Sinhronicitet ( Synchionicity ) Karl Gustaf Jung*, koji je i tvorac termina, definisao je sinhronicitet kao "princip bezuzrone povezanosti".

Mnoga njegova lina iskustva navela su ga na zakljuak da postoji klasa dogaaja, dosta estih, koji su povezani po znaenju, ali ne i uzrono. Mi takve dogaaje, normalno, nazivamo koincidencijama i pripisujemo ih sluaju. No Jung insistira da treba praviti vanu razliku izmeu "znaenjskih koincidencija" i "bezznaenjskih, sluajnih grupisanja". Ezoterine i istonjake filozofije priznaju ovu razliku, dok se u klasinoj zapadnoj filozofiji kao jedini oblik povezivanja izmeu dogaaja priznaje samo KAUZALNOST. Vlastito Jungovo miljenje bilo je u velikoj meri potaknuto klasinim delom drevne kineske filozofije, I IN-GOM, koje je smatrao za neoborivu potvrdu i ilustraciju valjanosti principa sinhroniciteta. I ing se koristi za proricanje sudbine tako to osoba koja trai savet bude upuena na odreeni deo teksta iz knjige time to izvri est, naizgled, proizvoljnih bacanja po tri pare i belei odnos "pisama" i "glava" za svako bacanje. Ovaj metod, pie Jung, "kao i sve tehnike za intuiciju i proricanje, zasniva se na bezuzronom, to jest, sinhronistikom principu povezanosti*. Jung je zastupao miljenje da postoje tri razliita nivoa NESVESNOG: personalno nesvesno, kolektivno nesvesno i psihoidni nivo; pri emu samo poslednja dva nivoa imaju uee u sinhronistikim dogaajima. Psiha je na ovim nivoima neograniena i transpersonalna; ona je mikrokosmos koji stupa u odnos i odraava makrokosmos. Jung je iz Lajbnicove* (Leibniz) filozofije preuzeo model univerzuma kao "prestabilirane harmonije", sastavljene od mnotva meupovezanih monada od kojih svaka sadri sliku celine. "Svako telo", pie Lajbnic, "reaguje na sve to se deava u univerzumu, tako da onaj koji bi sve video moe u svemu da ita ta se svuda dogaa i, ak, ta se dogaalo i ta e se dogaati. Ovo se upadljivo poklapa sa filozofijom koja lei u osnovi i ing-a, pa je i Jung svoju zamisao psihe i njenog odnosa prema spoljanjem svetu zasnovao na lajbnicovskom modelu meupovezanih celina, smatrajui da se na psihoidnom nivou i nivou kolektivnog nesvesnog psiha nalazi na vetrometini uticaja iz svih taaka neprekidnosti, koja predstavlja univerzum u bilo kom datom trenutku. Ljudska jedinka je na svesnom nivou upletena u sloene socijalne, ekonomske i line odnose, kojima ona delimino vlada, ali i koji delimino vladaju nad njom, dok je na dubokom nivou nesvesnog upletena u drugi kompleks odnosa, gde se prevazilaze prostor, vreme i uzronost, i gde se iz neprekidnosti univerzuma neprestano formiraju znaenjski obrasci, ili sinhroniciteti. Jung je pred kraj ivota dosta vremena posvetio nastojanju da svoju ideju o sinhronicitetu rairi meu fiziarima i uspeo je da pridobije bar jednog istaknutog meu njima, Volfanga Paulija. Pauli je bio tvorac "principa iskljuivosti", koji je bio kljuni pojam u KVANTNOJ TEORIJI. Filozof nauke, Anri Margano (Margenau). opisao je Paulijev princip kao "matematiku simetriju koja je nametnuta osnovnim jednainama prirode pri emu nastaje neka vrsta dinamikog efekta". Imajui ovo u vidu, lako je razumeti ta je zbliilo Junga i Paulija. Oni su imali zajedniku ideju da simetrija moe da izazove oigledan dinamiki efekt, a dokaze za to svak je pruao iz navodno sasvim razliitih oblasti istraivanja. Jedno od Jungovih najdubljih uverenja bilo je i da su fizike i psiholoke nauke neosnovano razdvojene i da e se kad-tad zbliiti. Najnoviji razvoji u fizici (vidi NELOKALNE KONEKSIJE, IMPLICITNA UREENOST) ne samo da su doveli do takvog zbliavanja, ve su uinili i da pojam sinhroniciteta danas bude mnogo manje neobian nego u vreme kada ga je Jung prvi put predloio /161/.