Polemika Vinkelman Lesing Re je o visoko akademskoj polemici izmeu dvojice najobrazovanijih ljudi svog vremena.

. Vinkelman je rodonaelnik istorije umetnosti kao nauke. Uvodi ideju stila koji predstavlja jednu vrstu biologistikog pristupa stvarima, gde svaha epoha ima svoju ranu, zrelu i kasnu fazu, fazu opadanja. Uestvovao je u iskopavanjima u Pompejima i Herkulanumu gde je i tragino nastradao. Bio je veliki zaljublenik u grki duh, kulturu i umetnost. Tvorac je ideje da se nain na koji narod percipira lepotu odraava i na politiku. Tretira lepotu kao duhovnu katergoriju. Njena priroda nije ulna fizika, ve je duhovna i duhom se prima u emu preopoznajemo refleks platonizma u prosveenosti kao i anticipaciju Hegela. Istie da je ovekov lik najlepi u prirodi upravo zbog toga to je oduhovljen / vitalizam konja/. U tom kontekstu Vinkelman pravi polnu podelu. Muko telo je za njega lepe od enskog, po kriterijumu duhovnosti. Ono se moe posmatrati nezainteresovano zato to je jednostavnije, plemenitije duhovnije, dok je ensko telo ulnije, puno krivih linija, mnogoliko i senzibilnije. ensko telo je dodue privlanije, ali je manje lepo. Fasciniran grkom skulpturom izlazi sa tezom da je izraz antike duhovnosti koji se vidi u delima likovne umetnosti PLEMENITA JEDNOSTAVNOST I MIRNA VELIINA. (npr. Niobida na umoru pati stabilno, sa dostojanstvom, bez preterane grimase)Oseao je da suviak izraajnosti gura stvaralako delo u izoblienost, zbog ega je i oseao odbojnost prema baroku. Zanos svete Tereze po njemu je primer prenaglaenog patosa. On je predstavnik estetike odozdo analizira pojedinana umetnika dela, pa dolazi do zakljuka. uvena je njegova analiza skulpture Laokon i sinovi Polidora sa Rodosa. Vinkelman primeuje da grki umetnik ne preteruju u prikazivanju oseanja. Laokon se ne dere, ne vie, on je sveden na mirni patos, emu je suprotstavljena Vergilijeva obrada istog motiva u Eneidi. U tome Vinkelman vidi potvrdu da je grki genije sa svojom plemenitom uzdranou iznad rimskog. Ova tvrdnja bila je povod za Lesinga da napie svog Laokona. Lesing ulazi u polemiku sa Vinkelmanom i rui njegovu tezu o plemenitoj jednostavnosti i mirnoj veliini. Najpre se obara na Vinkelmanovu tvrdnju da ponosni Grk ne podie nikakvu kuknjavu, naprotiv, najbolji primer za to je Homerova Ilijada gde se bestidno deru ne samo junaci, ve i bogovi (Afrodita i Ares). Mi dananji finiji Evropljani smatramo da utivost i pristojnost zabranjuju dreku i suze. Sve bolove priguiti, ne oplakivati ni gubitak najmilijeg, sve su to obeleja severnjakog junatva, ali nai praoci bili su varvari. Grci ne razmiljaju tako. Oni za razliku od varvarabez stida izraavaju bol i muku. Lesing posebno obraa panju na razliku izmeu Trojanaca i Ahejaca u epizodi sa primirjem zbog spaljivanja mrtvih. Trojanci spaljuju svoje mrtve bez suza, jer im je Prijam zabranio da plau, dok Agamemnon ne daje takvu zapovest svojima. Varvari se plae da bi plakanje omekalo njihovu hrabrost sutra u boju, a nadmoni Heleni mogu da plau i da se tuku podjednako dobro za ta je svakako potrebna vea duhovna snaga. Homer. primeuje Lesing, hoe da nas poui da samo Grk koji je na visokom civilizacijskom nivou moe u isti mah da plae i da bude hrabar, dok nekulturni Trojanac, da bi bio hrabar, mora da ugui svaku ovenost u sebi, da se ozveri. Kunst je ostati ovek, a biti hrabar. Poto je pobio Vinkelmanovu tezu, Lesing traga za drugim razlogom za to to je u Laokonovoj grupi strast utiana. On nudi svoju interpretaciju i daje na znanje itaocu da e teite njegovog istraivanja biti razlika izmeu likovnosti i knjievnosti. Paljivo razvija argumentativni hod. Poziva se najpre na injenicu da je lepota bila vrhunski zakon grke umetnosti. Grci ne prave portret u klasinom smislu, jer bee od individualnosti /tek e ga Rimljani razviti/. Po Lesingu izraz na licima figura koje prikazuju nikada ne prelazi u runu grimasu ili kreveljenje iz estetskih razloga. Pominje i dvojicu slikara Pausuna i Pireika (riparograf) koji su bili kanjeni siromatvom i marginalizovani, jer nisu potovali ideju lepote kojoj se Grci klanjaju. U tadanjoj grkoj kulturi nije bilo razumevanja za portrete runih ljudi, anr scene, berbernice, pijane tezge sa istrulelim voem okolo... Kod antikih Grka je postojao interesantan zakon, zakon helanodika, olimpijskih sudija, koji zabranjuje da se pravi lik pobednika ukoliko ne pobedi tri puta uzastopno, to je bilo gotovo nemogue. Samo je jednom oveku (Milon) to polo za rukom i igrom sluaja je bio i lep. A postojao je tebanski zakon protiv crtea na kojima se naglaavaju mane nekog lika, danas bismo rekli karikature. Lesing je Grke video kao visoko estetizovan narod koji je u likovnoj umetnosti beao od prikazivanja vrhunskog stupnja strasti kada grimasa na licu i gr tela postaju runi. Otuda zakljuuje da je u Laokonov grupi strast stiana upravo zbog zakona plastine lepote. Kao svetli primer antike likovnosti navodi Timanta. Njegova dela svedoe o neprikladnosti preteranih emocija za domen likovnosti, a takoe su odlian primer plodnog trenutka. Govori o uvenoj Timantovoj slici rtvovanje Ifigenije. Svi likovi iskazuju razliiti stupanj alosti koji im prilii, ali oevo lice je prekriveno, jer je kao predmet nepodoban za prikazivanje. Agamemnonov bol je najjai, on prelazi granicu i postaje ruan. Daje i analizu Timomahove slike Medeja. On je ne slika kako ubija decu, ve u trenutku kada je pakleni plan sazreo, kada je ljubomora nadjaala majinsku ljubav. Isto je sa slikom Razjareni Ajant. Timomah ga ne prikazuje kako besni i ubija goveda i jarce, nego kako sedi iznuren posle napada ludila i donosi odluku da se ubije, a oko njega njega je pomor. Lesing pravi suptilnu distinkciju izmeu likovnosti i knjievnosti. Izlazi sa tezom da je sutinski zahtev likovne umetnosti upravo to kako je raena Laokonova grupa. Likovni umetnik ima medijum prostor, a njegov predmet je telo u prostoru. On nema vreme kao medijum, ali moe eventualno da doara protok vremena ako je vet. On mora da izabere samo jedan trenutak koji e ovekoveiti, a ukoliko je talentovan izabrae plodni trenutak zato to mati ostavlja slobodnu igru. To je onaj momenat koji predstavlja sredite neke radnje, momenta kada lik deluje kao da sumira svoju prethodnu istoriju i nagovetava ono to e doi. Tu su prolost, sadanjost i budunost saeti u jedan trenutak i iskazani kroz telesnu formu. Ako se prikae na primer krajnji momenat vezuju se mati krila i ona nema kud dalje, a za Lesinga je jako bitno uvlaenje aktivnosti i svesti recipijenta u ceo prostor, njeno doitavanje. /kantijanska aktivnost subjektivne svesti/. Lesing kae da su pisac i likovni umetnik kao dva dobra suseda, svako ima svoj plac i nema zalaska u tuu teritoriju. One se samo dotiu (ili npr. grana prelazi u tui deo). Pisac za razliku od likovnog umetnika ima kao medijum vreme, a njegov predmet je radnja u vremenu. Ono to je za likovnog umetnika plodni trenutak, to je za pisca dinamian opis. Nain da pisac zae u oblast likovnosti je da doara telo u prostoru, na primer putem opisa fizike telesnosti. Pisac ne sme, smatra Lesing, da bukvalno opisuje delove tela da bi doarao neiju lepotu, kao to to esto ine romantiari (oi, elo, usne, ruke,..). Ako hoe zaista da doara telo u prostoru on tom mora da ini pomou radnje. Prvo daje primer Ahilovog tita iji opis Homer provlai kroz radnju, jer nam daje korake kako je nastajao, ta Hefest radi. Drugi primer je Helenina lepota koja nigde nije opisana. Homer daje itaocu da vidi kakav utisak ostavlja Helena na trojanske starce u uvenoj

sceni kada ona izlazi na terasu na tvravi. Njihova zadivljenost je merodavna, jer je kod njih seksualnost iskljuena i oni su ti koji ispataju zbog nje, a ipak priznaju da je bila vredna rata. Da bi dokazao svoju tezu, Lesing navodi primer slikara koji je istu ovu scenu sa Helenom naslikao. Helena je prekrivena velom, a starci je poudno gledaju. Na slici nam nije jasno zato je ona zakukuljena, a neprilian nam je njihov pogled. Lesingova studija je jedan od retkih primera recepta u umetnosti. Kako bi trebalo raditi, a ta izbegavati. Slikarstvo upotrebljava oblike i boje u prostoru, a poezija zvukove povezane u vremenu.