* Pol Gogen

•Polazi od pretpostavke da je slika proizvod mašte

•Svodi predmet na čistu bojenu površinu uokvirenu
konturom
•Boja je osnovni elemenat u Gogenovom slikarstvu
Svest o slici kao samostalnoj stvarnosti u delu Pola Gogena izražena je na drugačiji
način. I on je počeo od impresionizma i Pisaroa. U Pon-Avenu i u Puldiju oko njega
se okupila grupa mladih slikara, nabista, koji su u njemu videli proroka nove
umetnosti. On im je izlagao načela velikog sintetizma, savetujući ih da ne slikaju
toliko mnogo po prirodi, jer je umetnost apstrakcija: "Uzimajte iz prirode dok o njoj
sanjate". Govori o "duševnom stanju", unutrašnjoj misteriji i zagonetki, o muzici slike.
Simbolistički pesnici su presudno uticali na Gogenovo rano stvaralaštvo i možda je u
druženju sa njima došao do svojih značajnih stavova, koji su po karakteru
simbolistički: "Ima linija plemenitih, varljivih itd… Ravna crta znači beskonačnost,
kriva ograničava stvaranje. A da ne računamo fatalnost brojeva… Postoje plemeniti i
prosti tonovi, ima harmonija mirnih, utešnih i onih koje pobuđuju odvažnost".
Gogen polazi od pretpostavke da je slika proizvod mašte: ona nastaje u "tajanstvenoj
osnovi duše" i njen zadatak je da ostvari "različite harmonije koje odgovaraju našem
duševnom stanju". Težište nije na onome što se vidi, već na onome što se oseća i
misli; početni impulsi ne potiču od prirode, već od slikara i projektuju se na priodu.
"Umetnik sme da deformiše, ako su njegove deformacije izrazite i lepe. Priroda mu je
data da je obeleži svojom dušom, da otkrije smisao koji u njoj poima". A u traženju
smisla on je sa predmeta skinuo sve nebitno i literarno; predmet je sintetisan, sveden
na predmet-simbol čije je značenje određeno unutrašnjim vibracijama i idejama.
Gogen je odbacio duboki prostor i sva uobičajena sredstva kojima se on realizovao
(perspektivu, planove, pasaže). Slika je, pre svega, postala površina, pa se prostor
nagoveštava pomoću traka koje se ređaju po visini, jedna iznad druge, kako su to
činili stari egipatski slikari. Pošto je ukinuo dubinu i svetlo-tamno u modelaciji, on
je neminovno morao da svede predmet na čistu bojenu površinu uokvirenu
konturom. Linija je tu preuzela funkciju modelovanja: ona ne opisuje, već
uopšteno označava predmet onoliko koliko je potrebno da on iskaže svoju osnovnu
ideju (Starice iz Arla iz 1888. i Vizija posle propovedi iz iste godine). Njegova linija je
masivna i gruba, ali uvek efikasna: i kad kao kontura ograđuje širenje čiste boje, i kad
vodi ritam, ili nosi kompozicionu shemu, i kad podiže ekspresiju cele slike.
U Gogenovom shvatanju slikarstva boja je osnovni i odlučujući elemenat. "Boja
kao takva zagonetna je u opažajima koje u nama pobuđuje. Zato se mora upotrebiti
na zagonetan način kada se čovek njome posluži, ne zbog crtanja, već zbog
muzičkog učinka koji nastaje iz njene sopstvene prirode, iz njene unutrašnje,
misteriozne, zagonente snage". To tajanstveno osećanje boje Gogen je izražavao bez
iluzionizma, svetlosti i senki, bez lokalnog tona, stavljajući nemešane boje jednu
pored druge, kombinujući i istražujući njihove odnose kako bi dobio različite
harmonije. Ovakvim shvatanjem on se približio primitivnoj i narodnoj umetnosti.
On je smatrao da su u urbanoj civilizaciji umetnici "izgubili svoje varvarstvo", jer više
ne poseduju instinkte, smisao za jednostavnost, naivnost, bez kojih nema
stvaralaštva. Tu izvornost našao je u drvenim kipovima i narodnoj grafici Bretanje.
Zato je otišao i u Okeaniju i ono što je tražio - mističnu tajnu, instiktivan život,
neiskvarenu lepotu - to je i našao. Proučavao je njihovu mitologiju i maorsku
teogoniju, slušao priče, beležio običaje i verovanja, hteo da naslika čoveka u njegovoj
suštini. U tom sugestivnom dekoru naslikao je svoj san, razrešio za sebe misteriju
porekla i budućnosti, sažetu i u nazivu njegove slike: Odakle dolazimo? Ko smo?
Kuda idemo? Skriveni, misaoni potekst ovih pitanja odnosio se na osnovne probleme
ljudske sudbine. Gogen je našao svoj odgovor kad je pisao: "Naslućivati je nešto
moćnije nego sva materija. Naslućivati sreću, nije li to pre-ukus nirvane".
*Slikarski period u Pon- Avenu
- Hteo je da naslika čoveka u njegovoj suštini,
instiktivan život, neiskvarenu lepotu
 * Vizija posle propovedi

*Prikazao
drevni duh
lokalnih
seljaka koji
vole Boga i
njihovu oporu
prostodušnost
*Slikarski period na Tahitiju (ostrvo Martinik)
Duh mrtvih bdi
* Odakle dolazimo? Ko smo? Gde idemo?
 Žorž Sera
*Dok je impresionizam
bio slikarsko otkriće,
poentilizam je otkriće
slikarske teorije.
Seraove slike su
ilustracija načela i
teorija, bez kojih ih je
teško razumeti.
*Slika je postala rezultat
racionalne likovne
analize i doslovno
sprovedene teorije.
• U te svrhe morala se koristiti i odgovarajuća slikarska tehnika:
na platno se nanose čisti pigmenti, u obliku tačke, a do
mešanja boja dolazi optičkim putem u posmatračevom oku, ne
na paleti.
• Iako je ovo pretilo razbijanju slike, to se nije dogodilo, jer su
poentilisti najveću pažnju posvetili strukturalnoj šemi, koja je
bila podvučena pod sve oblike i forme.
"Umetnost je harmonija", kaže Sera. Te harmonije mogu se ostvariti jedino pomoću
posebnog metoda slikanja, koji se zasniva na kontrastu tonova i deobi tj. razlaganju
boje.
• Cilj je bio da stvori idealnu sadasnjost, poetsku viziju spokoja, dokolice
srednje i radničke klase.
• Sera je bio simpatizer socijalista posvećen stvaranju utopije mira i dokolice
srednje i radničke klase. Njegova socijalistička vizija harmoničnog,
savršenog sveta i verovanje u nauku kao snagu
koja će to omogućiti karakteriše njegovu metodu.
Sera je duhovno bio najbliži geometrijskoj apstrakciji XX veka. On je bio prvi
umetnik-naučnik. Hteo je da sintetizuje kolorističke eksperimente impresionista i
klasičnu strukturu renesansne tradicije, kombinujući najnovije koncepcije o prostoru
slike, tradicionalni iluzionistički perspektivni prostor i najnovija naučna otkrića o
percipiranju boje i svetlosti.
Njegov koloristički sistem zasnivao se na stavu impresionista (koji je bio intuitivne
prirode) da se čitava priroda sastoji od boja, a ne od neutralnog tona. Ali za razliku
od impresionista, Sera je na jedan organizovani, naučni način težio da postigne
optičko dejstvo, nanoseći primarne boje, međusobno blizu raspoređene, i njihovim
sjedinjavanjem na mrežnjači kao žarkih, treperavih sklopova pomešane boje - kao
niz obojenih mrlja, da bi se postepenim udaljavanjem primetilo kako svi elementi
scene dolaze u žižnu tačku.
Sera je svoja platna radio kratkim potezima, koristeći uglavnom komplemetnarne
boje sa belom, stvarajući tako zamršeni mozaik vrlo srodan stvarnom medijumu
mozaika. Zato je njegova tehnika nazivana divizionizam ili pointilizam, ili
neoimpresionizam.
Ovakav optički efekat javlja se samo na nizu Moneovih slika.
Nedeljno popodne na ostrvu Grand Žat
Nedeljno popodne na ostrvu La Grand Žat (La Grande Jatte) iz 1884-86 - radio je dve
godine na njoj uz brojne pripremne crteže i skice u boji, u kojima je detaljno analizirao
svaki odnos boje i svaki vid prostora slike.
To je savremeni prizor Parižana koji se odmaraju duž obala Sene. Figure su
raspoređene u perspektivnom smanjenju. Umetnika je jednako zanimalo da ponovo
uradi "vežbu" iz linearne perspektive, kao i kompoziciju sazdanu od tačaka boje
raspoređenih na površini. Široke, kontrastne površine senke i svetlosti, koje prenose
pogled iz prednjeg plana u lepo realizovano pozađe, građene su od 1000 sitnih poteza
jukstapozicioniranih tačaka komplementarnih boja. On ovde svesno pokušava da izmiri
klasičnu tradiciju perspektivnog slikarstva i modernu zainteresovanost za svetlost, boju
i kompoziciju.
Još važnija od dubinskog ili površinskog plana je čarobna atmosfera koju je on uspeo
da stvori zahvaljujući apstraktnom rasporedu figura - liče na likove sa fresaka Pjera
dela Frančeska. Seraove slike anticipiraju na samo Mondrijanovu apstrakciju, nego i
nadrealističku neobičnost Đorđa de Kirika i Renea Magritea.
 Anri de Tuluz Lotrek
* Umetnik koji je uspeo da prikaže urbanu
razigranost kraja XIX veka.
* Jedan od najkontroverznijih umetnika svog
vremena skretao je pažnju kako svojim izgledom
tako i svojim stvaralaštvom koje iako u početku
odbačeno kasnije izaziva senzaciju i divljenje.
Svoj patuljast rast Lotrek duguje incestuoznom
braku čiji je plod bio, a koji je bio sklopljen iz
čistog koristoljublja.
* Najviši uticaj ostavili su njegovi plakati, velike
višebojne litografije za popularne spektakle
Mulen Ruža koji su bili oblepljeni po čitavom
Parizu.
* Pronalazi inspiraciju u noćnim barovima i ženama
lakog morala u muzici i prostorijama ispunjenim
smehom, čavrljanjem, dimom i alkoholom. Od
početka svog stvaralaštva on je boem u pravom
smislu te reči.
Usled genetske mutacije imao je vrlo krte i osetljive kosti, sa četrnaest
godina u ogromnom salonu raskošnog dvora gde je živeo Lotrek lomi nogu,
a sledeće godine drugu u presahlom koritu jedne reke. To su bili događaji koji
su mu umnogome odredili budući život. Iako rođen u izobilju i raskoši
okružen ljudima iz najfinijeg krem društva Lotrek to od najranijeg detinjstva
odbacuje. Majka ga sebično čuva i brine o njemu gušeći ga, a otac ga surovo
odbacuje zbog njegovog hendikepa jer nikada neće postati dobar konjanik ili
lovac. Ali srce ovog „malog“ čoveka bilo je dovoljno vatreno i hrabro da se
odupre majci i da ga očevo odbacivanje ne slomi i on kreće svojim putem koji
je istovremeno njegova najslađa osveta. Lotrek odlazi u krajnost, bežeći od
uglađenog, ljubopitljivog društva koje bi ga uvek posmatralo kao nakazu
smejući mu se iza leđa, Tuluz otkriva jedan potpuno nov svet do tada strogo
zabranjen za njega. Ovaj čovek pronalazi inspiraciju u noćnim barovima i
ženama lakog morala u muzici i prostorijama ispunjenim smehom,
čavrljanjem, dimom i alkoholom. Od početka svog stvaralaštva on je boem u
pravom smislu te reči. Anri je svim srcem želeo samostalnost, upravo zato
teži da skine okove i pravila nametnuta elegantnim i luksuznim grofovskim
životom, njegovo utočište je noć i kabare. Svestan svojih fizičkih nedostataka
on beži u taj polu-svet gde je svakome dozvoljeno da bude ono što jeste, bez
osuđujućih pogleda kakvim je izložen po danu.
• Sve ono što zbog svojih fizičkih nedostataka nije mogao da ima i proživi, živeo je
kroz svoja dela. Tako je bio očaran džokejima, konjima, lepim ženama,
neverovatno gipkim i okretnim telima cirkuzanata.
Savremenici na njegov rad ne obraćaju pažnju i ne pridaju Lotrekovoj
umetnosti značaj. Ali potpuna senzacija i vrtoglava popularnost nastupa
izradom plakata za Mulen Ruž.

Na ovom plakatu prikazuje

siluete koje su u pozadini, a u
prvom planu siluetu datu iz
profila mršavog čoveka, oštrog
nosa sa cilindrom na glavi –
Valentina-le-Dezoz ( Valentin
čovek zmija), jedina figura koja
nije prikazana kao silueta je
plesačica Guli koja je izmislila
kan-kan. Kako su ga plakati
proslavili njihovu izradu dovodi
do perfekcije pa tako najavljuje
šansonijera Iveta Žilbera i radi
omot korica za knjigu Reine de
Joie ( Kraljica zabave).
Ono što Lotreka razlikuje od većine stvaralaca, što je nesumnjivo posledica
ogorčenosti na sopstveni izgled je to da se uvek trudio da pronađe ružnoću, a
portretisane devojke često je prikazivao ružnije nego što jesu.
Ali on je podjednako bio surov prema izgledu drugih kao i prema sopstvenom
stvarajući na taj način štit od mogućih zajedljivih komentara neprijatelja. Suština
njegovog stvaralaštva je lik, portret, karakter, stanje uma u tom trenutku, emocija …
Uvek je „prikazivao istinu, ne ideal.“ Oštro odbacujući pejzaž koji je za njega bio tu
samo kao dopuna portretu.
Svojim rečima ništa nije štedeo, odličnim humorom bio je u centru pažnje ali
jedina svetinja za njega je bila umetnost. Bordeli su mu bili drugi dom, večiti
voajer prenosi nam intimu iz ovih „kuća ljubavi“, a njegove slike su glasne uvek
žive pune smeha, perja i svile koja šušti pod prstima natopljene mirisom
teškog parfema i jakog duvana. One očaravaju svojom neposrednošću, kod
Lotreka nema maski sve je iskreno i do srži ogoljeno ali ispunjeno dušom i
pokretom. Uvek nas je nesebično častio tom eksplozijom boja i pomalo
sirovim, robusnim crtežom koji kipi od iskrenosti.
U Lotrekovom stvaralaštvu
prisutni su uticaji japanske
umetnosti koji se ogledaju u
nepostojanju senke,
naglašenoj dinamici i
izraženom pokretu i
dijagonalama koje
dominiraju kompozicijom.
Novina koju Lotrek hrabro
unosi u francusko slikarstvo
je prazan prostor u sredini
kompozicije što je za
savremenike bilo
nepojmljivo jer su oni upravo
akcenat stavljali na središte
platna. On upotrebljava
takozvani kloazonistički
pristup koji se odlikuje jakim
konturama.