Drecke, Pragmatička dimenzija znanja

Drecke polazi od Angerove analize. Prihvatiće distinkciju između apsolutnih i relativnih

termina. Ali, on smatra da i znanje ima neki apsolutni nekomparativni karakter, ali smatra da se
on ne izvodi iz izvesnosti, već iz opravdanja, tj. iz apsolutnog pojma opravdanja koji je
neophodan za znanje.

Drecke govori o dve forme znanja. Jedna forma znanja je kada govorimo nešto o drugim
ljudima, predmetima ili događajima i sl. O stvarima pre nego o činjenicama. I u tom kontekstu
on smatra da ima smisla govoriti da neka osoba nešto zna više ili bolje od neke druge osobe.

Činjenično znanje, to je znanje da je nešto slučaj, i ne dopušta poređenja u smislu da neko

zna nešto bolje od nekog drugog. Ako posedujemo znanje, opravdanje je potpuno i ne postoji
dodatno svedočanstvo koje će uzdići znanje. Činjenično znanje je u tom smislu apsolutno.

Drecke za razliku od Angera neće izvesti skeptički zaključak.

Drecke smatra da znanje zahteva uklanjanje ne svih alternativa, odnosno svih suparničkih
mogućnosti, već samo nekih.

Ukoliko bismo zahtevali da, kada tvrdimo da znamo, da otklonimo sve suparničke
alternative, takav zahtev dovodi do toga da ćemo retko, ako ikada, moći da zadovoljimo uslove
za primenu tog pojma. Zato će Dercke ovakve pojmove shvatiti kao relaciono apsolutno.
Apsolutni pojmovi opisuju neku situaciju kao potpuno ispražnjenu od određene vrste stvari. U
tom smislu oni su relaciono apsolutni: apsolutni, ali u odnosu na izvestan standard. Skladište
ćemo smatrati praznim ukoliko nema stvari koje se tu inače skladište, a frižider praznim kada u
njemu nema hrane koja je relevantna za sam frižider (pregrade i rešetke nećemo smatrati
relevatnim). Nešto ćemo smatrati avnim ako ono nema vidljiva ispupčenja. Isto tako, ispupčenja
na putu nisu isto kao i ispupčenja na stolu, dakle zavisi od toga gde se ispupčenja nalaze. Ali za
ogledalo je drugačije. Dakle, ukoliko nisu na površinama instancirane neravnine relevantne za
dati kontekst. Dakle, uzima se u obzir kontekst.

Na Angerovom i Dreckeovom tragu nastala je jedna tradicija koja se naziva

kontekstualizam. Treba biti oprezan, jer Drecke nije kontekstualista.

Drecke znanje definiše kao evidenciono stanje u kojem su sve relevantne alternative (u
odnosu na ono što se zna) ptklonjene.

Drecke nam nudi pragmatičku (socijalnu) dimenziju znanja koja se tiče onoga što se ubraja
u relevantnu alternativu.
 Drecke daje primer patke čegrtuše. Posmatrač ptica uočava ovu pticu i kaže da je ona
čegrtuša. Pitamo ga kako to zna, da je to jako poznata patka koja ima crnu zadnjicu i bele fleke
na krilima. Pojavljuje se alternativa koja dobija različite oblike. S jedne strane imamo
posvećenog ornitologa koji veruje da su na srednji zapad počeli da doleću sibirski gnjurci koji
liče na čegrtušu i ako su obe u vodi, one se ne mogu razlikovati. Jedini način na koji se mogu
razlikovati jeste u letu, jer čegrtuša ima beli, a sibirski gnjurac crveni stomak. Ornitolog tvrdi da
sibirski gnjurci dolaze na srednji zapad i nastoji da istraži tu svoju hipotezu.

Varijacije: možemo zamisliti da ornitolog smatra da gnjurci doleću, da on to smatra zato

što veruje (mogući su različiti razlozi – horoskop, rekla mu žena i sl.).I sad on hoće to da istraži.
Svi ti načini ukazuju na različite mogućnosti ovih skeptičkih alternativa. Već nam ove različite
mogućnosti koje govore zbog čega on veruje, govori da sve te alternative neće biti podjednako
relevantne. Odmah ćemo odbaciti alternativu horoskopa ili ženinih tarot karata. Smatraćemo da
treba da postoje osnovani razlozi za takvo verovanje.

Drecke nastoji da definiše skup relevantnih alternativa.

Drecke alternative deli na dva skupa: kontrastni skup (KS) i relevantni skup (RS).

KS je klasa situacija koje su nužno otklonjene onim što se zna da je slučaj. Činjenica da je ptica
možda sibirski gnjurac je element kontrastnog skupa, ali u tom KS se nalazi i mnogo štošta
drugog (slon, kornjača, kolibri, preparirane čegrtuše itd. ...), dakle sve ono što je otklonjeno kao
slučaj.

Nasuprot KS, imamo RS koji je za nas u ovom kontekstu značajniji. To je skup mogućih
alternativa koje osoba mora biti u stanju da isključi na osnovu svedočanstva.

Elementi KS koji nisu u RS su po Dreckeu irelevantne alternative.

RS je uvek podskup KS i RS ne mora biti isti kada je predmet znanja isti. Predmet znanja može
biti isti, a RS može da se menja.

Za skeptika je RS = KS u svim slučajevima. Nema irelevantnih alternativa.

Kada je jedna alternativa relevantna, a kada je irelevantna? Od toga će zavisiti odgovor

skeptiku. Drecke daje neke uobičajene primere i za nešto kaže da je relevantno, a za nešto da je
irelevantno. Npr.može da se otkrije načinom na koji govorimo. Ono na šta stavljamo akcenat u
svojim tvrđenjima je ono što ukazuje na opseg ili skup relevantnih alternativa. Npr. X je prodao
svoju mašinu Y pri čemu je akcenat na "prodao", a u drugom slučaju akcenat može biti na Y. U
prvom slučaju skup relevantnih alternativa bi činilo tvrđenje da je on to zaista prodao, da nije
poklonio, izgubio, dao kao posledicu duga. A ako je akcenat na Y, onda da je on to zaista prodao
toj osobi, a ne nekoj drugoj osobi. Od toga na šta ćemo fokusirati pažnju zavisiće koje su
alternative relevantne.

Primer. Znam da je tvojoj sestri moja priča bila zabavna. Akcenat je na "zabavna", jer nema
potrebe da dokazujemo bilo šta u vezi sa "sestra", da je ona ljudsko biće, da nije robot itd. S
druge strane, ako kažem da je u onom tamo objektu je ta priča bilabzabavna (nema veze što je
sticajem okolnosti tu bila tvoja sestra), u tom smislu bih morao da isključim alternative da je
ona robot i sl.

Nešto što uobičajeno smatramo da ograničava opseg relevantnih alternativa Dreckeu neće biti
važno, kao npr. značaj koju neka informacija ima. Taj značaj za Dreckea neće biti važan za opseg
relevantnih alternativa. Zahtevamo svedočanstvo će biti i u jednom, i u drugom slučaju,
opravdanje će biti isto i kad je nešto značajni i kada nije.

Da li su neke suviše udaljene alternative irelevantne? Drecke smatra da to ima smisla, ali da u
stvari da je ključno nešto drugo, je naši razlozi zbog kojih alternative smatramo relevantnim,
nego nešto što će on nazvati objektivnom situacijom.

Drecke smatra da su skeptičke alternative često suvišne i udaljene.

Kada je reč o relevantnosti, osnovni kriterijum, osim u jeziku na šta se fokusiramo, po Dreckeu,
osnovna merila relevantnosti su povezana sa objektivnim okolnostima, tj. sa saznajnim
položajem osobe kojoj se znanje pripisuje i sa sadržajem znanja. Onog trenutka kada je utvrđen
sadržaj saznajnog tvrđenja, relevantnost alternative zavisi jedino od objektivnih, i to ne
konverzacionih činilaca.

Značaj neke činjenice koja je predmet našeg znanja, ukoliko je ona značajna za nas, pominjanje
nekakvih alternativa bilo bliskih, bilo udaljenih, ili ukazivanje na razloge zbog kojih bi neka
alternativa mogla da bude relevantna, ne utiče na relevantnost alternative. Npr. to što smo
spomenuli sibirskog gnjurca, neće biti dovoljno da bi sibirski gnjurac postao relevantna
alternativa. Čak neće ni neki od razloga na koje je ukazano biti dovoljno da bi alternativa postala
relevantna. Ona će postati relevantna samo u onom slučaju u kojem u objektivnom smislu
postoji mogućnost da to bude gnjurac. Ukoliko se sibirski gnjurci de facto sele na srednji zapad,
objektivno da u spoljašnjem svetu postoji neka činjenica koja će onda postati relevantna.

Razlika između relevantne i irelevantne alternative ne prebiva u onom što smatramo stvarnom
alternativom, već u onoj vrsti mogućnosti koja aktualno postoji u objektivnoj situaciji. (Da li je
čegrtuša u objektivnom smislu mogla da bude gnjurac?)
Ovakva gledišta u epistemologiji nazivaju se eksternalističkim gledištima. Pozivanje na
objektivnu situaciju je jedno od ključnih gledišta eksternalističkih pozicija. Da li je saznajni
subjekat zna da zna, za eksternalizam nije važno.

Glavno merilo relevantnosti radikalnih alternativa je objektivna verovatnoća ili stvarna

mogućnost da je neka od njih aktualizovana, ne to što smo ih postali svesni ili što nam je neko
predočio. U svakodnevnim okolnostima ne postoji ni najmanja mogućnost da su takve
alternative ostvarene.

Značajno je reći da Drecke nije kinstekstialista ni u jednom smislu.

Drecke je tvrdio da je vrazlog zbog kojeg radikalne skeptičke alternative nisu relevantne
jeste što ne postoji u uobičajenim okolnostima ni najmanja verovatnoća da su takve alternative
ostvarene.