Ljermontov :

Bjelinski ''Junak naeg doba'', M.J.Ljermontova :

Posle poezije, Ljermontov objavljuje pripovetku ''Bela'' u prozi, u ''Otadbinskim zapisima'', gde su
kasnije objavljene i ''Fatalist'' i ''Tamanj''.
''Junak naeg doba'' u svim pripovetkama je jedna misao, izraena u jednoj linosti, koja je junak
svih pria. U ''Beli'' se javlja kao tajanstvena linost junak kao da se prikazuje pod izmiljenim
imenom, da ga niko ne prepozna, a po njegovom stavu italac pretpostavlja da postoji i neka druga
pripovetka, primamljiva, tajanstvena i mrana. Autor je odmah i prikazuje, u prii ''Maksim Maksimi''.
Ali, radoznalost itaoca nije zadovoljena, ve samo pojaana, i pripovetka o Beli ostaje i dalje
zagonetka. Najzad, autor poseduje Peorinov dnevnik, ali u predgovoru nagovetava pisanje romana,
to samo jo vie pobuuje elju za upoznavanjem junaka. U pripoveci ''Tamanj'', koja je pesniko
delo u najveoj meri, Peorin je autobiograf, ali zagonetka dobija svoje reenje tek u pripoveci
''Kneginjica Meri''. Na kraju, u prii ''Fatalist'' Peorin nije junak, ve samo pripoveda dogaaja kome
je prisustvovao italac u njemu ne nalazi nijednu novu crtu kojom bi dopunio njegov pertret, ali ga
ipak jo bolje shvata.
Sutina svakog umetnikog dela sastoji se u organskom procesu njegovog prelaza iz mogunosti
postojanja u stvarnost postojanja. ta se u prirodi i umetnosti naziva zatvorenou? primer cveta.
Zakon o izdvajanju i zatvorenosti opteg u posebnoj pojavi je osnovni zakon ivota sveta.
Roman poinje opisom putovanja iz Tifilisa kroz dolinu Kajaura. Bez dosadnih pojedinosti, autor
upoznaje itaoca sa okolinom kratki i izraziti opisi, i uvek kao uzgred nabacani. Tom prilikom sree
jednu od najinteresantnijih linosti svog romana Maksim Maksimi, tip starog kavkaskog vojnika
prekaljenog u opasnostima, slubi i bitkama, preplanulog i surovog lica, prostih i grubih manira, ali
lakonskog govora i divne due. Njegovi umni vidici su veoma ogranieni, ali uzrok tome nije u
njegovoj prirodi, ve u njegovom razvoju za njega iveti znai sluiti, i to na Kavkazu; Azijati su
njegovi prirodni neprijatelji, i on iz iskustva zna kako da pomogne poznaniku da ga ne opljakaju i ne
izvuku napojnicu. im se italac malo bolje upozna sa njim, shvata da u grudima tog naizgled krutog
oveka kuca toplo, plemenito, pa ak i neno srce on nekako nagonski shvata sve to je ljudsko i u
tome toplo sauestvuje, a uprkos njegovoj svesti, njegova dua je eljna ljubavi i saoseanja.
Pesniku povest Bele, Maksim Maksimi pria na svoj nain, svojim jezikom; ali time pria samo
dobija : i ne znajui, postao je pesnik, tako da je u svakoj njegovoj rei, u svakom njegovom izrazu
beskrajni svet poezije. Pr: Azamat i Kazbi, prototipi pravog erkeza Azamatove rei odiu vrelom,
tekom strau divljaka i razbojnika od roenja, za koga nema nieg draeg na svetu od oruja ili
konja, i za koga je elja lagano muenje na tihoj vatri, a kad treba da svoju elju zadovolji, ni njegov
ivot, ni ivoti njegove porodice nita ne znae. Bela zavolela Peorina na prvi pogled; jedna od
onih dubokih enskih priroda koje tako zavole mukarca, iako to ne priznaju odmah; ali kada se
predaju, vie ne mogu pripadati ni drugom, ni sebi. Peorin je brzo ohladneo prema njoj pored
ostalog, uzrok je moda bilo i to to je on potpuno zadovoljavao to nesvesno, isto prirodno i duboko
Belino oseanje, daleko prevazilazei i njene najsmelije zahteve, dok se Peorinov duh nije mogao
zadovoljiti prirodnom ljubavlju poludivljeg stvorenja (samo uivanje nije dovoljno, a o emu je on
mogao da razgovara sa Belom? ta mu je ostalo zagonetno u njoj?). Velika potreba za ljubavlju esto
se shvata kao sama ljubav, ako se ukae predmet kome ona moe teiti; prepreke je pretvaraju u strast,
a zadovoljenje je unitava.
Maksim Maksimi i ne sluti koliko je duboka i bogata njegova priroda on je uzvien i plemenit,
uiva u Beli kao u lepom detetu, voli je kao erku (a ne zna zato : ''Nisam je ba voleo, ve onako
ludorije.''); krivo mu je to ga nijedna ena nije volela kao to Bela voli Peorina; ao mu je to ga se
nije setila pred smrt, iako priznaje da nije imao prava da to trai od nje.

U Vladikavkazu autor ponovo sree Maksima Maksimia i tu prikazuje njegov potpuni portret :
toliko ovean, i toliko neiskusan u svemu to prelazi uski okvir njegovih pojmova i njegovog
iskustva. Belina istorija je kao uvod koji je i sam po sebi celina, umetniko delo, iako samo deo
celine. Prvi deo romana je pripovetka, drugi je skica karaktera, i svaki je podjednako potpun, jer je u
svakom pesnik umeo da iscrpi ceo predmet i da u tipinim crtama predstavi sve to se u njemu krilo
kao mogunost. U drugom delu nema grae za roman, ali pesnik je hteo da ocrta karakter i u tome je
potpuno uspeo : Maksim Maksimi se moe upotrebljavati ne kao vlastita, ve kao zajednika
imenica, zajedno sa Onjeginima, Lenskima...
Peorin, kao tajanstvena linost, nije junak ovih pripovedaka, ali bez njega ni njih ne bi bilo.
italac se napokon upoznaje sa njim, ali ne preko drugih lica kao ranije, ni preko pesnika ve kroz
njegov dnevnik. Predgovor tom dnevniku je neka vrsta glave romana, neto kao njegov najbitniji deo.
''Tamanj'' je zasebna pripovetka iako je prikazana epizoda iz ivota junaka romana, on i dalje
ostaje nepoznat. Ova pripovetka je kao lirska pesma, odlikuje se nekim naroitim koloritom; i pored
prozainog realizma predmeta, sve je u njoj tajanstveno. Junak je i dalje tajanstven : ovek jake volje,
odvaan, koji ne preza pred opasnou, koji trai bure i nemire, ne bi li se neim zaposlio i ispunio
bezdan svog duha, pa makar i aktivnou bez ikakvog cilja.
''Kneginjica Meri'' pravi poetak romana. Po umetnikoj obradi, lik Grunjickog je dostojan
Maksima Maksimia : i on je tip, predstavnik itavog niza ljudi, zajednika imenica. Lekar Verner je u
beletristikom smislu divno lice, ali je u umetnikom dosta bledo. Peorinova ravnodunost i ironija se
vie drutvena navika nego crta karaktera. Kad pone ''otvoreni rat'' izmeu njega i kneginjice, pobeda
je uvek na njegovoj strani, jer je on taj rat vodio sa potrebnim prisustvom duha, bez ikakve
naprasitosti. U dugotrajnoj intrigi, Peorin je igrao ulogu zavodnika iz dosade; kneginjica se koprcala
u mrei koju je razapela veta ruka, a Grunjicki je dobio lakrdijaku ulogu.
Strogi moralisti mogu da nazovu Peorina egoistom, zlikovcem, nemoralnim ovekom ali oni to
ne ine zbog poroka, ve zbog one smele slobode i une otvorenosti sa kojima on govori o tim
porocima. ta god da Peorin pie o sebi, on je u potaji svestan da nije onakav kakav se sebi ini i
kakav je tom trenutku; on ima snagu duha i mo volje, i pun je poezije ak i u trenucima kada se
oseanje ovenosti buni protiv njega.
Od umetnosti se mora traiti da prikazuje stvarnost onakvu kakva je, jer ma kakva bila, ona moe
biti pounija od svih pouka moralista. Pitanje : zato se opisuju odvratne strasti, umesto da se
uobrazilja oarava opisima prirode i ljubavi, da se izaziva ganutost u srcu i pouava um B :
knjievnost 18.v. je bila preteno moralna i rezonerska, pa ipak nije nikoga popravila, a taj vek je bio
uglavnom nemoralan i razvratan. Moralisti ne obraaju panju na ono to jeste i ne predoseaju
njegovu neophodnost, ve se brinu samo o tome ta i kako treba da bude. Iz tog pogrenog filozofskog
principa ponikla je jo pre 18.v. i lana umetnost koja je prikazivala fiktivnu stvarnost i fiktivne ljude.
Kornejeve i Rasinove tragedije se odigravaju ne na zemlji, ve u vazduhu; njihova licu nisu ljudi, ve
marionete; i niko nikad nije govorio jezikom slinim njihovom jeziku. 18.v. je doveo rezonersku
umetnost do krajnjih granica besmislenosti. 19.v. zna da je stvarna patnja lepa od prividne radosti; da
su korist i moralnost jedino u istini, a istina u onome to je stvarno, to postoji. Zadatak umetnosti
19.v. nije da prikae dogaaje u pripoveci, romanu ili drami, u skladu sa unapred postavljenim ciljem,
ve da ih razvije u skladu sa zakonima razumne neophodnosti. U tom sluaju, ma kakva bila sadrina
dela, ono e na itaoca uiniti blagotvoran utisak, i moralni cilj e se postii sam po sebi.
U razgovoru sa kneginjicom (o dva dela due) da li je Peorin iskren ili se pretvara? izgleda da
je i jedno i drugo. Ljudi koji su u veitoj borbi i sa svetom i sa sobom, su uvek nezadovoljni, alosni i
uni. Bol je stalna forma njihovog ivota, i sve to vide oko sebe, slui im kao sadrina za tu formu.
Takvi ljudi su neiscrpni u samooptuivanju, to im prelazi u naviku. Da li je uzrok njihovih albi istinit
ili laan, njima je svejedno, i njihova jetka tuga podjednako je iskrena i licemerna. Oni i sami ne znaju

kad lau, a kad govore istinu, kada su njihove rei vapaj due, a kad fraze. Ceo Peorinov ispad odaje
da njegovo samoljublje pati. Ipak, on se nije pretvarao kad je rekao da u njemu postoje dve linosti : u
vreme kad se jedna tako gorko alila ni na ta, druga je posmatrala i njega i kneginjicu i spazila suze
u njenim oima (''dobar znak''). To je jedna od najkarakteristinijih crta Peorinove dvolinosti : u
njemu su zaista dva oveka jedan dela, drugi posmatra delatnost prvog i sudi o njoj, ili bolje reeno,
osuuje je, jer je ona zaista za osudu. Uzroci te podvojenosti, tog sukoba sa samim sobom, veoma su
duboki, i zbog njih nastaje protivrenost izmeu duboke prirode i beznaanosti postupka istog oveka.
Peorin, radei pogreno, jo pogrenije misli o sebi.
U trenutku kada Peorin poljubi ruku kneginjici, nastaje nagli preokret u prii, i ona se od komine
menja u traginu. Kada Grunjicki shvati da je izigran, umesto da uzroke za to potrai u sebi, on ih
nalazi u Peorinu njemu se pridruuju svi oni koje je vreala Peorinova nadmonost. Pojava
neprijateljske grupe Peorina pre raduje nego plai, kao da je naao novu hranu za svoju besciljnu
delatnost. A to se tie Meri, ta igra zavoenja je i sama zavodljiva. Ma koliko se Peorin trudi da se
pokae kao hladan zavodnik koji nema nikakav cilj, ve sve to ini iz dokolice, ipak mu je teko da
analizira i razlikuje sopstvena oseanja (iako to naravno jo nije ljubav).
U Kislodovsku Peorin o sebi govori kao o vampiru : ta scena pokazuje do kog stupnja surovosti
moe da dovede udnja za pravim ivotom, za pravom sreom, ali njena poslednja crta lii na
preuveliavanje, na namerno klevetanje samog sebe, na traenu i vetaku crtu.
Poto prizna kneginjici da je ne voli Peorin naputa fraze i, diui tajanstveni veo kojim je
zaodenuo svoju satansku veliinu, vrlo prosto objanjava itaocu uzrok te scene, kao da eli da
opravda sebe u njoj : ma koliko strasno voleo enu, odrekao bi se ljubavi ako bi mu ona nagovestila
brak. Taj strah da e izgubiti slobodu koja mu nije bila nimalo potrebna, on pripisuje starom
predskazanju. Ipak, nije to u pitanju : Peorin nije voleo Meri on bi uvredio sam sebe kad bi
ljubavlju nazvao to povrno oseanje koje je sam pobudio svojim koketovanjem i samoljubljem.
Peorin je rano poeo sebe da smatra za oveka koji je do dna ispio pehar ivota, dok u stvari nije
ni otpio kako treba. On jo ne poznaje sebe i, ako mu se ne moe verovati kad se pravda, jo manje mu
se moe verovati kad se optuuje ili kad pripisuje sebi neovene osobine i poroke. No pred dvoboj
kad sam sa sobom razgovara ovek koji se sprema da sutra bude ubijen ili da postane ubica, misao se i
nehotice vraa sebi, i kroz maglu rasuivanja i namernih sofizama javlja se uasna istina. U razgovoru
sa Vernerom je dat ceo Peorin, tu nema fraza i svaka re je iskrena. Nesvesno, Peorin je rekao sve o
sebi : on nije vatreni mladi koji se sav predaje prvom utisku dok on ne izbledi i dok mu dua ne
zatrai novi. On je preiveo to doba, taj period romantinog shvatanja sveta ne misli da su rei dela,
ni da je polet oseanja (ma i najuzvienijeg i najplemenitijeg) stvarno stanje ovekove due. On je
mnogo osetio, mnogo voleo, i iz iskustva zna koliko je kratkotrajno svako oseanje, svaka privrenost.
Njegov duh je zreo za nova oseanja i nove misli, i spreman je za njih, ali mu sudbina jo ne daje
nova iskustva, pa on, prezirui stara, ipak ba po njima sudi o ivotu. Otuda neverovanje u stvarnost
oseanja i misli, hlaenje prema ivotu to prelazno stanje duha u kome je za oveka porueno sve
staro, a novog jo nema, i u kome je ovek samo mogunost neega stvarnog u budunosti i prava
utvara u sadanjosti. Tada se u njemu pojavljuje ''amotinja'', nepoverenje i sumnja, tj. refleksija.
Vek refleksije osnova skoro svih dela nem.knj. je neko moralno, religiozno ili filozofsko pitanje
(''Faust'' - apoteoza refleksije 19.v). U Rusiji refleksija ima odliku apatine ravnodunosti prema
blagodetima ivota zbog nemogunosti da im se ovek potpuno preda. Otuda mrtvilo u akcijama,
odvratnost prema svakom poslu, odsustvo interesovanja, neodreenost elja i tenji, nejasna tuga,
boleljivo sanjalatvo usred bogatstva duevnog ivota. ( - ''Misao'' : ''Mi i mrzimo i volimo sluajno,
ne rtvujui nita ni mrnji ni ljubavi, i u dui caruje neka potajna hladnoa, dok vatra bukti u krvi.'')
Ova pripovetka, i kao izdvojena, najmanje je umetnika od svih najslabije su ocrtani enski
likovi, a posebno je Verin lik nedokuiv i neodreen. To je pre satira na enu nego ena tek to se
italac zainteresuje za nju i pone da podlee njenim arima, autor nekim potpuno proizvoljnim
potezom sve to porui. Njeni odnosi sa Peorinom lie na zagonetku ona as izgleda kao duboka

ena, sposobna za bezgraninu ljubav i odanost, za herojsko samoodricanje, a as je primer slabosti.

Ona u Peorinu oboava njegovu uzvienu prirodu, i u tom oboavanju ima neeg ropskog.
Dvoboj pesnik je imao priliku da opie divnu scenu izmirenja neprijatelja (i da time obraduje
moraliste i ljubitelje sladunjavih efekata), ali on pie scenu koja zapanjuje uasnom, nemilosrdnom
istinitou i potresnom efektnou, a pri tom ne moe biti prostija i prirodnija. Grunjickom nedostaje
karakter, ali on ima i dalje neke dobre osobine : on nije sposoban ni za pravo dobro ni za pravo zlo,
ali sveani, tragini poloaj, u kome je re o njegovom ponosu, neminovno je morao da probudi smeli
zamah strasti sve je u njegovom samoljublju. On je apoteoza siunog ponosa i slabog karaktera, i
otuda proistiu svi njegovi postupci, i pored prividne snage u njegovom poslednjem postupku.
Kad Peorin zaplae nestaje sva usiljena gordost i hladna upornost; nestaje ovek koga su
razdirale strasti i potresala borba unutranjih protivrenosti, i on postaje kao nemono dete koje
suzama spira svoje grehove; tada ne zna za lani stid, i ne ali se ni na sudbinu, ni na ljude, ni na sebe.
Peorin vie nije tajanstven, i vie nema ta da kae o sebi. Ipak, on se opet pojavljuje, ali kao
pripoveda : ''Fatalist''. Lik oficira Vulia je odlino ocrtan, utoliko pre to je veoma slian Peorinu.
Sam Peorin je tu aktivno lice, i zamalo nije upadljiviji i od samog junaka. Njegovo uee prii ne
dopunjuje niim novim odlike njegovog karaktera, ali istie jedinstvo sumornog i potresnog utiska
itavog romana. Taj utisak naroito pojaava osnovna ideja prie fatalizam, vera u sudbinu, koja
liava oveka moralne slobode, stvarajui neminovnost od slepog sluaja. Peorin ne zna emu da
veruje, na ta da se osloni, i sa naroitim oduevljenjem se hvata za sva mranjaka uverenja, samo
ako ona unose poeziju u njegovo oajanje i ako ga pravdaju u njegovim oima.
U predgovoru Dnevniku, iako se autor izdaje za oveka koji nema nieg zajednikog sa
Peorinom, on mu je neobino simpatian, i u njihovim pogledima na stvari ima mnogo slinosti.
Autorova ocena Peorinovog karaktera je ''junak naeg doba'' - roman se moe smatrati ''pakosnom
ironijom'' (itaoci e pomisliti da Peorin i nije neki junak). Peorin nije egoista egoista ne pati, ne
optuuje sebe, ve je zadovoljan sobom. On je osetio tugu i bol zato to ga ne vole ''svi'' ustvari
beznaajni ljudi koji mu ne mogu oprostiti to je bolji od njih. U njegovim idejama ima mnogo
pogrenog, u njegovim oseanjima ima izopaenosti; ali sve to iskupljuje njegova bogata priroda.
Ipak, ovaj roman nije pakosna ironija, ve jedan od onih romana o kojima Pukin kae da se u
njima ''ogleda vek i savremeni ovek, opisan dosta verno, s njegovom nemoralnom duom,
samoljubivom i neosetljivom, neizmerno odanom sanjarenju, s njegovim ozlojeenim umom, koji kipti
u uzaludnom radu''. Pukin je pitanjem ''Da nije parodija on?'' reio zagonetku : Onjegin nije kopija,
ve odraz koji je ponikao u savremenom ruskom drutvu i u posebnom nainu na koji je na njega
uticalo zbliavanje sa Evropom. Onjegin je u umetnikom pogledu vei od Peorina, ali je Peorin
idejno vei od Onjegina. Najbolje objanjenje Onjegina kao lika : ''sazdan od tatine, on je, povrh
toga, obuzet onom vrstom gordosti koja pobuuje oveka da sa podjednakom ravnodunou priznaje
svoje dobre i rave postupke, to je posledica moda samo zamiljene nadmonosti'' (epitaf spevu na
francuskom). Ta nadmonost nije zamiljena, on ceni tua oseanja i u njegovom srcu ima ponosa i
estitosti on je prikazan kao ovek koga su upropastili vaspitanje i ivot otmenog drutva, koji se
svega nagledao i kome je sve postalo dosadno i obino. Peorin nije takav on ne podnosi svoje
patnje ravnoduno i apatino; on juri za ivotom traei ga svuda; on se gorko optuuje zbog svojih
zabluda. Njega neprestano mue unutranja pitanja, i on u refleksiji trai njihovo reenje : paljivo
prati svaki pokret svog srca, analizira svaku svoju misao. On je od sebe nainio najzanimljiviji
predmet svojih opaanja, i, trudei se da u svojoj ispovesti bude to iskreniji, on ne samo da otvoreno
priznaje svoje stvarne nedostatke, ve ih jo i izmilja, ili pogreno tumai svoje najprirodnije tenje.
U ovom romanu iznenauje zatvorenost dela, ali ne ona najvia, umetnika zatvorenost, koja se
afirmie u delu jedinstvom pesnikove ideje, ve proistie iz jedinstva pesnikovog oseanja. U njemu,
kao i u Geteovom ''Verteru'' ima neto to nije reeno, neto to kao da nije izgovoreno do kraja.

''Junak naeg doba'' roman nastao ciklizacijom 5 prvo samostalnih novela (raznorodne i po
stilu, mada preteno romantiarske), koje u jedinstvenu celinu povezuje glavni lik. To je nastajanje
ruskog romana karaktera. Raznorodnost sredine, pripovedaa, i tipova ena daje mogunost dubljeg
psiholokog oblikovanja karaktera i svestraniju motivaciju njegovog ponaanja. Iako roman jo uvek
nosi u sebi mnoge elemente romantiarske poetike fragmentarnost fabule, parlelizam pejzaa sa
duevnim doivljajem likova, kavkaska egzotika... ovaj roman po temeljnim osobinama romaneskne
strukture moe da se svrsta u prvence ruskog realizma. Autor : njegovo delo samo eli izrei gorke
istine.