Modernost .......................................................................................................................................................

3
Beleke sa predavanja ........................................................................................................................................ 3
Tranzicija i modernizacija ................................................................................................................................... 5
Uzroci krize drutva u tranziciji........................................................................................................................... 7
Moderna, modernizam, modernost, modernizacija: sadraj i razgranienje pojmova .................................... 11
Modernost i modernizacija: teorijsko razgranienje i empirijski pokazatelji .................................................... 12
Obeleja modernosti prema Entoni Gidensu .................................................................................................... 14
Institucionalne dimenzije modernosti .............................................................................................................. 20
Moderno drutvo, globalizacija i odnosi poverenja .......................................................................................... 22
Obeleja modernosti prema Urlihu Beku .......................................................................................................... 24
Svakodnevnica i porodini ivot u drutvu rizika .............................................................................................. 29
Svakodnevni ivot, individualizacija i institucionalizacija u drutvu rizika ....................................................... 29
Nauka i politika u drutvu rizika ....................................................................................................................... 35
Razvoj, promena, nepredak ........................................................................................................................... 36
Razvoj, promena, napredak: pojmovna problematizacija ................................................................................ 36
Teorije drutvene promene............................................................................................................................... 38
Glavne klasine teorije o drutvenom razvitku ................................................................................................. 40
Drustvena promena i struktura drutva ........................................................................................................... 42
Drutvene promene i drutveni razvoj .............................................................................................................. 43
Drutvena stratifikacija i drutvena pokretljivost ........................................................................................... 45
Teorije drutvene stratifikacije ......................................................................................................................... 45
Kanali drutvene pokretljivosti ......................................................................................................................... 50
Pojam, znaaj i oblici drutvene stratifikacije .................................................................................................. 53
Drutvena mo ............................................................................................................................................... 57
Pojam i vrste drutvene moi ........................................................................................................................... 57
Mo, ugled, uticaj: razgranienje pojmova ...................................................................................................... 64
Osnovne orijentacije u shvatanju drutvene moi ............................................................................................ 67
Funkcionalizam .............................................................................................................................................. 69
Osnovne odlike sociolokog funkcionalizma..................................................................................................... 69
Drutvene uloge ............................................................................................................................................. 73
Pojam, znaaj i vrste drutvenih uloga ............................................................................................................. 73
Znaaj teorije uloga u modernoj sociologiji ...................................................................................................... 75
Drutvene uloge i vrednosni sistem .................................................................................................................. 76
Shvatanje drutvenih uloga prema Darendorfu ............................................................................................... 77
Elite ................................................................................................................................................................ 81
Pojam znaaj i funkcije drutvenih elita ........................................................................................................... 81

Jugoslovensko/srpsko drutvo ....................................................................................................................... 87

Primena teorija modernizacije u istoriji Beograda izmeu dva svetska rata ................................................... 87
Privredna modernizacija Beograda .................................................................................................................. 91
Drutvena pokretljivost u Srbiji tokom 90-tih ................................................................................................... 93
Strukturne osobenosti jugoslovenskog drutva poetkom 90-tih .................................................................... 98
Teorijski okvir za klasno slojnu stratifikaciju i diferencijaciju srpskog drutva tokom 90-tih ......................... 104
Osnovna obeleja stratifikacijskog modela jugoslovenskog drutva tokom devedesetih .............................. 105
Teorijski modeli objasnjenja drutvene promene u jugoslovenskom drutvu ................................................ 109
Jugoslovensko drutvo kao drutvo u tranziciji .............................................................................................. 110
Vrednosne orijentacije i drustvena promena u tranziciji srpskog drustva ...................................................... 115
Razlozi raspada socijalizma ............................................................................................................................ 119
Marks ........................................................................................................................................................... 124
Dinamika drutvenog razvoja prema Marksu ................................................................................................ 124
Odnos ekonomske osnove i drutvene nadgradnje kod Marksa .................................................................... 125
Objanjenje drutvene promene prema Marksu ............................................................................................ 126
O podeli rada kod Marksa i Dirkema: slinosti i razlike .................................................................................. 128
O istorijskom razvoju drutva prema Marksu ................................................................................................ 131
Dirkem ......................................................................................................................................................... 134
Pojam, znaaj i uloga drutvene injenice u Dirkemovoj sociologiji ............................................................... 134
Osnovne odlike Dirkemovog koncepta sociologije i njene drutvene funkcije................................................ 138
Pojam znaaj i oblici manifestovanja kolektivne svesti .................................................................................. 140
Odnos Marksovog i Dirkemovog koncepta podele rada ................................................................................ 141
Funkcionalna diferencijacija i drutvena integracija ...................................................................................... 144
Tipovi solidarnosti i podela rada kod Dirkema ............................................................................................... 145
Pojam drutvene anomije ............................................................................................................................... 150
Veber ........................................................................................................................................................... 151
Znaaj pojma drutvenog delanja u Veberovoj sociologiji ............................................................................. 151
Veberovo shvatanje birokratije ...................................................................................................................... 153
Pojam i tipovi drutvenog delanja .................................................................................................................. 159
Pojam i uloga idealnog tipa ............................................................................................................................ 161
Uloga kulturnih inilaca u razvoju modernog drutva.................................................................................... 163
Diferencijacija Moderne i drrutvene racionalnost ........................................................................................ 168
Veberova teza o znaaju protestantske etike za nastanak kapitalizma ......................................................... 170
Razlika izmeu marksistikog i Veberovskog shvatanja nastanka kapitalizma ............................................. 173
Razgranienje politike i nauke na etikoj osnovi ............................................................................................ 175
Problem vrednosne neutralnosti u drutvenim naukama .............................................................................. 178
Tipovi vlasti prema Veberu ............................................................................................................................. 180

MODERNOST
BELEKE SA PREDAVANJA
Moderna
Moderna kao obeleje epohe se vezuje za prelazak iz tradicionalnih drutava u moderna
graanska drutva. Dolazi do porasta stanovnitva, dolazi do tehnolokih otkria, vezanih pre
svega za efikasniju upotrebu sirovina, nauno znanje se intenzivno razvija i neposredno se
primenjuje to dovodi do vee efikasnosti u privrednom i ekonomskom domenu, dolazi do
uveanja populacije u gradovima, do prelaska sa manufakturnog naina privreivanja na
industrijski to su samo neki od fenomena koji zajedno proizvode moderno graansko
drutvo. Moderno drutvo karakterie i odgovarajui nain politike organizacije, ukida se
staleko drutvo, dolazi do uruavanja monarhija i do uspostavljanja graanske vlasti koja je
utemeljena na idejama jednakosti, ravnopravnosti.
Moderna je formacija koja u sebi sadri i momente drutvene promene i razvoja, dakle
naglaava se dinamiki aspekt drutva, stalna transformacija i kretanje, ali istovremeno se
smatra da je to drutvo ve postiglo neke nivoe razvoja koji su neophodni da bi se neko drutvo
uopte okarakterisalo kao moderno. To najee podrazumeva odgovarajui nivo ekonomskog
razvoja, odgovarajui nivo emancipacije odreenih drutvenih grupa, odgovarajui nivo
zdravlja, itd.
elja da se dostignu odgovarajui standardi i istovremena elja da se oni neprestano
prevazilaze dovode do paradoksalne situacije neuhvatljivosti drutvene promene. Upravo ta
paradoksalnost je u fokusu klasinih sociolokih teoretiara i osnivaa sociologije. Nastanak
sociologije poklapa se sa periodom modernizacije evropskih drutava.
Modernizam
Modernitet podrazumeva drutveno-istorijske i socioloke aspekte koji se pripisuju moderni
kao epohi, dok modernizam upuuje na domen kulture i umetnosti. Modernizam u umetnosti
javlja se u Evropi, pre svega u literaturi. Jedan od najistaknutijih autora te epohe je arl Bodler,
koji razbija stare, klasicistike poetske forme upuene na velianje starog drutvenog poretka
i reima, i okree se modernim temama graanskog drutva kao to su oseanja, propadanja,
dekadencije, raskidanje veza izmeu starog i nemogunost da se uspostave adekvatne
emocionalne, intelektualne veze sa novim drutvenim poretkom. Pesnici i pisci na pesimistian
nain posmatraju svet oko sebe, i na subjektivan nain tumae drutvene procese. . . Ruso
pie o tome da moderno drutvo odvaja oveka njegove prirode, to dovodi do oseaja
uskraenosti, uznemirenosti i nesigurnosti. U slikarstvu, modernizam se ogleda u prelasku sa
klasinih prikaza crkve, crkvenog ivota, aristokratije, ka prikazima iz prirode, urbanih pejzaa,
ivota graanske klase (Mane, Mone, Van Gog, Renoar).

I u umetnosti se moe primetiti protivrenost moderne, koja se ogleda pre svega u tome to
se razvijaju razliiti pravci. S jedne strane veliaju se promene, razvoj i napredak, dok s druge
strane postoji pesimistika, romantiarska struja koju karakterie melanholija i patnja za
starim dobrim vremenima.
Modernizacija
Modernizacija je socioloko-razvojna kategorija koja aktualizuje dinamine aspekte moderne
i moderniteta. Proces, a ne stanje. Modernizacija upuuje na skup merljivih pokazatelja, kao
to su prosean nivo privrednog rasta, stope uvoza i izvoza, da li je vea stopa mortaliteta ili
nataliteta, kako je distribuirano obrazovanje u populaciji, koliki je procenat nepismenih.
Modernizacija se esto poistoveuje sa vesternizacijom. Kada se govori o odreenim
aspektima modernizacije koji se smatraju standardom u modernom i civilizovanom svetu,
potrebno je tretirate te kategorije u okviru odgovarajueg konteksta i imati u vidu da isti
parametri u razliitim tipovima drutava, koja imaju drugaiju kulturnu pozadinu, ne
funkcioniu isto.
Kao to se moe govoriti o razliitim aspektima moderne, tako se i same te kategorije se mogu
raslojiti na pojedine delove. Stoga se moe govoriti o politikoj, drutvenoj, privrednoj,
kulturnoj dimenziji modernosti i modernizacije. Politika modernizacija podrazumeva
poveanu fleksibilnost institucija, vee ostvarenje drutvene jednakosti i uea u donoenju
odluka. Privredna modernizacija podrazumeva sve vei ekonomski rast, industrijsku
proizvodnju nasuprot manuelnoj, zanatskoj, porast investicija, poveana eksploatacija
resursa, ali i poveana eksploatacija ljudskog rada. Kulturna modernizacija podrazumeva
omoguen pristup kulturnom kapitalu, odnosno kulturnim i simbolikim vrednostima, kao i
demokratizaciju obrazovanja.
Gidens
Gidens u knjizi Posledice modernosti govori o modernosti kao procesu i modernosti kao
stanju. Za Gidensovu analizu modernosti karakteristino je bavljenje kategorijama prostora i
vremena. U predmodernom stanju ne postoje mehanizmi preciznog raunanja vremena i
vreme se ne doivljava kao neto to je pitanje standardizacije. Takoe, razdaljina se meri
brojem dana koji su potrebni da se stigne od jednog mesta do drugog, a ne kilometrima. Ideja
o preciznom merenju vremena i prostora je rezultat moderne epohe i ona je rezultat toga to
je dolo do razdvajanje kategorija prostora i vremena. Ovo razdvajanje se javlja sa
odgovarajuom podelom rada i sa aktivacijom moderniteta koja je centrirana oko gradova.
Gidens govori o mehanizmima iskorenjivanja koji se odnose na izlaenje iz okvira lokalnog i
provincijalnog, to istovremeni znai prevazilaenje prostorno-vremenskih ogranienja.
Gidens govori o refleksivnom prisvajanju znanja, koje se odnosi na proizvodnju sistematskog
znanja o drutvenom ivotu koje postaje sastavni deo drutvenog poretka, gde se naroito
izdvaja sociologija.

TRANZICIJA I MODERNIZACIJA
Tranzicija ili privreda u tranziciji je privreda koja se menja iz planske privrede (socijalizma) na
slobodno trite (kapitalizam). Privreda u tranziciji prolazi kroz ekonomsku liberalizaciju, gde
trite formira cene umesto drave. Organizacije i trgovinske barijere su uklonjene a samim
tim poinje i privatizacija dravnih preduzea i resursa, kao i stvaranje finansijskog i privatnog
sektora da bi se olakalo kretanje privatnog kapitala. Ovaj proces se primenjuje u Kini, u
zemljama biveg Sovjetskog Saveza i bivim komunistikim zemljama Evrope i zemljama treeg
sveta. Proces tranzicije obino karakteriu promena i stvaranje novih institucija, otvaranje
veeg broja privatnih preduzea, a samim tim i proces tranzicije oznaava demokratizaciju
drave, ukidanje monopola u razliitim sektorima privrede kao i stvaranje konkurencije na
svetskom tritu.
Prema MMF-u, glavni elementi procesa tranzicije su:
1. Liberalizacija poveanje konkurencije na svetskom tritu i smanjenje trgovinskih barijera
2. Makroekonomska stabilizacija stavljanje inflacije pod kontrolu i smanjuje se tokom
vremena, nakon poetnog udarca od visoke inflacije koja sledi iz liberalizacije trita i
poveanja potranje za proizvodima. Ovaj proces zahteva disciplinu u dravnim budetu
kao i rast novca i kredita kao i progres ka odrivom bilansu isplaivanja plata i penzija
3. Restrukturiranje i privatizacija stvaranje odrivih reformi finansijskog sektora i preduzea
u privredi da bi dolo do sposobnog naina za proizvodnju robe koja se moe prodati u
slobodnom tritu kao i prenos dravnog vlasnitva u privatne ruke.
4. Pravne i institucionalne reforme smanjuje ulogu drave u tim privredama , kao i
uspostavljanje vladavine prava i uvoenje politike konkurencije meu domaim
preduzeima na svetskom tritu.
Proces tranzicije moe biti razliit. Neke zemlje su radile eksperimente sa trinom privredom
decenijama, dok su neke zemlje usvojioci te privrede. U nekim sluajevima reforme su bile
praene u politikim preokretima kao to je obaranje diktatora, kolaps vlade, proglaenje
nezavisnosti ili integracija sa drugom zemljom. U drugim sluajevima ekonomske reforme su
usvojene od strane aktuelne vlasti sa malo 1interesa za politike promene. Tranzicija se takoe
razlikuje u pogledu obimu centralnog planiranja kao i obim liberalizacije u naporima koji se
preduzimaju. Tokom privatizacije u Srbiji i zemljama bive SFRJ dolazilo je do greaka tokom
brze privatizacije, zato to se nije vodilo rauna o tome da li kupac tog preduzea eli da nastavi
poslovanje ili ne, pa zbog toga nastaje problem visoke nezaposlenosti u zemljama u tranziciji.
Pojam modernizacije obuhvata poetni period kapitalizma mada se kasnije vezuje za pojam
savremenog industrijskog drutva. Modernizacija je novi naziv za stare procese, procese
drutvenih promena, zahvaljujui kojima manje razvijene zemlje prihvataju opte trendove
razvijenih zemalja, Modernizacija je predstavljala zamenu za irenje pojmova koji su
oznaavali drutveni razvoj kojem je trebalo da se priblie, ili njime ovladaju manje razvijene
zemlje.
5

Izraz dolazi od latinske rei modernus, koja se od V veka n.e. upotrebljava kao oznaka za
hriansku sadanjost, naspram paganske prolosti. Danas je moderno izraz za neto to je
savremeno to je suprotno od tradicionalistikog. Modernizacija se moe razumeti kao proces
tokom kojeg neko nerazvijeno drutvo poprima osobine razvijenog drutva.
Dva su glavna shvatanje modernizacije marksistiko i funkcionalistiko. Marksistiko
shvatanje poiva na ideji da politika elita, ukoliko dovoljno odluna i sposobna, moe neku
nerazvijenu zemlju, uprkos zaostalosti i primitivnosti naroda, za kratko vreme da je uini
razvijenom. To se obino odnosi na oblasti kao to su tehnologija, nauka, tehnika, saobraaj,
obrazovanje...
Funkcionalistika predstava o modernizaciji je naprotiv zasnovana na shvatanju modernog
drutva kao jedinstvenog sistema tehnologije, ustanova i vrednosti. Otuda je modernizacija za
funkcionaliste usklaeni razvoj kljunih delova drutvenog sistema. Funkcionalisti smatraju da
glavni neuspeh komunistike modernizacije lei upravo u njenoj parcijalnosti. Komunistike
zemlje jesu industrijalizovane. U njima je promenjena drutvena struktura.
Teorija modernizacije je doivela svoj prvi uspon u sociologiji tokom ezdesetih godina XX
veka.

UZROCI KRIZE DRUTVA U TRANZICIJI

Poslednjih godina se esto koristi izraz tranzicija u svakodnevnim raspravama vezanim za
politiko i ekonomsko stanje u dravi, to je sluaj u Srbiji, ali i u ostalim dravama Istone
Evrope. Pri tom, ne obraa se u potpunosti panja na to ta ovaj termin podrazumeva, pa se
zapada u greke pri njegovom kolokvijalnom korienju. U sledeem radu u se truditi da
razjasnim ta tano podrazumeva pojam tranzicija, takoe u skladu sa naslovom rada,
moram da razjasnim i koji su uzroci krize drutava u tranziciji, a pisau i o mogunosti saniranja
negativnih posledica ovog procesa. Oslanjau se na injenino stanje u dravama koje su
prole kroz tranziciju, pokuavajui da izvedem opti zakljuak u vezi sa uzrocima krize u
tranzicionim drutvima. Poto svako drutvo ima i svoje specifinosti, ukazau i na razlike koje
postoje meu pojedinanim drutvima koja su prola kroz ovaj proces. U cilju potpunijeg
razumevanja tranzicije, vano je sagledati tranzicioni proces sa vie aspekata: drutvenog,
politikog, ekonomskog, kao i njegove ukupne posledice koje nosi po ivot graana. Poto su
procesu tranzicije neposredno prethodila mnoga drutvena i politika deavanja, potrebno je
znati koja od njih su ga prouzrokovala. Takoe, vano je znati i ta se deava i ta su ciljevi
politike jednog drutva nakon ovog procesa. Na kraju, vano je u celini sagledati i posledice
tranzicionog procesa u dravama u kojima se taj proces odvio, kao i njegove pozitivne i
negativne efekte po drutvo.
ta podrazumeva pojam tranzicija
Tranzicija je proces tokom kojeg se privreda u nekoj dravi menja iz modela planske privrede
(socijalizam) u model slobodnog trita (kapitalizam). Privreda u tranziciji prolazi kroz
ekonomsku liberalizaciju, gde trite formira cene umesto drave. Centralna organizacija i
trgovinske barijere se uklanjaju, otpoinje privatizacija dravnih preduzea i resursa, stvara se
finansijski i privatni sektor da bi se olakalo kretanje privatnog kapitala. Proces tranzicije
obino karakterie promena i stvaranje novih institucija, otvaranje veeg broja privatnih
preduzea. Samim tim, ovaj proces bi trebalo da oznaava demokratizaciju drave, ukidanje
monopola u razliitim sektorima privrede, kao i stvaranje konkurencije na dravnom i
meudravnom tritu.
Prema MMF-u, glavni elementi procesa tranzicije su:
1. liberalizacija poveanje konkurencije na globalnom tritu i smanjenje trgovinskih
barijera;
2. makroekonomska stabilizacija stavljanje inflacije pod kontrolu, nakon poetnog
udarca od visoke inflacije koja sledi iz liberalizacije trita i poveanja potranje;
3. restrukturiranje i privatizacija stvaranje odrivih reformi finansijskog sektora i
preduzea u privredi;
4. pravne i institucionalne reforme smanjenje uloge drave u privredi, uspostavljanje
vladavine prava i uvoenje politike konkurencije.

Proces tranzicije moe da se razlikuje od drave do drave: neke zemlje su decenijama radile
eksperimente sa trinom privredom, neke zemlje su usvojile takvu privredu (npr. Srbija), u
skoro svim dravama su na proces tranzicije uticale politike promene, a u nekima od njih je
situacija bila dodatno zakomplikovana ratovima (npr. biva Jugoslavija i pojedine republike
biveg Sovjetskog Saveza). Takoe, u mnogim zemljama se deavalo da je vlast usvajala
ekonomske reforme bez interesovanja za politike promene (npr. Kina i Vijetnam), a u nekim
dravama vlasti nisu imale politiku volju da izvre potrebne ekonomske reforme (npr.
Republika Makedonija). Tokom tranzicije je dolo i do mnogih greaka u voenju ekonomske
politike i privatizacije, a svi navedeni razlozi su uticali na to da proces tranzicije ne proe bez
potekoa po drutva koja su prola kroz taj proces.
Uzroci krize
Proces tranzicije u dravama Istone Evrope je bio potpuno nova pojava, pa su politike
odluke, naroito one vezane za ekonomsku politiku nosile sa sobom puno nenameravanih
posledica, ak i u sluaju kada je zaista postojala dobra namera odgovornih politiara iz vlasti.
U nekim drugim sluajevima, prisutna je bila sprega vlasti i novih elita koje su zauzele
specifinu i vanu ulogu u celini tranzicionog procesa, ovakvu elitu uglavnom nije ni
najmanje zanimalo opte dobro, karakteristina za nju je bila beskrupuloznost, a pripadnici
njenih redova su esto dolazili iz sveta kriminala. Takoe, esto se deavalo da je nova elita
bila ista kao rukovodilaka klasa iz poznog socijalizma ili usko povezana sa tom klasom putem
rodbinskih i prijateljskih odnosa, ovaj sluaj je bio tipian za Rusiju, Bugarsku i Srbiju, ali i neke
druge bive socijalistike drave u Evropi. Mora se priznati i to da ni startne pozicije
pojedinanih drava nisu bile iste, pa tako, u procesu tranzicije teko moemo uporediti drave
Centralne Evrope (npr. Maarsku, eku, Slovaku, nekadanju Istonu Nemaku) gde je
postojala izvesna tradicija kapitalizma i pre socijalistikog sistema sa veinom zemalja biveg
Sovjetskog Saveza gde je socijalistiki sistem uspostavljen izravno kao ukidanje feudalnog
sistema. Interesantno je i simptomatino kod navedenih drava i to, da politiko-ekonomski
sistemi uspostavljeni nakon tranzicije po pojedinanoj dravi prevashodno lie na sisteme koji
su postojali pre perioda socijalizma, pa se socijalizam namee samo kao period zamrzavanja
njemu prethodeih sistema. Prethodno navedeno drutveno stanje je doprinelo tome da
proces tranzicije ne proe bez neprijatnosti po stanovnitvo zemalja koje su se nale u ovom
procesu, kao i na to da tranzicija ne proe onako kako je teorijski bilo pretpostavljeno da e
proi.
Vano je znati da su praktikovana etiri tipa privatizacije:
1. masovna autsajderska privatizacija sa brzom rasprodajom preduzea (u ekoj);
2. masovna insajderska privatizacija sa brzom rasprodajom preduzea (u Rusiji i
Bugarskoj);
3. privatizacija sa prodajom autsajderima odozgo, inicirana primarno od strane drave (u
Istonoj Nemakoj);

4. privatizacija sa postepenom prodajom autsajderima odozdo, pokrenuta putem

decentralizovanih inicijativa (u Poljskoj i Maarskoj).
Treba znati i da postoje neslaganja meu ekonomistima po pitanju reformi, neki predlau brze
reforme i ok-efekat, dok su neki drugi na strani postepenih reformi. Vano je znati i to da
je politiko stanje devedesetih godina u Srbiji zakomplikovalo tranziciju, a promena vlasti
2000. je doprinela tome da je plan tranzicije viestruko menjan tokom samog tranzicionog
perioda.
Iskustva govore da problemi nastaju kada se ne vodi rauna (esto namerno) o tome da li
kupac nekog preduzea eli da nastavi poslovanje ili ne, takoe mnoga preduzea u sluaju
gubljenja svog ekskluzivnog trita, po stupanju na globalno slobodno trite, ne mogu da se
izbore sa konkurencijom, zbog navedenih razloga nastaje problem visoke nezaposlenosti u
zemljama u tranziciji. Zato, zemlje u tranziciji prate sledee mane:
1.
2.
3.
4.
5.

dramatian pad industrijske proizvodnje i kolaps gigantskih preduzea;

slab rast ili pad BDP-a i ivotnog standarda;
porast nezaposlenosti i osiromaenje veine stanovnitva;
slab dotok kapitala i investicija;
odlazak mladih, obrazovanih i sposobnih ljudi u zemlje u kojima e imati bolje anse.
Posledice

Prethodno navedene mane (u skladu sa materijalistikim stavom da materijalno proizvodi

duhovno) mogu da budu uzroci krize drutava u tranziciji, koja se ispoljava svojim posledicama
na pojedince, a preko pojedinaca i na drutvo kao kolektivitet.
Integrisani pojedinci i grupe drutva (npr. industrijski radnici) mogu pasti na margine drutva,
to proizvodi drutveni anomiju dela stanovnitva. Rast udela uslunog sektora u privredi,
osim industrijskih radnika, najee zadesi i poljoprivredno stanovnitvo, to vodi nestanku
sela i prenatrpanim veim gradovima.
Loe i korumpirane institucije (birokratija), koje su proizvod ekonomske krize, dovode do
povlaenih pojedinaca, a ujedno diskriminie ostatak stanovnitva, koje ne spada meu
povlaene pojedince i grupe.
Loa ekonomska politika vodi zanemarivanju potencijala stanovnitva, to se prvenstveno
ispoljava u nezaposlenosti mladih i radno sposobne srednje generacije.
Prethodno navedene posledice predstavljaju pogodno tlo za stvaranje drutvenih anomalija
kakav je porast stope kriminala i korupcije, stvaranje klase koja samo manipulie tritem i
novcem, kao i ponovni prodor totalitaristikih ideologija. Interesantan sluaj je i zakonsko
legalizovanje prethodno stigmatizovanog ponaanja kao pokuaj leenja posledica ekonomske
krize, na primer dekriminalizacija pojedinih droga (u ekoj) ili legalizacija prostitucije (u
Maarskoj) u cilju razvijanja turizma ovakve vrste i pribavljanja poreskih prihoda.
9

Zakljuak (mogunost saniranja negativnih posledica)

injenica koju svi vidimo je ta, da je proces tranzicije promenio prethodni drutveni sistem i
poredak u zemljama u kojima se odvio, ta promena je sa sobom nosila i negativne efekte koji
su prouzrokovali krizu u ovim drutvima. Najveu ulogu u saniranju krize bi trebala da ima
politika vlast, ali iz iskustva pojedinanih drava znamo da ona nije sposobna da amortizuje
negativne posledice tranzicije, svojim loim merama najee produbljuje tu krizu, a i samu
vlast ine interesne grupe koje esto namerno preduzimaju loe mere za veinu stanovnitva,
kako bi poboljale svoj poloaj. Svaka drava i svako drutvo trebaju da znaju emu tee,
potrebno je smanjiti korupciju i kriminal i kao posledicu toga stvoriti pogodno okruenje za
poslovanje u cilju stvaranja ekonomskog prosperiteta i boljeg ivotnog standarda veine
graana. Takoe, vano je u tom cilju doneti i odgovarajue zakone, te strogo kontrolisati
njihovu implementaciju, kako ne bi ostali mrtvo slovo na papiru. Neke zemlje su uspeno
prole kroz proces tranzicije, postale lanice Evropske unije i poboljale optu sliku o sebi. Sa
druge strane stoje drave koje nisu uspele u tranziciji i koje se jo uvek mue sa primitivnim
problemima, nezavisno od toga da li su formalno lanice Evropske unije. Najnovija svetska
ekonomska kriza je dodatno zakomplikovala stvar i upozorava nas na potrebu za stalnim
reformama, kao i na to da problemi ne zaobilaze nikog, ve da tee pogaaju nespremne
drave koje lutaju bez jasnog cilja.

10

MODERNA, MODERNIZAM, MODERNOST, MODERNIZACIJA: SADRAJ I RAZGRANIENJE

POJMOVA
Modernost se obino odnosi na fenomen i karakteristike post-tradicionalnog ili postsrednjevekovnog perioda, odnosno na doba koje karakterie prelazak sa feudalizma ili
agrarnog drutva ka kapitalizmi, industrijalizaciji, sekularizaciji i formiranju drava-nacija.
Konceptualno Koncept modernosti u najveoj je meri razvijen pod uticajem prosvetiteljstva.
Taj snani filozofski pokret zasluan je za formiranje modernistike slike sveta, oveka i
drutva. Prosvetitelji polaze od bezgranine vere u mo ljudskog razuma te smatraju kako se
drutvena zajednica moe organizovati na potpuno razumskim naelima. Time se ujedno
neprihvatljivima smatraju bilo kakve transcendentne legitimacije drutvenog ureenja. Tenja
prosvetitelja bila je uspostavljanje potpuno racionalnog drutva u kojem razum ne bi upravljao
samo naunim i tehnolokim aktivnostima nego i meuljudskim odnosima. Ideja da je drutvo
izvor vrednosti, da je dobro ono to je za drutvo korisno i da je sve to naruava njegovu
integraciju i funkcionisanje zlo, je esencijalan element klasine ideologije modernosti
Dok se pojam prosvetiteljstva odnosi na specifian pokret u okvirima zapadne filozofije, pojam
modernosti se najee odnosi jedino na socijalne odnose u vezi sa usponom kapitalizma i
industrijalizacije.
Termin moderan vodi poreklo iz 5. veka, kada je oznaavao prelazak iz paganstva u doba
dominacije hrianstva, iako postaje popularan nakon intelektualnih debata krajem 17. Veka
o superiornosti moderne kulture nad klasinom (grkom i rimskom). U ovom kontekstu, re
moderan se odnosila na prevrednovanje nedavne prolosti i favorizaciju novog poetka, uz
ponovnu interpretaciju istorijskog porekla aktuelnog drutva.
Dinamika komponenta modernosti, odnosno modernost u akciji naziva se modernizacijom.
Moderna, moderno doba oznaava istorijski period u kojem dominira modernost. Obino se
smatra da moderna poinje u 16. veku i ne predstavlja samo deskriptivnu hronoloku oznaku,
ve i karakter novog epohalnog razdoblja koje je suprotstavljeno srednjem veku i antici.
Modernizam u najirem smislu rei predstavlja modernu misao ili praksu, odnosno vrednosti
i ideje modernosti. Obino se koristi da bi oznaio modernistiki pokret, kao skup kulturnih
karakteristika i pokreta poznog 19. i ranog 20. veka u umetnosti, ali i kulturi uopte.
Modernizam insistira na odbacivanju tradicije, religije, dominantne socijalne organizacije i
ranih umetnikih i kulturnih formi.

11

MODERNOST I MODERNIZACIJA: TEORIJSKO RAZGRANIENJE I EMPIRIJSKI POKAZATELJI

Modernost. Bez obzira u kojoj se oblasti koristi (filozofija, sociologija, knjievnost), pojam
modernosti implicira odreeno trajanje tj. epohu. Kao vreme nastajanja glavnih obeleja
modernosti obino se uzima kraj tzv. tradicionalnih drutava. Za neke teoretiare, modernost
je sinonim za kapitalizam, neki je vezuju ua razvij tehnologije, industrijalizaciju. Dalje, o
postojanju modernosti moe da se govori tek od formiranja nacionalnih drava. Takoe se
smatra da su na genezu modernosti odluujui uticaj imale korenite promene u duhu
zapadnog sveta, do kojih je dolo posredstvom filozofije, umetnosti, nauke... Meutim, sud
ovo je moderno drutvo je nemogue izrei samo na osnovu transparentnih empirijskih
delatnosti. ak i oni poreci za koje se nesumnjivo tvrdi da su moderni, u nekim svojim
aspektima odstupaju od konstrukcije idealnog tipa modernosti.
Radi se o preklapanju i proimanju prolog i sadanjeg. Glavni elementi modernosti nastaju u
vreme renesanse, u XIV veku, kada se raaju:
1.
2.
3.
4.

novi oblici privatnog vlasnitva;

trina privreda (ekonomija usmerena na proizvodnju robe);
racionalnost;
Individualizam.

Ovo su temeljni uslovi modernosti. Pomenuti uslovi su se irili severnim delovima Evrope, a
potom i Severnom Amerikom, da bi vremenom dostigli globalne razmere. Prema Entoni
Gidensu, tokom poslednjih decenija XX veka, modernost je ula u kasnu fazu i njena tranzicija
ka postmodernizmu je uveliko u toku. Sa druge strane, teoretiari postmodernosti tvrde da su
materijalne i duhovne pretpostavke modernosti iscrpljene kroz istoriju i da se o postojanju ove
epohe vie ne moe govoriti.
Razlike izmeu modernih i predmodernih drutava su brojne i tiu se: ekonomije, prava,
nauke, kulture U predmodernim epohama, ljudi su bili vezani samo za jednu matricu
egzistencije (domainstvo, stale, klasa). U modernosti se uspostavlja interakcija delovanja i
strukture. Svoj identitet ljudi vie ne grade posredstvom kolektiviteta kojem pripadaju, nego
prevashodno sopstvenim delanjem. Odsustvo navedenih uslova je indikator da jedan sistem
ne pripada modernosti.
Modernizacija. Danas je moderno sinonim za neto to je savremeno, zapadnjako i to je
suprotno tradicionalnom. Postoje dva shvatanja modernizacije: marksistiko i
funkcionalistiko.
Marksistiko se temelji na ideji da ukoliko je politika elita dovoljno odluna i sposobna, moe
neku nerazvijenu i zaostalu zemlju da za relativno kratko vreme uini razvijenom.
Modernizacija se pre svega odnosi na oblasti kao to su tehnologija, nauka, saobraaj,
obrazovanje, dravna uprava Marksistiki pojam modernizacije, meutim, se ne odnosi na
stvaranje vanih segmenata kao to je trina privreda, individualizam
12

Funkcionalistika predstava je zasnovana na shvatanju modernog drutva kao sistema

tehnologije, ustanova i kulture. Funkcionalisti o modernizaciji obino govore na 7 polja:
ekonomskom, politikom, obrazovnom, religijskom, porodinom, stratifikacijskom i
psiholokom.

13

OBELEJA MODERNOSTI PREMA ENTONI GIDENSU

U delu, ,,Posledica modernosti E.Gidensa, razvijena je institucionalna analiza modernosti.
Entoni Gidens modernost odreuje kao oblike drutvenog ivota koji su se pojavili u Evropi,
od otprilike sedamnaestog veka nadalje, i iji se uticaj od tada irio, manje ili vie, po itavom
svetu. On ukazuje na razliite teorije o savremenom poetku raanja novog doba, novog tipa
drutvenog sistema, sistema koji se ne zasniva na proizvodnji materijalnih dobara ve na
informaciji, koji, kod razliitih autora, nosi razliite nazive (informatiko drutvo,
potroako drutvo), kao i o savremenom poetku kraja modernizma (postmodernost,
postmodernizam, postindustrijsko drutvo, postkapitalizam).
Da bi se shvatio ovaj proces raanje novog doba, nije dovoljno ponuditi nove termine.
Potrebno je razmotriti prirodu same modernosti, razumeti kako se u okviru drutvenih nauka
stekao utisak da su se mnoge stvari otele kontroli, da su iznad naeg domaaja, i da se kao
takve ne mogu objasniti. Drutvene nauke su na pogrean nain tumaile modernost i mnoge
rasprave o modernosti optereene su nedostacima sociolokih gledita. Ovo nije period
postmodernosti, ve period u kojem posledice modernosti postaju intenzivnije nego ikada
ranije.
Diskontinuiteti modernosti
Gidens termin diskontinuitet upotrebljava na specifian nain, razliit od svih ranijih upotreba
ovog termina. Naime, on diskontinuitet, odnosno skup diskontinuiteta, stavlja u kontekst
jednog perioda ljudske istorije, modernog perioda. Promene koje je period modernosti sa
sobom doneo toliko su snane i toliko su razliite od svega to se deavalo u prolosti da nam
znanje o ranijim promenama i preobraajima pri pokuaju razumevanja i interpretiranja ovih
promena koje su se dogodile u relativno kratkom periodu nee mnogo pomoi.
Ovi moderni diskontinuiteti razlikuju se od svih preanjih po brzini promena koja je postala
izuzetna i proima ne samo tehnologiju, u kojoj se moe najlake zapaziti, ve i sve druge
oblasti. Njihova irina promena obuhvata itavu planetu. Diskontinuitet se moe zapaziti i u
unutranjoj prirodi modernih institucija, institucija koje nisu postojale ni u jednom ranijem
periodu (politiki sistem nacionalne drave, potpuna zavisnost proizvodnje, od neorganskih
izvora, potpuno robni karakter proizvoda i najamnog rada), ili institucija koje imaju posebnu
vrstu kontinuiteta sa institucijama iz ranijih perioda (grad).
Sigurnost nasuprot opasnosti i poverenje nasuprot riziku
U delu koji sledi, Gidens navodi da je ,,modernost pojava sa dva lica. Reenicu koju navodi,
objanjava razvojem modernih drutvenih institucija i njihovo irenje po celom svetu. Upravo
su iste odgovorne za sigurniju i bogatiju egzistenciju ljudskih bia. Dok svoju negativnu stranu,
kako Gidens navodi ,,mranu stranu modernosti, ispoljava sve ee tokom dvadesetog veka.

14

Marks i Dirkem isticali su da pozitivne mogunosti, koje prua moderno doba, premauju
njegove negativne strane. ak ni Maks Veber, koji je isticao negativne strane modernosti, nije
bio u stanju predvideti da e se one ispoljiti u daleko veoj meri. Takoe je i ekoloka
problematika u okviru socioloke misli ostala nerasvetljena. Jedan izuzetno vaan aspekt
savremenog sveta kome ni jedan od klasinih savremenih sociologa nije dovoljno posvetio
panje jeste fenomen industrijalizacije rata. Dok je proces povezivanja industrijskih
pronalazaka i organizacije sa vojnom moi otpoeo istovremeno sa procesom
industrijalizacije. Stoga nije udno to je veina sociologa u devetnaestom i poetku
dvadesetog veka pretpostavljala da e modernizacija izroditi jedan miroljubiv, sreniji i
sigurniji drutveni poredak, dok su dogaaji koji su usledili potpuno opovrgli ovu pretpostavku.
Sociologija i modernost
Spreavajui kasnije mislioce da se usmere u odgovarajuem pravcu i prue adekvatnu analizu
modernih institucija, Gidens ukazuje na tri koncepcije, nastale pod uticajem klasinih
drutvenih teorija. Prva se odnosi na institucionalnu analizu modernosti. Naime, najznaajnije
socioloke teorije teile su isticanju jednog, osnovnog, dinaminog elementa promene u
interpretaciji prirode modernosti. Za Marksa je osnovna transformacija snaga kapitalizma, za
Dirkema industrijalizam i podela rada, za Vebera kapitalizam, mada je njegovo stanovite
mnogo blie Dirkemovoj nego Marksovoj koncepciji. Sa druge strane, Gidens naglaava da
kapitalizam i industrijalizam, kojima on dodaje jo i kontrolu nad informacijom, ne treba
meusobno iskljuiti, ve posmatrati kao elemente modernosti, koja je viedimenzionalna na
institucionalnom nivou i u kojoj svaki od tih elemenata ima znaajnu ulogu.
Druga koncepcija nastala pod uticajem klasinih teorija odnosi se na drutvo kao osnovni fokus
socioloke analize. Prema pojmu drutvo treba biti oprezan. Mnogi autori sociologiju smatraju
naukom o drutvima, mislei pri tome na sasvim jasno odreene i unutranje jedinstvene
sisteme. Drutvo, posmatrano na ovaj nain, moe se izjednaiti sa pojmom nacionalne
drave. Meutim, iako moderna drutva imaju jasno definisane granice, ona su meusobno
povezana nitima koje prelaze granice poretka, pa se posebna panja mora usmeriti na
sposobnost savremenih drutava da premoste vreme i prostor u ije okvire su ih smetali
klasini sociolozi, i na nain na koji su institucije modernog drutva situirane u vremenu i
prostoru.
Trea koncepcija je u vezi sa relacijom izmeu sociolokog znanja i karakteristika modernosti
na koje se ta znanja odnose. Sociologija se u veini sluajeva smatra naukom koja prua znanja
o modernom drutvu upotrebljiva u svrhu kontrole nad drutvenim institucijama. Sa druge
strane, pojedini autori smatraju da se socioloka znanja ne mogu jednostavno primiti nego
moraju prethodno biti preraena putem samorazumevanja drutvenih aktera. Meutim,
razvoj sociolokih znanja ne kree se uporedo sa irenjem kontrole drutvenog razvoja, a
pored toga njih esto zasnivaju akteri laici.

15

Gidens objanjava dinamizam i globalizujue razmere modernih institucija, te tako rasvetljava

prirodu diskontinuiteta izmeu njih i tradicionalnih kultura. Tri meusobno povezana izvora
dinamizma modernosti su sledea:
1. odvajanje vremena i prostora (uslov vremensko-prostornog razdvajanja neogranienih
razmera);
2. razvoj mehanizama iskorenjivanja (,,izdizanje drutvene delatnosti iz lokalizovanih
konteksta);
3. refleksivno prisvajanje znanja (proizvodnja sistematskog znanja o drutvenom ivotu)
Modernost, vreme i prostor
Pronalazak asovnika i izrada kalendara, dovela su do toga da se prostor i vreme poimaju na
globalan nain, za razliku od njihovih preanjih lokalnih okvira. Modernost prekida vezu
izmeu prostora i vremena, meusobno ih udaljava, stvarajui prazan prostor. Mnogi uticaji
na odreene lokalitete ne potiu iz njih samih, ve iz mnogo udaljenijih mesta i predstavljaju
uticaje koji premouju prostor. Ovo premoavanje prostora otvara mnoge mogunosti
promene, kao i mogunosti lokalnih organizacija da deluju globalno, utiui na milione ljudi.
Iskorenjivanje
Pod iskorenjenou Gidens podrazumeva izdizanje drutvenih odnosa iz lokalnih konteksta
interakcije i njihovo rekonstruisanje u okviru neodreenog protezanja vremena. Za razliku od
sociologa koji su pri objanjavanju prelaska iz tradicionanog u moderan svet upotrebljavali
pojmove kao to su diferencijacija ili funkcionalna specijalizacija, Gidens upotrebljava
termin iskorenjenost, kao adekvatniji za analizu pojave razdvajanja prostora.
On razlikuje dva tipa mehanizama iskorenjivanja: stvaranje simbolikih znakova, pod kojima
podrazumeva sredstva razmene koja mogu kruiti bez obzira na specifine karakteristike
pojedinaca ili grupa koji ih koriste u bilo kojim posebnim okolnostima, (kao to je novac).Dok
je drugi tip mehanizma iskorenjivanja: uspostavljanje ekspertskih sistema, pod kojima
podrazumeva sisteme tehnikih dostignua ili profesionalne ekspertize, koji organizuju velika
podruja materijalnog i drutvenog okruenja u kojem danas ivimo.
Novac kao mehanizam iskorenjivanja omoguava odvijanje transakcija izmeu aktera koji su
veoma udaljeni u vremenu i prostoru, koji vreme i prostor stavlja u zagrade povezujui
trenutanost i odgaanje, prisutnost i odsustvo i ima oblik iste informacije, izloene u formi
brojeva na kompjuterski odtampanom papiru. Ekspertski sistemi su mehanizmi iskorenjivanja
jer udaljuju drutvene odnose od neposrednosti konteksta i podstiu odvajanje vremena i
prostora. Svi mehanizmi iskorenjivanja zavise od poverenja koje je sadrano u svim
institucijama modernosti i ne odnosi se na pojedince ve na apstraktna svojstva. Tako na
primer, pri svakodnevnim radnjama koje obavljamo susreemo se sa poverenjem u neije
ekspertsko znanje, koje je kod veine laika zasnovano na veri.

16

Refleksivnost modernosti
Refleksivnost je prisutna u svakom naem delovanju jer ovek po prirodi ostaje u vezi sa
osnovama onog to ini. Tradicija je oblik integrisanja refleksivnog nadgledanja delovanja i
vremensko-prostorne organizacije zajednice. Ona je sredstvo baratanja vremenom i
prostorom, koje uklapa svaku aktivnost ili iskustvo u kontinuitet prolosti, sadanjosti i
budunosti, a njih zauzvrat strukturiu stalna odvajanja drutvenih praksi.
U modernom drutvu, drutvene prakse se neprestano preispituju i menjaju. Ovo menjanje ne
proizlazi iz ljubavi prema novom kao takvom, ve iz pretpostavke o potpunoj refleksivnosti.
Meutim u ovom svetu, koji je konstituisan na osnovu refleksivno primenjenog znanja, nikada
ne moemo biti sigurni da e bilo koji element toga znanja ostati neizmenjen. Zamena
ustanovljene dogme razumom nije izrodila veu sigurnost, ve je naprotiv, umanjila postojeu.
Savremeno znanje nije znanje koje podrazumeva postizanje izvesnosti. Sa obzirom da je ljudski
ivot u savremenom svetu neodvojiv od znanja, mnogo znanja o savremenom svetu utie na
delovanje pojedinca, koji se opredeljuju za razliite postupke upravo na osnovu tog znanja.
Tako na primer, brak ne bi bio to to je danas da nije u potpunosti sociologizovan. Ove
nenameravane posledice, kao i mnogi drugi faktori utiu na to, da znanje, koje se sve vie
uveava, ne proizvodi jedan stabilan svet ve, naprotiv, doprinosi njegovoj nestabilnosti i
promenljivom karakteru.
Prethodno pomenuto znanje, koje se refleksivno primenjuje na drutveno delovanje,
predstavljaju etiri niza inilaca:
1. razlika u moi (sposobniji pojedinci prisvoje specijalizovano znanje, te ga
upotrebljavaju u korist posebnih interesa);
2. uloga vrednosti (vrednosti i empirijsko znanje su povezani u mreu meusobnog
uticaja);
3. uticaj nenameravanih posledica (znanje o drutvenom ivotu prevazilazi namere onih
koji ga primenjuju radi ciljeva koji se menjaju);
4. cirkulacija drutvenog znanja u dvostrukoj hermeneutici (znanje koje se refleksivno
primenjuje na uslove reprodukcije sistema menja okolnosti na koje se prvobitno
odnosilo).
Institucionalne dimenzije modernosti
Kapitalizam i industrijalizam predstavljaju dve razliite dimenzije ukljuene u institucije
modernosti. Kapitalizam je sistem robne proizvodnje, u ijem je sreditu odnos izmeu
privatnog vlasnitva nad kapitalom i najamnog rada koji nema vlasnitvo i koji je od samog
poetka imao meunarodne razmere. Glavna odlika industrijalizma je upotreba neorganskih
izvora materije za proizvodnju dobara, povezana sa sredinjom ulogom mainerije u
proizvodnom procesu. Treu institucijinu dimenziju modernosti predstavljaju aparati za
nadzor koji se odnose na direktno ili indirektno nadgledanje delovanja podanika drave u

17

okviru politike sfere. etvrta institucijina dimenzija jeste kontrola nad sredstvima prinude
unutar preciznih teritorijalnih granica, odnosno vojna mo.
Ove etiri institucionalne dimenzije su povezane i nalaze se u stalnom meusobnom
odnosu.Industrijalizam je prethodio kapitalizmu, sve etiri dimenzije doprinele su jaanju
nacionalne drave koja je, nadalje, omoguila veu upotrebu resursa.Kapitalistika
proizvodnja omoguila je veliki rast ekonomskog bogatstva, a time i vojne moi. Rat je
industrijalizovan i pretvoren u politiko sredstvo.
Ponovno ukorenjivanje
Gidens uvodi pojam ponovnog ukorenjivanja koji je komplementaran pojmu iskorenjivanja.
Pod tim pojmom, on podrazumeva ,,ponovno prisvajanje ili ponovno oblikovanje, iskorenjenih
drutvenih odnosa, tako da se oni poveu (delimino ili privremeno) sa lokalnim uslovima
vremena i mesta.
Gidens pravi razliku izmeu:
- obaveza rada tela-koji upuuju na odnose poverenja u drutvenim vezama u situaciji
zajednikog prisustva. U uslovima modernosti, graanska nepanja je najosnovniji tip obaveze
rada tela, koji se pojavljuje u susretima sa nepoznatima (sadri upotrebu lica, dranje i
postavljanje tela, ruku).
- bezlinih obaveza-koji se tiu razvoja verovanja u simbolike znake ili ekspertske sisteme
(odnosno apstraktne sisteme). One su na slian, ambivalentan, nain povezane sa onima koje
zahtevaju rad tela.
Rizik i opasnost u modernom svetu
Gidens ispituje specifian profil rizika u okviru modernosti, te ga prikazuje na sledei nain:
1. Globalizacija rizika u smislu intenziteta (intenzitet rizika predstavlja osnovni element
,,preteeg izgleda okolnosti u kojima danas ivimo. Tako npr. nuklearni rat moze da
ugrozi opstanak ljudske vrste).
2. Globalizacija rizika u smislu poveanja broja sluajnih dogaaja koji mogu da utiu na
svakog ili na veliki broj ljudi (ova kategorija se odnosi na svetsko irenje okruenja
rizika. Tako npr. promene u globalnoj podeli rada).
3. Rizik koji proizilazi iz stvorenog okruenja ili podrutvljene prirode (ova kategorija se
tie promenjenog karaktera odnosa izmeu ljudi i fizikog okruenja; ceo niz ekolokih
opasnosti proizilazi iz preobraaja prirode putem ljudskih sistema znanja. Npr.
zraenje, hemijsko zagaenje mora, ,,efekat staklene bate i dr.).
4. Razvoj institucionalizovanih okruenja rizika (utiu na ivotne anse miliona ljudi;
najpoznatiji primer iz modernog drutvenog ivota jesu investiciona trita).
5. Svest o riziku kao riziku (religija i magija su vrlo esto pruale jedan nain pokria za
neizvesnosti koje su sadravali rizini poduhvati i tako su preobraavale iskustvo rizika
18

u oseanje relativne sigurnosti; tamo gde se za rizik zna kao za rizik, takav nain
stvaranja sigurnosti u opasnim situacijama nije mogu).
6. iroka rasprostranjenost svesti o riziku (mnoge opasnosti s kojima je veliki broj ljudi
suoen, poznate su irokoj javnosti).
7. Svest o granicama strunosti (nijedan ekspertski sistem ne moe da bude u potpunosti
ekspertski, zbog posledica prihvatanja ekspertskih principa).
Zakljuak
U periodu najvie faze modernosti, u koji smo uli zajedno sa industrijalizovanim drutvima,
uspeli smo da se oslobodimo karakteristinih oblika tradicije. Upravo je modernost ta koja se
orijentie ka budunosti. Samim tim, dolazimo do novog statusa modelovanja koje se
suprotstavljaju datim injenicama. Anticipacije budunosti postaju deo sadanjosti, te na taj
poseban nain utiu na razvijanje nae budunosti.

19

INSTITUCIONALNE DIMENZIJE MODERNOSTI

Pitanje koje se provlai u veini sociolokih perspektiva jesu li moderne institucije
kapitalistike ili industrijske, treba razjasniti na sledei nain: kapitalizam i industrijalizam
treba posmatrati kao dve razliite dimenzije ukljuene u institucije modernosti.
Kapitalizam je sistem robne proizvodnje u ijem je sredstvu odnos izmeu privatnog vlasnitva
nad kapitalom i najamnog rada koji nema vlasnitvo. Kapitalistiko preduzee zavisi od
proizvodnje za trita na kojima vlada konkurencija.
Glavna odlika industrijalizma je upotreba neorganskih izvora materijalne energije za
proizvodnju dobara, povezana sa sredinjom ulogom mainerije u proizvodnom procesu.
Pretpostavka industrijalizma je ureena drutvena organizacija proizvodnje, neophodna radi
koordinacije ljudske delatnosti, masina i ulaganja i proizvodnje sirovina i dobara.
Kapitalistika drutva su jedan poseban podtip modernih drutava uopte. Imaju specifine
institucionalne odlike:
1. Njegov ekonomski poredak ukljuuje karakteristike kao sto su konkurentska i
ekspanzionistika priroda kapitalistikog preduzea.
2. Ekonomija je u znatnoj meri izdvojena od drugih drutvenih sfera posebno od
politikih institucija
3. Odvojenost politike i ekonomije utemeljena je na primarnom znaaju privatnog
vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju.
4. Kontrola nad sredstvima prinude. Vojna mo predstavljala je uvek sredinju
karakteristiku premodernih civilizacija. Uspean monopol nad sredstvima prinude
unutar preciznih teritorijalnih granica karakteristian je za moderne drave.
Odreeno kapitalistiko drutvo je drutvo samo utoliko predstavlja nacionalnu dravu.
Administrativni sistem kapitalistike drave kao i modernih drava uopte mora se
interpretirati u smislu postizanja koordinisane kontrole nad odreenim teritorijama. Takva
administrativna koordinacija zavisi od razvitka sposobnosti za nadziranje koje daleko
prevazilaze sposobnosti koje su imale tradicionalne civilizacije. Nadgledanje moe biti
direktno, ali je mnogo karakteristinije indirektno, zasnovano na kontroli nad informacijama.
Kapitalistiko preduzee imalo je najveu ulogu u odvajanju modernog drutvenog ivota od
institucija tradicionalnog sveta. Pojavi kapitalizma prethodio je razvoj industrijalizma, koji je
dao najvei zamah njegovom pojavljivanju. Industrijska proizvodnja inili su proces
proizvodnje sve efikasnijim i jeftinijim. Pretvaranje radne snage u robu bila je vazna taka
povezivanja izmeu kapitalizma i industrijalizma jer se apstraktni rad moe direktno
programirati u tehnoloki nacrt proizvodnje. Razvitak apstraktne radne snage takoe je
predstavljao glavnu taku povezivanja kapitalizma, industrijalizma i promenjene prirode
kontrole nad sredstvima prinude. Kapitalistiki radni ugovor, arina taka novonastajueg
klasnog sistema, ukljuivao je unajmljivanje apstraktnog rada, a ne sluenje celokupne linosti.
20

Ako je kapitalizam bio jedan od najznaajnijih institucionalnih elemenata koji je podsticao

ubrzanje sirenja modernih institucija, drugi je bila nacionalna drava. Nacionalne drave su
koncentrisale administrativnu vlast daleko efikasnije nego sto su to bile u stanju da uine
tradicionalne drave.

21

MODERNO DRUTVO, GLOBALIZACIJA I ODNOSI POVERENJA

Globalizacija je intenzifikacija drutvenih odnosa na svetskom planu, koja povezuje udaljena
mesta na takav nain da lokalna zbivanja uobliavaju dogaaji koji su se odigrali kilometrima
daleko. Lokalni preobraaj je isto tako deo globalizacije kao sto predstavlja i deo sirenja
drutvenih veza u vremenu i prostoru. U uslovima globalizacije nacionalna drava postaje
isuvie mala za velike ivotne probleme, a isuvie velika za male ivotne probleme.
Rasprave o globalizaciji tendencijski se grupiu u dve struje, koje su meusobno udaljene.
Jednu cini literatura o meunarodnim odnosima a drugu ona koja pripada svetskosistemskoj
teoriji. Za teoretiare meunarodnih odnosa karakteristino je da se usredsreuju na razvoj
sistema nacionalnih drava, analizirajui njegov nastanak u Evropi i kasnije sirenje po svetu.
Nacionalne drave se tretiraju kao akteri, koji u meunarodnim okvirima stupaju u meusobne
odnose, kao i u odnose sa drugim organizacijama transnacionalnog karaktera. Nacionalne
drave postaju u odnosu na ranije stanje, sve manje suverene kada je re o kontroli nad
njihovim vlastitim poslovima. Ovo stanovite pokriva samo jednu od dimenzija globalizacije i
to meunarodnu koordinaciju drava. Suverenost moderne drave je od samog poetka
zavisila od odnosa izmeu drava i tom smislu je svaka drava priznavala autonomiju drugih
drava u okvirima njihovih vlastitih granica. Gubitak autonomije pojedinih drava cesto je iao
pod ruku sa poveanjem autonomije drugih drava, kao rezultat sklapanja saveza, ratova ili
razliitih politikih i ekonomskih promena.
Volersteinovo istraivanje svetskog sistema dalo je mnoge doprinose. On pravi jasnu razliku
izmeu modernog doba i ranijih perioda kada je re i pojavama kojima se bavi. Ono sto
oznaava kao svetske ekonomije postojalo je pre modernih vremena ali je bilo razliito od
svetskog sistema koji se razvio rokom poslednja 3 ili 4 veka. Pojava kapitalizma po njegovoj
analizi dovodi do potpuno drugaijeg tipa poretka koji je po prvi put izvorno globalan po
svom rasprostiranju i zasnovan vise na ekonomskoj nego politikoj moi. Moderni svetski
sistem je podeljen na 3 sastavna dela: centar, poluperiferiju i periferiju. Po Volersteinu
kapitalizam ima fundamentalan globalizujui uticaj zato sto predstavlja ekonomski a ne
politiki poredak; on je sposoban da prodre u najudaljenija podruja sveta koja ni drave koje
su se u okviru njega pojavile nisu mogle potpuno da podvedu pod svoju politiku vlast.
Dimenzije globalizacije
Svetska kapitalistika ekonomija. Glavni centri moi u svetskoj ekonomiji su kapitalistike
drave. Sve moderne drave imaju vise ili manje uspean monopol nad sredstvima prinude
unutar vlastitih teritorija. Ako su nacionalne drave glavni akteri u okviru globalnog politikog
poretka, korporacije su dominantni agenti unutar svetske ekonomije.
Svetski vojni poredak. Da bismo odredili njegovu prirodu moramo da analiziramo veze izmeu
industrijalizacije rata, kretanja oruja i tehnika vojne organizacije iz jednih delova sveta u
druge i saveze koje drave meusobno uspostavljaju. Globalizacija vojne moi nije ograniena
na oruje i saveze izmeu oruanih snaga u raznih drava, ona se takoe odnosi i na rat.
22

Industrijski razvoj. Njen najoigledniji aspekt je sirenje globalne podele rada koja ukljuuje
diferencijaciju izmeu vise i manje industrijalizovanih podruja sveta. Jedna od najvanijih
osobenosti globalizujucih implikacija industrijalizma jeste svetsko sirenje mainskih
tehnologija. Mehanizovane komunikacijske tehnologije na dramatian nain su uticale na sve
aspekte globalizacije. One cine sustinski element refleksivnosti modernosti kao i
diskontinuiteta kojim se moderno odvaja od tradicionalnog.
Globalno sirenje institucija modernosti bilo bi nemogue bez sabiranja znanja koje prestavljaju
vesti.
Poverenje se moe odrediti kao pouzdanje u relijabilnost neke osobe ili sistema koje se odnosi
na dati niz ishoda ili dogaaja pri emu to pouzdanje izraava veru u potenje ili ljubav druge
osobe, ili u ispravnost apstraktnih principa.
Odnosi poverenja su temeljni za ekstenzivno vremensko-prostorno razdvajanje koje je
povezano sa modernou.
Poverenje u sisteme dobija oblik bezlinih obaveza, u kojima se odraava vera u delovanje
znanja koje laici uglavnom ne poseduju.
Poverenje u osobe ukljuuje obaveze rada tela, u kojima se trae pokazatelji integriteta drugih
Ponovno ukorenjivanje se odnosi na procese pomou kojih se bezline obaveze odraavaju ili
transformiu putem rada tela.
Graanska nepanja predstavlja sustinski aspekt odnosa poverenja u velikim anonimnim
okvirima modernosti. Ona predstavlja umirujuu buku u pozadini uspostavljanja i rastakanja
susreta koje imam svoje vlastite mehanizme poverenja a to su obaveze rada tela.
Take pristupa su mesta na kojima se povezuju laici pojedinci ili kolektiviteti sa predstavnicima
apstraktnih sistema. One su ranjiva mesta apstraktnih sistema ali i stecita u kojima se
poverenje moe odravati ili izgraivati.

23

OBELEJA MODERNOSTI PREMA URLIHU BEKU

Svi smo mi svedoci jednog sloma unutar moderne, koja se oslobaa okvira industrijskog
drutva i zadobija jednu sasvim novu formu. Ovu novu formu (industrijskog) drutva Bek
naziva rizino drutvo. Teorijsku ideju ove knjige, Bek je pokuao da pojasni istorijskom
analogijom: Kao to je modernizacija ukinuta staleki okotalo agrarno drutvo u 19. veku, i
izvukla sliku strukture industrijskog drutva, tako modernizacija danas brie konture
industrijskog drutva, a moderna nastavlja da ivi kroz jednu drugu drutvenu formu. Iz ove
reenice se moe naslutiti i distinkcija na modernizaciju tradicije, tzv. primarna modernizacija,
i modernizaciju industrijskog drutva, refleksivna modernizacija. Prva se dogodila u 19. veku i
pogodila je svoju suprotnost tradiciju. Druga, nije imala nikakvu suprotnost, te pogaa samu
sebe. Postoji mit koji je bio opte prihvaen u 19. veku, a baca svoju senku u na treinu 20.
veka. Ovaj mit tvrdi da je tadanje razvijeno industrijsko drutvo jedno potpuno savremeno
drutvo, vrhunac moderne. Ta granica se ne moe prei, a ak se i naglaava kraj istorijskog
drutva.
Najvanija ideja o refleksnoj modernizaciji industrijskog drutva razvija se iz dva ugla. Prvo, iz
meanja kontinuiteta i diskontinuiteta na primeru proizvodnje dobara i proizvodnje rizika.
Drugi ugao gledanja predstavlja stavljanje u centar diskusije imanentne protivurenosti
izmeu moderne i kontramoderne u okviru industrijskog drutva.
Prvi deo: Na vulkanu civilizacije: konture rizinog drutva
O logici raspodele dobara i rizika
U razvijenoj moderni drutvenu proizvodnju dobara sistemski prati drutvena proizvodnja
rizika. Ova pomena logike raspodele dobara u drutvu oskudice u logiku raspodele rizika u
razvijenoj moderni istorijski je vezama za dva uslova. Prvo, ona se odvija u onoj meri u kojoj
stvarna materijalna beda moe objektivno da se smanji i drutveno izoluje. Drugo, ova
promena istovremeno je zavisna od injenice da se u toku eksponencijalno rastuih
proizvodnih snaga u procesu modernizacije oslobaaju rizici i potencijali samougroavanja u
do sada nepoznatim razmerama. Problem modernizacije postaje refleksivan, postaje
sopstvena tema i problem. Modernizacija za Beka pre svega predstavlja talase tehnoloke
racionalizacije i promene u radu i organizaciji, ali ona obuhvata i mnogo vie od toga: promenu
drutvenih karakteristika i standardnih biografija, ivotnih stilova i naina ivota, struktura
moi, uticaja, foru politike represije i participacije, poimanje stvarnosti i normu znanja. Nova
paradigma rizinog drutva je u sutini bazirana na reavanju sledeeg pitanja. Kako se mogu
minimizovati, dramatizovati i kanalisati rizici i opasnosti, sistemski proizvedeni kao deo
procesa modernizacije? Obe ove paradigme (za drutvo oskudice i za drutvo rizika)
odnose se na odreene periode u procesu modernizacije. U procesu modernizacije sve vie i
vie se oslobaaju i deskriptivne snage, pred kojim, navodi Bek ljudska imaginacija ostaje
potpuno zbunjena. Oba prethranjuju sve veu kritiku modernizacije, koja glasno i veoma
kritiko determinie javne rasprave. U sistematskim pojmovima, ranije ili kasnije u
24

kontinuitetu procesa modernizacije drutveni poloaj i konflikti drutva koja raspodeljuju

dobra (drutvo oskudice) drutveno istorijski se ukrtaju sa onim u drutvu koje
raspodeljuje rizike (drutvo rizika). Dananji rizici i ugroavanja, bitno se dakle, razlikuju na
izgled esto slinih rizika i ugroavanja srednjeg veka globalnou svoje pretnje (ljudi, ivotinje
i biljke) i svojim savremenim razlozima. To su rizici modernizacije. Oni su paualni proizvod
mainerije industrijskog napretka i sistemski se pojaavaju njenim daljim razvojem. Ovakvi
rizici se vie ne mogu vezati za mesto nastanka, a po svojoj prirodi oni ugroavaju u svim
formama ivota na zemlji. Bek navodi pet faza:
1. Pod rizikom pre svega misli na radioaktivnost. Oni izazivaju sistematska i esto
ireverzibilna oteenja i u sutini ostaju veim delom ne vidljiva, a baziraju se na
kauzalnim interpretacijama i inicijalno samo u terminima naunog ili antinaunog
znanja o njima. Tako mediji i naune i zakonske institucije koje definiu rizik postaju
kljune drutveno politike pozicije.
2. Raspodelom i narastanjem rizika nastaju socijalni poloaji ugroenosti. Rizici
modernizacije, zakae, pre ili kasnije, i one koji ih proizvode ili od njih profitiraju.
Oni sadre efekat bumeranga, koji razara klasni obrazac. Rizici takoe proizvode i
nove internacionalne nejednakosti.
3. Rizici modernizacije su big big business. Oni su nezasiti zahtevi, bure potreba bez
dna nezadovoljivo, beskonano, samoprodukujue.
4. Dobra moemo posedovati, dok rizici mogu samo da nas pogode. Njih nam
dodeljuje modernizacija. Znanje stie jedno novo politiko znaenje: znanje o
rizicima.
5. Za zatitu od katastrofa i njihovo savladavanje potrebno je reorganizacija moi i
vlasti. Rizino drutvo je drutvo katastrofa. U njemu vanredno stanje preti da
postane normalno.
O zavisnosti rizika modernizacije od znanja
I rizici i dobra su predmet raspodela. i jedni i drugi konstituiu poloaje prvi one rizine, drugi
klasne. Meutim, u sluaju dobara radi se o potroakim dobrima, zaradama, vlasnitvu itd.
kao eljenim stvarima u oskudici. Suprotno tome, rizici su propratan proizvod modernizacije u
neeljenom izobilju. Oni se moraju ili eliminisati ili osporavati i reinterpretirati. Meutim
ovakve opasnosti rtve esto niti mogu da vide, niti mogu da osete, ve one zahtevaju ulne
organe nauke teorije, eksperimente, merne instrumente, da bi uopte i mogle da se vide i
interpretiraju kao ugroenosti.
Pretpostavke o kauzalnosti
Nije dovoljno samo da se ovi pojmovi definiu, odnosno da se ovi rizici uoe, ve je potrebno
pridodati i jedno kauzalno tumaenje. U rizicima modernizacije stvari koje su sadrinski,
25

konkretno prostorno i vremenski sasvim razliite, kauzalno se skupljaju i time dovode u

drutveni i pravni kontekst odgovornosti.
Implicitna etika
Kauzalna veza sa institucionalno odvojenim nije dovoljna. Doivljeni rizici, pretpostavljaju
jedan normativni horizont izgubljene sigurnosti, unitenog poverenja. Rizici su objektivizovane
slike utopija, u kojim se ljudsko bie ili ono to je ostalo od njega konzervira i ponovo oivljava
u procesu industrijalizacije. Iza svih objektivizacija ranije ili kasnije, pojavljuje se pitanje
prihvatljivosti, a sa njim i obnovljeno staro pitanje kako elimo da ivimo. Konstatacija rizika,
je zapravo jo uvek nepoznata, nerazvijena simbioza prirodnih i drutvenih nauka,
svakodnevne racionalnosti i racionalnosti eksperata, interesa i injenice.
Nauna i socijalna racionalnost
Bek istie da se u definicijama rizika rui monopol nauka na racionalnost. Razliite gupe i akteri
modernizacije poseduju razliita gledita, te uvek postoje konkurenti i konfliktni zahtevi i
interesi. Mnogi naunici tee objektivnoj racionalizaciji, ali ne mogu u potpunosti da se
oslobode politikog sadraja svojih definicija. U tom smislu, postavlja se pitanje gde i kako
mogu da se povuku granice izmeu prihvatljivih i ne vie prihvatljivih izlaganja opasnostima?
Pravo nauka pri objektivnom istraivanju rizika kree se iskljuivo u okviru iskaza o verovatnoi
negativnih posledica ili ishoda, a utvrivanja rizika baziraju se na matematikim
mogunostima i samim drutvenim interesima. Zapravo, u diskusijama o rizicima jasno
uoavamo pukotine i jazove izmeu naune i drutvene racionalnosti prema civilizacijskim
potencijalnim opasnosti. Meutim, Bek navodi dalje, da ova diskusija postaje manje i manje
mogua. Nauno bavljenje rizicima upueno je na drutvena oekivanja i vrednosne horizonte,
a sa druge strane drutveno bavljenje rizicima je upueno na naune argumente. Na kraju Bek
zakljuuje da: nauna racionalnost bez drutvene racionalnosti ostaje prazna, ali drutvena
racionalnost bez naune racionalnosti ostaje slepa.
Viestrukost definicija: sve vie rizika
Teorijski sadraj i vrednosni odnos razlika uspostavljaju sledee komponente: opservativnu
konfliktnu pluralizaciju i viestrukost definicija civilizacijskih rizika. Dolazi do hiperprodukcije
rizika. Svaka strana pokuava da definisanjem rizika odbrambeni stav i na taj nain potisne
rizike. Ova pluralizacija je evidentna u odnosu na vrednosti i interese: domet, hitnost i
postojanje rizika varira sa viestrukou vrednost i interesa.
Sadraj rizika: dogaaja koji se jo nije zbio kao stimulans za akciju
U rizicima se najee ispoljava jedna budua komponenta, dakle ono to e uslediti, za razliku
od efekta i oteenja koja su ve nastupila. Oni su povezani sa predvianjem sa unitavanjima
koja slede. Dakle, oni su ve danas realni. U tom smislu, rizici pokazuju jednu budunost koju
treba spreiti. Meutim, nasuprot dobrima, koju su evidentna, rizici imaju i neeg irealnog.

26

Oni su istovremeno i stvarni i nestvarni. Sa jedne strane, neka unitavanja i opasnosti se ve

dogaaju danas, dok sa druge strane prava drutvena teina lei u opasnostima projektovanim
u budunosti.
Kasnosprecifini rizici
Vrstam, model i mediji raspodele rizika ne iskljuuju estu raspodelu na slojno i
klasnospecifian nain. Najee postoje iroke zone preklapanja klasnog drutva i rizinog
drutva. Raspodela rizika se poput dobara dri klasnog modela, samo to je ovaj model okrenut
naglavake:
1. dobra se akumuliraju na vrhu, a dobra na dnu;
2. rizici ne ukidaju klasno drutvo, nego ga jaaju;
3. bogati mogu da otkupe bezvrednost i slobodu rizika, za razliku od siromanih;
Globalizacija rizika civilizacije
Objektivno rizici razvijaju jedan izjednaavajui efekat unutar dometa meu onima koje oni
pogaaju. Upravo u tome lei njihova politika snaga. U tom smislu rizina drutva upravo nisu
klasna drutva; njihov rizini poloaj ne mogu se shvatiti kao klasni poloaj, niti njihov
konfliktni kao klasni konflikti. Ovo postaje jo jasnije kada se predoi jedan poseban stil,
poseban model raspodele rizika modernizacije. Oni poseduju jednu imenentnu tendenciju ka
globalizaciji. Univerzalnost opasnost prati industrijsku proizvodnju, nezavisno od mesta gde se
oni produkuju: lanci ishrane praktino povezuju svakog sa svakim na Zemlji.
Efekat bumeranga
U svom rasprostiranju rizici pokazuju jedan drutveni efekat bumeranga: ni bogati, a ni
siromani nisu bezbedni u odnosu na njih. Nekadanji latentni sporedni efekt uzvraaju ak
i po centrima svoje proizvodnje. Sami akteri modernizacije zapadaju izrazito i veoma
konkretno u vrtlog opasnosti, koje oni produkuju i od kojih profitiraju.
Nove internacionalne nejednakosti
Rizici industrije izmeani su u zemlje sa niskim zaradama. Borba protiv gladi i za autonomiju
pravi tit iza koje se rizici koji se ionako ne mogu opaziti potiskuju, minimiziraju i time
umnoavaju i ire i konano preko lanaca ishrane vraaju bogatim industrijskim zemljama.
Dve epohe, dve kulture: o odnosu percepcije i proizvodnje rizika
Trku izmeu opaljivih i neopaljivih rizika, ne mogu da dobiju ovi drugi. Ne moe se takmiiti
vidljivo sa nevidljivim. Paradoks hoe da pokae da u pravo iz toga razloga trku dobijaju
nevidljivi rizici. Ignorisanje ionako neopaljivih rizika, koje svoje opravdanje uvek nalaze u
eliminisanju opipljive bedem jeste kulturno i politiko dno na kome rizici i opasnosti cvetaju,
rastu i napreduju. U preklapanju i takmienju izmeu problema klasinog, industrijskog i
trinog drutva sa jedne strane i onog rizinog drutva sa druge strane pobeuje logika
27

proizvodnje dobara u skladu sa odnosima moi i merilima relevantnosti, i upravo iz tih razloga
na kraju pobeuje rizino drutvo.
Utopija svetskog drutva
Zbog negiranja i neopaanja rizika nastaje objektivno zajednitvo globalnog poloaja
ugroenosti. Sa razvojem rizinog drutva, razvijaju se i antagonizmi izmeu onih koji su
pogoeni rizicima i onih koji od njih profitiraju. Na slian nain raste drutveni i politiki znaaj,
a samim tim i raspolaganje medijima da se snage oblikuje i da se iri. Rizino drutvo je u rom
smislu drutvo nauke, medija i informacija. Stoga se njemu otvaraju novi antagonizmi izmeu
onih koji produkuju definicije rizika i onih koji ih konzumiraju. U tom smislu, rizino drutvo
proizvodi nove antagonizme interesa i novi tim zajednitva ugroenih, iji politiki kapacitet
u svakom sluaju ostaje potpuno otvoreno pitanje. Rizino drutvo raspolae novim izvorima
sukoba i konsenzusa. Umesto eliminisanja sukoba dolazi do eliminisanja rizika. Iako za ovo jo
nedostaju svest i forme politikog organizovanja, ipak se moe rei da rizino drutvo kroz
dinamiku ugroavanja koja se u njemu pokree, podriva granice nacionalnih drava, kao i
granice vojnih saveza i ekonomskih blokada. Dok se klasna drutva mogu organizovati kao
nacionalne drave, rizina drutva omoguavaju nastajanje objektivnih zajednitva
ugroenosti, koja se konano mogu skupiti samo u okviru svetskog drutva
Politiki vakum
Opasnosti rastu, ali se politiki ne pretvaraju u preventivnu politiku za savladavanje rizika.
Nastaje vakum politike kompetentnosti i institucionalnosti. Meu mnogim pitanjima koja se
iza ovog kriju jeste pitanje o politikim subjektu. Ono to odgovara politikom subjektu klasnih
drutva, rizinom drutvu je samo pogoenost manje ili vie svih, uhvatljivim velikim
opasnostima.
Od solidarnosti usled bede do solidarnosti usled straha?
U tranziciji od kasnog drutva u drutvu rizika poinje da se menja kvalitet zajednitva. Klasna
drutva ostaju vezana za ideal jednakosti. Ali ne i rizino drutvo. Njegov normativni
kontraprojekt koji je njegova osnovna i pokretaka snaga, jeste bezbednost. Umesto
vrednosnog sistema nejednakog drutva, dolazi vrednosni sistem nesigurnog drutva.

28

SVAKODNEVNICA I PORODINI IVOT U DRUTVU RIZIKA

SVAKODNEVNI IVOT, INDIVIDUALIZACIJA I INSTITUCIONALIZACIJA U DRUTVU RIZIKA
Rizino drutvo je termin koji se pojavio da opie nain na koji se moderno drutvo organizuje
kao odgovor na rizik.
Vezuje se za Urliha Beka i Entoni Gidensa. Termin je bio popularan 1990-ih, ali i danas zbog
njegovih veza sa trendovima u razmiljanju o modernosti, kao i svojim vezama sa
problematikom zatite ivotne sredine.
Bek drutvo rizika definie kao: Sistematian nain suoavanja sa opasnostima i
nesigurnostima izazvane samom modernizacijom (Beck, 1992:21)
Kada se govori o porodici u drutvu rizika, mora se govoriti i o poslu i novcu, a ako se govori o
braku, mora se govoriti o obrazovanju, profesiji, mobilnosti.
Promene koje su se desile, naroito one na polju seksualnosti, prava i obrazovanja, koje su
inae u suprotnosti sa poloajem mukaraca i ena, stvorile su nadu u (veu) jednakost i
partnerstvo ne samo u profesionalnom, ve i u porodinom ivotu. Meutim, mukarci
praktikuju jednu jednakost ne prelazei sa rei na dela i poloaji ena i mukaraca postaju
jo vie nejednaki, ali se svest o njima poveava.
Jedan novi trend- razvodi se svaki trei brak, raste broj nevenanih brakova (koliko apsurdno
zvui rei da je neko u nevenanom braku, kad brak sam po sebi, na neki nain i znai venati
se).
Tako je ranije samo mladim mukarcima - i to samo neoficijelno i gledajui im kroz prste - bilo
dozvoljeno da imaju seksualna iskustva. Danas vie od polovine svih devojaka (61%) otvoreno
smatra da je za ene vano da imaju seksualna iskustva, ak svaka druga vidi izvesnu dra u
tome da istovremeno ima dva prijatelja (Seidenspinner/Burger, 1982, str. 30 navedeno prema
Beck, 1986, str. 177).
Mladi ljudi iako sumnjaju u ideale braka i porodice ne tee ivotu izvan braka i porodice.
Vernost se esto pojavljuje kao neto to se podrazumeva po sebi samo bezoficijelnih
potvrivanja i prisila dravnog prava i crkvenog morala" (K. Allerbeck, W. Hoag, str. 105
navedeno prema Beck str. 177)
Obrazovanje, trite rada i zaposlenost
Sutinske nejednakosti u pravnom poloaju ene uklonjene su tek 1977. iako je pravno
izjednaavanje ene propisano Ustavom Savezne Republike Nemake. Novim zakonom o
braku i porodici

29

U razvoju Nemake najvie se istie revolucionarno izjednaavanje obrazovnih mogunosti.

Mada su, kao i ranije, studentkinje i dalje vie zastupljene u odreenim studijskim smerovima
(preko 70% biraju oblasti duhovnih nauka, lingvistike i pedagogije).
Iako se revolucija u obrazovanju desila, revolucija na tritu rada nije. to je neka oblast od
veeg znaaja za drutvo tu je manje ena zastupljeno (na primer, politika). Tipine enske
profesije su one ija je budunost nesigurna, kao to su: sekretarice, uiteljice, prodavaice,
itd. esto izlaze iz poslovnog ivota da bi bile domaice.
Jedan od znaajnih rezultata studije koju su objavili G. Zajdenpiner i A. Brger jeste da
devojke od 15 do 19 godina visoko rangiraju posao, ak i vie od venanja i materinstva
Emancipacija ena i rad u porodici iz perspektive mukaraca
Mukarac je jai, on eli posao i eli da bude hranitelj porodice; ena je slabija, ona eli svoju
sadanju ulogu u porodici i samo povremeno neki i to ne mnogo zahtevan posao i da moe da
se posveti mukarcu".
Oevi ne kuvaju, ne peru, ne briu. Oni gotovo uopte ne uestvuju u kunim poslovima.
Zadovoljavaju se to finansijski doprinose voenju domainstva i vaspitanju dece".
Stoga veinsko prihvatanje uloge mukarca koji vodi domainstvo vai samo za druge
mukarce" (Helge Pross, navedeno prema Urlich Beck 1992:182).
I onda ene opet ostaju kod kue dok mukarci rade iako se govori da je ena za poretom
prolost. Pitanje je ija i gde to? Da li samo u boljem svetu koje ene sanjaju, moda poneki
mukarci prieljkuju ili u ovom realnom svetu gde obitavamo? Autonomiji ena u odluivanju
pridaje se velika vrednost i vanost, a one opet ostaju kod kue, bez svog pareta hleba koje
su same zaradile, vaspitavaju decu, neretko trpei i nasilje. Mukarci problem sa
samostalnou ena imaju tek kada bi se to moglo okrenuti protiv njih. Pitam se kako?
Naposletku i mukarci prepoznaju znaaj rada za samopotvrivanje i potvrivanje od drugih.
Zamena uloga je retkost, okolina hvali mukarine a svi prekori padaju na enu, ona je kriva
za decu to su takva i takva...
Nasuprot interesu ena za samostalnu ekonomsku sigurnost i oslanjanje na individualizujuu
delatnost kao i ranije stoji interes za partnerski odnos i materinstvo, i to upravo kod onih ena
koje znaju ta to znai za njihove profesionalne anse i njihovu ekonomsku zavisnost od mua.
Zato su ene u rascepu izmeu vlastitog ivota i postojanje za druge. Individualizacija ena
sa zadravanjem stare podele rada (bolje reeno- u kunim poslovima) ne ide.
Otelotvorenje poslovnog oveanstva" ini mukarce u velikoj meri emocionalno
nesamostalnim. Oni se sami povezuju u jednu podelu rada, u kojoj bitne strane svoga Ja i svojih
sposobnosti u optenju sa sobom samima delegiraju eni.

30

Ono to se pojavljuje kao konflikt u odnosima" ima jednu optu, drutveno-teorijsku stranu,
koja e se ovde razviti u tri teze:
1. Pripisivanje polovima odreenih osobina jeste baza industrijskog drutva, a ne nekakav
tradicionalni relikt, koga bi bilo lako odrei se. Industrijsko drutvo u tom pogledu zavisi
od nejednakih poloaja mukaraca i ena.
1. Dinamika individualizacije, koja odvaja ljude od klasnih kultura, ne zaustavlja se ni pred
vratima porodice. Svetovi zjape izmeu ja i ene koju smo oekivali, izmeu ja i
mukarca koga smo oekivali. Potreba za zajednikom intimnou, onako kako je
izraena idealom braka i ivota udvoje, nije prvobitna potreba odjednom sve to
zajedno.
2. U svim formama zajednikog ivota ena i mukaraca (pre braka, u braku, pored braka
i posle braka) izbijaju vekovni konflikti. Ovde oni uvek pokazuju svoje privatno, intimno
lice. Ali porodica je samo mesto, ne uzrok dogaaja... mogunosti izbora (na primer
divergentna profesionalna mobilnost branih partnera, podela kunih poslova i briga o
deci, vrsta kontracepcije i seksualnost) inicira konflikte. Suprotnosti njihovih poloaja,
nedostatak institucionalnih reenja (npr. nedovoljno deijih vrtia, nemanje
fleksibilnog radnog vremena, nedovoljna socijalna zatita) potencira konflikte u
privatnim odnosima, i obratno: institucionalnim merama spreavaju se nepotrebne
privatne prepirke polova.
Industrijsko drutvo je moderno staleko drutvo
Antagonizmi medu polovima, koji se ispoljavaju sa detradicionalizacijom porodice, izbijaju
uglavnom u privatnim odnosima i vode se u kuhinji, spavaoj sobi i deijim sobama.
Isto onako kao to postoje antagonizmi izmeu rada i kapitala, oni su proizvod i osnova
industrijskog sistema i to u smislu da dohodovni rad pretpostavlja kune poslove, i da se u XIX
veku odvajaju i stvaraju sfere i forme proizvodnje i porodice.
Uloge koje su dodeljene mukarcima i enama, dodeljene su roenjem.
U samom sklopu porodine reprodukcije i trine proizvodnje su dve epohe moderna i
kontramoderna koje su u suprotnosti u vrednosnim sistemima, to su dve epohe koje se
nadopunjuju, uslovljavaju i meusobno osporavaju.
Ovakvim suprotnostima stvaraju se ivotni uslovi i to oni koji se dodeljuju odvajanjem porodice
i proizvodnje. Ljubav je ta koja gura ove staleke sudbine polova. Sve u drutvu i filozofija i
nauka i religija moraju sa biem ene i biem mukarca.
Modernizacija, dakle, ne ukida samo feudalne odnose agrarnog drutva, nego stvara i nove i
poinje ponovo da ih ukida.

31

Ono to je znaajno u ovom procesu je da privatna sfera postaje politika i proima sve oblasti.
To je samo pokuaj da se desi drutvena promena, a da drutvene strukture u porodici ostanu
iste i jedino to ostane jeste razmena nejednakosti.
Oslobaanje od enske i muke uloge?
Da li se oslobaaju i koji su uslovi, Beck navodi:
1. produenje ivotnog veka direktno utie na to da ene vie ne ive radi dece, odnosno
samo radi raanja;
2. procesi modernizacije su promenili i kuni posao- razni ureaji, maine i ponude
rastereuju i smanjuju posao u kui;
3. materinstvo se vezuje (se vezivalo) za tradicionalnu ulogu ene; sredstva za
kontracepciju i za planiranje trudnoe, kao i pravne mogunosti da se prekine trudnoa
i oslobaanje seksualnosti;
4. vei broj razvoda, vei broj samohranih majki koje vie nemaju garanciju ekonomske
sigurnosti koju obezbeuje mukarac;
5. izjednaavanje obrazovnih mogunosti.
Deca su na neki nain prepreka profesiji dogod ene raaju, doje, oseaju se odgovornima za
decu i u njima vide vaan deo svog ivota nee moi da ekonomski osamostale i imaju karijeru.
Kontradiktornost je ono to je u ivot ena unela individualizacija.
Za razliku od ena i enske stare uloge, kod mukaraca se samostalno ekonomsko osiguranje
egzistencije poklapa sa starim identitetom uloge. Individualzicija upravo ohrabruje muko
ponaanje prema dodeljenoj ulozi.
Mukarci se, veim ueem ena u radu oslobaaju uloge jedinog hranitelja porodice; remeti
se ta porodina harmonija.
Ono to odrava brak i porodicu je strah od samoe, vie negoli materijalna osnova i ljubav. A
ono to je potrebno je i raznovrsnost odnosa i trajna intimnost.
Porodica je samo povrina na kojoj mogu da se vide istorijske konfliktne situacije izmeu
mukaraca i ena.
Nastajanje svesti o nejednakostima: mogunosti izbora i teranje na izbor
Vidljivi su politiki napori za ravnopravnost ena. Pravo pitanje je : Ko e se odrei ekonomske
samostalnosti i sigurnosti, dakle, upravo onoga to je neosporna pretpostavka za voenje
ivota u dananjem drutvu.
Opcija neodluivanja uskoro e postati nemogua. Samohrana majka vie nije samo ona koja
je ostavljena, ve je to i jedna od mogunosti za koju se odluuje; u vidu konflikte sa ocem
(koga ena u sutini treba samo za oca i ni za ta drugo) porodicu sa jednim rediteljem mnoge

32

ene vide kao nain da se vie nego ikada doe do eljenog deteta. Dete postaje (ako ve pre
nije bilo) poslednji preostali nezamenljiv odnos.
Znaaj deteta raste, natalitet opada.
Seksualnost, erotika, brak, roditeljstvo imaju veze sa nejednakou, profesijom, tritem rada,
porodicom, svim onim utisnutim nainima ivljenja koji postaju neupotrebljivi u budunosti.
Narastajui izbor mogunosti treba ograniiti na:
1. povratak porodici u tradicionalnim formama;
2. egalizacija po ugledu na mukarce;
3. oprobavanje novih naina ivljenja sa one strane enske i muke uloge.
Povratak primarnoj porodici
Natrag za poret! (Beck 1992:208)
Kontinuirana masovna nezaposlenost i ogranieni; sve manji kapaciteti trita rada u principu
konzerviraju i restabilizuju tradicionalne uloge i odgovornosti mukaraca i ena. To ukazuje na
principijelne manjkavosti u miljenju i delanju svih pokuaja da se u porodici i profesiji
uspostave stari odnosi izmeu mukaraca i ena.
Prvo, oni su protivureni sa naelima demokratskih drutava, koji su u meuvremenu pravno
fiksirani, po kojima se nejednake pozicije ne dodeljuju po roenju, ve se stiu rezultatima i
udelom u dohodovnom radu, to svakom stoji na raspolaganju.
Drugo, promene unutar porodice i izmeu polova suavaju se na privatni problem i fenomen
i ne spoznaje se veza sa socijalnom i kulturnom modernizacijom.
Za takozvanu krizu porodice optuuje se sve ivo od pornografije, legalizovanih prekida
trudnoe, pa ak i feminizam i trae se protivmere.
Jednakost mukaraca i ena
Ako se jednakost" tumai i praktikuje u smislu sprovoenja u drutvu, trita rada za sve,
onda se jednakou - implicitno - na kraju stvara potpuno mobilno drutvo ljudi koji ive sami.
Individualizacije sve jae obuhvata odnose izmeu mukaraca i ena.
ivot se ispunio ne-prisustvom drugih. Sada vie nema mesta za njega (nju). Sve odie
otporom usamljenosti: raznovrsnost odnosa, prava koja im se doputaju, navike stanovanja,
raspolaganje vremenskim planom, vrste povlaenja, da bi iza fasada savladali bolove koji ih
mue. Finu i tekom mukom podeenu ravnoteu svega ovoga ugroava eljeni ivot udvoje.
Konstrukcije samostalnosti postaju zatvorske reetke usamljenosti. (Beck 1992:212)

33

Moe se videti sa velikom verovatnoom da na kraju tog puta ne stoji harmonija sa jednakim
pravima, ve izolacija
S druge strane enskih i mukih uloga
Protivrenosti koje se pojavljuju izmeu porodice i trita rada ne mogu se reiti
konzerviranjem porodice i/ili generalizacijom trita.
Ravnopravnost mukaraca i ena ne moe se postii u institucionalnim strukturama koje su
po svojoj koncepciji vezane za nejednakost.

34

NAUKA I POLITIKA U DRUTVU RIZIKA

Obezgranienje politike o odnosu politikog upravljanja i tehnoekonomskih promena u
rizinom drutvu
Rizino drutvo je za razliku od svih ranijih epoha (ukljuujui industrijsko drutvo) bitno
oznaeno jednim nedostatkom: nemogunou eksternog atribitiranja opasnosti. Rizici su
istorijski proizvod, refleksija ljudskih radnji i propusta, izraz visoko razvijenih proizvodnih
snaga. To znai da izvori opasnosti vie nisu neznanje nego znanje, nije vie nedovoljno nego
potpuno vladanje prirodnom, nije vie ono to izmie ljudskom domaaju nego upravo sistem
odluka i objektivnih ogranienja, etabliranih sa industrijskom epohom. Moderna je ak
preuzela ulogu svoje kontra strane tradicije, koja je se treba prevazii i prirodnih ogranienja,
koja se trebaju savladati. Tehnoloke inovacije poveavaju kolektivno i individualno
blagostanje. Negativni efekti (dekvalifikacija, rizici nezaposlenosti ili transfera, opasnosti po
zdravlje, unitavanje prirode) uvek su nalazili opravdanje i u ovim podizanjima ivotnog
standarda. Sa globalizacijom industrijskog drutva proimaju se dva suprotna procesa
organizovanja drutvene promene: uspostavljanje politike parlamentarne demokratije i
uspostavljanje jedne nepolitike, nedemokratske drutvene promene pod legitimnim platom
"progresa" i "racionalizacije". S druge strane ovim se unapred programira permanentna
promena svih oblasti drutvenog ivota pod opravdajuim platom tehnoekonomskog
progresa, koja je u protivurenosti sa najordinarnijim pravilima demokratije znanjem o
ciljevima drutvene promene, diskusijom, glasanjem, saglasnou. Slobode tampe, koja u
kombinaciji sa masovnim medijima i novim tehnolokim mogunostima, omoguuje
nastajanje viestruko stupnjevanih formi javnosti. Ipak jo ostaje aktuelna ili potencijalna
kontrola funkcije, koju medijski upravljana javnost vri u odnosu na politike odluke. A to
takoe znaci da su odnosi moi unutar drutva izmenili jo za jedan korak. "Vrhovi" politikog
sistema konfrontirani su sa kooperativno organizovanim protivnicima, sa "definicijskom moi"
medijske upravljane javnosti itd. koji bitno mogu odluivati u sastavljanju i menjanju dnevnog
reda politike. Dva dosad spominjana mesta i forme subpolitike: pravosue i medijska javnost.
U profesionalnoj poziciji sudije postaju vidljivi delimino autonomni prostori odluivanja,
delom kroz nove forme korienja i interpretiranja, delom kroz eksterne promene. Ova prava
se prvobitno baziraju na ve dugo vremena postojeoj zakonskoj konstrukciji o "sudskoj
nezavisnosti".

35

RAZVOJ, PROMENA, NEPREDAK

RAZVOJ, PROMENA, NAPREDAK: POJMOVNA PROBLEMATIZACIJA
Drutvena promena je razlika izmeu dva stanja drutvene strukture. Svaka drutvena pojava
moe da se posmatra sa stanovita kako ona postoji i funkcionie. Socioloko objanjenje
drutvenih promena pored odreenja pojma ukljuuje jo i klasifikaciju promena po vrstama,
uzrocima, posledicama i oblicima.
Mogu se razlikovati sledea vrste drutvenih promena:
1. prema kvantitetu rast i opadanje;
2. prema kvalitetu razvoj (evolucija) i raspadanje (involucija, anomija);
3. prema vrednostima progres i regres.
Prilikom prouavanja stvarnih drutvenih promena uoavaju se i brojna druga njihova
svojstva:
1.
2.
3.
4.
5.

prema znaaju korenite, radikalne i nebitne;

prema sredstvima nasilne i mirne;
prema brzini nagle i postepene;
prema organizovanosti planske i spontane;
prema podruju odvijanja ekonomske, politike i kulturne.

Sa strukturalnog stanovita postoje promene unutar drutvene strukture mikro promene i

promene same strukture makro promene.
Drutveni razvoj je niz povezanih promena unutar istog smera koje dovode do stvaranja novih
tvorevina u drutvu kao celini ili nekom vanom delu. Razvoj se odvija posredstvom nekoliko
meusobno povezanih drutvenih procesa kao to su stvaranje, irenje, prihvatanje i primena
inovacija odnosno drutveno kulturnih tvorevina. Preduslov svakog razvoja je tradicija,
uvanje ve stvorenog, prenoenje s generacije na generaciju svega to vredi. Kontinuitet
(neprekidnost) je znaajan kao uslov kulturnog razvoja; u ovoj oblasti nepoeljni su nagli,
nasilni, ruilaki zaokreti.
U istraivanjima se esto poistoveuju rast i razvoj. Drutveni rast je uveanje istog, drutveni
razvoj stvaranje novog, a napredak stvaranje boljeg.
Drutveni napredak (progres) jeste onaj drutveni razvoj koji je usmeren prema pozitivnim
ciljevima i fundamentalnim vrednostima ovekovog drutvenog ivota.
Vrednosno-subjektivna odreenost je najbitnije svojstvo drutvenog napretka. Ne postoji
neutralan ili potpuno objektivan napredak bez subjekta (oveka) i njegovih potreba, vrednosti
i interesa.

36

Sintetiki karakter napretka ogleda se u tome to se nikad ne ceni pojedinana promena koja
se deava u drutvu. Ocenjuje se u okviru celine i u nizu povezanih promena.
Aktivizam progresivnih pojedinaca, grupa, organizacija i drutvenih pokreta neophodan je
preduslov napretka. Progres je proces, a ne stanje. Sve se vrti oko oveka kao nosioca i
pokretaa svakog drutvenog napretka. Sve ostalo su objektivni preduslovi ili spoljni
pokazatelji razvoja. Oni mogu da budu samo pomona merila ljudskog napretka.
Tehniko-tehnoloki kriterijum razvoja kad se ljudska snaga zamenjuje vuom, a nju
potiskuje snaga maine, ini se da je u pitanju neosporan ljudski napredak. Ali to je tehnika
monija, to je i ljudska odgovornost za njenu nehumanu upotrebu vea.
Ekonomski kriterijum razvoja ne moe napredovati drutvo koje postaje sve siromanije. Ali
sam ekonomski rast ne garantuje ekonomski razvoj, a kamoli drutveni progres.
Politiki kriterijum razvoja onaj smer razvoja kojim se ostvaruje vii stepen ljudske slobode
moe se oznaiti kao napredak.
Kulturni razvoj iskorenjivanje nepismenosti, irenje i primena naunog znanja jesu
pokazatelji kulturnog razvoja, ali sami po sebi ne moraju oznaavati i progres u ljudskom
smislu. U umetnosti se moe ustanoviti razvoj, ve samo promene. Moderna knjievnost,
slikarstvo, arhitektura nije razvijenija od helenske, ve se samo razlikuje.

37

TEORIJE DRUTVENE PROMENE

Ako su ideje jednog od zvaninih osnivaa sociologije Ogista Konta, danas uglavnom
prevaziene, podela na socijalnu statiku i socijalnu dinamiku se odrala.
Socijalna statika kao svoj predmet ima pozitivno i ujedno racionalno stanovite o uzajamnim
odnosima i reakcijama koje ljudi neprekidno vre jedni na druge u okviru nekog socijalnog
sistema.
Socijalnu dinamiku, Kont je ve u naslovu odgovarajueg odeljka odredio kao teoriju progresa.
Ako se uzme u obzir da je podela sociologije na statiku i dinamiku iroko prihvaena i
prilagoena razliitim teorijskim orijentacijama, injenice o preferiranju strukturalnih i
dinamikih kategorija imaju odreeni znaaj u savremenoj sociologiji.
Ova se pretpostavka moe proveriti na primeru funkcionalnizma kao stanovita koje se
prvenstveno orijentie na teoriju integracije iji je glavni analitiki okvir drutveni sistem i
njegova funkcionalizacija ili u teoriju drutvene promene, gledite koje istie tzv. egzogene
faktore. Funkcionalizam je zbog toga i okvalifikovan kao stanovite sistema za razliku od
drugih, naroito marksistikog, koja naglaavaju unutranje protivrenosti drutvenih sistema
i tzv. endogene inioce drutvene promene.
U savremenoj sociologiji postoje izvesna neslaganja ali su izgleda ipak brojnija ona gledita
prema kojima se statika ne moe odvojiti od drutvene dinamike.
Jednu vrstu reenja o ovom pitanju zastupaju danas brojni autori tzv. Teorije modernizacije.
Smatra se da su tradicija i tradicionalizam momenti preovlaujueg stabiliteta samo u ranijim,
u nemodernizovanim drutvima, dok je promenljivost sustinsko obeleje modernih drutava.
Blek, na primer, promenu shvata kao uslov modernog ivota, a modernizaciju kao bitno
obeleje modernog drutva u smislu serije promena u ljudskom nainu ivota.
Interesantna je okolnost da neki sociolozi ipak smatraju da je marksistiko stanovite
dinamiko.
Znaajna je takoe i injenica da se marksistiko stanovite u savremenoj sociologiji najee
ubraja u teorije drutvene promene, pri emu podrazumeva naglasak na teoriju sukoba
nasuprot teorijama sistema i drutvene ravnotee!
Kritiari birokratije u socijalizmu dajui prednost pokretu u odnosu na poredak naglaavaju da
je marksizam u svojoj sutini teorija drutvene promene.
Kaspar Negel, na primer navodi sledea osnovna pitanja socioloke teorije drutvene
promene: oblasti drutvene promene i njihovi odnosi u promenama, oblici drutvene
promene, kauzalno i funkcionalno objanjenje tih promena i prouavanje drutvenih promena
sa stanovita linosti.
38

Postavljanje jednog broja optih pitanja i objanjenja o drutvenoj promeni moe da bude
izvestan indikator kako za postojanje tako i za izgraenost jedne opte teorije drutvene
promene u sociologiji.
Postoji navodno 6 kljunih pitanja o drutveno istorijskim promenama koja autori navode
sledeim redosledom: ta je uopte promena, kako se menjaju strukture celine , koji su
objektivni i subjektivni inioci za date istorijske sekvence podrazumevajui tu ulogu linosti u
istorijskim dogaajima, ulogu ideja u drutvenim promenama itd.
Glavna tematika se odnosi na transformacije drutvenih sistema.
Mogu se odrediti osnovne vrste drutvenih promena: kulturne, politike, ekonomske; kao i
podvrste: promene saznanja, idejne promene, umetnike, religiozne
Odreivanje osnovnih i posebnih oblasti odgovarajuih drutvenih promena u vezi je sa
kriterijumima za utvrivanje osnovnih i posebnih oblika drutvenih promena.
Sredstva pomou kojih se promena ostvaruje: demonstracije, trajkovi, siri i organizacijski
pokreti, razne destrukcije
Stanovite o drutvenom determinizmu predstavlja epistemoloku i metodoloku osnovu
teorije drutvene promene i istorijskog razvitka.
Dva razliita pristupa u prouavanju i objanjenju drutvenih promena:
1. ENDOGENI model inioci promene prvenstveno unutar drutvenog sistema;
2. EGZOGENI model favorizuje socioloki difuzionizam odnosno znaaj spoljanjih
inilaca.
Postoje dva osnovna tipa teorija o drutvenim promenama: monistike i pluralistike.
Implikacija ovakve i slinih podela je u tome da se moderna teorija drutvene promene takoe
nije sasvim oslobodila metafizikih elemenata i da je zadrala i druge osobenosti klasinih
teorija.

39

GLAVNE KLASINE TEORIJE O DRUTVENOM RAZVITKU

(evolucionizam, istoricizam i ciklizam)
Evolucionizam je doktrina o nastanku ivih vrsta ali i duhovnih drutvenih i kulturnih proizvoda
i institucija putem zakona evolucije.
evolucionizam u sociologiji 19. veka predstavlja tipinu klasinu teoriju drutvene promene i
razvitka. On se javlja u povezanosti sa tadanjom najuticajnijom i gotovo epohalnom naunom
idejom koju cini darvinizam u biologiji karakteristina i po prevazi i obilju struja koja se unutar
evolucionizma javljaju i sa kojima zapravo sociologija kao posebna nauna disciplina i nastaje.
Nejgelu se zamera to je evolucionizam suzio uzimajui ga kao sinonim za one teorije o drutvu
na koje je darvinizam direktno uticao svodei ga u stvari na tzv. drutveni darvinizma.
Glavni evolucionisticki postulat u sociologiji je: funkcionalna diferencijacija, postepeno i sve
vee usloavanje drutvenog ivota. Kod Spensera, npr. ovaj princip je formulisan u njegovoj
definiciji opteg zakona evolucije kao prelaz materije iz neodreene i nepovezane
homogenosti u odreenu i povezanu heterogenost taj princip predstavlja okosnicu ne samo
klasinog nego i modernog evolucionizma u sociologiji . Na takvoj pretpostavci spenser je
postavio i ostale pretpostavke o znaaju i funkciji podele rada o prirodnoj nejednakosti u
drutvu.
Meu navedenim pretpostavkama klasinog evolucionizmma dve su ipak najvanije:
prilagoavanje i predodreenost promena u pravcu viih organizacija drutvenog ivota. Prva
pretpostavka je na mnogo mesta data i to u vidu eksplicitnih odrednica i njihove primene na
primerima iz drutvenog ivota. Druga pretpostavka je vise implicitno sadrana u brojnim
varijantama klasinog evolucionizma.
Gurvi evolucionizam karakterie kao teoriju koja je izgraena na postulatu jednolinijskog
razvitka drutva koja podseca na amerike vestern filmove u kojima je zavretak obavezno lep.
Ako se ima u vidu prema tome da je i klasini evolucionizam svoje slabosti naroito ispoljio u
pogledu predodreenosti drutvenog razvitka prouavanje savremenih sociolokih teorija
drutvene promene i razvitka prvenstveno tzv. neoevolucionizma trebalo bi da pokae kako je
prihvaeno i u kojoj je meri razvijeno suprotno shvatanje tj. shvatanje o otvorenosti
evolucionih procesa podrazumevajui tu naroito momente sluajnosti neuniformisanosti.
Postoje tri glavne idejne struje kao vidovi osporavanja pozitivizma i evolucionizma u sociologiji
19. veka: istoricizam, ciklizam i marksizam. To su u stvari tri razliite koncepcije filozofije
istorije unutar kojih se odraavaju pogledi na sociologiju i usmeravaju pokuaji istorijskih
analiza, ali i kritika sociologije kao naune discipline i uopte mogunosti sociolokog
prouavanja i objanjenja ljudske istorije.

40

Prva od navedenih filozofija istorije u okviru tzv. ISTORIJSKE kole predstavlja kritiku
pozitivizma u tadanjim drutvenim naukama. Jedan od njenih najznaajnijih predstavnika
Vilhelm Diltaj smatrao je da je Kontovo objanjenje saznanja neadekvatno jer je krajnje
materijalistiko.
Ova filozofija istorije karakteristino je da porie mogunost egzaktnog ispitivanja i
objanjenja drutva budui da je doivljaj sveta ono celovito i poslednje u saznanju pa se s
obzirom na to u krajnjoj liniji takvo shvatanje pokazuje kao pokusaj da se sociologiji ospori
pretenzija u prouavanju i objanjenju istorije i istorijskog razvitka.
Istorijske celine se mogu u potpunijem smislu rei razumeti tek u okviru istorijskih smisaonih
celina.
Drugu glavnu i uticajnu filozofiju predstavlja ciklizam. Ova teorijska orijentacija nastaje iz
razliitih ideja izvora i nije u toj meri jedinstvena kako se obino misi. Elementi ciklizma npr.
postoje ak i kod predstavnika evolucionizma u sociologiji 19.veka. Disolucija je opadanje u
drutvu, ali koje obino nastaje kada je jedna faza evolucije zavrsena. Ovo polagano
propadanje nastaje posto su se potpuno razvile strukture nekog tipa, ali i pre tog stadijuma
recimo usled vojne kapitulacije nekog drutva u sukobu sa drugim i sl.
Klasini evolucionisti su skloni ciklizmu uvek kada koriste analogije sa makroprirodnim
pojavama ali se od teorije ciklusa upravo razlikuju po tome to prioritet daju procesu rasta.
rast je za evolucioniste stalno i dominantno obeleje kontinuirani proces istorije drutva a
propadanje i sline pojave su vise epizodine sluajna lutanja u toj istoriji.
Elementi ciklizma su naroito izraeni u pogledima predstavnika tzv. istorijske skole.

41

DRUSTVENA PROMENA I STRUKTURA DRUTVA

Do pojma drutvene promene moe se najjednostavnije doi utvrivanjem onoga to ona nije,
a onda onoga to ona jeste.
Drutvenu promenu najpre treba razlikovati od drutvenih dogaanja. Svaka drutvena
promena se mora odvijati kao neko dogaanje ali svaki drutveni dogaaj nije drutvena
promena.
Svaka razmena ili komunikacija meu ljudima takoe nije nuno drutvena promena nego pre
nain funkcionisanja nekog kolektiviteta ili sire drutvene organizacije.
Promena pojedinanog ponaanja ma koliko duboka bila jo uvek nije drutvena promena.
DRUSTVENA PROMENA je kolektivna pojava jer se odnosi na vise od jednog pojedinca i to u
nekom drutvenom kontekstu. Ona je strukturnog karaktera jer predstavlja modifikaciju ili
izmenu celine drutvene organizacije ili nekih njenih strukturnih ili kulturnih elemenata.
Strukturna promena se odvija u vremenu, odnosno ona se uvek odreuje u odnosu na neku
referentnu taku u prolosti. ona je od bitnog i trajnog a ne sporadinog i privremenog znaaja
u odnosu na datu strukturu.
Promena se moe definisati i u jednom irem smislu na jednom jo elementarnijem i
apstraktnijem nivou, tako da predstavlja porecnu dinamiku kategoriju. U tom smislu
drutvena promena bi se mogla odrediti kao izmena graninih drutvenih stanja ili graninih
drutvenih procesa. tj. to je isto kao momenat razlike u drutvenim stanjima i procesima ili
jo jednostavnije kao razlika izmeu dva stanja drutvenih procesa.
Drutvena struktura je pojam koji se koristi u drutvenim naukama kako bi se oznaila
ukupnost meusobno povezanih elemenata (drutvene pojave i procesi) koji cine drutvo kao
celinu i koji odreuju u manjoj ili veoj meri delovanje pojedinaca socijalizovanih unutar date
drutvene strukture.
Znaenje pojma drutvena struktura moe biti razliito u zavisnosti od nivoa analize (makro i
mikro strukture).
Svaka teorija moe isticati znaaj razliitih elemenata unutar drutvene strukture i drugaije
objanjavati karakter meusobnih odnosa.
Funkcionalistika teorija kao osnovne elemente drutvene strukture navodi drutvene uloge i
poloaje koje zauzimaju pojedinci a kojima upravljaju drutvene vrednosti i drutvene norme.
Odnos delova prema celini kao i delova meusobno, zasniva se na skladu i harmoniji, koji vode
odranju celine.
Prema marksistikoj teoriji drutvenu strukturu cine radne aktivnosti i svojinski odnosi. Ove
odnose obeleava nesklad i unutranji sukob prouzrokovan partikularnim interesima.

42

DRUTVENE PROMENE I DRUTVENI RAZVOJ

Prirodna i drutvena stvarnost istovremeno su trajne i stalno promenljive, zavisno od toga koja
se promena posmatra i iz kog ugla. Razliita tumaenja uzoraka i pravaca promena nalazimo
jo u starim mitovima kao i u hrianstvu i drugim religijama, ali i u antikoj i modernoj filozofiji
te i naukama. Neki su promene tumaili kao napredovanje, drugi kao nazadovanje, a trei kao
smenu jednog i drugog.
Drutvene promene su procesi kojima se tokom kraeg ili dueg vremena ispoljavaju novi
oblici odnosa izmeu drutvenih grupa kao i izmeu pojedinaca. Odnosi koji se menjaju
prethodno su barem neko vreme bili stabilni, ti su odnosi i sami istorijski nastali promenom
ranijih struktura. Obino se prvo menjaju pojedini elementi neke pojave dok niz promena tih
elemenata ne dovede do promene pojave u celini.
U socijalnoj literaturi najee se navode sledei oblici drutvenih pojama:
1.
2.
3.
4.
5.

promena pojedinanih elemenata koji ine strukturu nekog sistema odnosa;

promena odnosa izmeu pojedinih elemenata sistema;
promena podsistema iz kojih se mogu sastojati sloenije drutvene strukture;
promena granica koja odvaja jednu strukturu od druge, odnosno njene okoline;
promena okoline u kojoj je struktura situirana (gde se nalazi).

esto se drutvene promene razlikuju i s obzirom na svest onih koji te promene izvode. U tom
sluaju govori se o:
1. svesnim i namernim promenama;
2. nesvesnim i nenamernim promenama;
3. promenama u posledicama suprotnih od oekivanja.
U drutvu moemo govoriti o promenama koje podrazumevaju rast, razvoj i progres.
Drutveni rast se odreuje kao kvantitativno uveanje neke drutvene pojave ( pri emu se
njena svojstva bitno ne menjaju ), broja njenih elemenata podsistema ili sistema ( rast broja
stanovnika ). Pojam drutvenog razvoja znatno je sloeniji i u vezi s njim postoje neslaganja.
Samo znaenje ovog pojma podrazumeva i odreen nain tumaenja drutvenih promena
poto se razvoj u jezikim reenicama definie u potpuni preobraaj u sloenije oblike,
savrenije stanje. Obeleja su:
1. postie se tako to se postepeno ostvaruju mogunosti koje su unapred date u nekoj
pojavi;
2. predstavlja duni proces;
3. odvija se kroz odreene faze;
4. razvojno kretanje po pravilu je nepovratno;
5. svaka sledea razvojna faza predstavlja savreniji drutveni poredak.

43

Jo specifinije tumaenje od tumaenja drutvenog razvoja kao oblika drutvene promene

javlja se u pojmu drutvenog progresa. Za taj pojam je karakteristino izrazito naglaavanje
vrednosnog stanovnitva onog ka promenu tumai. Pojam progresa uvek podrazumeva
kretanje prema nekom obliku idealnog drutvenog poretka ija se svojstva unapreuju u
skladu sa neijim vrednosnim opredeljenjem. Drutveni progres podrazumeva sledee
elemente:
1.
2.
3.
4.
5.
6.

jedinstveno istorijsko vreme;

usmereno i nepovratno kretanje kroz odreen broj faza do konanog cilja;
kumulativnost (stvaraju se uslovi za sledeu fazu);
neizbenost faza kroz koje istorija kretanja prolazi;
imanetnost inilaca koji pokreu proces promena zbog ega je on nuan;
zajedniki proces poboljavanja drutvenih poretka.

Pojam progresa je jo ui od drutvenog razvoja jer podrazumeva da se istorijski razvoj

najoptije reeno odvija iskljuivo kao kretanja prema idealnom drutvenom obliku. Postoje
razliiti uzroci drutvenih promena, teoretiari razliito objanjavaju drutvene promene.
Danas je vrlo rairena teorija modernizacije koja prihvata mogunost razliitih razvojnih
pravaca i istie da izmeu tradicionalnih i modernih drutvenih obrazaca nema nepromenljivih
jaza.

44

DRUTVENA STRATIFIKACIJA I DRUTVENA POKRETLJIVOST

TEORIJE DRUTVENE STRATIFIKACIJE
U svim ljudskim drutvima postoji neka vrsta drutvene nejednakosti, to posebno vai za mo
i ugled. Mo je stupanj do kojega pojedinci, ili skupine, mogu nametnuti svoju volju drugima,
sa ili bez pristanka tih drugih, dok se ugled odnosi na koliinu potovanja, ili asti, povezanih
sa drutvenim poloajem, osobinama pojedinca i nainom ivota. Bogatstvo se odnosi na
materijalnu imovinu koja je definisana kao vredna u odreenim drutvima. Termin drutvena
nejednakost se odnosi na postojanje drutveno stvorenih nejednakosti. Drutvena (socijalna)
stratifikacija se definie kao struktuirana, stabilna i trajna nejednakost skupina u drutvu, koje
su hijerarhijski poreane u slojeve, dok drutvena pokretljivost podrazumeva promene u
drutvenoj strukturi.
Drutvena stratifikacija
Odreene drutvene skupine imaju zajednike identitete, interese i sline naine ivota.
Meutim, drutvena nejednakost moe postojati i bez drutvenih slojeva. Tamo gde su nekada
postojale klase, iji su lanovi imali neku vrstu svesti i interese sada postoji neprekinut
kontinuitet statusa po zanimanju, odreen razliitim stupnjem ugleda i ekonomskog
nagraivanja. Time je hijerarhija pojedinaca zamenila hijerarhiju drutvenih skupina. Meu
lanovima svakoga sloja postoji tendencija da razvijaju sopstvenu subkulturu, tj. odreene
norme, stavove i vrednosti koji su posebni za njih kao drutvenu skupinu. Subkulture slojeva
pokazuju tendenciju da budu veoma razliite kad su mogunosti za kretanje iz jednog sloja u
drugi vrlo malene". Ona moe biti usmerena prema gore, kao na primer prelaz iz radnike u
srednju klasu ili obrnuto. U zatvorenim sistemima koji nude male mogunosti za drutvenu
pokretljivost, poloaj pojedinca je obino pripisan roenjem i pojedinac ne moe uiniti gotovo
nita da ga izmeni.
Za razliku od toga, sistem stratifikacije u kapitalistikom drutvu moe posluiti kao primer
visoke drutvene pokretljivosti ili otvorenog sistema. Neki tvrde da je klasna pozicija steena
sopstvenim odlikama i sposobnostima. Mnogi sistemi veruju da je drutvena nejednakost
bioloki utemeljena. Ona je prirodna ili fizika, sastavljena od razlika u godinama, prema
zdravlju, telesnoj snazi i osobinama duha. Drutvena nejednakost se sastoji od povlastica koje
ljudi imaju u odnosu na druge, kao bogatstvo, ugled i mo. Ona ini osnovicu sistema
drutvene stratifikacije. Bioloki faktori postaju vani u mnogim stratifikacijskim sistemima
zbog znaenja koja im pridaju razliite kulture. Takva verovanja slue da bi objasnila sistem,
opravdala ga i legitimisala pozivajui se na prirodu.
Drutvena stratifikacija Funkcionalistiko gledite
Funkcionalisti smatraju da je stratifikacija potrebna i poeljna u drutvu kako bi najvanije
poloaje u drutvu popunili najsposobniji pojedinci. Oni polaze od pretpostavke da delovi
drutva koriste integralnu celinu i tvrde kako je odreeni stupanj reda i stabilnosti bitan da bi
45

drutveni sistemi funkcionisali. Dakle, ako su najvaniji poloaji u drutvu ujedno i

najnagraivaniji, ljudi e se vie kolovati i preuzimati odgovornije poloaje. Oni se bave
funkcionisanjem drutvene stratifikacije, njenim doprinosom odravanju i dobrobiti drutva.
Funkcionalisti smatraju da upravo ta nejednakost nagrada motivacija ljudima. Na temelju
svoga rada, ljudi dobijaju nagradu, to dodatno izaziva takmienje i konkurenciju.
Problem funkcionalistike teorije je u tome to se postavlja pitanje da li je ta nagrada
opravdano i zaslueno dobijena. Takoe, funkcionalisti smatraju da e pojedinac svojim
ambicijama i talentom postii poloaj, ali tu se onda pojavljuje problem jer nemaju svi iste
predispozicije za kolovanje.
Drutvena stratifikacija Marksistiko gledite
Za razliku od funkcionalista koji stratifikaciju smatraju uslovom za opstanak drutva, marksisti
smatraju stratifikaciju kao izvor suprotstavljenosti interesa razliitih grupa. Zaetnik takvog
gledita je Karl Marx. Marx je drutvene klase odredio kao grupe ljudi koji imaju zajedniki
odnos prema sredstvima za proizvodnju. Marx kao glavni kriterijum stratifikacije navodi
ekonomsko vlasnitvo, tj. vlasnitvo nad sredstvima za proizvodnju. On razlikuje dve osnovne
klase:
1.
2.

kapitalisti, koji su vlasnici sredstava za proizvodnju;

proleteri, ili radnika klasa.

Marx tvrdi kako su te dve klase u stalnom sukobu zbog toga to kapitalisti iskoritavaju
proleterijat. On smatra da radnici tokom dana proizvedu puno vie nego to nadnicom
(platom) dobiju zauzvrat. Dakle, ne postoji potena razmena vrednosti nadnice i vrednosti
radne snage, ve kapitalista(sa obzirom da je vlasnik sredstava za proizvodnju) dobija profit
tako to prisvaja deo vrednosti radne snage bez naknade. Marx je smatrao da ta klasna borba
postoji ve itavu ljudsku istoriju, i da je ona pokreta drutva.
Razvoj kapitalizma uzrokuje sve veu koncentraciju kapitala, pa time i sve veu koncentraciju
radne snage, kao to se i poveava interakcija meu radnicima i oni se sve vie povezuju u
borbi protiv iskoritavanja. Sa sve veom koncentracijom radnici razvijaju klasnu svest o svom
poloaju. Kao vrhunac, Marx je naveo proletersku revoluciju kao jedini nain prelaska iz
kapitalistikog u socijalistiko drutvo. Marx ovde iznosi tek jednu dimenziju klasne razliitosti,
ekonomsku, to je kasnije dopunio Max Veber sa jo dve dimenzije- socijalnom i politikom.
Kritike na ovu teoriju su mnogobrojne. Kritiari tvrde da borbu meu klasama mogu uzrokovati
i drugi inioci (religijski, etniki, rasni itd.). Marx, takoe, nije uzeo u obzir neke pripadnike
klasa koji se nalaze izmeu kapitalista i proletera, kao to su menaderi, poslodavci, strunjaci,
koji nemaju sredstva za proizvodnju, ali imaju bolji poloaj u odnosu na radnike. Marxova
teorija dobija veliki udarac tokom socijalistikih revolucija u 20.veku. Sledei Marxovo uenje,
u zemljama u kojima je dolo do socijalistikih revolucija, ukida se privatno vlasnitvo nad
sredstvima za proizvodnju, ali stupanj nejednakosti je i dalje ostao velik.
46

Drutvena stratifikacija Veberovo gledite

Max Veber je razradio i proirio Marxovu teoriju. Marksisti smatraju da je osnovni kriterijum
drutvene moi privatno vlasnitvo i ekonomski resursi, dok Veber uvodi jo dve dimenzijesocijalnu i politiku. On ne vidi razlog zbog kojeg bi ljudi morali razviti zajedniki identitet.
Nezadovoljan pojedinac moe reagovati na niz naina kako bi zbacio kapitalizam. Status, a ne
klasa, formira drutvene skupine iz zajednikih interesa i identiteta, pa samim tim jednaka
klasna situacija ne pripada istoj statusnoj skupini. Ona se sastoji od pojedinaca koji imaju sline
drutvene asti.
Veber razlikuje tri dimenzije stratifikacije:
1.

2.
3.

Ekonomska Razlike izmeu skupina u drutvu oitavaju se razlikama u

posedovanju imovine. Pripadnici iste klase imaju slinu pristupanost materijalnim
dobrima, sline zahteve ivota.
Socijalna Predstavlja ast, ugled, priznanja, drutveni presti.
Politika Politika mo.

Ove tri dimenzije stratifikacije su meusobno nezavisne (lopov moe imati veliko bogatstvo,
ali ne mora imati mo, ili ugled), ali se isprepliu jer, npr. onaj ko ima mo, iskoristie je
iskljuivo u sticanju bogatstva i ugleda. Veberova teorija je pogodna za prouavanje
nejednakosti socijalistikih drutava u kojima ne postoji stratifikacija utemeljena na privatnom
vlasnitvu (jer je ukinuto), nego se temelji na prestiu i moi.
Drutvena stratifikacija u socijalistikim drutvima
Socijalistika ili komunistika drutva su drutva u kojima se sredstva proizvode u zajednikom
vlasnitvu. Marx je verovao da je javno vlasnitvo nad proizvodnim snagama prvi i temeljan
korak ka stvaranju jednakog drutva. Klase e nestati i svima e biti zajedniki vlasniki odnos
prema proizvodnim snagama. Ali, prepoznatljivi slojevi drutva su prepoznatljivi u svim
socijalistikim dravama. Tu postoji podudarnost izmeu nejednakosti u nagraivanju po
zanimanju, hijerarhije ugleda po zanimanju, i nivoi strunosti i kvalifikacije. Udeo pojedinca je
odreen kvalitetom rada. Oni koji se nalaze na poloaju vlasti, upotrebljavaju svoju mo za
dobrobit drutva, npr. ilas smatra da velike razlike u primanjima dele novu klasu, sastavljenu
od politikih birokrata, od ostatka drutva. U jednopartijskoj dravi, politiki birokrati
monopoliziraju vlast za promicanje sopstvenih interesa. Komunizam nije ispunio oekivanja
zagovornika prema jednakosti, jer se povlastice elite i dalje ne smanjuju.
Drutvena pokretljivost
Pojam drutvene pokretljivosti (mobilnosti) obuhvata promene u drutvenoj strukturi koje
nastaju pomeranjem pojedinaca i drutvenih grupa sa jedne uloge (funkcije) na drugu u
profesionalnoj podeli rada, sa jednog poloaja na drugi u strukturi drutvenih odnosa, i sa
jednog mesta na drugo u okviru teritorije na kojoj je organizovano drutvo. Prema

47

dimenzijama drutvenog prostora po kojima se vri pomeranje, razlikuju se vise vrsta

drutvenih pokretljivosti:
1.
2.

3.

horizontalna pokretljivost obuhvata pomeranje drutvenih subjekata sa jedne

drutvene uloge na drugu (promena zanimanja);
vertikalna pokretljivost oznaava pomeranje pojedinaca i grupa po hijerarhijskoj
lestvici glavnih drutvenih poloaja: sa nieg poloaja na vii (uzlazna pokretljivost),
i sa vieg poloaja na nii (silazna pokretljivost) ;
prostorna (teritorijalna) pokretljivost obuhvata preseljavanje stanovnitva sa
jedne teritorije na drugu, i odvija se u dva osnovna vida: kao individualna
(pojedinana), i kao grupna preseljavanja koja se oznaavaju pojmom kolonizacije.

Sve tri pokretljivosti se mogu posmatrati i kao razliiti aspekti pokretljivosti, ako se pomeranje
u drutvenoj strukturi vri povezano, tj. zamena uloge za sobom povlai zamenu poloaja, a
promena u drutvenom prostoru se izraava i kao preseljavanje iz jednog mesta u drugo.
Pored ovih, postoje jo neki aspekti drutvene pokretljivosti koji se mogu posmatrati i kao
razliite vrste pokretljivosti:
1.
2.

individualna i grupna pokretljivost se razlikuje prema tome da li se pomeraju

pojedinci ili skupine;
unutargrupna i meugrupna pokretljivost razlikuje se prema toma da li se
pomeranjem (po ulozi i poloaju) ostaje u grupi ili se istupa iz jedne i pristupa drugoj
grupi.
Kanali drutvene pokretljivosti

Jednaka mogunost za drutvenu pokretljivost zavisi od mnogih injenica. Najee se navodi

obrazovanje i pristupanost kolskog sistema. Stepen otvorenosti drutva se vidi upravo po
tome koliko prua mogunosti za kolovanje pojedinaca iz razliitih drutvenih slojeva.
Bavljenje politikom stvara velike mogunosti za promenu drutvenog poloaja na taj nain to
se zauzimaju vise uloge i odgovarajui drutveni poloaji. Obrazovanje omoguuje sticanje
kvalifikacija za obavljanje raznih uloga, a bavljenje politikom znai neposredan ili posredan
uticaj na drutvene ustanove u kojima je usredsreeno najvie drutvene moi.
Odluujui kanal za drutvenu pokretljivost moe biti posedovanje specijalnih osobina i
sposobnosti koje su drutvu neophodne u odreenom trenutku. Sklapanje braka, odnosno
udaja ili enidba, pogotovo za veliki deo ena esto znai najvaniji kanal drutvene
pokretljivosti.
Zakljuak
Funkcionalistika stajalita pruaju podrku i opravdanje drutvenoj nejednakosti, smatraju da
su red i stabilnost dobri za drutvo, te da sastav nagraivanja podstie rast konkurencije.
Marksisti se zalau za fundamentalne drutvene promene u savremenim drutvima. Drutvena
48

stratifikacija je pojava koja prati ljudsko drutvo od samih poetaka. Kroz istoriju postoje
pokuaji promene drutva, borbe za jednakost i prava. Jednakost u drutvu je vrlo teka,
stratifikacija i podela drutva je sastavni deo ivota, a dananji primer za ravnopravnost i
usklaenost je demokratija, ali esto su prava iskrivljena i nedostupna ljudima svih poloaja
na korist vladajueg sloja drutva. Stratifikacija utie na mnoge imbenike u ivotu ljudi, kao
to su ivotne anse, status, zanimanje, intimni ivot, itd.

49

KANALI DRUTVENE POKRETLJIVOSTI

Drutvo je dinamika kategorija. Ovaj stav se moe razumeti u tri znaenja. Prvo, drutvo je
istorijska kategorija. Ono nastaje u konkretnim istorijskim uslovima, oblikuje sam istorijski
proces i menja se posredstvom tog istorijskog procesa. Tako u istoriji drutva moemo
razlikovati vie drutvenih tipova. Drugo, drutvo kao totalitet (struktura, sistem) se sastoji iz
odreenih delova-elemenata. Izmeu ovih elemenata postoji trajna dinamika bilo u
klauzulnom bilo u funkcionalnom smislu. Ovaj aspekt drutvene dinamike vai u okviru svakog
drutvenog topa posebno. Naravno, ova dinamika je u nekim drutvenim tipovima izraena u
veoj a u nekim u manjoj meri. Trea dimenzija koja se tie dinamike jednog drutva odnosi se
na odreene procese kretanja pojedinaca i drutvenih grupa u okviru svakog konkretnog
totaliteta. Kada kaemo drutvena pokretljivost mi mislimo na upravo ovaj oblik drutvene
dinamike.
Geografska pokretljivost
Ovaj tip pokretljivosti znai da pojedinci ili drutvene grupe menjaju svoju geografsku
destinaciju u okviru samog drutva. U istorijskom smislu, najdinaminije u ovom smislu je bilo
nomadsko drutvo iji je nain ivota poivao na lovnoj i sakupljakoj privredi. Tako je itava
drutvena zajednica u traganju za boljim lovitima i plodovima prirode neprestano menjala
geografsko mesto boravka. Suprotan sluaj je sa tradicionalnim poljoprivrednim drutvom
koje se oslanja na poljoprivrednu proizvodnju. Budui da je obraivanje zemlje ekonomski
osnov ovoga drutva, pojedinci i drutvene zajednice (porodica) su trajno bili vezani za zemlju
koju su obraivali. Tako se moe rei da je ovo drutvo imalo veoma nizak stepen geografske
pokretljivosti. Sa stupanjem kapitalizma na istorijsku scenu osnovni vid geografske
pokretljivosti jeste kretanje iz sela prema gradu. Cvetanjem gradova, zanatstva i trgovine u
odnosu na koje poljoprivreda vidno zaostaje deava se stalan priliv stanovnitva iz sela u grad.
U ovom procesu pojedinci tragaju za boljim uslovima ivota i pokuavaju da pobegnu od
tradicionalne vezanosti za feudalne gospodare koji su im ograniavali slobodu. Kapitalizam je
inae izrazito dinamiko drutvo. Tako i u modernom kapitalizmu postoji visok stepen
geografske pokretljivosti. Osnovni razlog za geografsku pokretljivost u kapitalizmu jeste samo
trite koje postavlja zahteve da pojedinci i drutvene grupe stalno menjaju mesto boravka
obzirom na zahteve trita a vezano za prirodu posla koji ovi pojedinci i drutvene grupe
obavljaju. U uslovima modernog i diferencijalnog drutva, stalna promena mesta boravka je
svakodnevna injenica drutvenog ivota.
Horizontalna pokretljivost
Ovaj vid pokretljivosti znai kretanje kroz drutvenu strukturu ali na istom statusnom nivou.
Pojednostavljeno, ovo znai kada pojedinac menja delatnost kojom se bavi ali time ni na koji
nain ne poboljava svoj status u drutvu u hijerarhijskom smislu. Npr. kada poljoprivrednik
postane radnik ili kada slubenik iz javne slube postane slubenik u privatnom sektoru itd.
Horizontalna pokretljivost postaje paradigmatian drutveni fenomen u onim istorijskim
50

situacijama kada drutvo bitno menja svoju strukturu i mehanizme funkcionisanja. U ovim
periodima se deavaju snani drutveni potresi, raaju se novi oblici proizvodnje a nestaju oni
koji se istorijski prevazilaze. U ovakvim drutvenim uslovima pojedinac je prinuen da promeni
delatnost kojom se bavi i da se prilagodi novim drutvenim uslovima. Na istorijskom nivou ovaj
fenomen je , takoe, veoma vaan i indikativan. Prvo, u trenutku kada nomadski nain ivota
zamenjuje drutvena zajednica situirana na odreenom geografskom prostoru, javlja se
poljoprivreda kao nain proizvodnje. Ovaj nain proizvodnje zamenjuje sakupljaku
poljoprivredu. Horizontalna pokretljivost ovde znai da se pojedinci- sakupljai transformiu u
pojedince- poljoprivredne proizvoae. Ovo isto vai u odnosu lovaca i stoara tj. drutvenoistorijskom promenom lovci postaju stoari. Sledei paradigmatian istorijski primer je
dominacija trgovine nad poljoprivredom, te cvetanje zanatstva i industrije u gradovima. U
ovim istorijskim uslovima veliki broj seljaka naputa poljoprivredni nain ivota i postaje
sastavni deo radne snage koja je potrebna za zanatstvo i industriju. Slian primer vai i za nae
prostore od trenutka kada je na scenu stupio real-socijalizam. Posle II svetskog rata drutveni
mehanizmi deluju u pravcu preusmeravanja pojedinaca sa poljoprivrede na industriju. U
modernom drutvu prema problemu horizontalne pokretljivosti moramo imati dva
kriterijuma. Prvo, ovaj proces je nuan i zadovoljava potrebe drutva u situacijama kada se na
osnovama razvoja novih tehnologija i novih grana privrede pojedinci i drutvene grupe
preorijentiu u svojoj poslovnoj orijentaciji. Tako je npr. cvetanjem sektora usluga polovinom
XX veka, horizontalna pokretljivost koja je pothranjivala tercijalni sektor radnom snagom bila
sasvim potrebna i pozitivna. Meutim, van ovog obrasca horizontalna pokretljivost u
modernom drutvu nije poeljna, ak moe biti i veoma tetna, a evo i razloga. Dominacijom
sloene tehnologije uslov efikasnosti pojedinaca, osim obrazovanja jeste specijalizacija. To
znai da se pojedinci moraju itavog ivota usavravati za jedan oblik rada kako bi poboljali
svoju efikasnost i pospeili delanje organizacije kojoj pripadaju. U ovakvim uslovima je jako
teko da se pojedinac po principu horizontalne pokretljivosti prebaci u neku drugu granu
privrede i bude dovoljno efikasan. Naime, u novim uslovima njega e saekati potpuno
drugaiji uslovi i oblici proizvodnje-maine i alati te se njegovo prilagoavanje i efikasnost
dovode u pitanje. Ovo isto vai i za neproizvodne grane privrede. Slubenik koji se bavi
marketingom u jednoj agenciji ne moe jednostavno i efikasno da postane slubenik koji se
bavi socijalnim pitanjima. Ova dva posla su veoma razliita po svojoj prirodi, tehnolokim
uslovima i ciljevima koje ostvaruju.
Vertikalna pokretljivost
Ovaj vid pokretljivosti je direktno povezan sa stratifikacijskom strukturom drutva. Vertikalna
pokretljivost podrazumeva kretanje pojedinca kroz drutvenu strukturu, pri emu pojedinac
menja svoj status. Promena statusa moe biti progresivna tj. ka viem statusu ili pak regresivna
ka niem statusu. Jasno je da je sasvim oekivano ponaanje pojedinaca da tee da u toku
ivota ostvare to vii status. Zato svaki pojedinac ulae manje ili vie napora (zavisno od
motivacije) u cilju poboljanja vlastitog statusa. No, osnovni uslov da pojedinac pobolja
vlastiti status jeste da drutvo bude statusno propustljivo da se tako izrazimo. Samo drutvo
51

definie mehanizme i postavlja uslove koje pojedinac mora da ispuni ukoliko ima za cilj da
pobolja vlastiti status. Ukoliko ova pravila igre pojedinac potuje i ukoliko u veoj meri
odgovara na zahteve koje mu drutvo postavlja, utoliko ima vie ansi da pobolja svoj status.
Svaki istorijski tip drutva pa i svako konkretno drutvo se razlikuje po svojoj otvorenosti za
promenu drutvenog statusa u dva smisla. Prvo, svaki drutveni tip tj. svaki konkretni totalitet
u razliitoj meri omoguava pojedincima da menjaju svoj status u vertikalnom smislu, i drugo,
u svakom konkretnom tipu drutva tj. njegovim konkretnim predstavnicima postoje drugaiji
mehanizmi (kriterijumi) na osnovu kojih pojedinac menja svoj status. Neka istorijska drutva
su bila potpuno zatvorena za pojedince koji su eleli da promene status. Tako npr. Indijsko
kastinsko drutvo je zakonski zabranjivalo svaki kontakt izmeu razliitih kasta a to znai da
niti jedan pojedinac za ivota nije mogao da promeni svoj kastinski status. Zajednice
predistorijskog tipa i nisu bile statusno diferencirane (kao ni klasno), a razlika u statusu se
uglavnom svodila na ugled koji su pojedinci sticali u zajednici. Ovaj ugled je pojedinac mogao
da pobolja tako to je u svakodnevnoj borbi sa prirodom i spoljnim neprijateljima pokazivao
veliku fiziku snagu. To znai da promena statusa u ovom drutvu zavisi od biolokog
kriterijuma. U tradicionalnom drutvu , meutim, status je bio naslednog karaktera. Onaj ko
je roen kao plemi to je ostao itavog ivota a isto vai i za pripadnike ostalih klasa. Status se
tako u ovom drutvu obezbeivao roenjem. Dakle, i tradicionalno drutvo je izrazito statusno
zatvoreno. U industrijskom drutvu, u liberalnoj fazi status se teko menjao ali je ovo ipak bilo
mogue. Kriterijum za promenu statusa u ovom drutvu jeste sposobnost da se zaradi to vea
koliina kapitala na slobodnom tritu. Konano, moderno drutvo se moe smatrati prilino
otvorenim u pogledu vertikalne pokretljivosti (iako se ova injenica iz ideolokih razloga
preuveliava). Poto moderno drutvo poiva na upravljanju modernom tehnologijom kako u
sektoru proizvodnje, tako i u ostalim sektorima, osnovni faktor na osnovu koga pojedinac stie
status jeste znanje i to struno i upotrebljivo znanje koje se stie obrazovanjem. Znai u ovom
drutvu paradigmatian model vertikalne pokretljivosti postaje obrazovanje.
U ovom prikazu ne treba izgubiti iz vida da je slika idealno-tipskog karaktera. To znai da u
stvarnosti navedeni modeli se esto meaju i postoje u isto vreme. Recimo, i danas se status
moe naslediti u modernom drutvu na osnovu nasledstva ili pak sposobnosti za efikasno
proizvoenje kapitala. Meutim, kada se daje idealno-tipska slika onda se misli na socioloki
nivo analize, tj. na onaj model koji se moe apstrahovati kao paradigmatian. Takoe, mora se
imati u vidu da je pitanje vertikalne pokretljivosti uvek vezano ne samo za drutveni tip nego
i za konkretno drutvo o kome je re. Tako npr. u drutvu real-socijalizma koje je postojalo na
naim prostorima, uslov za vertikalnu pokretljivost je bila sposobnost participacije u
ideolokom modelu. Dakle, uslov statusnog napredovanja se svodi na sposobnost da
pojedinac postane deo institucionalne strukture a na osnovu participacije i objektivacije
ideologije na kojoj itavo drutvo poiva. Na kraju mi smo govorili o promeni statusa u
progresivnom smislu. Sve to jednako vai i za regresivnu promenu statusa, tj. za gubljenje
statusa u drutvu.

52

POJAM, ZNAAJ I OBLICI DRUTVENE STRATIFIKACIJE

Pojam stratifikacije je jako vaan u sociologiji. Mi smo sociologiju definisali kao nauku koja se
bavi drutvom na najoptiji nain. Pri tome smo naveli da se sociologija bavi istim predmetom
tj. drutvenim fenomenima kojim se bave i druge drutvene nauke, s tim da je pristup koji
sociologija nudi drugaiji. Stratifikacija meutim kao drutvena pojava je predmet prouavanja
sociologije pri emu ona ovaj predmet ne deli sa drugim drutvenim naukama. Ova drutvena
pojava je per exelance socioloka.
Pojam stratifikacije je nastao iz termina stratum. Tako sam pojam stratifikacije podrazumeva
da je drutvo podeljeno na nekoliko (ili vie) stratuma, pri emu izmeu njih postoji odreeni
odnos hijerarhije. Kad je o stratifikaciji re, sam predmet stratifikacije su pojedinci i drutvene
grupe, dakle, stratifikacija podrazumeva hijerarhijski odnos izmeu pojedinaca i drutvenih
grupa. Takoe, stratifikacija je istorijski fenomen i proces koji se nalazi u direktnoj vezi sa
drutvenom podelom rada o emu smo govorili u prethodnom poglavlju.
Sledea veoma vana dimenzija pojma stratifikacije jeste da ova pojava iskljuuje ideju
jednakosti u drutvu. Ukoliko se govori o hijerarhiji izmeu pojedinaca i drutvenih grupa,
oito je da se time drutvena jednakost negira. Ovo je razlog zbog koga su ideolozi jednakosti
i socijalne pravde uvek imali negativan odnos prema stratifikaciji. Svaki zahtev koji se u tom
smislu postavlja u pravcu drutvene jednakosti u sutini znai ukidanje stratifikacije u drutvu.
Sledee pitanje je jako vano a u osnovi je veoma jednostavno: ta mislimo kad kaemo
hijerarhija? Ukoliko govorimo o hijerarhiji, naime, mislimo da postoji neki jasan kriterijum koji
odreuje da neki pojedinci ili drutvene grupe budu iznad drugih pojedinaca i drutvenih
grupa. Ovaj kriterijum iz koga hijerarhija proistie moe biti razliit. Tako razlikujemo nekoliko
kriterijuma u odnosu na teorijsku perspektivu iz koje se sami kriterijumi izvode. Najee se
koriste sledei kriterijumi:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.

raspodela ukupnih drutvenih resursa;

stepen participacije u politikim strukturama i institucijama;
priroda rada koju obavljaju lanovi drutva;
odnosi moi i odluivanja na razliitim drutvenim nivoima;
materijalni status pojedinaca i drutvenih grupa (ekonomski kriterijum);
stavovi javnog mnjenja o drutvenim razlikama (socijalno-psiholoki kriterijum koji
esto moe da odudara od objektivne slike);
stepen slobode koju imaju drutvene grupe i pojedinci.

Osnovna stvar u poimanju stratifikacije sa sociolokog stanovita jeste da ukoliko imamo

hijerarhijsku raspodelu izmeu pojedinaca i drutvenih grupa na nivou itavog drutva, to
znai da u tom drutvu postoje odreeni mehanizmi koji su doveli do stratifikacije. Prema
tome, bavei se stratifikacijom, mi sa jedne strane spoznajemo koje drutvene grupe se nalaze
u odnosima hijerarhije i kakav je odnos meu njima, a sa druge strane saznajemo i samu
prirodu drutva uoavanjem mehanizma koji je doveo do stratifikovanog drutva.
53

U sociolokoj ideji bazino postoje dve ideje koje se bave pitanjem stratifikacije. Prvi koncept
stratifikacije jeste klasna podela drutva. Ovaj koncept je karakteristian za marksistiki
orijentisane sociologe. Po ovom konceptu stratifikacije drutvo se deli na dve bazine
drutvene grupe- klase, pri emu jedna poseduje vlasnitvo nad sredstvima za rad i prisvaja
rezultate rada, a druga je liena tog vlasnitva. Zato izmeu klase postoji trajan kontakt. Klasa
koja ima vlasnitvo nad sredstvima za proizvodnju, takoe, po osnovu ovog vlasnitva ima i
politiku mo koja je oduzeta pripadnicima eksploatisane klase. U drutvu svakako postoje jo
neke klase (neke srednje), ali je sama stratifikaciona perspektiva zasnovana na dvoklasnom
modelu.
Stratifikaciju sasvim drugaije vide teoretiari funkcionalistike provinijencije. Oni odbacuju
ideju o klasnoj stratifikaciji i vide stratifikaciju kao nunost koja proistie iz same prirode
diferenciranog drutva. Dakle, stratifikacija je drutvena zakonitost koja proistie iz procesa
drutvene diferencijacije i predstavlja raspodelu statusa unutar diferencijalnog drutva. Pri
tome, funkcionalizam u stratifikacionoj perspektivi ne vidi drutvene grupe, ve samo
pojedince koji se nalaze u hijerarhiji na osnovu razliitih statusa koje zauzimaju u drutvu.
Stratifikacija je drutveno-istorijska pojava vezana za razvoj drutvene podele rada, te
drutvene definicije koja iz ove proistie a koja nam ukazuje da u drutvu nasuprot jednakosti
postoje odnosi hijerarhije izmeu pojedinaca i drutvenih grupa.
Drutvena stratifikacija funkcionalistiko gledite
Funkcionalisti polaze od pretpostavke da delovi drutva tvore integralnu i tvrde da je odreeni
stepen reda i stabilnosti bitan da bi drutveni sistemi funkcionisali. U prvom redu, oni se bave
funkcionisanjem drutvene stratifikacije, njenim doprinosom odravanju i dobrobiti drutva.
Funkcionalisti pretpostavljaju da postoje stanovite temeljne potrebe i funkcionalni
preduslovi kojima treba udovoljiti da bi drutvo preivelo(Haralambos)
Talkot Parsons veruje da se red, stabilnost i saradnja u drutvu temelje na vrednosnom
konsenzusu, to jest na optem sporazumu pripadnika drutva o tome ta je dobro i
vredno(Haralambos). Jezgra nekog drutva kao sistema jeste struktuirani normativni poredak
sa pomou koga je kolektivno organizovan ivot stanovnitva. Kao poredak, ovo jezgro sadri
vrednosti kao i izdiferencirane i posebne navedene norme i pravila, sve one zahtevaju kulturne
reference kako bi dobile smisao i legitimnost(Parsons).
Funkcionalisti posmatraju odnos izmeu ljudi u drutvu kao odnos saradnje i meusobne
zavisnosti. Organizacija se iri, ukljuuje centralizaciju i diferencijaciju vodstva i autoriteta,
prema emu se odreuje i status koji je zavistan od vanosti posla koji obavljaju. Kao i razlike
u ugledu, nejednakosti se takoe mogu temeljiti na zajednikim vrednostima. Mo je
prihvaena kao takva zato sto se oni koji su na pozicijama vlasti sluze svojom moi da bi postigli
zajednike ciljeve, izvedene iz centralnih vrednosti drutva.

54

Parsons shvata drutvenu stratifikaciju i kao neizbenu i funkcionalnu za drutvo zato sto je
izvedena iz zajednikih vrednosti drutvenih sistema i zato sluzi integraciji razliitih grupa u
drutvu.
Stratifikacija je rangiranje jedinica u nekom drutvenom sistemu u skladu sa zajednikim
sistemom vrednosti, koji je prihvaen i prema tome opravdan, ispravan i prikladan(Parsons)
Vilbert E.Mur i Kingslej Dejvis dokazuju da kako postoje odreeni funkcionalni uslovi kojima
treba udovoljiti kako bi se sistem odrao i funkcionisao. Jedan uslov je podela uloga i savesno
ispunjavanje uloga koje su nam dodeljene. Ljudi se razlikuju po svojim sposobnostima i
talentima, zato se poloaji koji cine drutvo razlikuju na temelju njihove vanosti za odranje.
Jedna od bitnih funkcija stratifikacije je povezati najsposobnije ljude sa funkcionalno
najvanijim poloajima (Haralambos).
Visoke nagrade ugraene u te poloaje osiguravaju potreban stimulus i motivaciju za takvo
delovanje. U svakom sluaju primarni funkcionalni odnos izmeu odraslih pojedinaca i
njihovih drutava tie se doprinosa odraslih kroz pruanje usluga, te zadovoljstava i nagrada
koju tako stiu (Parsons).
Melvin M. Tumin takoe zastupa i govori o funkcionalistickom gleditu drutvene stratifikacije.
Tumin smatra da razlike u plati i ugledu po zanimanju mogu biti posledica razlike u njihovoj
moi, ne u funkcionalnoj vaznosti.
Za razliku od Tumin, Dejvis i Mur smatraju da samo ogranieni broj pojedinaca poseduje
talenat da stekne vetine potrebne za funkcionalno najvanije pozicije. Tumin govori da ne
postoji uspena metoda merenja tih talenata i dokaz da je taj talenat potreban. to je klasna
pozicija nia, to je vea verovatnoa da e okonati kolovanje sto ranije i manje se truditi da
doe do visokog poloaja. Sebino korienje moi za vlastite interese moe ograniiti dolazak
talentovanih pojedinaca na visoko rangirane poloaje. Tek ako postoji ravnopravan pristup
regrutiranju i obuci za potencijalno nadarene osobe, mogue je opravdati razliito
nagraivanje kao funkcionalno. Diferencijacija moe da dovede do neprijateljstva,
nepoverenja i sumnjiavosti. Ona razdvaja i oslabljuje drutvenu integraciju i smanjuje
potencijal za drutvenu solidarnost.
Michael Young govori da neko budue britansko drutvo u kojem e najsposobniji zastupati
funkcionalno najvanije poloaje prema zaslugama s otvorenom mogunosti da ostvare svoj
talent. Taj sistem raspodele uloga naziva se meritokracija. Meutim, on izraava sumnju da bi
takav sistem bio funkcionalan za drutvo. Pripadnici niih slojeva mogli bi postati demoralisani.
Budui da su svi odgajani u ambicioznom duhu, neuspeh bi ih mogao posebno frustrirati.
Talent i sposobnost bi se crpeo iz niih slojeva. U meritokraciji drutveno inferiorni zaista jesu
inferiorni. Vii sloj bi mogao izgubiti sumnju u sebe i vladati arogantno, prezirui nii sloj, to
bi moglo dovesti do sukoba.

55

Drutvena stratifikacija Marksistiko gledite

Marksistika gledita posmatraju stratifikaciju kao strukturu koja ne integrira, ve deli i
izrabljuje druge. Mo vladajue klase izvire iz injenice da poseduje i kontrolie proizvodne
snage te izrabljuje i tlai podreenu klasu.
Prema Marxu, klasa je drutvena skupina iji su lanovi ujedinjeni jednakim odnosom prema
proizvodnim snagama". Klase nastaju kad se proizvodni kapacitet siri za potrebu za opstanak,
to se dogaa kad zemljoradnja postane dominantna. Privatna imovina i viak bogatstva
stvaraju osnov za razvoj klasnih drutava. Odnos izmeu glavnih drutvenih snaga je odnos
meusobne zavisnosti i sukoba" (Haralambos).
Politika mo vladajue klase stoga proistie iz njezina vlasnitva i kontrole nad proizvodnim
snagama, ime promovie svoje politike i zakonske interese. Ideologija kapitalizma kao
slobodnog drutva skriva pravu narav izrabljivanja i tlaenja, a temeljni sukobi klasnog drutva
ostaju nereeni. Prema Karlu Marksu istorija svih drutava do danas je istorija klasne borbe"
(Haralambos).
Velike promene u istoriji ukljuuju zamenu jednog oblika privatnog vlasnitva drugim, i jedan
tip proizvodnje drugim. On je pravio razliku izmeu klase za sebe" i klase po sebi". Klasa po
sebi je skupina koja ima zajedniki odnos prema proizvodnim snagama. U klasi za sebe lanovi
imaju klasnu svest i solidarnost. Konana faza je postignuta kad lanovi spoznaju da
kolektivnom akcijom mogu zbaciti vladajuu klasu. Marks je verovao da e odreeni initelji
kao upotreba strojeva, razlika u bogatstvu i konkurencija dovesti do propasti kapitalizma i
komunistike utopije kakvoj se nadao.
Drutvena stratifikacija Veberovo gledite
Veber klasu definie kao skup pojedinaca koji imaju slian poloaj u trinoj privredi i dobijaju
sline ekonomske nagrade. Glavna klasna podela je izmeu onih koji poseduju proizvodne
snage i onih koji ih ne poseduju. On razlikuje 4 klasne grupe u kapitalistikom drutvu:
posednika gornja klasa, beli ovratnici" (bez poseda), sitna buroazija i klasa manuelnih
radnika. On ne vidi razloga zbog kojeg bi ljudi morali razviti zajedniki identitet. Nezadovoljni
pojedinac moe reagovati na niz naina kako bi zbacio kapitalizam. Raspodela moi nije nuno
povezana s raspodelom klasne nejednakosti.
Status, a ne klasa, ini osnov za formiranje drutvenih grupa iz zajednikih interesa i identiteta
i jednaka klasna situacija ne pripada nuno istoj statusnoj grupi. Statusna grupa se sastoji od
pojedinaca koji imaju sline drutvene asti. Njihov ugled unutar pojedine klase i statusnih
skupina koje presecaju klasne podele moe oslabiti solidarnost i klasnu svest. Ni jedna teorija
ne moe odrediti i protumaiti odnos klasa, skupina i stranaka jer je ono kompleksno i
promenjivo.

56

DRUTVENA MO
POJAM I VRSTE DRUTVENE MOI
Drutvena stratifikacija predstavlja diferencijaciju stanovnitva u razliite klase. Prema
odreenim teoretiarima stratifikacija je osnova drutva, to je neminovna pojava bez koje
drutvo ne bi moglo da postoji.
Da ne postoje odreene klase u drutvu i odreeni statusi, ne bi mogli biti ispunjeni svi uslovi
za postojanje drutva jer postoje odreene funkcije koje moraju biti zadovoljene. Upravo
postojanje kompeticije za pozicije koje donose veu nagradu dovode do sve vee potrebe ljudi
za specijalizacijom.
Bezklasno drutvo, kakvo je Marks prieljkivao, ako mogu tako da se izrazim, je nemogue.
Raslojavanje drutva je na osnovu materijalnog bogatstva, ugleda i upravo drutvene moi.
Pojam drutvene moi
Drutvena mo je drutveno uslovljena nejednaka mogunost pojedinaca i grupa da donose
odluke od interesa ne samo za sebe nego i za druge.
Po odreenju moi Maksa Vebera mo podrazumeva "izglede jednog oveka ili vie ljudi da
sprovedu sopstvenu volju u zajednikom poduhvatu, ak i uprkos otporu drugih koji u tom
poduhvatu uestvuju"
Sutina je u nametanju svoje volje drugim ljudima.
Po miljenju Bertnarda Rasela, sutina moi je u sticanju slave koja je jedna od osnovnih stvari
kojima ljudi teze.
Rajt Mils smatra da su moni jedino oni ljudi koji ostvaruju svoje ciljeve, ak i onda kada se svi
tome protive. Samo ljudi koji upravljaju velikim institucijama mogu biti moni.
Vrste drutvene moi
Ekonomska mo - Opti simbol ove vrste moi je novac. Ekonomska mo proistie iz svojine,
materijalnog bogatstva, imovine. Ne mora biti u vezi sa ugledom i prestiem, tanije osoba
koja ima ekonomsku mo ne mora imati i statusnu ili funkcionalnu, i obrnuto.
Funkcionalna mo Proistie iz znaaja funkcije koju osoba obavlja, drutvene uloge koju ima
u drutvu. Primer za to su politiki funkcioneri.
Statusna mo Danas ima manju mo nego u kastinskim i stalekim drutvima gde je bila od
presudnog znaaja. Ova vrsta moi se nasleuje i temelji se na ugledu koju osoba poseduje.
Znanje i informacije Znanje se stie obrazovanjem, a do informacija se stie privilegovanom
pozicijom u drutvu. Monopol nad znanjem i informacijama je izuzetno bitan u modernim
57

drutvima. Nekada je fizika sila bila ispred svih vrsta moi danas tu ulogu ima upravo monopol
na znanje i informacije.
Fizika sila Prirodni i najstariji oblik moi. Dominirao je u primitivnim drutvima, to ne znai
da danas ne postoji. Jedina razlika je dananja mogunost kombinovanja sa drugim oblicima
moi. Odreeni teoretiari poput Pareta i Makijavelija se prema ovoj istorijskoj injenici
odnose sa uvaavanjem.
Manipulativna mo Najnoviji oblik vladavine drutvom. Posredstvom sredstva za masovnu
komunikaciju, tj. mas-medija stvara se mehanizam kojim se upravlja ljudima. Televizija je
najrasprostranjeniji vid manipulacije kojim se prenose informacije masama na suptilan nain,
informacije koje oni prihvataju i koje menjaju njihove stavove. Do te mere da ljudi stavove
drugih ljudi prihvataju kao svoje. Jo je Gabrijel Tard piui o socijalizaciji govorio da je osnova
socijalizacije imitacija i ponavljanje. Ponavljanjem nekih stavova, ti stavovi se internalizuju i
prihvataju.
Oblici svojine i moi se tokom godina menjaju, poput prelaska sa fizike sile na manipulatornu
mo, ali to ne znai da nejednakosti u drutvu nestaju. Kao to rekoh na poetku nejednakosti
su u osnovi drutva, treba na njih gledati kao na bitan deo strukture drutva. Sociolozi bi trebali
da se bave prouavanjem ove injenice, a ne da mataju o utopijskom drutvu bez
nejednakosti. Definitivno je najbitnije obratiti panju na masovne medije i na informacije koje
se njima prenose. Ostali oblici moi su transparentniji, nasuprot manipulaciji koja nije toliko
oigledna. to se tie monopola na znanje i informacije, taj oblik moi je po mom miljenju
potpuno opravdan, tanije osobe koje imaju odreeno znanje imaju pravo na nametanje svoje
volje, bar to se tie pitanja koja su u njihovom profesionalnom domenu, jer su svojim trudom
doli do tog znanja.
Stiven Luks
Luksov rad iznosi kritiku bihevioralizma i funkcionalistike predstave o sadrini moi, kao i o
njenim ispoljavanju. Luksova trea dimenzija moi postoji u sluaju kada su ljudi predmet
dominacije prihvatajui tu dominaciju. Luks smatra da je mogue napraviti distinkciju izmeu
onih koji dominiraju znajui za to i onih koji dominiraju a da toga nisu svesni.
Luks na poetku daje pojmovnu analizu moi. U njoj se zalae za shvatanje moi koje je
radikalno kako u teorijskom, tako i u politikom smislu. Razvijajui argumentaciju u vezi sa
moi, Luks pokree izvestan broj metodolokih, teorijskih i politikih pitanja. Meu
metodolokih pitanjima moemo prepoznati granice biheviorizma, ulogu vrednosti u
objanjenju i metodoloki individualizam. Meu teorijskim pitanjima su pitanja o granicama ili
predubeenjima pluralizma, lanoj svesti i o pravim interesima. Meu politikim pitanjima su
urbani razvoj, javne kole i politika naimenovanja kao i siromatvo, rasni odnosi (u Baltimoru)
i zagaenje vazduha.

58

Polazna taka argumentacije predstavlja jedno shvatanje moi koje ima duboke istorijske
korene i koje je, zahvaljujui radovima Dala i pluralista, steklo znatnu popularnost meu
amerikim politikolozima ezdesetih godina. Ovom shvatanju je bilo prigovoreno da je
povrno i ogranieno i da vodi velianju amerikog pluralizma. Luks pokuava da pokae
neadekvatnost shvatanja pluralista kao i to da, uprkos tome to njihovo shvatanje predstavlja
napredak, ono ne ide dovoljno daleko i stoga je potrebno radikalno pootravanje tog
shvatanja. Njegova strategija se sastoji u naznaavanju tri pojmovne mape na osnovu kojih eli
da ukae na specifine odlike shvatanja moi:
1. shvatanje pluralista, koje naziva jednodimenzionalnim shvatanjem;
2. shvatanje njihovih kritiara, koje naziva dvodimenzionalnim shvatanjem ;
3. trei tip shvatanja, koji naziva trodimenzionalnim shvatanjem.
Zatim, razmatra jake i slabe aspekte tih shvatanja pokuavajui da ukae na to da tree
shvatanje daje dublju i taniju analizu odnosa moi nego prva dva shvatanja.
Jednodimenzionalno shvatanje
Ovo shvatanje se esto naziva pluralistikim shvatanjem moi. U svom radu, Pojam moi,
Dal opisuje svoju intuitivnu ideju moi otprilike ovako: Ako jedna osoba ima mo nad
drugom osobom u onoj meri u kojoj moe da postigne da ta druga osoba uini neto to inae
ne bi uinila. On, takoe, opisuje svoje intuitivno shvatanje odnosa moi na neto drugaiji
nain: Taj odnos podrazumeva uspean pokuaj jedne osobe da postigne to da druga osoba
uini neto to on inae ne bi uinio. Prvi iskaz govori o sposobnosti prve osobe, dok drugi
iskaz govori o uspenom pokuaju, to je razlika izmeu: potencijalne (posedovanja moi) i
aktuelne moi (korienja moi)
Polzbi govori o tome da se pluralistiki pristup odlikuje pokuajem da se prouavaju
specifini ishodi kako bi se utvrdilo ko stvarno odnosi prevagu prilikom odluivanja u lokalnim
zajednicama. Naglasak je na prouavanju konkretnog, opaljivog ponaanja. Prema Polzbiju,
istraiva treba da prouava stvarno ponaanje. Pluralisti, usredsreujui se na opaljivo
ponaanje prilikom identifikovanja moi, kao sredinji zadatak vide prouavanje odluivanja.
Polzbi dokazuje da je identifikovati ko odnosi prevagu u odluivanju verovatno najbolji
nain da se utvrdi koji pojedinci i grupe imaju 'vie' moi u drutvenom ivotu, jer direktan
sukob meu akterima predstavlja situaciju koja se najvie pribliava eksperimentalnom testu
njihovih sposobnosti da utiu na ishode. Pretpostavlja se da odluke podrazumevaju
direktan, tj. stvaran i opaljiv sukob. Pluralisti smatraju da njihova usredsreenost na
ponaanje prilikom donoenja odluka o kljunim ili vanim pitanjima podrazumeva stvarni,
opaljivi sukob. Dal govori o tome da je priblian test skrivenog ili neskrivenog uticaja nekog
lica upravo uestalost sa kojom ono moe da inicira odreenu vanu meru politike uprkos
protivljenju drugih ili da inicira neku meru bez ikakvog protivljenja. Prema
jednodimenzionalnom shvatanju, sukob je kljuan zato to prua eksperimentalni test za
pripisivanje moi jer se korienje moi ne javlja bez sukoba. Sukob se javlja izmeu
59

preferencija za koje se smatra da su svesne, da se ispoljavaju u postupcima i da se stoga mogu

otkriti posmatranjem ponaanja ljudi. Pluralisti smatraju da interese treba shvatiti kao
preferencije u pogledu mera politike, tako da je sukob interesa identian sukobu preferencija.
Oni se protive stanovitima koji istiu da bi interesi mogli da budu nejasno shvaeni ili
neopaljivi ali i ideji da bi ljudi mogli da budu u zabludi o sopstvenim interesima ili mogli da ih
ne budu svesni.
Luks zakljuuje da jednodimenzionalno shvatanje moi podrazumeva usredsreenost na
ponaanje u donoenju odluka o pitanjima oko kojih postoji sukob interesa, gde se interesi
posmatraju kao izriite preferencije u pogledu mera politike
Dvodimenzionalno shvatanje
Bakrak i Barac tvrde da je ono ogranieno i da usled toga daje suvie optimistinu sliku
pluralizma. Njihova centralna teza je da je u onoj meri u kojoj neka osoba ili grupa svesno ili
nesvesno stvara ili uvruje prepreke javnom pretresanju sukoba oko mera politike, ta
osoba ima mo. Znaaj Bakrakovih i Baracovih radova je u tome to uvode u razmatranje moi
ovu izuzetno vanu ideju mobilizacije u cilju favorizovanja. Prema njihovim reima, to je skup
preovlaujuih vrednosti, verovanja, ritual i institucionalnih postupaka koji dosledno deluje u
korist odreenih osoba i grupa, na tetu drugih. Bakrak i Barac koriste termin mo u dva
razliita termina. S jedne strane, koriste ga da oznae sve oblike uspene kontrole koju jedna
osoba ima nad drugom osobom. S druge strane, mo je za njih obezbeivanje povinovanja
putem pretnje sankcijama. Ipak, prvo shvatanje moemo da shvatimo kao mo a drugo
shvatanje kao prinudu. Dakle, njihova tipologija moi obuhvata prinudu, uticaj, autoritet,
silu i manipulaciju.
1. Prinuda postoji tamo gde jedna osoba obezbeuje da mu se druga osoba povinuje
pretnjom liavanjem a ujedno postoji i sukob oko vrednosti ili naina izmeu ove dve
osobe.
2. Uticaj postoji tamo gde jedna osoba prouzrokuje da druga osoba promeni svoj nain
ponaanja.
3. U situaciji kada se javlja autoritet, jedna se osoba povinuje zato to uvia da je zapovest
druge osobe razlona sa stanovita njegovih sopstvenih vrednosti.
4. U sluaju sile, jedna osoba postie svoje ciljeve uprkos nepovinovanju druge osobe to
ga liava izbora izmeu povinovanja i nepovinovanja jer onaj koji se povinuje nije
svestan zahteva koji su mu postavljeni.
Osnovni smer Bakrakove i Bakracove kritike pluralista i njihovog jednodimenzionalnog
shvatanja moi do izvesne take je antibihevioristiki iz dva razloga:
1. oni tvrde da pluralistiko shvatanje neopravdano naglaava vanost iniciranja,
odluivanja i stavljanja veta;
60

2. oni istiu da neodluke, koje ograniavaju delokrug delovanja, i same predstavljaju

opaljive odluke.
Dakle, zadovoljavajua analiza dvodimenzionalne moi trai da se ispita i donoenje odluka i
donoenje neodluka. Odluka je izbor meu razliitim nainima ponaanja dok je neodluka
odluka koja dovodi do toga da se potisne ili osujeti latentno ili otvoreno osporavanje vrednosti
ili interesa donosioca odluke. Za Bakraka i Bakraca je od kljune vanosti da se identifikuju
potencijalna pitanja iju aktuelizaciju spreava donoenje neodluka. Uprkos kljunom
neslaganju sa pluralistima, njihova analiza ima jednu vanu zajedniku odliku sa pluralistima:
neisticanje stvarnih, opaljivih sukoba, skrivenih ili neskrivenih. Sukob koji Bakrak i Bakrac
smatraju neophodnim jeste sukob izmeu interesa onih koji donose neodluke i interesa onih
kojima donosioci neodluka ne daju da dou do rei u politikom sistemu. Ti drugi interesi se
mogu identifikovati na osnovu toga to posmatra mora da utvrdi da li su one osobe ili grupe
na iju tetu izgleda da deluje mobilizacija u cilju favorizovanja neskriveno ili skriveno
nezadovoljne. Bakrak i Bakrac imaju znatno iri pojam interesa od pluralista iako i njihov pojam
ostaje pojam subjektivnih pre nego objektivnih interesa.
Trodimenzionalno shvatanje
Tree shvatanje se bazira na moi koja ima u cilju spreavanje anomalija i nepravde
oblikovanjem percepcije, saznanja i preferencija u takvoj meri u kojoj se osigurava prihvatanje
odreene uloge u postojeem drutvenom poretku. Ovo je izuzetno sporno ali fundamentalno
shvatanje moi. Trodimenzionalni pogled nam omoguava da razmotrimo mnogo
potencijalnih problema koji su van domaaja politike, sakriveni od stane pojedinaca kroz
njihove odluke ili kroz rad drutvenih sila ili institucionalnih praksi. Luks time istie i znaaj
koncepata latentnih sukoba. Latentni sukobi se pojavljuju u suprotnosti interesa jedne osobe,
koja je nosilac moi, sa stvarnim interesima druge osobe, koji se zanemaruju. Konflikti su
latentni jer osobe koje su pod uticajem moi drugih ne pokazuju ili nisu svesne svojih interesa,
to podrazumeva da se jako teko moe ui u trag stvarnim interesima druge osobe jer nije u
stanju da ih prepozna ili izrazi. Luks smatra da ovi interesi nisu socioloki a priori dati ali je
potrebno tragati za njima i analizirati ih od sluaja do sluaja. Ovaj pristup objanjenja moi
jeste korenita kritika prva dva shvatanja. Trodimenzionalno shvatanje odbacuje njihovu
usredsreenost na ponaanje koje je suvie individualistiko i ostavlja mesta za razmatranje
mnogobrojnih naina na koja se potencijalna pitanja ukljuuju bilo institucionalnom praksom,
bilo odlukama pojedinaca.
Bazini pojam moi
Odlika koja je zajednika za sva tri shvatanja moi jeste njihov vrednosni karakter: svako od
njih nastaje u okviru odreene moralne i politike perspektive i deluje unutar nje. Zapravo,
pojam moi je jedan od onih pojmova koji su neotklonjivo zavisni od vrednosti. Pojam moi je,
iz tog razloga, jedan od sutinski spornih pojmova jer uvek izaziva neprekidne rasprave o svojoj
ispravnoj upotrebi meu onima koji je upotrebljavaju.
61

Kad god govorimo o moi, fundamentalna stvar koja je uvek prisutna je ideja da jedna osoba
(A) utie na drugu osobu (B). Luks smatra da bi jedan obrazac definicije moi bio koristan u
analizi drutvenih odnosa ako bi odgovorio na pitanja ta treba smatrati znaajnim i ta ini
uticaj jedne (A) na drugu osobu (B). On, takoe, navodi dva naina konceptualizacije moi, koji
podrazumevaju razliite kriterijume onoga to je znaajno.
1. Talkot Parsons govori o moi kao specifinom mehanizmu ijim se delovanjem
ostvaruju promene u ponaanju drugih, individualnih ili kolektivnih, jedinica u
procesima drutvene interakcije. Parson istie upotrebu autoritativnih odluka da bi se
doprinelo ostvarivanju kolektivnih ciljeva. Njegova konceptualizacija moi se vezuje za
autoritet, saglasnost i ostvarivanje kolektivnih ciljeva a odvaja je od sukoba interesa,
od prinude i sile. Parsons je kritikovao Rajta Milsa zato to je interpretirao mo
iskljuivo kao sredstvo da se postigne ono to eli jedna grupa, nosioci moi, tako to
e se druga grupa spreiti da postigne ono to eli, umesto da je vidi kao sredstvo za
vrenje funkcija u drutvu kao sistemu i u njegovo ime.
2. Zatim, Hana Arent govori o moi kao o ljudskoj sposobnosti, ne samo da se dela ve i
da se dela zajedniki. Mo nikada nije svojstvo pojedinca grupi i postoji samo dok grupa
ostaje na okupu. Kada kaemo za nekoga da je na vlasti, govorimo o tome da ga je
izvestan broj ljudi ovlastio da dela u njegovo ime. Podrka naroda je ono to daje
mo institucijama jedne zemlje. Nain na koji Hana Arent shvata mo vezuje se za
tradiciju i renik ije poreklo ona nalazi u Grkoj i Rimu. Mo se, prema njenom
miljenju, nalazi svuda gde se ljudi udruuju i zajedniki delaju ali njena legitimnost
potie iz prvobitnog udruivanja pre nego iz bilo koje radnje koja je zatim usledila.
U Parsonsovom sluaju, povezivanje moi sa autoritativnim odlukama i kolektivnim ciljevima
podrava njegovu teoriju da je drutvena integracija zasnovana na vrednosnoj saglasnosti time
to prikriva itav niz problema kojima se bave takozvane prinudne teorije.
U sluaju Hane Arent, konceptualizacija moi treba da uini uverljivom odbranu njene
koncepcije res publica, javne stvari, na koju ljudi pristaju i u kojoj se ponaaju nenasilno i
raspravljaju racionalno, i njeno protivljenje svoenju javnih poslova na pitanje
gospodarenja i uspostavljanju pojmovne veze izmeu moi i sile i nasilja.
Ove konceptualizacije moi mogu se racionalno braniti. Meutim, teza ove knjige je da one iz
dve razloga imaju manju vrednost od one koja je ovde iznesena.
Mo i interesi
Govoriti o interesima otvara put donoenju normativnih sudova moralnog i politikog
karaktera, stoga je pojam interesa nesvodivo vrednosan pojam. Razliite koncepcije o tome
ta su interesi nalaze se u vezi sa razliitim moralnim i politikim stanovitima.
Jednodimenzionalno shvatanje moi predstavlja liberalnu koncepciju interesa,

62

dvodimenzionalno shvatanje reformistiku koncepciju interesa a trodimenzionalno shvatanje

radikalnu koncepciju interesa.
Poreenje tri shvatanja moi
Luks je takoe u svom radu dao i pregled jakih i slabih strana prethodna tri koncepta moi.
Prednosti jednodimenzionalnog shvatanja lee u prouavanju stvarnog ponaanja,
naglaavanju operacionalne definicije i otkrivanju injenica. Meutim, jednodimenzionalno
shvatanje nije u mogunosti da otkrije manje vidljive naine na koje pluralistiki sistem moe
da favorizuje odreene grupe nautrb ostalih.
Dvodimenzionalno shvatanje moi nadoknauje do izvesne mere nedostatke
jednodimenzionalne konceptualizacije moi. Ipak, ograniava se na prouavanje situacija u
kojima dolazi do favorizovanja pojedinaca koji donose odluke kojima spreavaju postojea
nezadovoljstvo da postanu sporna pitanja unutar politikog procesa. Analiza ostaje povrna
jer se ograniava na prouavanje individualnih odluka donetih da potencijalno opasni zahtevi
ne bi prerasli u politiku opasnost.
Trodimenzionalno shvatanje omoguava nam dublju analizu i stavlja u izgled ozbiljna
socioloka objanjenja naina na koji politiki sistemi spreavaju da zahtevi postanu politiki
sporovi, ili da se uopte postavljaju kao politika pitanja.
Tekoe
Luks ukazuje na dve tekoe koje su specifine za trodimenzionalno shvatanje moi. Prva
tekoa jeste kako opravdati relativno protivinjeniki iskaz. Luks se pita da li moemo da
pretpostavimo da ako je pojedinac rtva nepravde ili nejednakosti zapravo teila pravdi i
jednakosti samo kada se protiv njih ne bi koristila mo.
Druga tekoa jeste kako identifikovati mehanizmom navodnog korienja moi. Naime,
trodimenzionalno shvatanje ima tri odlike zbog kojih se istraiva uvek nae pred naroito
tekim problemima. Prvo, korienje moi moe biti vezano za nedelanje pre nego za delanje.
Druga tekoa se zasniva na nesvesnom. Tree se odnosi na to da se kolektivna tela, poput
institucija, mogu koristiti moima.
Jednodimenzionalno shvatanje moi daje jasnu paradigmu za bihevioristiko prouavanje
politikih aktera i njihove moi odluivanja. Ipak, ono neizbeno preuzima favorizovanje
svojstveno prouavanom sistemu i slepo je za naine na koje se kontrolie dnevni red politike.
Dvodimenzionalno shvatanje otvara put ispitivanju tog favorizovanja i kontrole ali ih koncipira
na suvie uzak nain. Luksov zakljuak je da je mogua dublja analiza odnosa moi i da je
pesimistiki stav u pogledu mogunosti takve analize.

63

MO, UGLED, UTICAJ: RAZGRANIENJE POJMOVA

Jednodimenzionalno shvatanje moi
Jednodimenzionalno shvatanje moi podrazumeva usredsreenost na ponaanje u donoenju
odluka o pitanjima oko kojih postoji opaljiv sukob interesa.
R. Dal svoju ideju moi opisuje ovako : A ima mo nad B u onoj meri u kojoj moe da postigne
da B uini neto to inae ne bi uinio. , kasnije ovaj stav menja u podrazumeva se uspean
pokuaj A da ubedi B da uradi neto to inae ne bi , i tako pravi razliku izmeu potencijalne
i aktuelne moi, izmeu posedovanja moi i korienja moi.
On takoe smatra da treba da se utvrdi ko su inicijatori usvojenih ideja, a ko su inicijatori
odbaenih ideja. Tako se pravi klasifikacija uspenih i neuspenih, oni koji imaju najvie
uspeha smatraju se najuticajnijim.
Prema ovom shvatanju , da bi se mo pripisala nekome, potreban je stvaran sukob jer direktan
sukob meu akterima predstavlja situaciju koja je najblia eksperimentalnom testu njihovih
sposobnosti da utiu na ishode. Jednodimenzionalno shvatanje, usredsreenost na:
1.
2.
3.
4.
5.

ponaanje;
donoenje odluka;
kljuna pitanja;
opaljivi sukobi;
interesi (subjektivni).
Dvodimenzionalno shvatanje moi

Po ovom shvatanju, mo ima dva lica. Prvo lice je, ve razmatrano, prema kojem mo se
ogleda u konkretnim odlukama ili aktivnostima direktno povezanim za njihovo donoenje.
U onoj meri u kojoj neka osoba ili grupa svesno ili nesvesno stvara ili uvruje prepreke
javnom pretresanju sukoba oko mera politike, ta osoba ili grupa, ima mo.
Bakrak i Barac mo posmatraju kao mobilizaciju u cilju favorizovanja. Odnosno, prema
njihovi reima, skup preovlaujuih vrednosti, verovanja, rituala koji dosledno i sistematski
deluje u korist odreenih osoba i grupa a na tetu drugih. U veini sluaja, branioci status
quo-a predstavljaju manjinsku grupu u okviru datog stanovnitva.
Oni daju naziv mo obezbeivanju povinovanja putem pretnje sankcijama, to moemo
nazvati prinudom. Njihova tipologija moi obuhvata prinudu, uticaj, autoritet, silu i
manipulaciju. Prinuda postoji tamo gde A obezbeuje da mu se B povinuje pretnjom
sankcijama. Uticaj postoji tamo gde A ne pribegavajui ni preutnoj ni izriitoj pretnji ,
ozbiljnim liavanjima, prouzrokuje da B promeni svoj nain ponaanja. U situaciji gde se javlja
autoritet , B se povinuje zato to uvia da je A-ova zapovest razlona sa stanovita njegovih
sopstvenih vrednosti bilo zato to je sadrina legitimna , bilo zato to je A do nje doao
64

legitimnim postupkom. U sluaju sile, A postie svoje ciljeve uprkos B-ovom nepovinovanju
time to ga liava izbora izmeu povinovanja ili nepovinovanja. Manipulacija je podvrsta sile
jer se tu povinovanje javlja, a da oni koji se povinuju nisu svesni ni izvora ni tane prirode
zahteva koji mu se postavlja.
Dvodimenzionalno shvatanje moi podrazumeva ogranienu kritiku prvog shvatanja
(jednodimenzionalno shvatanje) s njegovom usredsreenou na ponaanje i ostavlja mesta
za razmatranje naina na koje se spreava donoenje odluka o potencijalnim pitanjima oko
kojih postoji sukob. Dvodimenzionalno shvatanje, usredsreenost na:
1.
2.
3.
4.

donoenje odluka i neodluka;

pitanja i potencijalna pitanja;
opaljive (i skrivene ) sukobe;
subjektivne interesi.
Trodimenzionalno shvatanje moi

Bazira se na kritici prethodna dva zbog preuskog ogranienja. Dvodimenzionalno shvatanje

moi je pogreno iz bar tri razloga:
1. Mo shvataju individualistiki , i zanemaruju pojavu kolektivnog delanja gde su politika
ili postupak nekog kolektivnog tela oigledni a ne mogu da se pripiu odreenim
pojedincima.
2. Mo vezuju iskljuivo za stvarne sukobe a to je pogreno jer : a) dva tipa moi, autoritet
i manipulacija ne zahtevaju stvarni sukob b) neadekvatno je pomisliti da se mo koristi
samo u situacijama sukoba jer A moe da koristi mo nad B-om tako to e ga navesti
da uradi neto to on ne eli , ali A se koristi svojom moi da utie na B-ove elje i
promeni ih.
3. Reeno je da ukoliko ljudi ne oseaju nezadovoljstvo oni nemaju interese koji su
oteeni upotrebom moi vrhovna upotreba moi je da se ljudi spree da budu
nezadovoljni putem oblikovanja njihovih saznanja i utisaka.
4. Trodimenzionalno shvatanje moi podrazumeva korenitu kritiku prethodnih
tumaenja moi i ostavlja prostora za mnogobrojne naine na koje se potencijalna
pitanja iskljuuju bilo delovanjem drutvenih sila ili institucionalne prakse, bilo
odlukama pojedinaca.
Trodimenzionalno shvatanje, usredsreenost na:
1.
2.
3.
4.

donoenje odluka i kontrolu nad dnevnim redom politike;

pitanja i potencijalna pitanja;
opaljive i latentne sukobe;
subjektivne i prave interese.
65

Bazini pojam moi

Kada se govori o moi, fundamentalna stvar jeste da A na neki nain utie na B, ali na znaajan
nain. Mo je dakle uoptena sposobnost da se obezbedi izvravanje vanih obaveza od strane
jedinica u sistemu kolektivne organizacije gde se te obaveze legitimizuju pozivanjem na
njihovu vezu sa kolektivnim ciljevima i gde u sluaju nepristajanja , moe d ase oekuje
negativna sankcija.
Uticaj(nagovaranje , navoenje ) moe da bude oblik moi u zavisnosti od toga da li postoji
sukob interesa. Konsenzualni autoritet gde nema nikakvog sukoba interesa, nije oblik moi.
Ugled predstavlja optu sliku o nekome na osnovu mnogih karakteristika od kojih su i koliina
moi , autoritet, legitimitet,

66

OSNOVNE ORIJENTACIJE U SHVATANJU DRUTVENE MOI

Za socioloko shvatanje najbitnija su dva znaenja moi: mo pojedinca u odnosu na drutvene
grupe i drutvo i mo drutvenih grupa u drutvu. Ali neto sto je najbitnije za svakog sociologa
jeste kakve posledice po drutvo izaziva mo drutvenih grupa i mo pojedinca. Tomas Hobs
je prvi obradio pojam moi i po njegovom miljenju mo oveka cine sredstva koje on trenutno
koristi radi proizvodnje dobara. Za njega je mo originalna ili instrumentalna. Za Hobsa najvea
ljudska mo je mo drave ili mo najveeg broja ljudi. ovekovu prirodnu mo cine njegove
duhovne i telesne vrline. Kljucni i sredinji pojmovi politike su mo, autoritet i vlast, iako se oni
razlikuju u mnogim funkcijama, elementima i svojstvima. Autoritet ne postoji bez moi, a mo
moe da poseduje autoritet, ali i ne mora. Za mo je karakteristino nametanje volje uprkos
otporu, a za vlast izvravanje zapovesti. Mo se demonstrira, a vlast se postupno i relativno
dugo uvruje.
Odreenja moi Po odreenju moi Maksa Vebera mo podrazumeva izglede jednog
oveka ili vise ljudi da sprovedu sopstvenu volju u zajednikom poduhvatu, cak i uprkos otporu
drugih koji u tom poduhvatu uestvuju . Sutina je da je mo nametanje volje i ona se moe
ostvariti prihvatanjem ili slamanjem otpora. Najuspenija sredstva za ostvarivanje takve moi
su disciplina i vlast.
Po miljenju Bertranda Rasela posedovanje moi je povezano sa sticanjem slave, a to je
zapravo jedna od najviih tenji kojom idu i teze ljudi.
Robert Birstet smatra mo kao sposobnost da se nametne sila u odreenu drutvenu situaciju.
Za njega je mo drutvena pojava koja se moe javiti u formalnoj, neformalnoj organizaciji, i
neorganizovanoj zajednici.
Feliks Openhajm smatra da je posedovanje moi sposobnost uticaja, kanjavanja i
kontrolisanja slobode drugih.
Robert Dal misli da mo ima onaj ovek koji moe da utie na nekog drugog oveka da uradi
ono sto inae ne bi uinio.
Odreenje moi za Petera Bahana i Mortona Baraca oslonjeno je na prinudu, uticaj, autoritet
ili manipulaciju.
Rajt Mils smatra da su moni i uticajni ljudi oni koji imaju mogunost da ostvaruju svoje ciljeve
cak i onda kada se drugi ljudi tome protive. Samo ljudi koji upravljaju ili uestvuju u upravljanju
velikih institucija mogu biti moni.
Hana Arent misli da mo pripada grupi i postoji koliko i ta grupa i nikada nije svojstvo
pojedinca. Tako na primer kada je neko na vlasti, on zavisi od ljudi koji su ga na taj poloaj
izglasali, i njegova vlast e trajati sve dok ta grupa ljudi ne iezne.

67

Niklas Luhman mo smatra za komunikacijski medij. Mo je sposobnost poveanja uinka u

promenljivim drutvenim uslovima i ona podrazumeva da posednik, a i odanik moi u
komunikacijskom procesu selekcioniu mogunosti .
Veberova definicija moi jedna je od najuticajnijih i najee citiranih definicija u tekstovima
koji se bave analizom fenomena moi. Ta uvena definicija glasi: Mo predstavlja izglede da
se u okviru jednog drutvenog odnosa sprovede sopstvena volja uprkos otporu, bez obzira na
emu se zasnivaju ti izgledi.
Dva znaenja moi: mo pojedinca i mo drutvenih grupa u drutvu.

68

FUNKCIONALIZAM
OSNOVNE ODLIKE SOCIOLOKOG FUNKCIONALIZMA
Rodonaelnik funkcionalistike kole je Emil Dirkem, francuski sociolog XIX veka, zato to se u
njegovim delima nalazi osnov koji se moe prepoznati u idejama ove teorije. Time pre svega
mislim na uvoenje funkcionalistike perspektive kao metode drutvene analitike, kao i
funkcionalistikog tumaenja razvoja drutva. Meutim, obzirom da je uobiajeno da se ovaj
znaajan francuski sociolog tretira kao jedan od rodonaelnika pozitivizma (a i ovo se moe
braniti), mi emo na ovom mestu da se sloimo sa tradicionalnom klasifikacijom naunih
teorija i njihovih tvoraca. Po ovom tumaenju tvorac funkcionalizma je Talkot Parsons,
ameriki sociolog XX veka.
Osnovni pojam koji karakterie funkcionalistiku paradigmu jeste pojam funkcije. Pojam
funkcije je preuzet iz prirodnih nauka i on po sebi implicira teoriju sistema. To znai da
funkcionalizam tretira drutvo kao sistem u okviru koga postoje odreeni delovi (strukturalni
elementi sistema) koji obavljaju odreenu funkciju. Sam pojam funkcije znai da neki entitet
u drutvu zadovoljava odreenu potrebu sistema. U analizi funkcije nekog strukturalnog
aspekta drutva kljuan je pojam potrebe. Potrebe drutvenog sistema tako predstavljaju
osnov funkcionalistike teorije. Drutvo predstavlja sistem koji ima odreene potrebe. Ove
potrebe zadovoljavaju elementi tog sistema. Ukoliko elementi sistema ,,bolje zadovoljavaju
potrebe tog sistema, utoliko su ti elementi funkcionalniji i obrnuto. Ukoliko sistem ne zadovolji
odreen nivo potreba koje su nune za njegovu reprodukciju, dovodi se u opasnost opstanak
itavog sistema.
U okviru samog funkcionalizma postoje neka razliita miljenja o tome koje potrebe su kljune
za opstanak sistema. Parsons smatra da postoje etiri kljuna strukturalna elementa sistema i
zato ih odreuje kao podsisteme drutvenog sistema. To su:
U ovom prikazu je vano i pitanje prioriteta podsistema, u smislu da je kulturni sistem
najvaniji a zatim redom (ka dole) poreani su po znaaju ostali podsistemi.
Podsistem kulture je najvaniji podsistem. Ovaj podsistem ima funkciju da odrava obrasce.
To znai da je njegov cilj da reprodukuje kulturu na kojoj jedno drutvo poiva. Kultura se
shvata veoma iroko kao skup kulturnih obrazaca, moralnih normi, religijskog naina miljenja,
naina ivota itd. Dakle, kulturom su obuhvaeni svi duhovni elementi drutva. Ukoliko je
kulturni podsistem najznaajniji, to znai da on stoji u osnovi jednog drutva tj. da predstavlja
najvaniji strukturalni element integracije drutva. Ideja je u osnovi jednostavna i u ovoj
perspektivi se eli pokazati da opstanak jednog drutvenog sistema zavisi od reprodukcije
kulturnih obrazaca koji predstavljaju princip integracije drutva.
Drutveni podsistem terminoloki izaziva najveu zabunu a ovo zato to se itav sistem
oznaava kao drutveni sistem, te se postavlja pitanje ta bi to bio nekakav posebni drutveni
podsistem. U odreenju ovog podsistema u funkcionalizmu se ima u vidu integracija drutva
69

na bazi drutvene podele rada. Zato je i osnovna uloga ovog podsistema integracija. Ovaj oblik
integracije podrazumeva perspektivu sloenog i diferenciranog drutva u kome se mogu
identifikovati veliki broj drutvenih grupa. Drutvena podela rada je taj faktor koji obezbeuje
integraciju ovih drutvenih grupa po principu meusobne zavisnosti.
Sledei podsistem je na najviem analitikom nivou. On se odreuje kao bihejvioralni
organizam. Njegov zadatak je da adaptira sistem. To znai da ovaj sistem obuhvata sve one
aspekte drutva kojima se razliiti elementi drutvenog sistema prilagoavaju sistemu. Tako
ovaj sistem ima naznaen dinamiki aspekt u cilju odravanja itavog sistema. Meutim,
smatra se da je najvaniji sastavni deo ovog sistema skup svih drutvenih mehanizama koji
obezbeuju socijalizaciju pojedinaca, zato to je sama socijalizacija najznaajnija za integraciju
pojedinaca u sistem.
Konano, podsistem pojedinca se tretira kao najkonkretniji sastavni deo sistema. Njega
sainjavaju pojedinci. Pojedinci u funkcionalistikoj perspektivi imaju zadatak da ispunjavaju
odreene ciljeve. Pod ciljevima se podrazumevaju sasvim konkretni zadaci koje drutvo
pojedincima namee, a koje ovi treba da ispunjavaju. Posmatrano po principu izvedene
hijerarhije, pojedinci treba u drutvenom ivotu da reprodukuju kulturne obrasce, da postanu
lanovi neke od drutvenih grupa, te da se socijalizuju. Ovim pristupom oni nisu pojedinci kao
psiholoka kategorija, ve postaju sastavni deo drutvenog sistema kao socioloka kategorija.
U neto jednostavnijoj varijanti, funkcionalizam se moe interpretirati i na sledei nain:
SISTEM VREDNOSTI

STATUS

ULOGA

SOCIJALIZACIJA
Ova slika je potpuno konzistentna sa prethodnom i ona nam govori o tome da se u osnovi
drutva nalazi sistem vrednosti (kultura). U tom drutvu pojedinci zauzimaju odreene statuse
(drutvo), a sami statusi ovim pojedincima odreuju uloge (pojedinac) koju oni moraju da
,,igraju. Da bi pojedinci dobili odreeni status te da bi na osnovu tog statusa ispunili neku
ulogu, oni moraju biti socijalizovani (bihejvioralni mehanizam).
Istorijski mehanizam razvoja drutva po shvatanju funkcionalista je evolucija pri emu se
podrazumeva diferencijacija drutva u pravcu nastajanja novih iz starih struktura, a koje bolje
odgovaraju na funkcionalne zahteve, tj. bolje zadovoljavaju potrebe drutva. T. Parsons tumai
70

drutvenu promenu evolucionistiki koristei termine: funkcionalna diferencijacija i

adaptacija. Kada se radi o samoj evoluciji, Parsons koristi pojam evolutivne univerzalije, pod
kojim se podrazumeva sposobnost drutvenog sistema za inovacijom i adaptacijom. Tako po
Parsonsu drutveni sistemi imaju tri stadijuma: primitivni, prelazni i moderni. Sva tri stadijuma
poseduju etiri zajednika strukturalna svojstva:
1.
2.
3.
4.

srodstvo;
religija;
jezik;
tehnologija.

U periodu razvoja drutva svaki stepen razvoja, od prirodnog do modernog, je posedovao

mehanizme ,,evolutivnih prodora. Kljuni prodori u istoriji razvoja svakog drutvenog sistema
su:
1.
2.
3.
4.
5.
6.

drutvena stratifikacija;
kulturna legitimacija;
novac i trite;
birokratija;
univerzalni pravni sistem;
demokratsko udruivanje.

Time je i itava ljudska istorija stavljena pod prizmu funkcionalistikog shvatanja. Sam
drutveni sistem ima svoje granice i on se uvek mora razumevati analitiki u smislu da se ne
obuhvata itava empirijska struktura teorijskim konceptima, ve samo oni delovi stvarnosti
koji ulaze u drutvenu zgradu. Sa okolinom sistem funkcionie posredstvom input-output
odnosa, koji u sutini znae prijem novih informacija i njihova obrada dinamikim delovanjem
sistema. Tako svaka drutvena pojava koja ue u sistem biva prilagoena njegovim potrebama
i funkcionalnim zahtevima.
U odnosu na shvatanje Talkota Parsonsa koje smo gore izloili, jo jedan vaan funkcionalista
je unapredio ovu teoriju a to je Robert Merton. Ovaj teoretiar drutva se detaljno bavio
odreivanjem samog pojma funkcije, te svih vanijih aspekata koji se tiu upravo ovog
centralnog pojma. Prvo, on je razlikovao manifestne i latentne funkcije. Pod manifestnim
funkcijama se podrazumevaju oni oblici delanja razliitih elemenata u sistemu koji su oevidni.
Pod latentnim funkcijama podrazumeva se ono delanje razliitih elemenata sistema koji su
skriveni. Tako npr. jedan film ima svoju manifestnu funkciju koja se moe odrediti kao zabavna
funkcija. To je manifestno. Meutim, taj film moe imati i latentnu funkciju, npr. funkciju
edukacije ovo je latentno. Sledee, Merton je uvideo da neka pojava (ili element u sistemu)
moe biti jednofunkcionalna ili viefunkcionalna, u zavisnosti od toga da li je ta pojava
(elemenat) zadovoljava jednu ili vie potreba sistema. Konano, Merton je ponudio odgovor
na jedno od najvanijih pitanja koje je ozbiljno potreslo funkcionalistiku teoriju. Naime,
kritiari funkcionalizma su ukazali na injenicu da u drutvu postoje pojave koje nisu
71

funkcionalne, ili koje ak deluju negativno na integraciju sistema. Na osnovu shvatanja drutva
koje smo gore izloili, ovu injenicu ne moemo objasniti. Zato je Merton ponudio pojam
disfunkcije. Ovaj pojam znai da se u dinamikom aspektu sistema deavaju i takve pojave koje
su disfunkcionalne, tj. koje dezintegrativno deluju na sistem. Po Mertonovom stanovitu, ove
pojave su samo u jednom periodu disfunkcionalne, nakon ega ili nestaju iz sistema ili bivaju
apsorbovane sistemom ime postaju njegov sastavni deo. Tipian primer za ovo je hipi-pokret
s kraja 60-tih. Naime, u poetku je ovaj pokret bitno naruio drutveni konsenzus (sistem
vrednosti), da bi kasnije posredstvom komercijalizacije rock kulture postao sastavni deo
amerikog naina ivota.
Funkcionalizam drutvo kao sistem u okviru kog postoje delovi, koji obavljaju odreenu
funkciju. Fukcija znai da neki entitet u drutvu zadovoljava odreenu potrebu sistema.

72

DRUTVENE ULOGE
POJAM, ZNAAJ I VRSTE DRUTVENIH ULOGA
Drutvena uloga predstavlja ponaanje koje se oekuje od pojedinaca koji zauzimaju
odreeni poloaj u drutvu. Tanije, drutvena uloga je vrsta delovanja i ponaanja koja se
odvija na oekivan nain po unapred usvojenom kulturnom obrascu.
Svaka osoba obavlja vie razliitih uloga, svaka uloga se vri na razliit nain, svaka ima svoja
pravila i oekivanja, a sve zajedno pletu mreu drutvene strukture po horizontalnofunkcionalnoj ravni i odreuju drutveno ponaanje i delovanje u raznim situacijama. Ove
uloge mogu jedna drugu da ometaju, pomau ili da se meusobno stapaju. Od svih uloga,
najznaajnija uloga za pojedince je profesionalna uloga odnosno zanimanje.
Drutvena uloga je striktno povezana sa drutvenim statusom, pojedincu je dodeljen status i
on ga zauzima pored mnotva drugih statusa, ali kad ga stavi u dejstvo on vri drutvenu
ulogu. Nosilac drutvenih uloga je pojedinac, jer su one u neposrednoj zavisnosti kako od
drutvene podele rada, tako i od tehnikog, kulturnog, politikog ili nego drugog razvoja
drutva. Meutim one su relativno i nezavisne od pojedinaca, jer ovekov odnos prema
svojoj ulozi u drutvu nije proizvoljan ili sluajan nego nuan, jer su neke uloge vezane
iskljuivo za obezbeenje egzistencije. Prema tome drutvena uloga je organizovan nain
ponaanja i delovanja ili delatnosti u vidu zadataka pojedinaca i podela rada, koji odreuje
njegov poloaj u drutvu. Pojedinac igra vie naunih drutvenih uloga kao to su radnik u
fabrici, otac u porodici, pripadnik neke politike stranke itd.
Vertikalno-hijerarhijska dimenzija se ogleda u statusnom rangiranju pojedinih drutvenih
uloga prema njihovom znaaju za celinu drutva. Na osnovu ocene drutvenog znaaja
nekoliko glavnih uloga uspostavlja se hijerarhija pojedinaca i grupa koji obavljaju razliite
delatnosti i tako stiu odreeni poloaj odnosno drutveni status ili mesto koje im pripada u
vertikalnoj strukturi drutva odnosno odgovarajui udeo u raspodeli osnovnih drutvenih
dobara: materijalnog bogatstva, drutvene moi (vlasti) i drutvenog ugleda (prestia).
Oekivana uloga nije isto to i igrana uloga. Npr., od trenera se oekuje da bude nepristrasan
i da bira lanove prvog tima samo na osnovu kvaliteta igre. Trener koji u prvi tim uvrsti dete
nekog lokalnog monika i pored slabe fizike pripremljenost tog deteta, nije dobar trener.
Dobro izvravanje drutvene uloge donosi drutveni ugled. Ugled pojedinca tie se kako
njegovog drutvenog poloaja, tako i naina na koji ispunjava drutvenu ulogu koja se od tog
poloaja oekuje.
U empirijskoj identifikaciji drutvenih uloga prvi korak je klasifikatorskog karaktera, drugi
korak predstavlja utvrivanje referentnih grupa koje odreuju pojedinane drutvene
poloaje i najvaniji i najtei korak predstavlja identifikovanje i definisanje oekivanja i
sankcija koji su povezani sa ulogama.
73

Postoje tri obeleja koja karakteriu kategoriju drutvene uloge kao elementa socioloke
analize:
1. kao i poloaji, i drutvene uloge su kvazi-objektivni kompleksni propisi o ponaanju
koji su nezavisni od pojedinaca.
2. njihovu posebnu sadrinu ne definie i ne redefinie nijedan pojedinac, ve to ini
drutvo.
3. oekivana ponaanja povezana sa ulogama obavezuju pojedinca u tom smislu to ih
on ne moe ignorisati ili odbaciti, a da sebi ne naudi.
Uloga je nain na koji osoba stvarno izvrava zahteve svog poloaja. Ona je dinamiki aspekt
statusa ili poloaja i kao takva uvek je pod uticajem inilaca drugaije vrste nego sto su oni
koji uspostavljaju sam poloaj.

74

ZNAAJ TEORIJE ULOGA U MODERNOJ SOCIOLOGIJI

Funkcionalistike

Konfliktne

1. Leviarska teorijske analize

-

Nejednakosti
Po roenju ljudi nisu jednaki, po sposobnostima, talentima, npr. Kulturne
nejednakosti
Nejednakosti klasno determinisane- socijalno poreklo, poloaj
Grupa za pozicioniranje u drutvu, materijalnim statusom
Igramo klasne uloge nezavisno od nae volje, nasleujemo ih zajedno sa socijalnim
statusom
Ideja o drutvenoj nepravdi, ideja o ruenju poretka: na taj nain se drutvene uloge
menjaju.
Drutvene uloge garantuju nestabilnost

2. Funkcionalistika perspektiva
-

Opozit konsenzusa
Trajan konsenzus koji je neophodan za funkcionisanje drutva
Ispunjenje drutvene uloge jedan je od uslova za vii napredak
Veze izmeu normativnog poretka vrednosti i uloga
Prepoznavanje zajednikih vrednosti( kultura, obrazovanje)
Razliitost u obavljanju iste uloge- ista uloga u razliitom drutvima se obavlja na
razliit nain.
Jedan isti akter jednu ulogu tokom ivota ne igra na isti nain
Uloge su idealni tipovi jer imaju normativni momenat

3. Teorija socijalnog interakcionizma

-

Koja sagledava uloge ne samo iz perspektive celine drutva ve i na nivou mikro

dinamike izmeu aktera-personalni odnosi
Drutvene uloge upuuju da se zahvaljujui njima razliito pozicioniramo u
drutvenom prostoru ( simboliki prostor)
Funkcije su skupovi oekivanja koji se nameu da bi drutvo funkcionisalo. Poloaj su
mesta gde se te funkcije realizuju. Funkcije su razliite.

75

DRUTVENE ULOGE I VREDNOSNI SISTEM

Vrednosni sistem podloni promeni, tokom tranzicije se sistemi menjaju
Vrednosti:
-

skup stavova, nain, objanjenje, interpretacija naih stavova i shvatanja sveta

oko nas.
pretpostavka za odranje drutvenog poretka
najmanje podlone raznim promenama.
vrednosti prate promene

Svi elementi drutvene strukture su razliiti tako da su i akteri razliiti

Ravnotea sline vrednosti ( harmonija) ako je drutvo u fazi promene dolazi do
disharmonije
Pravila se prilagoavaju vrednostima
Promene vrednosti sistema su najmukotrpniji
Pripadnici razliitih drutvenih grupa imaju razliite vrednosne orjentacije
1. vrednosti po sebi ( opte) potekle iz tradicije ( potovanje razliitosti, tueg verskog
i politikog opredeljenja).
2. vrednosti locirane u klasi ivotni stilovi
Postoji vise vrednosnih orjentacija u drutvu mogu biti u harmoniji ili u konfliktu
Promene u vrednosnim orjentacijama ne mogu se direktno meriti, ve preko pokazatelja.

76

SHVATANJE DRUTVENIH ULOGA PREMA DARENDORFU

Na mestu na kom se ukrtaju pojedinac i drutvo stoji homo sociologicus, ovek kao nosilac
drutveno predodreenih uloga. Pojedinac je za sociologa skup njegovih uloga, ali ove uloge
sa svoje strane, predstavljaju drutvo kao neumoljivu i nametljivu injenicu. Reavajui svoje
probleme sociologija nuno uzima drutvene uloge kao svoje analitike elemente; njen je
predmet struktura drutvenih uloga.
Termin drutveni poloaj oznaava svako mesto u polju drutvenih odnosa ukoliko pojam
drutvenih odnosa proirimo tako da obuhvati ne samo poloaje kao to su profesor i
potpredsednik, ve i poloaje oca, kartaa. Naelno posmatrano o poloajima se moe
razmiljati nezavisno od njihovih nosilaca. Svaki poloaj nosi sa sobom izvesne oekivane
naine ponaanja; svaki poloaj zahteva od osobe koja ga zauzima da radi izvesne stvari i da
pokazuje odreene karakteristike; svakom drutvenom poloaju pripada drutvena uloga.
Upravo se pomou poloaja i uloga vri posredovanje izmeu pojedinca i drutva i upravo
pomou ova dva pojma opisujemo homo sociologicusa, sociolokog oveka, osnovnu jedinicu
socioloke analize.
Pojam uloge je daleko vaniji od pojma poloaja. Uloge nam govore o tome kako se ljudi na
datim poloajima odnose prema osobama na drugim poloajima u istom polju. Drutvene
uloge predstavljaju zahteve koje drutvo postavlja nosiocima drutvenih poloaja. Svaka od
ovekovih drutvenih uloga sadri jedan broj segmenata uloge. Prema tome, svaka je uloga
kompleks ili skup oekivanja u vezi sa ponaanjem.
Kada govorimo o drutvenim ulogama redovno se pozivamo na oekivano ponaanje;
redovno smo zainteresovani za pojedinca koji se suoava sa zahtevima stvorenim izvan
njega, ili za drutvo koje suoava pojedinca sa takvim zahtevima.
Drutvena uloga
Drutvene uloge su sila koja prinudno deluje na pojedinca bez obzira na to da li ih on
doivljava kao prepreku za ostvarivanje svojih intimnih elja ili kao podrku koja mu daje
sigurnost. Prinudna snaga oekivanja povezanih sa ulogama posledica je postojanja sankcija,
odnosno mera pomou kojih drutvo moe da iznudi saobraavanje svojim propisima. ovek
koji ne igra svoju ulogu biva kanjen, a ovek koji vri svoju ulogu biva nagraen, ili bar
prolazi bez kazne. Drutveni pritisak usmeren na pojedince da se prilagode propisanim
oekivanjima koja su povezana sa ulogama nije nipoto specifinost savremenih drutava,
ve univerzalna osobina svih drutvenih oblika.
Dejstvo sankcija najneposrednije je vidljivo u sluaju oekivanja povezanih sa ulogama koja
su poduprta snagom zakona i pravnih ustanova. Veina drutvenih uloga sadri takve
elemente, odreena mandatorna oekivanja koja se mogu ignorisati ili prezirati samo po
cenu sudskog gonjenja. Pored mandatornih veina drutvenih uloga sadri odreena
preferencijalna oekivanja koja nisu gotovo nita manje obavezna od mandatornih
77

oekivanja. Trea grupa oekivanja povezanih sa ulogama permisivna oekivanja koja

veinom sadre pozitivne sankcije.
Drutvene uloge i sa njima povezane sankcije ne predstavljaju samo nametljivost.
Nesumnjivo je da ljudi postaju zabrinuti i uznemireni kad ih drutvo prisiljava da rade ono to
ne bi sopstvenom voljom izabrali da ine. Drutvo ak u isti mah prua podrku i sigurnost
ljudima , ak i onima koji rade sve to mogu da bi odbacili svoje uloge kadgod im se za to
ukae prilika. Sasvim je spekulativno pitanje da li bi bilo ko bio u stanju da oblikuje svoje
celokupno ponaanje na svoju ruku, bez pomoi drutva. Mnoga naa zadovoljstva potiu iz
samih naih uloga, to e rei iz ogranienja koja nisu nae sopstveno delo. Problem slobode
oveka kao drutvenog bia je problem ravnotee izmeu ponaanja odreenog ulogama i
autonomije.
Drutvo nije osoba i svaka personifikacija drutva prikriva njegovu prirodu i razvodnjava ono
to se o njemu kae. Drutvo se sastoji od pojedinaca i pojedinci su ga stvorili. Iskustvo
sugerie da je drutvo u izvesnom smislu ne samo neto vie od zbira svojih pojedinanih
lanova, ve i neto to je znaajno drugaije po vrsti. Drutvo je otuena persona pojedinca,
homo sociologicus, senka koja je izmakla oveku da bi mu se vratila kao gospodar. Veina
ljudi u datom drutvu ne igra, ni direktno ni indirektno, nikakvu ulogu u formulisanju
oekivanja koja obrazuju takve uloge.
Primeeno je da je pri definisanju poloaja i uloge ponekad korisno da se obe kategorije
posmatraju kao skupovi segmenata. Veina poloaja ne obuhvata samo jedan odnos, prema
drugoj osobi, ve polje odnosa prema drugim osobama i prema kategorijama ili agregatima
osoba.
S obzirom na drutvene uloge, drutvo se kao neumoljiva injenica pokazuje kao
konglomerat vie ili manje obaveznih, vie ili manje posebnih skupova normi. Svaki skup
doprinosi odreivanju obrazaca mnogih uloga i obrnuto, svaka uloga moe biti rezultat
uticaja mnogih skupova. Obrazac koji nastaje nije uvek sjedinjena, dobro uravnoteena
celina.
Bitan problem je kako da se jasno izloi i kako da se uini podnoljivim paradoksalan odnos
izmeu ljudskog bia naeg iskustva i igraa uloga homo sociologicusom. Odnos pojedinca
prema njegovim drutvenim ulogama ukljuuje stvaranje homo sociologicusa iz njegovog
ljudskog pandana, preobraaj oveka u glumca na pozornici drutva.
S obzirom na raspodelu, drutveni poloaji se mogu podeliti na dva opta tipa: jedno su oni
koje ovek dobija bez ikakvog truda, a drugo su oni koje stie svojim sopstvenim delanjem.
Distinkcija izmeu pripisanih i steenih poloaja vaea je u svim drutvima. Ipak, poloaji se
mogu menjati tako to pripisani prelaze u steene i obrnuto (to je ree). U svakom sluaju,
drutveni poloaji su darovi koje drutvo poklanja pojedincu. ak i da ih nije stekao svojim
vlastitim naporom, ak i da su mu pripisani od roenja, oni od njega neto potrauju: jer
svaki poloaj nosi sa sobom drutvenu ulogu, skup oekivanja koja su upravljena na
78

ponaanje nosilaca poloaja i koja su sankcionisana od strane referentnih grupa u

pozicionom polju. Takoe vaan mehanizam drutva je i proces socijalizacije putem
internalizovanja obrazaca ponaanja. Individua mora da usvoji drutvene propise i da ih uini
osnovnom svoga ponaanja; upravo se na ovaj nain vri posredovanje izmeu pojedinca i
drutva i ovek se ponovo raa kao homo sociologicus.
Sa stanovita drutva i sociologije, ovek postaje deo drutva i biva dostupan sociolokoj
analizi putem uenja oekivanja skopanih s ulogama preobraavanjem u homo
sociologicusa. ovek bez uloga je entitet koji ne postoji za drutvo i sociologiju. Da bi postao
deo drutva i predmet socioloke analize, ovek mora da bude socijalizovan, vrsto povezan
s drutvom kao injenicom i uinjen njegovim stvorenjem. Posmatranjem, imitacijom,
indoktrinacijom i svesnim uenjem, on mora urasti u forme koje drutvo dri u pripravnosti
za njega kao nosioca poloaja. Ukoliko je drutvo zainteresovano za porodicu, kolu i crkvu,
to je samo delimino zato to oni pomau pojedincu da potpuno razvije svoje sposobnosti.
Za drutvo i sociologiju, socijalizacija uvek znai depersonalizaciju, ustupanje ovekove
potpune individualnosti i slobode prinudi i optosti drutvenih uloga. Nije nevana injenica
da drutvo, pomou nae sopstvene savesti, moe da sudi naem ponaanju, ak i onda kad
nam polazi za rukom da obmanjujemo policajca ili sudiju.
Bavljenje konkretnim ulogama usmerava interesovanje na specifine probleme socioloke
analize jer ukljuuje konfrotaciju izmeu, ulogama pridruenih, oekivanja i stvarnog
ponaanja. Stepen saglasnosti izmeu uloga i aktualnog ponaanja. Izmeu normi i miljenja,
pokazatelj je drutvene stabilnosti; nesklad izmeu njih pokazuje postojanje sukoba, a time i
mogunosti i verovatan pravac promene. Mnogi problemi drutvenog ponaanja mogu se
objasniti sukobom oekivanja koja pripadaju odreenoj ulozi. Istraivanje sukobljenosti
uloga postalo je moguno tek onda kada je stvoren pojam segmenata uloge: pre toga,
meutim, vrena su neka ispitivanja sukoba izmeu uloga, tj. problema koji su nastajali kad
je osoba bila duna da igra dve ili vie uloga s protivrenim oekivanjima.
Ono to ini da struktura drutvenih poloaja stupi u ivot jeste ponaanje koje je povezano
sa ulogama. Na osnovu toga to postojimo kao odreeni neko, mi radimo izvesne stvari
tanije reeno, ne samo da nas drutveni poloaj smeta u poziciono polje meu druge
poloaje, ve on daje drugim ljudima vie ili manje specifina oekivanja u odnosu na nas. Za
svaki poloaj, dakle, postoji drutvena uloga, skup naih oekivanja koji se pripisuje nosiocu
poloaja. Polje odnosa u koje nas stavlja poloaj i skup oekivanja koji je s njim udruen
obavezujui su za nas od onog trenutka kad smo postali nosilac tog poloaja i igra uloga koje
su s njim povezane. ovek se ponaa u skladu sa svojim ulogama. Na taj nain ovek u
sociolokoj analizi figurie, sutinski, samo u meri u kojoj postupa u skladu sa svim
oekivanjima koja su povezana sa njegovim drutvenim poloajima. Ova nauna jedinica
sociologije moe se nazvati homo sociologicus.
Pri definisanju sociologije kao nauke isprva izgleda savreno uverljivo da se zahteva da se
ona bavi iskljuivo onim drutvenim pojavama koje su strogo iskustvenog karaktera i da se
79

kao empirijska disciplina jednom za uvek odvoji od filozofske spekulacije. Na prvi pogled
izgleda kao prirodna stvar da sociologija mora da ima predstavu o oveku; ak se ini
razboritim da bi sociologija trebalo da ima posebnu socioloku predstavu o oveku;
odreenu naroitom prirodom njenog predmeta i njenom svetovnom ulogom. Sociologija je,
u osnovi, indiferentna prema oveku kao takvom, poto s homo sociologicusom moe
mnogo dalje doprineti nego sa iskazima koji usmeravaju na taan opis ljudske prirode.
Glavna obeleja drutvenih uloga su :
1.

Proizilaze iz podele rada, meuzavisne su i esto se pojavljuju u parovima

(roditelji/deca; poslodavac/radnik);

2.

Drutveno-kulturno su definisane kao sistem prava i obaveza, to omoguava

organizovano delovanje i predvianje ponaanja ljudi;

3.

Mnoge se ue na vie ili manje organizovan nain;

4.

Uvek postoji manje ili vie izraen raskorak izmeu normativnog i stvarnog u
drutvenim ulogama;

5.

Uloge se gotovo nikad ne vrednuju objektivno, u skladu sa njihovim stvarnim

doprinosom opstanku i razvoju zajednice, ve su obino ili potcenjene ili
precenjene;

6.

Pojedinac uvek igra vie uloga i ima potekoa da ih uskladi, pa je sukob uloga
est i nezaobilazan;

7.

U ulogama se na odreen nain mea staro i novo, zajedniko i individualno, to

je jedan od najsnanijih inilaca njihove dinamike i dinamikih procesa celog
drutva.

Darendorf sociologiju shvata kao empirijsku nauku koja logiko-deduktivnim putem gradi
svoju teoriju i slui se konstrukcijom racionalnih modela u objanjenju drutva. Drutvene
uloge su zahtevi koje drutvo postavlja nosiocima drutvenog poloaja, dok drutveni poloaj
oznaava odreeno mesto u polju drutvenih odnosa koje pojedinac zauzima

80

ELITE
POJAM ZNAAJ I FUNKCIJE DRUTVENIH ELITA
Postsocijalistika transformacija prodire u ivotne uslove pojedinaca i grupa, redefinie
njihove odnose, menja ponaanja, oekivanja, perspektive.
Studije elite su do donedavno u socijalistikim zemljama predstavljale zabranjeno voe.
Prisutna su dva opta pristupa teorije elita. Prvi je individualistiki, s obzirom da su se
pripadnici elita odreivali prema linim svojstvima odreenih pojedinaca. Elitu su inili ljudi
koji su nadilazili druge u osobenosti hrabrosti, talentu, sposobnou organizovanja itd. Ona je
redukcionistika jer drutvene odnose svodi na drugi nivo: na svojstva onih koji ih
uspostavljaju. Drugi teorijski pristup- polazna taka analize je poloaj koji grupa zauzima u
drutvenoj hijerarhiji. Na jednoj su strani u okviru kojih zauzimanje dominantnih
institucionalnih poloaja predstavlja kriterijum po kojem se pripadnici elite odvajaju od drugih
delova drutva. Na drugoj strani su analitiari za koje akumulisana mo, vrlo esto dopunjena
sposobnou da se deluje, ini osnovu za definisanje elite.
Tekoe nastaju kada se pristupi pokuaju primeniti. Zastupnici individualistikog pristupa
istrauju samo vrh drutvene hijerarhije: ekonomsku, politiku, vojnu elitu moi.
Kao predmet analize ne pojavljuju se uzajamno uslovljeni odnosi izmeu elita i drutva ve
masa u istraivakoj optici, postaje proizvod oblikovanja elita.
Institucionalni pristup, iako koristan pri opisivanju konkretnih mehanizama regrutovanja,
ponaanja, stavova odreenih grupa, ne moe zasnivati problem naina uspostavljanja i
reprodukcije samih institucija.
Pripadnici elite mogu biti pojedinci koji- ak i unutar svojih vlastitih klasa- imaju vei udeo u
aktivnoj kontroli nad organizacijsko/administrativnim resursima moi. Ili mogu biti oni koji
imaju vei udeo u resursima znanja, ambicije, harizme, vremena, motivacije i energije. To su
mukarci i ene unutar svake drutvene klase koji imaju volju da se angauju u odreenim
akcijama koje imaju iri znaaj i vei uticaj na drutvo. Prvi element prethodne definicije je
mo koja je odreena kao kontrola nad resursima. Drugi element uvodi angaovanje u
drutvenim akcijama kao specifino svojstvo elite; odnosno njenih pripadnika. Ne treba
pomeati dve razliite vrste delovanja: pojedinano- na osnovu kojem individue zauzimaju ve
date poloaje u okviru postojee elite ili se angauju u sklopu opteg drutvenog delovanja
elite, i delovanje elite kod drutvene grupe. Sa druge strane poloaji jednostavno impliciraju
delovanje jer se bez njega resursi ne mogu ni akumulisati, ni proireno reprodukovati, ni
konvertovati.
Elita je postulirana kao hijerarhijski najvii deo drutvene klase. Svoenje dela drutva na masu
proizvodi dva suprotstavljena teorijska stanovita- klasno i elitistiko. Objedinjavanje se
postie definisanjem klase na optiji nain, kao grupe koje se meusobno razlikuju prema
81

veliini vlasnitva i kontrole nad razliitim resursima, a na prvom mestu nad materijalnim
resursima. Razlike meu klasama su shvaene kao razlike u stepenu jer veliina implicira
odreenu kvantitativnu nejednakost.
Za teoretiare klase sredinja pitanja su bila: kako se drutveni sistemi ili naini proizvodnje
drutvenog ivota uspostavljaju i dezintegriu, koji zakoni upravljaju njihovim nastankom i
nestajanjem, kao i uslovima njihove reprodukcije. Teoretiari elite ispitivali su neto drugaije
probleme: ko su bili najaktivnije uesnici u uspostavljanju, reprodukovanju i razaranju
dominantnih dr odnosa u odreenim istorijskim periodima.
Elita je drutvena grupa koja poseduje koncentrisanu kontrolu nad akumulisanim resursima,
neophodnim za reprodukciju osnovnih pretpostavki na kojima poiva potencijalni nain
proizvodnje dr ivota i koja ima aktivnu ulogu u reprodukciji tih pretpostavki.
Unutar datog naina proizvodnje, elite se moraju diferencirati prema tipovima resursa nad
kojima imaju koncentrisanu kontrolu.
Akumulacija resursa i delovanje elite je uzrono/posledino povezano: akumulacija
predstavlja pretpostavku specifinog delovanja elite, dok je samo delovanje voeno
prvenstveno potrebama akumulacije.
Pojam i teorije drutvenih elita
Koren rei elita nalazi se u latinskom jeziku i znai izabrani. U ranoj fazi kapitalizma
pojmom elita oznaavala se najkvalitetnija roba, roba kojoj se nije moglo konkurisati.
Danas se pojam elita upotrebljava u irem znaenju i zauzima jedno od centralnih mesta u
savremenim teorijama o strukturi drutva. U ovom sluaju pojam elita se koristi kako bi se
njime oznaila vrhunska drutva, grupe ljudi koji donose bitne odluke ne samo od znaaja
za sebe lino ve i za druge pripadnike drutva.
Postoje tri osnovne kole teoretiara elita: konzervativna, iji zagovornici podelu na elitu i
masu objanjavaju prirodnom superiornou pripadnika elita u odnosu na masu. Za njih
ovakva podela je prirodna i veita. Kritiko tumaenje, za razliku od konzervativnog, ovakvo
stanje ne opravdava ve ga kritikuje. Liberalno shvatanje elita, za razliku od konzervativnog,
podelu na elitu i masu ne ne objanjava prirodnom sposobnou lanova elita, ve
funkcionalnom nunou ovakve podele.
Konzervativna teorija elita
Kada se govori o konzervativnoj teoriji elita najznaajniji autori svakako su Vilfredo Pareto,
Gaetano Moska i Ortega Gaset.
Pareto elitu odreuje kao klasu ljudi koji su postigli najvei uspeh u obavljanju svoje delatnosti,
zahvaljujui svojoj prirodnoj obdarenosti, bez obzira kojim sredstvima se to postiglo i na koju

82

drutvenu oblast se taj uspeh odnosi. Pareto elitu deli na vladajuu elitu koja raspolae
drutvenom moi i nevladajuu elitu u koju spadaju ostali pripadnici elite.
Nasuprot eliti stoji masa, kao nii sloj pohlepna narodna klasa koja je nesposobna da sama
vlada. Najsposobniji pojedinci iz mase se regrutuju za elitu i na taj nain se elita regenerie.
Dok elite igraju odluujuu ulogu u svakom drutvu, mase slue kao rezervoar odakle se jaki i
nadareni pojedinci infiltriraju u elitu. U izuzetnim situacijama ova regeneracija elite je
onemoguena i tada se javljaju revolucije. Revolucije nastaju usled nagomilavanja u viim
slojevima drutva dekadentnih elemenata dok se s druge strane u niim slojevima u prve
redove dolaze elementi superiornih kvaliteta koji su sposobni i spremni za vrenje i
preuzimanje vlasti. Pored toga, za razliku od dekadentnih starih elita spremni su da se koriste
silom.
Dakle, Pareto je verovao da je jedan od glavnih razloga propasti elita zapravo njena
neodlunost da upotrebi silu kako bi slomila pritisak masa. Meutim, Paretu je bilo jasno da
vlasti koje koriste iskljuivo silu ne traju dugo. Da bi vlast potrajala pored sile mora da koristi i
lukavstvo. Zapravo, u idealnom sluaju, kada bi elita koristila i silu i lukavstvo njihova vlast bi
bila veita. Problem je to se ovakva kombinacija javlja kod malog broja pojedinaca. Najee
oni koji se koriste lukavstvom nisu pogodni za primeni sile i obrnuto. Tako koncentracija
pojedinaca najvinijih primeni sile u prvoj klasi vodi u koncentraciju pojedinaca sklonih
lukavstvu u drugoj klasi. Ako taj proces traje dugo, ravnotea postaje nestabilna, jer su
pripadnici prve klase dobri u primeni sile ali im nedostaje lukavstvo, dok drugima nedostaje
hrabrost za primenu sile. Ako se desi da jedna od klasa pronae voe koje poseduju i lukavstvo
i hrabrost za primenu sile ta klasa preuzima vlast i na taj nain dolazi do kruenja elita. Kruenje
elita, verovao je Pareto, je osnovni mehanizam istorijskih promena verujui, kao i Marks, da je
istorija groblje aristokratija.
Izmeu Pareta i Moske je voen pravi spor oko originalnosti ideja. Naime, obojica mislilaca su
pripadnici italijanske kole teoretiara elita. Gaetano Moska je pisao da u svim politikim
organizacijama postoji jedna oiglednost: u svim drutvima postoje dve klase, ona koja vlada
i ona kojom se vlada. Prva je malobrojna i dri sve politike funkcije, upravlja drutvom i uiva
sve povlastice koje idu uz to. Druga klasa je daleko brojnija ali bez vlasti, nalazi se u rukama
prve, vladajue klase koja njome vlada na vie ili manje nasilan nain. Ta druga,
deprivilegovana klasa snabdeva vladajuu materijalnim sredstvima i svim drugim to je
neophodno za njen opstanak. Moska je govorio kako ne bi mogao zamisliti svet drugaije
organizovan. Svet u kome bi svi podjednako uestvovali u vlasti. Prevlast male grupe nad
veinom je injenica koja se ne moe izbei i izmeniti. Gaetano Moska je verovao da
organizovana manjina vlada upravo zato to je organizovana i zato to ini manjinu. Stotina
onih koji deluju usklaeno i sporazumno trijumfovae nad hiljadama onih izmeu kojih ne
postoji nikakva saglasnost.
Pored ove ogromne prednosti koju donosi organizovanost vladajue manjine su redovno
ustrojene na takav nain da se pojedinci koji u njih ulaze razlikuju od masa kojom se upravlja
83

izvesnim kvalitetima, ili su naslednici onih koji su te kvalitete ve posedovali. Oni imaju neko
svojstvo, pravo ili prividno, koje je u drutvu u kome ive vrlo cenjeno i uticajno. Na primer
vojnike sposobnosti, pripadnost svetenikom staleu, bogatstvo, poreklo, line zasluge,
inteligencija, posebna struna znanja i slino.
Sama politika klasa nije toliko jedinstvena. ine jedva tesno povezana ali i razliita sloja. Prvi
sloj se sastoji od nekoliko stotina pojedinaca koji vode dravu i zauzimaju vane pozicije u njoj.
Kriterijum za selekciju se razlikuje prema tome da li je reim autokratski ili liberalan. Meutim,
jedan kriterijum je uvek bitan i konstantan: biti prihvaen od onih koji su ve na poloaju i koji
ine politiku klasu.
Kimu svih velikih politikih organizacija ine pripadnici sloja koji se nalazi ispod ovog, koji je
brojniji i koji obuhvata sve rukovodee ljude date zemlje. Bez ovog sloja nije mogua bilo koja
organizacija jer prvi stratum nije dovoljan da sam vodi i usmerava delanja mase. Birokratija se
regrutuje upravo iz ovog sloja. Sama birokratija je stub svakog modernog politikog sistema.
Moralni nivo birokratije je isti kao moralni nivo politike upravljake klase. Sada postaje jasna
piramidalna struktura u ijem vrhu su politike voe, u sredini je birokratija, dok je na dnu
masa ili narod.
panski mislilac Ortega Gaset zastupa aristokratsku koncepciju ljudskog drutva zalaui se
za aristokratski ideal oveka, koji je kod njega odreen tenjom za autentinou kao
najviom etikom normom koju dostie samo nekolicina izuzetnih pojedinaca. Kao i ostali
elitistiki mislioci Ortega je na drutvo gledao kao sastavljeno od voa i voenih, odnosno onih
koji su prirodno nadareni da vode i onih koji su predodreeni da se pokoravaju voama.
Nasuprot uzornosti vrsne manjine stoji povodljivost proste manjine. To je jedan neizbeni
prirodni zakon. Prema Gasetu, svaka rasa koja se nije degenerisala raa izvestan broj
eminentnih pojedinaca u kojih su moralne, intelektualne i vitalne sposobnosti najvee, pa je
ljudsko drutvo, htelo ono to ili ne, uvek aristokratsko po svojoj sutini, odnosno ono je
drutvo koliko je aristokratsko. Verovao je da se u istoriji mogu zapaziti dva perioda:
formiranje aristokratije i sa njom drutva i dekadencije aristokratije i drutva. Do ovog
opadanja i dekadencije aristokratije dolazi usled degeneracije plemike klase i njenog
pretvaranja u vulgarnu masu. Po Orteginom miljenju, glavna odlika dananjeg doba je
vladavina masa i svetine, vulgusa. Zbog toga ne dolazi do stvaranja viih vrednosti, principa i
uzvienih karaktera. Polazei od toga da su liberalizam i demokratija heterogenog karaktera,
Ortega istie da se moe biti liberalan a nimalo demokrata i obrnuto. Liberalizam se, naime,
ne pita ko treba da vri vlast, ve koje su granice javne vlasti, traei da ih suzi. Poto javna
vlast uvek tei da bude neograniena, sasvim je svejedno da li se ona nalazi u jednoj ruci ili
njome raspolau svi. Ortega je smatrao da revolucije kre temeljno i sutinsko pravo oveka
na kontinuitet, odnosno na dugotrajno taloenje i mudro promiljanje utemeljeno na bogatom
iskustvu. Ne shvatajui nita, pobunjene mase vode varvarstvu i nazadovanju ljudskih
drutava, a faizam i boljevizam su najjasniji primeri takve tendencije.

84

Sluei se biologistikim argumentima Gaset je verovao da su ljudi pop prirodi nejednaki. Elite
tumai pod jakim uticajem Nieovog uenja o natoveku.
Konzervativne teorije elita, nastale u periodu faistikih i staljinistikih diktatura, okrenute su
protiv svakog socijalnog optimizma i vere u napredak, sa poverenjem u mo i golu silu.
Liberalistike teorije elita
Pretea liberalistike teorije je bio Sen Simon. Zastupajui tezu da vladajuu grupu treba da
sainjavaju tehnokrati, planeri i organizatori industrije. Razvijajui se ova teorija je kasnije
pokuavala da pomiri vladavinu elita sa demokratskim ustrojstvom drutva. Znanje koje stvara
uinak treba da bude osnovni kriterijum regrutacije pojedinaca za elitu. Podrazumeva se
jednakost obrazovanja za sve kao uslov za odranje demokratije. Zagovornici ove ideje veruju
u slobodnu konkurenciju za popunjavanje elitnih mesta. Karl Manhajm je svakako glavni
predstavnik liberalistikih teorija elita. On pravi razliku izmeu integrativnih i sublimativnih
elita. Prve se sastoje od politikih i organizatorskih lidera, a njihova najvanija funkcija je
integracija velikog broja individualnih volja. Drugu ine moralne, religiozne, estetike i
intelektualne elite, a njihov osnovni zadatak je da usmeravaju psihiku energiju ljudi u pravcu
razmiljanja i stvaranja kulturnih dobara.
Manhajm je najvei znaaj pridavao intelektualnoj i politikoj eliti. Politiku elitu ine pojedinci
koji u svetu politike raspolau znaajnim udelom u raspodeli uticaja i moi. Intelektualne elite
obuhvataju sve stvaraoce u sferi ljudske duhovne delatnosti, poev od vere, preko nauke sve
do umetnosti. ini se da je ovim elitama Manhajm pridavao najvei znaaj. Dok je politikoj
eliti svojstvena volja za rukovoenjem, dotle su intelektualnoj eliti primerene duhovne
sposobnosti i obrazovanje.
Nasuprot racionalnosti elita stoji iracionalnost masa. Naroito opasan oblik iracionalnosti
masa je onaj koji se pokazuje u sklonosti masa da se previe predaju uticaju slepih impulsa,
strasti, nagona straha, neprijateljstva i sl. Mase nisu sposobne da svoju iracionalnost same
sputaju i oplemene. Masama nedostaje disciplina, to jest ovladavanje sopstvenim impulsima.
Manhajm, za razliku od anarhista, veruje da samousmeravajue moi postoje samo u malim
grupama. Manhajm je verovao da je podela na elite i mase trajna odlika ljudskog ivota.
Mogue je da su do takvog njegovog zakljuka dovela deavanja u Evropi koja su se odigrala u
prvoj polovini dvadesetog veka.
Kritika teorija elita
Kao i liberalne i konzervativne teorije elita, kritika teorija prihvata da se drutvo deli na elitu
i masu, ali za razliku od pomenute dve teorije ne prihvata tu injenicu. Naprotiv, ovakvo stanje
mislioci kritike teorije vide kao najveu prepreku za ostvarenje demokratije. Masa nije svesna
svojih pravih snaga i interesa i na tome poiva monopol na vlast od strane elita.

85

Najpoznatiji teoretiari ove tradicije su Rajt Mils i Tomas Botomor. Rajt Mils je verovao da u
amerikom drutvu postepeno iezavaju stari ideali slobode i demokratije i bivaju zamenjeni
snanim mehanizmima kontrole i manipulacije od strane nosilaca drutvene moi Vlast je
postala bezimeno udovite: oni koji je preuzimaju shvataju samo njenu tehniku a ne i njen cilj
i svrhu. U ovakvom sistemu stvaralaka linost je ustupila mesto vedro raspoloenom
robotu, individualizam konformizmu, a demokratski politiki odnosi zamenjeni su vlau
monih elitnih grupa. Mils odbacuje shvatanja elita koja se zasnivaju na biolokim, psiholokim
i moralnim iniocima, identifikuje ih meu onima koji poseduju bogatstvo, mo i presti, te
zauzimaju vrhunske pozicije. Vladajuu elitu ljudi koji zauzimaju takve poloaje i obavljaju
takve funkcije koje im omoguavaju da prevaziu okvire redovnih sredina u kojima se kreu
mukarci i ene: pripadnici vladajue elite su u mogunosti da donesu odluke dovode do
krupnih posledica.
Upravu nad privredom je preuzelo 200-300 dinovskih korporacija, administrativno i politiki
uzajamno povezanih, koje zajedno odluuju o najvanijim pitanjima iz oblasti privrede.
Politiki poredak, nekad decentralizovanih drava koje su slabo povezane pretvorio se u
centralizovanu, izvrnu organizaciju koja je na sebe preuzela sva prava. Vojni poredak je
postao najvea i najskuplja vladina ustanova. Prema Rajtu Milsu elitu ine oni koji imaju najvie
onoga to svi ljudi ele, a pod tim se po pravilu podrazumeva novac, vlast, presti, kao i
odgovarajui nain ivota. Moni i uticajni su oni koji mogu da ostvaruju svoju volju, ak i onda
kad se drugi ljudi tome opiru. Niko ne moe biti u pravom smislu moan i uticajan ako ne
uestvuje u upravljanju krupnim institucijama, jer su oni koje smatramo monim u pravom
smislu moni tek preko ovih institucionalizovanih orua vlasti. Pripadnici elita, bez obzira da li
pripadaju privrednom, politikom ili vojnom poretku, meusobno su vrlo povezani. Takoe,
ljudi sa vrhunskih poloaja u jednoj hijerarhiji lako i esto prelaze na vrhunske poloaje onih
drugih hijerarhija. Unutar elitnog kruga esto dolazi do znaajnih pomeranja, njegova
dominacija nad celinom drutva se time ne naruava. Jedinstvo elite se zasniva na
odgovarajuoj saglasnosti interesa osnovnih ekonomskih, politikih i vojnih ustanova
amerikog drutva. Pripadnici sve tri dominantne hijerarhije imaju izvanrednu klasnu svest i
lino su meusobno povezani. Meutim, u ovim elitama ipak postoje brojne klike meu
kojima esto dolazi do sukoba. Uzevi ovo u obzir amerika elita se moe tretirati kao niz
labavo povezanih klika, ije su osnovne karakteristike konzervativnost i nemoralnost.
Za Rajta Milsa se obino kae da je bolje i tanije konstatovao i opisivao posledice nego to je
istraivao i utvrivao njihove prave uzroke. On je, kao niko pre njega, razbijao mitove u koje
se ukljuuje drutvo izobilja, saoptavajui mu u lice neprijatne i tragine istine koje imaju
istinsku naunu vrednost i neospornu.

86

JUGOSLOVENSKO/SRPSKO DRUTVO
PRIMENA TEORIJA MODERNIZACIJE U ISTORIJI BEOGRADA IZMEU DVA SVETSKA RATA
Moe se rei da su u Srbiji postojala tri velika talasa modernizacije, prvi je bio u periodu izmeu
1880. i 1912. godine, drugi vei talas smeta se u period izmeu dva svetska rata, a trei se
dogodio izmeu 1946. i 1979. godine. Tema ovog rada je, upravo pokuaj modernizacije
glavnog grada, tada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Kraljevine Jugoslavije od
1929. godine, u periodu od 1918. do 1941. godine i o svemu onome to je usporavalo i koilo
taj proces. Kako smo ve rekli, modernizacija nije unilinearan proces, ona moe doiveti i
neuspeh ili delimian uspeh. Ono to je karakteristino za manje razvijena drutva jeste da ona
pokuavaju da postignu u mnogo kraem vremenu ono to su razvijena postizala vekovima.
Privreda tih zemalja se cepa u dve celine, jednu koju karakterie industrijska privredna i
moderna drutvena struktura, dok druga ostaje tradicionalna. Tako je bilo i po pitanju Srbije,
gde postoji neproporcionalna urbanizacija i modernizacija Beograda, dok je njegova okolina
ostala uglavnom tradicionalna. Beograd je bio znatno moderniji od ostatka Srbije. Ono to,
takoe, odlikuje modernizaciju u Srbiji jeste da je politika modernizacija ila znatno ispred
drutvene i privredne. Naime, dok je u nekim drugim zemljama, poput Francuske, politiku
modernizaciju izvela graanska klasa uz pomo niih slojeva, borei se protiv feudalistike i
apsolutistike drave, u srednjoj i istonoj Evropi nacionalizam se razvio pre odgovarajueg
drutveno ekonomskog preobraaja. Narod u Srbiji se borio protiv stranog protivnika
ujedinjen. Zato Petar ugar naziva srpski nacionalizam egalitarnim. Kako smo ve pokazali da
je u sferi politike Beograd bio modernizovan, ostaje nam da ispitamo i odvijajui proces
modernizacije u poljima drutvene strukture i ekonomije, kao i jo jedne sfere, koju nismo
pomenuli u prolom odeljku, a to je duhovna sfera. Ona je znaajna, zato to pokazuje na koji
nain dolazi do promena u linom i kolektivnom stavu prema ostalim vidovima modernizacije.
Svakako pri prouavanju modernizacije treba uzeti u obzir i opte prirodne i istorijske okolnosti
u kojima se razvija jedno drutvo.
Drutvena sfera
Drutvena struktura grada je osnova svih modernizacionih procesa. U Beogradu u ovom
periodu, izmeu dva svetska rata, veinu stanovnitva su inili sitni inovnici i zanatlije, to ga
ini gradom u kojem su izgledi za modernizaciju skromni. Napretka ka proizvodnijem drutvu
ima, mada je on mali. Postepeno se postotak birokratije u stanovnitvu smanjio, takoe se
smanjilo i uee nadniara i slugu. To je znaajno iz dva razloga, kao prvo, manji broj inovnika
znai da se sve vei broj ljudi okree ka privrednim aktivnostima, dok je manji postotak
nadniara i slugu povezan sa procesima industrijalizacije, emancipacije ena i njihovim
zapoljavanjem. Javlja se i tipina starosna struktura za moderan grad, u beogradskom
stanovnitvu najvei postotak ini radno sposobno stanovnitvo, pogotovo mukarci, koji stiu
u grad iz manje urbanih sredina u potrazi za poslom. Glavna prepreka procesu modernizacije
bila je neizdiferencirana sirotinjska masa i nedostatak drutvenih slojeva koji bi podsticali
87

modernizaciju. Grupe ljudi koje bi mogle podsticati modernizaciju su: preduzetnici, inovnici i
industrijska radna klasa. Meutim, kada je re o preduzetnicima, problem je bio u tome to
oni nisu ulagali u privredu svoje zaostale zemlje, ve su tragali za brzim bogaenjem, a u ovom
sluaju radi se o ulaganju u zgrade. Velika drutvena smetnja stvaranju pravog preduzetnikog
sloja je i opsednutost politikom, zbog ega se veliki broj njih okretao politikoj karijeri, umesto
pokretanju privrede. inovnici nisu mogli da povedu drutvo ka modernizaciji, zato to nije
mogla da se obrazuje racionalna dravna uprava, u Veberovom smislu, u uslovima politike
samovolje i opte zaostalosti. Trea velika grupa koja je karakteristina za moderno drutvo,
industrijska radnika klasa je jo uvek inila samo mali deo stanovnitva.
Kada je o pismenosti re postojala je velika razlika izmeu Beograda, koji je imao 86, 06%
pismenog stanovnitva, i Jugoslavije u kojoj je stopa nepismenosti bila oko 45%. ak i pored
te visoke stope pismenog stanovnitva, Beograd nije dostigao standarde koji je postavio Doj,
prema kojem je moderno drutvo ono u kojem je preko 90% stanovnitva pismeno.
Ve smo rekli da su geografska i socijalna mobilnost takoe preduslovi modernizacije. Gotovo
svaki deseti stanovnik koji se preselio iz sela u grad dolazi da ivi u Beograd. Ovaj grad se
pretvarao u oazu napretka u pustinji stagnirajueg agrarnog drutva. to se tie socijalne
mobilnosti nema dovoljno izvornih podataka da bi se ona pratila. Ali, jedan od pokazatelja
moe da bude to to je sve vei broj studenata na univerzitetima poticao iz zemljoradnike
porodice, a studijama i zavretkom fakulteta su se oni mogli popeti na drutvenoj lestvici, iako
ne nuno.
Ba ona grupa koja treba da ima najvei znaaj u modernizaciji drutva je jo uvek
nekonstituisana i nestabilna u Beogradu i jedan je od uzrok nedovrene modernizacije, a to je
pravo srpsko graanstvo.
Jo jedan problem modernizacije u Jugoslaviji je bio i opti otpor javnosti, ali i dravne uprave
prema industrijalizaciji. Stav je bio ovakav: Na ovaj nain vri se najprimitivnija akumulacija
kapitala, po cenu nemilosrdnog osiromaenja seljatva i srednjih stalea. ak je i dobar deo
inteligencije imao predrasude prema modernom drutvu. Oni su glorifikovali staru seosku
kulturu i zazirali od prodora modernosti. Ipak, najei prodor inovacijama dali su trgovci i
zanatlije, suoeni sa novim tipom poslovanja koji se irio svetom.
Privredna modernizacija
Neki od aspekata privredne modernizacije su: podrka privatnog kapitala (ili u njegovom
nedostatku, kapitala investicionih banaka ili drave), poveanje korienja sirovina i poveanje
uvoza sirovina, a izvoza gotovih proizvoda i napredovanje u sferi tehnologije, saobraaja i
komunikacija, strune radne snage, itd. i Beograd se suoio sa oskudicom kapitala koja je
potrebna za krupne modernizacione poduhvate. Privatni kapital je ulagan u nekretnine, kao i
bankarski, zato to je tu postojala vea isplativost ulaganja, nego u industriji. i strani kapital,
je vie bio zainteresovan za kreditiranje javnih radova, jer su to bili manje rizini poslovi. Dok
je, sa druge strane, drava bila zainteresovana za izgradnju ustanova od vojnog znaaja. Ova,
88

situacija, svakako nije pogodovala razvoju privrede, zato to su veoma ograniena sredstva
ulagana u nju.
Po teoriji modernizacije, trebalo bi da se struktura spoljne trgovine menja u korist poveanog
uvoza sirovina, a smanjenog uvoza gotovih proizvoda. Isto tako, i u izvozu bi trebalo da raste
udeo proizvoda viih stepena obrade. Meutim, podaci koji su dostupni ne idu u prilog toj tezi.
Do izbijanja krize jedini industrijski proizvod koji je Jugoslavija uspela da izveze bila je rezana
graa. A jedina industrija koja je postigla samoodravajui rast bila je tekstilna industrija.
Jo jedna prepreku modernizaciji u Jugoslaviji inilo je i to to je industrija bila praktino
unitena Prvim svetskim ratom. Nijedna fabrika nije ostala u upotrebljivom stanju. Reparacije
su bile glavni izvor tehnoloke obnove industrije.1 Tehnoloke inovacije su dolazile iz smera
srednje Evrope, pre svega Nemake i u manjoj meri i ehoslovake.
I kod saobraaja dominira nemaka tehnologija, sem u sferi vazduhoplovstva. Razvoj ove
grane privrede je u Beogradu veliki i neproporcionalan u odnosu na zemlju. Mogunosti
putovanja su dostigle nesluene razmere, do Pariza se putuje za jedno poslepodne, dok je do
Podgorice jo uvek potrebno vozom dva dana. Beograd je relativno dobro bio integrisan u
evropski prostor, kada je re o saobraaju i komunikacijama, iako ga i tu opta zaostalost vue
dole.
Iako u pojedinim zemljama veliku ulogu u modernizaciji igraju strani strunjaci, njihova uloga
u modernizaciji beogradske privrede nije presudna, mada je znaajna u nekim granama.
Duhovna sfera
U ovom delu rada ispituje se razvoj moderne umetnosti i nauke u Beogradu. inie se na prvi
pogled da on nema mnogo direktne veze sa razvojem drutva. Meutim, to ukazuje na
nekoliko stvari, pre svega, pokazuje koje su zemlje uzori iz kojih se preuzimaju obrasci
modernizacije, zatim, veim prihvatanjem modernih evropskih tokova drutvo demonstrira
spremnost na promene. Osim toga, opta razvijenost umetnikog i kulturnog ivota ukazuje
na drutvenu izdiferenciranost i specijalizaciju, a one spadaju u kljune modernizacione
tekovine. Dva dominantna strana uticaja u umetnosti su: francuski, koji je uticao na
knjievnost i slikarstvo, a drugi je srednjoevropski, koji utie na muziku i arhitekturu. Na polju
umetnosti, za razliku od industrijalizacije i tehnologizacije, nije postojao otpor javnosti. To je
vie odraz toga to nije postojala razvijena tradicija, nego neke naroite drutvene otvorenosti.
U knjievnosti je vrlo dobro prihvaena modernost, tako da su beogradski knjievnici
preuzimali vostvo u odreenim avangardnim tokovima. Meutim, i to je bilo ogranieno na
intelektualnu elitu, dok narod i dalje ita narodne pesmarice.

Reparacija je izraz koji najee oznaava ratnu odtetu koju poraena strana plaa pobedniku kao naknadu za u
ratu utroena sredstva ili unitenu infrastrukturu ukoliko je rat voen na teritoriji pobednika. Izraz se u pravilu
odnosi na materijalna sredstva, a ne na poraenoj strani oduzetu teritoriju.
1

89

Razvoj univerziteta ima direktan uticaj na proces modernizacije, jer se upravo ovde prihvataju
moderne tekovine Evrope, a stvara se i obrazuje i sloj visokoobrazovanih strunjaka koji treba
da povede modernizaciju. Petar Markovi smatra da je razvoj univerziteta u Beogradu, bio
optimalan pod datim okolnostima. Veliki doprinos razvoju dali su ruski strunjaci emigranti,
jer je na ovaj nain, Beogradski univerzitet dobio vrhunske strunjake koje bi teko mogao da
obezbedi na bilo koji drugi.
Zakljuak
Nije jednostavno odrediti koliko je proces modernizacije Beograda bio uspean i dovren.
Pogotovo kada se zna da je u Drugom svetskom ratu u talasima bombardovanja i neprestanim
unutranjim borbama u Jugoslaviji uniteno 36% industrije i etvrtina svih stanova i kua, a
ukupna ratna teta bila je upola vea od one koju je pretrpela Britanija i sedam i po puta vea
od sve ratne tete koju je imala Amerika. Na ovaj nain se Jugoslavija vratila barem deset
koraka unazad nakon Drugog svetskog rata, a videli smo da je njen proces modernizacije tek
bio otpoeo.
Svako drutvo drugaije reaguje na modernizacijske izazove. Prelazak iz tradicije u modernost
pun je protivrenosti i odstupanja. Malo drutava je u potpunosti tradicionalno ili moderno.
Veina njih se kree negde na granici izmeu ova dva sveta, na dugotrajnom prelazu iz starog
u novo. Beograd, pripada tom irokom krugu prelaznih drutava. Pokuano je da se pokae
koji su to inioci vani za proces modernizacije i kako je svaki od njih zasebno podsticao ili
koio modernizaciju Beograda. Meutim, da bi se dobili definitivni odgovori na pitanje o
evropeizaciji Beograda, potrebno je prouiti drutvene i privredne strukture u Jugoslaviji i
Balkanu kao celini.

90

PRIVREDNA MODERNIZACIJA BEOGRADA

Da bismo razumeli proces privredne modernizacije, potrebno je objanjenje i odreivanje
samog pojma modernizacije. U Vujaklijinom leksikonu stoji da je: Modernizacija je
preinaavanje (ili udeavanje) po najnovijem ukusu (ili nainu, shvatanju) Modernizacija se
uobiajeno smatra za proces socijalne promene pri kome manje razvijena drutva prihvataju
karakteristike uobiajene kod razvijenijih drutava. Od toga sledi zakljuak da se modernizacija
moe svesti samo na preuzimanje obrazaca. Ipak, ovakav uski pogled uprouje sloeni
drutveni proces.
Modernizacija je u poetku smatrana identinom sa evropeizacijom. Ali, kako su Sjedinjene
Amerike Drave i Japan poeli bivati uzor za druga drutva, pojavili su se problemi u definiciji
modernizacije. Pokazalo se da i vanevropske zemlje imaju sopstvene modernizacione
potencijale. Stoga se problem definisanja modernizacije proirio. Kao koren ove teorije moglo
bi se rei da modernizaciona teorija spada u niz teorija koje od sredine 18. veka trae nagle
promene iz starog u novo koristei univerzalne dihotomije izraene u paru moderna-tradicija.
Ova dihotomija se u odreenom strukturnom redu nalazi u svim modernizacionim procesima
svih drutava.
Vrste modernizacije i privredna modernizacija
Postoji puno podela modernizacije; prema genezi, prema trenutku ulaska u krug modernih
privreda i po oblastima osnovnih pojava koje ona zahvata. Zadraemo se samo na poslednjoj
podeli, Po njoj bismo imali posla sa politikom, drutvenom i privrednom modernizacijom.
Treba naglasiti da ova tri aspekta utiu jedan na drugi; razvijenost i sloenost politikih
ustanova i institucija stvara pogodan ambijent za razvoj privrede to utie na masovno
uvianje i prihvatanje drutvene modernizacije, tj. modernog drutva. To moda najbolje
ilustruje reenica iz poznatog Veberovog dela, Privreda i drutvo: Kao to je takozvani
progres u pravcu kapitalizma, poev od srednjeg veka nedvosmisleno merilo modernizacije
privrede, tako je i napredak u pravcu razvoja birokratskog inovnitva isto toliko
nedvosmisleno merilo modernizacije drave. Takoe, (privredna) modernizacija donosi veliki
broj novina u jedno drutvo, pomou globalnog irenja novih medija, kao to su internet, to
ogromnoj masi daje uvid u drugaiji nain ivota. Manje razvijena drutva vide razvijenija kao
projekciju vlastite budunosti. Stoga itav proces modernizacije poinje rastom drutvene
frustracije. Tradicionalna drutva karakterie relativni nedostatak nezadovoljstva svojim
drutvenim poloajem. Da bi se dostigla razvijena drutva, mora se razviti vea funkcionalna
specijalizacija pojedinih drutvenih grupa, promena optih vrednosti od difuznih i
nespecifinih do univerzalnih i funkcionalno odreenih vrednosnih obrazaca.
Usled specifine prirode, privredna modernizacija je ona grana koja je najmanje podlona
dilemama. Ekonomski rast je osobina modernog vremena i drutva oko koje nema sumnje.
Njegovi osnovni pokretai su industrijalizacija i tehnike promene, a osnovni zadaci su stalni
porast proizvodnje, potronje, saobraaja i spoljne trgovine. Postoje razni modeli i teorije
91

privredne modernizacije, ali jedna univerzalna crta koja se provlai kroz sve modele je
tehnologija. Ona ne samo da stvara pretpostavke za privredni napredak, ve je i mera
ovladavanja novom tehnologijom u jednom drutvu i pokazatelj modernizacije tog drutva.
Privredna modernizacija u meuratnoj Jugoslaviji i Beogradu
Po teoriji politike modernizacije, Jugoslavija bi se u tom vremenu mogla svrstati u moderne
zemlje. Meutim, njen neuspeh da sledi i na drutvenom i na ekonomskom planu napredak
vlasititih politikih institucija, govori drugaije. Na Jugoslaviju se moe primeniti teorija
parcijalne modernizacije. Drutveno i privredno Jugoslavija jo ne spada u krug modernih
drava. Postoje podeljena miljenja o tadanjem stepenu razvoja Jugoslavije ali injenica je da
su zemlje istone Evrope uglavnom bile poljoprivredne, sa niskim stepenom razvoja trita,
industrije i komunikacija. Zalee Beograda je zaostalo. Time dotiemo pitanje postojanja
dualne ekonomije, velike razlike u razvoju Beograda i okoline, neproporcionalne urbanizacije.
Ostala bitna pitanja su: da li je drutvena struktura Beograda, struktura modernog drutva; da
li se odvijaju drutveni procesi koji su karakteristini za modernizaciju; da li postoji drutveno
prihvatanje modernih vrednosti?
Usled specifinog poloaja i Beograda i Jugoslavije u tom periodu, moemo zakljuiti da je u
Jugoslaviji, izuzev nekoliko gradova, privreda nije ni postojala, tj. proizvodnja se i dalje uveliko
bazirala na poljoprivredi. Zadrugarski nain ivota, niska stopa pismenosti, veliki procenat
mortaliteta novoroenadi, nerazvijena saobraajna infrastruktura i bankarski sistem; to su
samo neki od odlika koji ine modernizaciju jednog drutva koje su jedva primetne u
meuratnoj Jugoslaviji.

92

DRUTVENA POKRETLJIVOST U SRBIJI TOKOM 90-TIH

Promena poloaja pojedinaca i drutvenih slojeva u okviru promene strukture srpskog drutva,
u periodu raspada socijalistikog sistema na podruju Srednje i Istone Evrope, odigravala se
razliitim intenzitetom, pravcima i kanalima.
U ovom periodu sistem u Srbiji se nalazi u stanju duboke krize i negativne tendencije se na
mnogim poljima pokazuju konstantno iz godine u godinu. Strukturne novine, koje mogu
predstavljati potencijal buduih promena, artikuliu akcije graanskog protesta promenljive
uestalosti i intenziteta. i to su malobrojni privatni preduzetnici, koji nisu uvueni u igru sa
aktuelnom politikom oligarhijom, novi sindikati, graanski protesti, nevladina udruenja i sl.
Postojala su etiri procesa koja su se trajno iskazivala u drutvenom ivotu u Srbiji tokom
devedesetih i to su:
1. formiranje novih drutvenih grupa i rekonstrukcija odnosa na hijerarhijskoj drutvenoj
lestvici;
2. produbljivanje ekonomske krize;
3. reafirmacija tradicionalnog vrednosnog sistema;
4. istrajavanje sistematski indukovane politike samovolje.
Odnosi izmeu drutvene strukture u podsistema (ekonomskog, kulturnog, politikog) su
sloeni i viestruko posredovani. Ti odnosi su dvosmerni i sa jedne strane, konstituisanje
osnovnih drutvenih klasa i artikulacija odnosa izmeu njihovih grupnih interesa zavise od
stepena privredne razvijenosti konkretnog drutva, od svesti tih grupa o sopstvenim
interesima, od mere razvijenosti i otvorenosti politikih institucija, kao i od ukupnog naslea
u sferi materijalne i duhovne reprodukcije. S druge strane, nain daljeg oblikovanja
reprodukcije drutvenog ivota zavisi od interesa klase na vlasti i njenog odnosa sa drugim
klasama. Jedan od bitnih postupaka u definisanju drutvenih slojeva i klasa i njihovih
meuodnosa jeste prouavanje vertikalne drutvene pokretljivosti, uzlaznog i silaznog
kretanja pojedinaca i grupa kroz drutvenu hijerarhiju.
Pojam drutvene pokretljivosti moe se posmatrati kao individualne akcije usmerene ka
promeni ili odranju poloaja u drutvenoj strukturi. anse za uspon pojedinaca u drutvenoj
hijerarhiji su odreene njihovim porodinim okvirom, mogunou pristupa razliitim
drutvenim institucijama koje kanaliu taj uspon, kao i aktivnostima koje pripadnici vladajue
klase preduzimaju na ouvanju svog poloaja. Oblici akcije itavog niza pojedinaca na ovom
planu su identini, te se moe govoriti o fluktuaciji grupa pre nego o kretanju pojedinaca.
Mili Drutvena pokretljivost je svaka individualna ili grupna promena poloaja u drutvenoj
strukturi.
Erikson and Goldthorpe Drutvena pokretljivost je krucijalni, posredni proces izmeu
strukture i akcije, a poloaj u strukturi je proizvod odnosa u drutvenoj podeli rada.

93

Lazi Distribucija drutvenih poloaja nije principijelno determinisana prirodom tehnoloke

strukture i individualna karijera se prema ustanovljenom drutvenom sistemu postavlja
akcidentalno, a reprodukcija grupa, nasuprot tome, konstitutivno, omoguuje se da se sam
proces reprodukcije drutvenih odnosa izmesti iz sfere materijalne proizvodnje na iri plan
reprodukcije ukupnog drutvenog ivota.
Promena drutvenih aktera i naina njihovog konstituisanja, kao i polja manifestacije bazinih
drutvenih odnosa, ne povlai nuno za sobom nestanak nejednakosti u distribuciji resursa,
kao ni potencijala sukoba suprotstavljenih interesa. U kraem periodu naglaenih strukturnih
promena izuzetno intenzivna fluktuacija pojedinaca du hijerarhijske lestvice moe da oslabi
stepen aktivnosti samoreprodukcije drutvenih klasa i za neko vreme ire 'otvori' granice
izmeu njih. Tako neto se gotovo uvek deava na dnu lestvice (reprodukcija klase seljaka u
industrijskim drutvima). Aktivna samoreprodukcija je uvek najjaa na vrhu lestvice, nova
elitna grupa naglo smeni prethodnu vladajuu klasu, ili je dolazilo do kruenja elite. U kasnoj
fazi gotovo svih evropskih socijalistikih zemalja mogle su se uoiti barijere koje su izdvajale
vladajuu klasu na vrhu lestvice i seljake na dnu lestvice. U socijalistikim drutvima Srbije i
Hrvatske videle su se jasne razlike izmeu klase kolektivnih vlasnika, srednje klase, radnitva i
seljaka.
Pored opteg faktora nekonkurentnosti socijalistikog naina proizvodnje i ekonomske krize,
koja je dovela do slabljenja za sistem stabilizujueg efekta velike strukturne uzlazne
pokretljivosti izazvane naglom industrijalizacijom, itav niz specifinih drutvenih i istorijskih
okolnosti profilisao je donekle drugaiji model strukturacije u kasnom socijalizmu u Jugoslaviji
nego u ostalim evropskim socijalistikim drutvima. Decentralizacija politikog odluivanja i
upravljanja, elementi trine ekonomije u privredi, naglaeniji 'menaderski' poloaj
socijalistikih direktora, pluralizam u kulturnoj sferi, vei stepen samouprave u preduzeima i
privatni posed u poljoprivredi doveli su i do drugaije strukturne reakcije na transformacijski
izazov, u smislu da je on bio ublaen razlivanjem kroz te formirane, pluralizacijske kanale.
Dolo je do toga da je sistem, koji je pospeio drutvenu i ekonomsku krizu u socijalizmu,
izdrao na nogama ideoloki udar politikog i ekonomskog liberalizma. Konstituisan je
nelegalan ekonomski sistem. Siva ekonomija je pojava koja u veoj ili manjoj meri prati svaki
ekonomski sistem i samim tim je odavno privukla panju ekonomista i sociologa. U Srbiji je ova
pojava prevazila poziciju korektivnog efekta sistematskih disfunkcionalnosti i postala
sistematski indukovana. To je zaeto na naglo otvorenim mogunostima privatizacije
neizgraenosti mehanizama regulacije i kontrole, nastaje sloj nouveau riche. To su pripadnici
bive vladajue klase, koji su u velikoj meri zadrali svoje menaderske ili politike funkcije,
njih interes je bio da razrade veze izmeu dva sistema, zvaninog i sivog. Dolo je do
hiperinflacije 1993. i ekonomskih sankcija UN. Nekontrolisano zaraivanje se poklopilo sa
interesom dela dravnog i privredno-politikog establimenta koji je 'liturgijskom' poreskom
politikom (retroaktivno oporezivanje), popunjavalo dravni budet iscrpljen nerealnim
politikim ambicijama. Interesi kolektivno-vlasnike klase i klase novih privatnika susreli su se
na polju nelegalnog poslovanja. Na ovaj nain je poetna struktura (poloajna) sprega stare i
94

nove elite postala i sistematska (funkcionalna) i ceo proces transformacije povukla od modela
prvobitne akumulacije ka modelu politikog kapitalizma u kojem dominiraju etatizam,
autarktinost, protekcionizam, kontrola cena, prevlast politike nad ekonomskom elitom,
tradicionalizam i ksenofobinost. Domae firme su sve ee ostajale bez posla, zaposleni su
bili sa minimalnim prihodima, a nezaposleni bez perspektive da promene svoj status.
Nezaposleni, penzioneri i veliki broj formalno zaposlenih morali su izvan zvaninog sistema da
potrae sredstva za preivljavanje. Tada razvijanje nelegalnog trita postaje interes i ostalim
slojevima. Nesankcionisanje uline prodaje i rada na 'crno', jeftina i sve nekvalitetnija
zdravstvena zatita i neto malo socijalne zatite za one koji su jo uvek formalno bili vezani za
neka drutvena preduzea, ulog je koji je dravnoj vlasti doneo priguenje potencijalnih
drutvenih nemira.
Veliki broj visokoobrazovanih pripadnika srednjeg sloja je svoje neslaganje ovakvim interesom
koalicije iskazao tako to je reenje potrailo u nekim drugim razvijenijim dravama.
Strukturni i demografski inioci su verovatno u razliitom smeru uticali na optu stopu
pokretljivosti u srednjem sloju. Strukturni su izazvali gaenje i neotvaranje novih radnih mesta,
a iseljavanje velikog dela srednjeg sloja je smanjivalo konkurenciju oko preostalih radnih
mesta. Kod nekih je dolo do pada u individualnoj pokretljivosti tokom te emigracije, ali to je
zarad dobitka u strukturnoj, mislei da e konaan ishod biti dobar po njih. Prihvatali su
zaposlenje ispod svoje kvalifikacije, zarad stabilnih ivotnih uslova i boljeg standarda. Time su
se oslabile anse celog drutva za strukturni uspon kroz modernizaciju. Postojao je mali broj
onih koji su se takmiili za vie ekonomske i politike moi, i preostali koji su se takmiili da
odre svoj status ili bar preive. Sve je slabiji tempo reprodukcije drutvenog ivota i sve otriji
uslovi takmienja. Jedan broj privatnika je spreman na takmienje u uslovima otvorenog
trita, jer jasno vidi kontrast izmeu mrane perspektive sistema i mogunosti zarade na
tritu, koje bi u fazi otvaranja i poveanja investicija raslo. Dolo je do pad privrednog ritma i
potroakog potencijala lokalnog trita, to rui strategiju preivljavanja najniih slojeva i iz
njihovih redova ostavlja u igri samo jo one koji deo svojih resursa crpe sa sela i pribliavaju se
sloju sitnih poljoprivrednika, u kulturnom smislu. Sloj urbanog, srednje i visoko obrazovanog
stanovnitva je ve aktivno posvedoio svoj protest protiv kriminalizacije drutva. Oni su
prepoznali generatore krize. Individualni privid pokretljivosti stvoren paralelnim hodom kroz
dve strukturacijske dimenzije, formalnu i neformalnu, odlae grupnu akciju izazvanu realnom
stagnacijom, delujui kao posredni inilac.
Cena rada na neformalnom tritu je bila via nego na formalnom, samo zbog utajenih poreza.
i radniku pripadne manji deo sume od utajenog poreza, poslodavcu je ilo vie (54%). A
dodatni efekat na strukturnu diferencijaciju inilo je to to se ta taj nain nepravedno
rasporeivala sredstva kojima bi se pokrila opta socijalna i zdravstvena sigurnost. i time su
pogoeni slojevi koji se nalaze na drutvenoj margini, direktno, a budunost veeg dela
drutva, indirektno. Kriza je vie pogodila one koji su obrazovanje koristili kao kanal vertikalne
drutvene pokretljivosti, tj. veinu nezaposlenih sa visokim obrazovanjem ine oni koji su

95

potekli iz slubenikih i radnikih porodica, a veinu nezaposlenih sa srednjom kolom oni koji
su potekli iz radnikih i poljoprivrednih porodica.
Srednji sloj- Najslabiji privatni posednici su najosetljiviji za zaotravanje reprodukcijskih uslova,
tako da njihovo slojno kretanje predstavlja parametar jaine regularnih trinih mehanizama.
Ukrupnjavanje svojine je oekivano. i dolazi do pada uzlazne pokretljivosti u ovom, srednjem
sloju, a porast silazne pokretljivosti je mogu. Postoji i kategorija samozaposlenih, koji su po
materijalnom poloaju najblii sitnim preduzetnicima. Nii direktori po materijalnom poloaju
vie odgovaraju srednjem sloju nego rukovodeem.
Donji deo lestvice- Izdvojen je tzv. paraindustrijski sloj 'polutana'. To su industrijski radnici koji
se redovno bave poljoprivrednom proizvodnjom. Ova drutvena grupa generie otpor svim
modernizacijskim reformama. Taj sloj je formiran od KV, PKV i NKV radnika i slubenika sa
niom strunom spremom, ija domainstva poseduju obradivu zemlju i ostvaruju dodatne
prihode od rada u poljoprivredi. Radnici niih kvalifikacija koji rade na svojoj zemlji u najveoj
meri ive na selu i potiu iz sloja poljoprivrednika ili radnika, te veliina njihovog poseda retko
prelazi
5ha.
(granica
koja
razdvaja
sitni
posed
od
srednjeg)
Ovo je grupa ija strategija preivljavanja puno zavisi od povremenih i nestabilnih prihoda.
Blago uzlazno kretanje polutana je odraz reakcije na posledice degradacije celog sistema.
Ranije su poljoprivrednici zauzimali vii ekonomski poloaj nego radnici, vreme hiperinflacije.
i prisutna je znaajna razlika u materijalnom poloaju izmeu krupnih poljoprivrednika (vie
od 10ha), srednjih (5-10ha) i sitnih poljoprivrednika (manje od 5ha). A posedovali su i razliite
poljoprivredne maine.
to se tie sive ekonomije, jako je teko pribaviti evidenciju tih aktivnosti, posebno gde se ovaj
sistem generie u najviim slojevima.
Prisutan je konstantan porast stope ukupne pokretljivosti za generacije od 1930. do 1947, sa
30 na 60%. Period stagnacije u pokretljivosti je praen smanjenjem tempa rasta stope izlazne
pokretljivosti od poljoprivrednika ka poljoprivrednicima (samousmerenost). Ovo je najslinije
poljskom drutvu, sa zakanjenjem od oko 15 godina. A slian trend je imala i Irska. i to su
zemlje
u
kojima
je
industrijalizacija
najvie
zakasnela.
Nakon perioda ujednaeno visoke samousmerenosti, koja je trajala sve vreme poznog
socijalizma, od generacije 1947. do 1957., vladajua klasa doivljava nagli pad
samousmerenosti, verovatno kao posledica promene sastava vladajue klase sa poetkom
privatizacije i demokratizacije, nastavlja da se smanjuje i sve vie zatvara.
Srednja klasa uspeva da ouva svoj obim pojaanom reprodukcijskom usmerenou ka
sopstvenoj hijerarhijskoj poziciji. A kod najnieg sloja se vrlo skromno uveavaju i obim i
sampousmerenost. Pad pokretljivosti naelno znai pad i uzlazne i silazne pokretljivosti.
Dete pripadnika vladajue klase ima 8 puta veu ansu da dospe u vladajuu klasu, nego dete
pripadnika srednje klase. U uslovima rudimentarne privatizacije kanal obrazovanja je jo uvek
prohodniji za uspon ka vrhu nego vlasniki.
96

Pozicija srednjeg strunjakog sloja, ovaj sloj je vie okrenut ka intelektualnom preduzetnitvu,
strunom ili organizacijsko-upravljakom, nego ka svojinskom obrtu.
Ukupna mobilizacijska slika u Srbiji definisana je kroz dva modela: jedan, u kome se osea
preduzetnika inicijativa i drugi, zaostao iz perioda poznog socijalizma, u kojem se poboljanje
drutvenog poloaja bazira na plati i odgovarajuem stepenu obrazovanja.
Uz odreeni drutveni poloaj obrazovanje poveava ansu za uspon, dok je u odreenoj
starosnoj dobi smanjuje. i ono je podsticajno za uzlaznu pokretljivost. Visoko obrazovanje je
kljuni faktor napretka, i najvie ga koriste oni koji potiu iz srednjeg sloja. Obrazovanje je
izuzetno bitno za uspon, ali drutveni poloaj oca presudno utie na prohodnost ovog kanala.
lanstvo u nekoj od politikih stranaka koje su na vlasti kanalie uzlaznu pokretljivost. Vrh
drutvene letvice je otvoren za ulaz i to najvie onima koji potiu iz srednjeg sloja, a daleko
manje onima iji oevi pripadaju prelaznom niem sloju.
Neprohodnost ekonomskog kanala ka vrhu, uzrok je ekonomska kriza i nepovoljni zakonski
uslovi i neobavljena privatizacija.
Zakljuak
Opti trend nepokretljivosti i poveane silazne pokretljivosti, prilino statina unutranja
struktura pokretljivosti, uslovljenost i zatvorenost ili ogranienost kanala pokretljivosti je
prisutno.
U srpskom drutvu su se odvijala dva procesa paralelno: izmena strukture privrede i njen pad.
Skromni napredak u modernizaciji je bio rezervisan za sve manji broj aktivnih stanovnika
Vremenom i to stagnira i borba za poboljanje drutvenog poloaja pretvara se u borbu za
opstanak na istoj poziciji. Niz ekonomskih aktivnosti, koje su pripadnicima srednjih i niih
slojeva izgledale kao alternativna strategija preivljavanja za veinu ili napretka za manjinu,
ubrzano su vodile u istom pravcu u kojem i privredne sankcije i ekonomska neefikasnost. A
one su proizvodile i sve veu distancu izmeu drutvenih slojeva. Moe se struktura podeliti u
3 klase, ali se linija razdvajanja sve vie pomera na vladajue i ostale.

97

STRUKTURNE OSOBENOSTI JUGOSLOVENSKOG DRUTVA POETKOM 90-TIH

U Jugoslaviji se devedesetih godina prolog veka poeo odvijati prelaz od socijalistikog reima
ka liberalno-demokratskom po ugledu na Zapadne razviijene zemlje. Ovaj dogaaj se odvijao
pod uticajem dve vrste faktora: spoljanjih i unutranjih. Kada je re o spoljanjim faktorima,
misli se na ruenje Berlinskog zida, meunacionalni rat, prodor otvorenog trita, privatizaciju,
liberalnu ideologiju koja se iri globalizacijom, kao i na kapitalistiki nain privreivanja. to se
tie unutranjih faktora, potrebno je spomenuti: promenu komandno-planske ekonomije na
savremenu kapitalistiku, pluralitet politikih partija, sam poetak demokratskog ureenja ka
kome je raniji period zemlje i krenuo, promenu, tj. reprodukciju elite, itd. Dakle,
postsocijalistika tranzicija se moe shvatiti kao multidimenzionalni proces.
Kada je re o samim elitama u postsocijalistikom drutvu potrebno ih je povezati sa
akumulacijom resursa jer su to dva nerazdvojna pojma. Elite deluju u skladu sa akumulacijom,
dok akumulacija pretpostavlja njihovo specifino delovanje. Tu je re o uzrono-posledinom
odnosu.
U socijalistikom reimu vladajua klasa i elita se meusobno preklapaju. Ljudi koji su se
nalazili na samom vrhu drave, tj. bili meu pripadnicima vladajue klase, takoe su
predstavljali i elitu drutva. Dakle, pripadnici vladajue klase su vodili celopkupnu ekonomiju i
politiku zemlje. Komandno-planska ekonomija je bila produktivna u tom periodu, ali je, kako
se menjala situacija i socijalizam raspadao, trebalo je prei na drugaiji sistem. Meutim,
rukovodioci su nastojali da zadre sve u svojim rukama zadravajui stare oblike reprodukcije
drutvene stvarnosti i tako proizveli lou situaciju u zemlji. Vrh se decentralizovao i dolo je do
duboke krize u drutvu.
Poto je nastupio nov period koji nema karakteristiku vladajue klase, glavni akter u
transformaciji je imala elita. Poeo je da se primenjuje novi ekonomski sistem i tako je dolo
do nastanka preduzetnika, a kako su se politika i ekonomija razdvajale, tako je dolo i do
nastanka partijskih voa. Promenio se reim to je rezultiralo velikim ekonomskim slabljenjem
stanovnitva. Naini ekonomskog ivota domainstava u urbanim i ruralnim okruenjima se
znaajno razlikuju, i u novoj situaciji ruralno stanovnitvo je bilo u blagoj prednosti. Dakle,
razmena selo-grad je skoro obustavljena, to je prouzrokovalo umanjenu, gotovo nepostojeu
stopu urbanizacije. Ovakvo stanje je dovelo elite u poziciju da njihovo postojanje u potpunosti
zavisi od reprodukcije, jer je gradska via klasa opala u materijalnom i duhovnom smislu i stoga
je bila neodgovarajua kao kontingent za novo regrutovanje u elite. Elita koja se nalazila u
takvom stanju bi trebalo da sprovede zemlju kroz tranziciju.
Eliti je bilo potrebno rekonstruisanje i ponovno adaptiranje na novonastalu situaciju. Tako je
Lazi naveo odlike adaptivne rekonstrukcije elita:
Pojam adaptivne rekonstrukcije podrazumeva istovremeno odvijanje nekoliko procesa, koji
se tiu konstituisanja vladajuih grupa u zemljama srednje i istone Evrope, u periodu
sistematskog preobraaja:
98

1.
2.
3.
4.

raspadanje komandnog oblika drutvene reprodukcije;

postepeno odvajanje politike i ekonomske sfere;
odvijanje sektorskog transfera elite;
promena sastava elite (Lazi 2000:32)

Kako se u Jugoslaviji situacija pogoravala, sastav elite se nije menjao. Osobe koje su bile na
upravljakim poloajima pre nego to se socijalizam raspao, ostale su na istim tim poloajima.
Dakle, sastav vrhovne aparature drave, donekle je ostao nepromenjen. Poto su se politika i
ekonomija postepeno razdvajale, potrebno je bilo podeliti vlast u politikom smislu i ostaviti
ekonomiju po strani jer u demokratskom privreivanju, drava, tj. vlast ne bi vie trebalo da
ima potpunu kontrolu nad tritem.
Kako je rasla nacionalistika ideologija koja je odgovarala tadanjoj vlasti (putem nje je ouvala
pobedu na izborima) tako se elita jo vie ustaljivala na svojim upravljakim pozicijama u
drutvu. Zbog oslabljenje drutvene pokretljivosti usled rata i sankcija uvedenih od strane UN,
niko, osim vie klase (u odreenoj meri jer je i via klasa osiromaila usled inflatornih pritisaka)
nije mogao da promeni svoj poloaj i dospe u vladajuu kategoriju.
Kako su uslovi za egzistenciju postajali nepovoljniji tako je korupcija prodrla u svaku poru
drutva od direktora do nonog uvara. (Antoni 2004:32) Logian sled dogaaja bi bio da
se demokratska opozicija pobunila protiv ovakvog dravnog delovanja, meutim ona je bila
slaba po svojim osobinama. Fragmentirana i nedovoljno konzistentna, opozicija nije mogla da
se izbori sa tadanjim reimom dok nije dolo do samog kraja u vidu narodne revolucije 2000.
godine.
Drutvene promene i vrednosti
Spoljanji uticaj na jugoslovensko drutvo se ogledao i preko pada Berlinskog zida. To je bila
radikalna drutvena promena koja je oznaila i konani slom socijalizma. Zapoete su
transformacije u istonim zemljama Evrope, ali te transformacije nisu bile iste za sve te zemlje.
Na primer, u ekoj je transformacija kao tranzicija bila koherentna i po rezultatima vrlo
uspena, dok je ona u Jugoslaviji oivela kao pseudotransformacija. Politika koja se rairila
Evropom je bila liberalno-demokratskog ideolokog karaktera i ona je najvie traga ostavila na
promene u vrednosno-orijentacionom sistemu.
U ovakvim okolnostima, pojavila su se tri kljuna problema koje je trebalo reiti, a to su:
problem mobilizacije resursa, problem koordinacije i politike participacije kolektiviteta i
grupa i problem vrednosnog sistema. U to doba, drutvo ili nije elelo promenu ili je postojee
norme i vrednosti nisu dozvoljavale. Demokratsko previranje je znailo i promenu kolektivne
svesti kod populacije. Ta promena je bila zbunjujua iz nekoliko razloga. Jedan od tih razloga
je bilo kompletno usvajanje drugaije ideologije u odnosu na onu koja se odvijala pre
devedesetih godina prolog veka. Stanovnitvo je trebalo da se promeni ka drugaije
postavljenom cilju: trebalo je promeniti kompletnu ekonomiju i politiku. S druge strane, reim

99

koji je bio zastupljen u tom periodu nije dozvoljavao promenu svesti zato to bi to naruilo
vladanje tadanje elite, tj. vladajue klase.
Tadanje odlike vrednosti dobro ilustruje sledei spisak:
Kao najznaajniji inilac ovakvog smera procesa istie se sledei katalog fundamentalistikih
pravih lojalnosti (u Parsonsovom smislu):
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.

religijski ekskluzivizam;
organicizam;
politiki antiinstitucionalizam;
mitologizacija slavne i iskljuivo blistave prolosti;
obuzetost idejom ujedinjenih naroda;
patrijarhalizam i autoritarnost na mikro im makro nivou drutvene organizacije;
solidarizam i antiproduktivizam;
preferiranje autarkinog modela drutvenog i privrednog razvoja;
oseanje izabranosti i ekskluzivizma. (Lazi 2000:177)

U ranijem periodu Jugoslavije, religija je bila svedena na minimalan nivo njene javne upotrebe.
Kako se socijalizam raspadao, tako je i crkvena mo poela da jaa zbog prodiranja drugaijih
ideja. U tekim okolnostima koje su zadesile zemlju, ljudi su postali svesni svoje elje za
jedinstvom, stoga se organicizam proirio kao ideja meu populacijom . Iz ovoga je usledio
politiki antiinstitucionalizam kao odbojnost prema pravnoj dravi i parlamentarizmu.
Drutvene vrednosti se teko menjao, a tadanje stanovnitvo je naviklo na jednopartijski
reim gde samo jedna strana ima uee na vlasti. Sad kako to vie nije sluaj, nepoverenje
prema neemu to je nepoznato je podupirala zrela nacionalistika ideologija. Upravo zbog
nacionalizma se pojavilo i slavljenje junaka iz prolosti kao i oseaj ekskluzivizma.
Demokratiju je bilo teko razvijati zbog jo jednog inilaca, a to je patrijarhalnost na svakom
nivou drutva. Iz predstavljanja ovih pravnih lojalnosti (Lazi 2000:177) se zakljuuje da
stanovnitvo najvie insistira na tradicionalizmu i nacionalistikom zamiljanju drave i drutva
dok demokratija insistira na univerzalizmu vrednosnih sistema.
Dakle, razvoj zemlje ne moemo posmatrati samo preko institucionalne blokade koja ju je
zadesila, ve i preko proizvoda dugotrajnog procesa transformacije koji je proizveo blokadu u
preuzimanju modernosti. Jak etnocentrizam koji je bio zastupljen u tom periodu je
prouzrokovao zatvaranje drutva i mnoge probleme u spoljnim poslovima. Politika
nestabilnost, ekonomska regresija, konzervativna filozofija i nazadovanje na ideolokom
planu, prouzrokovali su statinost ka drutvenim promenama koje su od sutinskog znaaja na
putu ka liberalnoj demokratiji i kapitalistikom organizovanju drutva.
Materijalni standard
U postsocijalistikom periodu Jugoslavije se nije teilo samo ka drugaijim kulturnim
vrednostima i ureenju vlasti, ve i ka drugaijoj ekonomskoj strukturi. Nova struktura bi po
100

svim ekonomskim parametrima i ponaanju zajednice trebalo da podsea na strukture srednje

razvijenih industrijskih zemalja. Dakle, u novonastalom okruenju obitavala je elja da se stvori
industrijski mono i pravedno drutvo u socijalno-institucionalnom smislu. Aktivno
stanovnitvo je u novom profesionalnom sastavu poelo da se deli po svojinskim sektorima.
Ovakva podela je prouzrokovalo meusektorsko pomeranje zaposlenih, kao i velike promene
na polju trita i statusa.
Usled transformacijskih promena u periodu od 1991-1997. g. broj zaposlenih u drutvenom
sektoru opada sa dve treine na tri petine aktivnih, dok se angaovanost u privatnom sektoru
poveava sa 30% na 36% aktivnog stanovnitva. (Lazi 2000:241) Dakle, rezultat usvajanja
otvorenog trita i demokratskog upravljanja na polju ekonomije je u tome da se stanovnitvo
poelo kretati ka privatnom sektoru. Obzirom na lou situaciju u zemlji, razumljivo je zato su
se preduzetnici odluili na privatan biznis.
Najuoljivije promene na ekonomskim pozicijama velikih drutvenih slojeva se oitavaju u
kretanju materijalnog standarda porodicama u urbanim sredinama. Rezultati istraivanja iz
tog perioda pokazuju da je investiciona potronja rasla, dok je lina potronja opadala (ovo je
objanjivo iz dva razloga: hiperinflatorni pritisci koji su se desili poetkom devedesetih godina
su primorali stanovnitvo da tede i troe sve manje na line potrebe i rata koji je
prouzrokovao velike gubitke na polju dravne zarade). Iz ovoga proizilazi da su porodice bile
primorane da maksimalno redukuju osnovne potrebe. Takoe, jo jedna stavka je vrlo bitna
da se istakne, kada je novac u pitanju, a to je kredit koji je trebalo vratiti SAD u iznosu od 80
milijardi dolara.
Kako vlast nije znala na drugaiji nain da rei pitanje izuzetno loeg standarda, upravnici i
direktori su slali svoje zaposlene na prinudne odmore. Tu je, takoe, bio jo jedan problem:
demografska kategorija stanovnitva koja je bila pogoena loe preduzetim merama su bili
penzioneri. Kako su ljudi sve manje penzije i plate dobijali, tako je rasla siva ekonomija.
Dopunski radovi su iznosili vie nego redovna plata, a drava je pomagala kriminal jer je i sama
uestvovala u njemu. Dakle, svi ljudi, i zaposleni, i nezaposleni, i penzioneri su usled
nematine, morali da se bave sitnim ilegalnim poslovima kako bi ostvarili uslove neophodne
za preivljavanje. jedna petina stanovnitva je 1995. Godine bila siromana u ekonomskom
smislu.
Najbolji opis materijalnog standarda u tom razdoblju opisuje procenat vlasnitva kua i
stanova:
Vlasnici dveju ili vie kua najvie se sreu meu pripadnicima vie klase (43%), zatim srednje
klase (35%) i prelaznog sloja (etvrtina), a najmanje su zastupljeni kod poljoprivrednika i NKV
radnika (po 10%). (Lazi 2000:272)
Pored ovoga jo bi trebalo dodati i podatak da prema istraivakim podacima, polovina
jugoslovenskih domainstava nema automobil, a 43% ima jedan, a 6% poseduje jedan ili vie,
to znai da u zemlji (bez Kosmeta) ima vie od 1.3 miliona ovih vozila [Lazi 2000: 274]
101

U toku istraivanja materijalnog bogatstva stanovnitva na prostoru bive Jugoslavije, uoeno

je opte srozavanje veine domainstava razliitog tipa i razliite klasne pripadnosti na skali
materijalnog poloaja. Meutim, najvie je osiromaila srednja i radnika klasa to je vrlo lako
i jasno zakljuiti jer su na njih najvie uticali hiperinflatorni pritisci i poveana nezaposlenost
(u periodu pre raspada socijalizma, najvie ljudi je bilo zaposleno u administrativnim slubama,
a radnici su bili zaposleni u dravnim fabrikama). Pored njih, i gradska domainstva koja nisu
imala svoju zemlju za obraivanje ili prostor za samoproizvodnju hrane je takoe teko
pogoena. Ukupno sagledano drutveni sektor privrede je skoro sasvim bio opustoen.
Drutvena pokretljivost
Uz proces formiranja otvorenog trita, ukombinovan je i proces formiranja novih drutvenih
grupa i rekonstrukcija odnosa na hijerarhijskoj lestvici. Meutim, produbljivanje ekonomske
krize, ponovne afirmacije tradicionalizma i istrajavanje u tome da se praktikuje politika
samovolja, doveli su do toga da se stvori atmosfera dvosmernog uticaja izmeu drutvene
strukture i (pod)sistema .
Veina onih koji su u datom periodu bili nezaposleni sa visokim obrazovanjem jesu iz
slubenikih i radnikih porodica, dok su nezaposleni sa srednjim obrazovanjem bili oni iz
radnikih i poljoprivrednih porodica. Ovo pokazuje da je srednja klasa najvie opala po pitanju
nezaposlenosti. Usled takvih okolnosti pojavile su se nove kategorije a to su samozaposlenje i
sitni preduzetnici.
Meutim, nije samo srednja klasa bila u problemu, ve je isto tako i klasa PKV, KV i NKV
radnika, tj. nia klasa bila u oajnom poloaju. Prosean radnik na selu je imao svega 5ha za
obradu. U takvom okruenju se razvila klasa polutana koju bismo mogli opisati kao gornji
nii sloj populacije. Po svojim karakteristikama su bili blii poljoprivrednicima nego manuelnim
radnicima. Da bi se bolje razumela drutvena pokretljivost, potrebno je pogledati klasnu
klasifikaciju iz tog perioda:
7 klasa su formirane na sledei nain:
1. usluna klasa: strunjaci, rukovodioci, direktori;
2. rutinski nemanuelni radnici: zaposleni na rutinskim nemanuelnim poslovima u
administraciji i trgovini;
3. sitna buroazija: mali posednici, zanatlije;
4. farmeri: krupni i sitni poljoprivrednici sa sopstvenim posedom i drugi samozaposleni u
primarnoj proizvodnji;
5. kvalifikovani radnici: nii tehniari, poslovoe u manuelnim delatnostima;
6. nekvalifikovani radnici, ali ne u poljoprivredi;
7. poljoprivredni radnici i ostali radnici u primarnoj proizvodnji. (Lazi 2000:308-309)
Nakon podele, potrebno je ui u samu sr problema pokretljivosti u postsocijalistikom
periodu. Stagnacija u napredovanju zemlje ka kapitalizmu je prouzrokovala poremeaje u
102

izlaznoj pokretljivosti poljoprivrednika ka poljoprivrednicima. Drugi poremeaj se oitava u

porastu samousmerenosti vladajue i srednje klase. Dakle, pojedinci iz nie klase nisu mogli
da prelaze u vie klase. Slina situacija je i sa srednjom klasom. Individue su teko mogle da se
domognu statusa u vioj klasi jer se via klasa sama iz sebe reprodukuje.
Kanal obrazovanja kao jedan od najvanijih merila za prohodnost meu klasama je posebno
vredan pomena. Istraivanja na tom polju pokazuju da je on bio mnogo bitniji nego vlasniki
za prelaz iz srednje i prelazne klase u viu. Iako se inteligencija formirala kao drutvena grupa
i srednji strunjaki sloj je mogao da se razvija u poeljnom smeru, loa materijalna situacija
nije dozvolila intelektualcima da obezbede sebi bolji drutveni status. Preduzetnici su bili u
neto povoljnijem poloaju jer su sami ostvarivali svoju zaradu, dok su intelektualci i strunjaci
zavisili od dravnog budetu koji je tada beleio veliki deficit.
Pored obrazovanja same individue, odluujui faktor i prelaenju iz nie klase u viu je bilo vrlo
znaajno i obrazovanje njenog porekla. Na primer, ako je otac imao srednje ili nie
obrazovanje, za individuu e biti tee da pristupi gornjem sloju poto po toj odrednici ona
pripada niem. Ali, ako je otac imao visoko obrazovanje i nalazio se u srednjoj klasi ili onoj
prelaznoj izmeu srednje i vie, individua je imala malo vie ansi da dospe do vrha. i na kraju,
treba dodati da najveu ansu da se doe do samog vrha hijerarhijske lestvice imaju oni koji
su lanovi vladajue politike partije. lanstvom u partiji se mogao obezbediti prelaz jer je
drava kontrolisala svaki aspekt drutva i zapoljavala je pojedince samo sa svoje stranake
liste.

103

TEORIJSKI OKVIR ZA KLASNO SLOJNU STRATIFIKACIJU I DIFERENCIJACIJU SRPSKOG

DRUTVA TOKOM 90-TIH
(Mladen Lazi)
Kao teorijski okvir za klasno-slojnu stratifikaciju i diferencijaciju srpskog drutva tokom
devedesetih devedesetih godina prolog veka moe da nam poslui vertikalna dimenzija
drutvene pokretljivosti koja u sredite interesovanja stavlja materijalni poloaj, drutvenu
mo i drutveni ugled. Drugim reima, klasno-slojna stratifikacija i diferencijacija je odreena
materijalno, ideoloki i kadrovski. Kao empirijske pokazatelje za klasno-slojnu stratifikaciju i
diferencijaciju srpskog drutva tokom devedesetih godina trebamo da sagledamo statistike
podatke. Statistiki podaci koji e nam dati dublji uvid u vezi materijalne dimenzije su sledei:
prihodi aktera (zarada, prosena plata), uteevina (blokirana u to doba), stambeni poloaj
aktera (kue i stanovi), zemljoposed, druga materijalna dobra koja su vlasnitvo aktera (npr.
vozila), oprema domainstva, pa ak i nain provoenja godinjeg odmora, vid zaposlenja.
Statistiki podaci koji e nam dati dublji uvid u vezi ideoloke dimenzije relativno prema
drutvenim grupama su sledei: poeljnost rasta udela privatnog sektora u ekonomiji, vienje
stranake borbe kao uzroka krize, prihvatljivost odreenog pravca drutvene promene.
Sledee drutvene grupe su uzete u obzir u analizi Mladena Lazia: rukovodioci, preduzetnici,
strunjaci, slubenici, radnici, poljoprivrednici. Statistiki podaci koji e nam dati dublji uvid u
vezi kadrovske dimenzije su sledei: drutveno poreklo preduzetnike elite i drutveno poreklo
pripadnika politike elite.
1. Vertikalna dimenzija ( materijalno, ideoloki, kadrovski)
2. Podaci za materijalnu dimenziju: prihodi, uteevina, stambeni poloaj, zemljoposed,
materijalna dobra, oprema domainstva, nain godinjeg provoenja
3. Podaci za ideoloke dimenzije: poeljnost rasta privatnog sektora, stranaka borba kao
uzrok krize, prihvatljivost pravca drutvene promene.
4. Podaci za kadrovske dimenzije: drutveno poreklo preduzetnike elite, drutveno
poreklo pripadnika politike elite
5. Grupe: preduzetnici, slubenici, radnici, poljoprivrednici

104

OSNOVNA OBELEJA STRATIFIKACIJSKOG MODELA JUGOSLOVENSKOG DRUTVA TOKOM

DEVEDESETIH
Socijalistika Federativna Republika Jugoslavija (skraeno SFRJ) je biva jugoslovenska drava
koja je postojala od kraja Drugog svetskog rata, sve dok se nije raspala tokom graanskog rata
poetkom devedesetih godina dvadesetog veka. Ona je bila socijalistika drava koja je
obuhvatala teritorije dananjih nezavisnih drava Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine,
Makedonije, Slovenije i Crne Gore. SFRJ je bila zemlja "samoupravnog socijalizma", sa
jednopartijskim delegatskim sistemom predstavljanja, planskom privredom i specifinim
sistemom tzv. Radnikog samoupravljanja.
Jugoslavija se kao drava raspala, teritorija koju kontrolie sadanja hrvatska drava je znatno
suena, a njen nacionalni sastav je sutinski poremeen. Srbi e u (novoj) Republici Hrvatskoj
predstavljati marginalnu grupu, brojano i po poloaju.
Nacije i drutvene privilegije
Poznato je da povezanost etniciteta i stratifikacije predstavlja relativno trajnu drutvenoistorijsku datost. Od inoplemenskog zasnivanja ropstva do privilegija rimskih graana unutar
imperije, od Normana u srednjovekovnoj Engleskoj do hitlerovskog samobmanizma o
uroenom inferiornom sluganstvu slovenskih naroda, etnika osobina predstavljala je jednu
od osovina na kojoj se gradila stratifikacijska piramida. Sluajnost roenja nadograivana je
strukturisanim nejednakostima- Ni liberalni principi modernog kapitalizma nisu u potpunosti
prekinuli stvarnu vezu izmeu drutevene hijerarhije i etniciteta. Principijelna mogunost
individue da se srazmerno prema svojim mogunostima, uspinje po drutvenoj lestvici
(odnosno pada niz nju) faktiki se izraava kao nejednaka ansa pripadnika razliitih etnikih
grupa da zauzmu vie drutvene poloaje. Upravo je tipina zemlja modernog liberalizma, SAD,
karakteristian primer te nedoslednosti. Trajna klasna nejednakost samo je najdrastiniji vid
ove osnove stratifikovanja. Za grupu koja bi se poslednja doseljavala bili su rezervisani
statusno najnii poslovi, a prethodno prispela grupa bi se uzdigla stepenicu vie. Tako belci
anglosaksonskog porekla i protestantske vere, danas jo uvek predstavljaju jezgro
najpovlaenijeg sloja amerikog drutva.
Rusija koja je elela da ukloni svaki oblik drutvene nejednakosti, nije uklonila onu
najprimitivniju-etniku. Rusi kao nacija imali su povlaen i vladajui poloaj u SSSR-u. Zaista,
imanentan centralistiki karakter socijalistikog sistema moe, u vienacionalnoj dravi, trajno
predstavljati jedan od preduslova etnike neravnopravnosti. Jugoslovenska varijanta ovog
sistema poela je da se izgrauje u uslovima koji su imali vie zajednikih elemenata sa
sovjetskim. U meuratnoj Jugoslaviji je dominacija dinastije Karaorevi i srpskih graanskih
partija osiguravala privilegovan poloaj u politikoj sferi nekim slojevima srpske nacije. Srbi su
zatim inili veinu u partizanskom pokretu, a iz njega se regrutovala vladajua grupacija novog
sistema. Priblino 1/3 Jugoslovena u Hrvatskoj bila je hrvatskog etnikog porekla, 1/3 srpskog,
a 1/3 poticala je iz meovitih brakova. Nije bilo sistematske povezanosti izmeu klasne
105

diferencijacije i nacionalne pripadnosti u Hrvatskoj krajem osamdesetih. Neto vea uestalost

Srba na niim poloajima (seljatva i NKV radnitva) moe se tumaiti istorijskim i situacionim
iniocima (jpoto su bili manjina u Hrvatskoj). U gradovima su razlike izmeu pripadnika
razliitih nacija bile minimalne, dok su u selima rasle. Neto loiji materijalni poloaj Srba tesno
je povezan sa injenicom da su oni iveli u manje razvijenijim optinama, sa preteno
poljoprivrednim stanovnitvom. Stoga imali su i nie obrazovanje. Razlike u drutvenom
poloaju Hrvata i Srba u Hrvatskoj, pre izbijanja rata bile su male. Ali one su ipak postojale i
ile u korist Hrvata.
Nacionalnost i meugeneracijska pokretljivost
Zauzimanje drutvenih poloaja odvija se putem izvesnih kanala kojima se kretanje pripadnika
grupa moe strukturalno kontrolisati. TI kanali mogu biti vlasnitvo, obrazovanje, pripadnost
odreenoj naciji. Hijerahijski poloaj moze biti nasleen i roenjem (sin poloprivrednika e
isto se baviti poljoprivredom, itd.). Naputanje poljoprivrede predstavlja razlog zbog kojeg se
Srbi pojavljuju kao ee uzlazno pokretni od Hrvata. Taj proces kao da je nagovetavao
postizanje statusnog uravanoteenja za pripadnike ove dve nacije u Hrvatskoj. To je bio period
deagrarizacije/industralizacije. Oigledno je da se najvei broj meunacinalnih razlika u
pokretljivosti odnosio na osoblje zatite. To je bila stepenica za drutvenu promociju Hrvata
iz sloja poljoprivrednika. A kod Srba je olakan prelaz potomcima NKV radnika u KV radnike,
milicionere, uvare, itd. Meu strunjacima Hrvatima dolo je do neokivane situacije da im
potomci padnu na slubenike/tehniare. Najverovatnije to je posledica rasta nezaposlenosti
na strunjakim poloajima. Jo jednom se potvruje odsustvo de/privilegovanosti jedne od
te dve nacije unutar socijalistikog sistema.
Unutargrupacijska pokretljivost
Drutveni poloaj pojedinaca je u najveoj meri bio odreen njegovim klasnim poreklom,a vrlo
je malo uticala (u Hrvatskoj do poetka 1990.) nacionalna pripadnost. Ipak, nasleivanje
oevog poloaja predstavlja u socijalistikom drutvu samo dominatnu tendenciju, a ne i
sudbinsku odreenost. Uzlazno/silazno kretanje po stratifikacijskoj piramidi zavisi u izvesnom
stepenu i od induvidualnih postignua. Drutvena otvorenost se moe pratiti osim na
meugeneracijskom planu, kao i unutargeneracijska pokretljivost. Tek svaki osmi pojedinac
imao je priliku da pobolja svoj poloaj u drutvenoj hijerarhiji, ali je zato skoro svako mogao
biti siguran da nee nazadovati (to upozorava na veliku neelastinost drutva). Osnovna
injenica u vezi sa unutargrupacijskom pokretljivou u Hrvatskoj bila je izrazita fiksiranost za
poetne drutvene poloaje. Tek svaki deseti pripadnik srpske nacije u Hrvatskoj tokom svoje
radne karijere nazadovao je unutar hijerarhije drutvenih poloaja, pa ipak i to je bilo
dvostruko ee nego kod pripadnika hrvatske nacije ili onih koji su se izjanjavali kao
Jugosloveni. Osnovni principi uzlazne pokretljivosti identini su za pripadnike obe nacije: nju
su odreivali klasni mehanizmi, a nacionalnost je bila sporedna. Stabilnost poloaja bila je
dominantna , a za pripadnike obe nacije sudbinska. NKV radnici prelazili su u kvalifikovane, ali
ne zbog obrazovanja ve zbog dugog staa. Usled porasti univerzitetskog obrazovanja, mnogi
106

slubenici preli su u strunjake. Za NKV bilo je izraeno i statusno nazadovanje. U Hrvatskoj

nije se sprovodila politika nacionalne neravnopravnosti. To se najbolje vidi na samoj
kolektivno-vlasnikoj klasi u kojoj je stroga kadrovska kontrola vrena i prema nacionalnom
kriteriju nema praktino nikakve razlike u obrascima pokretljivosti. Ako se kod veine drugih
slojeva zapaa izvesna (statistiki beznaajna) prednost Hrvata, pokazuje se kako je ona pre
svega bila toliko mala, da se ni u kom sluaju ne moe govoriti o sistematskim oblicima
diskriminacije. Ustanovljena odstupanja od apsolutne ravnopravnosti, u korist veinskog
naroda, sasvim su logine u uslovima u kojima je nacionalno obeleje zadralo (kao to su
potonji dogaaji na uasavajui nain potvrdili) svoju izuzetnu drutvenu vanost. Sistemska
regulacija je, meutim, tim odstupanjima oigledno bila postavila dosta vrste granice.
Osnovni kanali pokretljivosti
Utvren je znaaj tri kanala vertikalne pokretljivosti u socijalistikom drutvu u Hrvatskoj:
obrazovanja (kolske spreme), lanstva u Savezu Komunista i obavljanja funkcija u drutvenopolitikim organizacijama, dravnim aparatima te samoupravnim organima u preduzeima.
Jasno je da je kolska sprema najstabilniji kanal za drutveni uspon. Standardizacija i
formalizacija znanja, potvrene kolskim diplomama, neophodni su pratioci industrijske
organizacije proizvodnje i odgovarajueg birokratskog ureenja celokupnog drutva. Tip i nivo
kole u znatnoj meri su postali oznaivai hijerarhijskog poloaja u drutvenoj strukturi. Mada
sama diploma nije dovoljna za zauzimanje odreenog statusa. Ali osobe sa univerzitetskim
diplomama imaju vee anse. Kod posednika diploma odreenog nivoa pokazuje se snana
tendencija viegeneracijske samoreprodukcije; njihovo potomstvo ima znatno vee anse da i
samo stekne analogna kolska svedoanstva, pa tako i pretpostavku da zadri odgovarajui
status. Kod mladih Hrvata i Srba kategorija bez kole iezava (dok je kod starijih Srba ona
jo uvek bila znaajna). i kod kategorije osmogodinja kola potpuno su se bili ujednaili
pripadnici ove dve nacije. Srbi su sticali i univerzitetsku prednost u odnosu na ranije
zaostajanje. Ukratko, menjanje ekonomske strukture i irenje kolske mree podizali su
formalno-kolski obrazovni nivo stanovnitva u Hrvatskoj, a delovanje sistematskih inilaca
osiguravalo je postepeno ujednaavanje poloaja pripadnika dve nacije. Oigledno
nepovoljnije raniji obrazovni status Srba, pre svega na najniim nivoima kolskog sistema,
postepeno se popravljao. Obrazovna strategija drutvene pokretljivosti koju su ranije neto
izrazitije koristili Hrvati , sve su vie (ravnopravnije) bili usvajali i Srbi. lanstvo u SK nije kao
to se to najee tvrdilo, predstavljalo dovoljan uslov za stvaranje privilegija. SK je u svom
formalnom organizacijskom obliku bio jedan od osnovnih inilaca drutvene integracije, zato
je insistirao na regrutovanju lanova po celoj hijerarhijskoj piramidi drutva. U stratifikacijskoj
perspektivi, meutim, vladajua partija se delila na uu i iru pri emu je prva uivala
sve drutvene prednosti, a druga je po pravilu sluila kao plat, koji je to pokrivao. Ali, upravo
na podruju vertikalne pokretljivosti lanovi SK su zadobijali znaajno preimustvo.
Istraivanjem iz 1984. godine je utvreno da je njihova ansa za uspon bila vea od anse
nelanova. Razlog za tu prednost: pristupanje organizaciji znailo je aktivan i javni in

107

drutvenog konformisanja, potvrdu lojalnosti vladajuem poretku. lanstvo u SK predstavljalo

je vaniji kanal to je hijerarhijski poloaj bio vii; Srbi u Hrvatskoj su bili znatno ee lanovi
u SK nego Hrvati. Takva orijentacija je logina. Ona je istorijski srazmerna irem ueu Srba u
partizanskom pokretu koji je bio nerazdvojno povezan sa komunistikom partijom. Zbog
poetnog deficita u formalno-kolskom sistemu, usmeravanje Srba na alternativni-partijskikanal bilo je nuno za postizanje stratifikacijske jednakosti. Naravno, uspon nacionalnih
stranaka na vlast na celokupnom junoslovenskom prostoru znai da ovaj kanal pokretljivosti
moe igrati diskriminatorsku ulogu. Trei kanal je bio naroito znaajan za direktan uspon
radnika u krug politikih rukovodilaca. Prema istraivanju iz 1984., unutra radnih organizacija
neke funkcije (samoupravne, partijske, sindikalne, itd.) obavljalo je 24,5 % Hrvata i 29,0 % Srba.
Izvan radnih organizacija, neprofesionalne politike funkcije vrilo je 12,4 % Hrvata i 16,0 %
Srba. Najzad, bilo kakve funkcije obavljalo je 30, 0 % Hrvata i 34,0 % Srba. Srbi su se dakle
neto ee usmeravali prema ovom kanalu pokretljivosti, ali su razlike bile male. S obzirom
na njihovu raniju slabiju zastupljenost unutar posrednike klase, a u uslovima relativno
ravnomernog pristupa kolektivno-vlasnikoj klasi pripadnicima dve najbrojnije nacionalnosti,
orijentacija Srba na alternativne kanale uspona bila je nuna. U tom smislu svakako je
postojala tesna povezanost izmeu lanstva u Savezu Komunista i samoupravnih odnosno
politikih funkcija.
U korienju tih kanala postojale su relativno male razlike s obzirom na nacionalnu pripadnost.
Hrvati su neto ranije ee obrazovni program, a Srbi partijsko-funkcijski kanal. U okviru
socijalistikog poretka sprovoena je proklamovana politika nacionalne ravnopravnosti i to
putem planske regulacije (kadrovske reforme) unutar viih drutvenih slojeva, a
eliminacijom nacionalnih kriterija na niim hijerarhijskim nivoima. Ali poetni uslovi u kojima
je ta politika sprovedena nije bila jednaka za pripadnike razliitih nacija. Hrvati su nasledili u
proseku vii stepen obrazovanja, a Srbi su bili vre povezani s partizanskim pokretom,
Komunistikom partijom, itd. Te poetne razlike vremenom su izgubile znaaj. Srbi su
uglavnom nadoknadili obrazovno zaostajanje, a obrazovanje je postalo dominantan kanal
uzlazne mobilnosti.
Stavovi u meunacionalnim odnosima
Raspad socijalistikog sistema najdrastinije je obeleen krvavim meunacionalnim ratom u
koji je stanovnitvo uvueno izuzetno brzo i na najiroj osnovi. Pokretaku ulogu u sukobu
odigrale su grupacije koje su se borile za preraspodelu drutvene moi. Vanu ulogu u tome
su imali mobilizatorski slojevi, jedan od najvanijih argumenata je upravo nacionalna
neravnopravnost. Iako je zapravo bilo prevladavajue nezadovoljstvo zbog loih materijalnih
poloaja i ekonomske krize. Etnocentrizam je predstavljao manjinsku pojavu i pri tom je bio
vie karakteristian za Hrvate nego za Srbe. Vladalo je i nepoverenje izmeu dve nacije. Pojava
voa sa nacionalnim zastavama bila je dovoljna da izvede nacionalne konflikte iz latencije u
krvavu stvarnost.

108

TEORIJSKI MODELI OBJASNJENJA DRUTVENE PROMENE U JUGOSLOVENSKOM DRUTVU

U radu Slobodana Cvejia koji poinje na 293. strani knjige Raji hod nalazim sledee
pojmovno, teorijsko i metodoloko odreenje drutvene pokretljivosti u Srbiji devedesetih.
Drutvena pokretljivost se na iskustvenoj ravni prepoznaje u sumi individualnih akcija
usmerenih ka promeni ili odranju poloaja u drutvenoj strukturi. Ipak, zbog brojnosti
determiniuih faktora, u analizi drutvene pokretljivosti se moe govoriti i o fluktuaciji grupa,
pre nego o kretanju pojedinaca. Realistiki pristup je sledei: - Drutvena pokretljivost je svaka
individualna ili grupna promena poloaja u drutvenoj strukturi. U tumaenju rezultata je
preporuljivo otii dalje od realistikog pristupa ka odreenju po kojem se drutvena
pokretljivost vidi kao krucijalni posredni proces izmeu strukture i akcije, a poloaj u strukturi
kao proizvod odnosa u drutvenoj podeli rada (Erikson i Goldthorpe). (Postoji i jedna definicija
Lazia na 295. strani, predugaka za skriptu). Ovakav pristup omoguuje strukturnu analizu i
onih drutava kod kojih su stagnacija i retardacionalizacija dovele do jaanja osobina
predindustrijskih i paraindustrijskih drutava (kao u Srbiji). Znaajan udeo sivog sektora u
ekonomiji devedesetih namee potrebu za irom analizom i obuhvatanjem paralelnih sistema
drutvene reprodukcije. Klasifikacija zanimanja i njihovo poreenje nam moe posluiti za
analizu, jer u sebi ve sadri nekoliko dimenzija slojnog diferenciranja. Metodi podataka i
strategija pristupa: 1. Osnovni uzorci i uporedivi poduzroci Slui za prikazivanje aktuelne slike
drutvene pokretljivosti u drutvenoj strukturi sa dinamikim osvrtom na promene vezane za
odreeni vremenski period, ima slabost to ne koristi longitudinalno istraivanje, nego ankete
2. Uporedni okvir Analizira meugeneracijsku pokretljivost izmeu klasa, ima cilj da ustanovi
trend pokretljivosti
Model drutvene pokretljivosti srbijanskog drutva u meunarodnom uporednom okviru (iz
knjige) sadri: ukupnu pokretljivost i izlaznu pokretljivost, ukupnu nepokretljivost i relativnu
samousmerenost tri klase (uslune, radnike, seljake), stopu samousmerenosti tri klase
(apsolutno i relativno u odnosu na ukupnu nepokretljivost), ukupnu pokretljivost i
samousmerenost poljoprivrednika, kao relevantne godine uzete su 1989. i 1997.
Model pokretljivosti u dualnom strukturiranju sadri: opti trend pokretljivosti, stopu
samousmerenosti tri klase, ukupnu nepokretljivost
Model unutranje strukture (ne)pokretljivosti: metodoloki poiva na koliinama ansi
poznatim i kao kolinik unakrsnih proizvoda i koristi koeficijente pokretljivosti
Uzima se u obzir i mogunost uspona kroz drutvenu hijerarhiju.

109

JUGOSLOVENSKO DRUTVO KAO DRUTVO U TRANZICIJI

Tranzicija ili transformacija
Kraj 80-ih i poetak 90-ih godina obeleila je re tranzicija. Oznaavala je nepokolebljivu veru
u pravolinijsko i brzo, naglo, ukljuivanje drutva, iz socijalizma, u liberalizam. Drugaije
reeno, tranzicija je ok terapija. Nakon ega dolazi do zamene termina tranzicija
terminom transformacija kao mekom varijantom neoevolucionizma, jer tranzicija nije
bila uspena. Transformacija predstavlja skup drutvenih promena koje nisu nagle, ve
ukljuuju teze o alternativnim pravcima razvoja.
Za sinhronijski orijentisan vei deo drutvenih nauka, protok vremena sve vie udaljava
polaznu socijalistiku taku u sve manje vanu predistoriju. Vremensko udaljavanje
potiskuje zajednike elemente drutava sve vie u pozadinu, inei od socijalistikog perioda
u njihovoj prolosti sve krai odsek njihovog ukupnog istorijskog razvitka. Zemlje se sve vie
individualizuju, sve vie na znaaju dobijaju novi/stari oblici grupisanja i proces globalizacije
rastvara sve predistorijske partikularizme.
Dolazi do irenja Evropske unije na istok. Prvih pet kandidata moralo je da zadovolji drutvenoekonomski-politiki kriterijum za prijem, to predstavlja razliite puteve transformacije. Kod
pet kandidata bio je oigledan napor da se izgrade savremeni kapitalistiki institucionalni
obrasci u svim vanijim drutvenim podsistemima. Lista za prijem u Uniju je proirena na veliki
broj zemalja, i ostala je otvorena, to je prvenstveno bilo motivisano politikim razlozima,
morala se obeati nagrada kako bi se zadrao ili podstakao prozapadni kurs u tranzicijski
sporijim zemljama, i preuredila mogunost njihovog ponovnog okretanja prema Istoku, zbog
ekonomskih i potencijalnih socijalnih potekoa. Dok je Kina, kao ogromna po veliini zemlje i
broju stanovnika, preostala socijalistika barijera globalizacije.
Srpsko drutvo kao drutvo u tranziciji
Na uslove drutvene promene i drutvene stagnacije devedesetih godina u Srbiji je, osim
tranzicije kao procesa koji se odvio u svim bivim socijalistikim zemljama, uveliko uticala i
politika komponenta.
U Srbiji vie nema komandno-planskog sistema drutvenih odnosa. Vladao je potpuni haos na
planu svojinskih odnosa (novouvedena dravna svojina, zaostala drutvena svojina,
neogranieno lino upravljanje monopolistikim firmama i privatno vlasnitvo u njihovim polu
tajnim firmama) i u okviru politike sfere (brojne stranke, ne zna se koje su reimske,
proreimske, kriptoreimske, paraopozicione, opozicione ili nepostojee).
Postojee stanje se ne moe podvesti ni pod pojmove trine privrede i demokratskog
politikog sistema. Sistem drutvenih odnosa u Srbiji bi se teko mogao svrstati i meu
prelazne oblike iz poretka diktature nad potrebama u poredak zadovoljavanja potreba.

110

Stranaka pluralizacija, krajem 80-ih, je predstavljala kljuan korak prema ukidanju politikog
monopola. Zapoeta privatizacija vlasnitva i stvaranje legalnih pretpostavki za rast
samoniklog privatnog sektora su uklonili institucionalne potporne stubove komandne
privrede. Poetkom 90-ih se Srbija nala u predvorju tranzicije, kaskajui iza drugih.
Ve 1993. uoljivo je da se odvija ubrzana degeneracija procesa promena, i Mladen Lazi to
naziva Razaranje drutva. Nije samo privatizacija zaustavljena, nego su sprezanja politike
vlasti i neformalnih centara drutvene moi , s jedne strane, dravne, privatne i ilegalno
akumulisane imovine, s druge strane, uz paralizu pravnog sistema, dovele do nekroze
celokupnog sistema proizvodnje i raspodele. (Raji hod, str. 10) Problemi u politici zbog
neuspeha da se na izborima obavi prva demokratska smena vlasti i zbog razdvajanja
institucionalnog sistema od sistema donoenja odluka, politiki odnosi su sve manje
transparentni, a putevi promene sve neizvesniji. Vlada konfuzija u strunim krugovima oko
imenovanja tipa politike vlasti. Koristi se sintagma zamrznuta transformacija, to je faza
ukruivanja, koja pokree proces ubrzane degeneracije.
Srbija se ne moe uzeti kako modelski primer neuspene tranzicije. esto se ukazivalo na
slinosti transformacijsko-degenerativnih procesa u Srbiji i Rusiji, u pogledu line vlasti,
parlamentarne fasade, isprepletanosti drave i kriminala, kao i kriminalizacije ekonomije itd.
Velika je razlika izmeu te dve zemlje u pogledu veliine, to se odnosi na teritoriju,
stanovnitvo i resurse, ali postoji razlika i na meunarodnom planu to se tie nejednakog
tretmana, od strane Zapada, vezano za kosovske i eenske situacije.
inioci koji su doveli do degenerativnog toka drutva, tj. drutvenih promena, mogu biti
spoljanje i unutranje prirode. Delovanje okruenja se pojavljuje u vidu sloene, interaktivne
celine pojedinanih drava i razliitih meunarodnih organizacija iji su lanovi te drave. To
delovanje je motivisano aktuelnim razlozima kao potrebi za demonstracijom sile i potvrdi
NATO kredibiliteta, kao i humanitarne intervencije da bi se zadovoljila oekivanja javnog
mnjenja kako bi se naglasila dominacija SAD. Pored aktuelnih, motivisano je i istorijskim
razlozima koji se odnose na podsticaje raspada SFRJ, ruske orijentacije na Srbiju, britansko
oslanjanje na SAD itd. Postojala je strategija spoljanje izolacije Srbije iz politike i ekonomske
svetske cirkulacije robe, novca, ljudi, ideja i svega drugog, koja je znaajno uticala na
degenerativni tok unutranjih drutvenih promena. Prvi impuls za izolacistiku politiku nije
doao spolja, ve iznutra, iz koridora domae vlasti Miloevia da bi se uvrstio reim.
Uvoenje sankcija nije poelo od Srbije, niti se tu zavrava, to pokazuje da SAD i uopte spoljni
inilac ima autonomnu ulogu.
Na politikom planu, strategijom iskljuivanja, umanjen je uticah meunarodnih inilaca
(institucija, normi i sl.) na ponaanje reima na unutranjem i delimino spoljanjem planu,
tako se odmoglo opoziciji. Na primer, izbacivanje iz OEBS onemoguivalo je spoljanju kontrolu
izbora u tako olakalo krau glasova i druge manipulacije, to je ojaalo reim.

111

Na ekonomskom planu sankcije su ugrozile funkcionisanje privrednog sistema i umanjile

mogunost njegove transformacije, jer je nemogue je izvesti efikasnu privatizaciju
industrijskog sektora i bankarskog sistema bez stranog kapitala.
U socijalnoj sferi postojala je strategija nediskriminativnog kolektivnog kanjavanja
stanovnitva, koja je ruila sve oblike normalnog ivota, inila iroke osiromaene drutvene
slojeve zavisnijim od regulativno/redistributivne uloge drave i time indirektno jaala
postojeu vlast. Vladajue stranke su imale najsnanija uporita u ekonomski najugroenijim
slojevima.
Unutar kulturnog podsistema strategija demonizacije Srbije je proizvela efekat unutranjeg
zbijanja redova ije je sredite predstavljala postojea vlast, postojala je tvrdnja da bi nas
svako unutranje deljenje inilo slabijim i ranjivijim.
O drutvenim promenama u Srbiji
Krajem 1997. postalo je jasno da e se degenerativno zamrzavanje postsocijalistike
transformacije u zemlji produiti na neodreeno vreme. Postojao je pokuaj ireg
dijahronijskog ispitivanja iji je cilj bio da se omogui kompleksnije sagledavanje dinaminog
neuspeha transformacije drutva u Srbiji, i da se nagoveste elementi koji su doveli do
neuspeha. Bilo je vano pokuati sagledati, iz razliitih uglova, na kojim osnovama je poeo, i
po kakvim obrascima se odvijao, ovaj raji hod srpskog drutva tokom 90-ih godina.
U procesu transformacije (post)socijalistikog drutva, prema M. Laziu, kljuni akteri procesa
promene su elite, jer specifian oblik reprodukcije socijalistikog drutva nije omoguavao
formiranje alternativnog naina proizvodnje drutvenog ivota, pa tako ni jezgra klase koja bi
bila njegov nosilac. Da bismo razumeli neuspeh transformacije u Srbiji treba posmatrati nain
delovanja elita (formiranje, interesi, mobilizacija stanovnitva). S. Antoni nastoji da pokae
kako sredinju ulogu u kljunim zbivanjima na ovom prostoru je imao personalni inilac,
predstavljen likom i delom Slobodana Miloevia. S. Gredelj analitiku prednost daje
strukturama, socijalnim, ekonomskim i primarno vrednosnim, formiranim tokom istorijskog
trajanja.
Kao kolektivni akteri drutvenog delovanja, blokiranja postsocijalistikog preobraaja,
pojavljuju se strukturalno utemeljeni kolektiviteti. Proces razaranja drutva u Jugoslaviji je
rezultat interesno uslovljenog nastojanja vladajue drutvene grupe da iskoristi specifian
sticaj istorijskih okolnosti kako bi uspenije, za sebe, konvertovala raniji, socijalistiki,
ekonomsko/politiko/kulturni monopol u nove forme resursa, primerenije globalizujuem
hodu kapitala. Postavlja se pitanje da li je dolo do cirkulacije ili reprodukcije elite. Dok bi teza
o adaptivnoj rekonstrukciji elite ukazala da su izgradnja novog tipa drutvenih odnosa i
stvaranje nove elite jedinstven proces. Stvarajui nove strukture, elita menja uslove svoje
vlastite reprodukcije, njen kadrovski sastav ne pripada lancu uzroka promena nego lancu
posledica. Proces rekonstrukcije elite, tokom 90-ih u Srbiji, dokumentuje se uz pomo
prikupljenih istraivakih podataka, na planu materijalnog poloaja, politie vlasti i ideologije.
112

Po S. Antoniu deterministiki prioritet izmeu struktura i delatnika zavisi od konkretnog

spleta istorijskih okolnosti. Akteri odnose prevagu nad strukturama 90-ih godina. Poredak u
Srbiji je uslovljen delovanjem elite, a unutar nje kljunu ulogu ima Slobodan Miloevi. i Srbija
raspolae zadovoljavajuim bazinim drutvenim pretpostavkama demokratskog poretka.
Ona poseduje odgovarajui nivo industrijalizacije, pismenosti stanovnitva itd. i ne zaostaje za
uspenijim transformacijskim dravama po ne/demokratskoj tradiciji. Ne razlikuje se
znaajnije od tih drava s obzirom na politiku kulturu, stepen uea u politici itd. Srbiju
izdvaja tip politike vlasti gde je partijska i dravna aparatura podreena jednom oveku (
transformacija iz cezaristikog oblika u sultanistiki).
S. Gredelj vraa teite istraivanja na strukture. Pokuava da prikae veze izmeu tzv. tvrdih
svojstava drutva (nivo privrednog razvoja), oblika drutvene organizovanosti (politikog
sistema) i mekih inilaca (ideologija, politike kulture i sl.), i to u duem vremenskom periodu.
Nastoji da da odgovor na pitanje da li je srpsko drutvo otvoreno prema modernosti ili je u
osnovi segmentirano i fundamentalistiko. Istie da Srbija nikada nije uspela da tvrde inioce
dovede do oblika u kojem bi oni predstavljali autonomne pokretae privrednog rasta i
drutvenog razvoja. Politiki, uvek je bilo aktera koji su radili u korist modernizacijskih procesa,
i na drugoj strani, tradicionalistiki usmerenih grupacija, koji su obino odnosili prevagu.
Jugoslavija nije uspela da stvori ni stabilnu politiku kulturu, ni skladno drutvo, komunistika
Jugoslavija nije bila u stanju da savlada segmentaciju drutva, Prilike u Srbiji 90-ih i kasnije vie
pogoduju rastu tradicionalistikih vrednosnih orijentacija, nego opadanju istih.
D. Mrki analizira drutvene posledice neuspeha u tekstu o promenama materijalnog
standarda stanovnitva u Srbiji. Dolazi do masovnog osiromaivanja stanovnitva, to je
praeno uveanjem materijalnih nejednakosti izmeu drutvenih grupa i promenom poloaja
pojedinih grupa na hijerarhijskoj lestvici materijalnog statusa. Vrh te lestvice svedoi o rastu
diferencijacije, a na dnu se dogaa homogenizacija. Poloaj razliitih kategorija manuelnih
radnika se ujednaava u siromatvu, a pribliavaju im se i rutinski slubenici, poloaj seljaka se
popravlja, odravaju se neto bolje stojei strunjaci, i daleko iznad pojavljuje se novi sloj
bogatih.
S. Cveji istie da u zemlji vlada zatvorenost strukture i posebno je naglaena pri vrhu
drutvene hijerarhije. Pojavljuje se tendencija formiranja dvoklasnog modela drutva
(vladajui i ostali).
M. Arandarenko se posvetio ekonomskim aspektima postsocijalistike transformacije. i on
govori o etiri modela transformacije, prvi polazi od pojma periferijalizacije, drugi od
olsonijanskog koncepta grupa za pritisak, trei od ideje o politiko-privrednim ciklusima i
etvrti od stanovita o politikom kapitalizmu. On ispituje karakteristike srpske privrede
tokom 90-ih. Nastoji da odredi koje grupacije pruaju otpor drutvenim promenama, a koje su
promoteri. Prisutne su male, visoko organizovane i motivisane vladajue grupe koje nastoje
da odre status quo, nasuprot atomizovanoj i dezorganizovanoj veini stanovnitva.

113

Drutvena svest srpskog drutva devedesetih godina

U kriznim periodima, zbog institucionalne blokade, kada institucije ne vre svoju funkciju,
dolazi do stagnacije i obino se javlja pojedinac sa reenjem problema, to je tzv. harizmatska
vlast. Ta osoba pokuava da obavi sve ono to institucija nije mogla. Ali postoji rizik da
preovlada lini interes. U srpskom drutvu je to bio Slobodan Miloevi.
Pojam politikog kapitalizma u socioloki diskurs uveo je Veber u nastojanju da opie privredne
sisteme koje su zasnovani na iskoriavanju ekonomski iracionalnih, politiki kreiranih
monopola u najrazliitijim vidovima trine privrede, to je bio prisutan obrazac u Srbiji tih
godina.
Drutvenu svest veinskog dela srpskog drutva karakterie statinost, a ne otvorenost ka
promenama. Prisutna je i odbojnost prema univerzalizaciji vrednosnog sistema, kao i jak
etnocentrizam. Nema kritinosti prema sopstvenoj istorijskoj prolosti, ve se posmatra
mitoloki. Javlja se preoptereenost spoljnom slobodom (nacionalnost) i znatna indiferentnost
prema unutranjoj slobodi (demokratiji). Civilno polje je nerazvijeno i razdrobljeno, nasuprot
jakim militaristikim impulsima. Drutvo je veinski opredeljeno za (zavisnu) sigurnost koja se
pretpostavlja emancipaciji (autoritetu). Preovlauje pasivni dravni klijentizam naspram line
inicijativnosti i vlastite brige za ekonomsku dobrobit. Prisutna je i odbojnost prema socijalnom
i politikom raslojavanju.
Zakljuak
Proces tranzicije u Srbije je zakasneo. Nije se odvio u potpunosti tokom 90-ih ve se nastavio i
poetkom ovog veka.
Uslovi drutvene promene i drutvene stagnacije, u to vreme, u Srbiji su:
1. pad industrijske proizvodnje i kolaps gigantskih preduzea
tranzicije/transformacije);
2. pad ivotnog standarda (veim delom posledica rata);
3. blokirana ili usporena tranzicija (posledica politikih inilaca);
4. porast nezaposlenosti i osiromaenje veine stanovnitva;
5. periferizacija privrede i drutva kao posledica ratnog stanja.

(posledica

inioci koji su doveli do degenerativnog toka drutva, tj. drutvenih promena, mogu biti
spoljanje i unutranje prirode. Postojala je strategija spoljanje izolacije Srbije iz politike i
ekonomske svetske cirkulacije robe, novca, ljudi, ideja i svega drugog, koja je znaajno uticala
na tok unutranjih drutvenih promena. Spoljanje delovanje predstavlja samo katalizator koji
je podsticao denerativnu usmerenost spleta unutranjih inilaca. i inioci se mogu klasifikovati
na istorijske i sistematske, odnosno na politike, ekonomske, socijalne i kulturne.
Svi navedeni razlozi stvorili su pogodno tlo za siromatvo i drutvenu nejednakost, tako da se
devedesete mogu okarakterisati kao izgubljena decenija za jugoslovensko/srpsko drutvo.
114

VREDNOSNE ORIJENTACIJE I DRUSTVENA PROMENA U TRANZICIJI SRPSKOG DRUSTVA

Naputanje, uruavanje, dezintegracija, slom, propast i druge oznake za pojavu koja je
simboliki vezana za ruenje Berlinskog zida izazvale su plimu neumesnog socijalnog
optimizma i niz konceptualnih inovacija. Pomenuti socijalni optimizam je proizilazio iz
rasprostranjenog wishful thinking, bez obzira na injenicu da se veina ljudi u bivim
socijalistikim zemljama nije otvoreno i organizovana izjasnila o uspostavljanju novog
drutvenog reda stvari.
Prethodna dugotrajna strukturalna kriza i permanentno pogoravanje kvaliteta ivota veine
ljudi zaista su u poetku izazivali masovni interes za radikalne promene. Postepeno je raslo i
nezadovoljstvo i razoarenje obinih ljudi onim sto se inilo u sferi politike modernizacije,
koja je trebalo da bude osnovni zamajac promena.
Skup zamagljenih ciljeva ,sredstava i procesa eljene drutvene promene konano je
sublimiran pod pojam tranzicije. Ovaj pojam je izvesno vreme imao status aksioma potpuno
potiskujui objanjenje radikalnih drutvenih promena u srednjoj i istonoj Evropi, zasnovano
na konceptima alternative, odnosno transformacije. Pojam tranzicije se uglavnom
upotrebljavao kao postulat koji ne zahteva definisanje i iji se sadraj jednostavno
podrazumevao.
Na osnovu dosadanjeg toka zbivanja u zemljama mogue je izvesti tipologiju dosega
informacija zemalja biveg socijalistikog drutvenog sistema.
Prvom tipu bi pripadale zemlje u veoj ili manjoj meri ostvarene koherentne transformacije
kao tranzicije u kojima je uvoenje liberalno-demokratskog politikog modela usklaeno sa
razvojem trine privrede. (eka, Slovenija, Maarska i Poljska)
Drugi tip obuhvata zemlje nekoherentne transformacije. Obuhvata zemlje gde je tok promena
i vremenski i strukturalno znatno neravnomerniji. (Litvanija, Latvija, Estonija, Slovaka,
Rumunija, Bugarska i Makedonija)
U trei tip bi spadale zemlje pseudotransformacije. U ovim zemljama se prethodni politiki i
drutveni poredak dobrim delom raspao ali je taj raspad inicirao patoloke i patogene socijalne
promene. (Rusija, Albanija, Hrvatska, Jugoslavija)
etvrti tip predstavljaju zemlje aktivne protiv transformacije koje obuhvataju evidentne
gubitnike tranzicije, nespremne i nevoljne i za politiku i za ekonomsku transformaciju.
(Ukrajina, Belorusija, Kazahstan, Azerbejdan)
Za svako moderno ili modernizirajue drutvo, stvaranje sposobnosti drutva da kontinuirano
apsorbuje strukturne promene odnosi se na reavanje tri kljuna problema. Prvi problem se
odnosi na mobilizaciju resursa, drugi na mogunost integracije novih jedinica sistema i lanova
drutva, a trei se odnosi na vrednosni sistem.

115

Srpsko drutvo predstavlja dobar primer talasanja procesa fragmentacije i de-fragmentacije

koje je najtransparentnije mogue pratiti kroz promene u temeljnijim vrednostima i
vrednosnim orijentacijama. Prodore modernizacijinih uticaja pratila je ilava borba duboko
ukorenjenog tradicionalizma protiv tendencija ka modernizaciji drutva i drave. Za poetak
ovog razmatranja paradigmatine su politike borbe u Srbiji koja se nakon ostvarenja dravne
nezavisnosti nala pred reavanjem goruih problema uspostavljanja drutvene
kompleksnosti. Radilo se o konfliktu razliitih varijanti 3 osnovna elementa:
1. prenoenje u sopstvenu sredinu tuih modela razvoja na sto potpuniji i uspeniji nain;
2. pronalaenje samosvojnog modernizacijskog puta, zahvaljujui kome e se ostvariti
napredak uz ouvanje sopstvenih autohtonih kvaliteta;
3. potpuno odbijanje mogunosti ili opravdanosti bilo kakvih promena i insistiranje na
kontinuitetu sa sopstvenom tradicijom, ime se jedino moe garantovati opstanak
zajednice.
Prva faza politike modernizacije u Srbiji je ipak bitno obeleena delovanjem liberala.
Najplastiniji primer tenzija izmeu politikog i ekonomskog liberalizma jesu argumenti koji su
u srpskom parlamentu suprotstavljani tokom rasprave izmeu naprednjaka i radikala oko
izgradnje prve eleznike pruge u Srbiji.
Rasplamsavanje politikog ivota donelo je jednu veoma bitnu pozitivnu posledicuuspostavljanje pune slobode tampe i politike javnosti kao vaznu deonicu na putu
modernizacije, demokratizacije, evropeizacije i promena u vrednosnom sistemu. Ovaj period
je po miljenju D. Stojanovi doneo vazne promene. Prvo, Srbija se tokom njega znaajno
politiki decentralizovala. Drugo, pojavile su se i one novine u kojima se vise vodi rauna o
vestima nego idejama
Struktura privrede bila je izuzetno anahrona. Na selu od zemljoradnje ivelo preko 80%
stanovnitva. Socijalna struktura se sporo menjala. Obrazovna zaostalost bila velika i
teritorijalno neujednaena. U ovakvoj ukupnoj konstelaciji stanja i odnosa u drustvu,2
najkrupnija problema sa kojima se suoila novostvorena drava-agrarno i nacionalno pitanje
ne samo da nisu reena ve su tokom 2 decenije jo vise zaotrena. U meuratnom periodu
se tek zainjalo graansko drutvo prema evropskim uzorima. Po mnogim svojim dimenzijama
ono je bilo bitno malograansko.
Kao jedno od bitnih obeleja duhovne klime Kraljevine SHS isticao se klerikalizam razliitih
konfesija kojima je duhovni prostor bio duboko impregniran iako je crkva znaajno bila
odvojena od drave. Klerikalizam je nain miljenja i iz njega proizilaze delovanje koje se
zasniva na sledeim prikrivenim diferencijacijama :
1. jednaenje hrianstva sa odreenim narodom, odnosno naroda sa hrianstvom bez
unutranje razlike i ostatka;
2. pokuaji namere prisvajanja sveukupnog duhovnog ivota i civilnih institucija;
3. identifikovanje crkve kao hrianske zajednice s crkvom kao institucijom;
116

4. jednaenje prava svestenika da govore ljudima o hrianskoj veri s pravom da govore

o politici.
Brojna istraivanja sprovedena naroito na omladinskoj populaciji pokazivala su znatno
prihvatanje vladajuih ideolokih obrazaca kao obrazaca modernosti uz znaajne promene u
drutvenoj svesti u pravcu potiskivanja klasine tradicionalnosti.
etiri glavne ideologije prisutne u tadanjem jugoslovenskom drutvu koje imaju svoju
psiholoku realnost su:
1. tradicionalizam koji ukljuuje tradicionalistiku orijentaciju kao centralnu osu
okupljanja ostalih, a ostale su individualizam, religioznost, zatvorenost,
nehumanitarizam, nesamupravna, nematerijalna orijentacija kao i orijentacija na
privatno vlasnitvo i egalitarizam.
2. liberalizam
koji
se
sastoji
od
sl.
orijentacija:
otvorenost
ka
svetu,neegalitarizma,individualizma,religioznosti,nehumanitarizma,materijalne
nesamoupravne i orijentacije na privatnu svojinu
3. etatizam koji cine nesamoupravna orijentacija verovatno kao centralna osa,
nehumanitarizam, zatvorenost od sveta, nematerijalna orijentacija, egalitarizam,
kolektivizam, nereligioznost, modernizam i orijentacija na dravnu svojinu
4. samoupravni humanizam koji bi trebalo da ukljuuje centralne orijentacije:
samoupravu i humanitaristiku, modernizam, kolektivizam i nereligioznost,
orijentaciju na drutvenu svojinu, otvorenost ka svetu, materijalnu i neegalitarnu
orijentaciju
Prema V. Goatiju u dogaajima 1989-1990 u centralnoj i istonoj Evropi uobiajeno se razlikuju
dve etape: ukidanje diktature i uspostavljanje demokratije. Prva faza se oznaava kao
tranzicija ka demokratiji i traje od kraha starog reima pa do odravanja prvih slobodnih izbora.
Nakon ove sledi faza stabilizacije.
Potreba za sigurnou, strahovi i brige, otuda vea sklonost ka zatiti jo mone drave
verovatno su znaajan razlog za opadanje prihvatljivosti modernistike vrednosne orijentacije
u srpskom drutvu tokom protekle decenije. Ako se moe prihvatiti tumaenje da je opadanje
modernizma delom u vezi i sa neizvesnou koju donose promene, ne treba prenebregnuti
delovanje izrazito konzervativnih filozofema koje su raspredali brojni prognozirani nacionalni
ideolozi.
Sudei prema rezultatima brojnih istraivanja, drutvenu svest veinskog dela sprskog drutva
devedesetih karakterie:
1.
2.
3.
4.

vise statinosti nego otvorenosti ka promenama, sto je obeleje tradicionalizma;

odbojnost ka univerzalizaciji vrednosnog sistema;
jak etnocentrizam;
znatna odbojnost prema Drugom (razliitosti),dakle zatvorenost;
117

5. nekritinost prema sopstvenoj istorijskoj prolosti;

6. proetost jakom autoritarnou;
7. preoptereenost spoljnom slobodom i indiferentnost prema unutranjoj slobodi;
8. nerazvijenost i razdrobljenost civilnog polja;
9. ekonomski anahrona orijentacija na kontrolisanu oskudicu i strategije preivljavanja;
10. odbojnost prema socijalnom politikom raslojavanju.
Uporno odolevanje makar i zapoinjanju procesa transformacije srpskog drutva moe se
posmatrati ne samo kao institucionalna blokada ve znatno vise kao efekat procesa dugog
trajanja u vidu politike kulture koja se pokazuje kao sustinski parohijalna i neparticipativna.
Otuda se u Srbiji moe oekivati jo dug period laviranja izmeu modela odbacivanja
modernizacije i ogranienog reformizma.

118

RAZLOZI RASPADA SOCIJALIZMA

Uvod
Socijalizam ine irok skup politikih i ekonomskih doktrina, od kojih se veina odnosi na
politike pokrete iji je cilj da sprovedu te doktrine u praksu. Ti pokreti zamiljaju i zagovaraju
sistem drutvene organizacije u kojem su vlasnitvo i raspodela dobiti od proizvodnje
podreena drutvenoj kontroli.
Kao ekonomski sistem, socijalizam se esto vee za dravno i kolektivno vlasnitvo medija za
proizvodnju, a time i samih krajnjih proizvoda. Takva kontrola moe biti direktna, odnosno
preko raznih modela kolektiva radnika, ili moe biti i indirektna, odnosno preko uticaja
dravnih organa vlasti. Od 19-tog veka, socijalisti su uopteno zagovarali, a u mnogim
drutvima, kasnije poetkom i polovinom 20-tog veka konkretno sproveli u praksu, kompletnu
nacionalizaciju prirodnih resursa i tehnologija za proizvodnju radi dostizanja svojih ciljeva.
Drugi su predlagali selektivnu nacionalizaciju osnovnih industrijskih grana u okviru meanog
ekonomskog sistema. Trei su opet bili pristalice trinog socijalizma, gde drutvena kontrola
vlasnitva postoji u okviru trine ekonomije i privatnog vlasnitva.
Socijalizam kao politika doktrina
Socijalizam nije postao politika doktrina sve do ranog XIX veka kada se razvio kao reakcija na
pojavu industrijskog kapitalizma. Osnovni elementi socijalizma su: zajednica, bratstvo,
drutvena jednakost, drutvena klasa, zajednika svojina. Osnovna razlika izmeu graanskih
i socijalistikih drutava upravo se sastoji u tome to u socijalizmu ova dva principa - jednakost
i sloboda moraju ii zajedno, to kvalitativno menja i sam smisao slobode. Jedna od kljunih
ideolokih okosnica socijalistikih drutava, jeste ideja socijalne pravde (drutvene
jednakosti). Ta programska ideja u empirijskoj istoriji socijalizma stalno se suoava s
stratifikacionim i klasnim tendencijama unutar tih drutava.
Socijalistika ideologija u svojoj osnovi ima ideju socijalne i politikim jednakosti, koja e se
ostvariti ukidanjem privatnog vlasnitva. Politika jednakost ostvarena u liberalnodemokratskim porecima nastoji se dopuniti socijalistima jo vanijom drutvenom jednakou.
Socijalisti nastoje koncept politike jednakosti preneti i u drutvenu sferu. Radnika klasa
stoga ima istorijski zadatak stvaranja budueg besklasnog drutva, a njezini su interesi
proglaeni interesima celog oveanstva. Naglaava se rad kao osnova ljudske egzistencije,
ovek je ovekom po radu te se trai pravedna raspodela dobara prema radu. Rad se
smatra izvorom drutvenog ivota a plodovi rada se distribuiraju neposredno mimo trita u
pravednoj razmjeni na osnovu individualnih potreba. Nestala je podela na siromane i bogate,
vladajue i podreene, svi su slobodni, bez klasa i razlika.
Od razvoja do stagnacije

119

Uslovi nastanka jednog sistema odnosa se razlikuju od uslova njegove reprodukcije. Ve se

moglo zapaziti da su pretpostavke koje su omoguile uspostavljanje socijalistikog naina
proizvodnje bile meusobno protivrene. Visoko centralizovana moderna industrija stajala je
nasuprot dominantne poljoprivredne proizvodnje i slabog drutva. Brza industrijalizacija inila
je pretpostavku za drutveni/dravni opstanak s obzirom na spoljanju ugroenost a
istovremeno je predstavljala sredstvo izgradnje samog novog oblika drutvenih odnosa te
celokupnog naina proizvodnje. Socijalizam je shvaen kao alternativni model
industrijalizacije, pogodan za zaostala drutva zbog sposobnosti da centralizovanim
mehanizmima mobilie raspoloive resurse u meri u kojoj se to klasinim (trinim) sredstvima
ne bi moglo (tom brzinom) uiniti.
Poetni period drutveno-ekonomskog rasta u socijalizmu predstavlja etapu u kojoj se tek
uspostavljaju pretpostavke za sistemsku reprodukciju. Centralizovana kontrola nad resursima
omoguila je da se maksimalan deo drutvenog proizvoda uvek ponovo reinvestira. Struktura
tih investicija bila je jednostavna i proraunljiva. Jedan deo radne snage je bio mobilisan
prinudom, dok je drugi deo, barem izvesno vreme, bio radno motivisan prihvatajui
legitimacijski obrazac izgradnje besklasnog drutva.
Kolektivno-vlasnika klasa organizovana je kao strogo centralizovana hijerarhija. S obzirom na
apsolutnost te hijerarhije u njoj se nije mogla uvrstiti striktna podela rada, u tom smislu to
su na viim nivoima bile donoene odluke optijeg, a na niim nivoima odluke konkretnijeg
karaktera.
Celokupna drutvena reprodukcija odvija se kao rezultat komandno-planskih aktivnosti klase,
to znai da nijedna njena sfera nema automatske samoregulatore. Svaki proces unutar
podsistema mora se intencionalno kontrolisati i svaki se put mora ponovo traiti pomirenje
izmeu parcijalnih i optih klasnih interesa. Tako se kontinuirano proizvodi mogunost za
nametanje parcijalnih interesa kao optih, pa se celina klasne egzistencije trajno dovodi u
pitanje. Iz ova dva izvora odnosa kolektivno-vlasnike klase prema drutvu i prirode
unutarklasnih odnosa proistie iracionalno delovanje vladajue klase u socijalizmu koje je i
osnovi inilac sloma te drutvene formacije.
U modernoj ekonomiji, koja predstavlja visoko-integrisan sistem, ne moe postojati
jednostrana sektorska zavisnost. Stalno zaostajanje nekih sektora (proizvodnje potronih
dobara i usluga) vodilo je sve izraenijem optem padu produktivnosti, tehnikoj inertnosti i
najzad optoj stagnaciji. Apatino stanovnitvo je neproduktivna masa. Ekonomsko
zaostajanje slabi spoljanju odbrambenu mo sistema tj. odluke o strukturi ekonomskog rasta,
koje su uvrivale dominaciju vladajue grupacije u socijalizmu, istovremeno se potkopavale
same drutvene temelje na kojima je sistem poivao.
Samo se uslovno moe rei da je, u socijalizmu, usporavanje rasta, pa zatim stagnacija, rezultat
opadanja upravno/proizvodne efikasnosti u okolnostima poveanja kompleksnosti modernog
drutva. Efikasnost se u socijalizmu definie bitno drugaije nego u kapitalizmu. Sistem odnosa
120

se uspeno reprodukuje i bez rasta, on tu nije imanentan, ve ga kapitalistiko okruenje spolja

namee. Nastojanje da mu se dodeli centralno mesto u organizaciji drutvene reprodukcije
(zbog ugroenosti sistema spolja i iznutra) zavrava saznanjem da je nemogue izdvojiti
kriterijume koji bi oslobodili delovanje iste ekonomske racionalnosti (da li je preduzee
profitabilno ne moe se odrediti u uslovima kad se nijedan faktor ne konstituie po principima
trita).
Pokuaj podravanja kapitalistikih ekonomsko-organizacijskih elemenata odmah se sudara sa
principima reprodukcije socijalistikih drutava samostalna preduzea izmiu kontroli
komandno-planskog aparata, izbor uprave prema menaderskim sposobnostima rastae
pravila imenovanja na poloaje prema odanosti hijerarhiji i sl. Zato su proklamovane trine
reforme u socijalizmu bile radikalne na verbalnom nivou, a u praksi su one teko zapoinjale,
odmah se kolebale i naglo bivale naputene.
Raspad socijalistikog sistema
Drutveni sistemi se, uopteno govorei, raspadaju na dva naina. U jednom sluaju se, unutar
starog sistema, postepeno formira grupacija koja razvija strukturalne pretpostavke za
uspostavljanje novog oblika drutvene organizacije. Kada takav razvoj (koji istovremeno
potkopava postojei tip vladajuih odnosa) dostigne taku na kojoj se novi sistem moe
reprodukovati na vlastitim osnovama, oblikujua grupa staje na elo opte drutvene akcije
koja ukida stare forme odnosa i uspostavlja nove.
U drugom sluaju se dezintegracija vladajuih odnosa ne odvija kao rezultat stvaranja novih
drutvenih formi unutar starih, ve se oni raspadaju na osnovu vlastitih unutranjih
kontradikcija (pri emu spoljanji inioci tu igraju ulogu). Rezultat tog procesa je dugi period u
kojem drutvo nema jasno definisanu strukturu i karakteriu ga produene stagnacijske, pa i
regresivne tendencije.
Oigledno je da socijalizam sledi ovaj drugi tok. Njegova komandna organizacija je obuhvatala
totalitet produkcijskog procesa, onemoguavajui nove oblikujue grupacije (npr. privatnopreduzetnikog sloja, kao i sistemsko izgraivanje alternativnih modela drutva u kulturi itd.).
Pa ipak, kriza koja je zahvatila osnovne reprodukcijske elemente sistema (dugotrajna
ekonomska stagnacija, delegitimacija itd.) dovela je u pitanje njegov dalji opstanak. Ona je
stvorila uslove za masovnu pobunu stanovnitva, koje je, u odsustvu nove oblikujue
grupacije, artikulisana u okviru temeljnih vrednosti postojee alternativnog konkurentskog
kapitalistikog poretka.
Suoena sa dugotrajnom ekonomskom stagnacijom i sve akutnijom krizom, kolektivnovlasnika klasa je pokuala da primeni ve isprobani recept ograniene decentralizacije
(delegirajui deo komandnih ovlaenja niim hijerarhijskim nivoima). Reenje se, kao ni
ranije, nije pokazalo delotvornim, a dubina krize je naglasila njegov antisistemski karakter.
Videvi mogunost povratka na ranije odnose, vrh klase pokuava da reformu zaokrui
komplementarnim doziranjem liberalizacije (a usled pritiska spolja i dodatnim otvaranjem
121

prema Zapadu). Ako je prvi korak potkopao jedinstvenu klasnu organizaciju (strogo
hijerarhijski sistem ovlaenja), drugi je razorio njenu legitimaciju. Ekonomska kriza se tada
mogla razviti u drutveno-politiku. Kolektivno-vlasnika grupacija, koja je po svom ustrojstvu
bila nedovoljno homogena, sada se pod pritiskom drutva jednostavno rastoila. Granice koje
razdvajaju reforme jednog sistema od procesa njegove destrukcije bile su preene. Mase na
ulici zahtevaju, 70 godina nakon socijalistike revolucije, da im sistem garantuje iste one
slobode i prava u meri u kojoj oni postoje u razvijenim kapitalistikim zemljama.
Socijalizam i kapitalizam
Jasno je da se raspad socijalistikih drutava mora posmatrati kao specifini istorijski proces.
U najoptijem smislu, strukturalne pretpostavke tog sistema su homologne kapitalistikim
(industrijsko drutvo). Re je dakle o alternativnim oblicima, stoga izgleda sasvim logino da
se taj raspad dovri uspostavljanjem odnosa zasnovanih na proizvodnji kapitala.
Kao komandno i totalizujue drutvo, socijalizam nije bio samo bitno razliit od kapitalizma
(kao naina proizvodnje) nego je onemoguavao da se odre/zametnu makar i rudimentarne
forme moderne trine privrede. Osnovni inilac promene grupa koja je nosilac kapitala ovde nije bila prisutna. Kriza sistema je bila rezultat meusobno povezanih inilaca, pre svega
sistema kojem (privredni) rast nije bio imanentan, ve spolja nametnut. Iscrpeo je resurse na
kojima se taj rast do tada zasnivao: jeftine sirovine, sektorski transfer radne snage, inostrane
zajmove, ideoloku mobilizaciju itd. Potrebe stanovnitva (na civilizacijski dostignutom nivou
razvoja), koje su ranije bile marginalno zadovoljavane, sada su se pokazale kao potisnute ispod
granice tolerancije. Ekonomska stagnacija i relativno osiromaenje potkopale su legitimnost
sistema, pri emu su se njegovi totalizacijski elementi pred veinom stanovnitva razobliili
kao totalitarni. Konkurentski kapitalistiki sistem je sada mogao nesmetano da predstavi svoj
ekonomski i politiki poredak ne samo kao istorijski superioran nego i kao konano istorijsko
reenje model za prevazilaenje posrnulog drutvenog oblika bio je dat.
Zapad i socijalizam
Odnos Zapada prema socijalistikim drutvima poivao je na dva temelja. Prvi je predstavljala
realno konkurentska (alternativna) priroda novog sistema koja je ugroavala sam kapitalistiki
nain proizvodnje drutvenog ivota. U drugom periodu, meutim, stvarni znaaj ima samo
drugi temelj injenica da su socijalistika drutva zbog svog ustrojstva bila zatvorena za
irenje kapitala. Nesumnjiv je, dakle, interes kapitala da socijalistike zemlje otvori tako to
e u njima osigurati pretpostavke za svoje oploenje.
Ono to je kapitalu potrebno je mogunost investiranja i izvlaenja profita, neograniene
kupovine (sirovina i sl.) i prodaje (skupljih gotovih proizvoda), povoljnog korienja jeftine
radne snage, kao i sigurnost uloenih sredstava.
Ekstenzivno uklanjanje kontrole drave (sa izuzetkom pravne zatite vlasnitva) stvara
najpovoljnije uslove za izvlaenje ekstraprofita kapitalima centralnih zemalja
122

(konkurentske tj. minimalne nadnice, slabi sindikati, mali porezi, niski trokovi zatite
ivotne sredine i sl.). Naime, ono sto se u tim zemljama moe oekivati je drastina socijalna
diferencijacija i visoka nezaposlenost, uz nizak opti nivo ivotnog standarda (u poreenju sa
Zapadnim drutvima).
Zakljuak
Poto je ideoloki monopol jedne partije (komunista) doveo do zloupotrebe dravne vlasti
(partijska drava) koja se pretvorila u sredstvo nametanja interesa manjine koja vlada (i ne
polae raune nikome van svog zatvorenog kruga), veini kojom se vlada proklamuje se
politiki pluralizam sa vie partija koje se prema demokratskim pravilima igre (pod jednakim
uslovima, u fer okruenju) bore za poverenje graana, na osnovu kojeg jedino mogu doi na
vlast i sa koje moraju odstupiti ukoliko to poverenje izgube. Ako se sistem organizuje na ovaj
nain viestranake parlamentarne demokratije onda se moe sprovesti podela vlasti na
relativno nezavisne zakonodavnu, izvrnu i sudsku vlast, na taj nain ostvarujui funkcionalnu
pravnu dravu kao preduslov za funkcionisanje trine privrede. Istorijski se potvrdilo da su
trite, privatna svojina i preduzetniki interes, pored svih ogranienja i nedostataka,
najefikasniji pokretai privrednih aktivnosti u najveem delu privrede i po mnogo emu
racionalniji od komandno-planskog socijalistikog modela. Funkcionisanje novog sistema
zahteva radikalne promene socijalistikih drutava, u smislu oivljavanja i institucionalizovanja
glavnih poluga klasine graanske demokratije koje su se potvrdile kao najracionalniji
mehanizmi drutveno ekonomskog prosperiteta, razvoja politikih i ljudskih sloboda i prava i
njihova najsigurnija garancija. U prvi plan se istie korenita promena politikog i privrednog
podsistema prema naelima i iskustvima razvijenih graanski drutava, za kojima su
socijalistika drutva oduvek zaostajala, da bi se to zaostajanje poslednjih decenija dodatno
uvealo. Sve manjkavosti ekonomskog i politikog sistema socijalistikih drutava dole su do
izraaja i dovele do njegovog konanog sloma.

123

MARKS
DINAMIKA DRUTVENOG RAZVOJA PREMA MARKSU
Klase su po miljenju marksista odluujui faktor drutvene dinamike. Antagonizam koji vlada
izmeu klasa predstavlja jednu trajnu tenziju koja se pre ili kasnije pretvara u otvoren
drutveni sukob revoluciju. Ovaj sukob rezultira ruenjem itavog drutvenog poretka i
nastankom novog drutva koje istorijski sledi. Dakle, po marksizmu je klasna podela drutva
mehanizam koji omoguava ukupan drutveni progres. Podela drutva na klase je tako nuna
kao to je po miljenju marksista nuno da jednog trenutka u istoriji doe do ukidanja klasa
ime se ostvaruje ideal drutvene jednakosti.
Moglo se oekivati da se unutar marksizma razvije najkompleksnija teorija drutvenog razvoja
koja bi bila dovoljno heuristiki plodna za istraivanje i objanjavanje raznolikih oblika
promena kapitalistikih drutava 19. i 20. veka.
Klasna borba u drutvu je u svari glavni pokreta drutvenog razvoja.
Istorija svakog dosadanjeg drutva jeste istorija klasnih borbi. Moderno drutvo koje je
proizalo iz propasti feudalnog drutva, nije ukinulo klasne suprotnosti.
Postoje dve velike klase BUROAZIJA i PROLETERIJAT.
Dolazi do ubrzavanja revolucije pomou odlinog trita, kolonijalizacije, trgovine.
Od manufakture (podela rada u pojedinanim radionicama) sledi moderna krupna industrija
koja stvara svetsko trite. Razvijanje buroazije i uveanje kapitala praeno je politikim
napretkom.
Buroazija je razorila sve idiline feudalne i patrijarhalne odnose izmeu ljudi, ostavila je goli
interes, dostojanstvo je pretvorila u prometnu vrednost, dolazi do SUROVE EKSPLOATACIJE.
Buroazija je eksploatacijom svetskog trita dala kosmopolitski karakter proizvodnji i
potronji, stvara svoj svet po sopstvenom liku, uvlai u civilizaciju sve, pa i najvarvarskije nacije.
Industrija vie ne prerauje domae sirovine ve sirovine koje dolaze iz najudaljenijih oblasti.
Dolazi do epidemije prekomerne proizvodnje. Drutvo ima suvie civilizacija, suvie sredstava
za ivot, industrije trgovine, proizvodne snage dovode buroasko drutvo u nered. Ona
savladava krizu unitavanjem mase proizvodnih snaga, osvajanjem novih trita,
eksploatacijom starih. Stvara moderne radnike proletere i njihov rad uveava kapital. Radnik
postaje prost dodatak maini, trokovi rada su minimalni.
*Klase odluujui faktor drutvene dinamike. Klasna podela omoguava ukupan drutveni
progres. Ukidanje klasa- ideal drutvene jednakosti. Klasna borba je glavni pokreta
drutvenog razvoja.

124

ODNOS EKONOMSKE OSNOVE I DRUTVENE NADGRADNJE KOD MARKSA

Drutvo Marksovog vremena bio je kapitalizam i to u svom liberalnom obliku. On se
prouavanjem ovog drutva na osnovama svojih teorijskih shvatanja bavio itavog ivota. U
drutvenoj teoriji postoji slaganje da je upravo Marks najbolje objasnio drutvene odnose koji
vladaju u ovom drutvenom obliku. On je na osnovu analize liberalnog kapitalizma ukazao na
proces u kome ekonomska struktura drutva predstavlja osnov na kome se izgrauje itavo
drutvo. Tako je formulisan jedan veoma vaan i danas aktuelan princip u sociologiji princip
ekonomskog determinizma.
Ekonomski odnosi u drutvu se u marksizmu nazivaju terminima: proizvodne snage i
proizvodni odnosi. Oni predstavljaju drutvenu bazu. Pravno- politika struktura i oblici
drutvene svesti predstavljaju drutvenu nadgradnju. Opisujui oblike drutvene svesti, Marks
je govorio o sledeim oblicima: ideologija, nauka, religija, umetnost, moral jednom reju
kultura. Ovaj prikaz predstavlja i platformu za analizu drutva. On nam govori da ukoliko
elimo da objasnimo jedno drutvo, treba da analiziramo ekonomsku strukturu drutva, a kada
shvatimo kako ona funkcionie, mi emo uvideti kojim mehanizmima taj ekonomski model
proizvodi specifinu pravno-politiku strukturu i oblike drutvene svesti.
Ekonomski faktor, kome, po mnogim interpretacijama, Marks pripisuje ulogu kljunog
faktora, najee se odreuje kao ukupnost materijalnih sredstava (sredstava za rad i
predmeta rada) kojima dato drutvo raspolae za proizvodnju sredstava za ivot ljudi. to
je, tako shvaena, ekonomska osnova drutva razvijenija, to je drutvo u svim drugim
drutvenim sferama isto tako razvijenije. U nekim interpretacijama se ta ekonomska osnova
reducira samo na proizvodne snage, pa ak i na sredstva ili orua za rad, ime se u
ovakvoj interpretaciji Marksova teorija razvoja oznaava kao teorija u kojoj, u stvari,
tehnologija ima kljuni znaaj.
Dugo je Marksova teorija drutvenog razvoja interpretirana kao teorija o primatu ekonomske
baze u odnosu na nadgradnju, pri emu se baza poistoveivala sa celinom proizvodnih
snaga drutva, ili sa nainom proizvodnje, ili sa celinom proizvodnih odnosa koji, kako
kae Marks u Predgovoru, jeste ona ekonomska struktura na kojoj se die itava
nadgradnja. Neosporno je da u Marksovim radovima ima mesta u kojima se odnos baze i
nadgradnje razmatra kao bitan odnos za razumevanje kljunih drutvenih promena. Taj se
odnos povremeno oznaava kao odnos odreivanja, odnos uslovljavanja, odnos
prilagoavanja, odnos meuzavisnosti.
1. Drutvena baza (proizvodne snage i proizvodni odnosi)
2. Drutvena nadgradnja (pravno politika struktura i oblici drutvene svesti- ideologija,
nauka, religija, moral, umetnost KULTURA)
3. Ekonomski faktor (ukupnost materijalnih sredstava) kljuni faktor

125

OBJANJENJE DRUTVENE PROMENE PREMA MARKSU

Marks se prvenstveno usredsredio na promene u modernoj epohi. Po njemu su najvanije
promene bile usko povezane sa razvojem kapitalizma. Kapitalizam je sistem proizvodnje koji
se bitno razlikuje od prethodnih ekonomskih sistema u istoriji, a podrazumeva proizvodnju
robe i usluga koje se prodaju irokim slojevima potroaa.
Marks je uoio dva glavna elementa u okviru kapitalistikih preduzea:
1. kapital (bilo koja imovina koja se moe iskoristiti kako bi se proizvela nova imovina);
2. najamni rad (radnici koji ne poseduju sredstva za ivot ve moraju nai zaposlenje
koje im obezbeuju vlasnici kapitala).
Marks je verovao da kapitalisti obrazuju vladajuu klasu, dok ogromna masa stanovnitva ini
klasu najamnih radnika ili radniku klasu. Kako se industrijalizacija irila, veliki broj seoskog
stanovnitva doselio se u gradove i doprineo da se u gradovima obrazuje industrijska radnika
klasa - proletarijat.
Prema Marksu, kapitalizam je u osnovi klasni sistem u kojem odnose meu klasama
karakteriu sukobi. Iako su vlasnici kapitala i radnici zavisni jedni od drugih, meuzavisnost je
veoma neuravnoteena, jer je odnos izmeu klasa eksploatatorski.
Drutvena promena: materijalistiko shvatanje istorije
Marksovo gledite zasnivalo se na onome to je on nazvao materijalistiko shvatanje istorije.
Prema ovom gleditu drutvena promena je podstaknuta prvenstveno ekonomskim uticajima,
a ne idejama ili vrednostima koje ljudska bia imaju.
Sukobi meu klasama slue kao motiv za dalji istorijski razvoj, oni su pokretaka snaga istorije.
Po Marksovim reima, celokupna istorija ljudskog roda do danas jeste istorija klasnih borbi.
Prema Marksu, drutveni sistemi prelazili su iz jednog naina proizvodnje u drugi - ponekad
postepeno, ponekad putem revolucije - kao posledica protivurenosti u njihovim privrednim
sistemima. On je prikazao kretanje istorijskih faza koje poinju sa nastankom primitivnih
komunistikih drutava lovaca i sakupljaa, preko drevnih robovlasnikih sistema, do feudalnih
sistema koji poivaju na razlici izmeu zemljoposednika i kmetova. Pojava trgovaca i zanatlija
oznaava nastanak privredne ili kapitalistike klase koja je potisnula plemie zemljoposednike.
Marks je verovao da e neizbeno doi do radnike revolucije koja e sruiti kapitalistiki
sistem i najaviti novo drutvo, u kojem nee biti klasa - niti velikih razlika izmeu bogatih i
siromanih. Ekonomski sistem obeleie prelaenje na zajedniko vlasnitvo to e dovesti do
uspostavljanja daleko pravednijeg drutva gde e proizvodnja biti mnogo naprednija i
efikasnija od one u kapitalizmu.
Kretanje istorijskih faza:

126

1.
2.
3.
4.

primitivna komunistika drutva lovaca i sakupljaa;

drevni robovlasniki sistemi;
feudalni sistem zemljoposednici i kmetovi;
kapitalizam pojava trgovaca i zanatlija.

127

O PODELI RADA KOD MARKSA I DIRKEMA: SLINOSTI I RAZLIKE

Podjela rada je jedna od glavnih sila dosadanje istorije, jedan od osnovnih zakona formiranja
i razvoja svih dosadanjih oblika drutvenog ivota, osnovu drutvenih struktura dosadanje
istorije. U toku dosadanje istorije postojalo je nekoliko osnovnih oblika podjele rada i svojine
iz kojih su proistekli osnovni oblici drutvenih struktura. U poetku je podjela rada bila
prirodna, ponikla na razlikama u polu i starosti, a kasnije sa drutvenom istorijom dobija i
obeleja jednog od osnovnih zakona drutvenog ivota ljudi. Ujedno je bila i glavni uzrok klasne
diferencijacije i izvor otuenosti kroz podjele na umni i fiziki rad, grad i selo itd. Ona tako ima
bitno protivrean karakter.
U savremenoj nauci esto dolazi do nesporazuma u tumaenju znaaja podjele rada. Prvo,
zbog nejasnog razlikovanja drutvene i tehnike podjele rada. Drugo, zbog tretiranja ta dva
tipa podjele rada kao apstraktnog tehnikog principa. U prvom sluaju nesporazumi nastaju
usled razliitog pogleda na delovanje deterministikih inilaca u drutvu. Oni su najee
povezani sa preterivanjem u pridavanju odluujueg znaaja tehnici i tehnologiji, u
razumevanju i objanjenju drutva. Odatle je, gotovo nuno, sledio nesporazum u shvatanju
sutine podjele rada. U drugom sluaju, podjela rada se shvata kao apstraktan tehniki princip,
tj. kao pojava koja proizilazi iz samog karaktera tehnike, njenog razvoja i drutvene upotrebe.
U okviru tih nesporazuma nastajale su i zablude u tumaenjima doprinosa dvojice najizrazitijih
teoretiara podjele rada Karla Marksa i Emila Dirkema, naunom objanjenju njenog znaaja
za drutvo. Batinici Marksovog shvatanja, posebno vulgarni marksisti, osiromaili su
njegovo objanjenje znaaja podjele drutvenog rada, svodei njen uticaj na ekonomsku sferu
drutvenog ivota. Tako je nastala svojevrsna teorijska paradigma o odnosu proizvodnih
snaga i proizvodnih odnosa, pomou koje se objanjava(lo) drutvo i pojave u njemu.
Teorijski redukcionizam vulgarnih marksista zanemario je one Marksove poglede na podelu
drutvenog rada koji govore o njenom znaaju za totalitet drutva, a ne samo za ekonomsku
sferu. Marks je podelu drutvenog rada posmatrao u neposrednoj vezi sa svojinom. Njegov
stav je sljedei: Razliiti razvojni stupnjevi podjele rada isto su toliko razliiti oblici vlasnitva,
tj. svaki stupanj podjele rada odreuje i uzajamni odnos individuuma u vezi s materijalom,
oruem i proizvodima rada.2
Marksisti su ee govorili o uticaju svojinskih oblika, nego o uticaju podjele rada na
osobenosti drutva u konkretnom istorijskom periodu njegovog razvoja. Naravno, i sam Marks
je svoju analizu podjele rada usredsredio na kapitalizam, kao konkretno-istorijski tip drutva.
Marks, dakle, podelu drutvenog rada tumai kao onaj inilac koji ima presudan znaaj za
strukturisanje i razvoj drutva kroz istoriju, ali se najvie zadrava na analizi podjele rada u
kapitalizmu. Odatle sledi Marksova kritika podjele drutvenog rada koja se, u krajnjem
rezultatu, ispoljava kao zahtev za ukidanjem kapitalistike podjele rada.

Karl Marks Fridrih Engels (1967), Njemaka ideologija - Rani radovi, Naprijed, Zagreb, str.365.

128

Na tragu tog Marksovog zahteva nastala su teorijska lutanja meu marksistima, koja su se
izraavala u nedoumici ta tu treba ukinuti: da li podelu na umni i fiziki rad, ili podelu na
naredbodavni (ideativni) i izvrni (ekzekutivni) rad, ili, pak treba odstraniti razliku izmeu
stvaralakog i repetitivnog rada. Marksistika podjela rada u kapitalizmu, kako su to primjetili
Rus i Arzenek, odnosi se na kritiku tehnike podjele rada, koja oveka pretvara u dodatak
maini. (Rus i Arzenek 1984: 69)
U takvoj podjeli rada Marks je video degradaciju poziva, kao pretee profesionalnog grupisanja
ljudi u radu i zvan njega. Istina, Marks sa svojim svojinskim pogledom na kapitalizam
naglaava da je kapital degradirao poziv (svetenika, popa, advokata i druge tradicionalne
oblike diferencijacije grupa u radu) na taj nain to su oni izgubili nekadanji harizmatini oreol
i postali sastavni deo tehnike podjele rada. Meutim, ta degradacija poziva, prije svega,
proizilazi iz mrvljenja rada i, u osnovi, Marksov zahtev za prevazilaenje podjele rada odnosi
se na ukidanje tehnike podjele rada. Iz analize Marksovog shvatanja podjele drutvenog rada
moemo izvui jednu karakteristinu ideju koja je posebno znaajna za nau temu. To je
Marksovo uvianje da poziv, kao pretea profesionalnog rada, postoji i prije kapitalistikog
drutva i tehnike (industrijske) podjele rada u njemu.
Dirkem je, slino Marksu, primjetio da se neto udno deava sa podelom drutvenog rada u
kapitalizmu. Naime, njegova analiza podjele drutvenog rada je aistorijskog teorijskog
karaktera. On u podjeli drutvenog rada vidi snagu koja deluje na sve vei razvoj solidarnosti
u evoluciji drutva (od mehanike, ka organskoj solidarnosti), pa ga pojava razmrvljenog rada
u kapitalizmu zbunjuje, jer odstupa od njegove osnovne evolutivne zamisli. Za Dirkema je
industrijska podjela rada anomika, neprirodna i nemoralna. Industrijska aktivnost svakako
da nije bez razloga; ona odgovara potrebama, ali te potrebe nisu moralne prirode. (Dirkem
1972: 97)
Ipak, Dirkem je sklon da i u takvoj podjeli drutvenog rada vidi njenu drugu funkciju. Iako je,
prema njegovom shvatanju, prva funkcija podjele drutvenog rada u industrijskom drutvu
bez moralnog obeleja, njena druga funkcija se sastoji u rastuoj koheziji i organskoj
solidarnosti.
Dirkem, dakle, nastoji da utvrdi u kojoj meri solidarnost, koju uslovljava podjela rada, ini nju
nunom, kako za sva drutva, tako i za kapitalizam. To je u skladu sa njegovim metodolokim
naelom objanjenja u sociologiji, po kome mi uzroke nauno moemo upoznati jedino putem
posljedica koje oni proizvode. Za teko stanje podjele rada u kapitalizmu, kao drutvu u kome
se sve vie povlae vojne, upravne, verske funkcije ispred prevlasti privrednih funkcija, Dirkem
nalazi lek u profesionalnom grupisanju.
Tri najvanije zajednike take kod Marksovog i Dirkemovog shvatanja drutvenog rada su:
Prvo, oba smatraju da je podjela drutvenog rada osnova drutvenog ivota, pa prema tome i
osnovni drutveni zakon.

129

Drugo, kod oba se razmatra problem podjele rada u vezi sa profesionalnim grupisanjem u
strukturi drutva. U ovom drugoj slinosti, sadrane su i izvesne zajednike crte u kritici
industrijske podjele rada u kapitalizmu, sa tom razlikom to se Marksova kritika otro obruava
na same temelje kapitalistikog naina proizvodnje drutvenog ivota, a Dirkemova kritika se
izraava vie u vidu blagog prekora industrijskog civilizaciji koja mu muti osnovnu zamisao o
uticaju podjele rada na rastuu solidarnost individua u drutvu.
Tree: njihov zajedniki pogled na umee i profesionalnog rada i drutvenog grupisanja. Dok
Dirkem izriito naglaava znaaj profesionalnog grupisanja za ponitavanje negativnog dejstva
industrijske podjele rada, dotle Marks samo u nagovetajima dotie vrlinu poziva i njegovu
degradaciju u kapitalizmu. Naime, Dirkem je posvetio vie panje profesionalnom grupisanju,
a Marks je o tome vie govorio uzgredno. Marksu je bio prevashodni cilj da analizira svojinske
odnose u drutvu, pa je zanemarivao potrebu analize onih oblika drutvenog grupisanja koji
se ne zasnivaju na svojinskom principu. Zbog toga ovu treu zajedniku karakteristiku
Marksovih i Dirkemovih shvatanja, prije svega treba shvatiti kao dodirnu taku u kojoj Dirkem
istie znaaj profesionalnog grupisanja za odstranjivanje negativnih posljedica industrijske
podjele rada, a Marks tek pominje umee poziva kao vrlinu ljudskog rada, koja se degradira u
kapitalizmu.
Prema tome, moemo da tvrdimo da su dvojica najizrazitijih teoretiara podjele drutvenog
rada naznaili okvir analize profesionalizacije rada. Taj okvir sainjava, sa jedne strane,
Marksova analiza drutvene podjele rada (odnos umnog i fizikog, naredbodavnog i izvrnog,
otuenog i slobodnog) i svojinskih odnosa koji su u vezi sa njim, a sa druge strane je Dirkemova
analiza profesionalnog grupisanja kao posljedice (tehnike) podjele rada u industrijskoj
civilizaciji.
Marks (faktori) ekonomski sistem, odnos svojine, klase i kaste, profesije i druge grupacije,
institucionalna organizacija drutva, razvitak podele rada i stvaranje nacija i meunacionalno
povezivanje, druge pojave koje nastaju u okviru otuenja u procesu rada i drutvenim
odnosima.
DIRKEM solidarnost, razvoj linosti i glavni tipovi drutva, slabljenje religije, razvitak
upravnog prava i dravnog aparata, drutvena pokretljivost.

130

O ISTORIJSKOM RAZVOJU DRUTVA PREMA MARKSU

Marksov opti kauzalni model istorije i evolucije na jednoj strani ima niz fundamentalnih
odnosa izmeu ljudskih potreba, proizvodnje i tehnologije. i povratni kauzalni procesi su
kljuni u razumevanju zato drutva imaju istoriju, kako je jedan skup potreba zadovoljen,
pojavljuju se druge i vode dalje tehnoloke inovacije i proizvodnju.
Sredite Marksove teorije drutva ine odnosi u vezi sa kontrolom nad sredstvima za
proizvodnju.
instrumentima sile i proizvodnjom kulture. Za Marksa istorija svakog dosadanjeg drutva je
zapravo istorija klasnih borbi.
Promena od feudalizma ka kapitalizmu nije bila istorijska sluajnost, ve neminovna posledica
situacije u kojoj su ljudi delali u svom interesu. Po Marksu, ugnjeta i ugnjeteni vodili su
neprekidno borbu, koja se uvek zavravala revolucionarnim preobraajem celog drutva ili
zajednikom propasti klasa koje su se borile. U svim istorijskim epohama nalazimo podelu
drutva na razliite stalee. U starom Rimu imamo patricije, vitezove, plebejce, kmetove, a u
modernom drutvu se taj jaz pogorao stvarajui nove klase.
Otkrie Amerike, otkrie morskog puta oko Afrike stvorili su nov teren novoj buroaziji.
Ljudi stvaraju istoriju tako to menjaju okruenje u kojem ive stvarajui nove potrebe i nove
tehnologije koje zadovoljavaju te potrebe, i samim tim nastaje drutvena stratifikacija.
Dotadanji feudalni nain rada nije vie uspevao da zadovolji potranju koja je rasla sa novim
tritima. Na njihovo mesto dola je manufaktura. Tada se pojavljuje industrijski srednji stale.
Kako su trita rasla ni manufaktura nije bila dovoljna i na njeno mesto dolazi moderna krupna
industrijalizacija. Krupna industrija stvorila je svetsko trite koje je bilo pripremljeno otkriem
Amerike. Tako mi vidimo kako je sama moderna buroazija proizvod dugog razvitka i niza
prevrata u nainu proizvodnje i razmene. Buroazija je u istoriji odigrala snanu
revolucionarnu ulogu. Gde god da je dola na vlast, buroazija je razorila sve feudalne,
patrijarhalne i idiline odnose, i nije ostavila izmeu oveka i oveka nikakvu drugu vezu osim
golog interesa. Buroazija ne moe postojati a da neprekidno ne uveava orua za
proizvodnju, dakle odnose proizvodnje i samim tim i drutvene odnose.
Buroazija je eksploatacijom svetskog trita dala kosmopolitski karakter proizvodnji i
potronji svih zemalja. Unitene su prastare nacionalne industrije i unitavaju se svakodnevno
jo uvek. A kako je u materijalnoj, tako je i u duhovnoj proizvodnji. Duhovni proizvodi pojedinih
nacija postaju opte dobro.
Prve pretpostavke svake ljudske egzistencije a prema tome i cele istorije je da ljudi mogu imati
mogunost da ive da bi mogli stvarati istoriju. Prvo istorijsko delo je proizvodnja sredstava za
zadovoljenje svojih potreba, proizvodnje samog materijalnog ivota i to je osnovni uslov cele
istorije. Druga injenica sastoji se u tome da sama prva zadovoljena potreba, aktivnost

131

zadovoljavanja i ve steeno orue zadovoljavanja vodi novim potrebama. Trei odnos koji se
ovde odmah od samog poetka ukljuuje u istorijski razvitak, sastoji se u tome da ljudi koji
svakodnevno ponovo stvaraju svoj vlastiti ivot poinju stvarati druge ljude, razmnoavati se.
Proizvodnja ivota kako vlastito pomou rada, tako i tueg pomou raanja, pojavljuje se ve
odmah kao dvostruki odnos, s jedne strane kao prirodni, a sa druge strane kao drutveni odnos
- drutveni u tom smislu to se pod njim podrazumeva zajedniko delovanje vie individua bez
obzira pod kakvim uslovima, na koji nain i zbog koje svrhe. Odavde proizilazi da je odreeni
nain proizvodnje ili industrijski stepen povezan sa odreenim nainom zajednikog delovanja
ili drutvenim stepenom, a ovaj nain je jedna proizvodna snaga.
Glavni oblik vlasnitva za vreme feudalne epohe sastojao se iz zemljinog poseda i kmetovskog
rada, a sa druge strane iz vlastitog rada sa malim kapitalom. U vreme cvetanja feudalizma
podela rada je bila beznaajna.
Zakljuak je da posle prvobitnih istorijskih odnosa nalazimo da ovek ima i svest koja se ovde
pojavljuje u obliku jezika. Svest je samo svest o najblioj oseajnoj okolini i svest o ogranienoj
povezanosti sa drugim osobama i stvarima iznad individue koja postaje svesna sebe. Sa time
se istovremeno razvija podela rada koja prvobitno nije bila nita drugo nego podela rada u
polnom aktu, a zatim koja se vri sama po sebi pomou prirodnih sklonosti. Podela rada
postaje stvarno podela tek od trenutka kada nastupa podela materijalnog i duhovnog rada i
tada svest moe stvarno uobraziti da je neto drugo nego svest u postojeoj praksi. Od tog
trenutka, svest se moe odvojiti od sveta i prei na stvaranje iste teorije, teologije, filozofije,
morala itd.
S podelom rada data je istovremeno i raspodela, odnosno nejednaka raspodela rada i njegovih
proizvoda. Podelom rada istovremeno je data i protivrenost interesa pojedinane individue i
zajednikog interesa svih individua koje meusobno se obraaju.
Marksova pretpostavka ljudske istorije
Prva pretpostavka cele ljudske istorije je egzistencija ivih ljudskih individua. Ljudi se razlikuju
od ivotinja onda kada ponu proizvoditi sredstva za ivot. Time to proizvode svoja sredstva
za ivot, ljudi proizvode indirektno i materijalni ivot. Proizvodnja nastaje tek umnoavanjem
stanovnitva to pretpostavlja meusobni odnos individua. Meusobni odnos razliitih nacija
zavise od toga koliko je svaka od njih razvila svoje proizvodne snage.
Razliiti razvojni stadijumi podele rada:
1.

Plemensko vlasnitvo. Ona odgovara nerazvijenom stepenu proizvodnje na kojem

narod ivi od lova, ribolova, stoarstva ili u najboljem sluaju, od zemljoradnje.
Podela rada na ovom je stepenu jo veoma malo razvijena. Drutveno ureenje
patrijarhalne poglavice plemena, lanovi plemena i robovi.

132

2.

Antiko optinsko i dravno vlasnitvo. Ujedinjenje vie plemena u jedan grad

putem ugovora ili osvajanja sa kojim se uporedno razvija i privatno vlasnitvo.

3.

Feudalno ili staleko vlasnitvo. Ako je antika proizala iz grada, srednji vek je
proizaao iz sela. Ovu promenu uslovilo je zateeno retko, i preko velike zemljine
povrine, ratrkano stanovnitvo, kmetovi kao neposredna proizvoaka klasa.
Glavni oblik vlasnitva za vreme feudalne epohe sastojao se, sa jedne strane, iz
zemljinog poseda, a sa druge strane iz vlastitog rada sa malim kapitalom.

Sredite Marksove teorije

1. odnosi u vezi sa kontrolom sredstava za kontrolu;
2. instrumentima sile;
3. proizvodnjom kulture.
Pretpostavke (istorijski razvoj):
1. proizvodnja sredstava za ivot zadovoljenje potreba;
2. stvaranje novih potreba (nakon zadovoljenja prethodnih);
3. umnoavanje stanovnitva (prirodni i drutveni odnos).

133

DIRKEM
POJAM, ZNAAJ I ULOGA DRUTVENE INJENICE U DIRKEMOVOJ SOCIOLOGIJI
-

sa drutvenim injenicama treba postupati kao sa stvarima

drutvo slino ostatku prirode, moe se posmatrati kao priroda

drutveni realizam

metod prirodnih nauka

postupati sa drutvenim injenicama kao sa stvarima ne znai nuno da su one materijalne,

ve to znai zauzeti poseban stav prema njima prilikom istraivanja, znai da su one
spoljanje i da se ne mogu saznati introspekcijom

drutvo se ne moe svesti na pojedince, sadrina drutvenog ivota se ne moe objasniti

isto psiholokim iniocima

drutvene injenice su naini delanja, miljenja i oseanja koji su spoljanji za pojedinca,

one su i prinudne za pojedinca

pojedinci vremenom internalizuju drutvene injenice

strukture, norme, vrednosti i verovanja navode na odreeni tip ponaanja ili miljenja i
nameu odreene granice u ponaanju i miljenju, a kada se ove granice prekre pojavljuju
se sankcije za prekrioce

on zagovara to da se prema drutvenim injenicama postupa kao prema stvarima, one su

polazita za drutvenog naunika, on prouava ono to moe da opazi, a ne ideju koju ljudi
imaju o neemu

on je smatrao da se moral, ideje, vrednosti mogu izuavati na nauni nain

pri naunom istraivanju sociolog ne sme da koristi pojmove koji nisu definisani, tj. mora
da izbaci sve zdravorazumsko znaenje pojmova

moraju se eliminisati sve line pristrasnosti i zablude

fenomen koji se istrauje mora biti jasno definisan

za predmet istraivanja uvek uzeti samo jednu grupu pojava prethodno definisanih
pomou izvesnih spoljnih obeleja koja su im zajednika i istim istraivanjem obuhvatiti
sve pojave koje odgovaraju ovoj definiciji

na taj nain on klasifikuje injenice na osnovu njihovih svojstava, svaki drugi naunik moe
da doe do istog

134

sociolozi esto smatraju da nije prethodno potrebno definisati pojmove, zato to se bave
stvarima koje su svima poznate, ali nauno shvatanje o ovim stvarima, se moe razlikovati
od laikog

esto sociolozi stvaraju krnje definicije, odnosno izbace neke stvari koje po svojim
obelejima pripadaju odreenoj grupi

to to stvari definiemo na osnovu njihovih spoljnih obeleja, ne znai da ih time

objanjavamo, to predstavlja samo polaznu taku istraivanja

kad sociolog istrauje drutvene injenice, on treba da ih posmatra tako da su izdvojene

od svojih individualnih manifestacija

mora se pronai empirijski indikator fenomena koji se istrauje

drutvene injenice su sui generis, one postoje nezavisno od onoga ko ih prouava

Dirkem je smatrao da drutvene injenice treba objanjavati pomou drugih drutvenih

injenica, a nikada pomou injenica manje optosti (biolokih, psiholokih)

NAIN DA OPRAVDA POSTOJANJE SOCIOLOGIJE KAO ZASEBNE NAUKE

kada se pristupa objanjenju drutvene pojave treba odvojeno istraivati stvarni uzrok
koji je izaziva i funkciju koju ona vri

insistirao je i na kauzalnom i na funkcionalnom objanjenju

kauzalnu analizu karakterie istraivanje prethodeih uslova koji proizvode odreeni

rezultat, a funkcionalnu odreivanje posledica drutvene injenice za drutvenu celinu ili
za iri kontekst u kojem je ona locirana

prvo utvrujemo nain na koji je neka pojava nastala, pa tek onda odreujemo njene
funkcije

objanjenje drutvenog ivota treba da se trai u prirodi samog drutva

celina nije jednaka sa zbirom svojih delova, ona je neto drugo i njena svojstva se razlikuju
od onih koja imaju delovi koji je obrazuju

drutvo nije prost zbir jedinki, ve sistem, obrazovan njihovim udruivanjem, predstavlja
osobenu stvarnost koja ima svoja sopstvena obeleja

izmeu psihologije i sociologije postoji isti prekid jedinstva kao izmeu biologije i fizikohemijskih nauka

odluujui uzrok drutvene injenice treba traiti meu prethodnim drutvenim

injenicama, a ne meu stanjima pojedinane svesti

135

funkcija drutvene injenice moe biti samo drutvena, tj. ona se sastoji u stvaranju
drutveno korisnih posledica

Dirkem je ovaj koncept razvio borei se da sociologiju, kao tada novu disciplinu, odvoji od ve
postojeih disciplina, psihologije i filozofije. Drutvene injenice po Dirkemu, su predmet
prouavanja sociologije.
Drutvena injenica je svaki, utvren ili ne, nain injenja, miljenja, oseanja koji je u stanju
da na pojedinca vri spoljnu prinudu ili jo koja je opta u itavom datom drutvu, imajui
sopstveno postojanje nezavisno od njenih pojedinanih ispoljavanja.
ovek i kad vri svoje dunosti brata, supruga, prijatelja, ispunjava dunosti koje su izvan njega
i koje su odreene u pravu i obiaju. ak i kad osea njihovu stvarnost, ta stvarnost je i dalje
objektivna jer ih ovek nije stvorio, ve ih je primio putem vaspitanja. Verovanja i obiaje svog
religioznog ivota, vernik raajui se zatie potpuno izgraene i takve ih prihvata. Ako su one
postojale pre njega znai da su izvan njega.
Takvi obrasci ponaanja ili miljenja, za pojedinca, su ne samo spoljni ve oni imaju zapovednu
i prinudnu mo na osnovu koje mu se nameu, hteo on to ili ne. Kada mi prihvatamo odreene
obrasce ponaanja, kada smo saglasni sa njima ta prinudna mo se ne osea. Meutim, im
pokuamo da im se odupremo ta prinudna mo se osea, jer nailazimo na otpor. Moralna
pravila, religijske dogme, finansijski sistem...
Ako ne elim da potujem obiaje u zemlji u kojoj ivim, ako se ne povinujem drutvenim
konvencijama, podsmeh i odbijanje koje dobijam od strane drugih ljudi zbog takvog ponaanja
stvara iste posledice kao i kazne u pravom smislu.
Vremenom, ako ta prinuda prestaje da se osea, to je zato to ona prerasta u naviku, a ne zato
to vie ne deluje. Vaspitanje ima za cilj da bie uini drutvenim i taj pritisak koji pojedinac
osea jeste pritisak sredine koja tei da ga obrazuje po svom liku, a roditelji i uitelji su samo
posrednici.
Drutvene injenice nemaju za podlogu pojedinca, one je jedino mogu imati u drutvu.
Drutvenu injenicu imamo samo tamo gde postoji neko ureenje.
to se tie njihovih linih ispoljavanja, one svakako imaju neeg drutvenog, ali svaka od njih
zavisi i od organsko-psihikog sastava pojedinca i posebnih okolnosti u kojim se pojedinac
nalazi. Tako da one nisu socioloke u pravom smislu, ve se mogu nazvati socijalno-psihikim
pojavama.
Pravila koja se odnose na posmatranje drutvenih injenica
Drutvene injenice se moraju posmatrati kao stvari. Drutvene pojave su stvari i tako sa njima
treba i postupati. Stvar je sve ono to je dato, sve ono to se pokazuje ili namee posmatrau.
Postupati sa pojavama kao sa stvarima znai postupati sa njima kao sa podacima koji ine
136

polaznu taku nauke. Drutvene pojave treba da posmatramo u njima samima, nezavisno od
svesnih subjekata koji ih zamiljaju, treba ih prouavati spolja kao spoljne stvari: jer nam se u
tom svojstvu pokazuju.
Poto nam je spoljanost stvari data kroz oset moe se rei, a oset lako moe biti subjektivan.
Tako da u prirodnim naukama pravilo je da se uklone ulni podaci kod kojih postoji opasnost
da budu suvie lini da bi se zadrali jedino oni koji imaju dovoljan stepen objektivnosti.
Sociolog, dakle, kad poinje da istrauje neku vrstu drutvenih injenica, treba da nastoji da ih
posmatra sa one strane gde se one javljaju izdvojene od njihovih individualnih manifestacija.
Drutvena injenica je svaki nain injenja, miljenja i oseanja. Drutvene eksterne (spoljanje)
i prinudne. Ako injenice (npr. religija) postoje pre nekog oveka, to znai da su izvan njega
(eksterne). One imaju zapovednu i prinudnu mo. Podloga drutvenih injenica je drutvo
(ureenje), ne individua. Drutvene injenice se moraju posmatrati kao stvari. Drutvene
injenice zavise od: organsko psihikog sastava pojedinca i posebnih sklonosti u kojima se
pojedinac nalazi. Drutvene injenice su socijalno-psihike pojave.

137

OSNOVNE ODLIKE DIRKEMOVOG KONCEPTA SOCIOLOGIJE I NJENE DRUTVENE FUNKCIJE

Dirkemovo fundamentalno pitanje: ta je osnova integracije i solidarnosti u ljudskim
drutvima? U poetku njegovog stvaranja odgovor na ovo pitanje mogli smo da sagledamo sa
makrosocioloke perspektive(drutvo se posmatra kao celina), a u kasnijem radu usmerio je
panju na mikrosocioloke osnove solidarnosti(rituali, interakcija ljudi licem u lice)
Teio je ka stvaranju dobrog integrisanog drutva i nastojao je da prepozna sve patologije
drutvenog poretka.
Dirkemova vizija sociologije:
1. nauka koja moe da otkrije socioloke zakone;
2. teorija mora tragati za optim uzrocima fenomena, jer jedino na ovaj nain se mogu
otkriti apstraktni zakoni socijalne organizacije. Zakoni se otkrivaju putem kauzalne i
funkcionalne analize drutvenih injenica;
3. u metodolokom smislu nauka o drutvu je mogua jedino ako se moralni i socijalni
fenomeni smatraju distinktivnim stvarnostima;
4. da bi se razvila nauka o drutvu neophodno je koristiti istorijske, komparativne i
eksperimentalne tehnike, kao i tehnike posmatranja.
U Podeli drutvenog rada opisao je kljune mehanizme putem kojih sloeni drutveni sistemi
obezbeuju drutvenu integraciju pojedinaca.
U Samoubistvu naglaava znaaj integracije pojedinaca u drutvenu strukturu i kulturu.
U Elementarnim oblicima religijskog ivota: rituali usmereni ka simbolikoj predstavi grupe
ine osnovu mikrodrutvene integracije sa implikacijama po makrodrutvenu strukturi i
kulturu u celini.
Analizom drutvenih injenica kao eksternih i prinudnih doprineo je definitivnoj afirmaciji
sociologije kao zasebne naune discipline.
Navodi da je osnovni predmet sociologije drutvena injenica koju shvata kao predmet
delanja, miljenja i oseanja koji je spoljanji za pojedinca i koji ga kontrolie putem prinude;
drutvene injenice imaju eksterni (pojedinci se raaju u okviru postojeih struktura i sistema
vrednosti, verovanja i normi) i prinudni karakter.
Nauku treba iskoristiti za poboljanje drutva i da bi ovo bilo mogue neophodno je saznanje
o tome ta je normalna, a ta patoloka drutvena pojava. U suprotnom, ne bismo znali koje
drutvene injenice valja stvarati i implementirati, a koje treba izbegavati. Da bi se odredila
drutvena normalnost, potrebno je otkriti ta je najee i najtipinije u drutvima odreenog
tipa ili na odreenom stupnju evolucije i ono to znatno odstupa od ovog procesa smatrao je
patolokim.

138

Njegovu socioloku teoriju odlikuju mnogi teorijski principi socijalne teorijske diferencijacije.
On u meuodnose stavlja moralnu gustinu, stopu interakcije, kometitivanost i diferencijaciju.
Dirkemovim spisima intelektualnu snagu daje bavljenje ogranienim brojem problema. Jedan
od glavnih zadatka sociologije Dirkem je video u ustanovljenju sociologije na empirijskoj
osnovi. On je pokuavao da odredi preciznije shvatanje sociolokog metoda. Druga Dirkemova
briga bila je da se hvata u kotac sa spornim pitanjem smisla uspona individualizma u
drutvenim naukama.
Obuzetost izvorima i prirodom moralnog autoriteta trea je tema koje se provlai kroz sva
Dirkemova dela. Verovao je da posmatranje injenica i razvoj teorija mogu dovesti do korpusa
znanja koje moe biti upotrebljeno za stvaranje boljeg drutva. U svom pristupnom
predavanju ocrtao je prikaz izgleda sociologije. Ona je nauka koja se upravo raa. Umesto da
o njenim mogunostima raspravljamo apstraktno mi treba da pokrenemo proces uvoenja
konkretnih sociolokih prouavanja. Ona se mogu primeniti za rasvetljavanje tradicionalnih
filozofskih problema preoblikovanih vise iskustvom. Moralne pojave moraju se prouiti
nauno kao sistem prirodnih pojava, da bi smo mogli resiti kako da se ponaamo moralno. U
Samoubistvu, Dirkem pokuava da pokae korisnost svog sociolokog metoda.
Drutvena morfologija je znaajan koncept Dirkemove sociologije. Ona podrazumeva
bavljenje prirodom funkcijom, brojem, ureenjem, i meusobnim odnosima delova strukture.
Glavne varijable drutvene strukture su njena veliina i funkcije u odnosu jednih prema
drugima. Znaajan koncept njegovog rada su drutvena solidarnost i kolektivna svet.
Drutvenu morfologiju deli na materijalnu i moralnu gustinu, i ta dva koncepta cine kljucne
kauzalne veze i eksplanatorne varijable u njegovom sistemu.
Dirkem se bavi i funkcionalnom analizom, smatrajui je razliitom od kauzalne. Koncept
funkcije bio je od centralnog znaaja za njegovu viziju upotrebe sociologije radi poboljanja
drutva. Taj koncept omoguio mu je da sudi o tome da li odreena struktura funkcionie
normalno unutar okvira nekog drutva.
Zadaci sociologije: 1. Ustanovljenje sociologije na empirijskoj osnovi (preciznije shvatanje
sociolokog metoda) 2. Smisao uspona individualizma u drutvenim naukama. 3. Obuzetost
izvorima i prirodnog moralnog autoriteta.

139

POJAM ZNAAJ I OBLICI MANIFESTOVANJA KOLEKTIVNE SVESTI

Dirkem definie kolektivnu svest kao determinantni sistem u smislu totaliteta verovanja koja
su zajednika prosenim pripadnicima istog drutva, koji je nezavisan od pojedinanih svesti
koje poseduju pojedinci. Ona je emocionalni segment koji poseduju svi, oseaj pripadnosti,
vezanosti i moralne obaveze prema zajednici koji je iznad nas (nije dovoljno da oseaji budu
jaki, moraju biti tano odreeni i moraju se odnositi na tano odreene postupke). Ima
sopstvena svojstva, svoje uslove postojanja, svoj nain razvitka. Ona se ne menja sa svakim
naratajem ve ih vezuje jedne za druge, oni prolaze, ona ostaje. Pojedinci se raaju u
kolektivnoj sveti (ili kulturi) odreenog drutva, to regulie njihovu percepciju i ponaanje.
Dirkem kolektivnu svest smatra varijabilnim entitetom, a ne datou. Ona predstavlja osnovu
drutva, koja se po strukturi i saznajnim mogunostima kvalitativno razlikuje od individualne
svesti. Individualna svest sposobna je za preradu ulnih podataka dok je kolektivna stvaralac
saznanja. Iz ovoga proizilazi Dirkemovo shvatanje da poreklo saznanja treba traiti u
kolektivnoj svesti, odnosno ritualima i religiji kao prvobitnoj kolektivnoj svesti. Razvoj saznanja
odvija se putem promena kolektivne svesti, a kolektivna svest menja se sa promenama
drutvenog stanja, odnosno moralne gustine stanovnitva koja pre svega podrazumeva stepen
drutvene interakcije meu pojedincima. Prema Dirkemu sve znaajnije promene u
kolektivnoj svesti nastaju u trenucima izuzetne zbijenosti drutva kada dolazi do kolektivnog
zanosa. U drutvima mehanike solidarnosti stepen kolektivne svesti je izuzetno visok
dominira pojedincima, regulie im misli, a akcije su ograniene kako kolektivnom sveu tako
i ogranienjima kohezivnih srodnikih jedinica. U otvorenim drutvima, odnosno drutvima
organske solidarnost, i Dirkem ostavlja mogunost intenzivnijeg uticaja individualne svesti na
kolektivnu zbog sve veeg vrednovanja integriteta pojedinca, kolektivna svest je apstraktnija,
a individualna sloboda sve vea. Iz ovoga sledi da je mehanika solidarnost zasnovana na
slinostima, a organska na razliitostima.
Kolektivna svest se kvalitativno razlikuje od individualne svesti. Individualna svest za preradu
ulnih podataka. Kolektivna svest stvaralac znanja Mehanika solidarnost visok stepen
kolektivne svesti. Organska solidarnost vei uticaj individualne svesti.

140

ODNOS MARKSOVOG I DIRKEMOVOG KONCEPTA PODELE RADA

Dirkemovo delo Podela rada na kraju ima jedno iznenaenje. Poslednji odeljak knjige, bavei
se les formes anormales podele rada jedva da ima veze sa ovim delom u celini, pa bi se sa
izvesnim pravom mogao uzeti za beznaajan dodatak ovoj tezi. Ali, to je moda najvaniji deo
knjige, jer Dirkem u njemu izlae simptomatologiju krize evropske kulture, kako ju je on video,
i elemente programa drutvene reforme. Njegovi komentari u ovom odeljku jesu odlomini i
pomalo nejasni, ali oni otelovljuju jednu teoriju o sukobu klasa u besklasnom drutvu koja Sen
Simonu duguje vie nego Marksu, i ustanovljuju okvir unutar kojega e Dirkem kasnije pokuati
da prikae poreklo i smisao marksizma kao posebnog tipa socijalistike doktrine. Sam termin
klasa, meutim teko da se i pojavljuje u Podeli rada, a jedno odgovarajue shvatanje
Dirkemovog stava zahteva zakon rekonstrukcije.
Dirkem nije voleo termin industrijsko drutvo, koji je Sen Simon uveo u miljenje o drutvu, i
kritiki se odnosio prema nekim Sen Simonovim idejama. Ipak se vrlo iscrpno sluio Sen
Simonom i postoji jedan znaajan tok, od Sen Simona preko Dirkema, do novijih autora u
sociologiji koji su razraivali unekoliko slino stanovite, koje bi se generiki moglo nazvati
teorijom industrijskog drutva'. Ta teorija je dugo sluila kao koncepcija klasnog sukoba i
drutvenog preobraaja u modernoj eri alternativna za onu koju je nudio Marks, i dala je, bar
posle Dirkema, sliku prirode i verovatno sudbine samog marksizma.
Klasne borbe i prenja koja nalazimo u razvoju drutava XIX veka ne ukazuju na pojave neke
nove forme klasnog drutva (kapitalizma), ve potiu iz napetosti svojevrsnih prelazu iz
mehanike u organsku solidarnost. Klasni sukob izraava nepotpuno ostvarivanje organske
solidarnosti u novonastajuem industrijskom poretku. Dve vrste povezanih promena nune su
da se taj prelaz dovri. Jedna je regulisanje industrijskog sporazumevanja koje je u
demoralisanom ili anominom stanju zato to novi poredak moralnog individualizma jo nije
celovito ustanovljen. Druga vrsta promena o kojoj je re jeste dovravanje procesa
strukturalne promene, zaetih uraznoliavanjem podele rada. Sukobi najamnog rada i
kapitala, prema Dirkemu, proizilaze iz zdruenosti ta dva skupa. Moralno regulisanje industrije
zahteva se na dve ravni: na ravni privrede u celini i na ravni samog sistema zanimanja. Prvo se
mora postii kroz dravu, drugo kako je Dirkem tvrdio posle 1902 kroz razvoj strukovnih
udruenja ili korporacija.
U mnogim sporednim raspravama Dirkem je naglaavao taj svoj poziv na moralno regulisanje
industrije, kao put nadvladavanja anomije, ne priznajui dovoljno druge drutvene promene,
koje je video kao celinski deo. Organska solidarnost pretpostavlja drutvenu pravdu i
jednakost prilika, ili ne moe da funkcionie normalno. Drutva u kojima je preovlaivala
mehanika solidarnost bila su hijerarhijski organizovana s obzirom na spoljanje nejednakosti
izvedene iz drutvenih okolnosti roenja pojedinaca, kao to su plemiki prerogativi i nasledno
prenoenje privatne svojine. Prvi su iskorenjeni, pa tako mora biti i sa drugim. U organskoj
solidarnosti, kada se bude potpuno razvila, jedino naelo za upravljanje deobom drutvenih i
materijalnih nagrada koje je saglasno s novim moralnim poretkom jeste naelo unutranjih
141

nejednakosti to jest, nejednaka deoba dara i sposobnosti. Svaka spoljanja nejednakost,

kae Dirkem, dovodi u pitanje organsku solidarnost. Iako Dirkem to nigde nije video izriito,
ini se jasnim da je posredi projekcija jednog emergentnog besklasnog drutva, ako se pod
besklasnim razume drutvo u kojem pojam klase gubi svoj smisao. Zreli industrijski poredak,
kako ga je predviao Dirkem, treba da bude uraznolien bono i hijerarhijski: na kraju krajeva,
njegov temelj je uraznoliena podela rada. Ali to e biti pravino u tom smislu to e u njemu
vladati jednakost mogunosti. U Podeli rada Dirkem nije razradio posledice ove analize po
budunost marksizma i drugih formi socijalizma. Kasnije, on je bio kadar da to uini sasvim
lako. Socijalizam jeste proizvod prelazne faze, koja prethodi zreloj organskoj solidarnosti: on
je jedan izraz, jedan simptom, tako stvorenih napetosti. Shodno tome, mada predviaju neke
potrebe drutva, kao to su one za moralnim regulisanjem industrije i ublaavanjem drutvene
nepravde, socijalistike teorije ipak nisu tana dijagnoza drutvenih stanja koja su ih stvorila.
Podela rada je taj faktor koji po najvie utie na razvoj drutva. Ona je prola kroz mnogo
istorijskih perioda i prilagoavala se svakom od njih. Osnovna funkcija podele rada je da
izmeu dve ili vie linosti stvore oseanje solidarnosti. kako je podela rada kroz ljudsku
istoriju menjala svoje oblike i prilagoavala se trenutnim situacijama tako je i solidarnost
pratila te promene, Dirkem izdvaja dva tipa solidarnosti. To su mehanika i organska
solidarnost.
Mehanika solidarnost tipina je za starije oblike drutvene organizacije. Stari oblici drutvene
organizacije predstavljaju sva predindustrijska drutva. Nerazvijena podela rada bila je
najupeatljiviji deo ovakvih drutava. Bez razvijene podele rada nema ni interakcije u velikoj
meri samim tim podela rada i nije mogla mnogo da utie na mehaniku solidarnost. Posto se
veina pojedinaca bavila slinim poslovima u zajednici jasno je da iz te slinosti proizilazi tj.
nastaje mehanika solidarnost.
Mehanika solidarnost u ovom sluaju nije ta koja povezuje drutvo, ono se povezuje
normama i pravilima koja moda nisu u pisanoj tj. zvaninoj formi ali postoje. Posto je podela
rada nerazvijena i pojedinci nemaju mogunosti da se razvijaju drutvo se onda sastoji iz
gomile istomiljenika. Pojedinci sastavljeni u grupu u kojoj svi dele iste vrednosti iste obiaje
isti posao obavljaju isto misle. Kolektivna svest je u prednosti nad individualnom bas zbog tih
istih vrednosti. Mehanika solidarnost je odraz nepostojanja organizacije svi rade sve nema
diferencijacija u ulogama. Drutvo sa jednakim pojedincima koji imaju jednake uloge.
Organska solidarnost je postavljena na sasvim drugaijim temeljima.
Podela rada ovde igra najveu ulogu, ona je razvijena samim tim ona razvija drutvo i
slobodnog pojedinca. Stvarajui slobodne pojedince podela rada stvara solidarnost koja
proistie iz razlika izmeu tih pojedinaca. Sto je podela rada naprednija to pojedinci vise
napreduju i jaaju solidarnost. Svako obavlja svoju funkciju u drutvu i na taj nain svako zavisi
od svakog. svako radi svoj posao a oni zajedno cine mehanizam. ova vrsta je tipina za
industrijska drutva jasno je onda zato je podela rada toliko razvijena sa samim tim i drutvo.
142

Industrijalizacija je donela usitnjavanje poslova pojedinci su postavljeni na odreene poloaje

u sistemu i na taj nain je svako imao svoju ulogu.
Individualnost koja se razvijala stvarala je bolja drutva, jer je svako mogao da iskae svoje
stavove i miljenje.
kod organske solidarnosti je zastupljeno restitutivno pravo, ono predstavlja sankcije koje su
tipine za porodino ustavno i graansko drutvo. Obaveze koje proizilaze iz ugovorenih
odnosa su obavezne za pojedinca, ukoliko se taj odnos narui sledi propisana kazna koja ne
mora da bude velika u toj meri i pogubna za pojedinca kao u drutvima mehanike solidarnost.
Marks i podela rada
Za razliku od Dirkema koji smatra podelu rada kljunom za nastanak organske i mehanike
solidarnosti, Marks u njoj vidi povod za drutvenim sukobom.
smatra da iz podele rada nastaju dve klase, nadreenih buroazije i potlaenog i
eksploatisanog proleterijata. smatra da ova podela dovodi do netrpeljivosti klasa, i do sukoba
interesa zbog toga sto buroaziji odgovara status quo, a eksploatisana klasa ima za cilj
drutvenu promenu.

143

FUNKCIONALNA DIFERENCIJACIJA I DRUTVENA INTEGRACIJA

Dirkem izlae:
1. Sistematologiju krize evropske kulture
2. Elemente programa drutvene reforme
Govori o teoriji o sukobu klasa u besklasnom drutvu i ustanovljuje okvir u kom pokuava da
prikae poreklo i smisao marksizma kao posebnog tipa socijalistike doktrine.
Zakon rekonstrukcije ( shvatanje)
Teorija industrijskog drutva koncepcija klasnog sukoba i drutvenog preobraaja
Da bi se prelo iz mehanike u organsku solidarnost potrebne su dve vrste promena:
1. Regulisanje industrijskog sporazumevanja
2. Dovravanje procesa strukturalne promene
Moralno regulisanje industrije zahteva : ravan privrede u celini kroz dravu i ravan samog
sistema zanimanja kroz razvoj strukovnih udruenja i korporacija.

144

TIPOVI SOLIDARNOSTI I PODELA RADA KOD DIRKEMA

Dirkemovo prvo znaajno delo je Podela drutvenog rada. Osnovna tema podele drutvenog
rada je drutvena solidarnost. Nju bismo danas nazvali drutvenom integracijom. Da bi
objasnio drutvenu solidarnost Dirkem uvodi i analizira mnoge razliite koncepte meu kojima
je i kolektivna svest. On kolektivnu svest definie u smislu totaliteta verovanja i oseanja koja
su zajednika prosenim pripadnicima istog drutva. Drutvenu strukturu je nazivao
drutvenom morfologijom koja podrazumeva bavljenje funkcijom, brojem, ureenjem i
meusobnim odnosima delova strukture. Kao kljune odlike drutvene morfologije Dirkem
navodi materijalnu i dinamiku ili moralnu gustinu. Materijalna oznaava stepen migracija,
rasta populacije i ekoloke koncentracije stanovnitva, a dinamika stepen drutvene
interakcije meu pojedincima. Dirkem razvija tipologiju drutava na osnovu njihovog
karakteristinog tipa integracije ili solidarnosti. Jedan tip je nazvao mehanikom, a drugi
organskom solidarnou.
Dirkemova teorija osvetljava problem istorijske transformacije primitivnih mehanikih
drutava u moderna organska drutva. Ono sto sutinski razlikuje ta dva tipa drutva jeste
drugaije poreklo njihove solidarnosti, kao spone koja ih povezuje i dri na okupu. Kljuni
pojam za razumevanje tog problema jeste drutvena podela rada. Pripadnike drutava koja
karakterie mehanika solidarnost povezuje injenica da svi obavljaju iste poslove (kao to su
lov ili sakupljanje plodova). Drugim reima, u primitivnim drutvima ljude na okupu dri
nerazvijena podela rada ili, jo bolje reeno, njeno odsustvo. Za razliku od toga, u savremenim
drutvima, koja odlikuje organska solidarnost, javlja se razvijena podela rada u kojoj sve vei
broj ljudi obavlja specijalizovane poslove (na primer, jedni prave cipele, drugi peku hleb, trei
podiu decu itd.) Solidarnost ovde proizilazi iz razliitosti; da bi ljudska zajednica funkcionisala
i preivela, potreban je doprinos veeg broja ljudi.
Poveanje dinamike gustine, odnosno poveanje stepena drutvenih interakcija dovodi do
transformacije mehanike u organsku solidarnost. Za dinamiku gustinu drutva vana su dva
inioca. Prvi je sam broj pripadnika drutva: on se neprekidno uveava. Meutim, porast
stanovnitva sam po sebi nije dovoljan da prouzrokuje promene u podeli rada, jer ak i u
drutvima s brojnom populacijom svaki pojedinac moe nastaviti da obavlja najvei deo
potrebnih poslova samostalno. Prema tome, neophodno je da doe do poveanja interakcije
koja se odvija izmeu veeg broja pripadnika drutva. to u drutvu ima vie ljudi, intenzivnije
je takmienje oko upotrebe oskudnih resursa. Poto se svi nadmeu oko svega, rastu drutveni
neredi i sukobi. Nasuprot tome, razvijena podela rada donosi podelu odgovornosti u
raspolaganju resursima. To vodi smanjenju sukoba i jaanju harmonije u drutvu. to je jo
vanije, vea specijalizacija u obavljanju pojedinih zadataka doprinosi veoj efikasnosti i
produktivnosti. Sledstveno, uslonjavanjem i razvojem podele rada bie vie svega za rastuu
populaciju.
Drugi vaan aspekt Dirkemovog argumenta o preobraaju mehanike u organsku solidarnost
jeste tvrdnja da je taj preobraaj praen dramatinom promenom u onome to on naziva
145

kolektivnom sveu, odnosno, totaliteta verovanja i oseanja koja su zajednika prosenim

pripadnicima istog drutva. Ona su kolektivna u smislu da ih nijedan pojedinac ne zna i ne
poseduje u celini.
U malim, neizdiferenciranim drutvima, povezanim mehanikom solidarnou, kolektivna
svest utie na svakoga i od velikog je znaaja za zajednicu. Ljudima su kolektivne predstave
veoma vane. One deluju veoma snano, pa e ljudi verovatno postupati u skladu s njima.
Takoe, kolektivne predstave prilino su rigidne i obino povezane s religijom.
U velikim, izdiferenciranim drutvima, povezanim organskom solidarnou, manje ljudi je pod
uticajem kolektivne svesti. Kolektivna svest nije vie toliko vana. Osim toga, daleko je slabija
i ne vri ni priblino tako jaku kontrolu nad ljudima; mnogo je fleksibilnija i prilagodljivija i
manje je povezana s rigidnim nainom razmiljanja.
Na primer, u primitivnim drutvima koja se zasnivaju na mehanikoj solidarnosti, ljudi
smatraju da je vazno aktivno uestvovati u velikom broju plemenskih aktivnosti, ukljuujui tu
i izbor novog poglavice. Pojedinac koji ne bi eleo da uestvuje u plemenskim aktivnostima bio
bi obeleen od strane kolektiva i ostali lanovi bi ga gledali popreko. Nasuprot tome, u
savremenim drutvima povezanim organskom solidarnou, interesova-nje za takvu politiku
participaciju (na primer, glasanje za predsednika drave) nije ni priblino toliko jako.
Kako da znamo da li je bilo prelaska mehanike solidarnosti u organsku solidarnost? Dirkem
objanjava da te promene moemo opaziti posmatrajui transformaciju pravnog sistema.
Mehaniku solidarnost karakterie krivino pravo. To je oblik prava u kome se prestupnici
otro kanjavaju za svaki postupak koji vrsto integrisana zajednica doivljava kao prekraj
snane kolektivne svesti. Kraa moe dovesti do odsecanja ruku kradljivca.
Pokazatelj postojanja slabe kolektivne svesti i organske solidarnosti jeste restitutivno pravo.
Umesto da pojedince surovo kanjava i za naizgled beznaajne prekraje kolektivne
moralnosti, savremeno drutvo e od njih zahtevati da se dre zakona ili da se oduze onima
kojima su naneli tetu. Recimo, od nekoga ko ukrade moe se zahtevati da plati kaznu, ili da
se odui drutvu tako to e provesti krai period u zatvoru. To je oigledno daleko blaa
reakcija od odsecanja ruke lopovu. Umesto kolektiva, za sprovoenje prava, a time i
ukljuivanje morala u drutvo, staraju se izabrani slubenici (policajci, sudski inovnici).
Tipovi solidarnosti i podela rada kod Dirkema
Dirkemovo prvo znaajno delo bila je objavljena verzija njegove doktorske disertacije, Podela
drutvenog rada. Osnovna tema ovog dela je drutvena solidarnost. Dirkem izuava promene
u oblasti drutvene solidarnosti kako se drutva razvijaju od jednostavnih i neizdiferenciranih
ka sloenim i diferenciranim. Nju bismo danas nazvali drutvenom integracijom, poto se i
Dirkemovo interesovanje odnosilo na to kako su jedinice socijalnog sistema meusobno
koordinisane. Pitanje drutvene solidarnosti se odnosi na nekoliko tema:

146

1. Kako su pojedinci primorani da se oseaju delom veeg drutvenog kolektiviteta?

2. Kako se njihove elje ograniavaju da bi mogli uestvovati u tom kolektivitetu?
3. Kako se aktivnosti pojedinaca i drugih socijalnih jedinica meusobno koordiniu i
usklauju jedne sa drugima?
Dakle, Dirkemova analiza drutvene solidarnosti je zapravo mnogo ira teorija o organizaciji
drutva.
Kako bi objasnio drutvenu solidarnost, Dirkem uvodi i analizira mnoge razliite koncepte,
meu kojima je i kolektivna svest. Dirkem kolektivnu svest definie kao determinantni sistem,
u smislu totaliteta verovanja i oseanja koja su zajednika pripadnicima istog drutva, koji je
nezavisan od pojedinanih svesti koje poseduju pojedinci. Ljudi se raaju u kolektivnoj svesti
odreenog drutva, to regulie njihovu percepciju i ponaanje. Dirkemov kljuni doprinos je
bio to to kolektivnu svest nije smatrao datou, ve varijabilnim entitetom.
Najvei deo svoje karijere je Dirkem je posvetio naporu da istakne naine na koje drutvena
struktura ili drutvena morfologija utie na kolektivnu svest, kao i na individualnu svest i
ponaanje, ali nikada nije eksplicitno upotrebio ove varijable za analizu drutvene strukture.
Sa ovakvim idejama o kolektivnoj svesti i strukturnoj morfologiji, Dirkem je razvio tipologiju
drutava na osnovu njihovog karakteristinog tipa integracije ili solidarnosti. jedan tip je
nazivao mehanikom, a drugi organskom solidarnou i svaki od ovih tipova poiva na
razliitim principima socijalne integracije, podrazumevajui tu i meusobno razliitu socijalnu
morfologiju, razliite simbolike sisteme i razliit odnos izmeu socijalnih i simbolikih
struktura. Dirkemovo razlikovanje mehanikog i organskog je i deskriptivna tipologija
tradicionalnih i modernih drutava, ali i teorijski stav o izmeni oblika socijalne integracije koja
je na delu usled uveane diferencijacije drutvene strukture.
Na deskriptivnom nivou, mehanika solidarnost se zasniva na snanoj kolektivnoj svesti koja
regulie misli i akcije pojedinaca. Pravne norme, koje je Dirkem smatrao najboljim empirijskim
indikatorom za solidarnost, u ovim drutvima su represivne, a sankcije su kaznene. Razlog za
tu represivnost je situacija u kojoj se devijacija od diktature kolektivne svesti smatra
zloinom protiv svih lanova drutva, kao i bogova. Morfologiju ili strukturu mehanikih
drutava ine meusobno nezavisne srodnike jedinice koje organizuju relativno mali broj ljudi
i ovi pojedinci dele snanu posveenost kolektivnoj svesti. Svaka srodnika jedinica je
meusobno slina i samostalno ostvaruje potrebe svojih lanova, dok su individualna sloboda,
izbor i autonomija na niem nivou u drutvima mehanike solidarnosti. Pojedincima dominira
kolektivna svest i njihove akcije su ograniene kako kolektivnom sveu, tako i ogranienjima
kohezivnih srodnikih jedinica.
Organska solidarnost je karakteristina za drutva sa veim populacijama, koja su
organizovana putem specijalizovanih uloga u mnogim razliitim strukturnim jedinicama. nju
karakterie visok stepen meuzavisnosti meu pojedincima i irim socijalnim jedinicama,
zasnovanim na razmeni, ugovorima i normama. U ovim drutvima kolektivna svest je
147

apstraktnija, a karakteriu je opte i sekularne odlike, a pravne norme su restituvnijeg

karaktera. Individualna sloboda je mnogo vea, dok sekularnom i apstraktnom kolektivnom
sveu dominiraju vrednosti potovanja prema integritetu pojedinca.
Dirkemova deskripcija drutava sa navedenim karakteristikama nije statika, ve nudi kauzalni
model drutvene promene. Za njega, promena od jednog tipa solidarnosti i drutva ka drugom
odvija se putem uveanja stepena podele rada, koja je direktno proporcionalna uveanju
materijalne i moralne gustine drutava. Podela rada, dakle, uveava se usled uveanja u
koncetraciji populacije koja takoe i intenzivnije stupa u interakcije. Ekoloke granice,
migracije, urbanizacija, rast populacije, direktno uveavaju broj, a indirektno nivo drutvene
interakcije ili moralnu gustinu odreenog drutva. Tome doprinose i tehnoloke inovacije,
poput novih oblika komunikacije i saobraaja.
Ovo su spiskovi empirijskih uslova koji utiu na osnovnu Dirkemovu eksplanatornu varijabludinamiku ili moralnu gustinu. Kako to moralna gustina utie na podelu rada? Uveana
moralna gustina uveava kompeticiju meu pojedincima koji, ukoliko ele da opstanu, moraju
da imaju specijalizovanije drutvene uloge i da razviju odnose razmene jedni sa drugima.
Uveana stopa interakcije karakteristina je za vee populacije na manjem ekolokom
prostoru i izaziva takmienje i diferencijaciju meu pojedincima.
Dirkem se bavi i funkcionalnom analizom, smatrajui je razliitom od kauzalne. Koncept
funkcije bio je od centralnog znaaja za njegovu viziju upotrebe sociologije radi poboljanja
drutva, a funkcija podele rada je u proizvodnji drutvene solidarnosti ili integracije. Taj
koncept mu je omoguio da sudi o tome da li odreena struktura, poput podele rada,
funkcionie normalno unutar okvira nekog drutva. Na primer, stepen do kojeg podela rada
ne uspeva u proizvodnji drutvene solidarnosti, svedoie o ``patolokom karakteru tog
drutva. Tri patoloke forme podele rada koje izdvaja Dirkem su:
1. anomika podela rada;
2. prinudna podela rada;
3. neadekvatno koordinisana podela rada.
U sluaju anomike podele rada, Dirkem je prepoznao probleme koje sa sobom donosi
tranzicija od drutva mehanike ka drutvu organske solidarnosti. Govorio je o otuenju jer se
pojedinci oseaju povezanim jedino sa monotonijom rasporeda koji diktiraju maine
industrijskog doba, kao i frustracijama izazvanim materijalnom oskudicom i slino. Ali, za
razliku od Marksa, on ovakvo anomino stanje nije smatrao neminovnom posledicom
drutvenih promena. Njegovo reenje predstavljala je reintegracija pojedinaca u kolektivni
ivot zajednice, irenje njihove meusobne zavisnosti i pojavu zajednikih ciljeva koje svi
lanovi drutva mogu posedovati. Nalik na nevidljivu ruku Adama Smita, Dirkem kao da
govori o nevidljivoj ruci kolektiva. On je prepoznao da industrijalizacija, urbanizacija,
specijalizacija i rast birokratske drave smanjuju funkcije religije, porodice, susedstva i slino,

148

i da vode u eventualnu izolaciju i atomizaciju pojedinaca. Meutim, navodio je i kako nove

drutvene strukture mogu promovisati drutvenu strukturu na vie naina:
1. organizacijom specijalizovanih profesija u kolektive;
2. premoavanjem jaza izmeu drave i potreba pojedinaca;
3. pruanjem funkcionalnih alternativa starim lojalnostima religiji, regionima ili srodstvu.
to se tie prinudne podele rada, pripisane i nasledne nejednakosti takoe smatrao
patolokim. Zagovarao je porez na nasledstvo koji bi eliminisao transfer bogatstva kroz
generacije i za njega je bilo pogreno da se bogatstvo u drutvima organske solidarnosti
nasleuje, poto se tada ove steene privilegije mogu koristiti za eksploataciju.
Reenje za anominu podelu rada:
1. reintegracija pojedinaca u kolektivni ivot zajednice;
2. irenje meusobne zavisnosti;
3. pojava zajednikih ciljeva koje svi lanovi drutva mogu posedovati.

149

POJAM DRUTVENE ANOMIJE

Anomija je pre svega odsustvo i poremeaj drutvenih i pravnih normi. Iako negativna anomija
je veoma bitan faktor u sagledavanju odreenog drutva i njegovog razvoja. Kroz nju se
najlake mogu zapaziti odreeni trenuci slabosti drutva jer je Dirkem u anomiji pripisivao
prelazni znaaj i smatrao da je mogue postii drutvenu solidarnost koja e otkloniti anomiju.
Ona je kontra svemu onom e sto podela rada stvor. a ljudi stvaraju anomije u periode anomije
u nekom drutvu na neki nain proveravaju koliko je zaista to drutvo jako i kolika je jaka
kolektivna svest tog drutva.
Organsku solidarnost prati nekoliko problema, ali Dirkema najvie zanima anomija. Kao i ostale
probleme, Dirkem je anomiju posmatrao kao patoloku pojavu, ime je nagovestio da ona
moe da se izlei.
Ako podela rada ne stvara solidarnost, uzrok je u tome to odnosi izmeu organa nisu
regulisani, ve se nalaze u stanju anomije. Govorio je o otuenju jer se pojedinci oseaju
povezanim jedino sa monotonijom rasporeda koji diktiraju maine industrijskog doba, kao i
frustracijama izazvanim materijalnom oskudicom i sl. U svojim knjigama O podeli drutvenog
rada i Samoubistvo on uvodi pojam anomije kao oznaku za stanje drutvene dezorganizacije
koje se pojavljuje pri prelazu drutva iz mehanike u organsku solidarnost, odnosno kada
drutvo nije na svim takama dovoljno integrisano pa ne moe da odri sve svoje lanove u
zavisnosti od sebe.
Dirkem je uveo pojam drutvene anomije da bi oznaio pomanjkanje, suspenziju ili
neefikasnost drutvenih normi, zakona, propisa i vrednosti koje dovodi do dezorganizacije i
destabilizacije drutva, kao i do konfuzije u moralnoj svesti pojedinca, a esto i do
delinkventnog ponaanja. Do stanja anomije dolazi u periodima drutvene i politike krize,
ratova i buna, kao i u vremenima drutvene tranzicije kada vie ne vae ranije norme i
tradicionalne vrednosti a nove jo nisu uspostavljene, to dovodi do pometnje i dezorijentacije
lanova drutva u traganju za socijalno poeljnim obrascima ponaanja. Jedini nain da se tzv.
zlo odnosno anomija izlei jeste u tome da se drutvene grupe uine dovoljno postojanim da
bi mogle vre da dre pojedinca i da bi se on vre vezao za njih. Potrebno je da se on osea
jae vezanim za kolektivno bie koje mu prethodi u vremenu, koje ga nadivljava i nadmauje
sa svih strana. Tada pojedinac ili grupa ponovo pronalazi svoj cilj i svoje prirodno usmerenje.
Anomija moe da se izlei, zato to je patoloka pojava. Anomija je stanje drutvene
dezorganizacije (nedovoljno integrisano drutvo). Jedini nain da se anomija izlei je da se
drutvene grupe uine dovoljno postojanim, da bi vre drale pojedinca tj. da bi se on vre
vezao za njih.
Drutveno-istorijski uslovi podstiu razvoj napredak birokratije: 1. Novana privreda i razvijen
poreski sistem. 2. Pojava sloenih i obimnih upravnih zadataka (stvaranje jake centralne vlasti,
odravanje unutranjeg reda i mira, razvijanje javnih slubi, racionalno odmeravanje poslovnih
rizika i racionalno voenje poslovnih knjiga). 3. Koncentracija sredstava upravljanja.
150

VEBER
ZNAAJ POJMA DRUTVENOG DELANJA U VEBEROVOJ SOCIOLOGIJI
Po Veberovom miljenju, drutveno delanje je osnovna jedinica sociolokog prouavanja, ono
to sociologiju konstituie kao nauku. Pre svega, Veber pravi otru razliku izmeu delanja i
ponaanja. Delanje je samo ono ponaanje koje ima neko znaenje za onoga koji obavlja
radnju. Inae, delanje obuhvata i proputanje i trpljenje pored aktivnog injenja. Vano je
napomenuti da nije svako delanje ujedno i drutveno delanje jer nema svaki dodir izmeu ljudi
drutveni karakter. Veber nudi primer sudar dvojice biciklista. To je prost dogaaj kao to je
neko prirodno zbivanje. Ali bi pokuaj tih biciklista da izbegnu sudar, grdnja, tua ili mirno
raspravljanje posle sudara bili drutveno delanje. Drutveno delanje je posebna vrsta delanja.
Da bi se neko ponaanje moglo svrstati u kategoriju drutvenog delanja moraju biti ispunjena
dva uslova: 1) nosilac radnje, to jest onaj koji dela mora pridavati neko znaenje svom delanju,
i 2) nosilac radnje mora uzimati u obzir ponaanje drugih lica i smisaono orijentisati svoje
delanje prema njemu. Pri tom je, naravno, nevano ko su druga lica poznati pojedinci ili
neodreeno mnotvo nepoznatih i da li se uzima u obzir njihovo prolo, sadanje ili budue
ponaanje. Isto tako drutveno delanje nije identino sa jednakim delanjem vie lica. Tako da
ukoliko vie ljudi u isto vreme radi neku radnju ne mora da znai da je to drutveno delanje,
ono i nije drutveno delanje ukoliko se ne dovodi u vezu sa ponaanjem drugih. Veberov
primer za to je trenutak kada pada kia i mnotvo ljudi otvara kiobrane u isto vreme. Tu
delanje jednog nije orijentisano prema delanju drugog oveka, ve je delanje svih na isti nain
orijentisano ka odbrani od kie.
Nema nikakve sumnje da je u ovim uvodnim odredbama Veber jasno izneo svoje socioloko
stanovite. Njime je Veber nedvosmisleno stavio do znanja dve stvari: 1) da sociologiju
interesuje ovek u onome to je najdublje ljudsko u njemu, dakle kao bie koje je obdareno
sposobnou da svesno ivi svoj ivot i da da smisao svetu koji ga okruuje, i 2) da veliki deo
onoga to ljudi u svakodnevnom ivotu uzimaju kao neto to se po sebi razume, u stvari,
pretpostavlja izvesne smisaone sadraje bez kojih ne moe da funkcionie.
Ali Veber nije ostao samo na uoptenom razmatranju drutvenog delanja. Vaan korak u
razvijanju njegovog pojmovnog sistema predstavlja tipologija drutvenog delanja. U elji da
to tanije odredi predmet koji konstituie sociologiju kao nauku, on razvrstava drutveno
delanje u etiri grupe. Drutveno delanje moe biti ciljno- racionalno, vrednosno-racionalno,
afektivno i tradicionalno. Ciljno-racionalno dela onaj koji bira najefikasnija sredstva za
ostvarenje izvesnih ciljeva, ali vodi rauna i drugim mogunim ciljevima, to jest razmatra
trokove koji se u konkretnom sluaju moraju podneti. Vrednosno-racionalno dela onaj koji
veruje u apsolutnu vrednost nekog odreenog oblika ponaanja i tei ostvarenju jednog cilja
radi njega samog i bez obzira na uspeh. Afektivno dela onaj koji se povodi za svojim strastima
i duevnim raspoloenjima i smisao delanja nalazi u njemu samom a ne u postizanju nekog
cilja van njega. Najzad, tradicionalno dela onaj koji se slepo dri ustaljenih navika, nezavisno
151

od toga koliko to odgovara izmenjenim uslovima ivota. Konkretno delanje nikad ne poklapa
samo s jednim od njih, ve najee predstavlja njihovu meavinu.
Veberova tipologija drutvenog delanja zadaje velike tekoe. Stoga tipove drutvenog delanja
treba posmatrati u konkretnom sociolokom kontekstu. Sto se tie ciljno-racionalnog i
vrednosno-racionalnog delanja, situacija je relativno jednostavna. Mnogo je tee utvrditi ta
Veber zapravo misli u pogledu preostala dva tipa delanja. Da je u oba sluaja re izvesnim
oblicima ponaanja koji odstupaju od racionalnosti, stoji van svake sumnje. Ali veliko je pitanje
da li se afektivno i tradicionalno delanje mogu izjednaiti s racionalnim tipovima delanja u
metodolokom pogledu. Jo bi se nekako i moglo uzeti da se tradicionalno delanje orijentie
prema nekim normativnim standardima, ali kategorija afektivnog delanja je, oigledno, liena
takvih elemenata. Stoga se s pravom moemo pitati da li je afektivno delanje uopte trebalo
uvrstiti u tipologiju drutvenog delanja. Ovo utoliko pre to afektivno delanje ne igra gotovo
nikakvu ulogu u Veberovim sociolokim prouavanjima. Moda bi najbolje bilo pretpostaviti
da je afektivno delanje obina rezidualna kategorija koju je Veber uneo u svoju tipoloku
shemu delom zbog toga to je znao da su iracionalni inioci vana poluga stvarnog ljudskog
ponaanja.

152

VEBEROVO SHVATANJE BIROKRATIJE

Birokratija
Sve velike organizacije kako kae Veber imaju tendenciju za birokratizaciju . Re birokratija
skovao je Degurnej 1745. godine dodavi re biro koja oznaava kancelariju i pisai sto, to
je izraz izveden iz grkog glagola vladati. Birokratija je, prema tome, vladavina inovnika.
Termin je prvi put primenjen na dravne slube, ali se postepeno proirio na sve organizacije
veeg obima.
Pojam oznaen ovom reju od poetka se koristio u negativnoj konotaciji. Degurnej je govorio
da je sve vea mo inovnika bolest zvana biromanija. Francuski pisac Onore de Balzak video
je birokratiju kao dinovsku mo koju imaju pigmeji. Takvo gledite doprlo je do naih dana
: Birokratija se esto povezuje sa preteranim formalizmom, neefikasnou i rasipnitvu . No,
ima autora koji je vide u drugom svetlu ; za njih je ona obrazac paljivosti, preciznosti i
delotvorne administracije i, u stvari, najefikasniji oblik organizacije koji su ljudi stvorili, jer se
na taj nain svi zadaci reavaju po strogim proceduralnim pravilima. Veberovo shvatanje
birokratije je negde na sredini izmeu ova dva ekstrema.
I u tradicionalnim civilizacijama, kako ukazuje Veber, u drutvu su, iako u ogranienom broju,
postojale organizacije (npr. Imperijalna Kina). No, tek u nae doba dolo je do punog razvoja
birokratije.
Po Veberu, irenje tog sistema je neizbeno u modernom drutvu, jer je birokratska vlast jedini
nain izlaenja na kraj sa administrativnim zahtevima u velikim drutvenim sistemima .
Meutim, on veruje da birokratija ima jedan broj veih nedostataka koji, kao to emo videti,
znaajno utiu na prirodu savremenog ivota u drutvu.
Da bi prouio poreklo i prirodu irenja birokratskih organizacija, Veber (1978) je konstruisao
jedan idealan tip birokratije (idealan ist a ne najpoeljniji). Ovo su karakteristike tog tipa :
Postojanje jasno odreene hijerarhije ovlaenja. Na taj nain se zadaci u organizaciji
rasporeuju kao slubene dunosti. Birokratija izgleda kao piramida, a s tim to su pozicije
najvee vlasti (ovlaenja) situirane na vrh. Postoji i lanac komandovanja koji se protee od
vrha nadole, ime se omoguava usklaeno odluivanje.
Pisanim pravilima odreuje se ponaanje slubenika na svim organizacionim nivoima. To ne
znai da su birokratske dunosti i zadaci samo stvar iste rutine. to je vii nivo segmenta u
organizaciji, to se vei broj raznovrsnih sluajeva obuhvata pravilima, to znai i da je u
njihovom tumaenju potrebno vie irine
Slubenici rade puno radno vreme i imaju platu. Za svako radno mesto u hijerarhiji
predviena je plata, a od pojedinca se oekuje da grade karijeru u organizaciji. Unapreenje
je omogueno na osnovu sposobnosti i godina slube, kao i uz primenu oba ta kriterijuma.

153

Postoji razdvojenost izmeu dunosti slubenika na poslu, to jest u organizaciji, i njegovom

poslu van posla. Privatni ivot odvojen je od aktivnosti na radnom mestu, ukljuujui i fiziku
odvojenost ta dva domena.
Pripadnici organizacije nisu vlasnici materijalnih sredstava sa kojima rade. Razvoj birokratije,
prema Veberu, odvaja radnike od kontrole nad njihovim sredstvima za proizvodnju. U
tradicionalnim zajednicama poljoprivrednici i zanatlije obino imaju kontrolu nad procesom
proizvodnje u kome su angaovani i poseduju alatke koje koriste. U birokratijama slubenici
nisu vlasnici kancelarija u kojima rade, stolova za kojim sede ili birotehnike opreme koju
koriste.
Osnovna obeleja klasinog Veberovog "ideal-tipa" birokratije mogla bi se podeliti na
funkcionalna i strukturna, i u jednostavnoj emi mogla bi se prikazati na sledei nain:Funkcionalna obeleja:
1. delovanje na temelju optih i iscrpnih pravila koja se mogu nauiti; propisana
forma(procedura) delovanja;
2. neosobnost (impersonalitet)
3. zasnivanje funkcionisanja na spisima (aktima) - pismenost;
4. tendencija ka tajnosti strunog znanja;
5. kontinuitet delovanja koji stvara strukturu.
Strukturna obeleja:
1. organizacija kao strukturna pretpostavka delovanja;
2. podela rada na relativno stabilni sistem nadlenosti;
3. hijerarhijska struktura u odnosima pojedinih jedinica/slubi ("ureda" odnosno
"kontora") te mogunost instancijske kontrole;
4. tendencija prema monokratinosti (inokosnom naspram kolegijalnom odluivanju).
Integralni deo Weberove teorije birokratije je i opis poloaja slubenika unutar organizacije
a koje bi ukratko bile:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.

profesionalizam slubenika: sluba kao "poziv" (Beruf);

trajnost zaposlenja (u naelu doivotna sluba);
specijalizovano znanje i kolovanje slubenika;
struni ispit kao filter i inicijacija buduih slubenika;
odvojenost linih i slubenih materijalnih sredstava slubenika (odsustvo prava
vlasnitva na slubu);
pokoravanje slubenoj disciplini;
stupanje u slubu imenovanjem, a ne izborom;
regulisano napredovanje u okviru hijerarhije slubi ("karijera");
pozitivno vrednovanje (presti) slubenikog poloaja.

154

Ideal-tip birokratske organizacije Weber smatra tehniki superiornim u poreenju sa svim

drugim tipovima organizacije, prema kojima se odnosi "isto onako kao to se stroj odnosi
prema nemehanikim nainima proizvodnje dobara". On je "racionalniji", "objektivniji" i
"struniji" od drugih organizacionih formi, ali i obrnuto: "birokratizacija svake vlasti veoma
snano potpomae razvoj racionalne objektivnosti i sloja profesionalaca i strunjaka".
Birokratizacija je ujedno i neminovan pratilac modernizacije: ona je "neizbena popratna
pojava masovne demokratije" 10 savremenih velikih modernih drava.
Analiza birokratske vlasti uklapa se u iri okvir Veberove teorijske analize u njegovu tipologiju
vlasti s obzirom na model legitimiteta na kojem pojedini tip vlasti poiva.
Veber, naime, razlikuje tri tipa legitimne vlasti, koje se podele u svojoj empirijskoj analizi uvek
dri, unato nekim nedoslednostima: to su legalna, tradicionalna i harizmatska vlast. Za
savremenu dravu koja, prema Veberu, svoje opravdanje izvodi iz vere u legalnost apstraktnih
i optih pravnih pravila i pokoravanju bezlinom poretku posredstvom ustanova i osoba koje
te norme ovlauju na izdavanje zapovedi (legalnu vlast), najistiji bi tipski oblik organizacije
vlasti bila upravo birokratija.
Birokratskoj organizaciji koja, definisana gornjim obelejima, zbog svoje samorazumljivosti u
savremenim uslovima ve poinje gubiti razluivost, Veber suprotstavlja "predmoderne"
oblike organizacije vlasti - neposredno demokratsku upravu malih politikih zajednica
zasnovanu na rotaciji funkcija izvlaenjem (rebom) ili izborom te "vlast honorata" - sistem
"poasnog" vrenja vlasti od strane dunosnika - amatera, izabranih na temelju odreenih
kvaliteta - starosti ili drutvenog/stalekog prestia.
Funkcionisanje moderne birokratije
I. Postoji princip nadlenosti pojedinih organa za obavljanje slubenih poslova, po kome su
nadlenosti strogo utvrene optim pravilima, to jest zakonima ili upravnim aktima.
1) Redovne delatnosti koje su neophodne za ostvarenje ciljeva birokratskih struktura strog su
raspodeljene kao slubene dunosti. 2) Vlast zapovedanja koja je neophodna za vrenje ovih
dunosti je isto tako strogo raspodeljena, a u pogledu prinudnih sredstava koja su pojedinim
organima stavljena na raspolaganje (bilo da su u pitanju fizika, sakralna ili neka druga
sredstva) strogo ograniena pravilima. 3) Da bi se obezbedilo redovno i trajno vrenje ovih
dunosti i odgovarajuih prava, vodi se planska briga oko postavljanja lica sa propisnim
kvalifikacijama.
U javnopravnoj oblasti ova tri elementa konstituiu birokratsku vlast, a u privatnopravnoj
oblasti birokratsko rukovoenje poslovima. Ovako shvaena, birokratija je potpuno razvijena
u politikim i crkvenim zajednicama tek u modernoj dravi, a u privrednom ivotu tek u onim
tvorevinama modernog kapitalizma koje su najdalje napredovale. Trajna birokratska vlast sa
tano utvrenim nadlenostima nije pravilo ve izuzetak. Tako je bilo ak i u onim prostranim
politikim tvorevinama kakve su postojale na starom Istoku, u germanskim i mongolskim
osvajakim carstvima, a i u mnogim feudalnim dravama. U svim ovim sluajevima najvanije
155

mere je preduzimao vladalac uz pomo svojih linih poverenika, prijatelja ili dvorskih slugu ija
ovlaenja nisu bila tano utvrena, ve privremeno data za svaki konkretan sluaj.
II. Postoji princip hijerarhije poloaja i prelaznih instancija, to jest jedan strogo utvren sistem
podreenih i nadreenih organa s pravom nadzora viih nad niim i mogunou da se
pojedinci ale vioj instanciji na postupak nieg organa. U potpuno razvijenom tipu ova
hijerarhija organa je monokratski ureena. Princip organizacije na hijerarhijskoj osnovi
zastupljen je kod svih birokratskih struktura: u dravnim i crkvenim zajednicama, u organizaciji
velikih politikih stranaka, u velikim privatnim preduzeima, bez obzira hoe li se privatne
instancije nazvati organima ili nekako drukije. Ali kad je princip nadlenosti potpuno
sproveden, bar u javnim slubama, onda hijerarhijska podreenost ne znai da je vii organ
ovlaen da prosto preuzme poslove nieg. Pravilo je upravo neto suprotno tome i stoga
samo nadlean organ moe da obavlja odreene poslove, i nijedan drugi.
III. Birokratsko voenje poslova poiva na aktima ili pisanim dokumentima (koji se uvaju u
originalu ili u nacrtu) i na aparatu niih inovnika i pisara svake vrste. Svi inovnici koji rade u
jednom nadletvu, zajedno sa odgovarajuim materijalnim sredstvima i pisanim
dokumentima, sainjavaju biro. U privatnim preduzeima biro se esto zove i
kancelarija. U naelu, moderna organizacija javnih slubi odvaja biro od privatne kue za
stanovanje. Jer ona odvaja slubenu delatnost od sfere privatnog ivota, kao i slubeni novac
i sredstva od privatne svojine inovnika. Ovo stanje je svuda proizvod dugog razvitka. Danas
je ovo odvajanje podjednako sprovedeno u javnim i privatnim preduzeima, a kod ovih
poslednjih protee se i na samog vodeeg kapitalista. U naelu, kancelarija je odvojena od
domaeg gazdinstva, poslovna korespondencija od privatne, a imovina preduzea od privatne
imovine. Ovo odvajanje je otrije ukoliko je doslednije sproveden moderan tip voenja
poslova. Poeci ovog procesa nalaze se ve u srednjem veku. Karakteristino je da se moderan
kapitalista ponaa kao prvi inovnik svog preduzea, kao to i vladalac specifino birokratske
moderne drave sebe naziva njenim prvim slugom. Za razliku od Nemaca, kontinentalnim
Evropljanima i Amerikancima je tue shvatanje da je delatnost dravnih nadletava bitno
razliita od delatnosti privatnih privrednih preduzea.
IV. Obavljanje slubenih dunosti, ili bar svih specijalizovanih dunosti a to je upravo
specifino moderno obino pretpostavlja temeljito struno kolovanje. To u sve veoj meri
vai i za moderne upravnike i nametenike privatnih privrednih preduzea, kao i za dravne
inovnike.
V. Kad je u pitanju sluba koja je potpuno razvijena, onda obavljanje slubene delatnosti
angauje itavu radnu sposobnost inovnika, bez obzira to njegovo radno vreme u birou moe
biti strogo ogranieno. U normalnim sluajevima to je takoe proizvod dugog razvitka, kako u
javnim tako i u privatnim slubama. Nekad je po pravilu bilo obrnuto: poslovi su se usput
obavljali i u vidu slube.

156

VI. inovnici obavljaju slubene dunosti na osnovu optih pravila koja su manje ili vie
postojana i iscrpna i koja se mogu nauiti. Poznavanje ovih pravila predstavlja posebnu vetinu
kojom inovnici raspolau. Ona obuhvata pravnu nauku, nauku upravi i nauku privrednom
poslovanju.
Vezanost moderne birokratije za pravila duboko se koreni u njenoj prirodi. Moderna nauna
teorija, na primer, tvrdi da zakonsko ovlaenje koje ima neki organ da regulie odreenu
oblast drutvenog ivota ne daje ovom pravo da to ini od sluaja do sluaja, ve samo na
apstraktan nain. To je sasvim suprotno praksi koja vlada u patrimonijalizmu, po kojoj se svi
drutveni odnosi, ukoliko nisu osvetani tradicijom, reguliu pomou individualnih privilegija i
darova milosti.
Kritike i znaaj
Veberova teorija birokratije doivela je podjednaku popularnost koliko je bila i meta raznih
kritika - tavie, "ini se da je ovaj model doiveo vie kritike nego priznanja".
Glavni pravac kritike pritom se odnosio na navodnu tehniku superiornost, ciljno svrsishodno
delovanje i "racionalnost" birokratskih struktura. Istraivanja su se pritom najvie usmeravala
na disfunkcionalnosti birokratske organizacije: nehumanost, krutost, otuenje i vlastite
interese birokratije koji mogu doi u sukob s javno proklamiranim ciljevima organizacije.
Utoliko, Veberova je teorija birokratije doivljavala slinu sudbinu kao i njegova teorija
legitimnosti. Poseban problem pritom su razliita shvatanja izraza "birokratija"; termin
"birokratija" u politikom diskursu esto se naime navodi s krajnje negativnim konotacijama,
za oznaavanje "raznih patolokih promena normalnih odnosa izmeu politiki odluujue
grupe i izvravajue upravne organizacije", karakterisane naroito gubitkom veze upravnih
organizacija i njihove "politike podloge", izolacijom uprave unutar drutva i "otuenjem
oveka od politike vlasti".
Negativno vrednovanje birokratije naroito je bilo istaknuto i u politikim i teorijskim
raspravama u socijalistikim zemljama, a unutar njih posebno u bivoj Jugoslaviji. Unato tome
to "birokratske strukture" - bilo u Veberovom, bilo u uobiajenom, pogrdnom smislu nikad
nisu prestale postojati, ideologija "samoupravnog socijalizma" izabrala je "birokratiju" za
jedan od osnovnih predmeta ideolokih napada. Vrednosno neutralna istraivanja delovanja
"birokratsko-monokratske uprave" Veberovskog tipa bila su stoga veoma oteana i, sa retkim
izuzecima, praktiki onemoguena.
Sve kritike Veberove teorije birokratije nisu, meutim, osim manjih promena u vriednosnim
akcentima, ugrozile eksplanatornu mo njegovog modela. On je u savremenim analizama
donekle relativizovan, obogaen dodatnim uvidima i sumnjama, no nije izgubio niti svoje
"klasine" kvalitete niti je prestao biti upotrebljiv kao instrument analize savremenih drutava,
stavie, nakon razdoblja u kojima je u komparativnim razmerima prevladavao kritiki odnos
spram Vebera i njegovog dela, ini se da se teorija posebno nekad prema Veberu naroito
kritina nemaka teorija - ponovno vraaVeberu. To, svakako, ne znai da su uklonjene i
157

inherentne potekoe povezane s koncepcijom "birokratske vlasti". Mnogih od tih tekoa bio
je svestan i sam Veber. Ovde naroito treba istaknuti ambivalentan odnos demokratije i
birokratije: iako, kao to je ve navedeno, Veber smatra da se birokratija razvija usporedo s
razvojem moderne predstavnike demokratije, demokratija ukljuuje i postulate suprotne
birokratskim naelima: odbojnost spram stvaranja zatvorenog "inovnikog stalea" i tenju
ka svoenju inovnike vlasti na minimum, u korist proirenja sfere uticaja "javnog mnjenja".
Stoga je demokratija kao takva protivnik vlasti birokratije, usprkos tome, ili upravo zbog
toga, to ona neizbeno ali nehotice potpomae birokratiju i da, kao takva, u izvesnim
okolnostima veoma osetno remeti birokratsku organizaciju i stvara joj prepreke".
Sve ove injenice treba imati u vidu i prilikom analize modernog evropskog sudstva iz
perspektive Veberovog modela. Ono to e se ubrzo u analizi ispostaviti, a to je znao i Veber,
jeste da potpuno "isti" model nigde ne postoji: "sa birokratskom organizacijom su se ukrtali
i ukrtaju se oblici strukture koji poivaju na heterogenim principima"
Takoe, specifino na sudstvo moe se primeniti uvid da se obavljanje specifinih zadataka
organizacije "moe vriti ak i vrlo dobro bez postojanja svakog od idealnih elemenata
klasine birokratije". Mnoge razlike organizacijskog ustrojstva sudstva kontinentalnog Zapada
i zemalja anglo-amerikog pravnog kruga pokazae se kao stilske varijacije koje mogu
podjednako dobro sluiti za postizanje istog cilja. No napokon a to je pitanje koje se moe
postaviti kao sredinje - neke opte disfunkcionalnosti iste birokratske organizacije mogu se
pokazati fatalnima za obavljanje civilizacijske misije sudova u savremenom drutvu: izvesna
odstupanja od istog modela birokratske organizacije mogu se pokazati ne samo kao
kontingentna, ve i kao nuna za odravanje sudstva na nivou njegovog istorijskog zadatka.
"Objektivnost" kakvu proklamira Veberov citat sa samog poetka ovog teksta moda i ne moe
osigurati samo birokratska organizacija sama po sebi. Stoga, elementi koji bi se u strogom
Veberijanskom smislu trebali sagledati kao "predmoderni", a koji se u veoj ili manjoj meri
uporno odravaju i u najradikalnije birokratiziranim pravosudnim aparatima zapadnih
demokratija - elementi koji sadravaju crte neposredne demokratije, honoratske organizacije,
pa ak i izvesne primese harizmatinosti - nee svedoiti o "zastarelosti", "nesavrenosti" ili
"neracionalnosti" organizacije pravosua. Upravo suprotno, oni e dokazivati epohalnu
modernost primerenost ureenja koja postoji upravo zbog, a ne unato injenici da (ni)
evropsko pravosue nije primer istog "idealnog tipa". Fragilna ravnotea birokratskih i
nebirokratskih elemenata (elemenata koje emo, u nedostatku boljeg izraza, nazivati
korporativnima) moe se, dodue, postii u razliitim kombinacijama, jednako kao to i dobro
jelo moe biti rezultat razliitih omera razliitih sastojaka. injenica je, meutim, da pravi omer
treba pogoditi - i u tome treba gledati i zadatak odgovornih politikih snaga u post totalitarnim
zemljama koje iskreno nastoje pribliiti svoje drave (barem) onoj razini demokratizacije kakva
je dosegnuta u zapadnoj Evropi.

158

POJAM I TIPOVI DRUTVENOG DELANJA

Sociologija treba da znai: nauka koja hoe da razume i tumai drutveno delanje i time objasni
ono to je uzrono u njegovom toku i njegovim posledicama. Pri tome, delanje treba da znai
ljudsko ponaanje, ako onaj ili oni koji delaju povezuju s njim neko subjektivno znaenje. A
drutvenim delanjem treba da se naziva delanje koje se po smeranom znaenju onog ili onih
koji deluju dovodi u vezu sa ponaanjem drugih.
Drutveno delanje moe biti orijentisano prema prolom, sadanjem ili buduem oekivanom
ponaanju drugih. Ti drugi mogu biti pojedinci i poznati, ili neodreeno mnotvo i sasvim
nepoznati.
Nije svako delanje drutveno delanje. Nema svaki dodir izmeu ljudi drutveni karakter. Sudar
dvojice biciklista je prost dogaaj kao to je neko prirodno zbivanje. Ali bi njihov pokuaj da
izbegnu sudar, grdnja, tua ili mirno raspravljanje posle sudara bili drutveno delanje.
Drutveno delanje nije identino sa jednakim delanjem vie lica. U trenutku kada pada kia
mnotvo ljudi otvara kiobrane u isto vreme, tu delanje jednog nije orijentisano prema delanju
drugog oveka, ve je delanje svih na isti nain orijentisano ka odbrani od kie.
Drutveno delanje moe da bude odreeno:
1. ciljnoracionalno kada se dela u skladu sa oekivanjem ponaanja predmeta spoljnjeg
sveta i drugih ljudi, koristei se tim oekivanjima kao sredstvima za postizanje
sopstvenih ciljeva kojima se racionalno tei;
2. vrednosnoracionalno kad se svesno veruje u etiku, estetsku, religioznu ili bilo kakvu
drugu apsolutnu vrednost nekog odreenog ponaanja, zbog toga to je ona takva i
nezavisno od uspeha;
3. afektivno, naroito emocionalno kad se dela u skladu sa aktuelnim afektima i
duevnim stanjem;
4. tradicionalno kada se dela u skladu sa ustaljenim navikama.
Strogo tradicionalno ponaanje je vrlo esto samo tupo reagovanje na naviknute nadraaje,
reagovanje koje se odvija na ve ustaljen nain.
Strogo afektivno moe da bude reagovanje bez ustruavanja na nesvakidanji nadraaj.
Vrednosna orijentacija svesno stvara krajnji cilj delanja i planski se orijentie prema njemu, ali
smisao delanja ne lei u postizanju cilja ve u delanju odreene vrste kao takvom. isto
vrednosno racionalno dela onaj ko dela bez obzira na mogue posledice, uveren u ono to mu
se ini da nalau dunost, dostojanstvo, boija zapovest ili vanost neke druge stvari bilo koje
vrste.

159

Ciljnoracionalno dela onaj ko svoje delanje orijentie prema cilju, sredstvima i propratnim
posledicama i pri tome racionalno odmerava odnos sredstava prema ciljevima, ciljeva prema
posledicama, meusoban odnos razliitih ciljeva.
Delanje, naroito drutveno delanje, vrlo retko je orijentisano na samo jedan ili na drugi nain.

160

POJAM I ULOGA IDEALNOG TIPA

Idealni tip u Veberovoj metodologiji igra ulogu objanjenja koju igraju zakoni u
metodologijama drugih teoretiara (npr. Dirkema). Idealni tip bi zapravo bio svojevrsna
misaona konstrukcija koja objedinjuje odreene odnose i procese istorijskog ivota u jedan
po sebi besprekoran kosmos zamiljenih povezanosti. U idealan tip ukljuujemo samo one
uzroke kojima u pojedinanom sluaju pripisujemo bitne komponente nekog dogaaja. U taj
kalup uvrtavamo samo one najznaajnije determinante i veze koje su presuujue u
kreiranju slike i ideje o nekoj pojavi kao takvoj.
Otelotvorenje idealnog tipa u stvarnosti ne postoji, jer je on samo misaona konstrukcija,
idealna kao to joj naziv kae, i u najmanju ruku bi se neveto mogao uporediti sa prosekom
svih pojedinanih pojava iste vrste koje se nalaze u stvarnosti. Njegova funkcija je ta da meri
koliko neki pojedinani sluaj nekog tipa stvarnosti odgovara njegovom idealnom tipu.
Mogue je koristiti idealni tip za uporeivanje njegovih varijeteta u istom drutvu, u razliitim
drutvima meu sobom, kao i koristiti ga kao istorijski uporedni metod, gde bi poredili
promene istog tipa kroz vreme.
Stvaranje idealnog tipa nije i ne treba da bude cilj po sebi, ve sredstvo pomou koga dolazimo
do nama bitnih i korisnih saznanja. Ono je takoe i sredstvo postizanja najvie mogue
objektivnosti u Veberovoj metodologiji.
Pojam i uloga idealnog tipa
Ono je jedna od najpoznatijih taaka Veberove metodologije i sociologije.
Meutim, njegovo shvatanje idealnih tipova spada u najtee i najzamrenije strane njegovog
metodolokog programa.
Najbolji nain da se prodre u srediste njegovog shvatanja idealnih tipova jeste preko optih
pitanja
U tom pogledu najvanije je obratiti panju na pitanje odnosa izmeu pojma i stvarnosti u
okviru Veberove metodologije. Ve u svojoj kritici istorijske skole on odbacuje svaku pomisao
na mogunost potpunog saznanja stvarnosti.
Po njemu, saznanje podrazumeva izdvajanje izvesnih pojava iz haotinog mnotva. Iz toga
proizilazi da pojmovi nikada ne sadre itavu stvarnost, ve mnogo manje. Oni imaju
apstraktan karakter. To je zato sto oni ne opisuju ni jednu pojavu u njenoj individualnosti,
vodei rauna o svim njenim svojstvima, ve samo s obzirom na ono sto je opte na njom.
Pojmovi su misaone tvorevine podeeni za reavanje odreenih problema a ne neto sto
objektivno postoji. U njima su sjedinjeni elementi i odnosi koji su za istraivaa znaajni i
pomou njih nepregledna raznovrsnost stvarnosti dobija odreenu strukturu.
On smatra da se ovo shvatanje o odnosu pojma i stvarnosti vazi za sve nauke.
161

Jedna vrlo vazna grupa sociolokih pojmova u logikom pogledu znatno se razlikuje od svih
ostalih pojmova kojima se sluze kako prirodne tako i drutvene nauke. Ovu grupu pojmova
koji imaju takva svojstva koja ne sreemo ni kod jedne druge grupe pojmova on naziva
idealnim tipovima.
Druga stvar o kojoj treba povesti rauna u vezi sa njegovim shvatanjem idealnih tipova tie se
samog predmeta koji sociologija prouava.
Zadatak sociologije je da pronikne u smisaoni mehanizam onoga sto se u drutvu dogaa, da
otkrije unutranje pobude kojima se ljudi rukovode, da protumai siri kontekst znaenja u
kome se ljudsko delanje odvija.
Ovaj zadatak se moe postii stvaranjem idealnih tipova. i sam Veber kae da drutveno
delanje protie u polusvesnosti. Onaj koji dela mnogo vise neodreeno osea ta znaci njegovo
delanje nego sto zna ili je svestan njegove unutranje strane.
Zato sociologija mora da stvori takve pojmove koji se znatno udaljuju od stvarnosti, ali koji su
u najveem moguem stepenu smisaono aktivni.
Soc. Ne moe da se zadovolji time da utvrdi samo kako stvari stoje, ona mora da postupa tako
kao da ljudi stvarno znaju kakav je smisaoni osnov njihovog ponaanja.
Smatrao je najvii stepen jasnosti i izvesnosti poseduje racionalno delanje i da sociologija treba
da se orijentie na ono sto najpre moemo razumeti. On je smatrao da sociologija prvenstveno
treba da stvori racionalne tipove jer samo pomou njih moemo objasniti koliko na stvarno
delanje utiu iracionalni inioci.
Zato se spravom moe reci da njegovo shvatanje idealnih tipova poiva na racionalistikim
temeljima. Jasno je da u sreditu Veberovog shvatanja o prirodi i zadacima sociologije stoji
ideal oveka koji razum postavlja kao najvie princip ivota. To opet ne znaci da je on podlegao
racionalistikoj predrasudi da u ljudskom ivotu stvarno preovlauju racionalni elementi, onda
ne bi govorili o idealnim tipovima.
Veberovo shvatanje otvara perspektivu nauci koja hoe da razume i objasni oveka drutvo i
kulturu.
Time sto sociologija upuuje da stvara idealne tipove drutvenog delanja koje se racionalno
orijentie prema odreenim ciljevima Veber ostvari obavezuje sociologiju da bude od pomoi
oveku koji tezi da ostvari svoju najdublju prirodu. Jer samo sto se udaljava od stvarnosti, sto
je racionalizuje do krajnjih moguih granica sociologija moe da udovolji ovoj obavezi.
Kao nauka o idealnotipskih oblicima racionalnog ponaanja, ona pomaze oveku da se uzdigne
do svesti o smisaonim i stvarnim pretpostavkama svog delanja i u krajnjoj liniji olakava
ovekovo osloboenje.

162

ULOGA KULTURNIH INILACA U RAZVOJU MODERNOG DRUTVA

O uticaju kulturnih inilaca na razvoj modernog drutva je pisao Veber, tvrdei da do nastanka
kapitalizma dolazi pod uticajem religije, tanije protestantizma.
Veber je govorio da kapitalizam ne moe da se posmatra zasebno kao tip organizacije drutva,
a da se pri tom zanemari kapitalistiki duh. Tek kada se kapitalistiki duh udrui sa
kapitalistikim oblikom organizacije, dobija se moderni kapitalizam. Takoe, govorio je da je
pitanje nastajanja kapitalistikog duha veoma bitno, a tvrdio je da on nije prost odblesak
materijalne osnove, ve zasebna sila. Po Veberovom miljenju kapitalistiki poredak ima
korene u religiji, tanije, da presudnu ulogu u formiranju kapitalizma ima protestantizam.
Da bi dokazao ovu tvrdnju, da je moderni kapitalizam nastao pod uticajem odreenih
religioznih shvatanja, Veber je morao prvenstveno da dokae srodnost izmeu kapitalizma i
protestantizma, a zatim i postojanje uzronosti izmeu ovih pojava.
Glavni argument u prilog ove teorije je ideja o pozivu. Veber je tvrdio da su i pripadnici
kapitalizma i pripadnici protestantizma veoma privreni radu. U kapitalizmu se ceni naporan
rad, dok protestantizam naglaava rad, ali u religijskom kontekstu. Veber smatra da je ovaj
pozitivan stav prema radu, od strane pripadnika protestantizma, od strane reformatora, imao
veliki znaaj za formiranje kapitalizma. Taj pozitivan stav je predstavljao veliku prekretnicu jer
podrazumeva naputanje stavova katolike crkve, koja je sputavala bilo kakvu stvaralaku
delatnost i podravala je ist tradicionalizam. Ni reformatori nisu zapostavljali religiozna
pitanja, ta vie, ova isticanja vrednosti rada su bila pokuaj da se ljudi potpuno kontroliu
crkvom. Dakle, reformacija je imala svoje interese koji su podsticali ovakva shvatanja. Isticanje
rada su pravdali priom da se na zemlji stvara Boije carstvo, da svi vernici treba da potvrde
svoju veru delima i dolazi do uvoenja stroge discipline u svakodnevni ivot. Ovo je posledica
Kalvinovog uenja o predestinaciji. Po tom uenju, ovek postoji zbog Boga i on je njegovo
orue. Bogu se ne moe nikako prii, moe mu se samo sluiti. Moe se znati jedino to da je
sudbina svakog oveka ve predodreena, jednima je dodeljen veni ivot a jednima su
dodeljene muke i smrt. Svi ljudi su duni da rade uzdravajui se od svakog luksuza i uivanja
u steenom bogatstvu, i svi su duni da veruju da je ba njima predodreen veni ivot.
Specifino delo reformacije sastoji se u odbacivanju crkvenih sredstava spasenja, ukidanju
podvojenosti izmeu svetovnog i monakog ivota i proklamovanju opte dunosti rada i
asketskog odricanja za sve ljude bez razlike.
Kroz ovo jasno vidimo koliko se protestantizam zalagao za naporan rad, a jasno nam je da je
to jedna od glavnih karakteristika i kapitalizma, pa jasno moemo uoiti srodnost izmeu njih.
Ova srodnosti se pre svega ogleda u tome to ideja poziva dominira kako kapitalistikom tako
i protestantskom sveu. U oba sluaja je racionalan i sistematski rad, uz odricanje od uivanja
u proizvodima rada, postavljen u sredite ovozemaljske ivotne orijentacije.
Ali utvrivanje smisaone veze izmeu kapitalizma i protestantizma nije bio jedini njegov cilj.
Osim toga, Veber je pokuao i da dokae uzronu vezu izmeu njih. elei da potvrdi svoju
163

teoriju da je protestantizam prouzrokovao kapitalizam, Veber se koristio nekim statistikim

podacima koji su potvrivali ovu teoriju. Oni su ukazivali na postojanje visokog stepena
korelacije izmeu verske pripadnosti i poloaja koji pojedinci zauzimaju. Mada, ova
istraivanja ne mogu se uzeti sa potpunom sigurnou jer su ovakvi rezultati mogli biti
posledica ekonomskog statusa.
Kao jo jedan argument u prilog svoje teorije, Veber navodi i vremenski redosled ovih pojava.
On navodi kako se kapitalizam pojavljuje nakon reformacija u religiji i da samim tim
kapitalizam jeste posledica protestantizma. Meutim, kapitalizam se u nekim delovima javio i
pre reforme. Dakle, ovo pitanje redosleda izmeu kapitalizma i protestantizma nije u
potpunosti onakvo kako ga je Veber predstavio.
Veber je takoe pisao o tome kako je i u protestantizmu dolazilo do promena. Prvobitno
isticanje rada zarad religioznih stavova sada ustupa mesto ovozemaljskom utilitarizmu.
Umesto prvobitnog shvatanja rada kao sredstva pomou koga ovek moe poznati sopstveno
stanje milosti, vremenom sve vie jaa shvatanje da je sticanje materijalnih dobara dozvoljeno
i ukoliko se postie potenim radom. Na taj nain, Veber je tvrdio da je nekadanje isticanje
rada zarad stvaranja Boijeg carstva zamenjeno isticanjem vrline profesionalne delatnosti.
Veber je bio svestan da ovi argumenti nisu proverljivi i da u naunom smislu nita ne dokazuju.
Ipak, ostao je pri svom miljenu pokuavajui na vie naina da svoju teoriju pojasni. Umesto
da dalje nabraja okolnosti koje ukazuju na uzronu vezu izmeu kapitalizma i protestantizma,
Veber pokuava da utvrdi zato se kapitalizam nije javio u nekim drugim delovima zemlje.
U cilju izuavanja porekla modernog kapitalizma Veber je vrio uporedno-istorijska ispitivanja.
U njima je razmatrao privrednu etiku raznih velikih religija starog Istoka. Tu je ubrajao
konfuijanstvo i taoizam u Kini, hinduizam i budizam u Indiji, kao i staro jevrejstvo. Na taj nain
hteo je da ispita da li zaista postoji uticaj religije na nastanak modernog kapitalizma i ako
postoji, koja to religija je uticala na ovaj nastanak. Tragao je za nekim istorijskim primerima
drutvenog razvitka koji je priblino odgovarao onom do kojeg je dolo u Evropi,
usredsreujui se na ispitivanje religijskih inilaca.
Ispitivanjem drutvene strukture Kine i Indije u periodu koji je prethodio stvaranju velikih
religioznih sistema konfuijanstva i hinduizma, Veber utvruje da je situacija u tim zemljama
bila podjednako povoljna za razvijanje kapitalizma, koliko je bila i situacija u Evropi. Ipak, zato
se kapitalizam pojavljuje samo na Zapadu?
Uprkos tome to su Kina i Indija bile povoljne za razvitak kapitalizma, to ipak nije bilo dovoljno.
Po Veberovom miljenju, ovo nepojavljivanje kapitalizma u Kini i Indiji uzrokovano je
religioznim iniocima. Veliki religijski sistemi starog Istoka nisu imali toliko pozitivan stav
prema radu i ovozemaljskim stvarima na nain na koji je to imao protestantizam, a koji se
moe uoiti kao jedna od glavnih karakteristika kapitalizma. Dok je protestantizam odbacivao
svaku vrstu eudemonizma i hedonizma i u isti mah potvrivao vrednost predanog rada, to je
omoguilo raskid sa tradicionalistikim odnosima prema privrednoj delatnosti, dotle su
164

konfuijanstvo i hinduizam samo doprineli uvrivanju tradicionalizma u privrednom i

drutvenom ivotu. Etiki ideal konfuijanstva se sastojao u prilagoavanju na svet, a ne
gospodarenju nad njim, to onemoguuje bilo kakav razvitak, pa i kapitalizam. to se tie
hinduizma, tu se podrazumevalo da svaki vernik vri svoje dunosti koje su u skladu sa
njegovim poloajem koji zauzima u kastinskom sistemu. Samo na taj nain ovek moe sebi da
osigura da dobije bolju inkarnaciju u buduem ivotu. Pridravajui se ovoga, ljudi su samo
mogli da ostanu na poloaju koji su ve posedovali, nisu mogli da napreduju. Samim tim, i
takvo drutvo je stagniralo, to nikako ne moe biti pogodno tlo za razvitak kapitalizma.
Nakon ispitivanja ovih velikih religijskih sistema Veber je zakljuio da je njegova polazna
pretpostavka tana. Da protestantizam jeste taj koji uzrokuje moderni kapitalizam.
Protestantska etika jeste jedina religiozna etika koja podrava kapitalizam i utie na njegovo
stvaranje. Ukoliko su etika shvatanja velikih azijskih religija uopte mogle da utiu na
privredni ivot, to nikako nije moglo biti u pravcu modernog kapitalizma jer je stav ovih religija
bio sasvim konzervativan.
Za razliku od Marksa, koji je pridavao najveu vanost ekonomskim i tehnikim iniocima,
Veber je polazio od toga da su idejni inioci glavna pokretaka snaga drutvenog i istorijskog
razvitka. Sve to je Veber imao na umu prilikom prouavanja odnosa izmeu religije i drutva
se svodi na to da su idealni interesi isto toliko vani pokretai ljudskog delanja kao i materijalni
interesi. Pogotovo kad neki sistem religioznih shvatanja kanalie te interese u odreenom
pravcu. U tom smislu, Veber sebi postavlja tano odreen zadatak. On hoe da utvrdi u kojoj
meri su izvesni specifini religiozni interesi uticali na stvaranje i irenje kapitalistikog duha.
Prema Veberovom miljenju, protestantizam nije uzrok nastajanja kapitalizma ve samo jedan
od uzroka. Prema tome, pitanje nastanka kapitalizma Veber i dalje ostavlja otvorenim.
Dakle, videli smo da Veber istie ulogu religijskih inilaca u razvoju kapitalizma. Ipak, prema
njegovim reima, nije bilo koja religija mogla da prouzrokuje stvaranje ovakvog sistema.
Najpogodniji od svih bio protestantizam zbog jedne zajednike karakteristike sa kapitalizmom,
a to je rad. Kod drugih religija nije se isticala vrednost rada, nego vie neka podreenost
boanstvu, dok kod protestantizma je istican rad koji je koristio boanstvu. Protestantizam je
isticao stvaranje materijalnih dobara, uz uvanje istog i izbegavanje hedonistikog ivota, to
je stvorilo veoma plodno tlo za stvaranje kapitalizma. Iz tih, i slinih razloga Veber je isticao
upravo ovaj religijski pravac kao jedan od inilaca koji su pokrenuli stvaranje kapitalistikog
duha, a ne neku drugu religiju.
Veber se rukovodio odreenim filozofsko-istorijskim razlozima. Mada naelno nije poricao
kontinuitet drutveno-istorijskog procesa u celini, on je smatrao da je moderno kapitalistiko
drutvo jedinstvena i izuzetna pojava, da predstavlja poseban stupanj drutvenog razvitka i da
nikad i nigde nije postojalo nita slino njemu. Za Vebera je to bio najnesumnjiviji podatak
drutvenog i istorijskog iskustva.

165

Ali dok su mnogi idealistiki orijentisani predstavnici istorijske kole pribegavali metafizikim
konstrukcijama i u mnogobrojnim ustanovama i odnosima modernog kapitalistikog drutva
videli izraz jednog specifinog duha, to jest jednog kulturno-istorijskog principa koji nema
nieg zajednikog s kulturno-istorijskim principima drugih epoha, Veber se drao grubih
injenica. Strahovito nepoverljiv prema metafizici svake vrste, on je razliku izmeu modernog
drutva i svih drugih tipova drutva traio na mnogo opipljivijem planu u oblasti privrede i
organizacije privrednog ivota. Pre svega u procesu proizvodnje. U tom pogledu, on se u
potpunosti slagao s Marksom. Kao to je osniva naunog socijalizma ve u jednom od svojih
ranih radova doao do zakljuka da zakon trita neogranieno vlada itavim kapitalistikim
svetom i nevidljivom rukom uzdie i rui carstva i narode3, tako je i Veber, dodue u jednom
od svojih poslednjih radova, u uvodnom razmatranju za novo izdanje svoje prve istorijskosocioloke studije iz drugog perioda stvaranja, utvrdio da je privreda najsudbonosnija sila
modernog drutva. U razmatranju prirode kapitalistikog privrednog poretka5 on se u velikoj
meri dri Marksa. Idui Marksovim stopama, on kae da kapitalistiku privredu pre svega
karakterie orijentacija prema dobiti. i to ne izolovanih pojedinaca, ve privrednih preduzea
na kojima se temelji kapitalistika privredna organizacija. Ali to je samo najoptija odredba
koja ne kazuje mnogo. Po Veberovom miljenju, kapitalistiki privredni poredak predstavlja
sloen sistem meusobno povezanih privrednih preduzea koja racionalno, trajno i
sistematski tee sticanju dobiti korienjem pogodnosti na robnom tritu. Bez obzira na
stepen tehnike razvijenosti i specifinost pojedinih konkretnih oblika u kojima se javlja,
kapitalistiki privredni poredak pretpostavlja postojanje slobodnog trita i klase slobodnih
radnika odvojenih od sredstava proizvodnje, a sastoji se u organizovanju privredne delatnosti
na bazi stroge podele rada, tanom voenju poslovnih knjiga i stalnom ulaganju kapitala u
nove poslove. U kapitalizmu je profit krajnji cilj svake privredne delatnosti, ali u isti mah i mera
drutvenog uspeha. Razume se, tenja za sticanjem profita nema nikakve veze s gramljivou
privatnih kapitalista ili njihovom pohlepom za novcem. U pitanju je jedno objektivno svojstvo
samog sistema kome pojedinci moraju voditi rauna bez obzira na subjektivne elje i namere.
U krajnjoj liniji, to znai da robno trite, i to samom logikom svojih zahteva, bitno suava obim
mogunih ljudskih odluka i postupaka.
Ovaj poredak namee pojedincu, ukoliko je upleten u mreu trita, odreene norme
privrednog delanja. Fabrikant koji trajno dela suprotno tim normama bie isto tako
nepogreno ekonomski uniten, kao to e i radnik koji ne ume ili nee da im se prilagodi ostati
bez posla i biti izbaen na ulicu. Drugim recima, Veber, u stvari, tvrdi da kapitalistiki sistem
ima prinudan karakter u odnosu na sve koji uestvuju u privrednoj delatnosti, to jest da
objektivno postoji u onom istom smislu u kome je to i Marks utvrdio. Ali na tome se zavrava
Veberovo oslanjanje na Marksa. U daljem razmatranju prirode kapitalistikog privrednog
poretka ova dva mislioca se udaljuju jedan od drugog. Mada je i Veber uviao veliku vanost
klasne borbe u modernom drutvu, on joj nije pridavao odluujui znaaj. Svoje shvatanje
kapitalizma Veber je izgradio uzimajui u obzir neke druge elemente, a ne samo one od kojih
je Marks poao. Njega je prvenstveno interesovao specifian oblik organizacije privrednog
ivota, a ne sukob izmeu dveju osnovnih drutvenih klasa koje imaju suprotne interese u
166

procesu proizvodnje i dinamika kapitalistike privrede, to je toliko zaokupljalo Marksovu

misao. Zbog toga se Marks i Veber znatno razlikuju u oceni kapitalistikog sistema kao celine.
Dok je Marks svuda video samo suprotnost interesa i anarhiju proizvodnje, Veber je
kapitalistiku privredu shvatio kao najvii oblik racionalne organizacije. Po njegovom miljenju,
kapitalistika privreda je najdalje otila u pravcu kojim ide itavo moderno drutvo u pravcu
sve potpunijeg podreivanja svih drutvenih delatnosti kategorijama sredstvo cilj. Da bi to
jasnije odredio svoje stanovite, Veber uvodi jednu vanu razliku. On razlikuje moderan
industrijski ili graanski kapitalizam od politikog kapitalizma. Najrazliitije varijante ovog
poslednjeg postojale su u svim epohama ljudske istorije. Za razliku od modernog kapitalizma,
gde se tenja za sticanjem dobiti zadovoljava racionalnim i disciplinovanim radom,
korienjem pogodnosti koje prua situacija na tritu i koji Veber zbog toga naziva i
miroljubivim kapitalizmom politiki kapitalizam ima prevashodno avanturistiki karakter.
Za njega je karakteristino sticanje dobiti putem beskrupulozne pekulacije ili korienjem
prerogativa moi nad pobeenim neprijateljem ili osvojenom teritorijom. Miroljubivi,
graanski kapitalizam kao drutveno-ekonomski sistem postoji samo na Zapadu, i to u
razvijenom obliku tek od sredine 19. veka, mada se ve u 15. veku javljaju prvi zameci
kapitalistikih preduzea koja zadovoljavaju svakodnevne potrebe na racionalnoj osnovi.
*razlikuje moderan industrijski (graanski) kapitalizam od politikog kapitalizma.
Marks kapitalizam vaan klasne borbe
Veber organizacija privrednog ivota

167

DIFERENCIJACIJA MODERNE I DRRUTVENE RACIONALNOST

Ljudsko delanje podrazumeva opta pravila i da je poznavanje tih pravila odlika racionalnosti.
Veberova sociologija podrazumeva racionalnost i racionalno delanje koje ukljuuje u sebe
odnos sredstvo-cilj.
ovek je racionalno bie. Po Veberovom miljenju, ovek je obdaren sposobnou da svesno
ivi svoj ivot i da da smisao svetu koji ga okruuje. ovek stvarno postaje racionalno bie tek
kad razum postavi kao najvii princip ivota, tj. tek kada ovlada sveu ta hoe i moe, kada
sebi trajno polae raun o krajnjem smislu svog delanja i kada potuje jedinstvo i celovitost
svoje linosti. ovek koji racionalno dela mora znati ta tano hoe, tj. kakvo je vrednosno
idealno znaenje njegove volje i koja su sredstva podesena za ostvarenje eljenog cilja i kakve
posledice moe izazvati upotreba tih sredstava u odreenom sluaju. Za racionalno delanje je
bitno objektivno saznanje stvarnosti, jer kada stvarnost ne bi bila dostupna razumu,
objanjenje smisaonih i stvarnih pretpostavki racionalnog delanja predstavljalo bi obinu
iluziju. ovek koji racionalno dela mora uzeti na sebe punu odgovornost za sve posledice svog
delanja bilo one pozitivne ili negativne.
U emu se sastoji etika iracionalnost sveta? Stvarnost i vrednosti su sasvim indiferentni jedno
prema drugom, tako da sredstvo koje je najpodesenije za ostvarenje nekog cilja moe biti
suprotno njegovom idealnom sadraju. Ova napetost odnosa izmeu sredstava i ciljeva
naroito je jaka u oblasti politike, jer je nasilje specifino sredstvo politikog delanja. Etika
iracionalnost sveta ogleda se u tome to je malo ko u stanju da postigne ba ono to hoe.
Unapred je nemoguno do kraja predvideti sve posledice koje e izazvati zalaganje za izvesne
ciljeve, tako da, esto moe doi do nepodudarnosti izmeu prvobitne namere i stvarnih
rezultata. Ovo je esto sluaj kod politike.
Po Veberovom miljenju, sociologija ima za predmet jedno odreeno drutvo, ono koje danas
postoji na Zapadu. Njen zadatak je da razume to drutvo u njegovoj osobenosti i da objasni
kako je dolo do toga da se ono samo razvije samo na Zapadu (drutva sa arhitekturom,
slikarstvom, visoko obrazovnim strunjacima). To su drutva koja imaju politiku organizaciju
sa racionalno ustanovljenim pravnim poretkom i parlamentom u kome se povremeno
smenjuju izabrani predstavnici, dominira kapitalizam kao racionalna organizacija proizvodnje.
On je racionalizam Zapadne kulture smatrao iracionalnim, jer je u modernom drutvu
izokrenut prirodan odnos izmeu sredstava i ciljeva. Prirodno je da ovek stie materijalno
bogatstvo radi zadovoljenja svojih ivotnih potreba. Neprirodno je da nagomilava to bogatstvo
da bi imao jo vie. Ono to je bilo prvobitno sredstvo za postizanje ciljeva, pretvorilo se u cilj
za sebe i na taj nain je izgubilo vezu sa svojim potrebama. U modernom svetu nita vie ne
slui oveku. Posledica racionalizacije drutvenog ivota je u tome to je oko oveka stvoren
vrst obru drutvenih odnosa i razvijena je mrea zavisnosti i potinjenosti to stvara
mehanizam u kojem je ovek pretvoren u roba svog vlastitog proizvoda.

168

Samo ovek moe biti nosilac smisaono orijentisanog delanja, tj. Samo je on u stanju da svesno
rukovodi odreenim ciljevima i da bira izmeu razliitih mogunosti. Ljudsko delanje je jedino
to moemo razumeti.

Vrednosno racionalno delanje- na ovaj nain dela onaj koji veruje u apsolutnu vrednost
svog ponaanja i tei ostvarenju cilja radi njega samog bez obzira na uspeh.

Etika iracionalnost ogleda se u tome to je malo ko u stanju da postigne ba ono to

hoe ( politika).

169

VEBEROVA TEZA O ZNAAJU PROTESTANTSKE ETIKE ZA NASTANAK KAPITALIZMA

Nemogue je govoriti o samo jednom uzroku nastanka odreene pojave, jer je svaka rezultat
delovanja vie inioca. Tako je nemogue i nastanak kapitalizma vezati samo za jedan
vremenski period i pokuavati pronai uzroke koji su doveli do njegove pojave.
Koreni kapitalizma doseu sve do antike, iako tad nije postojala re za to, ve je bilo neto im
je svakodnevni ivot ispunjen i to se nesvesno praktikuje. Ipak, jedan od bitnijih faktora koji
su istakli kapitalizam i promenili dotadanji nain ivota je reformacija crkve, razvoj
racionalistike filozofske misli, a prvi plod svega bio je protestantizam. Racionalizam, u odnosu
na tradicionalna shvatanja, poeo je da menja dotadanje poglede na svet i nain ivota.
Reformatori, kao jedni od onih koji su uestvovali u buenju hrianske Evrope, u prvom planu
nisu imali menjanje etikih programa, ve je spas due bio u fokusu njihovih ivota i delovanja.
Sve ostalo je proizalo kao neeljena i nepredviena posledica.
Veberov cilj bio je da razjasni koliki udeo su imali religijski motivi u nastanku karakteristino
ovozemaljski usmerene kulture koja je izrasla zahvaljujui sadejstvu bezbroj istorijskih
pojedinanih motiva. Kapitalizam kao privredni sistem svakako nije proizvod samo
reformacije, jer je znatno stariji od nje. Stvarna reformistika religioznost ogleda se u
apsolutnoj transcedentnosti boga, to iskljuuje ulaenje boanskog bia u ljudsku duu.
Zajednica izmeu boga i onih kojima se on smilovao mogua je jedino ako religiozni akter
postane svestan bojeg delovanja u njemu i osea se kao oruje boanske moi. Tada religiozni
ivot naginje asketskom delanju koje je karakteristino za kalviniste.
U vezu sa ovim dovodi se idealan tip kapitalistikog preduzetnika kojeg odlikuju odreene crte
asketizma, jer mu je osnovni cilj da u grob ode sa to vie novca i materijalnih dobara. ivot
kapitaliste postaje strogo proraunat i isplaniran da bi postigao to bolji ekonomski uspeh, jer
to su osnovne karakteristike privatne kapitalistike privrede. Ljudi ispunjeni kapitalistikim
duhom obino su ravnoduni, ako ne i neprijateljski nastrojeni prema crkvi. ivot se vie ne
vodi zbog religioznih shvatanja, ve zbog rada. Neprekidan rad na poslu postaje neophodan
uslov ivota, a u vezi sa tim i izvor line sree. Religija se posmatra kao sredstvo da se tokom
ivota na zemlji ljudi odvrate od rada. Takvom pogledu na rad glavni protivnik je
tradicionalizam kojeg uzdrmava beskrupulozna elja za sticanjem imovine, a rezultat toga je
prodiranje slobodnog naina privreivanja u unutranjost drutvenih grupa i prekid sa
tradicionalnim nainima voenja ivota. Prema tradicionalnom shvatanju, ovek prirodno eli
da zaradi samo onoliko koliko mu je potrebno da ivi onako kako je navikao, dok je kapitalisti
sticanje zarade glavni cilj ivota.
Ovozemaljska protestantska askeza je delovala protiv prirodnog uivanja u svojini,
ograniavala potronju, ali je sticanje materijalnih dobara oslobodila od smetnji
tradicionalistike etike. Tenju za profitom nije samo ozakonila, ve je u njoj videla neto to
je bogougodno. Izriita je borba protiv telesnog uivanja i udnje za spoljanjim dobrima, ali
ne i protiv racionalnog sticanja imovine, ve samo protiv njene iracionalne upotrebe.
170

Protestantska askeza nije zahtevala od imunih da ugue strasti muenjem tela, ve samo da
upotrebljavaju svoju imovinu u nune i praktino korisne svrhe. Kvekeri su bili najdosledniji
zastupnici takvog pogleda na ivot.
U oblasti stvaranja privatnog privrednog bogatstva askeza se borila protiv nepravde i isto
nagonske gramzljivosti, i tu tenju ka bogatsvu kao krajnjem cilju je okarakterisala kao
mamonizam. Bogatstvo koje dolazi kao plod profesionalne delatnosti je boji blagoslov.
Religiozna ocena neumornog, postojanog i sistematski svetovnog rada po pozivu kao najvieg
asketskog sredstva i najsigurnije i najvidljivije potvrde preporoenog oveka i istinitosti
njegove vere, bila je najjaa poluga irenja duha kapitalizma. Ako se ograniavanje potronje
doda razobruavanju tenje za sticanjem zarade, ishod je stvaranje kapitala pomou asketske
prinude na tednju.
Prepreke koje su stajale na putu potronoj upotrebi steene imovine morale su dobro doi
njenoj proizvodnoj upotrebi u obliku uloenog kapitala.
Puritansko shvaanje ivota je potpomoglo razvijanje ekonomski racionalnog naina voenja
ivota. itava istorija pravilnika pojedinih kaluerskih redova je u izvesnom smislu stalna borba
sa problemom svetovnih posledica svojine, to vai i za ovozemaljsku askezu puritanizma.
Religija nuno stvara vrednou i tedljivost, a to dovodi do bogatstva.
Metodisti su svuda vredni i tedljivi, pa se i njihova svojina poveava, a sa njom i prohtevi. Zato
hriane treba opomenuti da zarade sve to mogu, ali isto tako i da daju sve to mogu.
Svestan toga da je u bojoj milosti, graanski preduzetnik je mogao da ide za svojim interesima
i trebalo je to da ini, pod uslovom da se kree u granicama formalne korektnosti i da ne rasipa
svoje bogatstvo na neuljudan nain. Mo religiozne askeze stavila mu je na raspolaganje
radnike koji ostaju posluni bogu samo ako se dre u siromatvu. Ljudi rade samo kada ih
nevolja na to nagoni, a ova formulacija osnovnog motiva kapitalistike privrede je dalje prela
u teoriju o produktivnosti niskih nadnica. Srednjovekovna etika nije samo trpela bojatvo, ve
ga je glorifikovala u prosjakim redovima. Tek je puritanska askeza, uestvujui u donoenju
strogog zakona engleskog zakonodavstva protiv sirotinje, unela bitnu promenu, a to je mogla
da uini samo zbog toga to protestantske sekte i strogo puritanske zajednice stvarno nisu
znale za bojatvo meu svojim lanovima. itava asketska literatura gotovo svih veroispovesti
bila je proeta shvatanjem da je onaj koji savesno radi uz nisku nadnicu, kad mu ve ivot nije
pruio nikakvu drugu mogunost, bogu najmiliji. Tako je dala snaan psiholoki podstrek, jer
je rad proglasila za poziv kao jedino sredstvo pomou kojeg pojedinac moe postati siguran u
svoju milost. Time to je i kapitalistiko sticanje novca protumaila kao poziv, ona je ozakonila
eksploataciju te specifine spremnosti za rad. Produktivnost rada u kapitalistikom smislu rei
su snano unapredili tenja ka bojem carstvu, zasnovana iskljuivo na ispunjenju radne
dunosti kao poziva, i stroga askeza.

171

Jedan od bitnih sastavnih delova modernog kapitalistikog duha i itave moderne kulture,
racionalno voenje ivota na osnovu ideje poziva, nastao je iz duha hrianske askeze.
Puritanac je hteo da bude ovek od poziva, mi to moramo biti. Otkako je askeza preneta iz
kaluerske elije u sferu profesionalne delatnosti i otkako je poela sebi da potinjava moral
ovozemaljskog ivota, doprinela je stvaranju modernog privrednog poretka koji je vezan za
tehnike i ekonomske pretpostavke mehaniko mainske proizvodnje. Time to je askeza
nastojala da preuredi svet i da dejstvuje u njemu, spoljanja dobra ovog sveta stekla su sve
veu i neizbenu mo nad ovekom kao nikad ranije.

Mamonizam - tenja ka bogatstvu kao krajnjem cilju

172

RAZLIKA IZMEU MARKSISTIKOG I VEBEROVSKOG SHVATANJA NASTANKA KAPITALIZMA

Razlika je u tome sto marks u svemu vidi sukob a Veber smatra da se kapitalizam moze
iskoristiti ukoliko se racionalono koriste sredstva.
Ono sto je zajednicko je to sto smatraju da kapitalizam deluje prinudno na radnika ali marks u
tome vidi razlog revoluciji a Veber nekakvo postovanje pravila radi sticanja dobiti.
Veber razlikuje moderni miroljubivi kapitalizam i politicki odnosno anarhisticki kojem je cilj
samo dobit, i beskrupulozne spekulacije.
Veber se rukovodio odreenim filozofsko-istorijskim razlozima. Mada naelno nije poricao
kontinuitet drutveno-istorijskog procesa u celini, on je smatrao da je moderno kapitalistiko
drutvo jedinstvena i izuzetna pojava, da predstavlja poseban stupanj drutvenog razvitka i da
nikad i nigde nije postojalo nita slino njemu. Za Vebera je to bio najnesumnjiviji podatak
drutvenog i istorijskog iskustva.
Ali dok su mnogi idealistiki orijentisani predstavnici istorijske kole pribegavali metafizikim
konstrukcijama i u mnogobrojnim ustanovama i odnosima modernog kapitalistikog drutva
videli izraz jednog specifinog duha, to jest jednog kulturno-istorijskog principa koji nema
nieg zajednikog s kulturno-istorijskim principima drugih epoha, Veber se drao grubih
injenica.
Strahovito nepoverljiv prema metafizici svake vrste, on je razliku izmeu modernog drutva i
svih drugih tipova drutva traio na mnogo opipljivijem planu u oblasti privrede i
organizacije privrednog ivota. Pre svega u procesu proizvodnje. U tom pogledu, on se u
potpunosti slagao s Marksom. Kao to je osniva naunog socijalizma ve u jednom od svojih
ranih radova doao do zakljuka da zakon trita neogranieno vlada itavim kapitalistikim
svetom i nevidljivom rukom uzdie i rui carstva i narode, tako je i Veber, dodue u jednom od
svojih poslednjih radova, u uvodnom razmatranju za novo izdanje svojeb prve istorijskosocioloke studije iz drugog perioda stvaranja, utvrdio da je privreda najsudbonosnija sila
modernog drutva. U razmatranju prirode kapitalistikog privrednog poretka5 on se u velikoj
meri dri Marksa. Idui Marksovim stopama, on kae da kapitalistiku privredu pre svega
karakterie orijentacija prema dobiti. i to ne izolovanih pojedinaca, ve privrednih preduzea
na kojima se temelji kapitalistika privredna organizacija. Ali to je samo najoptija odredba
koja ne kazuje mnogo. Po Veberovom miljenju, kapitalistiki privredni poredak predstavlja
sloen sistem meusobno povezanih privrednih preduzea koja racionalno, trajno i
sistematski tee sticanju dobiti korienjem pogodnosti na robnom tritu. Bez obzira na
stepen tehnike razvijenosti i specifinost pojedinih konkretnih oblika u kojima se javlja,
kapitalistiki privredni poredak pretpostavlja postojanje slobodnog trita i klase slobodnih
radnika odvojenih od sredstava proizvodnje, a sastoji se u organizovanju privredne delatnosti
na bazi stroge podele rada, tanom voenju poslovnih knjiga i stalnom ulaganju kapitala u
nove poslove. U kapitalizmu je profit krajnji cilj svake privredne delatnosti, ali u isti mah i mera
drutvenog uspeha. Razume se, tenja za sticanjem profita nema nikakve veze s gramljivou
173

privatnih kapitalista ili njihovom pohlepom za novcem. U pitanju je jedno objektivno svojstvo
samog sistema kome pojedinci moraju voditi rauna bez obzira na subjektivne elje i namere.
U krajnjoj liniji, to znai da robno trite, i to samom logikom svojih zahteva, bitno suava obim
mogunih ljudskih odluka i postupaka.
Ovaj poredak namee pojedincu, ukoliko je upleten u mreu trita, odreene norme
privrednog delanja. Fabrikant koji trajno dela suprotno tim normama bie isto tako
nepogreno ekonomski uniten, kao to e i radnik koji ne ume ili nee da im se prilagodi ostati
bez posla i biti izbaen na ulicu.6 Drugim recima, Veber, u stvari, tvrdi da kapitalistiki sistem
ima prinudan karakter u odnosu na sve koji uestvuju u privrednoj delatnosti, to jest da
objektivno postoji u onom istom smislu u kome je to i Marks utvrdio. Ali na tome se zavrava
Veberovo oslanjanje na Marksa.
U daljem razmatranju prirode kapitalistikog privrednog poretka ova dva mislioca se udaljuju
jedan od drugog. Mada je i Veber uviao veliku vanost klasne borbe u modernom drutvu,
on joj nije pridavao odluujui znaaj. Svoje shvatanje kapitalizma Veber je izgradio uzimajui
u obzir neke druge elemente, a ne samo one od kojih je Marks poao. Njega je prvenstveno
interesovao specifian oblik organizacije privrednog ivota, a ne sukob izmeu dveju osnovnih
drutvenih klasa koje imaju suprotne interese u procesu proizvodnje i dinamika kapitalistike
privrede, to je toliko zaokupljalo Marksovu misao. Zbog toga se Marks i Veber znatno razlikuju
u oceni kapitalistikog sistema kao celine. Dok je Marks svuda video samo suprotnost interesa
i anarhiju proizvodnje, Veber je kapitalistiku privredu shvatio kao najvii oblik racionalne
organizacije. Po njegovom miljenju, kapitalistika privreda je najdalje otila u pravcu kojim
ide itavo moderno drutvo u pravcu sve potpunijeg podreivanja svih drutvenih delatnosti
kategorijama sredstvo-cilj.Da bi to jasnije odredio svoje stanovite, Veber uvodi jednu vanu
razliku. On razlikuje moderan industrijski ili graanski kapitalizam od politikog kapitalizma.
Najrazliije varijante ovog poslednjeg postojale su u svim epohama ljudske istorije. Za razliku
od modernog kapitalizma, gde se tenja za sticanjem dobiti zadovoljava racionalnim i
disciplinovanim radom, korienjem pogodnosti koje prua situacija na tritu i koji Veber
zbog toga naziva i miroljubivim kapitalizmom politiki kapitalizam ima prevashodno
avanturistiki karakter. Za njega je karakteristino sticanje dobiti putem beskrupulozne
pekulacije ili korienjem prerogativa moi nad pobeenim neprijateljem ili osvojenom
teritorijom. Miroljubivi, graanski kapitalizam kao drutveno-ekonomski sistem postoji samo
na Zapadu, i to u razvijenom obliku tek od sredine 19. veka, mada se ve u 15. veku javljaju
prvi zameci kapitalistikih preduzea koja zadovoljavaju svakodnevne potrebe na racionalnoj
osnovi.

174

RAZGRANIENJE POLITIKE I NAUKE NA ETIKOJ OSNOVI

Nauka bi trebala samo da objasni vrednosne stavove, da ih tumai, ali je i duna da u skladu
sa vrednosno-racionalnim delanjem prepozna vrednosti koje bi mogle biti u datoj situaciji
dobre.
Nauka bi trebala da analizira vrednosti, da zna koja delanja imaju kakve posledice i da na
osnovu iskustva da preporuke-ali samo ako se ogradi i kae konsekvence toga i ponudii druga
renja koja sa sobom nose neke druge konsekvence.
Nauka je podeena da da slui oveku delatniku. Delatni ovek je onaj koji prema osobenom i
jedinstvenom sticaju prilika bira neku novu injenicu shodno svojim vrednostima i dovodi je u
mreu determinizma.
Nauka i politika kod studenata: Zabluda studenata je ta to oni u profesorima vide vou, a ne
uitelja. Vrednost jednog oveka ne zavisi od toga da li ima svojstva voe. Svojstva koja nekog
ine izvrsnim naunikom i akademskim uiteljem nisu i svojstva koja bi ga mogla nainiti
voom u obasti praktike ivotne orijentacije ili politike. Profesor koji se osea pozvanim da
bude savetodavac omladini i uiva njeno poverenje, moe da pokae svoje ljudske osobine u
linom odnosu sa omladinom. A ako se on osea pozvanim da se umea u borbu izmeu
razliitih pogleda na svet i stranakih miljenja, onda neka to ini napolju. Profesor vri etiku
dunost kada pomae drugom da doe do svesti o tome ta hoe i kada razvija oseanje
odgovornosi. To e postii ukoliko sa vie savesti izbegava da svojim sluaocima nametne ili
sugerie svoj stav.
ta nauka moe da prui:
1. tehnika znanja znanja o tome kako se na sistematiki nain kontrolie ivot;
2. metode miljenja, orua i vebe u miljenju;
3. da razjasnite sebi ono to vas interesje.
Prema nekom vrednosnom pitanju, mogu se uzeti razliiti stavovi. Ako se zauzmu ovakvi
stavovi, onda se u skladu sa naunim iskustvom morju primeniti odreena sredstva, da bi se
taj stav praktino sproveo u delo.
Nauka je danas jedan struno organizovan poziv koji se nalazi u slubi samoosveivanja i
saznanja odnosa meu injenicama.
Teologija i nauka: Teologija polazi od predpostavke da su odreena otkrovenja vano sredstvo
spasenja i da tek ona omoguuju smislen nain ivota. Zbog toga se u ta otkrovenja mora
verovati. Odreena subjektivna stanja i radnje imaju svojstva svetlosti, tj. Da sainjavaju
religiozan nain ivota ili bar jedan njegov deo. Teologija ne moe da zameni veru ili ona druga
sveta stanja, a pogotovo to ne moe uiniti nikakva druga nauka. Najvanija osobina pozitivno
religioznog oveka je sposobnost za virtuozno delo intelektualne rtve. To pokazuje da je

175

napetost izmeu vrednosne sfere nauke i vrednosne sfere relogioznog spasenja

nepremostiva. Po pravilu, intelektualnu rtvu prinosi samo uenik proroku, tj. Vernik crkvi.
Etika i politika: esto se misli da se ove dve tvrdnje meusobno iskljuuju i da samo jedna od
njih moe biti tana.Etika Besede na gori: apsolutna etika jevanelja, za nju vai ono to je
reeno za princip uzronosti u nauci: to nije koija koja se moe po volji zaustaviti da bi se u
nju ulo ili izalo. Njen smisao je sve ili nita. Politika se ne bi sloila sa ovakvim stavom i
smatrala bi ga bezsmislenim. to nam govori da je ona za presudno regulisanje odnosa meu
ljudima. Sutina etike zapovesti je u tome to se uopte ne interesuje za druutvene
posledice. Onaj ko hoe da dela po etici jevanelja on mora da se suzdri od trajka, jer trajk
podrazumeva prinudu, mora da izbegava revoluciju, jer ona smatra da graanski rat nije
legitimni rat. Svako delanje koje je etiki usmereno moe rukovoditi jednom od dve bitne
maksime-etika iste volje i etika odgovornosti. Razlika u ovim etikama je upravo u
posledicama, tj. Ko snosi posledice. Posledica prve se ostavlja Bogu, a posledica druge oveku.
Kada neka radnja koja je preduzeta iz iste volje dovede do ravih posledica, onda on smatra
da za to nije odgovoran onaj koji dela, ve glupost drugih ljudi ili volja boija koja ih je takvima
nainila. Nasuprot tome, onaj koji veruje u etiku odgovornosti, rauna ba sa onim prosenim
nedostacima ljudi i smatra da ne moe prevaliti na druge teret za posledice svog delanja,
ukoliko je mogao da ih predvidi.
Sredstva koja su potrebna za cilj: Postizanje dobrih ciljeva povezano je sa upotrebom etiki
sumljivih sredstava. Nijedna etika na svetu ne moe da kae kada i u kom obimu etiki dobar
cilj opravdava etiki opasna sredstvai propratne posledice. Nasilje je najvanije sredstvo
politike. Stari hriani su znali da sveto vladaju demoni i da onaj koji se uputa u politiku, tj.
Upotrebljavu mo i silu kao sredstva za cilj, sklapa pakt sa demonima i da za njegovo delanje
nije tano da iz dobra moe proistei samo dobro, a iz zla samo zlo. Tako da, etika iste volje
propada u ovom sluaju, jer ona ima mogunost samo da osudi i odbaci svako delanje koje se
slui etiki opasnim sredstvima.
Osobenost svih etikih problema politike uslovljena je time to se u rukama ljudskih grupa
nalazi specifino sredstvo legitimnog nasilja. Svako ko koristi ovakva sredstva(politiari)
izloen je specifinim posledicama. Ko hoe nasiljem da ostvari apsolutnu pravdu na zemlji, taj
mora imati sledbenike ili spoljanje nagrade-nebesku ili zemaljsku nadnicu, inae nee
funkcionisati. U uslovima moderne klasne borbe,unutranje nagrade se sastoje u
zadovoljavanju mrnje i elje za osvetom i u zadovoljenju lane etike potrebe za tim da se ima
pravo i da se protivnci oklevetaju kao jeretici. U spoljanje nagrade spadaju: pustolovina,
pobeda, plen, mo i pljaka.Voa i uspeh njegove stvari u potpunosti zavise od toga kako ovaj
aparat funkcionie. Presudne uloge imaju pobude aparata, a ne pobude kojima se voa
rukovodi.
Onaj ko hoe da se bavi politikom, a naroito onaj koji politiku svata kao poziv, mora sebi
predoiti etike paradokse i mora znati da je odgovoran za ono to sam moe postati pod
pritiskom tih paradoksa. Onaj koji trai spas due taj nema ta da trai u politici koja ima sasvim
176

drugaije zadatke, takve koje se mogu reiti samo nasiljem. Politika se vodi maksimom etike
odgovornosti i operie nasilnim sredstvima to ugroava spas due.
Etika iste volje i odgovornosti nisu apsolutne suprotnosti, ve se meusobno dopunjavaju. i
tek obe stvari zajedno ine pravog oveka, onoga za koga se moe rei da je pozvan da se bavi
politikom.
1. Etika iste volje
2. Etika odgovornosti

177

PROBLEM VREDNOSNE NEUTRALNOSTI U DRUTVENIM NAUKAMA

Vrednosno obojen stav jeste onaj koji vri ili izraava evaluaciju injenica. Prema Veberovoj
teoriji, problem je uvek vrednosno neutralan ili vrednosno obojen. Veber je znao da je
odvajanje vrednosti i nauke teak zadatak u praksi. injenice po njemu pruaju informacije, a
jedino vrednosti usmeravaju akciju, to vai i za naunike i politiare.On smatra da je osnova
za donoenje odluke o temi istraivanja su istraivaeva religijska verovanja,ekonomski
interesi i druge vrednosti koje ga vode ka odreenim temama. Vrednovanjima treba
podrazumevati praktina procenjivanja pojave, na koju moemo naim delovanjem uticati,
kao zadovoljavajue ili nezadovoljavajue. Pri svakom profesionalnom zadatku koji mu je
postavljen, ovek bi trebao da se ogranii na stvar i iskljuiti sve to joj strogo uzevi ne
pripada, posebno vlastitu ljubav i mrnju.
esta je pomisao da se nauna objektivnost moe postii putem odmeravanja razliitih
vrednovanja jednih prema drugim i da izmeu njih naemo kompromis. Istraiva treba
razlikovati utvrivanje empirijskih injenica i njegova praktina vrednovanja-tj. vrednovanja
tih injenica koje su procenjene kao povoljne ili nepovoljne (i u tom smislu oznaavaju
vrednosni stav). Smisao vrednosne rasprave je da se razume ono to protivnik uistinu misli, tj.
vrednost do koje je zaista, a ne samo naizgled stalo jednom od uesnika i da se tako uopte
omogui nekome da zauzme stav prema toj vrednosti. Samo razumevanje tuih stanovita ne
vodi samo po sebi njihovom odobravanju. Zapravo esto vodi spoznaji zato se i o emu se nije
mogue sloiti.
U gotovo svakom stavu ljudi, vrednosne sfere se prepliu. Povrnost svakidanjice sastoji se u
tome da ovek koji je njome zahvaen nije svestan toga, a pre svega i ne eli postati svestan
tih sukobljenih vrednosti. Kada se rasprave o praktinim vrednovanjima ispravno vode one
empirijskim istraivanjima pribavljaju pitanja koja se moraju istraiti. Problemi empirijskih
disciplina mogu se reavati vrednosno neutralno. Oni nisu vrednosni problemi. Ali su u
nadlenosti naih disciplina pod uticajem odnosa stvarnosti spram vrednosti. . Pojam napretka
moe se upotrebljavati potpuno vrednosno neutralno kada se iznednauje sa napredovanjem
nekog izolovano posmatranog, razvojnog procesa. Ali je u najvie sluajeva situacija bitno
sloena.
Stvar je komplikovanjija s primenljivosti pojma napredak na podruju umetnosti. Prilino
drugaije se postavlja problem za iskljuivo empirijsku istoriju umetnosti i za empirijsku
sociologiju umetnosti. Za prvu, nema nikakvog napretka u umetnosti, u smislu estetskog
vrednovanja umetnikih dela kao smislenih ostvarenja, jer se to vrednovanjene moe izvesti
sredstvima empirijskog razmatranja. Ona moe primeniti samo potpuno tehniki, racionalan i
stoga jednoznaan pojam napretka koji se ograniava na utvrivanje tehnikih sredstava.
Problem vrednosne neutralnosti u drutvenim naukama

178

Veberov cilj je bio da pokae kako je objektivno istraivanje mogue u onima akademskim
disciplinama koje se bave subjektivno smislenim fenomenima i to je pokuavao da uini na dva
naina:
1.

2.

svojim opisom problema vrednosti u sociolokim istraivanjima- ukoliko sociologija

eli da bude istinska nauka o drutvu mora da bude objektivna, tj. vrednosno
neutralna;
svakoj nauci treba izvesna konceptualna mapa, kljuni koncepti koji opisuju
fenomen koji se istrauje, poeo je sa zasnivanjem takvog sistema koji je nazvao
idealnim tipovima.

Objektivna analiza mogua je jedino kada se sociolozi slue racionalnim metodom u kojem je
istraivaki process sistematian:
1. empirijski podaci moraju biti kategorisani putem jasno formulisanih koncepata;
2. ispravna pravila dokazivanja moraju biti upotrebljena;
3. treba upotrebljavati jedino logike zakljuke.
Sociologija ne sme biti moralna nauka. Veber je pravio jasnu razliku izmeu onoga ta treba
da bude(oblast vrednosti) i onoga to jeste(oblast nauke) i za njega jedina potraga za istinom
treba da vodi drutvene naunike i njihova istraivanja. Nauka predstavlja izraz tekueg
istorijskog procesa u kojem magija i drugi oblici nasledne mudrosti postaju sve manje
prihvatljivi kao sredstva objanjenja.
Istraivaki proces mora biti objektivan, a izbor teme odvija se pre samog istraivanja. Jedina
osnova za donoenje odluke o temi istraivanja su istraivaeva religijska verovanja,
ekonomski interesi i druge vrednosti.
Smatrao je das vim naukama treba odreena konceptualna mapa koja identifikuje delove
fenomena koje se istrauje. Njego cilj bio je stvaranje sistema koncepata univerzalnog obima
koji je konzistentan i sa najrazliitijim vrednosnim stavovima.
*Osnova za donoenje odluke o temi istraivanja:
1. istraivaeva religijska verovanja;
2. ekonomski interesi;
3. druge vrednosti koje ga vode ka odreenim temama.

179

TIPOVI VLASTI PREMA VEBERU

Vlast, tj. Verovatnoca da se za jednu odreenu zapovest pribavi poslusnost moze pocivati na
razlicitim motivima onih koji se pokoravaju:
1.
2.
3.

oni koji se pokoravaju nastoje da datu situaciju iskoriste u sopstvenom interesu

(ciljno-racionalno procenjivanje sta je korisno a sta nije);
moze biti uslovnjena obicajem tj. tupim privikavanjem na jednu odreenu vrstu
delanja;
isto afektivnim motivima tj. samo licnom sklonoscu onih koji se pokoravaju.

Ali vlast koja bi pocivala na tim osnovama bila bi relativno nepostojana i zato oni koji nareuju
i oni koji slusaju opravdavaju vlast nekim unutrasnim razlozima, razlozima koji ukazuju na
njenu legitimnost.
U sasvim cistom obliku postoje tri tipa legitimne vlasti
Zakonska vlast birokratska vlast (propisno ustanovljena)
To je ona vlast koja je propisno ustanovljena. Najistiji tip je birokratska vlast.
Osnovno uverenje je da bilo kakvo pravo moze biti stvoreno i premenjeno na nacin koji u
formalnom pogledu odgovara unapred utvrenim pravilima.
Grupa s vlascu moze biti izborna ili postavljena, ali u svakom slucaju ona ima oblik organizacije.
Upravni aparat se sastoji od cinovnika koji postavlja najvisi organ a oni koji slusaju jesu clanovi
grupe (graani, kolege).
Poslusnost se ne duguje licu, vec ustanovljenom pravilu koje jedino merodavno odreuje
kome se i koliko treba povinovati, cak i onaj koji nareuje u tom trenutku se pokorava samo
jednom pravilu-zakonu ili sluzbenom propisu, dakle jednoj formalnoj i apstraktnoj normi.
Tip onoga koji nareuje je pretpostavljeni staresina
Tip cinovnika je skolovan strucni cinovnik. Njegov odnosu u sluzbi pociva na ugovoru i sadrzi
pravo na platu i na penziju. Posao koji cinovnik obavlja je njegov poziv na osnovu stvarne
sluzbene duznosti, a njegov ideal je da posao obavi bez uticaja emocionalnih cinilaca, strogo
formalisticki s racionalnim pravilima.
U tip zakonske vlasti spada ne samo moderna struktura drzave i opstine, vec i odnos vlasti u
privatnom kap. Preduzecu ili udruzenju bilo koje vrste ukoliko raspolaze vecim hijerarhijski
ureenim upravnim aparatom
Moderne politicke grupe su najistaknutiji predstavnici ovog tipa.

180

U tehnickom pogledu birokratija je najcistiji tip zakonske vlasti. Ali nijedna se vlast ne vrsi samo
birokratski, tj. Pomocu cinovnikka koji su ugovorom angazovani i postavljeni. To je sasvim
nemoguce. Ni upravni aparat nije cisto birokratski, vec u upravi ucestvuju delom ugledni ljudi
delom predstavnici interesnih grupa.
Tradicionalna vlast patrijahalna vlast
Zasniva se na veri u svetost oduvek postojeceg poretka i najvise vlasti. Najcistiji tip je
patrijarhalna vlast.
Grupa s vlascu je zajednica, onaj koji zapoveda je gospodar, oni koji slusaju podanici, a upravni
aparat sluge. Sadrzaj zapovesti odreuju tradicionalne norme, tako da bi gazenjem tradicije
gospodar ugrozio legitimnost svoje vlasti.
Smatra se da je u nacelu nemoguce stvoriti novo pravo nasuprot trad. Normama.
Vlast gospodara se razdvaja na oblast u kojoj je on strogo vezan za tradiciju i oblast njegove
slobodne volje i milosti gde on vlada prema merilima na koje utice njegovo cisto licno
zadovoljstvo
Upravni aparat se sastoji od onih koji su licno zavisni (ukucani) ili od srodnika i licnih prijatelja
ili od onih kojii su vezani licnom zakletvom vernosti (vazali).
U upravnom aparatu ne vlada objektivna sluz. Duznost vec licna vernost slugu.
Ali s obzirom na polozaj upravnog aparata moguce je razlikovati 2 tipa:
1. Cisto patrijarhalna struktura uprave:
Sluge su u potpunosti zavisne od gospodara; ne postoji nikakvo licno pravo onih koji upravljaju,
cinovnici ne uzivaju ugled.; najcistiji tip je sultanska vlast
2. Staleska sttruktura:
Cinovnici nisu licne sluge gospodara, vec nezavisni ljudi koji uzivaju drutveni ugled
zahvaljujuci vlastitom polozaju.
Harizmatska vlast
Zasniva se na afektivnoj predanosti licnosti voe i njenim bozanskim svojstvima, narocito
prorockoj snazi ili junastvu, duhovnoj i besednickoj moci.
Izvor licne prredanosti je odusevljenje za ono sto je nesvakidasnje-sto nikada ranije nije
postojalo.
Najistiji tipovi vlast proroka, ratnih heroja velikih demagoga
Grupa s vlascu je zajednica u bratstvu, tip onoga koji zapoveda voa tip onog koji slusa ucenik.

181

Poslusnost se duguje samo voi i to zbog njegovih licnih osobina a ne zbog polazaja, zato
njegova vlast prestaje kada ga njegov Bog napusti ili kada mase izgube veru u njegovu snagu.
Upravni aparat se bira prema harizmi, upravi nedostaje bilo kakva orijentacija prema pravilima
i nije vezana za tradiciju.
Legitimni poreci nestaju pred novi koji stvara ratni heroj ili demagog.
Pravi oblik harizmatskog zakonodavstva sastoji se u tome da voa ili mudrac objavljuje odluku
a zajednica ratnika ili vernika prihvata.

182