BANKARSKO PRAVO-OPŠTI DEO

1. POJAM BANKARSKOG PRAVA

Termin bankarsko pravo danas se sve češće pominje u našoj pravnoj literaturi, a
posebno u privrednoj i drugoj praksi. To nam pokazuje da se bankarsko pravo , iako
mlada pravna oblast izdvojilo i osamostalilo kao zasebna, nova nučna disciplina.
Bankarsko pravo razvijalo se zajedno sa razvojem bankarskih poslova. Pojam bankarskog
prava u kontinentalnom pravu obuhvata pravni položaj , organizaciju banaka kao i
bankarske poslove. Za razliku od kontinentalnog, anglosaksonski pravni sistem, pod tim
pojmom podrazumeva samo pravni položaj i organizaciju banaka. U našoj pravnoj teoriji,
preovlađuje stav da bankarsko pravo predtavlja skup pravnih normi kojima je regulisan
pavni položaj(status) bankarskih i drugih organizacija koje obavljaju bankarske poslove i
pravnih normi kojima se uređuju bankarski poslovi.
S obzirom na obim pojma, bankarsko pravo delom pripada javnom (pravni položaj
banke), a delom privatnom pravu (bankarski poslovi). Posebna važnost banke i bankarske
delatnosti i njen uticaj na privredu zemlje uopšte, uzrokovao je donošenje niza prinudnih
propisa koji regulišu status banke i njihovu kontrolu od strane centralne banke. Norme
ovih propisa su po svojoj prirodi pretežno imperativne. Bankarski pravni poslovi i
bankarski ugovori koje banke sklapaju regulišu se normama ugovornog prava, koje su po
svojoj prirodi pretežno dispozitivne. I pored svoje povezanosti sa drugim delovima
pravnog sistema, moderna zakonodavstva bankarsko pravo sve više posmatraju kao
jedinstvenu samostalnu granu prava.

2. IZVORI BANKARSKOG PRAVA-NACIONALNI

Osnovni izvori bankarskog prava su zakoni. U našoj zemlji status i poslovanje
banaka uređuje više zakona od kojih su najznačajniji: Zakon o bankama-ovim zakonom
se utvrđuju organizacija , poslovanje, osnivanje i način upravljanja bankama, kontrolna
funkcija Narodne banke Srbije i prestanak rada banke.
Zakon o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje; Zakon o osiguranju
depozita; Zakon o Narodnoj banci RS; Zakon o sprečavanju pranja novca; Zakon o
obligacionim odnosima-ovim zakonom se uređuju bankarski poslovi ili ugovori
bankarskog prava kao i opšta pravila za hartije od vrednosti; Zakon o menici; Zakon o
čeku; Zakon o deviznom poslovanju.
Na banke se primenjuju odredbe Zakona o privrednim društvima, koje se odnose na
osnivanje privrednog društva, na odgovornost osnivača i drugih lica, na sedište i
poslovno ime,itd. Od navedenih, najveću važnost imaju Zakon o bankama i ZOO. Na
uređenje statusnih pitanja, shodno članu 3.zakona o bankama, primenjuju se i navedene
norme zakona o privrednim društvima, uz uslov da primena ovih odrebi opšteg režima
privrednih društava na banke nisu u suprotnosti sa Zakonom o bankama. Takođe se
predviđa i primenana banke tačno pobrojanih normi zakona o privrednim društvima ali i
u tom slučaju daje se prednost rešenjima u navedenim oblastima datim u zakonu o
bankama. Zakonom o obligacionim odnosima su sa druge strane, uređeni ugovori
bankarskog prava, odnosno bankarski poslovi. Bankarsko ugovorno pravo se kao i
ugovorno pravo uopšte, zasniva na načelu slobode ugovaranja ili autonomiji volje. Zbog

1
toga su ove norme pretežno dispozitivnog karaktera, što znači da prevashodno treba da
nadoknade nedostajuću volju ugovornih strana.
Kao izvori bankarskog prava javljaju se i podzakonski akti. Donosi ih Narodna banka
Srbije u različitim oblastima svog delovanja, monetarne politike, emisije novca , kontrole
banaka,itd.
Postoje i drugi izvori bankarskog prava, a najvažniji od njih su: bankarski običaji i
uzanse, opšti uslovi poslovanja i tipski i formularni ugovori.
Bankarski običaji imaju u bankarskom pravu veliki značaj bez obzira na postojanje
drugih pravnih izvora. Oni se razlikuju od zemlje do zemlje. Sasvim je razumljivo da
pravila stvorena u bankarskoj praksi mogu imati snagu bankarskog običaja, samo ak ota
pravila primenjuje relativno veliki proj banaka. U međunarodnoj bankarskoj praksi
primena navedenih pravila, obišaja, skoro je redovno prisutna, jer su u velikoj meri kroz
međunarodnu bankarsku praksu, običaji ujednačeni. Ujednačenost bankarskih običaja je
dosta omogućila i njihovo kodifikovanje, što je na međunarodnom planu učinjeno kroz
delatnost Međunarodne trgovinske komore u Parizu.
Opšti uslovi poslovanja takođe imaju u bankarskom poslovanju važnu ulogu. Takve
uslove poslovanja stvaraju same banke koristeći se načelom slobode ugovaranja, a radi
ujednačavanja spostvenog poslovanja. Najčešće opšte uslove poslovanja, međutim
donose udruženja banaka u jednoj zemlji.
Tipski i formularni ugovori se koriste u praksi svih modernih banaka u svetu. Njih
takođe na osnovu slobode ugovaranja, stvaraju same banke,individualno ili u okviru
svojih udruženja. Ovi ugovori znatno ubrzavaju i ujednačavaju bankarsko poslovanje.
Ugovorima po pristupu, formularnim ili tipskim ugovorima označavamo tehniku
zaključivanja ugovora koja u potpunosti isključuje mogućnost indivdualnog
pregovaranja.

3. MEĐUNARODNI IZVORI BANKARSKOG PRAVA-ZNAČAJ

MEĐUNARODNE REGULATIVE
Ovi izvori prava obavezuju same države, kao subjekte međunarodnih odnosa, a
ponekad neposredno i lica koja žive na njihovim teritorijama. U najznačajnije
međunarodne izvore spadaju međunarodne konvencije(ugovori) i međunarodni običaji.
Činjenica je da u ovoj oblasti ne postoje brojne konvencije kao što je to slučaj u drugim
pravnim oblastima. Za poslovanje finansijskog tržišta naročito njegovog monetarnog
dela, posebno su značajne konvencije kojima su osnovane specijalizovane finansijske
organizacije, pri organizaciji Una: međunarodni monetarni fond, Međunarodna banka za
obnovu i razvoj, Međunarodna finansijska korporacija,itd. Značaj međunarodnih
finansijskih organizacija nastalih zajedničkim htanjem država, organizovanim pri
međunarodnim forumima je doprinos međunarodne zajednice u staranju o stabilnosti
finansijskog poslovanja u odnosima između država. Pored konvencija u oblasti stvaranja
međunarodnih organizacija značajnih za finansijsko tržište uopšte, treba naglasiti i značaj
konvencija kojima se uređuje oblast hartija od vrednosti. To su Ženevske konvencije o
trasiranoj i sopstvenoj menici iz 1930.i Ženevske konvencije o čeku iz 1931. pored
Konvencija, iako nemaju njihovu snagu i ne mogu se u potpunosti smatrati izvorom
prava, jer njihova primena zavisi isključivo od toga da li se ugovorne strane pozivaju na
njih, javljaju se jednoobrazna pravila. To su pravila koja je donela Međunarodna
trgovinska komora u Parizu kao što su: jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne

2
akreditive; jednoobrazna pravila za ugovorne garancije; i jednoobrazna pravila za
dokumentarni inkaso.
Danas su jedini stvarni međunarodni izvori prava u ovoj oblasti regionalne prirode i
donose se samo u EU i u SAD. Radom na regulativi unutar EU stvorio se koherentan
zaseban pravni sistem koji je odvojen i različit, kako od tada postojećeg, međunarodnog
sistema prava u ovoj oblasti i sistema stvorenog u SAD.

4. BANKARSKA REGULATIVA SAD

Umnogome, regulativa bankarske oblasti na području SAD razvijala se kao
ugovor na finansijke krize i druge istorijske i političke događaje. Možemo reći da
bankarska regulativa na području Amerike obuhvata nekoliko ključnih područja koje
možemo izdvojiti kao osnovna i na taj način se formira sistem bankarske regulative.
Prvo područje je zaštita deponenata. Osnova za regulisanje ovog dela bankarske
delatnosti je svakako zaštita deponenata i njihovih depozita. Regulisanje zaštite depozita
je značajno zbog nužnosti obavljanja finansijskih transakcija preko banaka i zbog visine
depozita koji poslovni ljudi i građani drže u bankama.
Drugo područje je monetarna i finansijska stabilnost. Za održavanje monetarne i
finansijske stabilnosti veoma je važno da se pri plaćanjima obazbedi visoka stručnost i
sigurnost i tako stvori javno poverenje u stručnost i sigurnost banaka, a preko njih i
kontrola monetarnog i finansijskog sistema.
Efikasan i konkurentan finansijski sistema je sledeća oblast regulisanja bankarskog
poslovanja. Jedan od ciljeva ovog dela regulative je stvoriti pravni okvir koji će podstaći
efikasno i konkurentno poslovanje banaka.
Zaštita klijenata je još jedan od ciljeva bankarske regulative kojom se želi zaštiti
klijent i njegov interes u različitim aspektima njegovog odnosa sa bankom.

5. HRONOLOŠKI PRIKAZ RAZVOJE BANKARSKE REGULATIVE EU

Direktive EU su osnovni pravni akti jedinstvene zakonske regulative Evropskog
finansijskog tržišta. Odredbe ovih direktiva su inkorporirane u nacionalne zakone članica
EU.
Moramo napomenuti da je prva značajna mera u uređenju odnosa banaka i drugih
finansijskih organizacija ustanovljena Direktivom Saveta EU 1977. ova direktivva je
poznata još i pod nazivom- Prva bankarska direktiva. Njenim donošenjem ustanovljen je
pojam banke i ona je odvojena od drugih finansijskih institucija. Omogućeno je bankama
da odnivaju svoje filijale u drugim državama članicama, čime je implmentiran osnovni
cilj Rimskog ugovora, a to je sloboda osnivanja. Time se otpočinje proces harmonizacije
i uvođenje pravnih stndarda i saradnje zemalja čalnica na usaglašavanju nacionalnih
regulativa. Prva bankarska direktiva nije uspela da na jedinstven način preuredi postojeću
nacionalnu bankarsku regulativu u savremenu nadnacionalnu regulativu EU.
1985. nastaje prekretnica u ostvarivanju cilja stvaranja jedinstvenog tržišta u oblasti
finansijskih usluga. U dokumentu Completing the internal market, koji je trebao da se
primeni 1992., sačinjen je da bi se dao nov podstrek procesu stvaranja jedinstvenog
tržišta posebno za finansijsko tržište i oblast finansijskih usluga. Zamenio je dotadašnju
politku usaglašavanja regulative koja je težila ka detaljnoj harmonizaciji, novom
politikom minimuma harmonizacije, odnosno stvaranja mininmalnih standarda. Njihovo
prihvatanje od strane nacionalnih centralnih banaka činilo je minimum za tzv.single

3
european passport. Navedeni pristup regulisanju i minimum standarda u okviru
nacionalnih zakonodavstava i stvaranju jedinstvene osnove za funkcionisanje
finanasijskog tržišta i njegovih učesnika implementirano je u Drugoj bankarskoj direktivi.
Osnovni principi ove i direktiva relevantnih za njenu primenu, zamenjene su novom
Bankarskom objedinjenom direktivom 2000.god.

6. MODERNIZOVANJE PRAVNIH PRAVILA U OBLASTI FINANSIJSKOG

TRŽIŠTA EU
Nakon uvođenja jedinstvene valute 1999. države članice Eu ujednačile su
zakonodavne, administrativne i fiskalne barijere tako da su sprečile eventualne
malverzacije u vezi sa prekograničnim transakcijama sa obzirom na monetarnu
integraciju. Prisutno je bilo i veliko nezadovoljstvo izgradnjom jedinstvene regulative
naročito procesom donošenja i njene implmentacije. Oba problema su bila naglašena u
oblasti hartija od vrednosti, gde su se primenom načela zaštite nacionalnog interesa,
sputavali strani ulagači. Dva su glavna koraka učinjena radi otklanjanja ovih nedostataka.
Prvi je uvođenje Plana postupaka finansijskih usluga koji je pokrenut u maju 1999. i
predstavlja detaljan program od 42 zakonodavne mere unutar četiri oblasti. Od njih za nas
je navžanije istaći da su uvedene mere razumne kontrole i nadzora banaka, hartija od
vrednosti i investicionih firmi. Kontrola mora da bude razvijena kako bi se držao korak sa
novim izvorima finansijskog rizika i poznavanje nadzorne prakse.
Drugi važan korak načinjen je u oblasti tehnike donošenja i implementacije evropskog
zakonodavstva. Donošenje novih tehnika postalo je prioritet, jer je donošenje odluka bio
spor i težak proces, pa tako i neprilagodljiv kretanjima tržišta.
Lamfalussy izveštaj, predložio je novi četvorostepeni pristup EU regulativi, koji pravi
razlike između četiri nivoa u donošenju zakonodavstava. Prvi novi predstavlja osnovne
principe, odnosno pravni okvir i osnovne principe u Direktivama koje se donose u
redovnoj proceduri. Drugi nivo predstavlja implementiranje mera za ostvarivanje prvog
nivoa zakonodavstva, koje se usvajaju i kao tehničke mere, radi održavanja koraka sa
tržištem i nadgledanje razvoja. Treći nivo bi zaokružio inicijative nacionalnih nadzornika
donete da osiguraju doslednije i lakše usaglašavanje na nacionalnom nivou. Četvrti nivo ,
komisija EU bi proverila saglasnost zakona država članica sa zakonodavstvom EU.

7. PRAVO EU-OBJEDINJAVANJE PRAVILA POSLOVANJA ZA BANKE, I

ODNOS NACIONALNIH REGULATIVA I REGULATIVE EU
Prva bankarska direktiva kojom je definisan pojam banke kao kreditne institucije i
razgraničenje od drugih finansijskih institucija, donela je osnovne uslove za obavljanje
bankarske delatnosti u okviru zemalja EU. Međutim, odgovornost banaka i dalje se
kretala u okviru nacionalnih zakonodavstava. Uvođenje Single european passport, značilo
je ujednačavanje pravila za rad banaka na prostoru EU i potrebu ispunjenja datih
standarda. Ona su implementirana u bankarsku regulativu donošenjem Druge bankarske
direktive. Zbog razuđenosti, velikog broja akata, došlo je do neadekvatnosti postojeće
regulative i ukazala se potreba donošenja novih direktiva radi njihovog objedinjavanja.
Direktivom 2000 je kodifikovano bankarsko pravo EU. Njome je zamenjen veliki broj
ranijih direktiva i drugih propisa.
Direktiva je doneta na osnovu nemačkog modela poznatog kao univerzalna banka te je
zbog toga bilo neophodno da se delatnosti banke prošire i na polje hartija od vrednosti ,

4
učešće u radu osiguranja, savetodavne usluge u oblasti preuzimanja i udruživanja putem
akcija, kao i poslovi portfolio menadžera i investicionog savetnika. Ovo proširenje polja
aktivnosti banke je nadalje značilo proširenje standarda Single european passport na nove
delatnosti banke.
Ovom direktivom su uvedena osnovna načela bankarskog prava EU : zabrana
diskriminacije u korišćenju slobode otvaranja radnje i slobode pružanja usluga;
Harmonizacijom nacionalnih propisa ne ukidaju se razlike u statusu kreditnih ustanova i
njihovim ciljevima propisanim nacionalnim zakonodavstvima. Ona se vrši samo u meri
nužnoj i dovoljnoj da se zaštite štednja i jednakost uslova konkurencije obezbeđujući:
uzajamno priznavanje sistema dozvola i nadzora nad savesnošću poslovanja, mogućnost
izdavanja jedinstvene dozvole priznate u celoj zajednici, i nadzor nad savesnošću
poslovanja vrši matična država članica.
Ovom Direktivom utvrđeni su glavni oblici nadzora koji se uspostavljaju nad bankama
a to su : upravni nadzor od ulaska do izlaska sa tržišta, i nadzor nad savesnošću
poslovanja. Uslovi obavljanja delatnosti na teritorijama država članica od strane banaka
trećih zemalja omogućeni su putem podružnica. Podružnice strane kreditne ustanove ne
mogu na tržištu Eu imati povoljniji položaj od podružnica kreditne ustanove iz bilo koje
države članice. Dozvola koju jednom dobije kreditna ustanova od nadležne vlasti u
skladu sa ovom direktivom ima važnost u celoj EU a ne samo u članici u kojoj je dozvola
data. Postojeća klauzula o reciprocitetu nema dejstva.
Zahvaljujući implementaciji navedenih direktiva, bankarska delatnost je na
nacionalnom nivou ograničena samo na kreditno-depozitnu funkciju, dok je bankarska
delatnost na svim drugim finansijskim tržištima, a pre svega na tržištu novca deviza i
kapitala, postala nadnacionalna i jedinstvena.
Članice EU su obavezne da u svoje nacionalna prava unesu pravila iz direktiva. Iako
obavezujuća samo za područje EU, njihov značaj i primena se odnose i na države koje
okružuju EU. Donošenjem novog Zakona o bankama u RS 2005. i niza podzakonskih
akata, naša zemlja nastoji da svoje pravo što više ujednači sa pravom EU. Naše
zakonodavstvo u obalsti bankarstva je u osnovi harmonizovano sa EU. U zakonu o
bankama su propisani uslovi za osnivanje banaka, koji u osnovi prate uslove propisane u
direktivama Eu.

8. BAZELSKI KOMITET ZA BANKARSKU KONTROLU

Bazelski komitet za bankarski nadzor, odnosno za kontrolu banaka, nastao je kao
komitet organa kontrole nad bankama. Osnovali su ga guverneri centralni banaka grupe
10 zemalja, početkom 1975. njegovi članovi su visoki predstavnici bankarskih nadzornih
organa i centralnih banaka iz Belgije, Kanade, Francuske, Nemačke, Italije, Japana,
Leksemburga, Holandije, Švedske, Švajcarske, UK, SAD i Španije. Bazelski komitete se
sastaje u banci za međunarodna poravnanja u Bazelu.
Ime komiteta potiče od imena mesta gde se održavaju zasedanja finansijskih zvaničnika
a koje je ujedno i sedište Stalnog sekretarijata. Bazelski komitet je osnovan sa ciljem
objedinjenja bankarske regulative velikih finansijskih centara koja je postala neophodna u
trenutku sve veće globalizacije bnkarskih aktovnosti. Komitet svojim radom gradi
osnovne principe za saradnju itmeđu zemalja članica o pitanjima vezanim za kontrolu
banaka. Njegovi najširi ciljevi su unapređenje znanja kontrolora i kvaliteta kontrole
banaka. Komitet se fokusirao na ciljeve koji omogućuju ostvarivanje njegove

5
supervizorske uloge. Ciljevi Bazelskog komiteta su: promovisanje i unapređivanje
stabilnosti finansijskog sistema, sigurnost poslovanja banaka, minimalni standardi
kapitala i opšti principi supervizije.
Bazelski komitet podsticao je dijalog i saradnju izmešu banaka i zanodavaca.
Preporuke ovog komiteta su materijal koji je davao široke smernice za politiku koju
organi nadzora u svakoj zemlji mogu da koriste za utvrđivanje politike kontrole koju
primenjuju. Komitet ne raspolaže nikakvim formalnim nadnacionalnim kontrolnim
ovlašćenjima. Zaključci komiteta nemaju snagu zakona. Međutim preporuke bazelskog
komiteta imaju snažan uticaj na stvaranje nove bankarske regulative, pa se zbog toga ti
akti nazivaju meko pravo. Osnovni cilj EU je stvaranje jedinstvenog finansijskog sistema,
koji se gradi ujednačavanjem regulative putem novih Direktiva. Dokumenti se donose na
sednicama bazelskog komiteta, kao što je Dogovor o kapitalu i Ključni principi, sačinjeni
sa očekivanjem da ih organi nadzora širom sveta dosledno primenjuju.

9. BAZEL I
Slabosti u bankarskom sistemu neke zemlje, bilo da je u razvoju ili je razvijena,
mogu da predstavljaju pretnju finansijskoj stabilnosti i u okviru te zemlje i u inostranstvu.
Tokom 80tih godina nastupila je globalna kriza zaduženosti. Bazelski komitet je izrazio
zabrinutost i ukazao da se keficijent adekvatnosti kapitala velikih međunarodnih banaka
pogoršava, a da je istovremeno poveća rizik poslovanja upravo zbog prezaduženosti.
Bazelski komitete je 1983. obajvio dokument pod nazivom Principi kontrole banaka, koji
je sadržao osnovne principe za podelu odgovornosti i kontrole između domaće kontrolne
vlasti i matične vlasti. Dokument je preporičio novo viđenje adekvatnosti kapitala za
poslovanje banaka, čijom primenom bi se sprečilo ponovno stvaranje krize
prezaduženosti. On je nastavak dokumenta iz 1975.nazvanog Konkordat. Posle donošenja
ovog dokumenta, EU je donela direktivu kojom su preuzeti osnovni pricipi objadinjene
kontrole.
Zbog sve prisutnije opadanja standarda u poslovanju banaka, Bazelski komitet je
odlučio da na osnovu već donetih dokumenata pristupi daljem radu na ujednačavanju
postupka i modela u merenju adekvatnosti kapitala, što je dobilo opštu podršku. 1988.
komitet je usvojio i objavio Bazel I poznat kao sporazum o kapitalu. Bazel I predstavlja
minimum standarda za izračunvanje kapitala banaka i njime je preporučena stopa od 8%
za adekvatnost kapitala. 1993. Eu je usvojila u potpunosti minimalne standarde za
izračunavanje adekvatnosti kapitala i rizika za banke, njihovom ugradnjom u dve
direktive.
Osnovni nedostaci Bazel I su primena istog minimalnog standarda za kapital (8%) na
sve banke, bez bozira na njihovu veličinu i bez obzira na vrstu i visinu kredita koje imaju
u svom poslovanju. Takođe se pokazalo da je uvođenje kreditnog rizika kao jedinog
nedovoljno za stalni razvoj i rad finansijskih aktivnosti banke.

10. BAZEL II
Bazelski komitet je sačinio i obajvio predlog novog sporazuma o kapitalu 1999.
pošto je ovaj sporazum predstavljao noviranje i proširenje prethodnog Bazel I, dobio je
naziv Bazel II. Konačna verzija novog sporazuma objavljena je 2004. a zvanično stupanje
na snagu odloženo je do decembra2006. bazelski sporazum baziran je oko tri međusobno
povezana skupa pravila koji se nazivaju tri stuba.

6
Tri osnovna skupa pravila, odnosno stuba su sledeći: 1) minimalni zahtevi za kapitalom;
2) supervizorski nadzor-proces pregleda kontrole i 3) tržišna disciplina.
Minimalni zahtevi za kapitalom- novi sporazum Bazel II zadržao je definiciju kapitala
i rezervi banke. Uvedena je novina u odnosu na prethodni sporazum , a to je znatno
osteljiviji pristup različitim rizicima i to pored već ranije postojećeg kreditnog rizika,
uvodi se i tržišni i operativni. Njihovim uvođenjem Bazel II omogućio je stvaranje
drugačijeg pojma rizika u bankarskom poslvoanju koje je napustilo posmatranje rizika
isključivo kroz kreditni rizik.
Supervizorski nadzor obuhvata novine u odnosu na procedure kontrole upravljanja
različitim tizicima, zahteva potpunu transparentnost koja podrazumeva nove
metodologije izveštavanja supervizora.
Tržišna disciplina- uvodi javnost podataka o kapitalu, merenju i upravljanju rizicima
prema svim učesnicima na finanasijskom tržištu.
Iskustva Srbije u primeni Bazel I su bila vaoma skromna. Formalno, osnovni standardi
zahtevani u pogledu kapitala uvedeni su u naše zakonodavstvo veoma tano, krajem 80tih.
To je dovelo do katastrofalnih lomova unutar našeg bankarsog sistema.
Bazel II je doneo nove izazove, pa su Zakonom o bankama 2005. uneti osnovni
principi dati u ovom dokumentu. Najznačajnije je prepoznavanje novih vrsta rizika,
tržišnog i operativnog. U pogledu supervizorskog nadzora zakonodavac je Narodonoj
banci uveo obavezu dostavljanja izveštaja, koje prate savremeni konccept upravljanja
rizicima i adekvatnosti kapitala. Zahtevi regulatora i kontrolora bankarskog tržišta uveli
su i nove obaveze i troškove za banke Srbije.
Primena Bazela II u RS pored uvedenih zakonskih okvira i suštinski će dobiti
značajnije mesto i to iz dva razloga. Prvi je taj što na tržištu u Srbiji posluje sve veći
broj banaka čiji osnivači imaju sedište u EU, gde je obaveza shodno Bazelu II realnost.
Drugo, sve nedostatke u harmonizaciji regulative sa regulativom EU, Srbija će morati da
otkloni u procesu pristupanja EU.

11. ISTORIJA RAZVOJA BANAKA-STARI VEK

Pojava prvih bankara vezana je za Srednju Aziju i za vreme tzv.starog carstva u
Starom Egiptu. U to vreme nastaje i prvi novac prstenastog oblika, od zlata. Pojava novca
omogućila je kupovinu zemlje i ukrupnjavanje poseda, pa i stvaranje veleposednika,
odnosno sloja bogatijih građana. Bankarski poslovi odvijali su se u tom periodu pod
zaštitom hramova i vladara. Crkveni hramovi tog perioda, zbog svoje sigurnosti, koristili
su se kao skladišta odnosno trezori za čuvanje dragocenosti. Hramove su vodili
sveštenici, koji su bili najobrazovaniji ljudi tog vremena i jedino su oni mogli da se bave
poslovima oko novca. To su bili prapočeci bankarskih poslova.
Dalji razvoj bankarske delatnosti vezan je da Vavilon i Asiriju. U hramovima vavilona
pojavili su se izraženiji oblici bankarskih poslova koje danas prepoznajemo i nazivamo
bankarskim, o čemu svedoče brojna dokumenta , priznanice, računi, ugovori,itd. Sigurniji
izvori iz tog doba su svakako u Hamurabijevom zakoniku. Poslovi ostave i čuvanja, kao i
zajam bili su detaljno ovim zakonom regulisani. Za ostavu je bila tim zakonom
propisana naknada koja se plaćala. Zajmovi su se odobravali ne samo u novcu već i u
žitaricama i drugim stvarima. Na osnovu primeljenih stvari na ostavu , hramovi su
odobravali zajmove i posredovali u prometu novca. Zajmovi u novcu koje su davali
hramovi su bili niži uz kamate od onih koje su davali privatni zajmodavci. Trgovci su

7
takođe davali zajmove u novcu i generičnim stvarima, bilo pojedinačno , bilo preko
svojih trgovačkih društava. U Hamurabijevom zakoniku postoje i odredbe i o hipoteci,
koja se konstituiše u korist bankara radi obezbeđenja njihovih potraživanja prema
klijentima.
Na osnovu izvora koji potiču iz novovavilonskog kraljevstva bankarske kuće koje su
bile u hramovima, zvane su još i Tezauri, što je osnov današnje reči tezaurisati što znači
povući novac ili drugu robu iz prometa i uskladištiti je.
I u antočkoj Grčkoj, bankarski poslovi su se u početku odvijali iskljčivo u hramovima i
njihova uloga koju su imali u Aziji u prethodnom periodu preneta je i u Evropu. U grčkoj
razvoj trgovine je vezan za pojavu novca,a kovao se i zlatni i srebrni novac. N tlu Grčke
pojavili su se prvi privatni bankari trapeziti. Oni su se bavili poredovanjem u plaćanjima,
primali su novac i dragocenosti u depozit i odobravali zajmove.
U Helenističkom periodu pravo kovanja novca imale su mnogobrojne male države,
gradovi i hramovi. Razvojem trgovine između njih nametnula se potreba menjanja
novca kao nova delatnost. Po prvi put se javlja potreba sa se imaocima novca pruži
sugirnost i spreče eventualne prevare i krađe. Antički bankari i grčki trapeziti težili su da
se navedenim bankarskim poslovima obogate, ne vodeći računa o opštem interesu. Zbog
toga su polisi konstituisali monopol na izdavanje kovanog novca, na osnovu kojeg su
davali dozvole i trapezitima za menjačke poslove, ili su i oni sami osnivali svoje državne
banke.
Rimska osvajanja dovode do novog snažnog razvoja trgovine i celokupne privrede pa i
bankarskih poslova, koji se sada razvijaju pod posebnmi uslovima eksplatacije
novoosvojenih provincija. Rimski bankari argentarii i mensarii postaju veoma značajni
subjekti za razvoj bankarskih poslova. Bavili su se menjačkim poslovima, kupovinom i
prodajom kovanog novca. Argentariji postaju posebna klasa zahvaljujući povlasticama
koje su dobili od države. U rimu se posebno razvio bankarski posao vođenja računa
klijenata, i to ne samo zbog živog novčanog prometa već i zbog toga što su bankarske
knjige sa računima klijenata priznavane i kao dokazno sredstvo u slučaju spora.

12. RAZVOJ BANKARSKIH POSLOVA U SREDNJOVEKOVNOJ ITALIJI

Posle propasti Rimskog carstva naturalna proizvodnja je bila jedini način
proizvodnje. Novac je bio potisnut i izuzet iz upotrebe. Do krstaških ratova bankarski
poslovi su se praktično sveli samo na menjačke poslove jer je kakonsko pravo uvelo
zabranu davanja novca na zajam uz naplatu kamate. Trgovina ponovo doživljava procvat
početkom XII veka, na području obala Sredozemnog mora, gde se ponovo razmenjuje
roba sa zemljama istoka. Uzrok ponovnog razvoje trgovine bili su krstaški ratovi. Daljim
istorijskim razvojem gradovi u severnoj italiji postepeno preuzimaju primat u trgovini i
ponovnom oživljavanju bankarstva. Tome je doprineo centralni položaj Italije u
povezivanju zemalja Zapada i Istoka. Isto tako razvoju italijanskog bankarstva je snažno
doprinetlo to što je Rimska crkva dobijala novac iz celog tada poznatog sveta.
Novac postaje osnovni element razvoja budućnosti, a izrađuje se ponovo zlatni kovani
novac-florini, po imenu grada gde je nastao. Posebnu ulogu u razvoju bankarstva u
srednjem veku imaju sajmovi na kojima se u to vreme odvijala celokupna međunarodna
razmena. U takvim uslovima italijanski bankari i italijanska bankarska tehnika
preuzimaju primat u Evropi. Italijanski menjači su na srednjovekovnim sajmovima imali
svoje stolove(banca) na kojima su razmenjivali razne vrste novca. Po nazivu banca

8
tadašnji menjači u đenovi dobijaju naziv banchieri. Oni su raspolagali većom količinom
novca i morali su ga dobro čuvati od krađe i uništenja. To su činili u svojim posebnim
kasama. Kako su čuvali sopstveni novac postepeno su počeli primati u svoje kase i
depozite drugih lica ovi poslovi su u početku bili poslovi pravog depozita. Ubrzo se
pojavljuje i nepravi depozit-bankar ovim poslom stiče pravo da se služi deponovanim
novcem sve dok traje depozit, i ima obavezu da klijentu plaća određenu kamatu. Za
svakog trgovca bi se tako na osnovu novčanog depozita otvarao njegov novčani konto pa
bi se međusobna plaćanja između trgovaca ostvarivala na osnovu davanja naloga banci da
prenese novac sa računa jednog trgovca na račun drugog trgovca. Novac se tako počeo
kretati u krugu povezanih trgovaca koji su imali konta kod iste banke, pa su se ove banke
postepeno počele nazivati žiro bankama. Prva takva banka stvorena je u Veneciji.
Vođenje računa klijenata i stvaranja prvih banaka otvorilo je mogućnost za razvoj
neutralnih , uslužnih bankarskih poslova. Menjački poslovi su se i pored toga i dalje bili
nukleus bankarskih poslova. Na sajmovima su bankari radili za svojim stolovima,
međutim u slučaju da bankar ne bi u roku mogao da vrati novac primljen u depozit,
njegov sto bi poverioci srušili-bankrot.
Osnivaju se udruženja bankara koja koncentrišu kapital i na taj način sebi obezbeđuju
monopolsko delovanje i ekstra zarade.
Počev od XV veka dolazi do osnivanja poznatih italijanskih banaka kao što su banca di
Genova, casa di sant giorgio. Posebno značajne uloge imale su dve venecijanske državne
banke casa di Railto i banca del Giro. Evropske banke tog vremena su Amsterdamska
banka, i Štokholmska banka.
Otkriće Amerike donelo je značajne novine, promenilo je smer razvoja trgovine. Iz
područja Sredozemlja trgovina se premešta u Severnu Evropu. Javlja se sve veća potreba
za finansiranjem trgovačkih poslova i obezbeđenjem sigurnosti u plaćanjima. U tom
razdoblju nastaju prve privatne banke. U XVI veku došlo je do pojave kvarenja novca,
kao i do nekontrolisanog odobravanja kredita preko realnih mogućnosti tadašnjih
bankara, i tada su mngi privatni bankari bankrotirali.

13. NOVI VEK

Osnivanjem Banc of England 1694. počinje nova epoha u razvoju bankarstva.
Ova banka je za deponovani novac počela izdavati banknote, pismene isprave koje su u
svakom trenutku mogle kod nje biti razmenjene za novac. Time je ona postala prva
centralna emisiona banka sveta. Imaoci banknota su sve više počeli plaćati njima, a sve
ređe su tražili njihovu konverziju u zlatni i srebrni novac. Po uzoru na ovu banku došlo
je do osnivanja i drugih sličnih banaka, najpre u Francuskoj.
U SAD je tokom XIX veka došlo da osnivanja velikog broja banaka bez nekog
naročitog sistema. Razvoj banaka na ovom području bio je vezan za činjenicu da sve do
građanskog rata američke kolonije nisu imale određen monetarni sistem. Za vreme
građanskog rata federalna vlada je svim nacionalnim bankama omogućila privilegiju
štampanja novčanica. Zbog nekontrolisanog osnivanja nacionalnih banaka neminovno
dolazi do krize novca i nacionalnih banaka. Kongres SAD posle ove krize formira
Nacionalnu monetarnu komisiju koja je trebala da analizira slabosti bankarskog sisitema i
predloži rešenje za njegov oporavak. 1913. Kongres donosi federal reserve act, kojim
postavlja pravnu osnovu bankarskog sistema SAD. Ovim aktom je uvedeno dvanaest
federalnih rezervnih banaka, a njihovim radom je upravljao federalni rezervni sistem u

9
Vašingtonu, koji je preko rezervnih banaka obavljao funkciju koju u drugim zemljama
obavljaju centralne banke.
Praksa je u oblasti bankarskih poslova uvek bila ispred normativnih rešenja.
Regulisanjem novih pitanja bankarstva stvaraju se postepeno uslovi da se postigne visok
stepen stabilnosti bankarskog sistema i na osnovu toga cele privrede.

14. RAZVOJ BANAKA U SRBIJI –POČETAK XIX VEKA

Razvoj bankarskog sistema na području Srbije, odnosno nekadašnje Kraljevine
Srbije počinje u pravoj polovini XIX veka, kada je došlo do oslobađanja od Turaka, a
istovremeno se probijao evropki kapital, koji je želeo da na ovom području ustanovi i
ostvari sopstvene interese. I u okruženju tadašnje Srbije su bila razbijena monetarna
područja na kojima su delovale različite političke , privredne i verske snage koje su ih
iskorišćavale sa ciljem zadovoljenja sopstvenih interesa. Na celom tom području počela
je da nastaje nova građanska klasa koja međutim njie mogla samostalno upravljati
privrednim razvojem jer je posedovala slaba finansijska sredstva. Ona se u takvim
uslovima utapala oko bečkih i budimpeštanskih banaka u Austrougarskoj, a u Srbiji se
vezivala oko slabih državnih fondova za kabinete i dinastiju.
Na navedenom području prva banka je osnovana 1820. u Sloveniji-Prva Kranjska
Hranilica. Potom je osnovana 1846. Prva hravtska štedionica. Prva bankarska institucija u
Srbiji osnovana je 1862. kao državna institucija pod imenom Uprava fondova. Nakon
njenog osnivanja u Srbiji se 1869. otvara Prva srpska banka a 1870. i beogradska kreditna
banka. Prva emisiona banka u Srbiji osnovana je 1883. pod nazivom Prva privilegovana
narodna banka. Iako je već 1862, osnovana prva institucija koja je imala karakter banke,
Uprava fondova je tek nakon 20 godina stekla uslove da se formira i osnuje kao prva
emisiona banka. Pored svoje osnovne dealtnosti emisije novca, bavila se i depozitnim i
poslovima platnog prometa.

15. RAZVOJ BANAKA U SRBIJI-PERIOD IZMEĐU DVA SVETSKA RATA

Nakon pravog svetskog rata i ujedinjenja dela Južnih Slovena, privilegovana
narodna banka Kraljevine Srbije prerasla je po zakonu 1920. u Narodnu banku
Kraljevine SHS i pod tim imenom je preuzela poslove na celoj teritoriji kraljevine.
Razvoj bankarskog sistema u Srbiji posle Prvog svetskog rata mora se posmatrati kao deo
jedinstvenog sistema kraljevine SHS a ne samostalno i odvojeno. Potrebno je naglasiti da
su najveća privredna društva tog perioda bila u rukama stranog kapitala, koji je profit
stvoren radom na domaćoj teritoriji izvalčio iz zemlje, bez želje za dodatnim
investiranjem. Osnovna karakteristika bankarskog sistema je bila velika rascepkanost,
veliki broj malih privatnih banaka sa niskom koncentrcijom kapitala što je uzrokovalo i
nedostatak specijalizacije u bankarskim poslovima. Stvaranjem kraljevine Jugoslavije
dolazi do procesa nacionalizacije banaka koje su radile isključivo sa stranim kapitalom, a
to je stvorilo uslove da se domaći investitori pojave. Međutim , ipak je došlo do velikog
broja stvaranja novih banaka i bančica. Večina njih se u svom poslovanju nije
pridržavala osnovnih bankarskih načela i izbijanjem svetske krize su skoro sve te banke
doživlee stečaj, likvidaciju i spajanje sa većim bankama.
Tada se uvodi tzv.Državni kapitalizam i valsništov nad banakam sve više prelazi na
državu, tako da one postaju državne ili poludržavne. U periodu između dva svetska rata,
tj.pred II svetski rat, struktura bankarskog sistema kraljevine Jugoslavije je obuhvatala:

10
Narodnu banku Kraljevine Jugoslavije-sa osnovnom delatnošću emisione banke i
zadatkom vođenja monetarne politike ; Državna hipotekarna banka- sa osnovnim
zadatkom kreditiranja na bazi hipotekarno-meničnih kredita ; i Poštanska štedionica-
osnovana 1921. kao veoma značajna institucija. Bavila se štednim poslovima, čekovima i
bezgotovinskim plaćanjima. Bile su i dve poludržavne banke- Privilegovana agrarna
banka i Zanatska banka.

16. BANKARSKI SISTEM SFRJ

Tokom II svetskog rata partizanska izvršna vlast je posebnim odlukama uredila
finansijska pitanja na teritorijama koje je kontrolisala. Posle završetka rata celokupna
regulativa je bila usmerena jednom cilju-stvoriti novi socijalistički bankarski sistem.
Napušta se tržišni princip u bankarskom poslovanju i prelazi se na administratvino-
centralističko upravljanje. U ovom razdoblju bankarski sistem je prošao kroz nekoliko
faza: 1) stvaranje i razvoj socijalističkog bankarstva u sistemu centralnog i
administrativnog planiranja;2) razvoj bankarskog sistema u uslovima radničkog
samoupravljanja i društvenog planiranja;3) organizacija bankarskog sistema na osnovama
ustavnih amandmana;4) transformacija na osnovama samoupravnog udruživanja i
povezivanja rada i sredstava; 5) koncentracija finansijskih sredstava i ubrzavanje njihove
cirkulacije organizovanjem novih formi u bankarskom sistemu-banke ,specijalizovane
finansijske institucije i štedno-kreditne zadruge.
Karakteristika ovog razdoblja je bila izdvajanje platnog prometa iz delokruga poslova
banaka. Poslove platnog prometa vršila je Služba društvenog knjigovodstva, koja je na
taj način postala poseban deo bankarskog sistema i imala je zadatak da vodi društveno
knjigovodstvo, vrši kontrolu i statističku obradu uz evidentiranje celokupnih novčanih
tokova u zemlji. Period socijalističkog razvoja je značajan jer predstavlja osnov i temelj
za dalju izgradnju sada novog srpskog bankarstva.

17. POJAM BANKE U NAŠEM PRAVU

Banka je najznačajnija finansijska organizacija u savremenim tržišnim
privredama, koja se bavi prikupljanjem slobodnih novčanih sredstava od privrede i
stanovništva i na bazi tako prikupljenih sredstava daje kredite zainteresovanim pravnim i
fizičkim licima. Pored toga banke pružaju i brojne druge finansijske usluge svojim
klijentima kojima im olakšavaju, i ubrzavaju obavljanje različitih finansijskih transakcija.
Definicije u ekonomskoj teoriji su brojne, a zajedničko im je to da banku definišu kao
preduzeće koje u različitim oblicima preuzima tuđ novac koji dalje pozajmljuje trećim
licima radi ostvarivanja dobiti, koja se sastoji u razlici između aktivnih i pasivnih kamata,
pri čemu ni krug davalaca ni krug primalaca kredita nije ograničen.
U definicijama formalno-pravnog karaktera banka se najčešće definiše kao finansijska
organizacija koja za predmet poslovanja ima zaključivanje i izvršavanje bankarskih
poslova. Za ove definicije karakteristično je da pojam panke izvode iz pojma
bankarskog posla. Ipak, ne postoji ujednačenost ni u ovom krugu definicija. Kao i
definicije ekonomskog karaktera i zakonske definicije su veoma širokog spektra. Na
samom početku su one koje banke određuju kao pravna lica koja se mogu osnovati samo
uz salgasnost ovalšćenih državnih organa. U ovoj grupi definicija kriterijumi za dobija
nje saglasnosti ili odobrenja su veoma različiti i zavise od diskrecionih prava koji imaju
organi nadležni za izdavanje saglasnosti. U drugu grupu spadaju definicije koje određuju

11
banku prema predmetu poslovanja. A u treću grupu spadaju definicije koje imaju strogo
formalizovan pristup određivanju pojma banke. One se identifikuju na osnovu unapred
određenih opštih karakteristika. Postavlja se pitanje da li banke u svojoj organizaciji i
opštim karakteristikama mogu ići ispred unapred utvrđenih karakteristika i šta to znači sa
aspekta nemogućnosti njihovog svođenja na formalizovane i uopštene karakteristike.
Zakonske definicije se relativno retko sreću. Takvu definiciju sadrži napr. Zakon o
kreditiranju nemačke, prema kojoj je banka preduzeće koje obavlja bankarske poslove u
takvom obimu koji zahteva na trgovački način organizovan poslovni obrt.
Naš zakon o bankama sadrži legalnu definiciju koja banku određuje kao akcionarsko
društvo sa sedištem u RS, koje ima dozvolu za rad Narodne banke Srbije i obavlje
depozitne i kreditne poslove, a može obavljati i druge poslove u skladu sa zakonom.
Prvo, istaknuto je da se banka kao prviredni subjekt profesionalno bavi bankarskim
poslovima, što je naglašeno pominjanjem depozitnih, kreditnih i drugih poslova. Drugo,
istaknuto je da je banka akcionarsko društvo, što znači da u drugom organizacionom
obliku ne može postojati. Treće, bankom se može smatrati samo no akcionarsko društvo
koje ima dozvolu za rad Narodne banke Srbije. I četvrto, je da se radi o akcionarskom
društvu koje ima sedište na teritoriji RS.
Pod stranom bankom zakon podrazumeva pravno lice sa sedištem van RS koje je u
skladu sa propisima države porekla osnovano i u registar nadležnog organa te države
upisano kao banka, koje poseduje dozvolu za rad regulatornog tela te države i koje
obavlja depozitne i kreditne poslove.

18. POJAM BANKE U PRAVU EU

U preambuli I Direktive saveta EU ističe se da će se bankarske insititucije,
odnosno finansijske institucije koje se bave depozitnim poslovima i primaju u depozit
štedne i druge uloge od svojih komitenata i koje daju kredite u svoje ime i za svoj račun,
u daljem tekstu nazivati kreditna institucija. Direktiva se donosi radi lakšeg i efikasnijeg
obavljanja delatnosti kreditne institucije i njom se omogućuje otklanjanje nebitnih razlika
koej postoje u ekonomskoj, pravnoj i upravnoj regulativi zemalja članica.
Kreditna institucija , shodno anvedenoj Direktivi je preduzeće čija se delatnost sastoji
u tome da prima u depozit štedne i druge uloge i ostala povratna sredstva u novom
kapitalu od publike i svojih komitenata i da u svoje ime i za svoj račun trguje tim
sredstvima.
Primanje depozita i poslovanje sa njima, u svoje ima ui za svoj račun, osnov je
definisanja banaka, odnosno sada kreditnih institucija prema Direktivi. Ovakvo
određenje odgovara tradicionalnom poimanju bankarske delatnosti a pri tom omogućuje
da se ovakvom definicijom obuhvate i specijalizovane banke kao što su depozitne banke,
banke za štednju, idr. Članom 2. Direktive su neke od specijalizovanih institucija, koje se
bave ovim i sličnim delatnostima, posebno isključene iz ove Direktive.
Pri određenju pojma kreditnih institucija, unet je izraz public koji nije definisan i
ostavlja prostor za razna tumačenja. Primanje depozita od strane publike i svojih
komitenata moglo bi značiti da se izraz public može tumačiti u kontekstu kruga lica od
kojih se primaju depoziti.
Shodno ovoj Direktivi, proizilazi da sve druge kativnosti koje vrše druge organizacije,
mimo kreditnih institucija, ukoliko ne primaju depozite, ali kao svoju osnovnu delatnost

12
imaju finansijsku delatnost, bilo koju utvrđenu aneksom ove direktive, kategorizuju se
kao finansijske institucije.

19. VRSTE BANAKA- OSNOVI PODELE BANAKA

Podela banaka usko je vezana sa njihovim istorijskim razvojem. Teško bi bilo
precizno odrediti koje vrste banaka su nastale prve, a koje su se kasnije pojavile.
Savremeno bankarstvo karakteriše postojanje mnoštva vrsta banaka, što je takođe bilo
uslovljeno stvaranjem novih bankarskih poslova a naročito rastom njihovog obima,
zahtevima u pogledu roka izvršenja i sl. Ne treba pri tome zanemariti ni uticaj
finansijskog tržišta odnosno uvođenje novih finansijskih mehanizama i instrumenata.
Dovoljno je opredeljenje za bazični kriterijum pri podeli banaka koje se inače mogu
deliti po različitim kriterijumima. On se određuje s obzirom na karakter delatnosti i
mesto u bankarskom sistemu banke i one se dele na: centralne(emisione) i kmercijalne ili
poslovne.

20. CENTRALNA BANKA –POJAM

Centralna banka je ključna finansijska ustanova u monetarnom sistemu jedne
zemlje. Nazivaju je još i bankom banaka zbog njenog posebnog mesta u bankarskom
sistemu pojedine zemlje.
Prva centralna banka nastala je u Švedskoj 1656, a najveći uticaj na kasniji razvoj
centralnih banaka imala je Banc of England osnovana 1694. monetarna suverenost u
savremenim uslovima jesta pravo države da reguliše pitanja koja se odnose na emitovanje
novca i vođenje monetarne politike od strane centralne banke u cilju postizanja
sopstvenih ciljeva razvoja. Niko sem centralne banke u zemlji ne može imati monetarnu
suverenost. Osnovna funkcija centralne banke je emisiona funkcija. Centralna banka u
savremenim tržišnim privredama ima zakonski monopol na izdavanje novca, odnosno
ona emituje novčanice i gotov novac, te reguliše količinu novca u opticaju. Pored toga
centralna banka predstavlja i kreditni oslonac bankarskog sistema, pa stoga utvrđuje
projekcije monetarne i kreditne politike, stara se o održavanju likvidnosti komercijalnih
banaka i drugih finansijskih organizacija.
Centralna banka je odgovorna i za međunarodnu likvidnost zemlje i stabilnost kursa
nacionalne valute.
Prema modelu koji podržavaju pojedini eksperti, samo stalnost centralne banke mora
biti: personalna- imenovanje guvernera i rukovodećih organa i samostalnost u proceduri
donošenja odluka; finansijska- razdovejnost monetarne politike centralne banke od
fisklane politike države i politička- samostalnost u formulisanju ciljeva i sprovođenju
potrebne politike.
Pored ove definicije samostalnosti centralne banke nailazimo i na drugačija mišljenja
pa se nezavisnost posmatra sa četiri aspekta: funkcionalna-sloboda izbora cilja monetarne
politike
Institucionalna- sloboda izbora instrumenata monetarne politike-definisanje i
implementacija;
Personalna-uloga, status i sastav najvišeg organa centralne banke;
Finansijska- budžetska nezavisnost i zabrana monetarnog finansiranja.
Nezavisnost centralne banke je dakle nesporna, pitanje je samo aspekta u kojima se
ona uočava i najlakše meri. Uglavnom u svim zemljama postoji samo jedna takva banka.

13
U pojedinim federalnim državama umesto jedne centralne banke često postoje centralno-
bankarski sistemi, u kojima više koordiniranih institucija obavlja funkcije centralne
banke. Tako u SAD postoji Sistem federalnih rezervi FED.

21. EVROPSKA CENTRALNA BANKA-PRIMARNI CILJ I ZADACI

U februaru 1992. šefovi država i vlada dvanaest zemalja čalnica Evropske
ekonomske zajednice sastali su se u Mastrihtu da potpišu ugovor o stvaranju EU poznatiji
kao –Ugovor iz Mastrihta. Od nastanka ideje do njene realizacije , uvođenja jedinstvene
monete eura, javile su se tri izdefinisane faze u izgradnji jedinstvenog Evropskog
monetarnog sistema.
Prva faza(1990-1994) odlikovala se radom na uspostavljanju sledećih ciljeva- potpuna
liberalizacija kretanja kapitala, povećanja saradnje između centralnih banaka država
članica, harmonizacija njihovih monetarnih politika i izraženija povezanost rada i mera
nacionalnih centralnih banaka.
Druga faza(1994-1998) usmerena je na stvaranje uslova za uvođenje jedinstvene
monete kroz harmonizaciju i približavanje monetarnih politika čalnica, izgradnju
odgovarajućih institucija naročito stvaranje Evropske centralne banke, Evropskog
monetarnog instituta isl.
Treća faza 1999 je početna godina koja je označila kraj rada na uvođenju jedinstvene
monete-eura. U ovoj fazi otpočinje i postupak vrednovanja nacionalnih valuta u odnosu
na novu jedinstvenu valutu-euro. Ciljevi Evropskog monetarnog sistema su bili
uspostavljanje većeg stepena stabilnosti u Evropskoj zajednici. Podrška trajnom i
stabilnom rastu, brzom povratku na punu zaposlenost, ujednačavanje životnog standarda
i smanjenje regionalnih rizika u zajednici EU.
Primarni cilj ECB je stabilnost cena. Ugovor o stvaranju evropske zajednice ovlašćuje
ECB da podrži opštu ekonomsku politiku u Zajednici pod uslovom da to ne remeti
stabilnost cena. Pod ciljevima Zajednice su navedeni smanjenje niova nezaposlenosti i
sprečavanje inflacije. Pomoćni kriterijumi za utvrđivanje pojma stabilnosti cena dati su
kroz obavezu da se ECB u ostvarenju svog cilja usmeri na podršku opšte ekonomske
politike Evropske zajednice, a ostali ciljevi su veoma nejasno određeni. Oslanjajući se na
Ugovor o osnivanju Evropske zajednice u statutu ECB utvrđeni su osnovni zadaci:
Definisanje i implementacija monetarne politike za eurozonu; objedinjavanje
transakcione funkcije; upravljanje službenim rezervama za eurozonu, pojednostavljenje
sistema plaćanja. Od 1999. ECB preuzima nove zadatke: emisioni zadatak znači da ECB
ima ekskluzivno pravo na izdavanje i obezbeđivanje novčanica eura; statistički zadatak
znači da u saradnji sa drugim finansijskim institucijama ECB skuplja statističke podatke
neophodne za ispunjenje zadataka preko ovlašćenih nacionalnih centralnih banaka;
finansijska stabilnost i supervizija predstavlja obavezu ECB koja proizilazi iz euro
sistema koji podrazumeva jedinstvenu ekonomsku i finansijsku politiku; međunarodna
saradnja i saradnja unutar eurozone.

22. ECB- OSNIVANJE I UNUTRAŠNJA ORGANIZACIJA

Evropska centralna banka je osnovana1.6.1998. po ugledu na nemački sistem
Bundes banke. Ujedno stvoren je Evropski sistem centralnih banaka-ESCB koji je
sastavljen iz centralne banke i lokalnih centralnih banaka. Većina autora smtra da je
Evropska centralna banka konzervativni centralni bankar,tj.institucija koja je u osnovi

14
usmerena prvenstveno na održanju stabilnosti cena. Stoga je ECB centralna institucija
monetarne politike EU zajedno sa svojim sistemom centralnih banaka.
Sedište ECB je u Frankfurtu. Organi upravljanja ovom bankom su: veće guvernera-
sačinjavaju ga guverneri nacionalnih banaka zemalja čalnica EU. Izvršni odbor banke-
čine ga predsednik ECB, potpredsednik i četiri člana, svaki iz po jedne od najvećih
centralnih banaka-Francuska, Nemačka, Italija i Španija. Predsednik ECB je lice koje
zastupa i predstavlja Evropsku centralnu banku. Potpredsednik ECB zajedno sa
predsednikom verši izvršnu funkciju. Ciljevi stvaranja Evropskog sistema centralnih
banaka i same ECB proklamovani su u Ugovoru o osnivanju Evropske zajednice.

23. NARODNA BANKA SRBIJE-OSNOVNA OVLAŠĆENJA

Narodna banka Srbije je centralna banka Srbije. Njen položaj, organizacija,
ovlašćenja i funkcije utvrđene su Zakonom o narodnoj banci Srbije. Ona ima svojstvo
pravnog lica ali se ne upisuje u registar pravnih lica. Ona je u svom radu samostalna i
nezavisna i za svoj rad je odgovorna Narodnoj skupštini Srbije. Njena nezavisnost
ogleda se u zakonskoj regulativi koja garantuje da NBS u obavljanju svojih funkcija neće
primiti niti tražiti uputstva od državnih organa. Osnovni cilj NBS je postizanje i
održavanje stabilnosti cena, borba protiv inflacije i očuvanje finansijske stabilnosti.
Ona: utvrđuje i sprovodi monetarnu politiku; samostalno vodi politiku kursa dinara i uz
saglasnost vlade utvrđuje režim kursa dinara; čuva i upravlja deviznim rezervama; izdaje
novčanice i kovani novac; uređuje kontroliše i unapređuje nesmetano funkcionisanje
platnog prometa, izdaje i oduzima dozvole za rad, vrši kontrolu boniteta i zakonitosti
poslovanja banaka.
Pored navedenih ovlašćenja utvrđenih Zakonom o Narodnoj banci centralna banka neke
od svojih obaveza temelji i na drugim zakonima: zakon o osiguranju; Zakon o
finansijskom lizingu, zakon o deviznom poslovanju, zakon o platnom prometu. Svoje
ciljeve utvrđene zakonom NBS ostvaruje u sedištu u beogradu, i kroz filijale koje se
nalaze u beogradu, Nišu, Kragujevcu i Užicu i putem Zavoda za izradu novčanica i
kovanog novca-Topčider.

24. NARODNA BANKA SRBIJE-ORGANI

Organi su: monetarni odbor narodne banke Srbije, Guverner Nerodne banke
Srbije i Savet Narodne banke Srbije.
Monetarni odbor čine guverner i viceguverneri NBS. Osnovni zadatak u nadležnosti
ovog odbora je utvrđivanje monetarne politike, a u okviru toga posebno utvrđivanje
uslova i načina izdavanja kratkoročnih hartija od vrednosti, pod kojim NBS sprovodi
operacije na otvorenom tržištu i obavlja diskontne poslove, politika odobravanja
kratkoročnih kredita, politika kursa dinara, način upravljanja deviznim rezervama.
Sednice monetarnog odbora se odražavaju po potrebi, a najmanje jednom u 15 dana.
Odluke se donose većinom glasova prisutnih članova.
Zakonskim utvrđenjem procesa imenovanja, razrešenja dužnosti, dužine mandata i
mogućnošću ponovnog izbora određuje se stepen personalne nazavisnosti centralne
banke jedne zemlje. Princip personalne nezavisnosti centralne banke definisan je članom
Statuta Evropske centralne banke treba biti definisan minimalan mandat guvernera u
trajanju od 5 godina i uslovi kada se guverner razrešava dužnosti. U većini zemalja
postavlja se guverner kao inokosni organ , ali je uvek u proces donošenja odluka iz

15
njegove nadležnosti, naročito u okviru odluka monetarne politike,uključen ceo tim.
Obično se radi o odboru guvernera, viceguvernera i drugih članova.
Personalna nezavisnost obično u svim nacionalnim zakonodavstvima ogleda se kroz
garanciju da nema kinflikta interesa izabranih funkcionera naspram centralne banke i
ostalih funkcija.
U novom zakonu o NBS primenjna su osnovna pravila i uključen je minimalni nivo
datih međunarodno priznatih kriterijuma. Prema navedenom utvrđeno je da NBS zastupa
i predstavlja njen guverner. Bira ga Narodna skupština RS na predlog odbora Narodne
skupštine RS nadleđnog za finansije, na mandat od 5 godina sa mogućnošću ponovnog
izbora. Guverner na početku svog mandata, imenuje viceguvernera koji ga zamenjuje.
Guverner je nadležan i odgovoran za ostvarivanje ciljeva NBS, a posebno za sprovođenje
odluka monetarnog odbora i Saveta, organizaciju i poslovanje narodne banke. On radi
obavljanja poslova iz nadležnosti NBS donosi propise i opšte akte kao i pojedinačne akte,
koji se objavljuju u Službenom glasniku RS.
Savet Narodne banke Srbije je organ centralne banke koji se bira na predlog odbora za
finansije Narodne skupštine Srbije. Savet čini predsednik i 4 člana koje narodna
skupština bira na peirod od 5 godina. On na predlog guvernera, usvaja finansijski plan i
godišnji račun narodne banke, utvrđuje jedinstvenu tarifu po kojoj NBS naplaćuje
naknadu za izvršene usluge, utvrđenu visinu zarade guvernera i viceguvernera, itd.

25. NBS- IMOVINA, KAPITAL, PRIHODI, RASHODI I REZERVE

Imovina koju koristi NBS je imovina republike Srbije i ona se koristi za njeno
poslovanje. Čine je dinarski i devizni kratkoročni i dugoročni plasmani, devizna sredstva,
hartije od vrednosti, ostlaa aktiva i imovinska prava u posedu NBS, pokretne i nepokretne
stvari i novčana sredstva na računu NBS. Narodna banka Srbije ostvaruje prihode od
kamate i drugih prihoda na sredstva deponovana u inostranstvu, od kamate na kredite i
plasmane primarne emisije, od naknada za vršenje usluga, kupovine i prodaje hartije od
vrednosti. Kapital NBS sastoji se od osnovnog kapitala i posebnih rezervi. Minimalni
osnovni kapital NBS iznosi 10.000.000.000,00 dinara i formira se iz viška prihoda
nadrashodima.
Posebne rezerve formiraju se iz viška prihoda nad rashodima u visini od 30%
ostvarenog viška prihoda nad rashodima NBS a najviše u iznosu do visine vrednosti
njenog osnovnog kapitala.

26. NBS I VRŠENJE JAVNIH OVLAŠĆENJA

NBS vršeći svoja ovlašćenja pruža usluge bankama, pravnim licima i državnim
organima i organizacijama. Međutim zbog značaja centralne banke, korpusom zakona
koji regulišu razne aspekte finansijskog tržišta, navedena osnovna ovlašćenja NBS su
proširena. Njima je povereno centralnoj banci i vršenje dodatnih javnih ovlašćenja, tako
da ona odlučuje o određenim pravima i pravnim interesima pravnih i fizičkih lica. U
posebnom postupku NBS donosi rešenje koje je konačno u upravnom sporu, što znači da
je tim zakonima isključeno pravo na žalbu na rešenje NBS.
Zakonom o bankama utvrđeno je da NBS izdaje preliminarno odobrenje za osnivanje
banke kao i dozvolu za rad banke.
Zakonom o finansijskom lizingu, osnivači privrednog društva podnose NBS zahtev sa
propisanom dokumentacijom za izdavanje dozvole za obavljanje poslova finansijskog

16
lizinga. Zakon o osiguranju govori da NBS odlučuje o zahtevima za izdavanje dozvole za
obavljanje poslova osiguranja i poslova reosiguranja koje podnose osnivači akcionarskih
društava za osiguranje ili u njegovo ime, lica koja oni ovlaste. Zakon o dobrovoljnim
penzijskim fondovima i penzijskim planovima zahtev za izdavanje dozvole za rad i
zahtev za upravljanje fondovima, sa propisanom dokumentacijom NBS podnose osnivači
društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima.

27. KOMERCIJALNE ILI POSLOVNE BANKE

Centralna banka u bnakarskom sistemu jedne zemlje zauzima centralno mesto i
ima kontrolu nad celokupnim bankarskim sistemom zemlje. Pored centralne banke,
postoji i druga grupa- komercijalne banke. One za predmet svog poslovanja imaju
zaključivanje i izvršavanje bankarskih ugovora i drugih bankarskih poslova. Ove banke
se mogu razlikovati prema različitim kriterijumima. S obzirom na karakter poslova
kojima se bave, komercijalne banke se načešće dele na: opšte(univerzalne), hipotekarne,
založne, depozitne, i za kreditiranje izvoza i osiguranje izvoznih poslova.
Bankarski sektor EU poslovne odnosno komercijalne banke deli u četiri kategorije:
komercijalne(univerzalne) banke, depozitne i štedne insitutcije, kooperativne(zadružne) i
uzajamno organizovane banke, specijalizovane kreditne institucije.

28. OPŠTE (UNIVERZALNE ) BANKE

Ove banke se bave svim bankarskim poslovima. Njihova prednost istaknuta je
naročito u vremenima ekonomskih kriza. Kako je njihova osnovna karakteristika da
obavljaju većinu bankarskih delatnosti u teškim ekonomskim periodima naglašeno
bavljenje pojedinim delatnostima može nadokaditi gubitke. Ovakvih banaka ima u svim
zemljama, ali su posebno karakteristične za švajcarsko bankarstvo.
S druge strane njihova mana je odsustvo specijalizacije i široko polje delovanja što
drastično poskupljuje poslovanje. Troškovi pri obavljanju tako širokog kruga bankarskih
poslova su veoma visoki, a i povećava se i stepen rizika kojima je banka izložena u
takvom okruženju. U visoke trškove svakako ulazi i trošak vezan za zaposlene jer je
nužno da banka zapošljava veliki broj stručnjaka različitih profila kako bi omogućila
pružanje usluga vezanih za različite bankarske poslove. Interesantno je naglasiti da
poslovanje opštih banaka je u određenim državama uslovljeno određenim navikama i
tradiciji u poslovanju banaka.

29. DEPOZITNO-KREDITNE BANKE

Funkcija depozitno-kreditnih banaka jasno je izražena već i samim njihovim
nazivom. Ovo su banke koje kreditiraju pridvredu ali i stanovništvo. Osnovna njihova
delatnost jeste prikupljanje kratkoročnih depozita iz različitih izvora. Iz tako prikupljenih
sredstava ove banke odobravaju kredite i na taj način povećavaju novčanu masu.
Povećanje novčane mase koje nastaje davanjem kredita direktno utiče na robno-novčane
odnose, stabilnost kursa nacionalne valute, a tako i indirektno utiče na celokupni
privredni sistem zemlje. Pored ovih imperativa sigurno je da u svom poslovanju moraju
rukovoditi načelom isplativosti svojih poslova uz minimiziranje troškova i svođenja
eventualnih rizika u poslu na najniže okvire. Razvoj privrede i širenje zajedničkog tržišta
utiče i na razvoj novih usluga koje pružaju ove banke. Naročito uticaj se odražava na
izvore sredstava ovih banaka. Potrebna sredstva se sve češće obezbeđuju kroz pružanja

17
raznih posredničkih finansijskih usluga. Okvir delovanja ove vrste banaka utvrđen je
merama koje u postupku kontrole bankarskog sistema uvodi centralna nacionalna banka.
Na osnovu svojih ovlašćenja centralna banka je ovlašćena da sarađuje sa bankama i u
krajnjoj instanci svojim merama usmerava i kontroliše njihov rad.

30. SPECIJALIZOVANE BANKE

Mada načelno mogu obavljati sve bankarske poslove, specijalizovane banke se
bave samo određenim vrstama bankarskih poslova uvažavajući prednosti podele rada i
specijalizacije u bankarskom poslovanju. Ove vrste banaka javljaju se u visoko
razvijenim ekonomijama u kojima je specijalizacija nužnost opstanka i uslov za
kvalitetnu uslugu. One se kroz postojeći kriterijum karaktera delatnosti mogu javiti ka
depozitne , hipotekarne, založne ili banke koje kreditiraju izvoz. Specijalizovane banke se
naročito javljaju u anglosaksonskim zemljama. Tako npr.u Engleskoj postoje čiste
depozitne banke, čak i čisto akceptne banke. Isto tako u SAD postoje čisto emisione
banke, koje se skoro isključivo bave emisionim poslovima.

31. EVROPSKE REGIONALNE BANKE

Postoje i drugi kriterijumi koji banke dele na osnovu drugih zajedničkih
elemenata. Trenutno najinteresantniji kriterijum jeste regionalno delovanje, odnosno
područje delovanja pojedinih banaka. Glavne regionalne evropske banke su: Evropska
banka za obnovu i razvoj; Evropska investiciona banka; Nordijska banka i Banka za
razvoj Saveta Evrope
Evropska banka za obnovu i razvoj zavanično je počela sa svojim radom 1991. sedište
banke je u Londonu. Evropska banka za obnovu i razvoj je osnovana sa zadatkom da:
podstiče prelazak na tržišno privređivanje, unapređuje privatno preduzetništvo u
zemljama Centralne i Istočne Evrope.
Evropska investiciona banka je najstarija evropska banka. Specifičnost ove institucije
je u tome što ona reba istovremeno da deluje i kao banka i kao izvršni finansijski organ
određene politike. Ova banka odobravanjem zajmova i davanjem garancija na neprofitnoj
osnovi olakšava finansiranje sledećih projekata u svim oblastima privrede: projekti za
razvoj manje razvijenih područja, projekti za modernizaciju ili preorijentaciju privrednih
društava ili stvaranje novih delatnosti za ulazak u zajedničko tržište, zajednički projekti
za nekoliko država članica sa obzirom na njihovu povezanost i nemogućnost da se
projekat u celini finansira srestvima tih zemalja.
Nordijska investiciona banka ima svoje sedište u Helsinkiju. Ona predstavlja
finansijsku instituciju zemalja nordijskog područja i to su : Danska, Finska, Island,
Norveška i Švedska. Banka je osnovana u cilju finansiranja ili olakšavanja finansiranja
investicionih projekata kao i izvoznih poslova od interesa za ove zamlje sa kapitalom u
iznosu od 860 miliona SAD dolara.
Banka za razvoj Saveta Evrope finansira projekte koji su u zoni aspekta socijalne
politike, pre svega projekte koji otvaraju mogućnost zapošljavanja na područjima koja su
stradala u ratno zahvaćenim zonama ili u zonama prirodnih i ekoloških nesreća.
Dominiraju programi za smeštaj izbeglica, zdravstveno zbrinjavanje, programi
obrazovanja,itd. U ovom smislu banka odobrava zajmove za: formiranje malih i srednjih
preduzeća,tj.za otvaranje radnih mesta po tom osnovu, zatim projekte za stvaranje i
obnavljanje infrastrukture koja se odnosi na zdravlje, obrazovanje i zaštitu okoline.

18
32. POSLOVNO IME BANKE
Banka ima svoje poslovno ime kao važan element njene pravne individualizacije.
Poslovno ime je ime pod kojima banka posluje. Za poslovno ime banke važe ista pravila
koja su Zakonom o privrednim društvima predviđena za poslovno ime svakog
akcionarskog odnosno svakog privrednog društva.pored opštih pravila o poslovnom
imenu, za banku važi i posebno pravilo u pogledu korišćenja samog naziva banka. Ovaj
naziv inače potiče od latinske reči banca što znači sto, klupa na kojoj su srednjovekovni
italijanski menjači obavljali svoje menjačke i druge bankarske poslove. U većini
zakonodavstava iz ranijeg perioda ne postoje odredbe kojima se reguliše pravo na
korišćenje naziva banka. Osnovni razlog za to je istovremeno nepostojanje, u tim
zakonodavstvima odredaba kojima bi se definisao pojam banke. Naročito u praksi
sudova common law sistema. Kasnije, i u ovom pravnom krugu se definisao pojam banke
i na taj način se utvrdila prava na korišćenje naziva banka za područje ovog pravnog
sistema. Noviji propisi sadrže odredbe kojima su definisani pojam banke i pravo
korišćenja naziva banka. Zakonodavstva koja sadrže odredbe kojima se definiše pojam
banke skoro uvek sadrže i odredbe o pravu korišćenja naziva banka.
U nekim zemljama, npr.Švajcarskoj, pravo na korišćenje naziva mogu imati ne samo
banke upravom smislu te reči, već i individualni preduzetnici-bankari, štedionice, štedno-
kreditne zadruge i druge finansijske organizacije, ali ne i druge vrste privrednih
subjekata.
Novim zakonom o bankama, pravo korišćenja naziva banka definisano je ne samo
kao pravo već i kao obaveza. Banka u svom poslovnom imenu mora imati reč banka, dok
se ostalim privrednim subjektima zabranjuje korišćenje ovog naziva. Uvođenje ove
obaveze danas se može posmatrati u potpuno drugačijem svetlu, s obzirom na direktivu
EU.

33. SEDIŠTE BANKE

Sedište banke je mesto iz koga se upravlja poslovima banke kao akcionarskog
društva. Sedište banke se određuje osnivačkim aktom banke. Na sedište banke se
primenjuju pravila koja važe za sedište svakog privrednog društva.

34. DELATNOST BANKE I ZABRANA KONKURENCIJE

Banka, kao dobitna organizacija, samostalno obavlja delatnost za koju je
registrovana. Prema Zakonu o bankama, banka može obavljati sledeće poslove i to:
depozitne poslove, kreditne poslove, devizne, devizno-valutne i menjačke poslove,
poslove platnog prometa, izdavanje platnih kartica, poslove sa hartijama od vrednosti,
brokersko-dilerske poslove, izdavanje garancija , avala i drugih oblika jemstva, poslove
zastupanja u osiguranju,itd.
Pri tome treba razlikovati dve različite grupe poslova koje banka obavlja. Prvu grupu
čine tzv. Apsolutni bankarski poslovi , a drugu relativni bankarski poslovi. Apsolutni
bankarski poslovi su poslovi koje može obavljati samo banka, dok je drugim pravnim i
fizičkim licima obavljanje takvih poslova zabranjeno. U apsolutne bankarske poslove
sapdaju: primanje depozita, davanje kredita i izdavanje platnih kartica. Izuzetno ove
poslove može obavljati i neki drugi subjekt, ali samo ako je na to izričito ovlašćen
zakonom.

19
 Relativni bankarski poslovi su oni koje mogu obavljati banke,ali ih mogu obavljati i
drugi subjekti. Relativni bankarski poslovi su : polaganje (davanje) depozita, uzimanje
kredita, poslovi platnog prometa, poslovi sa hartijama od vrednosti, brokersko-dilerski
poslovi, poslovi zastupanja u osiguranju, itd.
Navedene bankarske poslove banke mogu obavljati već na osnovu dozvole za rad, u
skladu sa registrovanom delatnošću. Banka može i uz prethodnu saglasnost NBS
obavljati i poslove zastupanja u osiguranju. To podrazumeva postojanje posebnog
organizacionog dela u banci sa ispunjenjem uslova u pogledu kapitala, kadrova, itd.
Banka je dužna da svoju delatnost obavlja tako da ne povređuje konkurenciju na
tržištu. Zakonom o zaštiti konkurencije uređuje se ista radi obezbeđivanja
pravnopravnosti učesnika na tržištu, a u cilju podsticanja ekonomske efikasnosti i
ostvarivanja ekonomskog blagostanja društva u celini. Povredom konkurencije u smislu
zakona smatraju se akti i radnje privrednih subjekata i drugih pravnih i fizičkih lica.
Banke su veoma značajni subjekti finansijskog tržišta, i kao specifični privredni subjketi
takođe moraju poštovati pravila utvrđena u cilju zaštite konkurencije. Zakon sadrži i
posebne odredbe o zaštiti konkurencije koje se odnose na banke. Banci je zabranjeno da:
zaključuje sporazume kojima se bitno sprečava, organičava ili narušava konkurencija,
zloupotrebljava dominantan položaj, sprovodi konkurenciju kojom se bitno sprečava,
ograničava ili narušava konkurencija i to naročito da je sprovodi stvaranjem, odnosno
jačanjem dominanatnog položaja na finansijskom tržištu. NBS je nadležna da utvrdi da li
je došlo do povrede konkurencije, a ona pritom može zatražiti i mišljenje organizacije
nadležne za zaštitu konkurencije. U cilju sprečavanja dominantnog položaja i
sprovođenja koncentracije NBS daje saglasnost na koncentraciju koju banka sprovodi na
fiansijskom tržištu. NBS posebnim aktom propisuje bliže uslove i način utvrđivanja
povrede konkurencije.

35. BANKE I DRUGI SUBJKETI BANKARSKOG PRAVA

Banke su osnovni i najvažniji subjketi bankarskog prava. Pa ipak nisu i jedini.
Pored banaka postoje i razne druge finansijske organizacije koje se bave određenim
bankarskim poslovima. Broj i karakter tih drugih finansijskih organizacija je u različitim
zemljama različit. Najčešće su to razmi oblici štedionica, štedno-kreditnih zadruga i
drugih kreditnih i dpeozitnih organizacija. Zakonom o bankama se ne regulišu druge
finansijske organizacije i u bankarskom sistemu RS one više ne postoje. Zakon nalaže
svim drugim finansijskim organizacijama koje su osnovane u skladu sa ranijim
Zakonom o bankama da usklade svoje poslovanje i organizuju se u skladu sa odredbama
novog Zakona. To znači da u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu Zakona o
bankama, sve dotadašnje druge finansijske organizacije moraju da se usklade sa
odrebama novog Zakona. Usklađivanje podrazumeva da te organizacije omaju obavezu
da se transformišu u banku.
Osnovni razlog za to je činjenica da štedionice, štedno-kreditne zadruge i druge
finansisjke organizacije postoje u uporednom pravu, u drugim zemljama, uključujući i
zemlje EU. Uz banke i druge finansijske organizacije u bankarstvu javljaju se i razne
njihove asocijacije. Zakon o bankama RS dozvoljava da se banka organizuje kao
bankarska grupa ili kao bankarski holding. Takođe se kao subjekti bankarskog prava
mogu pojaviti i druga lica u finansijskom sektoru, a oni se prepoznaju kao subjekti
bankarskog prava samo u slučaju da obavljaju određene bankarske poslove u vidu

20
zanimanja, odnosno registrovane delatnosti. Takođe se kao subjekti bankarskog prava
mogu javiti i organizacije nedobitnog tipa koje za cilj imaju unapređenje zajedničkih
interesa i stvaranje dodatnih uslova za uspešniji rad i razvoj banaka.

36. OSNIVAČI BANKE I OSNIVAČKI KAPITAL

Banka se u našem pravu, za razliku od nekih drugih pravnih sistema, osniva samo
u organizacionoj formi akcionarskog društva. Osnivači banke mogu biti pravna i fizička
lica. Pored domaćih, u ulozi osnivača mogu se javiti i strana pravna i fizička lica, uz
poštovanje principa uzajamnosti-reciprociteta. Narodna banka posebnim aktom propisuje
koje uslove moraju ispuniti domaća i strana pravna i fizička lica, kako bi stekli status
osnivača. Prvenstveno se pri tome ceni bonitet osnivača. Za domaća i strana pravna lica
ocenjuje se profitna, finansijska i operativna stabilnost,poslovna reputacija, a za fizička
lica se ocenjuje imovinsko stanje i poslovna reputacija.
Osnivači mogu pristupiti osnivanju samo sopstvenim novčanim sredstvima što
podrazumeva da se ona ne sastoje odd pozajmljenih novčanih sredstava. Ako je osnivač
banke domaće ili strano pravno lice koje je član grupe drštava ili bankarske grupe dužno
je da pored podataka za ispunjenje navedenih uslova boniteta dostavi i podatke koji će
omogućiti kontrolu boniteta grupe društava ili bankarske grupe. U slučaju da se kao
osnivač banke javlja banka ili međunarodna finansijska organizacija, zahtevaju se dodatni
uslovi za bonitet tih lica.
Pored toga obaveza je osnivača da u postupku dobijanja dozvole za osnivanje banke,
ukoliko dođe do promene podataka koji se dostavljaju, odmah i bez odlaganja obavesti
Narodnu banku i da joj odmah dostavi nove podatke. Pri osnivanju osnivači su dužni da
obezbede sredstva za osnivački kapital banke. NBS je ovlašćena da propisuje bliže uslove
u pogledu obezbeđenja sredstava za osnivački kapital od strane osnivača.
Minimalan iznos novčanog dela osnivačkog kapitala, koji ujedno predstavlja i osnovni
početni kapital banke kao akcionarskog društva, ne može biti manji od 10.000.000 eura u
dinarskoj protivvrednosti, prema zvaničnom srednjem kursu na dan uplate. Nenovčani
deo uloga osnivača se izražava u novcu na osnovu procene.

37. OSNIVAČKI AKT I STATUT BANKE

Osnivanje banke započinje se donošenjem osnivačkog akta banke. Donošenjem
ovog akta banka još ne nastaje kao pravno lice. Ona će to postati tek upisom u registar.
Osnivačkim aktom se uređuju najznačajnija pitanja za smao osnivanje, ali i za
organizaciju i poslovanje banke.
Prema zakonu osnivačkim aktom banke se utvrđuje: poslovno ime i sedšte pravnog lica
osnivača banke, odnosno ime i prebivalište fizičkog lica osnivača banke; poslovno ime i
sedište banke; iznos ukupnog osnivačkog kapitala banke u novčanom i nenovčanom
obliku; rok do kojeg su osnivači banke dužni da uplate novčana sredstva; prava , obaveze
i odgovornosti osnivača banke; broj akcija i njihovu nominalnu vrednost kod prvog
izdavanja, poslove koje banka obavlja, način pokrića gubitka banke, način rešavanja
sporova među osnivačima banke.
Akt o osonivanju može sadržati i druge elemente, prema volji samih osnivača. Ti
dodatni elementi ulaze u tzv.fakultativnu sadržinu akta o osnivanju. Za razliku od njih,
zakonom predviđeni elementi predstavljaju obaveznu ssadržinu akta o osnivanju. Za
razliku od njih, zakonom predviđeni elementi predstavljaju obaveznu sadržinu akta o

21
osnivanju banke. Statut je opšti akt kojim se dataljno uređuje pravni status banke, njena
organizacija, upravljanje i poslovanje. Statut banke utvrđuje naročito: porganizaciju i
način poslovanja banke, pitanja o kojima odlučuje skupština banke, pitanja o kojima
odlučuju drugi organi banke, sastav i postupak odlučivanja ovih organa, mere i
odgovornost organa banke za obezbeđenje likvidnosti i solventnosti banke, prava ,
obaveze i odgovornosti članova upravnog i izvršnog odbora,itd. Pored navedene sadržine,
koje je obavezna po samom zakonu, statut može sadržati i druge elemente.

38. POSTUPAK OSNIVANJA BANKE-KARAKTER I TOK POSTUPKA

Postupak osnivanja banke odvija se pred Narodnom bankom. Na postupka
osnivanja banke primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak.
Narodna banka u postupku osnivanja odlučuje rešenjem koje je konačno. Protiv donetog
rešenja može se voditi upravni spor. Postupak osnivanja banke odvija se u dve faze. Prva
faza je podnošenje zahteva za preliminarno odobrenje i on se naziva postupak za
preliminarno odobrenjee za osnivanje banke. Nakon postupka za preliminarno odobrenje
za osnivanje banke sledi druga faza, odnosno postupak za dobijanje dozvole za rad. Oba
postupka se vode samostalno i u svakom se donosi od strane narodne banke posebno
rešenje, kojim se odobrava odnosno odbija ili odbacuje podneti zahtev za svaku fazu
postupka.

39. POSTUPAK ZA PRELIMINARNO ODOBRENJE ZA OSNIVANJE BANKE

Nakon zaključenja ugovora o osnivanju, osnivači banke podnose narodnoj banci
zahtev za preliminarno dobrenje za osnivanje banke, uz koji prilažu:
Podatke o osnivačima banke, iznosu njihovih uloga i broju, vrsti i nominalnom iznosu
akcija koje stiču; osnivački akt i predlog statuta banke; izjavu da će novčani deo
osnivačkog kapitala uplatiti na privremeni račun kod NBS; izjavu da će nenovčana
sredstva preneti u osnivački kapital banke; podatke o svim licima koji će imati u češće u
banci i o osnovu tog učešća; imena predloženih članova upravnog i izvršnog odbora
banke i podatke o njihovoj kvalifikaciji i poslovnoj reputaciji; predlog programa
kativnosti banke za period od 3godine i predlog plana poslovne politike banke.
Narodna banka je dužna da u roku od 90 dana od prijema urednog zahteva, oceni
ispunjenost zakonskih uslova i opravdanost za dobijanje rešenja.
Ukoliko se u navedenom postupku utvrdi da nisu ispunjeni svi zakonski uslovi potrebni
za osnivanje banke, doneće se rešenje kojim se odbija zahtev za preliminarno odobrenje
za osnivanje banke. Narodna banka uvek će odbiti zahtev osnivača ako u ovom postupku
utvrdi da: osnivački akt i predloženi statu banke nisu u skladu a zakonom i drugim
propisima;
Ako predloženi član upravnog i izvršnog odbora banke nema odgovarajuće kvalifikacije,
ili iskustvo;
Ako lice koje bi steklo učešće u banci ne ispunjava uslove za to sticanje;
Ako predloženi program aktivnosti banke i otali nisu odgovarajući;
Ako valsnička i upravljačka struktura banke ne omogućava efektivnu kontrolu boniteta i
zakonitosti poslovanja banke;
Kada se u postupku utvrdi da su svi zakonski uslovi za osnivanje banke ispunjeni,
guverner narodne banke donosi rešenje kojim se usvaja zahtev osnivača i daje se
preliminarno odobrenje za osnivanje. Ako se posle davanja preliminarnog odobrenja

22
promene podaci ili dokumneti koji su dostavljeni u zahtevu, osnivači banke su dužni da o
tome bez odlaganja obaveste narodnu banku. Posle prijema obaveštenja Narodna banka
razmatra ponovno ispunjenje ali sada nalknadno dostavljenih podataka i ukinuće rešenje
o davanju preliminarnog odobrenja ako više nisu ispunjeni traženi uslovi. Osnivači banke
dužni su da najkasnije u roku od 60 dana od dana dobijanja rešenja o davanju
preliminarnog odobrenja Narodnoj banci podnesu zahtev za izdavanje dozvole za rad
banke. U suprotnom preliminarno odobrenje prestaje da važi.
Postupak osnivanja banke u svojoj pravoj fazi traje relativno dugo i zahteva od
osnivača dodatno angažovanje za drugu fazu postupka, podnošenje zahteva za dobijanje
dozvole za rad. U periodu do dobijanja dozvole za rad mogu se obavljati samo poslovi
koji se odnose na ispunjenje uslova nophodnih za dobijanje dozvole za rad banke i za
upis u registar.

40. POSTUPAK ZA DOBIJANJE DOZVOLE ZA RAD

Nakon završetka prve faze postupka osnivanja banke i dobijanja rešenja o davanju
preliminarnog odobrenja, osnivači banke moraju u roku od 60 dana od dana dobijanja
prethodnog rešenja da Narodnoj banci podnesu zahtev za dobijanje dozvole za rad
banke.
Postupak za dobijanje dozvole za rad banke otpočinje podnošenjem zahteva za
dobijanje ove dozvole uz uslov da podnosilac zahteva ima rešenje o davanju
preliminarnog odobrenja i da ga podnese blagovremeno. Ujedno osnivači banke su
obavezni da dostave i :
Dokaz o uplati novčanog dela osnivačkog kapitala, kao i dokaz o prenosu nenovčanih
sredstava u osnivački kapital banke i izjavu o poreklu tih sredstava;
Dokaze o tome da su obezbedili-odgovarajući poslovni prostor, i nabavili i pripremili
opremu za nesmetano poslovanje banke;
Dokaz o tome da su angažovali spoljnog revizora banke sa liste narodne banke; i podatke
o organizacionoj strukturi i kadrovskoj sposobnosti banke.
O zahtevu Narodna banka odlučuje u roku od 30 dana od dana prijema urednog
zahteva. Guverner narodne banke donosi rešenje o izdavanju dozvole i ono se objavljuje
u Službenoom glasniku RS. Ukoliko nisu ispunjeni zakonski uslovi za dobijanje dozvole
za rad NBS donosi rešenje kojim može da odbaci ili odbije zahtev za isdavanje dozvole.
Osnivači tada ne mogu ponovo podneti zahtev za preliminarno odobrenje osnivanja
banke u roku od godinu dana od dana odbacivanja ili odbijanja zahteva.

41. OSNIVAČKA SKUPŠTINA BANKE

Osivačka skupština banke se može održati tek po prijemu rešenja narodne banke o
izdavanju dozvole za rad banke. Od trenutka prijema ovog rešenja osnivačka skupština
banke se mora održati najkasnije u roku od narednih 30 dana. Ovu skupštinu čine
osnivači banke, a svoje pravo glasa ostvaruju srazmerno visini svog uloga. Na ovoj
skupštini donosi se statu banke, bira predsednik i članovi upravnog i izvršnog odbora
banke, usvajaju programi aktivnosti banke za period od 3 godine i poslovna politika
banke i donosi odluka o prvom izdavanju akcija.
Osnivači banke dužni su da akte usvojene na osnivačkoj skupštini dostave na saglasnost
NBS u roku od 5 dana od njihovog usvajanja. Narodna banka poto odlučuje o davanju
saglasnosti na te akte u roku od 60 dana od njihovog prijema.

23
42. UPIS U REGISTAR
Nakon dobijanja rešenja od Narodne banke osnivači podnose prijavu za upis
banke u registar privrednih subjekata. Upisom u odgovarajući registar banka stiče
svojstvo pravnog lica. Prijavu za upis u registar osnivači su dužni podneti u roku od 30
dana od dana dobijanja saglasnosti na akte usvojene na osnivačkoj skupštini. Uz prijavu
osnivači banke ili lice koje oni ovlaste podnosi još i : dokaz o identitetu osnivača, ugovor
o osnivanju banke i statut, dokaz da osnivači banke sredstva u nenovčanom obliku
prenose u osnivački kapital banke, procenu ovlašćenog procenjivača nenovčanog uloga
osnivača, i druge isprave u skladu sa propisima.
Takođe se prilaže i : rešenje o izdavanju dozvole za rad banke; saglasnost Narodne
banke na Ugovor o osnivanju i statu; mišljenje na odluku o imenovanju direktora. U
registar privrednih subjekata upisuju se i delovi banke, uskladu sa propisima. Pored toga
u registar se mora upisati i svako povećanje i smanjenje akcionarskog kapitala i to u roku
od 10 dana od dana povećanja ili smanjenja.
Po završetku postupka registracije nadležni organ za registraciju privrednih subjekata
donosi rešenje o upisu banke u registar privrednih subjekata. Osnivači banke su dužni da
u roku od 5 dana od prijema ovog rešenja isto dostave Narodnoj banci.

43. KAPITAL BANKE-OPŠTE NAPOMENE

Za poslovanje banke kao depozitno-kreditne institucije , od izuzetnog je značaja
kapital kojim ona raspolaže. Taj kapital je delom njen sopstveni, a delom kapital kojim
raspolaže na osnovu ugovora sa njenim klijentima. Oba dela kapitala joj omogućuju da
obavlja svoju delatnost, pre svega da zaključuje i izvršava kreditne i druge aktivne
bnakarske poslove.
Prema Zakonu banka je dužna da održava propisani iznos kapitala radi stabilnog i
sigurnog poslovanja, odnosno radi ispunjenja obaveza prema poveriocima. Tokom svog
poslovanja banka je dužna da obezbedi da kapital banke uvek bude u visini koja nije
manja od dinarske protivrednosti 10.000.000 eura prema zvaničnom srednjem kursu.
Način izračunavanja kapitala i adekvatnosti kapitala banke izračunava se prema
metodologiji koju propisuje NBS.
U novijoj bankarskoj regulativi poimanje kapitala banke je dobilo nove ekonomske
obrise. Međunarodni standardi adekvatnosti kapitala nastali su radom Bazelskog
komiteta za bankarski nazor. Potreba uvođenja nivoa ujednačenosti kapitala banaka na
međunarodnom planu je nastala naglom privrednom ekspanzijom u većini tada
razvijenih zemalja. Razvoj se bazirao na kreditima u privredi ali su istovremeno korisnici
kredita usled velike zaduženosti zapali u dužničku krizu i doveli u opasnost kapital
banaka. Mere koje su potom uvedene imale su za cilj zaštitu depozita banaka u slučaju
kada su banke u svom poslovanju zaključivale poslove sa mogućim rizicima.
Bazelski komitet za bankarski nadzor je doneo prvo akt Bazel I , i njime je postavio
standarde za adekvatnost kapitala, odnosno utvrdio merila kojima se iskazuje koliko
kapitala je odgovarajuće u pojedinačnoj finansijskoj strukturi banke. U obličavanju
navedenih pravila veliku ulogu ima Evropska zajednica. Kroz ugovore o osnivanju EZ
omogućeno je stvaranje zajedničkog finansijskog tržišta pa se zahtevalo slobodno
proticanje kapitala unutar njega. To je ukazalo na potrebu regulisanja nivoa kapitala na
jedinstven način unutar EZ standardi koji se odnose na kapital dobili su pravnu formu
kroz niz Direktiva koje se i danas nadograđuju.

24
 Bazel I a potom i Evropska direktiva prihvatile su stopu od 8% za adekvatnost
kapitala, kao stopu opterećenja kapitala pri izloženostima rizicima. Ovako jedinstveno
data stopa ujedno je bila i osnovni razlog kritike BazelaI. Uvođenjem novog sporazuma
Bazela II usvojena je data primedba. Promenjen je koncept regulisanja kapitala. Umesto
zadatog minimalnog kapitala ili koeficijenta kapitalne adekvatnosti- bitan postaje proces
upravljanja rizikom unutar pojedinačne banke. Bazel II definiše za razliku od prethodnog
3 vrste rizika: tržišni, kreditni i operativni.
U oba ova dokumenta kapital se definiše kao jedinstvo dva njegova dela. Prvi je
osnovni kapital koji se sastoji od stalnog kapitala akcionara i predstavljenih rezervi. A
drugi deo kapitala čine dodatni kapital koji se sastoji od uplaćenog dela kacionarskog
kapitala po osnovu prioritetnih kumulativnih akcija banke, njihovih premija, itd. Ovaj deo
kapitala ne sme preći 100% kapitala iz prvog dela.

44. KAPITAL BANKE PREMA ZOB- OSNOVNI I DOPUNSKI

Kaital banke prema odredbama ZOB čine osnovni i dopunski kapital. Osnovni
kapital banke čine sledeći elementi: uplaćeni deo akcionarskog kapitala po osnovu
običnih i prioritetnih akcija banke, osim prioritetno kumulativnih akcija; emisiona
premija po osnovu običnih i prioritetnih akcija banke; sve vrste rezervi banke koje su
formirane na teret dobiti nakon njenog oprezivanja; deo neraspoređene dobiti iz ranijih
godina i iz tekuće godine po godišnjem računu banke; i kapitalni dobitak ostvaren na
osnovu sticanja i otuđenja sopstvenih akcija.
Dopunski kapital banke čine: uplaćeni deo akcionarskog kapitala po osnovu
prioritetnih kumulativnih akcija banke; emisiona premija po osnovu prioritetnih
kumulativnih akcija banke; deo revalorizovane rezerve koji se odnosi na osnovna
sredstva i učešće u kapitalu banke; rezerva iz dobiti za opšte bankarske rizike;
subordinarne obaveze.
Pored navedenog moramo istaći da je banka dužna da u svom poslovanju obezbedi da
kapital banke uvek bude u visini koja nije manja od dinarske protivvrednosti 10.000.000
eura prema zvaničnom srednjem kursu. Osnovni kapital ima svojaku funkciju. Prva je da
predstavlja sredstva za poslovanje banke, a druga je da predstavlja svojevrsni garantni
fond za poverioce. Akcionari, sadašnji ali i budući, da bi ulagali u banke i obezbedili
svoje uloge, moraju imati parametre pomoću kojih će moći da se uvere da se bankom
upravlja na siguran i dobar način. Zbog toga su postavljeni novi standardi koji su
omogućili drugačiji pristup kapitalu, poznati pod nazivom adekvatnost kapitala.

45. KAPITAL BANKE-POKAZATELJ ADEKVATNOSTI KAPITALA I

OGRANIČENJE U RASPODELI
Banka je dužna da radi stabilnog i sigurnog poslovanja, odnosno radi ispunjenja
obaveza prema poveriocima, pokazatelj adekvatnosti održava na propisanom nivou.
Pokazatelj adkevatnosti kapitala predstavlja odnos između kapitala i rizične aktive
banke.
Rizična aktiva banke je zbir knjigovodstvenih vrednosti pozicija bilansne aktive i
vanbilansnih stavki pomnoženih ponderima kreditnog i tržišnog rizika. Narodna banka
može odrediti da pokazatelj adekvatnosti kapitala banke bude veći od propisanog ako
kontrolom boniteta i zakonitosti poslovanja banke, utvrdi da su vrsta i stepen rizika
kojima se banka u poslovanju izlaže veći od dozvoljenih. To može biti prouzrokovano

25
snažnom ekspanzijom kreditnih aktivnosti, neadekvatnim procedurama za upravljanje
rizicima.
Upravljanje kapitalom rezultira dobitkom ili gubitkom na kraju svake poslovne godine.
Zavisno od postignutih rezultata, ukoliko postoji dobit može se vršiti i njena raspodela.
Međutim zakonodavac ograničava u pojedinim zakonom utvrđenim slučajevima
raspodelu dobiti. Ograničenje se odnosi na raspodelu dobiti koja se vrši kroz isplatu
dividendi akcionarima ili isplatom učešća u dobiti, odnosno kroz druga davanja iz dobiti
banke članovima organa upravljanja i zaposlenima u banci. Navedena zabrana nastaje
uvek kada banka:1) svoju likvidnost ne održava u skladu sa propisima Narodne banke
Srbije;2) zbog te raspodele na bi mogla da održava svoju likvidnost u skladu sa propisima
NBS; 3) nije otklonila slabosti i nedostake koje joj je naložila NBS u vezi sa nepravilnim
iskazivanjem poslovnih promena; 4) nije postupila u skaldu sa nalozima za otklanjanje
nepravilnosti; 5) NBS to odredi svojom korektivnom merom.
U slučaju da ukupan iznos isplata koje se odnose na isplatu dividende akcionarima ili
drugih davanja iz dobiti banke prelazi 10% kapitala banke ili bilans uspeha banke
iskazuje gubitak u tekućem ili prethodnom tromesečju , banka raspodelu navdenih isplata
može vršiti samo uz prethodno odobrenje Narodne banke.

46. POSEBNA PRAVILA O STICANJU AKCIJA BANKE

Akcionari kao članovi banke na osnovu svojih uloga stiču odgovarajuće akcije
banke. U pogledu akcija važe osnovna pravila koja važe za sve hartije od vrednosti.
Međutim važe i neka posebna pravila, pa je tako ništav svaki pravni posao čiji je pradmet
davanje kredita, avansa, jemstva ili garancije banke radi direktnog ili indirektnog sticanja
akcija te banke, lica koje u njoj ima učešće ili podređenog društva te banke, kao i sticanje
tih akcija sredstvima obezbeđenim na ovaj način.
Posebna pravila važe i za sticanje akcija banke sa pravom upravljanja, koje njihovom
sticaocu omogućavaju sticanje najmanje 5% pa sve do 50% glasačkih prava u skupštini
banke.
Sva lica, kako domaća tako istrana, koja žele da steknu akcije sa pravom glasa koje im
donose glasačka prava počev od 5%, moraju prethodno podneti zahtev za dobijanje
saglasnosti za sticanje kod Narodne banke.
Narodna banka donosi rešenje o davanju saglasnosti u roku od 60 dana od dana
podnošenja urednog zahteva. Saglasnost za sticanje akcija sa pravom upravljanja daje se
na vremenski ograničen rok. Ukoliko lica koja su dobila saglasnost za sticanje akcija to
sticanje ne izvrše u periodu važenja rešenja, saglasnost prestaje da važi.
Narodna banka propisuje osnovne elemente i dokumentaciju na osnovu kojih utvrđuje
bonitet sticaoca i povezanost imovinskim i upravljačkim vezama. Ukoliko u postupku
dobijanja saglasnosti Narodna banka utvrdi da lica koja su podnela zahtev ne ispunjavaju
uslove, doneće rešenje kojim se njihov zahtev odbija. U posebnom postupku kontrole,
ukoliko utvrdi da lica koja su dobila saglasnost za sticanje, više ne ispunjavaju potrebne
uslove, Narodna banka može ukinuti doneto rešenje.
Pravni posao ssticanja ovih akcija banke je ništav, pod uslovom da se ne poštuje nalog
Narodne banke za njihovo otuđenje. U trenutku kada ustanovi da je neko lice steklo
akcije banke bez njene saglasnosti, Narodna banka nalaže da ih isto otuđi na tačno
određen način i u utvrđenom roku. Ukoliko lice ne izvrši otuđenje, pravni posao na
osnovu koga je stekao akcije je ništav.

26
 Pravne posledice nastupaju i za lica kojima je u naknadnom postupku kontrole Narodna
banka ukinula rešenja o davanju saglasnosti. Ona tada zajedno sa ukidanjem rešenja
donosi nalog kojim zabranjuje da se na osnovu tih akcija ostvaruju glasačka prava u
banci.
Sticanjem vlasništva nad akcijama sa pravom upravljanja po osnovu nasleđivanja,
pravnim sledbeništvom ili drugim sticanjem nezavisno od volje sticaoca, nije uslovljeno
saglasnošću narodne banke.
Kako bi se vršila kontrola sticanja akcija sa pravom glasa, banka je dužna da najmanje
jednom godišnje, kao i na njen zahtev, obaveštava narodnu banku o identitetu svih lica
koja imaju učešće u banci.

47. STICANJE SPOSTVENIH AKCIJA

Sopstvene akcije su akcije čiji je vlasnik samo akcionarsko društvo koje ih je
izdalo. One nisu posebna vrsta ili klasa akcija nego je tu reč o bilo kojoj vrsti ili klasi
akcija čiji je imalac samo akcionarsko društvo. Zbog karakteristika njihovog trenutnog
imaoca, sopstvene akcije se nalaze u posebnom pravnom režimu, posebno u pogledu
načina njihovog sticanja, kao i režima njihovog držanja i korišćenja.
Sopstvena akcija je akcija koja u sebi sadrži članska prava i obaveze, stvara se situacija
da po pribavljanju akcija koje je izdalo, društvo postane član samom sebi.
Kod sopstvenih akcija poseban problem je u činjenici da bi sticanje sopstvenih akcija
od strane društva pri osnivanju ili pri povećanju osnovnog kapitala došlo zapravo do
povraćaja uloga u društvo, što je nedopušteno.
U praksi se dešava da društvo otkupljuje sopstvene akcije iz razloga održavanja
sopstvenog kapitala. Skoro redovno, to znači da društvo ima poteškoće u poslovanju i na
taj način se blokira deo kapitala. Režim sticanja sopstvenih akcija restriktivno je utvrđen i
u Zakonu o bankama. Banka ne može sticati sopstvene akcije upisom. Takva zabrana
načelno važi i za naknadno sticanje sopstvenih akicja na sekundarnom tržištu. Taj uslov
za dopuštenost ovakvog sticanja sopstvenih akcija je da bi se prodajom tih akcija drugim
licima nanela znatna šteta akcionarima banke.
Sopstvene akcije banka može sticati samo sredstvima iz dobiti banke. Za sticanje
sopstvenih akcija banka je dužna da prethodno pribavi saglasnost Narodne banke.

48. POJAM RIZIKA

Rizik je činjenica čija realizacija ima direktan ili indirektan uticaj na rezultate i
celokupni položaj subjekata koji su mu izloženi. Zančaj sistematizacije rizika i njegovog
sagledavanja kao sistema rizika koji utiče na celokupno finansijsko tržište istaknut je kroz
regulativu bankarskih i finansijskih institucija. Deo te regulative uređuje samo sistem
rizika, koji se tiče zaštite bankarskih institucija od eventualnih gubitaka zbog neizmirenja
dospelih obaveza njenih komitenata, dok drugi zavisi od državne politike i njegov uticaj
se reflektuje na poverenje i celokupan finansijski sistem zemlje. Rizik na finansijskom
tržištu, u fokusu banke, odvojen je od rizika sa kojima se banka sakodnevno, u svom
poslovanju suočava(kreditni rizik, rizik likvidnosti, tržišni rizik i sl. Danas je evidentno
da je sistem rizika postao stvarnost, on se odražava na banke, na cene i na celokupnu
ekonomiju a meri e i iskazuje različitim pokazateljima.
Sa aspekta rizika banke savaka neizvesna činjenica u bankarskom poslovanju
predstavlja rizik. Rizik možemo odrediti kao verovatnoću gubitaka ( smanjenje dobiti)

27
nastalu kao rezultat dejstva neizvesnih događaja u poslovanju banke. Pri tome treba
posmatrati celinu bankarskog poslovanja.
Specifičnost delatnosti banaka zahteva da se odnos prema riziku postavi kao skup
aktivnosti koje su zajedničke prema svakom njegovom pojavnom obliku. To su : procena
rizika, grupisanje rizika radi njegove objektivne procene, kontrola rizika, prenos rizika,
osiguranje rizika. Prema zakonu o bankama RS banke se obavezuju da identifikuju, mere
i procenjuju rizike kojima su izložene u svom poslovanju i da upravljaju tim rizicima.
Upravljanje rizicima je skup aktivnosti koje se prema navedenom Zakonu ogledaju u
propisivanju procedura za identifikovanje, merenje i procenu rizika, a to nadalje
podrazumeva da se one sačine u skladu sa propisima, standardima i pravilima struke.
Akti koji definišu i određuju navedene procedure imaju obaveznu sadržinu u kojoj se
nalaze:
-odredbe kojima se obezbeđuje funkcionalna i organizaciona odvojenost aktivnosti
upravljanja rizicima i redovnih poslovnih aktivnosti banke;
-procedure za identifikovanje, merenje i procenu rizika;
-procedure za upravljanje rizicima;
-procedure za redovno izveštavanje organa banke i regulatornog tela o upravljanju
rizicima.

49. VRSTE RIZIKA I RIZIK LIKVIDNOSTI

Različite su mogućnosti podele rizika u bnakarskom poslovanju. Podela i
grupisanje rizika nije nimalo jenostavna činjenica, s obzirom na praktično neiscrpan broj
njihovih izvora. Obično se kao osnov posmatranja rizika uzima funkcionalni princip,
odnosno vezivanje rizika za aktivnosti banke. To omogućava grubu podelu rizika koja
dozvoljava kombinacije i podpodele prema svrsi istraživanja ili potrebi za praktičnim
delovanjem. Zajednički sadržaj raznih pristupa, izdvojio je 5 osnovnih vrsta rizika i to:
kreditni rizik, rizik kamatne stope, devizni rizik, rizik likvidnosti i operacionalni rizik.
Postoje i drugi rizici, zavisno od pristupa koji se izabere za njihovu analizu i
klasifikaciju. Osnovnom regulativom u ovoj oblasti bazel I i bazel II, učinjen je veliki
korak ka identifikovanju osnovnih vrsta rizika. Prema bazelu I, kreditni rizik se smatrao
ključnim rizikom, što je ujedno bio i njegov nedostatak. Uvođenjem Bazela II u upotrebu
identifikovane su tri osnove rizika; kamatni , tržišni i operativni rizik.
Zakon o bankama iz 2005. je utvrdio, primenjujući preporuke bazela I i II koje vrste
rizika moraju biti obavezno regulisani aktima banke. To su : rizik likvidnosti, kreditni
rizik, kamatni i devizni rizik i ostali tržišni rizici, rizici izloženosti banke prema jednom
licu ili grupi povezanih lica; rizici ulaganja banke u druga pravna lica i u osnovna
sredstva; operativni rizik uključujući i pravni rizik, kao i rizik neodgovarajućeg
upravljanja informacionim i drugim tehnologijama značajnim za poslovanje banke.
Za poslovanje banke izuzetan značaj ima njena likvidnost. U normalnim
okolnostima poslovanja pitanje likvidnosti konstantno je prisutno. Zato je održavanje
likvidnosti propisano kao zakonska obaveza banke. Smatra se da je banka nelikvidna ako
nema dovoljno novčanih sredstava da svoje dospele obaveze izmiri u utvrđenim
rokovima.
Rizik likvidnosti je rizik mogućnosti nastanka negativnih efekata na finansijski rezultat i
kapital banke usled nesposobnosti banke da ispunjava dospele obaveze. Banka je

28
obavezna da svojom imovinom i obavezama upravlja na način koji će omogućiti da u
svakom trenutku ispuni svoje dospele obaveze i da trajno ispunjava sve svoje obaveze.
Da bi uspela efikasno da izvrši navedene obaveze, svaka banka mora imati adekvatne
sistema za merenje, praćenje i kontrolisanje rizika likvidnosti. Mora da usvoji i sprovodi
politiku upravljanja likvidnošću što podrazumeva planiranje priliva i odliva novčanih
sredstava, praćenje likvidnosti, itd.

50.KREDITNI RIZIK
Najznačajniji bankarski posao zu plaćanja je kredit. Pored privrednih subjekata i
građani se velikim delom koriste kreditima u zadovoljenju svojih potreba. U funkciji
kreditiranja se ne nalazi samo novac koji je banka primila na osnovu bankarskog
novčanog depozita i uloga na štednju već i novac koji se kod banke nalazi kraće ili duže
vreme za potrebe platnog prometa. Angažovana kreditna sredstva podležu kreditnom
riziku.
Kreditni rizik je rizik da potraživanja ne mogu biti realizovana na dan dospeća po
njihovoj punoj knjigovodstvenoj vrednosti. On izražava tarjnu ili privremenu
nemogućnost dužnika da u ugovorenom roku ispuni obavezu ili je u tom roku samo
delimično ispuni. On se najčešće odnosi na zajmove ali se javlja i kod drugih kreditnih
instrumenata. Razumljivo je da od obima i razvijenosti finansijskog tržišta jedne zemlje
zavisi relativan značaj kojise može dati rizičnosti pojedinih finansijskih transakcija.
Razvijena tržišta pružaju savršenije metode analize rizika, posebne institucije se bave
tom analizom, i stvaraju veće mogućnosti zaštite od rizika.
Prema zakonu o bankama, postoji obaveza banaka na teritoriji Srbije da kreditni rizik
identifikuju, mere i procenjuju prema kreditnoj sposobnosti dužnika i njegovoj urednosti
u izvršavanju obaveza prema banci.
Da bi upravaljala kreditnim rizikom , banka mora da propiše svojim aktima politike i
procedure za identifikovanje loše aktive i upravljanje tom aktivom. Pored toga, banka je
obavezna da formira i kreditni odbor kao poseban organ u organizacionoj strukturi
banke.

51. KAMATNI I DRUGI RIZICI

Uvođenje promenljive kamatne stope, nestabilnog deviznog kursa, stvorilo je
uslove za inflaciju, i to su svakako najvažniji faktori koji su doprineli stvaranju
neizvesnijeg i rizičnijeg ekonomskog okruženja. Rizik kamatne stope ili kamatni rizik
odražava neizvesnost u pogledu prihoda banke zbog eventualnih promena kamatne stope.
Poseban značaj ovom riziku daje činjenica da promene kamatne stope direktno utiču na
prihode i troškove banke, kao i to da su sve banke neminovno izložene ovoj vrsti rizika.
Ukidanjem fiksnog deviznog kursa i uvođenjem promenljivih deviznih kurseva,
devizni(valutni) rizik, do tada zanemarljiv postaje dominantan rizik u oblasti prvenstveno
međunarodne razmene. Postojeća sigurnost da će se za robu i usluge, čije su vrednosti
izražene u stranoj valuti, dobiti planirani iznos domaće valute koji bi obezbedio pokriće
troškova i predviđenu dobit, nestala je jer su promenljivi kursevi, od njihovog uvođenja
pa sve do danas, pokazali velike oscilacije.
Njegovom uticaju nisu izloženi samo direktni učesnici u međunarodnoj razmeni već i
svi subjekti jednog društva.

29
 Značaj uočavanja, merenja i zaštite od nastupanja navedenih rizika i njihov negativni
efekat na finansijski rezultat i kapital banke, obavezuje je da aktima propiše politike i
procedure. Njima se olakšava identifikovanje i upravljanje ovim rizicima, o čemu se
redovno obaveštavaju organi banke kako bi pratili vrstu i nivo rizika koji se pojavljuje.
Pored navedenih rzika banka je u svom poslovanju izlozena i brojnim drugim rzicima,
tržišnom riziku, rizicima zemlje porekla,itd.
Tržišni rizik je definisan kao rizik gubitka u bilansnim i vanbilansnim pozicijama koji
nastaje iz kretanja tržišnih cena. Rizici koji potpadaju pod ovaj zahtev jesu: rizici
sadržani u instrumentima vezanim za kamatnu stopu i vlasničke uloge, devizni rizik i
robni rizik.

52. RIZICI IZLOŽENOSTI BANKE

Banka je dužna da se pridržava pravila obuhvaćenih rizikom izloženosti banke.
Ovaj rizik odnosi se na izloženost banke jednom licu ili na grupu povezanih lica i na lica
povezana sa bankom. Povezana lica su lica koja ispunjavaju najmanje jedan od sledećih
uslova:
1)da su dva ili više pravnih ili fizičkih lica povezana tako da jedno od njih ima učešće u
drugom pravnom licu;
2) da su dva ili više pravnih ili fizičkih lica povezana tako da postoji mogućnost da se
usled pogoršanja ili poboljšanja finansijskog položaja jednog lica pogorša ili poboljša
finansijski položaj drugog ili drugih lica a NBS proceni da postoji i mogućnost prenosa
gubitaka, dobiti ili kreditne sposobnosti.
3) da su dva ili više pravnih ili fizičkih lica povezani tako da je fizičko lice član
upravnog odbora ili drugog organa upravljanja drugog ili drugih pravnih lica;
49 da su dva ili više pravnih i fizičkih lica povezana tako da su članovi porodice fizičkog
lica članovi upravnog ili izvršnog odbora drugog ili drugih pravnih lica.
Izloženost banke prema jednom licu je ukupan iznos potraživanja i vanbilansnih stavki
koji se odnosi na to lice ili grupu povezanih lica. Potraživanja koja se odnose na
izloženost banke mogu biti iz različitih pravnih osnova. Ona mogu nastati na osnovu
kreditnih poslova, različitih ulaganja u dužničke hartije od vrednosti. Najveća izloženost
banke prema jednom licu ili grupi povezanih lica, prema zakonu smatra se kredit,
odnosno, drugo potraživanje i garancija koji ukupno iznose do 25%kapitala banke.
U okviru rizika izloženosti banke, pored izloženosti jednom licu ili grupi povezanih
lica, zakon reguliše izloženost banke prema licima povezanim sa bankom. U taj krug
lica spadaju: članovi bankarske grupe u kojoj je banka; članovi upravnog ili izvržnog
odbora banke, članovi organa upravljanja i rukovođenja člana bankarske grupe; lica sa
učešćem u banci i u licima koja su članovi bankarske grupe u kojoj je banka kao i
članovi porodice ovih lica; pravna lica u kojima lica iz bankarske grupe u kojoj je banka.
Osnovno pravilo je da izloženost banke prema licima povezanim sa bankom ne sme
preteći 5% kapitala banke. Ukupna izloženost prema ovim licima ne sme preći 20%
kapitala banke.
Ukupan iznos velikih izloženosti banke odnosno zbir svih izloženosti ne može biti
manji od 400% niti veći od 800% kapitala banke.

30
53. OPERATIVNI RIZIK
U poslovanju banke i izvršavanju bankarskih aktivnosti može se kao nedostatak
pojaviti i iskazati keo negativan efekat poslovanja, nedostatak organizacije, zastarela ili
nedovoljna tehnička opremljenost, neadekvatno ili nedovoljno obrazovanje kadrova i
nepažnja bankarskih radnika. Operativni tizik je mogućnost nastanka negativnog efekta
na finansijski rezultat i kapital banke usled propusta u radu zaposlenih, neodgovarajućih
unutrašnjih procedura i procesa neadekvatnog upravljanja informacionim i drugim
sistemima.

54. RAZVOJ ODNOSA BANKA-KLIJENT

U početku to je bio odnos koji se gradio na depozitno-kreditnoj relaciji, da bi
dosegao nivo koji se temelji na potpunom poverenju klijenta u banku u pogledu njenih
mogućnosti da se stara o novcu klijenta koji se nalazi kod nje u depozitu.
Sa druge strane, na razvoj odnosa banka-klijent, osim razvoja bankarskih aktivnosti,
uticala su i kretanja i aktivnosti na finansijskom tržištu uopšte. U okviru globalnog
finansijskog tržišta, uočena je pojava kretanja velikih suma gotovog novca, a da je
istovremeno bilo nepoznato ili veoma sumnjivo poreklo tog novca. Ova pojava je
nazvana pranje novca. Transfer novca na međunarodom finansijskom tržištu zahteva
angažovanje finansijskih institucija, pa su posredno ovi subjekti uvučeni u lanac pranja
novca. Prvi zajednički akt kojim je dat pravni okvir za borbu protiv ove pojave jeste
Konvencija Un poznata pod nazivom Becka konvencija usvojena 1988.
Pored nje kao nastavak borbe protiv pranja novca doneta je konvencija saveta Evrope
potpisana 1990. veliki značaj za uvošenje procedura i standarda u banke kao mere u borbi
protiv pojave pranja novca dao je Batelski komitet u svom aktu o bankarskom nadzoru
pozantom kao Bazel I.
U Evropskoj zajednici istaknut je značaj borbe protiv ove pojave i sve zemlje članice su
prihvatile, u cilju zaštite finansijskog sistema, mere koje bi bile zajedničke u zaštiti
slobodnog kretanja kapitala. Savet EZ doneo je u tom cilju posebnu direktivu za zaštitu
finansijskog sistema od pranja novca 1991.
Ovi pravni okviri za borbu protiv pranja novca kasnije i protiv finansiranje terorizma,
značili su nove odnose i nova pravila u odnosu klijent-banka. U novim pravilima banka je
obavezna da u slučajevima neuobičajenih transakicija, sumnjivih transakcija, kada je njen
klijent rizičan, primeni utvrđene mere i procedure koje su deo navedenih akata. Tada
nastaje drugi aspekt odnosa klijent – banka to postaje odnos kojim delom pripada javnom
pravu.
Odnos banka-klijent nije danas isključivo ugovorni odnos privatno-pravnog karaktera
nego predstavlja i deo javnopravnih odnosa koji nastaju donošenjem prinudnih akata.
Kao privatno-pravni odnos, odnos banka-klijent nije predmet regulisanja posebne
regulative, kao što je to u slučajevima kada postaje javnopravni. Odnos banka-klijent kao
ugovorni odnos nastaje u trenutku zaključenja jednog ili više različitih ugovora između
klijenta i banke.

55. POJAM KLIJENTA

U odnosu klijent-banka, prema opštem shavanju , pod klijentom se
podrazumevaju sva lica koja su po osnovu različitih usluga banke u odnosu sa bankom.

31
To podrazumeva korisnike različitih računa, noe koji deponuju svoja sredstva kod banke,
stupaju u kreditne odnose,iitd.
Klijenti banke su mnogovrsni , druge banke ili druge finansijske organizacije, drugi
privredni subjekti, privredna društva, fizička ilica, i sl. Zbog širokog kruga lica koja su u
saradnji sa bankom povodom isto tako veoma razgranatih usluga koje im ona pruža,
odrediti pojam klijenta nije jednostavno. Radi lakšeg sagledavanja odnosa banke sa
klijentima, prihvatićemo definiciju koju daje zakon o bankama- klijent je bilo koje lice
koje koristi ili je koristilo usluge banke ili lice koje se obratilo banci radi lakšeg
korišćenja usluga i koje je banka kao takvo identifikovala.

56. KARAKTERISTIKE ODNOSA BANKA KLIJENT

Osnovna karakteristika odnosa banke sa klijentom je da je to ugovorni odnos. On
nastaje , razvija se i prestaje u skladu sa saglasnošću volja koje obe strane ugovorno
regulišu i na načelu autonomije volje i slobode ugovaranja za stranke. Zavisno od
karakteristika klijenta i njihov međusobni ugovorni odnos imaće preivredno pravni ili
građansko pravni karakter. Određivanje pravne prirode njihovog odnosa je u neposrednoj
vezi sa vrstom ugovornih odnosa, koja karakteriše odnos klijent banka. Odnosi banke sa
kljentom zavise od vrste usluge koja se koristi. Tako će kod neke vrste usluga koje se
koriste, npr. Upravljanje hartijama od vrednosti od strane banke, njihov odnos imati
karakter ugovora o nalogu i obe ugovorne strane svoja prava i obaveze temelje na osnovu
naloga.
Ovaj odnose se gradi i na osnovu unapred utvrđenih pravila za svaki od eventulanih
ugovornih odnosa koji bi mogao nastati. Oni se uobičajeno zaključuju kao formalni, bilo
ex lege bilo voljom ugovornih strana. Najčešće se formalni ugovori sklapaju adhezijom
ili pomoću tipskih ugovora. Ovim ugovorima se ubrzava poslovanje i obezbeđuje veći
stepen sigurnosti ugovornih strana. Međutim, uobičajeni koncept u odnosu na obaveze iz
ove vrste ugovornih strana jeste obaveza banke da i ovim ugovorima zaštiti interes
klijenta.
Na navedene ugovore, i uopšte na sve ugovore koje banka sklapa sa klijentom se
primenjuju opšti uslovi poslovanja banke. Oni se javno objavljuju i primenjuju kad dođe
do zaključenja ugovora između banke i klijenta. Iako javno objavljeni, opšti uslovi
poslovanja odnose se na svaku pojedinačnu banku koja ih je donela i njene klijente i
nemaju isti pravni kvalitet kao odredbe zakona iz oblasti ugovornog prava.

57. ODNOS KLIJENTA I BANKE KAO ZAKONSKA OBAVEZA-ZAŠTITA

KLIJENTA
Banka u odnosu sa klijentom, ima i obaveze prema klijentu zakonom utvrđene,
kako kod nas , tako i u svetu. U našoj zemlji ove odredbe se odnose na obavezu banke da
prema svim klijentima primenjuje i odredbe prinudnih propisa. Oni se odnose na sve
klijente banke u odnosu na: zaštitu klijenata, obaveza objavljivanja opštih uslova
poslovanja, jedinstven način obračuna i objavljivanja troškova i obaveštavanje klijenata.
Zaštita klijenta, prema zakonu o bankama RS uređena je sa dva aspekta. Prvi se odnosi
na pravo klijenta banke da pristupa svim podacima na koje ima pravo povodom
zaključenog ugovora sa bankom i u skladu sa opštim pravilima poslovanja banke. Svoje
pravo ostvaruje putem zahteva za pristup dokumentima i banka je dužna da takav zahtev
usvoji i klijentu obezbedi pristup. Drugi aspekt je uređen tako da banka slobodno

32
odlučuje o izboru klijenta, odnosno sa kojim klijentom će zaključiti ugovor. Ujedno
svojim pravom izbora banka štiti svoje poslovanje i već postojeće klijente. Pravo banke
na izbor klijenta uređeno je u skladu sa već postojećim satndardima za borbu protiv
pranja novca i finansiranja terorizma. Guverner Narodne banke je doneo odluku o
minimalnoj sadržini procedure upoznaj svog klijenta. Odluka je doneta radi otklanjanja
rizika koji može nastati kao posledica neusklađenosti poslovanja banke s propisima
kojima se uređuje sprečavanje pranja novca. U okviru ove odluke definišu se faktori
rizika, neuobičajene transakcije, sumnjive transakcije.

58. OBAVEZA OBJAVLJIVANJA OPŠTIH USLOVA POSLOVANJA,

OBAVEŠTAVANJE KLIJENTA I PRIGOVOR KLIJENTA
Osnovna obaveza banke u odnosima sa klijentima je objavljivanje opštih uslova
poslovanja. Javno na vidnom mestu u svojim prostorijama i to najkasnije 15 dana pre
njihove primene. Opšti uslovi poslovanja su sastavni deo ugovora koji zaključe banka i
klijent. Iz toga proizilazi još jedna obaveza banke da na zahtev klijenta, daje
odgovarajuća objašnjenja i instrukcije opštih uslova poslovanja. Opšti uslovi poslovanja
su svi dokumenti koji sadrže standardne uslove poslovanja primenljive na sve klijente
banke.NBS može propisati jedinstven način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i
naknada bankarskih usluga.
Obaveza obaveštavanja klijenta, zakonom utvrđena, za banku znači obavezu
obaveštavanja šire javnosti i svakog svog klijenta ponaosob. Banka je obavezna na
javnost u radu, te mora da ima svoju internet stranu i da na toj strani objavljuje, za širu
javnost, podatke o banci a naročito podatke o imenima lica koja imaju učešće u toj banci,
odnosno koja su lica članovi njenog upravnog i izvršnog odbora. Na zahtev klijenta,
banka je dužna da mu obazbedi informacije o stanju njegovog kredita, odnosno
depozitnog računa kao i druge informacije iz njihovog poslovnog odnosa.
Pored navedenih obaveza i prava banke, zakon je uneo pravo klijenta na prigovor kao
novo zakonom utvrđeno pravo klijenta. U slučaju da klijent smatra da se banka ne
pridržava obaveza iz zaključenog ugovora ima pravo na prigovor. Prigovor se može
uputiti kada klijent smatra da se banka ne pridržava: dobrih poslovnih običaja; ukoliko
posluje suprotno objavljenim opštim uslovima poslovanja; ukoliko se ne pridržava
zaključenog ugovora.
Prigovor klijent upućuje rukovodiocu organizacione jedinice banke u čijem je delokrugu
unutrašnja revizija. Po prijemu prigovora banka je u obavezi da odgovori podnosiocu u
razumnom roku. Kontrolu u pogledu načina na koji se sprovode zaključeni ugovori sa
klijentima a naročito pravila utvrđena u opštim uslovima poslovanja vrši narodna banka.

59 ODREĐIVANJE POJMA BANKARSKA TAJNA

Banka je dužna da se u svom poslovanju pridržava pravila o bankarskoj tajni.
Ova obaveza je opšteprihvaćena kao karakteristika njenog poslovanja u svim uporednim
sistemima. Između banke i klijenta postoji visko stepen povezanosti i poseban odnos
poverenja koji proizilazi iz same prirode bankarskog posla. Neminovno je bilo uvođenje
bankarske tajne kao osnove njenog poslovanja. Sve do prve polovine prošlog veka
bankarska tajna se smatrala moralnom, ne zakonskom obavezom banke. Bankarski
običaji postavili su pravila postupanja banke prema podacima koje dobija od klijenata.

33
 Bankarsku tajnu izvorno možemo odrediti kroz njeno privatnopravno značenje,
odnosno kroz odnos koji uspostavljaju banka i njen klijent. Bankarsku tajnu možemo
odrediti kao obavezu banke da ćuti o svim činjenicama i podacima koji se odnose na
klijenta a o kojima je stekla saznanja unutar poslovne veze sa klijentom i pravo banke da
uskrati davanje informacije odnosno odavanje podataka koji se odnose na predmet
bankarske tajne, ako banka nije obavezna dati informaciju, odnosno obaveštenje prema
zakonu ili po posebnom pravnom osnovu. Predmet tajne su sve činjenice i procene o
klijnetu o kojima banka ima saznanja. Preciznije, predmet bankarske tajne možemo
odrediti kao činjenice o klijentu i koje klijent izjavom svoje volje odredi kao činjenice
koje će se smatrati i čuvati kao tajna i one činjenice o kojima je banka posredno doznala
tokom poslovne veze sa klijentom.
Moraju biti jasno razgraničeni pojam bankarske tajne kao materijalno pravna obaveza
banke na čuvanje tajne koja nastaje ugovornim odnosom u koji stupa sa klijentom od
pojma tajne u procesnom pravu kada se lica koja nastupaju u ime i za račun banke
pozivaju na oslobađanje od svedočenja pozivom na bankarsku tajnu. Ali u
procesnopravnom smislu to pravo banke je ograničeno. Na ovo pravo ona se kao pravno
lice može pozivati u građansko-parničnom postupku ali ne u krivičnom ili izvršnom
postupku.

60. RAZGRANIČENJE BANKARSKE, POSLOVNE I SLUŽBENE TAJNE

Odnos banke i njenog klijenta je odnos visokog stepena poverenja. Bez postojanja
ovakvog stepena poverenja bilo bi dovedeno u pitanje poslovanje banke, odnosno
opstanak bankarske profesije. U svojoj suštini bankarska tajna može biti određena i kao
prifesionalna tajna bankarskog poziva. U obavljanju privrednih delatnosti pored
profesionalnih pojavljuju se i druge vrste tajni.
Pod poslovnom tajnom smatraju se sve činjenice o poslovanju određene osnivačkim
aktom ili drugim aktima društva za koju je očigledno da bi prouzrokovale znatnu štetu
privrednom društvu ako dođe u posed trećeg lica. Sva privredna društva bez obzira na
vrstu delatnosti mogu pojedine činjenice o poslovanju proglasiti poslovnom tajnom.
Postavlja se pitanje može li se bankarska tajna smatrati poslovnom tajnom i ako može u
kom obimu se one poistovećuju. Potvrdan odgovor mogao bi se dati samo u slučaju da
banka proglasi da pojedine činjenice neće objavljivati i smatraće ih svojom poslovnom
tajnom, a to je da postoji izričita zakonska obaveza na obaveštavanje i javno objavljivanje
navedenog podatka po prinudnim propisima koji se odnose na poslovanje banke.
Ali kada govorimo o razgraničenju bankarske i poslovne tajne osnovni ključ njihovog
razlikovanja je zaštita interesa. Bankarska tajna svoj osnov nalazi u odnosu sa klijentom.
Povredom bankarske tajne narušava se poslovna veza banke i klijenta. Šteta nastaje na
nivou njihovih međusobnih odnosa. Povredom poslovne tajne nastaje šteta za samo
privredno društvo, odnosno banku kao privrednog subjekta.
Službena tajna je jedna vrsta državne tajne. Ona obuhvata podatke koji su prikupljeni i
koriste se za potrebe javnih službi a čije čuvanje propisuje zakonom ili drugim
podzakonskim aktima službene vlasti. Jasno je njeno razgraničenje i očigledna razlika u
odnosu na bankarsku tajnu. Iako u pojedinim slučajevima može doći do situacije da
podaci vezani za bankarsku tajnu istovremeno predstavljaju odosno budu proglašeni i
službenom tajnom.

34
61. BANKARSKA TAJNA I NJENO MEĐUNARODNO ODREĐENJE
Celokupna međunarodna aktivnost država poslednjih godina usmerena je na
donošenje propisa koji bi onemogućili korišćenje i upotrebu finansijskog sistema u svrhu
pranja novca i finansiranja terorizma. Traži se stalna saradnja među određenim državnim
organima kojom se aludira da obaveza čuvanja bankarske tajne ide sve više u pravcu
ograničenja bankarske tajne.
Podaci do kojih su banke dolazile preko svojih klijenata , imale su u novim odnosima
značaj koji je prevazišao njihovo tretiranje kao pitanje regulisanja odnosa klijenta i
banke. Prvi argument za to se odnosi na komercijalizaciju podataka koji si se smatrali
bankarskom tajnom. Podaci o visini depozita, broju klijenta, visini kreditne zaduženosti i
slično imaju svoju ekonomsku, tržišnu vrednost.
Sa druge strane, osnov za uspostavljanje pravila bankarske tajne su interesi pojedinca,
odnosno klijenta, tj.pravo na zaštitu vrednosti pojedinca i njegove ličnosti.
Sa treće strane veoma je važno naglasiti značaj javnog interesa. On se kreće između
zahteva tržišta i slobodnog protoka informacija kojima se ono koristi i interesa
pojedinca da podaci o njegovom finansijskom stanju i poslovanju ostanu van dometa
drugih. Tajnost podataka jedan je od elemenata koji objašnjavaju kako je došlo do
mogućnosti transfera novca kroz finansijske institucije iz kriminalnih izvora a da se nije
mogao otkriti izvor iz kojeg je novac pristizao.
Međunarodne institucije su potom prepoznale potrebu regulisanja pravila koja se
odnose na tajnost podataka. Ponekad međunarodni instrumenti nalaze odgovor u
zakonodavstvima u kojima je bankarska tajna regulisana nacionalnim pravima. Ukoliko
je to u interesu zajednice članice se ne mogu pozivati na bankarsku tajnu kao razlog za
odbijanje saradnje u cilju prevencije štetnih finansijskih delovanja. Države člani ce
Saveta Evrope donele su konvenciju o pranju, pretraživanju, zapleni, oduzimanju
imovinske koristi ostvarene krivičnim delima i o finansiranju terorizma. Ova konvencija
zasnovana je na nizu međunarodnih propisa: Konvenciji saveta Evrope o pranju, traganju,
privremenom oduzimanju prihoda stečenim krivičnim delima; konvenciji UN protiv
organizovanog kriminala iz2002. i Konvencija UN protiv korupcije.

62. BANKARSKA TAJNA I OSLOBOĐENJE OD OBAVEZE NJENOG

ČUVANJA
Na međunarodonm planu bankarska tajna je ozbiljno ugrožena i dovedena u
pitanje samom činjenicom što su propisi o onemogućavanju korišćenja ili upotrebe
finansijskog sistema u svrhu pranja novca, naložile bankama i drugim finansijskim
institucijama obavezu identifikovanja korisnika svojih usluga. Banka mora obajviti koje
podatke i dokumente samtra bankarskom tajnom i odgovorna je za postupanje sa
podacima koje je na taj način zaštitila. U slučaju da nema posebnih odredaba regulisanje
bankarske tajne, koje se vrši posebnim aktom unutar banke, mora poštovati principe koje
su na međunarodnom nivou uvedeni kao obaveza podređenosti pravila bankarske tajne u
slučajevima borbe protiv narušavanja sigurnosti finansijskog tržišta.
Današnji odnos prema bankarskoj tajni na zajedničkom finansijskom tržištu promenio
je svoju prethodnu sliku. Najveći otklon od bankarske tajne u svrhu jačanja borbe protiv
pranja novca i terorizma učinile su SAD. Donošenjem patriot act 2001. data je široka
mogućnost uvida sudova i drugih državnih organa u bankarske račune i podatke o
bankarskim transakcijama. Znatno je proširena uloga centralne banke, banke za reviziju i

35
ministarstva finansija. Uvedena je obaveza banaka na dostavu podataka koji se odnose
na sve sumnjive transakcije, naročito one u iznosu preko 10.000 dolara i uvedene su
posebne procedure za identifikaciju klijenata.
Dakle, oslobađanje banke od čuvanja bankarske tajne odnosno mogućnost da otkrije
podatke koji se smatraju bankarskom tajnom može nastati:
-u slučaju kada zakon to obavezuje;
-u slučaju kada je ustanovljena obaveza saopštavanja podataka javnosti;
- u slučaju kada je u interesu banke da se neki tajni podaci saopšte;
-uz odobrenje klijenta.

63. BANKARSKA TAJNA PREMA ZOB

U našem pravu ranijim zakonom o bankama, bankarska tajna nije bila celovito
uređena. Regulisana je bila samo u svoja dva aspekta i to u vodu tajnosti depozita i
tajnosti računa. Novim ZOB prevaziđeni su dotadašnji parcijalni pristup regulisanja
bankarske tajne. Sada je ona uvedena kao obaveza u poslovanju banke.
Bankarska tajna se definiše kao poslovna tajna i utvrđuje se polje njene primene na:
-podatke koji su poznati banci a odnose se na lične podake, finansijsko stanje i
transakcije, kao i na vlasništvo ili poslovne veze klijnata te ili druge banke;
-podatke o stanju i prometu na individualnim depozitnim računima;
-druge podatke do kojih banka dođe u poslovanju sa klijnetima.
Obaveza čuvanja bankarske tajne koju imaju lica na koja se odnosi, znači da podtake
koji se smatraju bankarskom tajnom ne mogu saopštavati trećim licima niti ih koristiti
protivno interesu banke i njenih klijanata. Ova obaveza za naveden lica ne prestaje ni
posle prestanka statusa na osnovu koga su ostvarili pristup podacima.
Banka može biti oslobođena obaveza čuvanja bankarske tajne ukoliko je to zakon
izričito naveo. Kada banka biva oslobođena čuvanja tajne, podaci do kojih dođe Narodna
banka, sudovi i drugi organi i dalje su pod posebnim režimom zaštite. Ova zabrana
zloupotrebe podataka odnosi se na lica koja us zaposlena ili su bila zaposlena u organima
koji su došli do tih podataka.
Zakon je naveo da bankarskom tajnom ne smatra: javne podatke i podatke koji su
zainteresovanim licima sa opravdanim interesom dostupni iz drugih izvora;konsolidovane
podatke na osnovu kojih se ne otkriva identitet pojedinačnog klijenta;podatke o
akcionarima banke i visini njihovog učešća u akcionarskom kapitalu banke; i podatke
koji se odnose na urednost ispunjavanja obaveza klijenta prema banci.

64. ZAJEDNIČKI PRINCIPI U REVIZIJI BANAKA

Postojeći rizici međunarodnog okruženja u radu banaka, i potencijalna opasnost
od kolapsa sistema uslovili su poseban odnos prema kontroli rada i poslovanja banaka.
Banke su obavezne da o svom poslovanju vode pored uobičajenih bankarskih izveštaja
posebne evidencije. Obavezne su da za sve svoje izveštaje na kraju svake poslovne
godine obezbede reviziju. Zbog ujednačavanja načina kontrole i lakšeg razumevanja
finansijskih izveštaja banaka, Bazelski komitet je obezbedio smernice i ustanovio
standarde koje nadzorne vlasti u svakoj zemlji mogu dosledno primenjivati u praksi.
Osnovni principi ustanovljeni u oblasti bankarske kontrole imaju nameru da pomognu
zemljama pri procenjivanju kvaliteta spostvenog bankarskog sistema i da im pomognu da
dobiju polaznu osnovu za reformske procese. Uspostavljanjem principa bankarske

36
kontrole, stvorio se standard za valjano , razborito upravljanje i kontrolu banaka. Članovi
Bazelskog komiteta pojedinačno sarađuju u procenama bankarskih sistema ali procenama
uglavnom rukovode Međunarodni monetarni fond i Svetska banka.

65. FINANSIJSKI IZVEŠTAJI I IZVEŠTAVANJE NBS

Zakonom o bankama Srbije su uvedene obaveze vođenja finansijske evidencije i
izveštavanje NBS. Uvedena je i obaveza revizije u bankama u skladu sa važećim
svetskim principima datim Bazelskim sporazumom I i delom Bzela II. Predviđa se i
zakonska obaveza banke da vodi poslovne knjige i računovodstvenu evidenciju. Podaci
koje sadrže ovi dokumenti odnosno godišnji finansijski izveštaji moraju biti istiniti i da
objektivno odražavaju poslovanje banke i njeno finansijsko stanje. Izveštaji moraju biti
pripremljeni u obliku i po sadržaju koji propisuju pravila o računovodstvu i reviziji, a u
skladu sa svim podzakonskim aktima koje donosi Narodna banka.
Ovi izveštaji imaju propisanu sadržinu i podaci koji su u njima, odnose se na
upravljanje bankom, poslovanje organizacionih struktura, planirane poslovne aktivnosti,
likvidnost, solventnost,itd.

66. INTERNA REVIZIJA

Interna revizija se organizuje kao posebna organizaciona jedinica u okviru banke.
Osnovni zadaci interne revizije si da: ocenjuje adekvatnost i pouzdanost sistema
unutrašnjih kontrola banke i funkcije kontrole usklađenosti poslovanja banke;
-obezbedi da se rizici na odgovarajući način identifikuju i kontrolišu;
-utvrđuje slabosti u poslovanju banke i njenih zaposlenih, kao i slučajeve neizvršenja
obaveza i prekoračenja ovlašćenja;
-održava sastanke sa upravnim odborom banke, kao i odborom za praćenje poslovanja
banke.
Osnovni principi na kojima se zasniva interna kontrola i na osnovu kojih vrši svoje
zadatke su :
Princip trajnosti- svaka banka treba da ima trejnu funkciju interne revizije. U
ispunjavanju svojih dužnosti i odgovornosti, uprava banke bi morala da obazbedi sve
neophodne uslove i sprovede mere kako bi se kontinuirano odvijala interna kontrola.
Princip nezavisnosti- funkcija interne revizije banke mora biti nezavisna od aktivnosti
koje se ispituju i takođe nezavisna u odnosu na svakodnevni proces interne kontrole.
Princip nepristrasnosti- zadaci interne revizije treba da se izvrše objektivno i
nepristrasno, što znači da treba da svoje zadatke interna revizija obavi bez predrasuda.
Princip profesionalne kompentencije- zaposleni u organizacionoj jedinici, najmanje
jedan, mora da ima zvanja koja su utvrđena zakonom kojim se utvrđuje revizija.
Organizaciona jedinica interne revizije izveštaje o svom radu podnosi odboru za praćenje
poslovanja banke i upravnom odboru banke, a izveštaje o adekvatnosti u pravljanja
rizicima i unutrašnjoj kontroli.

67. SPOLJNA REVIZIJA

Spoljna revizija je kontrola poslovanja banke od strane revizora koji je u
posebnom postupku imenovan. Banke su obavezne da za reviziju svojih finansijskih
izveštaja angažuju spoljnog revizora. Isto važi i za bankarske grupe i za bankarski
holding.

37
 Izbor, a potom i imenovanje spoljnog revizora, odnosno preduzeća za reviziju vrši se
izborom sa liste revizora koju objavljuje Narodna banka. Posle izbora spoljnog revizora
banke na sednici nadležnog organa donose rešenje kojim imenuju spoljnog revizora i o
tome u roku od 15 dana obaveštavaju Narodnu banku.
Zakon postavlja dodatne uslove koji se moraju ispuniti da bi revizorsko preduzeće bilo
imenovano za spoljnog revizora. Ti uslovi se tiču svojstava samog spoljnog revizora i
njegovog odnossa sa bankom. Lice koje rukovodi revizijom banke i potpisuje izveštaj
spoljnog revizora mora imati najviše profesionalno zvanje u oblasti revizije, i tri godine
iskustva u obavljanju poslova revizije i mora biti nezavisno od banke. Spoljni revizor ne
može biti lice čiji je prihod od revizije te banke u prethodnoj godini veći od polovine
njegovih ukupnih prihoda.
Revizija na konsolidovanoj osnovi je obavezna za bankarsku grupu. Svako podređeno
društvo banke ili bankarskog holdinga mora da izvrši pojedinačno spoljnu reviziju svojih
finansijskih izveštaja. Reviziju svih ovih izveštaja vrši spoljni revizor koga imenuje
najviše matično društvo bankarske grupe. Spoljni revizor sačinjava izveštaj i daje
mišljenje o tome da li su godipnji izveštaji banke sačinjeni u skladu sa međunarodnim
standardima finansijskog izveštavanja. Spoljni revizor da je upravnom i izvršnom odboru
banke kao i NBS mišljenje o efikasnosti funkcionisanja unutrašnje revizije, sistemu
upravljanja rizicima i sistemu unutrašnjih kontrola.
Banka ima obavezu da NBS dostavi pojedinačne finansijske izveštaje sa izveštajem
spoljnog revizora za prethodnu godinu u roku od 120 dana od završetka poslobne godine.
Narodna banka može zahtevati i pojedinačne izveštaje od bilo kog člana sa izveštajem
spoljnog revizora.
Konsolidovani izveštaj bankarske grupe dostavlja se u roku od 150 dana od završetka
poslovne godine za koju je sačinjen.

68. POSEBNA REVIZIJA

Narodna banka može da zahteva posebnu reviziju banke i člana bankarske grupe
ako su njihovi izveštaji netačni ili su zaključili transakcije koje su po banku ,mogle
oimati ili su imale znatnu štetu. NBS može da imenuje revizora radi posebne revizije
banke ili člana bankarske grupe. Oni su onda dužni da tom revizoru dostave, bez
odlaganja i ograničenja, sve podatke i dokumente neophodne za reviziju i da mu pruže
svu potrebnu pomoć, u skladu sa ovim zakonom. Troškove posebne revizije snosi banka.

69. UPRAVLJANJE BANKOM OD STRANE AKCIONARA

Osnivači, odnosno akcionari, upravljaju bankom preko skupštine banke.
Akcionari svoja upravljačka prava u skupštini banke mogu vršiti neposredno, ili preko
svog zastupnika, odnosno punomoćnika. Statutom banke se akcionarima koji imaju 1%
ili više akcija sa pravom glasa mora omogućiti neposredno vršenja prava glasa.
Više akcionara mogu ovlastiti jednog punomoćnika. To će biti pre svega u onim
slučajevima kada se statutom banke propiše da pravo učešća na skupštini banke imaju
akcionari koji poseduju akcije preko određene vrednosti. Mali akcionari se tada mogu
udružiti i preko zajedničkog zastupnika učestvovati u odlučivanju na skupštini banke.

38
70. ORGANI BANKE
Organi banke su skupština, upravni odbor, izvršni odbor. Drugi odbori banke su:
odbor za praćenje poslovanja banke i odbor za upravljanje aktivom i pasivom. U banci se
mogu obrazovati i drugi odbori i tela,ako se njihovo obrazovanje predvidi statutom
banke. Banka podnosi narodnoj banci zahtev za davanje prethodne saglasnosti na
imenovanje člana upravnog odbora i zahtev može biti odbijen ukoliko je predloženo lice
za člana upravnog odbora:
-lice koje na dan pokretanja stečajnog postupka, odnosno oduzimanja dozvole za rad ili
šest meseci pre tog dana bilo ovlašćeno za predstavljanje i zastupanje, odnosno član
organa upravljanja i nadzora banke protiv koje je pokrenut stečajni postupak ili kojoj je
oduzeta dozvola za rad, osim ako su protekle tri godine od otvaranja stečajnog postupka;
-član bilo kog organa upravljanja druge banke;
-pravnosnažno osuđeno za krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora ili pravnosnažno
osuđeno za krivično delo protiv prava po osnovu rada, imovine, privrede, ustavnog
uređenja RS.
Eventualni izbor izvršen protivno ovoj zakonskoj zabrani je ništav i ne proizvodi
pravna dejstva. Radi izbegavanja sukoba interesa zakonom je propisana obaveza članova
upravnog i izvršnog odbora banke da u roku od mesec dana od dana stupanja na dužnost
dostave upravnom odboru banke pismenu izjavu koja sadrži podatke o : imovinskim
pravima tih lica i članova njihovih porodica čija tržišna vrednost prelazi 10.000 eura; i
pravnom licu u kome lica koja daju izjavu ili članovi njihovih porodica učestvuju u
organima upravljanja ili rukovođenja ili imaju učešće u tom pravnom licu, odnosno status
ortaka ili komplementara.

71. SKUPŠTINA BANKE

Skupština banke je organ akcionara. Nju čine osnivači, odnosno uakcionari banke
koji imaju akcije sa pravom upravljanja. Statutom banke se može utvrditi da u radu
skupštine mogu učetvovati samo akcionari koji imaju određen broj akcija. Skupština
banke ima sledće nadležnosti:
Usvaja poslovnu politiku i strategiju banke; donosi statut banke i usvaja izmene i dopune
odnivačkog akta i statuta banke; usvaja godišnji račun banke i odlučuje o upotrebi
ostvarene dobiti; odlučuje o povećanju kapitala banke; imenuje i razrešava predsednika i
članove upravnog odbora banke; određije naknadu članovima upravnog odbora.
Skupština ima navedene nadležnosti po samom zakonu. One se statutom ili drugim
aktom ne mogu preneti na druge organe banke. Narodna banka daje saglasnost na statut
banke, odnosno na izmene i dopune osnivačkog akta i stututa banke. Ukoliko se donesu
izmene i dopune statuta ili osnivačkog akta, one ne mogu stupiti na snagu pre
dostavljanja saglasnosti Narodne banke. Skupština banke ima svoje redovno zasedanje
koje se održava najmanje jednom godišnje. Zskonom o bankama predviđeni su slučajevi
u kojima se obavezno saziva vanredna sednica skupštine banke. NBS se obaveštava o
održavanju sednice skupštine banke u roku i na način koji je predviđen za akcionare
banke i njen predstavnik može prisustvovati sednici skupštine banke.

39
72. UPRAVNI I IZVRŠNI ODBOR BANKE
Upravni i izvršni odbor su organi upravljanja u banci. Članovi upravnog odbora
mogu se birati iz reda osnivača banke, odnosno akcionara, ali i iz reda nezavisnih lica.
Upravni odbor se sastoji od najmanje pet članova od kojih najmanje jedna trećina članova
mora biti iz reda nezavisnih lica. Nezavisnim od banke smatra se lice koje nema direktno
ili indirektno vlasništvo ni u banci ni u članu bankarske grupe u kojoj je ta banka.
Članovi upravnog odbora moraju imati dobru poslovnu reputaciu i odgovarajuće
kvalifikacije, a najmanje tri člana moraju imati odgovarajuće iskustvo iz oblasti finansija.
Član upravnog odbora banke ne može biti član izvršnog odbora banke.
Upravni odbor: saziva sednice skupštine banke, priprema za skupštinu banke predloge
odluka i odgovoran je za sprovođenje tih odluka, donosi između dve sednice skupštine
akte kojima se sprovodi poslovna politika banke, utvrđuje opšte uslove poslovanja banke;
bira irazrešava predsednika i članove izvršnog odbora banke i ostalih odbora banke; daje
prethodnu saglasnost za izloženost banke prema jednom licu; nadzire rad izvršnog odbora
banke; usvaja program i plan unutrašnje revizije banke.
Upravni odbor banke odgovoran je da poslovanje banke bude u skladu sa zakonom,
propisima i aktima NBS.
Izvršni odbor banke je operativni organ upravljanja i banke su u skladu sa novim
korporativnim organizovanjem akcionarskig društava prilagodile svoju organizaciju i
organe. Izvršni odbor čine najmanje dva člana, uključujući i predsednika. Predsednik
izvršnog odbora banke predstavlja i zastupa banku. Članovi izvršnog odbora su u
radnom odnosu u banci na određeno vreme sa punim radnim vremenom. Oni moraju
imati dobru poslovnu reputaciju i odgovarajuće kvalifikacije. Izvršni odbor banke
organizuje poslovanje banke i vrši dnevni nadzor nad aktivnostima zaposlenih u banci.
On: izvršava odluke skupštine banke i upravnog odbora banke; obezbeđuje zakonitost
rada banke; odlučuje o plasmanima i zaduživanju banke do iznosa koji utvrdi upravni
odbor banke; odlučuje o svakom povećanju izloženosti banke prema licu povezanom sa
bankom i o tome obaveštava upravni odbor.

73. ODBORI BANKE

Banka je dužna da obrazuje i tri obavezna odbora: odbor za praćenje poslovanja
banke(odbor za reviziju); kreditni odbor i odbor za upravljanje aktivom i pasivom.
Odbor za praćenje poslovanja banke čine najmanje tri člana, od kojih su najmanje
dva članovi upravnog odbora koji imaju odgovarajuće iskustvo u oblasti finansija.
Najmanje jedan član odbora za praćenje poslovanja banke mora biti lice nezavisno od
banke. Članovi ovog odbora ne mogu biti lica povezana sa bankom, osim po osnovu
članstva u upravnom odboru banke. Pomaže upravnom odboru banke u nadzoru na radom
izvršnog odbora banke i zaposlenih u banci.
Ovaj odbor dužan je da: analizira godišnje izveštaje i druge finansijske izveštaje banke;
analizira i usvaja predloge politika i procedura banke u vezi sa upravljanjem rizicima i
sistemom unutrašnjih kontrola; analizira i nadzire primenu i adkevatno sprovođenje
usvojenih politika i procedura za upravljanje rizicima; najmanje jednom mesečno
izveštava upravni odbor o svojim aktivnostima; na predlog upravnog ili izvršnog odbora
ili spoljnog revizora banke razmatra ulaganja i aktivnosti banke. Kad oceni da banka
posluje suprotno zakonu ili drugom aktu ili se to može zaključiti na osnovu izveštaja o
reviziji, obavezno predlaže upravnom odboru da otkloni uočene nepravilnosti, kao i da

40
zakaže vanredno zasedanje skupštine banke. Članovi odbora za praćenje poslovanja
banke sastaju se najmanje jednom mesečno, a najmanje jednom u tri meseca u sedištu
banke.
Sve do stupanja novog zakona na snagu, kreditni odbor se u bankama formirao kao
fakultativni organ, njegovim stupanjem na snagu se uvodi kao obavezan organ. On
odlučuje o kreditnim zahtevima u okvirima utvrđenim aktima banke.
Odbor za upravljanje kativom i pasivom prati izloženost banke rizicima koji proizilaze
iz strukture njenih bilansnih obaveza i potraživanja i vanbilansnih stavki, predlaže mere
za upravljanje kamatnim rizicima i rizikom likvidnosti, a obvalja i druge poslove
utvrđene aktima banke.

74. UPRAVLJANJE BANKOM U REGULATIVI EU

Banka kao specifična finansijska organizacija, osniva se u formi akcionarskog
društva. Iz toga sledi da su osnovna pravila upravljanja važeća za akcionarska društva
primenuju i na banke. Proces upravljanja radom se odvija u dva nivoa. Prvi je nivo
upravljanja od strane akcionara, vlasnika i drugi nivo predstavlja neposredno izvršavanje
volje akcionara koje se odvija preko organa upravljanja banke. U literaturi Eu koja se
odnosi na proučavaje odnosno regulisanje odnosa koji se javljaju u procesu upravljanja
uveden je novi pojam korporativno upravljanje.
Korporativno upravljanje može se odrediti kao skup normi kojima se utvrđuju pravila
koja se primenjuju u regulisanju odnosa vlasničke i upravljačke strukture privrednih
društava i odnosadruštava prema trećim licima koja ostvaruju interes u poslovanju
kompanija. Bazelski komitet za bankarsku kontrolu objavio je smernice kao pomoć
bnakarskim kontrolorima za usvajanje korporativnog upravljanja bankama. One us se
oslanjale na pricipe korporativnog upravljanja koje je ranije objavila, a 2004. dopunila
organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj.
Sa gledišta bankarske industrije, korporativno upravljanje obuhvata način na koji organi
upravljanja upravljaju poslovanjem banke odnosno kako: postavljaju korporativne
ciljeve; dnevno vode poslovanje banke; ispunjavaju obaveze odgovornosti prema svojim
akcionarima i uzimaju u obzir interese drugih poznatih kontrolora; usklađuju
korporativne aktivnosti i ponašanje sa očekivanjima da banke posluju na na siguran
način; štite interese deponenata.
U sklopu svojih stalnih napora da se bavi pitanjima kontrole i unapređenja poslovanja
banaka, Bazelski komitet objavio je dokument pod nazivom Komplajans i funkcija
komplajansa u bankama 2005. ovaj dokument se bavi posebnim segmentom upravljanja u
banci. Preporučuje osnovne principe i smernice u pogledu poslovanja banke koji se
odnose na usaglašenost sa važećom regulativom. Banka treba u poslovanju da se drži
visokih standarda i da poštuje zakon. Neuspeh u tome ima loše dejstvo na akcionare,
klijente, zaposlene i tržišta.

75. KONTROLA RADA BANKE-UNUTRAŠNJA KONTROLA

Poslovanje banke je izloženo stalnim rizicima i promenama okruženja u kojima
posluje. Radi kontinuiranog praćenja i merenja rizika koji bi negativno mogli uticati na
ostvarivanje poslovnih ciljeva banke , ona organizuje unutrašnju kontrolu. Odgovornost
za vršenje unutrašnje kontrole imaju članovi upravnog i izvršnog odbora. Organizacija
banke mora biti u funkciji zadataka koji su predviđeni u njenom radu, pa se zbog toga i

41
poslovi unutrašnje kontrole organizuju kroz dve zasebne organizacione jedinice.
Rukovodioce ovih jedinica imenuje i razrešava upravni odbor. Organizaciona jedinica za
kontrolu usklađenosti rizika, odnosno njen rukovodilac, odgovoran je identifikaciju i
praćenje rizika usklađenosti poslovanja banke i za upravljanje tim rizikom. Rizik
usklađenosti poslovanja banke nastaje kao posledica propuštanja usklađivanja poslovanja
sa zakonom i drugim propisom.
Organizaciona jedinica u čijem je delokrugu unutrašnja kontrola ima zadatak da
upravnom odboru banke pruže nezavisno i objektivno mišljenje o pitanjima koja su
predmet revizije, da obavlja savetodavnu aktivnost usmerenu na unapređenje postojećeg
sistema. Obe navedene orgganizacione jedinice obavezne su da podnesu godišnji izveštaj
o svom radu organima upravljanja bankom.

76. KONTROLA UČEŠĆA-STICANJR VLASNIŠTVA

Sticanje akcija banke sa pravom upravljanja nalazi se pod kontrolom narodne
banke. Nijedno lice ne može bez prethodne saglasnosti NBS steći direktno ili indirektno
vlasništvo u banci koje mu omogućava od 5% do 20%, više od 20% do33%, vi še od 33%
do 50% i više od 50% glasačkih prava. Sva zainteresovana lica koja žele steći vlasništvo
u banci od 5% pa naviše, moraju prethodno podneti zahtev NBS za dobijanje saglasnosti
za sticanje vlasništva, o kome NBS odlučuje u roku od 60 dana. Tim rešenjem određuje
se rok u kome se može steći vlasništvo, to je za fizička lica godinu dana najkasnije od
dostavljanja rešenja, a za pravna najkasnije do dana usvajanja njihovih prvih narednih
godišnjih finansijskih izveštaja.
Kontrola lica koja podnesu zahtev za sticanje vlasništva u banci, odnosi se ne samo na
njih same, već podrazumeva i kontrolu mogućnosti da pod imenom podnosioca nastupa
više lica formalno kao da je jedan sticalac. Narodna banka kontroliše da li se radi o
imovinski ili upravljački povezanim licima, članovima porodice, licima koja imaju
kotrolno učešće u istom pravnom licu. Narodna banka će uvek odbiti zahtev za davanje
saglasnosti za sticanje vlasništva ako finansijsko stanje lica i njegova poslovna reputacija
nisu odgovarajući. Lice koje je dobilo saglasnost na sticanje vlasništva nad akcijama
banke sa pravom upravljanja u obavezi je da obavesti NBS o sticanju vlasništva za koje
je data saglasnost u roku od 15 dana.
NBS može ukinuti rešenje o davanju saglasnosti u slučaju da u postupku kontrole
utvrdi da više nisu ispunjeni uslovi za davanje saglasnosti,ili ako lice koje je dobilo
saglasnost svoja prava koristi na način koji ugrožava stabilno poslovanje banke.
Ukoliko lice bez prethodne saglasnosti NBS stekne direktno ili indirektno vlasništvo u
banci koje omogućava od 5% do 20%, više od 20% do33%, vi še od 33% do 50% i više
od 50% glasačkih prava , NBS naložiće tom licu da otuđi vlasništvo, odnosno zabraniće
mu da posredno ili neposredno ostvaruje glasačka prava u banci i da utiče na upravljanje
bankom. A ukoliko to lice to ne učini pravni posao na osnovu koga je stečeno to
vlasništvo smatraće se ništavim.
Lice može i bez saglasnosti NBS steći vlasništvo veće od 5% i više na osnovu
nasleđivanja, pravnim sledbeništvom ili drugim sticanjem nezavisnim od volje sticaoca.
Lice koje je vlasništvo steklo na ovaj način ne može vršiti nikakav uticaj na upravljanje
bankom,, niti može ostvarivati glasačka prava po osnovu tog vlasništva dok ne dobije
saglasnost. Sva ova lica potrebno je da u roku od 30 dana od dana sticanja NBS podnesu
zahtev za davanje saglasnosti. Ukolik NBS odbije da da saglasnost, tim rešenjem naložiće

42
licu da stečeno vlasništvo otuđi. Ako postoje međutim osnovi sumnje da je neko lice bez
saglasnosti steklo vlasništvo nad akcijama banke sa pravom glasa, NBS može od tog lica,
ili njegovog matičnog društva, zahtevati da joj dostave informacije koje se odnose na
ispunjenost uslova za davanje saglasnosti.

77. KONTROLA BONITETA I ZAKONITOSTI POSLOVANJA BANKE

NBS vrši kontrolu boniteta i poslovanja banke posredno i neposredno. Posredna
kontrola vrši se kontrolom izveštaja i druge dokumentacije koju je banak obavezna da
dostavlja NBS. Neposredna kontrola se vrši od strane zaposlenih u narodnoj banci
neposrednim uvidom u poslovne knjige i drugu dokumentaciju banke. Ovlašćena lica
imaju pravo na uvid u poslovne knjige i dokumentaciju u pisanoj elektronskoj formi, kao
i da im se radi vrženja kontrole računarskih programaomogući pristup sistemu baze
podataka koj banka koristi. Banka je dužna da imenuje svog predstavnika koji će
ovlašćenim licima pružiti svu neophodnu pomoć.
Kada se proverom navoda iznetih u primedbama banke na zapisnik o kontroli utvrdi
činjenično stanje bitno različito od onog u zapisniku , sačinjava se dopuna zapisnika o
kontroli.NBS doneće zaključak o obustavi postupka kontrole ako u zapisniku o kontroli
nisu utvrđene nepravilnosti ili su utvrđene manje značajne nepravilnosti, ili ako banka u
roku propisanom zakonom svojim pimedbama osnovano ospori sve nalaze u zapisniku o
kontroli.

78. KONTROLA BANKARSKE GRUPE NA KONSOLIDOVANOJ OSNOVI

NBS ima ovlašćenja kotrole bankarske grupe. Prema zakonu o bankama
bankarska grupa je grupa koju čine isključivo lica u finansijskom sektoru i u kojoj
najmanje jedna banka ima svojstvo najvišeg matičnog društva ili svojstvo zavisnog
društva. Kontrola bankarske grupe vrši se na konsolidovanoj osnovi, što ujedno znači
obavezu da najviše matično društvo bankarske grupe priprema i Narodnoj banci podnosi
konsolidovane izveštaje te grupe.NBS može od člana bankarske grupe zahtevati da joj
osim pojedinačnih finansijskih izveštaja dostavi i druge podatke.
Struktura bankarske grupe mora biti takva da omogućava adekvatnu unutrašnju i
spoljnu reviziju, kao i nesmetano vršenje kontrolne funkcije NBS. Narodna banka u
vršenju te funkcije ima mogućnost da u svakom trenutku utvrdi: najviše matično društvo
bankarske grupe i lica koja imaju kontrolno ili znatno učešće u tom društvu; mesto i vrste
poslovnih aktivnosti koje se obavljaju u uokviru bankarske grupe; finansijsko stanje i
rezultate poslovanja bankarske grupe i njenih članova, vrste i nivoe rizika kojima su
bankarska grupa i njeni članovi izloženi.

79. MERE ZA OTKLANJANJE NEPRAVILNOSTI I NEZAKONITOSTI

Narodna banka nadzire zakonitost poslovanja banaka i ukoliko neposrednom
kontrolom utvrdi da je banka postupala suprotno odredbama zakona, propisima NBS i
drugim propisima kao standardima opreznog banakrskog poslovanja, Narodna banka će
prema toj banci preduzeti jednu od sledećih mera: uputiti pismenu opomenu; uputiti
naogodavno pismo; izreći naloge i mere za otklanjanje utvrđenih nepravilnosti; uvesti
prinudnu upravu; oduzeti joj dozvolu za rad. Odluku o meri koju će preduzeti prema
banci donosi na osnovu diskrecione ocene.

43
 Pismena opomena upućuje se banci u čijem poslovanjusu utvrđene nepravilnosti koje
nisu bitno uticale na njeno finansijsko stanje,ali bi mogle imati takav uticaj da se nisu
otklonile. Nalogodavno pismo upučuje se banci u čijem su poslovanju kontrolom
utvrđena postupanja, odnosno nepostupanja suprotna propisima ili standardima savesnog
bankarskog poslovanja.
Rešenjem o nalozima i merama banci se nalaže da u određenom roku sprovede jednu ili
više aktivnosti radi otklanjanja nepravilnosti ili nezakonitosti u poslovanju. Narodna
banka srbije donosi rešenje o uvođenju prinudne uprave u banci: ako su kontrolom
poslovanja banke utvrđena postupanja, odnosno nepostupanja suprotna propisima ili
standardima savesnog bankarskog poslovanja koja su ugrozila njeno finansijsko stanje;
-ako banka u roku ne izvrši naloge date u rešenju o nalozima i merama;
-čije se finansijsko poslovanje pogoršalo u toku roka za izvršenje naloga iz rešenja.
Rešenjem se imenuju sva prinudna upravnika, određuje rok trajanja prinudne uprave i
utvrđuje visina naknade za rad prinudnih upravnika,koja pada na teret banke.
Korektivne i prinudne mere: NBS donosi posebne korektivne mere za slučaj da je
kapital banke niži od propisanog. Podkapitalizovana banka je banka čiji je pokazatelj
adekvatnosti kapitala niži od propisanog, odnosno čiji je kapital niži od propisanog. Ako
je banka podkapitalizovana, bez odlaganja obaveštava Narodnu banku sa obrazloženjem i
razlozima zbog kojih je banka podkapitalizovana.
Podkapitalizovana banka, od momenta saznanja za to da je podkapitalizovana ne može:
započeti novu vrstu posla bez saglasnosti NBS; povećati rizičnu aktivu bez saglasnosti
NBS; isplaćivati dividende ili vršiti raspodelu kapitala u bilo kom obliku; članovima
svog upravnog i izvršnog odbora isplaćivati nakande veće od utvrđenih.

80. ORGANIZACIONI DELOVI BANKE

Statutom banke uređuje se unutrašnja organizacija banke. Tako se mogu
predvideti organizacioni delovi banke sa većim ili manjim obimom organizacione
samostalnosti. Pored filijala i drugih organizacionih delova, banke mogu osnivati svoja
predstavništva u inostranstvu, kao što i strane banke mogu imati svoje filijale u našoj
zemlji. Na teritoriji RS banke mogu otvoriti filijale ili drugi organizacioni oblik na
osnovu odluke skupštine banke, odnosno na osnovu izmene i dopune statuta.
Danas skoro sve banke, pored svog sedišta, svoje poslovanje organizuju putem filijala.
Zakonom o bankama definisan je pojam filijale i ona je određena kao organizacioni deo
banke, bez statusa pravnog lica, u kojem se mogu obavljati svi poslovi za koje je banka
registrovana. Odgovornost za poslovanje filijale u zemlji i inostranstvu u potpunosti
preuzima banka koja je osnovala. To je univerzalno prihvaćen sistem odgovornosti za
delove svoje organizacione strukture. Problem uglavnom nastaju kada se filijale banke
nalaze u inostranstvu. Posebno je istaknut problem odgovornosti u slučaju da se filijala
banke u inostranstvu zatvori zbog građanskog rata, ili bude uveden odlaganje plaćanja na
isplatu depozita. Zahtevi deponenata bez obzira na okolnosti moraju biti ostvareni
prvenstveno u skladu sa ugovorom u pojedinačnim filijalama dok u slučajevima gde je
omogućena primena lokalnog prava ili ugovorena lokalna sudska nadležnost, primeniće
se nacionalna pravila.
Da bi ostvarila kompletnost u svom poslovanju, na teritoriji drugih zemalja, banaka,
pored filijala, veoma često otvara i predstavništva. U tom slučaju postoje razlike i
sličnosti predstavništva sa filijalom. Sličnost je u tome što filijala i predsstavništvo

44
nemaju status pravnog lica. A razlika je što putem predsavništva banka ne može obavljati
svoju bankakrsku delatnost za koju je registrovana. Predstavništva se mogu baviti samo
poslovima istraživanja tržišta i u zemlji domaćinu predstavljati banku. Tako je ZOB
definisao predstavništvo kao organizacioni deo banke u inostranstvu ili strane banke u
RS.

81. OTVARANJE FILIJALE I PREDSTAVNIŠTVA U INOSTRANSTVU

U okviru organizovanja svog poslovanja, u našoj zemlji banke mogu otvarati
filijale ili drugi organizacioni oblik, na osnovu odluke slupštine banke, odnosno na
osnovu izmene i dopune statuta. Pri tome su obavezne da u roku od 8 dana od dana
otvaranja filijale obaveste o tome Narodnu banku. U slučaju da banka donese odluku da
želi da otvori filijalu ili predstavništvo u inostranstvu mora se obartiti NBS sa zahtevom
za dobijanje saglasnosti na odluku o otvaranju filijale ili predstavništva u inostranstvu.
Banka je dužna da Narodnoj banci podnosi godišnji izveštaj o poslovanju filijale ili
predstavništva u inostranstvu i da je bez odlaganja obavesti o svim promenama koje se
odnose na njihove aktivnosti.

82. OTVARANJE PREDSTAVNIŠTVA STRANE BANKE U RS

Na teritoriji naše zemlje se mogu otvarati predstavništva stranih banaka. Da bi se
predstavništvo moglo registrovati, neophodno je da se dobije rešenje Narodne banke
kojim se daje saglasnost za njegovo otvaranje. Za dobijanje saglasnosti strana banka
mora ispuniti sve uslove koji su zakonom propisani. Neophodno je da strana banka
dostavi:potvrdu regulatornog tela države porekla da strana banka ima dozvolu za rad i
potrebno ovlašćenje za otvaranje predstavništva u Republici Srbiji; podatke o imenu,
pravnom statusu i sedištu strane banke; kopiju osnivačkog akta strane banke; podatke o
finansijskom stanju strane banke; odluku nadležnog organa strane banke o otvaranju
predstavništva; podaci o rukovodstvu predstavništva strane banke.
Predstavništvo strane banke ne može se baviti depozitnim, kreditnim i drugim
poslovima koji predstavništvu nisu dozvoljeni. Narodna banka oduzeće stranoj banci
saglasnost za otvaranje predstavništva ako:
-stranoj banci dozvola za rad prestane da važi u državi porekla;
-predstavništvo strane banke obavlja poslove koji propisima nisu dozvoljeni
predstavništvu;
-strana banka podnese zahtev za brisanje predstavništva strane banke iz registra. Narodna
banka vodi registre datih saglasnosti za otvaranje filijala, i drugih organizacionih oblika
banaka.

83. UDRUĐENJE BANAKA

Banke mogu radi unapređivanja sopstvenog poslovanja i usklađivanja svoje
delatnosti osnovati udruženja. Udruženje se osniva ugovorom o osnivanju. Obaveznu
sadržinu ovog ugovora po zakonu čine sledeći elementi i to: naziv, delatnost i sedište
udruženja, zastupanje udruženja i odgovornost u pravnom prometu, itd. Udruženje
banaka ima svojstvo pravnog lica i upisuje se u registar.
Udruženje banaka je dužno da dostavi Narodnoj banci ugovor o osnivanju, kao i druge
akte udruženja i sporazumekoje udruženja zaključuje sa bankama. Isto tako, banka koja je
članica udruženja banaka dužna je da dostavi NBS sporazume koje zaključi sa drugim

45
bankama, radi unapređivanja spostvenog poslovanja i usklađivanja delatnosti. Pri
zaključivanju ovih sporazuma banka mora paziti da ne zaključi sporazum sa drugom
bankom koji bi mogao da povredi konkurenciju. NBS može propisati bliže uslove, rokove
i način dostavljanja ugovora, sporazuma i drugih akata banaka radi kontrole.

84. BANKARSKA GRUPA

Za razliku od udruživanja banaka, u cilju unapređivanja sopstvenog poslovanja i
usklađivanja svoje delatnosti na neprofitnoj osnovi , sve prisutnije je i povezivanje
banaka u cilju povećavanja dobiti. Tendencija povezivanja privrednih društava je model
za to, pa ni banke nisu izuzetak. Privredna društva uopšte mogu se povezivati na više
načina: putem učešća u kapitalu; putem ugovora i putem kapitala i putem ugovora.
Povezana privredna društva su pravno samostalna, ali faktički podvrgnuta
jedinstvenom ekonomskom cilju. Za sve oblike povezivanja važi pravilo da društva se
mogu povezivati samo u slučaju ako bi to povezivanje bilo u skladu sa propisima i da nije
u suprotnosti sa propisima o konkurenciji i antimonopolskim propisima.
Pod bankarskom grupom podrazumeva se grupa društava koju čine isključivo lica u
finansijskom sektoru i u kojoj najmanje jedna banka ima svojstvo najvišeg matičnog
društva ili svojstvo zavisnog društva. Za udruživanje u bankarsku grupu osnovni osnov je
da su lica koja se povezuju sva iz finansijskog sektora. Tu spadaju u prvom redu: banka,
društvo za osiguranje, pokrovitelj emisije hartija od vrednosti, društvo za upravljanje
investicionim i dobrovoljnim penzijskim fondovima.
Takođe, potrebno je da je grupa povezana na takav način da najmanje jedna banka ima
svojstvo najvišeg matičnog društva, a to znači da je ona pravno lice u kome ni jedno
drugo lice nema kontrolno učešće, odnosno da ima svojstvo zavisnog društva, kada banka
u to licu ima kontrolno učešće.

85. BANKARSKI HOLDING

Holding je takav oblik povezivanjaprivrednih društava u kome jedno društvo
upravlja drugim društvima na osnovu posedovanja kapitala u njima. Za holding je
karakteristično da pored delatnosti upravljanja obavlja i investicionu delatnost na
korporativnoj osnovi, tj.da se bavi sticanjem učešća u kapitalu u drugomdruštvu putem
akcija, udela, ili zamenljivih obveznica a bavi se i raspolaganjem hartijama.
Bankarski holding je definisan kao najviše matično društvo u bankarskoj grupi koje
nije banka. Holding može biti svako prviredno društvo, nezavisno od svog
organizacionog oblika. Bankarski holding je jedna finansijska grupacija, ali ono što ga
razlikuje od drugih takvih frupacija je element kontrole. Ono deluje kao aktivno
investiciono društvo koje kontrolu obezbeđuje u drugim društvima zahvaljujući
posedovanju kapitala u njima.

86. POJAM I VRSTE STATUSNIH PROMENA

Pod statusnom promenom se podrazumeva takva promena privrednog društva pri
kojoj dolazi do njegovog sjdinjavanja sa drugim privrednim društvima ili privrednim
društvom ili njegove podele na dva ili više privrednih društava. Statusne promene se
mogu javiti kao: spajanje i podela.
Pored ove dve osnovne statusne promene, Zakonom o privrednim društvima uvedena je
i statusna promena odvajanje koja je samo specifična forma podele.

46
 Spajanje privrednog društva je takva statusna promena pri kojoj se privredna društva ,
koja se spajaju, ne prestaju u postupku likvidacije.
Podela privrednog društva je takva statusna promena pri kojoj se jedno društvo deli na
dva ili više novih društava, prenosi na njih svoju imovinu, a samo prestaje da postoji.
Odvajanje je lažna podela koja je takva statusna promena kojom ne dolazi do prestanka
postojećeg društva. Kod odvajanja deo društva se odvaja i taj jedan njegov deo se pripaja
nekom već postojećem društvu kao odvajanje uz pripajanje.

87. SPAJANJE I PRIPAJANJE BANAKA

Narodna banka Srbije je nadležni organ koji daje dozvolu za rad banke koja se
osniva spajanjem dve ili više banaka. Postupak dobijanja dozvole započinje podnošenjem
zahteva, koji podnosi banka čijim spajanjem nastaje nova banka. Uz zahtev banke koja se
spajaprilažu se i : odluke skupština banaka o spajanju; osnivački akt; predlog statuta
banke koja se osniva spajanjem; imena i podatke o kvalifikacijama predloženih članova
upravnog i izvršnog odbora; program aktivnosti banke za period od tri godine; analizu
ekonomske opravdanosti spajanja; i analizu da ono ne može imati negativne posledice na
stanje na finansijskom tržištu. O zahtevu NBS odlučuje u roku od 90 dana.
Pripajanje banke je statusna promena u kojoj jedna banka prestaje da postoji, bez
postupkalikvidacije, prenoseći svu svoju imovinu univerzalnom sukcesijom na banku
sticaoca uz zamenu za njegove akcije. Banka kojoj se pripaja druga banka podnosi NBS
zahtev za davanje saglasnosti za pripajanje. Banka kojoj se pripaja druga banka dužna je
da svoj osnivački akt izmeni tako da navede:iznos svog ukupnog akcionarskog kapitala u
novčanom i nenovčanom obliku nakon pripajanja; i da je ona pravni sledbenik svih prava
i obaveza banke koja joj se pripaja.
Uz zahtev za davanje saglasnosti, banka kojoj se pripaja druga banka dostavlja NBS i :
izmenu osnivačkog akta; odluku skupštine banke o prihvatanju pripajanja; odluku
skupštine banke koja joj se pripaja. NBS može od banke kojoj se pripaja druga banka
zahtevati da joj dostavi i druge podatke. NBS daje saglasnost: ako pripajanje ne ugrožava
finansijko stanje banke kojoj se pripaja druga banka;
-ako banka kojoj se pripaja druga banka poseduje takav sistem organizacije, upravljanja i
odlučivanja koji joj je do dana podnošenja zahteva omogućavao da adkevatno upravlja
rizicima u poslovanju i koji će joj omogućiti da banku koja joj se pripaja integriše u svoj
sistem; -i ako je pripajanje ekonomski opravdano, odnosno ne može imati negativne
posledice na stanje na finansijskom tržištu.

88. PRESTANAK BANKE-ODUZIMANJE DOZVOLE ZA RAD

Banka prestaje sa radom u slučaju da joj Narodna banka Srbije oduzme dozvolu
za rad, ili kada donese odluku o dobrovoljnom prestanku rada. NBS je u zakonu
ovlašćena da banci oduzme dozvolu za rad. Dozvolu oduzima svojim rešenjem Guverner
Narodne banke. Narodna banka Srbije će oduzeti dozvolu za rad kada:
-utvrdi da je banka kritično podkapitalizovana;
-banka NBS ne omogući da izvrši kontrolu boniteta i zakonitosti njenog poslovanja;
.banka 6 meseci neprekidno obustavi primanje depozita ili odobravanje kredita.
Kad NBS oduzme banci dozvolu za rad, odmah donosi rešenje o ispunjenosti uslova za
pokretanje stečajnog postupka, odnosno rešenje o likvidaciji banke.

47
 Rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka nad bankom donosi se
samo kada su obaveze te banke veće od njene imovine. Danom donošenja rešenja o
oduzimanju banci dozvole za rad, NBS blokira sve račune banke i tim rešenjem
istovremeno izriče meru zabrane raspolaganja imovinom banke do otvaranja postupka
stečaja, odnosno likvidacije.
Pravni poslovi koji su u ime i za račun banke kojoj je oduzeta dozvola za rad,
zaključeni u periodu od donošenja rešenja o oduzimanju banci te dozovle do otvaranja
postupka stečaja , ništavi su.
Na osnovu odluke skupštine banke o prestanku rada banke, banka podnosi zahtev NBS
za davanje saglasnosti na sprovođenje postupka dobrovoljne likvidacije po odredbama
zakona koji to uređuje.

Nataša Nikolić 29/2005

48