Филолошка гимназија

Каменичка 2

Матурски рад из ликовне културе

Речи које извиру из слика Ренеа Магрита

Ментор: Ученик:
Јелена Пантић Илић, проф. Ангелина Церовина IV3

Београд, 2021.
 Садржај

Увод ................................................................. 1
Ко је био Рене Магрит? .......................................... 2
Сећања која недостају ........................................... 3
Због разлога који остају необјашњени… ..................... 4
Љубав долази у град (1920) .................................... 4
Надреализам ...................................................... 5
Учитељ ............................................................. 6
Изгубљени џокеј ................................................. 8
Видовњак .......................................................... 10
Психотерапеут .................................................... 13
Телескоп ........................................................... 15
Закључак ........................................................... 17
Литература ......................................................... 20
 Увод

Матурски рад изабрала сам да радим из ликовне културе зато што волим
уметност и сматрам да без ње ниједан човек не може да опстане. Такође,
сматрам да је сваки човек уметник и да је рођен за једну или више врста
уметности, само је питање у коликој мери ће и да ли ће то спознати. Јер
свако од нас читав живот тежи да ствара нешто, а уметност је највиши и
најсавршенији вид стварања.
Уметност нас оплемењује и опомиње, охрабрује и мотивише, оснажује и
бодри, нашу душу прочишћава и негује, а наш ум оштри и подучава.
Уметност нам оставља безграничну могућност раста и поспешује наша чула
да досегну до нових перцепција, до посебних димензија.
До тих посебних димензија човек може доћи само ако стварност посматра
на другачији начин, ако се ослободи свих устаљених модела, ако разбија
шеме које нас ограничавају.
А прави пример за то јесте белгијски надреалиста, Рене Магрит. Магрит
својом уметношћу разбија сва правила која нам овај свет поставља. Код
Магрита ништа није очигледно, нити је ишта онакво каквим се чини. Његове
слике не можемо разумети на први поглед. Оне су низ скривених симбола,
низ нелогичности које сваки пут продрмају наш ум и нашу душу. Било би
прихватљиво рећи да ако желимо да разумемо његове слике морамо да
упослимо сваку вијугу својих мозгова. Међутим, једини начин на који
можемо разумети сваку уметност, па и самог Магрита, јесте ако посматрамо
срцем. Морамо се ослободити свих стега, заборавити сва правила која нас је
живот научио и упустити се слободно у дело, целим својим бићем. Само тако
стварност уметничког дела можемо сагледати на прави начин.
А Магритова стварност је снолика и Магритови снови су стварни. Кроз
овај рад настојала сам да испрелићем сан и јаву, да обришем границе
између њих и да једино што читаоцу преостане буде стварност, онаква каква
јесте, чиста и нежна.
Међутим, нисам писала у уобичајеној форми писања рада, већ сам
написала пет прича на основу пет слика Ренеа Магрита. Моје речи, баш као
што и сам наслов мог матурског рада говори, извиру из слика овог

1
генијалног уметника. Овакав начин писања сам пре свега изабрала, јер смо
желели да се сви моји дарови и интересовања повежу, а раније сам и писала
приче на овакав начин, инспирисана уметничким делима. Ликовној
уметности пружам димензију прозе, а прозу утачем у непремостиве дубине
ликовне уметности. Али, пре него што се упустите у Магритов свет писан
мојим пером, предочићу вам неке појединости из живота овог изванредног
уметника.

Ко је био Рене Магрит?

Рене Магрит (Rene-Francois-Ghislain Magritte) рођен је 21.11.1898. године

у Лесинесу, у Белгији као најстарији од тројице браће. Отац Леополд био је
вредни кројач, а мајка Регина правила је шешире.

2
 Магрит (десно) са браћом

Сећања која недостају

Када је Магрит имао око годину дана породица се преселила у други град
и из непознатих разлога породица ће се често селити наредних једанаест
или дванаест година. Ово може бити разлог за недостатак фотографија који
нико никада није објаснио. Магрит ће искусити низ бизарних доживљаја у
детињству који ће касније произвести вивидна сећања, предмет које је
надреалисте веома занимао.
Велики ваздушни балон неочекивано се срушио на његов кров и двојица
балониста, обучена у кожу и са кацигама одједанпут су се појавила испред
њега на степеницама куће, вукући уништен балон низ степенице.

3
Надреалистичан сусрет прожима Магрита по први пут са, како се касније
присећао, сензацијом мистерије. Убрзо након тога породица се сели.

Због разлога који остају необјашњени...

Један од најтрагичнијих догађаја Магритовог живота десио се 24.2.1912.
Његова депресивна мајка бацила се са моста у реку усред ноћи (ово није био
њен први покушај самоубиства). Према његовим историчарима, Рене и
његова браћа, приметивши нестанак мајке, кренули су да је траже у мраку
белгијске ноћи. Нашли су је потпуно голи са спаваћицом преко подигнутом
преко лица. Ипак, истина је да је њено тело нестало скоро три недеље пре
него што је пронађено 12.3. са спаваћицом преко главе. Касније у животу,
Магрит даје крајње невероватну изјаву да је немогуће рећи да ли је смрт
мајке имала утицаја на њега или не. Чак негира чињеницу да је суицид имао
било какав утицај на његову уметност.
Године 1914. Намачка окупира Белгију, три месеца пре него што ће
Магрит напунити 16 година. Две године касније Магрит почиње прве
озбиљне уметничке студије на престижној академији, Краљевској академији
лепих уметности (Academiedes Beaux-Arts). Али ови часови га досађују и он
напушта Академију. Године 1917. слика свој први комерцијални постер. На
Магритов рани рад утицај имају кубизам и футуризам.

Љубав долази у град (1920)

За Магита ствари се чине добрим 1920. Седам година раније упознао је
Жоржет Бергер на рингишпилу на вашару у граду у којем је живео и сада је
случајно налетео на њу у Ботаничкој башти у Бриселу, где се преселио пре
неколико година. Тог дана Магрит је био у друштву свог дугогодишњег
пријатеља Е.Л.Т. Месенса, којег ће интереси за авангардну музику и
композицију довести (а касније и Магрита) до Париских надреалиста.
Проводећи десет месеци у војсци 1921. Магрит слика веома мало, осим
неколико портрета војника. Ослободивши се коначно војних обавеза, он и
Жоржет венчавају се 28.6.1922. у Бриселу, где ће остати до краја свог
живота, осим три године у Паризу. На лето 1922. селе се у изнајмљени стан
за који Магрит дизајнира већину намештаја. Жоржет ће послужити као модел
на многим Магритовим сликама жена. Иако се чини идеализовано, она
заправо и јесте поседовала лепоту филмске звезде. Рене и Жоржет нису
имали децу ( Жоржет је имала канаринца и пар је имао пса померанца званог
Лулу) и остали су апсолутно посвећени једно другом и нераздвојни читавог
живота, све до Магритове смрти, 15.8.1967. године.

4
 Рене и Жоржет

Надреализам
Пре него што је постао надреалиста, Магрит је под утицајем дадаизма са
којим га је упознао Месенс 1923. године. Године 1925. Магрит пада под чини
Макса Ернста и пре свега Ђорђа де Кирика који ће имати највећи утицај на
њега. Де Кириков утицај наводи Магрита да се фокусира на поетски садржај
слика. За разлику од већине надреалиста који се користе аутоматизмом
(преко проучавања снова или активности параноичара) и позивају се само на
оно унутрашње, Магрита занимају спољашњи свет и предмети у њему. Од
1925. До 1936. Користи ефекат изнанеђа, поредећи различите предмете и
тако стварајући нове. Од 1936. До 1940. Више не доводи у везу различите
предмете, већ се пита какав афинитет може да има изолован предмет у
односу на самог себе. После наглих промена, око 1946. Враћа се на свој
стари манир. Магрит и надреалисти воле игре и играју се границама
видљивог и знаног. Али оно што највише интересује Магрита јесте магична
мистерија.

5
 Учитељ

Писац, тако изузетан да су му још у раној младости дали надимак Учитељ,

годинама није објавио ништа што је написао. Ако бисте га питали зашто,
одговор би био јасан - људи су престали да разумеју право значење
уметности. Ако бисте га, пак, упитали зашто он није тај који просветљава
људе, одговор би гласио да својим радом не може променити свет и да је
најбитније то што није у потпуности одустао од писања и да му много прија
да пише за себе. Међутим, ако бисте му казали да ће једно мирно вече
поново донети сјај његовом имену, мада би то жарко желео, никада у то не
би поверовао.
А ипак, догодило се баш то, недавно, једне пролећне вечери, баш као
што је ова. Наиме, у време када је Учитељ заиста и био учитељ, сваки дан
носио је шешир. Међутим, када је оставио своје ученике оставио је и шешир
и потпуно заборавио на њега. И тако, лежећи уроњен у своје мисли досетио
се кутије у којој чува успомене, а коју држи испод кревета и помера само
када чисти и покушава да је ни не погледа, али његово неспокојно око сваки
пут скреће ка тој кутији.

6
 А сада, одједном пожели да је одмах отвори, те је извуче и то и учини. На
врху кутије стајао је шешир. Учитељ се присети како се дивно осећао тих
дана када га је носио, отресе га од прашине и стави на главу. Затим се осети
скучено у стану и изађе да се прошета.
И тако, шетајући се дође до новоизграђене зграде чији су зидови били
огледала. Не хтеде да се погледа и настави даље, а затим схвати да је читав
кварт у таквим зградама. Најзад, суочи се са једним од тих огледала и спази
да се преко пута улице у другом огледалу види његов лик отпозади, са
шеширом на глави и подсети га на слику Ренеа Магрита, имена истог као и
његовог, Учитељ. Затим поче да се присећа свега што је некада знао о
мистериозном човеку са Магритових слика и поче да размишља о самој
слици. Његове мисли текле су глатко.
Магритов мистериозни човек са шеширом први пут појавио се 1926.
године. Затим се тај мистериозни човек скривао пуних четврт века да би се
тријумфално појавио на Магритовим сликама и од тада је био чест његов
гост у различитим сценама. Улогу Учитеља је одиграо 1954. године и толики
утицај је имао на свог творца да је и сам уметник почео да се облачи као он
и да носи исти шешир.
Када погледамо ову надреалистичку слику сликану уљем на платну
видимо да Учитељ стоји у истом положају као сваки посматрач слике. Њега
обасјава млади месец на пустом месту. Поставља се питање кога Учитељ
може сада да поучава.
У даљини се виде обриси кућа без светлости. Учитељ не може остати на
том месту ако жели да испуни своју улогу (и да се у њој оствари), већ он
мора кренути ка тим људима, направити кораке и кораке и донети им ту
светлост младог месеца која њега обасјава.
Учитељ се трже из својих мисли и проже га језа. Утом схвати какву је
грешку свих ових година чинио и хтеде још више да падне у очај, међутим
осети се одједанпут глупо због тога и у инат узе телефон и пошаље свом
старом издавачу мејл.

7
 Изгубљени џокеј

Учитељ посла мејл и крене кући. И тако, успут, размишљајући о Магриту

и његовом Учитељу сети се још једне Магритове слике која као да је опис
његове младости, у оном тренутку када се изборио и узјахао у висине по
којима је и дан данас чувен.
Узјахао, јер тада му је још много требало да постане Учитељ, већ је био
баш као што назив ове слике Ренеа Магрита и каже Изгубљени џокеј.
Магритов Изгубљени џокеј је своју прву трку започео 1926. Године и од
тада је био у седлу кроз читав Магритов живот. Баш као што је и џокеј јунака
наше приче, свесно или подсвесно, пратио читав његов живот. Пут неког
обичног џокеја је веома лак и познат. Углавном је то задати круг у коме се
зна почетак и крај трке, где се од њега очекује да се само врти и симулира
неку лажну борбу. Магритов џокеј је изашао из тог круга. Можда је срушио
ограду или ју је прескочио својим величанственим скоком што је, сасвим
сигурно, морало да изазове негодовање уз гласан узвик публике која жели
да види оно очекивано и сигурно. Али, пут нашег џокеја никако није сигуран
већ је сав у пукотинама које прете као оне пукотине у леду.
А стубови на које он наилази више нису они четвртасти дрвени са
хиподрома који су му увек личили на решетке већ су оживели и сада својим

8
гранама одушевљено поздрављају његов пролазак и сваки тај нови стуб има
своју музику записану нотама на себи.
A завеса нас упућује на то да ми само играмо улогу посматрача ове
позорнице живота. Међутим, ово је завеса која се размиче и позива нас да
будемо главни актери.
И наш Учитељ баш је то и урадио. Иако је прошло много година, управо
схвата да џокеј у њему још увек јаше у непознатом смеру и не планира да
стаје. Јер у души сваког мудрог учитеља станује непоколебљиви млади
џокеј који никада не престаје да јури за висинама.

9
 Видовњак

Током живота учитељ се бавио много чиме, те после мало снебивања

одлучи да сликарство не буде изузетак. Узео је четкицу у руку и она му је
легла као саставни део. Чак му ни његово префињено професорски одело
нимало није сметало. Погледао је око себе не би ли схватио шта је то што је
желео да наслика и пронашао је одмах у својој близини.
На сто поред себе ставио је једно јаје, пажљиво као да је реч о
непоновљивом чуду природе или најтежем драгом камену. Пажљиво га је
осмотрио, сипао боје на палету у његова четкица започела је плес прецизним
корацима. На дрвеном штафелају платно је чезнуло да буде престо његовој
будућој слици. И тако, учитељ је сликао, а на платну се указала птица која
полеће раширених крила.
У том тренутку пред очима му се приказала слика Ренеа Магрита настала
1936. године, Видовњак. И заиста, наш Учитељ осећао се попут видовњака
који једини зна судбину овог јајета, сада тако малог и неприметног, а коме
тек следи пуцање и излазак онога што се стварно склупчано налази сада у
том јајету, величанствене птице. Затим, кроз главу му је прошла

10
Андерсенова Бајка о Ружном пачету које се од једног таквог јајета
претворило у дивног лабуда. То није био лаган пут без неравнина, подсмеха
и опасности као што је и Учитељева слика настајала уз тежак унутрашњи
напор који се није видео на први поглед
Сетио се уз осмех и оне приче из најранијег детињства коју су му
родитељи причали о једном таквом дивном лабуду и о томе да би тај лабуд
умро да је неко споља покушао да сломи љуску. То је морао учинити сам
птић изнутра и то је био његов једини пут у живот и слободу.

11
12
 Психотерапеут
( Из Учитељевог дневника)

Данас ми се догодило нешто невероватно. Али пре него што изнесем

данашњи доживљај, осврнућу се мало на једно своје мишљење. Наиме, не
знам да ли сам имао то право или не, али никада нисам веровао
психотерапеутима. Некако сам њихову реалну стручност у продирање у ум
човека увек гледао са резервом и чак сам и сматрао да су они људи којима
је потребна помоћ. Кад год сам их сретао на изложбама они нису гледали
слике, већ су на основу њих сасвим погрешно покушавали да тумаче
уметникову личност. Из музике увек су извлачили површне емоције, а
никада нису трагали за дубљим смислом, а о разумевању књижевности
смешно је и да говорим. Сећам се шта су тако говорили за један мој роман,
изанализирали су читаву моју личност (потпуно погрешно!), а када сам их
тужио за узнемиравање рекли су да је баш овај мој поступак знак да су они у
праву, јер ја не желим да прихватим истину о себи, па је то што нападам њих
заправо мој одбрамбени механизам. На то сам ја изанализирао личност
сваког од њих са тачке гледишта једног писца, уметника, а они су ме онда
назвали неурачунљивим, повукли се и више никада нису потезали ову
расправу. Не само да ме више нису дирали, него су чак исти ти људи за
сваки мој следећи роман говорили да је одличан за посматрање људске
психе и да је само велики ум могао тако нешто да напише.
Пошто сам изрекао своје мишљење, вратио бих се сада на онај данашњи
доживљај због којег и пишем све ово. Шетао сам се пустом обалом
Атлантског океана када сам угледао човека за кога ћу тренутак касније
сазнати да је, ни мање ни више, него управо психотерапеут. Тај човек седео
је на стрмој ивици изнад океана, какве само на Атлантику могу бити.
Деловао је веома нестабилно и као да је у опасности које није свестан. У
једној руци је достојанствено држао штап као што краљ држи жезло, а
другом руком грчевито је стегао торбу иако је сам на потпуно пустој обали, а
то је додатно допринело слици неравнотеже. Забринут, убрзаним ходом
пришао сам му и упитао га да ли је добро.
- Наравно да сам добро, па како не бих био добро, боље сам и од
Вас и од свих осталих обичних људи, мојој срећи, мојој слободи
нема краја! Знате, ја сам психотерапеут! - узвикне раздрагано овај
човек који као да се притом трудио да да ноту веселости своме
гласу, будући да је лице вешто скривао од мене.
А затим, десило се оно невероватно. Ако бих икоме ово рекао сигурно би
ме прогласили за лудог писца, али оно што сам испред себе, сопственим

13
очима видео, била је слика Психотерапеут Ренеа Магрита. Да, потпуно
идентичан призор! Јер овај човек, изгледа дирнут мојом забринутошћу за
мени непознатог човека, раширио је свој црвени огртач и показао ми за
тренутак оно што је скривао испод. Иако је то био само блесак времена,
јасно сам могао да видим један кавез у коме се налазио бели голуб. А други
голуб је са спољне стране кавеза чекао овог првог да се покрене и изађе
кроз отворена вратанца овог лепог кавеза.
Био сам у шоку овим што видим пред собом, а нажалост нисам могао да
видим шта се даље дешавало, да ли је први голуб остао склупчан у свом,
наводно сигурном, а заправо спутавајућем и загушљивом кавезу или је пак
послушао другог голуба који га је мирно чекао и кренуо његовим корацима
ка слободи. Не, нисам могао да видим шта се даље дешавало, а вероватно
никада нећу ни сазнати, јер ме је већ следећег тренутка замолио да
продужим пошто је све, како је рекао, у најбољем реду.
А ја ево, седим ове мирне вечери и пишем све ово, још увек у чуду и још
увек не верујући. Како је могуће да једна мистична слика из 1937. године
испред мене оживи? Како је нешто необично и необјашњиво мени постало
сасвим могуће? Па зар сам полудео? Али све то било је превише стварно да
би било нестварно, а опет и превише нестварно да би било стварно. Јесу ли
та два голуба које сам видео заправо била слика психотерапеута и мене? Да
ли је онај први голуб била психотерапеутова душа која вапи за тим да изађе
из кавеза на слободу ка другом човеку? И како сам у само једном тренутку
све ово видео? Ако ми се у том тренутку открио, зашто ме је пак отерао? И
шта се после тога десило?
Да сам упркос његовој молби да одем ипак сачекао да видим, тиме бих у
потпуности уништио његову слободу. Зато сам отишао, престрављен, али
знајући да ћу заувек памтити овај краткотрајни и неочекивани сусрет.

14
 Телескоп

Када је потребно Учитељ користи телескоп не би ли приближио погледу

оно што је веома, веома удаљено. И баш сада Учитељ спази један зид.
Покушавајући да га сагледа, Учитељ промрмља како та справа звана
телескоп има и своје мане. Наиме, увек приказује обрнуту слику и посматрач

15
мора умети да гледа. Зид као зид нема много шта да понуди за посматрање и
просечан човек би одустао, али наш Учитељ је вечити посматрач и пронашао
је на том зиду прозор и то не било какав прозор.
Онај исти обични посматрач чак и када би спазио овај прозор рекао би да
би боље било да га није ни угледао, јер је иза њега све само црно, без
смисла и без наде. А наш Учитељ на то би узвикнуо:
-Никако! Ако добро погледате схватићете да Вас је обмануо поглед кроз
телескоп и да је управо све супротно. Погледајте добро и видећете дивно,
плаво небо испуњено нежним облацима и бескрајно, величанствено море.
Не подсећа ли Вас баш овај призор на Ренеа Магрита и његову слику
Телескоп насталу 1963. године? Па није ли и сам овај генијални уметник,
који је иначе сматрао да уметност евоцира мистерију без које свет не би
постојао, наговештавао да је све супротно од тога како га ми видимо? Не
заварава ли човек затворен у себе видећи само мрак, таму и
пропуштајући ово бескрајно, плаво небо? Знате, исти тај Магрит рекао је:
Све што видимо крије другу ствар. Ми увек желимо да видимо шта се
крије испод тога што видимо, али то је немогуће. Људи крију своје
тајне превише добро… Ако бисте ми пак сада здраворазумски
одговорили да ништа видљиво не може бити невидљиво, ја бих Вама на
то одговорио још једним цитатом господина Магрита: Видљиве ствари
могу бити невидљиве. Ипак, наше моћи мисли докучују и оно видљиво
и оно невидљиво. И ја користим сликање да учиним мисли видљивима.
И ако ми сада кажете да је све ово превише снолико и да би све то било
бајно и сјајно, али ми живимо у стварном свету, ја бих Вам онда поново
цитирао уваженог нам господина Магрита: Ако је сан превод јаве, онда је
и јава превод сна.
Тако говори наш Учитељ који никада не пропушта прилику да некоме
нешто објасни и да га научи. Свој позив не одбацује још од оне шетње када
се први пут сетио овог чувеног надреалисте чија дела од тада настављају да
га прате и да му показују пут увек и свуда. Јер Учитељ је учитељ где год и
кад год се налазио.

16
 Закључак

Мој рад настајао је полако, а приче сам писала редоследом којим сам их
и представила.
Причом Учитељ увела сам вас, читаоце у свој свет Ренеа Магрита. Тај
свет њоме сам и започела. Учитељ као његов протагониста, полако склапа
делиће слагалице којима место никада није умео да пронађе.
На почетку ове моје прве приче инспирисане сликом по којој сам и дала
Учитељу име, Учитељ је већ годинама у стању разочарања и меланхолије.
Разочаран је у овај свет и у људе који одбацују ону праву истинску уметност,
јер им је несхватљива и којима је лакше да конзумирају шарену, пластичну
уметност коју лако разумеју, али после којих се њихова бурна осећања врло
брзо угасе и као продукт остаје само сивило празнине.
Међутим, Учитељ као да је заборавио своју титулу. Заправо и није
заборавио, али учинио је оно недопустиво, одустао је. Одустао је знајући да
не може да спаси читав свет и мислећи како нема сврхе само неколицину
људи око себе пробудити или можда чак и само једног човека. Ипак, та
грижа савести и жал за тим срећним временима подучавања стално су га
терала да пише и пише. Међутим, питање је колико је и та његова уметност
могла да буде стварна, јер она је настајала из гордости. Ако нико није знао
за њу, онда је и питање чиме се то Учитељ разликовао од оних лажних
уметника.
Ипак, наш је Учитељ увек жудео за оним пређашњим, јер срце једног
учитеља задрхти само када подучава. Зато је и онај шешир и даље чувао у
оном коферу испод кревета. То би могло да симболизује подсвест, тако
битну за Магрита и надреалисте уопште.
Можемо само замислити колико је борбе и снаге требало да ту подсвест
спозна као јаву. И када је тај корак учинио, све остало дошло му је само по
себи.
Тако је и схватио да је једини прави пут којим он може ићи пут
подучавања и да ако он са стране стоји једини обасјан светлошћу, онда је
његов позив и у крајњој линији читав његов живот промашен.
Сазнање о промашености људе тера у очај. Могли бисмо да помислимо да
ће се из тога изродити депресија. Могли бисмо да очекујемо свакакве
маничне испаде Учитеља и да га ни не осуђујемо због тога. Ипак, Учитељ нас
изненађује и очарава својом спремношћу да се моментално промени. Сад и
одмах. Сазнањем да ништа још увек није готово. Да, можда је пропустио
огромну прилику да свих ових година подучава и спасава људе, међутим то
време не може се вратити, али зато може настојати да од сада увек и заувек
буде веран свом позиву.

17
 За своју другу причу, узела сам Изгубљеног џокеја, једну од ранијих
Магритових слика која је својом величином потресла моју душу. На овој
слици лепо сам могла да уочим све оно карактеристично за Магрита: систем
задатих модела које треба разбити, лажне представе о томе како живот
треба да изгледа, симулирање некаквог живота, искорак из тих задатих
оквира, негодовање околине јер маса не воли изузетност, пукотине које
колебају и заустављају, али и хладноћа стубова претворена у топлину
мелодије. И наравно, размакнута завеса као показатељ да ова позорница
живота није само нешто далеко нама, већ је то својеврсно обраћање баш
нама, опет карактеристично за Магрита који нам се сваком својом сликом
директно обраћа, али увек без осуђивања и без морања. Ова завеса је баш и
доказ тога, ненаметљиво нас позива, али нам оставља слободу избора.
Трећа прича настала је из Магритовог аутопортрета, којег је назвао
Видовњак. Овај видовњак зна да ће се из малог, на први поглед сасвим
обичног, неприметног јајета створити птица невероватне лепоте. Јасно нам
је да је ово симбол животне борбе, пуне грешака, спотицања, неразумевања,
али и наде, искрености и љубави захваљујући којима је једино и могуће да
разбијемо опне које нас спутавају и угледамо истинску слободу.
Речи моје четврте приче извиру из слике Психотерапеут, и то су речи
директно Учитељеве, мојим пером записане. Ову причу определила сам се
да пишем у форми дневника, не бих ли јој дала у потпуности личну ноту која
ми је била потребна за овакву слику. Инспирацију за ову причу добила сам у
аутобусу када сам чула жену, са којом нешто видно није у реду, да се свађа
и којој је противаргумент на коментар да није нормална била да је то
недопустиво некоме рећи, јер су то веома озбиљне оптужбе и свашта могу да
изазову, а да она не може бити ненормална јер је неуропсихијатар и као
доказ има испечатиран папир на којем пише да је нормална.
Овај догађај моментално ме је подсетио на Магритовог Психотерапеута.
Ипак, оно што највише волим је тај Магритов оптимизам и подсетник да уз
помоћ другог човека можемо изаћи на слободу, чак и када бисмо могли да
помислимо да је за ту слободу већ касно, чак и када смо робови себе самих
и када мислимо да смо толико заточени да нема излаза. Зато имамо Магрита
који нас изнова и изнова подсећа да је светлост увек у нама, колико год нам
се мрачно сенка сопствене заточености чинила.
И пета и последња слика на основу које сам писала причу јесте Телескоп.
Онај обични посматрач у овој причи јесте онај човек који у животу и у свету
види само мрак и није у стању да спозна све лепоте у којима би могао да
ужива и да их ствара. Баш зато, он и јесте само посматрач, али не и учесник.
Учесник живота јесте онај човек, попут Учитеља, који мрак склања
светлошћу сопствене душе и тако види и бескрајно небо... Али такав човек
не задржава то небо само за себе, напротив он се узбуђено радује кад год
окрене поглед неког обичног посматрача ка том небу.
Такође, Рене Магрит познат је по својим многобројним цитатима, те сам
желела некако да их укомпонујем у рад, а ова слика била је добродошла за

18
то. Причу завршавам Учитељевим сећањем на доживљај из прве приче, чиме
и затварам круг главног дела свог рада.
И ако бих сада размислила о свом раду у целини рекла бих да сам
испунила свој циљ. Убацила сам књижевност у историју уметности. Своје
приче писала сам стилом каквим је Магрит своје слике сликао. Убацила сам
изненађење, шок, али и обрт. Желела сам да продрмам читаоце. Да их
оставим у расположењу мистериозне, али пријатне запитаности. Попут
Магрита, настојала сам да и ја нерешивим стварима дам сасвим једноставно
решење. Настојала сам да испрелићем сан и јаву, тако да они не могу да
стоје, нити постоје одвојени једно од другог. И кључ сваке приче био је
излазак из утврђених схема и улазак у слободу.

19
 Литература:

1. Alden T. - The Essential Rene Magritte (1999, Harry N.

Abrams, Inc.);
2. Амброзић К. (превод) – Речник модерног сликарства
(1961, Нолит).

20
Датум предаје: ________________________
Чланови испитне комисије:
Председник __________________________
Испитивач ____________________________
Члан комисије _________________________
Коментар:

Оцена вредности матурског рада ________________

Оцена одбране матурског рада__________________
Закључна оцена__________________

21