Balada Ohridskim trubadurima – Branko Miljković

“Mudrosti,
neiskusno sviću zore,
na obične reči više nemam pravo!” – Branko svojku pesmu Balada Ohridskim trubadurima
započinje obraćajući se Mudrosti i iskazujući da nakon određenog iskustva on više nema pravo
na obične reči, on sada, kada poseduje Mudrost, mora govoriti samo određene reči.

“Moje srce gasi, oči gore” – Kroz ovaj stih, Miljković nam govori da se njegovo srce (simbol
osećanja) gasi, dok mu oči (simbol saznavanja) gore. Čime ukazuje da osećanja i emocije
zamenjuje znanjem i racionalnošću.
“Što je visoko iščezne, što je nisko istruli” – Miljković nam ukazuje da svaki ekstrem vodi u
propast, zbog toga moramo birati umereni put i umerene reči, sledeći Aristotelovu maksimu da je
umerenost u svemu vrlina.

“Ptico, dovešću te do reči” – “Ptica” označava pticu Feniks, mitsku pticu iz grčke mitologije koja
simboliše smrt i uskrsnuće, ponovno rađanje. Ona je na svakih petsto godina umirala
samosagorejavući i ponovno se rađala iz svog pepela. Čest motiv u Miljkovićevim pesmama je
vatra, te tako i ovde reč “ptica” simboliše Feniksa, pticu koja se ponovno rađala iz sopstvenog
pepela, nakon izgaranja. Miljković kroz ovu rečenicu se obraća “ptici” – Feniksu, i govori da će
je dovesti do “reči”, tj. do poezije, upoznaće je sa suštinom same poezije. Jer kod Miljkovića
često nailazimo da pod rečju “reč” podrazumeva poeziju.
“Al vrati / pozajmljeni pramen” – “Pozajmljeni plamen” simboliše priču iz grčke mitologije gde
je Prometej, jedan od titana koji su Zevsu pomogli da dođe na vlast Olimpa, želeći da pomogne
ljudima, jer mu ih je bilo žao kada je video kako se muče, doneo ljudima vatru ukradenu iz
večnog plamena sa Olimpa.
“Pepeo ne huli” – Miljković se obraća i dalje Feniksu i govori mu da ne huli pepeo iz kojeg se on
ponovno rađa; jer taj pepeo je uslov za novi početak. Bez pepela nema ni novog početka, tj.
novog života. Feniks izgara i pretvara se u pepeo – smrt Feniksa, da bi Feniks mogao ponovno
da se rodi, on mora da izgori, da se pretvori u pepeo, zato Miljković govori Feniksu da ne huli
pepeo iz kojeg nastaje novo rođenje.
“Isto je pevati i umirati” – Prvu strofu pesme Balada Ohridskim trubadurima, Miljković završava
ovim rečima. One se odnose na stvaranje umetničkog (poetskog) dela. Da bi pesma nastala, onda
pesnik mora da umre, tj. njegova osećanja, emocije, nestaju, pretvaraju se u pepeo – pesmu na
papiru, iz kojeg zatim nastaje novo rođenje – nastaje pesma, koja zatim živi novim životom. Tu
postoji analogija sa Feniksovom smrću i novim rođenjem.
“Kradljivci vizija, / Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim / Prikovan za stenu koja ne postoji” –
Opet simboli Prometejeve žrtve za ljudski rod. Nakon što je Prometej ljudima dao vatru, Zevs ga
je kaznio, time što je dao naredbu Hefestu, bogu kovača u starogrčkoj mitologiji, da ga okuje
lancima za stenu, gde je svaki dan dolazio orao koji je Prometeju jeo jetru, koja bi mu tokom
noći zarastala. Prometej je stoički izdržavao kaznu, jer nije želeo da gleda kako se ljudski rod
pati. Kroz ove simbole, Miljković iskazuje da su kradljivci vizija, oni koji se plaše progresa, koji
žele da učaure ljudski rod u trenutnoj situaciji, koji ne žele promene na bolje, upravo oni orlovi
koji su Prometeju jeli jetru. Tako ti kradljivci vizija, novi orlovi, iznutra izjedaju Miljkovića, koji
svetu želi da ponudi poeziju, kao neku vrstu mudrosti ljudskom rodu. A, sam Miljković iskazuje
da on stoički stoji prikovan za stenu, kao i Prometej, ne želi da posustane, stoički prihvata kaznu.
“Stena koja ne postoji” simboliše najverovatnije njegovu poeziju, od koje ne želi da odustane.
“Upamti / taj pad u život ko dokaz tvom žaru” – Simbol pada u život, kao kod Disa, samo što je
kod Miljkovića pad u život povezan sa žarom, sa energijom života. Kod Miljkovića nema pada u
tamnicu života, naprotiv, za njega je život žar, vatra, energija. A, sam moj pad u život je upravo
dokaz tog mog žara, moje životne energije.
“Kad mastilo sazre u krv, svi će znati / Da isto je pevati i umirati” – Stihovi sa kraja druge strofe
tematski su povezani sa poslednjim stihom prve. Miljković ponovo govori o rađanju pesme i
smrti umetnika koji ju je napisao. Tek kada pesma postane živa – kada “mastilo” kojim je pesma
napisana na papiru postane “krv”, simbol života, tada će svi saznati da je isto pevati i umirati.
“Samo nitkovi znaju šta je poezija, / Kradljivci vatre, nimalo umiljati, / Vezani za jarbol lađe” –
“Kradljivci vatre” odnosi se na motiv Prometeja i njegove hrabrosti i snage da pomogne ljudima
i spremnosti da prihvati žrtvu, dok se “vezani za jarbol lađe” odnosi na motvi iz priče o
Odisejevim putovanjima, kada se vraćao kući posle pohoda na Troju. Miljković ukazuje da samo
oni znaju šta je poezija.
“Smrtonosan je život, al smrti odoleva” – Život kao takav je smrtonosan, on sa sobom nosi
mnogo patnji, jada, tuge, problema, dok se svaki pojedinačni život na kraju završava sa smrću,
međutim sam život kao takav odoleva smrti, jer život nastavlja da živi.