STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

DUH BOZJI I DUH OVOGA SVIJETA

"Unutrasnja cistota istinitog coveka

ulepsava i njegovu spoljasnjost"

Poglavlje 1.
SVETSKO OBRAZOVANjE I ZNANjE

Poglavlje 2.
RACIONALIZAM NASEG VREMENA
 

Poglavlje 3.
NOVA POKOLENjA

Poglavlje 4.

DRSKOST I NEMANjE CASTI

Poglavlje 5.
UNUTRASNjI BESPOREDAK
I SPOLjASNjI RAZVOJ

Iz knjige: Starac Pajsije Svetogorac, Cuvajte duse,

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

DUH BOZJI I DUH OVOGA SVETA

POGLAVLjE I

SVETSKO OBRAZOVANjE I ZNANjE

Mudar covek je ociscen covek

 
Kada covek ne izostrava svoj um Bogom, nego ga izostrava zlobom, prima u sebe
djavola. Bolje bi mu bilo da je izgubio pamet, jer bi tako barem imao olaksanje na
dan Suda.

- Starce, razlikuju li se prostota ( = neznalastvo) i lukavstvo?

- Da, kao lisica od sakala. Sakal, kada nesto vidi, on to i pozeli, i zurno ide da to
uzme. Lisica ce, pak, prvo primeniti lukavstvo, a potom ce otici da uzme ono sto je
htela.

- Moze li neko, starce, da lukavost smatra za mudrost?

- Da, moze, ali ako ispita samoga sebe, shvatice sta je lukavstvo a sta je mudrost.
Ima i spisak, pomocu koga to moze da razume. Koji su darovi Duha Svetoga?
ljubav, radost, mir, itd. Da li je ono sto ima u sebi, ima sa tim veze? Ako nema, onda
je to nesto satansko, onda je njegova mudrost iskvarena

Mudar covek je onaj koji se procistio, koji je ociscen od strasti. Onaj ko je osvetio
svoj um, taj je zaista mudar. A ako mu um nije ociscen, mudrost mu uopste ne
koristi. Pogledajte novinare, politicare - mudri su. Ali mnogi od njih, zbog toga sto
nemaju osveceni um, kada govore mudre stvari, govore i bezumnosti. Od velike
mudrosti govore velike bezumnosti! Ako covek ne usavrsava svoj um, djavo ga
iskoristi. Ako ne usavrsava svoj um u pravcu cinjenja dobra, djavo ga iskoristi za
zlo.

- Ako, dakle, covek ne usavrsava svoj um, time djavolu otvara mogucnosti?

- Ako ga ne usavrsava, sve te mogucnosti se same otvaraju. Ako covek ne dela

duhovno, postaje nepostojan u dobru, i on sam, a ne djavo, cini zlo. Tako je neko,
na primer, mudar, ali ne dela umom svojim vec lenjstvuje. A ako ne koristi svoj um,
kakve koristi ima od toga sto je mudar?

- Moze li neko da bude mudar, ali da njime vladaju strasti, pa ne moze svoju
mudrost pravilno da koristi?

- Kao prvo, treba paziti da se ne veruje sopstvenom umu, jer, ako je covek duhovan
pa veruje svom umu - prelastice se, a ako je od ovoga sveta - poludece. Ne treba da
veruje svom razumu. Treba da pita, da se savetuje, da osvecuje svoju mudrost. I
uopste, covek treba da osvecuje sve sto ima. Ako je mudrost osvecena, ona pomaze
pri svakom rasudjivanju. Ako je neko mudar, ali njegova mudrost nije osvecena, on
ne moze duhovno da rasudjuje. Neko moze, zbog svoje prirodne prostote, da nekog
varalicu smatra za svetitelja, i da neki bezobrazluk smatra za blagocestivost. Kada
se, pak, mudar osveti, postaje veoma razborit.

- Starce, kako se mudrost osvecuje?

- Da bi se covek osvetio, ne treba da od lukavog ( = djavola) primi poruke, niti da

razmislja lukavo, vec da sve cini sa dobrotom i prostodusnoscu. Tako dolazi
duhovna jasnoca, bozansko prosvetljenje, i tada covek sagledava srca ljudi, i ne
donosi ljudske zakljucke.

- Starce, da li je rasudjivanje povezano sa znanjem?

- Rasudjivanje dolazi od bozanskog prosvetljenja. Neko moze da cita Oce, da

pravilno zna odredjene stvari, da se podvizava i da se moli. Rasudjivanje,
medjutim, dolazi od bozanskog prosvetljenja, i to je sasvim druga stvar.

- Da li je svet, starce, nekada bi bolji?

- Nije bio bolji, ali su ljudi nekada imali prostodusnost i dobro razmisljanje. Danas
ljudi na sve gledaju sa lukavstvom, jer sve mere umom. Evropski duh je doneo
mnogo zla. Taj duh je ono sto sakati ljude. Ljudi bi danas bili u mnogo boljem
duhovnom stanju, jer su skolovaniji i mogli bi da se sporazumeju. Medjutim,
naucili su ih ateizmu, i svemu satanskom, tako da su vec na samom pocetku
skrenuli sa puta i ne mogu da se sporazumeju. Nekada, nisi mogao da se sa nekim
razumes, jer iako je bilo blagocestivosti,[1] nije bilo ni obrazovanja. Secam se, jedan
kaludjer se jednom prilikom, kada je cuo da se pominje "Grigorije, Papa rimski"[2],
sablaznio i pobegao iz Crkve, jer je pomislio da pominju rimskog Papu! Vidis li sta
cini neznanje! Neznanje je strasna stvar. Najgore zlo cine oni koji u isto vreme
imaju u sebi i blagocestivosti i onoga sto je skodljivo. Takvi, bez da ispitaju stvari,
stvaraju probleme.

Znanje bez bozanskog prosvetljenja je propast

Ako se ljudi u brzini svoga razmisljanja na trenutak zaustave, njihov um ce se

odmoriti, ali ce im se i bozanska blagodat lako pribliziti. Znanje bez prosvetljenja je
propast. Ako se neko trudi na duhovnom planu, ako se podvizava, tada ga Bog i
prosvetljava. Tada on ima bozansko prosvetljenje, bozanska iskustva, i nema svoje
sopstvene misli, pa zato i vidi daleko. Onaj ko je kratkovid, izbliza dobro vidi
stvari, ali na daljinu ne vidi. A onaj ko nije kratkovid, videce malo dalje, ali i ovo jos
nista ne govori. Jer telesnih ociju je jedan par, a duhovnih ima mnogo.

Oni koji su se udaljili od Hrista, odbacuju bozansko prosvetljenje, jer odbacuju

sunce kao nesto bezumno, i odlaze tamo gde sunca nema. Kao posledica toga javlja
se duhova prehlada i bolest. Ako se covek ne osveti, ako ne dodje bozansko
prosvetljenje, ako je ostalo znanje i ispravno - na ovo mislim - to je samo jedan
racionalizam i nista vise od toga. Ako nedostaje bozansko prosvetljenje, i ono sto ce
ljudi reci, i ono sto ce napisati, nece im pomoci. Pogledajte kako Psaltir, koji je
ispisan bozanskim prosvetljenjem, ima veliku dubinu! Sakupi, ako zelis, sve
teologe i sve filologe, i videces da jedan psalam sa takvom dubinom ne mogu da
sastave! David je bio nepismen, ali mozes jasno da vidis kako ga je vodio Duh Bozji.

I Crkva je danas u teskobi, jer nedostaje bozansko prosvetljenje, i svako radi kako
hoce. Ulaze i ljudski elementi od kojih nastaju strasti koje kasnije koristi djavo.
Zbog toga ne bi trebalo da vlast traze ljudi kojima vladaju njihove strasti.

- Dakle, ljudi treba neprestano da traze bozansko prosvetljenje?

- Da, jer drugacije, resenja do kojih dolaze nastaju dejstvom uma. Tako se kasnije
stvaraju smutnje. Skupstine, paraskupstine... A zlo je u tome sto nisu prepoznali
ono sto je prethodno bilo u njima samima. Jer ako mi u sebi samima imamo neko
ispravno znanje, zasto takvog znanja ne bi bilo i kod ostalog sveta? Kada covek
sebe spozna smireno, biva prepoznat i od ljudi. Ako neki spoznaju same sebe,
spoznace i rugobu svoju i vise uopste nece govoriti.

Jednom prilikom mi neko rece. "Nema ni jednog pravoslavnog da predstavlja

pravoslavlje van njega samog, na skupovima, itd". I tako je govorio, govorio,
govorio, prekorevajuci. "Prorok Ilija", rekoh mu, "kada ga Bog upita: sta trazis Ilija
na Horivu, on odgovori: ostadoh sam. Tada mu Bog rece: "Ostavih sebi sedam
hiljada koji nisu preklonili kolena pred Vaalom". Sedam hiljada ljudi bilo je verno
Bogu, a prorok Ilija rece: "Ostah sam!" I ti tako prekorevas, iako postoje toliki
verni! ... Ko je nas Pantokrator ( = Svedrzitelj)? Da li je On Svedrzitelj u gradjevini
koja ima ostecenja od zemljotresa, i mi razmisljamo sta da radimo da je spasemo da
ne padne, pa zovemo arheologe da je podupru?" "Ali tamo u Americi nema
nikoga", rece mi. "Ali je sam upoznao toliko vernih iz Amerike", rekoh mu. "Da, ali
katolici deluju lukavo". "Ali katolici sami, ostavljaju papizam i prelaze u
pravoslavlje. Dobro, kada je Patrijarh Dimitrije isao u Ameriku, zar ti isti katolici
nisu vikali: "Patrijarh je istiniti hriscanin, a papa je trgovac"? Zar nisu to katolici
govorili sa gnevom? Zasto onda govoris o tome da katolici zele da prevare
Pravoslavne, da ih promene, itd? Gde je Bog? Zar djavo moze uspeti?"

Na zalost, zapadni racionalizam je uticao i na istocne pravoslavne predstojatelje, i

tako se nasao i u telu jedine Istocne Pravoslavne Crkve Hristove, dok je on sav u
stvari na Zapadu koji u njemu gleda kao na vladaoca sveta. Ako se na Zapad
pogleda duhovno, svetloscu Istoka, svetloscu Hristovom, tada ce se videti zalazak
Zapada, koji malo po malo gubi svetlost mislenog Sunca, Hrista, i koji napreduje ka
dubokom mraku. Skupljaju se i saboruju[3] i dogovaraju se o stvarima o kojima ne
treba raspravljati, o kojima ni Sveti Oci nisu raspravljali toliko vremena. Sve je ovo
od lukavoga, kako bi vernima dotuzilo i kako bi se sablaznili, i kako bi ih gurnuli -
jedne u jeres a druge u raskol, i kako bi time djavo zaradio. O, o... muce i
usloznjavaju zivot ovi ljudi!

I kuda vodi sve ovo? Niko se ne bavi duhovnim delanjem, nego umislja da je
duhovan covek i govori bezumnosti. Jedno dete sa prirodnom cistocom uma i sa
malim znanjem koje ima, reci ce ti ispravne stvari. Nasuprot tome, neko sa velikim
obrazovanjem, sa umom zamucenim demonskim iskustvom koje je primio, govori
ti najvece bezboznosti.

Onaj ko stalno izostrava svoj um znanjem, a zivi udaljeno od Boga, na koncu

razdvaja svoj um na dva dela. Jedan deo ce malo po malo sam propasti, a drugim
ljudi pribegavaju potpuno ljudskim resenjima. Ljudsko znanje, kada se osvecuje,
postaje bozansko i tada je od pomoci. Drugacije je sa ljudskim suceljavanjima,
umom, logikom ovoga sveta. Cisti um je kao koristiti lepak za gvozdje. A magnet
privlaci metale, i ovaj prijanja, ali se ne lepi.

To je danasnji svet. Na sve stvari se gleda suvom logikom. Ova logika je

katastrofalna. Zar nije receno da "znanje nadima" (1 Kor. 8, 2). Ako nema bozanskog
prosvetljenja, znanje nicemu ne koristi, nego donosi propast.

Nauka treba da se razvija duhovnim zivotom

Svako zlo potice od uma, onda kada se um stalno zabavlja jedino naukom i kada je
sasvim odvojen od Boga. Zbog toga ovakvi ljudi i ne nalaze svoj unutrasnji mir i
ravnotezu. Nasuprot ovome, kada se um krece oko Boga, ljudi koriste i nauku za
staranje o svojoj unutrasnjosti, i za dobro sveta, jer je tada um osvecen.
- Dakle, starce, nauka nije od pomoci coveku?

- Nauka mnogo pomaze ali i mnogo zamucuje. Iako nauka poznaje duse sa
najvecom jasnocom, malo o njima zna. Oni koji su svoj um prvo zamutili naukom,
pa ga blagodacu Bozijom razbistrili, tada, svakako imaju vise alata za svoj posao.
Ali ako pak nisu osvetili svoj alat - ako nisu osvetili znanje - mogu da ga koriste
jedino za svetska, ali ne i za duhovna dela. No oni svoj um brzo osvecuju, ako u
njega udje doba ustreptalost. Oni koji se posvete unutrasnjem obrazovanju,
obrazovanju duse, i koji koriste i spoljasnje obrazovanje za unutrasnje, oni se brzo
duhovno preobrazavaju. Ako se duhovno vezbaju, tada su u stanju da mnogima
pomognu, jer ih oslobadjaju straha od muka, i vode ih rajskom blazenstvu. Ovi
ljudi Bozji, mogu u mnogim slucajevima da imaju malo skole, ali da mnogo
pomazu, jer imaju mnogo blagodati iako nemaju mnogo papira (= diploma). Svet je
ispunjen grehom i potrebno mu je mnogo molitve i iskustva. Novcanice su ispisane
mnogim slovima, ali njihova vrednost zavisi od toga kakvo pokrice ima onaj ko ju
je izdao. Tako je potrebno mnogo se truditi i kada je u pitanju "rudnik" duse.

Secam se jednog starcica u Manastiru Esfigmenu, koji je bio toliko prost

(=neobrazovan) da je i za Vaznesenje mislio da je kakav svetac. On nacini jednu
metaniju i rece: "Svetitelju Bozji, zastupi nas"! Jednom jedan brat bese bolestan, a on
nije imao sta da mu da da pojede. Silazio je penjao se uz stepenice, pa otvori prozor
koji gleda na more, ispruzi ruke prema moru i rece: "Sveti Vaznesenje, daj mi jednu
ribicu za brata". I odmah - o, cuda - jedna vrlo velika riba iskoci iz mora pravo u
njegove ruke. Oni koji su to posmatrali, bili su zaprepasceni. On ih pogleda i samo
se nasmeja, kao da im govori: "Sta ste cudno videli?" Mi imamo znanje, znamo kada
se koji svetitelj proslavlja, kako je neki drugi mucenicki postradao. Znamo kada je
praznik Vaznesenja, gde se ono i kako dogodilo, medjutim ne mozemo ni jednu
takvu ribu da dobijemo! To je ta cudesnost duhovnog zivota, koju oni, koji logiku
traze samo u sebi samima, a ne u Bogu, ne mogu da razumeju, jer imaju jedino
znanje ovoga sveta, koje je sjedinjeno sa duhovnim bolestima ovoga sveta, a Duha
Svetoga nemaju.

Duh Sveti ne silazi mehanicki

Rec uma ne menja duse, jer je telesna. Rec Bozija, koja se radja od Duha Svetoga,
ima bozanske energije i menja duse. Duh Sveti ne silazi na neki mehanicki nacin -
zbog toga teologija nema nikakva posla sa nekim cisto naucnim duhom. Duh Sveti
Sam silazi, kada u coveku naidje na odgovarajuce pretpostavke. A duhovna
pretpostavka je da ukloni rdju sa svog duhovnog uzeta, da bude dobar vodic, da
primi struju duhovnog prosvetljenja, i da tako postane duhovni naucnik, teolog.
Kad kazem "teolog", mislim na one teologe koji imaju teolosko pokrice, i cija
diploma tako ima vrednost. Ne mislim na one koji imaju samo papir bez ikakvog
pokrica, i cija je diploma nalik novcu neke nepostojece zemlje.

Um se cesto godinama zamara, kako bi naucio jedan ili dva strana jezika. U nase
vreme mnogi ljudi znaju strane jezike, ali ovi jezici nemaju nikakve veze sa jezicima
Svete Pedesetnice, jer zivimo u velikom Vavilonu. Veliko je zlo kada se teologijom
bavimo samo pomocu naseg uma, i kada nas um predstavljamo kao prisustvo
Duha Svetoga. Ovo se naziva "mozgologija" (εγκεφαλολογια) koja radja Vavilon,
dok u teologiji postoje mnogi jezici, mnogi darovi ( = harizme), ali su svi jezici u
saglasnosti, jer je jedan Gospodar njihov, Duh Sveti Pedesetnice, a jezici su ognjeni.

- Starce, zar ne govori tropar da Duh Sveti "stalno pruza..."?[4]

- Da, pruza, ali tamo gde je prisutan. A ako nije prisutan, kako da pruza? Vrednija
je jedna rec iskusnog i smirenog coveka, koja sa bolom izlazi iz dubine njegovog
srca, nego mnoge reci mudrog spoljasnjeg coveka, koje, spretnoscu jezika izlaze
brzo, i od koga dusa nema koristi, jer je takav jezik telesan i nije ognjeni jezik Svete
Pedesetnice.

Osvetimo jezik

Dobar je jezik, dobro je i obrazovanje, ali ako nisu osveceni, stetni su i vode u
propast. Dodjose jednom u Koliviju, neki studenti optereceni knjigama i rekose mi:
"Dosli smo, starce, da razgovaramo o Starom Zavetu. Zar Bog ne dopusta znanje?"
"Koje znanje?" - rekoh im. "Ono koje se stice umom?" "Da", rekose. "To znanje,
rekoh im, moze te odvesti do meseca, ali te nece odvesti Bogu". Dobre su snage koje
postoje u nasem mozgu i koje mogu coveka da podignu do zvezda, sa velikim
troskovima goriva itd... Ali, od ovoga su bolje duhovne snage, koje coveka uspinju
do Boga, sto i jeste njegovo naznacenje. Ove snage uzdizu coveka do Boga sa malo
goriva, sa jednim naprstkom. Jednom sam jednog Amerikanca, koji je dosao u
Koliviju, upitao: "Kako ste vi uznapredovali, posto ste tako veliki narod?" "Isli smo
na mesec", odgovori mi. "Koliko je daleko?", upitah ga. "Recimo, pet stotina hiljada
kilometara", rece. "Koliko ste stotina miliona potrosili da biste isli na mesec'?" Od
1950-te do sada potrosili smo ogromne kolicine dolara". "A do Boga, jeste li dosli?",
upitah ga. "Koliko daleko je Bog?" "Bog je, rece mi, veoma daleko". "Mi, rekoh mu,
sa jednim naprstkom (, tj. sa beznacajnim materijalnim troskovima - prim. prev.)
idemo do Boga!"

Prirodno znanje nam pomaze da steknemo duhovno znanje. Ako, medjutim, covek
ostane samo pri prirodnom znanju, ostaje pri onome sto je prirodno i ne uspinje se
ka Nebeskom. Ostaje dakle, u zemaljskom raju, sazdanom izmedju Tigra i
Eufrata[5] i raduje se prirodnim lepotama i zivotinjama, ali se ne uspinje nebeskom
Raju, da se raduje sa Andjelima i sa Svetima. Da bismo se uspeli u nebeski Raj,
neophodna je vera u Domoupravitelja Raja, neophodno je da Ga ljubimo, da
spoznamo svoju gresnost, da se smirimo, da Ga upoznamo i da sa Njim molitveno
govorimo, da Ga proslavljamo i kada nam pomaze i kada nas kusa.

- Starce, da li je nekome ko prebiva u pokajanju, u postu, u podvigu, potrebno da

izucava i dogmatiku, teologiju, itd?

- Kada neko ima elementarno obrazovanje, bavljenje time mu moze pomoci. On,
medjutim, ne tezi tome da stekne znanje, da se pokaze mudar ili da govori
mudrosti, nego da sebi pomogne. Ako neko nastoji da se osveti, ako da Bog, dolazi
blagodat i prosvetljuje ga. A unutar toga moze biti i dogmatike i teologije, jer takav
zivi tajne Bozije. A neki drugi moze da bude prostodusan, i da ne zeli da nauci
nesto vise, nego se zadovoljava onim sto mu je Bog dao.

- Ako smo u manastiru (tj. ako smo se zamonasili - prim. prev.), a jos uvek zelimo
znanje ovoga sveta, sta to znaci?

- Znaci da nemamo znanje. "Poznajete istinu i istina ce vas osloboditi".[6] Kada se

covek smirava i prosvetljuje, tada se osvecuje i um njegov, kao i njegove razumske
sile, dok je, pre nego sto se osveti, delatnost njegovog uma telesna. Ako je neko
sebeljubiv, i ako se, dok je jos nepismen, upusti u tumacenje dogmata, Otkrovenja,
Otaca itd., pomracuje se, i napokon se gubi u bezverju. Takvoga napusta blagodat
Bozija, jer je uznapredovao u egoizmu. Vidite, smirenje u svemu pomaze, ono daje
snagu. Najpametnija stvar koju cu pomisliti, najmudrije resenje koje cu pronaci,
jesu najveca bezumlja, ako se u njima nalazi i egoizam, dok je smirenje stvarna
mudrost. Zbog toga treba da se borimo protiv castoljublja i za sticanje velikog
smirenja. Drugacije, znanje umesto da koristi, ima sasvim suprotne posledice. Um
se tada pomracuje, i onda se izgovaraju bogohulstva, jer je egoizam uznapredovao.
To je iznad nasih moci. Ako tako, neko ko je obrazovan, pokusa da izucava
dogmate, postoji opasnost od stete. Isto je i ako neko ko je neupucen, pokusa da se
udubljuje u duh Otaca, bez da je u odgovarajucem duhovnom stanju. Jer, da je bio
imalo duhovan, ne bi to cinio. Rekao bi: "Ako mi je nesto potrebno, Bog ce to
prosvetliti ( = razjasniti). Da ispunim ono sto sam razumeo. Toga je toliko mnogo!"

- Dakle, starce, kada neko izucava Jevandjelje, to je zato sto nema smirenja i
blagocestivosti?

- Da, jer kada nedostaje smirenje, tumacenje koje daje, jeste tumacenje uma,
razuma, i ono ostaje bez bozanskog prosvetljenja.

- Ako, dakle, ne razume nesto, bolje je da covek to ostavi za kasnije?

- Da, da kaze: "Ovde je nesto dobro receno, ali ja to ne razumem". I ja sam tako
radio. Kada sam bio mlad i kada sam citao Jevandjelje, ako nesto nisam mogao da
razumem, nisam pokusavao da to rastumacim. Razmisljao sam: "Ovde je nesto
dobro receno, ali ja to ne razumem". I kasnije sam video, da kada mi je to sto nisam
razumeo zatrebalo - cak - i doslo je tumacenje. Ali ja opet rekoh: "Da pitam, i neko
ce mi objasniti kako se ovo tumaci". I bilo je tacno onako, kako sam i razumeo. Jer je
drskost da neko pokusa da tumaci Jevandjelje kad ga ne razume. Zbog toga, kada
izucavate Jevandjelje, nemojte ga tumaciti umom, vec promislite dobro, dok ne
dodje bozansko prosvetljenje rasudjivanja, i samo ce se rastumaciti.

- Moze li covek, kada dodje u odgovarajuce duhovno stanje, da razume i nesto

dublje?

- Ne dublje. Jedan bozanski smisao u sebi sadrzi mnostvo bozanskih smislova.

Neka covek moze da razume sada a neka kasnije. Neko moze da cita - da cita, da
sazna mnogo, a da uopste ne moze da udje u smisao Jevandjelja. Neko, pak, moze
da ne cita mnogo, ali da ima smirenje, podviznicki duh, pa da ga Bog prosvetli i on
spoznaje smisao. Onaj ko zeli da cita mnogo, moze to da zeli zbog castoljublja ili da
bi stekao zahvalnost. Taj je kao neko go gleda borbu i ne vidi ko se bori, da bi
mogao da pomogne, da bi bio borac. On posmatra sta radi borac, i umesto da
pokusa da se i sam bori, on gleda jos jednu borbu, pa jos jednu, a sam ne postaje
borac, nego ostaje gledalac.

- Starce, za nekoga ko je obrazovan cesto kazu: "Ovaj je covek dobrodeteljan ( =

vrlinski)"[7]. Da li uvek tako?

- Kada kazemo: "ovaj covek je dobrodeteljan", mislimo na onoga ko je duhovno

dobrodeteljan, ko je duhovno zreo. Primetio sam da postoje neznalice koje su
veoma gorde, i neznalice koje su smirene. Postoje i obrazovani koji su veoma gordi,
i obrazovani koji su smireni. Dakle, unutrasnja dobrodetelj je sva dubina. Zbog toga
Sveti Vasilije Veliki kaze: "Najvaznije je da imas uzvisenu misao[8] i smirenu
pomisao". Onaj ko ima takvu misao, ako i ima malo gordosti, nekako se opravdava.
Ali onaj ko nema takvu misao, ako ima gordosti, sasvim je bez opravdanja. Sva
dubina je u nasem staranju o nama samima, u nasoj unutrasnjoj dobrodetelji. Ako je
neko dobrodeteljan, on je i obrazovan, i ima smirenu misao. Ovo je najvece dobro.
Za nekoga, pak, ko nema veliko obrazovanje, veoma je stetno ako o sebi ima visoko
misljenje.

Prirodno znanje

Spoljasnje obrazovanje u mnogim slucajevima skodi, jer u coveku podstice visoko

misljenje o sebi samom. Ovo visoko misljenje predstavlja zapreku koja sprecava
blagodat Boziju da se priblizi. S druge strane, kada covek odbaci takvu, laznu, ideju
o sebi samome, tada nas Dobri i Bogati Otac obogacuje svojim bozanskim i
prosvetljenim idejama. Kada, medjutim, napaceni covek ima visoko misljenje o
sebi, i kada tu ideju drzi u svome mozgu, on nastavlja da bude samo mozak, samo
telesno, i ne poznaje blagodat Boziju, blagodat Duha Svetoga. Kod mnogog znanja,
dakle, postoji strah da ce glava biti napumpana /znanjem/, a da ce time u stvari biti
isprazna. Tako dolazi do opasnosti da se to isprazno znanje rastoci u nista
(shizofrenijom), ili da bude gordoscu razoreno na komade. Zbog toga znanje treba
da sleduje strahu Bozijem, i da bude sjedinjeno sa delanjem, kako bi postojala
ravnoteza. Znanje, samo po sebi, steti.

Kada udju egoizam i razgovorljivost, da bi se zacudio kako lepo razmisljam, tada

pocinju da deluju duhovni zakoni, koji sabiraju ovo dvoje. Ako se ovo stalno
dogadja, onda je to znacajno. Kada u oko upadne nekakva truncica ona malo smeta.
Ali, ako stalno upada, ona stvara veliki problem. Ako je neki covek pametan i zbog
toga neko delo vrsi sa lakocom, treba da se pred Bogom pokloni, i da Mu blagodari
danju i nocu sto mu je dao pamet, koju moze da koristi a da se ne umara. A ako
ovoga nema, onda neka ne blagodari!

- Ako, medjutim, ima znanje koje ne sluzi nicemu?

- Tada mu to donosi stetu sa druge strane. Upitase kamilu: "Da li ti se vise dopada
put navise ili nanize?" Ona rece: "Zasto? Prav se izgubio?"
Bolje je onima koji nemaju um. Nama je dat um, da bi nam bilo bolje, ali sta mi
cinimo? Za to cemo morati da polozimo racun. Kako je to uredio Bog! Oni koji
nemaju um su radosni, a i u drugom zivotu bice im bolje. A ovi koji imaju um,
imaju mnogo muka.

- Starce, da li ce u buducem zivotu, oni koji su sada zaostali u razvoju imati dobru
moc misljenja? Da li ce im ona i tada nedostajati?

- Sve u svemu, i mnogo pameti bice nista i malo pameti bice nista. Jer ono sto je
Nebesko, to je nadumno. Sveti na Nebu nece biti u boljem polozaju u pogledu
znanja o Bogu, od onih koji su se u ovom zivotu razgoreli vrlinama. Mozda ce im o
Drugom dolasku, Pravedni Bog dati i nesto vise, jer su ovde ziveli utvrdjeni.

Radimo ispravno na svome umu

- Zasto, medjutim, stalno govore da je obrazovanje dobra osnova za monastvo?

- Vidi da ti kazem. Neko ko je obrazovan moze da uzme da cita neki Otacki tekst, i
sa malo truda da ga razume, i da tako brzo napreduje. A neko ko je neobrazovan,
ako nema blagocestivosti, tesko ce napredovati. Neobrazovani treba da se trudi da
stekne iskustvo i bozansku pomoc, i da u okviru toga shvati ono sto cita. Sa druge
strane, onaj ko je obrazovan, ako se samo malo potrudi, dobro ce napredovati. On
treba da dela na svom umu, i da se ne drzi samo teorije. Svakako nisam rekao da
treba da zeli da umom spozna tajne Bozije.

- Dakle, starce, treba koristiti svoj um u borbi protiv strasti?

- Ne samo to, nego i sire. Pogledaj na sva dobrocinstva Bozija, na sav svemir.
Proslavi Boga i zablagodari mu. Vidis, prvo je Avram trazio Boga, a potom je Bog
trazio Avrama.

- Kako, dakle?

- Otac Avramov, bio je idolopoklonik, postovao je idole. Avram vide svemir, i

zapita se zasto se postuju bezdusni idoli, i njegov um stade da dela: "Nije moguce
da su ovi idoli, da su ova drva, bogovi, i da su oni stvorili sav svet. Ko je nacinio
nebo, zvezde, sunce, itd.? Treba da pronadjem istinitog Boga, u Njega da verujem i
Njemu da se molim". Tada se Bog otkri njemu i rece mu. "Izidji iz zemlje svoje i od
rodjaka svojih" (Post. 12, 1). I Avram otide u Hevron, i postade ljubljeno cedo
Bozije. Obrazovani, ako i nema blagocestivosti, lako moze da razume, i sa malo
smirenja i malo borbe napredovace. Evo mog primera, dok sam bio u vojnoj sluzbi
veze. Kada su me tamo postavili, bilo je nekoliko Engleza. Oni koji su bili
obrazovani i koji su znali engleski, odmah su se uklopili, a nama ostalima bilo je
tesko. Ali i u pogledu onoga sto smo ucili, drugi su to razumeli, jer su znali razne
stvari, a nama je opet bilo tesko.

Svi treba da znaju dobrocinstva Bozija. Svako treba da razume sta mu je dato. zasto
nam je, inace, Bog dao um? Da ispitujemo, da izucavamo, da sledujemo sebi
samima, itd? Bog nije coveku dao um, zato da bi pronasao kako da sa jednog mesta
brze predje na drugo, vec zbog necega sto je mnogo vaznije: da spoznamo kako da
krenemo putem naseg naznacenja, kako da pridjemo Bogu, kako da udjemo u
zemlju istinitu, u Raj.

Kakva je dobrocinstva ucinio Bog Izrailjskom narodu! Kakve znake! Kakva dela!
Kada je, medjutim, Mojsije, sa tablicama deset Bozjih zapovesti, zakasnio da sidje sa
gore Sinaja, narod vec bese dao svoje zlato, da se napravi zlatno tele, da mu se
poklone (vidi Iz. 32, 1-6). U nase vreme nema ni jednog coveka sa... telecim umom.
Zbog toga za onoga ko je obrazovan, nema opravdanja zasto ne bi razumeo sta je
ispravno. Bog je dao coveku um, da bi covek pronasao svoga Tvorca. Evropljanima
se um pomutio. Oni pate od smucenosti i padaju sa litice, jer su izbacili Boga iz
svog zivota.

Ima i onih, koji, iako su dobili sve predispozicije - um, pamet, itd., da bi
napredovali, ne paze sta govore. Ako im das neki savet, oni kazu "razumeo sam", i
onda zure da to uproste. Na Svetu Goru dolaze pametni momci. Oni odmah uhvate
smisao onoga sto im govoris, ali uhvate vazduh jer ne paze. A ako, i sa manje
pameti, paze, ako sa paznjom slusaju sto im se govori, u njima ostaje ono sto cuju.
A razumeju mnogo. Odavde i odande uzimaju, pune se znanjem a ne cine nista. Ne
koriste um koji im je Bog dao, zaglupljuju se. Imaju u sebi gordosti, i ne
dozvoljavaju da ih oseni bozanska blagodat. A oni koji nisu mnogo pametni, veoma
su smireni. Kazu. "Nisam razumeo", i ponovo pitaju: "Kako si to rekao?", i
pokusavaju da to ispune. Takvi su ispunjeni radoscu i napreduju. Smireni covek je
cesto veoma ucen, a egoista, posto nema smirenje ne zeli da pita, pa ni ne zna.
Arsenije Veliki[9] je bio najobrazovaniji u citavoj vizantijskoj imperiji. Teodosije
Veliki ga je drzao kao ucitelja svoje dece, Arkadija i Onorija. Kada je, pak, Arsenije
kao monah otisao u pustinju, on sede pokraj Avve Makarija, koji je bio nepismen, i
rece: "Ni azbuku njegovu ne znam"!
- Starce, kako se postize, da stvari ne istrazujemo samo umom?

- Um treba pravilno da radi. Da radi na velicanju Boga, da radi kako bi Boga

pronasao, a ne da sebe gradi bogom. Oni koji imaju /dobar/ um, treba da budu
duhovno napredni. Jedan pogled da bace, razumeju. Kada neko radi na svom umu,
on moze da pomogne drugima, a moze i da ga muci. Imam pred ocima ono sto se
dogadja medju laicima. Znao sam jednog decacica koji je ostao siroce, zajedno sa
troje svoje brace, a njihova majka se preudala. Sirocici nisu imali ljubavi ni od
majke ni od svog ocuha. Taj jadnicak, kada je odrastao, postade trgovac. Jednom
prilikom cu da je neko umro i za sobom ostavio troje sirocadi. Sazali se na sirocice,
ode toj zeni i rece: "Zelis li da se uzmemo i da zivimo kao brat i sestra, i da
othranimo ovu decu"? I ona se slozi. Sada zive duhovnim zivotom, citaju sinaksar,
dobrotoljublje, idu u manastire, imaju duhovnika. Ovaj covek je ispravno
razmisljao i u skladu sa tim i cinio, i zadobio je blagodat Boziju. A neko bi mu
rekao: "Sada ces da mucis tu decu, kao sto su nekad tebe mucili". Ovaj covek,
medjutim, nije hteo da potrazi zadovoljenje u zlu nego u dobru. Jedni, dakle svoj
um koriste za postizanje dobrih dela, a drugi za propast. Pokvarenost ih na to
primorava.

Vidimo to i u pripovesti o Avelju i Kajinu (vidi: Post. 4, 2-15). Mozda je Bog

drugacijim nacinio Avelja a drugacijim Kajina? Avelj je medjutim, na ispravan
nacin upotrebljavao um koji mu je Bog dao. Razmisljao je: "Bog mi je dao sve. Zar
da mu ne dam jedno jagnje?" I uze i zakla najbolje jagnje. Kajin uze zito sa plevom, i
sve to zajedno ponudi Bogu na zrtvu. Jedan je Bogu prineo najbolje jagnje, a drugi
nekorisnu plevu. Dobro, ako ne zelis da ponudis jagnje, uzmi i samo malo cistog
zita. Kajin je na zalost, uzeo zito sa plevom i to spalio. Sta je prineo jedan, a sta
drugi? I Bog prihvati zrtvu Aveljevu. A Kajin tada postade ljubomoran i ubi Avelja.
Bog uze Avelja u Raj, a Kajin, kao divlja zver, otide u sumu. Bog je svakako dao
slobodu, ali je Avelj tu slobodu pravilno iskoristio.

NAPOMENE:
 1. Grcka rec "ευσεβεια" obicno se na srpski prevodi kao blagocetivo i
blagocestije. Bukvalno znaci dobro postovati, tako da kod Otaca cesto ima
istovetno znacenje kao pravo-slavlje, ispravno postovanje Boga. Videti. Sv.
Jovan Damaskin, Besede, prev. Ep. Atanasije, Trebinje 2002, str. 90,
napomena 6, (prim. prev.).

2. Prepodobni grigorije Dvojeslov, Papa Rimski (540 - 604), je Svetitelj nase

Crkve. Njegov spomen se proslavlja 12. marta.

3. Starac ovde ne misli na sve sabore, vec na one na kojima se razmatraju teme
koje su vec razresene u Crkvi od strane Svetih Otaca, i o kojima vise nema
potrebe da se raspravlja.

4. Stihira na praznik Pedesetnice.

5. Prema Biblijskoj pripovesti, Edemski vrt u kome su bili praroditelji se tu

nalazio (prim. prev.)

6. Jn. 8, 22.

7. Rec καλλιεργημενος ne moze se doslovno prevesti. Ona ima znacenje:

obradjen, negovan,itd. Osnovno znacenje je poljoprivredno - obradjivanje
zemlje, ali ima i preneseno znacenje.

8. Tj. vazno je misliti o uzvisenim stvarima, o Bogu, itd (prim. prev.).

9. Vidi: Starecnik, Avva Arsenije, str. 5 (na grckom).

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

DUH BOZJI I DUH OVOGA SVETA

POGLAVLjE II

RACIONALIZAM NASEG VREMENA

Razum u duhovnom zivotu

 
- Starce, kakva je uloga razuma u duhovnom zivotu?

- Kog razuma? Ovoga sveta? Taj razum[1] nema nikakve uloge u duhovnom
zivotu. Andjeli, Svetitelji ulaze kroz prozor, a ti ih gledas. Razgovaras sa njima, i
oni odlaze... Ako ovo pokusas da objasnis razumom, to ne ide. U nase vreme kada
su znanja veoma uznapredovala, poverenje samo u razum je na zalost, uklonilo
veru kao temelj, i ispunilo duse pitanjima i sumnjama. Zbog toga nas cuda
utvrdjuju, jer se cudo dogadja i ono se ne objasnjava Razumom (= logikom). Vera u
Boga privlaci bozanske sile dole, i svi ljudski zakljucci se preokrecu. Cini cuda,
vaskrsava mrtve i ostavlja nauku sa otvorenim ustima. Sve vezano za duhovni
zivot spolja izgleda naopako. Ko ne obrne svoj svetski nacin misljenja, i ko ne
postane duhovan covek, nemoguce mu je da spozna tajne Bozije koje nam se
javljaju kao cudne. Onaj ko misli da moze da spozna tajne Bozije spoljasnjim
izucavanjem, lici na nekog bezumnika koji pokusava da vidi Raj pomocu teleskopa.

Razum cini mnoga zla kada neko pomocu njega pokusa da izuci ono sto je
bozansko, da tako shvati tajne, cuda. Katolici su sa razumom dosli dotle da
hemijski ispituju Sveto Pricesce, da bi videli da li je ono stvarno Telo i Krv
Hristova. Sveti su, medjutim, verom koju imaju, uvek videli Telo i Krv u svetoj
Casi. Jos malo pa ce doci dotle da Svetitelje stave pod rentgen da vide u cemu se
sastoji njihova svetost! Odbacili su Duha Svetoga, a ubacili su svoj razum i sada se
sluze belom magijom. Jednom Katoliku, koji je imao dobro raspolozenje - jadnik se
zaplakao - rekoh: "Jedna od najvaznijih razlika medju nama je ovo: vi se oslanjate
na mozak, a mi na veru. Vi ste razvili racionalizam i uopste ljudska dostignuca.
Svojim razumom ogranicavate bozansku silu, jer ste bozansku blagodat ostavili po
strani. Vi u osvecenu vodicu stavljate konzervans da se ne pokvari. Mi u ono sto se
pokvarilo stavljamo osvecenu vodicu, da bi postalo dobro. Verujemo u blagodat
koja osvecuje, i osvecenu vodicu cuvamo po dvadeset i po pedeset godina i ona se
uopste ne kvari".

- Da li razum, ispravno misljenje, dolazi pre Boga?

- Mozda ne dolazi razum nego gordost? U sustini, ovakva logika je pre kriva nego
ispravna. Gordost je ostecenje razuma. Razum koji je egositican je gnezdo demona.
Kada se ovakva logika pretoci u nasa dela, predajemo se djavolu.

- A kada, starce, neko ko je duhovan treba da se suprotstavi iskusenju, zar tu razum

nema nikakvu ulogu?
- Tada, covek treba da cini ono sto je u njegovoj moci, a ono sto nije neka ostavi
Bogu. Neki pokusavaju da sve postignu samo svojim umom. Takvi su, na primer
oni koji pokusaju da dostignu umnu molitvu umom. Stiskaju glavu da bi se
skoncentrisali, i posle ih boli glava. Ako se ja suprotstavljam onome cemu treba da
se suprotstavljam svakoga dana, zar mislis da bih to mogao, tek tako, sam da
cinim? Nego, ono sto kao covek mogu, to cinim, a ostalo cu ostaviti Bogu. "Bog ce,
kazem, dati, ukazace na ono sto treba da bude". Mnogi pocinju: "Kako ce ici ovaj
posao, i sta ce biti s ovim ili sa onim", i tako ih i zbog sitnica boli glava. Kada neko
pokusa da stvari uredi samo logikom, tada mu se sve pomuti. Trebalo bi da Boga
postavi ispred svakog svog dela. Da ne cini nista, bez poverenja u Boga, jer se
kasnije njegov um bori i umara, a dusa se lose oseca.

- Starce, rekli ste da ne dolazite u stanje napetosti. Kako se to postize

- Ne, ne dolazim, jer se stvarima ne suprotstavljam umom. Ako mene zaboli glava,
zabolece me od prehlade ili od niskog pritiska. Tome imam da se suprotstavim!
Svakoga dana mi dolaze ljudi sa svojim problemima, sa svojim bolovima. Mislim
na one koji su prosli kroz razlicite probleme, kroz bolesti itd. I ako nekome bude
dobro, ne govori da mu je dobro, da se i ja poradujem malo, nego i dalje mislim da
mu nije dobro.

- Kako moze monah da pravilno uredi svoje misli, a da se ne umori od

razmisljanja?

- Stvarni spokoj biva od drugog spokoja. Bog uspokojava coveka, i covek postaje
covek, obozuje se. Drugacije je ako radi samo umom, jer tada je sve telesno, ljudsko.

Svetska logika umara um i oslabljuje telesne sile, ogranicava srce, dok je duhovna
logika za srce blagotvorna. Um, ako se ispravno koristi, moze da pokrene srce i da
bude od pomoci. Kada um sidje u srce i kada sa srcem zajedno dela, svako delo
koje cinimo nije vise samo delo razuma. Razum je blagodat. Medjutim i on treba da
se osveti.

- Starce, imam li ja srce?

- Imas srce, ali umesto da ono radi, tvoj um ga ucutkava. Pokusaj da ostvaris logiku
srca, logiku vere, ljubav.

- Kako da to postignem?
- Prvi korak - da prosetas Solunom bos, da kazu da si poludeo, kako bi um otisao!!!
Ti, blagosloveni, sve uzimas sa matematickom tacnoscu. Ti si astronom? Prestani
da razmisljas racionalisticki, da bi mogao da radis na samom sebi.

- Starce, koje izucavanje ce mi pomoci da se odvojim od logike ovoga sveta?

- Pre svega treba da citas Starecnik, Filotejevu Istoriju, dakle, ne teorijske knjige,
nego one koje govore o delanju, da bi jednostavnim otackim duhom svetiteljstva
odagnao logiku ovoga sveta. Nakon toga treba da citas Avvu Isaaka, ali da ga ne
shvatis kao filosofa, nego kao onoga ko je od Boga prosvetljen.

Logika ovoga sveta kvari duhovnu osetljivost

Sveti Oci su sve sagledavali duhovnim, bozanskim ocima. Svetootacki spisi su

pisani Duhom Bozjim, i Duh Bozji je taj koji tumaci Svete Oce. Danas nema cesto
ovoga Duha Bozijeg, da bi se razumeli spisi Otaca. Sve se gleda ocima ovoga sveta,
i nista se drugo ne vidi. Nema dobrih dela koja daju veru i ljubav. Arsenije Veliki[2]
je stavljao bosiljak u vodu i nije je menjao, tako da je voda mnogo mirisala. A sta
cemo mi razumeti o toj ustajaloj vodi! "Ma ne razumem ovo", kazu ti. Ne zaustavlja
se da vidi ima li tu jos nesto, nego dobacuje zato sto ne razume!

Kada se umesa logika, nista ne moze da se razume - ni Jevandjelje ni Sveti Oci.

Duhovni osecaj se kvari, i Jevandjelje i Oci postaju coveku nekorisni, tako da on
dolazi do toga da kaze: "Tolike godine se ljudi nepravedno pate podvizavanjem,
postom, itd!" Ovo je bogohuljenje. Dodje jednoga dana jedan monah u Koliviju
automobilom. "Dete moje, rekoh mu, sta ce tebi automobil? Ne ide to!" "Zasto
starce", rece mi. Zar ne pise u Jevandjelju: "sto puta vise primice i nasledice zivot
vecni? (Mt. 19, 29)" Ovo, "sto puta vise primice", rekao je zato sto je zeleo da ima.
Ali, na monaha se odnosi ono sto kaze Apostol Pavle da: "nista nemajuci sve
poseduju". Monah, dakle, nema nista, ali moze da raspolaze tudjim vrednostima,
zato sto mu veruju radi njegovih vrlina. Mi monasi ne treba da imamo! Vidite kako
se uz pomoc logike moze doci do pogresnih tumacenja? Imajte uvek na umu da,
ako se covek ne posveti ( = ocisti od greha), ako ne dodje bozansko prosvetljenje,
svako tumacenje koje ce dati bice uvek smutno.

Upitase me jednom: "Zbog cega Presveta /Bogorodica/ nije ucinila cudo na Tinu, i
Italijani razvalise brodic "Eli" na dan njenog spomena?" A Presveta je tamo ucinila i
vece cudo. Unistavanje brodica "Eli" izazvalo je srdzbu Grka. Grci su shvatili da
Italijani nista ne postuju i razljutili su se, i zatim su ih proterali vicuci "napolje". Da
nije tako bilo, Grci bi rekli: "I ovi /Italijani/ su religiozni, oni su nasi prijatelji". Ne bi
razumeli bezboznost Italijana. A sada dolaze ovi sa svojom logikom i govore:
"Zasto Presveta nije ucinila cudo?" I sta da im kazes?

A drugi pitaju: "Zar su u Vavilonu, kada su u pec bacili trojicu mladica, zaista
merili vatru, i izmerili da je bila cetrdeset devet lakata?" Pa kada je vatra isprva bila
sedam metara visoka, dodali su jos materijala za lozenje da bude sedmostruko
veca. Zar sedam puta sedam ne daje cetrdeset devet? Vidis li kako su znali kolika je
vatra? Ovde vidis jedan racionalizam, jednu bezumnu logiku, koja je na koncu
odvojena od stvarnosti. Neki od danasnjih teologa zamajavaju se i ovakvim
pitanjima. Tako, na primer, pitaju: "Da li su se demoni koji su bacili krdo svinja u
more udavili? (up. Mt. 8, 32)" A znacenje je da su otisli od coveka. Sta se tebe tice
sta je bilo? Bolje pazi da demoni tebe ne posednu, i nemoj se brinuti o tome gde se
sada nalaze oni demoni.

- Starce, neki pokusavaju da usaglase Jevandjelje sa ljudskom logikom. Tumace

Jevandjelje logikom ovoga sveta bez ikakvog zazora.

- Jevandjelje i logika ovoga sveta ne mogu da se usklade. U Jevandjelju je ljubav. U

logici ovoga sveta je interes. Jevandjelje kaze: "ako te ko neko potera jednu milju, idi sa
njim dve ( up. Mt. 5, 41)". Gde je tu logika? To je skoro ludost! Zbog toga oni koji
pokusavaju da Jevandjelje usklade sa logikom ovoga sveta cine jednu ruzno
zamesateljstvo. Postoje, primera radi, razlicite grupe koje se bave filantropskim
radom. Oni, tako saznaju da je neko postradao, da je osiromasio i da mu je
potreban novac. "Pomoci cemo mu, ali da se prvo uverimo da li mu je novac zaista
neophodan". I onda idu dva tri puta da ga posete, da se uvere da li mu je pomoc
zaista potrebna. I ako, pretpostavimo, vide da ima nekoliko fotelja u sobama, kazu:
"E, pa on ima toliko fotelja u tim sobama! Posto ima toliko namestaja, pomoc mu
nije potrebna". I ne daju mu pomoc. Oni, medjutim, ne razumeju da je taj covek
gladan. Jer, kada neko osiromasi, to ne znaci da se istog casa promeni i njegova
odeca. Otkud znas da taj namestaj nema od ranije, a jos niko do sada nije dosao da
ga kupi? A moze biti, da mu je to poklonio neko ko je saznao sa siromastvo njegove
porodice. Takvi dobrotvori se kriju iza logike i vrse smutnje, a Jevandjelje ostaje
van njihovog zivota. Ljudi gledaju na stvari spoljasnje, i zato sve pogresno tumace.

- Starce, logiku i ljudsko razmisljanje koje imam, osecam kao zapreku za napredak
u duhovnom rasudjivanju.
- To zaista i jeste prepreka za duhovni napredak, jer tada odlazi blagodat Bozija.
Covek tada ostaje bez pomoci Bozije, padne i razbije nos. Ljudsko sudjenje i
rasudjivanje su, po pravilu, nepravedni. Rasudjivanje Bozije jeste ljubav,
dugotrpljenje, podsticanje. Bakterija koja izaziva tvoju duhovnu bolest je to sto
stvari istrazujes ljudskom logikom. Delotvoran lek su dobre misli. Kada covek
skrece desno, ima dakle, dobre misli, a raste i sposobnost njegovog srca. Stoga, ako
mnogo koristis razum, neophodno je da dobro pazis na svoje pomisli, jer i zakljucci
do kojih svojim umovanjem dolazise jesu ljudski a ne duhovni i osveceni.

- Starce, zasto tako cesto padam u osudjivanje?

- U tebi je Pravo koje studiras, i zato osudjujes. Mnogo puta odredjene studije ili
neko zanimanje, na izvestan nacin stvaraju jednu suvu logiku. Logika je cesta bolest
onih koji umuju. Ona je sustina bolesti. Ako imas srca, logika ide mnogo ispred
tvog srca.

Ima mnogo onih koji imaju veliku moc misljenja i koji rasudjuju sa egoizmom, i koji
nista ne primaju. Sve traze od drugih ali ne i od sebe. Sami ostaju u svojim
nemocima a druge osudjuju. Zaista je to veoma cudno! Spolja su uobliceni,
napravili su jednog spoljasnjeg coveka punog licemerja i u sebi nemaju ni traga od
prostodusnosti. To i jeste razlika izmedju evropskog i jelinskog duha. Kada kazem
"jelinskog" mislim na duh Pravoslavlja. Kod evropljanina nikad ne mozes da
shvatis kada mozes, a kada ne mozes da mu se priblizis. Uvek kaze "dobro dosli" sa
lazljivim osmehom. Dok Jelina mozes da razumes. Radostan je? To i pokazuje.
Hoce da te prevari? I to pokazuje, pa i to uvidjas.

- Kako biva kriv, onaj ko lako osudjuje ljude, stvari ( = dogadjaje) i vlasti ( -
drzavne)?

- Samo se krecete u sferi logike, sluzite se samo svojim mozgom, a ovo je posledica
toga. Dobro je za one koji imaju otvoren um, da Bog uzme ventil pa da ga malo
okrene. Koliko se um vise isprazni, toliko vise blagodat ispunjava coveka. Kada
kazem um, mislim na ljudsko rasudjivanje, na egoizam, na samouverenost. U onom
momentu, medjutim, kada neko shvati da ne rasudjuje ispravno i kada kaze:
"Rasudjujem na nacin ovoga sveta, moje rasudjivanje nema bozanskog prosvetljenja
i stoga cu pogresiti. Zato ne treba da koristim to moje rasudjivanje" - tada ga Bog
prosvetljuje, i tada moze ispravno da rasudjuje sta je pravo.

Pametnim ljudima iskusenje ne dolazi kao ocigledno osudjivanje. Kada covek u

sebi ima ljudske elemente, on sudi ljudski i cini zlodelo. Covek treba da se udalji od
tog ljudskog elementa, da bi se njegov sud postao bozanski. Sud ovoga sveta je
krivi sud. Kolike samo nepravde bivaju! Jednom prilikom za Pashu, nakon Svete
Vaskrsnje Liturgije, sedosmo malo u jednu kucicu da pojedemo sir i jaje. Pored
mene je sedeo jedan monah koji je bio vodic mazgi, i koji je donosio drva. Gledam
ga, stavlja u svoj cosak ono sto mu je ponudjeno. "Jedi", rekoh mu. "Dobro, dobro,
jescu", rece mi. Gledam ga posle, opet ne jede. "Jedi, opet ti govorim. Danas je
Pasha." "Blagoslovi starce, rece mi, "ja, kad se pricescujem, ne jedem do dva
popodne". Od prethodnog dana posti (tj. ne jede - prim. prev.) a jesce tek popodne!
Vidis sta on cini radi blagocestivosti? A drugi mogu da ga smatraju obicnim
mazgovodcem.

Covek je tajna! I ako te primoravaju da sudis, razmisljaj: "Da li je ovaj sud bozanski,
ili je pun pristrasnosti?" Da li je to nesebicno ili puno samovolje? Nemojte imati
poverenja u sebe niti u svoj sud. U tom sudu ima mnogo egoizma. Mene su
postavili da sudim o jednoj stvari, i iako to nisam hteo, primorali su me. I kada sam
stao na molitvu, posto sam sa nesebicnoscu i nepristrasnoscu sudio, nisam osecao
onu sladost kao drugim prilikama. Nije me uznemiravala moja odluka o tom
pitanju, nego to sto sam sudio kao covek. Koliko je cesto nas sud prevaran i koliko
su tu cesto prisutni ljudski kriterijumi! Mnogo je drskosti u sudjenju. Sud pripada
Bogu. To je strasno! I nije vazno, ako onaj ko sudi ima i dobru nameru. Vazno je sta
je u njegovom sudu.

Potrebno je mnogo rasudjivanja. Prirodno, svi mi imamo neko rasudjivanje, ali na

zalost, mnogi od nas ga ne primenjuju na sebi samima, nego na bliznjima svojim.
To rasudjivanje koje imamo, pomucujemo sudjenjem i osudjivanjem i zahtevom da
se drugi poprave, dok je u stvari to trebalo da zahtevamo samo od sebe, posto ne
uzimamo dovoljno ucesca u duhovnoj borbi i u odsecanju sopstvenih strasti, kako
bi se dusa nasa oslobodila i kako bi uzletela na Nebesa.

NAPOMENE:
 1. Kada starac ovde govori o razumu, on ne misli na harizmu kojom je Bog
pocastvovao coveka, vec na racionalizam, koji je, kako on sam kaze
"iskvaren" i koji odvaja od vere u Boga, koji odrice Bozije promisljanje i
odbacuje cuda.

2. Upitase neki Avvu Arsenija: "Zasto ne promenis vodu, kad se umirisala?". A

on odgovori: "Umesto da mirisem ono sto dolazi od sveta, treba da podnosim
ovaj miris" (Vidi Stracnik, Avva Arsenije, 18, str. 6 - na grckom)

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

DUH BOZJI I DUH OVOGA SVETA

POGLAVLjE III

NOVA POKOLENjA

Nestade duha zrtve

Mnogi ljudi danas nisu osetili radost zrtve i ne ljube trud. Lenjost i nebriga su usli,
donoseci mnoga kvarenja. Nestalo je marljivosti i zrtve. Uspehom smatraju kada
nesto postignu bez truda, bez marljivosti. Ne raduju se, ako nesto nije postignuto
bez pregora. S druge strane, ako stvari sagledamo duhovno, trebalo bi da se raduju
onda kada moraju da se trude, jer im to daje priliku za borbu.

Svi sada, i mali i veliki, gledaju kako da nesto postignu sa lakocom. Duhovni ljudi
gledaju kako da se sto manje trude. Svetski, pak, kako da zgrnu sto vise novca, a da
ne rade. Mladi, kako da prodju ispit, bez ucenja, kako da dobiju diplomu, a da ne
izlaze iz kafica. I ako bi bilo moguce, da telefoniraju iz kafica, i da im daju diplome!
Da, to traze! Mnogi mladici dolaze u Koliviju i kazu mi: "Pomoli se da prodjem
ispit." Ne uce, a kazu: "Bog moze da mi pomogne". "Uci", kazem mu, "i pomoli se".
"Zasto", kaze, "Bog ne moze da mi pomogne". Da Bog, dakle, blagoslovi njegovu
lenjost? To ne ide. Ako uci, ali mu ne ide, onda ce mu Bog pomoci. Ima mladih koji
imaju teskoce sa pamcenjem ili sa razumevanjem, ali koji pokusavaju da to
savladaju. Ovima ce Bog pomoci da postanu mudri.
Srecom da postoje ispiti. Jedan mali sa Halkidikija je dao ispit u tri skole i u svima
je prosao[1]. U jednoj je bio prvi, u drugoj drugi, ali je on vise voleo da nadje posao
i da tako olaksa svom ocu koji je radio kao metalski radnik. Tako nije otisao da
studira nego se odmah prihvatio teskog posla. Ova dusa je za mene lek. Zbog takve
omladine bih umro, postao bih zbog njih zemlja. Na mnoge mlade je, medjutim,
uticao duh ovoga sveta tako da zbog toga trpe stetu. Naucili su da se zanimaju
samo za sebe same, i uopste ne misle na svoje bliznje nego samo na sebe. I sto im
vise pomazes, sve vise nepodopstina prave.

Gledam danas neku neblagodarnu decu. Jedno osudjuju, drugo im je tesko, i srce
njihovo niti se umara niti uopste stari. Da postanu monasi, tesko im je, da se ozene
plase se. Dolaze, i opet dolaze na Svetu Goru... "O, tesko je biti monah", kazu.
Stalno treba da ustajes u ponoc! Nije to jedan ili dva dana!... ". Vracaju se onda u
svet. "Sta da radim u ovom drustvu, s kim cu se uplesti ako se ozenim? To je
bezveze", kazu, i opet dolaze na Svetu Goru. Malo ostanu, i kazu "tesko je...".

Mladi danas lice na nove masine kad im se zamrzne ulje. Treba da promene ulje, da
bi masina krenula, drugacije ne ide. U Koliviju dolazi jadna omladina - i to ne jedan
ili dvojica - i pitaju me: "Sta da radim, oce? Kako da utrosim vreme? Dosadno mi
je". "Nadji posao, sine". "Imam para", kaze mi. "Sto da radim?" "Apostol Pavle kaze
da "ko nece da radi neka i ne jede" (2 Sol 3, 10). Treba da radis, da bi jeo, ako i imas
para. Rad pomaze ljudima da odlede ulje u njihovim masinama. Rad je stvaranje.
Rad donosi radost i odgoni stres i dosadu. Tako, dete, da nadjes neki posao koji ce
ti se malo dopadati, i da se pokrenes. Pobaj da vidis!"

Vidis, neki se umaraju, odmaraju se i opet su umorni. Dolazi omladina u Koliviju,

sednu i umore se od sedenja. Ali me vrlo priljezno pitaju: "Sta da za tebe uradimo,
sta da ti donesemo?" Nikad nista ne trazim. Uvece radim, odem da skupljam drva
da zimi nalozim dve peci. Mnogi posetioci sve ostave u neredu, uprljano, smrdljive
carape. Dam im tanke carape koje i donose, a oni ih posle bace. Dam im maramice,
ne nose ih. Tri puta sam u svom zivotu nesto zatrazio. Jednom mladicu rekoh:
"Zelim dve kutije sibica iz Kareje" - iako sam imao cetiri upaljaca, ali sam to ucinio
da ga obradujem. Otrca radostan, oznoji se da ih donese, ali ga je taj zamor
odmorio, jer je osetio radost zrtvovanja. A drugi je sedeo i od sedenja se umorio.
Oni traze da osete radost, ali covek treba se zrtvuje, da bi radost dosla. Radost biva
od zrtve. Zaista, radost dolazi od istrajnosti. Tako, ko se drzi revnosti, uspeh sledi!
Muka covekova je egoizam, sebeljublje. To je ono sto svakoga hvata.
Jednom dodjose dva oficira na Svetu Goru i rekose mi: "Zelimo da postanemo
monasi". "Zasto", rekoh, "zelite da postanete monasi? Otkuda vam je to doslo?" Eto,
dosli smo ovde na Svetu Goru u posetu, i onda nesto mislimo da ostanemo, jer
mozda ce biti neki rat". "Ajde, nemojte se sramotiti", rekoh. "Mozda ce da bude
nekakva rat! I kako cete da napustite vojsku?" "Naci cemo neki razlog", rekose mi.
Sta ce da nadju. Da se prave ludi... ili tako nesto da nadju. "Ako sa takvim mislima
krenete da postanete monasi, od samog pocetka necete imati uspeha", rekoh im.
Drugi, pak, kada je po uzrastu bio spreman da se ozeni, da zasnuje porodicu, dodje
i kaze mi: "Zasto da se ozenim? Zar da stvaram decu i porodicu u ova teska
vremena?" "Dobro, rekoh. A u vreme progona, da li je zivot stao. Zar i tada nisu
radili, zenili se i udavali? Da se nisi ti zamorio?" "Zelim da postanem kaludjer", rece
mi. "Ti si umoran! Kakav ces ti trudoljubivi kaludjer da budes?" Shvatate? Ako
neko podje da se zamonasi pa razmislja: "Zasto da ostanem u svetu, da stvaram
porodicu, odgajam decu? Otici cu u manastir, izvrsicu neko poslusanje,
odgovornosti nemam, a ako mi nesto kazu sagnucu glavu. Zasto bih pravio kucu?
Tamo cu imati svoju keliju, imacu hranu, itd". Takav neka zna da je od pocetka
osudjen na neuspeh. Postoje i takvi ljudi. Znajte, onaj ko je vredan, stalno se trudi.
Onaj ko je vredan u staranju za porodicu, i kao monah ce biti vredan, a vredan
monah, da je zasnovao porodicu, i tamo bi bio vredan.

Jedan je tako bio u nekom manastiru kao iskusenik, i nije zeleo da se zamonasi.
"Zasto, dete moje, ostajes ovde?", upitao sam ga. "Zato sto me kaludjerska sufija
podseca na kacigu", cuh odgovor. Nije zeleo da postane kaludjer, da ne bi nosio
kaludjersku skufiju. Podseca ga na kacigu! A kad nosis kacigu? Samo ponekad
treba da se nosi. Gde ce da ide u rat! Podseca ga na kacigu! Pa, sta on trazi u
monastvu? Kad neko tako pocne, kakav ce kaludjer da bude? Mozes li da mi kazes?
Na kraju je postao nekakav jadni kaludjer, i nije nosio veliku skufiju.

Jednom dodjose u Koliviju dvojica mladica sa kosom do zemlje. Ja podjem da ih

osisam, a oni se bune. Na kraju sam im samo napravio percine. Imao sam i jednu
macku tamo. "Da je ponesem", pita me jedan. "ponesi", kazem mu. Isli smo za
Iviron, oko sat vremena putem, a on nosi macku u rukama. Poce da kisi. Kad smo
stigli do manastira, on trazi da ga prime sa mackom. "Ne moze", rekose mu, i on
citavu noc ostade napolju na kisi. A da mu kazes da pricuva skorpiju jedan sat,
kazace: "ne mogu". Ali da celu noc sedi napolju sa mackom, to moze.

Jedan drugi, ode u vojsku pa pobeze. Dodje u Koliviju i kaze mi: "Zelim da se
zamonasim". "Idi da odsluzis svoj vojni rok!", kazem mu. "U vojsci nije kao kod
kuce", kaze mi. "Dobro da si mi to rekao, dete, da to kazem i drugima!" U
medjuvremenu su ga njegovi trazili. Nakon kratkog vremena vratio se rano ujutro.
Bila je Tomina nedelja. "Tebe trazim", rece mi. "Sta hoces?", rekoh mu. Gde ides u
crkvu?" "Nigde", kaze mi. Danas, na Tominu nedelju, u Manastiru je svenocno
bdenije, a ti ne ides? A hoces da budes monah. Gde si bio?" "Bio sam u hotelu. Bilo
je tiho. U manastiru je buka!" "I sta ces sada da radis?" "Razmisljam da odem na
Sinaj jer zelim da zivim tezim zivotom", "Ucini jedno poslusanje", rekoh mu. Udjoh
unutra i uzeh jednu zemicku koju su mi doneli i dadoh mu. "Uzmi ovu veliku
zemicku, rekoh mu, da zivis tezim zivotom, i idi!" Takvi su mladi danas. Ne znaju
sta traze, a smetnje ne otklanjaju. Gde da se posle zrtvuju?

Secam se, kada sam sluzio vojsku, kako si mnogo puta u slucajevima nuzde mogao
da cujes: "Gospodine oficiru, da idem ja umesto ovoga. Ozenjen je ima decu. Da mu
deca ne ostanu na ulici". Molili su oficire da dodju na mesto drugog, u prvu liniju!
Radovali su se da sami stradaju a da ne bude ubijen drugi, kom bi deca ostala na
ulici! Gde ce danas neko da ucini takvu zrtvu! Cudna je to stvar. Jednom prilikom
smo na polozaju ostali bez vode. Oficir vide na karti da u blizini ima vode.
Medjutim, tamo su bili neprijatelji. "Ovde u blizini ima vode, ali je veoma opasno.
Ko ce da ide na napuni cuturu? Ni svetlo ne sme da se pali". Jedan skoci: "Ja cu da
idem, gospodine oficiru", za njim drugi "ja cu", pa treci "ja cu! Svi su dakle trazili da
idu! A nocu, bez svetla, strah je veliki. "Ne mozete svi da idete!", rece oficir. Zelim
da kazem, kako niko nije mislio na sebe. Nisu se izvlacili, pa da neko kaze.
"Gospodine oficiru, mene boli noga", a drugi "mene boli glava" ili "umoran sam".
Svi smo zeleli da idemo, iako je bilo opasno po zivot.

Danas postoji jedan duh mlakosti - nema muzevnosti, nema zrtve. Sve je
preokrenuto danasnjom stetnom logikom. Vidis, nekad su rado isli u vojsku, a
danas uzimaju potvrde da su ludi, da ne sluze vojsku. Gledaju sta da rade, da ne
idu u vojsku. Imali smo jednog kapetana, bilo mu je dvadeset tri godine, ali je bio
junacan! Jednom prilikom ga pozva telefonom otac, koji je bio vojni oficir, i rece mu
kako razmislja da pobegne sa prvih linija i da ode u pozadinu. A kapetan povika:
"Sram te bilo oce, da kazes tako nesto! Samo prevaranti tamo sede". Bio je iskren i
castan, veoma hrabar, tako da je jednom prilikom presao liniju fronta i potrcao
pravo. Njegova kabanica je bila izresetana od metaka, ali nije poginuo. Kada je bio
demobilisan, uzeo je kabanicu kao uspomenu.

Nerazumna ljubav cini decu nesposobnom

 
Gledam ovu danasnju decu, narocito ove koji studiraju, i vidim da od svoje kuce
imaju mnogo stete. Iako su to dobra deca, nesposobni su. Ne misle, neosetljivi su.
Roditelji su ti koji ih kvare. Roditelji su prosli kroz teske godine i ne zele da njihova
deca oskudevaju, ne zele da oskudevaju ni u cemu. Ne razvijaju kod dece ljubav
prema revnosti, tako da se raduju i kada oskudevaju. Naravno, to rade sa dobrom
namerom. Uskracivati deci nesto, a da ona to ne razumeju, je stetno. Ali pomoci im
da izgrade monasku svest, i da se sama raduju kada su za nesto uskracena, to je
veoma dobro. Medjutim, tom svojom dobrotom, tom nerazumnom dobrotom,
roditelji od njih prave nesposobnjakovice. Sve im daju u ruke, cak i vodu, kako bi
ucili i kako ne bi gubili vreme. Tako i mladici i devojke postaju nesposobni. Tako ta
deca, i onda kada ne uce, zele da sve dobiju na ruke. Od dobre namere pocinje zlo.
"Ti dete moje samo da ucis. Ja cu carape da ti donesem, noge cu da ti perem. Uzmi
kolac, uzmi kafu"! I deca ne razumeju koliko je umorna majka koja im sve to
donosi, jer se sami ne trude. I onda pocinje - tanjir za jednokratnu upotrebu, odelo
za jednokratnu upotrebu - jedu pice, a ne znaju ni da ih stave na papir!... Tako
postaju sasvim nesposobni ljudi. Umaraju se od zivota. Ako im se pertla odveze,
kazu: "Mama, vezi mi pertle!" Takva deca da kasnije postanu vredna? Oni kasnije
nisu ni za brak ni za monastvo. Zato kazem majkama: "Ne dajte deci da stalno uce.
Citaju, citaju pa im dotuzi. Neka naprave petnaest minuta ili pola sata pauze, da
obave i neki poslic u kuci, da se malo pomuce".

Ove zle navike savremene omladine prenose se i na monastvo. Tako vidite u

manastirima da ima po sedam pisara, i svi mladi i obrazovani, zajedno sa starijima.
Nekada je bio jedan pisar, a i taj nije imao dva razreda gimnazije, a sam je
zavrsavao citav posao. A sada i da ih je sedmorica i da vredno rade, ne mogu da
savrse ni svoje duhovno poslusanje, nego neko stariji mora da im pomogne!

Poredak mracnih sila

Danasnja nesrecna deca stradaju od razlicitih teorija. Zbog toga su smucena i

osamucena. Dete, tako, jedno zeli da cini a cini drugo. Zeli da ide na jednu stranu,
ali ga struja ovog vremena odnosi na drugu stranu. Velika je propaganda sila tame,
koja zavodi onu decu koja ne misle mnogo. U skolama neki ucitelji govore: "Da
biste uspeli, nemojte postovati roditelje, nemojte im se potcinjavati", i tako decu
cine nesposobnom. Ta deca kasnije ne slusaju ni roditelje ni ucitelje. I smatraju da je
to opravdano, jer misle da tako treba da rade. A i drzava to podstice, i oni koji su na
vlasti, i iskoriscavaju ih i oni koji ne mare ni za otadzbinu, ni za porodicu, ni za bilo
sta, ne bi li kako ostvarili svoje planove. E, sve ovo, malo po malo, pricinjava veliko
zlo danasnjoj omladini. I to veoma veliko zlo, koje vodi tome da deca za svog vodju
imaju rogatog djavola! Satanizam se mnogo prosirio. Cuo sam da u nekim
centrima, citavu noc pevaju: "satano, mi te obozavamo, ne zelimo Hrista. Ti nam
sve dajes". Strasno! Sta vam daje a sta vam uzima, nesrecna deco!

Mala deca, razdrazena kafom i cigaretama... Kako da vidis cist pogled, kako da
vidis blagodat Hristovu na njihovim licima! Imao je pravo jedan arhitekta, kada je,
jednoj grupi mladih koji su isli na Svetu Goru, rekao: "Nase oci su kao oci
pokvarene ribe". Dosao je na Svetu Goru sa desetak mladica, od osamnaest do,
otprilike, dvadeset pet godina. On se duhovno preobratio, ali su mladici ziveli
raspusnim zivotom. Jednom prilikom, on im dade karte da idu na Svetu Goru.
Posao sam iz Kolivije i oni me susretose na putu. "Sada idem, rekoh im, ali hajde da
malo ovde posedimo". I sedosmo. Tada naidjose i neka deca iz Atonijade. "Sedite i
vi malo ovde", rekoh im. I sedose. Onda arhitekta rece ovim koji su bili sa njim:
"primecujete li nesto?" Oni rekose da ne primecuju. "Pogledajte malo lica jedni
drugima, a posle pogledajte lica ovih drugih mladica. Da vidite kako njihove oci
sijaju, a nase su kao kod pokvarene ribe. Zamucene, izmenjene... A oci druge dece
su sijale! Jer deca iz Skole cine metanije, idu na sluzbe. Covek se poznaje po ocima.
Zbog toga je i Hristos rekao: "Svetiljka telu je oko (Lk. 11, 34)". Koliko mladih
dolaze na Svetu Goru, obilaze sve manastire i postaju monasi, ali pored svega -
kako bi rekli? - nemaju karamele u manastirima, ali imaju radost od koje im lice
sija. U svetu, pak, imaju sve sto pozele, ali jadnici uzasno zive.

Do nas sa svih strana dolaze razlicite struje. Sa istoka nam dolazi induizam, i druge
tajne religije, sa severa stize komunizam, sa zapada gomile teorija, sa juga, iz
Afrike, magija i druge bolesti. Jedan mladic, zahvacen takvim strujama, dodje
jednom u Koliviju. Shvatio sam da su ga tu dovele molitve njegove majke. Kada
smo malo porazgovarali, rekoh mu: "Vidi, dete moje, da nadjes duhovnika, da se
ispovedis i da te pomaze, i da ti sada od pocetka pomogne. Treba da te pomazu, jer
si odbacio Hrista". Zaplaka se jadnik. "Molio sam se, oce, rece mi, jer ne mogu
ovoga da se oslobodim. Napunili su mi glavu. Shvatam da su me ovde dovele
molitve moje majke". Koliko je pomogla molitva majke! Onesposobljavaju jadnike
kada ih obrlate, a onda ih hvata strah, stres i prihvataju se narkotika itd. Sa jedne
nizbrdice na drugu. Neka im Bog pomogne!

- Starce, da li se interesuju kada im neko kaze da je to satanska rabota?

- Kako da ih ne interesuje? Ali to treba uciniti na pravi nacin.

- Kako takvi mladi mogu da spoznaju Hrista?

- Kako da spoznaju Hrista, kad, pre nego sto su se upoznali sa Pravoslavljem, idu u
Indiju kog gurua, ostanu tamo dve tri godine, omame se magijom, saznaju tamo da
u Pravoslavlju postoji mistika, pa onda dolaze ovde da traze vidjenje svetlosti, da
traze visa stanja itd. A kada ih pitas: "Koliko vremena ima a da se nisi pricestio",
kazu: "Ne secam se, ako me je majka pricestila kad sam bio mali". "Jesi li se nekad
ispovedio?" "Ne interesuje me ta tema". Sta tu moze da se ocekuje? Nista o
Pravoslavlju ne znaju.

- Starce, kako im se moze pomoci?

- Od onog trenutka kad kazu "estabilisment" Crkve,[2] kako da im se pomogne?

Shvatas li koliko tako mozemo da se saglasimo? Medjutim, oni mladi koji imaju
dobro nastrojenje bivaju pomognuti i prilaze Crkvi.

"Ne dirajte decu!"

- Starce, sta ce biti sa decom koja dana odrastaju bez discipline?

- Njima je malo toga olaksano. Roditelji koji ne razumeju znacaj discipline ostavljaju
deci na volju, i na kraju od njih stvaraju propalice. Ti kazes jednu rec, a oni tebi pet
bezobraznih! Takvi mogu da postanu kriminalci. Danasnja mladez je sasvim
raspustena. Sloboda! "Ne dirajte decu!" A deca kazu: "Gde cemo jos biti u ovakvom
polozaju?" Nastoje stoga da se bune, da ne slusaju roditelje, da ne slusaju ucitelje,
da ne slusaju nista, da ne cuju nikoga. Ovo im olaksava njihov cilj. Ako od dece ne
stvaraju buntovnike, kako ce ta deca kasnije da budu u raznim partijama? Vidis,
jadnici su sasvim demonizovani.

Ako se sloboda ne razvija u duhovnom zivotu, da li ce se razviti u zivotu ovoga

sveta? Cemu im takva sloboda? To je propast. Zato i sa drzavom ide onako kako
ide. Mogu li danasnji ljudi da razvijaju slobodu koja ima je data? Sloboda, ako je
covek pravilno ne upotrebljava je katastrofa. Svetski razvoj sa ovom ogrehovljenom
slobodom doneo je duhovno ropstvo. Duhovna sloboda je duhovno potcinjavanje
volji bozijoj. I vidis, dok je poslusnost sloboda, iskusenje zla je predstavlja kao
ropstvo i deca se tome suprotstavljaju, narocito u nase vreme, u kome su zatrovani
duhom buntovnistva. A prirodno, umorni su mladi i od raznih ideologija
dvadesetog veka, koje na zalost i dalje iskrivljuju divotu Boga i Njegove tvorevine,
ispunjavajuci ljude stresom i udaljujuci ih od radosti, od Boga.

Znate li sta smo pretrpeli kada smo otpusteni iz vojske? Da se to dogodilo

danasnjoj omladini, sve bi ih slomilo. Bila je 1950-ta kada se zavrsio gerilski rat.
Mnoge klase vojnika su bile otpustene u isto vreme. Neki su u ratu bili cetiri i po
godine, neki cetiri, neki tri i po. I zamislite, nakon svih tih muka, stigosmo u Larisu,
otidosmo u Tranzitni centar, ali je tamo sve bilo puno. Onda odemo do hotela. Ali
ni tamo nisu zeleli da nas prime, cak i da platimo. Kazu ti: "Vojnik! Gde cemo s
njima? Usmrdece nam cebad!" Srecom, jedan oficir nas je spasao - da je ziv i zdrav!
Otisao je i saznao vozni red voznje, kada premestaju vagone itd. Sakupio nas je i
smestio nas u vagone! "Nocu ce ih, rece, premestati, ali nemojte da se plasite - tek
ujutru ce da krenu". Celu noc smo se klackali. Napokon stigosmo u Solun. Neki koji
su bili odatle otidose svojim kucama. Mi ostali odosmo u Tranzitni centar, ali je
tamo sve bilo puno. Odemo do hotela, i tamo nista! Molio sam ih u hotelu: "Dajte
mi jednu stolicu da sedim unutra i platicu vam duplo nego sto kosta soba sa
krevetom!" "Ne moze!", kazu mi. Mozda su se plasili da ce neko videti kako drze
vojnika pa da ce ih tuziti. I ostalo je samo da odes napolje, i da noc provedes na
zidu! Na svim trotoarima su bili vojnici, kao da je parada! Shvatas: da su se
danasnji mladi nasli u takvoj situaciji, spalili bi i Larisu i Solun i celu Tesaliju i
Makedoniju! Ovde gde nemaju nikakvih teskoca, pogledaj sta rade! Osvajanja,
katastrofe... A ona jadna omladina tada, nije imala nikakvu racunicu. Osecali su
svakako izvesnu gorcinu, ali uopste nisu pomisljali da ucine nekakvo zlo, iako su
imali da pretrpe velike nevolje i da budu napolju na hladnoci. Osakaceni u ratu -
kolika je to zrtva ovih jadnika! - a nakon toga, kao poslednje "hvala", bilo je da
spavaju napolju. Pravim malo poredjenje, kakvi su bili mladi nekada a kakvi su
sada... Svet se tako izmenio, a ni pedeset godina nije proslo.

Danasnja mladez je slicna govedu koje je vezano na livadi i koje udara nogom,
otkine ular, rusi ogradu i pocne da trci, ali se saplete, grozno povredi nogu, da bi ga
na kraju zaklale divlje zveri. Obuzdavanje je od pomoci, kada je dete malo. To se
vidi, kada se recimo uspne na zid i postoji strah da ne pogine. "Ne, ne", viknes, i
malo ga pljesnes. Kasnije ne misli da tako moze da pogine, nego misli da ne dobije
batine, pa pazi. Danas nema straha ni u skoli, niti u vojsci ima zorta. Zato danas
mladi daju lekcije roditeljima i narodu. U vojsci opet, sto je tvrdja bila obuka, to su
se bolje pokazivali u bici.
Mlad covek ima potrebu da ga neko duhovno vodi, da ga neko savetuje i da ga
slusa, kako bi dospeo u duhovnu sigurnost, bez opasnosti, straha i stranputica.
Svaki covek, tokom uzrastanja, tokom godina, zadobija nesto od sebe samog i od
drugih. Mlad covek se drzi onoga sto je primio. Onaj ko je odrastao uzima ono sto
je korisno i od sebe i od drugih i time se sluzi da pomogne mladjem da ne gresi.
Onaj ko je mlad, ako to ne slusa, sam na sebi isprobava. S druge strane, ako slusa,
imace od toga koristi. Dosli su tako u Koliviju neki mladici iz jedne hriscanske
organizacije, govoreci sa samopouzdanjem. "Nemamo potrebe ni za kim. Sami
cemo naci nas put!" Ko zna? Mozda bi, na neki nacin na to mogli biti primorani.
Kada je doslo vreme da idu, upitase me kako da dodju do puta, da bi isli za
manastir Iviron. "Kuda da idemo", rekose. "Dobro, deco, rekoh im, rekoste da cete
sami naci put. Vama niko nije potreban. Zar niste tako malopre rekli? Najmanji je
problem ako se zagubite sa ovog puta. Malo cete da se pomucite, neko ce naici i reci
ce vam: "Ovuda idite". Ali onaj drugi put, onaj put koji vodi gore, Nebesima, kako
cete taj put naci sami bez putevoditelja?" Jedan od njih rece. "Starac ima pravo".

Mladi treba da prodju

ispit cistote

Dodjose danas dvoje-troje studenata i rekose mi: "Starce, pomolite se da polozimo

ispit". A ja im rekoh: "Molicu se da polozite ispit cistote. To je mnogo vaznije. Sve
ostalo dolazi kasnije". Zar im nisam dobro rekao? Da, velika je to stvar da na licima
danasnje omladine vidis cestitost i cistotu! Veoma je to velika stvar!

Dolaze neke devojke koje su zaista povredjene. Zive sa svojim mladicima a da nisu
u braku, i ne razumeju da namere tih momaka nisu casne, i zbog toga bivaju
ostecene. "Sta da radim oce", pitaju me. "Pijanica se druzi sa bekrijom, ali se ne zeni
njegovom cerkom". Prekinite tu vezu. Ako vas zaista vole, ozenice vas. A ako vas
odbace, znaci da vas nisu ni voleli, i tako cete ustedeti svoje vreme".

Lukavi pomucuje mladalacke godine, jer mu kao oruzje sluzi budjenje putenosti, i
pokusava da unisti mlade u ovom teskom periodu kroz koji prolaze. Um je jos
neutvrdjen, i u njemu postoji velika praznina, a duhovne uzdrzanosti nema uopste.
Zato mlad covek, u ovim kriznim godinama, svagda treba da oseca potrebu za
savetima starijih od njega, da se ne bi okliznuo na slatku strminu svetskih provalija,
koje bez prestanka ispunjavaju dusu stresom i za vecnost je udaljavaju od Boga.
Shvatio sam da jednom normalnom detetu, u doba mladosti, nije lako da postigne
takvo duhovno stanje da ne pravi razliku jer "nema vise musko ni zensko" (Gal. 3, 28).
Zbog toga su duhonosni Oci i savetovali da mladici ne zive sa devojkama, ma kako
duhovni bili, jer je taj uzrast takav da im ne pomaze. Iskusenje prlja mladost. Zbog
toga je uputnije da mlad covek bude i glup za devojke (ili devojka za mladice) zbog
svog duhovnog staranja i cistote, i da ponese ovaj teski krst. Jer u tom teskom krstu
je skrivena sva sila i premudrost Bozija, i mlad covek je tada jaci od Samsona (up.
Sud. 15, 14 i dalje) i mudriji od Solomona (up. 1Sam. 3, 9-12). Najbolje je da pazi
dok ide, i da se ne osvrce desno i levo, cak ako su u pitanju i osobe sa kojima je u
srodstvu, jer ih navodno prezire i sa njima ne govori, tako da od njih nema stete. I
oni, medjutim, mogu biti od ovoga sveta, ljudi koji smisljaju svako zlo. Hiljadu
puta je bolje da bezi kao divlja zivotinja od ljudi nakon Liturgije, kako bi zadrzao
svoju duhovnu paznju. Udaljavajuci se nakon sluzbe, umesto da sedi i gubi vreme
u koznim odelima (ili kravatama) i da se duhovno razdrazuje zbog ogrebotina koje
ce mu na srcu napraviti neprijatelj.

Istina je da svet na zalost truli, i da ako odatle i dodje neka dusa koja zeli da ocuva
cistotu, ona zaudara. Ovde, medjutim, postoji razlika, jer Bog nece traziti od
hriscana koji zive danas, isto sto je trazio od onih koji su ziveli u ranijim epohama a
koji su zeleli da ocuvaju svoju cistotu. Potreban je dusevni mir, i mlad covek ce ga
zadobiti ako ume da se bori, da se udalji od uzroka, a Hristos ce mu pomoci.
Bozanska ljubav, ako se razgori u njegovoj dusi, je toliko vrela da ima moc da
sazeze svaku drugu zelju i svaku ruznu predstavu. Kada se zapali ova vatra, tada
se osecaju bozanska zadovoljstva, koje niko ne moze uporediti sa bilo kojim drugim
uzivanjima. Ko okusi ovu nebesku manu, na njega vise nece ostavljati nikakav
utisak razliciti divlji plodovi. Zbog toga treba da cvrsto uhvati svoj volan, da se
prekrsti i da se ne plasi. Nakon male borbe primice veliko bogatstvo. Jer kada
nastupi cas iskusenja potrebna je hrabrost, i Bog cini cuda da bi pomogao.

Meni je pripovedao starac Avgustin[3] : Kao iskusenik je bio u jednom manastiru u

Rusiji, u svojoj otadzbini. Tamo su skoro svi bili stari, i njega su poslali da pomaze
u ribolovu nekom coveku koji je radio u manastiru, jer se manastir izdrzavao od
ribolova. Jednoga dana dodje cerka ovog coveka, i rece ocu da brzo ide kuci radi
nekog neizbeznog posla, a ona ostade tamo da pomaze. Medjutim, iskusenje
zagospodari njome, i ona se bez razmisljanja raspali gresnim namerama. U tom
momentu zbuni se Antonije - to mu je bilo svetovno ime - jer se sve dogodilo
iznenada. On se prekrsti rece. "Hriste moj, bolje je da se udavim nego da zgresim", i
skoci pravo u duboki potok! Ali Dobri Gospod, gledajuci na veliko herojstvo cistog
mladica, koji se poneo poput novog Svetog Martiniana[4] kako bi sacuvao cistotu,
zadrza ga iznad vode tako da se nije ni okvasio! "Kada sam skocio, rece mi, sa
glavom na dole, nisam shvatio kako sam se nasao uspravno iznad vode, tako da se
ni moje odelo nije pokvasilo!" U tom casu osetio je i neko unutrasnje smirenje sa
neizrecivom sladoscu koja je sasvim unistila svaku grehovnu pomisao i svaku
telesnu razdrazenost, koja je ranije nastala zbog necistih pokreta devojke. A kada je
devojka videla Antonija kako stoji nad vodom, poce pokajnicki da place zbog greha
koju je pocinila, potresena ovim velikim cudom.

Hristos ne trazi velike stvari, da bi nam pomogao u nasoj borbi. Jedan mladic mi je
pricao kako je isao na Patmos[5] radi poklonjenja, ali mu je iskusenje postavilo
jednu zamku. Dok je isao, jedna turistkinja se raspali i zagrli ga. On je odgurnu i
rece: "Hriste, ja sam ovde dosao radi poklonjenja, a ne radi zaljubljivanja". To rece i
pobeze. Uvece u hotelu, u vreme kada se molio, vide Hrista u nestvorenoj svetlosti.
Vidite sta je zadobio samo jednim odgurivanjem? Neko drugi se godinama bori i
cini velike podvige, da bi se kako udostojio neceg takvog! A ovaj vide Hrista, samo
zbog toga sto se usprotivio iskusenju. Naravno da ga je ovo duhovno veoma
osnazilo. Kasnije je nekoliko puta vidjao Svetog Markela, Svetog Rafaila, Svetog
Georgija. Jednom dodje i rece mi: "Pomoli se oce, da ponovo vidim Svetog Georgija.
Zelim malo utehe, a utehe nemam u ovom svetu!"

A vidis u kakvo stanje dolaze drugi mladi! Jednom dodje u Koliviju neki mladic sa
svojim ujakom koji mu je bio vrsnjak i rece mi. "Pomoli se za jednu devojku.
Nesrecnim slucajem je slomila prsljen. Njen otac je vozio, i zaspao je za volanom.
On je poginuo a devojka je tako nastradala. Dacu ti njenu fotografiju". "Nema
potrebe", rekoh. Dok smo razgovarali, ja uzmem fotografiju i imam sta da vidim!
Devojka lezi dole a dvojica je drze. "Ko su joj ovi", upitah. "Prijatelji", kaze mi. "A
ovo sta je? Sta to rade?". "Nista, kaze, to su joj prijatelji". Nemoj pogresno da
razumes decu", rece mi njegov ujak, "takva je danasnja omladina". "Pomolicu se,
rekoh u sebi, ali ne da joj popravi kicmu nego da joj ispravi um. I njoj i tebi,
izgubljeni covece". Gde je cestitost? Trebao je ujak da je izgrdi. Duhovna deca... da
ima duhovnika i da se nadje u takvom stanju! Nije bilo razloga da je dvojica tako
tegle, a drugi da mi pokazuje fotografiju! I nisu ni pomislili da tako nesto nije u
redu. Mene to ne dotice, ali to nije ispravno. Kakvu porodicu ce stvoriti ovakva
omladina? Neka ih Bog prosvetli da dodju k sebi.

Sa kakvim su odricanjem nekada, devojke cuvale svoju cistotu! Secam se da su

tokom rata neki seljani bili prinudjeni da u zimu sa svojom stokom odu u brda.
Muskarci su od smrznutog drveca napravili nekakvu krovinjaru da se zastite od
hladnoce. Zene su, pak, bile primorane da se tu smeste zajedno sa njima, poznatim
ljudima iz njihovog sela. Jedna devojka i jedna starica su bile iz nekog udaljenog
sela, i one su bile primorane da budu u jednoj od ovih drvenih krovinjara. Tu su, na
zalost bili i neki bezbozni strasljivci koji nisu mnogo marili sto je rat. Nisu saosecali
sa svojim bliznjima koji su ranjavani i ginuli, nego su, kada bi nasli vremena,
gledali kako da sagrese, jer su se plasili da slucajno ne poginu a da se ne izive
dovoljno. A trebalo je, makar u vreme opasnosti, da se pokaju. Jedan takav, koji,
kao sto rekoh, ni u vreme rata nije mario za pokajanje, vec je vrebao priliku da
gresi, toliko je ruzno uznemiravao devojku, da je ona zbog toga bila primorana da
bezi. Ona je radije odabrala da se smrzava, pa cak i da umre napolju na hladnoci,
samo da ne izgubi svoju cednost. Kada je sirota starica videla da je devojka
pobegla, podje i ona za njom da je trazi, i nadje je na tridesetak minuta hoda, pod
nadstresicom crkvice[6] Svetog Pretece Jovana. Preteca se brinuo za cestitu devojku
i doveo ju je u svoju crkvicu, za koju devojka uopste nije ni znala da postoji. I sta
dalje ucini Sveti Preteca! Probudi jednog vojnika[7] iz sna, i rece mu da ide do
njegove crkvice koja je bila u blizini. Ustade, dakle, vojnik i krenu u noc osvetljenu
snegom, i dodje do crkvice za koju je otprilike znao gde se nalazi. I sta vidi! Jedna
starica i jedna devojka, u snegu do kolena, pocrnele i ukocene od hladnoce. Vojnik
odmah otvori crkvicu, i nekako udjose. Vojnik nije imao nista da im da osim jedne
marame i rukavica, za koje im rece da ih stavljaju naizmenicno. One mu ispricase o
iskusenju koje ih je snaslo. "Dobro, rece vojnik devojci, kako si se odlucila da
pobegnes usred noci, u zimu i u nepoznatom kraju?" A ona mu odgovori: "Ja sam
samo to mogla da uradim, a verovala sam da ce me Hristos izbaviti". Tada vojnik,
spontano, sa saosecanjem, a ne prosto da bi ih utesio, rece: "Vasim mukama je
dosao kraj. Sutra cete biti kod svoje kuce". One se veoma obradovase ovim recima. I
zaista, L.O. M.[8] se pokrenuo, put je otvoren, i sledeceg dana ujutru, vojska koja je
tamo bila se sklonila, i ove jadnice otidose svojoj kuci. Ove Grkinje koje su bile
odevene, a ne obnazene, blagodacu Bozijom, treba da se dive i da blagodare.
Nakon ovoga, ona zver[9] - neka mi Bog oprosti - ode i isprica komandantu, kako je
neki vojnik razvalio vrata crkvice i unutra pustio mazge! Komandant mu rece: "Ne
verujem da je on tako nesto ucinio!" I taj napasnik je na koncu zavrsio u zatvoru.

Istinita ljubav radja kod mladih saznanje

 
- Starce, oni koji bi zeleli da uniste drustvo, napadaju na temelje, na koren, na decu,
kako bi postigli svoj cilj.

- Nece u tome uspeti. Zlo ce unistiti njih same. U Rusiji su bila velika stradanja i
vidis sta se dogodilo nakon samo tri generacije. Vidis sta se sada dogadja! Gospod
nije napustio svoje. Niti ce grehe danasnje mladezi suditi na isti nacin kao sto je
sudio u nase vreme.

- Starce, kako dolazi do toga, da neki mladi koji zive sasvim svetskim zivotom, po
pitanjima vere daju veoma ispravne odgovore?

- Ovi mladi imaju dobro nastrojenje, ali ne mogu da se obuzdaju i da se priblize

veri. Zbog toga daju ispravne odgovore. Zelim da kazem, da ako neko hoce da
krene nekim putem - on to zeli, ali ne moze da krene. Onaj ko ga gleda kako
pokusava, treba to da ceni. Takve ljude Bog nece napustiti, jer nemaju u sebi zlobe.
Doci ce cas kada ce imati snage da krenu napred.

- Kako se moze prici mladima koji su zastranili?

- Ljubavlju. Ako postoji istinita, izvorna ( = nepatvorena) ljubav, mladi to odmah

primaju i prilaze. Mladi dolaze u Koliviju, sa razlicitim problemima. Primim ih,
pocastim ih, pricam im, i uskoro postajemo prijatelji. Otvaraju svoja srca i primaju
moju ljubav. Neki, zlosrecni, tako su okostali! Traze ljubav. Medjutim, vidi se da
nisu osetili ljubav ni od majke ni od oca. Kada sa njima sastradavas, kada ih volis,
zaboravljaju na probleme, na narkotike, nestaju i bolesti, ostavljaju se i bezakonja, i
vracaju se na Svetu Goru kao blagocestivi poklonici. Jer na neki nacin su spoznali
ljubav Boziju. I vidim da u sebi imaju velikodusnost koja ti slama srce. Treba da ne
primaju ekonomsku pomoc. Kada im treba, neka se prihvate posla a u skolu da idu
uvece. Ti mladi ljudi zasluzuju da im se pomogne. Na novoj zeleznickoj stanici u
Solunu postoje kuce, gde mnogi mladi, devojke i mladici borave zajedno. U
prostoru koji je dovoljan za troje boravi po njih petnaestoro. Oni poticu iz
rasturenih porodica - sta da rade, da kradu? Ali imaju cestitost i ne mogu da kradu.
Godinama sam mnogima govorio da im pridju, da im pomognu. Govorio sam da
sagrade nekakav hram da ih tamo okupljaju. Sada imaju jednu malu crkvicu,
posvecenu Apostolu i djakonu Filipu, zastitniku zeljeznicara.

Oduvek sam znao da ako neko od malena ne iskoristi prilike koje su mu date, djavo
ce ih iskoristiti. Zasto kaze poslovica: "gvozdje se kuje dok je vruce"? Kovaci, kada
zele da prilepe dva komada gvozdja - ne mislim danas kada imaju aparate za
zavarivanje - stavljaju gvozdje u vatru, a onda sipaju vrelu vodu, i tako ga lepe. A
ako se ohladi, onda nece da se prilepi. Isto hocu da kazem i za mlade. Kada im se
pruzi prilika, ako je ne iskoristi, kasnije ce poceti da se bavi drugima, da sudi, da
osudjuje, jer se blagodat Bozija udaljila. Dok, ako ima bozansku revnost i ako pazi,
napredovace. Zbog toga roditelji, koliko mogu, treba da pomognu deci dok su
mala. Deca su kao prazne kutije. Ako se ispune Hristom, svagda ce biti blizu Njega.
Ako ne, veoma je lako da, kada odrastu, krenu stranputicom. A ako su kao mali
dobili takvu pomoc, ako se kasnije malo i udalje, ponovo se vracaju. Drvo koje se
pomaze uljem ne truli. Ako se deca malo pomazu blagocescem i strahom Bozjim,
kasnije nemaju teskobe.

NAPOMENE:

1. Nekada su (u Grckoj) kandidati mogli da polazu prijemne ispite u vise od

jedne skole.

2. Starac misli na one koji u Crkvenoj strukturi (episkop, prezviteri id), ne vide
duhovno ustrojstvo Carstva Bozijeg, nego samo bezblagodatni
"estabilisment" (prim. prev.).

3. Vidi: Αγιορειται Πατερες και Αγιορειτικα, σ. 74 - 75.

4. U Zitiju prepodobnog Martiniana (njegov spomen se proslavlja 13 februara)

stoji da, dok se podvizavao na jednoj steni blizu mora, ugleda jednu devojku
koja je prezivela brodolom. Ona poce moliti Svetog da je spase iz mora.
Prepodobni se pomuci i izvuce je iz vode. Onda se pomoli i sam skoci u
more. Ali Bozjim staranjem naidje delfin, podize ga i ostavi na obali.

5. Na Patmosu je Sveti Jovan Bogoslov zapisao Otkrovenje koje je dobio od

Hrista. Tamo je bio prognan zbog propovedanja hriscanske vere (prim. prev.)

6. U grckom stoji "εξωκκλησακι", sto bukvalno znaci "mala crkvica izvan grada
ili sela" (prim. prev.).
 7. A vojnik je bio sam starac koji ovo pripoveda. Ovo se dogodilo u vreme kada
je on sluzio vojsku tokom gradjanskog rata.

8. L. O. M. = Λοχος Ορεινων Μεταφορων.

9. Starac misli na napasnika zbog koga su devojka i starica i morale da pobegnu

(prim. prev.).

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

DUH BOZJI I DUH OVOGA SVETA

POGLAVLjE IV

DRSKOST I NEMANjE CASTI

Bestidnost proteruje poboznost

- Starce, odakle dolazi bestidnost?

- Bestidnost je drskost, i ona daleko izgoni strah Bozji, kao dim koji koristimo da
bismo oterali pcele od kosnice.

- Starce, kako da se oslobodim bestidnosti?

- Smatraj sebe manjim od svih. Za to je potrebno mnogo smirenja. Kao najmanji,

treba da prema svoj braci svojoj imas postovanje i cestvovanje. Svoje misli treba da
izlazes smireno, ne pokazujuci se kao onaj ko sve zna. Tada ce te Bog posetiti i
napredovaces. Pasivna (prikrivena - prim. prev.) bestidnost je tvoj najveci neprijatelj,
jer to izgoni blagocesce. Obicno za bestidnoscu sledi buntovnistvo i, u pocetku se,
radja neosetljivost i nezaintenerpvanost za male grehe, na koje se covek, malo po
malo, navikava i na njih pocinje da gleda kao na nesto prirodno ( = normalno).
Tako, medjutim, u dusi ne ostaje nista drugo do uznemirenost. Covek cak ne moze
ni da razume sta mu je, jer mu je srce spolja zaprljano (=ublatnjavljeno) pa ne oseca
koliko je tvrdovrat.[1]

- Kakav je, starce, odnos prostodusnosti i bestidnosti?

- Jedna je stvar prostodusnost a druga bestidnost. Prostodusnost u sebi ima i
blagocesca i neceg decijeg. Bestidnost je bezobzirnost.

I u neposrednosti mnogo puta ima bestidnosti. U neposrednosti i u prostodusnosti

mnogo puta se, ukoliko covek ne pazi, krije mnogo bestidnosti. Kaze neko: "Ja sam
po karakteru neposredan", ili, "ja sam jednostavan", i onda govori bestidno, a da to
i ne shvata. Medjutim, drugo je prostodusnost a drugo je bestidnost.

- Starce, sta je duhovno sabiranje?

- Duhovno sabiranje je strah Bozji, sa dobrom mislju. Taj strah, njegovo prisustvo,
donosi radost i toci med u srce - duhovni med! Vidis, jedno malo detence, koje je
stidljivo postuje svog oca, stidi se, i od stida ne gleda svog oca. Ako nesto hoce da
pita, pocrveni! Da ga stavis u ikonostas. Drugo dete razmislja: "To je moj otac", i
bezobzirno istupa napred. A kad nesto zeli, zahteva da mu se da, i udara nogama
kao da preti.

U dobroj porodici deca zive slobodno. Postoji postovanje, ali deca nisu pritesnjena,
nema vojnicke discipline. Deca se raduju svom ocu, svojoj majci, i oni se raduju
njima. "Ljubav ne poznaje sram", kaze Avva Isaak.[2] Postoji strah, ali sa dobrim
razmisljanjem. U ovakvoj ljubavi postoji cestvovanje i postovanje, i ona pobedjuje
strah. Neko je stisnut, okleva, ali se i plasi, jer ne postoji stvarna sabranost. Drugi je
sabran, ali se ne plasi, jer stvarno ima duhovno sabranje. Kada je neko duhovno
sabran, oseca radost. Detence, tako, voli svog oca i svoju majku, ali je i bezobrazno
na neki nacin, jer se ne plasi da ce ga istuci. Uzima ocev sesir, i ako je ovaj oficir,
baca ga i raduje se. Ono ima jednostavnost, ali nije bestidno. Treba da razlikujemo
jedostavnost (= prostodusnost) od bestidnosti. A posle cujes devojku koja sedi
besposlena, kako govori majci: "Mama, donesi mi casu vode! Da bude hladna! ... E,
nije hladna. Rekoh ti da mi doneses hladnu". Tako pocinje, i posle govore: "Zasto da
se zena plasi muza?"[3] U strahu je medjutim i postovanje, a u postovanju ljubav.
Zena treba da postuje muza, a muz treba da voli zenu. Ali danas je sve unizeno ( =
obezvredjeno), i porodica se raspada, jer su Jevandjelje bacili pod noge. "Zena treba
da slusa", govori muz. Ali ako nemas ljubavi, drugi te ne cuje, i ne mozes ni casu
vode da mu potrazis da ti donese. Kada neko postuje drugog, samoga sebe postuje,
ali sebi ne polaze racuna. U postovanju drugoga moze biti castoljublja, ali ako se
covek pazi, onda to izbegava.

Postovanje starijih
 

- Starce, cesto sam ruzno govorio sa starijima. Shvatam da sam gresio i to

ispovedam.

- Kada to razumes i ispovedis. malo po malo ces omrznuti sebe sa dobrom mislju,
smirices se, i tada ce doci blagodat Bozija, a ova ruzna navika ce nestati.

- Starce, vise puta sam govorio bestidno, iskusavajuci ljubav brace, ali se plasim
bezobrazluka.

- Ne moze tako, ti si jos mlad! U jednoj porodici, odrasli su ti koji kusaju decu i sa
njima se igraju, a ne mali sa odraslima. Tako se raduju i mali i veliki. Ne ide da
jedno dete iskusava svog oca ili majku. Ne ide da jedno dete iskusava dedu ili
baku. Zamisli da neko dete, sa dobrim namerama, krene da davi oca za vrat? Ali
kad odrastao zacikava dete, ono se raduje i zadovoljno je. Tako i odrastao postaje
kao dete i zajedno se raduju.

- Starce, kada svoje misljenje kazem nekom starijem, a on mi kaze nesto za sta mi
razum govori da nije ispravno, trebali da se sa njim saglasim?

- Ne, ne treba se saglasiti sa necim sto je zlo. Treba da kazes ono sto je ispravno, ali
na dobar ( = ispravan, odgovarajuci) nacin. "Mozda to ipak ide ovako? Kazem to
kao svoje misljenje". Ili da kazes: "Imam ovakvo misljenje". Tako se, kao magnetom,
privlaci blagodat Bozija. Ima i onih koji po navici, a ne iz namere, iznose svoje
misljenje na bezobziran nacin. Medjutim, svakome, kakav god bio, treba postovanje
starijih. Ali i stariji, na neki nacin ocekuje postovanje. I ako i ima nekih gresaka, ima
i svojih dobrih strana, ima iskustva, itd. Ti, kada te pitaju, kazi svoje misljenje
smireno i sa postovanjem, ako u sebi i ne verujes da je bas onako kako ti kazu, jer
drugi moze da zna nesto sto ti ne znas ili o cemu nisi razmisljao. Kada je neko
mlad, tada, kada na primer, cuje raspravu o nekoj stvari, i misli da je ono sto on o
tome misli najispravnije. Ako vodi racuna o sagovorniku, treba da kaze: "Izgubio
sam misao". A ako je sagovornik neko ko je po godinama stariji, treba da kaze:
"Izmace mi jedna ruzna (= pogresna) misao". Ako neko kaze i nesto sto je tacno, ali
pri tom nema odgovornosti ( za drugoga - prim. prev.) to sto kaze je drskost.

- Kada govorite o starijima, mislite li na godine ili na duhovni zivot?

- Uglavnom na godine. Jer, vidis, onaj ko je uznapredovao u duhovnom zivotu,

postuje onoga ko je po godinama stariji od njega.
- Starce, da li je prirodno da covek vise postuje nekoga ko je mladji ali je duhovno
vise napredovao, od nekoga ko je stariji ali je napredovao manje?

- Ne, ovo nije pravilno postavljeno. Ako je neko stariji, treba ga postovati makar
zbog godina. Starijeg ces postovati zbog godina, a mladjeg zbog duhovnosti. Kada
postoji postovanje, tada i mladji postuje starijeg i stariji mladjeg. U postovanju je
ljubav. Apostol Pavle kaze: "Podajte svakome sto ste duzni: kome porezu - porezu,
kome cast cast" (up. Rim. 13, 7).

- Ako mladji prigovaraju starijima, to je zlo?

- Ovo je tipicno za danasnju mladez. Ali Pismo nam govori: "Ako ti zgresi brat tvoj
idi i pokaraj ga nasamo", a ne kaze: "Ako ti zgresi otac tvoj" (up. Mt. 18, 15).
Danasnja omladina razmislja sa protivljenjem, ne shvatajuci to. I takav nacin
razmisljanja smatraju prirodnim. Govore bestidno i kazu ti: "Rekao sam
jednostavno". Iskusani su pravim duhom ovoga sveta, koji nista ne postuje. Nema
postovanja u odnosu mladjih prema starijima, i mladi ne razumeju kakvo je ovo
zlo. Kada mlad covek bez postovanja govori starijima, da bi tako navodno izrazio
svoju licnost, sta ocekujes? Potrebno je mnogo paznje. Savremeni duh ovoga sveta,
kaze. "Ne slusajte roditelje, ne slusajte ucitelje, itd". Zbog toga su najmladja deca
danas najgora. Odrasli takodje skode toj istoj deci, jer kao njihovi roditelji ne
shvataju kakvo im zlo cine time sto im se dive i smatraju ih pametnima kad govore
bestidnosti.

Tako su jednom u Koliviju dosla dva decacica od osam - devet godina, zajedno sa
svojim ocem. Jedan ga drzi za levu, a drugi za desnu ruku. Tamo je bio i jedan moj
poznanik, ikonopisac, dobar decko i dobar umetnik - za jedan minut moze da
nacrta nekoga. "Dionisije, rekoh mu, nacrtaj decu kako sede zajedno". "Da vidimo,
rece, da li cu uspeti, posto se mrdaju". I poce da crta. Kad ce jedan od decaka: "Da
vidimo bre budalo, sta si uradio". Mali uopste nije imao straha. "Takva su danasnja
deca oce, rece mi i nastavi da slika". A meni krv navre u glavu. A njihov otac sedi,
kao da se nista nije dogodilo! Da tako kaze coveku od trideset godina, a on ih slika!
Bezobrazluk, bezboznost je to! ... Strasno! A posle ce neko od takve dece hteti da
postane monah. Koliko je truda potrebno da takvo dete postane dobar monah! Kad
majke ne vode racuna, unistavaju svoju decu. Majke su tu najodgovornije. U Rusiji,
ako se nesto i promenilo, to je zato sto su se majke krisom drzale vere i
blagocstivosti i sto su na taj nacin pomagale deci. Dobro je da jos uvek ima malo
paznje u hriscanskim porodicama inace bi smo se skroz iskvarili.
- Mogu li takva deca, starce, kada odrastu, ako zele, kasnije da se promene ili da
postanu monasi?

- Ako veruju da nije dobro ono sto su cinili, Hristos ce im pomoci. Ako u coveka
udje dobra uznemirenost, onda prima (blagodat). Ali, ako smatraju da imaju pravo,
i govore igumanu ili igumaniji: "Kakvu diktaturu imamo ovde? Ko je cuo za ovako
nesto u danasnje vreme?", kako ce se ispraviti. Dolazili su poneki kaludjeri sa
nemirom da mi govore ovakve gluposti.

Malo po malo, postovanje se sasvim izgubi. Dolaze u Koliviju mladi, pa posedaju

jedni preko drugih, a stariji nemaju gde da sednu. A, opet gledam, ako se panj
nalazi dva koraka dalje, tesko im je da odu da ga donesu, da bi seli. Ja treba da im
donesem. I gledaju me kako ga vucem a ne dolaze da ga uzmu. Hoce da piju vode,
a nece da odu da sami uzmu. Treba ja da im donosim i po drugi put. Ne ostavlja to
zaista na mene neki utisak - tako velika deca - dolaze po njih tridesetoro u drustvu,
gledaju me kako donosim kutiju ratluka i bokal vode, kako vadim case da ih
postavim, i nista. Misle da kao kad odu u restoran ili u hotel pa im dodje konobar,
da tako i u Koliviji ima konobara. Pet sest puta sam morao da se potrudim, da
donesem vodu i da je stavim pred njih. "Donecu vam vode, deco, ali to vam nece
pomoci".

U gradskom prevozu, gledas malu decu kako sede, a stari stoje. Mladi sede sa
nogama jedni preko drugih, a odrasli stoje, umesto da ustupe mesto nekom
starijem. Ali mladi ne daju. "Platio sam, kaze, za ovo mesto", i nastavlja da sedi ne
izvinjavajuci se nikome. Kakva je duh nekada vladao! Zene su sedele sa desne i
leve strane ulice, a kada naidje svestenik ili neko stariji, ustajale su, i deca njihova
su se ovome ucila.

Koliko su puta ustajale! Stariji, ozbiljni ljudi sa zvanjima, razgovaraju, a deca ih

bezobrazno prekidaju u razgovoru da bi pricala gluposti, i to smatraju uspehom.
Da pomisle da prekinu - nista od toga. Treba da ih posramis da bi prekinuli,
drugacije ne ide! Nigde u Pateriku ( = Otacniku) ne stoji da mladi tako govre.
Starecnik govori: "Rece starac", a ne: "Rece mladic". Nekada mladi nisu govorili
pred starijima i bili su srecni zbog toga. Nisu cak ni sedeli tamo gde sede odrasli. A
ako je neko dete ruzno govorilo svojim roditeljima, nije smelo da izadje napolje od
stida. I na Svetoj Gori, ako neko nije bio sed, nije se peo za pevnicu. A danas vidis
(kako poju) i iskusenici i oni koji jos nisu ni iskusenici! ... Tako nece nauciti da
zajednicare u postovanju i blagocestivosti.
Mozes videti i ucenika Atoniade, kako se obraca rekrotu, koji je i vladika:
"Preosveceni rektore, da govorimo kao jednaki". Eto dokle se stiglo! Zlo je sto ti
kaze: "Zasto, sta sam rekao? Ne shvatam". Ne kaze: "Oprostite, imam li blagoslov
da kazem jednu rec? Moze da bude i besmislica", nego rec po rec kao da to nema
nikakvog znacenja: "Tvoje misljenje i moje misljenje". Shvatas: Ovaj duh je nazalost
usao i u dihovni zivot monastva. Poslusaj iskusenike kako govore: "Rekao sam to
starcu, a on me ne razume! Reci cu mu ponovo." "Dobro, kako ces mu to "ponoviti"?
To je kao da kazes: "Starac se nije popravio". "Zasto, kaze, ne mogu da iznesem
svoje misljenje?" Da skocis u vis od takvih stvari. I na kraju ti kaze: "Ozalostio si se?
Oprosti". Oprosticu mu, ali ne zbog toga sto je rekao, vec zbog toga sto mi je krv
jurnula u glavu!

Pocinju da sude i Bogu

- Starce, kod novih narastaja postoji jedno raspolozenje da svemu i svakome sude.
Da li je tako bilo i nekada?

- Ne, nekada nije bilo tako, to je duh ovog vremena. Danas nije dovoljno sto
osudjuju laike, sto osudjuju politicare i crkvene ljude, danas sude i Svetiteljima i
dolaze do toga da sude i Bogu. "Bog je, kazu, u tom slucaju trebalo da ucini nesto.
Nije postupio ispravno. Bog to nije trebalo da ucini! Cujes li taj razgovor? "Dete
moje, kuda ides?" "Zasto? Govorim po svom saznanju", kaze ti, i ne shvata koliko u
tome ima bezobraznosti. Duh ovoga sveta unistio je mnoge dobre stvari. U tako
losem stanju, u bogohulstvu, zlo napreduje. Osudjuju Boga i uoste ih se ne dotice
sto je to bogohuljenje. Ima i onih koji su odrasli, i ako imaju i malo pameti, pocinju
da osudjuju: "Ovaj je zbunjen, ovaj je slap, drugi radi tako i tako", govore, i nikad se
ne izvinjavaju.

Dodje jednom jedan u Koliviju i kaze mi: "Bog ovo nije trebao tako da ucini".
"Mozes li ti, rekoh mu, da jedan kamencic drzis u vazduhu da lebdi? Ove zvezde
koje gledas, nisu samo okrugle lopte koje sijaju. One su cvrsta tela koja se okrecu i
koja se tako drze, a ne padaju". "Koliko ja znam, to ne bi trebalo da bude tako", rece.
Cujes li ti ovaj razgovor! Zar mi da sudimo Bogu? Dodje logika i nestade vere u
Boga. I sta god da mu kazes, odgovara: "Oprosti, ali moje znanje mi govori
drugacije. Zar ne mogu da kazem ono sto znam?" Sta Bog slusa da pricamo!
Srecom, te nam to ne uzima za zlo.
U Starom Zavetu je zapisano kako Bog govori Izrailjcima: "Proterajte Hananejce
sasvim iz zemlje" (up. Pon. zak. 7, 2 itd). Bog je znao zasto je to rekao. Ali neki od
njih rekose. "To bas nije covekoljubivo. Odbacimo to, nemojmo to uciniti".
Medjutim, kasnije su zapali u nemoral, u idolatriju, i svoju decu su zrtvovali
idolima, kako sto kaze Psalam[4]. Sve sto cini, Bog zna zbog cega cini. Neki
bestidno govore: "Zasto bi Bog cinio strasne stvari?" Tako pocinje sudjenje i nakon
toga u coveku nestaje svakog duhovnog stanja, te vise nema nimalo blagodati
Bozije, da bi shvatio malo dublje, da bi, dakle, shvatio, zbog cega je Bog tako
postupio. To "zasto?" predstavlja sudjenje, preuznosenje, egoizam.

- Neki mladi, starce, pitaju: "Zbog cega je bilo potrebno da Hristos bude razapet?
Zar nije Bog mogao da spase svet na drugaciji nacin?"

- On nas je spasao na takav nacin i nije na ljudima da pitaju zasto to nije drugacije
uradio! Ima i onih koji govore. "Bog uopste nije stradao. Sin se zrtvovao". Jedan
otac bi, prema mom misljenju, pre pristao da sam strada nego da strada njegov sin.
Kolika je to muka za jednog oca da zrtvuje svoje dete za druge. Kad ne razumeju
sta je to ljubav, sta mozes da im kazes?

A jedan drugi mi kaze. "Adam je imao dvoje dece, Avelja i Kajina. Gde je Kajin
kasnije nasao sebi zenu?" Ali ako neko pazljivo cita Stari Zavet, videce da je Adam
"rodio mnogo sinova i kceri" nakon Sita. Kajin[5] je pobegao u planine nakon
ubistva svoga brata, pa nije znao da je zena koju je uzeo njegova sestra. Tako je Bog
to ustrojio, da ljudi budu iz jednog kolena, da ne bi postojala zloba i zlocin. Ucinio
je to Bog da bi ljudi rekli: "Od istih smo praroditelja, od Adama i Eve", da bi se tako
izbegla ljudska zloba. I uprkos svemu tome vidis kakva sve zla postoje danas!

Sta sam sve cuo od takvih nekih koji dolaze u Koliviju! Kazem im: "Boli me glava a
nemam aspirin". Nakon toga odlaze tuzni. Ne razumeju zasto sam im rekako da me
boli glava, i govore: "Toliko smo se trudili da dodjemo ovde da bi nam on rekao
kako ga boli glava!" Drugi me pitaju: "Da ti donesemo aspirin?"

Bestidnost izgoni blagodat Boziju

Potrebno je mnogo paznje. Neuredno i nepazljivo postupanje ( = delanje) je

prepreka za bozansku blagodat. Nedostatak cestitosti je najveca prepreka za
priblizavanje blagodati Bozije. Koliko su mladi neposlusniji toliko se vise
udaljavaju od blagodati Bozije. Sloboda ovoga sveta ne proteruje samo
blagocestivost, nego i svetsku mudrost. Dosli su tako, ovde u Koliviju neki mladi, i
vicu svom ocu: "Ej, tata, imas li cigare? Popusio sam moje". Na sta to lici? Cak i da
puse, treba da puse krisom. Danas kao da to nije nista! Kako da na koncu ne ostanu
sasvim bez blagodati Bozije? Danas devojke vredjaju svoju bracu, i pred roditeljima
koriste tako prljave reci, a otac nista na to ne kaze. Meni se kosa na glavi dize kad to
cujem. Kad ostanem sam, kazem i vise nego sto treba.

Okruzenje koje vlada u svetu i roditelji u svetu unistavaju svoju decu. Svetovno
okruzenje mnogo stete nanosi. Malo je mladih koji su sabrani i cestiti. Mnogo je vise
mladih koji su besni ( = divlji, neobuzdani), a to ja zato sto se ponasaju bestidno.
Mnogi roditelji mi dovode svoju decu i govore: "Oce, moje dete je djavoimeno". A
vidim da nije djavoimeno - neka Bog sacuva! Malo je maladih koji su stvarno
djavoimeni. Mnogo je vise onih koji imaju jedno spoljasnje iskustvo sa demonima.
Djavo im, dakle, spolja naredjuje, nije u njima, ali i od spolja on zavrsava svoj
posao. Odakle to potice? Od bestidnosti. Kada se deca sa bestidnoscu obracaju
starijima, blagodat Bozija se udaljuje. A kada se udalji blagodat Bozija deca postaju
divlja i cine bezakonja. S druge strane, deca koja su blagocestiva, koja imaju
postovanja, koja slusaju svoje roditelje, svoje ucitelje, starije, stalno primaju
blagodat Boziju i imaju Njegov blagoslov. Njih pokriva blagodat Bozija. Sa velikim
cestvovanjem Boga, sa velikim postovanjem prema starijima, u dusu dolazi i velika
blagodat Bozija, koja je raduje, dok je blagodat sasvim ne obasja. Blagodat Bozija ne
dolazi na one koji se bune. Ona dolazi na one koji revnuju, koji su razboriti i koji se
pokazuju blagocestivi. Takvi imaju pogled koji zraci! I sto vise postovanja imaju
prema roditeljima, utoliko vise primaju blagodat Boziju.

Onaj, medjutim ko pocinje: "Ne, ne zelim ovo, zelim ono drugo", i ko to cini
bezobrazno, takav uskoro postaje bundzija, postaje djavo ( jer "djavo" znaci
klevetnik, ali i protivnik - prim. prev.). Zato je i Neprijatelj ( = djavo) zeleo da svoj
tron postavi iznad prestola Bozijeg. Vidite, svi mladi koji vrse volju njegovu,
postaju buntovnici. Ako se ovi mladi ne pokaju, ako se ne izvuku iz talasa koji ih
dave, i ako nastave da se bestidno ponasaju, tada - Boze sacuvaj! - nastaje
dvostruko ostavljenje i dolaze u situaciju da i o Bogu govore ruzno, i sasvim
potpadaju pod vlast zlih duhova.

"Postuj oca i mater svoju" [6]

 
Dokle su stigla danasnja deca! Ne drze ni jedno misljenje. Nemaju postovanja, ali su
egoisti i nervozni. Zloupoptrebljavaju slobodu. Dete kaze svojim roditeljima:
"Prijavicu vas policiji". Dete koje ima petnaest godina i koje je napravilo veliki
prekrsaj, kada ga je otac osamario, napise tuzbu i tuzi oca sudu. A otac na sudjenju
kaze. "Nepravedno mi sudite, jer da ga nisam tada osamario, zatvorili bi moje dete
u zatvor. Tada ne biste patili vi, nego bih ja patio". Pridje decaku, udari mu dva
samara i rece: "Zbog ova dva samara me osudite, a ne za onaj. Sada me stavite u
zatvor, jer sam ga za malu stvar udario".

Zelim da kazem, dokle su stigla deca. Na ovaj nacin danas razmisljaju. Nekada su
nas roditelji tukli, udarali nam samare, ali nam nisu dopustali da nedolicno
govorimo. Dobijali smo batine kao i milovanje, a da se i ne suprotstavljamo i da ne
znamo da li smo pogresili mnogo ili malo. Verovali smo da su i batine za nase
dobro. Znali smo da nas roditelji i vole i kada nas kaznjavaju, i kad nas cuvaju i kad
nas osamare. Jer i samar i milovanje i cuvanje roditelja, sve - kako bi se reklo - je iz
ljubavi. Kad roditelji biju svoju decu, srce im uzdrhti. A dete, kada dobije samar,
zaboli ga obraz. Veci je bol u srcu roditelja, od bola na obrazu. Majka, sta god da
radi deci, bilo da ih kaznjava ili da ih bije ili da ih miluje, sve to cini iz ljubavi, i sve
to dolazi iz istog materinskog srca. Kada, medjutim, deca to ne razumeju i kada
govore bestidno, suprotstavljaju se i tvrdoglave, tada izgone iz sebe blagodat
Boziju, i tada podlezu odgovarajucim demonskim uticajima.

- Starce, zar ne postoje i losi roditelji?

- Da, ali toj deci, koja imaju takve roditelje, pomoci ce Bog. Bog nije nepravedan.
Divlje masline su pune gorcine. Tu na putu za Koliviju raste divlja sljiva. Roda ne
donosi jer je prepuna sljiva. Grane se slome od previse plodova. Tako i danas,
pored svega sto im se pruza, mladi ne donose roda.

Jaz medju generacijama

Svet je postao ludnica. Mala deca izlaze o ponoci, a trebalo bi da izlaze po danu.
Zatvoreni su u zgradama i podrazavaju nacin zivota odraslih. Sta da rade ta deca,
sta da rade njihovi roditelji? "Roditelji nas ne razumeju". Dolaze roditelji i kazu mi:
"Deca nas ne razumeju". Stvorio se jaz izmedju dece i roditelja. Da bi se to
prevazislo, potrebno je da roditelji sagledaju stvari iz ugla dece i deca iz ugla
roditelja. Jer ako roditelji danas ne vaspitavaju svoju decu, ni ona kasnije nece
vaspitavati svoju. Jer ako oni danas ne cuju i ne postuju svoje roditelje, i njih ce
kasnije muciti njihova sopstvena deca, jer ce delovati duhovni zakon.

- Starce, neka deca kazu da im skodi ljubav roditelja?

- Nemaju pravo. Kada deca imaju u sebi revnosti, onda im ne skodi ljubav roditelja.
Ako iskoristavaju njihovu ljubav, propasce. Ako dete ima stete od roditeljske
ljubavi, onda je ono, u sustini, poremeceno. Dok bi trebalo da blagodari Bogu za
svoje roditelje, za ljubav njihovu, ono se zalosti sto ga vode putem vrline, a neka
druga deca nemaju roditelje! Sta reci! Ako neko dete ne vidi svoje roditelje kao
dobrocinitelje i ako ih ne voli - tim pre ako roditelji imaju straha Bozijeg - kako je
moguce da takvo dete postuje i voli Boga, velikog dobrocinitelja i Oca svih ljudi, sto
je u mladalackom dobu i inace teze razumeti?

NAPOMENE:

1. Grka rec "Στραβοξυλο", ima znacenje "tvrdoglavost", "tvrdicluk", ali bi ovde

bolje odgovarao smisao nase reci "tvrdovratost" (prim. prev.)

2. Up. Avva Isaak, Asketika, Slovo 58, str. 256, grckog izdanja.

3. Up. Ef. 5, 33.

4. Psalam 105, 37 (prema Septuaginti - prim. prev.): "I zrtvovase sinove svoje i
kceri svoje demonima".

5. Post. 5, 4.

6. Izl. 20, 12.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

DUH BOZJI I DUH OVOGA SVETA
 

POGLAVLjE V

UNUTRASNjI BESPOREDAK
I SPOLjASNjI RAZVOJ

Jadnici ovoga sveta oblace se

a to sto oblace je u njima

- Starce dajte mi blagoslov (= poslusanje).

- Blagoslovim da cinis duhovni karneval kao Sveta Isidora[1] jurodiva, kako bi

izgradio jednu dobru dvolicnost.[2] Vidis, jadnici ovoga sveta slave svoju svetsku
dvolicnost, oblaceci na sebe ono sto je u njima.[3] Nekada su karnevali bili samo
jednom godisnje, na poklade. Danas stalno ima nekakvih karnevala.... Svako se
oblaci kako hoce! Ljudi su danas zaista postali cudni. Poludese! Malo je onih koji su
pribrani, casni, bilo da su u pitanju muskarci, zene ili deca. Zene su, pak posebno
grozne. Kada sam danas isao u grad, video sam jednu sa vrpcom dugackom kao
zavoj, sa cizmama do gore i sa jednom kratkom maramom. Kazu mi: "To je moda!"
Druge, opet idu sa nekakvim tankim stiklama! Ako s tim samo malo hodaju,
morace da idu kod ortopeda... A kakve su frizure, nemoj ni da pitas! Gledam
jednog - neka mi Bog oprosti - kakav je to covek bio? Sa nekakvim besnim izrazom
lica, sa cigaretom u ustima, pusi, a oci mu crvene! ... Sada kazu da je neko pravilo
da ne puse kod kuce kad imaju malu decu. Medju njima, ta jadna deca su od
rodjenja pusaci! Ljudi stradaju i od silnih kafa, prave neke grimase... Otisla je
blagodat Bozija. Sasvim ih je napustila!

Secam se, kada sam bio na Sinaju. Koliko me je samo bolelo kada sam gledao
turiste koji su dolazili u manastir! Kako je to bilo ruzno! Kao da sam gledao divne
vizantijske ikone, bacene na djubre, samo sto su ovi turisti, sami sebe bacili. Jednom
sam video jednu devojku koja je nosila nesto kao felon[4], i rekoh: "Hvala Bogu da
neko nosi nesto pristojno, makar i da lici na felon, nije kao kod ovih drugih". Ali
kad se vracala, imam sta da vidim, sva je bila dekoltirana!

Dokle je svet stigao! ... Poslali su mi sliku jedne neveste ( = mlade) da se pomolim
za srecu tog braka. Imala je na sebi neku groznu vencanicu. Takvo oblacenje je
nepostovanje Svete Tajne, i svetog crkvenog tla. Duhovni ljudi a ne misle! Sta drugi
da rade? To kazem zbog toga, sto ako se u manastirima ne drze pravila, gde ce ih
drzati. Danas su ljudi sasvim neumni.

Ranije kada je bilo makar dvoje Hrista radi jurodivih, bilo je manje ludih na svetu.
Mozda treba da molimo ovo dvoje jurodivih Hrista radi, da se ponovo prihvate
svog jurodstva? Danas svuda vidis i cujes najcudnovatije stvari. Kaze mi jedan -
prekrstio sam se kada sam cuo - da je danas moderno kod ovih lenjivaca, da
pocepaju svoju odecu, da je iseku pa da posle stave zakrpe. Dobro, normalno je da
neki radnik izgleda tako, ali da tako izgleda neka lenstina! ... Taj sto mi je to rekao,
pojednostavio je. "Da ti kazem, starce, nesto jos cudnije: moja zena je jednom isla u
Omoniju, i tamo je videla kako dete iz porodice nasih prijatelja, ima pantalone
iscepane od pozadi. "Dete moje, kaze mu, pogledaj se od pozadi..." Ma pusti me,
kaze, to je moda"! Jadna ta deca!

- Starce, da li je ispravno to sto neki nose na garderobi likove Svetitelja?

- Ako je na bluzi ili na majci, dobro, nema veze. Bolje je tako, nego da stave djavola.
Ali ako je na pantalonama, onda stvarno ne ide, onda je to bezbozno. Eto, kada je
Patrijarh Dimitrije isao u Ameriku, neki su pravili majce sa likom patrijarha i crkve
Svete Sofije.

- To su cinili iz blagocestivosti?

- Pa nisu to cinili Jevreji, nego hriscani. Ima i nekih koji cine dobra dela, kao sto
postoje i dobri lekari, a i oni losi!

- Starce, svo ovo bezakonje je pod uticajem stranaca?

- A odakle bi bilo? Zbog toga su u moje vreme govorili: "Ljudi iz Smirne su..." Jer je
to bio primorski grad i dolazilo je tamo mnogo stranaca. Sveti Arsenije je bio veoma
strog po ovom pitanju. Bila je tamo na Farosu neka mlada, koja je nosila nekakvu
sarenu smirnsku maramu. Stalno joj je Sveti ponavljao da je baci i da nosi onakvu
kakvu su nosile i ostale zene. Ali ona ga nije slusala. Jednoga dana, kada je Sveti
Arsenije vide da ponovo nosi tu sarenu maramu, rece joj strogo: "Bolestine
Francuske na Farosu ne zelim. Ako ne poslusas, decu koju ces roditi, nakon sto se
krste, odnece andjeli a ti neces imati radosti". I ni tada nije poslusala, i dvoje dece joj
umre. Tek tada dodje, baci onu maramu, i ode kod Svetog Arsenija da trazi
oprostaj.
- Starce, da li tamna odeca pomaze u duhovnom zivotu onome ko zeli da postane
monah?

- Da, tamna odeca mnogo pomaze. Na taj nacin se covek udaljava od sveta, dok se
sarenom odecom vezuje za svet. Onaj ko kaze: "Ici cu u manastir i tamo cu nositi
crninu. Ici cu u manastir i tamo cu vrsiti pravila", takav ce i kad ode tamo, ciniti
crne ( = lose, pogresne) stvari. Kada je neko u svetu i kada sa radoscu cini ono sto
cine monasi, takav se i svetu duhovno raduje, i u monastvu ce napredovati dva po
dva i tri po tri stepenika.

- Starce, cesto puta, mladi koji su pobozni i koji se oblace blagocestivo imaju mnogo
problema sa odraslima.

- Ako veruju i ako to cine od srca, privesce i odrasle na svoju stranu. Znao sam
jednu devojku koja je nosila crninu i dugacke rukave. Bila je blagocestiva! Kaze joj
jednom jedna moderna starica: "Ne stidis li se devojko, da nosis crninu i dugacke
rukave?" A ona joj odgovori: "Posto ne vidimo vas primer, onda cemo mi nositi
crninu". Tako ju je pridobila.

Vidis, ta zena je nedavno postala udovica a nosila je sareno. Ali sta da kazes? Moja
sestra je pre dvadeset tri godine postala udovica, i od kada joj je muz umro, nije
skidala crninu. Ja smatram blazenom udovicu koja nosi crninu celog zivota, i koja
zivi cistim duhovnim zivotom, bez roptanja proslavljajuci Boga, dok nesrecnicama
smatram one koje nose sarenu odecu i i u skladu sa takvom odecom zive.

Danas ne moze da se razlikuje covek od zene

Nekada su, da bi iskusali mudrost Solomonovu, doveli grupu decaka i devojcica,

slicno odevenih, da ih on razdvoji.[5] On ih odvede do jednog vrela i rece im da
plivaju. Po nacinu na koji su plivali, razdelio ih je. Devojcice su skakale pazljivo,
stidljivo, dok su decaci skakali na glavu i dlanovima pljuskali.

Danas muskarci tako mnogo oponasaju zene da cesto puta ne mozes da ih

razlikujes. U stara vremena si sa pedeset metara mogao da razlikujes da li je neko
muskarac ili zena. A danas, mnogo puta, ni izbliza ne mozes da razlikujes ko je sta.
Ne shvatas - muskarac je? - zena je? Zbog toga i postoji prorostvo da ce doci vreme
kada nece moci da se razlikuje da li je neko muskarac ili zena. Starac Arsenije
Spileotis, rece jednom mladicu koji je imao kosu do zemlje: "Dobro, sta si ti? Mladic
ili devojka?" Nije mogao da razlikuje. Kasnije su ih na Svetoj Gori sisali. Sada
dolaze kao pod konac... Ja sam ih sisao makazama kojima secem konop kada
pletem brojanice. Koliko njih sam samo osisao! Sisao sam ih iza crkve. Kad dodju
takvi, kazem im: "Treba mi kose za neke celavce da im zalepim... Ucinite mi ljubav
da vam malo kose odsecem!" Sta da rade sad?

- I to su prihvatali?

- Vazno je na koji nacin im pridjes. Ne pocnem. "Kako je to grozno. Zar se ne

stidite? Ne postujete ovu svetu zemlju!" Nego im kazem: "Bre deco, vi sa tom
kosom ismejavate svoju muskost. Da vidite nekoga kako po Omoniji seta sa
zenskom tasnom, na sta bi to licilo? Zar to ide? `Ajde da odsecete kosu!" I onda ih
sisam. Znate li koliko sam kose skupio? Ponekad, ako se neko malo buni, i pocne
da pita "zasto", itd, kazem mu: "Sta "zasto"? Zar nisam kaludjer? Ja sisam. To je moj
posao"! To je nacin da im to kazes. Smeju se i to je to. A posle ih sisam. Ne menjam
im imena! Samo sam jednog nazvao Dostojno jest, jer je u tom casu prosla Litija sa
ikonom Dostojno jest. Kako su se samo roditelji radovali sto ih sisam! Shvatas li
koliko sam obradovao roditelje, majke njihove? Ohoho... Samo zbog toga da me
prosti Bog! ...

Sada je opet moda da se sisaju i da pozadi ostavljaju nesto kao pramenove. "Cemu
ti to sluzi?", pitam ponekad. "To ostavljamo, kaze mi, da nas se svi paze". "Dete, i da
platite, sa toliko problema koje imaju danas nece na vas obracati paznju". A vidis
kako mnogi mladici danas stavljaju mindjuse! I to koliko mindjusa stave!

- Starce, neki nose samo jednu mindjusu.

- To su anarhisti koji nose jednu mindjusu. Jedna mindjusa je simbol anarhije. Ne

stavljaju mindjusu zato sto su homoseksualci - buse usi i stavljaju to, kao znak
pobune. Dodje jedan momcic sa ocem, ovde u Koliviju, dvadeset dve godine, sa
dugackom kosom, bradom i jednom mindjusom u uvu. "Nije vazno, rekoh. Mnogi
vas osudjuju. Ja vas ne osudjujem. Ti koji vas osudjuju ne znaju da ste anarhisti, i
zato vas osudjuju". Posle je to skinuo i dao mi. Bilo je od zlata. "Daj to, rekoh,
nekom zlataru, i neka ti od toga napravi krstic".

- Starce, neki stavljaju mindjuse i u nos.

- To znaci da im je djavo stavio alku u nos, samo se povodac ne vidi... Ima i onih
koji oko vrata imaju zlatne lance, odavde do ovde! Jednome sam dao sredstvo za
ciscenje. Kasnije ga je stavio na vrat, a ja mu rekoh. "To da das nekom sirocetu, ili
da das svojoj majci da da nekom siromahu". Kad sam mu izneo takvo razmisljanje,
rece mi: "Sta da radim"? "Od sad pa nadalje, rekoh, da nosis lancic sa krsticem".
Muskarci, pa da nose nakit! Nose debele zlatne lance, od po dva tri reda, sto ni
princevi ne stavljaju na sebe. Stave to oko vrata, a onda ti pricaju o svojim
problemima. To /sto rade/ je problem! Pravila! Neka ih preuzmu od drugih, neka ih
sami postave. Izgubili su meru. Sasvim sasvim, sasvim! Neki oko vrata stavljaju
znakove zodijaka. Pitam jednog: "Sta je to? Prvi put to vidim". "To je moj
horoskopski znak", kaze. A ja sam mislio da je ikonica Presvete Bogorodice.
"Dobro, rekoh, zivotinje ste, pa nosite zodijak".[6] Ludost! Unutrasnje bezakonje ( =
besporedak) je provalilo napolje. Treba mnogo da se molimo Bogu da prosvetli
omladinu, kako bi sacuvali barem malo pameti.

Ljudi su zedni jednostavnosti

Dobro je ako su ljudi zedni jednostavnosti, pa su dosli dotle da prave jednostavnu

modu, ako se i ne cini jednostavnom. Dolaze neki na Svetu Goru sa ispranom
odecom. Kazem: "Ovi ne rade na polju, zasto su takvi"'? Neko govori seljacki po
prirodi, i njemu to stoji. A drugi se trudi da tako govori i to je da ti pripadne muka.
Ima i onih koji dolaze sa svojim kravatama... Iz jedne krajnosti u drugu. Jedan je
imao sest-sedam kravata sa sobom. Jedno jutro kad su se spremali, ponese sa
sobom kravatu, sako, itd. "Sta radis tamo"?, pita ga neko. "Ici cu kod oca Pajsija",
kaze. "A, sta ti je to sto nosis?" "To sam obukao da mu tako ukazem postovanje". E,
gde smo stigli!

Uopste nemaju jednostavnosti, i zbog toga postoji ovaj huliganizam ( = divljastvo).

Kada duhovni ljudi ne zive jednostavnim zivotom, nego su stegnuti, onda ne
pomazu omladini. Tako mladi danas, nemajuci nikakvog uzora, zive razvratno ( =
kao divljaci). Jer, kada gledaju ustogljene hriscane, ljude pridavljene kravatama,
stegnute - ne vide tu nikakvu suprotnost niti protivljenje svetu. Ako ne vide
jednostavnost kod duhovnih ljudi, ni sami nece dostici to stanje. Mladi danas
prihvataju duha ovoga sveta, poredak ovoga sveta. "Tako treba da cinimo mi
hriscani, tako treba ovo, tako treba ono...". I ne cine to iz sebe, zbog blagocestivosti,
nego zato sto "tako treba". Nekada mladi govore: "Sta je ovo? Da idu u crkvu sa
stisnutim vratom ( - zbog kravate - prim. prev.)! Odoh odande!" I odlaze i vracaju se
nagi. Idu u drugu krajnost. Shvatas: Sve to cine jer se suprotstavljaju. I kada imaju
ideale, nemaju valjane uzore. Zbog toga je potrebno da ih neko usmeri ka revnosti,
da ih pokrene jednostavnim zivotom. Oni se ljute kada duhovni ljudi i svestenici
pokusavaju da ih zadrze metodima ovoga sveta. Kada, medjutim, nadju ono sto je
casno, ali i jednostavno i iskreno, tada imaju problema. Jer kada je neko iskren i ne
potcini samoga sebe, onda je jednostavan i ima smirenje. Onoga ko je to postigao
ovo smiruje, ali to osecaju i drugi. Svako razume da li sa njim zaista saosecas ili
licemerstvujes. Jedan huligan je bolji od jednog licemernog hriscanina. Zato, ne
treba imati licemerni osmeh ljubavi, nego se treba prirodno ponasati - niti zloba niti
licimerstvo, nego ljubav i iskrenost. Jos je bolje ako su tu i emocije, kada je ostalo
dobro postavljeno. Treba imati postovanja ( prema ljudima - prim. prev) i svakako
ljubavi. Treba delati jednostavno a ne po sablonu, jer tako covek ostaje samo na
onome sto je spoljasnje i postaje spoljasnji covek, karnevalski klovan.

Unutrasnja cistota divne duse istinitog coveka, ulepsava i njegovu spoljasnjost, i

sladost bozanske ljubavi osladjuje i njegov pogled. Unutrasnja lepota duse, osim sto
ulepsava i osvecuje coveka duhovno, cini to i sa njegovom spoljasnjoscu, predaje ga
bozanskoj blagodati, ulepsava i osvecuje i ruznu odecu koju nosi blagoslovni covek
Bozji. Otac Tihon je sasio samo jednu skufiju i jedan ogrtac od dela rase - to je nosio,
ali je zadobio veliku radost. Jer ako je od spolja i nosio nesto sto je stvarno bilo
ruzno, to nije izgledalo ruzno, jer ga je ulepsavala unutrasnja lepota njegove duse.
Jednom ga je neki posetilac fotografisao u toj njegovoj odeci i u nekakvoj pidzami,
kojom ga je ogrnuo jer je video da se starac smrzava. I sada, oni koji gledaju na
fotografiji oca Tihona, misle da je nosio vladicansku mandiju, dok je to u stvari bila
stara pidzama. Ljudi su i njegove dronjke posmatrali sa poboznoscu i uzimali su ih
kao blagoslov. Jedan takav blagosloveni covek, koji se iznutra izmenio i koji se i
spolja osvetio, ima vece dostojanstvo, od svih onih ljudi koji se samo spolja menjaju
(presvlaceci svoju odecu), a u sebi zadrzavaju starog coveka sa drevnim gresima.

Zena da ne nosi musko odelo,

niti covek da se oblaci u zenske haljine" [7]

- Starce, kako se treba postaviti prema zenama koje u manastir dolaze u

pantalonama? Cesto kazu da je to mnogo prakticnije, a i da je bolje tako nego da
dolaze u kratkim suknjama.
- Danas ce nositi i kratke pantalone! To je tacno reseno u Starom Zavetu! "Covek ne
treba da nosi zensku odecu, niti zena da nosi musku". To je zakon, a i tako nesto je
nepristojno. Muskaraca koji nose suknje je malo, vrlo malo.

- Zene koje rade na polju ( = na njivi), kazu da ne mogu lako da se pokrecu, ako ne
nose pantalone.

- To je opravdavanje.

- Starce, majke takodje govore devojcicama da nose pantalone da se ne bi

prehladile.

- Nema drugog resenja? Ne postoje carape do struka? Ako neko zeli, naci ce resenje.

- A kada dodju neki zvanicnici i kada medju ima nekih zena u pantalonama?

- Ispitajte ih. "Zelite li da vam snishodimo, da pokvarimo poredak i da u manastiru

nastane besporedak?"

- Jednom prilikom je doslo trideset uciteljica u pantalonama i i smo ih pustili da

udju.

- Lose, to ni ide! Trebalo je da im kazete: "Oprostite, postoji manastirska uredba da

ne dopustamo da udju zene u pantalonama". Jer one ce posle da odu u neki drugi
manastir i da kazu: "U tom manastiru su nas pustili da udjemo u pantalonama". Jer
vi ste snishodili i pustili ih, a posle ce neko zbog vas takodje da snishodi. Stavite na
vrata tablu sa onim mestom iz Starog Zaveta. Nabavite i pedeset suknji, da ih na
lep nacin date onima koje prvi put dolaze u pantalonama pa ne znaju, ili onima
koje imaju kratke suknje.

- Starce, a kada dodje citava srednja skola, i sve devojke su u suknjama?

- Pocastite ih napolju, ispred vrata, jer je to kako su obucene, problem. Ili, ako se
najavljuju telefonom da ce doci, kazite: "Molimo vas da nastavnice i ucenice ne nose
pantalone". Tako ce razumeti da je potrebno da postuju mesto na koje idu. Manastir
nije parohijska crkva. U parohiji, svestenik je duzan da ispravlja zene, da bi shvatile
zbog cega ne treba da nose pantalone, i da se upristoje. Ako nekada dodje kod
njega zena koja je iz druge parohije, i koja nosi pantalone, treba da se stara da uredi
stvar. Crkva je majka a ne maceha.

- Starce, mnogi, medjutim kazu. "eto sta radite, odbijate narod od crkve".
- Ma zasto u Starom Zavetu postoji zapovest od Boga koja zabranjuje zenama da
nose musko odelo itd? Sta jos hoce? Ti kazi: "Zasto da zene ne idu u crkvu u
pantalonama? Zasto da se za upravitelje crkve ne izaberu ateisti, kad je crkva
narod?" Tako ce dobrobit Crkve zavisiti od bezboznika. Nacinice do Crkava
biblioteke, apoteke itd, kada raznesu sve! "Zasto ovo, zasto ono?" Sta da se kaze?

U manastir ne treba pustati ni golisave turiste da bi se sakupio novac za siromasne,

jer je ovo zamka lukavoga, kako bi monaha udaljio od blagoslova Bozjih i kako bi
ga posvetovnjacio. U stvari, stranstvovanje Hrista radi, cini monaha bogatim
vrlinama.

- Starce, u Stomiji su morali da stave tablu zbog turista?

- Da, bile su table. Na manastiru je bila jedna na kojoj je pisalo "Dobro dosli!" Nize,
dvadesetak minuta od manastira, stajala je druga tabla na kojoj je pisalo:
"Nepristojno obuceni, neka idu prema Aosu"[8] sa strelicom koja je pokazivala
prema potoku. A na drugoj tabli je pisalo: "Pristojno obuceni, neka idu pram
Svetom Manastiru", sa strelicom koja je pokazivala prema manastiru. Zar nisu
dobro napisali?

- Sta da radimo starce, kada na prolece dolaze zene sa velikim dekolteom?

- Dajte im nesto da se ogrnu. Tako ce shvatiti da je potrebno postovati mesto na

koje su dosle.

Ulepsavanje: Prljanje ikone Bozije

Kakvog izgubljenog sveta ima danas! Zene danas stavljaju u svoju kosu nekakve
smese i na sta mirisu! Tako se dobija alergija. Kada gledam zene ovoga sa njihovom
svetskom lepotom i mirisima, iznutra se zestim. Kazu mi: "Ova je isla u Nemacku
da uci za kozmeticarku". Sta je to kozmetika, pitam. "Kozmeticarke traze, stare
mlade ( = stare devojke - prim. prev)". Tada se setih da sam video jednu stariju zenu
sa necim na celu. Posle sam pitao jednog njenog poznanika: "Sta joj se, jadnici,
dogodilo?" A, nista, kaze mi. Imala je operaciju zatezanja koze, da bi nestale bore".
A ja sam mislio da se povredila pa je imala hirursku intervenciju... Dokle je stigao
danasnji svet!

- Starce, danas ulepsavanje ne smatraju grehom.

- Da, to sam shvatio. Video sam jednu dusu, koja je prvo bila kao Andjeo, a kasnije
nisam mogao da je prepoznam kada se ofarbala. "Bog je sve stvorio veoma dobro,
rekoh joj, ali je sa tobom napravo veliku gresku!" "Zasto oce"? - kaze mi. Nije ti dao
crne oci! Tu je pogresio! Dok je druge ljude stvorio dobro, i nacinio ih lepima, kod
tebe je pogresio! Zar ne shvatas? To te poruznjuje! Kao da uzmes jednu vizantijsku
ikonu, pa je odavde i odande zamazes bojama, i tako je pokvaris. Da odemo do
ikone Bozije da stavimo boje? To je kao da jedan ikonopisac naslika ikonu, a da
posle dodje neki koji ne zna da ikonopise, pa uzme boje i poruzni ikonu. Isto i ti
radis. To je kao da kazes Bogu: "Nisi to dobro uradio, Boze moj. Ja cu to da
ispravim!"

Drugom prilikom dodje jedna sa noktima do ovde, kao u macke, ofarbana u

crveno, i kaze mi: "Dete mi je ozbiljno bolesno. Pomoli se oce! I ja sam se molila,
ali... " "Kako si se molila", kazem joj. Ti grebes Hrista sa ovakvim noktima! Prvo
iseci nokte, i dete ce biti dobro. Za zdravlje svoga deteta, ubuduce da seces nokte i
da se ostavis farbanja. "Da ih ofarbam u belo, oce?" Ja sam ti rekao da iseces nokte,
da ucinis jednu zrtvu za zdravlje svog deteta. Sta je ovo? Da je hteo, Bog bi te
napravio sa crvenom kosom. " "Da ih ofarbam u belo?" Eto ti opet! "Da si dobro i ti i
tvoje dete", rekoh u sebi. Dete najvise osudjuje majku, kad nije obucena pristojno i
kada pokusava tako da cini i sa detetom.

Moze neko da bude malo ruzan, ili da ima neki nedostatak. Zna Bog to i duhovno
ce mu pomoci, jer se Bog vise stara o dusi nego o telu. Svi imamo svoja dobra i
malo nedostataka - neke svoje krstice - ne krst - sto nam pomaze u spasenju duse
nase.

NAPOMENE:

1. Sveta Isidora je zivela u manastiru Tavenisioti, koga je osnovao Prepodobni

Pahomije, pocetkom cetvrtog veka. "Hrista radi" napravila se ludom ( =
 jurodivom - prim. prev.) smirujuci se. Na glavi je nosila nekakvu krpu, dok
su ostale monahinje nosile kukolj. Nikada nije nosila cipele. Iako je cesto
dobijala uvrede i batine, nikada nije gundjala niti je nekoga uvredila. Njena
velika svetost, bi u snu otkrivena velikom podvizniku Pitironu, koji poseti
manastir, i pred citavim sestinstvom otkri, da je Isidora, koju su svi smatrali
ludom, ustvari duhvna mati.

2. Starac ovde pod "dobrom dvolicnoscu" ocigledno ima na umu podvig

jurodstva. U tom podvigu, osoba koja je inace mentalno sasvim zdrava,
pretvara se (dakle "dvolici") pred drugima da je nenormalna, kako bi na
takav nacin unistila u sebi svaku sujetu i preuzosenje (prim. prev.).

3. Starac ima na umu karneval u kome se ljudi prerusavaju, dok su u stvari

uvek u sebi preruseni - tj. licemerni (prim. prev.).

4. Deo odezde svestenika, koji prekriva gornji deo tela (prim. prev.).

5. Tj, da propzona ko je kog pola iako su bili isto odeveni (prim. prev.).

6. Horoskopski znaci - zodijak - predstavljeni su uglavnom zivotinjama (bik,

ovan, lav, jarac, itd). Zodijak, grcki ζώδιον znaci bukvalno "od zivotinje",
"zivotinjski". Tu je smisao starcevog poigravanja recima (prim. prev.)

7. Zena da ne nosi musko odelo, niti covek da se oblaci u zenske haljine, jer je
gadan pred Gospodom tvojim ko tako cini" (Pon. Zak. 22, 5) Zena, dakle, ne
treba da nosi musku odecu jer je to Gospodu veoma mrsko.

8. Ispod manstira Stomija Konici, nalazi se potok po imenu Aos.