IME

Miel Turnije

MOJA AFER A SA NEMAKOM

Ne moemo nikome sugerisati da bi morao biti paljiv pri odabiru datuma svoga roe
nja. Jer ivot je jedan individualno-privatni iskustveni proces, iji su ritam, kao i njegovi
povremeni prekidi, uslovljeni istorijskim prilikama. A to, opet, znai, da te istorijske prilike
u ivotima svakoga od nas nastupaju u najpovoljnijem trenutku za nas, ni ranije, ni kasnije
nego to bi trebalo.
Ja se lino u tom pogledu ne bih imao na ta poaliti. Da budem iskren, injenicu da
sam se rodio 1924. kada i Johanes Mario Zimel, Marlon Brando, arlton Heston, Pol Njumen
i arl Aznavur smatram potpuno fantastinom. Kako plemenito od strane sudbine to mi
je dopustila da ba 1944, kada je rat ve praktino bio zavren, a Evropa se tada jo samo
ruevina iznad koje se uzdizao dim sva orila od obeanja o obnovi i kreativnom prepo
rodu, napunim dvadesetu. Otiao sam predaleko, smesta se vraam na poetak, samo jo
kratko da primetim da je ve i u ovom mom seanju na 1944. prisutan dvojak odnos Fran
cuskaNemaka.
Naravno da su na ivote svih Francuza moje generacije uticali svakoga dana sve loiji i
loiji odnosi izmeu njihove otadbine i Nemake. Na ivote Francuza prethodne genera
cije verovatno jo i vie. A na ivote lanova porodice Turnije nesumnjivo vie nego na i
vote lanova neke druge, prosene francuske porodice. Moj se otac opredelio za studije
germanistike i fakultet upisao u Kajzerlauternu. Ve na samom poetku rata, 1914, nepo
sredno nakon to se verio sa jednom studentkinjom germanistike, dobio je poziv za vojsku
na koji se morao odazvati. Takoe, na samom poetku rata, dobio je i metak u bradu, koji
e mu na licu zauvek ostaviti trag. Deset godina kasnije na svet sam doao ja, deak iji je
otac pod velom sjaja i slave, naravno ostao, jednom za svagda, pomalo unakaen. Takve
stvari detetu mnogo znae.
I pored svega, moji su roditelji ostali verni svojoj germanistici i za mene su, otkad znam
za sebe, dui boravci u Nemakoj bili neto uobiajeno. Savest mi nalae da vam sada ka
em nekoliko rei o svome odnosu prema nemakom jeziku. Imam jednu stariju sestru.
Ona vam je bila uzoran ak turnijeovske germanistike. Ja sam roen posle nje i, da budem
iskren, mislim da na celome svetu ne postoji osoba manje talentovana za strane jezike od
mene. Teim se teorijom da pisci u odnosu na ostale svoje sunarodnike imaju dublji i kom
pleksniji odnos prema maternjem im jeziku onom na kojem piu i da je upravo to ono
to ih spreava da zablistaju na drugim jezicima. Nisam ba siguran da li je ova teorija ta
na. U svakom sluaju, moji su roditelji stalno kukali zbog mog jezivog nemakog. Otac mi
je godinama nabijao na nos greke koje sam napravio jo kao devetogodinjak. Jednom
godinje odlazili smo na varcvald. Na njegovoj najvioj taki, Hercoghornu, nalazi se jedan
drveni krst. Prilikom jednog od naih izleta, ja krenuh ispred ostalih. Otac me (na nema
kom, jer, im bismo preli granicu, nemaki bi postao slubeni jezik Turnijeovih) upita: Gde

86

si krenuo?, na ta mu ja odgovorih: Do one krsta (jer na francuskom je croix, krst, en

skoga roda). Do dana dananjeg, kad god ponem da razmiljam o svome odnosu prema
Nemakoj, pred oima mi se pojavi otac kako odmahujui glavom, sav oajan, ponavlja to
moje do one krsta.
Sledee na ta pomislim kada preispitujem svoj odnos prema Nemakoj bio bi dolazak
nacista na vlast. Iako sam tada imao svega osam godina, nije mi bilo teko da shvatim ta
se deava, poto se sve odigravalo na ulici. Video sam, zapamtio i razumeo sve to se zbi
valo kako te, tako i u godinama koje su usledile. Oseam se poastvovanim to sam ve
tada, prilino rano za svoje godine, dobio priliku da pohaam praktinu nastavu iz politi
kih nauka. Kada se raspala Francuska, 1940, imao sam petnaest godina. Oca su mobilisali.
Majka je sela za volan svoga automobila i zajedno sa mojom sestrom i dva mlaa brata
otila na drugi kraj Francuske. Postao sam glava porodice. Ne bih li zadobio autoritet, poeo
sam da puim lulu.
A onda su nastupile godine okupacije. Opasne za mladia mojih godina. Nemali broj
mojih kolskih drugova u vrtlogu toga doba izgubio je svoje ivote. Ja sam, meutim, ono
mad celim svojim biem verovao u to da je nacistiki reim neto uasno i da e Nemaka
ubrzo doiveti poraz. Na osnovu ega? Na osnovu jednog unutranjeg oseaja koji se,
naravno, nije niim dao dokazati i maglovitog saznanja da je Engleska iz svih ratova koje
je do tada vodila sa ovim ili onim evropskim narodom, redovno izlazila kao pobednik. Na
ravno da mi u toku te prve godine okupacije nije padalo na pamet da bi se u junu 1941.
moglo dogoditi ono to e se juna 1941. zaista i dogoditi. Sovjetski Savez i Nemaka su
imali sporazum o nenapadanju, Sjedinjene Amerike Drave bile su neutralne. S vremen
skom distancom mi je postalo jasno da sam onomad bio u zabludi. U periodu izmeu juna
1940. i juna 1941. Hitler je odneo i konanu pobedu. Prosto neverovatno da su eril i nje
gov prijatelj De Gol zaista pomislili da bi Engleska ikada mogla sruiti itavo ono kontinen
talno utvrenje sainjeno od nemako-sovjetskog bloka i susednih mu drava, Italije i
panije. Potpuna ludost, koja je ubrzo pala u senku jedne jo vee ludosti nemakog
napada na Sovjetski Savez iz juna 1941. Niko nije ni slutio da bi Hitler mogao doneti jednu
toliko suludu odluku, kojom e unititi itavu evropsku konstrukciju koju je sam izgradio.
Staljinovo klimavo poverenje u nemako-sovjetski sporazum pokazalo se kao sasvim oprav
dano: dravnici u praksi uglavnom ne raunaju na mogunost delanja u napadu ludila. A
upravo je to ono to se desilo.
Ja sam u toku tih ratnih godina, onoliko koliko su mi to prilike dozvoljavale, pohaao
nastavu filozofije, te naposletku odluio da joj se i potpuno posvetim. Naravno, svestan da
e me taj profesionalni cilj, uz sve ostale auspicije, ponovo do grla uvaliti u nemaki jezik.
Umesto Getea i ilera sada je trebalo izuavati Kanta i Hegela. Rat se nije jo bio poteno
ni zavrio, a ja sam ve pourio da bre bolje obezbedim sebi mesto na jednom od nema
kih univerziteta, na kojem u provesti naredne etiri godine studija. Izbor je pao na Tibingen.
Nemaka je u to vreme bila ogromna ruevina. Prisustvovao sam njenoj obnovi i osnivanju
Savezne Republike. Jo jednom procesu od najvieg istorijskog znaaja, koji sam, opet za
hvaljujui milosti sudbine, dobio priliku da propratim od njegovog poetka do kraja. Jedno
od najivljih seanja koje nosim iz tih gladnih godina jeste seanje na ene, kako marljivo
rade na uklanjanju ruevina. I sada ih vidim kako u dugim kolonama jedna drugoj dodaju

87

kamenje, dok ih poslednja od njih ne ubaci u kamion. Tim bi enama Berlin, ruevina iz
mranih godina svoje istorije, spomenik trebalo da podigne!
Moje naredno nemako iskustvo tie se nastanka Nemake Demokratske Republike
i njoj svojstvenog komunistikog reima pruskoga stila. Ve sam u nekoliko navrata imao
priliku da iznesem svoje miljenje o kobnoj politici Konrada Adenauera, koja je dovela do
nastanka provalije izmeu Istone i Zapadne Nemake. Taj je katolik iz Porajnja jo od 1918.
matao o jednoj katolikoj nemakoj republici, koja bi protestantskim pruskim dravama
okrenula lea i odluno se orijentisala ka Zapadu. Poraz Nemake iz 1945. i osnivanje Sa
vezne Republike predstavljali su veliku, iznenada nastalu priliku za ostvarenje toga ivotnog
mu sna. Zapad to je bila Amerika. Istok to je bio komunizam. Drugim reima: ovde do
bro, tamo loe. Sovjeti sa istonom provincijom neka rade to god im je drago Adenauer
ih rado preputa toj tmini nad tminama. 10. marta 1952. pod vostvom Staljina i januara
1959. pod vostvom Kruoa Sovjetski Savez je Nemakoj ponudio ujedinjenje. Pod jednim
uslovom, naravno: ujedinjena Nemaka mora biti neutralna. Nema oruja, nema uniformi,
nema nikakvog saveza: idealno reenje koje se u Finskoj i Austriji ve pokazalo kao uspeno.
Ta bi nova Nemaka bila jedna predivna teritorija mira i prosperiteta, koja bi, pozicionirana
izmeu Istoka i Zapada, dinamikom svoje privrede primorala susedne joj drave Zapad
nu Evropu i Rusiju da smanje izdatke svoga naoruanja, kako bi u sledei sukob sa tim
svojim fantastinim konkurentima mogla ui mirna, sigurna da ne raspolau orujem boljim
od njenog. Mudra zamisao, nema ta. Meutim, njeno bi sprovoenje podrazumevalo i
Adenauerovo udaljavanje od svoje izrazito proamerike politike. Adenauer je Sovjete osta
vio bez odgovora. A onda je podignut Berlinski zid, Ulbrihta nasledio Honeker, sukobi
Hladnog rata dostigli su svoj vrhunac. Da, mirne due moemo rei da je Nemaka u 20.
veku imala tri potpuno katastrofalna dravnika: Vilhelma II, Hitlera i Konrada Adenauera.
No, poto je Nemaka Demokratska Republika ve oformljena, nije bilo druge novo
nastaloj se situaciji moralo prilagoditi. Ja sam skoro svake godine odlazio u Istonu Nema
ku. Pre izbijanja rata raspuste sam provodio u Vendehauzenu u Tiringiji, jednom malom
selu nedaleko od Erfurta na Veri. Bilo je to rodno mesto Marije Montag, ene koja me je
odgojila i koja i dan danas u njemu ivi. Sa njenim sestriem, deakom godinu dana mlaim
od mene, koji je kao osamnaestogodinjak izgubio ivot u Sovjetskom Savezu, bio sam
veoma blizak. Naalost, sluaj je hteo da se selo sada nae u samoj blizini Gvozdene zave
se, u takozvanoj zatvorenoj zoni. Moja molba da mi se dopusti odlazak u Vendehauzen
stigla je do samoga Honekera. Kakav je to samo dogaaj za tu uspavanu selendru bio, ta
zvanina poseta sve sa konvojem, kao za kak vog dravnika! Neprestano su mi prilazili se
ljaci i obraajui mi se sa ti podseali me kako smo se 36. i 37. zajedno igrali. eleznika
stanica, na koju sam ranije svakoga raspusta stizao u selo u meuvremenu je pretvorena
u stambenu zgradu. ine su uklonjene. Mala fabrika arapa u kojoj sam ranije, isto zabave
radi, esto pomagao zaposlenima, sada je postala pogon u dravnom vlasnitvu i funkci
onisala sa jo svega pola svojih kapaciteta. Mrtvo selo.
Vraanje na mesta iz detinjstva predstavlja jedno uasno iskustvo, i ko god je u prilici
da ga izbegne, bolje da to i uini.
Spektakularni fenomen sporta u tom istom NDR-u, koji se sa svojih 17 miliona stanov
nika na meunarodnim takmienjima i olimpijskim igrama rame uz rame sa Sjedinjenim

88

Amerikim Dravama i Sovjetskim Savezom borio za medalje, naveo me je na pomisao da

bih mogao napisati roman ija bi glavna junakinja bila svetska prvakinja u nekoj od atlet
skih disciplina. Kakav bi to knjievni izazov bio, pomislio sam, pisati o atletiarki koja svojom
snagom, brzinom i spretnou, nadmauje mukarca i kao tak va predstavlja potpunu su
protnost nenoj, plaljivoj i debeljukastoj eni 19. veka. NDR e mi posluiti kao laborato
rija u kojoj nastaje Eva 21. veka, odluio sam, i postao obuzet idejom. U toku maja i juna
1986. godine sproveo sam istraivanje o atletiarkama u NDR-u. Na klizalitu u Kemnicu
razgovarao sam sa Katarinom Vit i Gabrijelom Sajfert. Prisustvovao sam treningu veslaica
u sportskom klubu Berlin-Grunau, treningu ena u streljakom klubu Milros i umetnikih
skokova u vodu u bazenu u Rostoku, spartakiadama u Er furtu i pr venstvima u atletici u
Jeni. Vodio sam duge razgovore sa Margitom Gumel, svetskom prvakinjom u dizanju te
gova, Renatom teher, prvakinjom u tranju na 100 i 200 metara, Hajke Derksler, prvakinjom
u skoku udalj i Rut Fuks, majstoricom u bacanju koplja. U toku istog putovanja posetio sam
i plesnu kolu u Drezdenu gde sam se sreo sa slavnom Palukom, koja je sa svojih 85 godina
i dalje drala vebe plesa.
Svi ti susreti i utisci koje sam sa njih poneo uinili su me svesnim estetske vrednosti
enske snage ali i paradoksa koji sama ideja estetske vrednosti enske snage u sebi
nosi. Jer, tu su lepota, dra, arm. A tu je i snaga. Vekovima, hiljadama godina unazad sna
ga je bila neto to se povezivalo iskljuivo sa mukou. U toj meri da su po narodnom
verovanju telesna teina i maljavost bili njeni neizostavni atributi. Predstava o snanom
mukarcu odgovarala je predstavi o njegovom preistorijskom tipu, karakteristinom po
krupnom telu, kovrdavim dlakama na grudima i gustoj bradi. Nismo ni svesni u kojoj je
meri E. R. Barouz sa svojim likom Tarzana uticao na redefinisanje pojma snage. Jer Tarzan
je, neosporno, olienje snage. Ali snage jednog novog, nedlakavog i vitkog tipa. On je mla
dolik junak glatke brade i ravnoga stomaka. A, u stvari, upravo se u bradi krije klju cele
stvari. Jer ako dobro razmislimo, shvatiemo da Tarzana ne samo da ne moemo da zami
slimo sa bradom, ve ga isto tako ne moemo zamisliti ni kao nekoga ko se svakoga jutra
brije. Znai, kada smo malopre za Tarzana rekli da je mladolik, nismo bili ba sasvim u
pravu. Trebalo je da kaemo detinjast. Tarzan nema bradu i nikada je nee ni imati, jer on
nikada nee ni ui u pubertet. On je desetogodinji deak, izrastao i ojaao. S pravom su
se puritanska drutva u Sjedinjenim Amerikim Dravama pobunila kada se tamo nekom
glupom reiseru uinilo da mu na vrat mora natovariti enu i pripisati mu ulogu ljubavno
ga cirkuzanta.
Meutim, ukoliko nadljudska snaga vie ne predstavlja neto to se povezuje iskljuivo
sa mukou, ve svoje otelovljenje sada pronalazi i u desetogodinjem deaku zato ne bi
mogla biti svojstvena i enskome telu? Jer ako u vodu pada tradicionalna teorija o neraz
dvojivosti snage i mukosti, u vodu pada i teorija o nerazdvojivosti enstvenosti i slabosti.
Opte je poznato da su kobile na konjskim trkama podjednako snane i brze koliko i
pastuvi. Teoretski govorei, razloga za sumnju da je isti sluaj i sa enama i mukarcima
imaemo sve do momenta dok nas vrhunski sportski rezultati ne uvere u suprotno. No
sportski nas rezultati ve uveravaju u suprotno. Ako paljivo pogledamo rezultate zabele
ene u toku poslednjih stotinak godina, uoiemo jedan veoma interesantan fenomen, kojim
bi se sociolozi i biolozi mogli pozabaviti: razlika izmeu broja mukih i enskih medalja se

89

iz godine u godinu sve vie i vie smanjuje. Da, injenica je: posle vievekovnog tlaenja i
ponienja koje su trpele od strane mukaraca, ene im se sada, polako, ali sigurno, pribli
avaju. U nekoliko disciplina ve su i oborile rekorde koje su do pre svega tridesetak godi
na iskljuivo oni drali. S nestrpljenjem smo iekivali momenat u kojem e se neka ena
po pr vi put u istoriji probiti do samoga vrha, odnosno, deklasirati mukarca, vrhunskog
sportistu iz svoje discipline. Taj se moment desio 2. avgusta 1990. godine. Toga je dana, u
0:19 asova po srednjeevropskom vremenu, jedriliarka Florans Arto, nakon 9 dana, 21 asa
i 42 minute veslanja na svom trimaranu Pjer 1, uplovila u Rt Lizard, i tako za vie od dan i po
oborila rekord u prelasku Atlantika koji je od 1987. pripadao Brunu Peiru. Nema sumnje da
je upravo ovaj senzacionalni uspeh posluio kao motivacija svim onim sportistkinjama koje
su od tog momenta poele i same da ostvaruju apsolutne rekorde u svojim disciplinama.
Ja sam, znai, u NDR-u traio trijumfalno otkrovenje jedne nove Eve. Ni traga masti,
spomenik gipkih, nabreklih miia ispod svilenkaste koe. ak i grudi predstavljaju jo samo
nean prekriva grudnog miia, i kao tak ve ometaju kretanje miinog aparata u nesum
njivo manjoj meri od mukih genitalija. Savreno uspelo umetniko delo koje se molim
za panju! u svojoj potpunosti nalazi u polju enskog: na tim enama koje svim svojim
biem zrae enskom lepotom nema ama ba niega mukobanjastog. Prirodan sklad,
paradoksalno zavodljiv, sa lakom notom komine ozbiljnosti. Jer nova Eva rui i jedan i
drugi klie: kako onaj o krhkoj, plaljivoj eni, tako i onaj o mukarcu zatitniku, opsednu
tom svojom mukom au. Pada ceo jedan zid nae civilizacije.
Da li u ga ikada napisati, taj roman o atletiarki? Naslov ve imam: EVA, ILI REPUBLIK A
TELA. I kutiju punu materijala imam. Ali i planove za mnoge druge knjige. A mnogo je lak
e kovati planove za knjige, nego sesti i pisati ih! Vreme e pokazati.
U NDR-u sam imao prilike da upoznam svoje kolege pisce Kristu Volf, Helgu ubert,
Valtraudu Levin, Gintera Rikera, Tomasa Bemea, Frica-Rudolfa Frisa, Vernera Mitencvaja, i,
da ne zaboravim svog izdavaa i prevodioca, Joahima Majnerta. U prijateljskom sam od
nosu bio i sa Markuzom Volfom, koga cenim i potujem koliko i ostale koji su svoje ivote
posvetili borbi protiv nacizma. Bio sam lan Akademije lepih umetnosti u Istonom Berlinu.
Sve su to stvari zbog kojih mi se danas prebacuje. Zakljuiu: Nemaka za mene danas
predstavlja isto ono to mi je predstavljala i u toku detinjstva, mladosti i zrelih mi godi
nama sinonim za tugu i radost, za rane i cvee, za sve ono u nepovrat izgubljeno, za
jedno nemerljivo bogatstvo. I tako e i ostati, zauvek. Jer Nemaka je, u stvari, deo mene
samoga.
(Sa nemakog prevela Marija Ani)

90