Mračna voda

Sve te ispisane reči nikada neće, ni približno, moći da

opišu osećanje koje nosim u sebi. Neće moći da opišu sve
te boli koje ređaju svoje otrovne strele, jednu za drugom, i
svu tu beskrajnu tugu koja počiva u mojim očima... To
treba osetiti. Samo na sekund i sve knjige ovog sveta
izbledele... Svi opisi bi postali ništavni naspram toga...
Noć bi zagrlila zoru koja polako ulazi u sobu i uskoro
nestala u njenim toplim zracima. Tada bi sve bilo jasno.
Ne bi postojalo ništa što bi moglo da se doda.
Sva ta mračna voda koja osvaja jednu po jednu prostoriju
uklete kuće skuplja se oko mojih nogu i kao da zna koliko
je se plašim... Igra oko mene i pribija se sve bliže i bliže...
Guta suze koje padaju u nju i hrani se njihovim bolom.
Postaje jača. I odlaže trenutak konačnog udarca
produžujući time agoniju.
Ne postoji izlaz. Stojim samo u toj sobi koja je nekada
blistala sunčevim zracima i odisala mirisom lavande,
mentola i đurđevka pružajući svet nežnosti, a koja je sada
poplavljena mračnom vodom, odiše strahom, palim
nadama i slomljenim duhovima... Grobnica snova po kojoj
plutaju uspomene iz nekih davnih dana za koje više nisam
sigurna da su postojali...
Čuje se smeh u daljini i neko doziva moje ime mekim
glasom udarajući kontrast mučnoj atmosferi koja vlada
oko mene... Hoću da odem tamo, ali se ne mogu
pomeriti... Znam da me posmatra iz ormana... Znam da je
tu.. Nikada nije ni odlazilo.. Oduvek je bilo tu... Sakriveno
u mračnim kutovima koje je postepeno širilo...
Sad je ostavilo deformisane štence kraj mojih nogu i
pouku na zidu... ’’Ostaješ tu... Ne biraš sama... ’’...
Napolju je dan, čujem ptice koje cvrkuću, vidim ljude kako
prolaze... Hoću k njima, ali ne smem... Znam da je tu...
Posmatra me... Iz ormana... Kaplje krv pomešana suzama,
svuda je po meni... Nešto se nalazi u toj mračnoj vodi...
Pitam se kako je uspela da zauzme sve... Ostajem tu...
Sprečiću je da izađe van... Vidim tužne oči koje plutaju po
dubokom mraku plitke vode... Gube se iza mutnih obrisa i
nestaju negde daleko... Ljeplva so mi se nalazi između
prstiju, voda kaplje na so i ona počinje da se sliva ka
zglobovima dok polako dižem ruke da dohvatim tu belu
krpu koja visi iznad moje glave... So jede rane na
venama... Krpa pada u vodu... Nestaje u iza mutnih obrisa
koji me se keze...
Bode me pogled... Ne smem da se okrenem... Osećam
kako uživa u mom strahu, kako želi da taj trenutak potraje
što duže... Zna da se neću okrenuti... Zna da nemam
snage da se okrenem... Zna da nemam hrabrosti da se
suočim...
Osećam svu tu bol koja pliva mrakom vode koja je
osvojila moj dom... Hiljade i hiljade trnaca me probadaju...
rane peku... sav taj teret se gomila na mojim leđima i tera
me da padnem na kolena... Opirm se, ali svakim mojim
pruženim otporom bol se pojačava... Smeh u daljini se
približava vratima... Ponovo se gubi... Znam da me neće
ostviti samu... Znam da se plaši da uđe unutra, a tako
rado bi previo moje rane... Obrisao moje suze... Zalečio
svaku bol... Otvorio prozor i pustio ptice unutra... Ali i on
zna da je ono u ormanu... Plaši se baš kao i ja... Doziva
me i nada se da ću uspeti da se dočepam izlaza i
zatvorim vrata... Uspe ponekada da mi šapne poneku reč
utehe i kaže da me neće napustiti... Da budem vesela...
Kaže da moje vreme dolazi... Pa makar bile to laži znam
da mi pružaju snagu koja otiče u svu tu vodu... Mrak se
hrani mojim strahom...
Stojim samo tu kao ukleta lađa... Nasukana na sve te
pogešne reči i postupke, gomilu laži i nesuđenih
trenutaka... Čujem smeh i glas koji me doziva, čujem da
napolju pevaju ptice i vidim kako prolaze ljudi...
Ali ja ostajem tu... Ono je tu... Znam da me posmatra...