Љубомир Кљакић

АРКА
НЕОЛИТСКА ВИНЧА И ПЕЛАШКИ МИТ О ПОСТАНКУ,
ЗАТИМ И МИЛАН БУДИМИР, АЛИ И ДРУГИ МИСЛИОЦИ
КОЈИ ПОМАЖУ ДА СЕ ПРЕПОЗНА И РЕКОНСТРУИШЕ ОВА
ИНИЦИЈАЛНА, НУЛТА СТРУКТУРА САВРЕМЕНЕ
ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Copyright © Љубомир Кљакић, 1994, 1998, 2000, 2008, 2010, 2011.

Прво електронско издање
БЕОГРАД
2011.
 2

Љубомир Кљакић

АРКА
НЕОЛИТСКА ВИНЧА И ПЕЛАШКИ МИТ О ПОСТАНКУ, ЗАТИМ И
МИЛАН БУДИМИР, АЛИ И ДРУГИ МИСЛИОЦИ КОЈИ ПОМАЖУ
ДА СЕ ПРЕПОЗНА И РЕКОНСТРУИШЕ ОВА ИНИЦИЈАЛНА,
НУЛТА СТРУКТУРА САВРЕМЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Апстракт: Однос између велике митолошке слике света и велике слике света савремене
науке, у овом раду делимично се разматра на основу анализе пелашког мита о постанку као
најстаријег мита о стварању света који нам је данас познат. Реч је о слици света која је се изворно
искристралисала у централним областима Балканског полуострва током епохе неолитске аграрне
револуције, односно од око 12.000 година п.с. (пре садашњости), до око 3.000 године п.с. То je
простор цивилизације неолитске Винче, односно Старе Европе или Прве Европе, како овај период
светске историје изричито назива савремена наука (Child, 1929; Васић, 1932 - 1936, 1951, 1952 - 1953,
1953; Bahofen, 1949 - 1990; Будимир, 1968; Gimbutas, 1982; Markotić, 1984; Pešić,1985; Gimbutas,
1989, 1992; Kljakić, 1993). Симболичка и наративна структура пелашког мита о стварању света
разматра се овде из оптике резултата до којих су дошле савремене науке и филозофија, а посебно са
становишта истраживачке стратегије коју су као нову науку у модерном времену утемељили Вико
(Giambattista Vico, 1668 - 1744) и Мишле (Jules Michelet, 1798 - 1874). У друштву са другим
одличницима, ову истраживачку стратегију доследно је заступао и Милан Будимир (1891-1975).
Држећи се Будимирових методолошких упутстава, следећи импликације сазнања до којих је дошао
у својим радовима, а овде посебно на основу његове студије Alaksandus > 'Άλέζανδρος (1948), са
ослонцем на резултате до којих су дошли и други истраживачи, у овом раду представља се део
аргумената на основу којих следи: прво, да пелашки мит о постанку садржи космогонију и
космологију неолитске Винче и друго, да пелашки мит о постанку последично представља
унутрашње језгро, иницијални простор, односно нулту тачку космогоније и космологије савремене
цивилизације. Аргументи на које се у овом раду позива припадају класи споменика материјалне и
духовне културе, а нарочито класи неподмитљивих сведока повести како Будимир назива неписане
изворе сачуване у најдубљим слојевима данашњих језика.
Кључне речи: цивилизација Винче, Пеласти, пелашка космогонија и космологија,
пелашком миту о постанку, иницијална нулта структура, космичка Арка, Милан Будимир, Велика
Мајка, Велика Медведица, Еуринома, Aleksandra, Alaksandus, Aleksandos, Александрија, Олимп -
Смиљана Планина, цивилизација као посебан облик таласног кретања. ∗

∗
Први део ове студије, од одељка 1. до одељка 5, представио сам под насловом Неолитска Винча,
пелашки мит о постанку као космичка Арка и Милан Будимир на научном скупу Академик Милан
Будимир, који је Центар за митолошке студије Србије из Раче, организовао у Мркоњић Граду,
Република Српска, 23 - 24. септембра 2010, видети: Љубимир Кљакић: Неолитска Винча, пелашки
мит о постанку као космичка Арка и Милан Будимир, УДК: 212-172.2(497), Митолошки зборник 23,
Академик Милан Будимир, Центар за митолошке студије Србије, Рача - Општина Мркоњић Град,
2010, стр. 165 - 200. Текст је у Зборнику пропаћен следећом ауторском напоменом: "Текст који је
пред читаоцем представља први део студије Арка, коју сам написао у оквиру истраживачког
програма на коме радим. Заинтересованог читаца упућујем на моју књига Ослобађање историје I и
 3

1.

1. 1. Однос између велике митске слике света и велике слике света

савремене науке, као и спектар питања која тај однос износи на видело, овде ће
бити делимично размотрен кроз анализу неких димензија пелашке космогоније и
космологије које су сачуване у пелашком миту о постанку, као најстаријем миту о
стварању који нам је данас познат. Реч је о слици света која се изворно, у свом
првобитном облику, искристалисала у централним областима Балканског
полуострва током оне дуге епохе коју је успоставила неолитска револуција (Child,
1929). Као светски систем и светска цивилизација, ова епоха у познатој људској
историји "заузима" простор од око 12.000 година п.с. (пре садашњости, before
present, B.P., где се као "тачка" садашњости стандардно узима 1950), до око 3.000
година п.с. Реч је о цивилизацији Винче, односно Старе Европе или Прве Европе,
како тај простор и његов период светске историје интерпретира, а у новије време
изричито и назива савремена наука (Child, 1929; Васић, 1932 - 1936, 1951, 1952 -
1953, 1953; Bahofen, 1949 - 1990; Будимир, 1968; Gimbutas, 1982; Markotić, 1984;
Pešić,1985; Gimbutas, 1989, 1992; Kljakić, 1993).
1. 2. Симболичку и наративну структуру пелашког мита о стварању света
разматрам и овде из оптике резултата до којих су дошле савремене науке и
филозофија, а посебно са становишта истраживачке стратегије коју су у модерном
времену утемељили Вико (Giambattista Vico, 1668 - 1744) и Мишле (Jules Michelet,
1798 - 1874). Истраживачку стратегију о којој је реч заступам (и) овде као нову
науку, односно као нову просвећеност (Kljakić, 19941, 19942 ).
1. 3. Са тог становишта, такође се, и на овом месту, доводи у питање
преовлађујуће уверење да између митске и научне слике света постоји непремостив

друге публиковане радове од интереса у овој ствари (Kљакић, 1988, 19921-3, 1993, 19941-2, 1995,
1996, 1999, 2000, итд). Арку сам писао током лета 1994, у јесен 1998. и почетком 2000. Текст сам
редиговао до облика који данас има у мају 2008. Иако делимично, ово је прво представљање ове
студије јавности." Студија Арка објављује се овде први пут у целини, а текст Милан Будимир као
српски и југословенски револуционар.Скица за дискусију на научном скупу Академик Милан Будимир,
Мркоњић Град, РС, 23 - 24. септембар 2010, приложен уз ову студију, представља њен саставни
део. Љ.К., Београд, 25. мај 2011.
 4

сазнајни и методолошки јаз, да су у питању два радикално различита и

супротстављена модела интерпретације света, да је мит је затворена просторно-
временска и информациона структура, производ старе, примитивне и варварске
свести. Такво уверење, наиме, карактеристично је за људски свет који се, током
шест протеклих миленијума, организује и репродукује као поредак разбијеног
огледала, фрагментован и "дефинитивно" подељен свет, свет заснован на
инструментима доминације, на агресији и непрестаном обнављајњу спирале
насиља, конфликта и поробљавања, као свет догми и предрасуда и њихових
манипулативних моћи. То је свет који је организован по начелу фисије. Свет
организован на овим претпоставкама, дакле по принципу људске и социјалне
фисије, представља манифестацију радикалног и драматичног одступање од
основног начела на коме почива сâм Универзум.
Јер основно унутрашње начело Универзума јесте начело фузије, начело
хармоније бескрајно малог и бескрајно великог, њихових безбројних облика и
референцијалних веза, синергија.
Астрални поредак који држи Универзум на окупу јесте поредак синергије.
1. 5. Пелашки мит о постаку (и) овде се, дакле, разматра са становишта које
полази од универзалног астралног поретка као почетне стајне тачке и мере свих
ствари. Ово је полазна премиса стратегије нове науке као нове просвећености.
Такав приступ омогућава да се (и) пелашки корпус јасно препозна као симболички
и првобитни облик организовања оних истих когнитивних потенцијала који су,
током историје, омогућили савремено научно и филозофско мишљење са њиховим
моделима интерпретације знатнијег енергетског потенцијала, као и другачију,
неизмерно комплекснију конфигурацију људског света уопште. Зато је јасно да са
становишта нове науке, митска и научна слика постанка Универзума јесу:
• две велике слике јединственог људског света;
• два посебна облика локално земаљске самосвести, па следствено и
самосвести Универзума – с обзиром на то да је живот, односно свест, једно
од фундаменталних својстава Универзума;
• две посебне секвенце истог терестријалног, али и универзалног тока
културне еволуције;
 5

• два посебна облика, две посебне секвенце истог просторвремена и његових

својстава, истог информационог кода, јединствене информационе матрице,
јединственог капацитета свести и јединственог когнитивног потенцијала
људске врсте;
• два посебна интерпретативна модела чији међусобни однос регулишу иста
универзална начела.
1. 6. Реч је о симетричним и комплементарним сликама које се производе
унутар истог и целовитог просторвремана интерактивних релација. У оба случаја
ово просторвреме успоставља се између људи и њиховог света, у оба случаја имамо
посла са облицима идентичних структуралних својстава, оба случаја само су
различите енергетске секвенце и различите енергетске манифестације јединственог
и целовитог просторвремена.
Зато се велика митска слика настанка Универзума рефлектује у научној
представи о том догађају као њена иницијална нулта структура, као матрица и
њено унутрашње језгро. И обрнуто, велика слика настанка Универзума савремене
науке, као могућност и вероватноћа виших енергетских својстава, већ је садржана
унутар властите иницијалне нулте структуре, дакле у свом језгру. Наиме,
енергетски потенцијал нулте велике слике света у потпуности је сачуван унутар
велике слике света коју је о истом догађају поставила савремена наука. То је
последица универзалног важења принципа најмањег дејства као општег својства
астралног поретка (Gika, 1952 - 1987; Kljakić, 1995).
1. 7. Велика научна слика света због тога битно не одступа од свог
првобитног облика. Она је "само" манифестација раста когнитивног потенцијала,
раста који је првобитно, на "почетку", покренут структурирањем саме иницијалне
матрице. Овај привидни парадокс резултат је чињенице да су општи услови за обе
велике слике исти и да су константни. Њихов међусобни однос јесте однос
синергије. Синергијски однос између две велике слике Универзума, можемо
представити као Мебијусову (August Ferdinand Möbius, 1790 - 1868) траку – Слика
1.
 6

Слика 1.
Мебиусова трака, извор: Paul Bourke, Möbius (Moebius) strip, May 1996,
http://local.wasp.uwa.edu.au/~pbourke/geometry/mobius/.

1. 8. Препознавање унутрашњих структуралних релација ова два модела

интерпретације и њихових информационих капацитета, омогућава нам
артикулисање истраживачке стратегије као интегрисаног модела мишљења. То је
нова наука као нова просвећеност за коју се залажу Вико, Мишле и други аутори.
Можда се овде налази и могућност за покретање нове развојне спирале у историји
културне еволуције – скривени и недоступни односи између различитих облика и
стања стварности постају доступни, а унутрашња и невидљива својства ових
релација постају очигледна.

2.

2. 1. Ђанбатиста Вико, који је својим делом Принципи нове науке (Principi di

Sciencia Nuova,1744) утемељио истраживачки модел структуралне историографије
и назвао је нова наука, с разлогом је сматрао да ова нова наука – нова научна
парадигма (Kun, 1974) – мора поћи од самих темеља, дакле од архајских митова као
архетипских структура људског знања, а нарочито од Хомера и његових епова.
2. 2. Следећи Виков иницијални методолошки путоказ о новој науци, Жил
Мишле је властити концепт филозофије историје поставио и развио као нову
критичку историографију. За Мишлеа, критичка историографија само је друго име
за једниствену, обједињену, интегрисану науку коју је као и Вико, такође назвао
 7

нова наука. За Мишлеа, нова наука је уједињена, универзална наука чији су велики
утемељивачи Ђанбатиса Вико, Ђордано Бруно, Франсоа Рабле (François Rabelais,
око 1494 - 1553), Пико дела Мирандола (Giovanni Pico della Mirandola, 1463 - 1494),
Данте (Dante Alighieri, Durante degli Alighieri, Dante Alighieri, око 1265 - 1321) и
други слободни мислиоци из доба Ренесансе и Просветитељства. Хомер и Платон
налазе се на почетку тог златног ланца одличника.
2. 3. Основна начела своје нове науке, Мишле је изложио 1825. у Discours
sur l’unite de la science - Rasprava o jedinstvu nauke (Michelet, 1825 - 1971). Његова
нова наука почива на етичком начелу о нужности истраживања и разумевања
стварног живота стварних људи у вртлогу историје. А то значи да се од
истраживача очекује понирање до најдубљих слојева људског света и његове
повести, до базичних, "првобитних" структура које пресудно утичу на људски
живот и његов ритам. Отуда и Мишлеове књиге о љубави, утицају мора, инсеката
или планина на људску историју, о вештицама и репресивном апарату религије и
државе, о језуитима, о процесу против темплара у 14. веку, о историји револуције
1789, историји Француске, о новој науци и јединственој науци, или – што је од
значаја и за овај рад – о значају Пеласта и пелашке традиције за историју Рима и
римске империје (Michelet, 1839 - 1971).
2. 4. Ваљаност ове исте парадигме у подручјима социологије, антропологије,
етнологије, друштвене и културне историје, лингвистике и лексикографије,
психологије и других хуманистичких дисциплина, демонстрирао је – у исто време
када и Мишле – велики српски, балкански, европски и светски истраживач,
реформатор и револуционар Вук Стефановић Караџић (1787 - 1864). Истраживачка
стратегија коју су на Виковом трагу утемељили Мишле и Вук, развила се током 20.
века као структурална историографија, нова историја и историја одоздо. Јован
Цвијић (1865 - 1927), Фернан Бродел (Fernan Braudel, 1902 - 1985) и француска
Школа Анала (названа тако по часопису Annales d’histoire économique et sociale -
Anali ekonomske i društvene istorije, покренутом 1929), као и низ других мислилаца и
истраживача током 19. и 20. века, не само да су успешно демонстрирали
могућности и врлине истраживачког програма нове науке, него су дали одлучујуће
допринели њеном развоју и облику који има данас.
 8

2. 5. Овом кругу одличника свакако припада и Димитрије Иванович

Мендељејев (Дмиyтрий Иваyнович Менделеyев, 1834 - 1907) који је, доследно следећи
Питагорина и питагорејска упутства, доказао да у систему хемијских елемената
одлучујућу улогу имају односи бројева и димензија простора. Исто тако, срећном
синтезом имагинативног и интуитивног, односно митолошког потенцијала
самосвести с једне стране и њеног потенцијала организованог унутар строгих
стандарда научног мишљења с друге стране, своја открића објашњавао је Никола
Тесла (1856 - 1943). Мало је оних у историји који су тако радикално утицали на
промену људске перцепције света и следствено на промену самог тог света, као
што је то урадио Алберт Ајнштајн (Albert Einstein, 1879 - 1955), када је са својом
теоријом релативности четвородимензионалног просторвремена искорачио из
велике механицистичке и детерминистичке слике тог света. Кругу ових одличника,
свакако припада и Милутин Миланковић (1879 - 1958), астрофизичар који је
задужио светску науку својим радом, нарочито својом математичком
климактологијом и делима Математичка теорија топлотних појава изазваних
Сунчевим зрачењем (1920) и Канононом осунчавања и његов утицај на проблем
леденог доба (1941). Сигмунд Фројд (Sigmund Freud,1856 - 1939) био је онај који је
у наше време битно обогатио стратегију нове науке дајући почетни и одлучујући
допринос научном истраживању свести, односно простора psyche, како су антички
аутори, међу њима и Платон, називали људску душу. Један од античких симбола
ове psyche - душе, такође се зове psyche - лептир. Са Фројдом, отворена је
могућност за ослобађање свести, за самосвесну ауторецепцију унутрашњег
људског универзума, његових слојева, конститутивних својстава и његове историје.
Истражујући митске структуре као изворни и првобитни облик структурирања
људске свести и њеног когнитивног капацитета, Карл Густав Јунг (Carl Gustav Jung,
1876 - 1961) је тако настојао да се спусти (или попне) до самог "почетка"
просторновременске спирале свести и да на том "почетку" истражи простор
колективног несвесног и симболички језик њених архетипских структура.
Зауставио се на слојевима језика симбола колективног несвесног у оном облику у
каквом се током историје структурирао до 15. века (Jung, 1989).
 9

2. 6. Крећући се другим путем и примењујући другачију истраживачку

стратегију, истражујући наиме комплексну структуру језичких споменика као
непоткупљивих сведока људске повести и њеног тока, Милан Будимир (1891 -
1975) отишао је много даље и много дубље у прошлост. За подручје својих
истраживања изабрао је просторвреме Балкана и прибрежних области удаљен од
његовог времена пуних педесет (50) векова, односно читавих пет (5) миленијума. У
том простору око године 3000. пре нашег времена, на терену првобитних структура
савремених језика, Будимир се осећао веома удобно. Кретао се по њему суверено
као по властитом простору. Зато је Будимиров опус велики путоказ (Кљакић, 1988,
19921 - 3, 1993) – Прилог.
2. 7. На истој методолошкој матрици на којој је Будмир изградио своју
истраживачку стратегију, разуме се у пуном складу са добом Ренесансе, и Ђордано
Бруно је одговоре на основна питања људске егзистенције и Универзума, тражио и
пронашао унутар филозофског и истраживачког модела који се кроз историју
артикулисао на трагу Питагорине и питагорејске традиције. Обнова Питагорине
парадигме карактеристична је за културну историју током протеклих 500 година. У
20. столећу ово својство културне историје, нарочито је видљиво у квантној
механици и савременом филозофском мишљењу које полази од промењене слике
света коју је омогућала ова нова физика. Немерљив допринос у овој ствари, пружио
је Бертранд Расел (Bertranda Russella, 1872 - 1971), један од највећих, по некима и
највећи, филозоф 20. века. "Бертранд Расел... је први уочио повратак савремене
науке питагорејским дисциплинама; очито је мислио с једне стране на општу
теорију релативности како ју је представио Ајнштајн (Einstein), а са друге на
квантну теорију и таласну механику Макса Планка (Max Planck) и Луја де Брољија
(Louis de Broglie)." (Gika, 1987). Из оптике "сна о коначној теорији" данашњих
наука, а посебно физике (Weinberg, 1992), истраживачка стратегија нове науке и
њена традиција могу бити добродошли путокази и велики узори.
2. 8. Између 1985. и 1990, имао сам ретку привилегију да о различитим
димензијама овог проблема сазнајем и учим кроз пријатељске разговоре и сарадњу
са једним од најугледнијих представника програма нове науке, односно историје
одоздо у другој половини 20. века – са историчарем и академиком Владимиром
 10

Дедијером (1914 - 1990), председником Раселовог суда. У заоставштини Владимира

Дедијера налази се обимна грађа коју је припремио за књигу Вук и Мишлe. Реч је о
пројекту на коме је Дедијер радио до смрти.
2. 9. Савремено научно и филозофско мишљење препознаје своја открића
као "заборављена знања" скривена у симболичким структурама имагинативних
лавирината архајских митова. Тај сусрет препознавања најимпресивније делује у
пољу интерпретације постанка свих бића и свих ствари. Иако дефинисани и
организовани унутар когнитивних простора различитих својстава и потенцијала,
митска свест и мишљење савремене науке и филозофије сусрећу се и препознају у
пољу интерпретације почетка свега што постоји као два лика, као две могућности
једног истог и идентичног когнитивног капацитета и простора његових
алтернатива. То је људски когнитивни потенцијал и простор алтернатива људског
света.
Већ је речено да су митска свест и савремено научно или филозофско
мишљење "само" различите секвенце и манифестације истог просторвремена и
његових могућности. Речено је и то да се (и) тај однос успоставља унутар
координата астралног поретка универзалне синергије. Зато се ови облици налазе у
интерактивном односу блиско пакованих сфера – closed packing spheres. Ради се о
целини људског когнитивног простора, као и о чињени да су енергетски
капацитети сваког од слојева раста тог простора у потпуности очувани, већ у
складу са универзалним важењем принципа најмањег дејства и принципом
триангуларног раста (Kljakić, 1995).
2. 10. Мит је посебан облик манифестовања могућности терестријалне
самосвести и културне еволуције која је њоме покренута. Он је посебна
когнитивно-симболичка и просторновременска структура. Али, то исто исто важи и
за савремене науке и филозофско мишљење. Јер, и савремене науке и филозофско
мишљење само су посебни терестријални облици манифестовања могућности
самосвести и културне еволуције која је њоме покренута. Савремена наука и
данашња филозофија су, исто тако, посебни случајеви когнитивно-симболичких и
просторновременских структура. Когнитивни, информатички и имагинативни
 11

потенцијал ових структура, транспонован је у симболе, знаке и значења који су

коресподентни свесном и несвесном људском искуству у просторвремену.
Стога митска свест и савремено научно или филозофско мишљење
представљају само посебне облике "унутрашњих" и "спољашњих", општих и
јединствених својстава човека и Универзума. То су (мит и наука, али и филозофија,
уметност, религија, етика...) различити ликови, различите секвенце, различите
манифестације, нивои и облици јединствене људске свести и простора њене
имагинативне и сазнајне моћи унутар целовитог просторвремена. Добар аргумент у
овој ствари представља привидни парадокс да је савремена наука препознала многе
од својих данашњих резултата као древна и заборављена знања скривена у
симболичком језику архајских митова. У сваком случају то посебно важи за
концептуалне оквире савременог научног мишљења.
2. 11. Као што је то показала квантна физика у 20. веку, савремено научно
мишљење поклапа се са симболичким структурама древних знања у мери своје
егзактности. Зато је сусрет између мита и науке данас тако плодотворан. То се
посебно лепо види када се ова два различита облика самосвести сретну у пољу
интерпретације настанка Универзума, његових основних својстава и његових
локалних терестријалних облика – наше планетарне биосфере и простора (људске)
културне еволуције. Мит и наука овде се сусрећу и препознају као два лика, као две
потенције, два интерпретативна модела који су међусобно идентични на нивоу
својих унутрашњих и базичних структуралних карактеристика. Њихова
идентичност у потпуности потире темпоралне или просторне димензије које их
раздвајају. Тај парадоксални сусрет омогућава простор пете димензије.
2. 12. Следимо ли овај мисаони ток, видећемо да између мита и науке не
постоје, нити могу постојати никакве начелне, коначне и непремостиве разлике,
јер никакве коначне и непорециве границе између њих и нису могуће. Ово следи
већ на основу чињенице да такве границе принципијелно не могу постојати унутар
просторвремена универзалне синергије бескрајно малог и бескрајно великог. Зато
је апстрактни образац теорије Великог Праска, данашње стандардне теорије о
настанку Универзума, идентичан са апстрактним обрасцима свих данас познатих
 12

митова о постанку, без обзира на епоху или простор њиховог настанка (Maclagan,
1994).
Ово не треба да нас чуди јер је већ казано да је мит архетипски облик
организовања оних истих знања до којих је унутар једног когнитивног простора
знатнијег енергетског потенцијала дошло данашње научно и филозофско
мишљење. У односу према науци, мит је онај иницијални, "почетни", "првобитни"
облик структурирања људске свести, знања и људске слике света. Мит је
првобитно нулто знање. Пелашки мит о постању – пелашка космогонија – један је
од посебно добрих примера који то недвосмислено показује.

3.

3. 1. Иако корпус пелашке космогоније и космологије данас није доступан у

свом изворном облику то не значи да је ова велика слика света занавек изгубљена.
Напротив, овде ће бити показано да је симболички и когнитивни потенцијал те
слике сачуван. Он нам је данас доступан у облику споменика духовне и
материјалне културе, као и у облику бројних симболичких представа у које се
временом трансформисао.
3. 2. На почетку, а намерени да интерпретирамо основну наративну и
симболичку структуру велике пелашке слике света, најбоље је да кренемо од
фрагмената сачуваних у делима каснијих античких аутора или њихових још млађих
тумача и преписивача. Непрецизности, тенденциозне модификације, незнање,
цензура и други облици корумпирања изворног садржаја неког документа, који
нису мимоишли ни сачувану архивску грађу о пелашком митолошком корпусу,
свакако представљају извесно, иако не и једино, ограничење у овој ствари. Ипак,
испоставило се да ово ограничење није непремостива препрека.
Елементи наративне и симболичке структуре пелашког мита о постању,
данас су нам доступни као фрагменти расутог мозаика сачувани у делима Хомера,
Хесиода, Есхила, Аполонија Рођанина, Плинија, Аполодора, Стефана Византинца,
Клемента из Рима, Прокла, Паусанија...
 13

3. 3. Половином 20. века, Роберт Грејвс (Robert Ranke Graves, 1895 - 1985)
сакупио је ове фрагменте, склопио мозаик и сачуване остатке пелашке космогоније
представио као конзистентан мит о постанку (Grejvs, 1955 - 1992). Према
Грејвсовој интерпретацији, садржај пелашког мита о постанку изгледа овако.
На почетку, постојао је само Хаос. Онда се из тог првобитног Хаоса,
појавила нага Еуринома, богиња свих ствари. Видевши да је без икаквог ослонца,
прво је решила да одвоји воду од неба, а онда је, весело играјући на таласима,
кренула према југу. Међутим, својом игром покренула је Бореја, северни ветар.
Изложена његовим додирима и миловању, Еуринома је доживела право
просветљење. У њој се пробудила жена, кадра да препозна своју природу и
емоције, свој ерос и страст, свој сексуални нагон, потребу да га задовољи и жељу за
рађањем. И, тако, док је и даље играла окрећући се око себе, одлучна да задовољи
своју жудњу, Еуринома ухвати Бореја. А онда, снебдивајући се на почетку, али
потом све слободније, крену да га додирује, милује и све брже трља рукама. На
екстатичком врхунцу тог страственог плеса, родио се Офион, велика змија. Био је
то тренутак од пресудног и далекосежног значаја за све учеснике и њихова будућа
дела. Што се Бореја тиче, изгледа да му се читав догађај толико допао да је одмах
кренуо даље. Остало је упамћено да "отада...поче да оплођава".
С друге стране, опуштајући се после врхунца који је доживела, Еуринома је
– у складу са својом премда божанском, ипак и женском природом – осетила
хладноћу. Да би се загрејала, она поново заигра свој божански плес, играјући све
брже и све брже... Разумљиво, Офион није могао остати равнодушан пред тим
раскошним призором разигране богиње, нити је могао остати миран пред њеним
опчињујућим чарима. Препустивши се и сам властитом нагону, Офион крену ка
Еуриноми, "обви њене божанске удове и споји се с њом." Тако је после овог
инцестуозног акта богиња затруднела. Задовољена и смирена, опуштена али
уморна, Еуринома је тада на себе узела облик голубице. Решена да се одмори,
препустила се потом лешкарењу на таласима. Када је куцнуо час, голубица
Еуринома снела је космичко, универзално јаје. На изричиту Еуриномину заповест,
Офион се тада седам пута обмотао око космичког јајета. Грејао га је све док се оно
није распрсло и док из њега нису појавила сва деца наше богиње. У том часу,
 14

настало је све што постоји: Сунце, Месец, планете и звезде, Земља са својим
копном и водама, са дрвећем, биљкама и животињама.
Пошто су породили видљиви свет, Еуринома и Офион решили су да се
настане на Олимпу, да мало предахну и виде шта ће даље. Међутим, тада је Офион
грубо нарушио пасторалну хармонију тог места. Превршио је сваку меру
хвалишући се унаоколо да је једини творац Универзума. Увређена и љута,
Еуринома згњечи петом тог незахвалног самозванца и хвалисавца, изби му све зубе
и онда га по казни протера у мрачну подземну пећину. Тада се на миру посветила
преосталим пословима стварања онога што још није постојало. Прво је створила је
седам планетарних сила, постављајући по једног Титана и Титанку као контролоре
за сваку од њих – Теа и Хиперион за Сунце, Фојба и Атлант за Месец, Диона и
Крија за Марс, Метида и Коеја за Меркур, Темида и Еуримедонт за Јупитер, Тетида
и Океан за Венеру, Реа и Крон за Сатурн. Најзад, од Офионових зуба Еурином је
начинила и Пеласте, прве људе на Земљи.
3. 4. Тако је по пелашком миту о постању настало све што постоји. Са
незнатним изменама, ово предање сачувало је своју унутрашњу структуру у
доцнијем, знатно млађем, Орфичком миту о постању који је имао важну функцију у
доктрини орфичких братстава и њиховим мистеријама. Пелашка космогонија
сачувана је и у миту о постанку који се интерпретира у Хомеровој Илијади и
Хесиодовој Теогонији (Baring - Cashford, 1991).
3. 5. Емпиријска евиденција која нам је на располагању у овој ствари,
сугерише најмање два важна закључка.
Прво, да је велика пелашка слика света млађи, незнатно модификовани
облик (Bahoven, 1949 - 1990), велике слике света артикулисане у епохи Прве Европе,
односно Старе Европе током неолитске револуције (Будимир, 1948, 1950, 1951-
1952, 1956, 1968; Bahoven, 1949 - 1990; Ristić, 1969; Gimbutas, 1965, 1982, 1991; Winn,
1981; Pešić, 1985; Кљакић, 1992, 1993), да је, другим речима, модификација изворне
космогоније и космологије из епохе цивилизације неолитске Винче, те да
следствено овде имамо посла са источницима који су "извори вишег реда"
(Будимир, 1968).
 15

И друго, да је унутрашње симболичко и когнитивно језгро ове велике слике

света као иницијална, нулта структура и као матрица сачувано и у великој слици
света савремене науке..
3. 6. Наиме, после приближно 12.000 година од када се у подручју
цивилизације Винче структурирао иницијални облик мита о постанку, дакле данас,
у "тренутку" када се когнитивни капацитет људске свести манифестовао (и) у
облику теорије Великог Праска, данас стандардне научне парадигме о стварању
света, као и у облицима других теорија изниклих на истом таласу – теорија хаоса,
теорија супер струна, теорија магичних водених кластера, итд. (Vajnberg, 1977;
Gleick, 1987; Davies - Brown, 1988; Smooth, 1993; Jurema at al., 1993; Szent-Györgi,
1993) – испоставило се да између базичних симболичких структура ових теорија и
базичних симболичких структура пелашког мита о постанку са друге стране,
постоји снажна коресподенција.
3. 7. Ланац коресподенција између пелашког мита о стварању и модерне
науке почиње са нултим, иницијалним моментом стварања и хаосом који су
заједнички за обе мисаоне структуре. Затим следе коресподенције између супер
струна као једнодимензионалних објеката и Офиона као једнодимензионалног
објекта; свет 4 + 7 просторвремена модерне науке коресподентан је пелашком
универзалном, космичком јајету као четвородимензионалном и Офиону као
једнодимензионалном објекату, будући да и суперструна и Офион који вибрирају
на води, производе јединствену седмодимензионалну сферу на Планковој равни
(Karl Ernst Ludwig Marx Planck, познатији као Max Planck, 1858 - 1947).
3. 8. Најзад, у оба случаја, имамо посла са таласним кретањем као
основним обликом кретања и универзалним својством свих манифестованих и
неманифестованих стуктура.
Културна еволуција јесте нарочито комплексни облик таласног кретања.
Следствено, ово универзално својство таласног кретања важи и за сваку
цивилизацију које се током људске историје манифестовала, која се манифестује
или ће се у будућности манифестовати као секвенца јединственог и целовитог тока
културне еволуције и њеног ритма.
 16

Цивилизација је екстремно комплексна просторновременска структура

која се ритмички креће по комплексном таласном обрасцу. Цивилизација је
посебан облик таласног кретања.
3. 9. Ово својство таласног кретања отвара тако и нови "пакет"
коресподенција између мита, као темпоралне структуре људске свести и савремене
науке, нарочито квантне механике као данашње људске слике просторновременске
реалности.
С тим у вези, треба имати у виду да је један од главних изазова за данашњу
науку о свести оно временско јединство простора мита (прошлост - будућност),
које се манифестује у истом облику као и просторно јединство (од микро 10-33 цм.
до макро 1033 cm).
Феномен просторног јединства такође представља изазов на који модерна
наука још није понудила задовољавајући одговор. У оба случаја – временско
јединство и просторно јединство – пред изазов нас изгледа стављају својства
пете димензије о којима још увек знамо тако мало. Стога, а имајући ове чињенице
на уму, нарочито имајући на уму улогу пете димензије у овој ствари, науку о
свести, на пример, можемо дефинисати као људски метод истраживања и
сазнавања просторновременске структуре реалности (Kljakić, 19941).

4.

4. 1. Пелашки мит о постанку представља, дакле, источник вишег реда из

епохе цивилизације Винче. Реч је о старобалканском источнику из епохе коју
данашња наука назива епохом Старе Европе или Прве Европе.
"Разнолико дејство старобалканских источника огледа се у изграђивању
онога што се зове европски менталитет", појашњава Будмир (Будимир, 1969) и,
класификујући историјске изворе, на истом месту такође каже:
"Михаил Ростовцев, који је – како признају и Немци – својим радовима из
области античке историје превазишао и самог Теодора Момзена, разликује више
историјских извора. За њега су на првом месту споменици материјалне културе
(као грађевине, путеви итд.), затим епиграфски споменици и нумизматичке
легедне, а тек онда извори и фрагменти од самих античких историчара. Овом
 17

трипартитном зборнику историјских извора додао бих још један, који не спомињу
ни Ростовцев ни остали историчари: мислим на неписане изворе које нам пружају
остаци културних речника, заправо на збирке речи које упорно путују из епохе у
епоху и од једног народа другоме. Ови неподмитљиви сведоци пружају врло важне
исказе о културно-историјским процесима, чак и онима из давних времена, па се
њихова вредност не сме никако заборавити. За њихово правилно тумачење
потребна је историјска лингвистика."
4. 2. Следи ли се ово Будимирово методолошко начело и упутство о значају
"неподмитљивих сведока" и историјске лингвистике неопходне за "њихово
правилно тмачење", онда ће се видети како корпус пелашког мита о постанку,
његово гранање кроз историју, трансформација и дисперзија његових унутрашњих
мотива и структура, представља само концептуално језгро унутрашњег устројства
нашег данашњег људског света, његове повести и његових изгледа за будућност.
То ће бити делимично показано у редовима који следе. Јер, као што је већ
речено: "Како да разумемо крај, ако су почеци за нас загонетни? А где се они могу
спознати? Одговор је несумњив: у миту, тој верној слици најстаријег доба; или ту
или нигде." (Bahoven, 1949 - 1990.)
4. 3. Еуринома је врховна представница моћи рађања и новог живота,
односно моћи живота самог. Последично, она је почетни услов и трајни симбол
настајања и настанка свега што постоји. Еуринома је, дакле, врховна богиња свих
ствари, она је Мајка Земља, Велика Богиња, Велика Мајка, Megdale meter ton theon,
Magna mater deorum, Dea domine dindymone. Да је реч о веома старој представи,
говори и то што је Еуринома богиња Месеца, која је још позната и као Велика
луталица. Њене много млађе историјске еманације су Дајбаба, Кибела, Кибеба,
Изида, Иштар, Деметра, Туран, Тиамат, Геа, Артемида, Хера, Дијана и друге
главне женске богиње у античким системима веровања, али су то и старозаветна
Ева, новозаветна Девица Марија и гностичка Софија (Barings i Casford, 1993).
4. 4. У компаративној анализи статуе Велике Мајке из Кличковца у Србији –
датован у 2. миленијум п.н.е., овај артефакт неповратно је уништена 28. јула 1914.
од прве гранате која је у Првом светском рату била испаљена са једног
аустроугарског брода на Београд – Милоје М. Васић, који је деценијама
 18

истраживао неолитску Винчу, показао је сродност балканског неолитског култа

Велике Мајке са култом Велике Мајке у Египту, Месопотамији, Троји и другде
(Васић, 1951, 1952 - 1953). Као голубицу ову Велику Мајку срећемо у Сумерској и
Хебрејског митологији.
4. 5. Бореј и Офион, ветар и змија, представљају начело стварања -
демијург. Египатска и хебрејска митологија дају исти статус овим представама. Код
малоазијских Хетита, митска змија Illi(r)janka, такође представља стваралачко
начело. Мајка Земља и Змија Творац из предхришћанске словенске религије налазе
се у комплементарном односу као код Пеласта или данашњих Баска. Ilirios је
херојски епоним Илира као "змијског народа". Ови древни Балканци такође су и
једна од грана старобалканских Пеласта. Као што нас у Комедији обавештава
Данте, Бореј је и словенски бог буре, а један споменик са овим словенским Борејом
из 2. века н.е. и данас се чува у Пули.
4. 6. Сви Пеласти, односно први људи, настали су од Офионових зуба.
Пелазг, њихов митски предак и први човек, поникао је у Медведичиној Земљи.
Према предању, град Аргос био је први град који је основао овај Пелазг, први од
свих људи. На Пелопонезу су до данас сачувани топоними Аргос и Аркадија -
Медведичина Земља - Земља Медведа. Реч је о језичким споменицима из
заоставштине предхеленских Пеласта.
4. 7. На овај аспект проблема, Будимир скреће пажњу на бројним местима,
па тако и док анализира најстарије познато помињање имена Alaksandus >
'Άλέζανδρος (Будимир, 1948).
Alaksandus је име господара града и државе која се у једном дипломатском
хетитском документу из 14. века п.н.е. наводи као Вилуса - Wilusa. Документ је
сачуван у хетитском државном архиву. Речена Вилуса налазила се на данашњем
Анадолском полуострву. По једној теорији у области његовог југозападног егејског
приморја, по другој теорији непосредно у зелеђу Троје или североисточно од ње, у
сваком случају у области Мраморног мора. Као једна од бројних заједница на том
подручју, Вилуса је наравно била у тесним везама са Хетитима.
Будимир налази да је име Alaksandus - Aleksandos, "свакако епикеза неког
старог домаћег матријархатског божанства, које се доцније у класично доба јавља
 19

под разним именима као Хера, Атина, Артемида, Деметра итд. То је Велика
Мајка, приказивана обично као териморфно божанство у облику краве, срне, козе, а
у Лаконији и као мечка. Тако се Артемидине свештенице зову αρχτοι 'мечке'. У
једном позном магиском рукопису имамо сингуларни облик αρξ место αρχτος
(Будимир, 1948, повл. Љ. К)."
4. 8. Основни елеменат тог имена Alaks, идентификовао је Будимир са
трачком глосом ολξις - медвед, коју је сачувао Порфирије у Животу Пигароином,
Vita Pythagorae 23, 22. Крећући се овим трагом Будимир је установио да име
Alaksandus - Aleksandos свој корен има у старијем облику Aleksandra, имену
додељеном некој женској богињи, односно у имену које "очигледно припада
речнику предгрчких Пеласта а по свој прилици и сам култ тог женског
божанства. Македонски и епирски Александри су према томе старобалканска
предгрчка имена" (Будимир, 1948, подвл. Љ.К).
4. 9. Значење имена Александра јесте Медведица, Мечка. Генеза веровања
неолитске Винче, о којима судимо на темељу до нашег времена сачуваних
артефаката, омогућава да се између Еуриноме и Александре, односно Медведице
успостави знак пуне једнакости.
Наиме, у партенону неолитске Винче, сакрална представа Медведице
несумњиво заузима место највишег ранга. Имамо ли у виду опште прихваћену
чињеницу да исти узроци производе исте последице, онда следи да и ова врховна
богиња неолитске Винче која се јавља у облику сакралних представа Медведице
симболички представља Велику Мајку, Мајку Земљу, односно теургијску моћ која
је гарант животних и животородних циклуса од егзистенцијалног значаја за људску
заједницу аграрне цивилизације.
Присутна у свему што постоји као она која носи клицу живот и живот сâм,
Велика Мајка држи свет на окупу, будући да стално обнавља његове циклусе
рађања. Присутна у сваком од небројено много облика видљивог и невидљивог
света, вечно и у свему, сâма Велика Мајка удобно је смештена на једном те истом
месту, разуме се високо на небу. Са људима и њиховим светом, повезана је
неуништивом везом.
 20

Ова веза Велике Мајке и људског света није ништа друго него "светске
вериге", "соха небеска" (Караџић, 1818 - 1851, 1935), она космичка оса или оса света
око које се у правилном ритму одвијају циклуси рађања и умирања.
Велика Мајка представља се људима на оба краја "светских верига", како на
Небу тако и на Земљи, у два облика Велике Медведице. На Земљи, то је Велика
Медведица, најмоћније и најмудрије биће северне хемисфере. На Небу, то је она
група звезда која се налази у самом "центру" северне хемисфере, која се "креће" по
замишљеној кружној путањи толико споро да је за генерације током више хиљада
година практично непомична (данас знамо да ове групе "централних" звезда
направе пун круг око замишљене осе током циклуса који траје око 23.000 година).
Ова група звезда не само да има облик Велике Медведице, него има и облик њеног
подматка.
Отуда и Александра која значи Медведица, Мечка. Следствено, мушки
еквиваленат тог имена Александар, значи Медведичин (потомак), Међедовић,
Медвед. Као једна од последица дубоке промене коју је изазвала трансформација
матријархата у патријархат током 3. миленијума п.н.в., групе "централних" звезда
на северној хемисфери данас се називају Велики Медвед - Ursa Major и Мали
Медвед - Ursa Minor.
4. 10. Име доцније хеленске богиње Артемиде такође значи Мечка,
Медведица, као што су и онај Alaksandus из Вилусе, и велики космократор
Александар Македонски, као и сви Александри после њих, синови Медведице,
Међедовићи, синови Велике Мајке. Следимо ли ово извођење, видимо да имена
свих Александрија, градова названих по овим Александрима, упућују на снажну
традицију и значај култа Велике Мајке - Велике Медведице и у потоњим временима.
Сваки од оснивача декларише свој новоосновани град као Међедовићев град,
град Медведичиног потомка, односно као Александрију - Град Медведице -
Медведичин Град - Мечкоград - Град Велике Мајке. Ово нарочито важи за ону
Александрију - Медведичин Град - Град Велике Мајке у Египту, названу по
Александру - Међедовићу Македонском. Овај Град Велике Мајке у Египту, ова
Александрија, у светској историји остала је упамћена због улоге свог Museona,
Мусеја и његове Библиотеке – Слика 2.
 21

Слика 2.
Александријска Библиотека (3. век п.н.е. - 4. век н.е), савремена реконструкција вероватног
спољашњег изгледа првобитног Мусеона, извор:
http://www.utexas.edu/courses/introtogreece/cc301/anclibalexext.html.

4. 11. Симболизам и култ Велике Медведице и њених теургијских и

магијских својстава веома је стара представа. Тај култ је документован у митовима
и религијама многих култура, па тако и у великој пелашкој слици света.
Најраније познате култне представе Велике Медведице и њене симболичке
функције потврђене су током неолитске револуције у подручју цивилизације
Винче, односно Старе или Прве Европе. Велика Меведица је земаљски и небески
симбол Велике Мајке.
4. 12. Као што је Еуринома архетип врховне богиње за касније системе
веровања, исто тако је и сачувани пелашки извештај о Деукалионовом потопу
образац за доцнија предања о том догађају.
Када је Пеластов син Ликаон цивилизовао Аркадију - Медведичину Земљу на
Пелопонезу, и почео да обожава древног пелашког бога Зевса Ликијског, одлучио је
да му приноси и људске жртве. Међутим, то је разљутило новог врховног бога
Зевса Олимпског, па онако љутит претвори Ликаона у вука, врати се на Олимп
решен да поплави цео свет и све људе. Чувши за ову Зевсову намеру, Прометеј,
један од Титана, обавести о њој свог брата Деукалиона, краља Фтије, када га је овај
посетио на Кавказу. Деукалион је одмах, не часећи ни часа, саградио чамац,
снабдео га храном, укрцао се са својом женом Пиром и испловио. Тек што се
 22

отиснуше од обале, "дуну јужни ветар, поче да пада киша, а набујале реке почеше
да се сручују у море, које је расло с огромном брзином и рушило све на обали и у
равници; цео свет је био поплављен осим неколико планинских врхова и изгледало
је да су изгубљена сва смртна бића осим Деукалиона и Пире." Вода је престала да
расте и почела да се повлачи тек после девет дана.
4. 13. Грејвс, са неким другим истраживачима, сматра да је овај мит био
импортован из Азије, те да заправо описује велике поплаве и прави потоп у
Месопотамији. Међутим, пре ће бити да је садржај легенде о Деукалионовом
потопу, заправо сачувано сећање на планетарни догађај катаклизмичких размера
који се, колико данас знамо, одиграо око године 5.000. п.н.е. Био је то "тренутак"
када је ниво свих светских океана, мора, језера и река порастао у просеку за 150
метара. У том "тренутку" битно је измењена конфигурација копнених маса на
Земљи, па је тако и матични простор пелашких заједница престао да постоји као
компактна копнена маса; трансформисан је у три данашња полуострва – Балканско,
Анадолско и Апенинско полуострво. Географија свих континената људског света
какву познајемо, добила је свој данашњи облик у периоду овог глобалног потопа.
Тек тада била је прекинута копнена веза која је спајала тако удаљене тачке глобуса
као што су то Балкан, данас полуострво и Папуа Нова Гвинеја, данас острво (Levin,
1994).
Чињеница да безмало сви сачувани митови о постанку познају предање о
потопу, говори у прилог закључка о планетарним импликацијама тог догађаја из
геолошке историје планете. Сећање на овај велики догађај у геолошкој историји и
локално искуство заједнице у вези с њим, представљају стварни унутрашњи
садржај и пелашког извештаја о потопу и Деукалионовој деветодневној пловидби.
4. 14. Видимо да Деукалионов брат Прометеј, има и у предању о потопу
веома истакнуту улогу. Та улога у великом догађају новије геолошке историје, у
пуном је складу са основном функцијом овог пелашког божанства у људској
историји, а посебно у историји културне еволуције. Име Прометеј значи
промишљеност.
Пелашки Прометеј представља светлост, он заступа Сунце на Земљи и
поуздани је савезник људске потребе за знањем, носилац је и симбол идеје људског
 23

просветљења и просвећености. Зато га у Пелашком митолошком корпусу називају

и творцем људског рода.
Као најмудријем међу Титанима, Атина је омогућила Прометеју – који је
помагао током њеног рађања из Зевсове главе – да постане прави стручњак у тако
важним подручјима знања као што су то астрономија, математика и филозофија,
писмо, историја, пољопривреда и сточарство, бродоградња и морепловство,
медицина, рударство, пловидба и навигација, архитектура, медицина, металургија,
али и бројне друге вештине. Прометеј је био онај који је људе увео у та знања. Био
је то акт демократске иницијације. Зато је Прометеј првобитна представа Великог
Учитеља (Kljakić, 1999).
4. 15. На Прометејеву молбу, Зевс је одустао од намере да уништи цео
људски род, али је почео да се озбиљно љути увиђајући како се људска моћ и
способности, управо захваљујући Прометеју, све више увећавају. То је
кулминирало после познате расправе на Сикиону у којој је Прометеј био позван да
пресуди које делове бика треба жртвовати боговима, а које оставити људима. Зевс,
који је од две вреће што му их је на избор понудио Прометеј, изабрао ону са
костима и салом, остављајући ону са месом за људе, толико се наљутио на
Прометеја јер му се овај подсмевао иза леђа, да је људима одузео ватру. "Нека од
сада једу живо месо! " – из свег гласа је заурлао гневни Зевс. Наставак приче је
познат. Прометеј је украо ватру са Олимпа и предао је поново људима. Од тада,
сурово је кажњен и прикован за ону стену на Кавказу.
Ова приповест о Прометеју и ватри, није само поучна алегорија о улози
моћи и доминације у људским и божанским пословима, него је још и више
симболичка интерпретација универзалног феномена људске свести, самосвести и
знања.
4. 16. Три спојена једнакостранична троугла конституишу тетраедар -
tetrahedron. Тетраедар је пирамида - πυραµις, она је исто што и ватра - πυρ. "Дакле,
како на основу правилног закључивања тако и на основу вероватноће, сматраћемо
просторни облик пирамиде елементом и семеном ватре", каже Платон (Timaj, 56b).
Зато је у Платоновој интерпретацији ове питагорејске теорије пирамида - πυραµις
иницијални, почетни облик из кога настају сви основни правилни облици простора.
 24

Као што је познато, има их укупно пет и сваки представља неки од основних
облика конфигурисања Универзума: тетраедар - tetrahedron, хексаедар -
hexahedar, октаедар - octahedron, додекаедар - dodecahedar, икосаедар -
icosahedar.
Овај трансформациони низ основних облика и њихова хијерархија скреће
пажњу да све што постоји настаје из ватре, односно из светлости, следствено из
свести, будући да је свест један од облика светлости.
4. 17. Другим речима, Прометејев гест много је више од анегдоте из живота
богова и људи. Враћајући људима ватру, Прометеј је помогао да се покрене
најважнији догађај у историји земаљске културне еволуције. Људи су постали
свесни самих себе, свог креативног потенцијала и своје моћи да тај потенцијал
користе. Захваљујући Прометејевом иницијалном акту, људи су препознали
потенцијал властите свести, светлости, света. То је разлог због кога у пелашком
митолошком корпусу Прометеј ужива тако велики углед правог творца људског
рода. Ова симболичка представа није изгубила ништа од своје унутрашње снаге и
узбудљивости до наших дана.

5.

5. 1. Важан извор за реконструкцију пелашке космогоније такође је предање

о Јасону и Аргонаутима (Apolonije sa Rodosa, 1998; Apollonius of Rhodos, 1995).
Укрцани на лађу Арго, пловећи балканским и медитеранским воденим
магистралама, они трагају за митским златним руном. Према Аполонију Рођанину,
посада Арга бројала је 54 морнара, док други извори наводе да је Аргонаута било
50 или 60. Међу Аргонаутима су и такви хероји као што су то Орфеј, Мусеј и
Херакле.
5. 2. Бројна тумачења симбола златног руна почињу констатацијом да је у
питању двоструки соларни симбол – златна боја и златни ован који је Зевса донео
на небо. Тумачи су такође сагласна и у томе да је златно руно симбол трагања за
врхунском просветљеношћу, за пуним идентитетом и недостижном "коначношћу",
за пуним и "коначним" познавањем себе и властитог света.
 25

Златно руно је симбол највеће спознаје, највећег знања, а то значи спознаје

живота, његовог смисла и његових основних принципа.
Да би се постигао тако узвишен циља, неопходно је савладати мрачну
страну властите природе и мрачну страну природе самог света. Ован је соларни
симбол у свим главним духовним традицијама: у старом Египту ован је
персонификација Амон-Ра ("Ра... ти овне, најсилнији од свега створеног") и
Озирисов атрибут; у ведској Индији посвећен је светој ватри, богу Агнију; у
Феникији ован је бог неба и плодности; у Хелади он је симбол Сабазија – Зевса.
Ован је симбол мушке генеративне и стваралачке моћи обнављања соларне
енергије, те је у сталној вези са боговима Сунца и Неба.
Херметичка традиција, која почива на учењу приписаном Хермесу
Трисмагисту, назива овог Хермеса и криофор - носилац овна. У складу са древном
традицијом, Христ је добри пастир, спасилац, онај који интегрише (и) симболичку
моћ златног овна и златног руна. На једној римској скулптури из 3. века, Христ је
приказан као криофор. "Од овна до златног руна само је корак. Додајмо да је
латински назив за овна Аријес, и примимо да Аријес није друго него Аријаднина
нит, тајна врата, нит везе која из лавиринта незнања води у светлост разумевања.
Схватимо такође, и то зашто је криофор, носилац овна приписиван Тоту - Хермесу
Трисмегисту. " (Lionel, 1984; повл. Љ.К.)
5. 3. Исак Њутн (Isaac Newton, 1642 - 1727) у The Chronology of Ancient
Kingdoms Amended, Исправљена хронологија античких краљевина – књига је
објављена 1728, годину дана после пишчеве смрти – интерпретира предање о
златном руну и Аргонаутима као историјски извор првог реда о положају звезда у
прошлости и проблемима пловидбе и навигације у вези с тим, а такође и као извор
од значаја за реконструкцију културне, политичке и духовне историје античког
света уопште (Newton, 1728 - 1988).
Један од важних аргумената у прилог оваквог становишта, Њутн је нашао у
изгубљеном спису Gigantomachia - Gigantomahija, чији је садржај познат
захваљујући томе што га опширно интерпретира и цитира Климент Александријски
у 2. веку н.е. Наиме, у Гигантомахији се изричито тврди да су Кирон, његова кћи
Хипо и Мусеј, били практични астрономи. Мусеј је стекао славу као аутор дела
 26

Theogonia - Теогонија и Sphera - Сфера. Због Мусејовог знања и мудрости, сам

Орфеј посветио му је спев Кратер.
Отуда је у Птоломејевој Александрији - Медведичином Граду - Граду Велике
Мајке, она установа која је од тог града начинила највећи центар знања тадашњег
света, и до данас остала узор због своје Библиотеке, својих научника и филозофа,
названа Мусеон.
Међу члановима посаде брода Арго, у друштву са другим Аргонаутима,
налазимо, дакле, и Мусеја и Орфеја. На основу свега, Њутн је еп о Аргонаутима и
златном руну интерпретирао као прворазредну астрономску, навигациону и
географску енциклопедију, те историјски извор првог реда.
5. 4. Заиста, људи су пловили управљајући се по звездама, у најдубљој
прошлости простора у коме Аргонаути трагају за златним руном. Да би опстали,
људи су свакако морали бити у најприснијој вези са географијом, биосфером и
климом тог простора, па тако и са његовом хидросфером и њеним воденим
магистралама, од оног "тренутка" када су се "први пут" појавили. Савремени човек,
односно homo sapiens sapiens, живи у области где су Аргонаути трагали за златним
руном, најмање 50.000 година.
Документована је чињеница да су неолитски рибари у подручју Гвоздених
Врата на средњем Дунаву пловили том великом реком већ око године 12.000. п.н.е.
(Срејовић, 1969; Ристић, 1969; Срејовић - Бабовић, 1983), а вероватно и раније.
Моноксил, врста чамца који су византијски хроничари из 7. века н.е. сматрали за
типично словенско пловило, био је, како су то потврдили археолошки налази,
увелико коришћен на обалама Јадранског мора током 3. миленијума п.н.е.
5. 5. Следећи нит екстраполације положаја звезда уназад према Мусејевој
Сфери и подацима које је нашао у епу о Аргонаутима и трагању за златним руном,
Њутн је дошао до закључка да се славна морнарска пустоловина одиграла у години
939. п.н.е. Овде, у The Chronology of Ancient Kingdoms Amended, Њутн посебно
скреће пажњу на чињеницу да су имена чланова посаде брода Арго, као и имена
других њихових пелашких савременика божанског или људског порекла, до данас
остала сачувана као имена најважнијих звезда и звезданих група на астрономској
карти северног звезданог неба.
 27

5. 6. Каталог звезданих имена пелашког порекла у пуној је корелацији са

предањем које наводи да је после окончања мисије, сама Атина пренела лађу Арго
међу звезде. Од тог часа, лађа Арго плови од звезде до звезе по космичком океану и
чува Клицу Живота у облику највеће, коначне спознаје смисла живота и његових
основних начела. Клица Живота је оно што кроз бескрај носи и чува Арго.
Брод Арго је космичка Арка, заветна лађа која носи и чува основно знање о
животу, па тако и сам живот. Ова симболичка представа сугерише да првобитна
космичка Арка, заветна лађа која носи Клицу Живота, није друго него пелашка
космогонија и космологија, односно пелашко предање.
Разуме се, бројни су облици у које се током историје трансформисала ова
наша пелашка Арка. Библијски Ковчег Завета најпознатија је од тих земаљских
еманација првобитне космичке Арке и златног руна.
5. 7. У прилог Њутновог налаза да су имена чланова посаде брода Арго, као
и имена других њихових савременика божанског или људског порекла, до данас
сачувана као имена објеката на карти северног звезданог неба, говори и то што се и
највиша до сада позната планина у Сунчевом систему после 1972. године зове
Olympus mons - Олимп.
Реч је о вулкану чије је првобитно име било Nix Olympica - Снежни Олимп.
Његова старост процењена је на милијарду година. Овај Олимп висок је 26.400
метара, односно 26,4 километара, а према најновијим мерењима као његова висина
наводи се 27.000 метара или 27 километара. Основица овог Олимпа има површину
од 600 квадратних километара, док најновији извори говоре о површини његове
основице од 540 квадратних километара. Тај вулкан налази се на северној
хемисфери планете Марс.
Године 1879, ову планину открио је тадашњи директор Миланске
опсреваторије, Ђовани Скиапарели (Giovanni Virginio Schiaparelli, 1835 - 1910),
велики истраживач Марса, аутор у новије време одбачене теорије о систему канала
који прекрива ту планету. Скиапарели је ову планину на Марсу и назвао Nix
Olympica - Снежни Олимп.
5. 8. На данашњим картама црвене планете – израђене су у Меркаторовој
пројекцији која се стандардно користи овде на Земљи – налазимо да тај вулкан, од
 28

1972. под именом Olympos Мons заузима простор од 14˚ до 23˚ северне ширине и
132˚ до 142˚ западне дужине; његов највиши врх налази се на 19˚ северне ширине и
133˚ западне дужине.
То је она област на Марсу смештена између Висоравни Аркадија - Arcadia
plantia (односно Висораван Медведичине Земље, Висораван Велике Медведице, па
исто тако и Висораван Велике Мајке) на северозападу, Албског канала - Alba fossae
и Танталовог канала - Tantalus fossae на североистоку и удаљене Северне пустиње
- Vastitas borealis на крањем северу; Јупитеровог храма - Jovis tholus на истоку;
Библидиног жртвеника - Biblis paterna, Одисејевог жртвеника - Ulysses paterna и
вулканских планина Tharsis montes на југоистоку; Сирениног канала - Sirenum
fossae и Мемнонијевог канала - Memnonia fossae на југозападу; Медузиног канала -
Medusae fossae и Висоравни Амазонки - Amazonis plantia на западу (Beatty i Chaikin,
1990) – Слика 3.

Слика 3.
Olympos Мons, снимак који је начинила истраживачка сонда Феникс, Phoenix Mars Lander, током
своје тромесечне мисије на Марсу 2008; извор, The Daily Galaxy, Mars Olympus Mons - The Solar
Systems Tallest Volcano, February 02, 2010, http://www.dailygalaxy.com/my_weblog/2010/02/image-of-
the-day-mars-88580-foothigh-olympus-mons-the-solar-systems-tallest-volcano.html.

5. 9. Лако је уочити да се савремена наука, именујући просторе Марсовог

рељефа, доследно држала топономастичког каталога староевропске, конкретније
балканске географије. Разуме се, ово је у пуном складу са широком терестријалном
 29

распрострањеношћу тог пелашког појмовника до наших дана. Савремена употреба

појма Олимп добро илуструје ову појаву.
Не само да је упамћен онај Олимп на коме столује Зевс са својом породицом
богова и полу-богова, или онај Олимп у анадолској Ликији, о чему нас
обавештавају Хомер и други антички аутори, него и данас постоји неколико
земаљских Олимпа. Тако се на северу данашње Грчке, у области Солунског залива,
налази планински масив Олимп, чији је највиши врх такође Олимп - gr. Óros
Ólimbos, који се назива и Горњи Олимп – гр. Áno Ólimbos (2.917 м.), с обзиром на то
да се Доњи Олимп - гр. Káto Ólimbos (1.172 м.) налази јужно, у Еубеји. Још један
Олимп налази се на грчком острву Карпатос - Karpathos у Егејском мору, док на
Пелопонезу затичемо Олимпију, један од деривата топонима Олимп. На јужном
Кипру, Олимп или Khionistra (1.915 м.) име је највише међу Troodos планинама.
Планина Олимп (2.428 м.) на Олимпском полуострву, налази се на северној
пацифичкој обали САД, у северозападном делу државе Вашингтон. Године 1938.
на том простору отворен је Олимпијски национални парк.
5. 10. Сâм топоним Олимп - Olympos јесте старобалкански пелашки појам из
предхеленске епохе. Милан Будимир је убедљиво показао корелате овог пелашког
Олимпа са још једном митском планином, са Смиљана Планином из српске народне
поезије. Олимп и Смиљана Планина су корелати јер се у оба случаја ради о
божанским планинама на којима почивају мртви хероји. Резултат ове анализе
навео је Будимира да утврди "подударност између Олимпа и Смиљана Планине с
једне стране, као и Хомерове 'рајске ливаде' asphodelos leimon која се јавља у
Платоновој Држави и Вергилијевој Енеиди. " (Будимир, 1957.)
Интересантни аргументи у прилог овог Будимировог становишта могу се
пронаћи у областима два највиша Олимпа, оног на Марсу (27.000 м.) и оног Горњег
Олимпа (2.917 м.) у залеђу Солунског залива. Северозападно од овог земаљског
Горњег Олимпа наилазимо на занимљиве топониме.
То су имена насеља Servia (место које се у географским картама из прве
половине 20. века назива Serbia - Србија), Petrana i Kozani. На Марсу,
северозападно од тамошњег Олимпа, на северној граници Висоравни Аркадија -
Arcadia plantia (Висораван Медведичине Земље, Висораван Велике Медведице, па
 30

исто тако и Висораван Велике Мајке) налази се Кратер Миланковић, назван у част
Милутина Миланковића (1879 - 1958).
5. 10. У својим мемоарима, Миланковић се присећа и времена (1925) када је
почео да пише научно-популарне есеје који су у облику писама, прво објављивани
у Летопису Матице српске, а потом сабрани у књизи под насловом Кроз васиону и
векове (1928). Метод који је користио у том раду, веома је занимљив. Била је то
врста имагинарног, менталног путовања у будном стању кроз простор и време
нашег Сунчевог система. Антрополози и сродни стручњаци, врсту путовања која је
практиковао Миланковић, класификују као шамански лет. Есеји које је тада
објављивао били су писма са тог путовања.
"При мојим свакодневним шетњама по шуми, а кад бих се осећао за то
инспирисан, сео бих... и далеко од осталог света, замишљао да путујем по васиони
и својим очима посматрам и доживљујем што је наука докучила...", присећа се
Миланковић, па у наставку каже и ово:
"Други пут пошао бих у древну прошлост. Прелетео бих у мислима цело
историјско и преисторијско доба све до првог човека на Земљи па онда пошао
даље. Нисам се зауставио ни на оном месту тога пута где је настао први живот на
Земљи, већ пошао онамо где сам очекивао наћи га у пуном цвату, а то је било на
Марсу. "
"Чим је вечера била завршена, изгубио бих се из тог веселог друштва, понео
са собом чашу вина, изашао у таму парка и онде одабрао место одакле се отварао
изглед на звездано небо. Запалио бих своју лулу и уз њен снажан дим удисао свеж
ваздух... Тада бих наставио своја замишљена путовања по небу. На њему су
трепериле звезде, а Марс блистао својим црвенкастим сјајем... Посматрао сам га
голим оком, али сам својим мисаоним погледом видео тим више. Гледајући га у
пуном сјају пред собом, његово присуство посведочавало ми је да је оно што
замишљам стварност..."
У другом писму-есеју из књиге Кроз васиону и векове, Миланковић је решио
да са својом младом сапутницом пође у "стари Вавилон Набукаднезаров, да се онде
попнемо на седмоспратни вавилонски торањ и онде својим очима сагледамо
халдејске астрономе како посматрају небеске појаве и прибележавају их. Да после
 31

тога пођемо у стару Атину и ослушкујемо разговор Аристотела са његовим

учеником и наследником Теофрастом. Замишљао сам и посету Архимеду у
Сиракузи да би нам дозволио да се убојном галијом Александрејом... одвеземо у
Алексадрију и онде под вођством Ератостена разгледамо славни александријски
Музејон и његову ненадмашну библиотеку. " (Миланковић, 1988; подвл. Љ.К.)
5. 11. Године 1955, Миланковић је објавио чланак под насловом Вавилонски
торањ модерне технике, у коме је поставио питање: "До које највеће висине и
којим савременим средствима бисмо се могли попети увис грађевином која би
надмашила све доскорашње? " На истом месту одговорио је на то питање
предлажући да се од армираног бетона ротационо-симетричне спољашње
конструкције изгради торањ висине 21,646 километара са основом пречника 112,84
километра (Миланковић, 1955). Био је то последњи Миланковићев рад објављен за
живота. Умро је три године касније.
Тако је године 1955, Миланковић дизајнирао и пројектовао властиту
Вавилонску кулу. Док је радио на том последњем пројекту у животу, Миланковић
је свакако знао да се на Марсу – кога је, уосталом, и сâм толико пута посећивао –
налази и онај Олимп, по облику веома сличан – иако виши за око 6 километара –
његовом Вавилонском торњу модере технике, али свакако није могао знати да ће
један кратер северозападно од Олимпа на Марсу, њему у част бити назван Кратер
Миланковић.
5. 12. Ове земаљско – космичке релације које је успоставио Миланковић,
биле су изгледа неизбежне, нарочито уколико уважимо чињеницу да је референтни
оквир наших данашњих знања успостављен на темељу космогоније и космологије
старобалканског пелашког предања, које се, већ је речено, подједнако добро
рефлектује како на Земљи, тако и на Небу.
"Хоризонтално", корпус старобалканске пелашке космогоније и космологије
представља иницијално симболичко и когнитивно језгро културне еволуције током
најмање 12.000 година наше људске историје. "Вертикално" својство тог
иницијалног језгра клтурне револуције јесте она несумњива веза коју је та
првобитна космогонија и космологија успоставила са звездама, у овом случају са
"централним" звезданим констелацијама на небу северне полулопте, са Великим
 32

Медведом - Ursa major и Малим Медведом - Ursa minor, који су првобитно свакако
морали били означени именицама женског рода, Велика Медведица и Мала
Медведица.
Веза коју је пелашки корпус првобитне космогоније и космологије
успоставио са звездама била је нужна због бројних животних разлога, нарочито
због потребе мерења временских ритмова – календар – као и због оријентације на
копненим и воденим магистралама. Северњача - Поларна звезда - Поларис,
најсјајнија, централна и у овој геолошкој епохи "стационарна" звезда, налази се у
констелацији Малог Медведа – Слика 4.

Слика 4.
Велики Медвед и Мали Медвед – Ursa Major и Ursa Mиnor – секвенце њихове ротације око
Северњаче, Поларне звезде, Полариса, "стационарне" звезде која се налази се у констелацији Малог
Медведа, савремена представа. Извор: http://webspace.webrиng.com/people/cs/starchaser-
m/cиrcumpolar.html

5. 13. Ову релацију са звездама установио је (и) Живанчевић у својој

анализи порекла имена медвед у различитим митолошким системима и језицима.
Као и други истраживачи, Живанчевић је такође установио непобитну везу имена
медвед, као табуисане животиње, пчеле и меда, са именом Велике Мајке, са
светлошћу и, најзад, са звездама (Живанчевић, 1966).
У санскриту madhu - мед - амброзија, има корен у madhuvana - медна шума.
У српском језику, реч медвед је постала од сложенице мед - ведети, односно мед
познавати. Илирско artos - medved, исто је што и староиранско art - медвед, или
старогрчко arktos - медвед одакле потиче и име Артемида - Медведица. Већ смо
 33

видели да је Будимир, анализирајући етимологију имена Alaksandusa - Међедовића

из Вилусе, показао да су облици άρχ и άρς старији од arktos - άρχτος. Будимир је
установио пелашко порекло та два старија облика. На његовом трагу, Живачевић
показује да облици άρχ и άρς одговарају и санскритском ŕksha - медвед, што је
сродна, али старија форма од грчког άρχτος и латинског облика ursus - медвед.
"У санскриту је, такође, овим именом означена и једна звезда, а rik значи
сјајан, блистав. У санскриту и једна и друга реч везује медведа уз појам светлости,
а то је vidyŭt - муња, црвена муња, јарка светлост. Што се све у основи слаже са
словенским медведети – онај који зна мед, па је vidyŭt – светлост, идентично са
видовит – онај који нешто унапред види, зна, што је божанска или надахнута
особина..." (Живанчевић, 1966.) Дериват од овог санскритског ŕksha - медвед јесте
acša - медвед.
5. 14. Звездана констелација која се на санскриту означава појмом ŕksha -
acša - медвед, била је у хомерско доба, сасвим у складу са традицијом древне
космологије старобалканских Пеласта, такође позната као Медвед и још као Кола.
Хомер нас упознаје са овим космолошким наслеђем у часу док Хефест кује нови
штит за Ахилеја у 18. певању Илијаде:
"Најпре штит и велик и тежак начини свугде
китећ', а около њега повуче блистави обод
сјајан и трострук, а потом и ремен сребрни дода.
Пет је плоча било на штиту, а Хефест одозго
многе чињаше слике вештином својом и умљем:
"Најпре начини земљу, па небо, и начини море
и сунце које се никад не замара и месец пуни,
и сва светлила што се по целом размилела небу,
и Ориона џина, Плејаде, и уз то Хијаде,
Медведа, кога још зову и Кола, који се свагда
на месту окреће истом, непрестано гледа на џина,
једини он не тоне у Океан да би се куп'о."
(Хомер, Ил., 18, 478 - 489, подвл. Љ.К.)
 34

6.

6. 1. Као што су траг о свом присуству до данас оставили на звезданом небу

Земљине северне хемисфере и у локалном Сунчевом систему уопште – нарочито на
Марсу – Пеласти су свој траг оставили и у топономастици и ономастици, у
хидронимима, културној терминологији и другде у структури и језичком фонду
савремених језика.
"Француски језик је латинизован, али пренеражени трагалац каткад открива
да се одржала танана веза не само са старогрчким већ и даље од тога, с древним
језиком којим су говорили Пелазги, народ што је пре хеленског доба живео у
Хелади. Та веза овековечује ритмички однос између некадашњег светог језика
којим се, можда, служио Мојсије, и архаичног грчког, француског, келтског и, што
да не, баскијског, чије се порекло губи у тами прошлости", каже се у једном од
коментара овог проблема (Lionel, 1984; повл. Љ.К).
6.2. Према Кречмеру (Paul Kretschmer, 1866 - 1956), Пеласти се јављају у
античкој етнолошкој и ономастичкој терминологији као Παλαιστοι, односно
Πελαροι. У старијем издању Одисеје Семјуела Кларка (Samuel Clarke, 1675 - 1729,
Homeri opera omnia, Odyss, XX, 175, Lipsiae 1751), Хомер ове најстарије Балканце
назива Пеласти - Παλαιστοι. Милан Будимир налази да је ово најбоље решење па га
доследно заступа у својим радовима.
Хомерови Παλαιστοι имају значење Прастари. У најранијем облику појам
Παλαιστοι, Πελαργοι, Πελασγοι, Прастари, има својство уопштеног придева;
означава време присуства неке локалне људске заједнице на неком простору. За
Страбона, Пеласти су такође "прастри народ" који живи у целој Хелади (Strab. V, 2,
4; 337, 338). У Илијади и Одисеји, Хомер ове првобитне Балканце, назива још и
"божански Пеласти" (Хомер, Ил., X, 429; Од., XIX, 177).
6.3. Према Etymologicon Magnum, на Криту живе три народа: Παλαιστοι,
Αχαιοι и ∆αριείς. Тако се појам Παλαιστοι - Pelasti, јављаја на Криту и као етноним,
као име посебне етничке групе. Пеласте настањене у близини Хелеспонта, Хомер
идентификује као савезнике Тројанаца у оном славном рату који је опевао; у
Одисеји каже да и на Криту живе Пеласти, те да се на том острву говори
 35

различитим језицима, између осталог и Пелашким; док нас у Илијади обавештава

да је Аргос и истоимена област тог града на Пелопонезу, једна пелашка покрајина.
Есхил и Софокле, такође знају да је Аргос на Пелопонезу пелашка земља.
Хесиод пише да је Додона, најстарије од свих светилишта античке Хеладе,
средиште или ценар Пеласта. Хекатеј каже да је Пелазг краљ Тесалије. Херодот
зна за Пеласте који живе на азијској обали Хелеспонта, као и у близини Крестона
на реци Стримон, данашња Струма. Острва Лемнос и Имброс исто тако су
настањена Пеластима, каже Херодот, па нас, наводећи податак да их је Атина
освојила крајем 6. века п.н.е, обавештава да и сами Атињани воде порекло од
Пеласта (Херодот, I, 56). "Отац историје" касније изричито каже и то да су
Атињани "у време када су Пелазги живели у земљи која се сада зове Хелада, били
Пелазги". Ови Атињани - Пеласти, познати су у предхеленско доба као Кранејци
(Херодот, VIII, 44). У прилог Херодотовог извештаја може се навести и утврђена
чињеница да се "порекло имена Атене и Артемиде... не може наћи у грчком језику,
већ вероватно у неком предхеленском дијалекту" (Delkur, 1992; подвл. Љ.К.)
6. 4. Великој групи Пеласта припадају и Дриопи, Минијци, Кауконци, Теукри
и Курети, "који по митолошкој интерпетацији воде порекло од Форонеја,
Пелазговог претка". Аргонаути су пореклом Минијци, сугеришу антички извори.
Као аргумент у прилог налаза о Дриопима као Пеластима – живели су у Арголиди –
који су, разуме се, "били тесно везани за пелашке традиције", наводи се и податак
"о култу једног старог божанства, ДАМАТРЕ, односно Деметре, чији су култ
преузели Крићани још у периоду средњег миноског доба, дакле, пре XVIII столећа
пре н.е. (cf. P. Kretschmer, Glotta, XXX, 1943): два стара епиграфска споменика...
садрже дедикацију упућену ∆άµατρι χλυµένω – врховном божанству једне прастаре
религије агрикултурног друштва. Није потребан посебан напор да би се поставила
хипотеза да су управо Пелазги били ако не први, онда свакако међу првим
земљорадницима на Балкану III миленијума." (Гавела, 1978; подвл. Љ.К.)
6. 5. Знамо ли да данас стандардна теорија о централном Балкану као Старој,
односно Првој Европи почива на сазнању да се земљорадња, као једно од основних
својстава неолитске револуције, усталила на том подручју већ у 6. миленијуму
п.н.е., а веровано и раније, онда се ова хипотеза о Пеластима као првим
 36

земљорадницима природно смешта у још дубљу прошлост. Кречмер је

својевремено доводио у везу Πελασγοι са нем. Falachlandbewohner, односно
равничари - становници равнице - земљорадници. Херодот, такође, помиње Пеласте
као земљораднике, градитеље и архитекте (Херодот, V, 26, VI, 136). Појам
Пеласти - Пеласги, који је исто што и Pelak-skoi или Pelag-skoi у вези је и са
πέλαγος - море, а "изгледа... да је сродан и са именом илирских или прото-илирских
Пелагонаца у Македонији." (Gimbutas, 1965.)
[Једно јутро крајем 1999. или почетком 2000. године н.е., на Ауто-команди у
Београду, на заштитној огради надвожњака, освануле су две речи исписане
великим словима – ПЕЛАГИЈСКА АРГОЗИЈА. Истраживање значењских слојева
тог артефакта урбане суб-културе на размеђу два столећа довело би нас до истих
резултата као и истраживање наведених или неких других античких извора о
Пелашком питању.]
6. 6. У савременим реконструкцијама Додона се, такође, тумачи као случај
"најстаријег од свих светилишта и типичног пелазгијског средишта", али се исто
тако констатује и то да су "Атински Акропољ, светилиште двеју богиња у
Елеусини, Херино светилиште у Аргу, Посејдоново у Калаурији, Аполоново и
Артемидино на Делу били култна места, као и Делфи, још много пре доласка Грка."
(Delkur, 1992.) Била су то пелашка света места и храмови, чему у прилог говори и
документовано присуство четири девице из Хипербореје – Арга, Опида, Хипероха и
Лаодика – у традицији оног храма на острву Дел у Кикладима (Херодот, IV, 32-35).
Гробнице ове четири хиперборејске девице, откривене су приликом
археолошких ископавања на Делу. Калимах (око 300 - 240. п.н.е), аутор Каталога -
Πιυκες александријске Библиотеке, бележи да су се хиперборејске Девице са Дела
звале Упида, Хекаерга и Локса.
6.7. Истражујући културне слојеве неолитске Винче, Милоје Васић је
установио да ово старо предање има своју емпиријску потврду у винчанским
археолошким налазима. Реконструишући тај аграрни култ који су практиковали (и)
Винчанци шаљући своје младе женске гласнике да са жртвеним даровима
завијеним "у житну сламу", пренесу и одговарајуће симболичке и религиозне
поруке у храм на том острву у Егејском мору, Васић је подсетио да је реч о веома
 37

распрострањеном обичају: "Ликија, еолска Киме, тајанствена земља

Хиперборејаца, Беотија, Месенија, Лаконија, Крит, дорска острва Родос, Кос и
Калимос били су везани за свето острво религиозним везама... Са свих страна
долазе на Делос изасланства... Девице с Делоса (∆ηλιάδες)... у хоровима... праћаху
се кастањетама и подржаваху говоре свих земаља..." (Васић, 1932.)
Васић, такође, подсећа да су по предању, гласнице из Хипербореје путовале
са својим даровима преко Скитије, онда до Јадранског Мора на западу, а затим су,
свративши претходно у Додону, Еубеју и Тенос, стизале до светилишта на самом
Делу. Одатле, враћали су се кући. Овај круг спиритуалне географије који је
реконструисао и представио Васић, поклапа се са географијом дисперзије Пеласта
у предхеленској епохи. Следи, дакле, да су култ и предање о четири хиперборејске
девице у извештјима античкиџ аутора, део једне древне и ванредно комплексне
традиције. Њено епицентрално подручје јесте подручје неолитске Винче и њене
цивилизације.
6. 8. Један од аграрних култова везаних за полу-божански статус
Хиперборејаца у античкој Хелади, познат је као Златна Жетва. Метапонт, Мирина
и Аполонија слали су сваког лета пророчишту у Делфима, као заједнички дар, или
прве плодове своје жетве или злато у тој вредности. Аполонова Златна Стрела још
је једно од предања везаних за Хипербореју и њене полу-божанске становнике. Она
повезује четири славна чудотворца и мага: Хиперборејца Абарида (посвећеника
који оснива храмове), Хиперборејца Аристеја (који "умире, нестаје, васкрсава,
обдарен моћи да по жељи удаљи и поново призове своју душу" и који очигледно
влада вештином дислокације), Трачанина Залмоксиса - Zalmoxis (чије име потиче
од трачког zalmos - кожа, па значи Међедовић, и који је био не само трачки
новорођени Зевс, него и онај који познаје тајну бесмртности душа) и Пеласта
Питагору.
Ератостен у Катастеризми, прича да је Златну Стрелу направио Аполон да
освети свог сина Асклепија, првог лекара и бога медицинске вештине, а против
Зевса и његових Киклопа. "Затим ју је сакрио код Хиперборејаца код којих се
налази и храм од перја. Кад га је Зевс очистио од тог убиства... како каже Еурипид
у Алексиди", Аполон је "стрелу вратио кроз ваздух, са плодном Деметром." Тако је
 38

Златна Стрела, која се "из Хипербореје враћа са плодном Деметром", постала

сазвежђе. Хиперборејци код којих је Златна Стрела била сакривена до тог
"тренутка", били су Абарид и Аристеј. Они су је онда предали Питагори. Предање
каже да је Питагора био онај који је Залмоксиса, у време док му је служио као роб,
увео у тајну бесмртности душе. Када се Залмоксис вратио у Тракију, пренео је то
своје знање на Трачане, посебно на Гете, најзнатнији народ у Тракији. Гети су
одонда уживали велики углед и извесно страхопоштовање због своје чврсте вере у
бесмртност душе и због презира који су гајили према смрти.
6. 9. Питагору су, према предању, родитељи зачели у Сидону, у Феникији,
где су то још нерођено дете "заветовали светлости Аполоновој". Овако необичан
ток ствари, тумачи се вешћу да су Мнесарх, потомак породице старобалкснаских
Пеласта, резач драгог камена и богати трговац прстењем са Самоса и његова жена
Партенис, као млади људи, приликом једног путовања, затражили од Делфске
Питије савет у погледу будућности свог брака. "Имаћете сина који ће бити од
користи свим људима и у свим временима", одговорила је Питија. Предање каже и
то да је Питагора који је имао да испуни ово Питијино пророчанство, био "чудесно
дете" чим се родио.
Митолошки мотив "чудесеног детета" такође се везује за Зороастера. Осим
што је био "чудесно дете", Зороастер је остао познат и по томе што, као једино
људско биће за које се то тврди, у тренутку када се родио није заплакао него се
весело насмејао. Касније ће Вергилије у Четвртој еклоги искористити тај мотив
"чудесног детета" и његовог "божанског смеха" као поуздану најаву да ће Златни
Век бити поново успостављен.
6. 10. Само име Pythagoras - Питагора, пре овог "чудесног детета" које је
најавило Делфско пророчиште, није се користило ни у Хелади, ни другде. У сваком
случају није познат ни један Питагора који је живео пре самог Питагоре. За
најстарије и прво сачувано помињање тог имена, имамо да захвалимо нешто
млађем Хераклиту из Ефеса. Тај велики мислилац и бунтовник, у својим
филозофским фрагментима 16, 17. и 18, а посредно и у фрагментима 19. и 20,
помиње (и) тог Питагору, кога је својевремено најавила Питија и који је тада већ
умро. Наравно, Хераклит овде оштро напада Питагору, али и Хесиода, Ксенофана и
 39

Хекатеја, а вероватно и Хомера, дакле класичне хеленске енциклопедисте, јер нису

успели да схвате Логос, односно скривени универзални принцип по коме се све
одвија (Marković, 1983).
Како год да било, етимологија имена Питагора занимљив је истраживачки
проблем. Аполоније из Тира, тумачи име Питагора као "онај кога најављује
Питијац"; за Диогена Лаертија име Питагора означава онога "који казује истину
попут Питијца"; док савремени истраживачи налазе да је најприхватљивије
значење "онај који изражава Питијца" (Delkur, 1992). Питагора, односно онај који
изражава Питијца, јесте онај кроз кога говори сам Аполон, утемељивач и
заштитник Делфског пророчишта и глас самог Зевса на том месту.
Са ваљаним разлозима, Милан Будимир је нарочито инсистирао на
прворазредном значају који за разумевање улогâ које су кроз историју човечанства
одиграли Питагора и други одличници после њега, има сама балканска
цивилизација. Тако, на пример, у Балканским источницима, Будимир каже и ово:
"Ово неколико прилога треба да нешто више кажу о светлости која са
балканских источника долази не само европским него и другим народима: овима
нешто непосредно, а много више посредно – преко Европљана! Услове за таква
дејства балканских источника створили су у првом реду сами Балканци, као што су
Питагора и Аристотел, Хомер и атичка трагедија, приказивана већ пре наше ере у
централној Азији, али пре свих Аристотелов ученик Александар Велики и остали
козмократори балканског порекла: Јулије Kaјcap, Октавијан Август, Диоклецијан,
Константин Велики и Јустинијан. Тешко је и помислити да је случајна појава
толиких козмократора са балканских планина. Антички свет, сем староиранског
Дарија, није видео 'господара света' који не би био са Балкана, иако је управо у
старом Ирану постојало веровање у неког светског цара и спаситеља.
"Источници са Балкана примали су већ од VII в. ст. е. преко скитских освајача
понешто освежења са иранских височина. Тако се, нпр., мисли да је учење о
бесмртности — па према томе и срж Платонова идеализма – дошло до Атине преко
орфичко-питагоровских посредника. Али има етнопсихолога који доста успешно
заступају гледиште да је такво схватање полигенетског карактера и да му треба
тражити порекло у стиховима. Међутим, за источнике са Балкана много је важнији
 40

онај Питагора који је ставио сва основна знања на математику, особито на

геометрију. Платон је у том потледу пошао за њим, док је Аристотел, као оснивач
биолошких наука, укључујући и друштвено-биолошке, слабо марио за математичке
формуле. Не смемо заборавити на полихистора и енциклопедисту Демокрита, који је
пре Аристотела обухватио све научне области, природне, хумане, па и уметност, и
покушао да свој атомистички монизам одреди као праизвор и праисточник исто тако
за људе као и за богове. Ова четири великана, осим Платона сви са северног Балкана,
ударили су основе наукама које се обично деле на природне и хумане (боље него
хуманистичке или друштвене). Сва четворица су тражила да сагледају и о6јасне
живот природе и живот човека и да одреде однос човека према природи и човека
према човеку. Иако су њихова посматрања, често непосредна, била ограничена и
ретко кад проверена експериментима, ипак се мора признати да су они отворили и
пустили токове главним источницима са Балкана." (Будимир, 1968)
6. 11. Пеласт Питагора је, видели смо, "онај који изражава Питијца" односно
онај кроз кога говори сам Аполон, утемељивач и заштитник Делфског пророчишта
и глас самог Зевса на том месту. Аполон је један од 12 божанстава са Олимпа, син
Зевса и Лете, брат близанац Артемиде - Медведице. Њих двоје рођени су на Делу,
иако постоји и предање о малоазијској Ликији и Ефесу као месту Аполоновог
рођења. У Делфима, Аполон сарађује са Дионисом. Ова двојица се ритмички
смењују у пророчишту. Три зимска месеца Аполон борави у Хипербореји из које
тада у Делфе долази Дионис – као бог који је умро, Дионис је и сахрањен у
Делфима. По Делфском предању, ова двојица – Аполон и Дионис – су странци.
Аполон је савезник и помагач Тројанаца у чувеном рату, он је вођа хора муза,
заштитник жетве и усева, бог пастира, видар и мантричар који прориче будућност,
бог музике и уметности, бог поморства, бог духовне светлости, соларно
божанство... чија је примарна функција да брани и штити оне који му се обрате.
Пелашко пророчиште у Делфима било је првобитно посвећено врховној
богињи Мајци Земљи. Видели смо да је Мајка Земља наша Еуринома из пелашке
космогоније. Култ Мајке Земље заснован је у Делфима на самом почетку сакралне,
теуригијске и мантричке функције тог места. Делфи су били свето место Мајке
Земље током читаве епохе коју митолошка историја означава као хиперборејску
 41

прошлост четири храма и њихових доба: Први храм била је колиба саграђена од
ловоровог лишћа; Други храм су саградиле пчеле од перја и воска; Трећи храм био
је искован од бронзе; Четврти храм био је саграђен од камена.
Била је то управо Питија Четвртог храма која је најавила Питагору као онога
"који ће бити од користи свим људима и у свим временима".
6. 12. Четврти храм настрадао је 548. п.н.е. услед пожара, а декаденција је
захватила свети простор. Око 526. п.н.е., када се, после деценија путовања и учења
по свету (Египат, Халдеја) Питагора вратио у Хеладу, предузео је све што је
неопходно да се покрену радови на обнови Четвртог храма, ствари доведу у ред, а
пророчишту поврати стари углед. Пошто је ову своју намеру успешно завршио,
Питагора је 525. п.н.е. отпутовао у Кротон, стари етрурски град, тада и дорску
колонију у Великој Хелади, тој "хеленској Америци", како ову област назива
Милош Ђурић – данашња Калабрија на југу Апенинског полуострва – да тамо
покрене своју велику епистемолошку, моралну и социјалну револуцију. Кажу да је
тада имао 56. година. Верујући да је инкарнација самог Аполона, становници
Кротона и Велике Хеладе назваће ускоро Питагору Аполон Хиперборејски.
6. 13. Што се Четвртог храма у Делфима тиче, данас доступни извештаји
говоре да је његова обнова била завршена изградњом Петог храма 513. п.н.е –
Слика 5.

Слика 5.
Питијско светилиште у Делфима са Аполоновим храмом. Модел на основу реконструкције
вероватног изгледа из доба Петог храма, 4. век п.н.е. Извор: Many Paths to Tread. Tour of
Archaelogical Greece, http://www.manypathstotread.com/southern-greece-new-on-xxxx.
 42

Занимљиво је што је 520. п.н.е., пет година пошто је Питагора у Делфима

покренуо радове на обнови Четвртог, односно на изградњи Петог храма, у
Јерусалиму, за време владе цара Дарија I (522 - 485), кога је историја упамтила по
верској толеранцији, на месту где се некада налатио Соломонов храм, отпочела
изградња другог храма. Радови у Јерусалиму, били су окончани 515. п.н.е – Слика
6.

Слика 6.
Реконструкција Другог храма у Јерусалиму, направљена 1966. на земљишту Хотела Јерусалим у
размери 1:50, захвата површину од 1997,41 m2. Од 2006, макета је део сталне поставке Израелског
музеја. Извор: Second Temple, Wikipedia,
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/e/e8/Jerus-n4i.jpg.

Ова паралела између обнове Делфског и обнове Јерусалимског храма скреће

пажњу на то да 6. век п.н.е., поред осталог, представља и онај "тренутак" наше
људске историје у коме је јасно артикулисана идеја да пут до потпуног ослобађања
скривених и затамњених људских потенцијала и достизања савршенства није
спољашњи него је унутрашњи пут. Он води кроз мукотрпну унутрашњу
самоспознају која се симболички интерпретира као изградња идеалног унутрашњег
храма.
6. 14. Видимо да је "тренутак" настанка ове идеје у 6. веку п.н.е. нарочито
добро документован у области источног Медитерана. То, наиме, показују ова два
моделски идентична догађаја, с једне стране обнова Четвртог, односно изградња
Петог Аполоновог храма у Делфима, на Балкану, што значи на медитеранском
североистоку, а са друге, на медитеранском југоистоку, обнова Првог, односно
 43

изградња Другог Јеховиног храма у Јерусалиму, Палестина. Године 70. н.е., Тит и
његове римске трупе освојиле су Јерусалим и спалиле Други храм, предање каже на
онај исти дан када је 587. п.н.е., Небузарадан наредио да се сруши први Соломонов
храм.
Што се Петог храма у Делфима тиче, он је, вероватно услед неке природне
катаклизме, био разрушен 373. п.н.е. Његова поновна изградња окончана је 303.
п.н.е. Плутарх (око 46 – после 120. н.е.), који је последње године свог живота
провео као високи свештеник у Делфском храму, као и нешто млађи Паусанија,
извештавају о Петом храму и пророчишту у Делфима у својим списима.
"То је онај храм који су видели и описали Плутарх и Паусанија, и који је
Француска археолошка школа почела да откопава крајем прошлог века." (Delkur,
1992.)
Опадање ауторитета Делфа изгледа да је почело у 3. веку нове ере, али сва је
прилика да је коначни ударац тој традицији задао тек Јустинијан I када је 529.
године забранио рад неоплатоничарске Академије у Атини, као и рад свих других
предхришћанских установа и организација, укључујући и веровања, култове, света
места и храмове који су за ове установе и организације били везани.
6. 15. Од посебног значаја у овој старој приповести о пророчишту у
Делфима, јесте помињање пчела, перја и воска у случају Другог храма. Јер, био је
то летећи храм, који је по предању Аполон послао у Хипербореју и поново га
вратио натраг у Делфе. У предањима различитих култура пчела се интерпретира
као соларни симбол, симбол савршенства, биће ватре, део божанског Ума, као
симбол душе у Египту, следствено као симбол савршенства, духовног очишћења,
посвећености и тако даље. Свештенице у Елеузини и Ефесу зову се још и пчеле, а
Питија из Делфа позната је и као делфијска пчела. "Размножавање пчела није само
симбол поновног рађања тела, већ и уздизања душе: mille animas una necata dedit.
Због тога је пчела постала симбола душе." (Delkur, 1992.)
Мед који производе једино пчеле, код орфичара је симбол мудрости; он је
главни састојак медовине која је напитак бесмртности; мед је симбол духовне
хране богова и мудраца – Питагора се наводно хранио само медом; у Ведама, мед је
принцип оплодње, извор живота и бесмртности, исто као што је и у Пјемси над
 44

пјесмама повезан са млеком; мед има централну функцију у медицинском обреду

народа Хопи у Аризони, као што има централну улогу у обреду иницијације у
култу бога Митре; за Вергилија мед је "небески дар росе", а роса је симбол
иницијације; мед означава духовну, религиозну, културну, мистичку спознају. Узет
као резултат процеса изграђивања личности, мед је у савременој психоанализи
симбол над-Ја или Себе, односно симбол самосвести као крање последице
унутрашњег рада на самом себи. Пчелињи восак такође означава савршенство
(Chevalier, Gheerbrant, 1983). Мит о проналазачу и уметнику Дедалу и његовим
крилима начињеним од перја и воска, интегрише све ове симболичке представе и
њихов информациони капацитет, усосталом као и мит о Другом, летећем храму у
Делфима. Раније је већ показано где све можемо стићи кренемо ли трагом
Будимирове анализе имена Алаксандуса - Међедовића из Вилусе и Живачевићеве
расправе о пореклу имена медвед.
Реконструкција предања о Аполону Хиперборејском и Питагори, те
њиховим улогама у Делфском пророчиштву довела је до већ поменутог закључка:
"...изгледа да је Питијац постао учитељ филозофа зато што је прво био поистовећен
с Хипербопрејцем." У Кротону, етрурској колонији у Великој Хелади, Питагору
називају Аполон Хиперборејски и сматрају да је инкарнација тог бога.
6. 16. Античка традиција, дакле, разликује два значења појма Пеласт -
Пеласти: прво, то је уопштени придев којим се именују прастари или први људи;
а друго, то је етноним за посебну етничку групу којој се, такође, приписује својство
прастарог, најстаријег, првобитног домородачког становништва. Ове Пеласте као
аутохтоно становништво балканско-анадолског простора, затекла су хеленска
племена када су половином 2. миленијума п.н.е., почели да се настањују на обалама
Анадола. Зато је углед Пеласта и пелашких заједница остао тако велик у свим
потоњим временима, до данас.
Чак је и Херодот, који је познат по свом хеленском патриотизму, забележио
да су египатски свештеници, добро упућени у знања старог света, признавали да су
од Египћана старији само Phrygians - Фрижани - Фригијци (Херодот, II, 1-3).
Фригијци су један од пелашких народа који су "давно пре Грка, а према
археолошком налазу и егејске сеобе, прешли са Балкана у Анадол", подсећа
 45

Будимир. Он такође налази да се управо овим Фригијцима и једном од њихових

градова-држава у Анадолу може приписати оно присуство имена Alaksandus у
хетитском дипломатском архиву из 14. века п.н.е. Видели смо да је име тог града-
државе било Вилуса - Wilusa, па се може направити добра пралела са именом села
Вилуси, између данашње Херцеговине и Црне Горе. Фригија је докрајчила и
наследила Хетитско царство, успостављајући доминацију својих социјалних и
верских установа на истом подручју у централном Анадолу. Као и Будимир,
Марија Гимбутас је такође установила сродност Фригијског са језицима
балканских Трачана и Илира. Гимбутасова такође потврђује Будимирове налазе
када каже:
"Постоје бројне граматичке сличности између Фригијског и Трачког; однос
са Грчким такође може бити пронађен, али оно што је много важније за питање
Фригијског порекла јесу блиске везе Фригијског са Словенским и Балтским
(језиком)." (Gimbutas, 1965).

7.

7. 1. Извесно истраживање из 1922. године, потврдило је сродност тзв.

маскиране главице нађене на неолитском локалитету Винча код Београда и
представе заробљеног хетитског великодостојника приказаног на познатом мозаику
посвећеном фараону Рамзесу III и египатској победи у рату против армије "народа
с мора", године 1182. п.н.е. Било је то у време када се, према већини истраживача
Хомеровог опуса, одиграо још један догађај са далекосежним последицама –
Тројански рат око године 1185. п.н.е.
"Народ с мора" јесте име под којим египатски извори из тог времена користе
за именовање војно-економског савеза народâ удружених на темељу заједничког
пелашког порекла, језика, предања и културе, који се крећу или морским путевима
са балканског приморја, или с друге стране копном, преко Дарданела, дуж обала
Анадола и Блиског Истока и угрожавају Египат и његове интересе у региону, током
влада фараона Рамзеса II (1290 - 1223. п.н.е.), Меренптаха (1223 - 1213. п.н.е.) и
Рамзеса III (1190 - 1158. п.н.е). У староегипатским архивским изворима "народ с
 46

мора" назива се Prst - Pe(l)sata. Доцнија асирска архивска грађа из 9. и 8. века п.н.е,
сачувала је ове Prste - Pe(l)sate под именом Palašata - Pilišta - Pelašet.
7. 2. Према једном тумачењу с краја 19. века, у доба египатских ратова са
"народом с мора", живео је и извесни Хосариф, наводно "син или усвојено дете"
сестре Рамзеса II – "то се никада није дознало", каже се – односно рођак Рамзесовог
сина и потоњег фараона Меренптаха. Овај Хосариф био је ученик храма Амон-Ра у
Теби, био је инициран у мистерије Изиде и Озириса, најзад постао је и Озирисов
свештеник, толико надарен да му је било допуштено да носи чак и златну арку,
заветни ковчег са десет најсветијих теургијских и магијских књига храма. Међу
њима, налазила се и књига Сефер Брешит или Књига принципа.
Четири златна херумива на златној арки, који имају облик сфинге,
симболишу четири основна елемента света – земљу, воду, ваздух и ватру, али су
такође и симбол четири света у облику божанског тетраграма. Зато се један
херумив јавља са главом лава, други за главом бика, трећи као орао, док последњи
има људску главу (Šire, 1989). "Симбол ковчега (Арке), свете спремнице, говори за
себе. Ковчег се сматра за 'Суштину Предања'. Он представља неуништиву науку, и
верује се да штити 'сазнање Живота'." (Lionel, 1984).
После добровољног искушења у етиопском храму, тамо преко Црвеног
мора, у земљи Мадијанској, с друге стране Синаја, овај Хосариф узео је име
Спашени – Мојсије. Под овим именом ушао је у историју.
7. 3. Наравно, постоје и друге теорије о пореклу и имену ове личности. Тако
је Фројд понудио аргументе за теорију да је Мојсије био Египћанин, потомак
угледне породице Левита, савременик монотеистичке соларне револуције коју је у
Египту његовог времена спровео фараон Аменхотеп IV, познатији као Акхенатен
(Amenhotep IV, Akhenaten, Akhnaton, Echnaton, Ikhnaton, ? - 1336. или 1334, владао
1353, 1351 - 1336, 1334) и да је, као такав, био високи посвећеник и представник
ове нове монотеистичке Атонове религије. "Мојсије је – вероватно угледни –
Египћанин од кога легенда треба да направи Јеврејина", каже Фројд.
Позивајући се и на друге ауторе, Фројд такође сматра да је име Мојсије,
египатско име. Према Џејмсу Брестеду (James Henry Breasted 1865 - 1935), аутору
меродавних дела The History of Egypt - Историја Египта (1906) и The Down of
 47

Conscience - Zora savesti (1934), на кога се Фројд позива у овој ствари, име Мојсије
је "просто египатска реч 'мосе' која значи 'дете', и скраћеница је за пунији облик као
што је на пример 'Амон, мосе' што значи 'Амон, дете'"; сама таква имена су "опет
скраћенице дужих израза: 'Амон (је поклонио) дете'", итд.; показано је да се "облик
имена 'Мосе' налази не ретко на египатским споменицима"; док "оно 'с' на крају
Мојсијевог имена /Мосес/ потиче из грчког превода Старог завета" и "не припада
ни хебрејском језику где име гласи 'Моше'".
Наводећи екстензивно ово место из Брестедовог рада (1934), Фројд каже да
га донекле чуди што је Брестед "у свом набрајању пропустио управо аналогна
теофорична имена која се затичу на листи египатских краљева као Ах-мосе, Тут-
мосе (Тотмес) и Ра-мосе (Рамзес)."
7. 4. Од многих истраживача који су исто тако нашли да је Мојсијево име
египатско, Фројд је био први који је поставио и једноставно логично питање – није
ли онај чије је име египатско и сам Египћанин? Трагајући за одговором на то
једноставно питање, Фројд је нашао бројне аргуменате на основу којих је на њега
одговорио потврдно.
Посебну тежину овој теорији даје чињеница што је Фројд на рукопису
књиге Der Mann Moses und die Monoteistische Religion - Човек Мојсије и
монотеистичка религија (код нас је превод објављен под насловом Mojsije i
monoteizam) радио до марта 1938. у Бечу, када је Хитлер са својим трупама ушао у
тај град, био дочекан френетичном добродошлицом и прогласио присаједињење
Аустрије Трећем Рајху. Рад на рукопису Фројд је окончао исте године у Лондону,
као емигрант. Књига је први пут објављена у Холандији 1939 (Frojd, 1939 - 1983).
Била је то година почетка Другог светског рата. Сам Фројд, умро је 22 дана после
његовог избијања.
7. 5. У сваком случају, после смрти Аменхотепа IV - Акхенатена и слома
његовог програма соларне револуције, Мојсије је емигрирао у земљу Мадијанску и
после извесног времена, окружен оданим Левитима, док су га пратиле читаве
породице најлојалнијих присталица, кренуо у "обећану земљу", у Каанан.
Старозаветне књиге помажу да се реконструишу догађаји који су потом уследили.
 48

Боравећи међу Мадијанцима, радикални монотеиста Мојсије не само да је

постао зет мадијамског свештеника Јотора, него је преузео и тамошњи култ бога
Јахвеа – мушког бога, који је "сигурно био бог вулкана" и "страшан, крволочни
демон који се ноћу појављује док зазире од дневне светлости". По Фројду, једино
што се са сигурношћу може рећи јесте то да су се ови значајни догађаји одиграли
"негде између 1350. и 1215. године пре Христа". Мојсијев радикални монотеизам –
од Атона, бога Сунца и јединог бога, до Јахвеа, бога вулкана и јединог бога – Фројд
објашњава контекстом саме епохе. Тако у напомени број 39, за други део своје
студије, Фројд каже и ово:
"Јахве је несумњиво био бог вулкана. Наравно нисам први који је открио
истозвучност имена Јахве с кореном другог божјег имена: Јупитер (Јов.). Име
Јоханан које се састоји од скраћенице хебрејског Јахве (на исти начин као немачко
име Gothold /Бог је милостив/ или пунски еквивалент: Ханибал) постало је у
облицима Јохан, Џон, Жан, Хуан најомиљеније име европског хришћанства. Када
га Италијани изговарају као Ђовани а затим и један дан у недељи зову Ђоведи,
онда поново обелодањују сличност која можда ништа а можда веома много значи.
Ту се отварају далекосежне, али и врло непоуздане перспективе. Изгледа да су
земље око источног басена Медитерана биле у оним мрачним и историјском
истраживању једва доступним столећима позорница чешћих и снажнијих
вулканских ерупција које су морале на околно становништво остављати
најснажнији утисак. Еванс претпоставља да је и дефинитивно разарање Миносове
палате у Кнососу било последица земљотреса. Тада је на Криту, као вероватно у
егејском свету уопште, уважаван култ Велике мајке. Увиђање да она није била у
стању да свој дом заштити од напада неке веће силе, можда је допринело томе да је
она морала ослободити место неком мушком бошанству, а тада је бог вулкана имао
први право да је замени. Зевс је још увек 'земљотресац'. Готово је сигурно да се у
оним мрачним временима извршила смена материнских божанстава мушким
боговима (који су првобитно можда били синови?). " (Frojd, 1939 - 1983; подвл.
Љ.К.)
7. 6. После хиљаду и триста година од догађаја који су довели у везу
монотеисту и револуционара Аменхотепа IV - Акхенатена и Мојсија, у доба док је
 49

римском империјом владао император Веспазијан (Titus Flavius Vespasianus, 9 - 79,

император 69 - 79), неко је у тадашњи Таурунум, данашњи Земун у Србији, донео
13 цм. дуг комад веома добро обрађене и изрезбарене слоноваче на којој су
угравирани портрети два египатска фараона, Аменхотеп IV - Акхенатен и његов
син или зет, у сваком случају наследник, Тутанкамон (Tutankhaten, Tutankhamun,
Tutenkh-, -amen, -amon, Amen-tut-ankh, 1341- 1323, владао 1333 - 1324). Разуме се,
овај догађај прошао би незапажено да није две крупне чињенице.
7. 7. Прва је свакако та да је Аменхотеп IV - Акхенатен одмах после смрти
проглашен за "фараона јеретика", његове револуционарне промене биле су
суспендоване и забрањене, његова породица и сви они који се нису одрекли његове
монотеистичке соларне религије били су стављени под режим репресалија, само
сећање на њега било је забрањено под претњом најтеже казне (у потоњој историји,
у епохи Римске империје, ова мера кодификована је у правни институт damnatio
memoriae, протеран из - јавног - сећања), сваки натпис са његовим именом био је
уништен и уклоњен са територије царства, а његови земни остаци склоњени су из
фараонске гробнице и уништени. Ова анатема бачена на Аменхотепа IV -
Акхенатена, на његове наследнике и следбенике, имала је да важи до краја времена.
Заиста, та мера била је на снази до историјског краја старог Египта.
Друга чињеница која утиче на то да изрезбарени комад слоноваче који се у
време императора Веспазијана нашао у Таурунуму поприми својства
прворазредног историјског артефакта од интереса са социјалну историју јесте то
што је овај предмет откривен безмало две хиљаде година пошто је донет у
Таурунум. Наиме, године 1961, група ученика основне школе играјући се на
Бежанијској коси, у делу Земуна који се зове Калварија, случајно је открила овај
предмет на коме су приказани Аменхотеп IV - Акхенатен и његов наследник
Тутанкамон (Глумац, 1963). Тако је мали предмет од слоноваче потврдио да је
институт damnatio memoriae начелно ограничен. Догађај, међутим, поседује и
нешто од правог херојског патоса. Наиме, damnatio memoriae у случају Аменхотепа
IV - Акхенатена нагиран је у простору централне области цивилизације Винче,
њених Пеласта и њиховог корпуса нултог знања.
 50

8.

8. 1. Дубок траг о себи и свом присуству у историји Пеласти су оставили у

књигама Старог завета. Тамо се помињу под именом Филистејци - Phillistines.
Међу народима који се помињу у Старом завету – највише због идолатрије,
неморала или окрутности – "можда ниједан није објект тако концентрисане
аверзије као што су то Филистејци", каже Стјуарт Мекалистер (Robert Alexander
Stewart Macalister, 1870 - 1950), тада професор келтске археологије на Даблинском
универзитету, у серији предавања о Филистејцима и њиховој историји коју је у
оквиру програма Schweich Lectures on Biblical Archaeology, одржао пред члановима
Британске академије децембра 1911. у Лондону. Проширени и дорађени текст
Мекалистерових предавања Британска академија објавила је 1914. под насловом
The Philistines. Their History and Civilization – Филистејци. Њихова историја и
цивилизација (Macalister, 1914).
8. 2. Колико је дубока и дуготрајна аверзија према Филистејцима,
Мекалистер илуструје чињеницом да у енглеском језику – свакако од 1600, ако не и
од раније – појам филистејац прво има колоквијално значење отпадник - outsider,
а да касније постаје свакодневни технички термин за ону особу која је због своје
примитивне менталне структуре неспособна да прихвати било који виши облик
уметности и цивилизације. У Француском и Немачком, а "вероватно... и у већини
европских језика", посебно у свакодневном говору, уз незнатна одступања, појам
филистејац има исто значење као и у енглеском.
8. 3. Старозаветне књиге које третирају проблем Филистејаца и њихових
односа са суседним хебрејским племенима, записане су око осам стотина година
после Мојсија и свакако су претрпеле низ модификација у каснијим епохама. Као
федерација пет филистејских градова-држава – Gaza, Askalon, Ekron, Ashdod i Gath
– Филистеја је успевала да сачува самосталност све док јудејски краљ Давид (око
1010 - 970. п.н.е.) није освојио Јерусалим, покорио Филистејце, Моапце, краља од
Сабе, Арамејце из Дамаска, Амонце, Амалечане и Едомце, и успоставио своје
краљевство. Временом, сви ови народи, укључујући разуме се и Филистејце,
"избрисани" су са историјске сцене.
 51

8. 4. Позивајући се на Крахеа и његова истраживања, Гимбутас закључује да

су ови Филистејци огранак илирског или прото-илирског стабла, те да су
најсроднији Пелагонцима из Македоније. Ове Филистејце - Phillistines - Pelašet -
Pelišt-im и Марија Гимбутас идентификује са Пеластима (Gimbutas, 1965).
8. 5. Раније наведена претпоставка да се и Мојсије можда служио језиком
Пеласта као "некадашњим светим језиком", почива дакле на примерној емпиријској
евиденцији. У сваком случају, основано се сматра да Палестина има да захвали за
то своје име управо овим Pe(l)satima или Pelašetima. По Будимиру, име Палестина
потиче од балканскх Пеласта.
"Ови Пеласти представљају предгрчко индоевропско становништво у
балканскоанадолској области. Тој групи предгрчких Пеласта не припадају само
становници античких грчких области, него и северног Балкана и западног Анадола.
Од њих по свој прилици потиче и име данашње Палестине, као и оне друге античке
Палестине у простору између североисточне Сирије и Закаквазја. О овим
Пеластима говорим на другом месту. Они се са много разлога могу сматрати
стварним творцима и носиоцима критско-микенске цивилизације, која је због
нових инвазија крајем другог миленијума ст. ере прилично страдала." (Будимир,
1948; подвл. Љ.К.)

9.

9. 1. Топоним Тара, као име планине, једног од балканских "планинских

острва", у данашњој западној Србији (Слика 7), идентичан је са хидронимом Тара,
како се зове река и њен импресивни кањон у данашњој Црној Гори и Босни и
Херцеговини. Порекло топонима и хидронима Тара доводи се у везу са
Аутаријатима - Autariatae, који су, према Страбону, "једно време били највећи и
најмоћнији илирски народ" (Stipčević, 1989). Област реке и планине Таре била је
централно подручје Аутаријата који су зенит своје историје доживели око 5. и 4.
века п.н.е. (Benac, V, 1987).
Имамо ли у виду да се група народа прозвана Змијски народ - Илири,
појавила на балканској и светској позорници изгледа на крају 4. и на почетку 3.
миленијума п.н.е., имало ли у виду да та појава означава почетак и убрзање
 52

процеса језичког издвајања различитих етничких заједница из истог пелашког

амалгама (Kinder - Hilgemann, 1978); сетимо ли се раније наведеног закључка М.
Гимбутас да су Филистејци огранак илирског или прото-илирског стабла, да су
најсроднији Пелагонцима из Македоније, те да се идентификују са Пеластима;
сетимо ли се, такође, увида до којих је дошао Будимир истражујући пелашки
корпус и његове деривате; онда је теорија о Аутаријатима, као онима који су
названи по заједничком имену своје главне реке и планине, потпуно утемељена.
Исто тако, вероватно је да су настанивши области две Таре, Аутаријати наследили
и религијско-култна и магијска својства тих места, својства која су препозната и
артикулисана унутар богатог корпуса пелашке баштине њихових предака.

Слика 7
Тара, планина у Србији, поглед са Бањске стене, извор:
http://www.skyscrapercity.com/showthread.php?t=706754&page=258.

9. 2. Крајем 4. века п.н.е., како нас обавештава географ Агатархид средином

2. века п.н.е., једна бизарна природна катаклизма натерала је знатан број
Аутаријата да напусте простор две Таре – "невиђена множина жаба која се излегла
у облацима је падала на земљу, загадила воду и храну". Кренули су према југу и
истоку. Један део ових исељеника населио је македонски краљ Касандар (око 310.
п.н.е.) око планине Орбеле (Бјеласица ?), док су други отишли међу Гете на ушћу
Дунава (Benac, V, 1987). После тога, име Аутаријата нестаје са историјске
 53

позорнице. Али, име Тара за једну балканску реку и планину, остало је до наших
дана. Такође, занимљиво је и то да ова двострука балканска Тара има блиске
рођачке односе са бројним другим Тарама на различитим крајевима света. То су
богиња Тара и њен култ у Индији (Hirananda, 1977), култ две Таре на Тибету; река
Тара у области Омска, у Сибиру, итд.
9. 3. Од посебног значаја за нашу основну тему, јесте однос пуне
лингвистичке идентичности између имена балканских Тарâ и неолитског станишта,
мегалитске опсерваторије, светог места, храма и резиденцијалног седишта
легендарних краљева Ирске северозападно од Даблина. То место такође се зове
Тара, сасвим прецизно Тарино Брдо, Тhе Hill of Tara – Слика 8.

Слика 9.
Тарино брдо, Ирска, савремена фотографија, извор: Тhе Hill of Tara, Wikipedia,
http://en.wikipedia.org/wiki/File:Collinaditara.jpg.

Ова ирска Тара је Ri Raith - Краљевска Тврђава, која се још зове и Temuir
или Temair, а у старом ирском рукопису о Великом краљу Кону (Conn) од Стотину
Битака и Краљевској Тврђави, због њених мегалита, култних својстава и функције
коју је имала у астрономији, називају је и Магични Камен Таре - the Magical Stone
of Tara (Harbison, 1992). Најстарији неолитски слојеви ове ирске Таре датовани су у
4. милнијум п.н.е. Почетком 20. столећа ирска Тара коришћена је као аргумент за
теорију да је управо у њој сакривена Мојсијева Арка, библијски Заветни ковчег
 54

који је нетрагом нестао 587. п.н.е. пошто је Набукодоносор II (604 - 562. п.н.е.)
освојио Јерусалим и пошто је разорен Соломонов (970 - 931. п.н.е.) храм
(Macalister, 1931).
9. 4. Разуме се, помињање ирске Таре у вези са старозаветном Арком, није
угрозило једно нешто старије предање. Већ вековима, наиме, езотерично предање
сугерише да се ова Арка налази у светој пећини у Шартру, Француска, над којом је
подигнута она чувена готска катедрала посвећена Црној Богородици – северна кула
почела је да се гради 1134. Предање о катедрали у Шартру, заснива се на неколико
чињеница и тумачењу тих чињеница као симболички организованих информација.
Наиме, сваке године, на дан летње дугодневице – у хришћанству, овај 22.
јун слави се као дан св. Јована Крститеља – тачно у подне, мало стакло уграђено у
један од витража по којима је катедрала у Шартру чувена, пропушта сунчев зрак
који пада тачно на средину храма и тако осветљава четвртасту плочу која се добија
када се повуку замишљене линије између четири једина четвртаста стуба који се у
катедрали налазе. Плоча која се тада јасно види, има површину која је тачно стоти
део површине основе Кеопсове пирамиде. Сматра се да се библијска Арка налази у
пећини испод те плоче (Lionel, 1984).
Додатна аргументација нађена је у чињеници да су две представе библијске
Арке извајане у камену поред портала званог Портал Иницираних, док су на једном
од струбова тог портала великим словима уклесана два натписа на латинском
језику: Archa cederis - Кроз Арку ћеш радити и Hic amititur Archa cederis - Овде
ствари добијају свој правац, радићеш кроз Арку. Посебну боју овој теорији даје
темпларско предање и предање о темпларима, чија се улога у изградњи катедрале у
Шатртру, као и других готских катедрала, сматра веома важном.
Крајем осамдесетих година, публиковани су резултати још једног трагања за
Мојсијевим Ковчегом завета. Ово трагање окончано је открићем да се старозаветна
Арка налази у једном хришћанском манастиру у Аксуму у северним областима
тадашње Етиопије, у данашњој Еритреји (Hancock, 1992).
9. 5. Међутим, већ је примећено да "сва предања помињу по неки Ковчег",
да је у питању симбол Клице Живота, па да је стога свака Арка заправо "лађа
Живота која броди по звезданоме океану." Видели смо да је такву функцију
 55

изворно добио и брод Арго пошто је мисија трагања за златним руном била
окончана. Видели смо, такође, да ова трансформација Арга у Арку симболише
традицију пелашке и, још даље, винчанске космогоније и космологије.
9. 6. Али, вратимо се ирској Тари. Митолошки циклус Tuatha Dé Danann -
Данин народ, садржи и приповест о најстаријим познатим боговима Ирске у коме
се они описују као "натрприродна раса чаробњака и мага, која се спустила с неба и
населила Ирску пре доласка Келта. Они се помињу као 'Господари Светлости'".
Најпознатије станиште ових чаробњака и мага јесте Њугренџ - Newgrange,
неолитска астрономска опсерваторија и светилиште, споменик који се налази
недалеко од Даблина, на север. Њугренџ је датован у период између 3700. и 3200.
године п.н.е. У ирском предању, Њугренџ се још назива Brú или Brú na Bóinne
(Harbison, 1992).
Главна личност ових Господара Светлости, личност разумљиво божанских
својстава, била је Dé Danaan - Дана, мајка богова. Јављајући се и под именом Anu,
Дана је богиња мајка тог народа божанских својстава који се по њој и зове Tuatha
Dé Danaan - Данин народ. Њихов врховни старешина био је Dagda - Дагда. Његово
име тумачи се као добри бог, али је такође познат и као Ruad Ro-fhessa - Господар
Великог Знања, као Eochaidh Ollathair - Свеопшти Отац, и најзад као Aedh -
Ватра.
Дагда је бог Сунца, соларно божанство. Он је Данин син и отац свих богова.
Као Господар Великог Знања, Дагда је и заштитник друидизма и братства свих
друида. Mathen - Међедовић, друид саме мајке богова Дане, узор је за све касније
друиде. Доцнија келтска митологија сматра да Данин народ није створио људе,
него да су ови Господари Светлости бесмртни претци људског рода (Ellis, 1987).
9. 7. Занимљива паралела може се направити између келтског Дагде и
Дабога, соларног божанства из предхришћанске словенске и српске митологије.
Као Дагда, и Дабог је еманација пелашких хероја и њиховог божанског статуса у
најстаријој балканској митологији. Не постоји општа сагласност о месту са кога су
у данашњу Ирску стигли они њени први домаћи богови, ти чаробњаци и маги
предвођени Даном и Дагдом. Ипак, захваљујући археологији, геолошкој историји,
математичкој климактологији, палеонтологији, антропологији и историји културне
 56

еволуције уопште, на располагању нам је велики број аргумената на које се можемо

позвати када то место идентификујемо као матично подручје Пеласта. Реч је о
простору цивилизације Винче.
9. 8. На такав ток догађаја указују бројни ауторитативни истраживачи (на
пример: Еванс, 1876, 1878; Child, 1929; Renfrew, 1973, итд.), па тако и Џ.Б.С.
Холдејн (John Burdon Sanderson Haldane, 1892 - 1964). У есеју ""Was England a
Yugoslav Colony?" - "Да ли је Енглеска била југословенска колонија?", који је
објавио 1951. у књизи својих огледа Everything Has a History - Све има историју,
Холдејн заступа теорију да су британска острва током неолита била колонизована
из централне области тадашње Европе, из подручја цивилизације Винче (Haldane,
1951).
Следимо ли импликације ових налаза и увида, онда следи и то да је она
"натприродна раса чаробњака и мага, која се спустила с неба и населила Ирску пре
доласка Келта", у 4. и 3. миленијуму п.н.е., када су ударени темељи Таре и
Њугренџа, могла бити само нека од заједница старобалканских Пеласта пристиглих
из подручја цивилизације Винче.
9. 9. За анализу Богиње из Зохапилка - Zohapilc, најстарије до сада
откривене фигурине у Средњој Америци, која је датована у годину 2.300 п.н.е., од
пресудног значаја била је компаративна анализа тог артефакта са сличним култним
предметима из области неолитске Старе Европе. Богиње из Зохапилка пронађена је
1979. у централној области Мексичке висоравни између планинских венаца Siera
Madre Orinetal и Siera Madre Osidental, на источној обали некадашњег језера чији су
остаци данас познати као "пливајуће баште" Xochimilca. Стратиграфија Зохапилка
показује континуитет људске заједице и њених насеобина од око године 6.000.
п.н.е., као и то да је између 3.000. п.н.е. и 2.200. п.н.е. дошло до "изванредног
напретка" ове заједнице. Богиња из Зохапилка као представа Велике богиње мајке,
узима се као крунски доказ промена које су се одиграле.
9. 10. Компаративна анализа Богиње из Зохапилка, довела је до следећег
закључка: "Као раније женске фигурине из Старе Европе, ова слика је, по речима
Џосефа Кембела, 'почетна апстракција која ослобађа симболичку представу', ова
представа изједначава плодност жене са плодношћу земље и следствено види
 57

човечанство као дете које храни земља у својој улози велике мајке. У вези с тим,
Марија Гимбутас подвлачи да су у Старој Европи пећине и гробнице (тј. улази у
земљу) замењене симболима материце, јајета и утеруса. Тако су обе, и жена људске
врсте и жена земља виђене као 'мистериозна посуда живота', која рађајући
обезбеђује да дух уђе у свет природе." (Markman & Markman, 1994)
9. 11. Истражујући древне митове, ритуале и култ медведа код
северноамеричких аутохтоних народа (антрополошко теренско истраживање на
преко 50 још живих локалитета на простору читаве Северне Америке), Дејвид
Роквел (David Rockwell) је резултате свог истраживања упоредио са анализом
четири сна из Европе двадесетог века (Rockwell, 1991).
У овим сновима представа медведа или сазвежђа Ursa Major - Велики
Медвед које је астрални симбол и симболички еквивалент тог великог сисара и
његових култних својстава, појављује се у пару са женском особом несумњиво
божанских атрибута. Представе богиње и медведа - медведице као богињиног
заступника, доминирају драматургијом и симболичком структуром ових снова у
пуној корелацији са структуром пелашког мита. Реконструишући један таквав сан,
сневач је навео да се богиња звала Ursanna - Медведица, да се налазила у храму од
црвеног камена, да је храм био отворен према небу и сазвежђу Великог Медведа, а
да је богиња била у вези са Месецом и жртвовањем животиња. Европски сневачи на
чије снове се позива Д. Роквел, били су пацијенти К. Г. Јунга.
9. 12. Симболичка архетипска веза која постоји између главних актера ових
снова – богиња и медвед – навела је Јунга да ову богињу протумачи као "неку
врсту" Дијане, италске богиње плодности, материнства и дивљачи, или као њену
гало-романску, односно келтску сродницу, шумску богињу познату под
романизованим именом Dea Artio - Богиња Медведица. Дијанино име, изведено од
индоевропског корена di - сијати, јасно упућује на то да је она такође и богиња
светлости због чега ће је касније поистовећивати са Луном, богињом Месеца.
Видели смо раније шта о проблему медведа и његове космичке еманације каже
Хомер. Дијанин дан празнован је 13. августа.
Етрурац Сервије Тулије, шести од седам првих легендарних краљева Рима, у
чије се божанско порекло није сумњало, који је током 44 године на власти извршио
 58

праву револуцију и стварно утемељио "вечни град" одредивши тако и његовог

значаја у потоњој историји, увео је у Рим култ богиње Дијане када је на Аветину
саградио њен храм. Култ Луне у Рим такође је увео Сервије Тулије. Према
предању, он је подигао први Лунин храм исто тако на Аветину. Лунини храмови
постојали су и на римском централном брду Палатину, као и у близини Комиција.
Лунин небески и земаљски партнер био је Сол, бог Сунца. Култ Сунца у Рим је
увео Тит Тације, Сабињанин и краљ Сабињана, који је, победивши Римљане после
оне познате отмице Сабињанки, постао Ромулов савладар и тако други од седам
првих легендарних краљева Рима. Дан бога Сола обележаван је 9. августа.
9. 13. Међутим, сâм Роквел, у вези са проблемом мотива медведа и сазвежђа
Ursa Major - Велики Медвед као његовог симбола код северноамеричких
аутохтоних народа, установио је релацију која је много ближа самом источнику ове
симболичке струтуре.
Роквел, наиме, каже следеће: "Медведи имају дугу везу са агрикултурним
заједницама Европе. На неолитским стаништима у Бугарској, Румунији, Мађарској
и Југославији, на стаништима која датирају уназад до шестог или седмог
миленијума пре нове ере, истраживачи су нашли на стотине глинених фигура које
представљају медведе. Рад археолога Марије Гимбутас и других сугеришу да су
они епифаније древене мајке богова у њеном животињском облику."
Фотографију једне такве "скулптуре од теракоте која представља богињу у
њеном животињском облику са новорођеним богом вегетације", Роквел је
публикована преко читаве стране као прилог бољем разумевању закључка до кога
се дошло у својој компаративној анализи култа медведа. Фигура чију је
фотографију објавио је из епохе неолитске културе Винче, а пронађена је на
локалитету Фафос, једном од центара те културе са подручја данашње Косовске
Митровице (Rockwell, 1991) у данашњој Србији.
9. 14. У културама аутохтоних ловачких и земљорадничких заједница
Северне Америке богиња плодности истовремено је врховно божанство. Њено име
је Мајка Земља. Знатно млађа представа Мајке Земље у раној градској култури
Европе 7. и 6. века п.н.е. јесте Дијана, у келтском пантеону, то је Dea Artio односно
Богиња Медведица, шумска богиња. Мајка Земља као Дијана идентификована је (и)
 59

у симболичкој структури снова Јунгових пацијената из 20. века. Оба облика богиње
плодности, онај северноамерички, у коме је она не само главна богиња него и
врховно божанство уопште и онај други, европски, у коме је тек једна из велике
антропоморфне групе главних богова и богиња свој источник имају у примарним
облицима ових сакралних представа, у иницијалног симболичкој представи која се
структуриала у епохи неолитске револуције и са појавом првих аграрних заједница
у области Прве, односно Старе Европе, како нас о томе извештавају Марија
Гимбутас и други истраживачи.
9. 15. Art - Медвед, јавља се као део бројних популарних имена келтске или
касније ирске митологије. Тако је син Кона од Стотину Битака (столовао у Тари од
177. до 212. н.е) упамћен по имену Art Aenfer - Медвед Јединствени. Он је, такође,
владао из Таре од 220. до 250. н.е. Други облик овог келтског Art - Медвед je Math -
Mедвед, kao što je to slučaj sa imenom Mac Mathghamhna - Медведов син -
Међедовић.
Видели смо да на Math - Mедвед наилазимо и у имену легендарног Mathena
који је био друид саме Dé Danaan - Дане, мајке богова. Појам друид, по Р.
Турнаисену (Eduard Rudolf Thurneysen, 1857 - 1940), потиче од dru-vid - дру-вид,
што овај истраживач преводи као енгл. thorough knowledge, односно савршено,
потпуно, дубинско знање. Друид је, дакле, онај који поседује савршено, потпуно
знање.
Занимљив резултат даје и покушај да се dru-vid - дру-вид преведе као срп.
јасно-вид, јасновид, видовит – онај који види, онај који зна. С. Џејмс наводи да је
појам друид, у вези и са келтским именом за свети храст, али и за друге свете
биљке – например, имела – и свете младе шуме важне у спиритуално-сакралном и
магијском схватању света многих култура, па тако и келтске (James, 1993).
9. 16. Када је после рата са Милесиансима, последњом групом освајача
Ирске пре историјског доба, Дагда одлучио да абдицира и да се са свим
Господарима Светлости, Даниним народом повуче у подземни свет, сваком од
богова доделио је посебно станиште sidhe - брежуљак, брдо. Господари Светлости
постали су Народ из брда, а подземни свет који су настанили назван је aes sidhe -
свет бајке. То је имагинарни двојник реалног света, универзум сна и фолклорне
 60

митологије. Архетипски обрасци који пресудно утичу на интегрисање људске

личности, на његове социјалне установе и свакодневни живот, као и живот саме
заједнице ускладиштени су у том простору. "Суштина предања", "сазнање
Живота", "Клица Живота", добро је скривена у том простору. Зато је aes sidhe -
свет бајке још један од бројних облика оне иницијалне Арке о којој је у овом раду
нешто већ казано.
Не случајно, најпопуларнија представница Народа из брда у фолклорним
причама из потоњег историјског времена јесте Bean sidhe - Жена из бајке. Она је
еманација врховне богиње Дане. Исто тако, сви друиди после Mathena -
Међедовића, били су носиоци, чувари и заступници целокупног знања. То значи да
су они поседовали кључ, а то значи алате и знања помоћу којих су могли да се
суверено крећу кроз обе димензије стварности – кроз невидљиви имагинарни
универзум апстрактних образаца и кроз простор његових транспарентних
манифестација у видљивом универзуму реалног света.
9. 17. Али, пре него што се успоставио нови поредак света после повлачења
Господара Светлости у имагинарни простор, требало је предузети одговарајуће
мере које ће омогућити да се ова радикална промена света, ова револуција, одигра
уз што је могуће мање проблема. Тај задатак имао је да обави веома угледни Lugh -
Луг, соларни бог и бог свих знања и вештина. Исто тако, овај Lugh - Луг је и једна
од еманација Mathena - Међедовића као Великог Учитеља. Занимљиво је, иако не и
убедљиво, да С. Џејмс име овог соларног божанства доводи у везу са латинским
lugos, односно гавран, или птица злослутница.
Према предању, Луг се појавио у магичној измаглици једног дана године
177. н.е., допустивши да га види Кон од Стотину Битака. Луг је тада прорекао Кону
колико ће деце имати и колико дуго ће владати. Било је то последње
документовано појављивање овог соларног божанства. Од тада па до 212. н.е. Кон
од Стотину Битака столовао је у Тари као Велики Краљ, а онда га је наследио
његов син Art - Медвед.
Временом, и у каснијим интерпретацијама, Луг је прво преименова у "малог
грбавог Луга", припростог занатлију из прича, а онда је његово име англицизирано
до непрепознатљивости у Leprechaum. Упркос томе, његов изворни потенцијал и
 61

само име Lugh - Луг, остали су сачувани у бројним топонимима, не само у Ирској:
Lugdunum - Лугов град - Лион у данашњој Француској; Лајден - Leiden у данашњој
Холандији; Lungdunum - Лугов град - Londinium - Лондон у данашњој Енглеској.
Један од четири главна предхришћанска празника међу Келтима, био је Lughnasadh
- Лугов празник, или Лугова слава, Лугов фестивал, светковина која је прослављана
као аграрни празник у част жетве. Лугов празник почињао је 1. августа, а најранији
извори бележе да је трајао петнаест дана. Хришћани су преузели овај празник под
именом Lammas - Празник првог воћа. Његово име је, међутим, преживело у
савременој Ирској: Lunasa - Август; у језику Manx којим говоре становници острва
Ман: Luanistyn - Август; у Шкотској: Lunasad - Празник првог воћа. (Ellis, 1992.)
9. 18. Као што смо видели, име Lugh - Луг, као име соларног божанства, С.
Џејмс изненађујуће и неуверљиво доводи у везу са лат. lugos, односно гавран или
птица злослутница. Овде није на одмет скренути пажњу на чињеницу да луг,
например на српском језику, има значење које у потпуности одговара симболици
Луговог соларног празника као аграрне светковине у част жетве.
Према Вуковом Српском ријечнику, "1. лŷг, м." значи: "1) der Hain, lucus.
[гај, берак] – 2) (у Ц. г.) vide рит (по блату)"; и "2. лŷг, лŷга, m. vide пепео"
(Караџић, 1818,1851 - 1935)". Уз помоћ Дивковићевог Latinsko - hrvatskog riječnika,
видимо да Вуково лат. lucus значи "луг, гај, посвећен којему божанству... шума". С
друге стране, у сваком стандардном српско - немачком речнику налазимо да
Вуково der Hain, такође значи гај, луг. На истом месту код Дивковића, наћићемо и
значење Џејмсовог лат. lugos, односно појма за који овај аутор, користећи га
недовољно прецизно, каже да значи гавран. Дивковић, дакле, каже: "lūgūbris, adj.
[lugeo] 1) tužan, žalostan, lamentatio, za mrtvim...2) meton, a) jadan, crn, tužan, bellum;
ales, crna ptica, zlokobnica. b) tužan, žalostan, plačan..." Иста су значења и лат. lūgeo
(Divković, 1900 - 1980).
9. 19. Тако произилази да је семантичко и симболичко значење појма Lugh -
Луг у пуном складу са соларном и аграрном улогом божанства које се именује овим
именом тек у релацији са значењем срп. луг, и лат. lucus. С друге стране, уколико
би Џејмсова етимологија била тачна, и ако би Lugh - Луг затиста значио исто што и
срп. гавран, црна питица злослутница или лат. lūgūbris, односно lugos како каже
 62

Џејмс, онда име Lugh - Луг никако не би могло бити име соларног и аграрног
божанства које се празнује у августу. Видимо, међутим, да се Lughnasadh - Лугов
празник прослављао као аграрна светковина, у августу и у славу соларног бога
заштитника жетве (или првог воћа), а видимо и то да је до данас сачуван у истом
облику у Ирској, Шкотској и на острву Ман. Следи да име Lugh - Луг има
функционално значење нашег луг, гај, млада шума, нарочито ако је ова млада шума
посвећена неком божанству, например самом Лугу.
9. 20. Под именом Uelster Cycle, сакупљена су сва сачувана народна
предања Ирске. Централни део овог корпуса зове се Táin Bó Cualinge и најстарији
је сачувани народни еп у овом делу Европе. Ibar- Ибар је име једног од хероја тог
епа.
Ибар је, такође и један важан хидроним са централног Балкана – наиме, река
Ибар значајна је притока Западне Мораве у Србији. Хидроним Ибар је исто што и
хидроними Ebro на Пиринејском полуострву – Ιβηρ, Hiberus, Iberus, или данашња
Марица у Тракији – која је у античким изворима забележена као Ηβρος. Старо име
Западне Мораве, како га је забележио Херодот, било је Αγγρος, што је идентично са
Anigros, именом реке на западној обали Пелопонеза. Ови хидроними су пелашког
порекла. Истражујући тај проблем лингвистичке дисперзије и дисперзије
културних образаца, Нико Жупанић је дошао до следећег закључка:
"У сливу Мораве, тј. у Србији треба да су живели пре доласка Хелена и
Трачана Пелазги, који су установили Ниш и дали име Ибру, Морави и Босни.
Пелазги су, по свој прилици обитавали 'Словенију' (труп Балканског полуострва)
између Понта и Адрије." (Županić, 1922, подвл. Љ.К.)

10.

10. 1. На све четири стране света, а нарочито у језичким споменицима као

неподмитљивим сведоцима културне еволуције која је обележила протеклих 15.000
година људске историје, и данас наилазимо на извештаје о Пеластима, Исто тако, о
Пеластима нас обавештавају дела или сачувани фрагменти бројних античких или
позно античких аутора: Хомер, Хесиод, Херодот, Тукидид, Хекатеј, Есхил,
 63

Софокле, Аполоније Рођанин, Аристофан, Прокло, Паузанија, Страбон, Птоломеј,

Плиније, Тацит, Овидије, Стефан Византинац и други.
10. 2. Етрурци - Thyrsenoi - Rasenna - Рашани, један од најважнијих
огранака матичног Пелашког стабла, посебно су омиљена тема за позноантичке и
раносредњовековне хроничаре, енциклопедисте или песнике. Тако је, на пример,
Ликофронова Alexandra из 2., а вероватније из 3. века н.е., можда најисцрпнија
систематизација и класификација ових (многобројних) старијих извештаја о
Пелашком корпусу који су остали сачувани у тада доступној усменој традицији,
као и писаним изворима тог времена.
10. 3. Наиме, ослањајући се на пелашку традицију и пелашко предање као
на недостижни узор, Ликофрон је у Alexandri предочио све предности и врлине
политичког, моралног, социјалног и културног програма организовања тадашње
екумене крунске аргументе, који је извео из ове традиције и тог предања. Тај
пелашки програм, Ликрофрон је назвао хомоноја - homonoia, што је еквивалентно
са уједињење, односно хармонија.
Ликрофон "посматра целу екумену, целу тадању 'насељену земљу' као једну
целину, чији су поједини делови, тј. поједини народи и племена, у тесној и
разноврсној међусобној вези, односима, па и сродству...", пише Стеван Јосифовић у
Студијама о Ликрофону из 1939.
Разуме се, овај пелашки програм међузависности, склада и синергије као
глобалног људског решења, до данас није остварена. Упркос чињеници да су га у
свим потоњим генерацијама током повести заступали неки од најблиставијих
умова човечанства. Ипак, за сваког истраживача више је него узбудљива чињеница
што је овај пелашки програм, 18 векова после Ликофрона, у једном краткотрајном
периоду историје – током 75 година у 20. веку, од 1918. до 1991 – био обновљен и
делотворно успоставњен управо унутар оних истих географских координата унутар
којих је, током неолитске револуције, структуриран пелашки корпус иницијалног
знања из кога је и Ликрофон развио концепт своје идеалне хомоноје.
Пелашки програм хомоноје, тај програм светског свејединства, током 20.
века познат је под именом Југославија...
 64

Литература

1. Apolonije sa Rodosa: Ep o Argonautima, preveo dr Marko Višić, Oktoih, Nikšić, 1998.

2. Appolonius of Rhodos: Jason and the Golden Fleece (The Argonautica), a new
translation by Richard Hunter, Oxford University Press, Oxford - New York, 1992.
3. Bahoven, Johan Jakob: Matrijarhat (1949), Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića,
Sremski Karlovci, 1990.
4. Baring, Anne and Jules Cashford: The Myth of the Goddess. Evolution of an Image,
Arkana Penguin Books, London, etc., 1991.
5. Beatty, Kelly J. and Andrew Chaikin, eds.: The New Solar System, Cambridge University
Press and Sky Publishing Corporation, Cambridge, MA, 1990.
6. Benac, Alojz, gl. urednik i Đuro Basler, Alojz Benac, Stane Gabrovec, Milutin
Garašanin, Nikola Tasić, Ksenija Vinski-Gasparini, reakcija: Praistorija jugoslavenskih
zemalja, I - V, Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, Centar za
balkanološke studije, Sarajevo, 1979 - 1987.
7. Briquel, Dominique: Les Pélasges en Italie, Ecole Francaise de Rome, Palais Farnese,
Rome, 1984.
8. Bruno, Đordano: O uzroku, principu i jednom, Kultura, Beograd, 1959.
9. Bruno, Đordano: Dve filozofske rasprave, Veselin Masleša, Sarajevo, 1979, O
beskrajnosti, svemiru i svetovima, str. 147- 299.
10. Bruno, Giordano: Optimizam slobodnog mišljenja, Naprijed, Zagreb, 1985.
11. Будимир, Милан: "Alaksandus > 'Άλέζανδρος", Историски часопис, Орган
Историског института САН, Српска академија наука, Београд, 1948, I, 1- 2.
12. Будимир, Милан: Грци и Пеласти, Српска академија наука, Посебна издања, књига
CLXVII, Одељење литературе и језика, књига 2, Београд, 1950.
13. Будимир, Милан: "Particule Pelasticae", I - III, Živa antika - Жива антика, Skopje -
Скопје, 1951, 1952, 1, I-II, 2, II.
14. Budimir, Milan: "Pelasto-slavica", Rad JAZU, Jugoslavenska akademija znanosti i
umjetnosti, Zagreb, 1956, 9.
15. Будимир, Милан: Са балканских источника, Српска књижевна задруга, Београд,
1968.
16. Chevalier, Jean i Alain Gheerbrant: Riječnik simbola, Matica hrvatska, Zagreb, 1983.
17. Child, Gordon V: The Danube in Prehistory, Clarendon Press, Oxford, 1929.
18. Цвијић, Јован: Балканско полуострво (La peninsule balkanique, Armand Colin, Paris,
1918), Српска академија наука и уметности - Књижевне новине - Завод за уџбенике
и наставна средства, Београд 1987.
19. Davies, P.C.W. and Julian Brown: Superstrings. A Theory of Everything?, Cambridge
University Press, Cambridge, UK, etc., 1988.
20. Dawkins, Richard: The Blind Watchmaker, Norton & Co., New York - London, 1987.
21. Delkur, Mari: Delfijsko proročište, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića - Dobra
vest, Sremski Karlovci - Novi Sad, 1992.
22. Divković, Mirko: Latinsko-hrvatski riječnik za škole (1900), Matica hrvatska, Zagreb,
1980.
23. Dokins, Ričard: Sebični gen, Vuk Karadžić, Beograd, 1979.
24. Ellis, Peter Berresford: A Dictionary of Irish Mythology, Oxford University Press,
Oxford, UK, etc., 1992.
25. Evans, Artur Dž.: Pješice kroz Bosnu i Hercegovinu tokom ustanka 1875 (1876), Veselin
Masleša, Sarajevo, 1973.
26. Evans, Artur Dž.: Ilirska pisma (1878), Veselin Masleša, Sarajevo, 1967.
27. Гавела, Бранко: Предања и знања о старом Балкану, Нолит, Београд, 1978.
 65

28. Гавела, Бранко: Палеолит Србије, Музеј у Аранђеловцу - Центар за археолошка

истраживања Филозофског факултета, Аранђеловац - Београд, 1988.
29. Gika, Matila: Filozofija i mistika broja (1952), Književna zajednica Novog Sada, Novi
Sad, 1987.
30. Gimbutas, Marija: Bronze Age Cultures in Central and Eastern Europe, Mouton & Co.,
The Hague, 1965.
31. Gimbutas, Marija: The Goddesses and Gods of Old Europe, Thames and Hudson,
London, 1982.
32. Gimbutas, Marija: The Language of the Goddess, Harper Collins, San Francisco, 1989.
33. Gimbutas, Marija: The Civilization of the Goddesses. The World of Old Europe, Harper
Collins, San Francisco, 1991.
34. Gleick, James: Chaos. The Amazing Science of the Unpredictable (1987), Vintage
Rundom House, London, etc., 1998.
35. Graves, Robert: Grčki mitovi (1955), Nolit, Beograd, (1980) 1992.
36. Haldane, J.B.S.: Everything Has a History, Georg Allen and Unwin Ltd., London, 1951.
37. Hancock, Graham: The Sing and the Seal, Simon & Schuster, Inc., New York, etc., 1992.
38. Harbison, Peter: Guide to National and Historic Monuments of Ireland, Gill and Macmillan,
Dublin, 1992.
39. Херодотова историја, I - II, превео Милан Арсенић, Матица српска, Нови Сад, 1980.
40. Hesiod: Teogonija, preveo dr Marko Višić, Oktoih, Nikšić, 2000.
41. Хомер: Илијада, превео: Милош Н. Ђурић, Матица српска, Нови Сад, 1985.
42. Хомер: Одисеја, превео: Милош Н. Ђурић, Матица српска, Нови Сад, 1985.
43. James, Simon: The World of the Celts, Thames and Hudson, London, 1993.
44. Јосифовић, Стеван: Студије о Ликофрону, Матица српска, Нови Сад, 1939.
45. Jung, C.G.: Sećanja, snovi, razmišljanja, Mediteran, Budva, 1989.
46. Jurema, Marcus W., Karl M. Kirschner and George C. Shields: "Modeling of Magic
Clusters (H2O)20 and (H2O)21H+ With the PM3 Quantum-Mechanical Method", Journal
of Computational Sciences, 14, 1993.
47. Караџић, Вук Стефановић: Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем
ријечима - Lexicon Serbico-Germanico-Latinum (1818,1851), Штампарија Краљевине
Југославије, Београд, 1935.
48. Kinder, Hermann and Werner Hilgemann: The Penguin Atlas of World History, I - II,
Penguin Books, London, 1978.
49. Кљакић, Љубомир: "Културни еволуционизам. Милоје М. Васић и цивилизација
Винче", у Предраг Р. Драгић Кијук, приређивач: Catena Mundi. Српска хроника на
светским веригама, I - II, Ибарске новости - Матица Срба и исељеника Србије,
Краљево - Београд, 1992, I, стр. 31 - 45.
50. Кљакић, Љубомир: "Случај Милана Будимира и 'Српске рапсодије Филипа
Вишњића'", у Предраг Р. Драгић Кијук, приређивач: Catena Mundi. Српска хроника на
светским веригама, I - II, исто, II, стр. 554 - 559.
51. Кљакић, Љубомир: "Протокултурни ареализам", у Предраг Р. Драгић Кијук,
приређивач: Catena Mundi. Српска хроника на светским веригама, I - II, исто, II, стр.
819 - 831.
52. Kljakić, Ljubomir: Oslobađanje istorije, knjiga I, Početak puta, Arhiv Kljakić, Beograd,
1993.
53. Kljakić, Ljubomir: "The Pelasgian Creation Myth as Starting Point of the New Scientific
Paradigm of Human Consciousness", paper presented at the conference Towards a
Scientific Basis of Consciousness, University of Arizona, Tucson, AZ, April 12 - 17, 1994;
abstract in Consciousness at the Crossroads of Philosophy and Cognitive Science, Imprint
Academic, Thorverton, UK, 1995, p. 126.
 66

54. Кљакић, Љубомир: "Ново мишљење и нова наука: самосвест о јединству микро и
макрокосмоса и њихових просторновременских структура", саопштење, округли сто
Самосвест или самоуништење, Akademia Nova, Кремна, Тара, 21. март 1994, није
објављено.
55. Kljakić, Ljubomir: "The Model of the Universe-Consciousness Structure. The New
Enlightenment Approach", мај 1995, рад примљен за Tucson II Conference on
Consciousness, Tucson, AZ, April 8 - 13, 1996; није представљен на Tucson II
Conference; објављено на изворном српском језику, под насловом "Пето Поље.
Астрални поредак као поредак синергије. Свест као својство Универзума и
универзална Свест. Универзално и Локално Симболичко Поље. Триангуларни
принцип раста и принцип најмањег дејства. Трансфромациона спирала. Монада и
централни поредак монаде. Становиште нове просвећености", Трећи програм Радио
Београда, четири емисије, 27 - 30. јуна 2000.
56. Kljakić, Ljubomir: "Self-consciousness of the First Civilisation. The Case of Divine
Pelasgians of Balkans", in D. Raković, Đ. Koruga, ed.: Cosciousness, Scientific Challenge
of 21th Century, ECPD and Čigoja, Belgrade 1995, pp. 3-25; на српском, "Samosvest prve
civilizacije. Slučaj božanstvenih Pelazga sa Balkana", u D. Raković, Đ. Koruga, urednici:
Svest, naučni izazov 21. veka, ECPD i Čigoja, Beograd 1996, str. 3-24.; takođe u Svest,
spavanje, snovi, Čovek između stvarnosti i mašte na pragu 21. veka, urednik: Nikola
Ilanković, Institut za psihijatriju Kliničkog centra Srbije, Beograd 1999, str. 21 - 46.
57. Kljakić, Ljubomir: "Samosvest Univerzuma. Argumenti za jednu kosmologiju svesti", u Lj.
Rakić, D. Raković, Đ. Koruga i A. Marjanović - urednici, Svest: naučni izazov 21. veka.
Zbornik radova sa ECPD seminara 27-28. septembra 1996, ECPD, Beograd 1996, str. 47-
56.
58. Kljakić, Ljubomir: "Prometejev san i svetlost razuma. Fragmenti o značaju snova za
kulturnu evoluciju", u Svest, spavanje, snovi. Čovek između stvarnosti i mašte na pragu 21.
veka, urednik: Nikola Ilanković, Institut za psihijatriju Kliničkog centra Srbije, Beograd
1999, str. 79 - 96; usmeno saopštenje na prvoj sesiji naučno-edukativnog skupa "Svest,
spavanje, snovi. Čovek između stvarnosti i mašte na pragu 21. veka", Beograd, Centar Sava,
14 - 15. oktobar 1999; Трећи програм Радио Београда, четири емисије, од 27. до 30.
марта 2000.
59. Kljakić, Ljubomir: "The Golden Fleece II. Universe - Consciousness - Civilisation", in Lj.
Rakić, G. Kostopoulos, D. Raković, Đ. Koruga - editors, Brain and Consciousness. Proc. of
the First Annual ECPD International Symposion on Scientific Bases if Consciousness,
ECPD, Belgrade 1997, pp. 27-34; верзија на српском, "Златно руно II. Универзум -
Свест - Цивилизација", Трећи програм радио Београда, 12. новембра 1997; превод на
мађарски, Радио Нови Сад, две емисије, 14. јануар, 21. јануар 1998.
60. Koruga, Đuro: INFON - From Nature Through Brain to Computers, selected papers,
Kosmos, Beograd, 1991.
61. Koruga, Đuro, Stuart Hameroff, James Withers, Raoul Loutly and Malur Sundareshan:
Fullerene C60 - Physics, Nanobiology, Nanotechnology, North-Holland. Amsterdam, 1993.
62. Levin, Harold L.,: The Earth Through Time, Harcourt Brace College Publishers, Orlando,
etc., 1994.
63. Lionel, Frederik: Sakralna astrologija. Ogledalo Velikog predanja, Prosveta, Beograd,
1984.
64. Macalister, R. A. Stewart: The Philistines: Their History and Civilization, The British
Academy, London, 1914.
65. Macalister, R. A. Stewart: Tara, a Pagan Sanctuary of Ancient Ireland, Charles Scribner's
Sons, New York - London, 1931.
 67

66. Maclagan, David: Creation Myths. Man's introduction to the world (1977), Thames and
Hudson, London, 1994
67. Markotić, Vladimir: The Vinča Culture, Western Publishers. Calgary, 1984.
68. Marković, Miroslav: Filozofija Heraklita Mračnog, Nolit, Beograd, 1983.
69. Marshack, Alexander: The Roots of Civilization, McGraw Hill, New York etc., 1972.
70. Michlet, Jules: Discours sur l'unite de la science (1825), Ouevres completes, Flammarion,
Paris, 1971, Vol 1.
71. Newton, Sir Isaac: The Chronology of Ancient Kingdoms Ammended (1728), Histories and
Mysteries of Man, Ltd., London, 1988.
72. Pešić, Radivoje: "Scrittura di Vinča - prima sistematisazzione", Instituti di Studi Orientali,
Milano, 1985.
73. Piggott, Stuart: The Druids (1965), Thames and Hudson, London, 1989.
74. Platon: Timaj, prevod i objašnjenja: Marjanca Pakiž, predgovor: Branko Pavlović, Velika
edicija Ideja, Mladost, Beograd, 1981.
75. Rasel, Bertrand: Istorija zapadne filozofije (1945), Kosmos, Beograd, 1962.
76. Renfrew, Colin: Before Civilization - The Radiocarbon Revolution and Prehistoric Europe,
Penguin, London, 1973.
77. Ristić, Predrag: "Arhitektura Lepenskog Vira", Umetnost; Beograd, 1969, 16:29-42.
78. Rockwell, David: Giving Voice to Bear. North American Indian Myths, Rituals, and Images
of the Bear, Robert Rinehart Publishers, Niwot, Colorado, 1991.
79. Sagan, Carl and Ann Druyan: Shadows of Forgotten Ancestors, Ballantine Books, New
York, 1992.
80. Shastri, Hirananda: The Origin and Cult of Tārā (1925), Memoirs of the Archaeological
Survey of India, No. 20, Indological Book Corporation, New Delhi, 1977.
81. Smooth, George and Keay Davidson: Wrinkles in Time. The Impact of Creation, Abacus,
London, 1993.
82. Срејовић, Драгослав: Лепенски вир, Српска књижевна задруга, Београд, 1969.
83. Срејовић, Драгослав - Љубинка Бабовић: Уметност Лепенског Вира, Издавачки
завод Југославија, Београд, 1983.
84. Stipčević, Aleksandar: Iliri. Povjest, život, kultura, Školska knjiga, Zagreb, 1989.
85. Szent-Györgi, Albert, Cited according to Wheatley, Denys N.: "Water in Life", Nature,
November 1993, p. 308.
86. Šire, Eduard: Veliki posvećenici (1889, 1914), Novo delo, Beograd, 1989.
87. Tartalja, Smilja: Skriveni krug. Obnova ciklizma u filozofiji istorije, Velika edicija Ideja,
posebno izdanje časopisa Ideje, Beograd, 1976.
88. Tesla, Nikola: Moji pronalasci - My Inventions (1919), Jugoslavenska akademija nauka i
umjetnosti - Školska knjiga - Muzej Nikole Tesle, Zagreb - Beograd, 1984.
89. Vajnberg, Stiven: Prva tri minuta. Savremeno shvatanje o postanku svemira (1977), Vuk
Karadžić, Beograd, 1981.
90. Vasić, Miloje M.: ”South-eastern elements in the Pre-historic civilization of Servia”, The
Annual of the British School at Athens, 1907-1908, 14:319-342.
91. Васић, Милоје М.: Праисториска Винча, I - IV, Издање и штампа Државне
штампарије краљевине Југославије, Београд, 1932 - 1936.
92. Васић, Милоје М.: "Хтонско-аграрни култ у Винчи", Глас САН, CCII, Српска
академија наука, Београд, 1951, стр. 33 - 60.
93. Васић, Милоје М.: "Кличевачка некропола", Старинар. Орган Археолошког
института, нова серија, књига III - IV, Beograd, 1952 - 1953, стр. 1 - 14.
94. Васић, Милоје М.: "Аргонаути на Дунаву", Глас САН, CCXII, Српска академија наука,
Београд, 1953.
95. Vico, Giambattista: Načela nove nauke (1744), Naprijed, Zagreb, 1982.
96. Weinberg, Steven: Dreams of a Final Theory, Vintage Books, New York, 1994.
 68

97. Winn, Shan M.M.: Pre-Writing in Southeast Europe: The Sign System of the Vinča Culture,
ca. 4,000 BC, Western Publishers, Calgary, 1981.
98. Живанчевић, Владимир: "О пореклу имена медвед", Гласник Етнографског музеја,
Београд, 1966, књ. 28 - 29, стр. 223 - 236, 1966,
99. Жупанић, Нико: "Трагом за Пелазгима", Народне старине, Загреб, 1922, 3:221-227.

*****

ПРИЛОГ

Љубомир Кљакић

МИЛАН БУДИМИР КАО СРПСКИ И ЈУГОСЛОВЕНСКИ

РЕВОЛУЦИОНАР
Скица за дискусију на научном скупу Академик Милан Будимир, Мркоњић Град,
Република Српска, 23 - 24. септембар 2010.

МИЛАН БУДИМИР О ГАВРИЛУ ПРИНЦИПУ И ОСТАЛИМ СВОЈИМ

ДРУГОВИМА ИЗ МЛАДЕ БОСНЕ ПРЕМА ВЛАДИМИРУ ДЕДИЈЕРУ

Владимир Дедијер: Сарајево 1914, I - II, Просвета, Београд, 1978, Глава X,

Исконски бунтовници из Босне, I, 221 - 303.
Стр. 221.
Мото аутора (В.Д.) за ову главу:
"Српски револуционар, ако хоће да победи, мора бити уметник и
конспиратор, имати талента за борбу и страдања, бити мученик и завереник, човек
западних манира и хајдук, који ће заурлати и повести бој за несрећне и погажене.
Владимир Гаћиновић"
Стр. 239 - 241.
"У сарајевској гиназији један од старијих другова Гаврила Принципа био је
Милан Будимир (1891 - 1975), касније професор филологије и члан Српске
академије наука. Будимир је 18. јуна 1975. саопштио Д. Адамовићу неке своје
успомене на Гаврила Принципа и сарајевску гимназију, које је Адамовић делом
објавио у 'Политици', а које овде у целини доносимо:
"Када сам ја дошао у сарајевску гимназију, у њој су тада постојала три тајна
друштва пре свега српских гимназијалаца. Једно је било литерарног карактера...
"Друго удружење је такође било окренуто школи, али је имало и одређени
литерарни карактер. Наиме, то је удружење било организовано у смислу пружања
помоћи млађим и уопште слабијим ђацима-Србима. Старији су потпуно бесплатно
давали часове млађим и слабијим ученицима. Ја сам увек био међу најбољим
 69

ученицима и врло рано сам почео да дајем часове својим колегама. На пример, када
је Гаврило Прицип прешао из Трговачке школе у гимназију, морао је да полаже
допунске испите и ја сам га спремао из латинског. Веома сам га ценио, колико због
вредноће и бистрине толико и због тога што је умео да искаже своје поштовање
према старијима. Тада су млађи ученици скидали шешире када би ми старији
наишли. Некима је то била велика кубура, а Гаврило се тако лепо, љубазно и
искрено обраћао тим својим јутарњним поздравом да ми је била милина
отпоздравити му. Професори су се чудили – како то да ђаци-Срби буду најбољи
ученици гимназије. Неки су знали за овај наш начин рада и помагали су нас. То
наше учење било је, у ствари, наш прилог борби за ослобођење. Свесно смо се
припремали за ослобођење. Хтели смо да слободној земљи дамо што више свог
знања.
"Треће удружење било је политичко-револуционарно. И у њему су били
углавном Срби, али су му касније, када сам био при крају школовања, пришли и
неки наши другови муслиманске вероисповести. Наши су састанци били тајни,
састајали смо се на врху Баш-чаршије, у улици која се звала Пилуша... Тада још
нико није говорио о Младој Босни, а то је било њено гимназијско језгро. Наш циљ
је био револуционаран: ослобађање Босне и Херцеговине од аустроугарске
доминације и заједничка борба са Србијом и Црном Гором против Турака за
ослобођење целог тог јужнословенског простора. На економском плану говорило
смо непрекидно о 'светлој будућности' коју би то ослобођење донело и сиромасима,
пре свега сељацима, који су чинили огромну већину у тадашњој Босни и
Херцеговини. Одавно сам говорио да је име Млада Босна настало коју годину
касније, колико се сећам, чак и две-три године после атентата у Сарајеву. Њега је
донео Божидар Пурић, по угледу на Младу Италију и на друга слична
револуционарна омладинска удружења. Наш програм нипошто није био узак,
напротив, био је широко југословенски оријентисан.
"У прво време ми заиста јесмо били окренути искључиво нашим босанским
јадима, али касније, када је међу нас дошао Владимир Гаћиновић, програм је
постао шири, дубљи, прави југословенски. Он је много допринео да изађемо из
своје тадашње ускости и да будемо поверљивији и према другима који нису били
Срби као ми. Годинама ми се чинило да Гаћиновић у историји није добио право
место које, као југословенски патриота и као врло надарен и врло образован човек
напредних погледа, свакако треба да има. Некад
(Следи: сет фотографија младобосанаца; прва фотографија, преко целе
стране, портрет Димитрија Митриновића.)
Стр. 241
"је био потпуно у сенци хероја сарајевског атентата, после се једноставно
заборавило на њега, а његов племенити поетски занос као да је остао да живи само
у онима који су имали срећу да га лично виде и чују."

*****

КОСОВСКО ТИРАНОУБИСТВО, КУЛТ ХЕРОЈА И МЛАДА БОСНА ПРЕМА

ВЛАДИМИРУ ДЕДИЈЕРУ

Владимир Дедијер: Сарајево 1914, I - II, Просвета, Београд, 1978.

 70

Глава XI, Косовско тираноубиство, стр. 305 - 334.

Стр. 305
Мото аутора (В.Д.) за ову главу:

"У Срба сваки обичан војник зна

зашто се бори. Кад је био дете,
мајка га је поздрављала речима:
Здраво, осветниче Косова!
Џон Рид"

(Џон Рид је ово написао 1915.)

Стр. 322.
"Као што смо нагласили на почетку овог поглавља, протагонисти
индивидуалног терора нашли су снажну подршку у традицији босанско-
херцеговачких кметова. Ни Жерајић ни Принцип не могу се потпуно разумети без
детаљног проучавања косовског мита.
"Јужнословенско тумачење убиства тиранина започиње битком на Косову,
где је 28. јуна 1389. отоманска војска, под командом султана Мурата, празила
српску феудалну војску коју је предводио кнез Лазар, и у којој су и један и други
војсковођа погинули... "

Историја
Народна поезија
Његош и тираноубиство
Стр. 334
"Разумљиво је што је одлука надвојводе Фрање Фердинанда да посети
Сарајево на саму годишњиву косовске битке, 28. јуна 1914, узнемирила Принципа,
који је Његошев Горски вијенац знао напамет. Описујући Албертију значај
косовског мита за босанске побуњенике, Васо Чубриловић, у то време
шеснаестогодишњи дечак, рекао је да Срби негују култ хероја, и да они данас
именом Милоша Обилића здружују име Гаврила Принципа; први означава српски
хероизам у трагедији на Косову пољу, други, српски хероизам у коначном
ослобођењу. "

*****

ДИМИТРИЈЕ МИТРИНОВИЋ, МИЛАН БУДИМИР, МИЛОШ ЂУРИЋ И ДРУГИ

ЊИХОВИ ПРИЈАТЕЉИ И САБОРЦИ, ПРЕМА ПРЕДРАГУ ПАЛАВЕСТРИ

Димитрије Митриновић: Сабрана дјела, I - III, приредио: Предедраг

Палавестра, Свјетлост, Сарајево, 1990.
П. Палавестра: Предговор, I (доле наведени одељак у идентичном облику
преузет из П. Палавестра: Догма и утопија Димитрија Митриновића, Слово љубве,
Београд, 1977, стр. 320 - 321)
Стр. 113
"Релативно мали успех Митриновићеве доктрине мере је приписивао
његовом болећивом човекољубљу и пуном демократизму при одабиру сарадника...
 71

"Дубљи и озбиљнији разлози за ограничено Митриновићево дејство у

релативно малом кругу сарадника лежало је, већим делом, у томе што није хтео да
ради у масама. Веровао је да две стотине добро упућених и чврсто повезаних људи
може учинит много и покренути велике масе, када за то дође право време. О томе
говори и програмско писмо његовог брата и тадашњег блиског сарадника
Миливоја, по његовом налогу крајем 1927. године упућено у Београд, у вези са
скорим покретањем часописа Претеча.1 Од раније у добрим односима са групом
покретача, међу којима су Душан Стојановић, Владета Поповић и Павле Јевтић
били енглески ђаци, а Милош Ђурић и Милан Будимир пријатељи са студија,
Митриновић је 1926. године, приликом једне посете Бечу, успоставио контакт са
Ратком Парежанином, будућим власником Претече,2 а у лето 1927. године, на
кратко, посетио Београд, где је разговарао о
Стр. 114.
"покретању часописа. Уочи издавања првог, светосавског, броја 1928.
године,3 Митриновић се разболео и отпутовао из Лондона налечење, оставивши
Миливоју налог да уредницима Претече изложи његов програм и саопшти
предлоге за уређење часописа. Не треба, међутим, искључити ни могућност да о н у
томе послу није хтео лично да учествује, јер, упркос подршци, у Претечи није
сарађивао.
"Пишући на основу његових упутстава, Миливоје је изнео два основна циља
Митриновићевог учења: општу дијалектичку повезаност свих појава и ствари у
природи и космосу, те у човеку и око њега; могућност спасења човечанства кроз
самосаздање свечовека као велике, свеопште синтезе до које људи могу доћи само
свесним деловањем. Србија, Југославија и Словенство у томе пројекту имали су
прекретничку улогу; они који би радили на њеном остварењу не би смели бити
религиозна секта или књижевни и политички клуб, већ интеграл моралног
динамизма. Тај месијански покрет – што га је Митриновић из Лондона хтео
усмерити у правцу властитих идеја – требало је да ради на политичком,
националном, религиозном, културно-просветном, васпитном и књижевном пољу,
тј. да буде јединствен и целовит, изнутра увезан идејом свечовека. У првом броју
Претече, око кога се окупила група београдских интелектуалаца (Душан
Стојановић, Владимир Вујић, Павле Јевтић, Владета Поповић, Милош Ђурић,
Милан Будимир, Душан Недељковић, Синиша Кордић, Милета Јакшић, Десанка
Максимовић и други) Милош Ђурић је спремно прихватио и разрадио
Митриновићеву идеју о свечовеку као основи нове философије.4 Концепцију
свечовека протумачио је твдњом да је то 'апсолутни човек', који је 'екуменска,
онтолошка, космичка претпоставка философског сазнања', што је, на одређен
начин, нашло места и у његовој тада припреманој
Стр. 115.
"докторској дисертацији Проблеми философије културе.5 Београдска група
Митриновићевих следбеника била је кратког века. После смрти брата Миливоја у
Лондону, 1928. године, Митриновић се више везао за рад 'Адлеровог друштва' и
1
Оригинал у поседу Гордане Митриновић Омчикус.
2
Ратко Парежанин, Млада Босна и први светски рат, Минхен, 1974, стр. 25.
3
Претеча. Часопис за националну и хришћанску културу, 1/1928, 1, Светосавски број.
4
Милош Ђурић, Свечовек. Нови дијалекат философирања, исто, стр. 31 - 33.
5
Исто.
 72

проблеме психоанализе, на шта је упућивао и сараднике Претече. Није имао ни

праве воље ни довољно снаге да води веике покрете и да преко пола Европе
координира рад самосталних група, које су се лако могле растурити – чему га је
научило горко искуство са Успенским, руском филозофом који се 1921. године
настанио у Енглеској и својим деловањем разбио Митриновићеве ране
конспиративне кружоке."

*****

Као мото за Исконске бунтовнике из Босне, односно Главу X свог Сарајева

1914, Владимир Дедијер је навео ове тестаментарне речи Владимира Гаћиновића:

"Српски револуционар, ако хоће да победи, мора бити уметник и

конспиратор, имати талента за борбу и страдања, бити мученик и завереник, човек
западних манира и хајдук, који ће заурлати и повести бој за несрећне и погажене."
Владимир Дедијер: Сарајево 1914, I - II, исто, Глава X, Исконски бунтовници из Босне, I,
стр. 221.

*****