Pojam i elementi zakljuivanja

Zakljuivanje predstavlja logiku operaciju pomou koje se izvode novi sudovi iz ve

postojeih sudova. Nazivaju se jo i konkluzivni sudovi, i oni su nove tvrdnje i novo saznanje
izvedeno iz starih i ve proverenih odnosa datih u obliku suda. Ako se sud definie kao shvatanje
odnosa izmeu po jmova, onda se zakljuak moe definisati kao shvatanje odnosa izmeu
sudova. Sudovi iz kojih se izvode zakljuci nazivaju se premise. Zakljuak je mogue izvesti iz
jedne ili vie premisa. Ukoliko se radi samo o jednoj premisi zada govorimo o takozvanom
neposrednom logikom zakljuivanju. Premise se ne mogu proizvoljno nizati, ukoliko ih ima
vie, ve moraju biti dovedene u takve odnose da novi sud logiki sledi iz njih.
Na primer, imamo dve premise koje glase:
Impresionisti koriste bogato iznijansirane palete boja. Mane koristi bogato iznijansirane palete
boja. Zakljuak: Mane je impresionista.
Obe premise su vrednosni sudovi i naizgled tani, a dobijeni zakljuak je taan. U sledeem
primeru to nee biti tako:
Impresionisti koriste bogato iznijansirane palete boja. Neki ekspresionisti koriste bogato
iznijansirane palete boja. Zakljuak: Neki ekspresionisti su impresionisti.
I u drugom primeru premise su vrednosni sudovi i naizgled tane, a konkluzivan sud nije taan.
To je zbog toga to se u predikatu premisa ne pojavljuje sutinska odredba impresionizma ve
jedan preirok vrednosni pojam u iji obim mogu ui pored impresionistikih i mnoga druga dela
koja nisu impresionistika, pa ak i koja su im suprotna. Zato treba praviti razliku izmeu
predikativnih sudova koji za predikat imaju akcidentalno svojstvo, od sudova iji predikat ima
sutinsko svojstvo. Samo sa drugom vrstom sudova moemo biti sigurni u istinitost konkluzije.

Konkluzivnost vrednosnih sudova

Kod realnih sudova skoro uvek postoji mogunost da se dovedu u vezu sa neposrednim,
najee nesumnjivim perceptivnim sudovima. Kod vrednosnih sudova takve mogunosti su
daleko manje jer su on ivek konkluzivni. Iako se recimo neposredno moe utvrditi da je neka
povrina plave boje, a da bi se utvrdilo da je ta plava boja i lepa, potrebno je spojiti opaaj sa
neposrednom emocionalnom reakcijom i zakljuiti da li je ta plava boja lepa. Nikada se ne pita:
ta misli da li je ova boja plava, osim u graninim sluajevima, ali e se uvek pitati: ta misli
da li je ova boja lepa.
Zakljuci svih vrsta, i kada se radi o vrednosnim i kada se radi o realnim sudovima, mnogo
su subjektivniji od perceptivnih sudova. Uvek se u zakljuivanju moe pogreiti usled
ogranienog saznanja, pomanjkanja logikog smisla, pogrenog postavljanja i povezivanja
premisa, nepravilnog izvoenja zakljuka, uticaja voljnih i emocionalnih faktora i raznih
predubeenja i pretpostavki. Zato se uvek tei da se iz opisa iskustva eliminie to vie
elemenata zakljuivanja da bi se precizno utvrdila nepisredna, perciptivna osnova nekog
iskustva, tvrdnje ili teorije. Svaka tvrdnja o nekoj vrednosti ili nevrednosti dobija svoj smisao,
kao i na svojoj ubedljivosti onda kada se dovede u vezu sa injenicama koje se mogu
neposredno, perceptivno proveriti.
Potpuno eliminisanje iskustva iz procesa opaanja nije mogue a nije ni poeljno. ovek
nije samo registrator, ve je i interpretator ulnih opaaja. I opaaj je tumaenje opaenog, jer je
opaanje sloen proces sastavljen iz niza oseta koje za koje se jedino moe rei da su neposredne
ulne reakcije bez znaajnog upliva procesa interpretacije i zakljuivanja.

Neposredno logiko zakljuivanje

Neposredno logiko zakljuivanje se izvodi samo iz jedne premise. U neposrednom

zakljuivanju svi pojmovi koji se javljaju u premisi javljaju se i u zakljuku, samo to im se mora

promeniti obim, nekada sam raspored subjekata ili kvalitet veze. Ovaj oblik zakljuivanja se se
izvodi samo na predikativnim sudovima (S i P), i to na osnovu injenice o povezanosti opteg,
posebnog i pojedinanog.

Zakljuivanje po subalternaciji

Zakljuivanje po subalternaciji se izvodi idui od optih ka posebnim ili pojedinanim

sudovima ili obratno, idui od pojedinanih i posebnih sudova ka optim. Prema optem
(deduktivnom) principu ako je opti sud taam (A ili E), moe se neposredno zakljuiti da su
tani i njemu podreeni sudovi pod uslovom da su zaista deo obima opteg pojma, odnosno
subjekta premise. On moe biti taan, a moe biti i netaan kao i njegov nadreeni sud.. Ukoliko
se vodimo induktivnim principom, na osnovu netanosti podreenih sudova moe se posredno
zakljuiti i netanost podreenih. Na osnovu tanosti podreenih sudova ne moe se nita
neposredno zakljuiti o njihovim nadreenim sudovima. Na primer, ako je taan sud: ,,Neki
ljudi su egoisti, ne moe se neposredno zakljuiti za sve ljude ni da su egoisti, ni da nisu. Ali,
ako je taan opti sud: ,,Svi ljudi su egoisti, onda se neposredno moe zakljuiti da su i neki
ljudi egoisti kao i svako pojedinano. Pri zakljuivanju po subalternaciji radi se o odnosima
sudova istog kvaliteta a razliitog obima.

Zakljuivanje po kontradiktornosti

Zakljuivanje po kontradiktornosti je neposredno logiko dijagonalno povezivanje sudova

koji se meusobno razlikuju po obimu i po kvalitetu. To su odnosi sudova A i O, odnosno sudova
g i sudova E i I, odnosno f. Iz istinitosti jednog od ovih sudova moemo neposredno zakljuiti
neistinost njemu ko ntradiktornog suda, a iz lanosti jednog moemo zakljuiti da je njegov
kontradiktoran sud taan.

Zakljuivanje po konverziji
Zakljuivanje po konverziji je veoma est oblik neposrednog logikog zakljuivanja gde
sud izraava isti kvalitet, a subjekat i predikat menjaju mesta. Primenjivo je kod predikativnih
sudova u kojih je razdeljen obim subjekta i predikata, kao na primer: ,, Ljudi su jedna vrsta
kimenjaka. Ovde je konverzija mogua i tana - ,, Jedna vrsta kimenjaka su ljudi. Ali ako
predikativan sud nije precizno razdeljen, onda se pri konverziji obim predikata, koji sada postaje
subjekt, mora izjednaiti sa obimom novog predikata.
Nepreciznost formulacija predikativnih sudova veoma je esta u naem jeziku i javlja se ak
i u definicijama. Na primer: ,,Trouglovi su geometrijske slike koje.... Meutim, trouglovi nisu
geometrijske slike, ve vrste geometrijskih slika, koje...itd. Veoma esto se kae da je umetnost
humana delatnost, a ona je samo jedna vrsta humane delatnosti, ili da je, recimo, slikarstvo
umetnost, a ono je samo jedna vrsta umetnosti. Nepreciznosti ove vrste su manji problem ukoliko
se zna i podrazumeva da je obim predikata iri od obima subjekta.

Traduktivno zakljuivanje
Traduktivno zakljuivanje se bavi odnosom sudova od kojih je makar jedan relacioni.
Odnosi pojmova kreu se od identinosti i slinosti, preko razliitosti do suprotnosti. Sutina
tradikcije je u prenoljivosti veza sa relacija jednih pojmova ili predmeta na relacije drugih
pojmova. Ti odnosi mogu biti prostorni, kvalitativni, kvantitativni, uzrono posledini itd.
Poto se sve sa svaim nalazi u nekim relacijama, traduktivno zakljuivanje predstavlja najoptiji
oblik zakljuivanja sa veoma irokim mogunostima primene u raznim oblastima nauke,
umetnosti i prakse uopte.

Odnosi identinosti
Formalna logika je definisala zakon identiteta da je ,, svaka stvar jednaka samoj sebi, to je
veoma blisko zdravom razumu, a i injenici da je beskrajno sloena stvarnost i ne bi mogla

drugaije spoznavati nego shvatanjem u njoj pojedinanih, izdvojenih i

relativno konstantnih

stvari i pojava. Bez ove relativne konstantnosti ne bi se mogla ni zamisliti upotreba bilo koje
stvari. Sve to postoji predstavlja sloeni kompleks svojstava i relacija tako da ni u jednom
trenutku jedna stvar nije prosto jedna ista.
Uvaavanje odnosa identiteta ima veliki znaaj u procesima govora i miljenja uopte i u tom
smislu da se insistira na doslednoj upotrebi termina odreenog znaenja u jednom misaonom
toku. Zakljuci o identitu se veoma esti u utvrivanju identiteta linosti, kao i svih bia i stvari
kada se konstatuje ,, to je to.

Odnosi slinosti
Odnosi slinosti su takoe prenoljivi, pod odreenim uslovima, sa jednog sistema objekata
ili pojmova na druge , odnosno na tree itd. Takvo zakljuivanje naziva se zakljuivanje po
analogiji ili slinosti. Poto slinost moe biti po bilo kakvom svojstvu, to se ovaj oblik
zakljuivanja moe manje ili vie uspeno, primeniti skoro na sve.
Pri zakljuivanju po analogiji znanje steeno posmatranjem i istraivanjem bilo kojeg objekta
(modela) prenosi se na drugi objekat manje istraivan ili manje dostupan za posmatranje ili
istraivanje. Zakljuci do kojih se tada dolazi vie imaju karakter pretpostavke, pa je analoko
zakljuivanje po modelu izuzetno plodotvorno za naune hipoteze, induktivna istraivanja.

Deduktivno zakljuivanje

Pojam i vrste dedukcije

Deduktivno zakljuivanje je utvrivanje odnosa izmeu sudova, idui od optih ka

pojedinanim. Prva, velika premisa uvek je opti sud ili opta injenica, a druga, mala premisa
konstatuje da je neka posebnost ili pojedninanost deo subjekta, tj. njegovog obima iz velike

premise. Ako su obe premise tane, sigurno je taan zakljuak. U ovim sudovima uvek se
pojavljuju tri pojma (S, S1 i P), od kojih jedan povezuje veliku i malu premisu, i ne pojavljuje se
u zakljuku. Pani (1999) pie o sledeim vrstama dedukcije:
1)Slozeno deduktivno zakljuivanje se izvodi iz tri i vie premisa, i ona se odnosi na svako
zakljuivanje u kojem zakljuak logiki lsedi iz nekog drugog suda. Moe biti iz jednog suda
(neposredno deduktivno zakljuivanje), dva suda (prosto deduktivno zakljuivanje) ili vie
sudova (sloeno deduktivno zakljuivanje)
2)Hipotetika dedukcija je ona u kojoj je bar jedan premisa hipotetiki ili implikativni sud, gde je
jedan sud, koji se pretpostavlja, razlog drugog suda.
3)Disjunktivna dedukcija meu svojim premisama ima bar jedan disjunktivan sud. Disjunkcija ni
u deduktivnom zakljuivanju ne mora biti iskljuujua.
4)Kategorika dedukcija je tipina za deduktivno zakljuivanje i u njoj su svi sudovi kategoriki.
Kategorika dedukcija sa dve premise u klasinoj logici naziva se kategorikim silogizmom.
Silogizam je, po definiciji, zakljuivanje o odnosima klasa predmeta i njegovih odredaba.
Zakljuak ne sledi ako je prva premisa partikularna, ako su obe premise negativne, ako se u
si,logizmu pojavljuje vise od tri termina, ako je srednji termin nerazdeljen, tj. neodreenog
obima, a iri od subjekta, ako je viesmislen... Na primeru bi to izgledalo ovako: Neka deca su
talentovana. Petar je dete. Petar je talentovan. Zakljuak Petar je talentovan logiki ne sledi iz
datih premisa, ali je mogue da i jeste talentovan, zato je za zakljuak koji logiki ne sledi
premise iz kojih je izveden uvek bolje tako i konstatovati. Takoe, logikog zakljuka nema ako
su obe premise negativne. Iz sudova premise Nijedan ovek nije savren i Robot nije ovek,
logiki ne sledi ni da je robot savren, ni da nije savren. Ako bi bila samo jedna premisa
negativna, zakljuak bi morao biti negativan.
Kod vrednosnog suenja esto se grei zbog nerazdeljenog i neodreenog obima srednjeg
termina. Na primer, iz sudova:Lepo je prijatno i Mlaka voda je prijatna sledio bi zakljuak
da je mllaka voda lepa. Obim srednjeg termina ovde je iri od obima subjekta, te sve ono to
obuhvata pojam prijatno ne ulazi u obim pojma lepo. Najei izvor greaka kod vrednosnog
suenja, ak i kada su ispotovane silogistike forme, lei u nepreciznosti vrednosnih termina i
nejasnosti, kao i nerazgovetnosti pojmova, kao na primer: Svi ljudi su greni, Zloinci su

ljudi, dakle Zlonici su greni, rtve su ljudi, rtve su grene. Formalno logiki sledi
dalje da su rtve i zloinci, bar to se tie grenosti-isti.Ova biblijksa reenica slui mnogim
zloincima za umirenje savesti da bi i dalje iniki to to ine. U svim sluajevima, pa i u ovim,
vai pravilo da iz pogrenih, netanih premisa uvek sledi i pogrean zakljuak (Pani, 1999:133)

Saznajna ili stvaralaka vrednost dedukcije i indukcije

Dedukcija se definie kao logiko analitiko izvoenje posebnih sluajeva ili stavova iz
opzih. Ona je shvatanje posebnog predmeta, injenice ili odredbe na osnovu opteg (predmeta,
injenice ili odredbe). Ako je opti stav, kao velika premisa, taan, i ako posebno pripada tom
optem, to se utvruje drugom premisom, deduktivna konkluzija je sigurno tana. Kod
indikacije nije tako. Tu mogu biti sve premise tane, a da je zakljuak pogrean, Ovo se
objanjava time da je uticaj opteg jai na posebno i obratno. Odnosno, ono to vai za opte,
vai i a njegovo posebno,a ono to vai za posebno ne mora da vai za njegovo opte jer svako
posebno, pored onog opteg, sadri i neto specifino. Toga specifinog nema u opstem pojmu.
Po kritiarima deduktivnog naina zakljuivanja, ona je prosto okretanje u krugu, gde se na
osnovu opte isrine tvrdi da ona vai i u posebnom i pojedinanom, a ta istina posebnog i
pojedinanog ve je sadrana u optoj istini. Jer, ako opta istina ne vai i za sve pojedinanoi
posebno, ona i ne bi bila opta istina. Ipak, sve ono to se indukcijom, esto prebrzo i naivno, a
ponekad i zlonamerno uopti, dedukcijom se analizira i proverava, potvruje, korigujr dovodi u
sumnju ili negira. Metaforiki reeno, bez deduktivne diferencijacije, jelo bi se sve to leti, o
ukusima se ne bi raspravljalo, proizilazile bi mnoge lai, gomile smea postale bi umetnost,
izjednaili bi se egoizam i altruizam, lepo i ruzno, genijalnost i ludilo... Indukcija i dedukcija su,
dakle komplementarni misaoni procesi, sa prevagom jednog ili drugog oblika miljenja u
zavisnosti od faze i vrste istraivanja. Ali, svi oblici stvaralakog miljenja koriste oba oblika
miljenja i zakljuivanja. Znai, dedukcija nije sterilan metod kojim se ne otkriva nita novo, ona
je stvaralaka bar na tri nivoa:
1. Kada u pralogikoj fazi iz prvobitnog opteg otkriva posebno i pojedinano (pralogika
diferencijacija)

2. Kada indukcijom dobijene optosti proverava

3. Kada koristei aksiomatski metod stvara noe sisteme u kojima se na dosledan i logian
nain kombinuju odnosi izmeu precizno determinisanih stavova i pojmova. (Pani,
1999:142)
uven je sofizam laljivac iz stare grke filozofije, gde Epimenid, koji je inae Krianin,
kae da svi Kriani lau. Tu dolazi do paradoksa, ako Epimenid lae, onda svi Kriani govore
istinu, pa i Epimenid, a ako govori istinu, onda svi Kriani lau, pa i Epimenid koji je takoe
Krianin, i tako u krug. Potujui principe dedukcije, ovde nema vrenja u krug, jednostavno,
ako svi Kriani lau, onda to mora vaiti i za Epimeda, a ako za njega ne vai, tada ovaj
opsti sud nije taan. U induktivnom smislu ovaj sud moe biti taan kao generalni, a ne kao
univerzalni. Po principu generalizacije moe se rei da svi Kriani lau i u sluaju da
Epimenid ne lae ili, jo pre, ako on sluajno jedanput kae i istinu.

Logiki problem dedukcije-aksiome

Kao logiki problem dedukcije najee se istie injenica da ona svoje najoptije stavove
ne moe dedukovati iz nekih jo opzijih jer ih jednostavno nema. Ona ih mora prihvatiti kao
opte istine-aksiome, koje se ne mogu dedukcijom dokazati izvoenjem iz optih, ve dokazanih
stavova, nego se kao opte istine celokupnog ljudskog iskustva, do kojih se dolazi indukcijom,
uzimaju, tj postuliraju kao istinite. U razvoju deduktivne metode dolo je do njenog
osamostaljivanja od indukcije u tom smilsu to se razvio aksiomatski metod. Metod utvrivanja
aksioma, relativno nezavisnih od neposrednog ljudskog iskustva, na kojima se dalje grade
sistemi pojmova i njihovih odnosa koji se kombinuju po principima logike i izvode zakljuci,
esto i u suprotnosti sa oiglednim, to se pokazalo kao plodotvorno za razvoj nauke i prakse.
Aksiomatski stav koji se bira slobodno ili misaono kreira mora imati neki logiki smisao koji
proizilazi iz sveopteg ljudskog saznanja. Pani (1999) istie da se moraju ispuniti tri osnovna
aksiomatska pravila:
1) moraju biti konsistentne i initi jedan koherentan sistem u kojim nema protivrenosti

2) moraju initi jedan kompletan sistemiz kojeg se mogu izvesti sve teoreme i u kojem se
sve one mogu proveriti
3) aksiome moraju biti nezavisne, neizvodljive jedna iz druge i nesvodljive jedna na drugu,
jer bi u tom sluaju jedna od njih bila suvina.
Danas postoji pluralizam aksiomatskih sistema jer se vie ne misli samo na racionalistikoempirijski nain-da aksiome moraju biti zasnovane na sveoptem ulnom iskustvu. One se
shvataju i koa apriorni sintetiki sudovi koji proizilaze iz istog razima, ak i kao ista
propoziciona pravila, kao formalni modeli stavova koji se proveravaju tek u primeni u praksi.
Novim shvatanjem aksima ovek se sebi dai pravo da slobodno bira u definie osnovne
pretpostavke, ali drei se osnovnih aksiomatskih pravila koherentnosti, nezavisnosti i
komplketnosti preko kojih i proverava njihove vrednosti. Sa pojavom i razvojem induktivne
metode nauka je dobila izuzetan polet, ali je bila greka to se, u isto vreme, poela
potcenjivati dedukcija. Ona je ostala kritiki i zavrni deo procesa saznanja, a sa
aksiomatskim metodom dedukcija je dobila inicijativnu i stvaralaku funkciju.

Aksiomatski pristup vrednosti

Neki od poznatih istraivaa logoke vrednovanja i aksioloke interpretacije (Huserl, Hrtman,
Akvist, Rajt, Menger i dr.) pokazali su da se aksiomatski metod moe primeniti i u oblasti
aksiologike, te da se tako vrednisni sudovi mogu operacionalizovati na principima
simbolike i modalne logike. Huserl je definisao tri aksiologika modaliteta: dobar (pozitivna
vrednost), lo (negativna vrednost), i nevaan ili indiferentan (nulta vrednost) Znai, ako
neto nije dobro, ono je loe ili nevano, a ako je nevamo onda je izvan aksioloke oblasti i
nije ni dobro ni loe i moe se samo faktiki inerpretirati.Takoe, on je formulisao nekoliko
aksiologikih aksiomatskih principa koji bi trebalo da budu kriterijumi racionalnog
vrednovanja. Po prvom Huserlovom principu, ako je A dobro, a B uzrokuje A, onda je i B
dobro. Po drugoj zakonitosti, ako je A dobro, a B spreava postojanje A, onda je B loe, tj.
ima negativnu vrednost. Trea zakonitost govori o tome da ako dve stvari ne mogu postojati
zajedno, a jedna od njih je dobro, onda je druga loa. etvrta zakonitost: ako je A dobro a ne

moe postojati bez B, onda je i B dobro. Po petom principu, ako je A dobrom onda je ne-a
loe.

Sloeni oblici zakljuivanja

Tradukcija, indukcija i dedukcija su razliiti oblici miljenja, ali su u stvarnom miljunju

nerazdvojni oblici, povezani su i prelaze jedan u drugi. Na primer:
1) Tradukcija (S1 je P, P je Q, S1 je Q)
2) Indukcija (S1 je Q, S2 je Q, S3 je Q...Sn je Q, dakle, sve S je Q)
3) Dedukcija (sve S je Q, R je S, R je Q)
Vazno je napomenuti da saznanje u praksi uvek kree od diferenciranja pojedinanog i posebnog
iz neodreenog opteg sa uoavanjem njihovih osobin, postom se, na osnovu tih zapaanja,
obavlja identifikacija, analogiziranje i osmiljeno induktivno uoptavanje da bi se, na kraju,
obavila deduktivna diferencijacija koja uvruje saznanje,a koja omoguuje da se definiu klase
i sitemi i njihovi meussobni odnosi na osnovama nekoliko fundamentalnih postulata.aksioma.
(Pani, 1999:151)