INSTITUT ZA KNJIŽEVNOST I UMETNOST U BEOGRADU

p p r x f r e

X V I «I
¥ M T T
I
7
Æ mmJ ■
F
J
V
V JL XX X
M T ] - Í

TERMINA

NOLIT • BEOGRAD
BASNA
ra ne zveči, gde naćava n e m ...« B. jc obično
praćena magijskom radnjom . U potrebljavana
su i magijska sredstva, kao vosak, vatra, če-
šalj, trn, stara metla. K arakteristično je da se
/>. najstarijih plemena gotovo i ne razlikuje od
današnje, čak ni po neposrednoj funkciji. D a ­
našnji posm atrač svesno uživa u poeziji b .;
nekadašnji tvorac tragao je pak nesvesno za
spasonosnim form ulam a opijajući se čarolijom-
reči. (V. i —* bajalica).
Lit.: L.L. — Bruhl, La m ythologie prim itive, 1935;
1,1.U ^ p e 'ie p , 3,m m na ip a m , 1937; M . K uew eB uh.
A ntnojiom ja napognux y v o m e o p m ia , 1957; K .B .
Sm ith, P utovi kulture, 1960; Petre, Š kreb, U vod u
književn o st, 1961; III. K y jiü iim h , IL5K. nerpoB H ft.
H . naHTejTHÜ, CpncKU Mitmo.iomKU peuuux, 1970;
r . J I . riepMflKOB, O m noioGopxu go ckü3 ku, 1970; Lj.
R adenković, U rok ide u polje, 1973; B. T im otijević,
istr čaše donjozem ci, 1978. N .M .
BASNA — U svom prvobitnom obliku b . je
usmena tvorevina, na šta bi ukazivao animisti­
čki i animalistički pogled na svet u njoj, inte-
resovanje za personifikovane pojave žive i ne­
žive prirode, poistovećivanje čoveka sa životi­
njom. U najjednostavnijem obliku b. opaža i
opisuje prirodnu pojavu, ili slučaj iz života,
koji se stalnim ponavljanjem nameće kao isku­
stvo i koji se može shvatiti u prenosnom smi­
slu i najzad uopštiti. T ako b ., iz Vrčevićeve
zbirke, »G orostasni jab lan i vita trska« (str.
43) predstavlja upravo model na osnovu koga
Hegel — prema izvornoj Ezopovoj varijanti
— izdvaja osnovni tip basne: »slučaj iz prirode
iz koga treba izvući pouku«. T rska se održava
u životu povijajući se na vetru, dok se nesavit-
ljivi hrast (jablan) lomi u oluji. »Slučaj iz
spoljašnje prirode« se ponavlja i uopštava da
bi se opet mogao primeniti u svakodnevnom
životu. Uloga stvaraoca svodi se samo na
odbir iz realnosti i na njegovo reprodukova-
nje. U složenijem i kasnijem vidu, b . nije samo
reprodukovanje, već shematizuje zapažene od­
nose iz prirodne okoline čovekove, obogaćuje
ih odgovarajućim realističkim slikama, stvara
logičku inscenaciju iz koje se izvlači pouka,
implicitna ili eksplicitna. T akva je npr. basna
o volu i mišu (V. VrČević), koja koristi po­
znatu shemu suprotstavljanja uobraženog,
samozadovoljnog i sebi dovoljnog silnika —
preplašenom, poniznom, dobroćudnom i ne­
jakom. Basna prati prvo ponašanje silnika-
-vola prema nejakom -nušu u uobičajenoj sva­
kodnevnoj situaciji. Paralelnom, recipročnom
inscenacijom, basna stavlja nejakog miša u
poziciju moći, pružajući mu mogućnost da se
pokaže jačini. Eksplicitna pouka »teško sva­
kome silnom i omraženome«, kojom se basna
70
završava, proizilazi iz zbivanja i nije neophod­
na. B. je bliska -> poslovici po ishodnom
saopštenju, ali ono dolazi kao rezultat kon­
kretno iznesenih situacija u tekstu, dok u
poslovici predstavlja zaveštajno, generacijama
prikupljano iskustvo neposredno crpeno iz
života. U svom najrazvijenijem obliku, b. po­
lazi od opšteg ka konkretnom i predstavlja
umetničku fikciju, vid ilustracije opšte ideje,
objašnjenje m oralnog načela putem inscenaci­
je. Basna je obično jednoepizodična priča, i
zasniva se na jednoj ideji. D voepizodična po­
staje postavljanjem paralelnih kontrasnih rad­
nji, viŠeepizodična — ređanjem više uzročno-
posledičnih situacija. Ustaljene osobine živo­
tinja služe joj kao način sporazum evanja i
sažimanja (lukava lisica, plašljivi zec, krvo­
žedni vuk). B. srasta s -> alegorijom obrađu­
jući uslovne teme sa uslovnim ličnostima i
tako transponuje stvarnost na umetničku ra­
van. Pri tom životinje đeluju i kao najpođesni-
je »uslovne« figure koje daju umetnički utisak.
I kada je najsažetija, b. zadržava -*■ ekspozici­
ju, zaplet i -+ rasplet, poput -+ drame. N a
kraju b. obično ima -+ naravoučenije, koje se
izvlači kao pouka iz ispričanog prim era u b. —
B. kod nas, uglavnom, nije posebno sakuplja­
na. Često je, međutim, korišćena u zbornicim a
propovedi (M atija Divković, »N auk K arsti-
janski«, 1611; »Besjede«, 1616; Juraj Habde-
lić, »Pervi otca našega A dam a greh«, Pavao
Posilović, »Cvijet od kriposti«, 1647; Štipan
Jajčanin, »Izpovied karstijanska«, 1701, itd.).
Odlično je poznaju i koriste M avro Vetrano-
vić, D inko Ranjina, Ignjat Đ orđić i đr. U
mnogim delima služi kao asocijacija, ili u p o t­
punijem obliku, ima ilustrativnu funkciju. U
izdvojenim zbirkam a pojavljuje se najčešće
među ostalim pripovetkam a, bez oznake vrste
(Kukić, Valjavec, Tordinac). U našoj usmenoj
i pisanoj književnosti prožim aju se oba glavna
toka basne: istočnjački i grčki. DelimiČne pre­
rade Pančatanlre, pojavljuju se u slovenskom
prevodu (preko arapskog i grčkog) već u 1 2 . i
13. v. — »Stefanit i Ihnilat«. Od 18. veka
pojavljuju se i celoviti prevodi ezopskih ba-
sana: Dositej O bradović, »Basne«, Lajpcig,
1781; Đ. Ferić, »Fabulae ab i!lyricis adagiis
desumptae«, 1794; »Fedra Avgustova odslu-
žnjika pričice Ezopove u pjesmi slovinske pi-
nesene«, D ubrovnik 1813; M atija Antum Relj-
ković, »F'zopove fabule za slavonsku u školu
hodeću djecu«, Osijek 1804. M edu sam ostal­
nim preradam a poznata je zbirka ođ oko 150
»narodnih« basana V uka Vrčevića — »N aro d ­
ne basne«, D ubrovnik, 1883, od kojih mnoge
imaju svoje varijante u Dositejevoj zbirci, za­
71
tim zbirka Vida Vuietića Vukasovića »Basne i
pričicc u starini«, Dubrovnik, 1920.
Lit.: G .E . Lessing, G esam m elte W erke, Bd. IV,
1955. ( i . izd. A bhandlung vom W esen der F., 1759);
G .V .F . H egel, E ste tik a IL 1955. ( 1 . izd. 1835); V,
ja g ić H istorija kn jiževnosti naroda hrvatskoga i srp­
sko g a , IV, 1953 (1. izd. 1867); A.A. n o r e 6Hs, H:i
JleKU,uu no m eopuu c.ioeecuocm u, 1894; M .J. M ajz-
n er, »S rpske n a ro d n e i ezo p o v e basne«, Godišnjica
N iko le Č upića, X X X I, 19I2. 1 2 5 - 1 4 7 ; I. K asu m o -
vić, » E zo p o v sk a B asn a g rčk a i rim ska u srp sk o m i
h rv atsk o m n a ro d n o m p ričan ju « , Z b o rn ik za narodni
život i običaje, X V III, 1913, 1 9 3 - 2 3 0 ; isti, M .A .
Reljković. » B asn e E zop ove«, R a d J A Z U , knj. 207,
1915, 1 —93; Vid V uletić V ukasović, B asne i pričice
u starini, 1920; E. B. ToMaiuescKH, Teopuja kh>u-
x c e u o c m u , 1972 (p rev .); L. V igotski, P siholo­
gija um etnosti, 1975, 11Î — 183 (rukopis iz treće
decenije ov o g v ek a š ta m p a n u M oskvi 1968); C .W .
v o n S ydow , » K ateg o rien d er P ro sa-V o lk sd ich tu n g « ,
S elected Papers on F olklore, 1948; K . M enli, H er­
k u n ft und W esen der Fabel, 1954; B. Ttypulî, llo -
cmauaK u p a ie o j napogne KujuxeeHocmu, 1956;
L affo n t-B o m p ian i, D ictionnaire universel des lettres,
Éditions des dictionnaires et encyclopédies, 1961;
EncycJo_paedia B ritannica, 1965; B u 30 J ls tk o b h Îî,
H apogna KibiweaHocm. 1967 H e rm a n n B auzinger,
Form en der ' V o l k s p o e s i e 1968; S tefan Josifović,
»B eitragen zu r G esch ich te der äso p isch en F abel«,
Godišnjak F ilozofskog fa k u lte ta u N ovom Sadu, knj,
VI, 9 2 —117; Isti, »P h ilologische S tudien«, Godi­
šnjak, X III/1 , 1970, 6 4 - 7 3 (Z u r Ä sopischen F abel);
MHO„'tpar B. C iojaH O Buh, jjo cu m ej u aum una, 1971;
Erw in Leibfried, »F abei«, Sam m lung M etzler, 1972;
JoBan /JepeTHh, FioemuKü ffo cu m eja O öpagoeuha,
Î975; H. M H.iouie bhR-T)opf]ebhh, »E acna«, P c t-
hhk ycMeHnx pojioBa u BpcTa, K ibtm eeua ucm opuja,
30, 1975. N .M .
B D EN IJE (prev. od gr. otypunvicx — bdenje,
nespavanje) — Poseban oblik vizantijske crk­
vene -*■ službe, u kome se spajaju tekstovi
večernjeg i jutarnjeg bogosluženja, zajedno s
-» časovima, radi čitanja i pevanja uoči većih
praznika. Za ovu službu se ponekad pišu po­
sebni kanoni, kao što je npr. Kanon opšti
H r is tu i Si/neonu i Savi od Teodosija Hšlan-
darca, sastavljen za b. službe sv. Savi (14.
jan u ara po starom kalendaru) i sv. Simeonu
M irotočivom (13. februara).
L it.: H .G . B eck, Kirche und theologische L itera ­
tur im byzantinischen R eich, 1959. DB.
BEAT G EN ER A TIO N , eng. (bit dženerejšn
— »bitnici«) — O značava grupu američkih
pesnika i pripovedača, jedinstvenu više po
vremenu i mestu pojavljivanja (pedesete go­
BEĆARAC
dine 20. v., N jujork i San Francisko) nego po
književnim shvatanjima. Zajedničke su im crte
apolitičnost i rom antičarski prezir svih kon­
vencija, kao vid pobune protiv nehum anih
uslova života industrijske civilizacije. »Bit«
(»Beat«), pri tom, nekad znači »pretučeni«,
nekad, kako objašnjava K eruak, »blaženi«.
Književno stvaranje bitnika odlikuje se imp­
rovizacijom — najčešće uz izvođenje džez
muzike, i težnjom ka što potpunijem izraža­
vanju mimo svih kanona m etrike i gramatike.
Vidan je uticaj nadrealizma, naročito u
K eruakovom otkriću »spontane proze«, ali, u
krajnjoj liniji, i svih rom antičarski nastrojenih
književnih pokreta i stilova. Traganje za ek-
statičnim i vizionarskim raspoloženjima —
kao traganje za »afirmacijom Boga kroz indi­
vidualni doživljaj seksa, droga, ludila« — vo­
dilo je bitnike, nekad, katoličkoj, jevrejskoj ili
budističkoj religiji (Ginzberg, G. Sajder), a
nekad punom predavanju drogam a (G. Kor-
so, M. Remejker). Uz već rečene, pominju se,
kao učitelji, prethodnici ili kao bliski bitnici-
m a, Henri Miler, N orm an Majler, Pol Gud-
man i Lorens Ferlingeti. Značajni više kao vid
društvenog protesta i izraz senzibiliteta ame­
ričke posleratne generacije, bitnici ne donose
ništa novo književnosti, ni u pogledu sadrži ne,
ni u pogledu forme.
L it.: W .B . F leisch m an n , » T h o se 'B e a t’ W riters«,
A m erica, 1959, 161: L. L ip to n : The H ollv Barbarians,
1959; S, K rim , The B eats, 1960. L jJ
BEĆARAC (od pers. be čar — neženja, mo­
m ak; šaranac, pismica, pripjev, kratka, samica,
preklapuša, gonetalica, prijekuša, trkavica) -
N ajkraća, prevashodno ljubavna, narodna
lirska pesma, po pravilu škrt deseterački dvo­
stih u kome dom inira siik (aa; leoninski slik);
»Iljadice, šareno ti lice, / čini mi se, otić’ ćeš na
svirče.« K ako se bećarci, najčešće, pevaju u
svatovima, u kolu (po ovome su bliski -*
poskočicama), u neku ruku se mogu smatrati
obrednim pesmama, pogotovu u slučaju sple­
tova bećaraca, kada je taČno utvrđen njihov
redosled. B . se peva uz pratnju gajdi, tambure,
frule, harm onike, ili bez ikakve muzičke p rat­
nje, uglas. Može biti: dvodelan (stihovi se ne
ponavljaju), trodelan (ponavlja se samo drugi
stih) i četvorodelan (oba stiha se ponavljaju).
K rajem 18. i tokom 19. v. b. je nastajao tako
što su se iz -* bačvanskih pesama izdvajali
nezavisni slikovani distisi, đa bi kasnije, sve do
naših dana, nastajao i kao sam ostalna pesma.
Najviše b. zabeleženo je u Vojvodini i Slavoniji,
L it.: M . L eskovac, Bećarac, 1958; V. Ž gancc,
»M elo dije bećarca«, Z b o rn ik za narodni život i obi-