Mekgin, "O statusu iskaza murovskog tipa"

Mekgin pokušava da razjasni kakav je naš odnos prema sudovima sa kojima Mur završava
kada govori o dokazu postojanja spoljašnjeg sveta. Premise tog dokaza su dva iskaza:

Prvi iskaz je:"Evo jedne ruke", a drugi "Evo druge ruke". Ti iskazi su nešto što će Virgenštajn
zvati murovskim iskazima, a i posle u tradiciji. Vitgenštajn će pokušati da nam ponudi nešto
drugačiju sliku takvih iskaza, kao i da objasni činjenicu da li je ili nije potrebno opravdanje za ove
iskaze. A nije.

Potrebno je objasniti šta nije u redu sa Murovim tvrđenjem da zna iskaze tipa "Evo jedne
ruke", i "Evo druge ruke", kao i sa skeptikovim pokušajem da sumnja u takve iskaze.

Vitgenštajn:

1. Naš odnos prema murovskim iskazima nije epistemički.

Vit. smatra da ja ne mogu na adekvatan način da primenim reči, tj. izraze "ja znam" na ovakvu
vrstu iskaza. Ovi iskazimi konstituišu sistem sudova koji mi kao zajednica bespogovorno
prihvatamo, i oni čine isto tako nešto što on naziva kamenom remeljcem naših uverenja i
završnu tačku svih naših istraživanja i opravdanja. Kada kažemo da nije epistemički, to znači da
takvim iskazima nije potrebno opravdanje u epistemičkom smislu.
2. U pogledu ovih iskaza imamo izvesnost koja isto tako nije epistemičke prirode. Vit. o izvesnosti
govori po analogiji sa pojmom izvesnisti koju nalazimo u logici i matematici, i upućuje na to da
naša izvesnost u pogledu logike i matematike nije posledica uvida u nužne istine, već je po Vit.
odraz logičke, gramatičke uloge koju ti iskazi imaju u pogledu naše prakse zaključivanja i
računanja. Te nekakve bazične osnovne iskaze logike i matematike, to će biti najčešće pravila ili
aksiomi, da su to pravila, iskazi koji omogućavaju zaključivanje i računanje. U tom smislu se
pitanje istinitosti ili lažnosti, tačnosti ili netačnosti ne postavlja za takvu vrstu pravila. Mi
možemo da se pitamo o nekom pojedinačnom, konkrrtnom dokazu ili konkrrtnoj operaciji
računanja, da li postoji greška ili smo tačno izračunali, ili zaključili, ali ne postavljamo pitanje u
vezi sa samim pravilima, jer ukoliko dovedemo u pitanje pravila po kojima se igra određena igra,
samim tim ta igra prestaje da postoji. Vitgenštajn smatra da i u pogledu murovskih sudova
imamo ovakvu vrstu izvesnosti kao i u pogledu logičkih i matematičkih sudova, iskaza. Da je to
neka vrsta neepistemičkog stava. Naša izvesnost u pogledu matematike i logike prethodi našem
znanju da primenimo ligičke i matematičke tehnike. Opravdanje za takvu brstu izvesnosti se ne
traži.
Vitgenštajn pokušava da objasni šta podrazumeva pod značenjem određenih reči, i da li je
značenje isto što i interpretacija upotrebe date reči.
Uobičajena i standardna upotreba termina konstituiše ono što podrazumevamo pod značenjem
nekog termina. I na pitanje o tome kako izraz treba da bude primenjen, odgovaramo tako što
ukazujemo na praksu njegovog primenjivanja.
Normativna pitanja, šta treba, kako treba, postaju deskriptivna pitanja.
Razumeti neki izraz znači posedovati praktičnu sposobnost njegove upotrebe koja je u skladu sa
uobičajenom. S jedne strane govorimo o tehnikama primene reči, a s druge strane o ovladavanju
tim tehnikama. Da je to sve što treba da znamo o značenju i o razumevanju. Značenje treba da
shvatimo kao tehniku primene izraza u određenim okolnostima, razumevanje je ovladavanje
ovim tehnikama.
Jezička igra pretpostavlja postojanje tehnika koje će u slučaju jezika biti deskriptivne tehnike
koje govore o tome kako se ispravno upotrebljava određeni termin, koje govore o tome da je
značenje saglasno njegovoj uobičajenoj upotrebi. Ove tehnike su određene sistemom sudova
koji članovi jedne jezičke zajednice dele. Dele je na osnovu toga što su pripadnici jedne jezičke
zajednice. Takve sudove oni prihvataju bez pitanja i bez dovođenja u sumnju. Taj sistem sudova
su tkz. murovski sudovi.
Murovski iskazi biće specifični za svakodnevnu jezičku zajednicu. Nju će deliti svi govornici
jednog određenog jezika. Možemo govoriti i o nekim specifičnijim kontekstima. To su one
opasnosti ili kritike koje se mogu uputiti Vitgenštajnu da će ti sudovi varirati ponekad od
konteksta do konteksta. Murovski sud jedne zajednice ne mora biti u drugoj. Ti sudovi su rszličiti
od konteksta do konteksta. Naučni kontekst, npr. i filozofski kontekst imaju drugačije
pretpostavke.
U osnovi, kada govorimo o uobičajenim jezičkim igrama, osnovna ideja jeste da postoji
sistem sudova koji prihvataju svi članovi jezičke zajednice, kojeg dele i ne dovode u pitanje. I taj
sistem konstituišu murovski sudovi.
Kao takvi, murovski sudovi će biće po Vitgenštajnu kontekstualno nezavisni, biće
univerzalno prihvaćeni na način na koji su prihvaćeni iskazi logike i matematike. Biće postojani.
To će biti iskazi oblika "ovo je ruka", "ja sam ljudsko biće", "svet je postojao davno u prošlosti"...
To su iskazi koji sačinjavaju naše tehnike empirijskog sveta. Pomoću tih sudova mi opisujemo
svet. Oni nam pokazuju u ovom konkretnom slučaju iskaz "ovo je ruka", pokazuju nam šta je to
ruka.
Na ove sudove ne treba gledati kao na empirijske sudove. Za empirijske sudove uvek ima
smisla pitati se da li je istinito ili lažno, da li između onoga što tvrdimo određenim iskazom i
stvarnosti postoji nekakva relacija, korespondencija, da li iskazi odgovaraju stvarnosti. U slučaju
ovakvih sudova ne postoji jasna ideja šta bi ta korespondencija trebalo da predstavlja, budući da
se istinitost ovakvih sudova podrazumeva. To je način na koji kao deca učimo osnovne pojmove
jezika.
Svrha murovskih iskaza je da nas nauče šta su stvari oko nas. Ukoliko sumnjamo u ovakve
sudove, prema Vitgenštajnu, mi govor lišavamo reči, onda reči gube značenje. Na taj način
podrivamo govornu praksu, jer ukoliko sumnjamo u takav sud "ovo je ruka", onda nikada
nećemo moći da dođemo do ovih sudova kao što je "osećam bol u ruci". Sumnjom u taj sud,
sumnjamo da reč ruka išta znači. Odsustvo sumnje u murovskim sudovima je suština ove jezičke
igre.
.....................
 Da li je izvesnost koju imamo u pogledu murovskih iskaza identična izvesnosti koju imamo u
pogledu iskaza logike i matematike?
Ova izvesnost treba da bude shvaćena kao neki preepistemički stav. I taj stav je u konkrez
slučaju kad je reč o murovskim sudovima zavisan od moje nekakve praktične sposobnosti da
govorim određeni jezik. Kada kažem murovski sud "ovo je ruka", taj sud nije nešto što se zna, u
šta se istinito opravdano veruje u tradicionalnom smislu. Takav sud je izraz mog vladanja datim
jezikom.
Ovo je ono što Vitgenštajna razlikuje od prethodne tradicije, jer i sam Mur ove sudove
shvata kao nešto što zna. Mur prema njima ima epistemički stav iako ne može da ponudi
opravdanje za to svoje verovanje, odnosno znanje. Vitgenštajn smatra da nije reč o nečemu što
se zna, već o sudovima koji su izraz toga da vladam jezikom.
Tradicionalni epistemolog i skeptik po Vitgenštajnu greši, jer naš odnos prema sudovima
okvira tumači kao epistemički. Da je za sve sudove, pa i murovske, potrebno opravdanje.
Pi Vitgenštajnu ovi sudovi nisu empirijski sudovi koje znamo ili u koje verujemo na osnovu
svedočanstva. Oni konstituišu naše deskriptivne tehnike, a njihovo prihvatanje je izraz praktične
sposobnosti da koristimo jezik.
Naša jezička praksa utiče na praksu zaključivanja, počiva na znanju za koje se pitanje
opravdanja ne postavlja. Ne zasniva se na znanju za koje se može postaviti pitanje o opravdanju,
već se zasniva na praktičnom vladanju deskriptivnih tehnika koje su izražene u vidu murovskih
sudova. Ovo vladanje tehnikama je primarno, i bez toga ne bismo mogli da načinimo nijedan
korak iz daljeg istraživanja.
...........
Meri Mekgin nastoji da pokaže zbog čega Vitgenštajnov stav da nam nije potrebno
opravdanje za ovakve sudove, nije nedostatak ove pozicije, već prednost. Mekgin pokazuje
kakav stav zauzimaju Vitgenštajn i skeptik u razumevanju ljudske prakse.
I Vitgenštajn i skeptik zauzimaju refleksivan stav prema ljudskoj praksi. Zato
Vitgenštajnovu poziciju naziva naturalističkom. Skeptik ukazuje da su ovakvi sudovi nedovoljno
utemeljeni kao i svi ostali sudovi. Po Vitgenštajnu je ovaj skeptički zaključak posledica pogrešnog
poimanja prirode ovakvih sudova (murovskih). Jer, ukoliko sledimo Vitgenštajna, ti sudovi će
imati takvu ulogu unutar koje nikada nećemo ni postavljati pitanje njihove utemeljenosti. Takva
pitanja će se činiti kao neprimerena zato što su takvi sudovi za nas apsolutno izvesni, ali ne u
onom smislu u kom će to shvatati tradicionalni epistemolog, da su oni intristično izvesni.
Skeptik istražuje našu uobičajenu praksu i tvrđenja da posedujemo znanje o svetu, a
zaključak do koga dolazi ga lišava prava da veruje u fenomen kojim je započeo istraživanje.
Vitgenštajn sprečava nadtajanje skepticizms, jer objašnjenje uloge koju imaju murovski
iskazi treba da onemogući da izgubimo tle u skeptikovu korist.
Vitgenštajn murovske sudove često naziva šarkama, u tom smislu da će skeptički
zaključak, ukoliko sledimo skeptika, progutaće i zdravorazumsku, ali i samu skeptičku poziciju.
Jer će sam sebi izmaći tlo pod nogama, jer će dobesti u pitanje okvirna pravila po kojima
funkcioniše jezik, ove deskriptivne tehnike opisivanja sveta. Vitgenštajnovo rešenje će ujedno
biti i odgovor skeptiku, ali i odgovor Muru i ostalim teoretičarima koji su prema ovakvim
sudovima imali epistemički odnos (shvatali ih kao empirijske).

Rezime:
 Mekgin u poslednjem poglavlju pokazuje na koji način sad možemo tumačiti Murov dokaz.
Pošto sve vreme govorimo o murovskim sudovima, šta nam je ova Vitgenova analiza donela u
pogledu Murovig dokaza o postojanju spoljašnjeg sveta. Sam Murov dokaz možemo da
posmatramo kao pokušaj da nam pokaže da sam skepticizam ne može da nas ubedi da su naši
uobičajeni saznajni sudovi kao takvi neopravdani ili neistiniti. Teško da ćemo ikada sumnjati u
vrstu sudova poput "ovo je ruka" u uobičajenim okolnostima. Isto tako, Mur pokazuje da iako
imamo takav odnos prema ovakvim sudovima, i dalje ne možemo da dokažemo da ih znamo.
Čini se da postoji vrsta napetosti između nemogućnosti da se na skepticizam odgovori i
nemogućnosti da se živi skepticizam. Mur uočava da nešto ne može da učini, on zna te iskaze, ali
ne može da ih dokaže.
Vitgenštajnova analiza da naše prihvatanje murovskih sudova je takvo da oni ne moraju biti
opravdani. U tom smislu, sa Vitgenštajnove pozicije, to što Mur nije mogao da dokaže svoje
sudove, to i nije neki propust.