STRAUDOV ODGOVOR OSTINU

Igor Miliki FS 13/10

Jo na samim poecima filozofije susreemo se sa skeptikim zakljucima u pogledu
ljudskog znanja: "Mi nita ne moemo znati o svetu koji nas okruuje, ak ni to da li on
postoji". Ovakav i slini zakljuci izazivaju u nama nelagodu jer se sukobljavaju sa naim
vrstim uverenjem da mnogo toga znamo o spoljanjem svetu. Takoe ti zakljuci govore
o neemu to je sutinsko za na poloaj u svetu: da li ga mi moemo saznati ili e on za
nas zauvek ostati jedna nepoznanica. Zato je kroz istoriju filozofije jedno od vanijih
pitanja koje je zaokupljalo filozofe bilo ba to pitanje o mogunosti ljudskog znanja.
Pojedini filozofi naklonjeni skepticizmu su pred ljudsko znanje postavljali nove i nove
izazove, sve sa ciljem da pokau da je ljudsko znanje nemogue, na koje su filozofi iz
suprotnog tabora pokuavali da odgovore. I danas imamo mnogo radova koji se bave
problemom ljudskog saznanja; i mi emo se u ovom tekstu posvetiti kritici nekih od tih
radova.
Straud (Barry Stroud) u drugom poglavlju (Philosophical Scepticism and Everyday
Life) svoje knjige The Significance of Philosophical Scepticism iznosi i kritikuje Ostinov
(John L. Austin), kako ga Straud naziva, dijagnostiki odgovor skepticizmu. Ostin smatra
da skeptiki zakljuak ne pogaa svakodnevni i nauni pojam znanja jer filozofi pri
istraivanju ljudskog znanja i donoenju takvog zakljuka iskrivljuju ili menjaju znaenje
pojma znanja, na taj nain-to pred znanje postavljaju stroije uslove u odnosu na one
koje u svakodnevnom i naunom ivotu postavljamo pred znanje. Dok Straud u svojoj
kritici Ostina pravi distinkciju izmeu uslova za prikladno tvrenje neega i uslova za
istinitost toga tvrenja; tvrdei da se Ostinovi zakljuci tiu samo uslova za prikladno
tvrenje da neto znamo, dok mae uslove za istinitost toga tvrenja da znamo. U ovome
radu u izloiti Ostinovu strategiju i Straudovu kritiku iste i pokuati da, nadovezujui se
na Lazovievu kritiku Straudove odbrane skeptikog zakljuka, dam odgovor na pitanje:
"Da li zakljuak filozofskog skeptika moramo prihvatiti kao istinit?"
Ostin u svome tekstu "Tue svesti" pokuava da pokae da filozofi prilikom svoga
istraivanja iskrivljuju ili menjaju pojam znanja, te da na taj nain skeptiki zakljuak do

koga dolaze ni ne pogaa na svakodnevni i nauni pojam znanja, tj. ne govori nita o
naem saznajnom poloaju. Jer ukoliko zaista uspe da pokae kako filozofi koriste
drugaiji pojam znanja od svakodnevnog i naunog, onda skeptiki zakljuak nema onu
snagu koju skeptiki filozofi pretpostavljaju da ima-da nam onemogui da ita znamo o
svetu koji nas okruuje. Na primer ukoliko meni prijatelj kae: "U Beogradu nema
nijednog lekara", moja prva reakcija bie zauenost jer se ta izjava kosi sa mojim
vrstim ubeenjem da u Beogradu ima mnogo lekara, ipak je to veliki grad od oko milion
i po stanovnika. Ali kada saznam da moj prijatelj pod reju lekar podrazumeva osobu sa
diplomom medicinskog fakulteta i koja je u stanju da izlei bilo koju bolest u roku od dva
minuta, moja zauenost e nestati jer se njegova izjava vie ne kosi sa mojim ubeenjem
zbog toga to on pod reju lekar podrazumeva neto to se ne slae sa svakodnevnom
upotrebom te rei. Ostin pokuava upravo to da pokae: da filozofski skeptici koriste
drugaiji pojam znanja od svakodnevnog.
Kroz naredni primer pokuaemo da vidimo Ostinovu strategiju: Na nekoj urci smo,
nalazimo se u bati prijatelja i ja odjednom primetim da se jedna ptica kree po boru.
Paljivije je osmotrim i nakon toga izjavim prijatelju: "To je eljugar." U toj situaciji
mogu biti upitan: "Kako zna?". Ostin ovde razlikuje dve mogue vrste odgovora na to
pitanje: 1) mogao bih da odgovorim kako sam doao do znanja o eljugarima ili 2) bih
mogao da objasnim kako sam se naao u poloaju da prepoznam i da, shodno tome, u
ovom pojedinanom sluaju znam neto o eljugaru koji se nalazi na boru. Na drugu
vrstu odgovora prijatelj bi dalje mogao da mi prigovori na dva naina: 1) da ne znam ta
je eljugar, da pogreno upotrebljavam tu re ili je nisam dobro nauio-meam
eljugara sa nekom drugom pticom ili 2) moj odgovor bi se mogao dovesti u pitanje na
taj nain to bi prijatelj tvrdio da ono to sam naveo kao svedoanstvo da znam da je
eljugar nije dovoljno za to moje tvrenje. Ako sam kao svedoanstvo naveo da znam da
je eljugar na osnovu njegove crvene glave, prijatelj bi mogao da mi prigovori da je to
nedovoljno jer prema mom svedoanstvu moe biti i detli, oni takoe imaju crvenu
glavu. Ovde nailazimo na tipinu strukturu skeptikog argumenta: navodi se mogunost
koja je saglasna sa naim svedoanstvom koje smo izneli u prilog naem tvrenju da
znamo da p ali, ukoliko bi ona bila ostvarena, to bi impliciralo da ne znamo da p, tj. ona
je nesaglasna sa naim znanjem da p. U ovom konkretnom sluaju mogunost da je ta

ptica na grani detli je saglasna sa naim svedoanstvom: i detlii imaju crvenu glavu; ali
ukoliko bi bila ostvarena, to bi impliciralo da je neistinito nae tvrenje da je na grani
eljugar i samim tim mi ne bismo imali znanje da je na grani eljugar jer ne bi bio
ispunjen jedan od tri, prema tradicionalnoj definiciji znanja, nuna uslova za znanje-uslov
istinitosti.
Prema tradicionalnoj definiciji znanja, znanje je opravdano istinito verovanje; u samoj
toj definiciji se vide tri nuna uslova za znanje: 1) da imamo verovanje da p, 2) da
opravdano verujemo da p i 3) da je p istinito.
Ostin u daljem toku svoga rada razmatra koje uslove je potrebno da ispuni onaj ko
naem tvrenju da neto znamo prigovara da ono to smo rekli nije dovoljno, da bi se
njegov prigovor uzeo za ozbiljno, tj. da je mogunost ili altenrativa koju navodi
relevantna: a) "Ako kaete 'To nije dovoljno', onda morate imati na umu neki vie ili
manje odreeni nedostatak... Ako ne postoji odreeni nedostatak, koji ste bar spremni da
specifikujete kada se to od vas trai, onda je bezono samo i dalje govoriti 'To nije
dovoljno'" (Pavkovi), b) "Dovoljno znai dovoljno: to ne znai sve. Dovoljno znai
dovoljno da bi se pokazalo da (s obzirom na ono to je razumno da se oekuje i s obzirom
na nae svrhe i namere) 'ne moe' biti nita drugo; da nema mesta za alternativni,
suparniki opis. Ono ne znai, na primer, dovoljno da bi se pokazalo kako nije re o
prepariranom eljugaru" (Pavkovi). Ostin smatra da filozofi ne zadovoljavaju gore
navedene uslove kada prigovaraju naem znanju, pri emu Ostin uslovu a) dodaje jo
jedan uslov: c) uvek mora postojati poseban razlog za sumnju, tj. samo ukoliko postoji
poseban razlog za pretpostavku da bi specifikovana mogunost mogla biti ostvarena, tada
ta mogunost postaje relevantna. Pojasniemo ove Ostinove uslove na primeru sa
Dekartovim skeptikim argumentom koji se poziva na mogunost sna: Dekart uslov a)
ispunjava: on specifikuje nedostatak koje njegovo svedoanstvo moe imati-on razmatra
tvrenje da zna da sedi pored kamina drei u ruci list hartije; ali da bi znao to tvrenje,
to tvrenje mora biti istinito; ali ono moe biti lano ukoliko on sanja da sedi pored
kamina drei u ruci list hartije, a ta mogunost da sanja se slae sa njegovim navedenim
svedoanstvom u prilog njegovog tvrenja da zna da sedi pored kamina drei u ruci list
hartije. Meutim, prema Ostinu, da bismo uopte mogunost sna uzeli za ozbiljno, da bi
bila relevantna alternativa, potrebno je da onaj ko prigovara naem znanju ispuni i uslov

c). Tako, da bismo mogunost sna smatrali relevantnom alternativom, potrebno je navesti
poseban razlog zato smatramo da bi ta mogunost mogla, u datim okolnostima, biti
ostvarena. Prema tome, poto Dekart ne ispunjava uslov c), mogunost sna ni ne
ugroava nae tvrenje da znamo. Ukoliko bi neko prigovorio mome tvrenju da znam da
je na grani eljugar time to bi rekao: "Moda sanja.", njegov prigovor ne bismo ni
uzeli za ozbiljno, tavie smatrali bi ga kao neslanu alu, sem ukoliko ne bi naveo neki
poseban razlog zato misli da bi ta mogunost mogla biti ostvarena, na primer da sam
pripit i, usled toga, pospan; te da ne mogu jasno da razlikujem san od jave.
Na ovom mestu Straud istie vanu razliku izmeu Ostina i Dekarta i samu sr
Ostinove strategije. Ta razlika se ogleda u zahtevu koji njih dvojica postavljaju pred nae
znanje o spoljanjem svetu. Za Dekarta da bi ita znali o spoljanjem svetu moramo biti
sigurni da ne sanjamo, dok za Ostina mogunost da sanjamo biva relevantna alternativa
naem znanju o spoljanjem svetu samo ako je ispunjen zahtev da postoji poseban razlog
za sumnju, tj. ako je ispunjen uslov c). Vidimo da je Dekartov zahtev jai od Ostinovog.
Dekart zahvaljujui upravo ovakvom zahtevu za znanje o spoljanjem svetu uspeva da
doe do skeptikog zakljuka. Jer ovakav zahtev ini neprikladnim bilo koje testove ili
postupke za razlikovanje sna od jave: morali bismo znati da ne sanjamo da izvodimo te
testove, i da znamo da ne sanjamo da izvodimo bilo koje druge testove kojima bismo
pokazali da ne sanjamo da izvodimo one prve testove i tako ad infinitum. Prema Ostinu,
upravo insistiranje na ovakvom jakom zahtevu za znanje predstavlja pravi izvor
iskrivljavanja pojma znanja. Ostin smatra da bi mogunsot da sanjamo uopte bila
relevantna mora postojati odreeni razlog u prilog pretpostavci da je takva mogunost
ostvarena, u protivnom mogunsot sna ne ugroava nae znanje i mi imamo znanje o
spoljanjem svetu. Postavlja se pitanje da li Dekart zaista insistirajui na svom jakom
zahtevu za znanje kri ili naputa uobiajene zahteve ili merila za znanje; jer ukoliko to
stvarno ini, onda njegov skeptiki zakljuak gubi svoju snagu.
Straud da bi pokazao da Dekart ili bilo koji drugi filozofski skeptik ne iskrivljuju pojam
znanja, pravi razliku izmeu uslova za prikladnost tvrenja da znamo da p (asertorikih
uslova) i uslova za istinitost tvrenja da znamo da p, pri emu tvrdi da se Ostinova teza
tie samo asertorikih a ne i istinitosnih uslova. Ta dva skupa uslova, prema Straudu, ne
moraju, iako to uglavnom pretpostavljamo u svakodnevnom ivotu, da se podudaraju. Mi

moemo ispuniti uslove za prikladno tvrenje nekog iskaza, a da pri tom uslovi za
istinitost toga iskaza ne budu ispunjeni.
Pretpostavimo da se nalazim na zabavi i da me domain pita da li znam hoe li moj
prijatelj Pera da doe na zabavu. Ja mu odgovaram potvrdno-da znam da e Pera doi na
zabavu. Domain me potom pita kako zna, na ta mu ja odgovaram da sam se upravo
uo sa Perom i da mi je rekao da upravo kree, takoe pretpostavimo da je na zabavi
osoba s kojom bi Pera eleo da se vidi, te ni zbog kog razloga Pera ne bi prosustio
zabavu; takoe pretpostavimo da je Pera poznat kao pouzdana i od poverenja dostojna
osoba, kao i to da je trezven i paljiv voza i da ne ivi daleko. No ipak Pera se, iz meni
nepoznatog razloga, nije pojavio na zabavi. Pretpostavimo sada da mi domain na kraju
veeri kae: "Trebao bi da bude obazriviji u pogledu onoga to tvrdi da zna. Rekao si
da e Pera doi, a njega nema. To uopte nisi znao!". Ovakvu primedbu bismo, u
najmanju ruku, smatrali neumesnom. Ja sam na najpovoljnijim moguim osnovama
tvrdio da znam da e Pera doi; moj iskaz je bio razloan, opravdan i sasvim na mestu u
datim okolnostim. No koliko god da je domainova primedba neumesna i neprikladna u
datim okolnostima, ona ipak pokazuje injeniko stanje onakvim kakvo je, tj. govori
istinu: ja nisam imao znanje da e Pera doi-Perin dolazak je bio nuan uslov za istinitost
moga iskaza da znam da e Pera doi na zabavu.
Pretpostavimo da Pera nije doao na zabavu zato to ga je pogodio meteorit prilikom
izlaska iz kue. Ukoliko bi nam ova informacija bila saoptena, onda bi domainova
primedba bila jo neumesnija no u prethodnom pretpostavljenom sluaju. No
pretpostavimo sada neto drugaiji sled dogaaja: Zamislimo da me je domain, odmah
nakon to sam zavrio telefonski razgovor sa Perom i nakon to sam mu saoptio da znam
da e Pera doi, upitao: "No da li stvarno zna da e on doi? Napokon, kako zna da ga
prilikom dolaska nee pogoditi meteorit? Ne zna da e se to desiti". Ovo bismo smatrali
bar onoliko neumesnim kao u drugom pretpostavljenom sluaju. Domain nema
nikakvog razloga da smatra da bi pad meteorita predstavljao relevantnu alternativu mome
znanju. Njegova primedba bi bila neprikladna i neumesna u datim okolnostima i mi je
uopte ne bismo uzeli kao relevantnu alternativu mome znanju. No ipak, koliko god
domainova primedba bila neumesna, ona ipak saoptava istinu o mom stanju znanja.
"Koliko god neka pimedba naem tvrenju da neto znamo u datim okolnostima bila

neumesna, ili da u svakodnevnom ivotu ne bi bila sasluana, mi iz toga ne moemo

neposredno izvesti zakljuak da nae tvrenje da neto znamo ne pati od nedostataka
iznesenih u primedbi" (Stroud). Straud pored toga u ovome primeru pokazuje i to da
nekada i pored toga to su uslovi za prikladnost tvrenja ispunjeni, uslovi za istinitost
toga tvrenja ne moraju biti ispunjeni.
Straud se pita ta je uzrok neumesnosti ili neprikladnosti koji se nalaze u gornjem
primeru. Prema njemu, to nije, kako Ostin smatra, nae shvatanje znanja, ve neumesnost
proistie iz praktinih potreba i ogranienja. "ta jeste ili ta nije prikladno odreeno je
datom situacijom, naim trenutnim ciljevima i interesima, naom procenom situacije, kao
i vremenom koje imamo na raspolaganju za delanje" (Stroud). Tako je moje tvrenje da
znam da e Pera doi bilo sasvim prikladno, upravo zbog praktinih potreba i
ogranienja, iako nije bilo istinito. Na ovaj nain Straud dokazuje da Ostin grei kada
donosi zakljuak da na osnovu neprikladnosti odreenih prigovora naim tvrenjima da
neto znamo, ti prigovori ne moraju biti otklonjeni da bismo imali znanje. Ta neumesnost
ne proistie iz svakodnevnog pojma znanja, ve iz praktinih ogranienja; esto u
svakodnevnom ivotu istina nije jedini kriterijum za tvrenje da neto znamo: mi
nemamo dovoljno vremena da otklonimo sve alternative i zbog toga one alternative koje
nam se ine udaljenima i apstraktnima, smatramo da ih nije ni potrebno otkloniti da
bismo imali znanje. Te prema tome, zakljuuje Straud, Dekart ne iskrivljuje svakodnevni
pojam znanja; i Dekart i mi u svakodnevnom ivotu koristimo isti pojam znanja, samo u
svakodnevnom ivotu ne smatramo sve alternative relevantnima, upravo zbog
neophodnosti da se brzo dela i donose zakljuci.
Profesor Lazovi smatra da su dovoljni asertoriki uslovi za saznajno tvrenje onda
kada je de facto tano da smo uspeno iskljuili sve uoene ili predoene relevantne
alternative, iako, prema njemu, mi nikad ne moemo znati da li smo taj preduslov
ispunili. Tj. Lazovi smatra da bi osoba X znala da p neophodno je da: osoba X
opravdano veruje da p, da je p istinito, i da je de facto istino to da je osoba X (znala ona
to ili ne) iskljuila sve relevantne alternative. U suprotnom sluaju osoba X ne bi znala da
p; iako ona opravdano veruje da p i p je istinito, osoba X nema znanje da p jer nije
otklonila (znala ona to ili ne) sve relevantne alternative (Lazovi). Na osnovu ovoga
Lazovi kritikuje Strauda koji smatra da bismo znali da p moramo otkloniti sve

alternative naem znanju; Lazovi smatra da moramo otkloniti samo relevantne. Svoju
kritiku Lazovi opravdava time to pokazuje da Straud internalizuje uslov koji je po
svojoj prirodi eksternalistiki uslov znanju: Straud od subjekta koji tvrdi da zna zahteva
uvid ne samo u asertorike nego i u istinitosne uslove iskaza "Znam da p".
Verujem da Lazovi pravi greku prilikom navoenja uslova koji su neophodni naem
saznajnom tvrenju. Verujem da je potrebno da znamo da li smo otklonili sve relevantne
alternative da bismo imali znanje; ne moemo oekivati od budunosti da nam potvrdi ili
demantuje da smo imali znanje. Ukoliko je istinita Straudova teza, a smatram da jeste, o
tome kako filozofski skeptik shvata svakodnevni ivot, onda se moe pokazati da je
ispunjenje internalistikog uslova neophodno za saznajno tvrenje. U navedenom
primeru emo pokazati kako Straud shvata na saznajni poloaj u svakodnevnom ivotu:
Pretpostavimo da postoje osmatrai aviona koji prema priruniku, iz nekih vanih
praktinih razloga, razlikuju avione tipa E sa obelejima xyw od aviona tipa F sa
obelejima xyz. No ispostavlja se da postoje i avioni tipa G koji, barem posmatrani sa
zemlje, ne mogu da se razlue od aviona tipa F jer i oni imaju obeleja xyz. Oni su veoma
retki i, posmatrano sa praktine strane, za osmatrae nije vano da ih razlikuju od F, pa se
zato u priruniku ni ne spominju. U takvim okolnostima je sasvim prikladno i opravdano
da osmatra koji paljivo posmatra i uoava obeleja xyz izjavi da zna da je to avion tipa
F. Prema Lazoviu, osmatra e imati znanje da je avion tipa F kada opravdano veruje da
je avion koji vidi tipa F, da je taj avion zaista tipa F, i da je de facto tano (znao to
osmatra ili ne) da nema aviona tipa G; a osmatra nee imati znanje iako opravdano
veruje da je avion koji vidi tipa F i taj avion zaista jeste tipa F, zato to je de facto tano
(znao on to ili ne) da postoji avion tipa G-jer nije otklonio relevantnu alternativu
postojanja aviona tipa G, a alternativa postojanja aviona tipa G postaje relevantna ukoliko
je de facto tano da avioni tipa G postoje. ini mi se da je Straudova teza o shvatanju
naeg poloaja u svakodnevnom ivotu tana: Straud smatra da smo mi osmatrai, a
svakodnevni ivot su praktine potrebe iz primera; u svakodnevnom ivotu nam nije
neophodno da otklonimo sve alternative da bismo izjavili da znamo da p, meutim da bi
nae tvrenje bilo tano, smatram da je neophodno ispuniti dodatne uslove.
Osmatra aviona opravdano tvrdi da zna da je avion koji vidi tipa F. Meutim, on mora
oekivati od budunosti da potvrdi ili demantuje to njegovo tvrenje; a usled toga, to je

to sluaj, smatram da ne moemo tvrditi da osmatra aviona zna da je avion koji vidi tipa
F, pa makar avioni tipa G i ne postojali, to osmatra aviona ni ne moe da zna. Sam na
saznajni poloaj je takav da nas budunost uvek moe iznenaditi i pokazati da nismo
znali ono to smo tvrdili da znamo. A pritom nam i sama intuicija govori: ukoliko neto
znamo, budui dogaaji nas ne smeju u tome demantovati, u suprotnom to neto nismo ni
znali. Prema tome, smatram da moramo prihvatiti Straudovu tezu o shvatanju naeg
saznajnog poloaja, onako kako je shvata filozofski skeptik i da se, prema tome, moramo
zadovoljiti da naa saznajna tvrenja mogu biti prikladna i opravdana, iako se uvek moe
ispostaviti da su bila lana i da nismo znali ono to smo tvrdili da znamo.

Literatura:
1. Pavkovi, Aleksandar (prir.) (1980), Svest i saznanje, Beograd: Nolit, str. 141-188.
2. Stroud, Barry (1984), The Significance of Philosophical Scepticism, Oxford: Claredon
Press, 1984, str. 39-82.
3. Lazovi, ivan (1999), Izmeu obinog i filozofskog skepticizma