Anger, Odbrana skepticizma

Anger svoj tekst započinje time što pokušava da odredi šta je sam skepticizam.
Skepticizam određuje kao negativnu tezu o našem znanju: ljudska bića gotovo ništa ni o čemu
ne znaju. Niko ne zna čak ni to da li je ova teza istinita. Ovom tezom se ne dovodi u pitanje
činjenica da naše jezičke navike mogu poslužiti u neke praktične svrhe, čak i kada nas navode da
tvrdimo nešto što je pre neistinito, nego istinito. I da je to uvek slučaj, po Angeru, kada tvrdimo
nešto, kada su tvrđenja takva da se u njima ne nalaze apsolutni termini. Takvi apsolutni termini
su svi saznajni termini. Takvi termini nas navode da sistematski grešimo svaki put kada ih
koristimo.

Anger do svog radikalnog skeptičkog zaključka dolazi na osnovu ovog infolibilističkog

tumačenja, teze o nespojivosti znanja sa mogućnošću pogreške, što je i Dekartova ideja, da
znanje kao takvo zahteva izvesnost, zahteva eliminaciju svega onoga što može dovesti do
greške.

Anger nastoji da odbrani tu tezu tako što će ponuditi jednu jezičku analizu termina koje
koristimo što u svakodnevnom jeziku, što u slučajevima kada želimo da iznesemo neka saznajna
tvrđenja.

Saznajni termini pripadaju grupi apsolutnih termina. Neki drugi apsolutni termini o kojima
Anger govori u tekstu jedu npr. biti ravan, biti prav. I kada je reč o saznajnim terminima, to je
termin "biti izvestan", a iz svakodnevnog života "biti trudan". S druge strane, postoje relativni
termini, biti neravan, biti zakrivljen, itd.

Kada je reč o apsolutnim terminima, osnovna Angerova teza jeste da se ovi termini ne
mogu primeniti na svet, na način da naša tvrđenja su takva da svaki put sistematski grešimo.
Naime, ako kada npr. govorimo o praznini, kažemo da je neka oblast prostora vaku um, to
implicira da u njoj nema ničega. Gledano iz praktičnog ugla, neće biti mnogo važno da li je
prostor u potpunosti prazan ili u njemu postoji nešto. Kada kažemo da je magacin prazan, mi
pretpostavljamo a u njemu nema npr. kutije ili stvari koje se u magacinu inače drže, ali
dozvoljavamo prisustvo prašine, ponekog otpatka itd. Kazati da je frižider prazan podrazumeva
da u njemu nema hrane, a ne da u njemu nebpostoje rešetke i staklo.

Ono što Dercke (?) (Anger?) kaže jeste da su ovi termini apsolutni i da svaki put upotrebim apsolutnih
terminabu uobičajenim okolnostima, mi svaki put sistematski grešimo. Prema Angeru, mi ove apsolutne
termine kao što je "biti prav" i " biti ravan" nikada nećemo moći da upotrebimo za formulisanje
pozitivnih tvrđenja koja bi bila istinita, pa te saznajne termine možemo uslovno rečeno da posmatramo
kao izopačenja.
 Primera radi, uzećemo termin "biti ravan" za koji Anger amatra da je apsolutni termin. Reći da je
nešto ravno, po Angeru znači da je to apsolutno, potpuno ravno. To znači da svojstva koja se mogu
stepenovati nisu instancirana, nisu prisutna na toj površini ni u kom stepenu. S druge strane, kada
govorimo o relativnim terminima koji bi bili pandan terminu "biti ravan", to je recimo "biti neravan" ili
"bizi zakrivljen", i kod tih relativnih termina, možemo govoriti o stepenima.

Do čega će to dovesti, govoriti o stepenima? Anger to pokazuje na sledećem primeru. Pokušaćemo ove
termine da kombinujemo sa terminima koji ukazuju na stepenovanje: ploča je veoma neravna, ili ploča
je veona ravna. Ukoliko kažemo da je ploča veoma ravna, time govorimo kada parafraziramo ovo
tvrđenje, da je ta površina blizu toga da bude ravna, ona u stvari i nije ravna. A kada kažemo da je ploča
veoma neravna, ukazujemo na nekakav stepen neravnine. To nam, po Angeru, govori da na apsolutne
termine ne možemo da primenimo pojmove koji ukazuju na stepenovanje.

Iz toga proizilazi da se apsolutni termini ne mogu primeniti na svet.

Anger razlikuje isto tako i bazične i izvedene (relativne) apsolutne termine. Kaže da je bazični apsolutni
termin onaj termin koji nije definisan pomoću nekog drugog trrmina, i to će biti npr. "biti prav" i "biti
ravan". A relativni apsolutni termin je onaj koji se definiše pomoću drugih osnovnih, bazičnih apsolutnih
termina. "Biti kocka" je relativan jer ga definišemo pomoću "biti prav" i "biti ravan". Uobičajeni apsolutni
termini:"biti trudan", "biti oženjen" (ne može biti mnogo ili malo prav, ravan, trudan, oženjen).

Apsolutne termine možemo da pokušamo da definišemo preko relativnih termina i to tako što ćemo reći
da je nešto ravno ukoliko ono nije uopšte zakrivljeno, nije uopšte neravno – vrsta negativne definicije.

Primena na saznajne termine:

Anger smatra da je biti izvestan apsolutan termin, jer izvesnost podrazumeva potpuno odsustvo sumnje.
A biti ubeđen, neizvestan, podložan sumnji jesu relativni termini.

Po Amgeru, postoje dva smisla izvesnosti. Jedan smisao bi bio neki bezličan smisao gde bismo npr. rekli
da je izvesno da je danas ponedeljak, a s druge strane češće govorimo o izvesnosti koja je nečija, lična
(što je relevantno za epistemologiju), i to je da "ja smatram izvesnim da je danas ponedeljak".

To je infolibilističko tumačenje koje podrazumeva potpuno odsustvo sumnje. Kada primenimo

uvećavajuću modifikaciju, npr. ako ksžem da je za mene nešto veoma izvesno, to znači da je to za mene
manje izvesno nego kada bih prosto rekao da je izvrsno. Veoma ubeđen dozvoljava ovakvu parafrazu, i
zbog toga je biti ubeđen relativan, a biti izvestan apsolutan termin.

Postoji po Angeru analogija između biti izvestan i biti ravan. Ako je površina ravna, onda ne postoji druga
koja je ravnija, a ako postoji druga koja je ravnija, onda prva nije ravna.

Ako postoji nešto što je za nekoga izvesno, onda ne postoji ništa što je izvesnije. Onda Anger dolazi
do naizgled paradoksalnog zaključka da za nikoga nije izvesno da je 45+56=101, jer sigurno je da za
svakoga postoji nešto još izvesnije.
 Dakle, stepenovanje apsolutnih pojmova govori da apsolutne pojmove pogrešno primenjujemo.

Anger postavlja pitanje da li znanje kao takvo zahteva izvesnost. I on će reći da znanje kao takvo
zahteva izvesnost, da je znanje potpuno odsustvo sumnje, ono zahteva nepogrešivost. Ako kažemo da
nešto znamo, to podrazumeva potpunu izvesnost. Pošto se po Angeru apsolutni termini ne mogu
primeniti na sam svet, za nas gotovo ništa nije izvesno, pa se za svako ljudsko biće može reći da nema
gotovo ničega što bi ono znalo. Jer ne postoji nijedna stvar u ovom trenutku od koje ne postoji neka
druga izvesnija stvar.