Јутрос се у ваздуху осећа невероватни мирис рајских ружа.

Чак и атеље придобија овај

изванредни мирис, колико год непријатна арома разних боја и фарбе тврдоглаво остаје у
просторији. Ни то не буди уметника, навикнут на помешане мирисе после дужег времена
проведеног у његовом радном простору. Али иако му је намера била да ухвати бар још који сат
сна док може, њега буди гласно куцање на вратима атељеа, помало љутито и нестрпљиво. Он
не налази у себи снаге да се одазове, те полако устаје и вуче се до врата после неколико
минута оклевања.

Кад их отвори, на другој страни се налази његов друг, али на неки начин и непријатељ, познат
као најпаметнији математичар свог времена. Увек је тачан и прецизан, поготово што се тиче
времена, али и новца. То је и разлог зашто се ипак трпе ове две различите личности. Уметник
слика, а математичар продаје те слике, па тако поделе паре. Није то неки посао за обојицу, ни
један није задовољан тиме, али су увек заобилазили ту тему, у страху да ће убрзо остати без и
једног динара. Али када је математичар њега поздравио тим нервозним лицем, уметник је већ
знао да је дошло време и за то.

'Јутро је,' рече он, као да се не да приметити.

'Хвала ти, јер до сад нисам знао,' одговори уметник заједљиво, али и уморно.

Он му се помери са пута, те математичар уђе у просторију, па и први пут у неко време се осврне
да погледа све те дивне уметности, неке изражене на платну, неке глином или у облику скица,
раштркане по поду и једном самом душеку, који до сад већ има облик лежећег човека на њему
исцртану од толиког коришћења. И није да уметник није имао пара за прави кревет или нешто
слично, али никад није нашао у себи неки нагон да узме прави кревет. Он ипак има свој дом,
колико год се не враћао тамо. На крају просторије се налази усамљени штафелај са својом
сопственом незавршеном сликом. Математичар прилази тој слици с својим рукама иза леђа,
као да се боји да ће и једним малим додиром нешто да уништи.

'Опет си дошао у исто време као и јуче, желиш ли о нечему да причаш?' Упита уметник, али
остаје без одговора. Математичар само гледа у слику.

А после неколико тренутака тишине, он коначно рече, 'Нисам ову слику видео прошли пут кад
сам дошао.'

'Па, одлучио сам да бих радије то да завршим. Људима би се више свидела та слика, то ће бити
више пара и за тебе и за мене.'

'Можда си у праву... Ово дело ми се јако свиђа.' Математичар га осматра ближе, али и довољно
далеко да га не упропасти.

Уметник му прилази сад, не гледајући у своје ремек-дело. Примећује како се његово лице
променило, више не изгледа нелагодно, него опчињено. Мора да му је рад скренуо пажљу.
'Па, ускоро ћу га и завршити, па га носи на продају.'
То је збунило математичара, 'Зар ти знаш кад је рад готов а кад не? Зар уметност није нешто
што се увек усавршава?'
На то се уметник подло насмеја, 'А од кад ти знаш о чему је уметност?' Он отвара прозоре још
шире како би тај царски мирис ружа преовлада целу собу, па се окреће и иде према самом
лавабоу на другој страни, намеравајући да опере руке од јучерашње искоришћене боје и
разблажи умор тако што опере лице. Док то ради, опет се овом подсмева, 'Сумњам да си икад
узео четкицу у руке!'

Математичар се није увредио тиме, јер је на крају крајева истина. Он није познаник боја и која
иде уз коју, нити зна неке разлике у четкицама и зашто их је толико. Не зна како то да ради. Али
кад види, зна шта је. И зна да објасни, уколико је питан. Кад би ти то уметник објаснио, рекао
би да измишља како би могао лакше продати дело. И зар то није очекивано? Шта зна један
математичар, који цео живот ради са бројевима и изразима, о правој уметности?

Али то ипак га не зауставља да се, на неки начин, супротстави уметнику. 'Можда ме

подцењујеш због мог посла и знања природних наука, али знам доста о уметности. Кад гледам
овај рад, видим праву лепоту. Видим како се осликава сунце на мрачној води, али не успева да
је саму осветли. Горе је све лепо, све сунчано, а на Дунаву... На Дунаву је ноћ. Мркли мрак и
хладноћа. Јер на Дунаву више не може бити светло... После толико жртава погубљених на дну...
Чак ни свемоћно Сунце више не може да га расветли.'

Сад је већ уметник стао поред математичара, гледајући у своју слику опет. Али и после таквог
монолога он само слегне раменима и погледа га. 'Ја само сликам пејзаж. Нико други неће
видети причу, зашто бих је ја смишљао? Само желе да дају паре за нешто што ће им висити у
стану.'

'Зар и ти сад тако размишљаш?' Упита математичар, с тугом у гласу.

'Него како да размишљам, кад се сви слажу да порука није битна? Можда и мисле да постоји,
али ко се труди да објасни? Ја никоме објашњење не дугујем. Штавише, више га ни нема. Само
река. Како уопште знаш да је Дунав? Никад нисам именовао реку. Немаш шта да компликујеш.'

Математичар ништа не рече на то, те уметник настави. 'Ја ћу ово завршити овог поподнева,
остало је да нагласим светлост... Колико ти мислиш да ће вредети? Колико стотина
замишљаш?'

'Не. Желим да буде моје.'

Кад је то рекао, математичар се сам зачудио тако изненадним, сигурним речима. И уметник се
изненадио овом изјавом, гледа га широких очију. Гледају се са задивљеношћу пуном неверице.
Али после тренутка тишине, он налази опет да проговори.

'Ово је толико дивно да желим да буде моје. Желим... Не, морам да га имам. И свако ко ме
посети ће видети ово ремек-дело, и ја ћу их питати о чему мисле да је. А после тога ћу им рећи
шта ја мислим. Јер колико год веровао супротно, људи воле уметност и скривене поруке иза
сваког дела. ' Математичар је био човек од мало речи, тако да је ово подстакло уметника да
слуша, не отварајући уста ни у једном тренутку. 'Људи ће видети нешто своје у овоме. Неку
другу причу и реку, не мора да буде Дунав. Људи ће наћи лепоту у овоме што ти сматраш
бесмисленим. Јер је то права уметност. А ти, ако не видиш то, можда ни сам по себи ниси неки
уметник.'

Уметник застаде на то. Погледа у слику, па у математичара. Све се дешава први пут. Он гледа у
свој рад поново, па размишља, стварно покушава. Не налази неки начин да се супротстави
математичару, да му нађе неку примедбу да би се боље осећао. Него само стоји и не сме да га
погледа више од стида.

'Можда и нисам,' признаје. 'Можда ни ти ниси неки математичар ако не видиш само број у овој
слици.'

'Можда нисам,' сложи се математичар.

Стоје у тишини, уметник несигурно погрбљен и спуштеног погледа, а математичар равних леђа
и подигнуте главе. Чак ни мирис ружа не може да избрише напетост између њих двојице. И
коначно проговори уметник:

'Можеш узети слику, само ми дај добар број за њу.'