motorika buraga, proliv u vreme telenja).
Takoe nastaje deficit hormonskih receptora (parathormon) u ciljnim tkivima (creva, kosti,
bubrezi), pa je smanjera resorpcija iz creva i mobilizacija iz kostiju Ca i P. Na nedovoljnu
mobilizaciju kalcijuma iz skeleta utie i raspoloiva koliina kotane mase koja kod mladih
ivotinja iznosi 5 do 20 posto, a kod starijih 2,5 posto. Ishrana hranivima prebogatim Ca i P 3 do
4 nedelje pre teljenja onemoguavaju pravilnu homeostazu Ca i P posle teljenja. Postoje i druge
60

hipoteze koje kau da bolest nastaje usled smanjenog luenja parathormona usled negativnog
bilansa vitamina D, zatim smanjenog kolinika kalcijuma i fosfora u hrani, nemogunosti
resorpcije kalcijuma iz hrane, nemogunosti mobilizacije kalcijuma iz kostiju, hipofosforemije i
hipomagnezijemije. Veliki gubici kalcijuma u organizmu ivotinja nastaju tokom graviditeta,
zbog razvoja skeleta i usled proizvodnje kolostruma. Iz tog razloga oboljenje se najee i javlja
u prvim danima nakon poroaja. U krvi obolelih ivotinja nalazi se smanjena koncetracija
kalcijuma za 30 do 60 posto i fosfora, dok je koncetracija magnezijuma poveana. Normalna
koncetracija kalcijuma u serumu je 2.2 do 2.9 mmol/l, a kod kliniki vidljive hipokalcemije
iznosi <1.9 mmol/l. Niska koncetracija kalcijuma u krvi ometa miine funkcije u celom telu i
dovodi do poremeaja razdraljivosti nervnog sistema, izaziva optu slabost i, na kraju,
otkazivanje rada srca. Krave i ovce koje e oboleti od puerperalne pareze imaju negativan bilans
kalcijuma 15 dana pred poroaj. Za vreme i nekoliko asova posle partusa nastaje fizioloko
opadanje koncentracije kalcijuma na 1,7 do 2,1 mmol/1 i anorganskog fosfora na 1 do 1,6
mmol/1 (fizioloke vrednosti 2,1 do 3 mmol/1, odnosno 1,6 do 2,3 mmol/1). Ovaj nii nivo
kalcemije i fosfatemije odrava se najvie 1 do 2 dana. Intenzitet pada vrednosti poveava se sa
starou ivotinja. U vreme teljenja koncentracija magnezijuma se ne menja. Pareza nastaje kada
se kalcemija spusti ispod vrednosti od 1,7 mmol/1, fosfatemija odri na istom nivou ili opadne, a
magnezijemija povea ili neznatno smanji. Hipokalcemija sa normalnom ili poveanom
magnezijemijom dovodi do pareze glatke i popreno pragaste muskulature. Ovakvo stanje ima za
posledicu pad krvnog pritiska, smanjenu motoriku digestivnog trakta, parezu miia i
nesposobnost stajanja ivotinje. Dok je normalan odnos Ca:Mg oko 5,6 kod puerperalnc pareze
odnos se smanjuje na oko 2, to dovodi skoro do nekrotinog delovanja na centralni nervni sistem
i poremeaj svesti. U sluaju kada magnezijum opada u krvi, mogu se kod paretine ivotinje
pojaviti znaci drhtanja, trzanja, pa i greva, tako da se stanje pribliava stanju tetanije, odnosno,
odnos Ca:P povea se, ak, do 14,6. To je jedan od razloga da se u terapiji puerperalne pareze,
pored kalcijuma, koristi i magnezijum. Pad fosfatemije usmerava parezu u njenu atipinu formu.
Metabolika alkaloza je predispozicija za nastanak mlene groznice. Metabolika alkaloza
smanjuje odgovor organizma na PTH. Studije in vitro nalau da je konformacija receptora za
PTH promenjena tokom metabolike alkaloze, ostavljajui tkiva manje osetljivim na PTH.
Smanjenje odgovora kotanog tkiva na prisustvo PTH smanjuje efikasno korienje Ca iz tenosti
kotanih kanalia, nekada se odnosi na osteocitnu osteolizu, i smanjuje aktivnost osteoklasta.
Nemogunost bubrega da odgovore na PTH rezultuje smanjenjem reapsorpcije Ca iz
glomerularnog filtrata. Jo vanije, bubrezi gube sposobnost konvertovanja 1,25-hidroksivitamina
D u 1,25-dihidroksivitamin D. Dakle, normalna apsorpcija Ca iz intestinalnog tralta bi pomogla
vraanju koncentracije Ca u normalu, ali ona ne moe biti izvrena. Metabolika alkaloza je
najveim delom rezultat ishrane koja se svodi na vii nivo katjona (Ca, natrijuma (Na), kalijuma i
magnezijuma), nego anjona (hlor (Cl), sulfati (SO4) i fosfati (PO4). Jednostavnije reeno, razlike
u elektrinom naboju estica koje se nalaze u telesnim tenostima, kod ivotinja hranjenim sa
vie katjona, idu u prilog pozitivnom naelektrisanju, dok se smanjuje negativno naelektrisanjeanjoni. Da bi se ovo kompenzovalo i vratila elektroneutralnost pozitivno naelektrisani hidrogen
jon (H+) u krvi se iz nje otputa, rezultujui porastom pH krvi. Dodavanje u ishranu vie anjona
rezultuje vezivanjem hidrogen jona u krvi i opadanjem pH.
Pored klasine hipokalcemije i puerperalne pareze, koja se moe uspeno terapeutirati
aplikacijom kalcijuma postoji i atipina pareza ije je nastajanje kompleksno, a odgovor na
terapiju je veoma slab. Leanje krava posle teljenja je patoloko stanje, posebno kod visoko
produktivnih mlenih ivotinja, kod koga vie ili manje gube sposobnost da se same podignu, pa
61

dugotrajno ili trajno lee. Leanje moe da bude sa, ili bez, poremeaja senzorijuma. Kod ovaca i
koza se vrlo retko pojavljuje. Uzroci oboljenja su brojni. Kod poremeaja senzorijuma obino
krava boluje od tipine puerperalne pareze, puerperalne jetrene kome, ketoze, perakutnih, ili
akutnih, genitalnih infekcija, teke upale vimena, tekih infektivnih bolesti, intoksikacija. Kod
ouvanog senzorijuma, uzrok je najee u poremeaju mineralnog metabolizma, a potom
traumatska oboljenja kostiju, nerava, miia. Poremeaj metabolizma kalcijuma i fosfora je takav
da i posle infuzije kalcijuma kod ivotinja se u krvi odrava ili recidivira nizak sadraj
anorganskog fosfora, uz neznatno smanjenje kalcijuma. Stoga je uspeh leenja preparatima
kalcijuma prolazan ili neefikasan. Obolele krave izgubile su u litru mleka proseno 44. 6 mmol/1
ispitivanih minerala vie nego zdrave krave, a naroito fosfor i natrijum. Razlika izmedu tipine i
atipine puerperalne pareze je i u sadraju kalcijuma, fosfora i magnezijuma u krvnom serumu.
Kod tipine pareze vei je pad koncentracije kalcijuma i blagi porast megnezijuma, a kod atipine
pareze manji pad koncentracije kalcijuma i magnezijuma, a izraziti pad anorganskog fosfora, a
ponekad i opadanje kalijuma. Utvreno je da u vreme teljenja koncentracija kalijuma u krvnom
serumu opadne od 4,6 do 6,4 mmol/1 na 2,5 do 4,6 mmol/1. Neki sluajevi povezuju se sa
stanjem hipoproteinemije nastale usled nedovoljnog unoenja proteina sa hranom u visokom
graviditetu i/ili postojanjem jake proteinurije. Bolest nastaje odmah ili 2- 3 dana posle teljenja.
Apetit je neto smanjen, ali senzorijum ouvan. Trijas je nejee nepromenjen. Zadnji deo tela je
paretian, ivotinje lee u sterno-abdominalnom poloaju, pokuavaju da se podignu same ili uz
pomo oveka, zauzimaju i psei sedei stav. Pojedine ivotinje se neznatno podignu na zadnje
noge, ali nisu u stanju da ih isprave i naglo vrate svom telesnom masom u leei poloaj. Neke
ivotinje vie lee u postranom poloaju, a pri podizanju dodirivaju goniem ili prisilno sporo
postavljaju u sterno-abdominalni poloaj. Ispitivanjem miinog senzibiliteta moe se nai
njihovo smanjenje, ree prestanak osetljivosti. U nekih ivotinja smanjen je tonus muskulature,
posebno muskulature zadnjih nogu. Leanjem na nepodobnoj prostirci due vreme mogu se
pojaviti dekubitalna oteenja koe i rane, to stvara opasnost gnojnih infekcija. Nesigurnost kod
ustajanja dovodi esto do klizanja i padanja ivotinja, pri emu moe da doe do povreda ili
otkidanja sisa, deliminog ili potpunog prsnua miia i odvajanja tetiva (mm. adductores, m.
gastrocnemius), luksacije zglobova (kuk, koleno), pa i do preloma (karlica, butna kost). Mogue
su, usled leanja, pareza ili paralize n.fibularis ili. n. radialis. Bolest traje do dve nedelje, a
neuspeh terapije zahteva ekonomsko iskoricavanje ivotinje.
Ostali poremeaji u vezi sa hipokalcemijom
Deficit kalcijuma koji se odlikuje nastankom tetanije javlja se i kod drugih ivotinjskih vrsta.
Tako se moe javiti tetanija kod prasadi izazvana hipokalcemijom, koja je nastala kao posledica
tekog deficit vitamina D, kod srednjih i manjih rasa pasa moe se javiti eklampsija kod kuja
prilikom dojenja, a drugi est uzrok hipokalcemije kod pasa je bubrena insuficijencija. Trovanje
etilen-glikolom esto dovodi do hipokalcemije, jer ova materija za sebe vezuje kalcijum.

62

Slika 21. Etiopatogeneza hipokalcemije kod krava u ranoj laktaciji

Slika 22. Adaptacioni procesi kod smanjenja kalcijuma u krvnom serumu

63

Opti principi metabolizma mikroelemenata i elemenata u tragu

Mada mnogi detalji o funkciji elemenata u tragu nisu jo uvek razjanjeni, neke opte
karakteristike su dobro poznate. To su: a) amplifikacija dejstva, b) specifinost, c) homeostaza i
d) interakcija.
a) Dejstvo veoma malih koliina elemenata u tragu je neophodno za optimalno
funkcionisanje celog organizma. Nedostatak malih koliina nekog elementa u tragu (npr. gvoa)
rezultira pojavom oboljenja (npr. anemija), disproporcionalno koliini elementa u manjku.
Osnova amplifikacije je u tome da su elementi u tragu konstituenti ili reaguju sa enzimima i
hormonima koji reguliu metabolizam daleko veih koliina supstrata.
b) Elementi u tragu su specifini u svojoj in vivo funkciji i ne mogu se zameniti hemijski
slinim elementima. Esencijalni element u tragu interreaguje sa atomima koji su donori elektrona
npr. N, S ili O. Tip interakcije zavisi od konfiguracionih prioriteta i vrste veze. Neki elementi u
tragu su stabilni u vie valentnih stanja (npr. Fe, Cu, Mo) to im omoguava oksido-redukcionu
funkciju, dok su drugi stabilni samo u jednom valentnom stanju (npr. Zn2+, Ni2+) usled ega je
njihova funkcija vie vezana za konformaciju ili vezivanje za supstrat. Specifinost potenciraju i
specifini proteini, bilo da se radi o transportnim proteinima ili proteinima za deponovanje. Takvi
proteini su npr. transferin i feritin za gvoe, albumin i 2-makroglobulin za cink, transmangan
za mangan i nikloplazmin za nikl. Ovi proteini prepoznaju i vezuju specifine metale,
transportuju ih ili skladite na specifinim mestima u organizmu.
c) Homeostatska regulacija elemenata u tragu obuhvata apsorpciju, skladitenje i
ekskreciju. Brzina apsorpcije elemenata u tragu generalno opada sa poveanjem koncentracije u
intestinalnom lumenu. Apsorpcija se odvija mehanizmom aktivnog transporta uz specifine
transportere za metale, a mehanizam povratne sprege postoji za cink i bakar. Proteini koji slue
za skladitenje kao to su metalotionein i feritin su znaajni u regulaciji cinka, bakra i gvoa,
zbog njihove sposobnosti da puferuju viak slobodnih metala. Najvei broj elemenata u tragu se
eliminie putem fecesa. Ekskrecija putem fecesa reflektuje dijetarni unos, homeostatske
regulatorne mehanizme, kao to su gastrointestinalna apsorpcija i endogena sekrecija metala u
intestinum. Relativno mala koliina elemenata se ekskretuje urinom. Gubitci elemenata u tragu
drugim putevima, kao to su dlaka, deksvamacija elija koe i znojenje su minorni.
d) Prevelika koliina jednog elementa u tragu, moe da interferira sa metabolikom
iskoristljivou drugog elementa koji je prisutan u normalnim ili marginalnim koncentracijama.
Tako npr. dodatak velikih koliina cinka u hrani, interferira sa intestinalnom apsorpcijom bakra,
to rezultira deficijencijom bakra uprkos normalnoj koliini unetog. Interakcije koje ukljuuju
toksine elemente su npr. poveane retencije kadmijuma i olova povezane sa deficijencijom
gvoa i protektivan efekat selena od intoksikacije kadmijumom i ivom.
Poremeaj bilansa natrijuma
Natrijum je jon znaajan u procesu odravanja izojonije celog organizma. On ima
znaajnu ulogu u odravanju bioelektrine nadraljivosti, a zbog velike uloge NaK pumpe
prilikom aktivnosg transporta ima nezamenljivu ulogu u transport glukoze i aminokiselina kroz
elijsku membranu. Zajedno sa natrijumom najee se razmatra i hlor. On svoje fizioloke uloge
obavlja u elijama i u telesnim tenostima (eludani sok). Hlor ima veoma znaajnu ulogu u
razmeni gasova, kada se u krvi zamenjuje sa bikarbonatima.
64

Deficit natrijuma dovodi do poveanja hematokrita i pokretanja niza aktivnosti u cilju

zatite natriemije a to su: povean apsorpcija Na iz creva, poveanje koncentracije aldosterona uz
poveanje reapsorpcije u bubrezima. Koncentracija Na u krvi ne opada dugo tokom deficit, ali u
terminalnoj fazi javlja se izlazak velike koliine kalijuma iz elija koji moe da ugrozi sve vitalne
funkcije organizma, uz dalji pad osmotskog pritiska. Deficit Na se reava aplikacijom natrijuma
kroz fizioloki rastvor ili davanje vode i soli ad libitum. Viak Na najee postoji kao problem
onda kada nema dovoljno vode. Vak natrijuma u bolestima bubrega moe dovesti do
hipertenzije zbog retencije tenosti. Deficit hlora se izuzetno retko deava, a viak hlora moe
dovesti do acidoze.
Poremeaj bilansa kalijuma
Kalijum je glavni intracelularni katjon i ima fizioloke uloge sline natrijumu u telesnim
tenostima. On regulie osmotski pritisak, uestvuje u radu NaK pumpe, stvara potencijal
membrane, katalizator je brojnih enzima.
Deficit kalijuma dovodi do poveanog ulaska Na intracelularno, poremeaja glatkih
miia i neuromiine funkcije (bradikardija zbog oteenja Purkinijevih vlakana), poremeaj u
eludanoj sekreciji, pad proizvodnje mleka, poremeaj tolerancije prema ugljenim hidratima.
Viak kalijuma nastaje kada se nekoliko puta povea koncentracija kalijuma u
vanelijskom prostoru. OSnovni problem koji se javlja je injenica da kalijm deluje
antagonistiki na kalcijma, pa moe dovesti do mopemeaja koji se deavaju u hipokalcemiji.

Slika 23. Natrijum-kalijumska pumpa

Poremeaj bilansa gvoa
Gvoe je element koji igra znaajnu ulogu u oksido-redukcionim procesima, pa kao
takav ima nezamenljivu ulogu u razmeni kiseonika. Ova uloga gvoa se zasniva na njegovoj
reaktivnosti i lakoi prolaska iz fero (Fe2+) u feri (Fe3+) oblik. Jonsko gvoe je katalizator u
procesu predvaranja molekulskog kiseonika u slobodni kiseonik odnosno kiseonike radikale, pa
na ovaj nain gvoe ispoljava svoju toksinost. Zbog jake reaktivnosti organizam je razvio
sistem apsorpcije i metabolizma gvoa koji zapoinje od apsorpcije, gde u crevima postoji
sistem mukoznog bloka koji onemoguuje ulaz vika gvoa, zatim postojanje protein
65

ceruloplazmina koji regulie promenu oksidacionog stanja gvoa, dok je transport gva do
elija regulisan putem protein transferina. Gvoe se uva u jetri i slezini u obliku rastvorljivog
feritina i nerastvorljivog hemosiderina. Meutim, gotovo 2/3 gvoa se nalazi u eritrocitima kao
sastavni deo hemoglobina.
Deficit gvoa se najee javlja kod novoroenih jedinki kao posledica ishrane majinim
mlekom koje je siromano gvoem i kao posledica intenzivnog rasta. Tada se kod mladih
ivotinja razvija anemija usled deficit gvoa, a opada opta imunoloka otpornost i problem u
respiraciji. Ovaj problem je izraen kod prasadi, a opisan je i kod drugih ivotinjskih vrsta (telad,
drebad). Kod prasadi se u okviru redovnih procedura trei dan po roenju aplikuje gvoe. Kao
posledica deficit gvoa javljaju se poremeaji u funkciji enzima koji sadre gvoe, pa tako
opada proizvodnja ATPa, koji je znaajan za rad organizma. Slabija enzimska razgradnja
serotonina dovodi do njegovog poveanja, to ima za posledicu poveanu razdraljivost. Deficit
gvoa dovodi do smanjenja funkcije polimorfonukelara, a dolazi i do smanjene funckije epitela
creva i pada apsorpcije hranljivih materija. Anemije usled deficita gvoa javljaju se i tokom
hroninih bolesti.

Slika 24. Metabolizma gvoa

Poremeaj bilansa bakra
Bakar ima znaajnu ulogu u homeostazi gvoa tokom rane eritropoeze. Veza izmeu
metabolizma bakra i gvoa je ceruloplazmin, za koji je bakar vezan. Bakar je funkcionalna
komponenta enzima superoksid dizmutaze, kao i drugih oksidaza.

66

Deficit bakra dovodi do pada produktivnih i reproduktivnih svojstava, smanjen porast,

promene na vuni ovaca, ataksije novoroenadi i dr. Kod ovaca nastaju degenerativne promene u
CNSu u vidu simetrine demijelinizacije. Kod prasadi se javlja hipetrofija i zastoj miokarda.
Kod vika bakra opada koncentracija hemoglobina, a moe ispoljiti i direktno toksino
dejstvo u organima u kojima se taloi. Molibden i sulfati smanjuju koncentraciju i toksini efekat
bakra.
Poremeaj bilansa joda
Deficit joda je veliki problem koji je detaljno ispitivan u humanoj populaciji, a ta
ispitivanja su rezultirala obaveznim jodiranjem kuhinjske soli. Jod je mikroelement znaajan za
funkcionisanje titaste lezde. Jodne pumpe na titastoj lezdi efikasno preuzimaju jodide iz krvi
i koncentriu ih u lumen folikula tireoidee, a ovaj process stimulie TSH. U lumenu folikula jodid
oksidie u jod, koji se vezuje za tirozin koji je u sastavu tireoglobulina. Daljim spajanjem
molekula nastaju T3 i T4. Deficit joda u svojoj ranoj fazi ogleda se u padu koncentracije joda u
titnoj lezdi, pa se deava neravnotea izmeu hemijskih formi joda i poveava se sinteza T3
naspram T4. Posledino u krvi opada T4, dok se vrednost T3 ne menja. Kompenzatorno dolazi do
porasta koncentracije TSH u krvi. Posle poetnog stadijuma razvijaju se prepoznatljivi, klasini
simptomi deficit joda u vidu hiperplazije titaste lezde koja se naziva struma. Struma se javlja
kod dugotrajnog deficit, dok kratkotrajni sezonski deficit mogu dovesti do uginua pre svega
mladunaca zbog poremeene termogeneze, degeneracije mozga, poremeaja u CNSu, miksedema
i drugo. Kod odraslih ivotinja dolazi do poremeaja u metabolizmu masti, pa se kod krava
uranoj laktaciji kada postoji nia koncentracija tireoidnih hormona javlja masna jetra. Pored
ovoga kod razliitih ivotinjskih vrsta zabeleeni su sluajevi smanjene spermatogeneze,
promene u polnom ciklusu kao i pad produktivnosti.

Slika 25. Stvaranje tireoidnih hormona

67

Poremeaj bilansa selena

Selen je esencijalan element za funkcionisanje kako humanog tako i animalnog
organizma. Ulazi u sastav glutation peroksidaze i jodotironin dejodinaze. U tkivima Se je prisutan
u dva oblika: selenocistein i selenometionin. Selenometionin se ne moe sintetisati u organizmu i
mora se unositi hranom. Selenometionin se smatra neregulisanim depoom selena, koji po potrebi
obezbeuje organizam selenom. Selenocistein je analog cisteina, koji se prepoznaje kao 21.
aminokiselina kodirana DNK. Ovaj bioloki aktivan oblik Se je jasno regulisan. Sree se i kod
prokariota i kod eukariota, u aktivnom centru enzima ukljuenih u oksido-redukcione reakcije.
Selenocistein se koristi u procesu sinteze proteina u ribozomima. Selen titi organizam od
oksidativnog stresa i ukljuen je u sintezu i metabolizam tireoidnih hormona. Identifikovano je
vie selenoproteina koji imaju odreene funkcije u organizmu. Oni ukljuuju etiri razliite
glutation peroksidaze, 3 razliite jodotironin peroksidaze i tireodoksin reduktaze. Glutation
peroksidaza katalizuje razgradnju vodonik peroksida, fosfolipid hidroperoksida i drugih
slobodnih hidroperoksida. Eritrocitna glutation peroksidaza sadri 4 atoma Se u obliku
selenocisteina koji su esencijalni za njenu bioloku aktivnost. Tokom dugotrajne deficijencije Se
tkiva pokazuju smanjenu aktivnost glutation peroksidaze. Smatra se da tireodoksin reduktaza ima
imunoloko dejstvo. Glavni dijetarni oblik Se su selenoaminokiseline. Selenometionin potie iz
biljaka, a selenocistein je ivotinjskog porekla. Selen je funkcionalna komponenta najmanje
dvadesetpet razliitih proteina. U tim proteinima sumpor je zamenjen selenom, to omoguava
proteinima da doniraju hdrogen i pri tome uestvuju u procesima redukcije. Selenoproteini i
enzimi jodotironin dejodinaza koji uestvuje u regulisanju metabolazma, glutation peroksidaza i
tireodoksin reduktaza su glavne komponente antioksidansnog i imunolokog sistema. Jedna od
sigurnih funkcija ustanovljenih za selena je da je kofaktor enzimu glutation peroksidaza, koji se
nalazi 70% u elijskom citosolu i 30% u mitohondrijalnom matriks. Enzim, glutation peroksidaza
je odgovoran za procese katalizacije i u uklanjanju hidrogen peroksida i redukovanih oblika
drugih peroksida iz tkiva, to predstavlja esencijalni proces imunolokog sistema. Glutation
peroksidazi je neophodan selena kao kofaktor za njegovu aktivnost. Pri poveanju nivoa selena
iznad potrebnih za aktivnost glutation peroksidaze, ovaj enzim pokazuje efekat platoa, tako da
vie koncetracije selena ne dovode do daljeg poveanja aktivnosti glutation peroksidaze.
Selen je jedan od esencijalnih mikroelementata koji ima pozitivan efekat na rast, fertilitet
i zdravlje ivotinja. Uloga selena je da predstavlja sastavni deo enzima glutation peroksidaze koji
ima za zadatak da blokira tetno dejstvo hidrogen peroksida i lipidnih hidroperoksida. Enzim
glutation peroksidaza je veoma bitan deo celularnog antioksidativnog sistema, koji je rastvorljiv u
vodi, to znai da se nalazi u citosolu elije i da ga nema u elijskoj membrani. Glutation
perksidaza je veoma bitna komponenta celularnog odbrambenog sisitema. Funkcija ovog sistema
kao i same glutation peroksidaze je u odbrani elije od oksidativnog oteenje slobodnim
radikalima. Jedan primer oksidativnog oteenja elije slobodnim radikalima, je raekcija belih
krvnih zranaca krvi (leukociti) i bakterijske invazije u vimenu krava. Kada bakterije prodru u
vime tada dolazi do borbe izmeu leukocita i bakterija. Peroksidi i druge tetne materije stvaraju
leukociti da bi unitili bakterijsku eliju i samim tim celu bakteriju. Nekontrolisano stvaranje
peroksida je vrlo tetno za zdrave elije i zdravo tkivo mlene lezde. Selen je neophodan kao
pomo leukocitima da redukuju perokside koji su stvoreni i da ih prevedu u bezbedne materije i
zatim utiu na unietenje invadiranih patogena. Selen ima znaajnu ulogu u pravilnom
funkcionisanju imunolokog odgovora. Neutrofilni granulociti kod ivotinja sa deficitom selena
imaju manju sposobnost intracelularne fagocitoze.
68

Miina distrofija teladi ili poznatija kao bolest belog mesa je opisana pre vie od est
decenija i u osnovi ovog oboljenja je deficit selena i vitamina E. Tanije glavni razlog nastanka
miine distrofije je insuficijencija enzima glutation peroksidaza. Insuficijencija ovog enzima ne
dovodi samo do promena na skeletnoj muskulaturi ve se promene uoavaju i na sranoj
muskulaturi u vidu nekroze. Deficit selena moe u ekstrmnim uslovima da dovede do smrti
ivotinje.
Pored navedenog postoje i brojni drugi poremeaji zdravlja koji nastaju kao posledica deficita
selena: smanjena plodnost ivotinja, zaostajanje posteljice kod krava, cistini ovarijumi, bolest
dudolikog srca i hepatosis dietetica kod svinja, nutritivna distrofija pnakreasa kod ivine i
eksudativna dijateza i generalizovana miina slabost drebadi.
Suficit selena moe biti veoma opasan i opisan je kod ljudi. U akutnom trovanju selenom
karakteristino je poveano isparavanje metabolita selena kroz plua, kada se javlja
karakteristian miris na beli luk. Subakutna selenoza se odlikuje nervnim poremeajima, a
hronina selenoza moe dovesti do promena na koi u vidu opadanja dlake i opadanje roine
kopita odnosno papaka. Viak selena indukuje stvaranje velike koliine slobodnih radikala, to
indukuje oskidativni stress i veliki broj poremeaja.

Slika 26. Metabolizam selena

69

Poremeaj bilansa cinka

Cink je esencijalni element za biljke, ivotinje i oveka. Danas je poznato vie od 200
enzima u razliitim biljnim i ivotinjskim vrstama, kao i u organizmu ljudi za ije funkcionisanje
je vaan cink. On ima znaajnu ulogu u sintezi nukleinskih kiselina. Uestvujui u specifinim
enzimskim reakcijama olakava iskoriavanje aminokiselina i fosfora i neophodan je za
aktivnost DNK- i RNK- polimeraze. Cink je esencijalna komponenta mnogim enzimima koji
uestvuju u sintezi DNA i RNA. Takoe, cink ulazi i u sastav enzima koji spreava aktivnost
slobodnim radikalima, cink ima znaajnu ulogu i u imunolokom odgvoru organizma i ulogu u
ouvanju intergiteta koe. Metabolika funkcija cinka je zasnovana na tome da je on esencijalna
komponenta mnogih metaloenzima ukljuenih u praktino sve aspekte metabolizma. Cink je
integralni deo skoro 300 enzima. Znaajni enzimi koji sadre cink su karbo-anhidraza, alkalna
fosfataza, RNK i DNK polimeraze, timidin kinaza, karboksipeptidaze i alkohol dehidrogenaza.
Cinkovi atomi su integralni, vrsto vezani deo metaloproteinske molekule, a esto su ukljueni u
aktivni centar. Takoe doprinose konformacionoj i strukturnoj stabilnosti mnogih metaloenzima.
Osim toga, cink stabilizuje strukture proteina i nukleinskih kiselina, odrava integritet
subcelularnih organela, uestvuje u procesima transporta i ima znaajnu ulogu u odravanju
imuniteta.
Oko 20-30% hranom unetog cinka se resorbuje i to najveim delom u duodenumu i
proksimalnom jejunumu. Resorpcija cinka se podjednako odvija procesima pasivne difuzije i
aktivnim transportom. Jedan deo resorbovanog cinka se brzo transportuje kroz elije mukoze, a
drugi deo se zadrava u mukozi iz koje se polako oslobaa u toku narednih nekoliko asova. U
transportu cinka kroz crevnu mukozu znaajnu ulogu ima metalotionen, protein citosola male
molekulske mase. Koncentracija metalotionena u jetri i citosolu crevne mukoze se brzo menja i
proporcionalno sa promenom sadraja cinka u obroku. Na resorpciju cinka utiu brojni faktori
kao to su rastvorljivost cinka u digestivnom traktu, vrsta i kategorija ivotinje, sastav hrane i
najvaniji je sadraj cinka u obroku. Cink se u plazmi transportuje najveim delom vezan za
albumin (6070%) i 2-makroglobulin (3040%) uz malu koliinu vezanu za transferin i
slobodne aminokiseline, dok se cink najveim delom ekskretuje fecesom. Pankreasnim sokom
izlui se oko 25% ukupno ekskretovanog cinka. Ukupan sadraj cinka u organizmu je pod
uticajem jake homeostatske regulacije. Koliina cinka izluena fecesom je proporcionalna unosu
hranom i koliinom cinka u organizmu. Mehanizmi homeostatske kontrole mikroelemenata su
kompleksni, a glavni putevi ili naini su promene u stepenu resorpcije iz obroka, eskreciji
urinom, fecesom i mlekom, kao i deponovanju u nekodljivim formama iz kojih se mikroelement
moe mobilisati u sluaju nedostatka. Sadraj cinka moe da se povea znaajno unoenje
visokih koliina cinka u hrani, odnosno moe da se smanji u izvesnom stepenu pri deficitu u
pankreasu, polnim lezdama mujaka, dlaci, kostima i krvnoj plazmi, dok je u pojedinim tkivima
(miii i mozak) koncentracija cinka uvek konstantna.
Deficit cinka se javlja u cidu parakeratoze kod svinja, koje su ujedno i najosetljivija
kategorija ivotinja. Parakeratoza predstavlja zadebljanje i hiperkeratinizaciju sluznice jednjaka.
Kod piladi se javlja dermatitis sa loim operjavanjem. Ispitivanja kod mlenih krava su pokatala
da cink ima znaajnu ulogu u ouvanju integriteta sluznice papilarnog duktusa mlene lezde, a
deficit cinka moe dovesti do porasta broja somatskih elija i razvoja mastitisa.

70

Slika 27. Apsorpcija i transport cinka

Poremeaj bilansa kobalta i vitamina B12
Kobalt je esencijalni sastojak vitamina B12. Vitamin B12 sintetiu mikroorganizmi u
digestivnom traktu ivotinja, a neophodan je uos dovoljne koliine kobalta. U elucu se vitamin
B12 vezuje za protein R, da bi se pod dejstvom tripsina ovaj kompleks razgradio u duodenumu.
Kod insuficijencije pankreasa dolazi do pada stvaranja tripsina pa samim tim opada i apsorpcija
vitamina B12, to rezultira deficijentnim stanjem u ovom vitaminu.
Poremeaj bilansa kobalta i vitamina B12 ogledaju se pre svega u promenama na
eritrocitima. Viak kobalta dovodi do inhibicije enzima citohrom oksidaza i sukcinat
dehidrogenaza to za posledicu ima pojavu policitemije. Deficit kobalta i vitamina B12. Deficit
kobalta dovodi do nastanka megaloblasne anemije. Meutim zbog uea vitamina B12 u
Krebsovo ciklusu kod preivara i u procesu resinteze ghlukoze, deficit moe da se ogleda i u
smanjenom apetitu i nastanku masne jetre kod ove vrste ivotinja.

Slika 28. Struktura vitamina B12 sa naznaenim kobaltom Co

71

Poremeaj bilansa fluora

Povean unos i suficit fluora pokazuju patofizioloki znaaj. Fluor u viku vri inhibiciju
delovanja velikog broja enzima, kada ivotinje, posebno mlae kategorije, ulaze u inapetencu i
kaheksiju, a promene se javljaju na kostima i zubima.
Poremeaj bilansa hroma
Hrom je znaajan microelement koji je bitan za odravanje konfirmacije RNK. On ima
veliku ulogu u odravanju tolerancije na glukozu, pa deficit hroma dovodi do razvoja insulinske
rezistencije i stanja koja lie na dijabetes. Ovaj efekat hrom ispoljava tako to ulazi u sastav
oligopeptida Apo-hromodulina koji pomae delovanje insulin poveavajui senzitivnost tkiva na
insulin, ime se regulie glikemija.

Slika 29. Veza izmeu hroma i senzitivnosti na insulin

72

3.5.PATOFIZIOLOGIJA POREMEAJA METABOLIZMA UGLJENIH HIDRATA

Glukoza je znaajan izvor energije za elije organizma. elije kao to su neuroni,
eritrociti, elije mrenjae i germinativnog epitela gonada koriste iskljuivo glukozu kao izvor
energije. Odravanje glikemije je jedan od znaajnih parametara homeostaze, pa se kae da je
izoglikemija vaan pokazatelj stalnosti organizma. Manjak glukoze povlai za sobom itav niz
metabolikih promena, kako bi se energija nadomestila iz drugih izvora u organizmu. Viak
glukoze deponuje se u elijama, naroito miia i jetre. Glukoza slui kao prekursor za sintezu
razliitih jedinjena i to pre svega masnih kiselina, aminokiselina i glikoproteina. Glukoza ima i
druge znaajne uloge u procesu odravanja homeostaze. Naime, zbog male molekusle mase i
velike osmotske aktivnosti glukoza je znaajan faktor u odravanju osmolarnosti ekstracelularne
tenosti.
Poremeaji u metabolizmu glukoze su hipoglikemija i hiperglikemija.
Hipoglikemija nastaje kao posledica smanjenog unosa hrane i negativnog energetskog
bilansa kod ivotinja. Smatra se da hipoglikemija postoji ako je koncentracija glukoze ispod 3,6
mmol/l za nepreivare, odnosno 2,2 mmol/l za preivare. Znaajan pad glikemije dovodi do
promena i razdraljivosti nervnih elija i do kome. Kao posledica hipoglikemije dolazi do
smanjenje sekrecije insulina, a kao posledica ovakvog stresnog stanja organizam aktivira sve
druge hormone koji su kontraregulatorni insulinu kako bi se poveala koncentracija glukoze.
Tako epinefrin i norepinefrin deluju na hepatocite i stimuliu razlaganje glikogena kako bi se
stvorio dovoljan pul glukoze. Glukagon inhibira sintezu glikogena i podstie glikolizu i
glukoneogenezu. Glukokortikosteroidi su povieni kada hipoglikemija traje vie sati, a ovi
hormoni pokazuju suprotno dejstvo od insulina na elijskom nivou.
Hipoglikemija je poznata kod krava u ranoj laktaciji (to e biti opisano u poglavlju
Poremeaj metabolizma ugljenih hidrata i masti preivara), kao i kod prasadi na sisi. U oba
sluaja postoji smanjen unos hrane u odnosu na realne potrebe i negativni energetski bilans kao
okida. Hipoglikemija prasadi moe nastati kao posledica mastitisa krmae kada prasad ne unose
dovoljno hrane. Pored navedenog, neadekvatno niska temperatura u prasilitu dovodi do
znaajnog troenja energije i iscrpljivanja rezervi glikogena kod prasadi pa se javlja
hipoglikemija. Prasad u prvim danima ivota imaju slabo razvijen sistem glukoneogeneze.
Takoe, prasad poveavaju svoju telesnu masu veoma brzo posle praenja, pa im je potreban
optimalan dotok energije. Interesantno je napomenuti da je est simptom hipoglikemije proliv, pa
u ovim sluajevima treba pored terapije antibioticima, kako bi se spreila disbioza creva
aplikovati peroralno i glukozu.
Hiperglikemija Povienje koncentracije eera u krvi deava se prirodno posle obroka
(postprandijalno) ili u okviru akutne stresne reakcije. Postprandijalna hiperglikemija dva sata po
73

obroku nestaje zbog aktiviranja kompenzatornih mehanizama. Poviene vrednosti glukoze

postoje i kod metabolikog sindroma, kada nastaje kompleks poremeaja metabolizma ugljenih
hidrata i masti. Viag lukoze u krvi se pod dejstvom insulina deponuje u jetru u vidu glikogena.
Kada se popune depoi glikogena u hepatocitima, viak glukoze se razlae, uz obrazovanje
piruvata, koji ima razliite metabolike sudbine. On moe u oksidativnoj dekarboksilaciji da
pree u acetil-KoA, koji se koristi za sintezu masnih kiselina de novo. Sintetisane masne kiseline
hepatociti ugrauju u lipoproteine (VLDL) koji ih prenose do depoa u masnom tkivu. Tu insulin
stimulie njihovo deponovanje u obliku triglicerida. Viak masti nataloen u masnom tkivu,
dovodi do pojave gojaznosti. Porast glikemije iznad fiziolokih granica izaziva osmotsku diurezu,
poveanje osmolarnosti krvi i dehidriraciju tkiva. Nedostatak cirkuliueg insulina usled
disfunkcije endokrinog pankreasa dovodi do poremeaja u metabolizmu ugljenih hidrata, masti i
proteina i razvoja diabetes mellitus-a koji je praen hiperglikemijom.
Tipino oboljenje koje je praeno hiperglikemijom je eerna bolest (diabetes mellitus).
eerna bolest se javlja kao: insulin zavisni diabetes (tip I) i insulin nezavisni dijabetes (tip II).
Insulin zavisni dijabetes nastaje kao posledica smanjene produkcije insulina, koja se
deava kao posledica: uroene hipoplazije pankreasa (autozomna recesivna mutacija), gubitak
beta elija (kod akutne ili hronine upale pankreasa), imunoloki posredovanog razaranja elija
pankreasa i idiopatski (nepoznata etiologija). Kod dijabetesa postoji hipeglikemija koja je trajna
(>10 mmol/l). Kliniki se dijabetes odlikuje 3P znacima: polidipsija, poliurija, polifagija.
Polidipsija nasjtaje kao posledica elijse dehidratacije, jer se poveava koncentracija glukoze u
intesrticijumu, to poveava osmokoncentraciju ekstraelijske tenosti, kada tenost posledino
izlazi iz elija. Zbog prolaska glukoze kroz gromelure i tubule i njene izraene osmotske
aktivnosti dolazi do dodatnog povlaenja vode iz organizma kada se javlja poliurija, a ovakvo
stanje dodatno potencira dehidraciju. Nedovoljan ulaz hranljivih materija dovodi do signaliziranja
centru za sitost, kada ivotinje poveano unose hranu. Meutim, zbog prilagoavanja
metabolizma i korienja masti kao izvora energije moe doi do lipolize i progresivnog
mravljenja ivotinje u dijabetesu. Poveano metabolisanje masti dovodi stvaranja ketonskih tela,
koja se ogranieno mogu metabolisati, kada dolazi do ketoacidoze. Kao posledica dijabetesa
dolazi do epileptioformnih napada, jer nema glukoze u eljama. Viak ekstracelularne glukoze
dovodi do oteenja krvnih sudova i angiopatija pre svega u bubrezima, a dolazi i do oteenja
perifernih nerava (mada su ovi nalazi ei kod ljudi). Interesantno je da tokom dijabetesa dolazi
do katarakte, jer je ono soivo insuli nezavisno, pa soivo apsotbuje viak glukoze, koji
metabolie u sorbitol, a on dovodi do hipertonije i zadravanja vode u soivu. Dalje, diabetes
moe da pokrene i slabi inflamatorni odgovor organizma.
Dijabetes mellitus tip II je insulin nezavisni dijabetes, to znai da uprkos prisustvu
dovoljne koleine insulina u krvotoku nema dovoljnog ulaska glukoze u elije. Ovakvo stanje
ima brojne uzroke, a samo po sebi moe biti uvod u dijabetes tipa I. Dijabetes tipa II u svojoj
osnovi ima postojanje insulinske rezistencije organizma. Insulinska rezistencija predstavlja stanje
u kome je smanjen bioloki efekat insulina, kada kompenzatorno moe doi do poveanja
njegove koncentracije. Insulinska rezistencija se karakterie smanjenim odgovorom insulina na
glukozu tj. smanjenom funkcijom beta elija pankreasa (eng., insulin hyporesponsiveness) i/ili
smanjenom osetljivou glukoze na insulin tj. smanjenim ulaskom glukoze u tkivo pod dejstvom
insulina (eng., insulin sensitivity). Sa aspekta receptora insulinska rezistencija moe biti
prereceptorska (smanjena sekrecija i/ili poveana degradacija insulina), receptorska (smanjen
broj receptora i/ili smanjen njihov afinitet za vezivanje insulina) i postreceptorska (defekt u
elijskoj signalizaciji i translokaciji transportera za glukozu). Uzroci insulinske rezistencije su
mnogobrojni: gojaznost i poviena koncentracija masnih kiselina u krvotoku, delovanje polnih
74

hormona (kod polnog ciklusa enki, posebno kuja uticaj progesterona moe doprineti dijabetesu
tipa II), delovanje glukokortikoida (kod Kuingove bolesti), delovanje somatotropnog hormona
(kod akromegalije i gigantizma). Gojaznost je takoe znaajan faktor rizika za pojavu dijabetesa
kod maaka, pasa i ljudi. Dijabetes melitus tipa II kod ugojenih ivotinja moe da nastane usled
smanjenog broja insulinskih receptora ili zbog njihovog oteenja, to dovodi do
hiperinsulinemije i smanjenog iskoricavanja glukoze. Insulinska rezistencija je dobro izuena
kod krava u ranoj laktaciji to e biti opisano u poglavlju koje se odnosi na poremeaj
metabolizma ugljenih hidrata i masti kod preivara. Iako dijabetes tipa II moe dugo trajati, imati
prolazne simptome, on moe da se znaajno iskomplikuje i dovede do dijabetesa tipa I, zbog
iscrpljivanja rezervi insulina, a dalja patogeneza je ista kao kod dijabetesa tipa I.

Uzroci nastanka
cirkuliui insulin praktino
odsutan, glukagon je povien i
-elije pankreasa ne mogu
da odgovore ni na jedan
stimulus.
tri glavna ciljna tkiva na
insulin (jetra, miii i masno
tkivo) ne mogu da apsorbuju
hranljive sastojke
iz svojih depoa oslobaaju
glukozu, aminokiseline i
masne kiseline u krvotok
Smanjena osetljivost na
Tip 2
insulin
(insulin
dve osnovne grupe pacijenata
nezavisni
sa tipom 2 dijabetesa:
tip
dijabetesa) gojazni i negojazni tip.
Tip 1
(insulin
zavisni tip
djabetesa)

Simptomi
poveana diureza, nono
mokrenje, e,
zamagljenje vida, gubitak
teine (uprkos normalnom ili
poveanom apetitu),
umor, slabost, posturalna
hipotenzija i
u zavisnosti kako je bolest
nastupila i klinika slika e
biti ili maksimalno ili
minimalno izraena
podmukli poetak bolesti
moe biti asimtomatski
godinama, posebno kod
gojaznih osoba gde se bolest
najee otkriva sluajno
Negojazni pacijenti sa
blagom formom dijabetesa
nemaju karakteristian
fizikalni nalaz u vreme
otkrivanja dijabetesa

Tabela 9. Uzroci i simptomi dijabetesa tipa I i II

75

Slika 30. Prilagoavanje na hipoglikemiju i hiperglikemiju

Slika 31. Odnos insulina, insulinskih receptora, nosaa za glukozu GLUT4 kod zdravih
jedinki i obolelih od dijabetesa tipa I i II
76

Glukozurija
Glukozurija je pojava poveane ekskrecije glukoze putem urina. Koncentracija glukoze u
glomerularnom filtratu jednaka je koncentraciji u arterijskoj plazmi. Pod normalnim uslovima,
glukoza se skoro potpuno reapsorbuje u tubulima i vraa u cirkulaciju. Vano je napomenuti da
ustanjima u kojima se znatno smanjuje brzina glomerularne fitracije (oteenje glomerula u
dijabetesu, dehidratacija, ok) koliina glukoze koja dospe u tubule moe da bude normalna
uprkos visokoj koncentraciji u plazmi, pa da se zbog toga glukozurija ne javi iako je nivo glukoze
u krvi iznad bubrenog praga. Kapacitet tubula da reapsorbuje glukozu, tj. koliina glukoze koja
moe da se reapsorbuje u jedinici vremena, ogranien je, pa pojava abnormalnih koliina glukoze
u urinu moe da bude posledica:1) poveanja koliine glukoze koja dospeva u tubule u jedin.
vremena (koliina glukoze koja dospeva u tubule u minutu jednaka je proizvodu izmeu
minutnog volumena glomerularnog filtrata i koncentracije glukoze u filtratu, tj. arterijskoj
plazmi. Glukozurija ovog tipa je uvek posledica poveanja koncentracije glukoze u krvi iznad
tzv. bubrenog praga). 2) smanjenja kapaciteta tubula za reapsorpciju glukoze (reapsorpcija
glukoze u tubulima se odvija mehanizmom aktivnog transporta, pa razni poremeaji funkcije
ovog transportnog mehanizma mogu dovesti do snienja bubrenog praga)
Uzroci glukozurije bez hiperglikemije: Renalna glukozurija posledica naslednog defekta
u transportnom mehanizmu u tubulima; Fankonijev sindrom obimni poremeaj funkcije tubula,
poremeaj reapsorpcije glukoze je udruen sa poremeajem reapsorpcije aminokiselina,
organskih kiselina i fosfata; Alimentarna glukozurija posle uzimanja veih koliina eera,
posledica snienja bubrenog praga ili ubrzane apsorpcije; Glomerulonefritis i nefroza usled
degenerativnih promena u bubrenom epitelu; Nepodnoljivost glukoze i galaktoze poremeaj
transporta u tubulima i tankom crevu, javlja se i malapsorpcija glukoze i galaktoze.
Uzroci hiperglikemijeske glukozurije: diabetes mellitus kod tekog diabeta ili povremeno kod
blaeg oblika bolesti, obino posle obroka bogatog ugljenim hidratima; hipertiroidizam kod 2535% pacijenata kao posledica poveane brzine apsorpcije glukoze ili poremeaja tolerancije
glukoze; hiperfunkcija nadbubrene lezde kod Kuingovog sindroma i feohromocitoma;
hiperpituitarizam povremeno kod 25-40% pacijenata sa akromegalijom; glukozurija u trudnoi
kod 25%, u kasnijem graviditetu
Glikogenoze
Glikogenoze su grupa uroenih poremeaja kod kojih dolazi do akumulacije glikogena ili
srodnih jedinjenja u raznim organima: jetri, bubrezima, srcu, miiima. Ova oboljenja su
prouzrokovana deficijencijom nekog od enzima koji uestvuje u sintezi ili razlaganju glikona. U
zavisnosti od vrste materijala koji se nagomilava, mesta akumulacije i enzima ijim su deficitom
prouzrokovane, glikogenoze se dele na: Tip 1 (von Gerkeova bolast), Tip 2 (Pompeova bolest),
Tip 3 (granina dekstrinoza), Tip 4 (amilopektinoza), Tip 5 (Mek Ardleova bolest), Tip 6
(Hersova bolest) i dr.

77

3.6.PATOFIZIOLOGIJA POREMEAJA METABOLIZMA MASTI

Masti ili lipidi su biomolekuli, koji su veoma heterogeni i koji ulaze u morfoloku osnovu
organizma, ali imaju i brojne aktivne fizioloke uloge. Oni su nerastvorljivi u vodi i ine lipidni
dvosloj elijske membrane, a sa druge strane imaju znaajnu ulogu u uvanju metabolike
energetske rezerve organizma, imaju znaajnu ulogu kao enzimski kofaktori, zatim u fiziologiji
hormona (holesterol kod steroidnih hormona i delovanja vitamina D) i intracelularnih glasnika.
Lipidi se mogu podeliti na razliite naine, a sa klinikog aspekta dele se na: masne
kiseline, sterole (holesterol) i acilglicerole (trigliceridi).
Varenje i metabolizam lipida Prilikom varenja masti iz hrane deava se njihova
emulgacija (razbijanje krupnijih masnih agreegata na sitnije kapljice). Potom se molekuli
triglicerida enzimski razgrauju do monoglicerida i masnih kiselina. Znaajnu ulogu u ovom
procesu imaju soli unih kiselina i pankreasna lipaza. Delovanje enzima omoguuje formiranje
fluksa masnih kiselina. Masne kiseline i monogliceridi ulaze u enterocite. U enterocitima se
deava resiteza triglicerida. Trigliceridi se pakuju u Glodijevom aparatu zajedno sa
holesterolom, fosfolipidima i apoproteinima u estice zvane hilomikroni. Hilomikroni ne ulaze
direktno u kapilarni krvotok ve se putem egzocitoze prenose u limfne sudove crevnih resica.
Limfa zaobilazi jetru i putem ductus-a thoracicus-a dospeva u periferne kapilare miinog,
masnog i plunog tkiva. Pod dejstvom lipoprotein lipaze endotelnih elija hilomikroni
hidrolizuju, pa masne kiseline oksidiu u miiima ili se deponuju u masnom tkivu. Potom ostaci
hilomikrona odlaze u jetru gde se metaboliu.
Hilomikroni su transportni oblici lipida iz egzognog metabolizma lipida. Hilomikroni se
stvaraju u tankom crevu iz triglicerida, veoma malih koliina holesterola i fosfolipida, kao i od
apoproteina sintetisanih u enterocitima. Imaju kratak poluivot, od petnaestak minuta, i
predstavljaju transportni oblik egzogenih lipida.
Obzirom da su lipidi nerastvorljivi u vodi, oni se kroz organizam transportuju kao
makromolekularni kompleksi zvani lipoproteini. Masne kiseline se transportuju vezane za
albumine. Slobodne masne kiseline su vezane za serum albumine i u toku gladovanja 25-50%
energije dobija se iz njih. Lipoproteini vrlo niske gustine VLDL (Very Low Density
Lipoprotein) predstavljaju transportni oblik triglicerida iz jetre u ekstrahepatina tkiva.
Mehanizam formiranja VLDL je veoma slian obrazovanju hilomikrona u enterocitima (jetra i
crevo su jedina tkiva koja sekretuju masti u obliku estica). VLDL se stalno stvaraju u jetri.
Sadre velike koliine triglicerida sintetisanih u jetri, malo holesterola, fosfolipida i apoproteine
B, C i E klase. Iz jetre dospevaju u krv i kataboliu se pod dejstvom lipoprotein lipaze.
Lipoproteini niske gustine LDL (Low Density Lipoprotein) nastaju intravaskularnim
razlaganjem VLDL. Bogati su holesterolom i apoproteinima B klase. Njihov katabolizam se
78

odigrava u mnogim tkivima, ije elije imaju specifine LDL-receptore: fibroblasti, glatka
miina vlakna, adipociti, endotelne elije i dr. Lipoproteini velike gustine HDL (High Density
Lipoprotein) se sintetiu u jetri, bogati su proteinima, a u toku svoga nastajanja primaju
apoprotein A iz hilomikrona. Njihova osnovna uloga je odstranjivanje holesterola iz perifernih
tkiva i njegovo vraanje u jetru. Ova vrsta lipoproteina ima zatitni efekat protiv ateroskleroze.
Takoe postoje i lipoproteini srednje gustine IDL (Intermediary density lipoproteins). Glavne
karakteristike lipoproteina pasa i maaka date su u tabeli.
Apoproteini su proteini koji ulaze u sastav lipoproteina i imaju vie uloga: ine sastavni
deo lipoproteina, kofaktori su za lipoproteinsku lipazu i lecitin-holesterol acil transferazu, oni su
ligandi za kontakte sa receptorima u tkivima. Uloga apolipoproteina data je u tabeli.
Lipoprotein lipaza (LPL) je enzim koji je vezan za endotel kapilara perifernih tkiva, koji
ima ulogu u katabolizmu triglicerida hilomikrona i VLDL.

Apolipoprotein

Lipoprotein

Glavna metabolika funkcija

Apo AI

HDL,
Hilomikroni

Apo AII

HDL,
Hilomikroni

Strukturni,
Aktivator LCAT (lecitinholesterol aciltranferaza)
Nepoznato

Apo IV

HDL
Hilomikroni

Nepoznato

Apo B48

Hilomikroni

Apo B100

VLDL, IDL, LDL

Apo CI

Hilomikroni,
VLDL, IDL, HDL

Sekrecija hilomikrona od
intestinalne mukoze do
lakteala
Sekretovanje VLDL u jetri,
strukturni
Nepoznato

Apo CII

Hilomikroni,
VLDL, IDL, HDL
Hilomikroni,
VLDL, IDL, HDL
Hilomikroni,
VLDL, IDL, HDL
Lipoprotein a

Apo CIII
Apo E
Apo (a)

Aktivator lipoproteinske lipaze

Inhibitor lipoproteinske lipaze
Olakava apsorcpiju
hilomikronskih ostataka
Nepoznato

Tabela 10. Apolipoproteini, njihov sastav i glavna uloga kod ljudi

79

Lipoproteini

Glavni lipidi

Hilomikroni

Trigliceridi
hrane
Endogeni
trigliceridi
Fosfolipidi,
Holsterol
estri
Fosfolipidi,
Holsterol
estri
Fosfolipidi
Fosfolipidi

VLDL
LDL

HDL1 (samo
psi)
HDL2
HDL3

Glavni
apolipoproteini
B, C

Veliina
(nm)
75-1200

Gustina (g/ml)

B, C, E

30-80

0,93-1,006

18-25

1,019-1,087

A, C, E

10-35

1,025-1,100

A, C, E
A, C

9-12
5-9

1,063-1,100
1,100-1,210

<0,96

Tabela 11. Karakteristike najvanijih lipoproteina pasa i maaka

Slika 32. Transportni oblici lipida i njihovi receptori

80

Poremeaji u metabolizmu masti nastaju kao snienje koncentracije lipida ili povienje
koncentracije lipida u krvi.
Malsapsorpcija masti sa hipolipidemijom se deava kao posledica nedostatka unih
kiselina (uno kamenje, ekstrahepatini ikterus, tumori i drugi faktori koji inhibiu luenje ui),
insuficijnecija pankreasa (pankreatitis, insuficijencija egzokrinog pankreasa) ili kao posledica
poremeaja transporta kroz creva, kao posledica inflamatornih poremeaja u crevima, kada
postoje problemi u elijskoj membrani enterocita.
Postoje i drugi uzroci hipolipoproteinemije. Tako kod poveanja endogene sinteze lipida
u jetri smanjuje se transport i oslobaanje lipida, kada dolazi do nastanka masne jetre, a u
krvotoku postoji sniena koncentracija holesterola i triglicerida. Prilikom oslobaanja velike
koliine pankreasne lipaze u krvotok moe doi do znaajnog smanjenja koncentracije lipida u
krvi.
Hiperlipidemija/hiperlipoproteinemija nastaje kao posledica unosa hrane ili mobilizacije
lipida pod dejstvom hormona.
Hiperlipidemija moe nastati kao postprandijalna, koja je fizioloka. Ishrana sa obiljem
ugljenih hidrata stimulie lipogenezu, dok gladovanje ili unoenje vee koliine masti smanjuje
stepen sinteze masnih kiselina. Znaajan uticaj na porast lipogeneze ima aktivnost enzima
lipoprotein-lipaze, koji se nalazi na povrini endotela krvnih kapilara u perifernim tkivima
(izuzev u mozgu i jetri) koji razgrauje trigliceride hilomikrona i VLDL, omoguavajui njihovo
iskoriavanje u adipocitima.
Insulin je jedini anaboliki hormon koji stimulie proizvodnju masnog tkva. Insulin
destimulie de novo sintezu masnih kiselina i istovremeno smanjuje stepen mobilizacije lipida.
Niacin deluje antilipolitiki i stimulie lipogenezu. Hormoni koji imaju dejstvo suprotno insulinu
(antiinsulinski hormoni) stimuliu lipolizu i mobilizacija masti. Lipolitiki hormoni su: epinefrin
i norepinefrin, glukagon, ACTH, kortikosteroidi, hormon rasta, tireoidni hormoni. Lipolitiki
hormoni aktiviraju intracelulamu hormon-senzitivnu lipazu u adipocitima koja hidrolizuje
molekule triglicerida. U toku stresa, dolazi do porasta koncentracije FFA u krvnoj plazmi.
Hiperlipidemija kod pasa i maaka najee podrazumeva porast koncentracije holesterola
i triglicerida u krvotoku,a u zavisnosti od primarnog uzroka oboljenja, ovakva stanja mogu nastati
kao posledica prmena u produkciji i metabolizmu transportnih lipoproteina. U tabeli koja sledi
dato je uporedno ispitivanje uzroka hiperlipoproteinemije, lipida koji su povieni i klase
lipoproteina koja je zahvaena.

81

Vrsta defekta

Uzrok defekta

Primarni
poremeaji

Primarni defekti
triglicerida
Primarni defekti
holesterola
Kombinovani defekti

Sekundarni
poremeaji

Pankreatitis

Hipotiroidizam
Hiperadrenokorticizam
Diabetes mellitus
Nefropatija sa
gubitkom proteina
Holestaza
Gojaznost
Ishrana bogata
mastima

Povieni
lipidi
Triglicerid
Holesterol
Trigliceridi i
holesterol
Trigliceridi,
moda
holesterol
Trigliceridi,
holesterol
Trigliceridi,
holesterol
Trigliceridi,
holesterol
Holesterol,
moda
trigliceridi
Holesterol,
trigliceridi
Trigliceridi,
holesterol
Trigliceridi,
holesterol

Povieni
lipoproteini
VLDL,
hilomikroni
HDL (VLDL
i LDL)
HDL1, LDL
VLDL,
hilomikroni,
LDL, HDL1
HDL1,
VLDL, LDL,
VLDL, LDL
VLDL
Nepoznato

LDL
VLDL, LDL,
HDL
HDL1

Tabela 12. Glavni primarni i sekundarni poremeaji lipida i lipoproteina kod pasa

Metabolizam lipida i ugljenih hidrata u organizmu domaih ivotinja su tesno povezani.

Poremeaj u metabolizmu ugljenih hidrata se esto udruuje sa promenama u metabolizmu lipida.
Smanjenje koliine glukoze koja slui za energetske potrebe elija esto prate sledee promene u
metabolizmu masti: hiperlipidemija, koja nastaje zbog primarnog porasta koncentracije slobodnih
masnih kiselina (SMK) (eng. free fatty acid, FFA) i sekundarnog poveanja sinteze, odnosna
oslobadanja TG iz zdrave jetre, poveanje beta-oksidacije masnih kiselina, poveanje ketogeneze,
smanjenje lipogeneze. Ovi procesi su posebno vidljivi kod dijabetesa, kada nastaje dijabetina
ketoacidoza.
Metabolizam lipida je u tesnoj vezi sa inflamatornim odgovorom tkiva. Poznato je da u
uslovima unosa vee koliine hrane bogate mastima, pre svega u holesterolu, dolazi do blokiranja
LDL receptora na hepatocitima, pa se LDL estice nagomilavaju u krvi. Periferni monociti
fagocituju LDL partikule i migriraju u subendotel arterija, u kojima se diferentuju u zrele
makrofage, transformiui se u penuave elije pod dejstvom slobodnih radikala, kada se razvija
arteroskleroza i inflamacija.
Kod mlenih krava je procenjen inflamatorni odgovor nakon teljenja na osnovu nivoa
albumina, vitamina A i ukupnog holesterola (lipoproteinski indeks). Nie vrednosti holesterola
znae vee zamaenje jetre i kod takvih krava postoji vea koncentracija inflamatornih
medijatora.
82

Gojaznost Gojaznost nastaje kao posledica pozitivnog energetskog bilansa, kada se

viak energije taloi u vidu masnog tkiva, pa posledino dolazi do promena u telesnoj grai,
biohemijskim poremeajima i raznim simptomima i znacima. U osnovi nastanka gojaznosti lei
povean unos hrane i smanjeno troenje energenata. Meutim, kako se ovi procesi kod nekih
jedinki deavaju intenzivnije, a kod nekih sporije, potraen je zajedniki mehanizma za nastanak
gojaznosti. Tako su sa otkriem leptina, grelina i adipokina poela izuavanja o patofiziolokim
mehanizmima nastanka gojaznosti. Za leptin i grelin se smatralo da su komplementarni po tome
kako utiu na apetit, pri emu se grelin proizvodi tako to se putem eluca prilagoava
kratkorona kontrola apetita (npr. jesti kada je eludac prazan i prestati kada je eludac pun).
Masno tkivo proizvodi leptin kako bi signaliziralo skladitenje masti u telu, a posrednik je i za
dugoronu kontrolu apetita (npr. jesti vie kada su zalihe masti niske i jesti manje kada su zalihe
masti visoke). Iako davanje leptina moe da bude delotvorno za malu podgrupu gojaznih
pojedinaca kojima nedostaje leptin, za veinu gojaznih pojedinaca se smatra da imaju leptinsku
rezistenciju i kod njih su pronaeni visoki nivoi leptina. Za ovu rezistenciju se smatralo da
delimino objanjava zato se davanje leptina nije pokazalo efikasnim pri smanjivanju apetita
kod veine gojaznih ljudi. Leptin i grelin koji se proizvode periferno, svojim delovanjem na
centralni nervni sistem kontroliu apetit. Oni konkretno, kao i drugi hormoni koji su vezani za
apetit deluju na hipotalamus, podruje mozga koje je od sutinske vanosti za regulisanje unosa
hrane i troenja energije. Postoji nekoliko krugova u okviru hipotalamusa koji doprinose njegovoj
ulozi u integrisanju apetita, putanja melanokortina je jedna od najbolje shvaenih. Krug poinje
sa podrujem hipotalamusa, arkuatnim jezgrom, koje vodi do lateralnog hipotalamusa (LH) i
ventromedijalnog hipotalamusa (VMH), centara mozga za glad i sitost. Arkuatno jezgro sadri
dve razliite grupe neurona. Prva grupa svrstava zajednon europeptid Y (NPY) i peptid vezan za
aguti (AgRP) i ima stimulativni uticaj na LH i inhibitorni uticaj na VMH. Druga grupa grupa
svrstava zajedno pro-opiomelanokortin (POMC) i transkript koji regulie kokain i amfetamin
(CART) i ima stimulativni uticaj na VMH , a inhibitorni na LH. Shodno tome, NPY/AgRP
neuroni stimuliu glad i spreavaju sitost, dok POMC/CART neuroni podstiu sitost i spreavaju
glad. Leptin delimino regulie obe grupe neurona arkuatnog jezgra. Leptin spreava grupu
NPY/AgRP dok podstie grupu POMC/CART. Dakle, nedostatak signaliziranja leptina, ili putem
nedostatka leptina ili putem leptinske rezistencije, vodi do preteranog unoenja hrane i moe da
bude odgovoran za neke genetske kao i steene oblike gojaznosti.
Posledice gojaznosti su razliite, a najee su diplipidemije, hiperlpidemije, eerna
bolest, oteenje krvnih sudova, poveano optereenje zglobova i papaka/kopita, kao i brojne
bihejvioralne promene. U poslednje vreme se ispituje direktno delovanje masnih kiselina na
razliite bioloke procese, pa je dokazano da visoka koncentracija masnih kiselina koje se
oslobaaju dovodi do imunosupresije, oksidativnog optereenja i inflamacije, to su znaci
lipotoksinosti. Poznato je da poveanje koncentracije masnih kiselina u razlliitim tkivima
dovodi do njihove poveane oksidacije to za posledicu ima smanjen proliferativni kapacitet
tkiva, poveanu mutagenezu, steatozu tkiva i smanju osetljivost na insulin, to dodatno ugroava
tkivo, a sve navedeno su znaci lipotoksinosti. Zbog razvoja insulinske rezistencije dolazi do
razvoja hiperglikemije, koja dalje ispoljava sline toksine efekte kao lipidi, pa se govori o
glukotoksinosti.

83

Slika 33. Patofiziologija gojaznosti

Slika 34. Razvoj lipotoksinosti i glikotoksinosti

84

Promene u metabolizmu masti kod negativnog energetskog bilansa i gladovanja

Prilikom gladovanja dolazi do procesa koji je sprat lipogenezi i gojasnosti, a to je proces lipolize.
Tokom negatvnog energetskog bilansa dolazi do poveanog odavanja lipida iz depoa kako bi se
zadovoljile energetske potrebe organizma. Ovom procesu pomae porast koncentracije glukagona
i kortizola, a pad insulina koji je jedini pravi lipogeni hormon. Msne kiseline odlaze u krvotok, a
iz krvotoka u jetru, gde se formiraju ketonska tela koja se koriste za energetske potrebe
organizma. Tokom gladovanja kortizo pomae procese glukoneogeneze u jetri. Opta
metabolika adaptacija krava u periodu oko teljenja je izuzetno dobar model za razumevanje
negativnog energetskog bilansa i gladovanja, to je opisano u posebnom poglavlju ovog
udbenika.

Slika 35. Metaboliki tokovi u gladovanju

85

3.7.PATOFIZIOLOGIJA POREMEAJA METABOLIZMA PROTEINA

Danas postoje tehnike mogunosti za ispitivanje svih faza metabolizma kod
eksperimentalnih ivotinja pa ak do izvesnog stepena i kod ljudi.Kada govorimo o metabolizmu
neke materije onda mislimo na njenu sudbinu u organizmu poev od unoenja ili sinteze do
ekskrecije ili razgradnje.U organizmu ivotinje, elije za potrebe organizma sintetiu proteine,
kako bi zadovoljile svoje metabolike i gradivne potrebe, a pojedini tipovi elija sintetiu i
sekretorne proteine. Proteini se u elijama razgrauju pomou lizozomalnih enzima ili enzima
citoplazme, a njihova sinteza se odvija na ribozomima.
Najbolji uvid u metabolizam proteina se moe stei odreivanjem bilansa azota i
kinetikim praenjem proteina i aminokiselina.Odnos anabolizma i katabolizma proteina
kvantitativno predstavlja azotnu ravnoteu. Zdrava ivotinja se koristei obilnu i raznovrsnu
ishranu nalazi u azotnoj ravnotei, u stanju u kome je koliina azota, koja se svakodnevno unosi
putem hrane, u ravnotei sa koliinom azota koji se izlui u obliku ureje i drugih azotnih
jedinjenja u mokrai, znoju i fecesu. U odreenim uslovima organizam moe biti u stanju, bilo
negativne, bilo pozitivne azotne ravnotee. Kada u organizmu sinteza proteina dominira nad
razlaganjem, kaemo da je azotna ravnotea pozitivna, a negativna je kada kataboliki procesi i
gubitak proteina premauju anabolike procese.
Koliina proteina,neophodna organizmu za odravanje azotne ravnotee, zavisi od starosti
ivotinje, stanja organizma, reproduktivnih karakteristika, bioloke vrednosti proteina hrane i
ukupne energetske vrednosti hrane.
Ishrana monogastrinih ivotinja mora da sadri punovredne proteine, koji sadre sve
esencijalne aminokiseline u potrebnim koliinama. Kod pojave niske bioloke vrednosti proteina,
ivotinji treba promeniti vrstu proteinskog hraniva. Ako se smanji energetska vrednost hrane,
organizam ivotinje e vei deo svojih energetskih potreba zadovoljavati razlaganjem aminokiselina, to znai da energetski deficit u hrani poveava potrebu za proteinima.
Manjak proteina u organizmu se javlja kada je sinteza manja od gubitka, znai u stanjima
negativne azotne ravnotee. Smanjena sinteza proteina moe biti posledica smanjene koliine
proteina hrane (gladovanje, proteinska malnutricija), gubitka proteina (kod krvarenja, oteenja
koe veeg stepena, oboljenja bubrega, ascitesa, sindroma malresorpcije itd.) ili usled katabolikih gubitaka (kod sistemskih infekcija i malignih procesa), kada je njihovo razlaganje vee
od sinteze. Manjak proteina se razvija postepeno i teko ga je uoiti. On se uoava tek nakon
napredovanja ove pojave, kada dolazi do poremeaja funkcije i strukture elija i tkiva. Zbog
metabolikih karakteristika, proteini se ne gube iz svih tkiva u podjednakom stepenu. Miini
proteini su veoma stabilni i poluivot im iznosi oko 10 dana, dok je poluivot proteina jetre oko 9
dana. Zbog gubitka proteina miia smanjuje se njihova masa uz pojavu miine slabosti.
Gubitak proteina kotanog tkiva remeti njegovu homeostazu, pri emu se smanjuje kotana masa
i razvija se osteoporoza.
86

Poremeaji proteina plazme

Proteini plazme se u najveoj meri sisntetiu u jetri, a u manjoj meri u imunokompetentnim
elijama.U imunokompetentnim elijama se sintetiu imunoglobulini. Proteini plazme imaju
nutritivnu funkciju, odravaju koloid-osmotski pritisak, transportnu ulogu, ulogu u metabolizmu
proteina i odravanju acidobazne ravnotee. Za prouavanje poremeaja proteina plazme
znaajno je da znamo da se fizioloka koncentracija proteina plazme - euproteinemija kree se od
50-80 g/L (u proseku 70 g/L).Ova vrednost zavisi od nekoliko faktora a pre svega od vrste
ivotinje, starosti, pasmine, godinjeg doba, proizvodnih karakteristika, ishrane i bilansa
ishrane.Ona zavisi i od koncentracije hormona koji podstiu anabolizam i katabolizam ovih
jedinjenja i od stanja hepatocita i plazma elija, koje sintetiu najvei deo proteina krvi. Proteini
plazme su raznorodna grupa supstanci u odnosu na sastav (vrstu,broj i redosled aminokiselina),
fizike osobine i bioloku funkciju.Elektroforezom se grupiu pojedine frakcije proteina odnosno
proteini koji imaju sline elektroforetske karakteristike.Tokom elektroforeze proteina plazme na
papiru se izdvaja 5 frakcija: albumini, 1-globulini, 2-globulini, - globulini i -globulini. U
osnovne proteine plazme se ubrajaju: albumini, globulini i fibrinogen. Krvni serum sadri sve
proteine plazme sem fibrinogena i faktora koagulacije V i VIII koji se troe tokom formiranja
koaguluma.
Albumini i vei deo globulina alfa i beta globulini se sintetiu u jetri. Imunoglobuline ili
antitela sekretuju plazma elije u mnogim tkivima, posebno u limfatinim organima.
Imunoglobulini su na osnovu karakteristika tekih lanaca podeljeni u pet klasa: IgA, IgG, IgM,
IgD, i IgE. Veina njih je neophodna za odbranu od infekcije mikroorganizmima. Oni ine 3550% od ukupne koncentracije proteina u serumu kod ivotinja. Zbog svoje zastupljenosti i
relativno male molekulske mase, oni ine 75% koloidosmotske aktivnosti plazme.Slue kao
transportni proteini za normalne sastojke krvi, kao to su slobodne masne kiseline i bilirubin i za
egzogene supstance, kao to su lekovi i neka jedinjenja koja se koriste u dijagnostike svrhe
(bromsulfalein).
Globulini se po svojoj elektroforetskoj pokretljivosti, dele u 3 glavne frakcije: , i .
Odnos koncentracija albumina i globulina u krvi je albuminsko-globulinski kolinik (A/G).
Ostaje nepromenjen ako se i koncentracija albumina i koncentracija globulina menjaju u istom
pravcu, a menja se ako preovlada promena vrednosti jedne od frakcija.Kod infekcija, se poveava
propustljivost krvnih sudova koja dovodi do pada koncentracije alburnina, dok koncentracija
globulina ostaje nepromenjena. Kod hroninih bolesti koncentracija albumina se ne menja, ali se
poveava globulinska frakcija koja dovodi do pada koncentracije albumina te se menja i
globulinska frakcija to dovodi i do promene vrednosti ovog kolinika.
Znaajnu grupu proteina krvne plazme ine faktori ili inioci koagulacije, koji su kako
smo ve naveli, neophodni za obrazovanje stabilnog ugruka. Od svih faktora koagulacije
kvantitativno je najzastupljeniji fibrinogen koji ini osnovu krvnog ugruka.
U plazmi ima i drugih proteina, kao to su enzimi i njihovi inhibitori, specifini
transportni protemi, kao sto su transferini za gvode i ceruloplazmini za bakar, proteini
komplementa i mnogi drugi. Lipidi plazme, trigliceridi, fosfolipidi, holesterol, i masne kiseline se
raznose krvlju kao kompleksi sa proteinima i poznati su pod imenom lipoproteini.
U normalnim fiziolokim uslovima postoje odstupanja od fizioloke vrednosti
proteinemije, koja su vezana za starost, ishranu, proizvodne karakteristike jedinki itd. Poremeaji
proteina plazme mogu da budu kvantitativni(hiperproteinemije i hipoproteinemije) i kvalitativni
(disproteinemije i paraproteinemije),a mogu da zahvate samo pojedine proteine plazme.
87

Kvantitativni poremeaji proteina plazme

U razliitim patolokim stanjima koncentracija proteina u krvi moe biti u veoj ili manjoj
meri poveana (hiperproteinemija) ili smanjena (hipoprotememija). Ova dva poremeaja se
ubrajaju u kvantitativne poremeaje proteina.
Hiperproteinemija je stanje u kojima je koncentracija plazme vea od 80g/l. Ona moe
biti relativna i apsolutna.
Relativna hiperproteinemija nastaje u stanjima dehidracije i smanjenog volumena plazme,
u kojima se smanjuje koliina vode u telu i nastaje hemokoncentracija i relativno poveanje
koncentracije pojedinih supstanci u krvi.Zbog toga odreivanje koncentracije ukupnih
belanevina moe pomoi pri oceni stanja telesnih tenosti.Ekstracelularne belanevine imaju
velike molekule i stoga se zadravaju uglavnom u krvnim sudovima.relativne hiperproteinemije
nastaju usled povraanja, proliva, poliurija i krvarenja. Gubltik vode dovodi do proporcionalnog
poveanja koncentracije svih plazmatskih proteina, pa odnos AlG ostaje nepromenjen.
Apsolutna hiperproteinemija oznaava apsolutno poveanje koncentracije proteina u krvi,
i predstavljaju retku pojavu.One ne nastaju zbog poveanja koliine albumina ve do poviene
koncentracije ukupnih proteina obino nastaje zbog poveanja koncentracije jedne ili vie
frakcija imunoglobulina.Sree se zbog poveane sinteze imunoglobulina, u hroninim
autoimunim bolestima- sistemskom lupusu eritematozusu , hroninim zapaljenjima, cirozi jetre ili
sarkoidozi, a naroito veliku hiperproteinemiju izazivaju paraproteinemije, zbog produkcije
paraproteina.Javlja se i kod plazmacitoma a karakterie ih hipergamaglobulinemija i neznatno
smanjena koncentracija albumina.
Hipoproteinemija je stanje u kome je koncentracija proteina u plazmi manja od
60g/l.smanjena koncentracija ukupnih proteina u plazmi.Kao i hiperproteinemija krvi moe biti:
relativna, kod poveanja volumena plazme, kada je poveana koliina vode u kojoj su
belanevine rastvorene i apsolutna, pri smanjenju proteina plazme, kada je znatno sniena
koliina neke od belanevina.Hipoproteinemije najee nastaju zbog gubitka pojedinih frakcija
proteina plazme i zato su praene disproteinemijama.Mogu biti prouzrokovane jednim ili
istovremenim postojanjem vie poremeaja.
Relativna hipoproteinemija je retka kod ivotinja, javlja se kada postoji viak vode u
plazmi pa su promenjene samo koncentracije, a ne i apsolutne koliine belanevina. Ovo stanje se
javlja kod prekomerne hidratacije u trudnoi i kod hiperhidracije u oligurijskoj fazi akutne
bubrene insuficijencije.
Apsolutna hipoproteinemija je ea kod ivotinja , a nastaje zbog smanjenog unoenja
proteina hranom , bilo da je u pitanju kvantitativno smanjen unos hrane ili kvalitativno smanjen a
koliina proteina u hrani.Moe nastati zbog: smanjene sinteze belanevina, poveanog
katabolizma belanevina i gubitka proteina izvan organizma ili njihovim prelaskom iz plazme u
druga tkiva ili telesne upljine. Apsolutna hipoproteinemija nastaje u stanju
pothranjenosti,smanjenog unoenja proteina hranom, poremeaja varenja i resorpcije, gubitka
proteina kod: krvarenja, tekih eksudativnih oboljenja koe, opekotina koje zahvataju velike
povrine koe, oboljenja bubrega, ascitesa, enteropatija praenih gubitkom proteina itd.,
katabolikih gubitaka kod infekcija i malignih procesa, insuficijencije jetre koja dovodi do
smanjene sinteze albumina, fibrinogena, protrombina, VII, IX i X faktora koagulacije krvi i
insuficijencije pankreasa. Smanjenje koncentracije proteina u krvi se javlja tek kada se izgubi
znatna koliina telesnih proteina. Snienje koncentracije krvnih protema od 1 g/L nastaje posle
gubitka 30 g tkivnih proteina.
88

Dugotrajna hipoproteinemija praena je obrazovanjem edema, poremeajem hemostaze,

poveanom osetljivou na infektivne bolesti, mravljenjem ivotinje i poremeajem transporta
svih supstanci koje se vezuju za proteine plazme i tako dopremaju ciljnim eelijama. Nedostatak
imunoglobulina dovodi do tekih recidivirajuih piogenih infekcija.
Kvalitativni poremeaji proteina plazme
U ovu gurpu poremeaja spadaju : disproteinemije, paraproteinemije i selektivne promene
proteina plazme.
Disproteinemije su poremeaji metabolizma proteina u kojima je naruen relativni ili
apsolutni odnos izmeu pojedinih proteinskih frakcija krvne plazme, a ukupna koliina proteina u
krvi moe da ostane u fiziolokim granicama, da bude smanjena ili ree poveana.Primer
disproteinemije je poremeaj odnosa pojedinih frakcija serumskih proteina u toku
zapaljenja.Tokom zapaljenja nastaju nespecifine promene u sastavu pojedinih frakcija proteina,
a proteini ija se koncentracija u zapaljenju menja nazivaju se reaktanti akutne faze.Promene u
koncentraciji reaktanata akutne faze naruavaju odnos izmeu pojedinih proteinskih frakcija,
naime naruava se odnod albuminske i globulinske frakcije, to rezultira smanjenim A/G
odnosom
U disproteinemije se ubrajaju: hipoalbuminemija, hiperalbuminemija, hiperglobulinemija,
hipogama-globulinemija, hiperfibrinogenemija, hipofibrinogenemija, hipokomplementenemija i
paraproteinemija.
Hipoalbuminemija je smanjenje koncentracije albumina u krvi.Uzroci nastanka
hipoalbuminemije su identini uzrocima koji su navedeni kao uzroci sniene koncentracije
ukupnih belanevina. Javlja se kod kvalitativnog i kvantitativnog smanjenog unosa proteina
hranom, kod hroninih oboljenja jetre, akutne inflamacije, poremeaja resorpcije aminokiselina u
digestivnom traktu ili kod insuficijencije egzokrinog parikreasa. Ubrzani gubitak albumina sree
se kod nefrotskog sindroma, krvarenja, tekih eksudativnih oboljenja koe, opekotina, nastanka
ascitesa. Ako se albumini selektivno gube ili im se smanjuje koncentracija usled oboljenja
bubrega ili kod hepatine insuficijencije, A/G odnos e biti nizak. Meutim, ukoliko postoji i
pratei gubitak globulina (krvarenja, eksudacija, enteropatije praene gubitkom proteina,
nefrotski sindrom) ili poremeaj u njihovoj sintezi, moe se razviti panhipoproteinemija sa
nepromenjenim A/G kolinikom.
Hiperalbuminemija je poveanje koncentracije albumina u krvi. Porast moe da se javi
kod dehidracije organizma, a istovremeno je praen i porastom koncentracije globulina.
Hiperalbuminemija, koja bi nastala usled pojaane sinteze albumina u jetri, nije registrovana kod
ivotinja.
Hiperglobulinemija je poveanje globulinske frakcije krvi.Najee se sreu u praksi jer
se u ovim frakcijama nalaze proteini ija se koliina poveava pri zapaljenskoj reakciji.
Imunoglubulini mogu da prouzrokuju znaajan porast koncentracije globulina. Kod hroninih
zapaljenja poveana je koncentracija gama globulina. Poveanje nivoa imunoglobulina je
povezano sa hroninom antigenom stimulacijom koja se deava u toku inflamatornih oboljenja i
imunih bolesti. Hipergamaglobulinemija javlja se i kod TBC-e, kala-azara, ciroze jetre,
bakterijskih endokarditisa.
Hiperalfaglobulinemija, porast - globulinske frakcije, je povezan sa akutnom i
hroninom inflamacijom, aseptinoj nekrozi, nakon operacija, oteenjem jetre, parazitskim
infekcijama, stresnim odgovorom, malignim tumorima i nefrotskim sindromom. Kod akutnih
zapaljenskih procesa javlja se smanjenje koncentracije albumina, a poveanje l i 2
89

globulinske frakcije, zbog ubrzane sinteze proteina akutne faze, koji se nalaze u l i 2
elektroforetskoj zoni.
Hiperbetaglobulinemija , porast koncentracije -globulina ogranien je samo na nekoliko
stanja: moe da se javi kod akutnog oteenja jetre i hronine sideropenijske anemije, usled
hipertransferinemije. Kod hiperglobulinemije AlG odnos je smanjen zato to koncentracija albumina ostaje normalna ili blago smanjena.
Hipogamaglobulinemija spada u grupu imunih poremeaja. Moe biti primarna
(nasledna), kao to je kombinovana T i B elijska imunodeficijencija kod drebadi arapskih konja
i crnih danskih goveda ili sekundarna (steena), kao posledica loe ishrane. Kod mladunaca, kao
posledica neuzimanja kolostruma, moe da se javi prolazna agamaglobulinemija. Pod navedenim
uslovima, koncentracija globulina se selektivno sniava, a A/G kolinik se poveava. Druge
bolesti, koje karakterie deficijencija imunoglobulina su: selektivni deficit IgM, opisan kod pasa i
pilia, i selektivna IgA deficijencija, opisana kod pasa. Kako su koncentracije IgA i IgM i
normalno veoma niske, njihovo odsustvo retko uzrokuje hipoglobulinemiju. Kada se globulini
izgube sa albuminima u toku krvarenja, eksudativnih procesa i enteropatija praenih gubitkom
proteina ili ako im se koncentracija smanji istovremeno sa albuminskom zbog loe ishrane, loeg
varenja ili poremeene apsorpcije, AlG odnos e ostati nepromenjen.Kod mijeloma praenih
hiperprodukcijom imunoglobulina A i M klase velike molekulske mase javlja se sindrom
hiperviskoznosti krvi. Poveanje viskoznosti krvi dovodi do poveanog otpora u cirkulaciji,
hipoksije, insuficijencije organa, lezija u retini i esto zbog vazokonstrikcije u plunom krvotoku
dolazi do hipertrofije desnog srca.
Hiperfibrinogenemija je poveanje koncentracije fibrinogena u krvi do koga obino dolazi
kod inflamatornih ili neoplastinih oboljenja. Javlja se i u bolestima raznih sistema i organa koje
karakterie zapaljenski i nekrotini proces, jer je fibrinogen jedan od najvanijih pozitivnih
reaktanata akutne faze zapaljenske reakcije.
Hipofibrinogenemija je smanjena koncentracija fibrinogena u krvi.Nastaje zbog
smanjenja sinteze ili bre potronje, odnosno poveane razgradnje ove belanevine. Ona je
opisana kao nasledni poremeaj kod pasa Svetog Bernarda i kao steeni poremeaj kod oboljenja
jetre, a javlja se i kod diseminovanih intravaskularnih koagulacija (DIK).Moe biti uroena ili
steena a uroene uvek nastajumehanizmom smanjene sinteze.
Hipokomplementemija je smanjenje nivoa komplementa u krvi i opisana je u sluajevima
formiranja velikog broja imunih kompleksa, a kao nasledni poremeaj javlja se kod finskih
landras ovaca.
Paraproteinemija
Paraproteinemija je pojava prisustva paraproteina u krvi. Paraproteini su monoklonski
imunoglobulin ili slobodni, laki lanci imunoglobulina, koji nastaju klonskom prolijeracijom
plazma elija. Paraproteini se javljaju kod multiplih mijeloma, B elijskih limfoma, B elijske
hronine limfocitne leukemije, kod monoklonskih i poliklonskih gamapatija i kod bolesti lakih
lanaca.U krvi se pojavljuju u velikim koliinamaPrvobitno se smatralo da paraproteine proizvode
samo maligne elije, ali danas je utvreno da proliferacija klona plazmocita ne mora uvek da
bude maligne prirode. esto se kod mijeloma ili plazmocitoma u krvi i mokrai mogu nai i
paraproteini koji se zovu Bens-Donsovi proteini. ine ih slobodni laki lanci imunogiobulina, i
ili pak njihovi fragmenti. Oni se javljaju u cirkulaciji u sluajevima kada se laki lanci sintetiu u
veoj koliini u odnosu na teke lance. Molekulska masa im je od 20 - 40 kD, tako da lako
prolaze kroz glomerulsku membranu i izluuju se mokraom. Taloe se i u tkivima i dovode do
amiloidoze. U grupu paraproteinemija se ubraja i krioglobulinemija.Relativno je est poremeaj
90

sinteze imunoglobulina koji prati razne bolesti u kojima se sintetiu patoloki imunoglobulini
kojise taloe na temperaturama niim od 37C pa se nazivaju krioglobulini.Krioglobulinemija
obino ne uzrokuje poremeaje a ponekad se ispoljava kao hiperviskozni sindrom. Paraproteini
proizvedeni u limfoproliferativnim poremeajima mogu, teorijski, da prekriju cirkuliue
trombocite i da tako maskiraju njihove receptore, remetei njihovu adhezivnost i sposobnost
agregacije, to sve vodi u trombopatiju.

Slika 36. Denzitogram kod elektroforeze proteina

Poremeaji metabolizma ostalih protida

Ciklus sinteze ureje i njegovi poremeaji - Omitinski ciklus sinteze ureje odigrava se u
jetri i u njemu se toksini amonijak pretvara u manje toksinu ureju. Tako nastala ureja izluuje
se bubrezima. Amonijak se stvara prvenstveno u debelom crevu bakterijskim razgraivanjem
amina, aminokiselina i purinskih baza, a u rumenu nastaje bakterijskim razlaganjem proteina,
neproteinskog azota i endogene ureje. U tkivima se amonijak stvara dezaminacijom
aminokiselina. Deo osloboenog amonijaka u rumenu se ponovo koristi za sintezu bakterijskih
proteina a neiskorieni amonijak se transportuje portalnom krvlju do hepatocita u kojima se
detoksikuje u manje toksinu ureju. Amonijak, stvoren u digestivnom traktu lako difunduje kroz
crevnu sluznicu i dospeva u portalni krvotok odlazei u jetru. U hepatocitima, jedan deo amonijaka izbegne hepatini metabolizam i ulazi u sistemsku cirkulaciju, gde ga druga tkiva,
ukljuujui bubrege, miice, mozak i crevo, detoksikuju obrazujui glutamin. Poremeaj
detoksikacije amonijaka moe da se javi kod oteenja funkcije jetre, smanjene aktivnosti enzima
ornitinskog ciklusa sinteze ureje ili nedostatka njegovih supstrata, tako da je priliv amonijaka u
jetru poremeen. Poveanje koncentracije amonijaka u krvi opisano je kod pasa sa deficitom
argininosukcinat sintetaze, enzima omitinskog ciklusa sinteze ureje i kod maaka sa ishranom
koja je deficitama u argininu, koji je jedan od od osnovnih supstrata u ciklusu sinteze ureje.
Poveanje koncentracije amonijaka u cirkulaciji moe da izazove metaboliku alkalozu ili
hepatiku encefalopatiju, a u sluajevima kada koncentracija amonijaka postane visoka, moe da
bude i potencijalno fatalna dovodei do kome i uginua ivotinje, usled razvoja edema mozga.

91

Slika 37. Produkcija amonijaka i ciklus uree kod zdrave (levo) i bolesne jetre (desno)

Poremeaji metabolizma aminokiselina - Biohemijski poremeaji u metabolizmu

aminokiselina nastaju usled deficita kofaktora i enzima potrebnih za njihovo razlaganje.
Karakteriu se poveanom koncentracijom pojedinih aminokiselina ili njihovih metabolita u krvi
i u mokrai
Fenilketonurija (PKU) je uroeni poremeaj metabolizma, autozomno recesivno nasledna
mutacija na 12.hromozomu, koji nastaje kao posledica deficita hidroksilaze fenilalanina, odnosno
nemogunost organizma da u jetri enzimski prevede fenilalanin u tirozin.
Tirozin se u organizmu koristi u procesu sinteze proteina, melanina i tiroksina, kao i
kateholamina u mozgu i sri nadbubrene lezde. Nedostatak hidroksilaze fenilalanina dovodi do
akumulacije fenilalanina u serumu i kao posledica toga, urinom se izluuju nefizioloki
metaboliti, oznaeni kao fenilne kiseline (fenilacetat, fenillaktat, fenilpiruvat). Fenilpiruvat
(fenilketon) daje urinu karakteristini ustajali miris i po njoj je poremeaj dobio ime. Zbog
visokih koncentracija fenilalanina u krvi ova aminokiselina dospeva u mozak, to doprinosi
neuropatolokom procesu koji se razvija u fenilketonuriji. Dolazi do poremeaja u razvoju CNSa, sa poremeenom mijelinizacijom, cistinom degeneracijom sive i bele mase, i poremeaja u
kortikalnim slojevima. Naalost, oteenja mozga se deavaju pre nego to se metaboliti mogu
detektovati u urinu i traju se sve dok je nivo fenilalanina visok.
Klinike manifestacije povezane sa oteenjem CNS-a idu od blagih do ozbiljnih poremeaja
ponaanja, sklonosti prema samopovredivanju i neurolokih napada. Deficit fenilalanin
hidroksilaze, doprinosi jo jednom zajednikom simptomu kod fenilketonurije: sve obolele
jedinke imaju svetlu dlaku i oi. To se javlja zato to je hidroksilacija tirozina, prva reakcija u
metabolikom putu sinteze pigmenta melanina, blokirana visokim koncentracijama fenilalanina.
Leenje fenilketonurije sastoji se u ogranienju unosa fenilalanina hranom da bi se odrao
njegov netoksini nivo.
Tirozinemije su retke autozomno recesivne bolesti, koje nastaju usled nedostatka ili
smanjene aktivnosti enzima koji su ukljueni u metabolizam tirozina, a praene su akumulacijom
92

ekskrecijom tirozina i njegovih metabolita. Nedostatak tirozin aminotransferaze dovodi do tzv.

okulokutane ili tirozinemije tipa II, koja se karakterie onim i konim lezijama imentalnim
zaostajanjem. Tip I ili hepatorenalna tirozinemija, je tei poremeaj, praen degenerativnim
promenama u jetri, rahitisom, renotubularnom disfunkcijom i polineuropatijom, a izazvana je
deficitom hidrolaze fumarilacetoacetata. Akumulacija fumarilacetoacetata i maleilacetata, koji su
prenosioci alkil grupa, moe da dovede do alkilacije molekula DNK, njegovih promena i
nastanka tumora.
Albinizam je nasledni poremeaj metabolizma koji se karakterie smanjenom proizvodnjom
melanina. To je esto difuzan poremeaj i ukljuuje itavu kou, oi i dlaku. Pojava albinizma je
povezana sa metabolizmom fenilalanina. U klasinim sluajevima albinosi ne mogu da
konvertuju tirozin u 3,4-dihidroksifenilalanin (DOPA), koji je bitan prekursor u biosintezi
melanina, usled nedostatka tirozinaze. elije koje proizvode melanin su prisutne u normalnom
broju, ali ne mogu da proizvode melanin. Nedostatak pigmenta u koi ini da su albinosi osetljivi
na sunevo svetlo, sa veim rizikom od karcinoma koe i razvoja opekotina, dok nedostatak
pigmenta u oima moe dovesti do straha od svetlosti (fotofobije).
Alkaptonurija je prva bolest koja je prva opisana kao uroena greka metabolizma
aminokiselina u kojoj se zbog enzimskog defekta u metabolizmu tirozina stvara alkapton od koga
mokraa dobija crnu boju, kod skoro i ne postoji.Jedinke sa nedostatkom oksidaze
homogentizinske kiseline izbacuju urinom skoro sav, hranom uneti tirozin, kao bezbojnu
homogentizinsku kiselinu. Ona autooksidie u odgovarajue hinone, koji se polimerizuju dajui
intenzivnu tamnu boju mokrai. U ranim godinama ivota taman urin je jedini pokazatelj ovog
stanja. Homogentizinska kiselina lagano oksiduje u pigmente koji se deponuju u kostima,
vezivnom tkivu i drugim organima (okronoza). Smatra se da je ovaj proces odgovoran i za
nastanak artritisa, posebno kod mukaraca.
Bolest javorovog sirupa ili nedostatak dehidrogenaze razgranatih -ketokiselina
Nedostatak enzima dehidrogenaze razgranatih a-ketokiselina (engi. branched chain ketoacid
dehydrogenase, BCKDH, poznata i kao - ketoizovalerijat dehidrogenaza) je nasledna
autozomno recesivna bolest. Dehidrogenaza razgranatih -ketokiselina je multienzimski
kompleks, koji jako podsea na kompleks piruvat dehidrogenaze i -ketoglutarat dehidrogenaze.
U pitanju je redak genetski deficit koji se naziva i boleeu javorovog sirupa, jer se razgranate ketokiseline izluuju mokraom, dajui joj miris javorovog sirupa (engi. maple syrup urine
disease).
Telad sa ovom boleu mogu biti mrtvoroena. ivoroena telad je normalna pri rodenju i
razvija znake bolesti u uzrastu od 1 - 3 dana. Bolest se javlja prvenstveno kod polhereford,
hereford i pol orthorn goveda, ali je moguee da se javi i kod drugih rasa. Usled nedostatka
dehidrogenaze razgranatih a-ketokiselina dolazi do njihove akumulacije (valina, leucina i
izoleucina).
Kliniki znaci ovog metabolikog poremeaja su bezvoljnost, leanje, tremor, tetanini grevi
i opistotonus, olinjala dlaka, slepilo i hipertermija. Kod neke teladi koja se dre u stojecem
poloaju dolazi do razvoja tetanine paralize, dok se kod druge javlja facijalna paraliza. Posle
toga sledi komatozno stanje i smrt koja nastupa posle 48 - 72 asa. Urin ovih ivotinja miri e na
izgoreli eer Javorov sirup). Bolest je fatalna ukoliko se brzo ne prede na ishranu koja je
siromana razgranatim amino kiselinama.
Nasledna citrulinemija Nasledna citrulinemija je autozomno recesivna bolest goveda.
Bolesna telad je normalna pri roenju, ali razvija znake bolesti u prvoj nedelji ivota i uginjava za
6 - 12 asova posle prvih znakova bolesti. Kliniki znaci bolesti su depresija, kompulsivno
93

kretanje, slepilo, tremor, hipertermija, leanje, opistotonus i grevi. Najverovatniji uzrok

nastanka poremeaja je deficit argininosukcinat sintetaze. Nivo citrulina u krvi je 40 - 1.200 puta
vii od fiziolokog, a njegovo odredivanje se moe koristiti za otkrivanje heterozigota.
Prenatalna dijagnoza se ostvaruje pregledom elijskih kultura dobijenih iz amnionske tenosti.

94

3.8.PATOFIZIOLOGIJA POREMEAJA METABOLIZMA UGLJENIH HIDRATA I

MASTI KOD PREIVARA
Kod krava u peripartalnom periodu, tj.periodu oko teljenja dolazi do znaajnih promena u
metabolizmu ugljenih hidrata masti i proteina kako bi se krave prilagodile na laktaciju koja im
predstoji. Ove adaptacije nastaju kao posledica delovanja negativnog energetskog bilansa,
poroajnog stresa i poveanja proizvodnje mleka. Ove promene mogu dovesti do znaajnog
poremeaja zdravlja. Zbog toga je potrebno sagledati mehanizme adaptacije kod preivara, iji se
patofizioloki model moe primeniti i na ostale vrste.
Adaptacija u metabolizmu masti Metabolizam masti kod preivara se razlikuje od
metabolizma kod nepreivara. Naime, prirodna hrana preivara sadri manji procenat masti, ali
zbog unete velike mase, koliina masti nije zanemarljiva. Zatim, zahvaljujui specifinim
aktivnostima mikroorganizama buraga dolazi do hidrogenizacije nezasienih masnih kiselina,
tako da je masno tkivo preivara uglavnom sastavljeno od zasienih masnih kiselina. Takoe,
sasvim malo masnih kiselina se resorbuje preko creva u obliku hilomikrona putem limfe, dok se
najvei deo resorbuje u obliku niih masnih kiselina kroz sluzokou buraga. Siretna kiselina,
a u manjem stepenu i buterna su primarni supstrati za sintezu masnih kiselina kod preivara,
odnosno da ulogu koju ima glukoza u lipogenezi kod nepreivara pripada acetatu kod preivara.
Kod preivara postoje dva vana puta za ulazak slobodnih masnih kiselina u cirkulaciju. Jedan je
preko hilomikrona kao rezultat resorpcije triglicerida iz hrane, a drugi razgradnjom triglicerida u
jetri i masnom tkivu.
Masne kiseline koje se koriste za sintezu jetrinih triglicerida potiu u manjoj meri iz
endogene sinteze u jetri iz acetil-Co-A, a u veem delu iz preuzetih slobodnih masnih kiselina iz
cirkulacije koje uglavnom nastaju lipolizom iz masnog tkiva. U periodu zasuenja kod krava
acetat se koristi za sintezu masnih kiselina u masnom tkivu, a u toku laktacije najvei potroa
acetata je mlena lezda u kojoj on predstavlja osnovni supstrat za sintezu mlene masti.
Slobodne masne kiseline su u cirkulaciji u kompleksu sa albuminima i predstavljaju alfalipoproteinsku frakciju. U krvnoj plazmi goveda postoji 12 slobodnih masnih kiselina od kojih su
palmitinska, stearinska, oleinska i linoleinska zastupljene u najveem procentu. Osim toga,
ustanovljeno je kod preivara, koji daleko ee uzimaju hranu u toku dana, da hranljive
supstance stalno pritiu iz digestivnog trakta pa je zbog toga koncentracija slobodnih masnih
kiselina u krvi relativno niska i na konstantnom nivou. Slobodne masne kiseline su vrlo vaan
sastojak krvne plazme u procesu lipomobilizacije u peripartalnom periodu kod krava. Razlog
velike varijabilnosti njihove koncentracije u krvi su njihov vrlo kratak poluivot od svega 2 do 3
minuta. Stoga se smatra da su slobodne masne kiseline metaboliki najaktivniji sastojak masti u
organizmu. Utvreno je da je koncentracija slobodnih masnih kiselina u krvi skoro dvostruko
95

vea kod krava u laktaciji nego u toku zasuenja, dok je koncentracija triglicerida u krvi obrnuta.
Kod mlenih krava dolazi do znaajnog porasta koncentracija ukupnih lipida i slobodnih
masnih kiselina u krvi u poslednjoj nedelji graviditeta, a naroito u prvim nedeljama laktacije.
Kasnije tokom laktacije njihova koncentracija postepeno opada kako laktacija napreduje. Kod
visoko-mlenih krava u periodu posle teljenja nastaje negativni bilans energije pa dolazi do
generalizovane mobilizacije masti iz telesnih depoa usled poveane proizvodnje mleka i
smanjenog apetita. Zbog toga se telesne rezerve masti koriste da se nadomesti nastali energetski
deficit u tom periodu. Utvreno je da je stepen mobilizacije slobodnih masnih kiselina znaajno
vei kod gojaznih krava, odnosno kod onih ivotinja koje su se tokom graviditeta hranile velikim
koliinama koncentrovanih hraniva, pogotovo ako im period zasuenja traje due od dva meseca.
Mobilizacija slobodnih masnih kiselina otpoinje na nekoliko dana pre teljenja, kada
ivotinje slabije konzumiraju hranu ili na poetku laktacije kada konzumiranje hrane ne
zadovoljava narasle energetske potrebe organizma zbog proizvodnje velikih koliina mleka. U
periodu oko teljenja u metabolizmu masti kod mlenih krava deavaju se najburnije promene. U
poslednjim danima graviditeta poveava se stepen lipolize koji dostie maksimum posle teljenja
(2 do 3 dana) i na tom visokom nivou se odrava tokom prvih nekoliko nedelja laktacije.
Meutim, utvreno je da porast mobilizacije masnih kiselina iz depoa moe da nastane i na 2 do
3 nedelje pre partusa, pogotovo ako se kravama ne daje dovoljno hrane u poslednjim danima
graviditeta. Smatra se da je pojaana lipoliza indukovana ne samo energetskim deficitom u tom
periodu nego i promenama u hormonalnom statusu pre teljenja. U osnovi ovog procesa se nalazi
hidroliza triglicerida u masnom tkivu. Ovaj sloen proces se odvija pod kontrolom lipolitikih
hormona, pri emu se aktivira c-AMP, a potom i enzim senzitivna lipoprotein-lipaza. Na osnovu
merenja protoka palmitinske kiseline u venskoj krvi krava neposredno posle poroaja utvreno je
da se iz telesnih rezervi dnevno mobilie i do 2,9 kg masti. Najbolji pokazatelj poveane
mobilizacije masti iz depoa su povieni nivoi slobodnih masnih kiselina koje se kao
neesterifikovane prenose vezane za albumine krvi do drugih tkiva.
Neesterifikovane masne kiseline mogu da se metaboliu u svim tkivima osim u mozgu i
testisima kod mujaka. Najvei deo metabolizma masnih kiselina se odvija u jetri, gde one mogu
uestvovati u sledeim metabolikim procesima: potpuna oksidacija masnih kiselina do CO2 i
H2O; delimina oksidacija masnih kiselina do acetil-Co-A i sinteza ketonskih tela; resinteza
(reesterifikacija) masnih kiselina u trigliceride i njihov transport iz jetre sa VLDL-frakcijom
lipoproteina; resinteza triglicerida i njihovo zadravanje u jetri sa mogunou nastanka masne
infiltracije elija jetre. Jetra, kako za vreme gladovanja tako i u stanju normalne ishrane
ivotinja, ima sposobnost da iz krvi ekstrahuje oko 30 posto slobodnih masnih kiselina . Pri tome
se najvea koliina zadranih masnih kiselina u jetri esterifikuje u trigliceride i fosfolipide, ili se
razlae procesom -oksidacije do acetil-Co-A. Masne kiseline se dalje oksidiu u jetri do CO2 i
H2O ili ketonskih tela, a mogu da budu transportovane iz jetre krvlju preko vene hepatis u obliku
lipoproteina vrlo male gustine (VLDL) i drugih frakcija lipoproteina. Zbog toga se moe smatrati
da koncetracija slobodnih masnih kiselina u krvi istovremeno predstavlja pokazatelj intenziteta
lipolize u masnom tkivu i korienja masnih kiselina od strane jetre i ostalih tkiva. Kod mlenih
krava esto dolazi do nagle i pojaane mobilizacije masti iz telesnih depoa u peripartalnom
periodu, to moe da dovede do naruavanja energetske ravnotee i metabolike aktivnosti jetre.
Kao posledica toga nastaje poveana sinteza triglicerida kao i njihovo zadravanje u
hepatocitima. Uporedo sa tim intenzivira se proces ketogeneze, poto su slobodne masne kiseline
osnovni supstrat od kojih se stvaraju ketonska tela i trigliceridi jetre. Zbog toga se kod visokomlenih krava u periodu posle teljenja, vrlo esto pojavljuju metabolika oboljenja kao to su
masna jetra i ketoza. Sama injenica da su pojava ketoze i masne infiltracije i degeneracije elija
96

jetre usko povezane sa poveanom koncentracijom slobodnih masnih kiselina u krvi, ukazuje na
veliku ulogu ovih kiselina u nastanku metabolikih poremeaja u peripartalnom periodu kod
mlenih krava. U organizmu preivara jetra i masno tkivo imaju najvaniju ulogu u metabolizmu
triglicerida. Smatra se da jetra ima centralnu ulogu u metabolizmu masti, poto je direktno
povezana sa resorpcijom masti (portalni krvotok) i u njoj se sintetiu osnovne frakcije masti:
masne kiseline, holesterol, fosfolipidi, trigliceridi i lipoproteini.
Subkutano masno tkivo predstavlja najznaajniji depo triglicerida u organizmu i utvreno
je da je ono metaboliki veoma aktivno. Naime, deponovani trigliceridi u masnom tkivu stalno
podleu procesu lipolize i reesterifikacije (lipogeneze). Mnogi od nutricionih, metabolikih i
hormonalnih faktora reguliu metabolizam masnog tkiva i deluju kako na proces lipolize, tako i
lipogeneze. Od balansa ova dva procesa, zavise koliine triglicerida u masnom tkivu, odnosno
koncentracija slobodnih masnih kiselina u krvnoj plazmi. Poto nivoi slobodnih masnih kiselina u
krvi imaju najvei uticaj na metabolizam drugih tkiva, a naroito jetre i miia, faktori koji utiu
na masno tkivo i reguliu koncentraciju slobodnih masnih kiselina u krvi deluju indirektno i na
ostala tkiva. Poto se masti ne rastvaraju u krvi one se transportuju do drugih tkiva vezane za
proteine krvne plazme (apoproteini). Da bi se metabolizam masti odvijao neometano potrebno je
da u krvi postoji odgovarajui "pool" transportnih lipoproteinskih sistema koji omoguavaju
transport hidrofobnih molekula masti kroz vodenu sredinu krvne plazme. Lipoproteini se sintetiu
od apoproteina i lipida u cisternama agranulisanog i granulisanog retikuluma i Goldijevoj zoni
hepatocita. Zbog male zastupljenosti hilomikrona u krvnoj plazmi kod preivara, glavni
transportni sistem za trigliceride od enterocita do jetre, kao i od jetre do ekstrahepatikih tkiva,
predstavlja VLDL frakcija lipoproteina. Trigliceridi su najvie procentualno zastupljeni u VLDL
frakciji, pa je uloga jetre u sintezi ove frakcije od velike vanosti za metabolizam triglicerida.
Ukupni lipidi normalno ine oko 5 posto od ukupne mase jetre krava. U zdravoj jetri 75 posto
masti ine fosfolipidi, a ostatak su najee trigliceridi.
Iako je sinteza triglicerida u jetri vrlo aktivna procesom esterifikacije slobodnih masnih
kiselina koje potiu iz masnog tkiva, koliina triglicerida u jetri je mala, poto VLDL frakcijom
lipoproteina vrlo efikasno mogu da se transportuju novosintetizovani trigliceridi iz jetre, a koji se
koriste u metabolike svrhe drugih tkiva. Smatra se da se trigliceridi u normalnim uslovima ne
akumuliraju u jetri poto se iz jetre transportuju istom brzinom kojom se i sintetiu. Zbog toga je
uloga jetre u sintezi lipoproteina odluujua za normalno funkcionisanje metabolizma masti u
organizmu.
Prema nekim podacima kod krava je ograniena sposobnost elija jetre da sintetie
VLDL frakciju lipoproteina, pa zbog toga postoji velika opasnost da se kod njih nakupe
trigliceridi u jetri i tako nastane masna infiltracija i degeneracija hepatocita. Takoe je kod
goveda utvreno, da je za vreme gladovanja sposobnost sekrecije VLDL frakcije lipoproteina
jetre znaajno smanjena. Kod krava kod kojih je nastala jetrina lipidoza, smanjeno je otputanje
triglicerida iz jetre i zbog toga je koncentracija lipoproteina bogatih trigliceridima u krvnom
serumu veoma niska. Do smanjenja sinteze lipoproteinskih frakcija u jetri moe doi i usled
nedostatka metionina, donatora metil grupa, koji je jedan od osnovnih prekurzora u sintezi
lipoproteina. To moe da bude jedan od razloga nakupljanja triglicerida u hepatocitima, ak i pri
normalnoj sintezi i prilivu masnih kiselina u jetri.
Kod krava pri optimalnoj telesnoj kondiciji mast je prisutna u jetri priblino oko dve
nedelje pre teljenja, raste na priblino 20% na jednu nedelju posle teljenja i opada polako na
normalni nivo, manje od 5%, 26 nedelja posle teljenja. Ove promene u jetri krava su
funkcionalne i reverzibilne i odnose se na metabolike zahteve organizma za vreme kasnog
graviditeta i rane laktacije. Veliki zahtevi u energiji kod visoko-mlenih krava pojavljuju se
97

odmah nakon teljenja, to rezultira znaajnim rastom mobilizacije masti iz telesnih rezervi,
uglavnom iz potkonog tkiva u cirkulaciju, a odatle masti se uglavnom transportuju u jetru,
miie i bubrege. Osnovna karakteristika mobilizacije masti u organizmu je poveana
koncentracija slobodnih masnih kiselina u krvi. To rezultira rastom jetrine lipogeneze, opadanjem
sadraja glikogena u jetri i neadekvatnim transportom lipoproteina iz jetre. Najvei procenat
masti u jetri tada je u obliku triglicerida (95%), to je posledica ogranienog kapaciteta jetre
preivara da sintetie lipoproteine male gustine. Suprotno tome koncentracije fosfolipida u jetri se
naglo smanjuju, to jo vie ograniava sintezu lipoproteina, a rezultat toga je nastanak masne
infiltracije i degeneracije hepatocita.
Slobodne vie masne kiseline krvi su glavni izvor masnih kiselina koje se koriste za
sintezu triglicerida u jetri i lipoproteinske komplekse krvne plazme. U periodima mobilizacije
masti, jetra preuzima i esterifikuje poveane koliine slobodnih masnih kiselina. Meutim,
sinteza lipoproteina nije srazmerna prilivu slobodnih masnih kiselina i zbog toga dolazi do
nagomilavanja novosintetisanih triglicerida u hepatocitima, pa tako nastaje masna jetra. To
znai, da pri velikom prilivu slobodnih masnih kiselina u jetru u vreme pojaane lipomobilizacije,
jetra nije u stanju da izmetabolie slobodne masne kiseline do krajnjih produkata metabolizma
(CO2 i H2O) ili da ih reesterifikovane transportuje iz jetre pomou VLDL frakcije lipoproteina,
tako da se novosintetisovani trigliceridi zadravaju u jetri. Zbog toga se velike koliine stvorenog
acetil-Co-A, procesom -oksidacije upotrebljavaju za intenzivnu produkciju ketonskih tela. To su
osnovni razlozi zbog kojih kod visoko-produktivnih mlenih krava posle partusa nastaju
poremeaji u metabolizmu masti u jetri i kao posledica toga masna jetra i ketoza.
Od dinamike ravnotee metabolizma triglicerida u masnom tkivu, odnosno od procesa
razgradnje do glicerola i masnih kiselina, kao i njihove ponovne reesterifikacije i uske
povezanosti sa njihovim metabolizmom u jetri i otklanjanje iz jetre pomou VLDL frakcije
lipoproteina, u mnogome zavisi pravilno odvijanje metabolizma masti.
Gotovo sve elije koje sadre jedro sposobne su da sintetiu holesterol. To se naroito
odnosi na elije jetre, kore nadbubrega, creva, koe, testisa i aorte. Za razliku od oveka, kod
koga je sinteza holesterola u crevima vrlo znaajna, kod ivotinja se najvee koliine holesterola
sintetiu u jetri. Holesterol je tipian proizvod ivotinjskog metabolizma, a kod biljojeda koji
hranom unose vrlo malo holesterola, jetra predstavlja centralni organ sinteze ovog jedinjenja.
Acetil -CoA je izvor svih ugljenikovih atoma u holesterolu, a utvreno je da kod preivara u
najveem procentu potie od acetata nastalog razlaganjem hrane u buragu.
Holesterol je osnovni prekurzor unih kiselina, ali od holesterola se sintetie 5 klasa
steroidnih hormona: progesteron, hormoni kore nadbubrene lezde, hormoni folikula jajnika i
hormoni testisa. Nakon sinteze u hepatocitima holesterol se prenosi u krv u obliku lipoproteina.
Najvei deo holesterola nalazi se u LDL frakciji (-lipoproteini) koji nastaju iz VLDL frakcije.
Meutim, u uslovima u kojima je VLDL frakcija vie zastupljena, proporcija holesterola u ovoj
frakciji se poveava. Koncentracija LDL frakcije holesterola je u krvnom serumu krava niska.
Takoe, u uslovima kada dolazi do poveanja koncentracije slobodnih masnih kiselina u krvi
dolazi i do poveane sinteze i oslobaanja VLDL frakcije iz jetre.
Smatra se da je 80 do 90% holesterola u obliku estara sa viim masnim kiselinama, a
ostali manji deo je u obliku slobodnog holesterola. Eliminacija holesterola se vri posle njegove
konverzije u une kiseline i preko ui izluuje se fecesom, a samo mali deo je u obliku
neutralnih steroida. Utvreno je da kada se sadraj holesterola u hrani poveava za 2%, endogena
produkcija u jetri opadne za 10 do 30%. Poto se osnovna sinteza holesterola odvija u jetri, do
poremeaja u sintezi nastaje kod krava sa oteenom funkcijom jetre. Opadanje koncentracije
holesterola u krvi u peripartalnom periodu kod visoko-mlenih krava koje imaju izraen
98

energetski deficit. Tako su utvrene znaajno nie koncentracije holesterola u krvi kod krava sa
masnom jetrom odmah nakon poroaja, to jasno ukazuje da pri oteenju hepatocita opada i
njihova sposobnost da sintetiu holesterol. Kod visoko-mlenih krava dolazi do znaajnog
smanjenja koncentracije holesterola u krvi u peripartalnom periodu u odnosu na vrednosti
utvrene 2 do 3 meseca pre partusa, odnosno 1 do 2 meseca posle partusa. Ove promene su
naroito izraene kod ivotinja gde je utvrena masna infiltracija i degeneracija elija jetre.
Smatra se da kod krava sa visokom koncentracijom ukupnog holesterola u krvi pre teljenja,
postoji mala verovatnoa da u periodu posle teljenja obole od ketoze ili drugih poremeaja
metabolizma masti. Uloga holesterola u metabolizmu kod preivara je vrlo vana, poto ivotinje
hranom unose male koliine holesterola. Zbog toga se svaka promena u funkciji jetre direktno
odraava na sintezu i metabolizam holesterola, kao i njegovih derivata, a naroito steroidnih
hormona (glukokortikosteroidi i polni hormoni).
Adaptacija u metabolizmu ugljenih hidrata Metabolizam ugljenih hidrata kod
preivara je specifian u odnosu na metabolizam ugljenih hidata kod monogastrinih ivotinja.
Centralno mesto u metabolizmu ugljenih hidrata ima glukoza, kao i glikogen koji se nalazi
deponovan u jetri i skeletnoj muskulaturi. U ranoj laktaciji potrebe mlene lezde za glukozom su
uvek vee nego to ima raspoloive glukoze. Ovaj disbalans dovodi do negativnog energetskog i
ugljeno-hidratnog bilansa, smanjivanja rezervi glikogena u jetri, odnosno poveanja mobilizacije
masti iz telesnih depoa i ketogeneze u jetri.
Iako preivari putem hrane uzimaju velike koliine ugljenih hidrata, koncentracija
glukoze u krvi je uvek nia u odnosu na monogastrine ivotinje. Kod preivara se neznatna
koliina ugljenih hidrata resorbuje iz digestivnog trakta u obliku glukoze. Po nekim autorima,
koliina resorbovane glukoze iznosi oko 12% i moe da zadovolji do 10% ukupnih potreba
organizma za glukozom. Preostali, vei deo potreba u glukozi, preivari nadoknauju procesom
glukoneogeneze u jetri, a delimino i u bubrezima. Otuda, odravanje glikemije procesom
glukoneogeneze u jetri ima prvenstven fizioloki znaaj kod preivara. Naime, hepatociti su
specijalizovane elije u kojima su razvijeni specifini enzimski sistemi koji su sposobni da
konvertuju mnogobrojna jedinjenja koja nisu ugljeni hidrati, u glukozu, odnosno da ih koriste za
potrebe glukoneogeneze. Ovaj proces je veoma vaan, obzirom da se najvei deo potreba za
glukozom (90%) kod preivara obezbeuje iz glukogenoplastinih jedinjenja. Smatra se da su
propionat, glukogenoplastine amino-kiseline, glicerol, laktat i piruvat najznaajniji prekurzori za
sintezu glukoze, odnosno glikogena u jetri.
U jetri se odvijaju glavni putevi glukoneogeneze, a u sutini predstavljaju obrnuti put
glukolize. Na to ukazuje i injenica da je glukolitika aktivnost vrlo niska u jetri, kada je proces
glukoneogeneze veoma aktivan. Smatra se da sinteza glukoze u jetri pokriva najvei deo potreba
u glukozi kod preivara i da je pri tom najvei stepen korienja utvren kod krava u visokom
graviditetu i tokom laktacije, kada su potrebe za glukozom i najizraenije. U literaturi se navodi
da je kod krava u ranom periodu zasuenja koliina proizvedene glukoze u jetri 0,8 kg na dan, a
u vreme obilne laktacije i do 3 kg na dan.
Pri dovoljnoj koliini glukogenoplastinih prekurzora i pri maksimalnoj
glukoneogenetskoj sposobnosti elija jetre mogu da se obezbede optimalne koliine glukoze za
potrebe mlene lezde. Meutim, pri intenzivnoj mobilizaciji masti iz telesnih depoa i njihovog
poveanog priliva u jetru, naroito na poetku laktacije, dolazi do poremeaja funkcije jetre, to
vrlo esto dovodi do poremeaja u metabolizmu ugljenih hidrata i masti. Posledica takvog stanja
je nakupljanje masti u parenhimu jetre i razvoj masne infiltracije i degeneracije hepatocita, to se
nepovoljno odraava na funkcije jetre, a naroito njenu glukoneogenetsku sposobnost. Ovi
podaci jasno ukazuju da je kod preivara uloga jetre vrlo znaajna u regulaciji metabolizma
99

ugljenih hidrata, naroito u periodima kada su zahtevi za glukozom najizraeniji. To je osnovni

razlog, to su za ispitivanje sposobnosti jetre da zadovolji potrebe metabolizma uvedeni testovi,
koji treba da pokau njenu sposobnost da koristi glukogenoplastine prekurzore za sintezu
glukoze. Test optereenja propionatom je uveden na osnovu poznate injenice da je propionat
osnovni prekurzor za sintezu glukoze kod preivara, a da je jetra glavni organ glukoneogeneze i
metabolizma propionata. Prilikom i.v. aplikacije rastvora natrijum-propionata kod zdravih krava
u jetri dolazi do brze konverzije propionata u glukozu, to se manifestuje znaajnim poveanjem
koncentracije glukoze u krvi. Ovi podaci jasno ukazuju da je funkcija jetre kod zdravih krava
ouvana u pogledu njene sposobnosti za sintezu glukoze. Nasuprot ovome, kod krava koje su
obolele od ketoze i masne jetre ili su podvrgnute gladovanju, posle i.v. aplikacije rastvora
propionata utvrene su znaajno nie koncentracije glukoze u krvi u odnosu na zdrave ivotinje,
pa postoji opravdano miljenje da je kod ovih ivotinja smanjena glukoneogenetska sposobnost
elija jetre.
Proces glukoneogeneze u jetri reguliu mnogobrojni faktori u organizmu. Utvreno je da
kvalitet i kvantitet ishrane predstavlja vaan faktor u regulaciji procesa glukoneogeneze u jetri.
Ipak, smatra se da hormoni koji reguliu proces glukoneogeneze mogu da imaju odluujuu
ulogu, kako za vreme gladovanja, tako i u uslovima normalnog hranjenja ivotinja. Glukagon i
kortizol su najvaniji hormoni koji mogu da ubrzaju proces glukoneogeneze, jer poveavaju
aktivnost i koliinu jetrinih enzima odgovornih za sintezu glukoze. Kada deluju zajedno njihovi
uticaji u procesu glukoneogeneze se sumiraju. Njihova uloga je u obezbeivanju prekurzora iz
endogenih izvora, kao i uticaj na enzime glukoneogeneze, da bi se u to veoj meri iskoristili
prekurzori, kako iz hrane, tako i iz telesnih rezervi. Takoe je stanovljeno da pri infuziji insulina i
glukoze dolazi do neznatnog pada konverzije propionata u glukozu (5 do10%), ali pri tome se
smanjuje korienje drugih prekurzora za potrebe glukoneogeneze, naroito amino-kiselina (30
do 50%).
Pored uloge koju ima u sintezi glukoze, u jetri se sintetie i glikogen (glikogen-sinteza),
koji predstavlja jedini depo ugljenih hidrata u organizmu. Zapravo, osnovna uloga glikogena
deponovanog u jetri jeste da prema potrebama odrava optimalan nivo glukoze u krvi. U
hepatocitima se nalazi u obliku granula, koje se sastoje od pojedinanih zrnaca (beta-elije) i
zrnaca u obliku grozdova ili rozeta (alfa-elije). Koliina glikogena u jetri zavisi pre svega od
ishrane i u fiziolokim uslovima esto je podvrgnuta promenama. Naime, kada se goveda obilno
hrane, jetra moe da sadri glikogen i do 6% svoje mase, a u uslovima gladovanja, jetrine elije
ostaju skoro potpuno bez glikogena. Takoe, utvreno je kod mlenih krava koje su na poetku
laktacije, a naroito kod onih koje su obolele od ketoze ili masne jetre, da dolazi veoma brzo do
nestanka glikogena iz hepatocita, a da se u isto vreme poveava koliina masti, kao i broj
lizozoma. Smatra se da je naglo opadanje koliine glikogena u hepatocitima kod visoko-mlenih
krava u peripartalnom periodu posledica poveanog nakupljanja masti u hepatocitima, kao i
poveanih potreba organizma krava za glukozom od strane mlene lezde.
Uloga metabolizma ugljenih hidrata (glukoneogeneza i glikogeneza) u ouvanju zdravlja
kod mlenih krava je izuzetno velika, naroito u periodima visokog graviditeta i maksimalne
laktacije, kada dolazi do poveanih metabolikih optereenja u organizmu i kada su potrebe za
glukozom najvee. Naime, ukoliko se glukoneogenezom ne mogu da zadovolje potrebe za
glukozom, kao i kada su ispranjene rezerve glikogena u jetri, vrlo esto dolazi do poremeaja
metabolizma ugljenih hidrata u organizmu, to dovodi do hipoglikemije, ketonemije i ketonurije.
Ketoza - Ketoza krava je kompleksan poremeaj metabolizma masti i ugljenih hidrata
koja se odlikuje negativnim energetskim bilansom, padom koncentracije glukoze u krvi i
glikogena u jetri, intenziviranjem metabolizma masti i procesa ketogeneze u jetri. Ketoza se
100

obino pojavljuje kod visoko-mlenih krava u periodu odmah nakon teljenja i u vezi je sa
masnom jetrom i gijaznou krava (ketoza tipa 2), kao i za vreme maksimalne laktacije, kada se
ne unosi dovoljno hrane prema proizvodnji melka (ketoza tipa1). Stanje slino ketozi se javlja
kod ovaca pred kraj graviditeta i poetkom laktacije kod ovaca i naziva se graviditetna toksemija
sa apatijom i nervnom slabou.
Pojava ketoze najea je u puerperijumu i za vreme maksimalne laktacije, odnosno kada
su poveane potrebe organizma za glukozom zbog sinteze laktoze u mlenoj lezdi Najvee
potrebe mlene lezde za glukozom zabeleene su kod svee oteljenih krava i kod krava u
laktaciji sa proizvodnjom od 30 litara mleka dnevno. Pored ovoga, treba napomenuti da mlena
lezda koristi glukozu iz krvi u istom obimu i kad postoji stanje hipoglikemije.
Organizam pokuava da odri glikemiju u fiziolokim granicama intenziviranjem
metabolikih procesa, u nastojanju da potrebe u glukozi zadovolji procesom glukoneogeneze u
jetri. Ovaj proces zahteva dovoljnu koliinu raspoloivih glukogenoplastinih prekurzora,
sauvanu funkciju jetre i besprekornu aktivnost neuroendokrinog sistema. Poto jetra ima
centralnu ulogu u metabolikim procesima, a posebno u metabolizmu ugljenih hidrata i masti,
disfunkcija jetre u tom pogledu dovodi do pojave klinikih simptoma bolesti.
Dobro je poznato da za pravilno odvijanje metabolizma u elijama jetre mora da postoji
raspoloiva glukoza, da bi se obezbedila dovoljna koliina oksalacetata, koji omoguava potpunu
razgradnju acetil-CoA, zatim aktiviranje siretne kiseline, to kod preivara dosta zavisi od
procesa glukoneogeneze u jetri. Oksalacetat ima dvojnu ulogu u intermedijalnom metabolizmu i
predstavlja raskre puteva nekih metabolikih procesa. U sintezi glukoze, oksalacetat je ukljuen
u metabolizmu svih prekurzora, osim glicerola. U metabolizmu masti utie u definitivnoj
razgradnji acetil-CoA nastalog iz slobodnih masnih kiselina. Ukoliko nema dovoljno
oksalacetata, viak acetil-CoA se pretvara u ketonska tela. injenica da koncentracija
oksalacetata opada u ketozi, sigurno je jedno od objanjenja poveane ketogeneze u jetri. Smatra
se da je relativno nizak nivo oksalacetata u jetri, uslovljen njegovom nedovoljnom proizvodnjom
iz propionata, amino-kiselina i laktata, vrlo znaajan faktor u nastanku hipoglikemije i ketoze
krava. Dakle, interakcija izmeu glukogenoplastinih i energetskih prekurzora ima kljunu ulogu
u ouvanju metabolike ravnotee u poslednjoj fazi graviditeta i na poetku laktacije. elije jetre
u kontinuitetu treba da se snabdevaju optimalnim koliinama glukogenoplastinim jedinjenjima.
To obezbeuje pravilan promet masti i energije, bez nakupljanja triglicerida u hepatocitima i
stvaranje ketonskih tela.
Na poetku laktacije kod mlenih krava usled aktivnosti mlene lezde nastaje negativan
energetski bilans, to za posledicu ima naglu i nekontrolisanu lipomobilizaciju iz telesnih depoa.
elije jetre ne mogu da izmetaboliu ogromne koliine prispelih slobodnih masnih kiselina usled
smanjene sinteze glukoze (oksalacetat) iz glukogeneoplastinih jedinjenja, to dovodi do
usmeravanje metabolikih puteva ka nekontrolisanoj sintezi ketonskih tela.
Utvreno je da za vreme klinike ketoze glukoneogenetski kapacitet jetre opada znaajno
u odnosu na zdrave ivotinje, a takoe sadraj glikogena u jetri opada do najniih vrednosti,
nekada i na dve nedelje pre nego to e se pojaviti kliniki simptomi ketoze.
Neosporno je da hormoni koji reguliu metabolike procese, a naroito oni koji reguliu
proces glukoneogeneze u jetri i koji na poetku laktacije obezbeuju mlenu lezdu sa dovoljnom
koliinom prekurzora za sintezu sastojaka mleka imaju znaajnu ulogu u etiopatogenezi ketoze
krava. Naime, potrebe mlene lezde u ovom fiziolokom periodu imaju prioritet, ak i u sluaju
manifestne ketoze. Ove injenice jasno ukazuju na znaaj mehanizama koji su odgovorni za
regulaciju metabolizma u vreme njegovog najveeg optereenja. Smatra se da u ovom pogledu
prvostepenu ulogu imaju glukokortikosteroidi, odnosno adrenokortikalni sistem, na ta ukazuje
101

injenica da je kod krava sa niom proizvodnjom mleka odnos izmeu kortizola i kortikosterona
1.5:1, dok je kod krava sa vrhunskom proizvodnjom taj odnos 4:1, pa i vie. Osim toga, u
uslovima visoke proizvodnje mleka dnevne varijacije kortizola prate promene koncentracija
glukoze i aceto-acetata u krvi. Stoga je sasvim opravdano gledite da neadekvatna aktivnost
ovog regulativnog mehanizma u uslovima visokog metabolikog optereenja predstavlja jedan od
primarnih inilaca u patogenezi ketoze mlenih krava. Meutim, ostaje otvoreno pitanje da li je
slabost funkcija nadbubrenih lezda neposredan uzrok ovog poremeaja ili je njena aktivnost
posledica nedovoljne stimulacije ACTH.
Ovo saznanje jasno istie injenicu da je nivo aktivnosti osovine hipotalamusadenohipofiza-kora nadbubrega u periodu rane laktacije pod izuzetnim naporima kako bi se
zadovoljile potrebe mlene lezde. Pretpostavlja se da nivo ACTH nije uvek adekvatan
metabolikim potrebama ivotinja. Ovaj nesklad je najvien ispoljen u puerperijumu, odnosno
kada nivo glukoze u krvi pokazuje najveu varijabilnost i kada je pojavljivanje ketoze
najuestalije.To je i period kada se nalaze najnie vrednosti kortizola u krvi. Pri niskom nivou
kortizola u krvi, koncentracija aceto-acetata raste, a glikemija dostie najnie vrednosti. Ova
zavisnost se javlja i posle puerperijuma, s tim to koncentracija kortizola u krvi postepeno raste, a
uporedo sa tim se poveava glikemija, dok se koncentracija ketonskih tela sniava. Ovi podaci
jasno ukazuju da promene koncentracije kortizola znaajno utiu na metabolizam masti i ugljenih
hidrata, odnosno intenzitet glukoneogeneze i ketogeneze u jetri. To znai da odvijanje procesa
glukoneogeneze, kao i ostalih tokova metabolizma, zavise od nivoa aktivnosti kore nadbubrenih
lezda, odnosno koliine glukogeneoplastinih prekurzora koja je neophodna da bi se zadovoljive
metabolike potrebe mlene lezde.
Veliki broj autora je dokazao da privremeni hipokorticizam ima znaajnu ulogu u
etiologiji ketoze, i srodnih metabolikih poremeaja (masna jetra) kod krava. Razlozi za to su
visoki resorptivni kapacitet alveolarnih epitelnih elija mlene lezde za glukokortikosteroide
(Schwalm i Tucker, 1978), centralna uloga ovih hormona u stvaranju mleka, kao i njihova uloga
u glukoneogenezi i podizanju koncentracije glukoze u krvi.
Obzirom da u laktaciji najvee potrebe u glukozi namee mlena lezda, jasno je da to
predstavlja znaajan inilac u nastanku hipoglikemije i hiperketonemije. Utroak glukoze prati
neadekvatno snabdevanje glukogeneoplastinim prekurzorima i odgovoran je za ceo niz dogaaja
u ketoznom stanju. Oigledno je da je u puerperijumu izraena homeoretska aktivnost hormona u
odnosu na homeostatsku. Ovo saznanje jasno istie injenicu da je nivo aktivnosti osovine
adenohipofiza-hipotalamus-kora nadbubrega u periodu rane laktacije pod izuzetnim naporom
kako bi se zadovoljile potrebe mlene lezde. Pretpostavlja se da nivo ACTH nije uvek adekvatan
metabolikim potrebama organizma ivotinja. Ovaj nesklad je najvie izraen u puerperijumu,
odnosno u vreme kada nivo kortizola u krvi pokazuje najveu varijabilnost i kada je pojavljivanje
ketoze najuestalije. To je i period kada se nalaze i najnie vrednosti kortizola u krvi.
Usled niskih vrednosti kortizola u krvi ketoznih krava i
smanjenog stepena
glukoneogeneze u jetri, preparati kortikosteroida se sa velikim uspehom koriste u terapiji ketoze.
U tretmanu ketoze, glukokortikosteroidi imaju najvei efekat na metabolizam ugljenih hidrata,
posebno na glukoneogenezu. Njihova je uloga u obezbeenju prekurzora iz endogenih izvora i
uticaju na aktivnost enzima glukoneogeneze, kako bi se u to veoj meri koristili prekurzori, kako
iz hrane tako i iz telesnih rezervi. Pored toga glukokortikosteroidi pojaavaju dejstvo nekih
hormona na metabolike procese u ciljnim tkivima (permisivno dejstvo), a pre svega na
glukoneogenezu (primarni hormon glukagon).
Glukokortikosteroidi utiu i na poveanje rezervi glikogena u jetri (primarni hormon
insulin), koje su inae kod krava obolelih od ketoze znaajno istroene. Za deksametazon je
102

ustanovljeno da najbolje rezultate u leenju ketoze daje kada se kombinuje sa infuzijom rastvora
glukoze.Tako se postiu najbolji rezultati, i retko kada posle zavrene terapije nastaju recidivi.
Slobodne masne kiseline iz krvi i to uglavnom one sa 16 do 18 ugljenikovih atoma glavni
su izvori za sintezu ketonskih tela u jetri kod preivara. Utvreno je da se najvee koliine viih
masnih kiselina mobiliu iz telesnih depoa kod mlenih krava u peripartalnom periodu, odnosno
kada je prisutan negativni energetski bilans usled poveanih potreba za energijom od strane
ploda i mlene lezde. To bi moglo ukazati na odluujuu ulogu ovih kiselina u etiopatogenezi
ketoze na samom poetku laktacije.
Kod krava metabolizam masnih kiselina treba da se odvija bez nakupljanja
intermedijalnih produkata u jetri i u takvim uslovima ona ne predstavlja znaajniji izvor
ketonskih tela. Tada je koncentracija ketonskih tela u krvi niska i ona potiu uglavnom od
metabolizma buterne kiseline. U organizmu se ketonska tela oksidiu ili koriste u mlenoj lezdi
za sintezu masnih kiselina. Naime, ketonska tela mogu da imaju i prednost u korienju kao
izvor energije u ekstrahepatinim tkivima, u odnosu na glukozu i slobodne masne kiseline.
Meutim, na poetku laktacije pri stanju hipoglikemije i kod poveane mobilizacije masnih
kiselina, koncentracija ketonskih tela se poveava preko fizioloke granice i ivotinje pokazuju
klinike znake bolesti. Tada se najvei deo prispelih masnih kiselina u jetri preivara pretvara u
ketonska tela. Ostali deo masnih kiselina koji ne podlee procesu ketogeneze, akumulira se u
hepatocitima u obliku triglicerida, to u kasnijoj fazi bolesti uslovljava ireverzibilne promene u
elijama ovog organa. U nastajanju ovih poremeaja u metabolizmu slobodnih masnih kiselina u
jetri, znaajnu ulogu mogu da imaju intenzitet mobilizacije masnih kiselina iz masnog tkiva
(primarni faktor) i koliina raspoloivih ugljenih hidrata odnosno glukogenoplastinih prekurzora
u jetri (jetreni faktor). Iscrpljene rezerve glikogena u jetri smanjuju kapacitet ovih organa da
esterifikuju prispele masne kiseline ili da sintetiu nove iz nastalog acetil-CoA. Ako ovome
dodamo i uslovljen deficit oksalacetata u jetrinim elijama, a sa tim u vezi i mogunost
nedovoljne oksidacije slobodnih masnih kiselina u Krebsovom ciklusu, tada je veza izmeu
poveane mobilizacije masnih kiselina i smanjene koliine ugljenih hidrata i njihovih prekurzora
u jetri u etiopatogenezi ketoze vrlo jasna.
Kod krava obolelih od ketoze utvrena je visoko znaajna negativna korelacija izmeu
koncentracije glukoze u krvi i koncentracija slobodnih masnih kiselina, ukupnih lipida i
ketonskih tela. To praktino znai da se pri hipoglikemiji poveava koncentracija slobodnih
masnih kiselina proporcionalno smanjenju koncentracije glukoze u krvi. Sama injenica da je
mobilizacija slobodnih masnih kiselina u puerperalnom periodu intenzivna kod krava, intenzivira
se i sinteza ketonskih tela kao posledica nepotpunog sagorevanja masnih kiselina u elijama
jetre. Na osnovu iznetog moe se rei da ketoza kod visoko-mlenih krava predstavlja sloen
poremeaj metabolizma ugljenih hidrata i masti, koga odlikuje poveana mobilizacija slobodnih
masnih kiselina iz telesnih depoa, hipoglikemija, pranjenje rezervi glikogena u hepatocitima,
smanjena glukoneogenetska aktivnost i intenziviranje procesa ketogeneze u jetri.
Oito je da u peripartalnom periodu, a naroito na poetku laktacije, regulatorni
mehanizmi tako usmeravaju metabolike procese da dominiraju lipoliza u masnom tkivu i
glukoneogeneza, ketogeneza i lipogeneza u jetri. Neposredo pre, a naroito posle teljenja, u
uslovima negativnog energetskog bilansa i nagle i nekontrolisane lipomobilizacije, veoma su
niske koncentracije insulina u krvi, pa samim tim izostaje lipogeni uticaj insulina na masno
tkivo, a primarnu ulogu preuzimaju lipolitiki hormoni (kateholamini, hormoni rasta, glukagon)
koji stimuliu lipomobilizaciju iz telesnih depoa i ketogenezu u jetri. Naime, kod visoko-mlenih
krava poetkom i tokom maksimalne laktacije u cirkulaciji se nalaze visoke koncentracije
hormona rasta i relativno niske koncentracije insulina, IGF-I, leptina, kortizola i tireoidnih
103

hormona. Na taj nain se omoguava korienje telesnih rezervi i stavlja organizmu na

raspolaganje velika koliina energetsih prekurzora. Izmenjeni hormonalni status na poetku
laktacije ujedno predstavlja i predispoziciju za nastajanje metabolikih oboljenja, naroito ketoze
i masne jetre, poto homeoretski mehanizmi postaju dominantniji u odnosu na homeostatske
mehanizme kod mlenih krava na poetku laktacije.
U peripartalnom periodu u krvi krava nastaju znaajne promene u koncentraciji insulina.
Insulin je jedan od najvanijih anabolikih hormona. Pored njegove uloge u regulisanju
metabolizma ugljenih hidrata, u masnom tkivu stimulie procese lipogeneze. Koncentracije
insulina u krvi se sniavaju u toku teljenja i u ranoj fazi laktacije. Poto se insulinemija smanjuje
pri kraju graviditeta i dostie najnii nivo u prvim danima laktacije, smanjuje se i inhibitatorni
uticaj na proces lipolize. Kao posledica niske koncentracije insulina u krvi naglo se poveava
koncentracija slobodnih masnih kiselina u krvi, odnosno intenzivira se lipoliza u masnom tkivu,
odnosno mobilizacija masti i ketogeneza u jetri. Takoe, u peripartalnom periodu kod preivara
je izmenjen lipolitiki odgovor masnog tkiva na delovanje adrenerginih medijatora i prirodnih
kateholamina. Naime, stepen lipolize se poveava u peripartalnom periodu kod krava usled vee
osetljivosti adipocita na dejstvo specifinih -adrenerginih sredstava. To potvruje i nalaz
izraenog poveanja broja -adrenerginih receptora na adipocitima goveda u peripartalnom
periodu. Naime, u peripartalnom periodu kod mlenih krava se poveavaju aktivnosti lipolitikih
hormona, odnosno koncentracije hormona rasta i prolaktina se poveavaju, insulinemija se
smanjuje, dok se koncentracija glukagona bitno ne menja. Prolaktin deluje direktno na mlenu
lezdu i jetru, ali ne utie na metabolizam u masnom tkivu. Hormon rasta deluje direktno na
masno tkivo i jetru, i preko IGF-I, iju sintezu stimulie, deluje i na mlenu lezdu. B-elije
endokrinog pankreasa postaju manje osetljive na insulotropno dejstvo mnogobrojnih jedinjenja,
zbog ega se insulinemija znaajno smanjuje na poetku laktacije, pa se tako stvaraju povoljni
uslovi za intenziviranje glukoneogeneze u jetri. U masnom tkivu, pod dejstvom hormona rasta
poveava se broj -adrenerginih receptora, to omoguava vei lipolitiki uticaj kateholamina na
masno tkivo.
Pri irokom rasponu odnosa izmeu koncentracija hormona rasta i insulina u krvi, koji se
vrlo esto javlja kod mlenih krava na poetku laktacije, nastaje intenzivna mobilizacija masti iz
telesnih depoa i ne retko ketoza i masna infiltracija i degeneracija hepatocita razliitog stepena.
Dobro je poznato da hormon rasta stimulie lipolitike procese u telesnim depoima kod mlenih
krava i poveava koliinu energetskih prekurzora za produkciju mleka. Visoka koncentracije
hormona rasta i vrlo niske vrednosti koncentracije insulina u krvi vrlo su esto utvrene u
puerperijumu kod krava sa visokom proizvodnjom mleka, odnosno kod krava kod kojih je
dijagnostikovana ketoza.
Patoloku fiziologiju ketoze mlenih krava treba razmatrati u kontekstu kompleksnih
neuroendokrinih mehanizama koji su odgovorni za nastajanje masne jetre, pogotovu to se danas
smatra da se ova patoloka stanja pojavljuju udrueno u peripartalnom periodu, najee kao
posledica stanja negativnog bilansa energije i nekontrolisane lipomobilizacije u ranoj fazi
laktacije.
Masna jetra - U peripartalnom periodu kod mlenih krava se esto pojavljuje masna
infiltracija i degeneracija elija jetre (slika 35). Naime, prisustvo prekomerne koliine masti u
jetri je est nalaz kod preivara za vreme kasnog graviditeta i na poetku laktacije. Kod mlenih
rasa krava u periodu oko teljenja, umerena masna infiltracija jetre se smatra skoro normalnim
stanjem. Poslednjih godina kliniki znaaj masne jetre u peripartalnom periodu krava je dobio na
znaaju zbog veze izmeu umanjene funkcije jetre i poveane sklonosti za nastajanje
mnogobrojnih bolesti u tom periodu. Tu se pre svega misli na puerperalnu parezu, ketozu,
104

poremeaj fertiliteta, puerperalnu jetrinu komu, poveanu osetljivost na infekcije, endometritis,

mastitis i zadravanje posteljice. Postoje tri razliita naziva koja se koriste u literaturi u vezi sa
masnom infiltracijom i degeneracijom elija jetre i peripartalnih bolesti: masna jetra, poroajni
sindrom i sindrom debelih (masnih) krava. Kod pojedinih ivotinja nastaje teak oblik
zamaenja jetre (Steatosis hepatic gravis), komatozno stanje i uginue (Coma hepaticum). U
strunoj literature ovo patoloko stanje je poznato kao sindrom masne jetre ili gravidetna
toksemija.
Skoro uvek oboljevaju dobro uhranjene, ugojene krave u poslednjim danima graviditeta ili
neposredno pre teljenja. Pre partusa ili neposredno posle, ugojene krave su daleko podlonije
nastajanju metabolikih poremeaja kod kojih centralni i najvaniji problem predstavlja masna
infiltracija i degeneracija hepatocita. Kod jetrine kome ovaj proces difuzno zahvata sve
hepatocite, pa kao posledica toga potpuno otkazuju funkcije jetre, nastaje koma i ivotinja
uginjava.
U poslednje vreme, od strane velikog broja naunih radnika sve vie se istie znaaj
hormona u nastanku masne jetre krava. Hormoni koji su ukljueni u regulisanje prometa energije,
a to znai i prometa masti, mogu da imaju znaaj u etiopatogenezi ovog veoma kompleksnog
poremeaja metabolizma organskih materija. Poznato je da na poetku laktacije, kod krava sa
visokom proizvodnjom mleka, postoji negativan bilans energije, jer iz alimentarnih izvora ne
mogu da se obezbede neophodne koliine energije. Naime, dobro je poznato da u etiopatogenezi
masne jetre i ketoze kod mlenih krava, veliki znaaj imaju slobodne masne kiseline koje se
mobiliu u velikim koliinama za vreme rane laktacije pri negativnom bilansu energije i
dospevaju u jetru gde se kataboliu ili esterifikuju i koriste za sintezu triglicerida.
Neposredno pre partusa, kod krava dolazi do promena hormonalnog statusa koga
karakterie porast koncentracija hormona u krvi koji ispoljavaju lipolitiko delovanje
(kateholamini, kortizol i hormon rasta) i koji mogu da iniciraju lipomobilizaciju i porast
slobodnih masnih kiselina u krvi i pre pojave energetskog deficita.
Hormon rasta se suprostavlja delovanju insulina na metabolizam glukoze. Kod krava na
poetku laktacije koncentracija ovog hormona se poveava, a najvie kod krava koje proizvode
najvie mleka. Upravo zbog naglaenog delovanja ovog hormona na metabolizam masti, on moe
da uzrokuje zamaene jetre. Zbog toga se aktivnost hormona rasta esto procenjuje uporedo sa
kretanjem nivoa insulinemije, jer se pretpostavlja da od odnosa koncentracije insulina i hormona
rasta u krvi u velikoj meri zavisi kontrola korienja energetskih prekurzora.
Pouzdano je utvreno da hormon rasta, pored toga to stimulie lipolizu, istovremeno
smanjuje i ekstramamarno korienje glukoze i amino-kiselina na raun poveanog korienja
masnih kiselina iz telesnih depoa. To bi moglo da znai da se velike koliine slobodnih masnih
kiselina preusmeravaju za energetske svrhe drugih tkiva, a naroito jetre, to bi moglo da utie na
nastanak masne jetre.
Koncentracija kortizola raste naglo neposredno pre i za vreme partusa, to se smatra
posledicom stresa usled teljenja kod mlenih krava i prilagoavanja neuro-endokrinog sistema
uslovima poveanih metabolikih optereenja. S druge strane visoke koncentracije kortizola u
periodu pre teljenja pospeuju lipomobilizaciju i pojaavaju fizioloke efekte skoro svih
lipolitikih hormona. Nakon teljenja koncentracije glukokortikosteroida u krvi naglo opadaju, to
je naroito izraeno kod krava koje su obolele od ketoze. Postoji opravdano gledite da je
neadekvatna aktivnost kore nadbubrene lezde u uslovima visokih metabolikih optereenja u
peripartalnom periodu jedan od uzroka nastanka ketoze i masne jetre. Sama injenica da
glukokortikosteroidi utiu na procese glukoneogeneze u jetri, kao i na sintezu glikogena ukazuje,
da u uslovima poveane mobilizacije masti i niske aktivnosti kortizola u krvi u periodu rane
105

laktacije, zbog nedostatka glukoze-oksalacetata, jetra nije u mogunosti da obezbedi optimalni

metabolizam prispelih slobodnih masnih kiselina iz telesnih depoa. Kao posledica toga, dolazi do
intenziviranja ketogeneze i nagomilavanja velikih koliina triglicerida u hepatocitima.
Kod ugojenih krava aktivnost kore nadbubrenih lezda ne ispoljava u potrebnoj meri,
obzirom da se koncentracije kortizola u krvi ovih ivotinja znaajno ne menjaju u periodu oko
teljenja. Podaci ovog autora potvruju ranije izneto gledite da je teak oblik steatoze jetre est
nalaz kod hipofunkcije kore nadbubrenih lezda.U skladu sa ovim su i podaci drugih autora koji
su ukazali da hipofunkcija kore nadbubrene lezde ima primarnu ulogu u etiopatogenezi ketoze i
masne jetre kod krava na samom poetku laktacije. Kod krava sa izraenom hipofunkcijom kore
nadbubrene lezde u prvim nedeljama laktacije je u velikom broju sluajeva utvrena ketoza i
masna infiltracija i degeneracija elija jetre. Kod ovih ivotinja je utvreno znaajno poveanje
koncentracije aceto-acetata u krvi, kao i smanjenje koncentracije glukoze u krvi, znaajno vie
gube u telesnoj masi i kod njih je izraena mobilizacija masti iz telesnih depoa u odnosu na
ivotinje kod kojih su utvrene optimalne koncentracije glukokortikosteroida u krvi na poetku
laktacije. Autori smatraju da hipofunkcija kore nadbubrene lezde kod mlenih krava na samom
poetku laktacije predstavlja znaajan predisponirajui faktor u nastanku ketoze i masne
infiltracije i degeneracije elija jetre.
Metabolizam slobodnih masnih kiselina mobilisanih iz telesnih depoa je pod kontrolom
sistema insulin-glukagon. Neposredno posle teljenja deava se pad bazalnih vrednosti insulina u
krvnoj plazmi, bez znaajnih promena koncentracija glukagona. Insulin stimulie sintezu
triglicerida u hepatocitima, ali isto tako spreava proces lipolize u masnom tkivu i sintezu
glukoze u elijama jetre, to su znaajni preduslovi za normalno odvijanje lipogeneze u
hepatocitima. Kod nekih ivotinja postoji neosetljivost prema insulinu, pa je stoga vie naglaen
uticaj glukagona za koga je poznato da stimulie glukoneogenezu, ali istovremeno ima
stimulativni uticaj na procese ketogeneze. Glukagon stimulie mobilizaciju glukoze iz depoa
glikogena. Zbog neosetljivosti prema insulinu, proces lipolize se odvija daleko intenzivnije nego
to su stvarne potrebe organizma i to je kapacitet hepatocita za metabolizam slobodnih masnih
kiselina. To moe biti neposredni povod za nastanak masne infiltracije i degeneracije hepatocita,
odnosno zamaenje jetre, uz smanjenje inteziteta glukoneogeneze.
Vrlo znaajna je uloga i insulina u patogenezi metabolikih oboljenja u postpartalnom
periodu. Naime insulin je hormon koji ima izrazito anabolino delovanje i visoke koncentracije
insulina u krvi u periodu zasuenja mogu da prouzrokuju poveanje telesne mase krava odnosno
da one budu gojazne u vreme partusa, to je jedan od predisponirajuih faktora u patogenezi
masne jetre. To se naroito deava kada se krave u zasuenju hrane velikim koliinama
koncentrovane hrane i kada im se u predelucima poveava sinteza propionske kiseline. Mnoga
ispitivanja su pokazala da propionska kiselina stimulie luenje insulina iz B-elija endokrinog
pankreasa i da je u tome uloga propionata znatno vea nego glukoze i amino-kiselina. To bi
znailo da pri poveanoj koncentraciji propionske kiseline u sistemskoj cirkulaciji dolazi i do
poveanog oslobaanja insulina iz B-elija pankreasa, to za posledicu moe imati uspostavljanje
visoke insulinemije, koja se pozitivno odraava na poveanje telesne mase, a negativno na
produkciju mleka. Posle teljenja, kod gojaznih krava nastupa mobilizacija masti u mnogo veem
stepenu nego to su potrebe mlene lezde za proizvodnjom mleka i kod tih ivotinja nastaje
masna jetra tekog stepena (vie od 40 posto masti) sa vrlo estim uginuima.
Nakon teljenja dolazi do znaajnog pada u koncentraciji insulina u krvi mlenih krava, a
naroito je izraen pad insulina u krvi kod krava koje su obolele od ketoze ili kod kojih je
utvrena masna jetra. Naime, niske koncentracije insulina u vreme posle partusa mogu da budu
uzrok pojaane lipolize u masnom tkivu, odnosno dovode do poveane mobilizacije masnih
106

kiselina, to ima za posledicu nastanak masne infiltracije i degeneracije hepatocita. Niske

koncentracije insulina u krvi, pri niskoj koncentraciji glukoze u krvi, imaju za posledicu pojaanu
lipolizu u masnom tkivu, ketogenezu u jetri i zadravanje triglicerida u jetri. Posebno je u ovom
procesu vaan odnos izmeu hormona rasta i insulina. Kod irokog raspona odnosa izmeu
koncentracija hormona rasta i insulina, koji se vrlo esto dogaa na poetku laktacije, postoje sve
pogodnosti da nastupi izraena mobilizacija masti i da kod krava nastane masna jetra. Ovakav
odnos, visoke koncentracije hormona rasta i vrlo niske koncentracije insulina u krvi, pojavljuje se
vrlo esto kod krava sa visokom proizvodnjom mleka, odnosno kod krava kod kojih je u
puerperijumu naroito izraen energetski deficit.
S druge strane, u jetri se pri jako niskoj insulinemiji i visokim nivoima hormona rasta
smanjuje stvaranje IGF-I (insulinu slian faktor rasta I). Na taj nain skoro prestaje anabolika
aktivnost hormona rasta, ali se u punoj meri ispoljava njegovo kataboliko delovanje na masno
tkivo. Smanjivanje koncentracije insulina i poveanje koncentracije lipolitikih hormona u krvi,
kao to su kortizol, kateholamini, hormon rasta, placentarni laktogen i prolaktin u peripartalnom
periodu mogu biti ukljueni u nastanku masne jetre.
U poslednje vreme posebno mesto u nastanku metabolikih oboljenja kod krava u
peripartalnom periodu daje se hormonima tireoideje (T3 i T4). Naime utvrene su znaajno nie
koncentracije hormona tireoideje u krvi krava u periodu oko teljenja. Naroito je izraen pad
koncentracije trijodtironina i to neposredno pre partusa. Smatra se da relativno nii nivoi
trijodtironina i tiroksina u krvi mogu biti posledica ispoljavanja razlika u energetskom
metabolizmu izmeu visoko-produktivnih i nisko-produktivnih krava. Nie vrednosti
trijodtironina i tiroksina u krvi visoko-produktivnih krava omoguavaju korienje telesnih
rezervi i njihovo preusmeravanje za visoku proizvodnju mleka. injenica da visoko-produktivne
krave ee oboljevaju od ketoze i masne jetre ukazuje da bi tireoidni hormoni imali vanu ulogu
u etiopatogenezi ovih metabolikih oboljenja. Smatra se da masna jetra nastaje kao posledica
ihibicije tipa I jetrine 5-dejodinaza aktivnosti od strane pojedinih slobodnih masnih kiselina koje
se mobiliu iz telesnih depoa na poetku laktacije. Hipotireoidni status je utvren kod mlenih
krava sa masnom jetrom na poetku laktacije koju uzrokuje ili je posledica smanjene jetrine 5dejodinaza aktivnosti ili sekrecije tireoidnih hormona u mleko. Naime, utvreno je da postoji
obrnuta proporcija izmeu koncentracija tireoidnih hormona u krvi i u mleku, odnosno najnie
vrednosti trijodtironina i tiroksina u krvi su utvrene kada su njihove vrednosti poveane u
kolostrumu krava. Poveani nivoi tireoidnih hormona u cirkulaciji, odnosno poveana aktivnost
titaste lezde su nepovoljne u periodima nesigurnog snabdevanja krava energijom, kao to je
sluaj na poetku laktacije. U skladu sa tim je i injenica, da su vrlo niske vrednosti tireoidnih
hormona u krvi utvrene kod krava koje su obolele od postpartalne jetrine kome koju
karakterie difuzna masna degeneracija elija jetre.
Izgleda da i visoke koncentracije estrogena u krvi krava uoi partusa mogu da imaju
znaajnu ulogu u nastanku masne jetre. Dokazano je da ovi hormoni kod krava stimuliu proces
reesterifikacije slobodnih masnih kiselina u elijama jetre i na taj nain doprinose da se sintetiu
mnogo vee koliine triglicerida, nego to su transportne aktivnosti elija jetre. Kao posledica
toga u hepatocitima se nakupljaju trigliceridi i dovode do njihove masne infiltracije i
degeneracije. U poetku ove promene zahvataju samo elije u centralnim delovima renjia, a
kasnije proces moe da se iri i zahvata skoro sve hepatocite. Zbog otkazivanja njihovih funkcija
nastaje komatozno stanje i uginue ivotinje.
Na osnovu koncentracija hormona u krvi kod krava sa vrlo tekim stepenom masne jetre,
odnosno sa difuznim zamaenjem jetre u poreenju sa vrednostima dobijenih kod zdravih
krava, moe da se tvrdi da hormonalni status krava kod masne jetre karakterie veoma nizak nivo
107

trijodtironina, tiroksina, insulina, leptina, IGF-I i kortizola u krvi.

Insulinska rezistencija - Rezistencija na insulin u peripartalnom periodu je neophodna
kako bi vime, kao organ u kom upotreba glukoze nije zavisna od insulina, dobilo dovoljno
hranljivih materija i energije za zapoinjanje laktacije. Fenomen insulinske rezistencije najjae je
izraen posle partusa. Odgovor insulina na glukozu je snien, dok je klirens glukoze vei u
postpartalnom periodu, u odnosu na prepartalni. Tokom laktacije mlena lezda krava vri
ekspresiju insulin nezavisnih transportera za glukozu, koja je tri puta vea u odnosu na zasuene
krave. Ovi receptori su naeni u masnom tkivu kod krava u kasnoj laktaciji i zasuenju, ali ne i
kod krava u piku laktacije. Pobuivanje insulin senzitivnih receptora u skeletnim miiima i
masnom tkivu ne menja se sa napredovanjem laktacije ili zasuenog period. Iako je odgovor
insulina na glukozu redukovan, senzitivnost perifernog tkiva na insulin je nepromenjena, ali je
naen vei klirens insulina u sredini laktacije u odnosu na zasuene krave. Pored navedenog
redukovana je i senzitivnost tkiva na insulin, kako je naeno u jednoj studiji gde je korien
hiperinsulinemini-euglikemijski model. Malnutricija i smanjen unos hrane redukuju sekreciju
insulina i njegov odgovor posle aplikacije glukoze. Krave koje su redukovano hranjene pokazuju
nii odgovor insulina posle aplikacije glukoze ak dve nedelje posle partusa u odnosu na krave
hranjene ad libidum. Hranljivi sastojci, posebno masti mogu uticati na stepen insulinske
rezistencije. Tako kratkotrajna hiperlipidemija izazvana intravenskom aplikacijom sterilnog loja
poveava bazalnu koncentraciju glukoze i insulina uz umanjen klirens glukoze posle testa
optereenja. Meutim, odreene masne kiseline (iz ulja lanenog semena) mogle bi biti od koristi
u poboljanju osetljivosti na insulin i poboljanju antilipolitikog efekta insulina u masnom
tkivu. Visokoenergetska hrana u periodu pre teljenja kod krava smanjuje eksresiju gena za
insulinske receptore u masnom tkivu tokom postpartalnog perioda.Genska predispozicija i
produktivnost krava su znaajan faktor koji utie na nastanak insulinske rezistencije. Visoko
selekcionisane krave i krave koje proizvode vee koliine mleka pokazuju znaajno veu
insulinsku rezistenciju, sa sporijim vraanjem glukoze na poetni nivo posle intravenskog
optereenja glukozom. Efekti insulinske rezistencije zavise od toga da li je jedno ili vie tkiva
rezistentno na insulin u datom momentu, pri tome se misli pre svega na masno tkivo, miino
tkivo i tkivo jetre. Kada se radi o masnom tkivu insulinska rezistencija dovodi do smanjenja
lipogeneze i poveanja lipolize. U peripartalnom periodu znaajno raste koncentracija NEFA u
krvi kao posledica lipidne mobilizacije. Poviena koncentracija NEFA je u vezi sa snienom
osetljivou masnog tkiva na insulin kod krava koje nisu u laktaciji ili sa smanjenim klirensom
glukoze i insulina posle optereenja glukozom kod mlenih krava. Visok nivo koncentracije
NEFA inhibira insulinom stimulisanu upotrbu glukoze u skeletnim miiima i vri supresiju
glukogenolize u jetri. Na modelu laboratorijskih mieva pokazan je direktan tetan uticaj NEFA
na beta elije pankreasa. Kada se radi o miinom tkivu poznato je da insulin vri supresiju
proteinskog katabolizma, dok deficit insulina dovodi upravo do proteinskog katabolizma kako bi
se aminokiseline koristile za glukoneogenezu. U insulinskoj rezistenciji sinteza glikogena u
miiima je smanjena zbog smanjene intracelularne translokacije glukoze. Doza insulina potrebna
da povea anabolizam proteina mnogo je vea od doze koja titi od katabolizma postojeih
proteina, te moemo rei da insulin prevashodno ima protektivni efekat. U jetri se glukoza
iskoriava preko insulin nezavisnih receptora, ali je prisustvo insulina potrebno da omogui
kljune metabolike procese. Pod uticajem insulina stimulie se proces sinteze glikogena, inhibira
se glukoneogeneza i stvaranje ketonskih tela, a mitogeni efekat insulina (i hormona rasta) se
oslikava u produkciji IGF-I. U uslovima kada postoji deficit insulina, kao to je gladovanje,
navedeni procesi mogu biti ravnomerno pogoeni. Meutim, kada postoji insulinska rezistencija
te promene nisu uvek ujednaene. Na primer: rezistencija na insulin kod gladovanja dovodi do
108

poveanja intenziteta glukoneogeneze usled deficijencije insulina, ali kod klasine rezistencije
kada kompenzatorno raste koncentracija insulina potencira se njegovo mitogeno dejtvo na
hepatocite i tada raste koncetracija IGF-I. Poremeaj metabolizma lipoproteina je znaajan
pokazatelj insulinske rezistencije hepatocita. Povean dotok NEFA uz redukovani katabolizam
VLDL u adipocitima dovodi do porasta akumulacije triglicerida u hepatocitima. Dotok
proinflamatornih citokina iz liziranog masnog tkiva tokom insulinske rezistencije stimulie
hepatocite na proizvodnju proteina akutne faze. Telesna graa krava je znaajan faktor u
nastajanju insulinske rezistencije. Krave sa veom telesnom kondicijom kao i gojazne krave
razvijaju izraeniju insulinsku rezistenciju u peripartalnom periodu. Ovo se moe objasniti
injenicom da gojazne krave oslobaaju veu koncentraciju NEFA iz masnih depoa u periodu
posle teljenja, to korelira sa oslobaanje TNF- .

109

4.HEMATOLOKI I IMUNOLOKI POREMEAJI

110

4.1.PATOFIZIOLOGIJA POREMEAJA HEMATOPOEZE

Krv predstavlja teno tkivo, koje u organizmu cirkulie putem zatvoreniog sistema krvnih
sudova a koje donosi u tkiva hranljive materije i O2, a odnosi produkte katabolizma.U sastav
krvi ulaze elije koje su meusobno morfoloki i funkcionalno razliite i koje su zavrile svoj
razvoj.Postoji izuzetak, a to su neke subpopulacije limfocita i makrofaga, koje pak nisu zavrile
svoj razvoj.Pri razmatranju patofiziologije krvi treba istai da ona ne predstavlja samo promene
na elijama krvi u kvantitativnom i kvalitativnom smislu, jer postoje promene u elijama krvi
koje su izazvane poremeajima hematopoeze i /ili drugih fiziolokih sistema. Pravilno
razmatranje svih patofiziolokih pojava na elijama krvi prevashodno zahteva dobro poznavanje
matinog odeljka hematopoeze a potom eritropoezu i morfoloke karakteristike eritrocita.
Hematopoeza predstavlja proces stvaranja zrelih elemenata krvi. Procesom hematopoeze
se stvaraju uoblieni elementi (sve krvne loze) krvi ili elije krvi. Hematopoeza se u uslovima
kada postoji fizioloka ravnotea odvija u kostnoj sri kod odraslih ljudi i ivotinja, izuzev kod
glodara, kojima je slezina aktivni organ hematopoeze u toku celog ivotnog perioda. U
organizmu svake jedinke se tokom ivota svakodnevno razlae oko 1% eritrocita , leukocita i
trombocita. Ove elije se zamenjuju novim, mladim elijama. Regenerativni potencijal
hematopoeznog aparata se sastoji od matinih elija hematopoeze (MH), koje imaju ogroman
proliferativni potencijal, iako su u ukupnom sadraju elija kostne sri nalaze u malom
broju.MH su u zavisnosti od potreba organizma, u mogunosti da stvore preko niza razvojnih
stadijuma velike koliine zrelih elija krvi. U hematopoeznom sistemu postoje etiri razliite
populacije elija, koje imaju razliitu funkcionalnost, a to su: primitivne pluripotentne MH,
elije progenitori, pluripotentni i opredeljeni, elije prekursori i zrele elije krvi.
Primitivne pluripotentne MH jo uvek nisu dovoljno izuene a dokazano im je prisustvo
u ezdesetim godinama XX veka.Imaju sledee osobine: samoobnova je sposobnost matine
elije da se deli bez diferenciranja, te stvara identine erke elije i da tako odrava sopstvenu
populaciju, veliki proliferativni kapacitet i diferencijaciju koji im omoguava da jedna
nediferentovana matina elija tokom proliferacije daje vie generacija elija razliitih stadijuma
zrelosti, dok se ne diferentuju do ogromnog broja zrelih elija. MH se diferenciraju u
pluripotentne progenitore koji daju sve elijske loze, ali imaju ogranienu mogunost
samoobnove. Pluripotentni progenitori se dalje diferentuju u pluripotentne mijeloidne progenitore
i pluripotentne limfoidne progenitore.Od pluripotentnih mijeloidnih progenitora nastaju
opredeljeni progenitori za eritrocite, megakariocite, granulocite i monocite. Pluripotentni
limfoidni progenitori se diferenciraju u T i B limfocite i NK elije(engl. Natural Killer Cel).
Primitivne pluripotentne MH su dokazane u krvi u drugoj polovini XX veka i od tada pa do
111

danas jo uvek nisu dovoljno ispitane, ali ih karakteriu sledee osobine: samoobnova ili
sposobnost matine elije za deobu bez diferenciranja, kao i mogunost da stvara identine
erke elije i na taj nain odrava sopstvenu populaciju, proliferativni kapacitet, koji je veliki i
omoguava da jedna nediferentovana matina elijatokom proliferacije daje vie generacija
elija razliitih stadijuma zrelosti i diferencijaciju da se diferencirajuju do ogromnog broja zrelih
elija. Ove elije se u toku ove faze hematopoeze diferenciraju u pluripotentne progenitore.
Pluripotentni progenitori imaju sposobnost da stvore sve elijske loze, ali im je ograniena
mogunost za samoobnovu. U daljem toku hematopoeze, oni se difereciraju u pluripotentne
mijeloidne progenitore i pluripotentne limfoidne progenitore.Od pluripotentnih mijeloidnih
progenitora nastaju opredeljeni progenitori za Erci, megakariocite, granulocite i monocite, dok se
pluripotentni limfoidni progenitori diferenciraju u T i B limfocite i NK elije(engl. Natural Killer
Cells). Progenitorske elije tokom diferencijacije gube visoki proliferativni potencijal i
multipotentnost. Stepenom diferencijacije ove elije gube sposobnost samoobnove, opada im
proliferativni potencijal, a proces diferencijacije se ograniava na dve ili samo jednu elijsku
lozu.Osnovna i primarna funkcija ovih elija je mogunost stvaranja brojne populacije elija iz
kojih e po potrebi moi da nastane veliki broj zrelih elija. Ukupna populacija MH i
progenitora ini manje od 5% svih elija kosne sri.
elije prekursori nastaju u sledeoj fazi hematopoeze. Ove elije se mogu meusobno
razlikovati, iako jo uvek nisu zrele elije krvi, ali su morfoloki karakteristine za pojedine
elijske loze. One obuhvataju vie od 95% populacije hematopoetskih elija kostne
sri.Prekursorske elije imaju sposobnost deobe i sazrevanja.
U toku procesa sazrevanja elija prekursora elije svih krvnih loza imaju sline osobine,
koje se ogledaju u smanjenju veliine elija,smanjenju odnosa jedro citoplazma, nestanku
jedarca i kondenzovanju hromatina. Za pojedine loze postoje karakteristine druge promene:
kod neutrofilnih granulocita se modifikuje jedro, kod eritrocita se gubi odnosno nestaje jedro i
kod megakariocita se javlja endomitoza.
Posmatrajui faze hematopoeze, treba istai da se sve faze odvijaju u kostnoj sri , te da u
krv prelaze samo zrele elije. Poslednje odredite i krajni cilj za erirocite i trombocite je krv, a za
leukocite je krv samo prolazna etapa do njihovog prelaska u tkiva, gde obavljaju svoju funkciju.
U toku svih faza hematopoeze brzina nastanka pojedinih zrelih elija je regulisana
akutnim potrebama za odreenim zrelim elijama. Tako da ukoliko postoje potrebe za pojedine
zrele elije krvi dolazi do pojave da matine elije hematopoeze i progenitori iz G0 preu u G1
fazu elijskog ciklusa, zatim da elije progenitori i prekursori ubrzano prou kroz elijski ciklus,
te da se javi smanjenje broja elija koje nestaju apoptozom i dolazi do pojave skraenja vremena
nastanka zrelih krvnih elija.Matine elije hematopoeze su sposobne da u povoljnoj sredini in
vivo, regeneriu celokupnu hematopoezu kako kod ljudi, tako i kod ivotinja Ova bioloka
osobina matinih elija omoguava da se odvija praksa eksperimentalne i klinike transplantacije
primitivnih matinih elija.
Mikrosredina hematopoeze za odvijanje procesa hematopoeze, kao to je pomenuto,
pored matinih elija hematopoeze ima veliki znaaj.U njen sastav ulaze akcesorne elije kostne
sri, a to su: makrofagi, fibroblasti, limfociti, adventicijalne elije i endotelne elije.Navedene
elije su rasporeene u trodimenzionalne strukture, takozvane nie. U okolinu u kojoj se
nalaze lue razne regulatorne faktore koji spadaju u citokine, za koje postoji podele na
stimulatorne i inhibitorne..Citokini su poznati kao faktori rasta, faktori koji stimuliu kolonijeCSF(engl.-Colony Stimulating Factors), interleukini, inflamatorni proteini, itd. Pored akcesornih
elija i citokina znaajnu ulogu u regulaciji primitivnih matinih elija hematopoeze imaju i
112

adhezivni molekuli, proteini meuelijskog matriksa i eritropoetin.Eritropoetin se lui na

drugimudaljenim mestima u organizmu, a deluje na kostnu sr.On deluje kao hormontako to
stimulie eritropoezu. U procesu hematopoeze moe doi do razliitih poremeaja i to u bilo kom
delu procesa.Moe doi do poremeajamatinih elija i elija progenitora hematopoeze, do
poremeaja mikrosredine hematopoezei do poremeajafaktora koji reguliu hematopoezu.

Slika 38. Hematopoeza (K.Lofsness, University of Minnesota)

Eritropoeza i promena oblika eritrocita

Eritron je anatomsko-funkcionalna jedinica eritropoeze i ini kompletnu elijsku
populaciju od progenitora opredeljenih za eritrocitnu lozu, do zrelih eritrocita koji cirkuliu u
krvi.U meduli eritrona se nalaze elije opredeljeni progenitori (BFU-E Burst Forming Unit
Erythroid i CFU-E-Colony Forming Unit Erythroid) i prekursori, u koje se ubrajaju razliite
vrste eritroblasta, koje su morfoloki prepoznatljive elije eritrocitne loze u aktivnoj
proliferaciji.Eritrocitni progenitori ine celinu u kojoj se BFU-E se diferentuju i stvaraju se CFUE. U stadijumu BFU-E zapoinje ekspresija receptora za eritropoetin i ove elije poseduju oko
100u odnosu na jednu eliju dok prelaskom ovih elija u CFU-E njihov broj u odnosu na jednu
eliju raste na 1.100 receptora po eliji.Procese proliferacije, diferencijacije i maturacije
eritrocitnih progenitora i prekursora stimuliu brojni citokini , od koji nekoliko navodimo: Stem
Cell Factor (SCF),
interleukin 3 (IL-3), GM-CSF (engl.Granulocyte/Monocyte-Colony
Stimulating factor), interleukin-9 (IL-9) i eritropoetin (Epo).Za proces eritrocitopoeze je
113

neophodno i gvoe, kao sastojak molekula hema, koji je sastavni deo hemoglobina (Hb).
Gvoe kao sastavni deo molekula hema, dolazi preko proteina transferina, iji se receptori
nalaze u malom broju elija BFU-E. Broj receptora za transferin, raste na CFU-E i eritrocitnim
prekursorima odnosno eritroblastima u razliitim stadijumima zrelosti, a kod retikulocita se
smanjuje. Eritropoeza u fiziolokim uslovima predstavlja ravnoteu izmeu stimulatora i
inhibitora tog procesa. U patofiziolokim stanjima identifikovano je nekoliko inhibitora
eritropoeze:faktor transformacije rasta (TGF-),trombocitni factor-4(engl.pletelet faktor-4) i
makrofagni inflamatorni protein 1-(MIP1-).
Eritropoetin (Epo) je glikoprotein molekulske mase 30,4 kDa , koji predstavlja
najkarakteristeristiniji i najvaniji humoralni regulator eritropoeze. Stvara se u jetri u toku
fetalnog razvoja, a kod odraslih organizama u intersticijalnim peritubularnim elijama bubrega.U
stanju fizioloke ravnotee se u malim koncentracijama sintetie u jetri, ali ovaj deo se znatno
pojaava ukoliko doe do poremeaja bubrega u toku renalne insuficijencije i teke hipoksije.
Oksigenacija tkiva je osnovni fizioloki faktor koji regulie sintezu eritropoetina. Pri pojavi
hipoksije aktivira se senzor na nivou bubrega koji nakon 1-2 sata, dovodi do poveanja broja
elija, koje stvaraju Epo i poveavaju njegove koncentracije u sistemskoj cirkulaciji.

Slika 39. Uloga eritropoetina i gvoa u eritropoezi

Takoe ,u regulaciji sinteze eritropoetina uestvuju i neki citokini, kao to je IL-6 koji je
pozitivni stimulator sinteze eritropoetina, dok su negativni stimulatori sinteze eritropoetina,
odnosno inhibitori sinteze eritropoetina, IL-1,TNF- i TGF-.Eritropoetin stimulie eritropoezu
na vie naina, ali najvaniji efekat je spreavanje apoptoze na nivou CFU-E i proeritroblasta, to
dovodi do preivljavanja ovih elija i ekspanzije eritropoeze. Eritropoetin stimulie proliferaciju,
diferentovanje i sazrevanje eritrocitnih progenitora i prekursora.Do poveanja sinteze
eritropoetina e doi, pomou elije koje stvaraju eritropoetin a nisu oteene, smanjenjem
parcijalnog pritiska kiseonika u krvi , koje detektuje bubreni senzor.
Eritrocitni prekursori nastaju iz CFU-E, morfoloki su prepoznatljivi, proliferiu i
sazrevaju uz poveanje koliine hemoglobina u njima.U odeljku prekursora se nalaze
proeritroblasti i eritroblasti (bazofilni, polihromatofilni, acidofilni) koji se u fiziolokom stanju
nalaze samo u kostnoj sri i retikulociti kojih ima i u kosnoj sri i u cirkulaciji, u zavisnosti od
vrste ivotinje.
114

Poto su Erci dominantne elije krvi,njihova homeostaza zahteva veliku rezervu

prekursora pa zato na eritroblaste otpada etvrtina ukupnog sadraja kosne sri odraslih
ivotinja.Nakon prelaska koncentracije Hb iznad 80% u eritroblastu (acidofilnom), on prestaje da
proliferie, kroz kapilarne sinuse endotela kosne sri prelazi u krv, izbacuje jedro i tada nastaje
retikulocit.
Retikulociti
Retikulociti su elije mladih eritrocita.Ove elije poseduju neznatne koliine
mitohondrija, ribozoma i informacione i ribozomalne RNK za sintezu hemoglobina.Naziv
retikulociti su dobili po mrei koju formiraju organele (reticulum-lat.mrea).Nakon izlaska iz
kostne sri retikulociti sintetiu preostali deo hemoglobina i dolaskom u slezinu oslobaaju se
citoplazmatskih organela.

Slika 40. Retikulocit

Proces sazrevanja retikulocita u eritrocite u cirkulaciji ili slezini traje izmeu 48-96
sati.Na osnovu njihovog prisustva u cirkulaciji procenjuje se eritropoetska aktivnost kostne sri,
jer se oni kod veine vrsta oslobaaju u cirkulaciju posle ubrzane hemolize i hipoksinih
stanja.Broj retikulocita u krvi zavisi od duine ivota Erci.U fiziolokim uslovima retikulociti su
u zavisnosti od vrste ivotinje zasupljeni 0-2%. Kod konja se Erci iz kostne sri otputaju u
zrelom obliku, tako da ih nema u cirkulaciji. U uslovima ubrzane eritropoeze, posle akutnog
gubitka krvi ili hemolitikih anemija, retikulociti su odsutni ili su veoma redak nalaz u
cirkulaciji.Zato se kod konja punkcijom kostne sri utvruje regenerativna anemija.
Kod velikih preivara retikulociti su u fiziolokim uslovima redak nalaz u perifernoj krvi ali
kod akutnih ,masivnih gubitaka krvi ili masivnog krvarenja dolazi do poveanja njihovog broja.
Kod ovaca i koza retikulociti se u fiziolokim uslovima retko nalaze u perifernoj krvi ali im se
posle akutnih krvarenja, broj poveava do 6%.
Proces eritropoeze u kome dolazi do stvaranja zrelih Erci traje 7-8 dana.Kod pasa, maaka,
svinja i goveda u toku fizioloke eritropoeze, dnevno se proizvodi 6x10 erci, koji sadre oko 7g
Hb, meutim ukoliko doe do masovnog krvarenja kod ivotinja, moe se proizvesti i do 6 puta

115

vie eritrocita. Kod ovaca,koza i konja u sluajevima potreba, vrednosti proizvedenih eritrocita
mogu da budu i dvostruko vie.
Ukoliko doe do procesa ubrzane eritropoeza, tada ee broj retikulocita u poreenju sa
fiziolokim vrednostima retikulocita znatno poveava, kako u cirkulaciji tako i u kostnoj sri a
njihov broj zavisi i od vrste ivotinja kod kojih se proces ubzane eritropoeze javlja.
Kod anemija retikulocitoza ukazuje na gubitak krvi ili poveanu destrukciju
eritrocita.Ukoliko ne postoji anemija, pojava retikuloctoze ukazuje na smanjenu oksigenaciju
krvi, ili na smanjenu tkivnu perfuziju. Zbog smanjene oksigenacije dolazi do hipoksije, koja
poveava sekreciju eritropoetina, koji stimulie eritropoezu. Kod pacijenata sa anemijom,postoji
odsustvo retikuloze te dolazi do smanjenja sinteze eritropoetina, javlja se depresija kostne sri,
dolazi do nedovoljnog korienja gvoa te se javlja poveana, a praktino neefikasna
eritropoeza.
Pri postojanju fizioloke ravnotee efikasnost eritrocitopoeze je oko 85-90%, to znai da
oko 10-15% elija ne dostie zrelost zbog greke u stvaranju, te dolazi domiranja elija. U sluaju
anemija ovaj deo elija koji ne dostiu zrelost u neefikasnoj eritropoezi, se poveava.Tako kod
eritropoetske porfirije goveda i trovanja olovom kod pasa nalazimo navedenu pojavu. elije koje
nastaju u pri poveanju neefikasneeritropoezekrae ili due vreme ostaju u kostnoj sri te
sestvara utisak hiperplazije crvene krvne loze.
Morfoloke karakteristike eritrocita
Po morfolokim karakteristkama eritrociti sisara su bez jedra,imaju bikonkavni izgled, osim
kod familije Camelidae kod koje su oni ovalni , bez centralnog udubljenja. Ptice, amfibije, reptili
i ribe imaju eliptine eritrocite. Eritrociti sisara su veliine od 4-9m, u zavisnosti od vrste sisara
a veliina im se odreuje na osnovu srednje vrednosti njihove zapremine (MSV).U jedinici
zapremine krvi, vei je broj eritrocita ukoliko su oni po veliini manji i obrnuto.Od ivotinjskih
vrsta, najmanje eritrocite imaju ovce i koze.

Slika 41. Normalni eritrociti

116

Slika 42. Nepromenjeni eritrocit elektronski mikroskop (orig.foto)

Pojava promene veliine eritrocita je anizocitoza, a smanjenje veliine erci se naziva
mikrocitoza, a javlja se u nutritivnim anemijama kao posledica deficita gvoa. Poveanje
veliine eritrocita se naziva makrocitoza a javlja se u megaloblastnim anemijama kao posledica
deficita kobalta. Pored promene veliine eritrociti mogu da menjaju i oblik.Promena oblika
eritrocita se naziva poikilocitoza, a posebno je izraena kod mladih koza, a javlja se i kod
odraslih angorskih koza.

Slika 43. Promena oblika i veliine eritrocita

117

Poznato je da su eritrociti kamile eliptinog oblika, dok su eritrociti jelena srpastog

oblika i imaju naziv drepanociti.

Slika 44. Drepanociti

Eritrociti kupastog oblika sa centralnim udubljenjem su stomatociti (lat.stoma-usta), a
javljaju se kod aljaskih malamut pasa.

Slika 45. Stomatocit

Akantociti su eritrociti, koji imaju bodlje, a kodociti su eritrociti u obliku lema.
Kodociti se javljaju kod poveanog nalaza holesterola i fosfolipida u plazminoj membrani
eritrocita.

Slika 46. Akantociti

118

Dakriociti su eritrociti u obliku suze i nastaju zbog nemogunosti membrane eritrocita da

uspostavi predhodni oblik, nakon njihovog prolaska kroz uske krvne sudove. Veoma esto se
mogu da se pojave i kao artefakti na ivicama krvnih razmaza.

Slika 47. Dakriociti

Ehinociti se javljaju kao artefakti, a mogu da se jave i kod pasa sa limfomima i kod
ivotinjakoje boluju od glomerulonefritisa.

Slika 48. Ehinociti

Slika 49. Ehinocit elektronski mikroskop (orig.foto)

119

istociti su nepravilni eritrocitni delovi, a javljaju se usled mehanikih trauma, koje

nastaju tokom njihovog prolaska kroz cirkulaciju. Oni se javljaju kod diseminovane
intravaskularne koagulacije (DIK), mikrovaskularnih angiopatskih hemolitikih anemija i kod
glomerulonefritisa.

Slika 50. istociti

Sferociti su loptastog oblika, javljaju se u naslednoj sferocitozi i kao posledica parcijalne

eritrofagocitoze kod anemija imunog tipa. Za postavljanje pravilne dijagnoze veiki znaaj ima
poznavanje normalnog i promenjenog izgleda eritrocita.

Slika 51. Sferociti

120

Pojava promene boje eritrocita je anizohromija, koja je i pokazatelj promene

koncentracije Hb u njima. Poznato ja da se u eritrocitima nalazi Hb koji prenosi kiseonik.
Koncentracija Hb kod zdravih ivotinja je usklaena sa njihovim normalnim fiziolokim
aktivnostima, ali ima mogunost i da se prilagodi iznenadnim potrebama organizma.Tako je
koncentracija Hb vea kod pasa (120-180g/L), koji su aktivniji nego preivari-goveda (80-140g/l)
i make, koji su manje aktivni. Pojava bledih eritrocita je hipohromija, a javlja se kod anemija
usled deficita gvoa i bakra. Makrociti ili veliki eritrociti se javljaju kod megaloblastnih anemija
a srednja vrednost koncentracije Hb po eritrocitu(MCH ) je visoka, ali ne i srednja vrednost
koncentracije Hb po zapremini erci ( MCHC ). Vek eritrocita je od 20-160 dana i zavisi od
ivotinjske vrste i starosne kategorije. Mikrociti su mali eritrociti, esto nastaju usled deficita
gvoa u vidu anulocita-prstenasti eritrociti. Eritrociti kod kojih je hemoglobin grupisan u jednoj
polovini elije koja je jako obojena, dok je druga potpuno rasvetljenja zovu se ekscetrociti

Slika 52.Markociti i makrocit-ovalocit

Slika 53. Mikrociti - anulociti

121

Slika 54. Ekscentrociti

Leukopoeza i promene oglika leukocita

U odraslom organizmu sisara granulociti nastaju u kostnoj sri.Poreklo ovih elija je od
pluripotentnog mijeloidnog progenitora CFU-GEMM (engi. Colony Forming Unit Granulocyte
Erythroid Megakariocyte Monocyte).Od njega nastaju progenitori opredeljeni za
granulocitopoezu i limfopoezu odnosno za granulocitnu i monocitnu lozu (CFU-GM. Engl..
Colony Forming Unit - Granulocyte Monocyte), koji pod dejstvom specifinih faktora rasta i
citokina sazrevaju u oblike koji se nalaze u perifernoj krvi.CFU-GM daju monopotene
progenitore (CFU-G, engl. Colony Forming Unit- Granulocyte i CFU-M, Colony Forming UnitMonocyte).Od njih nastaju neutrofiIni granulociti i monociti. Bazofilni i eozinofilni granulociti
nastaju od posebnih progenitora (CFU-Eos, cngl. Colony Forming Unit - Eosinophil i CFU-Bos,
engl. Colony Forming Unit - Basophil/) koji se "osamostaljuju" ve posle CFU-GEMM.
Od morfoloki neprepoznatljivih progenitora koji su navedeni obrazuju se morfoloki
prepoznatijivi prekursori, koji se u kostnoj sri dele u tri funkcionalna odeljka: 1.proliferativni
(mitotski) odeljak u kome se u razvoju granulocitne loze javlja prva prepoznatljiva elija
mijeloblast, iz koje u daljem procesu deobe i sazrevanja nastaje promijelocit a nakon njega i
mijelocit.U stadijumu mijelocita su prisutne specifine granule, te se razlikuju neutrofilni ,
eozinofilni i bazofilni mijelocit. U sledeem stadijumu razvoja,a to je metamijelocit prestaju
deobe elija, as nastavlja se sazrevanjete iz metamijelocita nastaje tapasti granulocit i na kraju
segmentirani granulocit. 2.zreli ili postmitotski odeljak: sadri sve elije od mijeloblasta do
granulocita i 3. rezervni odeljak: u kome su granulociti deponovani u kostnoj sri i koji su
spremni da izau u cirkulaciju.
Proces sazrevanja granulocita do zrelog granulocita u perifernoj krvi traje 10 dana,Kada
preu u perifernu krv svi neutrofilni granulociti ne ulaze u cirkulaciju, polovina njih atherie na
endotel malih krvnih sudova formirajui marginalni rezervni odeljakiz koga prelaze u cirkuliui
odelja pod dejstvom adrenalinaNeutrofilni granulociti se u perifernoj krvi kratko zadravaju
migriraju u tkiva gde im je vek trajanja oko 2-3 dana, a znatno je krai ako postoji potreba za
fagocitozom.
Razvoj monocitne loze poinje iz zajednikog prethodnika granulocitno monocitne loze
CFU-GM, iz koga nastaje opredeljena matina elija za monocite CFU-M, od koje nastaje
promonocit u kostnoj sri i monocit u perifernoj krvi.Prelaskom monocita u tkiva nastaje
122

makrofag, koji prima specifine karakteristike tkiva i organau kome se nalazi: Kupferove elije
jetre, alveolarni makrofag, mikroglija mozgadendritine elije limfnih vorova i druge.
Poremeaji u obliku elija najee se odnose na nalaz velikog broja blastnih elija u
krvotoku ili izmenjenih elija koje ukazuju na neku od leukoza odnosno leukemija. Ipak, kada se
radi o blastnim elijama njihovo propoznavanje i tipizacija se vre na osnovu specifinih bojenja,
jer se pojedine linije mogu razlikovati samo na osnovu razlike u enzimskoj aktivnosti.

Slika 55. ematski prikaz razmaza krvi kod normalnog

nalaza (levo) i leukeminog razmaza (desno)

Slika 56. Akutna limfoblasna leukemija

Slika 57. Akutna mijeloidna leukemija esteraza bojenje

123

Trombopoeza i promena oblika i distribucije trombocita

Trombociti su diskoidne elije bez jezgra, promera 2-3 m. Cirkuliu u krvi 7-10 dana,
kada ih makrofagi odstrane. Nastaju u kotanoj sri fragmentiranjem citoplazme zrelih
megakariocita, a iz jednog megakariocita nastaje 2000-3000 trombocita. Njihovo nastajanje je
pod kontrolom trombopoetina (TPO), hormona koji se uglavnom stvara u jetri i bubregu, ali i
mnogih drugih citokina (IL-3, GM-CSF, SCF, IL-1, IL-11). Trombociti sisara potiu od
citoplazme megakariocita, poliploidne hematopoetske elije koja nastaje iz pluripotentne matine
elije, zajednike ishodine elije za mijeloidnu i limfoidnu lozu. Iz mijeloidne matine elije
CFU-GEMM (engl. Colony Forming Unit Granulocyte-Erythroid-Monocyte-Macrophag;
elijske jedinica koja stvara granulocitno-eritrocitno-monocitno-megakariocitne kolonije)
stvaraju se najprije nezrele elije, a onda i zreli megakariociti. Primitivne megakariocitne
kolonije BFUMeg (engl. Burst Forming Unit-Megacaryocites) usmerene su u megakariocitnu
diferencijaciju i imaju veliki proliferacijski potencijal pa stvaraju 100-500 megakariocita po
elijii. Za rast kolonija vani su proliferacijski faktori (IL-3, GM-CSF, SCF, IL-1, a naroito IL11 i TPO). Kolonije CFU-Meg stvaraju diferenciranije elije megakariocitopoeze koje imaju
manji proliferacijski potencijal (4-32 megakariocita). Prva morfoloki prepoznatljiva elija
megakariocitne loze je megakarioblast, koji ima veliko poliploidno jezgro i oskudnu citoplazmu
koja prethodi promegakariocitu i megakariocitu. Na povrini elija megakariocitne loze prisutan
je specifian stanini beleg CD41. CD-belezi su elijski antigeni na povrini elija koji su
zajedniki svakoj jedinki unutar iste vrste. Karakteristini su za pojedinu elijsku lozu i za
stupanj njene diferencijacije (zrelosti). Sazrijevanjem elija smanjuje se sposobnost proliferacije,
ali se poveava sposobnost sinteze DNA bez deobe. Zato zreli megakariociti imaju mnogo vei
volumen od ostalih elija u kotanoj sri i otputaju u krvnu cirkulaciju veliki broj trombocita.
Zreli megakariociti sadre trombocitni faktor 4 (PF4), von Willebrandov faktor (VWF),
trombospondin i trombomodulin. Proces diferencijacije matine elijee hematopoeze do nastanka
zrelih trombocita traje oko 10 dana. Mladi trombociti nakon izlaska iz kotane sri provedu oko
36 sati u slezini u kojoj se inae i pohranjuje treina nastalih trombocita. Za stvaranje trombocita
vana su dva gena: NFE-2 gen ima glavnu ulogu u stvaranju trombocita, a TUBB1 (1-tubulin)
ima ulogu u stvaranju protrombocita i odreivanju diskoidnog oblika trombocita. Najvaniji
proliferacijski faktor koji regulie trombocitopoezu je trombopoetin. Sintetiziraju ga jetra,
bubreg, kotana sr i slezina. Njegovu sintezu kontrolie THPO gen smjeten na 3. hromosomu.
Za odravanje normalne hematopoeze TPO je vezan na svoj receptor Mpl, pa je koncentracija
slobodnog cirkulirajueg TPO niska. U stanjima trombocitopenije dolazi do redukcije vezanja
TPO na Mpl pa raste koncentracija slobodnog TPO u krvi i on deluje na elije koje sadre Mplreceptor, a to su megakariociti, trombociti i prethodne nezrele matine CD34+ elije potiui
njihovo sazrevanje. Za taj proces potrebni su i drugi faktori; IL-6, IL-11 i SCF koji takoe
stimuliu specifine stadijume sazrevanja megakariocita, ali samo ako deluju sinergistiki sa TPO
i IL-3. Postoje i citokini koji inhibiraju trombocitopoezu, kao to su PF4, interferoni i TGF-.
Na razmazu krvi se moe vidi vei broj promena u broju, distribuciji i morfologiji
eritrocita. Tako kod trombocitoze postoje veliki broj trombocita u razmazu. Kao posledica
delovanja in vitro efekata i antikoagulansa kao to je EDTA moe se primetiti nagomilavanje
trombocita u grozdove kao i satelitizam trombocita oko drugih elija, najee leukocita. Mogu
se videti i gigantski trombociti ili mali trombociti kod mijeloproliferativnih bolesti i leukemija.

124

Kada se radi o promeni boje trombocita mogu se uoiti sivi trombociti, koji nastaju kao jake
degranulacije trombocita koja prati milejeloproliferativne bolesti.

Slika 58. Razvoj megakariocitne loze

Slika 59. Esencijalna trombocitemija sa velikim brojem trombocita

u razmazu i grupisanjem trombocita u grozdove

125

Slika 60. Satelitizam trombocita

Slika 61. Gigantski trombocit

Slika 62. Sindrom sivih trombocita

126

Promene oblika i odnosa vrsta elija u kostnoj sri

Hematopoeza se odvija u kotanoj sri i velik broj promena podrazumeva promene u
morfologiji, broju i odnosu elija upravo u kotanoj sri. U kotanoj sri se moe zapaziti aplazija
ili hiperplazija elija. Takoe, mogue je na osnovu odnosu broja elija granulopoezne i
eritropoezne loze utvrditi da li se radi o hipo- ili hiperplaziji neke od loza. Za dijagnozu kod
sumnje na leukemiju se radi imunohemijskim bojenjem elija kotane sri.

127

4.2.PATOFIZIOLOGIJA POREMEAJA CRVENE KRVNE LOZE

Poremeaji broja eritrocita se mogu svrstati u dve grupe: 1) Anemije koje karakterie
smanjenje mase eritrocita ili koncentracije hemoglobina u krvi i 2) Policitemije (eritrocitoze) koje
se karakteriu poveanjem hematokrita iznad fizioloke vrednosti.
ANEMIJE
Definicija i kompenzacioni mehanizmi
Anemije se smatraju za najee hematoloke bolesti , kod kojih postoji smanjenje
ukupne koliine cirkuliueg hemoglobina u jedinici zapremine periferne krvi.Predstavljaju
stanja smanjene sposobnosti krvi za prenos kiseonika.U svakodnevnom radu se smatraju kao
smanjenje broja eritrocita i/ili hemoglobina. Za dijagnostiku anemije nije uvek pouzdan
pokazatelj samo broj eritrocita.Tano smanjenje broja eritrocita odraava anemiju, ali postoje
anemije kod kojih je broj eritrocita normalan ili ak i povean to je pojava kod sideropenijske
anemije.
Teina anemije se procenjuje u zavisnosti od koncentracije hemoglobina, te se one dele
na: lake anemije, kod kojih je koncentracija hemoglobina vrednosti od 100g/l, umerene anemije
kod koji se koncentracija hemoglobina kree u rasponu od 80-100 g/l i teke anemije gde je
vrednost koncentracije hemoglobina nia od 80 g/l. Navedeni podaci se odnose na humanu
populaciju, na ljude i od ivotinjske populacije na pse.
Za razliku od laboratorijskih nalaza vezanih za hemoglobin, kliniki znaci anemija zavise
od teine i uzroka nastanka, sa naglim ili postepenim poetkom.U anemijama koje nastaju naglo,
kao to je anemija nakon gubljenja krvi, svi sastojci krvi se ravnomerno gube a kliniki se
javljaju karakteristini znaci za smanjenje volumena:kolaps, dispneja, tahikardija, slabo punjen
periferni puls, snien krvni pritisak, izraena periferna vazokonstrikcija i ok.U anemija sa
postepenim nastankom kliniko ispoljavanje znaka zavisi od sposobnosti organizma da
kompenzatornim mehanizmima smanji stepen hipoksije.U blagim anemijama simptomi se
ispoljavaju u miru, a tokom fizike aktivnosti dolazi do zamora, vrtoglavice a poetak moe da
bude praen bledilom vidljivih sluznica, tahipneom odnosno ubrzanim disanjem ili dispneom
odnosno oteanim disanjem,.Ako anemija progredira dolazi do lupanja i preskakanja srca, pojave
angioznog bola, bolova i greva u skeletnim miiima, do pojave simptoma CNS-a, kao to su
glavobolja, vrtoglavica, omaglica zujanje u uima osetljivost na hladnou i razdraljivost.
128

Poremeaji koji nastaju u toku anemije su posledica poremeaja funkcije tkiva usled
hipoksije i kompenzatornih mehanizama, koji nastoje da ublae hipoksiju.Oni imaju za cilj da
uklone ili smanje relativnu tkivnu hipoksiju, koja je posledica smanjenja kapaciteta krvi za
transport kiseonika. Do smanjenja kapaciteta krvi za transport kiseonika, dovodi smanjenje
koncentracije hemoglobina.U fiziolokim uslovima kapacitet kiseonika je 200 ml na 1.000 ml
krvi.Smanjenje vrednosti hemoglobina , izaziva relativnu hipoksiju te se aktiviraju fizioloki
kompenzatorni mehanizmi, koji imaju ulogu da smanje ili uklone tkivnu hipoksiju.Ukoliko ne
postoje patoloka stanja na ovim sistemima prvo se ukljuuju akutni kompenzatorni mehanizmi.
Akutni kompenzatorni mehanizmi su privremeni i omoguavaju funkcionisanje
organizma, sve dok ne doe do pojave brzog odgovora eritrona, a time i uklanjanja anemije. U
organizmu dolazi do preraspodele krvi kao drugog kompenzatornog mehanizma, to omoguava
da u uslovima hipoksije svi vitalni organi budu dobro snabdeveni krvlju.
Kod aneminih ivotinja javlja se odgovor respiratornog centra za hipoksiju, pomou
koga dolazi do pojave poveanja plune ventilacije, tako da se kod ivotinja prvo javlja tahipnea
a nakon toga i dispneja.Iako se hemoglobin u eritrocitima potpuno oksigenie, uz normalan
pritisak kiseonika u alveolama i nepromenjenu plunu ventilaciju pomou ovog mehanizma, ne
dolazi do poboljanja opteg stanja ivotinje.
Pomeranjem krive disocijacije hemoglobina smanjuje se afinitet hemoglobina prema
kiseoniku, to omoguava otputanje vee koliine kiseonika u tkiva , naroito u kapilare tkiva.
Takav mehanizam je omoguen zbog poveanja parcijalnog pritiska ugljen dioksida i smanjenog
pH u tkivima, jer dolazi do veeg disosovanja kiseonika.Najznaajniji inilac koji doprinosi
promeni afiniteta hemoglobina ka kiseoniku jepoveana koliina 2,3 difosfoglicerola u eritrocitu.
Kardiovaskularni kompenzatorni mehanizmi podrazumevaju perifernu vazokonstrikciju i
preraspodelu kirvotoka u vitalne organe, kao i poveanje minutnog volumena srca.Naroito je
znaajna vazokdilatacija krvnih sudova mozga i srca.Ako se anemija javi kao posledica naglog
gubljenja krvi, aktiviraju se i mehanizmi za nadoknadu smanjene zapremine krvi, cirkuliui
volumen,te se u organizmu zadrava tenost koja prelazi iz intersticijalnog u vaskularne
prostore,dolazi do smanjenja glomerulske filtracije i poveanja tubulske resorpcije, na ta se
nadovezuje poveana aktivnost sistema renin-angiotenzin-aldosteron.
Poto ovi mehanizmi ne mogu da poveaju broj eritrocita i koncentraciju hemoglobina u
cirkulaciji, aktivira se poveano stvaranje eritropoetina, CFU-E i proeritroblasta i time se
kompenzuje anemija.Tada dolazi do normalizacije oksigenacije tkiva i viskoznosti krvi a
istovremeno se iskljuuju kompenzatorni kardiovaskularni mehanizmi.
Ako postoji poremeaj sisitema eritropoetin- eritropoeza, akutni kompenzatorni
mehanizmi postaju hronini, jer im relativna efikasnost vremenom opada zbog poveanog
optereenja srca, javlja se krug greaka, circulus vitiosus koji izaziva insuficijenciju sranog
miia, razvoj plune hipertenzije, kao i dalje poremeaje.
Iz navedenog zakljuujemo da su najznaajniji kompenzatorni mehanizmi za korekciju
anemije pomeranje krivulje disocijacije hemoglobina, prerasposela krvotoka, promene u radu
kardiovaskularnog sistema i poveanje produkcije eritropoetina.Aktivacija ovih mehanizama
zavisi od uzroka i brzine nastanka anemije.Kompenzacija je esto dovoljna da obezbedi
odgovarajuu oksigenaciju tkiva u mirovanju, a simptomi anemije se javljaju tek pri velikom
fizikom naporu kod ivotinje.

129

Klasifikacija anemija
Postoje razliite klasifikacije anemija, zbog razliitih mehanizama njihovog nastanka i
njihove ranolikosti.
U odnosu na veliinu eritrocita u perifernoj krvi, anemije se na normocitne, mikrocitne, i
makrocitne, a u odnosu na prosean sadraj hemoglobina u eritrocitima, od ega zavisi intenzitet
bojenja, delimo ih na normohromne hipohromne i hiperhromne. Na osnovu reakcije kosne sri
anemije se mogu podeliti na: regenerativne i neregenerativne.
Na osnovu etiopatogeneze odnosno mehanizma njihovog nastanka anemije se dele po
sledeoj klasifikaciji:
Anemije usled smanjenog stvaranja eritrocita
1.Aplastine anemije
2.Anemija koja prati bubrenu insuficijenciju
3.Anemije usled deficita vitamina B12 i folne kiseline i
4.Anemije usled trovanja olovom
Anemije usled smanjene sinteze hemoglobina
1.Anemije uzrokovane nedostatkom gvoa
2.Anemije koje prate hronine bolesti
Hemolitike anemije
1.Eritrocitne hemolizne anemije
Anemije nastale usled strukturnih i metabolikih promena eritrocita,
Eritropoetske porfirije:
Kongenitalne eritropoetske porfirije
Eritropoetske protoporfirije
2.Ekstraeritrocitne hemolizne anemije:
Anemije imunog karaktera
Anemije mehanikog karaktera
Anemije infektivnog karaktera
Anemije toksinog karaktera.
Anemije van klasifikacije
1.Akutne posthemoragine anemije
2.Akutne posthemoragine anemije

130

Slika 63. Vrste anemija i etiologija

Anemije usled smanjenog stvaranja eritrocita

Ovoj grupi anemija
pripadaju:aplastine anemije,anemija koja prati bubrenu
insuficijenciju, anemije usled deficita vitamina B12 i folne kiseline i anemije usled trovanja
olovom. Za aplastine anemije i anemiju koja prati bubrenu insuficijenciju su znaajne sledee
karakteristike:smanjen hematokrit,smanjen broj eritrocita i koncentracije hemoglobina, redukcija
ili potpuno odsustvo retikulocita, odsustvo eritroblasta u kostnoj sri i hemosideremija (javlja se
usled neiskoriavanja gvoa za sintezu hemoglobina).
1.Aplastine anemije se javljaju kod svih vrsta domaih ivotinja a najee kod pasa,
maaka, ovaca i konja.Uzroci pojave aplastinih anemija kod ivotinja su sledei: nepoznate
etiologije, ili idiopatske, infektivne nokse, najee virusi, uticaj toksinih materija i lekova
(insekticidi,benzen,streptomicin,hloropromazin, estrogen,fenilbutazon,hloramfenikol,itd) sa
ireverzibilnom i reverzibilnom supresijom u zavisnosti na osetljivost kostne sri pojedinih
ivotinja koja je uglavnom individualna, ozraivanje organizma X-zracima, sa moguim letalnim
ishodom i poremeaji na nivou humoralne kontrole eritropoeze. Znaajna karakteristika u
patogenezi hipoplastinih i aplastinih anemija je smanjenje broja funkcionalnih matinih elija
ili opredeljenih progenitora sve tri krvne loze, bez obzira na to koji je etioloki faktor uzrok
njihovog nastanka. Aplastinu anemiju praenu pancitopenijom, izazivaju,virus maije leukoze
(FeLV) i virus maije imunodeficijencije (FIV), usled imunske supresije hematopoeze.Kod konja
virus infektivne anemije, vri selektivnu supresiju eritroidno opredeljenih progenitora BFU-E i
CFU-E, u hroninoj fazi bolesti. Ukoliko se makama i psima, daje hloramfenikol u duem
vremenskom periodu, kod njih se javlja reverzibilna hipoplazija kostne sri sa pojavom
neregenerativne anemije.Ova pojava je posledica smanjene aktivnosti enzima ferohelataze, koji
ugrauje gvoe u protoporfirinski prsten.Pojedini lekovi deluju selektivno, na samo jednu
elijsku lozu ,dok drugi dovode do hipoplazije ili aplazije svih elijskih loza u kostnoj sri, zbog
131

ega se javlja pancitopenija. Kod kuja i kobila se u terapiji esto primenjuje estrogen, koji moe
da dovede do aplastine anemije jer suprimira eritropoezu vrlo sloenim
mehanizmom.delovanjem estrogena dolazi do odloenog sazrevanja eritrocita.Pored njegovog
dejstva na eritrocite on deluje i na sve mijeloidne progenitore pa se pored anemija kod ivotinja
javljaju i trombocitopenije i leukopenije, koje im esto ugroavaju ivot. Tokom terapije ili
akcidentalno, moe da doe do ozraivanje ivotinja pri emu se u fazi proliferacije, unitavaju
matine elije hematopoeze, te dolazi do hipoplazije i aplazije kostne sri. Pri nastanku
poremeaja humoralne kontrole eritropoeze vanu ulogu imaju promene mikrosredine kostne
sri, koje prati smanjeno luenje hematopoetskog faktora rasta i poremeaji elijskog kontakta,
koji su znaajni za diferentovanje i sazrevanje hematopoetskih elija.Za aplastine anemije je
karakteristina smanjena celularnost kostne sri i eritropoetska aktivnost.
2.Anemija koja prati bubrenu insuficijenciju se javlja kod svih vrsta ivotinja, a
intenzitet anemije korelira sa stepenom bubrene insuficijencije a povezana je sa najmanje etiri
etioloka faktora: nedovoljno stvaranje eritropoetina; skraenje veka eritrocita, kao posledica
retencije razgradnih produkata metabolizma, koji deluju kao ekstrakorpuskularni hemolizni
inioci, to dodatno doprinosi stepenu anemije. Hemoliza je blaga, a dijalizama se moe
normalizovati ivotni vek eritrocita kod ivotinja; hronini gubitak krvi, odnosno gvoa, preko
digestivnog trakta, kod uremine trombocitopatije i inhibicija eritropoetske aktivnosti raznim
inhibitorima, uremijskim toksinima na kostnu sr ,ija koncentracija raste u ureminom sindromu
(serumski lipoproteini,ribonukleaza, paratiroidni hormon, spermin). Kod ove anemije je osnovni
etioloki faktor: nedovoljno stvaranje eritropoetina, a time i stvaranje eritroblasta.To dokazuje da
tretmanom obolelih ivotinja sa rekombinantnim (sintetisanim) eritropoetinom, dovodi do skoro
kompletne korekcije anemije.Ova anemija je normocitna i normohromna a razmaz periferne krvi
pokazuje promene oblika eritrocita koji se javljaju u obliku ika- ehinociti, akantocita, istocita i
u manjem broju se mogu nai fragmentisani eritrociti..U aspiratu kostne sri nema znaajnijih
promena, a ponekad se uoava redukcija eritropoeze i znaci medularne fibroze.
3.Anemije usled deficita vitamina B12 i folne kiseline se javljaju usled deficita kobalta
(Co), i folne kiseline i karakteriu se: smanjenim stvaranjem erci, niskim brojem retikulocita i
eritroblastnom hiperplazijom, to pokazuje biopsija kostne sri. Ovu anemiju prouzrokuje izlazak
velikog broja eritroblasta iz odeljka CFU-E, ija je proliferacija i maturacija poremeena, te oni
izezavaju pre nego to postanu eritrociti.Za ove poremeaje je karakteristino da imaju najveu
frakciju neefektivne eritropoeze. Kod domaih ivotinja nedostatak B12 je retka pojava i rezultat
je deficita kobalta u hrani.Javlja se kod goveda i ovaca, i to u podrujima gde u zemljitu nema
dovoljnih koliina kobalta.Ima hronian tok, uz gubitak apetita, progresivno slabljenje ivotinje,
poremeaj rasta i prestanak uzimanja vode.Kod mladih ivotinja javlja se i demijelinizacija
perifernih nerava. Ove promene su izraenije kod mladih, nego kod starih ivotinja, pri emu su
ovce osetljivije od goveda, dok konji u istim uslovima ne oboljevaju.Vrednosti eritrocita mogu da
padnu na broj od 3x10/L,a koncentracija hemoglobina na 60g/L.Eritrociti mogu da budu
uveani, ali su zabeleeni i sluajevi normohromnih i mikrocitnih anemija.Anemija koja se javlja
je praena anizocitozom i poikilocitozom, a takoe je est nalaz neutropenija sa
hipersegmentacijom. Kod velikih naucera, registrovan je nedostatak vitamina B12, kao nasledno,
autozomno recesivno oboljenje.Kliniki poremeaji se ispoljavaju hroninom inapetencom
(smanjenje apetita) i poremeajem rasta, u uzrastu od 6-12 nedelja starosti.Ova anemija je
praena anizocitozom i poikilocitozom.U kostnoj sri su naenje megaloblastne
promene.Oboljenje se javlja usled nedostatka specifinih receptora za kompleks kobalamin-UF
(unutranji faktor) na epitelnim elijama sluznice ileuma.Ovo je primer animalnog modela
132

anemije usled deficita receptora. Poremeaji koji jako podseaju na deficit B12 i folne kiseline
naeni su kod minijaturnih pudlica.Kod njih se javlja makrocitna anemija, sa poveanjem
hematokrita iako je ukupan broj eritrocita nizak, a u perifernoj krvi su prisutni i
hipersegmentovani neutrofili.U kostnoj sri se nalazi veliki broj eritroblasta u razliitim
stadijumima zrelosti. Kod pasa koji se hrane sirovim termiki nedovoljno obraenim ribljim
mesom u kome se nalazi riblji parazit Diphyllbothrium latum, javlja se mikrohromna, makrocitna
anemija izazvana deficitom vitamina B12.Ova avitaminoza se javlja kao posledica poveane
potronje ovog vitamina od strane parazita. Kod konja pri duem stajskom dranju, kod ishrane
sa smanjenom koliinom folne kiseline, kao i kod gravidnih kobila, javljaju se anemije usled
deficita folata. Javlja se makrocitna anemija, koja ne reaguje na oralne folate, ni u velikim
dozama ve na paranteralnu aplikaciju. Kod svinja deficit vitamina B12 dovodi do pojave
mikrocitnih i normocitnih anemija, praenih gubitkom apetita, smanjenjm rasta i nervnim
simptomima. Kod ljudi, goveda i svinja anemija i nedostatak ovog vitamina izaziva promene na
neuronima preko dva mehanizama: nedostatak kobalamina (koenzima metiltransferaze koji
demetilacijom pretvara demetiltetrahidrofolnu kiselinu u aktivni oblik), dovodi do smanjene
sinteze fosfolipida, posebno fosfatidil holina, koji ulazi u sastav membrana neurona i izaziva
poremeaj metilacije osnovnih proteina mijelina i nedostatak adenozilkobalamina (koenzima
metilmalonil-KoA mutaze), onemoguava sintezu sukcinil-KoA, to dovodi do nagomilavanja
metilmalonata i propionata koji uestvuju u stvaranju izmenjenih i nefunkcionalnih lipida
neurona. Kod ovog oblika anemije vaan je deficit vitamina B12 (cijankobalamina), ija je
funkcija tesno povezana sa ulogom folne kiseline, prenosiocem C1 grupa u metabolikim
procesima.Poto vitamin B12 uestvuje u reakciji demetilacije folata, pri emu se aktivira folna
kiselina, nedostatak ovog vitamina e indukovati i funkcionalni deficit folne kiseline ak i u
uslovima njenog normalnog unoenja i resorpcije.Folna kiselina kao koenzim timidilat sintetaze,
uestvuje u sintezi deoksitimidilata odnosno DNK.Sindrom deficita se javlja ukoliko nema
sinteze ili unosa folata, jer rezerve folata su male za razliku od vitamina B12. Megaloblastne
anemije nastaju kao posledica deficita vitamina B12 i folne kiseline,i kod njih se javlja medularna
eritroblastoliza i neefikasna eritropoeza usled poremeaja DNK.Postoji disproporcija na nivou
eritroblasta izmeu sinteze RNK i hemoglobina (normalno se odvijaju) i sinteze DNK (koja je
usporena).Zbog ovog disbalansa se javljaju veliki i veoma krhti eritroblasti, a oni koji uspeju da
sazreju daju u velikom broju makrocite-megalocite.
4.Anemije usled trovanja olovom sejavljaju usled trovanja olovom, koja se javlja kod
ivotinja koje kroz hranu i vodu unose vee koliine olova u duem vremenskom
periodu.Najosetljiviji su psi, manje osetljivi preivari i konji, a svinje relativno rezistentne.U krvi
se nalaze povieni nivoi porfirina.esto postoji veza izmeu nedostatka gvoa i trovanja
olovom.Patofizioloki nedostatak gvoa poveava interstinalnu apsorpciju olova (zajedniki
prenosilac u tankom crevu). Po teini ova anemija moe biti umerena i teka (hemoglobin ispod
50g/L), a zbog inhibicije sinteze hema, a po tipu je hipohromna i mikrocitna.U kostnoj sri se
dolazi do pojave eritroidne hiperplazija, sazrevanje eritrocita prekursora je defektno i oni
iezavaju pre sazrevanja. Broj retikulocita je nizak i ne dostie vrednosti koje su srazmerne
stepenu anemije. U razmazu krvi se pojavljuju bazofilne pege , koje su rezultat neobinog
grupisanja ribozoma, koje nastaje inhibicijom pirimidin 5-nukleotidaze.Ovaj enzim normalno
razlae ribozomalnu RNK u retikulocitima. Biohemijski se javlja poveana koncentracija deltaaminolevulinske kiseline u urinu i nalaz olova u krvi (plombemija) a u urinu (plomburija). Olovo
negativno utie na eritropoezu na 2 naina: oteuje membranu erci i Inhibira nekoliko enzima
koji uestvuju u sintezi hema:dehidrataza -aminolevulinske kiseline, ALA-sintetaze,
133

koproporfirinogen oksidaze i ferofosfataze. Ove inhibicije smanjuju sintezu hemoglobina i

dovode do nagomilavanja meuproizvoda sinteze hema.
Anemije usled smanjene sinteze hemoglobina
Ovoj grupi anemija pripadaju: Anemije uzrokovane nedostatkom gvoa i Anemije koje
prate hronine bolesti. Kod ovih anemija dolazi do defekta u sintezi hemoglobina, te normalnom
ili visokom broju eritrocita odgovara mala koliina hemoglobina.Eritrociti su mali (mikrocitna
anemija), jer male koliine unutar elijskog hemoglobina omoguavaju dodatne deobe
eritroblasta, koje dovode do smanjenja volumena elija. Kao poremeaj u sintezi hema ili
globinskih lanaca javlja se smanjena koliina hemoglobina u eritrocitima. Kod ivotinja do
danas, nisu dijagnostikovani poremeaji sinteze globinskih lanaca.
Anemije uzrokovane nedostatkom gvoa - Ova vrsta anemije se zbog uzroka njihovog
nastanka zove sideropenijska anemija.Retke su kod odraslih domaih ivotinja i karakteriu ih:
hronini gubitak krvi, smanjena resorpcija gvoa i neadekvatno unoenje gvoa. Hronina
krvarenja dovode do negativne koncentracije gvoa, pa ak iako je unos adekvatan.Ovaj
poremeaj se najee javlja kod gastrointestinalnih lezija, poremeaja koagulacije i tekih
trombocitopenija, a poznato je da i paraziti mogu izazvati hronian gubitak krvi i anemiju.
Smanjena resorpcija gvoa nastaje u stanjima ahlorhidrije ili hipohlorhidrije, to se deava kod
atrofinog gastritisa, totalne ili parcijalne gasterektomije.Oslobaanje hema iz hemoglobina,
mioglobina i drugih hem proteina omoguava kisela sredina eluca, te osloboeni hem dospeva
do sluznice duodenuma, gde se resorbuje bez uea nosaa.Kisela sredina eluca , omoguava
da se neorgansko gvoe iz hrane vezuje za mucine sluznice.Gvoe vezano za mucine je
rastvorljivo i resorbuje se pomou specifinih receptora u sluznici duodenuma. Kod poveanih
potreba za gvoem u sluajevima rasta, graviteta i rekonvalescije, kod mladunaca u periodu
rasta, moe se javiti sideropenijska anemija, ali je najizraenija kod prasadi sisanadi, koja se
gaje na vrstim (betonskim) podlogama. Kliniki vidljiva anemija se javlja, kada organizam
potroi elijske rezerve gvoa.Nakon uspostavljanja negativnog bilansa izmeu unosa i
potronje gvoa, poinje korienje gvoa deponovano u feritinskim rezervama.Organizam
nastavlja normalno da sintetie feroproteine kao to su hemoglobin,mioglobin ribonukleotid
reduktaza, citohromi, katalaza, peroksidaza i veliki broj drugih enzima, koji kao kofaktor sadre
gvoe.Kada se rezerve potroe, gvoe preuzima od transferina i ukljuuje sintezu hema
odnosno hemoglobina, na raun drugih proteina, kao to su enzimi, koji sadre gvoe i na taj
nain se odravakonstantno stvaranje hemoglobina.Razvoju anemije prethodi tkivna hiposideroza
a u sindromu nedostatka gvoa moe se uoiti: hipoferitinemija, hiposideremija,
hipertransferinemija i nezasien transferin. U dovoljno izraenoj sideropenijskoj anemoji, vrlo
esto su zahvaena i ostala tkiva te klinika slika pokazuje lako lomljive nokte, papke, jezik sa
atrofinim papilama, promene na sluznicama, koi, sranoj i telesnoj muskulaturi. Ova anemija
koja nastaje usled nedovoljnog unoenja gvoa se javlja kod svih mladunaca u periodu sisanja, a
najee kod prasadi, jer se prasad se raaju sa malim rezervama gvoa (od 30-50 mg), te ako ih
poredimo sa mladuncima svih domaih ivotinja najbre rastu i mogu da udvostrue telesnu masu
tokom prve nedelje ivota i mleko krmae je siromano sa gvoem i sadraj gvoa je 1,1
mg/L. Ove ivotinje zaostaju u rastu, slabi im imuni sistem, te su podlone infekcijama, od kojih
se najee javljaju pneumonije i enteritisi., Bez obzira na etiologiju sideropenijske anemije su
hipohromno-mikrocitnog tipa, a zbog smanjene eritropoeze zbog onemoguene sinteze
134

hemoglobina za ovu su anemiju karakteristini hipohromni mikrociti, kod kojih je samo periferija
eritrocita obojena u vidu tankog prstena i takve elije se nazivaju anulociti.
Po teini ove anemije mogu biti blage, srednje i teke. Blage sideropenijske anemije kod
prasadi imaju normalan ili skoro normalan broj eritrocita, a kod tekih sluajeva broj eritrocita je
izuzetno nizak i moe da padne na 2x10/L.Koncentracija hemoglobina se sniava,
proporcionalna je izraenosti nedostatka gvoa i kree se od 20-90g/L.Prasad su anemina ako
je koncentracija hemoglobina ispod 90g/L. U kostnoj sri se pojavljuje nalaz eritroblastne
hiperplazije sa usporenom sintezom hemoglobina odnosno neefektivna eritropoeza.Specifinim
bojenjem pomou Pruskog plavog detekcija gvoa pokazuje odsustvo hemosiderinskog gvoa.
Znaci akutne sideropenijske anemije su teko disanje i spazmatino pokretanje dijafragmatskih
miia tokom fizike aktivnosti a hronine sideropenijske anemije usled deficita gvoe kod
prasia su slab rast,tupoglavost, blede sluznice, izborana koa i gruba dlaka. Prevencija pojave
anemije se vri dranjem prasadi na zemljanoj podlozi, da bi mogli da riju i sa zemljom unose
gvoe.Ukoliko s ipak dre prasad na betonu, parenteralno im treba dati preparate gvoa u
prvim danima ivota a spontani oporavak prasadi nastupa posle perioda sisanja, davanjem hrane
prilagoene njihovom uzrastu. Kod svinja smanjena koncentracija bakra, moe da izazove
mikrocitnu, hipohromnu anemiju, koja podsea na sideropenijsku anemiju, a ona je rezistentna
na primenu gvoa.Ova anemija nastaje jer je bakar neophodan za homeostazu gvoa u
organizmu i lei sa preparatima bakra. Sideropenijska anemija se kod teladi javlja kao posledica
poremeaja intrauterinog transporta gvoa sa majke na fetus.
Anemije koje prate hronine bolesti - Ove anemije su este kao pratei nalaz u veini
hroninih infektivnih, upalnih neinfektivnih bolesti, kod tekih bolesti malignih bolesti.Pored
sideropenijske predstavlja najei tip anemija, koja obino nije naroito izraena a koncentracija
hemoglobina, kod pasa retko pada ispod 80-90g/L.To je normocitna ili mikrocitna, hipohromna
anemija umerenog intenziteta, sa normalnim ili lako smanjenim brojem retikulocita. U kostnoj
sri nalaz ukazuje na smanjen obim eritropoeze, a u makrofagima je uoljiva akumulacija
hemosiderina, a koncentracija serumskog gvoa je umereno smanjena. Tri su osnovna
patofizioloka mehanizma nastanka anemije hronine bolesti koje su uglavnom istovremeno
prisutni: poremeaj metabolizma gvoa odnosno smanjeno dopremanje gvoa u eritron,
skraen vek eritrocita odnosno inhibicija eritropoetske aktivnosti i relativna eritropoetinska
insuficijencija odnosno relativna insuficijencija kostne sri,zbog nemogunosti poveanja
proizvodnje eritrocita koja bi kompenzovala pojaanu razgradnju. Svi ovi poremeaji odnosno
mehanizmi nastanka anemija su u direktnoj vezi i nastaju pod dejstvom i sa stvaranjem
proinflamatornih citokina IFN-, IL-1,IL-6 i TNF-, ijim dejstvom dolazi do poremeaja
homeostaze gvoa.U stanju fizioloke ravnotee organizma, 80% gvoa je vezano za
hemoglobin. Uklanjanjem ostarelih erci iz cirkulacije, gvoe dospeva u elije
monocitno/makrofagnog sistema (jetra,slezina i kostna sr) odatle se transportuje u kostnu sr, te
ga eritrociti ponovo koriste za sintezu hemoglobina. U toku hroninih inflamatornih bolesti, pod
dejstvom citokina, gvoe ostaje u elijama monocitno-makrofagnog sistema (hemosiderin u
makrofagima) i njegova koncentracija u plazmi opada.Smanjuje se dopremanje gvoa,
eritroblastima i drugim elijama organizma. Koncentracija gvoa u citoplazmi se sniava i zbog
dejstva hepcidina koji se stvara u jetri, pod dejstvom proinflamatornog citokina IL-6.Povien
nivo hepcidina deluje na epitelne elije tankog creva tako to za posledicu ima smanjenje
resorpcije gvoa kao i poremeaj preuzimanja gvoa iz depoa. On deluje i na makrofage
smanjujui otputanje gvoa.Uklanjanje gvoa iz cirkulacije ima bioloki smisao jer
smanjenjem koncentracije gvoa smanjuje se proliferacija mikroorganizama i elija tumora.
135

Slika 64. Anemija kod hroninih bolesti

Hemolitike anemije
Nastaju usled skraenog ivotnog veka eritrocita, koji je kod goveda skraen na 27 dana.
U sluaju patoloke razgradnja eritrocita ne dolazi do smanjenja broja eritrocita, ali je
kompenzovana ubrzanom eritropoezom, a anemija se javlja kada kostna sr vie ne moe da
nadoknadi pojaano razaranje eritrocita. U nalazu kostne sri je vidljiva hiperplazija elija
eritrocitne loze, a u perifernoj krvi je vidljiva retikulocitoza.Zbog pojaane razgradnje eritrocita
ove vrste anemije su praene ikterusom kao i hiperplazijom kostne sri sa izraenom
retikulocitozom.Kod ove anemije se normalno odvija stvaranje eritroblasta, eritrocita i sinteza
hemoglobina.Pri pojavi ove anemije ,u njenoj poetnoj fazi, ona je normohromna i normocitna,
dok kasnije zbog poveanja broja retikulocita veeg volumena od zrelih eritrocita, ona postaje
makrocitna.
Uzroci patoloke hemolize mogu biti uslovljeni razliitim patogenetskim mehanizmima te
razlikujemo dva grupe:1.Eritrocitne hemolizne anemije-kod kojih je hemoliza nastala
promenama u samim eritrocitima; 2.Ekstraeritrocitne hemolizne anemije- kod kojih je hemoliza
uzrokovana spoljanjim dejstvom na eritrocite todnosno ekstrakorpuskularnim iniocima.
Po uzrocima nastanka ove dve vrste anemija se dalje dele na: Eritrocitne hemolizne anemije
(anemije nastale usled strukturnih i metabolikih promena erci, eritropoetske porfirije:
kongenitalne eritropoetske porfirije i eritropoetske protoporfirije) i Ekstraeritrocitne hemolizne
anemije (imunog karaktera, mehanikog karaktera, infektivnog karaktera i toksinog karaktera).
Hemoliza erci moe biti: intravaskularna i ekstravaskularna. Intravaskularnu hemolizu
karakterie hemoglobin osloboen iz eritrocita, koji boji plazmu bledo crveno ili crveno a stanje
136

se naziva hemoglobinemija.Slobodni hemoglobin se vezuje za haptoglobin, a nastale komplekse

uklanjaju elije monocitno/makrofagnog sistema, zbog ega kod hemolitikih kriza dolazi do
smanjenja koncentracije haptoglobina kod velikih i malih preivara.Jedan deo slobodnog
hemoglobina se oksidie u methemoglobin, koji disosuje i oslobaa hematin, koji se vezuje za
hemopeksin a otklanja se u makrofagima jetre.Pojava utice kod ovih anemija je vezana za
katabolizam hema u elijama monocitno/maakrofagnog sistema.Viak hemoglobina disosuje na
dimerne i monomerne subjedinice i izluuje se bubrezima, u vidu hemoglobinurije.elije
proksimalnih tubula mogu delimino da reapsorbuju hemoglobin iz primarne mokrae, pri emu
se gvoe osloboeno iz hema deponuje u elijama bubrenih tubula i dovodi do
hemohromatoze.Ostatak hemoglobina se eliminie iz organizma mokraom. Ekstravaskularna
hemoliza se odvija van krvnih sudova (u elijama monocitno/makrofagnog sistema kostne sri,
slezini i u Kupferovim elijama jetre) a posledica su oteenja plazmine membrane eritrocita
(sferociti,Heinzova tela,i dr).Oteene eritrocite fagocituju makrofagi slezine, jetre i kostne sri
uz pojavu anemije i ikterusa, ali izostaju hemoglobinemija, hemoglobinurija i ostale
intravaskularne promene.Ove anemije su normocitne i normohromne a esto praene izraenom
retikulocitozom, a obzirom na velike retikulocite moe se manifestovati i kao makrocitna.
Eritrocitne hemolizne anemije
Nasledna stomatocitoza - Spada u eritrocitne intravaskularne hemolitike anemije i javlja
se kod malamut pasa.Prvi hemolitiki poremeaji se javljaju kod tenaca starih dve
nedelje.Promene su u membrani eritrocita,nepoznatog porekla,a predpostavka je da promenom
Na+/K+-ATP-azne pumpe dolazi do poveanja intracelularnog natrijuma i vode i umerenog
smanjenja koncentracije kalijuma.Anemija se odlikuje nalazom stomatocita, a ivotni vek
eritrocita je skraen, javlja se hiperplazija kostne sri i povean promet gvoa.Ova vrsta anemije
nije jaka ali je praena makrocitozom i smanjenjem koncentracije hemoglobina.
Hemolizne enzimopatske anemije - Uzroci pojedinih anemija kod ivotinja jo uvek nisu
jasni.Opisana je porodina hemolitika anemija kod bezenji pasa, biglova i terijera, nastala kao
posledica deficita piruvat kinaze(enzim koji pretvara fosfoenol piruvat uz generisanje ATP-a.)To
je autozomno recesivno oboljenje javlja se kod pasa starih od est meseci do tri godineVerovatno
je nedostatak ATP-a uzrok patolokih promena u membrani koje prouzrokuju lizu.Ova anemija
ide od lakog do tekog oblika, a karakterie je trajno prisustvo makrocitno-hipohromnih eritrocita
i veoma izraena retikulocitoza.
Eritropoetske porfirije mogu da se svrstavaju u dve grupe: kongenitalne eritropoetske
porfirije i eritropoetske protoporfirije. Kongenitalne eritropoetska porfirija retka bolest, javlja se
kod goveda (holtajn),svinja i maaka.Iako su hemolitike, zbog skraenog veka eritrocita nastaju
i iz poremeene sinteze hemoglobina, kao nasledni, autozomno recesivni poremeaj.Poremeaj
kod goveda nastaje usled nedostatka uroporfirinogena III kosintetaze, koji u toku sinteze stvara
uroporfinogen III. Poremeaj je u svim elijama a najizraeniji je u elijama eritropoeze.Zbog
nemogunosti sinteze dovoljne koliine protoporfirina III za sintezu hema, akumuliraju se
nefunkcionalni uroporfinogeni i koproporfinogeni tipa I u kostima, zubima, tkivima i
organima.Nefunkcionalni porfirinogeni koji su akumulirani u tkivima oksidiu u porfirine.Oni
zbog svoje rastvorljivosti u mastima oteuju plazminu membranu eritrocita, te izazivaju
hemolizu.Kod obolelih goveda, ivotni vek eritrocita je skraen, ak na 27 dana (normalno je
150), a opte stanje i stepen anemije zavisi od deponovanih porfirina i izlaganja jedinki
137

direktnom dejstvu sunevih zraka.Posle izlaska ivotinja na pau anemija se pogorava i praena
je anizocitozom, poikilocitozom, pojavom bazofilnih granula u eritrocitima i
retikulocitozom.Porfirini se taloe u koi i javlja se dermatitis.Kosti su slabe i dolazi do
spontanih fraktura.Rast ivotinja je usporen, a zubi su crvenkasto-braon boje, po emu je bolest i
dobila ime bolest ruiastih zuba.Ukoliko se ivotinje zatite od sunca mogu da ive godinama
bez veih problema. Ova bolest se javlja i kod svinja i maaka, sa karakteristikama anemija,
praena ruziastim prebojavanjem zuba, kostiju i tkiva.Pigment fluorescira pod dejstvom UV
zraka.Anemija je makrocitna, hipohromna a u zavisnosti od teine se javljaju
anizocitoza,poikilocitoza, retikulocitoza i povean broj eritrocita sa ostacima jedra takozvanim
Hovel Dolijeva telaca.U nekim sluajevima ove anemije mogu biti fatalne, naroito kod
maaka. Eritropoetske protoporfirije se javljaju kod pojedinih rasa goveda kao recesivno
nasledni, moda i polno vezani, naeni samo kod enki.Nastaju usled deficita ili smanjene
aktivnosti ferohelataze,enzima koji katalizuje ugraivanje gvoa u molekul protoporfirina zbog
ega izostaje ili se smanjuje sinteza hema.Razlikuju se od kongenitalnih porfirija jer u mokrai
nema porfirina, izostaje anemija i prebojavanje kostiju i zuba.Klinika manifestacija je
fotosenzitivni dermatitis, a odlaganje porfirina u jetri moe da ima kao posledicu insuficijenciju
hepatocita.
Ekstraeritrocitne hemolizne anemije
Anemije imunog karaktera nastaju aktiviranjem imunog mehanizma, koji dovodi do hemolize.U
zavisnosti od porekla antitela mogu biti autoimune ili izoimune.Izoimuna hemoliza je skoro uvek
akutna a autoimuna moe biti akutna (ree) i hronina.

Slika 65. Fagocitovani eritrocit - Znak imunoloke anemije

Transfuzija nekompatibilne krvi

Izoimune hemolizne anemije

Predstavlja neonatalnu izoelektrolizu ili hemolitinu bolest novoroenih mladunaca, kod
teladi, prasadi, mladunaca mula, a retko kod maia i kuia. Mladunci se javljaju zdravi a liza
nastaje nekoliko sati posle uzimanja kolostruma. Kod drebadi senzibilizacija majke eritrocitima
ploda , ako je drebe krvne grupe oca, moe da nastane kada doe do meanja krvi majke i ploda:
138

u toku graviditeta zbog oteenja placente ili u toku partusa. Hemolitike bolesti nastaju kod
teladi u sluaju vakcinacije krava krvnim vakcinama protiv anaplazmi i babezija. Kod prasadi su
zabeleeni postvakcinacioni sluajevi hemolitinih anemija.nastaju ako gravidna krmaa primi
vakcinu protiv salmoneloze.
Autoimune hemolizne anemije
Najee se javljaju kod pasa, konja i maaka, a ree u goveda.Klasifikuju se na osnovu
uzronika i prema toplotnoj reaktivnosti stvorenih autoantitela. Mogu biti primarne idiopatske
bez poznate etiologije i sekundarne, koje se javljaju kod virusnih, bakterijskih i parazitskih
infekcija, nekih hroninih inflamatornih procesa,terapije lekovima i autoimunih procesa.
Postoji nekoliko objanjenja za pojavu stvaranja autoantitela. Jedno od njih govori da kod
infekcija, antitela koja su usmerena na antigene infektivnog agensa mogu unakrsno da reaguju sa
eritrocitnim antigenima. Drugo objanjenje govori o promeni u antigenskoj strukturi plazmine
membrane eritrocita, jer se pojedini lekovi ili njihovi metaboliti, kao hapteni vezuju za proteine
membrane eritrocita. Na taj nain oni modifikuju eritrocitne antigene tako da oni nisu
prepoznatljivi (strani) za imunokompetentne elije, te ih one u neizmenjenom stanju ne
prepoznaju kao strane. Tree objanjenje govori da virusne i bakterijske infekcije mogu da
indukuju prolazne promene u imunoregulaciji tako to unitavaju supresorske T elije,
neophodne za regulaciju imunog odgovora.Zbog toga, kod ivotinja dolazi do promena imunog
statusa i nastanka autoantitela, IgG i IgM klase, koji kao opsonini dovode do lize eritrocita, ili
aktivacijom komplementa ili pospeivanjem fagocitoze.Vek eritrocita je u oba sluaja skraen.
Kod autoimunih anemija razlikujemo pojavu dve vrste antitela: hladna antitela reaguju na
temperaturi do 32 C i topla antitela koja reaguju na temperaturi od 37 C.Stvorena antitela
pripadaju imunoglobulinima klase M i G.Najee se javljaju autoimune hemolizne anemije sa
toplim antitelima (IgG). Autoimune hemolizne anemije su makrocitne i hipohromne sa
retikulocitozom, brojnim sferocitima i eritrocitnim inkluzijama.
Kada postoje antitela na eritrocite u raymayu kvi se mogu nai aglutinirani eritrociti, kao
posebna poremeaj distribucije eritrocita na razmazu.

Slika 66. Aglutinirani eritrociti

139

Anemije nastale usled mehanikih oteenja

Ove anemije su pratea pojava raznih bakterijskih i virusnih bolesti praenih
mikroangiopatijama.U malim krvnim sudovima tada dolazi do nakupljnja fibrinskih naslaga i
suavanja njihovog promera.Zbog protoka krvi, eritrociti udaraju u fibrinske niti i veoma teko
prolaze kroz suen lumen krvnih sudova.Zbog oteenja eritrocitne membrane, dolazi do njene
fragmentacije i pojave poikilocitoze (istociti, eritociti sa bodljama, mikrosferociti) i lize.Ove
anemije mogu da se jave i kod konja posle trke.Minutni volumen se kod njih u toku pripreme za
trku poveava vie od pet puta.U toku trke se i pore periferne vazodilatacije, srednji arterijski
pritisak povea vie od 50%.Nakon trke kod treniranih konja pritisak vrlo brzo dolazi u normalne
granice.Ove velike oscilacije pritiska dovode do mehanikih oteenjamembrane eritrocita i
pojave hemolitike anemije.
Kao posledica delovanja hiperbarinog kiseonika deava se hemoliza eritrocita sa
rupturom eritrocitne membrane. Rezultati originalnih istraivanja prikazani su na sledeim
slikama.

Slika 67. Ruptura eritrocita kod hiperbarine oksigenacije skening mikroskopija (orig.foto)

Slika 68. Ruptura eritrocita kod hiperbarine oksigenacije transmisiona mikroskopija

(orig.foto)

140

Anemije infektivnog karaktera

Ove anemije mogu biti izazvane parazitima,bakterijama i virusima.Razaranje eritrocita moe
nastati imunim mehanizmima(fagocitoza u slezini i kostnoj sri),lizom nastalih sferocita i lizom
zbog oteenja membrane plazme.
Anaplazmoza je parazitska bolest goveda, ovaca i koza izazvana anaplazmama (A.marginale,
A.centrale, A.ovis).Izazivaju je intraeritrocitni organizmi.Anemija se javlja kao posledica
fagocitoze eritrocita u slezini i kostnoj sri, uz pojavu ikterusa, bez hemoglobinemijei
hemoglobinurije.Stepen anemije nije u srazmeri sa stepenom parazitske infekcije, jer jedan deo
hemolize izazivaju imuni mehanizmi, jer dolazi i do razgradnje eritrocita u kojima nema parazita.
Hemolitike anemije kod goveda ,pasa i konja mogu da izazovu i paraziti iz familije Babesia
(B.bovis, B.bigemina, B.ovis,B.equi, B.caballi, B.canis). Razvojem parazita u eritrocitu dolazi do
razgradnje eritrocita i pojave hemoglobinemije.Ove parazite mogu da uklone makrofagi slezine
svojom pitting off funkcijom stvarajui male, osetljive sferocite, koji su skloni lizi. Anemija je
regenerativna, makrocitno-hipohromna, praena ikterusom.
Hemobartoneloza je oboljenje, koje izazivaju paraziti roda Hemobartonella (H.canis, H.bovis
, H.felis). Paraziti su privreni na spoljnu membranu eritrocita a bolest se javlja kod maaka,
pasa i goveda.Anemija nastaje kao posledica eritrofagocitoze u slezini, jetri i kostnoj sri.
Slinog izgleda su i paraziti iz roda Eperythrozoon, koji izazivaju anemiju goveda,ovaca,
koza i svinja (E.wenyoni).Oni su priljubljeni uz membranu eritrocita, a kod jakih infekcija se
nalaze i slobodni u cirkulaciji.Kod ovaca i koza anemija je posledica intravaskularne hemolize, a
delimino je i rezultat eritrofagocitoze.
Kod ovaca, i goveda bakterija Clostridium novy tip D izaziva bacilarnu hemoglobinuriju,
bolest
koju
karakterie
iznenadni
poetak
,febra,
anoreksija,
hemoliza
i
hemoglobinurija.Mikroorganizam sekretuje toksin, fosfolipazu C, koja razlae fosfatidilholin
elijskih membrana eritrocita, javlja se intravaskularna hemoliza a ovaj mikroorganizam ima i
hepatotoksini efekat.
U anemije infektivnog karaktera se ubraja i infektivna hemolitika anemija konja iji je
prouzrokova Lenti virus koji pripada familiji Retro virusa.Bolest je poznata u celom svetu a
anemija koja nastaje kod inficiranih konja usled imune hemolize ili smanjene eritropoeze.Kod
ivotinja su u akutnoj fazi naeni eritrociti opsonizovani imunoglobulinima i delovima
komplementa.U hroninom obliku bolestidominira selektivna supresija eritroidnih progenitora,
BFU-E i CFU-E koja dovodi do smanjenja broja eritrocita.Ova anemija je normocitno
normohromna ,umerena ili izraena, praena bilirubinemijom.
Anemije toksinog karaktera
Hemolitike anemije kod goveda, ovaca, konja, pasa i maaka mogu biti izazvane razliitim
hemijskim supstancama kao to su fenotijazin,fenilhidrazin, cefalosporini, metilensko plavo,
bakar i drugi. Ove supstance uzrokuju oksidaciju slobodnih SH grupa globinskih lanaca, pri emu
se hemoglobin denaturie i spaja sa membranom. Ovi agregati oksidativno denaturisanog
hemoglobina se nazivaju Hainzova telaca. Poznato je da se veoma slina denaturacija deava i
tokom infekcija pod dejstvom slobodnih radikala kiseonika iz makrofaga.Kada se Hainzova
telaca veu za membranu eritrocita ona postaje osetljivija, pri emu prilikom prolaska eritrocita
141

kroz mikrocirkulaciju dolazi do njenog oteenja.Na ovaj nain oteene eritrocite razgrauju
elije monocitno/makrofagnog sistema. Jedan deo ovih telaaca otklanjaju fagociti u slezini, pri
emu se obrazuju veoma krhti i ostljivi sferociti koji su veoma neotporni na mehaniki uticaj i
koji su veoma skloni lizi. Heinzova telaca se mogu nai iu cirkulaciji ukoliko su jake
oksidativne reakcije. Nalaz ovih telaaca u perifernoj krvi maaka je normalna pojava, zbog
njihovog poveanog stvaranja kao i usled njihovog smanjenog uklanjanja. Pojava poveanog
broja ovih telaaca kod maaka su posledica veeg broja SH grupa u molekulu hemoglobina
maaka u odnosu na druge ivotinjske vrste. Do smanjenog uklanjanja ovih telaaca dolazi usled
smanjene fagocitne funkcije slezine. Veliki broj eritrocita sa Heinzovim telacimauklanjaju elije
monocitno/makrofagnog sistema, dolazi do izostanka hemoglobinemije, hemoglobinurijr i pada
koncentracije haptoglobina. Neke biljke kao stoni kelj i divlji luk ukoliko se konzumiraju u
velikim koliinama izazivaju kod preivara i konja hemolitine anemije i obrazuju Heinzova
telaca, koja imaju drugaiju patogenezu.
Anemije van klasifikacije:posthemoragijske anemije
Ove anemije nastaju kao posledica gubljenja krvi. Dele se na : akutne posthemoragijske
anemije nastaju iznenadnim i masivnim krvarenjem koje traje nekoliko sati, i hronine
posthemoragijske anemije nastaju kontinuiranim krvarenjem sa gubljenjem manjih koliina krvi
u duem vremenskom periodu.
Akutne posthemoragijske anemije - Posledica su akutnih krvarenja, spoljanjih i
unutranjih, nastalih lezijom krvnog suda.Spoljanja akutna krvarenja su posledica fizikih
trauma,a unutranja razliitih stanja.(ulkusna erozija krvnih sudova u gastrointestinumu, tumora,
poremeaja koagulacije, prisustva velikog broja parazita (ankilostomijaza, kokcidioza,
hemonhus) i drugih. Kod hemoragijskih anemija pri akutnom gubitku krvi razlikujemo sledee
uzroke: traumu i hiruke intervencije, koagulacione poremeaje (trovanje varfarinom,
dikumarolom, DIK), jake trombocitopenije i parazitske infekcije(hemonhus, kokcidije,
ankilostome). Kod hemoragijskih anemija pri hroninom gubitku krvi razlikujemo sledee
uzroke: gastrointestinalne lezije(neoplazme, ulkusi), poremeaje koagulacije(deficit vitamina K i
protrombina, hemofilije),trombocitopenije i parazite (buve, hemonhus, kokcidije).
Posthemoragijska anemija je normocitna normohromna anemija, ije kliniko ispoljavanje zavisi
od brzine nastanka i koliine izgubljene krvi. Organizam podnosi redukciju sopstvene mase erci
na 50% od fiziolokih vrednosti, ako se odvija za 24h i due. Suprotno tome , 1/3 od ukupne
zapremine eritrocita, ako je izgubljena za kratko vreme, moe da dovede do smrti ivotinje.
Posthemoragijska anemija je praena proteinemijom. Glavni pokazatelji odgovora na akutno
gubljenje krvi su anemija ,hipoproteinemija i retikulocitoza.
Hronine posthemoragijske anemije - Ove anemije su kod ivotinja posledica pojave
parazita, ali
i
tumora
gastrointestinalnog trakta,
poremeaja koagulacije i
trombocitopenije.Nastaju zbog gubitka krv iiz vaskulnog prostora i slabog obrazovanja eritrocita
jer se kontinuirano gubi gvoe.Razvija se hipohromna, mikrocitna anemija, praena
hipoproteinemijom a hronian gubitak krvi(okultno krvarenje iz digestivnog trakta, dugotrajna
mikrohematurija) kliniki se manifestuje tek kada se smanje rezerve gvoa u organizmu i
nastane sideropenijska anemija.

142

POLICITEMIJE
Policitemija ili eritrocitoza je uveanja totalnog volumena eritrocita. Deli se na: relativnu
(pseudopolicitemiju) i apsolutnu.
Relativne policitemije nastaju usled:stresa , kod ovaca i konja, kontrahuje se slezina i
izbacuje erci u cirkulaciju i izraene dehidracije bilo koje etiologije, zbog koje se smanjuje
plazmatski volumen, a zbog hemokoncentracije dolazi do relativnog poveanja koncentracije
hemoglobina i broja eritrocita. Apsolutne policitemije karakterie nepromenjen plazmatski
volumen (PCV). Svaka vrednost PCV vea od 60% ukazuje na policitemiju, bilo relativnu ili
apsolutnu,a vrednost PCV iznad 70% ukazuje na apsolutnu policitemiju. Karakteristika
policitemija je poveanje viskoznosti krvi, usporeni tok, smanjena koncentracija oksigenisanog
hemoglobina. i poveana koncentracija deoksigenisanog hemoglobina. Kada koncentracija
deoksigenisanog hemoglobina pree 50g/L, javlja se cijanoza, a zbog poveane viskoznosti krvi
javlja se povean otpor u plunom krvotoku, uz pojavu dilatacije desne komore.
Apsolutne policitemije se po patogenezi mogu svrstatiu tri grupe: polycytemia rubra
vera(polycitemia vera) ili prava(primitivna) policitemija, sekundarna policitemija i
paraneoplastina forma.
Polycytemia vera je hronina mijeloproliferativna bolest koju karakterie hiperprodukcija
eritrocita, kai i drugih krvnih loza, leukocita i trombocita.Uzrok njenog nastanka nije hipoksija i
hipersekrecija eritropoetina, a zasienje krvi kiseonikom je normalno a vrednosti eritropoetina u
krvi su ili niske ili nemerljive.Ovo oboljenje je retko kod ivotinja, ali je opisano kod pasa,
maaka i goveda. U kostnoj sri obolelih ivotinja postoje dve populacije eritropoetskih
progenitora, neoplastina i normalna.Neoplastina populacija ili neoplastini klon proliferie u
odsustvu eritropoetina i umnoava se na raun normalnog klona.Ovaj klon ne podlee
mehanizmu negativne povratne sprege, kao normalni klon, te dovodi do umnoavanja i irenja
eritrona.Poveanje dopremanja kiseonika raste do odreene take uz poveanje hematokrita, a
onda opada zbog oteane cirkulacije krvi i poveanja viskoznosti.Hiperviskoznost krvi dovodi do
ugroavanja oksigenacije i rizika pojave tromba.Trombo-embolijske epizode , najee na nivou
malih krvnih sudova i ekstremiteta su potvrde ove bolesti, a izraene su ne samo poveanjem
eritrocita i hematokrita ve i veoma estim poveanjem trombocita.Patognomonian nalaz za
pravu primitivnu policitemiju je spontan rast kolonija iz BFU-E u kulturama, bez dodatka
eritropoetina, to otkriva postojanje neoplasinog klona.
Sekundarna policitemija je bolest koja se najee javlja od svih policitemija, i predstavlja
odgovor eritrona na smanjenu tkivnu oksigenaciju, koju izazivaju: boravak na velikim
nadmorskim visinama, izlasci na visinske panjake (nizak pritisak kiseonika u atmosferskom
vazduhu), bronhopneumonije sa respiratornom insuficijencijom (emfizem,fibroza plua, itd) neke
kardiopatije i lokalni poremeaji kao to su suenja renalnih arterija.
Zasienje arterijske krvi kiseonikom je redukovano, u bubrezima se stvara vie Epo,
dolazi do stimulacije eritropoeze i stvaranja veeg broja eritrocita. Znaajan nalaz kod
sekundarnih eritrocitoza je poveana koncentracija eritropoetina u serumu. Ovaj nalaz iskljuuje
pravu policitemiju. Sekundarna policitemija se javlja kod pasa, maaka,zeeva, goveda i konja.
Paraneoplastina policitemija pripada grupi sekundarnih policitemija, nastaje usled nekih
benignih ili malignih tumora, koji autonomno lue eritropoetin, koji zbog takvog naina
nastanka, ne podlee uobiajenoj regulaciji. Benigni ili maligni tumori koji lue eritropoetin
su:razne ciste,leomiomi, renalni karcinomi kod pasa, tumori nadbubrene lezde, ovarijuma,
hepatocelularni karcinomi kod konja i drugi. Autosomno stvoreni eritropoetin je stimulans
143

eritropoeze i uzrok nastanka policitemije. Do normalizacije eritropoeze dolazi ukoliko se tumor

koji autonomno lui eritropoetin ukloni.

Slika 69. Policitemija

Postoji nekoliko kriterijuma za dijagnostiku policitemija. Hoffman-ov kriterijum

podrazumeva da se policitemija moe dijagnostikovati ukoliko postoje znaci etiri od sedam
navedenih kriterijuma: 1) poveana masa eritrocita; 2) normalna saturacija arterijske krvi
kiseonikom u prisustvu eritrocitoze; 3) splenomegalija; 4) trombocitoza i/ili leukocitoza; 5)
hipercelularna kotana sr sa megakariocitnom hiperplazijom i odsustvom depoa Fe; 6) nizak
nivo eritropoetina u prisustvu poveane mase eritrocita; 7) spontane eritroidne kolonije bez
dodavanja Epo u kulturama elija kotane sri. Pored ovih postoje i Roterdamski kriterijumi za
policitemiju veru koji su prikazani u tabeli ispod teksta. Kriterijumi dijagnosike su sledei:
A1+A2+A3 javljaju se u ranom stadijumu p.v. (tzv. idiopatska eritrocitoza); A1+A2+A3+bilo ta
iz grupe B, jasne su karakteristike policitemije vere; A3+B1 potvrda su esencijalne
trombocitemije; A3+B3 i/ili B4 se nalaze u primarnim mijeloproliferativnim oboljenjima.

A1

Poveana masa eritrocita

B1

Trombocitoza

A2

Odsustvo uzroka sekundarne

eritrocitoze (kliniki i laboratorijski)

B2

A3

Histopatologija kostne sri:

a) Poveana celularnost,
panmijeloza
b) Povean broj megakariocita
sa hiperploidijom jedra i
klasterima megakariocita
c) Retikulinska vlakna

B3

Povean broj granulocita, uvean

APL skor, odsustvo temperature i
znakova infekcije
Splenomegalija na palpaciji ili na
ultrazvunom pregledu

B4

Eritroidne kolonije u odsustvu

eritropoetina (spontane)

Tabela 13. Roterdamski kriterijumi za dijagnostiku policitemije vere

144

4.3.PATOFIZIOLOGIJA POREMEAJA BELE KRVNE LOZE

Belu krvnu lozu predstavljaju elije leukociti ili bela krvna zrnca, koje imaju znaajnu
ulogu u imunom odgovoru organizma i dele se na: neutrofilne granulocite (neutrofili ili
polimorfonukleari-PMN), eozinofilne granulocite (eozinofili, Eo), bazofilne granulocite (bazofili,
Bas), limfocite i monocite.
Pojedine vrsta belih krvnih elija ili leukocita kod domaih ivotinja su veoma razliite
po procentu zastupljenosti . Tako veliki i mali preivari, ivina i odrasle svinje imaju limfatinu
krvnu sliku, u kojoj preovlauju limfociti, dok je dominantna elijska populacija u krvi konja,
pasa, maaka i prasadi su neutrofilni granulociti.
U tabeli su prikazani ukuban broj leukocita i diferencijalna bela loza kod razliitih
ivotinjskih vrsta i oveka.

Vrsta
ovek
Konj
Svinja
Ovca
Koza
Pas
Maka
Koko

Ukupan broj
leukocita / L
(x 109)
7-10
8-11
15-22
7-10
8-12
9-13
10-15
20-30

Procenat pojedinih vrsta leukocita (%)

Neutrofili
Eozinofili
Bazofili
Limfociti
25-30
50-60
30-35
25-30
35-40
65-70
55-60
25-30

2-5
2-5
2-5
2-5
2-5
2-5
2-5
3-8

1
1
1
1
1
1
1
1-4

Monociti

60-65
30-40
55-60
60-65
50-55
20-25
30-35
55-60

5
5-6
5-6
5
5
5
5
10

Tabela 14. Diferencijalna bela loza kod razliitih vrsta ivotinja i oveka
Leukocitoza je poveanje ukupnog broja leukocita krvi, neutrofilija je poveanje ukupnog
broja neutrofilnih granulocita u krvi, eozillofilija je poveanje broja eozinofila u krvi,bazofilija je
poveanje broja bazofila u krvi, monocitoza je poveanje broja monocita a limfocitoza je
poveanje broja limfocitau krvi. Smanjenje ukupnog broja leukocita u krvi naziva se leukopenija,
a smanjenje pojedinih kategorija leukocita: neutropenija, eozinopenija, limfopenija, bazopenija i
monocitopenija.
U odnosu na poreklo i ulogu u organizmuleukociti se dele u dve grupe:1.fagocite, koji
obuhvataju granulocite i monocite-makrofage i 2.imunocite, koji obuhvataju limfocite i
145

plazmocite. Uloga fagocita je fagocitovanje, uklanjanje mikroorganizama, ostalih stranih

antigena i ostataka oteenih elija a uloga imunocita je u obezbeivanju humoralnog i elijskog
imuniteta. Poremeaji bele krvne loze se mogu podeliti u etiri osnovne grupe: 1.kvantitativni
poremeaji-poveanje ili smanjenje broja elija neke od leukocitnih loza u krvi, 2.kvalitativni
poremeaji-ispoljavaju se oteenjem njihove funkcije u odbrani organizma, 3.morfoloke
promene leukocita i 4.maligne bolesti leukocita.
U velikom broju bolesti dolazi do promene broja leukocita, bilo da se poveava, kada
nastaqju leukocitoze , u kojima je broj leukocita vei od 10x109, ili da se smanjuje kada
govorimo o leukopenijama, koje karakterie broj leukocita manji od 4x109.Poremeaj broja
leukocita je obino praen iporemeajemnormalnog odnosa izmeu pojedinih vrsta leukocita.
Najee su leukocitoza i leukopenija posledice kvantitativnih poremeaja neutrofilnih
granulocita.
Neutrotilni granulociti
Neutrofilni granulociti ili neutrofili predstavljaju male diferentovane elije, veliine od 10
- 20 m, koje su izgubile sposobnost da se dele.Imaju vie ili manje segmentirano jedro, a u
citoplazmi se nalaze tri vrste granula: azurofilne (primarne, lizozomi), specifine (sekundarne) i
tercijarne.Broj neutrofilnih granulocita u krvi, zavisi od vrste ivotinje, rase, starosti, pola, naina
dranja ivotinje, a postoji i pojava individualnih varijacija njihovog broja.

Slika 70. Neutrofil

Azurofilne granule - Ove granule sadre brojne enzime koji imaju baktericidna svojstva, i
mogu da uestvuju u razaranju tkiva u toku inflamacije.Najvaniji enzimi su: elastaza pripada
grupi serin proteaza, razlae elastine vezivnog tkiva plua, zidove velikih krvnih sudova i
elastine ligamente, katepsin G je neutralna proteaza, slina himotripsinu, hidrolizuje
proteoglikane i kolagene, lizozim se nalazi u specifinim granulama i razlae proteoglikane
bakterijskog zida.Azurofilne granule, pored enzima, sadre katjonske proteine defensine, koji
ubijaju veliki broj Gram pozitivnih i Gram negativnih bakterija, virusa i gljivica.Vezuju se za
membrane mikroorganizama, stvaraju pore i oteujuju DNK a imaju i hemotaksine osobine.
Katjonski proteini su: laktoferin ima bakteriostatiko delovanje,vezuje gvode, potrebno
mikrorganizmima za njihov rast, ima i baktericidno dejstvo, jer aktivie lizozim. Pojaava
adherenciju neutrofila i inhibie granulopoezu a potreban je i za obrazovanje hidroksilnih
radikala, kolagenaza iz specifinih granula hidrolizuje kolagena vlakna i heparinaza razlae
146

heparin subendotelne bazalne membrane. Svojim delovanjem kolagenaza i heparinaza

omoguavaju migraciju neutrofila kroz ekstracelularni matriks i izazivaju oteenje tkiva u toku
inflamatorne reakcije.
Specifine granule - Ove granule u svojim membranama imaju receptore za hemotaksine
peptide, opsonine i proteine matriksa: formil-metionil-leucil-fenilalanin (FMLP), C3b i C3bi i
laminin. Posle aktivacije neutrofila ovi receptori odlaze do plazmine membrane, pojaavaju
hemotaksine i fagocitne aktivnosti neutrofila.
Tercijalne granule - Ove granule se nalaze u citoplazmi neutrofila i nisu dovoljno su
ispitane.Sadre elatinazu koja je veoma slina kolagenazi. U njhovoj membrani se nalaze
membranski proteini koji uestvuju u adheziji. U neutrofilima su pored boktericidnih delovanja
proteina koji ne zavise od prisustva kiseonika, prisutni i enzimski sistemi za iju je aktivnost i
stvaranje njihovih proizvoda, neophodno prisustvo kiseonika.U ove enzime se ubraja NADPHzavisna oksidaza i slobodni radikali kiseonika.
Kada se aktiviraju neutrofili aktivira se i njihova membranska NADPH-zavisna oksidaza
koja je veoma sloen multienzimski kompleks, koja stvara visoko reaktivne metabolite kiseonika
kao to su: superoksid anjon O2, OH-radikal i vodonik peroksid. Visoko reaktivni O2 radikal ima
direktno baktericidno dejstvo. Aktivacija multienzimskog kompleksa NADPH-zavisne oksidaze i
stvaranje slobodnih radikala kiseonika naziva se respiratorni prasak. U njemu uestvuje i
mijeloperoksidaza koja u reakciji sa vodonik peroksidom i hloridima, stvara jak baktcricidni
oksidans-hipohlornu kiselinu (HOCI). Enzimi neutrofila koji imaju lipolitiko dejstvo a to su
fosfolipaza A i fosfolipaza A2 se nalaze u plazminoj membrani neutrofilnih granulocita.Nakon
aktivacije neutrofila, fosfolipaza A2 iz fosfolipida oslobaa arahidonsku kiselinu, koja je
prekursor za sintezu eikosanoida.U neutrofilima je intenzivnija sinteza leukotrijena nego
prostangladina.
Receptori na polimorfonuklearima - U elijsku membranu neutrofila ugraen je veliki
broj receptora: gvanin nukleotid vezujui protein, fosfolipaza C, adenil-ciklaza, protein kinaza C i
druge komponente, neophodne za prenoenje signala posle vezivanja specifinih liganda i koji
obavljaju sloenu aktivaciju neutrofila. Na plazminoj membrani neutrofila nalaze se i receptori za
hemotaksine, koji indukuju prenoenje signala i obezbeuju usmerenu orijentaciju i kretanje
neutrofila. Na povrini neutrofila se nalaze i receptori za IgG, C3b i C3bi. U sastavu membrane
neutrofila nalaze se i 2 intcgrini i L-sekrektini.
Proces sazrevanja neutrofila traje od 7-11 dana a nakon toga, oni ulaze u cirkulaciju,
ostaju od 7 do 14 asova, nakon ega prelaze u tkiva. Neutrofili se kada jednom iz krvi preu u
tkiva, vie ne vraaju u krvotok.Kretanje neutrofila je jednosmerno. Izuzetak ine leukemini
neutrofili, koji recirkuliu.Kada se neutrofili nau u cirkulaciji, mogu da se rasporede u dva
odeljka:cirkuliui odeljak u uem smislu ine neutrofili koji se slobodno kreu kroz sistem
krvnih sudova i marginalni odeljak ine neutrofili koji su smeteni du endotela krvnih kapilara i
postkapilarnih venula.Ovaj odeljak se nalazi u pluima i predelu splanhikusa, posebno slezini.
Kod zdravih jedinki samo je polovina neutrofila slobodna u cirkulaciji, dok se ostatak nalazi u
marginalnom odeljku koji, po potrebi, moe veoma brzo da se mobilie za vreme emotivnog
stresa, fizike aktivnosti, kod trauma i infekcija.Na povrini neaktiviranih neutrofila, u ovom
odeljku nalaze se adhezivni molekuli L-selektini koji uestvuju u njihovom sporom kretanju kroz
mikrocirkulaciju. ivot neutrofila kod zdravih, odraslih ivotinja se odvija u kostnoj sri, krvi i
tkivima.
Funkcija neutrofila - Glavna funkcija neutrofila je fagocitoza i ubijanje mikroorganizama,
a pokazuju i citototoksina dejstva protiv parazita i tumorskih elija, a takoe mogu da izazovu i
oteenje tkiva. Ukoliko su aktivisani neutrofili lue brojne citokine, izmeu ostalih i TNF i G147

CSF.Smatra se da uestvujui u procesu hemostaze, jer mogu da sintetiu tromboksan A2 i

aktiviu plazminogen. Oni veoma kratko borave u cirkulaciji.Privueni hemotaksinima kao to
su C5a, C567, kalikrein, FMLP, bakterijski proizvodi, LTB4, 5HETE, PAF, IL-8 i drugi, poinju
usmereno kretanje prema oteenom mestu.Put prelaska neutrofila u tkivni matriks je sloen. Oni
se uz pomo 2 integrina vezuju se za komplementarne adhezivne molekule na endotelnim
elijama, ija se ekspresija pojaava pod delovanjem endotoksina i citokina.Kroz proirene
interendotelne prostore prolaze transendotelnom migracijom.
Dolaskom neutrofila u
zapaljenjsko podruje ili na mesto infekcije zapoinje proces fagocitoze.Pri dodiru
mikroorganizma sa plazminom membranom polimorfonukleara, membrana se uvlai u
citoplazmu, a njeni slobodni delovi, pseudopodije obavijaju bioloki agens. U jednom trenutku,
mikroorganizam se nae u vakuoli (fagozomu), koja se ubrzo spaja sa lizozomom, pri emu se
obrazuje fagolizozom. Nakon obrazovanja fagolizozoma enzimi iz granula razaraju pojedine
strukture mikroorganizama, mada su glavni uzrok smrti mikroorganizama slobodni radikali
kiseonika ili lizozim. Neutrofili izruuju sadraj svojih granula u samo zapaljenjsko podruje, pri
emu se mikrookolina isti od delova bazalnih membrana, mrtvih leukocita, kolagenih vlakana i
drugog tkivnog detritusa.

Slika 71. Neutrofilne granule, fagocitoza i enzimatske aktivnosti

148

Mehanizmi neutrofilije i neutropenije

U krvi se broj neutrofila odnosi se samo na elije koje se slobodno kreu u cirkulaciji. Na
broj neutrofila mogu da utiu:obim granulopoeze,prelazak elija iz kostne sri u cirkulaciju,
dinamika ravnotea izmeu depoa u cirkulaciji i marginalnog depoa, duina trajanja njihovog
ivota u cirkulaciji i izlazak neutrofila u okolna tkiva. Poveanje broja neutrofilnih granulocita
moe da nastane zbog pojaanog stvaranja u kostnoj sri, pojaanog proticanja neutrofila iz
marginalnog depoa i smanjenje migracije tkiva.Smanjen broj neutrofilnih granulocita nastaje
usled smanjenog stvaranja i smanjenog otputanja neutrofila iz kostne sri, skraenog ivota
neutrofilau cirkulaciji, ubrzane migracije u tkiva i poveanje broja neutrofila u marginalnom
depou. Navedene promene mogu da nastanu u raznim fiziolokim i patolokim uslovima a mogu
da se ispolje kao akutni i hronini poremeaji.
Neutrofilija je poveanje broja neutrofila preko: 4,7x109/L kod konja, 2,5x109/L kod
velikih preivara, 6x109/L kod svinja, 2,4x109/L kod ovaca, 3,2x109/L kod koza, 7,8x109/L kod
pasa i 7,4x109/L kod maaka. Neutrofilije se po mehanizmu nastanka dele na:fizioloke,
reaktivne i proliferativne, a po toku mogu biti akutne i hronine.
Fizioloka neutrofilija - Broj neutrofila moe da se povea u roku od nekoliko minuta za
vreme fizike aktivnosti ivotinje i emotivnih stresova kao to su: strah, bol, transport, uzimanje
uzoraka krvi, itd. Stres je posebno vaan faktor koji dovodi do neutrofilije, to je posebno
izraeno kod svinja, pasa i maaka. Broj neutrotila moe da se udvostrui usled poveanog
luenja adrenalina, a posledica je njihove demarginacije. Naime, leukociti, koji su veoma slabo
vezani za endotel krvnih sudova, lako prelaze iz marginalnog depoa u slobodno cirkuliui depo.
Demarginacija se razlikuje od drugih oblika neutrofilija jer je istovremeno prati poveanje broja
monocita i limfocita, a smanjenje broja eozinofila, u sluajevima kada je ivotinja pod stresom
lue se i kortikosteroidi, koji takoe poveavaju broj cirkuliuih neutrofila. Meutim, dok
adrenalin dovodi do skoro trenutnog poveanja broja neutrofila i broja limfocita, dejstvo kortizola
nastupa tek posle nekoliko asova, dovodei do neutrofilije, limfopenije i eozinopenije,
Fizioloka neutrofilija traje kratko.
Reaktivna neutrofilija je sastavni deo akutnih i hroninih zapaljenjskih procesa. Akutne
reaktivne neutrofilije se javljaju kao odgovor na zapaljenjske reakcije i infekcije, posebno one
koje su izazvane piogenim bakterijama.Neutrofile iz kostne sri mobiliu poveane koncentracije
C5a, C5,6,7, G-CSF, TNF, ILl i IL-6. Neutrofiliju izazivaju i poviene koncentracije
glukokortikoida, kao i endotoksini, prvenstveno zbog toga to ubrzavaju izlazak neutrotila iz
rezervi u kostnoj sri i iz marginalnih depoa, a smanjuju izlazak neutrofila iz cirkulacije.Kod
goveda se neutrofilni odgovor razlikuje od neutrofilnog odgovora kod konja, pasa i
maaka.Veliki preivari imaju manji broj neutrofilnih prekurzorskih elija u odnosu na navedene
ivotinjske vrste i sam proces granulopoeze traje due. Zbog toga oni ne odgovaraju brzo na
inflamatorne stimuluse, to sa dijagnostikog stanovita predstavlja smetnju, jer je potrebno vie
puta uzimati krv kako bi se videle promene u broju neutrofilnih granulocita.
Ovce, za razliku od goveda, imaju veoma brz neutrofilni odgovor na sve infektivne
agense.
Kod svinja se u svim situacijama u kojima dolazi do razvoja tekih stanja, kao to su:
enzootska pneumonija, infektivni rinitis, purulentna bronhopneumonija, lokalne ili sistemske
piogene infckcije, javlja neutrofilna reakcija sa skretanjem neutrofila ulevo i apsolutnim
smanjcnjem broja limfocita i eozinofila. Kod purulentne bronhopneumonije ukupan broj
leukocita moe dostici vrednosti od 35xl09/L, pa ak i 96x109/L.
149

Uobiajeni hematoloki odgovor kod hroninih infekcija, kod goveda, obuhvata pojavu
zrelih neutrofila i poveanje broja monocita u cirkulaciji, ali ak i tada u zavisnosti od teine
infckcije i duine trajanja, ukupan broj leukocita moe, i ne mora da bude promenjen. Uglavnom
se promeni odnos neutrofili: limfociti, na raun smanjenja broja limfocita.Neutrofilija ne izaziva
nikakve klinike znake, a ponekad, povean broj polimorfonukleara moe prolazno da zatvori
lumen krvnih sudova i izazove ishemiju.
Glavna uloga neutrofila je odbrana organizma, pa je neutrofilija najee odgovor na
razne infekcije ili zapaljenjske reakcije razliite etiologije.
Proliferativna neutrofilija se najee javlja u pasa sa neutrofilnom leukozom. U
cirkulaciji se sreu zreli i nezreli oblici neutrofilnih granulocita, sa pojavom leukoznih infiltrata u
tkivima.
Neutropenija - Neutropenija je smanjenje broja neutrofilnih granulocita u krvi. Smanjen
broj neutrofilnih granulocita je posledica njihovog manjeg ili neefikasnog stvaranja, kao i
pojaanog izlaska iz cirkulacije. Moe da se javi i zbog marginacije i izdvajanja neutrofila u
plunu cirkulaciju, a po toku i trajanju mogu biti akutne i hronine.
Akutne neutropenije najee nastaju i razvijaju se usled brzog uklanjanja i razaranja
neutrofila, to je posledica imunih oteenja ili delovanja lekova, kao to su hloramfenikol,
sulfonamidi, aminopirin, cefalosporini, karbomazepin i mnogi drugi koji mogu da suprimiraju
kostnu sr ili da razore, odnosno da otete, neutrofile u reakcijama imunog tipa.Moe da se javi i
kao posledica uveanja slezine, koje je praeno i smanjivanjem broja trombocita i eritrocita. Ovaj
vid neutropenije sree se kod hroninih bolesti:tuberkuloza, bruceloza i kala-azar. Neutropenija
moe da se javi u toku akutnih i hroninih bolesti najraznovrsnije etiologije. Jaka neutropenija
izaziva pojaanu osetljivost organizma na infekcije, posebno one koje su izazvane oportunim
mikroorganizmima prisutnim na koi, nazofarinksu i u crevnoj flori. Neke virusne infekcije
(FeLV, infektivni hepatitis, infektivna mononukleoza) izazivaju teke neutropenije zbog infekcije
hematopoetskih opredeljenih matinih elija. Infekcije virusne etiologije mogu da izazovu
smanjenje broja neutrofila i zbog njihove pojaane adhezivnosti za oteeni endotel krvnih
sudova. Kod bakterijskih infekcija, neutropenija je, verovatno, posledica i pojaane adhezije i
odlaenja neutrofila u zapaljenjsko podruje. esto se pojavljuje i kod aplastinih anemija, kada
je smanjen broj pluripotentnih matinih elija.
Kvalitativni poremeaji neutrofila
Za obavljanje zatitne bioloke funkcije neutrofila, neophodno je da se hemotaksa i
fagocitoza nesmetano odvijaju. Poremeaji u funkciji neutrofila mogu da nastanu usled:
nedostatka opsonina u cirkulaciji, promenjene baktericidne aktivnosti i promena u kretanju ovih
elija, ime se slabi hemotaksini odgovor.
Nedostatak opsonina - Najznaajniji opsonini koji deluju sinergetski su
imunoglobulini(Ig) i komplement.Deficit C3 faktora komplementa je nasledno, autozomno
recesivno oboljenje koje prate teke piogene infekcije. Smanjena koncentracija Ig i C3 faktora
komplementa, koji slue kao opsonini i olakavaju fagocitozu, oteava delovanje neutrofila, ali i
monocita.
Promenjena baktericidna aktivnost - edijak-Higai sindrom ili lizozomalna bolest je
retko autozonmo recesivno oboljenje koje se javlja kod goveda, persijskih maaka, belih tigrova,
be mieva (bg) i ljudi, a karakterie se obrazovanjem gigantskih granula u svim krvnim elijama
koje sadre jedro. U edijak-Higai sindromu, membrane svih elija krvi su mnogo tenije nego
kod zdravih ivotinja, tako da promenjena struktura membrane onemoguava njenu normalnu
150

aktivnost. Unutarelijsko ubijanje fagocitovanih bakterija je inhibirano. Polimorfonukleari imaju

smanjenu sposobnost adherencije i promenjen odgovor na hemotaksine. Proces sazrevanja
neutrofila je poremeen, pa je neutropenija koja se javlja, posledica umiranja velikog broja
neutrofilnih prethodnika u kostnoj sri.
Promene u kretanju - Deficit leukocita adhezivnih molelekula je veoma retko autozomno
recesivno oboljenje, registrovano kod irskih setera i holtajn goveda. U krvi se nalazi veliki broj
neutrofila, koji nisu u stanju da izau u tkiva, ak ni u prisustvu bakterija u organizmu, Kod
obolelih ivotinja dolazi do nedostatka funkcionalnih adhezivnih molekula, pa je onemoguena
transendotelna migracija i odlazak u tkivo, da bi se obavila fagocitoza, ivotinje sa ovim
genetskim defektom pate od povratnih bakterijskih i gljivinih oboljenja. Kod razliitih vrsta
ivotinja postoje i poremeaji neutrofila, kod kojih je onemoguena polimerizacija proteina
elijskog citoskeleta. Bolest je retka i smrtonosna. U normalnim uslovima neutrofili regauju na
povrinsku stimulaciju tako to polimerizuju aktinske mikrofilamente svog citoskeleta. Kod
izmenjenih neutrofila sintetie se protein koji spreava da se aktin polimerizuje zbog ega ovi
polimorfonukleari nisu u stanju da odgovore na hemotaksinu stimulaciju i ne mogu da obave
fagocitozu.

Eozinofilni granulociti
Eozinofilni granulociti su elije koje imaju segmentirano jedro a veliinea im je 12 m.
Njihova citoplazma sadri velike granule koje se boje intenzivno crveno, kiselim bojamaeozinom. Postoje tri tipa granula: specifine, primarne i lipidna tela.
Specifine granule su ovalnog oblika, sastavljene su iz centralnog, kristalnog dela,
okruenog matriksom. U sredinjem delu se nalazi glavni bazni protein, a u okolnom matriksu su
eozinofilni neurotoksin, katjonski protein i peroksidaza. Glavni bazni protein je citotoksian za
izostome S. mansoni, S. haematobium, larve trihinele spiralis i velikog metilja.Navedeni paraziti
su opsonizovani antitelima imunoglobulinske G i E klase, koja aktiviraju komplement. Nakon
vezivanja opsonina za eozinofile oslobaa se glavni bazni protein koji ubija izostome. Ovaj
protein je toksian i za epitelne elije respiratornog sistema i za pneumocite. Eozinofilni
neurotoksin ima vrlo izraene osobine ribonukleaze. Smatra se da nije toksian za parazite i elije
sisara. Pored ribonukleaznog dejstva jedino do sada poznata dejstvo je da oteuje mijelinske
neurone kod eksperimentalnih ivotinja. Eozinofilni katjonski protein je toksian za helminte, a
izaziva i elijska oteenja jer obrazuje transmembranske pore. Peroksidaza je toksina za neke
parazite, bakterije i pneumocite. Delovanje joj se pojaava ukoliko istovremeno deluje sa H202 i
halidima.
Primarne granule sadre arkot-Lejdenov kristalni protein, lizofosfolipazu, ija tana
uloga,osim enzimske, nije jo utvrena.
Lipidna tela su bogata arahidonskom kiselinom koja se nalazi u glicerofosfolipidima. tako
da su veoma vana u stvaranju eikosanoida.
Eozini sadre i izvestan broj granula u kojima se nalaze histaminaza, kisela fosfataza,
arilsulfataza, kolagenaza, katalaza itd.
Proces proliferacije i sazrevanja eozinofila traje oko 8 dana, u velikom broju sluajeva i
manje. Poluivot u cirkulaciji im je oko 18 h, posle ega ulaze u tkiva gde provode ostatak ivota.
Uklanjaju se apoptozom ili fagocitozom. Eozinofilni granulociti normalno ne recirkuliu, izuzev
u sluajevima hipereozinofilije.
151

Kod eksperimentalnih ivotinja postoje velike rezerve eozinofila u kostnoj sri. Kod
domaih ivotinja eozinofili u velikom broju mogu da se nau i u tkivima (tanko crevo, plua,
koa i materica). Odnos krv: tkivo iznosi 1:100 ili 1:500.Kao i ostali leukociti, i eozinofili na
elijskoj membrani imaju receptore koji im omoguavaju komunikaciju sa drugim elijama i
sredinom u kojoj se nalaze. Na njihovoj plazminoj membrani nalaze se adhezivni molekuli, Fc
receptori i receptori za hemotaksine i druge rastvorljive materije.Od adhezivnih molekula
eozinofili imaju 1 integrine i 2 integrine (VLA molekule). 1 integrinima se vezuju za
adhezivne molekule endotela (VCAM1) ili za ekstracelularne komponente matriksa kao to su:
fibronektin, laminin, kolageni, itd. Eozinofili uspostavljaju slabe veze sa vaskularnim endotelom
posredstvom adhezivnih molekula iz grupe selektina. Integrini 2 grupe omoguavaju
eozinofilnim granulocitima da se vrsto priljube za endotel krvnih sudova i da preu u tkivo
transendotelnom migracijom. Na membrani eozinofilnih granulocita na1aze se receptori za
imunoglobuline G, D, E, A klase i receptori za C3b, FMLP, C5a, C3a, PAF, IL-S, IL-2, histamin,
glukokorlikoide, eikosanoide itd. Iako funkcija eozinofila jo uvek nije u potpunosti ispitana i
definisana, smatra se da oni ubijaju larve parazita i uestvuju u alergijskim reakcijama, akutnoj
inflamaciji i da imaju fagocitna svojstva.U eozinofilima je veoma izraena aktivnost kompleksa
NADPH-oksidaze, te oni vrlo intenzivno stvaraju slobodne radikale kiseonika.Slobodni radikali
kiseonika imaju baktericidno dejstvo, mada su kod eozinofila vaniji za oteenje parazita
Eozinofilni katjonski protein uz uee H2O2-halid kompleksa ubija opsonizovane
parazitske larve. Pri ubijanju parazitskih larvi imunoglobulini G klase indukuju oslobaanje
katjonskog proteina, dok IgE oslobadaju peroksidazu. Ubijanje odraslih parazita, se
najverovatnije odvija tako to eozinofilni granulociti procesom egzocitoze isprazne sadraj svojih
granula na povrinu njegovog tela.

Slika 72. Eozinofil

Poremeaji broja eozinofila
Eozinofilija je poveanje broja eozinofila u cirkulaciji.Javlja se kod alergijskih reakcija,
helmintskih infestacija, naroito za vreme tkivne migracije u sluajevima askaridoze ili trihinoze.
Kod svinja broj eozinofila se kod navedenih parazitskih bolesti poveava i dostie
maksimalne vrednosti posle 2-3 nedelje od momenta zapoinjanja infekcije, a intenzitet
eozinofilije i duina trajanja zavise od teine infcstacije.
Kod goveda broj eozinofila raste u sluajevima parazitskih i alergijskih stanja, ali su
promene u krvi privremene i ne mnogo uoljive, pa stoga nepouzdane. Samo ukoliko eozinofilija
152

traje dugo moe se i kliniki potvrditi sumnja da je dolo do veeg oteenja tkiva koja su bogata
mastocitima.
Kod konja koji se esto izvode na pau javljaju se meane infekcije, koje stimuliu
generalizovanu leukocitozu sa eozinofilijom, a ponekad i neutrofilijom. Parazitske infekcije
konja sa Parascaris equorurn i Oxyuris equi sasvim malo menjaju krvnu sliku, osim ako nisu u
pitanju teke infestacije.
Kod ovaca broj eozinofila se ne menja ak ni kod tekih parazitskih infestacija.
Psi i make odgovaraju jakom eozinofilijom na parazitske bolesti, bolesti koe i alergijske
reakcije.
Eozinofilija nastaje pod uticajem IL-5 a lue ga T-elije i mastociti. Hemoatraktantno
dejstvo na eozinofile imaju i ECF-A (Eosinofi1 Chemoattractant Factor A), LTB4, histamin i
PAF.
U sluajevima parazitskih bolesti, posledica je migracije larvi kroz tkiva, pri emu se
aktiviu mastociti, oslobaajui hemotaksine. ak i sami helminti lue hemotaksine materije za
eozinofile.U sluajevima alergijskih reakcija i parazitoza postoje izvesne slinosti. To su
zajednike bolesti tkiva i organa koje u sebi sadre veliki broj mastocita.
Eozinofilija nije pojava koja se ispoljava samo kod jedne bolesti, kao to je parazitoza ili
alergijski odgovor.Uvek se oekuje kod bolesti koje su praene degranulacijom mastocita.
Hipereozinofilni sindrom je grupa heterogenih oboljenja koju karakterie trajna
eozinofilija, sa eozinofilnom infiltracijom tkiva i poremeajem funkcije tkiva. U ovu grupu
oboljenja spadaju eozinofilni enteritis, diseminovane eozinofilne infiltracije razliitih organa i
tkiva i eozinofilna leukoza pasa i maaka.
Eozinopenija je smanjenje broja eozinofilnih granulocita. Javlja se kod akutnih infekcija
ili posle stresa, koji je praen oslobaanjcm epinefrina i glukokortikoida. Potpuno odsustvo
eozinofila moe da se javi kod aplazije kostne sri izazvane lekovima.
Bazofilni granulociti-bazofili i mastociti
Bazofilni granulociti i mastociti su opisani zajedno, mada mastociti nisu krvne elije, ali
imaju slinosti i u biohemijskim i funkcionalnim osobinama, a najverovatnije imaju i isto
poreklo. Bazofili nisu intenzivno ispitivani,kao druge elije krvi, jer se javljaju u malom broju u
krvi i kostnoj sri, to je razlog da se malo zna o njihovom nastanku, funkciji i ponaanju u
bolestima, a slina situacija je i sa mastocitima. Bazofilni granulociti vode poreklo iz opredeljene
matine elije CFU-Bas..Za njihovu proliferaciju i diferentovanje je neophodno prisustvo
citokina GM-CSF (engl. Granulocyte Monocyt -Colony Stimulating Factor) i IL-3. Mastociti
imaju isto poreklo, alise proces njihovog sazrevanja ne odvija u kostnoj sri, ve u vezivnom
tkivu i seroznim upljinama pod dejstvom IL-3, IL-4, IL-9, IL-l0 i c-kit liganda ili stem elijskog
faktora, koji je za ovaj proces i najznaajniji. Samo mali broj mastocita sazreva u kostnoj sri i u
njoj boravi. Mastociti sazrevaju u periodu koji traje oko 7 dana, napuuju kostnu sr i prelaze u
cirkulaciju. U krvi borave nekoliko dana, zatimih privlae hemotaksini i transendotelnom
migracijom prelaze u okolna tkiva. Bazofili su sferne eiije, veliine od 5-7 m, sa
segmentiranim jedrom i ovalnim ili okruglim citopbzmatskim granulama. U histolokim
preparatima tkiva, mastociti se pojavljuju kao okrugle ili duguljaste elije, koje nemaju
segmentirano jedro. U njihovoj citoplazmi se nalaze brojne male granule i lipidna tela.
Citoplazmatske granule bazofila i mastocita sadre proteoglikane, zbog kojih se obe vrste ovih
elija boje baznim bojama.
153

Po svom anatomskom poloaju i sastavu granula mastociti se dele na dve grupe: mastocite
mukoze,nalaze se u sluznici eludano-crevnog trakta i disajnih organa (MMC) i tipine
mastocite vezivnog tkiva, koji susmeteni u koi, muskulaturi i submukozi eludano-crevnog i
respiratornog sistema (CTCM).
Ove dve grupe elija mogu da se nau zajedno samo u blizini laminae muscularis
mucosae. U izvesnim okolnostima zreli masteciti mogu da proliferiu, za razliku od bazofila koji
nemaju tu sposobnost.
U granulama bazofila nalaze se histamin, hondroitin sulfati, elastaza, glavni bazni protein,
arkot-Lejdenov kristalni protein, ECF-A itd
Granule mastocita sadre histamin, heparin, neutralne proteaze kao to su: himaza i
triptaza, ECF-A, kisele hidrolaze, katepsin-G itd.Bazofili i mastociti su najvaniji izvor histamina
u organizmu. U mastocitima se posle sloenog procesa aktiviranja sintetie veliki broj jedinjenja
veoma vanih za njihovo delovanje.
U bazofilima su to IL-4 i LTC4, a u mastocitima TNF, LTB-4 i IL-8.Leukotrijen B4 i IL8 su znaajni hemotaksini za neutrofile, eozinofile i bazofile, a u mastocitima se stvaraju
leukotrijeni i PAF.Na plazminoj membrani bazofila nalaze se receptori za IgG i IgE, IL-2, IL3,IL-4, IL-5, IL-8.c-kit ligand, 2 intcgrini, ICAM, CD44,itd.
Bazofili i mastociti imaju znaajnu ulogu u reakcijama preosetljivosti, kada oslobaaju
medijatore degranulacijom, koju prati fuzija njihovih granula sa elijskom membranom, tako da
ona nema citolitiki karakter.Masovno oslobaanje i sinteza novih medijatora, izaziva sve
promene koje se javljaju u sluajevima bronhijalne astme, urtikarija, alergijskog rinitisa i u
sluajevima anafilaktine reakcije na lekove i druge antigene. Aktivaciju mastocita mogu da
izazovu razni inioci: otrov insekata, komponente komplementa (anafilatoksini). narkotici,
radiokontrastni rastvori, peptidni hormoni, itd.
Bazofili i mastociti znaajano doprinose nespecifinoj otpornosti organizma na pojedine
parazite. Glavni efektorski tip, od ove dve elijske populacije, zavisi od vrste parazita i mesta
infekcije. Poznato je da kod ektoparazita bazofili imaju znaajnu odbrambenu funkciju.
U alergijskim reakcijama i mastociti, i bazofili su odgovorni za IgE zavisne reakcije ranog
i kasnog odgovora u koi, gastrointestinalnom traktu i respiratomom sistemu.

Slika 73. Bazofil

154

Poremeaj broja bazofila i mastocitoza

Bazofilija se javlja kada je broj bazofila u cirkulaciji vei od fiziolokog. Bazofilija
prolaznog karaktera se javlja kod anafilaktinih reakcija i esto je prati poveanje koncentracije
imunoglobulia E klase. Bazofili odlaze u tkiva u kojima se morfoloki i histohemijski razlikuju
od mastocita. Broj bazofila se poveava kod ivotinja obolelih od hroninih sinuzitisa, ciroze
jetre, policitemije, mijelofibroze, tuberkuloze, ulceroznog kolitisa, dijabetes melitusa. itd. Veoma
izraena bazofilija je najee lo prognostiki znak brze faze hronine mijeloidne leukemije.
Bazofilopenija se veoma teko utvrduje, zbog normalno malog broja bazofila u krvi i
njihovog cirkadijalnog ritma.Najee se javlja u urtikariji i anafilaksiji.esto je udruena sa
eozinopenijom, to je uglavnom posledica pojaanog luenja glukokortikoida. Kod
hipertireoidizma se javlja bazofilopenije, dok se kod miksedema javlja bazofilija.
Mastocitoza odnosno povean broj mastocita u tkivima dolazi, kao posledica pojaanog
dotoka progenitora iz kostne sri i zbog proliferacije u samim tkivima. Razlikujemo: 1.Reaktivnu
mastocitozu koja predstavlja poveanje broja mastocita u tkivima koja su ukljuena u reakcije
rane i kasne preosetljivosti.Najea stanja u kojima dolazi do poveanja broja mastocita su
bronhijalna astma i urtikarije. Kod pacijenata obolelih od limfoproliferativnih bolesti, u koje se
ubraja Hodkinov limfom, limfni vorovi su infiltrovani mastocitima. Sve promene koje se
deavaju u tkivu su posledica oslobaanja postojeih, ili stvaranja novih medijatora, koji imaju
veoma izraena bioloka svojstva: poveavaju propustljivost krvnih sudova, privlae
inflamatorne krvne elije, ire krvne sudove, izazivaju bronhospazme, hipotenziju, tahikardiju, a
mogu da izazovu i ok. 2.Sistemsku mastocitozu oboljenje odraslih, pri emu infiltracija
mastocitima moe da izazove limfadenopatije, hepatomegaliju, splenomegaliju, bolove u kostima
i frakture. Bolest mogu da prate i teki gastrointestinalni poremeaji koji su praeni prolivima,
bolom u abdomenu i krvarenjima. Oboljenje moe da bude asimptomatino i blago, ali moe da
uzme i maligni tok. Retko se javlja kod domaih ivotinja. 3.Mastocitnu leukozu ili maligna
mastocitoza koja je retko oboljenje pasa, maaka, svinja i goveda, kod koga su leukemine mast
elije agranulisane ili hipogranulisane. U kostnoj sri se nalazi veliki broj mastocita koji ine do
90% ukupne elijske populacije. Dijagnoza se postavlja kada je broj atipinih mastocita, elija sa
bazofilnilnim metabromatskim granulama u krvi, vei od 10%. 4.Mastocitni sarkom jc veoma
retko maligno oboljenje sa infiltracijom mastocita u svim tkivima.U cirkulaciji skoro sve elije
krvi ine atipini i nezreli mastociti.
Monocitno-makrofagni sistem
Monocilno-makrofagni (mononuklearno-fagocitni) sistem ine elije iz kostne sri
monoblasti i promonociti, krvni monociti i fiksni i pokretni makrofagi. Monociti nastaju u
kostnoj sri iz CFU-GM, kao i neutrofili i na njihovu proliferaciju i sazrevanje deluju GM-CSF,
M-CSF (Monocyte-Colany Stimulating Factor), IL-3 i IL-11.
elije monocita su veliine od 12 do15 m i imaju veliko ameboidno jedro, koje moe
biti razliitih oblika, ali je najee bubreasto i ekscentrino poloeno. U citoplazmi se nalaze
po veliini heterogene, granule. Jednu grupu ine neto izmenjeni primarni lizozomi koji sadre
kiselu fosfatazu, aril sulfatazu, lizozim, mijeloperoksidazu, glukuronidazu itd.
Sadraj druge grupe granula za sada nije poznat.Stvaranje monocita traje oko 26 h nakon
poslednje deobe promonocita. Cirkulaciju naputaju transendotelnom migracijom, privueni
hemotaksinima. Poluivot monocita u krvi je od 8-70asova.U sistemu krvnih sudova se nalaze
kao slobodni monociti i u marginalnom depou, u odnosu 1:3,5. Po dospeu u tkivo transformiu
155

se u makrofage i dinovske elije. Preobraavanje monocita u makrofage prati poveanje elija

(20-80 m) i sadraja lizozoma, posebno njihovih hidrolitikih enzima.Na povrini monocitamakrofaga se nalazi veliki broj receptora za imunoglobuline A, E i G klase, C3b, C3bi, C5a, Hl,
H2, serotonin, glikokorlikoide, PGE2, LTB4, fibrinogen, heparin, fibronektin, laminin itd. Pored
nabrojanih receptora na plazminoj membrani postoje 2 integrini i CD4 molekuli.
Uloga i funkcije mononuklearnih fagocita su: fagocitoza i razaranje mikroorganizama,
uklanjanje tkivnog detritusa i ostarelih elija, sekrecija medijatora i regulatora inf1amatornog
odgovora, interakcija sa antigenima i limfocitima, koja omoguava nastajanje imunog odgovora,
citotoksinost, kao to je ubijanje nekih tumorskih elija i druge uloge specifine za makrofage
pojedinih tkiva.
Za izvrenje svojih navedenih zadataka rasporeeni su na svim mestima gde mogu da
dou u dodir sa infektivnim i drugim noksama. Nalaze se u mozgu (mikroglija elije), bubrezima
(mezengijalni fagociti), pluima (alveolarni makrofagi), jetri (Kupferove elije), zglobnim
upljinama (sinovijalne A elije), slezini (makrofagi slezine), kostima (osteoklasti), kostnoj sri
(elije bolniarke) I na drugim mestima.
Izvestan broj makrofaga, kao oni iz plua i laminae propriae creva predstavljaju prvu
odbranu od mikroorganizama. Ovu lokalnu odbranu pojaavaju monociti prispeli iz cirkulacije,
privueni hemotaksinim komponentama kao to su: C5a, defensini neutrofila, monocitnohemotaksini protein i bakterijski peptidi.Tokom aktiviranja makrofaga, aktivira se i fosfolipaza
A2 koja odvaja arahidonsku kiselinu od fosfolipida plazmine membrane. Ona je prekurzor za
sintezu prostaglandina i leukotrijena. Istovremeno se aktivira i NADPH-oksidaza sistem.
Monociti i makrofagi stvaraju slobodne radikale kiseonika, a monociti koji sadre i
mijeloperoksidazu, stvaraju i hipohlornu kiselinu, i hloramine. Makrofagi ne mogu da hloriu
radikale kiseonika, jer u toku diferentovanja i sazrevanja izgubili peroksidazu. Navedeni radikali
kiseonika su potencijalno toksini.Vodonik peroksid, koji je relativno stabilan, difuzibilni
oksidant, uestvuje u ubijanju razliitih patogena, kao to su bakterije, protozoe i Candida
albicans.
Monociti/makrofagi sekretuju razliita jedinjenja kao to su: IL-l, TNF alfa,interferoni,G-SCF (Granulocyte-Colony Stimulating Factor), GM-CSF itd. Makrofagi
sintetiu i prvih pet komponenti klasinog puta komplementa, lizozim, plazminogen aktivator,
elastazu, kolagenazu, kisele hidrolaze, proteine matriksa kao to je fibronektin, proteoglikane itd.
Oni mogu da razloe partikule u veoma irokom rasponu vrednosti pH a proces prati pojaano
razlaganje glikoze. Inhibicija oksidativnog metabolizma utie na smanjivanje efikasnosti
fagocitne sposobnosti monocita/makrofaga. Makrofagima u alveolama je za odvijanje procesa
fagocitozc neophodna aerobna proizvodnja: energije. Pinocitoza, proces slian fagocitozi, u toku
koga se razlau rastvorljivi molekuli, a ne estice, smanjuje se ukoliko su blokirani aerobni
procesi.
Fagociti mogu da uspostave direktan kontakt sa bakterijama, ali su njihovo vezivanje i
fagocitoza olakani ako su bakterije opsonizovane. Opsonizaciju obavljaju specifini I
nespecifini opsonini: komponente komplemcnta i imunogiobulina G i M klase. Na povrini
elijske membrane monocitno/makrofagne linije nalaze se specifini receptori za navedene
opsonine.Iako monociti/makrofagi fagocituju pojedine mikrobe i unitavaju ih, postoje pojedini
patogeni koji parazitiraju u makrofagima.U njima se razmnoavaju Mycobacterium leprae,
Mycobacterium tuberculosis i Hystoplasma capsulatum. Virus humane imunodeficijencije (HIV)
inficira monocito/makrofage i replikuje se u njima. HIV moe da postoji kao integrisani provirus
u domainovoj DNK ili kao virion u makrofagima.
156

Sudbina monocita u nezapaljenjskim uslovima nije potpuno jasna. Jedan broj ovih elija
se diferentuje u makrofage, dok se drugi deo razara na nepoznatirn mestima. Sudbina ta se
dogada ostalih makrofaga nije poznata.
Promene broja monocita
Monocitoza predstavlja poveanje broja monocita i uglavnom je znak infektivnih ili
zapaljenjskih hroninih procesa.Apsolutni broj monocita kod monocitoza je vei od:0,38x109/L
kod konja, 0,4x109/L kod goveda; 0,6x109/L kod svinja; 0,2x109/L kod malih preivara;
0,75x109/L kod pasadi i 0,35x109/L kod maaka. Monocitoze mogu biti benigne-reaktivna
monocitoza i maligne, kao to su akutne i hronine monocitne leukemije.Monocitoza se javlja
kod piroplazmoze, kala-azara, bruceloze, subakutnih bakterijskih endokarditisa itd. Tuberkuloza
je bolest koju prati monocitoza, naroito zbog uloge monocita u obrazovanju granuloma. Trebalo
bi istai i to da broj monocita nije u korelaciji sa stadijumom i teinom tuberkuloznog procesa
kao to se to ranije mislilo. Izvesni virusi, posebno citomegalo virus, dovode do poveanja broja
monocita. Monocitoza se javlja i kod kolagenih bolesti i gastrointestinalnih poremeaja.Ona je
znak infekcije, zapaljenjskih, imunskih i neoplastinih poremeaja.
Monocitopenija je poremeaj koji se retko javlja a nastaje u toku bolesti pluripotentnih
matinih elija. Prolazna monocitopenija nastaje posle davanja glukokortikoida. Zato, ivotinje
koje su tretirane ovim hormonima ee oboljevaju od infekcija izazvanih oportunim
mikroorganizmima.

Limfociti
Ove elije predstavljaju heterogenu grupu krvnih elija, koje meusobno razlikuju po
veliini i grai. Okrugle su veliine 6-10 m, iako se u krvnim razmazima nalaze i veliki
limfociti, promera do 15 m, sa jedrom ovalnog ili bubreastog oblika. Postoje razlike izmeu
velikih i malih limfocita u odnosu na veliinu jedra prema citoplazmi i histolokom bojenju, tj.
prisustvu ili odsustvu azurofilnih granula.Primenom svetlosne mikroskopije i bojenjem po Gimzi
razlikuju se dva navedena tipa limfatinih elija: mali limfociti, koji imaju jedro, ali nemaju
granule u citopiazmi i veliki granulisani limfociti (LGLs), koji imaju manje jedro i granule u
citoplazmi.

Slika 74. Limfociti

157

Kod domaih ivotinja broj limfocita zavisi od vrste ivotinja , a broj LGLs iznosi oko 3
%od ukupne limfocitne populacije. Kao i drugi leukociti, i limfociti na svojoj elijskoj membrani
imaju veliki broj molekula na osnovu kojih mogu da se definiu pojedini tipovi i podtipovi.
Limfociti se stvaraju u kostnoj sri iz pluripotentne matine elije od koje nastaju elije
svih krvnih loza. Matina elija se diferentuje i iz nje nastaje i limfopoetina roditeljska elija,
od koje potiu razliite vrste T limfocita, B limfocita, veliki granulisani limfociti i najverovatnije
dendritske elije, koje su visoko razvijene AP elije. Dendritske elije imaju veliki braj Fc
receptora i adhezivnih molekula i MHC II klasu antigena.Nalaze se u mnogim tkivima, ali ih u
krvi ima manje od 0,1 %.Specijalizovane su za obradu i predaju antigena T elijama. Sazrevanje
T elija se odvija u timusu. Proces njihove proliferacije, sazrevanja i diferentovanja odvija se pod
uticajem citokina: IL-l, IL-2, IL-3, IL-4, IL-6, Il-7, e-kit liganda i drugih faktora mikrookoline,
kao to su direktne fizike interakcije sa timusnim epitelnim elijama i fibroblastima. T elije su
znaajne u reakcijama pozne preosetljivosti i citotoksinim reakcijama,i u sintezi i luenju
citokina, koji reguliu imuni odgovor. B limfociti kod ivine, sazrevaju u Fabriciusovoj kesi, a
kod sisara u kostnoj sri. Oni su prethodnici plazma elija. Rast i sazrevanje B limfocita iz B
limfocitnih prekursora se odvija pod uticajem mikrookoline u kostnoj sri. Prekursori B elija se
preko svojih adhezivnih molekula vezuju za receptore elija strome kostne sri ili za adhezivne
molekule samog matriksa (VLA4/VCAM-I; VLA4/ICAM-l; VLA 4/fibronektin;
VLA5/fibronektin). Duina ivota limfocita je razliita a najdue ive T elije i B elije
pamenja, dok preostale krvne limfocite ine elije koje kratko ive.Za razliku od granulocita i
monocita limfociti imaju osobinu da recirkuliu.
T elije (T limfociti) - Pomou monoklonskih antitela T limfociti su klasifikovani u dva
razliita podtipa: Th (helper) i Tc/s (cytotoxic/suppressor) elije.Najvei broj Th i Tc/s elija
pripadaju grupi malih limfocita i u citoplazmi imaju Galovo telo, koje ine primarni lizozomi i
masne kapljice. Manji broj Th elija (do 10%) i Tc/s elija (do 30%) morfoloki lie na velike
granulisane limfocite. U membrani Th limfocita se nalaze glikoproteini oznaeni kao CD4
povrinski antigeni (CDcluster of differentiation), a u membrani Tc/s elija prisutni su CD8
povrinski molekuli. Glavni T elijski marker je T elijski antigeni receptor (TCR), koji je
udruen sa CD3 kompleksom. U membrani T limfocita nalaze se i adhezivni molekuli, koji
pripadaju grupi 2 integrina. Th elije ine najbrojniju populaciju T limfocita a neophodne su za
regulisanje imunog odgovora, luenjem velikog broja citokina, od kojih su najznaajniji: IL-2,
3,4, S, 6, 10, GM - CSF i interferon . Citotoksini T limfociti se preko povrinskih receptora
vezuju za ciljne elije i pomou glikoproteina perforina koje sekretuju, na membrani napadnute
elije stvaraju pore, kroz koje ulaze voda i rastvori dovodei do osmotske lize. Zato imaju naziv
elije ubice, a imaju sposobnost da unite elije inficirane virusom, kao i maligne elije. O
supresorskim T limfocitima se najmanje zna, ali se smatra da onisuprimiraju aktivnost i
pomonih i citotoksinih elija, iako je malo verovatno da predstavljaju posebnu elijsku
populaciju. Oni verovatno kontroliu pojaane imune reakcij, koje bi mogle da otete organizam.
Postoje podaci da i CD4 i CD8 T elije mogu da inhibiraju imuni odgovor, najverovatnije
pomou supresivnih citokina.
B elije (B limfociti) - B limfociti ine 5-15% limfocita u cirkulaciji, a karakterie ih
prisustvo povrinskih antigena u elijskoj membrani kao to su: CD9, CD10, CDI9, CD20,
CD21, CD22 itd. Ne sadre veliki broj granula. U njihovoj citoplazmi se nalaze pojedinani
lizozomi, a u elijskoj membrani imaju imunoglobuline odreene specifinosti. Na povrini
najveeg broja B elija nalaze se imunoglobulini M i D klase. Na povrini B elija, slino TCR
kompleksu na T limfocitima, nalazi se B elijski receptorski kompleks (BCR). Kada antigeni ( T
zavisni ili T nezavisni) dou u dodir sa imunoglobulinskim receptorima na povrini B limfocita,
158

elije se aktiviraju, proliferiu i diferentuju u funkcionalne plazmocite, koji tada sintetiu

molekule imunoglobulina identine onima koji se nalaze u elijskoj membrani roditeljskih B
elija. Plazmociti, shodno svojim proizvodnim osobinama, imaju dobro razvijen granulisani
endoplazmatski retikulum i Goldi sistem. U toku sazrevanja B limfocita u plazmocite, gube se
mnogi elijski antigeni, koji se uobiajeno nalaze na B elijama.
NK elije - NK elije (prirodne ubice-engl natural killer) su morfoloki sline velikim
granulisanim limfocitima (LGLs) i oznaavaju se kao ne-T, ne-B ili nulti limfoclti.Nemaju ni
TCR ni BCR anti genske receptore. Glavni markeri NK elija su CD16 (receptor za IgG) i CD56
(adhezivni molekul imunoglobulinske superfamilije).Njihova aktivnost se poveava delovanjem
IL-2 i INF- . T elije, koje morfoloki podseaju na LGLs i jedan broj Tc elija CD8, mogu da
se aktiviraju pod dejstvom IL-2 i oznaavaju se kao LAK (ubice aktivirane limfokinimalymphokineokine activated killers). Slino citotoksinim T limfocirima, ove elije, sekretuju
perforine koji osmotskom lizom razaraju ciljne elije, ubijaju maligno transformisane elije i
elije koje su inficirane virusima.Jedinke sa selektivnim deficitom NK elija osetijive su na
povratne infekcije izazvane virusima.
Poremeaj broja limfocita
Limfocitoza - Predstavlja poveanje broja limfocita u perifernoj krvi, iznad: 4,7x109/L
kod pasa; 4x109/L kod maaka; 3,5x109/L) kod konja; 4,5x109/L kod preivara i 8,5xl09/L kod
svinja a nastaje zbog poveanog stvaranja ili poremeaja recirkulacije limfocita. Limfocitoze
mogu biti primarne i sekundarne. Primarne limfocitoze su pojave kod kojih se poveava
apsolutni broj limfocita kao posledica neoplastinih proliferacija B, T i NK elija. Sekundarne ili
reaktivne limfocitoze, nastaju kao posledica odgovora na virusne infekcije, dejstvo toksina,
citokina, na stresna stanja, autoimune poremeaje i drugo. Jedan od najeih oblika reaktivne
limfocitoze je infektivna mononukleoza. To je oboljenje koje se javlja kod mladih, a izaziva ga
najeee Eptajn-Barav virus (EBV). Bolest moe da se javi u tri razliita oblika:faringealni,
lezdani i tifoidni. Od nevirusnih uzronika jedino Toxoplasma gondii izaziva infektivnu
mononukleozu praenu limfadenopatijom i groznicom koja ne mora da bude uvek prisutna.
Akutna infektivna limfocitoza je zarazno oboljenje nepoznate etiologije, koje prati veliko
poveanje broja limfocita od 20 do 30x109/L. Bolest protie bez nekih specifinih simptoma, ali
mogu da se jave groznica i dijareja. Dominantnu limfocitnu populaciju ine T, NK i B elije. U
toku stresa,traume,septinog oka,sranog infarkta,epileptinog napada i dr,moe doi do akutne
limfocitoze. U navedenim sluajevima ona je, najverovatnije, posledica oslobaanja adrenalina.
Trajna limfocitoza (hronina) se javlja kod autoimunskih bolesti, kancera, hroninih zapaljenskih
bolesti, kao to je sarkoidoza, kao i kod alergijskih reakcija kasne preosetljivosti.
Limfocitopenija (limfopenija) - Predstavlja stanje akutnog ili hroninog smanjenje broja
limfocita u perifernoj krvi.Nastaju bilo zbog smanjene produkcije limfocita ili poremeaja
njihove recirkulacije.Oko 80% limfocita periferne krvi pripada T limfocitima, u najveem
procentu ih ine Th CD4 elije, te se limfocitopenija najveim delom odnosi na smanjenje broja
T limfocita elija.Mogu biti nasledne i steene. Nasledne se javljaju kod poremeaja
pluripotentne matine elije, dok se steene javljaju kod infektivnih bolesti.Primarna
kombinovana imunodifecijencija arapskih konja i crnih danskih goveda, praena je
adenovirusnim infekcijama i limfocitopenijom, kao i odsustvom nekoliko klasa imunoglobulina.
Kod AIDS-a limfocitopenija nastaje usled destrukcije CD4 T elija koje su inficirane HIV-1 ili
HIV-2.Smanjenje broja limfocita moe da se javi i kod virusnih i kod bakterijskih bolesti kao to
su TBC, bakterijska pneumonija, sepsa itd. Limfocitopenija se javlja i kod aplikacije
159

glukokortikoida koji dovode do apoptoze limfocita.Primenom radio i hemoterapije kod malignih

oboljenja, kod ljudi, smanjuje se broj limfocita usled njihovog razaranja.Limfocitopenija moe da
se javi i kao posledica poremeaja u ishrani.Smanjeno unoenje cinka, koji je neophodan za
normalan razvoj T elija, izaziva limfocitopeniju.
Patofiziologija leukoza domaih ivotinja
Leukoza (leucosis) je maligno oboljenje sisara i ptica uslovljeno patolokim, atipinim
progresivnim bujanjem elija jedne ili vie loza hematopoeznog tkiva.Ovo oboljenje karakterie
blastna proliferacija krvnih elija i njihovih prethodnika u toku njihovog sazrevanja.Kod ivotinja
se najee javljaju kod: goveda, ivine, maaka, pasa, a retko kod ovaca.Bolest se najee
mladih ivotinje a javlja se i kod starijih.
Kao poznati etioloki inioci su: virusi, hemijske kancerogene materije, jonizujua
zraenja, poremeaji metabolizma, genetski faktori i drugi za sada nepoznati inioci. Najei
uzronik leukoza je onkogeni virus familije Retroviridae (lat. retro natrag). Kod kokoaka, mia
,make, goveda i ovce dokazane su S partikule virusa. Pripadaju grupi RNA virusa a imaju
virion veliine 80-100 nm. Za ove viruse su karakteristine 3 znaajne osobine:sporo
razmnoavanje i posledino jako duga inkubacija, kao i naglaena sposobnost antigenog
skretanja tzv. antigenic drift. Zbog ovih osobina inficirane jedinke nikada ne dolaze u fazu
ozdravljenja, poto se stalno menja antigenski sastav virusa.Stvaranjem antitela, ona vie ne
reaguju sa antigenima novonastalih virusa, jer novi antigeni imaju nove antigenske osobine,
napadaju RES i izazivaju bujanje elija ovog sistema a to su pre svega endotel krvnih sudova,
histociti i elije retikuluma. Pod-porodica ove porodice virusa su Oncovirinae (lat. onco tumor)
u koju spadaju: 1.Rod Oncovirus tip A; 2.Rod Oncovirus tip B, u koji se ubraja virus tumora
mlene lezde miice; 3.Rod Oncovirus tip tip C, u koji se ubrajaju:virus leukoze goveda- Bovine
Leukosis Virus BLV (srodan HTVL), virus Maije leukemije i sarkoma, virus miije leukemije
i sarkoma, Humani T-Leukemija Virus (HTLV-1 i HTLV-2), virus kokoje leukemije i sarkoma
i zmijski onkovirus; 4.Rod Oncovirus tip D, u koji se ubraja virus karcinoma mlene lezde
majmunice. Prenoenje virusa se vri horizontalnim putem preko pljuvake,izmeta,urina, mleka
nosnog sekreta i krvi.Postoji i mogunost vertikalnog , transovarijalnog naina
prenoenja.Inkubacija od momenta infekcije virusom moe da traje u rzliitim vremenskim
intervalima dug vremenski period, nedeljama, mesecima a ponekad i godinama. Sve dok se ne
postavi dijagnoza leukoze, u organizmu postoji latentna infekcija, koja se moe utvrditi pomou
serolokih testova, hematolokim pregledima i patomorfolokim ispitivanjem. Za sada ne postoje
pouzdani dokazi o mogunosti prenoenja virusa leukoze ivotinja na ljude.
Postoje nekoliko podela leukoza ivotinja.Jedna podela leukoza ivotinja je izvrena po
vrsti elija koje nastaju proliferacijom , druga podela je napravljena po toku leukoza a trea u
odnosu na prisustvo proliferisanih elija krvotoka. Prema vrsti elija koje nastaju proliferacijom,
leukoze se dele na: limfatine (limfosarkomorfoza), mijeloidne, monocitne i eritremijske. Prema
toku leukoze se dele na: akutne, subakutne i hronine. U odnosu na prisustvo proliferisanih elija
u krvotoku, razlikuju se: leukemina i aleukemina forma leukoza.
Limfatina leukoza se najee javlja kod domaih ivotinja a mijeloidna leukoza se ree
javlja.Limfatinu limfozu karakteriu promene na limfnim vorovima, slezini ,timusu, kostnoj
sri i jetri, mada se javljaju i u siritu, crevima, miokardu kod goveda i ovaca i u bubrezima kod
make.Dolazi do difuznog poveanja limfnih voreva ili pojave vorastih tumoroznih proliferata
ili se javljaju oba oblika.Promene su beliaste do sivocrvenkaste boje i imaju kaastu
konzistenciju. Na preseku u uveanim limfnim vorevima su vidljive nekrotine promene i
160

krvavljenja.Pored ovih lokalizacija mogue su promene i u drugim organima.Slezina je poveana

sa jasno izraenim limfnim folikulima i pojavom tumoroznih proliferata veliine zrna graka do
pesnice.U timusu su prisutna masivna tumorska bujanja, koja ga u potpunosti proimaju, sa
promenama u medijastinalnim limfnim vorovima i drugim organima.Kostna sr je ispunjena
difuznim leukotinim proliferatom a veoma retko se javljaju solitarni tumori.U jetri se, pored
difuznih leukotinih proliferata, nalaze i tumorske formacije.U bubrezima preovladava nalaz
solitarnih tumorskih masa, izuzev kod maaka kod kojih je bubreni korteks difuzno proet
tumorskim proliferatom.U siritu i crevima pored difuzne forme ili vornovitih leukoznih
promena nastaju i ulceracije.Srani mii, zid desne pretkomore i komore, naroito kod goveda je
leukozno promenjen.To su vrsti beliasti tumori u miokardu, ili vornovate formacije, koje tre
u lumen.Oni su beliasto sive boje, neotro ogranieni, ili u vidu ognjita, a mikroskopski izgled
podsea na o hijalinu degeneraciju miia.Dolazi i do pojave leukoze koe sa difuznim
zadebljanjima ili pojavom mnogobrojnih vorova neotro ogranienih.
Leukoze domaih ivotinja su ozbiljan epizootioloki i ekonomski problem.Ne mogu da
se preveniraju i lee a ishod je uvek letalan.Zbog dugog i nedefinisanog perioda inkubacije i
skrivenosti, forenzika procena leukoza je kompleksna i oteana.
LEUKOZA GOVEDA

Na osnovu etiologije, morfologije i epizootiologije leukoze goveda postoji podela na dva

osnovna oblika i to enzootsku leukozu goveda i sporadinu leukozu goveda.
Enzootska leukoza goveda (Leucosa enzootica bovini, Enzootic bovine leukosis) je bolest
odraslih goveda prouzrokovana virusom familije Rotroviridae, podfamilije Oncovirinae, tip
C.Goveda mogu da budu inficirana virusom bovine leukoze u bilo kom uzrastu i u bilo kojoj fazi
embrionalnog razvoja. U veini sluajeva javlja se supklinika forma oboljenja.Najvea
frekvencija bolesti je kod goveda uzrasta od 2-3 godine.Kod goveda uzrasta preko 3 godine
razvija se limfocitoza u 30%sluajeva, a u manjem procentu limfosarkomatoza sa pojavom
tumora u razliitim unutranjim organima.Kasniji tok protie u leukeminom obliku. Limfocitoza
elija tipa B perzistira dugo bez tumoroznih formacija. Rutinsku dijagnostiku metodu u cilju
otkrivanja infekcije predstavljaju AGID i ELISA testovi. Oboljenje se suzbija na osnovu
veterinarskog Zakona, a konkretne mere propisuje Pravilnik o merama za suzbijanje i
iskorenjivanje enzootske leukoze goveda. Obavezno sprovoenje dijagnostikih ispitivanja u
cilju njenog otkrivanja u zapatima goveda propisano je Programom mera zdravstvene zatite
ivotinja u Srbiji.Nalazi se na listi B OIE-a. Infekcija se javlja prvenstveno horizontalnim
putem-kontaktom, mlekom i drugim sekretima i insektima, koji bodu i mehaniki prenose virusi i
hirurkim instrumentima. Vertikalna infekcija (dijaplacentarno), koja je nekad smatrana
dominantnim nainom infekcije, danas se smatra drugorazrednim znaajem.
Ekonomski gubici koji nastaju su posledice: iskljuivanja obolelih grla iz daljeg uzgoja i
korienja; smanjenja mlenosti i od 50%; ponekad neupotrebljivosti mleka za ishranu ljudi kod
leukoze vimena i zbog velikog broja elija u mleku; odbacivanja mesa zaklanih ivotinja sa
generalizovanim tumoroznim oblikom; zbog steriliteta; mogunosti infekcije teladi tokom
graviditeta obolelih krava; zbog uginua obolelih grla i irenja leukoze u zapatu.
Izvori zaraze, direktnim ili indirektnim putem, su obolele ivotinje sa kliniki
manifestnim znacima, ili latentno inficirane.Vertikalna infekcija je preko obolele majke na
potomstvo, preko placente i kolostruma a horizontalnim putem- sa ivotinje na ivotinju, ili
posredstvom ljudi ili jatrogenim putem.Virus se izluuje i iri putem krvi, sekretom rana,
plodovim vodama, spermom, mokraom i fecesom.
161

Leukoza moe dugo vremena da bude skrivena ak do egzitusa.Po nekim podacima

inkubacija kontaktom u prirodnim uslovima iznosi 2 meseca.Inokulacijom materijala leukoznih
krava teladima, oboljenje je izazvano posle 2,5-14 godina.Po nekim podacima period skrivenosti
moe da traje 2-60 meseci pa i vie, odnosno najmanje 200 dana-7 godina.U eksperimentima
vertikalnog prenoenja inkubacija je trajala 100-750 dana.Bolest traje dugo a tok je obino
subkliniki, a samo 70% inficiranih goveda ima perzistentnu limfocitozu, dok tumoroznu formu
ima 0,1-10% inficiranih ivotinja.
Virus u ijoj je grai jednostruki RNK lanac, detektuje se PCR metodom u perifernoj krvi
i tumorima in situ a AGID i ELISA testom u krvnom serumu i mleku.Identifikacija virusa je
mogua i elektronskom mikroskopijom,TFA i RIA.Specifina antitela se identifikuju serolokim
analizama od 3-16 nedelja posle infekcije.Rezultat je negativan 2-3 pre i posle teljenja.Mogua su
i nagla i neoekivana uginua u 2/3 sluajeva.Obolela goveda od tumorozne forme dugo ne
ispolje znake poremeenog zdravstvenog stanja te se tek u zavrnoj fazi koja traje oko 14 dana
jave gubitak apetita i mravljenje.U 1/3 sluajeva koji su rei kliniki tok bolesti je dui od 14
dana.Proseno vreme trajanja bolesti do uginua je 7 godina.Po pravilu se bolesna grla posle
otkria bolesti zbog neplodnosti, smanjenja mlenosti i mravljenja privode klanju.
Dijagnostika leukoza goveda - Od spoljanjih vidljivih promena karakteristine su
uveane lezde, veliine kokoijeg jajeta i pesnice, egzoftalmus sa zamuenom ronjaom,
njenim sasuenjem i nekrozom, kasnije panoftalmijom to ukazuje na dugi tok i skori egzitus.
Na unutranjim organima promene se otkrivaju tek nakon smrti i klanja.Limfni vorovi su
uveani mase od 100 do 1500 grama, slezina je uveana i do 18 kg, jetra mase do 25 kg sa
tumoroznim proliferacijama sivo-beliaste boje slaninastog izgleda.Sline promene su i u
bubrezima, a srce je uveano u celosti sa promenama u celom miokardu.Promene se nalaze i u
siritu i mlenim lezdama a takoe i u materici i na cerviksu. Po Marshaku uee promena u
organima su sledee: Limfni vorovi 95%, srce 89%, bubrezi i ureteri 59%, abomazus 57%,
uterus cerviks 51%, kimena modina 49%, creva 46%, jetra 37%, slezina 27%, mokrana beika
21%, rumen, retikulum, omazus 19%, una kesa 11%, plua 8% i ovarijum i sr nadbubrega 3%.
Zbog nemogunosti odreivanja vremena trajanja bolesti po Pravilniku se sprovodi dvokratni
seroloki pregled krvi u razmaku od 3 meseca, te se tako utvruje da li je ivotinja pre kupovine
bila inficirana. Dijagnostike metode za utvrivanje leukoze su:1.Identifikacija agensa,
2.Seroloki testovi:AGID, ELISA.
Sporadine forme leukoze goveda se javljaju u tri forme:telea juvenilna, timusna i
kona.Ispoljavaju se u akutnom, subakutnom ili hroninom toku.Najee oboljevaju telad
uzrasta oko 6 meseci i starija grla u uzrastu od 2,5-1 god. Etiologija bolesti jo uvek nije
razjanjena.
LEUKOZA IVINE

Predstavlja primarno, ireverzibilno, progresivno, esto tumorozno sistemsko oboljenje

MMS.elijski proliferati potiu iz hematopoeznih organa, ali i iz drugih organa sa aktivnim
mezenhimom. Leukoza/sarkoma kompleks pernate ivine zauzima posebno mesto u odnosu na
druge ivotinje jer ima specifinosti u vidu:eritroleukoza,osteopetroza i raznih vrsta tumorskih
proliferata.Pored kokoaka mogu da obole:urke ,patke,guske,golubovi, galebovi, fazani i
papagaji.Kokoke obole posle 14 nedelje uzrasta a najee posle polne zrelosti. Virus mijeloidne
leukoze, eritroleukoze i sarkoma virusi sadre specifine gene koji dovode do brze neoplastine
transformacije elija i razvoja tumora za nekoliko dana ili nedelja. Virus limfatine leukoze
dovodi do polagane transformacije elija, pa je za razvoj bolesti potrebno vie nedelja i meseci.
162

irenje bolesti u jednom jatu nastaje vertikalnim putem sa kokoke na potomstvo preko
inficiranih jaja i horizontalnim nainom, direktnim i indirektnim kontaktom.U ovaj kompleks se
ubrajaju limfoidna leukoza, mijeloidna leukoza, eritroleukoza, tumori vezivnog tkiva,
hemangiomi (endoteliomi), neke vrste epitelnih tumora (hepatocarcinoma, adenocarcinoma
pancreatis,thecoma,seminoma i dr.) Kod ivine postoje tri oblika leukoze: limfoidna,mijeloidna i
eritroleukoza.Uzronici su Retroviridae,avijarni tip C onkovirusa.
Limfoidna leukoza(limfatina leukoza,limfomatoza,visceralna limfomatoza).Moe da ima
akutni i hronini tok.Deli se na dve podgrupe na osnovu veliine i izgleda limfoblasta:
Leukoza matinih elija (LM) nastaje proliferacijom matinih nediferentovanih B
limfocita, prekurzorskih elija i elija hematopoeznog retikulskog tkiva.
Prolimfoblastni, tip akutne leukoze s nediferentovanim elijama(stem cell leukoza,
leukemija) je oblik kod koga se javljaju limfociti koji imaju izgled nezrelih elija sa obimnom
citoplazmom.Javlja se kao akutna a retko kao hronina leukemija odnosno subleukemijska
limfoidna leukoza matinih elija a ee kao limfoidna leukoza.Znaci bolesti se javljaju krajem
prve godine ivota jedinki a uginue se javlja 2-5 dana kasnije, posle pojave simptoma.Leenje
ne postoji.Zaklana ivina , nakon utvrenih promena se ne koristi, a trup se unitava.
Period inkubacije posle eksperimentalne infekcije prijemivih jednodnevnih pilia virusom
limfoidne leukoze HPRS-103 J subgrupa, iznosi 2-5 nedelja, a u hroninom toku bolesti znaci se
javljaju najranije oko 150 dana posle eksperimentalne infekcije.Spontana limfoidna leukoza,
akutnog i hroninog toka se javlja poetkom pronoenja i kasnije a bolest se retko javlja rano.
Dijagnostika i procena trajanja - Akutni leukemijski oblik se ispoljava znacima opte
slabosti,slabim uzimanjem hrane ili anoreksijom, sa letalnim ishodom nakon nekoliko dana od
pojave klinikih znaka a kod hroninog toka se javljaju znaci anemije i mravljenja do kaheksije.
Akutna i hronina LM ili limfoidna leukoza, ima karakteristine patomorfoloke promene u
vidu proliferativnih neoplastinih procesa.U jatu se poveava dnevni mortalitet, a ponekad se
uoava uveanje abdomena, opta slabost, bledilo i zaprljanost kloake uratima.Prve neoplastine
promene nastaju u pojedinim folikulima bursa Fabricii, bujanjem limfnih folikula,za koje se
predpostavlja da su ciljne elije za neoplastinu transformaciju.Promene se javljaju i u jetri,
slezini, bubrezima,sranom miiu, gonadama, kostnoj sri i drugim tkivima a izuzetno u
pluima.Promene su u vidu veih vorova ili difuznog karaktera, ili kombinacija oba oblika.
Tumori su glatki svetlucavi na preseku slaninastog izgleda, meke konzistencije, vlani, beliasti,
svetlo ute do zelene ili braon boje sa nekrotinim ognjitima.Struktura kostne sri je izmenjena
zbog nakupljanja proliferisanih limfoblasta i boja je izmenjena.Ako je izraen nodozni oblik
leukoze organi mogu ali i ne moraju da budu uveani.Ako su promene difuzne organi su uveani,
jetra dostie masu od 500-700 grama, slezina veliine oraha do jajeta, bubrezi obostrano poveani
sivo-zelenkaste boje, srce uveano a ovarijum tumoroidno-karfiolastog izgleda.Testisi nekoliko
puta uveani kao i bursa Fabricii. Hematoloki nalaz pokazuje povean broj nediferentovanih
matinih elija, i promijeloblasta uz agranulocitozu, smanjenje vrednosi venskog hematokrita uz
postojanje polihromazije i bazofilije sa mnotvom eritroblasta. Dijagnoza se postavlja
dokazivanjem prisustva limfocitnih elija, patohistolokim pregledom organa, kao i virusolokim
i imunolokim ispitivanjima.
Mijeloidna leukoza (ML).Ima leukemijski oblik, nastaje neoplastinom proliferacijom
mijeloblasta, poreklom iz ekstrakapilarnih elija retikuluma.Oboljenje poinje proliferacijom
mijeloidnih elija u kostnoj sri a iri se u organe.Izazivaju je virusi soja BAI-A, koji je defektan
te ima viruse pomonike A i B podgrupe.Infekcija prijemivih jednodnevnih pilia visokim
dozama virusa za 5-6 dana izaziva specifine promene u krvi i tokom 132 dana zavrava se
letalno. Prvi znaci bolesti posle infekcije su apatija, nakostreeno perje, proliv ,anemija i usporen
163

rast. Javlja se trostruko uveanje jetre i jednostruko slezine, koja je izrazito crveno-sive boje
mramorastog izgleda, vrste konzistencije.U difuzno poveanim bubrezima i kostnoj sri nastaju
analogne promene.Patohistoloki nalaz se odlikuje intravaskularnim i ekstravaskularnim
nakupljanjem mileloblasta i promijelocita.U slezini se vidi hiperplazija folikula, kao i
interfolikulske strome sa proliferisanim monocitnim elijama. Patohistoloki nalaz u kostnoj sri
daje sliku hiperplazije mijebloblasta izmeu eritrocitopoeznih sinusa gde se nalazi i proliferacija
proeritroblasta. Mijeloidni elementi sadre pseudofilne i eozinofilne granule koje se nalaze u
zrelim oblicima elija, odnosno u mijelocitima.Mijeloblasti su manji od eritroblasta, citoplazma
im je acidofilna a oblik uglast.
Mijelocitomatoza predstavlja vid mijeloblastoze slina mijeloidnoj leukozi ali se
tumorski proliferati nalaze na kostima, na periostu, obino gde se kost spaja sa hrskavicom.
Promene nastaju primarno u kostnoj sri iz dva tipa elija-hemocitoblasta i mijelocita.Kasnije ovi
proliferati prorastaju kostnu sr i na povrini periosta formiraju tumorske formacije.
Tumorski proliferati se nalaze na rebrima,sternumu,dugim cevastim kostima,pljosnatim kostima,
pljosnatim kostima glave.Proliferati su nodularne i difuzne rasprostranjenosti uto-bele, mekotrone konzistencije, simetrini na parnim kostima.Sastoje se od nakupina mijelocita sa vrlo malo
strome, odgovaraju mijelocitima iz kostne sri.U citoplazmi se nalaze gusto zbijene acidofilne
granule, koje se bojenjem po May-Grunwald-Gimsa metodom boje crveno.
Eritroleukoza se javlja kao spontano oboljenje ivine razliitog uzrasta, obino kod pilia
preko 3 meseca.Karakteristika je neoplastina,progresivna proliferacija eritropoeznih elemenataproeritroblasta i eritrogenija, odnosno nezrelih elijskih oblika koji se ubacuju u krvotok.Ovo je
iskuljivo intravaskularni oblik leukoze. Javlja se izrazita anemija, vodenaste krv koja slabo
koagulie, ascites i anasarka, a ponekad nastaje ruptura jetre i slezine sa posledinim
iskrvavljenjem. Jetra je uveana i slezina, a boja organa je svetlo-crvena,tamno-crvena ili
ljubiasta. Bubrezi su poveani, po povrini kao i na jetri se zapaaju uto-crvena ili uto-crvene
boje, elatinoznog izgleda.ponekad iezavaju spongiozne gredice i dolazi do atrofije kompaktnih
delova kosti. Kod aneminog oblika eritroleukoze upadljiva je anemija, atrofija slezina, saast
izgled kostne sri, a vidljive patoloke promene su u drugom planu. Patohistoloki nalaz u
kostnoj sri sinusi su ispunjeni eritroblastima i uoavaju se mala ostrvca mijeloidne aktivnosti.
Karakteristino je nagomilavanje eritroblasta i eritrogenija u sinusima i sunisuodnim kapilarima
visceralnih organa-hemostaza, odnosno leukostaza.Kao posledica ovih promena nastaje
kompresivna atrofija parenhima, tako da se u jetri oko vene centralne nau nekroze usled
anoreksije. Teko se razlikuje eritroleukoza od mijeblastoza. Kod mijeloblastoze jetra je bledocrvena, kostna sr beliasta, a kod eritroleukoze su kostna sr i jetra boje vinje.Kod
mijeloblastoze elije se nalaze intra-i ekstravaskularno, a kod eritroleukoze iskljuivo
intravaskularno. Sojevi virusa RPL 12 i 42 su nedefeketni,a ES i R su defektni.Kpod aplikovanja
soja RPL 12, inkubacija iznosi 21-110 dana a kod soja P iznosi 7-12 dana, ili 8-35. Kod pilia se
najranije 4 dana posle aplikovanja virusa razvije akutna eritrolekoza sa nezrelim atipinim
elementima eritrocitne loze.U ovim sluajevima ove elemente ine eritroblasti i eritoblasti.
LEUKOZA MAAKA

Ovu bolest izaziva maji virus leukoze, koji se razmnoava u limfocitima, makrofagima
tonzila, drelu, regionalnim limfnim vorovima i limfnom tkivu, te krvotokom dospeva u druge
organe i tkiva.Oboljevaju make uzrasta izmeu 2-5 godina i make uzrasta 6-8 godina.
Dijagnoza se postavlja primenom AGID i ELISA testa. Infekcija Fev se prenosi horizontalnim
putem bilo direktnim kontaktom, ili indirektno, korienjem zajednikog pribora za jelo i
164

higijenu.Pljuvaka, krv i mokraa su osnovni rezervoar virusa.Virus na sobnoj temperaturi

preivi 2 sata.Bitan je blizak kontakt meu ivotinjama da bi se infekcija prenela.Vertikalni put
prenoenja je rei u odnosu na horizontalnu transmisiju i opisuju se pojedinani sluajevi.
Mogua je i galaktogena infekcija.Prosena starost kod FeV pozitivnih maaka oko 3 godina.
Timusni i multicentrini oblik se sree kod mlaih ivotinja od 2,4-3,8 god, dok neki navode 2
godine, a prosena starost uzrasta od 137 nedelja.Veliki rizik za infekciju FeV postoji kod
nekastriranih maaka. Najmanja uestalost leukoze zabeleena je kod ovariektomisanih jedinki.
Infekcija nastaje primarno oronazalnim putem pa se inicijalno umnoavanje virusa odvija u
lokalnom limfoepitelu farinksa ili tonzila.Posle 2-14 dana od infekcije virus naseljava limfne
vorove i dospeva u kostnu sr 3-12 dana posle infekcije.Tu dolazi do razmnoavanja FeV i
mogue je dokazati prisustvo p27 antigena FeV u kostnoj sri.Sa replikacijom virusa poinje
multifokalna produktivna infekcija stem elija kripti tankog creva.Neutrofili i granulociti koji
sadre p27 javljaju se u cirkulaciji kao posledica infekcije kostne sri posle 18-28 dana.
Postoje 4 klinika oblika FeV infekcije:perzistentna ,prolazna,lokalna i latentna infekcija.
Period inkubacije i period indukcije je vreme pojave virusnih antigena u krvi do pojave kliniki
prepoznatljivih simptoma FeV.Inkubacija za neoplastina oboljenja je 1,5-3 godine a za
neneoplastina 2 godine.Teka imunosupresija nastaje u vezi sa FeV infekcijom koja se
karakterie proliferativnim, inflamatornim i degenerativnim procesima.
Felin leukemia associated diseases (FLAD) obuhvata razliite oblike leukoza,
fibrosarkoma, anemija, sindrom steene imunodeficijencije maaka, timusnu atrofiju, sekundarne
virusne infekcije, bakterijske i parazitske etiologije, FeLV propratni enteritis, poremeaje u
reprodukciji, glomerulonefritis,nervni simptomi, limfadenopatije i druge.
Leukoze maaka se dele prema tipu elijskog proliferata (limfatina i mijeloidna
leukoza), stepenu diferencijacije elija, klinikom toku i nalazu u perifernoj krvi.
Limfatina forma leukoza - Razlikujemo: Limfatinu leukozu, limfosarkomatozu, ini oko
80% svih leukoza maaka, deli se na timusnu, multicentrinu,intestinalnu i ostale.Imunoloki:T i
B elijski limfosarkomi,T elijski kod multicentrinog limfosarkoma, B elijski kod intestinalnog
limfosarkoma i istovremeno obe forme kod multicentrinog limfosarkoma. Limfatina leukemija
ne stvaraju se solidni tumori.primarno oboljenje je kostnoj sri, krvotokom maligne elije
dospevaju u crvenu pulpu slezine, medulu limfnih vorova i sinusoidne kapilare jetre.
Mijeloidna forma se javlja sa malignom transformacijom jedne ,dve ili svih nelimfatinih
loza heterogene elijske populacije kostne sri.Maligne elije idu u brojne organe:slezinu, jetru i
limfne voreve.Uestalost ovih leukoza je od 62-83%.Timusni oblik ove bolesti se javlja od 6891%, multicentrini oblik je zastupljen od 50-75% i intestinalni oblik ove bolesti od 25-50%.
Vie od 2/3 FeLV ivotinja ugine od neoplastinih prateih bolesti.Limfatine leukemije
eksprimiraju virusne antigene u 60-70% a mijeloidne u 60-100% sluajeva. Najea se javlja
timusna leukoza, zastupljena je sa 30%, multicentrina sa 9-43%, intestinalna u 1-7% FeLV
pozitivnih maaka a ostali oblici sa 8-16%.Kod FeLV pozitivnih maaka uestalost pojave
leukemije je 42-51%.
Metode dokazivanja virusa leukoze maaka. Jarrett je 1964.god dokazao antigene FeLV u
elijama i tkivima to je potvreno 1969.god.elektronskom mikroskopijom. Postoji veliki broj
metoda za dokazivanje virusa:test imunodifuzije, test hemaglutinacije i heminhibicije, izolovanje
virusa u tkivnoj kulturi, test indirektne fluorescencije na fiksiranim tkivnim razmazima, kao i na
parafinskim isecima, imunohemijske metode peroksidaze i peroksidaza-antiperoksidaza.
Antigeni FeLV su dokazani i u tkivnim isecima u formalinu. Seroloke metode omoguavaju
dokazivanje antitela protiv antigena FeLV, test imunodifuzije, RVK, ELISA, RIA i SNT.
165

LEUKOZA OVACA
U naoj zemlji prvi nalaz opisan 1969.godine (uki). Retko se javlja i otkriva se
prilikom klanja, jer je ova leukoza asimptomatsko oboljenje.Promene su limfosarkomatozne i
javljaju se u potkonim limfnim vorovima i u unutranjim organima.Dijagnoza se postavlja na
osnovu hematolokog pregleda (limfocitoza) i seroloki.Patomorfoloke promene predstavljaju
pouzdan dijagnostiki nalaz.

166

4.4.PATOFIZIOLOGIJA POREMEAJA HEMOSTAZNOG SISTEMA

Hemostazni sistem ima nekoliko uloga u odravanju homeostaze organizma. Jedna od
najznaajnijih uloga je zaustavljanje krvarenje iz povreenog ili oteenog krvnog suda, a taj
fizioloki proces se naziva hemostaza. Pored ove uloge znaajno je i spreavanje nastanka
krvnog ugruka ili tromba unutar krvnih sudova i sranih upljina.Hemostazni sistem odrava krv
u tenom stanju unutar srano-sudovnog prostora. Za ostvarivanje ovih uloga hemostaznog
sistema neophodno je ouvanje ravnotee osnovnih komponentihemostaznog sistema i
usklaenost njihovih funkcija.
Osnovne komponente hemostaznog sistema su krvni sudovi, trombociti i plazmatski
proteini. Plazmatski proteini se dele u tri grupe:1.inioci koagulacije, 2.inioci fibrinolize i
3.inhibitori koagulacije i fibrinolize.
Od izuzetnog je znaaja da da se aktiviranje pojedinih komponenti hemostsznog sistema
odvija lokalizovano, na samom mestu nastanka oteenja krvnog suda da ne bi dolo do irenja
procesaaktivacije to bi moglo da izazove veoma tetne posledice za ceo organizam.U cirkulaciji
se komponente hemostaznog sistema nalaze u neaktivnom obliku, te je proces njihove aktivacije
kaskadan ili stepenast.Aktivacije se vri samo za onaj inilac ija je uloga i funkcionalnost
potrebna u datom momentu, te odmah nakon obavljene funkcije datog inioca , to je obino i
proteolitika aktivacija sledeeg inioca u nizu,dolazi do njegove inaktivacije, a aktivisani inilac
nastavlja narednu aktivaciju, dok ne doe do ostvarenja krajnjeg cilja ovog procesa a to je
stvaranje odnosno formiranje krvnog ugruka. Krvni ugruak dovodi do zaustavljanja krvarenja.
Mehanizam hemostaze
Hemostaza je proces kojim se zaustavlja krvarenje iz oteenog krvnog suda i spreava
nastanak ugruka u krvnom sudu i srcu.Posle oteenja krvnog suda dolazi do vazokonstrikcije,
koja prolazno smanjuje protok a time i gubitak krvi iz povreenog krvnog suda.Nastanku
vazokonstrikcije doprinose supstance koje nastaju u procesu aktivacije trombocita i stvaranja
tromba.Serotonin je najvaniji vazokonstriktori on se oslobaa iz aktivisanih trombocita,zatim
tromboksan A2, koji nastaje kao produkt metabolizma arahidonske kiseline iz membrane
trombocita, fibrinopeptid B,nastao delovanjem trombina na fibrinogen, kao i bradikinin.

167

Slika 75. Koagulacija krvi

U procesu hemostaze dolazi do preklapanja tri procesa: 1. Primarna hemostaza ili

obrazovanje primarnog ugruka, 2. Koagulacija, 3. Fibrinoliza.
1.Primarna hemostaza ili obrazovanje primarnog ugruka.Trombociti koji se nalaze u
cirkulaciji su neaktivni, a bivaju aktivisani ubrzo nakon ak i minimalnog oteenja endotela i
ukljuuju se u proces hemostaze. na mestu oteenja krvnog suda nakuplja se veliki broj
trombocita, koji se vezuju za kolagen oteenog krvnog suda, smeten u subendotelu naime
dolazi do procesa adhezije trombocita, koja je prvi korak u formiranju ugruka, pri emu
slepljivanje trombocita u jednom sloju na mestu gde je oteen endotel i tkivo subendotelnog
matriksa biva izloeno krvnoj struji, te dolazi do povezivanja trombocitnog receptora GpIb i
subendotelnih struktura pomou Fon Vilebrandovog (von Willebrand) inioca.Ovaj faktor se
deponuje ispod endotela u tankom sloju u zidu krvnog suda. Adhezija trombocita se odvija
vezivanjem fon Vilebrandovog faktora za kolagen, a zatim se pomou receptora GpIb privrcuje
za trombocite.Fon Wilebrandov faktor je veliki glikoprotein, naen je u alfa-granulama
trombocita i u endotelu. Nakon adhezije dolazi do agregacije trombocita odnosno do meusobnog
slepljivanje ili povezivanja trombocita jednih za druge u trombocitni ep. Trombocitni ep se
ostvaruje povezivanjem trombocita molekulima fibrinogena koji se vezuju za eksponirani
kompleks glikoproteina GpIIb/IIIa trombocitne membrane i predstavljaju receptore za koje se
vezuje fibrinogen. Na ovaj nain formiran primarni ugruak je nestabilan i lako se razlae. Na
mestu povrede trombociti se lepe za subendotelijum, poinju da se aktiviraju, to je rezultat
168

kontakta sa kolagenom i prvoformiranim trombinom. Na ove trombocite lepe se drugi, koji se na

taj nain aktiviraju i oslobaaju supstance koje pojaavaju aktivaciju trombocita. Tokom
aktivacije, trombociti menjaju oblik, postaju sferni sa mnogobrojnim pseudopodama. Time se
poveava povrina za adheziju,agregaciju i sekreciju. Kada se formira primarni ugruak
trombociti poinju da sekretuju sadraj svojih granula. Prvo dolazi do pranjenja -granula u
kojima se nalazi fibrinogen, fibroneklin, fon Vilebrandov faktor, V faktor koagulaeije i mnogi
drugi, a zatim guste granule iz kojih se oslobaaju ADP, ATP, Ca2+ i serotonin. Lizozomalne
granule se prazne poslednje.
2.Koagulacija je drugi proces u hemostazi gde dolazi do prelaska primarnog ugroka koji
je nestabilan u stabilan uzorak koji je ojaan fibrinom. Ovaj sloen biohemijski proces je
sastavljen iz niza kaskadnih proteolitikih reakcija u koje se po odreenom redosledu ukljuuju
svi faktori koagulacije iz cirkulacije, a zavrava se stvaranjem fibrinskog ugruka. Krvni ugruak
nastaje sadejstvom inilaca prisutnih na povrini oteene elije kao i u cirkuliuoj krvi i strogo
je lokalizovan i ogranien na mesto oteenja krvnog suda, bez irenja u okolinu. Poveanjem
koncentracije trombina na mestu gde je dolo do povrede, trombociti koji su dosta labavo
slepljeni iz primarnog ugruka stvaraju stabilni ugruak. Dolazi do konstrikcije mase slepljenih
trombocita se te ugruak postaje vrst i kompaktan. U sastav krvnog ugruka ulaze trombociti,
eritrociti i leukociti koji su uhvaeni u fibrinsku mreu nastalu na mestu oteenja.Dolazi do
aktivacije i sekrecije sadraja trombocitnih granula, izazvana bilo sastojcima subendotelnog
matriksa,bilo solubilnim agonistima (ADP).Za uestvovanje trombocita u procesu koagulacijeje
znaajna ekspresija trombocitnog fosfolipida i nastanak trombocitnog faktora 3 (pF3). U ovoj fazi
je znaajno ostvaranje dovoljnih koliina trombina koji pretvara fibrinogen u fibrin procesom
katalizacije i daje neophodnu vrstinu ugruku. Novoformirani fibrin je na trombocitima vezan
preko receptorskog kompleksa Gp IIb/IIIa. Nakon protoka izvesnog vremena kao posledica
skraenja fibrinskih vlakana koja su vezana za receptore trombocita javlja se retrakcije
koaguluma. Usled kontrahovanje i skraivanje fibrinskih vlakana dolazi do smanjenja ugruka, a
uzrokovano je kontrakcijom aktomiozinskih molekula iz citoskeleta trombocita.
Proces koagulacije krvi je sloen proces u kome se odvija niz reakcija kojima se
proteolitikom razgradnjom aktiviraju neaktivirani inioci koagulacije i prevode u aktivni oblik.
Kao rezultat ovih reakcija dolazi do konverzije protrombina u trombin i nastanka fibrina.
Koagulacioni proces deluje kao kaskada, pa se za objanjenje procesa koagulacije koristi naziv
kaskadna hipoteza.Poto tkivni faktor nije prisutan u cirkulaciji, aktivacija FX delovanjem
tkivnog faktora odnosno kompleksa TF-FVIIa je nazvana spoljanji put koagulacije. Unutranji
put koagulacije predstavlja aktivaciju inilaca koji su prisutni u cirkuliuoj krvi, a nastaje
aktivacijom FIX pod dejstvom akiivisanog FXIa, koji je nastao delovanjem aktivisanog XIIa kao
i kontaktnih inilaca - kalikreina i kinina.Koagulacioni proces je u znatajnoj meri kontrolisan
elijskim povrinama, te je novi koncept i shvatanje procesa koagulacije nazvan elijski model.
Nakon povrede krvnog suda krvna struja dolazi u kontakt sa eksponiranim tkivnim faktorom,
za njega se vezuje F VII i nastaje kompleks T F-FVIIa, koji na povrini elije nosioca tkivnog
faktora aktivira istovremeno FX i FIX, koji u daljem toku procesa koagulacije imaju razliite
uloge. FXa uz sadejsvo kofaktora FVa konvertuje protrombin u trombin. Ovom reakcijom nastaju
veoma male koliine trombina, koje nisu dovoljne da dovedu do prelaska fibrinogena u fibrin.
Ipak, iako male one su dovoljne da poslue kao okida sledee faze, kada dolazi do aktivacije
trombocita, aktivacije dodatnih koliina FVa, odvajanja FVIII od kompleksa fon Vilebrandovog
inioc, njegovo aktivisanje i aktivisanje FXI. FXa i kompleks T F-FVIIa-FXa se inaktiviu
dejstvom inhibitoratkivnog faktora (TFPI-inhibitora tissue factor pathway inhibitor). Aktivisani
inioci, nastali kao rezultat ove prve faze -faze iniicijacije vezuju se za povrinu aktivisanih
169

trombocita Osnovna uloga FXa koji je nastao kao rezultat delovanja kompleksa T F-FVIIa je da
obezbedi prve koliine trombina dovoljne da iniciraju dalje reakcije koje e se odvijati na
povrini trombocita. Faktor IX nastao delovanjem kompleksa TF-FVIIa odvaja se od elije
nosioca tkivnog faktora, vezuje se za povrinu aktivisanih trombocita odmah pored svog
kofaktora FVIIIa. Faktor IXa igra kljunu ulogu u posledinoj eksploziji stvaranja trombina na
trombocitnoj povrini. Ova faza je faza amplifikacije.
Aktivisani trombocit je primarno mesto stvaranja trombina koje je zavisno od koliine
FIXa.Ovaj faktor koagulacije nastaje bilo delovanjem TF-FVIIa (to bi odgovaralo spoljanjem
putu aktivacije koagulacije) bilo delovanjem FXIa (to odgovara unutranjem putu koagulacije).
F IXa uz sadejstvo F VIIIa deluje na dodatne koliine FX iz okoline i aktivira ih na povrini
trombocita. Na ovaj nain aktivisani FXa uz prisustvo kofaktora FVa dovodi do konverzije velike
koliine protrombina u trombin.Novonastala koliina trombina je dovoljna za pretvaranje
rastvorljivog fibrinogena u nerastvorljive fibrinske niti. Ovo je trea faza faza propagacije.

Slika 76. Aktivirani trombocit

Brojni inhibitorni inioci svojim kontrolnim mehanizmima spreavaju ekscesivnu
koagulaciju odnosno propagaciju koagulacionog procesa dalje od mesta povrede krvnog suda.
Najznaajniji inhibitor procesa koagulacije i inaktivator trombina je antitrombin, koji inaktivie
svaki molekul trombina koji se nae u cirkulaciji. Krvna struja odnosi aktivisane trombocite i
inioce zgruavanja i smanjuje njihovu koncentraciju na mestu formiranja ugruka, a elije jetre i
mononuklearno-fagocitnog sistema uklanjaju aktivisane inioce koagulacije i fibrinolize. Nakon
formiranja, hemostatski ugruak se postepeno zamenjuje novim tkivom koje nastaje procesima
zarastanja rane. Za nesmetano odvijanje ovog procesa, neophodna je prethodna razgradnju
stvorenog ugruka, to je funkcija fibrinoliznog sistema. Centralnu ulogu u fibrinoliznom sistemu
ima aktivni enzim, plazmin, koji nastaje iz prethodno neaktivnog plazminogena.Aktivacija
plazminogena nastaje pod dejstvom tkivnog aktivatora plazminogena (tPA), dok je zanjegovu
inaktivaciju zaduen 2 - antiplazmin. Plazminogen i tPA se vezuju za fibrinogen i nakon
stvaranja fibrina ostaju unutar ugruka, zatieni od inhibitornog delovanja a2 - antiplazmina,
obezbeujui razgradnju krvnog ugruka. Poremeaji hemostaznog sistema ispoljavaju se
smanjenjem odnosno nedovoljnom funkcijom bilo koje od komponenti hemostaznog sistema, to
se ispoljava pojavom hemoragijskih sindroma, ili suprotnim poremeajem pojaanom funkcijom,
170

kada nastaju tromboze. Najtei poremeaji funkcije hemostaznog sistema ispoljavaju se

istovremenim postojanjem krvarenja i tromboza, odnosno sloenog trombo-hemoragijskog
poremeaja.
Kao to je pomenuto znaajnu ulogu u procesu koagulacije krvi imaju faktori koagulacije.
Faktori koagulacije su proteini iz grupe lipoproteina i Ca2+ joni. Obeleavaju se rimskim
brojevima od I do XIII (faktor VI ne postoji) a brojeve su dobijali redosledom kojim su faktori
otkrivani i ne odnose se na redosled reakcija u procesu koaglulacije. Grupisani su u nekoliko
grupa u odnosu na funkciju koju obavljaju.
Kontaktilni aktivacioni faktori proenzimi serin proteaza: faktor XlI, prekalikrein , faktor
XI i visokomolekularni kininogen. Visokomolekulski kininogen u plazmi formira komplekse sa
prekalikreinom i XI faktoromkoagulacije. Vitamin K zavisni proteini, koji su proenzimi serin
proteaza koji sadre ostatke -karboksiglutaminske kiseline. Vitamin K deluje u posttranslacionoj
reakciji u kojoj se na amino kraju ovih proteina dodaje jedna karboksilna grupa i to na -ugljenik
glutaminske kiseline.Na taj nain se stvara mesto za vezivanje kalcijuma, ime ovi proenzimi
dobijaju strukturnu konformaciju koja je potrebna za njihovu hemostatsku funkciju. U ovu grupu
ubrajamo faktore VII, IX, X faktor i trombin. Protein C, koji se isto tako ubraja u ovu grupu, je
antikoagulantni enzim.
Kofaktori koji uestvuju u obrazovanju kompleksa enzim kofaktor i delimo ih u dve
podgrupe: a) strukturne komponente elijske membrane: tkivni faktor i fosfolipid. Tkivni faktor ili
tkivni tromboplastin-lipoprotein se satoji od fosfolipida i proteina. Normalno se nalazi na
povrini nekih elija, a posle povrede moe da se indukuje i na povrini elija (endotelne, miine
i druge). Kofaktor je za VII faktor. Fosfolipid (FL) se nalazi na povrini aktiviranih trombocita, a
u manjoj koliini i na endotelnim elijama. Kofaktor je za IXa iXa faktor. b) rastvorljivi
proteinski faktori, a to su faktor VIII i faktor V. Oni su neaktivni u nativnom stanju, a proteolizom
pomou trombina i faktora Xa konvertuju se u aktivnu formu kofaktora. Faktori koji uestvuju u
stvaranju i nagomilavanju fibrina. To su fibrinogen i faktor XIII. Faktor VIII je transpeptidaza
koja katalizuje reakcije obrazovanja kovalentnih veza izmeu susednih molekula fibrina, kao i
njegovo vezivanje za proteine meuelijskog matriksa.
Svi faktori koagulacije se sintetiu u jetri,osim faktora VIII, koji se sintetetie u endotelnim
elijama heparinih sinusoida, mononuklearnim elijama bubrega, slezine i alveolarnim
makrofagima.
3. Fibrinoliza je trei proces koji se preklapa u procesu hemostaze, pri kome se
uveavanjem fibrinskog ugruka zapoinje razlaganje fibrina i ograniavanje ugruka na mesto
povrede krvnog suda.Suprotno procesu koji se naziva hemostaze, patoloko stanje tromboze
kara kterie poremeaj zgruavanja koji dovodi do formiranja ugruka koji delimino ili potpuno
prekida protok krvi kroz zahvaeni krvni sud, uz uvek opasnost da se deo ugruka otkine i
postane embolus.

171

Slika 77. Receptori trombocitne agregacije

Uloga endotelnih elija u supresiji hemostaze

Kada govorimo o hemostazi treba navesti i ulogu endotelnih elija u supresiji hemostaze.
Endotelne elije krvnih sudova u odsustvu povrede krvnog suda, suprimiraju hemostatske
reakcije:svojim poloajem, fizikim razdvajanjem krvi od materija koje se nalaze u unutranjosti
zida krvnog suda, a koje mogu da aktviraju trombocite i zaponu koagulaciju krvi,sinetezom i
oslobaanjem prostaciklina (PGI2) i azot oksida (NO), koji su vazodilatatori i inhibitori
agregacije trombocita i mestima na povrini endotela gde se vezuje trombina, a koja su bitna za
odvijanje reakcija koje zaustavljaju koagulaciju krvi.Znaajno mesto zauzima i protein visokog
afiniteta za koji se vezuje trombin trombomodulin.Vezivanjem trombina za trombomodulin
menja se enzimska specifinost trombina, i on stie sposobnost da aktivira protein C, koji ima
sposobnost da razloi Va faktor koagulacije i VIlIa faktor koagulacije. Na povrini endotelnih
elija krvnih sudova identifikovani su proteoglikani (molekuli slini heparinu), to su mesta za
vezivanje antitrombina III, koji neutralie trombin i druge enzime koagulacije (IXa faktor
koagulacije, Xa faktor koagulacije i XIa faktor koagulacije).

172

Hemoragijski sindromi
Poremeaji hemostaznog sistema koji se ispoljavaju pojavom spontanih krvarenja ili
produenim i obilnim krvarenjima nakon povreivanja mogu nastati kao posledica nenormalnosti
grae ili funkcije krvnih sudova, kvantitativnog i kvalitativnog poremeaja trombocita
poremeaja koagulacije krvi i poremeaja fibrinolize.Ovi poremeaji se mogu javiti na svakom
od opisanih nivoa hemostaze.Kliniki se hemoragijski sindromi najee manifestuju pojavom
krvarenja u koi i sluznicama u vidu takastih krvarenja tzv. petehije i ehimoze. Krvarenja u koi
se naziva purpura, a hemoragije koje su posledica promena u zidu krvnih sudova, zovu se
netrombocitopenine purpure. Ovi poremeaji su esti i obino ne izazivaju velike probleme. U
nekim sluajevima hemoragije mogu biti i teke, posebno ako se odigravaju u miici ma ili
zglobovima. Krvarenja iz sluznice nosa
(epistaksa), iz sluznice desni (gingivoragia),
materice(menoragia i metroragia), digestivnog trakta (hematemeza,melena, enteroragia),
urinarnom traktu (hematuria), iskaljavanje krvi (hemoptizija ) krvarenja u
zglobovima(hemartrosa) i miiimasu najei znaci hemoragijskog sindroma.Broj trombocita i
vreme krvarenja su u granicama normale.
Najea oteenja krvnih sudova se javljaju:u bakterijskim infekcijama
(vaskulitis,DIK),pod dejstvom razliitih lekova koji deluju kao hapteni i izazivaju stvaranje
antigen/antitelo komplekse koji se deponuju u zidovima krvnih sudova(hipersenzitivni
vaskulitisi), deficit vitamina C dovodi do krvarenja, usled poremeaja u sintezi kolagena,
smetenih u subendotelu atrofija kolagena kod starih ivotinja je razlog krvarenja iz krvnih
sudova i kod Kuingovog sindroma, zbog pojaane sinteze kortikosteroida, dolazi do pojaanog
razlaganja proteina na periferiji i gubitka perivaskularnog potpornog tkiva i javljaju krvarenja u
koi i sluznicama.
Poremeaji hemostaznog sistema mogu biti uroeni ili steeni, a svi hemoragijski
sindromi se mogu svrstati u tri grupe, a to su:vaskulni hemoragijski sindromi, trombocitni
hemoragijski sindromi i koagulopatije.
Osnovni laboratorijski orijentacioni testovi za ispitivanje hemostaznog sistema su vreme
krvarenja, broj trombocita, aktivisano tromboplastinsko vreme (aPTT), protrombinsko vreme
(PTT) i trombinsko vreme (TT) dalja ispitivanja podrazumevaju primenu specifinih testova, koj
ispituju funkciju trombocita, odreivanje nivoa pojedinih faktora koagulacije i ispitivanje
fibrinoliznog sistema.
Trombocitni hemoragijski sindromi
Trombociti su najmanje krvne elije, veliine od 30-100 nm, nastaju fragmentacijom
citoplazme megakariocita, najveih elija kostne sri, iz matinih elija opredeljenih za
megakariocitopoezu (CFU-GEMM).Fragmentacija citoplazme megakariocita odvija se u kostnoj
sri i u plunoj cirkulaciji.U toku diferencijacije i maturacije megakariocita od megakarioblasta,
jedra podleu deobama, tzv. endomitozama, a citoplazma se ne deli.Posle deobe stvara se elija
sa velikim brojem jedara. Megakariociti sazrevaju pod uticajem razliitih faktora rasta. Meg-CSF
(engl.megakariocyte colony stimulating faktor), i manje specifinih faktora rasta drugih elijskih
linija, GM-CSF (granulocitno monocitni faktor rasta), G-CSF (granulocitni faktor rasta), IL-3
(interleukin-3), IL-6 i trombopoetin (TPO). Meusobno se razlikuju po svojoj veliini, koja
zavisi od brzine fragmentacije, potrebe za trombocitima i mesta gde se proces odigrava.Cirkuliu
u perifernoj krvi 8-9 dana nakon ega ih odstranjuju elije mononuklearno-fagocitnog
sistema.Trombociti nemaju jedro, ali sadre druge elijske organele: mitohondrije, mikrotubule,
173

glikogenske granule, Goldi cisterne, ribozome i lizozome a u citoplazmi dva tipa sekretornih
granula koje sadre razliita jedinjenja, neophodna za uece trombocita u hemostazi i
inflamaciji. Razlikujemo, guste granule, koje sadre neproteinske komponente znaajne u
procesu aktivacije trombocita. ATP, ADP, GTP, GDP, Ca2+ joni i serotonin i alfa granule, koje
sadre raznovrsne proteine specifine za trombocite (faktor tromboeita 4--tromboglobulin i
bazni protein).Prisustvo ovih granula u plazmi u plazmi se koristi kao marker intravaskularne
aktivacije krvnih ploica.TrombocitiSadre i faktore koagulacije (fibrinogen, faktor V i faktor
VIII), katjonske proteine (mitogeni faktor, faktor propustljivosti, baktericidni faktor i
hemotaksiki faktor za leukocite), faktore rasta, albumin i fibronektin.U trombocitima je posle
miinih elija prvo otkriveno prisustvo aktomiozina.
Membrana trombocita. Znaajnu komponentu membrane trombocita ine lipidi., od kojih
su 80% fosfolipidi, a 20% su neutralni lipidi. U sastavu membrane trombocita se nalazi i
slobodni holesterol zajedno smeten sa vitaminom E, i on utie na njenu viskoznost. Glavna
komponenta fosfolipida je arahidonska kiselina, prekursor za sintezu eikosanoida u toku
aktivacije trombocita. Na membrani trombocitase nalaze brojni specifini receptori, neophodni
za ostvarivanje njihove fizioloke uloge.Za njih se vezuju: trombin, fibrinogen. faktor aktivacije
trombocita (PAF), vazopresin, prostaglandini, tromboksani, fon Vilebranelov faktor, kolagena
vlakna i fibronektin.
Trombociti na vie naina uestvuju u hemostazi krvi. Oni se u dodiru sa kolagenim
vlaknima povreenog krvnog suda i fon Vilebrandovim faktorom endotelijuma, priljubljuju uz
njih odnosno dolazi do adhezije. Nakon vezivanja za kolagen, poinje njihova aktivacija, koju
mogu da izazovu i trombin i ADP.Posle aktivacije dolazi do agregacije trombocita, a stimulie
faktor aktivacije trombocita PAF(engl. platelet activating factor).On je lipid, lue ga neutrofili,
makrofagi i sami trombociti omoguavaju sintezu tromboksana A2..Obrazuje se primarni
trombocitni ep a osloboeni serotonin i tromboksan A2 dovode do konstrikcije ozleenog
krvnog suda. U dodiru sa oteenim tkivom trombociti oslobaaju fosfolipide (trombocitni faktor
3), a neophodnii su i u procesu retrakcije koaguluma.

Vrsta
Pas
Maka
Krava
Ovca

Broj trombocita
(109 /L)
300
450
500
400

Vrsta
Koza
Konj
Svinja

Broj trombocita
(109 /L)
450
225
520

Tabela 15. Prosean broj trombocita kod razliitih vrsta ivotinja

Poremeaj trombocita moe da se ispolji kao smanjenje njihovog broja trombocitopenija, poremeaj trombocitne funkcije uz normalan broj trombocita trombocitopatija i poveanje broja trombocita-trombocitoza. U kvantitativne poremeaje se
ubrajaju trombocitopenija i trombocitoza a u kvalitativne trombocitopatija.

174

Trombocitopenije
Trombocitopenija predstavlja najee poremeaje trombocita odnosno smanjenje broja
trombocita u krvi ispod 100x 109/L .Ukoliko postoji smanjenje broja trombocita do 50x109/L,
dolazi do krvarenja posle trauma, dok se spontana krvarenja javljaju tek pri padu broja
trombocita ispod 20xl09/L. Proizvodnja trombocita je oteena u stnjima aplazije kostne sri,
displazije i kada je kostna sr infiltrirana drugim elijama. Izolovan poremeaj proizvodnje
trombocita van oteenja ostalih krvnih loza retko se sree.Trombocitopenije zbog smanjene
proizvodnje trombocita mogu biti nasledne i steene.Nasledne se ispoljavaju hemoragijskim
sindromom odmah po roenju a steene se mogu podeliti u nekoliko grupa u zavisnosti od uzroka
njihovog nastanka pa razlikujemo: trombocitopenije izazvane lekovima, infektivne
trombocitopenije, imune trombocitopenije, izoimune trombocitopenije, idiopatske trombocitopenine purpure,
trombocitopenije izazvane preraspodelom
trombocita,
trombocitopenije izazvane pojaanim iskoriavanjem trombocita,trombocitopenije izazvane
neoplazijom i dilucione trombocitopenije.
Trombocitopenije izazvane lekovima Brojni lekovi kao to su antibiotici,
antiinflamatorni lekovi, kardiovaskularni lekovi i hormoni, mogu da izazovu supresiju kostne sri
i trombocitopeniju a takoe da izazivaju poremeaj u stvaranju trombocita ili ubrzavaju njihovo
razaranje.Lekovi koj se direktno povezuju sa aplazijom kostne sri su hloramfenikol,nesteroidni
antiinflamatorni lekovi, antiepileptici i soli zalata.Korienje estrogena u terapijske svrhe dovodi
do vrlo tekih sporednih efekata-aplastina pancitopenija, koja je pored anemije i
leukopenije.praena i tekom trombocitopenijom. Kliniki znaci slabost ivotinja, petehije,
bledilo vidljivih sluznica i dijareja sa primesama krvi. Prognoza je vrlo nepovoljna ukoliko
trombocitopenija traje due od dve nedelje. Kod obolelih ivotinja smrt nastupa zbog teke
leukopenije.Terapija citokinima, posebno granulocitnim stimuliuim faktorom (G-CSF) u dozi
od 50 g/kg telesne mase, IL-6 i trombopoetinom.Trombocitopenija obino nastaje 1-2 nedelje
nakon uzimanja lekai posredovana je imunoglobulinima IgG.Broj trombocita se obino
normalizuje nekoliko dana nakon prestanka uzimanja leka.
Infektivne trombocitopenije - Ove trombocitopenije izazivaju: virusi (adeno,corona,
herpes, parvo, i retro virusi), bakterije (Rickettsiae, Ehrlichiae, Leptospire, Salmonellae) i
protozoe (Babesia spp.,Toxoplasma gondii). Virusi oteuju progenitorske elije i javlja se
smanjeno stvaranja megakariocita u kostnoj sri koje dovodi do virusnih trombocitopenija.Oni
mogu da dovedu i do pojaane destrukcije trombocita a i da dovedu do stvaranja antigen-antitelo
kompleksa to takoe dovodi do pojave ove trombocitopenije. Rikecije takoe dovode do
trombocitopenije.One
prvo oteuju endotelne elije domaina i
izazivaju nekrotski
vaskulilis.Zbog promena endotela kapilara aktiviraju se trombociti i fibrinolitiki proces,
dovodei do trombocitopenije sa kliniki manifestnim petehijama i moguim DlK-om. Erlihije
kod pasa izazivaju akutno, subakutno ili hronino oboljenje koje izaziva trombocitopeniju. U
akutnoj fazi bolesti karakteristine su hemoragije, posebno jednostrano krvarenje iz nosa i na
sluznicama u vidu petehija ili purpura. U hroninoj fazi navedene promene i su zraenije i tee,
odnosno izraene su vee hemoragije.
Imune trombocitopenije - Nastaju kao posledica stvaranja antitela protiv antigena
trombocitne membrane ili protiv stranih antigena najee virusnih koji su adsorbovani na
trombocitnu membranu ili se kao imuni kompleksi vezuju za trombocite. Antitela protiv
trombocitaci vezuju se za epitope njihove plazmine membrane, a zatim dolazi do fagocitoze ili
razaranja ovako opsonizovanih trombocita.Te trombocite uklanjaju elije mononuklearnog
fagocitnog sistema jetre ili slezine u zavisnosti od vrste antitela. Najei su uzrok tekih
175

trombocitopenija kod pasa i konja.Vek trombocita a u kostnoj sri se nalazi povean broj
megakariocita.je jako skraen. Etiologija ovih oblika trombocitopenija nije sasvim jasna, ali
prisustvo antitrombocitnih antitela ukazuje na neoplazije, infekcije, dejstvo lekova i autoimune
bolesti.
Izoimune trombocitopenije - Javljaju se posle prelaska majinih antitela u cirkulaciju
novoroeneta posle uzimanja kolostruma. Najee se javljaju kod prasadi. Ova
trombocitopenija se javlja u dve faze. Poetna faza traje 1-3 dana po roenju, kao rezultat
razaranja opsonizovanih trombocita a prasad koja preive prvu krizu, u uzrastu od 10-14 dana,
ulaze u mnogo jau trombocitopeninu fazu, kada su napadnuti megakariociti i njihovi
prekursori u kostnoj sri. Ponekad moe doi do pojave generalizovanih petehija i ehimoza.Ova
bolest esto ima fatalan ishod.
Idiopatske trombocitopenine purpure - Kod ove hronine autoimune bolesti, dolazi do
pojave razaranja trombocita formiranjem antitrombocitnih antitela. Autoantitela su usmerena ka
glikoproteinima Gp IIb/IIla ili Ib-IX i pripadaju klasama IgG i IgM. Razaranje trombocita vre
elije monocitno/makrofagnog sistema. Poto ovi glikoproteini uestvuju u procesu koagulacije,
dolazi do njenog poremeaja.
Trombocitopenine purpure najee su kod pasa i konja.Poetak bolesti je postepen i ispoljava
se pojavom petehija i ekhimoza po koi , ponavljanim epistaksama i menometroragijama.Kod
teih oblika dolazi do krvarenja u gastrointestinalnom traktu hematurije.
Trombocitopenija izazvana preraspodelom trombocita - Do ove trombocitopenije dolazi
zbog prelaska trombocita u slezinu.U slezini se nalazi oko 30% trombocita, koji se po potrebi
mogu brzo mobilisati.Poveano deponovanje trombocita u slezini se javlja kod splenomegalije
(do 90%) i kod hipersplenizma. Postoje zabeleeni i sluajevi trombocitopenije uzrokovane
hepatomegalijom gde dolazi do mobilizacije i deponovanja trombocita u jetri.
Trombocitopenija izazvana pojaanim iskoriavanjem trci - Ova trombocitopenija je
izazvana pojaanim troenjem trombocita zbog njihove aktivacije tAktivirani trombociti se
vezuju za razliite povrine i zapoinju agregaciju, koja je esto indukovana inflamacijom.
Trombocitopenija izazvana neoplazijom Ova trombocitopenija je posledica postojanja
neoplazmi u organizmu ivotinje.Sarkomi, karcinomi i limfoproliferativne i mijeloproliferativne
bolesti esto su praeni trombocitopenijom.
Dolazi do pojave patogenetskih mehanizama koji obuhvataju sekvestracije trombocita u slezini,
jetri i velikim vaskularnim tumorima, smanjeno stvaranje trombocita kod tumora koji stvaraju
estrogen i kod hemoterapije i pojaano gubljenje trombocita kod hemoragija izazvanih tumorima.
Dilucione trombocitopenije - Ove trombocitopenije se javljaju posle obimnih transfuzija
konzervirane krvi. Ukoliko je krv uvana due od 24 asa, u njoj nema vijabilnih trombocita, koji
kao veoma osetljive elije prilikom stajanja propadaju. Do propadanja trombocita dolazi u
konzervisanoj krvi a samo dranjem koncentrata na mealici za trombocite, trombociti mogu biti
vijabilni 3-5 dana u zavisnosti od konzervansa.
Na osnovu broja trombocita razlikujemo umerenu trombocitopeniju (50150x109),trombocitopeniju srednjeg stepena (30-50x109), teku trombocitopeniju(10-30x109) i
vrlo teku trombocitopeniju(10x109). Klinike manifestacije trombocitopenija su vrlo
promenljive i nespecifine. Kao to smo naveli kod hemoragijskih sindroma javljaju se krvarenja
u koi i sluznicama u vidu ehimoza, petehija i purpura, produeno estralno krvarenje, krvarenje
iz nosa, desni, pojava melene (nalaz svarene krvi u stolici), hematurija, krvarenje u meka tkiva.
Kod trombocitopenija se kod ivotinja mogu javiti i intrakranijalna krvarenja, koja mogu da
ugroze ivot ivotinje.
176

Trombocitoze
Trombocitoze su stanja poveanog broja trombocita iznad referentne vrednosti. Obino su
posledica pojaanog stvaranja trombocita. Prema etiologiji trombocitoza moe biti primarna, gde
spadaju trombocitoze u mijeloproliferativnim bolestima i sekundararna u kojoj broj poveanja
trombocita prati druge bolesti.
Primarna (esencijalna)trombocitoza je klonski poremeaj matine elije hematopoeze
nepoznate etiologije.Ona je autonomni mijeloproliferativni poremeaj, koji nastaje kao primarna
bolest kostne sri.U perifernoj krvi postoji trombocitoza a u kostnoj sri se nalazi veliki broj
izrazito velikih megakariocita.Kliniki se ispoljava u zavisnosti od broja i funkcije trombocita.
Sekundarne trombocitoze se javljaju kao fizioloki odgovor organizma ili se razviju kao
posledica bolesti (reaktivna trombocitoza). U oba sluaja poveanje broja trombocita je
umereno, asimptomatsko i ne traje dugo.
Fizioloka sekundarna trombocitoza javlja se usled pojaane mobilizacije trombocita iz
slezine i plua. Mobilizacija iz plua obino nastaje za vreme umerene miine aktivnosti, dok se
za vreme intenzivnog miinog rada aktiviraju oba depoa.
Reaktivna trombocitoza se javlja kod ivotinja sa hroninim inflamatornim bolestima
(tuberkuloza, ciroza jetre) u periodu rekonvalescencije od akutnih infekcija, kod akutnih
hemoragija i malignih tumora i kod splenektomije, Kuingove bolesti, terapije
glukokortikoidima.Kod navedenih stanja stvaranje trombocita se poveava usled poveane
koncentracije plazmatskog trombopoetina. U kostnoj sri se poveava broj megakariocita. Ovaj
oblik reaktivne trombocitoze traje danima, za razliku od fizioloke, koja je prolazna i
kratkotrajna, i kod koje se broj trci normalizuje u roku od tridesetak minuta.Reaktivna
trombocitoza uglavnom ne izaziva klinike manifestacije, mada ponekad moe da dovede do
venske tromboze.
Trombocitopatije
Kvalitativni poremeaji funkcije trombocita su trombocitopatije koje mogu biti nasledni i
steeni. Receptori trombocita koji omoguavaju njihovo uee u procesu athezije i agregacije su
smeteni na glukoproteinima GPIb-IX i GPIIb/IIIa.Nasledni defekti u grai ovih glikoproteina
dovode do oteenja trombocitne funkcije i poremeaja athezije trombocita ukoliko je
oteenGPIb-IX ili poremeaja agregacije ukoliko je oteen GPIIb/IIIa.
Nasledni poremeaji su retki kod domaih ivotinja, dijagnostikovani kod pasa, goveda i
kod ivotinja sa ediak-Higai (engl. Chediak - Higashi) sindromom. Ovi poremeaji se ubrajaju
u promene funkcije trombocita usled nedostatka glikoproteinskih receptora u njihovoj membrani,
ili u sekrelorne poremeaje i autozomno su recesivni. Heterozigoti su asimptomatini, a kod
homozigota kliniki znaci podseaju na trombocitopenije. Variraju od vrlo blagih do tekih,
pogoravaju se pod delovanjem traume, stresa ili hirurke intervencije.vreme krvarenja je
produeno,bez obzira na normalan broj trombocita, jer su athezija i agregacija postojeih
trombocita promenjene.
Steeni poremeaji su esti i nastaju kao posledica delovanja lekova ili kod nekih
bolesti.Trombocitopatije, izazivaju najee aspirin i drugi nesteroidni inflamatorni
preparati.Aspirin je blokator ciklooksigenaze i onemoguava sintezu prostaglandina, koji
uestvuju u agregaciji i sekreciji aktiviranih trombocita zato se aspirin koristi kod pacijenata koji
su preleali srani infarkt.Bolesti sa promenjenom funkcijom trombocita su brojne. Hronine
bubrene bolesti dovode do promenjene funkcije trombocita zbog akumulacije toksinih
177

metabolita ili poremeaja u sintezi proslaglandina u endotelnim elijama i trombocitima. Kod

hroninih bolesti jetre javlja se disfunkcija trombocita kao posledica smanjenja broja
trombocitnih receptora.
Fon Vilebrandova bolest (Morbus von Willebrand) Najei je nasledni poremeaj
hemostaze u kome istovremeno postoji razliit stepen oteenja primarne hemostaze i koagulacije
kod domaih ivotinja. Obuhvata heterogenu grupu poremeaja koji su posledica kvantitativnog
ili kvalitativnog poremeaja Fon Vilcbrandovog faktora (vWf) koji je neophodan za normalno
odvijanje hemostaze. Omoguava adheziju trombocita za kolagena vlakna subendotela, slui i
kao nosa VlII faktora koagulacije, pojaavajui njegovu stabilnost. Poluivot faktora VIII u
cirkulaciji, ukoliko je vezan za vWf je 12 asova, a samo 2,4 asa ako je vWf odsutan. Razliiti
geni kodiraju za ova dva proteina i sintetiu ih razliite elije. Fon Vilebrandov faktor sintetiu
endotelne elije i megakariociti, a VIII faktor endotelne elije hepatinih sinusoida,
mononuklearne elije bubrega i slezine i alveolarni makrofagi.Fon Vilebrandova bolest opisana
je kod preko 50 rasa pasa. Javlja se kod dobermana, nemakih ovara, zlatnih retrivera, naucera.
Otkrivena kod svinja, zeeva, maaka i konja.Kod nekih jedinki oboljenje je nasledno,
autozomno dominantno, a kod drugih sa izazetkom tipa III autozomno recesivno. T ip III je
najrei i najtei oblik u kome osim nedostatka Fon Vilebrandovog inioca postoji i teak
nedostatak FVIII koagulacije to pored krvarenja u kou i sluzokoe uzrokuje i krvarenja u
zglobove, kao kod osoba sa klasinom hemofilijom. Koncentracija fon Vilebrandovog faktora
moe biti blago smanjena ili je potpuno odsutan iz cirkulacije. Kliniki znaci bolesti variraju od
asimptomatskih do veoma tekih, u zavisnosti od stepena deficijentnosti fon Vilebrandovog
faktora.Kliniki znaci su isti kao kod trombocitopenije. Fon Vilebrandovog faktora (VWF). VWF
je multimerni glikoprotein koji se sintetie u endotelnim elijama i megakariocitima a gen koji
kodira njegovu sintezu se nalazi na hromozomu 12. VWF ima vanu ulogu u procesu adhezije
trombocita na subedotelne strukture, naime proces adhezije trombocita je posredovan VW
faktorom, koji se jednim svojim receptorom vezuje za kolagen oteenog subendotelijuma, a sa
druge strane za GPIb trombocitne membrane. Druga uloga VWF je ta to je on nosilac FVIII u
cirkulaciji i obezbeuje njegovo prisustvo na elijskim povrinama gde je FVIII neophodan u
procesu koagulacije krvi. Bolest se uobiajeno manifestuje krvarenjem u kou i sluzokoe,
najee se javlja epistaksa zatim po uestalosti hematomi, menoragije i gingivoragije.
Hematurija i gastrointestinalna krvarenja su ree manifestacije bolesti. Krvarenja se javljaju
nakon povrede, hirurkih intervencija, vaenja zuba ili posle poroaja. Ova heterogena bolest je
klasifikovana u tri tipa. Tip 1 i tip 3 su kvantitativni deficiti, gde postoji podjednako snienje
antigena i aktivnosti VWF i FVIII, dok tip 2 predstavlja kvalitativni defekt u sintezi VWF, gde
najee nedostaju multimeri velike molekulske mase. Vreme krvarenja moe biti produeno,
postoji razliit stepen produenja aktivisanog parcijalnog tromboplastinskog vremena, zavisno od
nivoa FVIII, snien je nivo antigena i aktivnosti Fon Vilebrandovog inioca. Ispitivanjem
agregabilnosti trombocita ne dobija se kriva agregacije uz dodatak ristocetina. U
specijalizovanim laboratorijama utvrduje se multimerna struktura Fon Vilebrandovog faktora.
Poremeaji koagulacije krvi
Poremeaji koagulacije krvi nastaju usled nedostatka ili smanjenja aktivnosti jednog ili
vie inilaca koagulacije. Danas je poznato da postoje nedostaci svakog od poznatih faktora
koagulacije krvi, te da oni svojim nedostacima dovode do pojava hemoraginih dijateza.
178

Najee se javljaju velike ehimoze ili hematomi posle ozlede ili se na kon oteenja tkiva javlja
produeno krvarenje.Najea se javljaju krvarenja u gastrointestinalnom, urinarnom traktu i u
zglobovima, te se posledino javlja epavost ivotinje. Poremeaji koagulacije krvi mogu biti
nasledni ili steeni. Nasledni poremeaji se javljaju kao posledica smanjene sinteze pojedinih
inilaca koagulacije ili sinteze nefunkcionalnih molekula.Ovi poremeaji se manifestuju kao
nedostatak funkcionalne aktivnosti jednog inioca koagulacije, a steeni poremeaji nastaju kao
posledica nedostatka vie inilaca koagulacije. Poto je nasleivanje veine koagulopatija
autozomno recesivno, ove bolesti su izuzetno retke. ee se javljaju koagulopatije koje se
nasleuju autozomno dominantno kao to su Fon Vilebrandova bolest i disfibrinogenemija kao i
recesivno vezano za X hromozom hemofilija A i B. Karakteristika naslednih koagulopatija je
krvarenje u miie, zglobove i telesne upljine.Ova krvarenja mogu da traju veoma dugo te se
mogu meriti satima ili danima nakon to je dolo do povrede. Nasledne koagulopatije, koje kako
smo naveli spadaju u retke bolesti Iako retke, predstavljaju znaajan medicinski problem zbog
pojave ponovnih epizoda tekih krvarenja i nastanka invalidnosti kod ivotinja.
Nasledni poremeaji koagulacije krvi
Hemofilija A je bolest koja se javlja zbog naslednog nedostatka faktora VIII. Naziva se jo i
klasina hemofilija a ubraja se u najee nasledni poremeaje koagulacionih proteina.
Nasleuje se preko X hromozoma vezano recesivno odnosno polno-vezano. U plazmi se VIII
faktor koagulacije, nalazi u kompleksu sa Fon Vilebrandovim faktorom, a za normalnu
koagulaciju krvi neophodan je nivo FVIII od najmanje 25% aktivnosti. Ukoliko postoji
nedostatak, FVIII dolazi do usporavanja ili onemoguavanja aktivaciju FX i stvaranja trombina,
to dovodi do nedovoljnog stvaranja fibrina, odnosno nemogunosti stvaranja hemostatskog
ugruka. Sa plazmatskim nivoom FVIII direktno korelira teina klinike slike kod hemofilije.
Glavna karakteristika bolesti su dugotrajna krvarenja izazvana minimalnim povredama. Najea
krvarenja u hemofiliji su krvarenja u zglobove, takozvane hemartroze, a javljaju se i krvarenja
i u mekim tkivima i miiima .Ova krvarenja potiu iz sinovijalnih krvnih sudova, a praena su
jakim bolovima. Zahvaeni zglobovi kod ivotinja su oteeni i imaju ogranienu pokretljivost.
Zbog nepotpune resorpcija krvi iz zglobnog prostora, dolazi do nastanka zapaljenja sinovijalne
ovojnice. Kao posledica ponovljnih krvarenjima, nastaje zadebljane i sinovijalne opne, dolazi
do erozije hijaline hrskavice, do razvoaj fibroze i kasnije ankiloze zgloba uz atrofiju okolne
muskulature. Kod ivotinja su krvarenja najeee izazvana hirurkim intervencijama,
vakcinacijom, estrusom, i drugim . Od ovog oboljenja oboljevaju mujaci, a enke su prenosioci
bolesti. enke veoma retko oboljevaju od ove bolesti, osim, kada se enke prenosioci pare sa
obolelim mujacima. U sluaju blagog oblika bolesti, ivotinje mogu da doive polnu zrelost. Od
ovog recesivnog oboljenja najee oboljevaju psi, ali i make, a javlja se i kod konja i goveda.
Kod pasa se kao prvi kliniki znaci ove bolesti, javljaju krvarenja u gingivama pri izbijanju
stalnih zuba. Ekhimoze i petehije su odsutne ali se kao zajedniki kliniki znaci javljaju povratna
ili etajua hromost, koja se javlja zbog krvarenja u zglobovima.Javljaju se i supkutani i
intramuskularni hematomi, koji nastaju zbog trauma. Kod obolelih ivotinja esto dolazi i do
pojave povratne melene i hematurija, a javljaju se i produena estrusna ili postpartalna
krvarenja.esto smrt moe da nastupi odmah po roenju, kada doe do presecanja pupane
vrpce.Ukoliko se krvavljenja kod starijijih ivotinja javljaju se krvarenja kao posledica
mehanikih ozleda, ona veoma esto mogu da dovedu do smrti ivotinje. Kod maaka se
hemofilija A javlja u vidu blagog poremeaja, koji se ponekad neprepoznaje, sve do momenta
nastanka teke traume ili u sluaju potrebe hirurke interveneije.Teka trauma i hiruka
179

intervencija mogu da dovedu do pojave produenog krvarenja. Hemofilija A kod konja a

naroito kod mladih ivorinja, moe da izazove teka krvarenja. Laboratorijskim ispitivanjem
hemostaznog sistema u hemofiliji nalazi se produeno aktivisano parcijalno tromboplastinsko
vreme, to zahteva odreivanje nivoa aktivnosti pojedinadnih dinilaca koagulacije unutranjeg
puta - FVIII, FIX, FXI i FXII.Pored produenog aktivisanog parcijalnog tromboplastinskog
vremena treba naglasiti daje broj trombocita je u granicama fiziolokih vrednosti kao i vreme
krvarenja U hemofiliji A snien ili je on potpuno odsutan, nivo FVIII, dok su ostali inioci
koagulacije u fiziolokim granicama. Stepen nedostatka VIII faktora odreuje i teina klinikih
znaka kod hemofilije A.Do poremeaja dolazi Poremeaj zbog delecija i takastih mutacija gena
za faktor VIII. U retkim sluajevima FVIII je prisutan u cirkulaciji, ali nema funkciju zbog
promenjene strukture.
Hemofilija B je bolest koja nastaje zbog nedostatka ili ne funkcionalne aktivnosti IX
faktora koagulacije, nasleuje se recesivno vezano za X hromozom kao i hemofilija A, sedam
puta je rea od hemofilije A. Kliniko ispoljavanje hemofilije B je identino hemolilijom A.
Laboratorijskim ispitivanjem se nalazi produeno aktivisano parcijalno tromboplastinsko vreme,
nivo FIX je snien ili odsutan, a FVIII, FXI i FXII su u fiziolokim granicama.Bolest prenose
enke, a oboljevaju mujaci. Ova koagulopatija je kod ivotinja opisana kod pasa i maaka.
Hemofilija C je bolest koja nastaje zbog nedostatka XI faktora koagulacije.Predstavlja
retko autozomno oboljenje i kod ivotinja je do sada opisana kod goveda, pasa i maaka. Usled
nedostatka ili smanjenja koncentracije XI faktora, ponekad, posle deoroavanja moe doi do
krvarenja ili obrazovanja hematoma.Veoma esto su kliniki znaci zanemarljivi, pa i u
sluajevima kada postoje veliki nedostaci ovog faktora koagulacije.Aktivacija XI faktora
koagulacije potrebna za hemostazu u nekim situacijama ,ali nije neophodna da se uvek izvri.
Kod domaih ivotinja je veoma redak nedostatak faktora XII, prekalikreina i
visokomolekularnog kininogena.
Steeni poremeaji koagulacije krvi
Steeni poremeaji koagulacije su najee posledica bolesti jetre, nedostatka vitamina K
ili sloenih poremeaja koji nastaju bilo preteranom aktivacijom fibrinoliznog sistema koji
dovodi do sindroma defibrinacije i posledinog hemoragijskog sindroma, bilo sistemskom
aktivacijom koagulacionog sistema, kada do potronje inilaca koagulacije i trombocita dovodi
intravaskularno zgruavanje krvi sindrom potrone koagulopatije.
Poremeaji pretvaranja protrombina u trombin mogu biti uroeni i steeni. Uroeni
poremeaji se retko javljaju kod domaih ivotinja, a steeni su ei i manifestuju se pri
smanjenoj koncentraciji protrombina. Smanjenje koncentracije protrombina nastaje kao posledica
nedostatka vitamina K, koji je neophodan za njegovu sintezu.Nedostatak vitamina K se kod
domaih ivotinja retko sree, jer mikroflora digestivnog trakta ima sposobnost da ga sintetie.
Do pojave avitaminoze K, dolazi ako se javi oteenje bakterijske flore, to se dogaa zbog
dugotrajne upotrebe antibiotskih ili sulfonamidskih preparata. Nedostatak vitamina K moe da
nastane i kod poremeaja u resorpciji masti u digestivnom traktu kod opstruktivnog ikterusa.Ova
avitaminoza se javlja kod trovanja dikumarolom kod domaih ivotinja.Pored smanjenja
koncentracije protrombina nedostatak vitamina K izaziva i smanjenje koncentracije fibrinogena,
VII, IX i X faktora koagulacije, koji se sintetiu u jetri uz pomo vitamina K. Vitamin K je
kofaktor, koji ima znaajnu ulogu u procesu posttranslacione karboksilacije ostataka glutaminske
kiseline na navedenim proteinima, pri emu se obrazuje y-karboksiglutaminska kiselina. Ukoliko
postoji nedostatak vitamina K, ne dolazi do reakcija karboksilacije i proteini nemaju koagulantna
180

svojstva. Ovaj poremeaj moe da nastane kod naslednih bolesti usled: afibrinogenemije,
hipofibrinogenemije i disfibrinogenemije.
Afibrinogenemija potpuno odsustvo fibrinogena, krv ne moe da koagulie.
Afibrinogenemija praena produenim vremenom krvarenja i poremeenom agregacijom
trombocita,, to za posledicu ima hemoraginu dijatezu. Smanjena sposobnost zgruavanja krvi
javlja se i kao posledica hipofibrinogenemije i disfibrinogenemije.
Hipofibrinogenemija moe dovesti do spontanih, ali i tekih postoperativnih krvarenja.
Disfibrinogenemija se karakterie stvaranjem strukturnih alteracija u molekulu
fibrinogena, koje obino dovode do abnormalnosti u pretvaranju fibrinogena u fibrin.
Proces koagulacije krvi u zdravom organizmu je u stalnoj ravnotei sa faktorima koji spreavaju
koagulaciju, a to su tzv.antikoagulansi krvi.Najznaajniji prirodni inhibitori koagulacije su:
antitrombin III, alfa2makroglobulin i protein C. Antitrombin III se nalazi u plazmi, inhibira
serin proteaze: trombin, IXa, Xa, XIa, XlIa, tako to blokira njihovu aktivnost kao faktora
koagulacije. Alfa2makroglobulin inhibira proteaze iz plazme, posebno trombin i Xa faktor ali
moe u manjoj meri da neutralie delovanje i IXa, XIa i XIIa faktora. Protein C je enzim zavistan
od vitamina K koji proteolizom inaktivira VIIIa i Va faktor. Aktivaciju proteina C vri trombin
posle vezivanja za trombomodulin endotelnih elija krvnih sudova.
Heparin je antikoagulans koji se koristi u terapiji kod hiperkoagulopatija. Omoguava
vezivanje antitrombina III za aktivno mesto ne samo trombina, nego i IXa, Xa, XI i XIIa faktora
koagulacije krvi. Molekul heparina, bez uea antitrombina III ima veoma slabo ili nikakvo
antikoagulantno delovanje.Kada se heparin vee za antitrombin III efikasnost mu se poveava do
1.000 puta, te se zato koristi u praksi.
Razgraivanje krvnog ugruka ini integralni deo procesa hemostaze. U ovom procesu
uestvuje nekoliko proteina, a najvaniju ulogu ima plazminogen neaktivni proenzim, koji se
aktivacijom transformie u plazmin.
Aktivatori plazminogena su tkivni plazminogen aktivator(t-PA), iz endotela krvnih sudova
i urokinaza, koju sekretuju endotelne elije, aktivirani makrofagi i neke bakterije.Plazminproteolitiki enzim, ima sposobnost da razlae fibrin, fibrinogen, protrombin, V, VIl i XII faktor
koagulacije. Kada se plazmin stvori u ugruku, moe da izazove njegovu lizu, ali i destrukciju
drugih faktora koagulacije. Posle formiranja fibrinskog epa, endotelne elije krvnih sudova
oslobaaju tkivni plazminogen aktivator (t-PA). On pretvara plazminogen u plazmin, koji
otpoinje lokalnu fibrinolizu. Proces je lokalnog karaktera i mnotvo malih krvnih sudova u
kojima je dolo do obrazovanja ugruka i zaustavljanja protoka krvi, ponovo se otvara.
U cirkulaciji se stalno formiraju male koliine plazmina, koje bi mogle da izazovu
sistemsku fibrinolizu, kada u plazmi ne bi postojao inhibitor plazmina 2-antiplazmin.Proteoliza
faktora koagulacije u plazmi je ograniena i prisustvom inhibitora plazminogen aktivatora (tPAI). Ravnotea fibrinolitikog sistema moe da bude naruena,u pravcu pojaane fibrinolize,ili
u pravcu stvaranja tromba u cirkulaciji (tromboza).
Pojaana fibrinolitika aktivnost posledica je poveane koncentracije aktivatora
plazminogena ili smanjene koncentracije faktora koagulacije, kao to je sluaj kod DIK-a ili pak
smanjenja koncentracije inhibitora plazmina, to dovodi do krvarenja.
Tromboza je obino posledica poremeene fibrinolize, usled smanjenog oslobaanja
plazminogen aktivatora iz vaskulamog endotela.
Sistemska fibrinoliza se javlja kod domaih ivotinja u akutnim stanjima: toplotni ok,
hipoksija, hirurki zahvati na toraksu, davanje trombolitinih lekova i kod hroninih bolesti
(neoplazme i ciroza jetre).
181

Diseminovana intravaskulama koagulacija- DIK

Diseminovana intravaskulama koagulacija (DIK) je sloen steeni kliniki sindrom koji
karakterie intravaskularna aktivacija koagulacije, pri emu dolazi do stvaranja fibrina i
mikrotromboza u mikrocirkulaciji, to izaziva utroak svih faktora koagulacije i dovodi do
nastanka hemoragijskog sindroma.
Zbog stalnog aktiviranje koagulacione kaskade, moe da doe do troenja trombocita,
fibrina i drugih koagulacionih i antikoagulacionih faktora.Tada se sekundarno aktivira
fibrinolitiki proces, koga moe da prati nekontrolisano, te se moe zakljuiti da DIK moe da
se javi kao dva poremeaja, hemoragijski i trombotini. Zbog toga moe da doe do smrti
ivotinja, bez obzira da li je nastupila tromboza ili hemoragija, mnogo ranije, dok se ne otkrije i
ukloni uzrok nastanka DIK-a.
DIK se definie i kao akutni, subakutni ili hronini trombohemoragini poremeaji, koji
se javljaju kao sekundarna komplikacija mnogih bolesti, te oni nikad primarno oboljenje. Do
nastanka DIK-a, dovode mnogi etioloki inioci , ali najee se javlja u komplikacijama,u toku
infekcija, metastatskih malignih tumora,masivnim traumama ,sepsi, oku, pri ujedu zmije i
drugim stanjima.
Inicijalni dogaaj u DIK-u je oslobaanje tkivnog faktora u cirkulaciju do koga dolazi
oteenjem endotela ili direktnim oteenjem tkiva. Na taj nain dolazi do aktivacije spoljanjeg
puta koagulacije i aktivacije unutranjeg puta koagulacije.
Oteenje endotela je okida nastanka DIK-a u sepsi, a posledica je delovanja
bakterijskih endotoksina, koji izivaju oslobaanje proinflamatornih citokina kao to su TNF,IL1,IL-6,IL-8i inilac aktivacije trombocita, koji dovode do oslobaanja tkivnog faktora i fon
Vilebrandovog faktora iz epitelnih elija. Istovremeno dolazi i do supresije fibrinolize i
smanjenja antikoagulantnih svojstava endotelne elije, to zajedniki dovodi do nastanka tromba.
Obzirom da je oteenje endotela okida za nastanak DIK-a , treba napomenuti, da se
rasprostranjena oteenja endotela mogu javiti kod taloenja antigen-antitelo kompleksa , kao
kod sistemskog lupusa eritematozusa, kod opekotina na veoj povrini tela i pod dejstvom
razliitih mikroorganizama kao to su meningokoke i rikecije.
Oslobaanje velike koliine tkivnog faktora nastaje pri ishemiji , nekrozi, u toku hirukih
intervencija kontuzija i kra povreda.Velika koliina tkivnog faktora koji se oslobaa u
cirkulaciju potie iz razliitih najteih opstetrikih komplikacija , kao to su prevremeno
odlubljivanje posteljice, mrtav plod i tokom masivne hemolize. DIK nastaje i kao posledica
direktne proteolitike aktivnosti faktora X delovanjem zmijskog otrova ili enzima osloboenim iz
elija pankreasa tokom pankreatitisa. Nivo tkivnog faktora moe biti povien i u akutnim
leukemijama, poto se iz granula izmenjenih leukeminih elija oslobode lipoproteini, koji imaju
funkciju tkivnog faktora. Kao tkivni faktor mogu da deluju i lipoproteini koji se oslobaaju iz
pojedinih karcinoma.U sepsi izazvanoj Gram-negativnim mikroorganizmima, bakterijski
endotoksini aktiviraju monocite koji oslobaaju citokini IL-1 i TNF, koji poveavaju ekspresiju
tkivnog faktora na endotelnim elijama.Oni istovremeno indukuju pojavljivanje adhezivnih
molekula na endotelu, aktiviraju neutrofile i izazivaju respiratorni prasak, koji je praen
oslobaanjem slobodnih radikala kiseonika koji oteuju endotel.Kada doe do poveanja
koncentracija tkivnog faktora u cirkulaciji, odmah zapoinje spoljanji put koagulacije krvi.
Pored navedena dva glavna mehanizma koji zapoinju DIK treba napomenuti i trei
mehanizam, koji se javlja kao proizvod kombinovanog dejstvo navedenih mehanizama.
Kada oe do poetne aktivacije koagulacije, velike koliine nastalog trombina
prevazilaze kapacitet antitrombina za njegovu inaktivaciju, te trombin pretvara fibrinogen u
182

fibrin, a fibrinski monomeri se polimerizuju i deponuju u mikrocirkulaciju, stvarajui mikro i

makro tromboze koji opstruiu tok krvi i oteuju zahvaeni organ. Zbog nakupljanja fibrinskih
naslaga,suava se lumen malih krvnih sudova, javljaju se mikroangiopatske hemolitine anemije,
ishemije zahvaenih podruja i posledine nekroze.Istovremeno trombin uzrokuje agregaciju
trombocita koja dalje doprinosi nastanku tromboza.U toku nastanka tromba javlja se utroak svih
inilaca koagulacije to dovodi do hemoragijskog sindroma.
Aktivacijom koagulacione kaskade aktivira se sistem fibrinilize i nastaju velike koliine
plazmina u cirkulaciji.Zbog razgradnje fibrina i cirkuliueg fibrinogena plazminom, nastaju
razgradni produkti fibrina FDP-fibrin-degradacioni produkti, koji ometaju polimerizaciju
fibrinskih monomera i uz snienje koncentracije fibrinogena, dolazi do poveanog intenziteta
hemoragijskog sindroma.Ovi produkti uzrokuju i disfunkciju trombocita zbog afiniteta koji imaju
prema njima i time dolazi do pogoranja krvarenja
Plazmin pored razgradnje fibrina aktivira i kontaktni kalokrein-kinin sistem i sistem
komplementa , to dovodi do nastanka tromboza i krvarenja.Zbog delovanja kinina i sistema
komplementa dolazi do poveane propustljivosti krvnih sudova,hipotenzije i oka.Dolazi do
hipotenzije brojnih organa zbog opstrukcije mikrocirkulacijea zatim do ishemije i nekroze
tkiva.Nastala oteenja tkiva u daljem toku produbljuju i komplikuju postojei DIK.Smanjena
perfuzija brojnih organadovodi do multisistemske disfunkcije i insuficijencije.
U akutnom obliku DIK-a se javljaju znaci hemoragijskog sindroma-krvarenja iz mesta
venepunkcijearterijskih linija, hirukih rana, krvarenja u konjuktive, kod akuerskih trauma i
komplikacija, karakterie se hemoraginom dijatezom, zbog troenja trci i faktora koagulacije i
aktivacije plazminogena.
U hroninom obliku DIK-a, manifestacije su blaeg stepena a krvarenja blaeg
intenziteta, u koi i sluzokoama a tromboze mogu biti lokalizovane.Ovaj sluaj se javlja kod
jedinki sa neoplazmama, gde dominiraju trombotine komplikacije.
U subakutnom obliku DIK-a , postoji nizak stepen aktivacije koagulacije, koji se esto
javlja kod malignih bolesti,u kome su laboratorijski pokazateljipotrone koagulopatije bez
klinikih znaka krvarenja i tromboze.
Dijagnoza se postavlja na osnovu krvne slike i laboratorijskih nalaza.Porast D-dimera je
pouzdan i specifiasan test za DIK, jer on nastaje razgradnjom fibrinskog ugruka u kome su
susedni molekuli povezani stabilnim ukrtenim vezama pod dejstvom XIII faktora koagulacije.U
zavisnosti od primarnog poremeaja moe se dati prognoza bolesti, ali svaku jedinku treba
posebno posmatrati i leiti.
Terapija se primenjuje u odnosu na kliniku sliku a daju se antikoagulansi, heparin, ili
koagulansi u obliku svee zamrznute plazme a po potrebi moe da se primeni i transfuzija
koncentrata trombocita.

183

Slika 78. Patofiziologija diseminovane intravaskularne koagulacije

Tromboembolijska bolest tromboza

Predstavlja intravaskulalarno ili intrakardijalno stvaranje krvnog ugruka , a u zavisnosti od
vrste zahvaenog krvnog suda razlikujemo arterijsku i vensku trombozu. Patofizioloki
mehanizmi nastanka tromba bitno se razlikuju u arterijskoj i venskoj trombozi. Arterijski trombi
nastaju u uslovima brzog protoka krvi i sastoje se uglavnom od trombocitnih agregata povezanih
fibrinskim nitima. Venski trombi nastaju u uslovima usporenog toka krvi i sastavljeni su od veih
koliina fibrinskih niti i eritrocita, sa veoma malo trombocita.Uveanjem mase tromba nastaje
opstrukcija zahvaenog krvnog suda sa posledicama, koje zavise od vrste zahvaenog krvnog
suda i lokalizacije tromboze. Opstrukcija arterijskih krvnih sudova dovodi do ishemije i nekroze
podruja koje je trombozirani krvni sud snabdevao krvlju, a opstrukcija vena dovodi do smetnji
oticanju krvi sa periferije ka srcu. Deo tromba moe da se otkine i da kao embolus krvotokom
dospe u plunu cirkulaciju ili u distalni deo arterijskog krvnog suda gde izaziva okluziju sa
posledinom ishemijom i nekrozom podruja, distalno od mesta okluzije.
184

Mehanizam nastanka tromboze podrazumeva oteenje jedne ili vie komponenti

Virhovljevog (Virchow) trijasa, opisanog jo u XIX veku, koji podrazumeva zid krvnog suda, tok
krvi i sastav krvi.Praktino ovaj trijas odnosno faktori koji odreuju mesto, sastav i veliinu
tromba su promene na zidu krvnih sudova, protok krvi i kvantitativno-kvalitativne promene u
krvnim komponentama Neoteeni zid krvnih sudova ne stupa u reakciju sa sastavnim
komponentama krvi, ali oteenja endotela izazvana metabolikim, imunim, hemijskim i
zapaljenjskim procesima, aktiviraju trombocite i proteine, koji uestvuju u obrazovanju
tromba.Oteenje zida krvnog suda, prvenstveno endotelnih elija koje svojim brojnim
antitromboznim ulogama spreavaju nastanak tromba, dovodi do kontakta cirkuliue krvi,
posebno trombocita, sa subendotelnim strukturama i do oslobaanja tkivnog faktora. Na mestu
oteenja zapoinje proces adhezije i agregacije trombocita, to ini osnovu budueg tromba.
Ovaj mehanizam je najvie zastupljen u procesu nastanka arterijskih tromboza. U arterijskim
krvnim sudovima glavni inilac tromboze je oteenje krvnog suda, odnosno njegovog endotela.
Na oteeno mesto se adheriraju trombociti i stvaraju ugruak Poremeaj toka krvi-staza, koja
dovodi do poremeaja laminarnog toka krvi (koji podrazumeva da su elijske komponente krvi
lokalizovane centralno unutar krvnog suda, odvojene su od vaskulnog endotela slojem plazme
koji se sporije kree) bitan je inilac u procesu nastanka venskih tromboza. Obrazovanje ugruka
u venama otpoinje u venskim valvulama na mestima maksimalne staze, jer se na ovim mestima
stalno obrazuju i nagomilavaju male koliine trombina i drugih prokoagulanata. Poremeaj
sastava krvi je retko kada primarni uzrok nastanka tromboze, ve deluje kao doprinosni inilac
zajedno sa drugim uzrodnicima tromboze. Tromboza je multifaktorska bolest ija se incidencija
poveava starenjem, a broj etiolokih inilaca ije je sadejstvo neophodno za nastanak.tromboze
se starenjem smanjuje.

Slika 79. Virhofljev trijas (Virchows triad)

185

4.5.PATOFIZIOLOGIJA POREMEAJA IMUNSKOG SISTEMA

Uloga imunskog sistema je zatita organizma od delovanja razliitih noksi, a to su pre
svega razliiti mikroorganizmi i makromolekuli koji mogu ui organizam. Krajnji cilj delovanja
imunskog sistema je prepoznavanje, neutralisanje i unitenje stranih agenasa.
Imunitet moe biti uroeni- nespecifini (koa i sluznica kao fizike barijere, proizvodnja
protein medijatora inflamacije i posedovanje elija fagocota) ili steeni-specifini (koji se sastoji
od limfocita i antitela, a ima za cilj da prilikom ponovljenog susreta organizam brzo prepozna
antigen i neutralie ga). Specifini i nespecifini system se zajedniki dopunjuju i ine jedinstven
system odbrane organizma.
Poremeaji imunog sistema se dele u dve velike grupe: imunodeficijencije to su
poremeaji koji dovode do smanjena nespecifinog ili specifinog imunog odgovora i reakcije
preosetljivosti odnosno hipersenzitivne reakcije koje nastaju kao posledica prenaglaenog
imunolokog odgovora na neku noksu.
Imunodeficijencije
Imunodeficijencije mogu biti primarne i sekundarne. Primarne imunodeficijencije nastaju
u vidu imunodeficijentnih bolesti, koje mogu biti specifine i nespecifine. Specifine bolesti
imunodeficijencije javljaju se usled poremecaja funkcije T i B elija, dok su nespecifine
imunodeficijentne bolesti posledica poremeaja u sintezi komplementa ili promena u funkciji
fagocita. Primarne imunodeficijencije su najee naslednog karaktera, dok su sekundarne
imunodeficijencije posledica jakog delovanja spoljanje nokse (npr. recidivirajuih i jakih
infekcija) koji nepovoljno deluju na imunoloki sistem.
Primarne imunodeficijencije
Nedostatak komplementa ogleda se u sklonosti ka nastanku razliitih infekcija ivotinja,
koje su recidivirajue, jer izostaju bioloki efekti komplementa. ivotinje mogu postati osetljive
na razliite sojeve E.coli ili Salmonella spp. koji se kao saprofiti mogu nai u okolini ili
organizmu. Ovaj poremeaj moe imati i genetsku-naslednu osnovu i opisan je deficit C3
komponente kod koker panijela i nedostatak faktora H koji inaktivie C3B komponentu to je
opisano kod svinja jorkir rase. Kod pasa se javljaju recidivirajue infekcije, sklonost ka
piometri, infekcijama rana i pneumoniji. Kod prasadi se javlja zaostajanje u porastu. Uginua se
deavaju kao posledica zastoja bubrega jer se C3 komponenta ili imunski kompleksi taloe u
kapilarima bubrega.
Promene u morfologiji i funkciji leukocita i makrofaga Ovde razlikujemo nekoliko
osnovnih poremeaja. edijak-higai sindrom je opisan kod goveda i persijskih maaka, a javlja
se i kod ljudi. Odlikuje se stvaranjem velike koliine krupnih granula u krvnim elijama sa
186

jedrom, a membrane su mnogo tenije. Drugi poremeaj je deficit leukocitnih adhezivnih

molekula, kada je onemogueno vezivanje neutrofila i monocita za adhezivne molekule
endotelnih elija, pa dolazi do poremeaja u procesu dijapedeze. Ovaj poremeaj je opisan kod
irskih setera i holtajn goveda. Oboljenje se karakterie postojanjem recidivirajuih infekcija,
trajnom neutrofilijom , eozinofilijom, sporijim zarastanjem rana itd.
Poremeaj funkcije B elija i stvaranja antitela U ovoj grupi bolesti nalazi se nekoliko
oboljenja ivotinja. Agamaglobulinemija drebadi odlikuje se nedostatkom B elija u krvi i
ekstremno niskom koncentracijom imunoglobulina. Posle razgradnje majinih imunoglobulina,
razvija se oboljenje kada postoji velika sklonost ka piogenimi infekcijama, a ivotinja veoma
brzo, najkasnije za godinu dana uginjava. Drugi poremeaj je nedostatak IgG2 kod goveda, koji
je znaajan za razvoj opsonizacije. Da bi se razvila klinika slika potrebno je potpuno odsustvo
IgG2, kada nastaju penumonije i gangrenozni mastitisi. Kod pasa je opisan nedostatak IgM sa
razvoje mukopurulentnog iscetka i bronhopenumonije i nedostatak IgA koji je kod nemakog
ovara opisan sa simptomima upornog kalja, iscetka iz nosa, pneumonije i drugi poremeaji na
sluznicama, koje IgA prirodno titi.
Kombinovane imunodeficijencije Opsane su kod goveda (kod kojih se razvija dijareja i
pneumonija posle prestanka delovanja majinih antitela) i maaka (kada se javlja odsustvo dlake
kod novoroenadi, nerazvijen timus i nedostatak limfocita u krvi i limfnom tkivu).
Sekundarne imunodeficijencije Sekundarne imunodeficijencije nastaju kao posledica
delovanja spoljanjih faktora na imuni sistem organizma. Razliiti spoljanji inioci mogu da
dovedu do imunodeficijencija. Infekcija maaka sa virusom maije leukemije, ili virus
infektivnog burzita kod pilia direktno napada elije imunog sistema ovih ivotinja, kao to to
ini i HIV kod ljudi. Pored navedenog poznato je da gojaznost i dijabetes mogu dovesti do
imunodeficijentnih stanja. Kod mlenih krava posebno je napomenuti da poroaj i metaboliki
stres u periodu oko teljenja dovode do promena u imunolokom odgovoru krava.

Slika 80. Razliiti defekti imunog sistema i njigova povezanost

187

Hipersenzitivne reakcije reakcije imunske preosteljivosti

Ovo su intenzivne i prenaglaene reakcije imunskog sistema koje nastaju kada je odgovor
na patogene, uslovno patogene ili potpuno nepatogene materije nekontrolisan i jak toliko da
izaziva inflamaciju i obimno oteenje tkiva.
Postoji 4 tipa imunske preosetljivosti, koje se obeleavaju rimskiom brojevima od I do IV.
Njihove opta svojstva su sledea: tip I - poremecaji nastaju kada se IgE veu za membranu
mastocita, bazofila i eozinofila; tip II - otecenja se javljaju kada se IgG i IgM antitela veu za
membranu celija ili tkiva, aktivirajuCi komplement ili efektorske celije, tip III - bolesti imunskih
kompleksa, koji se taloe u tkivima, tip IV - reakcije kasne preosetljivosti, izazvane
senzibilisanim limfocitima koje nastaju 24-72h posle kontakta antigen-antitelo.

Slika 81. Reakcije preosetljivosti i njihovi mehanizmi (Abbas i Lichtman)

188

Reakcija preosetljivosti tipa I

Antigeni koji iazazivaju tip I hipersenzitivne reakcije se nazivaju alergeni. Po svojoj
strukturi oni mogu biti polipeptidne molekule ali i druge molekule koje mogu biti proste grae i
kao takvi nemaju imunogena svojstva i nazivaju se hapteni. Vezivanjem za neki protein hapteni
stiu imunogena svojstva i pokreu imunoloku reakciju Alergeni se vezuju za B-limfocit koji se
transformie bilo u plazma eliju ili memorijsku eliju. Plazma elija e pod uticajem alergena za
razliku od ostalih antigena poeti da lui imonoglobulne klase E IgE. Stvoreni alergen
specifini IgE se sa velikim afinitetom vezuju za Fc receptore na povrini mastocita i bazofilnih
lekocita to uslavljava oslobaanje sadraja iz citoplazmatskih granula ovih elija
degranulacija. Na taj nain se oslobaaju farmakoloki aktivni medijatori koji izazivaju
vazodilataciju i kontrakciju glatkomiinih elija. Medijatori, koji se oslobadaju degranulacijom
mastocita, mogu se klasifikovati u tri velike grupe: hemotaksini (IL-5, IL-8, LTB4, PAF),
vazodilatatori (histamin, kinini, prostaglandini) i spazmogeni (prostaglandini (PGD2), histamin i
leukotrijeni (LTC4, LTD4), koji deluju na glatke miice krvnih sudova i bronhija). Degranulacija
mastocita i bazofila nastaje kada alergen povee dva molekula IgE koji se nalaze vezani za Fc
receptor koji se nalazi na povrini ovih elija. Prisustvo molekula IgE na povrini mastocita i
bazofila nije dovoljno da izazove degranulaciju sve do momenta kada se dva ovakva molekula
meusobno ne spoje preko molekula alergena. Ovaj fenomen se naziva IgE crosslinkage.
Reakcije preosetljivosti koje su sistemske nazivaju se anafilaktike reakcije. Ova rekacija
najee nastaje kod davanja lekova na koje su ivotinje alergine ili kod ujeda insekata. Ovo su
veoma dramatine akute reakcije organizma, koje se u punoj formi mogu razviti za svega
nekoliko minuta. Kod razliitih ivotinjskih vrsta postoji razliit stepen osetljivosti organa kod
sistemske anafilaktike reakcije i najosetljiviji organi se nazivaju ok-organi. Kod preivara i
svinja ok organi su plua, kod kojih se javlja bronhokonstrikcija i puna hipertenzija sa znacima
dispnoje. Mogui su i problemi sa defekacijom i uriniranjem. Kod konja su plua i digestivni
organi tkivo oka, kada se razvija kaljanje kao simptom, a u pluima se razvijaju edem i
emfizem, dok u crevima postoji hemoragini kolitis. Kod pasa je jetra organ oka, posebno
hepatine vene.
Lokalne reakcije tipa I najee se razvijaju u vidu alergiju na hranu, kada veoma retko
javljaju digestivni problemi, ali se javljaju kone promene u vidu alergijskih dermatitisa, sa
inkrustacijom i gubitkom dlake. Pored navedenog lokalna reakcija je mogua u respiratornim
organima, kada se razvija rinitis, urtikarija nosne sluznice, bronhitis ili bronhijalna astma.
Lokalne reakcije se esto nazivaju atopijske reakcije.
Atopija je imunski poremeaj koji se odlikuje preosetljivou na uobiajene, nekodljive
antigene okoline. Manifestuje se kao rekurentni ili hronini inflamacijski proces mukoze
respiratornog trakta (bronhijalna astma ili rinitis) ili koe (ekcemi). U mnogo reim sluajevima
se javlja kao akutna sistemska bolesti. U ovim poremeajima dolazi do obilne produkcije IgE,
koji se vee za mast elije i bazofile i daje loklani inflamatorni proces, koji je perzistentan.
Smatra se da u atopijama T helper limofciti tipa 2 obezbeuju pomo B limfocitima u produkciji
velike koliine IgE. Takoe se pokazalo da antigen-prezentirajue elije do kojih dolaze odreeni
antigeni imaju ulogu u ovakvoj polarizacij T-helper limfocita.

189

Slika 82. Imunoloki mehanizmi atopije

Reakcija preosetljivosti tipa II

Tip II hipersenzitivne reakcije predstavlja antitelima uslovljenu destrukciju elija.
Antigeni koji se nalaze na elijama ili u ekstracelularnom matriksu stimuliu proizvodnju antitela
klase IgG i IgM. Po vezivanju antitela i antigena obrazuju se kompleksi koji aktiviraju
complement i druge efektorske elije izazivajui oteenje ciljnih elija. Antitela mogu aktivisati
sistem komplementa iji aktivacioni produkti mogu dovesti do stvaranja defekata na elijskoj
membrani ili mogu pokrenuti elijsku destrukciju reakcijom elijki posredovanu citotoksinost
zavisnu od antitela (ADCC).
Po reakciji Ag-At dolazi do: uklanjanja elija putem olakane fagocitoze (IgG i C3b
opsonizuju elije); inflamacije (Inflamacija se indukuje na mestu taloenja antitela (vezuju se za
Ag u tkivu; inflamacija je izazvana komplementom i Fc-receptorom, C3a i C5a: hemotaksa
neutrofila, i vezuju se za neutrofile, mastocite, i bazofile, i aktiviraju ih; angaovanje Fc receptora
takoe dovodi do aktivacije neutrofila; Aktivirani neutrofili oslobaaju enzime i reaktivne
medijatore kiseonika koji oteuju tkivo); ometanja fizioloke funkcije elija (npr: signalizacije
hormonskih receptora).
Bolesti izazvane antitelima prikazani su u tabeli koja sledi.
Opisano je da neki antibiotici kao to su: penicili, cefalosporini i streptomicin se mogu
vezati za neke proteine na povrini eritrocita formirajui kompleks slian kompleksu haptennosa. Takvi kompleksi mogu pokrenuti stvaranje antitela koja se vezuju za eritrocite, indukuju
aktivaciju komplementa lizu elija i anemiju. Sa uklanjanjem leka nestaje i anemija.

190

Tabela 16. Bolesti izazvane antitelima (Abbas i Lichtman)

Reakcija preosetljivosti tipa III

Hipersenzitivne reakcije tipa III su reakcije izazvane imunim kompleksima koji, kada su
antigeni vezani u kompleks antigen-antitelo slobodni u cirkulaciji i nisu povezani sa elijama i
tkivima. Ovi imuni kompleksi bivaju fagocitovani od strane monocitno-makrofagnog sistema, ali
kod prodora velike koliine antigena, formiraju se kompleksi koji ostaju slobodni u krvotoku i
taloe se u sitnim krvnim sudovima organa.
Imuni kompleksi tom prilikom mogu zapoeti inflamatornu reakciju na vie naina:
aktivacijom fiksnih makrofaga koji oslobaaju proinflamatorne citokine, aktivacija bazofila i
trombocita preko Fc receptora, nakupljanje imunokompleksa na endotel ili u zidove krvnih
sudova uz delovanje vazoaktivnih amina, imunikompleksi u krvnim sudovima aktiviraju
neutrofile koji oslobaaju proteaze i oteuju okolno tkivo.
Imunski kompleksi tee da se taloe u krvnim sudovima na mestima turbulencije
(granjanja krvnih sudova) ili visokog pritiska (glomeruli bubrega i sinovija). Bolesti izazvane
imunskim kompleksima obino su sistemske i esto se manifestuju kao iroko rasprostranjeni
vaskulitis, artritis i glomerulonefritis. Sistemske reakcije III tipa preosetljivost se javljaju: posle
davanja heterologih (ivotinjskih) seruma (serumska bolest), tokom hroninih perzistentnih
infekcija i nekih autoimunskih bolesti (Sistemski eritemski lupus). Pored navedenog mogue je
191

da se razvije i lokalna reakcija i oteenje usled delovanja spoljanjeg agensa. Primer za ovo je
Artusova reakcija, koja se koristi kao model za izuavanje vaskulitisa, a odlikuje se
vazodilatacijom, vaskulitisom i trombozom. Mogue su i lokalne reakcije u respiratornim
organima.
Bolesti izazvane imunim kompleksima predstavljene su tabeli koja sledi:

Tabela 17. Imunokompleksne bolesti (Abbas i Lichtman)

Lupus najverovatnije nas taje kao posledica gubitka imunske kontrole funkcije B celija,
to izaziva nekontrolisanu proizvodnju imunoglobulina, koja imaju osobine autoantitela. Antitela
mogu biti veoma razliita i izazivati poremeaje u vidu glomerulonefritisa, poliartritisa,
miokarditisa, miozitisa, pneumonije ili limfadenopatija. Kod konja se najee javlja u formi
generalizovane kone bolesti da alopecijom, razvojom ulcera i krasti. Lupus kod pasa se javlja
kao simetrini poliartritis praen febrom, a u velikom procentu se javlja insuficijencija bubrega i
kone bolesti.
Reumatoidni arthritis je tip erozivnog artritisa koji napada najee pse. U ovom
oboljenju se razvijaju autoantitela na IgG, a ova anutoantitela se nazivaju reumatoidni faktor.
Kod ove bolesti se razvijaju i autoantitela na kolagen iz zglobne hrskavice.
Reakcija preosetljivosti tipa IV
Ovo je reakcija kasne preosetljivosti, gde su efektorske elije T limfociti. Uglavnom su u
pitanju T helper limfociti koje u odgovoru sekretuju veliki broj citokina i na taj nain prouzrokuju
lokalizovani inflamatorni odgovor koji se karakterie prisustvom velikog broja nespecifinih
inflamatornih elija uglavnom makrofaga.
Kada antigen prodre u organizam senzibilisane ivotinje, preko koe, kao to je to sluaj
kod kontaktnog dermatitisa ili intradermalno, kod tuberkulinske reakcije, prihvataju ga makrofagi
- Langerhansove i dendritske celije, koje zatim migriraju u regionalne limfne vorove. Antigen se
putem fagocitoze unosi u citoplazmu prezentujuih elija gde se vri njegova obrada a zatim se
zajedno sa molekulom klase II histokompatibilitetnih antigena prezentuje na povrini elije.
Potom T limfociti prepoznaju antigene i zapoinju luenje citokina i hemokina. Tako posle 12
asova dolazi do razvoja otoka sa dominacijom mononuklearnih elija monocita i limfocita, a
192

slobodni radikali kiseonika oteuju endotel krvnih sudaova pa izlazi tenost i fibrin. Najee se
patogen vrlo brzo uklanja iz organizma a samo izuzetno je ova reakcija prolongirana i praena je
destrukcijom elija domaina koja je uslovljena veom koncentracijom proteolitikih enzima i
reaktivnih kiseonikih metabolita izluenih od strane makrofaga koji vre fagocitozu. Tom
prilikom se formira karakteristina histoloka promena koja se naziva granulom a zapaljenje koje
tom prilikom nastaje se naziva granulomatozno zapaljenje.
Reakcija je prvi put opisana od strane Roberta Koha koji je ustanovio da osobe koje su
inficirane bakterijom Mycobacterium tuberculosis burno reaguju otokom i crvenilom a nekada i
nekrozom ako im se intradermalno ubruzga filtrat koji je izdvojen iz kulture ovih bakterija. Iz tih
razloga je ovaj fenomen nazvan tuberkulinska reakcija. Kasnije se dolo do saznanja da i neki
drugi antigeni mogu dovesti do ovakve reakcije koja obino nastaje posle izvesnog vremena od
ubrizgavanja (24-48 asova), pa je zato ova reakcija nazvana odgoena hipersenzitivna reakcija
odnosno preosetljivost tipa IV.
Tuberkulinska reakcija je znaajna reakcija preosetljivosti jer se koristi u dijagnostike
svrhe. Kontrola tuberkuloze kao veoma znaajne zoonoze je zakonska obaveza. Reakcija ili
proba se izvodi tako to se tuberkulin dobijen iz Mycobacterium tuberculosis, Mycobacterium
bovis ili Mycobacterium avium, aplikuje intradermalno u oianu kou vrata ivotinje. Aplikacija
preparata ivotinji bolesnoj od tuberkuloze, doi e do lokalne inflamacije koja zapoinje posle
12 - 24 asa, a maksimum dostie nakon 24-72 asa i moe da perzistira nekoliko dana, jer su
bolesne ivotinje senzibilisane.
Primeri IV tipa preosetljivosti su i kontaktni dermatitis i granulomatozna bolest, koja
nastaje kao posledica aktivacije T limfocita. Ostale poremeaje moete nai u tabelama koje
slede.

Slika 83. Obrazovanje granuloma u preosetljivosti tipa IV

193

Tabela 18. Bolesti izazvane T limfocitima (Abbas i Lichtman)

194

5.POREMEAJI ORGANSKIH SISTEMA

195

5.1.PATOFIZIOLOGIJA RESPIRATORNOG SISTEMA

Respiratorni sistem obuhvata sprovodne vazdune disajne puteve, disajne miie, plunu
cirkulaciju, zid grudnog koa i plua. Osnovna funkcija respiratornog sistema je razmena gasova
izmeu atmosferskog vazduha i krvi (spoljanje disanje), to je je preduslov za odvijanje
metabolike aktivnosti elija (elijsko ili unutranje disanje). Funkcionalni deo plua ine
alveolarni kanali i alveole u kojima se odvija razmena gasova, od momenta roenja, kada
mladune ivotinje prvi put udahne vazduh, te se na taj nain razdvaja kao jedinka odnosno
novoroena ivotinja odvojena od ivota koji je do tada zavisio od placente.Prvim uzdahom
mladune prelazi na svoj nezavisni respiratorni sistem. Razmena gasova se obezbeuje udisanjem
i izdisanjem vazduha i na taj nain se obezbeuju i snabdevaju kiseonikom elije organizma
ivotinje.Aktivnost zdrave ivotinje nije uslovljena i ograniena razmenom gasova jer se ona
moe uveati i do 20 puta u zavisnosti od toga kakve su telesne potrebe ivotinje.
Razmena O2 i CO2 izmeu krvi i alveolarnog vazduha se odvija u plunim alveolama
odnosno razmena gasova koja se odvija u alveolama, zahvaljujui istovremenom
sinhronizovanom odvijanju tri procesa: 1. plunom alveolarnom ventilacijom s distribucijom
udahnutog vazduha udisanjem i izdisanjem vazduha iz plua, koja predstavlja ciklino strujanje
vazduha izmeu spoljanje sredine i alveola, 2.difuzijom - kretanjem vazduha izmeu vazdunog
prostora alveole i krvne struje kroz respiratornu membranu , odnosno razmenom O2 i CO2 kroz
alveolarni zid i 3. plunom perfuzijom - kretanjem krvi kroz kapilarno korito plua koje se odvija
uz uee kardiovaskularnog sistema odnosno cirkulacijom krvi kroz mali krvotok.
Pluni sistem funkcionie efikasno u svim stanjima metabolike aktivnosti organizma sa
utrokom male koliine energije a obezbeuje odravanje konstantnih optimalnih parcijalnih
pritisaka kiseonika i ugljen-dioksida.
U pluima se zapremina gasa deli na plune volumene i kapacitete. Tako razlikujemo:
respiratornii ili disajni volumen, VT (engl. tidal volume) je zapremina gasa koja se prilikom
normalnog udisaja i izdisaja unese ili izbaci iz plua, rezervni inspiratorni volumen, IRV (engl.
inspiratory reserve volume) je zapremina gasa koja se moe udahnuti pored respiratornog
volumena, rezidualni volumen, RV (engl.residual volume) je zapremina gasa koji se ne moe
izbaciti iz plua ni najjaim izdisajem i uvek se nalazi u pluima i vitalni kapacitet, VC (engl.
vital capacity) je ukupna zapremina vazduha koja se maksimalnim izdisajem nakon maksimalnog
udisaja moe izbaciti iz plua i predstavlja zbir respiratornog: rezervnog inspiratornog i
rezervnog ekspiratornog volumena.

196

Slika 84. Anatomske strukture koje uestvuju u disanju

Kada govorimo o plunim kapacitetima onda razlikujemo: ukupni kapacitet plua, TLC
(engl. total lung capacity ) koji predstavlja zapreminu vazduha u pluima koja se dobija nakon
maksimalnog udisaja, odnosno zbir vitalnog kapaciteta i rezidualnog volumena; funkcionalni
rezidualni kapacitet, FRC (engl. functional residual capacity) je zbir rezidualnog i rezervnog
ekspiratornog volumena odnosno vazduh koji ostaje u pluima na kraju izdisaja-ekspirijuma.Ova
zapremina vazduha koja se stalno nalazi u delu respiratornog sistema, gde se odvija razmena
gasova je veoma znaajna i inspiratorni kapacitet IC (engl. inspiratory capacity) je zapremina
gasa koja se udahne nakon pasivne respiracije, ukljuujuci VT i IRV.

Slika 85. Pluni volumeni i kapaciteti plua

197

Klinika simptomatologija respiratornog sistema

Oboljenja respiratornog sistema su udruena sa brojnim simptomima i znacima.Najei
su kaalj i dispneja, bol u grudima, abnormalni sputum, hemoptizije, poremeaji ritma disanja,
cijanoza i groznica.
Kaalj je kliniki znak koji predstavlja vanu refleksnu radnju u mehanizmu ienja
disajnog stabla i zatiti donjih respiratornih puteva, putem eksplozivne ekspiracije.Refleksnu
dra sa sluznice disajnih puteva predstavljaju inhalirane estice, nakupljena sluz, zapaljenja ili
prisustvo stranog tela.Refleksna dra dovodi do kalja stimuliui receptore koji predstavljaju
zavretke n. vagusa u zidu vazdunih puteva ili izvan njih (u pleuri, unoj kesi, jetri i slezini).
Impulsi se prenose n. vagusom i n. glossopharingeusom do centra za kaalj u produenoj
modini. Iz ovog centra impulsi se sprovode preko efektorskih vlakana do respiratornih
liica.Kada se nadrai centar za kaalj, nastaje duboki udisaj, zatvara se glotis, isteu se glasne
ice, dolazi do kontrakcije ekspiratonih miica i otvaranja glotisa, to dovodi do iznenadnog,
snanog izdisaja, pri emu se uklanja tetni agens. Kaalj moe biti akutan ili perzistentan,
produktivan ili neproduktivan. Produktivan ili vlaan kaalj je onaj pri kojim se sadraj izbacuje
iz lumena disajnih puteva kroz usni otvor (ekspektoracija) ili do glotisa kada se sadraj guta.
Izazvan je zapaljenskim promenama sa izbacivanjem purulentnog ispljuvka ili nezapaljenskim
promenama kod iritacije kada je ispljuvak sluzav.Javlja se kao akutni pri zapaljenju bronhija i
plua i kao hronini kod hroninog bronhitisa i patolokog proirenja bronha u bronhiektazijam.
Neproduktivan, nadraajni ili suv kaalj ne dovodi do stvaranja sputuma, kod njega nema
iskaljavanja i izazvan je zapaljenskim promenama u disajnim putevima kao akutni u poetnim
fazama zapaljenja sluznice.Hronini kaalj se javlja kod hipersenzitivnosti vazdunih puteva,
obino ukazuje na bronhitis ili virusnu upalu plua.Nezapaljenske pojave mogu da dovedu do
akutnog kalja kod aspiracije stranog tela ili iritantnih gasova.Tumor i deformisanost zida
disajnih puteva, edem i pareza glasnica, pleuritis, pneumotoraks i kongestija plua u
insuficijenciji levog srca dovode do hroninog suvog kalja. Perzistentni suvi kaalj moe biti
izazvan neoplazijom ili hipersenzitivnou vazdunih puteva.
Sputum ili ispljuvak je sadraj izbaen iz usne duplje, koji u fiziolokim uslovima
sluzav.On je produkat luenja sluznih lezda i peharastih elija traheobronhijalnog stabla., koji
se lui u koliini od oko 100ml dnevno te predsdtavlja znaajnu fizioloku odbrambenu
barijeru.Po izgledu i konzistenciji sputum moe biti: serozan, sluzav, gnojav, krvav penuav i
sluzav.Iskaljavanje sputuma proetog tamnocrvenim nitima se naziva hemoptizija koja ukazuje
na ozbiljno oboljenje plua, a izbacivanje svetlocrvenog penuavog sputuma hemoptoja.
Stvaranje sputuma sa primesama krvi se naziva hemoptysis i ukazuje na ozbiljno obojenje
plua.hemoptizije ukazuju na
prisustvo lokalizovanih poremeaja, obino infekciju ili
inflamaciju koja oteuje bronhe(bronhitis, bronhiektazije)ilipluni parenhim(tuberkuloza, pluni
apces, pluna gangrena). Ostali uzroci respiratornog krvarenja su karcinom bronha, pluna
infarkcija, pluni edem, pluna kongestija u insuficijenciji levog srca i hemoragijski sindrom.U
ostale komponente zatitnog sistema vazdunih puteva se ubrajaju: kijanje, refleksna
bronhokonstrikcija, mukocilijarni lift (elije respiratornih puteva pomeraju sluz sa zalepljenim
stranim materijama veliine do 2 m ka farinksu, odakle e biti uklonjena iskaljavanjem),
fagocitoza i imuni i antimikrobni sistem.
Respiratorni bol je izazvan plunim poremeajima i moe da potie od pleure, disajnih
puteva ili zida grudnog koa.Najei je izazvan zatezanjem parijetalne pleure tokom udisaja u
infekciji i inflamaciji pleure.
198

Cijanoza ili pomodrelost je kliniki znak koga karakterie plaviastomodra prebojenost

koe i mukoznih membrana.Posledica je hipoksije i razvija se kada je u krvi poveana
koncentracija deoksigenisanog (desaturisanog) hemoglobina.Nastaje kada koliina
deoksigenisanog hemoglobina u krvi dostigne 50g/L, bez obzira na njegovu ukupnu
koncentraciju.Uzrok ove pojave jer je crvena boja oksigenisane krvi slaba u poreenju sa tamnoplavom bojom deoksigenisane krvi. Zbog navedenog se pri meanju oksigenisane i
deoksigenisane krvi, boja oksigenisane krvi gubi i ostaje tamnoplava boja deoksihemoglobina.
Ukoliko imamo pojavu izostanka cijanoze ne znai da je oksigenacija hemoglobina normalna
normalna, jer jaka anemija i trovanje ugljen dioksidom izazivaju nedovoljnu oksigenaciju krvi
bez pojave cijanoze , dok pacijenti sa policitemijom, meutim, mogu biti cijanotini zato to kod
njih apsolutna koncentracija deoksigenisanog hemoglobina prede 50g/L, bez znaajne hipoksije.
Na stepen cijanoze, kao drugi faktor moe da utie brzina protoka krvi kroz krvne sudove u koi.
Boja koe je odreena protokom krvi kroz kapilare u koi; plava boja u ovom prostoru krvotoka
zavisi od koliine deoksihemoglobina u arterijskim kapilarima i stepena deoksigenacije koji se
deava u toku protoka krvi kroz ovaj deo cirkulacije.Intenzitet metabolizma u koi je relativno
nizak, tako da se malo hemoglobina oksigenie pri prolasku krvi kroz kapilare.Ukoliko je protok
krvi veoma usporen javlja se visok stepen denaturacije krvi i pojava cijanoze. To objanjava
nastanak cijanoze u toku hladnog vremena, te se ova vrsta cijanoze se naziva periferna cijanoza,
jer je posledica vazokonstrikcije perifemih krvnih sudova. Na plaviastu boju koe u toku
cijanoze moe da utie debljina koe, jer od nje zavisi vidljivost dubljih vaskularizovanih tkiva.
Centralna cijanoza moe biti izazvana smanjenim stepenom oksigenacije arterijske krvi (snienje
pO2) zbog poremeaja respiratome membrane ili neravnotee u protoku krvi i vazduha.
Poremeaji disanja
Poremeaji disanja obuhvataju: kvantitativne poremeaje, kvalitativne poremeaje i
periodina disanja. Normalan ritam disanja i disanje bez napora naziva se eupnoja (lat.
eupnoe).Prekid disanja naziva se apnoja (lat. apnoe ) i javlja se fizioloki u toku intrauterinog
ivota i kod nekih oblika periodinog disanja, a kratkotrajna apnoja nastaje posle hiperventilacije.
Kvantitativni poremeaji disanja se odnose na promene frekvencije disanja i promene
disajnog volumena. Bradipneja (lat. bradypnoe) je usporeno disanje, koje je pravilno, ali manje
frekvence,ispod 10 ciklusa u minuti.Normalno se javlja za vreme sna, dok pojava u drugim
stanjima oznaava poremeaje u centru za disanje, kao to je to sluaj kod primene narkotikih i
hipnotikih sredstava dejstva ili delovanja tumora. Tahipneja (lat. tachypnoe, polypnoe) je plitko
i ubrzano disanje (preko 24 ciklusa /minut), a javlja se kod uzbuenja i febrilnosti, u toku
hipertermije, kod ovaca, pasa, kod krava preko usta i respiratornog sistema u vidu dahtanja i
groznice. Hipopneja je smanjenje disajnog volumena pri normalnoj frekvenciji ili plitko disanje,
koje se uspostavlja za vreme spavanja. Hiperpneja je poveanje disajnog volumena pri
nepromenjenoj frekvenciji disanja, prisutna je u humanoj populaciji kod sportista, a u ivotinjskoj
kod trkaih konja. Oligopneja (hipoventilacija) je usporeno i povrno disanje, istovremeno
snienje frekvencije disanja i disajnog volumena.Izazivaju je pluni mehanizmi kao to su slabost
respiratorne muskulature, neki poremeaji grudnog koa ili neuroloki mehanizmi kao to su
oteenja centralnog nervnog sistema, delovanje sedativa, depresija respiratornog centra kod
miksedema. S hipoventilacijom eliminacija ugljen-dioksida je nesrazmerna u odnosu na njegovu
produkciju te se uspostavlja poveava PaCO2 (hiperkapnija). Polipneja (hiperventilacija) je
ubrzano i produbljeno disanje s poveanim volumenom i frekvencijom disanja.Nastaje u akutnoj
povredi glave, izraenom strahu i stanjima koja izazivaju hipooksegenaciju krvi.Hiperventilacija
199

izaziva uklanja ugljen-dioksida iz plua u stepenu koji prevazilazi obim njegove produkcije u
elijama, to dovodi do snienja PaCO2 (hipokapnija).Postoje i poremeaji u kojima postoje
nesrazmerne promene frekvencije disanja i disajnog volumena. Kusmaulovo disanje je polipneja,
koju karakteriu slabo poveani stepen ventilacije, sa neto povienom frekvencom, veoma
velikim poveanim disajnim volumenom i nepostojanjem respiratorne pauze. Javlja se kod
napornog rada u metabolikoj acidozi i depresiji centralnog nervnog sistema u toku encefalomijelitisa. Ogranieno disanje je kombinacija plitkog (hipopneja) i ubrzanog disanja (tahipneja).
Izazivaju ga oboljenja kao to su pluna fibroza ili krutost grudnog koa. Opstruktivno ili
naporno disanje je specifini kvantitativni poremeaj disanja sa elementima kvalitativnog
poremeaja disanjakoga karakteriu spori ventilatorni stepen (bradipneja),veliki disajni
volumen(hiperpneja), povean disajni napor, produeni inspirijum ili ekspirijum i ujno teko
disanje ili sviranje u pluima.Ovaj poremeaj je karakteristian za opstrukciju disajnih puteva.
Kvalitativni poremeaji disanja se odnose na dispneju. Dispneja (lal. dyspnoe) je oteano
ili naporno disanje, pri kome postoji subjektivan oseaj oteanog disanja, nemogunost uzimanja
dovoljne koliine vazduha sa kvantitativno razliitim senzacijam.Opisuje se kao nekomforno
disanje, oseaj nesposobnosti da se dobije dovoljno vazduha, glad za vazduhom, guenje
zaduvanost,nedostatak vazduha naporno disanje, oseaj da se nenormalno die i okupacija
disanjem.Pojava dispneje se vezuje sa nesrazmerno uveanim disajnim radom.Za objanjenje ove
kompleksne pojave vezuju se brojni mehanizmi. Najprihvatljivija je teorija neprikladnog odnosa
duine i tonusa respiratornih miia, koja obuhvata stimulaciju receptora u respiratornim
miiima. Prema toj teoriji, oseaj dispneje se javlja kada su miina vretena u interkostalnim
miiima stimulisana disparitetom izmeu miinog tonusa i disajnog volumena koji ser dobija
aproporcionalan jepromenama u duini miinih vlakana.Ova pojava se javlja pri poveanju
otpora u sprovodnim vazduhnim putevima, koji povlae za sobom vei respiratorni napor nego
to je to normalno za postizanje adekvatne ventilacije. Druga teorija se zasniva na stimulaciji
centralnih i perifernih hemoreceptora, poto je poznato da dispneja prati plune bolesti u kojima
uz oslabljenu oksigenaciju postoji hiperkapnija i acidoza.Poznato je da snienje pH, hiperkapnija
i hipoksemija mogu dovesti do dispneje.Stimulacija hemoreceptora izaziva dispneju u toku
mnogih bolesti, u kojima je poremeena oksigenacija i razmena gasova. Trea teorija je
zasnovana na stimulaciji aferentnih receptora u pluima a to su receptori za istezanje, iritantni
receptori i J-receptori, koji alju impulse u CNS preko vagusa. Ova pojava se javlja u sluajevima
plunog edema i pulmonalnih mikroembolusa. Dispneja se moe javiti uestalo ili u izuzetnim
okolnostima. Oseaju dispneje mogu doprineti i drugi faktori kao to su fiziki rad, povean
disajni napor, zamor respiratornih miia snienje disajne rezerve i poremeaj emocionalnog
stanja. Takav tip dispneje se naziva neurogena dispneja ili emocionalna dispneja.
Periodina disanja - Razlikujemo ejn-Stoksovo i Biotovo disanje. ejn-Stoksovo
disanje se karakterie naizmeninim periodima poveanja i smanjenja volumena disanja i
apnoinih pauza, odnosno naizmeninog dubokog disanja povrnog disanja i apneje u redovnim
vremenskim intervalima. Periodi apneja traje 15 - 60 sekundi i praeni su ventilacijama, ija se
zapremina poveava do nekog maksimuma, nakon ega se ventilacija postepeno smanjuje do
apneje.Trajanje disajnih faza je 30-40 ciklusa. Nastaje kao posledica bilo kog poremeaja koji
sniavaju priliv krvi u modano stablo, koje usporava slanje aferentnih impulsa prema
respiratornim centrima a najee je prisutno u insuficijenciji levog srca.ejn-Stoksovo disanje se
javlja i kodendogenih intoksikacija kao to su uremija, trovanje morfinom, kod oteenja
modanog stabla zbog eferentnih puteva i kod poremeaja nervnog sistema iznad modanog
stabla.Smatra se da je u osnovi ovog poremeaja PaCO2. Biotovo disanje je teak poremeaj koji
se odlikuje brim i dubljim disanjem od normalnog, sa naglim prekidima i pauzama.Odlikuje ga
200

potpuno nepravilan ritam i dubina disanja s nepravilnim smenjivanjem perioda apneje i dubljih
ili pliih respiracija.Znak je ozbiljnog organskog poremeaja respiratornog centra nastaje u toku
zapaljenja ovojnica kimene modine i drugih poremeaja centralnog nervnog sistema kao to su
ozlede s kompresijom modanog stabla, tumora i stanja sa porastom pritiska cerebrospinalne
tenosti.

Slika 86. Respiratorne amplituda i frekvenca kod razliitih tipova disanja

201

Paradoksni tipovi disanja - Ovi tipovi disanja se razlikuju od normalnog disanja, kod
kojeg se grudni ko i trbuh u inspirijumu simetrino i sinhrono podiu a u ekspirijumu isto tako
sputaju. Dakle, kod paradoksnih tipova disanja to nije sluaj i ispoljavaju se kao: a) Torakoabdominalno paradoksno disanje (obostrano simetrino) - Prilikom udisanja grudni ko se sputa
a trbuh podie-nadima, a prilikom izdisanja grudni ko se podie a trbuh sputa. Javlja se kod
kompletnog poprenog presjeka kimene modine u nivou donjeg dijela vratne kime ili gornjeg
dijela grudne kime, gdje je uslijed prekida inervacije grudne disajne muskulature i njenog
neuestvovanja u disanju funkciju disanja preuzela dijafragma (preaga). Ovakav tip disanja je
primjer istog dijafragmalnog disanja, a moe se javiti i kod obstrukcije gornjih disajnih puteva
stranim sadrajem ili akutnom upalom epiglotisa; b) Torakalno paradoksno disanje (jednostrano
asimetrino) - Kod ovog tipa disanja zdrava strana grudnog koa se u inspirujumu podie a druga
bolesna strana sputa. Prilikom ekspiracije zdrava strana se sputa a bolesna podie. Javlja se kod
nestabilnog klateeg grudnog koa zbog preloma vie rebara - serijski prelom (fenomen kapka).
Ovo je urgentno stanje u medicini.
Alveolarna ventilacija
Ventilacija je proces kojim se vazduh ubacuje u alveole. U proseku dve treine udahnutog
vazduha dospeva do alveola, a ostatak se zadrava u mrtvom prostoru u duniku, bronijama i
bronhiolama. Kontrola ventilacije plua predstavlja regulaciju aktivnosti dijafragme,
interkostalnih miica i abdominalnog zida, koji svojim radom menjaju intrapleuralni pritisak.
Respiratorni miii se nalaze pod voljnom i automatskom kontrolom. Ritam spontanog disanja
nastaje u centrima smetenim u modanom stablu.Plua se pasivno ire i skupljaju zbog promena
u intrapleuralnom pritisku. Nervni mehanizmi kontrole ventilacije se sprovodi tako to
respiratorni centar u modanom stablu kontrolie disanje jer alje impulse u respiratorne miice,
izazivajui njihovu naizmeninu kontrakciju i relaksaciju.U respiratorne centre se ubrajaju vie
grupa neurona smetenih sa obe strane modanog stabla, dorzalna respiratorna grupa (DRG) ili
inspiratorni centar, koja ostvaruje osnovni automatski ritam respiracije, ventralna respiratorna
grupa (VRG) ili ekspiratorni centar, koja postaje aktivna kada je potreban poveani ventilatorni
napor, pneumotaksiki centar i apneustiki centar prvenstveno deluju kao modifikatori
inspiratorne dubine i ritma ustanovljenih putem ovih centara.Nervni mehanizmi obuhvataju
voljnu kontrolu disanja, Hering-Brojerov refleks kod rastezanja zida bronha i nervne uticaje iz
velikihkrvnih sudova. Mehanika i hemijska kontrola ventilacije se vri sa promenom frekvence,
dubine i ritma spontanog disanja koji se menjaju u skladu sa informacijama koje respiratorni
centri dobijaju od mehanikih i hemijskih receptora. Postoje tri tipa mehanikih receptora koji
alju impulse u neurone dorzalne respiratorne grupe, a to su: iritantni receptori, receptori na
istezanje i J (di) receptori. lritantni receptori se nalaze u epitelu svih vazdunih puteva i
registruju prisustvo tetnih isparenja, gasova i estica, koji dovode do refleksa kalja.Nadraajem
ovih receptora dolazi i do bronhokonstrikcije i poveanja stepena ventilacije plua. Receptori na
istezanje (engl. strech receptors) se nalaze u glatkoj muskulaturi vazdunih puteva i njihova
aferentna vlakna su u sastavu vagusa, a registruju poveanje zapremine plua, koja dovodi do
smanjenja frekvence disanja produenjem trajanja ekspirijuma. Di-receptori (jukstapulmonalni
kapilarni receptori), se nalaze u blizini plunih kapilara ine posebnu vrstu receptora, koji su
osetljivi na porast plunog intrakapilarnog pritiska, to dovodi do brzog i plitkog disanja,
hipotenzije i bradikardije.

202

Plua inervie i autonomni nervni sistem.Simpatikusna vlakna u pluima odvajaju se iz

gornjeg torakalnog i cervikalnog gangliona kimene modine a vlakna parasimpatikusa koja su u
sastavu n. vagus-a ulaze u plua. Simpatikus i parasimpatikus kontroliu prenik vazdunih
puteva stimulisanjem relaksacije ili kontrakcije glatke muskulature njihovog zida.
Parasimpatikusna stimulacija dovodi do kontrakcije, dok simpatikusna izaziva relaksaciju glatke
muskulature vazdunih puteva. Tonus glatke muskulature bronhija zavisi od ravnotee, tj. od
podjednake stimulacije kontrakcije i relaksacije.Parasimpatikus se smatra glavnim regulatornim
faktorom koji kontrolie prenik vazdunih puteva u normalnim uslovima. Konstrikcija disajnih
puteva nastaje ako se u epitelu vazdunih puteva iritantni receptori stimuliu tetnim materijama
koje se nalaze u vazduhu, zatim oslobaanjem endogenih humoralnih medijatora kao to su
histamin, serotonin, PG ili pak delovanjem brojnih lekova.
Hemijski receptori ili hemoreceptori se nalaze u krvnim sudovima na periferiji i u
modanom stablu. Oni prate promene koncentracije vodonikovih jona (pH), parcijalni pritisak
ugljen dioksida (PaCO2) i kiseonika (PaO2) u arterijskoj krvi.Pri tome, pH i PaCO2 imaju
direktno stimulativno dejstvo na respiratorne centre do vrednosti od 70mmHg, a potom
inhibitorno.Hipoksemija deluje posredno, nadraajem perifernih hemoreceptora.Centralni
hemoreceptori prate promene u arterijskoj krvi preko promena pH u cerebrospinalnoj tenosti ali
u hroninoj hipoventilaciji postaju neosetljivi. Oni se nalaze u blizini respiratornog centra i
osetljivi su na promenu koncentracije H+ jona u cerebrospinalnoj tenosti. Variranje pH u
cerebrospinalnoj tenosti vezano je za promene PaCO2 zato to molekuli CO2 iz arterijske krvi
difunduju preko hemoencefalne barijere i prelaze u cerebrospinalnu tenost, sve dok se PaCO2 ne
izjednai sa obe strane ove barijere.Ugljen dioksid koji je preao u cerebrospinalnu tenost
reaguje sa vodom i nastaje ugljena kiselina, koja disosuje na H+ jone, koji stimuliu centralne
hemoreceptore.Na taj nain PaCO2 regulie ventilaciju.Ukoliko je alveolarna ventilacija
nedovoljna, dolazi do porasta PaCO2. Ugljen dioksid difunduje preko hemoencefalne barijere sve
dok se ne izjednai njegova koncentracija u krvi i cerebrospinalnoj tenosti.. Budui da centralni
hemoreceptori registruju snienje pH, oni stimuliu respiratorni centar koji poveava dubinu i
frekvencu disanja.Zbog porasta ventilacije dolazi do snienja PaCO2 u arterijskoj krvi ispod vrednosti u cerebrospinalnoj tenosti i CO2 difunduje nazad u krvotok i vraa pH u cerebrospinalnoj
tenosti na normalne vrednosti. Ovi receptori postaju neosetljivi na male promene u PaCO2 i
njihov uticaj na regulaciju ventilacije se znatno smanjuje, ukoliko je neadekvatna ventilacija
(hipoventilacija) dugotrajna, kao to je sluaj u hroninim opstruktivnim bolestima plua.
Periferni hemoreceptori se nalaze u luku aorte i karotidnom sinusu u blizini
baroreceptora. Primarno reaguju na promene PaO2, mada su osetljivi na promene CO2 i pH.Pri
sniavanju vrednosti PaO2 i pH, periferni hemoreceptori naroito oni u karotidnom sinusu, alju
impulse u respiratorni centar da bi se poveala ventilacija u alveolama.Pritisak kiseonika mora da
se smanji pre vidljivog uticaja periferenih hemoreceptora na ventilaciju. Periferni hemoreceptori
su kljuni faktor u regulaciji ventilacije, kada se centralni hemoreceptori pod uticajem hronine
hipoventilacije ponovo ukljue.

203

Slika 87. Regulacija disanja

Poremeaji alveolarne ventilacije

Poremeaji ventilacije obuhvataju hipoventilaciju i hiperventilaciju alveola, i
predstavljaju kliniki najvanije opstruktivne poremeaje, restriktivne poremeaje i poremeaje
ventilaciono-perfuzionog odnosa.
Hipoventilacija
Hipoventilacija (lat. hypopnoe) je stanje u kojem se alveolarni prostori ne pune sa
dovoljno sveeg vazduha pa je zbog toga poremeena oksigenacija krvi u plunim kapilarima i
odstranjivanje ugljen-dioksida, odnosno stanje u kojem je alveolarna ventilaclja manja od
metabolikih potreba organizma.Posledica ove pojave je hipoksemija, hiperkapnija i respiratorna
acidoza.Razlikujemo pravu ili globalnu hipoventilaciju i parcijalnu ili regionalnu hipoventilaciju
alveola. Globalna hipoventilacija je retka pojava, a javlja se kod uznapredovalih stadijuma bolesti
plunog parenhima i disajnih puteva (opstruktivni i restriktivni poremeaji ventilacije). Parcijalna
hipoventilacija je pojavagde postoji hipoventilisanost samo pojedinih delova plua.Posledice
zavise od odnosa izmeu hipoventilisanih i hiperventilisanih podruja i od poremeaja
ventilaciono-perfuzionog odnosa. Hipoventilacija se karakterie se snienjem respiratornog
volumena i smanjenom frekvencom disanja. U uslovima hipoventilacije odstranjivanje CO2 ne
moe da odri korak sa njegovom proizvodnjom tako da PaCO2 raste i nastaje hiperkapnija a
istovremeno se razvijaju hipoksemija i hipoksija.Poveanje PaCO2 i snienje PaO2, zajedno sa
poveanjem koncentracije ugljene kiseline u krvi dovodi do respiratorne acidoze te bubrezi tada
izluuju viak kiselina i urin postaje kiseo. Poveanje PaCO2 u arterijskoj krvi dovodi do
vazodilatacije u krvnim sudovima mozga i do cerebralnog edema , te se kod pacijenata sa ovim
stanjem javljaju se munina, (lat. nausea) glavobolja i konfuzija. Hiperkapnija i hipoksija
dovode do vazokonstrikcije plunih krvnih sudova, hipertrofije desne komore (lat .cor
pulmonalae chronicum). Hronina hipoksemija poveava sekreciju eritropoetina (Epo), pri emu
porast viskoznosti krvi koji nastaje usled stimulacije stvaranja eritrocita u kostnoj sri moe
dodatno da optereti srce. U toku acidoze izlazak kalijuma iz elija izaziva hiperkalijemiju i srane
aritmije. Zbog nedovoljne razmena gasova dolazi do respiratorne insuficijencije, odnosno
nesposobnosti plua da PaO2 i PaCO2 odre u granicama fizilokih vrednosti.
204

Hiperkapnija je poveanje PaCO2 u arterijskoj krvi.Moe da nastane zbog mnogobrojnih

razloga, koji su rezultat smanjene alveolarne ventilacije ili nesposobnosti odgovora na stimuluse
koji dovode do njenog poveanja.Razlozi za njen nastanak su: depresija respiratornog centra pod
uticajem lekova, analgetika i anestetika, bolesti produene modine, infekcije centralnog nervnog
sistema ili traume, poremeaji sprovodnih puteva u kimenoj modini, koji nastaju osteenjem
kimene modine ili zbog poliomijelitisa, bolesti neuromiine sinapse ili respiratornih miia
kod myasthenia gravis i miine distrofije, poremeaji grae zida grudnog koa zbog povrede i
uroenih deformiteta, opstrukcija vazdunih puteva veeg prenika i poveanje respiratornog
rada i poveanje fiziolokog mrtvog prostora kod emfizema ili nedostatak surfaktanta,
lipoproteina koga sekretuju pneumociti tipa II u zidu alveola i koji znaajno utie na zatitu
alveola od pucanja tokom udisaja ili kolapsa u toku izdisaja. Hiperkapnija ima za posledicu
poremeaj regulacije na nivou centralnog nervnog sistema.Pored navedenog posledica
hiperkapnije je i vazodilatacija modanih krvnih sudova s poveanjem pritiska
modanomodinske tenosti i izazivanjem poremeaja svesti, od smetenosti i pospanosti do
pojave tzv. hiperkapnijske narkoze.
Hipoksemija je smanjena oksigenacija arterijske krvi zbog snienja PaO2. Do ove pojave
dolazi zbog promena u respiraciji.Moe da dovede do tkivne hipoksije, iako se tkivna hipoksija
javlja i zbog drugih poremeaja, kao to je smanjenje minutnog volumena srca ili trovanje
cijanidom, to nema nikakve veze sa poremeajem funkcije respiratornog sistema.
Hipoksija je sniena oksigenacija elija u tkivima a nastaje kao posledica promena i u
drugim organskim sistemima.Po uzrocima koji je izazivaju deli na: hipoksinu, anemijsku,
zastojnu i histotoksinu hipoksiju. Hipoksina hipoksija se karakterie snienjem pO2 u
arterijskoj krvi usled: smanjenog parcijalnog pritiska kiseonika u udahnutom vazduhu to se
deava na velikoj nadmorskoj visini, hipoventilacije kod depresija centra za disanje i opstruktivne
bolesti plua, paralize respiratornih miia u toku botulizma i tetanusa, poremeaja difuzije
gasova
kod zadebljanja alveokapilarne membranei
plunog edema ili poremeaja
ventilaciono/perfuzionog kolinika koji se javlja kod astme, pneumonije, hroninog bronhitisa i
desno-levih plunih kolaterala kod atelektaza plua. Anemijska hipoksija se karakterie
normalnim parcijalnim pritiskom kiseonika u arterijskoj krvi i snienom koncentracijom
hemoglobina koji vezuje kiseonik. Uzrok anemijske hipoksije je nemogunost hemoglobina da
vee dovoljnu koliinu kiseonika zbog: nedovoljne koliine hemoglobina u krvi kod anemija,
trovanja ugljen monoksidom ili hemijskih modifikacija hemoglobina kod methemoglobinemija.
Zastojna (ishemina, cirkulatorna) hipoksija se karakterie nedovoljnom perfuzijom tkiva uz
normalni PaO2 i koncentraciju hemoglobina u krvi. Moe da nastane zbog: nedovoljne lokalne
cirkulacije kod embolija, tromboza, ishemija i venske staza sa lokalnom hipoksijom ili opte
insuflcijencije krvotoka sa snienim minutnim volumenom srca, sranom slabocu, snienom
perifernom cirkulacijom, smanjenim venskim prilivom i sistemskom hipoksijom.
Hipoksija pokree i niz kompenzatornih mehanizma.U hipoksijama koje su posledica
razliitih poremeaja u organizmu, kompenzatorni odgovor je uvek ogranien osnovnim
poremeajem Kompenzatorni mehanizmi obuhvataju: -hiperventilaciju ili refleksni porast dubine
i frekvence disanja zbog smanjenja PaO2 aktiviraju se periferni hemoreceptori, koji se nalaze u
luku aorte i karotidnom sinusu i alju signale u respiratome centre kako bi se poveala ventilacija;
-smanjuje se afinitet Hb prema kiseoniku i poveava se njegovo oslobaanje u tkivima. Kriva
disocijacije oksihemoglobina se pomera u desno zbog poveanja koncentracije 2,3difosfoglicerata u eritrocitima, koji olakava otputanje kiseonika od hemoglobina na nivou
perifernih tkiva; -oslobaanje kateholamina pod uticajem perifernih hemoreceptora i hipoksije
koji stimuliu vazomotorni centar u produenoj modini i to dovodi do tahikardije i
205

hipertenzije; -sekreciju Epo u bubrezima stimulie hronina hipoksemija, to dovodi do porasta

hematokrita.
Hiperventilacija
Hiperventilacija (lat. hyperpnoe) je stanje u kome je ventilacija alveolarnih prostora vea
od one koja je potrebna za odstranjivanje metaboliki stvorenog ugljen-dioksida odnosno vea od
metabolikih potreba.Karakterie se poveanjem respiratornog volumena i frekvence disanja.
Stepen eliminacije CO2 iz organizma je vei od brzine stvaranja u elijskom metabolizmu, pa
dovodi do snienja PaCO2 i respiratorne alkaloze. Alveolama hiperventilacija moe da nastane
kao kompenzatorni mehanizam u toku razvoja metabolike acidoze, u hipoksemiji i tkivnoj
hipoksiji. Hiperventilacija moe da se javi u stanjima sa normalnim PaCO2 i PaO2 zbog: nadraaja receptora ili respiratornog centra u patolokim stanjima kao to su hiperpireksije,
encefalitis, meningitis, neoplazije cenralnog nervnog sistema, bol i groznica, -plunih bolesti kao
to su pneumonija, fibroza, pluni edem, kao rezultat stimulacije di (J)-receptora i - delovanja
lekova kao to su salicilati.
Kliniki simptomi su nespecifini, u vidu umora razdraljivosti, rastreenosti i vrtoglavice
to je posledica vazokonstrikcije modanih krvnih sudova i uspostavljanja modane ishemije.
Prisutni su i simptomi poveane razdraljivosti nerava i miia, zbog sniene koncentracije
kalcijuma u alkalozi, od ukoenosti i parestezija do bolnosti i greva miia odnosno manifestne
tetanije.
Perfuzija plua
Perfuzija plua se vri zapreminom krvi koja se izbacuje iz desne komore, ali nije
podjednaka u svim delovima plua. Distribucija perfuzije u plunoj cirkulaciji zavisi od
meusobnog odnosa alveolarnog pritiska, snage gravitacije, arterijskog krvnog pritiska i venskog
krvnog pritiska.Sila gravitacije utie na perfuziju jer izaziva vei hidrostatski pritisak u
ventralnim delovima plua.Interakcija ovih faktora dovodi do razlike u protoku krvi izmeu
dorzalnih i ventralnih delova plua, tako da ventralni delovi imaju mnogo vei protok u odnosu
na dorzalne delove plua.Ovo je naroito znaajno kod pasa sa dubokim grudnim koem i kod
velikih domaih ivotinja. Preterana patoloka perfuzija nastaje u ventralnim delovima plua,
kada venski pritisak raste usled slabosti levog srca. Kod ivotinja koje lee na boku "donji" deo
plua izloen je preteranoj perfuziji. Na bazi odnosa izmeu ovih faktora, protok krvi kroz pluno
kapilarno korito se poveava poev od vrhova ka bazama plua.
Odnos ventilacije i perfuzije
Od priblino jednake perfuzije i ventilacije u svim delovima plua zavisi efektivna
razmena respiratornih gasova.Osnovni zadatak respiratomog sistema je razmena CO2 i O2 izmeu
krvi i atmosferskog vazduha. Ona se ostvaruje u pluima, gde su pluni kapilari u tesnom
kontaktu sa alveolama. Svaka alveola ima zid ili septum, koji ini tanak sloj epitelnih elija i
njihova bazalna membrana.Zid plunih kapilara se sastoji od tankog sloja endotelnih elija sa
bazalnom membranom. Na mestima gde su zid kapilara i alveola u neposrednom kontaktu
njihove bazalne membrane se stapaju u jedan sloj. Zbog toga se izmeu krvi u kapilarima i
alveolarnog vazduha nalazi samo tanak 0,5 m sloj citoplazme i bazalne membrane. Ovaj sloj
predstavlja alveokapilarnu membranu, preko koje se vri razmena O2 i CO2. Razmena gasova se
206

odvija kada se krv i alveolarni vazduh dopreme na isto mesto, u isto vreme.Ventilacija i perfuzija
plua moraju da budu proporcionalni. Normalan ventilaciono/perfuzioni kolinik (V/Q) je 0,8.
Naruavanje ovog odnosa lei u osnovi brojnih poremeaja u razmeni O2 i CO2. Odnos moe da
se povea u sluaju pojave alveolarnog mrtvog prostora (ventilacija bez perfuzije, ili V/Q ) ili
se moe kretati u suprotnom pravcu, prema snienju odnosa V/Q, gde je granini sluaj pojava
anta (perfuzija bez ventilacije, ili V/Q 0). Tako u sluaju desno-levog anta venska krv
zaobilazi plua i neoksigenisana prelazi u sistemski krvotok. Takvo stanje dovodi do istovremenog snienja PaO2 i PaCO2. U normalnoj plunoj ventilaciji oko 1/3 respiratornog
volumena se zadrava u vazdunim putevima, to je anatomski mrtvi prostor a ventilacija ove
oblasti ne doprinosi razmeni gasova. Ukoliko su delovi plua koji vre razmenu gasova
ventilirani, ali nema perfuzije (visok V/Q), kao to je sluaj u emboliji plua ili razliitim
oblicima vaskularnih bolesti plua, ovi prostori ne doprinose razmeni gasova.Oni predstavljaju
alveolarni mrtvi prostor ili neiskorienu ventilaciju. Hipoksemija moe da nastane zbog
nedovoljne ventilacije dobro perfundiranih oblasti plua (nizak V/Q). Stoga je u toku cirkulacije,
kroz plune kapilare, krv izloena manjem delovanju kiseonika u odnosu na fizioloko stanje.
Naruavanje odnosa V/Q ovog tipa sree se kod astme, kao rezultat bronhokonstrikcije i edema
plua ili pneumonije kada su alveole ispunjene tenou. Preterano zadebljanje alveokapilarne
membrane, koje nastaje u toku edema i fibroze (nastanak fibroznih lezija), poveava vreme
neophodno za difuziju gasova kroz ovaj prostor. Pri uspravnom poloaju tela i protok krvi i
ventilacija su vei na bazama plua nego na vrhovima, oni nisu perfektno prilagoeni.Donje
partije plua su bolje perfundovane a gornje partije su bolje ventilisane.Poto je ventilacija donjih
partija plua samo tri puta vea nego gornjih a perfuzija je vea osam puta, perfuzija prevazilazi
ventilaciju. Navedeni odnos je prikazan na slici.

Slika 88. Odnos vetntilacije i perfuzije plunih alveola

207

Difuzija
Difuzija gasova preko alveolamog zida zavisi od:povrine preko koje se vri razmena,
razlike u parcijalnom pritisku gasa u tenoj i gasovitoj fazi, kao i debljine tkiva kroz koje gas
mora da difunduje.Brzina razmene gasa je proporcionalna rastvorljivosti gasa (difuzibilnost), gde
je CO2 oko 20 puta difuzibilniji u odnosu na kiseonik.
Difuzija kiseonika je smanjena ako se sniava PaO2 u alveolarnom vazduhu ili ako se
poveava debljina alveokapilarne membrane.Budui da je CO2 mnogo difuzibilniji u odnosu na
kiseonik, poveanje debljine alveokapilarne membrane generalno ne dovodi do porasta
PaCO2.Poremeaji difuzije gasova retko su izolovani,najee su udrueni s poremeajima
perfuzije.
Bolesti plua
Bolesti plua se dele u dve grupe: opstruktivne bolesti ili bolesti disajnih puteva, koje se
karakteriu poveanim otporom prema protoku vazduha zbog parcijalne ili potpune opstrukcije
na bilo kom nivou, od traheje do terminalnih bronhiola i restriktivne bolesti, koje se karakteriu
smanjenim irenjem plunog parenhima, sa smanjenjem ukupnog plunog kapaciteta.
Opstruktivne bolesti plua
Opstruktivni poremeaji ventilacije nastaju usled suenja promera traheobronhijalnog
stabla i porasta otpora protoku vazduha, kao rezultat smanjenja prenika vazdunih puteva. Porast
otpora moe da nastane usled procesa koji nastaju unutar lumena, u zidu vazdunih puteva ili
potpornom tkivu, koje okruuje vazdune puteve.Primer za intraluminalnu opstrukciju je
poviena sekrecija koju nalazimo u toku astme i hroninog bronhitisa. Zadebljanje zida vazdunih
puteva i njihovo suenje nastaje u toku inflamacije koja je prisutna u sluaju astme ili hroninog
bronhitisa, ili usled kontrakcije glatke muskulature bronhija u toku astme. Emfizem je primer
opstrukcije usled gubitka potporne strukture vazdunih puteva, sa pojavom kolapsa vazdunih
puteva usled razaranja elastinog plunog tkiva.Opstruktivni poremeaj se kliniki ispoljava tek
kada je ukupan popreni promer disajnih puteva smanjen na priblino 50-60%.Opstrukcija
vazdunih puteva dovodi do hipoventilacije, posebno zbog smanjenog izdisaja. Izbacivanje
vazduha iz plua je oteano zbog suenja vazdunih puteva, vee koliine sekreta ili smanjene
elastinosti plua koja smanjuje ekspiratorni pritisak. Elastinost plua je osobina plua da se
spontano vrate u prvobitni poloaj nakon inspirijuma. Opstruktivne bolesti plua se karakteriu
snienjem PaO2 i porastom PaCO2, inspiratornom i ekspiratornom dispnejom. Hronine
opstruktivne bolesti plua su: astma, hronini bronhitis i emfizem plua.
Bronhijalna astma je hronino inflamatorno oboljenje disajnih puteva sa infiltracijom
mastocita, limfocita, neutrofilnih i eozinofilnih granulocita, u kojem je prisutna rasprostranjena
ali promenljiva opstrukcija disajnih puteva koja je kompletno ili nekompletno reverzibilna,
spontano ili pod uticajem medikamenata.Bolest je praena suenjem bronhija, pojaanim
luenjem sluzi i zapaljenjskim otokom. Ove promene doprinose oteanom protoku vazduha,
posebno za vreme izdisaja, dovodei do dispneje i estih napada jakog kalja praenog
"zvidanjem" u toku izdisaja, to nastaje usled ubrzanog protoka vazduha kroz suene i
edematozne vazdune puteve prepunjene mukusom.Delovanje odreenih alergena ili
nespecifinih stimulusa zapoinje kaskadu aktivacije elija u zidu vazdunih puteva, dovodei do
208

akutne i hronine inflamacije izazvane kompleksnim i integrisanim nizom lokalno osloboenih

citokina i drugih medijatora. Oslobaanje medijatora moe da promeni tonus i osetljivost glatke
muskulature, izazove hipersekreciju sluzi i oteti alveolarni epitel.
Hronini opstruktivni bronhitis (engl. chronic bronchitis-CHB) se definie kao
inflamatorni proces u vazdunim putevima koji je praen hipersekrecijom, difuznom
opstrukcijom i hroninim produktivnim kaljem. Glavni etioloki faktor hroninog bronhitisa je
dugotrajno udisanje iritantnih sredstava. SO2 i NO2 su posebno tetni industrijski zagaivai
vazduha. Klinika slika CHB veinom je posledica hroninog oteenja vazdunih puteva i
njihovog suenja. Glavna patoloka karakteristika procesa je zapaljenje vazdunih puteva,
posebno onih najmanjih, i hipertrofija krupnih mukozmh lezda, sa povienom sekrecijom sluzi i
prateom opstrukcijom vazdunih puteva.Sluznica vazdunih puteva je infiltrovana
inflamatornim elijama. Zapaljenje mukoze moe znaajno da smanji lumen bronhiola.Kao
posledica hronine inflamacije normalni trepljasti pseudostratifikovani cilindrini epitel se
mestimino zamenjuje skvamoznom metaplazijom. Hipertrofija i hiperplazija submukoznih
lezda dodatno doprinose suenju vazdunih puteva. Kliniki se CHB manifestuje sa
progresivnim kaljem sa esto purulentnim sputumom, usled tekueg zapaljenja i velikom
verovatnoom naseljavanja bakterija.Viskoznost sputuma je poviena, veinom kao posledica
prisustva slobodne DNK iz liziranih elija.U uznapredovalom CHB, hipoventilacija dovodi do
hipoksemije i hiperkapnije. Sa svoje strane ove promene, pokreu refleksnu vazokonstrikciju
plunih krvnih sudova, to poveava pluni pritisak i dovodi do poveanog rada desne komore
srca. Hronina hipoksemija poveava sekreciju Epo iz bubrega, to uzrokuje porast vrednosti
hematokrita.Trajno suenje vazdunih puteva i opstrukcija zbog vee koliine sluzi moze dovesti
do lokalnog ili difuznog pootrenog vezikularnog disanja.Hronini bronhitis se definie i kao
hipersekrecija mukusa i hronini produktivni kaalj koji traje oko tri meseca godinje, obino u
zimskim mesecima i to barem dve uzastopne godine.
Emfizem plua je bolest koja se karakterie preteranim irenjem vazdunih puteva,
distalno od terminalnih bronhiola, odnosno trajno poveanje acinusa udrueno sa destrukcijom
kapilarnogkorita bez jasne fibroze.U ovoj bolesti oteenje septi napreduje, te se pridrueni i ve
proireni vazduni putevi spajaju sa alveolama i nastaju vrlo proirene vreice.Kada se preterano
irenje zadrava na nivou alveola i alveolarnih kanalia, lezija se klasifikuje kao alveolarni
emfizem, ali kada se vazduh potiskuje iz proirenih alveola u prostor intersticijalnog veziva,
takav oblik bolesti se naziva intersticijalni emfizem. U primarnom emfizemu patofizioloki
poremeaj u razvoju emfizema je u zidu respiratorne jedinice, gde dolazi do gubitka elastinog
tkiva i smanjenja elastine sile koja podrava vazdune puteve u toku izdisaja. Opstruktivni
poremeaj u emfizemu nastaje usled gubitka alveolarnih septi.Sa destrukcijom zida alveola,
izostaje podrka koju one pruaju ouvanju lumena vazdunih put eva, tako da postoji opasnost
od kolabiranja alveola za vreme izdisaja, to dovodi do opstrukcije. U isto vreme, smanjena
elastinost plua umanjuje pritisak na gasove u pluima u toku izdisaja i oni se mogu izbaciti
samo uz ulaganje dodatnog napora. Zbog smanjenja elastinosti plua, grudni ko, pogotovo uz
rebarni luk, se sve vie uveava i iri i na kraju postaje bavast.Destrukciju vazdunih puteva
prate progresivna dispneja i nepovratna opstrukcija bez pojave znaajnog produktivnog kalja.
Smanjenje povrine alveola i pratee kapilarne mree za razmenu gasova vodi nastanku
progresivne hipoksije i ekspiratorne dispneje. Hipoksija se javlja usled neravnotee u odnosu
ventilacije i perfuzije tkiva. Krv, koja naputa emfizematozno podruje, nee biti zasiena
kiseonikom i mea se sa onom koja dospeva iz normalno ventiliranih delova parenhima plua.
Destrukcija respiratorne povrine dodatno utie na naruavanje ventilaciono-perfuzionog odnosa i
raste PaCO2 zbog smanjene alveolarne ventiacije. Patoloki proces u emfizemu je stalna
209

destrukcija i smanjenje respiratorne povrine zbog lokalnog oksidativnog oteenja i proteolitike

aktivnosti posebno lize elastinih vlakana, nastale usled deficita proteaza inhibitora 1antitripsina. Emfizem moe nastati kao posledica normalnog odgovora plunog tkiva na oteenje
usled infekcije i sporadinu inhalaciju iritantnih agenasa. Makrofagi i neutrofilni granulociti u
borbi da uklone elijski detritus oslobaaju specifini enzim, elastazu, koja razgrauje elastino
tkivo. Ovaj proces je kontrolisan prisustvom -antitripsina, koji predstavlja antagonistu serin
elastaze. Kod zdravih ivotinja postoji ravnotea izmeu stepena razgradnje elastinog tkiva i
inhibicije tog procesa i ono se neprekidno obnavlja sintezom elastinih vlakana Oksidansi koji se
oslobaaju iz neutrofilnih granulocita i makrofaga, ili se nalaze u duvanskom dimu, mogu
inaktivisati -antitripsin, to olakava progresivnu destrukciju tkiva i smanjuje stepen obnove
matriksa plua.Emfizem plua moe da nastane i usled akutne opstrukcije vazdunih puteva, to
je sluaj kod akutnog alergijskog bronhospazma i pretpostavlja se da je rezultat zadravanja
vazduha.Vazduh u toku udisaja dospeva do alveola, ali ne izlazi za vreme izdisaja, tako da se
nagomilava u pluima, proiruje alveole i dovodi do njihovog pucanja, obrazujui emfizematozne
bule, prazne prostore u pluima prenika veeg od 1 cm. Patofizioloka slika emfizema se
karakterie progresivnom destrukcijom terminalnih respiratornih jedinica ili parenhima plua
distalno od terminalne bronhiole, jer se gube elastina vlakna zajedno sa septama.Gubitak
alveolarnog zida i proirenje vazdunih puteva praeno je iezavanjem alveolarnih kapilara, to
moe da dovede do smanjenja respiratorne povrine i progresivne hipoksemije, naroito u toku
fizikih napora. Postoji nekoliko bolesti u veterinarskoj medicini gde je emfizem osnovni uzrok
pojave klinikih simptoma.
Jedna od tih bolesti je hronina opstruktivna bolest plua konja (engl. equine chronic
obstructive pulmonary disease - COPD). Bolest se karakterie hiperreaktivnou vazdunih
puteva na inhalatorne alergene. Klinika slika ove bolesti je rezultat pojave emfizema ili
bronhiolitisa ili oba poremeaja istovremeno.
Druga bolest je poznata kao akutni respiratorni distres sindrom goveda poznata kao
maglena groznica kod kojeg su emfizem i edem plua glavni nalazi. Uzrok bolesti je
intoksikacija i oteenje plua koje se javlja kao posledica delovanja 3-metilindola, koji nastaje u
bubregu kao metabolit aminokiseline L-triptofana. Bolest nastaje kada su ivotinje na ispai
bogatoj aminokiselinama.Emfizem plua se javlja i kod hronine bronhopneumonije goveda i
svinja.
Restriktivne bolesti plua
Restriktivne bolesti plua karakteriu poremeaji ventilacije koji se javljaju zbog
smanjene rastegljivosti plunog tkiva i /ili grudnog koa odnosno njihovog ogranienog irenja.
Javlja se jer normalna ventilacija plua nije zasnovana iskljuivo na prohodnim vazdunim
putevima, ve ona zavisi i od normalne grae i ouvanosti zida grudnog koa, koji se u dovoljnoj
meri proiruje usled snanih kontrakcija disajne muskulature, a koje su regulisane impulsima iz
respiratornih centara.Do restriktivnih bolesti plua, mogu dovesti:oboljenja pleure,
pneumotoraksa, poremeaji zida grudnog koa, slabosti respiratome muskulature, nervni i
neuromiini poremeaji i akutne i hronine bolesti plua Restriktivne bolesti plua se
karakteriu hipoksijom, eukapnijom ili hipokapnijom u poetnoj fazi i brzim i plitkim disanjem.
Bolesti grudnog koa. Restriktivni poremeaji ventilacije zbog bolesti grudnog koa su
posledica nemogunosti irenja grudnog koa da bi plua primila normalan volumen vazduha.
Normalno irenje plua moe biti ogranieno naslednim malformacijama grudnog koa,
210

bolestima kotanog sistema ili traumom.Ovo se dogaa zbog ukoenosti kotanih delova u
deformaciji kimenog stuba kifoskoliozi. Kifoza je krivljenje grudnog dela kimenog stuba ,
prema gore dovodei do zaobljavanja grudnog koa a skolioza je pojava lateralnog krivljenja
kimenog stuba. Deformacije grudnog koa kao to su pectus excavatum i carinatum takoe
dovode do restriktivnih poremeaja ventilacije, kao i ankilozni spondilitis.Ovi poremeaji
smanjuju vitalni kapacitet, totalni kapacitet plua i njihovu ventilaciju.Zbog nestabilnosti
grudnog koa kod frakture rebara i sternuma, dolazi do restriktivnih bolesti i negativno utie na
ventilaciju plua.Ukoliko se istovremeno javlja fraktura kostiju, udisaj moe biti znaajno
inhibiran.Poremeaju ventilacionoperfuzionog odnosa doprinose i stvaranje bezvazdunih
podruja atelektaza poto bolesnici nisu sposobni da povremeno duboko uzdahnu.
Bolesti respiratornih miia. Prvenstveno je dijafragma najvaniji respiratorni mii i sve
promene koje smanjuju njenu aktivnost dovode do respiratorne insuficijencije. Ove promene
mogu biti dijafragmatska hernija, disfunkcija n. pherenicus-a, poveanje intraabdominalnog
pritiska u toku timpanije buraga kod goveda, miopatija kod teladi, jagnjadi, jaradi i drebadi za
vreme intenzivnog rasta, kao i miina slabost kod konja, obolelih od akutne ili hronine bolesti
respiratornog sistema.Bolesti dijafragme u poliomijelitisu, miasteniji gravis i miinoj distrofiji
izazivaju poremeaj ventilacije a kod tee slabosti miia zbog poremeaja mehanike disanja.
Bolesti pleure. Zapaljenje pleure je pleuritis, koji obino nastaje pri infekciji susednog
parenhima plua, ali uzroci mogu biti i traume grudnog koa ili invazivni rast tumora. Pomeranje
dijafragme u kranijalnom pravcu nastaje zbog gojaznosti, graviditeta, ascitesa, hepatomegalije i
intraabdominalnih masa. U toku zapaljenja pleure koliina inflamatornog eksudata moe biti
veoma mala, pa se ovaj oblik naziva suvi pleuritis. Ukoliko se obrazuju vee koliine
inflamatomog eksudata, dolazi do njegovog nakupljanja u intrapleuralnom prostoru, to se zove
hidrotoraks (lat. hydrothorax). Prisustvo vee koliine eksudata moe da dovede do pritiska na
susedno tkivo plua i izazove kompresivnu atelektazu (bezvazdunost plua).Eksudat moe
dovesti do ogranienog irenja plua u toku disanja, izazivajui dispneju i iznenadni bol,
pogotovo u toku kalja. Nakupljeni eksudat se moe resorbovati kada se infekcija i bolest stave
pod kontrolu. U drugim sluajevima, kao to je rast tumora, obrazuje se velika koliina eksudata
koji se moe odstraniti punkcijom pleuralne upljine. Ako pleuralni eksudat sadri gnoj, takvo
stanje se naziva pleuralni empijem (lat. empyema pleurae), dok se prisustvo krvi naziva
hemotoraks (lat. haemothorax). Nakupljanje vee koliine limfe u pleuralnom prostoru naziva se
hilotoraks (lat. chylothorax). Usled nakupljanja gasova (vazduha) u intrapleuralnom prostoru,
nastaje pneumotoraks, koji moe da dovede do kolapsa plua. Nakupljeni vazduh ponitava
normalni gradijent pritiska, koji obezbeuje da plua prate irenje grudnog koa. Tada, zbog
elastine sile samog plunog tkiva dolazi do njihovog kolapsa. Pneumotoraks moe da nastane
zbog traume, kao to je prelom rebara i ranjavanje, ili nakon operativnih zahvata na grudnom
kou.On nastaje i sluajno, nakon punkcije pleuralne upljine koja se izvodi kako bi se uklonila
tenost, nakupljena u tom prostoru. Javlja se i u sluaju pucanja emfizemskih bula koje su
locirane neposredno ispod visceralnog sloja pleure.Tada vazduh dospeva u pleuralni prostor i
izaziva kolaps plua. U sluaju invazivnog irenja tumora takoe mogu nastati sline promene i
pneumotoraks. U nekim sluajevima pneumotoraks se deava bez nekih predisponirajuih.
promena. Takav oblik nosi naziv spontani pneumotoraks. On moe nastati zbog rupture
proirenja koja su ispunjena vazduhom, a smetena neposredno ispod visceralne pleure. Takve
promene nastaju u toku neleenih bolesti plua, ili zbog delimine opstrukcije vazdunih puteva
koja dovodi do hiperinflacije ili prepunjenosti vazduhom, terminalnih delova ovog sistema.
Defekt koji je doveo do pneumotoraksa obino omoguava da vazduh ulazi u pleuralnu upljinu,
ali se zatvara kako plua kolabiraju. Kod otvorenog (komunicirajueg) pneumotoraksa vazduni
211

pritisak se izjednaava sa atmosferskim, jer u toku udisaja vazduh ulazi u pleuralni prostor, dok
za vreme ekspirijuma izlazi napolje. Za vreme tenzionog (ventilnog) pneumotoraksa, mesto
rupture pleure deluje kao jednosmerni ventil, doputajui da vazduh za vreme udisaja ulazi u
pleuralni prostor, ali spreavajui njegov izlazak u toku izdisaja.Zbog nakupljanja vee koliine
vazduha u pleuralnom prostoru, pritisak postaje vei u odnosu na atmosferski.Ovaj tip
pneumotoraksa moe dovesti do uginua ivotinje. Nakupljeni vazduh vri sve vei pritisak na
ve kolabirana. plua uzrokujui kompresivnu atelektazu, kao i na medijastinum, pritiskajui srce
i pomerajui velike krvne sudove te lako dolazi do hipoksije.
Nervni i neuromiini poremeaji se dele na one koji nastaju zbog nepravilnog slanja
impulsa iz centara u modanom stablu ili na oteenja nervnih puteva koji vode od centra prema
respiratornim miiima. Paraliza respiratornih miica nastaje kod delovanja botulinusnog toksina,
poreklom iz bakterije Clostridium botulinum i javlja se uginue usled akutne respiratorne
insuficijencije. Ovaj toksin blokira oslobadanje acetilholina (Ach) na krajevima motornih
neurona, bez ije stimulacije nema kontrakcije respiratornih miia. Autoimuna bolest poznata
kao myasthenia gravis dovodi do problema na drugoj strani neuromiicne sinapse, oteeni su
receptori za Ach na postsinaptikoj membrani.
Poveanje otpora pri irenju plua. Poveanje otpora pri irenju plua se moe javiti kod
veoma ugojenih ivotinja. Preveliko nakupljanje masti u zidu grudnog koa moe ograniiti
njegovo irenje.Poveanje intraabdominalnog pritiska moe nastati kod prevelikog nakupijanja
masti ili tenosti i dovesti do oteanih ekskurzija dijafragme u abdominalnu upljinu. Ukoliko su
ovakvi problemi izraeni i traju due vreme, oni prevazilaze sposobnost hipertrofije i adaptacije
respiratornih miia, pa dolazi do hipoventilacije.
Bolesti plunog parenhima. Ogranieno irenje plua moe nastati i usled promena u
tkivu plua. Ovi poremeaji su intersticijalne bolesti plua i karakteriu se infiltracijom ili
inflamacijom i pojavom oiljaka u parenhimu plua. Zajednika posledica ovih patolokih
procesa je fibroza plua, koja dovodi do smanjenja normalne sposobnosti irenja plua i oteanog
udisaja. Zbog fibroze plua dolazi do smanjenja totalnog kapaciteta plua.Bolesti plunog
parenhima mogu da izazovu restriktivni poremeaj ventilacije zbog destrukcije I smanjenja
aktivne povrine plunog parenhima(bronhiektazije, apsces plua, cistina fibroza, tuberkuloza,
tumori plua)smanjenja komplijanse plua (difuzna fibroza, pneumonija, ARDS) ili kolapsa
plunog tkiva (atelektaza). Restriktivne bolesti plua se obino javljaju u dva oblika. Jedan je
akutna forma bolesti poznata kao adultni respiratorni distres sindrom (ARDS), iji su sinonimi
akutna respiratorna insuficijencija ili sindrom oknih plua. Adultni respiratomi distres sindrom
se karakterie edemom plua, koji izaziva uginue ivotinja. Restriktivni poremeaji kod
novoroenih ivotinja mogu dovesti do neonatalnog respiratornog distres sindroma (NRDS) u
sluaju preranog partusa. Prasad, kod kojih dolazi do tzv. Barkerovog sindroma, imaju
nerazvijena plua i hijaline membane, nedostatak surfaktanta, kao i poremeaj tireoidne lezde sa
klinikim manifestacijama hipotireoze. Rizik od respiratomog distres sindroma je povean u
sluaju komplikovanog partusa i carskog reza. Izmenjen sastav surfaktanta kod novoroenih
tenadi dovodi do sindroma slinog ARDS kod novoroenih beba sindrom slabih tenaca.
Drugi oblik restriktivnih bolesti plua zasniva se na hroninim promenama intersticijuma plua.
Ovakvo stanje se naziva hronina unutranja restriktivna bolest plua (engl. chronic intrinsic
restrictive lung disease - CIRLD). Hronine unutranje restriktivne bolesti plua. U ovom sluaju
se radi o dugotrajnim promenama na intersticijumu plua, koje dovode do restriktivnih promena
u pluima. Kao izazivai mogu da se jave estice praine, industrijski gasovi,zagaivai u vidu
aerosola, lekovi ili infektivni agensi. Hronino dejstvo malih koliina iritantnih sredstava dovodi
212

do progresivne elijske infiltracije i fibroze, koje izazivaju klinike manifestacije poremeaja

respiracije.

Slika 89. Patofiziologija ARDS-a

Pluni edem
Pluni edem predstavlja abnormalno nakupljanje vee koliine tenosti u
ekstravaskularnom prostoru u pluima. Moe da se razvija sporo, kao u hroninoj bubrenoj
insuficijenciji, ili dramatino brzo kao u akutno nastaloj insuficijenciji levog srca u akutnom
infarktu miokarda.Dispneja je tipina pojava najpre u naporu sa progresijom do pojave u
mirovanju ili se javlja iznenada u mirovanju.Prisutna je i ortopneja , hipoksemija i povean
disajni rad.esta je pojava edemske tenosti u sputumu a pluni edem moe izazvati i akutnu
respiratornu insuficijenciju.Viak vode u pluima je uvek posledica poremeaja ravnotee izmeu
kapilarnog hidrostatskog pritiska, kapilarnog onkotskog pritiska,kapilarne permeabilnosti, limfne
drenae i surfaktanta.Do pojave plunog edema dolazi i zbog promena odnosa hidrostatskog i
koloido-osmotskog pritiska u plunim kapilarima i intersticijumu, zbog poveane propustljivosti
zidova plunih kapilara, zbog poveane propustljivosti alveolarnog epitela ili zbog redukovanog
oticanja limfe.U razvoju plunog edema postoje dve faze: prva se karakterie pojavom
intersticijalnog edema odnosno veom koliinom tenosti u perivaskularnom i peribronhijalnom
intersticijalnom plunom tkivu, dok se kasnije u drugoj fazi, javlja alveolarni edem kada tenost
prelazi u lumen alveola. Zbog prisustva nestiljivog sadraja (tenost) u razvoju edema nastaju
213

restriktivni poremeaji disanja.Ekstravazaciju krvne tenosti u intersticijum plua spreava

ouvani endotel kapilara, dok alveolarni epitel doprinosi zatiti alveola od slobodnog prelaska
tenosti u njihov lumen. Tenost, koja nastaje u toku edema, ne moe lako da pree u lumen
alveola, jer je alveolarni epitel praktino nepropustljiv za prolazak proteina. Ova barijera za
proteine uestvuje u stvaranju snanog osmotskog gradijenta koji utie na zadravanje tenosti u
intersticijalnom prostoru. Koliina tenosti, koja prolazi kroz endotel plunih kapilara, je
odreena povrinom ove kapilarne mree, propustljvou endotela i filtracionim pritiskom.
Filtracioni pritisak predstavlja ravnoteu izmeu hidrostatskog pritiska krvi koji potiskuje tenost
izvan kapilara i koloid-osmotskog pritiska koji tei da tenost zadri u lumenu kapilara.
Karakteristina je podela na dva tipa plunog edema - kardiogeni, koji nastaje kao rezultat
porasta hidrostatskog ili koloid-osmotskog pritiska i nekardiogeni, koji nastaje usled poviene
propustljivosti.
Kardiogeni edema plua karakterie poveanje plunog kapilarnog transmuralnog pritiska
odnosno porast hidrostatskog pritiska nastaje zbog poveanja venskog pritiska u plunim krvnim
sudovima kod slabosti leve komore ili snienja koloid-osmotskog pritiska krvi u sluaju
hipoproteinemije.Kada stepen ultrafiltracije poraste iznad kapaciteta perikapilarnih limfnih
sudova za uklanjanje tkivne tenosti dolazi do njenog nakupljanja. Ukoliko brzina formiranja
tkivne tenosti nastavi da prevazilazi obim limfne drenae, dolazi do prelaska tenosti u lumen
alveola. Budui da je tenost koja se formira kod kardiogenog edema ultrafiltrat krvne plazme,
sadraj proteina je relativno mali. Mnogo ree je edem ovog tipa nekardiogenog porekla, kao to
je to sluaj kod infuzije velike koliine fiziolokog rastvora ili akutne bubrene insuficijencije.
Insuficijencija limfotoka moe da se javi u sluaju obliteracije, kompresije ili poremeaja u
poloaju limfnih sudova.
Nekardiogeni pluni edem
karakterie poviena propustljivost plune kapilarne
membrane u akutnom difuznom oteenju plua. Tenost u alveolama moe da se nakuplja i kao
rezultat oteenja alveolarnog epitela, zbog ega dolazi do prelaska rastvorenih supstanci i veih
molekula, kao to su albumini, u lumen alveola. Ove promene se javljaju zbog direktnog
oteenja alveolarnog epitela inhalatornim toksinima kao to su dim, amonijak, hlor i fozgen, ili
infekcije plua kod infektivne pneumonije, ili mogu da nastanu usled primarnog oteenja
endotela kapilara, toksinima iz krvotoka kao to su gram negativna bakterijemija, akutni
pankreatitis, oteenja usled imunih reakcija i terminalna uremija.
U tom sluaju se zbog oteenog endotela kapilara poveava njihova propustljivost i tenost koja
izlazi ima visok sadraj proteina. Gubitak popustljivosti plua (popustljivost je mera rastegljivosti
plua i zida grudnog koa), koji se javlja u toku edema, komplikuje se razblaivanjem i
ispiranjem surfaktanta usled prolaska eksudata preko povrine alveolarnog epitela. Smanjena
koliina surfaktanta dovodi do porasta povrinskog napona, to znai da je potreban vei napor za
adekvatan inspirijum, dok se oksigenacija krvi smanjuje. Poveanje povrinskog napona dovodi i
do kolapsa sitnih terminalnih vazdunih puteva. Prisustvo tenosti u lumenu alveola takoe
dovodi do smanjenja respiratorne povrine i zapremine vazduha. To izaziva snienje
ventilaciono-perfuzionog kolinika, uzrokuje prolazak neoksigenisane krvi u sistemski krvotok i
doprinosi pojavi cijanoze.Situacija se oteava prisustvom proteina u nastalom eksudatu. Pod
uticajem alveolarnog vazduha proteini denaturiu i grade hijalinu membranu, koja oblae
respiratornu povrinu, pruajui se sve do nivoa respiratornih bronhiola. Ukoliko akutna pojava
respiratornog distres sindroma ne dovede do uginua, ona je esto praena fibrozom
intersticijuma, to moe dovesti do hroninog snienja popustljivosti plua.

214

U nekardiogeni edem se svrstavaju sluajevi plunog edema koji nastaju usled smanjenogklirensa
limfe, nakon transplantacije plua, kod limfatinog irenja karcinoma, kod kompresije limfnih
sudova kod tumora ili kod fibroze tkiva.

Slika 90. Glavni mehanizmi kod alveolarnog edema plua

Atelektaza plua
Atelektaza je kolaps ili bezvazdunost plunog tkiva.Moe biti izazvana spoljanjim
pritiskom tumora, tenosti i vazduha u pleuralnom prostoru ili abdominalni distenzionim
pritiskom na porciju plua. Postoje dva tipa atelektaze: kompresivna i opstruktivna ili
apsorptivna. Kompresivna atelektaza je izazvana spoljanim pritiskom, usled pojave tumora,
tenosti ili vazduha u pleuralnom prostoru, ili porastom intraabdominalnog pritiska koji dovodi
do kolapsa delova plua.
Opstruktivna ili apsorptivna atelektaza je posledica resorpcije vazduha iz opstruisanih ili
hipoventilisanih alveola , ili uklanjanja vazduha kod inhalacije koncentrovanog kiseonika ili
anestetikih gasova.Obino je udruena sa opstrukcijom bronhija.Nakon potpune opstrukcije
protoka vazduha u trajanju od vie sati, vazduh iz lumena alveola se resorbuje u krvotok. Ukoliko
opstrukcija ne dozvoljava prodor novih koliina vazduha, delovi plua zahvaeni ovim
promenama e kolabirati.Ako je obim kolabiranog tkiva mali, verovatno nee uticati na zdravlje
ivotinje i proi ce asimptomatski, ali kod veeg obima kolabiranog tkiva plua, krv koja prolazi
kroz kapilare se ne oksigene, niti se uklanja CO2.
Do atelektaze mogu dovesti opstrukcije izazvane aspiracijom stranog tela koje potpuno
zatvara bronhus. Opstrukcija moe da nastane i zbog tumora koji rastu u lumenu vazdunih
puteva. Poseban oblik atelektaze se razvija postoperativno, zbog primene kiseonika i anestetika,
nemogunosti disanja i promene poloaja tela.
215

Slika 91. Pluna atelektaza ouvana alveola, opstruktivna atelektaza

i kompresivna atelektaza

216

5.2.PATOFIZIOLOGIJA POREMEAJA KARDIOVASKULARNOG SISTEMA

Kardiovaskularni sistem podrazumeva srce i krvne sudove. Srce je upalj miini organ
koji se sastoji od etiri upljine dve pretkomore i dve komore. Ono je preko sistema krvnih
sudova povezano sa celim telom, a najznaajnija uloga je obezbeivanje dotoka oksigenisane krvi
u organizam i pumpanje krvi bokate ugljendioksidom u plua. U levu pretkomoru srca se uliva
sistem od 5-8 plunih vena koje dolaze od plua donosei oksigenisanu krv, koja prolazi u levu
komoru i preko aorte odlazi u sistemski krvotok. U desnu pretkomoru srca se ulivaju uplje vene,
koje donose krv bogatu ugljendioksidom, koja ulazi u lazi u desnu pretkomoru, pa u desnu
komoru i odatle preko plunih arterija odlazi u plia gde se vri oksigenacija te krvi. Na izlasku
plune arterije iz desne komore i aorte iz leve nalaze se polumeseasti zalisci i ima ih tri na
svakom krunom otvoru. Sa desne strane srca izmeu pretkomore i komore se nalaze
trikuspidalni zalisci, a sa leve strane bikuspidalni zalisci. Ovi zalisci su deo endokarda
(unutranje srane ovojnice) i sa jedne strane privreni za zid otvora,a sa druge strane su preko
papilarnih miia povezani sa zidom srca. Otvaranje i zatvaranje zalistaka nije spontano u
fiziolokim uslovima, ve je u vezi sa sranom kontrakcijom. Na kraju, srce lei u sranoj
ovojnici koje omoguuje pokretljivost srca, pa ukoliko ova fizioloka uloga izostane mogu nastati
poremeaji u radu.
Srce pokazuje brojne fizioloke adaptacije koje omoguuju da sinhronizovano radi tokom
ivota, omoguujui pravilnu oksigenaciju organizma. To su sledee fizioloke osobine: a) srani
mii uvek reaguje maksimalnom kontrakcijom po principu sve ili nita, b) snaga i veliina
srane miine kontrakcije proporcionalna je poetnoj duini miinih vlakana, odnosno stepenu
punjenosti komora krvlju, c) srana kontrakcija omoguena je preko autonomnih nervnih cenara
u srcu. To su sinoatrijalni vor (SA), atrioventrikularni vor (AV), Hisov snop i Purkinijev
sistem. Ovaj istem ima sposobnost sponate depolarizacije i stvaranja impulsa, koji zapoinje SA
vor, koji ima vrenost potencijala mirovanja na nivou od -55 do -60 mV, to je znaajno nie od
potencijala mirovanja membrane elija miokarda koji je od -80 do -95mV.

217

Slika 92. Autonomni sistem srca i elektrini impulsi

Srane funkcije se deavaju sinhrono u okviru srane revolucije. Srana revolucija ili
srani ciklus predstavlja vremenski period od momenta pokretanja depolarizacije pretkomora,
kompletne depolarizacije komora, repolarizacije komora i pretkomora pa do pokretanja sledee
depolarizacije. To je razdoblje od jedne do druge srane kontrackije. Prostiranje talasa
repolarizacije kao i sonhrona deavanja koja se odnosi na pritisak u aorti, pretkomorama i
komorama, te promene u volumenu komora i beleka na EKGu i fonokardiogramu prikazane sun
a slikama koje sledi. Odsustvo sinhronizacije navedenih procesa ukazuje na postojanje patolokih
procesa.

Slika 93. Prostiranje impulsa kroz srce i nastanak EKG zapisa

218

Slika 94. Sinhronizacija deavanja u sranoj revoluciji

Zbog svega navedenog poremeaji kardiovaskularnog sistema se mogu podeliti na:

Poremeaje u stvaranju impulsa u srcu koji se dele na nomotopne poremeaje
(poremeaji koji nastaju u SA voru) i heterotopne poremeaje (poremeaji koji nastaju u
drugim centrima u srcu)
Poremeaje u prenosu impulsa kroz srce
Poremeaje u miokardu
Poremeaje u endokardu
Poremeaje u perikardu
Poremeaji u krvnim sudovima ok (opisan u zasebnom poglavlju) i poremeaji u pulsu
Poremeaji u sranim tonovima
Treba imati na umu da je ova podela nastala na osnovu morfolokih i fiziolokih svojstava koje
smo nabrojali, ali da je mogue da budu meusobno isprepletani i da etiopatogenetski predhode
jedan drugom ili ishode jedan iz drugog, a posebno je znaajna injenica da srce uvek reaguje
promenama u miokardu u procesu kompenzacije i dekompenzacije.
Nomotopni poremeaji stvaranja impulsa u srcu
Sinusna tahikardija predstavlja poveanje broja impulsa koji nastaju u SA voru u jedinici
vremena. Ona nastaje kao posledica ekstra- i intrakardijalnih faktora. Ekstrakardijalni faktori su
svi oni faktori koji dovode do aktivacije simpatikusa, kada je potrebno da se odri krvni pritisak i
219

minutni volumen. Kao uzroci javljaju se gubici vee koliine krvi, kod hiperkapnije i hipoksemije
i drugo. Intrakardijalni faktori su oni koji dovode do tahikardije kao posledice oteenja
miokarda, endokarda ili perikarda usled upale, nekroze ili ishemije. Pored aktivacije sipmatikusa,
sva stanja koja dovode do pada tonusa parasimpatikusa (n.vagus) mogu dovesti do tahikardije. U
tahikardiji dolazi do skraivanja pause i skraivanja srane dijastole, pa se smanjuje vreme
potrebno za punjenje srca krvlju, a smanjuje se vreme potrebno za biohemijsku reparaciju
miokarda i sintezu fosfokreatina, kada se moe desiti smanjenje protoka krvi kroz korknanrne
krvne sudovi i pumpanje srca na prazno, to dodatno pogorava hipoksemiju i druga stanja koja
e opet aktivirati simpatikus, a mogua je ishemija vitalnih organa kao to je mozak, uz pad
pritiska i uginue ivotinje.
Sinusna bradikardija podrazumeva smanjeno stvaranje impusla u SA voru u jedinici
vremena. Ekstrakardijalna bradikardija se fizioloki javlja u toku sna. SA vor se delovanje
acetilholina preko muskarinskih receptora udaljava od sopstvenog praga akcionog potencijala, pa
se smanjuje spontana depolarizacija. Pored delovanja acetilholina, uticaj endorfina i drugih
inhibitora holinesteraze, zatim hiperkaliemija, delovanjeantiaritmika i beta blokatora dovode do
sinusne bradikardije. Kod mnogih drugih bolesti javlja se prenaglaenost parasimpatikusa kada se
moe razviti bradikardija i to kod: meningitisa, encefalitisa, tumora mozga, ileusa i bolnih
promena u abdomenu. Bradikardija u ekstremnim sluajevima dovodi do sranog zastoja i
uginua.
Sinusna aritmija predstavlja pojavu razliitog, neravnomernog broja impulsa u jedinici
vremena u SA voru. Ova promena moe biti fizioloka u sluajevima kada prati disanje, pa se
naziva repsiratorna aritmija. U toku udisaja vrednost intratorakalnog pritiska se smanjuje, pa
dolazi do poveanog priliva krvi u srce i poveava se razdraljivost SA vora. Kod izdisaja
process je suprotan. Izostanak repsiratorne aritmije kod pasa moe govoriti o intrakardijalnim
oteenjima ili oteenjima n.vagus-a. Aritmije mogu biti pravilne ili nepravilne.
Sinusna ekstrasistola predstavlja nastanak prevremene kontrakcije celog srca koja nastaje
usled delovanja impulsa iz SA vora.

Slika 95. Respiratorna sinusna aritmija

220

Heterotopni poremeaji stvaranja impulsa u srcu

Heterotopni poremeaji nastaju kada izvan SA vora nastaju razdraenja koja dovode do
kontrakcije srca ili nekih njegovih delova tokom redovnog sranog rada. Ovakva stanja prate
razliita oboljenja srca. Ukoliko je ouvana aktivnost SA vora radi se o aktivnim heterotopnim
poremeajima, a ukoliko se radi o nepotpunom ili prekinutom stvaranju i irenju impulsa iz SA
vora radi se o pasivnim heterotopijama.
Aktivni heterotopni poremeaji
Aktivna heterotopna ekstrasistola nastaje kada se desi prevremena srana kontrakcija
jednog dela ili celog srca pod uticajem impulsa izvan SA vora. Ove ekstrasistole mogu biti
supraventrikularne (kada nastaju iznad Hisovog snopa u prektkomoara ili AV voru) i
ventrikularne (koje nastaju ispod AV vora, u Hisovom snopu, Pirkinijevim vlaknima i u
komori). Ove promene mogu biti monotone ako nastaju na jednom mestu, odnosno politopne
ako nastaju na vie mesta u srcu. Na osnovu ritminosti ekstrasisteole se dele na ritmine i
pojednane. Ukoliko se posle sistole javi jedna ekstra sistola onda je u pitanju ritam bigeminus,
ako se javljaju dve onda je ritam trigeminus, a ako se javljaju tri onda je ritam kvadrigeminus.
Prilikom ekstrasistole supraventikularnog tipa javlja se pozitivan venski puls, jer se krv
vraa iz pretkomora u vene. Posle ekstrasistole nastaje period produene srane pause, pa u
sledeoj kontrakciji raste sistolni volumen i pulsni talas.
Kod atrioventrikularne ekstrasistole karakteristino je da se moe javiti u gornjem,
srednjem ili donjem delu AV vora. Ukoliko se javi u gornjem delu AV vora impuls se iri
najpre ka pretkomorama, pa je P zubac na EKGu negativan. Ukoliko se radi o razdraenju
srednjeg dela impuls se alje ka pretokomori i ka komori, pa je P zubac slab, a QRS kompleks
odnosno razdraaj komore dominantan. Ukoliko se radi o razdraenju doleg denja AV vora
takoe postoji negativan P zubac.
Ventrikularna ekstrasistola podrazumeva da se od komora impuls iri retrogradno na
pretkomore. Kod ovih ekstrasistola opada sistolni volumen i pada pulsni talas.

Slika 96. Ventrikularna ekstrasistola

221

Paroksizimalna tahikardija nastaje kada se ekstrarazdraenja javljaju kao ograniena serija

impulsa koja traje odreeno vreme i onda prestaje. Ona moe nastati u zidu pretkomore
(supraventrikularna) ili u zidu komore (ventrikularna). Kod ovog poremeaja javlja se
deformacija P zupca. Dugotrajna i uestala pojava ovih tahikardija dovodi do smanjenja
minutnog volumena,pada u snabdevanju kiseonikom, sa razvojem gubitka svesti i grevima, to
se naziva Adams-Stoksov sindrom. Supraventrikularana tahikardija je blaa i najee je
posledica poremeaja u delovanju vagusa i simpatikusa. Ventrikularni poremeaji nastaju kao
posledica poremeaja u miokardu u vidu degeneracije.
Lepranje i treperenje pretkomora nastaje kod pojavljivanja veeg broja dodatnih
nadraaja u miokardu pretkomora. Tada se komore kontrahuju veom brzinom od fizioloke, pa
postoje znaci tahikardije. Kod treperenja pretkomora javlja se veliki broj impulsa kada dolazi do
slabih kontrakcija vee grupe miofibrila. U toku treperenja pretkomora javljaju se karakteristini f
talasi na EKGu. U ovakvim sluajevima javljaju se poremeaji u punjenosti krvnih sudova sa vrlo
slabim punjenjem, a frekvenca pulsa se ne poklapa sa frekvencom udara srca o zid grudnog koa
(ictus cordis). Hemodinamske smetnje dovode do poremeaja u oksigenaciji, svesti, a prenos
procesa na komore dodatno dovodi do pada minutnog volumena i pada krvnog pritiska.
Lepranje i treperenje komora ima mehanizam slian treperenju pretkomora. Na EKGu se
vide dvofazni zupci bez znaka pause, a moe se razviti i Adams-Stkosov sindrom.
Pasivna heterotopija
Pasivna heterotopija se tako naziva jer je SA vor pasivan, odnosno neaktivan, pa se
kompletna funkcija odvija pod dejstvom niih centara koji su u sistemu za stvaranje i
sprovoenje impulsa. Ovo se deava kod izraene vagotonije, ali i kod organskog oteenja srca.
Ovakvo stanje znaajno smanjuje vitalne sposobnosti ivotinje.
Poremeaji prenosa impulsa kroz srce
Poremeaji prenosa impulsa kroz srce se nazivju srane blokade. U zavisnosti od toga gde
je dolo do blokade razlikujemo: sinoatrijalniblog, atrijalni blok, atrioventrikularni blok (kod
oteenja AV vora) i intraventrikularni blok. Prema jaini blokade se dele na blokade I
(usporeno sprovoenje impulsa), II (prekinuto sprovoenje pojedinih impulsa) i III stepena
(prekinuto sprovoenje svih impulsa).
U sluaju sinoatrijalne blokade srce radi pod delovanjem AV vora, koji preuzima ulogu
pejsmejkera. Meutim vreme potrebno za aktiviranje AV vora je due u odnosu na vreme
potrebno za SA vor, pa ako ova pauza do momenta aktivacije potraje due od 10 minuta moe
doi do ozbiljnog oteenja srca. Ovde postoji negativni P zubac, kratak P-R interval i normalan
komorni kompleks na EKGu.
Kod blokade u okviru atrijuma vide se deformisani P zupci na EKGu.
Kod atrioventrikularne blokade postoji produenje P-R interval u I stepenu. Kod II
stepena izostaje QRS-T kompleks i javlja se iregularan puls. Postoji i poseban tip kombinovne
blokade I i II stepena kada se impuls sve due zadrava u AV voru i naziva se Venkebahova
periodika ili Mobik tip-I AV blokade, a rezultira I povremenim izostajanjem komornih
kompleksa. Ovaj nalaz nema kliniki znaaj i vezan je za poremeaje u gornjem delu AV vora.
Poremeaji u donjem delu AV vora imaju javlja se Mobik tip II blokada koja je nepovoljnija jer
se impulse ne sprovode do komora. Kod blokade treeg stepena javljaju se P zupci, ali se na
222

svakih nekoliko P zubaca javlja komorni kompleks, a kompleksi su rasporeeni pravilno. Ovaj tip
slabosti vodi do hemodinasmkih promena, zamora i sranog zastoja.
Kod intraventrikularne blokade postoje poremeaji na QRS kompleksu. Blokade mogu
biti funkcionalne i organkse, koje su nastale usled oteenja. Ovaj tip blokada najee ne daje
kliniki znaajne manifestacije zbog injenice da se miokard jedne komore moe depolarizovati i
impulsima koji stiu iz druge komore.

Slika 97. EKG nalaz kod SA bloka

223

Slika 98. EKG nalaz kod AV bloka

Poremeaji funkcije miokarda

Miokard ima glavnu funkciju u procesu pumpanja krvi i obezbeivanja cirkulacije. Ono
se nalazi pod stalnim optereenjem, pa se kardiomiociti konstantno prilagoavaju tim
optereenjima. Uzimajui u obzir da je srce sloen viekomorni sistem koji je pregraen i
autonomno regulisan, jasno je da veliki broj faktora utie na miokard. Posebno je znaajno
napomenuti da promene u miokardu u vidu hipertrofije dovode do daljih promena u vidu slabije
prokrvljenosti srca i lezija, kada mogu nastati i poremeaji u prenosu impulsa, pa se srce mora
posmatrati i morfoloki i funkcionalno u toku dijagnostikog procesa. Vrlo esto u poetnim
fazama poremeaja postoje samo morfoloke promene koje se dijagnostikuju ultrazvunim
pregledom srca, dok se tek kasnije otkriju promene na EKGu.
Srce je u svakom momentu optereeno veim brojem sila. Sistolno optereenje srca
nastaje u momentu kada se krv iz komora ubacuje u aortu i a.pulmonalis, tako to raste pritisak u
komorama kako bi se savladao pritisak u navedenim krvnim sudovima. Dijastolno ili volumensko
optereenje nastaje tokom punjenja srca i zavisi od koliine krvi koja se nalazi u komorama
tokom dijastole. Vei venski priliv dovodi do veeg optereenja i jae kontrakcije u sistoli.
224

Slika 99. Sistolna i dijastolna disfunkcija srca

Jaina optereenja srca direktno zavisi od debljine sranog zida, jer je tenzija u miokardu
jednaka koliniku izmee proizvoda srednje vrednosti pritiska po jedinici srane povrine sa
poluprenikom srane upljine i dvostruke debljine sranog zida. Jasno je da sa poveanjem
debljine zida komora opada tenzija. Zbog toga je hipertrofija srca glavni nalaz kada srce trpi
povean pritisak.
Hipertrofija srca nastaje kao posledica velike napetosti u zidu srca i ima za cilj da smanji
tenziju u sranom miiu. Ukoliko process zahvati i vezivno tkivo srce lako moe ui u
ireverzibilnu fazu. Hipetrofija moe biti koncentracina i ekscentrina. Kod kncentrine
hipetrofije srca dolazi do zadebljanja zida srca bez promena u polupreniku srane upljine, dok
kod ekscentrine hipetrofije uz hipertrofiju dolazi do dilatacije i poveanja prenika srane
upljine. Postoje razlike u histolokom izgledu kardiomiocita u zavisnosti od tipa poremeaja, to
se moe videti na slici.

225

Slika 100. Hipetrofija srca

Kod hipetrofije srca najvei problem je to se u kardiomiocitima pored morfologije menja
i njihov biohemijski profil. U toku hipetrofije raste sinteza i opada razgradnja proteina. Dokle
god je miokard dovoljno prokrvljen srce eraditi u novim okolnostima i prilagoavati se.
Meutim u uslovima kada doe do hipoksemije, kardiomiociti ulaze u proces masnedistrofije i
nekroze, a proizvodi se i vea koliina laktata. Ovakav sled dogaaja brzo uvodi srce u stanje
srane slabosti.
Srana slabost (insuffitientia cordis) je nesposobnost srca da obezbedi minutni volumen i
krvni pritisak koji su dovoljni da zadovolje metabolike potrebe tkiva. Ona moe biti apsolutna
(kada srce ne moe da obezbedi potrebe kada je ivotinja u mirovanju) i relativna (kada ne mogu
da se obezbede potrebe u vreme fizike aktivnosti). Insuficijencija leve polovine srca najee je
izazvana poveanim optereenjem kod stenoze aorte, kod arterijske hipertenzije ili poremeaja
aortnih zalistana (povano dijastolno optereenje), kod poremeaja protokoa krvi iz pretkomore u
komoru itd. Slabost desne strane srca nastaje najee sekundarno kao posledica insuficijencije
leve polovine srca. Kompnezacija srane slabosti podrazumeva pojavu dilatacije i hipertrofije
srca kao posledica na dijastolno i sistolno optereenje, poveanje tonusa simpatikusa kako bi se
odrao sistolni volume srca, zadravanje natrijuma i vode usled aktiviranja rennin-angiotenzinaldosteron sistem zbog smanjenog protoka krvi kroz bubrege, a u cilju odravanja cirkuliueg
volimena krvi i na kraju dolazi do poveane sinteze materija koje smanjuju afinitet hemoglobin
prema kiseoniku, kako bi u stanju hipoksije hemoglobin lake otpustio kiseonik u tkivo koje
lagano ulazi u acidozu. Prilikom dekompenzacije srane slabosti dolazi do nakupljanja
intersticijalne tenosti i edema plua, a oteano se razmenjuju gasovi na nivou kapilari:alveoli,
opada perfuzija mozga krvlju kada dolazi do solmnolencije, razdraljivosti pa sve do gubitka
svesti i kome, opada perfuzija bubrega krvlju pa se javlja prereanlna azotemija i bubrena
insuficijencija, javlja se transudacija krvi kroz zid creva i dijareja sa gubitkom proteina, a u

226

trbunoj duplji se javlja ascites, u miiima se javlja adinamija i brzo opada radna sposobnost uz
gubitak svesti i uginue ivotinje.
Poremeaji u endokardu
Poremeaji koji nastaju na novou endokarda mogu biti uroeni i steeni. Uroeni
poremeaji se nazivaj srane mane (vitia cordis) i do su: subaortna stenoza, ductus arteriosus
Botalli persistens (levo-desni ant, komunikacja levog i desnog srca), stenoza otvora
a.pulmonalis. Steeni su oni poremeaji koji nastaju kao posledica zapaljenja endokarda kod
razliiti oboljenja, kada se javljaju slabosti sranih zalistaka leve ili desne polovine srca.
Slabost sranih zalistaka podrazumeva da oni nemaju mogunost da obezbede
jednosmerno kretanje krvi kroz srce, pa se deava regurgitacija (vraanje) krvi u suprotnom
pravcu u odnosu na normalan tok krvi, odnosno ukoliko postoji suenje otvora kroz koji krv
prolazi javlja se oteano istiskivanje krvi kroz srce. Kod slabosti zalistaka postoji poveano
dijastolino optereenje, kada poinje da se razvija hipertrofija srca, sa insuficijencijom kao
ishodom. KOd slabosti levog srca postoji poremeaj na EKGu u vidu proirenog P zupca, jer su
najvie optereene pretkomore. U sluaju slaborsti sevog srca, ono postaje nesposobno da primi
krv iz plua to dovodi do edema plua i guenja ivotinje. U sluaju slabosti desne polovine srca
javlja se pozitivan venski puls zbog regurgitacije krvi u densu pretkomoru.
Kod uroene bolesti nezatvaranja Botalijevog duktusa deava se da se ovaj duktus ne
zatvori posle roenja. Pre roenja ima znaajnu ulogu u feralnom krvotoku. U najveem procentu
sluajeva postoji evo desni ant, kada iz levog srca krv odlazi u desno, to dovodi do poveanja
zapremine krvi u plunoj cirkulaciji, koji dodatno optereuje levu stranu srca izazivajui njenu
hipertrofiju. Kliniki se registruje stalan srani um, proiren P kompleks i proiren QRS
kompleks. Kod subaortne stenoze doi e do poveanog optereenja i hipertrofije levog srca
takoe. Kod stenoze otvora pulmonalne arterije dolazi do zadebljanja desne komore i prektokome
uz pozitivan venski puls.
Poremeaji u perikardu
Perikard ili srana ovojnica ima za cilj da omogui normalnu pokretljvost srca, koje je
omogueno zahvaljujui produkciji transudatske tenosti izmeu dva lista perikarda. Kod
perikarditisa koje nastaje najee kao posledica delovanja razliitih infektivnih agenasa ili vrlo
esto traumatski kod preivara, deeava se inflamacija koja moe biti serozna, mukoznna, gnojna
ili fibrinozna. Velika koliina eksudata pritiska srce i onemoguava njegovu dilatiaciju i punjenje
krvlju. Ovo se najpre vidi u desnoj polovini srca jer je zid desne komore tanji, pa se javlja jak
pozitivan venski puls i potom pad arterijskog pritiska. Ovakvo stnaje se naziva tamponada srca.
Drugi problem koji se moe javiti je sraivanje visceralnog i parijetalnog lista i fibroza srane
ovojnice, kada dolazi od nemogunosti irenja srca u dijastoli i slabog punjenja srca krvlju. Javlja
se pozitivan venski puls zbog nemogunosti ulaska krvi iz venskog sistema u srce, sa posledinim
edemima unutranjih organa, dolazi do gubitka proteina jer se krv cedi kroz krvne sudove
digestivnih organa, kada se javlja gubitak proteina, to dodatno potencira edeme na ventralnoj
strani tela ivotinje.

227

Visok zubac R:
Stenosis aortae
Insufficientia valvula semilunares aortae
Hipertrofija leve komore
Poveanje, proirenje i zaobljavanje zubca R:
Insufficientia valvulae mitralis
Negativan zubac R:
Stenosis a. pulmonalis
Insufficientia valvulae tricuspidalis
Cor pulmonalis
Visoka amplituda QRS kompleksa:
Ductus Botalli persistens
Snienje visine svih pikova EKGa:
Pericarditis
Totalni AV blok:
Adams-Stockesov sindrom
Proiren P talas, eventualno zaobljen:
Dilatacija leve pretkomore esto usled insuficijencije mitralnih valvula
Povien P talas sa pojavom otrine vrha:
Dilatacija ili hipertrofila desne pretkomore
ST interval:
Promena oblika i visine kod eksudativnog perikarditisa
Produen QT interval:
Hipokalcemija
Hipokalemija
Intoksikacija etilen-glikolom
Skraen QT interval:
Hiperkalcemija
Hiperkalemija
Terapija digitalisom
Visok T talas:
Hiperkalemija, hipoksija, uremija, piometra

Tabela 19. EKG nalaz kod razliitih sranih poremeaja

Poremeaji pulsa
Puls je fenomen koji nastaje kao posledica rastezanja krvnih sudova pod pritiskom krvi
koja je iz leve komore ubaena u aortu. Ovaj puls je arterijski ili pozitivan. Pored navedenog
postoji i venski puls koji je negativan, koji nastaje kao posledica oscilacije velikih vena u blizini
srca, prilikom kontracije desne pretkomore i komore. Arterijski puls se moe palpirati na mestima
gde su krvni sudovi dostupni, a moe se meriti i na razne druge naine kada se dobija kriva koja
se zove sfigmogram. Venski puls se ne moe palpirati, a ukoliko je to ipak mogue uz
prepunjenost venskih krvnih sudova onda se govori o pozitivnom venskom pulsu koji ukazuje na
228

prisustvo nekog poremeaja. Venski puls se grafiki predtavlja na flebogramu. Njihov izgled i
kretanje u odnosu na sranu revoluciju zabeleenu EKGom moete videti na slici koja sledi.
Poremeaj arterijskog pulsa odnosi se na promenu sledeih osobina pulsa: promena
frekvence pulsa (poveana frekvenca pulsus frequens i smanjena frekvenca koja dovodi do
retkog pulsa p.rarus); promena u ritmu pulsa (p.regularis i p.irregularis seu arhytmicus);
poremeaj visine pulsa (zavisi od sistolnog volumena i elastinosti aorte, p.equal/p.anequal puls
sa jednakim ili razliitim talasima, p.magnus-puls sa visokim talasom, p.parvus puls sa niskim
talasom); poremeaj brzine pulsa (naglo opadanje pulsa kod regurgitacije krvi usled slabosti
aortnih zalistaka kada postoji brzi puls p.celer, kod stenoze aortnog otvora postoji spori puls
p.tardus); poremeaj tvrdoe pulsa (tvrdi puls kod povienja pritiska p.durus ili meki pulsp.mollis, tanki puls u stanju oka p.filiformis).
Poremeaj venskog pulsa najee se ogleda u postojanju pozitivnog venskog pulsa. On
nastaje kada postoje maksimalne oscilacije venskog pulsa u toku sistole komore. To se deava
kod insuficijencije trikuspidalnih zalistaka, kod dilatacije desne komore ili smetnji u
komunikaciji komora i pretkomora. Kod stenoze desnog AV otvora krv se vraa u pretkomore i u
velike vene kada raste pritisak u ovim venama.

Slika 101. Sfigmogram i flebogram i njegov izgled u funckiji srane revolucije

229

Poremeaj u sranim tonovima

Srani tonovi su akustini fenomeni koji nastaju tokom sranog rada. Srani tonovi koji
nisu normlani nazivaju se srani umovi. Oni se belee fonokardiografom, a glavni se mogu uti
auskultacijom srca.
Postoje etiri srana tona koja se obeleavaju od S1 do S4: prvi ili sistolni (nastaje kod
zatvaranja AV zalistaka i proticanja krvi kroz poetni deo aorte i a.pilmonalis); drugi ili dijastolni
(nastaje zbog zatvaranja polumeseastih zalistaka aorte i a.pilmonalis), trei ili protodijastolni
(nastaje kao posledica brzog punjenja srca) i etvrti ili presistolni (nastaje kao posledica punjenja
pretkomora I ubacivanja kvi u komore).
Srani tonovi mogu biti pojaani ili smanjeni. Pojaani sistolni ton se detektuje kod veeg
fizikog napora, hipovolemije, anemije i drugih stanja gde je povean obim rada sranogh miia.
Pojaanje dijastolnog tona postoji kod treperenja polumeseastih zalistaka usled hipertenzije.
Slabljenje sranih tonova postoji ukoliko postoji vea koliina transudata ili eksudata izmeu
ovojnica sranih upljina.
Srani tonovi mogu biti ritmini ili aritmini, a usled veeg prisustva gasa u okolini srca
mogu biti zvonki i metalni.
Srani umovi nastaju kada postoje patoloke promene na sranim otvorima i zaliscima
koji e onemoguiti normalno strujanje krvi kroz srce. Srani umovi mogu nastati u sistoli i
dijastoli. Razlikujemo kreendo um, kome se jaina poveava tokom srane revolucije i
dekreendo um kod koga se jaina smanjuje. Postoji i um koji je kombinovani i zove se
kreendo-dekreendo. Poseban tip uma zove se um maine koji je konstantne jaine i javlja se
kod otvorenog Botalijevog duktisa. Postoji jo i holosistolini ili pansistolini um koji prati
regurgitaciju krvi. Frekvenca umova je najee uestalija od srane frekvence.

Slika 102. Srani umovi i tonovi

230

5.3.PATOFIZIOLOGIJA URINARNOG SISTEMA

Bubrezi imaju nekoliko znaajnih uloga u organizmu. Regulatorna uloga bubrega je da
kao glavni mehanizam u ouvanju homeostaze unutranje celine, regulie acidobaznu ravnoteu,
elektrolitskog sastava,osmolarnosti i zapremine vanelijske tenosti odnosno odravanje stalnog
volumena i sastava telesnih tenosti.Odravanje acidobazne ravnotee bubrezi vre, na taj nain
to uklanjaju iz organizma viak vodonikovih jona. Eskretorna uloga bubrega je da iz organizma
putem urina izlue sve hidrosolubilne i neisparljive supstance koje su organizmu nepotrebne ili
strane, odnosno da eliminiu nepotrebne i tetne materije, produkte metabolizma, kao i otrove i
lekove koji se rastvaraju u vodi. Endokrina uloga bubrega se sastoji u sintezi, sekreciji ili
metabolizmu razliitih hormona i humoralnih faktora kao to su eritropoetin, renin i
prostaglandini, koji znaajno utiu na ekskretornu i regulatornu funkciju bubrega i na odravanje
sistemskog krvnog pritiska.Nefron predstavlja osnovnu funkcionalnu jedinicu bubrega, a ine ga:
Malpigijevo telace i sistem tubula. Malpigijevo telace se sastoji iz 20-40 glomerulskih kapilara,
koji nastaju grananjem v. afferens-a i v. efferens-a i Baumanove kapsule, koju ine posebne
elije koje se nazivaju podociti. Sloj endotela glomerulskih kapilara, bazalna membrana na kojoj
oni lee i sloj podocita grade glomerulsku membranu, kroz koju se vri ultrafiltracija krvne
plazme i formira primarna mokraa.
Sistem tubula se sastoji od proksimalnih izuvijanih i ravnih tubula, Henleove petlje,
distalnih ravnih i izuvijanih tubula, koji se zavravaju sabirnim kanaliima. Henleova petlja ili
mehanizam protiv-strujnog umnoivaa i vasa recta ili mehanizam protiv-strujnog izmenjivaa u
jukstamedularnim nefronima, oddravaju visok osmolaritet medule bubrega, koji obezbeuju
fakultativnu reapsorpciju vode pod dejstvom ADH.
Stvaranje primarne mokrae iz krvi poinje procesom pasivne glomerulske ultrafiltracije
plazme kroz porozni zid kapilara glomerula u Boumanov urinski prostor.Filtriraju svi pravi
rastvori sa prenikom estica 1 nm, a proteini, ija je molekulska masa vea od 70 kDa, se
zadravaju. Mala koliina proteina koji su male molekulske mase pree u toku dana u primarnu
mokrau, ali se oni skoro u potpunosti reapsorbuju u tubulima.
U ostvarivanju celokupne funkcije pored glomerulske filtracije znaajnu ulogu imaju i
tubulska reapsorpcija i tubulska sekrecija, koji su neraskidivo povezani i usklaeni sa
glomerulskom filtracijom a da bi se dobila konana mokraa. Iz primarne mokrae se potpuno
reapsorbuje sve ono to je neophodno organizmu a to su glukoza, aminokiseline, proteini i
vitamini, delimino se reapsorbuju Na+, K+, Ca2+, Cl- HCO3- i vei deo vode, a aktivnom
sekrecijom se iz organizma izluuju H+, K+, kreatinin, neki lekovi i otrovi. Funkcionisanje ovog
sistema, omoguava smanjenje diureze sa preko 1.000 L /na dan opada na 6-12 litara konane
mokrae. Ova koliina kod goveda unutar 24 sata iznosi 170 - 180 litara.
231

Jaina ili intenzitet glomerulske filtracije (JGF) predstavlja osnovni pokazatelj funkcije
glomerula, i moe da se izrauna pomou formule: GF = Kf x Pnet , pri kojoj Kf predstavlja
ultrafiltracioni koeficijent, koji zavisi od stanja filtracione membrane i njen povrinea Pnet
predstavlja neto ultrafiltracioni pritisak, koji zavisi od glomerularnog hidrostatskog pritiska,
hidrostatskog pritiska u Baumanovom prostoru, glomerularnog onkotskog pritiska i onkotskog
pritiska u Baumanovom prostoru. Ova vrednost se odreuje izraunavanjem klirensa onih
supstanci, koje se glomerulima slobodno, u potpunosti filtriraju, a u tubulima ne reapsorbuju a
dobija se izraunavanjem klirensa inulina ili ee, odreivanjem klirensa kreatinina.

Slika 103. Filtracija, apsorpcija i sekrecija u glomerulu i tubulima

Bolesti bubrega
Bolesti bubrega se prema preovladajuoj anatomskoj lokalizaciji patolokog procesa koji
moe da bude lokalizovan u glomerulima, tubulima, intersticijalnom tkivu i/ili krvnim sudovima,
mogu podeliti na prerenalne, renalne i postrenalne. Prerenalne bolesti bubrega izazivaju
hipovolemija i/ili hipotenzija, koje mogu da smanje protok krvi kroz bubrege i da izazovu
poremeaj funkcije bubrega. Renalne bolesti bubrega mogu biti glomerularne, nefritisne koje su
primarno zapaljenjske i nefrotske koje su primarno degenerativne i neglomerularne, koje mogu
biti vaskularne, tubulske i intersticijske. Postrenalne bolesti bubrega mogu biti uzrokovane
opstrukcijom bubrenih puteva.
232

Poremeaj bubrene funkcije mogu da izazovu neke bolesti bubrega, kao to je nefrogeni
dijabetes insipidus ili cistinurija, koja dovedi do biohemijskih promena.Ove bolesti bubrega nisu
praene vidljivim morfolokim promenama na bubrezima.Bolesti bubrega, kao to su infekcije,
lezije izazvane toksinima, lekovima ili antigen/antitelo kompleksima, traumatska oteenja i
razvojni poremeaji, praeni su vidljivim promenama u strukturi jednog ili oba bubrega, a mnoge
bolesti bubrega se ne mogu otkriti sve dok se ne jave sistemski kliniki znaci, koji tada pokazuju
uznapredovan patoloki proces na bubrezima.
Glomerulske bolesti bubrega
Karakterie ih postojanje oteenja glomerulskih struktura nefrona.Klasifikuju se kao
primarne kada postoji izolovano oteenje samo bubrega i sekundarne, kada se oteenje bubrega
javlja samo u sklopu razliitih multisistemskih oboljenja i poremeaja.
Najee bolesti glomerula su glomerulonefritisi, zapaljenjski procesi locirani na
glomerulima.Glomeruli su osetljivi na razliite inflamatorne, metabolike, hemodinamske
toksine i infektivne insulte.Bez obzira na uzrok, sva oteenja glomerula dovode do poremeaja
glomerulske filtracije i/ili pojave belanevina i krvnih elija u urinu.Glomerulske bolesti bubrega
su najee uzrokovane imunim poremeajima, dijabetes melitusom i hipertenzijom.
Glomerulonefritisi najee nastaju kao posledica imunopatogenetskih mehanizama, pa u
zavisnosti od mehanizma koji je zaduen za oteenje glomerula razlikujemo imunokompleksni i
citotoksini glomerulonefritis.U veini sluajeva je posledica taloenja antigen-antitelo
kompleksa nastalih u toku infekcija, autoimunih bolesti i malignih procesa. Taloenje imunih
kompleksa zavisi od njihove molekulske mase, naelektrisanja, postojanja receptora za Fc
fragment antitela i odnosa hemodinamike u kapilarima glomerula. Antigen-antitelo kompleksi,
koji se obrazuju u cirkulaciji, uglavnom se deponuju u glomerulima u mezangijumu,
subendotelno i subepitelno. Kod izvesnog broja infektivnih i zapaljenjskih bolesti, dolazi do
deponovanja Ag/At kompleksa ili njihovog in situ-na mestu, u normalnom poloaju, obrazovanja
u glomerulima. U velikom broju sluajeva antigeni se ne mogu identifikovati. Meutim, kod
infekcija koje su izazvane -hemolitikim sojem streptokoka, antigeni su proteini M, koji ulaze u
sastav elijskog zida bakterija ili su to endostrepsini koji su prisutni u citosolu bakterijskih elija.
esto i endogeni antigeni mogu izazvati stvaranje imunih kompleksa. To je sluaj sa
hromatinskim materijalom koji dovodi do stvaranja antinuklearnih antitela (ANA),
karakteristinih za sistemski lupus eritematozus, tireoglobulinom kod limfocitnog tireoiditisa ili
nekim tumorskim antigenima.
Glomerulonefritis se javlja kod : infektivnih bolesti, kao to su:infektivni hepatitis,
bakterijski endokarditis, bruceloza, dirofilarioza, infektivni peritonitis, tripanozomijaza, piometra
i septikemija; neoplazija; inflamatorne bolesti, kao to su:pankreatitis, sistemski lupus
eritematozus, poliartritis, hepatitis i imuna hemolitina anemija. Kod konja moe da se razvije
autoimunski glomerulonefritis, usled stvaranja autoantitela na glikoproteine bazalne membrane
glomerula, dok kod drugih vrsta ovakav oblik glomerulonefritisa nije registrovan.
U nastanku akutnog glomerulonefritisa znaajnu ulogu ima aktivirani komplement,
bioaktivni medijatori i elije krvi. Ako se tokom zapaljenjskog procesa ireverzibilno otete
glomerul ili tubuli, ceo nefron postaje nefukcionalan. Fibroza i elijska infiltracija ireverzibilno
oteenih nefrona dovode do hroninog intersticijalnog nefritisa, koji moe da se zavri
hroninom bubrenom insuficijencijom.
Najvei broj glomerulskih bolesti uzrokuje odlaganje imunih kompleksa a samo mali broj
nastaje kao posledica dejstva cirkuliuih antitela na antigene glomerulske bazalne membrane.
233

Slika 104. Imunski odogovor u bolestima bubrega

Posledice oteenja glomerulske funkcije U toku akutnog glomerulonefritisa moe doi
do: promena u sastavu mokrae, veliine glomerulske filtracije, razvoja nefritinih edema i
bubrene hipertenzije. Mokrani sindrom-promene u sastavu mokrae u toku glomerulonefritisa
se javljaju kao posledica oteenja glomerula, te dolazi do hematurije, umerene proteinurije i
pojave veeg broja eritrocitnih cilindara mokrai. Cilindri u najveem broju sluajeva nastaju
taloenjem eritrocita i proteina u distalnim tubulima i sabirnim kanaliima. Oni su est nalaz u
kiseloj mokrai i mogu da dovedu do tubulske blokade. Promene u veliini glomerulske filtracije
se javljaju u toku glomerulonefritisa.U ranoj fazi akutnog glomerulonefritisa dolazi do naglog
smanjenja glomerulske filtracije zbog smanjenja filtracione povrine. U kasnijoj fazi smanjuje se
protok krvi kroz kapilare glomerula, to doprinosi daljem padu glomerulske filtracije to dovodi
do oligurije. Poto se smanjuje glomerulska filtracija smanjuje se i ekskrecija Na+, koja mee da
preraste u pozitivan bilans Na+ i vode u organizmu ukoliko je unos natrjuma normalan, jer je
funkcija tubula ouvana. Proteinurija izaziva pad glomerularnog onkotskog pritiska i porasta
onkotskog pritiska u Baumanovom prostoru. Svi opisani mehanizmi mogu izazvati pojavu
edema. Kod glomerulonefritisa gubitak proteina putem mokrae nije uvek isti, te pojava edema
nije esta, mada moe da se javi ako je gubitak albumina putem mokrae vei od 10-15 g/L.
Klinike manifestacije pada glomerulske filtracije nisu uoljive, sve dok ona ne opadne na 10-15
mL/min. Homeostaza bubrega se uspeno odrava, sve dok ne doe do gubitka funkcije preko
70% nefrona oba bubrega. Promene krvnog pritiska se javljaju jer je glomerulonefritis praen i
bubrenom hipertenzijom, koja se javlja zbog veeg zadravanja tenosti, a ako bolest pree u
hroninu fazu moe doi do hipersekrecije renina i manjeg luenja vazodilatatornih supstanci
234

koje dovode do hipertenzije. U zavisnosti od stepena oteenja glomerula, bolest moe za

nekoliko nedelja da pree u terminalnu bubrenu insuficijenciju.
Tubulointersticijalne bolesti bubrega
Tubulointersticijske bolesti bubrega su grupa razliitih oboljenja kod kojih primarno
dolazi do oteenja tubulskog segmenta nefrona i pripadajueg intersticijuma.
Tubulointersticijalni nefritis je zapaljenjski proces lociran na sistemu tubula, a zahvata i
intersticijalno tkivo bubrega. Zbog izuzetno velikog protoka krvi kroz bubrege odnosno 20%
minutnog volumena, bubrezi su izloeni snanom uticaju mnogih hemijskih materija koje se
filtriraju u primarnu mokrau. Dodatni faktor, koji pojaava dejstvo toksinih materija na
bubrege, je koncentrovanje mokrae koje nastaje njenim proticanjem kroz sistem tubula. Najei
uzroci ovih oboljenja su razliiti toksini, ishemija, infekcije, imuni faktori, i
drugi.Tubulointersticijska oteenja mogu nastati i sekundarno najee u sklopu
glomerulonefritisa, vaskularnih bolesti bubrega ili opstrukcije uretera.Razliite supstance, koje se
mogu nai u primarnoj mokrai, dovode do tubulointersticijalnog nefritisa na nekoliko naina:
izazivanjem ishemine ili toksine akutne nekroze tubula, koja moe da dovede do akutne
bubrene insuficijencije, izazivanjem alergijske reakcije, izazivanjem minimalnog kumulativnog
oteenja, koje moe nakon vie godina da dovede do hronine insuficijencije bubrega i
infekcijom.
Do tubulonitersticijalnog nefritisa dovode reakcije preosetljivosti, koje, se javljaju u
periodu od 2-40 dana posle upotrebe nekih lekava, kao to su sulfonamidi, antibiotici ili diuretici.
Lekovi ili njihovi razgradni produkti se kao hapteni mogu vezati za proteine bazalne membrane
tubulocita i dovesti do zapaljenjskog procesa. U patogenezi bolesti znaajnu ulogu ima IV tip
hipersenzitivne reakcije, pa je intersticijum bubrega infiltriran limfocitima i makrofagima.
Hronine tubulointersticijalne bolesti mogu nastati kao posledica dugotrajnog uzimanja
lekova, kao to su acetil-salicilna kiselina i fenacetin, iji se metaboliti koncentruju u sri bubrega
i izazivaju nekrozu papila. Zbog smanjene sinteze vazodilatatorih prostaglandina dolazi do
vazokonstrikcije krvnih sudova bubrega, to doprinosi oteenju usled ishemije.
Tubulointersticijalne bolesti mogu biti izazvane i infekcijom. Zapaljenjski procesi u
bubrezima mogu biti izazvani mikroorganizmima i javljaju se kao akutni ili hronini
pijelonefritis.
Akutni pijelonefritis je najee izazvan Gram negativnim streptokokama ili
stafilkokama, kao i Corinebacterium renale. Infekcija moe da nastane ascedentnim ili
descedentnim irenjem uzronika. Ascedentni put prodora uzronika je preko urinarnih puteva i
uzronik, po pravilu, ima P-fimbrije, kojima se adherira za intaktni epitel sluznice urinarnih
puteva. Nastanku bolesti doprinosi opstrukcija urinarnih puteva, pad imuniteta ili postojanje
prethodnog oteenja bubrega. Simptomi bolesti nastaju naglo, sa pojavom bola u predelu
bubrega, optim znacima bolesti povienjem temperature, inapetenca, adinamija, a kao znaci
specifinog procesa lociranog na bubrezima javljaju se polakiurija ili oteano mokrenje, poliurija,
masa leukocita i leukocitnih cilindara u sedimentu mokrae, kao i prisustvo bakterija u mokrai.
Hronini pijelonefritis karakterie progresivno skvravanje bubrega, uz prisustvo oiljnih
promena usled asimetrinog oteenja bubrenog parenhima.Koncentraciona sposobnost, kao i
zadravanje natrijuma i izluivanje H jona mnogo su vie oslabljeni nego u glomerulskim
bolestima, te se esto javljaju poliurija i nikturija.
Bubreni edemi se esto javljaju u glomerulskim bolestima bubrega, kao nakupljanje
tenosti u intersticijumu.Po mehanizmu nastanka razlikujemo nefritisne edeme, one koji nastaju u
235

toku akutnog glomerulonefritisa i nefrotske edeme, one koji nastaju u toku nefrotskog sindroma.
Nefritisni se javljaju u akutnom nefritisnom sindromu i u uznapredovalom stadijumu hroninog
nefritisnog sindroma.
Nefritini edemi se javljaju kao posledica akutne, najee prolazne upale bubrenog
parenhima, koja se sree kod akutnog glomerulonefritisa ili akutnog intersticijalnog nefritisa.
U poetnoj fazi glomerulonefritisa, glomerulska filtracija je smanjena, dok je funkcija
tubula jo uvek ouvana. Zbog toga se remeti glomerulsko-tubulska ravnotea, koja je praena
relativnim poveanjem reapsorpcije Na+ i vode (hipervolemija) i hipertenzijom. Zbog pojaane
propustljivosti kapilara (u okviru panvaskulitisa) i retencije soli i vode dolazi do pojave edema.
Zbog hipervolemije je suprimirana osovina renin-angiotenzin-aldosteron, to znai da nefritisni
edemi ne dovode do sekundarnog hiperaldosteronizma.
Osnovni mehanizam nastanka edema u akutnom glomerulonefritisu je porast
hidrostatskog pritiska, uzrokovan hipervolemijom, koja nastaje zbog smanjenja glomerulske
filtracije uz ouvanu tubulsku funkciju i zbog pojaane reapsorpcije vode i natrijuma.
Kod hroninog glomerulonefritisa blaeg stepena se ne javljaju edemi sem ukoliko ne
postoji nefrotski sindrom, zbog pojave adaptacionih mehanizama koji smanjuju tubulsku
reapsorpciju vode i natrijuma pa se ne razvija hipervolemija.
Edemi nastaju u terminalnom stadijumu hronine bubrene insuficijencije, zbog male
glomerulske filtracije, te regulatorni mehanizmi ne mogu da smanje tubulsku reapsorpciju i
dolazi do retencije vode i natrijuma i hipervolemije, koja pored perifernih edema moe da
izazove i edem mozga i plua, jer pad koloid-osmotskog pritiska i retencija vode i Na+ dovode do
pojave ascitesa i hidrotoraksa.
Edemi nastaju kada doe do pada albuminemije ispod vrednosti od 25-30 g/L. Usled
hipoalbuminemije pada onkotski pritisak krvi, i na nivou kapilara dolazi do izlaska tenosti u
meuelijski prostor, tako da nastaju edemi, a zapremina plazme se smanjuje to stimulie
luenje aldosterona i ADH, a se i smanjuje luenje atrialnog natriuretinog peptida (ANP) iz srca,
to doprinosi daljem poveanju otoka.
Nefrotski edemi se javljaju u nefrotskom sindromu , kao posledica koloido-onkotskog
pritiska plazme, usled proteinurije, koja nastaje oteenjem glomerula i propustljivou
glomerulokapilarne membrane za belanevine.Zbog smanjenog koloido-osmotskog pritiska
plazme poveana je filtracija u perifernim kapilarima, zbog ega se nakuplja tenost u
meuelijskom prostoru.Zbog toga se smanjuje volumen cirkuliue krvi i smanjuje se protok
krvi kroz bubreg, aktivira se sistem renin-angiotenzin-aldosteron (RAAS), to prouzrokuje
pojaanu reapsorpciju natrijuma i vode,te se voda zbog niskog onkotskog pritiska plazme ne
zadrava u krvnim sudovima, prelazi u intersticijum gde se nakuplja te nastaje zaarani krug
cirkulus vitiosus.Pojaana propustljivost glomerulske kapilarne membrane za belanevine uz
masivnu proteinuriju dovodi do nefrotskog sindroma.
Nefrotski sindrom je skup simptoma koji se javlja kao posledica poveane propustljivosti
glomerulske membrane u toku razliitih bolesti kao to su: fokalni glomerulonefritis, lipidna
nefroza, eerna bolest, amiloidoza, sistemiski lupus eritematozus itd. Osnovne karakteristike
nefrotskog sindroma su: proteinurija, hipoalbuminemija, nefrotini edemi, hiperlipidemija i
hiperkoagulabilnost krvi.
U nefrotskom sindromu glavni mehanizam koji dovodi do pojave edema je gubljenje
proteina mokraom. Kroz oteenu glomerularnu membranu gube se u najveem procentu
albumini jer su najvie zastupljeni u krvi, kao i globulini, izuzev 2-makroglobulina. Kada je
izluivanje proteina putem mokrae vee od 3,5 g/dan dolazi do nefrotskog sindroma.
236

Kada je izluivanje proteina putem mokrae veoma jako, praeno je hipoalbuminemijom,

a usled tekih gubitaka imunoglobulina dovodi i do smanjenja otpornosti organizma.
Kod nefrotskih edema dolazi i do poveanja koncentracije lipida holesterola, triglicerida i
glicerofosfatida, u krvnoj plazmi. Usled pada onkotskog pritiska, poveava se sinteza
lipoproteina vrlo male gustine (VLDL), koji se na periferiji pretvaraju u LDL frakciju.
Hilomikroni se usled smanjene aktivnosti lipoprotein lipaze due zadravaju u krvi i stvaraju
preduslove za nastanak ateroskleroze. Usled poremeaja metabolizma masti, pored ateroskleroze,
javlja se lipidurija i pojava masnih cilindara u mokrai.
U toku nefrotskog sindroma postoji sklonost ka intravaskularnim koagulacijama, te se
najee javljaju venski i arterijski tromb, a posebno je izraena tromboza bubrene vene. Ova
hiperkoagulabilnost bi mogla da se objasni gubitkom antitrombina III koji kao antikoagulans,
koji razlae trombin, IXa, Xa, XIa i XIIa faktor koagulacije kroz oteene bubrege.
Inspekcijom su i nefritisnih i nefrotinih edemi bledi, testasti, bezbolni i lokalizovani
preteno u rastresitom vezivnom tkivu glave i donjih delova ekstremiteta.

Slika 105. Gubljenje protein kod glomerulskih i tubulskih oteenja

Bubrena insuficijencija
Insuficijencija bubrega (lat. insufficientia-nedovoljnost) predstavlja kvantitativno
smanjenje finkcije bubrega koje dovodi do poremeaja sastava i zapremine telesnih tenosti.
Zbog poremeaja bubrene funkcije organizam, ne moe da odrava vlastitu homeostazu, te
nastaju poremeaji funkcije skoro svih organa i organskih sistema kod ivotinja. U odnosu na
tok bolesti, bubrena insuficijencija, moe biti akutna i hronina. Ukoliko doe naglo i iznenada
do smanjenja glomerulske filtracije, za nekoliko dana, se razvija akutna, progresivna bubrena
insuficijencija. U akutnoj bubrenoj insuficijenciji je veoma esto pad glomerulske funkcije
reverzibilan. Nasuprot akutnoj, hronina bubrena insuficijencija se razvija u duem vremenskom
periodu i najee dovodi do progresivne i ireverzibilne destrukcije nefrona, zbog ega se
237

funkciomlno bubreno tkivo zamenjuje vezivnim tkivom te na taj nain dolazi do postepenog
gubitka bubrene funkcije.
Akutna bubrena insuficijencija (ABI) predstavlja sindrom koji se karakterie brzim i
iznenadnim smanjenjem glomerulske filtracije, retencijom azotnih materija odnosno azotemijom
i promenom zapremine ekstraelijske tenosti, elektrolita i acidobaznog statusa. Veoma esto
dolazi i do pojave oligurije ili anurije.Azotemija je retencija ili zadravanje azotnih otpadnih
proizvoda u krvi, kao to su ureja, kreatinin i druga neproteinska azotna jedinjenja. Poto su
neproteinske azotne komponente, ureja i kreatinin endogena jedinjenja, poveanje njihove
koncentracije u krvnom serumu izazivaju poveana proizvodnja ureje u jetri i kretinina u
miiima, smanjeno izluivanje i kombinacija ova dva mehanizma. Azotemija moe biti izazvana
i bez postojanja bolesti bubrega,te ne moe da se koristi kao sinonim za bubrenu insuficijenciju
ili za uremiju.Iako se koncentracija azota ureje i kreatinina mogu koristiti kao grubi pokazatelji
glomerulske filtracije, tumaenje ovih parametara zavisi od mogunosti prepoznavanja i
procenjivanja faktora koji mogu da smanje glomerulsku filtraciju. Kao to je navedeno akutnu
bubrenu insuficijenciju karakterie pad glomerulske filtracije, koji dovodi do poremeaja
zapremine vanelijske tenosti i koncentracije elektrolita u njoj i do poremeaja acidobazne
ravnotee. Akutna bubrena insuficijencija moe nastati: kao adaptivni odgovor na drastini
gubitak vanelijske tenosti i teku hipotenziju, kao odgovor na akutna oteenja bubrenog
parenhima i pri smetnji u oticanju mokrae kada je prolaz urina blokiran.
Akutna bubrena insuficijencija se prema uzrocima nastanaka moe podeliti na:
prerenalnu ili cirkulatornu, renalnu ili parenhimsku i postrenalnu ili opstruktivnu.
Prerenalna ili cirkulatorna akutna bubrena insuficijencija je najei oblik ABI i
predstavlja fizioloki odgovor na umerenu hipoperfuziju bubrega.Bubreni parenhim u
prerenalnoj ABI nije oteen i zato se funkcija bubrega oporavlja odmah nakon uspostavljanja
normalnog protoka krvi kroz bubreg.Ako hipoperfuzija bubrega potraje ili postoji tei oblik
hipoperfuzije, dolazi do ishemijskog oteenja bubrenog tkiva i do razvoja parenhimske
ABI.Hipoperfuzija bubrega moe izazvati oba oblika ABI jer se oba poremeaja javljaju u
uslovimasmanjenog bubrenog protoka krvi. Prerenalna ABI se moe javiti u svim stanjima koja
prouzrokuju hipoperfuziju bubrega odnosno poremeaji koji mogu izazvati hipovolemiju,
smanjen minutni volumen srca, sistemsku vazodilataciju ili selektivnu renalnu
vazokonstrikciju.Ovaj oblik ABI se sree kod: hipovolemije i/ili hipotenzije koje nastaju usled
hemoragija, opekotina, povraanja, dijareje, gubljenja tenosti iz organizma zbog nedostatka
vode za pijenje, obilnog znojenja, terapije diureticima i osmotske diureze, smanjenja efektivnog
cirkulatornog volumena ili minutni volumen srca, pri oboljenjima miokarda, sranih mana,
oboljenja perikarda, plune hipertenzijeili u jetrenoj insuficijenciji i poremeaja vaskulne
rezistencije i oka pri sistemskoj vazodilatacijisepsi, kod primene antihipertenziva, anafilaksiji,
renalnoj vazokonstrikcijihiperkalcemiji, epinefrin, norepinefrin, ciklosporin.
Renalna ili parenhimska akutna bubrena insuficijencija se karakterie oteenjem
bubrenog parenhima , odnosno akutne nekroza tubula (ATN) uzrokovane ishemijom bubrega ili
dejstvom razliitih nefrotoksinih supstanci kao to su iva, metali i neki lekovi koji izazivaju
nekrozu tubula. Najeci uzrok renalnog oblika ABI je akutna tubulska nekroza. Ranije se
smatralo da je nekroza tubula difuzna i da je ona glavni uzrok disfunkcije bubrega, dok se danas
zna da je nekroza fokalnog tipa i da brojni drugi faktori utiu na razvoj disfunkcije bubrega kao
to su gubljenje polarnosti tubularnih elija, apoptoza i opstrukcija tubula cilindrima. Akutna
tubularna nekroza je praena visokom smrtnocu ak oko 50%. Pored ATN, akutna renalna
bubrena insuficijencija moe biti uzrokovana i oboljenjima glomerula kao to su
238

glomerulonefritisi i druga oboljenja, oboljenjima krvnih sudova i tubulointersticijskim

oboljenjima.
Najei uzroci renalne akutne bubrene insuficijencije su: akutni glomerulonefritisi, kao
to su post-infekcioni, mezangiokapilarni, rapidno progresivni-Goodpasture-ov sindrom,
idiopatski i drugi, bolesti koje obuhvataju velike i/ili male bubrene krvne sudove kao to su
tromboza bubrene arterije, ateroembolija, sklerodermija, hemolitino-uremijskil sindrom i drugi,
akutni intersticijalni nefritis, hepatorenalni sindrom, teka hiperkalcemija koja oteuje tkivo
bubrega, intratubularne naslage urata, mioglobina i druge. Uzroci ABI su i oteenje tubularnih
elija koje moe biti: postishemino koje se javlja posle jakih krvarenja, hipotenzije-npr. posle
sranog zastoja, cardiac arrest; zatim posle hirurkih zahvata i slinog i oteenje pigmentima
hema a to su:jaka intravaskularna hemoliza usled transfuzionih reakcija, dejstvom toksina,
infektivnih agenasa, imunskim oteenjima i drugi i rabdomioliza i mioglobinurija nastala usled:
traume, oboljenja miia, konvulzivnih napada, toplotnog udara ili preterane fizike aktivnosti.
Nekroza tubula moe da nastane kao posledica ishemije i naziva se postishemijska nekroza i zbog
dejstva nefrotoksina i naziva se nefrotoksina nekroza. Postishemina nekroza tubula javlja se u
stanjima koja su praena bubrenom ishemijom kao to su jaka krvarenja, opekotine veeg
stepena, hemolitike krize, ok, i drugi, dok nefrotoksina nekroza tubula nastaje pod dejstvom
nefrotoksina tipa tekih metala kao to su iva Hg, srebro Ag i bizmut Bi, organskih rastvaraa i
lekova kao to su cefalosporini, tetraciklini, salicilati u visokim dozama i drugi. Subletalna i
reverzibilna oteenja tubulskih elija bubrega doprinose bubrenoj tubularnoj disfunkciji. U rane
morfoloke promene tubularnih epitelnih elija ubraja se gubitak celovitosti njihovog aktinskog
citoskeleta. Ovaj proces vodi ka izravnavanju epitela, koji je praen nestankom etkastog
pokrova i gubitkom fokalnih elijskih kontakta. Zbog toga se mnogi membranski proteini,
ukljuujui integrine, kao i Na+/K+ -ATP-aze, premetaju sa bazolateralne plazmatske membrane
na apikalni deo, to oteava transport natrijuma. Premetanje raznih adhezivnih molekula kao to
je intercelularni adhezivni molekul, ICAM sa bazolateralnih, na apikalna mesta na membrani,
dovodi do gubitka polarnosti elija, koje se odvajaju od bazalne membrane i ova pojava se
naziva deskvamacija elija. elije se tada nau u tubularnom lumenu, gde se vezuju jedna za
drugu svojim apikalnim delovima poto su tada adhezivni molekuli na elijskim vrhovima,
formiraju cilindre i tako dovode do unutar tubularne opstrukcije. Dugo se smatralo da je
tubularna disfunkcija preteno posledica nekroze tubularnih elija. Prava nekroza tubularnih
epitelnih elija nije karakteristian proces pri akutnoj nekrozi tubula. Nekroza je obino
mestimina i obuhvata pojedinane elije ili njihove male grupe. Kao posledica nekroze javlju se
ogoljeni delovi bazane membrane. Tubularna oteenja, koja se ee zapaaju, ukljuuju
odvajanje elija, obrazovanje unutartubularnih cilindara i irenje lumena.Dok proksimalni tubuli
pokazuju mnoge od ovih promena, distalni tubuli su preteno mesta opstrukcije ostacima
elijskog materijala. U isheminom i nefrotoksinom obliku ABI zapaena je programirana
elijska smrt koj se naziva apoptoza i ona dovodi do fragmentacije DNK i za razliku od
standardne nekroze, ona ne pokree inflamatorni odgovor. Apoptoza se odvija u distalnom
nefronu. Najea je renalna ABI uzrokovana ishemijom bubrega i tada govorimi o ishemijskoj
ABI ili nefrotoksinima kada govorimo o nefrotoksinoj ABI. U oba sluaja osnovni
patomorfoloki supstrat renalne ABI je akutna nekroza tubula pa se ova dva termina esto
poistoveuju.
Ishemijska akutna bubrena insuficijencija se razlikuje od prerenalne ABI poto
hipoperfuzija bubrega u ishemijskoj ABI uzrokuje ishemijsko oteenje parenhima, posebno
tubulskog epitela odnosno ATN.U najteim sluajevima ishemija moe da dovede do kortikalne
nekroze bubrega i do ireverzibilne bubrene insuficijencije. Tok ishemijske ABI karakterie
239

postojanje tri faze: inicijalna ili poetna faza, faza odravanja i faza oporavka. U inicijalnoj ili
poetnoj fazi, koja traje nekoliko sati do nekoliko dana dolazi do ishemijskog oteenja bubrega,
uzrokovanog postojeom hipoperfuzijom.Ishemijsko oteenje je najizraenije u terminalnom
medulskom delu proksimalnih tubula, S3-segmant, pars recta i u medulskom delu debelog
ascedentnog kraka Henleove petlje. U toku ove poetne faze dolazi do pada glomerulske filtracije
usled smanjenog bubrenog protoka krvi i pada glomerulskog ultrafiltracionog pritiska i
opstrikcije protoka ultrafiltrata u tubulima usled njihovog zaepljenja destruisanim i nekrotino
izmenjenim epitelom.Zbog nekroze tubula je prisutan i povratni protok glomerulskog ultrafiltrata
koji se cedi u intersticiju i vraa u krvotok.Ovu fazu karakterie dnevno poveanje koncentracije
kreatinina u serumu i smanjeno izluivanje mokrae odnosno oligurina faza. U fazi odravanja
ili drugoj fazi, koju nazivaju i oligoanurijska faza a koja traje jednu do dve nedelje, izluivanje
urina je najmanje, a vrednosti glomerulske filtracije izrazito niske 5-10ml/min.Iako se koriguje
sistemska hemodinamika glomerulska filtracija ostaje niska zbog smanjenog unosa azot oksida i
poveanog oslobaanja endotelina 1 iz ozleenih endotelnih elija, te se javlja perzistentna
intrarenalna vazokonstrikcija i medularna ishemija.Ovu fazu karakterie mali volumen urina i
izraena azotemija.Zbog gubitka bubrene funkcije onemoguen je normalan balans vode i
elektrolita, te kontinuirani unos vode dovodi do hiponatremije, intoksikacijom vodom i srane
insuficijencije a razvija se hiperkalijemija i metabolika acidoza, hipokalcijemija i
hiperfosfatemija.Postoji nemogunost izluivanja tetnih razgradnih produkata metabolizma
razvija se sindrom uremije, uz gastrointestinalno krvarenje, anemija, trombocitopenija, neuroloki
poremeaji, smanjena otpornost na infekcuje i drugi poremeaji.U ovoj fazi glomerulska filtracija
moe da bude i relativno stabilna, a koliina mokrae moe da bude poveana te se zato i naziva
poliurina faza. U fazi oporavka se regeneriu parenhimske elije bubrega postepeno se
poveava glomerulska filtracija.Ova faza traje dve do tri nedelje i protie kroz fazu rane diureze i
fazu kasne diureze.Zbog oporavka i porasta glomerulske filtracije u ranoj fazi dolazi do porasta
diureze.Koncentracija kreatinina se smanjuje u serumu kada izluivanje kreatinina premei
dnevnu produkciju kreatinina.Poto se glomerulska funkcija bre uspostavlja od tubulske, zbog
sporijeg oporavka elija tubulskog epitela, dolazi do faze kasne diureze, u kojoj se zbog smanjene
reapsorpcije Na i vode u tubulima javlja poliurija te moe doi i do produene poliurine faze. U
ovoj fazi izluivanje mokrae moe prei i desetinu litara osmotska diureza se javlja zbog
hiperhidracije i poveanog osmotskog optereenja, nastalih u oligoanurijskoj fazi ABI. Tok i niz
dogaaja u ove tri faze nije uvek jasno izraen i vidljiv, a do oligurije ponekad ne mora da doe.
Nefrotoksina akutna bubrena insuficijencija se karakterie manje izraenom tubulskom
nekrozom nego kod ishemijske ABI.Akutna tubulska nekroza nastaje delovanjem toksina I
najvie je izraena u savijenim I pravim delovima proksimalnih tubula.Nju esto moe da prati
relativno normalna diureza, vea od 600ml/24h te se tada govori o neoligurinom obliku
ABI.Ovaj tip ABI nastaje pod uticajem tetnog dejstva razliitih egzogenih i endogenih toksina
koji se izluuju putem bubrega.Uzroci nefrotoksine akutne bubrene insuficijencije
su:antibiotici kao to su cefalosporini, tetraciklini, aminoglikozidi i drugi, metali kao to su iva,
srebro i bizmut (Hg, Ag, Bi), organski rastvarai, jodirana kontrastna sredstva, antikancerni
agensi, NSAIL, insekticidi i drugi. Razliitim supstancama sa njihovim tetnim odnosno
toksinim efektima odgovara veliki bubreni protok krvi i to to se one koncentruju u meduli, te
je njihova koncentracija u bubregu i dva puta vea od koncentracije plazme. Pri nastanku ABI
koja nastaje primenom radiokontrastnih sredstava i ciklosporina dolazi do veoma izraene
intrarenalne vazokonstikcoje i kontrakcije mezengijskih elija pod uticajem endotelina 1, koji je
veoma moan vazokonstriktorni peptid koji se oslobaa iz elija endotela.Od egzogenih toksina
antibiotici i to posebno aminoglikozidi mogu izazvatiABI, tako to direktnim citotoksinim
240

dejstvom na elije tubulskog epitela, proksimalnih tubula dovode do opstrukcije tubula. Od

endogenih toksina najei nefrotoksini su hemoglobin, mioglobin, kalcijum, urati, oksalati i
mijelomski laki lanci. Direktnim toksinim dejstvom na epitel tubula hemoglobin i mioglobin
formiraju intratubulske cilindre i dovode do ABI.Oni su i inhibitori azot-oksida i izazivaju
intrarenalnu vazokonstrikciju i ishemiju bubrega.ABI izaziva i hiperkalcemija tako to ugroava
glomerulsku filtraciju i izaziva intrarenalnu vazokonstikciju i stvaranje depozita kalcijum fosfata
u bubrezima.Pojaano izluivanje acidum urikuma i oksalata ija poveana koliina u mokrai
moe da izazove intratubulsku opstrukciju , to se deava pri izluivanju velike koliine lakih
lanaca imunoglobulina i drugih proteina u multiplom mijelomu takoe izaziva ABI.
Smanjena glomerulska filtracija ima svoju patofiziologiju, koja se ogleda u akutnoj
nekrozi tubula koja dovodi do ABI pomou tri mehanizma:-smanjenja ili pada glomerulske
filtracije,-oteenja epitela tubula kada glomerulski filtrat prelazi u intersticijum bubrega (tubular
back leak) i -pada glomerulske filtracije u oteenim nefronima usled stvaranja renina i smanjene
sinteze vazodilatatornih materija (tubulo-glomerularna povratna sprega).
Smanjenje glomerulske filtracije u ABI u njenim poetnim fazama nastaje zbog je
intrarenalne vazokonstrikcije. Moe da nastane kao posledica ekstrarenalnih uzroka kao to su
ok, opekotine, krvarenja i druga i renalnih uzroka kao to su tromboza bubrene arterije,
ateroembolija i druga.Zbog smanjenja bubrenog protoka krvi (BPK) dolazi do pada neto
ultrafiltracionog pritiska ( Pnet ), i redukcije bubrene glomerulske filtracije (GF) pri emu je
glomerulska filtracija proizvod ultrafiltracionog koeficijenta (Kf), koji zavisi od stanja filtracione
membrane i njene povrine i pada neto filtracionog pritiska (Pnet), koji zavisi od glomerulskog
hidrostatskog pritiska, hidrostatskog pritiska u Baumanovom prostoru, glomerulskog onkotskog
pritiska i onkotskog pritiska u Baumanovom prostoru. GF = Kf x Pnet Matematiki se pad
ultrafiltracionog pritiska moe predstaviti kao razlika glomerulskog hidrostatskog pritiska i
razlike hidrostatski pritisak u Baumanovom prostoru i razlike zbira glomerulskog onkotskog
pritiska i onkotskog pritiska u Baumanovom prostoru to pokazuje navedena formula:Pnet = PG
PB-G +B, pri kojoj je:PG-glomerulski hidrostatski pritisak, PB-hidrostatski pritisak u
Baumanovom prostoru, G-glomerulami onkotski pritisak i B-onkotski pritisak u Baumanovom
prostoru.
Kada nastupi oteenje epitela odnosno nekroza tubula, bilo da je u pitanju postishemijska
ili nefrotoksika, javlja se deskvamacija nekrotinih epitelnih elija i dolazi do obrazovanja
cilindara.Ovo dovodi do opstrukcije tubularnog protoka i smanjenja glomerulske filtracije,jer
raste prisak u Baumanovom prostoru. Podizanjem intratubularnog pritiska i poveane tubulske
propustljivosti dolazi do curenja glomerulskog filtrata u bubreni intersticijum a zatim on
difunduje u venski sistem bubrega.Ovaj specifini elijski mehanizam koji dovodi do ove pojave,
potie od oteenja elija tubulskog epitela.Oteenje aktinskog citoskeleta i gubitak polarnosti
elija povezan je sa promenama proteina tesnih veza, kao to je ZO-l, za koje se smatra da vezuju
okludin, integralni protein elijske membrane koji je lokalizovan u tesnim meuelijskim vezama
sa aktinskim citoskeletom.Pored navedenog, u toku ishemije se menja i elijska distribucija
proteina ZO-1, okludina i kadherina , koji je protein adhezione veze.Ova pojava ukazuje da u
toku ishemije dolazi do promena u aktinskom citoskeletu koje se odraavaju i na promene u
veznim kompleksima.Ove pojave dovode dopoveane propustljivosti bubrenih tubula i izlaska
ili curenjaglomerulskog filtrata u intersticijum bubrega.
Do pada glomerulske filtracije dolazi kada se ukupni bubreni protok krvi smanjuje sa
100% na 40-50%, to se deava u postisheminoj akutne tubulske nekroze, to ne objanjava sam
pad glomerulske filtracije ve se smatra da i intrabubrena medularna vazokonstrikcija i
kongestija odnosno prepunjenost krvlju imaju znaajnu ulogu u trajnim poremeajima u delovima
241

bubrenog protoka krvi. Zbog ovih promena dolazi do stalnog stanja teke hipoksije u
segmentima tubula spoljne medule te se tako pojaava i produuje trajanje poetnog ishemijskog
oteenja tubula. Intrabubrenoj vazokonstnkciji koja prati ABI uz oteenja bubrenih tubula
doprinose i povrede vaskularnog endotela.Do pojaavanja i pogoranja stepena vazokonstrikcije
dovode lezije endotelnih elija, pri ishemijskom oteenju, tako to pomeraju finu ravnoteu
izmeu vazokonstriktornih i vazodilatatornih supstanci u korist vazokonstikcije.U ovim
hemodinamiskim promenama bubrega deluje nekoliko vazokonstriktora, kao to su endotelin 1
(ET-1), angiotenzin II (ANG II), norepinefrin i vazopresin. Da bi poboljali bubrenog protoka
kod ivotinja daju im se: inhibitor enzima konverzije angiotenzina, antagonisti endotelina,
agonisti vazodilatatora NO, atrijalni natriuretski peptid (ANP) i antiinflamatorni medijatori.Ova
jedinjenja poboljavaju protok u bubrezima i dobro deluju na ABI.
Postrenalna ili opstruktivna akutna bubrena insuficijencija je najrei oblik ABI a nastaje
kao posledica nemogunosti eliminacije mokrae koja se javlja zbog opstrukcije uretera i karlice
kamenjem, ugrucima krvi, loptama gljiva i drugim, vrata mokrane beike kamenjem,
karcinomom, hipertrofijom prostate i drugim i uretre fimozom, strikturom i drugim.
Ukoliko postoji poremeaj u eliminaciji mokrae samo jednog bubrega, koji je najee
uzrokovan stenozom pijeloureternog segmenta, aberantnim krvnim sudom i drugim uzrocima,
tada ne dolazi do veih promena u satavu ekstraelijske tenosti zbog funkcione kompenzacije
kontralateralnog bubrega.
Najei uzroci postrenalne ili opstruktivne ABI sukod: uretera kalkulusi,krvni ugruci,
karcinom i kompresija, vrata mokrane beike- hipertrofija prostate, neurogena beika, kalkuloza
i karcinom i kod uretre-strikture, kongenitalna valvula i fimoze. Opstrukcija vrata mokrane
beike je najei uzrok postrenalne ABI, a posledica je oboljenja prostate kao to su hipertrofija,
karcinom ili zapaljenje.Uzrok i mesto opstrukcije bez obzira gde se nalaze imaju za posledicu
nemogunost eliminacije mokrae i porast pritiska iznad mesta opstrukcije, koji se prenosi do
Baumanove kapsule te dolazi do smanjenja efektivnog filtracionog pritiska i glomerulske
filtracije.Ako opstrukcija traje due, dolazi do oteenja parenhima zbog povienog
intratubulskog pritiska, te postrenalna ABI prelazi u renalnu parenhimsku ABI.
Patofiziologija poremeaja koncentrisanja urina Izostanak maksimalnog koncentrisanja
urina je bitna karakteristika ABI, u kojoj se pored oteenja svih funkcije bubrega najee javlja
oligurija. Ova pojava, razlikuje bubreni od prebubrenog oblika ABI i koristi se u diferencijalnoj
dijagnostici. U renalnom obliku ABI oteeni bubrezi ne uspevaju da odre visok gradijent
osmolarnosti medule. Koncentracija Na+ u urinu se poveava iznad 20mmol/L, jer je smanjena
tubulska reapsorpcija ovog jona. Odnos kreatinina mokrae i plazme pada ispod 20 zbog
nemogunosti koncentrovanja urina i zbog pada glomerulske filtracije.Osmolarnost urina se kree
ispod 300mOsmol/kgH2O. Prerenalna ABI najee je funkcionalna i nastaje kao posledica
hipovolemije, razliite etiologije kao to su krvarenja, pro1ivi i povraanje. U ovakvom obliku
bubrene insuficijencije smanjuje se glomerulska filtracija, ali je reapsorpcija Na+, zbog
pojaanog luenja aldosterona poveana. Koncentracija Na+ u urinu je ispod 10 mmol/L.
Istovremeno, usled hipovolemije, pojaano se sekretuje ADH, pa distalni tubuli i sabirni kanalii
postaju propustljivi za vodu i ureju, to dovodi do visoke osmotske koncentracije mokrae.
Odnos kreatinina mokrae i plazme je iznad 40.
Hronina bubrena insuficijencija (HBI) je kliniki sindrom koji karakterie progresivno i
ireverzibilno smanjenje ukupnog broja funkcioniuih nefrona, sve do terminalnog stadijuma,
odnosno do gubitka funkcije bubrega, kada je ivot mogu samo primenom dijalize ili
transplantacije.Javlja se posle bolesti koje izazivaju oteenje glomerula, tubula, intersticijuma i
krvnih sudova bubrega.Najee je uzrokuju razliita oboljenja bubrega hroninog toka kao to
242

su dijabetesna nefropatija, hipertenzivna nefropatija, glomerulonefritisi tubulointersticijalne

nefropatije i druge. Nezavisno od uzroka, krajnji efekat izrazite redukcije braja nefrona je
promena funkcionisanja skoro svih organskih sistema organizma.
Etiologija i patogeneza hronine bubrene insuficijencije U toku HBI, gubitkom kritinog
broja funkcionalnih nefrona, preostali nefroni podleu funkcionalnim i strukturnim
kompenzatornim adaptacijama. Glomerulska filtracija se po jednom nefronu poveava iznad
normalne vrednosti, a preostali nefroni poveavaju sile koje pokreu ultrafiltraciju, a putem
glomerularne hipertrofije poveavaju povrinu koja se moe koristiti za filtraciju.Preostali
funkcionalni nefroni gube sposobnost autoregulacije glomerulskog protoka i pritiska, pa postaju
podloni delovanju sistemske hipertenzije, koja zatim dovodi do glomerulske hipertenzije,
hiperfiltracije i hipertrofije bubrega odnosno ireverzibilnim gubitkom funkcije bubrega.
Hipertenzija koja se javlja moe biti i uzrok i posledica HBI. Razvoj primarne hipertenzije moe
da dovede do nastanka HBI, koja zbog principa pozitivne povratne sprege dovodi do pogoranja
hipertenzije. HBI moe da dovede do njenog nastanka, ako hiperetenzija nije primarno postojala,
te se ova hipertenzija naziva sekundarna hipertenzija.Mehanizmi kojima hipertenzija dovodi do
HBI su kompleksni i mnogostruki. Poveanje koncentracije angiotenzina II u hipertenziji
istovremeno dovodi do porasta unutarglomerulskog pritiska. Dugotrajno poveanje
unutarglomerulskog kapilarnog pritiska jedan je od uzroka koji moe dovesti do gubitka funkcije
bubrega. Hipertenzija je, zatim, faktor rizika za razvoj ateroskleroze, ali i glomeruloskleroze.
Hipertenzija i ateroskleroza imaju niz zajednikih mehanizama, kao to su neka hormonska,
elijska i molekulska dejstva kao to su sekrecija faktora rasta, citokina i lokalne promene
proteina vanelijskog prostora.
Glomerularna kapilarna hipertenzija, hiperperfuzija i hipertrofija dovode do prekida
funkcionisanja glomerula. Nakon gubitka vie od 70% od ukupnog broja nefrona, preostali
nefroni rade preko granica svojih kompenzatornih mogunosti, to dovodi do progresivnog pada
glomerulske filtracije i prestankom glomerulske filtracije i poslednjom etapom bubrene bolesti.
Smanjenje glomerulske filtracije dovodi do smanjenog izluivanja mokrae i do zadravanja i
akumuliranja tenosti i toksinih produkata u organizmu. U krvnoj plazmi rastu koncentracije
kreatinina, ureje i drugih materija, koje se normalno izluuju putem filtracije. Nivoi kalijumovih,
fosfatnih, uratnih i vodoninih jona u plazmi obino ne rastu, dok Glomerulska filtracija ne
opadne na manje od 20% od normalne vrednosti. Tubuli pojaavaju uklanjanje ovih jona
smanjivanjem njihove reapsorpcije, tako da veliki deo filtriranih koliina biva izluen.Plazmine
koncentracije nekih supstanci, kao to je Na+, ostaju normalne u skoro celom toku HBI.
Gubitkom funkcionalnih nefronskih jedinica, Starlingove sile koje definiu odnos hidrostatskog i
onkotskog pritiska, od ega zavisi neto-filtracija, odnosno smer kretanja tenosti kroz kapilamu
membranu, peritubularnih kapilara, menjaju svoj smer, zbog ega se smanjuje reapsorpcija Na+ i
vode u proksimalnim tubulima. Tokom napredovanja HBI dolazi do poveanja frakcionog
izluivanja Na+. Mogue je da i ostali faktori koji reguliu reapsorpciju Na+ u tubulima, kao to je
atrijalni natriuretski peptid (ANP) i neki vazodilatatomi prostaglandini kao PGE2, doprinose
pojaanom frakcionom izluivanju natrijuma u bubrenoj insuficijenciji. Jedan od prvih znakova
poremeene bubrene funkcije kod hronine bubrene insuficijencije je ograniena
koncentraciona sposobnost. Poremeaj koncentracione sposobnosti dovodi do poliurije, te
ukoliko je unoenje tenosti ogranieno, moe doi do dehidracija. Ouvana diluciona sposobnost
bubrega due zadrava. Kako bolest napreduje i kako se poveava plazmatska koncentracija
ureje, kreatinina i drugih uremijskih toksina, dolazi do osmotske diureze i pojave izostenurije.
Kada glomerulska filtracija padne na 10% od normalne vrednosti u uznapredovaloj fazi hronine
bubrene insuficijencije, organizam vie ne moe da odri ravnoteu unosa i ekskrecije natrijuma
243

i vode. Joni natrijuma i voda se zadravaju u organizmu, to dolazi do poveanja koliine

ekstracelularne tenosti i minutnog volumena i krvnog pritiska, te nastaje sekundarna
hipertenzija, koja u 80-90% sluajeva prati hroninu bubrenu insuficijenciju. Aktivnost sistema
renin-angiotenzin je poveana, poveani su simpatika aktivnost i tonus krvnih sudova, a
baroreceptori postaju neosetljivi na poveanje krvnog pritiska, razvijaju periferni i pluni edem.
Do pogoranja hronine bubrene insuficijencije dovodi i uporna, progresivna
proteinurija, koja predstavlja nezavisni faktor rizika, tako to izaziva napredovanje bubrenog
oboljenja. Adekvatna, rana anti-proteinurjska terapija moe da zaustavi napredak bubrene
bolesti, pa ak i da dovede do njene regresije, a poremeaji metabolizma lipida i nagomilavanje
komponenti vanelijskog matriksa tokom razvoja fibroze bubrega tesno su povezani s napretkom
hronine bubrene insuficijencije.
Proliferacija mezangijalnih elija i irenje mezangijuma, infiltracija mononuklearnih
leukocita u glomerulska i tubulointersticijalna podruja, sekretovanje proinflamatornih citokina i
faktora rasta kao to je TGF-, imaju vane uloge u napredovanju bubrenih bolesti, ukljuujui i
one neinflamatorne, kao to je dijabetesna nefropatija.
Patogeneza sekundarnog hiperparatiroidizma kod hronine bubrene insuficijencije Balans izmedu nivoa bioaktivnog vitamina D3 i paratireoidnog hormona (PTH), kod zdravih
osoba odrava plazmatsku koncentraciju Ca2+ i fosfata u normalnim granicama. Kada tokom
hronine bubrene insuficijencije doe do sniavanja glomerulske filtracije, dolazi i do
smanjenog izluivanja fosfata, te se koncentracija fosfata plazme poveava i dovodi do smanjene
rastvorljivosti kalcijuma, to je praeno deponovanjem soli kalcijuma i fosfata u tkivima.
Hipokalcemija koja se javlja i zbog smanjene koncentracije vitamina D, jer je njegova sinteza,
usled nemogunosti normalne hidroksilacije u bubrezima, poremeena, stimulie izluivanje
PTH. Deficit vitamina D, zadravanje PO43-i hipokalcemija, izazvani slabljenjem funkcionisanja
bubrega, praeni su i proliferacijom elija paratireoidne lezde i pojaanim luenjem PTH.
Dolazi do poveanja rezistencije na PTH, to vodi daljoj paratireoidnoj hiperplaziji. Povieno
luenje parathormona pojaava aktivnost osteoklasta i resorpciju Ca2+ iz kostiju javlja se
demineralizacija. Poveanje koncentracije PTH u plazmi, prouzrokovano rezistencijom na PTH,
zapaa se u ranom toku hronine bubrene insuficijencije, iako izgleda da koncentracije Ca2+ i
P043- ostaju u fiziolokim granicama.Praktino,bubrena insuficijencija dovodi do pada
glomerulske filtracije, zbog ega se javlja retencija fosfata i rast plazmatskog fosfata , koji dovodi
do pada rastvorljivosti Ca2+ ideponovanja Ca2+ u tkivima i hipokalcemija,dolazi do porast luenja
PTH i do pojave sekundarnog hiprparatireoidizma.Pad koncentracije vitamina D je, kod
pacijenata sa hroninom bubrenom insuficijencijom, ozbiljan endokrini poremeaj i da
poremeaj regulacije osovine Ca2+-P043-PTH-vitamin D moe da ima poguban ishod. Poveanje
koncentracije PTH izaziva fibrozni osteitis i meovitu uremijsku osteodistrofiju.
Poremeaj metabolizma kalcijuma u sekundarnom hiperparatireoidizmu pogorava i
ubrzava razvoj hipertenzije i drugih kardiovaskularnih komplikacija koje prate hroninu
bubrenu insuficijenciju.. Komplikacija sekundarnog hiperparatireoidizma je i kongestivna
srana insuficijencija izazvana zadravanjem soli i vode i hipertenzijom. Kod ivotinja sa
hroninom bubrenom insuficijencijom poremeeno je luenje insulina, jer poremeeni
metabolizam kalcijuma dovodi do disfunkcije -elija pankreasa. Tokom sekundarnog
hiperparatireoidizma se razvija i rezistencija na insulin.

244

Slika 106. Patogeneza bubrene insuficijencije

Patofiziologija uremijskog sindroma

Uremijski sindrom podrazumeva skup razliitih poremeaja organa i sistema organa, koji
se javljaju u uznapredovalom stadijumima bubrene insuficijencije kao posledica smanjenja
gubitka funkcije bubrega.
Uremija je kliniki sindrom koji je posledica izrazitog smanjenja bubrene funkcije,
odnosno predstavlja sindrom koji se najee javlja kod terminalnog oblika hronine bubrene
insuficijencije.. Ona nastaje kada je primarnom boleu zahvaeno vie od 70% nefrona i kada
vrednost glomerulske filtracije sa 100% opadne na 20 - 35%. Bubrena rezerva je tada ve toliko
smanjena da iznenadni stres, infekcija ili uzimanje nekog nefrotoksinog leka kao to su
cefalosporini, aminoglikozidni antibiotici, mogu dalje da pogoraju funkcionisanje bubrega,
dovodei do znakova i simptoma uremije. Uremiju moemo da shvatimo kao zavrnu fazu HBI.
Glomerulska filtracija je tada na nivou 20% normalne vrednosti ili nia, i tada mnogi nepoeljni
znaci i posledice HBI postaju biohemijski i kliniki vidljivi.Meutim, uremija obuhvata vie
pojava nego to je zadravanje ureje, kreatinina i mokrane kiseline u krvi, kao i drugih
proizvoda metabolizma koji se izluuju putem mokrae. Stoga se uremija odnosi na znake i
simptome povezane s HBI, nezavisno od njenog uzroka. Teina znakova uremije zavisi od

245

stepena smanjenja mase bubrega i brzine gubljenja funkcije bubrega. Uremija moe da nastane i
tokom ABI, ako se bolest razvija brzo i dove de do gubitka vie od 70% nefrona oba bubrega.
Zatajivanje bubrega je esto praeno anemijom, pothranjenou, oteenjem metabolizma
i poremeajem u nastanku energije.
Znaci koji najavljuju nastanak razvoj uremije su: munina, povraanje, brzo zamaranje,
anemija, anoreksija, gubitak teine, promena mentalnog statusa itd. Anemija, praena brzim
zamorom, jedan je od prvih znakova uremije, dok je acidoza glavna meabolika abnormalnost
koja prati uremiju. Acidoza nastaje u kasnoj fazi HBI zbog nemogunosti bubrega da obavljaju
svoju kljunu ulogu u odravanju acilobazne ravnotee. Akumuliranje organskih kiselina kao to
su fosforna, hipurna, mlena i nusprodukata metabolizma proteina i amino kiselina kao to su
ureja, gvanidin, kreatin, kreatinin itd, dovodi do daljeg pogoranja stepena acidoze. Metabolika
acidoza znaajno doprinosi nastanku ostalih klinikih abnormalnosti koje prate uremiju, kao to
su: hiperventilacija, anoreksija, miina slabost i sl. Tokom uremije nastaju i brojni poremeaji
funkcije endokrinog sistema, koji su sekundarne prirode, odnosno nastaju kao posledica
zatajivanja funkcije bubrega. Razvija se hiperparatiroidizam, smanjuje izluivanje tireoidnog
hormona, aruava se regulacija izluivanja imetabolisanja hormona rasta, insulina, kao i olnih
hormona. Sve to dalje naruava metabolizam ugljenih hidrata, proteina i masti, kao i oslobaanje
i korienje energije, to dalje pogorava uremiju, odnosno formira se zaarani krug ili circulus
vicios.
Kod ivotinja sa HBI i uremijom naene su promene u sastavu unutarelijskih i
vanelijskih tenosti, a takoe je utvren i niz toksinih supstanci u njima. Nusprodukti
metabolizma proteina i amino kiselina kao to su ureja, gvanidin, kreatin, kreatinin,
gvanidinoilibarna kiselina, urati, hipurati, krajnji proizvodi metabolizma nuklinskih kiselina
itd. najverovatniji su kandidati za toksine u uremiji. U kvantitativnom smislu, uremijski simptomi
su u priblinoj korelaciji samo s koncentracijam ureje u krvi. Poveani nivo krajnjih proizvoda
odmakle glikozilacije proteina u krvi, a verovatno i u tkivima, koji se zapaa u uremiji, ukazuje
na iroke poremeaje neenzimskih biohemijskih procesa, koji obuhvataju i autooksidaciju
ugljenih hidrata i masti. Terapija dijalizom smanjuje koncentraciju oksidisanih supstanci i
poboljava naruenu oksidaciono-redukcionu ravnoteu. Promene sastava vanelijskih i
unutarelijskih tenosti u uremiji uglavnom su posledice poremeenog prenosa jona kroz elijske
membrane. Ove promene obuhvataju poveanje koncentracije unutarelijskog natrijuma ili iNa,
smanjenje koncentracije iK+ i pad transmembranskog potencijala koji sledi. Poveanje
koncentracije iNa+ indukuje pojaanu hidrataciju elija.U uremiji dolazi i do inhibicije protoka
Ca2+. Razvojem opte slabosti, nauzeje, povraanja, dijareje i anoreksije, u uremiji mogu da se
jave brojni metaboliki poremeaji ugljenih hidrata, masti i proteina, sa negativanim bilansom
azota i poveanjem naslaga masti. Uremija je praena nizom endokrinih poremeaja kao to su
hiperparatireoidizam ili hipogonadiza), delimino zbog naruene razgradnje i izluivanja
hormona, a delimino zbog dejstva uremijskog stanja na sintezu i luenje nekih hormona. U
uremiji dolazi do poremeaja statusa hormona, kao to su hormon rasta i somatomedin, MSH,
prolaktin, kortizol i adreno-kortikotropni hormon, a javljaju se i hilpofunkcija gonada i tireoideje.
Kod pacijenata sa HBI postoji deficit vltamina D3, poremeaj u luenju PTH, a blago je povean
nivo insulina u clrkulaciji, jer je njegovo uklanjanje iz plazme, preko bubrega, oteano.Pored lako
poveane insulinemije, sposobnost metabolisanja glukoze u uremiji je naruena, zbog periferne
insulinske rezistencije, te termin azotemijski pseudodijabetes oznaava netoleranciju prema
glukozi u uremiji.

246

Kod veine pacijenata sa HBI javlja se acidoza. Ona nastaje u zavrnoj fazi bolesti, kada
zbog gubitka funkcije preostalih nefrona dolazi do nedovoljne sinteze amonijaka i reapsorpcije
bikarbonata.
Kardipulmonalni poremeaji koji prate uremiju su esti i multikauzalno zavisni. Najea
komplikacija je arterijska hipertenzija a vodei uzroci smrti u uremiji su: kongestivna srana
insuficijencija, perikarditis, uremijska plua, pluni edem itd. Patogeneza procesa koji povezuje
uremiju, upalu i pothranjenost sa poveanjem kardiovaskularnih komplikacija nije jo dovoljno
razjanjena. Najverovatnije je da poveani oksidativni stres i njegove posledice u najveoj meri
doprinose ubrzanoj aterosklerozi i kardiovaskularnom morbiditetu i mortalitetu koji su pronaeni
u uremiji.
Poremeaji centralnog i perifernog nervnog sistema koji prate uremiju su brojni i
obuhvataju poremeaje spavanja, zamor, nevoljnost, perifernu neuropatiju, miinu iritabilnost,
demenciju, paralizu i komu. Mehanizmi disfunkcije nervnog sistema u uremiji viefaktorske su
prirode i samo su delimino sagledani. Neurotoksini, kao to je gvanidinoilibarna kiselina,
prisutna u cirkulaciji pri uremiji, neki su od tih faktora. Najranije se javljaju blai poremeaji kao
to su gubitak koncentracije, pospanost i nesanica, a kasnije i grenje miia.
Skeletne abnormalnosti koje prate uremiju su cistini fibrozni osteitis i osteomalacija. Ovi
poremeaji su poznati kao bubrene osteodistrofije i metabolike kotane bolesti.
Gastrointestinalni poremeaji koji prate uremiju se ispoljavaju kao poremeaji svih
organa gastrointestinalnog trakta. Javljaju se: anoreksija, tucanje,nauzeja i povraanje,
uzrokovane visokim koncentracijama ureje. Zbog hipergastrinemije i hiperkalcemije javljaju se
gastroenteritis, peptini ulkus, hepatitis, itd.
Hematoloki i imune poremeaji koji prate uremiju su normocitna i normohromna
anemija, sa smanjenim brojem retikulocita po emu se razlikuju od anemija koje prate druge,
nebubrene hronine bolesti, zatim se javlja limfocitopenija, hipersplenizam,
hipokomplementemiju, poveanu podlonost infekcijama itd.
Dermatoloki poremeaji koji prate uremiju su: svrab, bledilo, hiperpigmentacija itd. U
uznapredovaloj uremiji kao posledica izluivanja uree putem znoja na povrini koe se moe
pojaviti fini beli prah uremijsko inje.
Zbog poremeaja funkcionisanja svih organskih sistema u uremiji ,u terapiji bolesnih
jedinki primenjuje hronina dijaliza, koja smanjuje neke od ovih poremeaja ili ih ublaava, ako
su ve prisutni.Terapija usmerena, ka konkretnim abnormalnostima organskih sistema, treba da
se rano primenjuje kako bi simptomi bili regulisani, komplikacije smanjene, a napredovanje
bubrene insuficijencije usporeno.Transplantacija bubrega je najefikasnija terapija odmakle
hronine bubrene insuficijencije..
Mokrani sindrom
Razliiti bubreni i vanbubreni poremeaji mogu da prouzrokuju promene u koliini i
sastavu mokrae i tada govorimo o mokranom sindromu, ijom aanalizom se mogu dobiti vani
podaci koji doprinose dijagnostici i diferencijalnoj dijagnostici razliitih oboljenja bubrega ali i
drugih organa i sistema organa.
Poremeaji koliine mokrae
Koliina i ritam mokrenja zavise od unosa tenosti, funkcionisanja bubrega i fiziolokih
potreba organizma.Ukoliko su oni uzajamno uravnoteeni i diureza ili destetvoroasovno
247

izluivanje mokrae je normalnoi nasuprot tome ukoliko ne postoji njihova uravnoteenost dolazi
do razliitih poremeaja zapremine urina i/ili ritma mokrenja. Promene koliine mokrare se
mogu ispoljiti kao oligurija, anurija i poliurija.Oligurija je smanjenje volumena izluene mokrae
ispod 500ml/24h, anurija ispod 100ml, dok se poliurija javlja ukoliko je koliina dnevno izluene
mokrae vea od 2000ml.
Oligurija u zavisnosti od uzroka smanjenog izluivanja mokrae odnosno kada je diureza
nia od 30% u odnosu na normalnu vrednost, moe biti prerenalnog, renalnog i postrenalnog
porekla.Oligurija prerenalnog porekla se javlja u stanjima hipovolemije ili usled preteranog
luenja ADH, oligurija renalnog porekla se javlja kod akutnog glomerulonefritisa, u terminalnoj
hroninoj bubrenoj insuficijenciji, kod akutne tubularne nekroze, dok se postrenalna oligurija
javlja kod stanja opstrukcije mokranih puteva izazvane kamencima ili retroperitonealnim
tumorima. Poetne faze svih oblika akutne bubrene insuficijencije (ABI), a naroito poetna
faza renalnog oblika, najee su praene oligurijom. Tok neoligurine akutne tubulske nekroze
blai je od toka oligurine ATN, a uspostavnje funkcionisanja bubrega obino je bre.Kod akutne
nekroze tubula, diureza najeee raste posle oligurine faze i to je poliurina faza akutne
bubrene insuficijencije.
Anurija se javlja kada doe do potpunog prekida u stvaranju mokrae, a izazivaju je
poremeaji kao to je ok koga prati teka hipotenzija i jaka bubrena vazokonstrikcija, potpuna
opstrukcija urinarnog trakta, kao i potpuna okluzija bubrene arterije i/ili vene. Akutna tubularna
nekroza (ATN), kortikalna nekroza i brzo napredovanje glomerulonefritisa mogu ponekad da
dovedu anurije.
Poliurija je izluivanje mokrae u koliini veoj od 2 l u toku jednog dana.Deli se po
poreklu na prerenalnu , renalnu i postrenalnu. Poliurija prerenalnog porekla nastaje u stanjima
hipovolemije , smanjenog luenja ADH i kao posledica osmotske diureze uzrokovane prisustvom
osmotski aktivnih supstanci u mokrai kao to su glukoza u eernoj bolesti, poveane koliine
soli u toku diuretske terapije iliizluivanje radiografskih kontrastnih sredstava. Poliurija renalnog
porekla se najee javlja kod tubulointersticijalnog nefritisa, u ranom stadijumu hronine
bubrene insuficijencije i u fazi oporavka akutne tubulske nekroze (ATN).Postojanje renalne
poliurije esto praeno nikturijom, odnosno nonim mokrenjem. Poliurija postrenalnog porekla
se naziva i postopstruktivna poliurija , nastaje neposredno nakon dezopstrukcije mokranih
puteva kada je zastoj urina prouzrokovao oteenje bubrenogparenhima, pre svega tubula.
Pojam poliurije treba razlikovati od pojma polakizurije koja oznaava ee mokrenje
uzrokovano urinarnim infekcijama pri emu ukupna koliina mokrae nije poveana. Od poliurije
treba razlikovati esto mokrenje, obino malih koliina urina, kao znatno uveanog volumena
izluenog urina. esto mokrenje mikturicija je obino praeno disurijom, bolnim i/ili oteanim
mokrenjem. Potrebno je odrediti da li se poliurija ispoljava kao diureza rastvora elektrolita i
drugih osmotski aktivnih supstanci, da li je u pitanju diureza samo vode, a takoe i da li diureza
odgovara datim okolnostima.
Osmolarnost urina moe da poslui za razlikovanje diureze rastvorenih supstanci od
diureze vode. Ako je izluivanje urina obilno, a urin razblaen srazmerno poveanju izluene
koliine, tada je ukupno izluivanje rastvorenih supstanci normalno i re je o diurezi vode. Ako
je, izluivanje urina obilno, a pri tom je njegova osmolarnost vea nego to bi trebalo da bude pri
datom obimu izluivanja, tada se radi o diurezi rastvorenih supstanci.
Diurezu vode, to jest obrazovanje velikih koliina razblaenog urina, moe da prozrokuje
primarna polidipsija ili neumerena ed ili dijabetes insipidus. Primarna polidipsija se karakterie
niskom osmolarnou plazme i urina, a moe da potie i od neurolokih oteenja ili lekova.
248

Dijabetes insipidus je poremeaj, ije je osnovno svojstvo nedostatak antidiuretikog hormona

(ADH), vazopresina ili blokiranje njegovog delovanja.
Do poveane diureze osmotski aktivnih supstanci dolazi kod slabo regulisanog dijabetes
melitusa, kada se putem urina gubi glukoza.
Jatrogena poliurija nastaje kao rezultat davanja manitola, koji se filtrira, ali se teko
reapsorbuje, radiokontrastnih sredstava i visokoproteinske ishrane, koja dovodi do poveane
proizvodnje i izluivanja ureje. Poliurija moe da se javi kod prekomernog gubitka Na + u
cistinim bubrenim bolestima i tokom akutne nekroze tubula.
Poremeaji sastava mokrae
Veliki broj bolesti bubrega i mokranih puteva izaziva razliite promene sastava mokrae,
pri emu poseban znaaj imaju proteinurija, hematurija, cilindrurija, leukociturija i bakteriurija.
Proteinurija predstavlja nalaz proteina u urinu.U fiziolokim uslovima mokraom se
izluuje vie od 150mg belanevina dnevno.Albumini ine 10-15mg od ovog dela a ostatak su
proteini plazmemale molekulske mase kao i Tam-Horsafalov protein koji je uromukoid koga
produkuju elije uzlaznog krake Henleove petlje i distalnih tubula kao i drugi glikoproteini koje
proizvode bubrene tubulske elije.Glomerulska kapilarna membrana ima veoma uzane pore,
koje omoguavaju prolaz rastvorenih supstanci relativno male molekulske mase i vode, koje su
negativno naelektrisane u fiziolokim uslovima, te ine barijeru koja spreava prolaz anjona, kao
to su proteini. Glomerulska oboljenja mogu da narue ovu barijeru, doputajui prolaz proteina,
pa se oni pojavljuju u izluenom urinu. Ova pojava se u optem sluaju zove proteinurija, a
najee se ispoljava kao albuminurija.
Kada je izluivanje proteina u urinu vrlo jako, ono esto biva praeno
hipoalbuminemijom, hiperlipidemijom i edemom, kao to je to sluaj kod nefrotskog
sindroma.Prema mehanizmu nastanka proteinurije se dele na: proteinurije prerenalnog porekla,
proteinurije renalnog porekla i proteinurije postrenalnog porekla.
Proteinurije prerenalnog porekla nazivaju se preplavnim (overflow) proteinurijama.
Javljaju se pri normalnoj bubrenoj funkciji kao posledica poveanja plazmatske koncentracije
niskomolekularnih belanevina, sreu se kod plazmocitoma i drugim paraproteinemijama, koje
karakterie poveano stvaranje imunoglobulina i pojavljuju se u mokrai tzv.Bens Donsovi
proteini.Ovaj tip proteinurije se sree i u kra sindromu gde se zbog obsenog nagnjeenja miia
oslobaa mioglobin koji se izluuje mokraom.
Proteinurije renalnog porekla nastaju u razliitim oboljenjima bubrega kao posledica
oteenja glomerulskih i tubulskih funkcija.Mogu se podeliti na glomerulski, tubulski i meoviti
tip proteinurija.
Glomerulski tip proteinurije nastaje kao posledica poveane propustljivosti glomerulske
kapilarne membrane u sklopu razliitih glomerulskih oboljenja bubrega kao to su primarni i
sekundarni glomerulonefritisi i drugi, kod kojih dolazi do oteenja promena strukturnih i
elektrostatskih karakteristika zida glomerulskih kapilara.
Tubulski tip proteinurije nastaje u stanjima oteenja tubulskih struktura bubrega.ree se
sree od glomerulskog tipa proteinurije.
Meoviti glomerulsko-tubulski tip proteinurijese sree u razliitim hroninim bolestima
bubrega, gde pored oteenja glomerulske kapilarne membrane, postoje i oteenja tubulskih
struktura , koje dovode do pojave belanevina vee molekulske mase u urinu.
Proteinurije postrenalnog porekla nije proteinurija u pravom smislu jer nastaje u izvodnim
mokranim putevima od zapaljenskog eksudata i sekretovanih imunoglobulina IgA i IgG, koji se
249

meaju sa ve formiranom mokraom.Proteinurija moe biti i intermitentna , a javlja se nakon

uzimanja obroka bogatih belanevinama, nakon tekog fizikog rada i u febrilnim stanjima kod
mlaih osoba.
Hematurija je pojava eritrocita u urinu i veoma je vaan nalaz u mokranom sindromu. U
sedimentu urina se normalno nalazi 1-3 eritrocita u vidnom polju odnosno do 7x 106/L urina.
Najei uzrok izolovane hematurije, bez proteinurije ili cilindara u urinu je krvarenje iz
urinarnog trakta, koje moe da potie od: kamenja koje se stvara kad urin postane presien solima
koje su u njemu rastvorene, od neoplazmi, tuberkuloze, trauma i prostatitisa. Izolovana
mikroskopska hematurija esto se javlja i kod akutnog glomerulonefritisa.
Hematurija s piurijom oznaava prisustvo gnoja u urinu i bakteriurija, su tipine za
infekcije urinarnog trakta. Hematurija moe biti makroskopska i uoljiva golim okom i
mikroskopska kada govorimo o mikrpohematuriji.Prema mehanizmu nastanka hematurija se deli
na: prerenalnu, renalnu i postrenalnu hematuriju.
Prerenalna hematurija se javlja kao posledica poremeaja hemostaznih mehanizama kao
naprimer u hemofiliji, kod primene antikoagulantne terapije, u paroksizmalnoj hemoglobinuriji, i
drugim oboljenjima.
Renalna hematurija se najee javlja kod glomerulonefritisa, kod tubulointesticijskih
oteenja i kod vaskulitisa, koji zahvataju krvne sudove bubrega.Kod ovih bolesti eritrociti
prodiru u mokrau kroz oteenu i rupturiranu glomerulsku kapilarnu membranu i pojavljuju se u
urinu u vidu dismorfinih eritrocita koje karakterie karakteristino promenjena morfologija, koja
se uoava na polarizacionom mikroskopu.Hematurija renalnog porekla u kombinaciji sa
proteinurijom i cilindrurijom
uvek je bubrenog porekla i najee se nalazi u
glomerulonefritisima.
Postrenalna hematurija se karakterie prisustvom sveih eritrocita u mokrai, koji mogu
poticati iz uretera, mokrane beike, prostate ili uretre i moe biti uzrokovana povredom,
zapaljenjem ili prisustvom tumora.Pri povredi uretre krv se obino pojavljuje u poetnom mlazu
mokrae, a ako se javi na kraju mokrenja to ukazuje na patoloki proces u predelu trigonuma
mokrane beike, a stalno prisustvo krvi u toku mokrenja ukazuje na krvarenje poreklom iz
bubrega, uretera ili mokrane beike.
Leukociturija je pojava veeg broja leukocita od 4-8 u sedimentu odnosno 4x106/L u
urinu.Leukociti i/ili cilindri u urinu takoe ukazuju na infekciju i/ili tubulointersticijalne procese.
Prisustvo bakterija u urinu, zajedno s leukocitima i cilindrima, ukazuju na pijelonefritis.Piurija
predstavlja pojavau gde postoji prisustvo velikog broja degenerisanih leukocita u urinu i elijskog
detritusa nastalog u intersticijumu bubrega najee kao posledica akutnog pijelonefritisa.
Leukociturija ukombinaciji sa hematurijom ili pojava izolovane leukociturije odnosno piurije
upuuje na infekciju. U bakterijskim infekcijama bubrega i mokranih puteva u mokrai se
nalaze neutrofilni granulociti, u alergijskom intersticijumskom nefritisu se nalaze eozinofili, dok
virusne infekcije tuberkuloza bubrega i odbacivanje transplantata prati pojava limfocita u
sedimentu urina.
Cilindrurija predstavlja pojavu cilindara u urinu.Oni su belanevinski odlivci bubrenih
kanalia i uvek su bubrenog porekla.Cilindri se formiraju tako to se mokraa sa veom
koliinom belanevina, prolazei kroz distalne tubule i sabirne kanalie , koncentrie i postaje
kiselija zbog niskog protoka i pH i visoke osmolarnosti, to pogoduje taloenju belanevina u
vidu odlivaka bubrenih kanalia.Zato cilindri prisutni u mokrai potiu prevashodno iz distalnih
tubula i sabirnih kanalia. Cilindri mogu biti hijalini, granulirani ili masni.
Osnovni matriks hijalinih cilindara predstavlja Tam-Horsfalov mukoprotein ili
uromukoidi, viskozni glikoproteini koje lue elije uzlaznog kraka Henleove petlje i distalnih
250

tubula, koji prelazi u stanje gela pri niskom pH urina. Normalna dnevna ekskrecija ovih
uromukoida je od 25- 50 mg. Ostaci propalih tubularnih elija vezuju se sa mukoproteinima
stvarajui na taj nain elatinozne hijaline cilindre. Hijalini cilindri ponekad mogu biti prisutni i u
normalnom urinu, naroito kada je osmolarnost urina poveana ili nakon veeg fizikog
naprezanja. Njihovo formiranje poveava prisustvo: albumina u urinu, elijskog otpada odnosno
propalih tubularnih elija, urinarni zastoj, smanjena glomemlska filtracija, nizak pH urina, kao i
prisustvo drugih proteina u urinu kao to su mioglobin, hemoglobin, imunoglobulin i slino.U
mokrai zdrave osobe moe da se nae po neki hijalini cilindar, ali nalaz drugih vrsta cilindara
kao to su granulirani, eritrocitni, leukocitni, epitelni, masni, iroki i votani predstavlja patoloki
nalaz u urinu i ima znaajnu dijagnostiku vrednost.
Granulirani cilindri se formiraju u oboljenjima bubrega kod kojih postoji oteenje
tubulskog epitela i dolazi do deskvamacije i nalepljivanja epitelnih elija na cilindre.To su
elijski ostaci, agregirani serumski proteini ili lipoproteini u granulama.Oni mogu biti grubo
granulirani sa prepoznatljivim karakteristikama tubulskih elija i sitno granulirani sa sasvim
izmenjenim elijama.Malobrojni cilindri ovog tipa mogu biti prisutni i u normalnoj mokrai,
naroito nakon fizikog naprezanja. Njihov broj se posebno poveava u hroninim
glomerulonefritisima, dijabetskoj nefropatiji i hroninoj bubrenoj insuficijenciji.
Votani cilindri su ukasto prebojeni, iroki, zdepasti cilindri, koji ukazuju na teko
oteenje tubula i proirenost njihovog lumena.
Eritrocitni cilindri ukazuju na glomerulsko oteenje ili ree, na akutni intersticijalni
nefritis.
Leukoocitni i nepigmentovani cilindri ukazuju na intersticijalni nefritis, dok iroki
granulirani cilindri karakteriu hronino oboljenje bubrega i verovatno odraavaju intersticijalnu
fibrozu i dilataciju tubula.
Masni cilinidri se stvaraju u glomerulskim oboljenjima u uslovima postojanja teke
proteinurije esto u nefrotskom sindromu. Sainjeni su od masnih kapljica raznih veliina, a
formiraju ih i propale tubularne epitelne elije ispunjene masnim kapima. Pojava ovih cilindara
esto je udruena sa umerenom i tekom proteinurijom.
Pigmentni zemljanobraon cilindri kao i cilindri koji sadre tubulske epitelne elije
karakterie akutna tubulska nekroza.

251

Slika 107. Elementi u sedimentu urina

Patofiziologija distalnog urinarnog sistema

Distalni deo urinarnog trakta ine ureteri, mokrana beika i uretra. Ovaj sistem izluuje
stvoreni urin u spoljnu sredinu mikturicijom. Najei poremeaji distalnog urinarnog sistema su:
opstrukcija urinarnog trakta, disfunkcija pranjenja i bolovi vezani za mokranu beiku.
Opstrukcija urinarnog trakta nastaje usled unutranje ili spoljne mehanike blokade i od
funkcionalnih defekata.Zbogopstrukcije urinarnog trakta javlja se staza urina i porast pritiska u
urinarnom traktu a zbog nemogunosti protoka urina, dolazi do njegovog vraanja u bubrenu
karlicu.Ako ovo stanje potraje, visoki pritisak dovodi do hidronefroze, irenje pijelokarlicealnog
sistema i postepenog prekida funkcionisanja bubrega. Opstrukcija urinarnog trakta moe da bude
prouzrokovana: -opstrukcijom ureterokarlinog spoja zbog strukturnih abnormalnosti, stvaranja
prevoja u tom spoju, kamenja u bubrenoj karlici, tumora, kompresije uretera fibroznim trakama
ili abnormalnim lokacijama neke arterije ili vene, -opstrukcijom ispod spoja uretera i bubrene
karlice ili refluksom urina iz beike, zbog kamenja u ureteru, tumora u ureteru ili blizu uretera,
poremeaja miia ili nerava u ureteru ili beici, stvaranja fibroznog tkiva u ureteru ili oko njega,
kao posledica hirurkih zahvata, rendgenskog ozraivanja, delovanja lekova, ureterocele odnosno
prodiranja donjeg dela uretera u beiku, i malignih oboljenja beike, grlia materice, prostate ili
252

nekog drugog karlinog organa, -opstrukcijom, koja onemoguava protok urina iz beike u
uretru, a koja moe da potie od proirenja prostate, neke upale ili raka i -ponekad, pritiskom
poveane materice na uretere u toku graviditeta.
Najeci uzrok opstrukcije urinarnog trakta je stvaranje kamenja. Mokrani kamenici su
tvrde tvorevine, sasvim nalik kamenju u prirodi, koji se stvaraju bilo gde u urinarnom traktu. U
zavisnosti od toga na kom mestu se stvaraju, razlikujemo kamen u bubregu ili kamen u beici.
Stvaranje kamena zove se urolitijaza ,bubrena litijaza ili nefrolitijaza. Do stvaranja kamena
dolazi kada u mokrai doe do presienja rastvora soli koje su u njoj rastvorene. Kamen
predstavlja tvrdi kondenzat soli. Stimulatori nastanka kamenia su ve prisutna organska jezgra
kristalizacije, usporeno proticanje mokrae ili njeno smanjeno stvaranje, deficit vitamina A,
dijetetske greke (velika koliina Ca2+ i fosfata u hrani), hiperparatireoidizam itd. Do stvaranja
kamena moe da doe i zbog nedostatka normalno prisutnih inhibitora formiranja kamenja u
urinu. Inhibitori procesa kristalizacije u mokrai su pirofosfat citrati, peptidi, fosfocitrati, Mg2+,
kiseli mukopolisharidi, cink. Na proces kristalizacije u bubrezima, znaajno utie pH mokrae
mada se kod ljudi 75% bubrenog kamenja formira nezavisno od pH. Oko 80% kamenja sastoji
se od kalcijumaa ostatak ine razne supstance meu kojima su najzastupljenije: mokrana
kiselina, cistin i struvit (tripel fosfati). Struvitni kamenovi su po hemijskom sastavu trostruki
magnezijum amonijum fosfat. Zovu se takoe i infekcioni kamenovi, jer infekcija urinarnog
trakta ureaza-pozitivnim bakterijama moe da pokrene struvitnu kristalizaciju i urolitijazu
podizanjem pH mokrae i. poveanjem koliine slobodnog amonijaka. Struvitni kristali su
najzastupljeniji kristali u mokrai pasa i maaka.
Stvaranjeanje kamenova u bubregu dovodi do poveanja intratubulskog pritiska, pa moe
izazvati postepenu atrofiju bubrenog parenhima i pojavu cistinog bubrega. Ukoliko se
bubreno kamenje formira u bubrenoj karlici, ono moe svojim pokretanjem da dovede do
njenog oteenja uz pojavu renalne hematurije. Jak bol u predelu bubrega ili bubrena kolika
moe da dovede do refleksnog prekida izluivanja mokrae i anurije. Ukoliko kamenje krene niz
uretere mogua je njihova potpuna obliteracija, sa opstrukcijom protoka mokrae i pojavom
veoma jakih kolinih bolova, kada je neophodna intervencija veterinara. U pojedinim sluajevima
je mogue da se bubreno kamenje potisne u pravcu mokrane beike. Njihovo prisustvo na tom
mestu ne mora u daljem toku bolesti da ima tee posledice po organizam ivotinje, meutim
postoji stalna opasnost od lezija sluznice, mikrohematurije i sekundarnih infekcija. Potiskivanje
kamenja u uretru moe dovesti do njene potpune opstrukcije i prekida diureze ili anurije.
Disfunkcija pranjenja urinarnog trakta ili simptomi donjeg urinarnog trakta su znaci
vezani sa fazu prikupljanja i uvanja i sa fazom pranjenja mokrane beike.
Simptomi prikupljanja i uvanja obuhvataju: frekvenciju nagona mokrenja, nemogunost
zadravanja mokrae, uestalo nono mokrenje odnosno nokturiju, bolno mokrenje odnosno
disuriju i ostale vrste bolova iz beike ili uretre.
Simptomi pranjenja se sastoje od: neophodnosti naprezanja radi mokrenja, tekoe
zapoinjanja mokrenja, oslabljenog mlaza, oseaja nepotpunog pranjenja beike i zadravanja
mokrae.
Odgovarajua koordinacija ili sinergija miia detruzora i ureterskih sfinktera zahteva
ouvanu nervnu komunikaciju autonomnog i somatskog nervnog sistema izmeu beike i uretre.
Povreda gornje kimene modine, na primer, moe da rezultira nemogunou zadravanja,
zadravanjem mokrae ili promenama u zidu beike i zatajivanjem bubrega.
Kod oba pola etiologija simptoma donjeg urinarnog trakta je viefaktorska, a sami
simptomi su slab pokazatelj uzrone patofiziologije. Kod mujaka, najei uzrok simptoma
donjeg urinarnog trakta je hiperplazija ili tumor prostate. Kod enki se esto smatra da simptomi
253

donjeg urinarnog trakta potiu od hormonskih poremeaja, poroaja, starenja ili nekog
prethodnog hirurkog zahvata, pri emu je uretralna opstrukcija mnogo rea, a sfinkterno
nezadravanje mnogo ee.
Nemogunost zadravanja, to jest nevoljni gubitak ili inkontinencija urina, moe da se
javi kao: inkontinencija pri naprezanju, pri fizikim naporima kao to su kijanje, kaljanje ili
parenje, nagonska inkontinencija ili nemogunost odolevanja pranjenju beike ili inkontinencija
pri prepunjenosti mokrane beike u situacijama kada intravezikalni pritisak premai maksimalni
uretralni pritisak.
Bolovi vezani za mokranu beiku obuhvataju bolove koje prouzrokuju patoloki procesi
vezani za nadpubini, uretralni ili karlini deo beike. Uzroci bola beike mogu da budu razni:
zapaljenje mokrane beike ili cistitisi, kamenii u beici ili donjoj uretri, benigni ili maligni
tumori beike, uretralni divertikulum, prisustvo toksinih materija u urinu, i drugi.

254

5.4.PATOFIZIOLOGIJA ENDOKRINOG SISTEMA

Endokrini sistem ine vie lezda rasporeenih u organizmu i endokrine elije, koje se
nalaze u drugim organskim sistemima i tkivima.
Endokrine lezde odgovaraju na specifine signale stvaranjem i oslobaanjem hormona u
cirkulaciju, koji reguliu i koordiniraju brojne bioloke funkcije organizma.Hormone lue
specifini tipovi elija i oni imaju specifino dejstvo samo prema ciljnim elijama. Hormoni su
produkti endokrinih lezda koji krvotokom dospevaju do ciljnih elija, koje imaju specifine
receptore za njih. Hormoni prenose specifine regulatorne informacije elijama i organima.
Pored endokrinog efekta ili endokrinog dejstva, koji imaju hormoni, jer putem krvotoka
dolaze do ciljne elije, koja moe biti udaljena od elije koja lui hormon, hormoni imaju i
parakrino i autokrino dejstvo ili efekt. Parakrino dejstvo imaju hormoni ije su ciljne elije
smetene uz sekretorne elije, a autokrino dejstvo imaju hormoni ije su sekretorske elije i ciljne
elije hormona. Ovaj sistem je povezan sa nervnim sistemom, preko hipotalamusa i hipofize
Zbog povezanosti ova dva sistema veoma esto se hormonska regulacija razmatra kao
neuroenokrino dejstvo kao celine, a veoma znaajnu ulogu u regulaciji ovih sistema ima i imuni
sistem. Neurosekrecija je osnova integracije nervnog i endokrinog sistema.

Slika 108. Endokrini, parakrini i autokrini efekti hormona

255

Hormoni imaju specifine nivoe i naine sekrecije te razlikujemo tri osnovna naina
sekrecije a to su: diurinalni nain,ciklini i pulsatilni i sekrecija koja zavisi od nivoa cirkuliuih
supstanci kao to su kalcijum, natrijum, kalijum ili sami hormoni.

Slika 109. Razliiti tipovi luenja hormona tokom vremena

Postoje organi ija osnovna i primarna funkcija u organizmu nije sekrecija hormona a
postoje i organi koji imaju sekrecionu ulogu kao to su mozak, srce, jetra digestivni sistem i
bubrezi. Mozak - hipotalamus lui hormone:kortikotropni-(CRH), tireotropni-oslobaajui
hormon (TRH), gonadotropni-oslobaajui hormon (GnRH),somatotropni-oslobaajui hormon,
somatostati,prolaktin-oslobaajui hormon (PRH) i prolaktin-inhibirajui hormon. Srce lui
atrijalni natriuretini peptid (ANP), a jetra insulinu-slian faktor rasta I (IGF-I). Digestivni sistem
lui holecistokinin (CCK), gastrin, sekretin, vazoaktivni-intestinalni peptid (VIP) , motilin i
glicentin, a bubreg lui eritropoetin (Epo) i prostanglandine (PG).
Hormoni funkcioniu po sistemu povratne sprege (feedback), bilo da je pozitivna ili
negativna, zbog odravanja optimalne unutranje sredine. Primer regulacije hormona negativnom
povratnom spregom je luenje hormona titaste lezde koje je regulisano oslobaanjem TRH u
cirkulaciju, koji direktno stimulie sintezu i sekreciju tireoidnih hormona.Poveanjem koliina
hormona tireoideje u krvi oni deluju negativnom povratnom spregom na sekreciju TSH iz
adenohipofize. Negativna povratna sprega moe biti: direktna-izmeu periferne lezde i hipofize,
indirektna-duga, izmeu periferne lezde i hipotalamusa, kratka, izmeu hipofize i hipotalamusa,
ultrakratka I-ini je autokrina regulacija sekrecije faktora hipotalamusa i ultrakratka II-izmeu
hipotalamusa i viih struktura CNS-a. Primer regulacije hormona pozitivnom povratnom spregom
je porast sekrecije luteinizirajueg hormona pred ovulaciju kod enki, mada je ona ee znak
postojanja odreenog patofiziolokog procesa koji remeti homeostazu organizma.

256

Slika 110. Ustrpjstvo endokrinog sistema i negativna povratna sprega

Endokrinopatije i patofiziologija poremeaja endokrinog sistema
Stanja koja prate poremeaje u radu lezda su unutranjim luenjem ili poremeaj dejstva
njihovih hormona nazivaju se endokrinopatije. Ukoliko poremeaj obuhvata endokrine lezde i
njihove mehanizme regulacije onda govorimo o glandularnoj ili lezdanoj endokrinopatiji a
ukoliko se poremeaji nalaze izvan lezda govorimo o ekstraglandularnoj ili izvanlezdanoj
endokrinopatiji, koje su izazvane najee luenjem hormona iz izvora izvan endokrinih lezdi,
dolazi do ektopinog stvaranja hormona.Poremeaji endokrinog sistema kliniki se manifestuju u
vidu hiperfunkcije ili hipofunkcije odreene lezde.

Tabela 20. Dijagnostika primarnih i sekundarnih hipo i hiperfunkcija endokrinih lezda

257

Mehanizmi nastanka ova dva poremeaja su razliiti, a patofizioloka osnova poremeaja,

mogu biti: poremeaj sinteze i sekrecije hormona, poremeaji transporta i perifernog
iskoriavanja hormona ili odnoenja do ciljne grupe, poremeaj katabolizma ili razgradnje
hormona, pojava ektopine sekrecije hormona i jatrogeni poremeaji.
Poremeaj sinteze i sekrecije hormona. Najvei broj endokrinih lezda se nalazi u sastavu
hipotalamo-hipofizne osovine. lezda ija je aktivnost pod kontrolom ove osovine zavise od
stanja lezde i od pravilne funkcije regulacione osovine.Glandudularne endokrinopatije mogu biti
posledica ili direktna disfunkcija periferne lezde, kao to su kora nadbubrene lezde, titna
lezda i polne lezde, koja se manifestuje kao poviena ili smanjena sekrecija hormona, kada
govorimo o primarnoj endokrinopatiji ili poremeaju.Ovaj primer primarni poremeaj sinteze i
sekrecije hormona se javlja kod funkcionalnog adenoma kore nadbubrega, pri emu se lui
prevelika koliina kortizola, kod pojave Kuingovog sindroma.Ukoliko doe do poremeaja rada
vie sistema, koji reguliu rad te lezde i koji nastaju na nivou hipofize, onda govorimo o
sekundarnoj endokrinopatiji ili poremeaju, to je primer kod Kuingove bolesti, gde dolazi do
povienog luenje ACTH iz adenohipofize Ako je rad periferne lezde poremeen u sekreciji iz
hipotalamusa radi o tercijarnoj endokrinopatiji ili poremeaju.
Pored navedenih, i uroeni poremeaj u metabolizmu hormona moe da narui sintezu i
sekreciju hormona, kao to je to sluaj kod hipotireoidizma usled nedostatka enzima neophodnog
za sintezu tireoglobulina. Poznato je da i nedostatak, i viak prekursora neophodnih za sintezu
hormona mogu da dovedu do poremeaja u njihovoj sintezi i sekreciji.Kada postoji povean unos
prevelikih koliina joda u organizam ivotinja, dolazi do pojave strume odnosno hipertrofije i
hiperplazije tireoideje, zbog blokiranja enzima, koji su odgovorni za fiksaciju joda u
tireocitima.Nedostatak joda u hrani domaih ivotinja dovodi do strume, zbog smanjene sinteze i
sekrecije tireoidnih hormona i poviene sekrecije TSH iz adenohipofize, koja izaziva uveanje
titne lezde.
Endokrine lezde koje nisu pod uticajem hipotalamusa-adenohipofize, postoje primeri i
primarnih i sekundarnih poremeaja. Viak PTH izaziva povienu mobilizaciju kalcijuma iz
kostiju i kliniku sliku bolesti jednaku onoj kod primarne hiperfunkcije paratireoideje.U sluaju
negativnog bilansa kalcijuma, to je sekundarni poremeaj u organizmu domaih ivotinja
paratireoidna lezda pojaano lui parathormon i tako se odrava homeostaza kalcijuma.
Poremeaji transporta i perifernog iskoriavanja hormona ili odnoenja do ciljne grupe
nije est razlog endokrinopatija.Za normalno delovanje hormona na periferna tkiva neophodno je
vezivanje hormona za specifine receptore.Do pojave bolesti dovode poremeaji u broju i
funkciji specifinih receptora.Primer ovakve endokrinopatije je dijabetes melitus tip 2, kod koga
se izmenjenih receptora javlja rezistencija na insulin.Nefrogeni dijabetes insipidus se ubraja u
poremeaje perifernog iskoriavanja hormona.
Poremeaji katabolizma ili razgradnje hormona koji su iz nekog razloga usporeni ili
prekinuti, dovode do poveanja njihove koncentracije u krvi i ispoljavanjanja efekta njihovog
pojaanog luenja.U fiziolokim uslovima koncentracija hormona u krvi i njegovo delovanje na
tkiva zavise od brzine metabolikog klirensa odnosno ienja hormona. Klirens je ravnotea
procesa sinteze i sekrecije hormona sa jedne strane i razgradnje i ekskrecije hormona sa druge
strane.Brzina metabolikog klirensa hormona je zapremina plazme koja u jedinici vremena izgubi
odnosno koja iz svog sastava eliminie hormone. Jetra se smatra centralnim mestom katabolizma
hormona u organizmu a pri insuficijenciji jetre dolazi do pojave poremeaja katabolizma
hormona, pri emu se moe smanjiti katabolizam kortizola, to dovodi do Kuingovog sindroma.
Mogua je i nedovoljna inaktivacija ADH i aldosterona te dolazi do veeg zadravanja vode u
organizmu i pojave edema. Bubrezi su veoma bitni organi za odravanje metabolikog klirensa
258

hormona i oni iz plazme odstranjuju brojne hormone kao to su:ADH, aldosteron, PRH i
insulin.U sluaju insuficijencije oba bubrega dolazi do smanjene eliminacije hormona iz krvi i
poveanja njihove koncentracije u plazmi.
Ektopina sekrecija hormona ili sekrecija van mesta sinteze i sekrecije hormona u drugim
tkivima se javlja ponekad. Najee se javlja kod tumora, kod kojih su elije tumora sposobne da
sintetiu supstance koje imaju hormonsko dejstvo.Primer su tumori bronhusa koji lue ACTH,
koji dovodi do hiperkorticizma, tumori koji lue PTH dovode do hiperparatireoidizma a
karcinomi bubrega pasa sekretuju eritropoetin, koji dovodi do policitemije.
Jatrogeni poremeaji nastaju kada veterinari ili vlasnici u duem vremenskom periodu
daju hormone ivotinjama.Primena kortikosteroida u leenju alergija mogu izazvati Kuingov
sindrom kod ivotinje. Kod enki pasa koje su due vremena izloene davanju progestagena zbog
kontrole estrusnog ciklusa mogu se javiti znaci hiperfunkcije hipofize odnosno akromegalija. Ovi
poremeaji se povlae kada se prekine leenje hormonskim preparatima.

259

Endokrina
lezda
Hipotalamus

Hipofiza

titna lezda

Paratiroidna
lezda
Nadbubrena
lezda

Jajnici
(females only)
Testisi (males
only)
Pankreas

Epifiza

Hormoni koje
oslobaaju
Oslobaajui inilac za
hormon rasta (Growth
hormone-releasing
hormone) GHRH
Tireotropin (TRH)
Kortikotropin (CRH)
Gonadotropin (GnRH)
Inhibiui faktor za
prolaktin (PIF)
Oksitocin
Arginin vazopresin
(AVP), poznat kao
antidiuretini hormon
(ADH)
Prolaktin

funkcija lezde/ hormona

Povezan sa nervnim sistemom i
endokrinim lezdama
Stimulie (GHRH, TRH, CRH,
GnRH) ili inhibira (PIF)
oslobaanje hormona hipofize

primeri udrueni sa poremeenom

funkcijom
Rani pubertet (Pubertas praecox) (
rano stvaranje GnRH)
Kallman syndrome (neadekvatna
produkcija GnRH)
Bolesti titne lezde

Kontrakcije materice tokom

poroaja
Bilans tenosti

Laktacija

Hormon rasta (GH)

Rast kostiju

ACTH
TSH
LH, FSH

Stimulie kortizol
Stimulie hormone titne lezde
Regulisanje testosterona,
estrogena, fertilitet

T4 (tiroksin)
T3 (trijodtironin)
Kalcitonin

Pomae u regulaciji metabolizma

Diabetes insipidus (neadekvatna

produkcija AVP)

Hipopituitarizam
Empty Sella Syndrome (sindrom
praznog sedla)
Galactorrhea (luenje mleka nevezano
za trudnou)
Akromegalija ili gigantizam
(prekomerno luenje GH)
Growth Hormone Deficiency
Cushing ova bolest (excess ACTH)
Hiper/hipotiroidizam
Amenoreja (gubitak menstruacije)
Smanjenje seksualnog nagona
Sterilitet
Bolesti titne lezde (ukljuujui hiper
i hipo tiroidizam)

Paratiroidni hormon
(PTH)
Epinephrine (adrenaline)
norepinephrine
Aldosterone
Cortisol

Odravanje kostiju, metabolizam

kalcijuma
Regulie metabolizam- nivo
kalcijuma u krvi
Regulisanje krvnog pritiska
Odgovor na stres
So, balans tenosti
Odgovor na stres

Hiper i hipo paratireoidizam

MEN1
Feohromocitom
(MEN2)
Conn-ov sindrom
Cushing Syndrome

DHEA-S

Razvoj maljavosti u pubertetu

Addisonova bolest
Karcinom

Estrogen
Progesteron
Testosteron

Seksualne odlike ene

Adrenana hiperplazija
Polycystic ovary syndrome (PCOS)

Seksualne odlike mukarca

Hipogonadizam

Insulin
Glucagon
Somatostatin
Melatonin

Regulisanje nivoa glukoze

Diabetes mellitus
MEN1
Zollinger-Ellison syndrome

Nedovoljno razjanjena;
Pomae u kontroli sna, utie na
reprodukciju

Tabela 21. Endokrine lezde, hormoni i njihova funkcija i pormeaji

260

Poremeaji funkcije hipofize

Poremeaji funkcije adenohipofize su pojaano luenje hormona ili hiperfunkciju ili
smanjeno luenje hormona ili hipofunkciju. Razlikujemo unihormonalni poremeaj sekrecije
samo jednog hormona i polihormonalni poremeaj kada je poremeena sekrecija vie hormona.
Unihormonalni poremeaj sekrecije hormona dovodi do izmene aktivnosti titne lezde a
polihormonalni poremeaj dovodi do veoma komplikovane klinike slike zbog poremeaja vie
hormona.
Hiperfunkcija adenohipofize
Kod domaih ivotinja su najee zabeleeni poremeaji hiperfunkcije adenohipfize:
akromegalija i sekundami hiperadrenokorticizam ili Kuingova bolest.
Akromegalija je bolest koju izaziva poveana sekrecijom somatotropnog hormona (STH)
kod odraslih jedinki koje su zavrile rast, to je unihormonalni poremeaj sekrecije
adenohipofize. Za ovu bolest je karakteristina klinika slika u kojoj su vidljivi znaci bujanja
vezivnog tkiva, preteranog rasta kostiju i uveanja unutranjih organa. Promene su karakteristine
za izmenjen izgled glave izgledu glave ivotinja na kojoj su vidljivi izraeni koni nabori i veoma
specifian grub izgled. Uzrok akromegalije kod pasa, moe da bude hiperplazija somatotropnih
elija usled delovanja progestagena,a postoji i dozno-zavisno poveanje sekrecije STH. Primena
progestagena enkama pasa u cilju regulisanja estrusa moe da izazove pojaanu sekreciju
hormona rasta. Kod ivotinje se javljaju polifagija, adinamija, oteana termoregulacija to je
vidljivo estim dahtanjem, traenjem hladnijeg prostora za odmor i spavanje, pojavom preteranog
rasta dlake, pojavom blage egzoftalmije, uveanjem abdomena, promenama na materici i
pojavom inspiratornog stridora odnosno hripanja i itanja. Posle protoka vremena poveava se
telesna masa, sa neproporcionalnim uveanjem glave i ekstremiteta a proliferacija vezivnog tkiva
u gingivalnom delu zubala izaziva proirenje interdentalnih prostora. Zbog poviene
koncentracije STH smanjeno je iskoritavanje glukoze u perifernim tkivima, a koncentracija
hormona rasta u krvnoj plazmi je poviena sa vrednostima preko 45 ng/mL. Nakon prestanka
aplikacije progestagena dolazi do postepenog snienja ovog hormona, a nakon godinu dana, nivo
STH se vraa u normalne granice.U tom vremenskom periodu postepeno se gube znaci
hipertrofije vezivnog tkiva, oteanog disanja i adinamije, ali se promene na skeletu u vidu
spondiloze kimenih prljenova i bujanja periosta trajno zadravaju. Najvei kliniki problem
kod kuja i maaka sa povienom sekrecijom STH je pojava diabetes mellitus tipa II koji je
rezistentan na terapiju insulinom.
Kuingova bolest
ili sekundarni hiperadrenokorticizam se najee javlja zbog
funkcionalne neoplazije pars distalis adenohipofize, koju prati nekontrolisano luenje ACTH.
Razvija se bilateralna hiperplazija kore nadbubrega koja izaziva povieno luenje i poveanje
koncentracije glukokortikosteroida, koje ubrzava glukoneogenezu i dovodi do hiperglikemije.
Zbog antiinsulinskog dejstva kortizola dolazi do pojaanja lipolize i proteolize na periferiji, a
istovremeno se javlja izraeno antiinflamatorno i antialergijsko dejstvo glukokortikosteroida.
Kliniki znaci oboljenja kod konja i magaraca su: izraeni rast dlake, koji dovodi do preterane
kosmatosti ili hirzutizam, poto dolazi do izostanka uobiajenog sezonskog odbacivanja dlake u
toku godine. Na najveem delu trupa, dlaka je veoma gusta i ostaje i do 10 cm duine. Kod
ivotinja se javlja: poliurija, polidipsija, polifagija, miina slabost, laminitis, eerna bolest tipa
II, intermitetna febra i pojaano znojenje koje je naroito izraeno kod konja. Kuingova bolest
se kod kona esto raspravlja kao kompleks Kuingov/metaboliki sindrom.
261

Hipofunkcija adenohipofize
Naziva se jo i pituitarna insuficijencija i kao najei poremeaji su:Najei poremeaji
hipofunkcije adenohipofize su juvenilni panhipopituitarizam i hipofunkcija izazvana
nefunkcionalnim neoplazijama hipofize.
Juvenilni panhipopituitarizam je generalizovani defekt adenohipofize, gde dolazi do
polihormonalne hipofunkcije adenohipofize, koja po patogenezi moe da se uporedi sa
hipofiznim patuljastim rastom kod ljudi ili nanosomia pituitaria. Ova bolest se javlja kod mladih
ivotinja, najee kod pasa rase nemaki ovar, i izazvana je disgenezijom pars distalis
adenohipofize. U ovom delu adenohipofize ne dolazi do normalnog razvoja, ve se javlja vei
broj cista razliite veliine. Bolest se nasleuje dominantno ili recesivno, genetski je uslovljena a
prenosi se putem autozomnih hromozoma. Mlade ivotinje obolele od ovog poremeaja
normalno napreduju, sve dok im se u cirkulaciji nalazi hormon rasta, koji potie od majke, te vrlo
brzo posle nastanka njegovog deficita, istovremeno u plazmi dolazi do nedostatka insulinuslinog faktora rasta-I (IGF-I). Jedinke obolele od ove bolesti poseduju preosetljivost na insulin,
kao posledicu promene broja i afiniteta insulinskih receptora na perifemim tkivima. Kod obolelih
ivotinja dolazi do zaostajanja u rastu, nedostatka zamene tenee dlake, postepenog razvoja
bilateralna alopecija, koja prelazi u kompletan gubitak dlake, izuzev na glavi i ekstremitetima.
Dolazi do pojave progresivne hiperpigmentacija koe, koja na itavom telu postaje braon-crne
boje, a javlja se i hiperkeratinizacija, uslovljena gubitkom elastinih i kolagenih vlakana u
dermisu. ivotinja koje odrastu sa ovim poremeajem nikada ne dostiu vrednosti telesne mase,
koje poseduju zdrave ivotinje, a njihova telesna masa od 2-15 kg, predstavlja polovinu telesne
mase normalno razvijene jedinke.Kod ovih ivotinja odloen je razvoj zubala i zatvaranje
epifizno-dijafizne granice. Pored znakova nedostatka hormona rasta javljaju se i drugi poremeaji
koji su vezani za smanjenu sekreciju gonadostimulina, te penis i testisi ostaju nerazvijeni, jajnici
su hipoplastini i ne postoji regularan estrusni ciklus. Istovremeno sa zaostajanjem u rastu i
razvoju, dolazi do sekundarne hipofunkcije kore nadbubrega, usled nedostatka ACTH i
hipofunkcije tireoideje usled nedostatka TSH.
Hipofunkcija izazvana nefunkcionalnim neoplazijama hipofize je izazvana tumorima
hipofize i to najee endokrino neaktivnim adenomima, koji ne sekretuju hormone i dovode do
kompresivne atrofije lezde i delova nervnog sistema kao to su shiasma opticum i hipotalamus.
Zbog insuficijencije lezde, dolazi do polihormonalna hipofunkcija, a poremeaj se javlja kod
odraslih pasa,maaka i konja i retko kod drugih vrsta domaih ivotinja.
Pojava klinikih znaka potie zbog nedostatka hipofiznih hormona (GnRH, ACTH, STH
i ADH), i poremeaja funkcije CNS-a. Oboleli psi imaju promene u ponaanju, koje se
manifestuju skrivanjem od ljudi, depresijom ili naglom ekscitacijom,nekoordinisanou pokreta i
slabou miia.Kod njih se javlja i gubitak telesne mase i izraena kaheksija.Ove promene su
posledica nedostatka hormona rasta i njegovog anabolikog efekta.Zbog kompresije elija
hipotalamusa koje lue GnRH, dolazi do smanjene koncentracije ovog hormona i izostanka
stimulativnog uticaja na gonade, koje postepeno atrofiraju. Kod mujaka se javlja gubitak libida,
a kod enki trajna patoloka anestrija.Zbog nedostatka sekrecije ACTH i TSH, kod obolelih
ivotinja javlja se hipoplazija kore nadbubrene lezde i tireoidne lezde. Kora nadbubrega se
smanjuje na umereno zadebljalu kapsulu i elije zonae glomerulosae, ija aktivnost primarno nije
pod kontrolom ACTH, dok kod druge dve zone zona fasciculata et reticularis kore dolazi do
atrofije. titna lezda pokazuje znake atrofije javlja se sekundama hipofunkcija tireoideje, mada
je ona manje izraena nego kod kore nadbubrega. Kod pasa i maaka koje imaju neoplazije
262

adenohipofize, dolazi do pojave znaka diabetes insipidusa, jer je naruena sinteza i normalni
transport ADH. U toku dana ivotinje izluuju veliku koliinu razreene mokrae, a u sluaju
dueg trajanja bolesti javlja se centralno slepilo, koje je posledica dorzalnog rasta tumora i
pritiska na vidne puteve odnosno na shiasmu opticus.
Poremeaji funkcije neurohipofize
Glavni stimulus za luenje ADH je osmolarnost seruma, tako da dehidratacija, infuzija
soli i infuzija izoosmolarnost rastvora ugljenih hidrata, stimuliu luenje ADH. Pretpostavlja se
da je prisutna posebna osetljivost struktura neurohipofize na natrijim, to govori u prilog
postojanja specifinih receptora za Na+. ADH zauzima vano mesto u regulaciji krvnog pritiska i
volumena plazme, zajedno sa baroreceptorima i simpatikim nervnim sistemom.Pad volumena
plazme, bol, stres, spavanje, fiziki napori i neki lekovi kao to su morfin i barbiturati, stimuliu
sekreciju ADH.Hipoosmolalnost, izlaganje hladnoi, alkohol i neki lekovi kao to su antagonisti
narkotika inhibiu luenje ADH. Osnovni fizioloki efekat ADH, odnosi se na elije distalnih
bubrenih tubula, gde poveava njihovu propustljivost za vodu. Na taj nain organizam tedi
vodu, a mokraa postaje koncentrovanija.
Diabetes insipidus predstavlja kliniki poremeaj, koji se karakterie izluivanjem velike
koliine razblaene mokrae i moe nastati zbog smanjenog luenja ADH-hipotalamiki diabetes
insipidus ili zbog izostanka odgovora bubrenih tubula na normalnu koliinu ADH-renalni
diabetes insipidus.
Osnovni kriterijumi za dijagnozu hipotalamikog insipidnog dijabetesa su: -smanjeno
luenje ADH uprkos hiperosmolalnosti seruma i -poveanje osmolarnosti mokrae kao odgovor
na egzogeni ADH.
Pri smanjenoj sekreciji ili nedostatku ADH dolazi do nastanka centralnog i nefrogenog
dijabetes insipidusa.Ukoliko je smanjenje ili prestanak sekrecije ADH posledica destrukcije
suproaptikog i paraventrikulanog nukleusa u hipotalamusu ili oteenja aksona koji slue za
prenoenje ADH do neurohipofize javlja se centralni diabetes insipidus.
Nefrogeni diabetes insipidus nastaje kada doe do izmene specifinih receptora za ADH
na plazma membrani distalnih tubula i sabirnih kanalia bubrega, pri emu se i pored normalne ili
poviene sekrecije ADH javljaju simptomi njegovog deficita, jer izostaje njegovo vezivanje za
elijske receptore i nedostaje fakultativna reapsorcija vode. Zbog nedostatka ADH ili zbog
izostanka njegovog perifernog dejstva, javlja se poliurija, polidipsija a ponekad i polifagija.
Osmotska koncentracija mokrae je nia od osmolariteta plazme (ispod 290 mOsmol/L), a
specifina masa urina je veoma niska (manje od 1,010). ivotinji sa ovim poremeajem treba
obezbediti pijenje dovoljne koliine vode, da ne doe do dehidracije. Kod pasa se brzo razvija
hipertonina encefalopatija koja dovodi do uginua ivotinje, a u plazmi nalazimo izraenu
hipernatrijemiju i visok osmolaritet plazme. Ako se oboleloj ivotinji uskrati voda, osmolaritet
mokrae ostaje i dalje nizak. Za diferencijalnu dijagnozu centralnog i nefrogenog insipidnog
dijabetesa moe da poslui egzogena aplikacija ADH, koja e u sluaju zdravih bubrega brzo
dovesti do smanjenja diureze sa povienjem osmotske koncentracije i specifine mase urina.

263

Poremeaji funkcije titne lezde

Hipofunkcija titaste lezde (hipotireoidizam)
Predstavlja poremeaj funkcije smanjenjem koncentracije hormona titaste lezde u
cirkulaciji i izostankom ili smanjenjem njihovog biolokog dejstva na periferna tkiva.
Klasifikacija ovog poremeaja se vri po morfolokim promenama lezde, te razlikujemo dva tipa
hipofunkcije: hipofunkciju tireoideje sa atrofijom i iezavanjem tireoidnog tkiva (tireoprivna
hipotireoza) i hipofunkciju tireoideje sa hipertrofijom i hiperplazijom tireoideje (hipotireoza sa
strumom).
Hipotireoidizam sa atrofijom i iezavanjem tkiva titaste lezde (tireoprivna hipotireoza)
je kliniki znaajan poremeaj i najee se javlja kod pasa, a ree kod drugih vrsta domaih
ivotinja.Hipotireoidizam je registrovan kod pasa rase zlatni retriver, doberman, etlandski ovar,
irski seter, minijaturni nauer i koker panijel. Bolest moe da nastane primarno, kao posledica
patolokih promena u tkivu titne lezde, ali i sekundarno, usled poremeaja u sekreciji TSH iz
adenohipofize. Tercijarni oblik bolesti nastaje usled poremeaja u sekreciji TRH iz
hipotalamusa.Tireoprivna toksikoza ima za najei uzrok pojavu primarnih oteenja titne
lezde a koje nastaje zbog limfocitnog tireoiditisa i idiopatske folikularne atrofije.
Limfocitni tireoiditis kod pasa se patogenetski moe uporediti sa Haimotovom boleu
kod ljudi.Mehanizam nastanka nije jasan, bolest je verovatno nasledna, autoimune je prirode i
krvnoj plazmi se mogu pronai autoantitela na tireoglobulin, tiroperosidazu ili na receptore za
TSH.titna lezda se kod pasa obolelih od limfocitnog tireoiditisa moe smanjiti ali moe biti i
uveana ili sasvim normalne veliine. Histoloki nalaz ove bolesti je infiltracija tkiva titne
lezde sa limfocitima, plazma elijama i makrofagima.
Idiopatska folikularna atrofija je nepoznate etiologije, progresivno iezavanje epitela
folikula, koji se postepeno zamenjuje masnim tkivom bez izraenih inflamatornih promena.
Najranije promene, koje se mogu zapaziti u toku razvoja folikularne atrofije se pojavljuju na
jednom delu titne lezde, gde se nalaze sitni folikuli sa malom koliinom koloida i
degeneracijom pojedinanih epitelnih elija.
Blage klinike manifestacije bolesti se javljaju kod pasa, a izraeni znaci hipotireoidizma
praeni smanjenjem koncentracije hormona titne lezde u krvnoj plazmi javljaju se u
uznapredovaloj formi idiopatske folikularne atrofije.
Klinikom slikom hipotireoidizma dominiraju znaci smanjenja bazalnog metabolizma.
ivotinje sa hipotireozom su manje aktivne i imaju uveanu telesnu masu. Promene na koi i
dlaci su posledica smanjenog dejstva tiroksina, koji u fiziolokoj koncentraciji stimulie rast
dlake. Dlaka dugo ne raste, lako opada i javlja se bilateralna simetrina alopecija. Zahvaeni
region vrata i rep, koji mogu da budu sasvim bez dlake. U koi je prisutna hiperkeratinizacija i
hiperpigmentacija, posebno u delovima gde se javlja alopecija.
U sluaju hronine hipotireoze kod pasa, ali i drugih vrsta ivotinja moe doi do pojave
miksedema (lat. mixoedema), bolesti koja se javlja zbog nakupljanja mucina neutralnih i kiselih
glikozaminoglikana u kompleksu sa proteinima, u dermisu i subkutisu. Mucini vezuju za sebe
vee koliine vode i dovode do zadebljanja koe, naroito u predelu glave.Lice ivotinje dobija
karakteristian tragian izgled, a na njemu su naglaeni normalni koni nabori. Veoma esto
hipotireoidizam izaziva i poremeaje u reprodukciji, te se kod mujaka smanjuje libidi i broj
spermatozoida, a kod enki se javljaju nenormalni estrusni ciklusi, koji mogu da sasvim nestanu,
te da se javi-anestrija i smanjenje stepena koncepcije. U toku hipotireoidizma nastaju promene
zbog poremeaja u metabolizmu masti sa pojavom hiperholesterolemije , zbog smanjenja luenja
264

holesterola preko ui i smanjene konverzije lipida u une kiseline. Zbog porasta koncentracije
holesterola u krvnoj plazmi dolazi do ateroskleroze, glomerulame i kornealne lipidoze. Pojava
ateroskleroze koronarnih krvnih sudova kod pasa sa hroninom hipotireozom i hiperlipidemijom,
moe da dovede do hemoragine ili ishemine nekroze miokarda a zbog potpunog blokiranja
funkcije glomerula nakupljenim masnim naslagama, moe se razviti progresivna bubrena
insuficijencija.Javlja se uveanje i insuficijencije jetre sa proirenjem abdomena, zbog
nakupljanja masti u hepatocitima.
Hipofunkcija tireoideje sa hipertrofijom i hiperplazijom tireoideje je oboljenje koje se jo
naziva guavost ili hipotireoza sa strumom pri emu dolazi do uveanja titne lezde koje nije
izazvano inflamacijom ili neoplazijom. Smanjeno luenje tireoidnih hormona, izostaje a time i
njihov inhibitorni uticaj na sekreciju TSH iz adenohipofize.Ova pojava dovodi do pojaanog
luenja TSH, a ono do hipertrofije i hiperplazije folikulskih elija uz uveanje titne lezde.
Pojaano luenje TSH u nekim sluajevima moe da kompenzuje hipofunkciju titaste lezde te
govorimo o strumi simplex ili eutireoidnoj strumi. Ukoliko pojaano luenje TSH ne kompenzuje
hiposekreciju tireoidnih hormona onda govorimo o hipotireoidnoj strumi.
Hipofunkcija tireoideje sa strumom moe da nastane zbog: uroenih poremeaja
biosinteze hormona tireoideje, nedostatka joda ili unoenja u organizam strumogenih ili
goitrogenih materija. Klinike manifestacije ovih poremeaja su najuoljivije kod mladih
ivotinja.
Genetski poremeaji mogu da dovedu do nemogunosti biosinteze i sekrecije tireoidnih
hormona pa tada govorimo uroenim poremeajima u biosintezi hormona tiroideje.Neki od njih
su praeni uveanjem titne lezde i pojavom strume koja se sree kod ovaca rase koridal, merino
i romni, kod goveda i koza a naziva se kongenitalna dishormogenska struma., kod koje dolazi do
nedostatka T3 i T4, to dovodi do poveanja sekrecije TSH koji utie na hipertrofiju i
hiperplaziju folikularnih elija.,te je kod novoroenih ivotinja titna lezda simetrino
uveana.Kod ovih ivotinja je zaustavljen rast ,sa slabo razvijenom vunom i dlakom a ponekad se
javljaju i znaci miksedema u subkutisu, kao i slabost ivotinja.Nakon roenja, odmah posle
partusa veliki broj jagnjadi ugine ili su slabo razvijeni i ostljivi na promene uslova u ivotnoj
sredini.
Struma moe da nastane i usled nedostatka joda u ishrani i vodi i naziva se endemska
struma. Javlja se na podrujima gde u zemljitu nema dovoljno joda, ali se uvoenjem jodiranja
soli koja se koristi u ishrani ivotinja njen obim znatno smanjio.
Endemska struma se manifestuje klinikim znacima kod mladih ivotinja a to su slabost i
zaostajanje u rastu pad otpornosti i velika smtnost izazvana infekcijam.Naroito su osetljiva
jagnjad a teladi imaju este infekcije digestivnog trakta koje su praene prolivima.Kod prasadi se
javlja slaba vitalnost, sa pojavom grube koe i naborai lako lomljivim i nenim papcima.Kod
odraslih ivotinja ovi znaci su slabo uoljivi mada uveana lezda esto vri pritisak na
larinks,traheju i jednjak to dovodi do smetnji disanja i gutanja.Kod ovog poremeaja radna i
proizvodna sposobnostivotinja i polni nagon su znatno smanjeni.
Hipotireoza sa strumom se javlja i pri unoenju antitireoidnih supstanci, naroito ako
istovremeno postoji i deficit joda. Kod ivotinja u ishrani i viak joda moe da izazove strumu jer
dovodi do inhibicije jednog ili vie biohemijskih procesa u sintezi hormona titne lezde.

265

Hiperfunkcija titne lezde Tireotoksikoza ili hipertireoidizam

Poremeaj lezde koji moe biti: primarna i sekundarna. Primarna hipertireoza nastaje
zbog poveane osetljivosti tireocita na stimulativno dejstvo TSH, a sekundarna hipertireoza
nastaje usled pojaanog luenja TSH iz adenohipofize, pa se jo naziva i hipofizna hipertireoza.
Kod 90% ljudi sa hipetireozom odnosno Basedovljevom ili Gravesova bolesti u krvnoj plazmi je
dokazano prisustvo imunoglobulina koji su antitela na reeptore za TSH, koji izazivaju
hiperplaziju folikulskih elija, poveavaju njihovu koncentracionu mo za jodide i stimuliu
sekreciju tireoidnih hormona. Bolest se javlja iznenada i vezana je za jake emocionalne stresove
kao to je smrt u porodici i slino a sve ee se dijagnostikuje kod maaka. Kod ljudi i kod
ivotinja javljaju se znaci bolesti u vidu lake hipertermije, znojenje, ubrzan rad srca i aritmije,
ubrzano disanje, poveana nervna razdraljivost, ubrzana peristaltika, umerena poliurija,
polidipsija, mravljenje, lako zamaranje i smanjena otpornost prema infekcijama Karakteristian
znak bolesti je iskolaenost oiju ili exophtalmia, ija patogeneza nije jasno utvrena, ali njenom
pojavljivanju doprinose inflamatorne promene na mekim tkivima i ekstraokularnim miiima
orbite.
Hipertireoidizam kod odraslih i starijih maaka moe biti posledica pojave adenoma ili
adenokarcinoma titaste lezde, ili tzv. nodularne hiperplazije lezde. Adenomi i adenokarcinomi
su ei kod starijih ivotinja, dok se nodularna hiperplazija tireoideje javlja kod maaka bilo
koje starosti. Kliniki znak koji karakterie hipertireoze kod maaka je gubitak telesne mase i
pored normalnog ili uveanog apetita sa pojavom polidipsije i poliurije, uestale defekacije,
veom koliinom fecesa i izmenjenim ponaanjem ivotinje. Make su obino hiperaktivne, sa
povremenim znacima agresivnosti, a koncentracija T3 i T4 u krvnom serumu je poviena. Kod
pasa sa hipertireoidizmom se retko nalazi poveanje koncentracije tireoidnih hormona u krvnoj
plazmi, jer je sposobnost jetre za njihovo eliminisanje iz krvi visoka, a klinike manifestacije
hipertireoze se kod njih vrlo retko pojavljuju, ak i kada postaje funkcionalni tumori tireoidne
lezde.

Slika 111. Poremeaji titne lezde i meusobni odnos tireoidnih hormona

266

Patofiziologija paratireoidne lezde

Hipofunkcija paratireoidne lezde ili hipoparatireoidizam
Bolest koja se kod domaih ivotinja retko javlja a zabeleena je kod pasa manjih rasa,
nauceri ili terijeri. Javlja se nakon operacije tireoideje, ako se deo tkiva paratireoideje odstrani ili
oteti.Ukoliko nije znaajno naruen krvotok lezde, ostatak tkiva moe da hipertrofira i i da u
funkcionalnom smislu, potpuno nadoknadi nastali gubitak. Nedostatak paratireoideje moe da
bude uroen, kao to je sluaj kod ageneze lezde.
Kod pasa je zabeleen idiopatski hipoparatireoidizam koji ima imunu osnovu. Bolest se
patohistoloki manifestuje kao limfocitni paratireoiditis, sa infiltracijom lezde limfocitima i
plazma elijama, koja kasnije dovodi do proliferacije fibroblasta, koji skoro u potpunosti
zamenjuju glavne elije paratireoideje.
Patofizioloki mehanizam hipoparatireoze zasniva se na izostanku regulacione uloge PTH
u metabolizmu Ca i nastanku hipokalcemije. Kao posledica smanjenja jonskog Ca u plazmi se
javlja poveanje neuromiine razdraljivosti i pojava tetaninih greva popreno-prugaste
muskulature. Sa ovim poremeajem psi su u poetku razdraljivi, nemirni i ataksini, sa
povremenim grevima pojedinanih miinih grupa. Bolest je progresivna i napreduje sa znacima
opte tetanije i napadima konvulzija, a u krvi se istovremeno javlja hipokalcemija i
hiperfosfatemija.
Najvaniji oblici hipoparatireoidizma kod domaih ivotinja, koji su praeni
hipokalcemijom su peripartalna hipokalcemija mlenih krava i puerperalna tetanija kod kuja.
Peripartalna hipokalcemija mlenih krava ili puerperalna pareza mlenih krava je metaboliki
poremeaj koji se karakterie pojavom izrazite hipokalcemije i hipofosfatemije koje su praene
parezom odnosno deliminom paralizom nekoliko dana oko partusa. Puerperalna tetanija kod
kuja se javlja ree u odnosu na pojavu pareze kod mlenih krava. Najee se sree kod enki
manjih,hiperaktivnih rasa pasa.Javlja se u periodu od 1-3 nedelje nakon partusa, u periodu
maksimalne laktacije. U patogenezi puerperalne tetanije kuja do sada nije dokazan znaaj
poremeaja metabolizma PTH, ali je hipokalcemija osnovni pokreta klinikih promena kod
ivotinje. Mehanizam nastanka puerperalne tetanije kod kuja razlikuje se u odnosu na mehanizam
nastanka puerperalne pareze kod krava. Razlika je u klinikoj slici, u kojoj kod kuja dominira
poviena neuromiina razdraljivost i tetanini grevi, a kod mlenih krava se javlja delimina
paraliza skeletne muskulature i muskulature ekstremiteta. Razlika nastaje kao rezultat drugaijeg
mehanizma prenosa impulsa u neuromiinim sinapsama kod ove dve vrste domaih ivotinja.
Kod krava je oslobaanje acetil-holina (Ach) na perifernim sinapsama blokirano usled
hipokalcemije, to dovodi do paralize miia, dok je kod pasa, u uslovima hipokalcemije,
oslobaanje Ach na neuromiinim sinapsama poveano, pa se gubi uticaj jona kalcijuma na
potencijal mirovanja elijske membrane. Zbog toga se membrana motornih neurana skoro
spontano depolarizuje, te dolazi do vremenske sumacije impulsa i pojave tetanije. Stanje ivotinje
se znaajno popravlja intravenskim aplikovanjem preparata koji sadre kalcijum.
Hiperfunkcija paratireoidne lezde
Ova bolest se javlja zbog hipersekrecije parathormona, koji izaziva povienu mobilizaciju
kalcijuma iz kostiju i dovodi do hiperkalcemije sa generalizovanom fibroznom osteodistrofijom
(lat. ostitis fibrosa). Hiperfunkcija paratireoideje moe biti primarni poremeaj, sekundami
poremeaj i pseudohiperparatireoidizam.
267

Primarni hiperparatireoidizam se najee javlja kod starijih pasa zbog adenoma

paratireoideje, koji iz glavnih elija nekontrolisano sekretuje velika koliina PTH, pri emu
izostaje negativna povratna sprega i inhibicija sekrecije PTH usled hiperkalcemije. Ova
autonoma sekrecija PTH znaajno utie na tubulocite u bubrezima, gde spreava reapsorpciju
fosfata, a poveava reapsorpciju kalcijuma.U kostima se, pod uticajem vika PTH, pojaano vri
osteoklastna resorpcija mineralnog dela kostiju ili demineralizacija, dok istovremeno fibrozno
vezivno tkivo buja (lat. ostitis fibrosa cistica generalisata). Znaajne posledice demineralizacije
kostiju su njihovo slabljenje i laka pojava fraktura, epavost, ispadanje zuba, ali i hiperostoze
upredelu gornje ili donje vilice, usled proliferacije spongiozne kosti.Zbog dugotrajne
hiperkalcemije kod pasa dolazi do taloenja kalcijuma u bubrenim tubulima i
urolitijaze.Hiperkalcemija izaziva i gubitak apetita, povraanje, opstipaciju, depresiju i optu
miinu slabost zbog smanjene neuromiine razdraljivosti. Snienje praga za reapsorpciju
fosfata u tubulima, pod uticajem PTH, dovodi do hipofosfatemije i hiperfosfaturije.
Primarni hiperparatireoidizam se javlja kod mladih pasa rase nemaki ovar sa:
hiperkalcemijom, hipofosfatemijom, hiperfosfaturijom, zaustavljanjem rasta, poliurijom,
polidipsijom i, difuznim smanjenjem gustine kostiju.Mineralizaclja mekih tkiva javlja se u
pluima, bubrezima, sluznici eluca, a bolest se nasleuje i prenosi dominantno-recesivno preko
autozomnih hromozoma.
Sekundarni hiperparatireoidizam je posledica nekog primarnog poremeaja u
organizmu,hronine insuficijencije bubrega i poremeaja ishrane praenih naruenom
homeostazom kalcijuma u organizmu domaih ivotinja.
Renalni oblik hiperparatireoidizma je posledica hroninih bolesti
kao to su
glomerulonefritis, intersticijalni nefritis, nefroskeroza ili amiloidoza, sa znaajno smanjenom
bubrenom funkcijom.Napredovanjem bolesti bubrega sa smanjenjem glomerulske filtracije
dolazi do retencije fosfata i hiperfosfatemije, a porast fosfatemije indirektno stimulie aktivnost
paratireoideje.Oteeni bibrezi nisu u stanju da u dovoljnoj koliini sintetiu vitamin D, koji
inhibira sekreciju PTH.Nastaje hiperplazija glavnih elija i porast sekrecije parathormona.
Poviena koncentracija PTH u krvnoj plazmi izaziva osteocitnu i osteoklastnu resorpciju
kostiju, posebno izraeno u zubnim alveolama i dovodi do klimanja i ispadanja zuba. Kosti
gornje i donje vilice omekavaju, dolazi do njihovog lakog izglobljavanja, krivijenja i slino te
se javlja tzv. gumena vilica kod pasa. U manjoj meri se javljaju promene u dugim kostima
skeleta, ali se usled subperiostne resorpcije moe javiti odvajanje tetiva od periosta, bol u
kostima, oteani hod, epanje i nemogunost stajanja.
Nutritivni oblik sekundarnog hiperparatireoidizma je posledica kompenzatorne
hipersekrecije PTH u sluaju naruene ravnotee kalcijuma, fosfora ili bilansa vitamina D.Javlja
se kao posledica nedovoljne koliine kalcijuma u hrani, jer hrana siromana kalcijuma, i pored
njegove maksimalne resorpcije iz digestivnog trakta, dovodi do hipokalcemije, prevelike koliina
P u hrani sa normalnom ili smanjenom koliinom kalcijuma, jer unos vee koliine fosfata i
njihova resorpcija, utiu na pojavu hiperfosfatemije, koja izaziva snienja kalcemije i
neadekvatne koliine vitamina D (D3) koja ima niz negativnih posledica kao i smanjenu
intestinalnu resorpciju Ca, to vodi ivotinju u hipokalcemiju i sekundarni hiperparatireoidizam.
Sekundarna hiperfunkcija paratireoideje je zabeleena kod mladih maaka koje se hrane
uglavnom mesom.Hrana poput goveeg srca ili jetre ima veoma nisku koliinu kalcijuma od 7 9 mg/100g, i neadekvatan odnos kalcijuma : fosfata od 1 : 20 do 1 : 50. Maii kojima se daju
takvi mesni obroci pokazuju poremeaje priblino 4 nedelje po roenju.

268

U klinikoj slici dominira smanjena pokretljivost, nemogunost oslanjanja na zadnje

ekstremitete i zanoenje pri kretanju. Normalna fizika aktivnost dovedi do povrede fraktura
jedne ili vie kostiju ekstremiteta, kimenih prljenova sa ukljetenjem nerava i paralizom.
Kod konja se sekundarna hiperparatireoza javlja kada postoji viak P u hrani. U retkim
prilikama, u ishrani konja, moe se nai vea koliina oksalata, koji sa kalcijuma grade
nerastvorljive soli i naruavaju odnos kalcijuma Ca:P u korist fosfata. Hiperfosfatemija izaziva
hipokalcemiju, i indirektno stimulie sekreciju PTH. U klinikoj slici konja sa nutritivnim
sekundarnim hiperparatireoidizmom javlja se epavost, pri emu su zahvaeni razliiti
ekstremiteti, zglobovi su osetljivi, zubi se klimaju i ispadaju, i razvija se progresivna
hiperostozna fibrozna osteodistrofija kostiju glave, posebno mandibule, koja izgleda uveana.
Pseudohiperparatireoidizam se najee javlja u toku malignih procesa u organizmu sa pojavom
hiperkalcemije, hipofosfatemije, hiperkalciurije i povienog luenja fosfata mokraom.Ove
promene su veinom rezultat oslobaanja proteina iz maligno izmenjenih elija (ektopina
sekrecija hormona), koji imaju iste efekte kao parathormon i vezuju se za njegove receptore u
ciljnim tkivima.
Poremeaji funkcije kore nadbubrega
Hiperfunkcija kore nadbubega
Kod pasa se hiperadrenokorticizam klasifikuje na: primarni hiperadrenokorticizam ili
Kuingov sindrom, sekundarnu hiperfunkciju kore nadbubrega ili Kuingovu bolest i jatrogeni
Kuingov sindrom.
Primarna hiperfunkcija, hiperadrenokorticizam kore nabubrega ili Kuingov sindrom je
poremeaj koji se javlja kao posledica adenoma kore nadbubrega u 10-20% sluajeva i praen je
povienim luenjem kortizola. Predstavlja jedan od najeih endokrinih poremeaja i javlja kod
pasa, ali i kod konja, ali veoma retko, dok se kod drugih vrsta domaih ivotinja gotovo uopte ne
dijagnostikuje.
Kuingova bolest ili sekundarna hiperfunkcija kore nadbubrega nastaje zbog
funkcionalnog adenoma kortikotropnih elija adenohipofize i poviene sekrecije ACTH koja se
javlja u 80% sluajeva.
Jatrogeni hiperadrenokorticizam nastaje kada se ivotinja izlae visokim dozama
sintetskih glukortikosteroida u duem vremenskom periodu, to je najee pri terapiji alergijskih
bolesti pasa. Nakon prestanka aplikovanja moe doi do kore nadbubrega, te tako je nastala
insuficijencija kore nadbubrega posledica dugotrajnog inhibitornog uticaja visokih doza
sintetskih glukokortlkosteroida na endogenu sekreciju ACTH. Dolazi do hipoplazije kore
nadbubrega, ija se funkcija teko ili nikako ne vraa u normalne okvire.
Hiperadrenokorticizam kod pasa nastaje postepeno i promene se javljaju u velikom broju
organskih sistema. U krvnoj plazmi i urinu se nalazi poviena koncentracija kortikola i
kortikosterona, a najee klinike manifestacije koje prate pojavu bolesti kod psa su:
polifagija,visei ili pendulirajui abdomen, bilateralna alopacija, hiperpigmentacija koe (lat.
calcinosis cutis), atrofia koe koja je tanka sa vidljivim krvnim sudovima, hepatomegalija i
masna jetra, slabost i atrofija miia, trajni anestrus ili atrofija testisa i letargija i depresija. Do
hiperglikemije dovodi viak kortizola, a ona je rezistentna na uticaj insulina.Pojaan katabolizam
proteina u koi i miiima izaziva miinu slabost i stanjivanje koe, koja lako puca, nastaju
rane, koje teko i sporo zarastaju. U krvi je prisutna hiperlipemija, sa povienom koncentracijom
269

slobodnih masnih kiselina, a dolazi i do centrifugalne preraspodele masti u organizmu. Zbog

slabosti trbunih miia, poveanog unosa hrane i taloenja masti u predelu abdomena, javlja se
tzv. visei abdomen.Visoka koncentracija kortizola moe, zbog stimulativnog uticaja na
reapsorpciju natrijuma, a sa njom i vode u bubrezima, da dovede do hipervolemije, hipertenzije,
hipernatrijemije i hlpokalijemije. Zbog imunosupresivnog uticaja kortizola, osetljivost ivotinje
na razliite infektivne agense je poveana, tako da dolazi do pojave bolesti izazvanih oportunim
patogenima.U krvi se javljaju leukocitoza, neutrofilija i limfopenija.

Slika 112. Poremeaji funkcije nadbubrene lezde

Hipofunkcija kore nadbubrega, hipoadrenokorticizam ili Adisonova bolest

Javlja se kod pasa i maaka, dok je drugih vrsta domaih ivotinja veoma retka pojava.
Bolest se ee javlja kod kuja nego kod mujaka. Insuficijencija kore nadbubrega moe da
dovede do uginua ivotinje. Hipoadhenokorticizam se klasifikuje na primarni i sekundarni.
Primarna hipofunkcija kore nadbubrega na osnovu mehanizma nastanka moe biti:
bilateralna idiopatska atrofija kore nadbubrega koja se javlja u oko 75% sluajeva bolesti ovog
tipa, koja verovatno nastaje zbog autoimune reakcije, a karakterie se nedostatkom sve tri grupe
hormona, posledica razaranja lezde infekcijom, infarktom, neoplazijom i slinim, uzrokovana
obimnim hemoragijama u tkivu nadbubrene lezde i farmakoloka hipofunkcija, izazvana
dugotrajnom supresijom endogene sekrecije ACTH, odnosno dugotrajnom terapijom visokim
dozama sintetski glukokortikosteroida.
Sekundarna hipofunkcija kore nadbubrega je rezultat nedostatka ACTH iz adenohipofize i
retko se pojavljuje kod domaih ivotinja. Hipofunkcija kore nadbubrega moe da prouzrokuje
smanjeno zaduavanje Na+ i vode, kao i smanjeno izluivanje K+ i H+ iz organizma, to dovodi
do hiponatrijemije, dehidracije, hipovolemije, hipotenzije, hiperkalijemije, prerenalne azotemije,
miine slabosti i depresije ivotinje. Hiperkalijemija moe da utie na funkciju miokarda i da
dovede do naglog uginua ivotinje zbog zaustavljanja rada srca u sistoli.
Deficit kortizola kod pasa sa primarnim hipoadrenokorticizmom se manifestuje gubitkom
apetita, povraanjem, dijarejom, miinom slabou organizma, mravljenjem, a mogu se javiti
znaci kao to su melena, hematoemezis, poliurija i polidipsija, bradikardija, slab puls i gubitak
dlake. esto se zbog poremeaja bilansa vode u organizmu hipoadrenokorticizam zameni sa
270

akutnom bubrenom insuficijencijom, jer su neki od kljunih laboratorijskih nalaza jednaki a to

su hiponatrijemija, hiperkalijemija, hipohloremija. Postupkom rehidracije promene nastale zbog
Adisonove bolesti se moraju u potpunosti eliminisati, da bi se stanje bubrene insuficijencije
samo delimino popravilo. Definitivnu potvrdu dijagnoze Adisonove bolesti daje tzv. "ACTHstim" test, koji se zasniva na odreivanju koncentracije kortizola u krvi pasa pre i posle aplikacije
ACTH, to govori o funkcionalnom stanju kore nadbubrega, te ako je nivo kortizola nizak pre i
posle aplikovanja ACTH, radi se o primarnom hipoadrenokorticizmu.
Poremeaji funkcije sri nadbubrega
Hiperfunkcija sri nadbubega
Kateholamini se pojaano lue se kod feohromocitoma, tumora koji sintetiu, deponuju i
lue kateholamine. Po poreklu nastaju od elija sri nadbubrene lezde, ali mogu nastati i kao
vanadrenalni feohromocitomi, sastavljeni iz hromafinih elija ili elija simpatikih ganglija.
Najee se javljaju kod starih pasa, na desnoj nadbubrenoj lezdi i dijagnostikuju se prilikom
obdukcije. Kod ljudi je feohromocitom nasledna bolest nastaje usled neoplastine transformacije
elija APUD sistema. Ovaj tip poremeaja je dijagnostikovan kod pasa, koji se, pored pojave
feohromocitoma, karakterie i pojavom karcinoma tireoideje i hiperplazijom paratireoideje.
Medularni feohromocitom kod pasa najee je benigne prirode, osim u sluaju kada vri pritisak
na okolne organe (npr. vena cava caudalis). Feohromocitom moe da sekretuje velike koliine
kateholamina, ali su klinike promene relativno nespeciflne. Feohromocitom moe da sekretuje
kateholamin i peptidne hormone: vazoakativni intestinalni peptid (VIP), adrenokortikotropni
hormon (ACTH), kalcitonin ili parathormon (PTH).Obim ektopine sekrecije kateholamina nije u
korelaciji sa masom tumora. Kliniki pregled ukazuje na postojane neoplazije u trbunoj upljini
to se vidi palpacijom mase u abdomenu, opstipacije, rentgenskim pregledom, ehosonografijom i
drugim, a mogu da se pojave simptomi koji potiu od vika kateholamina u cirkulaciji. na
feohromocitom ukazuju promene u krvi, a to su: hiperglikemija, policitemija i
hipertrigliceridemija, a urin je u vidu proteinurija i hematurija.
Poremeaji funkcije mukih polnih lezda
Endokrina hipofunkcija semenika
Endokrina hipofunkcija semenika ili hipogonadizam kod domaih ivotinja moe biti:
primarna i sekundarna.
Primarna hipofunkcija ili hipergonadotropni hipogonadizam, nastaje u sluaju direktnog
poremeaja semenika, kada nedostaje sekrecija testosterona. U tom sluaju je u krvnoj plazmi
poviena koncentracija gonadostimulina ili GnRH, a njihova aplikacija ne dovodi do porasta
nivoa androgena u krvi obolelih ivotinja. Hipofunkcija se javlja pre ili posle puberteta. U sluaju
da hipogonadizam nastane pre puberteta, nee doi do polnog sazrevanja i pojave sekundarnih
polnih odlika kod mujaka. Ukoliko se poremeaj javi kod polno zrelih jedinki mnogo se tee
dijagnostikuje,jer su sekundarne polne odlike ve formirane i ne dolazi do njihove regresije.
Sekundarni hipogonadizam ili hipogonadotropni hipogonadizam nastaje usled smanjenja
ili prestanka sekrecije gonadostimulina adenohipofize. Koncentracija gonadostimulina
adenohipofize i testosterona je u tom sluaju smanjena. Ponovljenim aplikacijama
271

gonadostimulina mogla bi se poveati sekrecija testosterona, medutim, ovakva terapija u

veterinarskoj praksi nije opravdana. Kod ovakvih stanja preporuuje se odreivanje koncentracije
prolaktina u krvnom serumu, jer hiperprolaktinemija blokira sekreciju gonadotropina. Inhibicija
sekrecije gonadostimulina nastaje i usled dejstva egzogenih androgena, estrogena ili
progestagena. Endogena hipersekrecija androgena ili estrogena moe nastati u sluaju
hiperfunkcije kore nadbubrega ili neoplazije, kao i zbog insuficijencije jetre, kada izostaje
inaktivacija ovih hormona.
Kriptorhizam (cryptochysmus) je jedna od najeih anomalija u razvoju semenika, a
javlja se kada izostaje njihovo sputanje iz abdomena u skrotum. Obino je samo jedan semenik
zaostao u tom procesu to se naziva unilateralni kriptohizam i smatra se da ovaj poremeaj ima
genetsku osnovu. Mnoge genetske anomalije su praene izostankom sputanja oba semenika ili
bilateralnim kriptohizmom i za normalno odvijanje ovog procesa potreban je dihidrotestosteon
(DHT). Kod ivotinja sa ovom anomalijom izostaje polni nagon i javlja se neplodnost. U krvnoj
plazmi je poviena koncentracija LH, zbog izostajanja inhibitornog dejstva testosterona na
sekreciju iz adenohipofize.
Endokrina hiperfunkcija semenika
Javlja se vrlo retko, a moe biti: primarna ili sekundarna. Hiperfunkcija semenika kod
polno nezrelih mladih jedinki dovodi do pojave preranog polnog sazrevanja (lat. pubertas
praecox). Kod takvih ivotinja dolazi do prerane pojave sekundarnih polnih odlika (kod tenaca
mladih od 6 meseci ili pastuva mladih od godinu dana), naglaenog telesnog razvoja, uveanja
penisa i pojaanog libida. Ovakve ivotinje su razdraljive, udljive i mrave.
Ako se prikupi seme ovakvih mujaka, i pri tom se pronau zreli spermatozoidi, u pitanju
je prerano polno sazrevanje, pri emu je izvor gonadotropina u hipofizi ili postoji njihova
ektopina sekrecija iz tumora, koji se razvija na nekom drugom mestu u organizmu.
Ukoliko su semenici atrofini i nije mogue prikupiti spermu (aspermija), uzrok promena
je egzogeni tretman androgenima i mogua poviena sekrecija androgena iz kore nadbubrega.
Ovakav oblik endokrinog poremeaja naziva se prerani pseudopubertet.
Patofiziologija uklanjanja semenika je vezana za posledice uklanjanja semenika
(kastracija, strojenje) kod domaih ivotinja a to su izostanak polnog sazrevanja (ako se
kastracija izvri pre puberteta), nedostatak sekundarnih polnih odlika kao to su da petao nema
krestu, ne kukurie; nema grive kod konja. ivotinje su manje agresivne i lake se sa njima radi,
usporavanje oksidacionih procesa i smanjenje potronje kiseonika u tkivima. Zato kastrirani
mujaci lako nagomilavaju rezerve masti i bre se utove. Kastracija se primenjuje u selekcijske
svrhe, kada se za priplod oslavljaju samo odabrana grla, ali u cilju suzbijanja nekih polnih
zaraznih bolestkao to su durina i trihomonijaza.

272

Poremeaji funkcije enskih polnih lezda

Endokrina hipofunkcija jajnika
Funkcija jajnika je pod kontrolom hipofize, pa govorimo o: primarnoj isekundarnoj
hipofunkciji jajnika.
Primarni poremeaj funkcije javlja se usled patolokih promena na samim jajnicima,
javlja se smanjenje sekrecija estrogena, remeti se formiranje funkcionalnog utog tela i luenje
progesterona. Ponekad moe biti praena povienom endogenom sekrecijom gonadostimulina, te
se poremeaj moe okarakterisati kao hipergonadotropni hipogonadizam. Aplikovanje egzogenih
gonadostimulina ne dovodi do pokretanja funkcije jajnika, te se ne menjaju ni sekrecija estrogena
ni progesterona (koncentracije u krvi jako niske).
Posledica je genetskog poremeaja, potpuno izostaje polno sazrevanje i prisutna je
primarna patoloka anestrija. Kod ovog poremeaja ne postoji nain pokretanja funkcije jajnika a
jedinke se iskljuuju iz proizvodnje. Uzrok hipogonadizma se esto nalazi u poremeenoj funkciji
adenohipofize (sekundarna hipofunkcija).
Sekundarna hipofunkcija jajnika nastaje poremeajem osovine hipotalamus-hipofiza i zove se
hipogonadotropna hipofunkcija jajnika. Ako poremeaj nastaje pre puberteta, dolazi do izostanka
polnog sazrevanja, izostanaka pojave sekundarnih polnih odlika i zaostajanja u rastu. Takve
jedinke nikad ne ulaze u estrus i postoji primarna patoloka anestrija.
Endokrina hiperfunkcija jajnika
Ree se javlja i deli se na: primarnu i sekundarnu hiperfunkciju. Ukoliko se pre isteka
normalnog perioda za polno sazrevanje iz bilo kog razloga aktivira endokrina funkcija jajnika
moe doi do preranog puberteta (lat. pubertas praecox). Aktivira se osovina hipotalamushipofiza i zapoinje sekrecija gonadostimulina (sekundarni poremeaj), koji pokreu sazrevanje
folikula uz pojavu estrusnog ciklusa.Ovo je pravi prerani pubertet, za razliku od pseudopuberteta
koji nastaje u sluaju delovanja egzogenih polnih steroida ili njihove preterane endogene
produkcije u elijama neoplazmi jajnika (primarni poremeaj) ili karcinoma kore nadbubrega. U
sluaju preranog pseudopuberteta dolazi do ranog razvoja sekundarnih polnih odlika uz izostanak
estrusa.
Virilizam ili maskulinizacija je poseban oblik endokrine hiperfunkcije jajnika, nastaje
kada se povieno lue androgeni. Izvor androgena su neoplazme kore nadbubrega i egzogena
aplikacija preparata sa androgenim dejstvom, mogu to biti i progestageni u viku. Viak
androgena dovodi do maskulinizacije enki (kobila dobija grivu). Estrusni ciklus kod obolelih
ivotinja je neredovan ili u potpunosti izostaje.
Patofiziologija uklanjanja jajnika je posledice uklanjanja jajnika Kada se polno nezrelim
domaim ivotinjama odstrane jajnici (ovarijektomija) izostaje pubertet, sekundarni polni organi
ostaju nerazvijeni (vagina,uterus, mledna lezda),nema estrusnog ciklusa, niti sekundarnih polnih
odlika.Slino kao i kod mujaka, dolazi do usporavanja metabolizma, izostanka libida i
smanjenja fizike aktivnosti. Takve ivotinje se lake i bre utove. Stoga se ovarijektomija
najee primenjuje kod krmaa (u individualnom sektoru) kada se eli njihovo iskljuenje iz
priploda i tov. Kod kuja i maaka je uklanjanje jajnika jedan od naina kako da se trajno rei
problem neeljenog parenia i graviditeta.

273

Poremeaji funkcije endokrinog pankreasa

Endokrini pankreas se kao lezda sa unutranjim luenjem ne nalazi pod direktnom
kontrolom osovine hipotalamus-hipofiza, ve mu je aktivnost regulisana koncentracijom glukoze
u krvi.Najvei deo endokrinog pankreasa se sastoji od Langerhansovih ostrvaca, koje ine elije koje lue glukagon, -elije koje lue insulin i amiloidni polipeptid , - elije koje lue
somatostatin i PP elije koji je pankreasni polipeptid.U pankreasu se mogu pojaviti i
enterohromafilne (EC) elije, P koji lue bombezin i G koji lue gastrin.U poremeaje funkcije
endokrinog pankreasa se ubrajaju hiperfunkciju praenu hipersekrecijom odreenih hormona i
hipofunkciju praenu hiposekrecijomendokrinog pankreasa (diabetes mellitus).
Hiperfunkcija endokrinog pankreasa
Javlja se kod domaih ivotinja, u toku benignih ili malignih neoplazija lezde. Ovo su
retke bolesti koje nalazimo najee kod pasa. Hiperfunkcija endokrinog pankreasa javlja se
usled jednog od sledea 3 poremeaja:insulinoma ili hiperinsulinizam, glukagonoma ili
gastrinoma.
Insulinom se karakterie autonomnim i nekontrolisanim luenjem insulina, zbog ega se
glukoza iz krvi vrlo brzo troi i lako nastaje hipoglikemija. Najvie klinikih manifestacija bolesti
nastaje zbog delovanja hipoglikemije na mozak.Akutno snienje glikemije ispod 2,2 mM dovodi
do ispoljavanja znakova bolesti. U klinikoj slici dominiraju tremor i grevi miia, depresija,
nagle promene ponaanja, polifagija i koma. Zbog mogunosti da se mozak adaptira na nizak
nivo glukoze u krvi, hronina hipoglikemija 1,1 - 3,2 mM, kod pasa koji miruju, obino ne
dovodi do pojave znaajnih neurolokih simptoma bolesti.
Glukagonom je retka pojava kod domaih ivotinja. Kod ljudi i pasa se poremeaj, koji se
karakterie hipersekrecijom gastrina, naziva Zolinger-Elisonov sindrom, koji se karakterie
hipertrofinim gastritisom i ulkusima na elucu, dvanaestopalanom crevu i sluznici jednjaka.
Klinika slika bolesti se manifestuje dijarejom i povraanjem. Kod pasa se klinika slika
glukagonoma moe manifestovati superficijalnim nekrolitikim dermatitisom (SND). U sluaju
glukagonoma, pored velikog broja elija koje sadre glukagon, mogu se dijagnostikovati i elije
koje su imunoreaktivne na insulin, ali izostaju kliniki manifestne posledice hiperinsulinizma.
Gastrinomi su vrlo retke vrste neoplazija kod domaih ivotinja i o njima ima malo
podataka.
Hipofunkcija endokrinog pankreasa je praena hipoinsulinemijom i hiperglikemijom i
javlja se kod insulin zavisnog dijabetes melitusa (poremeaj metabolizma ugljenih hidrata).

274

Patofiziologija endokrinih lezda i njihovih hormona u peripartalnom periodu krava

U regulisanju adaptacije metabolizma tokom peripartalnog perioda, kljunu funkciju ima
endokrini sistem, mada su u tom procesu znaajne uloge kako nervnog, tako i imunskog sistema.
Poznat koncept homeoreze kao model regulisanja metabolizma u toku laktacije i definisali ga
na sledei nain: "orkestrirane i koordinirane promene u metabolizmu tkiva organizma koje su
neophodne da se odri njegovo fizioloko stanje". Osnovne karakteristike homeostaze kao
principa regulisanja fiziolokih funkcija organizma, jesu stalno odravanje odreenih parametara
unutranje sredine organizma u fiziolokim granicama. Za razliku od ovog principa, homeoreza
predstavlja funkcionisanje metabolizma u uslovima kada organizam primarno mora da obezbedi
odreene fizioloke procese, kao to su rast ploda ili laktacija. Tada dolazi do prilagoavanja
funkcije svih tkiva na novonastalu situaciju, pri emu se njihova aktivnost podreuje ouvanju
odreenog stanja i maksimalnoj funkciji organa koji u tom procesu imaju kljunu ulogu.
Homeoretsko regulisanje biolokih procesa ima tri osnovna obeleja: 1) po svojoj prirodi
radi se o hroninom procesu (regulatorni mehanizam je aktivan satima i danima, za razliku od
nekoliko minuta ili sekundi, koliko je potrebno da se odreeni parametri vrate u fizioloke okvire
aktiviranjem homeostatskog mehanizma), 2) homeoretsko regulisanje istovremeno utie na veliki
broj razliitih tkiva ije funkcije, na prvi pogled, nisu meusobno povezane, i 3) ona se ostvaruje
kroz izmenjeni odgovor na aktivnost homeostatskog mehanizma regulisanja.

Slika 113. Homeoretski procesi

promena u vremenu delovanja stimulus neizmenjenog stimulusa,
promena u jaini stimulusa i promena u duini delovanja stimulusa

275

Metabolika adaptacija organizma kod visoko-mlenih krava, koja se odigrava u toku

prelaza iz stanja kasnog graviditeta u ranu laktaciju, predstavlja veoma jasan primer za
manifestaciju sva tri pomenuta obeleja homeoreze. Kao prvo, veina promena koje nastaju u
toku adaptacije metabolizma u peripartalnom periodu, kao to je poveana mobilizacija slobodnih
masnih kiselina, zapoinje danima ili ak nedeljema pre nego to e se pojaviti izrazito poveanje
potreba za hranljivim materijama u cilju odravanja laktacije. Na drugom mestu, smatra se da
mnogobrojne promene u endokrinom sistemu imaju ulogu u zapoinjanju i odravanju
laktogeneze, i kljunu ulogu u tako razliitim funkcijama organizma, kao to su zapoinjanje
partusa i izmena metabolizma u masnom tkivu, jetri i skeletnim miiima. I tree, promenjeni
odgovor tkiva na delovanje insulina i kateholamina pod uticajem homeoretskih hormona kao to
su estadiol, prolaktin i somatotropin. U tabeli su prikazane promene u koncentraciji hormona
regulatora u homeorezi, sa izmenama stepena osetljivosti odreenih tkiva i moguom reakcijom u
razliitim fiziolokim stanjima kod krava.

Potencijalni homeoretski
hormoni
progesteron
placentalni laktogen
Estrogeni
Prolaktin
Hormon rasta
Leptin
Homeostatski hormoni
Insulin
Glukagon
CCCK i somatostatin
Osetljivost tkiva
Insulin
Kateholamini
Odgovor tkiva
Insulin
Kateholamini
Jetra
Glukoneogeneza
Ketogeneza
Masno tkivo
Lipogeneza
Esterifikacija SMK
Lipoliza
Korienje glukoze
Skeletni miii
Sinteza proteina
Razgradnja proteina
Korienje glukoze

Sredina
graviditeta

Kasni graviditet

Rana
laktacija

poveava se
-

smanjuje se
poveava se
poveava se
smanjuje se
smanjuje se
-

poveava se
poveava se
-

poveava se
-

smanjuje se
-

poveava se
-

smanjuje se
poveava se

smanjuje se
poveava se

smanjuje se

smanjuje se
poveava se

smanjuje se
poveava se

poveava se
poveava se

poveava se
poveava se
-

smanjuje se
smanjuje se
poveava se
smanjuje se

smanjuje se
smanjuje se
poveava se
smanjuje se

smanjuje se
poveava se
smanjuje se

smanjuje se
poveava se
smanjuje se

Tabela 22. Glavne hormonske i metabolike promene u graviditetu i ranoj laktaciji

(Ingvarsten i Andersen, 2000)

276

Hormoni tireoidne lezde Koncentracija hormona tireoidne lezde u periodu pred partus
kod krava je relativno visoka, da bi nakon partusa nastao znaajan pad njihove koncentracije u
krvnoj plazmi. Koncentracija tiroksina u periodu dve do tri nedelje posle partusa je niska i
snienje nivoa tireoidnih hormona u postpartalnom periodu verovatno nije uzrokovano
smanjenom sekrecijom tireostimulirajueg hormona (TSH) iz hipofize. Koncentracija hormona
tireoidne lezde je u negativnoj korelaciji sa proizvodnjom mleka kod krava. Eksperimenti sa
aplikacijom goveeg somatotropnog hormona (bSH) negravidnim kravama holtajn rase u toku
laktacije, pokazali su da se aktivnost enzima tiroksin-5-monodejodinaze u tkivu mlene lezde
skoro dvostruko poveava. Pretpostavlja se da je ova poviena konverzija bioloki manje
aktivnog T4 u znatno aktivniju formu hormona (T3) jedan od naina kako moe da se ostvari
homeoretsko dejstvo hormona rasta (bSH). Povieno luenje somatotropina izaziva kod krava u
toku laktacije stanje relativnog hipotireoidizma, dok se istovremeno odrava eutireoidno stanje
mlene lezde, to obezbeuje njenu prioritetnu ulogu u metabolizmu. Takoe se navodi da je
smanjena sekrecija T4 na poetku laktacije, odraz homeoretske adaptacije na negativan
energetski bilans koji se uvek javlja u postpartalnom periodu. Istovremeno se istie da bi to
mogao da bude jedan od kljunih procesa u prilagoavanju perifernih tkiva na poveane
metabolike zahteve mlene lezde.
Trijodtrironin (T3) i tiroksin (T4) su hormoni titaste lezde. Sinteza i sekrecija tireoidnih
hormona je pod direktnom kontrolom tireostimulirajueg hormona (TSH) adenohipofize, a
regulacija luenja je zasnovana na principima negativne povratne sprege. Glavna metabolika
funkcija hormona tireoideje je stimulacija korienja ATP-a, s tim i potronja kiseonika putem
oksidativne fosforilizacije. Ovaj uinak se opaa u svim organima osim u mozgu, retikuloendotelnom sistemu i gonadama. Kod hiperfunkcije tireoidne lezde i poveanja koncentracije
tireoidnih hormona u krvi dolazi do intenziviranja oksidativnih procesa u organizmu, to se
ispoljava u poveanom iskoriavanju energetskih prekurzora u tkivima.
Tireoidni hormoni inhibiu uzajamno povezane procese razlaganja izvora energije
(oksidacije) i sinteze visoko-energetskih fosfata, kao to je adenozin-trifosfat (ATP). Pretvaranje
ATP u ADP I obratno je neposredan put izmene energije u procesima biolokih oksidacija koji
spaja anabolike i katabolike reakcije. U hipertireoidizmu ova inhibicija ima za posledicu
oslobaanje energije u velikom procentu u obliku toplote koja je izgubljena za potrebe
organizma. Nasuprot tome, niske nivoe tireoidnih hormona prate usporen promet i snieni bazalni
metabolizam.
Na metabolizam masti tireoidni hormoni mogu da utiu i kataboliki i anaboliki.
Tireoidni hormoni zajedno sa glukokortikosteroidima i kateholaminima utiu na razgradnju
lipida i proteina u telesnim depoima, to dovodi do porasta slobodnih masnih kiselina, kao i
amino-kiselina u krvi. Osim toga tireoidni hormoni, kao i insulin i IGF-1, imaju vrlo znaajnu
anaboliku ulogu u metabolizmu masti i proteina.
Tireoidni hormoni poveavaju resorpciju glukoze iz creva i stimuliu njeno razlaganje u
miiima, spreavaju sintezu masnih kiselina od ugljenih hidrata, stimuliu razgradnju masti i
spreavaju njeno deponovanje u jetri.
Utvreno je da tiroksin potpuno smanjuje sadraj masti u jetri, odnosno da
tireoideoktomija, naprotiv, uzrokuje poveanje ukupnih lipida u jetri.
Uloga, tireoidnih hormona je veoma znaajna kod visoko-mlenih krava. Utvreno je da
su kod krava sa visokom mlenou znaajno nie vrednosti koncentracije trijodtironina i
tiroksina u krvi u odnosu na vrednosti kod krava sa niskom mlenou ili kod krava u periodu
zasuenja sve do teljenja. Nedovoljno unoenje energije, kao i negativni energetski bilans su
277

usko povezani sa smanjivanjem koncentracije tiroksina u krvi, a posebno trijodtironina u

peripartalnom periodu kod mlenih krava. Niski nivoi trijodtironina i tiroksina u krvi tokom
laktacije kod krava posledica smanjene aktivnosti tireoidne lezde, posredstvom hipotalamohipofizne osovine uzrokovane stanjem visoke produkcije mleka. Kod mlenih krava je utvreno
da su koncentracije trijodtironina i tiroksina u krvi nie kod krava u laktaciji u odnosu na krave
kod kojih mlena lezda nije aktivna . Takoe, koncentracije trijodtironina i tiroksina su stalno
nie kod krava sa veom produkcijom mleka u odnosu na krave sa manjom produkcijom mleka.
Razlike su bile statistiki znaajne i to od 40 do 305 dana laktacije. Smatra se da relativno niske
koncentracije trijodtironina i tiroksina u krvi visoko-produktivnih krava, mogu biti posledica
razlika u energetskom metabolizmu izmeu visoko-produktivnih i nisko-produktivnih krava. U
skladu sa tim ustanovljena je pozitivna korelacija izmeu nivoa tireoidnih hormona i bilansa
energije. U periodima oko partusa kod krava je nedovoljno unoenje energije i prisutan je
negativan bilans energije, to je usko povezano sa smanjivanjem nivoa tiroksina, a posebno
trijodtironina u krvi kod visoko-mlenih krava.
Brzina luenja tireoidnih hormona, koja se smanjuje poetkom laktacije, kljuni je proces
u adaptaciji perifernih tkiva pri smanjenom prometu energije, usled potronje energije, koja se
najvie koristi za potrebe mlene lezde. U uslovima izraenog negativnog bilansa energije i
poveane mobilizacije masti u peripartalnom periodu, visoko-produktivne mlene krave vrlo
esto oboljevaju od acetonemije i kod njih je utvren vrlo nizak nivo trijodtironina i tiroksina u
krvi.
Naene su znaajno nie vrednosti tireoidnih hormona u krvi krava koje su obolele od
ketoze i masne jetre u odnosu na zdrave ivotinje u peripartalnom periodu. U uslovima
smanjenog nivoa tireoidnih hormona u krvi kod mlenih krava moe doi do poremeaja
metabolizma masti i ugljenih hidrata u jetri, to vrlo esto dovodi do nakupljanja lipida u
hepatocitima i nastanka masne infiltracije i degeneracije elija jetre, kao i intenziviranja procesa
ketogeneze. Masna infiltracija i degeneracija elija jetre u peripartalnom periodu u uskoj
negativoj korelaciji sa koncentracijama tiroksina i trijodtironina u krvi kod mlenih krava.
Insulin Nesumnjivo je da insulin ima udela u adaptaciji organizma krave u toku
peripartalnog perioda, posebno u preraspodeli hranljivih materija i njihovom usmeravanju prema
mlenoj lezdi, na poetku laktacije. Koncentracija insulina u krvnoj plazmi kod krava je visoka
pre partusa, da bi se u periodu od desetog do petog dana pred partus moglo da ustanovi njeno
postepeno opadanje, nakon ega sledi veliko variranje njegove koncentracije u krvi u vreme od
petog dana pred partus do samog poroaja kod krava. Nakon toga, koncentracija insulina u
plazmi je relativno niska, mada se uoava tendencija porasta u periodu od partusa do desetog
dana postpartalno.
Ispitivanja kod krava su ukazala da se u kasnom graviditetu poveava rezistencija
perifernih tkiva prema insulinu, a smanjuje se i odgovor pankreasa na stimuluse, pa se kod
intravenskog glukoza tolerans testa dobija znaajno manja insulinemija kod krava u ranoj
laktaciji u poreenju sa kravama u kasnijim periodima laktacije. Iako kod preivara glukoza nije
najvaniji prekurzor u sintezi masnih kiselina, promene u vidu smanjenog iskoriavanja glukoze
u perifernim tkivima verovatno su posledica smanjivanja osetljivosti masnog tkiva, jer je
glukoza neohodna u sintezi glicerol-3-fosfata i esterifikaciji masnih kiselina, kao i za dobijanje
NADPH koji je potreban za sintezu masti. Gotovo potpuni prestanak sinteze masti se javlja sa
poetkom laktacije u masnom tkivu kod goveda i prati ga niska koncentracija insulina u krvnoj
plazmi. U to vreme se smanjuje osetljivost masnog tkiva prema insulinu u in vitro uslovima i to
kako u pogledu korienja glukoze i acetata tako i u pogledu sinteze masnih kiselina. Dalja
278

ispitivanja su potvrdila da u toku ranog perioda laktacije (dve do etiri nedelje posle partusa) kod
preivara postoji umereni stepen rezistencije masnog i miinog tkiva prema insulinu, to utie na
poveanu mobilizaciju masti i amino-kiselina, tedei na taj nain glukozu koja je neophodna za
sintezu laktoze mleka. Nivo insulina moe da ima uticaj i na koliinu proteina u mleku. Novija
istraivanja su ukazala da porast koncentracije insulina u krvi uz istovremenu infuziju glukoze
kako bi se glikemija odravala na relativno visokom nivou, kod krava uzrokuje porast
koncentracije proteina u mleku. Ovakvi rezultati govore u prilog mogunosti da se
manipulacijom hormonalnim statusom krava, ishranom i genetskim osobinama moe da utie na
kvalitet proizvedenog mleka, koje e svojim osobinama i sastavom da zadovolji specifine
potrebe odreenih kupaca.
Insulin je hormon koji se sintetie u B-elijama endokrinog pankreasa i ima vrlo znaajnu
ulogu u metabolizmu organskih materija, naroito ugljenih hidrata i masti.
Insulin primarno utie na periferna tkiva (miii, depoi masti), tako to olakava
zadravanje i iskoriavanje glukoze. Osim toga u masnom tkivu stimulie deponovanje masti u
obliku triglicerida. Mada je ovaj proces kod preivara manje znaajan, insulin se smatra glavnim
anabolikim hormonom.
Insulin stimulie lipogenezu u masnom tkivu, tako to obezbeuje neophodne koliine
acetil-CoA i NADPH koji su potrebni za sintezu masnih kiselina i odrava optimalnu aktivnost
enzima acetil-CoA-karboksilaze koji katalizuje pretvaranje acetil-CoA u malonil-CoA .
Insulin je znaajan inhibitor lipolize u jetri i masnom tkivu i prema tome ima indirektan
anabolian uinak. To je zbog toga to insulin smanjuje koncentraciju tkivnog cAMP, i to
inhibie delovanje hormon senzitivne lipaze. Zbog svega ovog insulin dovodi do smanjivanja
koncentracije slobodnih masnih kiselina u krvi. Insulin koi senzitivnu lipazu i zahvaljujui tome
inhibira mobilizaciju masnih kiselina iz depoa. Ova uloga insulina dokazana je kod preivara.
Naime, kod preivara insulin inhibira lipolizu, stimulie sintezu masnih kiselina i omoguava
konverziju acetata, butirata i propionata u masti.
Opisana je uloga insulina u pretvaranju ugljenih hidrata u mast, odnosno aktiviranju
enzimskih sistema koji uestvuju u sintezi masti iz glukoze, odnosno acetata. Insulin stimulie
deponovanje energetskih jedinjenja (mast, glikogen) i sintezu proteina, naroito u masnom i
miinom tkivu, a inhibie degradaciju proteina i lipida u elijama jetre.
Posebno je znaajna uloga insulina u metabolizmu masti i ugljenih hidrata kod preivara
za vreme poveanih metabolikih zahteva, odnosno u periodima graviditeta i poetkom laktacije.
Kod krava u laktaciji dolazi do smanjivanja koncentracije insulina u krvi, zbog ega dolazi do
usmeravanja prekurzora ka mlenoj lezdi i time njihovog veeg iskoriavanja za sintezu
sastojaka mleka. Takoe je utvrena negativna korelacija izmeu koncentracije insulina u krvi i
proizvodnje mleka, a znaajno pozitivnu sa poveanjem telesne mase. U uslovima poviene
insulinemije postoje sve pogodnosti da se znaajan deo prekurzora usmeri za sintezu telesne
masti i time umanji nivo aktivnosti mlene lezde u pogledu luenja maksimalne koliine mleka,
a to je posledica manje osetljivosti mlene lezde na delovanje insulina u odnosu na masno tkivo.
Koncentracije insulina i glukoze u krvi u poslednje 3 nedelje graviditeta vee nego posle
poroaja, a da je sasvim obrnut sluaj za koncentracije slobodnih masnih kiselina.
Postoji znaajna negativna korelacija izmeu koncentracija insulina i slobodnih masnih
kiselina u puerperijumu kod krava i smatraju da sniavanje koncentracije insulina u krvi u
puerperijumu omoguava prelazak organizma na masne kiseline kao glavno metaboliko gorivo.
Napoetku laktacije u uslovima hipoinsulinemije i negativnog bilansa energije dolazi do
lipomobilizacije, praenom hiperlipidemijom, hiperketonemijom i poveanom koncentracijom
279

slobodnih masnih kiselina u krvi. Ovaj proces je posebno znaajan kod ketoznih krava kod kojih
su utvrene nie vrednosti insulina u odnosu na zdrave krave u puerperijumu i kod kojih se kao
posledica toga pojaava lipomobilizacija, a velike koliine masnih kiselina u jetri koriste za
stvaranje ketonskih tela. Zbog toga je u krvi ketoznih krava pored hipoinsulinemije prisutna
hiperlipidemija, hipoglikemija i hiperketonemija. To su osnovni razlozi to se danas pretpostavlja
da snienje koncentracije insulina u krvi ispod fiziolokih vrednosti u periodima posle teljenja
ima vrlo vanu ulogu u mobilizaciji masti, koja za posledicu moe da ima nastajanje pospartalnih
metabolikih oboljenja, kao to su ketoza i masna jetra.
Pad koncentracije insulina u krvi na poetku laktacije dovodi se u vezu sa negativnim
bilansom energije koji je prisutan kod mlenih krava. Naena je znaajno nia vrednost insulina u
krvi 30. dana laktacije kod visoko-produktivnih mlenih krava, i to kod onih kod kojih je
energetski disbalans izraeniji u odnosu na krave sa niskom proizvodnjom mleka.
Utvreno je da kod visoke insulinemije ili prilikom davanja insulina kod krava u
laktaciji, dolazi do poveanja telesne mase i smanjivanja proizvodnje mleka i sadraja mlene
masti, dok se pri tome poveava koliina proteina u mleku. U skladu sa ovim je i dokazana
znaajna pozitivna korelacija izmeu nivoa insulina u krvnom serumu i bilansa energije.
Promene koncentracije insulina u krvi krava su u korelaciji sa promenom koncentracije
glukoze u krvi (hipoglikemija), a to je u skladu sa pretpostavkom da kod krava na poetku
laktacije, kada nastupa negativan bilans energije dolazi do pojave metabolikih oboljenja kao to
su ketoza i masna jetra, verovatno kao posledica nedovoljne koliine raspoloive glukoze. Naime,
krave koje oboljevaju od ketoze u veini sluajeva imaju snienu koncentraciju insulina u krvi i
hipoglikemiju u odnosu na zdrave ivotinje, to moe da ukae na prilagoavanje organizma na
smanjeno snabdevanje glukozom. Takoe, kod mlenih krava na poetku laktacije, kod kojih je
utvrena masna infiltracija i degeneracija elija jetre, koncentracija insulina je znaajno nia u
odnosu na zdrave krave. Autori smatraju da je hipoinsulinemija prisutna u peripartalnom periodu
u skladu sa negativnim bilansom energije i da podstie razvoj masne jetre, poto tada nastupa
intenzivna lipoliza u masnom tkivu, to dovodi do oslobaanja velikih koliina slobodnih masnih
kiselina u cirkulaciju, a kao posledica toga se poveava ketogeneza i lipogeneza u jetri.
Insulinu slian faktor rasta I (IGF-I) Faktor rasta slian insulinu (IGF-I) sintetie se u
jetri pod uticajem somatotropina i ova stimulacija predstavlja temelj osovine STH - IGF-I. Period
rane laktacije kod krava karakterie dugotrajni negativni energetski bilans i za to vreme jetra
postaje neosetljiva na delovanje STH, to uzrokuje izraeno smanjenje koncentracije IGF-I u
cirkulaciji. Pad koncentracije IGF-I u cirkulaciji zapoinje dve nedelje pred partus, kada
istovremeno nastaje snienje koncentracije insulina. U isto vreme koncentracija hormona rasta u
krvi menja se suprotno insulinu i IGF-I. Pojava da hormon rasta u to vreme ne moe da stimulie
sintezu i sekreciju IGF-I u jetri naziva se "rezistencija na STH". Poznato je takoe da se broj
receptora za STH u jetri nalazi u pozitivnoj korelaciji sa koncentracijom IGF-I u krvnoj plazmi i
nivoom ishrane i ini se da je koncentracija ovih receptora jedan od vanih regulatornih
mehanizama koji odreuju aktivnost osovine STH - IGF-I. Insulin je glavni regulator sekrecije
IGF-I u jetri. Infuzija insulina u toku perioda negativnog energetskog bilansa kod krava na
poetku laktacije uzrokuje vrlo izraen porast koncentracije IGF-I u krvnoj plazmi, koji prati
poveanje broja receptora za STH i iRNK za IGF-I u jetri. Izgleda da insulin direktno utie na
ekspresiju gena za IGF-I u jetri. Istovremeno je smanjena sinteza IGF-I vezujueg proteina-2
(IGFBP-2), dok je statistiki znaajno poviena koncentracija IGFBP-3, ime se produava
poluivot IGF-I u cirkulaciji. Ukoliko bi se modifikovao model na taj nain da on odraava stanje
adaptacije energetskog metabolizma u postpartalnom periodu, onda bi se kao kljuni faktor
280

mogla da izdvoji hipoinsulinemija, koja ima kao posledicu smanjenje broja receptora za hormon
rasta i ekspresiju gena za IGF-I u jetri. Posledica tog stanja jeste snienje koncentracije IGF-I i
porast STH u krvnoj plazmi, to u kombinaciji sa poveanim brojem receptora za hormon rasta u
masnom tkivu uzrokuje lipomobilizaciju i vee preusmeravanje energije prema mlenoj lezdi.
Odnos insulinemije, STH i IGF-I u periodu negativnog bilansa energije prikazan je u slici 30.
Glukagon Hormoni koji imaju najvei uticaj na regulisanje glikemije u uslovima
homeostaze su insulin i glukagon. Glukagon predstavlja antagonist insulinu i utie na spreavanje
pojavljivanja hipoglikemije. Koncentracija glukagona u krvi ugojenih krava u vreme partusa je
niska, i dalje se sniava kod ketonemije. Glukagon ima lipolitiko i ketogeno dejstvo u vie vrsta
nepreivara, ali ovi efekti ne moraju da se manifestuju kod preivara. Ispitivanje in vitro
masnog tkiva ovaca i tovne junadi, pokazalo je da glukagon nema lipolitiki efekat.
Parenteralnom aplikacijom glukagona (14 dana) u toku indukcije masne jetre za vreme
puerperijuma (14 do 42 dana posle partusa) kod mlenih krava nastaju sledee promene:
glikemija se poveava za 142 posto u odnosu na glikemiju kod kontrolnih jedinki; koliina
triglicerida u jetri se sniava za 71 posto; koliina glikogena u jetri u poetku se smanjuje (sa 1
posto u vremenu estog dana posle partusa, na 0,5 posto posle dva dana tretmana glukagonom),
da bi do kraja tretmana porasla na 3,7 posto u odnosu na 1,6 posto kod kontrolnih jedinki;
koncentracija -hidroksi-butirata i slobodnih masnih kiselina u krvnoj plazmi se smanjuje pod
uticajem glukagona. Kratkotrajna (3,5 asova) infuzija glukagona kod krava u sredini laktacije
uzrokuje smanjenje ekspresije enzima fosfoenol-piruvat karboksikinaze (PEPCK) (sadraj iRNK
za PEPCK se sniava), koji ima jednu od kljunih uloga u procesu glukoneogeneze. Ovakav
nalaz je u suprotnosti sa poznatom ulogom glukagona ili ciklinog adenozin-mono-fosfata
(cAMP) kao aktivatora transkripcije enzima PEPCK, ali verovatno moe da se protumai
istovremenim vrlo izraenim porastom koncentracije endogenog insulina za vreme infuzije
glukagona. Ispitivanjem in vitro je ustanovljeno da je kod ivotinja insulin snaan inhibitor
transkripcije gena za PEPCK. Postoji reciproni odnos izmeu stepena ekspresije gena za
PEPCK i koncentracije insulina u krvnoj plazmi krava u laktaciji. ta vie, i pored infuzije
farmakolokih doza glukagona ekspresija gena za PEPCK je sniena, to ukazuje na
dominantnu ulogu insulina kao inhibitora transkripcije PEPCK gena. Posle kratkotrajne infuzije
glukagona poveava ekspresija gena za enzim piruvat-karboksilazu (PC), koji je jo jedan od
kljunih enzima u procesu glukoneogeneze. Porast ekspresije ovog enzima, slino poveanju
ekspresije gena za PEPCK, ustanovljen je u toku gladovanja i dijabetesa. Ovaj nalaz ukazuje da
glukagon ili cAMP stimulie ekspresiju gena za PC (poveava koliinu iRNK za PC ), a da pri
tome insulin ne utie znaajno na ovaj proces. Meutim za definitivan zakljuak o ovom
mehanizmu uticaja glukagona na proces glukoneogeneze jo uvek je rano.
Glukagon moe da deluje stimulativno na proces glukoneogeneze na vie naina:
glukagon utie na poveanje preuzimanja amino-kiselina iz krvi od strane jetre; glukagon deluje
na poveanje stepena oksidacije slobodnih masnih kiselina u jetri i izolovanim
hepatocitima, utiui time na poveanje koncentracije intracelularnog acetil-KoA koji aktivira
enzim PC; aktivnost enzima PC se poveava pod uticajem glukagona.
Navedeni uticaji glukagona dovode do poveanja koliine oksal-acetata, koji predstavlja
supstrat za delovanje enzima PEPCK, to u jetri uzrokuje porast njegove aktivnosti i stepena
glukoneogeneze. Kod enzima PEPCK treba jo jednom da se naglasi da je primarno
regulisanje njegove aktivnosti na nivou ekspresije iRNK gena. Na taj nain, smanjenje ekspresije
gena za PEPCK u uslovima infuzije glukagona, koja dovodi do porasta glikemije i insulinemije,
281

odraava postojanje osetljivog hormonalnog regulatornog mehanizma, iji je cilj da se uravnotei

poveanje glukogenolize i glukoneogeneze u takvom stanju organizma. Treba napomenuti da
kortizol pojaava dejstvo glukagona na proces glukoneogeneze u hepatocitima kod mlenih krava
(permisivni efekat).
Glukokortikosteroidi Kod goveda je kortizol glavni glukokortikosteroid koji se sintetie
u kori nadbubrega. Nivo kortizola u cirkulaciji za vreme graviditeta je relativno nizak, sve do
pred sam partus kada nastaje izraen porast njegove koncentracije u krvi. Kod goveda je mogue
da se obavi hormonalna indukcija laktacije kod junica pre puberteta, aplikovanjem kombinacije
estrogena, progesterona i sintetskih glukokortikosteroida. Kortizol je potreban za diferentovanje
tubulo-alveolarnog sistema u mlenoj lezdi. Injekcija glukokortikosteroida kod krava koje nisu u
laktaciji moe da zapone sekreciju mleka, ali je koliina izluenog mleka vea ukoliko je vii
nivo prolaktina. Porast koncentracije kortizola koji nastaje pred partus, meutim, nije
pravovremen sa stanovita definicije homeoreze, odnosno nastaje prekasno da bi moglo da se
govori o znaajnom uticaju kortizola na preraspodelu telesnih rezervi u periodu rane laktacije.
Ispitan je uticaj proizvodnje mleka i metabolikog statusa krava na funkciju osovine hipotalamushipofiza-kora nadbubrega (HPA osovina) u postpartalnom periodu i ustanovljeno je da su visoka
mlenost i izraeni negativni energetski bilans povezani sa: 1) povienom reaktivnou hipofize,
to se manifestuje viom osnovnom (bazalnom) koncentracijom adrenokortikotropnog hormona
(ACTH) i povienom sekrecijom ACTH posle aplikacije kortikotropnog-releasing faktora
(CRF) i 2) smanjenom aktivnou kore nadbubrega, ispoljenom u vidu manjeg stepena sekrecije
kortizola nakon aplikacije egzogenog ACTH.
Jedan od moguih naina uticaja kortizola na regulisanje energetskog metabolizma u toku
peripartalnog perioda jeste preko tkivnog hormona leptina. Ispitivanja in vitro su pokazala da
leptin smanjuje sekreciju kortikosteroida pod uticajem ACTH, bez uticaja na proliferaciju elija.
U periodu pred partus, zabeleena je znaajna pozitivna korelacija izmeu koncentracije leptina i
kortizola u krvnoj plazmi ovaca. Adrenelektomija kod fetusa ovaca spreava ontogenetski porast
koncentracije leptina u krvnoj plami. Kortizol kod primata, kao i terapija sintetskim
glukokortikosteroidima deluje sinergetski sa insulinom i direktno stimulie sintezu leptina u
adipocitima. Meutim, izgleda da kortizol nema direktnu ulogu u povienju koncentracije leptina
u serumu kod gojaznih ljudi. U masnom tkivu enzim 116-hidroksisteroid dehidrogenaza modulira
koncentraciju glukokortikosteroida tako to ih reaktivira iz neaktivnih metabolita, to moe da
bude znaajan faktor u regulisanju sinteze i luenja leptina. Kod goveda su adipociti takoe
osetljivi (ali verovatno manje nego kod ljudi) na stimulativni uticaj glukokortikosteroida u
produkciji leptina. Terapija deksametazonom izaziva porast koncentracije leptina u krvnoj plazmi
u trajanju od 24 do 48 asova. Nasuprot tome, kod krava koje nisu u laktaciji aplikovanje
deksametazona (44 mg/kg/dan) u trajanju od 10 dana dovodi do povienja koncentracije glukoze i
insulina, snienja nivoa IGF-I i IGF-II, ali nema uticaja na koncentraciju leptina u krvnoj plazmi.
Meutim, postoje razlike u mogunosti odgovora na tretman deksametazonom u zavisnosti da li
su krave u ranoj laktaciji ili periodu zasuenja. Jednokratna aplikacija deksametazona (60
mg/kg/dan) kod krava u postpartalnom periodu vrlo brzo uzrokuje snienje koncentracije ACTH i
kortizola i izaziva umereno povienje koncentracije insulina i leptina. Ovi rezultati ukazuju da se
uloga kortizola kao homeoretskog hormona u metabolikoj adaptaciji tokom peripartalnog
perioda jo uvek ne moe sasvim jasno da utvrdi, ali da e istraivanja meusobne zavisnosti
leptina, HPA osovine kao i osovine STH - IGF-I u budunosti dati jasnije dokaze o njegovom
dejstvu na energetski metabolizam krava u peripartalnom periodu.

282

Osnovna fizioloka uloga kortizola je u regulaciji metabolizma organskih materija. Kod

preivara kortizol ima vanu ulogu u regulisanju procesa glukoneogeneze i deponovanju
glikogena u jetri, kako kod normalno hranjenih tako i gladnih ivotinja. Na metabolizam masti
kortizol ima preteno kataboliku ulogu. Visoke koncentracije ACTH, odnosno kortizola u krvi
stimuliu razlaganje masti u masnom tkivu. Kao posledica toga nastaje hiperlipidemija,
hiperholesterolemija i poveanje koncentracija slobodnih masnih kiselina u krvi. I kod krava je
dokazano da pri davanju ACTH ili glukokortikosteroida dolazi do poveanja koncentracije
slobodnih masnih kiselina u krvi. Smatra se da ovi hormoni direktno ili indirektno pospeuju
oslobaanje masnih kiselina iz masnog tkiva.
Osim toga, glukokortikosteroidi smanjuju ulazak i iskoriavanje glukoze u masnom tkivu
i tako smanjuju stvaranje glicerola. Poto je glicerol potreban za ponovnu esterifikaciju masnih
kiselina, smanjenje koliine glicerola rezultira mobilizacijom masnih kiselina iz masnog tkiva i
poveanjem njihove koncentracije u krvi. Ipak, najznaajnije delovanje glukokortikosteroida na
metabolizam masti se ogleda u stimulisanju lipolitikog delovanja kateholamina i hormona rasta
(permisivno delovanje). Zapravo lipolitika aktivnosti ovih hormona je daleko slabija ako
istrovremeno nisu prisutni i glukokortikosteroidi u dovoljnim koliinama. O tome govori i
injenica da u odsustvu glukokortikosteroida ni jedan hormon ne prouzrokuje znaajnije
intenziviranje lipolize.
Suprotno ovome, glukokortikosteroidi poveavaju lipogenetsko delovanje insulina kada
se insulin nalazi u poveanim koncentracijama u krvi, mada ovi hormoni ispoljavaju
antagonistiki efekat na iskoriavanje glukoze u masnom tkivu. Kod stanja hipoinsulinizma
kortizol stimulie lipolizu i dovodi do hiperlipidemije i ketonemije.
Kod goveda je utvreno da kortizol inhibie proces glukolize i tako smanjuje lipogenezu
u jetri. Takoe, smatra se da glukokortikosteroidi imaju direktan lipolitiki uinak na
metabolizam masti u jetri, jer ovi hormoni dovode do oslobaanja masnih kiselina iz izolovanih
hepatocita. U skladu s tim je i podatak, da hormon rasta, ACTH i kortizol koe sintezu masti u
jetri. Moe se rei, da uinak ACTH i glukokortikosteroida podrazumeva stimulativno delovanje
na mobilizaciju masti u masnom tkivu i istovremeno spreava aktivnosti dehidrogenaze masnih
kiselina u hepatocitima.
Kod mlenih krava za vreme graviditeta i laktacije glukokortikosteroidi imaju vrlo
znaajnu ulogu. Naime, svojom izraenom glukoneogenetskom funkcijom obezbeuju pravilno
snabdevanje ploda i mlene lezde potrebnim koliinama glukoze, a svojom lipolitikom ulogom
obezbeuju dovoljnu koliinu energetskih prekurzora za razvoj ploda i produkciju mleka.
Sama injenica da visoke koncentracije kortizola pojaavaju lipolitika dejstva drugih
hormona, ukazuje da visoke koncentracije kortizola u vreme teljenja mogu uticati na poveanu
lipolizu, koja se manifestuje lipomobilizacijom i nakupljanjem masti u elijama jetre.
Graviditet i laktacija ne utiu na dnevna kolebanja koncentracije hormona u krvi, mada je
utvreno da je dnevna koncentracija kortizola vea kod gravidnih ivotinja.
Koprowski i Tucker (1973) su pokazali da je koncentracija kortizola u krvi kod visokoproduktivnih mlenih krava nia u poslednja tri meseca graviditeta, da bi se tako nizak nivo
odrao i u prvom mesecu laktacije, a onda, kako laktacija napreduje koncentracija kortizola u
krvi se postepeno vraa na prvobitno vie vrednosti. Do poveane koncentracije kortizola u krvi
dolazi nekoliko dana pre i na sam dan partusa, to se smatra posledicom stresa u tom periodu,
odnosno prilagoavanja neuro-endokrinog sistema krava nastupajuoj visokoj proizvodnji mleka.
Posle teljenja, koncentracija kortizola u krvi je nia kod mlenih krava, a posebno kod onih koje
imaju niske nivoe tireoidnih hormona u krvi.
283

Kod visoko-produktivnih mlenih krava utvrene su znaajno nie vrednosti nivoa

kortizola u krvi 30. dana laktacije u odnosu na nisko-produktivne, kao i u odnosu na krave koje
nisu u laktaciji. Autori smatraju da visoki zahtevi za energijom i nastali negativni bilans energije
na poetku laktacije jesu faktori koji prouzrokuju nastajanje hipokortizolinemije kod krava sa
visokom proizvodnjom mleka. To potvruje i injenica da 90. dana laktacije, kada je
uravnoteen pa i pozitivan bilans energije, znaajno se poveava koncentracija kortizola u krvi.
Vie autora je utvrdilo da visoko-produktivne mlene krave koje oboljevaju od ketoze, na
poetku laktacije imaju nie vrednosti kortizola u krvi u odnosu na zdrave ivotinje. Zbog toga se
opravdano pretpostavlja da je neadekvatna funkcija kore nadbubrene lezde u uslovima velikih
metabolikih optereenja u ranoj laktaciji jedan od osnovnih preduslova za nastanak ketoze.
Takoe, postoje podaci u literaturi koji govore da su kod krava na poetku laktacije, kod
kojih je utvrena masna infiltracija i degeneracija elija jetre prisutne znaajno nie vrednosti
nivoa kortizola u krvi, kako u odnosu na prepartalne vrednosti, tako i u odnosu na zdrave
ivotinje u purperijumu.
Hormon rasta Nivo somatotropina (STH, hormon rasta) u krvnoj plazmi krava takoe se
poveava krajem graviditeta, sa maksimalnom koncentracijom u toku partusa, posle ega dolazi
do njegovog snienja. Za vreme laktacije nivo somatotropina je umereno povien i smatra se da
je kod preivara mnogo vanije njegovo delovanje od dejstva prolaktina na luenje mleka.
Hormon rasta ispunjava veinu prethodno navedenih uslova da bi bio svrstan u grupu
homeoretskih hormona. Njegova poviena sekrecija zapoinje pre nego se odigraju velike
promene u metabolizmu, ima dejstvo na veliki broj tkiva i modifikuje odgovor na homeostatsko
regulisanje. Posebno je znaajna injenica da, po svoj prilici, vie promena u metabolizmu krava
u laktaciji tretiranih somatotropinom nastaje zbog izmene osetljivosti perifernih tkiva na insulin i
kateholamine. Slino stanje je kod mlenih krava u toku peripartalnog perioda. Kao primer moe
da se navede da in vivo tretman hormonom rasta smanjuje stepen lipogeneze i inhibira kljune
enzime koji uestvuju u tom procesu u masnom tkivu.
Znaajnu ulogu u tom procesu moe da ima spreavanje uticaja insulina na aktiviranje
glavnog regulatornog enzima, acetil-KoA karboksilaze. Tako se u masnom tkivu smanjuje stepen
lipogeneze tokom peripartalnog perioda, to je posledica antiinsulinskog delovanja povienog
nivoa hormona rasta, praenog snienom koncentracijom insulina.
Egzogena aplikacija hormona rasta takoe ima izraen uticaj na porast osetljivosti masnog
tkiva prema adrenerginim sredstvima, koji dovodi do poveanja stepena lipolize u masnom
tkivu, i slino se deava tokom postpartalnog perioda kod krava. Dugotrajni tretman
somatotropnim hormonom kod krava u toku laktacije izaziva vrlo znaajan porast osetljivosti na
lipolitike supstancije, ali ne nastaje promena osetljivosti prema adrenalinu, to moe da se
zakljui na osnovu promene koncentracije slobodnih masnih kiselina i glicerola u odnosu na dozu
aplikovanog epinefrina. Pod uticajem hormona rasta u kulturi elija masnog tkiva ovaca u roku
od 48 asova dolazi do izraaja maksimalni lipolitiki efekat izoproterenola, i poveava se broj adrenerginih receptora. Hormon rasta takoe moe da utie na porast odgovora masnog tkiva
prema adrenerginim agonistima tako to smanjuje antilipolitiki uticaj adenozina. Tretman
somatotropnim hormonom ili aplikovanje oslobaajueg faktora za ovaj hormon (somatotropni
oslobaajui hormon, STH-RH) utie na promene metabolizma u jetri, slino promenama koje se
odigravaju u peripartalnom periodu. Tretman somatotropinom kod mlenih krava uzrokuje
poveanje glukoneogeneze u jetri in vivo i in vitro, verovatno zahvaljujui umanjenju efekta
insulina koji inhibira ovaj proces. Pored toga, tretman sa STH-RH (realising-hormon za
somatotropin) smanjuje potronju amino azota i proizvodnju ureje u jetri, to se slae sa nalazima
284

promene metabolizma amino-kiselina u jetri pacova u ranoj laktaciji. Takoe, kod tovnih junadi
se pod uticajem hormona rasta poveava stepen sinteze proteina u jetri. Tretman hormonom rasta
kod bikova u toku rasta omoguava pozitivan bilans azota i sinteze proteina, posebno u miinom
tkivu zadnjih ekstremiteta. Jasno je da se ovakav odgovor ne moe da oekuje u peripartalnom
periodu kod mlenih krava. Za sada moe da se pretpostavi da je kod odraslih visoko-mlenih
krava kapacitet miinog tkiva za anaboliki odgovor prema hormonu rasta mnogo manji u
odnosu na tkivo mlene lezde, koje u to vreme ima prioritet u metabolizmu. Smanjena
osetljivost miinog tkiva moe da se dovede u vezu sa smanjenjem broja receptora za IGF-I koje
nastaje u toku rasta, to je ustanovljeno kod svinja. Od ne manjeg znaaja moe da bude
poveana sekrecija kortizola u peripartalnom periodu, koje bi, uz smanjeno luenje insulina,
negativno uticalo na preuzimanje i potronju amino-kiselina iz cirkulacije i sintezu proteina u
miiima.
Prolaktin Koncentracija prolaktina u krvnoj plazmi se znaajno poveava u periodu
neposredno pred partus i moe da modifikuje homeostatski odgovor masnog i drugih tkiva
organizma. Kod pacova u laktaciji prolaktin reciprono deluje na masno tkivo i mlenu lezdu,
izazivajui u prvom inhibiciju, a u drugom stimulaciju dejstva insulina. Prolaktin takoe moe da
utie na raspodelu amino-kiselina izmeu jetre i ekstrahepatinih tkiva prispelih iz digestivnog
trakta. Ispitivanja in vitro su potvrdila da je za poetak sekrecije proteina mleka neophodno
zajedniko delovanje prolaktina, insulina i kortizola. Kod goveda je ustanovljeno da blokiranje
prepartalnog porasta koncentracije prolaktina primenom bromokriptina nastaje znaajno
smanjivanje proizvodnje mleka, a aplikovanjem egzogenog prolaktina ovaj efekat se moe
ponititi. Meutim, takoe je ustanovljeno da kod goveda koncentracija prolaktina veoma malo
korelira sa proizvodnjom mleka i aplikacija prolaktina nema znaajnijeg uticaja na mlenost
krava. tavie, niska spoljanja temperatura i bromokriptin smanjuju sekreciju prolaktina, ali to
nema uticaja na mlenost kod krava. S druge strane, stimulacija papila vimena kod krava u ranoj
laktaciji uzrokuje akutno oslobaanje prolaktina, ali se ovaj odgovor smanjuje u kasnijim fazama
laktacije. Po svemu sudei, prolaktin moe da ostvari svoje homeoretsko dejstvo (ukoliko moe
da se govori o takvom efektu) preko poveanja broja sopstvenih receptora u tkivu mlene lezde,
tako i da relativno niska koncentracija prolaktina u duem vremenskom periodu deluje na vime
kod krava i obezbeuje maksimalnu laktaciju. Problem jeste u periodu rane laktacije, kada se pod
uticajem prolaktina u mlenoj lezdi poveava biosinteza masti i laktoze, pa se u sluaju
inhibicije prepartalnog porasta koncentracije prolaktina, luenje mleka u toku rane laktacije
znaajno moe da smanji (za 11,4 kg/dan) u odnosu na kontrolne jedinke. Zanimljiva je mogua
veza izmeu duine fotoperioda i sekrecije mleka. Naime, produenje fotoperioda sa 8 na 16
h/dan kod goveda moe da povisi nekoliko puta koncentraciju prolaktina u krvi i utie na porast
mlenosti za 6 do 10 posto, ali nema sigurnih dokaza da je prolaktin odgovoran za ovu reakciju
na izmenu fotoperioda. Novija istraivanjasu su ukazala, da se u toku dueg fotoperioda
poveava sekrecija IGF-I, koji moe da ima stimulativno dejstvo na sintezu mleka. Na osnovu
svega do sada navedenog, moe da se govori o homeoretskoj ulozi prolaktina kod goveda i
verovatno je ona znaajnija za sam poetak laktacije nego u kasnijem periodu, kada je ona
potpuno uspostavljena i odigrava se svojim maksimalnim kapacitetom.
Leptin Leptin je nedavno identifikovan citokinu-slian proizvod ab gena, koji proizvode
uglavnom adipociti smeteni u belom masnom tkivu. Nivoi lipida u krvi odraavaju uglavnom
sadraj triglicerida subkutanih i visceralnih depoa, kao i trenutni balans energije. Kod mlenih
krava, najnii nivoi leptina u krvi su izmereni u ranim nedeljama laktacije, kada su krave u
negativnom energetskom bilansu i kada njihova telesna kondicija slabi. Ispitujui promene u
285

koncentraciji leptina tokom peripartalnog perioda (35 dana pre partusa do 56 dana posle partusa).
Koncentracija leptina u krvnoj plazmi u toku graviditeta se ne menja znaajno, ali se poetkom
laktacije javlja snienje za 50%. Snienje koncentracije leptina zapoinje jo u prepartalnom
periodu, ve sa dve nedelje pred partus i posle partusa njegova koncentracija ostaje niska jo 8
nedelja. Ovi rezultati ukazuju da sa nastupanjem energetskog deficita koji nastaje u peripartalnom
periodu i kod krava nastaje smanjenje koncentracije leptina u krvnoj plazmi. Meutim, niska
koncentracija leptina u krvnoj plazmi se odrava i posle normalizovanja energetskog deficita kod
krava, a faktor koji verovatno najvie doprinosi takvom stanju je pranjenje depoa masti. Na
sekreciju leptina utiu i ostali hormoni koji su znaajni za metaboliku adaptaciju laktacije kod
krava. Insulin utie na poveanje ekspresije iRNK za leptin, kako in vivo tako i in vitro u
masnom tkivu kod glodara i ljudi. Period dugotrajnog negativnog energetskog bilansa karakterie
takoe poveanje koncentracije hormona rasta u krvnoj plazmi, kao i pojavljivanje rezistencije na
njegovo dejstvo u jetri, to uzrokuje snienje koncentracije IGF-I u krvnoj plazmi. Hormon rasta
umanjuje sposobnost insulina i deksametazona da stimuliu sintezu leptina u elijama masnog
tkiva kod goveda u in vitro uslovima, ali kod pacova STH i IGF-I nemaju takav efekat. S
druge strane, ustanovljeno je da prolaktin stimulie sintezu leptina kod pacova, a poznato je,
takoe, da koncentracija prolaktina kod krava raste u vreme neposredno pred partus. Meutim,
uticaj prolaktina na sintezu leptina kod goveda nije se posebno izuavao. Mada se koncentracija
leptina u krvnoj plazmi kod krava tokom peripartalnog perioda smanjuje, jo uvek je otvoreno
pitanje, da li je pad njegove koncentracije za 50% moda nedovoljan da znaajno utie na apetit i
unoenje hrane kod krava, sudei po blagoj inhibiciji apetita koju nalazimo u sluaju egzogene
aplikacije leptina zdravim ivotinjama. Mnogo vanija uloga niske koncentracije leptina, jeste u
koordinaciji adaptacije neuro-endokrinog sistema, koja je usmerena na preraspodelu energije u
organizmu prema onoj njegovoj funkciji koja u datom trenutku ima prioritet, to kod visokomlenih krava u postpartalnom periodu predstavlja laktacija. U isto vreme, funkcije organizma
poput reprodukcije ili imuniteta nalaze se u podreenom poloaju, a sniena koncentracija leptina
moe da ima uticaj na ovakvo stanje, to ukazuju istraivanja kod ivotinja u toku gladovanja.

286

5.5.PATOFIZIOLOGIJA GASTROINTESTINALNOG SISTEMA

Poremeaj apetita
Poremeaj apetita javlja se kao odsustvo apetita ili inapetenca i kao povean apetiti ili
polifagija.
Inpetenca se deava kao posledica delovanja bioloki aktivnih molekula koji deluju
centralno i periferno na centar za glad odnosno na metabolike tokove koji utii na metabolizam
masti i ugljenih hidrata. Oslobaanje upalnih medijatora, kao to su interleukini ili TNF, kao i
promene u luenju steroida, hormona rasta i tireoidnih hormona mogu da dovedu do inapetence i
posledino anreksije. Proinflamatorni medijatori aktiviraju centrar za sitost. Inapetenca kod
malignih bolesti takoe ima inflamatornu osnovu. Razgradnja depoa masti i glikogena kod
poremeaja endokrinog sistema ili metabolikog stresa dovodi do oslobaanja masti i eera u
corkulaciju ime se smanjuje oseaj gladi.
Polifagija nastaje kada postoji povean oseaj gladi. On moe nastati kao primarni
prilikom oteenja centra za sitost u CNSu (infekcije, tumori) ili kod delovanja nekih lekova
(antihistaminici, glukokortikoidi, benzodiazepini). Takoe postoje i sekundarni uzroci kao to su
dugotrajna poveana fizika aktivnost, hipertireoidizam, akromegalija, gubitak energetskih
materija kod infekcija ili malapsorpcija i smanjen unos hrane kod poremeaja vakanja, gutanja I
boelsti ezofagusa. Kao posledica polifagije moe se javiti gojaznost sa poremeajem
metabolizma ugljenih hidrata i masti.
Poremeaj vakanja hrane, sekrecije pljuvake i gutanja
Poremeaj vakanja hrane se deava kao posledica stomatitisi, faringitisa, aktinomikoze
jezika i glositisa. Posebno je znaajno napomenuti da se poremeaj u vakanju deava kod
postojanja lezija u CNSu, kao posledica autoimunih (myasthenia gravis) ili infektivni bolesti
(klostridioza). Kod ovih ivotinja zalogaj zaostaje ustima, vakanje je dugotrajno i bolno, a
salivacija je poveana.
Poveano luenje sekrecije pljuvake nastaje kod poremeaja gutanja i vakanja, ali i kod
razliitih infektivnih bolesti i trovanja. Pored poveane sekrecije pljuvake moe doi i do
smanjenja luenja pljuvake, koje ima najozbiljnije posledice kod reivara, zbog znaaja
pljuvake u odravanju pH predeludaca i recirkulaciji materija. Potpuna asalivacija naziva se
kserostomia.
Poremeaj gutanja nastaje kao posledica poremeaja u vakanju, kod paralize
n.glasopharyngeusa i kod smanjenog tonusa gornjeg jednjakog sfingtera. Ovi poremeaji se
287

jednom reju nazivaju orofaringealnom disfagijom i odlikuju se brzim vraanjem zalogaja po

gutanju. Pored navedenog postoji i jednjaka disfagija, koja nastaje kao posledica poremeaja u
prohodnosti jednjaka ili usled poremeaja muskulature i inervacije u jednjaku. Opstrukcija
jednjaka nastaje kao posledica prisustva stranog tela u jednjaku, to se deava pri halapljivom
uzimanju hrane. Neleeno stanje dovodi do inflamacije i rupture jednjaka. Moese desiti da
jednjak na jednom svom delu bude suen, a da se iznad suenja stvaraju proirenja ili
divertikulmi. Ovakvo stanje dovodi do zamora miia jednjaka i razvoja dilatacije. Upala
jednjaka ili ezofagitis moe nastati kao posledica unosa korozivnih i kasutinih sredstava ili kao
posledica refluksa kiselog sadraja iz eluca. Na mestu upale moe se funkcionnalno tkivo
menjati oiljnim kada nastaju stricture jednjaka. Hiatus hernija, moe biti uzrok poremeaja
funkcije jednjaka, a to je stanje kada eludac kroz dijafragmu ulazi u toraks. Pored ovih
poremeaja moe se javiti i poremeaj peristatlntike u jednjaku, najee kod postojanja
megaezofagusa, stanja u kom je efofagusz znaajno dilatiran celom svojom duinom. On moe
biti uroen ili steen (npr.kod miastenije). Megaezofagus daje sliku regurgitacije, otoka vrata I
upala respiratornog sistema.

Slika 114. Megaezofagus konture jednjaka obeleene strelicama

Poremeaj funkcije eluca
Patofiziologija luenja eludanog soka Poremeaj u luenju eludanog soka javlja se
kao hipersekrecija, hiposekrecija i izostanak uenja eludanog soka (ahilia). Hipersekrecija
postoji kao posledica poveanog luenja gastrina (gastritis, insuficijencija bubrega i jetre uz
smanjen katabolizam gastrina, tumori G elija koji pojaano stvaraju gastrin), poveane
koncentracije korikosteroida (stress, parenteralna aplikacija) i poveane koncentracije histamina
(alergijske reakcije). Hiposekrecija predstavlja smanjenje zapremine izluenog eludanog soka u
vreme kada su lezde sluznice eluca stimulisane na njegovo maksimalno stvaranje. Praena je
smanjenjem luenja pepsinogena i hipohlorhidrijom, odnosno hipoaciditetom eludanog
sadraja. Ovaj poremaj se javlja kod hroninog atrofinog gastritisa. Lokalna koagulaciona
nekroza koja se prostire kroz mukozu eluca naziva se ulcer, a ako se prostire kroz dublje slojeve
eluca onda je u pitanju perforirajui ulkus ijom perforacijom moe zapoeti septini proces.

288

Slika 115. Nastanak ulcera eludca

Patofiziologija poremeaja motorike eluca Poremeaj motorike eluca javlja se kao

hipermotilitet eluca, hipomotilitet eluca i pojava retrogradnog transporta (refluks i povraanje).
Hipermotilitet eluca najee nastaje kao posledica davanja lekova kao to je klopramid
koji stimuliu njegov motilitet.
Hipomotilitet eluca je mnogo znaajniji problem i on nastaje kao posledica delovanja
razliitih faktora i to: metaboliki (hiperkalcemija, hipokalemija, hipotireoza, dijabetes), davanje
antiholinergikih ekova kao to su opijati i beta-agonisti, zatim prisustvo jakokg abdominalnog
bola i drugo. Potpuni gubitak tonusa elica naziva se atonija eluca. Kod atonije nema
mogunosti pranjenja eluca. Takoe je mogue da se zid eluca jako rastegne, kada nastaje
dilatacija eluca. Dilatacija eluca uz promenu pritiska u elucu i okolini dovodi do abdominalnih
bolova. Takoe, anatomska povezanost eluca sa okolinom preko dugih ligamenata omoguuju
torziju eluca, kada e se dodatno vriti pritisak na v.cava caudalis i v.portae, to dovodi do
kongestije abdominalnih organa, a bubrezi mogu lako ui u ishemiju. Dodatna dilatacija i
proirenje eluca vri pritisak na plua i srce, to dovodi ivotinju u stanje oka. Ovom
poremeaju su predisponirani spi sa dugim abdomenom kao i konji zbog specifine grae eluca
koji je u bliku latininog slova U.

Slika 116. Torzija i dilatacija eluca

289

Povraanje je vid retrogradnog transporta iz eluca preko jednjaka ka usnom otvoru.

Pored navedenog u razliitim oboljenjima moe doi do povraanja pankreasnog soka koji ulazi u
elucu. Povraanje moe nastati direktnim ili indirektnim razdraenjem centra za povraanje.
Povraanju predhodni munina (nausea). Da bi se obavilo povraanje moraju se aktivirati
abdominalni miii, respiratodni miii uz nevoljni jak udisaj, potom nastaju antiperistaltiki
pokreti, otvaranje pilorusa, zatvaranje glotisa i izbacivanje sadraja kroz usta, dok kod konja
sadraj najee biva izbaen kroz nos. Konj je ivotinja koja teko povraa i esto ovakva
naprezanja mogu dovesti do rupture eluca. Metabolike posledice povraanja su gubitak
eidanog soka i vodonikovog jona uz nastanak metabolike alkaloze, gubitak vode, Na i K to
dovodi do dehidratacije, pa raste apsorpcija Na iz bubrega. Kod reapsorpcije Na sekretuje se jon
K i H, pa je mogue da se ukoliko alkaloza traje due umesto jona K vie sekretuje jon H kada se
javlja paradoksalna acidurija. Ukoliko je dolo do povraanja crevnog sadraja, to se kod pasa
deava kod opstrukcije creva moe se razviti i acidoza usled naglaenog gubitka bikarbonata u
odnosu na gubitak vodonikovih jona.
Pored povraanja retrogradni tranport se javlja u vidu refluksa sadraja u jednjak, a
mogu je i sindrom povraanja ui. Ovim poremeajima predhode poremeaji u tonusu kardije i
pilorusa ili dugotrajni upalni procesi u elucu u vidu gastritisa, kada se javljaju erozije na sluznici
i druga oteenja.

Slika 117. Patofiziologija povraanja

290

Poremeaj funkcije creva

Sindrom malapsorpcije creva predstavlja sindrom loe apsorpcije hranljivih materija iz
creva. Ovaj process nastaje kao posledica poveanog luenja HCl iz eludanog soka koji
inaktivie enzyme varenja u crevima menjajui pH, usled prisustva inflamatornih rekacija u
crevima kada dolazi do nagomilavanja imunolokih elija i zadebljanja zida creva, usled
oboljenja kardiovaskularnog sistema kada se javlja staza krvi u venama i transudacija tenosti
bogate proteinima kroz lumen creva, zatim direktnu ulogu u nastanku malapsorpcije ima upala
pankreasa i poremeaji bilijarnog trakta iji enzimi odnosno une soli uestvuju direktno u
varenju hranljivim materija, takoe opstrukcija limfnih puteva dovodi do malapsorpcije,
eneropatije sa bujanjem bakterija kada postoji nedostatak IgA i posledine je spreeno varenje
masti. Malapsorpcija moe biti idiopatksa. Ona se esto javlja i kod smanjenja korisne povrine
creva, usled gubitka elija i resica i njihove reparacije. Posledice malapsorpcije su razliite:
gubitak teine, smanjenje miine mase, edemi, usporen rast, dijareja, meteorizam creva,
steatoreka, deficit liposolubilnih i hidrosolubilnih vitamina, poremeaj metabolizma B vitamina
sa anemijom, dermatitisom, poremeajem vida, poremeaj metabolizma Ca i P sa tetanijom,
skonost ka krvarenju usled izostanka vitamina K i smanjene sinteze faktora koagulacije krvi.
Postoji veliki broj dijagnostikih metoda za dijagnostiku malapsorcpije o kojima moete proitati
u okviru naeg Praktikuma.

Slika 118. Veza izmeu malapsorpcije i dijareje

Dijareje Dijareje predstavljaju este pastozne ili vodenaste stolice , koji se javljaju kao
posledica promena u crevima ili usled sistemskih bolesti. One mogu biti inflamatorne prirode
(usled infekcija, alergija, trovanja) ili neinflamatorne prirode (kod poremeaja u motilitetu creva i
oboljenja jetre ili pankreasa). Mogu poticati iz tankog ili debelog creva. Dijareje iz tankog creva
su obilnije sa znaajnijim gubitnkom hranljivih materija, dok su dijareje iz debelih creva bolnije,
sa izraenijim tenezmima uz dominantan gubitak vode. Koliina fecesa je vea kod dijareja iz
tankog creva, ali je frekvenca pranjenja bra kod dijareja debelog creva.
Sa patofiziolokog aspekta dijareje se dele na: osmotske, sekretorne, eksudativne i dijareje
usled poveanog motiliteta creva. Mnoge dijareje su meovitog tipa.

291

Osmotske dijareje nastaju kada se u lumenu creva nagomila veliki broj molekula koji su
osmotksi aktivni i koji se teko resorbuju, pa dolazi do sakupljanja tenosti iz krvotoka u lumen
creva, kad araste zapremina himusa i dolazi do dijareje. Na ovom principu delujeu veliki broj
laksansa. Osmotske dijareje nastaju i kada nema dovoljnog razlaganja ili apsorpcije materija iz
himusa, odnosno kod sindroma malapsorpcije.
Sekretorne dijareje su dijareje koje nastaju kada doe do infekcije sa enteropatogenim
bakterijama (E.coli, Salmonella, Clostridium difficile i dr.), koje lue enterotoksine stimuliui
otvaranje hloridnih kanala kroz koje se sekretuje hlor i voda, poveavajui zapreminu himusa i
dovodei do proliva.
Eksudativne dijareje su dijareje usled poveane propustljivosti, a nazivaju se jo i
inflamatorne. Kod delovanja razliitih bakterija, virusa i protozoa, kao i kod trovanja tekim
metalima dolazi do nastanka lezia u crevima kada su ona poveano porpustljiva za vodu i
elektrolite.
Dijareje kao posledica poremeaja motiliteta nastaju usled ubrzanog motiliteta (kod
zapaljenja, poveanja zapremine himusa usled poveane sekrecije ili smanjene apsorcpije vode i
jona) ili usled usporenog motiliteta (kod dugotrajnih zapaljenskih procesa, oteenja miia u
amiloidozi ili usled neuropatija kod dijabetesa).
Posledice dijareje su: dehidracija usled gubitka vode, gubitak elektrolita (Na, K, Cl) i
HCO3 jona uz razvoj metabolike acidoze.

Slika 119. Tipovi dijareje i mehanizmi

Konstipacija i opstipacija i meteorizam creva Konstipacija je usporeno kretanje himusa
kroz debela creva, kada se javja oteana defekacija (dishezija), a ako postoji potpuna
nemogunost defekacije govorimo o opstipaciji. Ona moe nastati kod neuromuskularnih
poremeaja u crevima, kao i kod ishrane grubom hrane, nedovoljnog unosa vode, dehidracije i sl.
292

Kao posledica se javljaju kolini bolovi, a mogu se javiti i znaci intoksikacije usled raspadanja
himusa. Uzroci mogu biti I razliiti kamenovi u digestivnom lumenu (zoo- i fitobezoari)
Meteorizam creva predstavlja poveano nakupljanje gasova u crevima prilikom ishrane
mladom travom, a najee se javlja kod konja. Kombinovani uticaj enterospazma i nakupljanja
gasova dovodi do poremeaja u crevima, kada se javljaju kolike i jaka nadutost abdomena.
Neprohodnost creva (ileus) Neprohodnost creva nastaje usled delovanja razliitih
etiolokih faktora. Paralitiki/adinamiki ileus nastaje kao posledica paralize crevne muskulature,
to se deava usled poveanja tonusa simpatikusa (stresni i bolni stimulusi), kod inflamacije ili
hipokaliemije. Spastini ileus nastaje kao posledica gra crevne muskulature kod naprezanja i
povraanja. Kompresioni ileus podrazumeva zatvaranje crevnog lumena usled pritiska na crevni
zid od strane tumora ili kod uveanja unutranjih organa. Opturacioni/okluzioni ileusa nastaje
usled zatvaranja lumena creva neim to je u lumenu creva npr. konkramenti. Posebna vrsta ileusa
su strangulacioni ileusi koji nastaju kao posledica torzije creva, invaginacije creva (uvlaenje
kranijalnog dela creva u dilatirani kaudalni deo creva), inkarceracije creva (ukljetenje creva u
otvor kile), volvulus creva (vezivanje creva u vor) i slino. Sa klinikog aspekta znaajno je
pomenuti da se torzija kolona najee javlja kod konja, kada se dorzalni kolon sputa ispod
ventralnog. Torzija i dilatacija cekuma nastaje najee kod goveda.
Bez obzira na tip ileusa postoji zajedniki patogeneza koja je vrlo srodna (pogledaj sliku
ispod) i sastoji se od sledeih elemenata: ispred mesta opstrukcije se ubrzava peristaltika i tu se
poveava zapremina himusa, kada dolazi do distenzije creva, prerastanja bakterijske flore,
poveanog ulaska tenosti u lumen creva i poveane reapsorpcije bakterijskih toksina, kada se
moe razviti endotoksemija i sepsa, sa posledinim uginuem ivotinje. Moe se razviti i
povraanje, un nastanak alkaloze, a potom i acidoze. Ovo su akutni poremeaji koji se brzo
moraju reiti najee hirurkim putem, jer u usprotnom dovode do brzog uginua ivotinje u
roku od nekoliko dana.

Slika 120. Patogeneza opstrukcije creva (Trailovi)

293

Poremeaj funkcije predeludaca preivara

Patofiziologija kisele indigestije buraga - U ranoj laktaciji postoji potreba da se kravama
nadomesti odreena koliina energije koja je potrebna da bi se smanjio energetski deficit i
ispratila nadolazea proizvodnja mleka. Ovo se postie postepenim poveavanjem udela
koncentrovanog hraniva u ukupnom obroku krava. Davanje zrnevlja koje je bogato skrobom
uzrokuje pad pH vrednosti u buragu, to za posledicu ima poremeaje u varenju i motornoj
aktivnosti predeludaca. Ovaj problem se deava kako u ranoj laktaciji tako i tokom perioda kada
krava proizvodi maksimalnu koliinu mleka. U periodu pred teljenje opada udeo koncentrata u
obroku, pa se smanjuju burane papile. Ove papile rastu posle partusa sa porastom uea
koncentrta. Ukoliko je proizvodnja niih masnih kiselina velika, a pipele se nisu dovoljno razvile
doi e do zakieljavanja buraga, jer nema dovoljne apsorpcije niih masnih kiselina. Pad pH
vrednosti buraga menja mikrofloru kada dolazi do porasta koncentracije mlene kiseline, koja
dalje znaajno smanjuje vrednost pH u buragu. Pad pH vrednosti na ispod 5,5 dovodi do
znaajnih poremeaja u unosu hrane i preivanju, to dalje negativno utie na zdravlje buraga.
Tada se poveava apsorpcija niih masnih kiselina iz buraga. Ukoliko pH padne ispod 5 razvija
se mikroflora koja e dovesti do daljeg dramatinijeg pada pH vrednosti. U ovim okolnostima
raste koncentracija laktata u krvi, koja dostie maksimum u okviru jednog dana posle unosa veih
koliina lako svarljivih ugljenih hidrata. Ovo dovodi do sistemske metabolike acidoze. Takoe,
voda ulazi u burag zbog osmolarnosti, pa se deava dehidratacija organizma. Ukoliko je pH
vrednost buraga ispod 5,5 smatra se da se radi o akutnoj kiseloj indigestiji. Subakutna kisela
indigestija naziva se jo i subklinika. Kao petogenetska osnova ovog oboljenja navodi se
poveano stvaranje niih masnih kiselina u buragu, 2-3 sata posle obroka koji je bogat ugljenim
hidratima. Vrednost pH buranog sadraja se vraa u normalu tokom narednih 8-10 sati. Sa
patofiziolokog aspekta treba razumeti da u okviru subakutne acidoze buraga postoji poveana
produkcija organskih kiselina u buragu ili njena smanjena apsorpcija, ali da je koncentracija
laktata (mlene kiseline) niska a isparljivih masnih kiselina visoka, dok kod akutne acidoze
postoji znaajno vei udeo laktata u ukupnoj koncentraciji masnih kiselina, uz znaajan pad
uea isparljivih masnih kiselina. Ovo oboljenje je praeno komplikacijama kao to su: ruminitis
i parakeratoza buraga, sindrom proizvodnje mleka sa niskim sadrajem masti, cerebrokortikalna
nekroza, laminitis i demineralizacija kostiju.
Ruminitis i parakeratoza buraga nastaju kao posledica zapaljenja sluznice buraga usled
sniene pH vrednost, a infekcija sa Fusobacterium necrophorum dodatno oteuje sluznicu.
Prodor bakterija u krvotok moe dovesti do apscesa na jetri, pluima, sranim zaliscima,
bubrezima i zglobovima.
Sindrom proizvodnje mleka sa niskim sadrajem masti nastaju kao posledica toga to
smanjena pH vrednost u buranom sadraju remeti normalan proces zasienja dvogubih veza u
molekulima nezasienih kiselina. Tada se deava i inhibiranje sinteze masnih kiselina de novo u
mlenoj lezdi. U mlenoj lezdi preivara se de novo iz acetata i bata-hidroksibutirata sintetiu
nie i srednjelanane masne kiseline, dok dugolanane masne kiseline mleka potiu od
triglicerida (hilomikroni i VLDL) i slobodnih masnih kiselina iz krvi, koje nastaju kao rezultat
lipolize u masnom tkivu.
Kod mladih krava se deava i nekroza kore velikog mozga, koji se manifestuje gubitkom
vida, opistotonusom i grevima. Ovoj komplikaciji pogoduje nedostatak aktivne forme tiamina
(B1 vitamina) u sadraju buraga, koja se naziva tiamin pirofosfat (TPP). TPP je koenzim enzima
koji uestvuje u procesima karboksilacije i dekarboksilacije u metabolikim procesima. On ulazi
294

u sastav multienzimskog sistema piruvat dehidrogenaze, koja dekarboksilie piruvat, pri emu
nastaje acetil-KoA. Modano tkivo koristi glukozu za energetske potrebe razlaui je do piruvata,
a potom do acetil-KoA koji se razlae u Krebsovom ciklusu. U kiseloj indigestiji razvijaju se
gram-pozitivne bakterije (Bacilus thiaminolyticus, Clostridium sporogenes) koje proizvode enzim
tiaminaza I, koji dovodi do deficita tiamina.
Jedna od moguih komplikacija je i demineralizacija kostiju koja nastaje kao posledica
naruavanja acido-baznog sistema u krvotoku. Kotano tkivo ima kapacitet da puferizuje jone
vodonika, kada se tom prilikom oslobaaju velike koliine kalcijuma i fosfata iz kostiju, ali se
tom prilikom ne deava aktivacija osteoklasta. Takoe se moe u uslovima visoke koncentracije
vodonikovih jona vriti aktivacija osteoklasta, kada se oslobaa velika koliina kalcijuma uz
inhibiciju osteoblasta da formiraju kosti.
Aseptini podermatitis nastaje najee u uslovima intenzivne ishrane junadi u tovu i
krava u laktaciji, koncentrovanim hranivima koja sadre velike koliine lako svarljivih ugljenih
hidrata. Kao posledica unoenja velike koliine visoko-energetskih hraniva, pogotovo u prvoj fazi
laktacije nastaje poremeaj varenja hrane i poveava se kiselost sadraja buraga. Zbog acidoze
buraga pojaano se raspadaju bakterije sa posledinom resorpcijom, njihovih endotoksina.
Njihovu resorpciju u punoj meri olakavaju morfoloke promene kutane sluzokoe. Kod acidoze
redovno nastaje, zapaljenje sluzokoe buraga sa degenersativnim promenama koje u velikoj meri
olakavaju i ubrzavaju resorpciju endotoksina. Mnogi istraivai smataraju da su endotoksini
kljuni etioloki inilac koji povezuje navedene greke u ishrani, acidozu buraga i pojedine
sistemske bolesti. Izvor endotokisna su gram-negativne bakterije. Kada u lumen predeludaca
dospeju vee koliine lako svarljivih ugljenih hidrata, pod uticajem amilolitikih bakterija se
razlau, uz oslobaanje velike koliine organskih kiselina, od kojih je najvanija mlena kiselina.
Obaranjem pH vrednosti buragovog sadraja, ova kiselina uzrokuje pojaano raspadanje tela
gram negativnih bakterija i oslobaanje endotokisina. Istovremneno naruava se permebilitet
kutane sluzokoe buraga, to jo vie olakava resorpciju prisutnih endotokisna u sadraju.
Endoteksemija je tako rei redovan pratilac acidoze buraga, ali nije sa sigurnou dokazana uloga
endotokisna u etiopatogenezi aseptinog podermatitisa. Za sada se jo uvek misli da je histamin
najvaniji medijator u patogenezi laminitisa. U uslovima acidoze u sadraju buraga se intenzivira
proces dekarboksilacije amino-kislina, tako da se iz hisitidina stvara velika koliine histamina. Sa
smanjenjem pH vrednosti sadraja smanjuje se aktivnost histaminaze u zidu buraga. Zbog toga
mnogo vee koliine histamina dospevaju u jetru, a odatle u sistemsku cirkulaciju. Poremeraji u
cirkulaciji izazvani delovanjem histamina potvrdjuju jo ranije iznetu hipotezu o intoksikaciji
histaminom kod acidoze buraga.
Povoljan efekat preparata antihistaminika u najranijoj fazi bolesti potvruje znaaj
histamina u etiologiji laminitisa goveda. Veoma rano pre nego to se pojave prvi simptomi
bolesti, koncentracija histamina u krvi ivotinja je niska, da bi u kasnijem toku bolesti bila
poviena. Objanjenje moe da bude jednostavno. Opte je poznato da histamin svoje delovanje
postie tek posle vezivanja za specifine receptore do potune njihove saturacije, i samo u toj fazi
njegova koncentracija u krvi je niska. U subakutnoj i hroninoj formi bolesti visoka je
koncentracija histamina u krvi.
U svim dosadanjim razmatranjima etilogije i patogeneze laminitisa, kao jedan od vanih
predisponirajuih inilaca, pogotovo na poetku bolesti, pominju se anatomske karakteristike
krvnih puteva korijuma koji je stenjen izmeu falangealne kosti i roine papaka. U tako
ispunjenom prostoru ne postoji mogunost irenja u sluaju izlaska tenosti u intersticijum, a to je
jedan od najranijih poremeaja koji nastaje kao posledica delovanja histamina na vaskularne
295

elemente korijuma papaka. Pojaana transudacija a kasnije i eksudacija, uzrokuju poveanje

tkivnog pritiska koji jo vie oteava cirkualciju krvi u laminama i prouzrokuje njihovu ishemiju.
Ovo je sasvim razumljivo ako se ima u vidu neelestinost roine koja, jednostavno reeno ne
moe da se iri pod pritiskom nastalog otoka korijuma papaka. U ovoj fazi, laminitis prati
temperiranost i bolnost obolelog papka i visok stepen epavosti od samog poetka bolesti.
Listovi korijuma papaka kojih ima oko 1300 u svakom papku, uski su i veoma nene grae.
Dobro su snabdeveni krvlju i u njima ima dosta arterio-venskih anastomoza. U tkivu korijuma se
rasprostire bogata mrea nervnih pleksusa, jer kako je poznato papci nisu samo mehanika
potpora telu, ve predstavlaju specifian taktilni organ (uestvuju u odravanju ravnotee i
kretanju). Drugi inoci koji su pomenuti kao to su telesna masa, stanje uhranjenosti, nasledne i
steene anomalije mogu da odigraju odreenu ulogu u patogenezi lamninitisa. Poremeraji u
cirkulaciji, ishemija i hipoksija prouzrokuju degenerastivne promene korijuma i oteenje lamina.
Kada proces poprimi hronian tok, moeda nastane promena poloaja falangealne kosti,
deformacija papaka i probijanje vrha kosti kroz tabanski deo papka. To su mehanika oteenja
usled pritiska lamine korijuma, poremneaja u cirkulaciji i nastalih nekrotinih procesa. U vezi sa
ovim su mnogobrojne promene koje nastaju kasnije kao to su zadebljanje tabanskog dela papaka
(dupli taban) krvarenja u tabanskom delu, ponekad pojava podliva krvi. U nekim sluajevima
promene u boji tabanskog dela karakteriu ovaj proces.Uoavaju se bleda polja esto proarana
hipereminom podrujima ili mnogobrojim hemoragijama. Promene u mikrocirkulaciji dovode
do insuficijencije suspenzornog aparata treeg prsta, zbog ega papana kost tone u tabanski
korijm. Ovaj kompleks oboljenja je ee dijagnostikovan kod mlaih krava. Kao to je
napomenuto ranije biomehaniki faktori mogu igrati znaajnu ulogu u nastanku i razvoju ove
grupe oboljenja. Jedan od razloga vee prevalencije kod mlaih grla mogla bi da bude i slabija
razvijenost, ali i razlika u zastupljenosti masnih kiselina u jastuiima papaka. Tako je kod
mlaih krava, a naroito kod junica, u masnim jastuiima papka prisutna vea koliina
arahidonske kiseline, koja je oznaena kao prekursor u sintezi prostaglandina, koji igraju vanu
ulogu u nastanku inflamacije.
Patofiziologija bazne indigestije buraga Bazna indigestija nastaje kao posledica
prekomernog unosa proteina hranom ili kod unoenja uree kao izvora neproteinskog azota, kada
mikroorganizmi ne mogu da izmeaboliu navedene materije pa se stvara velika koliina
amonijaka koja se ne moe izmetabolisati. Vrlo esto se alkalna indigestija prilikom uzimanja
pokvarene hrane u kojoj su prenamnoene bakterije E.Coli i Proteus vulgaris. Amonijum jon se
brzo apsorbuje. Moe nastati poliurija, recidivirajua timpanija, smanjena motorika predeludaca
i znaci meteorizma. U uslovima alkaloze opada apsorpcija magnezijuma, to moe dovesti do
tetanije. Moe se razviti i metabolika alkaloza.

296

Slika 121. Patogeneza acidoze buraga

Slika 122. Metabolizam uree kod preivara

297

Dislokacija sirita kod krava - Dislokacija sirita nastaje kao posedica delovanja razliitih
etiolokih faktora koji mogu da narue motilitet sirita ili da utiu na produkciju gasova u njemu.
Poveano stvaranje gasova nastaje kao posledica razvoja mikroorganizmama prilikom
dospevanja buranog sadraja koji podie pH vrednost u siritu i omoguuje razvoj bakterija.
Ovo oboljenje najee nastaje u periodu posle teljenja i tokom prve treine laktacije, a kao
znaajni etioloki faktori navode se: krupan plod i blizanaka trudnoa, preobilna ishrana,
gojaznost kod krava, ketoza i hipokalcemija. Kod krava kod kojih e doi do dislokacije sirita,
jednu do dve nedelje pre nastanka problema raste koncentracija BHB ali i insulina, dok na
nekoliko dana pred nastanak problema nastaje smanjen unos hrane i smanjena produkcija mleka.
Negativni energetski bilans predstavlja znaajan faktor u nastanku dislokacije sirita, ali se to pre
svega odnosi na duinu trajanja negativnog energetskog bilansa i njen intenzitet. Infuzijom niih
masnih kiselina u sirite, koje su sline niim masnim kiselinama koje se proizvode u buragu
dolazi do smanjenja motiliteta sirita krava, pa je faktor ishrane od velikog znaaja. Dislokacija
sirita se lei hirurki. Tokom dislokacije sirita se deavaju sve one promene u organizmu koje
se deavaju prilikom opstrukcije digestivnih organa. Meutim, veliki problem je to tokom
dislokacije moe zbog delovanja mehanike sile da doe do nekrotiziranja pankreasa, kada
ivotinja mora biti iskljuena iz proizvodnje.
Nadun buraga U procesu varenja uneena hrana se pasira u buranim kesama, uz
konstantnu produkciju gasova. Kretanje hrane i gasova kroz burag prikazana je na slici. Nadun
nastaje kao posledica poveanog stvaranja i/ili smanjenog odavanja gasova iz buraga. Najei
uzrok ovome je penuavo vrenje, kada se u organizam unesu vee koliine lako svarljive hrane
koja lako fermentira i daje veliku koliinu gasova, a kod unosa velike koliine luceke i dateline
stvara se pena zbog poveanog povrinskog napona. Kako gas ne moe da se izdvoji, a mehurii
pene se ire, to se veoma brzo razvija nadun. Stvaranje pene dodatno remeti podrigivanje te jo
vie utie na smanjeno odavanje gasova iz buraga. Ovi simptomi se mogu javiti i kod
neizbalansiranog obroka kada se unosi dosta zrnaste hrane, koja menja bakterijsku floru dovodei
do poveane produkcije gasova. Kod naduna usled poveanja pritiska u buragu dolazi do atonije
uz oteano podrigivanje I njegov potpuni izostanak, a ivoinja uzima manje hrane.

Slika 123. Kretanje hrane i gasova kroz burag

298

Poremeaj funkcije predeludaca usled oteenja n.vagusa naziva se jo i vagusna

indigestija. Ona nastaje kada ivotinja proguta icu, esker ili drugo strano telo, koje odlazi u
mreavac, gde zbog potpune kontrakcije mreavca probija njegov zid i prolazi kroz dijafragmu ili
jetru, dovodei do upale peritoneuma. Distenzioni i bolni procesi oteuju funkcionisanje
n.vagusa to dodatno uvodi burag u probleme sa hipotonijom, atonijom i poremeenom
kontrktilnou.
Patofiziologija poremeaja pankreasa
Akutni pankreatitis Akutni pancreatitis predstavlja upalu pankreasa koja nastaje kao
posledica sinergistikog delovanja vie etiolokih faktora. Prisustvo tumora, kamenaca, trovanja
lekovima, promene na sluznici duodenuma na mestu gde se izliva pankreasni kanal u tanko
crevo, zatim edem i drugi uzroci zatvaranja pankreasnog kanala mogu biti predisponirajui
faktori za nastanak pankreatitisa. Smatra se da je glavni etioloki pokreta ulazak digestivnih
enzima u tkivo lezde. Tada se javlja fuzija lizozomalnih i sekretornih granula, to dovodi do
otputanja velike koliine enzima koji oteuju elijsku membranu elija pankreasa, dovodei do
delovanja lipaza, proteaza i amilaza, to dovodi do destrukcije krvnih sudova, a pancreas ulazi u
process autodigestije. Poveana aktivnost pankreasne lipaze ukazuje na oboljenja pankreasa, a
ona se odreuje zajedno sa amilazom. Ovi enzimi nemaju dijagnostiki znaaj kod maaka.

Slika 124. Etiopatogeneza akutnog pankreatitisa

299

Insuficijencija pankreasa Insuficijencija egzokrinog pankreasa nastaje kao posledica

smanjene sinteze pankreasnih enzima tripsina, amilaze i lipase. Kao posledica insuficijencija
pankreasa dolazi do poremeaja u varenju ugljenih hidrada, masti i proteina, sa nastankom
malapsorptivnog sindroma, dijarejom koja potie iz tankog creva, a javlja se i steatoreja masna
stolica. Zbog netipinih simptoma koji su maskirani drugim simptomima ovaj poremeaj je
najee hronian i tek kod izraenog mravljenja i kaheksije i posle razliitih bezuspenih
dijagnostiki i terapijskih procedura posumnja se da se radi primarno o pankreasu.
Patofiziologija poremeaja jetre
Jetra je jedan od najveih i metaboliki najaktivnih organa u organizmu. Ona ima
izuzetno veliki broj funkcija. Jetra ima ulogu u metabolizmu ugljenih hidrata (glikogeneza,
glukogenoliza, glikoliza, glukoneogeneza), masti (varenje masti, oksidacija masti, transport
masti, ketogeneza) i protein (proizvodnja albumina i drugih protein npr. proteina akutne faze i
protein znaajnih za koagulaciju krvi). Jetra ima veliku ulogu u provcesu detoksikacije i
metabolizmu lekova, jer se u njoj odvija proces oksidacije, redukcije, hidroksilacije,
sulfoksidacije, dezaminacije i metilacije reaktivnih grupa unetih supstancija. Jetra ima logu u
metabolisanju hormona, pa insuficijencija jetre produava vek hormonima to moe izazvati I ne
male endocrine poremeaje. Poznato je da kod krava sa masnom jetrom u ranoj laktaciji ee
dolazi do reproduktivnih poremeaja i produenog perioda od teljenaj do prvog estrus zbog
slabije razgradnje progesterone. Zato se kod ivotinja sa insuficijentnom jetrom mora voditi
rauna o dozi i vremenu trajanja terapije za svaki lek posebno. Posebno je znaajna uloga jetre u
detoksikaciji organizma od amonijaka, a ukoliko navedeni sistem zataji deavaju se ozbijne
posledice sa oteenjem CNS-a. Posebno znaajna uloga jetre je u metabolizmu bilirubina i ui,
pa se ovaj kompleks poremeaja primarno opisuje u okviru patofiziologije jetre.
utica (icterus) i holestaza
une boje nastaju razlaganjem hemoglobin nakon njegovog oslobaanja iz ostarelih
crvenih krvnih zrnaca ili kada ova iz bilo kog razloga budu u veoj meri razgraena. Iz raspalih
eritrocita oslobaa se hemoglobin koji prelazi u krvnu plazmu, gde biva prihvaen od strane
haptoglobina. Jedan molekul haptoglobina vezuje za sebe dva molekula hemoglobina i tako
vezan hemoglobin cirkulie u krvotoku dok ga iz krvi ne prihvate elije RES-a, jetre, slezine i
kotane sri. U ovim elijama nastaje dalja transformacija hemoglobina. Prvo dolazi do
denaturacije globina, koji se potom odvaja od hema. Globin se nakon toga moe iskoristiti
razgradnjom do aminokiselina. Potom sledi oksidacija jedne metinske veze, ime se otvara
porfirinska struktura. Tako nastaje otvorena lanana struktura koja nosi naziv biliverdin-gvoe.
U drugoj fazi, gvoe se odvaja od ovog spoja i odlazi u pul gvoa, koji slui za ponovno
iskoriavanje gvoa u procesu eritropoeze. Dalja razgradnja porfirinskog lanca odigrava se u
mikrozomima RES-a pomou enzimskog sistema hem-oksigenaze. U elijama RES-a nastaje
uni pigment zelene boje biliverdin, koji se potom, pod uticajem biliverdin-reduktaze redukuje
u uti pigment bilirubin. Bilirubin naputa elije RES-a i poto je slabo rastvorljiv u plazmi i
vodi, vezan za albumine krvne plazme dospeva do jetre

300

Dalji metabolizam bilirubina odigrava se primarno u jetri i moe se podeliti u tri faze:
prihvatanje bilirubina od strane hepatocita; konjugacija bilirubina u glatkom endoplazmatinom
retikulumu i izluivanje konjugovanog bilirubina u u.
Bilirubin krvnog seruma se javlja u tri oblika: nekonjugovani (indirektni) reverzibilno
vezan za albumin; konjugovani (direktni) vezan za glukuronsku kiselinu; delta bilirubin
konjugovani bilirubin koji je ireverzibilno, kovalentno vezan za albumin.
Na povrini hepatocita bilirubin se odvaja od albumina i putem prenosilaca, smetenih u
elijskoj opni hepatocita, unosi se u eliju. U elijama jetre dolazi do konjugacije bilirubina sa
glukuronskom kiselinom, putem enzima UDP-glukoronil transferaza. Konjugacija se vri zato
to je slobodan bilirubin, ukoliko je pH manji od 8,0, praktino nerastvorljiv u vodi, pa se ne bi
mogao izluiti ni preko ui, ni preko mokrae. Delta bilirubin ne prolazi kroz membranu
glomerula, s obzirom na to da je vezan za proteine, pa izaziva bilirubinemiju bez bilirubinurije. U
tankim crevima bilirubin se redukuje u urobilinogen koji se delimino resorbuje. Urobilinogen
koji se nije resorbovao u crevima prelazi u urobilin i sterkobilin, koji su normalni pigmenti
fecesa. Jedino konjugovani bilirubin prolazi glomerule i pojavljuje se u urinu.

Slika 125. ematski prikaz nastanka i metabolizam bilirubina

301

Visoka koncentracija bilirubina u krvi dovodi do njegovog odlaganja u tkiva koja se boje
uto (naroito koa, masno i vezivno tkivo, konjuktive, intima krvnih sudova i srani zalisci
podruja bogata elastinom), a to se naziva utica ikterus (lat. icterus).
Hiperbilirubinemija predstavlja stanje poviene koncentracije bilirubina. Uzroci nastanka
hiperbilirubinemije su sledei: Intravaskularna hemoliza (prehepatini ikterus): Hiperprodukcija
bilirubina dovodi do hemolize, naroito intravaskularne hemolize. Ovo nadjaava jetrin kapacitet
da odstrani bilirubin iz plazme i da lui konjugovani bilirubin u u. Ekstravaskularna hemoliza
(prehepatini ikterus): Destrukcija oteenih crvenih krvnih zrnaca prilikom ekstravaskularne
hemolize takoe moe poveati koncentraciju bilirubina prisutnog u jetri. Teke bolesti jetre
(hepatini ikterus): Smanjena produkcija, konjugacija ili luenje bilirubina iz hepatocita kao
rezultat teke, difuzne bolesti jetre, bilo akutne ili hronine. Bilijarne opstrukcije (posthepatini
ikterus): Smanjeno oticanje ui (lat. cholestasis = holestaza) koje se javlja kao posedica
opstrukcije unih kanalia (ekstrahepatina holestaza) ili abnormalnosti u toku ui unutar
kanalia (intrahepatina holestaza).

Hiperbilirubinemije se dele po nekoliko osnova:

1. Po etiopatogenezi
a) Opstruktivni
b) Hepatocelularni
c) Hemolitiki
2. Podela po intenzitetu
a) Subikterus
b) Blag ikterus
c) Srednje teak ikterus
d) Teak ikterus
3. Po tipu bilirubina koji je povien, postoje
a) Nekonjugovana
b) Konjugovana hiperbilirubinemija
4. Po mehanizmu nastanka
a) Poveano stvaranje bilirubina
b) Poremeaji prenosa i konjugacije u hepatocitima
c) Poremeaji luenja bilirubina u u
d) Poremeaji evakuacije bilirubina
5. Po lokalizaciji patolokog procesa u odnosu na jetru
a) Prehepatine
b) Hepatine (Hepatocelularne)
c) Posthepatine (Regurgitacione ili opstruktivne) hiperbilirubinemije
6. Po genezi Kombinovani ikterusi (Neonatalni ikterus).

302

Nekonjugovane hiperbilirubinemije
Hemolitika bolest novoroeneta nastaje zbog inkompatibilnosti, kada je majka Rh a
plod Rh +. Zbog hiperhemolize koja je izazvana kod novoroeneta antitelima koja su preko
placente iz krvotoka majke prele u krvotok fetusa, povean je nekonjugovani bilirubin, ija
koncentracija moe da dostigne veoma visoke vrednosti. Ako je bilirubin vei od 300mol/l,
albuminski nosa e se zasititi i poto je nekonjugovani bilirubin lipofilan, a hematoencefalna
barijera kod novoroeneta nezrela, bilirubin e se nai u vidu kristala bilirubina. Nastae jedarni
ikterus (kernikterus) i bilirubinska encefalopatija. Poremeaj je u prethodnom periodu nosio naziv
fetalna eritroblastoza jer zbog hiperhemolize kotana sr u perifernu krv ubacuje i eritroblaste.
ant hiperbilirubinemije ili infektivna nastaju u talasemijskom sindromu, pernicioznoj
anemiji, sideroahrestinoj anemiji, eritropoeznoj porfiriji, trovanju olovom, gde je vek eritrocita
normalan, ali je ugradnja hema u eritrocite usporena. Od onog dela hema koji se nikada ne ugradi
u hemoglobin eritrocita nastaje vie bilirubina pa se javlja hiperbilirubinemija.
Fizioloka utica novoroenadi (neonatalna izoeritroliza) - U razvoju ovog oblika vanu
ulogu ima hiperbilirubinemija koja nastaje kao posledica policitemije, skraenog ivotnog veka
eritrocita i ubrzane hemolize, nedovoljne razvijenosti glatkog endoplazmatskog retikuluma
hepatocita i nedovoljno razvijen mehanizam preuzimanja bilirubina u jetri. Nakon roenja, viak
eritrocita se brzo raspada i oslobaa se bilirubin ija koncentracija kod tenaca dostie dvostruko
veu vrednost u odnosu na odrasle pse. Proizvodnja bilirubina zatim poinje da opada i dostie
fizioloke vrednosti 10-14 dana nakon roenja. Kod novoronih beba se javlja najranije u toku 2.
dana po roenju, najizraenija je 3. ili 4. dana i smanjuje se postepeno i nestaje do 7. dana. U
genezi uestvuje vie mehanizama: raspad veeg broja eritrocita, slabije preuzimanje bilirubina
zbog manjih koliina ligandina, smanjena aktivnost uridil-difosfat-glukuronil transferaze i
poveane enterohepatine cirkulacije.
Laktacijska utica - Dojenje kod za to sklonih novoroenadi poveava uestalost
pojavljivanja utice jer se u periodu laktacije mlekom lui jedan metabolit pregnandiola koji
inhibira enzim UDPGT u endoplazmatskom retikulumu. Laktacijska utica se javlja kasnije i
traje due od fizioloke utice.

Konjugovane hiperbilirubinemije
Poveanje konjugovanog bilirubina moe nastati zbog oteane ekskrecije (holestaze) u samoj
jetri tj. u intrahepatinim ili u ekstrahepatinim unim putevima. Poto je hidrosolubilan,
konjugovani bilirubin kada se nae u veoj koliini u krvi, izluuje se putem bubrega. U ovakvim
sluajevima, u crevima e biti manje bilirubina, manje e se stvarati urobilinogena i zbog toga e
stolica biti hipoholina ili kod potpune holestaze, ak holina. U urinu e biti smanjena koliina
urobilinogena.
Intrahepatina holestaza nalazi se u holestaznom hepatitisu i primarnoj bilijarnoj cirozi.
Proces zahvata portne prostore i komprimuje une kapilare. Kod domaih ivotinja
intrahepatina holestaza se javlja kod raznih oteenja (hepatotoksini, virusne i bakterijske
infekcije, ishemija).
Ekstrahepatina holestaza (naziva se jo i ekstrahepatini opstruktivni ikterus) nastaje zbog
opstrukcije ili kompresije ductus choledochus-a. Mogui uzroci su uni kamenac, karcinom
glave pankreasa, oiljak ductus choledochus-a, pritisak tumorskih masa na ductus choledochus,
303

itd. Dolazi do regurgitacije svih sastojaka ui, koji e se putem kapilarne mree jetre tj.
sinusoida nai u velikoj cirkulaciji.

Slika 126. ematski prikaz holestaze

Ikterus
Hemolitiki (prehepatini) ikterus je rezultat prekomerne hemolize eritrocita u
curkulatornom sistemu. U krvnom serumu se poveava koncentracija nekonjugovanog bilirubina.
U mokrai je prisutna poveana koncentracija urobilinogena i urobilina, a u fecesu, koji ima
tamnu boju, nalaze se visoke koncentracije sterkobilina. 1 Kod pasa sa tekom hemolitikom
uticom, usled ishemije, javlja se centroloburalna nekroza jetre koja izaziva holestazu, tako da se
zbog toga poveava koncentracija konjugovanog bilirubina u krvi i mokrai. Najvanije bolesti
kod kojih se javlja ovaj tip ikterusa su piroplazmoza, anaplazmoza, infektivna anemija kopitara,
kao i leptospiroza, kod koje je glavni mehanizam pojave utice hepatotoksini, a samo neki
sojevi lue hemolizin. Slina destrukcija eritrocita postoji i kod infekcija sa hemolitikim
streptokokama, klostridijama, ali ove bolesti vrlo brzo dovode do uginua, tako da nema vremena
da se razvije ikterus. Neki hemolitiki otrovi takoe izazivaju hemolizu eritrocita (ricin, saponin,
hronino trovanje bakrom i olovom).
Hepatocelularni ikterus (intrahepatini, toksini) nastaje delovanjem toksina ili nekih
virusnih infekcija na hepatocite gde izazivaju hidropsnu ili masnu degeneraciju, a zatim i
nekrozu. Ovo je jedan od najeih oblika ikterusa kod domaih ivotinja. U krvi se mogu nai
poveane koncentracije konjugovanog i nekonjugovanog bilirubina.
U patogenezi ovog oblika ikterusa uestvuje nekoliko mehanizama: smanjeno prihvatanje
bilirubina, oteana konjugacija bilirubina i poremeaj u sekreciji ui.
Kod hepatocelularnog ikterusa dolazi i do retencije uni u unim kapilarima i
kanaliima, zbog njihovog suenja nabubrelim hepatocitima ili zbog opstrukcije nekrotizovanim
304

hepatocitima i elijama unih kanalia. Zbog holestaze koja nastaje, u krvi se nalaze
konjugovani bilirubin i uni protein (delta bilirubin). Tokom oporavka od holestaze, u krvi e
biti prisutne poveane koncentracije serumskog bilirubina i unog proteina, ali bez
bilirubinemije.
U mokrai se mogu nai bilirubin glukuronat i povean nivo urobilinogena i urobilina.
Povean urinarni urobilinogen se javlja u sluaju smanjenja ili potpunog gubitka aktivnosti UDPglukuronil transferaze.
Opstruktivni, posthepatini ikterus se najee javlja kao posledica holelitijaze, prisustva
parazita, mada i razvoj nekih neoplazmi moe izazvati zaepljenje uovoda. Kao posledica feces
je bled, a nivo konjugovanog bilirubina se poveava zbog reapsorpcije iz jetre, pa se izluuje
urinom dajui mu tamnomrku boju. Due trajanje ovakvog stanja dovodi do oteenja mnogih
organa, naroito jetre. Opstruktivni ikterus moe biti: intrahepatini opstruktivni ikterus nastaje
kao rezultat suavanja ili potpunog zatvaranja unih odvodnih kanala u jetri; kao i
ekstrahepatini opstruktivni ikterus nastaje kao rezultat suavanja ili potpunog zatvaranja
unih kanala van jetre. Pored hiperbilirubinemije prisutna je i bilirubinurija, jer konjugovani
bilirubin prolazi kroz membranu glomerula bubrega i izluuje se urinom. U krvi je prisutna i
visoka aktivnost alkalne fosfataze i -glutamil transferaze. Poveana serumska koncentracija soli
unih kiselina izaziva bradikardiju i snaan svrab. Kako je zbog opstrukcije izluivanje ui u
duodenum oteano i smanjeno, redukovano je i stvaranje obojenih bilina, zbog ega izmet dobija
svetlu boju (aholini izmet). Nedostatak unih kiselina u tankim crevima onemoguava
normalno razlaganje i apsorpciju masti, usled ega je u fecesu prisutna vea koliina nesvarene
masti (lat. steatorrhoea).

305

Slika 127. Prehepatini ikteus

306

Slika 128.Hepatini ikterus

307

Slika 129. Posthepatini ikterus

308

Komplikacije kod insuficijencije i bolesti jetre

Hepatina encefalopatija - Hepatina encefalopatija nastaje kao posledica komunikacije
izmeu portalnog i sistemskog krvnotoka preko veeg broja antova, kada jetra ne moa da izvri
svoju funckiju deotksikacije i toksini zaobilazei jetru odlaze direktno u sistemski krvotok. Zato
se ovaj poremeaj naziva i porto-sistemska encefaopatija. Amonijak koji se u poveanoj
koncentraciji nalazi u krvotoku prolazi hemato-encefalnu barijeru smanjujui antioksidativni
kapacitet elija mozga (astrocita) i dovodei do poveanog stvaranja NO slobodnih radikala.
Tada se menja funkcija mitohondrija i prestaje sinteza ATP-a, pa je odravanje zapremine elija
izmenjeno i nastaje edem elija mozga. Delovanje razliitih toksinih amina (glutamin) koji ulaze
u krvotok takoe izaziva hepatinu encefalopatiju.
Ascites i portna hipertenzija - Ascites je nakupljanje tenosti u abdominalnoj duplji.
Primarni razlog razvoja ascitesa je poremeaj ravnotee izmeu intravaskularnog (v. porte) i
intersticijalnog prostora (tenost u peritonealnoj duplji).
Osnovni inioci poremecaja
hidrostatskog i onkotskog pritiska su portna hipertenzija i hipoalbuminemija. Ascites najee
nastaje u sluajevima istovremenog razvoja hipoalbuminemije i portne hipertenzije. Portna
hipertenzija nastaje zbog poveanog vaskularnog otpora proticanju krvi kroz portnu venu i
ogranke. Hepatika portna hipertenzija je izazvana intrahepatikim poremeajima koji ometaju
cirkulaciju u sinusoidima - najee kao posledica difuzne fibroze jetre, hroninog hepatitisa,
lipidoze, tromboze vena unutar jetre, zastoja ui, neoplazmi itd. Prehepatika portna hipertenzija
je izazvana poremeajima portnog krvotoka pre sinusoida. Moe da nastane usled kompresije ili
tromboze portne vene i njenih ogranaka, kao i usled arterijsko-venskih malformacija.
Posthepatika portna hipertenzija nastaje kao posledica poremeaja u predelu vene hepatike,
kaudalne uplje vene ili srca. Tako, na primer, do sekundarnih smetnji u portnoj cirkulaciji moe
da doe kod insuficijencije srca, kon-striktornog perikarditisa, tamponade srca, opstrukcije vene
kave kaudalis tumorima ili trombima ili tromboze hepatine vene.
Osnovi klinike patologije jetre
Klinika patologija jetre podrazumeva set laboratorijskih pokazatelja koji direktno ili
indirektno, a svakako meusobnoj kombinaciji ukazuju na prisustvo disfunkcije i oboljenja jetre.
Patofizioloka dijagnostika poremeaja funkcije hepatocita bie detaljno opisana na vebama, a
ovde e biti nabrojani laboraotijski pokazatelji u funkciji sindroma poremeaja jetre.

309

Sindrom

Laboratorijski pokazatelji

Leukogram leukocitoza ili leukopenija

Sedimentacija krvi
Koncentracija gama globulina
Proteini akutne faze
Svi nalazi su nespecifini
Koncentracija ukupnog i direktnog bilirubina u
Sindrom bilijarne retencije
krvi
Koncentracija urobilinogena u krvi
Koncentracija unih boja u mokrai i fecesu
Koncentracija holesterola u krvi
Serumska aktivnost AP i GGT
Test ekskrecije bromsulfaleina
Sindrom
insuficijencije Koncentracija albumina u krvi
Koncentracija amonijaka u krvi
hepatocita
Koncentracija proteinskih faktora koagulacije
krvi
Protrombinsko vreme
Test ekskrecije bromsulfaleina
Koncentracija holesterola i unih kiselina u
krvi
Aktivnost enzima jetre u krvnom serumu:
Sindrom nekroze hepatocita
Alanin aminotransferaza (ALT)
Aspartat aminotransferaza (AST)
Izocitrat dehidrogenza (ICD)
Sorbitol dehidrogenaza (SDH)
Ornitin-karbamil transferaza (OCT)
Laktat dehidrogenaza (LDH)
Alkalna fosfataza (AP)
Holinesteraza
Sindrom zapaljenske reakcije

Tabela 23. Laboratorijska dijagnostika poremeaja funkcije jetre

310

5.6.PATOFIZIOLOGIJA POREMEAJA NERVNOG SISTEMA

Nervni sistem predstavlja sloen sistem koji se sastoji od autonomnog i centralnog
nervnog sistema. Patofiziologija poremeaja nervnog sistema je izuzetno sloena, jer se zasniva
na morfolokim vezama koje postoje izmeu elija u samom mozgu i vezama izmeu moga i
perifernih nerava. Postojanje senzitivnih i motornih neurona i injenica da postoje i voljne i
nevoljne radnje koje organizam izvodi a koje su pod kontrolom nervnog sistema dodatno
komplikuje patofizioloki pogled na nervni sistem.
Poremeaje nervnog sistema mogu izazvati razliiti spoljanji ili unutranji faktori.
Delovaje visoke temperature ili elektrine struje direktno utie na rad nervnog sistema. Razliite
infekcije, poremeaji cirkulacije u mozgu, metabolopatije i autoimuni poremeaji igraju znaajnu
ulogu u nastanku oboljenja nervnog sistema.
Poremeaji nervnog sistema se dele na psihike poremeaje i neurloke poremeaje. Na
osnovu tipa poremeaja razlikujemo: 1) negativna ili paralitika oteenja to je najei tip
poemeaja koji postoji kod optereenja perifernog nerva, usled ega dolazi do motorne i senzorne
paralize podruja koji nerv inervie; 2) pozitivna ili iritacijska oteenja su ona oteenja koja
postoje kod poveane razdraljivosti nervnog sistema, za ta je primer epilepsija; 3) ok ili
dijaiza je stanje kada postoji lokalno oteenje mozga i modanog tkiva, to se deava kod
ishemije mozga, a za posledicu ima poremeaj metabolizma u mozgu; 4) pojava izmicanja, kada
dolazi do oteenja viih nervnih centara kao na primer kod Parkinsonove bolesti ljudi,
5)
sekundarna oteenja podrazumevaju oteenja koja nastaju u funkcionisanju organa koje
inervie odreeni nerv; 6) znakovi lane lokalizacije kada dolazi do poremeaja udaljenog mesta
od mesta stvarnog oteenja.
U ovom poglavlju bie opisani samo bazini principi najeihporemeaja nervnog sistam
u veterianrskoj medicini. Kako poremeaj nevnog sistema ima uvek jasnu kliniku sliku u vidu
motornih ili senzitivnih poremeaja, u ovom poglavlju se nemo baviti klinikim sindromima,
izrazima i njihovim opisom, to e studenti detaljno izuavati u okviru klinikih predmeta.
Reakcija neurona na oteenje, demijelinizacija i regeneracija
Nervno vlakno moe biti oteeno tako da se desi selektivni gubitak mijelinske ovojnice
ili moe doi do oteenja i ovojnice i aksona. Kada se desi oteenje aksona u distalnom delu se
odigrava proces koji se naziva Wallerianova degeneracija. Ova degeneracija nastaje kao
posledica propadanja distalnog odvojenog dela nerva i deava se u perifernom i centralnom
nernom sistemu. Promene u distalnom delu nisu trenutne ve nastaju posle nekoliko dana ili
nekoliko meseci, jer i proksimalni i distalni deo lue mateije koje se prenosi aksonskim
311

transportom. Zbog togaa dolazi do bubrenja odvojenih delova aksona, a to je povreda blia
sinaptikom zavretku to je nastanak funkcionalnih poremeaja intenzivniji. Ova degeneracija se
naziva anterogradna transneuronska degeneracija. U mnogim neurodegeneativnim bolestima gde
dolazi do oteenja aksonskog transporta deava se degradacija slina-Wallerianovoj, ali ne
postoji presecanje neurona. Tek nekoliko dana po presecanju nerva u telu nerva dolazi do
bubrenja jedra i perifernog pomeranja. Degeneracija od mesta preseka ka telu neurona naziva se
retrogradna.
Demijelinizacija je proces oteenja mijelinskog omotaa, koji se najee deava kod
ishemijskog oteenja nevnog sistema, kod postojanja dijabetine neuropatije, aliergijskih
neuritisa i drugo.
Na osnovu navedenog oboljenaj se mogu podeliti na bolesti gde dolazi do Wallerianove
degeneracije i bolesti kod koje dolazi do demijelinizacije (encefalomijelitis, leukodistrofije).
Regeneracija perifernih nerava je reverzibilan proces, to nije sluaj sa centralnim
nervnim sistemom. Neuroni mogu da regeneriu periferne aksone i da dovedu do obnavljanja
funkcionalne veze sa ciljnim elijama. Prilikom oteenja makrofagi pomau degeneraciju
distalnih delova oteenog nerva, ali pomau i proces regeneracije luei materije (IL-1) koje su
potrebne za regeneraciju i umnoavanje vanovih elija. Na taj nain se pospeuje proces
pravilne regeneracije.

Slika 130. Reakcija nerva na oteenje

Poremeaji motornih i senzitivnih funkcija

Poremeaji motornih i senzitivnih funkcija predstavljaju sveobuhvatnu podelu poremeaja
funkcionisanja nervnog sistema. Nihova patogeneza zavisi od lokalizacije na kojoj je poremeaj
nastao. Globalno govorei ovi poremeaji se mogu podeliti na: poremeaje nervnog prenosa,
neuromiine poremeaje i senzorne nervne poremeaje.
Poremeaji nervnog prenosa nastaje kao posldica oteenja nervnih vlakana. U sluaju
demijelinizacije doi e do znaajno breg prenoenja nervnog impulsa, pa neke funkcije postaju
nekoordinisane. Sa druge strane jaka demijelinizacija dovodi i do blokade prenosa nervnog
312

impulsa. Multipla skletoza je oboljenje centralne demijelinizaacije bele mase mozga. Pored
poremeaja u transportu impusla moe postojati problem i u funkcionisanju transmitera bilo da se
radi o hipoaktivnom ili hiperaktivnom neurotransmiterskom sistemu. Tipian primer je
parkinsonizam gde dolazi do hipofunkcije dopaminergikog sistema, to za posledicu ima
hipefunckiju holinergikih neurona. Poremeaj mogu nstati i na nivou receptora i sinapsi.
Poremeaji u prenosu na sinapsama nastaju kao posledica delovanja nekog od etiri mehanizma:
1) slaba sinteza acetilholina (kod nekih retkih trovanja); 2) normalna sinteza ali nedovoljno
oslobaanje acetil-holina u sinapse (delovanje botulinum toksina); 3) postojanje supstanci koje se
za isti receptor takmie sa acetilholinom i 4) dugo zadravanje acetliholina na motornoj ploi
zbog neadekvatnog enzimskog razlaganja (kod davanja supstanci sa antiholinesteraznom
aktivnou kao to je neostigmin ili ezerin). U okviru sinapsi receptorska funkcija moe biti
oteenja, pa se zna da ukoliko se iz vetaki napravljenih membrana iskljue lipidi postojae i
dalje mo ezivanja acetilholina, ali se njegova aktivnost gubi. Miastenija gravis je oboljenje koje
nastaje kao posedica poremeaja u neuro-miinoj sinapsi i u predhodnim poglavljima j opisana.
Poremeaji neuromuskularne spojnice se oznaaaju kao neuropatije.
Poremeaj senzibiliteta mogu se javiti u formi poremeaja povrinskog senzibiliteta
(dodir, bol, soeaj toplog i hladnog); poremeaja dubokog senibiliteta (poloaj, miina
ztegnutost, vibracije) i poremeaj visceralnog senzibiliteta. Poremeaji senzibiliteta mogu biti: a)
iritacijski (pozitivni) kada dominira oseaj trnjenja, zadebljalosti, odrvenjenosti, a terminalno se
javlja denervacijska preosetljivost i b) deficitni (negativni) kada kada se javlja smanjena
osetljivost, dok potpuni prestanak osetljivosti nazivamo anestezija. Neuropatije i neuritisi mogu
izazvati poremeaje senzibiliteta. Poremeaji senzibiliteta mogu nastati i kod degeneracije i
edema mozga, pa je karakteristiko da kod konja kod sa edemom mozga usled hepatine
encefalopatije postoji nereagovanje na spoljnju sredinu, konj dri zalogaj u ustima zaboravljajui
da ga progura i stalno trai podlogu koju pritiska glavom.
Poremeaj ula predstavljaju posebne vidove poremeaja senzitivnog nervnog sistema.

Bol
Bol je neprijatan senzorni i emocionalni doivljaj. On nastaje kao posledica nadraaja
nococeptora, tj.perifernih receptora za bol (nociceptorna bol), ali moe nstati i kao posledica
poremeaja nervnog sistema ( neuropatska bol). Bol nastaje kao posledica oteenja tkiva koja je
nastala delovanjem ishemije, oksidativnim oteenjem i drugim lokalnim uslovima. Bol moe biti
izazvana i kod pojaane simpatike aktivnosti, kao posledica ishemije tkiva. Ova vrsta bola se
sree kod refleksne simpatike distrofije kod oteenja perifernih nerava na distalnom delu
ekstremiteta. Poetku zahvaeni prostor je oteen i crven, da bi vremenom postao bled i hladan.
Pored bola u perifernim oganima, sa aspekta klinike medicine neophodno je napomenuti
da postoji tri osnovna tipa bola kod unutranjih organa: 1) visceralna bol nastaje kao posledica
nadraaja nervnih zavretaka u visceralnim organima i manifestuje se u vidu kolika, kada
najee postoji prenadraenost simpatikusa sa tahikardijom, ali se vremenom moe razviti i
prenadraenost parasimpatikusa sa bradikardijom i muninom; 2) parijetalni bol koji nastaje kod
zapaljenja seroznih omotaa unutranjih organa i javlaj se kod pleuritisa, perikarditisa i
peritonitisa; 3) projektovana bol je bol koja se projektuje na neko udaljeno mesto na povrini
tela sa obolelog organa, pa je znaajno poznavati topografku anatomiju i opti metod pregleda
palpacijom.
313

Prilikom bola dolazi i do promena u ponaanju i poloaju tela kod ivotinja koje nam
ukazuju na postojanje bolnog procesa. Karakteristian je npr.psei ses kod kojna sa dilatacijom
elica. Takoe se kod laminitisa konja moe zapaziti da konj zbog bola stalno prebacuje svoje
teite sa jedne na drugu nogu. Oteenja nerava dovode do hromosti kod ivotinja. Pored
navedenog poznata je proba koneg nabora na grebenu kod goveda sa traumatskim
retikuloperitonitisom, kada ivotinaj reaguje bolom, a isto se deava i kod palpacije-presije. Ovo
su samo neki od primera koji postoje, a promene u ponaanju bie iznete u okvru dijagnotike
internih bolesti.
Epilepsija
Epilepsija je est kliniki problem kod pasa. To je paroksizimalni poremeaj CNS-a, koji
nastaje kao posledica preteranog pranjenja grupe CNS-a, koji se javljaju u formi napada. Napadi
nastaju kao posledica zahvatanja pre svega motorike nervne aktivnosti.
Epilepsija nastaje zbog injenice da membrane nekih neurona poseduju sposobnost
spontanog ekscesivnog pranjenja, da moe doi do gubitka postsinaptikog kontrolnog
inhibicionog mehanizma, kao i postojanje ekscitacijskog sinaptikog poveivanja sa drugim
neuronskim populacijama. Proces epileptiogeneze moe biti pokrenut delovanjem razliitih
faktora kao to je hipoglikemija, hipomagnezemija, hipokalcemija, deficit vitamina B grupe,
febra, genski poremeaji, endokrini poremeaji i poremeaji nervnog sistema.
Osnovna promena u nastanku epileptogenog fokusa je transformacija zdravih neurona u
epileptine neurone. Epileptino izmenjen neuron pokazuje specifian fenomen paroksizmalnog
depolarizacionog pomaka (PDP): naglo poveanje apsolutne vrednosti potencijala mirovanja
iznad pragovne vrednosti u trajanju 150 ms i due. Ova nagla promena membranskog potencijala
praena je visokofrekventnim salvama akcionih potencijala. Sinhrona pojava PDP u velikom
broju neurona manifestuje se u EEG-u iljkom. Paroksizmalni depolarizacioni pomak (PDP)
nastaje kao posledica poremeaja: balansa izmedju koncentracije ekscitatornih (glutamat i
asparat) i inhibitornih (GABA) neurotransmitera , kao posledica poremeaja na nivou voltano
zavisnih jonskih kanala (poveanog provodjenja za Na+ i Ca + +, uz smanjenu propustljivost K +)
. Membrana tela epileptinih neurona je i u normalnim uslovima propustljiva za jone Na+ i stoga
samonadraiva. Joni Na+ spontanim ulaskom depolarizuju neuron u predelu tela i stvaraju
ekscitatorne postsinaptike potencijale koji se zahvaljujui dugom trajanju i velikoj povrini tela
neurona prostorno i vremenski sabiraju i formiraju paroksizmalni depolarizujui pomak. Dobijeni
akcioni potencijali putuju asinhrono du bliskih i udaljenih aksona i prenose se haotino na ostale
neurone. Da bi se razvio epileptini napad neophodna je njihova sinhronizacija. Dva osnovna
mehanizma sinaptike sinhronizacije su: smanjenje ili gubitak sinaptike inhibicije (GABAergiki mehanizmi) ili pojaanje sinaptike ekscitacije (glutamatergiki mehanizmi).
Epileptioformni napadi se javljaju u vidu tonino kloninih greva, brzi pokrei vakanja,
onih kapaka, a napadi se ogu javiti i kao atonini.

314

Slika 131. Elektroencefalogram psa sa epilepsijom

Patofiziologija i kliniki znaaj likvora

Likvor ili cerebrospinalna tenost predstavlja produkt elija horioidnog pleksusa i u
manjoj meri ependimskih elija koje oblau modane komore. Likvor obezbeuje mehaniku
zatitu mozga, jer ima funkciju amortizacije, vri kontrolisanje hemijske homeostaze u mozgu i
regulie intacerebralni pritisak. Zbog ijenice da cirkulie kroz kaudalni protok od modanih
upljina ka kimenom kanalu i da prolazi kroz brojne anatoske strukture, kao i zbog injenice da
je relativno lako dostupan dijagnotiki materijal poznavanje promena u sastavu likvora je veoma
znaajna.
Kod razliitih bolesti CNS-a dolazi do promene u pritisku, izgledu i sastavu likvora.
Pritisak likvora Meri se spinalnim manometrom posle punkcije. Zavisi od poloaja tela.
Kod pasa je fizioloki izmeu 5 i 12 mm Hg. Kod ljudi pritisak varira od 0,5-1,5 kPa, dok se
vrednosti preko 2kPa smatraju povienim. Povien pritisak likvora nastaje kod poveanje
zapremine mozga i njegovih ovojnica, lezija, apscesa, tumora, hematoma, opstrukcije u
cirkulaciji krvi ili likvora.
Boja likvora Likvor je bistra i bezbojna tenost. On se zamuti ako ila vie od 500 elija
u 1 L likvora ili kod poveane koncentracije proteina. Crvena boja likvora uz primese ute
ukazuje na krvarenje. Ako je krvarenje posledica patolokog procesa likvor e biti iste boje u tri
uzete epruvete, a ako je arteficijalnog kod tri sukcesivno uzete epruvete likvor e biti sve svetliji.
ukasta boja naziva se ksantohromija i ukazuje na subarahnoidalno krvarenje, ako se iskljui
hiperbilirubinemja kod ivotnje.
elije u likvoru Povean broj elijskih elemenata u likvoru se zove pleocitoza i ona
moe biti: laka 5-50 elija u mikrolitru, srednja 50-200 elija i teka preko 200 elija. U
neinflamatornim poremeajima broj elija moe biti normalan do znaajno povien sa
dominacijom mononukleara, dok kod razliitih upalnih procesa najee imamo meoviti nalaz
elija esto uz dominaciju eozinofila. Teka pleocitoza ukazuje najee na jake akutne
meningoencefalitise. Interesantno je napomenuti da kod degenerativnih lezikja u mozgu daju
315

normalan broj elija u likvoru. Neoplazme i nekrotine pomene pokazuju mogu dati sliku
normalng broja elija kao i sliku teke pleocitoze.
Koncentracija proteina u likvoru Kod pasa i maaka normalna koncentracija proteina u
likvoru je manja od 25mg/dl (0,25g/l), a moe biti vie prilikom uzimanja likvora lumbalnom
punkcijom. Poveanje koncentracije likvora nastaje kao posledica disbalansa izmeu aktivnog
transporta i pinocitoze albumina na mestu nastanka likvora, tako da kod postojanja razliitih
patolokih procesa raste koncentracija proteina u likvoru. Poveana koncentracija proteina sree
se u razliitim patolokim procesima, a treba voditi rauna da ako se u likvoru nae krv, na
svakih 750 eritrocita treba oduzeti oko 0,01g belanevina. Koncentracija protina u likvoru je
normalna do blako oviena kod neinflamatornih promena, regeneracija I nekrotiih lezika. Sa
druge strane kod neoplazmi koncentracija proteina u likvoru moe ii od normalne do izuzetno
poviene.
Glukoza u likvoru Kliniki je znaajan pad koncentracije glukoze u likvoru, koji se
javlja usled: bakterijskog i gljivinog meningitisa, kod difuzne meningealne neoplazije i dr.
Povean broj elija likvora poveano troi glukozu. Treba npomenuti da je koncentrcija glukoze
u likvoru 60-80% koncentracije glukoze u krvi, pa uz odreivanje koncentracije glukoze u
likvoru treba odrediti i koncentaciju glukoze u krvi.
Ostali metaboliti u likvoru - Snienje koncentracije GABA-e dijagnostikuje se kod pasa
sa epilepsijom. Promena u nivou laktata i piruvata govori o mitohondrijalnoj smrti, a odnos
laktat/piruvat govori o redoks potencijalu mozga. Glutamat je povien kod razliitih oboljenja
mozga, a treba ga razmotriti kod kompresivnih lezija (prmene intervertebralnih diskova, diskushernija i dr.). Promene u serotoninu, dopaminu i norepinefrinu mogu se zapaziti kod ivotinja sa
bihejvioralnim izmenama. Moe se odrediti i koncentracija malondialdehida (MDA) koji ukazuje
na stepen lipidne peroksidacije u CNS-u. Mogu se odreivati i ostali metaboliti.
Edem mozga i poveani intrakranijalni pritisak
Modani edem predtavlja uveanje tkivnog volumena mozga. Postoje tri tipa modanog
edema: interstecijalni, vazogeni i citotoksini. Intesticijalni modani edem odlikuje se
poveanjem jona Na i vode u perivetrikularnoj beloj masi (primer je nekomunikacioni
hidrocefalus). Vazogeni edem nastaje kada postoji poremeena funkcije krvno-modane barijere
usled postojanja tumora, kod ishemije, hemoragije ili ostojanja meningitisa i drugih infektivnih
procesa. Ova vrsta edema zahvata primarno belu masu i moe da dislocira modane hemisfere.
Citotoksini edem nastaje u: hipoosmolarnim stanjima kada se remeti funkcija Na-K ATP-aze,
joni Na se akumuliraju u elijama, a za njima dolazi i voda. Razliita oboljenja mogu dovesti do
ovog stanja to su ishemija mozga, hemoragija, intoksikacija vodom, modana trauma i dr. Kod
citotoksinog edema voda ulazi iz krvi preko endotelnih elija i astrocita u modane strukture
(putem receptora akvaporina, AQP4), dok kod vazogenog edema voda prati gradient
hidrostatskog pritiska kroz modane upljine, a voda ne ulazi preko akvaporina.
Kod modanog edema dolazi do pada protoka krvi kroz mozak, kada se razvija elijska
hipoksija i smanjuje se produkcija energije odnosno ATP-a. elijski edem moe da dovede do
rupture elijskih membrana i izlivanja sadraja u ekstracelularni prostor, to oteuje susedne
elije. Kod citotoksinog edema dolazi do prmena u presinaptikim i postsinaptikim nastavcima,
kda u presinaptike neuone pojaano ulaze joni kalcijuma, a ova membranska promena dovodi do
hiperreaktivnosti neurona, koja potom zapada u eletrknu tiinu. Zbog toga tokom edema mozga
postoje konvulzije, a potom stupor i koma.
316

Slika 132. Kretanje vode kod citotoksinog i vazogenog edema

Kao posledica poveanja zapremine modanog tkiva moe doi do poveanja
intrakranijalnog pritiska. To se najee deava kod pojaanog dotoka odnosno smanjenog
odlaska krvi iz mozga, kod vazodilatacije ili opstrkcije krvnih sudova. Pored ovoga do poveanog
intrakranijalnog pritiska dolazi i usled poveanja zapremine likvora, usled poremeaja u protoku
likvora. Odnos promene u volumenu krvi, tkiva ili likvora i promene u pritisku naziva se
kompliansa. Osnovni problem kod povienja intrakranijalnog pritiska je pad cerebralnog
perfuzionog pritiska, uz hipoksiju i degeneraciju nervnih elija. Jaka ishemija dovodi do
odgovora vazomotornog centra kada dolazi do znaajnog povienja krvnog pritiska, to za
posledicu ima reflesnu bradikardiju, koja je est simptom kod poveanja intrakranijalnog pritiska.

317

6.INDEKS POJMOVA PO OBLASTIMA

318

6.1.INDEKS POJMOVA PO OBLASTIMA

Predmet prouavanja i definicija patoloke fiziologije

Predmet prouavanja i definicija patoloke fiziologije
Pekinka deklaracija o mestu patofiziologije u medicinskom kurikulumu

Opte reakcije organizma

9.1

Definicija i pojam zdravlja bolesti, etiologije i patogeneze

Definicija i pojam zdravlja i bolesti
Etiologija i patogeneza
Etioloki faktori
Delovanje etiolokih faktora
Arnd ulcov zakon
Tok i ishod bolesti

9.2

Opta reakcija elija na povredu i elijska smrt

Nekroza
Apoptoza
Autofagna smrt
Funkcionalni defekti
Morfoloki defekti

9.3

Patofiziologija inflamacije
Kardinalni znaci inflamacije
Faze u inflamatornom odgovoru
Promene u hemodinamici
Poveana propustljivost krvnih sudova
Transendotelna migracija i hemotaksa
Zapaljenski eksudat
Fagocitoza
Hemijski medijatori inflamacije
Lokalne, tkivne i sistemske promene
Ishodi inflamacije
319

9.4

Patofiziologija groznice
Vrste febre
Metabolike posledice febre
Toplotni stress krava
Stadijumi groznice
Tipovi groznice i temperaturna kriva

9.5

Patofiziologija oka
Vrste oka hipovolemijski, distributivni,opstruktivni
Predkolapsna faza
Distributivna faza
Septini ok

9.6

Patofiziologia stresne reakcija

Faze reakcije
Hipotalamo-pituitarno-adrenalna osa
Metabolika adaptacija
Imunoloka adaptacija

10 Poremeaji metabolizma
10.1 Patofiziologija poremeaja metabolizma vode i natrijuma
Hemodinamski mehanizmi regulacije
Osmotski mehanizmi regulacije
Dehidratacija
Hiperhidracija
10.2 Patofiziologija edema
Sterlingova ravnotea
Srani edem
Edem u bolestima bubrega
Pluni edem
Transudat i eksudat
Akutni abromen
10.3 Patofiziologija poremeaja acidobazne ravnotee
Regulacija izohidrije i puferski sistemi
Acidoza metabolika i respiratorna
Alkaloza metabolika i repsiratorna
Meoviti poremeaji acidobazne ravnotee
Posledice poremeaja acidobazne ravnotee
Laboratorijski parametri acidobaznih poremeaja
10.4 Patofiziologija poremeaja metabolizma minerala
DCAD hranidbeni katjonsko-anjonski balans
Hipokalcemija
Hipomagnezemija
320

Tetanija
Puerperalna pareza
Hiponatrmija
Hipernatremija
Hipokalemija
Hipertakalemija
Deficit gvoa kod novoroenih jedinki
Deficit bakra
Deficit joda
Poremeaj metabolizma selena
Poremeaj metabolizma cinka
Poremeaj bilansa kobalta i vitamina B12
Poremeaj bilansa fluora
Poremeaj bilansa hroma
10.5 Patofiziologija poremeaja metabolizma ugljenih hidrata
Hipoglikemija
Hiperglikemija
Diabetes mellitus tip I
Diabetes mellitus tip II
Glukozurija
Glukogenoze
10.6 Patofiziologija poremeaja metabolizma masti
Sindrom malapsorpcije masti
Transportni oblici lipida u krvi
Poremeaji koncentracije lipoproteina u krvi
Lipogeneza, lipoliza i mobilizacija masti
Gojaznost
10.7 Patofiziologija poremeaja metabolizma protein
Hipoproteinemija i hiperproteinemija
Disproteinemije
Ciklus sinteze ureje i njegovi poremeaji
Poremeaji intermedijarnog metabolizma aminokiselina
10.8 Patofiziologija poremeaja metabolizma ugljenih hidrata,masti i proteina kod preivara
Adaptacija na negativni energetski bilans
Hipoglikemija
Ketoza
Masna jetra
Insulinska rezistencija
11 Hematoloki i imunoloki poremeaji
11.1 Patofiziologija poremeaja hematopoeze
Matini odeljak hematopoeze
321

Pluripotentne matine elije

Mikrosredina hematopoeze
Eritropoeza
Eritropoetin
Retikulociti
Efikasnost eritropoeze
Morfoloke karakteristike eritrocita
Ehinociti
Akantociti
istociti
Drepanociti
Dakriociti
Makrociti
Mikrociti
Pojkilocitoza
Anizocitoza
11.2 Patofiziologija poremeaja crvene krvne loze
Anemije
Klasifikacija anemija
Anemije usled smanjenog stvaranja eritrocita
Aplastine anemije
Anemija koja prati bubrenu insuficijenciju
Anemije usled deficita vitamina B12 i folne kiseline
Anemije usled trovanja olovom
Anemije usled smanjene sinteze hemoglobina
Anemije uzrokovane nedostatkom gvoa
Anemije koje prate hronine bolesti
Hemolitike anemije
Intravaskularna i ekstravaskularna hemoliza
Eritrocitne hemolizne anemije
Ekstraeritrocitne hemolizne anemije
Anemije van klasifikacije
Akutne posthemoragine anemije
Hronine posthemoragijske anemije
Policitemija
11.3 Patofiziologija poremeaja bele krvne loze
Poreklo elija
Neutrofilija i neutropenija
Kvalitativni poremeaji neutrofila
Eozinofilija i eozinopenija
Bazofilni granulociti i mastocit
Monocitno-makrofagni sistem
Monocitoza i monocitopenija
Limfocitoza i limfocitopenija
Etiologija i patogeneza leukoza
322

Leukoza goveda
Leukoza ivine
Leukoza maaka
11.4 Patofiziologija poremeaja hemostaznog sistema
Hemostaza
Supresija hemostaze endotelnim elijama
Formiranje primarnog ugruka
Sklonosti ka krvarenjuhemoragine dijateze
Promene u zidovima krvnih sudova
Kvalitativni i kvantitativni poremeaji trombocita
Trombocitoze
Kvalitativni poremeaji funkcije trombocita
Fon Vilebrandova bolest
Poremeaji koagulacije
Tromboza
Diseminovana intravaskularna koagulacija (DIK)
11.5 Patofiziologija poremeaja imunskog sistema
Primarne imunodeficijencije
Nedostatak komplementa
Morfoloki i funkcionalni poremeaji leukocita i makrofaga
Poremeaji funkcije B elija i sinteze antitela
Sekundarne imunodeficijencije
Reakcije imunske preosetljivosti
Reakcija preosetljivosti tipa I
Reakcija preosetljivosti tipa II
Reakcija preosetljivosti tipa III
Reakcija preosetljivosti tipa IV
Anafilaktiki ok
Serumska bolest
Tuberkulinizacija
Autoimune bolesti
Sistemski lupus eritematozus
Reumatoidni artritis
Inhalatorne bolesti
Atopija
12 Poremeaji organskih sistema
12.1 Patofizioogija poremeaja respiratornog sistema
Pluni volumeni i kapaciteti
Alveolarna ventilacija
Rergulacija i kontrola ventilacije
Poremeaji alveolarne ventilacije
Bolesti plua
Opstruktivne bolesti plua
323

Restriktivne bolesti plua

Edem plua
Poremeaji ritma disanja i nepravilno disanje
12.2 Patofiziologija poremeaja kardiovaskularnog sistema
Poremeaji u stvaranju impulsa u srcu
Poremeaja u sprovoenju impulsa u srcu
Poremeaji funkcije srca usled oboljenja miokarda
Poremeaji funkcije srca usled oboljenja endokarda
Poremeaji funkcije srca usled oboljenja perikarda
Poremeaji arterijskog i venskog pulsa
Poremeaji sranih tonova
Tahikardija
Bradikardija
Atrioventrikularni blok
Ekstrasistola
Srana slabost
Srano optereenje
Perikarditis
Vrste pulsa
Pozitivan venski puls
Srani umovi
12.3 Patofiziologija poremeaja urinarnog sistema
Glomerulske bolesti bubrega
Tubulske i intersticijalne bolesti bubrega
Akutna bubrena insuficijencija
Hronina bubrena insuficijencija i uremija
Prerenalna, renalna i postrenalna insuficijencija
Poremeaji koliine i sastava mokrae
Anurija
Poliurija
Specifina teina mokrae
Poremeaji funkcionisanja distalnog urinarnog sistema
Simptomi donjeg urinarnog trakta
Mokrani sindrom
Buvreni kamenci
Mokrani kristali i cilindri
12.4 Patofiziologija poremeaja endokrinog sistema
Poremeaj sinteze i sekrecije hormona
Poremeaji transporta i perifernog iskoriavanja hormona
Poremeaj katabolizma hormona
Pojava ektopine sekrecije hormona
Jatrogeni poremeaji
Primarne, sekundarne i tercijarne endokrinopatije
Poremeaji funkcije hipofize
324

Poremeaji funkcije adenohipofize

Poremeaji funkcije neurohipofize
Poremeaji funkcije titne lezde
Patofiziologija paratireoidne lezde
Poremeaji funkcije nadbubrene lezde
Poremeaji funkcije kore nadbubrega
Poremeaji funkcije sri nadbubrega
Poremeaji funkcije endokrinog pankreasa
Poremeaji funkcije polnih lezda
Poremeaji funkcije mukih polnih lezda
Poremeaji funkcije enskih polnih lezda
Patofiziologija uklanjanja jajnika i testisa
Akromegalija
Kuingova bolest ili sekundarni hiperadrenokorticizam
Juvenilni panhipopituitarizam
Diabetes insipidus
Tireoprivna hipotireoza
Struma
Hipoklacemija mlenih krava
Kuingov sindrom
Adisonova bolest
Feohromocitom
Hipogonadizam
Kriptorhizam
pubertas praecox
Insulinom
Glukagonom
Gastrinom
Diabetes mellitus
12.5 Patofiziologija poremeaja digestivnog sistema
Poremeaji apetita
Inapetenca i anoreksija
Polifagija
Poremeaji unosa i vakanja hrane
Poremeaji gutanja
Orofaringealna disfagija
Ezofagealna disfagija
Megaezofagus
Poremeaji sekrecije pljuvake
Poremeaji funkcije eluca
Poremeaji luenja eludanog soka
Poremeaj motorike eluca
Poremeaj u prohodnosti eluca
Gastritis
Ulkusna bolest
Poremeaji tankog i debelog creva
325

Sindrom malapsorpcije
Dijareja
Ileus
Prerastanje bakterijske flore
Meteorizam
Poremeaji varenja kod preivara
Alimentrne indigestije
Kisela indigestija
Bazna indigestija
Traumatske indigestije
Vagusna indigestija
Dislokacija sirita
Nadun buraga
Akutni pankreatitis
Insuficijencija egzokrinog pankreasa
Insuficijencija jetre
Holestaza
Ikterus (utica)
Prehepatini, hepatini i posthepatini ikterus
Hemolizni ikterus
Kernikterus
Opstruktivni ikterus
Konjugovan i nekonjugovani bilirubin
Klinika patologija jetre
Sindrom bilijarne retencije
Sindrom nekroze hepatocita
Sindrom insuficijencije hepatocita
12.6 Patofiziologija poremeaja nervnog sistema
Vrste oteenja
Paralitika oteenja
Iritacijska oteenja
Izmicanje
Sekundarna oteenja
Lana lokalizacija
Wallerianova degeneracija
Poremeaj motornihi i senzitivnih funkcija
Poremeaj sinapsi
Bol
Epilepsija
Stvaranje likvora
Glukoza u likvoru
Proteini u likvoru
Pleocitoza
Edem mozga
Povean intrakranijalni pritisak
Kompliansa
326

7.LITERATURA

327

7.1.LITERATURA

1. Abbas A.K., Lichtman A.H.: Osnovna imunologija. DataStatus, 2009.

2. Balint B., Trkulji M., Todorovi M.: osnovni principi hemoterapije. Institut za
transfuziologiju VMA i igoja tampa, Beograd, 2010.
3. Bata A., Dimitrijevi K., Stojanovi B.: Odabrana poglavlja iz opte patoloke fiziologije.
Nauna knjiga, Beograd, 1963.
4. Beleslin B. i sar.: Specijalna patoloka fiziologija. DataStatus, 2008.
5. Beleslin B.B., Jovanovi B.J., Nedeljkov V.B.: Opta patoloka fiziologija. DataStatus,
2007.
6. Beli B., Cincovi M.R.: Praktikum iz patoloke fiziologije. Departman za veterinarsku
medicinu - Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2012.
7. Beli B., Cincovi M.R.: Radna sveska sa prirunikom za polaganje ispita iz patoloke
fiziologije. Departman za veterinarsku medicinu - Poljoprivredni fakultet, Novi Sad,
2012.
8. Boi T.: Patoloka fiziologija domaih ivotinja. Fakultet veterinarske medicine,
Beograd, 2012.
9. Cincovi M.R.: Toplotni stres krava fiziologija i patofiziologija. Zadubina Andrejevi,
2010.
10. Dunlop R.H., Malbret C-H.: Veterinary Pathophysiology. Wiley, 2004.
11. okovi R.D., Cincovi M.R., Beli B.M.: Fiziologija i patofiziologija metabolizma
krava u peripartalnom periodu. Departman za veterianrsku medicinu - Poljoprivredni
fakultet, Novi Sad, 2014.
12. urevi .P.: Patoloka fiziologija domaih ivotinja. Nauna knjiga, Beograd, 1990.
13. Gamulin S., Marui M., Kova Z. i sar: Patofiziologija. MEdicinska naklada Zagreb,
2011.
14. Hajsig D., Pinter Lj., Nagli T., Antolovi R.: Veterinarska klinika imunologija.
Veterianrski fakultet, Hrvatsko mikrobioloko drustvo, Zagreb, 2012.
15. Hodi A., Hamamdi M.: Endokrinologija domaih ivotinja. Veterinarski fakultet,
Sarajevo, 2012.
16. Hristov S.V., Belin R.M.: Stres domaih ivotinja. Poljoprivredni fakultet Zemun,
Beograd, 1991.
17. Kneevi M., Jovanovi M.: Opta patologija. Fakultet veterinarske medicine, Beograd,
1999.
18. Kulauzov M. (urednik): Specijalna patoloka fiziologija. Ortomedics, 2011.
19. Majki-Singh N.: Medicinska biohemija. Farmaceutski fakultet, Beograd, 1994.
328

20. Malievi . i sar.: Osnovi opte patoloke fiziologije. Panevropski univerzitet Apeiron,
Banja Luka, 2009.
21. McGavin M.D., Zachary J.F.: Pathologic Basis of Veterinary Disease. Ames, Iowa, 2004.
22. Mihailovi M.B., Jovanovi I.B.: Biohemija. Fakultet veterinarske medicine Beograd,
2008.
23. Nagli T., Hajsig D., Veterinarska imunologija. kolska knjiga, Zagreb, 1993.
24. Nemec Svete A., Frange R.: Klinina biokemija v veterinarski medicine. Veterinarska
fakulteta, Ljubljana, 2013.
25. Radi S.B., Pavlovi S.V.: Opta patoloka fiziologija. Medicinski fakultet, Ni, 1995.
26. Reece W.O.: Dukes physiology of domestic animals. Cornell University press, 2004.
27. Robinson W.F., Huxtable C.R.R.: Clinicopathologic principles for veterinary medicine.
University of Cambridge, 2003.
28. Sirbelnagl S., Lang F.: Color atlas of Pathophisiology. Thieme, Stuttgart-NewYork, 2010.
29. Stefanovi S.: Specijalna klinika fiziologija. Medicinska knjiga Beograd-Zagreb, 1980.
30. Stoji V.R.: Veterinarska fiziologija. Fakultet veterinarske medicine, Beograd, 2010.
31. Stoi Z., Borota R.: Osnovi klinike patofiziologije. Medicinski fakultet, Novi Sad,
2012.
32. Tader I. i sar.: Opta patoloka fiziologija. Medicinksa knjiga, Beograd-Zagreb, 1985.
33. Tader I. i sar.: Specijalna patoloka fiziologija. Medicinksa knjiga, Beograd-Zagreb,
1985.
34. Theml H., Diem H., Haferlach T.: Color atlas of Hematology. Thieme, StuttgartNewYork, 2004.
35. Trailovi D.R.: Gastroenterologija pasa i maaka. Fakultet veterinarske medicine,
Beogfrad, 1999.
36. Trbojevi B.: Klinika patofiziologija. Zavod za udbenika i nastavna sredstva, Beograd,
2000.
37. ivanevi-Simonovi S.: Opta patoloka fiziologija. Medicinski fakultet, Kragujevac,
2006.

329

BIOGRAFIJE AUTORA

Dr Branislava M. Beli je vanredni profesor na na Departmanu za veterinarsku medicinu

Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, ua nauna oblast Patologija. Roena 09.04.1956.
godine u Sremskim Karlovcima. Posle zavretka Medicinskog fakulteta specijalizirala
hematologiju i transfuziologiju. Doktorsku disertaciju odbranila na modelu hiperbarinog stresa
kod mieva. Autor je ili koautor preko 320 radova i saoptenja, nekoliko monografija, jednog
praktikuma i jedne radne sveske. Bila mentor 5 master radova, 3 doktorske disertacije, a preko
20 puta uestvovala na komisijama za ocenu i odbranu teza. Uestvovala ili rukovodila na preko
10 projekata domaeg i meunarodnog karaktera. Obavlja vie drutvenih funkcija: lan odbora
za zdravstvo i obrazovanje i podpredsednik je skuptine AP Vojvodine. Trenutno je ef Katedre za
veterinarsku medicinu. Izvodi nastavu na integrisanim i doktorskim studijama veterinarske
medicine u Novom Sadu. lan je komisije za polaganje ispita iz oblasti hematologije i
transfuziologije na Medicinskom fakultetu Vojnomedicinske akademije. Nosilac veeg broja
priznanja za svoj rad.

Dr Marko R. Cincovi je docent na Departmanu za veterinarsku medicinu Poljoprivrednog

fakulteta u Novom Sadu, ua nauna oblast Patologija. Roen 07.09.1984. godine u Priboju.
Integrisane studije veterinarske medicine u Novom Sadu zavrio sa prosenom ocenom 9,23,
doktorske 10,00 i specijalistike akademske na Fakultetu veterinarske medicine u Beogradu sa
ocenom 9,89. Kao student osvajao nagrade za izraene naune temate od strane Poljoprivrednog
fakulteta i Univerziteta u Novom Sadu. Bio stipendista Ministarstva nauke R.Srbije. Objavio kao
autor ili koautor preko 210 radova i saoptenja. Objavio do sada jedan udbenik, jednu
monografiju, praktikum, radnu svesku i tehnoloko reenje, kao i druge didaktike materijale.
Uestvovao na dva republika i jednom pokrajinskom projektu. Lokalni kooridnator je jednog
TEMPUS projekta i koordinator jednog multilateralnog projekta. Mentor dva master rada, dve
doktorske disertacije i dva nagraena studentska rada. Izvodi nastavu na integrisanim i
doktorskim studijama veterinarske medicine u Novom Sadu.

330

IZVOD IZ RECENZIJE
Udbenik PATOLOKA FIZIOLOGIJA namenjen je studentima veterinarske medicine koji na treoj
godini studija sluaju navedeni predmet. Autori udbenika su nastavnici na navedenom predmetu. Obim
udbenika odgovara ukupnom fondu sati nastave, uzimajui u obzir da je standard za broj strana po asu
5-10. Koriene ilustracije i tabele nedvosmisleno prate tekst i ilustruju osnovne mehanizme nastanka
bolesti. Rukopis je zasnovan na savremenim i dobro utemeljenim znanjima iz oblasti kojoj pripada. Ovaj
rukopis u potpunosti pokriva sve sadraje koji se prema planu i programu izuavaju na premetu Patoloka
fiziologija. Sadraj udbenika odgovara kurikulumu iz Predmeta patoloka fiziologija. Udbenik
PATOLOKA FIZIOLOGIJA napisan je prema kurikulumu istoimenog predmeta, pisan jasnim i
razumljivim stilom i predstavlja izuzetno tivo za studente, pa ga stoga preporuujemo za izdavanje kao
OSNOVNI UDBENIK.
Prof.dr Slava Hristov
Zoohigijena i veterianrstvo
Institut za zootehniku,
Poljoprivredni fakutlet Zemun, Beograd

Knjiga je napisana jasnim, udbenikim stilom, koji ne dovodi do nedoumica kod studenata. Udbenik
sadri pet velikih celina: Predmet prouavanja i definicija patoloke fiziologije, Opte reakcije
organizma, Poremeaji metabolizma, Hematoloki i imunoloki poremeaji, Poremeaji organskih
sistema, a pored ovih pet oblasti postoji jo i oblast pod nazivom Indeks pojmova i Literatura. U okviru
svake oblasti postoje poglavlja koja opisuju patofiziologiju poremeaja pojedinih sistema u oragnizmu.
Knjiga je kompatibilna sa pomonim udbenicima prirunikom i praktikumom za navedeni predmet koji
je izaao iz pera istih autora. Udbenik PATOLOKA FIZIOLOGIJA napisan je prema kurikulumu
istoimenog predmeta, pisan jasnim i razumljivim stilom i predstavlja izuzetno tivo za studente, pa ga
stoga preporuujemo za izdavanje kao OSNOVNI UDBENIK.
Doc.dr Ivana Davidov
Patologija,
Departman za veterinarsku medicinu,
Poljoprivredni fakutlet Novi Sad

Udbenik je napisan na oko 300 strana kucanog teksta, sadri 132 slike i 23 tabele. Autori udbenika su
nastavnici na navedenom predmetu. Sadraj udbenika odgovara kurikulumu iz predmeta Patoloka
fiziologija. Knjiga je kompatibilna sa metodologijom koja postoji u udbenicima iz Veterinarske
fiziologije, to je od velikog znaaja jer taj predmet predstavlja fundament za izuavanje patoloke
fiziologije. Udbenik PATOLOKA FIZIOLOGIJA napisan je prema kurikulumu istoimenog predmeta,
pisan jasnim i razumljivim stilom i predstavlja izuzetno tivo za studente, pa ga stoga preporuujemo za
izdavanje kao OSNOVNI UDBENIK.
Doc.dr Zdenko Kanaki
Anatomija, histologija i fiziologija ivotinja,
Departman za veterinarsku medicinu,
Poljoprivredni fakutlet Novi Sad

331