Prof. dr sci. Sergej M.

Ostoji

OSNOVI FIZIOLOGIJE SPORTA

Odabrana poglavlja

Prof. dr sci. Sergej M. Ostoji OSNOVI FIZIOLOGIJE SPORTA, Odabrana poglavlja Izdava

Novi Sad Za izdavaa Prof. dr Zlatko Ahmetovi, dekan Recenzenti Prof. dr sci. Zlatko Ahmetovi Prof. dr sci. Vladimir Jorga Konsultanti Igor Juki, Kinezioloki fakultet Sveuilita u Zagrebu, Hrvatska Emir Paali, Fakultet sporta i tjelesnog odgoja Sveuilita u Sarajevu, BIH Priprema za tampu Saa Pei Tira 300 primeraka

Copyright 2007 by tims. All rights reserved

Odlukom Nastavnog vea Fakulteta za sport u Novom Sadu br. xyz/ab od 30.03.2007. godine knjiga je prihvaena kao zvanini udbenik za predmet Fiziologija sporta

SADRAJ
PREDGOVOR I HOMEOSTAZA I STABILNO STANJE DINAMIKA RAVNOTEA
DEFINICIJA HOMEOSTAZE KONTROLNI SISTEMI ORGANIZMA FIZIKA AKTIVNOST IZAZOV ZA HOMEOSTAZU UTRENIRANOST I OSNOVNI ELEMENTI FORME

7 8
8 9 10 13

II OSNOVE METABOLIZMA VEBANJA

ENERGETIKA MIINE AKTIVNOSTI ADENOZIN TRIFOSFAT FOSFOKREATINSKI SISTEM ANAEROBNA (BRZA) GLIKOLIZA METABOLIZAM MLENE KISELINE AEROBNA PRODUKCIJA ENERGIJE METABOLIZAM MASTI REGULACIJA BIOENERGETSKIH PUTEVA METABOLIKI ODGOVORI NA VEBANJE Kratka, visoko-intenzivna aktivnost Tranzicija iz mirovanja u aktivnost niskog intenziteta Produena submaksimalna aktivnost Aktivnost progresivnog poveanja intenziteta Oporavak od vebanja MERENJE STEPENA METABOLIZMA ENERGETSKA CENA AKTIVNOSTI BAZALNI METABOLIZAM

16
17 18 19 19 21 22 24 26 27 28 29 30 31 31 32 34 35

III VEBANJE I KARDIOVASKULARNI SISTEM

SRANA FREKVENCIJA I VEBANJE UDARNI VOLUMEN MINUTNI VOLUMEN I ARTERIO-VENSKI GRADIJENT KISEONIKA PROTOK KRVI TOKOM AKTIVNOSTI ARTERIJSKI KRVNI PRITISAK UTICAJ POLOAJA TELA NA KARDIORESPIRATORNE PARAMETRE MAKSIMALNA POTRONJA KISEONIKA
3

37
37 39 40 42 43 44 45

ODREIVANJE VO2 MAX VENTILATORNI PRAG DINAMIKE (IZOTONINE) I STATIKE (IZOMETRIJSKE) AKTIVNOSTI AKTIVNOSTI GORNJIH I DONJIH EKSTREMITETA

47 48 50 51

IV RESPIRATORNI SISTEM I VEBANJE

PROMENE RESPIRATORNIH PARAMETARA TOKOM VEBANJA RESPIRATORNI SISTEM I HRONINI TRENANI STIMULUS

53
53 56

V MIINA VLAKNA STRUKTURA, KONTRAKCIJA, TIPIZACIJA

MAKROSKOPSKA STRUKTURA MIIA MIKROSKROPSKA STRUKTURA MIINOG VLAKNA MEHANIZAM MIINE KONTRAKCIJE TIPIZACIJA MIINIH VLAKANA Miina vlakna tip I Miina vlakna tip II TRENING I MODELOVANJE MIINIH VLAKANA

59
60 61 63 66 67 68 69

VI NEUROMIINI ASPEKTI POKRETA

NERVNA KONTROLA MIINE KONTRAKCIJE KONTROLA POKRETA KIMENA MODINA I PIRAMIDALNI SISTEM PROPRIOCEPTORI MIINO VRETENO I MIOTATSKI REFLEKS GOLGI-JEV TETIVNI ORGAN

71
71 73 75 75 79

VII PRINCIPI TRENINGA I ADAPTACIJE

SPECIFINOST TRENINGA NADOPTEREENJE I INTENZITET Metoda srane frekvencije Metoda subjektivne procene zamora Trajanje vebanja Uestalost INDIVIDUALIZACIJA I ADAPTACIJA PROGRESIVNOST TRENINGA I ODRAVANJE REVERZIBILNOST ZAGREVANJE I AKTIVNOSTI NAKON TRENINGA TAPERING MIINI TRENING I FIZIOLOKE ADAPTACIJE Nadopterenje u miinom treningu Adaptacija, progresija i individualizacija Neuromuskularne adaptacije
4

81
82 83 85 87 88 89 89 90 91 92 93 94 95 97 98

VIII MEHANIZMI MIINOG ZAMORA

ZAMOR I KRATKOTRAJNA AKTIVNOST VISOKOG INTENZITETA ZAMOR KOD AKTIVNOSTI IZDRLJIVOSTI

100
101 102

IX FIZIKA NEAKTIVNOST (DETRENING) I ADAPTACIJE

UTICAJ DETRENINGA NA KARDIOVASKULARNE PARAMETRE NEAKTIVNOST I METABOLIKE ADAPTACIJE DETRENING KOD VRHUNSKIH SPORTISTA

105
105 107 108

X FIZIKA AKTIVNOST I FAKTORI SPOLJANJE SREDINE

TOPLOTNI STRES KONDUKCIJA I RADIJACIJA DISBALANS TOPLOTNE RAVNOTEE Personalne protektivne mere UTICAJ NISKIH TEMPERATURA NA VEBANJE VEBANJE U USLOVIMA VISOKE NADMORSKE VISINE VEBANJE U USLOVIMA AEROZAGAENJA

110
110 112 113 115 115 117 120

XI ANALIZA TELESNE STRUKTURE I GRAE U SPORTU

MORFOLOKI NIVOI ORGANIZACIJE MODELI I METODI STRUKTURISANJA Denzitometrija - podvodno merenje teine i pletizmografija Dvostuko-energetska apsorpciometrija X zraka (DEXA) Analiza bioelektrine impedance (BIA) Preinfracrvena reaktanca (NIR) Kompjuterizovana tomografija (CT) i nuklearna magnetna rezonaca (NMR) ANTROPOMETRIJA U SAVREMENOJ SPORTSKOJ NAUCI SOMATOTIPIZACIJA SPORTISTA PROPORCIONALNOST I SPORTSKI NASTUP

122
122 127 127 127 128 128 129 129 134 135

XII FUNKCIONALNA TESTIRANJA U SPORTU

EFEKTI TESTIRANJA I IZBOR TESTA MERENJE MIINE SILE I SNAGE TESTIRANJE AEROBNE SPOSOBNOSTI TESTIRANJE ANAEROBNE MOI I KAPACITETA

137
137 140 142 145

XIII LITERATURA XIV ELEKTRONSKE ADRESE

148 150

PREDGOVOR
Moderni sport postao je poligon za takmienje ne samo vrhunskih sportista ve i sve brojnijeg tima strunjaka i naunika koji pomau uesnicima u sportu da postignu vrhunski rezultat, esto izlaui organizam optereenjima iznad tolerantnih. Kljunu ulogu u razumevanju raznovrsnih mehanizama adaptacije organizma oveka na sportsku aktivnost ima fiziologija sporta. U isto vreme bazina i primenjena nauka, fiziologija sporta opisuje i objanjava odgovore ljudskog organizma na sport, omoguavajui optimizovanje sportskog nastupa kroz dizajniranje preciznog, efikasnog i bezbednog trenanog programa. Shodno pomenutom, udbenik Osnove fiziologije sporta namenjen je pre svega studentima Fakulteta za sport i turizam TIMS u Novom Sadu koji kroz predmet Fiziologija sporta stiu osnovna znanja iz biologije sporta, fizike aktivnosti i vebanja. Kako je literatura iz ove oblasti na naem jeziku relativno oskudna, iskreno se nadam da e Osnovi fiziologije sporta biti zanimljivo tivo i buduim i sadanjim sportskim lekarima, sportistima, trenerima i svima drugima koji koriste principe fiziologije sporta u svakodnevnom radu, od amaterskog do vrhunskog nivoa takmienja. U knjizi su prikazana odabrana znanja iz fiziologije sporta i vebanja kroz spektar esencijalnih podataka, dijagrama, slika i tzv. naprednih delova teksta. Mada je od svih sportskih nauka, fiziologija sporta najdinaminija i koliina novih saznanja raste svakodnevno, autor se trudio da izloene informacije budu to je mogue aktuelnije. U tom smislu, svaka sugestija, kritika ili savet koji bi knjigu unapredili i poboljali su vie nego dobrodoli. Mnoga budua poglavlja fiziologije sporta ekaju da budu napisana. Upravo zbog toga, ovaj tekst posveen je buduim piscima i svima koji tragaju za novim saznanjima, istraujui svet sportske nauke i menjajui ga uz pomo novih informacija, iskustva i kreativnosti. Koliku zahvalnost dugujem svojim uiteljima, jo veu dugujem svojim uenicima koji me svakoga dana podseaju da se obini ljudi prilagoavaju svetu a da samo posebni prilagoavaju svet sebi, inei od njega bolje mesto za ivot. Novi Sad, januar 2007. godine Sergej M. Ostoji

I HOMEOSTAZA I STABILNO STANJE DINAMIKA RAVNOTEA

Pre vie od sto godina, francuski fiziolog Claude Bernard uoio je zadivljujuu ravnoteu unutranje sredine organizma oveka (milieu interior) bez obzira na drastine promene spoljanjeg okruenja. injenica da ljudsko telo uspeva da odri relativnu nepromenjivost unutranjeg prostora, bez obzira na faktore kakvi su fiziko vebanje, toplota, hladnoa ili gladovanje, nije sluajan incident ve rezultat besprekornog funkcionisanja mnogih kompleksnih kontrolnih sistema. Mehanizmi koji su odgovorni za odravanje stabilnosti unutranje sredine jedan su od najvanijih predmeta interesovanja fiziologije fizike aktivnosti.

DEFINICIJA HOMEOSTAZE
Termin homeostaza prvi put je upotrebio Walter Cannon 30-ih godina dvadesetog veka kao stanje odravanja konstantne ili nepromenjene unutranje sredine organizma. Slian termin, stabilno stanje esto se koristi u fiziologiji sporta i fizike aktivnosti da oznai ravnoteu fiziolokih sistema. Iako se ovi termini uobiajeno koriste kao sinonimi, homeostaza se odnosi na stanje relativne nepromenjenosti unutranje sredine tokom mirovanja, nastala kao rezultat brojnih kompenzatornih regulatornih procesa. Sa druge strane, stabilno stanje ne znai da je unutranja sredina normalna ve jednostavno da se ne menja odravajui se na nekom novom postignutom nivou. Drugim reima, ravnotea je postignuta izmeu zahteva kojima je organizam izloen i odgovora na te zahteve. Primer koji omoguava razumevanje terminolokih razlika je sluaj kretanja telesne temperature tokom vebanja. Homeostaza se odnosi na mirovne nepromenjene vrednosti unutranje temperature organizma koja iznosi oko 37C. Kada zaponemo vebanje umerenog intenziteta, temperatura raste, homeostaza se remeti a nakon oko 40 minuta vebanja uspostavlja se novo stanje ravnotee ili stabilno stanje (npr. 38C) jer se telesna temperatura dalje ne menja (ne raste) (Slika 1.1). Dakle homeostaza uglavnom opisuje normalnu mirovnu ravnoteu a termin stabilno stanje, balans ostvaren za vreme fizike aktivnosti.

Slika 1.1 Promene telesne temperature tokom 60 minuta vebanja u

termo-neutralnom ambijentu (temperatura dostie plato nakon 40 minuta) Mada koncept homeostaze podrazumeva nepromenjivost unutranje sredine, mnogi fizioloki parametri variraju oko odreene vrednosti. U tom smislu, homeostazu smatramo oblikom dinamike ravnotee koja je rezultat delovanja biolokih sistema povratne sprege koji reguliu brojne fizioloke parametre.

KONTROLNI SISTEMI ORGANIZMA

Ljudski organizam poseduje stotine razliitih kontrolnih sistema i cilj veine je regulisanje odreenih fiziolokih parametara u okviru konstantnih vrednosti. Najsloeniji sistemi nalaze se u samoj eliji i oni reguliu procese kao to su razlaganje i sinteza proteina, produkcija energije i odravanje odgovarajuih koliina deponovanih hranljivih materija. Gotovo svi organski sistemi ljudskog organizma funkcioniu u cilju odravanja homeostaze. Na primer, plua (respiratorni sistem) i srce (kardiovaskularni sistem) deluju zajedno u cilju obezbeivanja kiseonika i uklanjanja ugljen dioksida iz meuelijske (ekstracelularne) tenosti. injenica da je kardiorespiratorni sistem sposoban da odrava normalne nivoe kiseonika i ugljen dioksida, tokom perioda intenzivnog vebanja, nije sluajnost ve posledica rada preciznih kontrolnih sistema. Bioloki kontrolni sistemi definiu se kao lanac meusobno povezanih komponenti koje odravaju vrednost odreenog parametra (hemijskog ili fizikog) na konstantnom nivou. Osnovne komponente kontrolnog sistema su receptor, integrativni centar i efektor. Signal koji zapoinje operaciju kontrolnog sistema je stimulus (dra), kao to je promena krvnog pritiska ili temperature. Stimulus nadrauje receptor (komponentu sposobnu da detektuje promenu konkretnog parametra) koji alje poruku do integrativnog centra. Integrativni centar je kontrolna struktura koja analizira delovanje stimulusa i alje odgovarajuu poruku elementu poznatom kao efektor, koja izaziva korigovanje poremeaja, odgovorom iji je cilj ponovno uspostavljanje homeostaze. Povratak unutranje sredine u normalne okvire dovodi do smanji-

vanja efekta matinog stimulusa koji je sluio kao okida kontrolnih sistema u organizmu. Ovakav tip odgovora poznat je kao negativna povratna sprega.

Slika 1.2 Primer homeostatske kontrole koncentracije ugljen dioksida (CO2)

Veina sistema u organizmu funkcionie po sistemu negativne povratne sprege. Na primer, regulacija koncentracije ugljen dioksida u ekstracelularnoj tenosti od strane respiratornog sistema funkcionie po sistemu negativne povratne sprege (Slika 1.2). Poveanje koncentracije ugljen dioksida iznad normalnih vrednost, koja moe nastati kao posledica vebanja, stimulie receptore koji alju informaciju do respiratornog kontrolnog centra koji izaziva poveanje frekvencije disanja. Efektori su u ovom sluaju respiratorni miii a poveana uestalost disanja balansira nivo ugljen dioksida do normalnih vrednosti uspostavljanjem homeostaze. Razlog zato se ova sprega zove negativna je posledica injenice da je odgovor kontrolnog sistema suprotan (negativan) stimulusu koji ga je izazvao. to je vei kapacitet kontrolog sistema, to je sistem sposobniji da koriguje poremeaje homeostaze pa najvaniji kontrolni sistemi u organizmu imaju veliki kapacitet tj. znatnu mogunost adaptacije i kontrole.

FIZIKA AKTIVNOST IZAZOV ZA HOMEOSTAZU

Miino vebanje predstavlja test za brojne homeostatske kontrolne sisteme organizma jer vebanje, direktno ili indirektno, utie na mnoge fizioloke parametre (sranu frekvencu, brzinu disanja, telesnu temperatura). Na primer, za vreme intenzivnog vebanja, skeletna muskulatura proizvodi veliku koliinu mlene kiseline koja izaziva porast kiselosti (aciditeta) u intraelijskoj i meuelijskoj tenosti. Ovaj porast kiselosti ozbiljan je izazov za telesne sisteme kontrole acido-baznog statusa. Takoe, naporno vebanje poveava potrebu aktivne muskulature za kiseonikom, dok se istovremeno proizvode velike koliine ugljen dioksida. Ove promene se moraju efikasno kompenzovati poveanjem plune ventilacije i protoka krvi koji udrueno dovode do poveanja isporuke kiseonika skeletnoj muskulaturi i ukljanjanja metabolikih nusprodukata. Dalje, aktivni miii proizvode veliku koliinu toplote koja se mora ukloniti da bi se spreilo pregrevanje organizma. Kontrolni sistemi moraju brzo da reaguju spreavajui izmene unutranje sredine. Ipak, u pojedinim situacijama, kakvo je npr. vebanje u toplom i vlanom ambijentu, poremeaji ravnotee
10

su preveliki ak i za kontrolne sisteme znatnog kapaciteta, pa se ne uspostavlja stabilno stanje, pojavljuje se zamor, aktivnost se prekida i javljaju se patoloke promene. Shvatanje adaptacija koje organski sistemi trpe tokom akutnog i hroninog izlaganja fizikoj aktivnosti predstavljaju sr interesovanja fiziologije sporta. Fiziko vebanje (exercise) se definie kao pojedinana akutna epizoda miine aktivnosti koja zahteva potronju energije iznad vrednosti u mirovanju i koja uglavnom dovodi do voljnih pokreta ekstremiteta ili itavog tela. Kao to emo videti, vebanje dovodi do poremeaja homeostaze i ovi poremeaji predstavljaju odgovor organizma na vebanje. Oigledan primer sa kojim je veina aktivnih osoba upoznata je porast frekvencije srca tokom vebanja iji stepen porasta zavisi od velikog broja spoljanjih i unutranjih faktora (Tabela 1.1). Iako svako vebanje zahteva poveanje energetske potronje iznad vrednosti u mirovanju i porast frekvencije srca, a veina ukljuuje izvoenje voljnih pokreta, ne dovode sve aktivnosti do istih fiziolokih odgovora.
Tabela 1.1 Primer dnevnih varijacija srane frekvencije u mirovanju i optereenju Doba dana 02:00 Stanje Mirovanje Lagana aktivnost Umerena aktivnost Maksimalan napor Oporavak (3 min) 65 100 130 179 118 06:00 10:00 14:00 18:00 20:00

Srana frekvencija (udara/min) 69 103 131 179 122 73 109 138 183 129 74 109 139 184 128 72 105 135 181 128 69 104 134 181 125

Da bi se razumeli i analizirali odgovori organizma na dejstvo fizike aktivnosti, potrebno je opisati vrstu (modalitet) vebanja, intenzitet kojim se veba ili trenira i karakteristike osobe koja je uesnik aktivnosti. Na primer, veslanje ima veoma razliit efekat na kardiorespiratorni sistem u odnosu na fudbal. Modalitet aktivnosti se uglavnom klasifikuje prema energetskim potrebama (npr. aerobni ili anaerobni) ili glavnoj miinoj aktivnosti (npr. dinamika ili statika). Hodanje, biciklizam i plivanje su primeri kontinuiranih, ritminih aerobnih aktivnosti; skakanje, sprint ili dizanje tegova su tzv. anaerobne i/ili statike aktivnosti. to se tie intenziteta (jaine) vebanja najee se opisuju termini kao to su maksimalni i submaksimalni intenzitet. Maksimalni intenzitet vebanja odnosi se na vrnu jainu, najvee optereenje ili najdue trajanje aktivnosti koje je osoba sposobna da izvede. Motivacija ovde igra vanu ulogu u postizanju maksimalnog intenziteta. Uglavnom se najvee vrednosti postiu tokom aktivnosti stepenastog poveenja optereenja, kada osoba poinje vebanje na prihvatljivom intenzitetu a zatim ga poveava do maksimalno tolerantnog nivoa. Fizioloke vrednosti merene u ovakvim okolnostima uglavnom se oznaavaju kao maksimalne (npr. maksimalna srana frekvencija - HRmax, maksimalna potronja kiseonika - VO2max). esto se sree i termin tzv. submaksimalnog
11

intenziteta vebanja. Submaksimalno vebanje se opisuje na nekoliko naina a najee se koristi optereenje za koje se zna ili pretpostavlja da je ispod maksimalnih vrednosti za posmatranu osobu. Moe se izraziti kao apsolutno odnosno relativno submaksimalno optereenje, koje se ee koristi zbog valorizacije proporcionalnosti i mogunosti poreenja osoba razliitih telesnih dimenzija. Odreene karakteristike osobe koja veba takoe utiu na razlike u stepenu odgovora na fiziku aktivnost. Osnovni obrazac odgovora je za sve osobe isti, meutim, stepen odgovora zavisi od pola, starosti i fiziolokog statusa kao to je zdravstveno stanje ili nivo pripremljenosti osobe koja veba. U svakom sluaju postoje dva glavna cilja vebanja ostvarivanje zdravstvenih efekata na organizam i stvaranje baze za sportski rezultat. Zdravstveni efekti vebanja podrazumevaju aktivnosti koje su usmerene na spreavanje oboljenja ili rehabilitaciju od povreda ali i razvijanje visokog nivoa funkcionalnog kapaciteta za neophodne svakodnevne delatnosti. Shodno tome, cilj je uestvovanje u vebanju u meri koja je dovoljna da dovede do odreenih zdravstveno-korisnih efekata i unapreenja kvaliteta ivota. Sa druge strane, sportsko kondicioniranje ima ui fokus usmerenje na optimiziranje sportskog rezultata. U tom smislu, neophodno je analizirati fizioloke zahteve sporta i poziciju sportiste u odnosu na ove zahteve. Kada se poznaju ova dva elementa, mogue je razviti specifino dizajniran invidualizovan trenani program. Ovakav program treba da angauje specifinu muskulaturu i obezbedi optimalan balans izmeu agonistikih i antagonistikih miinih grupa, razvije ili unapredi biomehaniki obrazac sporta, ostvari metabolike zahteve i inkorporira motorne karakteristike neophodne za dostizanje cilja. Uklapanjem svih elemenata u jednu celinu dostiemo stanje fizike pripremljenosti (utreniranosti) koja se definie kao fizioloko stanje koje prua osnovu za svakodnevne aktivnosti, zatitu od hipokinetskih bolesti i temelj za uestvovanje i uspeh u sportu. Hipokinezija se definie kao odsustvo kretanja i jedan je od glavnih faktora za pojavu tzv. hipokinetskih bolesti koje nastaju kao posledica nedostataka fizike aktivnosti. U zapadnim drutvima, vie od 2/3 populacije nedovoljno je fiziki aktivno a dnevna potronja energije od 50-ih godina dvadesetog veka do danas se smanjila za oko 30%. Fizika neaktivnost povezuje se sa poveanom uestalosti mnogih bolesti kao to su gojaznost, kardiovaskularne bolesti, eerna bolest, pojedina maligna oboljenja. Osoba koja je fiziki aktivna ima dui proseni ivotni vek i manju stopu oboljevanja u odnosu na osobu koja je fiziki neaktivna (sedentarna) a poveanje nivoa aktivnosti koji odgovara energetskoj potronji od svega 1000 kcal/nedeljno smanjuje rizik od umiranja i oboljevanja za 25%. Ameriki Centar za prevenciju i kontrolu bolesti preporuuje 30 minuta ili vie umerene fizike aktivnosti koju treba akumulirati tokom dana, kako bi se ostvarili pozitivni zdravstveni efekti, posebno kod osoba koje boluju od hroninih oboljenja.

12

UTRENIRANOST I OSNOVNI ELEMENTI FORME

Pripremljenost ili forma (utreniranost) za razliite ljude ima razliita znaenja. Dostii eljenu formu znai postii vrlo poseban i specifian cilj na odreeni nain. Za nekoga to moe da znai istrati maraton za manje od tri asa. Kod drugih utreniranost znai sposobnost da se veba tri puta nedeljno; pojedinci misle da pripremljenost znai odsustvo zamora u svakodnevnim aktivnostima. Saznanja o blagotvornosti fizike aktivnosti i dostizanja forme u mnogome su se promenili poslednjih decenija pa mnoge osobe kada razmiljaju o fizikoj formi misle na specifine aspekte koje ele da poboljaju i unaprede. Na primer, za neke je vano da razviju jau muskulaturu, za druge da poboljaju pokretljivost dok trei ele da koriguju telesnu teinu i poprave estetski utisak o sopstvenom telu. Forma (physical fitness) se definie kao skup karakteristika koje osoba ima ili razvija, a koje su povezane sa sposobnou za obavljanje odreene fizike aktivnosti. Fizika pripremljenost (forma) smatra se, sastavljena je od merljivih komponenti koje omoguavaju osobi da pobolja svoje aktivnosti u okviru razliitih sportskih i svakodnevnih zahteva. Forma se u ovom smislu uobiajeno postie specifinim reimom koji se sastoji iz strukturisanih epizoda treninga u zatvorenom ili otvorenom prostoru. Uopteno uzev, postoji nekoliko glavnih komponenti fizike pripremljenosti (forme) na koje se obraa panja pri utvrivanju stepena pripremljenosti i dizajniranja adekvatnog programa treninga (Slika 1.3).

Slika 1.3 Osnovni elementi fizike pripremljenosti (forme)

Kardiovaskularna forma predstavlja sposobnost srca i plua da isporue adekvatnu koliinu kiseonika aktivnim miiima. Koliko intenzivno srce obavlja svoju funkciju moe se indirektno pratiti preko vrednosti srane frekvencije (HR). Vee vrednosti HR odgovaraju intenzivnijoj aktivnosti i veim potrebama aktivne muskulature. Vre13

dnosti HR uvek rastu kako rastu potrebe tkiva za kiseonikom - odnos je linearan. Cilj svakog trenanog programa je da pobolja efikasnost srca i plua. Ova poboljanja ostvaruju se na tri glavna naina: poveanjem koliine kiseonika koji ulazi u plua, poboljanjem preuzimanja i transporta kiseonika putem cirkulacije i poboljanjem sposobnosti miia da preuzimaju i koriste (utiliziraju) kiseonik. Ukoliko treningom ostvarimo pomenute adaptacije, za posledicu emo imati smanjenje srane frekvencije u mirovanju. To pokazuje da srce kuca manji broj puta u minutu a isporuuje istu koliinu kiseonika tkivima - ono radi efikasnije i ekonominije. Optimalna kardiovaskularna forma je od koristi jer omoguava da se svakodnevne aktivnosti obavljaju lake, bez zamora i sa manje utroene energije. Miina izdrljivost opisuje se kao broj ponovljenih kontrakcija miia ili miine grupe koje se izvode protiv optereenja bez zamora ili vreme za koje se jedna kontrakcija zadrava bez pojave zamora. Uopteno govorei, programi unapreenja miine izdrljivosti podrazumevaju izvoenje velikog broja ponavljenih kontrakcija nasuprot slabom otporu i mogu pripremiti osobu za razliite sportske ili svakodnevne aktivnosti. Ovim tipom vebanja miii postaju efikasniji u preuzimanju i korienju kiseonika. Oigledna promena koju osoba primeuje, kao posledica treninga miine izdrljivosti, je produenje trajanja treninga bez pojave nelagodnosti i zamora. Miina snaga se definie kao maksimalna sila miia (miine grupe) koja se razvija tokom jedne kontrakcije. esto se kao sinonim koristi i jedan repetitivni maksimum (1-RM) koji slui kao metod merenja snage miia. Kada se postigne eljena miina snaga, esto je prisutno i poveanje veliine miia i obino, moe se podii vei repetitivni maksimum. Pored sportskog nastupa, poboljanje miine snage je od koristi i u svakodnevnim dnevnim aktivnostima od podizanja namirnica do pomeranja nametaja. Fleksibilnost je karakteristika koja podrazumeva obim pokreta koji se moe izvesti u odreenom zglobu. Fleksibilnost je specifina za svaki zglob u organizmu. Biti elastian u jednom zglobu (npr. zglobu kuka) ne znai optimalnu fleksibilnost u drugom zglobu (npr. zglobu ramena). Fleksibilnost je esto zanemareni element treninga ali ona ne samo da prua korisne efekte u sportskim aktivnostima ve je znaajna u sticanju slobode pokreta u starijem uzrasnom dobu. irok spektar motorikih sposobnosti obuhvata koordinaciju, brzinu, ravnoteu, agilnost to jest vetine nephodne za obavljanje odreene specifine aktivnosti. Ove vetine treba da budu to slinije odreenoj aktivnosti kako bi se neuromiini kompleks uspeno trenirao. Poseban element forme odnosi se na telesne dimenzije meu kojima telesna struktura (sastav) ima kljuni znaaj za optimalno zdravlje i sportski rezultat. Viak masnog tkiva iznad optimalnih vrednosti (Tabela 1.2) izlae osobu poveanom zdravstvenom riziku od gojaznosti, kardiovaskularnih oboljenja, eerne i malignih bolesti, a sportisti onemoguava optimalan nastup u sportovima u kojima dominiraju aktivnosti tranja ili skakanja.

14

Tabela 1.2 Sadraj masti (%) u strukturi sastava tela neaktivnih osoba Pothranjeni ene 20-39 godina 40-59 godina 60-79 godina Mukarci 20-39 godina 40-59 godina 60-79 godina 8 11 13 8-20 11-22 13-25 20-25 22-28 25-30 25 28 30 21 23 24 21-33 23-34 24-36 33-39 34-40 36-42 39 40 42 Zdravi Podgojeni Gojazni

Balansirani, personalizovani reim programirane aktivnosti moe poboljati sve pomenute elemente forme. Ipak, postoje odreeni genetski faktori koji osobi daju odreene prednosti i nedostatke pri dostizanju pojedinih elemenata utreniranosti. Kroz naredna poglavlja, upoznaemo se sa osnovnim elementima funkcionalnih i morfolokih adaptacija koje nastaju na organskim sistemima kao posledica delovanja fizike aktivnosti i vebanja. Razumevanje promena koje se deavaju na metabolikom, kardiorespiratornom i neuromiinom sistemu osnova su za dizajniranje individualnih ili grupnih, originalnih i efikasnih programa treninga, bez obzira da li se radi o profesionalnom sportisti, osobi koja uestvuje u aktivnosti iz zadovoljstva ili bolesniku koji doivljava fiziku aktivnost kao lek. Francuski lekar i fiziolog Joseph-Clement Tisot jo je u osamnaestom veku formulisao kljuni postulat doziranja fizike aktivnosti - fizika aktivnost moe zameniti svaki lek, meutim ni jedan lek ne moe zameniti fiziku aktivnost!

15

II OSNOVE METABOLIZMA VEBANJA

Veina osoba, bile one fiziki aktivne ili sedentarne, tokom dana ima tri obroka. Bez obzira na velike razlike u sastavu unetih namirnica, socijalne i psiholoke sklonosti povezane sa ishranom, sa fizioloke take gledita materije unete hranom neophodne su za obezbeivanje energije esencijalne za svaku eliju i brojne funkcije ljudskog organizma. U cilju da obezbedi energiju, hrana se kroz niz procesa u organizmu transformie u hemijsku energiju. Skup svih hemijskih reakcija u organizmu zove se metabolizam. Ukoliko se energija koristi u cilju izgradnje telesnih tkiva (npr. povezivanjem amino kiselina kako bi se stvorili proteini, osnovni element strukture skeletne muskulature) ove procese zovemo anabolizam. Suprotno, ukoliko obuhvatimo sve reakcije razlaganja hemijskih jedinjenja i tkiva (npr. razgradnja glikogena radi oslobaanja energije za miinu kontrakciju) ove procese zovemo katabolizam. Sa take gledita oblika i vrste metabolikih reakcija koje dominiraju tokom fizike aktivnosti i vebanja, primaran znaaj pripada katabolikim reakcijama. Osnovni cilj je obezbeivanje energije koja omoguava miinu aktivnost, bez obzira da li je angaovana mala ili velika miina masa, vebanje lako ili naporno, intenzitet submaksimalan ili maksimalan. U obezbeivanju neophodne energije za organizam, telo oveka ponaa se u skladu sa prvim zakonom termodinamike energija se ne stvara niti unitava ve samo menja oblike. Shodno tome, sve hemijske reakcije su meusobno povezane (kuplovane) jedne oslobaaju energiju (egzergone) a druge koriste osloboenu energiju (endergone) (Slika 2.1).

16

Slika 2.1 Povezane (kuplovane) hemijske reakcije u organizmu

ENERGETIKA MIINE AKTIVNOSTI

U stanju mirovanja prosean mukarac teak sedamdeset kilograma, troi energiju dinamikom od oko 1.2 kilokalorije svakog minuta. Dok miruje, manje od jedne petine energetske potronje odlazi na skeletnu muskulaturu. Meutim, kada zapone fizika aktivnost, dolazi do znatnog poveanja potronje energije koja je uglavnom posledica angaovanja aktivne skeletne muskulature. Minutni volumen srca (ukupna koliina krvi koje srce ispumpa za jedan minut) i srana frekvencija rastu kao posledica poveanog metabolizma itavog organizma. Kako bi se ispunili poveani zahtevi srca, poveava se za etiri puta protok krvi i potronja kiseonika u samom sranom miiu. Tokom intenzivnog vebanja, ukupna potronja energije poveava se za 15 do 25 puta iznad vrednosti u mirovanju, to dovodi do kalorijske potronje od oko 18-30 kcal/minut. Glavni deo ovog porasta (preko 70%) odnosi se na obezbeivanje goriva za aktivnu muskulaturu, koja moe poveati energetske zahteve i za 200 puta! Kompletna energija neophodna aktivnoj skeletnoj muskulaturi proizvodi se procesima u kojima materije bogate energijom sagorevaju jednim od dva naina aerobnim i anaerobnim putem. Aerobni energetski metabolizam obuhvata sve reakcije u kojima se hemijska energija proizvodi i oslobaa uz prisustvo kiseonika, za razliku od anaerobnog metabolizma koji ne zahteva ambijent bogat kiseonikom. Za razliku od elija nervnog sistema koje proizvode energiju aerobnim putevima i sranog miia koji ima veliki aerobni i veoma mali anaerobni kapacitet za proizvodnju energije, elije skeletne muskulature poseduju sposobnost generisanja energije i aerobnim i anaerobnim putevima, zavisno od okolnosti. Aerobni i ananerobni bioenergetski procesi
17

konvertovanja hemijske energije u mehaniku (miinu kontrakciju) obuhvataju spektar sloenih procesa u ijem se sreditu nalazi adenozin trifosfat.

ADENOZIN TRIFOSFAT
Potencijalna metabolika hemijska energija (gorivo) unosi se ishranom. Ugljeni hidrati, masti i proteini iz namirnica poseduju energetski potencijal koji se nizom hemijskih reakcija transformie i deponuje u formi visoko-energetskog jedinjenja, adenozin trifosfata (ATP), sastavljenog od nukleotida adenina, riboze i tri fosfatne grupe (Slika 2.2).

Slika 2.2 Hemijska struktura adenozin trifosfata (ATP)

Svaka fosfatna grupa vezana je tzv. visoko-energetskim vezama ijim odvajanjem dolazi do oslobaanja hemijske energije. Energija koja se oslobaa putem hidrolize visoko-energetske supstance ATP, iz kojih nastaju adenozin difosfat (ADP) i neorganska fosfatna grupa (Pi), pokree kontrakciju skeletne muskulature. Reakcija je kontrolisana dejstvom kontrolnog proteina, enzima miozin ATP-aze.

Ova hemijska reakcija je reverzibilna i zahteva ulaganje (potronju) energije. Koliina ATP u miiu, koja je direktno dostupna u svakom trenutku, relativno je mala (3 do 5 mmol ATP/kg miine mase) pa je neophodna neprekidna sinteza, ukoliko fizika aktivnost traje due od nekoliko sekundi. Sreom, miina vlakna poseduju metaboliki aparat koji proizvodi ATP korienjem razliitih izvora i puteva za stvaranje energije fosfokreatinskim sistemom, glikolitikim putem (odvija se u citoplazmi elije) i oksidacijom hranljivih materija (nutrijensa) do ugljen dioksida i vode, koja se odvija u mitohondrijama miine elije.
18

FOSFOKREATINSKI SISTEM
Fosfokreatinski sistem obezbeuje transfer visoko-energetske fosfatne grupe sa kreatin fosfata (PC), jedinjenja bogatog energijom koje se nalazi u eliji, na ADP ime se fosforilacijom gradi ATP i kreatinski ostatak (C). Reakcija je kontrolisana enzimom kreatin kinazom.

Ovaj sistem obnove ATP se odvija brzo jer ukljuuje samo jednu hemijsku reakciju i jedan enzim koji je regulie. Meutim, kreatin fosfat se nalazi u ogranienoj koliini u eliji pa je oekivana koliina nastalog ATP-a mala a trajanje reakcije relativno kratko (8-10 sekundi). Za proces refosforilacije ATP nije potrebno prisustvo kiseonika pa se ovaj sistem zove anerobni alaktatni energetski sistem, jer nema stvaranja mlene kiseline. Kreatin je prirodna supstanca, derivat aminokiseline glicina. Sinteza kreatina od oko 1 gram na dan nastaje u jetri, pankreasu i bubrezima iz amino kiselina glicina, arginina i metionina. Kreatin je normalan element dnevne ishrane sa potrebama od 2 do 3 grama, zavisno od veliine organizma i brzine metabolizma. Priblino 3 do 5 grama kreatina se nalazi u svakom kilogramu nekuvanog mesa ili ribe. U celini se apsorbuje iz tankog creva i ulazi u cirkulaciju. Vei deo kreatina (oko 95%) u ljudskom organizmu nalazi se u skeletnim miiima. ezdeset do sedamdeset procenata skeletnog miinog kreatina nalazi se u fosforilisanom obliku (PC - fosfokreatin), koji je efikasno spakovan u miiu. Priblina koliina kreatina u organizmu mukarca od 70 kg iznosi oko 120 grama. Kreatin se neenzimskim putem konveruje u kreatinin koji se filtrira u glomerulima i izluuje urinom. Kreatin se koristi od strane sportista kako bi poveao mravu masu tela i poboljao parametre sportskog nastupa u pojedinanim i ponovljenim aktivnostima visokog intenziteta i kratkog trajanja (dizanje tegova, sprint, biciklizam, fudbal, koarka). Kreatin je vrlo popularan nutritivni suplement koji koriste kako rekreativni sportisti tako i elitni takmiari, svetski i olimpijski ampioni - oko 30% sportista u SAD koristi redovno preparate koji sadre kreatin.

ANAEROBNA (BRZA) GLIKOLIZA

Vei deo obezbeenja energetskih potreba ljudskog organizma ostvaruje se metabolizmom ugljenih hidrata. Sa druge strane, jedino ugljeni hidrati mogu biti metabolisani i aerobnim (uz prisustvo kiseonika) i anaerobnim putem (bez kiseonika). Konano, koliina kiseonika neophodna za metabolizam ugljenih hidrata je manja nego za metabolisanje masti ili proteina pa su ugljeni hidrati omiljeno gorivo za fiziku aktivnost. Energija za stanje mirovanja i fizike aktivnosti lakog do umerenog intenziteta
19

obezbeuje se aerobnim putem. Meutim, u pojedinim aktivnostima visokog intenziteta, organizmu je u kratkom vremenskom intervalu (10 sekundi do 2 minuta) neophodna velika koliina energije. Kada je proces razgradnje ugljenih hidrata velike brzine, npr. za vreme trke na 400 ili 800 metara, stvaranje ATP-a se odigrava bez kiseonika. Proces sagorevanja ugljenih hidrata bez prisustva kiseonika zove se anaerobna glikoliza (Slika 2.3). Glikoliza, razgradnja ugljenih hidrata (glikogena ili glukoze) do piruvata ili laktata, ukljuuje seriju relativno brzih hemijskih reakcija koje reguliu kontrolni enzimi. Meutim, mada je anaerobna glikoliza rapidan nain da se skeletnoj muskulaturi obezbedi neophodna energija, ostvaren profit glikolize je skroman. Koliina energije koja se dobija iz glikolize, bez dalje oksidacije putem aerobnog metabolizma, iznosi svega 2 do 3 molekula ATP-a. Ukupan profit je dva molekula ako je supstrat glukoza, odnosno tri ukoliko je supstrat glikogen. Iako za odvijanje glikolize nije potrebno prisustvo kiseonika, zavrni metabolit glikolize, piruvat, mogue je dalje sagorevati u eliji aerobnim metabolizmom. Tako, iako je brza glikoliza anaerobni sistem za produkciju ATP-a, ona istovremeno predstavlja pretkorak aerobne degradacije ugljenih hidrata.

Slika 2.3 Anaerobna (brza) glikoliza

20

METABOLIZAM MLENE KISELINE

Poznato je da porast mlene kiseline u krvi tokom vebanja predstavlja jedan od indikatora poveanog anaerobnog metabolizma u aktivnoj muskulaturi, nastao kao posledica nedostatka kiseonika. Ukoliko kiseonik nije dostupan mitohondrijama elije, kao prihvatilac (akceptor) vodonika, osloboenog tokom glikolize, pirogroana kiselina (piruvat) prihvata vodonikove jone formirajui mlenu kiselinu kao zavrni produkt glikolize.

U kojoj meri e se graditi laktati (soli mlene kiseline) zavisi od brojnih faktora kao to su brzina glikolize i vrsta angaovanih miinih vlakana. Ukoliko je brzina glikolize velika, produkcija vodonikovih jona prevazilazi mogunosti transporta putem mehanizama iz citoplazme miia u mitohondriju (gde se odvija aerobni metabolizam ukoliko ima kiseonika) i nivo laktata raste. Osim toga, tokom aktivnosti nivo adrenalina u krvi raste, to dodatno stimulie glikogenolizu u miiima (razgradnja glikogena u cilju dobijanja energije). U mirovanju i tokom vebanja niskog intenziteta (40% VO2max), sporo-kontrahujua vlakna se dominantno regrutuju. Kako intenzitet aktivnosti raste, sve se vie angauju vlakna sa velikom brzinom kontrakcije u kojima dominira anaerobni energetski metabolizam. Ovaj obrazac angaovanja ima znaajan uticaj na produkciju mlene kiseline. Konverzija piruvata u laktate i obrnuto katalie enzim laktat dehidrogenaza (LDH) koja postoji u nekoliko oblika (izozima). Brzo-kontrahujua vlakna poseduju oblik enzima koji favorizuje stvaranje laktata a tzv. spora vlakna oblik koji promovie manji stepen konverzije piruvata, olakavajui konvertovanje laktata u priruvate. Dakle, vie laktata nastaje u brzim vlaknima tokom vebanja zbog prisustva specifinog oblika enzima, bez obzira na dostupnost kiseonika u elijama. Konano, brza vlakna imaju vei stepen aktivnosti glikolitikih enzima nego spora vlakna, to je indikator veeg potencijala za metabolizam supstrata putem glikolize. Mada postoji mnogo hipoteza o nastanku mlene kiseline u aktivnoj muskulaturi, najznaajnija posledica poveanih nivoa laktata je pojava miinog zamora. U cilju redukcije simptoma i znakova zamora usled nagomilavanja mlene kiseline, razvijene su brojne strategije oporavka nakon anaerobnih trenanih optereenja. Primeeno je da lagana aerobna aktivnost (niskog intenziteta i produenog trajanja) nakon intenzivnog anaerobnog napora olakava uklanjanje mlene kiseline iz krvi i smanjuje stepen miinog zamora u poreenju sa potpunim mirovanjem nakon vebanja (Slika 2.4).

21

Slika 2.4 Smanjivanje koncentracije laktata nakon zavretka aktivnosti

AEROBNA PRODUKCIJA ENERGIJE

Finalni metaboliki put za produkciju ATP uz prisustvo kiseonika, kombinuje dva kompleksna metabolika procesa - Crebs-ov ciklus (ciklus limunske kiseline) i transportni lanac elektrona, koji se odvijaju u mitohondrijama miine elije. U procesima aerobnog energetskog metabolizma, kiseonik se koristi kao nosa vodonika, a zavrni produkti razlaganja su voda i ATP. Za razliku od glikolize, aerobni metabolizam kao supstrate koristi masti, proteine i ugljene hidrate u cilju produkcije visoko-energetskih fosfata. Crebs-ov ciklus je okida oksidativne fosforilacije koji zapoinje kombinovanjem acetil koenzima A i oksalsiretne kiseline iz kojih nastaje limunska kiselina (Slika 2.5). Primarna funkcija ciklusa je odvajanje jona vodonika od etiri reaktanta. Elektroni ovih vodoninih jona slede lanac citohroma (transportni lanac elektrona) u mitohondrijama a energija koja se oslobaa tokom ciklusa dovodi do refosforilacije ADP u ATP. Na kraju, kiseonik prihvata jone vodonika formirajui molekule vode. Sve hemijske reakcije transportnog lanca elektrona reguliu enzimi citohrom oksidaze. U smislu energetskog prinosa, mada sporije dinamike (usled velikog broja hemijskih reakcija), aerobni energetski sistem proizvodi znatno veu koliinu energije. Oksidacija ugljenih hidrata putem Crebs-ovog ciklusa i elektronskog transportnog lanca proizvodi 36 molekula ATP kada je supstrat glukoza, odnosno 38 kada se razgrauje glikogen (Tabela 2.1). Meutim, iako je neto priliv energije veliki, ukupna efikasnost energetskih metabolikih puteva za produkciju energije je svega oko 30 do 40% dok se ostatak energije oslobaa u vidu metabolike topote.

22

Slika 2.5 Hemijske reakcije u Crebs-ovom ciklusu

ADP adenozin trifosfat, ADP adenozin difosfat, GTP guanozin trifosfat, GDP guanozin difosfat, FAD(H) flavin adenin dinukleotid (redukovan oblik), NAD(H) nikotinamid adenin dinukleotid (redukovan oblik)

23

Tabela 2.1 Profit energetskog metabolizma Metaboliki proces Glikoliza Piruvat u acetil-CoA Crebs-ov ciklus Visokoenergetski produkti 2 ATP 2 NADH 2 NADH 2 GTP 6 NADH 2 FADH ATP iz oksidativne ATP subtotalno fosforilacije 6 6 18 4 2 (anaerobno) 8 (aerobno) 14 16 34 38 38

Ukupno

ATP adenozin trifosfat, NADH nikotinamid adenin dinukleotid GTP guanozin trifosfat, FADH flavin adenin dinukleotid

METABOLIZAM MASTI
Oksidacija masti, koje daju acetil-CoA kao supstrat za Crebs-ov ciklus, mogua je putem aerobnog metabolizma. Masti u formi triglicerida predstavljaju energente koji se razlau na masne kiseline i glicerol delovanjem enzima lipaze, koja je osetljiva na uticaje brojnih hormona - njeno delovanje inhibira insulin, a stimuliu kateholamini (adrenalin i noradrenalin) i hormon rasta. Sa jedne strane, glicerol se metabolie putem glikolize ili se koristi za resintezu glukoze. Meutim, kljuni metaboliti masti, slobodne masne kiseline ulaze u cirkulaciju kao energetski izvori u procesu poznatom kao beta-oksidacija ili se koriste kao prekursor za sintezu mnogih supstanci (npr. holesterol). Metabolizam masti i transport putem cirkulacije imaju brojne vane efekte na zdravstveno stanje kakvi su ateroskleroza, gojaznost ili oboljenja srca i krvnih sudova. Kada uu u miinu eliju, masne kiseline se aktiviraju uz prisustvo ATP i koenzima A a zatim transportuju u mitohondrije putem karnitinskog transportnog sistema, gde podleu procesu oksidacije. U mitohondrijalnom matriksu, beta-oksidacija se odvija sekvencijalno uz otkidanje dva atoma ugljenika formirajui acetil-CoA, glavni intermedijarni metabolit energetskog metabolizma, koji ulazi u Crebs-ov ciklus (Slika 2.6). Mada sagorevanje masti angauje mnoge elijske mehanizme i relativno dugo traje, koliina nastale energije veoma je velika. Masna kiselina koja ima 16 atoma ugljenika (npr. palmitinska kiselina) oslobaa beta-oksidacijom itavih 129 molekula ATP-a!

24

Slika 2.6 Uloga acetil CoA u energetskom metabolizmu

Mitohondrija je subcelularna struktura (organela) koja se esto smatra elijskom elektranom jer predstavlja mesto proizvodnje hemijske energije aerobnim metabolikim putevima. Formiranje acetil CoA, Crebs-ov ciklus i transportni lanac elektrona odnosno oksidativna fosforilacija, odvijaju se u mitohondrijama miinih elija. Na mitohondrijama razlikujemo nekoliko vanih elemenata (Slika 2.7). Spoljanja membrana slui kao zatitna barijera koja selektivno omoguava transfer materija u oba smera. Unutranja membrana je delimino paralelna sa spoljanjom membranom ali se sastoji od brojnih posuvraenih struktura poznatih kao kriste, ime se povrina unutranje membrane znaajno poveava, Na unutranjoj membrani nalaze se loptaste formacije proteinsko-enzimskih kompleksa, i mada unutranja membrana takoe poseduje transportnu ulogu, kriste i proteinski kompleksi su mesta gde se odvija sinteza ATP. Prostor izmeu dve membrane zove se meumebranska upljina. Centralni deo unutranjosti mitohondrije zove se matriks, koji je ispunjen gelatinoznom meavinom proteina i vode. U matriksu se nalaze metaboliki enzimi i genetski materijal (DNK) neophodni za replikaciju mitohondrija. injenica da mitohondrija poseduje sopstvenu DNK znai da ona ima sposobnost replikacije (umnoavanja). Kada potreba za ATP poraste, mitohondrija se podeli na dve a zatim raste do prvobitne veliine. Ovaj subelijski proces direktno predstavlja adaptacioni odgovor na trenani stimulus (posebno aerobno vebanje) i odgovor je na pitanje zato neke elije imaju svega nekoliko a druge (npr. miina elija) vie hiljada mitohondrija. Eritrociti ne poseduju mitohondrije. U miinoj eliji mitohondrije se nalaze tamo gde je njihova funkcija neophodna. Jedna grupa se nalazi neposredno ispod membrane miine elije (tzv. sarkolemalne mitohondrije) a druga meu kontraktilnim elementima (tzv. interfibrilarne mitohondrije).

25

Slika 2.7 Makrostruktura mitohondrije

REGULACIJA BIOENERGETSKIH PUTEVA

Bioenergetski putevi kojima se proizvodi elijski ATP su pod preciznom kontrolom. Ona je uspostavljena delovanjem jednog ili vie regulatornih proteina (enzima) koji katalizuju hemijske reakcije. Enzimi koji reguliu brzinu reakcija, u pomenutim hemijskim procesima mogu biti ushodno i nishodno regulisani zavisno od potreba za ATP-om. Drugim reima, razliite materije u eliji (enzimski modulatori) reguliu katalitiku aktivnost ovih enzima. Dva najvanija elijska modulatora bioenergetskih enzima su elijska koncentracija ATP i ADP. Na primer, razlaganje kreatin fosfata je kontrolisano delovanjem kreatin kinaze a aktivnost ovog enzima je poveana pri poveanju intraelijske koncentracije ADP i smanjenju koncentracije ATP. Sa druge strane, visok nivo ATP u eliji inhibira delovanje kreatin kinaze. Ova vrsta negativne povratne sprege est je mehanizam regulacije bioenergetskih puteva u miinim vlaknima. Na slian nain regulisan je i enzim fosfofruktokinaza, enzim glikolize, iju aktivnost stimuliu porast koncentracije ADP u eliji a inhibira ga visoka koncentracija jona vodonika u eliji, citrat i ATP. Iako je jasno da je oksidativna fosforilacija pod kompleksom kontrolom, poznato je da intraelijski nivoi kalcijuma, ATP i ADP reguliu aktivnost kljunih enzima Crebs-ovog ciklusa (npr. izocitrat dehidrogenaze) i elektronski transportni lanac (citohrom oksidaze). Porast elijskih nivoa ADP promovie oksidativnu fosforilaciju a visoka koncentracija ATP je inhibira, slino regulaciji fosfokreatinskog i glikolitikog energetskog sistema (Tabela 2.2).

26

Tabela 2.2 Energetski sistemi i regulatorni enzimi

Energetski sistem ATP-PC sistem Glikoliza Crebs-ov ciklus Transportni lanac Ograniavajui enzim Kreatin kinaza Fosfofruktokinaza Izocitrat dehidrogenaza Citohrom oksidaze Stimulatori ADP ADP, Pi, pH ADP, Ca++, NAD ADP, Pi Inhibitori ATP ATP, CP, citrat, pH ATP, NADH ATP

ATP adenozin trifosfat, PC fosfokreatin, ADP adenozin difosfat, Ca kalcijum Pi neorganski fosfat, pH kiselost krvi, NAD nikotinamid adenin dinukleotid

METABOLIKI ODGOVORI NA VEBANJE

Oblik interakcije pomenutih metabolikih puteva u produkciji ATP-a tokom vebanja je veoma kompleksan. U realnom sportskom okruenju, energija za miini rad ne dolazi iz jednog izolovanog izvora energije ve se dobija utilizacijom svih bioenergetskih puteva, kombinacijom aerobnih i anaerobnih izvora. Doprinos anaerobnih izvora energije (fosfokreatinski sistem i anaerobna glikoliza) energetskom metabolizmu vebanja obrnuto je srazmeran trajanju i intenzitetu aktivnosti. Kraa i intenzivnija aktivnost podrazumeva vei doprinos anaerobnih izvora energije, dok se aktivnost dueg trajanja i nieg intenziteta pre svega oslanja na aerobne izvore i puteve dobijanja energije. Iako se i proteini mogu koristiti kao izvori energije u aerobnom metabolizamu, ugljeni hidrati i masti su primarna goriva tokom vebanja kod zdravih, normalno uhranjenih osoba. Uopteno govorei, ugljeni hidrati se koriste kao izvori energije na poetku aktivnosti i tokom intenzivnijih aerobnih napora. Tokom dueg trajanja aerobnog vebanja (preko 30 minuta), nieg i umerenog intenziteta, uoava se dominacija masti kao izvora energije. Najvei doprinos masti kao izvora energije prisutan je pri intenzitetima niim od 60% maksimalne potronje kiseonika (VO2max) (Slika 2.8).

27

Slika 2.8 Transfer izvora energije tokom promene intenziteta vebanja

Kratka, visoko-intenzivna aktivnost

Energija za izvoenje kratkih (5-60 sekundi) visoko-intenzivnih aktivnosti, kao to su dizanje tegova, sprint ili skakaki sportovi, dolazi primarno iz anaerobnih izvora energije. Koji e od anaerobnih izvora energije za produkciju ATP-a biti korien (fosfokreatinski ili glikolitiki), zavisi od duine trajanja aktivnosti. Energija za sve aktivnosti trajanja kraeg od 8-10 sekundi dobija se korienjem fosfokreatinskog sistema. Sa druge strane, energija za aktivnosti dueg trajanja, od desetak sekundi do dva minuta, dobijae se anaerobnim razlaganjem ugljenih hidrata uz mali doprinos fosfokreatinskog sistema. Tranzicija iz jednog u drugi anaerobni sistem nije jasna ve se postepeno dogaa sa porastom duine trajanja aktivnosti (Slika 2.9). Sve aktivnosti due od 45 sekundi koriste u izvesnoj meri, sve izvore energije - fosfokreatinski sistem, glikolizu i mehanizme oksidativne fosforilacije. Na primer, energija za sprint na 400 metara proistie primarno iz anaerobnih izvora energije (70%) u kojima dominira glikoliza, dok je ostatak obezbeen aerobnim metabolizmom. Glavno gorivo korieno u ovom obliku aktivnosti su ugljeni hidrati (glikogen) deponovani u skeletnoj muskulaturi.

28

Slika 2.9 Dinamika korienja energetskih sistema tokom vebanja

Tranzicija iz mirovanja u aktivnost niskog intenziteta

Pri promeni iz stanja mirovanja u stanje nisko-intenzivne aktivnosti, poveavaju se potrebe organizma, pre svega skeletne muskulature za kiseonikom, dostiui tzv. stabilno stanje zadovoljenih potreba i zahteva nakon 1 do 4 minuta. Vreme potrebno za dostizanje ove ravnotee raste pri veim nivoima optereenja i due je kod slabije utreniranih pojedinaca nego kod vrhunskih aerobno-utreniranih sportista. Meutim, kako potronja kiseonika ne poraste trenutno do stabilnog stanja na poetku vebanja, anaerobni izvori (fosfokreatinski sistem i glikoliza) obezbeuju energiju za miini rad u prvim fazama aktivnosti. Kada se postigne stabilnost snabdevanja kiseonikom, potrebe za ATP-om se podmiruju aerobnom produkcijom energije. Bez obzira na poveanje unosa kiseonika na poetku aktivnosti (bre i dublje diemo), prisutan je nedovoljan unos kiseonika koji se opisuje kao kiseoniki deficit (Slika 2.10). Slino intenzivnoj kratkoj aktivnosti, u tranziciji iz stanja mirovanja u fazu aktivnosti dominantno korieno gorivo je miini glikogen.

29

Slika 2.10 Kiseoniki deficit i kiseoniki dug

Produena submaksimalna aktivnost

Stabilno stanje potronje kiseonika uglavnom se moe odravati od 10 do 60 minuta submaksimalne kontinuirane aktivnosti. Ovo pravilo ima dva izuzetka. Prvo, produena aktivnost u toplom i vlanom ambijentu dovodi do kasnijeg i oteanog uspostavljanja stabilnog stanja. Drugo, kontinuirana aktivnost pri veem optereenju proizvodi blagi porast potronje kiseonika (VO2) tokom vremena slino vebanju u toplom ambijentu. U oba sluaja, ovaj porast se verovatno javlja kao posledica mnogih faktora kao to su porast unutranje temperature i porast koncentracije kateholamina u krvi. Tokom ovih aktivnosti koriste se kao supstrati i ugljeni hidrati i masti. Tokom produenih aktivnosti nieg intenziteta dominira upotreba masti nad ugljenim hidratima (Slika 2.11). Smatra se da delovanje masnih kiselina inhibira Krebsov ciklus, nagomilavajui limunsku kiselinu koja spreava delovanje i aktivnost enzima fosfofruktokinaze. Posledino, smanjuje se preuzimanje i oksidacija glukoze u eliji.

Slika 2.11 Korienje razliitih izvora energije tokom vebanja

30

Sa poveanjem intenziteta vebanja, ugljeni hidarati postaju dominantno gorivo. Porast upotrebe glukoze (glikogena) raste dok intermedijarni metaboliti metabolizma ugljenih hidrata (glukozo-6-fosfat, fruktozo-1,6-difosfat, gliceraldehid 3-fosfat) inhibiraju karnitinski transportni sistem, spreavajui sagorevanje masnih kiselina dugih lanaca u mitohondrijama. Drugi faktori koji takoe utiu na izbor energetskog goriva tokom aktivnosti niskog i umerenog intenziteta su i nutritivni status osobe i njen trenani status.

Aktivnost progresivnog poveanja intenziteta

Prilikom poveanja intenziteta vebanja potronja kiseonika raste sve do dostizanja platoa i maksimalne vrednosti. Pri dostizanju stabilnog stanja, ATP za miinu kontrakciju se dobija primarno iz aerobnih izvora. Meutim, kako se intenzitet poveava, koncentracija laktata u krvi raste to je posledica dominacija anaerobne glikolize u obezbeivanju energije za fiziku aktivnost. Iako postoje brojne kontroverze, mnogi veruju da je trenutak nagomilavanja laktata (iznad 4 mmol/l) taka prelaska aerobnog u anaerobni metabolizam i poetak dominatnog regrutovanja neoksidativnih brzo-kontrahujuih miinih vlakana (Tip IIb). Iako je terminologija prilino sloena, nagli porast nivoa laktata u krvi uglavnom se zove anaerobni ili laktatni prag i njegovo merenje ima znaajno mesto u predikciji sportskog nastupa i doziranja treninga (Slika 2.12). Pokazano je da anaerobni prag, zajedno sa drugim fiziolokim varijablama (VO2max) predstavlja odlian indikator uspeha u pojedinim sportovima (npr. tranje, biciklizam, plivanje, fudbal). Laktatni prag je odlian marker tranzicije iz umerenog vebanja u intenzivnu aktivnost, koji se efikasno koristi u doziranju fizike aktivnosti.

Slika 2.12 Merenje koncentracije laktata u krvi za vreme testa optereenja

Oporavak od vebanja
Nekoliko minuta nakon zavretka vebanja, tokom oporavka, potronja kiseonika ostaje poveana iznad vrednosti u mirovanju. Ova poveana potronja kiseonika se
31

tradicionalno zove kiseoniki dug mada se sve ee koristi termin poveana potronja kiseonika nakon vebanja (Slika 2.9). Obim metabolikih aktivnosti u organizmu vei je nakon intenzivnog vebanja nego nakon umereno intenzivne ili lagane aktivnosti. Unos i utilizacija kiseonika nakon dueg vebanja takoe je vea nego nakon kratkotrajne aktivnosti. Poveana potronja kiseonika tokom opravka (otplauje se kiseoniki dug) verovatno je posledica nekoliko faktora kao to su obnova tkivnih i elijskih depoa kiseonika, balansiranje porasta telesne temperature, usklaivanje poremeaja jonske ravnotee usled nagomilavanja laktata, porasta koncentracije kateholamina koji se javljaju posle intezivnog i produenog vebanja. Merenje kiseonikog duga efikasna je metoda praenja utreniranosti posebno kod aerobnih sportova.

MERENJE STEPENA METABOLIZMA

Tradicionalno se ukupna stopa metabolizma organizma meri korienjem jednog od dva koncepta putem direktne i indirektne kalorimetrije. Princip merenja zasniva se na vezi istaknutoj u sledeoj metabolikoj relaciji:

Indirektna kalorimetrija

Direktna kalorimetrija

Kao to smo videli, metabolika toplota se oslobaa kao posledica elijske utilizacije kiseonika i elijskog (npr. miinog) rada. Shodno tome, produkcija topote u organizmu omoguava direktno odreivanje stepena i obima metabolizma. Metoda direktne kalorimetrije zahteva da ispitivana osoba bude smetena u posebnu komoru u kojoj temperatura raste sa oslobaanjem toplote iz organizma. Tipino se koristi voda koja cirkulie kroz zidove komore i vri transfer toplote odreujui stepen metabolike potronje (u dulima ili kilokalorijama). Meutim, iako je direktna kalorimetrija precizna i pouzdana tehnika, konstruisanje velikih komora za merenje stope metabolizma kod ljudi je skupo i sloeno. Problem predstavlja i eventualno generisanje toplote od aparata koje osoba koristi za vebanje. Sa druge strane, metod indirektne kalorimetrije zasniva se na principu merenja potronje kiseonika, koji se koristi za sagorevanje unete hrane (ugljenih hidrata, masti i belanevina) u cilju odreivanja stope metabolizma. Korienjem ovog metoda, stepen metabolizma u kilokalorijama se procenjuje na osnovu sledee formule: Brzina metabolizma (kcal/min) = VO2 (L/min) x [4.0 + RER] gde je VO2 potronja kiseonika RER respiratorni kolinik (odnos izmeu utroenog kiseonika i produkovanog ugljen dioksida)

32

U cilju procenjivanja koliine energije koju organizam koristi, neophodo je poznavati tip hrane koja metaboliki sagoreva. Zavisno od vrste korienih nutrijenasa (ugljeni hidrati, masti ili proteini) koliina upotrebljenog kiseonika za sagorevanje je razliita. Uopteno govorei, koliina potrebnog kiseonika za sagorevanje hrane zavisi od koliine atoma ugljenika u gorivu. Na primer, pri sagorevanju glukoze (6 atoma ugljenika) troi se 6 molekula kiseonika a nastaje 6 molekula ugljen dioksida. Analiziranjem odnosa utroenog kiseonika i produkovanog ugljen dioksida, u pomenutom primeru dobijamo da je indeks respiratorne razmene RER = 1.0. Sa druge strane, sagorevanje masti zahteva utroak vee koliine kiseonika pa je RER = 0.7. Mada su masti potencijalno vei izvor energije od ugljenih hidrata, tokom sagorevanja ugljenih hidrata po utroenom molekulu kiseonika dobija se 6.3 molekula ATP; u sluaju masti dobijena energija je oko 5.6 molekula ATP/molekul 02. Najkorieniji metod za merenje potronje kiseonika je tzv. spirometrija otvorenog kruga (Slika 2.13). Zapremina udahnutog kiseonika se meri upotrebom suvog gasa, turbine ili pneumatske opreme. Jednosmerna valvula usmerava vazduh kroz usta a frakcije gasa se analiziraju i mere se koncentracije kiseonika i ugljen dioksida na izdisajnoj strani da bi se dobijena vrednost digitalizovala a potronja kiseonika (VO2) izraunala upotrebom Haldan-Fick-ove jednaine: VO2 = VI x FIO2VI x ([1 - FeO2 - FeCO2] / [1 - FIO2- FICO2]) x FeO2 gde je VI ventilacija udisaja, FIO2 udahnuta frakcija O2 = 0.2093, FICO2 udahnuta frakcija CO2 = 0.0003 FEO2 izdahnuta frakcija kiseonika, FECO2 izdahnuta frakcija CO2

Slika 2.13 Merenje potronje kiseonika za vreme testa optereenja

33

ENERGETSKA CENA AKTIVNOSTI

Energetska potronja razliitih vrsta aktivnosti je utvrena i poznata. Analizom tablica fizike aktivnosti i energetske potronje izraene u kcal/min lako se moe utvrditi stepen intenziteta neke vrste aktivnosti (Tabela 2.3). Aktivnosti koje su intenzivne i angauju velike miine grupe uglavnom zahtevaju vei utroak energije nego aktivnosti u kojima je angaovana manja grupa miia ili je ogranien obim pokreta. esto se koristi termin poznat kao metaboliki ekvivalent (MET) u cilju opisivanja intenziteta aktivnosti. Jedan MET je ekvivalentan koliini energije koja se troi tokom jednog minuta mirovanja. Tako, vebanje 5 puta intenzivnije od mirovanja ima vrednost od 5 MET-a. Striktno gledajui, postoji razlika u potronji energije u mirovanju zavisno od veliine organizma (krupna osoba ima veu potronju energije nego osoba sitnije grae) ali radi jednostavnosti upotrebe, individualne razlike se zanemaruju a jedan MET se smatra ekvivalentom potronje kiseonika u mirovanju od 3.5 ml/kg/min. Shodno tome, 1 MET predstavlja energetsku potronju od 1.2 kcal/min za prosenog sedentarnog mukarca tekog 70 kilograma.
Tabela 2.3 MET i energetska vrednost razliitih sportskih aktivnosti Fizika aktivnost Streljatvo Badminton Koarka Kuglanje Ples Aerobik Am. fudbal Golf Rukomet Jahanje Veslanje MET 3-4 4-9 7-12 2-4 3-7 6-9 6-10 4-7 8-12 3-8 3-8 Kcal/kg/min 0.05-0.07 0.07-0.15 0.12-0.20 0.03-0.07 0.05-0.12 0.10-0.15 0.10-0.17 0.07-0.12 0.13-0.20 0.05-0.13 0.05-0.13 Fizika aktivnost Tranje 12 min/mil 10 min/mil 8 min/mil 6 min/mil Ronjenje Fudbal Plivanje Stoni tenis Tenis Odbojka 8.7 10.2 12.5 16.3 5-10 5-12 4-8 3-5 4-9 3-6 0.15 0.17 0.21 0.27 0.08-0.17 0.08-0.20 0.07-0.13 0.05-0.08 0.07-0.15 0.05-0.10 MET Kcal/kg/min

34

Monitori energetske potronje Godinama traju pokuaji da se odredi (izmeri) energetska potronja odreene aktivnosti, merenjem pokreta. Princip na kojem se zasniva koncept rada aparata koji mere energetsku potronju je jednostavan - vie pokreta, vie potroenih kalorija. Jedan od najpoznatijih aparata koji meri pokrete je pedometar. Kada se podesi duina koraka osobe koja hoda ili tri i odabere vrsta kretanja, pedometar postaje efikasno sredstvo za merenje preene distance, brzine kretanja i ukupne koliine potroenih kalorija. Senzorski elektronski monitor pokreta koji mere uestalost i koliinu pokreta zovu se akcelerometri (npr. Caltrac). Oba sistema daju procenu energetske potronje u kcal ili MET-ima. Poseban nain merenja energetske potronje predstavljaju upitnici aktivnosti koji zahtevaju poznavanje telesne mase (TM) osobe koja je aktivna, trajanja treninga (TT) i prosenog energetskog kotanja aktivnosti (EVA). Ukupna energetska potronja aktivnosti (kcal) = TM (kg) TT (min) EVA (kcal/kg/min)

BAZALNI METABOLIZAM
Minimalan nivo energije potreban za odravanje vitalnih funkcija organizma u mirovanju naziva se bazalni metabolizam. Tehniki, ova definicija podrazumeva osobu koja miruje u leeem poloaju, nije unela hranu tokom 8-18 sati, ima normalnu telesnu temperaturu (37C), temperatura ambijenta je neutralna (27-29C) i ne osea da je pod psiholokim stresom. Kako je teko obezbediti ovako rigorozne uslove, termin stopa metabolizma u mirovanju bolje odgovara uslovima svakodnevnog ivota, jer podrazumeva samo mirovanje u leeem poloaju. Meutim, zbog malih razlika, ova dva termina se meusobno koriste kao sinonimi. Razliiti organi doprinose stopi bazalnog metabolizma u razliitoj meri. Jetra je najvei potroa energije u mirovanju (oko 30%), zatim mozak (20%), miii (18%), srce (10%), plua (9%) i bubrezi (7%). Energija koju troe miii u mirovanju primarno se koristi za odravanje tonusa i tenzije koja ne prestaje ni za vreme nonog odmora. Na elijskom nivou energija se koristi za funkcionisanje jonskih pumpi, sintezu odnosno degradaciju elijskih komponenti, provoenje elektrinog signala i sekreciju razliitih materija (hormoni, neurotransmiteri, enzimi). Bazalni metabolizam je srazmeran povrini tela i esto se izraava u kcal/m2, kcal/dan ili VO2 ml/min. Stopa bazalnog metabolizma opada sa godinama a najvee vrednosti belee se kod deije populacije tokom rasta i razvoja. Proseno smanjenje bazalnog metabolizma iznosi oko 2% godinje u periodu od 6 do 18 godine a pad se zatim nastavlja dinamikom od 2 do 3% po deceniji. U svim fazama ivota, vrednosti za mukarce su vee od vrednosti za ene za 5 do 6%. Izraeno u kalorijama, prosena stopa bazalnog metabolizma za odraslog mukarca iznosi oko 1500 do 1800 kcal/dan a kod ena 1200 do 1450 kcal/dan. Razlog za postojanje razlike lei u manjim unutranjim organima ena i manjem sadraju miinog tkiva (manja ukupna elijska masa). Oko 85% zdravih osoba ima vrednosti bazalnog metabolizma u okviru procenjenih vrednosti dok
35

kod ostalih procenjene vrednosti znaajno (za oko 20%) odstupaju od izmerenih. Postoje dva naina merenja stope bazalnog metabolizma. Prethodno opisana kalorimetrija je efikasan ali skup i esto nedostupan metod. Drugi metod je test merenja koncentracije jod-vezujueg proteina. Jod potie iz tiroksina (T4), hormona kojeg izluuje titna lezda a koja ima veliki uticaj na stepen bazalnog metabolizma. Nie navedene prediktivne formule daju procenu vrednosti bazalnog metabolizma (BMR) u kcal na dan za mukarce i ene: Mukarci ene BMR = 88.362 + (4.799 TV) + (13.397 TM) (5.677 ST) BMR = 447.593 + (3.098 TV) + (9.247 TM) (4.330 ST)

gde je TV telesna visina (cm), TM telesna masa (kg), ST starost (god) Dominantni faktori koji utiu na vrednost bazalnog metabolizma su veliina organizma, starost i pol. Kao to smo videli, bazalni metabolizam direktno zavisi od povrine tela i od elijske mase. Gojazne osobe imaju veu povrinu tela i veu elijsku masu u poreenju sa normalno uhranjenim osobama pa je i stopa metabolizma kod gojaznih veih vrednosti. Jo jedan faktor koji utie na vrednost bazalnog metabolizma je unutranja temperatura. Za svaki stepen porasta temperature, stopa metabolizma se poveava za 13%, dok smanjenje temperature redukuje i stopu bazalnog metabolizma. Osim toga i unos hrane utie na stopu bazalnog metabolizma gladovanje smanjuje bazalni metabolizam delujui kao odbrambeni mehanizam kojim se organizam brani i tedi energiju. Sa druge strane prekomeren kratkotrajan unos hrane poveava stepen bazalnog metabolizma. Termiki efekat hrane predstavlja fenomen poveanja stope metabolizma tokom varenja hrane. Oko 10% dnevne energetske potronje odnosi se na termiki efekat hrane. Energija koja se troi na digestiju, apsorpciju, asimilaciju i sintezu ugljenih hidrata, proteina i masti dostie maksimalne vrednosti 30 do 90 minuta nakon obroka zavisno od veliine i sastava obroka traje i do 4 do 6 sati nakon unosa hrane. Najvei termiki efekat javlja se pri unosu hrane bogate proteinima (15 do 25%), dok je termiki efekat ugljenih hidrata i masti duplo manji. Smatra se da redovna fizika aktivnost poveava termiki efekat hrane unete neposredno pre i tokom vebanja. Fizika aktivnost takoe menja vrednosti bazalnog metabolizma - nakon zavretka fizike aktivnosti uoava se porast nivoa metabolizma. Ako osoba potroi 200 do 300 kcal za vreme treninga, nakon aktivnosti troi se dodatnih 20 do 30 kcal kao posledica otplate tzv. kiseonikog duga. Primeeno je da nakon duih aktivnosti (80 do 180 minuta) umerenog intenziteta (50 do 75% VO2max) dolazi do dugoronog poveanja metabolizma u mirovanju koje traje 24 do 48 h nakon treninga. Dobro je poznato da je metabolizam u mirovanju uvean za oko 200 kcal/dan kod osoba koje su redovno fiziki aktivne u odnosu na sedentarne pojedince!

36

III VEBANJE I KARDIOVASKULARNI SISTEM

Ne postoji sistem poput kardiovaskularnog koji vie zaokuplja panju fiziologa i patofiziologa koji se bave fizikim vebanjem i sportom. Interes datira jo od 1899. godine kada je Henschen pokazao da se sposobnost i veliina srca menjaju kao posledica fiziolokih adaptacija na aktivnosti izdrljivosti. Osim normalnih odgovora kardiovaskularnog sistema na optereenje, posebno interesovanje usmereno je i na odgovore oteenog i obolelog srca a praenje ponaanja srca jasan dijagnostiki kriterijum u kardiologiji. Iako su danas uglavnom poznati svi patoloki i fizioloki aspekti adaptacija kardiovaskularnog sistema na napor, uloga srca kao endokrinog organa budi nova nauna interesovanja. Vitalnost kardiovaskularnog sistema u velikoj meri je odreena metabolikim zahtevima, genetskom predispozicijom i adaptacionim sposobnostima. Organizam oveka funkcionie kao skladna celina sastavljena od preko 65 milijardi elija od kojih je oko 25 do 50% miinih. Energetski zahtevi aktivnog miia mogu znaajno porasti pri prelasku iz stanja mirovanja u stanje maksimalnog fizikog napora. Kako su momentalno dostupne rezerve energije (adenozin trifosfat) ograniene i sposobne za podravanje aktivnosti svega nekoliko sekundi, ATP se mora neprekidno resintetisati obezbeujui kontinuiran dotok potrebnog goriva. Aktivan mii mora posedovati veliki kapacitet da povea stepen metabolizma u cilju produkcije dovoljne koliine energije, kako bi se zapoeta aktivnost nastavila. Produkcija energije se u velikoj meri oslanja na respiratorni i kardiovaskularni sistem, koji treba da isporue kiseonik i hranljive materije aktivnoj muskulaturi, ali i da uklone nepotrebne proizvode metabolizma, odravajui unutranju ravnoteu organizma. Poveani zahtevi muskulature izlau kardiorespiratorni sistem dramatinim promenama distribucija krvi se menja, protok raste, srani mii se kontrahuje snanije i bre, to za posledicu ima bolji radni i funkcionalni kapacitet.

SRANA FREKVENCIJA I VEBANJE

Srana frekvencija (HR) predstavlja broj sranih ciklusa (kompletna sekvenca kontrakcije i relaksacije srca) u jedinici vremena i izraava se u broju udara u minutu. U klinikom okruenju srana frekvencija se meri snimanjem EKG zapisa, dok se u terenskom okruenju meri telemetrijskim sistemima monitoringa srane frekvencije (tzv. pulsmetri). Razlog estog merenja srane frekvencije tokom aktivnosti je pre svega u cilju praenja intenziteta vebanja. Vrednost srane frekvencije raste linearno sa poveanjem nivoa optereenja i potronje kiseonika tokom dinamikih aktivnosti. Dakle, porast srane frekvencije tokom vebanja odgovara poveanim zahtevima aktivne muskulature za hranljivim materijama i kiseonikom. Kako srana frekvencija raste tako se smanjuje vreme punjenja srca tj. dijastola (Slika 3.1). Pri veli37

kim intenzitetima, vreme dijastole postaje tako kratko da onemoguava optimalno punjenje sranih komora.

Slika 3.1 Trajanje sistole i dijastole u mirovanju i tokom fizike aktivnosti

Srani ciklus relaksacije i kontrakcije, osnova je rada srca koji omoguava efikasno punjenje srca tokom dijastole ili faze relakascije odnosno tokom sistole, faze istiskivanja krvi iz srca uzrokovane kontrakcijom sranog miia. Ciklus sistole i dijastole obuhvata nagle promene pritiska i zapremine krvi u srcu. Period punjenja sranih komora (ventrikula) deava se tokom faze mirovanja komora (ventrikularna dijastola) kada su atrioventrikularni (AV) zalisci (valvule) otvoreni. Krv koja se vratila u pretkomore (atrium) usled gravitacije odlazi u komore a kontrakcija pretkomora omoguava i dodatan priliv krvi pri kraju komorske dijastole. Zapremina krvi u komorama raste i dostie najvee vrednosti na kraju ventrikularnog punjenja. Sa druge strane pritisak ostaje relativno nizak jer su komore relaksirane. Faza kontrakcije (sistola) podeljena je na dva perioda period izovolumetrijske kontrakcije (ICP) i ventrikularni ejekcioni period (VEP). Tokom ICP AV i semilunarne valvule su zatvorene pa zapremina krvi u komorama ostaje nepromenjena dok se generie visok pritisak usled kontrakcije miokarda komora. Kada vrednost pritiska u komorama prevazie pritisak u aorti, semilunarni zalisci se otvaraju. Krv se istiskuje iz komora tokom VEP a zapremina krvi u komorama opada. Nakon ove faze, nastupa faza izovolumetrijskog relaksacionog perioda (IRP) tokom koje su ponovo zatvorene AV i semiulunarne valvule, zapremina komora se ne menja ali je pritisak nizak jer je miokard relaksiran. Ovu fazu ponovo sledi punjenje komora nakon koje nastupa sistola i ciklus se nastavlja sa svakim otkucajem srca. Faza dijastole znaajna je za elije sranog miia koje se relaksiraju, komore se pune a putem koronarne cirkulacije omoguava se dopremanje kiseonika i hranljivih materija sranom miiu. Kao to smo videli, sistola je kontraktilni period sranog ciklusa koji omoguava izometrijsku (ICP) a zatim i dinamiku (VEP) fazu kontrakcije. Zapremina krvi koja se ispumpa iz komora direktno odreuje sposobnost kardiovaskularnog sistema da odgovori potrebama i zahtevima aktivnog organizma. U kojoj meri e doi do promena srane frekvencije tokom fizike aktivnosti zavisi od brojnih parametara kao to su starost osobe koja veba, poloaj tela, nivo utreniranosti, vrsta akivnosti, eventualno prisustvo sranog oboljenja i uzimanje lekova, zapremina cirkuliue krvi i faktori spoljanje sredine (npr. nadmorska visina, temperatura i vlanost vazduha). Za razliku od sistolnog krvnog pritiska, koji je uglavnom vei kod starije populacije, maksimalna srana frekvencija ima najvee vre38

dnosti u periodu puberteta a zatim opada sa godinama. Orijentacioni metod koji se esto koristi u procenjivanju maksimalne srane frekvencije kod zdrave osobe, mukog ili enskog pola prikazan je u sledeoj formuli: HRmax = 220 - godine starosti Varijacije realne maksimalne srane frekvencije iznose 10 otkucaja od procenjene vrednosti a posebno su velike kod vrhunskih sportista gde se pomenuta relacija ne koristi ve se maksimalna frekvencije odreuje prilikom testa maksimalnog optereenja (Slika 3.2).

Slika 3.2 Promene srane frekvencije tokom vebanja

UDARNI VOLUMEN
Udarni volumen (SV) predstavlja zapreminu krvi koja se ispumpa pri svakom otkucaju srca. Izraava se u mililitrima i odgovara razlici izmeu zapremine srane komore na kraju dijastole (endijastolni volumen - EDV) i sistole (endsistolni volumen - ESV). Vrednost endijastolnog volumena zavisi od srane frekvencije, pritiska kojim se pune srane komore i tzv. komorske komplijanse (popustljivosti). Sa druge strane, endsistolni volumen zavisi od faktora kao to su sila kontrakcije (kontraktilnost) miokarda i otpor kojem se suprostavlja kontrahovana komora (afterload). Shodno pomenutom, vei udarni volumen nastaje usled veeg dijastolnog punjenja ili preload-a i manjeg afterloada. Pod uslovima mirovanja, srce ispumpava oko polovinu zapremine krvi koja se vraa u komoru (ejekciona frakcija). Sa druge strane, faktori koji poveavaju otpor u krvotoku dovee do smanjenja udarnog volumena. Udarni volumen u miru u stojeem stavu varira izmeu 60 i 100 mililitara kod zdravih odraslih osoba, dok maksimalne vrednosti dostiu 100 do 120 mililitara. Tokom vebanja udarni volumen raste sa porastom optereenja, sve do dostizanja maksimalnih vrednosti koje su ekvivalentne optereenju od oko 50% VO2max, nakon ega je prisutan minimalan porast (Slika 3.3). Razlozi zbog kojih dolazi do porasta udarnog volumena na poetku aktivnosti su povean stepen priliva venske krvi (pojaana aktivnost
39

miine pumpe) i porast kontraktilnosti miokarda izazvan stimulacijom simpatikog nervnog sistema. U kasnijim fazama aktivnosti nakon 30 minuta, usled preusmeravanja krvi prema perifernim krvnim sudovima koe, dolazi do pada udarnog volumena mada vrednosti ostaju iznad mirovnih.

Slika 3.3 Udarni volumen tokom fizike aktivnosti

U okviru pomenutih injenica, povean venski dotok krvi poveava endijastolni volumen, rastee srani mii i poveava snagu (silu) kontrakcije (Frank-Starling-ov mehanizam). Posledica je poveanje ejekcione frakcije. Ejekciona frakcija se definie iz sledee relacije: Ejekciona frakcija = [SV/EDV] x 100 Vrednost ejekcione frakcije iznosi oko 658%, shodno mehanizmu Frank-Starling-ovog zakona (usled poveanja komorske kontraktilnosti) i smanjenju endsistolnog volumena (posledica kateholaminima uzrokovane simpatike stimulacije). Stepen ovih promena zavisi od nekoliko faktora kao to su funkcija komore, poloaj tela ili intenzitet fizikog vebanja. Konano, pri visokim sranim frekvencijama, udarni volumen opada usled skraenja vremena punjenja komore.

MINUTNI VOLUMEN I ARTERIO-VENSKI GRADIJENT KISEONIKA

Proizvod udarnog volumena i srane frekvencije oznaava se kao minutni volumen. Izraava se u litrima krvi koje srce ispumpa svakog minuta. Minutni volumen je ogledalo sposobnosti kompletnog kardiovaskularnog sistema da odgovori metabolikim potrebama organizma tokom mirovanja i fizike aktivnosti. Minutni volumen kod zdravih odraslih osoba linerano se poveava sa poveanjem radnog optereenja, od vrednosti u miru (5 L/min) do maksimalnih vrednosti (20 L/min) tokom intenzivnog vebanja u stojeem poloaju (Slika 3.4). Meutim, maksimalne vrednosti minutnog volumena zavise od mnogo faktora kao to su starost, poloaj i veliina tela, prisustvo
40

kardiovaskularnih bolesti, nivo fizike pripremljenosti. Na intenzitetima do 50% VO2max, poveanje minutnog volumena izazvano je poveanjem udarnog volumena i srane frekvencije a nakon ovih vrednosti intenziteta, kontinuiranim poveanjem srane frekvencije (udarni volumen ostaje manje-vie nepromenjen). Energija neophodna za funkcije srca obezbeuje se putem aerobnog metabolizma, zbog ega je srce bogato snabdeveno krvnim sudovima koronarne cirkulacije. Miokardni protok krvi koji obezbeuje neophodnu koliinu kiseonika u mirovanju iznosi oko 250 ml/min, to odgovara vrednosti od oko 5% minutnog volumena. Sistem koronarnog krvotoka sastoji se od guste distribucije mree arteriola i kapilara od oko 3000 do 4000 kapilara po mm2 miokarda. Protok krvi kroz koronarnu cirkulaciju u velikoj meri zavisi od faze sranog ciklusa. Tokom sistole komora, usled visokog intramiokardnog pritiska, koronarne arterije su komprimovane pa je protok krvi smanjen. Sa druge strane, dijastola je faza u kojoj se dominantno odvija protok krvi kroz koronarnu cirkulaciju. Stepen efikasnosti oslobaanja kiseonika iz koronarne cirkulacije je veoma visok i iznosi 60-70% to zajedno sa brojnim mitohondrijama sranih miofibrila omoguava adekvatno snabdevanje i ishranjenost miokarda. Preuzimanje kiseonika od strane perifernih tkiva (npr. aktivnih miia) odvija se kao posledica razlike u sadraju kiseonika u arterijskoj krvi (oko 20 ml kiseonika po dL krvi u mirovanju) i sadraja kiseonika u venskoj krvi (oko 15 ml O2/dL krvi). Dakle, tipina arterio-venska kiseonika razlika ili gradijent (CaO2 - CvO2) iznosi oko 5 ml u mirovanju, pri emu je koeficijent upotrebljivosti kiseonika oko 25%. Tokom vebanja, koliina kiseonika u venskoj krvi opada do 5 ml/dL krvi pa i manje, ime se kiseoniki gradijent poveava od 5 na 15 ml/dL krvi, uz poveanje koeficijenta iskoristljivosti na 75% (Slika 3.4). Svi pomenuti mehanizmi omoguavaju efikasno i ekomonino isporuivanje neophodnog kiseonika angaovanoj muskulaturi.

Slika 3.4 Promene minutnog volumena i arterio-venskog (AV) gradijenta kiseonika

41

PROTOK KRVI TOKOM AKTIVNOSTI

U stanju mirovanja, 15-20% minutnog volumena distribuira se skeletnoj muskulaturi - ostatak odlazi za snabdevanje visceralnih organa, srca i mozga. Meutim, tokom vebanja, preko 85-90% minutnog volumena se selektivno distribuira akivnoj skeletnoj muskulaturi i preusmerava iz koe i splanhine cirkulacije, hepatine i bubrene vaskularne mree (Slika 3.5). Miokardni protok krvi se moe poveati 4 do 5 puta tokom vebanja dok se protok krvi u CNS uglavnom odrava na vrednostima prisutnim u stanju mirovanja. Tokom produenih aktivnosti, posebno onih koje se odvijaju u toplom okruenju, prisutan je kontinuirani gubitak telesne tenosti nastao usled termoregulatornih mehanizama (znojenje). Koliina izgubljene tenosti varira od 900 do 1300 ml/h zavisno od intenziteta optereenja i faktora ambijenta. Ukoliko se izgubljena tenost ne nadoknadi, zapremina plazme se smanjuje i ravnotea tenosti biva ugroena.

Slika 3.5 Promene protoka krvi u mirovanju i tokom fizike aktivnosti

42

ARTERIJSKI KRVNI PRITISAK

Arterijski krvni pritisak, kao sila kojom krv u cirkulaciji deluje na zid arterijskih krvnih sudova, trpi znaajne promene tokom fizikog vebanja. Sa poveanjem intenziteta vebanja uoava se linearni porast sistolnog krvnog pritiska za priblino 8 do 12 mm Hg na svaki metaboliki ekvivalent (MET = 3.5 ml O2/kg/min). Maksimalne vrednosti dostiu 190 do 220 mm Hg. Ipak, sistolni krvni pritisak moe se poveati iznad 260 mm Hg. Sa druge strane, dijastolni krvni pritisak moe blago opadati ili ostati nepromenjen. Shodno tome, pulsni pritisak (razlika izmeu sistolnog i dijastolnog pritiska) uglavnom raste u direktnoj proporciji sa porastom intenziteta fizike aktivnosti (Slika 3.6). Kako je krvni pritisak direktno povezan sa minutnim volumenom i perifernim vaskularnim otporom, on predstavlja efikasan neinvazivni nain praenja efikasnosti rada srca i njenog kapaciteta da pumpa krv. Sistolni krvni pritisak koji se ne poveava ili se smanjuje tokom poveanja optereenja, moe biti signal za dostizanje platoa ili smanjenje minutnog volumena. Vebanje ili test fizike sposobnosti treba prekinuti kod osoba kod kojih se pojavi pad pritiska na napor (sistolni krvni pritisak koji do kraja testiranja padne ispod vrednosti u miru ili koji se smanjuje za 20 mm Hg ili vie tokom vebanja nakon inicijalnog porasta). Ovakav nalaz povezan je sa rizikom od miokardne ishemije, disfunkcijom leve komore i poveanim rizikom od kardiovaskularnog zadesa tokom aktivnosti. Pokazano je da osobe sa maksimalnim sistolnim pritiskom tokom optereenja od 140 mm Hg imaju 15 puta vei rizik od iznenadne srane smrti na godinjem nivou u odnosu na osobe kod kojih je maksimalni sistolni pritisak 200 mm Hg.

Slika 3.6 Promene arterijskog pritiska (TA) tokom vebanja

43

Pluna ventilacija (VE), zapremina razmenjenog vazduha u minuti, uglavnom ima vrednosti od oko 6 L/min u mirovanju kod odrasle zdrave sedentarne osobe. Pri maksimalnom optereenju, VE raste 15 do 25 puta iznad vrednosti u mirovanju. Tokom laganog i umerenog vebanja, VE raste kao posledica poveanja disajnog volumena, dok je prilikom intenzivnog vebanja razlog poveanja VE pre svega poveanje frekvencije disanja. Uglavnom je poveanje plune ventilacije direktno proporcionalno poveanju potronje kiseonika (VO2) i produkcije ugljen dioksida (VCO2). Meutim, pri kritinim intenzitetima vebanja (uglavnom 45 do 65% VO2 max kod neutreniranih osoba tj. 70 do 90% VO2 max kod sportista) VE ne raste u skladu sa potronjom kiseonika, ve dolazi do iznenadnog porasta slino skoku koncentracije laktata i produkcije ugljen dioksida. To je verovatno posledica injenice da je pluna ventilacija regulisana u veoj meri uklanjanjem ugljen dioksida pre nego potronjom kiseonika. Shodno tome ventilacija uglavnom nije limitirajui faktor maksimalnog aerobnog kapaciteta tokom aktivnosti.
Tabela 3.1 Promene kardiorespiratornih parametara tokom vebanja VARIJABLA Maksimalna potronja kiseonika Srana frekvencija u mirovanju Submaksimalna srana frekvencija Maksimalna srana frekvencija Arterio-venski gradijent kiseonika Maksimalna minutna ventilacija Udarni volumen Minutni volumen Zapremina krvi Sistolni pritisak Koncentracija laktata Oksidativni kapacitet miia Jedinica merenja ml/kg/min udar/min udar/min udar/min ml kiseonika/100 ml krvi L/min ml/udar L/min L mm Hg ml/ 100 ml krvi Odgovor b d d e (ili blagi d) b b b b b b b b

UTICAJ POLOAJA TELA NA KARDIORESPIRATORNE PARAMETRE

Poloaj tela ima direktan uticaj na povratak venske krvi u srce (preload) posebno tokom kratkih epizoda fizike aktivnosti. U mirovanju, endijastolni volumen ima najvee vrednosti kada je telo u leeem poloaju. On se smajuje kako telo prelazi u sedei ili stojei poloaj. Tokom vebanja u leeem poloaju, endijastolni volumen ostaje relativno nepromenjen. Shodno tome, promene u stepenu vraanje venske
44

krvi u srce imaju malog uticaja na poveanje udarnog volumena u ovoj vrsti aktivnosti. Sa druge strane, tokom vebanja u stojeem poloaju, endijastolni volumen se poveava pri intenzitetima ispod 50% VO2max. Meutim, pri veim intenzitetima, endijastolni i udarni volumen se uglavnom smanjuje - produena aktivnost u stojeem poloaju pri konstantnom optereenju izlae srce poveanom optereenju. Iako se aerobni zahtevi vebanja ne poveavaju, prisutan je progresivan pad venskog povratka krvi u srce koji dovodi do smanjenja udarnog volumena i progresivnog poveanja srane frekvencije. Rezultujua tahikardija se pojavljuje kao posledica promena simpatikih cirkulatornih kontrolnih mehanizama, poveanog preusmeravanja krvi prema periferiji (koi) zbog rashlaivanja i smanjenja ukupnog volumena krvi posebno u toplom ambijentu, usled znojenja.

MAKSIMALNA POTRONJA KISEONIKA

Najznaajnija mera kardiovaskularne utreniranosti (forme) poznata je kao aerobni kapacitet ili maksimalna potronja kiseonika (VO2max). Ovaj parametar se definie kao najvea stopa transporta i utilizacije kiseonika koja se dostie pri zadatom maksimalnom optereenju (Slika 3.7). Organizam se oslanja na respiratorni sistem koji doprema kiseonik iz spoljanje sredine, kardiovaskularni sistem koji kiseonik transportuje i elije koje ekstrahuju i utilizuju kiseonik u generisanju metabolike energije. Utvrivanje vrednosti VO2max omoguava kvantifikovanje funkcionalnog kapaciteta itavog aerobnog sistema. Potronja kiseonika se izraava matematiki modifikovanom Fick-ovom jednainom: VO2 = HR x SV x (a-vDO2) gde je VO2 - potronja kiseonika (ml/min/kg), HR - srana frekvencija (udar/min) SV - udarni volumen (ml/udar), (a-vDO2) - arterio-venski gradijent kiseonika

Slika 3.7 Ostvarivanje maksimalne potronje kiseonika (VO2 max)

45

injenica je da i centralni (npr. minutni volumen) i periferni regulatorni mehanizmi (npr. arterio-venski gradijent kiseonika) utiu na stepen utilizacije kiseonika. U tom smislu, adaptacije koje nastaju delovanjem redovne fizike aktivnosti na kardiovaskularni sistem znaajno utiu na vrednost maksimalne potronje kiseonika. Tipine vrednosti VO2 i drugi kardiorespiratorni parametri u miru i tokom maksimalnog napora sedentarne zdrave osobe stare 30 godina i utreniranog vrhunskog sportiste iste starosti prikazane su u Tabeli 3.2.
Tabela 3.2 Kardiorespiratorni parametri sportiste i sedentarne osobe VO2
(L/min)

VO2
(ml/kg/min)

MV
(L/min)

HR
(u/min)

SV
(ml/udar)

a-vO2
(ml/dl)

SEDENTARNI Mirovanje Maksimalni napor SPORTISTI Mirovanje Maksimalni napor 0.25 5.60 3.5 80.0 6.1 35.0 45 190 136 184 4.0 16.0 0.25 2.50 3.5 35.0 6.1 17.7 70 190 87 93 4.0 14.0

gde je VO2 - potronja kiseonika, MV - minutni volumen, HR - srana frekvencija, SV - udarni volumen, a-vO2 - areterio-venski gradijent kiseonika Potronja kiseonika u mirovanju (250 ml/min) podeljena telesnom masom daje vrednost jednog metabolikog ekvivalenta (MET = 3.5 ml/kg/min) koja ima ogroman znaaj u fiziologiji sporta i vebanja, jer se smatra varijablom nezavisnom od kondicione pripremljenosti ispitanika i veliine tela. Dalje, multiplikovanje ove vrednosti esto se koristi u cilju doziranja nivoa energetske potronje. Tranje na 9 kilometara zahteva 10 puta vie energije od stanja mirovanja pa je energetsko kotanje ove aktivnosti 10 MET-a odnosno 35 ml/kg/min. Porast VO2 za 10 puta tokom vebanja (35 ml/kg/min) znatno je manje od porasta od 23 puta (80 ml/kg/min) koji se javlja kod vrhunski treniranog aerobnog sportiste. Poveana aerobna sposobnost kod treniranih sportista javlja se kao posledica poveanog maksimalnog minutnog volumena zbog porasta srane frekvencije i udarnog volumena, pre nego poveanog stepena periferne ekstrakcije kiseonika (Tabela 3.2). Kako postoji mala varijacija u maksimalnim vrednostima srane frekvencije i arterio-venskog gradijenta kiseonika koja nastaje kao posledica treninga, VO2max primarno definie kapacitet srca kao pumpe, ime se podvlai znaaj njegove evaluacije i merenja pri analizi sportskog funkcionalnog kapaciteta. Maksimalna potronja kiseonika se moe prikazati u apsolutnim vrednostima (L/min) koje reflektuju ukupnu energetsku potronju organizma (1 L ~ 5 kcal) ili relativnim vrednostima (ml/kg/min). Kako krupnije osobe imaju veu apsolutnu potronju kiseonika zbog vee miine mase, relativne vrednosti VO2max su mnogo pogodnija mera koja omoguava uporedivost izmeu osoba razliite telesne mase. Ovaj parametar, bez obzira
46

kako prikazan, smatra se pojedinano jednim od najboljih indeksa fizikog radnog kapaciteta ili kardiorespiratorne kondicije.

ODREIVANJE VO2 MAX

Maksimalna potronja kiseonika se uglavnom odreuje merenjem zapremine i sadraja kiseonika u izdahnutom vazduhu uz korekciju ambijentalnih vrednosti pritiska i temperature korienjem sledee jednaine: VO2 = VE x (FIO2 - FEO2) gde je VE zapremina izdahnutog vazduha, FEO2 - direktno merena frakcija kiseonika u izdahnutom vazduhu, FIO2 - direktno merena frakcija kiseonika u udahnutom vazduhu (normalno 0.2093). Tradicionalno, potronja kiseonika se meri korienem tzv. spirometrije otvorenog kruga ili tehnikom Douglas-ovih vrea. Meutim, esto je nemogue maksimalnu potronju kiseonika meriti direktnim putem pa se aerobni kapacitet procenjuje uz upotrebu drugih indirektnih varijabli kao to su srana frekvencija (zahvaljujui zavisnosti izmeu srane frekvencije i VO2 max), brzina i nagib pokretne trake (tredmila) ili brzina i stepen optereenja na ergo-biciklu. Jedan od najpoznatijih protokola za procenu VO2max je Bruce-ov protokol koji se zaniva na principu ocene aerobnog kapaciteta shodno dostignutom optereenju na tredmilu. Slian test sa stepenastim poveanjem nivoa intenziteta na ergobiciklu je strand-ov test. Iako jednostavni za izvoenje, ovakvi viestepeni testovi esto precenjuju maksimalnu potronju kiseonika pa se sve vie koriste tzv. RAMP protokoli koji ukljuuju kontinuirano i uniformno poveanje optereenja i precizniju procenu aerobnog kapaciteta (Slika 3.8).

Slika 3.8 Primer procene VO2max preko submaksimalnog pulsa

47

esto se za procenu maksimalne potronje kiseonika koriste jednostavni terenski testovi koji koriste prirodne aktivnosti (npr. hodanje, tranje, penjanje uz stepenice) koje omoguavaju testiranje velikog broja osoba za kratko vreme (npr. Conconi-jev test, shuttle-run test, Cooper-ov test tranja na 12 minuta ili 1.5 milju, AAPHERD test) gde se procena VO2max zasniva na linearnoj zavisnosti brzine tranje i maksimalne potronje kiseonika. Potronja kiseonika sranog miia Parametri koji odreuju potronju kiseonika sranog miia (miokarda) su srana frekvencija, kontraktilnost i tenzija koji nastaje u zidu srane komore. Tenzija zida komore predstavlja kombinaciju odnosa izmeu sistolnog krvnog pritiska i zapremine komore i obrnuto je srazmerna debljini zida miokarda. Tokom vebanja, poveanje srane frekvencije glavni je faktor koji doprinosi poveanju zahteva miokarda za kiseonikom. Sa druge strane, dopremanje kiseonika je olakano zahvaljujui poveanom koronarnom protoku koji je omoguen smanjenjem vaskularnog otpora, praenog blagim porastom miokardnog gradijenta kiseonika. Pokazano je postojanje jasne zavisnosti izmeu merene potronje kiseonika miokarda (koja se izraava kao ml kiseonika na 100 grama leve komore na min), srane frekvencije i proizvoda brzine i pritiska. Srana frekvencija je ogranien parametar u merenju miokradne potronje kiseonika, posebno kada je sistolni arterijski pritisak znaajno povean. Ovo se javlja tokom vebi gornjih ekstremiteta koje su po obliku izometrijske. Slabija ishranjenost srca (ishemija) izazvana vebanjem koju prate znaci na EKG (znaajna depresija ST segmenta 1 mm) uglavnom se javlja kod osoba sa koronarnom bolesti. Ova injenica sugerie na postojanje isheminog praga pri kojem miokardna potronja ksieonika prevazilazi miokardno snabdevanje kiseonikom.

VENTILATORNI PRAG
Poetak nagomilavanja kiselih proizvoda metabolizma (metabolika acidoza) tokom fizike aktivnosti tradicionalno se meri serijskim analiziranjem uzoraka krvi i merenjem koncentracije mlene kiseline. Meutim, poetak metabolike acidoze mogue je utvrditi i bez upotrebe invazivnih metoda, pre svega analizom izdahnutih gasova tokom testiranja, posebno stepena plune ventilacije (VE) i produkcije ugljen dioksida (VCO2). Teoretski, anerobni prag razmene gasova oznaava maksimalno radno optereenje ili potronju kiseonika pri kojoj energetski zahtevi prevazilaze sposobnost organskih sistema (pre svih kardiorespiratornog) da nastave obezbeivanje energije aerobnim metabolizmom. Mehanizmu pojave anaerobnog praga u izvesnoj meri doprinosi i stepen neutralisanja (puferisanja) mlene kiseline od strane natrijum-bikarbonata u krvi, pa otputeni ugljen dioksid produkovan od strane aktivnih miia, predstavlja dodatni stimulus za ventilaciju. Ove biohemijske promene prikazane su reakcijom:

48

Shodno tome, vrednosti ventilacije i produkcije ugljen dioksida rastu u skladu sa poveanjem serumskih laktata ali bez linearne zavisnosti od intenziteta vebanja. Ovaj metod pokazuje visok stepen korelacije sa metodom merenja koncentracije laktata u krvi. Porast ventilatornog ekvivalenta za kiseonik (VE/VO2) tokom vebanja bez odgovarajue promene u ventilatornom ekvivalentu za ugljen dioksid (VE/VCO2) takoe se smatra senzitivnim i pouzdanim metodom za odreivanja anaerobnog praga. Meutim i dalje postoje brojna neslaganja koja okruuju mehanizme definisanja anaerobnog praga. Poveana produkcija laktata se moe pojaviti i kao posledica mehanizama koji nisu povezani sa neadekvatnim snabdevanjem kiseonikom. Nedovoljan puferski kapacitet pri fiksnom metabolikom intenzitetu, kada su produkcija laktata i potronja kiseonika u linearnom porastu, takoe igra odreenu ulogu. Anaerobni prag dobijen gasnim analizama se esto izraava kao procenat od VO2max. Visoko utrenirani sportista sa VO2max od 4.25 L/min, ija se taka ventilatornog praga javlja na 3.20 L/min ima anaerobni prag koji odgovara 75% VO2max. Ovaj sportista ima sposobnost da odri aktivnost na vrednostima ispod 75% VO2 max koristei osobine aerobnih sistema za dobijanje energije. Ovakva aktivnost se odvija bez znaajne akumulacije laktata i miinog zamora. Mada se anaerobni prag tipino javlja u rasponu od 558% VO2max kod zdravih neaktivnih osoba, ona ima znaajno vee vrednosti kod vrhunskih sportista (70-90% VO2max) (Slika 3.9).

Slika 3.9 Taka dostizanja anaerobnog (laktatnog) praga

Maksimalna potronja kiseonika je prepoznata kao vaan prediktor sportskog postignua u sportovima izdrljivosti (npr. tranje na duge staze, maraton, biciklizam, plivanje). Meutim, pokazano je da je sposobnost odravanja visokih vrednosti potronje kiseonika tokom produenog intenzivnog vebanja, bez nagomilavanja mlene kiseline (VO2 na anaerobnom pragu) jo vanija determinanta kardiorespiratorne kondicije. Shodno tome, anaerobni prag ima kljuni znaaj u odreivanju optimalnog optereenja, posebno kod aktivnosti izdrljivosti.

49

DINAMIKE (IZOTONINE) I STATIKE (IZOMETRIJSKE) AKTIVNOSTI

Dinamike ili izotonine aktivnosti su one aktivnosti u kojima se vebanje karakterie ritminim, repetitivnim pokretima velikih miinih grupa kakve su na primer tranje, plivanje ili sportske igre. Posledica dinamikih aktivnosti je poveanje potronje kiseonika i porast srane frekvencije i udarnog volumena, koji se odvijaju paralelno sa poveanjem intenziteta aktivnosti. Prisutan je i progresivan porast sistolnog krvnog pritiska sa odravanjem (ili blagim padom) dijastolnog pritiska tj. porastom pulsnog pritiska. Kod ovakvih aktivnosti, krv se preusmerava iz unutranjih organa prema aktivnoj muskulaturi, gde poveano oslobaanje kiseonika poveava sistemski arterio-venski gradijent kiseonika. Dakle, dinamike aktivnosti dovode do poveanog optereenja sranog miia delovanjem poveane zapremine krvi, to predstavlja osnovu trenanih adaptacionih promena. Sa druge strane, izometrijska optereenja ukljujuuju miinu kontrakciju protiv fiksnog optereenja bez promene duine ukljuene miine grupe ili pokreta u zglobu. Kardiovaskularni odgovor na izometrijske aktivnosti je posredovan tzv. neurogenim mehanizmima. Pre svega, statike aktivnosti koje ukljuuju manje od 20% maksimalne voljne kontrakcije (MVC) odreene miine grupe, dovode do blagog porasta sistolnog i dijastolnog krvnog pritiska i srane frekvencije. Tokom aktivnosti intenziteta veeg od 20% MVC, srana frekvencija raste u odnosu na stepen tenzije i uoava se iznenadan porast sistolnog krvnog pritiska. Udarni volumen ostaje nepromenjen osim pri velikom stepenu tenzije (50% MVC), kada dolazi do sniavanja vrednosti. Rezultat statikih aktivnosti je umereno poveanje minutnog volumena koje ne odgovara stepenu poveanog metabolizma. Bez obzira na poveanje minutnog volumena, protok krvi kroz neaktivnu muskulaturu ne raste usled refleksne kontrakcije krvnih sudova. Takva kombinacija vazokonstrikcije i poveanog minutnog volumena izaziva neravnomeran porast sistolnog, dijastolnog i srednjeg arterijskog krvnog pritiska. Shodno tome, prisutan je znaajan obim optereenja na srani mii izazvan poveanjem pritiska, nastao u cilju poveanja perfuzije aktivne muskulature (Tabela 3.3).

50

Tabela 3.3 Uticaj dinamikog i statikog vebanja na parametre kardiovaskularnog

sistema
Dinamika aktivnost Minutni volumen Srana frekvencija Udarni volumen Periferni otpor Sistolni arterijski pritisak Dijastolni arterijski pritisak Srednji arterijski pritisak Optereenje leve komore ++++ ++ ++ +++ 00+ volumen Statika aktivnost + + 0 +++ ++++ ++++ ++++ pritisak

0 nema uticaja; - pad parametra; + rast parametra Stepen optereenja pritiskom, nastao kao posledica izometrijske aktivnosti, zavisi od stepena tenzije kontrahovanih miia u odnosu na maksimalnu moguu tenziju u izabranoj miinoj grupi (% MVC) kao i od ukljuene ukupne miine mase. Nekada i relativno umerena izometrijska aktivnost muskulature gornjih ekstremiteta moe pobuditi intenzivan skok pritiska. U takvom sluaju, poveani miokardni zahtevi bivaju kamuflirani relativno niskim aerobnim zahtevima pa su uobiajeni znaci upozorenja usled preoptereenja (tahikardija, znojenje, oteano disanje) odsutni. Kod osoba koje imaju slabije ishranjenu (isheminu) levu komoru, znaajan porast pritiska moe dovesti do opasnih komorskih aritmija i iznenadne srane smrti.

AKTIVNOSTI GORNJIH I DONJIH EKSTREMITETA

Pri fiksnom submaksimalnom optereenju gotovo svi kardiorespiratorni parametri (srana frekvencija, sistolni i dijastolni pritisak, minutna ventilacija, potronja kiseonika i koncentracija laktata) imaju poveane vrednosti, dok su udarni volumen i anaerobni prag (izraen kao % od VO2max) niih vrednosti, tokom vebanja sa angaovanim gornjim ekstremitetima u odnosu sa aktivnosti nogu (Slika 3.10). Kako je minutni volumen gotovo isti za ruke i noge pri fiksnoj potronji kiseonika, poveani pritisak tokom vebanja rukama posledica je poveanog perifernog vaskularnog otpora. Sa druge strane, tokom maksimanog napora, fizioloki odgovori su uglavnom vei pri vebanju nogama osim kod osoba koji imaju ogranienu sposobnost da izvedu aktivnost donjih ekstremiteta usled neurolokih, vaskularnih ili ortopedskih ogranienja. Razlika u kardiorespiratornim i hemodinamskim odgovorima dve vrste vebanje (ruke vs. noge) pri istom nivou optereenja posledica je nekoliko faktora. Mehanika efikasnost (odnos izmeu izvrenog rada i kalorijske potronje) je nia tokom vebanja rukama. To je posledica ukljuivanja manjih miinih grupa i statikog
51

napora potrebnog za rad rukama, koji dovodi do poveane potronje kiseonika ali ne utie na izvreni rad.

Slika 3.10 Razlike u frekvenciji srca (HR) i art. pritisku (TA) tokom aktivnosti ruku

i nogu Vei stepen porasta pritiska i procenjene miokardne potronje kiseonika pri fiksnom optereenju za rad rukama, rezultat je poveanog tonusa simpatikog nervnog sistema tokom ove vrste aktivnosti. Ovaj fenomen je posredovan smanjenjem udarnog volumena sa posledinim kompenzatornim poveanjem srane frekvencije (tahikardijom), izometrijskom kontrakcijom, suenjem krvnih sudova u neaktivnoj muskulaturi ili svim faktorima zajedno. Maksimalna potronja kiseonika tokom vebanja rukama kod mukaraca i ena varira izmeu 64 i 68% vrednosti dobijenih pri vebanju nogama. Osim toga, maksimalni minutni volumen je niih vrednosti tokom vebanja rukama, dok su maksimalna srana frekvencija, sistolni krvni pritisak slinih vrednosti ili neto nii tokom vebanja rukama, to je od kljunog znaaja za preporuke trenanih reima kod vebi kod kojih su ukljueni samo gornji ekstremiteti. Shodno tome, doziranje vebi za gornje ekstremitete koji koristi HRmax ekvivalentan vrednostima dobijenih sa testa tranjem moe dovesti do precenjivanja trenanih pulseva. Kao opti savet, preporuena srana frekvencija za trening nogu treba da bude smanjena za oko 10 otkucaja pri treningu koji ukljuuje samo gornje ekstremitete.

52

IV RESPIRATORNI SISTEM I VEBANJE

Tokom fizike aktivnosti potrebe za energijom rastu zavisno od vrste, intenziteta i trajanja vebanja. U veini aktivnosti, sposobnost organizma da odgovori na poveane potrebe za energijom, zavisi od dostupnosti kiseonika. Obezbeivanje potrebne koliine kiseonika za aerobnu produkciju energije obavlja respiratorni sistem. Ventilacija plua se poveava omoguavajui povean dotok kiseonika i bolju ventilaciju alveola, poveava se oslobaanje kiseonika u krvi i perifernim tkivima. Sve ove promene ne samo da obezbeuju adekvatnu oksigenaciju miinog tkiva ve igraju glavnu ulogu i u odravanju acido-bazne ravnotee i termoregulacije. U veini aktivnosti, nivo respiratorne aktivnosti odgovara stepenu izvrenog fizikog rada. Zbog precizne kontrole i velikog rezervnog potencijala, respiracija kod normalne, sedentarne zdrave osobe ili kod umereno utreniranog pojedinca ne predstavlja ograniavajui faktor aktivnosti, ak i kada osoba ostane bez daha tokom treninga. Kod vrhunskih sportista u pojedinim situacijama (intenzivna aerobna optereenja) kapaciteti kardiovaskularnog i metabolikog sistema prevazilaze kapacitete respiracije koja moe ograniiti parametre sportskog postignua.

PROMENE RESPIRATORNIH PARAMETARA TOKOM VEBANJA

Najuoljiviji odgovor respiratornog sistema na poveane metabolike zahteve je poveanje plune ventilacije (VE izraena u L/min) (Slika 4.1). Neposredno nakon poetka vebanja uoava se nagli skok minutne ventilacije, koji se odrava 10 do 20 sekundi. Nakon inicijalnog skoka uoava se dalji postepeni porast do uspostavljanja stabilnog stanja koji se uglavnom zavrava nakon 2 do 3 minuta kod aktivnosti umerenog intenziteta. Dostignuti nivo stabilnog stanja zavisi od nekoliko faktora kao to su nivo optereenja, pripremljenost osobe ili uslovi ambijenta.

Slika 4.1 Promene respiratornih parametara tokom vebanja

53

VE minutna ventilacije, PCO2/O2 parcijalni pritisak CO2/O2

Poetni porast ventilacije posledica je poveanja disajnog volumena (zapremina vazduha koja se unese pri jednom udisaju). Teoretski potencijalan raspon za porast disajnog volumena je vitalni kapacitet (zapremina vazduha koja se moe udahnuti nakon maksimalnog izdaha). U realnosti, disajni volumen raste do 50-65% vitalnog kapaciteta pre dostizanja platoa, posebno obuhvatajui udisajnu komponentu kapaciteta. Pri laganom i umerenom vebanju doprinos poveanja ventilacije poveanjem frekvencije diasanja je minimalan, mada se poveava sa produenjem i intenziviranjem aktivnosti. Otpor u disajnim putevima se smanjuje kao posledica irenja disajnih puteva (bronhodilatacije) ve pri poetku aktivnosti. Kao posledica toga, odnos izmeu plunog prostora koji se ne ventilira (mrtvog prostora) i disajnog volumena opada. Najvee promene se uoavaju pri umerenom nivou optereenja. Rezultat promene je poveana ventilacija alveola (VA) sa nivoa u mirovanju od 70% plune ventilacije do preko 80% tokom aktivnosti. Poveanje VA omoguava odravanje parcijalnog pritiska kiseonika (PO2) na alvelolarnom nivou (PAO2) koji predstavlja pokretaku silu transfera kiseonika kroz alveolarno-kapilarnu mreu. Razmena gasova i perfuzija krvi u pluima tokom nisko-intenzivne i umerene aktivnosti je dovoljna da odri zasienost (saturaciju) krvi kiseonikom (SaO2%). Na elijskom nivou uoava se nekoliko faktora koji omoguavaju porast oslobaanja (ekstrakcije) kiseonika tokom fizike aktivnosti.

54

Faktori poveane ekstrakcije kiseonika tokom vebanja Poveanje gradijenta pacijalnog pritiska kiseonika Pod uslovima mirovanja dovoljna koliina kiseonika ostaje u muskulaturi odravajui parcijalni pritisak kiseonika (PO2) od 40 mm Hg. Kada vebanje dovede do poveanih metabolikih zahteva, kiseonik prisutan u miiu se odmah koristi, to za posledicu ima pad parcijalnog pritiska kiseonika u miinom tkivu. Tako, gradijent pritiska se proiruje od 55 mm Hg (kapilarni 95 mm Hg, tkivni 40 mm Hg) na 65 mm Hg (kapilarni 95 mm Hg, tkivni 30 mm Hg) tokom submaksimalnog vebanja. Ravnotea izmeu miinog tkiva i krvi se postie na venskom kraju kapilara pa venska krv koja se vraa iz miia takoe ima nii PO2. Posledica veeg tkivnog gradijenta kiseonika je vea disocijacija i ekstrakcija kiseonika koja se poveava sa 23% u mirovanju na 38% tokom vebanja. Poveanje parcijalnog pritiska ugljen dioksida Kada se kiseonik koristi u aerobnoj produkciji energije, nusprodukt aerobnog metabolizma je ugljen dioksid (CO2). Poveanje koncentracije CO2 podrazumeva i porast parcijalnog pritiska (PCO2). Porast parcijalnog priitiska pomera krivu disocijacije kiseonika u desno izazivajui vee oslobaanje i ekstrakciju kiseonika od strane miinog tkiva. Stepen disocijacije zavisi od intenziteta vebanja i brzine produkcije ugljen dioksida. to je aktivnost veeg intenziteta i produkcija ugljen dioksida vea to je i ekstrakcija kiseonika veeg stepena. Smanjenje pH (porast koncentracije jona vodonika) Joni vodonika nastaju kao posledica dva hemijska procesa tokom fizike aktivnosti. Ugljen dioksid se kombinuje sa vodom gradei ugljenu kiselinu (H2CO3) koja se razgrauje na jone vodonika i bikarbonat. Drugo, mlena kiselina se razgrauje na laktate i vodonine jone. Prisustvo poveane koncentracije jona vodonika smanjuje pH i pomera acido-baznu ravnoteu prema kiseloj sredini. Kiseli pH pomera krivu disocijacije kiseonika u desno (slino PCO2) ime se poveava stepen ekstrakcije kiseonika. Stepen ekstrakcije zavisi od brzine produkcije jodoninih jona i deava se tokom prolaska eritrocita kroz kapilare miinog tkiva. Kombinovan efekat CO2 i pH na afinitet hemoglobina za kiseonik i stepen disocijacije poznat je kao Bohr-ov efekat. Porast telesne temerature Jo jedan nusprodukt energetske produkcije u aktivnoj muskulaturi je topota. Koliina osloboenje energije koja se koristi za miinu kontrakciju je svega oko 40% ostatak energije oslobaa se kao metabolika toplota. Toplota se prenosi od miinog tkiva prema kapilarima. Rezultat trasnfera toplotne energije je porast temperature krvi koji dovodi do pomeranja krive disocijacije u desno izazivajui vei stepen oslobaanja kiseonika. Kao to smo videli, porast stepena upotrebe kiseonika u produkciji energije tokom aktivnosti i nusprodukti sagorevanja goriva zajedno funkcioniu u poveanju dostupnosti kiseonika. Viak ugljen dioksida koji nastaje tokom vebanja izbacuje se disanjem iz plua, to moe dovesti i do snienja parcijalnog pritiska.
55

Tabela 4.1 Respiratorni odgovori na fiziku aktivnost Vrsta aktivnosti Submaksimalna Kratkotrajna VE VD VT f VD/VT VA PAO2 PaO2 (A-a)PO2 diff SaO2% PaCO2 PvCO2 SvO2% a-vO2 diff b d b P d b e e deb P ed P d b Submaksimalna Dugotrajna b d b P d b e P deb e ed P d b Maksimalna Progresivna b d bP b d do 60% max e b e do 75% max b e do 75% max b e do 75% max b e ed b d b Statika b d b P d b e e deb P ed P d e

gde je VE minutna ventilacija, VD zapremina mrtvog prostora, VT disajni volumen, f frekvencija disanja, Va alveolarna ventilacija, PAO2 alveolarni parcijalni pritisak kiseonika, PaO2 parcijalni pritisak kiseonika u arterijskoj krvi, (A-a)PO2 diff gradijent parcijalnog pritiska kiseonika izmeu alveola i aarterija, SaO2% - procenat saturacije arterijske krvi kiseonikom, PACO2 parcijalni pritisak ugljen dioksida u alveolama, a-vO2 diff gradijent kiseonika izmeu arterijske i venske krvi, PaCO2 parcijalni pritisak CO2 u arterijskoj krvi, PVCO2 parcijalni pritisak CO2 u venskoj krvi, SvO2% - procenat saturacije venske krvi kiesonikom, PvO2 parcijalni pritisak kiseonika venske krvi, - brz porast varijable, - postepen porast varijable, - snienje varijable, - bez promene varijable.

RESPIRATORNI SISTEM I HRONINI TRENANI STIMULUS

Iako su promene koje respiratorni sistem trpi tokom pojedinane aktivnosti veoma kompleksne, malo je podataka o vebanju i hroninim adaptacijama respiratornog sistema. Veina autora se slae da pri upotrebi odreenih modaliteta aktivnosti
56

(tranje, biciklizam, rvanje) nema znaajnih promena totalnog kapaciteta plua, vitalnog kapaciteta, rezidualnog volumena, funkcionalnog rezidualnog kapaciteta kod mukaraca i ena svih starosnih grupa, niti ima razlika meu sportistima i nesportistima. Sa druge strane, kod aktivnosti u vodi (npr. plivanje, vaterpolo, ronjenje) sportisti imaju znaajno vee plune volumene i kapacitete u poreenju sa ostalim sportistima i nesportistima. Pre svega, plivaki trening dovodi do poveanja ukupnog kapaciteta plua i vitalnog kapaciteta kod dece i kod odrasle populacije. Mogue je da je razlog za ovu razliku injenica da sportisti u vodi diu protiv otpora vode u ogranienom obrascu disanja, sa ponovljenom ekspanzijom plua do totalnog plunog kapaciteta. Plivanje takoe omoguava zauzimanje horizontalnog poloaja tela a ovakav stav je optimalan za perfuziju plua i difuziju respiratornih gasova. Promena minutne ventilacije najuoljivija je posledica dugogodinjeg treninga opte izdrljivosti (Slika 4.2). U mirovanju se ne uoavaju razlike u VE mada kod sportista dolazi do poveanja disajnog volumena i smanjenja frekvencije disanja. Ovakav obrazac se uoava i tokom submaksimalnog rada i stepen minutne ventilacije je niih vrednosti nego kod nesportista. U maksimalnom optereenju VE je veih vrednosti nakon treninga nego pre treninga, to odslikava veu radnu sposobnost. Glavna komponenta promene pri maksimalnom optereenju je poveanje frekvencije disanja mada raste i disajni volumen. Konano, kapacitet za vei stepen i trajanje maksimalne voljne ventilacije je poboljan to reflektuje vei stepen snage i izdrljivosti respiratorne muskulature. Ove adaptacije se uoavaju nakon 6 do 10 nedelja programiranog redovnog vebanja i brzo se povlae nakon prestanka aktivnosti. Javljaju se kao posledica svih vrsta aktivnosti u svim starosnim grupama. Osim toga, ventilatorni prag se pomera prema veim optereenjima kao rezultat treniga i kod dece i kod odraslih osoba.

Slika 4.2 Promene minutne ventilacije pre i nakon treninga

Kod svih starosnih grupa oba pola, parametri gasne razmene veoma malo variraju kao posledica trenanih aktivnosti. Pokazano je da je difuzioni kapacitet vei kod vrhunskih plivaa i trkaa, mada se konzistentan porast ne javlja kao posledica submaksimalnih ili maksimalnih treninga. Mogue je da je vei difuzioni kapacitet po57

sledica genetskih razlika i predispozicija za ove sportove. Arterijske vrednosti pH i PCO2 ne menjaju se sa treningom mada pH venske krvi sporije raste (krv postaje manje kisela) dok pCO2 opada tokom submaksimalnog treninga. Gradijent pritiska kiseonika izmeu alveola i arterija se smanjuje kao rezultat aerobnih treninga vee uestalosti (4 do 5 treninga nedeljno). Trening takoe dovodi i do pomeranja krive disocijacije kiseonika udesno, olakavajui otputanje kiseonika u miino tkivo. Uoljiv je i porast arteriovenske razlike u koncentraciji kiseonika, kao rezultat aerobnih treninga i u miru i tokom optereenja. Ostali parametri ne trpe uticaj trenanog stimulusa. Razlog malih promena respiratornog sistema na uticaj trenanog stimulusa je posledica velikog rezervnog kapaciteta koji ovaj sistem poseduje a koji je vie nego dovoljan da podmiri potrebe intenzivnih produenih napora. Shodno tome, tokom treninga razliite komponenete respiratornog sistema nisu stimulisane u dovoljnoj meri, da bi dolo do pozitivnih adaptacionih odgovora.

58

V MIINA VLAKNA STRUKTURA, KONTRAKCIJA, TIPIZACIJA

Miine kontrakcije su osnova pokreta oveka. U cilju razumevanja nastajanja pokreta, neophodno je razumeti veze koje postoje izmeu razliitih struktura ljudskog organizma. Miine elije treba da budu sposobne da produkuju i koriste adenozin trifosfat (ATP) kako bi obezbedili enegiju za kontrakciju i generisanje sile. Ovaj proces zahteva operativno funkcionisanje mnogih sistema kao to su digestivni, respiratorni, endokrini i kardiovaskularni sistem, koji treba da obezbede eliji kiseonik i hranljive materije u cilju proizvodnje energije. Miino tkivo sposobno je da proizvodi silu zbog posebne interakcije kontraktilnih elemenata (miofilamenata) koji su primarno izgraeni od proteina. Funkcija miinog tkiva direkno zavisi od vrste tkiva (skeletna, glatka, srana muskulatura) ukljuenog u aktivnost. Sila koja nastaje moe se koristiti za lokomociju (skeletni miii), pokrete sadraja cevastih organa kao to su digestivni ili vaskularni sistem (glatka muskulatura) i aktivnost srca kao pumpe (srani mii miokard). Kako skeletna muskulatura poseduje razliite karakteristike, esta je upotreba brojnih sinonima kakav je na primer voljna muskulatura (obzirom da je pod kontrolom voljnih centara) ili popreno-prugasta (poseduje ponavljajui obrazac svetlih i tamnih polja pri posmatranju mikroskopske strukture). Konano, u cilju diferencijacije skeletnih miinih vlakana od intrafuzalnih senzornih organa (propriocepotora) nekada se skeletna miina vlakna nazivaju i ekstrafuzalna vlakna. Skeletna muskulatura ima zatitinu ulogu spreavajui delovanje agenasa iz spoljanje sredine na unutranje organe i mesto je sinteze proetina u organizmu. Iako je izvoenje pokreta (lokomocija) primarna funkcija miinog tkiva, lokomotorni sistem odrava posturu (stojei stav), pomae u vraanju venske krvi u srce i igra vanu ulogu u termogenezi (produkciji topote). Toplota je nusprodukt metabolikih procesa u eliji kako mii utilizira veliku koliinu energije u cilju proizvodnje sile, velika koliina topote nastaje tokom miine kontrakcije. Konano, miii predstavljaju aktivna metabolika tkiva sposobna da biohemijsku enegiju iz unete hrane transformiu u mehaniku energiju kontrakcije. Miino tkivo poseduje jedinstvene osobine neophodne za izvoenje primarne funkcije - konvertovanja nervnog elektrinog signala u mehaniki dogaaj, kontrakciju miinih vlakana. Karakteristike muskulature koje omoguavaju ovu kljunu osobinu su iritabilnost, kontraktilnost, ekstenzibilnost i elastinost. Iritabilnost (podraljivost) se odnosi na sposobnost miia da primi i odgovori na stimulus. Stimulus je uglavnom u formi hemijske poruke (neurotransmitera) dok je odgovor uglavnom u oblku generisanja elektrinog signala (akcionog potencijala) koji se prosture du elijske membrane miine elije. Kontraktilnost se odnosi na svojstvo miia da na delovanje stimulusa (drai) odgovara skraivanjem sopstvene duine. Ovo skraivanje proizvodi silu i miino tkivo je jedino tkivo u organizmu koje poseduje ovu osobinu.
59

Ekstenzibilnost (produivost) se odnosi na osobinu da mii moe biti istegnut ili produen. Istezanje miia se dogaa uz obavezno delovanje spoljanje sile. Konano, elastinost se odnosi na sposobnost miia da povrati poetnu duinu nakon istezanja. Ove karakteristike miia deluju zajedno omoguavajui pokret oveka.

MAKROSKOPSKA STRUKTURA MIIA

U telu oveka nalazi se oko 400 skeletnih miia koji ine 40 do 45% telesne teine odraslog mukarca, odnosno 30 do 35% telesne teine odrasle ene koji nisu fiziki aktivni. Kod sportista, pomenute vrednosti mogu biti vee i za 10 do 15%. Svi miii organizma deluju zajedno u zadivljujuoj harmoniji koja dovodi do finih, integrisanih pokreta i razliitih aktivnosti od kojih mnoge zahtevaju minimalno anagaovanje volje i razmiljanja. Miina aktivnost predstavlja bazu za sportsko ili rekreativno fiziko vebanje a estetska definicija miia postala je osnovni cilj u pojedinim sportovima (npr. bodi-bilding, atletska gimnastika). Da bi se ostvarile sloene funkcije lokomotornog sistema, skeletna muskulatura je organizivana na sistematian nain (Slika 5.1). Pojedini segmenti ogranizacije dostupni su oku posmatraa, meutim veina strukturnih elemenata postaje vidljiva tek upotrebom svetlosnog ili elektronskog mikroskopa.

Slika 5.1 Makroskopska struktura miia

60

Skeletni miii privreni su za skelet putem tetiva, vezivnih struktura koje omoguavaju transfer sile kontrakcije sa miia na kotani skelet. Svaki mii omotan je tankim vezivnim omotaem - fascijom. Neposredno ispod fascije nalazi se fini omota koji nalee direktno na mii epimysium. Unutranjost miia podeljena je na snopove miinih vlakana (fascikule) koji su takoe obavijeni vezivnim tkivom. Listovi vezivnog tkiva koji odvajaju fascikuluse nazivaju se perimysium. Konano, svaki fascikulus sastoji se od mnogo pojedinanih miinih vlakana (elija) od kojih je svaka obavijena sopstvenim vezivnim omotaem endomysiumom. Tri sloja vezivnog tkiva obezbeuju unutranju strukturu miia, drei sve strukture u jednoj funkcionalnoj celini. Sva tri sloja se na krajevima miia meusobno povezuju, formirajui tetive koje se zavravaju na skeletu. Kada se mii kontrahuje, on povlai vezivno tkivo u koje je zarobljen izazivajui pokret tetive koji dovodi do pokreta kosti za koju je mii pripojen. Shodno razliitom aranmanu fascikulusa, uoavamo razliite oblike koje poprima itav mii (Slika 5.2). Opisuju se longitudinalni, fuziformni, radijatni, unipenatni, bipenatni, multipenatni i cirkularni miii. Oblik miia odreuje obim pokreta i utie na produkciju sile. to su miii dui i paralelne strukture, kao kod longitudinalnih miia, vei je stepen skraivanja a manje generisanje sile. Bipenatni i multipenatni miii se vrlo malo skrauju, meutim proizvode veu silu.

Slika 5.2 Tipovi miia prema pravcu pruanja fascikulusa

MIKROSKROPSKA STRUKTURA MIINOG VLAKNA

Pojedinano miino vlakno koje ulazi u sastav fascikulusa dalje je segmentirano na manje jedinice poznate kao miofibili koji se sastoje od miofilamenata (Slika 5.3). Miino vlakno predstavlja jednu miinu eliju, funkcionalnu jedinicu miinog tkiva. Miina vlakna su duge, cilindrine elije prenika od 10 do 60 m, duge od 1 do 400 mm. Miino vlakno sadri mnogo jedara (nukleusa) koji su lokalizovani ispod elijske membrane. Membrana miine elije zove se sarkolema i osobine sarkoleme odgovorne su za nadraljivost miia. Citoplazma miine elije (sarkoplazma) slina je citoplazmi ostalih elija, meutim poseduje odreene specifine osobine kao to su poveana koliina glikogena (koji slui kao depo energije) i mioglobina (protein za vezivanje i transfer kiseonika).
61

Slika 5.3 Unutranjost strukture miine elije

Miino vlakno sadri elijske organele koje se nalaze i u drugim elijama (ukljuujui veliki broj mitohondrija) zajedno sa specifinim organelama, kakve su transverzalni (T) tubuli, sarkoplazmatski retikulum i miofibrili. Miofibrili su izgraeni od proteinskih mioflamenata i odgovorni su za kontraktilne osobine miia. Sarkoplazmatski retikulum (SPR) je specijalizovana organela koja slui kao rezervoar jona kalcijuma. Graen je kao mrea cevica i vreica (cisterni) koje se nalaze obmotane oko miofibrila. Glavna uloga SPR je sposobnost da deponuje, otputa i ponovo preuzima jone kalcijuma omoguavajui na taj nain miinu kontrakciju. Transverzalni popreni T tubuli su organele koje prenose elektrini signal iz sarkoleme u unutranjost elije. Oni se nastavljuju na sarkolemu i uvlae se u unutranjost miinog vlakna i mada su u tesnom kontaktu sa SPR re je o dve odvojene anatomske strukture. Prenos impulsa kroz T tubule dovodi do osobaanja kalcijuma iz kesica SPR u trenutku kada elektrini signal dospe u unutranjost elije. Svako miino vlakno sadri stotine ili hiljade malih cilindrinih jedinica miofibrila. Miofibrili su kontraktilne strukture sastavljene od miofilamenata koji lee paralelno sa horizontalnom osom miine elije i pruaju se itavom duinom (Slika 5.4). Miofibrili ine oko 80% zapremine itave miine elije. Svaki miofibril sastoji se iz miofilamenata koji su organizovani tako da se ponavljaju tokom itave duine miofibrila, dajui im popreno isprugan izgled. Svaka jedinica miofilamenata koja se ponavlja ima funkcionalni znaaj i zove se sarkomera. U okviru sarkomere razlikujemo tanke i debele filamente proteina. Debeli filamenti sastoje se od kontraktilnog proteina miozina a tanki od aktina. Tanki filamenti u strukturi poseduju i regulatorne proteine, troponin i tropomiozin. Pri posmatranju miofilamenata elektronskim mikroskopom, uoavaju se naizmenine svetle i tamne pruge. Svetle pruge se zovu I trake i sadre samo tanke filamente a tamne su poznate kao trake A i sadre i tanke i debele miofilamente. Miofilamenti zauzimaju trodimenzionalni prostor u sarkopla62

zmi svaki debeli filament okruen je sa 6 tankih a svaki tanak filament sa 3 debela miofilamenta. Pored pomenutih kontraktilnih i regulatornih proteina, sarkomeru grade i strukturni proteini (npr. dezmin, titin, nebulin) koji ine citoskelet miine elije koji dri na okupu aktinske i miozinske filamente.

Slika 5.4 Ultrastruktura miinog vlakna

MEHANIZAM MIINE KONTRAKCIJE

Skeletna muskulatura kontrolisana je od strane centralnog nervnog sistema (CNS) kako na nivou viih centara i pojedinih segmenata kimene modine tako i od strane proprioceptivnih struktura (npr. miino vreteno, Golgi-jev tetivni organ) povezanih sa kompleksom miia i tetiva. Integracija CNS i lokomotornog sistema je kompleksna ali efikasna. U cilju dobijanja miine kontrakcije neophodno je da se generie akcioni potencijal od strane neurona koji inervie miino vlakno (motoneuron) a da se zatim ova elektrina poruka transportuje od neurona do miia kroz neuromiinu spojnicu stvaranjem hemijskog signala. Posledica je stvaranje akcionog elektrinog potencijala u miinoj eliji koji se sprovodi sarkolemom i T tubulima u unutranjost elije stimuliui pokret miofilamenata. Proces povezivanja elektrinog siganala sa pokretom filamenata poznat je kao mehanizam ekscitacija-kontrakcija. Kada je muskulatura stimulisana na kontrakciju, mii se skrauje ili produava kao posledica klizanja miozinskih i aktinskih miofilamenata bez promene njihove individualne duine. Kontakt izmeu miofilamenata poznat je kao cross-bridging i on kontrolie skraenje ili produenje miia pri kontraktilnim pokretima (Slika 5.5).

63

Sukcesivne faze miine kontrakcije Stanje mirovanja

Joni kalcijuma su vezani u sarkoplazmatskom retikulumu (SPR) Tropomiozin-troponin kompleks blokira mesta vezivanja za miozin ATP je vezan za glavice miozina

Miina kontrakcija
Nervni impuls iznad mirovnog potencijala iri se kroz sarkolemu i transverzne tubule Oslobaaju se joni kalcijuma iz SPR Kalcijum se vezuje za troponin - uspostavljaju se mostovi izmeu aktina i miozina Aktivira se miozin ATPaza - ATP se razgrauje Transfer energije izaziva pokret mostova aktin-miozin, dolazi do stvaranja napetosti Mostovi se odvajaju nakon vezivanja ATP za miozinski most

Relaksacija
Spajanje i odvajanje mostova se nastavlja dok se koncentracija kalcijuma ne smanji Kada prestane nervni impuls, kalcijum se preuzima od strane SPR Aktin i miozin se vraaju u stanje mirovanja

Slika 5.5 Shematizovan prikaz miine kontrakcije

Ovaj kontinuirani proces pribliavanja i udaljavanja ukrtenih mostova dovodi do generisanja sile koji dovodi do skraivanja, istezanja miia ili se sila generie a promena duine izostaje. Ova klasifikacija bazira se na tri karakteristike miine kontrakcije vremena (trajanje ili brzina kontrakcije), promene duine i produkcije sile (Slika 5.6). Izotonina kontrakcija se odnosi na onu kontrakciju u kojoj je produkcija sile (tenzije) nepromenjena izazivajui odgovarajui obim pokreta. Varijacije u generisanju sile su prisutne zbog usklaivanja miine duine sa uglom pokreta
64

zglobova. Optereenje je konstantno ali se sila menja kroz obim izvedenog pokreta pa je pravilan termin dinamika kontrakcija, koja posledino dovodi do pomeranja skeleta. Izotonina kontrakcija koja dovodi do skraivanja duine miia uz generisanju tenzije zove se koncentrina kontrakcija, dovodei do pozitivnog spoljanjeg rada i primarno je odgovorna za pokrete. Ako se pokret javlja kao posledica dinamike miine kontrakcije koja proizvodi napetost miia tokom produavanja (istezanja) takva kontrakcija je ekscentrina kontrakcija. Ona proizvodi negativan rad i primarno je odgovorna za decelarcione pokrete usporavanja, esto povezana sa mikrotraumama muskulature. Izokinetika kontrakcija je kontrakcija miinih vlakana u kojoj brzina kontrakcije ostaje konstantna bez obzira na skraivanje ili produavanje miia. Kontrakcija miinog vlakna koja ne dovodi do promene duine miia je izometrijska (statika) kontrakcija. Tokom izometrijske kontrakcije mostovi filamenata se uvru oko svoje ose bez promene duine proizvodei napetost koja ne generie rad ili pokret. Znaaj ove vrste kontrakcije je fundamentalan tokom fiksacije ili stabilizacije lokomocije. Produkcija sile se nastavlja sve dok je mii stimulisan ali sposobnost da mii funkcionie ograniena je odreenim unutranjim faktorima kao to su smanjenje produkcije i koncentracije ATP-a, smanjenje vrednosti pH i akumulacija metabolikih nusprodukata (npr. mlene kiseline).

Slika 5.6 Vrste miine kontrakcije

Tri termina koji opisuju miinu kontrakciju (bez obzira da li je dinamika, statika ili izokinetika) su trzaj, sumacija i tetanus (Slika 5.7). Trzaj je pojedinana miina kontrakcija izazvana jednim stimulusom nakon ega se javlja relaksacija. Sumacija se odnosi na sukcesivne stimuluse koji dolaze do zavretka motoneurona brzinom dovoljno velikom da sumirani izazovu miinu kontrakciju bez potpune relaksacije. Ovaj termin poznat je i kao tzv. temporalna sumacija. Spacijalna sumacija se pojavljuje kada razliiti presinaptiki terminali na istom motoneuronu bivaju stimulisani u isto vreme dovodei do miine kontrakcije. Konano, tetanika kontrakcija (tetanus) se definie kao stimulacija miinih vlakana dovoljno visoke frekvencije koja ne dozvoljava povratak na relaksaciju izmeu sukcesivnih kontrakcija. Jednom uspostavljen, tetanus traje do prestanka stimulusa ili pojave zamora.
65

Slika 5.7 Karakter miine kontrakcije

Princip sve ili nita Shodno principu sve ili nita, kada je stimulisan jedan motorni neuron, sva miina vlakna koja motoneuron inervie se kontrahuju do punog obima ili se ne kontrahuju uopte. Minimalna koliina stimulusa neophodna da bi se inicirala kontrakcija je tzv. stimulus praga. Ako se dostigne njegova vrednost, do kontrakcije e doi. Ovaj fenomen povezan je sa elektrinim svojstvima elijske membrane i odnosi se na jednu miinu eliju ili motornu jedinicu ali ne na itav mii. Motorna jedinica je osnovna neuromiina jedinica kontrakcije. Sva miina vlakna inervisana jednim neuronom ine motornu jedinicu.

TIPIZACIJA MIINIH VLAKANA

Ljudski organizam ima sposobnost da izvodi irok spektar fizikih zadataka kombinujui razliite elemente brzine, izdrljivosti i snage. Nijedno pojedinano miino vlakno ne poseduje karakteristike koje bi optimizovale sportsko postignue kroz spektar razliitih fizikih izazova. Miina vlakna poseduju odreene karakteristike tzv. relativne specijalizacije. Pojedini miini fascikulusi ili vlakna bivaju selektivno regrutovana za izvoenje kratkih i snanih, intenzivnih zadataka dok su druga angaovana u aktivnostima izdrljivosti dueg trajanja i nieg intenziteta. Smenjivanje angaovanja razliitih miinih vlakana deava se naizmenino u aktivnom miiu koji odgovara arolikom zahtevima, pa isti mii shodno strukturi i lokaciji moe pokazivati najbolje rezultate u aktivnostima izdrljivosti, ali u manjoj meri pokazuje rezultate u aktivnostima generisanja sile ili brzine. Tokom godina, definisano je nekoliko naina za podelu razliitih miinih vlakana. Takoe, otvoreno je pitanje u kojoj meri se miina vlakna mogu menjati kao rezultat odreene vrste treninga. U svakom sluaju, postoji opti konsenzus da postoje dve vrste miinih vlakana - tip I ili sporo-kontrahujua vlakna i tip II tj. brzo-kontrahujua vlakna, klasifikovana prema svojim kontraktilnim i metabolikim osobinama. U cilju ilustracije razliite zastu66

pljnosti dva tipa vlakana, prikazana je distribucija i tipizacija miinih vlakana u nekim sportovima (Tabela 5.1).
Tabela 5.1 Raspodela miinih vlakana kod sportista i nesportista MIINA VLAKNA SPORT Trkai na duge staze Sprinteri Skakai u vis Dizai tegova Bacai kugle Biciklisti Nesportisti TIP I 60-90 25-45 35-45 45-55 25-40 55-65 47-53 TIP II 10-40 55-75 55-65 45-55 60-75 35-45 47-53

Miina vlakna tip I

Karakteristike miinih vlakana prikazana su u tabeli (Tabela 5.2) i kao jedna od najvanijih karakteristika vlakana tip I istie se otpornost na zamor. Tip I vlakna selektovana su za aktivnosti niskog intenziteta i dugog trajanja. U okviru jednog miia, vlakna tip I se asinhrono kontrahuju to zajedno sa njihovom otpronosti na zamor, produava aktivnosti izdrljivosti konstantnim nadraajem vlakana, kako se stimulus nastavlja. Sedentarne osobe poseduju oko 50% sporo-kontrahujuih vlakana i ovakva distribucija je prisutna u svim veim miinim grupama u organizmu. Kod vrhunskih sportista u sportovima izdrljivosti, procenat tip I vlakana je povean ali verovatno kao posledica genetske predispozicije, mada postoje odreeni dokazi da trening opte (aerobne) izdrljivosti moe ogranieno transformisati vlakna. Sa metabolike take gledita, tip I vlakna su dominatno aerobnog metabolizma jer se generisanje energije za kontinuiranu miinu kontrakciju dobija sagorevanjem dostupnih nutrijenata (ugljenih hidrata, masti i proteina) uz prisustvo kiseonika.

67

Tabela 5.2 Fizioloke karakteristike miinih valakna Karakteristike Neuralni aspekti veliina motoronog neurona prag okidanja motoneurona brzina provoenja motoneurona Strukturalni aspekti dijametar miinog vlakna razvijenost SPR gustina mitohondrija kapilarna gustina sadraj mioglobina Energetski supstrati PC depoi depo glikogena depo triglkicerida Enzimski aspekti aktivnost miozinATPaze aktivnost enzima glikolize kapacitet oksidativnih enzima Funkcionalni aspekti kontrakcija relakasacija produkcija sile energetska ekonominost otoprnost na zamor elasticitet niska niska visok spora spora niska visoka visoka nizak visoka visoka visok brza brza visoka niska niska visok visoka visoka nizak brza brza visoka niska niska visok niski nizak visok visoki visok srednji visoki visok nizak mali nizak niska mali mala velika visoka visok veliki visok visoka veliki velika velika srednja srednji veliki visok visoka veliki velika mala niska nizak ST FT a FT b

gde je ST sporo-kontrahujua vlakna, FT brzo-kontrahujua vlakna SPR sarkoplazmatski retikulum, PC - fosfokreatin

Miina vlakna tip II

Sa druge strane fiziolokog kontinuuma, osobe koje postiu maksimalne rezultate u sportovima generisanja velike snage i brzine uglavnom poseduju veu proporciju tip II vlakana u velikim miinim grupama. Tip II vlakna (brzo-kontrahujua miina vlakna) se kontrahuju bre i razvijaju veu tenziju od vlakana tip I. Posebnu brzinu i snagu kontrakcije poseduju tip IIb vlakna ili klasina brza vlakna. Metaboliki, ova vlakna su anaerobna po tipu jer se oslanjuju na trenutno dostupne izvore energije u miiu (ATP, CP, glukoza). Kada su u pitanju sportske aktivnosti koje traju nekoliko
68

minuta (trka na 800 do 1500 m) regrutuje se drugi tip vlakana - tip IIa. Ova vlakna su tzv. tranziciona jer poseduju karakteristike i tipa I i tipa IIb vlakana. Metabolini gledajui, dok tip IIb vlakna imaju sposobnost da produkuju veliku koliinu sile, tip IIa poseduju i odreen stepen aerobnog kapaciteta ali ne kao tip I vlakna. Ona predstavljaju logian i neophodan most izmeu razliitih tipova vlakana, kako bi se zadovoljio spektar raznolikih fizikih zadataka. Smatra se da postoje i brza miina vlakna tip IIc koja su opisana kao relativno retka i nedefirencirana vlakna koja imaju ulogu u reinervaciji ugroenog skeletnog miia. Determinacija vrste miinih vlakana u odreenom miiu tipino se vri uzimanjem mikroskopskog dela miinog tkiva biopsijom. Ovaj uzorak se zamrzava u tenom azotu a zatim see na tanke listie koji se zatim hemijski modifikuju. Mada postoji tipizacija putem nuklearne magnetne rezonance (NMR), ova metoda je skupa, retko dostupna i sloena. Postoje pokuaji korienja merenja visine vertikalnog skoka u proceni tipizacije miinih vlakana koji imaju promenljiv uspeh. Znaaj tipizacije miinih vlakana odnosi se na odreivanje individualnih razlika u performasama i odgovorima na trening. Odnos brzih i sporih vlakana pomae u analizi parametara koji se mogu unaprediti treningom a koji ne. Konano, selekcija dece za sport u velikoj meri zavisi od tipizacije miinih vlakana koje poseduju. Meutim, svi miii ovekovog organizma sastavljeni su od kombinacije brzih i sporih vlakana u razliitim obrascima meusobnih odnosa. Ovakav aranman reflektuje injenicu da postoje razliiti zahtevi koje isti mii treba da izvede. Relativna zastupljenost vlakana veoma varira meu razliitim miiima. Na primer, m. soleus moe imati 85% sporo-kontrahujuih vlakna a m. trices surae i m. orbicularis oculi samo 30%. Distribucija varira inter-individualno u istim miinim grupama, zavisno od brojnih unutranjih i spoljanjih faktora. Distribucija miinih vlakana Bez obzira na varijacije, veina osoba ima izmeu 45 i 55% sporih miinih vlakana. Nema razlike u distribuciji miinih vlakana izmeu mukaraca i ena Kod mukaraca je prisutna vea varijacija u distribuciji tipova miinih vlakana Nakon ranog detinjstva, distribucija vlakana se ne menja sa starenjem Distribucija vlakana je primarno genetski determinisana Miii ukljueni u posturalne aktivnosti imaju vie sporo-kontrahujuih miinih vlakana

TRENING I MODELOVANJE MIINIH VLAKANA

Malo tema u sportskoj nauci privlai toliko interesa i debate kao distribucija miinih vlakana kod sportista. Kao to smo videli, sportisti u aerobnim aktivnostima tipino imaju veu distribuciju sporih miinih vlakana, dok su kod sportista ukljuenih u kratkotrajne visoko-intenzivne aktivnosti dominantno prisutna brzo-kontrahujua
69

vlakna. Meutim, postoje i razlike u distribuciji jednog tipa vlakana u razliitim miiima vrhunskih sportista. Npr, kod trkaa na duge staze prisutna je dominacija sporih vlakana u miiima nogu (m. vastus lateralis) dok je kod veslaa prisutna dominacija u miiima trupa i ruku (npr. m. deltoideus). Kljuno pitanje odnosi se na modifikacije distribucije vlakana treningom. Dostupni podaci sugeriu da je distribucija vlakana zasnovana na njihovim kontraktilnim osobinama primarno genetski determinisana i da samo oko 10% tzv. prelaznih vlakana (tip II b i tip IIc) moe pretpreti odreene primarno metabolike modifikacije delovanjem razliitih vrsta trenanih nadraaja (Tabela 5.3).
Tabela 5.3 Modifikacije miinih vlakana nakon razliitih vrsta treninga Tip miinog vlakna VRSTA TRENINGA Sadraj Veliina vlakna Kontraktilnost Oksidativni kapacitet Anaerobni kapacitet Sadraj glikogena Kapilarna gustina Tip I sporo-kontrahujua vlakna Snaga 0 ili ? + 0 0 ? ili 0 0 ? Izdrljivost 0 ili ? 0 ili + 0 ++ 0 ++ + ? ili + ++ Snaga 0 ili ? ++ 0 0 ? ili + 0 ? ? 0 Tip II brzo-kontrahujua vlakna Izdrljivost 0 ili ? 0 0 + 0 ++ ? ili + ? +

Protok krvi tokom aktivnosti ? Oksidacija masti 0

0 - nema odgovora, ? - nepoznat odgovor, + - mali odgovor, ++ - veliki odgovor Relativno malobrojna istraivanja ukazala su na porast sadraja oksidativnih vlakana nakon tzv. aerobnih treninga, odnosno poveanje procenta brzo-kontrahujuih vlakana nakon anaerobnih treninga snage, brzine i eksplozivnosti. Visoko-intenzivni trening miine snage (u trajanju od 20 nedelja) izgleda da predstavlja faktor koji izaziva transformaciju vlakana tip IIb u vlakna tipa IIa. Sa druge strane produeni nisko-intenzivni trening aerobne sposobnosti dovodi do znaajnog porasta sadraja vlakana tip IIb i IIc (koja imaju visok oksidativni kapacitet) i smanjenja sadraja vlakana tip IIa. Izgleda da se transformacija odvija iskljuivo u okviru subtipova vlakana tip II i da je moduliranje najintenzivnije u prvim fazama novih trenanih programa (prve dve nedelje) ili nakon duih perioda neaktivnosti (detreninga). Za sada, nije pokazana mogunost adaptacione transformacije tip I vlakana u tip II vlakna ili obratno.

70

VI NEUROMIINI ASPEKTI POKRETA

Gledaoci sportskih priredbi esto ostaju zadivljeni gracioznou i vetinom umetnikog klizanja i neverovatnih sposobnosti gimnastiara. Sa druge strane, roditelji su zaueni sposobnostima dece da ue nove zadatke hodanje, vezivanje pertle ili kolut unapred. Svaki trener ili fitnes instruktor osea zadovoljstvo kada sportisti inkorporiraju date savete u poboljanje sopstvenih znanja i vetina. Pokreti koje esto uzimamo zdravo za gotovo zahtevaju neverovatnu sinhronizaciju muskulature i preciznu kontrolu nervnog sistema. Nervni sistem, sastavljen od mozga, kimene modine i ivaca je primarni kontrolni i komunikacioni centar itavog organizma. On funkcionie u skladu sa endokrinim sistemom u cilju kontrole unutranje sredine (homeostaze) organizma. Svi pokreti oveka zavise od nervnog sistema - skeletni miii se nee kontrahovati ukoliko ne dobiju signal iz ovog vrhovnog kontrolnog centra.

NERVNA KONTROLA MIINE KONTRAKCIJE

Svi skeletni miii zahtevaju nervnu stimulaciju koja dovodi do elektrinog pobuivanja (ekscitacije) miine elije ija je posledica miina kontrakcija. Neuroni koji nose informaciju iz centralnog nervnog sistema (CNS) do miia zovu se eferentni neuroni. Eferentni neuroni koji inerviu skeletni mii poznati su kao motorni neuroni (motoneuroni) i dele se na alfa i gama motorne neurone. Alfa motoneuroni su relativno krupne elije koje inerviu skeletne miie i dovode do kontrakcije muskulature. Podvrste alfa motoneurona inerviu razliita miina vlakna alfa1 motoneuroni inerviu brzo-kontrahujua vlakna dok alfa2 neuroni inerviu sporo-kontrahujua miina vlakna. Gama motoneuroni inerviu tzv. proprioceptore (receptore detekcije poloaja). Prilikom prolaska kroz vezivne strukture koje obavijaju mii, neuron (akson) se deli na granice koje se zavravaju na nekoliko miinih vlakana, pa svaki motoneuron inervie nekoliko miinih vlakana (motorna jedinica) (Slika 6.1). Elektrina aktivnost u jednom neuronu kontrolie kontrakciju svih miinih vlakana koje taj neuron inervie. Broj miinih vlakana kontrolisanih od strane jednog motoneurona drastino varira zavisno od veliine i funkcije miia. Jedno miino vlakno uvek je inervisano samo od jednog motornog neurona.

71

Slika 6.1 Ilustracija motorne jedinice

Kao to se vidi iz prikazane ilustracije, telo motornog neurona locirano je u sivoj masi kimene modine a akson se prua kroz dorzalni koren spinalnog ivca i nosi elektrini signal do miinog vlakna, zavravajui se aksonskim terminalom (proirenjem) neposredno pored miinog vlakana. Prostor izmeu membrane neurona i miine elijske membrane zove se neumomiina (sinaptika) pukotina a cela struktura poznata je kao neuromiina spojnica (Slika 6.2). Neuromiina spojnica je kljuna struktura u transmisiji elektrinog signala motoneurona u hemijsku poruku koja se predaje miinoj eliji, a koja dalje generie elektrino pobuivanje itavog miia. Miine elije su u kontaktu i sa aferentnim nervnim zavrecima koji su osetljivi na mehanike i hemijske promene u miinom tkivu i koje ovu informaciju nose ushodnim putevima do CNS, u cilju podeavanja miine kontrakcije.

Slika 6.2 Neuromiina spojnica

72

Neuromiina spojnica Neuromiina spojnica je specijalizovana sinapsa koja se formira izmeu terminalnog kraja motoneurona i miinog vlakna. Kada akcioni potencijal dostigne aksonski terminal, membrana motoneurona postaje propustljiva za kalcijum i kalcijum ulazi u eliju. Poveana koncentracija kalcijuma u eliji dovodi do migriranja sinaptikih vezikula od elijske membrane neurona (proces se zove egzocitoza) da bi se u pukotinu izmeu miine elije i neurona otpustio neurotransmiter (acetilholin). Acetiholin difuzijom dolazi do sarkoleme, vezuje se za receptore na membrani i izaziva promenu jonske propusnosti membrane, koja dovodi do depolarizacije i produkcije akcionog potencijala. Akcioni potencijal (promena naelektrisanja) se iri du itave sarkoleme i unutranjosti miine elije putem T tubula. Mada je neuromiina spojnica slina ostalim tipovima sinapse, postoje i odreene specifinosti a) na neuromiinoj spojnici pojedinani presinaptiki akcioni potencijal dovodi do postsinaptikog akcionog potencijala, b) sinapsa je samo ekscitatorna i c) miino vlakno prima signal od samo jednog motoneurona. Kao to se vidi, uloga kalcijuma je kljuna ne samo u kontroli pozicije regulatornih proteina (troponina i tropomiozina) kod miine kontrakcije ve i u otputanju acetilholina iz sinaptikih vezikula na terminalu motoneurona.

KONTROLA POKRETA KIMENA MODINA I PIRAMIDALNI SISTEM

Refleksi igraju vanu ulogu u odravanju pravilne pozicije tela i odgovoru na pokrete u koordinisanom maniru. Refleks je brz, nevoljni odgovor na dra u kome specifini stimulus dovodi do specifinog motornog odgovora. Refleksi se klasifikuju na dva naina autonomni refleksi koji aktiviraju sranu i glatku muskulaturu i endokrine lezde i somatski refleksi koji dovode do kontrakcije skeletne muskulature. Mnogi spinalni refleksi ne zahtevaju uee viih modanih centara za zapoinjanje odgovora. Ipak, vii modani centri su esto informisani o finalnim pokretima putem sinapsi aferentnih neurona. Kimena modina je ukljuena i u voljne i nevoljne pokrete. Ona izvodi dve esencijalne funkcije povezuje periferni nervni sistem sa mozgom i slui kao mesto integracije refleksa. Spinalni nerv koji izlazi iz kimene modine sadri i aferentna (senzorna) i eferentna (motorna) vlakna. Tela elija aferentnih vlakana nalaze se u dorzalnom ganglionu korena kimenog ivca koji pripadaju perifernom nervnom sistemu. Tela elija motornih neurona nalaze se u CNS a akson izlazi kroz ventralni koren kimenog ivca i prua se do miine elije kao alfa motoneuron. Iako pojedinani neuron sadri aferentnu ili eferentnu funkciju, nerv tipino sadri i jedne i druge neurone posedujui motorne i senzorne karakteristike.

73

Komponente refleksnog luka Veliki broj svakodnevnih pokreta zavisi od spinalnih refleksa. Nervni put kojim se refleks pojavljuje zove se refleksni luk (Slika 6.3). Osnovne komponente refleksnog luka su receptor tj. organ koji detektuje stimulus konvertujui ga u nervni elektrini signal, aferentni neuron koji prenosi signal do centralnog nervnog sistema, integrativni centar lokalizovan u centralnom nervnom sistemu gde se ostvaruje veza aferentnog neurona sa eferentnim neuronom (nekad je veza direktna a nekad su izmeu ukljueni i asocijativni neuroni tj. interneuroni), eferentni neuron koji nosi signal (odgovor) na poetnu dra i efektorni organ (mii ili endokrina/egzokrina lezda).

Slika 6.3 Komponente refleksnog luka

Informacije se nose kroz kimenu modinu ushodnim i nishodnim snopovima. Ushodni snopovi nose senzorne (aferentne) a nishodni motorne (eferentne) informacije. Postoje i specifini snopovi koje nose razliite tipove specifinih senzornih informacija (npr. pritisak, temperatura) i motorne informacije (fini distalni pokreti). Nishodni putevi se dele na dve grupe piramidalne i ekstrapiramidalne puteve. Voljni motorni impulsi koji potiu iz cerebralnog korteksa prenose se iz motorne kore mozga somatskim eferentnim neuronima do skeletnih miia putem tzv. piramidalnih puteva. Piramidalni (kortikospinalni) sistem se sastoji od neurona sa telima elija u cerebralnom korteksu i aksonima koji putuju du kimene modine - ovi neuroni poznati su kao gornji motorni neuroni. Neuroni ostvaruju sinapse sa donjim motornim neuronom tj. alfa motoneuronom u prednjim rogovima sive mase kimene modine. Donji motoneuron dalje nosi poruku do skeletnih miia, specifino kontroliui precizne, diskretne pokrete. Ova dva snopa (lateralni i prednji kortikospinalni put) se ukrtaju nakon naputanja mozga, pa motorni korteks desne strane mozga kontrolie miie leve strane tela i obratno. Sa druge strane, ekstrapiramidalni sistem se sastoji od nishodnih puteva koji ne obuhvataju piramidalni sistem. Tipino, neuroni ovih puteva imaju telo locirano u bazalnim ganglijama ili retikularnoj formaciji mozga. Ekstrapiramidalni sistem nosi informaciju koja diktira miini tonus i posturu ali omoguava i kontrolu pokreta glave u odgovoru na vizuelni stimulus ili promene ravnotee.
74

PROPRIOCEPTORI
Proprioceptivne senzacije obezbeuju praenje aktivnosti miia, tetiva i zglobova i obezbeuju oseaj ravnotee. Iako su sva ula podjednako vana, ovo poglavlje se prevashodno bavi ulogom proprioceptivnih sistema mada ne treba zaboraviti i uticaj dugih ula pri izvoenju sportskih pokreta (npr. vizuelni oseaji obezbeuju informaciju o brzini i smeru kretanja lopte, ulo sluha obezbeuje informacije o kretanju protivnikog igraa). Ne samo da su pokreti oveka ekstremno kompleksni nego na njih utie veliki broj faktora, ukljuujui sva ula. Stimulacija proprioceptora izaziva tzv. kinestetike doivljaje. Kinestetika se definie kao percepcija osobe o sopstvenom kretanju, meusobnom kretanju ekstremiteta i itavog tela. Propriocepcija se definie kao percepcija pokreta tela zajedno sa orijentacijom u prostoru. esto se kinestetika i propriocepcija koriste kao sinonimi. Specijalizovani receptori ravnotee koji se nalaze u unutranjem uhu (vestibularni aparat) obezbeuje vane proprioceptivne oseaje. Primarna funkcija vestibularnog aparata je odravanje ravnotee i odravanje konstantne ravni pozicije glave modifikovanjem miinog tonusa. Receptori vestibularnog aparata dele se na dve kategorije locirani u vestibulumu i u polukrunom kanalu. Vestibulum se sastoji od dve keseice ispunjene tenou utrikulusa i sakulusa. Receptori u ovim strukturama (makule) registruju informacije o poziciji glave, kada se telo ne pomera i tokom linearnog kretanja. Polukruni kanali su orijentisani u tri ravni, pod pravim uglom jedan u odnosu na drugi. Ovakav raspored omoguava receptorima ravnotee u polukrunim kanalima (criste ampularis) da detektuju ugaone pokrete glave u svakoj ravni. Receptori u polukrunim kanalima su osetljivi na promene ubrzanja pokreta glave (angularna akceleracija). Informacija iz vestibularnog aparata se prenosi do mozga putem vestibulokohlearnog ivca do vestibularnog kompleksa jedara i malog mozga. Ovde se informacija procesuira zajedno sa informacijama vizuelnih receptora i somatskih receptora u miiima, tetivama i zglobovima. Iako je vestibularni aparat veoma vaan, nekada moe biti prevladan informacijama iz drugih receptora. Na primer, tehnika fiksiranja jedne take pogledom omoguava umetnikim klizaima da izvedu okrete bez pojave vrtoglavice.

MIINO VRETENO I MIOTATSKI REFLEKS

Miino vreteno (poznato i kao neuro-miino vreteno) nalazi se u skeletnom miiu i lei paralelno sa miinim vlaknima (Slika 6.3). Miino vreteno je vrsta receptora koji detektuje istezanje miia pruajui informaciju centralnom nervnom sistemu o duini i brzini promene duine skeletne muskulature. Stimulacija miinog vretena dovodi do refleksne kontrakcije istegnutog miia putem miotatskog refleksa poznatog i kao refleks na istezanje. Miino vreteno ima i senzitivnu i motornu funkciju.

75

Slika 6.4 Miino vreteno

Miino vreteno se sastoji od kapsule izgraene od vezivnog tkiva ispunjenog tenou, cilindrinog oblika sa suenjem na krajevima. Tipino miino vreteno dugako je 4 do 7 mm, debljine oko 1/5 dijametra miinog (ekstrafuzalnog) vlakna. U kapsuli se nalaze specijalizovana miina vlakna poznata kao intrafuzalna, za razliku od ostalih ekstrafuzalnih vlakana koja imaju kontraktilne osobine. Svaki kraj vretena prikaen je za ekstrafuzalna vlakna. Postoje dva tipa intrafuzalnih vlakana u miinom vretenu vlakna jedarnih kesica i jedarnih lanaca. Vlakna jedarnih kesica su veeg dijametra i imaju veliki broj elijskih jedara centralno lokalizovanih u vlaknu. Ova vlakna se pruaju i van kapsule vretena i povezana su sa vezivnim tkivom ekstrafuzalnih vlakana. Vlakna jedarnih kesica su kraa i tanja sa manjim brojem nukleusa (jedara). Obe vrste intrafuzalnih vlakana sadre kontraktilne elemente na distalnim krajevima. Centralni region vlakna nema kontraktilne elemente i predstavlja senzornu zonu vretena. Tipino vreteno sadri dva vlakna jedarnih kesica i oko pet vlakana jedarnih vreica. Intrafuzalna vlakna su inervisana senzornim anulospiralnim i cvetolikim neuronima. Zavreci anulospinalnih neurona su obmotani oko centralnih delova obe vrste vlakana i ova vlakna su krupna mijelinizirana vlakna. Zavreci cvetolikih neurona locirani su sa strane anulospinalnih neurona na vlaknima jedarnih lanaca. Cvetoliki neuroni su manji i provode impulse sporije od anulospinalnih neurona. Obe vrste aferentnih vlakana su stimulisana kada doe do istezanja centralnog dela vretena. Kako su intrafuzalna vlakna paralelna sa ekstrafuzalnim, one se skrauju ili isteu sa itavim miiem. Cvetoliki neuroni imaju nii prag ekscitacije od anulospinalnih i oni obezbeuju informaciju o relativnoj duini miia, dok anulsopinalni nervni zavreci primarno registruju brzinu promene duine miia. Kontraktilni segmenti intrafuzalnih vlakana inervisani su motornim neuronima CNS. Eferentna vlakna koja se zavravaju na intrafuzalnim vlaknima su gama motoneuroni ili fuziformni neuroni. Aksoni gama motornih neurona ulaze u vreteno i zavravaju se na distalnim krajevima intrafuzalnih vlakana. Stimulacija gama motoronih
76

neurona dovodi do kontrakcije intrafuzalnih vlakana to dovodi do istezanja centralnog dela vretena. Gama motorni neuroni zbog svog znaaja ine ak 1/3 svih motornih neurona u organizmu oveka. Miotatski refleks (refleks na istezanje) (Slika 6.5) se sastoji od dve odvojene komponente: dinamike i statike reakcije. Dinamika reakcija se pojavljuje kao odgovor na iznenadnu promenu duine miia. Kada se mii naglo istegne, anulospinalni nervni zavreci (ne i cvetoliki) prenose impuls do kimene modine, to dovodi do momentalnog snanog refleksa kontrakcije istog miia iz koga je proistekao signal. Takva situacija se deava prilikom mehanike stimulacije patelarnog ligamenta neurolokim ekiem. Istezanje skeletnog miia dovodi do stimulacije miinog vretena koje prati promenu duine. U primeru je istezanje izazvano kuckanjem po patelarnom ligamentu, izazivajui deformaciju koja posledino dovodi do istezanja etvoroglavog miia buta. Miino vreteno se istee, senzorni signali se putem anulospinalnih neurona alju do kimene modine, gde se u sivoj zoni nervna vlakna granaju jedna grana se vezuje sa alfa motornim neuronom a druga sa interneuronom. Alfa motorni neuron izlazi iz kimene modine, dolazi do miia koji je istegnut i izaziva kontrakciju koja je grubo reeno, ekvivalentna sili i rastojanju poetnog istezanja miia. Inhibitorni pridrueni neuron ostvaruje sinapsu sa drugim aferentnim neuronom, koji inervie antagonistiki mii (miii zadnje loe buta) gde dolazi do inhibicije. Ovaj refleks relaksacije miia antagonista u odgovoru na kontrakciju agonista zove se reciprona inhibicija. Reciprona inhibicija olakava kontrakciju stimulisanog miia agoniste inhibirani antagonista se ne suprostavlja kontrakciji agonistike muskulature. im mii prestane da se dalje istee, brzina emitovanja impulsa se vraa na poetni nivo, sem u sluaju malih statikih odgovora koji se odravaju sve dok je duina miia iznad poetne normalne duine. Statiki odgovor je omoguen i putem anulospinalnih i cvetolikih nervnih zavrezaka. Posledina miina kontrakcija niskog nivoa suprotstavlja se sili koja izaziva preterano istezanje miia sa konanim ciljem - povratak duine na mirovno stanje. Statiki odgovor se javlja i prilikom sporog istezanja miinog vretena. U normalnim okolnostima, miino vreteno emituje senzorne nerve signale niskog nivoa koji pomau u odravanju miinog tonusa i posturalnih podeavanja. Miini tonus je stanje niskog nivoa miine kontrakcije u stanju mirovanja. Miino vreteno takoe odgovara i na istezanje miia antagoniste, gravitaciju ili optereenja aplikovana na mii.

77

Slika 6.5 Shematizovan prikaz miotatskog refleksa

Koaktivacija gama motoneurona U cilju odravanja miinog tonusa i podeavanja posture i optereenja, miino vreteno slui kao mehanizam fine miine kontrakcije koji se ostvaruje tzv. gama petljom. Gama petlja je refleks na istezanje aktiviran gama motoronim neuronima. Stimulacija ovih motoneurona dovodi do kontrakcije distalnih krajeva miinog vretena uz istezanje centralnog dela, to dovodi do deformacije senzornih nervnih zavretaka i pojave miotatskog refleksa. ta stimulie gama motoneurone i zato? Kada se signal prenosi do alfa motoneurona iz motornog korteksa ili drugih regiona mozga, gama motoneuroni su gotovo uvek istovremeno stimulisani. Ovaj fenomen naziva se koaktivacija i ima nekoliko znaajnih posledica kakve su nivelisanje finih pokreta (sinhronizovanjem refleksnih kontrakcija alfa i gama motoneurona), odravanje adekvatnog odgovora na optereenje (bez obzira na duinu miia) i asistiranje voljnim pokretima (usaglaavanjem intrafuzalne i ekstrafuzalne kontrakcije na nivou viih modanih centara). Miotatski refleks igra znaajnu ulogu u posebnoj vrsti treninga poznatoj kao pliometrijski trening. Pliometrijska aktivnost (npr. trening skonosti) predstavlja vrstu trenanog procesa koji ukljuuje specifine ekscentrino-koncentrine sekvence miine aktivnosti. Iako je ova vrsta treninga dokazala efkasnost u poveanju parametara skoka, svi fizioloki mehanizmi koji su odgovorni za poboljanje sportskog nastupa nisu do kraja poznati, mada je ciklus istezanje-skraenje (stretch-shortening) koji se oslanja na elastine karakteristike miia, kao i miotatiki refleks, analizirani i poznati. Ukratko, tokom ekscentrine faze miina vretena bivaju podraena poboljavajui kontrakciju miia tokom koncentrine faze.

78

GOLGI-JEV TETIVNI ORGAN

Golgi-jev tetivni organ (GTO) predstavlja receptore koji se aktiviraju istezanjem ili aktivnom kontrakcijom miia i koji prenose informacije o miinoj napetosti. Aktivacija ovih receptora dovodi do refleksne inhibicije miia putem tzv. inverznog miotatskog refleksa. GTO se nalazi u tetivama, blizu mesta miino-tetivnog prelaza (Slika 6.6).

Slika 6.6 Golgi-jev tetivni organ

Svaki GTO se sastoji od tanke kapsule vezivnog tkiva koja obmotava kolagena vlakna. Kolagena vlakna u kapsuli su probijena vlaknima senzornih neurona ije terminalne grane stupaju u kontakt sa kolagenim vlaknima. Aferentni neuroni nose informacije o miinoj napetosti do kimene modine. Zatim se ta informacija prenosi do miia eferentnim putevima ili do viih modanih centara (uglavnom malog mozga). GTO je serijski povezan sa miiem. Moe se stimulisati ili istezanjem ili kontrakcijom miia, mada je aktivna kontrakcija efektivnija u iniciranju signala. Kao i kod miotatskog refleksa, inverzni miotatski refleks ima statiku i dinamiku komponentu. Kada napetost raste brzo i intenzivno, ukljuen je dinamiki odgovor. Nakon nekoliko milisekundi, dinamiki odgovor postaje statiki odgovor niskog nivoa koji odgovara miinom tonusu. Kontrakcija skeletnog miia (ili istezanje) dovodi do razvijanja napetosti koja stimulie GTO u tetivi miia. Stimulacija GTO dovodi do transmisije impulsa do kimene modine aferentnim neuronom. U kimenoj modini, aferentni neuron se spaja sa inhibitornim pridruenim neuronom i ekscitatornim motornim neuronom. Inhibitorni neuron vezuje se sa motornim neuronom koji inervie mii ija je tetiva istegnuta - inhibitorni impulsi dovode do relaksacije kontrahovanog miia. Ekscitatorni pridrueni neuron je spojen sa motornim neuronom koji inervie antagonistiki mii. Dakle, miina grupa koja biva izloena promeni napetosti (agonisti) se istee a suprotna miina gupa (antagonisti) se reciprono aktivira i kontrahuje.
79

Relaksantna aktivnost GTO ima nekoliko vanih uloga. Prvo, preterana napetost koja moe dovesti do kidanja tetive i miia je izbegnuta. Smatra se da je poveanje teine koja se moe podii tokom treninga miine snage delimino posledica inhibicije GTO, koja omoguava razvijanje vee sile koju mii proizvodi. Drugo, posledica relaksacije izazvane tetivnim organom je mogunost da se miina vlakna koja se relaksiraju, istegnu vie bez posledinog oteenja. Ovaj odgovor vaan je u razvoju fleksibilnosti. Tree, senzorna informacija o napetosti, koja dolazi do malog mozga, omoguava fina miina podeavanja i olakava izvoenje preciznih radnji na poetku i kraju pokreta, to je posebno vano kod naizmeninih ponovljenih pokreta (npr. tranje, plivanje).

80

VII PRINCIPI TRENINGA I ADAPTACIJE

Prvobitna nauna istraivanja koja su dovela do razvoja osnovnih principa treninga, pre svega kardiovaskularnog sistema, razvijena su u cilju unapreenja fizike kondicije (fitness-a) uglavnom definisanog preko poveanja maksimalne potronje kiseonika. Ove studije formirale su neophodnu bazu za preporuke usvojene od strane Amerikog koleda za sportsku medicinu (ACSM) originalno objavljenih 1978. godine, kao preporueni kvalitet i kvantitet vebanja za razvoj i odravanje kondicije kod zdravih odraslih osoba. Tokom sledeih godina, preporuke su se proirile ne samo na zdrave osobe koje ele da postanu bolje pripremljene, ve i na osobe koje u fizikoj aktivnosti prepoznaju tretman i terapiju odreenih patolokih stanja. Iako postoji mnogo dokaza koji ukazuju na znaaj kondicionog stanja u unapreenju i ouvanju zdravlja, zdravlje i utreniranost nemaju isto znaenje. Koliina i kvalitet vebanja potrebnih za razvoj ili odravanje kardiorespiratorne kondicije nisu isti kao oni potrebni za ouvanje zdravlja. Sa druge strane, veina vrhunskih i profesionalnih sportista koji ele da ostvare bolje rezultate fizike pripremljenosti i forme, spremni su da uestvuju u intenzivnim i produenim naporima. Ovakvi programi nose rizik od povreivanja i esto su psiholoki prezahtevni za populaciju gojaznih, starih ili bolesnih. Tako, definicija optimalnog treninga koji maksimizira korisne efekte a rizike svodi na minimum varira u odnosu na populaciju i ciljeve treninga. Ovo poglavlje odnosi se na definisanje osnovnih principa treninga pre svega za razvoj kardiorespiratorne kondicije, definisane kroz sposobnost da se isporui i iskoristi kiseonik tokom intenzivnog produenog rada ili vebanja. Preporuke ACSM koje su se pokazale korisnim u mnogim programima dizajniranja aerobnih treninga ukljuuju nekoliko elemenata. Preporuke Amerikog koleda za sportsku medicinu Oblik aktivnosti Intenzitet Trajanje Frekvencija svaka aktivnost koja koristi velike miine grupe kontinuirana, ritmina i primarno aerobna aktivnost aktivnost na nivou 60-90% HR max; 50-85% VO2max, 12-16 SUBJ. PROCENE ZAMORA 20 do 60 minuta kontinuirane aktivnosti 3 do 5 puta nedeljno

81

SPECIFINOST TRENINGA
Princip specifinosti treninga odnosi se na jedinstvene adaptacije nastale kao posledica odreenog trenanog zahteva. Jednostavno reeno, ono to radite to dobijate. Svaka aktivnost koja ukljuuje velike miine grupe tokom produenog vremena ima potencijal da pobolja kardiorespiratornu kondiciju. Ovakvi oblici aktivnosti ukljuuju aerobik, vonju bicikla, hodanje na skijama, razliite oblike plesa, doging, vonju rolera, veslanje, brzo klizanje, penjanje uz stepenice, plivanje, hodanje. Sportovi u kojima se energija obezbeuje dominatno putem aerobnih energetskih sistema kao to su hokej na travi, fudbal ili tenis mogu takoe imati korisne efekte na kardiorespiratorni sistem. Za osobu koja uestvuje u vebanju, izbor modaliteta vebanja treba da bude zasnovan na interesu, dostupnosti i riziku od povreda. Ukoliko aktivnost prua oseaj zadovoljstva, vea je verovatnoa da e osoba nastaviti da prati program treninga. Iako je tranje najefikasniji nain za postizanje kardiovaskularne kondicije, ova aktivnost ne mora da bude prijatna pojedinim osobama a poseduje i relativno veliku uestalost povreda, pa je neophodno izabrati druge opcije. Iako mnogi modaliteti dovode do poboljanja kondicionog statusa, najvea dobit za odreeni sportski nastup dobija se treningom kojim se trenira specifina sportska aktivnost. Princip kako trenira, tako se takmii podrazumava sutinu principa specifinosti. Osobe koje treniraju plivanje, bolje rezultate e postizati u plivanju nego u npr. tranju. Ovaj princip ima dve bitne praktine osobine. Prvo, kako bi se ispitao napredak tokom treninga, osoba treba da bude testirana u specifinom modalitetu u kome je trenirala. Dalje, to je vie osoba okrenuta treningu za sportski nastup a manje za rehabilitaciju, znaaj izabranog modaliteta je vei. Tako, vrhunski vesla treba to vie vremena da trenira veslajui, bilo na otvorenoj vodi ili ergometru dok za njega tranje ima najmanji nivo specifinosti. Ipak postoji izuzatak od ovog pravila koji se odnosi na tzv. cross trening. Kros-trening podrazumeva razvijanje utreniranosti upotrebom dva ili vie trenanih modaliteta razliite specifinosti. Interes za ovaj trening proistekao je iz dva glavna razloga prevencije neaktivnosti povreenih sportista koji ne mogu da treniraju u svom specifinom modalitetu i razvoja multi-sportskih disciplina kakve su biatlon ili triatlon (Tabela 7.1).

82

Tabela 7.1 Situacije u kojima cross trening ima korisne efekte POVOD Multisportovi NESPORTISTA TAKMIAR Predsezonski ciklus Sezonski ciklus Vansezonski ciklus Po potrebi Po potrebi Po potrebi Po potrebi Van sezonski ciklus

Povreda Rehabilitacija Odravanje kondicije Vremenske neprilike Opte kondicioniranje Oporavak Prevencija pretreniranosti

Po potrebi Po potrebi Po potrebi Po potrebi Uvek

Nakon intenzivnog treninga Nakon intenzivnog treninga Nakon takmienja Uvek Faza aktivnog odmora

Svaka forma aerobnog treninga dovodi do adaptacija na nivou centralnog i perifernog kardiorespiratornog sistema. Adaptacije na centralnom nivou odnose se pre svega na srce i komponente za transfer kiseonika koje doprinose poveanoj sposobnosti organizma za transfer kiseonika. Ove adaptacije su uglavnom istog obima bez obzira koji modalitet treninga se koristi jer je srce optereeno na slian nain, bez obzira da li je osoba trala, plivala ili vozila bicikl. Shodno tome, mnogi modaliteti mogu imati isti korisni efekat na centralne adaptacije kardiorespiratornog sistema. Sa druge strane, periferne komponente ukljuene su u ekstrakciju kiseonika u miiima - od tipa modaliteta direktno zavisi koje miine grupe uestvuju u vebanju. Periferne adaptacije se pojavljuju u vaskularnoj mrei i miiima i doprinose poveanoj sposobnosti ka ekstrakciji kiseonika. Ove adaptacije su specifine samo za one miine grupe koji se koriste tokom odreene aktivnosti. Na primer, dodatna mrea kapilara e se pojaviti u aktivnim miiima u cilju prenosa kiseonika dok se u neaktivnoj muskulaturi kapilarna gustina ne menja. I drugi faktori, kakvi su broj mitohondrija ili aktivnost oksidativnih enzima, takoe rastu u aktivnoj muskulaturi u cilju poveanja sposobnosti za utilizaciju kiseonika. Da bi se maksimizirale periferne adaptacije organizma, neophodno je trenirati aktivnosti specifine za dati sport ili imitirati pokrete koji angauju specifinu muskulaturu (npr. trenaeri za brzo klizanje, tranje pod vodom za hodanje na skijama). to su aktivnosti slinije matinoj miinoj aktivnosti, to su vei korisni efekti izabranog treninga.

NADOPTEREENJE I INTENZITET
Princip nadoptereenja podrazumeva izlaganje organizma zahtevima veim od onih na koji je organizam naviknut. Meutim, pre odreivanja stepena nadoptereenja, neophodno je utvrditi znaaj odreenih fiziolokih determinanti treninga odnosno odgovoriti na pitanje da li trening provocira kardiorespiratorni, metaboliki ili ne83

uromiini sistem i u kojoj meri. Nadoptereenje kardiorespiratornog sistema postie se manipulisanjem intenziteta, vremena trajanja i uestalosti epizoda vebanja. Ove varijable se lako pamte kao fit akronim (f frequency, i intensity, t time). Najvanija komponenta nadoptereenja je intenzitet. Intenzitet je veoma vaan u cilju unapreenja fiziolokih parametara (npr. VO2max) kao pojedinaan i kombinovan parametar (zajedno sa trajanjem vebanja). Intenzitet vebanja se uglavnom opisuje u vezi sa ciljnom sranom frekvencijom, potronjom kiseonka ili subjektivnom procenom zamora. Laboratorijske studije tipino koriste procenat od VO2max dok su metode srane frekvencije i subjektivne procene zamora znatno praktinije i prisutnije u svakodnevnoj praksi. Sreom, prisutna je direktna veza izmeu srane frekvencije i potronje kiseonika pa se doziranje intenziteta treninga znaajno pojednostavljuje.

Slika 7.1 Poboljanje potronje kiseonika (VO2max) sa poveanjem intenziteta

treninga Slika 7.1 pokazuje vezu izmeu promene u VO2max i intenziteta vebanja. Pri intenzitetima iznad 100% VO2max (tzv. supramaksimalni intenziteti) kada obim treninga opada, poboljanje aerobnog kapaciteta se smanjuje. Intervalni trening, u kojem sportista prolazi kroz naizmenine epizode rada i odmora, omoguava vei obim aktivnosti pri intenzitetina od 90 do 100% VO2max to dovodi do veeg napretka u razvijanju aerobne sposobnosti. Meutim, stopa unapreenja najvea je pri radu koji je neprekidan i kontinuiran jer adaptacije koje se javljaju na submaksimalnim optereenjima nisu zavisne od intenziteta. Tabela 7.2 pokazuje tehnike za klasifikovanje intenziteta (prema HRmax, VO2max i subjektivnoj proceni zamora) i preporuene procente od maksimuma za aktivnosti koje variraju od veoma blage do vrlo intenzivne. Ove preporuke date su za trenane reime koji traju od 20 do 60 minuta.

84

Tabela 7.2 Klasifikacija intenziteta aerobnog treninga RELATIVNI INTENZITET Klasifikacija intenziteta Veoma blag Blag Umeren Teak Izuzetno teak % HR max 35% 35-59% 60-79% 80-89% 90% % VO2 max 30% 30-49% 50-74% 75-84% 85% SPZ 10 10-11 12-13 14-15 16

Metoda srane frekvencije

Intenzitet vebanja se moe izraziti kao procenat od maksimalne srane frekvencije (HRmax) ili kao procenat tzv. srane rezerve (% HRR). Obe tehnike zahtevaju poznavanje ili procenu maksimalne srane frekvencije. Najprecizniji nain podrazumeva merenje maksimalno dostignute srane frekvencije prilikom progresivnog testa optereenja. U situaciji kada nije mogue izvesti test, maksimalna vrednost srane frekvencije dobija se korienjem poznate formule HRmax (udar/min) = 220 - starost (godine). Kod gojaznih osoba maksimalna srana frekvencija se rauna prema formuli: HR max = 200 - [0.5 x starost] Primer odreivanja maksimalne srane frekvencije
Osoba stara 28 godina, normalna telesna kompozicija HRmax = 220 - godine = 220 - 28 = 192 udara/min Osoba stara 28 godina, gojazna telesna kompozicija HRmax = 200 - [0.5 x starost] = 200 - [0.5 x 28] = 186 udara/min

Obe vrednosti su procenjene shodno prosenim vrednostima itave populacije pa je prisutan znaajan stepen varijabiliteta. Procenjene vrednosti HRmax mogu preceniti ili potcenti realnu HRmax za 10-12 udara/min. Kada je dobijena vrednost HRmax, mogue je lako dobiti trenanu vrednost zahvaljujui parametrima iz Tabele 7.2. Primer odreivanja ciljnog trenanog pulsa
Osoba je normalne telesne kompozicije, stara 28 godina, trening je umerenog intenziteta Umereni intenzitet treninga odvija se na frekvencijama od 60-79% HR max Maksimalna srana frekvencija je 192 udara/min Ciljne srane ferkvencije su 60% HR = 0.60 X 192 = 115 udara/min 79% HR = 0.79 X 192 = 152 udara/min Trenana zona umerenog aerobnog rada za ovu osobu iznbosi 115 152 udara/min
85

Prilikom doziranja treninga, uvek je bolje dati vreme trajanja treninga (Tabela 7.3) i raspon ciljnih frekvencija nego samo jednu pragovnu vrednost zbog promena frekvencije tokom zagrevanja, uslova ambijenta, terena, unosa tenosti i drugih uticaja na osobu koja veba. Gornja granica trenanog pulsa slui kao zatita od preoptereenja i pretreniranosti.
Tabela 7.3 Vreme za koje je mogue odravati odreeni nivo aerobne moi % VO2 max 100 97.5 90 87.5 85 82.5 80 Vreme (min) 8-10 15 30 45 60 90 120-210

Drugi nain za doziranje trenanih pulseva odnosi se na metod srane rezerve (HRR), poznat i kao Karvonen-ov metod. Ovaj metod ukljuuje sloeniju matematiku analizu i zahteva poznavanje srane frekvencije u mirovanju. Potrebno je odrediti sranu rezervu (HRR) oduzimanjem srane frekvencije u mirovanju (RHR) od HRmax. HRR = HRmax RHR Srana frekvencija u mirovanju dobija se u situacijama kada je osoba u stanju kompletnog mirovanja, kakvo je npr. stanje nakon jutarnjeg buenja (tzv. jutarnji puls). Vrednosti srane frekvencije neposredno pre vebanja su neprecizne i esto nerealno visoke i ne treba ih koristiti u dizajniranju trenanih optereenja. Kada se poznaje HRR lako je na osnovu zahteva treninga odrediti ciljne srane frekvencije mnoenjem procenata (kao decimala) sa gornjim i donjim limitom eljenog trenanog intenziteta a zatim dobijenu vrednost dodati vrednosti RHR. Primer odreivanja ciljne srane frekvencije metodom Karvonena
Osoba je normalne telesne kompozicije, stara 28 godina, trening je umerenog intenziteta Srana frekvencija u mirovanju (jutarnji puls) = 80 udara/min HRR = HR max - RHR = 192 80 = 112 udara/min 50% HR = 0.50 X 112 = 56 udara/min 74% HR = 0.74 X 112 = 83 udara/min Ciljne srane frekvencije su 50% HR + RHR = 56 + 80 = 136 udara/min 74% HR + RHR = 83 + 80 = 163 udara/min Trenana zona umerenog aerobnog rada za ovu osobu iznosi 136 163 udara/min
86

Razlika izmeu vrednosti trenanih pulseva dobijenih dvema metodama nastaje kao posledica uticaja srane frekvencije u mirovanju. Metod doziranja intenziteta treninga prema procentima VO2max se koristi u laboratorijskim uslovima kada je osoba testirana radi odreivanja VO2max a oprema za monitorisanje dostupna je i za vreme treninga. Ova metoda, mada najpreciznija nije praktina i realna opcija zbog nedostupnosti opreme. Shodno istim ciljnim pulsevima za metodu VO2max i HRR, posebno kod aktivnosti u kojima se telo pomera u suprotnosti sa delovanjem sile tee (npr. tranje, skijanje, steping) oba metoda se mogu simultano koristiti.

Metoda subjektivne procene zamora

Trei nain korien za doziranje intenziteta vebanja (treninga) zasniva se na skalama subjektivne procene zamora (SPZ) shodno paramerima prikazanim u Tabeli 7.4. Najee se koriste tablice po vedskom neurofiziologu Borg-u, ije ocene zamora (6 do 20) visoko koreliu sa dostignutim sranim frekvencijama na fiksnom nivou optereenja. Stepen zamora koju osoba osea dok veba, blisko je povezan sa kardiorespiratornim i metabolikim parametrima i smatra se pouzdanim i validnim indikatorom nivoa intenziteta vebanja, pogotovo tokom aktivnosti u kojim se postie stabilno stanje. Ipak, prilikom vebanja u ekstremnim uslovima spoljanjeg ambijenta, korelacija izmeu SPZ, HR i VO2max znaajno se menja.
Tabela 7.4 Skale subjektivne procene zamora po Borg-u ORIGINALNA SKALA 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 Veoma, veoma teak Veoma teak Teak Umeren Lak Veoma lak Veoma, veoma lak 0 0.5 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 Veoma, veoma snaan Maksimalan Veoma snaan MODIFIKOVANA SKALA Potpuno odsustvo Veoma, veoma slab Veoma slab Slab Umeren Unekoliko snaan Snaan

Klasifikacija intenziteta vebanja i odgovarajuih odnosa izmeu procenta maksimalne srane frekvencije i srane rezerve, maksimalne potronje kiseonika, subjektivnih procena zamora prikazan je na tabeli 7.2 pre svega za aktivnosti u umerenom
87

klimatskom ambijentu i u sportovima koji se izvode na suvom. Odnos izmeu SPZ i % HRmax i SPZ i % VO2max je varijabilniji nego izmeu % VO2max i % HRmax ali ne u toj meri da se SPZ ne koristi u doziranju intenziteta treninga. Sa druge strane, vebanje u toplom okruenju utie na odnos izmeu HR, VO2max i SPZ. Na primer, srana frekvencija je vea za zadati nivo VO2max ili SPZ, kada se aktivnost odvija u toplom okruenju. Za aktivnosti koje se odvijaju u vodi, posturalne promene i promene pritiska usmeravaju krv centralno dovodei do promena krvnog pritiska, minutnog volumena, vaskularnog otpora i respiracije. Iako postoje velike populacione varijacije u stepenu promena parametara kardiovaskularnog sistema, najkonzistentnija promena je nia vrednost srane frekvencije (za 8 do 12 udara/min) pri datom optereenju, nia HRmax i nii VO2max kada se aktivnost odvija u vodi. Vee oslanjanje na anerobni metabolizam je evidentno i SPZ su veih prosenih vrednosti pri istom optereenju na kopnu. Nia srana frekvencija je verovatno rezultat kompenzacije za poveani udarni volumen koji se javlja centralnim preusmeravanjem krvi. Kao rezultat pomenutih injenica, doziranje putem srane frekvencije treba da bude za 10% nie za aktivnosti u vodi u odnosu na aktivnosti na suvom. Ukoliko osoba veba na intenzitetima od 75% HRmax na kopnu, ekvivalentan trening u vodi se odvija na 65% HRmax. Ova promena dovodi i do posledine redukcije subjektivnih procena zamora. Nekoliko injenica ima poseban znaaj u doziranju vebanja, bez obzira koji se metod za preskripciju koristi. Intenzitet vebanja treba da se daje u opsegu koji se dozira u skladu sa trajanjem i frekvencijom vebanja (intenzitet je obrnuto proprcionalan trajanju intenzivnija aktivnost traje krae i obrnuto). Odgovarajui nivo intenziteta zavisi od nivoa pripremljenosti osobe (poetnici treba da zaponu aktivnosti nieg intenziteta i da postepeno poveavaju intenzitet do eljene vrednosti). Konano, upotreba srane frekvencije ili subjektivne procene zamora radi kontrole treninga, pre nego tipino merenja vremena treninga ili pretrane distance, omoguava analizu uticaja ambijenta, terena, subjektivnog odgovora i preciznije merenje fiziolokih adaptacija na trening.

Trajanje vebanja
Kao to je ranije pokazano, poboljanje VO2max postie se aerobnim vebanjem trajanja od 15 do 45 minuta. Znaajnije poboljanje dobija se nakon duih sesija nego kraim trenanim epizodama. Generalno, unapreenje VO2max deava se nakon duih treninga od 35 do 45 minuta sa niskim intenzitetom (50-90%) nego tokom kratkih sesija od 25-30 minuta sa visokim intenzitetom (90-100%). Izgleda da je ukupan obim rada znaajniji u odreivanju stepena trenanih adaptacija kardiovaskularnog sistema, nego pojedinano posmatrani intenzitet ili trajanje aktivnosti. Ova injenica znaajna je sa stanovita prevencije povreda jer su aktivnosti niskog intenziteta i dugog trajanja manjeg stepena rizika nego intenzivne kratkotrajne aktivnosti a zastupljenost uesnika u vebanju vea. Shodno tome, veina kvalitetno dizajniranih programa aktivnosti odrasle populacije trebalo bi da koristi umerene intenzitete (60-90% HRmax tj. 50-85% HRR ili VO2max) trajanja 20 do 60 minuta. To ne znai da krae vebanje nije vredno u smislu zdravstvenih benefita ili poboljanja VO2max,
88

meutim akumulacija 30 minuta aktivnosti dnevno predstavlja granicu za ostvarivanje zdravstveno korisnih efekata. Dve grupe odraslih sportista treniraju doging na intenzitetima 65-75% HRmax pet dana u nedelji, tokom 8 nedelja. Jedina razlika meu grupama je ta da jedna grupa trenira kontinuirano 30 minuta a druga 10 minuta, tri puta dnevno. U obe grupe dolazi do poboljanja VO2max, smanjenja telesne mase mada su efekti vei u grupi koja je vebala 30 minuta kontinuirano. Ipak, znaaj serije trenanih epizoda tokom dana (npr. u trajanju od 10 minuta) pojedinim osobama vie odgovara zbog nedostatka vremena a efekti na zdravlje su vidljivi. Posebno je ovaj oblik vebanja vaan za osobe tokom programa rehabilitacije od povreda ili kod dece. Povreene osobe nekada ne mogu da vebaju dui period vremena dok su kratke trening sesije mogue i izvodljive vie puta tokom dana. Deca sa druge strane predstavljaju tzv. sporadine vebae i esto je sloeno da ona uestvuju u kontinuiranim aktivnostima duim od 20 minuta.

Uestalost
Ukoliko je ukupni izvreni rad isti odnosno broj treninga konstantan, nema razlike da li treniramo tri ili pet dana u nedelji. Meutim, kada ovi preduslovi nisu ispunjeni, frekventniji treninzi poseduju znaajnu prednost u razvoju ili odravanju kardiorespiratorne kondicije. Poboljanje VO2max je direktno proporcionalno broju nedeljnih treninga. Generalno uzev, manje od tri treninga nedeljno ne dovodi do znaajnih poboljanja maksimalne potronje kiseonika. Sa druge strane dalje poboljanje VO2max se ne uoava ukoliko promenimo broj dana treninga sa 4 na 5. Ukoliko ukljuimo i esti dan treninga nedeljno, poboljanje VO2max je uoljivo, meutim rizik od povreda i pretreniranosti raste. Optimalna uestalost za sve intenzitete izgleda da je etiri dana nedeljno to je u skladu sa preporukama ACSM koje podrazumevaju 3 do 5 dana treninga nedeljno. Meutim, pojedine osobe sa niskim nivoom kondicije treba da zaponu sa 2 treninga nedeljno tokom prvih nekoliko nedelja ili da budu dnevno aktivni u manje intenzivnim i kraim aktivnostima. Mnogi sportisti esto ukljuuju est pa i vie dana treninga na nedeljnom nivou, menjajui obim treniga, koristei sistem lakih i tekih dana, esto koristei cross-trening.

INDIVIDUALIZACIJA I ADAPTACIJA
Programi fizike aktivnosti treba da budu individualno prilagoeni svakom uesniku. Ne samo da su ciljevi programa razliiti meu uesnicima ve su i adaptacione reakcije na fiziku aktivnost razliite. Odgovor na vebanje zavisi od brojnih faktora kakvi su pol, starost, telesna struktura, genetska predispozicija, nivo kondicionog statusa. Pokazano je da osobe sa niim inicijalnim stanjem kondicije pokazuju vee unapreenje VO2max pri fiksnom intenzitetu, trajanju i uestalosti vebanja. Apsolutni i relativni porast VO2max obrnuto je srazmeran poetnom nivou kondicije. Iako je po-

89

boljanje VO2max kod vrhunskih sportista relativno malo, ipak ta mala razlika ima kljuni znaaj na sportski nastup. Adaptacija znai promenu fizioloke funkcije koja se pojavljuje kao posledica reakcije na trenani stimulus. Adaptacija se kategorizuje u nekoliko faza. Inicijalna faza uglavnom traje 4 do 6 nedelja mada se trajanje razlikuje meu razliitim uesnicima u vebanju. U ovoj fazi uglavnom su prisutne aerobne aktivnosti niskog intenziteta koje izazivaju minimum zamora, bolova u miiima i drugih tegoba. est je sluaj zapoinjanja programa uvodnim treninzima na intenzitetima niim od poeljnih a trajanje treninga je u okviru 10 minuta i postepeno raste. Kod osoba sa veoma niskom kondicijom savetuje se nekoliko (2-3) kratkih sesija lagane aerobne aktivnosti nedeljno. Adaptacije se javljaju kada se isti obim rada izvede tokom kraeg vremenskog intervala, kada se isti obim rada obavi uz manje odstupanje fiziolokih parametara, kada se isti obim rada obavi uz manji subjektivan oseaj zamora ili kada se izvede vei fiziki rad. Tokom trajanja programa treninga, znaajno pobojanje fiziolokih funkcija je jasan indikator prilagoavanja organizma stresogenom faktoru (fizikoj aktivnosti). Kada se adaptacija pojavi, potrebno je poveati optereenje u cilju nastavka procesa unapreenja. Odlian nain praenja trenanih adaptacija ostvaruje se morfofunkcionalnim testiranjima pre, za vreme i nakon trenanih ciklusa.

PROGRESIVNOST TRENINGA I ODRAVANJE

Progresivnost treninga odnosi se na promenu nadoptereenja nakon adaptacije na trenani stimulus. Kada se pojavi adaptacioni odgovor organizma na vebanje, neophodno je poveati nivo optereenja u cilju ostvarivanja daljeg poboljanja funkcionalnih parametara. Optereenje se moe poveati manipulisanjem uestalosti, intenziteta ili trajanja vebanja. Poveanje bilo koje od varijabli dovee do poveanja ukupnog obima aktivnosti, obezbeujui nadoptereenje neophodno za nastavak adaptacija. Stopa progresije zavisi od individualnih potreba ili ciljeva, nivoa kondicije, zdravstvanog statusa i starosti. Faza unapreenja trenanog procesa tipino traje od 4 do 5 meseci i karakterie se brzom progresijom intenzitet se poveava do ciljnih nivoa a trajanje treninga raste konsistentno svake 2 do 3 nedelje. Kod osoba koje imaju nisku inicijalnu kondiciju, neophodna je postepena progresija od diskontinuirane ka kontinuiranoj aktivnosti. Zatim je potrebno poveati trajanje aktivnosti sa 20 na 30 minuta, nakon ega sledi poveanje uestalost vebanja. Na kraju se modulira intenzitet vebanja. Princip adaptacije i progresije su meusobno blisko povezani i naizmenino se ponavljaju do ostvarivanja eljenog nivoa kondicije ili sportskog postignua. Svaki put kada se modifikuje program vebanja, neophodan je period adaptacije koga sledi progresija itd. Princip odravanja podrazumeva balansiranje ostvarenih adaptacija efikasnim programiranjem vremena i nivoa trenanog optereenja. Sportisti esto pokazuju tendenciju da variraju nivo optereenja u treningu, shodno fazi aktivnog odmora, vansezonskom, predsezonskom ili sezonskom ciklusu kada su orijentisani ka strategiji odravanja uspostavljenog obima treninga. Za rekreativca ili osobu na programu
90

rehabilitacije, odravanje tipino zapoinje nakon prvih 6 meseci treninga. Dostizanje nivoa odravanja je indikator da je osoba dostigla personalno prihvatljiv nivo utreniranosti i da nije potrebno dalje poveanje trenanog optereenja. Jednom uspostavljen nivo kondicije, moe se odravati nastavljanjem istog obima treninga ili smanjenjem obima treninga uz zadravanje istog intenziteta. Kada se na primer redukuje broj trenanih dana sa 6 na 4 ili 2 a da se intenzitet i trajanje treninga ne promeni, vrednosti VO2max se efikasno odravaju na dostignutom nivou. Kada se redukuje trajanje treninga sa 40 na 25 ili 15 minuta, VO2max se i dalje odrava na dostignutim vrednostima. Meutim, kada se smanji intenzitet treninga, dolazi do redukcije maksimalne potronje kiseonika to potvruje kljuni znaaj intenziteta u odravanju nivoa utreniranosti. Iako je ukupan obim treninga vaan u postizanju odreenih ciljeva kondicioniranja, intenzitet ima primarnu ulogu u odravanju dostignutih rezultata. Tokom faze odravanja, cross-trening postaje posebno koristan pogotovo u danima nieg intenziteta.

REVERZIBILNOST
U jednom trenutku tokom trenanog procesa, osoba koja veba nee biti u mogunosti da pobolja utreniranost ili e ak doiveti i snienje sportskog postignua, bez obzira na dalju progresiju treninga. Kada se pojavi ovakav obrazac, neophodno je potraiti znake pretreniranosti. Dalje poveanje obima treninga ili ukljuivanje novih trenanih dana se ne preporuuje. Ukoliko se trening prekine iz bilo kog razloga, pojavie se fenomen detreninga. Princip reverzibilnosti podrazumeva fenomen da nakon prestanka treninga dolazi do prepodeavanja organskih sistema u skladu sa smanjenim fiziolokim stimulusom. Redukcija vrednosti VO2max posebno je drastina tokom prvog meseca neaktivnosti, dok je pad manji tokom 2 i 3 meseca detreninga.

91

Jednom kada je trenani program dizajniran, treba ga primenjivati shodno obrascu koji e dovesti do maksimalnih rezultata. Ovakav obrazac poznat je kao trenani ciklus ili princip periodizacije. Cilj periodizacije treninga zasniva se na manipulaciji komponenti kondicioniranja i principa treninga koji treba da dovedu do maksimalnog sportskog rezultata u takmiarskoj sezoni ili nekom specifinom njenom delu. Periodizacija je prisutna i kod fizike aktivnosti sa zdravstveno korisnim efektima, mada su trenane varijacije manje rigidne i nisu strogo povezane sa posebnim sportskim dogaajem i takmiarskom sezonom. Periodizacija moe biti organizovana na razliite naine i uglavnom obuhvata jednu sezonu ili godinu i uglavnom se deli na etiri faze ili ciklusa fazu aktivnog odmora, vansezonski, predsezonski i sezonski ciklus. Svaki veliki period (makrociklus) se deli na manje faze (mezocikluse) trajanja uglavnom etiri nedelje koji se sastoje od jednonedeljnih mikrociklusa. Cilj svake faze je optimiziranje aktivnosti i odmora. Faza aktivnog odmora zapoinje nakon poslednjeg takmiarskog optereenja prethodne sezone. Sportistima se uglavnom preporuuje nekoliko dana kompletnog odmora a zatim uestvovanje u netakmiarskim fizikim aktivnostima van matinog sporta (npr. cross-trening). Vansezonska faza zapoinje evaluacijom sport-specifinog nivoa pripremljenosti u cilju stvaranja preporuka za dizajniranje treninga, koja se moe ponavljati i tokom ostalih trenanih ciklusa u cilju determinisanja trenutne forme i nivoa pripremljenosti, odnosno potrebnih korekcija trenanog procesa. Vansezonski ciklus uglavnom slui za opte kondicioniranje kardiorespiratornih kapaciteta, fleksibilnosti ili miine snage odnosno moduliranje telesne strukture. Tokom predsezonskog ciklusa akcenat treninga se usmerava na specifino pripremanje komponenti neophodnih za odreeni sport ili aktivnost. Trenani program u ovoj fazi je veoma naporan i uglavnom obuhvata od 6 do 8 nedelja pre prvog takmienja. Kada pone sezona, glavni cilj treninga usmeren je na odravanje dostignutog nivoa sport-specifine kondicije koja se razvila tokom prethodne faze. Pogotovo pre vanih takmienja neophodno je minimizirati trenani stimulus (fenomen poznat kao tapering) smanjujui frekvenciju i trajanje treninga uz odravanje intenziteta, kako bi se sportista adekvatno oporavio.

ZAGREVANJE I AKTIVNOSTI NAKON TRENINGA

Period zagrevanja omoguava organizmu da prilagodi organske sisteme (kardiovaskularni, metaboliki, neuromiini) zahtevima fizike aktivnosti (npr. poveanje protoka krvi u miiima, poveanja fleksibilnost zglobova). Zagrevanje treba da traje barem deset minuta pre poetka glavnog dela kondicioniranja i da bude sport-specifino i individualno programirano. Tokom zagrevanja potrebno je postupno podizati intenzitet do uspostavljanja ciljnih vrednosti. U mnogim aktivnostima period zagrevanja se odmah nastavlja u trening. Period zagrevanja poseduje brojne korisne efekte na kardiovaskularni sistem.

92

Korisni efekti zagrevanja na kardiovaskularni sistem Poveanje protoka krvi kroz aktivnu skeletnu muskulaturu Poveanje protoka krvi kroz srani mii Poveanje stepena disocijacije oksihemoglobina Zapoinjanje ranijeg znojenja i bolja regulacija telesne temperature Redukcija pojave poremeaja provoenja srca (aritmija) Period aktivnosti nakon treninga (tzv. hlaenje) nastavlja se na glavni deo treninga i traje uglavnom 10 do 15 minuta. Primarni kardiovaskularni korisni efekat je spreavanje zadravanja venske krvi na periferiji, aktiviranjem skeletne muskulature posebno donjih ekstremiteta (tzv. miine pumpe) neposredno nakon aktivnosti, kada je venski krvotok dilatiran. Osim toga, uspostavlja se mirovna ravnotea termoregulacije.

TAPERING
Vrhunski sportski rezultat zahteva maksimalnu fiziku i mentalnu toleranciju na stes izazvan fizikom aktivnou. Intenzivan trening esto dovodi do redukcije takmiarskih kapaciteta pa sportisti smanjuju intenzitet treninga pre vanog takmienja, kako bi dozvolili organizmu odmor od intenzivnog treninga i spreili pretreniranost. Ovakva strategija smanjivanja volumena treninga pre takmienja poznata je kao tapering. Period taperinga tokom kojeg su intenzitet i trajanje treninga redukovani, treba da obezbedi dovoljno vremena za osveavanje angaovanih tkiva i obnovu istroenih depoa elijske energije. Trajanje ovog perioda zavisi od faktora kakvi su prethodni intenzitet i vrsta treninga, tip sporta i osobine sportiste. Smatra se da je u plivanju potrebno da period taperinga traje i dve nedelje pre znaajnog takmienja. Najuoljivija promena tokom taperinga je porast miine snage, koja delimino objanjava poboljanje sportskog nastupa na takmienju, mada nije poznato da li se porast snage javlja kao rezultat promena kontraktilnih mehanizama ili veeg stepena regrutacije miinih vlakana. Posebno je pokazan znaaj taperinga u anaerobnim sportovima (npr. sprint, skok u dalj) dok su dokazi relativno malobrojni na uticaj taperinga kod timskih sportova, biciklizma ili tranja na due staze.

93

Pretreniranost Fenomen pretreniranosti (overtraining) esto se javlja u savremenom sportu kao posledica izlaganja sportiste trenanim optereenjima prevelikog obima uz neadekvatno trajanje oporavka. Jednostavno govorei, organizam ne uspeva da se prilagodi i odmori od prethodne epizode treninga, kada ponovo biva izloen trenanom nadraaju. Osnovna posledica pretreniranosti ogleda se u smanjivanju takmiarskih rezultata koji nastaju usled brojnih faktora (npr. neadekvatno doziranje treninga, kratkotrajan neadekvatan oporavak, monotoni jednolini treninzi, delovanje faktora spoljanje sredine). Kada se pretreniranost javlja nakon kratkoronih greaka u treningu, poznata je i kao prenaprezanje ije posledice prolaze relativno brzo, nakon nekoliko dana odmora, za razliku od sindroma pretreniranosti koji moe trajati nekoliko meseci pa ak i vie godina. Uglavnom se opisuju dva tipa pretreniranosti (simpatiki i parasimpatiki) koji nastaju kao posledica prenadraenosti jednog segmenta vegetativnog nervnog sistema. Simpatiki tip uglavnom se javlja kod visoko-intenzivnih, kratkotrajnih sportova a parasimpatiki kod sportova opte izdrljivosti. Pokazatelji pretreniranosti uglavnom su subjektivni, raznovrsni i komplikovani za dijagnostiku. Sportista se ali na slabije sportske rezultate, hronian zamor i usporenost, produeno trajanje oporavka i pojavljivanje ranije otkonjenih greaka u izvoenju nauenih vetina. Od fiziolokih parametra uoava se smanjenje maksimalnog radnog kapaciteta, oteano je odravanje homeostaze, esto se javljaju glavobolje, nesanica, bolovi u miiima i zglobovima, sklonost infekcijama, opstipacija ili dijareja, gubitak apetita, telesne i miine mase, amenoreja kod ena sportista, znaajan porast ili pad srane frekvencije (pogotovo u mirovanju). Psiholoki znaci i simptomi se odnose na oseanje depresije, apatije i smanjenje stepena samopouzdanja, emocionalnu nestabilnost i nagle promene raspoloenja, oteana je koncentracije i smanjen takmiarski duh. Jasni objektivni znaci pretreniranosti nisu poznati mada se koriste metode merenja hormonskog statusa (kortizol, testosteron, adrenalin), praenje koncentracije enzima i supstrata (kreatin kinaza, ATP, laktati) i analiza EKG ali bez puno uspeha. Tretman pretreniranosti veoma je sloen a ponekad i dubiozan. Upotreba fizikalnih procedura, suplementacije multivitaminskim i mineralnim kompleksima, upotreba kiseonika samo su neke od metoda koje se koriste u terapiji pretreniranosti. Ipak, najbolji tretman pretreniranosti je prevencija. Paljivo i odmereno dizajniranje treninga koje ukljuuje adekvatno trajanje oporavka jedna je od najvanijih strategija u prevenciji pretreniranosti. Programiranje u skladu sa osnovnim principima treninga, redovni medicinski pregledi, kvalitetna ishrana i suplementacija, psiholoka podrka, uredan sportski ivot neke su od mera koje pojavu pretreniranosti svode na minimum.

MIINI TRENING I FIZIOLOKE ADAPTACIJE

Poseban segment usvajanja trenanih principa odnosi se na razvoj miine forme i kondicije, koji predstavljaju podjednako vaan element ukupnog nivoa utreniranosti, kakav pripada i razvoju kardiorespiratorne ili metabolike sposobnosti. Iako je mo94

gue razviti trenani program koristei statike kontrakcije, u realnosti je ovakva vrsta treninga relativno retka a upotreba dinamikih i izokinetikih aktivnosti znatno rairenija i ea, poznata pod imenom trening miinog otpora (resistance training program). Miini trening, u uem smislu, predstavlja sistematski program vebi koje ukljuuju proizvodnju sile nasuprot delovanju optereenja, u cilju razvijanja miine snage, izdrljivosti i/ili uveanja (hipertrofije) muskulature esto podrazumevajui samo trening sa tegovima (weight training). Miini trening koristi se kod razliitih pojedinaca, ukljuujui one koji oekuju poboljanje opteg zdravstvenog stanja i unapreenje sportskog nastupa, rehabilitaciju od povrede, promenu estetskog ispoljavanja ili takmienje u specifinim sportovima (npr. bodi-bilding, dizanje tegova, power lifting). Ovakav trening, ukoliko se odvija pod strunom kontrolom uz adekvatan oblik, disanje, tehniku, telesnu biomehaniku i definisana optereenja, moe se koristiti kod svih populacionih grupa i nosi relativno mali rizik od povreda ak i kod dece stare 7-13 godina. Kod dece, ova vrsta treninga nije kontraindikovana ali program mora biti paljivo kontrolisan i aplikovan kao deo raznovrsnih aktivnosti i vetina u kojima pedijatrijska populacija uestvuje. Ipak, deca ne bi trebalo da uestvuju u takmiarskom dizanju tegova, power lifting-u ili bodi-bildingu i neophodno je da prihvate dinamiku trenanih adaptacija. U ovoj starosnoj grupi, programirani miini trening krai od 20 nedelja ne dovodi do znaajnih poboljanja telesne kompozicije, sportskih rezultata ili oporavka od povrede, mada nisu uoeni tetni efekti na stepen rasta i razvoja. Kao i kod druge vrste treninga, plan ostvarivanja miine forme mora biti specifian za individualne ciljeve osobe koja veba (npr. poveanje snage, eksplozivnosti, izdrljivosti, hipertrofije). Miii odgovaraju specifinom adaptacijom na tip izvedene kontrakcije i optereenje kojem su izloeni. Sa druge strane, trening je specifian za angaovanu miinu grupu kompletan program treninga trebao bi da ukljui barem jednu vebu za svaku veliku miinu grupu. Da bi se izbegla pojava zamora savetuje se sukcesivno smenjivanje vebi za razliite miine grupe uz napomenu da prvo treba trenirati velike miine grupe (npr. prvo m. latissimus dorsi pa zatim m. biceps brachii). Ova taktika omoguava pravilan oporavak izmeu epizoda treninga i smanjuje uestalost zamora. Konano, intenzitet nadraaja kojem je mii izloen odreuje stepen odgovora. Mii koji je izloen optereenju bliskom maksimalnim vrednostima, razvie vei stepen snage od miia izloenog submaksimalnim nadraajima. Obrnuto, mii angaovan u veem broju ponavljanja submaksimalih optereenja razvie vei stepen miine izdrljivosti. Poseban element specifinosti miinog treninga odnosi se na brzinu kontrakcije kod izokinetikih vebi (posebno vebi koje se odvijaju uz malo ugaono ubrzanje).

Nadopterenje u miinom treningu

Primena nadoptereenja kod miinog treninga odnosi se na modeliranje intenziteta (optereenja), uestalosti i trajanja odreene vebe (broj ponavljanja, serija i perioda oporavka). Kao i kod aerobnog treninga, intenzitet igra kljunu ulogu. Poetak dizajniranja miinog treninga definisali su De Lorme i Watkins koji su 50-ih godina dvadesetog veka dizajnirali tzv. progresivni miini trening koji se sastojao od 30
95

ponavljanja vebe za svaku miinu grupu na jednom treningu. Ovih 30 ponavljanja podeljeno je u 3 serije sa 10 ponavljanja po originalnom modelu koji je nie naveden: Serija 1 = 10 ponavljanja na 50% 10-RM Serija 2 = 10 ponavljanja na 75% 10-RM Serija 3 = 10 ponavljanja na 100% 10-RM RM repetitivni maksimum Tokom poslednjih 50 godina razvili su se brojni programi koji determiniu optimalan broj ponavljanja i serija, optereenje i uestalost neophodnih za razvoj miine snage, izdrljivosti ili eksplozivnosti. Trenutno, ne postoji jedinstvena kombinacija broja ponavljanja i optereenja koja dovodi do najboljih rezultata - idealan broj ponavljanja zavisi od individualnih ciljeva i razlika. Uopteno uzev, ukoliko je cilj razvoj miine snage, preporuuje se izvoenje manjeg broja ponavljanja sa veim optereenjem. Izvoenje 3 do 6 ponavljanja u seriji uz ukupno 3 do 5 serija smatra se najefikasnijom strategijom u razvijanju miine snage. Sa druge strane, ukoliko je cilj poboljanje izdrljivosti miia, povean broj ponavljanja sa manjim optereenjem (mii ipak mora biti nadoptereen) je najefikasnija metoda. Ukoliko je dobitak na miinoj snazi nedovoljan, intenzitet se mora podii na barem 60% maksimalnih vrednosti. Suprotno, unapreenje izdrljivosti miia postie se intenzitetima 30% od maksimuma uz trening do pojave zamora. Kod izokinetikih aktivnosti, trajanje jedne vebe izgleda da je vanije od ukupnog obima rada ili broja izvedenih ponavljanja. to se tie faza odmora, trajanje oporavka izmeu vebi zavisi od optereenja kojima je mii izloen. Kod vebi za unapreenje snage oporavak izmeu serija trebalo bi da je dui (nekoliko minuta) nego kod treninga miine izdrljivosti (pauza izmeu serija kraa od 1 minuta). Uestalost miinog treninga varira shodno ciljevima osobe koja veba (npr. takmiar trenira ee od osobe koja veba iz zadovoljstva). Ameriki koled za sportsku medicinu preporuuje dva do tri miina treninga nedeljno u cilju ostvarivanja zdravstveno korisnih efekata. Kod sportista se najee sree frekvencija od 2 do 4 treninga nedeljno. Izgleda da su dva miina treninga nedeljno minimalan zahtev neophodan za poboljanje snage treniranje jednom nedeljno izgleda da izlae osobu poveanom riziku od povrede ili upale miia a ne angauje adaptacione kapacitete u dovoljnoj meri. esta strategija sportista koji vebaju etiri puta nedeljno je smenjivanje vebi za gornji deo tela sa vebama za donji deo trupa i noge. S druge strane, neki takmiari treniraju etiri dana za redom nakon ega sledi dan pauze. Ovaj tip treninga zahteva angaovanje samo jedne miine grupe tokom treninga pa se time omoguava oporavak tokom sledeih 48 do 72 sata. Ukupno vreme treninga je varijabilno i zavisi od broja ponavljanja i serija i najee iznosi oko 20 do 30 minuta. Kod poetnika (pogotovo adolescentnog uzrasta) neophodna je postepena progresija optereenja, usvajanje adekvatne tehnike i implementacije mera kontrole i opreza. Koriena oprema treba da je odgovarajua za pojedinanog sportistu a vebe bi trebalo da ukljue velike miine grupe, agoniste i antagoniste kroz itav obim pokreta. U prvom periodu (2 do 6 nedelje) savetuje se izvoenje jedne serije do usvajanja neop96

hodnih vetina i znanja uz trajanje oporavka od 2 do 3 minuta i rad niskog intenziteta (12-15 RM) frekvencijom od 2 do 3 puta nedeljno.
Tabela 7.5 Kreiranje programa miinog treninga Faza treninga Identifikacija ciljeva Analiza parametara eljeno postignue Komponenta miine forme Vrsta miine kontrakcije Angaovana miina grupa Izabrane miine grupe Tehnike treninga Vrste vebi Optereenje Broj serija Trajanje pauza Redosled vebi Zagrevanje i hlaenje Prevencija monotonije Principi treninga Specifinost Individualizacija

Evaluacija inicijalnih miinih parametara Odreivanje sistema treninga Dizajn jednog treninga

Specifinost Specifinost Nadoptereenje Individualizacija

Periodizacija treninga

Adaptacija Progresija Reverzibilnost Individualizacija

Adaptacija, progresija i individualizacija

Miii se adaptiraju na stres kojem su izloeni. U jednom trenutku, tokom kreiranja programa treninga (Tabela 7.5), sportista e zapaziti da inicijalni desetostruki repetitivni maksimum (10-RM) moe podii vie od 10 puta usled ostvarene adaptacije. Stepen adaptacije zavisi od nekoliko faktora kao to su kvalitet oporavka, adekvatna ishrana, angaovana miina grupa. Oporavak ima kljuni znaaj u formiranju optimalnih adaptacija nakon miinog treninga. Neophodan je barem jedan dan odmora nakon treninga specifine miine grupe. Odmor i kombinovanje lakih i tekih dana je esto preporuena strategija u prevenciji povrede ili zamora. Mnogi vrhunski sportisti koji intenzivno treniraju odmaraju 72 sata pre treninga iste miine grupe. Mehanizmi adaptacije koji se pojavljuju kod dece slini su onim kod odraslih. Paljivo praenje oporavka izmeu treninga je verovatno jo vanije kod dece i minimalno treba da traje 48 sati. Kada se adaptacija postigne, trenani nadraaj se poveava shodno principima progresije, ukoliko se eli dalji prirataj npr. miine snage. Progresivnost treba da bude postepena - poveanjem optereenja, broja ponavljanja i serija ili poveanjem uestalosti treninga odnosno skraivanjem trajanja pauza izmeu serija. Uglavnom se preporuuje poveanje broja ponavljanja (sa 6 na 10) a zatim poveanje optereenja. Radi efikasnijeg doziranja treninga, koristi se metoda utvrivanja repetitivnog maksimuma (1-RM) za svaku angaovanu miinu grupu. Kada je poznat 1-RM lako je kvantifikovati trening (npr. 6 ponavljanja po seriji sa 60% 1-RM). ak i kada se izvodi isti trenani program adaptacija zavisi od odreenih personalnih faktora (starost, pol, telesna graa, inicijalni nivo utreniranosti, genet97

ski faktori). Bez obzira koliko je trening bio adekvatno planiran, progresija miine snage ili izdrljivosti ne ostvaruje se linearnim prirastom. Ukoliko se nakon progresivnog poveanja optereenja ne uoava dalje poboljanje performansi (plato) ili se postignue ak smanjuje (retrogresija), mogue je da je sportista izloen riziku od pretreniranosti.

Neuromuskularne adaptacije
Zapoinjanje miinog treninga tipino dovodi do poveanja parametara snage nakon prvih nekoliko nedelja, bez promena miine mase, sugeriui znaaj nervnih faktora. Slika 7.2 ilustruje shematsku prezentaciju relativne uloge nervnih i miinih adaptacija koje doprinose poveanju miine snage. Nervne adaptacije odnose se na poveanje neuralne stimulacije muskulature, porast sinhronizacije motornih jedinica i inhibiciju zatitnih mehanizama Golgi-jevog tetivnog organa.

Slika 7.2 Doprinos neuralnih i miinih adaptacija poveanju miine snage

Uestvovanje u miinom treningu tipino dovodi do poveanja snage i porasta poprenog preseka miia. Osim toga, raste stepen regrutovanja miinih vlakana oba tipa sa predominacijom brzo-kontrahujuih vlakana. Stepen promena je specifian za analizirani mii ili miinu grupu i zavisi od tipa programa. Miina hipertrofija (poveanje veliine jedne miine elije) nastaje kao posledica poveanja ukupne koliine kontraktilnih proteina, broja i veliine miofibrila u svakom vlaknu i uveanju koliine vezivnog tkiva koje se nalazi oko miinih vlakana. Interesantan fenomen se javlja nakon izokinetikog treninga prisutan je porast miine snage bez prisustva hipertrofije muskulature (verovatno usled izostanjanja ekscentrinog oblika kontrakcije tokom ove vrste treninga). Iako mukarci generiu veu apsolutnu snagu, promene usled miinog treninga kod oba pola su sline. Stepen poveanja snage i popreni presek miia rastu prema slinom obrascu i kod mukaraca i ena nakon 16-to nedeljnog programa treninga (Slika 7.3).

98

Slika 7.3 Poboljanja u miinoj snazi kod mukaraca i ena

Doskora se verovalo da miini trening kod dece prepubertetskog uzrasta ne dovodi do jednakog prirataja snage kao kod odraslih osoba, pre svega zbog nedostatka anabolikog hormona testosterona. Meutim, aktuelna istraivanja pokazuju ekvivalentno poveanje relativne snage kod preadolescenata, i izometrijske i izokinetike, to ih ini jednako trenabilnim kao ostale populacione grupe. Grupa dece stare 8 do 12 godina koja je trenirala 2 puta nedeljno tokom 8 nedelja, reimom 3 serije sa 10 do 15 ponavljanja, 5 vebi, intenziteta izmeu 50 i 100% 10-RM poveala je miinu snagu za 73%. Fizioloki mehanizmi koji dovode do ovih promena verovatno su razliiti u odnosu na odraslu populaciju. Umesto hipertrofije muskulature, kod preadolescenata se javlja poboljanje sposobnosti nervnog sistema da regrutuje i aktivira motorne jedinice na ta ukazuju elektromiografske studije aktivnosti angaovanih miinih grupa.

99

VIII MEHANIZMI MIINOG ZAMORA

Etiologija miinog zamora zanima naunike ve vie od 100 godina, mada definitivni agensi zamora jo uvek nisu definisani. Problem je kompleksan jer je miini zamor rezultat multivalentnih promena u samom miiu (periferni zamor) ali i promena nervne signalizacije (centralni zamor). Dalje, priroda i stepen miinog zamora zavise od parametara kao to su tip, trajanje i intenzitet vebanja, sadraj i vrsta miinih vlakana u aktivnoj muskulaturi, individualnog nivoa pripremljenosti i faktora spoljanje sredine. Na primer, faktori koji dovode do zamora u aktivnostima visokog intenziteta i ispoljavanja brzine i snage kratkog trajanja drugaije su prirode od onih koji dovode do zamora kod dugoronih aktivnosti izdrljivosti. Dalje, zamor se razlikuje kod aktivnosti sa optereenjem (npr. dizanje tegova) od aktivnosti bez dodatnog optereenja (npr. tranje ili plivanje) ak i kada su istog trajanja. Konano, onesposobljavajui zamor koji je povezan sa virusnim ili bakterijskim infekcijama, oporavkom od povrede ili bolesti, sindromom hroninog zamora, depresijom, poremeajima spavanja i jet leg-om (naglim promenama vremenskih zona) verovatno nema puno veze sa muskulaturom ve verovatno ukljuuje faktore u okviru centralnog i perifernog nervnog sistema. Definicija zamora miia je jednostavna - gubitak sposobnosti da aktivni mii generie snagu ili silu kao odgovor na voljnu stimulaciju, koja posledino dovodi do redukcije parametara sportskog nastupa (Slika 8.1). Ova definicija ilustruje ukljuenost centralnih i perifernih faktora u razvoju miinog zamora. Centralni zamor nastaje progresivnom redukcijom voljnog stimulusa motoronim neuronima tokom aktivnosti, dok se periferna komponenta zamora odnosi na smanjenje produkcije sile nezavisno od neuralne stimulacije.

Slika 8.1 Kriva zamora miine kontrakcije

100

ZAMOR I KRATKOTRAJNA AKTIVNOST VISOKOG INTENZITETA

Zamor tokom kratkotrajnih aktivnosti visokog intenziteta rezultat je poremeaja komandnog lanca - od viih modanih centara do kontraktilnih proteina, aktina i miozina. Iako u razvoju zamora dominiraju promene nastale na nivou miia, centralni deficiti motorne kontrole takoe igraju znaajnu ulogu. Primarna mesta zamora lokalizovana su u samoj miinoj eliji i ne obuhvataju periferne nerve ili neuro-miinu spojnicu. Postoji nekoliko specifinih elemenata sistema ekscitacije-kontrakcije, gde promene tokom intenzivne aktivnosti mogu indukovati pojavu zamora. Pri pojavi zamora, uoava se da je mirovni potencijal elijske membrane esto izmenjenih vrednosti, amplituda akcionog potencijala smanjena a trajanje produeno. Mehanizmi zamora koji se odnose na poremeaje sarkoleme (membrane miine elije) predpostavljaju da izlazak jona kalijuma, ulazak jona natrijuma i inhibicija natrijum-kalijum (Na-K) pumpe, izazivaju poremeaje depolarizacije elije, dovode do smanjenja amplitude akcionog potencijala pa ak i do kompletne inaktivacije miine elije. Posledino, nastaje inhibicija narednih koraka ekscitacije, redukuje se propagacija impulsa kroz transverzalne tubule i inhibira se otputanje kalcijuma to utie na snagu miine kontrakcije. Zamoren mii esto pokazuje produeno trajanje trzaja i smanjenje maksimalne brzine razvoja napetosti. Produeno trajanje trzaja posledica je prolongiranog vremena nakupljanja kalcijuma u sarkoplazmi usled smanjene stope otputanja ili preuzimanja kalcijuma od strane sarkoplazmatskog retikuluma. Dokazano je da se zamor razvija kako opada stepen preuzimanja kalcijuma u miinoj eliji. Zamor se takoe moe javiti kao posledica direktnih promena kontraktilnih proteina. Visoko-intenzivna aktivnost ukljuuje energetske potrebe koje prevazilaze maksimalne aerobne kapacitete i zahteva angaovanje anaerobnih energetskih izvora. Posledino, nivo visoko energetskih fosfata, ATP i PC opada a koncentracija neorganskih fosfata (Pi), ADP, laktata i vodonikovih jona raste sa razvojem zamora. Svaki od ovih faktora moe dovesti do pojave zamora. Adekvatne vrednosti ATP moraju se odravati u cilju spreavanja zamora jer je ATP jedini supstrat koji momentalno obezbeuje energiju za miinu kontrakciju. ATP je neophodan agens za funkcionisanje Na-K pumpe. Dalje, ATP stabilizuje kanale u sarkoplazmatskom retikulumu (SPR) za otpuatanje kalcijuma supstrat je SPR-ATPaze koja je neophodna za otputanje i preuzimanje jona kalcijuma. Poremeaj u bilo kom od ovih procesa moe dovesti do miinog zamora, pa se smanjena koncentracija ATP u miinoj eliji smatra jednim od glavnih uzronika pojave zamora. Koncentracija fosfokreatina se smanjuje tokom kontraktilnih aktivnosti pa su niske koncentracije intraelijskog fosfokreatina dobar indikator zamora, verovatno smanjujui stepen korienja ATP-PC energetskog sistema usporavajui stopu refosforilacije ADP u ATP. Koncentracije ADP, Pi i H+ rastu tokom intenzivne miine kontrakcije i mogu dovesti do pojave zamora direktnom inhibicijom hidrolize ATP. Vodonikovi joni smatraju se jednim od glavnih agenasa zamora jer ugroavaju miinu aktivnost na nekoliko
101

naina. Oni dovode do direktne inhibicije aktivnosti miozinske ATP-aze i onemoguavaju klizanje filamenata i hidrolozu ATP, inhibiraju fosfofruktokinazu, kontrolni enzim glikolize, smanjuju cross-bridge aktivaciju blokirajui vezivanje kalcijuma za troponin i inhibiraju aktivnost SPR-ATPaze preuzimanjem i oslobaanjem kalcijuma. Glavni izvor vodoninih jona tokom intenzivne miine aktivnosti je anaerobna produkcija mlene kiseline. Iako se mlena kiselina esto smatra uzronikom zamora, u stvari su vodonikovi joni odgovorni za neeljene efekte zamora. Posebno osetljiva na poveanje aciditeta su brzo-kontrahujua miina vlakna. Poveana koncentracija jona vodonika inhibira miozinsku ATP-azu smanjujui na taj nain maksimalnu brzinu skraivanja. Obnavljanje sposobnosti za generisanje sile deava se u dve faze prva rapidna faza traje oko 30 sekundi a druga sporija faza oko 50 minuta. Brza faza oporavka objanjava se mehanizmima obnove sistema eksictacija-kontrakcija, koji nisu posredovani uticajem vodonikovih jona, dok je druga faza oporavka rezultat uklanjanja vika intracelularnih jona vodonika. Promene kiselosti takoe utiu i na regulaciju metabolizma kalcijuma, inhibirajui otputanje i ponovno preuzimanje kalcijuma iz SPR. Izmenjena je sposobnost vezivanja kalcijuma za kontraktilne proteine ime se posredno utie na produkciju sile. Smatra se da poveanje koncentracije fosfata izaziva zamor inhibiranjem procesa klizanja filamenata i redukcijom razvoja sile kontrakcije. Mogua uloga centralnog nervnog sistema u pojavi zamora uglavnom se odnosi na redukciju motornih signala prema aktivnoj muskulaturi usled uticaja psiholokih faktora kao to su motivacija, panja i oseaj napora ili bola, uz neizmenenjen miini metabolizam, funkcije sarkoplazme i sistem ekscitacija-kontrakcija. Pokazano je da su sportisti koji su bili voljno motivisani i ohrabreni tokom napora mogli znatno due da izdre postavljeni zadatak (npr. generisanje maksimalne sile). Geneza centralnog zamora najverovatnije se odvija na nivou motorne kore velikog mozga.

ZAMOR KOD AKTIVNOSTI IZDRLJIVOSTI

Veliki broj faktora pojavljuje se kod zamora nakon aktivnosti izdrljivosti, ukljuujui troenje glikogena u miiima i jetri, smanjenje koncentracije glukoze u krvi, dehidraciju i poveanje telesne temperature. Svakako svi pomenuti faktori uestvuju u pojavi zamora u izvesnoj meri, zavisno od uslova spoljanje sredine i prirode fizike aktivnosti. Mehanizmi ukljuuju i brojne neurotransmitere i neuromodulatore koji izazivaju zamor, delovanjem putem centralnih mehanizama. Odavno je poznato da stepen upotrebe ugljenih hidrata zavisi od intenziteta aktivnosti. Ova injenica potkrepljena je porastom indeksa upotrebljivosti ugljenih hidrata tokom fizike aktivnosti kao i merenjima stepena sagorevanja glikogena tokom razliitih intenziteta vebanja, mada stepen upotrebe tokom aktivnosti ne zavisi samo od intenziteta ve i do stanja uhranjenosti i utreniranosti osobe. Pri fiksnom optereenju, utrenirani sportisti imaju nii indeks upotrebljivosti ugljenih hidrata, manje sagorevaju glikogen a vie masti i mogu vebati due od netreniranih osoba. Ishrana bogata ugljenim hidratima i unos sportskih napitaka tokom vebanja dalje odlae pojavu zamora, poveavajui stepen dostupnosti i oksidacije ugljenih hidrata ime se
102

potvruje teorija o depleciji depoa ugljenih hidrata kao glavnom faktoru zamora tokom aktivnosti izdrljivosti (Slika 8.2).

Slika 8.2 Sniavanje sadraja glikogena tokom vebanja sa i bez unosa ugljenih

hidrata (UH) Niska koncentracija glikogena smanjuje produkciju nikotiamid adenin dinukleotida (NADH), vanog energetskog jedinjenja, inhibira transportni lanac elektrona i Crebs-ov ciklus i smanjuje stepen oksidacije masti. Svi ovi efekti posledino dovode do inhibicije produkcije ATP i pojave miinog zamora. Mogue je da se centralni zamor takoe pojavljuje u sprezi sa iscrpljivanjem (deplecijom) depoa ugljenih hidrata tokom produenih fizikih aktivnosti. Unos ugljenih hidrata tokom vebanja moe odloiti ili smanjiti poetak negativnih promena u CNS koje ukljuuju neurotransmiter serotonin. Meutim, deplecija glikogena nije jedini faktor koji izaziva zamor tokom aktivnosti koje dugo traju. Drugi potencijalni faktori zamora ukljuuju oteenje vanih elijskih organela kao to su mitohondrije, sarkoplazmatski retikulum ili miofilamenti. Na prvi pogled, kontraktilni proteini i miofibrilna ATP-azna aktivnost izgledaju otporno na promene tokom aktivnosti izdrljivosti. Meutim, preuzimanje kalcijuma od strane vezikula SPR je smanjeno i u sporim i brzim vlaknima. Vebe izdrljivosti dovode do strukturnih oteenja SPR a promene posebno pogaaju vlakna tipa I i tipa IIa dok su vlakna tipa IIb gotovo bez strukturnih i funkcionalnih promena, shodno maloj regrutaciji i ulozi u aerobnoj produkciji energije. U pojedinim sluajevima, zamor se karakterie periodom produenog oporavka tokom kojeg je produkcija sile smanjena u trajanju od nekoliko dana. Ovaj fenomen poznat je pod imenom zamor niske frekvencije i verovatno je izazvan prekidom nekog od procesa iz sistema ekscitacija-kontrakcija usled masovne produkcije reaktivnih kiseonikih radikala i produene izloenosti visokim intraelijskim koncentracijama kalcijuma. Dug period oporavka nakon zamora niske frekvencije povezan je sa neophodnim vremenom za obnovu oteenih proteina. Degradacija proteina esto dovodi do pojave otoka i tzv. upale miia koja traje i nekoliko dana shodno neophodnom vremenu za resintezu potroenih proteina u miiima. Posebna uloga u etiologiji centralnog zamora pripada serotoninu, bitnom neurotransmiteru i neuromodulatoru centralnog nervog sistema. Primeen je porast koncentracije serotonina i 5-HIAA (glavnog me103

tabolita) u pojedinim regionima mozga, sa dostizanjem maksimalnih vrednosti kod zamorenih sportista. Davanje antagonista serotonina dovodi do odsustva i odlaganja zamora iako nisu prisutni periferni faktori, ime se aktuelizuje uloga serotonina u genezi miinog zamora. injenica je da su istraivanja prirode zamora jo u toku i da je priroda ovog fenomena veoma kompleksna.

104

IX FIZIKA NEAKTIVNOST (DETRENING) I ADAPTACIJE

Efekti redovnog vebanja ukazuju na zadivljujuu sposobnosti ljudskog organizma koji se prilagoava na raznovrsne trenane stimuluse. Nakon nekoliko nedelja treninga specifini sistemi organizma (npr. kardiovaskularni, metaboliki, miini, nervni) koji trpe uticaje fizike aktivnosti, razvijaju fizioloke adaptacije koje poveavaju toleranciju na oblik treninga. Nova adaptacija i stepen poboljanja su proporcionalni potenciji stimulusa fizikog treninga. Iako fiziki trening promovie razliite fizioloke adaptacije, dugi periodi neaktivnosti (detrening) povezani su sa gubitkom mnogih pozitivnih efekata. Koncept reverzibilnosti treninga podrazumeva kontra-adaptacione promene koje nastaju pri prestanku ili smanjenju treninga usled reakcije organskih sistema i smanjenja fiziolokog stimulusa. Cilj ovog poglavlja je analiza stepena promena usled inaktivnosti i perzistencija pojedinih adaptacija tokom vremena. Posebno je analiziran uticaj detreninga nakon aktivnosti aerobne izdrljivosti koje izazivaju brojne metabolike, kardiovaskularne i druge adaptacije.

UTICAJ DETRENINGA NA KARDIOVASKULARNE PARAMETRE

Poznato je da prolongirani trening opte izdrljivosti dovodi do poveanja VO2max, minutnog volumena i udarnog volumena srca. Kada neaktivna osoba uestvuje u treningu niskog intenziteta tokom 6-10 nedelja, VO2max se poveava za 6-10% i izgleda da ostaje na ovom nivou tokom 2-3 nedelje nakon prestanka treninga. Meutim, dui izostanak treninga (4-10 nedelja) dovodi do povratka vrednosti VO2max na vrednosti pre trenanog procesa. Umereni trening opte izdrljivosti poveava VO2max za 10-20% ali nakon prestanka trenanog stimulusa, vrednosti se vraaju na poetni nivo nakon svega nekoliko nedelja. Primeeno je da VO2max opada naglo tokom prvog meseca detreninga, dok se pad ublaava tokom drugog i treeg meseca neaktivnosti. Dakle, dokazi sugeriu da se poveanje VO2max nastalo programiranim treningom niskog i srednjeg intenziteta potpuno gubi nakon nekoliko meseci netreniranja. Slian pad, mada ne tako dramatian, uoava se i kod vrhunskih sportista koji su vie godina uestvovali u treningu opte izdrljivosti (aerobne sposobnosti). Nagli pad VO2max kod vrhunskih sportista deava se nakon prve nedelje inaktivnosti (oko 10%) koji se nastavlja tokom sledeih meseci (za 21 do 84 dana pad od 10%). Nagli pad VO2max je posledica smanjenja maksimalnog udarnog volumena (posebno tokom prvih 12 dana) i minutnog volumena tokom aktivnosti u stojeem poloaju, bez obzira na adaptivni porast maksimalne srane frekvencije. U kasnijim fazama, VO2max se smanjuje kao posledica redukcije maksimalnog arterio-venskog kiseonikog gradijenta (a-vDO2). Kod vrhunskih sportista koji su bili neaktivni tokom 3 meseca, pozitivne kardiovaskularne adaptacije uglavnom nestaju. Maksimalni udar105

ni volumen je isti kao i kod sedentarnih osoba koje nikada nisu uestvovale u aerobnom treningu, mada a-vDO2 ostaje iznad vrednosti kod neaktivnih osoba (oko 17%). Neto vei VO2max kod detreniranih sportista posledica je poveanje sposobnosti muskulature da ekstrahuje kiseonik, shodno zadranoj poveanoj kapilarnoj gustini i veem broju mitohondrija koje ostaju u izvesnoj meri prisutne nakon prestanka trenanih optereenja. Produena intenzivna aktivnost dovodi do poveanja mase sranog miia dok se detrening karakterie smanjenjem veliine srca. Nije poznato u kojoj meri se poveanje zapremine komora i debljine zida miokarda redukuje tokom neaktivnosti. Sedentarni bivi sportisti imaju vee srce i VO2max u odnosu na osobe koje nikada nisu bile fiziki aktivne. Jedan od najuoljivijih efekata detreninga je brzi pad udarnog volumena. Smanjenje udarnog volumena udrueno je sa smanjenjem prenika leve komore na kraju dijastole. Stepen punjenja srca vaan je faktor redukcije udarnog volumena, verovatno nastao kao posledica smanjenja zapremine krvi u cirkulaciji. Pojedini autori pokazali su da kod nekih sportista (npr. fudbaleri, atletiari, biciklisti) detrening dovodi do smanjenja mase srca nakon 3 do 7 nedelja neaktivnosti (smanjenje debljine zadnjeg i septalnog zida leve komore), mada smanjenje mase nije povezano sa redukcijom udarnog volumena, kada je punjenje komore dovoljno. Veina autora meutim, ukazuje da se pomenuti morfoloki parametri ne menjaju nakon 10 do 60 dana neaktivnosti, mada parametri sportskog nastupa opadaju. Mogue je da je glavni razlog redukcije udarnog volumena tokom detreninga smanjenje ukupne zapremine cirkuliue krvi. Intenzivan aerobni trening dovodi do poveanja volumena krvi za oko 500 ml, pre svega poveanjem zapremine plazme. Ova adaptacija prisutna je ve nakon nekoliko treninga i brzo nestaje nakon prestanka trenanog stimulusa. Maksimalna srana frekvencija znaajno raste tokom neaktivnosti, reflektujui kardiovaskularnu kompenzaciju smanjenja zapremine krvi i udarnog volumena. Primetan je porast HRmax za 4 odnosno 6% nakon 3 i 12 nedelja neaktivnosti. Raste i vrednost srane frekvencije na fiksnom submaksimalnom optereenju, kada poredimo trenirane i detrenirane osobe. Na primer, 12 dana neaktivnosti pri istom nivou optereenja dovodi do porasta HR sa 154 na 170 tj. 184 nakon 84 dana detreninga (Slika 9.1).

106

Slika 9.1 Promene funkcionalnih parametara kardiovaskularnog sistema tokom

detreninga

NEAKTIVNOST I METABOLIKE ADAPTACIJE

Trening opte izdrljivosti izaziva adaptacije enzima skeletne muskulature koji usporavaju stopu deplecije glikogena i produkciju laktata, poboljavajui parametre sportkog nastupa. Dolazi do poveanja aktivnosti enzima u mitohondrijama koje favorizuje metabolisanje goriva aerobnim energetskim sistemom (Slika 9.2). Umeren aerobni trening trajanja 2 do 4 meseca poveava aktivnost mitohondrijalnih enzima za 20 do 35% u odnosu na vrednosti pre treninga. Kada trening prestane, aktivnost mitohondrijalnih enzima (npr. citrat sintaze, sukcinat dehidrogenaze, malat degidrogenaze, beta-hidroksiacil-CoA dehidrogenaze) se smanjuje i za 25 do 56 dana opada na vrednosti pre zapoinjanja trenanog programa. Najintenzivnija redukcija enzimske aktivnosti (oko 50%) deava se nakon prvih 12 dana detreninga. Posebno su ovim reduktivnim efektima pogoena sporo-kontrahujua vlakna (tip I) koja su odgovorna za procese generisanja energije aerobnim putem. Poveana gustina kapilara aktivne muskulature, koja dovodi do poveanja vremena protoka krvi kroz mii i smanjuje difuzione distance poveavajui dostupnost kiseonika i nutrijenata uz uklanjanje nusprodukata metabolizma (npr. CO2, H+, laktata) jedna je od najvanijih adaptacija koja nastaje nakon prolongiranog treninga opte izdrljivosti. Umereni trening izdrljivosti trajanja 2 do 3 meseca dovodi do poveanja miine kapilarizacije za 20 do 30% u odnosu na vrednosti pre treninga. Meutim neaktivnost od 8 nedelja u velikoj meri smanjuje steeni stepen kapilarizacije. Intenzivniji aerobni trening poveava kapilarnu gustinu miia za 40 do 50% a neaktivnost redukuje ovaj nivo za 3 meseca dostiui vrednosti pre treninga.

107

Slika 9.2 Promene sadraja mitohondrija nakon prestanka treninga

DETRENING KOD VRHUNSKIH SPORTISTA

Odgovori na neaktivnost visoko treniranih sportista koji su godinama angaovani u redovnom programiranom treningu znaajno se razlikuju od osoba koje su trenirale nekoliko nedelja ili meseci. Kod vrhunskih sportista nema drastinog smanjenja nivoa kapilarizacije miia nakon 3 meseca neaktivnosti. Iako koncentracija mitohondrijalnih enzima opada nakon prestanka aerobnog treninga, aktivnost ostaje iznad vrednosti izmerenih kod netreniranih osoba. Poveana vrednost VO2max verovatno je kod ovih sportista delom genetski determinisana pa su vrednosti nakon detreninga ipak vee nego kod netreniranih osoba, to ih ini predisponiranim za aerobne sportske aktivnosti. Pored toga, hronian trening dovodi i do poveane vrednosti a-vDO2 u odnosu na netrenirane osobe. Vrhunski sportisti nakon detreninga ipak uspevaju da vebaju na veim intenzitetima VO2max pre nego postanu zamoreni i pre poveanja koncentracije laktata. Anaerobni prag detreniranih sportista javlja se pri 75% VO2max u odnosu na vrednosti od 63% VO2max kod netreniranih osoba to sve reflektuje zadravanje odreenog stepena adaptacija tokom neaktivnosti, pre svega na nivou miinog metabolizma i funkcije (Tabela 9.1).

108

Tabela 9.1 Naeaktivnost i adaptacije organskih sistema Sportisti Netrenirane Maksimalno Detrenirani osobe utrenirani 3 meseca VO2max (ml/kg/min) SV (ml) a-vDO2 (ml/100 ml) Citrat sintaza (mlo/kg/hr) Citrat sintaza - tip I vlakna Citrat sintaza - tip II vlakna Kapilarna gustina (cap/mm2) 43.3 128 12.6 4.1 4.8 2.6 3108.0 144% 120% 122% 243% 140% 246% 146% 177% 101% 116% 149% 108% 180% 150%

Vrednosti za sportiste date su u procentima vrednosti za netrenirane osobe VO2max maksimalna potronja kiseonika, SV udarni volumen a-vDO2 arteriovenski gradijent kiseonika Detrening podrazumeva potpuno prestajanje treninga i delovanja trenanog stimulusa na bioloke sisteme ljudskog organizma. Za razliku od neaktivnosti, smanjenje treninga odrava odreene kardiovaskularne i metabolike adaptacije. Pokazano je da se VO2max i veliina srca odravaju na trenanim vrednostima kada je uestalost treninga redukovana sa 6 na 1 do 2 puta nedeljno uz uslov da je intenzitet treninga adekvatan (85-100% VO2max). Naalost, vrhunski sportisti nakon tri mesaca gube gotovo sve adaptacije uslovljene dugogodinjim intenzivnim treningom. Ukoliko odlue za zaponu nov ciklus treninga potrebno je mnogo vremena da se povrate adaptacioni odgovori. Najbre se obnavlja volumen cirkuliue krvi (nakon nekoliko nedelja) dok je ograniavajui faktor stepen poveanja enzimske aktivnosti u mitohondrijama. Ukoliko osoba ne trenira samo 12 dana enzimska aktivnost opada za 50% a bie joj potrebno najmanje 36 dana treninga da dostigne prethodne vrednosti enzimske aktivnosti. Shodno tome, teoretski je potrebno tri puta vie vremena treninga da bi se postigle vrednosti izgubljene usled neaktivnosti!

109

X FIZIKA AKTIVNOST I FAKTORI SPOLJANJE SREDINE

Uslovi ambijenta u kome se veba ili trenira mogu znaajno promeniti fizioloke odgovore na fiziku aktivnost i poveati rizik od poremeaja povezanih sa uslovima spoljanje sredine. Razumevanje veza izmeu okruenja i fizikog vebanja omoguava bolje poznavanje rizika od oteenja izazvanih toplotom ili hladnoom tokom aktivnosti jer su fizioloki odgovori na stimuluse tolplote i hladnoe bitno drugaiji.

TOPLOTNI STRES
Toplotni stres nastaje kao posledica kombinacije faktora spoljanje sredine, brzine metabolizma i odee koji zajedno mogu dovesti do poveanja unutranje temperature. Tradicionalno objanjenje toplotnog stresa odnosi se na opisivanje ravnotee izmeu produkcije i oslobaanja topote (Slika 10.1). Ukoliko se ravnotea narui (produkcija vea od oslobaanja toplote) unutranja temperatura raste. Glavni generator topote u ljudskom organizmu je energetski metabolizam. Oko 25% metabolike energetske potronje koristi se za obavljanje mehanikog rada tokom kretanja (npr. hodanja, vonje bicikla) dok se preostalih 75% oslobaa u vidu toplote kontrahujueg miia. Kako brzina metabolizma raste kako bi se zadovoljile potrebe aktivnog organizma, stopa produkcije topote takoe se poveava. Stepen energetske potronje procenjuje se iz normogramskih tablica - prosean mukarac teak 73 kg koji hoda brzinom od 4 km/h ima stopu metabolizma od oko 350 W.

Slika 10.1 Stepen produkcija i odavanje energije tokom vebanja

110

Glavni put oslobaanja vika toplote je isparavanje (evaporacija) znoja sa povrine koe. Evaporativno hlaenje sekrecijom vode iz znojnih elezi na povrinu koe, omoguava odnoenje toplote i pretvaranje vodenih kapljica u vodenu paru dok vazduh koji okruuje organizam akumulira paru. Dovoljna je mala koliina znoja da se organizam oslobodi vika toplote - evaporacija 500 ml znoja je dovoljna da ukloni 350 W vika toplote, pomenutih u prethodnom primeru. Ukoliko se velike koliine znoja proizvedu u kratkom vremenskom periodu i evaporacija nije ograniena (npr. odeom), termalna ravnotea se odrava i unutranja temperatura ne raste. Meutim, ovakva situacija je relativno retka. Pre svega postoje odreena ogranienja stope znojenja ekvivalentne vrednostima od oko 1 L/min (u mirovanju) dok dugorono znojenje (nekoliko sati) izlae organizam riziku od dehidracije. Mehanizmi produkcije i oslobaanja toplotne energije tokom vebanja prikazani su na slici 10.2.

Slika 10.2 Mehanizmi odavanja toplotne energije tokom fizike aktivnosti

Fizioloki limit produkcije znoja zavisi od stanja aklimatizacije, aerobne kondicije i genetskih predispozicija. Aklimacija (aklimatizacija) je proces fiziolokog prilagoavanja koji se pojavljuje nakon uestalog izlaganja toplotnom stresu tokom fizike aktivnosti. Aklimatizacija dovodi do poveanja brzine i stope evaporacije, skrauje vreme zapoinjanja znojenja i smanjuje sadraj minerala u znoju, tedei natrijum. Korisni efekti aklimatizacije su smanjenje kardiovaskularnog stresa i nia telesna temperatura pri istom nivou toplotnog optereenja. Najznaajniji efekti se javljaju nakon 3 do 5 dana i smanjuju se u sledeih 2 do 7 dana nakon zapoete aklimatizacije. Kao pravilo, jedan dan aklimatizacije se gubi svakih tri dana aktivnosti van delovanja toplotnog stresa. U sluaju bolesti, jedan dan aklimatizacije gubi se sa svakim danom izostajanja sa treninga.
111

Aerobna sposobnost je najbolji pojedinani indikator sposobnosti za toleranciju topotnog stresa visoka aerobna sposobnost znai dobru toleranciju na termiki stres. Sa druge strane, jedna od 20 osoba ima snienu toleranciju na toplotu iz nepoznatih razloga. Stepen ogranienja brzine evaporacije zavisi od faktora spoljanje sredine i odee. Osnovi razlog efikasnog evaporativnog sistema hlaenja organizma je razlika u pritiscima vodene pare na koi i u vazduhu. Ukoliko je razlika mala, stopa znojenja opada; ukoliko je razlika u pritiscima znaajna, znojenje je uglavnom dovoljno da balansira ak i velike stope metabolike toplote. Pritisak vodene pare na koi ima relativno konstantne vrednosti dok se pritisak pare u vazduhu menja, pa je vlanost vazduha vaan element koji utie na stepen toplotnog stresa. Pokreti vazduha takoe utiu na brzinu i obim evaporacije. Ukoliko je brzina strujanja vazduha 2 do 3 m/s, postie se maksimalna brzina znojenja dok vee brzine uglavnom ne poveavaju stepen evaporacije. Odea (sportska oprema) moe ograniiti maksimalnu stopu evaporativnog hlaenja. Odea izmeu koe i spoljanje sredine smanjuje sposobnost hlaenja evaporacijom znoja. U pojedinim okolnostima uticaj opreme je zanemarljiv ukoliko je vazduh suv (niska vlanost) ili metabolika stopa niska, brzina znojenja kroz odeu moe biti dovoljna za odravanje termike ravnotee. Otpor odee znojenju zavisi od nekoliko faktora - pokrivene povrine koe, prirode tekstilnih vlakana, broja slojeva i konstrukcije omotaa. Potrebno je obratiti panju na sledea pravila kako bi se minimizirao tetan efekat odee na evaporaciju. Minimiziranje tetnih efekata odee Pokrivena povrina koe treba da je to je mogue manja Vlakna treba da budu lagana, prozrana kako bi omoguila eveporaciju Zarobljeni vazduh izmeu slojeva treba de je minimalan Oprema treba da je prostrana, otvorena i da omoguava kretanje vazduha Sa suprotne strane nalazi se neadekvatna sportska oprema koja pokriva vei deo tela, onemoguava isparavanje vodene pare (npr. plastina, sintetika) i tesno nalee na otvore za ruke, noge ili glavu to e onemoguiti optimalnu stopu evaporativnog hlaenja.

KONDUKCIJA I RADIJACIJA
Ostali faktori koji modifikuju delovanje toplotnog stresa su kondukcija (odvoenje toplote) i radijacija (zraenje toplote) (Slika 10.2). Kada je temperatura vazduha vea od temperature koe (uglavnom oko 35C), toplota se akumulira u organizmu. Suprotno, kada temperatura vazduha padne ispod 35C, organizam se posebnim oblikom odvoenja toplote (konvekcija) oslobaa vika topote (Slika 10.3). Stepen konvekcije zavisi od kretanja vazduha i vrste odee. Infracrveno zraenje sunca ili toplih objekata poveavaju toplotni stres dok hladna tela i povrine smanjuju stepen toplotnog stresa. Oblaenje smanjuje dobitak toplote radijacijom. Kombinovano dejstvo kondukcije i radijacije uglavnom je odgovorno za gubitak (dobitak) toplote od oko 20% tokom fizike aktivnosti. Sa druge strane, fizioloki odgovori na topotni
112

stres ogledaju se kroz vrednost telesne temperature, srane frekvencije i stope znojenja. Metabolika toplota dovodi do porasta temperature aktivne muskulature a cirkuliua krv prenosi toplotu od unutranjih organa izazivajui porast unutranje temperature. Deo krvi nosi viak toplote prema koi, raste minutni volumen srca a krv se preusmerava iz splanhine cirkulacije prema miiima i koi.

Slika 10.3 Mehanizmi odavanja toplote sa promenom temperature ambijenta

DISBALANS TOPLOTNE RAVNOTEE

Normalan i prihvatljiv odgovor na toplotni stres ukljuuje poveanje telesne temperature, poveanje srane frekvencije i gubitak vode znojenjem. Ukoliko se delovanje toplotnog stresa nastavi, ovi odgovori mogu dovesti do poremeaja ravnotee i psihomotornih i kognitivnih poremeaja. Poremeaji koji se javljaju tokom aktivnosti su toplotni grevi, toplotna sinkopa, dehidracija, iscrpljenost toplotom i toplotni udar. Neophodno je da se uesnici u sportu temeljno upoznaju i razumeju ove poremeaje toplotne regulacije. Toplotni grevi se javljaju tokom ili nakon fizike aktivnosti povezane sa obilnim znojenjem. Grevi se uglavnom javljaju u miiima lista i prednjeg trbunog zida. Toplotna sinkopa nastaje kao posledica dehidracije ili zadravanja krvi u perifernom vaskularnom koritu. Posledina hipotenzija moe esto dovesti do simptoma zacrnjenja pred oima. Oporavak je relativno rapidan a mere prevencije ukljuuju adekvatan unos tenosti (hidriranost), izbegavanje produenog stajanja ili naglog ustajanja. Dehidracija i iscrpljenost toplotom najee se javljaju kod osoba koje nisu aklimatizovane na odreeni ambijent ili kod onih koje ne unose ili nedovoljno unose tenost i ne obraaju panju na znakove upozorenja. U takmiarskom sportu nije retko uoiti i gubitak od 5% telesne mase tokom aktivnosti. Gubitak vei od 1% telesne mase (700 ml za sportistu tekog 70 kg) treba da bude praen odgovarajuim oporavkom i adekvatnom obnovom telesnih tenost (rehidracijom). Sa druge strane, toplotni udar spada u urgentna medicinska stanja pa ak i sumnja na postojanje ovog stanja opravdava hitan i agresivan tretman. Rizik od toplotnog udara je najvei meu osobama koje koriste alkohol ili narkotike, visoko motivisanih sportista
113

koji ne obraaju panju na znake upozorenja ili kod osoba koje imaju nisku toleranciju na topotu (npr. deca, stare osobe). Toplotni grevi Bolni grevi u voljno kontrolisanoj muskulaturi (npr. abdomen, potkolenice) Oseaj zamora, iscrpljenosti Tretman: Odmor u hladnom ambijentu, unos slanih napitaka (0.5% NaCl), masaa miia Toplotna sinkopa Zamuen i otean vid, slabost Normalna temperatura Tretman: Odmor u hladnom ambijentu (leei poloaj), unos vode Dehidracija Zamor, slabost, suva usta Smanjenje radnog kapaciteta, usporenje brzine reakcije Tretman: Nadoknada tenosti i minerala Iscrpljenost toplotom Zamor, slabost, vrtoglavica, glavobolja, zamagljen vid Visoka srana frekvencija, profuzno znojenje, nizak pritisak, nesiguran hod, bledilo, kolaps, normalna temperatura Tretman: Odmor u hladnom ambijentu (leei poloaj), unos vode, oslobaanje od odee Topotni udar Iritabilnost, drhtavica, nemir Crveno lice, euforinost, dezorijentacija, kolaps, nesvestica, konvulzije, temperatura 40C Tretman: Momentalno, agresivno i efektivno hlaenje, transport u medicinsku ustanovu Vebanje u toplom ambijentu uvek nosi rizik od poremeaja toplotne ravnotee. Rizik je povean ukoliko je aktivnost intenzivna ili je odea neadekvatna ili preterana. Analiziranje rizika zavisi od prepoznavanja spoljanjih faktora i prilagoavanja intenziteta i trajanja vebanja na pravi nain. Mada postoje posebne mere za utvrivanje topotnog rizika (npr. WBGT indeks koji analizira temperaturu ambijenta, relativnu vlanost vazduha i indeks radijacije) dovoljno je znati pojedine metode za redukciju toplotnog stresa kakve su smanjenje intenziteta vebanja (smanjenje stvaranja metabolike toplote), promena rasporeda treninga (tokom hladnijeg dela dana ili u hladnijem ambijentu) i smanjenje koliine i vrste sportske odee. Takoe, line mere zatite mogu znaajno smanjiti rizik od toplotnog stresa.

114

Personalne protektivne mere

Line mere zatite podrazumevaju korake koje osoba moe preduzeti u cilju smanjivanja rizika od toplotnih poremeaja. Nie su prikazane neke od najznaajnijih mera. Metoda praenja odreenih fiziolokih parametara jedna je od najefikasnijih naina. Oralna temperatura je prihvatljiva mera toplotnog stresa pod odreenim okolnostima. Treba je meriti 10 do 15 minuta nakon unosa tenosti ili intenzivne aktivnosti. Temperature ispod 38C se smatraju bezbednim dok temperature vee od 38.5C ukazuju na neophodnost spreavanja daljeg izlaganja toplotnom stresu. Srana frekvencija (HR) je jednostavan parametar i dobar indikator toplotnog stresa. Merenje HR tokom oporavka, izraene kao najmanja vrednost nakon 1 minuta od zavretka vebanja, je esto korien metod. Ukoliko je frekvencija nakon 1 minuta oporavka ispod 110 udara/min, verovatno nije prisutan toplotni stres, ali ukoliko je vrednost iznad 110 udara/min neophodan je odmor. Korienje monitora srane frekvencije koji poseduju alarmni sistem u okviru podeenog trenanog optereenja (npr 75% VO2max) je jo jedan koristan i efikasan zatitini metod. Line mere zatite od topotnog stresa Potraiti zaklon od delovanja toplote ukoliko osetite znake i simptome toplotnog stresa. Obratiti panju na nelagodnost, glavobolju, muninu, gubitak kordinacije, slabost. Odravati adekvatnu hidraciju unosom manjih koliina napitaka vie puta. Gubitak telesne mase od 2% tokom dana znak je dehidracije. Odravati zdrav obrazac ivota - pravilna ishrana, adekvatan san, izbegavanje droga. Izbegavati toplotni stres tokom akutnih bolesti (npr. groznica, povraanje, dijareja). Hronine bolesti redukuju toleranciju na topolotu - potraite savet lekara. Smanjite sopstvena oekivanja ukoliko se niste aklimatizovali na topli ambijent.

UTICAJ NISKIH TEMPERATURA NA VEBANJE

Stres izazvan rashlaivanjem predstavlja kombinovan izazov za organizam, uzrokovan interakcijom izmeu faktora spoljanje sredine, stope produkcije metabolike toplote i odee. Posledica rashlaivanja je gubitak toplote i smanjenje unutranje temperature itavog organizma ili pojedinih delova tela. Oteenja izazavana hladnoom obuhvataju kompletno rashlaivanje tela (hipotermiju) i razliite oblike i stepene oteenja perifernih tkiva (npr. promrzline). Hipotermija se definie kao stanje u kome je telesna temperatura ispod 35C - ova temperatura ugroava normalno funkcionisanje organizma i stanje moe biti fatalno. Hipotermija se javlja u sluajevima kada odavanje toplote premauje toplotnu produkciju. Stepen rizika od hipoter115

mije je pod uticajem temperature spoljanje sredine, brzine strujanja vazduha i individualnih karakteristika pojedinca. Indeks rashlaivanja strujanjem vazduha,koji objedinjava uticaj efekata niske temperature i strujanja vazduha, slui kao precizan parametar za odreivanje rizika od rashlaivanja organizma tokom fizike aktivnosti. Iako produkcija toplote raste tokom fizike aktivnosti, pogotovo tokom aktivnosti produenog trajanja (npr. maraton, triatlon), kada sportisti usporavaju u drugoj polovini trke ili odbace deo opreme, produkcija topote opada a gubitak raste ime se rizik od hipertermije poveava. Rani znaci hipotermije se uglavnom odnose na smanjenje srane frekvencije, hipoventilaciju i smanjenje refleksnih odgovora. Osoba se ali na zamor, bol u ekstremitetima, uoava se drhtavica. Umerena hipotremija karakterie se gubitkom pravilnog rasuivanja, gubitkom finih motornih funkcija i poremeajima govora. Ozbiljan stepen hipotermije povezan je za porastom uzbuenja i poremeajima ponaanja (npr. halucinacije, euforinost, agitacija). Dok je blagu hipotermiju mogue tretirati zagrevanjem izloene osobe, uklanjanjem vlane odee i unosom toplih napitaka, srednje teku i ozbiljnu hipotermiju treba prepustiti medicinskoj slubi. Delovanje niskih temperatura na lokalnom nivou izaziva pojavu smrzotina koje nastaju kao posledica kristalizacije vode u perifernim tkivima, dovodei do elijske dehidracije i oteenja tkiva. Nedovoljno zatiena koa biva oteena, dolazi do cirkulatornih poremeaja i nekroze koja se esto zavrava amputacijom oteenih struktura. U prvoj fazi, sportisti se uglavnom ale na gubitak perifernog senzibiliteta, promenu boje koe, bol, pojavu svraba i plikova. Tretman je slian onom korienim kod hipotermije. Prevencija rashlaivanja daleko je vei prioritet od tretmana. Osoba koja je aktivna treba da je odgovarajue odevena u opremu koja je vodootporna i nepropusna za vetar. Preporuuje se oblaenje vieslojne odee u cilju stvaranja slojeva vazduha koji deluju kao izolacija. Sloj odee koji je najblii koi treba da sprei vlaenje koe i upije znoj, pa pamuna sportska oprema nije najbolji izbor jer zadrava vlanost poveavajui na taj nain gubitak toplote. Obavezno je da sportista obavi zagrevanje, po mogunosti u unutranjem prostoru do take nastajanja znoja, kako ne bi bio preznojen kada izae u spoljanji ambijent. Ukoliko je mogue, preporuuje se da sportisti prvo tre u susret vetru a nakon toga sa vetrom u lea. Posebnu panju treba obratiti na zavrne faze treninga kada je rizik povean zbog zamora sportiste i smanjenja produkcije toplote, dok se gubitak toplote odrava na istom nivou. U tom smislu preporuuje se uzimanje dodatne odee ili prelazak u zatvoreni prostor.

116

Line mere zatite od rashlaivanja Potraiti zaklon od rashlaivanja ukoliko oseate nelagodnost posebno u ekstremitetima. Obratiti panju na oseaj zamora, slabosti ili gubitak koordinacije. esto unositi tople napitke koji sadre ugljene hidrate, bez kofeina. Anticipirati vreme i birati adekvatnu vieslojnu odeu. Promeniti vlanu odeu momentalno, pogotovo ukoliko je spoljanja temperatura ispod 2C. Planirati vebanje tako da se izbegne pojava zamora daleko od mesta za oporavak. Odravati zdrav obrazac ivota - pravilna ishrana, adekvatan san, izbegavanje droga. Zatraiti medicinski savet pri pojavi ponovljene ili neprirodne osetljivosti na hladnou. Traiti medicinsku dozvolu za vebanje ukoliko je temperatura ambijenta ispod -11C. Veliina i struktura sastava tela su vani faktori koji utiu na odgovor organizma na rashlaivanje. Telesne masti pruaju zatitni izolacioni sloj delovanju hladnoe pa ene sportisti, shodno veem udelu telesnih masti u strukturi sastava tela, bolje toleriu rashlaivanje. Sa druge strane, deca koja imaju veu relativnu telesnu povrinu, imaju vei stepen odavanja toplote od odraslih. U cilju kompenzacije, deca imaju i vei stepen vazokonstrikcije perifernih krvnih sudova u cilju spreavanja gubitka toplote. Ovaj kompenzatorni faktor izlae decu veem riziku od promrzlina. U uslovima hladne vode deca bre odaju topotu zbog vee povrine i manje koliine potkonog mansog tkiva pa je posebna panja neophodna za vreme sportskih takmienja dece u vodenom ambijentu.

VEBANJE U USLOVIMA VISOKE NADMORSKE VISINE

Koliina kiseonika u vazduhu ostaje ista (20.93%) bez obzira na nadmorsku visinu. Meutim atmosferski (barometarski) pritisak (PB) eksponencijalno se smanjuje sa poveanjem nadmorske visine. Na 1600 m PB iznosi 630 mm Hg, na 2300 m 586 mm Hg. Shodno tome, parcijalni pritisak kiseonika u vazduhu (PO2) se takoe smanjuje. Na nadmorskoj visini od 1600 m iznosi 132 mm Hg (0.2093 x 630), na 2300 m iznosi 123 mm Hg, u poreenju sa 159 mm Hg na nivou mora (0.2093 x 760). Zbog nieg parcijalnog pritiska kiseonika u udahnutom vazduhu, nii je i alveolarni parcijalni pritisak kiseonika (PAO2) - 80 mm Hg na 1600 m, odnosno 74 mm Hg na 2300 m. Snien PAO2 za posledicu ima nii gradijent pritiska izmeu venske krvi (PVO2) i alveola, koji posledino dovodi do manjeg stepena zasienosti kiseonikom (% SaO2) i nieg arterijskog parcijalnog pritiska kisoenika (PaO2). Ovo snienje PaO2 stimulie porast ventilacije putem delovanja na aortne i karotidne hemoreceptore, u cilju kompenzovanja i obezbeivanja vee koliine kiseonika za alveloarnu ventilaciju. Inicijal117

no poveanje ventilacije zove se hiperventilacija i definie se kao porast plune ventilacije koji prevazilazi metabolike zahteve i primarno se dostie poveanjem frekvencije disanja. Hiperventilacija izazvana poveanjem nadmorske visine dovodi do poveanja koliine CO2 u izdahnutom vazduhu. Sa druge strane, povean CO2 u izdahnutom vazduhu smanjuje alveolarni i arterijski parcijalni pritisak CO2 i pH. Smanjenje stepena saturacije arterijske krvi kiseonikom na manjim nadmorskim visinama (ispod 2500 m) je relativno malo (oko 2 do 5%) jer dolazi do zaravnjivanja krive disocijacije kiseonika. Na veim nadmorskim visinama (npr. 4200 m) SaO2 iznosi 82% normalnih vrednosti. U eritrocitima dolazi do porasta 2,3-difosfoglicerata (2,3-DPG) koji ima iste efekte na krivu disocijacije kiseonika. Nakon dva dana na nadmorskoj visini dolazi do porasta koncentracije hemoglobina to dovodi do poveanja transportnog kapaciteta za kiseonik. Naalost, koncentracija hemoglobina raste samo kao posledica smanjenja volumena krvi, fenomena poznatog kao hemokoncentracija. Ovaj gubitak zapremine krvi odslikava smanjenje telesne vode nastalo kao posledica gubitaka putem bubrega i poveane respiratorne evaporacije zbog kompenzatorne hiperventilacije. Hemokoncentracija dovodi do poveanja viskoziteta krvi koja izaziva porast otpora kretanju krvi kroz cirkulaciju. U cilju odravanja protoka krvi, srana frekvencija raste (Slika 10.4).

Slika 10.4 Promena srane frekvencije sa nadmorskom visinom

Iako sportista ne osea ni jednu prethodno pomenutu pojavu, osim hiperventilacije, pojedini neprijatni simptomi mogu se pojaviti u okviru tzv. akutne planinske bolesti. esto se sreu gubitak apetita, vrtoglavica, munina, povraanje, dehidracija i slabost. Akutni efekti nadmorske visine uoavaju se najvie u segmentu intenziteta vebanja koji se ostvaruje tokom aerobnih aktivnosti. to je vea nadmorska visina zamor se ranije javlja a intenzitet pri kome se odreeni aerobni rad odigrava se smanjuje, kao i sposobnost da se odreena aktivnost izdri. Ovo se odnosi na sve populacione grupe a posebno pogaa klasine aerobne sportove (npr. triatlon, biatlon, maraton, biciklizam, kros-kantri skijako tranje) (Slika 10.5).

118

Slika 10.5 Promene VO2max sa porastom nadmorske visine

Aktivnosti brzine, miine snage i miine izdrljivosti sa fizioloke take gledita, nisu ugroene ve naprotiv mogu biti i unapreene kao rezultat smanjenja vazdunog pritiska (otpora) na veim nadmorskim visinama. Sportisti koji se takmie na nadmorskim visinama imaju dva naina da minimiziraju tetne efekte ovog ambijenta. Prvi je dolazak na mesto takmienja ne vie od 12 sati pre aktivnosti. Iako ovakva strategija ne spreava efekte nadmorske visine, minimizira se rizik od pojave akutne planinske bolesti kod predisponiranih sportista. Drugi izbor podrazumeva prethodni trenani period na istoj nadmorskoj visini gde se takmienje odvija. Tokom ovog vremena sportisti se u izvesnoj meri aklimatizuju na nadmorsku visinu. Potpuna aklimatizacija moe potrajati i itavih 12 meseci pa ak i tada, osoba koja je ivela na nivou mora nee biti kompletno fizioloki adaptirana kao ona koja se rodila i ivi na nadmorskoj visini. U poetnim danima treninga preporuuje se postepen porast nadmorske visine, kombinovano sa strategijom treniraj visoko, odmaraj se nisko, sve do stvaranja tolerancije organizma na nadmorsku visinu. Aklimatizacija obuhvata precizne ali fundamentalne mehanizme adaptacije na nii parcijalni pritisak kiseonika. Hemokoncentracija je prisutna ali se postepeno javlja porast zapremine plazme, zajedno sa porastom broja eritrocita. Hiperventilacija se odrava ali osim poveane frekvencije disanja raste i disajni volumen, to omoguava efikasniji razmenu gasova u pluima. Parcijalni pritiska CO2 u arterijskoj krvi ostaje snien ali se PaO2 poveava. ene se izgleda bolje aklimatizuju na nadmorsku visinu od mukaraca. Aklimatizacija ne uspeva da poniti sve efekte hipoksinog stresa na organizam. Sportisti ne mogu da treniraju na istom nivou intenziteta isti period vremena kao na nivou mora. Teorija o maksimalnom sportskom nastupu na nivou mora, nakon treninga na nadmorskoj visini (tzv. visinskih priprema) je kontroverzna shodno velikim individualnim varijacijama. Veina autora smatra da nema znaajnih prednosti treninga na nadmorskoj visini u odnosu na efekte izazvane samim treningom fizioloki odgovor na dva stres-faktora (nadmorsku visinu i trening) nije aditivan. Ukoliko osoba eli da trenira na umerenim nadmorskim visinama preporuuje se da provede barem dve do etiri nedelje na nadmorskoj visini, zadri isti nivo intenziteta vebanja koji je korien na nivou mora ali smanji trajanje i povea uestalost veba119

nja. Neophodno je produenje trajanja epizoda mirovanja i oporavka i adekvatna nadoknada izgubljene telesne tenosti do nivoa hipehidracije. Preporuke za trening na visokoj nadmorskoj visini Nadmorska visina Smatra se da je optimalna nadmorska visina koja dovodi do pozitivnih promena izmeu 2100 i 2500 metara. Mesta sa nadmorskom visinom ispod 2100 m ne dovode do znaajne stimulacije poveanja stvaranja eritrocita a iznad 2500 izazivaju tekoe adaptacije i oporavka. Idealna opcija je da sportisti provode vreme oporavka i ostalih aktivnosti na ovim visinama a da treniraju na nivou mora (living high, training low). Upotreba aparata koji simuliraju nadmorsku visinu (npr. azotne sobe, hipobarine komore i atori) ili davanje suplementnog kiseonika smatraju se efikasnim metodama za simulaciju nadmorske visine. Trajanje trenanog procesa Preporuuje se da sportisti provedu barem 4 nedelje na nadmorskoj visini da bi se pojavile adaptacione hematoloke promene i promene puferskog kapaciteta miia koje su povezane sa poboljanjem sportskog nastupa. Ukoliko sportisti koriste simulacione aparate, preporuuje se dnevno izlaganje od barem 8 do 10 sati. Efekti visinskih priprema Postoji velika individualna razlika u trajanju pozitivnih efekata treninga na nadmorskoj visini, nakon povratka na nivo mora. Veina se slae da se efekti odravaju uglavnom do 3 nedelje nakon silaska sa visine. Preporuuje se da sportisti i treneri obavezno odvoje nekoliko dana nakon povratka sa nadmorske visine na adapataciju i da izbegavaju takmienje 1 ili 2 dana nakon povratka sa tzv. visinskih priprema.

VEBANJE U USLOVIMA AEROZAGAENJA

Tehnoloki razvoj drutva i sve vei stepen zagaenja spoljanje sredine neminovno izlau osobe koje su fiziki aktivne polutantima pre svega iz vazduha. Nemogunost pravilnog funkcionisanja cilijarnih elija respiratornog trakta, koje omoguavaju ienje i vlaenje disajnih puteva, prva je reakcija inhalacije duvanskog dima ili drugih tetnih agenasa. Udisanje gasova kao to su ozon, sumpor dioksid ili praina, a i smog izaziva refleksni bronhospazam gornjih disajnih puteva. Ukoliko osoba veba u ovakvoj sredini, tetni efekti rastu. Kako se poveava intenzitet vebanja, uestalost i dubina disanja takoe rastu. Kako bi se prilagodili na poveane potrebe, prelazimo sa disanja na nos na disanje na usta izbegavajui na taj nain filtriranje, ienje i zagrevanje vazduha nosnim kanalima. Rezultat je porast koliine udahnutih tetnih agenasa koji duboko penetriraju u respiratorni sistem u mnogo veoj meri nego kada osoba miruje. esto se javljaju bolovi u grudima (rezultat konstrikcije disajnih puteva), oteano disanje, kaalj, iritacija nosa i grla i smanjenje sportskog nastupa. Ukoliko je zagaiva ugljen monoksid, smanjuje se mogunost prenosa kiseonika i sposobnost otputanja kiseonika perifernim tkivima. Afinitet hemoglobina za ugljen
120

monoksid je 210 puta vei nego za kiseonik, ime se stepen vezivanja kiseonika smanjuje na raun geneze karboksi-hemoglobina. Zasienost arterijske krvi kiseonikom drastino opada a oslobaanje kiseonika u perifernim tkivima se redukuje. Koliina karboksi-hemoglobina od 4% imae tetne efekte na parametre sportskog nastupa kao to su intenzitet ili vreme vebanja, to se esto deava prilikom treninga u blizini saobraajnica ili prilikom puenja desetak cigareta dnevno. Unos dve kutije cigareta udvostruuje koncentraciju karboksi-hemoglobina dok osoba koja se vozi kolima tokom jednog sata u prisustvu puaa poveava karboksi-hemoglobin na 3%. Sportisti su posebno podloni uticaju aerozagaenja koje obino ne smeta nesportistima. Osetljivost je poveana kod dece i sportista sa respiratornim ili kardiovaskularnim oboljenjima. Postoje brojne strategije za minimiziranje tetnih efekata aerozagaenja tokom treninga ili takmienja. Mere prevencije aerozagaenja Osobe sa zdravstvenim problemima koje su osetljive na aerozagaenje ne treba da vebaju u spoljanjem ambijentu ve u prostorijama sa filtriranim i preienim vazduhom. Produeno intenzivno vebanje treba izbegavati u sluaju upozorenja o poveanom stepenu zagaenja. Iako se osobe mogu momentalno adaptirati na izvesan stepen zagaenja, dugorono izlaganje je tetno jer sniava delovanje odbrambenih mehanizama. Treninge treba zakazivati rano ujutro ili uvee kada je smanjen stepen zagaenja. Trkai, biciklisti treba da potrae mesta sa niskom frekvencijom saobraaja. Preporuuju se lokacije za vebanje na kojima je udaljenost izmeu osobe koja trenira i saobraajnica najmanje 50 metara. Potrebno je redukovati puenje i zabraniti upotrebu cigareta na mestima predvienim za trening ili takmienje.

121

XI ANALIZA TELESNE STRUKTURE I GRAE U SPORTU

Odreivanje telesne strukture ljudi esta je metoda ne samo u razliitim sportskim i medicinskim disciplinama ve i u antropologiji i pedagogiji. Najvie panje usmerava se na odreivanje sadraja masne komponente, pre svega u cilju procenjivanja zdravstvenog rizika ili kvaliteta sportskog nastupa, meutim postoje i opravdani razlozi za utvrivanje sadraja i ostalih komponenti u strukturi sastava tela. Kao rezultat ovih potreba u prethodnim godinama porastao je interes za nove tehnike i metode u odreivanju telesne kompozicije kako vrhunskih sportista tako i ostale populacije. Nekada metodu zlatnog standarda u odreivanju telesne strukture, hidrodenzitometriju (podvodno merenje teine), zamenile su nove modernije i preciznije metode. Meutim, bez obzira na sve vei broj tehnikih reenja, validnost izmerenih rezultata i dalje je kljuni problem u odreivanja strukture sastava tela. esto je prisutna konfuzija koja se odnosi na izbor odgovarajue metode, njenu tanost i preciznost, komparaciju sa drugom metodom u cilju definisanja validnosti. U ovom poglavlju osvrnuemo se na glavne metode, razvrstati ih po hijerarhiji validnosti i osobito kada se radi o antropometrijskim metodama, pruiti preporuke za praktian svakodnevni rad.

MORFOLOKI NIVOI ORGANIZACIJE

esta je praksa da se objanjavanje strukture organizma oveka posmatra kroz kompleksnost celog organizma od atoma i molekula do anatomskih struktura, opisanih kroz hijerarhijsku strukturu elija, tkiva, organa, sistema i itavog organizma (Slika 11.1). Telesna struktura se moe posmatrati kao problem kvantitativne anatomije koja moe biti analizirana na bilo kom hijerarhijskom nivou zavisno od potreba analizatora. Na prvom nivou telesne strukture nalaze se mase oko 50 hemijskih elemenata koje predstavljaju tzv. atomski nivo. Oko 98% ukupne mase odraslog oveka izgraeno je od kombinacije kiseonika, ugljenika, vodonika, azota, kalcijuma i fosfora a ostala 44 hemijska elementa ine manje od 2% ukupne telesne mase. Tehnologija za odreivanje atomske strukture svih kljunih gradivnih elemenata sastoji se u izlaganju subjekta jonizujuem zraenju koje je ekstremno invazivno i stoga retko u upotrebi. Primeri su korienje radioaktivnog kalijuma 40 (K-40) koje se koristi u odreivanju ukupne koliine kalijuma u organizmu ili neutronske aktivacije za odreivanje nivoa azota ili kalcijuma. Primarna upotreba analize telesne strukture na nivou atoma odnosi se pre svega na indirektnu procenu drugih nivoa organizacije sadraj azota se koristi u proceni ukupne koliine proteina u organizmu. Meutim, invazivnost metode ograniava upotrebu samo u istraivake svrhe.
122

Molekularni nivo organizacije podrazumeva ralanjivanje telesne strukture na vie od 100.000 razliitih hemijskih jedinjenja koje se uglavnom grupiu na pet glavnih jedinjenja - masti, vodu, proteine, ugljene hidrate i minerale. Oko termina lipidi ima dosta konfuzije a ovde se misli pre svega na hemijska jedinjenja nerastvorljiva u vodi bez obzira na lokalizaciju ili funkciju. Iako u organizmu postoji mnotvo razliitih formi lipida, najei su trigliceridi koji predstavljaju znatan kalorijski depo sa relativno konstantnom hemijskom gustinom od 0.900 g/ml. Ostale forme lipida, ukupno manje od 10%, imaju gustinu koja varira od 1.035 g/ml (fosfolipidi) do 1.067 g/ml (holesterol). Lipidi se esto kategoriu kao esencijalni i neesencijalni na osnovu metabolikih i drugih uloga u organizmu. Esencijalni (neadipozni) lipidi su oni neophodni za optimalnu funkciju drugih strukturnih elemenata (eijska membrana, neuron) za razliku od neesencijalnih koji se pre svega deponuju kao rezerve energije. Iako se smatralo da vrednosti esencijalnih masti iznose od 3 do 5%, istraivanja na kadaverima pokazala su znatno veu varijabilnost.

Slika 11.1 Morfoloki nivoi organizacije ljudskog organizma

123

Svako procenjivanje ukupnih telesnih masti (podvodnim merenjem ili metodom konih nabora) daje jedinstvenu vrednost koja predstavlja ukupnu koliinu lipida (masti) u organizmu bez obzira na funkciju (esencijale/neesencijalne). Ostatak strukture nakon uklanjanja masti naziva se bezmasna telesna masa (fat free mass) koju treba razlikovati od mrave mase tela (lean body mass) u koju su ukljuene i esencijalne telesne masti a koje se naalost esto koriste kao sinonimi. Treba posebno naglasiti da nema direktnog metoda za merenje segmenta masti u strukturi sastava tela i ovaj segment strukture se uvek procenjuje indirektnim putem. Ostali molekularni segmenti mogu se procenjivati dilucijom izotopa (ukupna telesna voda), DEXA (minerali) ili neutronskom aktivacionom analizom azota (proteini). Na treem, elijskom nivou organizacije, organizam je podeljen na ukupnu elijsku masu, ekstracelularnu tenost i ekstracelularni matriks. Ukupnu masu elija ine sve elije organizma bez obzira na poreklo, funkciju ili strukturu. Za sada, ne postoje direktne metode za odreivanje ukupne mase elija. Ekstracelularna tenost podrazumeva intravaskularnu plazmu i intersticijalnu tenost. Ovaj segment se sastoji uglavnom od vode i minerala i slui kao medijum za razmenu metabolita pa se njegova veliina moe proceniti metodama dilucije izotopa. Ekstracelularni matriks se sastoji od organskih materija kakve su npr. kolagen i elastin u vezivnim tkivima i neorganskih elemenata kao ro su kalcijum i fosfor u kostima. Ceo ekstracelularni matriks se ne moe direktno izmeriti ali se metodama neutronske aktivacione analize mogu proceniti neki njegovi delovi. etvrti nivo organizacije podrazumeva tkivni nivo tj. tkiva, organe i sisteme koji mada razliitog nivoa kompleksnosti poseduju sline funkcionalne karakteristike. Tkiva se dele na vezivna, epitelijalna, miina i nervna. Adipozno i kotano tkivo spadaju u vezivna tkiva i zajedno sa miinim ine oko 75% ukupne telesne mase. Adipozno tkivo se sastoji od elija adipocita zajedno sa kolagenim vlaknima i elastinom. Uglavnom se nalazi u potkonom sloju ali i u manjim koliinama oko organa, unutar miia i u kotanoj sri. Gustina masnog tkiva varira od 0.92 g/ml do 0.96 g/ml zavisno od glavnih konstituenata masti i vode - gustina opada sa poveanjem sadraja masnog tkiva. Ne postoji direktan nain za merenje koliine adipoznog tkiva ali napredne metode vizuelizacije (npr. ultrazvuk, magnetna rezonanca - MR, kompjuterizovana tomografija - CT) omoguavaju relativno preciznu procenu zona masnog i drugih tkiva, analizom snimaka poprenog preseka odreenih regiona organizma. Slike poprenih preseka definisanih regiona se geometrijskim modelovanjem obrauju u cilju dobijanja vrednosti za itav organizam. Iako su ove metode relativno skupe i nedostupne iroj populaciji, one poseduju potrencijal za procenu validnosti jeftinijih i pristupanijih tehnika. Kosti predstavljaju vezivno tkivo sa elastinim proteinskim matriksom koji sekretuju osteociti a u koji se deponuje hidroksiapatit, mineralni kompleks kalcijuma i fosfata koji kostima daje vrstinu i snagu. Gustina kotanog tkiva varira zavisno od starosti, pola i nivoa prethodne fizike aktivnosti. Gustina kostiju varira od 1.18 do 1.33 g/ml a procenjivanje mase kostiju moe se odrediti indirektnim putem korienjem DEXA ali izmerene vrednosti gustine odgovaraju segmentalnim presecima (g/cm2) i mogu izmeniti stvarne vrednosti kotane gustine. Miino tkivo se nalazi u organizmu u tri razliita vida kao skeletna, visceralna i kardijalna muskulatura. Gustina miinog tkiva je relativno konstantna i iznosi oko 1.065 g/ml, mada
124

prisustvo adipoznog intersticijalnog tkiva moe uticati na izvesnu varijablinost. Postoji vie metoda za procenu miine mase mada su se metode vizuelizacije (CT, NMR) pokazale kao najvalidnije. Sa neto manjom uestalou (i validnou) se koriste i antropometrijske metode kao i merenje urinarne ekskrecije kreatinina. Ostala tkiva sa stanovita analize telesne strukture uglavnom nisu interesantna i uglavnom se nazivaju rezidualnim tkivima i sama se pojedinano ne analiziraju.

Slika 11.2 Telesna struktura referentnog mukarca

Slika 11.3 Telesna struktura referentne ene

Poslednji peti nivo organizacije predstavlja itav organizam odreene veliine, oblika, povrine, gustine i drugih osobina koje se najee dostupne merenju i ukljuuju telesnu masu, visinu, povrinu, zapreminu. Primer telesne strukture organizma referentnog mukarca i ene prikazan je na slikama 11.2 i 11.3. Pet nivoa hijerarhijske strukture ljudskog organizma su pogodno tlo za razliite metode analize telesne kompozicije. Evidentno je postojanje veze izmeu razliitih elemenata strukture koja je esto razlog za postojanje greaka u analizi podataka na razliitim nivoima. Na primer, telesne masti se analiziraju na molekularnom nivou a koliina miinog tkiva na
125

tkivnom nivou a oba koriste sline npr. antropometrijske metode. Same vrednosti se ne trebaju aditivno analizirati jer obe sadre elemenat intersticijalnog adipoznog tkiva. Poto poslednji nivo nije striktno strukturalni a atomski i celularni od relativno malog znaaja za veinu istraivaa, oraganizaciona ema se svodi na dva bitna hijerarhijska nivoa - molekularni i tkivni koji e detaljnije biti analizirani. Validnost metoda Validnost metoda podrazumeva stepen u kome metoda precizno i tano meri vrednost koja je poznata. Analiza telesne strukture je specifina analiza jer samo disekcija lea (kadavera) moe dati prave vrednosti eljenih varijabli. Sa druge strane broj studija koji je komparirao direktne vrednosti nastale obdukcijom ispitanika i parametre nastale indirektnim merenjima je zanemarljivo mali pa nedostaju i podaci o validnosti i najkvalitetnijih metoda. Za sada, putem disekcije i ekstrakcije nisu prikupljeni direktni podaci o ukupnoj gustini tela niti vrednost ukupnih telesnih masti. Shodno tome, poznata je injenica da je denzitometrija prihvaana kao fundamentalni indirektni metod za procenjivanje koliine lipida u organizmu. Postoje tri nivoa validnosti razliitih metoda analize telesne kompozicije. Na primer, prilikom odreivanja ukupne masne komponente u organizmu, na nivou validnosti I stepena, ukupna masna masa bi bila dobijena disekcijom kadavera ili ekstrakcijom svih lipida iz tela. Na nivou validnosti II stepena, neki drugi parametar je direktno meren (gustina ili slabljenje X zraka kod DEXA) a iz merenog parametra dobija se procenjena vrednost ukupne masti organizma. Nivo III stepena validnosti podrazumeva indirektno merenje (debljina konih nabora ili bioimpedanca) i korienje regresione jednaine izvedene iz metode II stepena validnosti pa se na taj nain procenjuje ukupna koliina lipida u organizmu. Tako je nivo III stepena validnosti zapravo dvostruko indirektan inkorporirajui u svoju metodu sve pretpostavke metoda II stepena validnosti prema kojem su kalibrisani kao i svoje sopstvena ogranienja. Regresioni pristup znai i da metoda kao to je npr. debljina konih nabora ima visok stepen uzorak-specifinosti, jer kvantitativni odnos izmeu debljine konih nabora i telesne gustine zavisi od mnogo varijabli kao to su hidriranost organizma, gustina kostiju, relativna muskularnost, pritisak krajeva kalipera, obrazac nagomilavanja masti, koliina intraabdominalne masti itd. Ovo su razlozi zbog kojih postoji nekoliko stotina razliitih formula za procenu koliine masti u telu putem merenja debljine konih nabora. Shodno svemu pomenutom, znaaj metoda III nivoa validnosti u naunom smislu je pod znakom pitanja i sve metode pre izbora adekvatne formule i protokola da odgovore na nekoliko pitanja kao to su izbor referentnog metoda koji je korien pri razvijanju formule, veliina uzorka za dobijanje formule, vrednost standardne greke za formulu, izbor populacije, izbor merenih varijabli, unakrsna validnost formule na drugom uzorku iste populacije, korelacija izmeu varijabli formule i referentne metode (srednja vrednost) i ukupna greka metode. Iako je validnost metoda iz III grupe validnosti diskutabilna sve ove metode i dalje su iroko zastupljenje zbog svoje jednostavnosti, cene i dostupnosti.

126

MODELI I METODI STRUKTURISANJA Denzitometrija - podvodno merenje teine i pletizmografija

Hidrodenzitometrija ili podvodno merenje teine tela predstavlja u hijerarhiji indirektnih metoda za odreivanje telesne kompozicije jednu od najpreciznijih procedura (Slika 11.4). Udeo masti u sastavu tela se meri uranjanjem kompletnog tela u vodu. Bazirana je na Arhimedovim principima istiskivanja tenosti i razlici u gustini izmeu masti sa jedne i miinog i kotanog tkiva sa druge strane. Iako veoma tana, metoda je komplikovana, dugotrajna, skupa i zahteva specijalnu opremu i treniranog tehniara. Pletizmografija je metoda slina hidrodenzitometriji samo se umesto vodenog medijuma koristi gas i merenja se obavljaju u posebnoj komori ime je komfor za ispitanika znaajno unapreen. I ova metoda je vrlo precizna ali se pojavila tek u poslednjih nekoliko godina i relativno je malo zastupljena i analizirana na veoj populaciji.

Slika 11.4 Hidrodenzitometrija

Dvostuko-energetska apsorpciometrija X zraka (DEXA)

Kotana denzitometrija je evoluirala od pojedinane preko dvostruko-fotonske do dvostuko-energetske apsorpciometrije X zraka (DEXA) tokom poslednjih trideset godina i ova nekada ekskluzivna metoda postala je pristupana irem sloju korisnika. Sastoji se u proputanju jonizujueg zraenja kroz telo ispitanika i beleenju skretanja i slabljenja primljenog signala iznad itavog tela ili pojedinih segmenata. Postala
127

je referentni metod u istraivakim studijama analize telesne kompozicije a njene prednosti su pre svega kratko trajanje merenja, sigurnost i bezbednost za subjekta, minimalna kooperacija ispitanika. U budunosti se oekuje da e DEXA zameniti denzitometriju kao referenta metoda za validnost procedura III nivoa validnosti.

Analiza bioelektrine impedance (BIA)

Analiza bioelektrine impedance je brza, neinvazivna i relativno jeftina metoda za evaluiranje telesne kompozicije u terenskim i klinikim uslovima. Pionirski radovi ranih 60-ih godina dvadesetog veka udarili su temelje savremenoj BIA. BIA metod procenjuje strukturu sastava tela emitovanjem niske, bezbedne doze struje (800 amp) kroz ljudski organizam. Struja prolazi kroz telo - bez otpora kroz miie, dok otpor postoji pri prolazu kroz masno tkivo (Slika 11.5). Ovaj otpor se zove bioelektrina impedanca i meri se monitorima telesne masti. Kada se podesi za izabranog pojedinca (pol, visina, teina, nivo aktivnosti), aparat na osnovu instaliranog softvera, izraunava procentualni sadraj masti (i ostalih segmenata) u strukturi sastava tela. BIA je u prethodnih desetak godina zadobila poverenje i podrku medicinskih i sportskih eksperata i danas je prisutna dostupna aparatura za merenje procenta masti i u uslovima sopstvenog doma bez potrebe za skupom i sloenom opremom. Napredna tehnologija i tradicionalna BIA ujedinjeni su u obinu kunu vagu. Savremeni monitori telesne masti pruaju tanost uporedivu sa standardima u merenju procenta masti u telu. Glavne prednosti BIA metode su to ne zahteva skupu opremu niti obuenog tehniara, najkomfornija je metoda koja ne ugroava privatnost i intimu osobe koja se meri, i moe se koristiti i kod vrlo gojaznih osoba.

Slika 11.5 Aparat za analizu biolektrine impedance

Preinfracrvena reaktanca (NIR)

Preinfracrvena reaktanca (near infrared interactance - NIR) je metoda proizala iz poljoprivrede gde je koriena za analiziranje strukture useva a koja se zasniva na principu apsorpcije i refleksije svetlosti. Sonda emituje svetlost blisku infracrvenom zraenju (940 nm) na posebno oznaenom mestu (prednja strana nadlaktice dominantne ruke) a detektor meri intenzitet reemitovane svetlosti izraenu kao optika gustina. Promena frekvencije emitovane svetlosti u skladu sa prethodno definisanim parametrima (telesna masa, visina, pol, nivo fizike aktivnosti) korienjem predik128

tivne formule dovodi do izraunavanja sadraja masti u strukturi sastava tela. Slino BIA i ova metoda je relativno brza, bezbedna, jeftina i ne zahteva obuenu osobu pa je njena popularnost kao i popularnost drugih metoda III nivoa validnosti velika. Ipak najnovija saznanja ne smatraju NIR validnom metodom odreivanja telesne strukture.

Kompjuterizovana tomografija (CT) i nuklearna magnetna rezonaca (NMR)

CT i NMR su metode vizuelizacije koje emitovanjem zraenja razliite vrste i frekvencije proizvode regionalne ili kompletne radiografske zapise ispitivanog subjekta. Korienjem kompjuterskog softvera, CT sken daje piktografsku i kvantitativnu analizu ukupne tkivne povrine, povrine regiona masti i muskulature i debljinu i volumen snimljenog tkiva po krikama. Nova NMR tehnologija daje korisne informacije o mnogim telesnim odeljcima. Za razliku od CT koji koristi jonizujue zraenje, elektromagnetna radijacija NMR uz korienje adekvatnog softvera takoe daje precizne slike o segmentarnoj strukturi (masti, miii, kosti) ispitivanog dela tela. Ipak obe metode imaju brojne druge segmente primene u medicini i u analizi telesne kompozicije se srazmerno retko koriste. Daleko najee koriene metode u terenskim i laboratorijskim uslovima u cilju odreivanja telesne strukture fiziki aktivne populacije predstavljaju pre svega antropometrijske metode. Ove metode merenjem dimenzija ljudskog tela (telesna visina, telesna masa, debljina konih nabora, obim i dijametar ekstremiteta) i korienjem adekvatnih jednaina, na relativno jednostavan nain daju indirektnu procenu o sadraju masti, miinog i kotanog tkiva sportista i u narednom odeljku bie detaljnije objanjeni.

ANTROPOMETRIJA U SAVREMENOJ SPORTSKOJ NAUCI

Kinantropometrija je nauka definisana kao kvantitativna veza izmeu anatomije i fiziologije odnosno izmeu strukture i funkcije. Ona je istovremeno vana vetina neophodna svakom ko meri veliinu, oblik, proporciju, strukturu, stepen zrelosti dela tela ili itavog organizma i na taj nain kvantitativno definie parametre vezane za rast i razvoj, fiziku aktivnost i trening, ishranu merene populacije. Antropometrija stavlja pojedinanu osobu u objektivni fokus i prua jasan uvid u njegov strukturalni morfoloki status u odreenom trenutku i to je za trenera ili sportskog lekara znaajno, prua kvantitativne podatke o uticajima treninga ili ishrane na organizam sportiste. Mada na prvi pogled jednostavna, u realnosti je antropometrija zahtevna i sloena disciplina. Antropometrijski protokoli zahtevaju rigorozni trening i striktno pridravanje uputstava kako bi dobijeni rezultati merenja imali maksimalnu validnost za ta se stara Meunarodna asocijacija za razvoj kinantropometrije (ISAK) koja organizuje adekvatne kurseve za obuavanje osoba koje izvode antropometrijska merenja. Specifinosti antropometrijskog rada na populaciji sportista zahtevaju stvaranje posebnih preporuka i protokola koji bi zamenili dugogodinje i prevaziene modele. Telesna kompozicija sportista predstavlja interes za trenera, sportskog lekara i samog sportistu jer je poznato da je nizak procenat masti u strukturi sastava tela
129

poeljan u mnogim sportovima kako sa aspekta estetizacije i stvaranja tzv. atletske kompozicije u sportovima kakvi su npr. body-building ili atletska gimnastika ali i u sportovima povezanim sa pomeranjem organizma nasuprot gravitaciji (trkaki, skakaki i kolektivni sportovi). Sa druge strane optimalna miina masa poboljava sportsko postignue u aktivnostima koje zahtevaju miinu snagu i izdrljivost ali i u onima koje zahtevaju zavidnu aerobnu sposobnost. Tipino, sportisti imaju manje masti u strukturi sastava tela u poreenju sa neaktivnim pojedinicima, sa najniim vrednostima u sportovima izdrljivosti (triatlon, maraton, skijako tranje, biciklizam). Kod mukaraca donja fizioloka granica masti u strukturi sastava tela iznosi oko 3 do 5% a kod ena sportista izmeu 12 do 16% masti (Slika 11.1 i 11.2). Miina masa takoe je vea kod sportista i kod mukaraca esto prelazi 55 pa i 60% ukupne mase tela. Pored toga, gustina bezmasne telesne mase fiziki aktivnih pojedinaca je vea nego kod sedentarnih osoba sa veim sadrajem minerala i kotanom gustinom i miinom masom sportista. Upravo zbog toga pri analiziranju telesne kompozicije sportista antropometrijskim metodama (npr. merenjem konih nabora, obima ili raspona ekstremiteta) (Slika 11.6) potrebno je koristiti validne i specifine protokole za ovu populaciju.

Slika 11.6 Antropometrijske metode

Za odreivanje gustine tela i sadraja masti u strukturi sastava tela sportista najvei broj autora preporuuje upotrebu sledeih protokola i jednaina:

130

Antropometrijski protokoli za procenu sadraja masti Mukarci (18 do 29 godina) BD = 1.12 - 0.000434997 + 0.00000055(7)2 - 0.00028826ST ene (18 do 29 godina) BD = 1.096095 - 0.00069524 + 0.0000011(4)2 - 0.0000714ST Deaci (14 do 19 godina) BD = 1.10647 - 0.00162SSKn - 0.00144Akn - 0.00077TKn + 0.00071MAKn Mast (%) = [(4.95/BD) - 4.5]100 mukarci Mast (%) = [(5.01/BD) - 4.57]100ene Gde je BD = telesna gustina; 7 = suma sedam konih nabora (mm): tricepsni, grudni, srednji aksilarni, trbuni, suprailiani, subskapularni i natkoleni koni nabor; 4 = suma etiri kona nabora (mm): tricepsni, suprailiani, trbuni i natkoleni koni nabor; ST = starost (godine); SSKn = subskapularni koni nabor; AKn = trbuni koni nabor; TKn = tricepsni koni nabor; MAKn = midaksilarni koni nabor. Sadraj miinog tkiva u strukturi sastava tela relativno je malo ispitivan u poreenju sa sadrajem masti. Ranije korieni protokoli (npr. Matiegka) su pokazali brojna odstupanja u validnosti pri poreenju sa referentim metodama pa je njihovo korienje uglavnom prestalo. iroka zastupljenost pomenute metode verovatno je bila posledica injenice da je isti autor objedinio svojim regresionim jednainama sve aspekte telesne kompozicije merene antropometrijskim procedurama. Meutim ekstremno mali broj ispitanika-kadavera na kojim je studija bila izvedena, izolovana populacija, diskutabilna metodologija disekcije, stavili su metodu po Matiegka-i u istorijske okvire. Mada ne postoje specifine validne metode za procenu mase miinog tkiva kod sportista u savremenoj antropometriji uglavnom se preporuuje odreivanje mase miinog tkiva po Martin-u i saradnicima koja je nie navedena ali koja se odnosi samo na populaciju mukaraca. Antropometrijski protokoli za procenu sadraja miia Mukarci MM = [TV(0.0553CTG2 + 0.0987FG2 + 0.0331CCG2) - 2445] 0.001 Miii (%) = (MM/TM) 100 Gde je MM = miina masa (kg); TV = telesna visina (cm); CTG = korigovan obim nadkolenice (cm) obim (cm)-3.14(DKN natkolenice (mm)/10); FG = maksimalan obim podlaktice; CCG = korigovan obim potkolenice (cm) obim (cm)-3.14 (DKN potkolenice (mm)/10); TM = telesna masa (kg). Davno je poznato da skeletna robusnost korelira sa dijametrima kostiju posebno kolena, lakta, runog i skonog zgloba a sportisti u veini sluajeva imaju veu kotanu masu u poreenju sa neaktivnim osobama. Mada je znaaj procenjivanja kotane mase antropometrijskim metodama u drugom planu u odnosu na procenjivanje sadraja
131

masti i miinog tkiva, koliina kotanog tkiva osobito je znaajna u praenju rasta i razvoja sportista i predselekciji dece za sport a greke pri proceni kotane mase u poreenju sa referentnim metodama su najmanje u odnosu na antropometrijska merenja drugih strukturnih segmenata. Iako ne postoje specifini protokoli za sportiste uobiajeno je da se sadraj kostiju u strukturi sastava tela dobija korienjem regresionih jednaina po Drinkwater i saradnicima: Antropometrijski protokoli za procenu sadraja kotanog tkiva Mukarci i ene KM = [(HB + WB + FB + AB)/4]2TV0.920.001 Kosti (%) = (KM/TM) 100 Gde je KM = kotana masa (kg); HB = humerusni biepikondilarni dijametar (cm); WB = bistiloidni dijametar (cm); FB = femoralani biepikondilarni dijametar (cm); AB = bimaleolarni dijametar (cm); TV = telesna visina (cm); TM = telesna masa (kg). Znaaj korienja aktuelnih formula za procenu masti, miia i kostiju u strukturi sastava tela najbolje se moe uoiti na tabeli 11.1 na kojoj su prikazane vrednosti pomenutih parametara dobijene korienjem razliitih protokola. Mada nije prikazana statistika signifikantnost, jasno se vidi da su razlike u svim pomenutim parametrima znaajne kada se koriste aktuelni protokoli koji se odnose na sportsku populaciju (sadraj masti) ili populaciju uopte (miii, kosti) u poreenju sa nespecifinim protokolima.
Tabela 11.1 Komparacija protokola u procenjivanju telesne strukture Sadraj masti (%) u strukturi sastava tela N Jackson i Pollock Matiegka Fudbaleri 32 7.1 2.3 12.1 3.5 Koarkai 90 9.1 3.5 14.3 3.5 Ostali 20 8.5 2.7 12.5 5.1 Sadraj miia (%) u strukturi sastava tela N Martin i sar. Matiegka Fudbaleri 32 53.1 5.5 46.5 5.1 Koarkai 90 50.7 4.8 45.2 4.8 Ostali 20 52.1 7.8 48.2 6.1 Sadraj kostiju (%) u strukturi sastava tela N Drinkwater i sar. Matiegka Fudbaleri 32 16.3 1.5 18.1 2.1 Koarkai 90 17.6 2.2 18.8 1.5 Ostali 20 16.9 2.5 17.6 2.3

Durnin i Womersley 10.7 2.3 12.1 4.1 11.5 3.1

132

U sintetizovanju i sumiranju znanja nekoliko kljunih injenica potrebno je akcentovati. Antropometrija kao nauka i vetina predstavlja i dalje aktuelan multikomponentni model analize telesne strukture (masti, miii, kosti) aktivne populacije. Neophodno je pratiti savremene trendove i aktuelne tokove, shvatiti ogranienja terenskih metoda i validnost izabranih tehnika i koristiti one protokole kod sportista koji su testirani i validni upravo na ovoj aktivnoj populaciji. Stvaranje ujednaenih antropometrijskih protokola prilikom praenja sportista i aktivne populacije na jednoj zajednikoj teritoriji, omoguilo bi stvaranje nacionalnih standarda u ovoj oblasti (npr. prema polu, starosti, razliitoj vrsti aktivnosti sportista) to je sluaj sa mnogim sredinama u okruenju ali i na izvestan nain bilo uvod u definisanje optimalnog obrazca za morfo-funkcionalna testiranja u sportu, iji su antropometrijska merenja segment koji je moda i najlake standardizovati. Indeks telesne mase Veoma est parametar koji slui za ocenjivanje normalnosti telesne mase u odnosu na visinu merene osobe zove se indeks telesne mase (body mass index - BMI) ili Quelet-ov indeks. Ovaj parametar se dobija kao kolinik telesne mase (kg) i kvadrata telesne visine (m2). Dobro je poznata veza izmeu vrednosti BMI i rizika od oboljevanja od kardiovaskularnih bolesti, eerne bolesti ili malignih oboljenja. Najmanji rizik oboljevanja imaju osobe kod kojih je BMI izmeu 20 i 25 kg/m2 a najvei osobe kod kojih je BMI vei od 40 kg/m2. Nacionalni Centar za zdravstvenu statistiku SAD definisao je osobu sa uveanom telesnom masom kao onu koja ima vrednost indeksa telesne mase veu od 25 kg/m2 (za mukarce 27.8 a za ene 27.3). Gojaznom osobom se smatra ona koja ima BMI iznad 31.1 kg/m2 (mukarci) odnosno 32.2 kg/m2 (ene). U SAD je uoen trend da krajem XX veka (1998. godine) osobe sa vikom kilograma (overweight) nadmauju broj normalno uhranjenih osoba (59% mukaraca i 49% ena). U cilju identifikacije, evaluacije i tretmana gojaznosti aktuelna je sledea klasifikacija osoba prema vrednostima BMI prihvaena od Svetske Zdravstvene Organizacije: Pothranjenost Normalna uhranjenost Granina gojaznost Gojaznost I nivo Gojaznost II nivo Gojaznost III nivo BMI 18.5 kg/m2 18.5 kg/m2 BMI 24.9 kg/m2 25.0 kg/m2 BMI 29.9 kg/m2 30.0 kg/m2 BMI 34.9 kg/m2 35.0 kg/m2 BMI 39.9 kg/m2 BMI 40.9 kg/m2

Iako ima nesumljiv znaaj pri analizi itave populacije i zdravstvenih rizika, BMI ima mali znaaj u sportskoj morfologiji. Brojni drugi faktori osim nagomilavanja telesnih masti (npr. miina i kotana masa, zapremina plazme, proporcionalna distribucija mase) igraju ulogu u determinaciji vrednosti BMI. Visok BMI kod sportista, usled poveane miine mase nastale usled treninga, moe dovesti do pogrenog zakljuka o gojaznosti.

133

SOMATOTIPIZACIJA SPORTISTA
U prethodnih stotinak godina mnogi istraivai u biolokim naukama pokuavali su da sve humane subjekte svrstaju u neki od tipova telesne grae i oblika kroz proces poznat kao somatotipizacija. Pedesetih godina dvadesetog veka, Sheldon je na osnovu studije izvedene na 46.000 ispitanika identifikovao tri bazina tipa ovekove grae endomorfni ili gojazni, mezomorfni ili miini i ektomorfni tip koji se karakterie visokim stepenom linearnosti tj. mravosti (Slika 11.7).

Slika 11.7 Ektomorfni, mezomorfni i endomorfni tip

Svaka od komponenti telesne grae graduira se na sedmostepenoj skali koja predstavlja indikator stepena dominantnosti odreene karakteristike. Da bi se opisao svaki somatotip, karakteristike endo, mezo i ektomorfnosti su date u formi trocifrenog broja. Na primer, somatotip 6-1-1 ili 7-2-1 predstavlja dominantnu endomorfnu komponentu pa se osoba koja poseduje ovakvu tipizaciju smatra endomorfnim tipom. Osoba sa tipizacijom 1-7-1 je dominantno mezomorfna (miiava) a osoba sa tipizacijom 1-1-7 primarno ektomorfna. Meutim, veina osoba pokazuje kombinaciju dva tipa fizike grae pre nego dominaciju jednog izrazitog somatotipa. Osamdesetih godina, Heath i Carter su redefinisali Sheldon-ove postulate somatotipizacije, poveavajui obim objektivizacije i proirujui originalnu sedmostepenu skalu na skalu sa 9 odnosno 12 stepeni. Osim klasine analize fotografskim metodom, neophodno je izvriti odreena merenja telesnih dimenzija kao to su telesna visina i masa, debljina konih nabora, kotanih raspona i obima ekstremiteta a dobijene vrednosti somatotipizacije unose se u odgovarajui grafikon (somatogram) (Slika 11.8).
134

Slika 11.8 Somatogram sportista u razliitim sportovima

Telesna graa igra vanu ulogu u sportskoj selekciji, pogotovo u sferi takmiarskog sporta. Poznato je da su pojedini somatotipovi pogodni za odreene sportove pa ak i za specifine pozicije ili discipline u izabranom sportu (npr. ektomorfni tip skakai u vis, mezomorfni tip - sprinteri). Meutim, s obzirom na injenicu da postoji veliki broj faktora koji utie na fiziku grau sportiste i konani sportski rezultat, ne postoji savren somatotip za odreeni sport ili disciplinu. Nije redak sluaj zapaziti vrhunskog sportistu koji ne pripada tipinom somatotipu za izabrani sport. Poznat je sluaj Petera Snella koji je bio atletski olimpijski ampion u Tokiju 1964. godine na 800 i 1.500 metara, ija je telesna graa vie odgovarala sprinteru na 200 metara nego trkau srednjih deonica. Meutim, injenica da je on posedovao visok aerobni kapacitet (VO2max = 73.3 ml/kg/min) omoguila mu je superioran nastup. Mada na konani sportski rezultat utie veliki broj faktora, injenica je da se odreeni somatotip veoma malo menja tokom ivota pa se predikcija odrasle morfoloke grae moe efikasno koristiti u izboru odgovarajue sportske grane, posebno kod preadolescentne populacije.

PROPORCIONALNOST I SPORTSKI NASTUP

ak i obian gledalac lako moe uoiti razlike u telesnim proporcijama koje znaajno variraju meu razliitim osobama koje uestvuju u sportskim aktivnostima. Ove varijacije mogu igrati vanu ulogu u procesu izbora odgovarajueg sporta i injenica je da je gotovo nemogue bitnije izmeniti telesne proporcije, posebno duinu ekstremiteta. Ipak, u mnogim sportovima, mogue je da se modifikacijama tehnike i upotrebom biomehanike analize pokreta, omogui sportistima optimalno sportsko postignue i efikasan pokret. Merenje telesnih dimenzija (antropometrija) omoguava utvrivanje duina, irina, obima i volumena telesnih segmenata i zasniva se na utvrivanju konvencionalnih metoda i ciljnih taaka ija evaluacija omoguava komparaciju i analizu telesnih segmenata. esto korieni antropometrijski parame135

tri proporcionalnosti su odnos duine potkolenice i natkolenice ili kruralni indeks tj. odnos duine podlaktice i nadlaktice, poznat kao brahijalni indeks. Kruralni indeks = (duina potkolenice/duina natkolenice) x 100 Brahijalni indeks = (duina podlaktice/duina nadlaktice) x 100 Kada se ustanove odgovarajue antropometrijske mere i izraunaju indeksi, mogue je porediti izabranog sportistu sa vrhunskim sportistima iz njegovog sporta ili discipline. Osnovni zakoni fizike, primenjeni kroz antropometrijski model, igraju vanu ulogu u sportu. Duina kostiju i mesta pripoja miia mogu predstavljati prednost ili nedostatak u sportu zavisno od fizikih zahteva sporta u kojem se osoba takmii. Duina kostiju je apsolutnih vrednosti kada osoba zavri rast i razvoj i ne moe se promeniti treningom. Takoe, mesto insercije tetiva i udaljenost od ose zgloba odreuje mehaniku prednost pri izvoenju odreenih pokreta. Ovi aspekti proporcionalnosti, zajedno sa tipizacijom miinih vlakana i energetskim potencijalom, determiniu sposobnost sportiste da generie fizika svojstva (npr. snagu, brzinu ili izdrljivost). Meutim postoje i odreene rasne razlike u proporcionalnosti meu sportistima. Afriki i afro-ameriki sportisti imaju due ekstremitete i krai trup u poreenju sa evropskim sportistima dok u odnosu na Evropljane, Azijati imaju dui trup i krae donje ekstremitete. Kao posledica pomenutih morfolokih razlika (ali ne samo njih) sportisti poreklom iz Afrike (pogotovo delte Nila) dominiraju u sportovima kao to su koarka ili tranje na due staze, Evropljani su uspeni u plivakim sportovima a Azijati u gimnastici, dizanju tegova i borilakim vetinama. Razlike meu sportistima u istom sportu esto mogu biti veoma znaajne. Proporcionalna analiza ukazuje da sprinteri imaju uglavnom prosenu telesnu visinu sa kraim miiavim nogama, trupom normalne duine i srednjim kruralnim indeksom. Sa druge strane, skakai su populacija koja ima najveu telesnu visinu, due noge i relativno krai trup, sa visokim kruralnim indeksom koji sugerie prednost due potkolenice kod aktivnosti skoka. Rvai uglavnom imaju dugaak trup sa kratkim miiavim nogama i niskim kruralnim indeksom, koji omoguava nii centar gravitacije i stabilnu bazu tokom takmienja. Vrhunski plivai odlikuju se veom telesnom visinom i masom, sa duim trupom, kraim nogama i veim akama i stopalima u odnosu na plivae nieg nivoa ili druge sportiste. Meutim, i meu vrhunskim plivaima postoje znaajne razlike shodno plivakim disciplinama. Plivai na kratkim deonicama imaju vei brahijalni indeks od plivaa na srednje pruge zbog duih podlaktica i kraih nadlaktica, vei kruralni indeks koji im obezbeuju mehaniku prednost i veu efikasnost pokreta. Proporcionalnost je faktor selekcije za mnoge sportove i discipline i pojedini sportisti su roeni sa proporcijama koje su prednost za uestvovanje u pojedinim sportovima a nedostatak u drugim. Ipak, telesna graa jedan je od elemenata sportskog postignua i samo obrazovan, inteligentan i posveen sportski strunjak valorizuje ove parametre i objedinjava ih sa ostalim funkcionalnim i psiholokim elementima koji svi zajedno dovode do pobednikog postolja.

136

XII FUNKCIONALNA TESTIRANJA U SPORTU

esto pokuavamo da u laboratoriji ili na terenu izmerimo one fizioloke parametre koji reflektuju sposobnosti osobe da postigne rezultat u vrhunskom sportu ili rekreativnom vebanju. U mnogim centrima, rutinski su razvijene procedure u kojima se testiraju i mere specifini kapaciteti osoba koje uestvuju u fizikoj aktivnosti. Rezultati ovih merenja koriste se od strane trenera, sportskih lekara i drugih strunjaka pa i samih sportista, u cilju praenja progresije treninga i finog i preciznog nivelisanja trenanog procesa. Ovakvi testovi esto se primenjuju i kod obinih uesnika u vebanju i fizikoj aktivnosti, kako bi se pratili odgovori organskih sistema (npr. kardiovaskularnog, respiratornog, neuromiinog, endokrinog) na fiziku aktivnost, doziranje i programiranje vebanja, ili prevenciju i rehabilitaciju bolesti i povreda. Mada su performanse u svakoj sportskoj disciplini rezultat velikog broja faktora kao to su volumen i tip treninga, adaptacija na trening, motivacija, nutritivni status ili uslovi ambijenta, kada elimo da maksimiziramo rezultate vano je odrediti sposobnost sportiste u pojedinim funkcionalnim aspektima. Iako je takmienje ultimativni test fiziolokih kapaciteta i najbolji indikator kvaliteta treninga, optimalno dizajnirano i izvedeno testiranje treba da pomogne da se do krajnjeg rezultata doe bre, lake i preciznije.

EFEKTI TESTIRANJA I IZBOR TESTA

Jedan od najvanijih elemenata funkcionalnih testiranja odnosi se na utvrivanje slabosti i kvaliteta uesnika u testiranju. Poreenje rezultata testova sa drugim sportistima u istoj trenanoj grupi, sportu ili normativima ukazae na oblasti koje zahtevaju unapreenje i dovee do poveanja efikasnosti treninga. Pored komparacije, monitorisanje napretka u treningu moe pruiti ideju sportisti gde se nalazi na poetku trenanog procesa, pa e naredna merenja ukazati na ostvareni stepen napretka. Odreivanje poetnog nivoa pripremljenosti pogotovo je znaajno prilikom zapoinjanja, izmena reima ili tipa treninga. Obino se savetuje funkcionalno testiranje na poetku i kraju svake nove faze trenanog procesa. Ipak, testiranja ne bi trebalo da budu preesta jer je potrebno barem 2 do 6 nedelja da bi se demonstrirale i izmerile adaptacione promene organizma. Sportisti esto bivaju dodatno motivisani samim testiranjima i kvalitetnije treniraju znajui da na sledeem merenju treba da postignu bolji rezultat (npr. krae vreme, veu silu ili brzinu). Poseban aspekt testiranja odnosi se na dijagnostikovanje sklonosti ka odreenoj vrsti aktivnosti ili sportu, pogotovo kod mlae populacije. Iako se testiranje esto koristi u cilju identifikacije tzv. talenata za pojedine sportove, potreban je oprez zbog nemogunosti preciznog
137

predvianja promena koje nastaju tokom rasta i razvoja, pogotovo u sportovima koji se oslanjaju i na druge faktore uspeha (npr. tehnika, taktika, psiholoki faktori). Mnogi testovi koji se koriste u cilju kvantifikovanja fiziolokih kapaciteta oslanjaju se na metabolike procese koji utiu na intenzitet ili trajanje aktivnosti. Kako je ranije opisano, trajanje i intenzitet aktivnosti odredie predominaciju jednog energetskog sistema fosfokreatinskog, glikolitikog ili oksidativnog, u cilju regeneracije miinog adenozin trifosfata (ATP). Jednostavno govorei, ukoliko se data aktivnost oslanja na jedan ili kombinaciju energetskih sistema, laboratorijski testovi se razvijaju u cilju merenja maksimalnog kapaciteta angaovanog energetskog sistema. to je vea laboratorijska vrednost maksimalnog kapaciteta i to je specifiniji kapacitet za izvoenje date aktivnosti, to je kvalitet testa vei. Sutina kvalitetnog testiranja jeste poznavanje metabolikih zahteva specifine aktivnosti ili sporta. Meutim, osim identifikacije energetskih komponenti sportskog nastupa, neophodno je da su protokoli testiranja standardizovani kako bi se naknadna poreenja razliitih sportista u razliitim vremenima bila validana i pouzdana. Potrebno je obratiti panju na faktore koji mogu uticati na rezultat testiranja kakvi su npr. zagrevanje pre merenja, redosled testiranja, period oporavka izmeu merenja, uslovi ambijenta ili unos hrane pre testiranja. U cilju adekvatne komparacije, svi testovi treba da se izvedu potpuno isto kako to nalae originalni protokol. Testovi treba da budu to je vie specifini za dati sport ime se poveava i validnost rezultata ali i motivacija sportista za izvoenje maksimalnog napora tokom merenja. Elementi efektivnog testiranja Merene varijable su relevantne za sport. Izabrani testovi su validni i pouzdani. Protokoli testiranja su specifini za sport. Izvoenje testova je rigorozno kontrolisano. Potovana su ljudska prava i etika osobe koja se testira. Testiranje se ponavlja u regularnim intervalima. Rezultati testiranja su interpretirani sportisti i treneru. Kod nekih sportova poeljno je a nekada i neophodno da se sportista testira u uslovima ambijenta sopstvenog sporta. Takva testiranja nazivamo terenskim testiranjima koja stoje nasuprot laboratorijskim testiranjima u kontrolisanom ambijentu uz upotrebu protokola i opreme koja simuliraju sportsku aktivnost. Na primer, merenje aerobne sposobnosti (VO2max) upotrebom ergospirometrijskog stacionarnog sistema na veslakom ergometru u laboratoriji je primer laboratorijskog testiranja a kada sportista vesla u svom amcu na vodi i koristi portabilni sistem za evaluaciju VO2max ili koristi neku od indirektnih metoda, govorimo o terenskom testu. U veini sluajeva, rezultati koje dobijamo terenskim testiranjima nisu pouzdani kao oni dobijeni laboratorijskim merenjima pre svega zbog nemogunosti kontrole parametara od strane osoba koje izvode testiranja (npr. brzina strujanja vazduha, temperatura i vlanost ambijenta, uslovi sportske podloge). Prednost terenskih testiranja uglav138

nom se svodi na visoku specifinost protokola, jednostavnost i ekonominost izvoenja i mogunost testiranja vie sportista istovremeno. Mnoge terenske metode ne mere direktno funkcionalne parametre ve ih procenjuju ime se pouzdanost i validnost testiranja smanjuje. Meutim, zadnjih godina poveava se kvalitet portabilnih dijagnostikih sistema ime znaaj terenskih testiranja raste, pogotovo u sportovima gde nije mogue simulirati sportske aktivnosti u laboratorijskom okruenju. Rezultati laboratorijskih i terenskih testiranja trebalo bi da budu meusobno komplementarni i zajedno izvoeni i tumaeni kako bi se dobili podaci od najveeg praktinog znaaja i upotrebljivosti. Dizajniranje testova u cilju odreivanja potencijala za sportsko postignue zahteva razumevanje onih faktora koji doprinose rezultatu u odreenom sportu ili fizikoj aktivnosti. Uopteno govorei, fizike performase su odreene kapacitetom za maksimalnu utilizaciju energije (npr. maksimalna aerobna i anaerobna sposobnost), miinom snagom, kordinacijom i ekonominou pokreta i psiholokim i drugim faktorima (npr. motivacija, taktika).

Slika 12.1 Neuralni i energetski procesi ukljueni u miino ispoljavanje

Slika 12.1 ilustruje jednostavan model komponenti koje u meusobnoj interakciji determiniu kvalitet sportskog postignua. Mnoge vrste sportova i aktivnosti zahtevaju kombinaciju nekoliko pomenutih faktora ija fina koordinacija doprinosi maksimalnom postignuu. Ipak, esto jedan od parametara igra dominantnu ulogu u sportskom uspehu. U golfu, maksimalno ispoljavanje energije igra minimalnu ulogu dok je optimalna koordinacija esencijalna za rezultat. Tranje na 100 metara zahteva ne samo dobru tehniku ve i visok nivo anaerobne utilizacije energije. Uspeha u maratonu nema bez visokog kapaciteta za aerobnu produkciju energije. Shodno parametru koji mere, funkcionalni testovi se mogu podeliti na nekoliko celina.

139

MERENJE MIINE SILE I SNAGE

Kategorija testova poznatih kao testovi miine snage fokusiraju se na merenje vrnog kapaciteta miia ili miine grupe da proizvede silu. Ovi testovi imaju za cilj merenje razliitih elemenata miine aktivnosti, od sposobnosti da generiu silu pri velikim brzinama, preko produkcije sile izometrijskom kontrakcijom, do merenja maksimalne snage. Vano je prepoznati da svako od ispoljavanja zahteva angaovanje i centralnih i perifernih neuralnih procesa pa postignue u testovima zavisi od brojnih faktora. Na primer, maksimalna sila pri izometrijskoj kontrakciji zavisi od veliine poprenog preseka miia koju odreuje broj i veliina miinih vlakana. Generisanje maksimalne izometrijske sile od strane miia, nastaje pod uslovima maksimalne aktivacije u kojima je ekscitacija miia dovoljna da obezbedi maksimum interakcije aktina i miozina u svim miofibrilima, miinim vlaknima i miiima. Sa druge strane, testovi koji odreuju maksimalnu brzinu pri proizvodnji malih sila zavise od drugih faktora. Cilj nije poveanje stepena kontakata kontraktilnih elemenata miofibrila, ve brzina pri kojoj se ove interakcije pojavljuju. Ova brzina zavisi od sposobnosti miia da obezbedi brzu translaciju visokofrekventnog impulsa kroz procese ekscitacije, sa minimalnim vremenom kanjenja, i izazivanje asocijacije i diosocijacije aktina i miozina pri ponovljenoj rotaciji putem cros-bridge ciklusa. Primarna deteminantna ovakvog ponaanja je brzina hidrolize ATP i stepen otputanja energije. Shodno tome, enzim ukljuen u hidrolizu ATP, miozin ATP-aza i njegova aktivnost jedan je primarnih faktora sportskog postignua. Sa take gledita skeletne muskulature, rezultati u aktivnostima koje ukljuuju razliite stepene produkcije brzine i sile, zavise od kombinacije kontraktilnih parametara i energetskog metabolizma odgovarajue aktivnosti. Generalno gledajui, kako su testovi relativno kratki, zahtevi za ATP su minimalni i uglavnom podmireni iz lokalnih miinih depoa. Ukoliko su miii spremni da izraze svoj kapacitet za snagu i silu, sistemi centralne komande takoe treba da budu optimalnog kapaciteta. Voljna komanda supraspinalnim centrima odnosi se na stepen regrutovanja miinih vlakana, optimizaciju okidanja svake motorne jedinice i sinhronizaciju obrasca opaljivanja izmeu razliitih motornih jedinica. Kako testovi u ovoj oblasti treba da budu standardizovani definisanjem pozicije dela tela i itavog tela (da bi rezultat odreenog miia ili grupe mogao biti izolovan) i definisanjem ugla merenja i sile tj. brzine, neophodan je nov, nenaueni neuralni program. Ovo za posledicu ima dve implikacije. Prvo, obrazac za specifinu neuralnu koordinaciju mora biti pravilno nauen ili zadatak nee reflektovati kapacitet miia. Drugo, rigorozna standardizacija neophodna za objektivno merenje, omoguava evaluaciju veoma specifine neuromiine funkcije. U ovakvim testovima neophodna je maksimalna slinost sa aktivnostima specifinim za dati sport. Ipak, znaaj i relevantnost snage i sile u sportskom rezultatu varira u razliitim sportovima. U aktivnostima kao to su dizanje tegova ili skakanje, tranje ili bacanje kugle ili koplja, snaga i sila su dominantni faktori, uz elemente tehnike i drugih svojstava. U drugim aktivnostima, snaga ili eksplozivnost su relativno

140

malog znaaja kakav je sluaj sportska vetina (npr. streljatvo) ili sportovi sa dominatnom aerobnom komponentom (npr. maraton, plivanje na duge staze). Metode merenja sile i snage
Izometrijska testiranja Meri se maksimalna sila ili moment sile koji se proizvode maksimalnom voljnom izometrijskom kontrakcijom. Aparati uglavnom obuhvataju komercijalne i specifine izometrijske dinamometre koji omoguavaju evaluaciju specifine miine grupe. Pojedini aparati omoguavaju merenje u nekoliko pozicija kroz itav obim pokreta. Uglavnom se merenje izvodi pri odreenom zglobnom uglu uz dva do tri pokuaja maksimalne kontrakcije, trajanja oko 5 sekundi. Prednosti merenja su jednostavnost i bezbednost merenja, a mane cena pojedinih sistema i injenica da veina sportskih aktivnosti ukljuuje dinamike pokreta pa je specifinost merenja mala. Pored toga neophodno je ponoviti merenja kroz veliki broj uglova zgloba pa je vreme testiranja produeno. Izotonika testiranja Izotonika testiranja mere ubrzanje, maksimalnu brzinu, rad i snagu postignute pri razliitim programiranim optereenjima (sila ili momenat sile) pri konstantnoj napetosti muskulature. Izotonini sistemi kontroliu silu i mere postignutu brzinu za razliku od izokinetikih koji uz kontrolisanu brzinu mere postignutu silu. Najei oblik merenja odnosi se na podizanje tereta jer masa tega ostaje konstantna kroz itav obim pokreta, mada se striktno govorei sila i moment sile menjaju. Meri se najvea masa koja se moe podii (pomeriti) jedanput (repetitivni maksimum - RM) putem specifinog obima pokreta, predstavljajui meru koncentrine snage miine kontrakcije. Za testiranje se koriste razliiti aparati (tegovi, buice) ili maine (opte ili specifine za dati sport). Kalistetika je vrsta testiranja gde se podizanje odreenog tereta ponavlja tokom odreene vebe. Osobe koje imaju vei indeks snage prema telesnoj masi izvode vei broj ponavljanja. Snaga se meri analiziranjem preenog puta podignutog tereta ili trajanjem vebe. Prednosti izotonikog merenja snage su niska cena opreme i dinamiko ispoljavanje sile to moe simulirati specifine sportske pokrete. Nedostaci 1-RM tehnike su potencijalna mogunost povrede ispitanika i nemogunost analize sile kroz itav obim pokreta. Izokinetika testiranja Izokinetika testiranja odnose se na merenje sile (snage) u uslovima koncentrinih i ekscentrinih kontrakcija konstantne brzine. Koriste se izokinetiki dinamometri (npr. Cybex, Byodex) koji odravaju konstantnu brzinu pokreta varirajui otpor tokom odreenog pokreta ekstremiteta. Otpor koji generie aparat je prilagoavajui, koji je dizajniran da odgovara vrednosti sile koju generie mii. Mogue je merenje momenta sile, rada i snage tokom ekscentrinih i koncentrinih miinih kontrakcija. Dok 1-RM prua podatke o finalnoj maksimalnoj masi podignutoj tokom odreenog pokreta, izokinetiko testiranje prikazuje razliku u proizvodnji sile tokom itavog pokreta (Slika 12.2) sa visokim stepenom pouzdanosti dok je jedino ogranienje upotrebe visoka cena opreme za testiranje. Testiranje stretch-shortening ciklusa Pojedini sportski pokreti (npr. skakanje, bacanje) sastoje se od ekscentrinih kontrakcija koje momentalno slede koncentrine kontrakcije iste miine grupe (tzv. strech-shortening ciklus). Ponekad je poeljno meriti snagu i rad pod ovakvim uslovima, uglavnom testiranjem razliitih parametara skoka na tenziometrijskim platformama koje mere sile, rad i snagu generisanu tokom skoka. Dinamometri koji poseduju koncentrini i ekscentrini modus takoe se mogu koristiti u evaluaciji stretch-shortening ciklusa.
141

Slika 12.2 Rezultat merenja miine sile na izokinetikom dinamometru

Kada se bira vrsta testa potrebno je obratiti panju na parametre kao to su specifinost testa, lakoa dobijanja i analize podataka i isplativost merenja. Specifinost merenja odnosi se na izbor procedure testiranja koje angauje karakteristine miine grupe za izabrani sport (analizom anatomskih pokreta agonistike muskulature), odreivanjem obrasca kretanja i tipa kontrakcije i definisanjem brzine izvoenja pokreta shodno obrascu specifinom za sport. Na primer, merenje sport-specifine snage treba da obuhvati miine grupe ukljuene u aktivnost a oblik testiranja treba da simulira vrstu kontrakcije (izometrijska ili dinamika). Ukoliko je kontrakcija dinamika, treba dalje analizirati da li je ekscentrina ili koncentrina. Finalni nivo specifinosti odnosi se na brzinu kontrakcije. Poznato je da sportisti u sportovima eksplozivnosti i snage (npr. sprinteri) bolje rezultate postiu u testovima visoke brzine. Portabilnost opreme koja dominira u kreiranju novih sistema sve vie omoguava prisustvo testiranja i jednostavnost dobijanja i analize podataka. Ovakvi aparati smanjuju znaajno vreme potrebno za merenja snage, mada je njihova cena i dalje relativno visoka. Konano, bezbednost izvoenja testiranja treba da bude prvi prioritet testiranja i sve metode koje izlau sportistu poveanom riziku od povrede treba izbegavati.

TESTIRANJE AEROBNE SPOSOBNOSTI

Aerobna sposobnost se odnosi na stopu obezbeivanja energije aerobnim metabolizmom. Stepen u kojem aerobni metabolizam generie ATP zavisi od dva faktora metabolike sposobnosti tkiva da koriste kiseonik u sagorevanju hranljivih materija i kombinovane sposobnosti kardiopulmonalnog sistema, krvi i celularnih mehanizama da transportuju kiseonik do aerobne mainerije u mitohondrijama miia. Iako se ovi faktori teoretski mogu izolovano analizirati u laboratorijskim uslovima, oba elementa transporta i utilizacije se zajedno testiraju merenjem brojnih funkcionalnih parametara, od kojih su neki ve pomenuti (npr. VO2max, anaerobni prag, HR) (Slika 12.3). Shodno injenici da je u mnogim sportovima prisutna direktna ili indirektna zavisnost rezultata od aerobnog energetskog sistema, testiranje maksimalne aero142

bne sposobnosti (merenje VO2max) zauzima centralno mesto u evaluaciji sportista. Ipak, korelacija izmeu VO2max i rezultata tranja na due staze u homogenoj grupi sportista nije visoka, to potencira znaaj drugih parametara aerobne sposobnosti. Dva najea laboratorijska naina za odreivanje VO2max su aktivnosti na pokretnoj traci (tredmilu) ili bicikl-ergometru. Vaan segment testiranja odnosi se na izbor one vrste aktivnosti koja angauje specifine pokrete u sportu. Na primer, ako se testira trka, neophodno je meriti VO2max tokom aktivnosti tranja. U tom smislu razvijeni su i ergometri za druge aktivnosti (npr. kros-kantri tranje, veslanje, plivanje). Testovi za odreivanje VO2max uglavnom poinju sa zagrevanjem na submaksimalnom optereenju koje traje 3 do 5 minuta. Nakon zagrevanja, optereenje se poveava na nekoliko naina do predvienog nivoa optereenja koji se smatra maksimalnim za testiranu osobu, optereenje se postepeno poveava svakog minuta do take do koje dalji nivo optereenja osoba ne moe da tolerie ili se optereenje poveava svaka 2 do 4 minuta do trenutka kada ispitanik ne moe da odrava zadati nivo optereenja.

Slika 12.3 Odreivanje maksimalne potronje kiseonika i anaerobnog praga

Bez obzira koja se tehnika koristi, dobijaju se sline vrednosti VO2max. Kriterijumi da je VO2max prilikom testiranja ostvaren, odnose se na postizanje odreenih preduslo143

va. Osnovni kriterijum je plato kiseonike potronje bez obzira na dalje poveanje nivoa optereenja. Dalje, vrednosti koncentracije laktata u krvi vee od 8 mmol/l tokom poslednjeg nivoa testa optereenja takoe znae da je postignut maksimalan nivo preuzimanja i utilizacije kiseonika. Osim toga, smatra se da je VO2max dostignut i kada je indeks respiratorne razmene (odnos udahnutog O2 i izdahnutog CO2) R 1.15, odnosno srana frekvencija prilikom poslednjeg nivoa optereenja 10 otkucaja u odnosu na procenjenu maksimalnu vrednost (HRmax). Veliki broj studija pruio je dokaze da vrednost maksimalne brzine tranja na nivou stabilnog stanja predstavlja esencijalnu determinantnu rezultata u sportovima tranja od 1.500 metara pa do maratona. Merenje anaerobnog (laktatnog) praga specifino se vezuje za aerobne sportove, mada je popularnost merenja sve vea i u drugim sportskim disciplinama pre svega zbog razvoja jednostavne i dostupne tehnologije. Ako se podsetimo da je laktatni prag taka na kojoj intenzitet aktivnosti dovodi do sistematskog porasta koncentracije mlene kisleine u krvi, logino je zakljuiti da anaerobni prag vaan indikator zamora i sportskog postignua. Slino merenju VO2max odreivanje koncentracije lakata zahteva testiranje ispitanika u specifinim uslovima simulacije treninga (Slika 12.3). Protokoli uglavnom poinju zagrevanjem (2 do 5 minuta) pri niskim nivoima optereenjima koji slede stepenasto poveanje optereenja svakih 1 do 3 minuta. Obino se uzorci krvi uzimaju na svakom nivou optereenja a dobijene vrednosti grafiki predstavljaju i vrednost praga dobija kao taka naglog porasta koncentracije laktata ( 4 mmol/L). Vrednost anaerobnog praga mogue je dobiti i gasnom analizom preko tzv. ventilatornog praga kao taku naglog porasta ventilacije (Slika 12.4).

Slika 12.4 Odreivanje ventilatornog anaerobnog praga

Pored pomenutih parametara istie se i znaaj odreivanja tzv. kritine moi. Koncept kritine moi odnosi se na injenicu da sportista moe odrati specifinu submaksimalnu produkciju energije bez zamora, pa se kritika mo definie kao granina produkcija energije (npr. brzina tranja ili plivanja) koja se moe odravati dug period vremena. Smatra se da je kritina mo jedan od najpreciznijih prediktora sportskog rezultata u aktivnostima koje traju od 3 do 100 minuta. Ekonominost vebanja kao
144

parametar koji definie manji utroak energije pri zadatom nivou optereenja takoe je znaajan indikator sportskog rezultata. Sportista koji ima veu ekonominost tranja utilizira manje kiseonika i energije nego onaj koji ima slabiju ekonominost mada obojica mogu imati istu vrednost VO2 max (Slika 12.5).

Slika 12.5 Ekonominost tranja

TESTIRANJE ANAEROBNE MOI I KAPACITETA

Laboratorijska merenja anaerobne moi i kapaciteta relevantna su pre svega za sportiste u kojima disciplina zahteva znaajan doprinos anaerobnih energetskih puteva fosfokreatinskog (alaktatnog) i glikolitikog (laktatnog) anaerobnog metabolizma. Ovakvi testovi najee se koriste kod sportista koji zahtevaju maksimalno ispoljavanje energije u kratkom vremenskom intervalu od nekoliko sekundi do oko 6 minuta. Postignue u kraim ili duim aktivnostima zavisi primarno i od drugih faktora osim anaerobnog energetskog metabolizma. Anaerobna mo i kapacitet zavise i od starosti ispitanika, pola, morfolokih karakteristika i trenanog stanja o emu se mora voditi rauna prilikom interpretacije rezultata. Laboratorijski testovi maksimalne ananerobne moi i kapaciteta su najefikasniji kada simuliraju matini obrazac aktivnosti i ukljuuju specifine miine grupe koriene u odreenoj aktivnosti. Analiza postojee literature ukazuje na prisustvo velikog broja nespecifinih testova aerobnog energetskog sistema. Relativno je mali broj specifinih testova za merenje anaerobne moi i kapaciteta u laboratorijskim uslovima pa je veina ovih testova i dalje prisutna samo u terenskim uslovima. Prema trajanju aktivnosti, svi testovi anaerobne moi i kapaciteta dele se na kratkotrajne, intermedijarne i duge.

145

Anaerobni testovi Kratkotrajni anaerobni testovi Uglavnom su trajanja oko 10 sekundi ili krae i dizajnirani su u cilju evaluacije alaktatnog anaerobnog kapaciteta ukljuenih miinih grupa. Maksimalna produkcija energije u jednoj sekundi se esto dobija kao rezultat ovih testiranja. Indeks ukupnog rada tokom testa ili prosena snaga mogu se koristiti kao indikatori anaerobne izdrljivosti u kratkom periodu vremena. Najpoznatiji testovi su Margaria test (maksimalno brzo penjanje uz devet stepenica visokih 175 mm uz merenje vremena kretanja) (Slika 12.6), Quebec test od 10 sekundi (ispitanik okree maksimalno brzo pedale bicikl-ergometra pri optereenju od 0.99 kp/kg telesne mase), testovi skonosti (Seargent-ov test maksimalnog skoka u vis uz zamah ruku, skok sa rukama na kukovima, skok iz unja, skokovi u kratkim serijama), testovi tranja (na 5, 10 i 20 metara sa kompletnim oporavkom) i drugi. Intermedijarni anaerobni testovi Ovi testovi traju od 20 do 50 sekundi i cilj je odreivanje laktatne anaerobne moi i kapaciteta anagaovane muskulature. Rezulatat testiranja je ukupni izvreni rad, maksimalni izvreni rad, prosena vrednost obavljenog rada, faktor anaerobnog zamora. Potrebno je zapamtiti da se maksimalan doprinos glikolize produkciji ATP deava izmeu 25 i 30 sekunde maksimalne aktivnosti. Primeri testova su Wingate-ov test (maksimalno brzo okretanje pedala na ergo-biciklu tokom 30 sekundi uz predvieno optereenje), de Bryn-Prevost test, sport-specifini i ostali testovi. Dugotrajni anaerobni testovi Ova grupa testova traje izmeu 90 i 120 sekundi. Slue za procenjivanje ukupnog anaerobnog kapaciteta i sposobnosti za odravanje maksimalme snage anaerobnih izvora energije. Primeri testova su Bosco ergojump test (serija od 60 maksimalnih skokova sa rukama na kukovima bez pauze), Quebec test od 90 sekundi na ergo-biciklu, Cunningham-ov test, RAST (test tranja na 35 metara u 6 serija sa 10 sekundi pauze), side-step test (naizmenini boni skokovi u seriji tokom 60 sekundi) i drugi.

146

Slika 12.6 Testiranje anaerobne moi Margaria testom

Poseban indirektan i neinvazivni metod za odreivanje anaerobnog kapaciteta je procena ukupnih energetskih zahteva aktivnosti izraunavanjem teoretske potronje kiseonika neophodne za aktivnost i oduzimanjem od ove vrednosti merenog VO2. Testiranje se obino odvija na ergobiciklu ili tredmilu. Razlika izmeu dve integrisane vrednosti je akumulirani deficit kiseonika (aO2D) i smatra se da reflektuje anaerobni kapacitet (Tabela 12.1). Vrednost aO2D je maksimalna nakon intenzivne aktivnosti koja izaziva zamor izmeu 2 i 5 minuta.
Tabela 12.1 Vrednosti akumuliranog deficita kiseonika kod sportista Sport Sprint 800, 1.500 m Maraton Nesportisti aO2D 70-80 ml O2/kg 65-70 ml O2/kg 50-60 ml O2/kg 55-60 ml O2/kg

Akumulirani kiseoniki deficit predstavlja koliinu energije koja se generie od strane aktivne muskulature, koja ne ukljuuje mitohondrijalne metabolike procese. Nivo aO2D je veih vrednosti kod sportista kod kojih dominira anaerobni metabolizam a manjih vrednosti kod triatlonaca, maratonaca i biciklista.

147

XIII LITERATURA
Zbog ogranienog prostora, u literaturi su navedene samo koriene monografije i enciklopedijska izdanja. Za kompletnu bibliografiju koja ukljuuje lanke iz strunih sportskih i medicinskih asopisa kontaktirati izdavaa. American College of Sports Medicine. ACSMs Advanced Exercise Physiology. Baltimore: Lippincott, Williams & Wilkins, 2005. Armstrong LE. Performing in Extreme Environment. Champaign: Human Kinetics, 2000. Astrand PO, et al. Textbook of Work Physiology (2ed). Champaign: Human Kinetics, 2003. Australian Sports Comission. Physiological Tests for Elite Athletes. Champaign: Human Kinetics, 2000. Bouchard C, Malina RM, Perusse L. Genetics of Fitness and Physical Performance. Champaign: Human Kinetics, 1997. Clancy J, McViacar AJ. Physiology and Anatomy a homeostatic Approach. London: Arnold, 2002. Cooper CB, Storer TW. Exercise Testing and Interpretation. Cambridge: cambridge University Press, 2001. Ehrman JK, et al. Clinical Exercise Phyisology. Champaign: Human Kinetics, 2004. Garrett WE, Kirkendall DT. Exercise and Sport Science. Baltimore: Lippincott, Williams & Wilkins, 1999. Hoffman J. Phyisological Aspects of Sport Traing and Performance. Champaign: Human Kinetics, 2002. Irion G. Physiology: The Basisi of Clinical Practice. Thorofare: Slack Inc., 2000. Kreider RB, Fry AC, OToole ML. Overtraing in Sport. Champaign: Human Kinetics, 1998. LeMura LM, von Duvillard SP. Clinical Exercise Physiology. Baltimore: Lippincott, Williams & Wilkins, 2004.
148

MacIntosh BR, gardiner PF, McComas AJ. Skeletal Muscle Form and Function (2ed). Champaign: Human Kinetics, 2006. Maughan RJ. Basic and Applied Sciences for Sports Medicine. Woburn: Butterworth-Heinemann, 1999. McArdle WD, Katch FI, Katch VL. Exerice Phyisology Energy, Nutrition, and Human Performance (5ed). Baltimore: Lippincott, Williams & Wilkins, 2004. Montoye HJ, et al. Measuring Physical Activity and Energy Expenditure. Champaign: Human Kinetics, 1996. Mooren FC, Volker K. Molecular and Cellular Exercise Physiology. Champaign: Human Kinetics, 2005. Pocock G, Richards CD. Human Physiology The Basis of Medicine (2 ed). New York: Oxford University Press, 2004. Plowman SA, Smith DL. Exercise Phyisology (2ed). Needham Heights: Allyn and Bacon, 1997. Powers SK, Howley ET. Exercise Physiology Theory and Application to Fitness and Performance (5ed). New York: McGraw-Hill, 2004 Robergs RA, Keteyian SJ. Essentials of Exercise Physiology (2ed). New York: McGraw-Hill, 2003 Rowland TC. Childrens Exercise Physiology (2ed). Champaign: Human Kinetics, 2005. Viru A, Viru M. Biochemical Monitoring of Sport Training. Champaign: Human Kinetics, 2001. Wilber RL. Altitude Traning and Athletic Performance. Champaign: Human Kinetics, 2004. Wilmore JH, Costill DL. Physiology of Sport and Exercise (3ed). Champaign: Human Kinetics, 2004.

149

XIV ELEKTRONSKE ADRESE

Shodno razvoju elektronskih publikacija i izvora informisanja, kao dopuna gradivu i u cilju dalje edukacije iz fiziologije sporta prikazane su internet adrese strunih asocijacija, naunih asopisa ili foruma iz oblasti fiziologije sporta i vebanja i sportske nauke.

Ustanove, organizacije i udruenja

American College of Sports Medicine American Society of Exercise Physiologists Canadian Society for Exercise Physiology Gatorade Sports Science Institute International Federation of Sports Medicine British Association of Sport and Exercise Sciences European Strength and Conditioning Association National Strength and Conditioning Association International Sport Sciences Association International Association of Fitness Professionals www.acsm.org www.asep.org www.csep.ca www.gssiweb.com www.fims.org www.bases.org www.epca.org www.nsca-liift.org www.issa.usa.com www.ideafit.com

Struni asopisi
British Journal of Sports Medicine Canadian Journal of Applied Physiology European Journal of Applied Physiology Journal of Applied Physiology Journal of Exercise Physiology Medicine and Science in Sport and Exercise Sports Medicine Journal of Sports Sciences Biology of Sport Journal of Sports Science and Medicine www.bjsm.org www.hkusa.com/CJAP www.link-springer.de www.jap.physiology.org www.asep.org www.ms-se.org www.adis.com www.tandf.co.uk www.insp.pl/bos www.jssm.org

Forumi, panel-diskusije i druge korisne adrese

Sportscience Masters Athlete Physiology and Performance Coaching Science Abstracts Applied Exercise Science Body Composition Tutorial Kinesiology & Health Science Nutrition & Fitness Fit Zone Fitness Testing Competitive Edge
150

www.sportsci.org www.krs.hia.no www.rohan.sdsu.edu www.edb.utexas.edu www.nuts.uvm.edu www.tahperd.sfasu.edu www.lifelines.com www.fit-zone.com fitness.testing.8m.com www.competitivedge.com