Naslov originala:

Vicente Blasco Ibáñez

LOS CUATRO JINETES DEL APOCALIPSIS

obrada: Lena
www.balkandownload.org
 Visente Blasko Ibanjez

ČETIRI JAHAČA APOKALIPSE

Sa španskog prevela
Aleksandra Mačkić
 Čitaocu
Jula meseca 1914. godine, putujući nemačkim parobrodom
Kenig Fridrih Avgust od Buenos Ajresa do obala Francuske,
primetio sam prve nagoveštaje budućeg evropskog rata.
Bio je to isti onaj brod koji je prikazan u prvim poglavljima
ove knjige. Nisam želeo da menjam niti da prikrivam njegov
naziv. Nemački likovi koji se pojavljuju na početku romana
takođe su veran odraz stvarnih ljudi.
Čuo sam ih tada kako oduševljeno pričaju o „preventivnom
ratu” i sa čašom šampanjca u ruci nazdravljaju sve izvesnijoj
mogućnosti da Nemačka objavi rat, ne pribegavajući bilo kakvim
izgovorima. I to nasred okeana, daleko od velikih društvenih
grupa, bez ikakve veze s ostatkom sveta osim zbunjujućih i na
mahove prekidanih vesti koje su se mogle uhvatiti bežičnom
telefonijom s broda, u napetoj atmosferi usled uznemirujućih
saopštenja koja su se pronosila svetom... Otuda se prezrivo
osmehnem ili pobesnim kad god čujem da Nemačka nije želela
rat i da Nemci nisu jedva čekali da do njega dođe.
U prvom poglavlju Četiri jahača apokalipse ograničio sam se
na svoje putovanje poslednjim nemačkim prekookenaskim
brodom koji je stigao do Francuske.
Živeći nakon toga nekoliko nedelja u pustom Parizu početkom
septembra 1914. godine, kada se odigravala prva bitka na Marni
i kada je francuska vlada bila prinuđena da se iz predostrožnosti
preseli u Bordo, neobična atmosfera velikog grada bila mi je
nadahnuće za preostali deo romana. Hodajući bulevarima ka
Trijumfalnoj kapiji, koji su tih dana izgledali kao da svojom
sablasnom pustoši mrtvog grada protivreče sjaju i bogatstvu
mirnodopskih vremena, pojavila mi se vizija „četiri jahača”,
sveopšteg zla istorije koje će dugi niz godina remetiti ritam našeg
života.
Nakon oslobodilačke Bitke na Marni, kada se vlada ponovo
preselila u Pariz, jednoga dana razgovarao sam sa M.
Poenkareom, koji je tada bio predsednik Republike.
 Poenkare je više voleo književnost nego politiku.
– Ja sam advokat književnika – rekao je ponosito, kao da je
to bila najznačajnija među svim njegovim titulama. – Ja sam ih
zastupao u svim njihovim parnicama s Akademijom Gonkur.
Predsednik Republike je želeo da mi čestita za moje spontano
pisanje u korist Francuske u prvim i najtežim trenucima rata,
kada se nazirala crna i neizvesna budućnost i kada smo na prste
jedne ruke mogli da izbrojimo strane zemlje na čiju smo iskrenu i
sigurnu pomoć mogli da računamo u Alijansi.
– Želim da odete na front – rekao mi je – ali ne da biste pisali
za novine. To svi mogu da rade. Idite kao romanopisac.
Posmatrajte, i možda će iz tih vaših putovanja nastati knjiga koja
će poslužiti našem cilju.
Zahvaljujući predsedniku Republike mogao sam u potpunosti
da sagledam sveobuhvatan scenario Bitke na Marni, dok su
tragovi tog golemog okršaja još bili sveži. Po njegovoj preporuci
živeo sam u jednom seocetu u blizini Remsa, gde se nalazio
Generalštab generala Franšea d’Eperea, vođe Pete vojne
formacije.
Kasnije, poslednje godine rata, Franše d’Epere je poslao
vojsku sa istoka i savladao Bugare, nateravši ih da zatraže mir, i
time ubrzao okončanje rata. Danas je on maršal Republike
Francuske.
Ovaj roman napisao sam u Parizu, kada su Nemci bili na
dvanaestak kilometara od prestonice i kada je dovoljno bilo da
iznajmim automobil na Trgu Opere pa da se za manje od jednog
sata nađem na nekoliko metara od njihovih rovova, slušajući
razgovore na terenu kad god bi utihnuli pucnji pušaka i
mitraljeza i nastupilo zatišje na opustošenim poljima smrti.
Zbog nedostatka sredstava komunikacije unutar Pariza i
nestašice novca koju je mnogima doneo rat, bio sam prinuđen
da napustim otmenu kućicu s baštom koja se nalazila u blizini
Bulonjske šume i nastanim se u neuglednoj četvrti u centru
grada, u zgradi s mnogobrojnim stanarima, kroz čije su se glavne
i pregradne zidove čuli zvuci kao da su od kartona.
 Rat nas je primorao da se okupimo oko stanovnika grada.
Život nam je pomalo ličio na seoski. Deca su se igrala na ulici
kao da se nalaze u nekakvoj palanci; tolerisala se buka i
uznemiravanje. A ko bi se i žalio kao u mirna vremena kada nam
je tada jedina briga bila da saznamo da li neprijatelj napreduje ili
se povlači, a nakon što bi se smrklo, svi bismo sa strepnjom
gledali u crno nebo ispresecano svetlećim zracima reflektora,
pitajući se da li ćemo spavati mirno ili će nam vazdušne
eskadrile sa svojim projektilima prekinuti san!
Na raznim spratovima moje zgrade nalazila su se četiri klavira
i svi su se oni čuli od prvih jutarnjih časova pa sve do posle
ponoći. Susetke su ubijale dosadu ili zataškavale nespokojstvo
nespretnim i jednoličnim muziciranjem, dok bi razmišljale o
svojim muževima, očevima ili verenicima koji su se nalazili na
frontu. Osim toga, trebalo je pobrinuti se za ugalj, koji je bio
čisto blato i nije grejao, o ratnom hlebu, pogubnom za stomak, o
hrani lošeg kvaliteta, o svim nedaćama tužnog života, bednog i
bez ovenčane slave vojske koja se borila.
Nikad nisam radio u gorim uslovima. Ruke i lice behu mi
ispucali od zime; nosio sam vojničke čarape i cokule da bih lakše
podneo oštru zimu.
Tako sam napisao Četiri jahača apokalipse.
Priznajem da danas ne bih mogao da završim roman u jednoj
tako skučenoj sobi, s tri klavira iznad glave i jednim ispod nogu,
pored prozora okrenutog ka ulici koja je zaudarala jer Gradska
čistoća nije radila, gde se, galameći, igralo na desetine mališana
bez očeva, koji su samo povremeno dobijali dozvolu da napuste
front. Osim toga, ulicu su neumorno opsedali narodni pevači, a
svi su, bez izuzetka, podnosili svakojaku buku.
Međutim, herojska atmosfera rata uticala je na nas, a života
koji smo te četiri godine vodili u Parizu i danas se s ponosom
prisećamo.
Roman smišljen i napisan u jednom stančiću u Ulici Renekin
objavljen je nakon povratka u zemlju, preveden na mnoge jezike i
u nekima zemljama – najvažnijim i najmoćnijim – postigao uspeh
o kojem sam mogao samo da sanjam.

V. B. I.
1923.g.
PRVI DEO
 1.

U vrtu Crkvice Pokajnice

Trebalo je da se sastanu u pet sati posle podne u malom vrtu

Crkvice Pokajnice, ali je Hulio Denoajer stigao pola sata ranije, s
nestrpljivošću zaljubljenog čoveka koji veruje da će ranijim
dolaskom ubrzati trenutak susreta. Prolazeći pored gvozdene
ograde na Bulevaru Hausman, odjednom je shvatio da je u julu
mesecu u Parizu leto. U ono vreme, promena godišnjih doba za
njega je bila prilično zbunjujuća jer je morao da se preračunava.
Već beše prošlo pet meseci od njihovih poslednjih sastanaka
na tom skveru koji je zabludelim parovima pružao utočište
vlažnog i mrtvačkog spokoja pored bulevara s neprekidnim
metežom i velike železničke stanice u neposrednoj blizini.
Uobičajeno vreme njihovih sastanaka bilo je pet sati. Hulio je
ugledao svoju draganu kako dolazi u odblescima tek upaljenih
svetiljki, s poprsjem uvijenim u krzno i mufom priljubljenim uz
lice kao da je maska. Umilan glas kojim ga je pozdravila raspršio
je njegov dah zaleđen od hladnoće: oblak tanane i bele pare.
Nakon nekoliko sastanaka nespretno isplaniranih, konačno su
napustili vrt. Njihova ljubav stekla je viši značaj nakon
obavljenog čina, i bila je zaštićena od pet do sedam sati na
petom spratu u Ulici Pomp, gde je Hulio imao slikarski atelje.
Pažljivo navučene zavese preko velikih staklenih prozora, upaljen
kamin, iz kojeg su pucketale užarene varnice kao jedino
osvetljenje u sobi, jednolično pevušenje samovara koji je ključao
pored šoljica za čaj, te potpuna izdvojenost od spoljašnjeg sveta
zbog egoističnog sladostrašća sprečavali su ih da shvate kako su
dani sve duži, kako se napolju sunce i dalje povremeno probija
do sedefastih dubina razvučenih oblaka i da je proleće, to
sramežljivo i bledunjavo proleće počelo da pomalja zelene prste iz
pupoljaka na granama, trpeći poslednje ujede zime, crne guje
koja ih je sputavala.
 Hulio je zatim otputovao u Buenos Ajres, zatekavši na drugoj
hemisferi poslednje osmehe jeseni i prve ledene vetrove pampe. I
taman kada je pomislio da je zima za njega večito godišnje doba,
jer joj je neprekidno išao u susret prilikom svakog putovanja s
jednog kraja planete na drugi, ovde, u vrtu ove gradske četvrti,
neočekivano se pojavilo leto.
Mnoštvo dece trčkaralo je i galamilo po kratkim stazama oko
Pokajničkog spomenika. Prvo što je Hulio ugledao kad je ušao u
vrt bio je kolut koji je dečja ruka kotrljala ka njemu. Potom se
spotakao o neku loptu. Oko kestenova se, kao i obično u vrele
dane, okupljao svet tražeći plavičastu senku kroz koju su se
probijali sunčevi zraci. To su bile služavke iz obližnjih kuća, koje
su se bavile ručnim radom ili razgovarale, prateći ravnodušnim
pogledom grube igre dece poverene im na čuvanje; buržoazija iz
gradske četvrti koja je silazila u vrt da čita novine, stvarajući
iluziju da je okružena šumskom tišinom. Sve klupe su bile
zauzete. Neke žene su sedele na hoklicama presvučenim
šatorskim platnom, uz samouverenost koju izaziva pravo
vlasništva. Na gvozdene stolice za iznajmljivanje smestile su se
neke gospođe natovarene paketima, buržujke iz okoline Pariza,
koje su čekale ostale članove svoje porodice da uhvate voz na
železničkoj stanici San Lazar... Hulio joj je u jednom pismu bio
predložio da se, kao i ranije, sastanu na tom mestu, kao slabo
posećenom. A ona mu je u odgovoru, ništa manje ne
zaboravljajući na stvarnost, potvrdila isto vreme, pet časova,
verujući da će nakon nekoliko minuta provedenih u Prentempu
ili Galeriji Lafajet, pod izgovorom da ide u kupovinu, moći da
šmugne do pustog vrta, ne rizikujući da je neko od njenih
mnogobrojnih poznanika vidi...
Denoajer je uživao u skoro zaboravljenom osećaju kretanja u
praznom prostoru dok su mu zrnca peska škripala pod nogama.
Dvadeset dana kretao se samo po daskama, prateći
automatizmom jahačkog konja kružnu stazu brodske palube.
Njegovi tabani, naviknuti na nesigurno tlo, još su sačuvali
izvestan osećaj gipkog kretanja po čvrstoj podlozi. Svojim
šetanjem nije budio znatiželju kod ljudi koji su sedeli na
šetalištu. Svi su bili obuzeti nekom sveopštom brigom, i
muškarci i žene. Grupe ljudi glasno su razmenjivale utiske.
Onima koji su u rukama držali novine prilazili su susedi sa
upitnim osmesima. Odjednom je nestalo nepoverenje i ona
sumnjičavost koja stanovnike velikih gradova nagoni na
međusobno ignorisanje i razmenu gotovo neprijateljskih pogleda.
„Pričaju o ratu”, pomisli Denoajer. „Ceo Pariz ovih dana priča
samo o mogućem ratu.”
Izvan vrta primećivala se ista takva uznemirenost, koja je
među ljudima stvarala osećaj jednakosti i bratstva. Prodavci
novina prolazili su bulevarom objavljujući popodnevna izdanja.
Njihovu mahnitu jurnjavu presretale su gramzive ruke
prolaznika koji su se otimali oko novina. Svaki čitalac bio je
okružen grupom ljudi koja se raspitivala za novosti ili
pokušavala da preko njegovog ramena odgonetne krupne i
senzacionalističke naslove na prednjim stranama. Na drugoj
strani skvera, u Ulici Maturin, ispod tende jedne gostionice,
grupa radnika slušala je komentare kolege, koji je svoje reči
pratio mahanjem novinama i oratorskom gestikulacijom. Kao i
svakog dana, na ulicama je vladala saobraćajna i opšta gradska
gužva, ali se Huliju učinilo da se vozila kreću brže, da se u
vazduhu oseća grozničava uznemirenost i da ljudi razgovaraju i
smeju se na drugačiji način. Kao da se svi poznaju. I njega su
žene iz vrta gledale kao da su ga već viđale. Mogao je da im priđe
i zapodene razgovor, a da se to njima ne učini nimalo čudnim.
„Pričaju o ratu”, pomisli ponovo; ali sa sažaljenjem
nadmoćnog čoveka kojem je budućnost poznata i koji ne
potpada pod uticaj masa.
Znao je šta da očekuje. Iskrcao se u deset sati uveče i mada
još ne beše prošlo ni dvadeset četiri sata otkako je kročio na
čvrsto tlo, razmišljao je kao čovek koji dolazi izdaleka, koji je
prešao beskrajna okeanska prostranstva i iznenadio se osetivši
da pada pod uticaj opšte zabrinutosti koja obuzima velike
društvene zajednice. Pošto se iskrcao, proveo je dva sata u
jednom kafeu u luci Bulonj, posmatrajući kako građanske
porodice bezbrižno provode vreme u jednoličnim zadovoljstvima
života bez opasnosti. Zatim se specijalnim vozom za putnike iz
Amerike prevezao do Pariza, zatekavši se u četiri ujutru na
peronu Severne stanice, u zagrljaju Pepea Arhensole, mladog
Španca koga je ponekad oslovljavao sa „moj sekretar”, a
ponekad sa „moj štitonoša”, ne znajući tačno koja bi uloga više
odgovarala njegovoj ličnosti. U stvari, bio je mešavina prijatelja i
parazita, siroti drugar, predusretljiv i aktivan, društvo
gospodičiću iz bogate porodice kojeg roditelji ne shvataju,
sudelovao je u preokretima njegovog bogatstva, skupljajući
mrvice u danima prosperiteta i smišljajući razne načine za
očuvanje privida u trenucima oskudice.
– Šta ima novo u vezi sa ratom? – reče mu Arhensola, ne
upitavši ga pre toga kako mu je proteklo putovanje. – Dolaziš
spolja i sigurno znaš mnogo toga.
Kasnije je odspavao na svom starom krevetu, čuvaru lepih
uspomena, dok se „sekretar” šetkao po ateljeu pričajući o Srbiji,
Rusiji i kajzeru. Taj mladić, sumnjičav prema svemu što se nije
ticalo njega lično, delovao je kao da je i on zaražen opštom
zabrinutošću. Kada se probudio, njeno pismo, u kojem mu beše
zakazala sastanak u pet sati posle podne, sadržavalo je takođe
nekoliko reči o zastrašujućoj opasnosti. Uprkos ljubavnom stilu,
pismo je odisalo zabrinutošću celog Pariza. Kada je izašao da
potraži nešto za ručak, kućepaziteljka, pod izgovorom da želi da
mu ukaže dobrodošlicu, upitala ga je za novosti. I u restoranu i
u kafeu i na ulici, svuda se pričalo samo o ratu... o mogućem
ratu s Nemačkom...
Denoajer je bio optimista. Šta se sve te strepnje tiču čoveka
kao što je on, koji je više od dvadeset dana živeo među Nemcima,
prelazeći Atlantik pod zastavom Imperije...?
Buenos Ajres je napustio brodom iz Hamburga: Kenig Fridrih
Avgust. Čitav svet je bio potpuno spokojan u trenutku kad se
brod otisnuo od kopna. Samo su se u Meksiku belci i mestici
istrebljivali u revolucionarnoj borbi, da niko ne bi mogao da
pomisli da se čovek u miru može ponašati kao izopačena
životinja. U ostalim delovima sveta narodi su pokazivali neobičnu
mudrost. Čak i na prekookeanskom brodu, mala skupina
putnika različitih nacionalnosti podsećala je na deo budućeg
društva, podvrgnut probnom ogledu u sadašnjem vremenu, na
skicu budućeg sveta, bez granica i rasnih antagonizama.
Jednog jutra, brodska muzika, koja je svake nedelje svirala
luteranski Koral, najužasnijom jutarnjom muzikom probudila je
putnike u kabinama prve klase. Denoajer je protrljao oči misleći
da i dalje sanja. Nemačka bleh-muzika gruvala je Marseljezu po
hodnicima i palubama. Osmehnuvši se na njegovu začuđenost,
sobar mu objasni o čemu se radi: „Četrnaesti jul”. Na nemačkim
parobrodima se proslavljaju, kao da su njihovi vlastiti, veliki
praznici svih naroda, čija se roba i putnici njima prevoze.
Kapetani se svojski trude da poštuju obrede u slavu njihovih
zastava i istorijskog sećanja. Najbeznačajnija republika ima
priliku da vidi brod okićen stegovima u svoju čast. To je još
jedna zabava koja ubija jednoličnost putovanja i služi visokim
ciljevima nemačke propagande. Važan datum Francuske prvi put
se proslavljao na nemačkom brodu; i dok su muzičari po raznim
spratovima šetali galopirajuću Marseljezu, oznojeni i
razbarušene kose, ranoranilačke grupe putnika komentarisale
su događaj. „Kakva ljubaznost”, govorile su južnoameričke dame.
„Ovi Nemci nisu tako prosti kao što izgledaju. Baš su pažljivi...
za svaku pohvalu. Pa zar još ima onih koji misle da će oni i
Francuzi zaratiti...?”
Malobrojni Francuzi koji su putovali brodom bili su zadivljeni,
kao da im je naglo porastao ugled u očima javnosti. Bilo ih je
samo trojica: jedan stari draguljar, koji se vraćao iz posete svojim
predstavništvima u Americi, i dva mladića, komisionara iz Ulice
De la Pe, najpovučeniji i najstidljiviji putnici na brodu, sveštenici
sa živahnim očima i prćastim nosevima, koji su se držali po
strani, ne dozvoljavajući sebi ni najmanje razmetanje u toj
nimalo prijatnoj sredini. Uveče je priređena gala večera. U dnu
trpezarije, francuska zastava i steg Imperije oponašale su
upadljivu i apsurdnu draperiju. Svi nemački putnici bili su u
frakovima, a dame su se šepurile belinama svojih dekoltea.
Uniforme posluge blistale su kao na dan velike smotre. Za vreme
deserta nož je zvecnuo o čašu i zavladala je tišina. Kapetan se
spremao da govori. Odvažni moreplovac, koji je u okviru svojih
zaduženja imao obavezu da drži govore na banketima i otvara
ples sa damom najvišeg ranga, nizao je reči kao da ih veze, s
dugim pauzama kolebljive tišine. Denoajer je znao pomalo
nemački, po sećanju, zahvaljujući vezama s rodbinom iz Berlina,
i mogao je ponešto da nasluti. Kapetan je svaki čas ponavljao
reči „mir” i „prijatelji”. Jedan sused za stolom, komisioni trgovac,
ponudio se da bude prevodilac, preporučujući se kao neko ko
živi od propagande.
– Kapetan moli Boga da sačuva mir između Nemačke i
Francuske u nadi da će se između dva naroda razvijati sve veće
prijateljstvo.
Ustao je i drugi govornik, koji je s pomorcem sedeo za istim
stolom. Bio je najuvaženiji čovek među nemačkim putnicima,
bogat industrijalac iz Diseldorfa, koji se vraćao iz posete
poslovnim prijateljima u Americi. Nikada ga nisu oslovljavali
imenom. Zvali su ga trgovački savetnik, a za svoje sunarodnike
bio je Her Komercienrat, kao što su njegovoj ženi dali titulu Frau
Rat. „Gospođa savetnikovica”, mnogo mlađa od svog uvaženog
supruga, na samom početku putovanja beše privukla
Denoajerovu pažnju. Ona je pak napravila izuzetak u korist tog
argentinskog mladića, odričući se svoje titule od prvih reči koje
behu razmenili. „Zovem se Berta”, rekla je umiljato, kao što bi se
vojvotkinja iz Versaja obratila nekom zgodnom poniznom slugi
koji sedi kraj njenih nogu. Muž se takođe pobunio čuvši da ga
Denoajer oslovljava sa „savetnik”, kao njegovi sunarodnici.
„Prijatelji me zovu kapetan. Ja predvodim landšturm.1” A izraz
lica kojim je propratio svoje reči otkrivao je setu neshvaćenog
čoveka koji time omalovažava stečeni ugled, razmišljajući samo o
onom koji mu je uskraćen.
Dok je držao govor, Denoajer je proučavao njegovu malu
glavu i snažan vrat, pomalo nalik borilačkom psu. Zamišljao ga
je s visokim i tesnim okovratnikom na uniformi, preko čijih ivica
kipi dvostruki nabor crvenog sala. Ufitiljeni i ulepljeni brkovi
delovali su agresivno. Glas mu je bio odsečan i suv, kao da
otresa reči... Mora da bi imperator tako držao svoje govorancije. I
oponašajući ga instinktivno, ratoboran buržuj savio je levu ruku,
oslanjajući se šakom na dršku nevidljive sablje.
Uprkos njegovom zverskom stavu i zapovedničkom govoru,
svi nemački slušaoci glasno se nasmejaše na njegove prve reči,
kao ljudi koji znaju da cene požrtvovanost Her Komercienrata
kada se udostoji da zabavi neki skup.
– Govori prilično simpatične stvari o Francuzima – naglasio je
prevodilac tiho. – Ali nimalo uvredljive.
Hulio beše naslutio ponešto od toga, pošto je čuo nekoliko
puta ponovljenu reč Francozen. Razumeo je otprilike šta
govornik priča: „Francozen, velika deca, vesela, šarmantna,
neoprezna. Šta bi sve zajedno mogli da urade Nemci i oni kad bi
samo zaboravili na mržnju iz prošlosti!” Nemački slušaoci se više
nisu smejali. Savetnik je odustao od ironije, veličanstvene
ironije, opterećujuće, preteške, ogromne kao brod. Sada se
okrenuo ozbiljnom delu svog govora, i čak je i sâm komisionar
delovao ganuto.
– Gospodin kaže – nastavi – da želi da Francuska bude
izuzetno velika i da se jednoga dana zajedno dignemo protiv
ostalih neprijatelja... protiv drugih!
Namigivao je osmehujući se zlurado, s istim smeškom
razumevanja s prisutnima na pomen misterioznog neprijatelja.
Kapetan savetnik na kraju podiže svoju čašu za Francusku.
„Hoh!”, uzviknu, kao da svojim rezervistima izdaje naredbu za
pokret. Uzviknuo je tri puta i čitava nemačka masa, podigavši se
na noge, odgovori jednim „Hoh!”, nalik rikanju, a orkestar,
smešten ispred trpezarije, zasvira Marseljezu.
Denoajer se uzbudi. Podiđoše ga žmarci od oduševljenja. Oči
mu se ovlažiše, i pošto popi gutljaj šampanjca, učini mu se da je
progutao i nekoliko suza. Nosio je francusko ime, imao
francusku krv, a to što su radili ti gringosi – koji su mu više puta
izgledali komični i prosti – bilo je vredno svake pohvale. Da
kajzerovi podanici slave važan Dan Revolucije...! Činilo mu se da
prisustvuje velikom istorijskom događaju.
– Vrlo dobro! – reče ostalim Južnoamerikancima koji su sedeli
za susednim stolovima. – Mora se priznati da su bili veoma
ljubazni.
Zatim je, sa žarom svojih dvadeset sedam godina, ispred
trpezarije napao draguljara, prekorevši ga otvoreno zbog
njegovog ćutanja. On je bio jedini francuski građanin na brodu.
Trebalo je da kaže makar četiri reči zahvalnosti. Slavlje se
završilo loše, njegovom krivicom.
– A zašto vi niste nešto rekli, kao sin Francuza? – upita ga
ovaj.
– Ja sam državljanin Argentine – odgovori mu Hulio.
Onda se udalji od draguljara dok je ovaj, razmišljajući o tome
„šta je trebalo da kaže”, davao objašnjenja nekim ljudima oko
sebe. Bilo je veoma opasno mešati se u diplomatske stvari. Osim
toga, on „nije imao nikakve instrukcije od svoje vlade”. I nekoliko
sati se osećao kao čovek kome je malo nedostajalo da odigra
veliku istorijsku ulogu.
Denoajer je ostatak večeri proveo u sobi za pušenje, privučen
prisustvom „gospođe savetnikovice”. Kapetan landšturma, držeći
ogromnu cigaru ispod brkova, igrao je poker sa sunarodnicima
koji su ga pratili po redosledu časti i bogatstva. Njegova
partnerka je pored njega presedela dobar deo večeri,
prisustvujući odlascima i dolascima kelnera natovarenih
kriglama, ne usuđujući se da se usprotivi tom neograničenom
ispijanju piva. Njena glavna briga bila je da sačuva prazno mesto
pored sebe za Denoajera. Smatrala ga je „najotmenijim”
muškarcem na brodu, jer je uz svako jelo pio šampanjac. Bio je
srednjeg rasta, tamnoput, s jednom kraćom nogom – što je nju
primoravalo da svoje skriva ispod suknje – a čelo mu je
podsećalo na trougao ispod dve razdeljkom podeljene strane
ravne, crne i sjajne kose, nalik lakiranoj metalnoj ploči. Potpuno
drugačiji muškarac od onih oko sebe. Osim toga, živeo je u
Parizu, gradu koji ona nikada nije posetila, uprkos
mnogobrojnim putovanjima po obema hemisferama.
– Ah, Pariz! Pariz! – govorila bi razrogačujući oči i stiskajući
usne da bi izrazila divljenje dok je nasamo razgovarala sa
Argentincem. – Kako bih volela tamo da odem!
I da bi on njoj pričao o Parizu, dozvoljavala je sebi da mu
poverava izvesne tajne o privlačnostima Berlina, ali sa
sramežljivom skromnošću, unapred priznajući da na svetu ima
mnogo, još mnogo toga što bi želela da upozna.
Šetajući se sada oko Crkvice Pokajnice, Hulio se s izvesnom
grižom savesti prisećao supruge savetnika Erkmana. On, koji je
putovao u Ameriku zbog jedne žene, da bi sakupio novac i oženio
se njome...! Ali odmah bi pronašao opravdanje za svoje
ponašanje. Niko neće saznati šta se dogodilo. Osim toga, on nije
nikakav asketa, a Berta Erkman bila je samo jedna privlačna
prijateljica nasred okeana. Setivši se nje, zamišljao je snažnu
trkačku ždrebicu, suvonjavu, plavu i dugonogu. Bila je veoma
moderna Nemica, koja svojoj otadžbini nije nalazila drugu manu
osim gojaznosti žena, savladavajući u sebi tu nacionalnu
opasnost svim mogućim načinima ishrane. Za nju je hrana
predstavljala mučenje, a defile krigli piva u sobi za pušenje
tantalove muke. Vitkost, koju je postigla i održavala snagom
volje, još više su isticale njene grube cipele, snažan skelet, jake
vilice i krupni, zdravi i blistavi zubi, koji su verovatno
prouzrokovali Denoajerovo pakosno upoređivanje. „Mršava je, a
uz to i ogromna”, pomislio je dok ju je proučavao. Ali bi odmah
potom priznao da je najprivlačnija žena na brodu; previše
otmena za okean, minhenski elegantna, u haljinama
neodređenih boja koje su podsećale na persijsku umetnost i
vinjete iz srednjovekovnih rukopisa. Muž se divio Bertinoj
eleganciji, potajno žaleći zbog svoje sterilnosti, kao da je
veleizdajnik. Nemačka je veličanstvena zbog plodnosti svojih
žena. Kajzer je, sa svojim umetničkim hiperbolama, smatrao da
se prava nemačka lepota ogleda prvenstveno u visini od preko
metar i pedeset centimetara.
Kada je Denoajer ušao u sobu za pušenje da bi zauzeo mesto
koje mu beše sačuvala savetnica, na zelenom tapaciranom stolu
njenog muža i njegovih bogatih protivnika nalazio se špil karata.
Her Rat je nastavio da razgovara sa svojim prijateljima, dok su
slušaoci vadili cigare iz usta kako bi zagroktali u znak
odobravanja. Huliovo prisustvo izazvalo je uobičajene ljubazne
osmehe. To je Francuska došla da se pobratimi s njima. Znali su
da mu je otac Francuz i to je bilo dovoljno da ga prihvate kao da
dolazi pravo iz palate muzeja Orsej, kao predstavnik najviše
diplomatije Republike. Iz sklonosti ka prozelitizmu svi su ga
odjednom smatrali neizmerno važnim.
– Mi – nastavi savetnik, gledajući netremice u Denoajera, kao
da od njega očekuje neku uzvišenu izjavu – želimo da živimo u
prijateljskim odnosima s Francuskom.
Mladi Hulio klimnu glavom, da ne bi delovao
nezainteresovano. Smatrao je da je dobro da ljudi ne budu
neprijatelji. Što se njega tiče, takvo prijateljstvo ostvarljivo je čim
požele. U tim trenucima, jedino što je njega zanimalo bilo je
jedno koleno koje je tražilo njegovo ispod stola, prenoseći mu
toplu nežnost ispod dvostrukog svilenog stolnjaka.
– Ali Francuska se – nastavi industrijalac cmizdravim tonom –
prema nama ponaša grubo. Naš imperator joj već godinama
pruža ruku s plemenitom odanošću, a ona se pravi da je ne
vidi... Priznaćete da to nije korektno.
Tada Denoajer pomisli da bi trebalo nešto da kaže, da
govornik ne bi primetio čime je zapravo zaokupljen.
– Možda ne činite dovoljno. Ako biste joj, pre svega, vratili
ono što ste joj oduzeli...
Nastade mûk preneraženosti, kao da se na brodu oglasila
sirena za uzbunu. Nekima koji su prinosili cigare ustima ruka
ostade ukočena na dva prsta od usana, a oči razrogačene. Ali tu
je bio kapetan landšturma, da uobliči njihov nemi protest.
– Da vratimo! – reče kao da je promukao od iznenadne
nabreklosti glasnih žica. – Mi nemamo razloga da bilo šta
vraćamo jer ništa nismo uzeli. Sve što imamo stekli smo svojim
junaštvom.
Skriveno koleno postade još nametljivije, kao da nežnim
dodirom želi da podseti mladića na razboritost.
– Nemojte govoriti takve stvari – prošaputa Berta. – Tako
govore samo korumpirani republikanci u Parizu. Jedan tako
otmen mladić, koji je boravio u Berlinu i ima rodbinu u
Nemačkoj!
Ali pošto bi u Denoajeru na svaku izjavu izrečenu uz prizvuk
oholosti planula urođena agresivnost, on hladno reče:
– To je kao kad bih ja vama uzeo sat, a potom vam predložio
da budemo prijatelji, zaboravljajući šta se dogodilo. Čak i ako
biste vi zaboravili, najpre bi trebalo da vam vratim sat.
Savetnik Erkman je želeo da odgovori na više stvari
odjednom, tako da poče da zamuckuje, skačući s jedne misli na
drugu: „Upoređivati ponovno osvajanje Alzasa s krađom...!
Nemačku zemlju...! Rasu... jezik... istoriju...”
– Ali odakle vam to da je on nemački? – upita mladić ne
gubeći prisebnost. – Kada ste njih pitali za mišljenje...?
Savetnik se kolebao, ne znajući da li da nasrne na drznika ili
da ga dotuče svojim prezirom.
– Mladiću, vi ne znate šta govorite – reče naposletku s visine.
– Vi ste Argentinac i ne razumete se u stvari koje se tiču Evrope.
Ostali se složiše klimajući glavom, lišavajući ga najednom
državljanstva koje mu nedavno behu dodelili. Savetnik mu s
vojničkom grubošću okrenu leđa i, dohvativši špil, poče da deli
karte. Partija se nastavi. Osetivši se odbačenim zbog tog
prećutnog prezira, Denoajer požele da prekine partiju. Međutim,
skriveno koleno i dalje mu je savetovalo da se smiri, a isto tako
nevidljiva ruka potraži njegovu desnu, stiskajući je nežno. To je
bilo dovoljno da mu povrati mir. „Gospođa savetnikovica” je i
dalje pažljivo pratila tok igre. On je takođe posmatrao, a
pakostan osmeh razvukao mu se s kraja na kraj usana, dok se u
sebi tešio rečima: „Kapetane, kapetane...! Ne znaš šta te čeka.”
Da je bio na kopnu, nikad više ne bi prišao tim ljudima; ali
život na prekookeanskom brodu, s neizbežnim susretanjima,
primoravao je na zaborav. Sutradan su ga savetnik i njegovi
prijatelji potražili, ponašajući se preterano ljubazno kako bi
zaboravio na sve nesuglasice. Bio je „otmen” mladić; pripadao je
bogatoj porodici, a svi oni su u njegovoj zemlji imali prodavnice i
druge poslove. Jedino o čemu su strogo vodili računa bilo je da
više ne pominju njegovo francusko poreklo. On je bio Argentinac
i svi su se listom zanimali za veličinu njegovog naroda i svih
naroda Južne Amerike, gde su imali poslovne prijatelje i
preduzeća, ozbiljno komentarišući postupke i reči njihovih
političara, ističući da u Nemačkoj ne postoji niko ko se ne
zanima za njihovu budućnost, predviđajući im svima predstojeću
slavu, nalik slavi Imperije, dokle god budu pod uticajem
Nemačke.
Uprkos svim tim laskavim rečima, Denoajer se više nije sa
istom revnošću pojavljivao na partijama pokera. Savetnica se
povlačila u svoju kabinu ranije nego obično. Što su se više
približavali ekvatoru, to je nju obuzimala sve veća pospanost,
tako da je ostavljala svog muža s kartama u rukama. Hulija su
pak obuzimale neke neobjašnjive brige zbog kojih je mogao da se
popne na palubu isključivo posle ponoći. S predostrožnošću
čoveka koji želi da bude viđen kako bi otklonio svaku sumnju,
ulazio je u sobu za pušenje govoreći glasno i sedajući pored
supruga i njegovih prijatelja. Partija se beše završila, a ispijanje
piva i debele cigare iz Hamburga služile su za proslavu
pobednikovog uspeha. Bilo je to vreme nemačke ekspanzije,
bliskosti među muškarcima, pristojnih i masnih viceva, priča od
kojih se crveni. Savetnik je svom svojom veličinom predvodio
vragolije svojih prijatelja, razboritih trgovaca iz hanzeatskih luka,
koji su dobijali velike kredite u Dojče banci ili nameštene tendere
u republikama oko reke La Plata. On je bio ratnik, kapetan, i
kad god bi smehom, od koga bi mu nabrekao snažan vrat,
propratio neku laganu šalu, pomislio bi da se nalazi usred
vojnog logora okružen ratnim drugovima.
U čast Južnoamerikanaca, koji su, umorni od šetnje po
palubi, ulazili da čuju šta pričaju gringosi, naratori su na
španski prevodili viceve i bezobrazne priče koje su izvirale iz
njegovog sećanja usled previše ispijenog piva. Hulio se divio
lakoći s kojom su se svi ti ljudi smejali. Dok su stranci ostajali
ravnodušni, oni su se zacenjivali od smeha, zavaljeni u svojim
stolicama. A kad bi nemački slušaoci ostali hladni, narator bi
pribegao nepogrešivoj pomoći za ispravljanje svog neuspeha.
– Kajzeru su ispričali ovu priču, a kad ju je čuo, slatko se
nasmejao.
Nije više ništa morao da kaže. Svi se nasmejaše, „Ha-ha-ha!”,
spontanim ali kratkim grohotom; smeh s tri prekida, jer bi, da je
trajao duže, mogao da se protumači kao nedostatak poštovanja
prema Njegovom veličanstvu.
Nadomak Evrope, talas vesti krenuo je u susret brodu.
Radnici na bežičnom telegrafu radili su neprekidno. Jedne noći,
kada je Denoajer ušao u sobu za pušenje, video je ugledne
Nemce kako mašu, veseli. Nisu pili pivo: otvorili su boce
nemačkog penušca, a Frau „savetnikovica”, nesumnjivo
oduševljena događajima, odustala je od silaska u svoju kabinu.
Kapetan Erkman, ugledavši mladog Argentinca, ponudi mu čašu
pića.
– Rat – reče oduševljeno – počinje rat...! Bilo je krajnje vreme!
Denoajer ga začuđeno pogleda. Rat...! Kakav je to rat...?
Pročitao je, kao i svi ostali, na oglasnoj tabli ispred trpezarije,
radiogram koji je izveštavao da je austrijska vlada upravo uputila
ultimatum Srbiji, što u njemu ne beše izazvalo nikakvu emociju.
Nisu ga zanimali problemi Balkana. To su borbe vašljivih
naroda, koji hoće da privuku svetsku pažnju, skrećući je s
ozbiljnijih poduhvata. Kako jedan takav događaj može da
zaokupi pažnju ratnički nastrojenog kapetana? Dva naroda će se
na kraju sporazumeti. Diplomatija valjda ponekad nečemu služi.
– Ne – navaljivao je pobesneli Nemac – to je rat, blagosloveni
rat. Rusija će podržati Srbiju, a mi ćemo pomoći našim
saveznicima... Šta će učiniti Francuska...? Znate li vi šta će
učiniti Francuska?
 Hulio slegnu ramenima mrzovoljno, kao da želi da ga ostave
na miru.
– To je rat – nastavi savetnik – preventivan rat koji nam je bio
potreban. Rusija se prebrzo širi i priprema se protiv nas. Još
četiri godine mira i završiće svoju stratešku železnicu, a njene
vojne snage, udružene sa savezničkim, vredeće koliko i naše.
Sad je pravo vreme da im se zada snažan udarac. Treba
iskoristiti priliku... Rat! Preventivan rat!
Cela njegova družina ćutke ga je slušala. Neki kao da nisu
delili njegovo oduševljenje. Rat...! Zamišljali su kako poslovi
staju, bankrot poslovnih prijatelja, obustavu bankarskih
kredita... katastrofa, po njima pogubnija od ratnih krvoprolića.
Ali su, gunđajući i klimajući glavom, odobravali Erkmanov
zapaljiv govor. On je bio Her Rat, a pritom i oficir. Sigurno je
upućen u sve tajne koje se tiču otadžbine, što je dovoljno da u
tišini nazdravljaju ratnim uspesima.
Mladić pomisli da su savetnik i njegovi obožavaoci pijani. –
Vidite, kapetane – reče pomirljivim tonom – to što vi govorite
zvuči prilično nelogično. Kako jedan rat može da odgovara
industrijski razvijenoj Nemačkoj? Iz časa u čas uvećavaju joj se
akcije: svakog meseca osvaja neko novo tržište; svake godine joj
se neopisivom brzinom povećava trgovinski bilans. Pre šezdeset
godina, za posadu na svojim malobrojnim brodovima morala je
da dovlači kočijaše iz Berlina, s policijskim dosijeom. Danas
njene trgovačke i ratne flote krstare po svim okeanima i nema
luke gde nemačka trgovina ne zauzima najznačajniji deo
pristaništa. Trebalo bi samo tako da nastavi, i da se drži podalje
od ratnih okršaja. Još dvadeset godina mira, i Nemci bi bili
gospodari svetske trgovine, pobeđujući Englesku, svoju
dojučerašnju gospodaricu, u borbi bez prolivanja krvi. A sve će
to da stave na kocku – kao oni koji čitavo svoje bogatstvo
stavljaju na jednu kartu – u borbi koja bi mogla da se završi
nepovoljno po njih...
– Ne. To je rat – savetnik je nastavljao svoj žestok govor –
preventivan rat! Okruženi smo neprijateljima i tako više ne ide.
Bolje je da jednom zauvek s tim završimo. Ili oni ili mi! Nemačka
se oseća jakom da se bori za prevlast u celom svetu. Moramo da
stavimo tačku na rusku pretnju. A ako Francuska ne ostane
mirna, tim gore po nju...! A ako se još neko... neko usudi da se
okrene protiv nas, teško njemu! Kada u svoju radionicu unesem
novu mašinu, to činim da bih je stavio u pogon, a ne da bi
mirovala. Mi imamo najbolju vojsku na svetu i treba je
pokrenuti, da ne bi zarđala.
Potom dodade, uz gorku ironiju:
– Postavili su gvozdeni obruč oko nas da bi nas ugušili. Ali
Nemačka ima snažne grudi i dovoljno je da ih napnemo pa da
steznik pukne. Moramo da se probudimo pre nego što nas
sputaju dok spavamo. Teško onima koji nam se suprotstave!
Denoajer oseti potrebu da odgovori na tu aroganciju. On
nikada nije video gvozdeni obruč na koji su se žalili Nemci.
Narodi samo nisu želeli da mirno i ništa ne preduzimajući
gledaju kako neizmerno narastaju nemački apetiti. Jednostavno
su se pripremali za odbranu od takoreći sasvim izvesne agresije.
Želeli su da sačuvaju dostojanstvo, u stalnoj opasnosti od
najsmelijih pretenzija.
– Zar nisu drugi narodi – upita – prinuđeni da se brane, dok
vi predstavljate opasnost po ceo svet?
Nevidljiva ruka potraži njegovu ispod stola, kao i prethodnih
večeri, da ga prizove razumu. Ali sada ga je stiskala jako, s
autoritetom stečenim punim pravom.
– Ah, gospodine – prošaputa slatka Berta. – Da takve stvari
govori jedan tako otmen mladić, koji uz to ima...!
Nije mogla da nastavi, jer joj muž oduze reč. Više nisu bili u
američkim vodama, i savetnik je počeo da se izražava grubo, kao
gazda kuće.
– Imao sam čast, mladiću – reče glumeći odsečnu
diplomatsku hladnokrvnost – da vam ukažem na to da ste vi
samo Južnoamerikanac koji se ne razume u pitanja Evrope.
Nije ga nazvao Indijancem, ali je Hulio u sebi čuo tu reč kao
da ju je Nemac izgovorio. Eh, da ga samo ta skrivena i nežna
ruka nije pokorila emotivnim stiskanjem...! Ali taj dodir ga je
smirivao, i čak mu izmamio osmeh. „Hvala, kapetane!”, reče u
sebi. „To je najmanje što možeš da učiniš da se iskupiš.”
I na tome se završio njegov odnos sa savetnikom i njegovom
grupom.
Kako su se približavali otadžbini, trgovce je polako napuštala
snishodljiva želja da udovolje, koja ih je držala na putovanju u
Novi svet. Osim toga, imali su preča posla. Telegrafska služba
radila je neumorno. Kapetan broda je održavao sastanke u svojoj
kabini sa savetnikom, svojim najvažnijim zemljakom. Njegovi
prijatelji tražili su najskrovitija mesta za razgovore. Čak je i Berta
počela da izbegava Denoajera. I dalje mu se osmehivala iz
daljine, ali su njeni osmesi više bili usmereni na sećanja nego na
aktuelan trenutak.
Između Lisabona i obala Engleske, Hulio je poslednji put
razgovarao s njenim mužem. Svakog jutra na oglasnoj tabli
ispred trpezarije osvitala su uznemirujuća obaveštenja
prenošena radiografima. Imperija se naoružavala protiv svojih
neprijatelja. Bog će ih kazniti dopuštajući da ih snađu svakojake
nesreće. Denoajer je zanemeo od zaprepašćenja na poslednju
vest. „Trista hiljada revolucionara opkoljava Pariz u ovom
trenutku. Prigradska naselja su zapaljena i gore. Zavladao je
metež među stanovnicima.”
– Pa ovi Nemci su poludeli! – uzviknu mladić ispred
radiograma, okružen grupom znatiželjnika, podjednako
začuđenih. – Izgubićemo i ovo malo razuma što nam je ostalo...
Kakvi su to revolucionari? Kakva revolucija može da bukne u
Parizu ako ljudi u vladi nisu reakcionari?
Iza njega se začu neki grub i autoritativan glas, koji kao da je
želeo da prekrati dileme slušalaca. Bio je to glas Her savetnika.
– Mladiću, te vesti šalju glavne agencije iz Nemačke... A
Nemačka nikad ne laže.
Nakon te izjave okrenu mu leđa i više se nisu videli.
Sledećeg jutra – poslednjeg dana putovanja – Denoajerov
sobar probudi ga usplahireno. „Her, popnite se na palubu:
prelep prizor.” More beše prekriveno maglom, ali su se kroz
magličaste zavese nazirali obrisi nalik na ostrva s masivnim
kulama i zašiljenim minaretima. Ostrva su polako i veličanstveno
plovila po uljanom moru s turobnom bezvoljnošću. Hulio izbroja
da ih ima čak osamnaest. Činilo se da su ispunili ceo okean.
Bila je to flota iz Lamanša koja je, po naređenju vlade, upravo
napuštala obale Engleske, ploveći s jednim jedinim ciljem: da
pokaže svoju silu. Prvi put, videvši kroz maglu defile
drednotova,2 koji su podsećali na jato preistorijskih morskih
čudovišta, Denoajer je stekao tačnu predstavu o britanskoj moći.
Nemački brod se provlačio između njih umanjen, ponizan,
ubrzavajući. „Neko bi rekao”, pomisli mladić, „da ima nečistu
savest i da želi da izbegne opasnost.” U njegovoj blizini, neki
putnik iz Južne Amerike šalio se s jednim Nemcem. „Ako je rat
između vas i njih već objavljen... Možda ćemo postati ratni
zarobljenici!”
Iza podneva uđoše u luku Sautempton. Fridrih Avgust požuri
da što pre izađe odande. Sve se odvijalo vrtoglavom brzinom.
Teret je bio ogroman: teret putnika i prtljaga. Dva krcata
parobroda pristadoše uz prekookeanski brod. Lavina Nemaca s
kartom do Engleske nasrnu na palubu, s radošću onih koji su
kročili na prijateljsko tle, želeći da se što pre domognu
Hamburga. Potom brod zaplovi kanalom brzinom neuobičajenom
za takva pristaništa.
Nagnuti preko palube, ljudi su komentarisali neobične
susrete na tom morskom bulevaru, koji su obično posećivali
mirnodopski brodovi. Nekakav dim na horizontu poticao je iz
francuske flote u kojoj se nalazio predsednik Poenkare na
povratku iz Rusije. Uzbuna u Evropi beše prekinula njegovo
putovanje. Potom videše još engleskih brodova koji su patrolirali
ispred obala kao besni psi čuvari. Dve oklopnjače iz Severne
Amerike raspoznavale su se po korpama na jarbolima. Zatim je
punom parom u pravcu Baltika prošao jedan ruski brod, beo i
uglačan od korpi na jarbolima do vodene površine. „Nije dobro!”,
uzvikivali su putnici koji su dolazili iz Amerike. „Ovo nimalo nije
dobro! Izgleda da je ovoga puta stvar veoma ozbiljna.” I sa
zebnjom su posmatrali obližnje obale s jedne na drugu stranu.
Izgledale su kao i obično, ali se iza njih verovatno pripremala
nova etapa istorije.
Prekookenaski brod trebalo je da stigne u Bulonj u ponoć i da
sačeka jutro da bi se svi putnici polako iskrcali. Međutim, stigao
je u deset sati, bacio sidro daleko od pristaništa i kapetan je
naredio da se iskrcavanje obavi u roku od sat vremena. Zato je
bio ubrzao plovidbu, ne štedeći ugalj. Trebalo je što pre da se
udalji i potraži utočište u Hamburgu. Nečemu su morali da
posluže radiografski aparati.
Pod svetlošću plavih svetiljki, koje su po moru razbacivale
olovni sjaj, počelo je prebacivanje putnika i prtljaga, kojima je
Pariz bio krajnje odredište, sa prekookeanskog broda na
remorkere. „Brže! Brže!” Mornari su gurkali gospođe koje su
gnjavile i prebrojavale svoje kofere misleći da su neki izgubile.
Posluga je bila natovarena decom, koju je nosila kao pakete. U
opštoj žurbi beše se izgubila preterana i udvorička germanska
ljubaznost. „Oni su kao lakeji”, pomisli Denoajer. „Veruju da je
trenutak pobede blizu i ne nalaze za shodno da se pretvaraju...”
Našao se na jednom remorkeru koji se ljuljao na morskim
talasima, naspram crnog i nepomičnog zida prekookeanskog
broda, izbušenog svetlećim krugovima i sa balkonima na palubi
prepunim ljudi koji su se opraštali mašući maramicama. Hulio
prepozna Bertu, koja je mahala ali ga nije videla, ne znajući u
kojem se remorkeru nalazi, osećajući potrebu da izrazi
zahvalnost za drage uspomene koje će se izgubiti u misterijama
mora i noći. „Zbogom, savetnikovice!”
Povećavala se razdaljina između prekookeanskog broda koji je
odlazio i remorkera koji su plovili ka ulazu u pristanište. Kao da
je čekala taj trenutak bezazlenosti, njen gromki glas odjeknu sa
zadnje palube, propraćen gromoglasnim smehom. „Doviđenja!
Vidimo se uskoro u Parizu!” A orkestar, isti onaj orkestar koji
trinaest dana ranije beše zadivio Denoajera neočekivanom
Marseljezom, zasvira ratni marš iz vremena Fridriha Velikog,
grenadirski marš propraćen trubama.
I nestade tako u senci, odmičući žurno i vapeći za skorom
odmazdom, poslednji nemački prekookeanski brod koji je pristao
na obale Francuske.
To se dogodilo prethodne večeri. Još ne behu prošla ni
dvadeset četiri sata, a Denoajeru se već činilo da je to neki davni
i prilično nestvaran događaj. Svojim mislima, uvek sklonim
protivrečnostima, nije učestvovao u opštoj panici. Savetnikova
arogancija sada mu je ličila na razmetljivu hrabrost buržuja
proizvedenog u vojnika. Nespokojstvo građana Pariza podsećalo
je na nervno rastrojstvo naroda koji mirno živi i uznemiri se čim
nasluti opasnost po svoj opstanak. Toliko puta su pričali o
skorašnjem ratu i rešenju konflikta u poslednjem trenutku...!
Osim toga, on nije želeo da dođe do rata, jer je rat mogao da mu
poremeti planove za budućnost, a svaki čovek smatra logičnim i
razumnim samo ono što njemu samom odgovara, zanemarujući
stvarnost.
– Ne, neće biti rata – ponavljao je šetajući se po vrtu. – Ovi
ljudi kao da su poludeli. Kako može da izbije rat u današnje
vreme?
I potisnuvši sumnje, koje bi ga ubrzo ponovo obuzele, pomisli
na ono što ga je u tom trenutku zanimalo, pa pogleda na sat. Pet
sati. Ona bi trebalo da stigne svakog časa. Učini mu se da ju je u
daljini prepoznao u gospođi koja je prolazila kroz gvozdenu
kapiju iz Ulice Pasker. Izgledala mu je malo drugačije, ali pomisli
da joj je izgled možda izmenila letnja moda. Pre nego što se
približila, shvatio je da se prevario. Ova nije bila sama: s njom je
bila još jedna žena. Možda su bile Engleskinje ili Amerikanke, od
onih koje slave kult romantike u znak sećanja na Mariju
Antoanetu. Želele su da posete Crkvicu Pokajnicu, drevnu
grobnicu pogubljene kraljice. Hulio ih je gledao kako se penju uz
stepenice, prolazeći kroz unutrašnji vrt, u čijoj je zemlji bilo
sahranjeno osam stotina Švajcaraca poginulih u vojnoj
ekspediciji 10. avgusta, s ostalim žrtvama revolucionarnog
bezumlja.
 Obeshrabren i razočaran, nastavi šetnju... Tako
neraspoloženom, učini mu se još ružnijim spomenik koji je
nakon burbonske restauracije krasio staro groblje Magdalene.
Vreme je prolazilo, a ona se nije pojavljivala. Kad god bi se
okrenuo, s novom nadom bi pogledao prema ulazu u vrt. I
dogodilo se isto kao prilikom svih njihovih sastanaka. Pojavila se
iznebuha, kao da je pala s neba ili izronila iz zemlje kao utvara.
Kašalj, tihi šum koraka, a kada se okrenuo, Hulio se takoreći
sudario s njom.
– Margarita! Ah, Margarita...!
Bila je to ona, ali ipak ju je jedva prepoznao. Osećao se
prilično čudno videvši u stvarnosti to lice o kojem je tri meseca
maštao i koje je, idealizovano razdvojenošću, postajalo sve
neopipljivije i neodređenije. Ali sumnja je bila kratkotrajna.
Potom mu se učini da vreme i prostor ne postoje, da on nije ni
putovao i da je od njihovog poslednjeg susreta prošlo samo
nekoliko sati.
Margarita nasluti izlive nežnosti koji će uslediti nakon
Huliovih uzvika, snažno stiskanje ruku, možda i nešto više, te se
ponašala hladno i uzdržano.
– Ne, ne ovde – reče blago ga odgurnuvši. – Otkud nam ideja
da se ovde sastanemo!
A onda sedoše na gvozdenu klupu, sakriveni razgranatim
biljkama, ali ona odmah potom ustade. Mogli bi da je vide
prolaznici na bulevaru, samo ako pogledaju ka vrtu. U to vreme
većina njenih prijateljica ide u nabavku u obližnje velike
prodavnice... Potražiše sklonište na uglu spomenika, smeštajući
se između njega i Ulice Maturin. Denoajer postavi dve stolice uz
leju zelenog rastinja, gde su, sedeći, bili nevidljivi za prolaznike s
druge strane gvozdene ograde. Ali ništa od osame. Na nekoliko
koraka od njih, gojazan kratkovid muškarac čitao je novine,
grupa žena je ćaskala i plela. Jedna riđokosa gospođa sa dva psa
– susetka koja je sišla u vrt da prošeta svoje ljubimce – prođe
nekoliko puta pored zaljubljenog para, osmehujući se
saučesnički.
 – Kakva gnjavaža! – zacvile Margarita. – Šta nam bi da
dođemo ovamo!
Posmatrali su jedno drugo pažljivo, kao da su želeli da utvrde
kakve je tačno promene vreme donelo.
– Put ti je još tamnija – reče ona. – Ličiš na mornara.
Huliju se ona učini još lepšom nego ranije, te uvide da su
vredele sve neprijatnosti koje beše doživeo na svom putovanju u
Ameriku. Bila je viša od njega, elegantno vitka i skladna. „Korak
joj je kao muzika”, pomislio bi Denoajer kad bi se setio njenog
lika. I prvo što ga je zadivilo kad ju je ponovo video bio je lagani
ritam, vragolast i graciozan, kojim se kretala po vrtu tražeći novo
mesto za sedenje. Nije imala pravilne crte lica, ali je bila izazovno
ljupka: pravo parisko lice. Sve što su mogli da smisle majstori za
žensko ulepšavanje ogledalo se u njoj, izloženoj najvećoj mogućoj
pažnji. Oduvek je živela za to. Tek se nekoliko meseci ranije
donekle odrekla tog slatkog egoizma, žrtvujući sastanke, čajanke
i posete da bi Denoajeru posvetila popodnevne sate. Elegantna i
našminkana kao skupocena lutka, iznad svega težeći da postane
manekenka koja će gracioznim telom prikazivati najnovije modele
modnih kreatora, na kraju je počela da oseća iste brige i radosti
kao ostale žene, izgrađujući unutrašnji život. Središte tog novog
života, koji je ostao skriven ispod njene nekadašnje frivolnosti,
bio je Denoajer. Kasnije, kada je pomislila da je konačno uspela
da uredi svoj život – zadovoljna elegantnom pojavom i tajnom
ljubavnom srećom – jedna neočekivana katastrofa, uplitanje
njenog muža, na čije postojanje kao da beše zaboravila,
preokrenu naglavačke njenu nesvesnu sreću. Ona, koja je sebe
smatrala središtem sveta i mislila da se događaji odvijaju u
skladu s njenim željama i nadama, doživela je surovo
iznenađenje s više čuđenja nego bola.
– A tebi, kako ja tebi izgledam? – nastavi Margarita. I da Hulio
ne bi pogrešno odgovorio, pogleda u svoju široku suknju,
dodavši:
– Samo da ti kažem da se moda promenila. Više se ne nose
suknje entravé. Sada se nose ove kratke i lepršave.
 Denoajer je sada morao da se bavi njenom odećom
podjednako strastveno kao i ona, komentarišući najnoviju modu
i ujedno se diveći Margaritinoj lepoti.
– Jesi li stalno mislio na mene? – nastavi. – Nisi me nijednom
prevario? Ni jedan jedini put...? Kaži mi iskreno: dobro znaš da
ja osetim kad lažeš.
– Neprekidno sam mislio na tebe – odgovori on prinoseći ruku
srcu, kao da se zaklinje pred sudijom.
I to reče odlučno, samouvereno jer ga ni prilikom neverstava
– na koje sad u potpunosti beše zaboravio – nikad nisu
napuštale misli o Margariti.
– Ali hajde da pričamo o tebi – dodade Hulio. – Šta si ti radila
sve ovo vreme?
Beše privukao svoju stolicu bliže njenoj. Kolena su im se
dodirivala. Uhvati je za ruku, milujući je, zavlačeći jedan prst
ispod njene rukavice. Taj prokleti vrt, u kojem ne smeš da se
prepustiš bliskosti nego još moraš i da šapućeš nakon tri meseca
razdvojenosti! Uprkos njihovoj uzdržanosti, gospodin koji je čitao
novine podiže glavu i pogleda ih ljutito preko naočara, kao da ga
neka muva beše omela zujanjem... Da neko može da dođe u
javni park i priča ljubavne koještarije dok celoj Evropi preti
katastrofa!
Margarita je, odgurujući previše smelu ruku, mirno pričala o
svom životu tokom poslednjih nekoliko meseci.
– Živela sam kako sam mogla, i mnogo sam se dosađivala.
Znaš već da sam prešla kod mame, a moja mama je
starovremska gospođa, koja ne razume naše sklonosti. Išla sam
u pozorište s bratom, posećivala advokata da se raspitam kako
napreduje moj razvod i malo ga ubrzam... I to je sve.
– A tvoj muž?
– Hajde da ne pričamo o njemu, važi? Žao mi je sirotana. On
je tako dobar... tako korektan... Advokat mi tvrdi da pristaje na
sve i da ne želi da stavlja prigovore. Kažu mi da ne dolazi u Pariz,
da živi u svojoj fabrici. Naša stara kuća je zatvorena. Ponekad
osetim grižu savesti kad pomislim kako sam se ružno ponela
prema njemu.
– A ja? – upita Hulio povlačeći ruku.
– U pravu si – odgovori ona smešeći se. – Ti si život. Zvuči
grubo, ali je ljudski. Treba da živimo svoj život i da ne
razmišljamo šta o tome drugi misle. Moramo biti sebični da
bismo bili srećni.
Oboje zaćutaše. Pominjanje muža prostruja između njih kao
ledeni vetar. Hulio prvi prekinu tišinu.
– I nisi išla na ples sve ovo vreme?
– Ne, kako sam mogla? Pa zamisli samo, gospođa usred
razvoda...! Nisam išla ni na jedan šik skup otkako si otišao.
Želela sam da budem u žalosti zbog tvog odsustva. Jednoga dana
plesaćemo na porodičnom slavlju. Kakva strahota! Nedostajao si
mi, maestro.
Ponovo stisnuše šake jedno drugom i nasmešiše se. Pred
očima su im prolazila sećanja na nekoliko meseci ranije, kada je
započela njihova ljubav, od pet do sedam po podne, dok su
plesali u hotelima na Jelisejskim poljima, koji su predstavljali
neraskidiv spoj tanga i šoljice čaja.
Činilo se da ona želi da se otrgne od tih sećanja podstaknuta
upornom opsesijom na koju beše zaboravila samo tokom prvih
nekoliko trenutaka njihovog susreta.
– Ti svašta znaš, stoga mi reci: misliš li da će biti rata? Ljudi
samo o tome pričaju! Zar ne misliš da će se na kraju sve srediti?
Denoajer je podrža u optimizmu. Nije verovao da će izbiti rat.
To je bila obična besmislica.
– I ja to kažem. Nije ovo doba divljaka. Upoznala sam neke
Nemce, šik i vrlo obrazovane osobe, koje sigurno razmišljaju kao
mi. Jedan stari profesor koji se vraća u otadžbinu juče je
objašnjavao mami da ratovi više nisu mogući u naše doba
napretka. Za dva meseca jedva bi ostao poneki muškarac; za tri,
svet više ne bi imao novca da nastavi borbu. Ne sećam se kako
je tačno rekao, ali sve je objasnio tako razumno da beše milina
slušati ga.
Ćutke je razmišljala, trudeći se da poveže ispremetana
sećanja; ali uplašena od napora koji je to iziskivalo, dodade više
za sebe:
– Samo zamisli rat. Kakva strahota! Društveni život paralisan.
Više ne bi bilo skupova, doterivanja, pozorišta. Verovatno ne bi
bilo ni mode. Sve žene u crnini. Možeš li to da zamisliš...? A
Pariz pust... Izgledao mi je tako lep danas kad sam dolazila da se
sastanem s tobom...! Ne, to je nemoguće. Zamisli, idućeg meseca
idemo u Viši: mami su potrebne termalne vode; a potom u
Bijaric. Posle toga ću ići u jedan dvorac na Loari. Osim toga, tu
je i ovo naše, moj razvod, naše venčanje, koje bi moglo da se
upriliči iduće godine... A sve bi to mogao da poremeti i prekine
rat...! Ne, nemoguće. To su ideje moga brata i ostalih poput
njega, koji zamišljaju da od Nemačke preti opasnost. Uverena
sam da je i moj muž, koji voli da se bavi samo ozbiljnim i teškim
temama, jedan od onih koji veruju da se rat bliži i još se
pripremaju da ga vode. Kakva glupost! Složićeš se sa mnom da je
glupost. Potrebno mi je da mi to kažeš.
I umirena potvrdama svog ljubavnika, promeni temu.
Mogućnost novog braka koju je pomenula podseti je na cilj
putovanja koje Denoajer beše obavio. Nisu imali vremena ni da
se dopisuju tokom tako kratke razdvojenosti.
– Jesi li nabavio novac? Od radosti što te vidim zaboravila
sam toliko toga...
On poče da priča zauzimajući stav čoveka koji je stručnjak za
poslove. Doneo je manje nego što je očekivao. Svoju zemlju je
zatekao u jednoj od uobičajenih kriza. Ali uprkos tome, uspeo je
da skupi četiristo hiljada franaka. U torbi je imao ček u toj
vrednosti. Kasnije će mu poslati još. Jedan gospodin sa sela,
neki dalji rođak, vodi računa o njegovim poslovima. Margarita je
delovala zadovoljno. Ona takođe beše zauzela stav ozbiljne i
važne žene, uprkos svojoj trezvenosti.
– Novac je novac – reče značajno – bez njega nema sigurne
budućnosti. S tvojih četiristo hiljada i onim što ja imam možemo
da nastavimo započeto... Samo da znaš da moj muž želi da mi
vrati miraz. Tako je rekao mom bratu. Ali zbog svojih poslova i
fabrike nije u mogućnosti da mi ga vrati brzo kako bi želeo. Žao
mi je sirotana... Toliko je častan i pošten u svemu. Da samo nije
tako prost!
Margarita se ponovo pokaja zbog tih spontanih i naknadnih
hvalospeva koji su unosili hladnoću u njihov ljubavni susret.
Huliju kao da zasmeta što to čuje. I ona ponovo promeni temu
razgovora.
– A kako su tvoji? Jesi li ih video?
Denoajer je bio u kući svojih roditelja pre nego što je krenuo
u Crkvicu Pokajnicu. Krišom se uvukao u veliku zgradu u Ulici
Viktora Igoa. Popeo se na prvi sprat stepeništem za poslugu, kao
dobavljač. Potom se ušunjao u kuhinju kao vojnik ljubavnik
jedne od služavki. Tu beše došla majka da ga zagrli, sirota donja
Luisa, plakala je, obasipala ga mahnitim poljupcima, kao da je
mislila da će ga zauvek izgubiti. Zatim se pojavila Luisita, koju
su zvali Ćića i koja ga je uvek gledala sa znatiželjnim
simpatijama, kao da je želela da sazna sve o tom nevaljalom i
voljenom bratu koji čestite žene skreće s puta vrline i živi
nerazborito. A onda je Denoajer doživeo veliko iznenađenje,
videvši da u kuhinju, poput veličanstvene glumice, plemenite
majke tragedije, ulazi njegova tetka Elena, udata za Nemca, koja
je živela u Berlinu okružena mnogobrojnom decom.
– U Parizu je već mesec dana. Neko vreme će provesti u
našem zamku. A izgleda da je ovde i njen najstariji sin, moj brat
„mudrac”, koga godinama nisam video.
Susret im se svaki čas prekidao iz straha. „Otac ti je kod
kuće, budi oprezan”, govorila bi mu majka kad god bi podigao
glas. A njegova tetka Elena prišla bi vratima dramatičnim
korakom, poput neke heroine čvrsto rešene da izudara tiranina
ako pređe prag njene sobe. Cela porodica i dalje je bila
podvrgnuta strogom autoritetu don Marsela Denoajera.
– Ah, taj starac! – uzviknu Hulio, misleći na svog oca. – Nek
poživi sto godina, ali kako nas samo sve kinji!
Njegova majka, koja nije odvajala pogled od njega, morala je
da ubrza kraj susreta, uplašena nekim zvucima. „Idi; može da
nas zatekne, što ne bi bilo nimalo prijatno.” I pobegao je iz
roditeljskog doma praćen suzama dve gospođe i zadivljenim
pogledima Ćiće, koja se istovremeno i stidela i divila bratu koji je
među njenim prijateljicama izazivao sablazan i oduševljenje.
Margarita je takođe pričala o gospodinu Denoajeru. Užasan
starac, staromodan čovek s kojim nikada neće uspeti da
pronađu zajednički jezik.
Oboje su sedeli ćuteći, gledajući se netremice. Već behu rekli
jedno drugom ono najvažnije, sve što se ticalo njihove
budućnosti. Ali ono neposrednije ostalo je duboko u njima i kao
da im se pomaljalo iz očiju, stidljivo i kolebljivo, čekajući da bude
izrečeno. Nisu se usuđivali da razgovaraju kao ljubavnici. Oko
njih je bilo sve više svedoka. Gospođa sa psima i riđom kosom
sve češće je prolazila, skraćujući krugove oko skvera da bi im se
saučesnički osmehivala. Onaj što je čitao novine sada je imao
suseda na klupi s kojim je komentarisao mogućnost izbijanja
rata; Vrt se pretvarao u prometnu ulicu. Modiskinje, izašle iz
radionica, i gospođe na povratku iz kupovine šetale su se
osvajajući teren. Malo šetalište bilo je sve posećenija prečica, i
svi prolaznici usput su znatiželjno pogledavali prema elegantnoj
gospođi i njenom pratiocu, koji su sedeli zaklonjeni gustim
rastinjem, skupljeni i prividno opušteni kao oni koji žele da se
sakriju, glumeći pritom bezbrižnost.
– Kakva gnjavaža! – zacvile Margarita. – Uhvatiće nas.
Neka devojka se zagleda u nju, i njoj se učini da je to radnica
kod jednog čuvenog kreatora. Osim toga, u vrt su mogle da
navrate i neke njene poznanice koje sat vremena ranije beše
srela u masi što se okuplja oko obližnjih velikih trgovina.
– Hajdemo – nastavi. – Zamisli da nas vide zajedno! Pomisli
samo šta bi pričali... I to baš sada, kad su nas ljudi takoreći
zaboravili.
Denoajer se usprotivi zlovoljno. Da odu...? Pariz je mali za
njih Margaritinom krivicom, jer odbija da odu na jedino mesto
gde bi bili zaštićeni od svih iznenađenja. Na nekom drugom
šetalištu, u restoranu, tu gde su sad, svuda postoji ista opasnost
da ih prepoznaju. Ona je pristajala da se sastaju isključivo na
javnim mestima, a u isto vreme se plašila ljudske radoznalosti.
Kad bi Margarita samo htela da odu u njegov atelje, prepun lepih
sećanja...!
– Ne; u tvoju kuću neću – odvrati ona brzo. – Ne mogu da
zaboravim onaj dan kad sam poslednji put bila tamo.
Ali Hulio je navaljivao, naslućujući u njenom kategoričnom
odbijanju prvi nagoveštaj popuštanja. Gde bi im bilo bolje? Osim
toga, zar se neće venčati čim to bude moguće?
– Kažem ti da neću – ponovi ona. – Ko zna da li me muž
uhodi. Koliko bi se samo moj razvod zakomplikovao kada bi nas
neko zatekao u tvojoj kući!
Sada on poče da iznosi hvalospeve o njenom mužu, trudeći se
iz petnih žila da dokaže da je uhođenje nespojivo s njegovom
naravi. Inženjer beše prihvatio činjenice, smatrajući ih
nepopravljivim, i u tom trenutku je razmišljao samo o tome kako
da preuredi svoj život.
– Ne, bolje da se rastanemo – nastavi ona. – Videćemo se
sutra. Ti ćeš pronaći neko skrovitije mesto. Seti se da ti za sve
pronađeš rešenje.
On je želeo hitno rešenje. Ustali su sa stolica i krenuli polako
ka Ulici Maturin. Hulio je govorio drhtavim i ubedljivim glasom.
Ne sutra, sada. Treba samo da pozovu auto za iznajmljivanje;
nekoliko minuta vožnje, a zatim izdvojenost, tajanstvenost,
povratak u slatku prošlost, prisnost u onom ateljeu u kojem su
proveli najlepše sate. Poverovaće da nije prošlo nimalo vremena,
da je to i dalje jedan od njihovih prvih sastanaka.
– Ne – reče ona klonulim glasom, tražeči snagu da se
poslednji put odupre. – Uostalom, tamo će biti tvoj sekretar, onaj
Španac koji je stalno s tobom. Kako bih se osramotila da se
sretnem s njim!
Hulio se nasmeja... Arhensola! Zar je smetnja taj drugar koji
zna celu njegovu prošlost? Ako bi ga zatekli u kući, on bi odmah
otišao. Koliko ga je samo puta naterao da ode da ne bi smetao.
Toliko je diskretan da je u stanju da predoseti događaje. Sigurno
je već otišao, naslutivši skorašnju posetu koja nije mogla biti
logičnija. I sad baza ulicama tražeći novosti.
Margarita zaćuta, kao da priznaje da je pobeđena jer je
iscrpila sve izgovore. Denoajer takođe zaćuta, prihvatajući sa
zadovoljstvom njeno ćutanje. Behu napustili vrt i ona je gledala
oko sebe unezvereno, uplašena što se nalazi nasred ulice, tražeći
sklonište sa svojim ljubavnikom. Odjednom pred sobom ugleda
vrata crvenog automobila koja beše otvorio njen partner.
– Uđi – naredi Hulio.
I ona brzo uđe, želeći da se što pre sakrije. Vozilo pojuri.
Margarita odmah spusti zavesicu na prozoru pored svog sedišta.
Ali pre nego što je to uradila i mogla da okrene glavu, na potiljku
oseti žudna usta koja su je ljubila.
– Ne, ne ovde – reče molećivo. – Moramo da se uozbiljimo.
I dok je on, oglušujući se o njene opomene, nastavljao sa
strastvenim nasrtajima, ponovo se začu Margaritin glas,
nadjačavajući buku stare gvožđurije koju je ispuštao automobil
penjući se na pločnik.
– Da li zaista misliš da neće biti rata? Misliš da ćemo moći da
se venčamo? Kaži mi ponovo. Potrebno mi je da me umiriš...
Želim to da čujem iz tvojih usta.
 2.

Kentaur Madarijaga

Godine 1870, Marselo Denoajer imao je devetnaest godina. Rodio

se u predgrađu Pariza. Bio je jedinac, a njegov otac, baveći se
sitnim poslovima u građevinarstvu, izdržavao je porodicu u
skromnom blagostanju. Zidar je želeo da mu sin postane
arhitekta i Marselo je krenuo na pripremnu nastavu kad mu je
otac iznenada umro, ostavivši svoje poslove nedovršenim. Za
nekoliko meseci, on i njegova majka upali su u velike nevolje,
shvativši da moraju da se odreknu svih građanskih udobnosti i
da žive kao radnici.
Kada je sa četrnaest godina morao da odluči čime će se baviti,
opredelio se za vajarstvo. To je bilo umetničko zanimanje,
usklađeno s Marselovim sklonostima probuđenim školovanjem,
koje je morao naglo da prekine. Majka se povukla na selo,
našavši utočište kod nekih rođaka. On je u vajarstvu brzo
napredovao, pomažući svom učitelju u svim važnim poslovima
koje je obavljao u provincijama. Prve vesti o ratu s Pruskom
zatekle su ga u Marselju, gde je radio na dekorisanju jednog
pozorišta.
Marselo je bio neprijatelj imperije, kao i svi mladi ljudi njegove
generacije. Osim toga, bio je pod uticajem starih radnika koji su
se borili za Republiku četrdeset osme i sačuvali živo sećanje na
državni udar drugog decembra. Jednoga dana, na ulicama
Marselja video je demonstracije naroda u borbi za mir, koje su
bile podjednako važne kao protest protiv vlade. Povorku su
sačinjavali stari republikanci u bespoštednoj borbi protiv cara,
saborci tek oformljene Internacionale i veliki broj Španaca i
Italijana izbeglih iz svojih zemalja zbog nedavnih pobuna. Jedan
kosmat i sušičav student nosio je zastavu. „Mi želimo mir; mir
koji ujedinjuje sve ljude”, uzvikivali su demonstranti. Ali na
Zemlji, za najplemenitije namere retko ko ima sluha i sudbina se
uvek pobrine da ih izvrne i usmeri u drugom pravcu. Samo što
su prijatelji mira ušli u Kanebijer sa svojom himnom i
zastavama, naleteli su na rat i bili prinuđeni da se bore golim
rukama i motkama. Prethodnog dana, nekoliko bataljona
francuskih vojnika iz Alžira iskrcalo se kao pojačanje vojsci na
granici, i ti veterani, naviknuti na kolonijalni život, okrutan kada
su u pitanju nemiri, osetili su se pozvanim da se umešaju u
demonstracije, jedni s bajonetima, a drugi s razvezanim
opasačima. „Živeo rat!” I kiša bičeva i udaraca zasu izvikivače.
Marselo je video kako se bezazlen student, koji je pozivao na mir
sa svetačkom ozbiljnošću, valja po zemlji obmotan svojom
zastavom dok se zuavi3 zabavljaju šutirajući ga nogama. Ne zna
šta je dalje bilo, jer su ga sustigli bezbrojni udarci remenjem,
lakši ubod noža u rame, tako da je morao da beži zajedno sa
ostalima.
Toga dana se prvi put otkrio njegov čvrst i ponosit karakter.
Bio je do te mere razdražen protivrečnostima da se odlučio za
krajnje rešenje. Sećanje na primljene udarce toliko ga je
razbesnelo da je osvetu smatrao neizbežnom. „Dole rat!” A pošto
više nije mogao da protestuje na drugačiji način, napustiće
zemlju. Borba će biti duga i žestoka, po mišljenju neprijatelja
imperije. Regrutovaće ga za nekoliko meseci. Neka imperator
vodi svoje poslove kako misli da je najbolje. Denoajer se odriče
časti da mu služi. Malo se kolebao pomislivši na svoju majku. Ali
njeni rođaci sa sela neće je napustiti, a on mora mnogo da radi
da bi joj slao novac. Ko zna, možda ga na drugoj strani okeana
čeka bogatstvo! Zbogom, Francusko!
Zahvaljujući njegovoj ušteđevini, jedan lučki radnik ponudio
mu je da se bez dokumenata ukrca na jedan od tri broda. Jedan
je išao za Egipat, drugi za Australiju, a treći za Montevideo i
Buenos Ajres; koji mu se čini najbolji? Denoajer je, sećajući se
onoga što je pročitao u knjigama, poželeo da se opredeli prema
vetru i krene u pravcu koji on odredi, kao što su to činili mnogi
junaci iz romana. Ali toga dana vetar je duvao s mora, prodirući
duboko u Francusku. Takođe je poželeo da baci novčić i tako
odredi svoju sudbinu. Na kraju se opredelio za brod koji je prvi
kretao. Tek kada se sa svojim bednim prtljagom obreo na palubi
broda koji se spremao da isplovi, poželeo je da sazna kuda je
krenuo. „Ka reci La Plata...” Te reči je prihvatio fatalistički. „Ide
prema Južnoj Americi!” Nije mu bila odbojna ta zemlja. Poznavao
ju je iz nekih putopisnih časopisa sa ilustracijama na kojima su
se videla krda slobodnih konja, nagi Indiosi okićeni peruškama,
maljavi gaučosi koji iznad glava zamahuju lasom i kaiševima s
kuglicama.
Milioner Denoajer uvek se rado sećao svog putovanja u
Ameriku: četrdeset tri dana plovidbe u malom i trošnom brodu,
koji je škripao kao staro gvožđe, cvileo kroz sve pukotine na
najmanji udar mora i četiri puta se zaustavio da odmori mašinu,
prepuštajući se milosti talasa i struja. U Montevideu je saznao za
sve nedaće koje behu snašle njegovu otadžbinu, kao i da
Imperija više ne postoji. Oseti stid saznavši da narod sam
upravlja sobom, braneći se uporno iza zidina Pariza. A on je
pobegao! Nekoliko meseci kasnije, događaji u Komuni utešiše ga
po pitanju njegovog bekstva. Da je ostao tamo, ogorčenost zbog
nacionalne tragedije, njegovi pobratimski odnosi, okruženje u
kojem je živeo, sve bi ga navodilo na pobunu. U to vreme već bi
bio streljan ili bi živeo u kolonijalnom garnizonu, kao mnogi
njegovi stari drugovi. Pohvali sebe zbog svoje odluke i prestade
da razmišlja o nevoljama svoje otadžbine. Potreba da se izbori za
opstanak u stranoj zemlji, čiji jezik već beše počeo da uči, navela
ga je da se bavi isključivo samim sobom. Uzbudljiv i pustolovan
život novog naroda privukao ga je uprkos najrazličitijim
poslovima i najbesmislenijim improvizacijama. Osećao se
snažnim, tako neustrašivim i punim samopouzdanja kakvo u
svom nekadašnjem svetu nikada nije osećao. „Sposoban sam za
sve”, razmišljao je, „samo ako mi daju dovoljno vremena da se
uvežbam.” Čak je bio i vojnik – on, koji je pobegao iz svoje zemlje
da se ne bi latio puške – i zadobio ranu u jednoj od mnogih borbi
između „belih” i „obojenih” na Istočnoj obali.
U Buenos Ajresu ponovo je radio kao vajar. Grad se polako
menjao, rušeći okvire velikog sela. Denoajer se nekoliko godina
bavio ukrašavanjem salona i fasada. Bio je to naporan posao,
ustaljen i unosan. Ali jednoga dana osetio je umor od te spore
zarade, koja je na duži rok mogla da mu donese samo osrednje
bogatstvo. On je otišao u Novi svet da bi se obogatio kao toliki
drugi. I sa dvadeset sedam godina ponovo se bacio u avanturu,
bežeći iz gradova i želeći da iz utrobe netaknute prirode izvuče
novac. Pokušao je da uzgaja kulture u šumovitim predelima na
severu, ali su mu skakavci za nekoliko sati sravnili sve sa
zemljom. Bio je trgovac stokom i samo s još dvojicom najamnika
gonio krda mladih bikova i mula, prelazeći u Čile ili Boliviju
preko snežnih pustara Anda. Zbog takvog života izgubio je
predstavu o vremenu i prostoru, putujući mesecima beskrajnim
ravnicama. I taman kad bi mu se učinilo da mu je bogatstvo
nadomak ruku, odjednom bi sve izgubio zbog pogrešnog
proračuna. Posle jedne od takvih propasti i obeshrabrenja, kad
mu je već bilo trideset godina, stupio je u službu kod bogatog
veleposednika stoke, Hulija Madarijage.
Tog seoskog milionera upoznao je dok je kupovao stoku. On
je bio Španac koji je kao mlad došao u tu zemlju, prilagođavajući
se rado njenim običajima i živeći kao gaučo, pošto je kupio
ogromne posede. U stvari, nazvali su ga Galicijac Madarijaga,
zbog njegovog porekla, iako je rođen u Kastilji. Seljani su mu
ispred prezimena stavili titulu iz poštovanja, važniju od imena,
nazivajući ga don Madarijaga.
– Druže – reče on jednoga dana Denoajeru, raspoložen, što
kod njega beše retkost – u velikoj ste stisci. Nedostatak novca
može izdaleka da se namiriše. Zašto i dalje živite kao pseto?
Poslušajte me, žabaru, i ostanite ovde. Ja već zalazim u godine i
treba mi neko da me odmeni.
Pošto je Francuz sklopio dogovor s Madarijagom, vlasnici
obližnjih imanja, koji su živeli dvadeset ili dvadeset pet
kilometara od velikog stočnog poseda, zaustavljali su na putu
novog službenika, proričući mu svakojake nezgode.
– Nećete dugo izdržati. Don Madarijagu niko ne podnosi.
Izgubili smo računicu po pitanju njegovih službenika. Tog
čoveka treba ubiti ili napustiti. Brzo ćete vi otići.
Denoajer se ubrzo uverio da ima neke istine u tim
ogovaranjima. Madarijaga je imao nepodnošljivu narav; ali pošto
je osećao izvesne simpatije prema Francuzu, trudio se da ga ne
nervira svojom razdražljivošću.
– Ovaj žabar zlata vredi – govorio je, kao da želi da potkrepi
svoje oduševljenje. – Volim ga jer je vrlo ozbiljan... Meni se takvi
ljudi sviđaju.
Ni sâm Denoajer nije bio sasvim siguran u čemu se sastoji ta
ozbiljnost kojoj se njegov gazda toliko divio, ali je potajno osećao
ponos videvši kako je on prema svima grub, čak i prema svojoj
porodici, dok bi mu u razgovoru s njim glas postajao očinski
strog.
Porodicu su sačinjavali njegova supruga misiá 4 Petrona, koju
je on zvao čina,5 i dve ćerke, već odrasle žene, koje behu završile
školu u Buenos Ajresu, ali su se po povratku kući ponovo
pomalo poseljačile. Madarijagino bogatstvo bilo je ogromno. Živeo
je na selu otkako je stigao u Ameriku, kad belci nisu smeli da se
nastanjuju van naseljenih mesta iz straha od neustrašivih
domorodaca. Prvi novac zaradio je kao hrabri trgovac, prevozeći
robu zaprežnim kolima od bunkera do bunkera. Ubijao je
domoroce, oni su njega dva puta ranili, živeo je neko vreme kao
zarobljenik i na kraju se sprijateljio s jednim poglavicom. Od
zarade je kupio zemlju, mnogo zemlje, koju niko nije želeo zbog
neizvesnosti i rizika, i posvetio se uzgajanju mladih bikova koje
je morao da brani puškom od razbojnika na pašnjacima. Kasnije
se oženio svojom ženskinjom, mladom meleskinjom koja je
hodala bosonoga, ali je dobila nekoliko njiva od svojih roditelja.
Živeli su u gotovo divljem siromaštvu na svojoj zemlji koju su
celu mogli da obiđu za nekoliko dana hoda. Kasnije, kada je
vlada proterala domoroce prema granici i počela da prodaje
zemljište bez vlasnika – smatrajući požrtvovanim patriotama sve
koji su želeli da ga kupe – Madarijaga je nastavio da kupuje i
kupuje po bagatelnoj ceni i sa dugim rokom otplate. Kupovanje
zemlje i uzgoj stoke bili su njegova životna misija. Ponekad, kad
bi u s Denoajerom jahao terajući konja u galop preko svojih
nepreglednih polja, nije mogao da sakrije ponos.
– Vidiš, žabaru. Čuo sam da tamo negde iznad tvoje zemlje
postoje države veličine mojih poseda. Je li tako?
Francuz je odobravao... Madarijagini posedi bili su veći od
mnogih kneževina. To je veleposednika oduševljavalo.
– Onda ne bi bilo neobično kad bi me jednoga dana proglasili
za kralja. Zamisli, žabaru. Don Madarijaga Prvi! Šteta samo što
bih bio i poslednji, jer ženskinja ne želi da mi rodi sina... Krava
mlitava.
Glas o beskrajnim prostranstvima njegovih poseda i stočnom
bogatstvu pročuo se čak u Buenos Ajresu. Svi su znali
Madarijagu po imenu, ali ga je malo njih videlo. Kada bi odlazio u
prestonicu, nije privlačio pažnju svojom sirovom spoljašnošću, u
pantalonama u kojima je izlazio i u polje, s pončom ogrnutim
poput širokog šala, ispod kojeg su upadljivo virili krajevi kravate,
ukras na koji bi ga ćerke s teškom mukom naterale, uzalud ga
udešavajući s mnogo ljubavi kako bi bar donekle sačuvao
izvesnu pristojnost.
Jednoga dana ušao je u prodavnicu najbogatijeg trgovca u
prestonici.
– Gospodine, znam da su vam za Evropu potrebni junci, pa
sam došao da vam prodam nekoliko mladih grla.
Trgovac pogleda s visine bednog gauča. Mogao je da se
pogađa s jednim od njegovih radnika; on ne gubi vreme na takve
tričarije. Ali ugledavši zajedljiv smešak na licu seljaka, oseti
znatiželju.
– A koliko to junadi imate za prodaju, dobri čoveče?
– Nekih trideset hiljada, gospodine.
Više nije morao ništa da pita. Ustade od stola i ponudi mu
stolicu ljubazno.
– Vi ne možete biti niko drugi do gospodin Madarijaga.
– Na usluzi Bogu i vama.
To je bio najveličanstveniji trenutak u njegovom životu.
Ispred kancelarije upravnika banke, činovnici mu prezrivo
ponudiše da sedne, sumnjajući da će se osoba koja se nalazila s
druge strane vrata udostojiti da ga primi. Ali čim je unutra
odjeknulo njegovo ime, sâm upravnik potrča da mu otvori vrata.
A siroti službenik ostade u čudu čuvši kako mu gaučo govori u
znak pozdrava: „Došao sam da mi date trista hiljada pezeta.
Imam mnogo novca, i hteo bih da kupim parčence zemlje da bih
ga uvećao.”
Svojom neobičnom i protivrečnom prirodom tlačio je
stanovnike svojih poseda surovom i dobroćudnom tiranijom. Ne
bi mogla da prođe imanjem nijedna skitnica a da je on grubo ne
prihvati nakon samo nekoliko izgovorenih reči.
„Mani se priča, prijatelju”, viknuo bi kao da će da ga udari. –
U hladovini ima jedno zaklano goveče. Odseci i pojedi šta želiš,
pa se okrepi da bi mogao da nastaviš putovanje... Samo bez
mnogo priča!
I okrenuo bi mu leđa pošto bi mu dao nešto pezosa.
Jednoga dana, pojavio se sav besan jer je neki radnik
neverovatno sporo zakucavao gvozdenu ogradu za stubove. Svi
ga potkradaju! Sledećeg dana je s dobroćudnim smeškom pričao
o značajnoj sumi koju će morati da plati jer je sa svojom firmom
poslužio kao garant svom poznaniku koji je bankrotirao:
„Jadnik! Gore je prošao nego ja!”
Kad je jednom na putu naišao na kostur tek oglodane ovce,
pomahnitao je od besa. Nije to bilo zbog mesa. „Glad ne poznaje
zakone, a meso je stvorio Bog da bi ga ljudi jeli.” Ali da su barem
ostavili kožu!” I komentarisao bi takvo zlo ponavljajući
neprekidno: „Nemaju ljudi vere i ne pridržavaju se dobrih
običaja”. Drugom prilikom, pljačkaši su odneli meso od tri krave,
ostavivši kožu na videlu; a veleposednik je govorio smešeći se:
„Takve ljude volim: kad su časni i ne čine zlo”.
Njegova snaga neumornog kentaura mnogo mu je pomogla u
poslovima naseljavanja zemlje. Bio je hirovit, nasilan i izuzetno
sposoban za vođstvo, kao što su njegovi zemljaci nekoliko
vekova ranije, osvajajući Novi svet, pročistili domorodačku krv.
Osećao je istu naklonost kao španski osvajači prema obojenoj
koži, kosim očima i čekinjastoj kosi. Kad bi ga Denoajer video da
tera konja u galop prema obližnjem ranču pod kojekakvim
izgovorima, pomislio bi: „Ide da pronađe novog najamnika da mu
obrađuje zemlju sledećih petnaest godina.”
Radnici sa imanja komentarisali su fizičku sličnost nekih
mladića koji su radili isto što i drugi, od rane zore terajući konje
u galop kako bi obavili razne poslove oko napasanja stoke.
Njihovo poreklo je bilo predmet neumesnih komentara.
Nadzornik Seledonio, melez od trideset godina, koga su
uglavnom prezirali zbog sirove i pohlepne prirode, takođe je
donekle ličio na svog gazdu.
Skoro svake godine iznebuha bi se pojavila neka žena iz
dalekih krajeva, neka prljava i ružna ženskinja s napadnim
ogrlicama, vodeći za ruku meleščića strastvenih očiju. Tražila bi
da nasamo razgovara s vlasnikom; a kada bi se našla pred njim,
podsetila bi ga na njegovo putovanje deset ili dvanaest godina
ranije, kada je kupovao parče zemlje s grlima.
– Sećate li se, gazda, da ste noć proveli na mom ranču jer je
reka nadolazila?
Gazda se ničega nije sećao. Samo mu je neki nejasan instinkt
ukazivao na to da žena govori istinu. – Dobro, pa šta?
– Gazda, evo njega... Bolje da odrasta pored vas nego negde
drugde.
I pokazala bi mu malog meleza. Još jedan, i ponuđen s
takvom jednostavnošću...! „Nemaju ljudi vere i ne pridržavaju se
dobrih običaja.” S neočekivanom skromnošću kolebao bi se oko
istinitosti ženinih reči. Zašto mora da znači da je baš njegovo...?
Međutim, sumnja ne bi dugo potrajala.
– Ako je tako, odvedi ga tamo ostalima.
Majka bi odlazila spokojno, smatrajući da je detetu osigurana
budućnost, jer je taj čovek, velikodušan u nasilju, bio
velikodušan i u dobročinstvu. U krajnjem slučaju, njen sin će
imati bar parčence zemlje i dobro stado ovaca.
Ta usvajanja dece u početku su izazivala bunt kod misije
Petrone, jedine koju je prihvatio za ceo život. Ali kentaur ju je
primorao da u strahu ćuti kao zalivena.
– Još se usuđuješ da nešto kažeš, kravo mlitava? Žena koja
mi je izrodila samo žensku decu! Treba da te je sramota.
Ista ruka koja je iz džepa nehajno izvlačila svežanj novčanica
i delila ih šakom i kapom ne vodeći računa o svoti, nosila je i bič
vezan oko zgloba. Služio mu je za šibanje konja, ali ga je lako
podizao i kada bi neki od nadničara na sebe navukao njegov bes.
– Tučem te zato što mi se može – govorio bi kao izgovor kad bi
se malo smirio.
Jednoga dana, jedan koga je tukao ustuknuo je, hvatajući se
za nož na opasaču.
– Mene nećete tući, gazda. Ja nisam rođen na ovoj zemlji... Ja
sam iz Korijentesa.
Gazda ostade zatečen s podignutim bičem.
– Zbilja nisi rođen ovde? Onda si u pravu; tebe ne smem da
tučem. Evo ti pet pezosa.
Kada je Denoajer došao na imanje, Madarijaga više nije bio
siguran na kome može da primenjuje svoju moć na način starih
Latina i da ga bije. Bilo ih je toliko da ih je sve češće brkao.
Francuz se divio oštrom oku svoga gazde za poslove. Bilo je
dovoljno da samo nekoliko minuta posmatra stado od hiljada
grla pa da tačno pogodi koliko ih je. Ravnodušno bi jahao oko
ogromnog stada rogate stoke i papkara i odjednom bi izdvojio
neke životinje. Znao bi da su bolesne. S kupcem kakav je
Madarijaga, dodvoravanje i lukavstva prodavaca bila su potpuno
uzaludna.
Njegova smirenost pred raznim nesrećama takođe je bila
zadivljujuća. Suša bi mu iznenada pokosila pašnjake
prekrivajući ih uginulim kravama. Ravnica bi podsećala na
opustošeno bojno polje. Na sve strane crne gomile; u vazduhu,
gavranovi koji kruže nad pašnjakom, pristigli iz velikih daljina. A
onda mraz: nagli pad temperature prekrio bi zemlju leševima.
Deset hiljada životinja, petnaest hiljada, možda i više, nestalo bi
bez traga.
 – Šta ću sad? – govorio bi Madarijaga razočarano. – Bez
ovakvih nesreća, ova zemlja bi bila raj... Sad je najvažnije
sačuvati kožu.
Grozio se oholih emigranata iz Evrope, novih običaja
siromašnih ljudi, jer nije raspolagao s dovoljno ruku da bi za
kratko vreme odrao kožu sa žrtava i na hiljade koža bilo bi
izgubljeno, truleći zajedno s mesom. Zemlja bi se zabelela od
kostiju poput gomila snega. Seljačići bi na stubove gvozdenih
ograda kačili kravlje lobanje s uvrnutim rogovima, seljački ukras
koji je podsećao na povorku helenskih raga.
– Srećom, ostaje zemlja – dodao bi veleposednik.
Terao bi konja po svojim nepreglednim poljima, koja bi
ozelenela s novim kišama. Bio je jedan od prvih koji je
netaknutu zemlju pretvorio u pašnjake, zamenjujući divlju travu
detelinom. Gde je ranije živeo jedan bik, sada bi ih bilo tri. „–
Trpeza je spremna – rekao bi veselo. – Idemo da potražimo nove
goste. – Kupovao bi po bagatelnim cenama stoku izgladnelu u
divljim poljima, i brzo je natovio na svojim raskošnim
pašnjacima.
Jednoga jutra, Denoajer mu je spasao život. Beše zamahnuo
bičem prema jednom nadničaru tek pridošlom na imanje, koji je
nasrnuo na njega s nožem u ruci. Madarijaga se branio
zamahujući bičem, uveren da će svakog časa biti smrtno ranjen,
kada se pojavio Francuz i, izvadivši pištolj, savladao i razoružao
protivnika.
– Hvala ti, žabaru! – rekao je veleposednik, ganut. – Prava si
ljudina i moram da ti se odužim. Od danas... sa mnom možeš na
ti.
Denoajeru nije bilo jasno kakvu je nadoknadu moglo da
predstavlja ta bliskost u obraćanju. Čudnog li čoveka! Pa ipak,
neke naznake ličnog uvažavanja poboljšale su mu položaj. Više
se nije hranio u upravnoj zgradi. Gazda je zahtevao da ubuduće
zauzme mesto za njegovim stolom. Tako se Denoajer zbližio s
Madarijaginom porodicom.
Gospođa je bila nema figura u prisustvu svog supruga.
Ustajala bi usred noći da nadgleda doručak radnika, raspodelu
dvopeka, ključanje lonaca s kafom ili mate čajem. Požurivala je
služavke, brbljive i lenje, koje bi očas nestale u šumarcima oko
kuće. U kuhinji i pomoćnim prostorijama osećao se njen
autoritet prave gazdarice; ali čim bi se začuo glas njenog muža,
ona bi se povukla u svoju tišinu punu strahopoštovanja. Kada bi
ženskinja sela za sto, posmatrala bi ga okruglim očima,
nepomičnim kao u sove, pokazujući poniznu pokornost.
Denoajer je došao do zaključka da je u tom nemom obožavanju
bilo mnogo divljenja prema energiji s kojom je veleposednik –
skoro već šezdesetogodišnjak – neumorno nastanjivao svoju
zemlju.
Njihove dve ćerke, Luisa i Elena, sa oduševljenjem su
prihvatile stalnog gosta za trpezom, koji je uspevao da unese
živost u jednolične razgovore za stolom, često prekidane očevim
izlivima besa. A tu je bio i Pariz. „Pariz!”, uzdisala bi Elena, mlađa
ćerka, zureći u daljinu. I Denoajera bi pitale za savet kad god bi
naručivale nešto iz prodavnica odeće proizvedene u Buenos
Ajresu.
Unutrašnjost kuće odražavala je različite sklonosti dveju
generacija. Devojke su imale salon sa skupocenim nameštajem –
naslonjenim na ispucale zidove – i raskošnim lampama koje se
nikad nisu uključivale. Otac je svojom bahatošću narušavao to
okruženje koje su dve sestre čuvale i obožavale. Tepisi bi
izgledali tužno i bledo kad bi kentaurove čizme na njima ostavile
blatnjave tragove. Na pozlaćenom stolu odjednom bi se našao
njegov bič. Sa klipova kukuruza rasipalo bi se zrnevlje po
svilenoj sofi na kojoj su samo gospođice sedele, prilično
skrušeno, kao da su se plašile da je ne unište. Na samom ulazu
u trpezariju nalazila se jedna vaga i Madarijaga je pobesneo kad
su ga ćerke zamolile da je odnese u ostavu. Neće on da se gnjavi
i šipči kad god treba da izmeri neko parče kože... U kuću je
stigao klavir i Elena je satima vežbala udarajući po dirkama s
očajničkom upornošću. „Božju mu majku! Da bar svira hotu6 ili
perikon7!” I otac bi, u vreme sijeste, odlazio da odrema na svom
ponču ispod obližnjih eukaliptusa.
Ta mlađa ćerka, kojoj je dao nadimak Romantičarka, bila je
predmet njegovih šala i razlog njegovog besa. Na koga se samo
umetnula, s takvim sklonostima kakve on i njegova sirota
ženskinja nikad nisu gajili?! Na klaviru su se nagomilavale notne
sveske. U jednom uglu glupavog salona, na nekoliko kutija od
ambalaže, od kojih stolar beše napravio police za biblioteku, bile
su poređane knjige.
– Vidi, žabaru – rekao je Madarijaga. – Sve sama poezija i
romani. Obične budalaštine! Vazduh!
On je imao svoju biblioteku, važniju i veličanstveniju, koja je
zauzimala manje mesta. U njegovoj radnoj sobi, ukrašenoj
karabinima, lasima i sedlima optočenim srebrom, u jednom
ormariću nalazili su se popisi imanja i razni spisi koje je
veleposednik prelistavao s ponosom.
– Obrati pažnju i čućeš divote – rekao bi Denoajeru
dobacujući mu jednu svesku.
Bila je to istorija čuvenih životinja dovedenih na imanje radi
razmnožavanja i poboljšanja grla; genealoško stablo, potvrde o
plemenitosti svih životinja s pedigreom. Mora da je samo on čitao
te papire, jer nije dozvoljavao da ih dotakne bilo ko iz porodice. I
s nataknutim naočarima sricao bi rodoslov svakog heroja iz
stočnog fonda: „Dajmond III, unuk Dajmonda I, koji je pripadao
engleskom kralju, i sin Dajmonda II, pobednika na svim
takmičenjima.” Njegov Dajmond ga je koštao nekoliko hiljada, ali
najbolji konji na imanju, koji su se prodavali za basnoslovne
sume, bili su njegovi potomci.
– Bio je pametniji od nekih ljudi. Samo što nije govorio. To je
onaj prepariran pored ulaza u salon. Devojke su htele da ga
izbacim odande... Samo neka ga pipnu! Prvo bih izbacio njih!
Zatim bi nastavio da čita rodoslov jedne dinastije bikova, u
kojoj su svi imali ime i u nastavku rimski broj, baš kao kraljevi;
životinje koje je tvrdoglavi veleposednik kupovao na velikim
vašarima u Engleskoj. Nikada nije bio tamo, ali je koristio
kablogram da bi se funtama sterlinga borio s britanskim
vlasnicima koji su želeli da takva znamenja ostanu u njihovoj
otadžbini. Zahvaljujući takvim rasplodnim grlima, koja su
prelazila okean s istim udobnostima kao putnici milioneri, mogao
je da izlaže na takmičenjima u Buenos Ajresu svoje junce, koji
su bili kule od mesa, jestivi slonovi s četvrtastim i glatkim
slabinama kao nogari nekog stola.
– Ovo nešto predstavlja, zar ne, žabaru? Ovo vredi više nego
sve knjige s mesečinom, jezerima, ljubavnicima i ostalim
besmislicama koje moja Romantičarka stavlja na zidove da
sakupljaju prašinu.
I pokazivao mu je počasne diplome koje su ukrašavale radnu
sobu, bronzane pehare i ostali slavan nakit koji su deca
pedigriranih osvojila na takmičenjima.
Luisa, starija ćerka zvana Ćića, uživala je više poštovanja od
svog oca. – To je moja sirota ženskinja – govorio bi – dobrodušna
i vredna kao ja, ali gospodstvenija. – To s gospodstvom Denoajer
je odmah prihvatao, a ipak mu se izraz činio nepotpunim i
slabim. Ali ono što nikako nije mogao da prihvati bilo je da ta
bledunjava i skromna devojka, s krupnim crnim očima i
osmehom detinjaste zloće, ima ikakve fizičke sličnosti s
uvaženom gospođom koja joj je podarila život.
Velika zabava za Ćiću bila je nedeljna misa. Putovala bi skoro
pet kilometara do najbližeg sela, da se vidi s ljudima s drugih
poseda. Kočije koje su vukla četiri konja odvezle bi gospođu i
gospođice obučene u najnovije haljine i šešire pristigle iz Evrope
preko prodavnica u Buenos Ajresu. Na Ćićin zahtev, Denoajer je
išao s njima, preuzimajući uzde od kočijaša. Otac bi ostao da
obiđe polja u nedeljnoj samoći, da bolje sagleda propuste svojih
ljudi. Bio je veliki vernik: „Vera i dobri običaji”. Ali čovek koji je
dao na hiljade pezosa za izgradnju obližnje crkve nije smatrao da
je u obavezi da poštuje običaje kao ostali dokoličari.
Tokom nedeljnog ručka, dve gospođice bi komentarisale
uspešne mladiće iz sela i sa susednih imanja koji su se
zaustavljali na ulazu u crkvu da bi njih gledali.
– Ne zanosite se, devojke! – govorio bi otac. – Vi mislite da vas
žele zbog vaše lepote? Tim bestidnicima je stalo samo do pezosa
starog Madarijage; a čim bi vas dobili, verovatno bi vas
svakodnevno mlatili.
Na imanje su dolazili mnogi gosti. Ponekad su to bili mladići
iz okoline, koji bi dojahali na vatrenim konjima izvodeći jahačke
čarolije. Služili su se najneuverljivijim izgovorima da bi videli don
Hulija i koristili priliku da porazgovaraju sa Ćićom i Elenom.
Nekad bi to bili gospodičići iz Buenos Ajresa, koji su na imanju
tražili smeštaj, govoreći da su u prolazu. Don Madarijaga bi
gunđao:
– Još jedan sin tamo nekog koji dolazi po pezose Galicijca!
Ako brzo ne ode, ja ću... najuriću ga motkom.
Ali pretendent se ne bi dugo zadržao, uplašen gazdinim
neprijateljskim ćutanjem. To ćutanje bi potrajalo zabrinjavajuće
dugo, čak i kad gosti odu s poseda. Madarijaga bi se zadubio u
misli, i svi u porodici, uključujući i Denoajera, sa
strahopoštovanjem su trpeli njegovo ćutanje. Jeo bi zlovoljno,
pognute glave. A onda bi odjednom podigao pogled i posmatrao
Ćiću, potom Denoajera, da bi se na kraju zagledao u svoju
suprugu, kao da će joj zatražiti da mu podnese izveštaj.
Romantičarka za njega nije postojala. I ne samo to, uputio bi
joj ironičan prekor kad god bi je video kako u sumrak stoji kraj
vrata posmatrajući horizont užaren od zalazećeg sunca, s laktom
naslonjenim na šarku od vrata i nadlanicom na obrazu, kao
neka beloputa dama koja čeka viteza iz svojih snova da dođe po
nju na belom konju.
Denoajer je već pet godina proveo u kući, kada je jednoga
dana iznenada ušao u gazdinu radnu sobu, s odlučnošću
plašljivaca koji je doneo neku važnu odluku.
– Don Hulio, ja odlazim, i želim da izravnamo račune.
Madarijaga ga pogleda prepredeno. – Odlaziš? A zašto? – Ali
uzalud je ponavljao svoje pitanje. Francuz se upetljao u niz
nesuvislih objašnjenja. – Odlazim; moram da idem.
– Ah, lupežu jedan, lažni proroče! – vikao je veleposednik
gromkim glasom.
 Ali Denoajer se nije osvrtao na uvrede. Mnogo puta je već čuo
od svog gazde iste reči kada bi komentarisao nešto smešno ili
kad bi se cenkao s kupcima stoke.
– Ah, lupežu jedan, lažni proroče! Misliš da ne znam zašto
želiš da odeš? Misliš da stari Madarijaga nije video kako merkaš
moju ćerku, mrtvo puvalo, da vas nije video kako se šetate držeći
se za ruke, u prisustvu sirote ženskinje, slepe kod očiju? Nije ti
to loš potez, žabaru. Zahvaljujući tome, prisvojićeš polovinu
pezosa od Galicijca, i već možeš da kažeš da si uspeo u Americi.
I dok je tako vikao, bolje reći urlao, dograbio je bič i vrhom
počeo da zadaje sitne udarce svom upravitelju po stomaku, s
upornošću koja se mogla smatrati simpatičnom koliko i
neprijateljskom.
– Zato sam i došao da se pozdravim – reče Denoajer ponosito.
– Znam da je to besmislena strast, zato i želim da odem.
– Gospodin odlazi! – nastavi da viče veleposednik. – Gospodin
misli da ovde može da radi šta hoće! Ne, gospodine; ovde niko ne
zapoveda osim starog Madarijage, a ja ti naređujem da ostaneš...
Ah, te žene! Služe samo da zavade muškarce! A kao da bez njih
ne bismo mogli da živimo!
Ćutke se ushoda po sobi, kao da su ga poslednje reči navele
da razmišlja o nečem dalekom, potpuno drugačijem od onoga što
do tada beše izgovorio. Denoajer zabrinuto pogleda u bič koji je
ovaj i dalje držao u ruci. Šta ako pokuša da ga izbičuje, kao
nadničare? Razmišljao je da li da se suprotstavi čoveku koji je
prema njemu oduvek bio blagonaklon ili da krišom pobegne kad
mu ovaj ponovo okrene leđa, no veleposednik se odjednom
nacrta ispred njega.
– Ti je zaista voliš... zaista? – upita. – Da li si siguran da i ona
voli tebe? Dobro razmisli šta ćeš reći, jer u ljubavi ima mnogo
laži i slepila. I ja sam, kad sam se ženio, bio lud za mojom
ženskinjom. Da li se zaista volite? Onda dobro; vodi je, prokleti
žabaru, neko će je ionako odvesti, i samo da ti se ne pretvori u
mlitavu kravu kakva je njena majka... Da vidimo da li ćeš mi
imanje napuniti unucima.
 I izgovorivši tu svoju želju, ponovo postade onaj veliki
proizvođač ljudi i životinja. Onda, kao da je smatrao neophodnim
da objasni svoj stav, dodade:
– Sve ovo činim zato što te volim; a volim te zato što si
ozbiljan.
Francuz se ponovo iznenadi, ne znajući u čemu se ogleda ta
ozbiljnost koju on toliko ceni.
Kada se oženio, Denoajer se setio svoje majke. Da njegova
stara može da vidi ovaj preokret njegove sudbine! Ali majka mu
beše umrla godinu dana ranije, verujući da je njen sin neizmerno
bogat jer joj je svakog meseca slao sto pedeset pezosa, nešto
malo više od trista franaka, odvajajući od plate koju je dobijao
na imanju.
Njegov ulazak u Madarijaginu porodicu poslužio je ovome da
vodi manje računa o poslovima.
Vukao ga je grad, privlačeći ga nepoznatim čarima. S
prezirom je govorio o ženama sa sela, prljavim ženskinjama,
kojih se gnušao. Odbacio je odeću seoskog konjanika i s detinjim
oduševljenjem šepurio se u odelima koja je za njega šio jedan
krojač iz prestonice. Kad bi Elena poželela da krene s njim u
Buenos Ajres, on bi se branio izgovarajući se zamornim
poslovima. „Ne; ići ćeš ti već sa svojom majkom.”
Za sudbinu polja i stoke nije strahovao. Njegovo bogatstvo,
kojim je upravljao Denoajer, bilo je u dobrim rukama.
– Ovaj je izuzetno ozbiljan – govorio bi u trpezariji, pred
okupljenom porodicom. – Ozbiljan koliko i ja... Ovome se niko ne
smeje.
I Francuz je konačno mogao da nasluti da njegov tast,
govoreći o ozbiljnosti, misli na čvrstinu njegovog karaktera.
Prema Madarijaginoj spontanoj izjavi, od prvih dana provedenih
s Denoajerom mogao je kod njega da otkrije narav sličnu svojoj,
možda još postojaniju i čvršću, ali bez krajnosti i hirovitosti.
Zbog toga je bio izuzetno blagonaklon prema njemu,
predosećajući da bi sukob između njih dvojice bio nepopravljiv.
Jedini uzrok njihovih neslaganja bili su troškovi koje je
Madarijaga odredio u ranijim vremenima. Otkako je zet upravljao
imanjem, poslovi su koštali manje i ljudi su više radili. I to bez
vike, bez teških reči, dovoljni su bili njegovo prisustvo i kratka
naređenja.
Starac je bio jedini koji mu se suprotstavljao da bi održao
hirovit sistem štapa i šargarepe. Protivio se pedantnom i
mehaničkom redu, uvek istovetnom, bez imalo preterane
samovolje u dobronamernoj strogosti. Kod Denoajera su često
dolazili neki od nadničara meleza, kod kojih je nazirao otvorenu
pakost zbog njegove bliskosti s veleposednikom. „Gazdičiću: stari
gazda kaže da mi date pet pezosa.” Gazdičić bi ga odbio, i
nedugo nakon toga pojavio bi se Madarijaga, van sebe od besa,
ali birajući reči, imajući u vidu da je njegov zet ozbiljan koliko i
on.
– Mnogo te volim, sine, ali ovde niko ne može da zapoveda
mimo mene... Eh, žabaru! Isti si kao svi tvoji zemljaci: svaki cent
koga se dočepate stisnete toliko jako da on više ne vidi svetlost
dana, makar vas razapinjali na krst... Jesam li rekao pet pezosa?
Daćeš mu deset. Tako ja kažem, i gotova priča.
Francuz bi platio, sležući ramenima, dok bi njegov tast,
zadovoljan uspehom, bežao u Buenos Ajres. Dobar je osećaj bio
utvrditi da imanje još uvek pripada Galicijcu Madarijagi.
S jednog od svojih putovanja vratio se s pratiocem: mladim
Nemcem koji je, po njegovom mišljenju, znao sve i mogao za sve
da posluži.
Njegov zet mnogo radi. Karl Hartrot će mu pomoći u
knjigovodstvu. I Denoajer je to prihvatio, osetivši nakon nekoliko
dana poštovanje prema novom radniku.
To što su pripadali dvema neprijateljskim državama nije ništa
značilo. Svuda ima dobrih ljudi, a taj Karl je bio podređeni
vredan poštovanja. Držao se na odstojanju od sebi jednakih, ali
je prema podređenima bio neumoljiv i čvrste ruke. Sve svoje
sposobnosti usredsredio je na posao i divljenje prema onima koji
su bili iznad njega. Čim bi Madarijaga otvorio usta, Nemac bi
klimao glavom unapred potvrđujući njegove reči. Ako bi rekao
nešto duhovito, smeh bi mu bio zaprepašćujuće gromak. Prema
Denoajeru se ponašao uzdržano i posvećeno, radeći neumorno
satima. Čim bi ga video da ulazi u kancelariju, skočio bi sa
stolice zauzimajući krut vojnički stav. Za njega je sve bio u
stanju da učini. Za svoj groš je uhodio osoblje, prijavljujući
njihove propuste i greške. Takve usluge nisu oduševljavale
njegovog neposrednog šefa, ali mu je na njima bio zahvalan,
smatrajući ih dokazom njegove zainteresovanosti i zalaganja za
posao.
Stari veleposednik se hvalio svojim izborom kao pravom
malom pobedom, žudeći za tim da mu i zet oda priznanje.
– Mladić je izuzetno koristan, zar ne? Ovi gringosi iz Nemačke
dobri su radnici, znaju mnogo toga i nisu skupi. A kako su samo
disciplinovani! Koliko skromni! Žao mi je što ću ti ovo reći,
žabaru, ali izabrali ste lošeg neprijatelja. Teško je s njima boriti
se.
Denoajer je odgovarao ravnodušno. Njegova otadžbina bila je
daleko, a takođe i Nemčeva. Da vidimo da li bi se vratili tamo!
Ovde su njih dvojica Argentinci i treba da razmišljaju o
ovdašnjim stvarima, a ne da se bave prošlošću.
– Osim toga, nimalo nisu ponosni! – nastavi Madarijaga
ironično. – Svaki taj gringo, kad je prodavac u prestonici, čisti
prodavnicu, priprema hranu, vodi knjigovodstvo, prodaje robu,
piše na mašini, govori četiri-pet jezika i, ako treba, pravi društvo
gazdinoj prijateljici kao da je velika gospođa... i sve to za
dvadeset pet pezosa mesečno. Ko može da se bori s takvim
ljudima! Ti si, žabaru, kao ja... veoma ozbiljan i umro bi od gladi
pre nego što bi prešao preko nekih stvari. Zbog toga ti kažem da
su zastrašujući.
Nakon kraćeg razmišljanja, veleposednik dodade:
– Možda oni i nisu tako dobri kako se predstavljaju. Trebalo
bi videti kako se ophode prema onima ispod sebe. Možda se
samo pretvaraju da su takvi, a kada osmehom odgovore na
udarac, u sebi pomisle: „Doći će i mojih pet minuta, i vratiću ti
trostruko”.
 Potom kao da se pokajao zbog svojih reči.
– U svakom slučaju, ovaj Karl je sirotan, nesrećnik koji, čim
ja nešto kažem, zine kao da će progutati muvu. On tvrdi da je iz
ugledne porodice, ali s tim gringosima se nikad ne zna! Sve
polumrtve od gladi, kada dođu u Ameriku, mi prihvatamo
oberučke.
S ovim je Madarijaga bio na ti od prvog trenutka, ne iz
zahvalnosti, kao s Denoajerom, već da bi mu pokazao njegovu
inferiornost. I njega je uveo u svoju kuću, ali samo da bi mlađoj
ćerki držao časove klavira. Romantičarka se u predvečerje više
nije smeštala kraj vrata da posmatra zalazak sunca. Karl bi,
kada završi svoj posao u administraciji, došao u veleposednikovu
kuću i seo pored Elene, koja je udarala po dirkama s upornošću
vrednom svake hvale. Pred kraj časa, Nemac bi, prateći sebe na
klaviru, pevao odlomke od Vagnera, od kojih bi Madarijaga
zadremao u fotelji s jakom paragvajskom cigarom zalepljenom za
usne.
Elena bi u međuvremenu sa sve većim zanimanjem
posmatrala gringo pevača. On nije bio princ iz snova kakvog
čeka jedna bela dama. Bio je takoreći sluga, imigrant plave kose
s crvenkastim odsjajima, punačak, malo poteži i s telećim
pogledom u kojem se odražavao večiti strah da ne razljuti svoje
šefove. Ali, dan za danom, polako je u njemu pronalazila nešto
što je menjalo njene prve utiske: Karlovu žensku beloputost iza
lica i ruku preplanulih od sunca; sve upečatljivije brkove;
spretnost kojom se penje na konja; njegovo trubadursko držanje
dok bi pomalo prigušenim tenorom pevušio senzualne romanse,
s rečima koje ona nije mogla da razume.
Jedne noći, za vreme večere, više nije mogla da se uzdrži i s
beskrajnim ushićenjem izjavila je da je došla do velikog otkrića:
– Tata, Karl je plemić. Potiče iz veoma ugledne porodice.
Veleposednik se nije obazreo na njene reči. Tih dana
zaokupljale su ga druge brige. Ali tokom večeri oseti potrebu da
na nekoga istrese sav nakupljen bes koji ga je iznutra izjedao od
poslednjeg putovanja u Buenos Ajres, i on prekide pevača.
 – Slušaj, gringo, kakve su to priče o plemićkom poreklu i
ostale budalaštine kojima devojčici puniš glavu?
Karl ostavi klavir i uspravi se da odgovori. Pod uticajem tek
otpevane pesme, u njegovom ponašanju bilo je nečega što je
podsećalo na Loengrina u trenutku otkrivanja najveće tajne svog
života. Njegov otac bio je general Fon Hartrot, jedan od
pomoćnih vođa u ratu sedamdesetih. Car ga je nagradio
plemićkom titulom. Jedan od njegovih stričeva bio je lični
savetnik pruskog kralja. Njegova starija braća bili su oficiri u
povlašćenim pukovima, a on je potezao sablju kao poručnik.
Madarijaga ga prekinu, iznerviran tolikim veličanjem. – Laži...
budalaštine... vazduh. Pričati njemu o plemstvu gringosa!
Evropu je napustio vrlo mlad da bi se priključio narodnim
revolucijama u Americi i, mada mu je plemstvo delovalo kao
nešto zastarelo i neshvatljivo, smatrao je da je jedino autentično
i dostojno poštovanja ono u njegovoj zemlji. Gringosima je
pripadalo prvo mesto po pitanju pronalaska mašina, brodova,
odgajanja skupih životinja; ali svi grofovi i markizi gringerije
delovali su mu kao prevaranti.
– Sve same laži – ponovi. – Niti u tvojoj zemlji ima plemstva,
niti svi zajedno možete da skupite pet pezosa. Da ste ih imali, ne
biste dolazili ovamo da se prehranite, niti biste slali žene koje
šaljete, a koje su... znaš ti odlično šta su one, baš kao i ja.
Na Denoajerovo zaprepašćenje, Nemac prihvati tu opasku
skrušeno, potvrđujući poslednje gazdine reči.
– Ako je sve to istina – nastavi Madarijaga neumoljivo – sve te
budalaštine oko titula, sablji i uniformi, zašto si, onda, došao
ovamo? Šta si, kog đavola, uradio u svojoj zemlji pa si morao da
dođeš ovamo?
Sada Karl spusti glavu, zbunjen i zamuckujući. – Tata... tata
– preklinjala je Elena. Jadničak! Kako ga ponižavaju samo zato
što je siromašan! I oseti duboku zahvalnost prema svom zetu,
videvši da diže glas ne bi li odbranio Nemca.
– Ali ja poštujem ovog momka! – reče Madarijaga u znak
izvinjenja. – Samo sam besan na one iz njegove zemlje.
 Kada je nekoliko dana kasnije Denoajer otputovao u Buenos
Ajres, shvatio je starčev bes. Nekoliko meseci on je bio
pokrovitelj jedne sopranistkinje nemačkog porekla, koju je u
Americi zaboravilo neko italijansko pevačko društvo. Ona mu je
preporučila Karla, svog nesrećnog zemljaka, koji je, nakon što je
obišao razne američke zemlje baveći se najrazličitijim poslovima,
živeo s njom u svojstvu kantautora. Madarijaga je sa
zadovoljstvom trošio na hiljade pezosa na nju. S mladalačkim
zanosom prihvatio je taj nov način života pun gradskih čari, dok
jednoga dana nije otkrio da Nemica u njegovom odsustvu vodi
dvostruki život i podsmeva mu se iza leđa s parazitima iz svoje
družine, a onda je pobesneo i zauvek otišao, ostavivši krš i lom
za sobom.
Poslednja avantura u njegovom životu! Denoajer je naslutio to
samoodricanje kada je gazda prvi put priznao koliko mu je
godina. Nema nameru da se vraća u prestonicu. Tamo je sve laž!
Život na selu, u krugu porodice, i svesrdno pomaganje sirotinji,
to je jedino što ima smisla. Strašni kentaur govorio je glasom
punim idilične nežnosti i čvrste odlučnosti svojih šezdeset pet
godina, neosetljiv pred iskušenjima.
Nakon scene s Karlom, ovome se povećala plata jer je gazda
kao i uvek pribegao velikodušnosti kao izvinjenju za svoje
nasilničko ponašanje. Ipak, nije mogao da zaboravi priču o
njegovom plemićkom poreklu, koja mu je davala povoda za nove
šale i podsmevanja. Ta hvalisava priča beše ga podsetila na
genealoška stabla rasplodnih životinja s njegovog imanja. Nemac
ima pedigreé, i od tada mu je pripisao nadimak Pedigrejac.
Dok bi u letnjim noćima sedeo ispod kućne strehe, padao bi
u patrijarhalan zanos razmišljajući o svojoj porodici okupljenoj
oko njega. Noćnu tišinu upotpunjavali su zujanje insekata i
kreket žaba. Sa udaljenih imanja dopirale su pesme nadničara
koji su pripremali večeru. Bila je sezona žetve i velike grupe
emigranata nastanjivale su se na imanju radi obavljanja
vanrednih poslova.
Madarijaga je upoznao tužne dane ratova i nasilja. Sećao se
poslednjih godina Rosasove tiranije, kojima je prisustvovao po
dolasku u zemlju. Prebrojavao je razne nacionalne i provincijalne
revolucije u kojima je učestvovao, da se ne bi izdvajao od svojih
suseda, koje je nazivao rajom. Ali sve je to prošlo i više se neće
vratiti. Nastupila su vremena mira, rada i obilja.
– Vidi, žabaru – govorio je, terajući oblacima dima od cigare
komarce koji su mu leteli oko glave. – Ja sam Španac, ti si
Francuz, Karl je Nemac, moje ćerke Argentinke, kuvar Rus,
njegov pomoćnik Grk, glavni nadničar Englez, ženskinje iz
kuhinje neke su odavde, druge Galicijke ili Italijanke, a među
nadničarima ima ih s konca i konopca... I svi živimo u miru! U
Evropi bismo se verovatno sada već tukli, ali ovde smo svi
prijatelji.
I uživao je slušajući pesme radnika: tužne italijanske pesme
praćene zvucima harmonike, španske i kreolske gitariste uz
pratnju božanskih glasova koji su pevali o ljubavi i smrti.
– Ovo je Nojeva barka – reče veleposednik.
Hteo je da kaže Vavilonska kula, pomisli Denoajer, ali za
starca sve je to bilo jedno isto.
– Ja mislim – nastavi – da je nama ovako zato što u ovom
delu sveta nema kraljeva i ima vrlo malo vojske, tako da ljudi
razmišljaju samo o tome kako da što bolje žive zahvaljujući svom
radu. Ali isto tako mislim da živimo u miru jer svega ima u
izobilju i za svakog ima dovoljno... Kakav bi haos nastao da je
hrane manje nego ljudi!
Ponovo zaćuta udubivši se u misli, da bi malo kasnije dodao:
– Bilo kako bilo, treba priznati da se ovde živi mirnije nego na
drugom kraju sveta. Ljudi se cene po onome koliko vrede i
udružuju se ne razmišljajući o tome ko odakle potiče. Mladići ne
idu u čoporu da ubijaju druge mladiće koje i ne poznaju i čiji je
jedini greh što su rođeni u susednom selu... Čovek je, odakle
god da je, krvoločna zver, to priznajem; ali ovde jede, ima
dovoljno zemlje da se pruži i dobar je, dobar kao sit ker. Tamo ih
je previše, žive u gomilama, smetaju jedni drugima, hrane nema
dovoljno i lako pobesne. Živeo mir, žabaru, i spokojan život!
Tamo gde se čovek oseća dobro i gde nema opasnosti da će ga
neko ubiti bez razloga, tamo se nalazi njegova prava zemlja.
A kao odjek razmišljanja grubog seljaka, Karl je, sedeći u
salonu za klavirom, pevušio u pola glasa Betovenovu himnu:
„Pevajmo u slavu radosti života; pevajmo u slavu slobode. Nikad
ne slaži i ne izdaj svog bližnjeg, makar ti za to ponudili najviši
presto na zemlji”.
Mir! Nekoliko dana kasnije, Denoajer se s gorčinom setio tih
starčevih zabluda. Rat, domaći rat, buknuo je u idiličnom
okruženju poseda. – Gazdičiću, brzo, stari gazda je zgrabio nož i
hoće da ubije Nemca! – I Denoajer istrča iz svoje radne sobe,
začuvši glas jednog seljaka. Madarijaga je jurio Karla s nožem u
ruci, gurajući sve koji su pokušali da mu stanu na put. Samo je
on mogao da ga zaustavi i da mu otme oružje.
– Taj bezočni Pedigrejac! – urlao je starac pomodrelih usana,
otimajući se iz stiska svog zeta. – Svi ti nasmrt izgladneli misle
da tek tako mogu da dođu u ovu kuću i odvedu moje ćerke i
uzmu moje pezose... Pusti me, čuješ li? Pusti me da ga ubijem!
I od silne želje da se oslobodi, izvinjavao se Denoajeru. Njega
je prihvatio za zeta jer mu se dopao, skroman je, častan i...
ozbiljan. Ali onaj pedigrirani pevač, razmetljivac...! Čovek koga je
izvukao... neće ni da kaže odakle! A Francuz, znajući isto koliko i
on za njegove prvobitne odnose s Karlom, pretvarao se da ga ne
razume.
Pošto Nemac već beše pobegao, veleposednik je najzad
dozvolio da ga odvuče do njegove kuće. Govorio je da će da
izlema Romantičarku, kao i onu drugu ženskinju, zato što ništa
ne shvataju. Bio je zatekao svoju ćerku u prisnom zagrljaju s
gringom u obližnjem šumarku, dok su se ljubili.
– Došao po moje pezose! – urlao je. – Hoće brzo da
zagospodari Amerikom preko leđa Galicijca, i otud toliko
poniznosti i toliko pesme i sve to plemstvo. Lažovčina...! Muzičar!
I uporno je ponavljao to „muzičar!”, kao da se u tu reč slio
sav njegov prezir.
Denoajer, čvrst i odmeren na rečima, razrešio je sukob.
Romantičarka, zagrljena s majkom, sklonila se u gornji deo kuće.
Zet joj je sačuvao leđa; ali uprkos tome, osećajna Elena grcala je
u suzama razmišljajući o Nemcu: „Jadnik! Svi su protiv njega!”.
Za to vreme, Denoajerova žena je zadržavala oca u njegovom
kabinetu, koristeći sav svoj uticaj razumne ćerke. Francuz je
otišao da potraži Karla, koji se još ne beše oporavio od jezivog
iznenađenja, i dao mu jednog konja da odmah ode do najbliže
železničke stanice.
Udaljio se od poseda, ali nije dugo ostao sâm. Nekoliko dana
kasnije, Romantičarka je krenula za njim... Izolda, „žena belih
ruku”, krenula je u potragu za vitezom Tristanom.
Madarijagino očajanje nije bilo nasilno i bučno, kako je
očekivao njegov zet. Prvi put ga je video da plače. Njegova krepka
i vesela starost naglo je iščezla. Za sat vremena kao da je ostario
deset godina. Kao neko dete, naborano i drhtavo, zagrlio je
Denoajera, ovlaživši mu vrat suzama.
– Odveo ju je! Sin strašne... vašljivac ju je odveo!
Ovoga puta nije svalio svu krivicu na svoju ženskinju. Plakao
je zajedno s njom i, kao da je želeo da je uteši javnim
priznanjem, nekoliko puta je ponovio:
– To je zbog mojih grehova... Sve je to zbog mojih strašnih
grehova.
Za Denoajera je nastupio period velikih teškoća i neprilika.
Begunci su ga pronašli prilikom jedne od njegovih poseta
prestonici, tražeći od njega da im pomogne. Romantičarka je
plakala, tvrdeći da samo njen zet, „najveći kavaljer na svetu”,
može da je spase. Karl je gledao u njega kao veran pas koji se
uzda u svog gospodara. Ti susreti su se ponavljali prilikom
svakog njegovog putovanja. Kasnije, kada bi se vratio na imanje,
zaticao bi starca neraspoloženog i ćutljivog, zagledanog ispred
sebe, kao da posmatra nešto za ostale nevidljivo, i naprasno
izjavljujući: „To je kazna, kazna za moje grehe”. Sećanje na
njegove prve susrete s Nemcem, pre nego što ga je doveo na
posed, mučilo ga je zbog griže savesti. Ponekad bi predveče
osedlao konja i poterao ga u galop do najbližeg sela. Više nije
išao da traži gostoljubiva imanja. Bilo mu je potrebno da provede
neko vreme u crkvi i nasamo razgovara sa svetačkim kipovima
koji su tu bili samo za njega, pošto je on platio njihovo
postavljanje... „Sve mojom krivicom, mojom strašnom krivicom.”
Ali uprkos njegovom kajanju, Denoajer se mnogo namučio da
bi s njim postigao dogovor. Kad mu je pomenuo da bi odnosi s
beguncima trebalo da se dovedu u red kako bi lakše obavili
neophodne formalnosti oko venčanja, nije mu dozvolio da
nastavi. „Radi šta god hoćeš, ali njih nemoj da mi pominješ.”
Prošlo je mnogo meseci. Jednoga dana, Francuz priđe obavijen
velom tajne. – Elena je dobila sina i dali su mu ime Hulio, po
vama.
– A ti, beskorisni stvore – prodera se veleposednik – i tvoja
mlitava krava živite mirno, i niste mi podarili unuka... E, žabaru!
Zato nam Nemci uvek zajašu na vrat. Eto, vidiš: taj razbojnik
ima sina, a ti, nakon četiri godine braka... ništa. Treba mi unuk,
jel’ ti jasno?
I da bi se utešio što nema dece u svom domu, odlazio je na
posed nadzornika Seledonija, gde bi se gomila meleščića okupila
oko starog gazde, uplašeni i puni nade.
Iznenada je umrla ženskinja. Sirota misiá Petrona otišla je
neprimetno, kao što je i živela, trudeći se da i u poslednjem času
izbegne bilo kakvo suprotstavljanje mužu, moleći ga pogledom da
joj oprosti što će mu svojom smrću izazvati neprijatnosti. Elena
se pojavila na imanju da bi videla telo svoje majke, a Denoajer,
koji je više od godinu dana pomagao beguncima svekru iza leđa,
iskoristio je priliku da obuzda njegov bes.
– Opraštam joj – reče veleposednik nakon dužeg opiranja. –
To činim zbog sirote pokojnice i zbog tebe. Neka ostane na
imanju i neka sa sobom povede i onog bezočnog gringa.
Nikakav odnos. Nemac će raditi pod Denoajerovim nadzorom,
a njih dvoje će živeti u upravnoj zgradi, kao da nisu članovi
porodice. Karlu se uopšte neće obraćati.
Ali čim ga je video, obratio mu se sa vi, izdajući mu naređenja
osorno, kao što bi i svakom strancu. Kasnije je prolazio pored
njega kao da ga ne poznaje. Kad bi u svojoj kući zatekao Elenu
sa starijom sestrom, takođe bi samo produžio. Uzalud je
Romantičarka, izobličena od trudnoće, koristila svaku priliku da
pred njega stavi svog mališana, zvonko ponavljajući njegovo ime:
„Hulio... Hulio”.
– Sina jednog gringa muzičara, belog poput odranog jareta i s
kosom boje šargarepe, oni žele da mi poture za unuka... Radije
bih one Seledonijeve.
I kao još veći dokaz svog protivljenja, ušao bi u nadzornikovu
kuću, deleći dečurliji pune šake pezosa.
Sedam godina nakon venčanja, Denoajerova žena je osetila
da će postati majka. Njena sestra je imala već troje dece. Ali šta
su ona značila za Madarijagu u poređenju s unukom koji je
trebalo da se rodi? „Biće muško”, rekao je samouvereno, „jer je
to ono što mi treba. Zvaće se Hulio i želim da liči na moju sirotu
pokojnicu.” Od smrti svoje supruge, više je nije nazivao
ženskinja, jer je osećao nešto nalik na posthumnu ljubav prema
toj sirotoj ženi koja ga je toliko trpela celog života, uvek
povučena i ćutljiva. „Sirota moja pokojnica”, govorio bi
veleposednik svaki čas u razgovoru, opsednut grižom savesti.
Želje su mu se ispunile. Luisa je rodila dečaka koji je dobio
ime Hulio i mada crtama lica, koje su se još samo nazirale, nije
naročito ličio na svoju baku, imao je crnu kosu i oči i blago
tamnoput ten. „Dobro došao! Ovo je pravi unuk.”
I s radosnom velikodušnošću dozvolio je Nemcu da uđe u
kuću da bi prisustvovao krštenju.
Kada je Hulio Denoajer imao četiri godine, deda ga je na
konju vodio u obilazak celog imanja, smeštajući ga ispred sebe
na sedlo. Išao bi od ranča do ranča da bi ga pokazao rulji
bakarnog tena, kao neki stari monarh koji pokazuje naslednika
krune. Kasnije, kada je unuk naučio tečno da govori, satima je
razgovarao s njim u senci eukaliptusa. Kod starca su počeli da
se primećuju znaci demencije. Još ne beše izlapeo, ali je njegova
agresivnost poprimala detinjast karakter. Čak i u najvećim
izlivima nežnosti pribegavao je protivrečnostima, tražeči način da
zlostavlja svoje bližnje.
– Dođi ovamo, lažni proroku! – govorio bi svom unuku. – Ti si
žabar.
Hulio bi protestvovao kao da ga to vređa. Majka ga je naučila
da je Argentinac, a otac mu je savetovao da tome doda i da je
Španac, da bi udovoljio dedi.
– Dobro, onda; ako nisi žabar – nastavljao bi veleposednik –
onda vikni: „Dole Napoleon!”.
I osvrtao bi se oko sebe da vidi da li je Denoajer u blizini,
verujući da će ga time silno naljutiti. Ali zet bi samo produžio,
sležući ramenima.
– Dole Napoleon! – govorio bi Hulio.
I odmah bi pružao ruku, dok bi deda pretraživao po svojim
džepovima.
Karlova deca, kojih je već bilo četvoro i koja su se vrzmala
oko dede kao ponizni hor držeći se na odstojanju, sa zavišću su
posmatrala ta darivanja. Da bi mu podišli, jednoga dana, videvši
ga samog, odlučno mu priđoše i uzviknuše uglas: – Dole
Napoleon!
– Bezočni gringosi! – proderao se starac. – To vas je sigurno
naučio onaj vaš bestidni otac. Ako to još jednom ponovite,
premlatiću vas korbačem... Zar tako da vređate jednog velikog
čoveka!
Te plavokose potomke je trpeo, ali im nije dozvoljavao da mu
se približe. Denoajer i njegova žena uzimali su u zaštitu nećake,
optužujući ga da je nepravedan. A da bi dao oduška svojoj
netrpeljivosti, odlazio je kod Seledonija, svog najboljeg slušaoca,
koji bi na sve odgovarao sa: „Da, gazda”. „Tako je, gazda”.
– Oni ništa nisu krivi – govorio bi starac – ali ja ne mogu da
ih volim. Osim toga, mnogo liče na oca, onako beli, s kosom boje
oljuštene šargarepe, a dvojica najstarijih još nose i naočare, baš
kao neki pisari...! Ne liče na ljude s tim staklima: liče na ajkule.
Madarijaga nikada nije video ajkule, ali ih je, ko zna zašto,
zamišljao s okruglim staklenim očima, poput dna flaše.
Sa osam godina, Hulio je postao jahač. „Na konja,
konjaniče!”, naredio bi mu deda. I odjahali bi prema poljima,
jureći kao munje među hiljadama rogate stoke. „Konjanik”,
ponosan na svoju titulu, u svemu je slušao svog učitelja. Tako je
naučio da bikove hvata lasom, ostavljajući ih zarobljene i
pobeđene, da svog malog konja natera da preskače žičane
ograde, da jednim skokom pređe preko dubokih jama, da se
spušta niz jarugu, neretko ispadajući iz sedla.
– Ah, sjajni gaučo! – govorio bi deda, ponosan na sve te
podvige. – Evo ti ovih pet pezosa da kupiš maramu nekoj
ženskinji.
Starac, u svojoj sve većoj psihičkoj pometenosti, nije uspevao
da proračuna razliku između strasti i uzrasta. A mladi konjanik,
uzimajući novac, nije shvatao ko je ta ženskinja i zašto bi uopšte
morao da joj kupuje neki poklon.
Denoajer je morao da spasava sina od dedinog uticaja. Nije
vredelo da dovodi učitelje za Hulija ili da pokuša da ga pošalje u
školu na imanju. Madarijaga bi oteo svog unuka i zajedno bi
pobegli da jurcaju po poljima. Otac je konačno upisao dečaka u
veliku školu u prestonici, s već navršenih jedanaest godina.
Starac je tada svu svoju pažnju preusmerio ka Huliovoj sestri,
koja je imala samo tri godine, vodeći je, kao i njenog brata, od
ranča do ranča na prednjem delu sedla. Ćićinu ćerku svi su zvali
Ćići, ali joj je deda dodelio titulu „konjanik”, kao i njenom bratu.
A Ćići, koja je stasavala energična i jedra, jedući za doručak
meso i pričajući u snu o roštilju, lako je udovoljavala starčevim
željama. Oblačila se kao dečak, pela se na konja kao muškarac,
a da bi zaslužila titulu „sjajni gaučo” koju je dodeljivao deda,
nosila je nož na zadnjem delu pojasa. Njih dvoje su jurišali po
poljima od jutra do mraka. Madarijaga je jurio za kovrdžavom
pletenicom Amazonke kao za barjakom. A ona je, sa devet
godina, već vešto zabacivala laso na rogata goveda.
Veleposednika je najviše nerviralo kad ga je porodica
podsećala na njegovu starost. Denoajerove savete da treba da se
skrasi u kući doživljavao je kao uvrede. Što je više stario, bio je
sve nasilniji i strašniji, i nije se smirivao, kao da je time želeo da
otera smrt. Pomoć je prihvatao samo od svog nestašnog
„konjanika”. Kad bi se prilikom njegovog odlaska na jahanje
pojavila Karlova deca, već prilično izrasla, da mu pridrže
uzengije, sasekao bi ih prezrivim gunđanjem.
– Vi mislite da više ne mogu sâm da se popnem? Ostalo je
meni još života, a oni koji čekaju da umrem da bi se dočepali
mojih pezosa samo gube vreme.
Nemac i njegova supruga, vodeći svoj život podalje od imanja,
morali su ćutke da trpe takve aluzije. Karl, kome je bila potreba
zaštita, živeo je u senci Francuza, koristeći svaku priliku da ga
obaspe pohvalama. Nikada mu se neće dovoljno odužiti za sve
ono što on čini za njega. On mu je jedini zaštitnik. Voleo bi da
mu se ukaže makar jedna prilika da mu pokaže svu zahvalnost:
umro bi za njega, ako treba. Njegova supruga se divila svom zetu
uz preterane izlive oduševljenja. „Najveći gospodin na celom
svetu.” A Denoajer je krišom osećao zadovoljstvo zbog takve
naklonosti, prepoznajući u Nemcu odličnog prijatelja. Pošto je u
potpunosti raspolagao porodičnim bogatstvom, velikodušno je
pomagao Karlu iza starčevih leđa. On je pokretao inicijativu za
ostvarenje većine njihovih želja. Nemac je sanjao o ponovnoj
poseti svojoj zemlji. Tolike godine u Americi... Iako sam nije imao
želju da se vrati u Evropu, Denoajer je hteo da pomogne zetu i
snaji da ostvare svoj san, tako da je Karlu dao novac da krene
na put sa celom svojom porodicom. Starac nije želeo da zna ko
snosi troškove. „Samo neka idu”, rekao je radosno, „i neka se ne
vraćaju.”
Njihovo odsustvo nije trajalo dugo. Za tri meseca potrošili su
novac koji su poneli za godinu dana. Karl, koji svojim rođacima
beše ispričao da se oženivši se silno obogatio, želeo je da se
predstavi kao milioner koji uživa u svom bogatstvu. Elena se
vratila preobražena, pričajući s ponosom o svojim rođacima: o
baronu, husarskom pukovniku, komandantu garde, savetniku
na dvoru, tvrdeći da su druge zemlje dostojne prezira u
poređenju sa otadžbinom njenog supruga. Čak se u izvesnom
smislu stavila u ulogu zaštitnika hvaleći Denoajera, dobrog
čoveka, zaista dobrog, ali „bez porekla”, „bez titule”, pa još i
Francuza. Karl je pak pokazivao istu privrženost kao ranije,
zadržavši pokornu skromnost u odnosu na svog pašenoga. Ovaj
je posedovao ključ od sefa i jedini mu je stajao u odbranu pred
strašnim starcem... Beše ostavio svoje dvoje dece u jednom
koledžu u Nemačkoj. Nekoliko godina kasnije, ista sudbina
zadesiće i ostale veleposednikove unuke, koje je on smatrao
antipatičnim i nepoželjnim, „s kosom boje šargarepe i očima
ajkule”.
Starac se sada osećao usamljeno. Oduzeli su mu i drugog
„konjanika”. Stroga Ćića nije mogla da dozvoli da njena ćerka
odrasta kao dečak, neprekidno jašući i ponavljajući dedine ružne
reči. Pohađala je koledž u prestonici i kaluđerice vaspitačice
imale su mnogo muka da se izbore s buntovništvom i
nestašlucima neposlušne učenice.
Kada bi se Hulio i Ćići vratili na imanje tokom raspusta, deda
je prednost davao prvom, kao da je devojčica bila samo zamena.
Denoajer se žalio na prilično nesređeno ponašanje svog sina.
Više nije pohađao koledž. Vodio je život studenta iz bogate
porodice, koji nepromišljenim pozajmicama prkosi štedljivosti
svojih roditelja. Ali Madarijaga bi skočio u odbranu svog unuka.
„Ah, sjajni gaučo!”... Kad bi ga video na imanju, divio se
otmenosti zgodnog momka. Opipavao bi mu mišiće na rukama
da bi se uverio u njegovu snagu; terao ga da mu priča o svojim
noćnim okršajima hrabrog vođe jedne od bandi školovanih
mladića, koje su u prestonici nazivali patotas 8. Imao je želju da
ode u Buenos Ajres i da se izbliza divi tom životu punom radosti.
Ali avaj, nije njemu bilo šesnaest godina kao njegovom unuku.
Već je prevalio osamdesetu.
– Dođi ovamo, lažni proroče! Kaži mi koliko dece imaš... Jer ti
moraš da imaš mnogo dece!
– Tata – usprotivila bi se Ćića, koja je uvek bila negde u
blizini, strepeći od dedinog lošeg uticaja.
– Prestani da gnjaviš! – uzviknuo bi iznervirano. – Znam ja šta
govorim.
 Očinstvo je bilo neizbežan deo svih njegovih ljubavnih
maštarija. Bio je takoreći slep, a slabljenje vida beše propraćeno
sve većom neuračunljivošću. Njegovo senilno ludilo poprimalo je
najrazličitije oblike, dok je govorio koristeći rečnik koji je
sablažnjavao ili zasmejavao sve na imanju.
– Ah, lupežu, kako si samo lep! – govorio je posmatrajući svog
unuka očima koje su videle samo blede senke. – Slika i prilika
moje sirote pokojnice... Samo se ti zabavljaj, tu je tvoj deda sa
svojim pezosima. Kad bi morao da računaš samo na ono što ti
daje tvoj otac, živeo bi kao isposnik. Žabar je jedan od onih sa
zmijom u džepu: nema kod njega šale. Ali ja mislim na tebe,
konjaniče. Troši i uživaj, za to je tvoj dedica skupljao novac.
Kad bi unuci otišli sa imanja, zavaravao je samoću obilazeći
ranč za rančom. Jedna meleskinja, već postarija, stavila bi na
ognjište vodu da proključa za njegov mate čaj. Starac bi, u čudu,
razmišljao da bi ona lako mogla da mu bude ćerka. Druga, od
petnaest godina, ponudila bi mu tikvu s gorkom tečnošću, sa
srebrnom kašičicom za srkanje. Možda mu je to unuka, iako nije
bio siguran. I tako je provodio dane, nepomičan i ćutljiv,
ispijajući čaj za čajem, okružen porodicama koje su ga
posmatrale s divljenjem i strahom.
Kad god bi se popeo na konja spremajući se za te obilaske,
starija ćerka bi se pobunila: „Sa osamdeset četiri godine! Zar ne
bi bilo bolje da se skrasite u kući? Jednom će vas zadesiti neka
nesreća”... I zadesila ga je. Jednog predvečerja, gazdin konj se
vratio lenjim korakom i bez konjanika. Starac se skotrljao niz
obronak, a kad su ga pronašli, već je bio mrtav... Tako je
okončao kentaur, kao što je i živeo, s bičem obavijenim oko
ručnog zgloba i nogu iskrivljenih od sedla.
Njegov testament čuvao je jedan španski beležnik iz Buenos
Ajresa, star skoro koliko i on. Porodicu je obuzimao strah dok su
posmatrali opširan dokument. Kakve li je strašne želje izdiktirao
Madarijaga? Čitanje prvog dela umirilo je Karla i Elenu. Starac je
značajan deo namenio Denoajerovoj supruzi, ali je i pored toga,
ogroman deo zaveštao Romantičarki i njenima. Ovo činim,
napisao je, u znak sećanja na moju sirotu pokojnicu i da narod ne
kleveće. Potom je sledilo osamdeset šest naslednika, koji su se
pominjali u ostalim stavkama opširnog testamenta. Osamdeset
petoro „obojenih”, muškaraca i žena, koji su dugi niz godina
živeli na imanju kao stočari i zakupci, dobili su poslednji dokaz
starčeve očinske velikodušnosti. Na njihovom čelu nalazio se
Seledonio, koji se za Madarijaginog života obogatio ne radeći
ništa već samo slušajući gazdu i ponavljajući: „Tako je, gazda”.
Više od milion pezosa zaveštao im je u zemljištu i stoki. Broj
naslednika upotpunio je Hulio Denoajer. Deda je njega posebno
pomenuo, ostavivši mu deo zemljišta da potkrpi vanredne
troškove, kao dopunu za ono što mu njegov otac neće dati.
– Ali to su stotine hiljada pezosa! – usprotivio se Karl, koji je
postao nezajažljiv uverivši se da njegova supruga nije isključena
iz testamenta.
Dani koji su usledili nakon čitanja testamenta bili su mučni
za porodicu. Elena i njeni gledali su na drugu grupu kao da su
se tek probudili iz nekog sna, posmatrajući ih u novom svetlu, s
druge tačke gledišta. Zaboravljali su na ono što će oni dobiti,
videvši samo ono što je pripalo rođacima.
Denoajer, dobronameran i pomirljiv, skovao je plan. Vešt u
upravljanju tako velikim imetkom, znao je da će podela među
naslednicima udvostručiti troškove bez povećanja proizvodnje.
Osim toga, računao je na peripetije i izdatke oko sudske podele
devet velikih poseda, stotina hiljada grla stoke, depozita u
bankama, kuća u gradovima i neizmirenih dugova. Zar ne bi bilo
bolje da nastave kao do sada? Zar nisu živeli u savršenom miru
kao složna porodica?
Nemac, čuvši njegov predlog, uspravi se gordo. Ne; svakom
svoje. Neka svako živi po svom nahođenju. On želi da se nastani
u Evropi i da slobodno raspolaže svojim imetkom. Mora da se
vrati u „svoj svet”.
Denoajer ga pogleda pravo u oči: ugleda nepoznatog Karla,
Karla u koga nikad nije posumnjao dok je ovaj živeo pod
njegovom zaštitom, stidljiv i snishodljiv. Francuz je takođe bio
svestan da svet oko sebe posmatra novim očima.
– U redu – reče. – Neka svako nosi svoje. To mi se čini
ispravnim.
 3.

Porodica Denoajer

„Madarijagini naslednici” – kako su ih na svom jeziku nazivali

ljudi od zakona, kojima je bilo u interesu da što više oduže
proces kako bi uvećali svoje honorare – bili su podeljeni na dve
grupe, razdvojene okeanom. Denoajerovi su se nastanili u
Buenos Ajresu. Hartrotovi su se preselili u Berlin, pošto je Karl
prodao sav svoj imetak kako bi novac uložio u industrijsku
proizvodnju i kupovinu zemljišta u otadžbini.
Denoajer više nije želeo da živi na selu. Dvadeset godina bio
je upravnik ogromnih ratarskih i stočarskih poseda, upravljajući
stotinama ljudi na raznim imanjima. Sada, kada se starčevo
bogatstvo rasparčalo na Elenin deo i ostale mnogobrojne
naslednike, opseg njegovog autoriteta znatno se suzio. Ljutilo bi
ga kad bi na obližnjim imanjima video razne strance, uglavnom
Nemce, koji ih behu kupili od Karla. Osim toga, stario je,
bogatstvo njegove supruge iznosilo je dvadesetak miliona pezosa,
a njegov ambiciozni pašenog, preselivši se u Evopu, možda je
postupio pametnije nego on.
Deo svojih poseda dao je u zakup, ostale je poverio na
upravljanje nekima od onih koji su, smatrajući se delom
porodice, u testamentu bili povlašćeni, gledajući oduvek u
Denoajeru gazdu, i preselio se u Buenos Ajres. Tako je mogao da
nadzire svog sina, koji je i dalje vodio đavolski život, ne
napredujući u pripremnim inženjerskim studijama... Osim toga,
Ćići već beše postala žena, onako jedra delovala je starije nego
što je bila, i pogrešno bi bilo ostaviti je na selu, jer bi postala
seljančica kao njena majka. Donja Luisa kao da se isto tako beše
umorila od života na imanju.Uspesi njene sestre izazivali su u
njoj izvesnu nelagodu. Nije mogla da oseća ljubomoru; ali
podstaknuta materinskom ambicijom, nije želela da njena deca
zaostaju, već da se ističu i napreduju kao deca ove druge.
 Za godinu dana boravka u kući koju Denoajer beše izgradio u
prestonici stizale su najneverovatnije vesti iz Nemačke. „Tetka iz
Berlina”, kako su Elenu zvali sestrić i sestričina, slala je veoma
opširna pisma, u kojima je raspredala o balovima, večerama i
odlascima u lov, raznim plemićkim titulama i vojnim
odlikovanjima: „naš brat pukovnik”, „naš rođak baron”, „naš
stric glavni savetnik”, „naš drugi stric, najviši savetnik”. Sve
podelke nemačke društvene lestvice, u kojoj se neprekidno
smišljaju nove titule ne bi li se utažila žeđ za počastima jednog
društva podeljenog na staleže, brižljivo bi nabrajala nekadašnja
Romantičarka. Pominjala je čak i sekretara svog supruga, koji
nije bio makar ko, već je kao pisar u javnim ustanovama stekao
titulu Rehnungsrat (računovodstveni savetnik). Osim toga, s
ponosom je pominjala i penzionisanog Oberpedela koga je imala
u svojoj kući, objašnjavajući da to znači glavni portir.
Novosti o njenoj deci nisu bile ništa manje pohvalne.
Najstariji je porodični mudrac. Posvetio se filologiji i istorijskim
naukama; ali vid mu sve više slabi, usled neprekidnog čitanja.
Uskoro će postati doktor, a pre nego što napuni tridesetu, Her
Profesor. Majci je bilo žao što nije vojnik, jer je njegove sklonosti
smatrala nečim što remeti visoka stremljenja porodice.
Profesorsko zanimanje, nauka i književnost bili su pribežište
Jevreja, koji zbog svog porekla nisu mogli da dobiju čin u vojsci.
Ali tešila se mišlju da jedan čuveni profesor s vremenom može da
stekne društveni ugled koji bi mogao da se meri sa ugledom
nekog pukovnika.
Njihova ostala četiri sina biće oficiri. Otac je pripremao teren
kako bi mogli da uđu u žandarmeriju ili neki aristokratski puk, a
da drugovi iz korpusa ne glasaju protiv njihovog prijema. Dve
ćerke će se sigurno udati, kad stasaju, za husarske oficire, koji
samim svojim zvanjem stiču poseban aristokratski status,
ponositu i otmenu gospodu o kojoj je ćerka misiá Petrone
govorila s oduševljenjem.
Smeštaj Hartrotovih bio je dostojan domova njihovih novih
prijatelja. U kući u Berlinu, posluga je prilikom svečanih večera
nosila kratke pantalone i bele perike. Karl beše kupio jedan stari
dvorac sa zašiljenim kulama, utvarama u podzemnim odajama i
raznim legendama o ubistvima, napadima i nasilju, koje su
oživljavale njihovu priču na izuzetno zanimljiv način. Jedan
arhitekta, dobitnik mnogobrojnih nagrada u inostranstvu, koji je
uz to imao i zvanje građevinskog savetnika, bio je zadužen za
modernizaciju srednjovekovnog zdanja, pod uslovom da sačuva
njegov zastrašujući izgled. Romantičarka je unapred opisivala
prijeme u mračnom salonu, s prigušenim osvetljenjem
električnih lampi po ugledu na baklje; pucketanje u ukrasnom
kaminu, s lažnim panjevima koji gore gasnim plamenom; sav sjaj
modernog luksuza spojen sa uspomenama na jednu epohu
svemoćnog plemstva, najboljeg u istoriji, po njenom mišljenju.
Osim toga, lov po nepreglednim peščanim i nestabilnim poljima s
borovim šumama, neuporedivim s plodnim zemljištem zavičaja,
koji su imali tu čast da su nekoliko vekova ranije po njima hodali
brandenburški markizi, osnivači pruske kraljevske kuće. I sav
taj napredak, sav taj vrtoglav uspon porodice za samo godinu
dana! Morali su da se bore s ostalim prekomorskim porodicama
koje su zgrnule ogromno bogatstvo u Sjedinjenim Državama,
Brazilu ili na obalama Pacifika. Ali oni su bili Nemci „bez
porekla”, obični plebejci koji su uzalud pokušavali da se uključe
u visoko društvo ulažući novac u carske poslove. Sa svim svojim
milionima najviše čemu su mogli da teže bilo je da svoje ćerke
udaju za pešadijske oficire. Ali zato Karl...! Karlovi rođaci...! I
Romantičarka je ispisivala perom, veličajući porodicu u čijem je
okrilju verovala da se rodila.
Ponekad su uz Elenina opširna pisma stizala i druga kratka,
upućena Denoajeru. Pašenog ga je upućivao u svoje poslove, kao
što je to činio dok je živeo na posedu pod njegovom zaštitom. Ali
to uvažavanje beše propraćeno loše skrivenim ponosom, željom
da se oslobodi onog vremena dobrovoljne poniznosti. Sve što je
radio bilo je veliko i uzvišeno. Svoje milione uložio je u
industrijska preduzeća moderne Nemačke. Bio je akcionar u
fabrikama oružja velikim kao varoši, u brodskim kompanijama
koje su svakih šest meseci završavale po jedan brod. Car se
zanimao za te poslove, gledajući s blagonaklonošću na sve koji
su želeli da mu pomognu. Osim toga, Karl je kupovao zemlju. Na
prvi pogled činilo se da je ludost što je rasprodao plodna polja od
svog nasledstva da bi kupovao pruska peskovita imanja na
kojima je jedva uspevala abonos. Ali kao zemljoposednik,
pripadao je „agrarnoj partiji”, pravoj aristokratskoj i
konzervativnoj grupi, te je živeo u dva suprotna sveta,
podjednako uvažena: u svetu velikih industrijalaca, prijatelja
cara, i svetu junkera, seoskih plemića, čuvara tradicije i uvek
spremnih oficira pruskog kralja.
Kada je Denoajer saznao za sve te uspehe, pomislio je na
neizbežne finansijske žrtve. Karlova prošlost beše mu dobro
poznata. Jednoga dana, na posedu, podstaknut osećajem
zahvalnosti, beše otkrio Francuzu razlog svog dolaska u
Ameriku. Nekad je bio oficir u svojoj zemlji; ali želja za raskošnim
životom, s platom kao jedinim sredstvom za život, nagnala ga je
da počini neoprostive prestupe: krađu imovine koja je pripadala
puku, neisplative dugove, falsifikovanje potpisa. Zbog tih
prestupa nije bio zvanično gonjen zahvaljujući sećanju na
njegovog oca; ali drugovi iz puka prijavili su ga sudu časti.
Njegova braća i prijatelji savetovali su mu metak u čelo kao
jedino rešenje; ali on je voleo život i pobegao je u Ameriku, gde je
cenu uspeha platio poniženjima. Bogatstvo briše mrlje iz
prošlosti brže nego vreme. Zbog saznanja o njegovom bogatstvu
na drugoj strani okeana porodica ga je lepo dočekala prilikom
prvog putovanja, uključivši ga ponovo u „svoj svet”. Niko se više
nije sećao sramnih priča o stotinama ukradenih nemačkih
maraka čoveka koji je raspredao o posedima svog tasta, većim od
poseda mnogih nemačkih plemića. Sada kada se konačno
nastanio u zemlji, sve je bilo zaboravljeno, ali koliko je morao da
trpi zbog svoje sujete! Denoajer je naslućivao kako se hiljade
maraka slivaju u pune ruke caričinih dobrotvornih društava, za
imperijalističku propagandu, za društva veterana, za svakojake
grupe koje su zarad germanskih ambicija vršile nasilje u
pokušaju proširenja Nemačke.
Francuz, trezven čovek, štedljiv i lišen ambicija, smešio se
slušajući o veličini svog pašenoga. Karla je smatrao dobrim
drugom, premda detinjasto gordim. Rado se sećao godina koje
zajedno behu proveli na imanju. Nije mogao da zaboravi Nemca
koji se vrzmao oko njega umiljato i ponizno kao da mu je mlađi
brat. Kad bi njegova porodica s pomalo zavidljivim ushićenjem
pričala o uspesima rođaka iz Berlina, on bi sa osmehom
odgovarao: „Ostavite ih na miru; njihov novac ih mnogo košta”.
Ali oduševljenje kojim su odisala pisma iz Nemačke na kraju
je oko njega stvorilo uznemirujuće i buntovničko raspoloženje.
Ćići je prva napala. Zašto i oni nisu otišli u Evropu, kao svi
ostali? Sve njene prijateljice su bile tamo. Porodice italijanskih i
španskih trgovaca kreću na putovanje. A ona, ćerka Francuza,
nikad nije videla Pariz! Ah, Pariz! Lekari koji su pregledali
melanholične gospođe govorili su o pojavi jedne opake bolesti:
„bolesti Pariza”. Donja Luisa je podržala ćerku. Zašto i ona ne bi
živela u Evropi kao njena sestra, s obzirom na to da je još
bogatija? Čak je i Hulio ozbiljno izjavljivao da bi studiranje na
starom kontinentu bilo korisnije. Amerika nije zemlja mudrih.
I otac je naposletku sebi postavio isto pitanje, čudeći se kako
se ranije nije setio odlaska u Evropu. Trideset četiri godine nije
napustio zemlju koja i nije njegova! Vreme je da se krene. Uzalud
se trudio da sačuva ravnodušnost povučenog zemljoposednika.
Oko njega svi zarađuju novac. U klubu, u pozorištu, kud god da
ode, ljudi pričaju o kupovini zemlje, o prodaji, o brzim poslovima
trostruko isplativim, o moćnim bilansima. Počele su da ga muče
sume koje je držao neaktivne u bankama. Na kraju će se uplesti
u neke špekulacije, kao igrač koji ne može da vidi rulet dok ne
zavuče ruku u džep. Za to nije dovoljno da ode s imanja. Njegova
porodica je u pravu: „U Pariz!” Jer je u Denoajerovoj porodici
odlazak u Evropu značio odlazak u Pariz. „Tetka iz Berlina”
mogla je da priča o svim mogućim prednostima zemlje svoga
muža. „Gluposti!”, uzvikivao je Hulio, koji je tokom svojih noćnih
obilazaka pravio ozbiljna geografska i etnička poređenja. „Samo
Pariz.” Ćići bi ironičnom grimasom propratila svaku sumnju u to:
„Da možda elegantnu modu ne smišljaju u Nemačkoj?” Donja
Luisa je podržavala svoju decu. Pariz! Nikad joj ne bi palo na
pamet da ode u jednu luteransku zemlju da je štiti njena sestra.
– Onda u Pariz! – reče Francuz, kao da su mu govorili o
nekom nepoznatom gradu.
Beše se navikao pomisao da se tamo nikada neće vratiti.
Tokom prvih godina života u Americi bilo mu je nemoguće da
ostvari to putovanje, jer nije bio odslužio vojni rok. Kasnije bi tu
i tamo čuo za poneku amnestiju. Osim toga, već beše prošlo
dovoljno vremena za zaborav. Ali iz bezvoljnosti, povratak u
otadžbinu smatrao je besmislenim i nepotrebnim. Na drugoj
strani okeana nije ostalo ništa što je moglo da ga privuče. Čak
beše izgubio sve veze s onim rođacima sa sela koji su njegovoj
majci pružili utočište. U časovima tuge, zamišljao je kako svoju
aktivnost usmerava na podizanje ogromnog mauzoleja, celog u
mermeru, na Rekoleti, groblju bogataša, u čiju bi grobnicu
preneo Madarijagine posmrtne ostatke, kao osnivača dinastije,
za kojim će krenuti on, a potom i svi njegovi, kad za to dođe
vreme. I njega su sustizale staračke tegobe. Bližila mu se
šezdeseta, a težak seoski život, jahanje po kiši, prelaženje reka
na konju, noći provedene pod vedrim nebom, doneli su mu
reumu koja mu je zagorčavala najbolje dane.
Ali porodica ga je na kraju zarazila svojim oduševljenjem. „U
Pariz!” Činilo mu se da ima dvadeset godina. I zaboravljajući
svoju uobičajenu štedljivost, poželeo je da njegovi putuju kao
kraljevska porodica, u luksuznim kabinama s ličnom poslugom.
Dve devojčice bakarne kože, rođene na imanju i unapređene u
gospođine pratilje, i njegova ćerka biće im pratnja na putovanju,
i u njihovim kosim očima neće se primetiti ni najmanji trag
čuđenja pred najvećim nepoznanicama.
Stigavši u Pariz, Denoajer se oseti izgubljenim. Brkao je
nazive ulica i predlagao obilaske davno nestalih zdanja. Svaki
njegov pokušaj da zadivi ostale kao dobar poznavalac završavao
se neuspehom. Njegova deca, vodeći se nedavno pročitanim
štivom, Pariz su poznavala bolje od njega. Osećao se kao stranac
u sopstvenoj otadžbini. U početku je čak osetio izvesnu nelagodu
dok je govorio maternjim jezikom. Tolike godine je proveo na
imanju ne izgovorivši nijednu reč na svom jeziku. Razmišljao je
na španskom, a kada bi misli pokušao da prevede na jezik svojih
predaka, ubacivao bi u francuski sve moguće kreolske izraze.
– Tamo gde se čovek obogati i osnuje porodicu, tu je njegova
prava otadžbina – govorio je sav ozbiljan, prisećajući se
Madarijage.
Slika daleke zemlje ponovo ga je celog obuzela čim su se slegli
prvi utisci s putovanja. Nije imao francuske prijatelje, i kada bi
izašao na ulicu, koraci bi ga instinktivno usmeravali prema
mestima na kojima su se okupljali Argentinci. I njima se to
dešavalo. Napustili su otadžbinu da bi osetili još snažniju
potrebu da neprekidno pričaju o njoj. Čitao je tamošnju štampu,
pričao o poskupljenju zemlje, značaju nastupajuće žetve, o
prodaji junadi. A na povratku kući, ponovo bi ga saletala sećanja
na američku zemlju, te je zadovoljno razmišljao kako bi dve
ženskinje poljuljale profesionalni ponos svake francuske
kuvarice dok bi pripremale razne specijalitete na kreolski način.
Porodica se uselila u raskošnu kuću u Ulici Viktora Igoa:
dvadeset osam hiljada franaka za iznajmljivanje. Donja Luisa je
nekoliko puta morala da uđe i izađe kako bi se navikla na
veličanstven izgled konjušnica: on sav ulickan, odeven u crno i
sa belim zulufima, kao beležnik u komediji; ona sva
veličanstvena, sa zlatnim lancem na bujnom poprsju, dok
primaju zakupce u crvenom i pozlaćenom salonu. Gore, u
sobama, ultramoderan luksuz, hladan i leden na prvi pogled, s
belim zidovima i malim pravougaonim oknima, Denoajera je
bacao u očajanje, jer je on obožavao zagonetne rezbarije i bogat
nameštaj iz svoje mladosti. Lično je upravljao uređenjem brojnih
prostorija, koje su uvek delovale prazno.
Ćići se bunila zbog očeve škrtosti kad bi ga videla kako gnjavi
prilikom kupovine, premišljajući se i oklevajući.
– Nisam ja škrt – odgovarao bi on. – Nego znam v rednost
stvari.
Stvari su mu se dopadale samo kad bi ih kupio po trostruko
nižoj ceni. Privid da ih se odriče predstavljao je dokaz nadmoći
onoga koji ih je kupovao. Pariz mu je nudio mesto uživanja
kakvo nigde na svetu ne bi mogao da pronađe: Hotel Druo.
Odlazio je tamo svako popodne, kad u novinama ne bi pronašao
oglas o drugim važnim rasprodajama. Godinama nije bilo
čuvenog kraha u pariskom životu, uz posledičnu likvidaciju
ostataka, da sebi od toga nije pribavio bar deo. Korist i potreba
za takvim kupovinama imali su drugorazredan značaj; važno je
bilo cenkati se. Stvari s rasprodaja preplavljivale su sobe, koje
su se u početku opremale s užasavajućom sporošću.
Njegova ćerka je sada prigovarala da se kuća pretrpava.
Nameštaj i ukrasni predmeti jesu skupoceni, ali ih je previše...
previše! Saloni liče na skladišta antikviteta. Beli zidovi odudaraju
od veličanstvenog nameštaja i dupke punih vitrina. Raskošni
tepisi po kojima su hodale tolike generacije prekrivaju sve
podove. Upadljive zavese, bez ijednog praznog udubljenja u
salonima, ukrašavaće vrata u blizini kuhinje. Nestajale su lajsne
na zidovima prekrivenim slikama poređanim tik jedna do druge,
kao pločice na kornjačinom oklopu. Ko bi Denoajera mogao da
optuži da je škrtica? Trošio je više nego da mu je snabdevač neki
moderan stručnjak za izradu nameštaja.
Ideja da sve kupuje za četvrtinu vrednosti podstakla ga je da
nastavi da troši kao razborit čovek. Mogao je mirno da spava
samo kada bi bio siguran da je toga dana napravio dobar posao.
Na licitacijama je kupovao na hiljade flaša preostalih posle
nečijeg bankrota. On, koji takoreći nikad nije pio, punio je svoje
podrume, savetujući porodici da šampanjac piju kao obično vino.
Zahvaljujući propasti jednog krznara, za četrnaest hiljada
franaka kupio je kožu koja je vredela devedeset hiljada. Cela
Denoajerova porodica kao da je odjednom osetila ledenu
hladnoću, kao da su sante polarnog leda nahrupile u Ulicu
Viktora Igoa. Otac se snabdeo samo jednim krznenim kaputom,
ali je naručio tri za svog sina. Ćići i donja Luisa svuda su se
pojavljivale prekrivene svilenkastim i luksuznim krznima: jednog
dana od činčile, drugog od polarne lisice, samura ili morskog
lava.
Lično je ukrašavao zidove novim nizovima slika, kačeći ih
visoko na stepeništu, kako bi uštedeo na plaćanju radnika. Hteo
je da deci posluži kao primer ekonomičnosti. U slobodno vreme
premeštao je najteže komade nameštaja, razmatrajući sve
moguće kombinacije. Bilo je to podsećanje na stara dobra
vremena, kada je na imanju prevozio džakove pšenice i vreće
kože. Njegov sin, primetivši da netremice gleda jedan ogroman
kuhinjski kredenac, mudro se spasavao. Denoajer je osećao
izvesnu neodlučnost po pitanju svoja dva poslužitelja, korektnih
i dostojanstvenih osoba, uvek u fraku, koji nisu skrivali
začuđenost posmatrajući čoveka s godišnjim prihodom od preko
milion franaka koji se bavi takvim poslovima. Na kraju, tu su
bile dve tamnopute služavke koje su pomagale gazdi, udružujući
se s njim s prisnošću prijatelja u izgnanstvu.
Četiri automobila upotpunjavala su porodičan luksuz. Deca
bi se zadovoljila i samo jednim, malim, blistavim, najmodernijim
modelom. Ali Denoajer nije bio čovek koji je propuštao dobre
prilike, i kupio je četiri, jedan za drugim, poveden cenom. Bili su
ogromni i veličanstveni, kao starinske kočije. Kad bi izašli na
ulicu, svi prolaznici bi se okretali. Šoferu su bila potrebna dva
pomoćnika da bi održavao to krdo mastodonata. Ali gazda se
stalno prisećao svoje sposobnosti kojom je verovao da je prevario
prodavce, dok su oni jedva ćekali da im se s očiju sklone takvi
spomenici.
Deci je savetovao skromnost i ekonomičnost.
– Nismo toliko bogati koliko vi mislite. Imamo mnogo poseda,
ali nam oni donose skroman prihod.
I nakon što bi odbio neki kućni trošak od dve stotine
franaka, uložio bi pet hiljada u neku nepotrebnu kupovinu samo
zato što je za njega ona predstavljala veliki gubitak za prodavca.
Hulio i njegova sestra žalili su se donji Luisi. Ćići je na kraju
izjavila da se nikada ne bi udala za muškarca kakav je njen otac.
 – Ćuti! – kazala bi preneražena Kreolka. – Takva mu je narav,
ali je dobar čovek. Nikada mi nije dao povoda da se na nešto
požalim. Volela bih da nađeš takvog.
Muževljeve prepirke, njegova nepodnošljiva narav, njegova
nesalomiva volja za nju su postajali sasvim nevažni kada bi
pomislila na njegovu vernost. Tolike godine braka... i ništa! Bio
je nepokolebljivo čestit, čak i na selu, gde se ljudi, okruženi
životinjama i bogateći se od njihovog parenja, lako povode za
amoralnošću stoke. Ona, koja se odlično seća svoga oca...! Čak i
njena rođena sestra sigurno ne živi tako spokojno sa sujetnim
Karlom, koji je u stanju da bude neveran bez ikakve želje, samo
da bi podražavao ponašanje moćnika.
Denoajer je bio vezan za svoju ženu rutinom punom nežnosti.
Donja Luisa, sa svojom ograničenom maštom, prisećala se
upregnutih volova na imanju, koji nisu hteli da se maknu s
mesta kad bi neka nepoznata životinja zamenila odsutnog
parnjaka. Muž bi se lako razbesneo, optužujući je za sve nevolje
koje su im pripređivala deca, ali nikuda nije mogao bez nje.
Popodneva u hotelu Druo bila su mu nepodnošljiva kad pored
njega ne bi bila ta osoba od poverenja, upućena u sve njegove
planove i ogorčenja.
– Danas se prodaje nakit; idemo?
Svoj predlog je izgovorio nežnim i podsticajnim tonom, glasom
koji je donju Luisu podsetio na njihove prve razgovore u blizini
očeve kuće. I krenuli bi različitim putevima. Ona u jednom od
svojih veličanstvenih vozila, jer nije volela da hoda, naviknuta na
spokoj poseda ili obilazak polja na konju. Denoajer, vlasnik četiri
automobila, prezirao ih je, jer je iz skromnosti bio protivnik
opasnih novotarija; osim toga, prijalo mu je pešačenje, tom
vežbom je nadoknađivao dokoličenje. Kad bi se sastali na
prodajnom mestu prepunom svetine, razgledali bi nakit, znajući
unapred koliko će da ponude. Ali on bi, čim bi se iznervirao zbog
preterivanja, uvek išao dalje, gledajući svoje protivnike kako
podižu cene kao da im je neko uperio pištolj u slepoočnicu.
Nakon takvih poduhvata, gospođa bi izgledala veličanstveno i
blistavo poput neke vizantijske bazilike: uši i vrat ukrašeni
teškim biserima, grudi posute brilijantima, a na rukama se
presijavaju sve dugine boje dragog kamenja.
Ćići bi se pobunila: „Mama, to je preterano”. Neko će je
pomešati s draguljarnicom. Ali Kreolka, zadovoljna svojom
raskošnošću kao krunom skromnog života, takve zamerke
pripisivala je zavisti. Njena ćerka je bila gospođica i nije mogla da
nosi takve skupocenosti. Ali kasnije će joj biti zahvalna što ih je
skupljala za nju.
Kuća je na kraju postala premala da u nju stanu tolike stvari.
U podrumima su se gomilali nameštaj, umetničke slike,
skulpture i zavese kojima su mogle da se ukrase mnoge kuće.
Don Marselo se žalio na skučenost kuće od dvadeset osam
hiljada franaka, u koju su mogle da se smeste četiri porodice kao
što je njegova. Već je sa žaljenjem počeo da razmišlja o tolikim
propuštenim prilikama, kada ga je jedan prodavac nekretnina,
od onih što streme inostranstvu, izvukao iz nelagode. Zašto ne
kupi neki zamak? Cela porodica je prihvatila taj predlog. Neki
istorijski zamak, najstariji koji može da se nađe, upotpuniće
njegov veličanstven smeštaj. Ćići je prebledela od ponosa. Neke
njene prijateljice imale su zamkove. Druge, iz starih kolonijalnih
porodica, naviknute da je omalovažavaju zbog njenog seljačkog
porekla, pozeleneće od zavisti kad saznaju za tu kupovinu,
takoreći dostojnu plemstva. Majka se osmehnula s nadom koja
ju je podsećala na jednostavan i srećan život u mladosti. Hulio je
bio najmanje oduševljen. „Stari” bi želeo što duže da ga zadrži
izvan Pariza; ali na kraju se složio, shvativši da će mu to pružiti
priliku da češće putuje automobilom.
Denoajer se sećao rođaka iz Berlina. Zašto ne bi imao svoj
zamak kao svi ostali? Ponude su bile primamljive. Nudili su mu
na desetine istorijskih zamkova. Njihovi vlasnici su jedva čekali
da ih se otarase, izmrcvareni troškovima održavanja. I kupio je
zamak u Valblanšu na Marni, izgrađen za vreme verskih ratova,
mešavinu palate i utvrđenja, s pročeljem u stilu italijanske
renesanse, turobnim kulama šiljatih vrhova i vodenim jarugama
u kojima su plivali labudovi.
On nije mogao da živi bez parčeta zemlje gde bi pokazivao svoj
autoritet, boreći se protiv otpora ljudi i stvari. Osim toga, za
njega su ogromne prostorije zamka predstavljale pravi izazov,
neopremljene. Prava prilika da tu smesti višak stvari iz svojih
podruma i da se posveti novim kupovinama. U to okruženje
svečane tame predmeti iz prošlosti lako će se uklopiti, bez
protestnih krikova, koje se činilo da ispuštaju kad bi ih smestili
između belih zidovima modernih soba. Istorijski zamak iziskivao
je velike izdatke: nije slučajno toliko puta menjao vlasnike. Ali
Denoajer i zemlja odlično su se poznavali. I dok je popunjavao
salone, pokušavao je da u prostranom vrtu uzgaja i stoku, kao u
nekom ogranku svog preduzeća u Americi. Imanje mora da se
izdržava onim što se na njemu proizvede. Nije to bio strah od
troškova: u pitanju je bilo samo to „što on nije navikao da gubi
novac”.
Zahvaljujući kupovini zamka stekao je uvaženog prijatelja, u
čemu je video najveću prednost tog poduhvata. Sprijateljio se s
jednim susedom, senatorom Lakurom, koji je dva puta bio
ministar, a sada je životario u Gornjem domu, ćutljiv tokom
zasedanja, živahan i pričljiv po hodnicima, kako bi održao svoj
uticaj. Bio je heroj republikanskog plemstva, režimski
aristokrata, s precima iz nemirnih vremena Revolucije, kao što
se plemići razmeću krstaškim poreklom. Njegov pradeda je živeo
u doba Konventa, a otac u vreme Republike 1848. On, kao sin
odmetnika stradalog u izgnanstvu, još kao veoma mlad poveo se
za pompeznom Gambetinom figurom i neprekidno pričao o
maestrovoj slavi ne bi li makar jedan njen zračak obasjao
sledbenika. Njegov sin Rene, učenik Centralne škole, pronalazio
je ocu „staru žicu”, obuzdavajući pomalo njegov buntovnički i
humanistički romantizam. No to ga nije sprečavalo da, kad
postane inženjer, računa na društvene privilegije koje su
obezbedile četiri generacije Lakurovih posvećeno služeći
Republici.
Don Marselo, koji je sa zebnjom gledao na svako novo
prijateljstvo plašeći se traženja pozajmice, s oduševljenjem se
posvetio druženju s „velikim čovekom”. Obožavao je bogatstvo i
otkrio priličnu nadarenost u tom milioneru s druge strane
okeana, koji je pričao o nepreglednim pašnjacima i ogromnim
stadima. Njihovi odnosi bili su daleko od samoživih odnosa
suseda na selu, koje se u slučaju Denoajerovih nastavilo u
Parizu. Rene je na kraju dolazio u kuću u Ulici Viktora Igoa kao
da je njegova.
Jedine neprijatnosti u Denoajerovom životu dolazile su od
njegove dece. Ćići ga je nervirala zbog svojeglavih sklonosti. Nisu
joj se sviđale stare stvari, koliko god da su bile solidne i
raskošne. Više je volela pomodne koještarije. Sve očeve poklone
prihvatala je bezvoljno. Pred rukotvorinom od čipke kupljenoj na
sniženju, prevrtala bi očima: „Više bi mi se svidela nova haljina
od trista franaka”. Osim toga, povodila se za lošim primerima
svog brata, suprotstavljajući se „starcima”.
Otac je u potpunosti beše prepustio brizi donja Luise.
Devojčica je već bila postala žena. Ali nekadašnji „konjanik” nije
pokazivao veliko poštovanje prema savetima i naredbama
dobrodušne Kreolke. S oduševljenjem se posvetila klizanju,
smatrajući ga najelegantnijom zabavom među svima koje su se
nudile. Svako popodne je odlazila u Ledenu dvoranu u društvu
donja Ćiće, koja bi se tada lišavala odlaska u kupovinu sa svojim
mužem. Sate je provodila smrtno se dosađujući pored ledene
staze, posmatrajući kako se, uz zvuke orgulja, po beloj kružnoj
stazi na sličugama vrte zabludeli razmetljivci, sami ili u koloni!
Njena ćerka je svaki put prolazila ispred nje, zajapurena od
uzbuđenja, dok su se za njom vijorile lokne što su se virile ispod
šešira, a falte na suknji širile se udarajući o klizaljke; prelepa,
otmena i snažna, obesno zdrava poput deteta koje je, po rečima
njenog oca, „biftecima odbijeno od sise”.
Donja Luisa se na kraju zamorila od tog dosadnog
nadgledanja. Više je volela da ide s mužem u lov na blaga po
sniženim cenama. A Ćići je odlazila na klizanje s jednom od
kućnih pomoćnica, provodeći popodneva među svojim
prijateljicama sporta, koje su sve bile poreklom iz Novog sveta.
Razmenjivale su ideje pod okriljem lagodnog pariskog života,
oslobođene predrasuda i briga svog zavičaja. Kao da su ponovo
rođene, prepoznavale su se po uspesima koji do tada nisu bili
dovedeni u sumnju. Promena hemisfere povećala je njihovu
vrednost. Neke su čak pisale stihove na francuskom. A Denoajer
bi se uznemirio, obuzet zlovoljom, kada bi Ćići uveče u formi
aforizma prepričavala ono o čemu su ona i njene prijateljice
razgovarale rezimirajući štiva i opažanja: „Život je jedan, i treba
ga proživeti”. „Ja ću se udati za čoveka koji mi se sviđa, ma ko
on bio”.
Ta suprotstavljanja ocu bila su beznačajna u poređenju s
onim koja su dolazila od onog drugog. Ah, taj drugi! Po dolasku
u Pariz, Huliove težnje krenule su drugim pravcem. Više nije
želeo da postane inženjer: želeo je da bude slikar. Don Marselo
se začuđujuće žestoko protivio tome, ali je na kraju popustio. Pa
neka bude i slikarstvo! Važno je da ima neko zanimanje. Imovinu
i bogatstvo smatrao je svetinjom, ali je tvrdio da oni koji ne rade
nisu dostojni da u njima uživaju. Osim toga, setio se svojih
godina posvećenih vajarstvu. Možda će se iste te sposobnosti,
ugušene u njemu usled siromaštva, ponovo roditi u njegovom
potomku. Hoće li uspeti da postane veliki slikar taj lenji mladić
živahnog duha, koji je oklevao oko izbora životnog puta? Istrpeo
je sve hirove Hulija, koji je u prvim pokušajima crtanja i slikanja
zahtevao da živi sâm kako bi mogao slobodnije da radi. Otac ga
je smestio u blizini svoje kuće, u jedan atelje u Ulici Pomp, koji je
pripadao nekom prilično poznatom stranom slikaru. Atelje s
pratećim prostorijama bio je isuviše veliki za jednog početnika.
Ali slikar beše umro i Denoajer je iskoristio priliku koju su mu
ponudili naslednici, otkupivši sve zajedno, s nameštajem i
slikama.
Donja Luisa je svakodnevno obilazila atelje, kao dobra majka
koja vodi računa o blagostanju svoga sina kako bi bolje radio.
Lično je, pošto bi skinula rukavice, praznila bronzane pepeljare
prepune opušaka i s nameštaja i tepiha čistila pepeo koji je leteo
iz lula. Huliovi posetioci, kosmati mladići koji su pričali o
stvarima njoj nerazumljivim, ponašali su se prilično neuviđavno.
Kasnije je zaticala žene u oskudnoj odeći, a sin ju je dočekivao
narogušen. Zar mama ne može da ga ostavi da radi na miru? I
sirota gospođa, izlazeći svakog jutra iz kuće, krenula bi ka Ulici
Pomp, ali bi se zaustavila nasred puta i ušla u Crkvu Sent-Onore
d’Ejlo.
Otac je bio razboritiji. Čovek njegovih godina ne može da se
meša u društvo jednog mladog umetnika. Nakon nekoliko
meseci, Hulio nedeljama nije odlazio da spava u očevoj kući. Na
kraju se uselio u atelje, posećujući njegovu kuću na brzinu,
samo da se porodica uveri da je još živ. Denoajer je ponekad
ujutru odlazio u Ulicu Pomp da bi se raspitao o njemu kod
portirke. Bilo bi to u deset sati: umetnik bi još spavao. Kad bi se
u podne vratio, i dalje bi spavao kao top. Nakon ručka, otišao bi
ponovo u posetu da bi čuo bolje vesti. To bi bilo u dva sata posle
podne: gospodičić je upravo ustajao. A otac bi odlazio besan. Ali
kad taj slikar uopšte slika?
U početku je pokušavao četkicom da stekne ugled, smatrajući
to lakim zadatkom. To što je umetnik stavljalo ga je iznad
njegovih prijatelja, južnoameričkih mladića s jedinim ciljem da
uživaju u životu, da bahato rasipaju novac kako bi svi saznali za
njihovu rasipnost. Sa spokojnom smelošću bacio se na slikanje.
Mnogo je voleo lepe slike, „posebne”, elegantne; slike sladunjave
kao romanse, koje samo oslikavaju ženske obline. Imao je novca
i dobar atelje; otac ga je podržavao i bio spreman da mu
pomogne: zašto ne bi učinio ono što čine mnogi drugi, koji
nemaju sredstava kao on? I navalio je da naslika platno, pod
nazivom Ples časova: izgovor da bi slikao lepe devojke i birao
modele. Crtao je mahnitom brzinom, ispunjavajući unutrašnjost
kontura masom boja. Dotle je sve išlo dobro. Ali kasnije bi
oklevao, stojeći nepomično ispred platna, da bi ga na kraju
odložio u ćošak čekajući bolja vremena. Isto mu se dogodilo kad
je pokušao da napravi nekoliko skica ženskih portreta. Ništa nije
uspevao da završi, što ga je dovodilo do očajanja. Potom se s tim
pomirio, kao oni što klonu od umora pred preprekom i čekaju da
im sudbina pomogne i spase ih. Važno da je slikar... makar ne
slikao. Tako je imao razloga da daje posetnice veselim ženama,
pozivajući ih u svoj atelje. Živeo je noću. Don Marselo,
proveravajući umetnikove radove, nije mogao da potisne
negodovanje. Njih dvojica su se svakog jutra sretali u prvim
jutarnjim satima: otac ustajući iz kreveta, a sin vraćajući se u
svoj atelje da bi se uvukao među čaršave i spavao do kasno po
podne.
Lakoverna donja Luisa izmišljala je najbesmislenija
opravdalanja za svog sina. Ko zna! Možda slika noću,
isprobavajući nove metode. Ljudi danas izmišljaju svakakve
ludorije!
Denoajer je odlično poznavao te noćne rabote: skandali u
restoranima na Monmartru, i tuče, mnogo tuča. On i njegovi
pajtosi, koji misle da su frak ili smoking u sedam uveče
neophodni, bili su nalik na grupu Indiosa koji u Pariz uvode
nasilničke običaje pustinje. Šampanjac je na njih delovao kao
vino za borbu. Razbijali su i plaćali, ali se njihova širokogrudost
skoro uvek završavala tučom. Niko nije kao Hulio s takvom
lakoćom delio šamare i posetnice. Njegov otac je tužnog lica
slušao novosti od nekih prijatelja koji su mislili da laskaju
njegovoj sujeti pričajući mu o viteškim okršajima u kojima je
njegov prvenac uvek skidao skalp protivnicima. Slikar se više
razumeo u mačevanje nego u svoju umetnost. Bio je šampion u
rukovanju raznim oružjem, boksovao je, čak je imao i omiljene
udarce vitezova koji lutaju od tvrđave do tvrđave. „Beskoristan i
opasan kao svi paraziti”, gunđao bi otac. Ali bi u dubini duše
osećao veliko zadovoljstvo, neki životinjski ponos, smatrajući da
je taj zastrašujući smetenjak njegovo delo.
U jednom trenutku je poverovao da je smislio kako da ga
odvrati od takvog života. Rođaci iz Berlina posetili su
Denoajerove u njihovom zamku u Vilblanšu. Karl fon Hartrot je s
dobrodušnom nadmenošću procenio raskošne i pomalo
sumanute kolekcije svog pašenoga. Nije loše: prepoznao je
izvestan cachet kuće u Parizu i zamka. Mogu da posluže kao
dopuna i patina plemićkoj tituli. Ali Nemačka! Udobnosti njegove
otadžbine! Želeo je da se pašenog divi njegovom načinu života i
njegovim prijateljima plemićima koji su ulepšavali njegovo
bogatstvo. I toliko je u svojim pismima navaljivao da su
Denoajerovi krenuli na putovanje. Možda će promena sredine
promeniti Hulija. Možda će se u njemu probuditi takmičarski
duh kad izbliza bude video kako su njegovi rođaci vredni, svi s
karijerama. Osim toga, Francuz je verovao u omamljujući uticaj
Pariza i čistotu patrijarhalnih običaja Nemačke.
Četiri meseca su bili tamo. Nakon nekog vremena, Denoajer
je osetio želju da pobegne. Svako svome jatu; nikada ne bi
mogao da se razume s takvim ljudima. Veoma su ljubazni,
napadno ljubazni i prepuni želje da ugode, ali neprekidno se
spotiču o nepopravljiv nedostatak takta i preterano isticanje
svoje veličine. Prijatelji porodice Hartrot izražavali su ljubav
prema Francuskoj: predanu ljubav kao prema nestašnom
detencetu kome treba zaštita. A sve bi to propratili raznim
neumesnim sećanjima na ratove u kojima su Francuzi bili
poraženi. Sve nemačko, spomenik, železnička stanica, običan
predmet iz trpezarije, sve je služilo kao povod za hvalisavo
poređenje: „Vi to u Francuskoj nemate”. „Nema sumnje da vi u
Americi niste videli ništa slično.” Don Marselo je otišao umoran
od tolike zaštite. Njegove supruga i ćerka uporno su odbijale da
prihvate da je berlinska elegancija superiornija od pariske. Ćići
je sa svojom bogohulnom drskošću zaprepastila svoje rođake
izjavivši da ne bi mogla da podnese oficirčiće sa utegnutim
strukom i nepomičnim monoklima, koji se klanjaju devojkama s
mehaničkom krutošću, spajajući svoju uglađenost sa izrazom
superiornosti.
Pod vođstvom svojih rođaka, Hulio se utopio u vrli berlinski
ambijent. S najstarijim, s „mudracem”, nije imao o čemu da
priča. To je bio nesrećnik posvećen svojim knjigama, koji je celu
porodicu gledao sa potcenjivačkom nadmenošću. Ostali,
potporučnici ili mladi oficiri, s ponosom su mu pokazali
napredak nemačke zabave. Upoznao je noćne restorane po
ugledu na pariske, samo mnogo veće. Žena, kojih je tamo bilo na
desetine, ovde je bilo na stotine. Skandalozna pijančenja nisu se
završavala incidentima, već nečim za čim se svesno tragalo radi
neizostavnog upotpunjavanja zabave. Sve glamurozno, blistavo,
veličanstveno. Starci su se ludo zabavljali, publiku su opijale
trupe, najamnici su formirali pukove. Osećao je gađenje prema
poniznim i stidljivim ženama, naviknutim na batine, koje su
pohlepno tražile odštetu za velike gubitke i prevare koje su trpele
zbog svog posla. Nije mogao da se veseli kao njegovi rođaci, koji
su se grohotom smejali tim razočaranim ženama kad bi shvatile
da su proćerdale sate ne zaradivši ništa osim gomile pića. Osim
toga, nervirala ga je prostačka razmetljivost, bučna, javna, kao
neka smotra izobilja. „Ovoga nema u Parizu”, govorili bi njegovi
pratioci diveći se ogromnim salama sa stotinama parova i
hiljadama pijanaca. „Ne, toga nema u Parizu.” Zamarala ga je sva
ta neumerenost. Činilo mu se da prisustvuje nekoj zabavi
nezajažljivih mornara, željnih da jednim udarcem nadoknade sva
prethodna lišavanja. I osetio je istu želju da pobegne, kao njegov
otac.
S tog putovanja, Marselo Denoajer se vratio duboko potišten.
Ti ljudi su umnogome napredovali. On nije bio zagriženi patriota,
i primećivao je ono što je očigledno. Za samo nekoliko godina
potpuno su preobrazili svoju zemlju; industrija im je moćna... i
kao da su sačinjeni od nesalomivog materijala. Svako treba da
gleda svoja posla i da nikad ne pomisli da pozavidi bližnjem
svom! Ali ovu poslednju pomisao smesta bi odagnao svojim
optimizmom poslovnog čoveka.
„Postaće veoma bogati”, razmišljao je. „Poslovi im napreduju,
a imućni ljudi nemaju želju da ratuju. Od rata o kojem maštaju
četvorica ludaka nema ništa.”
Mladi Denoajer se vratio svom pariskom životu, živeći u
ateljeu i samo povremeno posećujući očevu kuću. Donja Luisa je
počela da priča o nekom Arhensoli, mladom i izuzetno
obrazovanom Špancu, procenjujući da bi njegovi saveti mogli da
budu od velike koristi njenom sinu. Ovaj nije bio sasvim siguran
da li mu je novi drugar prijatelj, učitelj ili sluga. Posetioci su
imali druge nedoumice. Ljubitelji književnosti pričali su o
Arhensoli kao o slikaru; slikari su mu priznavali superiornost
samo u književnosti. Nikada nije mogao tačno da se seti gde ga
je prvi put video. Bio je jedan od onih koji su se peli u njegov
atelje u zimskim večerima, privučeni crvenim odbleskom peći i
vinom koje je majka krišom donosila. Španac bi zagrmeo s
novom flašom vina ispred sebe i otvorenom kutijom cigareta na
stolu, pričajući autoritativno o svemu. Jedne noći je ostao da
prespava na kauču. Nije imao stalno prebivalište. A nakon te
prve noći, sve ih je provodio u ateljeu.
Hulio je naposletku počeo da mu se divi kao odrazu svoje
ličnosti. Šta sve zna taj Arhensola, koji je došao iz Madrida
trećom klasom i sa dvadeset franaka u džepu da bi „narušio
slavu”, kako je sâm rekao! Videvši da slika podjednako kruto kao
on, koristeći iste detinje i nespretne pokrete, raznežio se. Samo
lažni umetnici, ljudi „svog zanata”, izvršitelji bez razmišljanja,
vode računa o bojama i ostalim banalnostima. Arhensola je bio
umetnik psiholog, umetnik duše. I učenik je osetio divljenje i
podstrek shvativši koliko je jednostavno slikati dušu. Na jednom
beskrvnom licu, s bradom zašiljenom kao bodež, Španac bi
naslikao skoro okrugle oči, a svakoj zenici dodao malo bele,
tračak svetlosti... dušu. Zatim bi, stojeći ispred platna,
raščlanjivao tu dušu svojom neiscrpnom plodnošću, dodavajući
joj sve moguće vrste konflikata i kriza. Tolika je bila moć njegove
opsednutosti da je Hulio video ono što bi ovaj zamišljao da je
uneo u zaokružene oči. I on će slikati duše... ženske duše.
Pošto mu je rad na psihološkom stvaralaštvu bio tako lak,
Arhensola je više voleo da ćaska opružen na divanu ili da čita uz
toplu peć, dok bi njegov prijatelj i zaštitnik bio odsutan. Ta
sklonost čitanju beše još jedna prednost po mladom Denoajeru,
koji bi, čim bi otvorio neku knjigu, odmah pogledao poslednje
stranice ili sadržaj, da bi „stekao uvid”, kako je govorio. Ponekad
bi, u salonima, samouvereno upitao nekog autora koja je njegova
najbolja knjiga. A njegov lukav osmeh mogao je poslužiti kao
upozorenje da ne treba gubiti vreme na druge knjige. Sada više
nije morao da se bavi takvim nesmotrenostima. Arhensola će
čitati za njega. Kad bi mu se učinilo da je zainteresovan za neku
knjigu, odmah bi poželeo da se uključi: „Prepričaj mi sadržaj”. A
„sekretar” ne samo da mu je govorio kratak sadržaj komedija i
romana, već mu je prepričavao i „sadržaj” Šopenhauera ili
„sadržaj” Ničea... Donja Luisa je kasnije takoreći ronila suze
čuvši da se posetioci bave njenim sinom s dobronamernošću
koju podstiče bogatstvo: „Mladić je priličan đavolak, ali kako je
samo potkovan!”
Zahvaljujući čitanju, Arhensola je imao tretman grčkog roba,
poput onih koji su mlade plemiće dekadentnog Rima učili
retorici. Usred nekog objašnjenja, njegov gospodar i prijatelj bi
ga prekinuo.
– Pripremi mi košulju za frak. Večeras izlazim.
Drugom prilikom, dok bi učitelj imao osećaj da se ponaša kao
poslušna životinja s knjigom u ruci pored bučne peći, čim bi kroz
prozor ugledao sivo i kišovito popodne, odjednom bi se pojavio u
ulozi učenika:
– Brzo na ulicu! Dolazi jedna žena.
I Arhensola bi, kao kuče koje otresa dlake, odlazio i
nastavljao da čita u nekoj obližnjoj neuglednoj kafanici.
Njegov uticaj kao vrhunskog intelektualca bio je zanemarljiv
da bi se uplitao u svakidašnjicu materijalnog života. Bio je
gazdin nadzornik, posrednik između njegovog novca i poverilaca
koji su dolazili po naplatu. „Novac”, rekao bi kratko i jasno na
kraju meseca. A Denoajer bi zakukao od muke, ne znajući „gde
da ga nađe”. Starac se strogo pridržavao odluke i nije odobravao
ni najmanji avans za sledeći mesec. Držao ga je pod režimom
krajnje oskudice. Tri hiljade franaka mesečno: šta pristojan
čovek može da uradi s tim? Sužavao je obruč, kontrolišući stanje
troškova u kući kako donja Luisa ne bi mogla da pomaže sinu.
Uzalud se Hulio obraćao zelenašima u Parizu, pričajući im o
svom imetku daleko preko okeana. Ta gospoda su držala u
svojim rukama omladinu zemlje i nisu imali potrebe da iznose
kapital u drugi svet. Isti neuspeh je doživeo i kada je,
neočekivano ljubazno, pokušao da ubedi don Marsela da su tri
hiljade franaka mesečno prava mizerija. Milioner je besno
negodovao. Zar su tri hiljade franaka mizerija? Osim toga, morao
je da plaća razne sinovljeve dugove!
– Kad sam ja bio u tvojim godinama – počeo bi.
Ali Hulio bi tada prekinuo razgovor. Toliko puta je već čuo tu
očevu priču. Ah, stara škrtica! To što mu je davao nije bilo više
od godišnjeg prihoda sa zemlje koju mu je ostavio deda. I po
Arhensolinom savetu rešio je da se obrati onima na imanju.
Upravljanje njegovom zemljom odlučio je da poveri Seledoniju,
nekadašnjem nadzorniku, koji je sada bio ugledna ličnost u
svojoj državi i koga je on podrugljivo oslovljavao sa „moj stric”.
Marselo je hladnokrvno prihvatio njegov bunt: „Mislim da je u
redu. Već si odrastao.” A kad mu je predao njegovo nasledstvo,
svoju kontrolu usmerio je na troškove kuće, sprečavajući donja
Luisu da na bilo koji način raspolaže novcem. Unapred je na
svog sina gledao kao na suparnika, koga je trebalo pobediti, a
prilikom kratkih susreta u Ulici Viktora Igoa pokazivao je ledenu
ljubaznost kao prema nekom strancu.
Prolazno izobilje za izvesno vreme oživelo je atelje. Hulio je
povećao svoje izdatke, smatrajući sebe bogatim. Međutim,
stričeva pisma iz Amerike raspršila su mu iluzije. U prvom redu,
pošiljke novca koje su stizale neznatno su premašivale mesečna
primanja koja mu je davao otac. Zatim su se zabrinjabvajuće
smanjile. Kao da su se odjednom sve moguće nevolje sručile na
imanje, po Seledonijevim rečima. Nedostajala je stočna hrana:
jednom je to bilo zbog suše, drugi put zbog poplava; na stotine
grla umiralo je od gladi. Huliju su bili potrebni veći prihodi, a
udvorički melez slao mu je onoliko koliko je mogao, ali u vidu
pozajmice, odgađajući vraćanje za vreme izvođenja konačne
računice. Uprkos toj pomoći, mladi Denoajer je bio u škripcu.
Sada se kockao u otmenom krugu, verujući da će na taj način
nadoknaditi povremene oskudice novca, ali to mu je
omogućavalo samo da što pre potroši svote koje je dobijao iz
Amerike... Kako je moguće da čovek kao što je on dođe u
situaciju da se muči zbog nekoliko hiljada franaka! Šta mu vredi
što ima oca s tolikim milionima?
Kad bi se pojavili preteći poverioci, tražio bi pomoć od
„sekretara”. Trebalo bi odmah da vidi mamu: a želeo je da
izbegne njene suze i prekor. Tada bi se Arhensola, stepenicama
za poslugu, kao lopov, uvukao u kuću u Ulici Viktora Igoa.
Sedište njegovih misija uvek je bila kuhinja, uz veliku opasnost
da strašni Denoajer uđe dok obavlja neke poslove, kao vredan
čovek, i da se zaprepasti zbog uljeza. Donja Luisa bi plakala,
potresena dramatičnom glasnikovom pričom: imala je nakit, i to
mnogo, ali nijednog franka. Arhensola joj je predložio rešenje na
osnovu svog iskustva. Spašće dobru majku ako u zalagaonicu
odnese nešto od njenog nakita. Znao je put. I gospođa je
prihvatila savet; ali davala mu je samo nakit osrednje vrednosti,
podozrevajući da ga više nikad neće videti. Kasnije bi ponekad
proplakala što je usled sumnje i straha odbila da pomogne sinu.
Njen Marselo bi mogao da sazna za to: kakva strahota! Ali
Španac je smatrao da bi bilo uvredljivo da izađe odatle ne noseći
ništa, pa bi u nedostatku novca napunio korpu flašama iz
Denoajerovog bogatog podruma pića.
Donja Luisa bi svakog jutra ulazila u Sent-Onore d’Ejlo da se
moli za svog sina. Tu crkvu smatrala je svojom. Ona je bila
gostoljubivo i pouzdano ostrvce u neistraženom Parizu.
Razmenjivala je diskretno pozdrave s mnogim vernicima, ljudima
iz svog kraja, poreklom iz raznih republika Novog sveta. Činilo joj
se da je bliža Bogu i svecima kad bi u crkvenoj porti čula
razgovore na svom jeziku. Osim toga, crkva je bila poput nekog
salona u kojima su se nizali mnogi događaji iz južnoameričkih
kolonija. Jednoga dana to bi bilo venčanje sa cvećem, orkestrom
i svečanim pesmama. Ona bi se, sa svojom Ćići, pozdravljala s
poznanicima, a zatim bi čestitala mladencima. Drugog dana bi
bila sahrana jednog od bivših predsednika Republike ili bilo koje
druge prekomorske ličnosti koja bi završila svoj mučenički život
u Parizu. Siroti predsednik! Siroti general! Donja Luisa se sećala
pokojnika. Viđala ga je mnogo puta u toj crkvi, slušajući predano
misu i zgražavajući se na ružne reči koje su izgovarali za vreme
pogrebnog govora dok bi se prisećali streljanja i likvidacija
banaka tamo u njihovoj zemlji. Tako dobar i pobožan gospodin!
Neka mu se Bog smiluje! A kada bi izašla iz crkve, tužno bi
posmatrala jahače i jahačice koji su išli prema šumi, luksuzne
automobile, jutarnje sunčeve zrake, svu čistotu prvih dnevnih
sati, podsećajući se kako je divno biti živ.
Njen pogled pun zahvalnosti prema životu zaustavio se nežno
milujući jedan spomenik u centru trga, s razapetim krilima kao
da će svakog trenutka uzleteti ka nebu. Viktor Igo! Bilo je
dovoljno što je to ime čula iz usta svog sina pa da pomisli da je
on važan za porodicu. Jedino što je znala o tom piscu bilo je da
je pokojnik. U to je bila skoro sigurna. Ali zamišljala je da je on
Huliov veliki prijatelj, imajući u vidu koliko ga je Hulio često
pominjao.
Ah, njen sin! Sve svoje misli, pretpostavke, želje usmeravala
je prema njemu i svom nepopravljivom mužu. Priželjkivala je da
se ta dva muškarca sporazumeju i da prestanu sa borbom u
kojoj je ona bila jedina žrtva. Zašto Bog ne učini neko čudo? Kao
neki bolesnik koji menja sanatorijume, jureći za zdravljem,
napuštala bi crkvu u svojoj ulici da bi češće posećivala Špansku
kapiju u Aveniji Fridland. Tu se još više osećala kao da je među
svojima. Među otmenim i elegantnim Južnoamerikankama koje
kao da su sišle sa stranica modnih časopisa, njene oči su žudno
tražile druge dame, lošije odevene, gojazne, s teatralnim
hermelinima i starinskim nakitom. Kad bi se te gospođe srele u
porti, pričale bi glasnije, žustrije, mašući rukama, energično
naglašavajući reči. Ćerka veleposednika usudila bi se da ih
pozdravi jer se oslanjala na svoja dobrotvorna dela, a kad bi
videla da joj se pozdrav uzvraća, osetila bi zadovoljstvo što u tom
trenutku može da zaboravi na sve svoje muke. Te žene pripadale
su porodicama koje su se divile njenom ocu i ne znajući zašto
mu se dive; poticale su od onih koji su ga na drugoj strani
okeana zvali „majka otadžbina”, sve izvanredne i veličanstvene za
donja Ćiću, jer su se udale za srodnike kraljeva. Nije znala da li
da im pruži ruku ili da napravi naklon, kad je sasvim slučajno
saznala da se tako radi na dvorovima. Ali ubrzo bi se setila
svojih muka i nastavila bi da upućuje molitve Bogu. Avaj, neka
je se seti! Da još dugo ne zaboravi na njenog sina!
Sreća je bila ta koja se setila Hulija, prigrlivši ga i obasjavši
ga. Odjednom se našao sa svim počastima i preimućstvima
slavnog čoveka. Slava se pojavljuje iznebuha, tiho, najzavojitijim
i najnepoznatijim putevima. Ni slikarsko platno s dušom, ni
uzbudljiv život ispunjen bolnim ljubavima i mučnim peripetijama,
nisu bili dovoljni mladom Denoajeru. Slava ga je uzela pod svoje.
Jedno novo zadovoljstvo pojavilo se s druge strane okeana da
bi zabavilo ljude. Ljudi su po salonima jedni druge krišom pitali
ne bi li se prepoznali: „Da li znate da plešete tango?” Tango se
beše odomaćio u svetu. On je predstavljao herojsku himnu
jednog društva koje je svoje čežnje ubrzo usredsredilo na
skladno njihanje bokovima, usklađujući veštinu sa spretnošću
nogu. Nedosledna i jednolična muzika, nadahnuta afričkom,
zadovoljavala je umetnički ideal društva kome nije bilo potrebno
ništa više. Svet je plesao... plesao... plesao. Crnački ples sa
Kube, koji su u Južnu Ameriku doneli mornari prevozeći
komadine suvog mesa na Antile, osvojio je celu planetu za
nekoliko meseci, obišao je, prodirući od jedne do druge zemje
poput Marseljeze. Prodro je čak u najsvečanije dvorske palate,
urušavajući tradiciju čestitosti i etikecije kao revolucionarna
pesma: revolucije lakomislenosti. Papa je morao da se preobrazi
u majstora plesa, preporučujući furlanu umesto tanga, kad se
već ceo hrišćanski svet, zajedno sa sektama, ujedinio u
zajedničkoj želji da prepliće nogama s neumornim zanosom,
poput onih koji su u srednjem veku bili opsednuti đavolom.
Kad se Hulio Denoajer susreo s ovim nenadmašnim i
trijumfalnim plesom svoje mladosti usred Pariza, prepustio mu
se pun poverenja kao nadahnuću stare ljubavi. Dok je, kao
student, često plesao tango, taj ples proglasili su
najozloglašenijim u Buenos Ajresu, a plesače je nadzirala
policija.
Od pet do sedam uveče, stotine pari očiju pratile su ga
zadivljenim pogledom po salonima na Jelisejskim poljima, gde je
jedna šolja čaja koštala pet franaka, s pravom na uključenje u
sveti ples. „Ima liniju”, govorile bi dame, ocenjujući njegov vitak
stas, osrednju visinu i izuzetnu gipkost. A on, u žaketu s
utegnutim strukom i isturenim grudima, malim ženskim
stopalima uvučenim u lakovane čizme s belim šarama i visokim
potpeticama, igrao bi dostojanstveno, odvažno, tiho, kao neki
matematičar koji rešava težak zadatak, dok je svetlost bojila u
plavo dve tamne zavese, skupljene i uočljivih nabora. Žene su
molile da mu budu predstavljene u slatkoj nadi da će im
prijateljice zavideti kad ih vide u maestrovom naručju. Molbe su
pljuštale kao kiša. Pred njegovim koracima otvarali su se
najnepristupačniji saloni. Svakog popodneva sklapao je na
desetine prijateljstava. Moda je privukla profesore s druge strane
okeana, compadritos 9 iz predgrađa Buenos Ajresa, ponosne i
zbunjene zbog poziva, kao da su slavni slavni tenori ili
predavači. Ali među tim baletanima, po prirodi prostim,
trijumfovao je Hulio Denoajer. Incidente iz njegovog ranijeg
života žene su prepričavale kao junačke podvige ljubavnika iz
romana.
– Ubićeš sebe – govorio mu je Arhensola. – Preterao si s
plesanjem.
Slava njegovog prijatelja zadavala mu je nove muke. Njegovo
zadovoljstvo da čita pored peći sada je svakodnevno prekidano.
Nije mogao da pročita više od jednog poglavlja. Slavni čovek bi ga
požurivao da izađe na ulicu. „Jedna nova lekcija”, rekao bi mu
parazit. A kada bi ostao sam, mnogobrojne žene, poneke
ljubopitljive i nasilne, druge melanholične i usamljene, prekidale
su ga u prijatnim razmišljanjima. Jedna od takvih je svojom
upornošću zaprepašćivala stanare ateljea. U pitanju je bila
Amerikanka sa severa, neodređenih godina, između trideset dve i
pedeset devet, uvek u kratkim haljinama, koje bi se, dok bi
sedela, zadizale kao da ih neko povlači. Nekoliko plesova s
Denoajerom i jedna poseta u Ulici Pomp za nju su predstavljali
zasluženo sveto pravo i beznadežno je proganjala maestra, poput
napuštenog vernika. Hulio je pobegao kada je saznao da ta
lepotica, koja je s leđa izgledala vitka, ima dva unuka. „Maestro
Denoajer je izašao”, reče joj Arhensola odlučno, primajući je.
Ucveljena baka briznula je u plač. Želela je da baš tu izvrši
samoubistvo kako bi se od njenog leša uplašile druge žene koje
bi došle da joj oduzmu ono što je njeno. Sada je Arhensola bio
taj koji bi ispratio svog drugara kada je želeo da ostane sâm.
„Mislim da će doći Jenki”, rekao bi ravnodušno. A veliki čovek bi
pobegao, koristeći se mnogo puta pomoćnim stepeništem ateljea.
U to vreme počeo je da se odvija najvažniji događaj u
njegovom životu. Porodica Denoajer će se sprijateljiti s
porodicom senatora Lakura. Rene, njegov sin jedinac, upravo je
kod Ćići probudio izvesno zanimanje koje je gotovo ličilo na
ljubav. Senator je za svog potomka želeo neograničeno imanje i
ogromnu stoku, čiji bi ga opisi uzbuđivali poput predivne priče.
Bio je udovac, ali je voleo da u svojoj kući priređuje prijeme i
bankete. Sve te nove glasine inspirisale bi ga da odmah priredi
ručak. Nije postojala nijedna osoba na proputovanju kroz Pariz,
bilo da je istraživač polarnih predela ili slavan pevač, a da ga je
mimoišao poziv na ručak kod Lakura. Denoajerov sin – koga je
do tada jedva i primećivao – iznenada mu je postao simpatičan.
Senator je bio moderan čovek i nije odvajao nečiju slavu od
njegovog ugleda. Dovoljno mu je bilo da neko ima čuveno
prezime pa da ga on s oduševljenjem prihvati. Kad bi ga Hulio
posetio, ponosno bi ga predstavljao prijateljima i malo je
nedostajalo da ga nazove „dragi maestro”. Tango je postao tema
svih razgovora. Čak su se i na Akademiji zanimali za njega, da bi
pokazali kako se omladina drevne Atine zabavljala na sličan
način. I Lakur je celog života sanjao o Atinskoj republici za svoju
zemlju.
Mladi Denoajer je na tim prijemima upoznao bračni par
Lorije. On je bio inženjer koji je posedovao fabriku auto-motora
nadomak Pariza; čovek s trideset pet godina, krupan,
debeljuškast, tih, koji bi gledajući oko sebe lagano spuštao
pogled, kao da je želeo da što dublje prodre u ljude i stvari.
Madam Lorije je bila deset godina mlađa od svog muža i izgledala
je kao sušta suprotnost njemu. Imala je slab karakter, bila je
lakomislena, elegantna i volela je onoliko koliko je u ljubavi
nalazila zadovoljstva. Činilo se da s osmehom prihvata nemo i
snažno obožavanje svog supruga. Ništa manje nije mogla da
učini za osobu takve vrednosti. Osim toga, u brak je unela miraz
od tri stotine hiljada franaka, kapital koji je inženjer iskoristio za
proširenje poslovanja. Senator je posredovao prilikom sklapanja
ove bračne zajednice. Lorije mu je odgovarao jer je bio sin
njegovog druga iz mladosti.
Za Margaritu Lorije prisustvo Hulija u dosadnom salonu
senatora Lakura predstavljalo je iskru sunčeve svetlosti. Ona je
igrala moderan ples i često posećivala „čaj-tango”, gde su
Denoajera obožavali. Moraju što pre da je vide pored tog slavnog
i zanimljivog muškarca oko koga se žene otimaju! Zašto je ne bi
smatrali buržujkom kao druge senatorove družbenice, po rečima
njenih krojačica iz Ulice Po, koje su uporno tvrdile da jedna
ugledna žena ne može da izađe na ulicu u haljini jeftinijoj od
osam stotina franaka i da se šešir od hiljadu franaka, koji se
nekoliko godina ranije smatrao očaravajućim, sada smatrao
prostačkim.
Ovo saznanje je poslužilo „maloj Lorije” – kako su je zvale
prijateljice, uprkos njenom stasu – da je vide dok je maestro
poziva na ples i igra s njim i da je posmatraju sa zlobom i
zavišću. To bi bio pravi uspeh za suprugu jednog običnog
inženjera koji se svuda vozio automobilom njene majke! Hulio je
u početku osetio neku novu privlačnost. Mislio je da je ista kao
sve ostale koje su igrale do iznemoglosti u njegovom naručju,
prateći komplikovan ritam. A onda je shvatio da je drugačija.
Njena uzdržanost na njegove prve komplimente raspalila je
njegove strasti. U stvari, nikada do tada nije imao iskustva sa
ženom njene klase. One iz ranijeg perioda života bile su
klijentkinje iz noćnih klubova, koje je na kraju morao da plaća.
Sada mu je slava u naručje dovodila dame višeg ranga ali
sumnjive prošlosti, željnih noviteta i previše zrele. A ova
buržujka koja mu je išla u susret i koja bi se u trenutku
odvajanja povlačila s iznenadnim stidom predstavljala je nešto
izuzetno.
Saloni tanga donosili su velike gubitke. Denoajer se
pojavljivao ređe, prepuštajući svoju slavu profesionalcima. I po
nekoliko nedelja bi njegove obožavateljke bile uskraćene za
pogled na njegov crni razdeljak i male izglancane cipele koje su
plesale obasjane svetlošću u ritmu veličanstvenih pokreta.
Margarita Lorije je takođe pobegla s tih mesta. Njih dvoje su
se sastajali u skladu s pravilima o kojima je ona čitala u
ljubavnim romanima čija se radnja odvijala u Parizu. Odlazila bi
na sastanak s Hulijom, uplašena da je neko ne prepozna, tresla
se od uzbuđenja, oblačila najtamniju odeću, prikrivala lice
gustim „velom preljubnice”, kako bi govorile njene prijateljice.
Sastajali su se na skverovima, u manje posećenim delovima
grada, menjajući mesta kao uplašene ptice koje bi pri najmanjem
uznemirenju uzletale da se spuste negde daleko. Jednom bi se
sastali u But Šomonu, drugi put bi im se više sviđali parkovi na
desnoj obali Sene, Luksemburški, pa čak i skoro zaboravljeni
park Monsuri. A naježila bi se od straha pri pomilsi da bi je muž
mogao iznenaditi, dok je vredni inženjer radio u udaljenoj fabrici.
Njen uzrujan izgled, njena preterana opreznost da prođe
neopaženo još više su privlačili pažnju prolaznika.
Hulio je postao nestrpljiv i bezvoljan zbog grešne ljubavi od
koje nije bilo ničega do nekoliko poljubaca na brzinu. Ali bi na
kraju ćutao, savladan Margaritinim preklinjanjem. Ona nije
želela da bude njegova kao mnoge druge: želela je da bude
sigurna da će ta ljubav trajati večno. To je bio prvi greh koji je
počinila i želela je da bude i poslednji. Avaj! Šta će biiti s njenom
do tada netaknutom reputacijom! I šta će ljudi reći! Oboje su se
vratili u doba rane mladosti; zavoleli su se s naivnim i detinjim
žarom petnaestogodišnjaka koji do tada ništa nisu iskusili. Hulio
je odjednom uskočio iz detinjstva u raskalašno uživanje,
prepuštajući se svim tajnama života. Ona je želela da bude udata
kao ostale, da stekne poštovanje i slobodu udate žene, da prema
svom mužu oseća besmislenu zahvalnost. „Da završimo onako
kako drugi započinju”, govorio je Denoajer.
Njihova strast se ispoljavala u svim oblicima snažne ljubavi,
jednostavne i verne. Raznežili bi se od romantičnih emocija dok
bi se grlili i ljubili na klupi u parku u suton dana. On je čuvao
uvojak Margaritine kose, mada je sumnjao u njegovu
autentičnost, pretpostavljajući da se možda radi o umetnutom
modnom dodatku. Ona bi naslanjala glavu na njegovo rame,
stiskajući se kao da se prepušta njegovoj dominaciji; ali uvek
pod vedrim nebom. Kad bi se u automobilu usudio na malo
intimnije dodire, gospođa bi ga snažno odgurnula. Kao da su je
na takvo ponašanje podsticala protivrečna psećanja. Svako jutro
bi se budila spremna za konačnu pobedu. Ali kasnije, kada bi se
sastala s njim, iz nje bi se na površinu pomolila malograđanka.
Ljubomorna na njegovu reputaciju, držeći se saveta svoje majke.
Jednoga dana je pristala da poseti atelje, želeći da vidi gde
boravi njen voljeni. „Zakuni mi se da ćeš me poštovati.” On se
lako zaklinjao i zakleo se na sve što je Margarita želela... I od
toga dana više ih nisu viđali po parkovima niti su se potucali
progonjeni zimskim vetrovima. Ostajali bi u ateljeu, a Arhensola
je morao da promeni način života i da toplu sobu potraži kod
nekog drugog prijatelja slikara kako bi nastavio s čitanjem.
To se proteglo na dva meseca. Nikada nisu saznali kakva je to
snaga odjednom poljuljala njihovu spokojnu sreću. Možda je to
bila neka njena prijateljica koja je naslutila šta je u pitanju, te
anonimno obavestila njenog muža; možda se sama supruga
nesvesno odala svojim neobjašnjivim radovanjima, kasnim
dolascima kući kada bi večera već bila postavljena na stolu i
netrpeljivošću koju je često ispoljavala prema inženjeru u
trenucima bračnih intimnosti, kako bi ostala verna onom
drugom. Tu mučnu raspolućenost između zakonitog partnera i
voljenog čoveka njena jednostavna i vatrena duša nije mogla da
podnese.
Jedne večeri dok je žurila Ulicom Pomp, gledajući na sat i
nestrpljivo pokušavajući da uhvati neki automobil ili makar
fijaker, put joj je odjednom preprečio neki neznanac... Bio je to
Lorije! Čak je ustreptala od straha kad se setila koliko je sati tog
tragičnog časa. U jednom trenutku pomislila je da će je ubiti.
Muškarci, ozbiljni, smerni, pokorni postaju užasni kad
eksplodiraju od besa. Muž je znao sve. S istom uzdržanošću s
kojom je rešavao svoje preduzetničke probleme i nju je
proučavao danima, ne mogavši da odgonetne razlog opreza na
njenom ravnodušnom licu. Zatim ju je pratio dok u potpunosti
nije dokučio razlog njenog nespokojstva.
Margarita nije mogla ni da zamisli da može da bude tako
nasilan i bučan u svojim emocijama. Očekivala je da
hladnokrvno prihvati činjenice s izvesnom filozofskom ironijom,
kao što su to činili muškarci zaista različiti, kao što su to činili
mnogi muževi njenih prijateljica. Međutim, siroti inženjer, koji
pored posla ništa drugo nije video nego svoju suprugu, voleo je
kao ženu i divio joj se kao nežnom i nadmoćnom biću, oličenu
ljupkosti i otmenosti, nije mogao to da podnese te je urlao i
pretio bez imalo uzdržavanja, postaravši se tako da za skandal
sazna ceo krug njihovih prijatelja. Senatoru bi vrlo neprijatno
kad se setio da su se grešnici upoznali u njegovoj uvaženoj
rezidenciji. Samo što je njegov bes bio usmeren prema mužu.
Kakvo nepoznavanje života! Žene kô žene, i za sve postoji
rešenje. Ali posle takvog nerazumnog ponašanja goropadnika
nije više bilo moguće nikakvo elegantno rešenje i moralo se
pristupiti razvodu.
Stari Denoajer se uzrujao kad je saznao za poslednji podvig
svoga sina. Lorije je u njemu probudio velike simpatije. Zbližila
ih je instinktivna solidarnost koja postoji među marljivim,
strpljivim i ćutljivim ljudima. Na prijemima kod senatora pitao bi
inženjera kako mu napreduju poslovi, zanimajući se za razvoj
fabrike o kojoj je ovaj govorio s očinskom blagonaklonošću.
Milioner, koga je pratio glas da je škrtica, čak mu je velikodušno
ponudio pomoć, ako jednoga dana poželi da proširi poslove. I zar
da njegov sin tom dobrom čoveku uskrati sreću, običan i
beskoristan baletan!
U prvom trenutku Lorije je rekao da će se boriti. Njegov bes
ličio je na gnev upregnutog teglećeg konja koji čupa uzengije,
nakostrešen rži kao pomahnitao i ujeda. Otac se razbesneo zbog
njegove odlučnosti. Još jedan skandal! Hulio je najveći deo
života posvećivao rukovanju oružjem.
– Ubiće ga – govorio je senatoru. – Ubeđen sam da će ga ubiti.
To je pravilo u životu: propalica uvek ubije onog koji vredi.
Ali nikakvo ubistvo nije se dogodilo. Otac Republike je znao
da upravlja i jednima i drugima s istom veštinom koju je
pokazivao u hodnicima senata kad bi se pojavila neka kriza u
ministarstvu. Skandal se utišao. Margarita je otišla da živi s
majkom i preduzela je prve korake oko razvoda.
Ponekad predveče, kada bi sat u ateljeu otkucao sedam,
tužno bi izjavila, protežući se nakon ljubavnog zamora:
– Idem... Idem, iako je ovo moja prava kuća... Ah, zašto
nismo venčani!
A on, dok bi u svojoj duši osećao čitav splet građanskih
vrednosti koje do tada nije poznavao, odgovorio bi odlučno:
– Tako je: zašto nismo venčani!
Njihove želje će se ostvariti. Muž im je olakšao zamisao s
neočekivanom predusretljivošću. A mladi Denoajer je otputovao
u Ameriku da bi prikupio novac za ženidbu s Margaritom.
 4.

Rođak iz Berlina

Atelje Hulija Denoajera nalazio se na poslednjem spratu iznad

ulice. Lift i glavno stepenište spuštali su se do ulaznih vrata. U
njihovoj pozadini dve male prostorije dobijale su svetlo iz
unutrašnjeg dvorišta, a kao jedino sredstvo komunikacije služilo
je pomoćno stepenište koje je vodilo do mansarde.
Ostavši sâm u ateljeu tokom putovanja svog drugara,
Arhensola je pokušavao da se sprijatelji sa susedima na spratu.
Najveća soba bila je prazna tokom dana. Njeni vlasnici vratili bi
se kući tek nakon ručka u restoranu. Bio je to zaposlen bračni
par koji je u kući boravio samo tokom praznika. Muškarac,
snažnog i ratobornog izgleda, bio je zaposlen kao inspektor u
jednoj velikoj prodavnici. Nekada je bio vojnik u Africi, dičio se
ordenom i imao čin potporučnika rezervnog sastava. Ona je bila
krupna i pomalo anemična plavokosa svetlih očiju i čežnjivog
pogleda. O praznicima je sate provodila za klavirom, evocirajući
uspomene na muzičke arije, uvek jedne te iste. Arhensola bi je
ponekad video kroz unutrašnji prozor, zaposlenu u kuhinji,
zajedno s njenim bračnim drugom, kako se smeju svojim
nespretnostima i neiskustvu dok pripremaju nedeljni ručak.
Kućepaziteljka je mislila da je gospođa Nemica, a ona je
tvrdila da je poreklom Švajcarkinja. Radila je kao blagajnica u
jednoj prodavnici, ali ne u onoj u kojoj je radio njen suprug.
Ujutru bi izlazili zajedno i rastajali se na Zvezdanom trgu,
nastavljajući potom svako svojim putem u različitim pravcima. U
sedam ujutru, pozdravili bi se ljubeći se nasred ulice, poput
zaljubljenog para na prvom sastanku, a kasnije, u vreme ručka,
vraćali bi se utabanom stazom, Ulicom Pomp. Arhensola se
osećao odbačenim u svim svojim pokušajima da se s njima
sprijatelji, jer je taj par sam sebi bio dovoljan. Odgovarali su mu
s hladnom učtivošću: živeli su samo za sebe.
 U drugom stanu, koji se sastojao od dve sobe, živeo je jedan
muškarac, sâm. Bio je Rus ili Poljak, uvek se vraćao s paketima
knjiga i satima pisao pored prozora s dvorišne strane. Španac ga
je od prvog trenutka smatrao tajanstvenim čovekom, koji u sebi
možda skriva ogromne vrednosti: pravi junak romana. Pažnju
mu je privukao egzotična Černovljeva pojava: njegova neuredna
brada, kosa do ramena, naočare na širokom nosu koji kao da
beše iskrivljen od udarca pesnice. Poput nevidljivog oreola, oko
njega se širio neprijatan vonj nalik mirisu nekog jeftinog vina,
pomešan sa isparenjima znojave odeće; kad bi ga Arhensola
ugledao na pomoćnom stepeništu, pomislio bi: „Evo, vraća se
prijatelj Černov”. I izašao bi na unutrašnje stepenište da
porazgovara sa susedom, koji je već duže vreme sprečavao
pristup svom stanu. Španac je čak sumnjao da se bavi
alhemijom i ostalim tajanstvenim stvarima. Kad je naposletku
uspeo da uđe, video je knjige, mnogo knijga, knjige na sve
strane, razbacane po podu, poređane na policama, nagomilane
po ćoškovima, koje su zauzimale čak i rasklimatane stolice, stare
stolove i jedan stari krevet, koji bi se ispraznio samo ponekad po
podne, kada bi se vlasnik uzrujao zbog sve veće navale velike
prašine i paučine i pozivao u pomoć jednu kućepaziteljkinu
prijateljicu.
Na kraju, pomalo razočaran, Arhensola je otkrio da u životu
tog čoveka nema ničeg tajanstvenog. Ono što je pisao pored
prozora bili su prevodi: neki koje je radio po narudžbini, i drugi
koje je radio samoinicijativno za novine socijalista. Jedino
iznenađujuće kod njega beše broj jezika kojima se služio.
– Sve ih zna – rekao je Denoajeru opisujući mu svog suseda.
– Dovoljno je samo da čuje neki nov pa da ga za nekoliko dana
savlada. Zna ključ, tajnu jezika, i živih i mrtvih. Govori španski
kao mi, a nikada nije bio u zemlji u kojoj se govori španski.
Dok je čitao naslove nagomilanih knjiga, Arhensola je ponovo
stekao utisak nečeg tajanstvenog. Većinom su to bile stare
knjige, mnoge na jezicima koje on nije razumeo, kupljene na
rasprodaji u knjižarama i po nižim cenama kod preprodavaca,
izložene na tezgama na obali Sene. Samo je takav čovek, koji je
imao „ključ za jezike”, mogao da kupuje takve knjige. Neka
mistična atmosfera, nadljudska posvećenost, tajne neotkrivene
uprkos vekovima zračile su iz tih gomila prašnjavih tomova,
nekih i sa iskrzanim listovima. A pomešane sa drevnim knjigama
pojavljivale su se i druge, s novim i crvenim koricama,
propagandni prospekti socijalista, brošure na svim evropskim
jezicima i novine, mnogo novina s naslovima koji su pozivali na
revoluciju.
Činilo se da Černov ne voli posete i razgovore. Zagonetno bi
se nasmešio ispod džinovske brade, škrt na rečima kako bi što
pre okončao susret. Ali Arhensola je znao kako da doskoči tom
nepoverljivom čoveku. Dovoljno je bilo da namigne uz srdačan
poziv: „Hoćemo li?” A onda bi se njih dvojica smestili na
Denoajerov kauč ili u kuhinji ateljea s flašom iz Ulice Viktora
Igoa ispred sebe. Don Marselova izvanredna vina omamila bi ga,
pa bi postao pričljiviji. Međutim, i pored toga, Španac nije uspeo
da sazna mnogo o njegovom životu. Ponekad bi pomenuo Žoresa
i ostale socijalističke govornike. Najsigurnije sredstvo njegovog
opstanka bilo je prevođenje partijskih novina. Ponekad bi mu se
slučajno omakla reč Sibir, uz nagoveštaj da je tamo proveo
mnogo vremena. Ali nije želeo da priča o toj dalekoj zemlji, koju
je posetio protiv svoje volje. Nasmešio bi se učtivo, ne iznoseći
više detalja.
Sutradan ujutru, po dolasku Hulija Denoajera iz Argentine,
dok je Arhensola razgovarao sa Černovom na odmorištu
pomoćnog stepeništa, zazvonilo je zvono na vratima ateljea
povezanim s glavnim stepeništem. Kakva gnjavaža. Rus, koji je
poznavao istaknute političare, navodio mu je Žoresove javne
nastupe u borbi za očuvanje mira. Bilo ih je mnogo koji su i dalje
gajili nadu. On, Černov, komentarisao je ove iluzije s osmehom
sfinge. Imao je svojih razloga za sumnju... Ali zvono se ponovo
oglasilo i Španac je otišao da otvori, ostavivši suseda.
Neki gospodin je želeo da vidi Hulija. Govorio je francuski
pravilno, ali njegov akcenat je za Arhensolu bio otkriće. Ušavši u
spavaću sobu da bi obavestio prijatelja, koji je upravo ustajao,
rekao je samouvereno:
– Tu je tvoj rođak iz Berlina, došao je da se oprosti. Ne može
biti niko drugi.
Tri muškarca se zatekoše zajedno u ateljeu. Denoajer je
predstavio svog drugara da se pridošlica ne bi prevario u vezi s
njegovim društvenim položajem.
– Pričao si o njemu. Mora da je to gospodin Arhensola, mladić
izuzetnih sposobnosti.
A doktor Julijus fon Hartrot rekao je to kao čovek koji sve
zna i koji želi da pokaže blagonaklonost prema nekom
inferiornom, udeljujući mu svojom pažnjom milostinju.
Dvojica rođaka posmatrali su se s izvesnim nepoverenjem.
Vezivalo ih je blisko srodstvo, ali su se veoma malo poznavali,
ispoljavajući potpuno različite stavove i sklonosti.
Proučavajući ovog mudraca, Arhensola je uočio da ga pomalo
podseća na oficira odevenog u seljačku odeću. U njegovoj pojavi
primećivala se želja za oponašanjem ljudi od oružja koji su se
povremeno oblačili kao civili; težnja svih nemačkih buržuja da
oponašaju višu klasu. Imao je pantalone vrlo uzane, kao one što
se uvlače u jahačke čizme. Strukirana jakna s dva reda dugmadi,
širokim i dugačkim peševima, podignutim reverima koji su
bezuspešno podražavali vojničku jaknu. Riđi brkovi iznad jake
vilice i obrijana glava upotpunjavali su ovu imitaciju vojničkog
izgleda. Ali zato su mu oči, oči revnosnog učenjaka sa
zamućenim, krupnim, bojažljivim i kratkovidim zenicama bile
sakrivene iza naočara s debelim staklima, odajući utisak mirnog
čoveka.
Denoajer je znao da mu je rođak asistent na univerzitetu, da
je objavio nekoliko knjiga, debelih i dozlaboga dosadnih, i da se
nalazi među saradnicima „Istorijskog seminara”, udruženja za
istraživanje arhivskih dokumenata pod vođstvom jednog
poznatog istoričara. Na reveru mu je blistala ružica nekog
stranog ordena.
Huliov stav prema porodičnom mudracu bio je prožet
izvesnim omalovažavanjem. On i njegova sestra Ćići još od
detinjstva su instinktivno osećali odbojnost prema rođacima iz
Berlina. Posebno mu je smetalo kad bi njegova porodica isticala
za primer ovog uobraženka usled stečenog znanja, dostojnog
divljenja, koji je o životu saznavao samo preko knjiga i proučavao
ono što su ljudi radili u drugim epohama da bi na osnovu toga
izvlačio zaključke u skladu sa svojim nemačkim mišljenjem.
Hulio je mogao veoma lako da se divi i visoko da ceni sve pisce
čije ja dela, to jest njihoce „sadržaje” prepričavao Arhensola, ali
nije mogao da prihvati intelektualnu veličinu dotičnog rođaka.
Za vreme boravka u Berlinu, jedna nemačka reč za banalnu
novotariju poslužila mu je da ga oceni. Knjige o detaljnim i
upornim istraživanjima objavljivane su dvanaest puta svakog
meseca. Nije bilo profesora koji bi propustio da na osnovu nekog
običnog detalja ne objavi ogromnu knjigu, napisanu na dosadan
i konfuzan način. A ljudi, u znak poštovanja prema tim
kratkovidim autorima, nesposobnim za stvaranje vizije društvene
zajednice nazivali su ih Zicflajš haben, aludirajući na preduga
sedenja dok bi predstavljali svoja dela. Za njega je njegov rođak
bio to: jedna Zicflajš haben.
Doktor Fon Hartrot, da bi objasnio svoju posetu, govorio je
na španskom jeziku. Služio se jezikom kojim je govorila njegova
porodica za vreme njegovog detinjstva, a u isto vreme i iz
predostrožnosti jer je nekoliko puta pogledao oko sebe kao da se
plašio da ga neko ne čuje. Došao je da se oprosti od Hulija.
Majka mu je rekla za njegov povratak i nije želeo da otputuje a
da ga ne vidi. Treba da napusti Pariz kroz nekoliko časova;
okolnosti su ga na to terale.
‒ Ali, zar ti veruješ da će biti rata? ‒ upitao ga je Denoajer.
‒ Rat će izbiti sutra ili prekosutra. Niko ga ne može izbeći. To
je neophodan čin za zdravlje čovečanstva.
Nastala je tišina. Hulio i Arhensola su začuđeno pogledali u
ovog smirenog čoveka, koji je svoje izlaganje završio s
ratobornom arogancijom. Obojica su pogodili da je doktor došao
u posetu iz potrebe da nekome iznese svoje mišljenje i svoje
oduševljenje. A možda je u isto vreme želeo da sazna i šta oni
misle i znaju, s obzirom na mnoge masovne manifestacije u
Parizu.
‒ Ti nisi Francuz ‒ dodao je obraćajući se svome rođaku ‒ ti
si rođen u Argentini i pred tobom se može govoriti istina.
‒ A zar nisi i ti rođen tamo? ‒ upitao ga je Hulio smejući se.
Doktor s neodobravanjem odmahnu kao da je čuo nešto
uvredljivo.
‒ Ne; ja sam Nemac. Bilo gde da se neko od nas rodi uvek
pripada majci i Nemačkoj.
Zatim je nastavio obraćajući se Arhensoli:
‒ I gospodin je stranac. Potiče iz plemićke Španije, koja nam
je darivala ono najbolje što ima: kult časti i duh viteštva.
Španac je hteo da se pobuni, ali ga mudrac spreči dodajući
učenim tonom:
‒ Vi ste bili bedni Kelti, utopljeni u prostotu jedne niže rase i
pomešani s rimskim latinizmom, što je još više ojadilo vaš
položaj. Srećom, Goti kao i drugi narodi naše rase pokorili su ih i
udahnuli im ljudsko dostojanstvo. Ne zaboravite, mladiću, da su
Vandali bili dedovi današnjih Prusa.
Arhensola ponovo zausti da nešto kaže, ali mu prijatelj dade
znak da ne prekida profesora. A ovaj kao da je zaboravio na
prethodnu uzdržanost pa se zaneo sopstvenim rečima.
‒ Hajde da navedemo velike događaje ‒ nastavio je. ‒ Srećnici
smo mi koji smo se rodili u današnje vreme, najinteresantnije u
istoriji. Čovečanstvo u ovim trenucima menja pravac. Sada
otpočinje prava civilizacija.
Sledeći rat će, po njegovom mišljenju, biti kraći nego što je
ikad bio. Nemačka se pripremila za ostvarenje presudnog čina
tako da svetska ekonomija neće doživeti dugotrajan poremećaj.
Dovoljno će joj biti mesec dana da pokori Francusku,
najužasnijeg među svojim protivnicimaa. Onda će krenuti na
Rusiju koja, spora u svojim pokretima, neće moći da se
suprotstavi brzom odbranom. Na kraju će napasti ponosnu
Englesku, izolujući je na njenom arhipelagu kako svojim
uticajem ne bi više bila prepreka germanskom progresu. Ova
serija brzih napada i vatrenih pobeda biće potrebni samo da bi
se omogućilo da se leto nastavi svojim tokom. A sledeće jeseni
padanje lišća pozdravljaće konačan trijumf Nemačke.
Sa ubeđenošću univerzitetskog profesora, koji ne očekuje da
ga slušioci opovrgnu, objašnjavao je nadmoćnost germanske
rase. Ljudi su podeljeni u dve grupe, u zavisnosti od oblika
lobanje: dolikocefale i brakicefale, što će reći na one sa
duguljastom glavom i one sa kratkom lobanjom. Druga naučna
diferencijacija ih je podelila na plavokose i crnokose. Dolikocefali
su predstavljali čistotu rase i superioran um. Brakicefali su bili
mestici, odnosno mešanci sa svim odlikama degenerisanosti.
German, dolikocefal, po svom savršenstvu jedini je naslednik
prvobitnih arijevaca. Svi drugi narodi, naročito oni s juga
Evrope, poznati kao Latini, pripadaju degenerisanoj ljudskoj rasi.
Španac više nije mogao da se uzdržava. Ali šta ako su ove
rasističke teorije zastarele kod onih koji nisu stvorili nijednu
osobu osrednje inteligencije! Šta ako ne postoji nijedna čista
nacija, pošto sve one imaju na hiljade mešavina u svojoj krvi
nakon tolikih istorijskih ukrštanja! Mnogi Nemci poseduju iste
etničke osobine koje profesori pripisuju nižim rasama.
‒ Tu ima nečega ‒ reče Hartrot. ‒ Ipak, iako germanska rasa
nije čista ona je manje nečista od ostalih i njoj dolikuje da vlada
svetom.
Glas mu je bio zajedljiv i oštar dok je govorio o Keltima,
naseljenicima južnih zemalja. Oni su unazadili čovečanstvo,
usmeravajući ga u pogrešnom pravcu. Kelt je individualac i
prema tome nepouzdan revolucionar koji teži jednakosti. Osim
toga, on je human i od milosrđa pravi vrlinu, štiteći opstanak
slabih koji ničemu ne služe.
Plemeniti German iznad svega stavlja red i silu. Prirodnim
poretkom stvari izabran je da upravlja uškopljenim, odnosno
evnuhskim rasama, poseduje sve vrline koje odlikuju vođe.
Francuska revolucija je jednostavno bila sudar između Germana
i Kelta. Francusko plemstvo vodi poreklo od nemačkih ratnika
ustoličenih u zemlji nakon invazije nazvane varvarskom.
Buržoazija i narod su predstavljali galsko-keltski element. Niža
rasa je pobedila superiornu, dezorganizujući zemlju i
narušavajući svetski poredak. Keltizam je bio izum demokratije,
doktrina socijalista, anarhije. Ali kucnuće čas germanskog
oporavka i nordijska rasa ponovo će uspostaviti red pošto ju je
za to odredio Bog, sačuvavši njegovu neporecivu nadmoć.
‒ Jedan narod ‒ dodao je ‒ može da pretenduje na velike
ciljeve samo ako je u osnovi i suštini germanski. Što je manje
germanski to je i rezultat manje civilizacijski. Mi predstavljamo
aristokratiju čovečanstva, „so zemlje” kao što je rekao naš
Vilhelm.
Arhensola je zapanjeno slušao ove gorde tvrdnje. Svi veliki
narodi su prošli kroz imperijalističku groznicu. Grci su težili
hegemoniji zato što su bili najcivilizovaniji i verovali da su
najsposobniji da civilizuju druge. Rimljani su, kada su osvojili
zemlje, uveli pravo i zakone. Francuzi, narod revolucije i
Imperije, pravdali su svoja osvajanja željom da ljudima donesu
slobode i poseju nove ideje. Čak i Španci XVI veka, kada su
ratovali sa pola Evrope za versko ujedinjenje i uništenje
krivoverja, činili su to zarad pogrešnog ideala, mračnog ali
nesebičnog.
U istoriji su svi započinjali ratove zarad nečega što su
smatrali plemenitim i što je bilo iznad njihovih interesa. Jedino
je Nemačka ovog profesora naumila da se nametne svetu u ime
superiornosti svoje rase, superiornosti koju niko nije
prepoznavao i koju je ona sam sebi pripisala, dajući svojim
tvrdnjama glazuru lažne nauke.
‒ Do sada, ratovi su bili vojnički ‒ nastavio je Hartrot. Ovaj
koji će sada započeti biće vojnički i akademski. U njegovoj
pripremi Univerzitet učestvuje ništa manje od Generalštaba.
Germanska nauka, najbolja među svim, zauvek je povezana sa
onim što latinski revolucionari s prezrenjem nazivaju
militarizmom. Sila, gospodarica sveta, ona koja stvara zakone,
određuje našu civilizaciju, jedina je istina. Naše vojne snage su
predstavnici naše kulture i za nekoliko nedelja svet će biti
oslobođen od keltske dekadencije, osavremenjujući se.
Izvanredna budućnost njegove rase ispoljiće se kroz poetičan
entuzijazam. Vilhelm I, Bizmark, svi heroji pobeda u prošlosti u
njemu su budili veliko poštovanje, ali je o njima govorio kao o
bogovima na umoru, čije je vreme prošlo. Oni su bili slavni
dedovi sa skromnim , koji su se ograničavali na proširivanje
granica da bi stvorili jedinstvenu imperiju, kočeći kasnije svojom
mudrom opreznošću sve odvažne poteze novih generacija.
Njihove ambicije nisu dosezale dalje od kontinentalne
hegemonije... Ali se zatim pojavio Vilhelm II, iskompleksirani
heroj kome je bila potrebna država.
‒ Moj učitelj Lampreht ‒ rekao je Hartrot ‒ uradio je portret
njegove uzvišenosti: To je tradicija i budućnost, red i
neustrašivost. Ubeđen je da predstavlja monarhiju, zahvaljujući
Bogu, isto kao i njegov deda. Ali njegova oštroumna i sjajna
inteligencija prepoznaje i prihvata novitete modernog vremena.
Dok je s jedne strane romantik, feudalac i podržavalac
zemljoradničkih konzervativaca on je u isto vreme i čovek
sadašnjice: traži praktična rešenja i pokazuje utilitaran duh
poput Amerikanaca. Kod njega su uravnoteženi instinkt i razum.
Nemačka, predvođena ovim herojem, krenula je okupljajući
svoje snage i prepoznavajući pravi put. Univerzitet je to podržao
čak sa više entuzijazma nego vojne snage. Zašto gomilati tolike
agresivne snage i držati ih dokone? Nemačkom narodu bi priličila
Imperija. Istoričari i filozofi, Trajčkeovi sledbenici, preuzeće na
sebe uvođenje zakona što bi opravdavalo ovu dominaciju svetom.
I Lampreht, istoričar psihologije, lansirao je, kao i drugi
profesori, verovanje u apsolutnu nadmoć germanske rase.
Ispravno bi bilo da ona zavlada svetom jer jedino ona raspolaže
silom. Ova „telurska germanizacija” donela bi ogromne blagodeti
ljudskom rodu. Planeta bi bila srećna pod dominacijom naroda
koji je rođen za gospodara.
Nemačka država, potencija „pipak” svojom slavom zasenila bi
najslavnije imperije iz prošlosti i sadašnjosti. Got mit uns.10
 ‒ Ko bi mogao da negira, kao što kaže moj maestro, da postoji
Bog germanskih hrišćana, „veliki saveznik”, koji se našim
stranim neprijateljima pokazuje kao moćno i divljenja vredno
božanstvo?
Denoajer je zaprepašćeno slušao svog rođaka, gledajući
istovremeno Arhensolu. A ovaj, kao da je pogledima pokušavao
da kaže nešto. „Lud je, čini mi se. Ovi Nemci su ludi od
oholosti.”
U međuvremenu, profesor je, ne mogavši da prikrije
oduševljenje, nastavio da uzdiže moć svoje rase.
Vera strada i kod najsuperiornijih umova. Zato je kajzer, po
božjem proviđenju pokazao neobjašnjiv gubitak snage. Bio je
dobar i dobrodušan. Deliciae generis humani11, kako je govorio
profesor Lason, takođe Hartrotov profesor. Iako je svojom
ogromnom moći mogao da uništi sve, on se opredelio da održi
mir. Al, narod nije želeo da se zaustavi i terao je vođu da mu
dozvoli pokret. Bilo je nemoguće zauzdati ga. „Ko ne napreduje,
taj zaostaje”, takav je bio poklič koji su pangermanisti upućivali
imperatoru. Moralo se ići napred dok se ne osvoji čitav svet.
‒ I rata će biti ‒ nastavio je. ‒ Potrebne su nam kolonije onih
drugih, zato što Bizmark, usled svoje staračke tvrdoglavosti, nije
ništa tražio kad se rešavalo pitanje svetske reparacije, puštajući
Englesku i Francusku da uzmu najbolje zemlje. Nemačkoj
moraju da pripadnu sve zemlje u kojima ima nemačke krvi i koje
su civilizovali naši preci.
Hartrot je nabrajao te zemlje. Holandija i Belgija su nemačke.
I Francuska je to, takođe, kroz franačku državu: jedna trećina
francuske krvi potiče od Germana. Italija... (ovde je profesor
zastao, setivši se da je ova država bila članica Saveza, u stvari,
nedovoljno sigurna, ali još uvek u savezništvu na osnovu
diplomatskih kompromisa. Međutim, pomenuo je Langobarde i
druge rase koje potiču sa severa). Španija i Portugalija su bile
nastanjene plavokosim Gotima i takođe su pripadale germanskoj
rasi. I kao što je većina naroda u Americi poreklom iz Španije i
Portugalije, razumljivo je što traže da im se zemlje vrate.
 ‒ Još uvek je prerano razmišljati o njima ‒ dodao je doktor
pomirljiv ‒ ali jednoga dana kucnuće čas pravičnosti. Nakon
našeg trijumfa na kontinentu imaćemo vremena da razmišljamo
o njihovoj sudbini... I Severna Amerika će morati da prihvati naš
civilizacijski uticaj. U njoj žive milioni Nemaca koji su doprineli
njenoj veličini.
Govorio je o budućim osvajanjima kao da su to modeli, na
osnovu kojih će njegova zemlja nagrađivati ostale. Te zemlje će i
dalje postojati u političkom smislu, imaće svoje vlade, ali će biti
stavljene pod upravu germanske rase, kao što je mlađima
potrebna čvrsta ruka učitelja. Formiraće se ujedinjene nacije sa
naslednim i svemoćnim predsednikom, imperatorom Nemačke,
koje će osećati blagodeti germanske kulture, radeći
disciplinovano, predvođeni njenim industrijskim vođstvom. Ali
svet je nezahvalan, i ljudska pakost se uvek opire progresu.
‒ Mi nemamo iluzija ‒ rekao je profesor sa oholim žaljenjem. ‒
Nemamo prijatelje. Svi nas ljubomorno gledaju kao opasne zato
što smo najinteligentniji, najaktivniji i što smo uspešniji od svih.
Ali, to što nas ne vole, znači da nas se plaše. Kao što kaže moj
prijatelj Man, kultura je duhovna organizacija sveta, ali
isključuje „krvavo divljaštvo” kada je ono potrebno. Kultura
oplemenjuje ono demonsko u nama i ona je iznad morala,
razuma i nauke. Mi kulturu podvodimo pod zakone.
Arhensola je nastavio da, kolutajući očima, izražava svoje
mišljenje: „Oni su ludi, ludi od gordosti... Šta čovečanstvo može
da očekuje od takvih ljudi!”
Denoajer se umešao da sa malo optimizma ublaži turoban
monolog. Rat još uvek nije objavljen: vode se diplomatski
pregovori. Možda će se sve mirno svršiti u poslednjem trenutku,
kao što se ranije dešavalo. Njegov rođak je stvari gledao malo
izopačeno usled svog agresivnog oduševljenja.
„Kako se ironično, okrutno i kiselo doktor osmehuje”,
pomislio je Arhensola koji nije poznavao starog Madarijagu,
međutim, naslutio je da bi se tako osmehivali i špekulanti, iako
nikada nije video nekog špekulanta.
 ‒ Eto rata ‒ potvrdio je . ‒ Kada sam pre petnaest dana
krenuo iz Nemačke već sam znao da je rat na vidiku.
Ubeđenost sa kojom je to rekao raspršila je sve Huliove nade.
Osim toga, uznemirilo ga je putovanje ovog čoveka pod
izgovorom da vidi svoju majku, od koje samo što se oprostio.
Kojim povodom je doktor Julijus fon Hartrot došao u Pariz?
‒ Ipak ‒ upitao je Denoajer ‒ čemu onda toliki diplomatski
susreti? Zašto se nemačka vlada meša, ma kako mlako, u sukob
između Austrije i Srbije? Zar ne bi bilo bolje da objavi rat
otvoreno?
Profesor je jednostavno odgovorio:
‒ Naša vlada, nesumnjivo, želi da ga drugi objave. Uloga
napadnutog uvek je najzahvalnija i opravdava sva naknadna
rešenja, ma koliko ekstremno izgledala. Tamo imamo ljude koji
žive dobro i ne žele rat. Zgodno je ubediti ih da su nam
neprijatelji oni koji nas optužuju, da bi osetili potrebu da se
brane. Jedino superiorni umovi mogu da dođu do uverenja da se
velika dostignuća postižu samo mačem, i da je rat, kako je
govorio naš veliki Trajčke, najuzvišenija forma progresa.
Ponovo se zlobno nasmejao. Moral je, po njemu, važan za
pojedinca, jer ga uči poslušnosti i disciplinovanosti. Međutim,
moral ometa vlade i treba ga ukloniti kao beskorisnu prepreku.
Za jednu državu ne postoji ni istina niti laž: ona prepoznaje
samo pogodnost i korisnost stvari. Slavni Bizmark, da bi
nastavio rat protiv Francuske, na temelju nemačke veličine, nije
se ustručavao da falsifikuje jednu telegrafsku depešu.
‒ I prepoznaćeš najvećeg heroja naših vremena. Istorija
blagonaklono gleda na njegove poduhvate. Ko može da osudi
onoga ko trijumfuje? Profesor Hans Delbruk je s pravom
napisao: Blagoslovena bila ruka koja je falsifikovala telegram
Emse!
Valjalo bi da rat izbije odmah, sada kada su za Nemačku
prilike povoljne, a njeni neprijatelji neoprezni. Bio bi to
preventivni rat, po preporuci Bernardija i drugih slavnih
sunarodnika. Opasno bi bilo čekati da se neprijatelji pripreme i
da ga oni objave. Osim toga, kakve prepreke za Nemce mogu da
predstavljaju pravda i druge laži koje su izmislili nemoćni narodi
da bi odbranili svoju bedu? Imaju silu a sila uspostavlja nove
zakone. Ako pobede, neće morati da polažu račune istoriji za ono
što su učinili. Nemačka bi bila pobednica, a sveštenici svih vera
bi na kraju svojim crkvenim himnama slavili blagosloven rat
ukoliko bi on doveo do trijumfa.
‒ Mi ne ulazimo u rat da bismo kaznili Srbe za ubistvo
prestolonaslednika niti da bismo oslobodimo Poljake ili druge
narode koje ugnjetava Rusija, da bismo zatim uživali u klicanju
našoj nepristrasnoj velikodušnosti. Želimo da ga povedemo zato
što smo najbolji narod na Zemlji i zato što treba da proširimo
svoju aktivnost na čitavu planetu. Nemačka je dočekala svojih
pet minuta. Hoćemo da zauzmemo mesto vrhunskog upravljača
svetom kao što ga je Španija okupirala u ranijim vekovima, zatim
Francuska a sada Engleska. Ono što su ti narodi uspeli
pripremajući se mnogo godina, mi ćemo postići za četiri meseca,
zastava Imperije zavijoriće se morima i nacijama; sunce će
obasjavati velika krvoprolića... Stari Rim, nasmrt bolestan,
nazvao je Germane varvarima, koji su im iskopali grobnice. I
sadašnji svet će pohrliti u smrt i sigurno će nas nazvati
varvarima... Neka im bude! Kada germanski varvari pokore
Tanger i Tulon, Antverpen i Kale, tada ćemo o tome pričati
opširnije... Imamo silu a onaj ko ima silu taj ne raspravlja, niti
obraća pažnju na reči... Sila! Ona je divna: jedina reč koja zvuči
sjajno i jasno... Sila! Jedan udarac sigurnom rukom i sve
nedoumice se razrešavaju.
‒ Ali, zar si toliko siguran u pobedu? ‒ upitao je Denoajer. ‒
Ponekad sudbina dovede do užasnih iznenađenja. Postoje
skrivene sile na koje ne računamo i koje poremete najbolje
planove.
Doktorov osmeh je sada bio još prezriviji. Sve je proučeno i
predviđeno od početka do kraja, germanski precizno. Koga imaju
pred sobom? Najjeziviji neprijatelj je Francuska, nemoćna da
pruži otpor uticajima moralne iznemoglosti, stradanjima,
junaštvu i nevoljama rata; narod, fizički oslabljen, zaražen
revolucionarnim duhom sklon je uzdržavanju od upotrebe oružja
usled preterane ljubavi prema udobnosti i blagostanju.
‒ Naši generali ‒ nastavio je ‒ ostaviće ih u takvom stanju da
se više nikada neće usuditi da nam stanu na put.
Ostaje Rusija, ali njene amorfne mase sporo se okupljaju i
teško pokreću. Državni vrh Berlina je sve pripremio hronološki,
da porazi Francusku za četiri nedelje, da prebaci zatim svoje
ogromne snage protiv ruske imperije, pre nego što ova krene u
akciju.
– Dokrajčićemo medveda, pošto zavrnemo šiju petlu ‒
potvrdio je profesor pobedonosno.
Ali, primetivši negodovanje svog rođaka, brzo je nastavio:
‒ Znam šta ćete mi reći. Ostaje onaj drugi neprijatelj: onaj
koji još uvek nije uskočio u arenu, ali svi Nemci ga očekuju.
Prema njemu osećamo veću mržnju nego prema drugima jer je od
naše krvi i jer je izdajnik naše rase...Ah, kako ga preziremo!
I u tonu kojim je izgovorio ove reči zatitrale su mržnja i želje
za osvetom, koji začudiše dvojicu slušalaca.
‒ Čak i ako nas Engleska napadne ‒ nastavio je Hartrot ‒ ni
tada nećemo odustati od pobede. Taj protivnik nije gori od
ostalih. Već čitav vek vlada svetom. Sa padom Napoleona, na
Kongresu u Beču uspostavio je hegemoniju nad kontinentom i
boriće se da je sačuva. Ali, kolika je njegova snaga? Kako kaže
naš Bernardi, engleski narod je narod rentijera i sportista.
Njegova vojska se sastoji od škarta nacije. Državi nedostaje
vojnički duh. Mi smo narod ratnika i biće nam lako da pobedimo
Engleze, oslabljene usled pogrešne životne koncepcije.
Doktor načas zastade, a onda dodade:
‒ Osim toga, računamo i na unutrašnju korupciju naših
neprijatelja kao i na nedostatak jedinstva. Bog će nam pomoći,
stvarajući haos kod tih omraženih naroda. Neće proći mnogo
vremena kad će se osetiti njegova ruka. U Francuskoj će buknuti
revolucija u isto vreme kad i rat. Parižani će podizati barikade na
ulicama: u narodu će zavladati anarhija. Tunis, Alžir i drugi
posedi podići će se protiv metropole.
Arhensola se ovom podsmehnu u sebi agresivnim
skepticizmom.
‒ Ponavljam ‒ insistirao je Hartrot ‒ ova zemlja će ovde
doživeti revoluciju, a u svojim kolonijama pobune. Dobro znam
šta govorim... U Rusiji će takođe buknuti revolucija, revolucija
pod crvenom zastavom, koja će cara naterati da nas na kolenima
moli za milost. Treba samo pročitati u novinama o nedavnim
štrajkovima u Sankt Peterburgu, o demonstracijama povodom
posete predsednika Poenkarea... Engleska će doživeti da njene
kolonije odbiju da joj pruže pomoć. Indija će se podići protiv nje,
a Egipat će shvatiti da je došao trenutak za oslobađanje.
Hulio je delovao zadivljeno ovim tvrdnjama, koje su iznošene
sa akademskom pouzdanošću. Arhensola ga je skoro nervirao
svojim skepticizmom, jer je nastavio da posmatra profesora
drsko, ponavljajući pogledom: „On je lud, lud od gordosti.” Ovaj
čovek mora da ima ozbiljne motive da bi iznosio tako zloslutna
predviđanja. Njegov boravak u Parizu bio je za Denoajera
neobjašnjiv koliko i njegove misteriozne reči.
‒ Ali narodi će se braniti ‒ odgovorio je ovaj svome rođaku. ‒
Pobeda neće biti tako laka kao što ti zamišljaš.
‒ Da, braniće se. Borba će biti žestoka. Izgleda da je
Francuska poslednjih godina povela više računa o svojoj vojsci.
Naići ćemo na izvestan otpor; trijumf će biti teži ali ćemo
pobediti... I ne slutite dokle doseže ofanzivna snaga Nemačke.
Niko izvan njenih granica ne zna tačno. Kada bi naši neprijatelji
mogli da sagledaju svu njenu snagu, pali bi na kolena,
uzdržavajući se od uzaludnog žrtvovanja.
Zaćutaše. Julijus fon Hartrot je delovao zamišljeno. Setivši se
temelja akumuliranih snaga svoje rase pao je u nekakav
mističan zanos.
‒ Preliminarna pobeda je ‒ reče odjednom ‒ u neku ruku već
postignuta. Neprijatelji nas mrze, ali se ugledaju na nas. Sve što
na sebi ima nemačku marku, traži se u svetu. Iste one zemlje
koje pokušavaju da se odupru našem oružju, podražavaju naše
metode na svojim univerzitetima i dive se našim teorijama, čak i
onima koje nisu postigle uspeh u Nemačkoj. Mnogo puta se
među sobom smejemo, poput rimskih vračeva, primećujući sa
koliko servilnosti nas slede...
Arhensola je prvi put pogledom i držanjem odobravao
Hartrotu. Baš ono što je rekao: svet je žrtva „nemačkog
praznoverja”. Zbog intelektualnog kukavičluka, straha od sile,
divilo se svemu što je germanskog porekla bez imalo razboritosti;
divilo se sveukupnoj snazi slave: zlatu zamućenom kamenim
škriljcima. Takozvani Latini, prepuštajući se ovom divljenju,
sumnjali su u sopstvene snage sa iracionalnim pesimizmom. Oni
su prvi objavili sopstvenu smrt. A ponosni Germani nisu morali
ništa više da urade nego da ponavljaju reči tih pesimista da bi
učvrstili verovanje u svoju superiornost.
Sa južnjačkom strašću koja prelazi iz jedne u drugu krajnost,
bez gradacije, mnogi Latini su obznanili da u budućem svetu
neće biti mesta za latinska društva, u potpunoj agoniji, dodajući
da je samo Nemačka sačuvala latentne civilizacijske snage.
Francuzi, najglasniji među njima, zapadali su u najveća
preterivanja, ne shvatajući da postoji neko ko ih čuje s druge
strane vrata; godinama su ponavljali da je Francuska u
potpunom rasulu i da joj preti propast. Zašto su se kasnije ljutili
na neprijatelje koji su ih omalovažavali? Kako to da ovi nisu
učestvovali u njihovim verovanjima?
Profesor, shvativši pogrešno nemo odobravanje ovog mladića
koji ga je do tada slušao sa neprijateljskim osmehom, dodao je:
‒ Već je došlo vreme da se u Francuskoj izvede probni ogled
nemačke kulture, koju bismo uveli kao pobednici.
Ovde ga je Arhensola prekinuo. – A šta ako nemačka kultura
ne postoji, kao što tvrdi jedan slavni Nemac? – Morao je da se
usprotivi ovom umišljenom učenjaku koji ih je oneraspoložio
svojom nadmenošću. Hartrot je skoro skočio sa stolice kad je
čuo takve sumnje.
‒ Koji je to Nemac?
‒ Niče!
 Profesor ga je sažaljivo pogledao. – Niče je rekao ljudima:
„Budite nesalomivi”, potvrđujući da „dobar rat opravdava svoj
cilj”. Hvalio je Bizmarka; učestvovao je u ratu sedamdesetih;
veličao je Nemca kada je govorio o „nasmejanom lavu” i
„plavokosoj zveri”. Ali ga je Arhensola slušao mirno kao da stupa
na siguran teren. Ah, ona prijatna popodnevna čitanja kraj
ognjišta u ateljeu i slušanja dobovanja kiše na prozorskom
staklu...!
‒ Filozof je to rekao ‒ odgovorio je ‒ a rekao je još štošta, kao
svi oni koji mnogo razmišljaju. Njegova doktrina se odnosi na
ponos ali na individualni ponos, ne na ponos nacije niti rase. On
je uvek govorio protiv „rasnih obmana”.
Arhensola se prisećao reč po reč svoga filozofa. Jedna
kultura, po njemu, predstavlja „jedinstvo stila u svim oblastima
života”. Nauka ne obuhvata kulturu. Veliko znanje može da bude
praćeno velikim varvarstvom usled nedostatka stila ili haotične
zbrke stilova. Po Ničeovom mišljenju, Nemačka nije imala
sopstvenu kulturu usled nedostatka stila. „Francuzi su”, govorio
je, „na čelu jedne autentične i bogate kulture, ma kakve bile
njene vrednosti, i sve do sada svi smo se koristili njome”. Mržnja
koja su ispoljavali prema drugima, okrenula se prema njima
samima. „Ne mogu da podnesem život u Nemačkoj. Duh
servilnosti i pohlepe izbija na sve srane. Ja ne verujem ni u šta
drugo osim u francusku kulturu i sve drugo što se zove evropska
kultura deluje mi lažno. Retki slučajevi visoke kulture na koja
sam nailazio u Nemačkoj, bili su francuskog porekla.”
‒ Vama je sigurno poznato ‒ nastavio je Arhensola ‒ da se u
prepirci sa Vagnerom, zbog preteranog germanizma u njegovoj
umetnosti, zalagao za uvođenje više sredozemnog duha u miziku.
Njegov ideal je bila jedinstvena kultura za celu Evropu, ali
kultura koja će u osnovi biti latinska.
Julijus fon Hartrot je prezrivo odgovorio, ponavljajući ono što
je već rekao, ali ovoga puta na španskom jeziku. – Ljudi koji
mnogo razmišljaju svašta kažu. Osim toga, Niče je pres smrt bio
potpuno dementan i nikad nije bio univerzitetski profesor. Slavu
je stekao u inostranstvu... – i više nije obraćao pažnju na ovog
mladića, kao da je izvetrio nakon svojih smelih opaski. Svu
pažnju je sada usmerio na Denoajera.
‒ Ova zemlja ‒ nastavio je ‒ nosi smrt u svojoj utrobi. Kako
ne poverovati da će u njoj izbiti revolucija neposredno pred
izbijanje rat...? Ti nisi prisustvovao uličnim nemirima povodom
procesa Kajluu. Reakcionari i revolucionari su napadali jedni
druge do pre tri dana. Ja sam ih video kako su se nademtali
vičući i pevajući himne, kako su se tukli nasred ulice. A ova
razlika u mišljenjima bitće još naglašenija kada naše trupe pređu
granice. Biće to građanski rat. Antimilitaristi su vapili za pomoć,
verujući da vlada ima moć da izbegne sukob... Država
degenerisana usled demokratije i kompleksa manje vrednosti,
željna svakojakih sloboda! Mi smo jedini slobodan narod u svetu,
jer znamo da budemo poslušni.
Hulio se nasmejao na taj paradoks. Zar su Nemci jedini
slobodan narod!
‒ Tako je ‒ potvrdi energično Fon Hartrot. ‒ Imamo slobodu
koja priliči jednom velikom narodu: ekonomsku i intelektualnu.
‒ A šta je sa političkom?
Profesor je prihvatio ovo pitanje sa omalovažavanjem.
‒ Politička sloboda! Samo dekadentni i nepouzdani narodi,
inferiorne rase, nespokojni zbog jednakosti i demokratske
konfuzije pričaju o političkoj slobodi. Nama Nemcima ona nije
potrebna. Mi smo narod gospodara koji poznaje hijerarhiju i želi
da ga vode oni koji su rođeni kao superiorni. Mi posedujemo
poseban dar za organizaciju.
U tome je, po doktoru, velika nemačka tajna i kad germanska
rasa bude preuzela vlasništvo nad svetom, deliće s njim sva
svoja otkrića. Narodi će biti organizovani tako da će svaka
individua pružati najviše što mogu u korist društvene zajednice.
Ljudi će bti podeljeni prema vrstama delatnosti kojima se bave,
slušaće kao mašine vrhovne naredbe i davaće najveći mogući
doprinos kroz svoj rad: u tome se sastoji savršena država.
Sloboda predstavlja potpuno promašenu ideju ako nije praćena
valjanim razlogom koji će je učiniti korisnom.
Dva prijatelja su začuđeno slušala opis budućnosti koju je
svetu nudila nemačka superiornost. Svaki pojedinac će biti
uključen u intenzivnu proizvodnju, kao deo povrtnjaka iz kojeg
vlasnik želi da izvuče najveći prinos povrća. Čovek pretvoren u
mašinu... ni približno vojnim operacijama čiji rezultati nisu
odmah vidljivi... A narod koji je proklamovao ovaj mračan ideal
onaj je isti kome pripadaju filozofi i sanjari što su nutrenje i
razmišljanje stavljali na prvo mesto u svom životu!
Hartrot je ponovo insistirao na inferiornosti neprijatelja svoje
rase. Za borbu je potrebna vera, nepokolobljevo poverenje u
nadmoćnost sopstvenih snaga.
‒ U ovom času u Berlinu svi prihvataju rat, svi su sigurni u
uspeh, dok ovde... Ne kažem da se Francuzi plaše. Imaju
herojsku prošlost koja ih u izvesnim trenucima prodrma. Ali su
potišteni i može se naslutiti da bi podneli svaku žrtvu samo da
izbegnu ono što će ih snaći. Narod će u prvom trenutku sa
oduševljenjem uzvikivati kao što uvek uzvikuje pred ono što ih
vodi u propast. Više klase ne veruju u budućnost: ćute ili lažu,
ali se kod svih nazire predosećaj užasa. Juče sam razgovarao sa
tvojim ocem. On je Francuz i bogat je. Besan je na vlasti svoje
zemlje jer je izlažu opasnosti u evropskim sporovima oko
odbrane dalekih zemalja u kojima Francuska nema interesa.
Ljuti se na ushićene patriote, koji su podržavali jaz između
Nemačke i Francuske, onemogućavajući pomirenje. Kaže da
Alzas i Lorena ne vrede koliko bi koštao rat i gubitak u ljudstvu i
novcu... Prepoznaje našu veličinu: tvrdi da smo napredovali tako
brzo da ostali narodi nikad ne bi mogli da nas dostignu... Tako
misle mnogi drugi: svi oni koji su zadovoljni svojim blagostanjem
i koji se plaše da ga ne izgube. Veruj mi: zemlja koja sumnja i
plaši se rata, pobeđena je još pre prve bitke.
Hulio je pokazivao izvesnu uznemirenost kao da je imao
nameru da prekine razgovor.
‒ Pusti mog oca. Danas kaže tako zato što rat još nije počeo i
što ima potrebu da protivreči, da se ljuti na sve što je u
njegovom dometu. Možda će sutra reći nešto sasvim suprotno...
Moj otac je Latin.
Profesor je pogledao na svoj sat. Trebalo je da krene: ostalo
mu je još mnogo toga da uradi pre nego što pođe na stanicu.
Nemci nastanjeni u Parizu priključili su se velikim strankama
kao da je među njima kružila neka tajna naredba. Tog
popodneva će se pridružiti poslednji koji su se očigledno još uvek
nalazili u prestonici.
‒ Došao sam da te vidim iz porodičnih razloga, jer mi je
dužnost da upozorim. Ti si stranac i ništa te ne zadržava ovde.
Ako želiš da prisustvuješ jednom velikom istorijskom događaju, ti
ostani. Ali bolje bi ti bilo da odeš. Rat će biti žestok, veoma
žestok, a ako Pariz namerava da pruži otpor kao ranije,
prisustvovaćemo užasnim događajima. Borbena ofanzivna
sredstva mnogo su se promenila.
Denoajer se ponašao nezainteresovano.
‒ Isti sikao tvoj otac ‒ nastavio je profesor. ‒ Sinoć su mi on i
tvoja porodica odgovarali na isti način. Čak i moja majka bi
radije da ostane pored svoje sestre, govoreći da su Nemci veoma
dobri, veoma civilizovani i da ih se ne treba plašiti kad pobede.
Kao da je profesora zabrinulo ovo dobro mišljenje.
‒ Ne shvataju šta znači moderan rat, ne znaju da su se naši
generali obučili veštini brzog i neustrašivog savladavanja
neprijatelja. Zastrašivanje je jedino pravo sredstvo jer narušava
svest protivnika, parališe njegovo reagovanje, pretvara njegov
otpor u prah. Što je rat brži to će kraće trajati: okrutno
kažnjavanje je humano postupanje. Nemačka će biti okrutna
kako do sada nikad nije bila da se borba ne bi produžila.
Ustao je, potraživši štap i slamnati šešir. Arhensola ga je
gledao otvoreno neprijateljski. Prolazeći pored njega, profesor je
samo kruto i oholo klimnuo glavom.
Nakon toga uputio se prema vratima u pratnji rođaka.
Rastanak je bio kratak.‒ Ponoviću ti moj savet. Ako ne voliš
opasnosti, idi. Možda se varam, ali možda će se ovaj narod,
svestan svoje uzaludne odbrane, dobrovoljno predati... U
svakom slučaju, videćemo se uskoro. Voleo bih da se vratim u
Pariz kada se zastava Imperije bude zavijorila na Ajfelovoj kuli.
Posao od tri-četiri nedelje. Do početka septembra u svakom
slučaju.
Francuska će nestati; za doktora, predstojala joj je
nesumnjiva propast.
‒ Ostaće Pariz ‒ dodao je ‒ ostaće Francuzi jer jedan narod ne
može tako lako da iščezne; ali zauzeće mesto koje im priliči. Mi
ćemo vladati svetom; oni će se posvetiti smišljanju mode,
pobrinuće se da boravak stranaca u ovom gradu učine
zabavnim, a na intelektualnom planu stimulisaćemo ih da
obrazuju dobre glumce, da pišu zabavne romane i izvode ljupke
komedije... Ništa više.
Denoajer se smejao dok je stezao ruku svoga rođaka, praveći
se da njegove reči smatra besmislenim.
‒ Govorim ozbiljno ‒ nastavio je Hartrot. ‒ Poslednji dani
Republike Francuske, kao značajne države, odsanjani su. Video
sam je izbliza i ne zaslužuje drugačiju sudbinu. Gore vladaju
haos i nedostatak poverenja, a dole jalov entuzijazam.
Kad je okrenuo glavu ponovo je video Arhensolin osmeh.
‒ A mi to donekle razumemo ‒ dodao je agresivno. ‒ Navikli
smo da proučavamo narode iz prošlosti, da ih proučavamo u
sitne detalje i zato jednim jedinim pogledom možemo da
prepoznamo psihologiju onih koji još uvek postoje.
Boem je poverovao da posmatra nekog hirurga koji govori
prikladno misterioznim namerama prema lešu. A šta je znao o
životu ovaj umišljeni tumač uništenih dokaza!
Kada su se vrata zatvorila, krenuo je prema svom prijatelju
koji je ponovo klonuo duhom. Arhensola nije više mislio da je
doktor Julijus fon Hartrot lud.
‒ Kakav bezumnik! ‒ uzviknuo je podigavši ruke. ‒ I kad
pomislim da na Zemlji slobodno žive ovakvi fabrikanti užasnih
laži. Ko bi rekao da pripadaju istoj zemlji koja je stvorila pacifistu
Kanta, mirnog Getea, Betovena... koja je toliko godina stvarala
one što su izgradili naciju sanjara i filozofa, nesebično predanih
stvaralaštvu za dobrobit celog sveta...
Komedija jednog nemačkog geografa ostala mu je u sećanju
kao objašnjenje: „German je dvoglavo biće. Jednom glavom sanja
i piše pesme, dok drugom razmišlja i izvršava smrtnu kaznu”.
Denoajer je pao u očajanje zbog izvesnosti rata. Ovaj profesor
mu je bio užasniji od savetnika i drugih nemačkih buržuja, koje
je upoznao na brodu. Njegova tuga nije proizilazila samo zbog
sebičnih misli da će ratna katastrofa sprečiti ostvarenje njegovih
i Margaritinih želja. Odjednom je, u tom času neizvesnosti, otkrio
da voli Francusku. U njoj je video otadžbinu svoga oca i zemlju
Velike revolucije... Iako se nikada nije mešao u političke borbe,
bio je republikanac i mnogo puta se smejao svojim prijateljima
koji su obožavali kraljeve i careve, smatrajući to kao neki znak
različitosti.
Arhensola je pokušao da ga oraspoloži.
‒ Ko zna! Ovo je zemlja iznenađenja. Francuza treba videti u
času kad pokušava da ispravi svoje nesmotrenosti. Ma šta rekao
tvoj rođak varvarin, postoji polet, postoji red. Gore od nas bi
mogli da izgledaju oni koji su živeli u vreme pre Bitke kod
Valmija. Tada je sve bilo u haosu: jedina odbrana bili su
bataljoni radnika i seljaka koji su prvi put uzeli puške u ruke.
Međutim, Evropa sa starim kraljevima čitavih dvadeset godina
nije znala kako da se oslobodi tih nepripremljenih ratnika.
 5.

Gde se pojavljuju četiri jahača apokalipse

U nastupajućim danima dvojica prijatelja vodili su grozničav

život, u znatnoj meri pogoršan brzinom kojom su se ređali
događaji. Na svakih sat vremena pojavila bi se vest ‒ u najvećem
broju slučajeva, lažna ‒ koja bi preinačavala realnost svojom
surovom neizvesnošću. Opasnost od rata je tako zaverenički
brzo nastupala kao i širenje glasina da će mobilizacija biti
objavljena svakog trenutka.
Za dvadeset četiri sata doživljavalo se nespokojstvo, strepnja i
slom živaca, ono što bi bilo normalno doživeti za godinu dana. A
te okolnosti još više su pogoršavali neizvesnost, iščekivanje
užasnog događaja još uvek nevidljivog, utučenost zbog opasnosti
koja nikako da dođe.
Istorija se širila, prelivajući se izvan svojih granica, nižući
događaje jedan za drugim poput poplavnog talasa. Austrija je
objavila rat Srbiji dok su diplomate velikih sila pokušavale da
spreče sukob. Mreža pod naponom, razapeta oko planete,
neprekidno je vibrirala u dubinama okeana i preko kopna
prenoseći nade ili pesimizam. Rusija je mobilisala deo svoje
vojske. Nemačka, koja je svoje trupe držala u pripravnosti pod
izgovorom da vrši manevre, proglasila je stanje „ratne pretnje” u
zemlji. Austrijanci su, ne čekajući ishod diplomatskih pregovora,
započeli bombardovanje Beograda. Vilhelm II je, strahujući da će
se intervencijom sila rešiti konflikt između ruskog cara i
imperatora Austrije, skrenuo tok događaja, objavljujući rat
Rusiji. Kasnije se Nemačka izolovala, presecajući telegrafske
linije kako bi učinila tajnovitim svoje osvajačke snage.
Francuska je prisustvovala ovoj lavini događaja uzdržana na
rečima i ispoljavanju poleta. Jedna hladna i dostojanstvena
odluka potajno je sve ohrabrivala. Dve generacije su došle na
svet, prihvatajući da širom otvorenih očiju i hladne glave gledaju
na rat, koji jednom može prisilno izbiti. Niko ga nije želeo:
nametali su ga protivnici. Ali su ga svi prihvatali sa čvrstom
namerom da ispune svoju dužnost.
Pariz je ćutao tokom dana, ozlovoljen svojim brigama. Samo
su grupe zanesenih patriota, sledeći trobojnu zastavu, prolazile
Trgom Konkord, da bi klicale „živeo” ispred statue Strasbura.
Ljudi su pristizali na ulice prijateljski raspoloženi. Svi su se
poznavali iako se nikada nisu videli. Pogledi su im se privlačili;
kao da su se osmesi razmenjivali sa simpatijama prema
zajedničkoj ideji. Žene su bile tužne, ali su pričale glasno da bi
prikrile emocije. U dugom letnjem sumraku bulevari su se punili
svetom. Udaljena predgrađa slivala su se ka centru grada kao u
dane gotovo zaboravljenih revolucija. Okupljale su se grupe,
stvarajući nepreglednu gungulu iz koje su izbijali uzvici i pesme.
Demonstranti su prolazili centrom ispod tek upaljenih
električnih svetiljki. Defile se produžio do ponoći, a državna
zastava se pomaljala iznad mase koja se kretala, praćena
zastavama drugih naroda.
U jednoj od takvih noći iskrenih zanosa, dvojica prijatelja su
čuli neočekivanu i besmislenu vest: „Ubili su Žoresa”. Grupe su
je ponavljale sa čuđenjem koje je delovalo kao da žele da
savladaju bol: „Ubijen Žores! Zašto?” Zdrav razum naroda, koji
instinktivno traži objašnjenje za sve zločine, ostao je zapanjen,
ne mogavši da se snađe. Narodni vođa je ubijen upravo u
trenutku kad su njegove reči bile najpotrebnije da zapale mase!
Arhensola je odmah pomislio na Černova: „Šta li bi rekao naš
komšija?” Ljudi koji su održavali javni red plašili su se revolucije.
Denoajer je u jednom trenutku poverovao da će se ostvariti
mračna predviđanja njegovog rođaka. Ovo ubistvo, sa
odgovarajućim represalijama, moglo bi da bude znak građanskog
rata. Ali mase ljudi, iznurene bolom zbog smrti svog heroja,
ostale su skamenjene u tragičnoj tišini. Svi su videli nešto više
od mrtvaca, videli su sliku otadžbine.
Sledećeg jutra, opasnost se raspršila. Radnici su pričali o
generalima i o ratu, pokazujući jedni drugima svoje vojne
knjižice, navodeći datum polaska u rat nakon objavljivanja
mobilizacije: „Ja odlazim drugog dana.” „Ja prvog.” Oni iz
redovne vojske kojima je bilo dozvoljeno da ostanu u svojim
kućama, bili su pozivani pojedinačno u svoje kasarne. Događaji
su se nizali užurbano, svi u jednom pravcu: u pravcu rata.
Nemci su upali u Luksemburg, Nemci su se usudili da krenu
prema granicama Francuske, dok je nemački ambasador još
uvek bio u Parizu, obećavajući mir. Dan posle Žoresovog ubistva,
prvog avgusta popodne, mnoštvo ljudi se okupilo oko nekoliko
papirića ispisanih rukom, očigledno u žurbi. Ti proglasi su
prethodili mnogo većim, štampanim, s dve zastavice u zaglavlju.
„Evo, stiglo je, gotovo je...” Stiglo je saopštenje za sveopštu
mobilizaciju. Čitava Francuska je posegla za oružjem. A grudi su
se širile od uzdaha olakšanja. Oči su blistale od zadovoljstva.
Došao je kraj noćnoj mori! Poželjnija je bila i surova stvarnost
nego osećaj neizvesnosti, koja se produžavala iz dana u dan kao
da se radilo o nedeljama.
Uzalud se predsednik Poenkare, ohrabren poslednjom
nadom, obratio Francuzima da bi im objasnio da „mobilizacija
nije rat” i da je poziv na oružje samo preventivno sredstvo. „To je
rat, neizbežan rat”, govorile su mase sa fatalističkim osećanjem.
A oni koji je trebalo da krenu te iste noći ili sutradan, pokazivali
su najviše poleta i hrabrosti: „Kad nas već traže, dobiće nas.
Živela Francuska”. El kanto de partida , španska himna marša
dobrovoljaca Prve revolucije bila je otrgnuta od zaborava
zahvaljujući instinktu naroda koji, u kritičnim trenucima,
pretvara svoj glas u pesmu. Stihovi konvencionalnog Šenijea
prilagođeni muzici užasnog rata odjekivali su ulicama
istovremeno s Marseljezom.

La République nous apelle,

Sachons vaincre ou sachons périr;
Un français doit vivre pour elle,
Pour elle un français doit mourir.
 Mobilizacija je počela u ponoć. Nakon zalaska sunca grupe
ljudi kružile su ulicama ka stanicama. Njihove porodice su išle s
njima, noseći kofere ili torbe sa odećom. Prijatelji iz kraja su ih
ispraćali. Trobojka je bila na čelu gomile ljudi. Rezervni oficiri su
navlačili uniforme, stisnuti u odeći na koju su odavno zaboravili.
Sa stomakom utegnutim novim remenom i revolverom na boku,
išli su tražeći voz koji je trebalo da ih odveze na mesto
okupljanja. Sin jednog od njih nosio je sablju, skrivenu u
platnenim koricama. Žena, naslonjena na njegovu ruku, tužna i
ponosna u isto vreme, upućivala mu je nežnim šapatom svoje
poslednje savete.
Kružili su tramvajima, automobilima i fijakerima. U Parizu se
nikada nije videlo toliko vozila. Međutim, onaj ko je ostao bez
prevoza, uzalud bi tražio uslugu od vozača. Niko nije želeo da
vozi civila. Sva prevozna sredstva bila su na usluzi vojnicima; svi
putevi su se završavali na železničkim stanicama. Teški kamioni
vojne uprave, puni vreća, bili su pozdravljani opštim
oduševljenjem: „Živela vojska”. Vojnici u odelima mehaničara,
utegnuti, stajali su na vrhu pokretne piramide, odgovarali na
klicanje mašući i izvikujući nešto što niko nije mogao da razume.
Osećaj bratstva stvorio je beskrajnu trpeljivost. Masa se gurala
ali svi su se ponašali neuobičajeno učtivo. Vozila su su se
sudarala, ali kada bi se vozači, žustri po običaju, unervozili,
naišla bi reka ljudi i sve bi se završavalo rukovanjem. „Živela
Francuska!” Prolaznici su se provlačili između automobila,
smejući se i upućujući oštre i žestoke prekore šoferima: „Ubićete
Francuza koji traži svoj puk!” A šofer bi odgovorio: „I ja idem
kroz koji sat. Ovo mi je poslednja vožnja”. Kako se bližilo veče,
tramvaji i omnibusi vozili su sve neredovnije. Mnogi službenici
su napuštali radna mesta i odlazili da se pozdrave sa svojim
porodicama, žureći da uhvate voz. Život čitavog Pariza slio se u
pola tuceta ljudskih reka koje su se probijale u pravcu
železničkih stanica.
Denoajer i Arhensola su se sastali u jednom bulevarskom
kafeu, oko ponoći. Obojica su bili umorni od donevnih
uzbuđenja i napeti zbog bučnih i agresivnih prizora. Trebao im je
predah. Rat je bio činjenica i zbog te izvesnosti nisu želeli da
čuju nove vesti. Sedenje u kafeu im je postalo nepodnošljivo. U
vrelom i zagušljivom okruženju, posetioci su pevali i vikali,
mašući zastavicama. Sve himne iz prošlosti i sadašnjosti pevane
su u horu, praćene zveckanjem čaša i tanjirića. Publika, koja je
u neku ruku bila kosmopolitska, nabrajala je zemlje Evrope da bi
ih pozdravljala oduševljenim pokličima. Svi narodi su se , bez
izuzetka, stavili na stranu Francuske. „Živela... Živela!” Jedan
stariji par sedeo je za stolom blizu dva prijatelja. Bili su rentijeri
sređenog i osrednjeg života, koji se verovatno ne sećaju da su u
čitavom svom životu bili budni u to doba dana. Zahvaćeni
oduševljenjem izašli su se na bulevar da „vide rat izbliza”. Strani
jezik kojim su govorili susedi podstakao je kod muža zamisao da
se pokaže važnim.
‒ Verujete li da će Engleska krenuti s nama?
Arhensola je znao onoliko koliko i on, ali je autoritativno
odgovorio: – Sigurno; to je rešeno. – Starac ustade i uzviknu: –
Živela Engleska! – I pošto ga je supruga pomilovala zadivljenim
pogledom, počeo je da diriguje zaboravljenu patriotsku pesmu,
naglašavajući pokretima ruku refren, koji je samo njih nekoliko
uspelo da i
Dvojica prijatelja morali su ustanu i krenu nazad kući. Nisu
našli nijedno vozilo koje je htelo da ih primi: svi su išli u
suprotnom smeru, prema železničkim stanicama. Obojica su bili
neraspoloženi, ali Arhensola nije mogao da ćuti.
– Ah, te žene! – Denoajer je znao za njegovu čestitu vezu od
pre nekoliko meseci sa jednom pomoćnicom iz modnog salona u
Ulici Tetbu. Nedeljne šetnje u okolini Pariza, poneki odlazak u
bioskop, komentari poslednjeg romana objavljenog u nastavcima
u popularnim novinama, poljupci na rastanku, pre no što ona
uhvati noćni voz za Boa Kolomb, da prespava u očevoj kući: to je
bilo sve. Ali je Arhesola s vremenom počeo da govori ozlojeđeno o
njoj, što zreliji, to ogorčeniji. Jednog popodneva popili su aperitiv
s prijateljem Francuzom, koji je sutradan trebalo da se pridruži
svom puku. Devojka se nekoliko puta videla s njim, ne
poklanjajući mu posebnu pažnju; ali sada mu se odjednom divila
kao da je neko drugi. Te večeri je odustala od odlaska u
roditeljsku kuću; želela je da vidi početak rata. Sve troje su
zajedno jeli i sva njena pažnja je bila usmerena na onog koji je
išao u rat. Čak se naljutila, postidevši se odjednom, jer je
Arhensola u želji da ispolji svoje pravo prvenstva potražio njenu
ruku ispod stola. Za to vreme skoro da je naslonila glavu na
rame budućeg heroja, grleći ga zadivljenim pogledom.
‒ I otišli su! Otišli su zajedno! ‒ rekao je kivan. ‒ Morao sam
da ih napustim da bih prekinuo svoj tužan položaj. Toliko
uloženog truda... znog drugoga!
Za trenutak je ućutao i promenivši tok misli, dodao:
‒ Međutim, priznajem da je taj njen gest lep. Kako su žene
plemenite kada im se učini da je došao trenutak da to i pokažu
nekome...! Ona se mnogo plaši očeve ljutnje, međutim, ostala je
čitavu noć izvan kuće sa čovekom koga jedva poznaje i o kome
nije ni razmišljala tog popodneva... Ljudi osećaju zahvalnost
prema onima koji su spremni da žrtvuju svoj život, a ona,
sirotica, takođe želi da učini nešto za te koji su spremni da
poginu, da im pruži malo zadovoljstva u poslednjem času... i da
im pokloni ono najbolje što ima, ono što više nikad ne mogu
ponovo steći. Odigrala je lošu ulogu... Smej mi se, ali priznaj da
je to lepo.
Denoajer se istinski smejao zbog nesreće svog prijatelja,
uprkos tome što je i sam imao velikih nevolja koje je skrivao.
Margaritu nije video posle prvog sastanka. O njoj je imao vesti
samo preko nekoliko pisama... Prokleti rat! Kakva pometnja za
srećne ljude! Margaritina majka je bila bolesna. Bila je zabrinuta
za svog sina oficira koji je trebalo da ode prvog dana mobilizacije.
I ona je bila uznemirena zbog brata i smatrala je da je neumesno
da nastavi školovanje dok njena majka kod kuće pati. Kada li će
se okončati ovo?
On je pak bio zabrinut za onaj ček od četiri stotine hiljada
franaka, koji je doneo iz Amerike. Prethodnog dana nije mogao
da ga naplati u banci zbog nedostatka informacija. Zatim su rekli
da su dobili obaveštenje, ali mu ni tada nisu isplatili novac. Tog
popodneva, kada su banke već bile zatvorene, vlada je naprasno
donela uredbu o proglašenju moratorijuma da bi sprečila
generalni bankrot, kao posledicu finansijske panike. Kada će mu
isplatiti? Verovatno kada se završi rat, koji još nije ni počeo, a
možda nikad. Nije imao više novca u gotovini osim dve hiljade
franaka koji su mu ostali od puta. Svi njegovi prijatelji su se
našli u neprilici jer nisu mogli da podignu ušteđevinu koju su
držali u banci. Oni koji su i imali nešto novca bili su prinuđeni
da idu od radnje do radnje ili da čekaju u redu ispred vrata
banke da bi usitnili papirne novčanice. Ah, taj rat! Taj glupi rat!
Nasred Jelisejskih polja ugledali su čoveka sa šeširom širokog
oboda, koji je lagano išao ispred njih i pričao sam sa sobom. Dok
su prolazili pored jedne svetiljke, Arhensola ga je prepoznao:
„Prijatelju Černove.” Dok je Rus uzvraćao pozdrav, iz brade mu
se širio blagi miris vina. I bez ikakve najave, uskladio je korak s
njihovim i nastavio u pravcu Trijumfalne kapije.
Hulio je sa ovim Arhensolinim prijateljem razmenjivao samo
neme pozdrave kad bi ga sreo u predvorju kuće. Ali tuga
smekšava srce i nalazi utešnu senku u prijateljstvu sa skromnim
ljudima. Černov se, sa svoje strane, prema Denoajeru ponašao
kao da ga je poznavao čitavog svog života.
Prekinuo je monolog, koji su čule samo mase divljeg rastinja,
prazne klupe, plava senka kroz koju se probijala drhtava
crvenkasta svetlost svetiljki, letnja noć sa udarima toplih vetrova
i svodom treperavih zvezda. Napravio je nekoliko koraka ćuteći iz
obzira prema saputnicima, a zatim nastavio tamo gde je
prekinuo monolog, ne dajući nikakva objašnjenja kao da i dalje
ide sam.
‒ ...I u ovom času, oni će oduševljeno klicati isto kao ovi
ovde, puni vere da će odbraniti svoju isprovociranu otadžbinu,
spremni da poginu za svoju porodicu i ognjišta koja niko nije
napao.
‒ Ko su to oni, Černove? ‒ upitao ga je Arhensola.
 Rus ga je pogledao kao da se začudio njegovom pitanju.
‒ Oni ‒ odgovorio je lakonski.
Ova dvojica su ga shvatili... „Oni!” Ne mogu biti drugi.
‒ Ja sam deset godina živeo u Nemačkoj ‒ nastavio je,
potrudivši se da govori povezano kad je video da ga slušaju. ‒
Bio sam dopisnik jednog dnevnog lista u Berlinu i poznajem te
ljude. Prolazeći bulevarom punim svetine mogao sam da
zamislim šta se tamo sada dešava. Pevaju i urlaju od
oduševljenja, mašući zastavama. I jedni i drugi naoko izgledaju
isto, ali velika je razlika u duši... Sinoć su na bulevaru ljudi
oterali nekoliko bukača koji su uzvikivali: „Na Berlin!” To je
neumestan uzvik koji ukazuje na kratko pamćenje. Francuska
ne želi da osvaja; njena jedina želja je da bude poštovana, da živi
u miru, bez ponižavanja i potresa. Večeras sam dvojicu
mobilisanih čuo dok su odlazili: „Kad uđemo u Nemačku,
uvešćemo im republiku...”. Republika nije savršena, prijatelji
moji, ali je ipak bolja od života pod neodgovornim monarhom, jer
se oslanja na milost božju. A još manje pretpostavlja mir i
odsustvo ličnih ambicija, koji taj život narušavaju. Potreslo me je
i plemenito osećanje dva radnika; umesto da misle kako da
unište neprijatelja, oni hoće da ga kazne dajući mu ono što
smatraju da je za njega bolje.
Černov je na trenutak ućutao da bi se ironično nasmejao
sceni koja mu se u mašti ukazala.
‒ U Berlinu, mase izražavaju ushićenje na uzvišen način, kao
što dolikuje jednom superiornom narodu. Oni niži slojevi, koji se
svojom skromnošću zadovoljavaju grubim materijalizmom, u
ovom času uzvikuju: „Na Pariz! Idemo da pijemo šampanjac
besplatno!” Ponizna građanska klasa, koja je spremna na sve da
bi postigla ugled i aristokratija koja je svetu dala najveće
skandale poslednjih godina, takođe uzvikuje: „Na Pariz! Pariz je
Vavilon, grad greha, Mulen Ruža i restorana na Monmartru”,
jedina mesta koja oni poznaju... I moji drugovi, socijaldemokrate,
takođe uzvikuju; ali njih su naučili drugu pesmu: „Na Moskvu!
Na Petrograd! Mora se suzbiti ruska tiranija, civilizacijska
opasnost!” I Kajzer, koji se služi tiranijom u drugoj zemlji kao
strašilom za ptice, za svoj narod... smešno!
Grohotan smeh Rusa odjekivao je u tišini noći kao lupkanje
dasaka.
‒ Mi smo civilizovaniji od Nemaca ‒ rekao je kad je prestao da
se smeje.
Denoajer, koji ga je zainteresovano slušao, začuđeno reče u
sebi: „Ovaj Černov je malo popio”.
Civilizacija se ‒ nastavio je ‒ ne sastoji samo od razvijene
industrije, mnogo brodova, vojske i mnogobrojnih univerziteta,
koji se bave isključivo naukom. To je materijalistička civilizacija.
Postoji druga, superiornija, koja unapređuje duh i ne ugrožava
ljudsko dostojanstvo, protestujući protiv neprekidnih
ponižavanja. Švajcarac stanovnik koji živi u drvenoj kolibi,
smatra se ravnopravnim sa ostalim žiteljima svoje zemlje i
civilizovaniji je od her Profesora, koji mora da ustupi mesto
nekom poručniku ili od bogataša iz Hamburga, koji se kao lakej
klanja pred onim koji se razmeće onim članom fon.
Španac zastade, kao da je naslutio da Černov želi da nastavi.
‒ Mi Rusi trpimo užasnu tiraniju. Ja znam nešto o tome.
Osetio sam glad i hladnoću ćelije; živeo sam u Sibiru. Ali
nasuprot našoj tiraniji, uvek je postojao revolucionarni protest.
Jedna polovina nacije je varvarska, ali ostali su superiorni,
duhovno osvešteni za suočavanje sa opasnostima i spremni na
žrtvovanje za slobodu i istinu... A Nemačka? Ko se tamo ikad
pobunio da bi zaštitio ljudska prava? Ima li nekog poznatog
revolucionara u Pruskoj, zemlji velikih despota? Osnivač
militarizma, Fridrih Vilhelm, kad bi se zamorio od batinanja svoje
supruge i pljuvanja u tanjire svoje dece, izlazio je na ulicu sa
batinom u ruci i mlatio građane, one koji ne bi na vreme pobegli.
Njegov sin, Fridrih Veliki, izjavio je da bi umro od dosade kad bi
vladao narodom robova. Za dva veka pruske istorije, samo jedna
revolucija: barikade iz 1848. godine, neuspela kopija pariske
revolucije i to bez ikakvog rezultata. Bizmark je stisnuo pesnicu
da bi ugušio poslednje pokušaje protesta, ako su uopšte i
postojali. A kad bi ga prijatelji upozorili na revoluciju, okrutni
junker bi se uhvatio za slabine i bezobrazno se grohotom
nasmejao. Revolucija u Pruskoj...! Niko nije bolje poznavao svoj
narod od njega.
Černov nije bio patriota. Arhensola ga je mnogo puta čuo
kako govori protiv svoje zemlje. Ali bi pobesneo kad bi video sa
kakvim omalovažavanjem ponosni Germani govore o ruskom
narodu. Gde je bio poslednjih četrdeset godina, u vreme moćnog
imperijalizma, intelektualne hegemonije kojom su se hvalili
Nemci? Odlični pregaoci u nauci; uporni i kratkovidi naučnici,
svako se bavi samo svojom specijalnšću; neumorni radnici u
laboratorijama, koji su ponekad postizali uspehe uprkos
ogromnim greškama koje su proglašavali ispravnim, pošto su
njihove: to je bilo sve. No i pored tolikog strpljivog rada,
dostojnog poštovanja, kakvo šarlatanstvo! Kakva su samo velika
imena korišćena kao obrazac za trgovinu! Koliko je naučnika
završilo kao hotelijeri u sanatorijumima! Jedan her Profesor
otkrio je lek za tuberkulozu, ali su tuberkulozni bolesnici i dalje
umirali kao ranije. Drugi je lukavo proglasio spasonosni lek za
jednu od najpodmuklijih bolesti dok je zaraza genitalnih organa i
dalje harala po čitavom svetu. I sve te zablude predstavljale su
veoma zamašne promašaje: svaki univerzalni spasonosni lek
stvarao je prostor za osnivanje industrijske korporacije, koja bi
prodavala proizvode po ogromnim cenama, kao da je bol bio
privilegija bogatih. Kako su daleko od ovakvog bili Paster i drugi
naučnici iz manje važnih naroda, koji su spasavali svet
diskretnim znanjem i ne postavljajući se monopolistički!
‒ Nemačka nauka ‒ nastavio je Černov ‒ dala je mnogo toga
čovečanstvu, priznajem; ali mnogo su mu dale i nauke drugih
naroda. Samo narod lud od oholosti može da zamišlja da on
predstavlja sve u čitavoj civilizaciji, a da drugi narodi nisu
ništa... Osim svojih naučnika, kojeg je to genija u naše vreme
dala Nemačka, koja misli da je univerzalna! Vagner poslednji
romantičar, okončao je jednu epohu i pripada prošlosti. Niče je
imao muke da dokaže svoje poljsko poreklo i prezirao je
Nemačku, koja je, po njegovom mišljenju, bila zemlja umišljenih
buržuja. Njegovo slovenstvo je bilo tako izrazito da je čak
pretpostavljao da su svojevremeno Sloveni potisnuli Germane. I
to je sve. Mi, divlji narod, u poslednje vreme smo čovečanstvu
dali umetnike zadivljujuće duhovnosti. Tolstoj i Dostojevski su
univerzalni. Koja to imena ispred njih može da stavi Nemačka
Vilhelma II? Njegova zemlja je bila otadžbina muzike, ali ruski
muzičari sadašnjice su originalniji od nastavljača vagnerizma,
koji se zaklanjaju iza razbarušenog orkestra ne bi li sakrili svoju
osrednjost... U nemačkom narodu je bilo genija u njegovim
bolnim epohama, kada se još nije pojavila oholost
pangermanista, kad nije postojala Imperija. Gete, Šiler, Betoven
bili su građani malih kneževina. Primali su uticaje drugih
zemalja, doprinosili civilizaciji kao građani sveta, i ne
pomišljajući da bi svi ljudi trebalo da budu Germani kako bi
poklanjali pažnju njihovim delima.
Carizam je počinio grozote. Černov je to znao iz iskustva i nije
bilo potrebno da Nemci dođu da mu to kažu. Ali sve prosvećene
klase Rusije bile su neprijatelji tiranije i digle su se protiv nje.
Gde su u Nemačkoj bili intelektualni neprijatelji pruskog
carizma? Ćutali su, ulagivali se kao božji pomazanici, poput
pevača i glumca Nerona, sa izrazito površnom inteligencijom,
koja je, isprobavajući sve, verovala da zna sve. Želeći da zauzmu
značajno mesto u istoriji, na kraju su ojadili svet najvećim
nesrećama.
‒ Zašto bi tiranija koja pritiska moju zemlju morala biti
ruska? Najgori carevi Rusije bili su imitatori Pruske. U naše
vreme, kad god bi ruski ili poljski narod tražio da mu se vrate
prava, reakcionari bi iskoristili kajzera kao pretnju, tvrdeći da će
im priteći u pomoć. Jedna polovina ruske aristokratije je
nemačka; Nemci su generali koji su se najviše odlikovali
ubijanjem naroda mačevima; Nemci su funkcioneri koji
podržavaju i pomažu tiraniju; nemački oficiri su preuzeli na sebe
kažnjavanje smrću radnika u štrajku i pridruženih pobunjenika
drugih naroda. Sloven je brutalan reakcionar, ali ima osećajnost
rase u kojoj mnogi vladari postaju nihilisti. Podiže bič lako a
zatim se kaje i plače. Lično sam video ruske oficire koji su
izvršavali samoubistvo da ne bi išli protiv naroda ili iz griže
savesti zbog izvršenja smrtne kazne. Nemac, u službi cara, nema
osećaj krivice niti žali zbog svog ponašanja: ubija hladnokrvno i
precizno kao što radi i sve drugo. Rus, varvarin, ubije i kaje se;
civilizovan Nemac strelja bez dvoumljenja. Naš car, u jednom
humanom, slovenskom snu prihvatio je plemenitu utopiju
univerzalnog mira, organizujući konferencije u Hagu. Kulturni
kajzer godinama je radio na uspostavljanju i proširivanju
destruktivne organizacije kakva do tada nije viđena da bi
potlačio čitavu Evropu. Rus je smeran hrišćanin, egalista,
demokrata, koji teži pravdi; Nemac se pravi da je hrišćanin, a
zapravo je idolopoklonik, kao što su bili Germani u ranijim
stolećima. Njegova religija voli krv i podržava kaste; njegova
istinska vera je ona od Odinova, samo što je sada bog pokolja
promenio ime i zove se Država.
Černov se za trenutak zaustavio, verovatno da bi bolje
procenio zapanjenost svojih pratilaca, a zatim je jednostavno
dodao:
‒ Ja sam hrišćanin.
Arhensola, koji je poznavao ideje i istoriju Rusa, ispoljio je
začuđenost. Hulio je bio uporan u svojim sumnjama: „Ovaj
Černov je nesumnivo pijan.”
‒ Istina je ‒ nastavio je ‒ da nisam mnogo zaokupljen Bogom
i da ne verujem u verske dogme, ali moja duša je hrišćanska kao
kod svakog revolucionara. Filozofija moderne demokratije je
laičko hrišćanstvo. Mi socijalisti smo posvećeni skromnima,
sirotinji i nemoćnima. Borimo se za njihovo pravo na život kao
što se bore veliki verski zanesenjaci, koji u svemu vide nesreću
svoje braće. Mi se borimo za poštovanje sirotinje u ime pravde;
drugi to traže u ime milosrđa. Jedino se u tome razlikujemo.
Ipak, i jedni i drugi tražimo da se ljudi zajednički bore za bolji
život; da se jaki žrtvuju za slabe, moćni za ponižene i da se svi
vatreno zalažemo za bratstvo, boreći se za najveću
ravnopravnost među ljudima.
Sloven predstavlja sažetu istoriju težnji. Grčki mislioci su
uspostavili blagostanje na Zemlji, ali samo za nekolicinu, za
građane svojih malih demokratija, za slobodne ljude, ostavljajući
napuštene u svojoj bedi robove i varvare koji su sačinjavali
najveći deo naroda. Hrišćanstvo, religija siromašnih, priznavala
je svim ljudima pravo na sreću, ali tu sreću je obećavala u
carsku nebeskom, daleko od ovog sveta „doline suza”. Revolucije
i naslednici socijalizma traže sreću u životu na Zemlji, kao u
stara vremena, smatrajući, kao i hrišćani, sve ljude dostojne
sreće.
‒ Gde je hrišćanstvo današnje Nemačke? Hrišćanskog duha
više ima u socijalizmu laičke francuske Republike, zaštitnice
bespomoćnih nego u religioznosti konzervativnih junkera.
Nemačka je fabrikovala boga prema svom obličju i kad misli da
ga obožava, ona obožava sopstveni lik. Nemački bog je odraz
nemačke države, koja rat smatra prvom dužnošću naroda i
jednim od najplemenitijih zaduženja. Drugi hrišćanski narodi,
kada moraju da ratuju, osećaju protivrečnost između svog
delanja i Jevanđelja, pravdajući svoju brutalnost potrebom da se
odbrane. Nemačka izjavljuje da Bog smatra rat korisnim.
Upoznao sam neke nemačke propovednike koji tvrde da je
Hristos bio pobornik militarizma.
Germanska gordost, ubeđenost da je njihova rasa sudbinski
predodređena da dominira svetom, primoravala je protestante,
katolike i Jevreje na takvo mišljenje.
‒ Iznad njihovih različitih dogmi nalazi se državni bog, koji je
Nemac. Bog rata, onaj kojeg u ovom trenutku Vilhelm možda
naziva „moj uvaženi saveznik”. Religije su uvek težile
univerzalnosti. Njihov cilj je uspostavljanje vezu između ljudi i
Boga i održavanje veza među svim ljudima. Pruska se okrenula
unazad prema varvarizmu stvarajući za sopstvenu upotrebu
drugog Jahvea, neprijateljsko božanstvo za najveći deo ljudskog
roda, koji usvaja mržnju i slavoljublje nemačkog naroda.
Zatim je Černov na svoj način objašnjavao kreativnost tog
germanskog boga, ambicioznog, brutalnog i osvetoljubivog.
Šačica Nemaca tek odnedavno su hrišćani. Njihovo hrišćanstvo
datira od pre šest vekova, ne više, dok kod drugih evropskih
naroda ono datira od pre deset, petnaest i osamnaest vekova.
Kad su se krstaški ratovi završili, Prusi su još uvek živeli kao
pagani. Kad bi bili gurnuti u rat, oholost njihove rase doprinosila
bi oživljavanju njihovih mrtvih bogova. Zbog sličnosti sa starim
germanskim bogom, koji je bio militaristički poglavar, hrišćanski
Bog sa kopljem i štitom postao je omiljen među Nemcima.
‒ Hrišćanstvo u Berlinu nosi šlem i jahaće čizme. Bog je
mobilisan u istom trenutku kad i Oto, Fric i Franc, da bi
kažnjavao neprijatelje odabranog naroda. Nije važno što je
naložio „Ne ubij” i što je njegov sin na zemlji rekao: „Blagosloveni
mirotvorci”. Hrišćanstvo, prema nemačkim sveštenicima svih
veroispovesti, može da utiče samo na poboljšanja jedinki i ne
treba da se upliće u poslove države. Bog pruske države je „stari
nemački bog”, naslednik surove germanske mitologije, mešavina
raznih božanstava, željnih ratovanja.
U tišini avenije, Rus se prisećao crvenih figura neumoljivih
bogova. Budili bi se te noći, čuli omiljeno zveckanje oružja a u
nosu osetili opor miris krvi. Tor, surovi bog sa malom glavom,
napeo bi mišice i zgrabio malj da gradove sravni sa zemljom.
Votan bi oštrio svoje koplje s munjom i grmljavinom u oštrom
vrhu. Odin, onaj jednooki, zevao bi od pohlepe na vrhu svoje
planine, čekajući mrtve ratnike koji su se gomilali oko njegovog
trona. Razbarušene valkire, znojave device, koje su mirisale na
ždrepce, pojurile bi od oblaka do oblaka, huškajući ljude
urlanjem, kako bi odnele leševe, presamićene kao bisage preko
sapi njihovih letećih raga.
‒ Germanska religioznost ‒ nastavio je Rus ‒ suprotnost je
hrišćanstvu. Za nju ljudi nisu jednaki pred Bogom. Ona ceni
samo jake i pomaže im svojim uticajem da budu odvažni u
svemu. Oni, koji su se rodili slabi treba da se pokore ili da
nestanu. Ni narodi nisu isti: podeljeni su na narode predvodnike
i inferiorne narode, kojima je suđeno da ih Nemci zdrobe i
asimiluju.
Tako želi Bog. I zato je izlišno govoriti da je veliki vodeći
narod Nemačka.
Arhensola ga je prekinuo. Nemačka oholost se nije oslanjala
samo na pomoć svog boga; tražila je pomoć i u nauci.
‒ Znam ‒ odgovorio je Rus, ne puštajući ga da završi ‒
determinizam, nejednakost, selekcija, borba za život... Nemci,
toliko ponosni na svoju sposobnost, grade na tuđim terenima
svoje intelektualne spomenike, traže od stranaca na zajam
materijal za temelje kad stvaraju novo delo. Jedan Francuz i
jedan Englez, Gobino i Čemberlen, dali su im argument u
odbranu superiornosti svoje rase. Sa preobilnim ostacima od
Darvina i Spensera, njihov starac Hekel izmislio je „monizam”,
doktrinu koja, primenjena u politici, naučno određuje nemački
ponos i ustanovljuje njihovo pravo da dominiraju svetom zato što
su najjači.
‒ Ne i hiljadu puta ne ‒ nastavio je energično nakon kratke
pauze. ‒ Sve to u vezi s borbom za život praćenom njihovom
surovošću, može biti istina za niže vrste ali ne može biti istina za
ljude. Mi smo razumna stvorenja, stvorenja progresa i moramo
se oslobađati nesrećne sudbine osrednjosti preinačujući je u
našu korist. Životinja ne zna za prava, pravdu, samilost; živi
zarobljena u mraku svojih nagona. Mi razmišljamo, a
razmišljanje predstavlja slobodu. Snažan čovek ne mora da bude
okrutan; što je miroljubiviji, to je njegova snaga veća. Svi stiču
pravo na život svojim rođenjem; i kako opstaju ljudska bića,
ponosna i smerna, lepa ili slaba, tako treba da žive nacije, velike
i male, stare i mlade. Svrha našeg postojanja nije borba, nije
ubijanje, da bi kasnije ubijali nas i da s druge strane padne
mrtav naš ubica. Prepustimo to slepoj Prirodi. Logično bi bilo da
civilizovani narodi preobrate one iz sredozemne Evrope
uspostavljajući mirnodopsku i što je moguće podnošljiviju
koncepciju života .
Rusu zatitra brada od opakog osmeha.
‒ Ali postoji Kultur koju Germani žele da nam nametnu, a to
je u suprotnosti sa civilizovanošću. Civilizovanost je istančanost
duha, poštovanje sličnosti, tolerancija prema tuđem mišljenju,
lepota običaja. Kultur je delovanje države, koja organizuje i
potčinjava pojedinca i kolektive kako bi služili njenoj misiji. A
ova misija se u načelu svodi na postavljanje Nemačke iznad
drugih država, koje pritiska svojom veličinom ili, što je isto,
svojom gordošću, okrutnošću, nasiljem.
Stigli su na Zvezdani trg. Veličanstvena Trijumfalna kapija
isticala se mračna pod zvezdanim svodom. Nizovi svetiljki duž
avenija bacali su odsjaj na sve strane. Svetiljke postavljene oko
spomenika obasjavale su njegova gigantske podožja i postolja
kompozicija skulptura. A iznad njih preplitale su se senke, te su
osvetljeni spomenici odavali utisak čvrstine tamnog abonosa.
Prolazili su preko trga i ispod Kapije. Kad su se našli ispod
njenog svoda, gde su sve jače odjekivali njihovi koraci, odjednom
su se zaustavili. Noćni povetarac je donosio zimsku hladnoću,
klizeći niz unutrašnje delove konstrukcije. Kamene ivice svoda
ocrtavale su se na rasplinutom plavetnilu. Sva trojica su se
instinktivno osvrnuli ka Jelisejskim poljima, koja su ostala iza
njih. Videli su samo senke reke po kojoj plutaju brojanice
crvenkastih zvezda između dva dugačka i crna iskošena zida
zgrada. Ali ta panorama im je bila poznata, te su i u tami, bez
ikakvog napora, videli veličanstvenu kosinu avenije, dvostruki
red palata, Trg Konkord sa egipatskim obeliskom u dnu i
drvorede Tiljerija.
‒ Ovo je veličanstveno ‒ reče Černov, koji je video nešto više
od senki ‒ Čitava jedna civilizacija, koja voli mir i lepotu, prošla
je ovuda. Često sam, popodne, posle ručka, na ovom istom
mestu, nailazio na jednog robusnog čoveka, četvrtastog, svetle
brade i dobroćudnog pogleda. Ličio je na diva, zaustavljenog na
polovini svog rasta. Pratio ga je jedan pas. – Bio je to Žores,
njegov prijatelj Žores, koji bi se pre odlaska u Komoru, prošetao
od svoje kuće u Pasiju do Trijumfalne kapije.
‒ Voleo je da provodi vreme ovde, gde se mi sada nalazimo.
Posmatrao bi avenije, udaljene parkove, čitav Pariz, kome se
divio sa ove uzvišice. I sav uzbuđen, rekao bi: „Ovo je
božanstveno. Jedan od najlepših vidika na svetu...” Siroti Žores!
Rus, obuzet rojevima misli, setio se svog zemljaka Mihaila
Bakunjina, još jednog revolucionara, oca anarhizma, kada je
savladan osećanjima zaplakao na jednom koncertu, slušajući
Betovenovu simfoniju sa horom, kojim je dirigovao njegov mladi
prijatelj Rihard Vagner. „Kad dođe naša revolucija”, stezao je
ruku maestru, „i nestane postojeće, ovo će morati da se spase po
svaku cenu.”
Černov se trgnuo iz sećanja da bi pogledao unaokolo i rekao:
‒ Oni su prošli ovuda.
Kad god bi prošao kroz Kapiju, pojavila bi mu se ista slika u
sećanju. „Oni”, hiljade šlemova bleštalo je na suncu; hiljade
teških čizama kruto su se podizale kao jedna; kratke trube,
frule, mali bubnjevi, potresali bi veličanstvenu tišinu kamena;
Loengrinov borbeni marš odzvanjao bi pustim avenijama pored
zatvorenih kuća.
On, stranac, osećao je privlačnost ovog spomenika i zgrada
od istorijskog značaja, koje su čuvale slavu predaka. Nije želeo
da zna ko ga je izgradio. Ljudi grade, verujući da će tako
okameniti ideju koja će zadovoljiti njihov ponos. Zatim nestaje
humanost najširih vizija, koja menja značaj dela i prenosi slavu,
lišavajući je prvobitnog egoizma. Grčke skulpture, uzori
najuzvišenije lepote, isprva su bile samo skulpture u svetilištima,
iz strahopoštovanja darivane bogovima onih vremena. Kad se
setimo rimske moći, u mislima nam se ukaže slika ogromnog
Koloseuma, arene za ubijanje, ili slavoluka podignutih u slavu
nepodobnih careva. Reprezentativna dela naroda imala su dva
značenja: Unutrašnje i neposredno koje su im davali njihovi
stvaraoci i spoljašnje, univerzalno, koje se prenosilo vekovima,
stvarajući od njih simbole.
‒ Kapija ‒ nastavio je Černov ‒ je francuska po unutrašnjosti,
sa nazivima bitaka i imenima generala, koji podležu kritici. Po
spoljašnjosti to je spomenik naroda koji je izveo jednu od
najvećih revolucija i svih naroda koji veruju u slobodu.
Glorifikacija čoveka prikazana je sasvim dole, na stubu Vandom.
Tu nema ničeg individualnog. Njeni graditelji su je podigli u znak
sećanja na Veliku vojsku a ta Velika vojska je bila naoružan
narod, koji je prenosio revoluciju po čitavoj Evropi. Umetnici su
veoma intuitivni i naslutili su veliki značaj ovog dela. Rudovi
dobrovoljci s kompozicije Marseljeza s leve strane nisu redovni
vojnici, već naoružani građani koji preuzimaju vođstvo u širenju
svoje plemenite i snažne ideje. Njihova nagost me podseća na
sankilote sa grčkim šlemovima... Ovde se može videti nešto više
od puke i sebične slave jednog naroda. U Evropi smo se svi
probudili u novom životu, zahvaljujući tim krstašima za
slobodu... ljudi mi bude sećanja. Kad se setim Grčke, vidim
stubove Partenona; kad pomislim na Rim, gospodara sveta,
vidim Koloseum i Trajanov slavoluk; revolucionarna Francuska
podseća me na Trijumfalnu kapiju.
Po Černovljevom mišljenju, bilo je tu još nečega. Kapija je
predstavljala istorijsku osvetu naroda s Juga, nazvanog
latinskom rasom, odgovarajući nakon mnogo vekova na invaziju
koja je srušila rimsku moć; mediteranske narode, proglašavane
pobednicima u zemljama drevnih varvara. Počistili su prošlost
kao razoran talas, koji se odmah zatim povukao. Velika plima je
ostavila za sobom sve što se našlo u njenoj utrobi, kao vode
nekih reka koje poplavama oplode teren. Kad se voda povuče,
ostane zemlja obogaćena novim plemenitim idejama.
‒ Kad bi se oni vratili! ‒ dodao je Černov nespokojno. ‒ Ako
opet pregaze ove grobove ! Nekada su to bili neki jadni ljudi,
preplašeni od brze nesreće, koji su ovuda prošli kao seljak kroz
salon. Zadovoljili su se s nešto sitnine i dvema provincijama koje
ovekovečuju trajno sećanje na njihovu pobedu... Ali sada to neće
biti samo vojnici koji kreću na Pariz. U redovima vojske naćiće
se, kao gnevna krčmarica, Her Profesor, gospoda profesori s
bačvicama vina i praška olačenim o pojas, koji sluđuju
varvarina, Kultur vino. A u furgonima će stići ogroman prtljag
naučnog spasenja, nova filozofija koja glorifikuje silu kao
osnovni i presvetli princip za sve, koja negira slobodu, odbacuje
nemoćne i slabe i čitav svet stavlja pod nadležnost jedne
manjine, najdraže Bogu, samo zato što raspolaže najbržim i
najpreciznijim postupcima za sejanje smrti. Čovečanstvo treba
da strepi za svoju budućnost ako ispod ovog svoda ponovo
odjeknu germanske čizme, sledeći Vagnerovmarš marš ili bilo
kog pukovskog kapelmajstora.
Od Trijumfalne kapije krenuli su Ulicom Viktora Igoa. Černov
je išao ćutke kao da ga je rastužio prizor te hipotetičke povorke.
Odjednom je nastavio da iznosi svoja razmišljanja.
‒ I ako uđu, šta ima veze? Neće zbog toga nestati Pravda;
nestala bi, ali bi se nanovo rodila, može da bude zaboravljena i
ponižena, ali ne bi zauvek nestala; sve dobre duše priznaju da je
ona osnovni životni zakon. Narod ludaka želi da postavi nasilje
na pijedestal, koji su ostali narodi namenili Pravdi. Uzaludno
zalaganje. Ljudi treba uvek da teže da se svaki put izbore za više
slobode, više bratstva, više pravde.
Posle tog zaključka Rus se smirio.
On i njegovi pratioci su pričali o prizoru koji je pružao Pariz,
pripremajući se za rat. Černov se prepustio velikom bolu pred
katastrofu, bolu nad hiljadama porodičnih tragedija koje su se u
tom trenutku širile na sve strane. Prividno se ništa nije
promenilo. U centru grada i oko stanica bilo je neobično živo, ali
ostatak velegrada nije odavao veliku pometnju. Puste ulice
pružale su isti prizor kao svake noći. Povetarac je blago njihao
lišće na drveću. Ulice su odisale dostojanstvenim mirom. Kuće
su spavale; ali iza zatvorenih prozora naslućivala se nesanica
zacrvenelih očiju, teško disanje u grudima ljudi utučenih usled
nastupajuće pretnje, neprekidno podrhtavanje ruku koje pakuju
vojni prtljag, možda i poslednji izlivi ljubavi, izraženi ne iz
zadovoljstva, uz uplakane oproštajne poljupce.
Černov se setio svojih suseda, onog para iz stana iza ateljea,
koji nije gledao na ulicu. Njen klavir više se nije čuo. Do Rusa su
dopirale glasne prepirke, treskanje vrata i koraci čoveka, koji
usred noći odlazi bežeći od ženinog plača. Odvijala se drama s
druge strane tankog zida: svakidašnja drama, kopija mnogih
koje su se dešavale u isto vreme.
‒ Ona je Nemica ‒ dodao je Rus. ‒ Naša kućepaziteljka je
dobro nanjušila njenu nacionalnost. On se po svoj prilici
pridružio svom puku. Te noći skoro da nisam spavao. Čuo sam
njeno jecanje kroz zid; tihi plač, očajnički, plač napuštene osobe
i glas muškarca, koji je uzalud pokušavao da je smiri... Kakva
kiša tuge i bola pada na ovaj svet!
Tog istog popodneva, kad je izlazio iz kuće, sreo ju je ispred
njenih vrata. Kao da se radilo o drugoj ženi, delovala je ostarelo,
kao da je za tih nekoliko sati proživela petnaest godina. – Uzalud
sam pokušavao da je utešim, savetujući joj da mirno prihvati
odlazak svog čoveka, da ne bi naškodila onom koje nosi u svom
stomaku.
‒ Zašto ta nesrećnica treba da postane majka? Skriva svoje
stanje sa izvesnim stidom, ali sam je ja iznenadio kad sam s
prozora video kako slaže dečju odeću.
Žena ga je slušala kao da ga ne razume. Reči su bile nemoćne
za njeno očajanje. Samo je promucala kao da priča sama sa
sobom: „Ja Nemica... On je otišao; mora da ide... Sama... Sama
zauvek...”
‒ Razmišlja o svojoj nacionalnosti, koja je deli od drugih;
razmišlja o koncentracionom logoru u koji će je odvesti zajedno s
njenim zemljacima. Plaši se napuštenosti u neprijateljskoj zemlji
koja će morati da se brani od agresije njenih... I to sve sad kad
treba da postane majka. Kakva mizerija! Kakva tuga!
Stigli su u Ulicu Pomp i kada su ušli u kuću Černov se
pozdravio sa saputnicima da bi se popeo uz pomoćno stepenište.
Denoajer je želeo da nastavi razgovor. Plašio se da ostane
nasamo sa svojim prijateljem i da ga opet uhvati neraspoloženje
zbog nedavnih neprijatnosti. Zanimao ga je razgovor sa Rusom.
Sva trojica su se popeli liftom. Arhensola je napomenuo kako bi
mogli da otvore jednu flašu koju je čuvao u kuhinji. Černov je
mogao da se vrati u svoj stan kroz vrata ateljea koja vode ka
pomoćnom stepeništu.
Široka prozorska okna su bila širom otvorena; i prozori ka
unutrašnjem dvorištu bili su otvoreni: uporni povetarac
neprekidno je odizao zavese, ljuljao starinske lampe, nadimao
moljcima izgrizene zastave i druge ukrase u romantičnom ateljeu.
Seli su za stočić pored prozora, udaljeni od svetiljki koje su
obasjavale ivice velikog trga. Sedeli su u polutami, leđima
okrenuti prema unutrašnjosti sobe. Ispred njih su se prostirali
krovovi i ogromna pravougaona plava senka izrešetana hladnom
oštrinom zvezda. Gradske svetiljke bojile su senovit prostor
odblescima boje krvi.
Černov je popio dve čaše i oblizujući se hvalio ukusno piće.
Sva trojica su ćutali u zadivljujućoj i zastrašujućoj tišini koja je
im je prijala u toj veličanstvenoj noći. Pogledima su prelazili od
zvezde do zvezde povezujući ih zamišljenim linijama i stvarajući
maštovite nepravilne trouglove i četvorougle. Povremeno bi se
učinilo da je treperavi blesak neke zvezde usput zakačio trag
njihovih pogleda držeći ih u hipnotičkoj obamrlosti.
Rus je, obuzet mislima, sipao drugu čašu. Zatim se ironično
nasmejao. Njegovo bradato lice ličilo je na tragičnu masku koja
se pomaljala između zavese noći.
‒ Šta li ona gore misli o ljudima? ‒ promrmljao je. ‒ Da li neka
zvezda zna da je postojao Bizmark? Znaju li zvezde za božansku
misiju germanskog naroda?
I nastavio je da se smeje.
Nešto daleko i nejasno prekinulo je noćnu tišinu, skliznuvši
na dno jedne pukotine koja je presecala ogromnu površinu
krovova. Sva trojica su podigli glave da bi bolje čuli... Glasovi.
Muški hor pevao je himnu jednostavno, jednolično,
dostojanstveno. Još bolje su ih razumeli kad su sluhom počeli
da prate melodiju. Na osnovu nekoliko visokih tonova koji su
stizali do njih snažniji, nošeni vetrom, Arhensola je prepoznao
kratku pesmu, pravu ratnu pesmu, koja se završavala
melodičnim zavijanjem:

C´est l´Alsace et la Lorraine,

C´est l´Alsace qu´il nous fait.
 Oh, oh, oh, oh.

Druga grupa ljudi udaljavala se prema kraju ulice, tražeći

železničku stanicu, kapiju rata. Mora da su dolazili iz predgrađa,
možda iz sela, i stigavši do Pariza, utonulog u tišinu, poželeli da
pevanjem izraze patriotizam, da bi oni koji su bdeli iza mračnih
fasada prestali da se plaše i znali da nisu sami.
‒ Kao u operama ‒ rekao je Hulio, prateći poslednje akorde
nevidljivog hora, koji su se gubili... gubili, nestajući u daljini i
noćnom vazduhu.
Černov je nastavio da pije, uznemiren i zagledan u ružičastu
maglu koja je lebdela iznad krovova.
U mrštenju čela i potmulom mrmljanju koje se kao odjek
otkidalo od njega, dvojica prijatelja su prepoznala njegov misaoni
grč. Odjednom je progovorio, bez ikakve pripreme, naglas prateći
tok svojih misli.
‒ ... I kad kroz nekoliko sati grane sunce, svet će videti da
poljima jure četiri jahača, neprijatelji ljudi... Njihovi zloćudni
konji već kopitama udaraju o zemlju, nestrpljivi; njihovi zlosrećni
konjanici usredsredili su se i na kraju sporečkali, pre nego što
su uskočili u sedla.
‒ Ko su ti jahači? ‒ upitao je Arhensola.
‒ Oni koji stižu pre Zveri.
Taj odgovor je dvojici prijatelja bio nejasan kao njegove
prethodne reči. Denoajer je ponovo pomislio: „Pijan je.” Ali
radoznalost mu nije dozvolila da odustane. I ko je ta Zver?
Rus ga je pogledao kao da ga je začudilo to pitanje. Mislio je
da je naglas izrekaoo svoje razmišljanje.
‒ Ona apokaliptična.
Nastupila je tišina; ali Rusov lakonizam nije dugo trajao.
Osetio je potrebu da izrazi svoje oduševljenje prema sanjaru sa
stena Patmosa. Pesnik veličanstvenih i mračnih vizija imao je
uticaja, uprkos jayu dugom dve hiljade godina, na ovog
mističnog revolucionara, zatvorenog na poslednjem spratu jedne
kuće u Parizu. Sve je to Jovan predvideo. Njegova bunila,
neshvatljiva za običan narod, sadržavala su misteriju velikih
događanja za čovečanstvo.
Černov je opisao apokaliptičnu Zver kako izranja iz dubine
mora. Ličila je na leoparda, šape su joj bile kao u medveda, a
čeljusti kao lavlja njuška. Imala je sedam glava i deset rogova.
Na rogovima je visilo deset dijadema, a na svakoj od sedam glava
bila je napisana jedna kletva. Te kletve nisu izgovorili
jevanđelisti, jer su se razlikovali u zavisnosti od epohe, menjajući
se svakih hiljadu godina, kad bi se Zver ponovo pojavila. Rus je
čitao one koje su sada buktale na glavama čudoviššta: kletve
protiv čovečnosti, protiv pravde, protiv svega što je ljudski život
činilo podnošljivim i lepim. „Sila je moćnija od pravde...” „Slab ne
treba da postoji...” „Budite surovi da biste bili veliki...” Zver je
svom svojom surovošću želela da zavlada svetom i da joj se ljudi
klanjaju.
‒ A ko su ta četiri jahača? ‒ upitao je Denoajer.
Četiri jahača su prethodila pojavi Zveri u Jovanovim snovima.
Sedam pečata misteriozne knjige otvorilo je Jagnje ispred
velikog prestola na kojem je sedeo neko ko je izgledao kao da je
od jaspisa. Dugin luk oko njegove glave ličio je na smaragdni
oreol. Dvadeset četiri prestola su se pružala u polukrugu, a na
njima dvadeset četiri starca u belim odorama i sa zlatnim
krunama. Četiri ogromne životinje s opreznim očima i tri para
krila kao da su čuvale glavni presto. Trube su zatrubile,
pozdravljajući lomljenje prvog pečata.
„Gledaj!”, pesniku vizionaru, uzviknula bi gromko jedna od
životinja... I pojavio se prvi jahač na belom konju. U ruci je nosio
luk a na glavi krunu: bio je to Osvajač, po nekima: kuga, po
drugima i jednoi drugo. Razmetao se krunom, što je za Černova
bilo dovoljno.
„Evo pojavljuje se!”, uzviknula bi druga životinja, prevrćući
svojih hiljadu očiju. I iz razbijenog pečata iskočio je riđan. Njegov
jahač je mahao ogromnim mačem iznad glave. Bio je to Rat.
Spokojstvo sveta je nestajalo ispred njegovog mahnitog napada:
ljudi će biti istrebljeni.
 Kad je otvoren treći pečat, jedna od krilatih životinja
zakrkljala je kao grmljavina: „Nastupa!”. I Jovan je ugledao
vranog konja. Njegov jahač je u ruci držao vagu za merenje
izdržljivosti ljudi. To je bila Glad.
Četvrta životinja je rikom pozdravila pucanje četvrtog pečata:
„Skači!” I pojavio se konj sivac. „Njega je jahala Smrt i njoj je
dodeljena moć da uništava ljude mačem, glađu, kugom i divljim
zverima.”
Četiri jahača su krenula u mahnitu jurnjavu, poražavajući
ljudski rod, gazeći preko njegovih glava.
Černov je opisao četiri zla na Zemlji kao da ih je svojim očima
video. Jahač na belom konju imao je na sebi raskošno varvarsko
odelo. Njegovo istočnjačko lice s gnušanjem se grčilo kao da je
nanjušilo žrtve. Dok je njegov konj galopirao, on je naoružan
lukom sejao kugu. Na leđima mu je poskakivao bronzani tobolac,
pun otrovnih strela s klicama svakojakih boleština, istih onih
koje snađu miroljupce, zaražene od rana vojnika što se vraćaju s
bojnog polja.
Drugi jahač, onaj na riđem konju mahao je ogromnom
sabljom iznad glave, dok mu se kosa vijorila u žestokom trku.
Bio je mlad, ali zverski pogled i stisnuta usta davali su mu
neumoljivo okrutan izraz. Ispod odeća što se otvarala ispred
vetra ukazivalo se snažno telo.Star, ćelav i mršav, treći jahač
odjurio je na leđima usukanog vranca. Podbadao je sapi slabe
životinje. Mršavom rukom pokazivao je vagu, simbol oskudice u
hrani, koja je mogla da dostigne i vrednost zlata.
Pete četvrtog jahača, živahne kao mamuze, podbadale su
sivca. Udubljenja i ispupčenja skeleta nazirala su mu se ispod
osušene kože. Lice mu se krivilo od cerekanja u pustošnom trku.
Ruke poput trske vitlale su ogromnim srpom. Na koščatim
ramenima visile su rite natopljene znojem.
Goropadni upad četvorice jahača ličio je na uragan koji tutnji
preko beskrajnog mnoštva ljudi. Nebo iznad njih ličilo je na
olovnu senku smrti. Užasna i nakazna čudovišta mahala su
krilima iznad konjanika kao neka gnusna svita. Siroti ljudi,
izbezumljeni od straha, bežali su na sve strane pred galopom
Kuge, Rata, Gladi i Smrti. Muškarci i žene, mladi i stari, tiskali
su se i padali tela neprirodno iskrivljenih, a lica izobličenih od
užasa, straha i beznađa. Beli konj, riđan, vranac i sivac
ravnodušno su ih gazili teškim potkovicama: krckale su kosti
grudnog koša, dete je izdisalo priljubljeno na majčine grudi,
starac je zauvek spustio kapke, jecajući kao dete.
‒ Bog je zaspao, zaboravljajući na svet ‒ nastavio je Rus. ‒
Probudiće se prekasno, a dok on spava, četiri jahača, vazala
Zveri, tutnjaće Zemljom kao jedini gospodari.
Zaneo se u priču. Ustao je i krupnim koracima prelazio s
kraja na kraj sobe. Njegov opis četiri pošasti izgledao mu je
neuverljivo u odnosu na viđenje turobnog pesnika. Jedan čuveni
slikar na platnu je ovekovečio ta užasna snoviđenja.
‒ Imam jednu knjigu ‒ promrmljao je ‒ dragocenu knjigu.
Najednom pohita iz ateljea uputivši se prema pomoćnom
stepeništu da bi ušao u svoj stan. Želeo je da donese knjigu i da
je pokaže prijateljima. Arhensola je pošao za njim. Malo zatim,
vratili su se s knjigom. Za sobom su ostavili otvorena vrata.
Promaja je brisala.
Černov je spustio svoju divnu knjigu ispod lampe. Knjiga je
štampana 1511. godine, sa tekstom na latinskom i gravirama.
Denoajer je pročitao naslov: Apocalipsis um figuris. Gravire su
bile delo Albrehta Direra: delo iz mladosti, kada je majstor imao
samo dvadeset sedam godina. Sva trojica su se oduševili
ilustracijom koja je predstavljala mahnitu trku jahača
Apokalipse. Četvorostruko zlo se na fantastičnim konjima
strmoglavilo razbijačkom silinom, sravnjujući sa zemljom ljudski
rod obezumljen od straha.
Nešto odjednom prenu trojicu prijatelja iz zadivljenog
razgledanja; nešto čudno, neobjašnjivo: strašna buka, koja kao
da im je prodrla pravo u mozak ne prošavši kroz uši; udarac
direktno u srce. Instinkt ih je upozorio da se dogodilo nešto
strašno.
Ćutke su se zgledali; sekunde su u tišini bile beskonačne.
 Kroz otvorena vrata prodirala je uznemirujuća buka iz
dvorišta: čulo se podizanje roletni, užurbani koraci na
spratovima, preneraženi i užasnuti povici.
Sva trojica nagonski potrčaše ka prozorima okrenutim prema
dvorištu. Pre nego što su stigli do njih, Rus je predosetio šta se
dogodilo.
‒ Moja susetka... Mora da je moja susetka. Verovatno se
ubila.
Kad su provirili kroz prozore videli su svetla u prizemlju; ljudi
su se uskomešali oko obrisa na ppopločanom tlu. Buka je
izmamila radoznale na prozore. Bila je to noć bez sna,
uznemirujuća noć, koja je sve držala u bolnoj nesanici.
‒ Ubila se ‒ začu se glas koji kao da je izronio iz dubine. ‒ Ta
žena što se ubila bila je Nemica.
Kućepaziteljkino objašnjenje prenosilo se od prozora do
prozora sve do poslednjeg sprata.
Rus je odmahivao glavom, zlokobnog izraza. Očajanje nije bilo
jedini uzrok smrti. Neko je shvatio njenu beznadežnost, neko ju
je gurnuo... Jahači! Četiri jahača Apokalipse...! Već su u
sedlima; već su krenuli u nemilosrdan razoran juriš.
Slepa snaga zla slobodno će vitlati svetom.
Počelo je stradanje ljudskog roda,njihova četiri neprijatelja
krenula su u divljačku pljačku.
DRUGI DEO
 1.

Don Marselova zavist

Prva reakcija starog Denoajera bio je strah od prihvatanja

neizbežnosti rata. Ljudi su pomahnitali. Zar je moguć rat sa
toliko vozova, toliko trgovačkih brodova, toliko mašina, toliko
razvijenih aktivnosti na površini Zemlje i u njenoj utrobi...?
Narodi će zauvek biti uništeni Već su se stekle navike u pogledu
potreba i trošenja za kakve ljudi nisu znali samo pre jednog
veka. Kapital je zagospodario svetom, a rat će ga uništiti;
nekada, rat bi se zbog besparice okončao nakon samo nekoliko.
Denoajerov poslovni duh zgražavao se zbog stotina hiljada
miliona koja će mahnita avantura potrošiti na dim i krvoproliće.
Pošto je svoje ogorčenje morao odmah da usmeri na nešto,
smatrao je da su za tu veliku budalaštinu odgovorni upravo
njegovi sunarodnici. Toliko priča o „revanšu!” Biti zaokupljen
četrdeset četiri godine dvema izgubljenim provincijama i pored
toga što je država posedovala ogromne i beskorisne posede na
drugim kontinentima...! A sve će se završiti užasnim i neviđenim
neuspehom.
Rat je za njega, jednom rečju, predstavljao katastrofu. Nije
imao poverenja u svoju zemlju: vreme Francuske je prošlo. Sada
su pobednici narodi sa severa, a pre svega ona Nemačka, koju je
on video izbliza, diveći se, sa izvesnim strahopoštovanjem, njenoj
disciplinovanosti, strogoj organizovanosti. Stari radnik je osećao
konzervativan i sebičan nagon prema svima koji dođu da zgrnu
milione. Prezirao je političke ideale, ali iz klasne solidarnosti,
poslednjih godina prihvatao je sve optužbe protiv režimskih
skandala. Šta može da učini jedna Republika, korumpirana i
neorganizvoana naspram najsolidnije i najjače Imperije na
Zemlji?
„Idemo u smrt”, govorio bi samom sebi. „Ovo je gore nego
sedamdesetih...! Doživećemo svakojake užase!”
 Polet s kojim su se Francuzi odazivali na poziv države,
pretvarajući se u vojnike, izazivali su njegovo divljenje.
Podstaknut tom moralnom odlučnošću, počeo je da veruje u
nešto. Ogromna većina ljudi u njegovoj zemlji je dobra; narod
podjednako vredan kao u ranijim vremenima. Četrdeset četiri
godine uzbune i nevolja doprineli su oživljavanju starih
vrednosti. Ali gde su te vođe da povedu u pobedu?
To pitanje mnogi su postavljali. Anonimnost demokratskog
režima i njegova smirenost, držali su zemlju u potpunom
neznanju o budućim vođama. Svi su gledali kako se iz časa u
čas stvara vojska; malo njih je poznavalo generala. Jedno ime
počelo je da se prenosi od usta do usta: Žofr... Žofr...” Njegove
prve slike pristizale su među radoznale mase. Denoajer ih je
pažljivo razgledao: „Deluje mi kao dobar čovek”. Kao čovek od
reda, instinktivno je osećao zadovoljstvo zbog ozbiljnog i
smirenog držanja generala Republike. Odjednom je osetio veliko
poverenje, slično onome kakvo bi mu ulivala učtivost nekog
direktora banke. Tom gospodinu se može poveriti imetak bez
straha da će praviti gluposti.
Lavina entuzijazma i emocija na kraju su obuzeli Denoajera.
Kao svima iz njegovog okruženja, minuti su mu izgledali kao sati
a sati kao godine. Događaji su se ubrzano nizali; izgledalo je da
će svet u roku od nedelju dana ostati bez dugog spokojnog mira.
Stari je vreme provodio na ulici, privučen spektaklom mase
civila, dok su pozdravljali druge mase u uniformama, koje su
odlazile u rat.
Noću je prisustvovao procesijama na bulevarima. Trobojna
zastava se vijorila sa ispod električnih svetiljki. Iz kafea prepunih
naroda, iz ushićenih usta, kroz vrata i prozore probijala se
glasna muzika patriotskih pesama. Odjednom se nasred ulice
stvorilo mnoštvo sveta, aplaudirajući i kličući. Tuda je prolazila
čitava Evropa; cela Evropa ‒ osim dve neprijateljske imperije ‒
pozdravljala je spontanim klicanjem Francusku u opasnosti.
Defilovale su zastave raznih zemalja u svim duginim bojama, a za
njima Rusi, svetlih i mističnih očiju; Englezi, gologlavi, pevajući
svečane religiozne pesme; Grci i Rumuni sa orlovskim profilima;
Skandinavci, beli i riđi; Amerikanci sa severa, galameći sa
izvesnim detinjim entuzijazmom; Jevreji bez otadžbine, prijatelji
zemlje revolucionara u borbi za ravnopravnost; Italijani,
arogantni kao hor herojskih tenora; Španci i Južnoamerikanci,
neumorni u klicanju. Bilo je studenata i radnika koji su
usavršavali svoja znanja u školama i radionicama; zatočenika,
koji su našli utočište na gostoljubivoj plaži Pariza kao stradalnici
ratova i revolucije. Njihovi usklici nisu imali zvaničan značaj. Svi
ti ljudi kretali su se spontano, želeći da izraze ljubav prema
Republici. Denoajer, dirnut prizorom, pomisli kako Francuska
još uvek predstavlja nešto u svetu, da čak ljudima uliva moralnu
snagu i da njena sreća i nesreća zanimaju ljudski rod.
„U Berlinu i u Beču”, pomisli, „uzvikuju takođe u ovom
trenutku, ushićeni... Ali samo Nemci i Austrijanci, niko više.” Bio
je ubeđen da se nijedan stranac neće pridružiti njihovim
manifestacijama.
Narod revolucije, zakonodavac ljudskih prava, doživljavao je
zahvalnost mnoštva ljudi. Obuze ga griža savesti pred poletom
stranaca spremnih da proliju krv za Francusku. Mnogi su se
žalili što je vlada dvadeset dana kasnila s primanjem
dobrovoljaca, završavajući poslove oko mobilizacije. A on, koji je
rođeni Francuz, satima se kolebao za svoju zemlju.
Jednog dana, bujica naroda odvukla ga je ka Istočnoj stanici.
Svetina se okupljala oko gvozdene ograde, nadirući svom silinom
iz obližnjih ulica. Stanica, koja je dobila značaj istorijskog mesta,
ličila je na uzan tunel za onoga ko je naumio da se prepusti
bujici, sudarajući se i udarajući o zidove. Jedan deo naoružane
Francuske probijao se kroz taj izlaz iz Pariza u pravcu bojnih
polja na granici.
Denoajer je samo dva puta bio tu, na odlasku u Nemačku i
na povratku iz te zemlje. Sada su drugi kretali tim putem.
Mnoštvo naroda pristizalo je sa oboda grada da vidi kako mase
ljudi nestaju u unutrašnjosti stanice, istovetno odeveni, sa
blistavim oružjem i ujednačenim zveckanjem metala. Staklena
vrata koja su na suncu sijala kao vatrena usta, gutala su i
gutala ljude. Tokom noći povorke su se kretale pod sjajem
električnih svetiljki. Preko ograda su prelazile hiljade i hiljade
trkačkih konja; ljudi sa gvozdenim oklopima na grudima i dugim
kosama koje su izvirivale ispod šlemova kao u vitezova iz davno
prohujalih vekova; ogromni sanduci koji su služili kao kavezi za
projektile; nizovi uzanih i dugačkih sivih puščanih cevi,
zaštićenih čeličnim štitnicima, više su ličili na astronomske
instrumente nego na usta smrti; mase crvenih kapa pokretale su
se u ritmu marša i nizovi pušaka, jednih crnih i slobodnih,
formirajući tužne trstike, drugih sa bajonetima na vrhu, koje su
podsećale na svetlo klasje. A iznad tih uzburkanih čeličnih
žitišta zastave pukova podrhtavale su u vazduhu poput
raznobojnih ptica: telo belo, jedno krilo plavo, drugo crveno,
zlatna vrpca oko vrata i bronzani vrh, gvozdeno koplje upereno u
oblake.
Sa tih rastanaka, don Marselo bi se vraćao kući drhteći i na
ivici živaca, kao da je upravo prisustvovao potresnom prizoru.
Uprkos tvrdoglavost čoveka koji je uvek odbijao da prizna svoju
grešku, staraca je obuzeo stid zbog svojih nedavnih sumnji.
Država je živela, Francuzi su veliki narod; spoljni izgled ga je
prevario kao mnoge druge. Možda većina njegovih sunarodnika
ima kratko pamćenje, preterano posvećeni hedonizmu; ali kada
je nastupila opasnost, svoju dužnost ispunili su jednostavno,
bez potrebe da im se strogo nameću obaveze, kao ljudima u
gvozdenim sistemima.
Četvrtog dana mobilizacije, kada je ujutru izašao iz kuće,
umesto da krene u centar grada pošao je na suprotnu stranu, ka
Ulici Pomp. Nekoliko neopreznih reči koje je izgovorila Ćići i
zabrinuti pogledi njegove supruge i svastike naveli su ga da
pomisli da se Hulio možda vratio s puta. Osetio je potrebu da
izdaleka pogleda na prozore ateljea, kao da bi na osnovu toga
mogao da sazna nešto. I da se opravdao pred sopstvenom
savešću koja se borila sa problemom zaboravnosti, setio se da je
njegov stolar živeo upravo u toj ulici.
 „Hajde da vidimo Robera. Pre nedelju dana mi je obećao da će
doći.”
Taj Rober je bio momčina koja se „emancipovala na očevoj
tiraniji”, kako je sam rekao. Jedna prostorija, skoro podrumska,
služila mu je za stanovanje i kao radionica. Jedna drugarica,
koju je on nazivao „družbenica” vodila je brigu o njemu i domu,
dok je jedno dete raslo držeći se za njen skut. Denoajer je trpeo
Roberove optužbe na račun buržoazije i podnosio njegove hirove
jer mu je Rober stalno popravljao nameštaj. U luksuznom stanu
u Ulici Viktora Igoa, stolar bi pevao Internacionalu dok je
majstorisao sa pilom i čekićem. To i njegovu verbalnu drskost,
gospodin je opraštao imajući u vidu njegov bagatelno jeftin rad.
Stigavši do male radionice, video ga je sa kapom navučenom
preko jednog uha u širokom radničkom kombinezonu od
baršunaste tkanine, u dubokim cipelama sa drvenim ekserima i
sa nekoliko zastavica i trobojnih znački na reverima žaketa.
‒ Zakasnili ste, gazda ‒ reče radosno. ‒ Radionica se zatvara.
Vlasnik je mobilisan i kroz nekoliko sati će se pridružiti svom
puku.
Pokazao mu je papir ispisan rukom na vratima bednog stana,
nalik štampanim natpisima koji su visili na svim zgradama
Pariza, ukazujući na to da su gazde i njihovi pomoćnici dužni da
se odazovu mobilizaciji.
Denoajer ne bi nikada mogao ni da pretpostavi da bi njegov
stolar mogao da se pretvori u vojnika. Uvek se bunio protiv svih
nametanja obaveza od strane autoriteta. Mrzeo je upade pariske
policije sa kojima je razmenjivao šamare i palice prilikom svih
tuča. Militarizam je bio njegova preokupacija. Na mitinzima
protiv tiranije isticao se kao jedan od najbučnijih demonstranata
u svojoj četvrti. I zar taj revolucionar odlazi u rat dobrovoljno,
bez ikakve prisile...?
Rober je sa oduševljenjem pričao o puku, o životu među
drugovima, na četiri koraka od smrti.
‒ Verujem u svoje ideje kao ranije, gazda ‒ nastavio je kao da
je naslućivao ono što je ovaj drugi mislio ‒ ali rat je rat i čovek se
nauči mnogim stvarima; između ostalog, da sloboda treba da
bude propraćena radom i upravljanjem. Neophodno je da neko
predvodi i da ga ostali slede dobrovoljno... ali da ga slede. Kad
dođe do rata čovek gleda na stvari drugačije nego kad je u svojoj
kući i radi šta hoće.
U noći kada je ubijen Žores, urlao je od besa, govoreći da će
ga sutradan osvetiti. Tražio je drugove iz svog voda da bi saznao
šta planiraju protiv buržoazije. Ali rat samo što nije izbio. U
vazduhu se osećalo nešto što je bilo u suprotnosti sa civilnom
borbom, kad se za trenutak zaboravljalo na lične nepravde i sva
hrabrost usmeravala ka zajedničkom cilju.
‒ Pre nedelju dana ‒ nastavio je ‒ bio sam antimilitarista.
Kako mi to izgleda davno! Kao da je protekla godina... I dalje
mislim što i ranije: volim mir, mrzim rat; kao i svi moji drugovi.
Mi Francuzi nismo nikoga provocirali a prete nam, žele da nas
porobe... bićemo zveri kad nas već na to teraju, a da bismo se
dobro odbranili neka niko ne izlazi iz stroja, treba svi da budemo
poslušni. Disciplina nije u suprotnosti sa revolucijom. Setite se
vojske iz Prve Republike: svi građani, generali isto kao vojnici; ali
Hohhe, Kleber i drugi bili su surovi druškani koji su znali da
narede i nametnu poslušnost.
Ovaj stolar je imao svoju filozofiju. Osim novina i brošura o
„ideji” čitao je u kratkim beleškama o Mikeletu i drugim
kondotijerima.
‒ Hajde da ratujemo protiv rata ‒ dodao je. ‒ Da se borimo
tako da ovo bude poslednji rat.
Kao da je želeo da obrazloži svoju trvdnju, nastavio je:
‒ Borićemo se za budućnost; ginućemo da naši unuci ne bi
doživeli ovakve strahote. Ako pobede neprijatelji, pobediće
nastavljanje ratovanja i osvajanja, kao jedini način za
proširivanje. Prvo će prisvojiti Evropu; zatim ostatak sveta.
Porobljeni će se kasnije dizati na oružje: na nove ratove! Mi ne
želimo da osvajamo. Želimo da povratimo Alzas i Lorenu, jer su
bile naše provincije i njihovi stanovnici žele da nam se vrate... I
ništa više. Nećemo da oponašamo neprijatelje, prisvajajući
teritorije i dovodeći u opasnost mir u svetu. Dosta nam je bilo sa
Napoleonom; ne sme se ponoviti ta avantura. Borićemo se za
svoju bezbednost a ujedno i za bezbednost sveta, za život i
opstanak slabih naroda. Kad bi to bio rat zbog agresije, taštine,
osvajanja, onda bismo zaboravili na svoj antimilitarizam. Ali ovo
je odbrambeni i vlada nije kriva za to. Vidimo da smo napadnuti
i moramo da nastupamo svi zajedno.
Stolar, koji je bio antiklerikalac, pokazivao je širokogrudu
toleranciju, širinu ideja koje su obuhvatale sve ljude. Prethodnog
dana je u načelništvu svog kraja sreo jednog rezervistu, koji je
trebalo da ide s njim, u isti puk. Bio mu je dovoljan letimičan
pogled da u njemu prepozna sveštenika.
‒ Ja sam stolar ‒ rekao mu je, predstavljajući mu se. ‒ A vi,
kolega... radite u crkvama?
Obratio mu se ponizno da sveštenik ne bi pomislio kako
Rober ima nasilne namere. Rukovali su se.
‒ Ja nisam za biskupske kape ‒ nastavio je, obraćajući se
Denoajeru. Od pre izvesnog vremena u lošim sam odnosima sa
Bogom. Ali na svim stranama ima dobrih ljudi i dobri ljudi bi u
ovom trenutku trebalo da se slažu. Zar nije tako, gazda?
Rat je udovoljavao njegovoj sklonosti prema ravnopravnosti.
Pre rata, kad bi se pričalo o budućoj revoluciji bio je zlurad,
pretpostavljajući da bi svi bogataši, vlasnici imanja, morali da
rade da bi opstali. Sada je bio oduševljen što svi Francuzi dele
istu sudbinu, bez obzira na klasnu pripadnost.
‒ Svi sa rancem na leđima i hraneći se iz istog kazana.
I hvalio je vojničku uzdržanost u jelu i piću u odnosu na one
koji su ostali u pozadini. Rat će doneti velike nestašice: svi će
osetiti šta znači običan narodni hleb.
‒ A vi, gazda, pošto ste stari za odlazak u rat, treba da jedete
kao ja, bez obzira na svoje milione... Videćete da je to lepo.
Denoajera nije uvredila zajedljiva opaska stolara na koju ga je
inspirisala njegova buduća neimaština. Razmišljao je. Čovek, kao
što je ovaj, protivnik svega postojećeg, koji nije imao ništa
materijalno da brani, krenuo je u rat, u smrt, zbog plemenite i
dalekosežne ideje da se spreči da buduće generacije dožive užase
današnjice. Da bi to učinio nije se kolebao oko žrtvovanja svog
nekadašnjeg verovanja, svih dojučerašnjih nadanja... A
Denoajer, jedan od privilegovanih bogataša koji su imali mnogo
toga, kojima je bila potrebna zaštita, prepustio se sumnji i kritici!
Nakon nekoliko sati vratio se da potraži stolara u blizini
Trijumfalne kapije. Nalazio se u grupi sa mnogim radnicima,
sličnih njemu, a ta grupa se udruživala sa drugim, koje su
predstavljale sve društvene slojeve: lepo obučene momke iz
građanske klase, gospodičiće, uglađene i anemične, učenjake sa
izlizanim sakoima, blede i sa debelim naočarima, mlade
sveštenike koji su se osmehivali pomalo podozrivo kao da su deo
nekakve budalaštine. Predvodio ih je jedan narednik, a na kraju
je išlo nekoliko vojnika s puškom o ramenu. Napred marš,
rezervisti!
Melodični pokliči, niz nadahnutih refrena, pretećih i
jednoličnih, izbijali su iz te mase otvorenih usta, koja je
marširala u ritmu s pesmom.
Rober je ponavljao refren sa borbenim pregnućem...
Podrhtavao mu je pogled i spušteni galski brci. I pored svog
radničkog odela i prepune platnene vreće, izgledao je kao
veličanstvene i herojske figure na Rudovom reljefu na
Trijumfalnoj kapiji. „Družbenica” i dete kaskali su pored njega
susednim pločnikom da ga isprate do stanice. Skrenuo je pogled
s njih da bi razgovarao sa drugarom u redu, obrijanim i ozbiljnim
momkom; to je nesumnjivo bio sveštenik koga je upoznao
prethodnog dana. Verovatno su već bili na ti, kao i svi ljudi kada
se nađu pred smrtnom opasošću.
Milioner je s poštovanjem posmatrao svog stolara, preterano
uzdižući njegov značaj u formiranju ove ljudske lavine. A u
njegovom poštovanju bilo je izvesne zavisti: zavisti koja izbija iz
griže savesti.
Kad bi don Marselo imao tešku noć, mučen košmarom, uzrok
njegovog straha, uvek isti, uzburkao bi mu savest. Retko je
sanjao da se on ili njegovi nalaze u smrtnoj opasnosti. U
užasavajućoj slici stizali su računi za naplatu kredita od njegove
firme, a on, Marselo Denoajer, revnostan u ispunjavanju
obaveza, sa neokaljanom čašću u čitavoj svojoj prošlosti, nije
mogao da ih plati. Zbog eventualne mogućnosti za tako nešto
uzdrhtao bi, a kad bi se probudio, još uvek bi osećao pritisak u
grudima od straha. Po njegovom mišljenju, to bi bila najveća
sramota koja bi mogla da snađe čoveka.
Pošto mu se život izvrnuo naopako zbog ratničkih pokliča,
ponovo bi ga obuzeo isti nemir. Potpuno budan, pri čistoj svesti,
osetio bi iste telesne tegobe koje je doživljavao u snovima, kad bi
video svoje osramoćeno ime u dnu nenaplaćenog dokumenta.
Čitava prošlost bi mu izbila pred oči sasvim jasna, kao da je
do tada bila zamagljena zbrkanim senkama pomrčine. Njegova
zemlja, Francuska, u opasnosti je. Petnaest vekova istorije radilo
je za njega da bi, kad otvori oči, video napredak i udobnost za
kakve njegovi preci nisu znali. Mnoge generacije Denoajerovih
pripremale su njegov dolazak na svet, boreći se sa zemljom,
braneći je od neprijatelja, omogućavajući mu da slobodno osnuje
svoju porodicu i dom... A kada je on trebalo da nastavi, kad je
na njega došao red u nizu generacija, pobegao je kao dužnik koji
izbegava svoje obaveze! Stigao je na svet sa dužnostima prema
zemlji svojih očeva, prema ljudskoj zajednici kojoj duguje svoj
život. Tu obavezu je trebalo da ispuni svojim rukama, svojim
žrtvovanje za suzbijanje opasnosti... A on je izbegao da stavi svoj
potpis, bežeći i izdajući svoje pretke. Ah, bedniče! Nije važan tvoj
materijalni uspeh u životu, bogatstvo stečeno u dalekoj zemlji.
Postoje potrebe koje se ne nadoknađuju milionima. Dokaz za to
je tvoja nemirna savest, kao i zavist i poštovanje koje je
podstakao onaj siroti radnik što maršira u susret smrti sa
ostalim ljudima, jednako skromnim, ostrašćenim i zadovoljnim
što ispunjavaju svoju dužnost i prihvataju žrtve.
Odjednom mu je na pamet pao Madarijaga.
„Tamo gde se obogatimo i osnujemo svoju porodicu, tamo je
naša otadžbina.”
Ne, nije tačna kentaurova tvrdnja. Možda u mirnim
vremenima. Daleko od rodne grude kojoj ne preti nikakva
opasnost, može se na nju zaboraviti nekoliko godina. Ali sada
živi u Francuskoj a Francuska mora da se odbrani od
neprijatelja koji želi da je pokori. Prizor građana koji su se
masovno digli, izazivao je u Denoajeru bolni stid. Za sve to
vreme, razmišljao je šta je trebalo da uradi u mladosti a nije to
uradio.
Veterani iz sedamdesetih išli su ulicama sa istaknutim
zelenim i crnim rojtama na reverima, podsećajući na siromašna
mesta Pariza i na herojske i zlosrećne vojne pohode. Od prizora
tih ljudi, zadovoljnih svojom prošlošću, prebledeo je. Niko se nije
sećao njegove: ali on ju je znao i to je dovoljno. Uzalud je
pokušavao razumom da ublaži svoj nemir. Bila su drugačija
vremena; nije bilo sloge kao u današnje vreme; Imperija nije bila
popularna; sve je bilo izgubljeno... Ali uspomena na jednu
čuvenu rečenicu ostala mu je urezana u pamćenje poput
opsesije: „Ostala je Francuska!” Mnogi su razmišljali kao on u
mladosti, međutim, nisu pobegli da bi izbegli služenje vojske;
ostali su, pokušavajući da pruže poslednji beznadežni otpor.
Uzaludna su bila njegova razmišljanja u potrazi za
opravdanjima. Snažna osećanja uzalud su potiskivala razum. Da
bi se razumeli politički i religiozni ideali, neophodna su
objašnjenja i dokazi: za ljubav prema otadžbini nije potrebno
ništa od toga. Otadžbina je... otadžbina. A skeptični i podrugljivi
gradski radnik, sebičan zemljoradnik, usamljeni sveštenik, svi su
otišli zaklinjući se toj reči, shvativši je u trenu, bez prethodne
obuke.
„Mora se platiti”, ponavljao je u mislima don Marselo. „Treba
da platim svoj dug.”
I kao u snovima, osećao je tugu poštenog i očajnog čoveka
koji želi da ispuni svoju dužnost.
Platiti...! A kako? Već je bilo kasno. U jednom trenutku pala
mu je na pamet herojska odluka da se prijavi kao dobrovoljac,
da maršira sa torbom na boku u jednoj od onih grupa budućih
boraca, kao njegov stolar. Ali odjednom je pomislio na
beskorisnost svoje žrtve. Kakva bi korist bila od nje? Delovao je
snažno, bio je jak za svoje godine, ali već je bio prevalio
šezdesetu, a samo mladi mogu biti dobri vojnici. Svako može da
se bori. On je imao ogromnu želju da uzme pušku u ruke. Ali,
borba nije ništa drugo nego ratna nesreća. Teškoće i poniženja
žrtve su koje prethode ratu: beskrajna marširanja, žarka klima,
noći pod vedrim nebom, premetanje zemlje, kopanje rovova,
tovarenje bornih kola, izgladnjivanje... Ne: sad je suviše kasno.
Nije mogao da se seti nijednog poznatog čoveka čija žrtva bi mu
poslužila za primer.
Instinktivno se zagledao u prošlost. Nije bio sam na svetu:
imao je sina, koji bi mogao da se oduži u ime oca... Ali ta nada
ga je držala samo jedan trenutak. Njegov sin nije Francuz:
pripadao je drugom narodu; polovina njegove krvi imala je
drugačije poreklo. Osim toga, kako bi mogao da oseća istu
pristradnost kao on? Mogao bi da je razume kad bi je i njegov
otac pokazao? Uzalud bi bilo da očekuje bilo šta od toga
smešnog vetropira koji juri za ženama; od tog junaka
neobuzdanog u ludiranju koji život provodi u borbi za
zadovoljenje detinjaste časti.
Kako pristojan postade grubi gospodin Denoajer nakon ovih
razmišljanja! Njegova porodica se začudila kad ga je videla kako
se ponizno i uviđavno kreće po kući. Za dvojicu slugu, sjajnog
držanja, koji su se spremali da se pridruže svojm puku, najveće
iznenađenje osim objave rata bila je neočekivana blagost
njihovog gazde, izobilje poklona na ispraćaju, očinska pažnja s
kojom je bdeo nad njihovom pripremom za put. Grozni don
Marselo ih je zagrlio suznih očiju. Njih dvojica su ga jedva
sprečili da ih ne prati do stanice.
Izvan kuće se kretao ponizno i smerno kao da je ćutke molio
za oproštaj ljude koji su ga okruživali. Svi su mu izgledali bolji od
njega. Bilo je vreme ekonomske krize: bogati su odmah osetili
siromaštvo i uznemirenost; banke su obustavile poslovanje i
isplaćivale su samo neznatne svote njihovih depozita. Milioner je
zamislio sebe lišenog bogatstva u roku od nekoliko nedelja.
Pored toga, uznemiravala ga je procena neizvesne budućnosti.
Koliko će proći dok mu ne pošalju novac iz Amerike? Zar rat ne
može da se zaustavi bogatstvom isto kao ljudskim žrtvama?
Osim toga, Denoajer nikad nije cenio novac manje nego sada niti
ga je delio sa većom velikodušnošću.
Mnogobrojni obični mobilizovani ljudi, koji su žurno marširali
prema stanici, susretali su se sa gospodinom koji ih je stidljivo
zaustavljao, jednu ruku bi držao u džepu a desnom bi pružao
novčanicu od dvadeset franaka, koja bi odmah nestajala ispred
njegovih začuđenih očiju. Uplakane radnice koje su se vraćale sa
ispraćaja svojih muškaraca, videle bi istog gospodina kako se
smeška deci koja su išla pored njih, milujući ih po obrazima i
kako se udaljava ostavljajući u njihovim šakama po pet franaka.
Don Marselo, koji nikada nije pušio, često je posećivao
prodavnice duvana. Izlazio bi iz njih sa dupke punim rukama i
kesama da bi natovario mnoštvo paketa na prvog vojnika na
koga bi naišao. Ponekad bi se povlašćeni ljubazno osmehnuo,
zahvaljujući rečima primerenim momku iz višeg sloja pa bi dodao
poklon drugarima odevenim u šinjele, nezgrapne i loše skrojene
kao i njegov. Zbog osećaja obaveze često je upadao u okvakve
greške.
Grube šake koje su stiskale njegove iz zahvalnosti ostavljale
bi ga na nekoliko trenutaka zadovoljnim. Ah, zar nije mogao da
učini ništa više...! Vlada mu je, prilikom mobilisanja, uzela tri
velika automobila. Denoajeru je bio žao što mu nisu uzeli i
četvrtog mastodonta. Šta će mu! Pastiri ogromne pastve, šofer i
njegovi pomoćnici, takođe su otišli da se priključe vojsci. Svi su
otišli. Na kraju će ostati samo on i njegov sin: dvojica
beskorisnih.
Razbesneo se kad je saznao za ulazak neprijatelja u Belgiju,
smatrajući taj događaj za najnečuveniju izdaju u istoriji. Postideo
se kad se setio da je u prvom trenutku smatrao da su za rat
odgovorne ushićene patriote njegove zemlje... Kakva podlost,
dugo pripremana, unapred i metodično! Od priča o pljačkanju,
požarima i ubijanjima prebledeo bi, škrgućući zubima. Njemu,
Marselu Denoajeru, moglo bi da se desi isto što i nesrećnim
Belgijancima ako varvari upadnu u njegovu zemlju. Imao je kuću
u gradu, zamak u selu, porodicu. Zbog nagomilanih utisaka, i
žrtvovanje vojničkih žena nagnale su ga da pomisli na svoju Ćići
i na dobru donju Luisu. Zgrade u plamenu podstakle su ga da se
seti svog skupocenog nameštaja natrpanog u dvema kućama,
koji je bio znamenje njegovog društvenog statusa. Streljani
starci, majke sa rasporenom utrobom, deca sa odsečenim
rukama, opšti sadizam ratnog užasa probudili su njegovu divlju
narav.
‒ I zar to može nekažnjeno da se događa u naše vreme! Kad je
shvatio da sledi kažnjavanje, da je osveta usmerena ka krivcima,
osetio je potrebu da se svakodnevno priključuje okupljenima oko
Istočne stanice.
Veliki deo trupa dejstvovao je na granicama, ali to nije ni na
koji način nije umanjivalo njihovo angažovanje na ovom mestu.
Više se nisu ukrcavali čitavi bataljoni, borci su danonoćno ulazili
u stanicu pojedinačno ili u grupama. Bili su to rezervisti bez
uniforme, koji su stizali da bi se priključili svojim pukovima,
oficiri koji su do tada radili na poslovima mobilizacije, mnoštvo
ljudi sa raznim oružjem, spremni za popunjavanje ogromnih
mrtvačkih jama.
Svetina je, tiskajući se uz gvozdenu ogradu, pozdravljala one
koji su odlazili, prateći ih pogledima dok su prolazili kroz veliku
stanicu. Naslovi poslednjih novinskih izdanja izvikivani su na
sav glas. Sumorna masa je odmicala u intervalima, žudno
čitajući novine. Jedna dobra vest: „Živela Francuska!” Jedna
nejasna depeša koja je najavljivala propast: „Nije važno. Mora se
braniti na svaki način. Rusi im nadiru s leđa.” I dok se odvijao
dijalog podstaknut ovim novostima, a mnoge devojke, pretvorene
u prodavačice, provlačile se između grupe, nudeći trobojke i
kokarde, reka ljudi prolazila je kroz praznu stanicu, da bi se
izgubila iza staklenih vrata, odlazeći u rat.
Jedan potpukovnik, rezervista, sa jaknom preko ramena,
stigao je u pratnji svog oca do policijskih redara koji su
onemogućavali prolaz. Denoajer je otkrio izvesnu sličnost oficira
sa sinom. Stari je na reveru nosio zelenu i crnu rojtu iz 1870.
godine: odlikovanje koje ga je podsećalo na grižu savesti. Bio je
visok, mršav i čak je pokušao da još više da se uzdigne
namrgođenim pogledom. Želeo je da se predstavi kao ohol i grub
da bi prikrio emocije.
‒ Zbogom, mladiću! Budi dobar.
‒ Zbogom oče.
Nisu se rukovali: izbegavali su da im se pogledi susretnu.
Oficir se osmehnuo kao neki automat. Otac je brzo okrenuo leđa
i prolazeći kroz masu ušao u kafanu. Tražio je najmračniji ugao,
najskrovitiju klupicu da bi na nekoliko trenutaka prikrio
osećanja.
A gospodin Denoajer mu je zavideo na tom bolu.
Nekoliko rezervista je napredovalo pevajući, predvođeni
zastavom. Podgurkivali su se i zbijali šale, prisećajući se, onako
uzbuđeni, nekadašnjih dugih zadržavanja po kafanama na koje
bi nailazili usput. Jedan od njih, ne prekidajući pevanje, stezao
je desnu ruku jedne starice, koja je išla pored njega, mirna i bez
suza. Majka je skupila svu snagu da isprati svoju momčinu,
prividno radosna, sve do poslednjeg trenutka.
Drugi su stizali žureći, odvojeno od svojih drugova, ali nisu
bili sami. Puška im je visila o ramenu, leđa pogrbljena pod
prepunim rancem, crvene noge izviruju i nestaju između
lepršavih rubova plavog šinjela, iz lule se diže dim pod obod
kape. Ispred jednog od njih išlo je četvoro dece, poređanih po
visini. Osvrtali su se, diveći se ocu, koji je zahvaljujući vojničkoj
opremi neočekivano porastao u njihovim očima. Pored njega je
išla njegova životna saputnica, prijatna i pokorna, kakva je bila i
prvih nedelja njihove veze, osećajući u svojoj bezazlenoj duši
ponovo cvetanje ljubavi, neblagovremeno proleće, rođeno u
dodiru sa opasnošću. Čovek, pariski radnik, koji je verovatno
pre mesec dana pevao Internacionalu, zahtevajući ukidanje
vojske i bratstvo između među ljudima, išao je sada u susret
smrti. Njegova žena obuzdavala je suze diveći mu se. Ljubav i
sažaljenje su je upravo podsećali na dato obećanje. U ranac mu
je stavila najbolje peškire, nešto hrane koju je imala u kući, sav
novac. Njen čovek ne treba da brine za nju i decu. Podnosiće
nevolje kako budu znali i umeli. Vlada i dobre duše pobrinuće se
za njihovu sudbinu.
Vojnik se šalio na račun malo ispupčenog stomaka svoje
žene, pozdravljajući dolazak budućeg građanina, objavljujući
njegovo rođenje u potpunoj slobodi. Poljubio je saputnicu, nežno
joj razbašurio kosu, a onda se pridružio drugarima... bez suza.
Samo hrabro! Živela Francuska!
Preporuke onih koji su odlazili, poslušane su. Niko nije
plakao. Ali kad su se poslednje crvene pantalone izgubile iz vida,
mnoge šake su se grčevito hvatale za gvozdenu ogradu, mnoge
maramice izgrizene škrgutanjem zuba, mnoge glave se skrivale
ispod ruku uz tužne jecaje.
A gospodin Denoajer im je zavideo na ovim suzama.
Starica, čija je naborana ruka izgubila sinovljevu desnicu,
okrenula se u pravcu gde je mislila da se nalazi neprijateljska
zemlja, zamahujući besno rukama:
‒ Ah, razbojnici...! Razbojnici!
Ponovo je u mislima video lice mnogo puta posmatrano na
ilustrovanim stranama novina: brkovi drskog buntovnika; usta
sa vučjim čeljustima... smejao se kao što bi se smejali pećinski
ljudi.
A gospodin Denoajer je zavideo i na tom besu.
 2.

Novi život

Kada se Margarita konačno vratila u atelje u Ulici Pomp, Huliju,

koji je do tada stalno bio zlovoljan i sve video u mračnim
tonovima, odjednom se vratio optimizam.
Rat nije bio tako surov kako su ga u početku zamišljali. Sa
smanjenim brojem muškaraca na ulicama izgledalo je kao da se
ženska populacija uvećala. Ljudi su se žalili na nestašicu novca;
banke i dalje nosu vršile isplate. Nasuprot tome, mnogi su imali
potrebu za vanrednim kupovinama da bi se snabdeli životnim
namirnicama. Sećanje na sedamdesete, sa surovim zatvaranjem
prodajnih mesta, budilo je mučna očekivanja. Izbio je rat sa
istim neprijateljem i svima su očekivali da će se ponoviti iste
neprilike. Žene su opsedale radnje sa hranom, gomilajući zalihe
ustajalih namirnica kupljenim po previsokim cenama, da bi ih
čuvale u svojim kućama. Više su strahovale od gladi nego od
trenutnih opasnosti.
Za Denoajera sve su to bile promene koje je rat doneo
njegovom okruženju. Ljudi su se navikavali na nove uslove
života. Čovek ima moć adaptacije koja mu omogućava da se
prilagodi svemu samo da bi opstao. On je očekivao da će živeti
kao da se ništa nije dogodilo. Za to bi bilo dovoljno da Margarita
ostane verna njihovoj prošlosti. Zajedno bi gledali kako se nižu
događaji sa okrutnom putenom strašću kao neko ko posmatra
bujicu, bez ikakvog rizika sa nedokučive visine.
Ta sebična smirenost svedoka događaja inspirisala je
Arhensolu.
‒ Budimo neutralni ‒ predložio je boem. ‒ Neutralnost ne
znači ravnodušnost. Uživajmo u velikom spektaklu, jer će nas
ionako zaživota zadesiti i drugi slični njemu.
Šteta što ih rat pljačka za tako malo novca... Arhensola je
mrzeo banke čak više nego centralnu vlast, ispoljavajući
antipatije posebno prema kreditnoj službi, koja je kasnila sa
isplatom Huliovog čeka. Kako bi divno bilo kad bi prisustvovali
događajima potpuno opušteno, zahvaljujući toj ogromnoj količini!
Da bi našao leka za oskudicu kućnih potrepština ponovo je
morao da moljaka za pomoć donja Luisu. Zahvaljujući ratu, don
Marselova predostrožnost je oslabila i porodica je sada uživala u
njegovoj velikodušnosti. Majka je, poput drugih gazdarica,
nabavljala životne namirnice za više meseci, kupujući sve što je
mogla da nađe od hrane. On je to iskorišćavao posećujući često
kuću u Ulici Viktora Igoa da bi niz pomoćno stepenište spuštao
pakete za upotpunjavanje zaliha u ateljeu.
Svoju radost brižne domaćice shvatio je posmatrajući obilje
hrane koju je donja Luisa čuvala u svojoj kuhinji: velike
konzerve mesa, piramide teglica, vreće suvih mahunarki. Bilo je i
živinske hrane za jednu veliku porodicu. Osim toga, rat mu je
poslužio kao izgovor za nove posete don Marselovom vinskom
podrumu.
‒ Mogu da dođu ‒ rekao je samouvereno prelistavajući
pažljivo novine u svom skladištu ‒ mogu da dođu kad god hoće.
Spremni smo da im se suprotstavimo.
Čuvanje i nagomilavanje životnih namirnica i praćenje novosti
bila su dva zanimanja koja su mu ispunjavala život. Morao je da
kupuje deset, dvanaest, petnaest novina svakog dana: jedne zato
što su bile reakcionarne, a on bi se oduševio kad bi video sve
Francuze ujedinjene; druge, zato što su bile radikalne i zato što
je trebalo bolje da raspolažu vestima dobijenih od vlade. Izlazile
su u podne, u tri, četiri i pet popodne. Pola sata zakašnjenja u
izlaženju lista, probudilo bi veliku nadu kod naroda koji je čekao
da čuje dobre vesti. Svi su se grabili za poslednje novinske
dodatke; svi su nosili prepune kese listova, iščekujući sa
strepnjom nova izdanja. A sve novine pisale su uglavnom isto.
Arhensola je primetio kako se u njemu rađa jedna bezazlena,
zanesenjačka i lakoverna duša, koja je u stanju da prihvati
najneverovatnije stvari. Ta duša je predosećala isto što i drugi u
njegovoj okolini. Ponekad bi izgledalo da se njegov kritički duh
na trenutak probija; ali sumnju bi odbacio kao nešto nečasno.
Živeo je u novom svetu i bilo je prirodno da se događaju
neobične stvari, koje nisu mogle da se mere i objašnjavaju na
stari racionalan način. I sa detinjastim uzbuđenjem prepričavao
bi neverovatne priče iz novina: borbe neke francuske ili belgijske
čete sa čitavim neprijateljskim pukovima, koje primoravaju da
pobegnu glavom bez obzira; preplašenost Nemaca od bajoneta od
kojih bi se razbežali kao zečevi na prvi znak napada;
nedelotvornost nemačke artiljerije čiji projektili umeju i da ne
eksplodiraju.
Za njega je bilo normalno i logično da jedna mala Belgija
pobedi gorostasnu Nemačku: ponovljena borba Davida i Golijata,
sa svim metaforama i prividima, koja je bila inspiracija za
neravnopravne sukobe kroz vekove. Kao veći deo naroda, imao je
duh čitaoca viteških romana, koji se oseti prevarenim ako heroj,
samo jedan čovek, ne okrene hiljade neprijatelja naglavačke.
Posebno se potrudio da pronađe novine koje su preuveličavale,
objavljivale razne priče o herojskim borbama, individualnim
akcijama, za koje niko pouzdano nije znao gde su se desile.
Povodom intervencije Engleske na moru, zamislio je užasnu,
žestoku, kobnu glad koja je mučila neprijatelja. Tokom deset
dana pomorske blokade verovao je da će u Nemačkoj narod živeti
kao grupa brodolomnika na splavu od dasaka. Tada je sve češće
ulazio u kuhinju, radujući se paketima sa životnim namirnicama.
‒ Šta bi u Berlinu dali za moje blago...!
Arhensola se nikada nije bolje hranio. Pomisao na velike
nestašice koje su mučile protivnika podsticala je njegov apetit.
Od belog hleba sa rumenom i hrskavom korom padao je u
religiozni zanos.
‒ Kad bi se prijatelj Vilhelm domogao ovoga! ‒ rekao je svom
drugu.
Žvakao je i gutao halapljivo; hrana i piće, prolazeći kroz
njegova usta, dobijali su božanstven ukus. Za njega je tuđa glad
predstavljala uzbuđenje i neprekidno zadovoljstvo.
Francuska ga je oduševljavala, ali je u Rusiju imao više
poverenja. Ah, kozaci...! O njima je pričao kao o bliskim
prijateljima. Opisivao je vrtoglave galope konja s neustrašivim
konjanicima, neopipljivim kao priviđenje i tako razjarenih da
protivnici nisu smeli da ih pogledaju u oči. U portirnici svoje
kuće i u nekim zgradama u ulici, slušali su ga kao gospodina
koji zaslužuje dužno poštovanje, s obzirom na to da je stranac i
da je upućeniji u ono što se u inistranstvu događa.
‒ Kozaci će poravnati račune sa tim razbojnicima ‒ zaključio
je potpuno ubeđen u to. ‒ Pre mesec dana trebalo je da uđu u
Berlin.
A njegova publika, sastavljena najvećim delom od žena,
supruga i majki onih koji su otišli u rat, stidljivo mu je
odobravala sa neodoljivom željom koju smo svi osećali, nadajući
se nečemu dalekom i misterioznom. Francuzi će braniti zemlju,
čak će povratiti izgubljeno teritorije; ali Kozaci će zadati konačan
udarac, oni Kozaci o kojima su svi pričali, a samo malobrojni ih
videli.
Jedini koji ih je bliže poznavao bio je Černov i zgranuti
Arhensola slušao je njegove reči ne pokazujući oduševljenje.
Kozaci su za njega bili obična ruska vojna formacija. Dobri
vojnici, ali nesposobni za čuda koja su im svi pripisivali.
‒ Taj Černov! ‒ uzviknuo je Arhensola. ‒ Koliko samo mrzi
cara i nalazi da je u njegovoj zemlji sve loše. On je jedan
fanatičan revolucionar... a ja sam protivnik svih fanatizama.
Hulio je zainteresovano slušao svog druga, zvučne članke
recitovane besedničkim tonom, planove vojnih pohoda, koji su
predstavljeni na ogromnoj mapi, pričvršćenoj na zidu ateljea i
izbušenoj zastavicama, koje su obeležavale položaje zaraćenih
strana. Iz svakih novina Španac je morao da prikaže novu igru
sa pribadačama na mapi, propraćenu komentarima sa
bombastičnim optimizmom.
‒ Ušli smo u Alzas; vrlo dobro! Izgleda da smo sada napustili
Alzas: Odlično! Pogodio je razlog. To je da bismo se vratili i
opustošili neprijatelja s leđa... Kažu da je Lijež pao. Lažu! I ako
padne, nije važno. Jedan incident i ništa više. Ostaju drugi...
drugi, koji napreduju sa istoka i koji će ući u Berlin.
Vesti sa ruskog fronta su mu bile draže; ali zbunio bi se kad
god bi na karti pronašao komplikovana imena mesta gde su
junačke podvige izvodili obožavani Kozaci.
Za to vreme Hulio je pratio tok svojih misli. Margarita...!
Konačno se vratila, međutim, imao je utisak da se svaki put sve
više udaljava od njega...
Prvih dana mobilizacije kružila je oko njegove kuće, nadajući
se da će tim iluzornim približavanjem obmanuti svoju želju.
Pisala mu je, savetujući mu da bude spokojan. Imao je sreću što
kao stranac neće morati da snosi posledice rata! Njen brat,
artiljerijski rezervni oficir, svakog trenutka može da ode. Majka,
koja je živela sa tim sinom, neženjom, u poslednjem času je
pokalaza iznenađujuću smirenost, pošto se sita isplakala
prethodnih dana, dok rat još uvek nije bio sasvim izvestan.
Samo je pripremila prtljag za vojnika, te mu u mali kofer
spakovala sve što će mu biti neophodno za vreme ratnih
dejstava. Ali Margarita je primećivala unutrašnji bol sirote
gospođe i njenu borbu da je ne odaju vlažne oči i nervozne ruke.
Nije mogla ni za trenutak da ostavi majku... A onda je došao
rastanak. „Zbogom, sine moj! Ispuni svoju dužnost, ali se čuvaj.”
Bez ijedne suze, bez gubljenja snage. Čitava porodica se
usprotivila da ga i ona prati do železničke stanice. Sestra će ići s
njim. A kada se Margarita vratila kući, zatekla ju je na stolici
ukočenu, daleku, kako izbegava da spomene svog sina i priča o
prijateljicama koje su takođe poslale sinove u rat, kao da samo
one proživljavaju taj užas. „Sirota mama! Moram da budem uz
nju, sada više nego ikad... Sutra, ako budem mogla, doći ću da
te vidim.”
Na kraju se vratila u Ulicu Pomp. Prva briga joj je bila da
objasni Huliju zašto je u skromnom kostimur i bez nakita. „Rat
je, prijatelju moj. Sada šik mora da se prilagodi situaciji i da
bude umeren i skroman kao što su vojnici. Ko zna šta nas još
čeka!” Zaokupljenost oblačenjem pratila ju je kroz ceo život.
Hulio je primetio da je stalno rastrojena. Činilo se da je njen
duh napustio telo, da tumara po ogromnim prostranstvima.
Njene oči su ga gledale, ali kao da ga nisu videle. Pričala je sporo
kao da je svaku reč prethodno odmeravala, plašeći se da ne oda
neku tajnu. Međutim, to duhovno udaljavanje nije
onemogućavalo njihovu fizičku bliskost. Bili su povezani
neodoljivom fizičkom privlačnošću. Podavala mu se drage volje,
uobičajeno nežna; ali kad bi povratila duševni mir, obuzela bi je
griža savesti. „Da li je dobro to što radimo? Zar nije neumesno
nastaviti kao ranije kad će se tolike nesreće sručiti na svet?”
Hulio je odbijao takve dileme.
‒ Pa šta mari kad ćemo se venčati što pre... Kad smo isto kao
muž i žena!
Odgovorila je začuđujuće i obeshrabrujuće. Venčati se...! Pre
deset dana nije želela ništa drugo. Sada bi joj samo ponekad
pala na pamet ta mogućnost. Zašto bi razmišljali o dalekim i
neizvesnim događajima. Drugi, skoriji, zaokupljali su njene misli.
Rastanak od brata na stanici urezao joj se u pamćenje. Dok
je išla prema ateljeu, trudila se da ne misli na njega, sluteći da bi
tom pričom mogla da povredi svog ljubavnika. I dovoljno je bilo
da se zakune na ćutanje da ne bi osetila neodoljivu potrebu da
mu sve ispriča.
Nije mogla ni da pretpostavi da toliko voli brata. Njena
sestrinska ljubav je bila pomešana sa izvesnim osećanjem
ljubomore, jer je mama više volela sina. Osim toga, on je doveo
Lorijea u njihovu kuću: obojica su diplomirali za industrijskog
inženjera i zajedno su prošli kroz celo školovanje... Ali, kada je
shvatila da će uskoro otići, Margarita je odjednom osetila da taj
brat, koga je uvek stavljala na drugo mesto, sada zauzima
povlašćeno mesto u njenom srcu.
‒ Bio je tako zgodan, tako naočit u poručničkoj uniformi...!
Kao da je bio neko drugi. Kunem ti se da sam s ponosom išla
pored njega držeći ga za ruku. Mislili su da smo bračni par. Kada
su me videle da plačem, neke sirote žene su pokušale da me
uteše. „Budite hrabri, madam! Muž će vam se vratiti!” A on se
smeškao ovoj zabuni. Tugu je pokazivao samo kad bi se setio
naše majke.
Rastali su se na kapiji stanice. Stražari nisu dozvoljavali da
se ide dalje. Ona mu je pružila sablju, koju je želela da nosi do
poslednjeg trenutka.
‒ Baš je lepo biti muškarac ‒ rekla je poletno. ‒ Volela bih da
obučem uniformu, da idem u rat, da budem korisna.
A ulazu u stanicu, dok je poslednji put ljubila brata, doživela
je jedan susret, jedno iznenađenje. On je stigao, obučen kao
artiljerijski oficiri, ali potpuno sam, prinuđen da svoj kofer poveri
jednom dobrodušnom čoveku iz gomile.
Hulio se začudio. Ko li je taj? Pretpostavljao je, ali se pravio
da ne zna kao da se plašio da sazna istinu.
‒ Lorije ‒ odgovorila je ona kratko. ‒ Moj bivši muž.
Ljubavnik podrugljivo iskrivi lice. Bilo bi kukavički da se
pogrdno izrazi o tom čoveku koji je otišao da ispuni svoju
dužnost. Prepoznao je svoju podlost, ali zao i nezadrživ instinkt
nagnao ga je da ga podrugljivo unižava pred Margaritom. Zar
Lorije vojnik...! Mora da izgleda smešno u uniformi.
‒ Lorije, borac! ‒ nastavio je sarkastično, zapanjen kao da se
radi o nekom drugom. Siroti čovek!
Ona je oklevala sa odgovorom da ne bi protivrečila Denoajeru.
Ali istina joj je ulila snage, pa je jednostavno rekla:
‒ Ne... Nije loše izgledao. Kao da je bio neko drugi. Možda
zbog uniforme; možda zbog tuge što je sam, potpuno sam, bez
nečije ruke koja bi stezala njegovu. Kasno sam ga prepoznala.
Kad je video mog brata, prišao je; ali, kad je ugledao mene,
produžio je... Jadnik! Žao mi ga je!
Mora da ju je ženski instinkt upozorio da se zaustavi, te je
ubrzo prekinula da blebeće. Isti taj instinkt joj je ukazao i na
razlog zbog kojeg se Huliovo lice rastužilo a usta dobila izraz
kiselog osmeha. Poželela je da ga uteši, pa je dodala:
‒ Sva sreća što si stranac, pa ne moraš da ideš u rat. Užasno
bi bilo da te izgubim...!
To je rekla iskreno... Nekoliko trenutaka ranije zavidela je
muškarcima, diveći se viteštvu kome su posvećivali život, a sada
je strepela pri pomisli da bi njen ljubavnik mogao da bude jedan
od njih.
Ovoga je pogodila njena sebična ljubav, koja ga je izdvojila
kao nežno i krhko biće, kome su se mogle diviti samo žene. Više
bi voleo da je izazvao ljubomoru, kakvu je osetila kad je videla
svog brata u ratnoj opremi. Imao je utisak da se između njega i
Margarite uvuklo nešto što se nikad neće promeniti, što će se
širiti i odvlačiti u suprotnom pravcu... daleko... veoma daleko,
sve dok više neće moći da se prepoznaju pogledima.
Tako se osećao i prilikom sledećih susreta. Margarita je
preterivala u izražavanju ljubavi, gledajući ga suznim očima.
Njene ruke pune nežnosti više su ličile na majčinske nego na
ljubavničke; njena ljubav je bila propraćena nezainteresovanošću
i neobičnom uzdržanošću. Ostajala bi u ateljeu i uporno
izbegavala da pređe u drugu sobu.
‒ Ovde nam je baš lepo... Ne želim: ne vredi. Mučiće me
savest... Zar se misli na takve stvari u ovakvim trenucima...!
Okruženje je za nju biko zasićeno ljubavlju, ali novom
ljubavlju, ljubavlju čoveka koji pati, ispunjen željom za
samoodricanjem, žrtvovanjem. Takva ljubav je budila osećaj
praznih dodira, drhtavih ruku koje leče ranjeno telo što krvari.
Svaki pokušaj opsesivne ljubavi kod Margarite je izazivao
žustar protest i stid kao da su tek upoznali.
‒ Nemoguće ‒ rekla bi. ‒ Mislim na brata; mislim na mnoge
koje poznajem, a možda su već mrtvi.
Stizale su vesti o bitkama; potekle su reke krvi.
‒ Ne, ne mogu ‒ ponavljala je ona.
A kad bi Hulio i uspeo da ispuni svoje želje, moljakajući sa
žestokom strašću, stiskao bi bezvoljno stvorenje, koje je dušu
lišavalo osećaja, dok bi mu glava potpuno nezavisno razmišljala.
Jednog popodneva, Margarita mu je saopštila da će se
ubuduće viđati ređe. Morala je da ide na predavanja: imaće samo
dva dana slobodna.
Denoajer ju je slušao zapanjen. Njena predavanja...? Kakve
su to uopšte studije...?
 Ljutile su je njegove podrugljive šale... Da, studirala je; već je
prošlo nedelju dana otkako ide na predavanja. Sada će časovi
biti sve redovniji; organizovana je nastava; bilo je sve više
profesora.
‒ Želim da budem bolničarka. Užasno se osećam kad
pomislim kako sam beskorisna... Kakva je bila korist od mene do
sada?
Za trenutak je zaćutala kao da je u mislima obuhvatila celu
svoju prošlost.
‒ Ponekad mislim ‒ nastavila je ‒ da u ratu prožetom
beskrajnim užasima ima i nečeg dobrog. Uči nas da budemo
korisni svojim bližnjima. Mnogo više cenimo život; nesreća nas
uči da shvatimo da smo na ovaj svet došli zbog nečega... Ja
mislim da život treba voleti ne samo zbog uživanja koje nam
pruža. Treba osetiti vbeliko zadovoljstvo u žrtvovanju, u
posvećivanju drugima; a to zadovoljstvo mi se, ne znam zašto,
možda zato što je novo, čini većim od drugih.
Hulio ju je posmatrao zaprepašćen, pitajući se šta li se vrzma
u toj divnoj i lakomislenoj glavici. Šta li se dešava iza tog čela,
namrštenog od razmišljanja, koje je do tada pokazivalo samo
blagu senku brzih misli lakih kao ptice?
Ali ta Margarita od ranije još uvek je živela. Video ju je kako
se ponovo pojavljuje sa gracioznim pokretima, sa brigama kojima
je rat preplavio ljudske duše kao tamnim lišćem.
‒ Mora se mnogo učiti da bi se stekla diploma bolničarke. Šta
kažeš na uniformu? Jedna je od najotmenijih: bela boja pristaje
kako plavušama tako i brinetama. Onda toka koja omogućava da
kovrdžma pokriješ uši, što je moderna frizura; a plavi ogrtač
preko uniforme čini lep kontrast... Elegantna žena sve to može
da postigne sa diskretnim nakitom i šik cipelama. Neka
mešavina kaluđerice i velike dame, što ne izgleda loše.
Rešila je da uči kao furija da bi bila od koristi bližnjima... i da
ubrzo obuče divnu uniformu. Potreba da je viđa i bez obaveza u
beskrajno dugim popodnevima, u kojima su do tada provodili
najprijatnije vreme, naterala ga je da kruži u blizini jedne
potpuno prazne palate, gde je vlada upravo smeštala školu za
bolničarke. Dok je stražario na uglu, iščekujući lepršanje jedne
suknje i ubrzane korake ženskih nogu po pločniku, zamišljao je
kako se vreme vratilo, kako ima osamnaest godina, kada je isto
tako čekao u blizini čuvene krojačke radionice. Grupe žena, koje
su u određeno vreme izlazile iz te palate bile su čak uverljivije u
tom oponašanju. Bile su obučene neprirodno skromno: mnoge
od njih su izgledale skromnije od modernih radnica. Ali su bile
velike dame. Neke su ulazile u automobile sa šoferima u
vojničkoj uniformi jer su vozila bila ministarska.
Ova duga čekanja omogućavala su mu neočekivane susrete
sa elegantnim učenicama, koje su ulazile i izlazile.
‒ Denoajer! ‒ uzviknuo bi neki od ženskih glasova iza
njegovih leđa. ‒ Jel’ to Denoajer...?
I osećao se dužnim da prekrati sumnju, pozdravljajući neke
gospođe, koje su ga gledale kao da je utvara. Bila su to
prijateljstva iz ranijih vremena, od pre šest meseci: dame koje su
ga obožavale i proganjale, uzdajući se u njegovo maestralno
znanje da bi izvele sedam okreta naučenog tanga. Posmatrale su
ga kao da se od poslednjeg susreta i sadašnjeg trenutka dogodila
katastrofalna promena svih zakona opstanka, kao da je jedini i
čudom preživeli od čitavog izgubljenog čovečanstva.
Na kraju bi mu postavljale ista pitanja:
‒ Zar vi ne idete u rat...? Kako to da ne nosite uniformu?
Pokušao bi da im objasni ali bi ga one kod prve reči prekidale:
‒ Doduše... Vi ste stranac.
To bi izgovarale sa izvesnom zavišću. Setile bi se tada, bez
sumnje, voljene osobe, koja se u tom trenutku suočava sa
ratnim nedaćama i rizicima. Ali istog trenutka njegovo strano
poreklo bi stvorilo izvesnu duhovnu udaljenost, razdvajanje koje
Hulio nije spoznao u onim dobrim vremenima kada su se ljudi
družili bez obzira na poreklo, ne doživljavajući to kao opasnost
koja razdvaja i zbližava različite grupe ljudi.
Dame su se pozdravljale sa zluradom sumnjom. Šta li tu
čeka? Neku novu avanturu koja bi mu donela sreću...? I osmeh
svih njih imao je nešto mučno: osmeh starijih koji su spoznali
istinski smisao života i osećaju žal za iluzijama kojima se još
uvek lakomisleno uljuljkuju.
A Hulija je to pogađalo kao izraz sažaljenja. Mislile su da je to
jedino zanimanje za koje je sposoban; da nije ni za šta drugo. S
druge strane, te vetropiraste žene, koje su sačuvale nešto od
svog starog spoljašnjeg izgleda, kao da su bile obuzete snažnim
majčinskim nagonom: apstraktnim nagonom koji je obuhvatao
sve muškarce njihove nacije: sa jakom željom da se žrtvuju, da
izbliza upoznaju nevolje siromašnih, da kroz dodir osete sve
patnje bolesnog tela.
Sa takvom istom željom izlazila je i Margarita sa časova.
Napredovala je sa lekcijama oduševljavajući se i pozdravljajući
kao veliko čudo nauke prve začetke hirurgije. Samoj sebi se
divila zbog pomame sa kojom je prihvatala ova čuda koja do tada
nije ni naslućivala. U izvesnim trenucima verovala je sa ljupkom
neskromnošću da je konačno pronašla pravi smisao svog života.
‒ Ko bi ga znao, možda sam rođena da budem velika doktorka
‒ govorila bi.
Plašila se da joj ne zafali smelosti u trenutku praktične
primene novog znanja. Suočavanje sa smradom i krvarenjem žive
rane za nju je bilo užasno, jer je uvek osećala nepodnošljivi otpor
prema osnovnim potrebama običnog života. Ali su njena
kolebanja trajala kratko: odjednom bi je obuzela muška energija.
Bilo je vreme za žrtvovanje. Zar se muškarci nisu odrekli svih
čulnih zadovoljstava da bi krenuli u surovi vojni pohod? Ona će
biti vojnik u haljini, suočiće se neposredno sa patnjom, boriće se
s njom, zavlačiće ruke u trulež raspadajuće materije, probijaće se
kao osmeh svetlosti do mesta gde su vojnici ječali čekajući smrt.
Sva ponosna ponavljala bi Denoajeru sve što je naučila u
školi, o komplikovanim zavojima kojima je uspevala da previje
kako treba lutkin udov, ali i nekog od zaposlenih koji bi pristali
da simuliraju držanje ranjenika. I ona, tako nežna, nesposobna
da u kući učini i najmanji napor, primenjivala je najspretnije
postupke da bi sa poda podigla ljudsko telo i natovarila ga preko
leđa. Možda će jednog dana pružati pomoć na bojnom polju! Bila
je spremna na najveću hrabrost sa neustrašivošću neukih žena
kada ih zahvati napad herojstva. Oduševljavale su je bolničarke
engleske vojske, mršave dame jakih nerava, čije su fotografije, u
pantalonama, jahaćim čizmama i belim šlemovima objavljivane u
novinama,.
Hulio ju je slušao zapanjen. No da li je ta žena stvarno bila
Margarita? Rat je uništio njenu dražesnu lakomislenost. Nije više
hodala kao ptica. Stupala je na tlo sa muškom čvrstinom,
smirena i sigurna u novu snagu koja je narastala u njoj. Kada bi
je njegovo milovanje podsetilo da je žensko, uvek bi govorila
jedno isto:
‒ Sva sreća da si stranac! Sva sreća da si oslobođen rata!
U želji da se žrtvuje, želela je da ide na bojno polje, a u isto
vreme bila je srećna što je njen voljeni oslobođen vojne obaveze.
Hulio nije rado prihvatao tu nelogičnost, naprotiv, smatrao ju je
za neodgovornu uvredu.
„Svako bi rekao da me ona štiti”, pomislio bi. „Ona je
muškarac i raduje se što mu je nejaka saputnica, a to sam ja,
zaštićena od opasnosti... Kakva apsurdna situacija!”
Srećom, nekih popodneva, kad bi Margarita stigla u atelje,
ponovo bi bila ona ista, zaboravila bi na trenutne obaveze. Stigla
bi radujući se slobodnom danu kao đak ili službenik o
praznicima. Zahvaljujući svojim obavezama, naučila je da ceni
vreme.
‒ Danas nema predavanja ‒ uzviknula bi sa ulaza.
I bacivši šešir na kauč, zaplesala bi, izvlačeći se s detinjastom
poniznošću iz ruku svog ljubavnika.
Nakon nekoliko minuta oraspoložila bi se, promenivši ozbiljan
izraz lica kakav je imala često od početka rata. Pričala je o svojoj
majci, uvek tužnoj, koja se trudila da skriva bol, živeći u nadi da
će dobiti pismo od sina; pričala je o ratu, komentarišući
poslednje događaje u skladu s optimističkim izjavama nekih
zvaničnika. Detaljno je opisivala predvodeću zastavu, oduzetu
neprijatelju, kao da se radi o haljini neopisive enegancije. Ona ju
je videla na prozoru Ministarstva odbrane. Rastužila bi se
ponavljajući priče o belgijskim izbeglicama koji su stigli u njenu
bolnicu. To su bili jedini bolesnici koje je do tada negovala. Pariz
još uvek nije primao ratne ranjenike; po naređenju vlade, slali su
ih sa fronta u bolnice na jugu zemlje.
Više se nije opirala kao prvih dana Huliovoj neprekidnoj
žudnji. Kroz obuku za bolničarku stekla je izvesno strpljenje,
pasivnost. Kao da je prezirala fizičku privlačnost, smatrajući je
lišenom duhovnosti, koju joj je do tada pripisivala. Podavala se
bez otpora, bez volje, sa trpeljivim osmehom, zadovoljna što
može da pruži malo sreće, one u kojoj ona nije učestvovala.
Njena pažnja je bila usredsređena na druge stvari.
Jednog popodneva, u sobi kraj ateljea, osetila je potrebu da
saopšti neke novosti koje je do prethodnog dana čuvala za sebe.
Skočila je s kreveta da uneredu potraži ručnu tašnicu u kojoj se
nalazilo jedno pismo. Želela je da ga još jednom pročita, da
saopšti nekome njegov sadržaj, obuzeta neodoljivom potrebom za
ispovedanjem.
Bilo je to bratovljevo iz Voža. U njemu je više pisao o Lorijeu
nego o samom sebi. Nalazili su se u različitim baterijama, ali su
pripadali istoj diviziji i učestvovali u istim bitkama. Oficir se divio
svom bivšem zetu. Niko nije mogao ni da pretpostavi da će taj
mirni i ćutljivi inženjer postati heroj! Međutim, bio je pravi heroj.
Herojem ga je proglasio Margaritin brat a sa njim i svi oficiri koji
su ga videli kako mirno ispunjava svoje dužnosti, suočavajući se
sa smrću hladnokrvno kao da se nalazi u fabrici blizu Pariza.
Tražio je opasno mesto izviđača, spuštajući se najbliže što je
mogao do neprijateljskog položaja da bi nadgledao tačan domet
vatrenog oružja artiljerije, proveravajući dužinu krivulje svojim
telefonskim indikatorima. Jedna nemačka haubica porušila je
kuću na čijem se krovu skrivao. Izvukavši se nepovređen iz
ruševina, Lorije je popravio svoj telefon i bio spreman da nastavi
posao kroz granje obližnjeg šumarka. Na njegovu bateriju, koju
su, u jednoj nepovoljnoj bici, otkrili neprijateljski avioni,
ispaljena je artiljerijska vatra. Nekoliko minuta kasnije na zemlji
su ležali svi vojnici: mrtav kapetan i nekoliko vojnika, ranjeni
oficiri i skoro svi pomoćnici topovske artiljerije. Ostao je samo
Lorije, kao „ravnodušni” šef ‒ takav su mu nadimak dali njegovi
drugovi ‒ i uz pomoć nekolicine artiljeraca koji su se održali na
nogama, nastavio da puca pod gvozdenom i vatrenom kišom, da
bi pokrivao povlačenje jednog bataljona.
– „Dva puta su ga postavili na dnevnu dužnost” ‒ nastavila je
da čita Margarita. – Mislim da mu ne gine krst kao odlikovanje.
Pravi je junak. Ko bi u to poverovao samo pre nekoliko
nedelja...”
Ona se tome nije iznenadila. Dok je živela s Lorijeom, mnogo
puta se uverila u čvrstinu njegovog karaktera, u njegovu
odvažnost, prikrivenu prividnom smirenošću. Opravdano ju je
upozoravao instinkt, kad je strahovala od muževljevog gneva u
prvim danima neverstva. Sećala se izraza lica tog čoveka kad ju
je iznenadio dok je jedne noći izlazila iz Huliove kuće. Bio je kao
razjareni ubica. Međutim, nije bio nimalo nasilan... Sećanje na
takvo uvažavanje u Margariti je probudilo osećaj zahvalnosti.
Možda ju je on voleo više nego ijedan drugi čovek.
Pogled svojih očiju, ispunjenih neodoljivom željom za
poređenjem, uperila je u Denoajera, diveći se njegovoj
mladalačkoj otmenosti. Lorijeov lik, grub i neuglađen, pojavljivao
joj se u mislima kao olakšanje. Istina je da oficir, koga je srela
na stanici kada je pratila svoga brata, nije ličio na njenog bivšeg
muža. Ali Margarita je želela da zaboravi bledog i tužnog
poručnika, koji je promakao ispred njenih očiju, da bi se sećala
samo industrijalca zaokupljenog profitom i nesposobnog da
razume ono što je ona nazivala „delikatnost jedne šik žene”.
Hulio je nesumnjivo bio veći zavodnik. Nije se kajao zbog svoje
prošlosti, nije želeo da se kaje.
I zbog svoje emotivne sebičnosti još jednom je izjavila:
‒ Sva sreća što si stranac! Kakva radost videti te izvan ratnih
opasnosti!
Hulio bi svaki put pobesneo kad bi to čuo. Umalo da začepi
usta voljenoj. Da li mu se ona to ruga? Vređalo ga je što ga je
odvajala od drugih muškaraca.
Za to vreme, ona je sa svojom nelogičnom zadivljenošću
uporno pričala o Lorijeovim podvizima.
‒ Ne volim ga, nikad ga nisam volela. Ne budi tužan, kako bi
jadnik mogao da se poredi s tobom? Ali mora se priznati da je
pokazao izvesno interesovanje u svom novom životu. Njegovom
junaštvu radujem se kao da se radi o starom prijatelju, o poseti
nekoga iz moje porodice, koga odavno nisam videla... Veruj mi
da mi ga je žao.
A to žaljenje bilo je toliko jako da bi joj se oči ovlažile,
izazivajući užasnu ljubomoru njenog ljubavnika.
Sa tih sastanaka Denoajer je izlazio neraspoložen i turoban.
‒ Mislim da se nalazimo u neiskrenoj situaciji ‒ rekao je
jednog jutra Arhensoli. ‒ Život će nam svakim danom biti sve
teži. Teško je ostati miran i nastaviti kao ranije, među narodom
koji vodi borbu.
I njegov drug je to mislio. Smatrao je da je život za mladog
stranca nepodnošljiv u Parizu uskomešanom usled ratnog
stanja.
‒ Čovek mora svakog trenutka da pokazuje dokumenta
policiji kako bi se uverili da nije dezerter. Jednog popodneva
morao sam u vagonu metroa da objašnjavam nekim devojkama
da sam stranac jer su se začudile što nisam na frontu... Jedna
od njih, kad je saznala za moju nacionalnost upitala me je
bezazleno zašto se nisam prijavio kao dobrovoljac.
– Smislili su izraz „vojnik u busiji”. Sit sam ironičnih pogleda,
kojima zagledaju moju mladost sa svih strana; pobesnim kad me
smatraju Francuzom „u busiji”.
Nalet herojskog osećanja zahvatio je potrošenog boema. Pošto
su svi išli u rat, poželeo je da i on to učini. Nije se plašio smrti,
jedino se užasavao vojničke uslužnosti, uniforme, automatske
pokornosti na zvuk trube, slepe poslušnosti prema šefovima. Za
njega borba nije predstavljala nikakvu teškoću, ali slobodna ili
namenjena drugima, jer se njegov karakter opirao svemu što je
zahtevalo disciplinu. Svaka grupacija stranaca u Parizu nastojala
je da organizuje legiju dobrovoljaca, tako da je i on stvorio svoju:
bataljon Španaca i Hispanoamerikanaca, proglasivši, naravno
sebe predsednikom organizacionog komiteta i komandantom
korpusa.
Objavio je oglase u novinama: zborno mesto u ateljeu u Ulici
Pomp. Za deset dana su se prijavili dobrovoljci: jedan činovnik,
prehlađen usred leta, koji je tražio da bude službenik jer je nosio
sako i jedan Španac, gostioničar, koji je prilikom prvog
obraćanja želeo da Arhensolu liši komande pod izgovorom da je
u mladosti bio vojnik, dok je drugi bio samo slikar. Dvadeset
španskih bataljona se uspešno razmestilo po raznim delovima
Pariza. Svaki entuzijasta želeo je da bude vođa, s nadmenošću
individualiste i odbojnošću prema disciplini svojstvenoj svom
narodu. Na kraju, buduće vođe su, usled pomanjkanja vojnika,
tražile da se upišu kao obični dobrovoljci... ali u isti francuski
puk.
‒ Čekam da vidim šta rade Garibaldijevci ‒ reče Arhensola
stidljivo. ‒ Možda ću otići s njima.
To slavno ime nateralo ga je da postane trpeljiv prema
vojničkoj servilnosti. Ali se zatim pokolebao: u svakom slučaju
morao je da sluša nekoga u tom korpusu dobrovoljaca, a on se
suprotstavljao poslušnosti ako joj ne prethode duže diskusije...
Šta da radi?
Promenio je način života usred meseca. – Kao da smo pali na
drugu planetu; naše ranije sposobnosti nemaju svrhe. Drugi
dospevaju u prve redove, najponizniji i najtamnoputiji, oni koji
su ranije zauzimali poslednje mesto. Istaknuti ljudi i oni
oštroumni nestali su i ko zna kad će se pnovo pojaviti Sada na
površinu izbija kao pobednik jednostavan čovek, ograničenog ali
snažnog duha, koji zna da sluša. Mi više nismo u modi.
Denoajer se složio. Tačno: više nisu bili u modi. Mogao je to
da potvrdi, jer se suočio sa opštepoznatom činjenicom. Sada je
živeo kao nepoznat među ljudima koji su mu se do pre nekoliko
meseci divili.
‒ Tvoje carstvo je propalo ‒ rekao mu je Arhensola, smejući
se. ‒ Ništa ti ne vredi što si zgodan mladić. Ja, sa uniformom i
krstom na grudima, sada mogu da te pobedim u zavodničkom
rivalstvu. U mirnodopskim vremenima, oficir može da sanja
samo o devojkama iz provincije. Ali sada smo u ratu i u svakoj
ženi probudili smo oduševljenje, koje su osećale njihove
pradavnašnje bake prema agresivnim i snažnim životinjama...
Velike dame, koje su pre nekoliko meseci bile opterećene
tananim i produhovljenim željama, sada obožavaju vojnike
naivno kao služavke koje traže vojnika iz prvih borbenih redova.
Prema uniformi pokazuju smernu i servilnu ushićenost poput
ženki sa životinjskim nagonom prema kovrdžama, dugoj kosi i
perjanicama svojih mačo boraca. Otvori oči, maestro! Treba ići u
korak s vremenom ili se prepustiti mračnoj propasti: tango je
mrtav.
I Denoajer pomisli da su u stvari postojala dva bića na
margini života. Napravio je iskorak, menjajući životni pravac. U
novom životu nije bilo mesta za onog sirotog, produhovljenog
slikara, za onog heroja lakomislenog života, koji je od pet do šest
časova popodne nizao uspehe na kojima su mu zavideli svi
muškarci.
 3.

Povlačenje

Jedna od retkih napasti doprla je do Ulice Viktora Igoa. Bio je

to nečujan rat u kome je izgledalo da se neprijatelj, krotak,
bezobličan, mlitav, provukao kroz ruke da bi malo dalje nastavio
sa neprijateljskim delovanjem.
‒ Nemačka mi se uselila u kuću ‒ govorio je Marselo
Denoajer.
Nemačka je bila donja Elena, supruga Fon Hartrota. Zašto je
nije odveo njen sin, onaj potpuno nepodnošljiv profesor, koga je
on sada smatrao nekakvim špijunom? Zašto je sentimentalna
inadžijka želela da ostane pored svoje sestre, propustivši priliku
da se vrati u Berlin pre nego što se granice zatvore?
Prisustvo te žene kod njega je izazvalo grižu savesti i
uznemirenost. Srećom, sluge, šofer, sva muška posluga bila je u
vojsci. A dve argentinske služavke dobile su stroga uputstva. Da
strogo vode računa kad razgovaraju sa francuskim služavkama;
bez ikakvih aluzija na nacionalnost Eleninog muža i prebivalište
njene porodice. Donja Elena je bila Argentinka... Ali uprkos
ćutanju služavki, don Marselo se plašio da će ga neko
denuncirati iz preteranog patriotizma te je sestru svoje žene
držao zatočenu kao u logoru kao sumnjivu zbog veza s
neprijateljem.
Gospođa Hartrot je loše odgovarala na ovu opasnost. Umesto
da se pridržava diskretnog ćutanja, ona je svojim stavovima
izazivala razdor u kući.
Tokom prvih dana rata ostajala je zatvorena u svojoj sobi,
pridružujući se porodici samo kada bi je pozvali u trpezariju.
Stisnutih usana i odsutnog pogleda sedela bi za stolom, praveći
se da ne čuje neobuzdanu rečitost oduševljenog don Marsela.
Ovaj je opisivao odlazak trupa, potresne scene na ulicama i
stanicama, prenoseći sa nesumnjivim optimizmom prve ratne
vesti. Dve stvari je smatrao neospornim. Bajonet je francuska
tajna, a Nemci su se tresli od straha pred njegovim bleskom,
bežeći glavom bez obzira. Cev od sedamdeset pet milimetara bila
je jedinstveni dragulj. Samo je njen pucanj bio siguran. Bilo mu
je žao neprijateljske artiljerije, jer kad bi nekad slučajno ispalila
uprazno, projektili ne bi eksplodirali... Štaviše, francuske trupe
su pobedonosno ušle u Alzas: neke varoši su već osvojili.
‒ Sada nije kao sedamdesetih ‒ rekao bi zamahujući
viljuškom ili salvetom. ‒ Išutiraćemo vas na drugu stranu Rajne.
Nogama u zadnjicu... Tako je!
Ćići ga je oduševljeno podržavala, dok je donja Elena podizala
pogled kao da ćutke negoduje pred nekim ko je bio skriven na
tavanu, smatrajući ga svedokom mnogih grešaka i kleveta.
Donja Luisa je otišla da je potraži kad se Elena povukla u
svoju sobu, verujući da joj je potrebna uteha jer se nalazi daleko
od svojih. Romantičarka nije zadržala dostojanstveno ćutanje
pred sestrom koja je uvek uvažavala njeno obrazovanje. I sirota
gospođa bi se ošamutila od sestrinih priča o ogromnim vojnim
snagama Nemačke, koje je ova iznosila kao autoritativna
supruga velikog germanskog patriote i majka skoro slavnog
profesora. Milioni ljudi su izbijali kao bujica iz njenih usta; zatim
su defilovale hiljade topova, čudovišnih merzeta, ogromnih kao
tornjevi. A iznad te neizmerne rušilačke snage pojavio bi se
čovek, koji je sam vredeo koliko i oružane snage, koji je znao sve
i mogao sve, lep, inteligentan i nepogrešiv, poput Boga:
imperator.
‒ Francuzi ne znaju koga imaju protiv sebe ‒ nastavila bi
donja Elena. ‒ Uništiće vas. Posao od nekoliko nedelja. Pred kraj
avgusta imperator će ući u Pariz.
Potresena tim proročanstvom, gospođa Denoajer nije mogla
da ga sakrije od svoje porodice. Ćići bi se razbesnela na majčinu
lakovernost i tetkin germanizam. Strastvena borbenost se
pomamila u starom „nadničarčiću”. Ah, kad bi žene mogle da idu
u rat...! Zamislila je sebe kao jahačicu u dragonskom puku, kako
juriša na neprijatelja sa ostalim amazonkama, hrabrim i lepim
kao što je ona. Kasnije, ljubav prema klizanju prevladala je nad
jahanjem i poželela je da bude planinski lovac, „plavi đavo”,
jedan od onih koji se spuštaju na klizaljkama, sa karabinom na
leđima i skijaškim štapom u desnoj ruci, kroz snežne smetove
Voža.
Međutim, vlada je omalovažavala žene i ona nije mogla da ima
drugi udeo u ratu osim da se divi uniformi svoga verenika, Renea
Lakura, koji je postao vojnik. Senatorov sin je lepo izgledao.
Visok, plavokos, prefinjen, pomalo ženstven, podsećao je na
pokojnu majku. Rene je, po mišljenju svoje verenice, bio „medeni
vojničić”. Ćići je bila ponosna kad bi se prošetzala ulicom pored
tog vojnika, primećujući da mu uniforma podiže ugled. Ali, malo-
pomalo neka nelagoda počela je da joj nagriza radost. Senatorov
nasednik nije bio ništa drugo nego običan redov. Njegov
plemeniti otac, iz bojazni da se u ratu ne zatre zauvek dinastija
Lakur, dragocena za državu, uspeo je da ga ubaci u pomoćnu
službu vojske. Na taj način, Lakur (sin) neće izlaziti iz Pariza. Ali,
u tom slučaju biće vojnik poput onih koji mese hleb ili krpe
šinjele. Jedino neposrednim učešćem u ratu, njegova veština
stečena u Centralnoj školi mogla bi da mu donese zvanje
potporučnika u rezervnoj artiljeriji.
‒ Sva sreća da ostaješ u Parizu! Baš volim što si običan
vojnik!
I dok bi Ćići to izgovarala, u sebi bi, istovremeno, zavidela
svojim prijateljicama čiji su verenici ili braća bili oficiri. One su
mogle da izlaze na ulicu u pratnji kape ukrašene širitom, koja je
privlačila poglede prolaznika i salutiranje podređenih.
Kad god bi donja Luisa, užasnuta sestrinim proročanstvom,
pokušala da saopšti svoj strah ćerki, ova bi pobesnela:
‒ Tetkine laži! Pošto joj je muž Nemac, sve vidi onako kako on
želi. Tata zna bolje; Reneov otac je bolje upućen u stvari.
Motkom ćemo ih po zadnjici. Kako bih volela da prebiju mog teču
u Berlinu i sve moje rođake, tako nadobudne!
‒ Ćuti ‒ uzdisala bi majka. ‒ Ne govori gluposti. Od rata si
poludela, kao tvoj otac.
 Dobra gospođa bi se sablažnjavala dok je slušala eksploziju
njenih divljačkih želja svaki put kad se pomene imperator. U
vreme mira, Ćići je bila zadivljena nečim u u njemu. „Zgodan je”,
govorila je, „ali mu je osmeh prostački.” Sada je svu svoju mržnju
usmeravala na njega. Žene koje plaču njegovom krivicom! Majke
bez sinova, žene bez muževa, sirota deca napuštena ispred
varoši u požaru! Ah, zli čoveče...! Iz njene desnice pomaljao bi se
starinski nož „nadničarčića”, bodež sa srebrnom drškom i
izrezbarenom futrolom, poklon od dede, koga je otrgla od
zaborava među uspomenama svog detinjstva u jednom kovčegu.
Prvi Nemac koji bi joj se približio bio bi osuđen na smrt. Donja
Luisa se užasavala gledajući je kako zamahuje oružjem ispred
ogledala svog toaletnog stočića. Više nije želela da bude u konjici
ili „plavi đavo”. Zadovoljila bi se i da je ostave u zatvorenom
prostoru licem u lice sa omraženim čudovištem. Za pet minuta
ona rešila bi svetski konflikt.
‒ Brani se, Švabo! ‒ uzvikivala bi, zauzimajući odbramben
stav, kao što je u detinjstvu naučila gledajući nadničare na
imanju.
I zamahujući naviše izvodila je veličanstvene ubode u stomak.
Sledeći potez odzvanjao bi u njenoj glavi kao klicanje, divovski
uzdah miliona žena oslobođenih najkrvavijih noćnih mora,
zahvaljujući njoj, koja je bila Judita, Šarlota, Kordelija suština
svih ženskih heroina koje su ubijale za opšte dobro. Njen
spasilački bes nagonio ju je da sa bodežom u ruci nastavi
zamišljeno krvoproliće. Još jedan udarac: prestolonaslednik,
kotrljajući se na jednu stranu, a njegova glava na drugu. Zamasi
nožem pljušte kao kiša! Svi nepobedivi generali o kojima je
pričala njena tetka, beže pridržavajući utrobu,a njihova
perjanica, ulizica, koja je takođe dobio svoj deo, teča iz Berlina...
Ah, kad bi joj se ukazala prilika da ostvari svoje želje!
‒ Ti si luda ‒ negodovala bi majka ‒ potpuno luda. Kako tako
nešto može da govori jedna senjorita...?
Donja Elena, čudeći se delimično tim bulažnjenjima svoje
sestričine, podizala bi pogled ka nebu, uzdržavajući se da i dalje
pred njom iznosi mišljenje, čuvajući ga za njenu majku.
Don Marselovo zgražavanje dobijalo drugačije bi se ispoljilo
kad bi njegova žena prenosila sestrine novosti. Gnusna laž...!
Rat se odvija savršeno. Na Istočnom frontu, francuska vojska je
prodrla u unutrašnjost Alzasa i pripojila Lorenu.
‒ Ali šta je sa napadnutom Belgijom? ‒ upitala bi donja Luisa.
‒ I sa jadnim Belgijancima?
Denoajer bi ljutito odgovorio:
‒ To sa Belgijom je izdaja... A izdaja nema značaja za čestite
ljude.
To je rekao u dobroj nameri, kao da je rat borba u kojoj
izdajnik ostaje onesposobljen kako ne bi mogao da nastavi svoje
izdajstvo. Osim toga, herojski otpor Belgije ulivao mu je
besmislene iluzije. Belgijanci su mu ličili na nadprirodne ljude
određene za najčudesnije podvige... I on, koji do tada nije
pridavao nikakav značaj tom narodu! Nakon nekoliko Lijež je
gledao kao sveti grad pred čijim će se zidinama smrskati sva
germanska sila. Kada je pao Lijež, njegova nepokolebljiva vera
pronašla je nov izlaz. Ostalo je još mnogo Liježa u unutrašnjosti.
Nemci su mogli da prodru još dublje: kasnije će se videti koliko
će njih uspeti da izađe. Predaja Brisela ga nije zabrinjavala.
Otvoren grad...! Ta predaja je bila predvidiva: tako će se
Belgijanci braniti bolje u Antverpenu. Ni napredovanje Nemaca
prema francuskoj granici nije ga uznemiravalo. Uzalud je njegova
svastika, sa zluradošću spomenula napredovanje invazije,
konfuzno objavljeno u novinama. Nemci su već bili na granici.
‒ Pa šta?! ‒ uzviknuo je don Marselo. ‒ Ubrzo će sresti onoga
koga treba da sretnu. Žofr im je za petama. Naše oružane snage
su bile na istoku, tamo gde i priliči, na pravoj granici, na vratima
kuće. Ali ovo je neprijatelj, izdajnik i kukavica, koji, umesto da
pokaže lice, dolazi s leđa, preskačući zidove dvorišta, kao
lopovi... Ništa mu to ne vredi. Francuzi su već u Belgiji i
razračunaće se sa Nemcima. Sredićemo ih da ne bi ponovo
narušili mir u svetu. A tog gnusnog čoveka sa gustim brkovima
izložićemo u kavezu na Trgu Konkord.
 Ćići, ohrabrena očevim govorom, odjednom je zamislila seriju
mučenja i osvetoljubivih poniženja kao podršku tom izlaganju.
Ono što je gospođu Fon Hartrot najviše nerviralo bile su
aluzije na račun imperatora. Prvih dana rata njena sestra se
čudila što je plakala zbog karikature u novinama i nekim
časopisima koji su se prodavali na ulicama.
‒ Tako divan čovek... takav gospodin... tako dobar otac
porodice! On nije kriv ni za šta. Neprijatelji su ga isprovocirali.
A zbog svog dubokog poštovanja prema moćniku, na uvrede
obožavane ličnosti reagovala je sa više gneva nego da su
upućene njenoj sopstvenoj porodici.
Jedne večeri, dok je bila u trpezariji, prekinula je svoje
tragično ćutanje. Nekoliko sarkastičnih Denoajerovih primedbi
na račun heroja izazvale su suze u njenim očima. Ta razneženost
ju je podstakla da se seti svoje dece, koja su, bez sumnje,
učestvovala u vojnoj invaziji.
Njen zet je želeo uništenje svih neprijatelja. Da ne ostane ni
jedan jedini od tih varvara sa šlemovima sa šiljcima, koji su
upravo zapalili Leven i druge varoši, streljajući nezaštićene
seljake, žene, stare i decu...!
‒ Ti zaboravljaš da sam ja majka ‒ zakukala je gospođa
Hartrot.– Zaboravljaš da se u tim istrebljenjima koja tražiš nalaze
moja deca.
Briznula je u plač. Denoajer je odjednom ugledao ambis
između njega i te žene koja se gostila u njegovoj kući. Njegov
gnev je nadmašio poštovanje prema porodici... Mogla je da plače
zbog svoje dece koliko želi: to je njeno pravo. Ali ta deca su
agresori i dobrovoljno čine zla. Sažaljevao je samo druge majke,
koje su živele mirno u lepim belgijskim varošima i odjednom
videle svoje sinove kako ih streljaju, ćerke koje zlostavljaju i
svoje kuće u plamenu.
Donja Elena je još jače plakala kao da je opis tog užasa
predstavljao novu uvredu za nju. Sve same laži! Kajzer je
izuzetan čovek, njegovi vojnici su pravi vitezovi, nemačka vojska
je primer civilizovanosti i miroljubivosti. Njen muž pripada toj
vojsci; njeni sinovi marširaju u njenim redovima. A ona poznaje
svoju decu: mladići lepo vaspitani, nesposobni za bilo kakvo
zlodelo. Klevete Belgijanaca nije mogla da sluša mirno... I
dramatično se srušila, prepuštajući se zagrljaju svoje sestre.
Gospodin Denoajer je bio besan na sudbinu jer je morao da
živi sa tom ženom. Kakva robija za porodicu! A granice su i dalje
bile zatvorene, tako da je bilo nemoguće otarasiti je se.
‒ U redu ‒ reče ‒ da ne pričamo više o tome; ne možemo se
složiti. Pripadamo različitim svetovima. Šteta što ne možeš da
budeš sa svojima!
Kasnije se uzdržavao da govori o ratu u prisustvu svoje
svastike. Jedino je Ćići zadržala agresivno i galamdžijsko
ponašanje. Kada bi u novinama pročitala vesti o streljanjima,
pljačkama, paljenju gradova, bolnim egzodusima ljudi koji su
gledali kako se u ništavilo pretvara sve ono što ih je u životu
radovalo, ponovo bi osetila potrebu da izvodi svoje zamišljene
ubode noževima. Ah, kada bi joj samo neki od tih razbojnika
dopao šaka! Šta uopšte rade ti muškarci kad ih nisu sve
potamanili?
A kad bi kasnije videla Renea u njegovoj blistavoj uniformi,
ljupkog, nasmejanog, kao da je sve što se događalo za njega
predstavljalo samo promenu odela, uzviknula bi sa zagonetnim
prizvukom:
‒ Kakva sreća što ne ideš na front! Kakva radost što nisi
izložen opasnosti!
Verenik je te reči prihvatao kao dokaz njene zaljubljenosti.
Jednog dana, don Marselo je, i ne izlazeći iz Pariza, shvatio
sav užas rata. Tri hiljade belgijskih izbeglica privremeno je
smešteno u jednom cirkusu, pre nego što će ih rasporediti po
provincijama. Denoajer je ušao u taj lokal, koji je nekoliko
meseci ranije bio posetio sa svojom porodicom. Na ulazu su se
još nalazili oglasi za vesele priredbe kojima su prisustvovali.
Unutra je osetio neprijatan miris bolesnika, jadnih i stisnutih,
kao u robijašnicama i sirotinjskim bolnicama. Video je ljude koji
su ličili na bezumnike, ili pomahnitale od bolova. Nisu tačno
znali gde se nalaze; stigli su tu a da nisu znali kako. Užasan
prizor invazije ostao im je u sećanju, zaokupljajući ih i ne
ostavljajući prostora za druge utiske. Još uvek im je pred očima
bila slika lavine ljudi sa šlemovima kako prodire u njihova mirna
sela: kuće su odjednom bile prekrivene plamenovima, vojnička
rulja je pucala u one koji su bežali, žene su umirale izmučene od
neprekidnih ponižavajućih zlostavljanja, starci su živi spaljivani,
deca su sabljama posečena na komade u svojim kolevkama,
svakovrsni zločini čovekolike zveri, ostrašćene alkoholom i
nekažnjavanjem... Neki osamdesetogodišnjaci su plačući pričali
kako su vojnici jednog civilizovanog naroda sekli ženama grudi
da bi ih prikovali na vrata, kako su prolazili noseći kao neke
trofeje tek rođenu decu nanizanu na bajonet, kako su streljali
starce u istim naslonjačama za koje ih je prikovala njihova bolna
starost, prethodno ih uz porugu izlažući mukama.
Bežali su ne znajući kuda idu, progonjeni požarima i
šrapnelima, sluđeni od straha, kao što su se u srednjem veku
mnogi spasavali od hordi Huna i Mongola. A ovo bežanje odvijalo
se u velelepnoj prirodi, u jednom od najbogatijih meseci, kada je
zemlja bila prekrivena nabubrelim klasjem, kada je avgustovsko
sunce bilo najblistavije a ptice svojim veselim cvrkutom
pozdravljale obilnu setvu.
Povampirila se vizija neizmernog zločina u tom cirkusu,
dupke pune pogrešne mase ljudi. Dečji jecaji ličili su na blejanje
jaganjaca; muškarci su uplašeno gledali unaokolo; neke žene su
urlikale kao lude. Porodice su se razdvajale bežeći iz straha.
Jedna majka sa petoro dece sačuvala je samo jedno. Očevi,
našavši se sami, razmišljali su brižno o svojim izgubljenim
porodicama. Da li će ih ikada pronaći...? Da li su već mrtvi...?
Don Marselo se vratio kući škrgućući zubima i preteće
zamahujući štapom. Ah, razbojnici! Poželeo je da njegova
svastika smesta promeni pol; zašto nije muškarac? Činilo mu se
još bolje kad bi se odmah pretvorila u svog muža Fon Hartrota.
Kako bi bio zanimljiv susret sa to dvoje, svastikom i zetom!
Rat je kod muškaraca probudio religiozno osećanje a kod
žena pojačao versku revnost. Hramovi su bili puni. Donja Luisa
se više nije odlazila samo u crkve u njihovoj četvrti. Sa
odvažnošću koju nameću posebne okolnosti, otisnula bi se
pešice kroz Pariz i stizala do Sv. Magdalene, do Bogorodičine
crkve ili do udaljenog Svetog srca, na vrhu Monmartra. Verske
svečanosti su oživljavane sa ushićenjem opštenarodnih
okupljanja. Propovednici su bili narodni tribuni. Patriotski zanos
ponekad bi prekidao govornike. Svakog jutra, gospođa Denoajer
bi, kad otvori novine, pre nego što potraži telegrafske vesti o
ratu, jurila druge. „Kuda li će danas ići monsinjor Amet?” Kasnije
bi, pod svodovima hrama, spajala svoj glas sa bogougodnim
horom, koji se pokorno molio za božju pomoć. „Gospode, spasi
Francusku!” Patriotsku religioznost postavila je sveta Genoveva
na glave blaženih. I kroz sve te svetkovine vraćao se vihor vere,
iščekujući čudo slično onom koje je izvela Svetica Pariza pred
osvajačkim hordama Atilinim.
Donja Elena je takođe posećivala crkve, ali one najbliže kući.
Zet ju je video kako jednog popodneva ulazi u Sent-Onore d’Ejlo.
Hram je bio prepun vernika; iznad oltara isticale su se zastave
Francuske i savezničkih zemalja. Pokornu masu nisu sačinjavale
samo žene. Denoajer je video muškarce svojih godina,
uspravljene, dostojanstvene, kako pomeraju usne, upirući u
oltar staklasti pogled koji je reflektovao plamen voštanica nalik
izgubljenim zvezdama... I ponovo je osetio zavist... Bili su to
očevi koji su se sećali molitvi iz svog detinjstva, misleći na bitke i
na svoju decu. Don Marselo, koji se prema religiji uvek odnosio
ravnodušno, odjednom je osetio potrebu za verom. Želeo je da se
moli kao drugi, uprazno, neodređeno, osećajući u sebi sve ljude
koji su se borili i koji bi poginuli za zemlju koju on nije znao da
brani.
Zaprepastio se kad je ugledao Hartrotovu suprugu kako kleči
među tim ljudima a zatim podiže tužan i molećiv pogled prema
krstu. Molila se za svog muža, Nemca, koji je možda u tom času
upotrebio sve svoje besomučne i besprekorno organizovane
snage za uništavanje slabih; molila se za svoju decu, oficire
pruskog kralja, koji su, sa revolverom u ruci, upadali u sela i na
imanja goneći pred sobom izbezumljenu svetinu i ostavljajući za
sobom požar i smrt. I te molitve će se izmešati sa molitvama onih
majki koje su se molile za mladiće zadužene da obuzdaju
varvare, sa molitvama muškaraca klonulih pod teretom tragičnog
bola, ali nesalomivih!
Morao je da se uzdrži da ne krikne i izašao je iz hrama.
Njegova svastika nije imala pravo da kleči među tim ljudima.
„ Trebalo je da je izbace”, promrmljao je ljutito. „Nameće Bogu
obavezu svojim apsurdnim molitvama.”
Ali uprkos besu, morao je da je trpi, trudeći se istovremeno
da se ne odrekne svoje druge nacionalnosti, one koju je stekao
brakom.
Don Marselo je imao velikih muka da ne kaže nešto kad
sedne za trpezarijski sto sa svojom porodicom. Želeo je da
izbegne nerviranje svoje svastike, koja bi briznula u plač i
uzdisala pri najmanjoj aluziji na njenog heroja; plašio se isto
toliko ljutnje svoje supruge, uvek spremne da zaštiti sestru kao
da je ona neka žrtva... Kako čovek njegovog karaktera da se
obaveže da u sopstvenoj kući skrati jezik i upotrebljava samo
blage izraze! Jedino zadovoljstvo sastojalo se u iznošenju vesti o
vojnim operacijama. Francuzi su bili ušli u Belgiju. – Izgleda da
su Švabe , ti krvnici, pretrpeli snažan udarac. – I najmanji sukob
konjica, sasvim običan susret isturenih trupa veličao je kao da je
presudan. – I u Loreni, takođe napredujemo... – Ali odjednom,
kao da je izvor njegovog optimizma presušio. U svetu se nije
dešavalo ništa značajno, sudeći po štampi. Nastavili su da
objavljuju anegdote o ratu da bi održali entuzijazam, ali nije bilo
nijedne pouzdane vesti. Vlada je izbacivala isprazna retorička
saopštenja . Denoajer se uznemirio: Instinkt ga je upozoravao na
opasnost. „Tu nešto ne štima”, pomislio je, „mora da je ukinut
neki resor.”
Ovaj nedostatak novosti poklopio se sa iznenadnom
primenom donja Eleninog raspoloženja. S kim li razgovara ta
žena? S kim li se sastaje kad izađe na ulicu? Ne gubeći izgled
ponizne žrtve, bolećivog pogleda i blago iskrivljenih usta pričala
je i pričala iza leđa, izdajnički. Kakva robija za don Marsela što
mora da sluša neprijatelja ugošćenog u svojoj kući! Francuzi su
istovremeno pretrpeli poraz u Loreni i u Belgiji. Jedan korpus
vojske je dezertirao, mnogo je bilo zarobljenih, mnogo izgubljenih
pušaka. – Kakve laži, kakva nemačka preuveličavanja! ‒ vikao je
Denoajer. Ćići bi se srušila zacenjena od bezobraznog kikotanja
na tetkine vesti iz Berlina. – Ja ne znam ‒ nastavila bi ona sa
zluradom skrušenošću ‒ možda to nije tačno. Čula sam da tako
kažu. – Njen zet se nervirao. Gde li je čula šta govore? Ko li joj je
prenosio takve novosti?
I da bi suzbio zlovolju ispaljivao je kletve protiv
neprijateljskog špijuniranja, protiv nemarna policije, koja je
tolerisala boravak tolikih Nemaca, koji su se skrivali u Parizu. Ali
je morao odmah da zaćuti kad se setio sopstvenog ponašanja. I
on je, mada nenamerno, sudelovao u držanju i skrivanju
neprijatelja.
Ukidanje ministarstva i osnivanje vlade za nacionalnu
odbranu, navelo ga je da posumnja da se nešto ozbiljno dešava.
Uznemirenost i plač donje Luise još više su povećali njegovu
nervozu. Dobra gospođa se više nije vraćala oduševljena i
ohrabrena iz poseta crkvama. Razgovori u četiri oka sa sestrom
ispunili su je strahom koji je potom pokušavala da prenese
suprugu. – Sve je izgubljeno... Elena jedina zna istinu.
Denoajer je otišao da potraži senatora Lakura. Poznavao je
sve ministre: niko nije bio bolje upoznat sa prilikama od njega. –
Da, prijatelju moj ‒ rekao je senator tužno ‒ dva velika gubitka u
Moranžu i Šarlroau, na istoku i na severu. Neprijatelji će upasti
na tlo Francuske... ali naša vojska je ostala netaknuta i povlači
se u zbijenim redovima.
Počele su pripreme za odbranu Pariza... nešto kasnije.
Tvrđave su naoružavane novim topovima; pod pijucima
zvaničnog rušenja nestajali su kućerci podignuti u zoni za
streljaštvo u godinama mira; drveće na obodima avenije padalo je
posečeno da bi se proširio horizont: barikade od vreća sa
zemljom i drveni trupci zatrpavali su ulaze na starim zidinama.
Radoznali ljudi su trčkarali unaokolo diveći se tek prokopanim
rovovima i preprekama sa bodljikavom žicom. Bulonjska šuma se
punila stadima. Podno brda sa suvom lucerkom, bikovi i ovce su
se skupljali na livadama sa niskom travom. Neki koji su se još
živo sećali velike bede iz 1870. bili su zabrinuti za ishranu.
Rasveta na ulicama svake noći bila je sve slabija. S druge strane,
nebo su neprekidno osvetljavali mlazevi reflektora. Strah od
vazdušnih napada još više je povećavao zabrinutost naroda.
Plašljivci su pričali o cepelinima, pripisujući im neverovatnu moć
uz preuveličavanje koje prati misteriozne opasnosti.
Donja Luisa je ošamućivala muža svojom panikom. On je pak
provodio dane u neprekidnoj uzbuni, trudeći se da ohrabri svoju
ženu, uplašenu i uplakanu. – Oni će doći, Marselo, srce mi to
govori. Ja ne mogu da živim ovako. Devojčica... devojčica! –
Slepo je prihvatala sve što je tvrdila njena sestra. Jedino u šta je
sumnjala bili su viteštvo i disciplina onih trupa u kojima su se
nalazili njeni sestrići. Vestima o grozotama počinjenim u Belgiji
nad ženama može se verovati isto kao o napredovanjima
neprijatelja za koje je čula od Elene. – Devojčica, Marselo...
devojčica! – Ali stvar je u tome što se ta devojčica, koja je bila
predmet takvih strahovanja, smejala sa obesnošću bujne
mladosti, dok je slušala svoju majku. – Neka dođu, ti bestidnici.
Volela bih da im vidim lica. – I stisla bi desnu šaku kao da je već
zgrabila dršku osvetničkog noža.
Otac je bio umoran od takve situacije. Ostao mu je jedan od
velikih automobila, koji je mogao da vozi šofer stranac. Senator
Lakur mu je pribavio potrebne papire za putovanje porodice i
Denoajer je izdavao naredbe svojoj supruzi tonom koji nije
dopuštao prigovore. Trebalo je da idu u Bijaric ili u letovališta
severne Španije. Skoro sve južnoameričke porodice su
otputovale u istom pravcu. Donja Luisa je pokušala da se
usprotivi: bilo joj je nezamislivo da ide bez supruga. Za toliko
godina braka ni jedan jedini put se nisu razdvojili. Ali don
Marselovo bespogovorno ophođenje prekratilo je njeno
protivljenje. On će ostati. A onda je sirota gospođa otrčala u
Ulicu Pomp. Njen sin...! Hulio je jedva saslušao majku. Ah, i ovaj
će ostati! I konačno, veličanstven automobil krenuo je ka jugu,
vozeći donju Luisu, njenu sestru, koja je rado prihvatila to
udaljavanje od trupa obožavanog imperatora i Ćići, zadovoljna
što joj je rat ipak omogućio odlazak na mondenske plaže, koje su
njene prijateljice često posećivale.
Don Marselo je ostao sam. Tamnopute kućne pomoćnice su
otputovale vozom kao pratnja gospođa. U početku se nije
snalazio u toj samoći, bilo mu je neobično da se hrani u
restoranu, da provodi noći u nekoliko ogromnih i pustih soba u
kojima su se još uvek osećali tragovi njegove porodice. I drugi
spratovi u zgradi su, takođe, bili prazni. Stanari su bili stranci,
koji su neprimetno pobegli, ili Francuzi, koji su zbog iznenadnog
rata letovali na svojim posedima na selu.
Instinktivno je krenuo u šetnju do Ulice Pomp, posmatrajući
izdaleka veliki prozor ateljea. Šta li radi njegov sin...? Bio je
ubeđen da je nastavio da živi veselo i beskorisno. Za ljude kao
što je on ništa drugo nije postojalo osim njegovog lakomislenog
egoizma.
Denoajer je bio zadovoljan svojom odlukom. Odlazak sa
porodicom izgledao mu je kao zločin. Dosta što ga je mučilo
sećanje na njegovo bekstvo u Ameriku. „Ne, neće doći”,
ponavljao je mnogo puta, optimistički. „Predosećam da neće doći
u Pariz. Pa šta i ako dođu...!” Odsustvo porodice nadoknadila
mu je srazmerno delotvorna hrabrost i polet mladosti. Zbog
godina i bolešljivosti nije bio sposoban za ratovanje na frontu, ali
mogao bi da puca iz puške, nepokretan, iz rova, bez straha od
smrti. Samo neka dođu...! Želeo je to sa žarom dobrog platiše,
spremnog da što pre namiri stari dug.
Na ulicama Pariza nailazio je na mnoge grupe izbegčica.
Dolazili su sa severa i istoka Francuske, odakle su pobegli pre
upada Nemaca. Od svih priča te napaćene gomile, koja nije znala
kuda će i nije računala na drugu pomoć osim na ljudsku
samilost, na njega su najjači utisak ostavili nasrtaji na imovinu.
Streljanja i ubistva su ga navodila da udara pesnicama sa
žarkom željom za osvetom. Ali pljačke koje su odobrile vođe,
masovne otimačine po naređenju odozgo, praćene požarima,
delovali su mu tako bezočno da bi pred tim zanmeo kao da mu
se mozak paralisao od zaprepašćenja. Kako jedan narod od
zakona može da ratuje na takav način, kao neko pleme Indiosa
koje u borbu kreće zbog pljačke! Njegovo divljenje prema pravu
na imovinu pretvorilo se u bes protiv tih svetogrdnika.
Počeo je da brine za svoj zamak u Vilblanšu. Sve što je
posedovao u Parizu odjednom mu je izgledalo manje važno u
poređenju sa onim što je čuvao u „istorijskom zamku”. Njegove
najbolje umetničke slike nalazile su se tamo, ukrašavale su
senovite salone; komadi nameštaja kupljeni kod antikvara putem
nadmetanja na licitacijama i prepune vitrine, tapiserije, srebrno
stono posuđe.
Prisećao se svih predmeta i nijedan nije izostavio u tom
popisu. Stvari koje je zaboravio ponovo su mu se vratile u
sećanje, a od straha da ih ne izgubi učiniše mu se još sjajnije,
veće i vrednije. Čitavo bogatstvo u Vilblanšu koncentrisalo se u
jednu tekovinu kojoj se Denoajer najviše divio, videvši u njoj sjaj
svog ogromnog bogatstva, najveću smotru raskoši i luksuza,
koju jedan milioner može sebi da priušti.
„Kupatilo od zlata”, pomislio je. „Tamo imam kadu od zlata.”
Tu kadu od plemenitog metala kupio je na jednoj licitaciji,
smatrajući je vrhuncem svog bogatstva. Nije tačno znao njeno
poreklo: možda je pripadala kakvom kraljeviću, a mogla je da
bude i stvar kaprica neke kokete sklone razmetanju. On i njegovi
ukućani smislili su legendu oko te zlatne šupljine ukrašene
lavovskim grivama, delfinima i poprsjima nimfi. Najverovatnije je
poticala od kraljeva. Ćići je čak najozbiljnije tvrdila da je to bila
kada Marije Antoanete. I pošto je čitava porodica smatrala da je
stan u Ulici Viktora Igoa preskroman i previše moderan za
čuvanje takvog dragulja, dogovorili su se da ga smeste u zamak,
vredan neupotrebljiv i značajan jedino kao eksponat za neki od
muzeja... a sad bi mogli da ga odnesu neprijatelji ako u svom
nadiranju stignu do Marne, kao i ostale dragocenosti sakupljane
sa toliko strpljenja...? Ah, ne! Njegova kolekcionarska strast je
spremna na najveće herojstvo da bi se to izbeglo.
Svakog dana stizao je nov talas loših vesti. Novine su malo
šta govorile; a vlada je koristila nemušti jezik koji se svodio na
pretpostavke. Međutim, istini se otvarao tajnovit put, podstican
pesimističkim očekivanjima uznemirenih ljudi i intrigama
neprijateljskih špijuna koji su se skrivali u Parizu. Ljudi su se
međusobno šapatom obaveštavali o novim porazima: „Već su
prešli preko granice...” Evo ih u Lilu...” Napredovali su tačno po
pedeset kilometara dnevno. Ime Fon Kluk postojalo je sve
prisnije. Englezi i Francuzi su se povlačili pred opkoljavajućim
pokretima osvajača. Neki su očekivali novu Bitku kod Sedana.
Denoajer je pratio napredovanje neprijatelja odlazeći
svakodnevno do Severne stanice. Svaka dvadeset četiri sata
smanjivao se promet putnika. Objavljivanje upozorenja da se ne
prodaju karte za određene gradove na severu ukazivalo je na to
da su oni jedan za drugim padali u ruke osvajača. Smanjivanje
nacionalne teritorije se odvijalo tačno po planu, po pedeset
kilometara dnevno. Pogledom na sat moglo se ustanoviti u kom
času će prvi konjanici svojim kopljima pozdraviti Ajfelovu kulu
na vidiku. Vozovi su stizali prepuni, iskrcavajući iz vagona čitave
reke ljudi.
I baš u trenucima opšte pometnje don Marselo je posetio svog
prijatelja, senatora Lakura, zaprepastivši ga krajnje
neshvatljivom molbom. Želeo je da istog časa ide u svoj zamak.
Kada su svi bežali u Pariz, on je morao da ide u suprotnom
smeru. Senator nije mogao da veruje svojim ušima.
‒ Jeste li vi ludi! ‒ uzviknuo je.– Treba izaći iz Pariza ali ka
jugu. To samo vama kažem i ćutite jer je tajna. Mi ćemo krenuti
za minut-dva; svi idemo: predsednik, vlada, komore. Smestićemo
se u Bordou kao 1870. Neprijatelj stiže, pitanje je dana... časa.
Skoro ništa ne znamo o onome šte se dešava, ali sve vesti su
loše. Vojska se drži čvrsto, iako je netaknuta, povlači se,
prepuštajući teritorije... Verujte mi, najbolje je otići iz Pariza.
Galijeni će ga braniti, ali odbrana će biti teška i bolna... Čak i
ako padne Pariz, neće pasti Francuska. Nastavićemo da se
borimo ako je potrebno sve do granice sa Španijom... Ali to je
tužno, veoma tužno!
I ponudio je svom prijatelju da ga povede sa sobom kad se
budu povlačili u Bordo, o čemu je u tom trenutku veoma malo
znao. Denoajer je odmahnuo glavom. Ne; želeo je da ide u
zamak, u Vilblanš. Njegov nameštaj... njegove dragocenosti...
njegov vrt.
‒ Ali vas će zarobiti! ‒ pobunio se senator. – Možda i ubiti!
Ravnodušan pogled bio je njegov odgovor. Osećao se punim
energije za borbu sa nemačkom vojskom u odbrani svoje
imovine. Važno mu je bilo da se smesti tamo pa neka se neko
samo usudi da pipne nešto njegovo! Senator je zaprepašćen
pogledao ovog gnevnog buržuja. Setio se arapskih trgovaca,
obično skromnih i mirnih, kako se bore i umiru kao divljaci kad
beduinski lopovi pokušaju da im otmu robu. U tim trenucima
nije mu bilo do rasprave: neka se svako pobrine za svoju
sudbinu. Senator je prestao da se meša u želje svog prijatelja.
Ako tako želi neka tako i radi. I uspeo je svojim uticajem da mu
pomogne da iste večeri otputuje vojnim vozom, koji je krenuo da
se pridruži oružanim snagama.
Ovo putovanje je don Marsela uključilo u kretanja koja su se
odvijala po železničkim prugama. Njegov voz je kasnio četrnaest
sati u savladavanju razdaljine koja se obično prelazi za dva sata.
Sastojao se od teretnih vagona punih namirnica i pušaka, sa
zatvorenim i zapečaćenim vratima. Jedan vagon treće klase
zauzimala je oružana pratnja voza: četa teritorijalaca. Denoajer
se smestio u vagon druge klase sa poručnikom koji je upravljao
ovom grupom i sa nekoliko oficira koji su išli da se pridruže
svojim pukovima, pošto su završili mobilizaciju u gradovima u
kojima su pre rata predstavljali teritorijalnu odbranu. U zadnjim
vagonima nalazili su se njihovi konji.
Voz se često zaustavljao da propusti druge kompozicije koji
su promicali prepuni vojnika ili su se vraćali u Pariz sa
mnoštvom izbeglica. Ove kompozicije su bile sastavljene od
otvorenih teretnih vagona u kojima su se nalazile zgrčene žene,
deca, starci, izmešani sa zavežljajima odeće, koferima i kolicima
koja su im služila da do stanice prenesu sve što im je ostalo od
kućnih potrepština. To su na neki način bili pokretni logori, koji
bi stajali satima pa čak i danima na sporednom koloseku
omogućavajući slobodan prolaz konvojima prisiljenim na žurbu iz
ratnih potreba. Mase ljudi, priviknute na beskrajna zadržavanja
izvlačili bi se iz voza smeštajući se ispred zaustavljene lokomotive
ili bi se razmileli po obližnjim poljima.
Na važnijim stanicama svi koloseci su bili zauzeti
kompozicijama. Lokomotive su pred polazak nestrpljivo
izbacivale paru pod velikim pritiskom. Grupe vojnika kolebale su
se između vozova, ulazili u pogrešne, pa silazili iz jednog da bi se
smestili u drugi. Stanični radnici, mirni i umorni, prelazili su sa
jedne na drugu stranu, usmeravajući ljude, dajući objašnjenja,
raspoređujući čitava brda robe. Konvoj u kome se nalazio
Denoajer prevozio je teritorijalce koji su spavali naviknuti na
jednolične operacije oružane vojne pratnje. Konjušari su otvorili
klizna vrata vagona i sedeli na ivici dok su im noge visile. Voz se
lagano kretao u noći, prolazeći kroz mračna sela i polja,
zaustavljajući se pred crvenim signalima i upozoravajući na svoje
prisustvo dugim piskom. Na nekim stanicama pojavile bi se
devojke u belom sa kokardama i zastavicama na grudima. Tu su
bile i danju i noću, smenjujući se kako ne bi prošao nijedan voz
bez njihovog obilaska. Iz korpi i sa poslužavnika nudile su
vojnicima namirnice: hleb, čokolade, voće. Mnogi su, pošto su
bili siti, pokušavali da odole, ali na kraju su morali da popuste
pred molećivim pogledima devojaka. Čak se i Denoajer iznenadio
ovim ponudama poletnih patriotkinja.
Dobar deo noći proveo je u razgovoru sa saputnicima. Oficiri
su jedva naslućivali gde bi mogli da nađu svoje pukove. Ratne
operacije su svakodnevno izmeštale. Ali svesni svojih dužnosti,
vojnici su nastavljali dalje u nadi da će stići na vreme za
odlučujuću bitku. Komandant oružane pratnje već je bio na
nekim ratnim položajima i samo je on bio potpuno svestan
povlačenja. Voz je svaki put prelazio sve manje razdaljine. Svi su
delovali pometeno. Zašto povlačenje? Vojska je nesumnjivo
trpela napade, ali nije pretrpela gubitke i po njegovom mišljenju
trebalo je da nađe način da uzvrati. Povlačenje je omogućavalo
neprijatelju da slobodno napreduje. Dokle će se povlačiti? Dve
nedelje pre toga raspravljali su o mestu u Belgiji gde će
neprijatelj zadobiti smrtonosni udarac i zašto bi onda
pobedonosne trupe prepustilw položaje Nemačkoj!
Iako razočaran, Denoajer nije klonuo duhom. Beskrajna
čvrsta nada nadvladavala je kolebanje: vrhovni zapovednik jedini
je znao šta se događa. A Denoajer je iskreno priznao da su ga
inspirisali ljudi koji mu ulivaju poverenje. Žofr!
Pouzdan i smiren vođa sve će na kraju dovesti u red. Niko ne
treba da sumnja u njegov uspeh: on je od onih ljudi koji uvek
kažu poslednju reč.
U zoru je sišao s voza. „Neka je sa srećom.” I stisnuo je šake
tim hrabrim mladićima koji će možda uskoro poginuti. Voz je
odmah produžio tako da se don Marselo zatekao sam na stanici.
U mirna vremena odatle bi uhvatio drugi voz koji je prolazio kroz
Vilblanš, ali stanične usluge su bile obustavljene zbog
nedostatka personala. Zaposleni su prešli na glavne koloseke
gde su ubacivali tovar za ratni transport.
Uzalud je, nudeći dobru napojnicu, tražio bar jednog konja ili
običnu dvokolicu upregnutu bilo kakvom životinjom da bi
nastavio putovanje. Vojska je prigrabila najbolja prevozna
sredstva, a ostala su nestala sa zbegom uplašenih ljudi. Morao je
peške da prevali petnaest kilometara. Starac se nije dvoumio:
Napred! I krenuo je beličastim putem, ravnim, prašnjavim, kroz
ravnice, kao da je pošao u beskonačnost. Jednoličan krajolik
mestimično je bio ispresecan drvećem, živim ogradama i
krovovima farmi. Polja su bila prekrivena strnjikom posle
nedavne žetve, a plastovi žučkastog sena počeli da tamne
dobijajući boju oksidisanog zlata. Na ogradama su se vrpoljile
ptice otresajući sa sebe jutarnju rosu.
 Prvi zraci sunca najavljivali su vreo dan. Oko plastova sena
Denoajer je ugledao uskokomešane ljudi kako ustaju, otresaju
odeću i buduće druge koji su još spavali. Bile su to izbeglice
ulogorene nedaleko od stanice, čekali su voz koji će ih odvesti
nekud daleko, a da ni samo nisu znali kuda tačno žele da odu.
Jedni su pristizali iz dalekih krajeva: čuli su top, videli su da se
približava rat i nekoliko dana su pešačili prepušteni sudbini.
Drugi su, prepuštajući se panici, takođe bežali, plašeći se da ne
dožive iste strahote... Video je majke sa bebama u naručju;
bolesne starce koji su mogli da hodaju samo pomoću štapa u
ruci, držeći drugom podruku nekoga iz svoje porodice; izborane i
nepokretne starice poput mumija, putovale su ispružene na
taljigama. Dok se sunce lagano budilo, u toj tužnoj užurbanoj
gomili tražili su jedni druge nesigurnim koracima, još uvek
utrnuli od noćne svežine, grupišući se kao prethodnog dana.
Mnogi su kretali ka stanici, nadajući se nekom vozu koji nikad
neće stići, verujući da će imati više sreće u danu koji se upravo
rađao. Neki su nastavili put pešačeći uz prugu, misleći da će
imati sreće u nekom drugom mestu.
Don Marselo je pešačio celo jutro. Beličasta i pravolinijska
traka puta bila je išarana grupama ljudi koji su mu dolazili u
susret, nalik dugoj koloni mrava. Niko nije išao u njegovom
smeru. Svi su bežali ka jugu i kad su videli tog gospodina iz
grada, koji je hodao u dobroj obući, sa štapom za šetnju i
slamnim šeširom, iznenadili su se. Pretpostavili su da je možda
neki funkcioner, ugledna ličnost, neko iz vlade, doku su ga
gledali kako sam pešači ka krajevima koje su oni u strahu
napustili.
U podne je uspeo dobio parče hleba, malo sira i flašu belog
vina u gostionici pored puta. Gazda je bio u ratu, žena je kukala
u krevetu. Majka, nagluva starica, s vrata je, opkoljena unucima,
pratila pogledom zbeg koji je prolazio već tri dana. – Zašto beže,
gospodine? ‒ obratila se jednom namerniku? – Za rat su
zainteresovani samo vojnici. Mi, ljudi sa sela, nismo nikome
nikakvo zlo učinili i ne treba ničega da se plašimo.
 Nakon četiri sata, spuštajući se niz jednu od padina u dolinu
Marne, u daljini je ugledao krovove Vilblanša oko crkve i gaj iz
kojeg su izranjale kapice od škriljaca na vrhovima kula.
Varoš je bila pusta. Oko trga je video samo neke žene kako
sede kao nekada u prijatna letnja popodneva. Polovina
stanovništva je pobegla; druga polovina je ostala u svojim
domovima, po običaju, zavaravajući se slepim optimizmom. Pa i
ako dođu Prusi, šta da im rade? Slušaće njihova naređenja bez
ikakvog pogovora, a narod koji sluša ne može se kažnjavati. Sve
je bolje nego izgubiti domove koje su podigli njihovi pradedovi i
koja nikada nisu napuštali.
Na trgu je video kako se oko gradonačelnika okuplja nekoliko
viđenijih meštana. Svi su oni, kao i žene, začuđeno gledali u
vlasnika zamka. Njega su najmanje očekivali. Dok su toliki bežali
u Pariz, ovaj Parižanin je došao da im se pridruži i da sa njima
podeli sudbinu. Kao da su blagonaklonim osmehom i
prijateljskim pogledom prevazišli netaktično ponašanje
nepoverljivih seljaka. Prošlo je dosta vremena od onda kada je
Denoajer živeo u lošim odnosima sa čitavom varoši. Čvrsto se
držao svojih prava, netolerantan kad je u pitanju njegov posed.
Često je govorio da će tužiti gradonačelnika i da će polovinu
suseda poslati u zatvor, a njegovi neprijatelji bi mu odgovarali
podmuklo mu upadajući na imanje, uništavajući mu ulov,
podsmevajući mu se zbog sudskih tužbi i nesuvislih parnica...
Njegova mržnja prema opštinskoj upravi približila ga je
svešteniku, koga je huškao protiv gradonačelnika. Ali njegov
odnos prema Crkvi bio je jednako bezuspešan kao borba sa
državom. Sveštenik je bio dobričina u kojoj je video izvesnu
fizičku sličnost sa Renanom i kome je jedino važno bilo da mu
iskamči milostinju za sirotinju, podnoseći njihovu dobrodušnu
drskost do te mere da je čak opraštao pljačkašima svoje imovine.
Kako mu se sada čine dalekim bitke koje je vodio do pre
mesec dana! Milioner se zaprepastio kada je video kako je
sveštenik izlazeći iz svoje kuće da bi ušao u crkvu, u prolazu
pozdravio gradonačelnika prijateljskim osmehom.
 Posle dugogodišnjeg neprijateljskog ćutanja sastali su se
prvog avgusta popodne, u podnožju zvonika. Zvono se oglaislo
neočekivano, pozivajući na mobilizaciju ljude koji su se nalazili
na njivama. A dvojica neprijatelja spontano su stisli jedan
drugom ruku. Svi su oni Francuzi! Ova srdačna jednodušnost
ispoljila se i prilikom susreta sa omraženim gospodarom zamka.
Morao je da pozdravi ljude s obe strane, stežući im snažne šake.
Ljudi su mu se iza leđa došaptavali, iskreno se vajkajući. „Dobar
je on čovek, samo ima prgavu narav...” Denoajer je vrlo brzo
osetio prijatnu popularnost.
Kad je stigao u zamak bio je toliko umoran od pešačenja da
su mu noge klecale. Vrt mu nikada nije izgledao tako velik i
veličanstven kao tog letnjeg predvečerja; labudovi koji su se
ogledali u mirnoj vodi nikad mu nisu bili tako beli; zdanje čija se
izvrnuta slika odražavala u ogledalu zelenih dubina nikad mu
nije delovalo tako gospodstveno. Istog trenutka osetio je potrebu
da obiđe štalu sa govedima; pogled mu je pao na prazne štale.
Vojska mu je odvela najbolje tegleće konje. Nestalo je i njegovo
osoblje. Oni koje je unajmio razne poslove, kao i sluge, svi su
otišli u vojsku. U čitavom zamku ostao je samo upravitelj, čovek
od preko pedeset godina, plućni bolesnik, sa ženom i ćerkom.
Njih troje su vodili računa da se jasle redovno pune stočnom
hranom, i povremeno su muzli krave nabreklih vimena.
Kada je ušao u kuću ponovo je osetio zadovoljstvo što je
odlučio da dođe ovamo. Kako da napusti toliko bogatstvo!
Posmatrao je umetničke slike, vitrine, nameštaj, zavese, sve
okupano u zlatnom smiraju dana i obuzeo ga je ponos. Taj
ponos mu je ulio apsurdnu hrabrost, neverovatnu, kao da je bio
div s druge planete a čitav ljudski rod koji ga je okruživao
mravinjak koji je mogao da zgazi. Neka dođu neprijatelji! Osećao
se jakim da se odbrani od svih njih... A kad je kasnije shvatio
uzrok svog herojskog zanosa pokušao je da se smiri jednako
nepouzdanim optimizmom. Neće doći. Ko zna zašto, srce mu je
govorilo da neprijatelji neće doći ovamo.
Ujutru je pregledao je pašnjake iza vrta žaleći što su
zapušteni zbog odlaska njegovih ljudi u vojsku pa je pokušao da
otvori brane i pusti vodu za navodnjavanje; trava je već bila
počela da se suši. Čokoti vinove loze svrstani u redove izvijali su
se uz uz potporne žičane mreže. Obilje grozdova, skoro zrelih,
probijalo se kroz lišće. Ah, ko će brati ovo bogatstvo!
Tog popodneva primetio je da su se meštani uskomešali.
Žoržeta, upravnikova ćerka, došla je s vešću da glavnom ulicom
prolaze ogromni automobili, mnogo automobila, i francuski
vojnici, mnogo vojnika. Malo kasnije, pojavila se povorka na
putu pored zamka, koja se ketala ka mostu na Marni. Bili su to
kamioni, zatvoreni i otvoreni, na kojima su još uvek stajale stare
trgovačke reklame ispod sloja skorele prašine i blata. Mnoge od
njih su označavale nazive pariskih firmi; a druge nazive fabrika
iz provincija. Zajedno s tim fabričkim vozilima, zaplenjenim za
potrebe vojske, prolazila su i ona koja su pripadala javnim
službama i koja su na Denoajera ostavljala utisak prijateljskih
lica u nepoznatom okruženju. Bili su to veliki autobusi iz Pariza,
sa nazicima nekadašnjih linija: Madlen–Bastilja, Pasi–Burs, itd.
Mora da se mnogo puta vozio tim istim autobusima, izbledelim i
istrošenim tokom dvadesetodnevnih intenzivnih vožnji, sa
ulubljenim limom, iskrivljenim gvozdenim okovima; tandrkali su
rasklimatani i izrešetani kao sito.
Neka vozila su bila obeležena belim krugovima sa ucrtanim
crvenim krstom; druga su bila označena slovima i brojkama koje
su mogli da prepoznaju samo oni koji su upućeni u tajne vojne
administracije. A u svim tim vozilima, koja su sačuvala jedini
nove i jake motore, video je vojnike, mnogo vojnika, ali svi su bili
ranjeni, sa previjenim glavama i nogama, bledih lica koja su
izgledala još tragičnije onako zarasla u bradu, užarenih očiju što
su zurile uprazno, razvučenim usnama kao da se na njima
okamenio jecaj bola. U konvoju je bilo i leara i bolničara. Pratilo
oh je nekoliko konjaničkih jedinica. A između laganog kretanja
konjanika i vozila prolazile su grupe vojnika u šinjelima,
otkopčanim ili prebačenim preko ramena poput kabanice;
ranjenici koji su mogli da hodaju, zbijali su šale i pevali, mišica
fiksiranih uz grudi ili sa zavojem na glavi, kroz koje su se
probijale kapi krvi.
Milioner je poželeo da učini nešto za njih; ali samo što je
pokušao da razdeli nekoliko flaša vina i nešto hleba, ono što mu
je prvo palo pod ruku, umešao se jedan da budu fatalni. Tako da
je ostao pored puta, bespomoćan i tužan, prateći setnim
pogledom konvoj bolesnika... Sa zalaskom sunca prestali su da
prolaze i konvoji ranjenika. Video je stotine kamiona, hermetički
zatvorene iz predostrožnosti koju zahteva eksplozivni materijal ili
one s paketima i kutijama iz kojih se širio miris plesnjivih
namirnica. Za njima su se vukla velika stada goveda, koja su se
gurala i vrpoljila po suženjima, terana udarcima štapa i uzvicima
čobana sa kapama.
Noć je probdeo u razmišljanju. Ljudi u Parizu pričali su o
povlačenju vojske, ali mnogi u to nisu verovali; povlačenje se
nastavilo i niko nije znao kada će prestati. Optimizam mu je
ulivao neverovatnu nadu. Povlačenjem su verovatno bile
obuhvaćene samo poljske bolnice i jedinice za snabdevanje
hranom, svi u pozadini vojske. Trupe su morale da se rasterete
kako bi se lakše kretale i transportovale daleko železnicom i
glavnim putevima. Tako i treba da bude. I u buci koja je trajala
celu noć trudio se da nasluti kretanje vozila punih ranjenika,
municije, namirnica, istih onakvih kakvi su prolazila tokom
popodneva.
Iscrpljen, zaspao je pred svitanje i probudio se kad je jutro
dobrano odmaklo. Prvo je pogledao na put. Bio je pun ljudi i
konja koji su pucali u pokretu. Ljudi su nosili puške i formirali
bataljone, pukove. Konji su vukli artiljerijske topove. Bila je to
vojska... Bilo je to povlačenje.
Denoajer je otrčao do samog druma da se uveri.
Ah! Bili su to pukovi kao oni koje je on gledao kako
napuštaju železničku stanicu u Parizu... ali ovi su sasvim
drugačije izgledali. Plavi šinjeli su se pretvorili u dronjave i
požutele rite; crvene pantalone su dobile boju nedopečene cigle;
cipele su podsećale na glinene vrčeve. Surova lica behu im
prekrivena prašinom i znojem, obrasla oštrom bradom nalik
ježevim bodljama; umoran pogleda odavao je želju da se
zaustave, da tu ostanu zauvek, ubijeni ili umrli, ali da se više ni
za korak ne pomere. Koračali su... koračali su... koračali su.
Neki su marširali i trideset sati. Neprijatelj je pratio njihove
tragove, a naređenje je bilo da nastave i da se ne bore već da
izbegnu opkoljavanje. Zapovednici su prozreli raspoloženje ljudi.
Mogli su da traže od njih da daju svoj život, ali naređenje da
posle tridesetočasovnog marša uporno beže od neprijatelja iako
nisu poraženi, izazivalo je u njima navale žestokog besa, majke
heroizma! Očajnički pogledi tražili su najbližeg oficira! Više se
nije moglo! Čemu taj razoran višednevni marš? Starešine, koje ni
same nisu znale odgovor na to pitanje, odgovarale su pogledima,
kao da su slutili neku tajnu: „Napred, hrabro! Još malo... ovo će
se brzo završiti.”
Snažne životinje, koje nisu mogle da se nadaju, bile su u
lošijem stanju od ljudi. Izgledale su jadno. Zar je moguće da su
to oni isti konji, snažni i sjajne dlake, koje je on video u pariskoj
povorci početkom prošlog meseca? Jedan vojni pohod od
dvadeset dana učinio ih je starim i iscrpljenim. Njihovi tužni
pogledi kao da su molili za samilost. Kosti su im štrčale ispod
kože, oči su im bile krmeljive. Dok su se kretale, povremeno bi
se ispod tovara ukazala odrana okrvavljena koža. Vukle su se
pod žestokim udarcima, prikupljajući poslednju snagu, kao da
su ljudi naumili da izazovu ono zversko u njima. Neke bi se
odjednom samo srušile. Denoajer je gledao kako ih artiljerci brzo
oslobađaju tereta, sklanjaju ih s puta da ne bi ometali kretanje
kolone. Tu su ostajali, skeleta oslobođenog remenja, ukrućenih
nogu i staklastih očiju koje kao da su zurile u muve privučene
njihovim tužnim trulenjem.
Sivi topovi, lafeti, prednji delovi topovskih kola, sve je to don
Marselo video čisto i blistavo, izglancano s ljubavlju koju su
muškarci posvećivali oružju od pamtiveka nežnijom od ljubavi
koju žena posvećuje svojoj kući. Sada je sve bilo prljavo,
patinirano od prekomerne upotrebe, neizbežno propadalo usled
zapuštenosti: točkovi su se iskrivili od naslaga blata, metal je
oksidisao od eksplozivnih isparenja, siva boja je bila zamrljana
vlažnom mahovinom.
Pukotine povorke, koje su se stvarale između baterija i
pukova, popunjavale su bujice seljaka: ojađene izbeglice koje je
invazija oterala s ognjišta; čitava sela razdvajala su vojsku u
povlačenju, prateći je i mešajući se s njom. Pridošlice su ih
potiskivale s puta, te su nastavljali poljem, a zatim se vraćali,
popunjavajući svaku pukotinu u koloni. Bilo je i majki koje su
gurale dečja kolica natovarena gomilom nameštaja i mališana;
bolesnika koji su se jedva vukli; osamdesetogodišnjaka koje su
nosili unuci; staraca koji su vodili decu za ruke; staricea sa
mališanima u naručju kao u bezbednom gnezdu.
Više se niko nije protivio darežljivosti vlasnika zamka.
Izgledalo je kao da se čitav njegov podrum vina prelilo na put.
Kotrljala su se burad od poslednje berbe a vojnici su punili
crvenim mlazom limene čuture obešene o pojaseve. Iznosio im je
i flaširano vino po redosledu proizvodnje, a flaše su brzo
nestajale u toj reci ljudi koji su prolazili i prolazili. Denoajer je s
ponosom posmatrao plod svoje širokogrudosti. Na okrutnim
licima ponovo se pojavljivao osmeh; francuski vicevi prenosili su
se iz reda u red; i kako su se udaljavale, grupe bi zapevale.
Kasnije se našao na opštinskom trgu među nekoliko oficira
koji su zastali da odmore konje pre nego što bi se ponovo
priključe koloni. Namrštenog čela i setnog pogleda pričali su o
tom, za njih, neobjašnjivom povlačenju. Nekoliko dana ranije u
Gizu porazili su svoje progonitelje. Međutim, nastavili su da se
povlaće, postupajući po strogoj i neopozivoj naredbi. „Ne
razumemo...”, govorili su. „Ne razumemo.” Plima i oseka,
koordinirana i planirana, razvlačila je ove ljude koji su želeli da
se bore a morali su da se povlače. Sve je mučila ista sumnja: „Ne
razumemo.” A ta sumnja je bila još bolnija zbog neprekidnog
marširanja koje je trajalo danima i noćima sa kratkim predasima,
jer su uznemireni komandanti korpusa strahovali da bi u
svakom trenutku mogli biti odsečeni i odvojeni od ostatka
oružanih snaga. „Strpite se još malo, deco moja. Hrabro napred!
Ubrzo ćemo se odmoriti.” Kolone u povlačenju protezale su se na
stotine kilometara. Denoajer je video samo jednu od njih. Druge
su se povlačile istovremeno na polovini francuske teritorije. Sve
su se kretale nazad, sa istovetnom obeshrabrujućom
poslušnošću, a vojnici su stalno pojavljali isto što i oficiri: „Ne
razumemo... Ne razumemo.”
Don Marsela je zarazila potištenost i dezorijentisanost tih
vojnika. Ni on nije razumeo. Odmah je uočio ono što su svi mogli
da vide: teritorije su izgubljene, a da Nemci nisu naišli na jak
otpor; čitava područja, gradovi, sela, mase naroda, ostajali su
pod vlašću neprijatelja iza vojske koja se neprekidno povlačila.
Njegov optimizam je odjednom splasnuo kao balon. Ponovo ga je
obuzeo stari pesimizam. Trupe su pokazivale hrabrost i
disciplinu; ali šta to vredi kad su se povlačile takoreći bez borbe,
strogom naredbom onemogućene da brane svoju zemlju? „Isto
kao sedamdesetih,” pomislio je. Spolja gledano, bilo je više reda,
ali će rezultat biti isti.
Poput odjeka koji uzvraća na njegovu potištenost, čuo je glas
nekog vojnika koji je razgovarao s jednim seljakom:
‒ Povlačimo se, ali samo zato da bismo se još energičnije
bacili na Švabe. Deda Žofr će ih samleti tamo gde on bude hteo i
kad on bude hteo.
Denoajer se oraspoložio kad je čuo generalovo ime. Možda će
taj vojnik, koji je sačuvao nenačetu veru, uprkos neprekidnog
demorališućeg marširanja, predstaviti istinu bolje nego razumni i
učeni oficiri.
Ostatak dana proveo je deleći hranu poslednjim grupama u
koloni. Njegov podrum se praznio. Izneo je na hiljade flaša,
uskladištenih u podrumu zamka. Na kraju je one najstarije,
prekrivene dugogodišnjom prašinom, podelio ljudima koji su mu
delovali potpuno iznemogli. Takvi su se kretali na začelju, još
tužniji od iznurenosti i slabosti. Vukli su premorene noge sa
živim ranama na stopalima. Neki su se oslobodili tih paklenih
okova i nastavljali bosi, sa prebačenim teškim cokulama preko
ramena, ostavljajući na zemlji krvave tragove. Ali svi su, smrtno
umorni, čuvali svoje oružje i opremu, misleći na neprijatelja koji
im je bio blizu.
Denoajerova darežljivost je izazivala zapanjenost kod mnogih
među njima. Bili su navikli da prelaze preko rodne grude i da se
bore sa sebičnošću onih koji je obrađuju. Niko im ništa nije
nudio. Zbog straha od ratne oskudice, seljani su skrivali hranu,
odbijajući da pruže i najmanju pomoć sunarodnicima koji su se
za njih borili.
Te druge noći, milioner je loše spavao u krevetu ukrašenom
baldahinom i perinama koji su pripadali Henriju IV, prema
tvrđenju prodavca. Prestao je tranzit trupa. S vremena na vreme
prošao bi neki razvučen bataljon, baterija, konjanički eskadron,
zaostale snage odstupnice koje bi zauzele položaj u blizini sela
da bi štitili kolone u povlačenju. Duboka tišina koja je nastala
nakon tog bučnog kretanja u njegovoj duši probudila je sumnju i
nemir. Šta on radi tu dok se mase naoružanih ljudi povlače? Zar
ne bi bila prava ludost ostati? Ali onda se seti svih dragocenosti
u zamku. Kad bi samo mogao da ih ponese sa sobom! Ali nije
imao ni vremena ni prevoz. Osim toga, smatrao je da bi bežanje
bilo sramno. „Treba završiti ono što se započne”, tvrdoglavo je
ponovio u sebi. Krenuo je na put da bi sačuvao blago i ne treba
da beži pred opasnošću.
Kad je ujutro sišao u selo, jedva da je video nekog vojnika.
Samo je jedan eskadron konjanika ostao na boku da bi štitio
poslednje ostatke odstupnice. Konjanici su jurili kroz šume,
podstičući zaostale i stvarajući odbrambenu liniju prema
neprijatelju. Denoajer je otišao do kraja varoši. Konjanici su bili
preprečili put barikadama napravljenim od kola i nameštaja. S
puškom u ruci motrili su iza barikada beličastu površinu puta,
koji se uspinjao usamljen između dva proplanka obrasla
drvećem. Povremeno bi odjeknuli kratki pucnji poput udarca
biča. „To su naši”, govorili su konjanici. Bili su to poslednji vojni
odredi koji su sporadično otvarali vatru na one hulje. Konjica je
imala zadatak da spreči kontakt odstupnice sa neprijateljem i da
pruža neprekidan otpor, onemogućavajući nemačke odrede koji
su pokušavali da se ubace duž kolone.
Video je kako putem pristižu poslednji ostaci pešadije. Nisu
marširali; više su se vukli čvrstom rešeni da ne zaostaju uprkos
bolovima u ukočenim nogama i krvavim stopalima. Načas bi seli
na ivicu puta, mrtvi umorni, da predahnu od teškog ranca, da
izvuku noge iz teških cipela, da obrišu znoj, a kad bi ponovo
pokušali da se pokrenu nisu mogli da ustanu. Kao da im je telo
bilo od kamena. Umor ih je doveo u stanje slično katalepsiji,
odnosno obamrlosti mišića. Gledali su kako ostatak vojske
prolazi kao neka povorka utvara: bataljoni i još bataljona,
baterije, mase konja. Zatim tišina, noć, spavanje u prašini i na
kamenju, isprekidano užasnim košmarima. U zoru su ih
probudili konjanici koji su izviđali teren, skupljajući ostatke
odstupnice. Uh, nemoguće je pokrenuti se! Konjanici s pištoljem
u ruci morali su da im prete kako bi ih prenuli. Samo pretnja da
je neprijatelj blizu i da mogu biti zarobljeni, mogla je istog
trenutka da im povrati snagu. Ustali bi teturajući se, vukući
noge, oslanjajući se na pušku kao na štap.
Mnogi među njima bili su mladići koji su za sat vremena
ostarili i hodali kao starci. Nesrećnici! Neće stići daleko. Želeli su
da nastave, da se priključe koloni; ali kad su ušli u selo čežnjivo
su se se zagledali u kuće, žudeći za odmorom i zaboravljajući na
trenutak da je neprijatelj blizu.
Vilblanš je sada bio usamljeniji nego što je bio pre dolaska
trupa. Prethodne noći, jedan deo meštana je pobegao, zastrašen
masom ljudi koja se povlačila za vojskom. Gradonačelnik i
sveštenik su ostali. Zadivljen darežljivošću vlasnika zamka s
kojim se u međuvremenu pomirio, gradonačelnik mu je prišao da
mu poveri jednu novost. Inžinjerci su se spremali da miniraju
most na Marni. Čekali su da se povuče konjica da bi ga digli u
vazduh. Ako želi da ide, još uvek ima vremena.
Denoajer se ponovo dvoumio. Bila bi ludost da ostane tu. Ali
samo jedan letimičan pogled na drvored iznad čijeg granja su se
pomaljale kule zamka, razrešio mu je nedoumicu. „Ne... ne...
Treba završiti ono što se započne.”
Pojavile su se poslednje jedinice konjanika, izbijajući na put
iz raznih delova šume. Vodili su konje za uzde kao da im je ovo
povlačenje padalo teško. Osvrnuli bi se s karabinom u ruci,
spremni da ga podignu i zapucaju. Oni ostali oko barikada, bili
su još uvek u sedlu. Pokrenuo se eskadron, čuli su se glasovi
oficira i žustro kaskanje, praćeno zveckanjem metala dok su se
udaljavali iza leđa don Marsela.
Ostao je pored barikada, u samoći duboke tišine, kao da je
čitav svet odjednom opusteo. Dva psa koja su izbegli gospodari
napustili tumarali su i njuškali ga, kao da ga mole za zaštitu.
Nisu mogli da nađu željeni trag na toj izgaženoj i izrovanoj zemlji
kojom su prošle hiljade ljudi. Jedna izgladnela mačka uhodila je
ptice. Sletale su, uplašene, kljucale ostatke hrane u konjskoj
balegi. Jedna kokoška bez vlasnika koja se do tada skrivala na
drvetu ispod strehe, takođe je pokušala da se izbori za svoj deo
gozbe od opnastog zrnevlja. U tišini, ponovo su se čuli šum lišća,
zujanje insekata, letnje disanje užarene zemlje obasjane suncem,
sva živahnost prirode koja kao da je iz straha utihnula pod
koracima naoružanih ljudi.
Denoajer nije tačno znao koliko je vremena prošlo. Činilo mu
se da je sve ovo bio samo ružan san. Mir kojim je bio okružen
delovao mu je nestvarno.
Odjednom je ugledao da se nešto pomera na samom kraju
puta, na najvišem obronku, tamo gde je bela traka druma
dodirivala plavetnilo obzorja. Bila su to dvojica konjanika,
dvojica olovnih vojničića, koji kao da su izašli iz neke kutije
igračaka. Sa sobom je poneo dvogled koji će mu poslužiti da
otkrije provalnike na svom imanju, te ga je sad prineo licu i
pogledao. Konjanici u zelenosivoj uniformi s kopljima! Oni! Nije
bilo sumnje: pred očima mu se ukazaše prave hulje.
Izvesno vreme ostali su nepomični kao da istražuju horizont.
Nakon toga, iz mračne mase zelenila s obe srane puta izlazili su i
drugi, formirajući četu. Olovni vojničići nisu više ostavljali odraz
svojih obrisa na plavom obzorju. Belina puta im je sada služila
kao pozadina, koja se uzdizala iznad njihovih glava. Išli su
polako, kao trupa koja se plaši zaseda i pretražuje sve oko sebe.
Smatrajući da bi bilo pametno da se što pre povuče, don
Marselo je prestao da posmatra. Bilo bi opasno da ga zateknu
tu. Ali kada je spustio dvogled nešto neobično se pojavilo u
vidokrugu. Sasvim blizu, takoreći nadohvat ruke, ugledao je
mnoštvo ljudi koji su se kretali zaklonjeni drvećem s obe strane
puta. Još više se iznenadio kad je video da su to Francuzi; svi su
nosili kape. Odakle dolaze? Ponovo ih je osmotrio, bez dvogleda,
pored samih barikada. Bili su to zaostali vojnici, u jadnom
stanju, u živopisno raznolikim uniformama: vojnici sa prve
borbene linije, zuavi ‒ francuski vojnici iz Afrike ‒ konjanici bez
konja. A izmešani s njima šumski čuvari i žandari, meštani, koji
su sa zakašnjenjem dobili vest o povlačenju. Bilo ih je sve
ukupno pedesetak. Neki su bili zdravi i krepki; drugi su pešačili
uz nadljudske napore. Svi su čuvali svoje oružje.
Stigli su do barikada jednako se osvrćući i budno nadzirući,
zaklonjeni drvećem, lagano nadiranje hulja. Na čelu te šarolike
grupe nalazio se oficir žandarmerije, star i gojazan, sa revolverom
u desnoj ruci, brkova nakostrešenih od uzrujanosti i sa ubojitim
sjajem u plavim očima ispod teških kapaka. Preskočili su
barikade od bornih kola, ne obrativši pažnju na neobičnog
zemljaka. Spremali su se da produže preko sela, kad se
odjednom začu užasna detonacija, uzdrmavši obzorje i zatresavši
kuće.
‒ Šta ovo bi? ‒ upitao je oficir pogledavši Denoajera pvi put.
Ovaj mu je objasnio: to je most koji je upravo srušen. Oficir je
uz psovku prihvatio obaveštenje. Ali su njegovi ljudi, grupišući
se, ostali ravnodušni kao da su izgubili svaku vezu sa
stvarnošću.
‒ Svejedno je da li ćeš poginuti ovde ili negde drugde ‒
nastavio je oficir.
Mnogi od begunaca su sa zahvalnošću odmah prihvatili
izvršenje ove odluke, koja ih je oslobodila mučnog hodanja.
Skoro da su se obradovali uzleteloj ruševini koja im je preprečila
put. Instinktivno su se smeštali na mestima koja su bila
najzaklonjenija barikadama. Neki su se uvukli u napuštene
kuće, u koje su provalili konjanici. Svi su bili zadovoljni što
mogu da se odmore iako su bili u ratu. Oficir je išao od jedne do
druge grupe izdajući naređenje. Ne smeju da pucaju dok ne čuju
njegovo naređenje.
Don Marselo je prisustvovao tim pripremama, ukočen od
iznenađenja. Tako su se neshvatljivo brzo pojavili zaostali vojnici
da je još uvek mislio da sanja. Nije moglo da bude opasnosti u
tako irealnoj situaciji. Sve je to privid. I dalje je ostao na svom
mestu, ne shvatajući poručnika, koji mu je grubim rečima
naredio da beži. – Bandoglavi seljaku!
Odjek eksplozije preplavio je glavni put konjanicima. Izlazili
su sa svih strana, grupišući se. Hulje su galopirale ubeđene da
je selo napušteno.
‒ Pali!
Denoajer se zatekao u oblaku pucnjave, kao da su se skršila
sva stabla ispred njega.
Konjički eskadron se odjednom raspao. Nekoliko ljudi se
otkotrljalo na zemlju. Neki su ustajali da bi se sklonili sa puta,
saginjući se da bi se što manje primećivali. Neki su ostali da leže
na leđima ili ničice, sa rukama ispruženim ispred sebe. Konji bez
jahača su pojurili galopirajući preko sela sa uzdama koje su
visile i olabavljenim dizginama.
I nakon mučne kolebljivosti zbog koje je doživeo iznenađenje i
smrt, eskadron se raspršio, nestajući takoreći za tili čas u šumi.
 4.

U blizini svete pećine

Arhensola je imao novo zaduženje, uzbudljivije nego da pokazuje

na mapi položaj vojnih snaga.
‒ Sada sam posvećen praćenju taube ‒ rekao je svojim
prijateljima. Pojavljuje se od četiri do pet sat, uvek u određeno
vreme kao tačna osoba koja dolazi na šolju čaja.
Svako popodne, u pomenuto vreme, jedan nemački avion je
nadletao iznad Pariza i bacao bombe. To zastrašivanje nije
izazvalo pometnju: ljudi su prihvatali tu posetu kao neobičan i
zanimljiv spektakl. Uzalud su avijatičari iz aviona spuštali na
grad nemačke zastavice sa podrugljivim porukama o brojnim
gubicima vojske pri povlačenju i neuspesima ruske ofanzive.
Laži, sve same laži! Uzalud su bacali bombe, razarajući krovove i
ubijajući ili ranjavajući starce, žene i decu. Ah, razbojnici! Mnogi
su pesnicama pretili demonskom komarcu, jedva vidljivom na
dve hiljade metara visine, a nakon tog zadovoljstva nastavljali su
da ga prate od ulice do ulice ili bi se zaustavljali na trgu da
raspravljaju o njegovom manevrisanju.
Jedan od najrevnosnijih posmatrača bio je Arhensola. U četiri
sata bio bi na Trgu Konkord, gledajući uvis širom otvorenih
očiju, pored drugih ljudi zbliženih srdačnim prijateljskim
odnosom. Ličili su na abonente za isto pozorište, koji su zbog
prinuđenosti da se stalno viđaju postali prijatelji. „Da l’ će doći?”
„Možda danas neće doći?” Žene su bile vatrenije. Neke su stizale
zajapurene i zadihane, plašeći se da ne zakasne na predstavu.
Jedan gromoglasni uzvik „Evo, dolazi...! Evo ga!” Hiljade ruku su
pokazivale na nevidljivu tačku na horizontu. Nizao bi se sve veći
red lica sa dvogledima i durbinima, ulični prodavci nudili su sve
vrste optičkih naprava. I narednih sat vremena odvijala bi se
uzbudljiva predstava družine aviona lovaca, bučna i uzaludna.
Insekt je pokušavao da se približi Ajfelovoj kuli, a u njenom
podnožju tutnjao je stampedo, dok su se istovremeno s njenih
platformi razlegali mitraljeski rafali. I dok bi on pravio zaokret
iznad grada odjekivali bi plotuni odreda strelaca sa krovova ili s
ulice. Svi su pucali: susedi koji su imali oružje u kući, stražari,
engleski i belgijski vojnici koji su bili u prolazu u Parizu. Znali su
da je njihovo pucanje uzaludno, ali su pucali iz zadovoljstva da
ne dozvole neprijatelju ni najmanji predah, mada su se, iako je
to bio samo pokušaj, nadali da se iz jednog od tih kaprica može
slučajno desiti čudo. Ali čudo bi bilo i da se strelci međusobno
ne poubijaju u toj nepromišljenoj i bezuspešnoj pucnjavi. Neki
prolaznici su ipak ranjeni zalutalim mecima.
Arhensola je išao od ulice do ulice, prateći let neprijateljske
ptice, želeći da otkrije gde su pali njeni projektili, jer je želeo
među prvima da stigne do bombardovane kuće, besneći na salve
ispaljivane odozdo. Zar da on nema nijedan karabin kao Englezi
u vojničkim uniformama kaki boje ili oni Belgijanci sa vojničkom
kapom i rojtama preko čela! Na kraju, umoran od manevrisanja,
taube bi se izgubio. „Do sutra”, pomislio bi Španac. „Sutra će
možda biti zanimljivije.”
Slobodno vreme između geografskih premeravanja i
vazdušnih posmatranja, provodio bi obilazeći železničke stanice
‒ posebno one kod Keja Orsej ‒ posmatrajući masu putnika koji
su bežali iz Pariza. Neočekivano sagledavanje istine ‒ nakon
obmana koje je kreirala vlada sa svojim optimističkim
pristalicama ‒ pouzdane istine da su Nemci već tu blizu, kad su
nedelju dana ranije mnogi mislili da su potpuno poraženi, i dok
su avioni taube leteli iznad, neki građani su se zaluđivali
pretećim misterijama o cepelinima. Na stanicama koje su čuvali
vojnici, propuštani su samo oni koji su unapred kupili karte.
Neki su danima čekali da na njih dođe red da odu. Oni
najnestrpljiviji kretali su na put pešice, želeći da što pre izađu iz
grada. Putevi su se zacrneli od mase ljudi koja se kretala, svi u
istom pravcu. Išli su ka jugu, automobilima, konjskim
zapregama, kolima za povrće, pešice.
Arhensola je to bežanje posmatrao mirno. On je bio jedan od
onih koji su ostali. Divio se mnogima koji su prisustvovali opsadi
Pariza 1870. A sada se sudbina pobrinula da ponovo budu
svedoci možda još zanimljivije istorijske drame. One o kojoj bi
mogli da pričaju ubudućnosti! Ali smetala mu je zbunjenost i
ravnodušnost publike. Vratio se u atelje zadovoljan vestima koje
je čuo, nestrpljiv da ih što pre saopšti Denoajeru, koji ga je
slušao kao da ne čuje. Kad mu je te večeri stavio do znanja da
vlada, trgovačka komora, diplomatski kor, pa čak i glumci
Francuske komedije u tom času već odlaze specijalnim vozovima
za Bordo, drugar mu je nezainteresovano odmahnuo.
On je imao drugih briga. Tog jutra je dobio pismo od
Margarite: samo dva reda ispisana u žurbi. Odlazi: kreće odmah
sa majkom. Adio! I ništa više. U panici je zaboravila na mnoge
ljubavi, prekinula je duga poznanstva; ali ona je bila previše
hrabra da bi se uplašila pred nesuvislom pretnjom i pobegla.
Hulio je osetio nešto uznemiravajuće u njenom kratkom pismu.
Zašto nije navela kuda ide?
Tog popodneva se usudio na nešto što mu je ona uvek
branila. Ušao je u kuću u kojoj je živela Margarita, poduže
pričajući sa kućepaziteljkom da bi saznao novosti. To je dobroj
ženi omogućilo da da oduška svojoj brbljivosti, odjednom
ugrožene zbog bežanja stanara i njihove posluge. Gospođa sa
prvog sprata ‒ Margaritina majka ‒ poslednja je napustila kuću,
iako je bolesna još od odlaska njenog sina. Otišli su juče, ne
rekavši kuda će. Jedino je znala da su otputovale vozom sa
stanice Orsej. Pobegle su na jug, kao svi bogataši.
A svoju priču je proširila nepotpunom iformacijom da je
kćerka bila veoma uznemirena vestima koje je dobila sa fronta.
Neko iz porodice je bio ranjen. Možda brat, ali kućepaziteljka nije
znala. Sa toliko novosti, iznenađenja i utisaka bilo je teško biti
upućen u sve. Njen muž je takođe bio u vojsci i imala je
sopstvenih briga.
„Gde li je?”, Hulio se pitao čitavog dana. „Zašto nije želela da
mu da svoju adresu?”
Kad je te večeri od svog druga saznao za odlazak čitave vlade
na tako misteriozan način da javnost još uvek za tu vest nije
čula, nakon kratkog razmišljanja zapitao se zašto bi ostao u
Parizu? Njegova porodica je otišla. Njegov otac ‒ sudeći po
Arhensolovom saznanju ‒ takođe je otišao, ne rekavši kuda će.
Posle Margaritinog misterioznog bekstva ostao je sam, tako da je
osećao grižu savesti.
Toga popodneva, šetajući se bulevarom, nabasao je na jednog
prijatelja, već zašlog u godine, člana mačevalačkog kluba u koji
je često odlazio. On je bio prvi koga je sreo od početka rata, pa
su zajedno napravili spisak svih zajedničkih drugova koji su
otišli u vojsku. Na Denoajerovo pitanje stari je odgovarao: – Taj?
Rje u Loreni i nalazi se u bolnici na jugu. Drugi prijatelj?
Poginuo je u Vožu. A on? Nestao je u Šarlroau. I tako se
nastavila herojska i pogrebna povorka. Većina je još uvek bila
živa, pravila je junačka dela. Ostali članovi kluba, stranci, mladi
Poljaci, Englezi u Parizu, Amerikanci s juga, na kraju su se
prijavili kao dobrovoljci. Klub treba da se ponosi tim mladićima
koji su se obučavali za rukovanje oružjem u vreme mira: svi su
bili na frontu izlažući svoje živote... Denoajer je skrenuo pogled
kao da se plašio da će u očima svog prijatelja videti ironičan ili
upitan izraz. Zašto on nije otišao da brani zemlju u kojoj živi kao
ostali?
‒ Sutra odlazim ‒ reče Hulio, rastuživši se na tu pomisao.
Međutim, otišao je na jug, kao svi koji su pobegli od rata.
Ujutru je Arhensola otišao da nabavi jednu voznu kartu do
Bordoa. Karte je bila daleko skuplja nego ranije. Za pedeset
franaka dobio je komadić numerisanog kartona, koji su mnogi
danima čekali.
‒ Ovo je za danas ‒ rekao je svom drugu. – Noćas moraš na
put.
Pakovanje nije iziskivalo velike pripreme. U voz nisu primali
nikakav prtljage osim ručnog. Arhensola nije želeo da pristane
na darežljivost svog koji je nameravao da mu ostavi sav svoj
novac. Herojima je potrebno vrlo malo i plemeniti slikar je bio
ganut ovako hrabrom odlukom. Galijenijev kratak pozdravni
govor kojim se obavezuje da na sebe preuzme odbranu Pariza on
je prihvatio kao svoj. Rešio je da ga brani do poslednje trunke
snage, kao nesalomivi general.
‒ Neka dođu! ‒ rekao je dramatično. ‒ Naći će me na mom
mestu...!
Njegovo mesto je bio atelje. Želeo je da stvari vidi izbliza da bi
pričao budućim generacijama. Živeće solidno sa hranom i vinom.
Osim toga, nešto je smislio ‒ pošto je njegov drug otišao ‒ da
pozove neke prijateljice koje su se potucale u potrazi za bilo
kakvom hranom i koje su se plašile da žive same u svom stanu.
Opasnost zbližava dobre ljude i rađa prisnost. Dok su
zarobljenici straha iz minuta u minut očekivali da budu odvedeni
na giljotinu, ponovo su u sećanjima preživljavali eksploziju
ljubavnih osećanja. Udahnimo još malo života kad ćemo već
umreti! Atelje u Ulici Pomp priređivaće ludačka i očajnička slavlja
kao na nekom nasukanom brodu prepunom hrane.
Denoajer je napustio stanicu Orsej u kupeu prve klase. U
sebi je hvalio dobru organizaciju kojom je sve služba regulisala.
Svaki putnik je imao svoje sedište. Ali na stanici Austerlic, bujica
ljudi sjurila se na voz. Vrata su se otvorila kao da su se otkačila;
paketi i deca ubacivani su kroz prozor kao projektili. Ljudi su se
bezobzirno gurali kao da beže od požara. U prostoru
predviđenom za osam osoba smestilo se njih četrnaestoro,
hodnici su bili zakrčeni hrpama kofera, koji su služili kao sedišta
za nove putnike. Nestalo je klasnih razlika. Ljudi iz sela upadali
su birajući radije luksuzne vagone, nadajući se da će u njima
naći bolje mesto. Oni koji su imali karte za prvu klasu išli su da
potraže one lošije vagone očekujući da će putovati opuštenije. Na
bočnim kolosecima ljudi su još od prethodnog dana čekali da
krenu u dugačkoj kompoziciji stočnih vagona. Pokretne štale bile
su dupke pune ljudi koji su sedeli na drvenom podu ili na
stolicama koje su poneli iz svojih kuća. Svaki voz je bio logor koji
je želeo da što pre krene i dok je stajao nepomičan, sloj masnih
papira i kora od voća formirao bi se pored njega svom dužinom.
Jurišnici su se u guranju međusobno trpeli i bratski izvinjavali.
„Rat kao rat”, govorili bi kao izvinjenje za sve. I svako je nasrtao
na suseda da mu otme delić mesta kako bi ubacio svoj skroman
prtljag među ogromne torbe koje su se nesigurno dodavale preko
glava. Denoajer je malo-pomalo gubio prednost koju je stekao
zauzevši mesto među prvima. Ražalostili su ga ti jadni ljudi koji
su od četiri sata ujutro do osam uveče čekali voz. Žene su
stenjale od umora, stojeći u hodniku i sa užasnom zavišću
gledale na one koji su sedeli. Deca su plakala mekećući poput
izgladnelih koza. Hulio je na kraju ustupio svoje mesto, deleći
sirotinji svu hranu koju mu je Arhensola spremio. Stanični
restorani izgledali su kao da su opljačkani. Za vreme dugog
iščekivanja voza na peronu su se videli samo vojnici: vojnici koji
su trčali da čuju zvuk trube kako bi se vratili na svoja mesta,
ukrcavajući se i ukrcavajući se u niz poređanih vagona u pravcu
Pariza. Na sporednim kolosecima ratni vozovi su čekali da se
oslobodi pruga i da nastave putovanje. Konjanici sa žutim
prslucima preko grudi, sedeli su nogu spuštenih preko ivica na
vratima stočnih vagona iz kojih se čulo rzanje konja. Na gomili
dasaka duž pruge bili su poređani prednji delovi sivih topovskih
kola. Vitke cevi od 75 milimetara ličile su na teleskope okrenute
ka nebu.
Noć je proveo u hodniku sedeći na ivici jednog kofera i
posmatrajući druge kako dremaju savladani umorom i
uzbuđenjima. Bila je to grozna noć, puna neljubaznosti i
bahatosti isprekidanih hrkanjem. Na svakoj stanici trube bi se
odjednom oglasile kao da je neprijatelj blizu. Vojnici koji su
dolazuili sa juga trčali su na svoja mesta a nova lavina ljudi
protezala se duž pruge u pravcu Pariza. Bili su veseli i spremni
da što pre stignu na mesto krvoprolića. Mnogi su bili tužni
misleći da su okasnli. Svi su pokazivali nepokolebljivu veru.
„Švabe...! Mnogo ih je, sa dugačkim puškama i mitraljezima... ali
dovoljno je bilo jurnuti s bajonetima i razbežali bi se kao zečevi.”
Vera onih koji su išli u susret smrti razlikovala se od straha
onih koji su u panici i puni sumnje bežali iz Pariza. Jedan stariji
gospodin, pun odlikovanja, nalik nekom državnom funkcioneru
u penziji, postavljao je Denoajeru pitanja kad bi voz nastavio
put. „Mislite li da će stići do Tura?” Pre nego što bi dobio odgovor
zaspao bi. Omamljujući san pružao se tesnim prolazom do
njegovih olovnih nogu. Zatim bi se starac odjednom probudio.
„Verujete li da će stići do Bordoa...? Gonjem željom da se ne
zaustavi dok se sa svojom porodicom ne domogne potpuno
sigurnog utočišta, neodređen odgovore prihvatao je kao
proročanstvo.
U zoru su ugledali teritorijalce koji su čuvali puteve. Bili su
naoružani starim puškama; imali su crvene kape kao jedino
vojno obeležje. Išli su u suprotnom smeru.
Na stanici u Bordou, mase civila, boreći se da izađu iz voza ili
da na silu uskoče u nove vagone, mešali su se sa trupama.
Trube su neprekidno trubile da bi ponovo okupile vojnike. Mnogi
među njima bili su afrički strelci sa širokim sivim pantalonama i
okruglim crvenim kapama na tamnoputim licima. Ka severu se
nastavljalo nepokolebljivo kretanje naoružane mase ljudi.
Denoajer je primetio jedan voz sa ranjenicima koji su pristizali
iz borbi u Flandriji i Loreni. Uniforme skorele od prljavštine bile
su osvežene belinom zavoja koji su pridržavali ranjene udove i
štitili razbijene glave. Svi su izgledali kao da se osmehuju
mrtvački bledim usnama i užarenim očima na prve predele juga
koji su se pomaljali kroz jutarnju maglu, ovenčani suncem,
prekriveni veličanstvenim ruhom olistalih vinovih loza. Ljudi sa
severa pružali su ruke prema voću koje su im prinosile žene
otkidajući sa uživanjem slatke bobičaste plodove zemlje.
Proveo je četiri dana u Bordou, ošamućen i zbunjen usled
uzbuđenja kojw jw zahvatilo taj provincijski gradić što se
odjednom pretvorio u prestonicu. Hoteli su bili puni; mnogi su
se zadovoljavali smeštajem po kućama. U kafeima se nije mogla
naći slobodna stolica. Šef države se smestio u prefekturi;
ministri su se smestili u škole i muzeje; dva pozorišta su
osposobljena za buduće sastanke senata i narodnog veća. Hulio
je pronašao prljav i sumnjiv hotel u dnu jedne velike ulice, uvek
vlažne od prolaznika. Figura malog Amora ukrašavala je staklo
na vratima. U njegovoj sobi na ogledalu bila su urezana imena
žena, nerazumljive rečenice, kao uspomene na jednočasovni
boravak. Čak su mu i neke dame iz Pariza, zauzete traženjem
smeštaja, zavidele na takvoj sreći.
Njegova istraživanja su se završila bezuspešno. Prijatelji koje
je sretao među izbeglicama bili su zaokupljeni sopstvenom
sudbinom. Znali su da pričaju samo o nevoljama oko svog
smeštaja; ponavljali su vesti koje su čuli od ministara sa kojima
su bili u prijateljskim odnosima; tajnovito su pričali o velikim
borbama koje se već vode u okolini Pariza i šire se do Verdena.
Jedna učenica iz njegovih slavnih vremena, koja je i u uniformi
bolničarke sačuvala svoju nekadašnju eleganciju dala mu je
šture informacije. „Mala madame Lorije...?” Seća se da je od
nekog čula da se nastanila negde blizu... „Možda u Bijaricu.”
Huliju je to bilo dovoljno da ponovo krene na put. U Bijaric!
Prva osoba koju je sreo kad je stigao tamo bila je Ćići.
Ukazala mu je da je u gradu nepodnošljivo stanovati zbog
bogatih španskih porodica koje su tu letovale: „Većina je za
Švabe. Borim se. Završiću život sama.” Kasnije se sastao sa
majkom: zagrljaji i suze. Zatim je video tetku Elenu u jednom
hotelskom salonu, oduševljenu zemljom i onima koji tu letuju. S
mnogima od njih mogla je naširoko da priča o dekadenciji
Francuske. Svi su očekivali da čuju vest o Kajzerovom ulasku u
prestonicu. Ozbiljni ljudi koji u čitavom svom životu nisu ništa
uradili kritikovali su greške i propuste Republike. Mladi, čije je
nezadovoljstvo oduševljavalo donju Elenu, žestoko su napadali
korupciju u Parizu, korupciju koju su temeljno proučavali, ne
sklapajući oka do izlaska sunca, u znamenitim školama na
Monmartru. Svi su obožavali Nemačku, u kojoj nikada nisu bili
ili su saznali nešto o njoj zahvaljujući filmovima. Procenjujući
uspeh, primenili su merila slična onim u areni za borbu bikova.
Nemci udaraju jače. „S njima nema šale: veoma su grubi.”
Izgleda da su se divili brutalnosti kao jednoj od najznačajnijih
vrednosti. „Zašto to ne kažu u svojoj kući, tamo preko granice?”,
bunila se Ćići. „Zašto dolaze kod suseda da se podsmevaju
njihovim mukama? A možda misle da su lepo vaspitani.”
Hulio nije krenuo u Bijaric da bi živeo sa svojima. Kad je
stigao, tog istog dana, izdaleka je ugledao Margaritinu majku.
BIla je sama. Nakon raspitivanja saznao je da kćerka živi u Pou
Bila je bolničarka i negovala je jednog ranjenika iz svoje
porodice. „Brata... mora da je brat”, pomislio je Hulio. I krenuo
je dalje ka Pou.
Njegovi obilasci bolnica bili su bezuspešni. Niko nije poznavao
Margaritu. Svakog dana stizao bi voz sa novim tovarom
raskomadanih tela, ali se brat nije nalazio među ranjenicima.
Jedna vernica, misleći da on traži nekoga iz svoje porodice,
smilovala se i pomogla mu je savetima. Treba da ode u Lurd:
tamo se nalazi mnogo ranjenika i civilnih bolničarki. Denoajer je
odmah prevalio to kratko putovanje, od Poa do Lurda.
Nikada nije bio u tom svetom gradu čije je ime njegova majka
često pominjala. Za donja Luisu, Francusku je predstavljao
Lurd. U raspravama sa svojom sestrom i drugim damama,
strankinjama, koje su bezbožnički priželjkivale propast
Francuske, dobra gospođa bi svoje mišljenje uvek završavala
istim rečima: „Kada je Bogorodica rešila da se pojavi u naše
vreme, izabrala je Francusku. Neće biti da je ova zemlja tako loša
kao što govore... Kad se bude pojavila u Berlinu, ponovo ćemo
popričati.”
Ali Denoajer nije mogao da se seti prostodušnih mišljenja
svoje majke. Čim se smestio u hotelu pored reke, otrčao je u
veliko prihvatilište za putnike, pretvoreno u bolnicu. Čuvari su
mu rekli da će tek popodne moći da razgovara sa direktorom. Da
bi zavarao nestrpljenje krenuo je ulicom koja ga je odvela do
bazilike, okružene barakama i dućanima sa pobožnim slikama i
brošurama, koji su od nje napravile pravi vašar. Tu i u baštama
oko crkve video je samo ranjenike sa tragovima borbe na
uniformama. Šinjeli su im, uprkos čestim čišćenjima, bili prljavi i
kruti poput kartona. Blato, krv i kiša na njima su ostavili
neizbrisive mrlje. Nekim ranjenicima su pocepali rukave da im
grubo sukno ne bi povređivalo izranavljene ruke. Drugi su još
uvek ispod pantalona imali poderotine od metalnih delova
haubica.
Tu je bilo boraca svih rodova vojske i različitih rasa: pešadijci,
konjanici; vojnici iz metropola kolonija; francuski seljaci i afrički
strelci, plavokose glave, bleda muhamedanska lica i crnoputi
Senegalci vatrenih očiju i punih modrikastim usana; jedni su
ostavljali utisak dobričina i tromih gojaznih buržuja, iznenada
pretvorenih u ratnike; drugi su, mršavi, nervozni, nasilnog
pogleda izgledali kao ljudi rođeni za ratovanje i uvežbani za
neobične vojne pohode.
Grad koji su posećivali bolesni katolici puni nade u isceljenje,
sada se našao na udaru mase ljudi ne manje ucveljenih, ali
obučenih u karnevalske boje. Svi su, uprkos svoje fizičke
klonulosti, odavali utisak vedrine i zadovoljstva. Videli su smrt
izbliza, iščupali su se iz njenih koščatih kandži i našli nov
podsticaj za životne radosti. Svojim šinjelima ukrašenim
ordenjem, sa živopisnim mavarskim ogrtačima, beretkama i
afričkim tokama, ta herojska masa ljudi ipak je pružala sumornu
sliku. Samo malo njih je sačuvalo uzvišenu plemenitost i ljudski
ponos. Drugi su puštali da ih voze položene na kolica koja su
mnogo puta korišćena za prevoz bolesnih vernika od stanice do
Bogorodičine pećine. Neki su hodali nasumice sa zavojima preko
očiju, prolazeći pored nekog deteta ili bolničarke. Prvi okršaji, u
nešto više od pet borbi, bili su dovoljni da se ljudi svedu na
ruine. Ti organizmi, koji su uporno nastojali da prežive
preporođeni sunčanom energijom, predstavljali su samo delić
velike žetve smrti. Iza njih je ostalo na hiljade i hiljade njihovih
drugova, koji su ječali u bolničkim krevetima i možda nikad više
neće ustati. Hiljade i hiljade njih zauvek je ostalo u utrobi vlažne
zemlje natopljene samrtničkom penom, kobne zemlje koja je
nakon kiše granata, kao žetvu uzvraćala šipražje od krstača.
Rat se pred Denoajerovim očima pokazao u svoj svojoj
gnusobi. Do tada je o njemu pričao kao što o smrti pričamo dok
smo potpuno zdravi, znajući da postoji i da je strašna, ali
sagledavajući je iz daljine... iz velike daljine! Eksplozije haubica
pratile su njegov rušilački pohod, surovu brutalnost sa zverskim
izrugivanjem, unakazujući užasno ljudska tela. Video je
ranjenike koji su pokušavali da obnove svoju životnu snagu a
koju su predstavljali samo konture ljudi, užasne karikature,
ljudske odrpine koje su spašene groba zahvaljujući odvažnosti
nauke; trupovi sa glavom koji su se vukli po zemlji na postolju
sa točkovima; oštećene lobanje čiji su mozgovi pulsirali ispod
veštačkog omota; ljudska bića bez ruku i bez nogu, koja su se
odmarala na podlozi malih kolica, poput skulptorske skice ili
delova kod seciranja; lica bez nosa na kojima su se videle, isto
kao kod lobanja, crne šupljine nosnih jama. Ali, ovi upolovačeni
ljudi su pričali, pušili, smejali se, radosni što vide nebo, što
osećaju milinu sunca, što su se povratili u život potstaknuti
nenadmašnom željom za životom i zaboravljajući na sadašnje
muke u nadi za bolje sutra.
Taj njegov doživljaj je bio tako snažan da je za izvesno vreme
zaboravio zašto je došao čak ovamo... Kad bi oni koji provociraju
rat iz diplomatskih kabineta ili za stolovima nekog generalštaba,
mogli da ga zamisle, ali ne na bojnom polju sa entuzijazmom koji
pomuti razum, već hladne glave, onako kako se procenjuje u
bolnicama i na grobljima na osnovu posmrtnih ostataka koje
ostavlja za sobom! Mladić je zamislio zemaljsku kuglu kao jedan
ogroman brod koji plovi beskrajnim prostranstvom. Njegovi
članovi posade, siroti ljudi, proveli su vekove i vekove
uništavajući se međusobno na palubi, ne znajući čak ni šta se
nalazi ispod njihovih nogu u potpalublju. Zauzeti što veći deo
prostora pod suncem bila je želja svake grupe. Najmoćniji ljudi
gurali su te mase na istrebljenje da bi se popeli na poslednji
komandni most broda i ščepali kormilo usmeravajući brod u
određenom pravcu. I svi oni koji su imali ambicije da se
domognu apsolutne vlasti znali su isto... ništa! Niko od njih nije
mogao sa sigurnošću da kaže šta se nalazi tamo dalje iza
horizonta, niti kuda ide taj brod. Svi su bili okruženi tihim
tajanstvenim neprijateljstvom; njihov život je bio neizvestan,
morali su stalno da budu na oprezu da bi opstali; i uprkos tome,
članovi posade, vekovima nisu doživeli ni trenutak sloge,
zajedništva, buđenja savesti. S vremena na vreme jedna polovina
bi se sukobila sa onom drugom; ubijali su se međusobno da bi
pokorili one druge na nestabilnoj palubi koja je plovila nad
ambisom, tukli su se da bi jedni druge izbacili sa broda; brazda
koja je ostajala iza lađe bila je prekrivena leševima. A iz te gomile
ljudi potpuno pomahnitale još uvek bi se pojavljivali mračni
nadrifilozofi da bi protumačili kako je to stanje savršeno, da bi
zauvek trebalo da nastave tako i da je uzalud nadati se da kako
članovi posade mogli da poštuju jedni druge kao braća koja slede
zajedničku sudbinu i da oko sebe vide podvalu neke misteriozne
agresije... Ah, ljudska mizerija!
Hulio je shvatio da se u mislima udaljio podstaknut
detinjastom radošću koju su ispoljavali rekovalescenti. Bili su to
muslimani, strelci iz Alžira i Maroka. Našli su se u Lurdu kao što
su mogli da budu i bilo gde drugde, reagujući jedino na
darežljivost građana propraćenu patrotskom ljubavlju. Svi su oni
gledali baziliku ravnodušno, nastanjenu „belkinjama”. Zanimale
su ih jedino cigarete i slatkiši.
Kad su osetili gostoprimstvo rase što je vladala u njihovim
zemljama uobrazili su se i ponašali se nabusito kao uvređena
deca. Najdraže im je bilo kad im dame pruže ruke. Neka je
blagosloven rat koji im je omogućio da se približe i dodirnu ove
bele žene, namirisane i nasmejane, kao što bi im se u snovima
pojavljivale rajske žene namenjene samo malobrojnim
srećnicima! „Madama... Madama”, uzdisali su dok bi im crne
zenice gorele plamenim žarom. I ne zadovoljavajući se šakom,
njihove tamnopute ruke bi se smelo pružale svom dužinom
ženske ruke dok bi se gospođe smejale tom ushićenom divljenju.
Drugi bi se probijali kroz gomilu pružajući desnu ruku ženama.
„Rukujmo se.” I udaljili bi se zadovoljni što su dobili stisak.
Denoajer je dugo šetao oko bazilike. Ispod drveća formirale su
se kolone kola pune ranjenika. Oficiri i vojnici provodili su
mnogo vremena u plavoj senci gledajući kako prolaze neki
njihovi drugovi koji su mogli da se služe svojim nogama. Sveta
pećina bila je obasjana plamenovima stotine sveća. Mnoštvo
pobožnih ljudi klečalo je na otvorenom, usmeravajući molidbene
poglede prema svetim stenama, dok bi im misli odlutale daleko
na ratna polja, s verom u božanstvo koje prati njihove nevolje.
Među onima što su klečali ustajali su vojnici sa zavojima na
glavi, s kapom u ruci i suznih očiju.
Uz dvostruko stepenište bazilike pele su se i silazile žene
obučene u belo, s titravim kapama, koje su izdaleka ličile na
golubice što bespomoćnu mašu krilima. Bile su to bolničarke
koje su pridržavale bolesnike u hodu. Od svake od njih
Denoajeru bi se učinilo da je Margarita. Ali razočaranja koje je
zatim doživljavao naterala su ga da posumnja u ishod svog
putovanja. Tako je bilo i u Pou. Nikada je neće naći u takvoj
Francuskoj, preterano uvećanoj zbog rata, koji je svaki grad
pretvarao u bolnicu.
Njegova popodnevna traganja bila su jednako uzaludna.
Zaposleni bi ga slušali odsutno: može da dođe kasnije. Bili su
zauzeti zbog najavljenog dolaska novog sanitetskog voza. Borbe
su se nastavljale u okolini Pariza. Morali su da improvizuju
smeštaj za novu pošiljku raskomadanih tela.
Denoajer se vratio u vrt nadomak pećine. Šetao se da bi ubio
vreme. Nameravao je da se te večeri vrati u Po: nije više imao
razloga da ostane u Lurdu. „Gde sad da je tražim...?”
Odjednom je osetio žmarce duž kičme: onaj isti osećaj koji bi
ga obuzeo u njenom prisustvu u nekom pariskom parku.
Margarita bi se odjednom pojavila, po običaju, a da on ne bi znao
odakle je izbila, kao da je izlazila iz zemlje ili se spuštala iz
oblaka.
Setivši se toga, gorko se nasmejao. Neostvarive želje! Iluzije...!
Kad je okrenuo glavu prepoznao je neostvarivu želju. Niko ga nije
pratio: on je bio jedini koji je išao sredinom avenije. Na obližnjoj
klupi odmarao se oficir sa povezom preko očiju. Pored njega, u
prozračnoj belini anđela čuvara, sedela je bolničarka. Siroti
slepac...! Denoajer je nastavio, ali su mu nagli pokret žene u
belom, njena smešna želja da prođe neopažena, da sakrije lice
okrećuči pogled ka biljkama, privukli pažnju. Nije je odmah
prepoznao. Dva uvojka koja su virila sa strane ispod kape navela
su ga da prepozna skrivenu dugu kosu; noge u belim cipelama
bile su povod da zamisli telo, pomalo naruženo uniformom
lišenom ženske koketerije. Lice joj je bilo bledo, ozbiljno. Na
njemu nije ostalo ništa od nekadašnje ulickanosti i lutkaste
lepotu. Ispod njenih novih očiju zjapili su duboki podočnjaci,
modri od umora... Margarita!
Dugo su se gledali kao da ih je iznenađenje omađijalo.
Uznemirila se kad je videla da je Denoajer krenuo zakoračio ka
njoj. Ne... ne... Njene oči, njene ruke, celo njeno telo, kao da su
se pobunili, da bi ga sprečili da nastavi, želeći da ostane
nepomičan. Bojeći se da se ne udalji, krenula je prema njemu.
Nekoliko reči je uputila vojniku koji je ostao na klupi, dok je zrak
sunca padao preko poveza na licu, koji on izgleda nije osećao.
Zatim je ustala i krenula u susret Huliju; pokretom ruke
pokazala mu je da se odmakne dalje, kako njen ranjenik ne bi
mogao da jih čuje.
Zastao je na stazi sa strane. Odatle je mogao da vidi
slabovidog čoveka odanog svom čuvaru. Stajali su nepomični
jedan naspram drugog. Denoajer je poželeo da kaže mnogo toga,
mnogo, ali se dvoumio ne znajući kako rečima da zaodene svoje
žalbe, svoje molbe, svoje ushićenje. Iz te lavine razmišljanja
izbila je jedna kobna, nametljiva i žestoka misao:
‒ Ko je onaj čovek...?
Besan i grub glas kojim je izgovorio te reči iznenadili su ga
kao da su potekli iz tuđih usta.
Bolničarka ga je pogledala blistavim očima, širom otvorenim,
mirnim, očima kao da su bile zauvek oslobođene grča usled
iznenađenja ili straha. Odgovor je bio jasan kao i njen pogled.
‒ To je Lorije... moj muž.
Lorije... Hulio je dugo sumnjičavo zagledao vojnika pre nego
što se uverio. Lorije je, dakle, onaj slepi oficir koji je ostao
nepomičan na klupi kao simbol herojskog bola...! Izgledao je
ostarelo, preplanuo,izbrazdan ogrebotinama koje su se skupljale
kao zraci oko svih otvora na njegovom licu. Kosa je počela da mu
sedi na zulufima i bradi koja mu je sada prekrivala obraze. Kao
da je proživeo dvadeset godina za mesec dana... U isto vreme
delovao je mlađe, od mladosti koja je snažno zračila iznutra, sa
jakim srcem koje je osetilo najžešća uzbuđenja i više ne zna za
strah, sa dubokim osećajem zadovoljstva što je ispunio svoju
dužnost.
Dok ga je posmatrao, istovremeno je osećao i divljenje i
zavist. Bilo ga je sramota kad je shvatio koliku je netrpeljivost
osećao prema tom potpuno unesrećenom čoveku koji nije mogao
da vidi šta ga okružuje. Njegova mržnja je zapravo bila
kukavičluk. Ali on je insistirao na njoj kao da se u njemu
probudilo drugo biće, drugi čovek kojeg se uplašio. Uvek će se
sećati Margaritinog pogleda dok se načas udaljavala od
ranjenika...! Njega nikada nije tako pogledala. Poznavao je sve
gradacije zaljubljenosti na njenim kapcimam, ali njen pogled
upućen ranjeniku bio je sasvim drugačiji, kakav do tada nije
video.
Razgovarao je s gnevom zaljubljenog čoveka koji je otkrio
preljubu.
‒ I zašto si otišla bez ijedne reči...! Mene si ostavila da bi
došla ovamo njega da potražiš... Reci, zašto si došla...?
Ona se nije uznemirila zbog njegovog naglašenog besa i
neprijateljskog pogleda.
‒ Došla sam jer mi je to bila dužnost.
Zatim je pričala kao majka koja koristi svaku priliku da
besnom detetu da mudar savet. Objašnjavala je svoje postupke.
Primila je vest o Lorijeovom ranjavanju kad su se ona i njena
majka pripremale da napuste Pariz. Nije se ni trenutka kolebala:
njena dužnost je bila da dojuri ovamo i da bude uz njega. Mnogo
je razmišljala poslednje dve nedelje. Rat ju je naterao da
razmišlja o životnim vrednostima. Otkrila je nove vidike; svrha
našeg života nije uživanje niti sebična zadovoljstva: predodređeni
smo za patnju i žrtvovanje.
Želela je da radi za svoju otadžbinu, da podnese deo opšteg
bola, da služi kao ostale žene; i pošto je bila spremna da posveti
svu svoju pažnju nepoznatima, zar nije bilo prirodno da izabere
ovog čoveka kome je nanela mnogo bola...? Još uvek se živo
sećala trenutka kada ga je videla kako stiže na stanicu potpuno
sam među tolikim ljudima koji su nalazili utehe i olakšanje u
rukama voljenih pre odlaska u smrt. Još više se sažalila kada ga
je videla tako unesrećenog. Jedna haubica je eksplodirala baš
pored njega, usmrtivši sve unaokolo. Od nekoliko zadobijenih
rana, ozbiljna je bila samo ona na licu. Jedno oko je potpuno
izgubio; drugo su lekari sačuvali, ni na njega više nije video,
mada su se nadali da će mu se vid povratiti. Ali ona sumnja u to;
skoro je sigurna da će Lorije ostati slep.
Margaritin glas je podrhtavao dok je to govorila, kao da će
zaplakati, ali su joj oči ostale suve. Nije osećala neizdržljivu
potrebu da plače. Plač je sada bio izlišan kao mnoge druge stvari
iz vremena mira. Za nekoliko dana njene oči su videle mnogo
toga...
‒ Ti ga voliš! ‒ uzviknuo je Hulio.
Ona je do tog trenutka sa njim bila na vi iz straha da je muž
ne čuje i da ga zadrži na distanci kao da razgovara sa prijateljem.
Ali kad je videla svog ljubavnika tužnog, više nije bila hladna.
‒ Ne; ja volim tebe... uvek ću te voleti.
Osećajnost sa kojom je to izgovorila i njen nagli prelazak na ti
Denoajeru su povratili nadu.
Slušajući njen odgovor pomislio je da je nešto u tom trenutku
prešlo preko sunca, pomračivši mu svetlost. Kao da se oblak
spustio na Zemlju donoseći njegovim mislima osećaj hladnoće.
‒ I njega volim – rekla je to kao da ga moli za oproštaj, sa
bolnom iskrenošću žene koja se izborila sa lažima te zaplakala
kad je otkrila koliko je zla prouzrokovala.
Osetio je kako je njegov užasan bes odjednom nestao kao
planina koja se raspadne. – Ah, Margarita! – Glas mu je dobio
prizvuk treme i poniznosti. Zar je moguće da se između dvoje
ljudi sve završi tako jednostavno? Da nisu možda stara
zaklinjanja bila lažna...? Tražili su se sa nepojmljivom
privlačnošću da bi se proželi, da bi postali jedno... a sada
neočekivano, otvrdli ravnodušnošću, sukobili su se kao dva
neprijatelja koja se čupaju za kosu...? Kakva je to besmislica da i
dalje voli njega a u isto vreme i svog bivšeg supruga?
Margarita je pognula glavu i sva očajna promrmljala:
‒ Ti si muškarac a ja sam žena. Bilo šta da ti kažem nećeš me
razumeti. Muškarci ne mogu da dopru do nekih naših
misterija... Neka žena bi me bolje razumela.
Denoajer je želeo da sazna svoju nesreću u svoj njenoj
okrutnosti. Može da priča bez straha. Osećao se jakim da
podnese sve udarce... Šta bi rekao Lorije kad bi video da ga čuva
i miluje Margarita...?
‒ On ne zna ko sam... Misli da sam bolničarka kao bilo koja
druga, koja se smilovala na njega kad ga je videla samog i
slabovidog, bez rodbine, koja mu je pisala i obilazila ga... U
izvesnim trenucima posumnjam da možda zna istinu. Na moj
glas, dodir mojih ruku, u početku je reagovao neobično. Rekla
sam mu da sam Belgijanka, koja je izgubila sve svoje i da sam
sama na svetu. On mi je ukratko ispričao svoj raniji život kao
neko ko želi da zaboravi svoju mrsku prošlost... Bez ijedne
uvredljive reči na račun svoje bivše žene. Ima noći kada
posumnjam da me prepoznaje i da koristi slepilo da bi produžio
ovo lažno stanje, a to me muči... Želim da povrati vid, da mu
lekari spasu makar jedno oko, a u isto vreme se plašim. Šta bi
rekao kada bi me prepoznao...?Ali ne; bolje je da progleda; pa
neka bude šta bude. Ti ne možeš da shvatiš moje muke, ne znaš
šta sve trpim.
Za trenutak je ućutala da bi se pribrala, pokazujući još
jednom svoj duševni nemir.
‒ Ah, taj rat! ‒ nastavila je. – Kakva promena u našim
životima! Pre dva meseca, moj položaj mi je delovao tako
neobično, neverovatno... Ja brinem o svom mužu, plašeći se da
me ne otkrije i udalji od sebe, a u isto vreme želeći da me
prepozna i da mi oprosti... Tek je prošlo nedelju dana otkako
živim s njim. Izmenim glas kad mogu, izbegavam rečenice koje bi
me odale... Ali to ne može dugo da traje. Samo se u romanima
može poverovati u takve stvari.
Sumnja je odjednom zasenila njenu rešenost.
‒ Verujem da me je prvog trenutka prepoznao... Ćuti i pravi
se da me ne poznaje zato što me prezire... jer mi nikada neće
oprostiti. Bila sam tako zla...! Nanela sam mu mnogo bola...!
Setila se dugih i zagonetnih ćutanja nakon nekoliko
nepromišljenih reči. Dva dana pošto je dobio negovateljicu,
ispoljio je negodovanje odbijajući da s njom izađe u šetnju. Ali
pošto ne vidi, a svestan je beskorisnosti svog odupiranja, na
kraju se prepustio, pokazujući tihu bezvoljnost.
‒ Neka misli šta hoće ‒ zaključila je Margarita odvažno ‒ neka
me prezre. Ja sam ovde gde treba da budem. Potreban mi je
njegov oproštaj; a ako mi ne oprosti, ja ću opet ostati uz njega...
U izvesnim trenucima poželim da mu se vid ne povrati. Tako bih
mu zauvek bila potrebna, mogla bih da provedem čitav svoj život
pored njega, žrtvujući se...
‒ A ja? ‒ upita Denoajer.
Margarita ga je pogledala začuđeno kao da se probudila.
Istina; a ovaj drugi? Poneta svojom požrtvovanošću rođenom iz
pokajanja, bila je zaboravila na čoveka ispred sebe.
‒ Ti! ‒ reče nakon duže pauze ‒ ti moraš da me ostaviš... život
nije onakav kakvo smo ga zamišljali. Da nije rata, možda bismo
ostvarili svoje snove; ali sada...! Dobro razmisli. Do kraja života
nosiću težak teret a u isto vreme i drag, jer što me više
opterećuje to mi je draži. Nikada se neću rastati od tog čoveka
koga sam užasno povredila, koji je ostao sam na svetu i kome je
potrebna zaštita kao detetu. Zašto bi ti delio moju sudbinu?
Kako živeti u ljubavi sa bolničarkom, koja je stalno pored dobrog
i slepog čoveka i koga bi neprekidno povređivali našom
strašću...? Ne; bolje je da odeš. Nastavi svoj put sam i slobodan.
Pusti mene: sretaćeš druge žene koje će te usrećiti više nego ja.
Ti si jedan od onih predodređenih, koji nalaze sreću na svakom
koraku.
Uporno ga je hvalila. Glas joj je bio smiren, ali duboko u sebi
osećala je nemir jer se zauvek oprašta od radosti. Voljeni čovek
pripašće drugim ženama; sama ga je gurnula njima...! Ali
plemenito žrtvovanje nadahnulo ju je duševnim mirom. To je bilo
još jedno odricanje zarad okajanja greha.
Hulio je spustio pogled, zbunjen i skrhan. Užasavao se slike
budućnosti kakvu je opisala Margarita. Zar da živi pored
bolničarke, iskorišćavajući neznanje slepog čoveka da bi mu
svakog dana vođenjem ljubavi nanosio novu uvredu, ah, ne! To
bi bilo podlo. Sada se postideo zluradosti sa kojom je nedavno
gledao tog nesrećnog i dobrog čoveka. Naravno da bi se bez po
muke izborio sa njim. Slab i nemoćan na onoj klupi u parku bio
je mnogo veći i dostojanstveniji od Hulija Denoajera sa svom
njegovom mladošću i naočitošću. Uradio je nešto korisno u
životu; uradio je ono što se on ne bi usudio da uradi.
Svest o svojoj inferiornosti naterala ga je da zacvili kao
napušteno dete.
‒ Šta će biti sa mnom!
Margarita, svesna da ljubav zauvek odlazi, da su nade
izneverene, da će svetla budućnost biti ispunjena njenim
dužnostima, ali dosadnim i bolnim, promrmlja:
‒ A sa mnom...? Šta će biti sa mnom...!
Denoajer je izgledao kao da se odjednom osvestio, kao da je
pronašao rešenje.
‒ Slušaj, Margarita: ja ti čitam misli. Voliš tog čoveka i to je
dobro. On je bolji od mene, a žene privlači sve ono što je
najbolje... Ja sam kukavica. Da, ne poriči; ja sam kukavica
uprkos svojoj mladosti i snazi. Kako da ne budeš zadivljena
držanjem tog čoveka...? Ali ja ću povratiti ono što sam izgubio...
Ova zemlja je tvoja, Margarita: boriću se za nju. Nemoj misliti da
neću...
I ponet iznenadnim entuzijazmom, smislio je plan za herojska
dela. Postaće vojnik. Ubrzo će se pričati o njemu. – Nameravam
da odem na bojno polje, u prve borbene redove ili da zadivim
svet svojim junačkim delima. – U svakom slučaju, razrešiće svoj
sramni položaj, u smrti ili u slavi.
 ‒ Ne! ‒ uzviknula je, preklinjući ga, uznemirena. – Ti, ne.
Dosta mi je što je onaj drugi... Kakav užas! Da i ti budeš ranjen,
osakaćen zauvek, možda i mrtav... Ne; ti moraš da živiš. Više
volim da si živ, makar bio s drugom. Da znam da postojiš, da te
ponekad vidim, čak i ako me zaboraviš, i prođeš pored mene
ravnodušno kao da me ne poznaješ.
Iz njenog negodovanja izbijala je strasna ljubav, nerazumna i
neustrašiva ljubav, koja pristaje na sve patnje samo da njen
voljeni i dalje živi.
Ali potom, da Hulio ne bi pomislio da mu uliva lažnu nadu,
dodala je:
‒ Moraš da živiš; ti ne treba da umreš; to bi za mene bio novi
šok... Ali živi bez mene. Zaboravi me. Nema svrhe da više
pričamo: moja sudbina je za svagda vezana za drugog.
Denoajer je ponovo klonuo duhom, obeshrabrivši se
uzaludnim molbama i prigovorima.
‒ Ah, kako ga voliš...! Kako si me prevarila!
Kao konačno objašnjenje još jednom je ponovila ono što mu
je rekla na početku susreta. Voli ga... a voli i svog muža. To su
različite ljubavi. Nije želela da kaže koja je vatrenija, ali nevolja ju
je naterala da izabere jednog između njih dvojice i opredelila se
za onog ugroženijeg, za onog koji zahteva žrtvovanje.
‒ Ti si muškarac i nikada ne bi mogao da me razumeš... žena
bi me razumela. –Kad je pogledao oko sebe, park je i dalje bio
obasjan suncem, ali zeleno drveće, žućkasta zemlja, plavetnilo
vazduha, beličasta pena reke, sve mu je izgledalo tamno i
razliveno kao da je padala kiša od pepela.
‒ I šta onda... zar je između nas sve gotovo?
Njegov drhtav glas, molećiv, natopljen suzama, naterao ju je
da okrene glavu i sakrije emocije.
Dvoje očajnika nemo postaviše isto pitanje, kao da su se
obratili maglovitoj budućnosti. – Šta će biti sa mnom? –
promrmljao je muškarac. A kao odjek, njene usne ponoviše: –
Šta će biti sa mnom?
Sve je već bilo rečeno. Nepopravljive reči podigle su se između
njih dvoje kao prepreka koja ih gura na suprotne strane. Zašto
produžavati bolan susret...? Margarita je brzo i odvažno pokazala
rešenost kao prava žena koja želi da prekine scenu: – Zbogom. –
Bledo lice joj je požutelo, zenice joj behu na umoru, kao staklo
na fenjeru koje se gasi. – Zbogom. – Trebalo je da se vrati svom
ranjeniku.
Otišla je ne pogledavši ga, a Denoajer instinktivno krenu na
drugu stranu. Kad se primirio, poželeo je da se vrati i krene za
njom, ali ju je video kako se udaljava pružajući ruku slabovidom,
ne okrenuvši više nijednom glavu.
Bio je ubeđen da je više nikad neće videti a neprijatan
pritisak stezao mu je grlo. I zar su tako lako mogla zauvek da se
rastanu dva bića koja su do pre neki dan mislila da je čitav svet
njihov...
Iz očajanja što će ostati sam osuđivao je sebe za glupost.
Mnoštvo misli ga je sada saletalo i svaka od njih mu je izgledala
dovoljna da ubedi Margaritu. Nesumnjivo nije znao kako da se
izrazi: moraće da razgovara s njom još jednom... i zato je rešio da
ostane u Lurdu.
Noć u hotelu proveo je potišten, slušajući reku koja je
žuborila među kamenjem. Tako budan stezao je vilice, crveneći
od napora. Nekoliko puta je palio svetlo, ali nije mogao da čita.
Tupim pogledom razgledao je ilustrovani omot knjige i pobožne
slike u sobi koja je služila kao konak za bogate hodočasnike.
Ostao je nepokretan i udubljen u misli kao istočnjaci koji
meditiraju bez ikakve misli. Njemu se jedna jedina vrzmala u
praznom umu: „Zar je više nikada neću videti... da li je moguće?”
Odspavao je nekoliko minuta i probudio se pod utiskom da je
spolja dopro neki snažan prasak. I dalje je bio budan, znojeći se
od muke, dok se u hladovini sobe iscrtavao mlečnobeli kvadrat.
Svitanje je titralo na zavesama.
Milina baršunastog dana naposletku mu je sklopila oči. Kad
se probudio u poodmaklo jutre odjurio je u park, do svete
pećine... Toliko sati ustreptale i uzaludne nade, verujući da će
prepoznati Margaritu među damama u belom koje su prolazile
vodeći po jednog ranjenika!
Tog popodneva, posle ručka na kome ništa nije okusio,
ponovo je otišao do parka da je potraži. Ugledavši je kako drži za
ruku slabovidog, osetio je da gubi dah. Izgledala mu je viša,
mršavija, oštrih crta lica, sa dve udubljene senke na obrazima,
dva grozničavo blistava oka, sa kapcima stisnutim od umora. U
tome je prepoznao noć punu telesnog mučenja, šturih i upornih
razmišljanja, bolne preneraženosti, kakvu je on proveo u svojoj
hotelskoj sobi. Osetio je odjednom svu tegobu od nesanice i
izgubljenog apetita, poraznu gorčinu izazvanu nedavnim
uzbuđenjima. Kakva dva nesrećnika...!
Ona se kretala veoma oprezno, pogledajući na jednu i na
drugu stranu, kao neko ko predoseća opasnost. Kada ga je
primetila, priljubila se uz slepog čoveka, uputivši bivšem
ljubavniku tužan i očajnički pogled, preklinjući ga za milost...
Ah, taj pogled!
Postideo se sebe; njegova ličnost kao da se podvojila:
posmatrao je sebe očima sudije. Šta traži tu takozvani Hulio
Denoajer, zavodnik i zaludnik, uznemiravajući sirotu ženu svojim
prisustvom, želeći da je omete u njenom plemenitom pokajanju,
insistirajući na svojim beznačajnim sebičnim željama dok je
čitavo čovečanstvo okrenuto drugim stvarima...? Nervirao ga je
njegov kukavičluk. Kao lopov koji koristi žrtvu dok spava, tako je
on obilazio oko dobrog i vrednog čoveka koji nije mogao da ga
vidi, koji nije mogao da se zaštiti od krađe jedine ljuibavi koju je
imao na svetu i koja se nekim čudom vratila njemu. Vrlo dobro,
gospodine Denoajer...! Ah, nitkove!
Te ispoljene slabosti su ga nagnale da se uspravi, da bude
ponosan, okrutan i nepopustljiv prema onom drugom ja,
dostojnom njegovog prezira.
Okrenuo je glavu: nije želeo da se susretne sa Margaritinim
sažaljivim pogledom: plašio se nemog prekora. Nije se usudio da
pogleda ni slabovidog u njegovoj jednoličnoj herojskoj uniformi,
sa njegovim ostarelim licem. Plašio se griže savesti.
Okrenuo je leđa grupi; udaljio se. Zbogom, ljubavi! Zbogom,
srećo...! Hodao je sada odlučnim korakom; neko čudo se desilo u
njemu: pronašao je svoj put.
Za Pariz...! Nova iluzija će ispuniti ogromnu prazninu u
njegovom besciljnom životu.
 5.

Invazija

Bežeći u svoj zamak da se sakrije, don Marselo je nabasao na

gradonačelnika Vilblanša. Grmljavina plotuna ga je naterala da
trči ka barikadama. Našavši se pred četom zaostalih vojnika
bespomoćno je podigao ruke. Sišli su s uma. Njihov otpor će biti
koban za selo. Nastavio je da trči i da ih moli da odustanu.
Više i ne pamti kako izgleda jutarnja tišina. Denoajer se
popeo na jednu od najviših kula zamka i kroz durbin gledao selo.
Nije mogao da raspozna put; video je samo neke drveće u
neposrednoj blizini. Učinilo mu se da se ispod drveća odvija
nešto tajanstveno: mnoštvo ljudi se diglo na noge, trupe se
pripremaju za napad. Neočekivana odbrana begunaca poremetila
je nadiranje invazije. Denoajer je razmnišljao o toj šačici ludaka i
o njihovom trvrdoglavom komandantu: kakva li će biti njihova
sudbina?
Usmerivši dvogled na obližnje selo video je crvene mrlje od
kapa kako se njišu kao bulke na zelenim proplancima. To su oni
koji se povlače, ubeđeni u uzaludnost svoga otpora. Verovatno
su im pokazali prelaz preko reke ili zaboravljenu barku
ostavljenu da bi prešli Marnu i nastavili povlačenje. Nemci samo
što nisu bili ušli u Vilblanš.
Pola sata je prošlo u potpunoj tišini. U podnožju seoskih
brežuljaka videli su se obrisi mnogobrojnih krovova i crkveni
toranj koji s krstom i limenim petlom na samom vrhu. Sve je
delovalo mirno kao u najboljim mirnodopskim danima.
Odjednom je iznad šume primetio mehuriće pare praćene
potmulom eksplozijom. Još nešto je u luku proletelo,
zagluhnuvši ga. Nakon toga, jedan krov u selu se otvorio kao
krater, daske i grede letele su na sve strane, hartija, izlomljeni
delovi nameštaja. Iz unutrašnjosti kuće izbijao je mlaz gustog
dima, prašina i iverje.
 Osvajači su Vilblanš bombardovali pre nego što će upasti u
varoš, kao da su se plašili da će na ulicama naići na žestok
otpor. Pljuštali su projektili. Neki su preletali preko sela i padali
između sela i zamka. Artiljerija je gađala kule Denoajerovog
zamka. U trenutku kad je odlučio da napusti opasnu
osmatračnicu ugledao je nešto belo, slično stolnjaku ili čaršavu,
što je lebdelo iznad crkvenog tornja. Meštani su upućivali ovaj
signal kao znak za predaju kako bi izbegli bombardovanje. Palo
je još nekoliko granata; onda je zavladala tišina.
Don Marselo je sada bio u parku i video kako upravitelj
zamka ispod drveta zakopava lovačke puške iz kuće. Onda se
uputio prema ogradi. Neprijatelj samo što nije stigao i trebalo ih
je dočekati. U tom nespokojnom iščekivanju ponovo ga je
obuzelo kajanje. Šta radi ovde? Zašto je ostao...? Ali njegova
svojeglavost odjednom je odagnala sumnjičavi strah. Došao je
ovamo zato što mu je dužnost da sačuva svoju imovinu.
Uostalom, sad je kasno da razmišlja o tome.
Odjednom mu se učini da je u jutarnjoj tišini čuo neki tup
zvuk poput paranja čvrste tkanine.
‒ Pucnji, gospodine ‒ reče upravitelj – Plotun. Mora da su na
trgu.
Nekoliko minuta kasnije videli su ženu iz sela, mršavu i
tamnoputu staricu koja je dotrčala s dušom u nosu, mahnito se
osvrćući. Bežala je ne znajući kud ide, da bi izbegla opasnost, da
bi se spasla užasa. Denoajer i upravnik slušali su njenu priču
isprekidanu jecajima od straha.
Nemci su stigli u Vilblanš. Prvo je ušao jedan automobil u
punoj brzini, prolazeći s kraja na kraj sela. Iz njega su iz čistog
hira mitraljezima pucali u zatvorene kuće i na otvorena vrata,
obarajući one koji su provirivali iza njih. Starica je širila ruke,
ušasnuta... Mrtvi... mnogo mrtvih... ranjenih... krv. Zatim su se
druga vozila zaustavljala na trgu a za njima čete konjaničke
jedinice, pešadija, mnogi bataljoni, koji su nadirali sa svih
strana. Ljudi sa šlemovima bili su razjareni: optuživali su
meštane da su pucali na njih. Na trgu su pretukli
gradonačelnika i neke susede koji su im izašli u susret. Izgazili
su sveštenika nagnutog nad onima koji su umirali.. Svi su bili
uhvaćeni. Nemci su se dogovarali da ih streljaju.
Staričine reči zaglušili su automobili koji su prilazili.
‒ Otvori gvozdenu kapiju ‒ naredi vlasnik upravitelju.
Kapija je tada otvorena i više se nije zatvarala. Vlasnik imanja
izgubio je svoja prava.
Ispred ulaza se zaustavio ogroman automobil, prekriven
prašinom i pun ljudi. Iza njega trubljenjem su se oglašavala
druga vozila, kočeći i naglo se zaustavljajući. Denoajer je
posmatrao vojnike koji su iskakali, obučeni u sivozelene
uniforme sa kapuljačama prebačenim preko šlemova sa šiljcima,
u istoj boji. Jedan od njih uperio mu je pištolj u čelo.
‒ Gde su francuski strelci? ‒ upitao je.
Bio je bled, prebledeo od besa, osvete i straha. Obrazi su mu
podrhtavali. Don Marselo je odgovarao staloženo, gledajući
izbliza u crni krug preteće cevi. Nije video nikakve francuske
strelce. Jedini stanari u zamku su upravnik kuće sa porodicom i
on, vlasnik.
Oficir je pogledao u zdanje, a zatim se zagledao u Denoajera
vidno začuđen, jer mu se učinilo da je suviše skroman za
vlasnika. Isprva je mislio da je Denoajer neko od zaposlenih te je
sada iz poštovanja prema njegovoj klasnoj pripadnosti spustio
revolver.
Ali nije odustao od zapovedničkog stava. Gurnuo je don
Marsela da mu bude vodič: gurao ga je ispred sebe, dok se iza
njegovih leđa okupilo četrdesetak vojnika. Išli su zaklanjajući se
iza dva reda drveća koje je oivičavalo glavnu stazu, sa puškama
na gotovs, pogledajući u prozore zamka kao da su očekivali da
odande izbije unakrsna vatra. Denoajer je išao mirno sredinom a
oficir, koji je navodno bio predvodilac prišao mu je sasvim blizu
kada se ovaj spremao da pređe preko pokretnog mosta.
Naoružani ljudi su se razmileli po sobama u potrazi za
neprijateljem. Gurali su bajonete ispod kreveta i sofa. Drugi su
plameniko prelazili preko zavesa i skupocenih krevetskih
pokrivača. Gazda se bunio: čemu to besmisleno uništavanje...?
Osećao se užasno poniženim kada je čuo udarce drške revolvera
i kundaka puški po delikatnom nameštaju sa koga su padali
skupoceni predmeti. Jadna istorijska palata...!
Oficir ga je pogledao začuđeno, zapanjen što negoduje zbog
nečeg tako beznačajnog. Ali izdao je naređenje na nemačkom i
njegovi ljudi su prestali sa bespotrebnim preterivanjima. Zatim je
u znak izuzetnog poštovanja, dodao na francuskom:
‒ Mislim da ćete imati čast da primite ceo korpus u svojoj
kući.
Uverivši se da u zamku nema skrivenih neprijatelja, postao je
ljubazniji. Međutim, i dalje je bi besan na francuske strelce.
Jedna grupa stanovnika otvorila je vatru na razbojnike dok su
oni nesmotreno nadirali nakon povlačenja Francuza.
Denoajer je bio ubeđen da treba da se pobuni. Nisu bili ni
meštani ni francuski strelci: bili su francuski vojnici. Vešto je
prećutao svoje prisustvo na barikadama, ali je priznao da je
uočio razliku među uniformama sa jedne kule na svom zamku.
Oficir je gnevno rekao:
‒ Zar i vi...? Vi, koji delujete kao razuman čovek, ponavljate
takve izmišljotine?
I da bi prekinuo razgovor nadmeno dodade:
‒ Bili su u uniformama, to je tačno, ali su bili francuski
strelci. Francuska vlada je razdelila oružje i uniforme seljacima
da bi nas prevarili. To su uradili i u Belgiji... Ali nama je poznato
njihovo lukavstvo i znamo kako da ga kaznimo.
Selo je moralo biti spaljeno. Trebalo je osvetiti četiri nemačka
leša, koja su ostala da leže izvan Vilblanša, u blizini barikada.
Gradonačelnik, sveštenik, ugledni meštani, svi su streljani.
U tom trenutku nalazili su se na poslednjem spratu zamka.
Denoajer je video da iznad gvozdene ograde njegovog vrta lebdi
crna magluština čije su se konture crvenele od sunca. Odatle se
razaznavao samo zvonik u varoši. Oko gvozdenog petla lelujali su
se dronjci, nalik na crnu paukovu mrežu koju je pokretao vetar.
Miris izgorelog starog drveta dopirao je čak do zamka.
 Na taj prizor Nemac se nadmeno osmehnuo. Zatim je sišao u
vrt naredio je Denoajeru da ga prati. Sa njegovom slobodom i
dostojanstvom je bilo gotovo. Ubuduće će se pokoravati ovim
ljudima koji prema njemu mogu da se ponašaju kako im je volja.
Ah, zašto li je ostao...! Poslušao je, ušao u automobil i seo pored
oficira koji je još uvek držao revolver u desnoj ruci. Njegovi ljudi
su se razmileli po zamku da bi sprečili bekstvo izmišljenog
neprijatelja. Upravitelj zamka i njegova porodica kao da su mu
pogledima rekli zbogom! Možda ga vode u smrt...
Kada su prošli kroz šumu oko zamka ukazao se novi svet.
Kratak put do Vilblanša za njega je bio skok od milion milja, pad
na crvenu planetu, gde su ljudi i stvari potamneli od dima i
buktinje. Video je selo ispod mračnog baldahina, izjedenog živim
žeravicama i blistavim varnicama. Zvonik je goreo kao ogroman
svećnjak sa tankim voštanim svećama. Krov crkve je pucketao,
rasipajući beskrajne mlazeve plamičaka. Smrad paljevine se širio
okolinom. Plamen požara kao da se skupljao i bledeo naspram
svetlosti nemilosrdnog sunca.
Trčali su preko polja što su brže mogli, očajni, žene i deca
urlajući i kukajući. Životinje su izletale iz štala najurene
plamtećom vatrom, dajući se u ludačku trku. Uzengije goveda i
tegleće marve visili su iskidani usled trzanja od straha. Slabine
su im se pušile, iz njih se širio vonj nagorele dlake. Svinje, ovce,
živina, trčali su zajedno sa mačkama i psima. Domaće životinje
vraćale su se u divljinu, bežeći od civilizovanog čoveka. Čula se
pucnjava i divljački grohot.Vojnici su bili ushićeni ovim lovom na
begunce. Puške su ciljale životinje i ranjavale ljude.
Denoajer je video ljude, mnogo ljudi, ljude na sve strane. Bili
su nalik sivom mravinjaku koji se razliva dok mravi mile ka jugu
nadirući iz šuma, puneći kamione, prelazeći preko polja. Zeleno
rastinje savijalo se pod njihovim nogama; žičane ograde su
padale razvaljene, prašina se dizala u spiralama iza tihog
kretanja topova i ujednačenog kaskanja na hiljade konja. Sa obe
strane puta zaustavilo se nekoliko bataljona u pratnji vozila i
konja. Odmarali su se da bi mogli da nastave put. Prepoznao je
tu vojsku. Video ju je ranije, na paradama u Berlinu, ali mu je
sada izgledala drugačije, kao ona od prethodnog dana. Ostalo je
vrlo malo od njenog hladnog i veličanstvenog sjaja, tihe i
nadmene ukočenosti, koji su njegovim rođacima naterali suze na
oči. Ratna realnost izbrisala je sve ono teatralno i živopisno u
mehanizmu smrti. Vojnici su bili prljavi i umorni. Zadah belih
telesa, gojaznih i znojavih, obavijenih smradom kože, lebdeo je
iznad pukova. Svi su delovali izgladnelo. Danima su sledili
tragove neprijatelja koji je uvek uspevao da se spase. U tom
isforsiranom napredovanju namirnice iz intendanture stizale su
kasno u vojne logore i na položaje. Mogli su da računaju samo
na ono što su sačuvali u svojim rancima. Denoajer ih je video
postrojene pored puta kako halapljivo gutaju parčiće crnog hleba
i buđave salame. Neki su se razmileli po njivama da bi iz zemlje
čupali korenje repe, žvaćući tvrda jezgra plodova i grickajući
semenke i zrne žita sa zemlje. Jedan potporučnik tresao je
drveće sa plodovima, koristeći umesto motke zastavu svog puka.
Ponosit steg ulepšan sećanjima na 1870, pomogao mu je da
dohvati još zelene šljive. Ostali su posedači na zemlji koristeći
ovaj predah da oslobode otekle i znojave noge iz visokih čizama
iz kojih se širio nepodnošljiv smrad.
Pešadijski pukovi koje je ranije video u Berlinu sa blistavim
oružjem i opremom, gizdave i zastrašujuće husare, konjanike u
oklopima i belim uniformama nalik vitezovima Svetog grala,
artiljerce sa belim lentama preko grudi, sve vojnike u paradnom
maršu koji su mamili uzdahe oduševljenja kod Hartrotovih, sada
su svi nastupali izmešani, u boji zelene slačice kao zaprljani
gušteri koji gmižu pokušavajući da se stope sa bojom zemlje.
Prepoznavala se strogost gvozdene discipline. Jedna oštra reč
komandanta, iznenadni zvuk pištaljke i svi bi se grupisali, a
pojedinac bi se gubio i nestajao u zgusnotoj masi poslušnika. Ali
opasnost, umor, izvesnost pobede, zbližavali bi vojnike i oficire,
brišući razlike u činu. Komandanti su malo-pomalo izlazili iz
izolacije u kojoj su štitili svoj ponos, udostojili su razgovora svoje
ljude i ulili im hrabrost. Samo još jedan napor i zapodenuće
bitku sa Francuzima i Englezima, ponavljajući podvige iz Sedana
gde se tih dana proslavljala godišnjica. Ući će u Pariz: posao od
nedelju dana. Pariz! Velike radnje pune raskošne robe, čuveni
restorani, žene, šampanjac, novac... A ljudi, ponosni što su im
nadređeni ukazali čast da razgovaraju s njima, zaboravljali bi na
glad i umor, okrepljujući se kao mase krstaša pred slikom
Jerusalima. „Nah Paris!” Radosni uzvik prenosio se od početka
do kraja kolone u pokretu. „U Pariz! U Pariz...!”
Oskudicu u hrani nadoknađivali su plodovima zemlje bogate
vinom. Pljačkajući kuće, retko kad bi našli hranu, ali svaka je
imala podrum sa vinom. Siromašan Nemac, koji se naliva pivom
a vino smatra privilegijom bogatih, sada je mogao udarcem
revolvera da obije bure, da pere noge u talasima skupocenog
napitka. Svaki bataljon je za sobom ostavljao trag, brazdu
ispražnjenih boca. Furgoni sa pukovima, ne mogavši da dođu do
zaliha hrane, dobijali su tovare vina u svim selima. U nedostatku
hleba vojnici su prihvatali alkohol... A taj poklon bio bi
propraćen dobrim savetima oficira. Rat je rat: nema sažaljenja
prema neprijateljima jer ga ne zaslužuju. Francuzi su streljali
zarobljenike a njihove žene su vadile oči ranjenicima. Svako
prebivalište predstavljalo je klopku. Kreveti bi propadali u
prašnjave podrume, ormani su predstavljali skrivena vrata, svaki
ugao je skrivao ubicu. Naivan i nevin Nemac koji bi prodirao sam
išao bi u sigurnu smrt. Morala je da bude kažnjena ta izdajnička
nacija koja je pripremala svoj teren kao scenografiju za tragediju.
Gradski funkcioneri, sveštenici, nastavnici u školama, predvodili
su i štitili francuske strelce.
Denoajer se užasavao gledajući s kakvom su ravnodušnošću
ti ljudi marširali oko zapaljenog sela. Nisu videli ni vatru niti
razaranje; za njihove oči ništa nije bilo vredno: to je bio samo
prizor. Otkako su prešli granice njegove zemlje, sela u
ruševinama, koja su spalile prethodnice i sela odnedavno u
plamenu, predstavljali su etape njihovog napredovanja kroz
belgijsku i francusku zemlju.
Ušavši u Vilblanš, automobil je morao da obuzda brzinu.
Izgoreli zidovi srušili su se posredi ulice, grede, napola
ugljenisane zakrčile su prolaz, prisiljavajući vozilo da se provlači
između krhotina iz kojih se izvijao dim. Građevinski materijal je
goreo kao lomača među kućama koje su se još uvek održale na
temeljima, opljačkane, sa razvaljenim vratima ali pošteđene
vatre. Denoajer je u tim pravougaonicima punim nagorelog
drveta, stolica, kreveta, šivaćih mašina, gvozdenih šporeta, video
sve pokućstvo dobrostojećih seljaka koji su goreli ili se grčili od
bola. Učinilo mu se, takođe, da je video kako ruka izranja iz
krhotina i gori kao sveća. Ne, nemoguće... Smrad vrele masnoće
sjedinio se sa vazduhom punim čađi od drveta i krša.
Zažmurio je: nije mogao da gleda. U jednom trenutku pomislio
je da sanja. Nije mogao da veruje da su se takve strahote mogle
desiti za malo više od sat vremena. Mislio je da su ljudska
pakost i izopačenost preslabe da bi za tako kratko vreme
izobličili izgled sela.
Kad se vozilo naglo zaustavilo pogledao je. Ovog puta na
sredini ulice nalazili su se leševi: dva muškarca i jedna žena.
Verovatno su pogođeni mecima iz bornih kola s mitraljeskim
gnezdom, koja su prošla kroz selo pre glavnog napada. Malo
dalje, okrenuti leđima prema mrtvima, kao da ignorišu njegovo
prisustvo, nekoliko vojnika je sedelo na zemlji i jelo. Šofer im je
doviknuo da uklone prepreke sa puta. Odgurnuli su leševe
puškama i nogama, leševe još tople, koji su pri svakom
okretanju ostavljali tragove krvi. Jedva da je ostalo nešto malo
prostora između njih i zida, ali je vozilo uspelo da prođe...
Škripanje, truckanje. Zadnji točkovi su smrskali neku krhku
prepreku.
Denoajer je i dalje sedeo na svom mestu, malodušan,
zaprepašćen, zatvarajući oči. Strahote su ga naterale da
razmišlja o sopstvenoj sudbini. Kud li ga vodi ovaj poručnik...?
Na trgu je video varošku kuću kako gori; crkva nije bila ništa
više nego velika ljuska od kamena, obuhvaćena plamenim
jezicima. Na kućama dobrostojećih suseda vrata i prozori bili su
razbijeni udarcima. U njima su vojnici bahato i mestodično
sprovodili svoj plan. Ulazili su praznih ruku a izlazili natovareni
nameštajem i odećom. Drugi, sa viših spratova, izbacivali su
stvari, propraćajući svoje pošiljke šalama i kikotanjem.
Odjednom su morali da se razbeže. Požar je u tom trenutku
buknuo kao eksplozija. Pogledom je pratio grupu ljudi koji su
nosili metalne kutije i plinske boce. Neko s pročelja namerio se
na zgrade i ubacio kroz razbijene prozore tablete i mlazeve
tečnosti prouzrokovao je katastrofu na munjevit način.
Nekoliko Nemaca je iz jedne zgrade u plamenu izvlačilo
dvojicu muškaraca koji su ličili na dve hrpe dronjaka. Iznad
plave mrlje njihovih šinjela nazreo je bleda lica i oči razrogačene
od samrtnog straha. Noge su im se vukle po zemlji dok su im se
kroz poderane pantalone nazirale crvene opekotine. Jedan od
njih još uvek je imao crvenu beretku na glavi. Krv im je šikljala iz
raznih delova tela: iza njih su se protezali beli zmijoliki zavoji.
BIli su to ranjeni Francuzi; poslednji koji su ostali u selu bez
snage da nastave povlačenje. Verovatno su pripadali grupi koja
je, kad se našla odsečena, pokušala da pruži bezuman otpor.
Želeći da otkrije istinu, pogledao je oficira koji je sedeo pored
njega, spremajući se da progovori. Ali ga je ovaj preduhitrio: –
Prerušeni francuski strelci, koji će biti kažnjeni. – Nemački
bajoneti zarili su se u njihova tela. Kundakom nasrnuše na glavu
jednog od njih... Tupi udarci lomili su koščate zglobove.
Starac je ponovo pomislio na sopstvenu sudbinu. Kuda li ga
vodi ovaj poručnik posle ovolikih strahota?
Odvezli su se izvan varoši gde su konjanici bili postavili
barikadu. Borna kola su još uvek bila tu, gurnuta pored puta.
Izašli su iz automobila. Video je grupu oficira u sivom, sa
nabijenim šlemovima. Ovaj koji ga je doveo stajao je nepomičan,
ukočen, sa jednom rukom na obodu šlema, obraćajući se
vojniku koji je istupio nekoliko koraka ispred grupe. Oficir je
pogledom prodirao kroz njegovo suvonjavo lice izbrazdano
borama. Mora da je general. Nadmeno i ispitivački odmerio ga je
od glave do pete. Don Marselo je predosetio da mu život zavisi od
njegove odluke. Samo jedna pogrešna misao koja bi mu prošla
kroz glalvu, surova hirovitost u njegovoj fantaziji i bio bi
izgubljen. General je slegao ramenima i prezrivo rekao nešto.
Zatim je seo u automobil sa dvojicom ađutanata i grupa se
razišla.
Za starca je ta nepodnošljiva neizvesnost trajala beskrajno
dugo dok se oficir konačno nije vratio na svoje mesto.
‒ Njegova ekselencija je veoma dobar čovek ‒ rekao je. Mogao
je da vas strelja, ali vam je oprostio. A vi još pričate da smo
divljaci!
Nesvestan svoje bezobzirnosti rekao mu je da ga je doveo
ovamo ubeđen da će ga streljati. General je želeo da kazni
ugledne stanovnike Vilblanša, a oficir je smatrao da bi vlasnik
zamka trebalo da bude među kažnjenima.
‒ Vojnička dužnost, gospodine... To nalaže rat.
Nakon takvog pravdanja nastavio je da hvali njegovu
ekselenciju. Nastaniće se na don Marselovom imanju i zbog toga
mu je oprostio život. Treba da mu bude zahvalan... A tada su mu
od besa ponovo zadrhtali obrazi. Pokazao je na tela koja su
ležala pored puta. Bili su to leševi četvorice razbojnika,
prekriveni s nekoliko šinjela ispod kojih su izvirivali ogromni
đonovi njihovih čizama.
‒ Ubistvo! ‒ uzviknuo je. – Zločin za koji će krivci skupo
platiti. U svom gnevu smatrao je da je smrt četiri vojnika gnusan
i čudovišan čin, kao da u ratu treba da stradaju samo neprijatelji
a da život njegovih sunarodnika moraju biti pošteđeni.
Stigla je četa pešadinaca predvođena oficirom. Kad su se
njihovi redovi razmakli, Denoajer je među sivim uniformama
ugledao nekoliko seljaka koje su grubo gurali. Išli su u iscepanoj
odeći. Neki su imale okrvavljene ruke i lica. Prepoznavao je
jednog po jednog dok su ih postrojavali uz ogradu na dvadeset
koraka udaljenosti od odreda vojnika: gradonačelnik, sveštenik,
šumski čuvar, nekoliko bogatih varošana, čije je kuće video u
plamenu.
Streljaće ih... Da ne bi u to posumnjao, poručnik je nastavio
da objašnjava.
 ‒ Hteo sam da ovo vidite. Treba da znate da je je najbolji izraz
zahvalnosti prema njegovoj samilosnoj ekselenciji.
Zarobljenici su ćutali. Izgubili su glas u uzaludnim
protestima. Kao da je ceo njihov život stao u oči, što su
zaprepašćeno zurile unaokolo... Zar je moguće da će ih
hladnokrvno ubiti, ne saslušavši njihove izjave, ne dopustivši da
dokažu svoj nevinost!
Sigurna smrt im je skoro svima donela duševni mir. Bilo je
uzaludno šaliti se. Samo je jedan bogati seljak, poznat po svojoj
škrtosti, očajnički jecao, ponavljajući: – Ne želim da umrem... ne
želim da umrem.
Drhteći i očiju punih suza, Denoajer se sakrio iza svog
neumoljivog pratioca. Sve ih je poznavao, sa svima se svađao,
kajući se sada zbog nekadašnjih kavgi. Gradonačelnik je na čelu
imao veliku crvenu ogrebotinu. Na grudima mu je podrhtavala
poderana trobojka: gradska lenta koju je stavio da bi primio
napadače, a oni su mu je iskidali. Sveštenik je uspravio sitno i
okruglasto telo, želeći da jednim prezrivim pogledom obuhvati
žrtve, krvnike, čitavu zemlju, nebo. Izgledao je deblji. Bez crnog
pojasa koji su mu iscepali nasilnici video mu se stomak i
razdrljena mantija ćiji su se rubovi lepršali Niz dugu kosu curila
muje krv crvene kapi padale su mu na beli okovratnik.
Dok su ga gledali kako ide ka mestu pogubljenja teturajući se
usled gojaznosti, Nemci divljačkim grohotom prekinuše mrtvu
tišinu. Četa vojnika bez oružja, koji su požurili da prisustvuju
izvršenju kazne, pozdravljali su starca smehom. – Ubijte
sveštenika! – Fanatizam verskih ratova izbijao je iz njihovog
podsmeha. Skoro svi su bili vatreni katolici ili protestanti, ali
verovali su samo sveštenicima svoje zemlje. Izvan Nemačke sve
je bilo za preziranje, čak i sopstvena vera.
Gradonačelnik i sveštenik pokušavali su da zamene mesta u
nizu. Ljubazno su nutkali jadan drugom da stanu u sredinu.
‒ Ovde, gospodine gradonačelniče; ovo je vaše mesto: na čelu.
‒ Ne; posle vas, gospodine svešteniče.
Razgovarali su poslednji put, ali u tom trenutku najvažnije je
bilo ponizno ustupiti „najbolje” mesto onom drugom.
Uhvatili su se za ruke instinktivno, gledajući pravo u
streljački vod, koji je spustio puške. Iza njihovih leđa čulo se
jadikovanje: „Zbogom, deco moja... Zbogom, živote... Ja ne želim
da umrem... ne želim da umrem!”
Dvojica osetiše potrebu da kažu nešto, da zatvore poslednju
stranicu svog života porukom.
‒ Živela Republika! ‒ uzviknuo je gradonačelnik.
‒ Živela Francuska ! ‒ dodao je sveštenik.
Denoajeru se učinilo da su obojica uzviknuli isto.
Dve vertikale uzdigoše se iznad glava: sveštenikova ruka je u
vazduhu crtala znak, a u istom trenutku sevnula je sablja
komandanta streljačkog voda... snažan prasak, zvonak,
propraćen s nekoliko zakasnelih eksplozija.
Don Marselo se sažalio na siroti ljudski rod kad je video
kakvu grotesknu formu poprima u trenutku smrti. Jedni su se
srušili kao poluprazne vreće; drugi su odskakali od zemlje poput
lopte; neki su napravili gimnastički skok s podignutim rukama,
padajući nauznak ili ničice, kao plivač u vodi. Video je kako se iz
ljudske gomile pomaljaju noge, grčeći se u samrtnoj agoniji...
Nekoliko vojnika je prišlo kao lovci koji žele da vide svoj plen. Iz
drhtave mase izmešanih udova izdvajala se seda kosa i
onemoćala ruka koja se napinjala da ponovo nacrta znak.
Nekoliko pucnjeva i trzanje vatrenog oružja u mrtvački belu
gomilu, oblivenu krvlju... I poslednji dah života ostade izbrisan
za svagda.
Oficir je pripalio cigaretu.
‒ Kad god želite ‒ obrati se Denoajeru zajedljivo ljubazno.
Ušli su u automobil da bi prošli kroz Vilblanš na povratku u
zamak. Svaki put sve brojniji požari i leševi po ulicama više nisu
potresali starca. Toliko toga je već video! Šta bi još moglo da
uzbudi njegova čula...? Želeo je da izađe iz varoši što pre, da
potraži mir u poljima. Ali polja su nestala pod najezdom: na sve
strane vojnici, konji, topovi. Grupe koje su se odmarale
uništavale su sve oko sebe. Bataljoni u pokretu zauzeli su sve
puteve, predvođeni frulama i dobošima, bodreći se s vremena na
vreme radosnim povicima: „Nah Paris!”
Zamak je takođe bio uništen usled invazije. U odsustvu
vlasnika broj čuvara se u velikoj meri povećao. Čitav pešadijski
puk ulogorio se u vrtu. Na hiljade ljudi se vrzmalo ispod drveća
pripremajući hranu u poljskim kuhinjama. Vrtne gredice i držači
za biljke, egzotično rastinje, leje pažljivo nasvođene arkadama i
očišćene od đubreta, sve je to bilo razrušeno i izlomljeno pred
lavinom ljudi, životinja i vozila.
Jedan komandant koji se razmetao trakom na rukavu,
drugačijom od onih uobičajenih vojnih, izdavao je naređenja kao
da je vlasnik zamka. Nijednim pogledom nije udostojio civila koji
je koračao pored poručnika sa pogledom malodušnog
zarobljenika. Štale su bile prazne. Denoajer je video svoje krave
kako izlaze poslednje, kako ih čobani sa šlemovima gone
motkama. Skupa rasplodna goveda bila su zaklana u parku kao
obična stoka za klanje. U kokošinjcima i golubarnicima nije
ostala nijedna ptica. Štale su bile pune mršavih konja koji su se
prejedali ispred punih jasala. Uskladištena stočna hrana rasipala
se po lejama, propadajući. Krda konja raznih eskadrona pušteni
su po pašnjacima gde su kopitima uništavali kanale, ivice
padine, razrovali poravnatu zemlji, uništili tromesečni trud. Suvo
ogrevno drvo gorelo je u vrtu beskorisnim plamenom. Iz nehata
ili obesti neko je ubacio žar u gomilu drveta. Stabla sa korom
isušenom od letnje žege, pucketala su nestajući u plamenu.
Zgradu su, takođe, okupirali mnogobrojni ljudi koji su slušali
naređenja svog komandanta. Kroz otvorene prozore videlo se
neprekidno promet po sobama. Denoajer je čuo lupnjavu koja
mu je odzvanjala u grudima. Ah, njegova istorijska kuća...!
General je nameravao da se useli u nju, pošto je na obalama
Marne obišao radove inžinjeraca, koji su osposobljavali razne
prelaze za trupe.
Strahujući za svoju imovinu, morao je da razgovara. Plašio se
da će mu porazbijati vrata na zaključanim sobama; hteo je da
potraži ključeve da bi im ih predao. Komandant ga nije čuo: i
dalje ga je ignorisao. Poručnik mu se obrati kratko i ljubazno:
– Nema potrebe; ne uznemiravajte se.
I ode da se pridruži svom puku. Ali pre nego što ga je
Denoajer izgubio iz vidokruga, oficir je želeo da mu da jedan
savet. Da miruje u svom zamku; izvan njega mogu ga smatrati
špijunom, a poznato mu je da imperatorovi vojnici veoma brzo
ispunjavaju svoje zadatke.
Nije mogao da ostane u vrtu i da izdaleka posmatra svoju
kuću. Nemci koji su se vrzmali tamo-amo podsmevali su mu se.
Neki bi mu krenuli pravo na njega, kao da ga ne vide, a on bi
morao da se sklanja da ga usput ne bi grubo zavrteli.
Na kraju se sklonio u upraviteljevu kućicu. Žena se uplašila
kad je videla kako se srušio na stolicu u njenoj kuhinji, bez
trunke daha, pogleda uperenog u pod, naglo ostareo, bez
energije koja je krasila njegovu krepku starost.
‒ Ah, gospodine! Siroti gospodine!
Od svih zlodela osvajača, najstrašnije je za ovu jadnu ženu
bilo da vidi gazdu zarobljenog u sopstvenom zamku.
‒ Šta će biti s nama! ‒ jadikovala je.
Njenog muža su često zvali osvajači. Pomoćnici njegove
ekselencije smešteni u podrumu zamka, zvali su ga da im pokaže
ostavu s retkostima koje nisu mogli da pronađu. Odatle se
vraćao ponižen sa očima punih suza. Na čelu je imao crnu
masnicu od udaraca; jakna mu je bila iscepana. Bili su to tragovi
neuspelih pokušaja da u odsustvu vlasnika spreči pljačku u
salonima i štalama.
Milioner je zbog tih neprilika osetio bliskost sa ljudima prema
kojima je do tada bio ravnodušan. Bio je veoma zahvalan tom
bolešljivom i skromnom čoveku na odanosti. Bio je ganut
zabrinutošću sirote žene koja je vodila računa o zamku kao da je
njen. Prisustvo njihove ćerke possetilo ga je na njegovu Ćići.
Živeo je pored nje ne primećujući njeno odrastanje, posmatrajući
je kao nekad kad je kao kučence jurila za gospođicom Denoajer
na njenim izletima po vrtu i okolini. Sada se zadevojčila, izdužilo
se njeno vitko i ljupko telo četrnaestogodišnjakinje. Majka joj
nije dozvoljavala da izađe iz kuće, plašeći se vojske, koja je
provaljivala nezaustavljivim jurišom, upadajući u domove i rušeći
prepreke koje bi joj se našle na putu.
Denoajer je prekinuo beznadežno ćutanje pa priznao da je
gladan. Stideo se te telesne potrebe, ali uzbudljivi događaji, smrt
koju je video izbliza, opasnost koja je još uvek pretila, u njemu
su izazvali gladi na nervnoj bazi. Suočavajući se sa činjenicom
da je bednik usred svog bogatstva i da ne može ničim da
upravlja, još više je ogladneo.
‒ Siroti gospodin! ‒ ponovo reče žena.
Posmatrala je milionera kako tamani parče hleba i trouglastu
krišku sira, jedino što je mogla da nađe u svom domu. Svestan
da je to sve što može da pojede, don Marselo je i dalje bio na
mukama zbog svog apetita. Stekao je toliko bogatstvo da bi na
kraju trpeo glad! Moglo se naslutiti o čemu je žena razmišljala
kad je naposletku uzdahnula i podigla pogled. Od prvih jutarnjih
trenutaka svet je promenio pravac: sve je delovalo naopako. Ah,
taj rat...!
Do predvečeri vlasnik zamka saznavao je novosti koje mu je
donosio upravnik po povratku iz odaja glavne zgrade. General i
brojni oficiri zauzimali su sobe. Ni jedna jedina vrata nisu bila
zatvorena: sva su bila širom otvorena udarcima kundaka i
sekira. Mnoge stvari su nestale; upravnik nije znako šta tačno,
ali nestale su, možda razbijene, možda su ih uzeli. Komandant
sa drugačijom trakom oko leve ruke išao je od sobe do sobe,
pregledajući sve, diktirajući nešto vojniku, koji je zapisivao. Za to
vreme general i njegovi su bili u trpezariji. Pili su mnogo i
proučavali položaje vojnih snaga na mapama raširenim po podu.
Siroti čovek morao je da silazi u podrum da bi donosio najbolja
vina.
Kada se smrklo, primećeno je talasanje u tom moru ljudi koje
je prekrivalo polja dokle god pogled dopire. Završeno je
postavljanje nekoliko pontona na Marni i invazija je i dalje
napredovala. Pukovi su marširali oduševljeno uzvikujući: „Nah
Paris!” Oni koji su ostali da bi nastavili put sledećeg dana bili su
smešteni u razrušenim kućama ili pod vedrim nebom. Denoajer
je čuo himnu i svečane pesme. Pod sjajem prvih zvezda vojnici
su se grupisali kao članovi pevačkog društva, formirajući, prema
svojim glasovima, četvoročlane svečane i ljupke horove koji su
pevali sa pobožnom ozbiljnošću. Iznad drveća lebdeo je crven
oblak, u smiraj dana još jarkiji. Bio je to odblesak sela u
plamenu. A u daljini, požari na farmama i u varošima
uznemiravali su noć zakrvavljenim treperenjem.
Starac je na kraju zaspao na upraviteljevom krevetu; umoran,
sanjao je teške i zbrkane snovima od umora. Tonuo je i tonuo u
crnu rupu bez dna. Kada se probudio učinilo mu se da je spavao
samo nekoliko minuta. Sunce je svojom rumeni bojilo zavese na
prozorima. Kroz njihovo tkanje video je nekoliko grana na drvetu
i ptice koje su skakutale i cvrkutale u krošnjama. Osetio je istu
radost kao u sveža letnja jutra. Lepo jutro! Ali čija li je ovo
soba...? Začuđeno je gledao krevet i ono što ga je okruživalo.
Realnost je odjednom zaokupila njegovu svest blago paralisanu
prvom svetlošću dana. Iz te misaone magle pojavljivale su se
dugačke stepenice njegovog sećanja, sa poslednjim crvenim i
crnim stepenikom: skup emocija koji je predstavljao prethodni
dan. A on je mirno spavao okružen neprijateljima, potčinjen
samovoljnoj sili koja može da ga uništi iz čistog hira!
Kad je ušao u kuhinju upravitelj njegovog poseda saopštio
mu je novosti. Nemci su se spremali da idu. Puk koji se ulogorio
u vrtu izašao je u ranu zoru a za njim su izašli i ostali. U selu je
ostao jedan bataljon, smešten u nekoliko čitavih kuća i na
zgarištima zapaljenih. General je takođe otišao sa svojim
mnogoljudnim generalštabom. U zamku je ostao samo
komandant jedne brigade, koga su podređeni zvali „grof”, i još
nekoliko oficira.
Nakon tih novosti, Denoajer se usudio da izađe iz kuće. Video
je vrt, uništen ali lep. Drveće je pretrpelo užasna oštećenja. Ptice
su lepršale krilima iznenađene i oduševljene što su ponovo
zavladale onim što je ostalo posle ljudske stihije.
Denoajer se odjednom pokajao što je izašao. Pet kamiona je
bilo postavljeno uz odbrambeni jarak ispred mosta zamka. Grupe
ljudi su izlazile noseći na ramenima ogroman nameštaj kao
nosači prilikom selidbe. Jedan glomazan predmet uvijen u
svilene zavese umesto u šatorsko platno, četvorica su gurala do
automobila. Gazda je pogodio. Bilo je to njegovo kupatilo: čuvena
zlatna kada! A onda se naglo predomislio;, odjednom mu više
nije bilo žao tog gubitka. Sada je mrzeo taj blistav komad, koji je
smatrao ukletim. Zbog njega je in došao tu. Ali avaj!, ostali
nameštaj natovaren na kamione! U tom trenutku shvatio je
razmere svoje bede i nemoći. Nije mogao da odbrani svoju
imovinu; nije mogao da razgovara sa tim komandantom koji je
polako pljačkao zamak ne mareći za njegovog vlasnika. „Lopovi!
Lopovi!” I okrenuo se pa ušao u upravitelejvu kuću.
Čitavo jutro je proveo nalakćen na sto, brade naslonjene na
šaku. Kao prethodnog dana, lagano je trošio sate, ne želeći da
sluša potmulo brujanje vozila sa njegovim dragocenostima.
Oko podneva, upravitelj mu je saopštio da je jedan oficir
stigao u automobilu pre sat vremena, i želi da ga vidi.
Kad je izašao iz kuće naišao je na kapetana, nalik svima
ostalima, sa šlemom sa šiljkom, u uniformi boje senfa, crvenim
kožnim čizmama, sabljom, revolverom, dvogledom i geografskom
kartom u kutiji koja je visila na uzici. Bio je mlad. Na levoj ruci
imao je traku sa oznakom generalštaba.
‒ Zar me ne prepoznajete...? Nisam želeo da prođem ovuda, a
da vas ne vidim.
Rekao je to na španskom i Denoajer je doživeo najveće
iznenađenje otkako je došao na imanje.
‒ Zar je moguće da me ne prepoznajete? ‒ nastavio je Nemac,
opet na španskom. – Ja sam Oto... Kapetan Oto fon Hartrot.
Starac se spustio ili bolje reći skotrljao niz lestvicu sećanja da
bi se zaustavio na najnižoj prečki. Ugledao je svoje imanje, svoje
rođake, svastiku i pašenoga, koji su dobili drugog sina. „Daću
mu ime Bizmark”, govorio je Karlo. A onda, prešavši mnogo
stepenika, video je sebe u Berlinu, za vreme posete
Hartrotovima. Govorili su tada s ponosom o Otu, pametnom
skoro kao stariji brat, koji je svoj talenat posvetio ratovanju. Bio
je pukovnik, ali je nastavio da se školuje kako bi se priključio
generalštabu. „Možda će postati drugi Moltke”, govorio je njegov
otac. A buntovna Ćići ga je krstila nadimkom, koji je i porodica
prihvatila. Tako da je Oto nadalje bio Mali Moltke za svoje
rođake u Parizu.
Denoajer se iznenadio promenama koje su nastale tokom
prethodnih godina. Taj snažan kapetan nadobudnog stava, koji
je mogao da ga strelja, bio je onaj isti patuljak koga je gledao
kako trčkara po imanju, ćosavi Mali Moltke, kome se njegova
kćerka smejala...
Za to vreme, vojnik je objašnjavao zašto je tu. Pripadao je
drugoj diviziji. Bilo ih je mnogo... mnogo! koje su napredovale
formirajući širok zid duboko unutar francuskog tla, od Verdena
do Pariza. Njegov general ga je poslao da uspostavi vezu sa
obližnjom divizijom, ali kad se našao u blizini zamka poželeo je
da ga poseti. Familija nije mačji kašalj. Setio se dana kada je bio
u Vilblanšu, gde je porodica Hartrot došla da provede izvesno
vreme sa svojim rođacima iz Francuske. Oficiri koji su boravili u
zdanju zadržali su ga da ruča s njima. Jedan od njih slučajno je
pomenuo vlasnika poseda, rekavši mu da je on tu negde, mada
niko od njih nije obraćao pažnju na njega. Neverovatno
iznenađenje za kapetana Hartrota. Tražio ga je dok ga nije
pronašao i potresao se kad ga je video zatvorenog u kućici svoje
posluge.
‒ Morate da izađete odatle: vi ste moj teča ‒ rekao je ponosno.
– Vratite se u svoju kuću, gde i treba da budete. Mojim kolegama
će biti drago da vas upoznaju; oni su veoma fini ljudi.
Osim toga, bilo mu je žao što je starac verovatno mnogo toga
pretrpeo. Nije znao tačno u čemu su se sastojale njegove nevolje,
ali je pretpostavljao da mu je bilo teško od samog početka
invazije.
‒ Šta ćete! ‒ ponovio je nekoliko puta. – To je rat.
Osim toga, imao je sreće što je ostao u svojoj kući. Dobili su
naređenje da strogo kažnjavaju bogate izbeglice. Nemačka je
želela da stanovništvo ostane u svojim kućama kao da se ne
dešava ništa neobično. Denoajer se pobuni... Ali osvajači su
ubijali i streljali nevine i palili njihove kuće...! Nećak ga je
prekinuo. Prebledeo je, kao da mu se ispod kože razlio talas
pepela; oči su mu zasijale, obrazi zadrhtali, kao kod poručnika,
koji se ponašao kao da je zamak njegov.
‒ Vi mislite na streljanje gradonačelnika i ostalih... Baš su mi
to ispričali drugari. Toj je blaga kazna; trebalo je čitavu varoš da
srevne sa zemljom; trebalo je da pobiju sve žene i decu. Mora se
stati na kraj francuskim strelcima.
Starac ga je gledao zapanjen. Njegov Mali Moltke je bio
opasan i surov kao i ostali... Ali kapetan prekinu razgovor,
ponovivši još jednom nepobitan i čudovišan izgovor:
‒ Užasno, ali, šta ćete! Rat je.
Nakon toga zanimao se za majku i obradovao se kada je
saznao da se nalazi na jugu. Brinuo se, misleći da je u Parizu.
Zbog pobuna koje su izbijale poslednjih dana! Denoajer se
zbunio kao da nije dobro čuo. O kakvim pobunama je reč? Ali
oficir je prešao preko toga, ne pričajući više o njegovima, ubeđen
da Denoajer jedva čeka da čuje za sudbinu nemačke rodbine.
Svi su se sjajno snašli. Njegov cenjeni otac je bio predsednik
nekoliko patriotskih organizacija ‒ zbog svojih godina nije mogao
da učestvuje u ratu ‒ a osim toga, pokrenuo je osnivanje
budućih industrijskih preduzeća u osvojenim zemljama. Njegov
brat, „mudrac” držao je konferencije u okolnim varošima, koje je
trebalo pripojiti pobedničkom carstvu, dižući glas protiv
sunarodnika koji su se pokazali slabi u svojim pokušajima.
Ostala trojica braće bili su u vojsci: jednog su odlikovali u
Loreni. Dve sestre, pomalo tužne zbog odsustva verenika,
husarskih poručnika, posvetile su se posećivanju bolnica i
moleći boga da kazni izdajničku Englesku.
Kapetan Hartrot je polako vodio teču prema zamku. Tmurni i
strogi vojnici, koji nisu ni znali da don Marselo postoji, pratili su
ga zainteresovano kad su ga videli u prijateljskom razgovoru sa
oficirom generalštaba. Pretpostavio je da će ovi ljudi sad biti
humaniji prema njemu, da će se uzdržati svog nemilosrdnog i
nasilnog stava.
Kad je ušao u zgradu od tuge mu se steglo u grudima. Na sve
strane je video praznine koje su ga podsećale na predmete
iščupane sa svojih mesta. Pravougaone tamnije mrlje namseto
nameštaja i slika, upakovanih u papir. Sa kakvom je preciznošću
i metodičnošću radio onaj gospodin s trakom na levom rukavu!
Na njegovu tugu zbog hladnokrvne i sistematske pljačke
nakalemila se i ozlojeđenost pedantnog čoveka kad je ugledao
poderane zavese, isflekane tepihe, razbijen porcelan i kristal i još
svakojake tragove osvajanja prostora na surov način i bez imalo
skrupula.
Nećak je, pretpostavljajući šta njegov teča misli, ponovio
oveštali izgovor: – Šta da se radi...! Rat je.
Ali sa ,alim Moltkeom nije morao da bude oprezan.
‒ Ovo nije rat ‒ reče prilično kivan. – To je najezda
razbojnika... Tvoji drugari su lopovi.
Kapetan Hartrot se odjednom uspravi, trgnuvši se naglo.
Udalji se od teče, zureći u njega, pa tiho reče, pomalo piskutavo,
drhteći od besa: – Polako, tečo! – Sva sreća, to je izgovorio na
španskom, pa nisu mogli da ga razumeju oni naokoloi. Ako
dozvoli sebi da insistira na takvim tvrdnjama izložiće se
opasnosti da kao odgovor dobije metak u čelo. Imperatorovi
oficiri ne dozvoljavaju uvrede. Celim svojim bićem otkrivao je
lakoću s kojom bi zaboravio na rodbinske veze ukoliko bi dobio
naređenje da kazni don Marsela. Ovaj ućuta, spustivši glavu. –
Šta da radi!...! – Kapetan ponovo postade ljubazan kao da je
zaboravio šta je maločas rekao. Želeo je da ga predstavi svojim
drugovima. Njegova ekselencija grof Majnburg, generalmajor, kad
je saznao da je rođak Hartrotovih, ukazao mu je čast, pozvavši
ga za sto.
Pozvani je, u svojoj sopstvenoj kući, ušao u trpezariju, gde je
bilo puno ljudi u uniformama boje senfa i dubokim čizmama.
Instinktivno je letimičnim pogledom procenio situaciju. Sve je
bilo u redu, ništa razbijeno: zidovi, zavese i nameštaj su bili
netaknuti. Ali, kada je pogledao u ogromne kuhinjske kredence
ponovo ga je obuzela tuga. Ostala je samo tamna hrastovina.
Nestala su dva kompleta stonog srebrnog posuđa i jedan od
starinskog porcelana. Morao je dostojanstvenom da odgovara na
pozdrave i stisnuo je ruku koju mu je grof pružio sa
aristokratskom nemarnošću. Neprijatelji su ga gledali sa
blagonaklonošću i izvesnim divljenjem, kad su saznali da
milioner potiče iz daleke zemlje gde se ljudi brzo obogate.
Ubrzo je sedeo kao stranac za sopstvenim stolom, jeo iz
tanjira koje je koristila njegova porodica, služili su ga ljudi
obrijanih glava, s prugastim keceljama preko uniformi. Ono što
je jeo bilo je njegovo, pio je vino iz svog podruma, sve ukrase u
prostoriji on je kupio i drveće sa krošnjama tamo dalje od
prozora bilo je takođe njegovo... a u stvari, imao je utisak da se
prvi put obreo tu, obuzet nelagodom i nepoverenjem. Jeo je jer je
osećao glad, ali su mu hrana i piće imali čudan ukus.
Sa strahom je posmatrao te neprijatelje koji su zauzimali
mesta njegove žene, dece, Lakurovih... Između sebe su govorili
nemački, ali oni koji su znali francuski povremeno bi se koristili
njime da bi ih gost razumeo. Oni koji su sricali tek poneku reč,
ponavljali bi je osmehujući mu se ljubazno. Kod svih njih se
primećivala želja da ugode vlasniku zamka.
‒ Hoćete li da ručate sa divljacima ‒ upita grof, nudeći mu
mesto pored sebe. – Zar se ne plašite da će vas živog pojesti...?
Nemci su se glasno smejali duhovitosti njegove ekselencije.
Svi su se trudili da svojim rečima i ponašanjem dokažu da ih
neprijatelji neopravdano smatraju varvarima.
Don Marselo je posmatrao jednog po jednog. Umor od rata a
posebno posledice brzog marširanja i napredovanja poslednjih
dana bili su očigledni. Jedni su bili visoki, mršavi i štrkljasti,
drugi četvrtasti i koščati, kratkih vratova. Ovi poslednji smršali
su za mesec dana vojnog pohoda pa im je mlohava i naborana
koža visila na licu. Svi su bili obrijani po vojnički. Oko stola su
se belasala dva reda okruglih lobanja, ružičastih lica. Uši su im
smešno štrčale; onako usukanima, vilice su im bile isturene.
Neki su zadržali uvrnute brkove po imperatorovoj modi; većina je
bila uredno izbrijana, s kratkim brčićima nalik četkici za zube.
Zlatna narukvica blistala je na grofoj ruci, spuštenoj na sto.
Bio je stariji od ostalih i jedino je on imao kosu, tamnoplavu
prošaranu sedima, brižljivo začešljanu i sjajnu od pomade. Imao
je blizu pedeset godina. Održavao je ženstvenu krepost,
upražnjavajući teške vežbe. Mršav, koščat i snažan, pokušavao
je da prikrije grubu mušku borbenost blagom i lenjom
nehajnošću. Oficiri su se prema njemu ponašali sa velikim
uvažavanjem. Hartrot je o njemu pričao kao o velikom umetniku,
muzičaru i pesniku. Bio je imperatorov prijatelj: poznavali su se
još iz mladosti. Pre rata, zbog nekih skandala iz privatnog života
bio je udaljen sa dvora: galama piskarala i socijalista. Ali suveren
je u tajnosti i dalje gajio naklonost prema starom školskom
drugu. Svi su zapamtili njegov ples Los kapričos de Šerezada,
prikazan u punom sjaju u Berlinu, po preporuci moćnog
prijatelja. Živeo je nekoliko godina na istoku. Sve u svemu, veliki
gospodin i umetnik izuzetnog senzibiliteta, kao što je i veliki
vojnik.
Grof nije mogao da podnese Denoajerovo ćutanje. Bio mu je
gost za stolom i smatrao je svojom dužnošću da ga uključi u
razgovor. Kada je don Marselo rekao da je tek pre tri dana
napustio Pariz svi su se iznenadili i želeli su da čuju novosti.
„Da li ste videli pobune?” „Zar je vojska morala da poubija
toliko ljudi?” „Kako je ubijen Poenkare?”
Odjednom su ga zasuli pitanjima i don Marselo, zbunjen tom
neverovatnom vešću, nije znao šta da odgovori. Mislio je da je
upao među ludake. Onda je pomislio da se šegače s njim.
Pobune? Ubistvo predsednika? Jedni su ga sažaljivo gledali zbog
njegove neobaveštenosti; drugi su sumnjali da se pravi da ne zna
za neke događaje koji su se odigrali njemu ispred nosa. Njegov
nećak je bio uporan.
‒ Nemačke novine su objavile mnogo toga. Parižani su pre
petnaest dana organizovali proteste protiv vlade, jurišajući na
Jelisejsku palatu i usmrtivši predsednika. Vojska je morala da
upotrebi mitraljeze da bi zavela red... Čitav svet to zna.
Ali Denoajer je uporno tvrdio da ne zna za to: ništa nije video.
I pošto su njegove izjave prihvaćene sa ironičnom sumnjom,
radije je ćutao. Njegova ekselencija, odvažno se, ne podležući
opštoj lakovernosti, vratio na prvobitne činjenice. Ono o ubistvu
možda nije tačno; nemačke novine mogu da preteraju u najboljoj
nameri. Upravo je pre nekoliko sati generalštab došao do
saznanja da se francuska vlada povukla u Bordo. Ali ono u vezi
s pobunom Parižana i njihovim sukobom s trupama je
neosporno. – Gospodin je to nesumnjivo video ali ne želi da kaže.
– Denoajer je morao da se usprotivi uglednoj ličnosti, ali njegovo
poricanje nije saslušano. Pariz! Na tu reč zablistaše im oči,
podstičući rečitost kod svih. Želeli su što pre vide da Ajfelovu
kulu, da pobedonosno uđu u grad, da utole glad i odmore se od
jednomesečnog ratnog pohoda. Uživali su u vojničkoj slavi,
smatrali su da je rat neophodan, ali im je žao zbog nevolja koje
on donosi. Grof ispusti jedan umetnički uzdah.
‒ Ah, kako me je omeo rat! – reče malodušno. – Ove zime u
Parizu će se prvi put izvesti moj balet.
Svi su reagovali na njegovu potištenost: njegovo delo će se
izvesti posle rata i Francuzi će mu aplaudirati.
‒ To nije dovoljno ‒ nastavio je grof.– Priznajem da volim
Pariz... Šteta što taj narod nikad nije želeo da se sporazume s
nama...!
A onda je utonuo u melanholiju čoveka koga ne shvataju.
Jednog od oficira koji je pričao o bogatstvu i raskoši Pariza sa
pohlepnim očima, Denoajer je brzo prepoznao po oznaci koju je
nosio na ruci. Bio je to onaj koji je opljačkao zamak. Kao da je
naslutio njegove misli, komesar se izvinjavao.
‒ To vam je rat, gospodine...
Isti je kao ostali...! Rat mora da se plati imovinom poraženih.
To je nov sistem Nemačke: lekovita odšteta za davnašnje ratove,
naplata gradskih dažbina, pljačka kuća. Na taj način se
savlađuje otpor neprijatelja i rat se brže završava. Ne bi trebalo
da se žalite na pljačku. Vaš nameštaj i dragocenosti biće prodati
u Nemačkoj. Možete uložiti prigovor francuskoj vladi da vam
nadoknadi štetu nakon poraza: vaši rođaci iz Berlina će
podupreti vaš zahtev.
Denoajer je zapanjeno slušao te savete. Kako razmišljaju ovi
ljudi! Da li su ludi ili mu se rugaju...?
Kad se ručak završio, neki oficiri su ustali i potražili mačeve
kako bi izvršili službene zadatke. Kapetan Fon Hartrot je takođe
ustao: morao je da se vrati svom generalu; dovoljno vremena je
posvetio rođaku. Mali Moltke se još jednom izvinio zbog
uznemiravanja i pljački zamka.
‒ Rat je... Moramo da budemo grubi da bi što kraće trajao.
Prava dobrodušnost se sastoji u okrutnosti, jer se tako
prestrašeni neprijatelj brže predaje i svet manje strada.
Don Marselo je slegnuo ramenima na tako pogrešan
zaključak. Bili su na vratima zdanja. Kapetan naredi nešto
jednom vojniku, a ovaj se malo zatim vrati sa parčetom krede
kojom je obeležio teren vojnog logora. Fon Hartrot je želeo da
zaštiti teču. Pročitao je natpis na zidu pored vrata: – Bitte, nicht
plündern. Es sing freundlichte Leute...
Zatim ga je na licu mesta preveo nakon ponavljanih pitanja
starca.
‒ To znači: „Molim vas, ne pljačkajte. Stanari ove kuće su
prijateljski nastrojeni.”
‒ Ah, ne...! Denoajer se žestoko usprotivi takvoj zaštiti. On
nije želeo da bude njihov prijatelj. Ćutao je jer nije mogao ništa
drugo da učini... a pogotovo da bude prijatelj osvajača svoje
zemlje...!
Nećak obrisa jedan deo natpisa i ostavi samo prvi deo: Bitte,
nicht plündern. Molim vas, ne pljačkajte. Zatim je na ulazu u vrt
ponovo napisao isti tekst. Smatrao je neophodnim ovakvo
upozorenje; njegova ekselencija može da ode, mogu da se usele
drugi oficiri. Fon Hartrot je video svašta i po njegovom osmehu
moglo se shvatiti da ga ništa ne bi iznenadilo ma koliko bilo
strašno. Ali starac je nastavio da omalovažava njegovu zaštitu i
žalosno se smejao natpisu. – Šta još mogu da ukradu...? Odneli
su već sve što je vredelo.
‒ Zbogom, tečo. Vidimo se uskoro u Parizu.
Kapetan uđe u automobil nakon što je stisnuo hladnu i
mlitavu ruku, koja kao da ga je odbijala svojom nepomičnošću.
Na povratku kući, ugledao je sto i stolice u hadovini ispod
nekoliko stabala. Njegova ekselelncija je pila kafu pod vedrim
nebom i pozvao ga je da mu se pridruži. Samo su mu tri oficira
pravila društvo... i velika količina pića iz njegovog podruma.
Razgovarali su na nemačkom tako da je don Marselo sedeo
nepomično skoro sat vremena, želeći da ode ali ne dočekavši
nijedan zgodan trenutak da ustane.
Izvan parka se nazirao veliki pokret trupa. Prolazio je drugi
vojni korpus uz potmulo zavijanje morskog povetarca. Zelene
zavese drveća zaklanjale su nepregledni marš ka jugu. Nešto
neobjašnjivo poremetilo je blistavu popodnevnu tišinu. U daljini
se čula neprekidna grmljavina kao da se na plavom horizontu
kotrljala nevidljiva oluja.
Grof je prekinuo razgovor na nemačkom da bi se obratio
Denoajeru koji se zainteresovao za buku.
‒ To je top. Borba je počela. Ubrzo ćemo joj se i mi pridružiti.
Mogućnost da uskoro napusti svoj logor, najudobniji koji je
imao tokom čitavog vojevanja, oneraspoložila ga je.
‒ Rat! ‒ nastavio je. – Sjajan život, ali prljav i zaglupljujuć.
Posle čitavih mesec dana, danas sam se prvi put osećao kao
čovek.
I kao da ga je privukla udobnost koje će uskoro morati da se
odrekne, ustao je i krenuo ka zamku. Dva Nemca se uputiše ka
selu, a Denoajer ostade sa trećim oficirom koji se zadovoljno
oblizivao i pijuckao mljackajući. On je bio komandant bataljona
ulogorovanog u Vilblanšu.
‒ Rat je tužan, gospodine! ‒ reče na francuskom.
Među svim tim neprijateljima, jedino je on kod don Marsela
izazivao neobičan osećaj za pravičnost. „Iako je Nemac, reklo bi
se da je dobar čovek”, pomislio je, gledajući ga. Mora da je bio
gojazan u vreme mira, ali sada je delovao mlohavo i uvelo kao da
je naglo oslabio. U njemu se nazirao nekadašnji život mirnog i
jednostavnog imućnog buržuja, koji je rat sasekao u korenu.
‒ Kakav je ovo život, gospodine! ‒ nastavio je. – Neka Bog
kazni one koji su izazvali ovu katastrofu.
Denoajer se skoro potresao. Ukazala mu se Nemačka kakvu
je zamišljao mnogo puta: mirnu, ljupku, sa pomalo pohotnom i
tromom buržoazijom, koja je svoju oporost kompenzovala
poetskom i bezazlenom sentimentalnošču. Ovaj Blumhart, koga
su drugovi zvali Bataljon Komnader, bio je valjan otac porodice.
Zamislio ga je u šetnji sa ženom i decom pod lipama na nekom
palanačkom trgu, dok ganuto sluša vojnu muziku. Kasnije ga je
zamislio u pivnici sa prijateljima kako između dva poslovna
razgovora priča o metafizičkim problemima. Bio je to čovek stare
Nemačke, lik iz Geteovih romana. Možda je slava Imperije
izmenila njegov život i umesto da ide u pivnicu, često je
posećivao oficirski klub, dok mu se porodica držala po strani,
odvojeno od građana, zbog oholosti vojnog staleža; ali u suštini,
bio je dobar Nemac, s patrijarhalnim navikama, gotov da prolije
suze pred nekom porodičnom scenom ili dirljivom muzikom.
Komandant se setio svojih, koji su živeli u Kaselu.
‒ Osmoro dece, gospodine ‒ reče, trudeći se očigledno da
potisne emocije.– Dvojica, najstarija, pripremaju se za oficire.
Najmlađi ove godine kreće u školu... Tako je to. – I jednom
rukom pokaza do visine svojih čizama. Drhtao je od besa i tuge,
setivši se svog mališana. Zatim je kovao u zvezde svoju suprugu.
Ah, slatka Augusta...! Dvadeset godina su proveli u braku, ali on
ju je obožavao kao onog dana kada su se prvi put videli. U
jednom džepu uniforme čuvao je sva pisma koja mu je pisala od
početka rata.
‒ Pogledajte, gospodine... Ovo su moja deca.
Iz nedara je izvadio srebrni medaljon sa gravirom Minhena i
kada je povukao oprugu otvorile su se dve ovalne strane, poput
listova u knjizi, otkrivši lica čitave porodice: Frau Kommander,
ozbiljna lepotica, koja je oponašala caričino držanje i frizuru;
Frojlajn Komander, u belo, pogleda uprtog uvis kao da peva neku
romansu; i na kraju dečaci u uniformama vojnih škola ili
privatnih instituta. – Kad samo pomislim da mogu da izgubim ta
voljena stvorenja samo jednim pokretom prsta! I da moram da
živim daleko od njih! Rat je tužan! ‒ opet je ponovio. – Neka Bog
kazni Engleze.
Sa istom brižnošću je uzvratio Don Marselu pitanje o njegovoj
porodici. Bilo mu je milo kad je dobio oskudan odgovor o
njegovom potomstvu; blago se osmehnuo na ushićenje s kojim je
starac pričao o svojoj ćerki, o frojlajn Ćići kao o nekom ljupkom
đavolčiću; ražalostio se kad je čuo da je sa sinom imao velike
neprilike zbog njegovog ponašanja.
Simpatičan komandant! Bio je to prvi prijatan i human čovek
koga je sreo za vreme paklene invazije. „Svuda ima dobrih ljudi”,
pomislio je. Voleo bi da se ne iseli iz zamka. Ako Nemci treba da
ostanu tu, bolje da imam njega nego one druge.
Jedan narednik je došao da prenese don Marselu poziv od
njegove ekselencije. Zatekao je grofa u svojoj spavaćoj sobi,
prošavši prethodno kroz salone zatvorenih očiju, da bi izbegao
napad beskorisnog besa. Sva vrata su bila provaljena, podovi bez
tepiha, prozori bez zavesa. Samo je već oštećen nameštaj ostao
na mestu. Spavaće sobe su bile potpuno poharane, tako da je
ostalo samo ono što je bilo za trenutnu upotrebu. Iz njih bi sve
bilo odneto da se dan ranije nije pojavio general sa čitavom
svojom pratnjom i obustavio bezobzirno uništavanje.
Grof ga je ljubazno primio kao pravi gospodin koji želi da
udovolji svojim gostima. Nije mogao da dozvoli da her Denoajer,
rođak jednog Fon Hartrota ‒ sećajući se maglovito da ga je video
na dvoru ‒ živi u stanu svoje posluge. Treba da se smesti u svoju
spavaću sobu, na taj veličanstven odar sa perinama i
baldahinom, gde je čuveni general imperije imao čast da boravi
nekoliko sati.
‒ Ja više volim da spavam ovde. Ova druga soba više
odgovara mome ukusu.
Ušao je u sobu gospođe Denoajer, diveći se nameštaju u stilu
Luja XV, autentičnim dragocenostima, potamnelom zlatu i
pejzažima na tapiserijama prekrivenim patinom. To je bila jedna
od najboljih don Marselovih kupovina. Grof se prezrivo
osmehnu, setivši se šefa intendanture, odgovornog za oficirsku
pljačku.
– Kakav glupak...! Ostavio je ovo, misleći da je staro i ružno...
Zatim pogleda vlasnika u oči.
‒ Gospodine Denoajer: mislim da neću biti nimalo
nekorektan, rekao bih čak da pogađam vaše misli, ako vam
kažem da ću ovaj nameštaj ja poneti. To će biti uspomena na
naše poznanstvo, dokaz našeg prijateljstva koje upravo počinje...
Ako ovo ostane ovde, preti opasnost da bude uništeno. Vojnici
nisu obavezni da se razumeju u umetnost. Ja ću čuvati ove
dragocenosti u Nemačkoj i vi ćete moći da ih vidite kad kod
poželite. Tada ćemo svi biti jedno... Moj prijatelj imperator biće
proglašen za vladara Francuza.
Denoajer je ćutao. Šta da odgovori na tu užasnu ironiju, na
pogled kojim je veliki gospodin naglašavao svoje reči...?
‒ Kad se rat završi ja ću vam poslati poklon iz Berlina ‒
dodao je utešno.
Starac ni na to nije ništa odgovorio. Posmatrao je zidove,
praznine koje su ostale iza raznih manjih slika, dela francuskih
majstora iz XVIII veka. Mora da ih je komandant prezreo kao
beznačajne. Grofov blag osmeh otkrio mu je gde se one sada
nalaze.
Detaljno je pretražio čitavu prostoriju, obližnju spavaću sobu
koja je pripadala Ćići, kupatilo, čak i orman sa ženskom odećom,
gde su čuvane haljine gospođice Denoajer. Ruke vojnika su se
gubile od uživanja u tankim naborima tkanina, opipavajući
njihovu svežu mekoću.
Taj dodir ga je podsećao na Pariz, na modu, na kuće velikih
modiskinja. Najviše je voleo da posećuje Ulicu Peks u
neprijateljskom gradu.
Don Marsela je zapahnula mešavina jakih parfema koji su
isparavali s njegove glave, brkova, čitavog njegovog tela. Razne
bočice sa gospođinog toaletnog stočića stajale su poređane na
kaminu.
‒ Prljavi rat! ‒ reče Nemac. – Jutros sam konačno mogao da
se okupam nakon nedelju dana; po podne ću se još jednom
okupati... Kad smo kod toga, dragi gospodine: ovi parfemi su
dobri, ali nisu otmeni. Kad poželite da me predstavite gospođama
daću im adresu svojih dobavljača... Ja u svojoj kući koristim
mirišljava ulja iz Turske: tamo imam mnogo prijatelja... Kad se
završi rat, poslaću vašoj porodici paket.
Usmerio je pogled na nekoliko portreta, okačenih iznad
jednog stola. Grof je prepoznao madam Denoajer videvši
fotografiju donja Luise. A onda se nasmeja pri pogledu na Ćićin
portrt. – Veoma je ljupka. – Ono što mu se najviše dopalo kod
nje bio je izgled hrabrog dečaka. Širokim i prodornim pogledom
posmatrao je Huliovu fotografiju.
‒ Izvanredan mladić ‒ reče. Zanimljivo lice... umetničko. U
nekom kostimiranom baletu postigao bi uspeh. Pravi persijski
princ...! Jedna bela peruška na glavi pričvršćenim draguljem,
obnažena prsa, crna tunika sa zlatnim paunovim perima...
I nastavio je u mašti da oblači Denoajerovog prvenca u raskoš
jednog istočnjačkog kralja. Starac je počeo da oseća simpatije
prema tom čoveku zainteresovanom za njegovog sina. Šteta što
je tako spretno izabrao dragocenosti iz njegove kuće i prisvojio
ih!
Pored uzglavlja kreveta, na molitveniku njegove žene, video je
medaljon sa drugom fotografijom. Ona nije pripadala kući.
Prateći njegov pogled, grof je poželeo da mu je pokaže. Ruke
vojnika su podrhtavale: Njegov ohol i ironičan ponos odjednom
je iščezao. Jedan oficir Husara Smrti smejao se na portretu,
mršav i kukastog nosa ptice grabljivice ispod kape ukrašene s
lobanjom i dve bedrene kosti.
‒ Moj najbolji prijatelj ‒ reče malo uzdrhtalim glasom.– Biće
koje volim najviše na svetu... i kad pomislim da se možda u
ovom trenutku bori i da mogu da ga ubiju...! Kad pomislim da i
ja mogu da poginem...!
Don Marselu se učini da je odgonetnuo priču iz grofove
prošlosti. Taj husar je nesumnjivo njegov sin. Tako prostodušan
nije mogao da zamisli ništa drugo. Tako nežno mogao je samo
otac da govori. I zamalo da se zarazi tom nežnošću.
Tu je bio kraj susreta. Vojnik mu okrete leđa izlazeći iz
spavaće sobe kao da je želeo da sakrije emocije. Posle nekoliko
minuta, u prizemlju je zasvirao prekrasan koncertni klavir, koji
komandant nije mogao da odnese jer se general usprotivio tome.
Grofov glas se uzdiže iznad klavirskih dirki. Imao je bariton,
pomalo setan, koji je zavibrirao ponesen melodijom romanse.
Starac se uzbudio, nije razumeo reči, ali su mu suze navrle na
oči. Setio se svoje porodice, nesreće i opasnosti koje su ih
okruživale, teškoće da se vrati i pronađe svoje... Kao da ga je
muzika ponela, silazio je korak po korak do prizemlja. Kakav
umetnik a tako nadmeno podrugljiv! Kakva duša...! Nemci se uče
da na prvi pogled deluju grubo i disciplinovano, da bi bez
skrupula mogli da izvode najveće grozote. Sa njima čovek treba
da bude prisan da bi upoznao njihovu istinsku prirodu.
Kada je prestao da svira, grof je izašao ispred zamka. Jedan
podoficir je posmatrao labudove u jarku oko zidina. Bio je doktor
prava i sekretar Njegove ekselencije; čovek s fakultetskom
diplomom, mobilisan.
U razgovoru sa don Marselom, odmah mu je otkrio svoje
poreklo. Iznenadio ga je poziv u rat, budući da je bio profesor u
jednoj privatnoj školi i pred venčanjem. Svi njegovi planovi su se
izjalovili.
‒ Kakva nesreća, gospodine...! Kakav sunovrat sveta...!
Međutim, mnogi od nas su videli da će se desiti katastrofa.
Morao je da izbije kad-tad. Kapitalizam: prokleti kapitalizam je
kriv.
Podoficir je bio socijalista. Nije krio svoje učešće u partijskim
akcijama zbog kojoh je doživljavao neprijatnosti i zaostajao u
karijeri. Ali socijaldemokratija je sada postala prihvatljiva za
imperatora i privlačna za najreakcionarnije junkere. Svi su
jedinstveni. Partijski predstavnici su u Rajhstagu formirali
najposlušniju grupu u vladi... On je iz svoje prošlosti sačuvao
samo strast za ukidanje kapitalizma, krivca za rat.
Denoajer se osmelio da razgovara sa ovim neprijateljem, koji
mu je delovao kao blag čovek bez predrasuda. – Nije li za to
odgovoran jedino nemački militarizam? Nisu li tražili i pripremali
sukob, onemogućavajući bilo kakav sporazum svojom
arogancijom...?
Socijalista je to kategorično poricao. Predstavnici njegove
partije podržavaju rat, a za to imaju svoje motive. Kod njega se
primećivala potčinjenost disciplini, večitoj germanskoj disciplini,
slepoj i poslušnoj, koja vlada čak i u naprednim i istaknutim
partijama. Uzalud je Francuz ponavljao argumente i činjenice,
sve što je pročitao od početka rata. Njegove reči su se odbijale o
tvrdokornost ovog revolucionara, naviknutog da razmišlja
pragmatično.
‒ Ko zna ‒ zaključi. – Možda smo se prevarili. Ali u ovom
trenutku sve je zbrkano: nedostaju elementi za procenu da bi se
ustanovilo šta je ispravno. Kad se rat okonča, znaćemo ko su
krivci; a ako to budu naši, zahtevaćemo njihovu odgovornost.
Denoajer se zamalo nasmejao njegovoj naivnosti. Sačekati da
se rat završi da bi se saznalo ko je kriv! A ako Imperija pobedi ko
će je pozvati na odgovornost, zadojenu pobedničkim ponosom?
Oni koji su se uvek ograničavali na borbu na izborima, bez
najmanjeg pokušaja buntovništva?
‒ Ko god da je vinovnik ‒ nastavio je podoficir ‒ ovaj rat je
tužan. Toliko nastradalih...! Ja sam bio u Šarlroau. Moderan rat
treba videti izbliza. Pobedićemo, ući ćemo u Pariz, kako kažu, ali
će stradati mnogo naših pre nego što ostvarimo konačnu
pobedu...
I da bi odagnao viziju smrti urezane u mislima, nastavio je
pogledom da prati labudove, bacajući im komadiće hleba zbog
kojeg su se te veličanstvene ptice okretale u vodi.
Upravitelj i njegova porodica prelazili su most, često izlazeći iz
zamka. Kada su videli gazdu u dobrim odnosima sa osvajačima,
oslobodili su se straha zbog kojeg su bili zatvoreni u svom domu.
Za ženu je bilo prirodno da ti ljudi poštuju don Marselov
autoritet: gospodar je uvek gospodar. I kao da se delić tog
autoriteta preneo na nju, ulazila je bez straha u zamak, u pratnji
svoje ćerke, da bi dovele u red gazdinu spavaću sobu. A želele su
i da provedu noć u njegovoj blizini da se ne bi osećao
usamljenim među Nemcima.
Dve žene su prenele posteljinu i dušek iz svoje kućice na
poslednji sprat zamka. Upravitelj je bio zauzet zagrevanjem vode
za drugo kupanje njegove ekselencije. Njegova supruga je
jadikovala zgrožena pljačkom zamka. Kakve skupocene stvari
nestadoše...! U želji da spase poslednje ostatke, tražila je od
vlasnika da je ovlasti da ih prijavljuje kao da je to moglo da
spreči individualne i potajne krađe. Grofovi ordonansi i pisari
trpali su u džepove i kese sve što se moglo lako sakriti. Govorili
su, smejući se, da je to za uspomenu. A onda je ona diskretno
prišla da mu prijavi novo otkriće. Videla je jednog oficira kako na
silu otvara kutije u kojima je gospođa držala donje rublje i kako
pravi paket sa najfinijom odećom i svilenom čipkom.
‒ To je on, gospodine ‒ reče naglo, pokazujući na jednog
Nemca koji je pisao u bašti, dok mu je iskosa padao zrak sunca,
probijajući se između grana drveća.
Don Marselo ga je prepoznao, iznenađen. Zar i komandant
Blumhart! Ali onda je opravdao njegov čin. Smatrao je prirodnim
da odnese nešto iz kuće, pošto mu je komandant poslužio kao
primer. Osim toga, imao je u vidu prirodu predmeta koje je ovaj
prisvojio. Nije to bilo za njega, već za suprugu, za devojčice...
Dobar otac porodice. Više od jednog sata je proveo za stolom
pišući bez prestanka, razgovarajući preko pera sa svojom
Augustom, sa čitavom porodicom koja je živela u Kaselu. Bolje
da odnese taj dobar čovek nego neki drugi, viši oficiri, odsečnog
glasa i bezobraznog, nadmenog držanja.
Primetio je kako bi podigao glavu kad god bi prošla Žoržeta,
upravitelejva kći, prateći je pogledom. Sirot otac...! Nesumnjivo
se setio dve senjorite koje žive u Nemačkoj, razmišljajući o
ratnim opasnostima. I on se setio svoje Ćići, plašeći se da je više
nikada neće videti. Jednom prilikom, dok je devojka išla od
zamka ka svojoj kućici, Nemac ju je pozvao. Stala je pravo pored
stola, uplašena, kao da je predosećala neku opasnost, ali
prisilila se da se osmehne. Za to vreme Blumhart joj je nešto
pričao, milujući je po obrazima ručerdama čoveka borca.
Denoajera je ganuo taj prizor. Uspomene na spokojan i
delotvoran život ponovo su uskrsle uprkos ratnim strahotama.
Nema sumnje da je ovaj neprijatelj dobar čovek.
Zato se ljubazno osmehivao dok mu je komandant prilazio,
pošto je ustao od stola. Predao je pismo i veliki paket jednom
vojniku da ih odnese u selo, gde se nalazila bataljonska pošta.
‒ To je za moju porodicu ‒ reče. ‒ Ne prođe nijedan dan a da
ne pošaljem pismo. Njihova su prava dragocenost za mene!
Šaljem im i neke male uspomene.
Denoajer zamalo da se pobuni. Male, a ne...! Ali, uz izvesnu
ravnodušnost pokazao je kako mu ne smeta što su ti pokloni
napravljeni o njegovom trošku. Komandant je nastavio da priča o
dragoj Augusti i njihovoj deci, dok je nevidljiva oluja tutnjala na
vedrom horizontu predvečerja. Svaki put se čula sve jača
topovska grmljavina.
‒ Borba ‒ nastavio je Blumhart. ‒ Stalne borbe...! To je
verovatno poslednja i pobedonosna. Za nedelju dana ući ćemo u
Pariz... Ali, koliko njih ga neće videti! Koliko mrtvih...! Verujem
da već sutra više nećemo biti ovde. Sve rezervne snage će morati
da napadnu da bismo savladali otpor, poslednji otpor... Ako tada
ne padnem i ja...!
Zbog mogućnosti da sledećeg dana pogine, njegovo lice se
zgrči od mržnje. Jedna duboka bora izduži mu se između obrva.
Pogledao je u Denoajera krvoločno kao da će on biti kriv za
njegovu smrt i nesreću njegove porodice. Nakon nekoliko minuta
Denoajer više nije mogao da prepozna onog prijatnog i prijateljski
raspoloženog Blumharta; shvatio je kakvu promenu rat može da
izazove u čoveku.
Sunce je već zalazilo kada je jedan podoficir ‒ onaj isti iz
socijaldemokratske partije ‒ dotrčao u potrazi za komandantom.
Denoajer ga nije razumeo jer je govorio na nemačkom, ali prateći
pokrete njegovih ruku, na ulazu u zamak, malo dalje od ograde,
video je grupu seljaka i nekoliko vojnika sa puškama. Blumhart
je nakon kraćeg razmišljanja krenuo ka grupi, a don Marselo za
njim.
Ugledao je jednog mladića iz sela između dvojice Nemaca koji
su mu vrhovima bajoneta dodirivali grudi. Bio je bled kao sveća.
Košulja mu je bila prljava od čađi i iscepana kao da se tukao. Iz
posekotine na slepoočnici curila mu je krv. Malo dalje od njega,
raščupana žena, vodila je četiri devojčice i jednog mališana i svi
šestoto su bili crni kao da su izašli iz nekog stovarišta uglja.
Žena je vikala, podižući ruke, jaucima prekidajući svoju priču,
obraćajući se uzalud vojnicima, koji je nisu razumeli. Dok je
podoficir, koji je komandovao vojnom pratnjom, razgovarao s
komandantom na nemačkom, žena se uputila prema Denoajeru.
Odjednom se obradovala kad je prepoznala vlasnika zamnka kao
da je on može spasiti.
Ona momčina je bio njen sin. Još od prethodnog dana
skrivali su se u podrumu svoje zapaljene kuće. Glad ih je
naterala da izađu, izbegavši smrt gušenjem. Ugledavši njenog
sina, Nemci su počeli da ga tuku i hteli s da ga streljaju kao sve
ostale mladiće. Mislili su da momak ima dvadeset godina;
smatrali su da su to godine za vojnika, a pošto se već nije
uključio u francusku vojsku, nameravali su da ga ubiju.
‒ Nije istina! ‒ uzviknula je žena.– Nema više od osamnaest...
čak manje: ima samo sedamnaest.
Okrenula se prema drugim ženama iza sebe, pozivajući ih da
posvedoče: tužne žene, isto tako prljave, izgaravljenih lica i
pocepane odeće, vonjale su na paljevinu, bedu, lešinu. Sve su se
pridružile majčinom zapomaganju. Neke su preterivale, tvrdeći
da je mladiću šesnaest godina... petnaest. A tom horu ženske
kuknjave pridružili su se jecaji dece, koja su razrogačenim očima
posmatrala svog brata.
Komandant je gledao u zarobljenika dok je slušao podoficira.
Jedan opštinski službenik nesvesno se izrekao da je momku
dvadeset godina, ne pomišljajući da bi to moglo da prouzrokuje
njegovo stradanje.
‒ Nije istina ‒ ponavljala je majka, naslutivši o čemu su
razgovarali. – Ovaj čovek greši... Moj sin je snažan, izgleda
starije, ali nema dvadeset godina... Ovaj gospodin ga poznaje, on
vam može reći. Zar nije tako, gospodine Denoajer?
Videvši da mu se očajna majka obraća za pomoć, don Marselo
je shvatio da treba da se umeša i obrati se komandantu. Vrlo
dobro poznaje tog mladića ‒ ne seća se da ga je ikad video ‒ i
uverava ga da on ima manje od dvadeset.
‒ Pa, čak i da ima ‒ dodao je ‒ zar je to zločin zbog kojeg
treba streljati čoveka?
Blumhart ne odgovori. Otkako je postao komandant kao da je
ignorisao don Marsela. Hteo je da kaže nešto, da naredi nešto,
ali se dvoumio. Bolje da se posavetuje s njegovom ekselencijom.
Videvši da je krenuo prema zamku, Denoajer pođe za njim.
‒ Komandante, to ne može biti ‒ govorio je... To nema
nikakvog smisla. Streljati čoveka zbog pretpostavke da ima
dvadeset godina...!
Ali, komandant je ćutao, ne zaustavljajući se. Kad su prešli
most čuli su zvuke klavira. Za Denoajera je to bio dobar znak.
Taj umetnik, koji ga je uzdrmao strastvenim glasom reći će neku
spasonosnu reč.
Kad je ušao u salon nije mogao da prepozna njegovu
ekselenciju. Video je čoveka za klavirom, koji je na sebi imao
samo jednu japansku kućnu haljinu, ženski ružičasti kimono sa
zlatastim pticama, koji je pripadao Denoajerovoj ćerki Ćići. U
nekoj drugoj prilici prasnuo bi u grohotan smeh kad bi video tog
mršavog vojnika, koščatog, sa prodornim očima, sa bleštavom
zlatnom narukvicom na zglobu jedne ruke. Kada se okupao i
kada je trebalo ponovo da obuče uniformu, odjednom je zastao,
zanesen dodirom ženske svilene tunike, sličnoj njegovoj
orijentalnoj odeći u Berlinu. Blumhart ničim nije pokazao da je
začuđen izgledom svog generala. Vojnički, u stavu mirno, govorio
je na svom jeziku, dok ga je grof slušao preko volje, prelazeći
prstima preko dirki.
 Kroz obližnji prozor video se suton, koji je zlatastom
sumaglicom obuhvatao klavir i izvođača. Kroz prozor je ulazila
poezija zalaska sunca: šuštanje granja, smirujući cvrkut ptica,
zujanje insekata koji su svetlucali kao iskra pod poslednjim
zracima. Njegova ekselencija, iznerviran što je njegovo
melanholično sanjarenje prekinuto neprikladnom posetom,
zaustavio je komandanta zapovedničkim pokretom i samo
jednom rečju... izgovorenom samo jednom. Više ništa nije rekao.
Povukao je dva dima turske cigarete, koja je lagano sagorevala, a
njegove ruke se ponovo spustiše na slonovaču, nastavljajući sa
sporom i dirljivom improvizacijom, inspirisane sutonom.
‒ Hvala, ekselencijo ‒ reče starac, pogađajući njegov
velikodušni odgovor.
Komandant je u međuvremenu nestao. Nije ga našao ni izvan
kuće. Jedan vojnik je odjahao da odnese naređenje. Video je
kako je oružana pratnja kundacima i vikom terala grupu žena i
dece. Ulaz je raščišćen. Svi su se udaljavali u pravcu sela posle
generalovog oproštaja... Bio je na polovini puta kada je čuo
jedan horski krik, zastrašujući krik od kojeg se dizala kosa na
glavi, krik koji može da iznedri samo žensko očajanje. U isto
vreme u vazduhu su pljuštali udarci biča, oštro pucketanje
kakvo je čuo prethodnog dana. Pucnji... S druge strane ograde
primetio je komešanje, prilike koje su izmicale snažnim rukama,
druge koje su bežale u paničnom strahu. Ugledao je
izbezumljenu ženu kako trči prema njemu držeći se z aglavu i
jecajući. Bila je to upraviteljeva žena koja se od ranije pridružila
ostalim.
‒ Ne idite, gospodine! ‒ uzviknula je preprečivši mu put. –
Ubili su ga... upravo su ga streljali.
Don Marselo se ukopa u mestu od zaprepašćenja. Streljan...!
A generalova reč...? Potrčao je prema zamku, ne znajući šta radi
i ubrzo se našao u salonu. Njegova ekselencija je još uvek bio za
klavirom. Sada je pevao u po glasa, sa suzama u očima,
raznežen poetičnim uspomenama. Ali starac nije mogao da ga
sluša.
 ‒ Ekselencijo, streljali su ga... Upravo su ga ubili, uprkos
vašem naređenju.
Komandantov osmeh ga je ubrzo uverio da se prevario.
‒ To je rat, dragi gospodine ‒ reče, prekidajući sviranje. Rat
sa neizbežnom surovošću... Uvek je mudro osloboditi se
sutrašnjeg neprijatelja.
I cepidlački, kao da drži lekcije, pričao je o istočnjacima,
velikim poznavaocima umeća življenja. Jedan od njegovih uzora
bio je izvesni sultan, turski osvajač, koji je sopstvenim rukama
davio decu svojih neprijatelja. – „Naši neprijatelji ne dolaze na
svet na konju i sa isukanim mačem”, govorio je taj junak.
„Rađaju se kao deca, kao i svi ostali i mudri je rešiti ih se pre
nego što porastu”.
Denoajer ga je slušao ne shvatajući. Jedna jedina misao mu
se vrzmala po glavi. Pa taj čovek za koga je on verovao da je
dobar, taj osećajni čovek koji se topio od miline dok je pevao,
hladnokrvno je, između dva arpeđa, izdao smrtnu presudu...!
Grof je pokazao nestrpljenje. Može da se povuče, ali mu
savetuje da ubuduće bude diskretan i izbegava da se upliće u
službene stvari. Zatim mu je okrenuo leđa, prelazeći brzo
rukama po dirkama i prepuštajući se melodičnoj seti.
Za don Marsela je tada počeo apsurdan život koji je trajao
četiri dana, a za to vreme odigrali su se nezamislivi događaji. Taj
period je u njegovom životu predstavljao dug interval
preneraženosti, ispresecan užasnim vizijama.
Nije želeo više da se susreće sa tim ljudima i pobegao je iz
svoje spavaće sobe, sklonivši se na poslednjem spratu kuće, u
sobi za poslugu, blizu one koju je izabrala upraviteljeva porodica.
Uzalud mu je dobra žena donosila hranu kad padne noć: nije
mogao da jede. Razvlačio se po krevetu. Više je voleo mrak i
osamu, okružen samo svojim mislima. Kad će se okončati ove
nevolje...!
Setio se jednog putovanja u London, odavno. Kao kroz maglu
sećao se Britanskog muzeja i izvesnih asirskih reljefa koji su ga
užasavali kao dokaz ljudskog divljaštva. Vojnici su palili varoši,
zarobljenici su masovno ubijani, mnoštvo miroljibivih seljaka
vuklo se okovano lancima oko vrata, formirajući kolone robova.
Nikad ranije, kao tog trenutka, nije bio svestan veličine
savremene civilizacije. Još uvek bi s vremena na vreme izbijali
sukobi, ali ti ratovi su vođeni u cilju progresa. Život zarobljenika
je cenjen, narodi su morali biti poštovani, postojao je niz
međunarodnih zakona koji su regulisali smrtne kazne i
ratovanje, kako bi se činilo što manje zla... Ali sada je video
kakav je stvarni rat. Isti je kao što je bio hiljadama godina ranije!
Ljudi sa šlemovima postupali su isto kao satrapi, staropersijski
namesnici, namirisani i svirepi, sa plavim mitrama i prstenastim
bradama. Razoružane neprijatelje su streljali; zarobljenici su
umirali pod udarcima kundaka; bujice civila su krenule put
Nemačke, kao sužnji iz ranijih vekova. Čemu služi takozvani
progres? Gde je ta civilizacija...?
Probudio se kad mu je svetlost sveće pala na oči.
Upraviteljeva žena se ponovo popela da ga pita da li mu nešto
treba.
‒ Kakva noć...! Čujete li ih kako viču i pevaju? Nose boce sa
pićem! U trpezariji su. Bolje da ih ne vidite... Sada se zabavljaju
lomeći nameštaj. Čak je i grof pijan; pijan je i onaj komandant
koji je sa vama razgovarao, i svi ostali. Neki od njih plešu nagi.
Želela je da prećuti neke detalje, ali ženska glagoljivost nije
mogla da pređe preko tih indiskretnih detalja. Neki mladi oficiri
su se prerušili,stavili ženske šešire, obukli žensku odeću i igrali
podvriskujući i oponašajući žensko vrckanje. Jednog od njih su
pozdravili oduševljenim povicima kada se pojavio samo u
kombinezonu senjorite Ćići... Mnogi su se iživljavali nalazeći
zadovoljstvo u povraćanju ostataka nesvarene hrane po tepisima
ili po fiokama, brišući se finim maramicama koje su im bile
nadohvat ruke.
Gazda ju je zaustavio. Zašto mu priča sve to?
‒ I mi smo dužni takve da služimo! ‒ vajkala se žena. –
Bezumnici; kao da to nisu oni isti ljudi. Vojnici kažu da kreću
zorom. Predstoji velika borba, dobiće je, ali svi moraju da se
bore... Moj siroti muž ne može više da izdrži. Toje tako
ponižavajuće... I moja kći... moja kći...!
Ona je bila njena najveća briga. Sakrila ju je, ali je i dalje
strepela od tih ljudi, razularenih od alkohola. Najgnusniji među
njima bio je onaj komandant, koji je očinski milovao Žoržetu.
Strahujući za ćerkinu bezbednost otišla je pošto mu se
izjadala.
‒ Bog je zaboravio na svet... Ah, šta će biti s nama!
Don Marselo se sasvim razbudio. Kroz otvoren prozor ulazila
je tanana svetlost vedre noći. I dalje se čula tutnjava topova. U
podnožju zamka vojnici su zapevali melodičnu pesmu. Iz
unutrašnjosti zdrade do njega je dopirala buka obesnog
kikotanja, razvaljivanja nameštaja, razularene jurnjave. Kad li će
moći da izađe iz ovog pakla...? Prošlo je dosta vremena; nije
mogao da zaspi, ali je postepeno gubio predstavu o svom
okruženju. Odjednom se prenuo. U njegovoj blizini, na istom
spratu, jedna vrata su muklo zaškripala, ne mogavši da izdrže
snažno guranje. Odjeknuše krici žene, plač, očajničke molbe,
tuča, posrtanje, gruvanje tela o vrata. Imao je osećaj da je to
povezano sa Žoržetom, koja je vikala i branila se. Pre nego što je
spustio noge na pod, čuo je glas muškarca, glas njegovog
upravitelja, u to je bio uveren:
‒ Ah, razbojniče...!
Zatim ponovni okršaj...pucanj... tišina.
Kad je izašao u široki hodnik, koji se završavao stepeništem,
ugledao je svetlost i ljude koji su se užurbano peli preskačući
stepenike. Skoro je pao spotakavši se o nečije telo u samrtnom
ropcu. Upravitelj je bio ispred njegovih nogu, pritiskao je grudi
naborima odeće. Oči su mu bile staklaste i jezivo razrogačene;
usta su mu bila prekrivena krvlju... Pored njega svetlucao je
kuhinjski nož. Zatim je video čoveka sa revolverom u desnoj
ruci; drugom rukom je pridržavao razvaljena vrata koja je neko
iznutra pokušavao da otvori. Prepoznao ga je uprkos njegovom
izgubljenom pogledu. Bio je to Blumhart, neki novi Blumhart, sa
bestijalnim izrazom oholosti i drskosti koji je uterivao strah.
 Zamislio ga je kako trči kroz zamak za plenom, uznemirenog
oca koji ga prati u stopu, urlike devojčice, neravnopravnu borbu
golorukog bolešljivog upravitelja i tog ratobornog čoveka
spremnog na pobedu. Razjarenost mladalačkih godina probudila
je u njemu neustrašivost i okrutnost. Šta i ako umre...?
‒ Ah, razojniče! ‒ urliknuo je kao onaj drugi.
I sa stegnutim pesnicama nasrnuo je na Nemca. Ovaj mu
uperi revolver između očiju, smejući se hladnokrvno. Spremao se
da puca... Ali u istom trenutku Denoajer je pao na pod pred
onima koji su se upravo popeli. Zadobio je nekoliko udaraca;
napadači su ga udarali petama teških čizama. Na licu je osetio
topao mlaz krvi. Nije znao da li je njegova ili od onog tela u
kojem se gasio samrtan ropac. Zatim je osetio da ga nečije ruke
vuku po podu, gurnuvši ga konačno ispred jednog čoveka. Bila
je to njegova ekselencija, u raskopčanoj uniformi. Zaudarao je na
vino. Oči su mu treperile kao i glas.
‒ Dragi moj gospodine ‒ reče pokušavajući da povrati
nadmenu zajedljivost – savetovao sam vam da se ne mešate u
naše stvari i niste me poslušali. Sada ćete snositi posledice svoje
indiskrecije.
Izdao je naređenje i starac je osetio da ga guraju niz stepenice
do podruma. Sprovodili su ga vojnički pod komandom podoficira.
Prepoznao je socijalistu. Mladi profesor je bio jedini trezan, ali se
držao kruto, nepristupačno, disciplinovano.
Uveli su ga u zasvođenu odaju s nisko postavljenim
prozorčićem. Mnogo razbijenih flaša i dva sanduka puna slame
bilo je sve što se nalazilo u podrumu.
‒ Vi ste uvredili komandanta ‒ reče podoficir osorno ‒ i nema
sumnje da će vas u osvit zore streljati... Vaš jedini spas bi bio da
zaborave na vas ako nastave da se zabavljaju.
Pošto su vrata bila razvaljena, kao i sva ostala u zamku,
nagurao je na njih gomilu nameštaja i sanduka.
Don Marselo je proveo ostatak noći smrzavajući se. U tom
trenutku jedino ga je to brinulo. Digao je ruke od života; čak i
slika njegovih bila mu je izbrisana iz misli. Pokušao je da se
smesti u jedan sanduk sa slamom, ne bi li se ugrejao. Kad je
kroz prozorčić počeo da pirka jutarnji povetarac, lagano je
utonuo u dubok san, kao osuđenici na smrtnu kaznu ili kao da
mu predstoji jutarnji dvoboj. Učinilo mu se da čuje viku na
nemačkom, kaskanje konja, udaljene doboše i fijuke slične
ohrabrujućem muziciranju vojske... A onda je potpuno izgubio
osećaj o onome što se oko njega događa.
Kad je ponovo otvorio oči, jedan zrak svetlosti, koji se
provukao kroz prozorčić iscrtao je zlatasti kvadrat na zidu,
veličanstveno obasjavajući paukovu mrežu. Neko je sklanjao
barikadu s vrata. Ženski glas, bojažljiv i tužan, pozvao ga je
nekoliko puta.
‒ Gospodine, jeste li tu?
Skočio je naglo, želeći da pomogne ženi s druge strane i
snažno je gurnuo vrata. Pretpostavio je da su nasilnici otišli. Nije
mu ništa drugo palo na pamet nego da je upraviteljeva žena
došla da ga izvuče iz zatočeništva.
‒ Da, otišli su ‒ reče ona. – Niko nije ostao u zamku.
Kad su oslobodili izlaz, don Marselo je ugledao ženu
zacrvenelih očiju, koščatog lica, raščupanu. Noć je pritisla njenu
dušu težinom mnogih godina. Odjednom je izgubila svu snagu
kad je videla gazdu. – Gospodine... gospodine! – zavapila je
grcajući. I bacila mu se u naručje prolivajući suze.
Don Marselo nije želeo ništa da zna: plašio se istine.
Međutim, upitao je za upravitelja. Sada, kada je bio budan i
slobodan ponadao se da je sve ono što je prethodne noći video
bio košmar. Možda je siroti čovek još uvek živ...
‒ Ubili su ga, gospodine... Ubio ga je onaj vojnik koji je
izgledao kao dobar čovek... I ne znam gde je njegovo telo: niko
nije hteo da mi kaže.
Podozrevala je da su leš bacili u jarak. Zelena i mirna voda
tajanstveno se razlila preko te noćne žrtve... Denoajer je
pretpostavljao da je druga nesreća još više zabrinjavala majku,
ali je ona stidljivo ćutala. Njene krike je čuo imeđu bolnih
vapaja... Žoržeta je bila u njihovoj kući; pobegla je, prestrašena,
iz zamka da bi se spasla.
‒ Gospodine, samo da je vidite... Drhti i plače misleći da vi
možete da joj kažete šta se desilo. Poludela je; hoće da umre. Ah,
moja kći...! Zar nema nikoga ko može da kazni te zveri...?
Izašli su iz podruma i prešli most. Žena se zagledala u zelenu
i mirnu vodu. Leš jednog labuda plutao je ispod njih. Pre
odlaska, dok su sedlali svoje konje, dvojica oficira su se
zabavljali pucajući iz revolvera u labude. Na vodenim biljkama
bilo je krvi; između lišća plutale su bele mlohave tkanine kao
maramice koje su ispustile ruke neke pralje.
Don Marselo i žena se tužno pogledaše. Uzajamno su se
sažaljevali, videvši na svetlosti sunca svoju bedu i ostarelost.
Ona oseti da joj se vraća snaga pri pomisli na kćer. Ti ljudi
sve su uništili; u zamku nije ostalo ništa od hrane osim malo
tvrdog hleba u kuhinji. – A živeti se mora, gospodine... Mora se
preživeti makar samo da bismo videli kako će ih Bog kazniti... –
Starac slegnu ramenima obeshrabreno: – Bog...? – Ali žena je
bila u pravu: moralo se živeti.
Neustrašivo, kao u prvoj mladosti, kada je plovio beskrajnim
morima Novog sveta i terao stada stoke, otisnu se iz parka.
Video je dolinu, zlatastu i zelenu, nasmejanu pod suncem;
drveće; kvadrate žučkaste zemlje sa oštrim bradama strnjike;
plotove na kojima su ptice pevale; svu letnju veličanstvenost
ravnice koju su pokolenja seljana obrađivala petnaest vekova.
Međutim, bio je sam, zahvaljujući sudbini, osuđen na glad;
usamljeniji nego kad je prelazio preko užasnih visina Anda,
vrletnih stena i snežnih vrhova obavijenih mrtvačkom tišinom,
koju je prekidao samo kondorov let. Nigde nikoga... Nije mogao
da vidi makar jednu tačku da se pomera: sve nepomično, sve
zaleđeno kao da se skupilo od straha između praštanja gromova
koje se prolamalo na horizontu.
Uputio se prema selu, masi crnih zidina, iza kojih je izvirivao
poneki sačuvan kućerak i zvonik bez crepa, s krstom
iskrivljenim od vatre. Nikoga nije bilo ni na ulicama posejanim
bocama, nagorelim gredama, krhotinama zgrada prekrivenih
čađom. Leševi su nestali, ali mu se neki gadan smrad užegle
masnoće i izgorelog mesa uvukao u nozdrve. Podnosio je sve to
dok nije stigao do barikada konjanika. Tu su čak bila i borna
kola pored puta, video je jednu humku na istom mestu gde su
izvršili streljanje. Dve noge i jedna ruka pomaljali su se gotovo
izravnati s tlom. Kada je prišao u jami je video otkrivene leševe.
Krila zalepetaše udaljavajući se i gnevno grakćući.
Vratio se tragom svojih koraka. Vikao je ispred manje
razorenih kuća, provirivao kroz dovratke i prozore bez okana ili
sa daskama postavljenim dopola. Zar niko nije ostao u
Vilblanšu? U ruševinama je primetio nešto što se kretalo
četvoronoške, nekakvog glodara, koji je zastajkivao, kolebajući
se od straha, spreman da sklizne u svoju jazbinu. Životinja se
odjednom neočekivano umirila i pobegla. To je zapravo bio
čovek, nekakav starac. Druge ljudske larve su se pomaljale
dozvane njegovim preklinjućim uzvicima, sirota bića koja su se
odrekla svog usoravnog hoda, kao da su zavidela nižim oblicima
života koji gmižu po prašini, što mogu vešto da umaknu u
utrobu zemlje. Žene i deca su bili musavi, garavi, raščupani
zažarenih pogleda gladnih zveri, klonule životinje sa vilicama
opuštenim od slabosti. Živeli su skriveni u ruševinama svojih
kuća. Od straha su zaboravili na glad; ali videvši da su se
oslobodili neprijatelja odjednom ihponovo obuzeše sve one
potrebe koje su potisnuli tokom oskudice.
Denoajeru se učinilo da je okružen indijanskim plemenom,
izgladnelim i podivljalim, poput onih koje je viđao na svojim
avanturističkim putovanjima. Sa sobom je iz Pariza poneo
nekoliko zlatnika i kad je jedan od njih izvadio, on blesnu na
suncu. Trebao mu je hleb i sva ostala hrana: platio bi bez
cenkanja.
Zlato je izmamilo gramzive poglede; ali ni to nije potrajalo. Na
kraju su unesrećeni ravnodušno posmatrali okrugli zlatnik. Don
Marslo shvati da je čudesni fetiš izgubio svoju moć. Svi uglas
tiho zakukaše od nesreće i užasa, kao da plaču nad mrtvačkim
sandukom: – Gospodine, muž mi je mrtav... Gospodine, moji
sinovi; izgubila sam dva sina. Gospodine, odveli su sve ljude u
zarobljeništvo, kažu da bi im obrađivali zemlju u Nemačkoj...
Gospodine, hleba; moji mališani će umreti od gladi.
Jedna žena je kukala još gore nego da joj je neko umro: –
Moja kći...! Moja sirota kći! – Njen pogled pun mržnje i bezumlja
izražavao je skrivenu tragediju; njeni vapaji i suze su ga podsetili
na drugu majku, koja je isto tako jecala u zamku. U dnu nekog
podruma nalazila se žrtva, slomljena od iscrpljenosti,
pomahnitala od bunila, još uvek pred sobom gledajući brutalne
napasnike, kako se cerekaju poput ushićenih majmuna.
Kukavna grupa pružala je sa svih strana ruke ka tom čoveku
za čije su bogatstvo svi znali. Žene su mu pokazivale svoju
požutelu decu sa očima zamagljenim od gladi i kratkim dahom. –
Hleba... hleba – preklinjale su ga kao da on može da čini čuda.
Jednoj ženi je predao zlatnik koji je držao među prstima. Zatim
je podelio i preostale. Uzimali su ih ne gledajući ih, i nastavljali
da kukaju: – Hleba... Hleba. – A onda je pobegao shvativši da je
beskoristan.
Kada se očajan vratio na svoj posed, zatekao je velike
automobile i ljude na konjima koji su zakrčili put formirajući
dugačak konvoj. Išli su u istom pravcu kao on. Kada je ušao u
svoj vrt, jedna grupa Nemaca razvlačila je žice za postavljanje
telegrafske linije. Na kraju su ih provlačili kroz sobe u haosu i
grohotom se smejali pred Fon Hartrotovim natpisom: Molimo vas,
ne pljačkajte. Smatrali su to veoma duhovitom germanskom
dosetkom.
Konvoj je prodro u park. Automobili i teretna kola pripadali
su Crvenom krstu. Prva pomoć će se smestiti u zamku. Lekari,
obučeni u zeleno i naoružani kao oficiri, bili su jednako oholi i
odbojno kruti kao vojnici. Iz teretnih kola iznosili su na stotine
kreveta na rasklapanje, raspoređujući ih po sobama; nameštaj
koji je još ostao izbacivali su na gomile ispod drveća. Čete
vojnika prihvatale su sa mehaničkom poslušnošću kratke
naredbe. Miris bolnice i jakih lekova raširio se po sobama,
mešajući se sa oštrim mirisom dezinfekcionih sredstava, kojima
su prskani zidovi da bi se očistili ostaci noćne orgije. Kasnije je
video žene u belom, muškarače s plavim očima i konopljastom
kosom. Imale su ozbiljan izraz lica, strog, neumoljiv. Odgurnule
su Denoajera više puta kao da ga ne primećuju. Ličile su na
monahinje, ali su ispod odeće nosile revolvere.
U podne su počeli da pristižu drugi automobili, predvođeni
ogromnom belom zastavom sa crvenim krstom, koja se ubrzo
zavijorila na vrhu zamka. Dolazili su sa Marne, izrešetani
projektilima; prozori su im bili polupani. Iz tih kola su izlazili
ljudi, mnogo ljudi, jedni na nogama, drugi na bolničkim nosilima
od šatorskog krila: lica bleda i ružičasta, orlovskih i pljosnatih
noseva, plavokose glave i lobanje previjene u bele turbane sa
crvenim mrljama; usta koja su se prkosno osmehivala i usta koja
su jaukala, pomodrelih usana; vilice pričvršćene zavojima kao u
mumija; gorostasi koji su se prividno dobro držali, a zapravo su
bili u agoniji; bezoblična tela sa glavama koje su govorile i pušile;
mršave noge sa smežuranom kožom iz koje se cedila crvena
tečnost, natapajući zavoje; ruke koje su visile kao suve grane;
iscepane uniforme u kojima su se videle tragične praznine
odsečenih udova.
Lavina patnji se raširila po zamku. Za nekoliko sati sve je bilo
zauzeto; nije bilo nijednog slobodnog kreveta; poslednja nosila
su ostala u hladovini ispod drveća. Telefoni su neprekidno
zvonili; hirurzi u keceljama išli su s jednog na drugi kraj, radeći
užurbano; ljudski životi su bili podvrgnuti grubim i hitnim
spasilačkim intervencijama. Oni koji su umirali ostavljali su
slobodne krevete drugima koji su pristizali. Denoajer je video
korpe koje su curile, pune raspadnutog mesa: mršavog mesa sa
smežuranom kožom, slomljenim kostima, rukama i nogama. Te
ostatke bacali su na malu zaravan na kraju parka, nekada
omiljeno Ćičino mesto za čitanje.
Vojnici su u parovima nosili mrtve u Denoajerovim čaršavima.
Park se pretvarao u groblje. Nije bilo dovoljno zaravni gde bi
smestili mrtve, žrtve neuspelog lečenja: kopali su nove rake u
neposrednoj blizini.Opremljeni lopatama, Nemci su tražili
pomoćnike za svoj grobarski posao. Dvanaestorica zarobljenih
seljaka kopali su i pomagali pri istovaru mrtvaca. Sada su ih
prevozili zaprežnim kolima do ivice jame, ubacivali ih u nju kao
što bi istovarili šut donet s neke ruševine. Don Marselo je osećao
čudovišno zadovoljstvo dok je gledao kako broj stradalih
neprijatelja raste, ali je odjednom zažalio zbog lavine uljeza koji
će zauvek nastaniti njegovo imanje.
Kada je pao mrak, skrhan uzbuđenjima, počeo je da drhti od
gladi. Pojeo je samo nekoliko parčića hleba koje je našao u
kuhinji upraviteljeve udovice. Ostatak je ostavio njoj i njenoj
kćerki. Drhtao je i zbog očajne Žoržete. Kada ga je videla od stida
je umalo pobegla.
‒ Nemojte me gledati, gospodine! ‒ jecala je, skrivajući lice.
A gospodin, kad god bi ulazio u njihovu kuću, izbegavao je da
joj se približi, misleći da je njegovo prisustvo još više podseća na
doživljeno poniženje.
Uzalud se obraćao nekim lekarima koji su govorili francuski.
Nisu ga slušali; a zbog njegovih upornih molbi gurali su ga...
Neće on da trpi glad usred svog poseda! Ti ljudi su jeli:
neotesane bolničarke su zauzele njegovu kuhinju... Ali vreme je
prolazilo a nije se našao niko ko bi mu se smilovao; gurali su
starca ostarelog od bede, protresanog grčevima koji su ga mučili
od prethodne noći. Imao je drhtavicu od gladi kakvu nikada nije
doživeo na svojim putovanjima po pustim dolinama, glad među
ljudima, u jednoj civilizovanoj zemlji, sa pojasom od punog zlata
na telu, okružen svojom zemljom i zdanjima, kojima su
raspolagali drugi; a ti drugi nisu želeli da ga razumeju.
I zar da pred kraj života upadne u takvu nepriliku, nakon što
je zgrnuo tolike milione i vratio se u Evropu! Ah, kakva ironija
sudbine...!
Ugledao je jednog sanitarca, leđima naslonenog na stablo,
kako se sprema da pojede parče hleba sa kobasicom. Žudno je
posmatrao tog čoveka, krupnog, četvrtastog, isturene vilice, s
rićkastom bradom. Prišao je tiho i diskretno isturio jedan zlatnik
između prstiju. Zablistaše oči Nemca kad je ugledao zlato; blažen
osmeh razvuče mu se od uha do uha.
‒ Ja ‒ reče Nemac, shvativši gest.
I pruži svoju hranu, uzimajući zlatni novčić.
Don Marselo je jeo halapljivo. Nikada se nije tako naslađivao
ukusom hrane kao tog trenutka, usred svoje bašte pretvorene u
groblje, ispred svog opljačkanog zamka u kojem je ječalo i
umiralo na stotine ljudi. Jedna siva ruka pređe preko njegovih
očiju. Bio je to Nemac, koji se vratio s dva hleba i parčetom mesa
iz kuhinje. Osmehnuo se: –Ja...? – I pošto mu je starac dao još
jedan zlatnik, mogao je tu hranu da ponese dvema ženama,
zatvorenim u svojoj kući.
Tokom noći ‒ noći teške nesanice propraćene užasnim
priviđenjima ‒ učinilo mu se da se buka artiljerije približava.
Razlika je bila jedva primetna; možda zbog noćne tišine, koja je
pojačavala zvuk. Automobili su uredno stizali, oslobađali se
tovara raskomadanog mesa i ponovo odlazili. Denoajer je mislio
da je njegov zamak samo još jedna od mnogih bolnica smeštenih
u pravoj liniji od sto kilometara i da su na drugoj strani, kod
Francuza, postojali slični centri i da je svugde isto, da svima
svaki čas pristižu jezivi tovari ljudi na samrti. Mnogi nisu doživeli
ni da ih prenesu u bolnicu: jaukali su nasred bojnog polja,
uranjali u prašinu ili blato svoje krvave udove, izdisali valjajući
se u sopstvenoj utrobi... I don Marselo, koji je nekoliko sati pre
toga smatrao da je najnesrećniji čovek na svetu, osetio je
okrutnu radost razmišljajući o tolikim hiljadama snažnih ljudi
koji su podlegli smrti i koji bi mogli da mu pozavide na zdravoj i
krepkoj starosti, na spokojstvu s kojim je legao u svoj krevet.
Sledećeg jutra, sanitarac ga je čekao na istom mestu sa
punom salvetom. Ljubazan i dobar bradonja! Denoajer mu je
ponudio jedan zlatnik.
‒ Najn ‒ odgovori Nemac, razvlačeći usta u podrugljiv osmeh.
Dva blistava zlatnika se pojaviše između don Marselovih
prstiju. Nemac se ponovo osmehnu: – Najn – i odmahnu glavom.
Ah, lopužo! Kako zloupotrebljava njegovu oskudicu! I tek kada
mu je ponudio pet zlatnika dobio je zavežljaj hrane.
 Odjednom je naslutio podmuklu i lukavu urotu za otimanje
zlata. Jedan gorostas s trakom narednika gurnuo mu je lopatu u
ruku, gurajući ga grubo. Našao se u ćošku svog vrta pretvorenog
u groblje, pored kola sa leševima; morao je da prekopava
sopstvenu zemlju, zajedno sa zarobljenicima, ozlojeđenim zbog
zlehude sudbe.
Okrenuo je glavu da ne gleda ukrućene i čudne leševe iznad
glave, na ivici jame. Iz zemlje je isparavao nepodnošljiv smrad.
Tela su se raspadala u obližnjim jamama. Po upornosti s kojom
su ga progonili čuvari prozreo je ucenu. Sanitarac sa bradom
mora da je imao udela u svemu tome. Podigao je lopatu,
spuštajući drugu ruku u džep sa izazovnim izrazom lica. – Ja ‒
reče narednik .– I pošto mu je pružio nekoliko zlatnika mogao je
da se udalji i da slobodno provodi vreme. Znao je šta ga čeka; ti
ljudi će ga podvrgnuti neumoljivoj eksploataciji.
Protekao je još jedan dan, isti kao prethodni. U onom koji je
usledio, njegova osećanja, izoštrena strepnjama, pomogla su mu
da nasluti nešto čudno. Automobili su dolazili i odlazili mnogo
pčešće; primećivao se haos i pospanost bolničara i lekara.
Telefoni su zvonili kao ludi; ranjenici su izgledali još iscrpljeniji.
Prethodnog dana bilo je onih koji su pevali izlazeći iz automobila,
zavaravajući svoj bol smehom i prkosom. Pričali su o budućoj
pobedi, žaleći što neće prisustvovati ulasku u Pariz. Sada su svi
ćutali, ljutiti, razmišljajući o sopstvenoj sudbini, ne obraćajući
pažnju na ono što ostavljaju za sobom.
Izvan vrta čula se galama. Putevi su se zacrneli. Ponovo
invazija, ali ovoga puta se kretala kao oseka. Satima su prolazile
kolone sivih kamiona uz brektanje umornih motora. Zatim
pešadijski pukovi, eskadroni, baterije. Marširali su lagano, tako
lagano da se Denoajer zbunio, ne znajući da li je to odstupanje
zapravo bežanje ili promena položaja. Jedino što ga je
zadovoljavalo bilo je otupelo i tužno držanje vojnika i turobno
ćutanje oficira. Niko nije vikao; izgleda da su svi zaboravili na
ono Nah Paris! Zeleni monstrum još uvek je držao prve linije na
drugoj strani Marne, ali u pozadini obruč se stezao
uznemirujućim talasanjem.
Kada je pala noć nastavljeno je povlačenje prethodnice trupa.
Izgledalo je kao da se tutnjava topova približava. Neki pucnji su
bili tako blizu da su se stakla na prozorima tresla. Jedan odbegli
seljak, koji se skrivao u vrtu obaveštavao je don Marsela o
novostima. Nemci su se povlačili. Neke njihove baterije su se
utvrdile na obali Marne da bi pružile otpor. A ovaj, što je tek
stigao, ostao je, ne privlačeći pažnju osvajača, koji bi, nekoliko
dana ranije, streljali za najmanju grešku.
Došlo je do narušavanja mehaničkog funkcionisanja njihove
discipline. Lekari i bolničari su trčali s jednog kraja na drugi,
vičući i psujući kad god bi stigao novi automobil. Vozaču bi
naredili da nastavi do druge bolnice koja se nalazila na kraju
odstupnice. Dobili su naređenje da se evakuišu iz zamka te iste
noći.
Uprkos tom naređenju, jedno vozilo je istovarilo ranjenike.
Lekari su ih prihvatili jer u takvom stanju nije bilo svrhe da
nastave put. Ostali su u parku, ležeći u istim bolničkim nosilima
od šatorskog platna u kojima su ih dovezli. Pod svetlošću fenjera
Denoajer je prepoznao jednog na samrti. Bio je to sekretar
njegove ekselencije, profesor, socijalista, koji ga je zatvorio u
podrum.
Videvši vlasnika zamka, nasmejao mu se kao da je sreo
druga. Bio je jedino poznato lice među svim tim ljudima, jedini
koji je govorio njegov jezik. Bio je bled, usukan i sa povezom
preko oka. Rane mu se nisu videle, ali ispod šinjela, prebačenog
preko stomaka, utroba, razdrobljena u užasnoj klanici,
zaudarala je na groblje. Na osnovu Denoajerovog prisustva
mogao je da pogodi gde su ga doveli i malo-pomalo obnovilo mu
se pamćenje. Kao da je starca moglo da zanima šta se desilo s
njegovim drugovima, pričao je tiho i s naporom. Zla kobpogodila
je njegovu brigadu! Stigli su na front u odlučujućem trenutku
kao pojačanje. Komandant Blumhart je poginuo na samom
početku: jedan projektil od 75 milimetara razneo mu je glavu.
Poginuli su skoro svi oficiri koji su bili u zamku. Njegovoj
ekselenciji donju vilicu izbilo je parče haubice. Video ga je na
zemlji kako ječi od bolova i iz poprsja vadi portret koji je
pokušavao da poljubi razvaljenim ustima. Njemu je ista haubica
raznela utrobu. Proveo je četrdeset dva sata na bojnom polju.
I sa ambicijom profesora koji želi sve da vidi sve i sve da
objasni, u tom poslednjem trenutku, sa naporom čoveka na
samrti, dodao je:
‒ Tužan je rat, gospodine... Nemamo dovoljno elemenata da
bismo ustanovili ko je kriv... Kada se rat završi moći će... moći
će...
Zatvorio je oči savladan umorom. Denoajer se udaljio.
Nesrećnik! Kao uslov postavio je vreme, odnosno kraj rata, da bi
se ocenilo ko je kriv, a u međuvremenu, on skončao je tu,
nestajući sa svim svojim skrupulama strpljivog i disciplinovanog
mislioca.
Te noći nije spavao. Zidovi su podrhtavali, zveckala su stakla
na prozorima, dve uznemirene žene uzdisale su u susednoj sobi.
Sa bukom nemačke pucnjave udružile su se još bliže eksplozije.
Prepoznao je eksplozije francuskih projektila koji su se
približavali u potrazi za nemačkom artiljerijom preko Marne.
Njegov entuzijazam je počeo da oživljava, mogućnost pobede
mu je ispunjavala misli. Ali toliko je bio utučen zbog svoje
neprilike da je odmah izgubio svaku nadu. Njegovi su
napredovali, ali možda njihovo napredovanje nije ništa više nego
lokalna nadmoć... Borbena linija je bila veoma razvučena! Desiće
se isto kao 1870: francuska hrabrost je postizala parcijalne
pobede, koje su u poslednjem trenutku preinačene i zahvaljujući
neprijateljskoj strategiji pretvorene u poraz.
Posle ponoći prestala je tutnjava topova, ali nije nastupila
tišina. Automobili su tandrkali ispred kuće uz viku
naredbodavaca. Mora da je to bio sanitarni konvoj koji je
evakuisan iz zamka. Kasnije, pred zoru, topot konja i brujanje
vozila koji prolaze kroz kapiju protresali su tle. Nakon pola sata
čuo se topot žustrih koraka koji je zatim zamro u dubinama
parka.
 Već je bilo svanulo kad je skočio iz kreveta. Prvo što je video
kad je izašao iz kuće bila je zastava Crvenog krsta koja se vijorila
na vrhu zamka. Ispod drveća više nije bilo nosila. Nekoliko
sanitaraca i jednog lekara sreo je na mostu. Bolnica je otišla sa
svim ranjenicima koji su bili sposobni za transport. U zgradi su
ostali, pod nadzorom jednog odeljenja, najteži ranjenici, oni koji
nisu mogli da se pomeraju. I sanitet je otišao.
Bradonja je bio jedan od onih koji su ostali i ugledavši
izdaleka don Marsela, nasmejao se i nestao istog trenutka. Posle
nekoliko minuta opet se pojavio sa punim rukama. Njegov
poklon nikad nije bio tako izdašan. Starac je pomislio kako će to
morati papreno da mu plati, ali kada je spustio ruku u džep,
sanitarac ga je zaustavio:
‒ Najn... Najn.
Odkud sad tolika velikodušnost...? Nemac je bio dosledan u
svom odbijanju. Ogromna usta su se razvukla u ljubazan osmeh;
njegove ručerde su se spustile na don Marselova ramena.
Podsećao je na dobrog psa, poniznog psa koji se umiljava
prolazniku da bi ga ovaj poveo sa sobom. – Francozen...
Francozen. – Nije znao da kaže ništa više, ali se po njegovim
rečima moglo naslutiti kako je oduvek gajio velike simpatije
prema Francuzima. Nešto važno se dešavalo; zlovoljae onih koji
su se zadržali na vratima zamka, neočekivana smernost tog
prostaka u uniformi, otvorili su mu oči.
Malo dalje od zgrade video je vojnike, mnogo vojnika.
Pešadijski bataljon se razvlačio duž ograde sa teretnim kolima i
konjima za vuču i jahanje. Vojnici su radili sa pijucima,
otvarajući puškarnice na ogradi, obrezujući ivice u obliku
nazubljenog kruništa. Drugi su klečali ili sedeli uz otvore
oslobađajući se ranbaca koji su ih sputavali. U daljini se čuo top
a onda i ritmične detonacije, pucketanje bića, prštanje prženog
ulja, škripanje mlina za kafu, neprekidno praskanje pušaka i
štektanje mitraljeza. Svežina jutra je prekrivala ljude i stvari
blistavom rosom. Iznad polja lebdeli su pramenovi magle u kojoj
je sve delovalo gotovo nadrealno. Sunce je bilo tanana mrlja koja
se uzdiže između zavesa magluštine. Drveće je plakalo oguljene
kore.
Detonacija se prolamala kroz vazduh kao da je nešto
eksplodiralo pored samog zamka. Denoajer se zateturao,
pomislivši da je dobio udarac pesnicom u grudi. Ostali ljudi su
nbili mirni i ravnodušni po navici. Jedan top je upravo opalio
nekoliko koraka od njega... Tek je tada shvatio da su u parku
postavljene dve baterije. Topovi su bili skriveni ispod kupola od
granja; artiljerci su obarali drveće da bi maskirali svoje topove i
savršeno ih prikrili. Gledao ih je dok nisu sredili poslednje.
Lopatama su oko topova pravili zemljane nasipe visine trideset
santimetara. Ti nasipi su štitili noge pomoćnika, čija su tela bila
zaštićena pokretnim pregradama postavljenim sa obe strane
topa. Zatim su podizali kućišta od ponjava i granja, ostavljajući
vidljivim samo otvor za smrtonosnu cev.
Don Marselo se malo-pomalo navikavao na pucnjavu, koja
kao da je napravila prazninu u njegovoj glavi. Škrgutao je
zubima i stezao pesnice pri svakoj detonaciji, ali je i dalje stajao
neopmičan, bez želje da se skloni pred eksplozijama, diveći se
strogosti tih ljudi koji su izdavali naređenja uspravni i
hladnokrvni ili bi se uzvrpoljili kao ponizne sluge oko
gromoglasne zveri.
Sve njegove misli rasprsle su se pri prvim topovskim
eksplozijama. Onda je podigao pogled i uporno posmatrao belu i
crvenu zastavu koja se vijorila na vrhu zamka.
„To je prevara”, pomislio je.
Daleko, na drugoj strani Marne, francuski topovi su isto tako
pucali. Njihova akcija se nazirala kroz male žućkaste oblake koji
su lebdeli u vazduhu, kroz stubove dima koji su izbijali u
krajoliku, tamo gde su se skrivale nemačke trupe, formirajući
liniju koja se gubila u beskraju. Izgledalo je kao da je atmosfera
zaštićenosti i poštovanja obavila zamak.
Gusta jutarnja magla se razišla; sunce se konačno pokazalo
jasno i blistavo, izdužujući po zemlji senke ljudi i drveća. Iza
oblaka su izranjali brežuljci i šume, sveži i orošeni posle
jutarnjeg umivanja. Dolina je u potpunosti razotkrivena.
Denoajer se začudio kad je ugledao rekuo. Topovske cevi su
tokom noći otvorile velike prozore u šumarcima koji su ih
skrivali. Ono što ga je najviše začudilo dok je posmatrao taj
jutarnji, nasmešen i nevin pejzaž bilo je to što nije video nikoga,
nije bilo žive duše. Tresli su se vrhovi brda i šumarci, a da se
niko nije pojavio. Više od sto hiljada ljudi zavuklo se u prostor
koji je obuhvatao pogledom a da on nijednog čoveka nije video.
Nije bilo drugog dima osim onog od eksplozija, crne spirale iza
velikih projektila koji su se rasipali po zemlji. Ti stubovi su
izvirali sa svih strana. Opkoljavali su zamak kao patrole
ogromnih i crnih stražara, ali nijedan nije izlazio iz utvrđenog
kruga, ne usuđujući se da priđe, pa čak ni da dodirne zdanje.
Don Marselo je nastavio da posmatra zastavu. „To je prevara”,
ponovo je pomislio. Ali u isto vreme ju je prihvatio iz čistog
egoizma, videvši u njoj priliku da sačuva svoju imovinu.
Bataljon se konačno rasporedio duž zidina, naspram reke.
Vojnici, u klečećem položaju, nišanili su kroz puškarnice i
nazubljena kruništa. Bili su zadovoljni, odmarali su se nakon
noćne borbe prilikom povlačenja. Izgledalo je kao da svi spavaju
otvorenih očiju. Spavali su u kratkim pauzama kad bi utihnula
artiljerija. Oficiri, na nogama iza njih, osmatrali su pejzaž ili su
razgovarali u grupicama. Jedni su izgledali umorni, drugi besni
zbog odstupanja koje je počelo prethodnog dana. Većina se
ponašala smireno, spremna na poslušnost. Prva borbena linija
bila je ogromna: niko nije mogao da predvidi kako će se završiti.
Povlačili su se tamo da bi na drugim položajima njihovi drugovi
napredovali do odlučujućeg ishoda. Nijedan vojnik do poslednjeg
trenutka nije znao kakva je sudbina bitke. Ono što ih je sve
tištalo bilo je što su se povlačili svaki put sve dalje od Pariza.
Don Marselo je ugledao blistav stakleni krug. Bio je to
monokl koji je bio uperen u njega sa napadnom upornošću.
Jedan mršav poručnik, utegnutog struka, koji je ličio na oficire
kakve je video u Berlinu, pravi junker, nalazio se nekoliko
koraka od njega, sa sabljom u ruci, iza svojih ljudi, poput
natmurenog i ljutitog pastora.
‒ Šta radite vi ovde? ‒ upitao ga je osornim glasom.
Objasnio mu je da je on vlasnik zamka. – Francuz? – nastavio
je poručnik. – Da, Francuz. –. Oficir zastade, razmišljajući,
osećajući potrebu da učini nešto protiv ovog neprijatelja.
Ponašanje i vika drugih oficira trgli su ga iz razmišljanja. Svi su
gledali uvis i starac učini to isto.
Od pre sat vremena kroz vazduh se prolamala užasna buka,
obavijena žućkastom izmaglicom, a otrgnuti delovi oblaka, kao
da su nosili točak koji je škripao mahnito se okrećući. Bili su to
projektili glavnog dela nemačke artiljerije, koja je gađala na razne
razdaljine, pucajući preko zamka. Nije moguće da je to
interesovalo oficire. Začkiljio je da bi bolje video i konačno, uz
samu ivicu oblaka ugledao je nešto nalik komarcu, blistavo,
ranjeno jarkom svetlošću sunca. U kratkim intervalima tišine
čulo se brujanje, slabo i udaljeno, najava njegovog prisustva.
Oficiri podigoše glave: – Francozen. – Denoajer pomisli isto. Nije
mogao da zamisli dva crna krsta na donjoj strani njegovih krila.
U mislima je video dva trobojna prstena, ista kao obojeni krugovi
na letećim ogrtačima leptira.
Razumljiva je bila uznemirenost Nemaca. Francuski avion
nekoliko trenutaka kao da je ostao nepomičan iznad zamka, ne
obraćajući pažnju na bele vazdušne mehuriće koji su se rasipali
ispod i oko njega. Uzalud su topovi sa obližnjih pozicija slali
pucali na njega. Ubrzo se okrenuo, udaljavajući se u pravcu iz
kojeg je došao.
„Mora da je sve video“, pomislio je Denoajer. „Zapazio nas je:
zna šta se ovde nalazi.”
Naslutio je da će se pravac događaja ubrzo promeniti. Sve što
se do tada desilo, u prvim jutarnjim časovima, nije imalo značaja
u poređenju sa onim što će se dogoditi kasnije. Osetio je strah,
nepodnošljiv strah od neizvesnosti, a u isto vreme znatiželju,
nemir, nestrpljenje pred opasnost koja preti a nikako da stigne.
Začula se snažna eksplozija izvan parka, ali na maloj
udaljenosti od zemljane ograde: nešto nalik silnom udarcu
ogromne sekire: unaokolo su letele čitave krošnje drveća, mnoga
stabla presečena su nadvoje, izbijalo je crno grumenje sa dugim
vlatima biljaka, oblak prašine zamračio je nebo. Kamenje se
kotrljalo sa zida. Nemci su se okupljali u grupe, ali bez primetne
panike. Znali su: čekali su povratak aeroplana kao nešto
neizbežno. Zastava sa crvenim krstom više nije mogla da zavara
neprijateljsku artiljeriju.
Don Marselo nije imao vremena da se povrati od iznenađenja
kad je odjeknula i druga eksplozija, bliža zemljanom zidu... treća
u unutrašnjosti parka. Imao je utisak da se odjednom našao u
drugom svetu. Video je ljude i stvari usled praska koji se brisao
sve pred sobom silinom žestokog talasa. Ukopao se od straha, ali
se nije plašio. Do tada je strah zamišljao drugačije. U stomaku je
osećao mučnu prazninu. Sapleo se nekoliko puta o sopstvene
noge kao da ga je neko gurnuo, udarao ga u grudi, a zatim, da bi
ga ispravio, zadao mu udarac u leđa. Nekakav kiselkasti miris se
raspršio po vazduhu, otežavajući disanje i nadražujući oči do
suza. Nasuprot tome buka je prestala da mu smeta: nije
postojala za njega. Naslućivao ju je po talasanju vazduha,
podrhtavanju tla, grču ljudi, ali njemu nije smetala. Zaglušen,
usredsredio se na posmatranje. Njegove oči kao da su dobile moć
mnogostrukog vida poput izvesnih insekata. Video je šta se
dešava ispred njega, pored njega, iza njega. I lično je
prisustvovao neverovatnim pojavama, kratkotrajnim, kao da su
se sva životna pravila na kraju svela na bezumne hirove.
Jedan oficir na nekoliko koraka od njega neobjašnjivo je
poleteo. Uzdizao se, vojnički krut, sa šlemom na glavi, stisnutih
obrva, svetlih i kratkih brkova, grudi boje senfa, držeći u rukama
s rukavicama dvogled i jedan papir. Onda se raspolutio. Noge u
sivim čizmama ostale su na tlu, beživotne, kao prazne futrole,
razorenog crvenog i oteklog tkiva. Trup, u prisilnom uzdizanju,
razbio se kao ćup, rasipajući sadržaj utrobe. Malo dalje, nekoliko
artiljeraca, dešnjaka, uzletelo je obliveno purpurom.
Stroj pešadije ležao je na zemlji. Ljudi su se stiskali uz same
puškarnice iz kojih su pomaljali puške. Mnogi su stavljali rance
na glavu ili na leđa da bi se zaštitili od krhotina haubica. Ako bi
se i pokretali to je bilo da bi se bolje stopili s tlom, pokušavajući
da ga izdube stomacima. Nekoliko njih je promenilo položaj
nesvatljivo brzo. Sada su ležali na leđima i izgledalo je kao da
spavaju. Jedan je imao razdrljenu uniformu na stomaku, a kroz
poderanu tkninu pomaljalo se razdrobljeno meso, modrocrveno,
iz kojeg du nadirali penušavi mehurići. Drugi je ostao bez nogu.
Denoajer je video oči razrogačene od zgranutosti i bola, okrugla i
crna usta, usne koje su podrhtavale od jauka. Ali nisu vikali: bar
on nije čuo njihove krike.
Izgubio je pojam o vremenu. Nije znao da li je u toj
nepomičnosti proveo sate ili minute. Jedino mu je smetalo što su
mu noge podrhtavale i pokušavao je da ih smiri... Nešto je palo
iza njihovih leđa. Sručila se kiša krhotina. Kad je okrenuo glavu
video je svoj zamak izmenjen. Na kraju su mu ukrali pola velike
kule. Crep od škriljaca raspršio se u paramparčad; klesani
kamen se krunio, kameni okvir malog prozora ostao je da visi
kao kulisa. Stare grede svoda planule su kao buktinje.
Izobličenje njegovog vlasništva iznenadilo ga je više nego
pustošenje koje je donelo smrt. Shvatio je užas slepe i
neumoljive sile koja je grmela oko njega. Život u njegovim očima
raspadao se padajući mu pred noge... I počeo je da beži ne
znajući kuda će, osećajući istu potrebu za skrivanjem kao ovi
ljudi okovani disciplinom, koji su morali da polegnu po zemlji, da
oponašaju slabovide i reptile.
Instinktivno je krenuo ka upraviteljevoj kući, ali na pola puta
ispreči mu se zapanjujuća prepreka. Jedna nevidljiva ruka
upravo je iščupala polovinu krova. Čitavo pročelje zida se
prelomilo stvarajući slap od cigala i prašine. Ostadoše otvorene
sobe, nalik pozorišnoj dekoraciji: kuhinja gde je on jeo, sprat sa
spavaćom sobom, gde je još uvek stajao njegov neraspremljen
krevet. Sirote žene...!
Ustuknuo je i otrčao ka zamku. Setio se podruma gde je
proveo jednu noć zatvoren. I kada se našao ispod mračnog
svoda, nije mogao da se ne divi mudrosti graditelja.
 U podzemnoj tišini povratilo mu se čulo sluha. Kao oslabljenu
oluju čuo je gruvanje nemačkih topova i eksplozije francuskih
projektila. Vratila su mu se sećanja na pohvalne govore u čast
topa kalibra 75 milimetara. Već se lično uverio u njegova
svojstva. „Puca suviše dobro”, prošaputao je. Ubrzo će srušiti
njegov zamak; našao je toliko preteranog... Ali, odmah zatim
pokaja se što jadikuje iz sebičnih razloga. Jedna uporna misao
kao griža savesti usadila mu se u mozak. Činilo mu se da je sve
što je pretrpeo bilo ispaštanje grehova koje je napravio u
mladosti. Izbegao je da služi svojoj otadžbini, a sada se našao
pritisnut strahotama rata, pokoran kao pasivno i bespomoćno
stvorenje, bez vojničkog pouzdanja s kojim se uzvraća udarac.
Umreće, u to je bio uveren, sramno će skončati bez ikakve slave,
anoniman. Ostaci njegove imovine postaće njegov grob. A zbog
izvesnosti smrti u tmini, kao glodar koji vidi začepljene rupe u
svojoj jazbini, ovo sklonište mu je postalo nepodnošljivo.
Gore je besnela oluja. Činilo mu se da je prasnulo tik iznad
njegove glave, buka je bila nepodnošljiva. Još jedan projektil
pogodio je zgradu... Čuo je jauke u agoniji, krike, strmoglavo
trčanje na krov. Možda je nevidljiva haubica raskomadala mnoge
od onih na samrti koji su ostali u salonima.
Plašio se da ostane u skloništu i preskačući stepenike izašao
iz podruma. Prolazeći prizemljem ugledao je nebo kroz urušen
krov. Sa ivica su visili delovi drvene građe, poda od bambusa,
nameštaj zaustavljen usred pada. Gazio je po malteru, prolazeći
kroz predvorje, gde se ranije nalalazio tepih; spotakao se o
razvaljeno i izvitopereno gvožđe, o delove kreveta koji su pali
odozgo; učinilo mu se da prepoznaje zgrčene udove među
gomilama krhotina; čuo je očajničke glasove koje nije mogao da
razume.
Izašao je trčeći sa istom žudnjom za svetlošću i vedrim
nebom, koje tera brodolomnika da iz utrobe broda izađe na
palubu... Prošlo je više vremena nego što mu se činilo otkako je
sišao u podrum. Sunce je odskočilo veoma visoko. U vrtu je
video izobličene leševe. Ranjenici su presamićeni zapomagali ili
su ostali na zemlji oslonjeni leđima o neko drvo, zanemeli od
bola. Neki su otvorili rance da bi izvadili kutiju za prvu pomoć i
pokušavali da previju razderotine na svom telu. Pešadijci su
sada neprekidno pucali iz pušaka. Broj strelaca se povećao.
Nove čete vojnika su ulazile u park: jedni sa svojim narednikom
na čelu, drugi u pratnji oficira koji je držao revolver na grudima
kao da je pomoću njega predvodio svoje ljude. Bila je to pešadija
koja je povučena sa svojih položaja na reci i stigla kao pojačanje
na drugoj odbrambenoj liniji. Mitraljezi su složno štektali
podstičući strelce da zapucaju.
Široko prostranstvo neprekidno je brujalo ispresecano
zujanjem nevidljivog roja pčela. Na hiljade otrovnih muva
zunzara obletalo je oko Denoajera koji nije mogao da ih vidi.
Kora drveća je pucala od nasrtaja nevidljivih kandži; lišće je
opadalo, grane su podrhtavale izvijajući se; kamenje se odvajalo
od tla izvaljivano nevidljivim nogama. Sve neživo oko njega kao
da se domoglo fantastičnog života. Vojničke posude, metalni
delovi opreme, artiljerijski cilindri zveckali su sami od sebe kao
da su dobili osvežavajuće piće sa ledom; video je jedan top sa
razvaljenim točkovima okrenutim uvis među mnoštvom ljudi koji
su delovali kao da spavaju; video je vojnike koji su ležali
pognutih glava, ne ispuštajući krike, kao da su u trenu pali u
san. Drugi su ječali vukući se po zemlji ili su bauljali
pridržavajući utrobu, zadnjicom se vukući po zemlji.
Starac je osećao nepodnošljivu vrelinu. Zapahnut oštrim
mirisom lekova oči su mu zasuzile a grlo ga je grebalo. U isto
vreme, oblivao ga je ledeni znoj.
Morao je da se skloni s mosta. Mnogi vojnici su prolazili sa
ranjenicima da bi ih uneli u zamak i pored toga što se rušio.
Odjednom ga nešto poprska od glave do pete, kao da se otvorila
zemlja praveći prolaz za bujicu. To je haubica upala u kanal,
podižući ogroman mlaz vode, a s njim i raspolućene šarane koji
su spavali u blatu, razvaljujući deo bedema i pretvarajući u prah
belu balustradu sa cvetnim žardinjerama.
Potrčao je zaslepljen užasom i ubrzo se našao pred staklenim
krugom koji ga je hladno posmatrao. Bio je to junker, oficir sa
monoklom. Pao mu je pravo u šake... Vrhom revolvera mu je
pokazao dva kanistera koja su stajala malo dalje. Trebalo je da
ih napuni u jarku i da napoji njegove ljude, obnevidele na
suncu. Don Marselo pokuša da se usprotivi. Zar da on bude
sluga Nemcima? Njegovu ozlojeđenost prekide udarac drškom
revolvera posred grudi a gotovo istovremeno oseti pesnicu na
licu. Starac se presamiti: želeo je da zaplače, želeo je da umre.
Ali ni suzu nije pustio niti je umro pred ovom uvredom, kako je
poželeo... Našao se s dva kanistera u rukama, naounio ih je u
jarku pa se zaputio duž dugog niza ljudi, koji su spuštali svoje
puške da bi se napojili poput žednih zveri.
Više se nije plašio vriske nevidljivih tela. Želeo je da umre;
znao je da će nasilno umreti. Njegove patnje su bile prevelike: na
svetu nije bilo mesta za njega. Morao je da prođe ispred rupa u
zidu probijenih eksplozijom haubica. Nikakva prepreka ga nije
ometala da vidi taj krš. Ograde i drvoredi su se izobličili ili su
zbrisani artiljerijskom vatrom. S podnožja obronka video je da ka
njegovom zamku napreduju mnoge kolone vojske koje su prešle
Marnu. Napadači su zaustavljeni jakom pucnjavom Nemaca.
Napredovali su u grupama, šireći se pod zaštitom prethodnice,
čekajući da utihne rafal smrtonosnih metaka.
Starac se obradova jalovom rešenju: kad već mora da umre
nek bar pogine od francuskog metka... I produžio je uzdignute
glave sa svoja dva kanistera između tih ljudi koji su ležali i
pucali. Onda je od iznenadnog straha zastao, glave uvučene
između ramena, razmišljajući da će metak koji ga stigne biti
jedna opasnost manje za neprijatelja. Bolje je da ga ubiju
Nemci... I stade da se zanosu pomišlju da zgrabi oružje s nekog
leša i nasrne na junkera koji ga je ošamario.
Treći put je punio kanistere i posmatrao poručnika s leđa kad
se dogodilo nešto neverovatno, apsurdno, nešto što ga je
podsetilo na fantastične promene filmskih scena. Oficirova glava
je odjednom nestala: dva mlaza krvi izbiše iz njegovog vrata a
telo se nakrivi kao prazna vreća. U isto vreme nešto poput
ciklona prolete duž zida, između njega i zgrade, obarajući drveće,
prevrćući topove, podižući ljude u vrtoglavom kovitlacu kao da
su suvo lišće. Shvatio je da je smrt dunula u drugom smeru. Do
tada je stizala sa fronta, jednim delom pored reke, tukući po
prvoj neprijateljskoj liniji, zaklonjenoj zidom. Sada je kao sa
nekom atmosferskom promenom, dolazila iz dna parka. Jedan
spretan pokret napadača, korišćenje sporednog puta a možda i
povlačenje nemačke prethodnice sa linije omogućili su
Francuzima da postave svoje topove na novu poziciju, tukući s
boka osvajače zamka.
Sva sreća da se don Marselo zadržao nekoliko minuta na ivici
jarka, zaštićen masivnim zidom. Kiša metaka skrivene baterije
počistila je sve živo, padajući po mrtvima, ubijajući konje,
razvaljujući točkove na topovima, dižući u vazduh prednji deo
topovskih kola silinom vulkana u čije su crveno i plavičasto dno
upadala crna ugljenisana tela. Video je na stotine palih; video je
konje koji su jurili gazeći po utrobama. Smrt je kosila, ne
vezujući svoje žrtve u snopove: čitavo bojno polje bilo je
sravnjeno samo jednim zamahom srpa. I pošto su baterije preko
puta predvidele katastrofu, udvostručile su paljbu. Malo dalje od
zamka, u dnu parka, otvorili su se krateri po šumarcima koji su
bljuvali čitava stabla. Projektili su izvlačili iz njihovih jama leševe
sahranjene prethodnog dana.
Preživeli su nastavili da pucaju kroz otvore na zidinama.
Zatim su ustajali, srljajući u propast. Neki su se naoružavali
bajonetima, bledi, sa stisnutim usnama i ludačkim sjajem u
očima; drugi su okretali leđa jureći ka izlazu iz parka, ne
obraćajući pažnju na viku oficira i pucnje revolvera uperene u
dezertere.
Sve se dešavalo vrtoglavom brzinom, kao scene noćne more.
S druge strane zidina čulo se sve jače brujanje, koje je nastajalo
kao vrtoglavica. Čuo je uzvike, učinilo mu se da su neki
promukli i neusklađeni glasovi pevali Marseljezu.Mitraljezi su
štektali kao šivaće mašine. Napad će biti ponovo zaustavljen tim
mahnitim otporom. Nemci, izbezumljeni od besa, pucali su bez
prestanka. Kroz jedan otvor na zidu pojaviće se crvene kape,
noge u istoj boji koje pokušavaju da pređu preko krhotina. Ali ta
prilika nestade u trenu pod kišom mitraljeske paljbe.
Denoajer nije tačno znao kako je došlo do ove promene.
Odjednom je video crvene pantalone usred parka. Jednim
skokom su preskakali zid, provlačili se kroz otvore, stizali s
drugog kraja šumarka kroz nevidljive prolaze. Bili su to sitni
vojnici, četvrtasti, oznojeni, sa raskopčanim šinjelima. Izmešani
s njima, u haotičnom napadu, afrički strelci sa đavoljim očima i
penom na ustima, zuavi u širokim pantalonama do kolena, laka
pešadija u plavim uniformama.
Nemački oficiri su želeli da poginu. Sa podignutim sabljama
nakon što su ispucali sve metke iz svojih revolvera, navirali su
na napadače, u pratnji vojnika koji su ih još uvek slušali. Nastao
je sudar, pravi darmar. Starcu se učinilo da je svet pao u
duboku tišinu. Uzvici boraca, sudaranje tela, zveckanje oružja
nisu predstavljali ništa pošto su topovi zanemeli. Video je ljude
nataknute na bajonete dok bi im se crveni šiljak pomaljao iz
bubrega; kundake pušaka koji su se obrušavali poput čekića;
protivnike koji su se zagrljeni kotrljali po zemlji, nastojeći da
savladaju neprijatelja, šutirajući ga, grizući ga. Nestale su grudi
boje senfa; video je samo leđa u toj boji, kako beže prema izlazu
iz parka, provlačeći se između drveća, padajući nasred puta,
pogođeni mecima. Mnogi napadači su pojurili za beguncima iako
nisu morali, pokušavajući da grubim potezima oslobode svoje
bajonete od tela koja su ih grčevito stiskala u agoniji.
Don Marselo se odjednom našao usred tog smrtonosnih
sukoba, poskakujući kao dete, mašući rukama, vrišteći. Zatim se
ponovo probudio držeći u rukama prašnjavu glavu jednog
mladog oficira, koja ga je prestravljeno gledala. Verovatno je
mislio da je lud dok ga je ljubio, dok je slušao njegove nesuvisle
reči, dok ga je oblivao kišom suza po obrazima. Nastavio je da
plače kad se oficir odvojio od njega odgurnuvši ga grubo... morao
je nekom da se izjada posle toliko dana neme tuge: Živela
Francuska!
 Njegovi su već bili na ulazu u park. Jurili su s bajonetima
prednjačeći u progonu poslednjih ostataka nemačkog bataljona
koji je bežao prema selu. Jedna četa konjanika je prošla putem.
To su bili konjanici koji su došli da dokrajče Nemce, ali njihovi
konji su bili umorni; samo ih je pobednička groznica, koja se
izgleda sa ljudi prenela na životinje, držala u forsiranim i bolnom
kasu. Jedan od konjanika zaustavio se na samom ulazu u park.
Konj je halapljivo proždirao travuljinu dok je čovek ostao
presamićen u sedlu kao da spava. Denoajer ga je dodirnuo,
želeći da ga probudi, a on se istog trenutka skotrljao na
suprotnu stranu. Bio je mrtav; utroba mu je izvirala iz stomaka.
Tako je napredovao sa trupom na svom atu, kaskajući, zajedno
sa ostalima. U neposrednoj blizini padale su ogromne čigre od
gvožđa i dima. Nemačka artiljerija je ispaljivala vatru na
izgubljene položaje. Prolazili su bataljoni, eskadroni, baterije
prema severu, iscrpljeni, prljavi, prekriveni prašinom i blatom,
ali sa izvesnom strašću koja je podsticala njihovu snagu skoro
potpuno istrošenu. Francuski topovi su gruvali po jednom delu
varoši.
Grupe vojnika su pretraživale zamak i obližnje šumarke. Iz
razrušenih odaja, iz dubine podruma, iz šipražja parka, iz
zapaljenih štala i garaža, izbijali su zelenkasti ljudi sa šlemovima
sa šiljcima. Svi su podizali ruke, pokazujući širom otvorene šake:
„Kamarades... kamarades, non kaput.” Prestravljeni, mučeni
grižom savesti, strahovali su da će ih odmah ubiti. Naprasno su
izgubili svu svoju snagu kad su se našli daleko od oficira i
oslobođeni stega. Oni koji su natucali francuski pričali su o
svojim ženama i deci, da bi ganuli neprijatelja koji im je pretio
bajonetima. Jedan Nemac je išao pored Denoajera, prilepio se za
njega. Bio je to bradati sanitarac. Udarao se u grudi.
„Francozen... veliki prijatelj Francozen.” I smejao se svome
zaštitniku.
Ostao je u zamku do sledećeg jutra. Iznenadio se kad je video
Žoržetu i njenu majku da izlaze iz podruma srušene kuće.
Plakale su kad su ugledale francuske uniforme.
 ‒ Ovako se ne može dalje ‒ vikala je udovica.– Bog ne umire!
Obe su se s nevericom prisećale prethodnih dana.
Nakon teške noći u ruševinama, don Marselo je rešio da ode.
Šta bi inače mogao da radi u tom razrušenom zamku? Smetalo
mu je i prisustvo toliko mrtvih. Bilo ih je na stotine, na hiljade.
Vojnici i seljaci su zakopavali leševe sve zajedno na gomile tamo
gde su ih nalazili. U kanale pored zamka, po lejama parka, po
popločanim stazama, zavisno od potreba i prilika. Čak je i na
dnu vodenog jarka bilo leševa. Kako da živi u tom tragičnom
okruženju u kojem preovladavaju neprijatelji? Zbogom, zamku iz
Vilblanša!
Krenuo je za Pariz; rešio je da stigne kako god zna. Usput je
nailazio na leševe, ali ovi nisu bili u zelenkastim uniformama.
Mnogi njegovi su pali u odbrambenim borbama. I mnogi će još
pasti u grčevitim borbama koje su se nastavljale iza njegovih
leđa, protresajući neprekidnom pucnjavom liniju horizonta...
Video je grimizne pantalone koje su izbijale iz strništa, izvrnute
đonove ukrašene zlatnim ekserima, koji su blistali pored puta,
mrtvački bele glave, unakažena tela, otvorene stomake iz kojih
su ispadale ogromne i modre džigerice, odsečene trupove,
iščašene noge. I odvajajući se od tog mrtvačkog amalgama video
je crvene i crne beretke, istočnjačke okrugle kape, glave sa
dugom razbarušenom kosom, savijene sablje, slomljene bajonete,
puške, gomile topovskih čaura. Mrtvi konji su prekrivali ravnice
svojim oteklim sapima. Uništena artiljerijska vozila otkrivala su
tragičan trenutak leta u vazduh. Utabana zemlja ukazivala je na
mesto gde su bile smeštene neprijateljske baterije pre nego što
su se povukle. Video je prevrnute topove sa razvaljenim
točkovima, prednje delove topovskih kola sa projektilima
pretvorenim u svitke od beličastih šipki; konuse od ugljenisanih
ostataka ljudskih i konjskih tela, koja su Nemci spalili pre
povlačenja.
I pored tih varvarstava, leševi s obe strane nizali su se u
beskonačnost unedogled. Kao da je zemlja izbacila sva tela koja
je progutala još od postanka ljudskog roda. Sunce, bezosećajno,
obasjavalo je žućkastim sjajem polja smrti. Delovi bajoneta,
metalne pločice, puščane čaure, svetlucali su kao komadići
ogledala. Vlažna noć, kiša, oksidirajuće kiseline, ništa nije
promenilo te tragove borbi, ništa im nije pomračilo sjaj. Tela su
počela da trule. Užasan smrad pratio je putnika sve intenzivnije
što se više približavao Parizu. Svakih pola sata morao je da
prođe novo područje truleži, da siđe za stepenik niže u
raspadajuća tela konja. U početku su to leševi bili od prethodnog
dana: bili su sveži. Oni na koja je nailazio s druge strane reke
dva dana su ležali na tlu; potom tri, zatim četiri dana. Jata
gavranova uzletala bi sporo mašući krilima kad bi čuli njegove
korake; ali su se vraćali i spuštali na zemlju, siti ali ne presiti,
nimalo ne strahujući od čoveka.
S vremena na vreme nailazio je na grupice ljudi. Bile su to
čete konjanika, žandarmerije, zuavija, lovaca. Logorovali su oko
porušenih farmi, pretražujući teren da bi uhvatili nemačke
begunce. Denoajer je morao da im objasni svoj slučaj,
pokazujući im pasoš koji mu je dao Lakur da bi mogao da
otputuje vojnim vozom. Samo je tako mogao da nastavi
putovanje. Ti vojnici ‒ mnogi od njih lakše ranjeni ‒ još uvek su
bili pod utiskom pobede. Smejali su se, pričali o svojim
podvizima, o velikim opasnostima sa kojima su se suočavali
prethodnih dana. „Išutiraćemo ih do granice” Ponovo ga je
obuzelo očajanje dok je posmatrao okolinu. Sela, farme, udaljene
kuće, sve je bilo spaljeno. Poput skeleta praistorijskih životinja
iznad ravnica isticale su se čelične konstrukcije, iskrivljene u
plamenu. Dimnjaci od opeke na fabrikama bili su skoro
sravnjeni sa zemljom, a na njihovim metalnim cilindrima videle
su se jasne i okrugle rupe od haubica. Ličili su na pastirske frule
pobodene u zemlju.
Nadomak sela, žene su prekopavale zemlju i otvarale jame.
Uzaludan trud. Bila je potrebna ogromna snaga da bi se uklonili
toliki mrtvi. „Posle pobede, svi ćemo poumirati”, pomislio je don
Marselo. „Zarazićemo se.”
Voda u useklinama i jarugama bila je i dalje zagađena. Žedan,
morao je da pije vodu iz jedne jaruge, a kad je podigao glavu
ugledao je nekoliko zelenih nogu kako štrče iznad površine, sa
čizmama zaglavljenim u blatnjavu ivicu. Glava jednog Nemca
počivala je na dnu kaljuge.
Već je nekoliko sati hodao i kad mu se jedna kuća u
ruševinama učinila poznata, zaustavio se. Bila je to gostionica u
kojoj je nekoliko dana ranije ručao na putu za zamak. Dok se
provlačio između čađavih zidova, roj muva kloconoša poče da
zuji oko njegovog lica. Smrad užegle masnoće nadražio mu je
čulo mirisa. Jedna noga nalik nagorelom kartonu izvirivala je iz
krhotina. Učinilo mu se da ponovo vidi staricu sa unucima koji
su se čvrsto držali za njene skute. „Gospodine, zašto ljudi beže?
Rat je vojnički posao. Mi nikome nismo naneli zlo i ne treba da
se plašimo.”
Pola sata kasnije, kad je sišao s puta doživeo je neočekivan
susret. Ugledao je automobil za iznajmljivanje, automobil iz
Pariza, sa taksimetrom uz šoferovo sedište. Šofer se mirno šetao
pored vozila kao da se nalazi na svom stajalištu.
Bez oklevanja, zapodenuo je razgovor sa gospodinom koji je
bio sav iscepan i prljav kao skitnica, obraza modrog od odaraca.
Dovezao je nekoliko Parižana da obiđu bojno polje. Neki su pisali
za novine; čekao ih je tu da bi ih uveče vratio u grad.
Don Marselo zavuče desnu ruku u džep. Dvesta franaka ako
ga odveze do Pariza. Šofer se usprotivi kao odgovoran čovek koji
se drži svojih obećanja... – Pet stotina. – Pokaza mu šaku
zlatnika. Ovaj, u duhu konačnog dogovora, okrenu ručku za
paljenje motora koji zabrekta. Proteklih dana nije bilo borbi u
blizini Pariza. Mušterija mogu da ga pričekaju.
Denoajer je iz vozila, kroz prozor, gledao to polje užasa, bežeći
vrtoglavo da bi što pre rasteretio pleća. Kotrljao se prema životu
dostojnom čoveka... vraćao se u civilizaciju.
Kad je ušao u Pariz, prazne ulice su mu izgledale pune sveta.
Grad mu se nikad nije učinio lepšim. Video je Operu, video je
Trg Konkord, mislio je da sanja, kad je shvatio da je prešao
ogromnu razdaljinu za jedan sat. Uporedio je to okruženje s
nedavnim slikama, sa onim poljem smrti koje se protezalo
kilometrima. Ne, to je nemoguće! Jedna od te dve krajnosti mora
da je potpuno lažna.
Automobil se zaustavio: stigao je u Ulicu Viktora Igoa... Mislio
je da i dalje sanja. Zar je stvarno stigao svojoj kući?
Pristojno odeven, portir ga je pozdravio, zapanjen njegovom
bednom pojavom. Ah, gospodine...! Odakle dolazi gospodin?
‒ Iz pakla ‒ promrmlja don Marselo.
Nastavio je da se divi svom domu, prolazeći kroz sve odaje.
Ponovo je bio čovek. Posmatranje svog bogatstva, uživanje u
udobnostima, povratili su mu osećaj dostojanstva. Istovremeno,
u mislima je oživljavao sećanje na sva poniženja i uvrede koje je
preživeo. Ah, nitkovi, hulje...!
Dva dana kasnije, ujutro, oglasilo se zvono na vratima.
Poseta!
U susret mu je dolazio jedan vojnik, maleni vojnik lake
pešadije, stidljiv, s kapom u desnoj ruci, izvinjavao se, mucajući,
na španskom.
‒ Znao sam da ste tu... Došao sam da...
‒ Taj glas...? Don Marselo se ustremi na njega u mračnom
predvorju, povukavši ga na balkon... Kako mu je bio lep...! Kapa
mu je zbog prljavštine bila malo tamnije crvena; šinjel suviše
širok, izlizan i iskrpljen; iz teških cipela se širio smrad. Nikad ne
bi mogao da zamisli svog sina tako otmenog i zgodnog kao što je
bio sada u tim ritama iz vojnog skladišta.
‒ Ti... ti...
Otac ga grčevito zagrli, cvileći kao dete, jedva se držeći na
nogama.
Uvek se nadao da će se jednog dana, na kraju, njih dvojica
razumeti. To je njegova krv; dobar je, nema mu mane, samo je
malo bandoglav. Sada mu oprašta sve iz prošlosti, preuzimajući
na sebe veliki deo krivice... Bio je previše grub.
‒ Ti si vojnik! ‒ ponovio je. – Ti si branio moju zemlju, zemlju
koja nije tvoja otadžbina!
I okrete se da ga poljubi, uzmičući nekoliko koraka da bi ga
bolje osmotrio. Nema sumnje da mu je bio lepši sada u toj
smešnoj uniformi nego kada je bio čuven po svojoj eleganciji
plesača, koga su žene obožavale.
Na kraju se uzdržao od ispoljavanja emocija. Njegove oči,
pune suza, zablistale su zlobnim sjajem. Mržnja mu je iskrivila
lice.
‒ Slušaj ‒ reče jednostavno. Ti ne znaš šta je ovaj rat; ja
dolazim odande, video sam ga izbliza. Ovo nije rat kao drugi, rat
sa časnim i pristojnim neprijateljem: ovo je horda divljih
životinja, zveri... Pucaju beskrupulozno u mase ljudi. Za svakog
koga oboriš, oslobodićeš čovečanstvo jedne opasnosti.
Zastao je načas kao da se dvoumi i na kraju potpuno mirno
dodao:
‒ Možda ćeš se naći licem u lice sa nekim poznatim. Rođake
ne možeš da biraš. Ljudi tvoje krvi su na drugoj strani. Ako vidiš
nekoga od njih... ne oklevaj, pucaj! To je tvoj neprijatelj. Ubij
ga... ubij ga!
TREĆI DEO
 1.

Posle Marne

Krajem oktobra porodica Denoajer se vratila u Pariz. Donja Luisa

nije mogla da živi u Bijaricu, daleko od svog muža. Uzalud joj je
Romantičarka govorila o opasnostima povratka. Vlada je još
uvek bila u Bordou, predsednik Republike i ministri su se samo
nakratko pojavljivali u prestonici. Rat je u svakom trenutku
mogao da promeni kurs; onaj na Marni predstavljao je samo
trenutno olakšanje... Ali dobra gospođa nije obraćala pažnju na
te savete nakon što je pročitala don Marselovo pismo. Osim toga,
mislila je na svog sina, svog Hulija, koji je bio vojnik... Verovala
je da će iz Pariza biti više u kontaktu s njim nego sa plaže u
blizini španske granice.
Ćići je, takođe, želela da se vrati. Mnogo je mislila na Renea.
Tek kad je otišao, shvatila je da je zaljubljena. Toliko dugo nije
videla svog „šećernog vojničića”!” I tako je porodica napustila
hotelski život da bi se vratila u Ulicu Viktora Igoa.
Pariz se izmenio nakon potresnih događaja početkom
septembra. Grad je imao dva miliona stanovnika manje, a oni
koji su ostali mirni u svojim kućama, ne podležući panici, s
velikim olakšanjem su prihvatili pobedu. Niko nije znao da tačno
objasni tok bitke: došli su da saznaju kad se već završila.
Jedne nedelje, u septembru, dok su se Parižani šetali,
uživajući u prijatnom popodnevu, iz novina su saznali za veliki
uspeh saveznika i opasnost koju su izbegli. Ljudi su se radovali,
ali su se i dalje ponašali uzdržano. Buntovnički i uzbudljiv Pariz
se posle šest nedelja rata promenio.
S pobedom, prestonici se postepeno vraćao njen stari izgled.
Jedna ulica, nekoliko nedelja pre toga, pusta, punila se
prolaznicima. Otvarale su se radnje. Susedi, naviknuti na
uobičajenu tišinu u svojim kućama, ponovo su slušali buku s
krovova i ispod svojih nogu.
 Don Marselov radosni povratak svojima pokvarilo je prisustvo
donja Elene. Ponovo se susreo sa Nemačkom, neprijatelj mu je
drugi put bio u kući. Kad će se već osloboditi tog ropstva...? Ona
je ćutala u prisustvu svog zeta. Kao da su je nedavni događaji
dezorijentisali. Imala je čudan izraz lica, kao da je bila potpuno
svesna promene najelementarnijih fizičkih zakona. U svojim
nemim razmišljanjima nikako nije mogla da razume zašto nisu
osvojili ovo tle po kome je hodala; i da bi shvatila taj neuspeh,
pribegavala je najapsurdnijim pretpostavkama.
Jedna briga ju je naročito žalostila. Njena deca... Šta će biti
sa njenom decom? Don Marselo joj nikada nije ispričao za susret
sa kapetanom Fon Hartrotom. Prećutao je i da je putovao u
Vilblanš; nije želeo da priča o svojim doživljajima za vreme Bitke
na Marni. Zašto da još više rastužuje svoje takvim strahotama?
Rešio je da ispriča samo donja Luisi, zabrinutoj za sudbinu
zamka, u koji još mnogo godina neće moći da idu jer je
opustošen i onesposobljen za život. Stari krov je zamenjen
cinkanim pločama da kiša ne bi dokrajčila unutrašnjost
ruševine. Kasnije, kad nastupi mir, razmišljaće o njegovoj
rekonstrukciji. Zasad je imao suviše stanovnika... I sve gospođe,
uključujući i donju Elenu, potresle su se pri pomisli na hiljade
leševa koji okružuju zdanje, skriveni u zemlji. Ta slika je ponovo
rastužila gospođu Fon Hartrot: „Ah, moja deca!”
Zet ju je, saosećajno, umirio kad se potresla zbog pogibije
jednog od njih, kapetana Ota. Bio je odličnog zdravlja kad se
uključio u borbu. Saznao je to od jednog prijatelja. I nije želeo
više ništa da kaže.
Donja Luisa je deo dana provodila u crkvama tražeći mir u
molitvama. Te molitve više nisu bile neodređene i posvećene
sudbinama na hiljade nepoznatih ljudi, pobedi čitavog naroda.
Sada ih je namenila, iz čistog sebičluka, samo na jednu osobu,
na svoga sina, koji je bio vojnik kao mnogi drugi i kome možda
baš u tom trenutku preti opasnost. Koliko je samo suza
prolila...! Svim srcem se molila da se on i njegov otac razumeju i
kad joj Bog na kraju bude uslišio molitvu, Hulio će izbeći susret
sa smrću.
U tom usrdnom moljenju nikad nije bila usamljena. Neko se
molio pored nje u crkvi, upućujući istovetne molitve. Plačnih
očiju, sestra je upravljala pogled u isto vreme kad i ona u pravcu
raspeća. „Gospode, spasi mog sina!” Dok bi donja Luisa to
izgovarala, zamišljala bi Hulija kao supruga na jednoj izbledeloj
fotografiji, snimljenoj u rovovima, sa beretkom i šinjelom, sa
nogama uvijenim pamučnim zavojima, s puškom u desnoj ruci i
potamnelim licem zaraslim u bradu. „Gospode, zaštiti nas!” I
donja Elena je razmišljala o jednoj grupi oficira sa šlemovima i
rezedo uniformama, umrljanim od kožne futrole revolvera, sa
dvogledom, remenjem i opasačem o kojem je visila sablja.
Kad bi ih video da zajedno idu u Crkvu Sent-Onore d’Ejlo,
don Marselo bi se ponekad razbesneo.
‒ Poigravaju se Bogom... To je neozbiljno. Kako može da se
odazove tako oprečnim molitvama...? Ah, žene!
I iz sujeverja, koje donosi opasnost, verovao je da njegova
svastika predstavlja veliko zlo za njegovog sina. Boga će umoriti
tako protivrečne molitve, te će okrenuti leđa da ne bi čuo ni
jedne ni druge. Zašto već jednom ne ode ta zlokobna žena?
Kao što je isprva osećao neprijateljstvo, tako mu je sada bilo
muka od njenog prisustva. Donja Luisa je nesvesno ponavljala
tvrdnje svoje sestre, podvrgavajući ih višim kriterijumima svoga
muža. Tako je don Marselo mogao da sazna da pobeda na Marni
nije stvarno izvojevana: bila je to izmišljotina saveznika. Nemački
generali su smatrali mudrim da se povuku zbog svojih viših
strateških ciljeva, ostavljajući za kasnije osvajanje Pariza, a
Francuzi nisu ništa drugo radili osim što su išli za njima kad bi
im raščistili teren. To je sve. Ona je čula mišljenje nekih vojnika
neutralnih zemalja: razgovarala je u Bijaricu sa veoma stručnim
ljudima; znala je šta je pisalo u nemačkim novinama. Tamo niko
nije verovao u ono što pričaju za Marnu. Narod nije čak ni čuo
za tu bitku.
‒ To kaže tvoja sestra?! ‒ prekinu je Denoajer, prebledeo od
zgranutosti i besa.
 Samo je mogao da poželi da taj neprijatelj koji mu se gostio u
kući doživi potpunu transformaciju. Ah! Zašto se ne pretvori u
muškarca? Zašto ne bi zauzela njegovo mesto, makar to bilo na
pola sata, utvara svoga muža?
‒ Ali rat se nastavlja ‒ navaljivala je bezazleno donja Luisa. ‒
Neprijatelji su još uvek u Francuskoj... Kakve koristi od onog na
Marni?
Prihvatala je objašnjenja, klimajući glavom u znak
razumevanja; u jednom trenu sve bi shvatila, da bi već sledećeg
sve zaboravila i mučila sebe pređašnjim sumnjama.
Međutim, počela je da pokazuje nemo neprijateljstvo prema
svojoj sestri. Do tada je prelazila preko njenog oduševljenja
prema muževljevoj otadžbini, jer je smatrala da su porodične
veze važnije nego netrpeljivost među narodima. Nije želela da se
svađa sa Elenom zbog toga što je Denoajer Francuz a Karlo
Nemac. Ali ubrzo je izgubila strpljenje. Njen sin je bio u
opasnosti. Neka umru svi Hartroti pre nego što njen Hulio dobije
i ogrebotinu! Osećala je borbenost kao i njena kćerka, uvidevši
njenu umešnost za procenjivanje događaja. Poželela je da Ćićini
udarci nožem postanu stvarnost.
Srećom, Romantična bi otišla pre nego što bi primetila tu
netrpeljivost. Popodneva je provodila van kuće. A kada bi se
vratila, prenosila bi mišljenja i novosti svojih prijatelja,
nepoznatih porodici.
Don Marselo se nervirao zbog špijuna koji su se još uvek
skrivali u Parizu. S kakvim li se to tajanstvenim svetom tako
često viđala njegova svastika...?
Odjednom je saopštila da sutra ujutru odlazi; imala je pasoš
Švajcarske, a odatle će otputovati za Nemačku. Već je bilo
krajnje vreme da se vrati svojima; najljubaznije im je zahvalila na
gostoprimstvu. I Denoajer ju je ispratio, napadno ironičan.
Pozdravio je Fon Hartrota i izrazio želju da ga što pre poseti u
Berlinu.
Jednog jutra, donja Luisa, umesto da uđe u crkvu na Trgu
Viktora Igoa, produžila je do Ulice Pomp, oduševljena zamišlju da
poseti atelje. Činilo joj se da će tako stupiti u kontakt sa svojim
sinom. To će biti nov doživljaj i moćniji od razgledanja njegovih
fotografija ili čitanja njegovog poslednjeg pisma.
Nadala se da će zateći Arhensolu, prijatelja sa dobrim
savetima. Znala je da je ostao da živi u ateljeu. Dva puta je išla
da ga vidi stepenicama za poslugu, kao nekada, ali nije ga
zetekla.
Dok se pela liftom, srce joj je ubrzano lupalo od sreće i tuge.
Dobra gospođa je pomislila, pocrvenevši od stida, da bi nešto
slično osećale „pomahnitale žene” kad prvi put ne bi ispunile
svoje dužnosti.
Suze su joj neobuzdano potekle kad se našla u sobi gde su je
nameštaj i slike podsetili na odsutnog sina.
Arhensola je potrčao sa vrata u sobu, uzvrpoljen, zbunjen,
pozdravljajući je rečima dobrodošlice i istovremeno rasklanjajući
stvari. Jedan ženski ogrtač, prebačen preko kauča, ostade
prekriven nekom istočnjačkom tkaninom; šešir sa cvećem odlete
iz njegove ruke u skrovište jednog ugla. Luisi se učini da je kroz
jednu razmaknutu zavesu videla ženski kombinezon kako
migolji, otkrivajući ružičastu nagost. Na peći su dve velike šolje
bez drški i ostaci pečenog hleba odavali doručak serviran za
dvoje. Ah, ti slikari! Isti su kao njen sin! I sažali se kad je
pomislila na težak život Huliovog savetnika.
‒ Moja cenjena donja Luisa... Draga madam Denoajer...
Vikao je na francuskom, pogledajući na vrata kroz koja je
nestajao beli i ružičasti vihor. Uzdrhtao je pri pomisli da bi
tajnovita drugarica mogla da se usplahiri i napravi ljubomornu
scenu te da ga obruka pojavljujući se u nezgodnom trenutku.
A onda su pričali o vojniku, razmenjujući novosti. Donja
Luisa je skoro od reči do reči ponovljala delove pisama, iščitanih
nebrojeno puta. Arhensola se uzdržavao da otkrije sadržaj svojih
pisama. Dva prijatelja su upražnjavala pretenciozan stil, zbog
koga bi se postideli pred dobrom gospođom.
‒ Junačina ‒ potvrdio je s ponosom, ponoseći se podvizima
svog drugara ‒ pravi heroj: a ja se, madam Denoajer, prilično
razumem u to... njegovi nadređeni znaju to da cene...
Hulio je unapređen u narednika samo dva meseca nakon
učešća u vojnom pohodu. Njegovog kapetan i drugi oficiri puka
pripadali su Klubu mačevalaca, gde je on nizao uspehe.
‒ Kakv uspeh! ‒ nastavio je. ‒ On je od onih koji mladi
dostignu vrhunac, kao generali u Revoluciji... i to za kakva
junačka dela.
Vojnik je samo površno u svojim pismima pomenuo neke od
svojih akcija, ravnodušno, kao neko ko je navikao na opasnosti i
ko kod svojih drugova ceni istu takvu neustrašivost. Međutim,
boem ih je preuveličavao, uzdižući ih kao da su one najvažniji
događaji u ratu. Izvršavao je naredbu uprkos paklenoj borbi u
kojoj su pala trojica glasonoša ne ispunivši zadatak. Prvi bi
skočio u napad na rovove spasavajući drugove i boreći se
bajonetom prsa u prsa. Kada bi nadređenim bio potreban čovek
od poverenja, bez razmišljanja bi rekli: „Uzmite načelnika
Denoajera.”
Pričao je uverljivo kao da je bio tamo; kao da se upravo vratio
iz rata; a dona Luisa se tresla, prolivajući suze od radosti i
straha, misleći na slavna i velika dela svoga sina. Taj Arhensola
je imao dara da je gane svojim vatrenim pričama.
Pomislila je da bi trebalo da zahvali na tolikim hvalospevima i
pokaže interesovanje za tvorce slavospeva, odnosno za ovog
panegiristu. Šta li je on radio ovih dana?
‒ Ja sam, gospođo, bio tamo gde je trebalo. Nisam mrdnuo
odavde. Prisustvovao sam „opsadi” Pariza.
Uzalud se njegova logika suprotstavljala netačnosti ove izjave.
Pod uticajem pročitanih štiva o ratu iz 1870. godine, „opsadom”
je nazvao operacije koje su se izvodile pored Pariza za vreme
Bitke na Marni.
Stidljivo je pokazao diplomu sa zlatastim okvirom koja se
nalazila na klaviru, sa pozadinom trobojke. Takav papir se
prodavao na ulicama; dozvola za stalni boravak u prestonici.
Prazne delove je popunio imenima i karakteristikama a pri
dnu su se nalazili potpisi dva suseda iz Ulice Pomp: gostioničar i
prijatelj kućepaziteljke. Komesar policije te četvrti crvenim
potpisom jemčio je za ove poštene svedoke. Na osnovu takve
potvrde niko neće moći da dovede u pitanje njegovo učešće u
„opsadi” Pariza. Imao je veoma sumnjičave prijatelje.
Da bi ganuo dobru gospođu, pričao joj je o svojim utiscima.
Na bulevaru je usred bela dana video stado ovaca uz samu
ogradu Magdalene. Njihovi zvonki odjeci probudili su mnoge
ulice zamrlog grada. On je bio jedini prolaznik; a pločnicima su
tumarali napušteni psi i mačke.
Njegove vojničke priče su se raspaljivale kao vihor slave.
‒ Video sam kad su prolazili Marokanci... Video sam zuave u
automobilu.
Iste noći kad je Hulio otišao za Bordo, on je do zore lutao
avenijom kroz pola Pariza, počev od Belfortskog lava do Istočne
stanice. Dvadeset sedam hiljada ljudi, sa kompletnom vojničkom
opremom iz Maroka, iskrcali su se u Marselju i došli u Pariz, i to
prelazeći jedan deo puta železnicom a drugi deo peške. Žurili su
da se uključe u veliku bitku na pomolu. Te trupe su bile
sastavljene od Evropljana i Afrikanaca. Kad je predvodnički
odred ušao na vrata Orleana, zaputio se strojevim korakom
preko pola Pariza ka Istočnoj stanici, gde su ih čekali vozovi.
Stanovnici su gledali eskadrone spaha, teatralne uniforme
jahača na nemirnim i okretnim konjima; marokanske strelce sa
žućkastim turbanima; senegalske strelce, tamnopute sa crvenim
okruglim kapama; kolonijalne artiljerce; afričke lovce. Bili su to
profesionalni borci, vojnici koji su se u mirnodopsko vreme borili
u kolonijama, izraženih crta lica, bronzane puti, prodornog
pogleda. Dugačka kolona stajala bi satima na ulicama čekajući
da se u vozove smesti prethodnica. Arhensola je pratio ovu
naoružanu i nepokretnu masu od bulevara do ulaza u Orlean,
razgovarajući sa oficirima, slušajući bezazlene urlike afričkih
vojnika koji nikad nisu videli Pariz dok su nezainteresovano
prolazili pitajući se gde je neprijatelj.
Stigli su na vreme da bi napali Fon Kluka na obalama Ureka,
prisilivši ga na povlačenje pod pretnjom smrću ako nastavi
borbu.
No Arhensola nije ispričao da je taj svoj noćni izlet proveo uz
vojni korpus u društvu jedne ljupke ženea i još dve prijateljice,
darežljivih entuzijasta, koje su delile cveće i poljupce
tamnoputim vojnicima, smejujći se zadivljeno i pokazujući svoje
bele zube.
Sutradan je video jedan od najneobičnijih ratnih prizora. Svi
automobili za iznajmljivanje, oko dve hiljade vozila, natovarenih
bataljonima zuava, po osmorica u svakom, izlazili su punom
brzinom, s puškama i crvenim kapama. Na bulevarima su
napravili živopisnu povorku: nalik na jednu od onih beskrajnih
svadbenih. Vojnici su iskakali iz automobila uz samu borbenu
liniju, otvarajući vatru još držeći nogu na papučici automobila.
Sve koji su znali da rukuju puškom Galijeni je u poslednjem
trenutku poslao protiv krajnjeg desnog krila neprijatelja kad
pobeda još nije bila izvesna i kad je i najmanji potez mogao biti
odlučujući. Činovnici vojnih ustanova, ordonansi, ljudi iz
policije, žandarmi, svi su marširali da izvrše poslednji napad
slivajući se u masu ljudi različite puti.
A u nedelju po podne, dok se sa svoje tri družbenice iz
„opsade” sunčao u Bulonjskoj šumi sa hiljadama Parižana,
saznao je iz vanrednih novinskih izdanja da je borba nadomak
samog grada, koja se sada već udaljavala, predstavljala jednu
veliku bitku, jednu pobedu.
‒ Mnogo toga sam video, madam Denoajer... mogao bih
mnogo toga da ispričam.
Ona je potvrđivala; naravno da je Arhensola sve video. Kad je
krenula, ponudila mu je pomoć. On je prijatelj njenog sina i
navikla je na njegove molbe. Vremena su se promenila; don
Marselo je sada beskrajno darežljiv. No boem ju je prekinuo
gospodstvenim gestom: živi u izobilju. Hulio ga je imenovao za
svog administratora. Poslovanje u Americi se pratilo preko banke
na osnovu stanja depozita i moglo se računati na izvesnu sumu
u skladu sa propisima o moratorijumu. Prijatelj mu je uvek slao
ček kad mu je trebao novac za održavanje stana. Nikad se nije
našao u nekoj bezizlaznoj situaciji. Rat ima i dobrih strana... Ali
zarad starih dobrih običaja, najavio je da će se još jednom popeti
pomoćnim stepenicama da bi doneo jedan zembilj boca.
Nakon što joj je sestra otišla, donja Luisa je sama odlazila u
crkvu dok se jednog dana nije zatekla u neočekivanom društvu.
‒ Mama, idem s vama...
Više nije ispunjavala kuću bučnim i muškim veseljem, niti je
pretila neprijatelju imaginarnim udarcima. Bila je bleda, tužna, s
modrim podočnjacima. Naginjala bi glavu kao da ju je s druge
strane čela pritiskao kamen mučnih misli, potpuno novih.
Donja Luisa ju je posmatrala zabrinuto. Oči su joj bile plačne,
kao i njene; usrdno se molila, kao i ona... ali sigurno ne za svog
brata. Hulio joj je na drugom mestu. Drugi čovek koji je bio u
opasnosti ispunjavao je njene misli.
Najmlađi Lakur nije više bio običan vojnik niti je bio u Parizu.
Kad se vratila iz Bijarica, Ćići je sa zebnjom slušala o
junačkim podvizima svog „šećernog vojničića”. Želela je da sazna,
drhteći od uzbuđenja, za sve opasnosti kroz koje je prošao, a
mladi vojnik „pomoćne službe” pričao joj je o svojim strepnjama
tokom beskrajnih dana dok se vodila borba nadomak Pariza
praćena tutnjanjem artiljerijske paljbe. Otac je želeo da ga
povede u Bordo, ali zbog birokratskih začkoljica ostao je u
prestonici.
No on je učinio još nešto. Na dan opšte mobilizacije, kada je
gradonačelnik ubacio u automobile sve sposobne ljude, uzeo je
pušku, iako ga niko nije pozvao, i ušao u vozilo sa ostalima iz
svoje kancelarije. Nije ništa video osim dima, zapaljenih kuća,
mrtvih i ranjenih. Nijedan Nemac mu nije izašao pred oči izuzev
grupe zarobljenih hulja. Nekoliko sati je stajao na ivici puta i
pucao. I to je bilo sve.
U jednom trenutku za Ćići je to bilo dovoljno. Bila je ponosna
što je verenica heroja sa Marne, iako je učestvovao u borbi samo
nekoliko sati. Ali kako su dani prolazili, ona se sve više žalostila.
Stidela se da izađe na ulicu sa Reneom, običnim vojnikom, i
to iz pomoćne službe. Žene iz vaoši, one ponosne što su se
njihovi muškarci borili na frontu ili one u crnini jer im neko
poginuo, nije mogla da smisli. Kao da su ih pristojnost i
elegancija republikanskog princa živcirale. Nekoliko puta ih je u
prolazu čula kako izgovaraju pogrdne reči „vojnik iz busije”. Kako
su joj se tek rugale njene prijateljice!
Senatorov sin je nesumnjivo prozreo njene misli i zato je
prestao spokojno da se smeši. Tri dana se nije pojavljivao u kući
Denoajerovih. Svi su mislili da je zaokupljen kancelarijskim
poslovima.
Jednog jutra, kad se Ćići uputila ka Aveniji Bulonjske šume u
pratnji tamnopute služavke, ugledala je vojnika kako im ide u
susret.
Nosio je novu blistavu uniformu, sivoplavu, boje „horizonta”,
prilagođenu za francusku armiju. Uzica vojničke kape ispod
brade bila je zlatasta a na rukavima je imao male zlataste širite.
Prepoznala ga je po osmehu, mišićavim rukama i samouverenosti
s kojom joj se približavao. Rene oficir! Njen verenik potporučnik!
‒ Da. Ne treba mi više... Već samo dovoljno čula.
Uz pomoć oca i zahvaljujući njegovim prijateljima za nekoliko
dana se preobratio. Kao đak Centralne škole mogao je da
postane artiljerijski potporučnik u rezervi i tražio je da ga pošalju
na front. Gotovo je sa pomoćnom službom! Za dva dana će
krenuti u rat.
‒ Vidi šta si postigao! ‒ uzviknula je Ćići. – Uradio si to!
Gledala ga je, bleda, razrogačenih očiju, bezmalo ga gutajući
pogledom od oduševljenja.
‒ Dođi, mili moj... Dođi, slatki vojničiću... Dugujem ti nešto.
I okrenuvši leđa služavki, povukla ga je tu odmah iza ugla. No
nije bilo razlike jer je i poprečna ulica bila prometna kao glavna.
Ali, svejedno, morala je da se čuva radoznalaca! Strasno ga je
grlila oko vrata, ne mareći ni za šta osim za njega.
‒ Uzmi me... uzmi me.
Priljubila mu je na lice dva vatrena sočna poljupca.
Zatim je, uvijajući mu se oko nogu, iznenada klonula i prinela
maramicu očima, briznuvši u plač.
 2.

U ateljeu

Kad je jedno popodne otvorio vrata, Arhensola se ukopao kao

kip.
Starac ga pozdravi ljubaznim osmehom.
‒ Ja sam Huliov otac.
I ušao je, samouvereno, kao čovek koji odlično poznaje
prostor u kom se zatekao.
Srećom, slikar je bio sam te nije morao da pretrčava s jednog
kraja sobe na drugi skrivajući tragove prijatnog društva.
Prošlo je neko vreme dok nije došao k sebi. Toliko je slušao o
don Marselu i njegovoj teškoj naravi da se zaprepastio kad mu se
nenajavljen pojavio u ateljeu. Šta li hoće taj ćudljivi gospodin?
Polako se smirivao dok ga je krišom ispitivački posmatrao.
Mnogo je ostario otkako je počeo rat. Nema više one
tvrdoglavosti i zlovoljnosti, zbog kojih je odbijao ljude. Oči su mu
blistale detinjastom radošću, a ruke su mu drhturile dok je
stajao blago pogrbljen. Arhensola, koji je izbegavao da ga sretne
na ulici i umirao od straha penjući se pomoćnim stepenicama u
njegovoj kući, sada je odjednom osetio izvesnu prisnost sa njim.
Smeškao mu se kao starom drugu; izvinjavao se, pravdajući svoj
dolazak.
Poželeo je da vidi sinovljev stan. Siroti starac! Vukla ga je ista
želja kao zaljubljenog čoveka koji, kako bi pobedio samoću,
obilazi mesta koja voljena osoba često posećuje. Nisu mu bila
dovoljna Huliova pisma: želeo je da vidi njegov stan, da dodirne
svaki predmet iz njegovog okruženja, da udiše isti vazduh, da
priča sa ovim mladićem, sinovljevim prisnim prijateljem.
Posmatrao je slikara očinskim pogledom. „Taj Arhensola je
zanimljiv mladić.” Ponesen tom mišlju, zaboravio je kako ga je
mnogo puta nazivao „bestidnikom”, ne upoznavši ga bolje samo
zato što je družbovao s njegovom sinom i vodio razuzdan život.
 Denoajer se sa uživanjem prošetao po ateljeu. Bili su mu
poznati tapiserije, nameštaj, svi ukrasni predmeti koji su
pripadali starom vlasniku. S lakoćom se prisetio stvari koje je
kupovao, iako ih je bilo mnogo. Sada je pogledom tražio ono što
je bezlično, ono što je moglo da ga podseti na sliku i priliku
odsutne osobe. Zagledao se u platna u uglovima, s tek započetim
skicama i nedovršena.
‒ Jesu li to sve Huliova platna? – Mnoga su bila Arhensolina;
ali, on, ganut starčevim osećanjima, pokaza ogromnu
velikodušnost. – Da, sva su Huliova. – I otac je prebirao sliku po
sliku, zaustavljajujći se zadivljeno kod najpotpunijih skica, kao
da su nejasnoćom prikazivale nesređene vizije genija.
‒ Ima dara, zar ne? ‒ upita, birajući reči. Uvek ga je smatrao
inteligentnim i pomalo vragolastim, ali karakter se s godinama
menja... Sada je drugi čovek.
Skoro mu je došlo da zaplače dok je slušao Španca kako sa
žarom hvali odsutnog, opisujući ga kao velikog umetnika koji će
jednog dana, kada kucne čas, zadiviti čitav svet.
Dobrodušni slikar se na kraju potresao kao otac. Divio se
starcu uz grižu savesti. Nije želeo da se seća šta je sve govorio
protiv njega ranije. Kakva nepravda!
Don Marselo mu je stiskao ruke kao da mu je drug. Prijatelji
njegovog sina su i njegovi prijatelji. On je znao kako žive mladi.
Ako nekad zapadne u nevolju, ako mu zatreba finansijska pomoć
da bi nastavio da slika, on je tu, spreman da mu pomogne.
Najpre ga očekuje danas na večeri u svojoj kući, a ako želi da
dolazi svako veče, utoliko bolje. Ješće s porodicom, skromno; sa
ratom se mnogo toga promenilo, ali osetiće toplinu doma, kao u
kući svojih roditelja. Čak je pričao o Španiji da bi bio što
ljubazniji prema slikaru. U Španiji je bio samo jednom, kratko;
ali namerava da je obiđe celu posle rata. Njegov tast je Španac,
žena ima španske krvi, u kući su govorili španski kao maternji
jezik. Ah, Španija, zemlja slavne prošlosti i ponosnih ljudi!
Arhensol je verovao da bi ga starac isto tako veličao da potiče
i iz neke druge zemlje. Ta naklonost nije bila ništa drugo nego
odraz ljubavi prema odsutnom sinu, ali on mu je i na tome bio
zahvalan. I zamalo je zagrlio don Marsela kad mu je rekao
zbogom.
Posle toga, popodnevne posete su se zaređale. Slikar je morao
da preporuči svojim prijateljicama da se posle ručka prošetaju i
da se ne vraćaju u Ulicu Pomp pre nego što padne mrak. Ali don
Marselo bi ga ponekad iznenadio ujutru i on je morao da
pretrčava s jednog kraja sobe na drugi, prekrivajući nešto ovde,
skrivajući nešto tamo dalje, da bi atelje delovao kao radni
ambijent.
‒ Mladost... mladost! ‒ mrmljao bi starac, osmehujući se s
razumevanjem.
Morao je da se seti svojih godina da ne bi od Arhensole tražio
da mu predstavi begunce, skrivene, kako je pretpostavljao, u
drugim sobama. Možda su to bile prijateljice njegovog sina, deo
njegove prošlosti, a to je bilo dovoljno da ih prihvati kao valjane i
vredne pažnje.
Zbog tih iznenađenja, praćenih uznemiravanjem, slikar se na
kraju donekle pokajao zbog svog novog prijateljstva. Štaviše,
nervirali su ga stračevi neprekidni pozivi na večeru. Nije imao
ništa protiv, ali je umirao od dosade sedeći za stolom sa
Denoajerima. Otac i majka su pričali samo o odsutnom sinu, a
Ćići jedva da je obraćala pažnju na bratovljevog prijatelja. Misli
su joj bile usmerene na rat; brinulo ju kako će raditi pošta i
protestovala je protiv vlade kad nekoliko dana ne bi dobila pismo
od potporučnika Lakura.
Arhensola se izvinio i izgovarao na razne načine da ubuduće
neće moći da dolazi na večeru u Ulicu Viktora Igoa. Veće
zadovoljstvo mu je pričinjavao odlazak u jeftine restorane u
ženskom društvu. Starac je odbijanje doživeo kao razočarani
ljubavnik.
‒ Zar ni danas?
I kako bi nadoknadio Arhensoline izostanke na večeri,
sutradan bi nenadano dolazio u atelje.
Uživao je da provodi vreme naslonjen na divanu, koji kao da
je sačuvao tragove Huliovog tela, i posmatra platna ispunjena
bojama sinovljeve četkice, obavijen toplotom peći koja je tiho
pucketala u dubokoj, kamenoj tišini. Bilo je to prijatno utočište,
mnogo uspomena, usred zamrlog i čemernog Pariza, u kome nije
sretao prijatelje, jer su svi bili zaokupljeni sopstvenim brigama.
Zadovoljstva iz njegove prošlosti izgubila su svaku čar. Hotel
Druo ga više nije privlačio. Imovina Nemaca u Francuskoj koju je
konfiskovala vlada prodavala se na licitaciji. To mu je ličilo kao
odgovor na prisilno otpremanje njegovog nameštaja iz zamka u
Vilblanšu u Berlin.
Uzalud su mu trgovački putnici pričali o slaboj posećenosti
javnih rasprodaja. Nisu ga zanimale te izuzetne prilike. Zašto
više da kupuje? Šta će mu toliki beskorisni predmeti?
Razmišljajući o teškom životu miliona ljudi koji su živeli pod
vedrim nebom, spopadala ga je želja da vodi asketski život. Počeo
je da mrzi bleštavu raskoš u svojoj kući u Ulici Viktora Igoa.
Setio se, bez osude, rušenja zamka. Osećao je neodoljivu lenjost
kad bi ga nekadašnja pomama povukla u neprekidne kupovine.
Ne; bolje da bude tu... A tu, tu je uvek bio Huliov atelje.
Arhensola je slikao u prisustvu don Marsela. Znao je da
starac ne podnosi dokoličare i započeo nekoliko platna, ponesen
tom odlukom da nešto radi. Denoajer je zainteresovano pratio
poteze četkice i prihvatao svako rešenje osećajnog portretiste.
On je bio pobornik starina; kupovao je samo dela starih slikara;
ali bilo mu je dovoljno što zna da je Hulio mislio kao njegov
prijatelj i zato se smerno povinovao njegovim predlozima.
Umetnik bi se kratko zadržao kod platna. Nakon nekoliko
minuta poželeo bi da priča sa starcem sedeći na divanu pored
njega.
Najpre bi razgovarali o odsutnm sinu. Iščitavali bi delove
njegovih pisama; pričali bi o prošlosti sa diskretnim aluzijama.
Slikar je opisivao Hulija kao potpuno posvećenog umetničkim
preokupacijama. Otac je znao da to nije tačno, ali je prihvatao
laži kao dokaz velikog prijateljstva. Arhensola je bio dobar i
veran drug; nikad, ni kada je u razgovoru bio najopušteniji, nije
napravio nijednu aluziju na madam Lorije. Tih dana su starca
zaokupljala sećanja na nju. Sreo ju je na ulici kada je grlila svog
supruga, koji se bio oporavio od ranjavanja. Uvaženi Lakur je
zadovoljno pričao o pomirenju bračnog para. Inženjer je izgubio
samo jedno oko. Sada je vodio svoju fabriku koju je vlada
zaplenila radi proizvodnje haubica. Postao je kapetan i bio je
ponosan na dva dobijena odlikovanja. Senator nije tačno znao
kako je došlo do tog iznenadnog pomirenja. Samo ih je jednog
dana video kada su došli u njegovu kuću, gledajući se nežno,
zaboravljajući potpuno na nedavnu prošlost.
‒ Ko se seća događaja od pre rata? ‒ reče senator. ‒ Ni on niti
njihovi prijatelji više se ne sećaju razvoda. Svi živimo novim
životom... Ja mislim da su oni sada srećniji nego ranije.
Denoajer je primetio tu sreću kada ih je video. I čovek strogih
načela koji je prošle godine osudio ponašanje svoga sina zbog
madam Lorije, smatrajući je za najgoru razvratnicu, osetio je
izvesnu ogorčenost kad je video Margaritu priljubljenu uz muža
kako mu šapuće u ljubavnom zanosu. Ta bračna sreća mu se
učinila neprikladna. Žena koja je mnogo uticala na Huliov život!
Zar se tako brzo zaboravlja ljubav?
Njih dvoje su prošli pored njega kao da se ne poznaju. Možda
ga kapetan Lorije nije dobro video, ali ga je ona pogledala širom
otvorenih očiju i naglo skrenula pogled da bi izbegla pozdrav.
Starac se rastužio na tu ravnodušnost, ne zbog sebe, nego zbog
onog drugog. Siroti Hulio! Nesalomiv gospodin, potpuno
priseban, ocenio je taj postupak kao monstruozan čin.
Druga tema razgovora u popodnevnim časovima u ateljeu bio
je rat. U svojim džepovima Arhensola nije više nosio gomilu
novina, kao što je to činio na početku rata. Neka rezignirana i
trezvena smirenost se osećala u prvom naletu ushićenosti, kada
su ljudi očekivali izvanredne i sjajne operacije. Sve novine su
pisale isto. Bilo mu je dovoljno da pročita samo zvanično
saopštenje i taj dokument je znao da čeka strpljivo,
predosećajući da će više-manje reći isto kao onaj prethodni.
Groznica prvih meseci sa iluzijama i optimizmom sada mu je
izgledala pomalo nestvarno. Oni koji nisu otišli u rat malo-
pomalo su se vraćali svojim uobičajenim poslovima. „Mora se
živeti”, govorili su ljudi. Neophodnost da se život nastavi
shvatana je kao preka potreba. Ljudi nisu zaboravljali one koji
su otišli u rat, ali su zaokupljeni poslovima lakše podnosili
sećanja na njih, prisiljeni da prihvate njihovo odsustvo kao
nešto sasvim obično. U početku, rat je oduziumao san, ubijao
apetit, zagorčavao zadovoljstva, pretvarajući sve u mrtvačko
sivilo. Svi su govorili isto. Polako su se otvarala pozorišta, počeo
je da cirkuliše novac, ljudi su se smejali, pričali o velikim
stradanjima, ali samo na neko vreme, kao o nečemu što će
trajati veoma dugo, i utapa se sa svojim neizbežnim fatalizmom u
opšte razočaranje.
‒ Čovek se lako navikne na nesreću ‒ govorio je Arhensola ‒
kada ona dugo traje. Ona je naša snaga: zato smo živi.
Don Marselo se nije slagao sa tom rezigniranom izjavom. Rat
će trajati mnogo kraće nego što ljudi misle. Njegov entuzijazam
mu je odredio kratak rok: trajaće tri meseca, do sledećeg proleća.
A ako u proleće ne nastupi mir, nastupiće u leto.
Jedan nov učesnik pridružio se njihovim razgovorima.
Denoajeru je Rus bio poznat iz Arhensolovih priča. Taj neobičan
čovek poznavao je i njegovog sina, a to je bilo dovoljno da Černov
privuče njegovu pažnju.
Da su okolnosti drugačije, držao bi ga na distanci. Milioner je
voleo red. Nije podnosio revolucionare, plašeći se kao svi
bogataši koji su stekli bogatstvo a nisu zaboravili na svoje
skromno poreklo. Černovljev socijalizam i njegova nacionalnost
odjednom su ga podsetili na seriju prizora od kojih se čoveku
dože kosa na glavi: bombe, obračune noževima, osude na vešala,
slanje u Sibir. Ne, on nije bio prikladan prijatelj, ali don Marselo
je sada sasvim drugačije gledao na tuđe ideje. Nagledao se svega
i svačega! Strahote invazije, beskrupuloznost nemačkih vođa,
smirenost s kojom su njihove podmornice potapale mirnodopske
brodove sa nezaštićenim putnicima, podvizi avijatičara koji su sa
visine od dve hiljade metara bacali bombe na slobodne gradove,
ubijajući žene i decu – sve ga je to podsetilo na atentate
revolucionara koji su prethodnih godina kod njega izazivali
ogorčenje.
‒ I misle ‒ rekao je ‒ da ćemo se razbesneti tobože jer će svet
propasti samo ako neko baci bombu!
Ti zanesenjaci su za njega predstavljali vrednost koja
umanjuje njihove zločine. Stradaju kao žrtve sopstvenih dela ili
se predaju znajući kakva će im biti kazna. Žrtvuju se ne tražeći
izgovor: retko bi se spasavali preduzimajući mere opreza da ne bi
bili kažnjeni. Ali ratna zverstva!
Sa oštrinom svog žestokog karaktera starac je pokazao
potpuni preokret u proceni vrednosti.
‒ Sada su na vrhu pravi anarhisti ‒ govorio je osmehujući se
ironično. ‒ Svi oni kojih smo se ranije plašili bili su nesrećnici. U
naše vreme bi očas posla ubili više nevinih nego drugi za trideset
godina.
Černovljeva dobroćudnost, njegove originalne ideje,
nedoslednost mislioca koji je navikao da s lakoćom pretoči svoje
misli u reči na kraju su očarali don Marsela. S njim je
diskutovao o svojim dilemama. Oduševljen njime, lako je prelazio
preko mnogobrojnih boca koje je Arhensola ponekad poklanjao
svom susedu. Nije mu smetalo da ih Černov konzumira zbog
sećanja na vreme kada je živeo i prepirao se s njegovim sinom.
Dok se naslađivao vinom iz Ulice Viktora Igoa, Rus je osetio
napad vizionarske rečitosti kao one noći kad se setio
fantastičnog juriša četiri jahača apokalipse.
Denoajera je najviše oduševljavala njegova rečitost i živopisan
način pripovedanja. Bitka na Marni sa nizom pratećih borbi i
usmerenost obe vojske ka morskim obalama za njega su bile
činjenice koje su se lako mogle objasniti. Samo da Francuzi nisu
bili umorni nakon svog trijumfa na Marni!
‒ No ljudska snaga ‒ nastavio je Černov ‒ ima granice, a
Francuz je pored sveg svog entuzijazma, čovek kao svi ostali.
Najpre, brzo marširanje sa Istoka na Sever da bi stvorili liniju
fronta prema Belgiji; zatim borbe; u nastavku jedno hitro
povlačenje da bi sprečili odstupanje; na kraju bitka koja je
trajala sedam dana; i sve to za tri nedelje, ne više. U trenutku
trijumfa pobednicima je nedostajala snaga da bi dalje
napredovali, kao i konjica da bi progonili begunce. Konji su bili
čak iscrpljeniji od ljudi. Videvši da ih u stopu progone, oni koji
su se povlačili padajući od umora vukli su se i kopali zemlju,
praveći sebi sklonište. Francuzi su takođe klonuli, grebući tle da
ne bi izgubili ono što su povratili. I tako je započeo rovovski rat.
Kasnije, svaka borbena linija u pokušaju da probije
neprijateljsku liniju išla je napadajući prema severoistoku i
nakon uzastopnog razvlačenja i jedni i drugi su stigli do puta
prema moru uobličivši front za najveću bitku u istoriji.
Kada bi don Marselo optimistično predvideo kraj rata za
proleće... za leto, svaki put pomerajući rok za četiri meseca, Rus
bi zavrteo glavom.
‒ Ovaj rat če trajati dugo... veoma dugo. To je nov rat, pravi
moderan rat. Nemci su ga započeli na stari način, kao da nisu
naučili ništa posle 1870: rat sa opkoljavanjem, borbe pod vedrim
nebom, isto kao što bi ga Moltke vodio po ugledu na Napoleona.
Želeli su da ga završe brzo i bili su sigurni u pobedu. Zašto bi
koristili nove taktike? Međutim, bitka na Marni im je pokvarila
planove: kao agresori morali su da pređu u defanzivu a onda su
primenili sve ono što je njihov Generalštab naučio od vojnih
znalaca Japanaca i Rusa, započinjući rovovski rat, podzemni rat,
što je logično s obzirom na domet i količinu hitaca modernog
naoružanja. Osvajanje jednog kilometra sada je predstavljalo više
nego što se za čitav vek moglo podići jedno kameno utvrđenje...
Ni jedni ni drugi neće napredovati dugo. Možda nikad neće
napredovati. Biće dugo i dosadno poput nadmetanja sportista
ujednačenih snaga.
‒ Ali jednom će se okončati ‒ reče Denoajer.
‒ Nesumnjivo; samo se ne zna kada? I šta će biti i s jednima i
drugima kad se sve završi?
On je verovao u brzi kraj, kad su to ljudi manje očekivali zbog
iscrpljenosti jedne od dve borbene strane, koja se pažljivo
prikrivala do poslednjeg trenutka.
‒ Nemačka će biti poražena ‒ dodao je čvrsto uveren. ‒ Ne
znam kada i kako, ali logično bi bilo da padne. Njen glavni
napad propao je u septembru, kad nije ušla u Pariz, razbijena od
neprijateljske vojske. Sve uspehe je uložila i otvorila sve karate.
Nije pobedila, ali je nastavila igru jer je imala mnogo karata i
produžavaće je još dugo... Ali ono što ne može u prvom naletu
neće učiniti nikad.
Za Černova konačan poraz ne bi značio propast Nemačke,
niti istrebljenje nemačkog naroda.
‒ Mene zgražava ‒ nastavio je ‒ preterani patriotizam. Kada
slušam neke koji iznose planove za konačno uništenje Nemačke,
učini mi se kao da slušam pangermaniste iz Berlina kada vrše
deobu kontinenata.
Zatim je pojasnio.
‒ Imperiju treba poraziti radi svetskog mira: uništiti veliku
ratnu mašineriju koja narušava mir među narodima... Od 1870.
godine svi živimo da gore ne može biti. Tokom četrdeset četiri
godine nadvijala se opasnost; a za sve to vreme koliko bede!
Černova je najviše ljutilo to što se iz svega izrodio nemoral i
na kraju ovladao svetom: veličanje sile, posvećenost uspehu,
trijumf materijalizma, sprdnja sa najplemenitijim osećanjima,
kao da su one obične fraze, zvučne i glupe, srozavanje moralih
vrednosti, jedna filozofija razbojnika, koja pretenduje da bude
poslednja reč progresa, što nije bilo ništa više nego vraćanje na
despotizam, nasilje, varvarstvo iz najprimitivnije epohe.
Želeo je ukidanje predstavnika takve tendencije, ali zbog toga
nije tražio uništenje nemačkog naroda.
‒ Taj narod ima velike zasluge pomešane sa lošim društvenim
uslovima, koje potiču iz varvarske prošlosti, suviše bliske. Taj
narod ima dara za organizaciju i radnu disciplinu i mnogo može
da pruži čovečanstvu. Ali pre toga je neophodno da obavi
kupanje: da spere neuspeh. Nemci ludački ponosni i njihovo
ludilo je opasno za čovečanstvo. Kada budu nestali oni koji su ih
zarazili iluzijama o hegemoniji sveta, kada nesreća bude osvežila
njihovu maštu, kad se budu zadovoljili time što će biti jedna
grupa koja nije ni superiornija niti inferiornija u odnosu na
druge, postaće tolerantan narod, koristan... i ko zna, možda i
simpatičan.
U tom trenutku, za Černova nije postojao opasniji narod od
njih. Njihova politička organizacija pretvorila ih je u hordu
vojnika, naviknutih na šutiranje i poniženja kako bi im ubili
volju, koja se uvek opire disciplini.
‒ To je nacija u kojoj svi dobijaju udarce i žele da ih zadaju i
onima ispod njih. Udarac koji raspali car prenosi se lančano s
kičme na kičmu sve do poslednjeg društvenog sloja. Udarci
počinju u školi i nastavljaju se do kasarne, kao deo obrazovanja.
Obrazovanje prinčeva, naslednika pruske države, nije moglo da
prođe bez šamara i batina od pretka, kralja. Kajzer udara
naslednike, oficir vojnike, otac decu i ženu, učitelj učenike; a
kada vrhovni starešina ne može više da zadaje udarce, onda one
ispod sebe podvrgava torturi i ponižavanju.
Zato kada napuštaju miran život, hvatajući se za oružje da bi
ga upotrebili protiv neke druge zajednice, postaju surove zveri.
‒ Svaki od njih ‒ nastavio je Rus ‒ nosi na leđima ožiljke
udaraca i želi da se okrepi prenoseći ih na nesrećnike koje rat
stavlja pod njihovu dominaciju. Taj narod „gospode”, kako sami
sebe nazivaju, želi da ratuje, ali ne kod svoje kuće. Unutar nje je
onaj koji manje poznaje ljudsko dostojanstvo. Zato sa toliko
strasti želi da se proširi po celom svetu, pretvarajući se od lakeja
u gospodara.
Don Marselo je najednom proredio posete ateljeu. Sada je
potražio svog prijatelja, senatora. Jedno obećanje ovoga sludelo
je njegovu pomirenost sa sudbinom.
Uvažena ličnost bila je tužna otkako je naslednik njegove
slavne porodice otišao u rat, raskidjući zaštitničku mrežu kojom
ga je bio obavio.
Jednog dana, za vreme večere u Denoajerovoj kući, natuknuo
mu je jednu ideju, zbog koje se ovaj uzrujao: „Zar ne bi voleo da
vidiš svoga sina? Senator je već pokušavao da izdejstvuje
dozvolu od Generalštaba za odlazak na front. Morao je da vidi
Renea. Pripadao je istom rodu vojske kao Hulio; možda i nisu bili
mnogo udaljeni, ali automobilom se može dugo kružiti pre nego
što se stigne do željenog cilja.
Nije trebalo ništa više da kaže. Denoajer je odjednom žarko
poželeo da vidi svoga sina. Već se mesecima zadovoljavao samo
čitajući njegova pisma i gledajući jednu fotografiju koju je
napravio neki od njegovih drugova.
Od tada je opsedao Lakura kao da je jedan od njegovih birača
koji traži zaposlenje. Posećivao ga je svakog jutra u njegovoj
kući, pozivao ga svaki dan na večeru, odlazio svako popodne da
ga potraži u salonima Luksemburškog parka. Pre nego što bi ga
pozdravio, pogledom mu je svaki put postavljao isto pitanje –
kada će dobiti dozvolu?
Senatoru je bilo krivo zbog ravnodušnosti vojske prema
civilima. Uvek su bili neprijatelji parlamentarizma.
‒ Osim toga, Žofr je bio nepristupačan. Ne voli znatiželjne...
Sutra će videti predsednika.
Nekoliko dana kasnije došao je u kuću u Ulici Viktora Igoa,
zadovoljan, što je don Marsela ispunilo radošću.
‒ Jesi li je dobio?
‒ Jesam. Prekosutra krećemo.
Denoajer je sutradan otišao u atelje u Ulici Pomp.
‒ Sutra odlazim.
Slikar je želeo da pođe s njim. Zar ne bi mogao i on da pođe
kao senatorov sekretar? Don Marselo se nasmejao. Dozvola važi
samo za Lakura i jednog njegovog pratioca. On će igrati ulogu
sekretara, sobara ili onog što mu predstoji – tasta.
Već je bilo palo veče kad je krenuo iz ateljea, a ožalošćeni
Arhensola ga je pratio do lifta. Zar nije mogao da se priključi
ekspediciji? Verovao je da je tako izgubio priliku da naslika
maestralno delo.
U blizini svoje kuće sreo je Černova. Don Marselo je bio dobro
raspoložen. Zbog toga što će uskoro videti sina, pokazao je
detinjastu radost. Zamalo da zagrli Rusa, uprkos tome što je
izgledao jadno, s neurednom bradom i ogromnim šeširu i
privlačio pažnju prolaznika.
Na kraju avenije Trijumfalna kapija je dominirala masivnošću
naspram neba crvenkastog od zalazećeg sunca. Jedan purpurni
oblak lebdeo je oko spomenika, ogledajući se u njegovoj belini.
Denoajer se setio četiri jahača i svega ostalog što mu je
Arhensola ispričao pre nego što ga je upoznao s Rusom.
‒ Krv ‒ rekao je radosno ‒ čitavo nebo liči na krv... To je
apokaliptična zver koja je dobila zasluženi udarac. Uskoro ćemo
je videti na umoru.
Černov se takođe nasmeja, ali mu je osmeh bio tužan.
‒ Ne. Zver ne umire. Ona je večiti pratilac ljudi. Ona se
sakrije i krvari četrdeset godina... šezdeset... čitav vek, ali se
opet pojavi. Ostaje nam samo da se nadamo da će njena rana još
dugo krvariti, te da će se zver skrivati na duže vreme i da je
nikada ne vide generacije koje će čuvati naše sećanje.
 3.

Rat

Don Marselo se peo uz jednu planinu obraslu šumom. Šuma je

izgledala tužno opustošeno. U njega se uvukao tihi bes dok je
posmatrao sve to nasilje i izopačenost. Ni jedno jedino drvo nije
zadržalo pravolinijsku formu raskošnog granja iz vremena mira.
Grupe borova podsećale su na kolonadu razrušenih hramova.
Neki su ostali uspravni u svoj svojoj dužini, ali bez kapitela, kao
stabla koja su izgubila svoje krošnje; drugi su bili rascepljeni po
dužini poput piska na flauti, kao pilastri presečeni snagom
munje. Na nekima su oko rascepljenog stabla visile vlaknaste
iverice mrtvog drveta, nalik slomljenim čačkalicama.
Razarajuća sila je iskalila bes na stogodišnja stabla: bukve,
cera i hrasta. Velike gomile isečenih grana prekrivale su tlo, kao
da je preko njega nedavno prošla grupa gorostasnih drvoseča.
Panjevi su virili malo iznad zemlje, čisti i glatki, kao da su
presečeni jednim udarcem sekire. Oko iskopanog korenja bile su
gomile kamenja izmešanog sa grumenjem zemlje; kamenje koje je
u utrobi Zemlje spavalo dok ga eksplozija nije iskopala i
razbacala po površini.
Tu i tamo, svetlucajući između drveća ili prekidajući put, zbog
čega se moralo s teškom mukom obilaziti, širile su se ogromne
bare, sve jednake, s geometrijskom pravilnošću, okrugle,
savršeno okrugle. Denoajer ih je uporedio sa lavorima ukopanim
u zemlju, da bi ih koristili nevidljivi divovi koji su posekli šumu.
Njihova ogromna dubina počinjala je na tim istim rubovima. Neki
plivač mogao bi da skoči u te lokve a da ne dodirne dno. Voda je
bila zelenkasta sa žabokrečinom punom mehurića, iz kojih su
udisali vazduh sićušni organizmi i počinjali da žive u njenoj
utrobi.
Na sredini obronka je ugledao okružene borovima grobove sa
drvenim krstovima; grobovi francuskih vojnika sa pobodenim
trobojnim zastavicama. Na tim humkama prekrivenim
mahovinom ležale su stare kape artiljeraca. Surovi drvoseča,
uništavajući šumu, slepo je stigao i do mrava koji su mileli
između trupaca.
Don Marselo je nosio duboke čizme, široki šešir i otmen
pončo prebačen preko ramena kao ogrtač. Izneo je na svetlost
dana tu odeću koja ga je podsećala na daleke dane provedene na
imanju. Za njim je išao Lakur, nastojeći da sačuva senatorsko
dostojanstvo, dahćući i brekćući od umora. On je takođe nosio
duboke čizme i mekan šešir, ali je zadržao svečane suknju-
pantalone da se ne bi potpuno odrekao svoje poslaničke
uniforme. Ispred njih su išla dva kapetana kao vođe puta.
Nalazili su se na jednoj planini koju je zaposela francuska
artiljerija. Peli su se prema vrhu, gde je bilo sakriveno mnogo
topova, postavljenih u liniju od nekoliko kilometara. Nemačka
artiljerija je prouzrokovala sva ova razaranja, odgovarajući na
pucnjavu Francuza. Šuma je bila iskidana haubicama. Kružne
lagune bile su otvorene jame izbušene nemačkim cevima, s
krečnjačkim i nepromočivim dnom koji su upijali kišnicu.
Automobil su ostavili u podnožju planine. Jedan od oficira,
stari artiljerac, objasnio im je da su postupili tako iz
predostrožnosti. Morali su da se penju uz obronak s velikim
naporom i obazrivo. Nalazili su se neprijatelju nadohvat ruke, i
automobil bi mogao da im privuče pažnju pa da otvore topovsku
paljbu.
‒ Penjanje je malo zamorno ‒ nastavio je. ‒ Držite se,
gospodine senatore! Još malo pa ćemo stići. – Sad su već
susretali artiljerce. Mnogima od njih su od vojne uniforme ostale
samo kape. Ličili su na metalske radnike, topioničare i
ugrađivače metalnih pločica, u pantalonama i prslucima od
baršunaste tkanine. Ruke su im bile gole a neki od njih, da bi
što bezbednije prešli preko barskog gliba, nosili su drvene cipele.
Bili su to iskusni livci koji su mobilisani i priključeni rezervnoj
artiljeriji. Njihovi narednici su bili fabričke poslovođe i
nadzornici; mnogi od njihovih oficira bili su inženjeri i vlasnici
radionica.
Odjednom, oni što su se peli nabasali su na čelične
stanovnike šume. Kad bi oni pričali, zemlja bi se tresla, vazduh
bi podrhtavao a stanovnici šuma, gavrani, zečevi, leptiri i mravi,
razbežali bi se preplašeni, skrivajući se kao da će svet propasti u
razarajućem zemljotresu. U tom trenutku, opasni bukači su
mirovali. Bili su im blizu, ali ih nisu videli. Iz zelenog granja
pomaljao se kraj nečega nalik sivoj gredi: drugi put bi se
pojavljivalo izvirujući iz gomile suvih stabala i granja. Kad su
izbegli te prepreke, ugledali su jednu malu čistinu na kojoj su
ljudi živeli, spavali i bavili se nekom ogromnom mašinom,
podignutom na točkove.
Senator, koji je u mladosti pisao stihove i čitao poeziju kad bi
inaugurisao neku statuu u svom kraju, u ovim usamljenicima
pocrnelim od sunca i dima, razgolićenim i zavrnutih rukava,
video je sveštenike u službi fatalnog božanstva, koje im je davalo
ogromne eksplozivne kapsule, izbačene u obliku detonacija.
Skriveni ispod granja, da ih ne bi primetili neprijateljski piloti,
francuski topovi su bili razasuti po vrhovima i visoravnima u
planinskom lancu. U ovom stadu od čelika bilo je ogromnih
komada, sa točkovima ojačanim koturaljkama, sličnih
poljoprivrednim parnim mašinama, lokomobilima, kakve je
Denoajer imao na imanju za oranje zemlje.
Dvojica kapetana su od generala svoje vojne komande dobili
naređenje da senatoru detaljno objasne funkcionisanje artiljerije.
Lakur je pomno slušao njihovo izlaganje dok bi pogledom šetao s
jedne na drugu stranu nadajući se da će ugledati svoga sina. On
je želeo da vidi Renea. No setivši se svog zvaničnog izgovora za
putovanje, išao je od topa do topa slušajući objašnjenja.
Minobacači su pokazivali projektile: velike šiljate cilindre,
izvučene iz podzemnih skloništa. Ova skladišta, nazivana
„kabanicama” bila su duboke rupe, kosi rovovi, ojačani
džakovima zemlje i drvima. Služili su kao sklonište za slobodno
osoblje i čuvanje municije, zaštićene od eksplozije.
Jedan artiljerac im je pokazao dve spojene vreće od belog
platna, dobro napunjena. Ličile su na dve viršle i služile kao
naboj za jednog od velikih topova. Vreća je ostala otvorena,
izbacujući na svetlost dana nekoliko ružičastih listova. Senatora
i njegovog pratioca je začudila ta pasta nalik na zubnu pastu, a
radilo se o jednom opasnom eksplozivu u modernom ratu.
‒ Tvrdim da ‒ reče Lakur ‒ kad bih jednu od ovih vrećica
našao na ulici, pomislio bih da je ispala iz torbice neke dame ili
nekom zaboravnom trgovcu parfema ‒ samo ne bih pomislio da
je reč o eksplozivu i da to, što je napravljeno za usta, može dići
zgradu u vazduh!
Nastavili su razgledanje. Na najvišem delu planine ugledali su
jednu veliku porušenu kulu. Bilo je to najopasnije mesto. Odatle
je jedan oficir motrio na neprijateljski položaj da bi procenio
tačan domet vatrenog napada. Dok su njegovi drugovi bili ispod
zemlje ili se skrivali ispod gomile granja, on je ispunjavao svoju
dužnost sa tog vidikovca.
Nedaleko od kule pred njima se otvorio podzemni prolaz. Sišli
su kroz njegovu mračnu utrobu do nekoliko ukopanih prozora u
zemlji. Jedna strana planine presečena na vrhu predstavljala je
fasadu. Uzani otvori izbušeni u kamenu propuštali su svetlost i
vazduh do ovih prostora.
Jedan stariji komandant, zadužen za taj sektor, išao im je u
susret. Denoajeru je ličio na jednog od šefova odeljenja velike
prodavnice u Parizu. Njegovo ponašanje je bilo besprekorno,
njegov prijatan glas je delovao kao da se pri svakoj izgovorenoj
reči izvinjava, kao da se obraća grupicama nudeći im robu po
poslednjoj modi. Ali to je potrajalo samo tren. Sedokos kratkovid
vojnik s naočarima, koji se usred rata ponašao kao direktor
fabrike dok prima klijente, mašući rukama otkrivao je ispod
rukava zavoj i vatu. Bio je ranjen u oba zgloba od haubice, ali je
i pored toga ostao na svom mestu.
„Dođavola sa medenim i slatkorečivim gospodinom!”, pomisli
don Marsel. „Mora da se pokaže.”
Ušli su u komandno mesto, veliku prostoriju, sa prozorom
četiri metra širokim i samo pedalj i po iznad zemlje. Ličio je na
prostor otvoren između dve pločice roletni. Ispod njega prostirao
se sto od borovine sa hrpom papira i nekoliko hoklica. Sedeći na
jednoj od njih, pogledom se mogla obuhvatiti čitava ravnica. Na
zidovima su se nalazili električni aparati, sprave za provod struje
od generatora do receptora, megafoni i gomila telefona.
Komandant je odvajao i zgrtao na gomilu papire, nudeći ih da
sednu na hoklice, ljubazno kao da su se obreli u nekom salonu.
‒ Izvolite, gospodine senatore.
Denoajer, smerni pratilac, seo je pored njega. Komandant se
ponašao kao direktor pozorišta, koji se priprema da im pokaže
nešto važno. Preko stola je raširio ogroman papir s prikazom
ravnice koja se prostirala ispred njih: putevi, uzvišice i čistine.
Na toj mapi se pojavila trogulasta grupa crvenih linija u obliku
lepeze. Oni su se nalazili na vrhu; širi deo trougla, horizontalna
linija vojnog uporišta koje su obuhvatali pogledom.
‒ Pucaćemo na tu šumu ‒ reče artiljerac, pokazujući na kraj
karte. ‒ Eto tu ‒ nastavio je, povlačeći na horizontu malu tamnu
liniju. ‒ Uzmite dvoglede.
Ali pre nego što su njih dvojica prislonili dvoglede,
komandant je stavio na mapu nov papir. Bila je to jedna
ogromna pomalo mutna, preko čijih se obrisa pojavila lepeza sa
tamnocrvenim linijama, istovetna onoj drugoj.
‒ Naši piloti ‒ nastavio je ljubazni artiljerac ‒ jutros su
nadgledali neprijateljske položaje. Ovo je uvećano u našem
fotografskom studiju...
Kako im je objasnio, u šumi su se ulogorila dva nemačka
puka.
Don Marselo je na fotografiji video mrlju od šume a unutar
nje bele linije koje su označavale kamione i grupe kvadratića koji
su predstavljali kuće u zaseocima. Učinilo mu se da se nalazi u
aeroplanu i posmatra Zemlju sa hiljadu metara visine. Zatim je
prineo dvogled, sledeći pravac jedne od crvenih linija, i video
kako se na sočivu povećava jedna crna šipka, nalik na debelu
tamnu liniju: šumu, sklonište neprijatelja.
– Gospodine senatore, počećemo kad budete raspoloženi ‒
reče komandant dostigavši vrhunac svoje ljubaznosti. ‒ Jeste li
spremni?
Denoajer se nasmešio. Za šta će njegov uvaženi prijatelj biti
spreman? U čemu može biti koristan, običan kibicer kao što je
on, koji je nesumnjivo uzbuđen zbog očekujućeg prizora?
Iza njihovih leđa zazvonilo je bezbroj zvona: vibracije koje su
zvale, vibracije koje su odgovarale. Akustične cevi kao da su se
nadimale od tutnjave reči. Električni kabl je ispunio prostoriju
misterioznim treperenjem. Ljubazni šef više nije vodio računa o
njima. Čuli su ga iza leđa kako preko telefona razgovara sa
oficirom udaljenim nekoliko kilometara. Umiljati i slatkorečivi
nije ni za trenutak prestao sa svojom uvrnutom ljubaznošću.
‒ Hoćete biti tako ljubazni da počnete? – obratio se blagim
glasom udaljenom oficiru. ‒ S velikim zadovoljstvom vam dajem
naređenje.
Don Marselo je osetio blago nervozno cupkanje pored noge.
Bio je to Lakur, uznemiren zbog novog događaja. Počeće paljba;
desiće se nešto što nikad nije video. Topovi su bili iznad njihovih
glava: zatrešće se svod poput brodske palube kada pucaju na
nju. Prostorija sa akustičnim cevima i telefonskim vibracijama
ličila je na brodski most u trenutku razaranja. Nastupiće užasna
tutnjava! Proteklo je samo nekoliko sekundi, ali i to se odužilo.
Odjednom, daleki tresak, kao da je dolazio iz oblaka. Denoajer
više nije osećao nervozno cupkanje pored noge. Senator se
udaljio od straha; kao da je tim pokretom upitao: „I to je sve?”
Čitavi metri zemlje koji su pali preko njih amortizovali su
detonaciju. Pucanj velikog topa ličio je na udarac motke po
madracu. Mnogo potresnije je bilo zavijanje projektila koji je
odjekivao visoko u vazduhu, ispuštajući vazduh s takvom
silinom da su njegovi talasi stigli do prozora.
Šištao je sve dalje, dok nije utihnuo. Prošlo je dosta vremena
pre nego što se video njegov učinak. Dvojica prijatelja su
pomislila da su se izgubila u svemirskom prostranstvu. „Neće
stići... neće stići”, mislili su. Odjednom se na horizontu, tačno
na označenom mestu, preko skicirane šume, pojavio jedan
ogroman stub dima, rotacioni toranj crne izmaglice, propraćen
vulkanskom erupcijom.
‒ Ne smem da zamislim kako je sada tamo ‒ reče senator.
On i Denoajer su osetili životinjsku radost, samoživu
ushićenost, našavši se na sigurnom mestu, ispod površine
zemlje.
‒ Nemci će svakog trenutka da zapucaju ‒ reče don Marselo,
tiho, svom prijatelju.
I senator je tako mislio. Nesumnjivo će odgovoriti, započinjući
artiljerijsku borbu.
Sve francuske baterije su otvorile vatru. Planina je
neprekidno tutnjala: projektili su fijukali jedan za drugim; na
horizontu su se jedan za drugim nizali crni stubovi. Njih dvojica
shvatiše da im je odlično u tom skloništu, malik pozorišnoj loži.
Neko je dodirnuo Lakura po ramenu. Bio je to jedan od
oficira koji su ih doveli na front.
‒ Hajdemo gore ‒ reče učtivo. ‒ Morate videti izbliza kako
deluju naši topovi. Vredi videti taj prizor.
– Gore...? – zvaničnik se zbuni, uplaši, kao da su mu
predložili međuplanetarno putovanje. Kako gore kad će
neprijatelj svakog trenutka odgovoriti?!
Kapetan mu je objasnio da potporučnik Lakur možda očekuje
oca. Telefonom su javili njegovoj bateriji, smeštenoj na kilometar
udaljenosti: trebalo bi da iskoristi to vreme da ga vidi.
Ponovo su izašli napolje kroz otvor podzemne prostorije.
Senator se uspravi, doterujući se.
„Pucaće”, govorio mu je unutrašnji glas, „neprijatelj će
odgovoriti.”
Ali on popravi svoj kaput i krenu ozbiljan i dostojanstven.
Ako su ti ljudi rata, protivnici parlamentarizma, želeli da se
potajno narugaju osećanjima jednog civila, grdno će se
razočarati.
Denoajer se zadivi odlučnošću s kojom je zvaničnik izleteo iz
podzemlja kao da je krenuo pravo na neprijatelja.
Nakon nekoliko koraka tišinu raspara talasasta grmljavina.
Obojici noge uzdrhtaše i u ušima im zazuja kao da ih je neko
udario za vrat. Učini im se da su Nemci već zapucali. Ali to su
bili njihovi. Jedan pramen dima izbi iz šume, na dvanaestak
metara od njih, i rasprši se se istog trenutka. Posredi je bio
pucanj topa velikog kalibra, zakamufliranog granjem u
neposrednoj blizini. Kapetani su im užurbano objašnjavali. Da bi
izbegli brisan prostor, gde se nalazila kula sa osmatračnicom,
morali su da prođu pored topova i istrpe silovitu buku
detonacija. I oni su svakog trenutka očekivali odgovor
neprijatelja.
Onaj što je išao pored don Marsela čestitao mu je na
neustrašivosti s kojom je podnosio topovsku paljbu.
‒ Mom prijatelju je to poznato ‒ reče senator ponosno. ‒
Borio se na Marni.
Dvojica vojnika bila su zadivljena i čudila se uzevši u obzir
Denoajerove godine. Koliko mu je to godina? Kakvo telo bi
trebalo da ima?
‒ Bio sam žrtva ‒ odgovori dotični, skromno.
Jedan oficir im je trčao u susret od kule preko čistine, bez
drveća. Nekoliko puta je mahnuo kapom da bi ga videli. Lakur je
uzdrhtao zabrinuvši se za njega. Neprijatelji su mogli da ga
opaze; bio je laka meta dok je jurio neoprezno preko brisanog
prostora. Lakur još više zadrhta kad mu se vojnik približi. Bio je
to Rene.
Sa čuđenjem mu je stezao snažne i čvrste ruke. Crte
sinovljevog lica bile su izraženije, a put potamnela nakon
boravka na selu. Držao se odlučno i pucao od samopouzdanja.
Šest meseci teškog života ga je promenilo. Bio je isti, ali sa
mnogo širim grudima i jačim ručnim zglobovima. Nežne i blage
crte lica koje je nasledio od majke preobrazile su se u muški lik.
Lakur je s ponosom ustanovio da sin liči na njega.
Nakon pozdrava i zagrljaja, Rene je više pažnje poklonio don
Marselu nego svom ocu. Kao da je na njemu osetio malo Ćićinog
mirisa. Pitao je za nju: želeo je da sazna kako živi, iako mu je
često pisala.
 U međuvremenu, ponesen osećanjima, senator se osmelio da
se obrati sinu. Improvizovao je jedan deo govora u čast tog
vojnika Republike koji nosi slavno prezime Lakur, jer je smatrao
opravdanim da ti profesionalni vojnici oko njega saznaju iz kakve
porodice potiče.
‒ Ispuni svoju dužnost, sine moj. Lakurovi imaju vojničku
prošlost. Seti se dede, komesara francuskog Konventa, koji se
proslavio u odbrani Majnca.
Dok je on pričao, svi su zašli u šumarak da bi se smestili iza
topova.
Tu je buka bila podnošljivija. Veliki topovi su posle svakog
ispaljivanja ispuštali oblačić dima, poput onog iz lule. Narednici
su diktirali šifrovane poruke tobdžiji koji je na jednom uhu držao
telefonsku slušalicu. Vojnici oko topa su ćutali i izvršavali
naredbe. Smenjivali su se za topom, a grdosija bi okretala svoju
sivu čeljust, podižući je čas na jednu čas na drugu stranu poput
savitljive i umešne slonove surle. Pored najbližeg topa stajao je
pravo neki nestrpljivi artiljerac držeći potezač. Mora da je
ogluveo. Njegove zažarene oči odavale su odlučnost. Za njega u
tom času nije postojalo ništa drugo do paljbe i detonacija. Bio je
svestan svoje uloge. Bio je sluga oluja, čuvar munja.
‒ Pali! ‒ uzviknu komandant.
I glas mu se izgubi u pucnju. Sve se zatreslo, ali dvojici
putnika, već naviknutih na eksplozije topova, učini se da taj
prasak potiče od druge naredbe.
Lakur htede da nastavi priču o dedi u doba Konventa kad ga
nešto prekinu.
‒ Uzvraćaju paljbu ‒ reče artiljerac koji je držao telefon.
Dvojica oficira su prenela ovu vest senatoru, poslatu sa
osmatračnice na kuli. Zar on nije rekao da će neprijatelj
odgovoriti? Sin ga odgurnu i on, slušajući instinkt za
samoodržanjem, uteče u „kabanicu” baterije. Nije želeo da se
zavlači u tu skučenu rupu. Ostao je na samom ulazu, više
radoznao nego uznemiren.
Osetio je kako se nevidljivi projektil približava uprkos
grmljavini obližnjih topova. S posebnim senzibilitetom čuo je
kako reže vazduh prigušen drugom još jačom i bližom tutnjavom.
Bilo je to stravično šištanje koje se približavalo sve više;
akustičan trougao sa temenom na vidiku koji se sa
napredovanjem otvarao i probijao zahvatajući čitavo
prostranstvo. A onda je šištanje utihnulo, detonacija je grunula,
usled sudara i trenja, nalik survavanju tramvaja nizbrdo ili
kretanju brzog voza koji juri pored stanice ne zaustavljajući se.
Video ga je kako se podiže u vidu oblaka, uvećavajući se kao
da će se naglo srušiti na bateriju. Ne znajući kako, našao se na
dnu „kabanice”, spotičući se o gomilu hladnih gvozdenih
cilindara, poređanih kao flaše. To su bili projektili.
„Ako nemački ekspres lonac”, pomislio je, „eksplodira u jami,
kako će se to tek raspršiti!”
No smirio se kad se setio čvrsto natkrivenog rova: grede i
vreće sa zemljom pokrivali su nekoliko kvadratnih metara.
Odjednom se našao u mrklom mraku. U „kabanicu” se sklonio
još neko, telom zaklanjajući svetlost – verovatno njegov prijatelj
Denoajer.
Imao je utisak da je prošlo godinu dana, a ne sekunda, kako
mu je sat pokazivao; zatim čitav vek za isto toliko... i na kraju je
grunuo minobacač, zatresavši „kabanicu”, ali meko, sa
elastičnošću kao da je od gume. No ipak, eksplozija je bila
stravična. Za njom su usledile nove, šišteći slabije, razigrane i
piskave. Lakur je toj kataklizmi dao obličje. Video je krilatu zmiju
koja izbacuje munje i dim, nalik na vagnerijansko čudovište,
kome se utroba razbija o zemlju i otvara, rasipajući na hiljade
ognjenih zmijica koje gamižu. Mora da je projektil eksplodirao
vrlo blizu, možda na onoj maloj čistini gde je bila smeštena
baterija.
Izašao je iz „kabanice” očekujući da vidi užasan prizor s
raskomadanim leševima a ugledao je svog sina kako se smeška
paleći cigaretu i pričajući sa Denoajerom. Ništa! Artiljerci su
mirno završavali punjenje jednog velikog topa. Na trenutak su
podigli glave prateći pogledom jedan neprijateljski projektil.
 ‒ Mora da je pao na oko trista metara ‒ reče Rene mirno.
Senatora je odjednom uzdrmao junački duh. Nema nikakvog
smisla da se brine o svojoj bezbednosti kad drugi ljudi ‒ mada su
bili obučeni drugačije ‒ ne vide nikakvu opasnost.
I dok su šištali projektili, koji će se izgubiti u šumi i napraviti
kratere, ostao je pored sina ne pokazujući ništa do blagog
podrhtavanja nogu. Sada mu se činilo da samo francuske
granate, odnosno „njegovi” pogađaju cilj i ubijaju. Oni drugi su
bili prinuđeni da lete visoko, gubeći se u daljini u uzaludnoj
buci. „Zar se tako pokazuje hrabrost? I zar je to sve?”, kao da je
pitao pogledom.
Pomalo sa stidom, setio se svog skrivanja u „kabanici” i
uvideo da bi bio u stanju da tamo živi, baš kao Rene.
Međutim, nemačke haubice su padale sve češće. Više se nisu
gubile u šumi; njihove eksplozije su odjekivale sve bliže. Dvojica
oficira se pogledaše. Bili su zaduženi da vode računa o
bezbednosti važnog posetioca.
‒ Ovo se zahuktava ‒ reče jedan.
Rene, kao da im je pročitao misli, spremao se da krene. –
Zbogom, tata! – Bio je potreban svojoj bateriji. Senator je
pokušao da ga zadrži, želeo je da produži njihov susret, ali se
suočio sa nečim čvrstim i nesalomivim, te je nemoćan ustuknuo.
Jedan senator je malo vredeo među ovim ljudima, naviknutim na
disciplinu.
‒ Doviđenja, sine moj! Srećno... I ne zaboravi ko si.
Zagrlivši ga, otac zaplaka. Tugovao je što je susret bio kratak
i žalostio se pri pomisli na opasnosti koje čekaju njegovog
jedinog sina nakon ovog rastanka.
Kada je Rene otišao, kapetani su najavili pokret. Već je bilo
popodne a oni su morali pre mraka da stignu do vojnog
konačišta. Spuštali su se nizbrdo, zaklonjeni obroncima, i
posmatrali kako neprijateljski projektili lete visoko.
U jednoj udolini naišli su na nekoliko grupa topova 75. Bili
su raspoređeni po šumi, pokriveni gomilama granja, poput
šćućurenih pasa koji reže pomaljajući svoje sive njuške. Veliki
topovi su gruvali u dužim razmacima. Ti čelični lovački psi
neprekidno su zavijali bez i najmanjeg prekida u tom
goropadnom besu, kao kad se cepa tkanina bez kraja. Topova je
bilo mnogo, pucnjave su bile vrtoglave a detonacije su se stapale
u jednu jedinu, kao što se niz tačaka spaja u liniju.
Narednici, omamljeni bukom, izdavali su naređenja vičući,
mašući i idući iza topova. Topovi su klizili po lafetu, napred-
nazad poput automatskih pištolja. Nakon svake paljbe top bi
izbaci praznu kapsulu, uvlačeći odmah nov projektil u
zadimljeno topovsko ležište.
Iza baterija vazduh se uskovitlao. Lakuru i njegovom pratiocu
svaki hitac zadavao je udarac u grudi, poput snažnog dodira
nevidljive ruke koja ih odbacuje. Morali su da usklade disanje sa
ritmom pucnjave. U stotom delu sekunde, između ustalasanog
vazduha i novog talasa koji se približavao njihove grudi bi
osećale neprijatnu prazninu. Denoajer se divio lavežu tih sivih
pasa. Vrlo dobro je poznavao njihove ujede koji su dosezali
mnogo kilometara u daljinu. Još uvek su bili sveži u njegovom
tužnom i jadnom zamku.
Lakuru se činilo da nanizani topovi pevaju jednoličnu i divlju
melodiju, kakve su verovatno bile borbene pesme ljudi iz
praistorijskog doba. Ta muzika, odsečnih tonova, zaglušujuća,
razjarena, u njima je budila ono što spava u dnu svake duše:
divljaštvo davnih predaka. Vazduh se zagrevao oporim mirisima,
prodornim, omamljujućim. Miris eksploziva stizao je do mozga
kroz usta, uši, oči.
Takvu razjarenost opazili su i kod glavnih tobdžija, koji su
urlali i mahali usred paljbe. Prazne kapsule gomilale su se iza
topova. Pali! Ne prekidaj!
‒ Mora se dobro zaprašiti ‒ vikali su narednici. ‒ Mora se
dobro zaprašiti šuma u kojoj se skrivaju Švabe.
I punili su topovske njuške bez prestanka, prašeći
projektilima daleku šumu.
Razjareni tom maratonskom akcijom, opijeni destruktivnom
žustrinom, savladani vrtoglavicom grozničave žurbe, Lakur i
Denoajer su iznenada uhvatili sebe kako mašu šeširima, idući
tamo-ovamo kao da igraju samrtni ples, i uzvikivali promuklim
glasom od oporog prašnjavog dima: – Živeo... Živeo!
Automobilom su se vozili čitavo popodne, zaustavljajući se
povremeno na drumovima zakrčenim dugim konvojima. Prolazili
su pored neobrađenih njiva i srušenih kuća. Jurili su kroz
zapaljena sela s ruiniranim kućama s pocrnelom fasadom i
rupama na zidovima koje zjape.
‒ Sada ste vi na redu ‒ obratio se senator Denoajeru. ‒ Idemo
da vidimo vašeg sina.
Kad je već palo veče, susretali su se s mnogim pešadijskim
jedinicama, vojnicima s dugim bradama i plavim uniformama,
izbledelim na suncu. Vraćali su se iz rovova s rancima, noseći
preko ramena lopate, pijuke i druge alatke za obradu zemlje,
važan dodatak vojnoj opremi. Bili su blatnjavi od glave do pete.
U cvetu mladosti izgledali su kao starci. Njihova radost što se
vraćaju u vojne logore nakon nedelju dana u rovovima
ispunjavala je tišinu ravnice pesmama, praćenih batom skorelih
čizama. U grimiznom sutonu, muški hor je razvejavao krilate
strofe Marseljeze i herojske pozdrave Oproštajne pesme.
‒ Ovo su vojnici Revolucije ‒ reče ushićeno senator. ‒
Francuska se vratila u 1872. godinu.
Noć su proveli u jednom uništenom selu, gde je bila smeštena
komanda jedne divizije. Dvojica kapetana su se oprostila od njih.
Sutra će ih zameniti drugi.
Smestili su se u hotelu Sirena, staroj zgradi fasadom
izrešetanom haubicama. Vlasnik im je s ponosom pokazao
razbijen prozor. Više nije bilo natpisa ustanove za smeštaj:
gvozdena žena s ribljim repom. Pošto je Denoajer odabrao sobu
pored te u koju je udario projektil, vlasnik hotela je želeo da mu
je pokaže pre nego što se smesti.
Sve je bilo oštećeno: zidovi, pod, tavanica. Raskomadan
nameštaj stajao je po ćoškovima; dronjci cvetnih tapeta visili su
sa zida. Kroz jednu ogromnu rupu videle su se zvezde i ulazio je
hladan noćni vazduh. Vlasnik je saznao da ovo razaranje nije
delo Nemačke. Prouzrokovao ga je projektil od 75 mm koji su
ispalili neprijatelji izvan sela. I sa patriotskim ponosom smejao
se pred tom razvalinom, ponavljajući:
‒ To je delo naših. Šta kažete, kako deluje 75? Šta kažete na
to?
Uprkos umoru od putovanja, don Marselo je loše spavao,
uzbuđen pri pomisli da mu je sin veoma blizu.
Jedan sat posle svitanja automobilom su otišli iz sela,
predvođeni drugim oficirom. Sa obe strane puta nizali su se
vojnički logori. Iza sebe su ostavili motorna vozila s municijom,
prešli treću borbenu liniju, zatim drugu. Na hiljade ljudi je bilo
smešteno po poljima, u improvizovanim skrovištima. Taj
mravinjak muškaraca, u šarolikim uniformama i različitih rasa,
podsećao je na velike istorijske invazije. Meštani nisu bili u
pokretu jer, da bi se selo napustilo, trebalo je skloniti žene i
decu. Zato su svuda oko njih bili samo vojnici.
Ljudi su pronalazili sklonište gde su stigli, čak i u pećinama.
Pećine i kamenolomi služili su kao kasarne. Neke pastirske
kolibe podsećale su na one na američkim rančevima; druge u
obliku izdužene kupe ličile su na afričke kolibe. Mnogi vojnici su
došli iz kolonija; neki su živeli kao trgovci u zemljama Novog
sveta i kad su morali da improvizuju kuću stabilniju od šatora,
pokušavali su da se prisete arhitekture plemena sa kojima su
živeli. Pored toga u ovoj masi ratnika bilo je marokanskih
strelaca, crnaca i Azijaca, koji su odrastali daleko od gradova,
vešto se snalazeći pod vedrim nebom, što ih je pretvorilo u
učitelje civilizovanih ljudi.
Pored potoka lepršalo se belo rublje rašireno da se suši.
Čitavi redovi razgolićenih ljudi osvežavali su se tog jutra,
naginjući se nad vodom da bi se oprali, pljuskajući se bučno i
trljajući se žustro. Na mostu, jedan vojnik je pisao na
grudobranu umesto na stolu. Kuvari su se vrzmali oko kipućih
lonaca. Prijatan miris jutarnje masne supe prožimao je miris
smole i vlažne zemlje.
Dugačke barake od drveta i cinka služile su konjici i artiljeriji
za čuvanje stoke i zaliha. U slobodno vreme vojnici su timarili i
potkivali konje, sjajne i debele. Rovovska borba ih je držala u
zadovoljavajućoj poslušnosti.
‒ Eh, da je tako bilo u Bici na Marni! – uzviknuo je Denoajer
svom prijatelju.
Krdo konja je sada provodilo vreme u beskonačnom odmoru.
Njihovi jahači su se borili na nogama, pucajući iz rovova. A
životinje su se gojile živeći mirno, zbog čega su vojnici morali da
ih izvode u šetnju da se ne bi razbolele od prepunih jasala.
Na ravnici, poslati u misiju, poput sivih vretenaca, stajali su
aeroplani spremni za poletanje. Mnogi vojnici su se okupljali oko
njih. Seljaci, u službi vojnika, gledali su s divljanjem saborce
zadužene za upravljanje tim mašinama. Delovali su im moćno
poput veštica kojih su se plašili iz narodnih priča.
Don Marselo je posmatrao potpuno izmenjenu francusku
uniformu. Svi u bili u plavosivom od glave do pete. Pantalone
boje divljeg kestena i crvene kape kakve je video u vojnom
pohodu na Marni više niko nije nosio. Putevi su vrveli od
vojnika. Sva vozila, čak i kočije, bila su predvođena bar jednim
vojnikom.
Automobil se iznenada zaustavio pored gomile porušenih
kuća pocrnelih od požara.
‒ Evo, stigli smo ‒ reče oficir. ‒ Odavde ćete morati malo da
pešačite.
Senator i njegov prijatelj krenuše putem.
‒ Ne ovuda ‒ ponovo im se obrati vodič. – Ovaj put je opasan.
Treba izbeći vazdušnu opasnost.
Objasnio im je da su Nemci postavili topove i iskopali rovove
na kraju tog puta, Sivkastoplavo jutro sa izmaglicom štitilo ih je
od neprijatelja. Da su došli automobilom po sunčanom danu,
mogle su ih dočekati neprijateljske haubice. – Takav je ovaj rat –
reče na kraju – čovek se približi smrti a da to i ne primeti.
Njih dvojica se setiše saveta koji im je juče za stolom dao
general. „Budite veoma oprezni: rovovsko ratovanje je
podmuklo.” Ispred sebe ugledaše prostrano polje, no nigde nije
bilo žive duše. Bila je nedelja, vreme kada radni ljudi borave u
svojim kućama i kada se stanovništvo povlači u tihu meditaciju.
Nejasni predmeti na poljima ličili su na poljoprivredne alatke
ostavljene za vreme prazničnih dana. A možda su posredi bili
slupani automobili ili prednji delovi topovskih kola razneti
sopstvenim eksplozivnim tovarom.
‒ Ovuda ‒ reče oficir kada im se pridruži četiri vojnika noseći
na ramenima torbe i pakete koje je Denoajer poneo na krovu
automobila.
Išli su jedan za drugim duž bedema od pocrnele opeke, putem
koji je vodio nizbrdo. Posle nekoliko koraka teret im je bio u
visini kolena; malo kasnije do struka; zatim do ramena; i tako su
utonuli u zemlju, odakle su iznad glava mogli da vide samo uzani
prsten neba.
Stigli su do sredine polja. Iza sebe su ostavili ruševine koje su
skrivale prilaz putu. Kretali su se čudno, kao da izbegavaju
pravolinijsko kretanje, idući cikcak, krivudajući, savijajući na
krivinama. Ostali puteljci, ništa bolji od prethodnog, odvajali su
se od tog rova koji je bio glavna avenija ogromnog urbanog
podzemlja. Hodali su unedogled. Prošlo je četvrt sata, pola sata,
čitav sat. Lakur i njegov prijatelj se s tugom setiše puteva
zaštićenih drvećem, hodanja po otvorenom prostoru,
posmatrajući nebo i polja. Nisu napravili ni dvadeset koraka u
istom pravcu. Oficir koji je išao ispred njih svakoga trenutka bi
nestao iza krivine. Oni koji su išli za njim, van vidokruga, dahtali
su i pričali, prinuđeni da ubrzaju korak da se ne bi izgubili. S
vremena na vreme bi se zaustavili da dođu do daha i prebroje se
iz straha da se neko nije izgubio u jednom od poprečnih prolaza.
Tlo je bilo klizavo. Na nekim mestima bilo je blata, žitkog, belog i
korozivnog, slično onom koje curi i kaplje sa skela na kući u
izgradnji.
Dok su koračali ramenima su odronjavali grumenje zemlje i
šljunak sa rovovskog zida. Ponekad bi se dubok rov uzdizao te
su pešaci išli uzbrdo. Uz malo truda mogli su da izvire preko
gomile zemlje. No videli su samo neobrađena polja s razbacanim
stubovima u obliku krsta. Oficir je iz iskustva znao koliko bi
čoveka u ovakvim slučajevima koštala radoznalost i zato im nije
dozvolio da zaostaju: – Požurite, požurite!
Hodali su sat i po. Dvojica putnika su sećala umor i bila su
ošamućena od hodanja u cikcak. Nisu znali da li idu napred ili
nazad. Od strmih nagiba i čestog vraćanja unazad osećali su
vrtoglavicu.
‒ Dokle idemo? ‒ upitao je senator.
‒ Eno ‒ reče oficir, pokazujući preko gomile zemlje.
Tamo, u daljini, video se toranj u ruševinama i nekoliko
izgorelih kuća: ostaci sela koje su osvajali i gubili nekoliko puta i
jedni i drugi.
Istu razdaljinu prešli bi za pola sata da su išli zemljanim
putem. Pored oštrih uglova podzemnog puta, napravljenih da bi
sprečili prodor neprijatelja, morali su da postave i prepreke koje
su podizali na otvorenom terenu: tunele ispresecane gvozdenim
rešetkama, žičane kaveze, kako bi, kada padnu, zakrčili duboki
rov, omogućujući braniocima da otvore vatru iz zaklona.
Nailazili su na vojnike s kofama i čabrima vode. Gubili su se
u krivinama poprečnih prolaza. Neki, koji su sedeli na gomili
drva, smejali su se čitajući male novine priređene u rovovima.
Dok su išli, primećivali su iste znake koji su na površini
zemlje nagoveštavali blizinu naselja. Vojnici su se sklanjali da bi
ih propustili; bradata i radoznala lica su provirivala iz skloništa.
U daljini se čuo prigušen žamor, kao da se na kraju krivudavog
puta nalazio poligon za pucanje ili kao da je grupa lovaca vežbala
obaranje golubova.
Jutro je i dalje bilo oblačno i ledeno. Iako je vazduh bio
vlažan, roj zaraznih zunzara zazujao je nekoliko puta oko dvojice
posetilaca.
‒ Meci ‒ reče kratko oficir.
Denoajer je uvukao glavu između ramena. Bilo mu je dobro
poznato zujanje tih insekata. Senator je išao brže, više nije
osećao umor.
Stigli su do jednog potpukovnika. On ih je primio kao inženjer
koji drži predavanja u školi, kao neki pomorski oficir koji
pokazuje baterije i tornjeve na svom bojnom brodu. Bio je
zapovednik bataljona pod čijom su kontrolom bili ovi rovovi. Don
Marselo ga je pogledao ljubopitljivo, pomislivši da se njegov sin
nalazi pod njegovom komandom.
‒ Ovo je kao brod ‒ reče pozdravljajući ih.
Dvojica prijatelja ustanoviše da podzemna utvrđenja imaju
izvesne sličnosti sa brodom. Išli su od rova do rova. Bili su na
poslednjoj liniji, u mračnim proširenjima rovova, u koje su
prodirali tanki snopovi svetlosti kroz puškarnice i široke i niske
otvore za mitraljeze. Dugu liniju odbrane predstavljao je tunel
ispresecan nenatkrivenim delovima rova na kratkim
razdaljinama. Prelazili su iz svetlosti u pomrčinu i iz pomrčine
izbijali na svetlost, što je ometalo vidljivost i zamaralo oči. Na
otvorenim mestima tlo je bilo više. Bilo je tu daščanih klupica,
uglavljenih u zidove rova, kako bi izviđači mogli da provire ili
ispituju teren periskopom. Natkriveni delovi služili su za baterije
i spavaće sobe.
To su u početku bili otvoreni rovovi, isti kao oni na prvoj
liniji. Suprotstavljajući se neprijatelju i osvajajući teren, borci
koji su u njima provodili čitavu zimu pokušavali su da se
udobnije smeste. Preko tih otvorenih rovova stavljali su grede iz
porušenih kuća, zatim daske, vrata, prozore, a onda preko sve te
drvene građe nekoliko redova džakova sa zemljom. Džakovi su
bili prekriveni slojem humusa, iz kojeg su nicale biljke, darujući
pastoralnu lepotu rubovima rovova. Ti svodovi služili su kao
zaštita od haubica koje su se zarivale u njih, ne nanoseći veliku
štetu. Kad bi ih neka eksplozija malo više oštetila, trogloditi bi
noću izlazili vrednih budnih mrava i spretno popravljali svoj
„krov”.
Sve je izgledalo čisto, s grubom i donekle nespretnom
ljupkošću koju mogu da postignu muškarci koji žive daleko od
žena, prepušteni sami sebi. Ove galerije su imale nešto slično s
manastirskim klaustrima, odajama za posadu, međupalubama
na ratnom brodu. Njihov pod je bio pola metra niži od onih
otvorenih delova koji su spajali rovove. Da se oficiri ne bi svaki
čas penjali i spuštali, postavljene su daščane skele od ulaza do
ulaza.
Kada bi naišao komandant, vojnici bi se postrojili u stavu
mirno. Glave bi im bile u nivou struka onih koji su išli po
daskama. Denoajer je za zanimanjem posmatrao te ljude. Gde li
je Hulio?
Sa zanimanjem je posmatrao utvrđenja u polju. Po
konstrukciji sva su bila ista, ali su ih okupatori preuredili svojim
ukrasima. Svako je bilo izbušeno puškarnicama s cevima
uperenim ka neprijatelju i otvorima za mitraljeze. Kroz te otvore
vojnici su osmatrali pusto polje, kao što marinci osmatraju more
s brodskog mosta. U unutrašnjem delu bilo je oružarnica i
prostorija za spavanje: tri reda ležaljki napravljenih od dasaka,
kao ležaji za mornare u brodskoj kabini. Zbog potrebe običnih
duša za ukrašavanjem podzemni prostor je bio ulepšan. Svaki
vojnik je imao mali muzej opremljen novinskim isečcima i
poštanskim razglednicama u boji. Portreti glumica i balerina,
nasmejanih s nakarminisanim usnama, na sjajnom kartonu,
uveseljavali su ambijent, ne odajući utisak poljskog utvrđenja.
Don Marselo je gubio strpljenje zureći u stotine ljudi ne
pronalazeći sina. Senator je, motreći na njega krajičkom oka,
razgovarao s komandantom, koji se prema njemu ophodio s
poštovanjem. S mukom je pokušao da se seti ko beše Hulio
Denoajer. Ali premišljao je nakratko. Setio se junačkih podviga
tog narednika.
‒ Odličan vojnik ‒ izjavi ‒ odmah ću ga pozvati, gospodine
senatore. Trenutno je na zadatku sa svojim vodom u rovovima
na prvoj liniji.
Čekajući nestrpljivo da ga što pre vidi, otac je predložio da ih
odvedu tamo; ali su se komandant i drugi vojnici na tu njegovu
molbu samo nasmejali. Ovi otvoreni rovovi nisu bili predviđeni za
posete građana, na pedeset do sto metara udaljenosti od
neprijatelja, gde nije bilo druge zaštite osim žičanih mreža i
džakova sa zemljom. U njima je uvek bilo blata, vojnici su morali
da puze da bi izbegli metak, da im se na leđa ne sruči zemlja
raspršena projektilom. Samo su vešti mogli da idu često u takve
izvidnice.
‒ Uvek vreba opasnost ‒ nastavio je komandant ‒ paljba ne
prestaje. Čujete li kako pucaju?
Denoajer je zapravo čuo pucketanje u daljini, kome do tada
nije pridavao nikakvu pažnju. Uznemirio se pri pomisli da je
njegov sin na poprištu. Bio je svestan svih opasnosti kojima je
izložen. Šta ako baš sad umre, pre nego što ga otac nađe?
Don Marselu je vreme teklo beskrajno sporo. Činilo mu se da
glasonoša koji je otišao da odnese poruku izvidnici na prvoj liniji
nikad neće stići. Jedva da je obraćao pažnju na odaje koje im je
komandant pokazivao: podzemne prostorije koje su vojnici
koristili kao nužnik i sobu za nečistoću; primitivno opremljeno
kupatilo; jednu nišu s natpisom Viktorijin kafić, drugu sa
oznakom Pozorište. Lakur je radoznalo posmatrao, diveći se
francuskom duhu, koji se smeje i peva pred opasnošću. Njegov
prijatelj je nastavio da razmišlja o Huliju. Kada će ga već jednom
videti?
Oprezno su stali pored jednog otvora za mitraljeze; po savetu
vojnika, zaklonili su tela, izvirujući oprezno i škiljeći na jedno
oko. Videli su duboki prokop. Malo dalje, nekoliko redova tankih
dasaka spojenih bodljikavim žicama gradilo je gustu žičanu
ogradu. Vladala je mrtva tišina, tišina potpune pustoši, kao da je
čitav svet zaspao.
‒ Tamo su, Švabe ‒ prošapta komandant.
‒ Gde? ‒ upitao je senator, propinjući se da vidi.
Komandant je pokazao na drugu žičanu ogradu, za koju su
Lakur i njegov prijatelj mislili da pripada Francuzima, a zapravo
je bila iznad nemačkog rova.
‒ Nalazimo se na sto metara od njih ‒ nastavio je ‒ ali već
izvesno vreme ne napadaju sa te strane.
Obojica se uznemiriše pri pomisli da je neprijatelj tako blizu,
skriven po zemljom, nevidljiv, što ih je još više užasavalo. Šta
ako iznenada grunu sa uperenim bajonetima, s granatama u
rukama, zapaljivim tečnostima, zagušljivim bombama i napadnu
poljsko utvrđenje!
Sa tog mesta intenzivnije su doživljavali puškaranje, jer su
bili na prvoj liniji. Činilo se da im se pucnji približavaju.
Komandant ih je grubo udaljio sa osmatračnice; plašeći se da
sveopšta paljba ne dopre do njih. Vojnici, čak i bez naredbe, sa
uvežbanom tačnošću, zauzeli su svoje položaje ispred pušaka
čije su cevi bile provučene kroz otvore.
I ovog puta posetioci su išli jedan za drugim. Sišli su u
podzemne prostorije koje su nekada bile vinarski podrumi
srušenih kuća. Oficiri su se smestili u te podrume, koristeći ono
što su pronašli u ruševinama. Jedna ulazna vrata postavljena na
dva panja služila su kao sto. Svod i zidovi su bili obloženi
kretonom iz pariskih radnji. Fotografije žene i dece su ukrašavale
zidove među bleštavim niklovanim telegrafskim i telefonskim
aparatima.
Denoajer je na jednim vratima ugledao statuu Hrista od
slonovače, požutele od godina, možda i vekova – predmet koji se
prenosio s generacije na generaciju, koje su sigurno preživele
razne nedaće. U drugom skloništu naišao je na potkovicu sa
sedam rupa.
Kada je izašao iz jedne od tih jazbina, nasred otkrivenog dela
rova, sreo je sina. Po ponašanju vojnika, znao je da je to on.
Vojnik se približavao osmehujući se i šireći ruke. Očinski
instinkt, za koji je toliko puta tvrdio da je nepogrešiv, ovog puta
je zatajio. Kako je mogao da zna da je taj narednik, blatnjav do
ramena, sa nogama oblepljenim vlažnom zemljom, u izbledelom
šinjelu sa iskrzanim ivicama, što zaudara na vlažnu odeću i kožu
– njegov sin? Nakon prvog zagrljaja odmakao se da ga bolje
osmotri, ne odvajajući se od njega. Njegovo modro ispijeno lice
bilo je oprljeno suncem. Imao je gustu bradu, crnu i kovrdžavu.
Don Marselo se setio tasta. Kentaur Madarijaga bi se nesumnjivo
prepoznao u ovom prekaljenom ratniku, što živi pod vedrim
nebom. Isprva se rastužio videvši ga tako prljavog i ispijenog; a
onda mu se odjednom učini lepši i zanimljiviji no u vreme
mondenskog života.
‒ Treba li ti nešto? Šta bi voleo?
Glas mu je podrhtavao od nežnosti. Obraćao se pocrnelom i
ogrubelom ratniku kao pre dvadeset godina kad bi se zaustavio
pored nekog izloga u Buenos Ajresu, držeći dečaka za ruku.
– Treba li ti novac?
Poneo je poveću svotu novca za svog sina. Ali je vojnik jednim
pokretom pokazao ravnodušnost kao da mu je ponudio igračku.
Nikada nije bio tako bogat kao u tom trenutku. Imao je mnogo
novca u Parizu i nije znao šta da radi s njim: ni za šta mu nije
trebao.
‒ Pošalji mi cigare... Za mene i drugove.
Dobio je ogromne pakete od majke, pune odabranih stvari,
duvana, odeće. Ali ništa nije zadržao za sebe; čak ni time nije
mogao da namiri svoje drugove iz siromašnih porodica ili one koji
nemaju nikoga na svetu. Njegova darežljivost se pročula od
njegovog voda do čete i čitavog bataljona. Don Marselo je
primetio iskrenu naklonost u pogledima i osmesima vojnika koji
su prolazili pored njih. Velikodušan sin jednog bogataša. Ta
pažnja mu je prijala isto kao onda kad se pronela vest da je
došao otac narednika Denoajera, moćnika koji je posedovao
basnoslovno bogatstvo na drugoj strani okeana.
‒ Kao da je znala šta ti treba ‒ nastavio je starac pogledom
pokazavši pakete koje su donosili iz automobila, kroz krivudav
podzemni prolaz.
Sva herojska dela njegovog sina koje je Arhensola veličao i
preuveličavao sada su mu prolazila kroz glavu. Pred njim se
nalazio heroj.
‒ Jesi li zadovoljan? Da se nisi pokajao zbog svoje odluke?
‒ Da, zadovoljan sam, tata... veoma sam zadovoljan.
Hulio se nije hvalio, bio je skroman. Život mu je bio težak, ali
tako je bilo i milionima ljudi. U njegovom vodu, od dvanaestoro
vojnika, bilo je inteligentnijih, obrazovanijih, karakternijih od
njega. I svi su hrabro podnosili teška iskušenja, nalazeći
zadovoljstvo u ispunjavanju dužnosti. Osim toga, zajednička
opasnost im je omogućavala da razvijaju najplemenitije ljudske
osobine. U vreme mira, ne bi znali šta znači pravo drugarstvo.
Spoznao je šta znači prava požrtvovanost.
‒ Kad se ovo završi, ljudi će biti bolji... velikodušniji. Oni koji
prežive moći će da urade velika dela.
Da, bio je zadovoljan. Prvi put je želeo da bude koristan, da
služi nečemu, da njegov život ne bude uzaludan. Sa setom se
sećao kako taj isti Denoajer nije znao kako da ispuni vreme i
kako je vodio potpuno besmislen život. Sada je imao obaveze
koje su crpile svu njegovu snagu; učestvovao je u stvaranju
budućnosti, bio je čovek.
‒ Zadovoljan sam ‒ ponovio je.
Otac mu je verovao. Ali krajičkom oka kao da je opazio nešto
bolno, neko sećanje, i osećanja su se uzburkala. Prisetio se
zanosne gospođe Lorije. Pretpostavljao je da je njegov sin još nije
zaboravio, ali nju nije mogao da povede! Strogi otac, kakav je bio
pre godinu dna, zgranuo bi se pri samoj pomisli na to.
Proveli su četvrt sata, držeći se za ruke i gledajući se. Hulio je
pitao za majku i Ćići. Često je od njih dobijao pisma, ali to nije
moglo da utaži njegovu znatiželju. Smejao se kad je čuo za
Arhensolov buran društveni život. Te radosne vesti dolazile su iz
sveta udaljenog samo sto kilometara od njega, a opet, tako
dalekog!
Otac je primetio da ga sin najednom sluša s manje pažnje.
Njihova čula, preplavljena uzbuđenjima i lukavstvima, kao da su
bila privučena pucnjima. To više nisu bili povremeni pucnji.
Stapali su se u neprestanu paljbu.
Prišao im je senator, koji se bio udaljio da bi otac i sin mogli
na miru da porazgovaraju.
‒ Teraju nas odavde, prijatelju moj. Nemamo sreće s
posetama.
Vojnici više nisu prolazili rovovima. Svi su požurili da zauzmu
mesta kao da su na brodu koji se priprema za borbu. Hulio je
uzeo svoju pušku koju je bio naslonio na zid rova. Utom na
očevu glavu glavu pade prašina i napravi se malo udubljenje na
zemlji.
‒ Brzo, sklonite se odavde ‒ reče gurajući don Marsela.
U unutrašnjosti jednog pokrivenog rova oprostili su se brzo i
uzrujano. – Zbogom, tata. – Poljubio ga je i otišao. Želeo je da se
što pre pridruži drugovima.
Duž čitave borbene linije odjekivali su pucnji. Vojnici su
nišanili mirno kao da obavljaju najobičniju dužnost. Bila je to
bitka koja se nastavljala iz dana u dan. Niko ne zna tačno ko ju
je započeo; dve naoružane mase su se suočile gotovo po pozivu
na malom rastojanju. Komandant bataljona se oprostio od svojih
posetilaca, zabrinut zbog napada.
Oficir, koji im je bio vodič, krenu prvi i oni se zaputiše za njim
idući nazad po krivudavom i klizavom rovu.
Gospodin Denoajer je išao pognute glave, besan zbog tog
neprijateljskog napada koji je narušio njegovu sreću.
Pred očima mu je lepršao Hulio sa crnom i kovrdžavom
bradom, što je za njega bilo najveće iznenađenje na ovom putu.
Čuo je glas ozbiljnog čoveka, koji je pronašao nov smisao
života.
‒ Zadovoljan sam, tata... Zadovoljan sam.
Pucnji, koji su postajali sve udaljeniji, do srži su ga potresali.
Zatim je odjednom osetio veru, instinktivnu, apsurdnu, čvrstu.
Video je svog sina lepog i besmrtnog, poput boga. Predosećao je
da će ostati živ i izbeći sve opasnosti. Razumljivo mu je bilo da će
drugi ginuti, ali ne i Hulio!
Dok se udaljavao od njega, u srcu mu je zaiskrila nada. I
kako bi to potvrdio, stade u mislima da ponavlja: „Neće ga ubiti.
To mi srce govori, a ono me nikad nije prevarilo. Neće ga ubiti!”
 4.

Nema toga ko će njega ubiti

Ako su ti ljudi rata, protivnici parlamentarizma, želeli da se

potajno narugaju osećanjima jednog civila, grdno će se
razočarati.
Denoajer se zadivi odlučnošću sa kojom je zvaničnik izleteo iz
podzemlja kao da je krenuo pravo na neprijatelja.
Nakon nekoliko pređenih koraka, atmosfera se raspara
talasastom grmljavinom. Obojici se noge zaljuljaše i dok im je u
ušima hzulao imali su utisak da su dobili udarac po vratu. U
istom trenutku im se učinilo da su Nemci već počeli da pucaju.
Ali, to su pucali njihovi. Jedan pramen dima izbijao je iz šume,
na dvanaestak metara udaljenosti, rasprštavajući se istog
trenutka. To je upravo bio pucanj topa ogromnog kalibra,
zakamufliran granjem u njihovoj neposrednoj blizini. Kapetani
su im objašnjavali ne zastajkujući. Morali su da nastave dalje
pored topova, podnoseći silovitu buku detonacija da se ne bi
izložili opasnosti na otvorenom prostoru, gde se nalazila kula sa
osmatračnicom. Oni su, takođe, svakog trenutka očekivali
odgovor neprijatelja.
Onaj, koji je išao pored don Marsela čestitao mu je na
neustrašivosti sa kojom je podnosio topovsku pucnjavu.
‒ Mom prijatelju je to poznato ‒ reče senator s ponosom ‒.
Bio je u okršaju na Marni.
Dvojica vojnika bili su zadivljeni čudeći se Denoajerovim
godinama. U kojim je to godinama on bio? Kakvo telo bi trebalo
da ima...?
‒ Bio sam žrtva ‒ odgovori dotični, skromno.
Jedan oficir im je trčao u susret s jedne strane kule, gde je
bio čist prostor, bez drveća. Nekoliko puta je mahnuo kapom da
bi ga bolje videli. Lakur je uzdrhtao plašeći se za njega.
Neprijatelji su mogli da ga opaze; postao je meta prelazeći
neoprezno preko otvorenog prostora zbog želje da što pre stigne.
I još više je uzdrhtao kad mu se sin približio... Bio je to Rene.
Rukama je sa izvesnim čuđenjem pritiskao snažne i čvrste
ruke. Ugledao je sina sa izraženijim crtama lica, potamnelom od
patine koja se dobija boravkom na selu. Odlučan stav, vera u
sopstvenu snagu, karakterisali su njegovu ličnost. Šest meseci
intenzivnog života su ga promenili. Bio je isti, ali sa mnogo širim
grudima, mnogo jačim ručnim zglobovima. Nežne i blage crte lica
na majku izgubile su se pod ovom muškom obrazinom. Lakur je
s ponosom ustanovio da je sada ličio na njega.
Nakon pozdravnih zagrljaja, Rene je više pažnje poklonio don
Marselu nego svom ocu. Kao da je preko njega osetio delić
Ćićinog mirisa. Upitao je za nju: želeo je da sazna detalje iz
njenog života, uprkos pismima koja je često dobijao od nje.
U međuvremenu, potstaknut trenutnim emocijama, senator
se osmelio da se obrati sinu. Improvizovao je jedan deo govora u
čast ovog vojnika Republike, koji je nosio slavno prezime Lakur,
smatrajući opravdanim da u tom trenutku profesionalni vojnici
saznaju iz kakve porodice potiče.
‒ Ispuni svoju dužnost, sine moj. Lakurovi imaju vojničku
prošlost. Seti se našeg dede, komesara francuskog konventa,
koji se proslavio u odbrani Maguncia.
Dok je on pričao svi su krenuli skrećući pored šumarka da bi
se smestili iza topova.
Ovde je buka bila slabija. Veliki topovi, posle svakog
ispaljivanja za sobom su ostavljali jedan oblačić dima, poput
dima iz lule. Narednici su diktirali šifrovane poruke prenoseći ih
tihim glasom drugom tobdžiji, koji je na jednom uhu držao
telefonsku slušalicu. Vojnici oko topa su ćutali i izvršavali
naredbe. Menjali su se po redosledu, a grdosija bi okretala svoju
sivu čeljust, podižući je čas na jednu čas na drugu stranu poput
inteligentne i umešne slonove surle. Pored najbližeg topa stajao
je uspravno sa potezačem u rukama jedan artiljerac nestrpljivog
izraza lica. Mora da je bio gluv. Njegovo divljačko lice odavalo je
odlučnost. Za njega život nije predstavljao ništa drugo nego niz
pucanja i detonacija. Bio je svestan svoje važnosti. Bio je sluga
oluja, čuvar munja.
‒ Pali! ‒ uzviknu načelnik.
I pucanj razbi njegov glas. Kao da se sve zatreslo; ali, dvojica
putnika, već naviknuti da slušaju eksplozije topova delimično
kroz usta, učinilo se da taj prasak potiče od druge naredbe.
Lakur je hteo da nastavi priču o svom dedi za vreme
konvencije kad je nešto neobično prekinulo njegov govor.
‒ Pucaju ‒ reče artiljerac koji je bio na telefonu.
Dvojica oficira su preneli ovu vest senatoru, poslatu sa
osmatračnice na kuli. Zar on nije rekao da će oni odgovoriti...?
Slušajući svoj instinkt za samoodržanjem i istovremeno gurnut
od strane sina, stvorio se u „kabanici” baterije. Nije želeo da se
zavuče u tesnu jamu. Ostao je na samom ulazu, više radoznao
nego uznemiren.
Osetio je kako se nevidljivi projektil približava uprkos paljbe
obližnjih topova. Sa posebnim senzibilitetom čuo je njegov
prolazak kroz atmosferu pored druge još intenzivnije i bliže buke.
Bilo je to takvo zavijanje da je širilo svoj intenzitet; akustičan
trougao sa vrhom na horizontu koj se sa napredovanjem otvarao
i probijao zahvatajući čitavo prostranstvo. A onda više nije bilo
zavijanja, bila je to mukla detonacija, nastala nakon mnogih
sudara i trenja, nalik spuštanju nekog električnog tramvaja
nizbrdo ili kretanju brzog voza koji prolazi pored stanice bez
zaustavljanja.
Video ga je kako se pojavljuje u obliku oblaka, uvećavajući se
kao da će se naglo srušiti na bateriju. Ne znajući kako, našao se
na dnu „kabanice”, spotičući se rukama o gomilu hladnih
gvozdenih cilindara, poređanih kao flaše. To su bili projektili.
„Ako nemački „pretis lonac” ‒ pomislio je ‒ eksplodira preko
jame... kakvo će tek to biti letenje...!
Ali se smirio kad se setio temeljno zasvođene jame: grede i
vreće sa zemljom zauzimali su zapreminu od nekoliko metara.
Odjednom se našao u potpunom mraku. Drugi se sklonio u
„kabanicu” zakrčujući svojim telom pristup svetlosti: verovatno
njegov prijatelj Denoajer.
Kao da je prošla godina dana dok je na njegovom satu prošla
samo jedna sekunda; zatim kao čitav vek u istom trajanju... i na
kraju grunuo je minobacač, zatresavši „kabanicu”, ali meko, sa
nemom elastičnošću kao da se radi o gumi. Uprkos tome,
eksplozija je bila užasna. Druge eksplozije, manje zavijajuće,
razigrane i piskave sledile su ovu prvu. Lakur je zamišljao ovu
kataklizmu u određenoj formi. Video je krilatu zmiju koja
izbacuje munje i dim, jednu vrstu vagnerijanskog monstruma,
kojoj se sa razbijanjem o zemlju otvara utroba, rasipajući na
hiljade ognjenih zmijica koje su prekrile sve svojim smrtonosnim
uvijanjem... Mora da je projektil eksplodirao vrlo blizu, možda na
onom istom malom trgu gde je bila smeštena baterija.
Izašao je iz „kabanice” očekujući da vidi užasan prizor sa
raskomadanim leševima a ugledao je svog sina koji se smeškao
paleći cigaretu i pričajući sa Denoajerom... Ništa! Artiljerci su
mirno završavali punjenje jednog velikog topa. Na trenutak su
podigli poglede dok je jedan neprijateljski projektil prolazio,
nastavljajući svoj put.
‒ Mora da je pao na nekih trista metara ‒ reče Rene mirno.
Senator je odjednom osetio uticaj herojskog duha. Nema
nikakvog smisla da se brine o svojoj sopstvenoj bezbednosti kad
drugi ljudi, kao što je on ‒ mada su bili obučeni drugačije ‒ ne
vide nikakvu opasnost.
I dok su prolazili drugi projektili, koji će se izgubiti u šumi
praveći kratere, ostao je pored sina ne pokazujući druge znake
osećanja osim blagog podrhtavanja nogu. Sada mu se činilo kao
da samo francuske granate, odnosno „njegovi” pogađaju cilj i
ubijaju. Oni drugi su bili prinuđeni da lete visoko, gubeći se u
daljini u uzaludnoj buci. Zar se tako pokazuje hrabrost... „I zar
je to sve?”, kao da su to govorile njegove oči.
Sa izvesnim stidom setio se svog skrivanja u „kabanici”;
uvideo je da bi bio u stanju da živi tamo, isto kao Rene.
Međutim, nemačke haubice svaki put su bile sve češće. Više
se nisu gubile u šumi; njihove eksplozije su odjekivale sve bliže.
Dvojica oficira se pogledaše. Bili su zaduženi da vode računa o
bezbednosti važnog posetioca.
‒ Ovo se zagreva ‒ reče jedan od njih dvojice.
Rene, kao da je pogodio šta su mislili, spremao se da krene.
„Zbogom, tata!” Bio je potreban svojoj bateriji. Senator je
pokušao da ga zadrži, želeo je da produži njihov susret, ali se
sudari sa nečim čvrstim i nesalomivim, što je eliminisalo sav
njegov uticaj. Jedan senator je malo vredeo među ovim ljudima,
naviknutim na disciplinu.
‒ Zdravo, sine moj...! Sa srećom... Ne zaboravi ko si.
Obgrlivši ga rukama, otac zaplaka. Tugovao je ćuteći što je
susret bio kratak i pomislio na opasnosti koje čekaju njegovog
jedinog sina posle njihovog rastanka.
Kada je Rene nestao, kapetani su najavili pokret. Bilo je već
popodne; trebalo je da pre mraka stignu do određenog vojnog
konačišta. Spuštali su se nizbrdo, zaklonjeni ivicom planine,
gledajući kako neprijateljski projektili lete visoko.
U jednoj kotlini naišli su na nekoliko grupa topova 75. Bili su
raspoređeni po šumi, skriveni gomilama granja, poput
šćućurenih pasa koji su režali pomaljajući svoje sive njuške.
Veliki topovi su gruvali u razmacima sa dužim pauzama. Ovi
čelični lovački psi, neprekidno su zavijali bez i najmanjeg prekida
u svom goropadnom besu, kao kad se cepa tkanina bez kraja.
Topova je bilo mnogo, pucnjave su bile vrtoglave a detonacije su
se stapale u jednu jedinu kao što se niz tačaka spaja formirajući
kompaktnu liniju.
Šefovi, omamljeni bukom, davali su naređenja urličući,
mašući rukama, prolazeći iza topova. Topovi su klizili po
nepomičnom lafetu, krećući se unapred i unazad poput
automatskih pištolja. Svaki hitac izbacio bi praznu kapsulu,
uvlačeći odmah novi projektil u zadimljeno ležište topa.
Iza baterija vazduh se talasao u silovitim kovitlacima. Lakur i
njegov pratilac od svakog hica dobijali su udarac u grudi, snažan
dodir nevidljive ruke, koja ih je gurala unazad. Morali su da
usklade disanje sa ritmom pucnjave. U stotinski sekunde,
između lelujavog talasa vazduha i novog talasa koji je nailazio,
njihove grudi bi osećale neprijatnu prazninu. Denoajer se divio
laveži ovih sivih pasa. Vrlo dobro je poznavao njihove ujede koji
su dosezali mnogo kilometara u daljinu. Još uvek su bili sveži u
njegovom tužnom i jadnom zamku.
Lakuru se činilo kao da nizovi topova pevaju nešto monotono
i divlje, kao što bi trebalo da budu borbene himne ljudskog roda
iz praistorijskog doba. Ta muzika, odsečnih tonova, zaglušujuća,
razjarena, u njima dvojici je budila nešto što spava u dnu svih
duša: divljaštvo davnih predaka. Vazduh se zagrevao oporim
mirisima, prodornim, brutalno omamljujućim. Miris eksploziva
stizao je do mozga kroz usta, uši, oči.
Doživeli su istu razjarenost glavnih tobdžija koji su vikali i
mahali rukama usred paljbe. Prazne kapsule gomilale su se u
gustim slojevima u pozadini topova. Pali...! Stalno pali!
‒ Mora se dobro naliti ‒ vikali su šefovi ‒. Moara se dobro
zaliti šuma gde se nalaze boches, Švabe.
I punili su topovske njuške bez prestanka, navodnjavajući
projektilima daleku šumu.
Razjareni ovom maratonskom akcijom, opijeni destruktivnom
žustrinom, savladani vrtoglavicom grozničave žurbe, Lakur i
Denoajer su se odjednom našli kako mašu šeširima, pomerajući
se sa jedne na drugu stranu kao da su igrali samrtni ples,
uzvikujući promuklim glasom od oporog prašnjavog dima:
Živeo... Živeo!
Automobilom su se vozili čitavo popodne, zaustavljajući se
ponekad na putevim azakrčenim dugim povorkama konvoja.
Prolazili su pored neobrađenih njiva i skeleta kuća. Jurili su duž
zapaljenih sela od kojih nije ostalo ništa više nego pocrnele
fasade i otvorene rupe na praznim prostorijama.
‒ Sada ste vi na redu ‒ obratio se senator Denoajeru ‒. Idemo
da vidimo vašeg sina.
Kad je već palo veče susretali su se sa mnogim grupama
pešadije, vojnicima sa dugim bradama i plavim uniformama,
izbledelim na otvorenom terenu. Vraćali su se iz rovova sa
rancima preko kojih su nosili lopate, pijuke i druge alatke za
prekopavanje zemlje, koje su predstavljale važan dodatak vojnoj
opremi. Bili su blatnjavi od glave do pete. U cvetu svoje mladosti
izgledali su kao starci. Njihova radost što se vraćaju u vojne
logore nakon nedelju dna provedenih u rovovima, ispunjavala je
tišinu ravnice pesmama, propraćenih batom okovanih cokula. U
sutonu ljubičaste boje, muški hor je razvejavao krilate strofe
Marseljeze ili herojske pozdrave Oproštajne pesme.
‒ Ovo su vojnici Revolucije ‒ reče ushićeni senator ‒;
Francuska se vratila u 1872. godinu.
Noć su proveli u jednom polusrušenom selu, gde je bila
smeštena komanda jedne divizije. Dvojica kapetana su se
oprostila od njih. Drugi će ih zameniti sledećeg dana.
Smestili su se u hotelu Sirena, staroj zgradi sa oštećenom
fasadom od haubica. Vlasnik im je sa ponosom pokazao jedan
razbijen prozor u obliku kratera. Tako je prozor izgubio stari
model natpisa ustanove za smeštaj: gvozdenu ženu sa ribljim
repom. Pošto je Denoajer zauzeo sobu pored te u koju je udario
projektil, vlasnik hotela je želeo da mu je pokaže pre nego što se
smesti.
Sve je bilo polomljeno: zidovi, pod, plafon. Raskomadan
nameštaj stajao je po ćoškovima; dronjci cvetnog papira visili su
na zidu. Kroz jednu ogromnu rupu videle su se zvezde i ulazio je
hladan noćni vazduh. Vlasnik je došao do saznanja da ovo
razaranje nije delo Nemačke. Prouzrokovao je projektil 75 koga
su uzvratili invazori izvan sela. I sa patriotskim ponosom smejao
se pred tom razvalinom, ponavljajući:
‒ To je delo naših. Šta kažete kako deluje 75...? Šta kažete na
to...?
Uprkos putničkog umora don Marselo je loše spavao,
uzbuđen pri pomisli da mu se sin nalazi veoma blizu.
Jedan sat posle svitanja izašli su iz sela u automobilu,
predvođeni drugim oficirom. Sa obe strane puta nalazili su se
logor za logorom. Iza sebe su ostavili motorna vozila sa
municijom; prešli su treću borbenu liniju; zatim drugu. Na
hiljade ljudi je bilo smešteno po poljima, u improvizovanim
skrovištima. Taj mravinjak muškaraca, sa različitim uniformama
i rasama, podsećao je na velike istorijske invazije. Stanovnici
sela nisu bili u pokretu: seoba sela sa sobom pokreće žene i
decu. Ovde su se videli samo muškarci, muškarci na sve strane.
Sve vrste smeštaja koje su ljidi pronalazili, počev od pećina,
bile su korišćene za ove vojne aglomeracije. Pećine i kamenolomi
služili su za kasarne. Neke pastirske kolibe podsećale su na
američke rančeve; druge u obliku prolongirane kupe ličile su na
gurbi iz Afrike. Mnogi vojnici su poticali iz kolonija; neki su živeli
kao trgovci u zemljama Novog sveta i kad su morali da
improvizuju kuću stabilniju od šatora nalazili su pomoć u
sećanjima, imitirajući arhitekturu plemena sa kojima su bili u
vezi. Pored toga u ovoj masi ratnika bilo je marokanskih strelaca,
crnaca i azijata, koji su odrastali daleko od gradova, snalazeći se
pod vedrim nebom vešto, što ih je pretvorilo u učitelje
civilizovanih ljudi.
Pored potoka lepršalo se belo rublje rašireno da se suši.
Čitavi redovi razgolićenih ljudi osvežavali su se tog jutra,
naginjući se preko vodenog mlaza da bi se oprali, pljuskajući se
bučno i trljajući se energično... Na jednom mostu jedan vojnik je
pisao na grudobranu umesto na stolu... Kuvari su se muvali oko
kipućih lonaca. Prijatan miris jutarnje masne supe širio se
između mirisa smole na drveću i mirisa vlažne zemlje.
Dugačke barake od drveta i cinka služile su konjici i artiljeriji
za čuvanje stoke i materijala. U slobodno vreme vojnici su
timarili i potkivali konje, bistre i debele. Rovovska borba ih je
držala u zadovoljavajućoj poslušnosti.
‒ Eh, da je tako bilo u bici na Marni...! rekao je Denoajer
svom prijatelju.
Krdo konja je sada provodilo vreme u veskonačnom odmoru.
Njihovi jahači su se borili na nogama, pucajući iz rovova. A
životinje su se gojile živeći manastirski mirno i morali su da ih
izvode u šetnju da se ne bi razboleli od prepunih jasala.
Na ravnici, poslati u misiju, poput sivih vretenaca, stajali su
aeroplani spremni za poletanje. Mnogi vojnici su se okupljali oko
njih. Seljaci, pretvoreni u vojnike, gledali su s divljanjem drugara
zadužene za upravljanje ovim mašinama. U njima su videli istu
moć kao u veštica koje su obožavali i kojih su seplašili iz seoskih
priča.
Don Marselo je posmatrao geleralno promenjenu francusku
uniformu. Svi su bili obučeni u plavosivkastu boju od glave do
pete. Pantalone boje divljeg kestena, crvene kape koje je video na
vojnoj ekspediciji na Marni više nisu postojale. Ljudi koji su
prolazili putevima bili su vojnici. Sva vozila, čak i kočije, bili su
predvođeni jednim vojnikom.
Automobil se odjednom zaustavio pored nekoliko porušenih
kuća i pocrnelih od požara.
‒ Evo, stigli smo ‒ reče oficir ‒. Sada ćete morati malo da
pešačite.
Senator i njegov prijatelj krenuše putem.
‒ Ovuda, ne ‒ ponovo im se obrati vodič. Ovaj put je poguban
za zdravlje. Treba izbeći vazdušne struje.
Objasnio im je da su Nemci imali topove i ušančene rovove na
kraju tog puta, da se spuštaju zbog ulegnuća terena i da su na
horizontu izdigli svoju belu traku između dva reda drveća i
spaljenih kuća. Sivkastoplavo jutro sa svojim maglovitim
senkama štitili su ih od neprijateljske vatre. Dolazak automobila
po sunčanom danu mogao je biti pozdravljen haubicama. „Ovaj
rat je takav ‒ reče na kraju ‒; čovek se približi smrti a da ni ne
primeti.”
Njih dvojica se setiše preporuka koje im je dao general
prethodnog dana za stolom. „Budite veoma oprezni: rovovsko
ratovanje je podmuklo.” Ispred sebe su ugledali ogromno polje
bez žive duše, ali sasvim običnog izgleda. Bila je nedelja, kada su
radni ljudi bili u svojim kućama i kada se zemlja povlači u tihu
meditaciju. Videli su se predmeti neodređenog oblika, ostavljeni
na ravnici, poput poljoprivrednih alatki za vreme prazničkih
dana. A možda su bili slupljeni automibili ili prednji delovi
topovskih kola razneti svojim eksplozivnim tovarom.
 ‒ Ovamo ‒ reče oficir kada su im se pridružili četiri vojnika
noseći na ramenima torbe i pakete koje je Denoajer poneo na
krovu automobila.
Išli su jedan za drugim duž bedema od pocrnele opeke, putem
koji se spuštao nizbrdo. Posle nekoliko koraka površina tereta
im je bila u visini kolena; malo dalje do struka; zatim do ramena;
i tako su upali u zemlju, odakle su iznad glava mogli da vide
samo uzani prsten neba.
Nalazili su se u središtu polja. Iza sebe su ostavili niz
ruševina koje su skrivale prilaz putu. Kretali su se na veoma
čudan način kao da su prezirali pravu liniju, idući cik-cak,
krivudajući, savijajući na okukama. Druge staze, ne manje
komplikovane, odvajale su se od ovog jarka koji je bio centralna
avenija jednog ogromnog urbanih podzemlja. Hodali su... i
hodali. Prošlo je četvrt sata, pola sata, čitav sat. Lakur i njegov
prijatelj sa nostalgijom su se sećali puteva zaštićenih sa strane
drvećem, hodanja po otvorenom prostoru, posmatrajući nebo i
polja. Nisu napravili ni dvadeset sledećih koraka u istom pravcu.
Oficir, koji je išao ispred, svakoga trenutka bi nestao u zaokretu.
Oni koji su išli za njim nevidljivi, dahtali su i pričali, prinuđeni
da ubrzaju korak da se ne bi izgubili. S vremena na vreme bi se
zaustavili da dođu sebi i da se prebroje iz straha da se neko nije
izgubio u jednom od poprečnih prolaza. Tle je bilo klizavo. Na
nekim mestima bilo je blata, skoro žitkog, belog i korozivnog,
slično onom koje curi i kaplje sa visećih skela na kući u
izgradnji.
Sa batom njihovih koraka i dodirivanje ramenim odronjavalo
se grumenje zemlje i šljunak sa obe strane nagiba. Ponekad bi se
dubok jarak uzdizao a pešaci su uz njega pali. Sa malo napora
moglo se videti preko gomile zemlje. Ali ono što su videli bila su
neobrađena polja sa razbacanim stubovima u obliku krsta istog
izgleda kao ravnica koja se odmara u odsustvu ljudi. Oficir je iz
iskustva znao koliko bi čoveka u ovakvim slučajevima koštala
radoznalost i zato im nije dozvolio da tako nastave: „Požurite,
požurite!”
 Hodali su sat ipo. Dvojica putnika su počeli da osećaju umor
i ošamućenost od cik-cak hodanja. NIsu znali da li idu napred ili
nazad. Strmi nagibi i neprekidna vraćanja unazad izazvali su kod
njih početak vrtoglavice.
‒ Koliko još ima do tamo?‒ upitao je senator.
‒ Eno ‒ reče oficir, pokazujući preko gomile zemlje.
Tamo, u daljini, video se jedan toranj u ruševinama i nekoliko
izgorelih kuća: ostaci sela koga su osvajali i gubili nekoliko puta
i jedni i drugi.
Istu razdaljinu prešli bi preko zemljine površine za pola sata
da su išli pravom linijom. Pored oštrih ćoškova podzemnog puta,
izvedenih da bi onemogućili nadiranje neprijatelja, morali su da
dodaju prepreke koje su podizali na otvorenom terenu: tunele
ispresecane gvozdenim rešetkama, kavezima od žica koji su visili
obešeni, kako bi se sa njihovim padom zakrčio duboki jarak,
omogućujući braniocima da otvore vatru preko ograde i rešetki.
Počeli su da susreću vojnike sa kofama i čabrima vode. Gubili
su se u krivinama poprečnih prolaza. Neki, koji su sedeli na
gomili drva, smejali su se, čitajući male novine priređene u
rovovima.
Na putu su se primećivale iste indicije koje su preko površine
zemlje nagoveštavale blizinu naselja. Vojnici su se sklanjali da bi
omogućili prolaz pratnji; pomaljala su se bradata i radoznala lica
u prolazu izemđu kuća. U daljini se čula buka mukle galame,
kao da se na kraju krivudavog puta nalazio poligon za pucanje ili
kao da se grupa lovaca vežbala u obaranju golubova.
Jutro je i dalje bilo oblačno i ledeno. Uprkos vlažnom
vazduhu, roj zaraznih zunzara preletao je nekoliko puta preko
dvojice posetilaca.
‒ Meci ‒ reče kratko oficir.
Denoajer je uvukao malo glavu među ramena. Savršeno je
poznavao zujanje ovih insekata. Senator je išao brže: više nije
osećao umor.
Našli su se ispod jednog podpukovnika koji ih je primio kao
neki inženjer koji drži predavanja u školi, kao neki pomorski
oficir koji pokazuje baterije i tornjeve na svom bojnom brodu.
Bio je zapovednik bataljona koji je držao ovaj sektor rovova. Don
Marselo ga je pogledao zainteresovano pomislivši da se njegov
sin nalazi pod njegovom komandom.
‒ Ovo je isto kao brod ‒ reče, pozdravljajući ih.
Dvojica prijatelja ustanoviše da su podzemna utvrđenja imala
izvesne sličnosti sa brodom. Išli su od rova do rova. Bili su na
poslednjoj liniji: mračne galerije u koje su prodirali tanki mlazevi
svetlosti kroz puškarnice i široke i niske prozore za mitraljeze.
Dugu liniju odbrane predstavljao je jedan tunel ispresecan
otvorenim prostorom na kratkim razdaljinama. Prelazili su od
svetlosti u pomrčinu i iz pomrčine na svetlost što je ometalo
vidljivost i zamaralo oči. Na otvorenim mestima tle je bilo više.
Bilo je klupica od dasaka uglavljenih na nagibima da bi izviđači
mogli da izdignu glavu ili da ispituju teren služeći se periskopom.
Zatvoreni prostori su ponekad služili za baterije i spavaće sobe.
Ovi vojni smeštaji su u početku bili otvoreni rovovi, isti kao
oni na prvoj liniji. Suprotstavljajući se neprijatelju i osvajajući
teren, borci koji su u njima provodili čitavu zimu, pokušavali su
da se udobnije smeste. Preko tih otvorenih rovova stavljali su
grede iz porušenih kuća; preko greda stavljali su daske, vrata,
prozore, a preko drvene građe nekoliko redova džakova sa
zemljom. Ovi džakovi su bili prekriveni slojem humusa iz koga su
nicale biljke stvarajući od rubova rovova zelenu i pastoralnu
lepotu. Ti svodovi služili su kao zaštita od haubica koje su se
zakopavale u njih, ne praveći velike štete. Kad bi ih neka
eksplozija malo više oštetila, trogloditi bi noću izlazili poput
budnih mrava, slažući spretno ponovo svoj „krov” nad glavom.
Sve je izgledalo čisto, sa grubom i donekle nespretnom
ljupkošću koju mogu da postignu muškarci koji žive daleko od
žena i koji su prepušteni sami sebi. Ove galerije su imale nešto
slično sa manastirskim klaustrima, salama za posadu,
međupalubama na ratnom brodu. Njihov pod je bio pola metra
niži od onih otvorenih prostora koji su spajali jedne rovove sa
onim drugim. Da bi se oficiri kretali bez penjanja i silaženja,
daske koje su formirale skele bile su razvučene od vrata do
vrata.
Kada bi vojnici ugledali komandanta postrojili bi se u stavu
mirno. Njihove glave bi ostale na nivou struka onih koji su išli po
daskama. Denoajer je sa žudnjom posmatrao te ljude. Gde li je
Hulio?
Posebno se zagledao u spoljni izgled raznih poljskih
utvrđenja. Po svojoj konstrukciji sva su bila ista, ali su ih
okupatori modifikovali sa svojim ukrasima. Spoljni izgled je uvek
bio isti, izbušen puškarnicama kroz koje su bile nanišanjene
puške u pravcu neprijatelja i prozorima za mitraljeze. Stojeći uz
ove otvore, vojnici su špijunirali pusto polje, kao što mornari
vojne službe izviđaju more sa brodskog mosta. U unutrašnjem
delu bilo je oružarnica i prostorija za spavanje: tri reda ležaljki
napravljenih od dasaka, isto kao ležište za mornare u brodskoj
prostoriji. Želja za umetničkim ukrašavanmjem koje osećaju
obične duše, ulepšale su podzemne prostore. Svaki vojnik je
imao mali muzej opremljen sa novinskim ilustracijama i
poštanskim razglednicama u boji. Portreti glumica i balerina,
nasmejanih sa nakarminisanim usnama, na lakiranom kartonu,
uveseljavali su atmosferu, lišenu poljskih utvrđenja.
Don Marselo je bio nestrpljiv gledajući na stotine ljudi a da
među njima ne vidi svog sina. Senator je, motreći na njega
krajičkom oka, razgovarao sa komandantom, koji mu je prišao s
uvažavanjem. S mukom je pokušao da se seti ko beše Hulio
Denoajer. Ali je taj napor kratko trajao. Setio se herojskih
podviga naprednika.
‒ Odličan vojnik ‒ izjavi ‒; odmah ću ga pozvati, gospodine
senatore... Nalazi se na zadatku sa svojim vodom u rovovima na
prvoj liniji.
Čekajući nestrpljivo da ga što pre vidi, otac je predložio da ih
odvedu na to mesto; ali, na tu njegovu molbu, komandant i
drugi vojnici su se nasmejali. Ovi otvoreni rovovi nisu bili
predviđeni za posete građana, na sto, na pedeset metara
udaljenosti od neprijatelja, gde nije bilo druge zaštite osim
žičanih mreža i džakova sa zemljom. U njima je uvek bilo blata:
moralo se puziti zbog opasnosti da neko od njih ne bude
pogođen metkom, da mu na leđa ne padne zemlja izbijena
projektilom. Samo su borci mogli da obavljaju ove česte izviđačke
radnje.
‒ Uvek postoji opasnost ‒ nastavio je komandant ‒ uvek ima
pucnjave... Čujete li kako pucaju?
Denoajer je zapravo čuo pucketanje u daljini kome do tada
nije pridavao nikakvu pažnju. Uznemirio se pri pomisli da se
njegov sin nalazio tamo, odakle se čulo puškaranje. Potpuno je
bio svestan svih opasnosti kojima je bio direktno izložen. Šta ako
umre u ovim trenucima, pre nego što ga vidi...?
Za don Marsela vreme je prolazilo beznadežno dugo. Mislio je
da kurir koji je otišao da prenese poruku do izviđačkog rova, na
prvoj liniji, nikad neće stići. Jedva da je obraćao pažnju na odaje
koje im je komandant pokazivao: podzemne prostorije koje su
vojnici koristili kao nužnik i sobu za nečistoću; kupatilo sa
primitivnim instalacijama; jednu špilju sa natpisom „Viktorijin
kafić”; druga niša sa oznakom „Pozorište”... Lakur je bio
zainteresovan za sve to, diveći se francuskom duhu, koji se
smeje i peva pred opasnošću. Njegov prijatelj je nastavio da
razmišlja o Huliju. Kada će ga već jednom videti...?
Zaustavili su se pored jednog prozora za mitraljeze, vodeći
računa; po preporuci vojnika, o obe strane sa horizontalnim
otvorima, skrivajući tela, izdižuči oprezno glave da bi gledali
samo na jedno oko. Videli su duboki prokop i ivice na tlu. Na
maloj razdaljini, nekoliko redova tankih dasaka spojenih
bodljikavim žicama formirali su kompaktnu žičanu ogradu.
Vladala je mrtva tišina, tišina potpune pustoši, kao da je čitav
svet spavao.
‒ Tamo su Švabe ‒ reče komandant tihim glasom.
‒ Gde? ‒ upitao je senator, propinjući se da vidi.
Komandant je pokazao na drugu žičanu ogradu za koju su
Lakur i njegov prijatelj mislili da pripada Francuzima. A bila je
iznad nemačkog rova.
 ‒ Nalazimo se na sto metara od njih ‒ nastavio je ‒ ; ali već
izvesno vreme ne pucaju sa te strane.
Obojica osetiše izvesnu uznemirenost pri pomisli da je
neprijatelj bio tako blizu, skrivan u zemlji, misteriozno nevidljiv,
a što ih je još više užasavalo. Šta ako odjednom grunu sa
uperenim bajonetima, sa granatama u rukama, sa zapaljivim
tečnostima, sa zagušljivim bombama i napadnu poljsko
utvrđenje...!
Sa tog mesta intenzivnije su doživljavali puškaranje, jer su
bili na prvoj liniji. Izgledalo je kao da im se pucnji približavaju.
Komandant ih je grubo udaljio sa posmatračnice; plašio se da se
ne otvori sveobuhvatna vatra, dosežući do njih. Vojnici, čak i bez
naredbe, sa uobičajenom tačnošću, pristupili su svojim
puškama, koje su se nalazile u horizontalnom položaju,
provučene kroz puškarnice.
I ovog puta posetioci su išli jedan za drugim, Sišli su u
podzemne prostorije koje su nekada bile vinarski podrumi
srušenih kuća. Oficiri su se smestili u te podrume, koristeći sve
ostatke ruševina. Jedna ulazna vrata sa ulice, postavljena na
dva drvena trupla služila su kao sto. Svog i zidovi su bili
tapacirani kretonom iz pariskih radnji. Fotografije žene i dece su
ukrašavale zidove među blještavim poniklovanim telegrafskim i
telefonskim aparatima.
Denoajer je na jednim vratima video Hrista od slonovače,
požutele od godina starosti, možda i vekova: lik koga su
nasleđivale generacije i generacije i koje su sigurno prisustovale
mnogobrojnim agonijama... U drugoj špilji naišao je na jednom
vidnom mestu na potkovicu sa sedam izbušenih rupa. Religiozno
verovanje širile su krila svom obimnošću u ovom opasnom i
samrtnom ambijentu a u isto vreme sticale su novu vrednost
praznoverja, mnogo smešnija, a na koju se niko nije usuđivao da
se ruga.
Kada je izašao iz jednog od tih jazbina, nasred otkrivenog
prostora, sreo je svog sina. Znao je da je to on po
komandantovom načinu ponašanja, jer se vojnik približavao
osmehujući se, šireći ruke prema njemu. Očinski instinkt, o
kome je toliko puta pričao kao o nečemu nepogrešivom, zatajio je
u ovoj prilici. „Kako bi mogao da prepozna Hulija u ovom
naredniku, čije su noge bile dve kugle vlažne zemlje, a izbledelom
šinjelu i sa iskrzanim ivicama, blatnjavog do ramena, od koga se
širio miris mokre odeće i kože...? Nakon prvog zagrljaja povukao
je glavu unazad da ga bolje osmotri, ne odvajajući se od njega.
Njegovo tamnoputo bledilo dobilo je bronzanu boju. Imao je
gustu bradu, crnu i kovrdžavu. Don Marselo se setio svog tasta.
Kentaur Madarijaga bi se nesumnjivo prepoznao u ovom
prekaljenom ratniku, živeći pod vedrim nebom. U prvom
trenutku se rastužio na njegovu prljavu i umoru pojavu; a onda
mu se odjednom učinio lepši i interesantniji nego što je bio u
vreme mondenske slave.
‒ Šta ti treba...? Šta želiš...?
Glas mu je podrhtavao od nežnosti. Obraćao se pocrnelom i
ogrubelom ratniku sa istom intonacijom koju je koristio dvadeset
godina ranije, kad bi se zaustavio pored nekog izloga u Buenos
Ajresu, držeći dečaka za ruku.
Hoćeš pare...?
Poneo je jednu značajnu svotu novca za svog sina. Ali je
vojnik jednim gestom ispoljio ravnodušnost kao da mu je
ponudio igračku. Nikada nije bio toliko bogat kao u tom
trenutku. Imao je mnogo novca u Parizu i nije znao šta da radi s
njim: nije mu služio ni zašta.
‒ Pošalji mi cigare... Za mene i za drugare.
Dobio je ogromne pakete od majke, pune odabranih stvari,
duvana, odeće. Ali ništa nije zadržao za sebe; sve to je bilo malo
da namiri svoje drugare, sinove siromašnih porodica ili one koji
su bili sami na svetu. Njegova darežljivost se proširila od
njegovog voda na četu, na čitav bataljon. Don Marselo je
primetio iskrene simpatije u pogledima i osmesima vojnika koji
su prolazili pored njih. Velikodušan sin jednog milionera. I ta
popularnost mu je bila draga isto kao što se pronela vest da je
došao otac narednika Denoajera, moćnika koji je posedovao
basnoslovno bogatstvo na drugoj strani okeana.
‒ Pogodila je tvoje želje ‒ nastavio je starac.
I pogledom je pratio vreće koje su donosili iz automobila, kroz
krivudan podzemni prolaz.
Sva herojska dela njegovog sina koje je Arhensola veličao i
preuveličavao sada su mu prolazila kroz glavu. Pred njim se
nalazio heroj.
‒ Jesi li zadovoljan...? Jel’ se nisi pokajao zbog svoje
odluke...?
‒ Da; zadovoljan sam, tata... veoma sam zadovoljan.
Hulio se nije hvalio, bio je skroman. Život mu je bio težak, ali
isto kao milionima ljudi. U njegovom vodu, koji se sastojao od
dvanaestoro vojnika, bilo ih je superiornijih od njega po
inteligenciji, obrazovanju, karakteru. I svi su hrabro podnosili
teška iskušenja, nalazeći satisfakciju u ispunjavanju dužnosti.
Osim toga, zajednička opasnost im je omogućavala da razvijaju
najplemenitije ljudske osobine. U vreme mira, nikad kao sada,
ne bi znali šta znači pravo drugarstvo. Bio je očevidac tako divne
požrtvovanosti!
‒ Kad se ovo završi, ljudi će biti bolji... velikodušniji. Oni koji
prežive moćiće da urade velike stvari.
Da; bio je zadovoljan. Po prvi put je dobio volju da bude
koristan, da služi nečemu, da njegov život ne bude uzaludan. Sa
setom se sećao kako taj Denoajer nije znao kako da ispuni
vreme i kako je život provodio u svim mogućim vrstama
besmisla. Tada je imao obaveze koje su crpile svu njegovu
snagu; učestvovao je u stvaranju budućnosti, bio je čovek.
‒ Zadovoljan sam ‒ ponovio je.
Otac mu je verovao. Ali, jednim krajičkom oka, kao da je
video nešto bolno, neko sećanje, možda na prošlost, koje se
pomešalo sa trenutnim osećanjima. Kroz glavu mu je prošla
otmena figura gospođe Lorije. Pretpostavljao je da se njegov sin
još uvek sećao nje, a nije mogao da je povede...! Strogi otac od
pre godinu dna, zgranuo bi se pri mentalnoj formulaciji ove
nemoralne želje.
 Proveli su četvrt sata, držeći se još uvek za ruke i gledajući
se. Hulio je pitao za majku i Ćići. Često je od njih dobijao pisma,
ali to nije bilo dovoljno za njegovu znatiželju. Smejao se kad je
čuo za Arhensolov bogat društveni život. Ove novosti koje su ga
radovale dolazile su iz sveta koji se nalazio samo sto kilometara
razdaljine u pravoj liniji, ali tako dalekog... tako dalekog!
Otac je odjednom primetio da ga sluša sa manje pažnje.
Njihova čula, preplavljena u životu uzbuđenjima i lukavstvima,
kao da su se udaljila odavde, privučene pucnjima. To više nisu
bili povremeni pucnji. Spajali su se, stvarjući kontinuiranu
paljbu.
Senator se pojavio, koji se bio udaljio da bi otac i sin mogli
slobodnije da razgovaraju.
‒ Teraju nas odavde, prijatelju moj. Nemamo sreće sa našim
posetama.
Vojnici više nisu prolazili. Svi su požurili da zauzmu svoja
mesta kao na nekom brodu koji se priprema za borbu. Hulio je
uzeo svoju pušku koju je bio naslonio sa strane. U istom
trenutku palo je malo prašine na očevu glavu; napravila se jedna
mala rupa na zemlji.
‒ Brzo, udaljite se odavde ‒ reče gurajući don Marsela.
U unutrašnjosti jednog pokrivenog rova, oprostili su se brzo,
nervozno: „Zbogom, tata”. Poljubio ga je i otišao. Želeo je da što
pre stigne do svojih.
Nastala je sveopšta paljba, duž čitave linije. Vojnici su pucali
mirno kao da obavljaju običnu dužnost. Bila je to bitka, koja se
danima nastavljala, ne znajući tačno ko ju je započeo, poput
doslednog postupanja po pozivu dve naoružane mase na malom
rastojanju, licem u lice. Komandant bataljona napustio je svoje
posetioce. plašeći se neuspelog pokušaja napada.
Oficir, zadužen kao njihov vodič, stavio se na čelo i počeli su
da se kreću unazad po krivudavom i klizavom putu.
Gospodin Denoajer je išao pognute glave, besan zbog ove
neprijateljske intervencije koja je presekla njegovu sreću.
Pred očima mu je lepršao Huliov pogled sa crnom i
kovrdžastom bradom, što je za njega bilo najveće iznenađenje na
putu.
Čuo je glas ozbiljnog čoveka, koji je pronašao nov smisao
života.
‒ Zadovoljan sam tata... Zadovoljan sam.
Puškaranje, svaki put sve udaljenije, unosilo mu je bolnu
uznemirenost. Zatim je odjednom osetio veru, instinktivnu,
apsurdnu, čvrstu. Video je svog sina lepog i besmrtnog, poput
Boga. Imao je predosećaj da će ostati živ i izbeći sve opasnosti.
To što će drugi ginuti to mu je bilo prirodno: ali Hulio!
Dok je išao, udaljavajući se odnjega, činilo mu se da mu nada
peva u ušima. I kao potvrda njegovog ubeđenja, u mislima je
ponavljao: Nema toga ko će ga ubiti. To mi srce govori, koje me
nikad nije prevarilo... Nema toga ko će ga ubiti!

Četiri meseca kasnije, don Marselova nada bila je teško

poražena. Hulio je bio ranjen. Ali, kada je sa zakašnjenjem
saznao tužnu vest, Lakur ga je utešio saznanjima koja je dobio iz
Ministarstva vojske: da je narednik Denoajer postao
potporučnik, da su mu rane skoro izlečene i da će, zahvaljujući
intervenciji senatora, doći da provede petnaestak dana sa
svojom porodicom.
‒ Heroj, prijatelju moj ‒ zaključio je senator . – Pročitao je ono
što su njegovi šefovi rekli za njega. Predvodeći svoj vod, napao je
jednu nemačku formaciju; svojom rukom ubio je kapetana i izveo
ne znam još koliko junačkih podviga... Dodelili su mu vojnu
medalju, unapredili su ga u čin oficira... Pravi heroj.
A otac, plačući od sreće, odmahivao je glavom, sve nemoćniji i
uzbuđeniji. Pokajao se zbog nedostatka vere u prvom trenu kad
je čuo vest o ranjavanju. Čak je poverovao da njegov sin može da
umre. Glupost...! Hulija niko ne može da ubije; to mu je srce
govorilo.
Ugledao ga je jednog dana dok je ulazio u kuću, praćen
vriskom i ushićenošću žena. Sirota donja Luisa plakala je grleći
ga, obešena o njegov vrat, grcajući od radosti. Ćići ga je
posmatrala ozbiljno, razmišljajući o pridošlici i u isto vreme
mislima odlutavši nekud daleko, ka onom drugom borcu.
Tamnopute služavke su se nadmetale koja će pre da razmakne
zavese, prateći ih radoznalim pogledom.
Otac se divio maloj zlatastoj razderotini na zavrnutom kraju
rukava sivog šinjela čiji su peševi pričvršćenim pozadi, a onda je
stao da razgleda tamnoplavu kacigu sa ravnim obodom,
prilagođenu Francuzima i rovovskoj borbi. Tradicionalna kapa je
bila nestala. Otmena kaciga, slična onoj koju je imala stara
španska policija, pravila je senku na Huliovom licu. Zagledao se,
isto tako, u kratku i lepo negovanu bradu, različitu od one koju
je viđao u rovovima. Bio je čist i uglađen nakon nedavnog izlaska
iz bolnice.
‒ Zar ne liči na mene? ‒ upita starac sav ponosan.
Donja Luisa potvrdi beskompromisno kao što čine majke kad
je reč o sličnosti.
‒ Uvek je bio pljunut ti.
Videvši ga zdravog i veselog, čitava porodica je ipak bila
uznemirena. Želeli su da vide njegovu ranu kako bi se uverili da
nije nimalo opasna.
‒ Ma nije to ništa! – usprotivio se potporučnik. – Rana od
metka na jednom ramenu. Lekari su se uplašili da ću izgubiti
levo rame, ali sve je ispalo dobro... Treba na to zaboraviti.
Ćići je odmerila Hulija od glave do pete i odmah otkrila detalje
njegove vojničke elegancije. Šinjel mu je bio iznošen i prljav,
gležnjaci izgrebani, odeća mu se osećala na znoj i jak duvan; na
jednoj ruci je imao platinasti sat a na grudima orden sa zlatnim
lancem. Uvek se divila bratu zbog njegovog urođenog smisla za
lepo i zadržala je u sećanju te pojedinosti kako bi ih opisala u
svojim pismima Reneu. Zatim je smišljala zgodnu priliku da
iznenadi mamu i zatraži joj pozajmicu kako bi novac poslala
artiljercu.
Don Marselo je razmišljao o narednih petnaest dana
zadovoljstva i ponosa. Potporučnik Denoajer nije bio u stanju da
sam izađe na ulicu. Otac se vrteo po predsoblju oko šlema koji je
visio na čiviluku u svom skromnom i ponosnom sjaju. Hulio ga
je jedva stavio na glavu, idući za svojim roditeljem sa šeširom i
štapom, koji se, takođe, spremao da izađe.
‒ Smem li da ti pravim društvo...? Da ti ne smetam? – Rekao
je to tako ponizno i sa tako silovitom željom da mu se usliši
molba da sin nije imao srca da ga odbije. Kad je odlazio u skitnju
sa Arhensolom, morao bi da se iskrada kroz uzano pomoćno
stepenište i da izmišla razne druge stvari kao gimnazijalac.
Don Marselo nikada nije hodao tako zadovoljan ulicama
Pariza kao sada pored te momčine u šinjelu koji je bio svedok
stare slave, momčine koja je na grudima imala dva zaslužena
odlikovanja: Ratni krst i Vojni orden. On je heroj – i njegov sin.
U tramvajima i podzemnoj železnici ljudi su ih gledali sa
simpatijama, odajući počast obojici. Žene su zainteresovano
pogledale zgodnog momka, a ti njihovi pogledi su u njemu
izazivali nekakav osećaj taštine i uzbuđenja. Nijedan vojnik koga
je sreo, ma koliko rojti i krstova imao na sebi, nije bio ništa u
poređenju sa Hulijom. Ranjenici koji su izlazili iz kola pomoću
štapa i štaka izazivali su u njemu sažaljenje. Jadnici! Nisu imali
sreće kao njegov sin. Nije bilo onoga ko bi njega ubio, a kad je
slučajno zadobio ranu, njeni tragovi su nestali ubrzo, ne
narušavajući njegov herojski lik.
Ponekad, posebno noću, pokazao bi neočekivanu
velikodušnost, dozvoljavajući da Hulio izađe sam. Setio se
njegovih ljubavnih uspeha u mladosti, kojih je pre rata bilo
mnogo. A kako da ih ne bude sada kad je postao hrabar
vojnik...! Idući gore-dole po spavaćoj sobi pre nego što bi legao,
zamišljao je heroja u prijatnom društvu velike dame. Samo je
neka poznata žena mogla biti dostojna njega; njegov očinski
ponos ne bi prihvatio ništa manje od toga. I nikada nije moglo da
se dogodi da je Hulio sa Arhensolom, u nekom kabareu ili
bioskopu, da uživa u dosadnim i običnim zabavama Pariza,
ožalošćenog ratom, potput poručnika jednostavnog ukusa, i da
sad, kad bi imao najviše uspeha u ljubavi, ne potraži sreću u
nečem više od obnavljanja starih prijateljstava
 Jednog popodneva, dok je šetao s njim Jelisejskim poljima,
uzdrhtao je ugledavši neku damu koja im je dolazila u susret.
Bila je to gospođa Laurier... Da li ju je Hulio prepoznao? Učinilo
mu se da je ovaj prebledeo, te da je na silu okrenuo pogled na
drugu stranu . Ona je produžila dalje, uzdignute glave,
ravnodušna. Starac je skoro pobesneo na tu nezainteresovanost.
Da prođe pored njegovog sina a da instinktivno ne oseti njegovo
prisustvo! Ah te žene! Okrenuo se ne bi li je ispratio pogledom,
ali je odmah morao da odustane od te namere. Iza njih je stajala
Margarita, nepomična, bleda od zaprepašćenosti i ne skidajući
pogled sa vojnika koji je odmicao. Don Marselu se učini da je u
njenim očima prozreo divljenje, ljubav, svu prošlost koja je
odjednom vaskrsla u njenom sećanju. Sirota žena! Osetio je
prema njoj očinsku nežnost, kao da je ona Huliova supruga.
Njegov prijatelj Lakur je svraćao i pričao mu o braku Laurierovih.
Znao je da će Margarita postati majka. Ne uzimajući u obzir
pomirenje supružnika, niti koliko je vremena prošlo od tada,
starac se raznežio na njeno materinstvo kao da je njegov sin
imao veze sa tim.
Za to vreme Hulio je koračao dalje ne okrećući glavu, ni ne
sluteći za taj upereni pogled iza svojih leđa, bled i pevušeći da bi
sakrio emocije. Nikad nije ni saznao za to. Bio je uveren da je
Margarita prošla pored njega ne prepoznavši ga, jer starac nije ni
reč rekao.
Ono što je don Marsela između ostalog zanimalo bilo je da mu
sin ispriča o ratnom okršaju u kome je ranjen. Nije došao
nijedan gost u kuću da vidi potporučnika a da starac nije imao
istu molbu.
‒ Ispričaj nam kako si ranjen... Opiši kako si ubio nemačkog
kapetana.
Hulio bi se izvinjavao i bilo je jasno da se stidi. Već mu je
postala dosadna sopstvena priča. Da bi udovoljio ocu, već ju je
ispričao pred senatorom, pred Arhensolom i Černovom u ateljeu,
pred ostalim porodičnim prijateljima koji su dolazili da ga vide...
Više nije mogao.
 Zato je otac bio taj koji bi navalio da je ispriča, dopunjujući je
detaljima onako kako ih je sam doživeo.
Trebalo je zauzeti ruševine jedne šećerane prekoputa nekog
šanca. Nemci su bili isterani francuskim topovima. Bilo je
potrebno da proveru obavi neka pouzdana i hrabra osoba.. I zato
su komandandi, kao i obično, odredili narednika Denoajera.
Kada je svanulo, četa je krenula obazrivo, bez ikakvih
prepreka. Vojnici su se razmileli po ruševinama. Hulio je krenuo
sam dok se oni ne rasporede i nameravao je da osmotri poziciju
neprijatelja, kad je zavivši iza nekog zida doživeo iznenađenje.
Nemački kapetan se stvorio tik ispred njega; bezmalo su se
sudarili na samoj okuci. U njihovom pogledu bilo je više
iznenađenosti nego mržnje, a ponajviše instiktivne želje da se što
pre ubije onaj drugi. Kapetan je u rukama držao raširenu mapu
zemlje. Desnom rukom se mašio za revolver, upinjući se iz sve
snage da ga izvuče iz futrole, ne odvajajući ni za tren pogled s
neprijatelja. Onda je odustao, shvativši da je prekasno. Njegove
oči, razrogačene usled brze smrti, i dalje su netremice gledale u
Francuza koji mu je bio uperio pušku u lice. Jedan direktan
pucanj i Nemac je pao.
Tada je tek primetio kapetanovog ordonansa koji je stajao
nekoliko koraka iza njega. Vojnik ispali metak u Denoajera i rani
ga u jedno rame. Francuzi potrčaše u pomoć i ubiše ordonansa.
Zatim ukrstiše žestoku paljbu s neprijateljskom formacijom, koja
je bila u pripravnosti na priličnoj udaljenosti dok je njihov
komandir istraživao teren. Hulio je, iako ranjen, predvodio svoju
četu i branio fabriku od nadmoćne vojne sile, dok na kraju nije
stiglo pojačanje i to mesto konačno dopalo u ruke Francuza.
‒ Zar nije bilo tako, sine moj? ‒ završio bi don Marselo.
Sin bi potvrdio, želeći da se što pre okonča ta priča koja je
zbog tolikih ponavljanja postala dosadna. Da, tako je bilo. Ali
ono što otac nije znao, ono što on nikada neće ispričati, to je
otkriće do kog je došao nakon što je ubio kapetana.
Njih dvojica, gledajući se oči u oči samo jedan tren, koji im se
činio kao večnost, u svojim očima su krili nešto više od
iznenađenosti zbog susreta i želje da dokrajče jedan drugog.
Denoajer je poznavao tog čoveka, kao što je i kapetan znao
njega. Prepoznao ga je po izrazu lica... Ali, ni jedan ni drugi,
zaokupljen sopstvenim opstankom, nije mogao da poveže svoje
sećanje.
Denoajer je pucao ubeđen da ubija poznatu osobu. Kasnije,
dok je predvodio odbranu pozicije i očekivao da stigne pojačanje,
posumnjao je da bi taj neprijatelj, čiji je leš ležao malo dalje,
mogao biti jedan član njegove familije, neko od Hartrotovih.
Međutim, izgledao je starije od njegovih rođaka a mnogo mlađi
od njegovog teče Karla. On, u tim godinama, jednostavno nije
mogao da bude samo običan pešadijski kapetan.
Kad su ga tako malaksalog usled velikog gubitka krvi preneli
u rovove, narednik je želeo da vidi telo tog neprijatelja. Njegove
sumnje su se nastavile dok je gledao to lice bledo od smrti.
Razrogačene oči, kao da su i dalje zadržale izraz iznenađenosti.
Taj čovek ga je nesumnjivo poznavao i on je, takođe, poznavao to
lice. Ko li je to...? Odjednom je, u svom sećanju, ugledao more,
video je ogroman brod, jednu visoku i plavokosu ženu koja ga je
posmatrala poluotvorenih očiju, nekog koščatog i brkatog čoveka
koji je vodio raspravu, imitirajući svog imperatora. „Počivaj u
miru, kapetane Erkmane.” Eto, došao je da u nekom kutku
Francuske okonča raspravu započetu nasred okeana.
U mislima mu se izvinio, kao da je i dalje pored njega ljupka
Berta. Morao je da ga ubije, da on sam ne bi bio mrtav. Takav je
rat. Pokušao je da uteši samog sebe, pomislivši da je Erkman
možda pao ne prepoznavši ga, ne znajući da je ubica bio njegov
saputnik na putovanju od pre nekoliko meseci... i dobro je
zapamtio tu tajnu koju im je sudbina predodredila. Uzdržao se
da je ne ispriča svom prijatelju Arhensoli, koji je znao za
incindent na prelasku preko Atlantika.
Kad je najmanje očekivao, don Marselo se suočio s tim da je
kraj tog radosnog i ponosnog života koji je proveo u društvu svog
sina. Petnaest dana je brzo prošlo. Potporučnik je otišao i čitava
porodica je nakog toga morala ponovo da se navikne na život
pun iluzija, nade ali i ljubavi, da iščekuje njegova pisma, da
nagađa i traži opravdanje zašto od njega nema odgovora, da mu
šalje paket za paketom sa svim onim potrepštinama kupljenim u
vojnim prodavnicama, sa korisnim i beskorisnim stvarima.
Majka je potpuno klonula duhom. Kad je Hulijo otišao,
shvatila je koliko joj nedostaje. Otkako ga je videla i čula sve one
priče o smrti koje je otac voleo da ponavlja, postala je svesnija
opasnosti u kojima se nalazi. Kao da ju je zla sudbina zasipala
kobnim slutnjama.
‒ Ubiće ga ‒ govorila bi svom mužu. – Ta rana je opomena s
neba.
Kad je izlazila na ulicu, uzdrhtala bi od tuge gledajući vojne
invalide. Rekonvalescenti, upečatljivog izgleda, spremni da se
ubrzo vrate na front, još više su joj budili tugu. Sećala se jednog
putovanja u San Sebastijan, sa mužem, i borbe s bikovima. Tad
je vrištala od straha i sažaljenja, strepeći za sudbinu jadnih
životinja. Gledala ih je kako leže rasporenih utroba i kako su u
torovima podvrgavane brzom oporavku, kako ih ponovo vraćaju
u arenu, još razdražljivije nego ranije. I sve se to pred njenim
očima odvijalo mnogo puta sve do poslednjeg, konačnog uboda
rogom... Ti ljudi koji su se nedavno oporavili podsećali su je na
jadne životinje. Neki od njih su od početka rata bili po tri puta
ranjavani i vraćali bi se iscrpljeni i oporavljeni kao ulog u igri na
sreću, uvek spremni za konačan smrtni udarac... Ah, jadan njen
sin!
Desnojes bi se razbesneo slušajući svoju suprugu.
‒ E nema tog ko će Hulija ubiti...! On je moj sin. Ja sam u
mladosti prošao kroz užasne opasnosti. Bio sam, takođe,
ranjavan u ratovima drugog sveta, međutim, evo me ovde sa
gomilom godina.
Događaji su se postarali da ojačaju njegovu slepu veru. Kao
kiša pljuštale su nesreće oko njegove familije, ražalostivši
njegove bližnje, a nijedna kap nije okrznula potporučnika, koji je
i dalje beležio junačka dela, neustaršivo hrabar.
Donja Luisa je dobila pismo iz Nemačke. Pisala joj je sestra iz
Berlina, koristeći veze u južnoameričkom konzulatu u
Švajcarskoj. Ovoga puta, gospođa Denoajer je plakala zbog
nekog ko nije bio njen sin: plakala je zbog Elene i zbog
neprijatelja. U Nemačkoj je, takođe, bilo majki i materinska
osećanja bila su iznad svih patriotskih osećanja i razlika.
Sirota gospođa Hartrot! Njeno pismo, napisano pre mesec
dana, bilo je prepuno vesti o smrti i reči očajanja. Kapetan Oto je
poginuo. Poginuo je, takođe, jedan njegov mlađi brat. On je bar
majci pružio utehu jer je pao na teritoriji koju su držali njegovi.
Majka je mogla da ga oplakuje na grobu. Drugi je sahranjen na
francuskoj teritoriji, ne zna se gde. Ona nikada nije pronašla
njegove posmrtne ostatke, koji su bili izmešani sa ostacima
stotine drugih leševa; ona nikad nije saznala gde je nestalo to
telo koje je izašlo iz njene utrobe... Treći sin joj je ranjen u
Poljskoj. Njene dve kćerke su izbugile svoje zaručnike i zbog njih
je tugovala. Fon Hartrot je i dalje upravljao patriotskim
organizacijama i pravio planove kako da se pronese glas o slavi
nakon budućih pobeda, ali je poslednjih meseci dosta ostario.
Mudrac je bio jedini koji se čvrsto držao. Porodične nesreće su
pojačale okrutnost profesora Julijusa fon Hartrota. Računao je,
u jednoj knjizi koju je pisao, na stotine hiljada miliona koje bi
Nemačka trebalo da dobije nakon svog trijumfa i na delove
Evrope koji bi trebalo da postanu njene...
Gospođa Denoajer je imala utisak da iz Ulice Viktor Igo čuje
taj majčinski plač sestre, dok je nemo tumarala po kući u
Berlinu. „Možeš li da zamisliš koliko sam očajna, Luisa... A kako
smo bili srećni! Neka Bog kazni one koji su dozvolili da svet
zadese tolike nesreće! Car je nevin. Njegovi neprijatelji su za sve
krivi...”
Don Marselo je ćutao u prisustvu svoje supruge. Bilo mu je
žao Elene zbog nesreće koja ju je zadesila pa je u pismu prelazio
preko njenih političkih uverenja. Osim toga, bio je potresen
gledajući kako je Luisa plakala za svojim sestrićem Otom. Ona
mu je bila kuma na krštenju, a Denoajer kum. Istina, don
Marselo je to zaboravio. Setio se mirnog života na velikom
imanju, igranja plavokose dečurlije, koju je on lupkao po leđima
kao neki deda, pre nego što se rodio Hulio. Tokom nekoliko
godina svu ljubav je poklanjao svojim nećacima, izgubljen jer je
kasno dobio sina. Iskreno rečeno, rastužio se kad je pomislio
koliko je Karlo očajan.
Ali malo kasnije, kad je ostao sam, egoistična
nezaiteresovanost je potrla ova osećanja. Rat je rat, a ovaj su
tražili drugi. Francuska je morala da se brani i što više njenih
neprijatelja pogine, utoliko bolje... A ono što je njega jedino
zanimalo bio je Hulio. Njegova vera u sinovljevu sudbinu učinila
je da oseti snažnu radost, satisfkaciju oca koji je nežan do
svireposti.
‒ Nema tog ko će njega ubiti... To mi kaže srce.
Već naredna nesreća uzdrmala je njegov spokoj. Jedne večeri,
kad se vratio u Ulicu Viktora Igoa, zatekao je donju Luisu
strašnog izraza lica kako se drži rukama za glavu.
‒ Devojčica, Marselo... devojčica!
Ćići se nalazila u salonu, ispružena na sofi, zelenobleda,
pogleda usmerenog napred, kao da gleda uprazno. Nije plakala;
u njenim očima, zahvaćenim grčem, titrao je bledi sedefasti sjaj.
‒ Želim da ga vidim ‒ reče promuklim glasom. – Moram da ga
vidim!
Otac je pretpostavio da se nešto strašno desilo Lakurovom
sinu. Samo zbog toga je Ćići mogla da bude tako očajna.
Supruga mu je ispričala tužnu vest. Rene je bio ranjen, teško
ranjen. Jedna granata je eksplodirala više njegove baterije, i
stradalo je mnogo njegovih drugova. Oficir je izvučen iz gomile
leševa: bez jedne ruke, i sa ranama na nogama, na trupu i na
glavi.
‒ Želim da ga vidim! ‒ ponavljala je Ćići.
Don Marselo je morao da upotrebi mnogo snage da bi njegova
kći odustala od ove pogubne svojeglavosti zbog koje je tražila da,
i pored brojnih prepreka, odmah otputuje na front kako bi videla
svog ranjenika. Senator je uspeo da je ubedi. Moralo se čekati;
on, koji je njegov otac, morao je da se pomiri sa sudbinom.
Preduzeo je korake da Rene bude prebačen u bolnicu u Parizu.
Važna ličnost kod Denoajera je izazvala veliko sažaljenje.
Trudio se iz petnih žila da zadrži stoičku hrabrost ljudi starog
kova, podsećajući na svoje slavne pretke i heroje latinske
Republike. Ali te oratorske opsene odjednom su se srušile, i bio
je iznenađen što je njegov prijatelj zaplakao više puta. Sin
jedinac, a mogao je da ga izgubi...! Ćićino ćutanje mu je izazivalo
još dublje sažaljenje. Nije plakala: tugovala je ni suzu ne
pustivši, ne gubeći svest. Zelenobledo lice, grozničava vatra iz
njenih očiju, mehanički pokreti, bili su jedini pokazatelji njenih
osećanja. Bila je fizički tu, odsutna mislima i nesvesna svog
okruženja.
Kad je ranjenik stigao u Pariz, ona i senator su se preobrazili.
Otišli su da ga vide i to je bilo dovoljno da poveruje da se već
oporavio.
Verenica je odjurila u bolnicu sa svojim budućim svekrom i
Reneovom majkom. Onda je ostala sama, želela je da budu tu,
da boravi pored ranjenika, protiveći se svim propisima,
sudarajući se sa časnim sestrama i bolničarkama, koje su u njoj
izazivale suparničku mržnju. Ali uvidevši da njena naprasitost
nikuda ne vodi, povukla se, postala je smerna i ponizna u
nameri da svojom ljubaznošću pobedi jednu po jednu, sve žene.
Na kraju je uspela da veliki deo dana bude pored Renea.
Denoajer je morao da zadrži suze dok je posmatrao artiljerca
u krevetu... Ah, tako bi mogao da izgleda njegov sin...! Ličio mu
je na egipatsku mumiju, jer je bio čvrsto obmotan u zavoje.
Delovi haubica su ga izrešetali. Mogao je da mu vidi samo nežne
oči i plave brčiće koji su se pomaljali između belih traka zavoja.
Jadnik se osmehivao Ćići, koja je bdela nad njim sa izvesnim
autoritetom kao da se nalazila u svojoj kući.
Prošla su dva meseca. Reneu je bilo bolje; skoro se već
oporavio. Njegova verenica je bila sigurna da će se oporaviti
otkako su joj dozvilili da ostane pored njega.
‒ Meni ne umire onaj koga volim ‒ govorila je uverena kao
njen otac . – Nek se samo usude Švabe, krvnici, da me ostave
bez muža!
Čuvala je svog „medenog vojničića”, ali je bila tužna... Don
Marselo nikad nije bio svestan strahota rata kao tada dok je
gledao kako u njegovu kuću ulazi taj rekonvalescent koga je
nekoliko meseci ranije upoznao kao vitkog i stasitog, nežne i
pomalo ženske lepote. Lice mu je bilo izbrazdano ožiljcima koji
su ličili na ljubičaste ornamente. I njegovo telo krilo je slične
ožiljke. Leva ruka je nestala sa delom podlaktice. Rukav je visio
preko bolne praznine nepostojeće ruke. Druga ruka se oslanjala
na štap, neophodno pomoćno sredstvo da bi mogao da pokreće
nogu, koja je sada bila ponovo zdrava.
Ali Ćići je bila zadovoljna. Gledala je u svog vojničića sa više
oduševljenja nego ikad ranije: malo izmenjenog ali veoma
interesantnog. Ona, u pratnji svoje majke, pravila je društvo
ranjeniku u šetnji po Bulonjskoj šumi. Sevala bi pogledima dok
bi prelazila ulicu kad se automobilisti i kočijaši ne bi zaustavljali
da propuste invalida... „Vojnici iz zasede bez stida!”... Bila je
besna kao žene iz kraja koje su nekada vređale Renea kad bi ga
videle zdravog i srećnog. Drhtala bi od radosti i ponosa dok bi
uzvraćala pozdrave svojim prijateljicama. Očima bi govorila: „Da,
ovo je moj verenik... Heroj.” Vodila je računa o Ratnom krstu koji
je visio na njegovim grudima. Njene ruke bi ga poravnavale da bi
bio što vidljiviji. Trudila se da produži život njegovoj uniformi; da
uvek bude ista, stara i iznošena, kakva je bila u trenutku
njegovog ranjavanja. U novoj bi ličio na birokratske vojnike,
poput onih koji su ostali u Parizu.
Uzalud je Rene sve više želeo da se oslobodi te njene
preterane pažnje. Uzalud je pokušavao da hoda lako i
samostalno.
‒ Pridrži se za mene.
I morao bi da se uhvati za ruku verenice. Svi njeni planovi za
budućnost zasnivali su se na tome da će snažno štiti svog muža,
na brizi koju će posvećivati njegovoj nemoći.
‒ Moj siroti invalidi! ‒ izgovarala bi zaljubljenim šapatom . –
Tako ružnog i nemoćnog su mi ga ostavili oni nitkovi...! Ali sva
sreća što ima mene, jer ja ga obožavam... Ne mari što nemaš
jednu ruku. Ja ću te paziti, bićeš moj sinčić. Videćeš kako ćeš
udobno živeti, kako ćeš biti otmen i doteran kad se budemo
venčali... Ali čuvaj se drugih! Pazi, jer kad me s prvom budeš
prevario, invalidičiću, prepustiću te tvojoj bespomoćnosti.
Denoajer i senator su se, takođe, pozabavili njihovom
budućnošću, ali na mnogo pozitivniji način. Trebalo bi da stupe
u brak što je moguće pre. Šta čekaju...? Rat nije prepreka.
Brakovi se sklapaju više nego ikada, u najvećoj tajnosti. Nije
vreme za slavlje.
I Rene Lakur je zauvek ostao u kući u Ulici Viktor Igo, nakon
svadbene ceremonije kojoj je prisustvovalo dvanaestak osoba.
Don Marselo je zamišljao druge stvari za svoju kćerku:
svadbu za pamćenje o kojoj bi se u novinama pisalo nadugačko i
naširoko; zeta pred kojim je blistava budućnost... Ali, avaj, taj
rat! Svi su zapazili da su se u tim trenucima neki njegovi snovi
srušili.
Utešio se kad je sagledao okolnosti. Šta mu fali? Ćići je bila
srećna, toliko okrenuta samoj sebi i preterano radosna da je
zaboravljala sve drugo što se nije ticalo njene lubavi. Njegovi
poslovi nisu mogli biti bolji. Nakon krize u prvim trenucima, za
vođenje rata uzimani su proizvodi sa njegovih poseda. Nikad do
tada nije postignuta tako visoka cena mesu. Novac mu je
pristizao brže nego ranije, a troškovi života su mu se smanjili...
Hulio je bio u smrtnoj opasnosti, ali on je bio uveren da mu se
ništa loše ne može dogoditi. Bio je okupiran time da ostane
miran, da izbegava snažne emocije. Osećao je izvesno
nespokojstvo imajući u vidu koliko su se u Parizu često dešavali
smrtni slučajevi poznatih ličnosti: političara, umetnika,
književnika. Svakoga dana bi umro neko poznat. Rat nije ubijao
samo na frontu. Njegova osećanja su letela kao strele.
„Oprez, Marselo ”, pomislio bi egoistično radostan. „Samo
mirno. Moraju se izbeći četiri jahača prijatelja Černova.”
Jedno popodne proveo je u ateljeu, razgovarajući sa njim i
Arhensolom o novostima objavljenim u štampi. Francuzi su
započeli ofanzivu u Šampanji, dobro su napredovali i imali su
mnogo zarobljenika.
Denoajer je razmišljao koliko se ljudskih života mora položiti.
Ali za Huliovu sudbiju nije brinuo. Sin mu se nije nalazio na tom
delu fronta. Prethodnog dana je dobio pismo od njega, poslato
pre nedelju dana, ali su bezmalo sva stizala sa istim
zakašnjenjem. Potporučnik Denoajer je delovao odvažno i
raspoloženo. Očekivao je da ga prebace u svakom trenutku;
nalazio se među onima koji su predloženi za Legiju časti. Don
Marselo je sebe zamišljao kao oca mladog generala, poput onih iz
Revolucije. Razmišljao je o svom okruženju, čudeći se kako je rat
na tako neobičan način preokrenuo karijeru njegovog sina.
U povratku kući sreo je Margaritu Laurier, koja je bila u
crnini. Senator mu je pričao o njoj nekoliko dana ranije. Njen
brat artiljerac je poginuo u Verdunu.
„Koliko izginulih”, pomislio je. „Kako li je njegovoj majci?”
Ali se odmah nasmešio kad je pomislio na one koji se rađaju.
Nikad ranije ljudi nisu toliko žurili sa rađanjem dece. I sama
gospođa Laurier je s ponosom isticala svoju trudničku
zaobljenost, koja je bila veoma uočljiva. Očima je milovao taj
trudnički stomak koji se nazirao ispod crne haljine. Ponovo
pomisli na Hulija, ne uzimajući u obzir proteklo vreme. Osećao je
to biće koje treba da se rodi, kao da je bio s njim u nekakvom
srodstvu; zarekao se sebi da će velikodušno pomagati dete
Laurierovih, ako se nekad u životu sretne sa njim.
Kada je ušao u kuću, donja Luisa mu je izašla u susret,
obaveštavajući ga da ga Lakur čeka.
‒ Hajde da vidimo šta ima da nam kaže naš cenjeni svekar ‒
reče veselo.
Dobra gospođa je bila uznemirena. Bila je uzbuđena, ne
znajući zašto, zbog ozbiljnog senatorovog držanja, i onim
ženskim instinktom naslutila je da se nešto krije iza njegove
uzdržanosti. Osim toga, videla je da su Rene i njegov otac
razgovarali tihim i uzdržanim glasom.
Vrtela se ispred kabineta veoma zainteresovana da nešto
čuje, i nije dugo čekala.
Odjednom, krik... vapaj... glas koji je moglo da ispusti samo
telo koje je gubilo snagu.
Donja Luisa je ušla na vreme da pridrži muža da ne padne na
pod.
Senator se izvinjavao, zbunjen, među nameštajem, među
zidovima, okrenuvši, sav ošamućen, leđa pokunjenom Reneu,
jedinom koji je mogao da čuje.
‒ Nije me pustio da završim... Pretpostavio je čim sam
izgovorio prvu reč...
Ćići se pojavila čim je čula krike. Videla je da se otac iščupao
iz ruku supruge, da se sručio na sofu te da je zatim počeo da se
valja po podu, staklastih i iskolačenih očiju, stisnutih usana iz
kojih je pokuljala pena.
Tuga se raspostrla po luksuznim prostorijama, neprekidni
jauci, uvek isti, prolazili su ispod vrata i dosezali do visokog i
pustog stepeništa.
‒ Ah, Hulio...! Joj, sine moj...!
 5.

Polja smrti

Jednog zimskog jutra, pod olovnim nebom, automobil se kretao

polako.
Zemlja je podrhtavala nadaleko, sa belim titrajima nalik
mahanju krila jata leptirova koji su se spuštali na uzorane
brazde. Na nekim poljima rojevi su bili zbijeni a na drugim su se
videla mala jata. Kako se vozilo sve više približavalo, to su
leptirovi dobijali nove boje. Jedno krilo bi postalo plavo, drugo
crvenkasto... Bile su to male zastave, na stotine, na hiljade njih,
zastave koje su lelujale danju i noću od blagog povetarca
prožetog suncem, od vlažne oluje u bledim jutrima, od oštre
hladnoće u beskrajnim noćima. Kiša je spirala njihove boje,
iznurujući ih. Uskovitlana tkanina sa iskrzanim krajevima od
vlage. Druga izgorela od sunca poput insekata koji skončaju u
dodiru sa svetlošću.
Više se nije primećivalo lelujanje zastava na crnim krstovima.
Na njima su se pojavljivale tamne kape, crvene beretke, šlemovi
što su polako trulili na kiši.
‒ Koliko mrtvih! ‒ uzdahnuo je don Marselo u automobilu.
I Rene, koji je sedeo ispred njega, klimnuo je glavom, tužno
potvrđujući.
Donja Luisa je posmatrala ravnicu smrti, dok su joj usne
lagano podrhtavale, izgovarajući beskrajnu molitvu. Ćići bi
pogledala čas na jednu čas na drugu stranu, razrogačenih očiju
od zaprepašćenja. Izgledala je veća i snažnija uprkos
zelenkastom bledilu koje je promenilo boju njenog lica.
Obe gospođe su bile u crnini, prekrivene dugim velom. U
crnini je bio i otac, uronjen u svoje sedište, porušen, sa nogama
pažljivo uvijenim u krzneni pokrivač. Rene je zadržao svoju
uniformu iz vojnog pohoda a preko nje je imao kišnu kabanicu
kakvu su nosili vozači automobila. Iako je bio ranjen, nije želeo
da se povuče iz vojske. Priključio se jednoj tehničkoj službi do
okončanja rata.
Porodica Denoajer je bila spremna da ispuni njegovu želju.
Kad je došao sebi, posle porazne vesti, otac je sve svoje želje
sažeo u jednoj jedinoj molbi.
‒ Moram da ga vidim... Ah, sine moj...! Sine moj!
Uzalud ga je senator uveravao da je takvo putovanje
nemoguće. I dalje su se vodile borbe u oblasti gde je Hulio
poginuo. Možda će kasnije to biti moguće. „Želim da ga vidim”,
bio je uporan starac. Hteo je da vidi sinovljev grob pre nego što i
sam umre. I Lakur je četiri meseca morao da bude uporan u
formulisanju zahteva i savladavanju prepreka da bi omogućio da
se don Marselo ostvari ta želja.
Na kraju je čitava porodica Denoajer jednog jutra otputovala
vojnim automobilom. Senator nije mogao da krene sa njima.
Govorkalo se o budućim promenama ministarskog sastava pa je
trebalo da se pojavi u Gornjem domu ukoliko Republika bude
imala zamerke na njegov rad.
Noć su proveli u nekom provincijskom gradu, gde se nalazio
glavni štab nekog vojnog korpusa. Rene je dobio informacije od
oficira koji su učestvovali u velikoj bici. Sa mapom ispred sebe
sledio je njihova uputstva dok nije stigao do položaja čete gde se
kretao Huliov puk.
Ujutru su nastavili put. Neki vojnik, koji je učestvovao u bici,
ponudio se da im bude vodič i smestio se na sedište pored
vozača. Rene bi s vremena na vreme pogledao u mapu
prebačenu preko krila i postavljao pitanja vojniku. Njegov puk se
borio zajedno sa Denoajerovim, ali nije mogao tačno da se seti
mesta kroz koja je prolazio pre nekoliko meseci. Bojno polje je
pretrpelo velike promene. Izgledalo je potpuno drugačije nego
kad ga je video prekrivenog ljudima koji su poginuli tokom
borbenih okršaja. Nije se snalazio u ovoj pustoši... Automobil se
kretao polako nemajući drugih putokaza osim raka pored
glavnog puta, ravnog i belog, ispresecanog poprečnim stazama:
vijugavim jarkovima, dubokim jarugama od ilovače, po kojima su
odskakali, dok su opruge na kolima škripale. Nekad bi
nastavljali posred polja, od jedne gomile krstova do druge,
ostavljajući tragove guma po sveže uzoranim brazdama.
Grobovi... na sve strane grobovi. Beli skakavci smrti prekrili
su krajolik. Nijednog slobodnog mesta gde se ne čuje to
veličanstveno i pogrebno udaranje krilima. Siva zemlja, tek
uzorana plugom, žućkaste staze, mračni šumarci, sve je treperilo
kao neumorno talasanje. Činilo se da zemlja jauče; njene reči su
bile treperenje uznemirenih zastava. I na hiljade jauka
oglašavalo se i danju i noću pevajući o monstruoznim okršajima,
kojima je prisustvovala ova zemlja i od kojih se još uvek
dramatično tresla.
‒ Mrtvi... mrtvi ‒ mrmljala je Ćići, prateći pogledom krstove
koji su neprekidno dodirivali bokove automobila.
– Gospode, za njih... za njihove majke! ‒ cvilela je donja Luisa
nastavljajući svoju molitvu.
Ovde se odigrala najstrašnija bitka, orkšaj na starinski način,
boj prsa u prsa, izvan rovova, sa bajonetima, sa kundacima, sa
pesnicama, sa zubima.
Vodič koji je počeo da se orijentiše, pokazivao je razna mesta
opustošenog horizonta. Tamo su bili afrički strelci, tamo dalje
lovci. Velike skupine grobova pripadale su vojnicima s fronta.
Automobil se zaustavio. Rene je sišao posle vojnika da
protumači natpise na nekim krstovima. Možda su ti pokojnici bili
iz puka koji traže. I Ćići je instinktivno izašla, sa neodoljivom
željom da zaštiti muža.
U svakom grobu bilo je sahranjeno nekoliko mrtvih. Broj
leševa se mogao utvrditi na osnovu broja kapa ili kaciga koje su
se raspadale i oksidisale viseći obešene o krake krstova. Mravi
su napravili svoje putanje preko delova vojničke odeće, sa
rupama od truljenja, na kojoj se i dalje video broj puka. Venci u
znak njihove slave na nekim od ovih grobova počeli su da tamne
i propadaju. Na pojedinim krstovima imena pokojnika su još bila
čitljiva a na drugima su počela da se brišu i uskoro se neće
videti.
 „Herojska smrt!... Slava!”, pomisli Ćići s tugom.
Čak ni njihova imena neće opstati da svedoče o tim odvažnim
ljudima koji su poginuli u cvetu mladosti. Od njih će ostati samo
sećanje koje će s vremena na vreme obuzeti neku staru seljanku
dok vodi kravu francuskim puteljkom i koja će promrmljati
uzdišući: „Moj maleni... Gde li je sahranjen moj mališa?” Živeće
samo u sećanju žene sa sela, obučene u crnini, koja neće znati
kako da reši problem svoje egzistencije; dece, koja će na putu u
školu, u crnim keceljama, govoriti puni mržnje, i besa: „Kad
porastem, ubijaću Švabe da bih osvetio svog oca.”
I donja Luisa, nepomična na svom sedištu, dok prati
pogledom Ćićino kretanje između grobova, ponavlja svoju
molitvu:
‒ Gospode, smiluj se na majke bez sinova... na dečicu bez
očeva... stišaj svoj bes prema nama i osmehni nam se!
I muž, skrhan u sedištu, posmatra polje smrti. Ali njegove oči
su uperene u neke grobove bez venaca i zastava, obične krstove
od drvenih pritki sa kratkim natpisima. To su nemački grobovi,
odvojeni kao da predstavljaju posebnu stranicu u knjizi mrtvih.
Na jednoj strani su nepregledni francuski grobovi sa brojem
sahranjenih: jedan, dva, tri mrtva. Na drugoj strani, izvojeni
grobovi bez ukrasa, sa precizno ispisanim brojevima
sahranjenih.
Ograde od drvenih dasaka, dugačkih i uzanih, oivičavale su
te jame pune tela. Zemlja se belasala kao da je u njoj bilo snega
ili šalitre, kreč prekopan sa grumenjem zemlje. Na krstu se
nalazila drvena tabla sa natpisom da se tu pokopani Nemci a u
nastavku brojevi: 200... 300... 400.
Ove cifre su navele Denoajera da se zamisli. One su bile
precizne, ali nije bilo lako zamisliti tri stotine mrtvih zajedno, tri
stotine mrtvačkobelih i krvavih ljudskih tela pobacanih kao
snoplje, slomljeno remenje, udubljene šlemove, čizme koje su
ležale u blatu, smrad uštavljenih tkanina koje su počele da trule,
tela sa staklastim i iskolačenim očima, u grču i sa iscerenim
ustima, nanizani i uvijeni u šinjele kao da su cigle, na dnu
dubokog jarka koji će biti zatrpan zauvek... I to pogrebno
postrojavanje ponavljalo se u rovovima, po nepreglednoj
prostranoj ravnici.
Don Marselo oseti radost koja ne dolikuje čoveku. Njegov
očinski bol doživeo je jedno kratkotrajno i prolazno osvetničko
olakšanje. Hulio je mrtav a i on će umreti, jer neće moći da
preživi nesreću; ali koliko je neprijatelja nestalo truleći u ovim
rakama, ostavljajući na svetu svoje voljene, koji će ih se sećati
kao što se on seća svog sina...!
Zamišljao ih je onakvim kakvi su mogli biti pre trenutka
smrti, onako kako ih je video u trenucima invazije u okolini
njegovog zamka.
Na licima onih najobrazovanijih i najstrašnijih očitovali su se
upečatljivi tragovi napornog akademskog rada. Bili su to vojnici
koji su u svojim ruksazima nosili knjige i koji su se nakon
obavljenog streljanja seljaka ili pljačke nekog sela, posvećivali
čitanju pesnika i filozofa dok bukte požari. Nakljukani znanjem i
naduveni poput žabe, ponosni na svoju cepidlačku i prikladnu
intelektualnost, nasledili su tešku i zamršenu dijalektiku drevnih
teologa. Sinovi sofista i unuci laži, sebe su smatrali sposobnim
da dokažu najveće nelogičnosti, pribegavajući uvežbanim
misaonim akrobacijama. Koristeći omiljeni metod teze, antiteze i
sinteze pokušavali su da dokažu da bi Nemačka trebalo da bude
gospodarica sveta; da je Belgija kriva za svoju propast zato što se
branila; da se sreća sastoji u tome da svi ljudi žive u sastavu
Pruske, bez upotrebe sile; da je najviši ideal u životu čista
konjušnica i pune jasle; da sloboda i pravda nisu ništa drugo
nego romantičarska iluzija francuskih revolucionara; svaki
podvig postaje slavan u trenutku pobede, a pravo je samo
nusprodukt sile. Ti intelektualci sa puškama smatrali su sebe
pobornicima hrišćanske civilizacije. Želeli su da beli čovek
konačno zavlada tamnoputim ljudima; želeli su da porobe
omalovažavanog čoveka sa Juga, nastojeći da svetom zauvek
zavladaju Germani, „so zemlje”, „aristokratija čovečanstva”. Sve
što je u istoriji nešto vredelo bilo je nemačko; stari Grci su
poreklom Nemci; Nemci su, takođe, veliki majstori italijanske
renesanse. Mediteranski živalj sa svojim lošim poreklom
falsifikovao je istoriju.
Ali u najboljem delu ovih ambicioznih snova, krstaš
pangermanizma dobio je metak od omalovažavanog „Latina” i pao
u grob zajedno sa svim svojim oholostima.
Šteta što tamo nisu bili i svi her profesori koji su ostali na
nemačkim univerzitetima, stručnjaci neospornih veština u
skidanju oznaka na intelektualnim proizvodima, koji spretno
menjajući terminologiju! Ti ljudi sa bujnom bradom i zlatnim
naočarima, miroljubivi agenti laboratorije i katedre, pripremili su
sadašnji rat sa svojim sofizmima i ohološću. Njihova krivica je
bila veća od krivice onih her lojtnanta sa steznicima i blistavim
monoklima, koji kad su želeli da se bore i ubijaju nisu ništa
drugo radili nego sledili svoje profesionalne sklonosti.
Dok je nemački vojnik nižeg ranga pljačkao sve što je mogao i
pijan ubijao ono što mu se našlo na putu, student vojnik je u
logoru čitao Hegela i Ničea. Bio je suviše kulturan da svojim
rukama izvršava takva dela „istorijske pravde”, ali on i jegovi
profesori podsticali su sve loše nagone germanske životinje,
dajući im privid naučne opravdanosti.
„Budi i dalje u svom grobu, opasni naučniče”, nastavio je da
razmišlja Denoajer.
Divlji Marokanci, crnci infantilnog mentaliteta, melanholični
indusi, kod njega su zasluživali više poštovanja nego
hermelinske toge koje su defilovale oholo i ratoborno po
klaustrima nemačkih univerziteta. Kako bi svet bio miran kad bi
se oslobodio njihovih usluga! Od rafiniranog varvarstva,
hladnokrvnog i surovog, ambicioznih učenjaka, više je voleo
detinjasto varvarstvo i čednost divljaka: manje ga je
uznemiravalo, štaviše – nije bilo licemerno.
Zato jedini neprijatelji koji su mu izazivali sažaljenje bili su
tamnoputi vojnici koji su trulili u tim grobnicama sa malo
natpisa. To su bili zemljoradnici sa sela, fabrički radnici,
trgovački pomoćnici, nemačke izelice ogromnih trbuha koji su u
ratu videli priliku da zadovolje svoj apetit, da naređuju i tuku, jer
su život u svojoj zemlji proveli slepo slušajući i dobijajući udarce
nogom.
Istorija njegove otadžbine nije bila ništa drugo nego serija
kratkih i brzih vojnih napada u pravcu Juga, slično indijanskim
upadima, da se pridobije nešto dobara od ljudi koji žive na
blagorodnim obalama Mediterana. Her profesori su demonstrirali
da su ove pljačkaške ekspedicije predstavljale delo visoke
civilizacije. I Nemac je marširao napred, sa oduševljenjem dobrog
oca koji se žrtvuje da prigrabi hleb od svojih.
Stotine hiljada pisama od porodica ispisanih drhtavim
rukama pratile su velike germanske horde na njihovim
napredovanjima preko napadnutih zemalja. Denoajer je čuo
tekst nekih od njih, u popodnevnim sutonima, ispred svog
razrušenog zamka. Bili su to papiri pronađeni u torbama
poginulih i zarobljenih. „Nemaj milosti prema crvenim
pantalonama. Ubij žabare: ne izostavljaj ni decu... ”
„Zahvaljujemo ti na cipelama, ali devojčica neće moći da ih nosi.
Ti Francuzi imaju smešno mala stopala...” „Pokušaj da uzmeš
klavir.” „Ja bih voleo jedan sat.” „Naš sused, kapetan, poslao je
svojoj supruzi jednu ogrlicu od bisera. A ti šalješ samo neke
beznačajne stvari!”
Hrabro je napredovao virtuozni Nemac sa dvostrukom željom
da uveća svoju zemlju i uputi vredne pošiljke svojoj deci.
„Nemačka iznad celog sveta!” Ali u najboljoj od svojih iluzija pada
u jamu zajedno sa ostalim drugovima koji su sanjali iste snove.
Denoajer je zamišljao koliko je na drugoj strani Rajne
nestrpljenje ožalošćenih majki koje su čekale i čekale. Spiskovi
poginulih možda nisu ništa govorili o onima kojih na tim
spiskovima nije bilo. A pisma su i dalje odlazila na liniju
nemačkog fronta: mnoga pisma koja nikada nisu primili oni
kojima su poslata. „Odgovori. Možda nam ne pišeš jer nas
pripremaš na neko lepo iznenađenje. Ne zaboravi na ogrlicu.
Pošalji nam klavir. Jedan orman za trpezariju mnogo bih volela.
Francuzi imaju lepe stvari...”
 Jednostavan krst stajao je nepomičan na zemlji beloj od
kreča. U njegovoj blizini lepršale su se zastave. Okretale su se na
jednu i na drugu stranu, kao glava koja protestuje, smejući se
ironično. Ne...! Ne!
Automobil je nastavio dalje. Vodič je sada pokazivao na
udaljenu skupinu grobova. Tamo se nesumnjivo tukao puk.
Vozilo je sišlo s puta, prinuđeno da pravi velika obilaženja da bi
izbeglo grobove razbacane na sve strane u hirovitoj,
nepredviđenoj borbi, i točkovi su se zaglibili u izoranoj zemlji.
Skoro sva polja su bila uzorana. Ljudski rad se prostirao od
groba do groba, još vidljivijih što je jutro više savladavalo
nagomilavanje oblaka.
Ispod poslednjih tragova zimskog sunca, počela je da se
smeška priroda, slepa, gluva, bezosećajna, koja ignoriše naš
život, koja u svoju utrobu prihvata milion leševa ravnodušno kao
jednu jadnu ljudsku životinjicu.
Izvori su još uvek sačuvali svoje sleđene brade; tle se drobilo
pod nogama, škripeći od prskanja leda; lokve su imale
nepokretne bore; drveće, crno i uspavano sačuvalo je na
stablima metalnozelene košulje koje im je obukla zima; utroba
zemlje je izdisala užasnu i oštru hladnoću poput ugašenih i
mrtvih planeta... Ali proleće je već bilo postavilo svoju cvetnu
konstrukciju u tropskim dvorcima, osedlavši zelenog konja koji
je s nestrpljenjem rzao: uskoro će juriti kroz polja terajući
galopom u haotični beg mračne zimske duhove dok mu se niz
leđa vijori zlatasta kosa kao mirišljavi vazdušni kovitlac. Svoj
dolazak na putevima su najavljivale biljke, prekrivene sitnim
pupoljcima. Ptice su se osmelile da izađu iz svojih skloništa i
mahale krilima među gavranovima koji su besno graktali pored
zatvorenih grobova. Pejzaž je pod svetlošću sunca dobijao jedan
lažni detinjasti izgled, izraz deteta koje nevinim očima gleda dok
su mu džepovi prepuni ukradenih stvari.
Zemljoradnik je uzorao parcelu, a brazde su bile prepune
semenja. Ljudi su mogli da nastave da se ubijaju; zemlja nema
nikakve veze sa njihovom mržnjom i zbog njih neće prekinuti
ritam svog života. Ralo je otvaralo svoje pravolinijske i
nesavitljive brazde, kao svake godine, zatrpavajući tragove
ljudskih i životinjskih nogu i duboke useke topova. Ništa nije
moglo omesti njegov marljiv i uporan rad. Rupe koje su otvarale
bombe ono je zatrpavalo.
Ponekad bi trouglasto gvožđe nailazilo na podzemne
prepreke... na neznanog mrtvaca bez groba. Gvozdene grabulje
bi nastavljale dalje bez milosti prema onom što se ne vidi. S
vremena na vreme bi se zaustavile pred tvrđom preprekom. To
su bile granate zaronjene u zemlju, one koje nisu eksplodirale.
Seljak bi iskopao iz zemlje smrtonosnu napravu koja bi ponekad
eksplodirala u njegovim rukama... Ali zemljoradnik ne zna za
strah kad mora da se bori za goli život i zato nastavlja svoje
pravolinijsko kretanje skrećući s puta samo kad stigne do nekog
vidljivog groba. Brazda ga onda opkoljava svojim malim talasima
kao da je ostrvo, čiji bi se delići završavali sa zastavama i
krstovima. Taj grumen zemlje uronjen u olovnosiva usta u svojoj
duplji čuvao je zametak budućeg hleba. Semenje, poput
hobotnice, pripremalo se da pipke svog korenja protegne do
lobanja koje su do pre nekoliko meseci gajile veličanstvene nade
ili monstruozne ambicije. Život će se i ovog puta obnoviti.
Automobil se zaustavio. Vodič je trčao između krstova,
saginjući se da dešifruje nečitljive natpise.
‒ Evo ga!
Na jednom grobu je pronašao broj puka.
Iz vozila su brzo iskočili Ćići i njen muž. Zatim je izašla donja
Luisa skamenjena od tuge, stiskajući lice da bi sakrila suze. Na
kraju su njih troje odlučili da pomognu ocu koji je odbacio
krzneni pokrivač. Siroti gospodin Denoajer! Kada je stao na tle,
zateturao se, a onda je s mukom krenuo jedva pokrećući noge,
ubadajući svoj štap u brazdu.
‒ Pridrži se, moj starče ‒ reče mu supruga, pružajući mu
ruku.
Glava porodica sada nije mogla da se pomeri bez pomoći
svojih.
 Počeo je da se kreće između grobova, polako, tegobno. Vodič
je po šipražju pretraživao krstove, odgonetajući imena,
zadržavajući se neodlučno pred nečitljivim natpisima. Rene je to
isto radio, na drugom kraju. Ćići je išla sama od groba do groba.
Vetar je pomerao tamo-amo njen crni veo, a uvojci kose bi se
izvijali ispod šešira svaki put kad bi spuštala glavu do nekog
natpisa, pokušavajući da ga dešifruje. Njene kratke noge su
upadale u oranice. Podizala bi haljinu da bi mogla lakše da hoda,
ostavljajući tako otkrivenim jedan deo zanosnih nogu. Neka
čulna atmosfera života, skrivene lepote, pratila je njene korake
na ovoj zemlji smrti i raspadanja.
U daljini se čuo glas njenog oca.
‒ Zar još uvek ništa...?
Dvoje staraca su izgubili strpljenje, želeći da što pre pronađu
sinovljev grob.
Prošlo je pola sata uzaludne potrage. Sve vreme nepoznata
imena, bezimeni krstovi ili natpisi sa brojevima drugih pukova.
Don Marselo nije više mogao da stoji na nogama. Hodanje po
mekoj zemlji, preko oranica, za njega je bilo pravo mučenje.
Počeo je da gubi nadu... Avaj! Nikad neće naći Huliov grob. I on i
žena su ga tražili. Spuštali su svoje jadne glave pored svakog
krsta; mnogo puta su zaglavljivali noge u nekom dugačkom i
uzanom uzvišenju koje je podsećalo na humku. Čitali su
imena... Ni tu nije bio! I nastavljali su tako po mučnom putu
nade i obeshrabrenja.
Ćići se odjednom oglasila krikom: „Evo ga... evo ovde!” Starci
su potrčali, pazeći na svaki korak da ne padnu. Čitava porodica
se skupila oko hrpe zemlje, koja je imala oblik mrtvačkog
sanduka i koju je počela da prekriva trava. U pročelju se nalazio
krst sa slovima, duboko urezanim vrhom noža, što je bilo
samilosno delo njegovih drugova po oružju: „Denoajer...” Zatim,
po kratkom vojničkom postupku, čin, puk i četa.
Zavladala je tišina. Donja Luisa je odmah kleknula, očiju
prikovanih za krst: ogromnih očiju sa crvenom rožnjačom, koje
nisu mogle da plaču. Plač ju je pratio dovde. Sada su se suze
utapale, kao da ih je kočio ogroman bol, nemoćan da se povinuje
uobičajenom ponašanju.
Otac je ostao da sa čuđenjem posmatra grob u polju. Njegov
sin je ležao tu, zauvek... i neće ga nikad više videti! Zamišljao ga
je kako spava u utrobi zemlje, bez ikakvog pokrivača, obujmljen
zemljom, onako kako ga je smrt zatekla, u bednoj i herojskoj
uniformi. Zamišljao je kako korenje biljaka dodiruje svojim
kracima isto on lice koje je on od milošte ljubio, kako kiša vijuga
cureći duž njegovog tela, i to mu izazva ogorčenost, jer je naličilo
na skrnavljenje. Setio se onoga čemu je njegovi sin poklanjao
posebnu pažnju za života: dugom kupanju, masažama, hrabrosti
u igrama sa oružjem i boksovanju, ledenom tuširanju, otmenim i
diskretnim parfemima... sve to da bi sada trulio u pšeničnom
polju kao gomila ljudskog i životinjskog izmeta, kao tegleća
marva koja umire premorena i koju zakopavaju tu gde se srušila.
Želeo je da odnese svog sina odatle odmah i bio je očajan što
to ne može da učini. Preneo bi ga čim bi mu dozvolili i podigao bi
mu mauzolej kakav imaju kraljevi... I šta bi time dobio?
Promenio bi mesto gomili kostiju, ali njegovo telo, njegova
spoljašnost, sve ono što je činilo njegovu ličnost ostalo bi tu
izmešano sa zemljom. Sin bogatog Denoajera bio je zauvek
spojen sa jadnim poljem Šampanje. Kakav užas! I zar je toliko
radio, gomilao milione da bi dospeo ovde?
Nikad neće saznati kako je umro. Nema nikog da mu kaže
njegove poslednje reči. Nije znao ni da li je smrt nastupila u
trenu, naglo, da li je otišao sa ovoga sveta sa osmehom,
nesvestan ili se satima i satima mučio, ostavljen sam na bojnom
polju, grčeći se od bola pre nego što je ispustio dušu. Nije znao
ni šta se nalazilo u toj humci: čitavo telo, usmrćeno nekom
razboritom rukom, ili amalgam bezobličnih delova tela koje je
razorio gvozdeni uragan... I što je najstrašnije, neće ga nikad
više videti! I taj Hulio, koji je zaokupljao sve njegove misli,
postaće samo sećanje, ime koje će živeti dok žive njegovi roditelji
i gasiće se malo-pomalo sa njima...!
Iznenadio se kad je čuo neki jauk, jecaj... Tek tad je shvatio
da je to bol koji se oteo iz njegovih grudi od svih tih misli.
Supruga se držala na nogama. Molila se bez suza, molila se
skrhana očajanjem, netremice gledajući u krst. Tu je ležao njen
sin, tu tik pored njenih kolena, isto kao kad je bio dete, u
kolevci, kad je bdela nad njegovim snovima... Očev jecaj je isto
tako snažno odjeknuo njenim mislima, ali bez razdražljivog besa,
već sa obeshrabrujućom tugom. Nikad ga više neće videti...! O
zar je to moguće!
Ćići je svojim dolaskom prekinula njihova bolna razmišljanja.
Pre toga je otrčala do automobila i vratila se noseći pregršt
cveća. Jedan venac je okačila na krst, jedan ogroman buket je
spustila ispod njega. Zatim se, prosipajući kišu latica po površini
cele humke, dostojanstveno i uzdržano kao da obavlja verski
obred, tim darovanjem oprostila od njega: „Tebi, koji si znao
kako da te zavole žene... ” Oplakivala je u mislima svoja sećanja
sa toliko bolnog obožavanja. Da mu nije bila sestra, volela bi da
mu je bila ljubavnica.
Kad je izručila tu kišu cveća, udaljila se da ne bi narušavala
tugu roditelja.
Svativši da je plakanje uzaludno, negdašnji don Marselov
karakter se ljutito probudio, besno proklinjući svoju sudbinu.
Zagledao se u horizont, tamo gde je zamišljao neprijatelja,
pesnice stiskajući od mržnje, uveren da tamo vidi onog
nečastivog od koga ljudi večito strahuju. Zar će zlo ostati
nekažnjeno, kao toliko puta do sada...?
Nema pravde, svet je proizvod slučajnosti; sve je laž, sve su
drugo samo reči utehe da bi ljudsko biće podnosilo nedaće
života, da se ne prestraši kad shvati koliko je bespomoćno.
Učinilo mu se da u daljini čuje bat galopa četiri jahača
apokalipse, koji gaze ljudska bića. Ugledao je snažno i odvažno
biće sa isukanim mačem, strelca nakaznog osmeha, sa strelama
kuge, ćelavu škrticu sa vagom za glad, galopirajući kostur sa
smrtonosnim srpom. Prepoznao ih je kao jedina bliska i užasna
božanska bića koja su ga naterala da oseti njihovo prisustvo u
čoveku. Sve ostalo je bilo samo san. Četiri jahača su bila
stvarnost...
Odjednom, na tajanstven način učini mu se da može pročitati
misli toj uplakanoj glavi koja je čučala kraj njegovih nogu,
bezmalo se stapajući s njom.
Majka, podstaknuta svojom nesrećom, prisećala se nesreća
drugih ljudi. I ona je bila zagledana u horizont. Učinilo joj se da
vidi nekud dalje od linije neprijatelja, da vidi povorku onih koje
je zadesila ista patnja kao i njenu porodicu. Zamišljala je Elenu i
njene kćerke kako hodaju između grobova, kako traže voljeno
ime i padaju na kolena ispred nekog krsta. Avaj! To bolno
osećanje nije moglo da je obuzme u potpunosti. Bilo joj je
nezamislivo da pređe na tu drugu stranu, da potraži druge
grobove. I kad bi to učinila, ne bi ga pronašla. Voljeno telo je
zauvek nestalo u moru onih neznanih koji trunu, onih čiji ju je
izgled nedavno podsetio na sestrića Ota.
‒ Gospode, zašto smo došli u ovu zemlju? Zašto nismo
nastavili da živimo tamo gde smo se i rodili...?
Naslućujući o čemu razmišlja, Denoajer je u mislima video
nepregledan i zelen posed gde je upoznao svoju suprugu. Kao da
je čuo kaskanje skoke. Zamislio je kentaura Madarijagu u
mirnim i tihim noćima, pod sjajem zvezda, kako klicajući
proklamuje radost mira, sveto bratstvo ljudi raznog porekla,
ujedinjenih radom, prosperitetom i bez političkih ambicija.
I on je, takođe, misleći na svog sina, zažalio kao njegova
supruga: „Zašto smo došli...? I on se, sažalio na one sa druge
strane. Patili su isto kao njih dvoje: izgubili su svoje sinove.
Ljudska bol je ista na svim stranama sveta.
Ali se zatim ponovo usprotivio svom sažaljenju. Karl je bio
zagovornik rata; bio je od onih koji su ga smatrali savršeno
prirodnim za čoveka i provocirao je na rat. Dobro je što je rat
uništio njegove sinove: ne bi trebalo da ih oplakuje. Ali on koji je
imao samo jednog sina, jedinca... izgubio ga je zauvek...!
Umreće, bio je siguran da će umreti... Ostalo mu je samo još
nekoliko meseci života. I njegova sirota saputnica koja se tu,
klečeći pored njegovih nogu, moli, takođe će ubrzo otići sa ovog
sveta. Neće moći da preživi to što ih je zadesilo. Njihov život više
nema smisla.
Njihova kći je mislila samo na sebe, stvorila je sopstveni svet,
sa snažnom željom za nezavisnošću, koja odvaja decu od
njihovih roditelja, da bi se čovečanstvo i dalje obnavljalo.
Samo je Hulio mogao da produži porodičnu lozu, da nastvi
prezime. Denoajerovi su mrtvi; deca njihove kćerke će biti
Lakurovi... Sve je završeno.
Don Marselo oseti izvesno zadovoljstvo, pomislivši na smrt.
Želeo je da ode sa ovoga sveta što pre. Nije ga zanimao kraj rata
koji ga je ranije toliko zabrinjavao. Kakav god bio njegov kraj,
završiće se loše. Iako će bestijalna zver ostati osakaćena, ponovo
će uskrsnuti kao večita ljudska pratilja... Za njega je važno bilo
jedino to što mu je rat oduzeo sina. Sve je mutno, sve je crno...
Svet će propasti... On će se odmoriti.
Ćići se popela na jednu uzvišicu ispod koje je možda bilo
leševa. Smrknutog lica je posmatrala ravnicu. Grobovi... i samo
grobovi! Sećanje na Hulija joj prođe kroz glavu i za sekundu
nestade. Ne može ga oživeti ma koliko da plače.
Pogled na polje smrti samo ju je navelo da razmišlja o živima.
Obazrela se na jednu pa na drugu stranu, dok je rukama
savladavala vetar koji joj je zadizao suknju.
Rene je stajao u podnožju uzvišice. Nekoliko puta je osmotrila
odvojivši pogled od grobova, kao da između njega i mrtvih traži
neku vezu. I on je izložio svoj život smrtnoj opasnosti u borbama
kakva je bila ova...!
‒ A ti, jadniče moj ‒ nastavila je da govori glasno ‒ i ti si
mogao sad da budeš dva metra ispod zemlje sa drvenim krstom,
kao toliki drugi nesrećnici...!
Potporučnik se osmehnu sa setom. U pravu je.
‒ Dođi, popenji se ‒ reče Ćići, zapovednički. – Želim da ti
kažem nešto.
Kada joj se primakao, zagrlila ga je i privila mu glavu na
magnolije skrivene na svojim grudima, koje su mirisale na život i
ljubav, strasno ga poljubila u usta, ne misleći više na brata, ne
primećujući ni dvoje staraca koji su plakali ispod njih i sanjali o
smrti ... dok je njena plisirana suknja izložena vetru, oblikovala
veličanstvenu oblinu nalik na bokove amfore.
1 Nem.: poslednja odbrana. (Prim. prev.)
2 Engl.: dreadnought, britanski bojni brod koji je izvršio

revolucio​naran uticaj na gradnju ratnih brodova početkom 20.

veka. (Prim. prev.)
3 Francuski vojnici u Alžiru. (Prim. prev.)
4 Šp.: gospođa. (Prim. Prev.)
5 Šp.: žena, devojka (u daljem tekstu ženskinja). (Prim. prev.)
6 Španski starinski ples. (Prim. prev.)
7 Argentinski narodni ples. (Prim. prev.)
8 Grupa razuzdanih mladića, mangupi. (Prim. prev.)
9 Šp.: druškan, kicoš. (Ptim. Prev.)
10 Nem.: Bog je sa nama. (Prim. prev.)
11 Lat.: Radost ljudskog roda. (Prim. prev.)