Уметничко стваралаштво Миће Бајића, редовног

професора Факултета примењених уметности

и дизајна у Београду, дуго готово четврт века,
представља озбиљан и сложен процес истраживања
односа људске и животињске фигуре у стварном
или имагинарном простору. За ову изложбу аутор
је сам издвојио листове који припадају различитим
тематским линијама, а оне, уједно, одређују и област
његових интересовања за судбину човека на крају
века и на крају миленијума.

У најстаријем цртачком слоју, у духу поетике уметности

медијале, анализирају се могућности смештања
људске фигуре у исконструисан простор сценичног
амбијента. Следи, затим, циклус назван “Шути и
рогати“ где се масе животињских тела драматично
сукобљавају у контексту снажне боличне и епске
нарације о неизвесном људском постојању на овим
просторима. Са овим циклусом Мића Бајић је остварио
аутентичан уметнички израз у коме је прецизна и
сигурна рука дефинисала структуру дела, а умножене
фигуре животиња организовале су композицију
динамичког кретања по изломљеној дијагонали.
Узбудљива и емотивна порука дела остварена је
чистом линијом која се, као нит ткања у старим
таписеријама стрпљиво и доследно прилагођава
сложеној нарацији из илузионистичког представљања.
Премда су још Бајићеви дечачки цртежи настали
у непосредном посматрању коња код Каленићеве
пијаце у Београду, у чијој је близини одрастао, са
циклусом „Шути и рогати“ он је показао не само
да добро познаје цртачку традицију барока, него и
модерну, линеарну, експресивност утемељену на креативној слободи. Бајић је прошао занимљив пут
промена, о коме смо укратко говорили у односу на његове тематске циклусе, али је остао доследно
привржен идеји да се уметничко дело темељи на јединству посматрања и имагинације. Па мада
су се његова интересовања кретала од интегралне слике човека у сценском и поетском простору,
до и деформисаног приказа у цртежу хемијском оловком, у свима њима је остало видљиво чврсто
упориште и утемељеност научног сазнања о анатомској грађи природних форми.

проф. др Миланка Тодић,

Београд, 2003.
 Изложба цртежа Миодрага Миће Бајића представља
свеж и драгоцен увид у стваралачки свет значајног
српског уметника. Изложена остварења представљају
непосредан и интиман преглед цртачких
интересовања аутора од раних седамдесетих година
до данас и било да је реч о цртачким рукописима или
морфолошким студијама, дела сведоче о раскошном
распону изражајних могућности. Особен цртачки
рефлекс уочљив је у крокијима лица, као и приказима
индивидуалних карактеристика, физиономија и
различитих афективних стања прецизно изражених
одговарајућим гестикулацијама. Упркос чињеници
да су настајали у различитим периодима ауторовог
стваралаштва, јасно је да су цртежи резултат тренутног
стваралачког нагона и опсервација, забележених
препознатљивом цртачком експресијом.

У погледу тематских преокупација, посебно место

заузимају цртежи посвећени џокејима, коњима и
пегазима који су представљени у различитим позама
и природним ставовима. Било да мирују или су у
покрету, делују као да лебде у блиској, али истовремено
благо измештеној стварности. У вечној трци која се
одвија на танкој граници стварног и измаштаног света,
џокеји могу остварити победу или доживети пораз, али
они су и јахачи пегаза, заувек посвећени поетичној
афирмацији живота.

У теми распећа и страдалништва византијско плавог укрштају се прошлост садашњост и будућност.

Распеће је увек подједнако физичко и духовно, али цена је увек стравична. Оптимизам који је
противан прошлом страдању, видљив је у низу Бајићевих цртежа и крокија који представљају
приказе личних тренутака и приповести, лирски транспоноване у библијске мотиве првих људи,
Адама и Еве. Загледан у људски искон, аутор проналази надахнуће за наду и позитиван став
према будућности.

Без обзира на то о којој је тематској преокупацији реч, мајсторска рука аутора подсећа нас да
се развој цртежа одвија у величанственом простору који се протеже од стваралачке замисли и
имагинације до хитре белешке стања објекта. Изложена дела не представљају само визуелна
остварења, већ и духовне белешке изузетне вредности, јер остварен оловком, кредом, пером,
тушем или лавирунгом, цртеж Миодрага Миће Бајића у свакој својој фази представља врхунско
уметничко дело.

др Зоран Скробановић
 Цртеж је најискренија уметност, или је
добар, или је лош, а добар је вреднији
од хиљаде речи. Зато су прави цртачи
ретки и драгоцени, јер дела руку
њихових у трену призову у човеку
љубав, поштовање према свету око
себе, мисаону дубину и веру да постоји
савршенство, а томе је одувек највише
тежио професор Миодраг Мића Бајић.

Сјајан предавач, елоквентно подучава,

пружајући при томе радост самог
слушања, јер му је свака реч попут
бисера, чиста, јасна и на правом месту.
Његово образовање је беспрекорно,
лична култура велика, а жеља да да себе
другима невероватна. Одличан оратор
са савршеном дикцијом успева да и
незаинтересоване слушаоце претвори у
оне, који ће се тек касније запитати како
је брзо прошло време са њим, колико
је толико тога пуно успео да их научи,
да нам укаже да је уметност посебан
свет, а живот вреднији од свега.

Улогу нежног оца није свео само на

своје ћерке, већ је сваком студенту
пружио руку и помоћ, не само када му
је тражена, већ кад год је приметио да
му је потребна. Никада није крио тајне
сликарског заната што је иначе често
код врхунских уметника попут њега,
већ је знао да је највећи успех баш у
томе да остану генерације иза њега,
које су упиле све оно што је могао да
им понуди на својим часовима.

Свакодневно има личну потребу да стрпљиво бележи, записује, прави скице, брзе цртеже у обичним,
дечијим свескама, или агендама са жељом да искаже у секунди оно што носи у себи. То су најлепши
и највреднији радови, јер су огољени, искрени, његова душа и пружено срце на длану.

Толики набој осећања, талента и приказа наученог нас подстичу да схватимо колико је племенит
човек, одличан уметник, врхунски едукатор са свеприсутним сјајем у очима и надом да ћемо
разумети колика је радост и у личном давању себе другима.

Успео је да помери границе између чистог цртежа, студије, скице и крокија, јер је све урађено ал
примо и у тренуцима личне инспирације и јаке жеље да искаже све оно што носи у себи и дубоко
чува у свом уму. Има добру концентрацију, која је веома усредсређена на важне елементе, било да
је то фикција, или нешто већ виђено.

Ови радови су сами по себи врхунска дела, јер је сваки потез бравурозан, дорађен, осмишљен, пун
енергије, експресије, личне интиме. Отворио нам се и показао нам своје вишедеценијско сабирано
знање, умеће и непресушан дар.

Хаира Јаковљевић
дипл. Историчар уметности
 ... Коњ је био и остао централни мотив мог рада
у цртежу и слици,број један. Фасцинација у
инспирацији постао је његов ход, кас, топот
копита поткованих метлним потковицама
или његово пропињање и реско снажно рзање.
Његови амови, оглави, ознојене груди, упале или
отечене слабине, добра или слаба ухрањеност,
сјајна отимарена длака, или брабоњци на
сапима с мирисом мокраће... његово одмарање и
дремање са ослоњеним задњим ногама (коњски
контра-пост)... а све то видех давно у Курсулиној
улици према Каленићевој пијаци... На њој видех
прелепе коње, из Срема и Баната, кочоперне
и лепо ухрањене, високог племенитог каса и
држања, видех и коње мање веселе што тегле угаљ
чубурских дрвара, по две и више тона. Гледах
и рабаџије и шпедитере, коњске запреге које букоше земљу из копаних темеља за нове зграде, из
обновљених рушевина. Виђах и оне несрећнике који на клизавом асвалту, вукући запрегу, губише
поуздани корак исколачених очију, искежених губица траже сигуран, поуздан корак.

Не помаже бич ни повика кочијаша, коњ се клизну, рашчепи предње ноге, задње му узмакоше у страну,
стропошта се и залеже. Пукоше штранге. Он тешко дише, пуши се пара са груди и слабина, груди и
трбух му одскочише, а сапи се некако спљоштише, људи се скупљају, саветују шта да се чини. Нека
жена изнесе поњаву да подметне под ноге да се коњ не клиза, неко донесе кофу с пепелом да поспу
лед... сећам се и као данас да гледам тај призор, кроз окупљени народ прогура се један господин у
браон громби капуту, на глави му беше исто браон шешир. Просед беше, али некако веома сигуран
у себе и јак... Размакну оне око себе, приђе већ балдисалом коњу, спусти му голу шаку на груди, као
да се ослони на њега, коњ дрхти целим телом,
чак му и копита дрхте... он десном руком напипа
кости више широм отворених ноздрва и стеже
их. Затвори му дисање. Коњ рикну и као да се
одлепи од асвалта. Видео сам, да је на тренутак
лебдео и стаде на ноге, некако раскречено али
стаде на све четри. Пушио се и тресао.

Онај господин оде својим путем према Каленићевој

пијаци, а ја одјурих кући и цртах...

Миодраг Мића Бајић,

Београд 2012.