Igor Miliki FS 13/10

DEMOKRATIJA I ZATO NE?

-Kritiko razmatranje osnova Platonovog negativnog stava prema demokratiji i
njegove relevantnosti za dananju politiku misao

Re demokratija etimoloki potie od starogrkih rei demos-narod i kratein-vladati, to

daje osnovnu i doslovnu definiciju demokratije, a to je vladavina naroda. Abraham Linkoln je
u svom govoru u Getizburgu 1863. ponovio odreenje demokratije na ovaj nain shvaene:
demokratija je vladavina naroda, od naroda i za narod (prema Orlovi 2008: 48).
Demokratija predstavlja formu vladavine kojom se odreuje dravno ureenje, tj. na koji
nain se bira vlast u dravi, kako se ta vlast organizuje i sprovodi i na koji nain se ta vlast
kontrolie. Orlovi istie da esencijalnu ideju demokratije predstavlja ideja da sami ljudi
imaju pravo da odrede, tj. odlue ko e njima vladati (Orlovi 2008: 48); ili kako je Rasel
Dalton istakao da snaga demokratskog reima lei u pretpostavci da su ljudi najbolji krojai
svoje sudbine (prema Orlovi 2008: 51), ljudi najbolje znaju kome treba prepustiti vlast, tj.
oni su najkadriji da je izaberu.
Stoga demokratiju karakteriu jednakost i sloboda kao dve osnovne vrednosti koje se u
ovom politikom reimu najvie vrednuju. Jednakost u demokratiji je dvostruka: 1) graani su
meusobno jednaki po vrednosti svoga glasa, po principu jedan ovek-jedan glas i 2)
graani su jednaki pred zakonom: za sve vae ista prava i obaveze (Orlovi 2008: 49). U ovoj
drugoj taki se nalazi vana osobina demokratskog reima, a to je vladavina prava: vladavina
prava je princip pomou kojeg se zakonom ograniava mo drave, na taj nain da niko nije
iznad zakona. Prema dananjem shvatanju, ako vladavina u dravi nije po pravu i zakonu, tj.
ako se ne potuje vladavina prava, onda takva vlast nije demokratska (Orlovi 2008: 49).
Vladavina prava se iznedrila iz veite meusobne borbe drave i pojedinca kao garant da e se
spreiti samovolja vladajuih i da e se u dravi potovati zakonistost; vladavina prava
garantuje da se zakoni u dravi nee menjati prema trenutnom hiru vladara; dakle vladavina
prava, izmeu ostalog, garantuje dve stvari: ogranienje vlasti i zatitu osnovnih ljudskih
prava koja imaju svi graani. Ovde se istie druga glavna vrednost demokratije, a to je
sloboda. Danas sloboda predstavlja jedno od osnovnih ljudskih prava. Ona je za liberale
najvei politiki cilj, a to polako postaje i za demokratiju koja se sve vie liberalizuje, kako
Orlovi primeuje: demokrate su prionule uz tezu da je sloboda cilj, a demokratija njen
instrument (Orlovi 2007: 123). ore Vukadinovi u svome tekstu Demokratija takoe
dolazi do istog zakljuka da danas postoji tendencija da se demokratija izjednauje sa svojim
1

liberalnim modelom, odakle potie, kako on kae, oreol skoro apriorne legitimnosti koji je
demokratija danas stekla (Vukadinovi 2003: 58). On primeuje da danas gotovo sva politika
ureenja na svetu tee da se predstave kao demokratska: od SAD, vedske, Australije do
Kine, Irana, Kube i Severne Koreje. Takoe i Orlovi primeuje ovu injenicu i kae da je
demokratija danas opteprihvaen oblik dravnog ureenja, a kao potvrdu za tu svoju tvrdnju
iznosi injenicu da danas kako pojedinci tako i drave i druge organizacije tee da se
predstave to demokratskijim (Orlovi 2008: 68). Meutim, Vukadinovi iznosi tvrdnju da
nije uvek bilo tako. Napominje da demokratiju ne moemo svesti na njen dananji liberalni
model, ona se kroz istoriju razvijala i predstavlja neto odvojeno od liberalizma 1; i takoe
napominje da je demokratija nekada bila pojam za koji su se vezivale, ak, i negativne
vrednosne konotacije (Vukadinovi 2003: 57-58).
U nastavku rada izneemo jednu od kritika koje su u istoriji ljudske misli bile upuivane
demokratiji; naime naveemo Platonove argumente iz njegovog dijaloga Drava koje on
iznosi protiv demokratije i pokuati da vidimo koji su ga razlozi naveli da ima tako odbojan
stav prema demokratiji; ime emo nastojati da pokaemo da demokratija nije toliko idilian
politiki reim kako se danas predstavlja i da i ona kao i svako drugo politiko ureenje ima
svoje prednosti, a i svoje mane. Prilikom tog pokuaja pokuaemo da naznaimo neke od
osnovnih razlika izmeu antikog i modernog shvatanja demokratije, kao i relevantnost
Platonove kritike za dananju demokratiju i politiku teoriju.
Platon u VIII knjizi Drave izlae svoju tipologiju politikih reima. Prema njemu
najbolja, tj. najpravednija drava jeste aristokratska drava kojom treba da upravljaju filozofivladari zato to poseduju znanje o nepromenljivim i venim idejama, naroito o ideji Dobrog.
Dakle legitimitet te vlasti zasniva se na adekvatnom znanju i vaspitanju filozofa-vladara
(Stupar 2014: 96-98). Takva drava je pravedna jer je ureena na harmonian nain: svako
obavlja posao za koji je prirodno predodreen i za koji je stekao adekvatno obrazovanje
(Stupar 2014: 95). U spomenutoj VIII knjizi Drave Platon pored aristokratije navodi jo
etiri oblika vladavine: timokratiju (timarhiju), oligarhiju, demokratiju i tiraniju. Platon iznosi
tvrdnju da, poto je aristokratija savrena vladavina, ostali tipovi vladavine su nesavreni
(Drava, 544a), tj. on iznosi tvrdnju da ostala etiri tipa vladavine predstavljaju bolest idealne
drave-aristokratije-jer se ogreuju o vrlinu na taj nain to svaki od etiri nepoeljna oblika
1 Uporedi poglavlje Odnos prema slobodi-raskre liberalizma i demokratije u Razliita shvatanja
slobode u savremenoj politikoj teoriji, gde Orlovi izlae razliku izmeu liberalizma i demokratije
(Orlovi 2007: 121-123).
2

vladavine svojim ustrojstvom podstie razvijanje ove ili one nepoeljne osobine kod graana i
na taj nain ne uspeva da stvori dostojne graane koji bi se brinuli za stabilnost polisa
(Vukadinovi 2003:71), to je Platonu od izuzetne vanosti.
Platon prilikom navoenja nesavrenih reima kree od reima koji je za nijansu loiji od
aristokratije i ide prema loijim reimima, gde na kraju svoje tipologije, kao najloiji od svih
reima, navodi tiraniju. Timokratija je reim koji je za nijansu loiji od aristokratije i koji
predstavlja vladavinu nekolicine ljudi koji potuju slavu i ast, kao najvie vrline u dravi;
Platon je naziva astoljubivim dravnim ureenjem (Drava, 545b). Kao primer takvog
ureenja Platon navodi spartansko i kritsko dravno ureenje (Drava, 544c). Sledei oblik
vladavine jeste oligarhija koja predstavlja vladavinu nekolicine ljudi koji zadovoljavaju
kriterijum da budu vladari, a taj kriterijum jeste posedovanje odreene koliine bogatstva; i
samim tim vrlina koja se najvie ceni u ovakvom dravnom ureenju jeste bogatstvo (Drava,
550c; Stupar 2014: 100). Zatim, prema vrednosti, ide demokratija koja je loiji dravni reim
od oligarhije. Ona predstavlja vladavinu veine, gde se kao vrhovne vrline istiu sloboda i
jednakost. U daljem delu teksta emo posebnu panju obratiti na razloge zato u svojoj
tipologiji reima Platon demokratiji daje ovako lo poloaj; ona je bolji reim samo od
tiranije. Poslednji poloaj zauzima tiranija-vladavina jednog oveka, ije su odluke iznad svih
zakona-kao najloije politiko ureenje (Stupar 2014: 100).
Veoma je znaajno napomenuti da Platon prilikom izlaganja svoje tipologije reima
pokazuje na koji nain jedan reim prelazi u drugi, tj. navodi razloge koji dovode do takve
promene, pri emu se ta promena deava od boljih ka loijim reimima (Drava, knjiga VIII).
Ovde se postavlja pitanje da li je Platon dozvoljavao i promenu od loijeg ka boljem reimu
ili je jedina mogua promena promena od boljeg ka loijem reimu. Takoe je vano
napomenuti da Platon smatra da je promena iz jednog reima u drugi nuna i to zbog same
prirode reima koji je trenutno aktuelan.2 Na ovom mestu emo krenuti u razmatranje
2 ak i aristokratija, koja predstavlja idealan i stabilan sistem, nuno e se promeniti u timokratiju.
Postavlja se pitanje kako kad je takav sistem stabilan. Kao objanjenje ovog problema Platon navodi
da postoji optimalno vreme u godini kada najbolji u dravi treba da stupaju u polne odnose zarad
dobijanja plemenitog potomstva; ukoliko stupe u polne odnose u neko drugo vreme, onda potomstvo
koje e se roditi nee biti plemenito i, samim tim, nee biti sposobno da proe adekvatno obrazovanje
kako bi steklo vladarsku vetinu. To optimalno vreme se odreuje uz pomo geometrijskog broja;
meutim teko ga je odrediti i postoji mogunost da ljudi pogree prilikom odreivanja. Kada se desi
takva greka, rodie se manje plemenita deca i kada ta deca naslede svoje prethodnike na vlasti dolazi
do nestabilnosti usled toga to oni koji su doli na vlast nisu sposobni da razlue ljude koji imaju duu
izgraenu od plemenitih metala od onih koji je nemaju i, time e, harmonija u idealnoj dravi nestati
(Drava, 546a-c).
3

Platonovog stava prema demokratiji, pri emu emo prvo prikazati na koji nain i zbog ega
dolazi do ukidanja oligarhije i uspostavljanja demokratije.
Platon istie da u prelazu oligarhije u demokratiju i u prelazu demokratije u tiraniju vlada
isti pricip: prekomernost uvek vodi velikom preokretu (Drava, 563e). Prelaz iz demokratije
u tiraniju dolazi usled toga to ljudi postanu isuvie slobodni i to ponu isuvie da cene
slobodu, a da zapostavljaju ostale vrednosti (o ovome e biti vie rei u daljem delu rada);
tako u oligarhiji dolazi do prekomerne elje da bude to bogatija i usled ispunjavanja te elje
oligarhija sve vie propada i pretvara se u demokratiju (Drava 555b). Taj prelaz je Platon
opisao na sledei nain: On primeuje da je oligarhija dravno ureenje sa dve drave u sebi:
dravom bogatih i dravom siromanih koje ive na istoj teritoriji, a koje se nalaze u veitom
meusobnom neprijateljstvu (Drava, 551d). U jednom trenutku kada vladari koji upravljaju
oligarhijskom dravom shvate da njihova vlast poiva na njihovom bogatsvu, poele da to
svoje bogatstvo uveaju.3 Oni ne spreavaju mladie, proklamovanjem nekog zakona, koji se
ponaaju razuzdano da troe i upropauju svoju imovinu jer se na taj nain vladari bogate
otkupljujui imanja mladia ili im dajui zajmove. Ovim putem e se stvarati sloj siromanih
graana naspram bogatih vladara i ta razlika e bivati sve izraenija; usled toga e siromani
graani postati ljudi sa opremljenom aokom, eljni prevrata i povratka svoje imovine.
Pritom bogatai uopte nee obraati panju na siromane. Siromani videvi u kakvom se
poloaju nalaze bie spremni da izvedu prevrat; i u jednom trenutku e do prevrata doi:
Platon poredi dravu u kojoj vlada netrpeljivost izmeu bogatih i siromanih sa boleljivim
telom. Telu koje je boleljivo je dovoljan i najmanji podsticaj spolja pa da ono oboli, a
nekada, ak, nije ni potreban taj podsticaj, analogno tome dravi, u kojoj vlada netrpeljivost
siromanih prema bogatima i obratno, je dovoljan uticaj spolja da se razboli i da pone da se
bori sama sa sobom; a nekada takav podsticaj nije ni potreban ve do borbe dolazi i bez
njega. Taj podsticaj predstavlja pomo neke strane drave odreenoj grupi stanovnika polisa:
oligarhijska drava e pomoi vladajui sloj, dok e demokratska drava pomoi demos. Na
taj nain dolazi do pobune i unutranjeg razdora; nakon ega nastaje demokratska vlast.
Ona nastaje kada siromasi pobede u toj borbi i kada meu sobom ravnomerno podele vlast i
graanska prava i kad se najvia vlast bira kockom4(Drava, 555b-557a).
3 Ovde se vidi prekomernost o kojoj Platon govori: bogatstvo je najvea vrednost u oligarhiji i vladari
koji poseduju bogatstvo ele jo bogatstva.
4 Uporedi Vukadinovi 2003: 64. strana: Kod Grka je samo izbor rebom (kockom) smatran
demokratskim, dok je glasanje smatrano obelejem aristokratskog ureenja.
4

Nakon objanjenja na koji nain drava iz oligarhijskog ureenja prelazi u demokratsko,

Platon u sledeim reenicama objanjava prirodu demokratskog ureenja, kao i prirodu demokratskog oveka5, istiui razloge zato je demokratija lo nain organizacije politike
zajednice. Platon e prvo ironino opisati demokratsku vlast kao neto najlepe i najpoeljnije
da bi je kasnije izvrgao ruglu, elei, pri tome, da postigne sablanjenje kod itaoca.
U demokratskoj dravi e u poetku sve biti dozvoljeno, izjavljuje Platon, dodajui da e u
njoj vladati sloboda i mogunost da svako radi ta hoe. A tamo gde je sve dozvoljeno,
prirodno je da svako podeava svoj ivot na nain koji mu se najvie svia; usled toga u
demokratskoj dravi se mogu pronai ljudi raznih karaktera. Takoe u demokratskoj dravi se
moe pronai bilo koje dravno ureenje: jer zbog slobode koja u njoj vlada, ona sadri sve
vrste ureenja.6 Dalje Platon istie da u demokratskoj dravi niko nikoga ne primorava ni na
ta.7 U demokratiji osuenici na izgnanstvo ili smrt mogu da se kreu slobodno meu
ostalima, a da niko na to ni ne obraa panju. Zakljuuje Platon: Reklo bi se da je ovo
dravno ureenje najlepe od svih; kao kakvo areno odelo protkano cveem, Demokratija
je, kao to vidi, divno dravno ureenje, anarhino, areno, koje svima bez razlike, i
jednakima i nejednakima, deli nekakvu jednakost (Drava, 557b-558c). Kao to vidimo kroz
ceo ovaj govor provlai se ironian glas Platona koji navodi prednosti demokratije,
prikazujui ih na takav nain da stvore odbojnost kod itaoca prema demokratiji. Pored ovog
ironinog opisa demokratije Platon daje i razloge zato treba da budemo protiv demokratije,
navodei ih, takoe, ironinim tonom.

5 Jedna od vanijih teza, ako ne i najvanija, u dijalogu Drava jeste Platonova teza o analogiji
drave i due. Platon kae da je drava kao dua, samo mnogo puta uveana. Platon e uvesti
kauzalno tumaenje analogije (Drava, knjiga IV), prema kojem, postoji slinost izmeu polisa i due
graana koji taj polis sainjavaju; na taj nain preovlaujui karakter kod stanovnitva polisa odreuje
karakter samog polisa, pri emu postoji i suprotna uslovljenost; na primer: graani koji imaju srani
deo najizraeniji sainjavae dravu slinu timokratiji u kojoj se najvie vrednuju ast i slava; na isti
nain zakoni drave uticae na duu graana. (Stupar 2014: 94, 109-111).
6 Izgleda da, ako hoemo da osnujemo dravu, a mi to upravo inimo, treba samo da odemo u
demokratsku dravu da, kao kad ovek ode na pijacu gde se prodaju sva mogua dravna ureenja,
tamo potraimo onaj nain koji nam se svia, i im ga izaberemo moemo pristupiti njenom
osnivanju (Drava, 557c).
7 A to to te niko ne primorava-rekoh-ni da vlada u toj dravi, ak i ako si za to sposoban, ni opet da
se pokorava ako to ne eli, ni da ratuje kad drugi ratuju, ni da, ako ne eli mir, ivi u miru kad
drugi to ine, to, opet, ako ti neki zakon brani da vlada ili sudi, ti ipak moe i da vlada i da sudi
ako ti tako padne na pamet (Drava, 558a).
5

Vukadinovi u svome tekstu, analizirajui Platonove argumente protiv demokratije, navodi

da Platon napada demokratiju na taj nain to napada jednakost i slobodu 8 koje predstavljaju
vrhovne vrednosti demokratije (Vukadinovi 2003: 72). Mi emo se u izlaganju Platonovih
argumenata osloniti na Vukadinovievu analizu.
Platon prvo napada jednakost u demokratiji preko opisa mladia ija se dua iz oligarhijske
menja u demokratsku. Naime, on opisuje kakav je ivot tog mladia koji zastupa
jednakost.
Njegov ivot je od mladikog doba protkan poudama, lanim i brbljiv govorima i
mnjenjima, namesto nauke, lepih zanimanja i istinskih govora. Takav mladi smatra da su
sve elje jednake i on upravu nad svojom duom predaje, kao na kocki, strasti koja trenutno
naie. U njegovom ivotu nema nikakvog reda ni poretka, i on takav ivot smatra slobodnim i
blaenim (Drava, 558c-561e). Razlog zato je ovakvo ponaanje loe jeste to to Platon
smatra da ivot treba biti ureen, voen prema odreenim pravilima razuma. Ukoliko elimo
da vodimo pravedan ivot nikako ne smemo rasputeno iveti, moramo svoju duu dovesti u
harmoniju i uvek se voditi pravilima razuma.
Ovde moemo videti zato je demokratija loije dravno ureenje od oligarhije. Naime dok
u oligarhiji jo uvek postoje neka pravila ponaanja, u demokratiji takvih pravila vie nema.
Platon prilikom opisa naina na koji se menja dua mladia iz oligarhijske u demokratinu,
uvodi dve vrste elja: potrebne i izline elje (Drava, 558d). Potrebne elje su one koje su
neophodne za odravanje ivota i dobrog zdravlja, recimo hleb je neophodan kao hrana kako
bi se odrali u ivotu; meutim neka ukusna, skupa i retka poslastica nije neophodna za
odravanje u ivotu, hleb je sasvim dovoljan, te elja da se jede ta poslastica predstavlja
izlinu elju. Dua mladia, ukoliko je oligarhijska, rukovodi se po vlasti potrebnih elja.
Poto je najvea oligarhijska vrednost bogatstvo, a cilj sticanje to veeg bogatstva, dua koja
je oligarhijska teie da uveava svoje bogatstvo, te e, samim tim, zadovoljavati samo
potrebne elje; ona ne eli da troi novac na zadovoljavanju izlinih elja. Dakle postoji
princip po kojem se takva dua rukovodi. U demokratskoj dui takvog principa nema. Glavne
vrednosti demokratije jesu sloboda i jednakost. Te dua ima potpunu slobodu da izabere elju
koju e zadovoljiti, a poto su sve elje jednake, njena odluka e biti apsolutno proizvoljna.
Poto postoji analogija izmeu drave i due, moemo rei da e i u dravi biti isto stanje: u
oligarhijskom reimu e vladati odreeni principi, zasnovani na to veem sticanju bogatstva,
8 Treba napomenuti da Platon napada jednakost i slobodu na demokratski nain shvaene
(Vukadinovi, 2003: 72).
6

koji e upravljati ponaanjem drave; dok u demokratiji takvih principa nema: graani su
slobodni da izglasaju koju god odluku ele, a svaki predlog od bilo kog graanina je jednag sa
drugim predlogom bilo kog drugog graanina.
Drugi Platonov argument predstavlja Platonov napad na slobodu shvaenu u
demokratskom smislu. Ujedno ovaj argument predstavlja i argument protiv demokratije
zasnovan na injenici da demokratija neminovno vodi u tiraniju. Platon navodi da prelaz iz
demokratije u tiraniju se odvija na isti nain kao prelaz iz oligarhije u demokratiju, po
principu da prekomernost uvek vodi velikom preokretu; te kao to je prekomerna elja za
bogatstvom u oligarhiji dovela do uspostavljanja demokratije, na isti nain prekomerna elja
za slobodom, kao najveim dobrom demokratije, vodi u propast demokratije i uspostavljanje
tiranije. Platon naglaava da neogranienost u elji za slobodom i u zanemarivanju ostalih
stvari neminovno vodi u tiraniju (Drava, 562c). Proces ovakvog prelaza se ogleda u
opijenou slobodom, eskalacijom da se sloboda proiri na sve i da se niko nikome ne
pokorava. Zarad sticanja te slobode, oevi i sinovi postaju jednaki i gubi se stid pred
roditeljima; doseljenik se izjednauje sa domorocem i domorodac sa doseljenikom, pa ak,
naglaava Platon, i sa strancem; u takvoj dravi uitelj laska ueniku jer ga se plai, a uenici
slabo uvaavaju uitelje i pedagoge; mladii se izjednauju sa starima i bore se sa njima i
reima i delima, dok stari, da bi se dodvorili mladiima, poputaju im i puni su
predusretljivosti, samo da im ne bi izgledali nerpijatno i despotski. Opta sloboda koja se u
takvoj dravi stvara, prema Platonu, svoj vrhunac dostie kada kupljeni robovi i robinje nisu
nita manje slobodni nego njihovi kupci. Takvo stanje dovodi do stanja u kojem dua graana
postaje naviknuta da odbija bilo koju vrstu stega, ak prestaje da potuje i zakone, samo da joj
niko ne bi bio gospodar (Drava, 562a-564a). Ovakvo stanje anarhizma pogoduje za stvaranje
tiranije. Ovde dolazi do preokreta o kojem Platon govori: iz prekomerne slobode-ljudi su
slobodni da ine maltene sve, nisu ogranieni ak ni zakonima-nastaje preterano ropstvo.
Platon dalje navodi da glavnu re u ovakvoj demokratiji preuzimaju demagozi (trutovi sa
aokama) koji su slatkoreivi i ulaguju se narodu. Oni u demokratiji uz male izuzetke vode
glavnu re; oni oko sebe okupljaju svoje sledbenike koji ne trpe onoga ko drugaije govori i
uz pomo njih uskoro poinju da u svojim rukama dre celu vlast. Platon navodi da tiranin
potie iz zastupnika naroda. On svojom slatkoreivou navodi narod da mu bespogovorno
veruje sve dok u jendom trenutku se ne osigura telesnom straom pod izgovorom da je takva
zatita bila neophodna kako bi se zastupnik graana zatitio. On e obeavati mnogo i smeie
se prvih dana, dok se ne osigura da je sve svoje neprijatelje u dravi uklonio i onda e poeti
7

da vodi ratove jer e mu ratovi biti neophodni da odri vlast jer na taj nain navodi narod da
veruje da mu je njegova vladavina neophodna (Drava, 564d-567d). Na taj nain se pod
okriljem slobode i u ime slobode raa najvee ropstvo.
Vukadinovi istie da ovaj Platonov prigovor demokratiji predstavlja konzervativni
prigovor demokratiji (Vukadinovi 2003: 75). Taj prigovor istie da demokratija unitava
svaki poredak u drutvu, to je, kako Vukadinovi istie, ve samo po sebi loe. Meutim
demokratija je i neodriv sistem upravljanja, jer se na osnovu sopstvenih vrednosti koje
zastupa (jedankost i sloboda) zaplie u protivrenosti i pretvara u svoju suprotnost (tiraniju),
to predstavlja paradoks demokratije.
Pored navedenih prigovora demokratiji koje Platon iznosi u svojoj tipologiji reima u VIII
knjizi Drave, u VI knjizi se moe izdvojiti jo jedan argument protiv demokratije koji je
zasnovan na nekompetenciji veine da upravlja dravom. U VI knjizi Platon se trudi da iznese
razloge za legitimnost vlasti vladara-filozofa, i prilikom te svoje argumentacije iznosi jedan
zanimljiv prigovor demokratiji koji se ogleda u sledeem poreenju: Platon poredi dravu sa
laom gde kae da se na lai mornari prepiru ko e da upravlja brodom, a pritom niko od njih
ne poseduje krmanoku vetinu. Oni ne posedujui znanje i voeni linim interesima ele da
upravljaju brodom iako nisu za to adekvatno obueni. Platon kae da laom treba da
upravljaju pravi piloti koji poseduju vetinu upravljanja brodom. Tako isto dravom ne treba
da vlada neprosveena veina koja ne poseduje vetinu upravljanja dravom, ve dravom
treba da upravljaju oni koji poseduju adekvatno znanje (Drava, 488a-489c), a to je
poznavanje neprovenljivog sveta Ideja, a naroito poznavanje Ideje Dobrog. Platon takoe
napominje pitanje da li neto treba poveriti na uvanje slepcu ili onom ko dobro vidi
(Drava, 484b-c). Pri emu pod slepcem smatra onoga ko nema adekvatno znanje, dok onoga
ko dobro vidi poredi sa nekim adekvatno obrazovanim.
Odavde proistie kritika demokratije prema kojoj neprosveena veina ne ume da upravlja
dravom jer nema adekvatno znanje koje se sastoji u poznavanju Ideje Dobrog. Demokratija
nije adekvatan izbor politikog ureenja jer svetina se povodi za mnjenjima i ona ne zna ta je
za zajednicu najbolje. To znaju oni koji su proli kroz adekvatno obrazovanje i vaspitanje. Na
ovome Platon zasniva legitimitet vlasti vladara-filozofa.9
Zbog ovakvog shvatanja Platon se smatra paternalistom: veina ljudi ne zna ta je najbolje
ne samo za zajednicu ve i za njih, te je neophodno da njima upravljaju oni koji znaju i da oni
9 Uporedi Stupar 2014: 97. strana, fusnota 178.
8

odreuju veliku veinu stvari kako u ivotu polisa tako i u privatnom ivotu graana. 10
Profesor Stupar razmatrajui odnos dobra zajednice i dobra individue istie da su kako Platon
tako i Aristotel svoju politiku teoriju zasnivali na ideji da se dobro individue ne moe pronai
izvan zidina polisa. ovek kao moralno bie se moe ispoljavati samo u dravi (Stupar
2014: 111-112). Te je u Platonovoj Dravi ostvarenje dobrog ivota individue konceptualno
povezano s harmoninim ustrojstvom drave, pre svega sa obrazovanjem i vaspitanjem
individue u takvoj dravi. Odavde sledi kritika demokratije da u njoj graani ne mogu biti
sreni jer se demokratija ogluuje o vrlinu i nije harmonino ustrojena. Prema nekim
tumaenjima Platon se shvata kao totalitarista jer individua ima svoju vrednost samo kao
sredstvo za ispunjenje vrednosti drave.11 Meutim, kako istie Stupar, iako je injenica da
Platon dravi daje vrednosnu prednost nad individuom, ta injenica ne mora da se tumai na
nain da Platon porie bilo kakvu vrednost individue. Platona moemo tumaiti kao
paternalistu (Stupar 2014: 113).
Meutim i paternalizam ima svojih problema i u svome tekstu Razliita shvatanja slobode
u savremenom politikoj teoriji Orlovi istie da je paternalizam najvei despotizam koji se
moe zamisliti jer postupa sa ovekom kao neslobodnom idnividuom (Orlovi 2007: 119).
Postavlja se pitanje da li se ova kritika moe primeniti na Platona. Smatram da ne moe, jer
Platon je imao u vidu drugaije shvatanje slobode. Naime mnogi teoretiari se slau da
antika Grka nije poznavala ideju individualne slobode na kojoj se zasniva Orlovieva
kritika paternalizma. U antikom svetu ovek je bio slobodan ukoliko je bio aktivan lan
politike zajednice. Dakle, antika grka sloboda se sastojala u mogunosti aktivne i
konstantne participacije u kolektivnoj moi, dok se moderna sloboda sastoji u mogunosti
uivanja u privatnoj nezavisnosti (Orlovi 2007: 113). Stupar istie da se moderna sloboda
ogleda u injenici da odrasla osoba ima autonomiju da sama bira svoj ivotni put (Stupar
2014: 97). Stupar takoe istie da atinski demokratski poredak izraen kao politiki ideal nije
znaio potvrdu individualne slobode kao autonomije, bve je to bio pokuaj povezivanja
mnotva graan u jedinstvenu politiku celinu posredstvom sistema uea u vlasti to veeg
dela populacije (Stupar 2014: 72). Poto Platon ima drugaiju ideju slobode u vidu i poto
svoju teoriju zasniva na pretpostavci da individua svoje dobro moe ostvariti samo unutar
10 Uporedi Stupar 2014: 113. strana: Graani drave su podreeni njenom autoritetu jer nisu
sposobni da se samostalno staraju za svoje dobro.
11 Uporedi Poper, Otvoreno drutvo i njegovi neprijatelji, 1993; prema Stupar 2014: 112-113. Poper
zastupa tezu da je Platon bio pretea teoretiara totalitarizma najgore vrste.
9

zidina polisa, kao lan politike zajednice, onda se mo obrazloiti Platonovo protivljenje
demokratiji i zastupanje paternalizma. Danas se sloboda individue shvata kao najvea
vrednost, takvo shvatanje je iznedrila liberalizacija demokratije. 12 Moramo istai da postoje
teoretiari koji tvrde da su stari Grci poznavali ideju individualne slobode. Takvu jednu tezu
zastupa Fridrih Hajek, zasnivajui je na tvrdnji da je svojina jedan od uslova ovekove
slobode. Siromah je u manjoj mogunosti spram bogataa da ivi sopstveni ivot i da bira
sopstvene prilike. Svojina je nain da se zatiti i omei privatni domen pojedinca od
spoljanjih uplitanja (prema Orlovi 2007: 116). Hajek istie injenicu da je u Atini u V veku
p re nove ere izuzetno potovana svetost privatnog doma, ak u toj meri da i pod vladavinom
Tridesetorice13 tirana ovek je mogao da sauva svoj ivot ostajui kod kue. Naznaio bih da
svojina moda jeste nuan ali ne i dovoljan uslov za postojanje individualne slobode. Mnogi
istorijski spisi potvruju da su ljudi u antikom polisu smatrani bezvrednim 14 ukoliko se nisu
ukljuivali u politiki ivot polisa. Ustav polisa je, kako Aristotel istie, ne samo dravno
ureenje ve i nain ivota u polisu ( Stupar 2014: 150). Na osnovu ovih injenica da se
zakljuiti da je u antikoj grkoj misli ovek bio nezamisliv izvan polisa. Izvan polisa ive
samo bogovi ili zveri, kako istie Aristotel. Kao potvrdu ove tvrdnje naveo bih i instituciju
ostrakizma kao jednog od najteih oblika kazne u antikoj grkoj, koji je sluio kao zatita
demokratije od dolaska tirana na vlast i kojim bi se sumnjivi graani proterivali iz polisa na
deset godina tajnim glasanjem graana. injenica da je ostrakizam smatran kao jedan od
najteih oblika kazne nas navodi da zakljuimo da je ivot u polisu, u politikoj zajednici sa
ostalim graanima, bio izuzetno celjen i vrednovan, a ivot van polisa nipodatavan.
Meutim i u Atini je demokratija izuzetno vrednovana; to nije samo dananji trend. U
Periklovoj nadgrobnoj besedi se da oitati svest Atinjana i njihov ponos to imaju jedno takvo
ureenje: Mi imamo ustav koji se ne ugleda na zakone suseda, nego smo mi sami, tavie,
12 Uporedi Orlovi 2007, Razliita shvatanja slobode u savremenoj politikoj teoriji gde prikazije
put i uslove razvoja ideje slobode kroz zapadnoevropsku misao od antike grke ideje slobode, preko
republikanske do liberalnodemokratske ideje slobode.
13 Vladavina Tridesetorice je trajala od 404. do 403. godine pre nove ere. To je bila oligarhijska
vladavina. Aristotel istie da su tridesetorica u poetku prema graanstvu bili umereni, ali da su, nakon
zadobijanja vlasti, uklonili ljude istaknute imetkom, radom i au ubivi oko 1500 graana (prema
Stupar 2014: 59).
14 U poznatoj Periklovoj nadgrobnoj besedi se vidi stav Grka prema onima koji ne uestvuju u
politikom ivotu polisa: Mi jedini drimo onoga koji ne uestvuje u dravnim poslovima, ne
dokonim, nego beskorisnim lanom (prema Vukadinovi 2003: 66).
10

uzor drugima, a ne da bismo se ugledali u druge. I nazvan je imenom vladavine naroda, jer se
ne oslanja na malo njih, nego na mnotvo, i svi imaju jednakost pred zakonom u privatnim
razmiricama (...) Slobodno upravljamo dravnom zajednicom (...) Isti ljudi brinu se jednako
za domae poslove kao i za dravne, a i oni, koji se posvetie drugim poslovima, nisu neveti
u dravnim poslovima. Mi jedini drimo onoga koji ne uestvuje u dravnim poslovima, ne
dokonim, nego beskorisnim lanom (prema Vukadinovi 2003: 66). Postavlja se pitanje
otkud onda Platonu nipodatavajui stav prema demokratiji. Iako se on ne moe optuiti sa
dananjeg shvatanja demokratije kao nazadni teoretiar koji tei vraanju drutva u neki
prethodni poredak, nedemokratski, oduzimajui ljudima pravo da sami kroje svoje sudbine,
ipak se postavlja pitanje zato on ima negativan stav prema demokratiji s obzirom da je ona i
u atinskoj svesti smatrana kao jedna od najveih vrednosti.
Ovde emo navesti moda i glavni razlog Platonovog protivljenja demokratiji, a to je
stanje demokratije kakva je ona bila u Atini za vreme njegovog ivota i rada, pri emu emo
se osvrnuti na nastanak i antiki razvoj ideje demokratije kao i na njene osobine u antikoj
Grkoj.
Nastanak demokratije u Atini se vezuje za Solona i njegove reforme koje je sproveo 594.
godine pre nove ere. Svojim reformama Solon je uveo rastereenje za siromane, biranje
rebom najviih dravnih inovnika, kao i davanje prava svim graanima Atine da uestvuju u
radu sudova. Meutim to nije bila potpuna demokratija jer je jo uvek postojao cenzus za
pravo na dolaenje na najvie funkcije.15 Tek sa dolaskom Klistena na vlast i sa njegovim
reformama demokratija u Atini je dobila svoj puni oblik. Klisten je doao na vlast nakon
nestabilnosti nastale usled proterivanja Pizistratovih potomaka u kojoj su se vodile borbe
izmeu sukobljenih strana: zastupnike tiranije je predvodio Isigora, a Klisten je predvodio
narod. U tom sukobu pobedu je odneo Klisten i doao na vlast nakon ega je poveao udeo u
vlasti demokratskih institucija (Vee od pet stotina), a umanjio znaaj Areopaga
(tradicionalnog suda) koji je vaio za telo aristokratske vlasti. Takoe je doneo uredbu da se
sve funkcije u polisu, osim funkcije vojnih zapovednika, biraju rebom (demokratski nain
izbora, vidi fusnotu 4). Uveo je ostrakizam kao instituciju iji je cilj da titi demokratiju od
15 Solon se trudio da dok je na vlasti uspostavi mir izmeu dve suprostavljene strane: siromane
veine-demosa i bogate manjine-eupatrida. Obe ove strane su u njemu videle zastupnika svojih
interesa. Solon je doao na vlast nakon pobune siromane veine nad bogatom manjinom. Doneo je
zakone kojima je ukinuo duniko rosptvo i javne dugove (rastereenje), i kojima je svakom
graaninu dao pravo da uestvuje u radu suda. Meutim postojao je uslov za uee u radu sudova:
Solon je stanovnitvo podelio u pet grupa prema visini prihoda. I prema toj podeli na osnovu imovine
se zasnivala i podela prava na uestvovanje u politikom ivotu polisa (Stupar 2014: 54-55; 63)
11

prijatelja tiranije.Tada nastupa vrhunac atinske demokratije koji je trajao od Klistenove

vladavine do peloponeskih ratova. Meutim nakon toga demokratija poprima i negativne
osobine. Nakon pobede u persijskim ratovima Atina stie ekonomsku mo i graani postaju
oholi jer oseaju sve veu mo koja se nalazi u njihovim rukama i pomou koje su mogli da
odluuju o stvarima kako unutar drave tako i o spoljnopolitikim stvarima. Platon i Aristotel
istiu da su dravnici koji su doli nakon Klistena na vlast krivi za kvarenje i slabljenje
atinskog polisa jer su narodu davali sve veu i veu vlast. Vee na Areopagu koje je bilo
ujedno i uvar zakona sve vie je gubilo svoju politiku mo, a institucije demokratske vlasti
(Vee od pet stotina, Narodna skuptina) dobijale su sve veu i veu mo. Narodna skuptina
koju su inili svoi slobodni muki graani stariji od dvadeset godina zasedala je skoro svaki
drugi dan. Na njoj su pretresana najraznija mogua pitanja. Svako je imao pravo da iznese
svoj predlog zakona ili svoju optubu, i da se taj predlog ozbiljno razmotri. Sticanjem sve
vee moi narod je eleo da utie na politiki ivot Atine i u skuptini su se raspravljali i
pretresali zakone bez bilo kakvog obziranja na zakone (prema Vukadinovi 2003: 64-68).
Poto je narod ve jednom stekao privilegije, a povratak nazad nije bio mogu dolo je do
stanja gde je atinska ekonomska mo oslabila, graani su omlitaveli, niko nije eleo da radi, a
svi su eleli da upravljaju dravom, takvom masom lako su mogli da manipuliu slatkoreivi
govornici koji su mogli da navedu narod, obeavajui im raznorazne dobiti, da izglasaju bilo
ta. Kako istie Vukadinovi: Atina se doslovno povijala u ritmu hirovitih odluka skuptine i
svojih sve neobrazovanijih i iskvarenijih demagoga (Vukadinovi 2003: 69).
Primeujemo slinost izmeu Platonovog opisa nastanka tiranije i stanja u atinskoj
demokratiji u vreme Platonovog ivota. On u Dravi opisuje da u demokratiji nema reda ni
poretka, da je takav sistem nestabilan i da usled svoje nestabilnosti vodi nesrei graana.
Takoe Platon spominje da su graani povodljiva masa koja se povija prema slatkoreivou
demagoga i da na taj nain demagozi iskoriavaju mo koji narod ima u demokratiji za
ispunjavanje linih interesa. Te, usled toga, sasvim je razumljivo zakljuiti da je glavni razlog
Platonovog protivljenja demokratiji bila slika atinske demokratije kakvu je Platon imao pred
svojim oima. Jo ukoliko se uzme u obzir da je takav jedan sistem osudio Sokrata, kojeg je
Platon smatrao za najpravednijeg oveka Atine, i ubio ga, onda je prirodno zakljuiti da
demokratija nije idealna kakvom se predstavlja.
Platon eli da pronae pravedno politiko ureenje koje e biti stabilno, jer samo u takvom
politikom ureenju moi e da se dostigne vrlina i samo u njemu e graani moi da budu

12

sreni. U jednom sistemu u kojem vlada samovolja povodljive rulje takve stabolnosti ne moe
biti, a ni sree graana usled nesigurnosti koja uvek preti.
Ispitujui relevantnost Platonove kritike na dananju demokratiju vano je istai da Platon
uglavnom u vidu ima demokratiju u kojoj je sva vlast u rukama naroda. Oni su ak i iznad
zakona. Kako Vukadinovi istie, i Aristotel je primetio ovu osobinu Platonove kritike.
Aristotel razlikuje ak pet tipova demokratije od kojih samo poslednji odgovara Platonovom
tipu opisanom u VIII knjizi Drave. A taj Platonov tip odgovara demokratiji koja je vladala
za vreme njihovih ivota u Atini, gde je narodna mo ak i iznad zakona (Vukadinovi 2003:
79-80). Ovde Aristotel primeuje ono to je od velikog znaaja za dananju demokratiju i to
je neophodno kako i se ona sauvala od same sebe, a to jeste vladavina prava. Vladavina
prava je neophodna kako bi se graani a i drava zatitili od samovolje vladajueg sloja
drutva, jer ukoliko je vladajui sloj iznad zakona, onda podanici moraju da se povinuju
svakom njihovom hiru i takvo ureenje vodi u nestabilnost i nesigurnost graana. Platon u
svom kasnijem spisu Zakoni brani stav da je za stabilnost drave neophodna vladavina
prava (prema Vukadinovi 2003: 76-77).
Iako Platonova kritika demokratije iz VIII knjige Drave pretpostavlja takvo stanje u
kojem se apsolutna vlast nalazi u rukama naroda, ona je ipak relevantna i za dananju
demokratiju; jer nas opominje da ne smemo zaboraviti znaaj zakona i vladavine prava i da
bilo koja vlast, pa ak i ona koja nam se ini najpravednijom, a to je demokratija, jer svi
graani imaju pravo da upravljaju dravom i samim tim da sami budu krojai sopstvenih
sudbina, ukoliko je apsolutna-neograniena-loa vlast i da neminovno vodi svojoj propasti.
Platon nas opominje da ukoliko ne potujemo vladavinu zakona, demokratija e se pretvoriti u
svoju suprotnost; dakle jedini nain da se izbegne ostvarenje paradoksa demokratije jeste
potovanje vladavine prava; meutim iako i u vladavini prava takva opasnost postoji, ona je
ipak svedena na svoj minimum.
Pored ove relevantnosti Platonove kritike istie se jo jedna, a to je nekompetentnost
dravnih voa. Platon je bio zastupnik da ljudi mogu da se bave samo onim poslom za koji su
adekvatno obueni. Tako i vladari treba da prou valjanu obuku koja se sastoji od obrazovanja
i vaspitanja da bi mogli biti vladari. Neophodno je da vladar ima odreeno znanje upravljanja
i da pored toga ima i vrlinu kao neophodne uslove za svoju delatnost. Smatram da je ovo
problem ne samo atinske demokratije Platonovog doba, ve je problem i dananje
demokratije. Nekompetentne voe od nekoliko opcija mogu izabrati najoptimalniju samo ako
ih srea poslui; ne tvrdim da voe koje imaju kompetentnost uvek biraju najoptimalnije
13

opcije, samo tvrdim da kompetentne voe imaju vee anse da izaberu najoptimalniju opciju
od nekompetentnih voa. Takoe je vano primetiti da je za Platona od velike vanosti da
dravne voe budu ljudi od vrline, to se danas veoma malo gleda.
Dakle, zakljuak je da je Platonova kritika, ak i posle toliko vekova od kada je napisana, i
dalje relevantna za politiku teoriju. I danas smo svedoci da je masa u ijim se rukama nalazi
mo povodljiva za laskavim govorima i lepim obeanjima. Ona uglavnom bira one koji joj
najvie obeavaju, to politike stranke svesrdno koriste prilikom izbora, obeavajui i
mogue i nemogue. Ne tvrdim da je demokratija loija od ostalih politikih ureenja, jer, kao
to je Aristotel istakao, i demokratija ima svoje prednosti koje je ine poeljnijom od ostalih
sistema; jedna od njih jeste injenica da vei broj ljudi bolje procenjuje stvari od nekolicine
njih (prema Stupar 2014: 160); no tvrdim da moramo biti obazrivi i da ne smemo dopustiti da
nas slatkoreivi govori demagoga zavedu.

Literatura:
1. Orlovi, Slavia (2007), Razliita shvatanja slobode u savremenoj politikoj teoriji,
Godinjak 2007: 111-136.
2. Orlovi, Slavia (2008), Klasina i savremena shvatanja demokratije, Godinjak
2008: 47-71.
3. Platon (2002), Drava, preveli Albin Vilhar i Branko Pavlovi, Beograd, BIGZ.
4. Stupar, Milorad (2014), Filozofija politike-antiko i moderno shvatanje zajednice,
Beograd, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu.
5. Vukadinovi, ore (2003), Demokratija u . Vukadinovi, P. Kosti (prir.),

Kritiki pojmovnik civilnog drutva I, Beograd, Grupa 484: 57-96.

14