1

Biblioteka Prosveta/44

Urednik
Milan Komnenić

Felisberto Ernandes
Niko nije palio svetiljke
Sa španskog prevele
Bada Domić
Maša Teslić

Naslov originala
Felisberto Hernandez
NADIE ENCENDIA LAS LAMPARAS Y OTROS CUENTOS
Arca Editorial S.R.L.

Sken: jocamx
Obrada: solicitor

Prosveta / Beograd

2
 SADRŽAJ

Lažno tumačenje mojih priča ................................................................................ 5

Ortensije ......................................................................................................................... 6
Niko nije palio svetiljke ........................................................................................ 50
Metafizička brada .................................................................................................... 56
Dnevnik ....................................................................................................................... 58
Za čitanje u tramvaju ............................................................................................. 60
Krokodil ....................................................................................................................... 62
Izgubljeni konj .......................................................................................................... 75
Balkon ....................................................................................................................... 104
Žena slična meni ................................................................................................... 118
Moj prvi koncert ................................................................................................... 129
Nameštaj »Kanarinac« ....................................................................................... 136
Mamino drvo .......................................................................................................... 139
Poplavljena kuća ................................................................................................... 151
Moja prva učiteljica ............................................................................................. 173
Trg............................................................................................................................... 176
Pismo mrtvima ...................................................................................................... 178
Dnevnik jednog bestidnika .............................................................................. 180
Pogovor .................................................................................................................... 193

3
Niko nije palio svetiljke

4
 Lažno tumačenje mojih priča

Prisilio sam (ili izdao) sebe da ispričam kako stvaram priče te sam
pribegao tumačenju koje je izvan njih. One nisu potpuno prirodne što
će reći da ne proizilaze iz svesti. To bi mi bilo odvratno. Nisu ni
podređene nekoj teoriji svesti. To bi mi bilo još odvratnije. Pre bih
rekao da su one zagonetne. Moje priče nemaju logičnu strukturu.
Uprkos stalnoj i oštroj budnosti svesti, takva struktura nije im
svojstvena. U izvesnom trenutku pomislim da negde duboko u meni
niče biljka. Počinjem da je posmatram i verujem da se u toj dubini
stvara nešto neobično, nešto što bi moglo da ima umetničku
budućnost. Bio bih srećan da ta zamisao ne propadne. Međutim,
moram da čekam; ne znam kako da nateram biljku da proklija, niti
kako da ubrzam ili zaštitim njen razvoj; predosećam i priželjkujem da
propupe listovi poezije; ili listovi nečega što će se pretvoriti u poeziju
ako ih posmatraju prave oči. Moram da pazim da biljka ne zauzme
previše mesta, da ne poželi da bude lepa i snažna, već onakva kako joj
je suđeno da bude i da joj ja u tome pomognem. Istovremeno, ona će
da raste u skladu sa posmatračem kome neće pridavati mnogo
važnosti ukoliko je on opterećuje prevelikim zahtevima. Kad biljka
vlada sobom, ona će sama po sebi biti poezija i toga neće ni biti svesna.
Ona mora da bude nalik na osobu koja ne zna koliko će dugo živeti,
koja ima vlastite želje i nenametljiv ponos; mora da bude malčice
nespretna i na izgled neoprezna. Ona sama nikad neće dokučiti zakone
koji vladaju u njenoj dubini; oni su nedostupni svesti. Nikad neće
dokučiti način na koji svest posreduje, ali će na kraju krajeva
nametnuti svoju volju. I naučiće svest da bude nezainteresovana.
Najtačnije je da ja ne znam kako stvaram priče, jer svaka od njih
ima svoj vlastiti, neobičan život. Ali, zato znam da one žive i da se bore
sa svešću ne bi li uspele da odbace sve ono nesvojstveno što im se
nameće.
5
 Ortensije

Pored same bašte nalazila se fabrika; buka mašina uvlačila se

među bilja i drveće. U dnu bašte videla se kuća prekrivena tamnom
patinom. Vlasnik »crne kuće« bio je visok čovek. U sumrak su sa ulice
dopirali njegovi lagani koraci, a kad bi ulazio u baštu, uprkos buke
mašina čulo bi se kako mu koraci drobe šljunak. Jedne jesenje večeri,
kad je otvorio vrata i zažmirio da bi privikao oči na jaku svetlost u
predsoblju, ugledao je svoju ženu kako stoji nasred stepeništa. Dok je
posmatrao stepenice koje su se pružale do sredine trema, učinilo mu
se da je žena u dugoj mermernoj haljini i da je pridržava rukom
naslonjenom na ogradu. Žena je primetila da je umoran i da bi se rado
popeo da odspava; zato je sačekala da joj priđe, osmehujući mu se.
Pošto su se poljubili, rekla je;
— Momci su danas završili scenu...
— Znam, ali nemoj sad ništa da mi govoriš.
Otpratila ga je do vrata spavaće sobe, pomilovala ga prstom po
nosu i ostavila ga. Pokušaće da odspava pre večere; tama u sobi će
odvojiti svakodnevne obaveze od zadovoljstava koja je očekivao od te
noći. Sa uživanjem je slušao, kao u detinjstvu, prigušenu buku mašina;
tako je i zaspao. Sanjao je svetlost koju je luster bacao na sto. Oko stola
su stajali neki ljudi. Jedan od njih je bio u fraku i govorio je:
»Neophodno je da krvotok promeni smer; umesto da ide kroz arterije
i da se vraća kroz vene, krv treba da ide kroz vene a da se vraća kroz
arterije.« Svi su zatapšali uz odobravanje; onda je čovek u fraku
izašao, uzjahao konja i odjurio galopom. Dok su svi još oduševljeno
klicali, pod kopitama konja već su iskakale varnice. Kad se probudio,
čovek iz crne kuće se prisetio sna o krvotoku, u tome je prepoznao
razgovor koji je čuo tog dana — u ovoj zemlji bi vozila trebalo da
6
promene smer kretanja — i nasmejao se. Obukao je frak, setio se
čoveka iz sna i sišao u trpezariju. Prišao je ženi i dok je spuštao ruke
na njenu kosu, rekao je:
— Uvek zaboravim da ponesem lupu ne bih li otkrio kakve biljke
krije zelenilo tvojih očiju; ali znam da je tajna tvog tena u maslinovom
ulju.
Žena ga je opet pomilovala kažiprstom po nosu — uronila je prst
u njegov obraz da se skvrčio kao muvina nožica — i odgovorila mu:
— A ja uvek zaboravim da ponesem makaze da ti skratim obrve!
Sela je za sto i, videvši da on izlazi iz trpezarije, upitala ga:
— Nešto si zaboravio?
— Nikad se ne zna.
Pošto se brzo vratio, znala je da nije imao dovoljno vremena da
telefonira.
— Nećeš da mi kažeš gde si bio?
— Neću.
— Onda ni ja tebi neću da kažem šta su ti momci pripremili.
On je na to odgovorio:
— Nemoj, maslinice moja, nemoj ništa da mi govoriš dok ne
večeram.
Sipao je vino koje je naručio iz Francuske; ali ženine reči padale su
kao kamenčići u jezero njegovih opsesija. Neprestano je mislio na ono
što ga je očekivalo te večeri. Skupljao je lutke koje su bile nešto iznad
uobičajene visine žene. U jednoj velikoj sobi napravio je tri staklene
vitrine; u najprostranijoj su se nalazile sve one lutke koje su čekale da
budu postavljene na scene pripremane u druge dve vitrine. Taj posao
je obavljalo više ljudi: na prvom mestu tekstopisci (sa malo reči
trebalo je opisati okolnosti u kojima su se nalazile lutke iz svake
vitrine); drugi umetnici su se brinuli za scenografiju, kostime, muziku
i ostalo. Te večeri je trebalo da bude svečano otvaranje dru.ge izložbe;
on će posmatrati pijanistu koji će, u dnu sobe, okrenut leđima, svirati
predviđena dela. Vlasnik crne kuće je odjednom shvatio da ne treba o

7
tome da razmišlja za vreme večere; izvadio je iz džepa pozorišni
dogled i pokušao njime da uhvati lice svoje žene.
— Voleo bih da znam da li su tvoji tamni podočnjaci posledica
biljne ishrane...
Shvatila je da je njen muž išao u radnu sobu po dogled i odlučila je
da mu čestita na šali. Ugledao je stakleni svod; kad je prepoznao bocu,
ostavio je dogled i sipao još jednu čašu francuskog vina. Žena je
posmatrala mlaz koji se spuštao u čašu; kapljice na kristalu izgledale
su kao crne suze koje teku da bi se ulile u vino koje nadolazi. U tom
trenutku ušao je Aleks — Belorus špicaste brade — nagnuo se ka
gospođi i poslužio je pasuljem sa šunkom. Rekla je da nikad nije videla
slugu s bradom, a gospodin je odgovorio da je to jedini uslov koji je
Aleks postavljao. Prestala je da posmatra čašu s vinom i bacila pogled
na manžetu sluginog rukava; odande je virila debela dlaka koja se
pružala duž šake i dosezala do prstiju. Dok je služio vlasnika kuće,
Aleks mu je rekao:
— Stigao je Valter. (Tako se zvao pijanista.)
Posle večere Aleks je prikupio čaše na poslužavnik; sudarale su se,
kao da su bile zadovoljne što su opet zajedno. Gospodin koga je već
počeo da hvata dremež, sa zadovoljstvom je slušao lupkanje čaša.
Pozvao je slugu:
— Reci Valteru da sedne za klavir. Kad uđem u salon, on ne sme
sa mnom da razgovara. Je li klavir daleko od vitrine?
— Jeste, gospodine, na drugom je kraju sobe.
— Dobro, reci Valteru da sedne meni okrenut leđima i da počne
da svira prvo delo iz programa; neka ga ponavlja sve dok mu svetlom
ne dam znak da prestane.
Žena se smejala. Prišao joj je da je poljubi i za časak je priljubio
svoje lice uz njen obraz. Zatim se uputio ka sobici koja se nalazila uz
dnevnu sobu. Zapalio je cigaretu i srknuo kafu; nije odlazio lutkama
dok se ne bi dovoljno opustio. Isprva je pažljivo slušao buku mašina i
zvuk klavira; činilo mu se kao da dopiru kroz vodu i kao da ih sluša
ispod skafandera. Konačno se trgao; učinilo mu se da ti zvuci žele

8
nešto da mu nagoveste, kao zov koji budi samo jednu osobu dopirući
kroz hrkanje mnogih. Ali čim bi obratio pažnju na te šumove, bežali su
kao preplašeni miševi. Znatiželjno je iščekivao časak-dva, a zatim
odlučio da na to više ne obraća pažnju. Odjednom se začudio što više
ne sedi u fotelji, ustao je a da to nije ni primetio. Setio se onog trenutka
kad je otvorio vrata i našao se u hodniku kroz koji upravo korača:
uputio se ka prvoj vitrini. Upalio je svetlost i kroz zelenu zavesu
ugledao lutku bačenu na krevet. Razmakao je zavesu i popeo se na
scenu koja je, tačnije rečeno, bila ograđeni pokretni podijum na
gumenim točkovima; na njemu su bili fotelja i stočić; odatle je bolje
sagledavao scenu. Lutka je nosila nevestinsku haljinu, a pogled joj je
počivao na plafonu. Nije se znalo da li je umrla ili samo sanja. Ruke su
joj bile raširene; kao da je bila očajna ili napuštena. Pre nego što je
otvorio fioku stočića da bi saznao priču o ovoj ženi, želeo je da sam
nešto smisli. Možda je očekivala svog dragog koji nikad neće doći —
ostavio ju je pred samo venčanje; ili je bila udovica i prisećala se dana
svoje svadbe; a možda je obukla tu haljinu priželjkujući da se uda.
Otvorio je fioku i pročitao: »Pred samu udaju za čoveka koga ne voli
zatvorila se u sobu, setila se da je ta haljina spremljena za venčanje sa
voljenim čovekom koga više nema i otrovala se. Umrla je gledajući
uvis, još niko nije ušao da joj sklopi oči.« Vlasnik crne kuće je
razmišljao: »Stvarno bi bila divna nevesta.« Istog časa ga je obuzelo
zadovoljstvo što je on živ a ona nije. Otvorio je staklena vrata i ušao na
pozornicu da razgleda detalje. Ali namah mu se učinilo da kroz buku
mašina i muziku čuje tresak vrata; izašao je iz vitrine i ugledao delić
haljine svoje žene priklješten vratima male sobe; uputio se tamo na
prstima misleći da ga ona špijunira; možda je samo htela da se našali
s njim; naglo je otvorio vrata i njeno telo je poletelo ka njemu; uhvatio
je u naručje, ali mu je izgledala čudno laka i tada je prepoznao
Ortensiju, Tutku koja je ličila na njegovu ženu; istovremeno se pojavila
žena koja je bila šćućurena iza fotelje i rekla mu:
— Htela sam da ti priredim iznenađenje; jedva sam stigla da je
presvučem.

9
 I dalje je pričala, ali on je nije slušao; iako prebledeo, zahvalio joj
se na iznenađenju. Nije hteo da je obeshrabri jer su mu se sviđale šale
koje mu je ona pripremala sa Ortensijom. Međutim, ova mu nije
prijala. Pružio je Ortensiju svojoj ženi i rekao da ne želi da pravi veliku
pauzu. Izašao je, zatvorio vrata i uputio se ka Valteru; ali je zastao na
pola puta i otvorio druga vrata, ona koja su vodila u njegovu radnu
sobu; zaključao se, iz stola je izvukao svesku i pripremio se da zapiše
datum i šalu koju mu je žena priredila s Ortensijom. Prethodno je
pročitao poslednju zabelešku. Pisalo je: »21 juli. Danas je Marija
(njegova žena se zvala Marija Ortensija, ali je volela da je zovu Marija;
kada je njen muž naručio da im naprave lutku koja će da liči na nju,
odlučili su da joj nadenu ime Ortensija) stajala na terasi prema bašti;
hteo sam da je iznenadim i da joj rukama pokrijem oči, ali pre nego što
sam izašao na terasu, video sam da je to Ortensija. Marija je spazila
kuda se upućujem, krenula je za mnom i grohotom se nasmejala.« Iako
je tu svesku čitao samo on, svaku zabelešku je potpisivao; napisao bi
Orasio krupnim slovima natopljenim mastilom. Zabeleška pre ove
glasila je: »18 juli. Danas sam otvorio ormar da obesim odelo i unutra
našao Ortensiju. Bila je u mom fraku, smešno joj je stajao jer je bio
veliki.«
Pošto je zapisao poslednje iznenađenje, Orasio se uputio ka drugoj
vitrini; svetlom je dao znak Valteru da pređe na drugo delo iz
programa i počeo da okreće podijum. U pauzi koju je Valter napravio
pre nego što je zasvirao drugi komad, Orasio je razgovetnije začuo
puls mašina; dok je okretao podijum, učinilo mu se da točkovi tutnje
kao voz u daljini.
U drugoj vitrini lutka je sedela uvrh stola. Glava joj je bila
uzdignuta, a ruke su ležale pored tanjira uz pribor za jelo. Taj položaj
je odavao utisak da sedi za klavirom. Orasio je pogledao Valtera: bio
je nagnut nad klavirom, a repovi fraka su padali preko stolice i davali
mu izgled ptice zloslutnice. Usredsredio je pogled na lutku i učinilo mu
se, kao i ranije, da se ona miče. Ti pokreti se nikad nisu primećivali
odmah, niti ih je on očekivao kad je lutka ležala ili bila mrtva; ali, kod
ove poslednje je to brzo primetio. Pomislio je da je to zbog neudobnog

10
položaja u kome je sedela; naprezala se da bi gledala nagore; gotovo
neprimetno je treperila. Ali u jednom trenu, kad je skinuo pogled s
njenog lica i pogledao joj ruke, ona je odlučno klimnula glavom; opet
je brzo podigao pogled ka licu, ali lutka je već bila nepomična. Počeo
je da smišlja priču. Odeća i stvari koje su je okruživale pokazivale su
otmenost, ali nameštaj je bio prost, a zidovi kameni. U dnu sobe je bio
mali prozor, a iza lutkinih leđa niska vrata, odškrinuta u lažni osmeh.
Ta soba bi mogla da bude njen zatvor u nekom zamku; iz klavira se
čula grmljavina, a kroz prozor su se videle munje; prisetio se da ga je
pre nekoliko trenutaka zvuk točkova platforme podsetio na udar
groma u daljini; ta podudarnost ga je uznemirila; osim toga, pre nego
što je ušao u sobu čuo je zvuke koji kao da su hteli nešto da mu
nagoveste. Ali vratio se priči. Možda se ona u ovom času molila,
očekujući skoro oslobađanje. Na kraju je Orasio otvorio fioku i
pročitao: »Druga vitrina. Ova žena uskoro očekuje dete. Sada živi u
svetioniku na moru. Povukla se u samoću jer su je napadali zbog
ljubavi sa jednim mornarom. Ona stalno razmišlja: »Želim da moj sin
živi usamljeno i da sluša more.« Orasio je pomislio: »Ovoj lutki
odgovara baš ta priča.« Ustao je, otvorio staklena vrata i pažljivo
osmotrio predmete; izgledalo mu je da skvrnavi nešto tako sveto, kao
što je smrt; više je voleo da se približi lutki; želeo je da je posmatra
tako da ga ona gleda pravo u oči; posle nekoliko trenutaka, nagnuo se
ka nesrećnici; poljubivši je u čelo osetio je prijatnu svežinu Marijinog
lica. Dok je odvajao usne od njenog čela, primetio je da se lutka
pomera. Skamenio se; počela je da se naginje sve više na jednu stranu,
dok nije pala pored stolice, a zajedno sa njom kašika i viljuška. Iz
klavira se i dalje čuo šum mora; još je dopirala svetlost sa prozora i
ćule su se mašine. Nije želeo da podigne lutku; smesta se udaljio iz
vitrine, iz sobe, i iz hodnika. Stigavši na trem, ugledao je Aleksa.
— Reci Valteru da je za danas dosta; sutra obavesti momke da
dođu i pobrinu se za lutku iz druge vitrine.
U tom trenutku pojavila se Marija.
— Šta se desilo?
— Ništa, pala je lutka, ona iz svetionika...
11
 — Kako? Šta se desilo?
— Kad sam ušao da razgledam, mora da sam pomerio sto...
— Ah! Postaješ nervozan!
— Ne, bio sam zadovoljan scenom. Posebno Ortensijom! Odlično
joj stoji tvoja haljina!
— Dragi, biće bolje da odeš na spavanje — primetila je Marija.
Seli su na sofu. Zagrlio je ženu i zamolio je da za časak prisloni
obraz uz njegov. U trenutku kad su im se glave dodirnule, ponovo se
prisetio lutaka koje su pale: Ortensije i one iz svetionika. Već je znao
da to predskazuje Marijinu smrt; uplašio se da će ona dokučiti njegove
misli pa je počeo da joj ljubi uho.
Kad je Orasio ostao sam u tami svoje spavaće sobe, usredsredio se
na buku mašina razmišljajući o predskazanjima. On je poput
upredenih niti preplitao nagoveštaje drugih sudbina i primao tuđa
predskazanja. Ali ovoga puta svi znaci su bili upućeni njemu: buka
mašina i zvuci klavira prigušivali su druge šumove koji su bežali kao
miševi; kada je otvorio vrata, Ortensija mu je pala u naručje, kao da je
htela da kaže: »Zagrli me jer će Marija umreti.« Sama njegova žena je
pripremila tu poruku i tako nesvesno ukazala na bolest koju ni ona još
nije otkrila. Posle toga, mrtva lutka u prvoj vitrini. A pre nego što je
stigao do druge, bez obzira što scenografi to nisu predvideli, po zvuku
platforme nalik na udar groma u daljini, naslutio je more i svetionik.
Na kraju, ona se odmakla od njegovih usana, pala je i, kao i Marija, nije
donela na svet nikakvo dete. A Valter, ptica zloslutnica, zabacio je
repove fraka i kljuckao ivicu svoje crne kutije.

II

Marija nije bila bolesna niti je imala razloga da misli da će umreti.

Ali on se odavno plašio da će ostati bez nje i svakog trenutka je osećao
kako bi bio nesrećan ako je nadživi. Tada mu je palo na pamet da
naruči lutku nalik na Mariju. U početku je izgledalo da će zamisao
propasti. Osećao je netrpeljivost prema Ortensiji kao i prema svakom
12
drugom surogatu. Koža je bila jagnjeća; pokušali su da joj podare
Marijin ten i da je namirišu njenim mirisom. Ali kad je Marija tražila
od Orasija da poljubi Ortensiju, on se ustezao razmišljajući kako će
osetiti ukus kože ili kako će poljubiti cipelu. Ubrzo je počeo da
primećuje nešto neočekivano u Marijinom odnosu prema Ortensiji.
Jednog jutra je primetio da Marija peva dok se oblači; izgledala je kao
devojčica koja se igra lutkom. Drugi put, kad je u sumrak stigao kući,
zatekao je Mariju i Ortensiju kako sede za stolom sa knjigom ispred
sebe; učinilo mu se da Marija uči sestru da čita. Tada joj je rekao:
— Mora da ti godi što možeš da se poveravaš tako ćutljivoj ženi.
— Šta hoćeš time da kažeš? — upitala ga je Marija.
Istog trenutka ustala je od stola i ljutito izišla; ali Ortensija je
ostala sama, zagledana u knjigu kao drugarica koja će sačuvati
škakljivu tajnu. Te iste noći, posle večere, Marija je sela na sofu gde su
obično njih dvoje sedeli; da joj Orasio ne bi prišao, pored sebe je
smestila Ortensiju. Orasio je posmatrao lutkino lice i ponovo osetio
odbojnost prema njoj; imala je neki izraz ledenog ponosa i želje za
osvetom zbog svega onoga što je on mislio o njenoj koži. Orasio je
otišao u sobu s lutkama. Prošetao je pored vitrina; na trenutak je
otvorio poklopac klavira, sklonio klavirsku stolicu i stavio običnu —
da bi mogao da se nasloni — i počeo da prebira prstima po šumi belih
i crnih dirki. Teško je usklađivao zvuke, izgledao je kao pijanac koji
zapliće jezikom. Prisećao se svega onoga što je znao o lutkama.
Upoznao ih je a da gotovo to nije ni želeo; Orasio je nedavno otvorio
prodavnicu koja ga je obogatila. Svakog dana, pošto bi službenici otišli,
on je uživao šetajući sam u polutami i razgledajući osvetljene vitrine.
Gledao je odeću, i, slučajno, bacao poneki pogled na lica lutaka.
Posmatrao je vitrine stojeći sa strane, kao producent koji gleda svoje
glumce dok probaju komediju. Počeo je da na licima svojih lutaka
uočava izraze koje su imala i lica službenica: neka su odavala
poverenje, neka odbojnost prema njemu; bila je jedna s prćastim
nosem koja kao da je htela da kaže: »Baš me briga za sve.« Druga, koju
je posmatrao sa divljenjem, imala je zagonetan izraz lica; kao što bi joj
dobro stajale i letnja i zimska haljina, isto tako je mogla da joj se

13
pripiše bilo koja misao; ona ga je istovremeno prihvatala i odbacivala.
U svakom slučaju, lutke su imale svoje tajne; iako je scenograf znao da
ih postavi i da iz njih izvuče određene odlike, one su, u poslednjem
trenutku, uvek dodavale nešto na svoju ruku. Tada je Orasio počeo da
razmišlja da su lutke pune nagoveštaja. One su danima i noćima
upijale bezbrojne požudne poglede, a ti pogledi su pravili gnezda i
legla u vazduhu; ponekad bi se spustili na lice lutke kao prolazni oblak
iznad krajolika, bacajući senku; u drugim slučajevima nagoveštaji su
leteli ka licima nevinih žena da bi ih zarazili istom onom pohlepom;
zato su lutke izgledale kao hipnotisana bića koja izvršavaju neki tajni
zadatak ili nečije zle namere. One noći kad se posvađao sa Marijom
Orasio je zaključio da je Ortensija jedna od onih lutaka o kojoj bi moglo
svašta da se pomisli; ona je mogla da prenosi predskazanje i da primi
upozorenje od drugih lutaka. Od kad je Ortensija u kući, Marija je
postala ljubomorna; kad se on udvarao nekoj od službenica, sa
Ortensijinog lica Marija je sve saznavala i otkrivala; počela je uporno
da ga gnjavi, sve dok ga nije ubedila da napusti prodavnicu. Ali stvar
se nije završila na tome: Marija je patila; zbog njenih žestokih napada
ljubomore posle zajedničkih odlazaka u društvo, navikao se da izlazi
sam.
Sutradan posle svađe, Orasio se pomirio sa obema. Mrak je doneo
loše misli a jutro ih je odnelo. Kao i obično, sve troje su prošetali
baštom. Orasio i Marija su nosili Ortensiju zagrlivši je; a ona je, u
dugačkoj haljini — da se ne bi primetilo da ne zna da hoda — ličila na
bolesnicu koju neguju. (Međutim, komšiluk je ispreo priču prema
kojoj je optuživao bračni par da je dopustio da umre Marijina sestra
ne bi li im ostao njen novac; posle su odlučili da ispaštaju grehe tako
što će sa njima živeti lutka, koja će ih, s obzirom na to da je istovetna
pokojnici, svakog trenutka podsećati na zločin.)
Posle razdoblja sreće, u kome je Marija pripremala iznenađenja sa
Ortensijom, a Orasio žurio da ih zapiše u svesku, došlo je veče druge
izložbe i predznak Marijine smrti. Orasio je nameravao da kupi ženi
nekoliko haljina od dobrog materijala — te uspomene na Mariju
morale bi dugo da traju — i tražio je da se probaju na Ortensiji. Marija

14
je bila zadovoljna, a Orasio se pretvarao da je i on zadovoljan; tada mu
je palo na pamet — ta njegova želja je bila neiskrena — da pozove na
večeru svoje najbliže prijatelje. Veče je bilo olujno, ali zvanice su sele
za sto u dobrom raspoloženju. Orasio je mislio da će mu ta večera po
mnogo čemu ostati u sećanju, pa se trudio da stvori neobične situacije.
Najpre je — oponašajući kauboja s revolverom — okretao prstima nož
i viljušku uperivši ih u devojku pored sebe; ona je, prihvatajući šalu,
podigla ruke; Orasio je ugledao obrijano pazuho i zagolicao je nožem.
Marija nije mogla da izdrži pa mu je rekla:
— Orasio, ponašaš se kao nevaspitani balavac!
Izvinio se svima i ubrzo je opet zavladalo veselje. Ali dok se služio
desert i Orasio sipao francusko vino, Marija je gledala u pravcu crne
mrlje koja se širila — Orasio je sipao vino pored čaše — i držeći se
jednom rukom za vrat pokušala je da ustane, ali se onesvestila. Odneli
su je u njenu sobu; kad se oporavila, rekla je da se već nekoliko dana
ne oseća dobro. Orasio je odmah poslao po lekara. On je ustanovio da
nije ništa ozbiljno, ali da njegova žena mora da pričuva živce. Marija je
ustala i otpratila goste kao da se ništa nije dogodilo. Ali kad su ostali
sami, rekla je mužu:
— Ja ne mogu da podnesem ovakav život; na moje oči si svašta
radio s onom devojkom...
— Ali, Marija...
— I vino si prosuo zato što si gledao u nju. Šta li si joj uradio na
tremu kad ti je rekla: kako ti je sad, Orasio?
— Ali, draga, ona me je samo pitala koliko je sati...
Pomirili su se te iste večeri i ona je zaspala prislonivši obraz uz
njegov. Odmakao je glavu da bi mogao da razmišlja o njenoj bolesti.
Sledećeg jutra, kad joj je dodirnuo ruku, bila je hladna. Ukočio se; oči
su mu bile prikovane za tavanicu; preživeo je grozne trenutke pre
nego što je uspeo da vikne: »Aleks!« Otvorila su se vrata; pojavila se
Marija i on je shvatio da je dodirivao Ortensiju, i da ju je Marija, dok je
on spavao, stavila pored njega.

15
 Posle dosta razmišljanja, odlučio je da pozove Fakunda — svog
prijatelja, proizvođača lutaka — i zatraži da na svaki način oplemeni
Ortensiju ljudskom toplotom.
Fakundo mu je odgovorio:
— To će ići malo teže, prijatelju. Toplota bi se održala isto onoliko
koliko i topla voda u termoforu.
— Dobro, nije važno. Radi šta hoćeš, samo nemoj ništa da mi
pričaš o postupku. Osim toga, želeo bih da joj koža ne bude tako gruba,
da imam prijatniji osećaj kad je dodirnem...
— I to je teško. Zamisli da je dodirneš i napraviš rupu...
— Da, ali u svakom slučaju bi mogla da bude gipkija; i mogu ti reći
da me mnogo ne plaši mana o kojoj mi govoriš.
Tog popodneva, kad je Fakundo odneo Ortensiju, Orasio i Marija
su bili tužni.
— Ko zna šta će da joj urade! — govorila je Marija.
— Smiri se, draga, ne treba gubiti smisao za realnost. Ortensija je
bila samo obična lutka.
— Bila! Ti je već računaš kao mrtvu! A ovamo pričaš o smislu za
realnost!
— Hteo sam da te utešim...
— Zar misliš da to omalovažavanje s kojim govoriš o njoj može da
me uteši! Ona je bila više moja nego tvoja. Ja sam je oblačila i
poveravala joj stvari koje nikom drugom nisam mogla da kažem. Je Y
ti jasno? Vezivala nas je više nego što ti možeš da pretpostaviš. (Orasio
je krenuo ka radnoj sobi.) Kakvo ti je zadovoljstvo pričinjavalo svako
iznenađenje koje sam ti s njom pripremila! Šta ti je trebala »ljudska
toplota«!
Marija je vikala. Čulo se škljocanje brave —
Orasio se zaključao u radnu sobu. Ono što je Marija rekla o ljudskoj
toploti, ne samo da ga je činilo smešnim, nego mu je uništilo iluziju o
onome što je očekivao od Ortensije kad se vrati. Tog istog časa mu je
palo na pamet da izađe iz kuće. Kad se vratio, Marije nije bilo; a kad se

16
ona vratila, oboje su se na trenutak pretvarali da su zadovoljni što su
se tako iznenada našli. Te večeri nije išao da vidi svoje lutke. Sledećeg
dana, celo prepodne je bio zauzet; posle ručka je prošetao sa Marijom
po bašti; oboje su verovali da je Ortensijin odlazak nešto privremeno
i da ne treba preuveličavati stvari; Orasio je mislio da je šetnja ovako
jednostavnija i prirodnija, jer je zagrlio samo Mariju. Oboje su bili
veseli i ponovo su počeli da izlaze. Ali istog tog dana, pred večeru,
otišao je u spavaću sobu svoje žene i bilo mu je neobično kad ju je
zatekao samu. Načas je zaboravio da Ortensija nije tu; ovoga puta
njeno odsustvo je izazvalo čudno neraspoloženje. Marija je mogla da
bude, kao i ranije, žena bez lutke; ali on više nije mogao ni da zamisli
Mariju bez Ortensije; to zapostavljanje i kuće i Marije, zbog odsustva
jedne lutke, ličilo je na ludilo. Za to vreme, Marija je tumarala po sobi
i izgledalo je da u tim trenucima nije mislila na Ortensiju; na njenom
licu se ocrtavala nevinost ludaka koji je zaboravio da se obuče i hoda
go. Otišli su u trpezariju i on je sipao francusko vino. Pogledao je
nekoliko puta Mariju ne progovarajući; konačno je poverovao da je u
njoj pronašao smisao Ortensije; shvatio je šta su one jedna drugoj
značile. Kad god je mislio na Mariju, bila je pored Ortensije, brinula se
o njenom izgledu i kako će da sedne da ne bi pala; a za sebe ju je
vezivao preko iznenađenja koja mu je žena priređivala. Ako Marija već
nije svirala klavir — kao Fakundova ljubavnica — imala je Ortensiju i
preko nje je razvila svoju ličnost na jedan potpuno osoben način.
Odvojiti Ortensiju od Marije bilo bi isto kao i odvojiti umetnost od
umetnika. Ortensija ne samo da je bila način Marijinog postojanja,
nego je bila i njena najčarobnija osobina; pitao se kako je mogao da
voli Mariju dok nije imala Ortensiju. Možda je ranije ljubav izražavao
u drugim prilikama i na drugi način. Ali malopre, kad je otišao Mariji i
našao samo Mariju, ona mu se učinila zabrinjavajuće beznačajnom.
Osim toga — Orasio je i dalje pio francusko vino — Ortensija je bila
čudna prepreka: i on sam je mogao da kaže da se nekoliko puta
spotakao o Ortensiju da bi pao na Mariju.
Posle večere Orasio je poljubio Marijin vlažan obraz i otišao da
pogleda vitrine. U jednoj od njih je bio karneval. Dve lutke, jedna
tamnoputa a druga plavuša, bile su maskirane u mangupe i naslonjene
17
na ogradu od mermernih stubova. S leve strane su po stepeništu bile
razbacane konfete, maske i ukrasi.
Scena je bila u polumraku; Orasiju se učinilo da je u tamnoputoj
lutki prepoznao Ortensiju. Nije bilo nemoguće da je Marija tražila da
joj Fakundo pošalje Ortensiju ne bi li ga iznenadila. Pre nego što je
nastavio da razgleda, Orasio je otvorio staklena vrata, popeo se na
stepenište i zgazio neku masku; podigao ju je i bacio iza ograde. Taj
njegov postupak je dao materijalni smisao predmetima koji su ga
okruživali i on je osetio razočaranje. Otišao je do platforme i s
nezadovoljstvom utvrdio da buka mašine nadjačava zvuke klavira.
Posle nekoliko trenutaka pogledao je lutke i dosetio se da su njih dve
žene koje vole istog muškarca. Zatim je otvorio fioku i pročitao
legendu: »Plavuša ima verenika. On je pre izvesnog vremena otkrio da
zapravo voli drugaricu svoje verenice, tamnoputu devojku, i to joj
saopštio. I tamnoputa voli njega, ali to krije; nastoji da odbije verenika
svoje drugarice. On je uporan; u karnevalskoj noći poverava svojoj
verenici ljubav prema tamnoputoj. Sad se prijateljice prvi put sastaju
otkako su obe shvatile istinu. Još nisu razgovarale; dugo sede tako
maskirane i ćute.« Konačno je Orasio pogodio jednu legendu: dve
drugarice vole istog čoveka; ali odmah je pomislio da je ta slučajnost
što je pogodio bila neki predznak ili upozorenje za nešto o čemu je već
razmišljao: on, kao verenik dve lutke, zar nije bio zaljubljen u
Ortensiju? Ta sumnja ga je naterala da mu se misli vrte oko lutke;
nametnulo mu se pitanje: šta je to u Ortensiji zbog čega se on zaljubio?
Da li je njegovo osećanje prema lutkama bilo čisto umetničko
divljenje? Da li će Ortensija da mu bude samo uteha kad izgubi ženu i
da li će uvek tako dobro predstavljati Mariju? Bilo je neophodno da
ponovo počne da razmišlja o ličnostima lutaka. Nije želeo da se
prepusti tim razmišljanjima u spavaćoj sobi u kojoj je njegova žena.
Pozvao je Aleksa, dao Valteru dozvolu da ode i ostao sam sa bukom
mašina; pre toga je od sluge zatražio bocu francuskog vina. Onda je,
pušeći, koračao s kraja na kraj sobe. Kad bi prolazio pored platforme,
popio bi gutljaj vina i nastavljao šetnju razmišljajući: »Ako ima duhova
koji borave u napuštenim kućama, zašto ne bi mogli da borave i u
telima lutaka?« Razmišljao je o napuštenim zamkovima u kojima pod
18
teškim zastorima počivaju u velikom strahu nameštaj i sve ostale
stvari; budni su samo duhovi i aveti koji su u dosluhu sa slepim
miševima i šumovima koji dopiru iz močvare. U tom trenutku se
usredsredio na buku mašina i iz ruke mu je iskliznula čaša. Digla mu
se kosa na glavi. Poverovao je da duše bez tela love te šumove koji
slobodno plove svetom, da se pomoću njih izražavaju i da je duša koja
boravi u Ortensijinom telu u dosluhu sa mašinama. Pokušao je da
odagna te misli; usredsredio se na groznicu koja mu je prožimala telo.
Sručio se u stolicu i jedina uteha mu je bila da i dalje misli na Ortensiju:
nije čudno da su se pod svetlošću punog meseca dogodile tako
neobjašnjive stvari. Bili su u vrtu i iznenada je poželeo da potrči za
svojom ženom; ona se smejala i sakrila iza Ortensije — osetio je da to
nije bilo isto što i sakriti se iza drveta — kad je prišao i poljubio je
preko Ortensijinog ramena, osetio je strašan ubod. Začuo je buku
mašina: bez sumnje su mu skretale pažnju na to da nije smeo da
poljubi Mariju preko Ortensije. Marija nije mogla da objasni kako je
zaboravila iglu na lutkinoj haljini. Bio je tako glup da poveruje da je
Ortensija krasila Mariju, a u stvari obe su se trudile da ukrase jedna
drugu. Ponovo je razmišljao o šumovima. Već dosta dugo je verovao
da i šumovi i zvukovi imaju sopstveni život i da pripadaju različitim
porodicama. Buka mašina je pripadala otmenoj porodici i možda je
zbog toga Ortensija izabrala baš njih da izrazi večnu ljubav. Te večeri
je zvao Fakunda i raspitivao se o Ortensiji. Prijatelj mu je rekao da će
je uskoro poslati i da su devojke iz radionice otkrile novi postupak...
Orasio ga je tu prekinuo rekavši mu da ga ne zanimaju poslovne tajne
radionice. Čim je spustio slušalicu osetio je pritajeno zadovoljstvo pri
pomisli da bi te devojke mogle na Ortensiju da prenesu nešto svoje.
Marija ga je sutradan čekala na ručku obgrlivši Ortensiju oko struka.
Pošto je poljubio ženu, Orasio je uhvatio lutku za ruke i osetio je
mekoću i toplinu njenog tela, koji su mu, na trenutak, pružili
očekivano zadovoljstvo. Ali kad je spustio svoje usne na Ortensijine,
učinilo mu se da ljubi ženu koja ima groznicu. Međutim, vrlo brzo se
navikao na tu toplotu. Ponovo je bio zadovoljan.
Te iste večeri razmišljao je za stolom: »Da li se duše obavezno sele
samo u tela ljudi i životinja? Zar nije moguće da samrtnik preda dušu,
19
svojim rukama, nekom voljenom predmetu? Osim toga, možda nije
slučajno što je duh odabrao lutku nalik na lepu ženu? Da li je doista
moguće da duša, željna povratka u telo, podstiče ruke koje stvaraju
lutku? Kad neko traga za sopstvenom idejom, zar se ne iznenadi kad
naiđe na nešto što nije očekivao, i kad mu to nešto pomogne?«
Pomislio je na Ortensiju i zapitao se: »Čiji li duh živi u njenom telu?«
Te večeri Marija je bila loše volje. Grdila je Ortensiju dok je oblačila jer
nije htela da bude mirna: stalno je padala, a i zbog vode je bila teža.
Orasio je razmišljao o odnosu između Marije i Ortensije i o čudnim
nijansama netrpeljivosti koju je primetio kod žena, iskrenih
prijateljica, koje nisu mogle jedna bez druge. Prisetio se da se to često
događa između majke i kćerke... Nekoliko trenutaka kasnije podigao
je pogled s tanjira i upitao svoju ženu:
— Marija, kaži mi — kakva je bila tvoja majka?
— Šta sad treba to da znači? Zanima te koje sam mane nasledila
od nje?
— Ne, draga. Taman posla!
Rekao je to takvim tonom da se Marija smirila. Odgovorila je:
— Znaš, bila je sasvim različita od mene, bila je zadivljujuće
spokojna; mogla je satima da sedi u naslonjači, da se ne pomera i da
gleda u prazno.
»Odlično«, rekao je Orasio u sebi. I pošto je nasuo čašu vina,
pomislio je: »Ne bi bilo baš najzgodnije da vodim ljubav sa duhom
svoje tašte u Ortensijinom telu.«
— Šta je ona mislila o ljubavi?
— Izgleda da ti moje mišljenje ne odgovara?
— Ali, Marija, molim te!
— Ništa nije mislila o ljubavi. Zahvaljujući tome mogla je da se
uda za mog oca kad su roditelji to od nje zahtevali; on je imao sreće;
bila mu je dobra prijateljica.
Orasio je pomislio: »Bolje je tako; više ne moram da se brinem oko
toga.« Iako je bilo proleće, noć beše hladna. Marija je sipala toplu vodu
u Ortensiju, obukla joj svilenu spavaćicu i stavila je u krevet sa njima,
20
kao da je termofor. Orasio je, pre nego što je utonuo u san, imao osećaj
da je uronio u mlako jezero; tri para nogu kao da je bilo isprepletano
sa korenjem drveća; zamrsile su se u vodi i njega je mrzelo da utvrđuje
koje su njegove.

III

Orasio i Marija su počeli da pripremaju Ortensijin rođendan.

Punila je dve godine. Orasiju je palo na pamet da je pokaže na
velosipedu; rekao je Mariji da je video jedan takav i da će ga sigurno
nabaviti. Nije joj pomenuo da je pre mnogo godina gledao neki film u
kome je verenik oteo svoju verenicu na velosipedu i da ga je ta
uspomena podstakla da izvede to sa Ortensijom. Pokušaji su urodili
plodom, Orasio se u početku mučio da se održi na velosipedu, ali čim
bi uspeo da pokrene veliki prednji točak, sprava je letela. Na dan
slavlja bife je stalno bio otvoren; žamor se brzo povećavao, mešali su
se zvuci koji su izlazili iz grla gostiju i grlića boca. Pre nego što se
Orasio pojavio sa Ortensijom, na velikom tremu je odjeknulo školsko
zvono i svi gosti su, noseći piće, krenuli tamo. Videli su Orasija kako
dolazi dugim hodnikom zastrtim tepisima boreći se sa velikim točkom
svog velosipeda. Najpre se video samo deo vozila; a od Ortensije, koja
je bila iza Orasija, nazirala se samo duga bela haljina; izgledalo je kao
da Orasio lebdi u vazduhu nošen oblakom. Ortensija se oslanjala na
osovinu koja je povezivala zadnje točkove, ruke su joj bile ispružene
napred, a šake u džepovima Orasijevih pantalona. Velosiped se
zaustavio nasred trema i Orasio je, zahvaljujući se za aplauz, jednom
rukom milovao Ortensiju po glavi. Ponovo je snažno okrenuo pedale i
udaljio se; kad su prolazili kroz hodnik zastrt tepihom, velosiped je
bio u punoj brzini, svi su ih posmatrali u tišini, učinilo im se kao da
lete. Pošto je sve dobro izveo, Orasio je ponovo krenuo ka tremu; čuo
se aplauz i smeh; tek što su kročili na trem, točak velosipeda se otkačio
i otpao. Ćuli su se krici, ali kad su videli da se Orasio nije povredio,
razlegli su se smeh i aplauz. Orasio je pao preko Ortensije, digavši sve

21
četiri uvis, mlatarajući nogama i rukama. Publika se smejala do suza.
Fakundo mu je, zacenivši se od smeha, rekao:
— Čoveče, izgledaš kao marioneta koja je digla sve četiri uvis i
dalje hoda!
Odmah su se svi vratili u trpezariju. Momci koji rade na uređenju
vitrina okružili su Orasija i tražili da im pozajmi Ortensiju i velosiped
za novu scenu. Orasio se premišljao, ali je bio zadovoljan i pozvao ih
je da pođu u sobu s vitrinama da ih počasti francuskim vinom.
— Kad biste nam rekli šta osećate dok gledate neku scenu —
rekao mu je jedan od mladića — verujem da biste obogatili naše
iskustvo.
Orasio se prebacivao s noge na nogu, posmatrao je cipele svojih
prijatelja i na kraju im odgovorio:
— Vrlo je teško... ali pokušaću. Dok budem smišljao kako da se
izrazim, molio bih vas da me ne pitate ništa više i da se zadovoljite
onim što mogu da vam kažem.
— Razumem — rekao je jedan nagluvi, stavljajući ruku iza uha.
Orasio je ćutao još nekoliko trenutaka; preplitao je prste i najzad
je, da bi ih umirio, prekrstio ruke i otpočeo:
— Kad posmatram neku scenu... — tu je ponovo zastao da bi
odmah nastavio skrećući s teme — (Gledanje lutaka u vitrini je važno
zbog stakla; ono im daje izvesnu vrednost uspomene iz ranijih
vremena kada sam mogao da posmatram ogledala — sada mi to šteti,
ali duga je priča da vam objašnjavam zašto — voleo sam da
posmatram prostorije koje se odražavaju u ogledalu.) Kad posmatram
scenu, čini mi se da otkrivam sećanje neke žene na važan trenutak
njenog života; to je kao da joj se, kako da kažem, otvori pukotina u
glavi. Čuvam tu uspomenu kao da sam joj ukrao donji veš. Na osnovu
toga zamišljam i zaključujem mnoge stvari i mogao bih da kažem da,
kad se opet vratim na to, imam osećaj da skvrnavim nešto sveto; osim
toga, čini mi se da je to uspomena neke umrle osobe; zamišljam da je
izvlačim iz nekog leša; očekujem da se uspomena pokrene...

22
 Tu je zastao jer se nije usuđivao da im kaže kako su ga iznenadili
mnogi čudni pokreti.
I momci su ćutali. Jednome je palo na pamet da ispije vino iz čaše,
pa su i ostali učinili to isto; jedan od njih je upitao:
— Recite nam nešto i o svom ličnom ukusu, na primer.
— A! — odgovorio je Orasio. — Ne verujem da tu ima nečega što
bi moglo da vam posluži za scenu. Volim, na primer, da hodam preko
parketa po kome je prosut šećer. To tiho krckanje...
U tom trenutku naišla je Marija da ih pozove u šetnju po vrtu; već
je bio mrkli mrak i svako je poneo po jednu baklju. Marija je uhvatila
Orasija pod ruku; predvodili su kolonu i tražili da i ostali idu u
parovima. Pre nego što su izašli kroz vrata koja su vodila u vrt, svako
je sa stola uzeo po jednu malu baklju i zapalio je na plamenu koji je
goreo na drugom stolu. Videvši sjaj baklji, komšije su provirivale iza
niske ograde bašte, a njihova sumnjičava lica među granjem ličila su
na voće. Iznenada je Marija prešla preko leje i upalila svetiljke koje su
bile postavljene na jedno veliko drvo; na vrhu krošnje pojavila se
Ortensija. To je bilo Marijino iznenađenje za Orasija. Gosti su
oduševljeno klicali. Ortensija je imala belu lepezu raširenu preko
grudi, a iza sebe svetiljku koja ju je obasjavala prigušenom svetlošću.
Orasio je poljubio Mariju i zahvalio se za iznenađenje; kasnije, dok su
se svi ostali zabavljali, Orasio je primetio da Ortensija gleda u pravcu
iz koga je on uvek dolazio. Dok su prolazili pored niske ograde, Marija
je čula da neko od komšija dovikuje onima koji su bili dalje: »Brzo,
pokojnica se pojavila na drvetu.« Požurili su da uđu u kuću i nazdrave
za iznenađenje sa Ortensijom. Marija je naredila bliznakinjama —
dvema sluškinjama — da je skinu sa drveta i napune toplom vodom.
Prošao je čitav čas otkako su se vratili iz vrta pre nego što je Marija
počela da traži Orasija. Opet ga je našla sa momcima u sobi s
vitrinama. Bila je bleda i svi su primetili da se desilo nešto neprijatno.
Marija se izvinila momcima i odvela Orasija u spavaću sobu. Tamo je
bila Ortensija sa nožem zabodenim ispod grudi a iz rane je curila voda;
odeća joj je bila mokra, a voda se već razlivala po podu. Kao i obično,

23
sedela je na svojoj stolici razrogačenih očiju; Marija joj je dotakla ruku
i primetila da je počela da se hladi.
— Ko se usudio da ovamo dođe da to učini?
— pitala je Marija jecajući na grudima svoga muža.
Ubrzo se smirila, sela na stolicu i počela da razmišlja šta da radi.
Onda je rekla:
— Pozvaću policiju.
— Da li si normalna? — usprotivio se Orasio.
— Zar ćemo uvrediti sve naše zvanice zbog onog jednog koji je to
učinio? Zvaćeš policiju da im kažeš da je neko probo lutku i da iz nje
curi voda? Čast mi nalaže da ćutim; moraš da naučiš da gubiš. Ponovo
ćemo je vratiti Fakundu da je popravi i gotova stvar.
— Ne slažem se — rekla je Marija — pozvaću privatnog detektiva.
Neka je niko ne dira; na dršci noža mora da su ostali otisci prstiju.
Orasio je pokušao da je umiri i poslao je da se pobrine za goste.
Dogovorili su se da lutku zaključaju. Ali Orasio je, čim je Marija izašla,
izvadio maramicu iz džepa, nakvasio je vodom i obrisao dršku noža.

IV

Orasio je pokušao da ubedi Mariju da bi najbolje bilo da prećute

sve u vezi sa Ortensijinim ubistvom. Kad je došao da je odnese,
Fakundo je poveo i svoju prijateljicu. Ona i Marija su otišle u trpezariju
da porazgovaraju; bilo je to kao da su otvorile vrata kaveza iz kojih su
ptice poletele jedne ka drugima; već su se bile navikle da istovremeno
pričaju i slušaju. Orasio i Fakundo su se zatvorili u radnu sobu; tiho su
razgovarali, jedan za drugim, kao što su i pili, na smenu iz istog vrča.
Orasio je rekao:
— Ja sam je probo: to je bio izgovor da bih je poslao tebi a da se
pravi razlog ne sazna.
Dva prijatelja su razgovarala tiho, sagnutih glava. Marija je bila
radoznala, želela je da sazna o čemu muškarci razgovaraju; ostavila je

24
na trenutak Luisu i otišla da prisluškuje pred vratima radne sobe.
Mislila je da razaznaje glas svoga muža, ali govorio je nerazgovetno i
ništa nije mogla da razume. (U tom trenutku je Orasio rekao Fakundu:
»Zvučaće kao ludost; ali znam da su se neki vajari zaljubljivali u svoje
kipove.«) Marija je kasnije ponovo prošla pored vrata, ali je čula samo
to da je njen muž izgovorio moguće, a Fakundo ponovio tu istu reč. (U
stvari Orasio je rekao: »To mora da je moguće« — a Fakundo mu je
odgovorio: »Učiniću sve što je u mojoj moći«.)
Jednog popodneva Marija je primetila da se Orasio čudno ponaša.
Čas ju je gledao ljubazno i nežno, čas je oštro okretao glavu na drugu
stranu i izgledao zabrinut. U jednom trenutku, kad je prolazio kroz
trem, ona ga je pozvala, prišla mu i, obgrlivši ga oko vrata, rekla:
— Orasio, mene ne možeš nikad da prevariš; ja znam šta se s
tobom dešava.
— Šta? — odgovori on izbezumljeno razrogačivši oči.
— Takav si zbog Ortensije.
Prebledeo je.
— Nije tačno, Marija, silno grešiš.
Začudio se što se ona nije nasmejala glasu kojim je izgovorio te
reči.
— Jeste, dragi... ona nam već dođe kao kćerka — govorila je
Marija.
Na časak je zadržao pogled na licu svoje žene, ali imao je dovoljno
vremena da pomisli na mnoge stvari; posmatrao je crte njenog lica kao
da se priseća svih skrivenih mesta u kojima je provodio dane srećnog
života; na kraju se udaljio od Marije i seo u sobicu da bi razmislio o
onome što se upravo dogodilo. Najpre je poverovao da je ona otkrila
njegova osećanja prema Ortensiji i mislio je da će mu oprostiti; ali kad
je video njen osmeh, shvatio je da je neverovatna glupost
pretpostavljati da je Marija saznala za taj greh i da mu oprašta. Na licu
mu je počivao blaženi mir; na jedan obraz je padala zlatasta svetlost
kasnog popodneva, a preko drugog se širila senka brdašca koje je
pravilo nos. Pomislio je na svu dobrotu koja postoji u nevinosti sveta
25
i u ljubavi; setio se nežnosti sa kojom bi svaki put, kad bi se vraćao iz
avantura sa svojim lutkama, ponovo otkrio lice svoje žene. Ali kad bi
Marija saznala da on ne oseća prema Ortensiji samo očinsku ljubav,
već da želi da joj bude ljubavnik; kad bi Marija saznala koliki je trud
uložio da organizuje njenu otmicu, vrlo brzo bi se crte njenog lica
zgrčile. Marija ne bi mogla da razume zlo koje je on našao u svetu i u
ljubavi; ona ne bi prepoznala svog muža i savladao bi je užas.
Orasio je posmatrao sunčevu mrlju koja je drhtala na rukavu
njegovog sakoa; kad je pomerio ruku mrlja je prešla na Marijinu
haljinu i kao da je nečim začarala, jer kad se udaljio od nje i krenuo ka
sobici, pokreti su joj bili smušeni, usporeni i nesnosno teški. Pošto je
seo na klupicu, pomislio je da nije dostojan mekoće tog parčeta
porodičnog nameštaja i osetio se neprijatno, kao da sedi na nekom
živom stvorenju. Ni sam sebe nije poznavao; doživeo je ogromno
razočarenje otkrivši materiju od koje je sazdan. Otišao je u spavaću
sobu i legao pokrivši se preko glave; iako je mislio da je to nemoguće,
istog trenutka je zaspao.
Marija je preko telefona razgovarala sa Fakundom:
— Slušajte, Fakundo, požurite da donesete Ortensiju jer ako to
uskoro ne učinite, Orasio će se razboleti.
— Reći ću Vam nešto, Marija; ubod je zahvatio vrlo važne puteve
cirkulacije vode. Neće biti baš lako; ali učiniću sve da je što pre
donesem.
Orasio se brzo probudio; u dubini sobe, na zidu je jednim okom
ugledao preko nabora pokrivača portret svojih roditelja: oni su umrli
od kuge dok je on još bio dete; razmišljao je o tome kako su ga
prevarili; on je bio škrinja u koju su, umesto sreće, pohranili korov, a
oni, njegovi roditelji, bili su banditi koji su pobegli pre nego što je on
porastao i mogao da otkrije prevaru. Te misli su mu izgledale užasne.
Vratio se za sto i pokušao da bude učtiv prema Mariji. Rekla mu je:
— Javila sam Fakundu da što pre pošalje Ortensiju.
Kad bi ona znala, pomisli Orasio, šta čini time što požuruje
trenutak Ortensijinog povratka i koliko doprinosi mom zadovoljstvu

26
koje će biti moja izdaja a njeno ludilo! Vrteo je glavom na jednu pa na
drugu stranu, ne gledajući ni u šta, kao konj koji glavom traži izlaz.
— Šta ti treba? — upitala ga je Marija.
— Ništa, tu je — reče on, uzevši senf.
Marija je pomislila da to što ga nije primetio, iako je bio pored
njega, znači da mu nije dobro.
Na kraju je ustao, prišao joj i lagano se naginjao sve dok njegove
usne nisu dodirnule njen obraz; izgledalo je kao da se poljubac spustio
padobranom na ravnicu u kojoj je još počivala sreća.
Te večeri se u prvoj vitrini našla lutka koja je sedela na travi u
nekom vrtu; okruživali su je sunđeri, ali je izgledala kao da sedi u
cveću. Orasio nije imao živaca da razmišlja o sudbini te lutke i odmah
je otvorio fioku u kojoj je bila priča: »Ova žena je duševna bolesnica;
ne zna se zbog čega obožava sunđere.« Orasio reče u sebi: »A ja ih
plaćam da znaju.« I na trenutak je zajedljivo pomislio: »Ti sunđeri
mora da su simbol potrebe da se operu mnogi grehovi.« Sutradan se
probudio sav izlomljen; razmišljao je o tome ko je on u stvari. Njegovo
ime i prezime su mu se učinili drugačiji i zamislio ih je napisane na
čeku bez pokrića. Telo mu je obuzela tuga; već mu se jednom desilo
nešto slično, kad mu je lekar rekao da ima slabu krv i malo srce.
Međutim, ta tuga je prošla. Protegao je noge i pomislio: »Ranije, kad
sam bio mlad, imao sam više snage da odagnam grižu savesti: mnogo
me je manje zaokupljalo to što sam nekome morao da nanesem bol.
Da li je ta slabost došla sa godinama? Ne, to mora da je zakasnelo
buđenje griže savesti.« Ustao je rasterećen; ali je znao da je griža
savesti kao oblak oduvan ka horizontu i da će se vratiti čim padne noć.

Nekoliko dana pre nego što će doneti Ortensiju, Marija je naterala

Orasija da izađu u šetnju; želela je da ga razonodi. Verovala je da je
tužan zato što nije mogla da mu podari pravu kćerku. Onog
popodneva kad su doneli Ortensiju, Orasio nije bio baš nežan prema

27
njoj i Marija je već pomislila da Ortensija nije pravi uzrok Orasijeve
tuge; ali pred samu večeru je videla da se Orasio uzdržava u svojim
osećanjima prema Ortensiji i umirila se. Pre nego što je pošao da vidi
svoje lutke, poljubio je Mariju; piljio je u nju izbliza, kao da je želeo da
se uveri da ni u jednom deliću njenog lica nije bilo skriveno ništa
neobično. Prošlo je nekoliko dana, a Orasio nikad nije ostajao nasamo
sa Ortensijom. Kasnije će se Marija zauvek sećati popodneva kada je,
pre nego što je izašla iz sobe, iako nije bilo hladno, nasula toplu vodu
u Ortensiju i položila je pored Orasija da bi mu bio prijatniji
popodnevni odmor. Te iste večeri on je posmatrao Marijino lice,
siguran da će uskoro postati neprijatelji; njegovi pokreti i koraci bili
su sve kraći, kao da se usredsredio samo na to da ulovi neki Marijin
gest po kome bi znao da je sve otkrila. Desilo se to jednog jutra.
Jednom davno, kad se Marija žalila zbog Aleksove brade, Orasio joj je
rekao:
— Još gore si učinila kad si uzela za sluškinje bliznakinje koje su
toliko jedna drugoj slične.
Marija mu je odgovorila:
— Da nemaš, možda, nešto važno da kažeš nekoj od njih? Da se
nisi nekad zabunio pa ti je bilo neprijatno?
— Da, jednom sam zvao tebe a pojavila se ona koja ima čast da
nosi tvoje ime.
Posle tog razgovora, Marija je naredila bliznakinjama da ne silaze
u prizemlje kad je gospodin kod kuće. Ali jednom, dok je jedna od njih
bežala da je Orasio ne vidi, a on je sledio misleći da je neko nepoznat,
naleteo je na svoju ženu. Posle toga je Marija tražila da provode u kući
samo nekoliko časova u toku prepodneva i nije ih ispuštala iz vida.
Onoga dana kad je sve otkrila, Marija je iznenadila bliznakinje dok su
Ortensiji skidale haljinu iako nije trebalo ni da se napuni vodom ni da
se presvuče. Čim su one napustile spavaću sobu, ušla je Marija.
Sledećeg trenutka, bliznakinje su videle gazdaricu kako žuri prema
kuhinji. Vratila se istim putem noseći veliki kasapski nož i kad su
bliznakinje, uplašene, krenule za njom da vide šta će se desiti, Marija
im je zalupila vrata pred nosom. Ostalo im je samo da gledaju kroz
28
ključaonicu; ali Marija im je bila okrenuta leđima, pa su morale da odu
do drugih vrata. Pošto je stavila Ortensiju na sto, kao da će da je
operiše, Marija je žustro ubadala nožem; bila je raščupana; u lice joj je
šiknuo mlaz vode; iz Ortensijinog ramena su izbila još dva tanka
mlaza, ukrštajući se kao u baštenskom vodoskoku; iz utrobe se izlivala
voda kvaseći dronjke poderane spavaćice. Jedna od bliznakinja se
priljubila uz vrata, jedno oko je poklopila rukom, a drugim je, ne
trepćući, virila kroz ključaonicu; odande je vukla promaja i od toga joj
je zasuzilo oko; zato je ustupila mesto svojoj sestri. I Marija je lila suze;
na kraju je spustila nož na Ortensiju, sela u fotelju i rasplakala se
pokrivši lice rukama. Bliznakinjama više nije bilo zanimljivo da vire
kroz ključaonicu pa su se uputile u kuhinju. Ali već sledećeg trenutka
ih je gospođa pozvala da joj pomognu da spremi kofere. Marija je
nameravala da sve to podnese s dostojanstvom nesrećne princeze.
Spremna da kazni Orasija i svesna onoga što je činio na njene oči, rekla
je bliznakinjama da gospodinu, ako se pojavi, kažu da ona ne može da
ga primi. Počela je da se sprema za dugo putovanje; odvojila je neke
haljine i poklonila ih bliznakinjama; kad je Marija otišla iz kuće,
bliznakinje su se u vrtu predale tugovanju za svojom gospodaricom,
ali čim su ušle u kuću i videle poklonjene haljine, odmah su se
raspoložile; sklonile su zavese sa ogledala (bila su stalno pokrivena da
bi poštedela Orasija lošeg utiska kada se pogleda) i prislanjale haljine
uz telo, okrećući se na sve strane. Jedna od njih je u ogledalu spazila
osakaćeno Ortensijino telo i rekla: »Kakav pokvarenjak.« Mislila je na
Orasija. On se u tom trenutku pojavio na vratima i upravo se spremao
da ih pita šta rade s tim haljinama pred razgolićenim ogledalima. Ali
tada je na stolu ugledao Ortensijino telo u iscepanoj spavaćici i uputio
se tamo. Bliznakinje su se dale u beg. Zaustavio ih je:
— Gde je gospođa?
Ona koja je rekla »kakav pokvarenjak« oštro ga je pogledala i
odgovorila:
— Rekla nam je da će dugo biti na putu i poklonila nam ove
haljine.

29
 Rukom im je dao znak da mogu da odu; kroz glavu su mu proletele
reči: »Dogodilo se.« Ponovo je pogledao Ortensijino telo. Mesarski nož
joj je virio iz utrobe. Nije mu bilo naročito žao jer je shvatio da to telo
može da se ušije; ali odmah je zamislio telo u šavovima i setio se
izbušenog konja kojeg je imao u detinjstvu: majka mu je rekla da će ga
zakrpiti, ali on je bio razočaran i više je voleo da ga baci.
Orasio je od prvog trenutka bio siguran da će se Marija vratiti i
rekao je sam sebi: »Moram strpljivo da čekam kako će se stvar
razvijati.« Opet je, kao u svojim najboljim danima, bio pravi drznik.
Setio se šta se dogodilo tog jutra i pomislio je da će verovatno i
Ortensiju prevariti. Ne tako davno, Fakundo mu je pokazao još jednu
lutku; bila je to prelepa plavuša i već je smislio njenu priču. Fakundo
je naveliko razglasio da u jednoj zemlji na severu postoji fabrika tih
lutaka; planovi su se ispunili i prvi pokušaji su urodili plodom. Posle
nekoliko dana posetio ga je neki stidljivko: imao je krupne oči i
otečene kapke koje je jedva podizao; zahtevao je sve podatke o
lutkama. Fakundo mu je, tražeći fotografije lutaka, ispričao: »Njihovo
zajedničko ime je Ortensija, ali svaki vlasnik može da joj nadene ime
koje njemu lično odgovara. To su jedini modeli Ortensija koje zasad
imamo.« Pokazao mu je samo tri i stidljivi čovek se, skoro bez
razmišljanja, odlučio za jednu od njih i ponudio pare unapred.
Fakundo je tražio veću cenu; kupac je nekoliko puta trepnuo, zatim je
izvadio nalivpero nalik na podmornicu i potpisao ugovor. Orasio je
video plavušu kad je bila završena i zamolio Fakunda da sačeka sa
prodajom, prijatelj je prihvatio jer je imao još neke započete. Orasio je
najpre pomislio da je ostavi u nekom stanu, ali sad mu je došla na um
druga misao: odneće je kući i staviti u jednu od vitrina koje čekaju da
budu uređene. Kad svi legnu, on će je odneti u spavaću sobu, a pre
nego što ustanu preneće je u vitrinu. Bio je siguran da se Marija neće
vratiti kući usred noći. Čim mu je Fakundo predao novu lutku, Orasio
je osetio da ga prožima blaženstvo koje nije osetio još od mladićkog
doba. Kao da ga je neko štitio jer je stigao kući pošto je sve već bilo
gotovo. Osim toga, mogao je da upravlja događajima snagom nekog
mladog čoveka. Pošto je napustio jednu lutku zbog druge, sad nije
mogao da dopusti da padne u očaj zbog Ortensijinog osakaćenog tela.
30
Marija će se sigurno vratiti jer njega više nije zanimalo ništa u vezi sa
njom; ona bi morala da se pobrine oko Ortensijinog tela.
Orasio je odjednom počeo da se kreće kroz kuću šunjajući se kao
lopov; prišao je ormaru i, stojeći sa strane, navukao zavesu preko
ogledala, a zatim je to učinio i sa drugim ormarom. Prošlo je mnogo
vremena otkad je tražio da se stave te zavese. Marija je uvek pazila da
on ne naiđe na otkriveno ogledalo; dok se oblačila, zatvarala je vrata
spavaće sobe i, pre nego što bi ih ponovo otvorila, pokrivala je
ogledala. Osetio je odvratnost pri pomisli da su bliznakinje, osim toga
što su oblačile haljine koje je on nekad poklonio svojoj ženi, ostavile
otkrivena ogledala. Stvar nije bila u tome što on nije voleo da vidi
odraz predmeta u ogledalu, nego ga je tamna boja njegovog lica
podsećala na voštane figure koje je video u muzeju onog popodneva
kad su ubili nekog čoveka; u muzeju je bilo i lutaka koje su
predstavljale ubijene osobe: boja njegove krvi na vosku ostavljala je
tako neprijatan utisak da mu se činilo da čovek, iako mrtav, može da
vidi udarce bodežom koji su ga usmrtili. Ogledalo na toaletnom
stočiću nije bilo nikad pokriveno; bilo je nisko i Orasio je svakog dana
mogao da prođe ispred njega i da se nagne tek toliko da vidi samo čvor
na kravati; češljao se po sećanju, a brijao se pipajući po licu. To
ogledalo je moglo da kaže da se u njemu uvek ogledao čovek bez glave.
Toga dana, pošto je navukao zavese na ogledala, prošao je,
samozadovoljan kao i uvek, ispred ogledala toaletnog stočića; ugledao
je ruku na tamnoj tkanini odela i osetio neprijatnost kao da se gleda u
ogledalu. Primetio je da mu sad i ruke imaju boju voska. Istog trenutka
se prisetio ruku koje je tog dana video na Fakundovom stolu: imale su
lepu boju, sličnu tenu neke plavuše. Orasio, kao dečačić koji od stolara
traži otpatke reče Fakundu:
— Kad god imaš višak ruku i nogu, pošalji mi ih.
— Dobro, a šta će ti to?
— Želeo bih da postavim u mojim vitrinama samo ruke i noge; na
primer, ruka iznad ogledala, noga koja viri ispod kreveta, ili tako
nešto.

31
 Fakundo pređe rukom preko lica i pogleda Orasija praveći se
nevešt. Tog dana je Orasio smireno ručao i popio vino, kao da je Marija
otišla na jedan dan da poseti rođake. Razmišljanje o sreći koja ga je
prožimala dozvoljavalo mu je da bude tako spokojan. Zadovoljan je
ustao od stola; palo mu je na pamet da odsvira nešto na klaviru; potom
je otišao u spavaću sobu da se odmori. Prolazeći pored toaletnog
stočića, reče: »Boriću se protiv svojih manija i ogledaću se u ogledalu.«
Osim toga, neobičan odraz ljudi i predmeta uvek ga je iznenađivao i
on je to voleo. Još jednom je pogledao Ortensiju, odlučio da je tako
ostavi dok se Marija ne vrati i otišao u postelju. Uvlačeći noge ispod
pokrivača, dotakao je neki čudan predmet; trgnuo se i ustao s kreveta;
stajao je nekoliko trenutaka, a zatim je povukao pokrivač: bilo je to
Marijino pismo: »Orasio, ostavljam te tvojoj ljubavnici. Ja sam je
izbola. Usuđujem se da to priznam jer meni nije potreban lažni izgovor
da bih je poslala u radionicu na usavršavanje. Gadiš mi se i molim te
da ne pokušavaš da me nađeš. Marija.« Ponovo je legao, ali nije mogao
da zaspi pa je opet ustao. Izbegavao je da gleda njene stvari, kao što je
i nju izbegavao da gleda kad su bili u svađi. Otišao je u bioskop, sreo je
jednog bivšeg prijatelja. Iako to nije želeo, nekoliko puta se setio
Marije. Vratio se u crnu kuću još za dana, sunce je još ulazilo u njegovu
spavaću sobu. Prolazeći ispred ogledala koje je bilo pokriveno
zavesom, on je, uprkos tome, ugledao svoje lice; nekoliko zraka sunca
je padalo na ogledalo i od njih mu je lice zasijalo kao u utvare.
Zadrhtao je, zatvorio prozor i legao. Kad bi mu se sada vratila sreća
koju je imao kao mladić, preostajalo mu je malo vremena da je
iskoristi; ona nije dolazila sama od sebe pa je morao da se bori sa tako
čudnim događajima kao što su oni u vezi sa Ortensijom, koja je sada
počivala na samo nekoliko koraka od njega; srećom, njeno telo se nije
potpuno raspalo; pomislio je na dušu koja je živela u njemu, kao na
stanovnika koji nije imao mnogo zajedničkog sa svojim mestom
življenja. Zar je moguće da je stanovnik Ortensijinog tela izazvao toliki
Marijin bes da bi mogla da uništi to telo i da njemu, Orasiju, onemogući
uživanje? Nije mogao da zaspi; činilo mu se da su predmeti u sobi
sablasti koje su u dosluhu sa bukom mašina. Ustao je, otišao za sto i
počeo da pije vino. U tom trenutku je osetio da mu Marija nedostaje.
32
Posle večere je shvatio da nema koga da poljubi i krenuo je ka maloj
sobi. Tamo je pio kafu i razmišljao kako ne bi trebalo da ide u spavaću
sobu, niti da sedi za stolom dok god se Marija ne vrati. Izašao je u
šetnju i setio se da je u blizini jedan hotel za studente. Otišao je tamo.
Na ulazu je bila palma, a iza nje staklena površina koja se pružala
celom dužinom stepeništa; produžio je. Sama činjenica da su se istog
dana pojavila tolika ogledala bila je veoma sumnjiva. Setio se da je tog
istog jutra, pre nego što se susreo sa ogledalima iz svoje kuće, rekao
Fakundu da bi voleo da vidi jednu ruku iznad ogledala. Ali se isto tako
setio plavuše i još jednom odlučio da se bori protiv svoje manije.
Krenuo je ka hotelu, prošao pored palme i pokušao da se popne
stepenicama ne ogledajući se u ogledalu. Prošlo je mnogo vremena od
kad nije video tolika ogledala na jednom mestu; slike su se mešale i on
nije znao kuda da se uputi; čak je pomislio da je neko skriven u tim
odrazima. Na prvom spratu se pojavila gazdarica; pokazali su mu
slobodne sobe (u svakoj je bilo veliko ogledalo), izabrao je najbolju i
rekao da će se vratiti za jedan sat. Otišao je u crnu kuću, spakovao mali
kofer i dok se vraćao prisetio se da je taj hotel nekada bio mesto na
kome su se sastajali ljubavni parovi. Nije ni čudo što ima toliko
ogledala. Samo u njegovoj sobi ih je bilo tri; najveće se nalazilo pored
kreveta; pošto je soba u ogledalu bila lepša, Orasio je posmatrao njen
odraz. Ogledalo mora da se već umorilo od toga da godinama
odslikava taj kineski ambijent. Crvena boja tapeta više nije bila tako
jarka, u ogledalu je izgledala kao dno nekog jezera boje cigle, na kome
leže potopljeni most i stabla trešnje. Orasio je legao i ugasio svetlost;
i dalje je posmatrao sobu u odsjaju koji je dolazio sa ulice. Činilo mu
se da ga skriva toplina neke siromašne porodice. Tamo su stvari
zajedno starile i bile prijatelji; ali prozori su još bili mladi i gledali su
napolje; bili su blizanci, kao Marijine sluškinje; isto su se oblačili, na
njima su bile zavese sa resama priljubljene uz staklo i druge, od teškog
brokata, skupljene sa strane. Orasiju se činilo da živi u telu nekog
nepoznatog čoveka koga je potkradao. Usred potpune tišine čuo je
zujanje u ušima i shvatio je da mu nedostaje buka mašina; možda će
mu dobro doći što je otišao iz crne kuće da ih više ne sluša. Da je sad
Marija pored njega, bio bi najsrećniji čovek na svetu. Čim se bude
33
vratila kući, predložiće joj da provedu jednu noć u ovom hotelu. Ali
odmah se setio lutke, plavuše koju je video tog jutra; zatim je zaspao.
U snu je video neko mračno mesto po kome je letela bela ruka. Koraci
u jednoj od susednih soba su ga probudili. Ustao je iz kreveta i počeo
da šeta bos po tepihu; primetio je da ga sledi neka bela mrlja i shvatio
da se njegovo lice odražava u ogledalu koje je bilo iznad kamina. Palo
mu je na pamet da bi mogli da izmisle ogledala u kome bi se videle
samo stvari, a ne i ljudi. Priznao je da je to besmisleno, jer kad bi stao
pred ogledalo, a lik mu se ne bi video u njemu, to bi značilo da njegovo
telo nije sa ovoga sveta. Ponovo je legao. Neko je upalio svetlost u sobi
preko puta i zraci su pali na ogledalo pored Orasija. Razmišljao je o
svom detinjstvu; setio se drugih ogledala i zaspao.

VI

Orasio je već neko vreme spavao u hotelu i sve se odvijalo kao i

prve noći: u kući preko puta osvetljavali su se prozori i bacali svetlost
na ogledala; ili se on budio ili je prozore nalazio budne. Jedne noći je
čuo krike i video plamen na svom ogledalu. U početku ga je posmatrao
kao na bioskopskom platnu, ali je ubrzo shvatio da plamen, ako je na
ogledalu, mora da postoji i u stvarnosti. Brzo se okrenuo u krevetu i
našao se pred plamenom koji je igrao u otvoru prozora ispred njega,
kao đavolčići u lutkarskom pozorištu. Skočio je na pod, izašao u
kupatilo i provirio kroz jedan od svojih prozora. Na staklu se video
odblesak plamena; prozor je izgleda bio uplašen zbog onoga što se
dešavalo na prozoru preko puta. Dole je (Orasijeva soba se nalazila na
prvom spratu) bilo mnogo sveta; upravo su stigli vatrogasci. U tom
trenutku Orasio je video Mariju nagnutu kroz prozor hotela. I ona je
gledala u njega, ali ga nije prepoznala. Orasio joj je davao znake
rukom; zatvorio je prozor, otišao hodnikom do vrata za koja je
verovao da su Marijina i zakucao. Otvorila je i rekla mu:
— Nećeš postići ništa time što me pratiš.
I zalupila mu vrata pred nosom. Orasio je ostao nepomičan; ubrzo
je začuo plač iza vrata. Odgovorio je:
34
 — Nisam došao da te tražim; ali kad smo se već našli, trebalo bi
da odemo kući.
— Odlazi, idi sam — odvratila je.
Uprkos svemu činilo mu se da želi da ode kući. Sledećeg dana
Orasio se vratio u crnu kuću i bio je srećan. Uživao je u njenoj raskoši
i kretao se kroz nju kao mesečar; sve te stvari živele su u prijatnim
uspomenama, a visoke sobe su doprinosile utisku da je od njih još
daleko smrt koja će doći s neba.
Posle večere je otišao u dnevnu sobu; učinilo mu se da je klavir
veliki mrtvački sanduk i da tišina bdi nad muzikom koja je već neko
vreme bila mrtva. Podigao je poklopac klavira i, užasnut, pustio ga da
padne uz tresak; ostao je za trenutak podignutih ruku, kao da je neko
u njega uperio pištolj; zatim je otrčao na trem i počeo da viče:
— Ko je stavio Ortensiju u klavir?
Dok je ponavljao pitanje, pred očima mu je stalno bila njena kosa
upletena u žice instrumenta i lice zgnječeno težinom poklopca. Stigla
je jedna od bliznakinja, ali nije mogla reči da izusti. Zatim je došao
Aleks:
— Gospođa je dolazila po podne da uzme svoje stvari.
— Ta žena će me ubiti iznenađenjima — vikao je Orasio ne
mogavši da se obuzda. Ali ubrzo se smirio.
— Nosi Ortensiju u svoju sobu i sutra rano ujutru javi Fakundu da
dođe po nju. Čekaj — povikao je za njim. — Dođi. — I, gledajući u
pravcu u kome su otišle bliznakinje, tihim glasom mu je izdao još
jedno naređenje:
— Reci Fakundu da donese onu drugu kad bude dolazio po
Ortensiju.
Tu noć je prespavao u drugom hotelu; dobio je sobu sa samo
jednim ogledalom; tapete su bile žute; imale su crvene cvetove i zelene
listove obavijene oko rešetaka koje su predstavljale vrtnu kućicu. I
prekrivač je bio žut; Orasio je bio besan; činilo mu se da leži na
otvorenom. Ujutru je otišao kući; naredio je da donesu velika ogledala
i postave ih u dnevnoj sobi tako da umnožavaju prizore sa lutkama.
35
Toga dana nisu došli po Ortensiju niti su doneli drugu lutku. Uveče je
Aleks, donoseći mu vino u sobu, ispustio bocu...
— Ne mari — rekao je Orasio.
Na licu mu je bila maska, a na rukama žute rukavice.
— Pomislio sam da je neki razbojnik — rekao je Aleks dok se
Orasio smejao, a njegov dah naduvavao crnu svilu maske.
— Ove krpe na licu me greju i onemogućavaju mi da pijem vino;
pre nego što ih uklonim, moraš da skineš ogledala, da ih staviš na pod
i prisloniš uz stolicu. Ovako — rekao je Orasio skidajući jedno i
postavljajući ga kako je želeo.
— Mogli bismo da ih okrenemo staklom ka zidu, tako bi bilo
sigurnije — primetio je Aleks.
— Ne, jer, iako su na podu, želim da se nešto u njima vidi.
— Onda ih treba prisloniti uza zid tako da gledaju napolje.
— Ne, jer bi zbog nagiba koji postoji kad su uza zid odražavala
stvari koje su gore, a ja neću da gledam svoje lice.
Pošto ih je Aleks namestio kako je njegov gospodar želeo, Orasio
je skinuo masku i počeo da pije vino; krenuo je ka prolazu koji je bio
na sredini dnevne sobe; ogledala su gledala u tom pravcu preko stolice
na koju su bila prislonjena. Taj mali nagib ka podu davao mu je utisak
da su ogledala sluge koje pozdravljaju blagim naklonom, netremice
gledajući široko otvorenih očiju. Osim toga, kroz noge stolica se
ogledao pod, koji je zbog nagiba izgledao iskrivljen. Pošto je popio
vino i osetio da mu se sve to smučilo, odlučio je da ode u postelju.
Sutradan (te noći je spavao kod kuće) došao je šofer da traži novac za
Mariju. Dao mu je i ne upitavši za nju; ali je zaključio da se Marija neće
uskoro vratiti i zbog toga je, kad su mu doneli plavušu, odneo pravo u
spavaću sobu. Uveče je naredio bliznakinjama da joj obuku svečanu
haljinu i da je stave za sto. Dok je večerao, ona je bila pored njega; kad
je završio s jelom, pitao je Aleksa u prisustvu bliznakinja:
— Šta misliš o ovoj?
— Vrlo je lepa, gospodine, liči na jednu špijunku koju sam
upoznao za vreme rata.
36
 — To mi se sviđa.
Sutradan, pokazujući na plavušu, Orasio reče bliznakinjama:
— Od danas ćete je zvati gospođa Eulalija.
Uveče je Orasio pitao bliznakinje (one se više nisu krile od njega):
— Ko je to u trpezariji?
— Gospođa Eulalija — rekle su bliznakinje uglas.
Ali kada Orasio nije bio tu, ili kad su htele da se našale sa Aleksom,
govorile su: »Vreme je da špijunku napunimo toplom vodom.«

VII

Marija je u studentskom hotelu čekala da Orasio ponovo dođe.

Izlazila je samo na nekoliko trenutaka da bi joj pospremili sobu.
Uzdignute glave šetala je obližnjim ulicama. Nije gledala ni u koga i ni
u šta; razmišljala je: »Ja sam žena napuštena zbog jedne lutke; ipak,
ako bi on sada naišao, krenuo bi za mnom.« Kad se vratila u sobu, uzela
je knjigu pesama u plavim koricama i počela rasejano da čita čekajući
Orasija. Pošto se on nije pojavljivao, pokušala je da pronikne u te
pesme. Nije uspevala da ih razume pa se predala razmišljanju kako je
mučenica 'i kako uživa u svojoj patnji. Jednog popodneva uspela je da
shvati smisao pesme; bilo je to kao da je neko, slučajno, ostavio
otvorena vrata a ona je taj trenutak iskoristila da proviri. Istovremeno
joj se učinilo da su i tapete, paravan i lavabo sa niklovanim slavinama
razumeli tu pesmu; bilo je nečeg uzvišenog u tim stihovima što ih je
obavezivalo da se potrude i usredsrede svu svoju pažnju. Često je
usred noći palila svetlost i tražila neku pesmu kao da je bilo moguće
izabrati san. Sledećeg dana ponovo je šetala ulicama i učinilo joj se da
je odjek njenih koraka pesma. Jednog jutra je pomislila: »Volela bih da
Orasio zna da šetam sama kroz drvorede; sama, sa knjigom u ruci.«
Onda je naredila da potraže vozača; spakovala je kofere i krenula
svojoj tetki koja je živela van grada u kući okruženoj drvećem. Tetka
je bila usedelica i živela je u jednoj staroj kući; dok se onako ogromna
i debela kretala kroz polutamu sobe, pod je škripao, a papagaj je
37
kreštao: »Dobar dan, idi bestraga. Marija je ispričala Praderi svoju
nesreću ne prolivši ni jednu suzu. Rođaka je slušala užasnuta; onda se
razljutila i na kraju se rasplakala. Ali Marija je mimo otišla da otprati
vozača i naredila mu da traži novac od Orasija, i da, ako ovaj pita za
nju, kaže, kao za sebe, da ona šeta kroz drvorede sa knjigom u ruci.
Zatim je otišla i sela ispod drveta sa plavom knjigom u mci; iz nje su
se dizale pesme i širile se okolišom stvarajući nove krošnje i lagano
noseći oblake. Za vreme ručka Pradera je bila zamišljena; upitala je
Mariju:
— Šta misliš da uradiš sa tim bestidnikom?
— Nadam se da će doći da se izvini.
— Ne razumem te, dete; taj čovek je napravio od tebe budalu,
smatra te jednom od tvojih lutaka.
Marija je spustila kapke blaženo ćuteći. Posle podne je došla kućna
pomoćnica i donela jučerašnje novine. Marijine oči je privukao naslov:
»Fakundove Ortensije«. Pomno je čitala: »Na poslednjem spratu
prodavnice »Proleće' otvara se velika izložba na kojoj će se, između
ostalih lutaka, predstaviti i poslednji modeli Ortensija. Ta vest se
pročula po dolasku Fakunda, tvorca čuvenih lutaka, u preduzeće kome
pripada i pomenuta prodavnica. Videćemo kakvo će uzbuđenje da
izazove u našem gradu taj novi falsifikat prvobitnog greha o kome smo
već govorili u prošlom izdanju. Ovde je i jedna od štampanih reklama
koje su bačene u naše najveće klubove: Da li ste ružni? Ne brinite. Da
li ste stidljivi? Ne brinite. Ortensije će vam pružiti pravu ljubav — bez
svađa, bez pritisaka i bez babica.«
Marija je besnela:
— Kakva sramota! Ime naše...
Nije znala kako da završi. Podigla je oči i usredsredila na jednu
tačku pogled pun besa.
— Pradera! — besno je viknula. — Pogledaj ovo!
Tetka je gurnula ruku u korpicu sa ručnim radom i gunđajući
potražila naočare da bi mogla da vidi.
Marija je uzviknula:
38
 — Slušaj — i pročitala joj članak. — Ne samo da ću da tražim
razvod, nego ću da napravim skandal kakav se još nije video u ovoj
zemlji.
— Najzad si, dete moje, sišla sa oblaka — povika Pradera dižući
ruke pocrvenele od ribanja šerpi.
Dok se uzbuđena Marija zaplitala o nevine saksije i biljke, Pradera
je iskoristila priliku da sakrije knjigu u plavim koricama. Sledećeg
dana šofer je razmišljao kako da izbegne Marijina pitanja o Orasiju, ali
ona je samo zatražila novac i odmah ga poslala u crnu kuću da dovede
Mariju, jednu od bliznakinja. Marija, bliznakinja, došla je po podne i
ispričala joj sve o špijunki koju moraju da zovu »gospođa Eulalija«. U
prvom trenutku je Marija, Orasijeva žena, bila zaprepašćena i slabim
glasom je upitala:
— Liči na mene?
— Ne, gospođo, špijunka je plavuša i drugačije se oblači.
Marija, Orasijeva žena, skočila je kao oparena, ali se odmah
ponovo sručila u fotelju i naglas zaplakala. Došla je i tetka. Bliznakinja
je ponovila priču. Pradera je počela da se udara u svoje ogromne grudi
i tužno da cvili; na ceo taj skandal papagaj je zakreštao: »Dobar dan,
idi bestraga!«

VIII

Valter se vratio sa godišnjeg odmora i Orasio se ponovo počeo

baviti predstavama u svojim vitrinama. Prve večeri je odveo Eulaliju
u dnevnu sobu, smestio je uza se, na platformu, i zagrlio je dok je
posmatrao ostale lutke. Momci su pripremili scenu sa mnogo više lica
nego obično. U drugoj vitrini ih je bilo pet: bile su to članice uprave
društva za zaštitu napuštene dece. Upravo je jedna od njih bila
izabrana za predsednicu; a druga, potučena rivalka, oborila je glavu;
ona se najviše sviđala Orasiju. Na trenutak je ostavio Eulaliju i otišao
da poljubi njeno sveže čelo. Kad se vratio svojoj prijateljici, zaželeo je
da u pauzi muzike čuje buku mašina i setio se onoga što je Aleks rekao

39
o sličnosti Eulalije i jedne špijunke iz rata. U svakom slučaju, njegove
oči su se te noći požudno predale šarenilu lutaka. Kad se probudio
sledećeg jutra, osetio je neprijatan umor jer je u toku noći mislio o
smrti. Osećao se neprijatno jer nije znao kada će umreti, niti koji će
deo tela biti prvi napadnut. Sve teže mu je bilo da ostane sam; lutke
mu nisu pravile društvo; izgledalo je kao da kažu: »Mi smo lutke, ti
uredi sebi život kako hoćeš.« Ponekad je govorio naglas i glupavo
komentarisao ono što je pošao da uradi: »Sad ću da odem do pisaćeg
stola da uzmem mastionicu.« Ui je razmišljao o onome što radi kao da
posmatra treće lice: »On otvara fioku. Sad će ta budala da skine
poklopac sa mastionice. Videćemo koliko traje život.« Na kraju se
uplašio i izašao na ulicu. Sledećeg dana je primio paket koji mu je
poslao Fakundo; otvorio ga je i video da je pun odbačenih ruku i nogu.
Tada se setio da je jednog jutra tražio od Fakunda da mu pošalje sve
ostatke ruku i nogu koji mu nisu potrebni. Plašio se da ne pronađe
neku odvojenu glavu — to mu se ne bi svidelo. Odneo je kutiju na
mesto gde su lutke čekale trenutak da budu iskorišćene za scenu;
pozvao je momke telefonom i objasnio im način na koji će da nameste
ruke i noge. Prvi pokušaj je ispao užasan i on se naljutio. Čim je
odmakao zavesu, ugledao je lutku u crnini; sedela je u podnožju
stepenica koje su ličile na predvorje crkve; gledala je ispred sebe.
Ispod suknje joj je virio neverovatan broj nogu: bilo ih je deset ili
dvanaest. Na svakom stepeniku je stajala po jedna ruka sa šakom
otvorenom na gore. »Kakve budale — izustio je Orasio — upotrebili
su sve ruke i noge koje su imali.« Nije želeo da pogađa priču pa je
otvorio fioku u kojoj je bila legenda: »To je sirota udovica; ceo dan luta
da bi našla nešto da pojede pa je postavila ruke koje prose kao klopke
za novčiće.« »Kakva glupost — nastavio je Orasio — to je nešto
najgluplje što sam ikad video.« Besan je otišao da legne; u trenutku
kad je sklopio oči, video je udovicu kako hoda, kao pauk, na svim onim
nogama.
Posle tog nesrećnog pokušaja, Orasio je bio razočaran i u momke
i u lutke, čak i u Eulaliju. Ali posle nekoliko dana, Fakundo ga je
povezao svojim autom i usput mu rekao:

40
 — Vidiš onu kuću na dva sprata, na obali reke? Tamo živi
»stidljivko« sa lutkom, sestrom tvoje lutke; kako bi se reklo, tvojom
svastikom... — Fakundo ga je lupio po nozi i obojica su se nasmejali.
— Dolazi tu samo da prenoći; plaši se da ga majka ne otkrije.
Sutradan, kad se sunce već visoko popelo, Orasio je sam krenuo
zemljanom stazom pored reke ka stidljivkovoj kući. Najpre je prošao
pored zaključane kapije i male šumareve kuće. Orasio je pljesnuo
rukama: pojavio se neobrijan čovek sa iscepanim šeširom na glavi;
nešto je žvakao.
— Šta hoćeš?
— Rekli su mi da gazda ove kuće ima lutku...
Čovek se naslonio na drvo i prekinuo ga:
— Gazda nije tu.
Orasio je izvadio nekoliko novčanica iz novčanika, a čovek je,
ugledavši novac, počeo sporije da žvaće. Orasio je raširio novčanice
preko dlana kao da drži špil karata i pravio se da razmišlja. Čovek je
progutao ono što je žvakao i čekao. Orasio je procenio koliko mu
vremena treba da razmisli šta će uraditi sa novcem i na kraju rekao:
— Ja moram danas da vidim tu lutku...
— Gazda dolazi u šest.
— Kuća je otključana?
— Nije, ali ja imam ključ. U slučaju da se stvar otkrije — reče
čovek pružajući ruku i uzimajući »štihove« — ja ništa ne znam.
Stavio je pare u jedan džep, a iz drugog izvadio veliki ključ i rekao
mu:
— Dvaput je zaključano... Lutka je na gornjem spratu... Bilo bi
poželjno da sve ostavite onako kako ste našli.
Orasio je krenuo žurnim korakom osećajući uzbuđenje kao u
mladosti. Mala ulazna vrata su bila prljava kao zapuštena starica i on
je gadeći se okretao ključ u bravi. Ušao je u prostoriju neprijatnog
izgleda; uza zid su stajali štapovi za pecanje. Prešao je preko prljavog
poda i popeo se tek uglancanim stepenicama. Spavaća soba je bila

41
velika, ali nije video nikakvu lutku. Svuda ju je tražio, čak ispod
kreveta; na kraju ju je pronašao u ormaru. U prvom trenutku, učinilo
mu se kao jedno od onih iznenađenja koja mu je Marija priređivala
Lutka je bila u crnoj svečanoj haljini, poprskanoj perlama kao kapima
stakla. Da je bila u nekoj od njegovih vitrina, pomislio bi da je udovica
oblivena suzama. Iznenada je čuo prasak; ličio je na pucanj. Potrčao je
ka stepenicama koje su vodile u prizemlje i video štapove za pecanje
koji su, u oblaku prašine, ležali na podu. Odlučio je da uzme čaršav i
da odnese Ortensiju na obalu reke. Lutka je bila laka i hladna. Dok je
tražio skrovito mesto, pod drvećem, osetio je miris koji nije bio šumski
i odmah otkrio da se širio od Ortensije. Pronašao je jedno mesto sa
mekom travom, raširio čaršav obgrlivši lutkine noge i pažljivo je
spustio kao da mu je na rukama onesvešćena žena. Iako je mesto bilo
pusto, Orasio je osećao neki nemir. Na svega nekoliko metara od njega,
pojavila se žaba; stajala je mirno a Orasio nije mogao ni da pretpostavi
u kom pravcu će biti njen sledeći skok. Nadohvat ruke je ugledao
kamen i gurnuo ga. Orasio nije mogao da pruži Ortensiji onu pažnju
koju je želeo; bio je razočaran; nije se usuđivao da joj pogleda u lice
jer je mislio da će na njemu otkriti miran podsmeh svojstven
predmetu. Iznenada je čuo neko čudno mrmljanje pomešano sa
šumom vode. Krenuo je ka reci i u čamcu ugledao dečaka sa velikom
glavom, koji se užasno kreveljio; ručice su mu bile zarobljene veslima;
pomerao je iskrivljena usta koja su ličila na odsečeno crevo i ispuštala
mrmljanje koje je čuo. Orasio je podigao Ortensiju i potrčao ka
stidljivkovoj kući.
Posle avanture sa tuđom Ortensijom, Orasio je poželeo da ode u
drugu zemlju i da nikad više ne pogleda nijednu lutku. Čim je ušao u
kuću, uputio se u spavaću sobu sa namerom da izbaci Eulaliju, ali je
pronašao uplakanu Mariju koja se bacila na krevet sa licem
zagnjurenim u čaršave. Prišao je svojoj ženi i pomilovao je po glavi, ali
je shvatio da ih je troje u istom krevetu pa je pozvao jednu od
bliznakinja i naredio joj da iznese lutku i da pozove Fakunda da dođe
po nju. Orasio je legao pored Marije; oboje su ćutali čekajući da se
potpuno smrkne. Onda je on uhvatio za ruku, mučno tražeći reči, kao

42
da je trebalo da se izrazi na jeziku koji nije znao; priznao je da se
razočarao u lutke i da je sa njima doživeo samo zlo.

IX

Marija je verovala u Orasijevo potpuno razočaranje u lutke; oboje

su se prepustili lepim starim običajima. Prvih dana su se bez tuge
prisećali Ortensije, ali onda su počela neočekivana ćutanja i oboje su
znali o čemu ono drugo razmišlja. Jednog jutra, dok je šetala kroz vrt,
Marija je zastala ispod drveta na koje je jednom stavila Ortensiju da bi
iznenadila Orasija. Setila se i priče suseda i, pošto je shvatila da je
zapravo ona ubila Ortensiju, rasplakala se. Kad je došao Orasio i
upitao je šta se desilo nije htela da mu kaže, samo je neprijateljski
ćutala. Pomislio je da sad, kad je sama, bez Ortensije, skrštenih ruku,
Marija i ne vredi mnogo. Jednog dana je u sumrak sedeo u maloj sobi;
bilo mu je neprijatno pri pomisli da je on kriv što više nema Ortensije;
malo-pomalo ga je ispunjavala griža savesti. Iznenada je video da se u
sobi nalazi crni mačak. Besno je ustao i kad je već krenuo da pita
Aleksa kako su mogli da ga puste da uđe, pojavila se Marija i rekla mu
da ga je ona donela. Bila je zadovoljna; zagrlila je muža i ispričala mu
kako ga je pronašla. Kad je video koliko ju je to usrećilo, nije hteo da
se suprotstavlja, ali je osetio odbojnost prema životinji koja mu se
tako neprimetno približila u trenutku kad ga je obuzimala griža
savesti. Posle nekoliko dana taj mačak je postao predmet razdora.
Marija ga je navikla da se penje na krevet i na prekrivače. Orasio bi
sačekao da Marija zaspi; onda bi, pod pokrivačem, napravio
zemljotres i mačak je morao da siđe. Jedne noći Marija se probudila
baš u tom trenutku:
— Znači, ti plašiš mačka?
— Ne znam.
Marija je gunđala i branila mačka. Jednom, posle večere, Orasio je
otišao u dnevnu sobu da svira. Pre nekoliko dana je prekinuo sa
prizorima u vitrinama i, što nije bilo uobičajeno, ostavio je lutke u
mraku — pravila im je društvo samo buka mašina. Orasio je upalio
43
stojeću lampu pored klavira; i na poklopcu je ugledao mačkove oči —
telo mu se gubilo u crnoj boji klavira. Neprijatno iznenađen, grubo ga
je gurnuo. Mačak je skočio i krenuo ka maloj sobi; Orasio je potrčao za
njim; ali životinja je, našavši zatvorena vrata trema, počela da skače i
zakačila zavese na vratima; jedna je pala na pod; Marija je iz trpezarije
sve to videla i dotrčala. Vikala je; poslednje što je rekla bilo je:
— Naterao si me da uništim Ortensiju, sad hoćeš da ubijem i
mačka.
Orasio je uzeo šešir i izašao u šetnju. Razmišljao je kako Marija,
pošto mu je oprostila i u trenutku pomirenja rekla: »Volim te jer si
lud«, sad nije imala pravo da mu sve to kaže i da mu baca u lice
Ortensijinu smrt; dovoljna kazna je bila to što Marija nije vredela bez
lutke; mačak, umesto da je uzdiže, činio ju je još prostijom. Dok je
izlazio, video je da se ona rasplakala; pomislio je: »Dobro, neka sad
ona ostane sa mačkom griže savesti.« Ali odmah je osetio neprijatnost
shvativši da njena griža savesti nema ničeg zajedničkog sa njegovom;
i da bi joj on, sa svoje strane, iako nije znala da ga bodri, dopustio da
ispašta njegove grehe. Osim toga, na samrti, ona bi bila jedina koja bi
mu pravila društvo u tom nepoznatom očaju i — gotovo je siguran —
malodušnosti koju bi osećao u tim poslednjim danima ili trenucima.
Možda će umreti ne shvativši: još nije dobro razmislio o tome šta bi
bilo gore.
Kada je došao do ugla, zastao je i sačekao trenutak da pogleda niz
ulicu da li ima vozila. Dugo je hodao mračnim ulicama; iznenada se u
parku akacija prenuo iz razmišljanja i seo na klupu. Dok je razmišljao
o životu, spustio je pogled pod drveće i pratio senku koja se širila sve
do jezera. Tu je zastao i dokono razmišljao o svojoj duši: bila je kao
tamna tišina iznad crnih voda, koja je imala pamćenje i sećala se buke
mašina kao da je i to bila tišina; možda je tu buku pravio parobrod
ploveći vodama koje su se mešale sa tamom; pamtila je lutke kao
jedino što je ostalo posle brodoloma. Brzo se vratio u stvarnost i
ugledao par koji se dizao iz senke; dok su koračali ka njemu, Orasio se
setio da je Mariju prvi put poljubio u krošnji jedne smokve; desilo se
to pošto su pojeli prve smokve i osetili da padaju u zanos. Par je

44
prošao blizu njega, prešao uzanu ulicu i ušao u malu kuću; bilo je više
takvih kuća; neke su imale tablu na kojoj je pisalo da se izdaju. Kad se
vratio kući, pomirio se sa Marijom, ali čim je ostao sam u sobi sa
vitrinama, pomislio je da bi mogao da iznajmi malu kuću u parku i da
tamo odnese jednu Ortensiju. Sutradan je za vreme doručka primetio
da Marijin mačak ima dve zelene trake navrh ušiju. Žena mu je
objasnila da je apotekar probušio uši svim mačkama nekoliko dana
posle rođenja jednom od onih mašina kojima se buši papir za arhivu.
To se svidelo Orasiju; shvatio je to kao dobar predznak. Izašao je na
ulicu i telefonom pitao Fakunda kako može među lutkama u
prodavnici »Proleće« da raspozna one koje su Ortensije. Fakundo mu
je rekao da trenutno imaju samo jednu, da je pored kase i da ima jednu
minđušu. Ta slučajnost što je u prodavnici bila samo jedna Ortensija
navela je Orasija na pomisao da mu je suđena; prepustio se mislima o
sagrešenju kao o nečem neizbežnom. Mogao je da uhvati tramvaj, ali
je pomislio da bi ga to omelo u razmišljanju; više je voleo da pešači i
da smišlja kako da prepozna tu lutku među ostalima. Sada se i njemu
sviđalo da se umeša u gužvu. Osećao je zadovoljstvo skrivajući se u
masi. Bližio se karneval i na ulicama je bilo mnogo sveta. Prodavnica
se nalazila mnogo dalje nego što je računao. Smirio se pa je želeo da
što pre upozna lutku. Neki dečak je iz sve snage dunuo u trubu pravo
njemu u lice. Orasio je bio zbunjen; osetio je neprijatnu slutnju i
zamalo da odloži posetu za popodne; ali kad je stigao u prodavnicu i u
izlozima video maskirane lutke, odlučio je da uđe. Ortensija je bila u
renesansnoj haljini boje vina. Mala maska preko očiju činila je njeno
lice još ponosnijim i Orasio je poželeo da je osvoji; pojavila se
prodavačica koja ga je poznavala; blago mu se osmehnula i Orasio je
odmah otišao. Već posle nekoliko dana je smestio lutku u malu kuću u
parku. Jedna Fakundova radnica dolazila je dva puta nedeljno u devet
uveče sa čistačicom; u deset su je punile toplom vodom i odlazile.
Orasio nije želeo da joj skinu masku, tako mu se više sviđala; nazvao
ju je Erminija. Jedne večeri, dok su zajedno sedeli ispred slike, Orasio
je u staklu video odraz njenih očiju; blistale su usred crnila maske i
izgledale zamišljene. Od tada je uvek sedeo na tom mestu; prislanjao
je obraz uz njen i tek kad je bio siguran da na staklu vidi — na slici su
45
bili neki vodopadi — izraz pokorne topline u njenim očima, počinjao
je strasno da je ljubi. Ponekad je šetao sa njom kroz park — izgledalo
je kao da šeta sa nekim duhom; sedeli bi na klupi pored vodoskoka;
čim bi primetio da se voda u Erminiji hladi, žurio je da je što pre unese
u kuću.
Ubrzo posle toga, u prodavnici »Proleće« je priređena velika
izložba. Ogromna vitrina je zauzela ceo poslednji sprat, bila je na
sredini prostorije i publika je prolazila stazom ostavljenom između
vitrine i zidova. Publika je bila oduševljena. (Osim što su gledali
haljine lutaka, ljudi su želeli da zna ju i koje su među njima Ortensije.)
Vitrina je bila podeljena u dva dela ogledalom koje je dosezalo do
plafona. U delu bliže vratima bila je predstavljena jedna stara narodna
legenda, Žena sa Jezera; pripremili su je isti oni momci koji su radili i
za Orasija. Usred šume, na jezeru, živela je mlada žena. Svakog jutra je
izlazila iz svog šatora i odlazila na obalu jezera da se očešlja; nosila je
i ogledalo. (Neki su govorili da ga je stavljala ispred vode da bi mogla
da vidi zatiljak.) Jednog jutra su neke gospe iz visokog društva, posle
burno provedene noći, odlučile da posete usamljenu ženu; stigle su u
zoru; pitale su je zašto živi sama i ponudile joj pomoć. U trenutku kad
su stizale, žena sa jezera se češljala; kroz pramenove kose videla je
haljine ovih gospi, a kad su se približile, ponizno ih je pozdravila. Ali
čim je jedna od njih otvorila usta, ona je ustala i krenula obalom jezera.
Gospe su, misleći da će im žena nešto ispričati ili otkriti neku tajnu,
krenule za njom. Ali usamljena žena je samo išla oko jezera dok su je
gospe pratile; ništa im nije govorila, niti im bilo šta pokazala. Gospe su
se zbog toga naljutile i prozvale je »luda sa jezera«. Otada u toj zemlji
kažu za ćutljive: »Ostao je da kruži oko jezera«.
Ovde, u prodavnici »Proleće«, žena sa jezera se pojavila ispred
toaletnog stočića postavljenog na obali. Na sebi je imala beli mantil
obrubljen žutim listovima, a stočić je bio pun bočica i drugih stvari. To
je bio baš deo priče kad se pojavljuju gospe u svečanim haljinama
obučenim za zabavu prethodne noći. Oko vitrine su prolazila
raznorazna lica; nisu odmeravali lutke odozgo do dole samo da bi
razgledali haljine; bilo je očiju, koje su sumnjičavo prelazile sa haljine

46
na dekolte i sa jedne lutke na drugu; kao da nisu verovale da su lutke
poštene kao i žena sa jezera. Druge oči su oprezno gledale, pažljivo
klizeći po odelu i plašeći se da ne skliznu i na kožu lutke. Jedna devojka
je nagla glavu sa bojažljivošću Pepeljuge; mislila je o tome da sjaj
haljina ima veze sa namenom Ortensija. Jedan čovek je skupljao obrve
i spuštao kapke ne bi li od svoje žene prikrio želju da i sam poseduje
Ortensiju. Sve u svemu, lutke su imale izgled uzvišenih luda koje je
jedino zanimala »poza«; bilo im je sasvim svejedno da li su obučene ili
gole.
Drugi deo se opet delio na dva dela: na plažu i na šumu. U prvom
su bile lutke u kupaćim kostimima. Orasio je zastao ispred dve koje su
»razgovarale«: jedna od njih je na stomaku imala nacrtane crvene
koncentrične krugove nalik na metu, a druga je imala nacrtane ribe na
lopaticama. Orasiova sitna glava je bila mirnija nego u lutke. Produžio
je kroz gužvu sve dok se nije zaustavio ispred lutaka iz šume: bile su
polugole i pripadale su nekom urođeničkom plemenu. Iz nekih glava
su umesto kose rasli sitni listići koji su padali kao puzavice; na tamnoj
koži su imale nacrtane cvetove i linije, kao ljudožderi; drugima su, po
celom telu, iscrtali blistave ljudske oči. Od prvog trenutka Orasio je
osetio naklonost prema jednoj tamnoputoj običnog izgleda; imala je
iscrtane samo grudi: dve male glave sa jarkocrvenim ustima. Orasio je
ponovo obilazio celu izložbu sve dok nije došao Fakundo. Tada ga je
upitao:
— Od lutaka iz šume, koje su Ortensije?
— Prijatelju, tamo su sve Ortensije.
— Pošalji mi tamnoputu u Park akacija.
— Tek ću za osam dana moći da ih izvadim.
Ali prošlo je dvadeset dana pre nego što je Orasio mogao da se
nađe sa crnkinjom u Parku akacija. Ležala je, pokrivena do vrata.
Orasiju to nije izgledalo baš zanimljivo; kad je prišao da skloni
pokrivače, crnkinja mu se nasmejala paklenim grohotom. Marija je,
ljutitim rečima, počela da iskaljuje svoj bes i da objašnjava kako je
otkrila njegovu novu izdaju. Žena koja je ovde pospremala radila je i u

47
Praderinoj kući. Ali primetila je da je Orasio neobično miran, kao da je
izgubljen, i ućutala je.
— Dobro, šta kažeš na sve to? — upitala ga je, pokušavajući da
prikrije svoj strah.
On je i dalje gledao u nju kao u neku nepoznatu osobu; izgledao je
kao neko ko već dugo pati od velikog umora koji ga je izbezumio.
Počeo je da se okreće oko sebe pomerajući lagano noge. Marija mu je
rekla: »Sačekaj me.« Ustala je iz kreveta i otišla u kupatilo da obriše
crnu boju. Bila je uplašena; počela je da plače i da kija. Kad se vratila u
spavaću sobu Orasija više nije bilo; otišao je kući i tamo ga je pronašla;
bio se zatvorio u gostinsku sobu i nije želeo ni sa kim da razgovara.

Posle svega ovoga Marija je mnogo puta molila Orasija da joj

oprosti; ali on je ćutao kao zaliven. Veći deo vremena provodio je
nepomičan i zatvoren u gostinskoj sobi. (Znali su da se kreće samo po
tome što je praznio boce francuskog vina.) Ponekad je, u sumrak,
izlazio. Po povratku bi nešto pojeo i odmah se ponovo bacao u krevet
i ležao otvorenih očiju. Često ga je Marija kasno noću obilazila; oči su
mu bile nepomične, kao da su od stakla; bio je miran kao lutka. Jedne
noći se začudila videvši mačka sklupčanog pored njega. Odlučila je da
pozove lekara; počeli su da mu daju injekcije. Orasio ih se plašio, ali je
želja za životom bila jača. Na kraju je Marija, uz pomoć momaka koji
su radili na vitrinama, uspela da privoli Orasija da učestvuje na novim
sastancima. Te večeri je zajedno sa Marijom obedovao u velikoj
trpezariji, tražio je senf i popio dosta francuskog vina. Zatim je u maloj
sobi popio kafu i požurio u prostoriju sa vitrinama. U prvoj vitrini je
bio prizor bez priče: u jednom velikom bazenu u kome se voda stalno
talasala, pojavile su se, usred bilja i prigušene svetlosti, odvojene ruke
i noge. Orasio je video da između grana proviruje neko stopalo; učinilo
mu se kao lice; onda je izišla cela noga; izgledala je kao životinja koja
nešto traži; naletevši na staklo, za trenutak je ostao miran a zatim
produžio na drugu stranu. Onda se pojavila još jedna noga praćena
48
rukom; progonile su se i približavale jedna drugoj kao zveri u kavezu.
Orasio je zastao; zabavljao se videvši kakve su sve kombinacije
moguće između odvojenih delova tela; čak i prepleteni prsti jedne
noge i jedne ruke; odjednom je noga počela da se uspravlja i poprimila
neki prostački izgled postavivši se na stopalo; to je razočaralo Orasija;
dao je Valteru svetlosni znak i prešao preko platforme do druge
vitrine. Tamo je na krevetu ugledao lutku sa kraljevskom krunom;
pored nje je bio sklupčan Marijin mačak. To ga je naljutilo i počeo je
da grdi momke što su ga pustili da uđe. U dnu kreveta tri monahinje
su klečale i molile se. Legenda je glasila: »Kraljica je umrla u trenutku
dok je davala milostinju; nije imala vremena da se ispovedi, ali cela
zemlja se moli za nju.« Kad je Orasio ponovo pogledao, mačka više nije
bilo. Ali i dalje je osećao izvesnu neprijatnost i očekivao je da se mačak
pojavi na nekom drugom mestu. Odlučio je da uđe u vitrinu; ali
oprezno da ga mačak odnekud ne bi neprijatno iznenadio. Prišao je
kraljičinom krevetu i gledajući je u lice, oslonio se jednom rukom na
ivicu kreveta; u tom trenutku se druga ruka, ruka jedne od tri
monahinje, spustila na njegovu. Orasio sigurno nije čuo Marijin glas
koji ga je molio za oproštaj. Čim je osetio tu ruku na svojoj, podigao je
glavu. Telo mu se ukočilo; otvarao je usta pomerajući vilice kao ptica
koja ne može ni da grakne ni da raširi krila. Marija ga je uhvatila za
ruku; on je, uplašen, povukao i počeo da se okreće oko sebe
pomerajući se sitnim koracima, kao onoga dana kad ga je Marija,
prerušena u crnkinju, iznenadila svojim grohotom. Ona se uplašila i
vrisnula. Orasio je naleteo na jednu od monahinja i srušio je; uputio se
ka dnevnoj sobi, ali nije tražio vrata da kroz njih izađe. Naleteo je na
staklo vitrine; ruke su mu udarile kao ptice u zatvoren prozor. Marija
se nije usudila da ga ponovo uhvati za ruku pa je otišla da pozove
Aleksa. Nigde ga nije bilo. Na kraju, Aleks ju je ugledao i, misleći da je
monahinja, upitao šta želi. Rekla mu je, plačući, da je Orasio poludeo;
zajedno su otišli u dnevnu sobu, ali Orasija nije bilo. Počeli su da ga
traže; odjednom su čuli njegove korake na šljunku u bašti. Orasio je
prelazio preko leja. I dok su ga Marija i sluga pristizali, on je već
odlazio u pravcu buke mašina.

49
 Niko nije palio svetiljke

Jednom davno, u starinskom ambijentu salona čitao sam priču. U

početku je kroz žaluzinu prodiralo malo sunca. Zatim su se zraci
polako povlačili preko glava ljudi ka stolu na kome su se nalazili
portreti voljenih pokojnika. Teško sam izvlačio reči iz usta, kao iz
instrumenta sa probušenim mehom. U prvom redu sedele su dve
udovice, vlasnice kuće, bile su stare, ali su još imale bujne kovrdže.
Bezvoljno sam čitao i često podizao glavu s papira, ali sam morao da
pazim da ne gledam uvek u istu osobu; oči su mi se već privikle da
svaki čas zastaju na bledunjavoj površini između haljine i lokni jedne
od udovica. Imala je spokojno lice na kome će se još neko vreme
ocrtavati uspomene na jednu istu prošlost. Povremeno su joj oči bile
nalik na zamagljena stakla iza kojih nema ničega. Odjednom sam
pomislio na važnost nekolicine prisutnih pa sam nastojao da se
usredsredim na priču. U jednom trenutku odsutnosti kroz žaluzine
sam primetio da iznad statue proleću golubovi. A onda sam, u dnu sale,
ugledao mladu ženu glave prislonjene uza zid; duga kovrdžava kosa
bila joj je razbarušena; izgledala je kao biljka izrasla iz zidina neke
napuštene kuće. Bezvoljno sam se vratio na priču i objašnjavanje
njenog smisla; ali ponekad su, i bez mog truda, same reči i način kako
ih izgovaram izazivale efekat kod slušalaca pa me je iznenađivao
njihov smeh. Opet sam pogledao u pravcu glave prislonjene uza zid i
pomislio da je žena to možda prime tila; zato sam, da ne budem
nametljiv, pogledao ka statui. Iako sam i dalje čitao, razmišljao sam s
kakvom je nedužnošću statua predstavljala ličnost koju ni ona sama
nije poznavala. Možda je bolje poznavala golubove: kao da im je
dozvoljavala da joj obleću oko glave i sleću na cilindar prislonjen uz
telo. Iznenada sam uhvatio sebe da ponovo gledam u pravcu glave
prislonjene uza zid; baš tada je oborila pogled. Prisetio sam se svog
ushićenja iz vremena kad sam prvi put čitao ovu istu priču; u njoj se
50
govori o ženi koja svakodnevno odlazi na most s nadom da će moći da
se ubije. Ali uvek bi se nešto isprečilo. Moji slušaoci su se smejali kada
je jedne noći neko počeo da joj se udvara, a žena je preplašena otrčala
kući.
Žena razbarušene kose takođe se smejala i vrtela glavom
prislonjenom uza zid kao da leži na jastuku. Već sam se privikao da
skrećem pogled na statuu. Želeo sam da mislim na ličnost koju je ona
predstavljala, ali ništa ozbiljno mi nije padalo na pamet; možda je i
duša te ličnosti izgubila ozbiljnost koju je imala za života pa se sad
igrala s golubovima. Iznenadio sam se kada su moje reči ponovo
izazvale smeh; pogledao sam udovice; u suznim očima one koja je
izgledala tužnija, sada se neko pojavio. Jednom prilikom kad sam
skrenuo pogled sa glave prislonjene uza zid, nisam pogledao u statuu,
već u drugu prostoriju i učinilo mi se da vidim plamen iznad stola;
nekoliko ljudi je propratilo moj pogled; na stolu se nalazila samo vaza
sa crvenim i žutim cvećem na koje je padao tračak sunca.
Kad sam završio priču, nastao je metež i ljudi su me okružili;
zapodenuli smo razgovor: jedan gospodin je počeo da priča o ženi koja
se isto tako ubila; nastojao je da se lepo izražava, ali nije pronalazio
reči; osim toga, udaljavao se od teme i okolišio. Pogledao sam ostale i
primetio da ga jedva slušaju; svi smo stajali, pa nismo znali šta ćemo s
rukama. Prišla je žena s razbarušenom kosom. Čim sam je pogledao,
skrenuo sam pogled na statuu. Nisam želeo da slušam priču jer mi je
bilo mučno da pratim kako onaj čovek lovi reči: bilo je to kao da se
statua razmahala terajući golubove.
Ljudi oko mene su i dalje morali da slušaju gospodina i njegovu
priču; bio je napadno uporan, kao da je hteo da kaže: ja sam političar,
umem da improvizujem izlaganje, ali i da ispričam priču koja će
zaokupiti vašu pažnju.
Među slušaocima se nalazio i mladić koji je imao nešto čudno na
čelu: tamnu traku na delu gde počinje kosa; a baš ta boja — tek
obrijane guste brade prekrivene puderom — još više mu je isticala
velike zaliske na čelu. Pogledao sam ženu razbarušene kose i
iznenađeno primetio da i ona posmatra moju kosu. Baš tada je
51
političar završio svoju priču i svi su mu pljeskali. Nisam se ni potrudio
da mu čestitam. Jedna od udovica je rekla: »Sedite, molim vas.« Svi
smo to učinili i osetilo se opšte olakšanje; ali ja sam morao ponovo da
ustanem jer me je jedna od udovica predstavila devojci talasaste kose:
bila je to njena sestričina. Pozvali su me da sednem na veliki trosed; s
jedne strane je sela sestričina, a sa druge mladić obrijanog čela.
Sestričina je pokušala da zapodene razgovor ali ju je mladić prekinuo.
Podigao je ruku sa raširenim prstima — nalik na kostur kišobrana koji
je prevrnuo vetar — i rekao:
— Vidim da ste usamljena osoba koja bi se sprijateljila čak i sa
drvetom.
Palo mi je na pamet da se tako obrijao ne bi li mu čelo izgledalo
više, pa sam mu pakosno odgovorio:
— Ne verujem; drvo nikako ne bih mogao da pozovem u šetnju.
Sve troje smo se nasmejali. Zabacio je svoje ćelavo čelo i nastavio:
— Istina je; drvo je prijatelj koji je uvek na istom mestu.
Udovice su pozvale sestričinu. Ustala je negodujući; posmatrao
sam je dok je hodala i tek sam tad opazio da je koščata i snažna. Kad
sam okrenuo glavu, ugledao sam mladića s kojim me je upoznao onaj
ćelavog čela. Bio je sveže zalizan pa su mu se kapljice vode još zadržale
na pramenovima. Jedanput sam se i sam tako počešljao, dok sam bio
dete, pa mi je baba rekla: »Izgledaš ko da su te krave lizale.«
Novopridošli je seo na mesto sestričine i počeo da govori:
— Ah, moj bože, onaj gospodin s njegovom pričom ... kako je samo
uporan!
Baš sam hteo da mu odgovorim: »A vi? Tako ste ženstveni!« Ali
samo sam ga upitao:
— Kako se zove?
— Ko?
— Gospodin... uporni.
— A, ne sećam se. Ima neko plemićko ime. On je političar i uvek
ga pozivaju na ovakve književne večeri.

52
 Pogledao sam onog ćelavog a on načini pokret kao da mi kaže: »A
šta da mu radimo!«
Kad se sestričina vratila, izbacila je onog »ženstvenog« sa troseda
cimajući ga za ruku, pri čemu su mu kapljice vode skliznule na sako. I
odmah je rekla: — Ne slažem se s vama.
— Zašto?
— ... i čudi me da vas dvojica ne znate kako drvo može da se šeta
sa nama.
— Kako?
— Na svakom sledećem koraku nailazimo na novo drvo.
Obradovala se jer smo pohvalili njenu desetku.
— Drveće nam u avenijama pokazuje put; onda se okuplja u
daljini i proviruje ne bi li nas videlo; a čim se približimo, razdvaja se i
pušta nas da prođemo.
Sve je to rekla nekako usiljeno, šaljivim tonom, kao da prikriva
neku romantičnu misao. Pocrvenela je od stidljivosti i zadovoljstva. To
oduševljenje joj je prekinuo onaj »ženstveni«:
— Međutim, noću nas drveće u šumi napada sa svih strana;
poneko se i savija kao da pravi prolaz a onda pada na nas; još nam i
put zatvara i plaši nas svojim isprepletanim granjem.
Sestričina više nije mogla da se uzdrži:
— Isuse, liči na Snežanu!
Dok smo se smejali, rekla mi je da želi da me nešto pita; prešli smo
u sobu u kojoj se nalazila vaza sa cvećem. Naslonila se na sto kao da će
uroniti u njega; dok je provlačila prste kroz kosu, upitala me je:
— Recite mi istinu: zašto se ubila žena iz vaše priče?
— Oh, trebalo bi nju da upitate.
— A vi to niste mogli da učinite?
— Bilo bi to toliko nemoguće, kao da nešto hoćete da pitate lik iz
sna.
Nasmejala se i spustila pogled. Tako sam mogao da joj vidim cela,
veoma velika usta. Izgledalo je kao da neće prestati da miče usne,
53
razvučene svom dužinom; ali moje oči su sa zadovoljstvom prelazile
preko tog vlažnog, ružičastog prostranstva. Možda je ona ipak videla
kroz kapke, ili je mislila da sam u onoj tišini činio nešto loše jer je
spustila glavu još niže i sakrila lice. Rasula se njena gusta kosa; u
vrtlogu kovrdža nazirao joj se deo kože i to me je podsetilo na kokošku
kojoj je vetar razneo perje i razgolitio je. Uživao sam zamišljajući da je
ta glava žena-kokoška, velika i topla, neodređene boje; kosa je na
najlepši način predstavljala perje.
Došla je jedna od tetaka — ona kojoj oči nisu bile suzne — i donela
nam čašice s likerom. Sestričina je podigla glavu, a tetka joj je rekla:
— Budi oprezna s njim; pogledaj kakve su mu oči, kao u lisca.
Opet sam pomislio na kokošku i odgovorio joj:
— Gospođo! Pa nismo u kokošinjcu!
Kad smo zatim ostali sami, dok sam probao liker (bio je isuviše
sladak i izazivao mi mučninu), upitala me je:
— Zar vas nikada nije kopkala budućnost?
Skupila je usne kao da je želela da ih ugura u čašicu.
— Ne, više me zanima ono što se nekome događa ovog trenutka,
a voleo bih da znam i šta bih sad radio da sam na nekom drugom
mestu.
— Recite mi, šta biste sad radili da ja nisam ovde?
— Slučajno znam: prosuo bih ovaj liker u vazu sa cvećem.
Zamolili su me da odsviram nešto na klaviru. Kad sam se vratio u
salon, udovica suznih očiju je stajala spuštene glave i slušala sestru
koja joj je uporno nešto govorila na uho. Klavir je bio mali, star i
raštimovan. Nisam znao šta da sviram; ali tek što sam počeo da
improvizujem, udovica suznih očiju je briznula u plač i svi smo ućutali.
Sestra i sestričina su je izvele iz sobe; ubrzo se vratila sestričina i
objasnila nam da njena tetka od smrti svog muža ne želi da sluša
muziku — voleli su se do ludila.
Gosti su počeli da se razilaze. A mi koji smo ostali, kako se
smrkavalo govorili smo sve tiše i tiše. Niko nije palio svetiljke. Ja sam

54
krenuo među poslednjima, saplićući se o nameštaj; zaustavila me je
sestričina:
— Moram nešto da Vas zamolim.
Ali nije mi ništa rekla: prislonila je glavu uza zid trema i uhvatila
me za rukav sakoa.

55
 Metafizička brada

Već izdaleka skretao je pažnju: brada, cigara, šešir širokog oboda,

štap i žute cipele. Ipak se najviše uočavala brada. Njen vlasnik je bio
veseljak. U početku je izgledalo da se ispod svega toga' krije običan
čovek nalik na sve ostale. Posle se ispostavilo da i nije baš sve tako
jednostavno. Njegova je zamisao bila da ima takav izgled i on je činio
sastavni deo njega, jer čovekove ideje čine samog čoveka. U svemu
tome se ogledao njegov sopstveni duh. On je stvorio takav lik i sam je
predstavljao svoje delo na ulici. Svi ti detalji su bili na njemu jer je on
tako želeo. Sve je to, zajedno s njim, činilo jednu celinu.

II

Kasnije je ustanovljeno nešto drugo: iako je sve to predstavljalo

njega samog, ipak je imao i određeni cilj. Znao je da će njegova zamisao
na poseban način uticati na duh ostalih. Nije tek tako izigravao
neobičnu ličnost. Nije bio ni od onih koji su spremni da se suoče sa
smešnim po cenu nove mode. Imalo je to sasvim drugačije obeležje:
trenutno podsećanje na prošlu modu. Osim toga, stara moda je mnogo
prihvatljivija od nove. Naša mašta mu je, tako, ponovo uklonila bradu.

III

Na kraju je ispalo da nas je nadvladao, a da to nije ni znao. Pošto

se ispostavilo da je sve to bilo deo njega i da je tako izgledao sa
određenim ciljem, brada je poprimala neku podsvesnu snagu koju on
nije predvideo i koja nije imala nikakve veze s njim; više je imala veze
56
s nama. Bez obzira na to što smo znali da je zamisao bila njegova i što
je imao određeni cilj, i dalje su se javljale jake želje da saznamo kakav
bi bio bez brade, kakva mu je vilica i pokriveni deo lica. Stalno smo ga
upoređivali sa ostalim ljudima, a mašta se nije zadovoljavala time što
samo pretpostavlja kakav je bez brade. Duh nikako nije mirovao, ali
brada je bila uporna. Potajno se očekivao trenutak kad će oprati
bradu, da vidimo kako izgleda čovek sa zalizanom bradom. Znatiželja
se zadovoljavala; ali on bi je odmah osušio, namirisao i brada se
ponovo pojavljivala. Misterija se nastavljala, kao i neprekidan nemirni
duh.

57
 Dnevnik

3. avgust

... Dobio sam knjigu Tragedija genija. Govori o oženjenom

intelektualcu koga je tašta uzela pod svoje...

7. avgust

... Osim toga, upoznali su me sa gospodinom X. On je idealista.

Šetali smo drvoredom. Duvao je vetar. Idealisti je odleteo zeleni šešir
i izgubio se u travi. Trčao je za njim i na kraju ga je zgazio...

12. avgust

... Taj slavni pijanista nas je pozvao na večeru. Govorio je o drugim

pijanistima: jednog od njih zovu »Čarobnjak pamćenja«. Svira
napamet celokupna dela nekih autora. Drugi, trenutno živi u
Sjedinjenim Državama, sa tri note improvizuje Baha, Betovena...
Posle večere je izveo Listov aranžman Verdijeve muzike.
Kad smo se opraštali, dogovorili smo se da sutra odemo zajedno u
bioskop ...

13. avgust

... Na plakatu je bila slika glumice za koju bi svaki Jenki rekao da je

devojka iz snova i da je najlepša na svetu...

58
 ... U jednoj velikoj prostoriji su napravili malu kabinu u koju su se
zatvorili svi glasači. Trebalo je odabrati jednu od dve liste i staviti je u
koverat. Iako je bilo jednostavno, neki su odugovlačili. Bili su to oni sa
najpametnijim izrazom lica. Naišao je jedan neobičan čovek koji mi je
izgledao pametniji od svih koji su do tada prošli. Čim je ušao začuli su
se lagani koraci; svi su pomislili da izlazi; to se ponovilo nekoliko puta.
Vreme je prolazilo a koraci nisu prestajali; čulo se kako je na pod pao
novčić — jedan od onih koji imaju sunce i broj.

7. septembar

... Među onima koji su se kuglali bio je i jedan izuzetno visok čovek.
On je, s obzirom na svoje duge noge, predložio da se samo dvaput
zakorači pre nego što se baci kugla. Suprotstavio sam se rekavši da je
čovek zbir onoga što jeste. Drugi je rekao, da prirodna odlika, kao što
su duge noge, može da zameni drugu prirodnu odliku, kao što je
pamet. Treći je rekao da mnogim visokim ljudima treba zakačiti
stopala za glavu, tako da izgledaju kao da imaju krila.

59
 Za čitanje u tramvaju

Igre za pametne:
Oštroumni igraju žmurke i koriste opštu gužvu da se dobro
sakriju.
Teozofi se igraju ćorave bake i kad ulivate stablo, tvrde da je to
telo devojke. Ako im skinu maramu sa očiju reći će da se devojka
pretvorila u drvo, a ako im pokažu devojku reći će da je to njena
reinkarnacija. Ako devojka poriče, reći će da je to nedostatak vere.

Eruditi igraju igru: ko je bolje zapamtio prethodne igre.

Duhovna prebivališta:
Za katolike Bog je u vazduhu.
Đavo najviše voli dobrodušne.
Sveci su na svom zadatku.
Anđeli lete isuviše visoko.
Pisci su najčešće za svojim radnim stolovima.
Učenih ima na sve strane.
Boema ima širom sveta.
Junaci su balsamovani.
Uprošćena teorija debelih duša.

Razmišljam o novoj teozofskoj teoriji reinkarnacije. Neophodno je

da se razjasni nesklad između broja rođenih i umrlih. Mislim da
mršavi imaju mršave duše, a debeli debele. Ako se duša, kad umre
jedan mršavi, ponovo rodi kao duša deteta, onda od duše jednog
debelog može odjednom da se rodi četiri, pet dušica.
Sa mačem u ruci.
60
 Iznenada dva čoveka javno otpočnu borbu mišljenja. Ali pošto ih
mozgovi izdaju, osete se uvređeni i prihvataju se mača; sve se
pametno završava stiskom ruke. Pobeđuje slučajnost u obliku veštine
kombinovane sa velikim brojem časova mačevanja. Estetski problem
se menja: problem inteligencije zamenjuje se koreografskim, iako se u
ostalim slučajevima koreografski i intelektualni problemi dopunjuju.

61
 Krokodil

Jedne tople i vlažne jesenje noći stigao sam u meni gotovo

nepoznat grad; ionako slabu uličnu svetlost prigušivala je vlaga u
vazduhu i poneki preostali list na drveću. Ušao sam u kafanu pored
crkve. Seo sam za sto u dnu i prepustio se mislima o svom životu.
Umeo sam da izdvojim trenutak sreće i da se u njega zatvorim; očima
sam krao sa ulica ili iz kuća neku odbačenu stvar i unosio je u svoju
samoću. Toliko sam uživao u svojoj usamljenosti da bi me ljudi, da su
to znali, verovatno omrzli. Možda mi nije preostalo još mnogo srećnih
trenutaka. Nekada sam obilazio ovakve gradove i davao klavirske
koncerte; sreća me je retko pratila, pa sam u očajanju tražio ljude koji
bi mogli da mi pomognu u priređivanju koncerta. Trebalo je da ih
povežem i uskladim i da pokušam da pronađem nekog sposobnog
čoveka. To je gotovo uvek ličilo na natezanje sa tromim i
neuračunljivim pijancem: kad bih uspeo da primamim jednog, drugi
bi mi izmicao. Osim toga morao sam da pratim štampu i da sam sebi
pišem članke.
Odnedavno nisam više imao tu obavezu: uspeo sam da se zaposlim
u jednom velikom preduzeću za prodaju ženskih čarapa. Mislio sam
da su čarape mnogo potrebnije nego koncerti i da će biti lakše prodati
ih. Jedan moj prijatelj je objasnio direktoru da sam se dosta družio sa
ženama jer sam bio pijanista i jer sam proputovao mnoge gradove, pa
bih mogao da iskoristim svoje koncerte da usput prodajem i čarape.
Direktor se namrštio, ali je ipak prihvatio, ne samo zbog mog
prijatelja, nego i zato što sam dobio drugu nagradu na takmičenju za
najbolju reklamu. Čarape su se zvale »Iluzija«, a moja reklama je
glasila: »Ko danas ne bi poželeo Iluziju!« Ali i prodaja čarapa mi je loše
išla; svakog trenutka sam čekao da me pozovu iz uprave i da mi ukinu
dnevnice. U početku sam se trudio. (Prodaja čarapa nije imala ničeg
zajedničkog sa koncertima, a morao sam da se razumem u njih isto
62
tako dobro kao i trgovci.) Kad sam sretao stare poznanike govorio sam
im da mi zastupanje velike trgovačke kuće omogućuje da nezavisno
putujem i moje prijatelje oslobađa obaveze da potpomažu koncerte
kad nisu u mogućnosti. Moji koncerti su uvek padali u loše vreme. Baš
u ovom gradu sam dobio neuverljiv izgovor; predsednik Kluba je bio
loše volje jer sam ga podigao sa kockarskog stola pa mi je rekao da je
umrla neka osoba koja ima dosta rodbine i da je pola grada u žalosti.
Odgovorio sam mu da ću se zadržati nekoliko dana da vidim da li će
se interesovanje za koncert probuditi samo od sebe. Ali činjenica da
pijanista prodaje čarape ostavljala je rđav utisak. Sto se tiče prodaje
čarapa, ujutru sam bio pun nade, a uveče obeshrabren: kao da se
oblačim i svlačim. Bilo mi je teško da u svakom trenutku prikupim
dovoljno snage i upornosti koje su bile neophodne za ubeđivanje
opreznih trgovaca. Na kraju sam se pomirio sa tim da čekam da me
izbace iz radnje; u međuvremenu sam se trudio da iskoristim
dnevnice.
Iznenada sam primetio da je u kafanu ušao slepac sa citrom; već
sam ga jednom video tog popodneva. Odlučio sam da odem pre nego
što izgubim volju za život; dok sam prolazio pored njega, okrenuo sam
se i video šešir zgužvanog oboda i oči usmerene ka nebu; mučio se da
otpočne sviranje; citra je imala nekoliko struna više nego što je
uobičajeno; svetlo drvo instrumenta i slepac su bili prekriveni slojem
prljavštine kakvu u životu nisam video. Pomislio sam na sebe i osetio
poniženje.
Kad sam upalio svetlost u hotelskoj sobi ugledao sam svoj krevet
iz starih dana. Bio je razmešten; niklovane šipke su me podsetile na
jednu neobuzdanu devojku koja se svakome podavala. Legao sam i
ugasio svetlost ali nisam mogao da zaspim. Ponovo sam je upalio;
sijalica je provirila ispod abažura kao okruglo oko ispod tamnog
kapka. Odmah sam ugasio; želeo sam da mislim na posao sa čarapama
ali sam sledećeg trenutka ponovo u mraku ugledao abažur; postajao
je sve svetliji, a onda je počeo da se kreće i da nestaje u tami. Sve se to
dogodilo za tren oka, brže nego što upijač pokupi razliveno mastilo.

63
 Sledećeg jutra sam, čim sam se obukao, skupio snagu i otišao da
vidim da li mi je večernji voz doneo neke loše vesti. Nije bilo ni pisma
ni telegrama. Odlučio sam da obiđem radnje u jednoj od glavnih ulica.
Na samom početku ulice nalazila se prodavnica materijala. Ušao sam
u prostoriju koja je do plafona bila natrpana krpama i igračkama. Na
sredini je stajala gola lutka od crvenog platna; umesto glave je imala
samo crno ispupčenje. Zapljeskao sam rukama, ali su krpe u trenutku
upile taj zvuk. Iza lutke se pojavila desetogodišnja devojčica i
mrzovoljno mi rekla:
— Šta hoćete?
— Da li je gazda tu?
— Nema gazde. Moja mama vodi radnju.
— Ona nije ovde?
— Otišla je kod gospođe Vinsente ali se odmah vraća.
Pojavio se dečak od oko tri godine. Uhvatio je sestru za suknju;
stajali su jedno iza drugog; lutka, devojčica i dečak. Rekao sam:
— Sačekaću.
Devojčica nije ništa odgovorila. Seo sam na neki sanduk i počeo da
se igram s mališanom. Setio sam se da imam čokoladu koju sam kupio
u bioskopu i izvadio sam je iz džepa. Dečačić brzo priđe i uze je. Stavio
sam ruke na lice i pretvarao se da plačem. Oči su mi bile pokrivene; u
tamnoj šupljini ruku razmakao sam prste i kroz njih posmatrao
dečaka. Gledao me je nepomično, a ja sam sve glasnije i glasnije jecao.
Na kraju je odlučio da mi stavi čokoladu na koleno. Nasmejao sam se i
vratio mu je. Ali istoga trenutka sam shvatio da mi je lice odista vlažno.
Otišao sam pre nego što je gazdarica stigla. Dok sam prolazio
pored juvelirske radnje, pogledao sam se u ogledalo — oči su mi bile
suve. Posle ručka sam ostao da posedim u kafani, ali čim sam video
slepca sa citrom kako prevrće očima, izašao sam. Otišao sam do
jednog usamljenog trga izvan grada i seo na klupu ispred zida
obraslog puzavicom. Tamo sam razmišljao o onim suzama od jutros.
Bio sam zabrinut što su tek tako potekle; želeo sam da budem sam; da
se sakrijem da bih ponovo zaigrao tu igru koju sam, slučajno, otpočeo
64
pre nekoliko sati. Postideo sam se pred samim sobom što sam
zaplakao bez ikakvog razloga; to jutros je trebalo da bude samo šala.
Bojažljivo sam skupio oči i nos da vidim da li će suze poteći; shvatio
sam da ne mogu da očekujem suze ako se ponašam kao da cedim krpu;
trebalo je da se tome prepustim sa više iskrenosti. Prekrio sam lice
rukama. U tome je bilo malo više ozbiljnosti; neočekivano sam se
rastužio; osetio sam sažaljenje nad samim sobom i suze su potekle.
Tek što sam se rasplakao, video sam da se odozgo, sa zida,
spuštaju dve ženske noge u svetlucavim čarapama »Iluzija«. Primetio
sam i zelenu suknju koja se gubila u boji puzavice. Tek sam tada video
stepenice. Žena je već bila na poslednjem stepeniku; brzo sam obrisao
suze, ali sam ponovo oborio glavu praveći se da sam zamišljen. Žena
je polako prišla i sela pored mene. Spuštala se okrenuta leđima pa joj
nisam video lice. Napokon mi je rekla:
— Šta Vam se desilo? U mene možete da imate poverenja...
Ćutao sam. Namrštio sam se kao da želim da se uvučem u sebe i
nastavio da razmišljam. Nikad nisam pravio tu grimasu pa su mi obrve
podrhtavale. Načinio sam pokret rukom kao da ću progovoriti ali mi
još nije padalo na pamet šta bih mogao da kažem. Ona je uzela reč:
— Recite. Samo govorite. Imala sam decu i znam šta su te muke.
Već sam stvorio sliku lica žene u zelenoj suknji ali sad, kad je
spomenula decu i muke, zamislio sam drugo lice. Tada sam rekao:
— Moram malo da razmislim.
Odgovorila je:
— U takvim slučajevima, što se više razmišlja, sve je gore.
Iznenada sam osetio da pored mene pada nešto kao mokra krpa.
To je, u stvari, bio veliki, vlagom natopljeni list platana. Ponovo me je
upitala:
— Recite mi, kakva je Ona odista?
U početku mi je bilo smešno, ali mi je onda pala na pamet jedna
moja bivša devojka. Kad god nisam želeo da šetam sa njom onom
obalom potoka, kojom je ona šetala sa ocem dok je bio živ, ta moja
devojka je tiho plakala. Tako sam, iako mi je bilo dosadno da uvek
65
šetam istom stranom potoka, činio to njoj za ljubav. Dok sam
razmišljao o njoj palo mi je na pamet da ženi koja je sedela pored mene
kažem:
— Bila je to devojka koja je često plakala.
Zena je spustila velike tamnopute šake na zelenu suknju i
nasmejala se:
— Vi, muškarci, uvek verujete ženskim suzama.
Pomislio sam na svoje suze; bio sam zbunjen; ustao sam sa klupe
i rekao joj:
— Mislim da grešite. Ali svejedno, zahvaljujem Vam na utehi.
Otišao sam a da je nisam ni pogledao.
Sutradan sam, pošto je jutro već odmaklo, ušao u jednu od
najvećih prodavnica. Gazda je raširio čarape preko tezge i dugo ih
gladio debelim prstima. Činilo se kao da ne čuje moje reči. Imao je
prosede zulufe; izgledali su kao da se na njima zadržala pena za
brijanje. U tom trenutku je ušla neka žena, krenuo je ka njoj, a prstom
kojim je gladio čarape dao mi znak da neće kupiti. Prešao sam preko
toga i odlučio da budem uporan; možda bih kasnije, kad ne bude
gužve, mogao da se upustim u razgovor s njim; rekao bih mu i za onu
travu koja će mu, rastopljena u vodi, obojiti zulufe. Ljudi nisu odlazili
pa sam postajao nervozan; želeo sam da pobegnem iz te prodavnice,
iz tog grada i iz tog života. Pomislio sam na svoju zemlju i na mnoge
druge stvari. Kad sam se malo smirio, iznenada mi je palo na pamet:
»Šta bi se desilo kad bih se rasplakao ovde, pred svim ovim ljudima?«
To mi se učinilo suviše drsko, ali sam već poodavno imao želju da
izazovem okolinu nekim neobičnim postupkom; osim toga, morao
sam sebi da dokažem da sam sposoban za takvo nasilje. Da se ne bih
predomislio, odmah sam seo na stolicu prislonjenu uz tezgu i, usred
gomile, počeo da jecam. Istog trenutka je neka žena vrisnula: »Ovaj
čovek plače!« Čuo sam galamu i delove rečenica: »Dete, nemoj da mu
prilaziš...« »Možda je čuo neku lošu vest...« »Voz sa poštom tek što je
stigao, nije imao vremena...« »Možda je vest stigla telegrafski...« Kroz
prste sam video debelu ženu koja je govorila: »Vidite kakav je ovaj

66
svet. Da me moja deca ne paze, i ja bih plakala!« Isprva sam bio očajan
jer suze nisu potekle; čak sam pomislio da će sve shvatiti kao
šegačenje i da će me uhapsiti. Zbog osećanja neprijatnosti i velikog
napora koji sam uložio navrle su mi prve suze. Na ramenu sam osetio
neku tešku ruku i, čuvši gazdin glas, prepoznao sam prste koji su
gladili čarape. Rekao je:
— Ali, prijatelju, čovek mora da bude srčaniji...
Ustao sam kao oparen; sklonio sam obe ruke sa lica i treću sa
ramena i rekao, još vlažnih očiju: — Dobro je! Dovoljno sam ja srčan!
Samo mi se ponekad ovo dešava... navru mi uspomene.
Uprkos napetoj tišini koja je nastala posle mojih reči, čuo sam da
neka žena kaže:
— Ah! Plače zbog uspomena...
Gazda je izjavio:
— Sada je sve u redu, moje drage gospe.
Nasmejao sam se i obrisao lice. Gomila se od mah razišla; ostala je
samo jedna sitna žena čudnog pogleda; rekla mi je:
— Ja Vas poznajem. Čini mi se da sam Vas već negde videla i da
ste i onda bili uznemireni.
Pomislio sam da me je videla na nekom od koncerata dok sam se
klanjao na kraju programa; ćutao sam. Razgovor među ženama je
jenjavao; neke su počele da odlaze. Sa mnom je ostala samo ona koja
me je poznala. Prišla nam je još jedna žena i rekla mi:
— Znam da Vi prodajete čarape. Slučajno smo ja i neke moje
prijateljice...
Gazda se umešao:
— Ne uzbuđujte se, gospođo i obratio se meni: — Gospodine,
dođite po podne.
— Doći ću posle ručka. Hoćete li dva tuceta?
— Ne, samo pola...
— Moja firma ne prodaje manje od jednog...

67
 Izvadio sam blok sa narudžbenicama, prislonio sam ga na staklena
vrata i počeo da ga popunjavam; nisam obraćao pažnju na gazdu. Žene
su me okružile i glasno razgovarale. Plašio sam se da će se gazda
pokajati. Na kraju je potpisao narudžbenicu i ja sam mogao da izađem
sa ostalima.
Brzo se pročulo da mi se dešavalo »nešto« što sam tada nazivao
uspomenama. Plakao sam i u drugim prodavnicama i prodavao više
čarapa nego inače.
Pošto sam otplakao u nekoliko gradova, moja prodaja nije bila
ništa lošija od prodaje bilo kog drugog trgovačkog putnika.
Jednom su me pozvali u upravu — već sam plakao po celom
severu zemlje — i čekao sam na red da razgovaram sa direktorom; iz
susedne kancelarije sam čuo kako neki trgovački putnik kaže:
— Činim sve što mogu, ali neću da plačem da bi mi kupili robu!
Promukao direktorov glas mu je odgovorio:
— Treba sve učiniti, pa i zaplakati...
Trgovački putnik ga je prekinuo:
— Ali meni suze neće da poteku!
Posle kraće pauze čuo sam direktora:
— Kako? Ko Vam je to rekao?
— Da, ima jedan što plače ko kiša...
Promukli glas se trudio da se nasmeje između dva napada kašlja.
Čuo sam neko došaptavanje i korake koji se udaljavaju.
Ubrzo su me pozvali šefovi odeljenja i ostali službenici i naterali
me da plačem pred direktorom. Kad sam ušao i kad se sve razjasnilo,
direktor se s mukom nasmejao; pošle su mu suze. Ljubazno me je
zamolio da mu pokažem kako to izvodim; čim sam pristao, ušla je
nekolicina službenika koji su stajali iza vrata. Napravila se velika
gužva; molili su da još malo sačekam. Čuo sam kako iza vrata govore:
— Požuri, sad će da plače jedan trgovački putnik.
— Zašto?
— Otkud znam!
68
 Seo sam pored direktora, za njegov veliki sto; pozvali su i jednog
od vlasnika firme, ali on nije mogao da dođe. Momci nisu prestajali da
galame; jedan je dobacio: »Nek’ misli na mamicu, tako će odmah da se
rasplače.« Rekao sam direktoru:
— Kad ućute, počeću da plačem.
Pripretio im je promuklim glasom; posle nekoliko trenutaka
kakve-takve tišine, zagledao sam se kroz prozor u krošnju drveta —
bili smo na prvom spratu — stavio sam ruke preko lica i pokušao da
zaplačem. Bilo mi je neprijatno. Kad sam plakao niko nije znao šta
osećam, ali ovi ljudi su znali da ću se rasplakati i to me je sputavalo.
Kad su na kraju suze potekle, sklonio sam ruke da bih uzeo maramicu
i da bi oni videli vlažno lice. Neki su se smejali, a neki su bili ozbiljni;
naglo sam zatresao glavom pa su se svi nasmejali. Nastala je tišina,
onda opet smeh. Brisao sam suze; promukli glas je ponavljao: »Vrlo
dobro, vrlo dobro!« Možda su svi bili razočarani. Osećao sam se kao
isceđena krpa; hteo sam nešto da učinim ali sam bio loše volje; imao
sam potrebu da budem zloban. Obratio sam se direktoru:
— Ne želim da bilo ko od njih koristi moj metod za prodavanje
čarapa; voleo bih da firma prizna moj patent i da mi da isključivo
pravo za korišćenje.
— Dođite sutra, porazgovaraćemo o tome.
Sutradan, kad sam stigao, sekretar je već pri premio dokument i
pročitao ga je: »Firma obećava da neće koristiti i da će poštovati način
reklamiranja robe plakanjem.« Obojica su se nasmejali; direktor je
rekao da to ne valja. Dok su prepravljali dokument, šetao sam pored
tezge. Iza nje je stajala devojka; obratila mi se, pogledavši me dubokim
tamnim očima:
— Znači, Vi ste taj što plače kad hoće?
— Da.
— Znam ja šta je Vama... Vi ni sami niste svesni da ste nesrećni.
Zamislio sam se i onda joj odgovorio:
— Slušajte, nisam baš od onih najsrećnijih, ali umem da se
pomirim sa svojom zlom kobi pa se može reći da sam ipak srećan.
69
 Pre nego što sam krenuo — direktor me je pozvao — uspeo sam
da uhvatim njen pogled: spokojno je počivao na meni kao da mi je
spustila ruku na rame.
Prodaju sam nastavio u jednom malom gradu. Bio je tmuran dan,
a meni se nije plakalo. Želeo sam da ostanem sam u svojoj sobi, da
slušam kišu i razmišljam kako me te kapi razdvajaju od celog sveta.
Putovao sam krijući se pod maskom suza; bilo mi je već svega dosta.
Iznenada sam osetio da mi je neko prišao i upitao me:
— Šta Vam je?
Kao službenik uhvaćen u dokolici, požurio sam da nastavim svoj
posao, prekrio lice rukama i počeo da jecam.
Te godine sam plakao do decembra; odmorio sam se u januaru i
početkom februara; nastavio sam posle karnevala. Odmor mi je prijao
i ponovo sam plakao sa zadovoljstvom. Međutim, kad nisam radio
osećao sam da mi nedostaje uspeh koji sam postizao suzama; sve više
sam se ponosio tom svojom veštinom. Bilo je još mnogo prodavaca, ali
ne i glumaca koji spontano uspevaju da ubede publiku svojim
jecajima...
Početkom ove godine počeo sam da plačem na zapadu; stigao sam
u grad u kome su moji koncerti imali uspeha; kad sam po drugi put
došao, publika me je primila dugim i srdačnim aplauzom; stajao sam
pored klavira i klanjao se; od aplauza nisam mogao da sednem i
otpočnem koncert. Tamo sam prvi put zaplakao u najluksuznijem
hotelu. Bilo je to u vreme ručka, jednog sunčanog dana. Ručao sam i
popio kafu; oslonio sam se laktovima o sto i prekrio lice rukama. Prišlo
mi je nekoliko ljudi koje sam poznavao; zaprepastio sam ih. Odnekud
je iskrsla neka sirota starica; sela je za moj sto; pogledao sam je kroz
vlažne prste. Spustila je glavu i ništa nije govorila; imala je tako tužno
lice da je budila želju za plakanjem...
Na dan koncerta obuzela me je nervoza jer sam bio umoran; stigao
sam do poslednjeg stava prvog dela koncerta ali sam počeo da ga
sviram isuviše brzo; pokušao sam da usporim, ali, kako sam bio
nespretan i nisam imao dovoljno izdržljivosti ni snage, ništa mi nije

70
preostajalo nego da nastavim; ruke su mi se umorile, izgubio sam
prisebnost i shvatio da neću stići do kraja. Ali pre nego što sam to
pomislio, već sam sklonio ruke sa dirki i stavio ih preko lica. Bio je to
prvi put da plačem na pozornici.
Najpre se čuo žamor iznenađenja; ne znam zašto, ali neko je
pokušao da tapše; ostali su bili nemi i ja sam ustao. Jednom rukom
sam prekrio oči, a drugom sam se oslanjao o klavir; pokušavao sam da
napustim pozornicu. Neke žene su Vrištale jer su verovale da ću se
srušiti; taman sam se dočepao vrata iza pozornice, kad je neko sa
poslednje galerije dobacio:
— Kroookoodiiiluuu!
Čuo sam smeh ali sam uspeo da dođem do garderobe, da se
umijem i brzo se vratim osveženih ruku da završim prvi deo koncerta.
Na kraju su mnogi došli da mi čestitaju; govorilo se o onome
»krokodil«. Rekao sam im:
— Mislim da taj što je dobacivao ima pravo. Ja, u stvari, ne znam
zašto plačem; suze jednostavno poteku i ne mogu da ih zaustavim; u
najboljem slučaju, to mi je, kao i krokodilu, urođeno. Na kraju krajeva,
ne znam ni zašto krokodil plače.
Jedan od prisutnih je imao izduženo lice, a kosu je češljao nagore,
pa mu je glava ličila na četku. Neko mi ga je pokazao i rekao:
— Ovo je doktor... Šta Vi kažete na to, doktore?
Prebledeo sam. Osmotrio me je očima policijskog islednika i
upitao:
— Recite mi jednu stvar: kad više plačete, danju ili noću?
Setio sam se da nikad nisam plakao noću jer u to vreme nisam
prodavao čarape i odgovorio sam:
— Plačem samo danju.
Ne sećam se ostalih pitanja, ali me je na kraju posavetovao:
— Nemojte da jedete meso. Vi imate jednu poznatu intoksikaciju.
Posle nekoliko dana u Klubu su priredili slavlje u moju čast.
Iznajmio sam frak sa besprekorno belim prslukom; kad sam se video

71
u ogledalu pomislio sam: »Neće moći da kažu da ovaj krokodil nema
beo stomak. Do đavola! Nadam se da i ta životinja ima podvoljak kao
ja. I da je proždrljiva...«
Kad sam stigao u Klub, zatekao sam malo ljudi. Shvatio sam da sam
poranio. Video sam jednog iz uprave Kluba i rekao mu da bih malo
vežbao na klaviru. Tako sam opravdao prerani dolazak. Prošli smo iza
zelene zavese; obreo sam se u velikoj, praznoj plesnoj dvorani.
Naspram zavese, na drugoj strani dvorane, nalazio se klavir. Član
uprave Kluba i domar su me otpratili do tamo; dok su otvarali klavir,
gospodin crnih obrva i sede kose rekao mi je da će zabava biti vrlo
uspešna i da će direktor škole, moj prijatelj, održati lep govor — on ga
je već čuo. Pokušao je da se seti nekih rečenica, ali je odlučio da mi,
ipak, ništa ne kaže. Spustio sam ruke na klavir i oni su otišli. Dok sam
svirao razmišljao sam: »Večeras neću da plačem... to bi bilo
neukusno... direktor škole je u stanju da traži da plačem kako bih
istakao značaj njegovog govora. Ali neću da plačem ni za šta na svetu.«
Primetio sam da se zelena zavesa pomera; iz njenih nabora
iznenada se pojavila visoka devojka duge kose; zažmirila je, kao da
gleda nekud u daljinu i pošla ka meni; nosila je nešto u ruci; za njom
je išla kelnerica; prišla joj je i nešto joj šapatom objašnjavala.
Iskoristio sam to da joj pogledam noge: imala je samo jednu čarapu;
nestrpljivim pokretima je pokazivala da želi da završi razgovor, ali
kelnerica joj je i dalje govorila; unela se u objašnjavanje, kao da je u
pitanju nešto strašno važno. Nastavio sam da sviram dok su one
razgovarale; imao sam vremena da razmišljam: »Šta je htela sa
jednom čarapom?... Mora da je bila lošeg kvaliteta, a ona zna da sam
trgovački putnik... Gde baš na ovoj proslavi!«
Na kraju je prišla i rekla mi:
— Izvinite, gospodine, želela bih da mi se potpišete na jednoj
čarapi.
Najpre sam se nasmejao, a zatim pokušao da joj odgovorim
pretvarajući se da su mi već mnogo puta tražili to isto. Počeo sam da
joj objašnjavam da čarapa ne prima mastilo; odmah sam smislio da
potpišem neku nalepnicu koju, ako hoće, može da zalepi za čarapu.
72
Dok sam to objašnjavao, ostavljao sam utisak iskusnog trgovca koji je
kasnije postao pijanista. Već mi je bilo neprijatno; sela je na stolicu
pored klavira, počela da navlači čarapu i rekla mi:
— Šteta što ste u mojim očima ispali takav lažov. Trebalo je da mi
se zahvalite na ideji.
Zagledao sam se u njene noge, ali sam ubrzo skrenuo pogled jer su
me izazivale. Vladala je neprijatna tišina. Sagla je glavu i pustila kosu
da slobodno pada; pod plavom zavesom vlati videle su se ruke koje su
se pomerale kao da beže. I dalje sam ćutao, a ona nikako da navuče
čarapu. Na kraju je nogom napravila baletski pokret a vrh stopala je
ušao u cipelu; ruke su skupile kosu; tiho me je pozdravila i otišla.
Sedeo sam u baru kad su ljudi počeli da pristižu. Palo mi je na
pamet da naručim viski. Konobar mi je nabrojao nekoliko vrsta, ali
pošto nisam znao nijednu rekao sam:
— Dajte mi taj poslednji.
Popeo sam se na barsku stolicu: trudio sam se da ne izgužvam
frak. Umesto na krokodila, mora da sam ličio na crnog papagaja. Ćutao
sam, razmišljao o devojci sa čarapom i stalno se prisećao njenih
užurbanih ruku.
Direktor gimnazije me je poveo u dvoranu. Na trenutak je
prekinuo igranku: održao je govor. Izgovorio je nekoliko puta reči
»napredak« i »zasluge«; kad su zatapšali, podigao sam ruku kao
dirigent pred »start«; čim je zavladala tišina rekao sam:
— Sad, kad bi trebalo da plačem, ne mogu. Ne mogu ni da govorim,
a i ne želim da zadržavam one koji jedva čekaju da ponovo zajedno
zaigraju.
Ućutao sam i poklonio se.
Okrenuo sam se, zagrlio direktora škole i preko njegovog ramena
ugledao devojku sa čarapom. Nasmešila mi se, zadigla je suknju i
pokazala mi mesto na čarapi gde je zalepila moju sliku, isečenu iz
programa. Nasmejao sam se presrećan, ali sam odvalio jednu
besmislicu koju su svi za mnom ponovili:
— Vrlo lepo, noga sa srcem.
73
 Bio sam srećan; otišao sam u bar. Opet sam se popeo na stolicu i
kelner me je upitao:
— Viski »Beli konj«?
Odgovorio sam uz musketarski pokret ruke kao da izvlačim mač:
— Beli konj ili Crni papagaj.
Ubrzo mi je prišao neki mladić, jednu ruku je krio iza leđa:
— Počo mi je rekao da Vam ne smeta što Vas zovu Krokodil.
— Tačno. Sviđa mi se to ime.
Izvukao je ruku iza leđa i pokazao mi karikaturu. Bio je to veliki
krokodil koji je ličio na mene: jednu ruku je držao na usnama — zubi
su predstavljali klavijaturu, a preko druge ruke je visila čarapa, njom
je brisao suze.
Kad sam se ispred hotela pozdravio sa prijateljima, počeo sam da
razmišljam o svemu onome zbog čega sam plakao u toj zemlji; osetio
sam pakosno zadovoljstvo što sam ih obmanjivao; smatrao sam sebe
gospodarom tuge. Ali, kad sam ostao sam u sobi desilo se nešto
neočekivano: pogledao sam se u ogledalo; držao sam karikaturu u ruci
i naizmenično gledao krokodila i svoje lice. Iznenada, i bez namere da
oponašam krokodila, moje lice je samo od sebe počelo da plače.
Gledao sam ga kao brata koji nije svestan svoje nesreće. Imao sam
nove bore, njima su tekle suze. Ugasio sam svetlost i legao. Moje lice
je i dalje plakalo; suze su klizile preko nosa i padale na jastuk. Tako
sam zaspao. Kad sam se probudio osetio sam svrab od suza koje su se
osušile. Želeo sam da ustanem i da se umijem, ali sam se plašio da će
lice ponovo početi da plače. Ostao sam miran; kolutao sam očima u
tami kao onaj slepac što svira citru.

74
 Izgubljeni konj

Na prvi pogled sve mi je izgledalo belo: velike presvlake preko

klavira i sofe, i male preko fotelja i stolica. Sav nameštaj je bio
prekriven; znao sam da je crn jer su ispod prekrivača virile noge.
Jednom sam bio sam u sobi, zavirio sam pod pokrivač i otkrio da je
samo drvo crno dok su sedišta presvučena sjajnom zelenom
tkaninom.
Pošto me, obično, ni mama ni baba nisu pratile na popodnevne
časove klavira i pošto je Selina, moja nastavnica kad sam imao deset
godina, skoro uvek kasnila, imao sam dovoljno vremena da
uspostavim prisan odnos sa stvarima u sobi. Naravno, kad bi Selina
stigla, nameštaj i ja smo se ponašali kao da se ništa nije dogodilo.
Nadomak Selinine kuće skretao sam u jednu tihu ulicu. Uvek sam
razmišljao o tome kako ću kod velikih stabala preći na drugu stranu,
ali te misli su naglo nestajale jer sam morao da se osvrćem da bih
video da li nailazi neko vozilo. Gledao sam krošnje i znao sam, pre
nego što ću se naći u njihovoj senci, kakva su im stabla i da su rasla iz
velikih zemljanih površina oivičenih kamenim kockama. Stabla su pri
dnu bila debela: već su unapred proračunala koliko će izrasti i koji će
teret morati da nose, jer su krošnje bile pretovarene tamnim listovima
i velikim belim cvetovima koji su opojno mirisali. Bila je to magnolija.
Na pragu Selinine kuće oči su mi bile ispunjene svim onim što sam
video na ulici, ali čim bih ušao u sobu i bacio pogled na crne i bele
stvari, činilo mi se da se u očima gasi sve ono što su do tada u sebi
nosile. Sedao sam da se odmorim i pošto u prvim trenucima nisam
dodirivao nameštaj jer sam se plašio nečeg neočekivanog u tuđoj kući,
ponovo su se u očima pojavljivale stvari sa ulice; trebalo je da prođe
neko vreme da bi pale u zaborav.

75
 Ono što se nikada nije potpuno gubilo bila je slika magnolija. Iako
je drveće na kome su one živele ostalo na putu, one su bile tu,
sakrivene u očima. Iznenada sam osetio da ih je doneo neki hiroviti
vetar uspomena i razbacao ih po nameštaju.
Zbog toga sam, uprkos neprijatnim trenucima koje sam doživeo u
toj sobi, u nameštaju i belim i crnim stvarima uvek video sjaj
magnolija.
Još je bilo prisutno sve ono što sam poneo sa ulice dok sam se na
prstima, da me Selina ne bi čula, prikradao spreman da prodrem u
neku od tajni sobe.
Prilazio sam mermernoj ženi i prstima joj dodirivao vrat. Bista je
stajala na klimavom stočiću dugih, tankih nogu. Jednu ruku sam
spustio na ženinu kosu, a drugom sam je milovao. Razume se da kosa
nije bila prava već mermerna. Kad sam prvi put spustio ruku na nju
da bih se uverio da se neće pomeriti, bio sam zbunjen. Sasvim slučajno
sam, otkrivši da liči na ženu koju poznajem, pomislio da joj dugujem
poštovanje kao da se ophodim prema stvarnoj ženi. Tada sam osetio
da sam zbunjen. Kasnije sam bio zadovoljan pri pomisli da sam otkrio
nešto ozbiljno. U njoj je bilo nečeg poznatog (ličila je na ženu od krvi i
mesa, a to što je bila od mermera nije bilo tako važno) i nečeg
nepoznatog (ono u čemu se razlikovala od drugih: njeno poreklo —
bila mi je daleka pomisao da su je doneli iz Evrope, a još dalja sama
Evropa, mesto u kome je kupljena i ljudi koji su je dodirivali) i najviše
onoga u čemu je bila nalik Selini. Ali sa zadovoljstvom koje sam osećao
dok sam joj milovao vrat mešalo se još mnogo toga. Bio sam razočaran
njenim očima: da bi dočarali zenice i beonjače napravili su rupu u
mermeru pa su joj oči ličile na riblje. Smetalo mi je što se nisu potrudili
da izvajaju vlati kose: bila je to samo hladna mermerna površina,
neprijatna pod prstima. Tamo gde je trebalo da se pojave grudi bista
se završavala i počinjalo je postolje na kome je stajala cela figura. Osim
toga, na mestu gde je trebalo da se pojave grudi nalazio se cvet oštrih
ivica i kad bi neko u žurbi prešao prstima preko njega mogao bi se
poseći. (Nije mi se naročito dopalo kako su izvajali taj cvet, a cveća je
bilo na svakom koraku.)

76
 Dok sam posmatrao i dodirivao tu ženu, u meni se rađala neka
tužna misao o tome kakvi su bili komadi mermera koji su predstavljali
delove njenog tela; već sam gotovo potpuno razlučio šta je ona, a šta
bi trebalo da bude stvarna žena. Međutim, čim bismo ostali sami, moji
prsti su hrlili ka njenom vratu. Čak sam i u prisustvu drugih osoba, dok
su mama i Selina razgovarale o najdosadnijim stvarima, osećao
izvesno saučesništvo s njom. Kad bih je izdaleka, slučajno, ugledao,
ponovo bi mi se ukazala cela i na trenutak sam bio zbunjen.

U jednom ramu su stajale dve ovalne fotografije nekih Selininih

rođaka. Ženina glava je bila dobrodušno nakrivljena, ali me je njen
debeli vrat podsećao na žabu. Jednom, dok sam je zagledao, iznenada
me je privukao pogled njenog muža. Bez obzira na to što sam ga ja
gledao ispod oka, on me je uvek posmatrao pravo u oči. Čak i kad sam
hodao po sobi njegove su oči bile uperene pravo u moje zenice. Uvek
sam ja prvi spuštao pogled. Žena je bila ljupka ne samo zbog
nakrivljene glave, već i zbog crta lica, punđe i žabljeg vrata. Sve crte
njenog lica su bile lepe: kao veliki kolač, odličnog ukusa, sa koje god
strane da se proba. Ali postojalo je tu još nešto čija važnost nije bila
samo u lepoti, već i u nečemu što se odnosilo na mene: to nešto je
zračilo iz njenih očiju. Kad sam brinuo što neću moći da je gledam
koliko želim, zato što je muž pored nje, njene oči su pronalazile način
da prodru u moje i da me posavetuju: »Ne obraćaj pažnju, dragi moj,
ja te razumem.« Tu se rađala moja druga briga. Uvek sam mislio da
dobri ljudi, oni koji me najviše vole, nikad ne mogu da me razumeju;
nikad nisu shvatili da ih ja izdajem, da o njima loše mislim. Da je ova
žena bila tu, da je još bila mlada, da je začarana snom u kome ljudi žive
ne primećujući da su drugi pored njih i da smo bili sami u toj sobi,
siguran sam da bi moja radoznalost bila nepromišljena.
Kad sam, nevoljno, padao pod uticaj njegovog pogleda i brzo
spuštao oči, osećao sam neprijatnost i bes. Pošto se to ponavljalo, na
kapcima sam stalno osećao teret koji ih je pritiskao i nezadovoljstvo
zbog poniženja. Tako sam, kad god bi se moje oči susrele sa njegovim,
unapred znao šta me čeka. Ponekad bih nekoliko trenutaka izdržao

77
njegov pogled da bih imao vremena da razmislim kako da oborim oči
a da se ne osetim poniženim: pokušao sam da ga skrenem na drugu
stranu i da brzo pogledam ram, kao da me zanima njegov oblik. Ali
iako su oči ležale na ramu, moje misli su i dalje pripadale njegovim
očima i to me je još više ponižavalo: mislio sam da sam sebi pravim
klopku. Međutim, jednom sam ipak uspeo da donekle zaboravim na
njenog muža i svoje poniženje. Brzo sam skrenuo pogled sa njegovih
očiju i strogo ih spustio na brkove: iznad samih usana bili su debeli i
crni i sve su se više sužavali ka krajevima. Pomislio sam na prste moje
babe: bili su zdepasti (jednom se ubola pa joj je mlaz krvi jurnuo do
plafona) i ovi brkovi su izgledali kao da su ih oni sukali. (Uvek je
vlažnim prstima dugo uvijala crni konac pre nego što bi ga udenula;
pošto je slabo videla, zabacivala je glavu unazad i udaljavala konac i
iglu od očiju; to nije imalo kraja.) Sigurno je i ovaj čovek stalno sukao
svoje brkove; dok je to radio ukočenog pogleda, ko zna kakve su mu
sve misli prolazile kroz glavu.

Iako tajne odraslih mogu da se otkriju kroz razgovore ili njihove

postupke, ja sam imao svoj omiljeni način da proniknem u njih: onda
kada te osobe nisu bile prisutne i kada sam mogao da naiđem na nešto
što su usput ostavile; mogli su to da budu neki tragovi, zaboravljeni
predmeti ili jednostavno predmeti koji im nisu trebali dok su odsutni,
a posebno oni koje su u žurbi razbacivali. Uvek su to bile stvari koje
su koristili neposredno pre nego što sam ih ja otkrio. One su ušle u
život tih ljudi slučajno ili tajnim izborom ili iz bilo kog drugog
nepoznatog razloga; bilo je važno to što su igrale neku ulogu i što su
imale neki značaj za onoga ko ih je upotrebljavao i što sam ja koristio
trenutak kad te stvari nisu bile uz ljude da bih pronikao u njihove
tajne, ili tragove njihovih tajni.

U Selininoj sobi je bilo mnogo stvari koje su u meni budile želju da

otkrivam tajne. Sama činjenica da sam bio sam na nepoznatom mestu
bila je jedna od njih. Osim toga, pomisao da je tamo sve pripadalo

78
strogoj Selini, koja je tako grčevito čuvala tajne, podsticala je u meni,
uz neko čudno uzbuđenje, želju da ih otkrijem i osvojim.
U početku nisam obraćao pažnju na stvari, tek su kasnije počele
da me zanimaju zbog tajni koje su u sebi nosile; ubrzo su mi one same
ponudile mogućnost da budu posrednici između mene i odraslih; one,
ili možda neke druge koje nisam posmatrao u tom trenutku, mogle su
da budu umešane u zagonetne stvari ili da ih prikrivaju. Činilo mi se
da mi jedna stvar daje tajni znak u vezi sa drugom i da se ova pravi da
ništa ne primećuje, a u stvari neprimetno odgovara prvoj, i tako sve
dok me, igrajući se, ne izmore i ne ostave praznih ruku. Sigurno mi je
u jednom od tih trenutaka iznenada privuklo pažnju njihanje ženskih
oblina koje sam samo mogao da naslutim. To njihanje me je zanelo, ali
se ubrzo moj pogled susreo sa pogledom njenog muža. Čuo sam pozive
odraslih koji su me na kratko zanemarili. Shvatio sam da sam od
početka bio naklonjen tajni koja me je najviše zanimala, ali kasnije je
bila potisnuta i zanemarena zbog manje važne tajne. Možda bi mi sve
bilo jasnije da sam odmah, na početku, skinuo prekrivače sa fotelja.

Jedanput su mi ruke krenule ka prekrivaču stolice ali ih je zadržala

škripa vrata iz predvorja kroz koja je ušla užurbana Selina. Imao sam
vremena samo da povučem ruku pre nego što je stigla do mene i po
običaju me poljubila. Taj običaj je nemilosrdno ukinut jednog
popodneva kad smo se opraštali. Rekla je mojoj majci: »Ovaj gospodin
je već odrastao i trebalo bi mu pružati ruku.« Uz Selininu vitku i visoku
figuru bila je pripijena crna haljina: kao da ju je stalno zatezala rukama
preko oblina, tako da na haljini od debele tkanine nije bilo nijednog
nabora. Visoka kragna dosezala je gotovo do ušiju; činilo se da je guši.
Sledilo je belo lice, crne oči, belo čelo i crna kosa skupljena u okruglu
punđu kakvu je imala kraljica sa novčića i koja mi je ličila na zagoreli
kolač.

Tek što sam se povratio od iznenađenja koje mi je Selina priredila

kad je ušla i poljubila me, vrata se otvoriše i ona se ponovo pojavi u
sobi. Ali sada je preko pripijene crne haljine imala beli kućni ogrtač od
79
tankog uštirkanog platna sa kratkim zvonastim rukavima i volanima.
Iz zvona je virila ruka u crnoj tkanini odeće u kojoj je izlazila na ulicu;
dopirala je do zglavaka. Tako je bilo zimi. Leti je iz ove iste kućne
haljine virila potpuno gola ruka. Dok sam je posmatrao ispod
uštirkanog zvona oivičenog volanima, pomišljao sam na veštačke
cvetove koje je pravila jedna žena iz komšiluka. (Jednom je mama
stala da popriča s njom. Bila je debela i dobroćudna. Posmatrao sam
je sa ograde: stajala je na kućnom pragu i izgledala mi je ogromna.
Majka je rekla da me vodi na čas klavira. Ona je, pomalo uzbuđena,
odgovorila: »I ja sam počela da učim klavir. Učila sam i učila i nikad
nisam videla ni napredak ni rezultate. Ali sada kad pravim cveće i voće
od voska, vidim ga... dodirujem ga... to je nešto... razumete me.« Pravila
je velike žute banane i velike šarene jabuke. Bila je kćerka rudara,
svetle puti, plava i prirodno rumenih obraza. Voštano voće je ličilo na
nju.)
Jednog zimskog jutra baba me je dovela na čas. Videla je na belim
i crnim dirkama moje ruke, ruke desetogodišnjeg dečaka poplavele od
zime i prišla da ih zagreje svojima. (U dane kad sam imao časove
mirisala je ruke kolonjskom vodom boje mleka, nalik na orćatu. Od te
iste kolonjske vode pravila je i napitak kojim je otklanjala miris cigara;
kupovale su se u kutijama po dvadeset i pet komada i ona se uvek
ljutila na oca kad nije mogao da pronađe baš te, iste marke, veličine i
mirisa.)
Bila je zima i rano se smrkavalo. Ali prozori nisu dopuštali tami da
prodre u sobu: do poslednjeg trenutka su se zabavljali posmatrajući
svetlo nebo. Mrak se peo sa poda i uvlačio se u nameštaj po kome su
se baškarile crne duše stolica. Počele su da plove kao bezazleni duhovi
belih presvlaka. Iznenada je Selina ustala, upalila sveću i stavila je u
svećnjak koji je bio na klaviru. Baba i ja smo prišli, a svetlost nas je
obasjala kao da je neko na nas bacio pregršt prozirne slame. Selina je
stavila abažur i njeno lice prekriveno debelim slojem pudera nije više
bilo bledo kao u utvare, niti su joj oči izgledale stroge, a kosa tako crna.

80
 Kad je Selina sedela pored mene nisam se usuđivao da je
pogledam. Svirao sam ukrućenog tela kao da teram kočije čvrsto
držeći uzde. (Ako je konj bio lenj šibao bih ga da požuri, a ako je bio
isuviše brz plašio sam se da njegov kas može da izazove posledice.) Ali
dok je razgovarala sa babom oslonivši se podlakticom na klavir,
koristio sam priliku da posmatram njenu ruku. Oči su se zaustavljale
na crnoj čohi rukava koji je dosezao do zglavka.

Zbližavali su nas svetlost i zvuci. (Bolje reći iščekivanje zvukova,

jer sam svirao praveći neprijatne zastoje koji su sve duže i duže trajali,
pa se iščekivanje proteglo u nedogled; ličili smo na tri glave koje se
lagano klimaju, kao u snu, prateći pokrete mojih prstiju.) Baba je bila
u polutami jer nije dovoljno približila fotelju i izgledala je kao da lebdi
u vazduhu. Njena debljina, uvek ogrnuta istom sivom kućnom
haljinom sa kragnom od crnog velura, ispunjavala je celu fotelju:
ostalo je prazno samo parče naslona pored glave. Polutama je sakrila
njene bore — na obrazu su bile okrugle i razdvojene kao krugovi koje
napravi kamen kad padne u jezero, dok su na čelu bile prave i
povezane kao talasi nošeni vetrom preko uspavane vode. Okruglo,
dobrodušno lice išlo je odlično uz reč »baba«; zbog nje sam uvek
mislio da je ta reč okrugla. (Da je neko od mojih drugova imao babu
mršavog lica, njoj sigurno ne bi dobro pristajalo ime »baba« i ne bi bila
tako dobra kao moja.)

Baba je gotovo sve vreme časa sedela skrivena u tami. Bila mi je

bliža nego Selina, ali je u tim trenucima ispunjavala taman prostor
nečega dobro poznatog a zaboravljenog. Ponekad je nenametljivo
progovarala ponesena osećanjima koje ja nikad nisam mogao da
predvidim, ali sam in prepoznavao čim bi otvorila usta. Neke od tih
misli su bile nejasne pa je, da bi ih objasnila, koristila neobične reči,
posebno kad je govorila o muzici. Iako je više puta ponavljala te reči,
nisam obraćao pažnju na njih; bio sam ravnodušan kao prema
stvarima koje su odavno stajale u mojoj sobi; kad bih, iznenada,
nailazio na njih na nekom važnom mestu, razbesneo bih se jer sam
81
verovao da sam otkrio prevaru — htele su da se prikažu kao nove iako
su bile stare; smetala mi je njihova upornost, težnja da mi se ponovo
predstave da bih ih bolje video, da bi me ubedile u svoju vrednost i da
bi u meni izazvale grižu savesti zbog nepravde što ih ranije nisam
poštovao. Međutim, moguće je da je baba drukčije razmišljala, ali su
se, uprkos naporu da kažu nešto novo, te njene misli na kraju
pretvarale u uvek iste reči: kao da mi uvek pokazuje jedan te isti vrč,
a ja ne znam šta sve može da bude u njemu. Ponekad mi se činilo da to
primećuje pošto je ponavljala iste reči koje, ne samo da nisu izražavale
ono što je ona želela, nego su uvek imale jedan te isti smisao. Onda se
ljutila i s mukom govorila želeći da bude ironična: »Slušaj šta ti govori
učiteljica. Zar misliš da znaš bolje od nje?«

U Selininoj kući, čak i kad Seline nije bilo, babin bes nije bio
opasan. U toj sobi je postojalo nešto što ju je na vreme smirivalo. Osim
toga, to je bilo mesto na kome je i ona trebalo da pokaže lepo
vaspitanje. Bilo je lako razveseliti je, smejala se čak i mom držanju.
Iako je ono stalno bilo isto, činilo joj se da je drukčije ako su okolnosti
bile nove. Volela je da otkriva u meni nešto već poznato, a u isto vreme
različito. Još vidim kako joj se, dok se smeje, stomak trese pod
keceljom, a iz ruke ispada zeleni papir namazan lepkom, spreman da
se obmota oko žice za dršku veštačkog cveća. Te drške su bile debele
i smešne, prevelike za loptice od brašna i nesrazmerne u odnosu na
cvet. Tresla joj se i marama koju je nosila na glavi i opušak cigare koji
je uvek imala na usnama. Isto tako lako je mogla i da se naljuti. Lice bi
joj pocrvenelo od besa, psovki i grimasa; nezgrapnim pokretima se
upućivala ka mestu gde je visio lepi bič sa srebrnim alkama koji je
pripadao njenom mužu.

U Selininoj kući joj se retko kad dešavalo da prasne i da mi preti.

Još ređe se događalo da me udari: bezbrižno sam mogao da sedim
pored nje. Još nešto: kad je Selina bila previše stroga, ili kad je
zaboravljala da nisam ja kriv što nisam mogao da vežbam, očima bih
potražio babu, a ako se nisam usuđivao da je pogledam, dozivao sam
82
je snagom misli i uporno ćutao. Nije se odmah odazivala; konačno bih
osetio da mi se približava kao vozilo koje nailazi polako i s naporom,
dimi se i pravi čudnu buku, kao da se kreće po džombastom putu. U
tim trenucima, kad su se na strogom Selininom licu pojavljivale
duboke bore jer sam zaustavljao svoju kočiju, baba mi je požrtvovano
žurila u pomoć; izgledalo je kao da smo pozvani na malu noćnu moru.

Jedna dugačka crvena olovka ležala je na dirkama kao šine preko

pragova. Stalno sam je gledao jer sam želeo da mi kupe istu takvu. Kad
bi je Selina uzela u ruku da na notama zapiše broj odgovarajućeg
prsta, olovka kao da je želela da što pre počne da piše. Pošto joj Selina
nije dozvoljavala, nespokojno se meškoljila među prstima i svojim
jednim, zašiljenim okom neodlučno gledala čas na jednu, čas na drugu
stranu. Kad bi je konačno spustila na papir, vrh je ličio na njušku koja
je, instinktom olovke, nanjušila nešto nama nepoznato; između šapica
nota je pronalazila parče beline gde je mogla da ujede. Kad bi Selina
na kraju počela da piše, ona je, kratkim pokretima, kao prase kad sisa,
proždrljivo grabila beli papir, ostavljala sigurne tragove svojim malim
kopitom i veselo mahala dugim crvenim repom.
Selina mi je stavljala prste na dirke i svojim prstima podizala moje
kao da uči pauka da hoda. Bolje se slagala s mojim prstima nego ja.
Dok ih je pomerala između belog i crnog kamenja, lakoćom raka, ruke
su brzo pronalazile zvuke koji su opčinjavali sve što se nalazilo oko
svetiljke; stvari su bile prekrivene nekom novom privlačnošću.
Jednom mi je nekoliko puta ponovila nešto što je moj mozak
shvatao ali ruke nisu. Selina se naljutila; primetio sam da brže nego
obično gubi strpljenje. Uhvatila me je odlutalih misli i ubrzo sam
osetio kako se prolio njen bes. Ljutito je zgrabila lepu crvenu olovku.
Osetio sam kako njom udara po mojim prstima, pre nego što sam
shvatio da me bije. Trebalo je da u istom trenutku mislim na sve one
stvari koje su se sručile na mene. Počeo sam da osećam jak bol tako da
nije bilo drugog izlaza nego da poslušam. Mučila me je neizdrživa želja
da zaplačem. Suzdržavao sam se svom svojom snagom, dok mi je uši,
lice, glavu i celo telo obuzela mučna tišina. Od svega toga, klavira,
83
svetiljke i Seline sa olovkom u ruci, prožimala me je neka čudna
vrelina. U tom trenutku stvari su u sebi imale više života nego mi.
Selina i baba su i dalje bile mirne, obavijene ćutanjem koje kao da je
prodiralo iz tame sobe. U trenutku kad me je Selina udarila stvorila se
u meni praznina koja je počela da se ispunjava utučenošću. Posle sam
morao da se napregnem da bih izašao iz te praznine i pustio je da se
sama ispuni. Kao da sam skočio unazad i našao se u tišini koja je
okruživala njih dve, verujući da su je i one nečim ispunjavale. Učinilo
mi se da sam osetio kako su se pogledale i da su mi njihovi pogledi
pekli leđa. Kao da su govorile: »Morao je da bude kažnjen mada nije
mnogo zgrešio; osim toga i on pati.« Ali ta nesrećna pretpostavka je
nekome bila znak da poruši branu. To se desilo kad se ispunila
praznina moje tišine. Video sam da rekom plovi jedna potiskivana
misao. Približavala se neopažena; došla je sasvim blizu i tek onda
eksplodirala. Kako je moguće da me je Selina udarila i da me je
osvojila, kad sam se sam sebi zavetovao da ću ja nju osvojiti? Već dugo
sam se nadao da će se ona zaljubiti u mene, ako se već nije zaljubila.
Ono pitanje od malopre zbog koga sam bio utučen, zavelo me je i
podstaklo da razmišljam u suprotnom smeru: odakle moja skrivena
namera da je osvojim?
Sklonio sam ruke sa dirki i stisnuo pesnice uz kolena. Ona sigurno
nije želela da se ja rasplačem, dobro se sećam da nisam plakao, i
naredila mi je da nastavim da sviram. Dugo sam sedeo oborene glave
i spuštenih ruku, sve dok se nije ponovo naljutila i rekla: »Ako neće da
uči, neka ide.« Nastavila je da razgovara sa babom i ja sam ustao. Kad
smo stigli do uličnih vrata, kratko smo se pozdravili i baba i ja smo
zakoračili u noć. Čim smo prošli ispod visokog drveća (magnolije su
skupile svoje cvetove), baba je počela da mi preti da će me tužiti kad
stignemo kući, zbog toga što me je Selina kaznila i što nisam hteo da
nastavim čas. Bilo mi je svejedno što ću dobiti batine. Mislio sam da
smo Selina i ja raščistili. Naša priča je bila tužna. Ne samo zbog toga
što je ona bila starija od mene, i to trideset godina.

84
 Upoznali smo se, kao što to obično biva, preko starih porodičnih
veza. (Selina je učila da svira klavir držeći moju mamu u krilu. Mama
je tada imala četiri godine.) Ta veza se prekinula pre nego što sam se
ja rodio. Kad su se porodice ponovo srele, jedna od novosti je bilo moje
rođenje. Ali Selina je probudila u meni želju da za nju budem
zanimljiva novost. Iako je bila stroga i nikad se nije smejala,
posmatrala me je i poklanjala mi pažnju, što me je podsticalo da je
primetim: izgledalo mi je nemoguće da u njoj nema nimalo nežnosti.
Kad je razgovarala sa mamom jasno se videlo da je voli. Jednom, još
na prvim časovima, rekla je da ličim na mamu. U trenucima kad nas je
upoređivala, kad je posmatrala neke mamine crte lica, a zatim moje,
činilo mi se da njene crne oči oduzimaju nešto od privlačnosti
maminog lica i prenose na moje. Ponekad je duže zadržavala pogled
na mom licu. To se dešavalo kad bi otkrila nešto različito, kad bi
pronalazila nešto novo; tada sam već počeo da priželjkujem da se
zanima za mene. Osim toga, ne samo da sam se od majke razlikovao u
nekim crtama, nego i u načinu ponašanja. Imao sam običaj da stojim
pored stolice, da se rukom oslonim na naslon i da prekrstim noge, što
moja majka nikad nije činila.
Kao i uvek, bilo mi je teško da obmanem odrasle. Govorim o jednoj
od obmana koju odrasli teško otkrivaju i zbog toga dugo nisam
verovao da obmanjujem Selinu svojom pozom, sve dok jednog dana
mojoj majci nije skrenula pažnju na moju prirodnu obdarenost da se
lepo držim. Poverovao sam u to jer su pričali i o položajima u kojima
odrasli spavaju, a to je važilo za istinito. Čak bih rekao da je ta istina
prigrlila i nežno obavila moju laž. U početku je Selinina opaska
izazivala u meni čuđenje i uzbuđenje. Ona nije znala da je protresla
moja osećanja. Pre toga sam bio miran kao voda u čaši na stolu, a onda
je ona prošla pored stola, slučajno se saplela i uzburkala vodu u čaši.
Za mene je bila laž to što sam uspeo da je obmanem. Počeo sam da
je posmatram želeći da saznam da li mi se podsmeva; pomislio sam da
ja, u stvari, ne bih mogao da zauzmem pozu a da to ne želim. Setio sam
se, ipak, da mi je sama Selina dala povoda da mislim da joj se dopadam
i da sam uživao u tome da nagađam šta ona misli o meni; osim toga

85
verovao sam da sam nešto posebno, ne znam zbog čega, pa sam zbog
toga odlučio da negujem svoje poze i da pokušam da joj stalno
skrećem pažnju uvek novim načinom ponašanja. Te misli su me
umirile, kao da se voda u čaši na stolu na koji je Selina slučajno
naletela, ponovo umirila. Sad, kad sam uspeo da je obmanem, kao što
sam mogao da obmanem bilo koju odraslu osobu, a posebno goste,
osećao sam se samostalnije i zrelije: čak sam mislio da mogu da
pronađem način da se Selina zaljubi u mene. Ali, naravno, to je bilo
teško. Osim toga, bio sam stidljiv i nisam se usuđivao da bilo koga
pitam kako to da postignem. Trebalo je da se potrudim da i dalje
budem zanimljiv, neobičan, i da čekam da ona nešto preduzme. Za to
vreme tragaću za njenom naklonošću skriven u žbunju duž puta koji
je vodio ka njoj. Ako je ona odista bila nežna, kao što sam verovao,
mogla je da uđe u moju tišinu i odgonetne moju želju. Nisam prestajao
da razmišljam o tome kakva bi bila tako stroga osoba u trenutku kad
se opusti, kad postane nežna s nekim koga voli. Možda bi se ona
čvornovata ruka sa ožiljcima opustila u milovanju, a crna debela
tkanina koja dopire do članaka izgubila svaku važnost. Možda bi sve
to bilo lepo i dražesno, kao što su lepe i dražesne sve stvari kad ih
preplavi zvuk klavira. Možda bi, dok bi me milovala, nakrenula glavu,
kao da pali lampu, a klavir za to vreme, kao dremljivi čičica, ne bi
primetio da su pored njega stavili svetiljku.

Sad je Selina potpuno zatvorila sve puteve, uništila je tajne pre

nego što je saznala šta kriju. Svi odrasli su na neki način puni tajni.
Iako naglas izgovaraju reči, one su obavijene drugim rečima koje se ne
čuju. Ponekad se slože iako govore sasvim različite stvari; to je tako
čudno kao da veruju da gledaju jedno drugom u lice, a okrenuti su
leđima, ili da su zajedno, a svako je otišao na svoju stranu. Pošto sam
bio dete, slobodno sam mogao da se vrzmam oko nameštaja na kome
su odrasli sedeli; isto su mi tako dozvoljavali da se vrzmam oko reči
koje su izgovarali. Ali sad više nisam želeo da otkrivam tajne. Posle
časa na kome me je Selina udarila, olovkom, obazrivo smo se ponašali
jedno prema drugom, kao da pazimo da ne stanemo na komadiće

86
razbijenog stakla. Patio sam jer je naša prisnost bila očigledna, ali
uništena jer je grubost oduvala iluzije. Očiglednost je bila neprikladna
kao da su usred filma, u najdramatičnijem trenutku, upalili svetlost.
Ona je u svojim rukama držala moju bezazlenost kao što je u neko
drugo vreme držala maminu.
Kad smo, one večeri kad me je Selina udarila, a baba mi pretila,
stigli kući, nisu me kaznili. Put je bio taman; baba je odgonetala tamne
siluete na koje smo nailazili. Neke su bile nepomične: stubovi,
kamenje, stabla, a neke su nam dolazile u susret — to su bili ljudi. Čak
smo se mimoišli sa jednim izgubljenim konjem. Dok je sve to
promicalo pored nas, baba se odljutila, pretnja je ostala na usputnim
siluetama ili na slabinama izgubljenog konja.
Kod kuće su primetili da sam tužan. To su pripisali Selininom
zastarelom načinu kažnjavanja, ali nisu posumnjali da postoji nešto
između nas.
Bilo je to jedne od onih noći kad sam bio tužan. Legao sam, a stvari
o kojima sam do tada razmišljao, polako su počele da se uvlače u san.
Tada sam prvi put osetio prisustvo ljudi u obliku nameštaja koji se
pomera. To mi se i kasnije više puta događalo. Nameštaj je, osim toga
što je bio nepomičan, mogao i da se kreće, i to sopstvenom voljom.
Voleo sam nameštaj koji je bio nepomičan jer ništa nije tražio; ali
nameštaj koji se pomerao ne samo da je tražio ljubav i poljupce, nego
i mnogo gore stvari, osim toga iznenada bi otvorio svoja vrata i sve
izbacio napolje. Iznenađenja nisu uvek bila tako neprijatna, bilo je i
nameštaja koji je tiho i neprimetno pripremao iznenađenja, lagano je
otvarao fioke i počinjao da pokazuje nepoznate predmete. (Selina je
svoje fioke zaključavala.) Znam i druge ljude koji su ličili na zaključan
nameštaj, ali su bili tako prijatni da je u tišini moglo da se čuje da iz
njih dopire muzika instrumenata koji sami sviraju. Imao sam tetku
koja je bila kao ormar s ogledalima u ćošku preko puta vrata: ništa nije
moglo da promakne njenim ogledalima: trebalo ju je pitati čak i za
oblačenje. Klavir je bio dobar čovek. Sedeo sam ispred njega i, sa
nekoliko svojih prstiju pritiskivao mnoge njegove, bilo da su beli ili

87
crni; izbijale su mu kapi muzike; spajali smo prste i muziku i obojica
bili tužni.
Jedne noći sam usnio čudan san. Bio sam u Selininoj trpezariji.
Tamo se nalazila porodica plavog nameštaja: kredenac i sto sa svim
svojim stolicama. Selina je trčala oko stola; izgledala je drukčije:
poskakivala je kao devojčica, a ja sam trčao za njom sa štapom čiji je
vrh bio od papira.

Desilo se nešto nepredviđeno pa sam morao da prekinem ovo

pripovedanje. Već danima sam smeten. Ne mogu ni da pišem ni da se
potrudim da živim u sadašnjosti da bih mogao da živim za budućnost.
Iako to nisam želeo, počeo sam da živim unazad i našao se u situaciji
da nikako ne mogu da se zadržim na mnoštvu događaja iz onog
vremena, već samo na nekoliko, možda čak samo na jednom; najviše
mi odgovara da i dan i noć provedem u krevetu. Na kraju sam izgubio
čak i želju da pišem. To je bila moja poslednja veza sa sadašnjošću, ali
pre nego što se prekinula i ta poslednja veza nešto se dogodilo. Mirno
sam preživljavao jednu noć iz onog vremena. Iako sam hodao lagano,
kao mesečar, iznenadila me je misao koja me je vratila u vreme puno
događaja. Pao sam u centar svih neobičnih zbivanja gde su me čekale
mnoge skrivene tajne. Napale su moje misli, sputale ih i od tada sam
nervozan. Posle prvog iznenađenja poželeo sam da obelodanim tajne.
Zatim sam počeo da se kolebam, da osećam neko neodređeno
zadovoljstvo što i dalje posmatram i iščekujem tiho delovanje tajni;
potonuo sam u zadovoljstvo ne hajući za lutanje svojih misli. Tada su
polako počele da pucaju i poslednje veze sa sadašnjošću. U isto vreme
se dogodilo još nešto. Među mislima koje su sputale zagonetne tajne,
bila je i jedna koja se ubrzo sama razrešila. Mislio sam: »Ako mnogo
vremena provodim prisećajući se prošlosti, nikada neću moći da
izađem iz nje i poludeću: biću kao jedan od onih nesrećnika koji su ceo
život utrošili na jednu tajnu iz prošlosti. Moram svom svojom snagom
da grabim ka sadašnjosti.«

88
 »Do pre nekoliko dana sam pisao i to me je vezivalo za sadašnjost.
I sad ću to isto da pokušam, iako je jedino kopno koje vidim ostrvo na
kome je Selinina kuća; moram tamo da se vratim. Ponovo ću je
pretražiti: možda nisam dovoljno pažljivo tražio.« Kad budem bio
spreman da se vratim onim istim uspomenama, susrešću se sa mnogo
čudnih stvari. Neke od njih se nisu dogodile u Selinino vreme, već sad,
nedavno, dok sam se prisećao, dok sam pisao i dok su mi padale na
pamet neuhvatljive i nejasne veze između događaja koji su se odigrali
u ono vreme i kasnijih događaja iz svih ovih godina koje su prošle.
Nisam u potpunosti uspevao da prepoznam sebe; nisam tačno znao
šta je pokretalo one, a šta ove događaje, da li su imali nešto zajedničko
i da li su i jedni i drugi bili samo različite maske jedne iste misterije.
Zbog toga sada pokušavam da ispričam ono što mi se nedavno
dogodilo dok sam se prisećao te prošlosti.

Jedne letnje noći krenuo sam ka svojoj sobi, umoran i očajan.

Prepustio sam se inerciji koju prihvataju misli kad neko oseća
zlosrećnu potrebu da ih gomila jer se tako oseća još nesrećniji, a život
mu izgleda bez čari. Možda se razočarenje odražavalo u tome što
nisam želeo da se igram vatrom i što sam dopuštao da stvari budu
onakve kakve su. Možda sam se spremao da sledećeg dana otpočnem
sve iznova i da izvučem makar malo čari iz te najgore bede. Možda
sam, dok sam se prepuštao razočaranju, na dnu džepa, ipak, stiskao
poslednji novčić.
Kad sam stigao kući još se ispod krivih i nepotkresanih grana
videlo susedovo rublje koje se sušilo. Pošto sam legao i ugasio svetlost
dao sam sebi oduška u jadikovkama i pesimizmu, vrpoljeći se pod
čaršavom beljim od susedovih košulja.
Jedne noći, dok sam prebrojavao prohujale godine kao novčiće
koji neminovno klize iz ruku, javila mi se uspomena na Selinu. To me
nije iznenadilo, kao što me ne bi iznenadilo ni sećanje na bilo koju
staru prijateljicu koju sam retko viđao. Koliko god da sam bio umoran,
uvek sam imao spreman osmeh za goste. Uspomena na Selinu se javila
i sutradan i sledećih dana. Imao sam poverenja u nju, mogao sam da
89
je ostavim po strani, da se posvetim drugim stvarima i da se, zatim,
ponovo vratim njoj. Ali uspomena je, kad je ostajala sama, vršljala po
kući bez mog znanja. Razmeštala je stvari i družila se s ljudima koji su
me okruživali. Učinilo mi se da je jednom, čim je stigla i pozdravila me,
pogledala nekud u daljinu, kroz mene, kao da je bila u dosluhu sa
nekim ko se nalazio iza mene. Ali nije samo ta uspomena gledala kroz
mene, to se dešavalo i sa drugim uspomenama; isto su se tako i misli
mešale u moje stvari, a zatim su, pošto bi kratko vreme provele u
mojoj seti, odlazile.

Jedne noći sam se probudio neraspoložen i primetio da nisam sam

u sobi: bio je tu jedan moj prijatelj. Možda nije bio baš prijatelj, pre bih
rekao ortak. Osećao sam nezadovoljstvo kao neko ko je sve delio sa
drugim, a onda otkrio da je ovaj bez njegovog znanja sve to prisvojio.
Nije bilo potrebno da tražim dokaze: nazirali su se iza sumnje kao
silueta iza zavese; napadali su sadašnjost, zauzimali sve njene
položaje pa sam pomislio da je on, moj ortak, preko mog ramena bio
u dosluhu sa mojim sopstvenim uspomenama i imao nameru da ih
zloupotrebi: on je, u stvari, napisao priču. Sa razlogom sam bio
nepoverljiv u pogledu istinitosti priče kad se u njoj pojavila Selina.
Meni, baš meni, desilo se nešto sasvim drugo. Nastojao sam da budem
sam, da spoznam sebe samoga, da dokučim kad se i kako uspomene
javljaju. Očekivao sam ih da se vrate.

Na poslednjoj predstavi u mom pozorištu uspomena u jednom

trenutku ulazi Selina; ne znam zbog čega sam je se setio. Ona
jednostavno ulazi; obuzet sam time da je osetim. Uspevam da
primetim da me je, samo na tren, obuzelo zadovoljstvo što je došla.
Duša se prilagođava uspomeni kao što se telo prilagođava stolici u
bioskopu. Ne mogu da prosudim da li je projekcija besprekorna jer
sedim pozadi, niti ko sedi pored mene i posmatra me. Ne znam ni da
li sam ja operater; čak ne znam ni da li sam sam došao ili me je neko
doveo na projekciju uspomena. Ne bi me začudilo da je to učinila sama

90
Selina: još u ono vreme mogao sam da joj se približim vođen koncima
koji su se pružali ka budućnosti; ona je i dalje upravljala njima.

Selina nije uvek ulazila u uspomene kao što je ulazila u svoju sobu:
ponekad se pojavljivala u trenutku kad je sedela za klavirom ili palila
svetiljku. Ne prepoznajem je svojim sadašnjim očima; sećam se očiju
koje su je onda posmatrale; te oči je prenose u ove slike; prenose i
osećanje po kome se slike kreću. U tom osećanju postoji neka iskonska
nežnost. Dečje oči su zadivljene ali nepouzdane. Selina čini
promišljene pokrete, ali ti pokreti ne remete tišinu nijednog prostora:
to su pokreti očiju koje se sećaju.
Majka i baba su tražile da im nešto odsvira i ona je sela za klavir.
Baba je pomislila: »Sviraće umetnica«, majka je pomislila: »Sviraće
Selina«, a ja »Sviraće ona«. Sigurno je proleće jer svetlost svetiljke čini
prozračnim bele volane njenih rukava na golim podlakticama; njišu se
kao talasi nošeni vetrom preko šaka, dirki i zvuka. Leti više uživam u
noći, senkama i odsjajima biljaka, iznenađujućim vestima, iščekivanju
da se nešto dogodi, bezrazložnom strahovanju, polusnu, noćnim
morama i ukusnim jelima. I Selina mi se tada više sviđa: osim što je
ljupka postaje i lepa. Svi njeni pokreti su privlačni, kao i njena odeća i
oblici tela. U ono vreme sam voleo i njen glas, a sada se više ne sećam
nijednog zvuka, nijednog glasa, ni klavira ni buke sa ulice. Sećam se
drugih stvari što su se dogodile dok je odzvanjala muzika. U bioskopu
mojih uspomena je tiho. Voleo bih da mogu da se prisećam gledajući
svojim nekadašnjim očima, jer su moje uši gluve za uspomene.

Mašta je, kao noćni leptir, upravo izašla iz sobe da bi se prisetila

letnjih uživanja i preletela prostranstva koja ne poznaju ni brzina ni
noć. Ali ni mašta ne poznaje noć ni onoga ko u njoj bira mesta i predele,
prekopava zemlju uspomena i ponovo je zasejava. Neko mašti pod
noge baca komade prošlosti i mašta ih užurbano odabira pod
svetlošću fenjera: prebira i odvaja komade i senke. Iznenada ispusti
fenjer na zemlju uspomena i sve se ugasi. Možda ponovo postaje
insekt koji zaboravlja prostranstva i spušta se na granicu sadašnjosti.
91
Sadašnjost u koju je upravo doleteo jeste Selinina soba. Ona u ovom
trenutku ne svira. Insekt koji leti po uspomeni vratio se još dalje u
prošlost, u trenutak pre nego što će Selina da sedne za klavir. Baba i
majka će opet tražiti da svira. U ovoj drugoj viziji Selina kaže da nije
raspoložena. Postaje nervozna dok se približava klaviru, naleće na
stolicu i ruši je, a mi se pravimo da ništa ne primećujemo. Vođena
jakom inercijom, preskače stolicu ne obraćajući pažnju na nju. Seda za
klavir; priželjkujemo da se oraspoloži. Počinje. Jedva imamo vremena
da pomislimo da će se dogoditi nešto važno o čemu ćemo kasnije
pričati svim poznanicima. Pošto je i Selina nervozna jer je svesna svoje
virtuoznosti, majka i baba se trude da joj olakšaju: utrkuju se u
pohvalama. Nestrpljivo iščekuju da Selina počne da svira da bi
konačno postalo stvarnost ono o čemu su toliko razmišljale.
Stvari o kojima maštam su lenje i teško pristaju da dođu. To je kao
kad mi san ne dolazi. Ima zvukova na koje se brzo priviknem i mogu
da maštam ili spavam kao da i ne postoje. Ali zvuci i pokreti kojima su
te tri žene ispunile sobu zamutili su mi pamet. Kad je Selina počela da
svira, trudio sam se da uhvatim sve ono što mi je dopiralo do očiju i
ušiju; isuviše brzo sam se privikao na sve što se dešavalo, ništa me nije
iznenađivalo, niti sam pridavao mnogo važnosti onome što je ona
činila.
Majci i babi kao da je zastao uzdah na usnama. Možda su se plašile
da će u određenom trenutku, kad bude trebalo da upregnu sve svoje
snage da bi je razumele, njihova krila biti slaba i nemoćna kao u
kokoške.
Čini mi se da sam se u početku dosađivao.

Ponovo ispitujem sebe. Moram da se čuvam da on, moj ortak, ne

uđe u trenutku kad se pojave uspomene. Već sam rekao da tada želim
da budem sam. Međutim, da bih ga sprečio moram stalno da mislim
na njega; jedan deo moje ličnosti na stalnoj je straži koja čuva moje
uspomene i misli, ali istovremeno moram da bdim nad stražom da se
ne zanese pričom uspomena i tako zaspi. Osim toga moram da joj
pozajmim svoje oči, svoje sadašnje oči.
92
 Moje sadašnje oči, neumoljive i okrutne, očekuju puno od očiju
onog dečaka koji je sigurno već umoran i star. Osim toga, on sve mora
da vidi naopako; njemu nije dozvoljeno da se seća svoje prošlosti; on
mora da bude čudotvoran i da se seća budućnosti. Ali zašto meni, kad
osetim da sam to stvarno ja, sve izgleda drukčije? Možda ortak gleda
mojim očima? Možda obojica imamo samo jedne oči? Možda je straža
zaspala i on joj ukrao moje oči? Možda mu nije dovoljno da kroz
prozor moje sobe posmatra događaje na ulici, nego želi da ih vidi i u
mojim očima? On je kadar da otvori oči mrtvom čoveku da bi otkrio
šta je u njima. On prati i progoni oči onog dečaka, pomno i detaljno
posmatra svaki delić uspomene kao da rasklapa sat. Dečak se
iznenada uplaši i prekine njegovo posmatranje. Dečak još ne zna —
možda nikad neće ni saznati — da su njegove vizije nesavršene i
izmešane; nema predstavu o vremenu, sažeo je mnoge sate i noći u
jedan jedini trenutak. Izmešao je pokrete mnogih osoba; verovao je da
je pronašao slična osećanja u različitim ljudima i uživao je u zabludi.
Sadašnje oči znaju sve ovo, ali još mnogo štošta ne znaju. Ne znaju da
se vizije hrane pokretima i da moraju da žive u polusnu. Moj ortak ih
zaustavlja, usredsređuje svoj pogled na njih kao da stavlja leptira u
album, i osećanja se bude. Iako dečakove vizije izgledaju nepomične,
one se hrane pokretom: postoji neko ko ih pokreće i podstiče da
sanjaju. Kad dečakove oči uhvate samo deo stvari, on veruje da su,
ipak, celovite. Kao ni snovima, dečaku nije važno da li njegove slike
liče na stvarne, ni da li su celovite: on ih doživljava kao da jesu i to je
dovoljno. Dok je dečak posmatrao golu Selininu ruku, osećao je da je
ona cela u njoj. Sadašnje oči žele da se zaustave na Selininim usnama,
ali shvataju da ne mogu da prepoznaju njihove crte; žele da obuhvate
makar jednu stvar, ali ostaju i bez nje; delovi su izgubili tajanstvene
niti koje su ih vezivale; gube ravnotežu, razdvajaju se i zadržavaju u
spontanoj igri svojih linija: kao da ih je naslikao loš crtač. Ako Selina
poželi da otvori usta da vidi da li će se reči pojaviti, njeni pokreti će
izgledati izveštačeni, kao da je navijena lutka.

93
 Postoji samo jedan trenutak u kome sadašnje oči dobro vide:
trenutak kad se sretnu sa dečakovim očima. Tada se sadašnje oči
nezasito sunovraćuju u vizije, veruju da će susret dugo trajati i da su
došle u pravi čas. Ali dečakove oči su zaštićene nevinošću koja
nevidljiva živi u vazduhu. Međutim, sadašnje oči su neumorne. Dok
god ne zaspim moj ortak pokušava da se priseti Selininog lica;
uzburkava vodu uspomena, a slike koje su ispod nje izvitoperuju se
kao likovi u krivim ogledalima.
Nedavno sam shvatio da uspomena nestaje _u trenutku kad u
očima osetim jak bol, kao kad kapci oteknu od suza.
Pre nekoliko dana se, u sumrak, dogodilo nešto čudno što mi se
nikad ranije nije dogodilo. Nekad sam, koliko god da je događaj bio
neobičan, uvek pronalazio njegove uzročnike: u nekom kutu duše bila
je skrivena klica tog događaja; u drugim slučajevima već je počinjalo
da se odvija, u meni samom, sadržaj te poslednje predstave. Ali pre
nekoliko dana, u sumrak, u meni se, bez prethodnog upozorenja, nešto
otvorilo. Ne znam da li je pozorišna trupa pogrešila pozorište ili ga je
jednostavno zauzela. Ako bi se stanje u kome sam se nalazio u to
predvečerje nazvalo bolešću, rekao bih da nisam znao da sam joj
sklon; a ako je ta bolest kazna, rekao bih da je napala pogrešnog
čoveka. Nije to bio slučaj kad sam osećao da je ortak pored mene: za
nekoliko sati sam ja — celokupna moja ličnost — postao druga osoba:
bolest je ta koja me je izmenila. Bio sam u položaju nekog ko je celog
svog života verovao da je ludilo nešto drugo, i jednog lepog dana, kad
sam osetio da me ono napada, shvatio sam da nije onakvo kako sam
ga zamišljao, nego da je onaj koji od njega pati neko sasvim drugi, da
se pretvorio u nekog drugog čoveka koga ne zanima da sazna kakvo je
ludilo: on oseća da je ubačen u to ludilo ili da se ono uvuklo u njega i
to je sve.

Dok sam još bio ono što sam bio i dok nisam postao ono što mi je
suđeno da budem, mnogo sam patio. Između onoga što sam bio i što
je trebalo da postanem ostala je jedna zajednička stvar: uspomene. Ali
uspomene, koliko god da su pripadale onome koji je trebalo da budem
94
i uprkos tome što su sačuvale iste vidljive granice i sličan poredak
činjenica, poprimile su novu dušu. Osobi koja je trebalo da postanem
pojavljuje se zelenaški osmeh dok ih procenjuje onaj koji je došao da
ih založi. Ruke zelenaša drukčije vagaju uspomene: ne osećaju težinu
prošlosti, teret najdubljih osećanja, već samo težinu unutrašnje
vrednosti.

Onda je počelo drugo razdoblje: osmeh je postao gorak i zelenaš

više ništa nije vagao rukama: nalazi samo prah uspomena, uspomena
koje su jednostavno označavale vreme koje je prohujalo.
Došla su još gora vremena. Kad se zelenašu pojavio gorak osmeh
zbog uzaludne krađe, još mu je preostajala duša. Onda je došao period
ravnodušnosti. Osmeh se izbrisao i zelenaš je postao ono što mu je
suđeno: otkačeni vagon života.

Kad sam tog predvečerja počeo da se prisećam i da postajem

drugi, video sam kako se u drugoj sobi odvija moj protekli život. Nekad
sam živeo u toj sobi, ona je bila moja. Sad sam je gledao iz svoje
sadašnje sobe i nisam imao jasnu predstavu da li postoji vremenska i
prostorna razdaljina između njih. U toj susednoj sobi sam video svoje
jadno pređašnje ja, dok sam još bio bezazlen. Video sam ga kako sedi
za klavirom pored Seline i svetiljke, s jedne strane, i babe i majke koje
ništa nisu slutile o propaloj ljubavi, s druge. Video sam i druge ljubavi.
Sa svih strana. Sa svih strana i iz svih vremena su dolazili ljudi,
nameštaj, osećanja, na svečanost koju su priredili »stanovnici«
Selinine sobe. Iako su se u trenutku dolaska svi okupljali u jednu
gomilu — kao da su se izmešali komadi starih filmova — odmah su se
ponovo izdvajali, prepoznavali se i okupljali samo oni koji su pripadali
istoj sobi; birali su se međusobno sigurnim osećanjem instinkta —
iako su kasnija preispitivanja pokazala sasvim suprotno. (Neki su i
posle tih preispitivanja odbijali da se odvoje pa na kraju nije bilo
drugog leka nego da se prilagode. Ostali su bili uporni i uspevalo im je
da preispitivanje povedu pogrešnim putem. Bilo je i onih koji su
nestajali brzo kao list hartije koji bi vetar odneo sa stola. Neki od onih
95
koji su bili oduvani neodlučno su lepršali vezujući naše poglede za
svoj let, tako da smo mogli da vidimo kako padaju na drugo, poznato,
mesto.) Sad mogu da kažem da su sva mesta, vremena i uspomena
kojima se dopadala ta zabava, pa su joj zbog toga i prisustvovali,
koliko god da su bili vezani tananim nitima, imali vrlinu da potpuno
zanemare postojanje drugih koji nisu pripadali njihovoj vrsti. Kad se
neka vrsta prisećala svoje istorije imala je običaj da se zadrži nedaleko
od mesta odakle sam ja posmatrao. Iznenada su zastajali, započinjali
predstavu iz početka ili se prisećali neke stare. Nikad se nisu stideli da
pogreše i retko kad im je silazio osmeh s lica. Uvek je neki osećaj
žudnje u potrazi za izgubljenom sitnicom davao novi polet. Ako bi se
pojavila neka nepoznata sitnica i skrenula pažnju, sve ostalo bi gubilo
sjaj, a ako bi se ponovo pojavila bilo bi to bez ljutnje.

Naklonost koja je povezivala te dve vrste koje do tada nisu htele

ni da se gledaju, lebdela je iznad njih. Bilo je to nebo bezazlenosti i isti
vazduh koji su svi udisali. Osim toga što su se svi nalazili na istom
mestu u isto vreme zbog proslave i prebiranja po uspomenama, još
nešto im je bilo zajedničko. Bio je to jedan orkestar koji je svirao
balete; svi su igrali u ritmu disanja onoga ko ih posmatra. Ali onaj koji
ih posmatra, u stvari ja, koji samo što nisam postao drugi, osećao je da
stanovnici tih uspomena, uprkos tome što njima upravlja onaj koji ih
posmatra i što se tako popustljivo podvrgavaju njegovim hirovima,
istovremeno skrivaju sopstvenu volju ispunjenu ponosom. Na putu
vremena koje je prošlo od kad su se prvi put pojavile — kad nisu bile
uspomene — pa sve do danas, izgleda da su se sretale sa nekim ko me
je ogovarao i da su od tada donekle nezavisne; a sad kad više nema
drugog leka nego da slušaju moja naređenja, izvršavaju ih u sumnjivoj
tišini; primetio sam da me ne vole, da ne obraćaju pažnju na mene, da
pomirljivo podnose sudbinu koju sam im nametnuo, ali da se uopšte
ne sećaju moga lika: da sam ušao u njihov vidokrug, nisam siguran da
bi me prepoznale. Osim toga, njihov način postojanja nije mi dopuštao
da ih dodirujem, da im pričam niti da me one saslušaju; bio sam
osuđen da budem neko iz sadašnjosti; da sam poželeo da se vratim u

96
ono vreme, nikad više ne bi bilo ono isto. To vreme je sa drugog sveta
i nije bilo potrebno da trčim za njim. Zašto ja nisam mogao da budem
srećan što ti stanovnici žive u svom svetu? Izgleda da im smeta to što
sam bolestan, što je moj dah zaražen? Da li su te uspomene kao deca
koja iznenada, nagonski, počnu da osećaju odbojnost prema
roditeljima, ili imaju loše mišljenje o njima? Zar treba da se odreknem
tih uspomena kao što se loš otac odriče svoje dece? Na žalost, tako
nešto se i dogodilo.

U sobi u kojoj sam sada bilo je i uspomena. Ali one nisu udisale
vazduh nijednog bezazlenog neba, niti su imale čast da pripadaju
nekoj vrsti. Bile su sudbonosno vezane za čoveka koji je izgubio dobar
glas i između njih je postojalo saučesništvo. One nisu dolazile izdaleka,
niti su imale fini, baletski korak; izbijale su ispod zemlje opterećene
grižom savesti; gamizale su u zagušljivoj sredini iako je bilo
najprozračnije doba dana.

Neprijatna je i zamršena moja životna priča, od Selininog dečaka

do čoveka koji je izgubio dobar glas.
Neke žene su prepoznavale Selininog dečaka dok su razgovarale
sa čovekom. Nisam znao da se u čoveku prepoznaje taj dečak. Ali sam
dečak je to primetio i rekao mi da je on u meni prepoznatljiv i da neke
žene vide njega a ne mene. On je bio taj koji ih je privukao i prevario.
Onda ih je prevario i čovek oslanjajući se na dečaka. Čovek je naučio
da vara onako kako to rade dečaci: imao je mnogo toga da nauči i
oponaša. Ali nije računao na grižu savesti ni na to da su se prevare,
iako ih je bilo malo, množile kroz same događaje i uspomene na koje
se često vraćao. Zbog toga je čovek nameravao da pobegne od griže
savesti i želeo da uđe u svoju staru sobu gde su stanovnici Selinine
sobe priredili zabavu. Ali tuga što ga oni ne vole i ne obraćaju pažnju
na njega, bila je sve veća i veća kako se više prisećao prevarenih osoba.
Čovek ih je varao dečakovim smicalicama, ali onda je dečak prevario
čoveka jer se čovek zaljubljivao u svoje žrtve. Te ljubavi su bile
zakasnele, potekle iz daleke i legendarne izopačenosti. Ali to nije bilo
97
ono najgore. Još gore je bilo to što je dečak svojom snagom i
privlačnošću uspeo da osvoji i samog čoveka u koga se kasnije
pretvorio, jer su dečakove čari bile veće od čovekovih i jer je dečak
više uživao u životu nego čovek.

U tim predvečernjim satima, dok sam počinjao da shvatam da

nemam pristup na svečanost vrste koja je živela pod nebom
bezazlenosti, počeo sam da bivam drugi.
Najpre sam primetio da me predstavnici vrste ne primećuju, jer
sam bio s druge strane uspomena opterećenih grižom savesti — taj
tovar nije mogao da se skine kao ni grba sa kamile. Kasnije sam
shvatio da su dve strane uspomena kao dve strane tela: oslanjao sam
se i na jednu i na drugu, meškoljio se kao neko ko ne može da zaspi i
nisam znao koja će od te dve strane imati sreće da je uhvati san. Ali
pre nego što bih zaspao prepuštao sam se uspomenama, kao gledalac
primoran da prisustvuje radu dve sasvim različite glumačke trupe ne
znajući koji scenario i koje uspomene će se prve javiti, jer trupe imaju
zajedničku pozornicu i producenta, gotovo uvek igraju istog pisca i
uvek igraju jedan dečak i jedan čovek.
Kad sam shvatio da neću moći da izbegnem te predstave i da,
uprkos tome što su neodređene i vremenski neuhvatljive, imaju
snažan uticaj na život usmeren ka budućnosti; postajem drugi,
menjam sadašnjost i puteve ka budućnosti, postajem zelenaš, ali
praznih ruku, pokušavam da uništim prostor u kome se odvijaju sve
predstave uspomena. Mrzelo me je da se prepuštam osećanjima;
nisam želeo da patim zbog uspomena koje žive u meni kao
nepomirljivi neprijatelji. Pošto su nestala osećanja, sa njima se
izgubilo i sažaljenje nad samim sobom: nisam se sažalio ni na
uspomene koje su zauzimale beskoristan prostor. I ja sam se osećao
beskorisnim, kao da čuvam stražu oko tvrđave u kojoj nema ni oružja
ni vojnika ni živog stvora.
Jedino mi je preostala navika da posmatram kako se uspomene
pojavljuju: ličile su na životinje koje dolaze na pojilo tamo gde je voda
presušila. Nikakva misao nije opterećivala osećanja: mogao sam
98
mirno da razmišljam o tužnim stvarima jer su to bile samo misli. Sad
su mi navirale uspomene; kao da se izležavam pod drvetom, a na mene
padaju listovi. Video sam ih i sećam ih se jer su pali na mene i tu ostali.
Nove uspomene ličile su na gomilu veša koja mi se sručila na glavu:
dok sam hodao osećao sam njihovu težinu; bio sam kao onaj izgubljeni
konj iz detinjstva: vukao sam za sobom kola koja je svako mogao da
natovari, ali teret nikad nije stizao na cilj, a ja sam se brzo umarao.
Te noći sam, čim sam legao, podigao kapke i tama mi je ispunila
oči. U toj praznini su počeli da se dižu skeleti uspomena — crvi su im
pojeli utrobu. To mi je izgledalo kao da bezvoljno otvaram kišobran
bez platna.

Tako su prolazili sati dok sam bio drugi. Zaspao sam i sanjao da
sam u velikom kavezu zajedno sa ljudima koje poznajem od
detinjstva; bilo je i teladi koju su vodili na klanje. Među njom je bila i
jedna devojčica. Govorila je da neće da ide jer je umorna i svi su se
smejali zbog tako naivnog pokušaja da izbegne smrt; za njih je smrt
bila takva kakva je i tu nije bilo mesta za žalost.
Kad sam se probudio shvatio sam da je u snu devojčica i za mene
bila isto što i telad; nije bilo nikakve razlike osim u građi tela i bilo mi
je sasvim prirodno da se s njom postupa kao da je tele. Međutim,
dirnulo me je to što je rekla da neće da ide zato što je umorna: kupao
sam se u suzama.

Dok sam sanjao plima nezadovoljstva me je gotovo ugušila, ali sad

sam osećao da me je veliki talas izbacio na obalu. Bio sam srećan jer
su sve moje misli dopirale do osećanja i uspeo sam da pronađem sebe.
Ne samo da sam bio drugi, nego sam bio i osetljiviji nego ikad: svaka
pomisao, čak i na vrč pun vode, bila je ispunjena nežnošću. Voleo sam
svoje cipele, zapuštene i raspertlane, uvek priljubljene jedna uz drugu.
Bio sam spreman da pređem preko svega, čak i preko griže savesti.
Mada je pre trebalo da svi meni oproste.

99
 Još nije bilo svanulo. U meni se razdanilo pre nego što je sunce
izašlo. Mislio sam da pišem ali se pojavio moj ortak: i on se spasao —
bio je izbačen na drugi kraj obale. Čim sam odlučio da zapišem
uspomene, znao sam da će se on pojaviti.
Pojavio se na uobičajen način: izbegavao je fizičko prisustvovanje,
ali je pretio da će ući u stvarnost u obličju svojstvenom bilo kojoj osobi
koja dolazi iz sveta. Pre ove zore ja sam bio na jednom mestu a svet na
drugom. Između sveta i mene stajao je ustajao vazduh: u prozračna
jutra mogao sam kroz njega da vidim svet, da čujem buku sa ulice i
mrmljanje ljudi. Moj ortak je predstavljao ljude koji su živeli u svetu,
ali ponekad je bio neprijateljski raspoložen: krao mi je uspomene i
zloupotrebljavao ih; ponašao se kao da mi je majka i upozoravao me
na opasnost; budio mi je želju za razgovorom i ponekad me grdio što
ne izlazim u svet — baš kao da me je grdila majka; spuštao sam oči i
nisam smeo da ga pogledam. Dolazio je i kao prijatelj, savetovao me
da zapisujem uspomene i podsticao moju sujetu. Najviše sam ga
poštovao kad je predstavljao prijatelje koje sam voleo i koji su mi
mudrim savetima pomagali u pisanju. Čak sam nekoliko puta osetio
kao da mi spušta ruku na rame. Ali ponekad mi nisu bili potrebni
saveti mog ortaka, nisam ga trpeo pored sebe. To su bila razdoblja u
kojima sam bolovao od uspomena. Kad je počinjala drama griže
savesti i kad sam hteo da spoznam svoju sudbinu služeći se različitim
uspomenama iz različitih vremena. Ako sam u potpunoj samoći patio
zbog griže savesti, kasnije sam s pravom uživao u dužem periodu
olakšanja; ta patnja je bila hrana koja je na neko vreme umirivala zveri
griže savesti. Najveće zadovoljstvo bilo mi je da beležim uspomene da
bih video imaju li neku zajedničku tajnu i da li su različiti događaji
samo različita ispoljavanja jedne te iste stvari — moje sudbine.
Ponovo sam se sreo sa već zaboravljenim osećanjem dečje
radoznalosti, kao da sam bio u kući na ivici šume gde sam živeo
okružen ljudima, a sad pomeram nameštaj i otkrivam tajne koje u to
vreme nisam znao, ali su ih možda znali drugi ljudi. To je bio posao
koji sam najviše voleo da obavljam sam, jer je moj ortak pravio veliku
buku dok je ulazio u kuću i remetio tišinu koja je počivala na svim
stvarima. Osim toga, moj ortak bi doneo uticaj iz grada; odneo bi
100
mnoge stvari i promenio im život, učinio ih slugama svojih ideja:
očistio bi ih, rastavio, prefarbao i one bi izgubile i dušu i izgled. Ali
najviše sam se plašio onih stvari koje je krio od mene: okrutno je čistio
tajne i odbacivao sve nejasnoće, kao da je iz snova izbacio sve
fantastično i apsurdno.
Bilo je to u vreme kad sam izbegavao svog ortaka; bežao sam kao
lopov, duboko u šumu, da bih se prepustio uspomenama. Tek kad bih
bio siguran da sam potpuno sam, počinjao bih da prebiram po
stvarima i pokušavao da ih obavijem jednim prošlim vremenom i
ambijentom da bi oživele. Vodio sam svoju svest u suprotnom smeru
od onoga kojim je dosad išla; želeo sam da udahnem život biljkama,
korenju i tkivu koje je već sigurno mrtvo i trulo. Prsti svesti pronalaze
stare korene, ali otkrivaju i njihov nov položaj; pronalaze nove
mahovine i pokušavaju da prate velike žile; prsti svesti su uronili svoje
jagodice u vodu; pošto su vršci prefinjeni, a prsti nemaju tu suptilnost,
voda se zamutila i sakrila korenje; prsti su izgubili trag. Na kraju će se
prsti osloboditi svesti i tragaće sami. Nisam znao kakva stara veza
postoji između mojih sadašnjih prstiju i tog korenja; da li je to korenje
još onda pripremilo ove sadašnje prste da slede njegove puteve i da se
ponašaju tako da se ponovo nađu s njima. Nisam mogao dugo da
razmišljam o tome jer sam začuo korake. Moj ortak se možda skriva
iza stabla ili u krošnji nekog drveta. Ponovo bežim; stremim ka
središtu samoga sebe; smanjujem se, skupljam se sve dok ne
postanem klica za kojom traga mudrac; ali svestan sam da me moj
ortak prati, da se i on pretvara u klicu i da će kružiti oko mene sve dok
ga središte potpuno ne povuče.

Dok je kružio oko mene, znao sam šta misli i kakav stav ima prema
mojim mislima i postupcima, gotovo bih rekao da su moje vlastite
ideje dozivale njegove; ponekad sam razmišljao o njemu fatalno, kao
što se razmišlja o neprijatelju, i njegove ideje su me neumoljivo
opsedale. Osim toga, imale su snagu kojoj nisam mogao da se
oduprem, kao ni ustaljenim navikama. Bilo je i navika koje su me
rastuživale. Međutim, tog jutra sam se pomirio sa svojim ortakom.

101
Pomirio sam se i sa svetom; trebalo je da se pomirim da bih ga
prihvatio. Pošto sam poželeo da uđem u svet, predložio mi je da se
prilagodim i tako sam dopustio da se malo moje nežnosti prolije preko
svih stvari i ljudi. Tada sam otkrio da je moj ortak u stvari svet. Ništa
nije vredelo to što sam hteo da se odvojim od njega. On mi je davao
hranu i reči. Osim toga, kad je moj ortak predstavljao samo jednu
osobu (sad je predstavljao ceo svet), a ja zapisivao uspomene na
Selinu, bio je neumoran drug i pomagao mi da pretvorim uspomene
— čak i one opterećene grižom savesti — u pisane reči. To mi je
prijalo. Opraštam mu što mi se podsmevao kad sam se nećkao da
smestim svoje uspomene u zatvoreni prostor vremena. Opraštam mu
što je nestrpljivo udarao nogom o pod dok sam savesno tražio
poslednje niti tkanine uspomena; tražio sam ih do poslednjeg daha,
sve dok se nisu izgubile u nepostojećem vazduhu nepostojećeg
prostora.
Nasuprot tome trebalo je da budem zahvalan što me je pratio kad
sam noću odlazio na obalu reke da posmatram kako teče voda
uspomena. Kad sam zahvatao vodu u posudu i bio tužan jer nije moglo
mnogo da stane, a i ta voda više nije tekla, on mi je pomagao da
pronađem posudu u kojoj mogu da je držim i tešio me predlozima da
stavim vodu u sudove različitih oblika. Smišljali smo kako da se
prebacimo do ostrva na kome je bila Selinina kuća. Misli koje su nam
se vrzmale po glavi borile su se prsa u prsa sa uspomenama; u svojoj
borbi su uništile i ispremeštale mnoge stvari i sasvim je moguće da su
se neke, u svemu tome, zaturile pod nameštaj. Sigurno smo neke
izgubili usput, jer kad god smo otvorili vreću sve se menjalo; ostalo je
svega nekoliko kostiju, a ispao nam je i mali fenjer na zemlju
uspomena.
Međutim, sledećeg jutra smo ponovo stavili na papir ono malo što
smo sakupili u toku noći.

Znam da svetiljka koju je Selina palila u onim noćima nije ista ova
koja se sad pali u uspomenama. Njeno lice i sve ostalo, obasjano tom
svetlošću, zaslepljeno je beskrajnim vremenom koje se nadvilo nad
102
svetom. Skriveno u vazduhu tog vremena postojalo je i nebo vremena:
ono je predmetima oduzimalo uspomene. Zbog toga se oni mene ne
sećaju. Ali ja se njih sećam; pored njih sam rastao, prolazio kroz
vazduh mnogih vremena, puteva i gradova. Sad kad se uspomene
skrivaju u tami i pali se ona stara svetiljka, ponovo primećujem da me
ne prepoznaju i da je nežnost, osim toga što im je bila daleka, postala
i nedostižna. Selina i svi stanovnici njene sobe gledaju me ispod oka;
kad me pogledaju u oči njihovi pogledi prolaze kroz mene, kao da neko
stoji iza mene, kao da me uopšte nema. Nalik su na lica ludaka koji su
davno zaboravili svet. Te utvare mi ne pripadaju. Da se svetiljka,
Selina, stolica i klavir nisu naljutili na mene jer nikad više nisam otišao
u tu kuću? Međutim, verujem da je onaj dečak otišao sa njima i da svi
zajedno žive sa nekim drugim ljudima kojih se seća samo nameštaj. Ja
sam sad drugi i želim da se prisetim onog dečaka, a ne mogu. Ne znam
kako on izgleda posmatran mojim očima. Ostalo mi je nešto od njega;
čuvam mnoge stvari koje su bile u njegovim očima, ali ne mogu da
pronađem poglede koje su ti stanovnici ostavili u njemu.
Montevideo, 1943.

103
 Balkon

Voleo sam da provodim leto u gradu. U to vreme su gotovo svi

odlazili na obližnje plaže. Jedna napuštena kuća bila je preuređena u
hotel. Čim bi počelo leto, kuća bi poprimila tužan izgled; napuštali bi
je najbolji gosti i u njoj je ostajala samo posluga. Kad bih se sakrio iza
nje i nešto uzviknuo, uzvik bi se odmah izgubio u mahovini.
I u pozorištu u kojem sam imao koncerte, bilo je malo ljudi; ja sam
narušavao tišinu: osećao sam je kako se širi oko velikog crnog
poklopca klavira. Tišina je volela da sluša muziku; hvatala je čak i one
poslednje treptaje zvuka, a potom je razmišljala o onome što je čula.
Njen sud je dolazio sa zakašnjenjem. Ali kada je tišina bila ispunjena
poverenjem, uticala je na muziku; provlačila se između tonova kao
mačka sa velikim crnim repom i davala im smisao.
Na kraju jednog koncerta, prišao mi je neki stidljivi starac da me
pozdravi. Ispod plavih očiju videlo se crvenkasto meso upalih kapaka;
donja usna, vrlo velika i nalik na ogradu pozornice, zaokruživala mu
je poluotvorena usta, iz kojih je dopirao prigušeni glas i usporene reči,
isprekidane tugaljivim uzdasima.
Obratio mi se posle duže pauze:
— Žao mi je što moja ćerka ne može da čuje kako svirate.
Ne znam zašto sam pomislio da mu je kćerka slepa; ali sam se
odmah setio da slepi ljudi dobro čuju i da je pre moguće da je gluva ili
da je van grada, a možda je i umrla. Ipak, te večeri sam bio srećan; u
ovom gradu je sve bilo usporeno, sumorno i tiho, a ja sam sa starcem
hodao kroz polutamu zelenkastog odsjaja.
Palo mi je na pamet da ga nešto upitam pa sam se nagao ka njemu
— kao da je u pitanju poverljiva stvar:
— Vaša ćerka ne može da dođe?

104
 Kratkim i iznenađujućim drhtajem glasa izustio je jedno »ah«.
Zaustavio se, pogledao me u oči i naposletku izgovorio ove reči:
— Tako je, tako je; ona ne izlazi. Pogodili ste. Ponekad noću ne
spava, misleći kako sutra mora da izađe. Ujutru rano ustane, sve
pripremi i obuzme je jako uzbuđenje. Kasnije je polako prođe. Na
kraju, sedne u fotelju i više ne može nikud da ide.
Posetioci koncerta su se brzo razišli okolnim ulicama, a mi smo
ušli u bar. Pozvao je kelnera i on mu je doneo čašicu nekog tamnog
pića. Pravio sam mu društvo samo nekoliko trenutaka; nisam mogao
da dugo ostanem s njim, jer sam morao da odem na zakazanu večeru.
Rekao sam mu:
— Šteta što ona ne može da iziđe. Svima nam je potrebno da se
prošetamo i zabavimo.
Priljubio je čašicu na veliku donju usnu i, ne okvasivši je,
odgovorio mi:
— Nije njoj dosadno. Kupio sam jednu staru kuću, malo preveliku
za nas dvoje, ali u dobrom stanju. Ima baštu s vodoskokom; na jednoj
strani kuće, na uglu, nalaze se vrata koja vode na zastakljeni balkon;
taj balkon gleda na ulicu; gotovo bih mogao reći da ona živi na
balkonu. Ponekad se prošeta baštom, a ponekad uveče svira klavir.
Mogli biste da dođete nama na večeru kad budete želeli; bilo bi mi
veoma drago.
Odmah sam shvatio; dogovorili smo se da dođem na večeru i da
im sviram na klaviru.
Došao je po mene u hotel jednog popodneva dok je sunce još bilo
visoko. Pokazao mi je izdaleka ugao kuće na kojem se nalazio
zastakljeni balkon. Bio je na prvom spratu. Sa bočne strane ulice se
kroz veliku kapiju ulazilo u baštu s vodoskokom i statuama skrivenim
u visokoj travi. Bašta je bila okružena visokim debelim zidom; sa
gornjeg dela zida virili su stakleni šiljci. U kuću se ulazilo stepeništem
smeštenim ispred trema sa kojeg je kroz staklo mogla da se posmatra
bašta. Iznenadio sam se kad sam u dugačkom hodniku video mnogo

105
otvorenih suncobrana; bili su različitih boja i ličili su na velike cvetove
iz staklene bašte. Starac mi je odmah objasnio:
— Gotovo sve ove suncobrane je dobila od mene. Voli da ih drži
otvorene da bi gledala njihove boje. Kad je lepo vreme, izabere jedan
i šeta baštom. Kad su dani vetroviti, ova vrata ne mogu da se otvore
jer vetar nosi suncobrane, pa moramo da ulazimo s druge strane.
Došli smo do kraja hodnika provlačeći se između zida i
suncobrana. Pred jednim vratima starac je kucnuo prstima po staklu,
a iznutra mu je odgovorio prigušeni glas. Starac me je uveo i tad sam
ugledao njegovu ćerku; stajala je nasred zastakljenog balkona, licem
okrenuta nama, a leđima staklu u boji. Tek kad smo stigli do polovine
sobe, izašla je sa terase i krenula nam u susret. Još izdaleka je prilazila
ispružene ruke i zahvaljivala mi što sam došao. Uza zid u senci nalazio
se mali pijanino; bio je otvoren, a njegov široki žućkasti osmeh
delovao je iskreno.
Izvinila se što ne može da izađe i pokazala prazan balkon:
— On je moj jedini prijatelj.
Pokazao sam klavir i upitao je:
— A ovaj naivko? Zar nije i on vaš prijatelj?
Sedeli smo na foteljama pored njenog kreveta.
Imao sam vremena da osmotrim mnoštvo minijatura sa
naslikanim cvećem, poređanih u istoj liniji oko cele sobe, kao nekakav
venac. Na licu joj je nemarno igrao isti onaj naivan osmeh koji je imao
klavir; ali njena plava kosa bez sjaja i mršavo telo izgledali su isto tako
nemarno, kao da su odavno zapušteni. Kad je počela da objašnjava
zašto joj klavir nije tako dobar prijatelj kao balkon, starac se udaljio
na vrhovima prstiju.
Nastavila je da objašnjava:
— Klavir je bio veliki prijatelj moje majke.
Načinio sam pokret kao da ću ustati da ga os motrim, ali ona me je
zaustavila podigavši ruku i prodorno me pogledala:
— Izvinite, ali više bih volela da isprobate klavir posle večere, kad
budu upaljene svetiljke. Još odmalena sam navikla da samo uveče
106
slušam klavir. Moja majka je svirala samo tada. Upalila bi sve četiri
sveće u svećnjaku i u tišini dodirivala dirke tako lagano i razgovetno,
kao da je njima palila i zvuke.
Zatim je ustala i uz izvinjenje se povukla na balkon; spustila je gole
ruke na staklo kao da ih prislanja na nečije grudi. Ali odmah se vratila
i rekla mi:
— Kad god kroz crveno staklo gledam ljude koji prolaze, gotovo
uvek mi izgledaju naprasiti i lošeg karaktera.
Nisam izdržao da je ne upitam:
— A ja, kroz koje staklo sam ja prošao?
— Kroz zeleno. Ono odgovara osobama koje žive usamljene u
prirodi.
— Slučajno i volim samoću među biljkama — odgovorio sam.
Otvorila su se vrata kroz koja sam ušao i pojavio se starac, a iza
njega služavka tako niskog rasta da nisam znao da li je bila devojčica
ili patuljak. Njeno ružičasto lice izvirivalo je iznad poslužavnika koji je
nosila u ručicama. Starac me je upitao:
— Šta želite da popijete?
Hteo sam da odgovorim »ništa«, ali sam pomislio da mu to neće
biti drago pa sam odgovorio: »bilo šta«.
On je uzeo čašicu onog istog tamnog pića koje je pio posle mog
koncerta. Kad se potpuno smrklo, krenuli smo u trpezariju kroz trem
sa suncobranima; neke je suncobrane premestila; sijala je od sreće
dok sam je hvalio.
Trpezarija se nalazila u prizemlju; kroz male prozore sa
rešetkama videle su se noge i cipele prolaznika. Svetlost je čkiljila kroz
zeleni abažur i obasjavala beli čaršav; na stolu su se okupili stari
predmeti da proslave prošla vremena. Čim smo seli, sve troje smo
zaćutali; u tom času sve stvari na stolu su izgledale kao dragoceni
obrisi tišine. Na čaršavu su počele da se pojavljuju naše ruke: izgledale
su kao da im je tu njihovo pravo mesto. Opsedale su me misli o životu
ruku. Nekada davno, neke ruke su primoravale ove predmete sa stola
na određen položaj. Posle mnogo premeštanja pronašle bi svoje mesto
107
u kredencu. Ta bića iz posuđa morala su da budu na usluzi svakojakim
rukama. Razne ruke bacale su hranu na glatko i sjajno lice tanjira;
primoravale su vrčeve da budu puni do vrha i da se iz njih preliva;
viljuške i noževe da se zabadaju u meso, da ga komadaju i prinose
ustima. Na kraju su bića iz posuđa bila oprana, osušena i smeštena u
svoje male odaje. Neka bića su mogla da podnesu mnoge ruke; poneke
ruke su bile dobre prema njima, volele su ih i ispunjavale
uspomenama; ali bića su i dalje morala da im služe bez pogovora.
Kad smo se vratili u ćerkinu sobu — nije palila svetiljke jer je do
poslednjeg časa želela da iskoristi svetlost koja je dopirala sa njenog
balkona — neko vreme smo razgovarali o predmetima. Sto se više
smrkavalo, predmeti su se sve više šćućurivali u tami, poput ptica što
skupljaju krila za počinak. Rekla je da predmeti imaju onakvu dušu
kakvu im podare ljudi. Neki od njih su ranije bili drugačiji i imali su
drugu dušu (oni koji sada imaju nožice, ranije su imali grane, dirke su
bile kljove); ali njen balkon je sigurno prvi put dobio dušu kada je ona
počela da živi na njemu.
Ubrzo se na ivici čaršava pojavilo rumeno lice služavke-patuljka.
Iako je odlučno držala svoje ručice na stolu da bi pokupile stvari,
starac i njegova kćerka su joj primicali tanjire do ivice stola. Ali čim bi
ih ona dotakla predmeti sa stola su gubili dostojanstvo. A i starac je
nekako žurno i ponizno hvatao krčag za grlo i savijao ga da bi iscurelo
vino
Na početku je razgovor bio nategnut. Onda je veliki zidni sat počeo
da otkucava; klatio se na zidu iza starčevih leđa, ali ja sam zaboravio
na njegovu prisutnost. Započeli smo razgovor. Rekla mi je:
— Da li su vam drage stare stvari?
— Kako da ne! Slažem se sa onim što ste rekli o stvarima; odeća
je uvek bila u najtešnjoj vezi sa nama — nasmejao sam se a ona je
ostala ozbiljna. — Čak mi izgleda moguće da je od nas sačuvala nešto
više nego što su obris tela i izvestan miris kože.
Ali ona me nije slušala i pokušavala je da mi upadne u reč kao neko
ko namerava da uskoči dok se vrti konopac. Bez sumnje mi je postavila
pitanje razmišljajući kako bi ona na njega odgovorila. Na kraju je rekla.
108
 — Ja pišem pesme kad legnem u krevet — već je jednom tog
popodneva pomenula svoje pesme — imam belu spavaćicu koju
oblačim od kad sam napisala prvu pesmu. Ponekad u letnjim noćima
u njoj izlazim na balkon. Prošle godine sam joj posvetila jednu pesmu.
Prestala je da jede i više joj nije smetalo što ženapa-tuljak stavlja
ručice na sto. Raširila je oči u zanosu i počela da recituje:
— Mojoj beloj spavaćici.
Ukočio sam se; posmatrao sam ručice žene-patuljka. Njeni
zdepasti prstići bili su zgrčeni sve dok ne bi doprli do predmeta i tek
onda su se širili da bi ih uhvatili.
U početku sam se trudio da na različite načine pokažem svoju
pažnju; uhvatio sam sebe kako klimanjem glave pratim njihanje
klatna na satu. Osećao sam se neprijatno; bila mi je mučna pomisao da
će ona uskoro prestati da čita a da ja nisam spreman da joj bilo šta
kažem; sem toga, starcu je u uglu donje usne ostalo parče blitve.
Pesma je bila isprazna, ali je imala dobru rimu; sa »spavaćicom«
se nije rimovala ni jedna od reči koje sam očekivao; reći ću joj da je
pesma puna duha, svežine. Gledao sam starca i pri tom sam jezikom
oblizivao donju usnu; ali on je slušao kćerku. Sad sam se već uveliko
mučio jer se pesmi nije nazirao kraj. Konačno reče »sa balkona pala«
što se rimovalo sa »spavaćica mala« i tu se pesma završi.
Posle prvih stihova slušao sam smireno i izgledalo je da tražim
reči koje samo što nisam našao.
— Sviđa mi se — započeo sam — mladalački duh koji ste pokazali
u pesmi. Vrlo je sveža i...
Dok sam izgovarao »vrlo je sveža«, ona je u isto vreme govorila:
— Napisala sam još jednu...
Bio sam očajan; mislio sam na sebe sa izdajničkim egoizmom.
Došla je služavka-patuljak sa još jednim jelom i veselo mi napunila
tanjir. Više nije bilo nikakve čarolije: ni u predmetima na stolu, ni u
pesmi, ni u kući u kojoj se nalazim, sa hodnikom punim suncobrana,
ni u bršljanu koji je pokrivao čitavu jednu stranu kuće. Da sve bude još

109
gore, osećao sam se otuđen i jeo sam proždrljivo; kad god je starac
hvatao balon za grlo, moja čaša je bila prazna.
Kada je završila drugu pesmu, rekao sam:
— Da ovo nije tako dobro — pokazao sam na tanjir — zamolio bih
vas da mi odrecitujete još jednu pesmu.
Starac na to odmah reče:
— Sada bi i ona trebalo da jede. Imamo još vremena.
Počeo sam da bivam ciničan i u tom trenutku se ne bih uzbuđivao
ni kad bi im izrasla ogromna stomačina. Ali iznenada sam osetio
potrebu da tog jadnog starca ščepam za sako i poklonim mu malo
pažnje. Pokazao sam mu vino i rekao da sam nedavno čuo priču o
nekom pijancu. Kad sam im ispričao, oboje su bili van sebe od smeha;
nastavio sam da pričam viceve. Njen smeh je bio gorak ali me je
uporno molila da i dalje pričam; usta su joj se razvukla u upečatljiv
prorez; oko očiju punih suza poigravale su joj bore a ruke je stiskala
među kolenima. Starac je kašljao a trebalo je da spusti balon pre nego
što napuni čašu. Žena-kepec se smejala klanjajući se.
Za divno čudo zbližili smo se, tako da nisam osećao ni najmanju
grižu savesti.
Te večeri nisam svirao na klaviru. Molili su me da ostanem i odveli
me u spavaću sobu u onom delu kuće po kome je puzao bršljan. Kad
sam krenuo uz stepenice, primetio sam da iz zidnog sata viri kanap
koji je vijugao celom dužinom stepeništa. Stizao je do moje sobe i
protezao se sve do kreveta gde je bio privezan za stubić uzglavlja mog
kreveta. Nameštaj je bio žut i starinski; svetlost lampe obasjavala je
njegove obline. Stavio sam ruke na svoj stomak i bacio pogled na
starčev. Njegove poslednje reči te večeri zvučale su kao savet:
— Ako ne možete da zaspite i želite da znate koliko je sati,
povucite ovaj kanap. Odavde ćete čuti trpezarijski sat; najpre će vam
otkucati sate, a posle kratke pauze i minute.
Odjednom je počeo da se smeje i odlazeći mi poželeo »laku noć«.
Sigurno se setio jednog od onih viceva o pijancu koji je razgovarao sa
svojim satom.
110
 Starac još nije ni sišao drvenim stepeništem koje je škripalo pod
njegovim teškim koracima, a ja sam već osetio da sam sam sa svojim
telom. Ono — moje telo — privlačilo je ka sebi svu onu hranu i sav
onaj alkohol, kao životinja koja proždire plen, sada je cele noći trebalo
da se bori sa njima. Svukao sam ga potpuno i naterao ga da boso šeta
po sobi.
Čim sam legao, zaželeo sam da se preslišam kakav sam život vodio
tih dana; palo mi je na pamet nekoliko događaja iz prethodnih dana i
pomislio sam na osobe koje su bile daleko odavde. Utonuo sam u tugu
ispunjen izvesnom bestidnošću zbog nečega nalik na utrobu tišine.
Sledećeg jutra bio sam gotovo srećan; uz smešak sam se prisećao
događaja iz svog života. Bilo je rano; polako sam se obukao i izašao u
hodnik iznad bašte. I sa te strane bilo je travurine i visokog zbijenog
drveća, Čuo sam starca i kćerku kako razgovaraju i otkrio da su sedeli
na klupi ispod mojih nogu. Najpre sam čuo nju:
— Ursula sada još više pati; ne samo da manje voli muža, nego se
sve više vezuje za onog drugog.
Starac je upitao:
— Zar ne može da se razvede?
— Ne može jer ona voli svoju decu, a deca vole muža a ne onog
drugog.
Starac je stidljivo rekao:
— Mogla bi da kaže deci da muž ima ljubavnice.
— Kćerka je besno ustala:
— Uh, ti, uvek isto! Kad ćeš shvatiti Ursulu? Ona to ne bi mogla da
učini!
Pobudili su moju radoznalost. Nije bila u pitanju žena-kepec —
zvala se Tamarinda. Kako mi je starac pričao, živeli su potpuno sami.
A ove vesti? Jesu li ih primili preko noći? Posle svađe, kćerka je otišla
u trpezariju i vratila se u baštu noseći suncobran boje lososa sa belim
volanima od muslina. Nije se pojavila na ručku. Starac i ja smo slabo
jeli i popili malo vina. Izašao sam da kupim knjigu da bih imao šta da

111
čitam u toj pustoj kući obrasloj travurinom, u gluvoj noći, posle obilja
hrane i pića.
Kad sam se vraćao, pre mene je, ispod balkona, prošao neki ubogi
ćopavi starac sa zelenim šeširom širokog oboda kao meksički
sombrero. .
Nazirala se bela mrlja tela prislonjenog na zeleno staklo balkona.
Te večeri sam, čim smo seli za sto, počeo da pričam viceve tako da
ona nije recitovala.
Starčev i moj grohotan smeh dobro nam je prijao uz užasne
količine hrane i vina.
Jednog trenutka smo ućutali. Kćerka nam. je rekla:
— Večeras želim da slušam muziku. Otići ću prethodno u svoju
sobu da upalim sveće na klaviru. Odavno već nisu gorele. Klavir, taj
jadni mamin prijatelj, pomisliće da će ona na njemu zasvirati.
Ni starac ni ja nismo više progovorili ni reči. Ubrzo je ušla
Tamarinda i saopštila da nas gospođica očekuje.
Pre nego što sam odsvirao prvi akord, tišina je bila nalik na tromu
životinju podignute šape. Posle tog prvog akorda začuli su se zvuci,
treperavi poput svetlosti sveća. Odsvirao sam i drugi akord kao da
činim još jedan korak. Posle nekoliko trenutaka, pre nego što ću
odsvirati sledeći akord, odjednom je pukla žica. Ona je vrisnula. Starac
i ja smo ustali; prišao je svojoj kćerci koja je rukama pokrila lice i
počeo je da je umiruje govoreći joj da su žice stare i zarđale. Ali ona
nije skidala ruke s lica i s nepoverenjem je odmahivala glavom. Nisam
znao šta da radim; nikada mi se nije desilo da mi pukne žica. Zamolio
sam da se povučem u svoju sobu; dok sam prolazio hodnikom, bojao
sam se da ne zgazim neki suncobran.
Sledećeg jutra sam zakasnio na razgovor između starca i kćerke
na klupi u bašti; ipak sam uspeo da čujem kćerku:
— Ursulin ljubavnik je nosio veliki zeleni sombrero sa ogromnim
obodom.

112
 Nisam mogao da verujem da je to bio onaj ubogi, ćopavi starac
kojeg sam video juče po podne, niti sam mogao da shvatim ko je
donosio te vesti preko noći.
U podne smo starac i ja ponovo sami ručali. Iskoristio sam to da
mu kažem:
— Iz hodnika je vrio lep pogled. Danas sam se tamo malo zadržao
jer ste razgovarali o nekoj Ursuli pa nisam želeo da budem nametljiv.
Starac je prestao da jede i tihim glasom me upitao:
— Ćuli ste?
Osetio sam da ću lako pridobiti njegovo poverenje i odgovorio mu:
— Da, sve sam čuo; ali nikako mi nije jasno kako Ursuli može da
se dopada onaj jadni, ćopavi starac što je juče nosio zeleni šešir
širokog oboda!
— Ah! — rekao je starac — vi niste shvatili. Još dok je bila mala,
moja ćerka me je terala da slušam priče sa likovima koje je sama
izmišljala. Pratili smo njihove sudbine kao da stvarno postoje i
zanimali se za novosti iz njihovih života. Ona im sama nameće
događaje i odeću koju zapaža sa balkona. Ako je juče videla čoveka sa
zelenim šeširom, takav šešir je već danas stavila na glavu nekom od
likova. Ja se slabo snalazim u tim maštarijama pa se ona ljuti na mene.
Zašto joj vi ne biste pomogli? Ako želite ja ja...
Nisam mu dozvolio da završi.
— Nikako, gospodine. Ja bih izmišljao takve stvari koje bi joj samo
nanosile bol.
Nije se pojavila za stolom ni uveče. Starac i ja smo jeli, pili i
razgovarali do kasno u noć.
Kad sam legao, začuo sam škripanje drveta ali to nije dolazilo od
nameštaja. Konačno sam shvatio da se neko penje uz stepenice. Ubrzo
se začulo tiho kucanje na mojim vratima. Upitao sam ko je, a kćerkin
glas mi je odgovorio:
— Ja sam; želela bih da razgovaram sa vama.
Upalio sam lampu, odškrinuo jedno krilo vrata, ali ona mi je rekla:

113
 — Nema potrebe da držite pritvorena vrata; kroz otvor vidim
ogledalo a na ogledalu vas, nagog iza vrata.
Smesta sam zatvorio i rekao joj da sačeka. Kad sam je pozvao, ušla
je i uputila se ka drugim vratima koja su za mene uvek bila zatvorena.
Lako ih je otvorila i, pipajući po mraku, ušla u sobu za koju ja nisam
znao da postoji. Odmah se vratila sa stolicom i namestila je pored mog
kreveta. Otkopčala je plavi ogrtač koji je imala na sebi i izvadila svesku
sa stihovima. Dok je čitala, silno sam se naprezao da ne zaspim; Želeo
sam da podignem kapke ali nisam mogao; umesto toga, iskretao sam
beonjače nagore i verovatno ličio na samrtnika. Iznenada je jako
vrisnula kao i onda kad je pukla žica na klaviru a ja sam poskočio u
krevetu. Nasred poda bio je ogroman pauk. U trenutku kad sam ga
ugledao stajao je u mestu: zgrčio je svoje tri dlakave noge, spreman na
skok. Gađao sam ga papučama ali ga nisam pogodio. Ustao sam;
upozorila me je da ne prilazim jer je to pauk koji skače. Uzeo sam
lampu i, priljubljen uza zid, obišao sam sobu dok nisam došao do
lavaboa i odatle ga gađao najpre sapunom, pa poklopcem kutije za
sapun, četkicom za zube, sve dok ga, konačno, nisam pogodio kutijom
za sapun. Pauk je skupio svoje noge i smotao se u klupko tamne vune.
Starčeva kćerka me je zamolila da ništa ne kažem njenom ocu jer joj
je on branio da radi ili čita kasno noću. Kad je otišla, zgnječio sam
pauka petom papuče i legao ne gaseći svetlost. Pre nego što ću utonuti
u san, nesvesno sam skupio prste na nogama; to me je podsetilo da je
pauk još tu i ponovo sam poskočio.
Sledećeg jutra, došao je starac da mi se izvini zbog pauka. Kćerka
mu je sve ispričala. Odgovorio sam starcu da sve to nije važno i, da bih
promenio temu, rekao sam mu da imam nameru da uskoro održim
koncert u obližnjem mestu. Pomislio je da je to samo izgovor kako bih
otišao, pa sam morao da mu obećam da ću se posle koncerta vratiti.
Kada sam odlazio nisam mogao da izbegnem da mi kćerka poljubi
ruku: nisam znao šta da radim. Starac i ja smo se zagrlili i pri tom sam
iznenada osetio da me je poljubio iza uha.
Nisam uspeo da održim koncert. Posle nekoliko dana starac me je
pozvao telefonom. Izmenjali smo nekoliko reči, a onda mi je rekao:
114
 — Vaše prisustvo ovde je neophodno.
— Da li se desilo nešto ozbiljno?
— Prava nesreća, moglo bi se reći.
— Vašoj kćerci?
— Ne.
— Tamarindi?
— Ni njoj. Ne mogu sada ništa da vam kažem. Ako možete da
odložite koncert, dođite vozom u četiri pa ćemo se naći u baru
pozorišta.
— Ali, da li vam je ćerka dobro?
— U krevetu je. Nije joj ništa, ali ne želi da ustane niti da se pojavi
na dnevnoj svetlosti; pali samo veštačko osvetljenje, a naredila je i da
se sklope svi suncobrani.
— Dobro. Do viđenja.
U baru pozorišta bila je velika gužva, pa smo otišli na drugo mesto.
Starac je bio utučen ali ubrzo se oraspoložio, znajući da ću ga
razumeti. Doneli su mu čašicu tamnog pića i počeo je da priča:
— Prekjuče je bila oluja pa smo po podne sedeli u trpezariji. Ćuli
smo neku grmljavinu ali smo odmah shvatili da to nema veze sa
olujom. Moja ćerka je prva potrčala prema svojoj sobi a ja za njom. Kad
sam stigao, već je otvorila vrata od balkona i ugledala samo nebo i
svetlost munje. Pokrila je oči i onesvestila se.
— Zar je toliko zaslepela munja?
— Ali, prijatelju! Zar niste shvatili?
— Šta to?
— Izgubili smo balkon! Balkon se srušio! To nije bila svetlost sa
balkona!
— Ali jedan balkon...
I bolje što sam zaćutao. Zamolio me je da pred kćerkom ne
pominjem balkon. A šta sam mogao da učinim? Jadni starac je imao
poverenja u mene. Pomislio sam na našu zajedničku gozbu. Tako sam

115
odlučio da mirno čekam da mi nešto padne na pamet kad se budem
našao sa njom.
Hodnik je bez suncobrana izgledao tužno.
Te večeri smo malo i jeli i pili. Starac me je doveo do kćerkinog
kreveta i odmah se povukao. Nije rekla ni reči; ali čim je starac izašao,
pogledala je ka vratima koja vode u prazno i rekla mi:
— Vidite kako nam je otišao?
— Ali, gospođice! Jedan balkon koji se sruši,..
— On se nije srušio. Bacio se.
— Dobro, ali...
— Ne samo da sam ja njega volela, već sam sigurna da je i on mene
voleo; to mi je i pokazao.
Spustio sam glavu. Osećao sam da sam se upleo u nešto za šta
nisam bio spreman. Počela je da mi otvara svoju dušu, a ja nisam znao
kako da je primim i šta ću s njom.
Jadna devojka je i dalje pričala:
— Ja sam kriva za sve. On je bio ljubomoran one noći kad sam
došla k vama u sobu.
— Ko?
— A ko drugi? Balkon, moj balkon.
— Ali, gospođice, vi isuviše razmišljate o tome. Bio je star. Ima
stvari koje padaju same od sebe.
Nije me slušala; nastavila je da govori:
— Te iste noći sam shvatila opomenu i pretnju.
— Ali, čujte, kako je moguće da...
— Ne sećate se ko me je upozorio?... Ko me je uporno motrio
nakostrešenih dlakavih nogu?
— Ah, imate pravo! Pauk!
— Sve to samo na njega liči.
Podigla je kapke. Otkrila je prekrivače i u spavaćici ustala iz
kreveta. Uputila se ka vratima koja su vodila na balkon pa sam

116
pomislio da će se baciti. Pošao sam da je zgrabim ali... bila je u
spavaćici. Dok sam se ja dvoumio, ona je već promenila pravac.
Uputila se ka stočiću pored vrata koja vode u prazno. Pre nego što je
prišla stočiću, ugledao sam pesmaricu u crnom povezu.
Sela je u fotelju, otvorila pesmaricu i počela da recituje:
— Balkonova udovica...

117
 Žena slična meni

Pre nekoliko godina počeo sam da zamišljam da sam konj. Svake

noći ta misao mi se vraćala kao ptica koja se uvlači pod nadstrešnicu
kuće. Čim bi moje ljudsko obličje usnilo, pojavljivala se misao o konju.
Jedne noći sam koračao zemljanim putem i gazio senke drveća. S
jedne strane me je pratio mesec, a sa druge se vukla moja senka; dok
je prelazila preko grumenja zemlje, sakrivala je tragove. Iz suprotnog
pravca probijalo se drveće i moja se senka mimoilazila s njihovim.
Telo mi se umorno vuklo; boleli su me zglobovi iznad kopita. Na
trenutke bih se zaboravio i uplitao ruke i zadnje noge; sapleo bih se i
gotovo pao.
Iznenada sam osetio miris vode; ali bila je to ustajala voda obližnje
bare. I moje su oči bile nalik na bare; na njihovim suznim i ispupčenim
površinama naizmenično su se ocrtavale male i velike stvari; bliske i
daleke. Moja jedina briga bila je da otkrijem neprijateljske senke i
vrebanja životinja i ljudi; morao sam da pazim da ne pojedem i neku
štetnu travu dok sam je, spuštene glave, štrpkao oko drveća. Kada su
mi se zabijali trnovi, morao sam da tresem čeljustima sve dok ih se ne
bih rešio.
U toku prvih večernjih sati nikada se nisam zaustavljao, pa makar
bio i gladan. U konju sam otkrio nešto vrlo slično onome što sam
nedavno napustio u čoveku: veliku lenjost; u njoj su se uspomene
prosto rojile. Uz to sam otkrio da moram lagano da hodam da bi se
uspomene javile. U to vreme sam radio s jednim pekarom. On mi je
stvorio iluziju da još mogu da budem srećan. Pokrivao mi je oči
džakom, uprezao me u jaram prikačen za rudu koja je pokretala neku
vrstu dolapa, ali ga je on upotrebljavao kao mašinu za mešenje. Satima
sam hodao u krug i vukao rudu koja se okretala kao kazaljka na satu.

118
I tako sam, na miru, uz bat svojih koraka i škripu rude, preživljavao
stare uspomene.
Radili smo do kasno u noć; posle toga mi je davao da jedem i, uz
krckanje kukuruza među zubima, moje uspomene su se i dalje
množile.
(U tim trenucima, dok sam bio konj, razmišljao sam o onome što
mi se dogodilo nedavno kad sam još bio čovek. Jedne noći, kad nisam
mogao da spavam od gladi, setio sam se da u ormaru imam kesicu
pepermint bombona. Pojeo sam ih; ali dok sam ih žvakao, krckale su
isto kao i kukuruz.)
Odjednom, stvarnost me odnosi u moje trenutno stanje —
osećanje da sam konj. Moji koraci odzvanjaju; prelazim preko velikog
drvenog mosta.
Na svim putevima su mi se javljale uvek iste uspomene. Danima i
noćima su tekle mojim sećanjem kao reke. Ponekad sam ih
razgraničavao a ponekad su se prelivale jedna u drugu.
Kad sam bio mlad, mrzeo sam nadničara koji me je čuvao. I on je
bio mlad. Sunce je već bilo na zalasku kad me je taj nesrećnik udario
po gubici; krv mi je uzavrela i poludeo sam od besa. Propeo sam se,
oborio nadničara na zemlju i ugrizao ga za glavu; zgnječio sam mu
bedro; neko je video kako mi je zaigrala griva kad sam se okrenuo i
zadnjim nogama ga dotukao.
Sutradan je mnogo ljudi propustilo bdenje mrtvom nadničaru da
bi učestvovalo u osveti zbog ubistva koje sam počinio. Ubili su u meni
ždrebe i načinili me konjem.
Posle toga sam proveo mučnu noć. Iz svog ranijeg života poneo
sam nekoliko lukavstava i te noći sam ih iskoristio da bih preskočio
ogradu iza koje se pružao put; to mi je jedva uspelo pa sam otišao
neraspoložen. Započeo sam tužan život u slobodi. Moje telo ne samo
da je otežalo, već je i svaki njegov deo želeo da ima svoj sopstveni život
i da se ne napreže; ličili su na sluge koje su se zaverile protiv svog
gospodara i nisu htele ništa dobrovoljno da rade. Kada sam iz ležećeg
položaja želeo da ustanem, morao sam da ubeđujem svaki deo tela

119
posebno. Sve do poslednjeg trenutka bilo je protesta i nepredviđenih
žalopojki. Glad ih je lukavo okupljala, ali ono što ih je najbrže dovodilo
u red bio je strah od mučenja. Kada je okrutni gospodar mlatio neki
deo tela, svi su postajali složni i nastojali su da zajednički izbegnu još
veća zla i nevolje jer se nijedan nije osećao sigurnim. Trudio sam se da
nađem gospodara koji je imao nisku ogradu, tako da sam posle prvih
batina mogao da pobegnem i da ponovo preživljavam glad i mučenja.
Jedanput sam naišao na izuzetno okrutnog gospodara. U početku
me je tukao samo kad smo prolazili pored kuće njegove verenice.
Kasnije je počeo da stavlja tovar na zadnji deo kola; tako sam bio
nestabilan i nisam imao dobar oslonac da bih se napregao; zbog toga
je bio besan pa me je tukao po stomaku, nogama i glavi. Jednog
popodneva sam pobegao; ali morao sam da prevalim dug put pre nego
što sam mogao da se sklonim u noć. Prošao sam nedaleko od jednog
sela i zaustavio se blizu neke kolibe; ognjište je bilo potpaljeno pa sam,
unutra, kroz dim i lelujanje plamena ugledao čoveka sa šeširom. Već
je pao mrak; ipak sam krenuo dalje.
Čim sam ponovo počeo da hodam, osetio sam olakšanje. Palo mi je
na pamet da su se neki delovi mog tela zadržali ili izgubili u noći.
Pokušao sam da ubrzam korak.
U daljini, u krošnjama drveća, kao da je titrala svetlost. Ubrzo sam
shvatio da se na kraju tog puta nalazila neka svetiljka. Bio sam gladan,
ali odlučio sam da ne jedem sve dok ne stignem do te svetlosti. To
mora da je neko selo. Kako sam bio umoran, koračao sam sve sporije,
a svetlost mi se činila sve dalja i dalja. Malopo-malo, uvideo sam da se
nijedan deo mog tela nije odmetnuo. Sustizao me je jedan po jedan;
onaj koji nije bio gladan, bio je umoran; ipak, prednjačili su oni sa
bolovima. Nisam više znao kako da ih obmanjujem; pokazivao sam im
uspomene od gospodara i njegovog sedla; njegova oniža i zdepasta
senka se lagano kretala oko mog tela. Tog je čoveka trebalo da ubijem
dok sam još bio ždrebe, dok su delovi mog tela još bili na okupu, dok
smo ja, moj bes i moja volja bili jedno.
Počeo sam da pasem travu oko obližnjih kuća. Lako me je bilo
uočiti jer sam po telu imao velike bele i crne šare; ali, već je bila
120
duboka noć i niko nije bio budan. Neprestano sam dahtao i tako dizao
prašinu; nisam je video ali mi je ulazila u oči. Ušao sam u neku usku
ulicu i naišao na veliku kapiju. Kad sam je gurnuo, ugledao sam bele
mrlje koje su se kretale u mraku. Bile su to dečije kecelje. Začuđen,
popeo sam se uz nekoliko stepenika. Zbunio sam se kad sam i gore
ugledao kecelje.
Drveni pod je zaškripao pod mojim kopitama i ubrzo sam se našao
u nekoj osvetljenoj prostoriji koja je gledala u publiku. Nastao je
prasak smeha i uzvika. Istrčale su devojčice u dugim haljinama; iz
zanemelog gledališta u kome je takođe bilo mnogo dece, začuli su se
uzvici: »Konj, konj...« Jedan dečak sa ušima klempavim kao da ih je
savio neki veliki šešir, vikao je: »To je šarac Mendesovih.« Konačno se
na bini pojavila učiteljica. I ona se smejala, ali je zamolila za tišinu,
rekla je da je ostalo još malo do kraja predstave i počela da prepričava
završetak. Ponovo su je prekinuli. Bio sam umoran pa sam se pružio
na tepih, a publika mi je razdragano pljeskala. Svečanost je bila
završena i neki su se popeli na pozornicu. Jedna trogodišnja devojčica
se otrgla od majke, prišla mi i spustila svoju ručicu, prstiju raširenih
poput zvezde, na moje slabine vlažne od znoja. Dok ju je majka
odvodila, podigla je raširenu šaku i uzviknula: »Mamice, konj je
mokar«.
Jedan sumnjičavi gospodin je, uperivši ka učiteljici kažiprst kao da
će pritisnuti zvonce, rekao: »Nećete nas ubediti da niste pripremali
iznenađenje s konjem ali se on pojavio pre nego što je trebalo. Konje
je teško izdresirati. Ja sam imao jednog... « Dečak sa klempavim ušima
mi je podigao gornju čeljust i gledajući mi u zube rekao: »Ovaj konj je
star.« Učiteljica ih je pustila da veruju da je iznenađenje s konjem bilo
pripremljeno. Prišla joj je drugarica iz detinjstva da je pozdravi. Setila
se da su se posvađale još dok su išle u školu; učiteljica je dobro pamtila
da joj je drugarica tom prilikom rekla da ima konjsko lice. Pogledao
sam iznenađen jer učiteljica je ličila na mene. Ali, u svakom slučaju, to
je bio nedostatak poštovanja prema jadnim stvorenjima. Učiteljica to
nije trebalo da kaže u mom prisustvu.

121
 Kada su se uzbuđenje i povici stišali, na prolazu iza bine pojavio
se neki mladić, prekinuo učiteljicu koja je nešto pričala drugarici iz
detinjstva i čoveku koji je micao kažiprstom kao da će pozvoniti, i
povikao:
— Tomasa, don Santjago kaže da bi bilo bolje da odemo u
poslastičarnicu da razgovaramo, ovde trošimo mnogo struje.
— A konj?
— Ali, draga, nećeš valjda ostati ovde s njim celu noć!
— Sad će Alehandro doneti konopac pa ćemo ga povesti kući.
Mladić se popeo na pozornicu; i dalje se obraćao njima troma,
govoreći protiv mene.
— Čini mi se da će svi ogovarati Tomasu ako tog konja odvede
kući. Zubirijanove su već izjavile da nema nikakvog smisla da žena
koja živi sama dovede kući konja kojeg ne namerava da koristi ni za
šta; a i mama kaže da će joj taj konj doneti samo neprilike.
Ali Tomasa je na to odgovorila:
— Kao prvo, ne živim sama u kući jer je Kandelarija tu da mi
pomaže. A kao drugo, mogla bih da kupim čeze, ako mi to one
usedelice dozvole.
Onda je ušao Alehandro noseći konopac; bio je to onaj mališan sa
klempavim ušima. Privezao mi je uzde; pokušali su da me nateraju da
ustanem, ali nisam mogao da se maknem.
Čovek sa kažiprstom je rekao:
— Životinji su otečene noge; moraćete da joj pustite krv.
Uplašio sam se, napregao se i uspeo da usta nem. Hodao sam kao
da imam drvene noge; izveli su me zadnjim stepeništem; kad smo
izašli u dvorište, Alehandro mi je natakao oglav, uzjahao me i počeo
da me podbada petama i gornjim delom uzdi. Teškom mukom sam se
okrenuo ka pozornici, ali čim nas je učiteljica ugledala, Alehandro je
morao da sjaše.
Dok smo prolazili kroz selo nisam mogao da zaspim uprkos umoru
i monotoniji svojih koraka. Bio sam primoran da, poput pokvarenih i

122
raštimovanih orgulja, ponavljam stalno isti repertoar svoje
iznemoglosti. Pri svakom koraku sam osećao sve jače i jače bolove po
celom telu. S vremena na vreme sam gubio ritam i onda me je
podilazila jeza po slabinama; povremeno sam osećao kako me, poput
povetarca, obuzima misao o tome kako ću uskoro da se odmaram;
imaću mnogo čega da se prisetim.
Poslastičarnica je, u stvari, više ličila na kafanu. Sa jedne strane
nalazio se bilijar, a sa druge stolovi. Ta dva dela je odvajala ograda sa
širokim drvenim stubovima. Na ogradi su stajale dve saksije obložene
žutim krep-papirom; u jednoj je bila neka gotovo sasušena biljka, a
druga je bila prazna; između njih se nalazio veliki akvarijum sa samo
jednom ribicom. Učiteljičin mladić je i dalje negodovao; sigurno sam
ja bio u pitanju. Kad smo ušli, svi su se nasmejali i ponovo sam bio u
središtu pažnje — većina onih koji su sedeli za stolovima u kafani
došla je iz pozorišta. Odmah je prišao kelner i pružio mi vedro s
vodom; vedro je mirisalo na sapun i ulje, ali voda je bila čista.
Pohlepno sam je pio, a miris vedra me je podsećao na jednu kuću u
kojoj sam bio srećan. Alehandro nije hteo da me priveže i da sa
ostalima uđe unutra; dok sam pio vodu držao me je za uzde i udarao
vrškom noge kao da daje ritam melodiji. Doneli su mi i suve trave.
Kelner je rekao:
— Poznat mi je ovaj šarac.
A Alehandro mu je, smejući se, objasnio:
— I ja sam pomislio da je to Mendesov šarac.
— Ne, ovaj nije — odmah je odgovorio kelner. — Ovaj nije odavde.
Pojavila se ona trogodišnja devojčica koja me je dodirnula na
pozornici; držala je za ruku neku stariju devojčicu, a u slobodnoj ručici
nosila pregršt zelene trave koju je htela da doda na gomilu u koju sam
uranjao čeljusti; umesto toga, pogodila me je u glavu i trava mi je ušla
u uho.
Te noći su me odveli do učiteljičine kuće i za tvorili me u ambar;
ušla je pre mene; rukom je zaklanjala svetlost sveće.

123
 Sutradan nisam mogao da ustanem. Otvorili su prozor koji je
gledao u nebo a gospodin sa kažiprstom mi je pustio krv. Stigao je
Alehandro, primakao hoklicu do mene, seo i počeo da svira
harmoniku. Kad sam uspeo da ustanem, primakao sam se prozoru;
gledao je na nizbrdicu koja se završavala drvoredom; između stabala
sam ugledao reku koja je mimo tekla. Odatle su mi donosili vodu;
hranili su me kukuruzom i ovsom. Tog dana nisam želeo ni o čemu da
razmišljam. Popodne je došao učiteljičin verenik; izgledalo je da me je
prihvatio; pomilovao me je po vratu; po načinu na koji me je lupkao
shvatio sam da je mladić sasvim na mestu. I učiteljica me je
pomilovala; međutim, to mi nije prijalo; nije umela da miluje konja;
isuviše me je nežno gladila pa me je to neprijatno golicalo. U jednom
trenutku, kad mi je dodirnula prednji deo glave, rekao sam sebi: »Da
nije možda shvatila da u tom delu najviše ličimo jedno na drugo?«
Mladić je izašao iz ambara da učiteljicu i mene slika kako provirujemo
kroz prozor. Obgrlila me je oko vrata i prislonila glavu uz moju.
Te sam se noći preplašio. Stajao sam kraj prozora, posmatrao
nebo i osluškivao reku, kad sam začuo kako neko lagano vuče noge i
ugledao jednu pogurenu figuru. Bila je to žena sede kose. Ubrzo se
vratila iz suprotnog pravca. To se ponavljalo svake večeri dok god sam
boravio u toj kući. Njeni četvrtasti bokovi, krive noge i poguren stas,
gledani otpozadi, podsećali su na sto koji hoda. Kad sam prvi put
izašao iz ambara, ugledao sam je u dvorištu; sedela je i ljuštila krompir
nožem sa srebrnom drškom. Bila je crnkinja. U početku mi se činilo da
joj se seda kosa čudno podiže dok saginje glavu ka krompiru, ali onda
sam shvatio da joj je glava bila obavijena dimom; izlazio je iz male lule
koju je držala u uglu usta. Tog jutra, Alehandro ju je upitao: —
Kandelarija, da li ti se sviđa šarac?
Odgovorila je: — Sigurno će njegov gospodar doći po njega.
I dalje nisam želeo da se vratim svojim uspomenama.
Jednog dana me je Alehandro poveo u školu. Deca su digla graju.
Jedan dečak je ćutao i uporno me posmatrao. Imao je velike klempave
uši s kojima je gotovo mogao da poleti; i naočare su mu bile velike, a
oči razroke i suviše blizu nosa. U jednom trenutku Alehandro nije
124
pazio, a razroki me je udario nogom u stomak. Alehandro je otrčao
učiteljici da ga tuži; za to vreme jedna devojčica mi je mastilom obojila
bele šare na stomaku. Alehandro se smesta vratio učiteljici i rekao joj:
»Ona devojčica mu je nacrtala srce na stomaku.«
Za vreme odmora, druga devojčica je donela lutku i rekla da će je
posle škole odneti na krštenje. Kad su se završili časovi, Alehandro me
je poveo sporednom ulicom; zaobišao je crkvu i zaustavio se pred
sakristijom. Pozvao je popa i upitao ga:
— Recite mi, oče, koliko bi koštalo krštenje konja?
— Ali dete moje! Konji se ne krštavaju.
Sav se tresao od smeha.
Alehandro je navaljivao:
— Sećate se one slike na kojoj devica Marija jaše magarca?
— Da.
— E, ako su krstili magarca, onda može i konj da bude kršten.
— Ali, magarac nije bio kršten.
— Zar bi devica uzjahala magarca koji nije kršten?
Sveštenik nije mogao da progovori od smeha.
Alehandro je nastavio:
— Vi ste blagosiljali sliku, a na njoj je bio i magarac.
Otišli smo tužni.
Kroz nekoliko dana, sreli smo se sa jednim crnčetom i Alehandro
ga je upitao:
— Koje ime da damo šarcu?
Crnče se napreglo ne bi li se nečega setilo. Konačno reče:
— Kako nas je ono učila učiteljica da kažemo kad je nešto lepo?
— A, znam — reče Alehandro — »prindev«.
Te večeri, Alehandro je sedeo kraj mene na hoklici i svirao
harmoniku; došla je učiteljica.
— Alehandro, hajde kući, tvoji te sigurno već čekaju.
— Gospođice, znate li kako smo nazvali šarca: »Prindev«.
125
 — Kao prvo, kaže se »pridev«; a kao drugo, pridev nije ime; to je...
pridev — reče učiteljica posle malo oklevanja.
Jednog popodneva, dok smo išli kući, začuo sam kako neko iza
zavese dobacuje: »Eno su učiteljica i njen konj.«
Tek što sam se našao u ambaru — bio je to jedan od onih dana kad
Alehandro nije dolazio — ušla je učiteljica i izvela me. Začudio sam se
(a to mi se retko dešavalo) kad sam shvatio da me vodi u svoju
spavaću sobu. Pogladila me je, a meni to nije prijalo. Rekla mi je:
»Molim te, nemoj da ržeš.« Ne znam zbog čega je odmah izašla. Ostao
sam sam u spavaćoj sobi i ništa mi drugo nije preostajalo nego da se
pitam: »Šta li hoće ova žena od mene?« Po stolicama i krevetu bila je
razbacana odeća. Podigao sam glavu i iznenada se našao licem u lice
sa samim sobom, sa mojom zaboravljenom glavom nesrećnog konja.
U ogledalu se, takođe, delimično odražavalo i moje telo; bele i crne
mrlje po meni ličile su na razbacanu odeću. Ali najveću pažnju mi je
zaokupljala glava; sve sam je više i više podizao. Bio sam toliko
zbunjen da sam morao da zažmurim kako bih za trenutak sam sebi
dočarao sopstvenu viziju konja, onu koju moje oči još nisu mogle da
vide.
Sledila su druga iznenađenja. Pored ogledala smo stajali nas dvoje,
Tomasa i ja, naslonjeni na prozor, na fotografiji koju je napravio njen
verenik. Odjednom su mi se noge oduzele; izgleda da su one pre mene
shvatile čiji je glas dopirao spolja. Nisam mogao da čujem šta je »on«
govorio; ali razabrao sam da mu Tomasa odgovara: »Kako je otišao iz
vaše kuće, isto tako je otišao i iz moje. Jutros su mu odneli zob a ambar
je bio prazan kao i sada.«
Glasovi su se, zatim, udaljili. Čim sam ostao sam, počele su da mi
nadolaze misli o onome što se malopre dogodilo i nisam se usuđivao
da pogledam u ogledalo. Neverovatno! Da neko može da bude konj a
da ima takve iluzije! Nešto kasnije, učiteljica se vratila. Pomilovala me
je; to me je neprijatno golicalo ali još mi je više smetala njena
bezazlenost.
Posle nekoliko dana, jednog popodneva, Alehandro je sedeo pored
mene i razvlačio harmoniku. Odjednom se nečega prisetio; ostavio je
126
harmoniku, ustao sa hoklice i iz džepa izvukao fotografiju na kojoj smo
bili Tomasa i ja. Stavio mi je najpre ispred jednog oka; kad je video da
uopšte ne reagujem, malo ju je udaljio; onda je to isto uradio i pred
drugim okom i na kraju je odmakao fotografiju na metar ispred mene.
Pekle su me moje grešne misli. Jedne večeri, dok sam zanet slušao
reku, prepoznao sam Kandelarijine korake, uplašio se i ritnuo kofu s
vodom. Crnkinja je u prolazu dobacila »Ne boj se, vratiće se tvoj
gospodar.« Sutradan me je Alehandro odveo na reku na kupanje;
jahao me je veselo poskakujući. Srce je počelo da mi lupa i u tom
trenutku sam začuo zvižduk od koga mi se sledila krv; načuljio sam
uši kao periskope. I, konačno, začuo sam »njegov« glas: »To je moj
konj.« Alehandro me je izveo na obalu i bez reči naterao u galop sve
do učiteljičine kuće. Gospodar je trčao za nama pa nije bilo vremena
da me sakrije. Telo mi se ukočilo kao da sam progutao motku.
Učiteljica mu je ponudila da me otkupi. Odgovorio joj je: »Kad budete
imali šezdeset pesosa, koliko je i mene koštao, dođite po njega.«
Alehandro mi je skinuo uzde, zajedno sa ularom, jer su bili njegovi.
Gospodar mi je stavio ular koji je doneo sa sobom. Učiteljica je ušla u
svoju spavaću sobu, a ja sam još jedino uspeo da vidim kako je
Alehandro iskrivio usta pre nego što je briznuo u plač. Noge su mi
podrhtavale, ali gospodar me je tako jako udario bičem da sam počeo
da trčim. Čak nisam stigao ni da se setim da me nije platio šezdeset
pesosa; dobio me je u zamenu za neki stari bicikl bez guma i ventila.
Počeo je da iskaljuje bes i bez prestanka me je udarao iz sve snage.
Pogurio sam se od njegove težine. Kako me je samo Alehandro pazio!
Prisećao sam se kako sam došao u učiteljičinu kuću posle iznenađenja
koje sam priredio na pozornici; bio sam srećan i uživao sam sve dok
ona nije u meni izazvala grešne misli. Iz utrobe je nezadrživo počelo
da mi izbija neraspoloženje. Bio sam žedan; setio sam se da ću uskoro
naići na potočić gde se nalazilo i jedno drvo čija se suva grana spuštala
gotovo do same sredine puta. Noć je bila puna mesečine pa sam iz
daljine ugledao belasanje kamenja u potoku. Nadomak potočića sam
usporio; čim je to primetio, počeo je da me udara. Ubrzo sam shvatio
da sam rastrzan osećanjima koja se međusobno bore, poput
neprijatelja kad se sretnu u mraku i najpre se odmeravaju, oprezno se
127
njuškajući. Odlučio sam da skrenem ka potočiću i drvetu sa suvom
granom. Imao je tek toliko vremena da se uhvati za granu i da me
pusti; ali, suvarak se polomio i zajedno sa njim pao u vodu među
kamenje. Okrenuo sam se i potrčao ka njemu u trenutku kad se i on
okretao izvlačeći se ispod grane. Zgazio sam ga dok je još ležao na
boku; kopitom sam ga udario u rame; zubima sam mu odgrizao deo
guše i vrata. Izbezumljeno sam ga stegao i odlučio da čekam ne
mrdajući. Ubrzo je, posle trzaja ruke, i on prestao da se miče. U ustima
sam osećao njegovo bljutavo meso obraslo bradom koja mi je bockala
jezik. U trenutku kad sam počeo da osećam ukus krvi, ugledao sam
kako se u potoku muti voda.
Nekoliko puta sam pregazio potočić sa jedne strane na drugu ne
znajući šta bih sa svojom slobodom. Najzad sam odlučio da odem
učiteljici; posle nekoliko koraka sam se vratio da pored leša popijem
malo vode.
Išao sam polako jer sam bio umoran; osećao sam se slobodnim i
nisam se plašio. Kako će se Alehandro obradovati! A ona? Dok mi je
Alehandro pokazivao sliku, osećao sam grižu savesti. A kako bih sada
želeo da je imam!
Prišao sam kući laganim koracima; mislio sam da uđem u ambar,
ali sam začuo svađu u Tomasinoj spavaćoj sobi. Razabrao sam
verenikov glas koji je spominjao šezdeset pesosa; bez sumnje se radilo
o pesosima za moj otkup. Već sam počeo da se radujem pri pomisli da
ih to neće ništa koštati, ali sam shvatio da on govori o venčanju; na
kraju je, već van sebe od besa i spreman da ode, izjavio: »Ui konj ili ja.«
Da bih bolje čuo, gotovo sam proturio glavu kroz prozor njene
spavaće sobe. Tada sam naprečac odlučio šta ću sa svojim životom.
Otići ću. Postao sam probirljiv i nisam želeo da živim u sredini koja će
svakim danom postajati sve zatrovanija. Kada bih ostao, ubrzo bi me
smatrali nepoželjnim. I ona sama bi uskoro počela da se koleba.
Ne sećam se tačno kako sam otišao. Ali jedina stvar zbog koje mi
je bilo žao što nisam čovek jeste to što nemam džep u kome bih poneo
onu sliku.

128
 Moj prvi koncert

Na dan mog prvog koncerta imao sam čudne tegobe i neku

neočekivanu spoznaju samoga sebe. Ustao sam u šest ujutru. Nisam
imao običaj da ustajem tako rano jer sam do kasno uveče svirao u
baru, a ni inače nisam mogao lako da zaspim. Ponekad, kad bih stigao
kući u kasne sate i suočavao se sa malim crnim klavirom nalik na
sarkofag, nisam mogao da spavam pa sam izlazio da se prošetam. Isto
to desilo mi se i uoči koncerta. Međutim, sledećeg jutra sam se rano
zatvorio u praznu dvoranu. Bila je prilično mala, sa balustradom od
bronzanih stubova, obojenih u belo. Tu je trebalo da se održi koncert.
Klavir se već nalazio na pozornici; bio je star, crn, okružen crvenim i
zlatnim kulisama: predstavljale su salon. Kroz nekoliko rupa prodirali
su prašnjavi sunčevi zraci a na plafonu se promaja poigravala
paučinom. Nisam imao poverenja u sebe pa sam tog jutra ponavljao
program kao neko ko prebrojava novac jer sumnja da je preko noći
pokraden. Ubrzo se potvrdilo da nisam bio siguran onoliko koliko sam
mislio. Još pre nekoliko dana sam u to prvi put posumnjao; bilo je to u
trenutku kad sam ugovarao koncert s vlasnicima pozorišta; spopala
me je neka čudna toplina u stomaku i osetio sam neposrednu
opasnost. Smesta sam otišao da vežbam ali kako sam pred sobom
imao još nekoliko dana, ubrzo sam počeo da smišljam — uvek ta ista
greška — šta bih mogao da uradim s vremenom koje mi je preostajalo.
Tek sam ujutru, na dan koncerta, shvatio šta sam sve sebi dopuštao
kad je trebalo da vežbam jer ne samo da nisam dosegao ono što sam
želeo, nego to neću dostići ni za još godinu dana vežbanja. Ali ono što
me je najviše mučilo bilo je pamćenje. Kada sam pokušavao da u sebi
polako ponovim note bilo kojeg odlomka, shvatio sam da ne mogu da
se setim nijednog. Bio sam očajan i izašao sam iz kuće. Na jednom
ćošku sam ugledao kola koja su, s obe strane, nosila velike plakate sa
mojim imenom, ispisanim krupnim slovima. To me je dotuklo. Da su
129
slova bila bar malo sitnija, moja odgovornost bi možda bila manja;
vratio sam se u pozorište, pokušao da se smirim i da razmislim šta bi
trebalo da uradim. Seo sam na patos i posmatrao binu na kojoj je bio
samo klavir i čekao me sa svojim podignutim crnim poklopcem.
Nedaleko od mene nalazile su se fotelje gde su obično sedela moja dva
brata — moji prijatelji; iza njih je trebalo da sedi porodica koja je,
onomad, ogorčeno kritikovala koncert na kome su učestvovale
devojke iz mesta; devojke su se nasred bine uhvatile za glavu i pobegle
daleko od klavira tražeći izlaz; ličile su na preplašene kokoške. Dok
sam se toga prisećao, prvi put mi je palo na pamet da ispitam šta je to
tako teatralno u klavirskom koncertu. Najpre sam dobro pregledao
dvoranu da bih bio siguran da me niko ne posmatra i onda počeo da
vežbam ulazak na binu; koračao sam od vrata do klavira. Prvi put sam
ušao tako brzo kao užurbani kelner koji deli porcije. To nije bio pravi
način. Trebalo je da uđem smireno, kao neko ko u devetnaestoj sezoni
daje svoj dvadesetčetvrti koncert, gotovo dosađujući se; i nije trebalo
da se uzbuđujem što sam, u dubini duše, bio preplašen; trebalo je da
odajem utisak osobe koja u sebi ima nešto osobeno, tajanstveno,
stečeno u životu nedostupnom javnosti. Krenuo sam iz početka, ovaj
put lagano; trudio sam se da zamislim publiku u dvorani i shvatio da
ne umem lepo da hodam, a da, sve dok obraćam pažnju na korake,
nisam svestan kakav to utisak odaje; onda sam pokušao da normalno
hodam po mestu koje nije bilo na bini i da oponašam svoje sopstvene
korake. Poneki put sam iznenađivao sebe neobaveznim držanjem ali
sam, čak i kad mi je telo bilo opušteno i kad sam želeo da budem
prirodan, pokušavao različite načine hoda: micao sam kukovima kao
toreador, išao ukrućeno kao da nosim pun poslužavnik ili se njihao
kao bokser.
Onda sam naišao na još jednu veliku poteškoću: ruke. Ni ranije mi
se kod mnogih pijanista nije dopadalo što im u trenutku kad
pozdravljaju publiku ruke vise oklembešeno, kao patrljci. Probao sam
da koračam tako da uskladim pokrete ruku sa koracima; ali to je više
priličilo vojnoj paradi. Tada mi je palo na pamet nešto što sam još
dugo posle toga smatrao svojim izumom: ušao sam pridržavajući
desnom rukom levu pesnicu kao da hoću da zakopčam manžetne.
130
(Posle nekoliko godina, jedan glumac mi je rekao da je to bilo
neukusno i da se taj stav zvao »baletanska poza«; zatim je, smejući se,
pokazao korake neke igre i naizmenično pridržavao levu pesnicu
desnom rukom, a onda desnu pesnicu levom rukom).
Tog dana sam slabo ručao i celo popodne sam proveo na bini. Pred
veče je došao električar pa smo smišljali osvetljenje u sali i na bini.
Isprobao sam smoking koji mi je poklonio prijatelj: bio mi je mali pa
nisam mogao da se pomeram; zbog njega su sve one probe prirodnosti
i lakoće bile uzaludne; osim toga, u svakom trenutku mogao je da se
raspara. Na kraju sam ipak odlučio da obučem svoje odelo: izgledaću
prirodnije; naravno da, s druge strane, nisam imao nameru ni da sve
izgleda isuviše prisno; želeo sam da smislim nešto neuobičajeno ali
već sam bio umoran i ruke su me bolele od tesnog smokinga. Preostalo
vreme do koncerta proveo sam u senci kulisa. Čim sam se na časak
primirio, ponovo mi se uporno javljala želja da se prisetim nota iz bilo
kog stava; pokušaj da je odagnam bio je uzaludan; jedina uteha je bila
da se i dalje prisećam muzike i da se usredsredim na note.
Pred sam koncert su stigla moja dva brata-prijatelja i štimer.
Rekao sam im da me pričekaju i zatvorio se u garderobu, jer da nisam
završio preslišavanje onog odlomka, ne bih imao mira ni za trenutak.
Kasnije bih bio zaokupljen razgovorom sa njima, pa ne bih imao
vremena da se prisetim nijednog stava. Još nije bilo nikoga u sali.
Jedan od braće se pojavio na vratima bine i pogledao u crni klavir kao
da gleda mrtvački sanduk. Svi su mi se obraćali šapatom kao da sam
im rođak na samrti. Kada su ljudi počeli da ulaze, provrteli smo rupice
na zavesi i posmatrali publiku stojeći zgrčeni kao u rovu. Mestimice bi
nam klavir, nalik na veliki top, zaklanjao dobar deo sale. Gledao sam
kroz svaku rupu pomalo, kao da sam oficir koji daje naređenja. Želeo
sam da bude što manje ljudi jer bi se tako neuspeh manje pročuo. Sem
toga, bio bi manji procenat stručnjaka, a išlo bi mi u prilog i sve ono
što sam uvežbavao na bini, zbog ljudi kojima nije bila bitna samo
muzika. Čak bi i oni koji se ne razumeju mnogo, mogli da posumnjaju.
Počeo sam da bodrim samog sebe, ali sam se obraćao prijateljima:

131
 — Prosto da ne poveruješ! Toliko neinteresovanje! Koliko samo
nepotrebnih žrtava!
Pristizalo je sve više i više ljudi pa sam se obeshrabrio, ali sam
trljao ruke i govorio:
— Nije loše, nije loše.
Izgledalo je kao da i braća imaju tremu. Onda sam, odjednom
počeo da se pretvaram kao da sam tek tada shvatio da su i oni
zabrinuti, pa sam im se obratio podižući ton:
— Ma recite mi nešto... Je 1' se vi to brinete zbog mene? Valjda ne
mislite da mi je ovo prvi put da izlazim pred publiku i da ću da sednem
za klavir kao da je sprava za mučenje? E pa videćete! Do sada sam
ćutao. Samo sam čekao ovu noć da bih kasnije mogao da kažem onim
brbljivim profesorkama kako jedan »barski pijanista« — potpisao
sam ugovor da sviram u jednom baru — može da održi dobar koncert,
jer one ne mogu ni da zamisle da je tako nešto moguće i da, u ovoj
zemlji, pravi pijanista mora najpre da svira po barovima.
Iako moj glas nije mogao da se čuje u sali, pokušavali su da me
smire.
Došao je čas; tražio sam da pozvone za ulaz i zamolio svoje
prijatelje da siđu sa bine. Pre nego što su otišli, rekli su mi da će doći
na kraju da mi prenesu komentare. Rekao sam električaru da ostavi
salu u polumraku; ponovio sam u sebi korake, desnom šakom
obuhvatio levu pesnicu i izašao na pozornicu kao da prodirem u
bleštavilo požara. Iako sam odozgo posmatrao svoje korake, ipak sam
nagađao kako moj način hoda izgleda iz publike; te misli su me
zaokupljale kao ptičurine koje su mi se isprečile na putu; ipak sam
sigurno hodao i pokušavao da posmatram svoje korake kako prolaze
preko bine.
Stigao sam do stolice, a pljesak se još nije čuo. Konačno su
zapljeskali pa sam morao da se poklonim i to u pola pokreta kojim sam
nameravao da sednem. Uprkos te male neprilike, trudio sam se da
nastavim svoju zamisao. Pogledao sam publiku bezlično i
nezainteresovano; ipak sam, u polutami, uspeo da nazrem bledunjava

132
lica koja su mi ličila na ljuske od jaja. Na ogradici od bronzanih stubova
obojenih u belo, ugledao sam mnoštvo nemarno poređanih ruku. I ja
sam svoje ruke spustio na klavir: otelo mi se nekoliko jakih akorda;
potom je nastupila tišina. Sada je, prema mom planu, trebalo nekoliko
trenutaka da gledam dirke da bih usredsredio misli i sačekao da se
pojavi muza ili autorov duh. (Bio je to Bah i mora da je dolazio
izdaleka.) Ali ljudi su i dalje ulazili pa sam morao da prekinem
koncentraciju. Taj neočekivani predah mi je vratio snagu; ponovo sam
pogledao ka dvorani i shvatio da se nalazim u stvarnom svetu.
Međutim, posle nekoliko trenutaka osetio sam da me hvata onaj isti
strah kojeg sam se maločas oslobodio. Pokušao sam da se prisetim
dirki od kojih su se sastojali početni akordi, ali odmah mi je bilo jasno
da ću tako naići na neki zaboravljeni ton. Odlučio sam da udarim prvu
notu. Bila je to crna dirka; stavio sam prst na nju i pre nego što ću ga
spustiti imao sam toliko vremena da shvatim da sve počinje, da je sve
spremno i da više nema odugovlačenja. Publika se utišala i nastao je
mir koji se oseća pred nesreću. Začula se prva nota: zazvučala je kao
da je kamen upao u vodu. Kad sam shvatio šta se dogodilo, učinilo mi
se da je to predznak pa sam se zbunio i punom šakom udario još jedan
akord koji je zazvučao kao šamar. Nastavio sam da sviram početne
taktove. Iznenada sam se nagao nad klavir, grubo ga ućutkao i prešao
na visoke tonove i »pijanisimo«. Ispalo je dobro, pa mi je palo na
pamet da i dalje improvizujem. Stavljao sam ruke na zvučnu masu i
oblikovao je kao da je topla plastika; na trenutke sam se zaustavljao,
menjao taj žestok tempo i pokušavao da masi dam drugačiji oblik; ali
čim bih primetio da počinje da se hladi, ubrzavao bih pokrete sve dok
ne bih osetio da je ponovo vruća. Osećao sam se kao da sam u
čarobnjakovoj kutiji. Nisam znao kakve je supstance pomešao da bi
izazvao takvu vatru, ali žurio sam da ga poslušam čim bi mi predložio
neki oblik. Odjednom sam prešao na lagani tempo pa je plamen
mirovao. Nakrivio sam glavu i našao se u položaju kao da klečim u
klupi za molitve. Na desnom obrazu sam osećao poglede iz publike i
činilo mi se da će mi iskočiti plikovi. Čim sam završio, prolomio se
pljesak. Ustao sam da se nenametljivo poklonim, ali bio sam

133
presrećan. Kad sam ponovo seo, i dalje sam pred sobom video
ogradicu partera i ruke koje plješću.
Sve se odvijalo u najboljem redu dok nisam došao do partiture
»Muzička kutijica«. Pomerio sam stolicu ka delu sa visokim tonovima
da bi mi bilo lakše; prve note su zvučale kao kapi kiše koja tek počinje
da pada. Bio sam siguran da je i taj deo bio uspešan kao prethodni. Ali
iznenada sam začuo mrmljanje u sali, čak mi se učinilo da sam čuo i
smeh. Počeo sam da se skupljam kao glista, da gubim samopouzdanje
i da usporavam. Učinilo mi se da sam video dugačku senku kako klizi
preko bine. Kada sam uspeo da bacim pogled, shvatio sam da je to
zaista bila senka. Mirovala je. Nastavio sam da sviram, a u sali se i dalje
čulo mrmljanje. Iako nisam gledao, osećao sam da se senka pomera.
Nisam pomislio ni da je čudovište, ni da je neko želeo da se šegači sa
mnom; Dok sam svirao jedan lakši deo, osetio sam da senka podiže
dugačku ruku. Pogledao sam, ali više je nije bilo. Opet sam pogledao i
spazio crnu mačku. Završavao sam partituru, a publika je sve jače
mrmljala i smejala se. Shvatio sam da se mačka umiva šapom. Šta da
uradim s njom? Da je unesem unutra? Bilo mi je glupo. Završio sam,
pljeskali su mi, a kad sam ustao da se poklonim, osetio sam da mi se
mačka mota oko nogu. Sagao sam se i nasmejao. Seo sam i zaželeo da
je pomazim. Prošlo je izvesno vreme pre početka sledećeg dela, a ja
još nisam znao šta da uradim s mačkom. Bilo mi je besmisleno da je,
pred publikom, jurim po bini.
A onda sam odlučio da sviram, iako je ona pored mene; ali nisam
mogao, kao ranije, da osmislim nijedan oblik mase koji bih mogao da
ostvarim, niti da sledim bilo koju zamisao: mislio sam samo na mačku.
Tada sam pomislio na nešto što me je preplašilo. Na polovini stava
trebalo je levom rukom jako da udaram po dirkama; na toj strani bila
je i mačka pa je moglo da se desi da i ona skoči na dirke. Ali pre nego
što sam došao do tog dela, utešio sam se: »Ako mačka skoči, na nju će
se svaliti krivica za moje loše sviranje.« Tako sam odlučio da rizikujem
i učinim ludost. Mačka nije skočila i ja sam završio stav, a time i prvi
deo koncerta. Dok su mi pljeskali, gledao sam po celoj bini, ali mačke
nije bilo.

134
 Moji prijatelji su, umesto da sačekaju kraj koncerta, došli meni u
pauzi da mi prenesu pohvale porodice koja je toliko kritikovala
prethodni koncert. Razgovarali su i sa ostalima i odlučili da prirede
malu sedeljku posle koncerta.
Sve se dobro završilo i na bis sam odsvirao još dve kompozicije.
Na izlazu, u gužvi, čuo sam kako neka devojka kaže: »On je prava
muzička kutijica.«

135
 Nameštaj »Kanarinac«

Reklama za ovaj nameštaj zatekla me je nespremnog. Planirao

sam da provedem mesec dana odmora u obližnjem mestu i nisam
želeo da znam šta se dešava u gradu. Kad sam stigao, vladala je tolika
vrućina da sam te iste večeri otišao na plažu. Ipak sam se rano vratio
u sobu, pomalo neraspoložen zbog onog što mi se dogodilo u
tramvaju. Uhvatio sam ga kod plaže i seo na mesto okrenuto ka
prolazu između sedišta. Pošto je još bilo veoma toplo, stavio sam
jaknu na kolena i ruke su mi ostale gole jer sam imao košulju kratkih
rukava. Neko od ljudi koji su stajali odjednom mi se obratio:
— S vašim dopuštenjem, molim vas...
Odmah sam odgovorio:
— Samo izvolite.
Ali ne samo da nisam shvatio šta se događa, već sam se i uplašio.
U tom se trenutku mnogo toga desilo. Kao prvo, onaj gospodin još nije
ni završio svoju molbu a već mi je, dok sam mu ja odgovarao, trljao
golu ruku nečim hladnim za šta sam, ne znam zbog čega, pomislio da
je bila pljuvačka. A kad sam do kraja izgovorio »samo izvolite«, na ruci
sam osetio ubod i ugledao veliki špric sa slovima. U istom času neka
debela žena se uputila ka drugom sedištu govoreći:
— A posle i mene.
Mora da sam napravio grub pokret rukom pošto je čovek sa
špricom rekao:
— Ah! Povrediću vas... budite mirni...
Brzo je izvukao špric dok su se ostali putnici smejali videvši moj
izraz lica. Onda je debeloj počeo da trlja ruku što je ona zadovoljno
posmatrala.

136
 Iako je špric bio veliki, puštao je tanak mlaz na pritisak. Uočio sam
žuta slova na njemu: Nameštaj »Kanarinac«. Bilo me je sramota da
pitam o čemu se radi, pa sam odlučio da to sutra saznam iz novina. Ali
čim sam izašao iz tramvaja, pomislio sam: »To sigurno nije neko
okrepljujuće sredstvo; mora da je to nešto što ostavlja vidljive
posledice, ako se zaista radi o reklami.« Međutim, nisam znao o čemu
se tačno radi; bio sam vrlo umoran, pa sam se zainatio da ne obraćam
pažnju na to. U svakom slučaju, bio sam siguran da ne bi dozvolili da
se javnost dopinguje bilo kakvom drogom. Pre nego što ću zaspati,
pomislio sam da su možda želeli da time izazovu neko stanje
blaženstva ili zadovoljstva. Još nisam utonuo u san kad u sobi začuh
cvrkutanje. Nije zvučalo kao poznata melodija, niti kao zvuk koji
dolazi spolja. Bilo je nenormalno, kao da je u pitanju neka nova bolest;
ali, isto tako, osećao se ironičan prizvuk; kao da je bolest postala
razdragana i počela da peva. Ti zvuci su brzo nestali i odmah se
pojavilo nešto mnogo konkretnije: u glavi sam čuo glas koji mi je
govorio:
— Zdravo, zdravo, slušate stanicu »Kanarinac« ... zdravo, zdravo,
specijalna emisija. Osobe koje mogu da čuju ove talase... itd., itd.
Sve sam to slušao stojeći bosonog pored kreveta i ne želeći da
upalim svetlost; skočio sam i ukočio se na mestu; izgledalo mi je
nemoguće da zvuci dopiru iz moje glave. Ponovo sam se bacio na
krevet i odlučio da čekam. Davali su objašnjenja u vezi sa
otplaćivanjem rata za nameštaj »Kanarinac«. Ubrzo su najavili:
— Kao prvu numeru slušaćete tango...
Očajan, podvukao sam se pod debeli pokrivač; ali tako se čulo još
razgovetnije jer je pokrivač ublažavao buku sa ulice pa sam još bolje
mogao da čujem ono što se događalo u mojoj glavi. Odmah sam
odgurnuo pokrivač i počeo da hodam po sobi; to me je donekle smirilo
ali i dalje mi nisu dali mira misteriozni zvuci i nesreća koja me je
snašla. Ponovo sam legao i, uhvativši se za ram kreveta, još
razgovetnije začuo tango.
Brzo sam izašao na ulicu: tražio sam zvuke koji bi odagnali ono što
sam slušao u glavi. Pomislio sam da kupim novine, da saznam adresu
137
radija i raspitam se šta treba da uradim da bih otklonio posledice
injekcije. Ali naišao je tramvaj pa sam uskočio. Posle nekoliko
trenutaka tramvaj je prešao preko jednog dela oštećenih šina tako da
je tandrkanje nadglasalo tango koji su upravo puštali; ali odjednom
sam u tramvaju primetio još jednog čoveka sa špricom; davao je
injekciju nekoj deci. Prišao sam i upitao ga šta treba da uradim da bih
otklonio posledice injekcije koju sam dobio pre sat vremena. Pogledao
me je začuđeno i rekao
— Ne dopada vam se emisija?
— Nimalo.
— Sačekajte još malo, počeće roman u nastavcima.
— Užas — rekoh mu.
Nastavio je da daje injekcije i smešeći se odmahivao glavom. Više
nisam čuo tango. Sad su opet govorili o nameštaju. Konačno mi se
čovek sa injekcijama obratio:
— Gospodine, u svim novinama je izašla reklama o tabletama
»Kanarinac«. Ako vam se emisija ne dopada, uzmite jednu i gotovo.
— Ali sada su sve apoteke zatvorene a ja ću da poludim!
Istog časa začuo sam najavu:
— A sada ćemo emitovati pesmu pod naslovom »Moja voljena
fotelja«, sonet napisan specijalno za nameštaj »Kanarinac«.
Onda mi se čovek sa injekcijom približio da mi u poverenju
došapne:
— Ja ću rešiti vaš problem na drugi način. Naplatiću vam samo
jedan pesos, jer vidim da ste pošten čovek. Ako me odate, izgubiću
posao jer firmi više odgovara da se prodaju tablete.
Navalio sam da mi otkrije tajnu. Ispružio je ruku i rekao:
— Dajte pesos. — A kad sam mu dao, dodao je: — Operite noge
vrućom vodom.

138
 Mamino drvo

Jedne tihe večeri, devojka je sedela u polutami svoje sobe i

uzdisala. Pramen crne kose padao joj je preko lica. Kada je služavka
prošla pored nje uputivši se ka prozoru, devojka je ustala, a pri tom joj
se gornji deo tela gipko pokrenuo kao da ga je vetar zanjihao. U hodu
— imala je jake kukove i noge — podsećala je na biljku koja se pomera
zajedno sa saksijom. Prišla je prozoru, naslonila se laktom na
služavkino rame i zavukla prste u pramen. Žene su, sa prvog sprata,
posmatrale deo pločnika pokriven senkama drveća.
— Jesi li čula kako se deru?
— Jesam, dušo.
Ruka ispod pramena je osećala dodir kose na nadlanici; prsti su
milovali obraz; do lakta je dopirala toplina sa služavkinog vrata.
— Ljuti su na vas zbog mladog gospodina Raula...
— Ako mi još jednom to pomeneš, lupiću ti šamar.
Sklonila je ruku sa služavkinog ramena i prišla stočiću; spustila je
raširenu šaku na knjigu iz matematike koju je otac uvio u plastične
korice i zabavljala se polako podižući prste sa glatkog poveza.
— Koliko li je sati? Ona budala je već trebalo da je ovde.
Uputila se ka stolu sa lampom. Na njemu se nalazio termos pun
bele kafe i bočica sa cuclom. Pomerila ih je tek da nešto uradi; bacila
se na krevet — federi su se ulegli — i stala da razmišlja o veridbi sa
Raulom Romerom. Jednog dana joj je otac, zadihan od penjanja
stepenicama — beše sitnog rasta, a srce mu je bilo uvećano od bolesti
— rekao: »Našao sam ti učenika.« Ona je već dugo bila zaljubljena
u mladića koji je dobro znao matematiku pa je zbog njega i ona počela
da je uči. Posle nekoliko meseci, do majke su doprla ogovaranja da Eva
— ime joj je bilo Evanhelina ali su je zvali Eva — petkom nije noćivala

139
kod »paralizovane drugarice«. Odmah su je udaljili od matematičara,
ali ona je i dalje napredovala u računu pa je otac bio ponosan. Posle
nekoliko časova održanih Raulu Romeru, rekli su joj da će je zaprositi,
a kroz nekoliko dana on joj je i sam ponudio brak. Nadala se da će
jednog dana živeti u potpunoj slobodi, ali ni sama nije znala kako;
pored Raula Romera život bi joj bio robija. Osim toga, kad je videla
koliko joj je majka zadovoljna, Eva je počela da dobija napade besa.
Ustala je sa kreveta; noge su je nosile s jednog kraja sobe na drugi,
saplićući se o stvari. Odjednom joj je služavka, zaklonivši usta rukom
kao da želi da priguši psovku, rekla: »Eno ga.«
Dve žene su posmatrale mladića koji se približavao; sakrio se iza
jednog drveta i osvrtao da vidi da li neko nailazi. Međutim, stablo na
koje se naslanjao nije bilo ispod prozora njegove rođake, već ispod
balkona njene majke. Eva je iskrivila lice u grimasu i zarila nokte u
glavu.
— Ona budala će se popeti na mamino drvo...
— Smiri se, dušo ...!
— Ali, zar ne vidiš da ga je obuhvatio?
— Ne, evo sada prilazi tvom drvetu.
— Ah, namerno to radi; drugi put ću mu reći... ali kunem ti se da
će ovo platiti.
Mladić je bio visok; nosio je kutiju s violinom
— dolazio je iz bioskopa gde je svirao — i okačio je o najniže
grane.
— Već sam mu jednom rekla da zameni tu kutiju za pravu, lepo
oblikovanu — ova liči na mrtvački sanduk...
Kad se popeo na prve grane, mladić je stavio dršku kutije u usta i
počeo da se vere ka balkonu svoje rođake. Posmatrale su ga kako se
četvoronoške kreće poput životinje sa plenom u zubima.
— Ah! Šta li osećaju muškarci dok su kraj žene...!
— Ja to ne znam, dušo moja; mora da im se ne dopadam ...
— Kad si tako mršava!

140
 Kako se mladić peo, grane su se sve više savijale, ali umeo je da
održi ravnotežu i dospeo je do ivice balkona.
— Otvori mu prozor i prihvati violinu.
U trenutku kada je služavka izvadila violinu iz njegovih usta,
upitao je prigušenim glasom:
— Gde je Eva?
— Malo se naljutila jer ste, pre nego što ste se popeli, obgrlili
gospođino drvo.
— Uh! Kako sam mogao da se pređem!
Kad je ušao, njegova rođaka je na radiju tražila stanicu na kratkim
talasima; pružila mu je obraz ne vadeći cigaretu iz usta. A kada ju je
obuhvatio oko struka svojom dugačkom rukom, uhvatila je s dva prsta
rukav njegove jakne kao da je prljava krpa i sklonila je od svog tela.
— Šta ti je?
— Danas sam jako loše volje i ne bi me začudilo ako bih te ponovo
poslala na drvo. Uopšte ne živimo duhovnim životom...
Potišten je seo na krevet; rekla mu je:
— Ustani odatle, gužvaš mi prekrivač.
Smesta je ustao pa se postideo što je tako brzo poslušao; ponovo
mu je došlo da sve to prekine. Eva mu je okrenula leđa i, besna zbog
krčanja radija, lupkala nogom o pod; imala je malo stopalo koje je
elegantno izdržavalo težinu nogu. Mladić je posmatrao kako joj se pri
svakom udaru stopala tresu butine i razmišljao: »Ako budem drzak i
odem, njoj će biti svejedno, a ja ću izgubiti i ovo malo šanse što mi je
ostalo.«
Pronašla je stanicu koja je emitovala opersku muziku.
— Raul Romero želi da se mnome oženi i to što pre...
Dok je govorila, posmatrala je svog rođaka. Ostao je ravnodušan.
Imala je utisak da je bacila kamen u jezero, a da nije ni čula, ni videla
kako je pao u vodu. Ubrzo je odgovorio, s knedlom u grlu, poput
nadute žabe:

141
 — Romero te već smatra svojom i o veridbi govori kao da tebi čini
uslugu.
Želela je da prikrije bes koji ju je obuzeo; odvrnula je jače radio i
pretvarala se da sluša, ali je istovremeno pevušila i nogom udarala
ritam pesme koja nije imala nikakve veze s operom. Palo mu je na
pamet da kaže:
— Trebalo bi da se udaš za mene.
— Da mi više ni u šali nisi pomenuo takvo prokletstvo! Da se
udam za bednog violinistu iz bioskopa! I to ljubomornijeg od Otela!
Naglo je ustao, zgrabio violinu i uputio se ka prozoru a onda je,
začuvši njen glas, zastao:
— Idi, ako hoćeš, ali do smrti ti neću oprostiti što si me pustio da
te čekam do jedan posle ponoći da bi mi, na kraju, napravio ovu scenu.
Gledao je kroz prozor; nije znao kako da opravda želju da ostane;
konačno je popustljivo rekao:
— Zaslužio sam da me obese na drvo!
— Dođi ovamo — rekla je pružajući ruke.
Prišao je polako, s namerom da je zagrli.
— Ne, hajde da igramo.
— Šta? Na opersku muziku?
— Lagano ćemo se kretati, kao na starinskim balovima.
Njihali su se gotovo ne pomerajući se s mesta, ali su to tako
nespretno radili kao da medved igra sa žirafom. U jednom trenutku,
kad se celim svojim telom izvio da bi je poljubio, ona se izmigoljila iz
njegovih ruku i pošla ka stolu sa svetiljkom; pripremila je svoju bočicu
sa cuclom — napunila je kafom iz termosa — bacila se na krevet i
počela da pije. Pažljivo je seo pored svoje rođake; okrenula mu je leđa,
stavila bočicu na jastuk i prevrćući očima ponovo počela da cucla.
Istovremeno je palcem i kažiprstom čupkala dlačice na vunenom
prekrivaču. Pokušao je da je zagrli ali mu je ona, dok je mljackajući
vadila cuclu iz usta, rekla:
— Ako se ne smiriš, obećavam ti da ću te poslati na drvo.

142
 Ostavio je na miru, ispružio se celim leđima na krevet, podigao
noge i iz pluća ispustio dubok uzdah: kao da se probušila guma. Nije
imao volje da se svađa ni da iznosi časne misli koje je nosio u duši.
Osim toga, ona u njemu više nije budila želju da se dokazuje, niti da joj
ukazuje bilo kakvo poštovanje. Eva ne bi postupila kao ostale: ako bi
otišao, ona ne bi osetila potrebu da ga zaustavi; popela bi nekog
drugog na drvo i gotovo. Dok još nije poznavao njen karakter, mislio
je da se u tom telu krije sasvim drugačiji duh ili drugi osećaj prisnosti:
izvesna finoća, nežnost i još jača strastvenost. Sada mu je bilo jasno da
se ona od početka ponašala isto. Ali on se uporno zavaravao da je
drugačija i da je onakva kakva je u njegovim snovima. Sve je počelo
jednog letnjeg popodneva. Kada je došao k njoj, bila je sama u radnoj
sobi; primila ga je bezvoljno, što se videlo po poljupcu koji je trajao
malo duže nego što je uobičajeno. Rekla mu je:
— Sedi u onu fotelju i ćuti dok ne završim ovaj zadatak.
Uputila se ka pisaćem stolu i sela, ne mareći što joj se otvorio
kimono i što njen rođak sa svoje fotelje može da vidi njene gole noge.
Zapalio je cigaretu; pod izgovorom da mu smeta dim žmirkao je i
pogledom šarao po vazduhu, očekujući priliku da ga spusti ispod
pisaćeg stola. Zaklonila je oči rukom da bi se koncentrisala, a on je
iskoristio taj trenutak. Ali odjednom su se otvorila vrata i pojavio se
otac; ona je ustala nameštajući kimono i rekla:
— Danas mi ne date mira da završim ovaj zadatak.
Dok se otac pozdravljao sa sestrićem, ona je izvukla nekoliko
listova iz sveske i pružila ih ocu kako bi što pre otišao.
— Dobro, evo idem — rekao je uzimajući hartiju.
Pažljivo je zatvorio vrata za sobom, a dvoje rođaka je istovremeno
posmatralo kvaku. Krenula je ka biblioteci, a on je upozorio:
— Odvezane su ti pertle na cipelama, pašćeš.
Uzela je knjigu i rukom mu pokazala da ćuti; dok je prelistavala,
lagano mu je prilazila; podigla je nogu i stavila cipelu na njegovu
stolicu. Nije shvatio pa je morala da mu objasni: »Zaveži mi pertlu.« Iz
otvora na kimonu je provirilo veliko i okruglo koleno — ličilo je na lice

143
bez očiju i usta, koje se pojavilo iza zavese. Video ga je samo na
trenutak; iako je oborenog pogleda vezivao pertle, pred očima mu je
stalno bio uznemirujuće jasan obris kolena. Rođaka nije dizala oči s
knjige; padale su mu na pamet razne misli i nije znao šta da učini.
Posmatrao je njenu punačku nogu — trebalo je da pritegne čvor na
jeziku cipele: bio je labav pa nije dobro držao — i razmišljao: »Ovo mi
liči na izazivanje; ali ako je zaista odsutna i u mene ima puno
poverenje... ipak, mogao bih da je poljubim u koleno... već sam vezao
čvor i vreme je da se odlučim.« Na svu sreću, ugledao je drugu cipelu;
i ona je bila otpertlana. Odlučiće dok bude vezivao drugi čvor. Kad je
završio onaj prvi, podigao je pogled ka njoj i promucao: »Drugu.«
Sačekala je nekoliko trenutaka a onda digla oči s knjige, pogledala
cipelu i odgovorila mu:
— Još malo stegni čvor, dragi... izvini...
Nastavila je da čita. Zaustio je: »Nažuljaće ti...« Hteo je da kaže
»meso« ali mu ta reč nije dobro zvučala pa je tražio drugu. »Nije
važno«, izgovorila je u jednom dahu, ali razvlačeći slogove. Ponovo je
vezivao čvor, misleći zadovoljno da mu još ostaje i druga cipela.
Osetila je njegov dah nad kolenom i, kao da ispred nosa izgladnelog
čoveka pronosi mirišljavo jelo, počela je da njiše nogom. Gotovo bez
razmišljanja, nemarno je prislonio obraz na njeno koleno i tako ga
zaustavio. Nekoliko trenutaka su bili spojeni u napetoj tišini, kao dva
boksera u klinču, sve dok polako nije odvojio obraz i rekao joj:
»drugu«.
— Šta? — upitala je.
— Drugu nogu.
— A!
Promenila je nogu ne dižući pogled s knjige; nije se obazirala na
otvoreni kimono. Žurio je da što pre završi, ali je koža na drugom
kolenu bila obasjana svetlošću i imala je sedefasti sjaj, pa je ponovo
zaželeo da ga poljubi. Pomislio je da to i ne bi bilo tako strašno; opet
je razmišljao o njenom izazivanju: »Kada je sedela za pisaćim stolom,
morala je da zna da joj je kimono raširen. To je dokazala time što ga je
odmah namestila, čim je čula da neko otvara vrata. Sem toga, ono
144
iščekivanje da otac što pre izađe nije priličilo nekome ko samo želi da
se vrati svom poslu: isuviše dugo je posmatrala kvaku; možda je
razmišljala kako da me izazove. A zatim, ovo sa cipelom... ?« U početku
blago, a onda sve strastvenije, uranjao je usne u koleno i iščekivao šta
će se dogoditi. Prošlo je nekoliko trenutaka, a ništa se nije desilo.
Možda se nadala da će ga brzo proći to ludilo, pa zato nije obraćala
pažnju. Ali osetio je njene prste u kosi kako mu priljubljuju lice uz
koleno, pa ga je još žešće obasuo poljupcima. U jednom trenutku je
izgubila ravnotežu i svom težinom se spustila na njega; prstima mu je
napućila usta kao detetu i počela da ga ljubi. Bilo je to izveštačeno i
moglo je da padne na pamet samo osobi sa puno iskustva koja želi da
pokaže da se razlikuje od drugih. Prelazila je usnama preko njegovih
obraza lakoćom aviona koji uzleće. Upitala ga je:
— Da li me odavno voliš?
— Uh! — izusti on, kao da je hteo da kaže: »Zaista je užasna
vrućina«.
Odjednom je ustala i, brzinom koja ga je iznenadila, izgovorila:
— Mamica je ustala posle popodnevnog odmora. Ne sme ništa da
posumnja. Idem u svoju sobu; razmisliću kako da se vidimo, pa ću ti
pisati. Nemoj dugo da se zadržavaš.
Ponovo mu je vršcima prstiju skupila obraze i poljubila ga u usta.
Dok je odlazila, pogledom je pratio trome korake punačkih nogu; na
kraju mu se pogled zaustavio na vratima i kvaki koju je rođaka pritisla
sa spoljne strane. Bilo je dobro što je Eva uzela na sebe da se pobrine
za sastanke; iščekivao ih je kao da mu je ponudila puding, a da mu nije
rekla od čega je. S druge strane, bilo mu je neprijatno što sad mora da
razgovara sa ujnom: više je voleo da izađe u šetnju i da na miru
razmišlja o svojoj sreći. Hodao je do sumraka, a potom je, žmirkajući,
zašao u osvetljene ulice; pored njega su prolazile elegantne žene, a on
je usput razmišljao kakva tek zadovoljstva one pružaju. Te večeri je, u
bioskopu, naslanjao glavu na svoju violinu omamljen zvucima i
uspomenama. Pre nego što je primio Evino pismo, pokušao je da je
vidi u crkvi; dolazila je svake nedelje sa majkom i sedele su u
poslednjim redovima. Posmatrao ih je izdaleka, sakriven iza
145
ispovedaonice. Eva je na glavi imala crnu maramu; kapci su joj bili
spušteni. Nije mogao dobro da je vidi jer mu je smetalo ogromno telo
njene majke. Evina kolena su podsećala na dve sestrice: i njima su
kapci bili spušteni jer ih je pokrivao rub tamne suknje. Čim se misa
završila, prišao je rođakama. I dok se majka saginjala ka krstionici sa
svetom vodicom, Eva mu je došapnula:
— Budalo jedna, kako si mogao da dođeš ovamo, mamici će sve
biti jasno!
— Nisam primio tvoje pismo.
— Poslala sam ga juče, nesrećniče.
— Ako nastaviš tako da razgovaraš sa mnom, nikada te više neću
videti.
Ujna je prišla i kad su izašli na svetlost dana, Eva je, u šali, upitala
majku:
— Pa, šta mi kažeš za ovog? Đavo na misi. Zbog čega li je došao? S
nama se ništa nije dogovorio...
— Nije se pojavila osoba koju sam očekivao; možda će doći na
drugu misu — rekao je pokušavajući da posluša Evin savet. Odmah se
oprostio i ponovo ušao u crkvu. Sledećeg dana je primio Evino pismo;
bio je razočaran, ali u isto vreme je osećao potrebu da ga stalno iznova
čita, da ga tumači i da se žalosti: »Jedina ljubavi moje duše...« Pomislio
je da su te reči, isto kao i poljupci uz štipkanje obraza, bile samo želja
da pokaže da je drugačija i da je to postigla tokom dugih godina
iskustva. »Dugo sam mislila na tebe. Setila sam se kako bismo mogli
da se sastanemo. Trebalo bi da dođeš posle bioskopa i da se uspenješ
na drvo koje dopire do mog prozora. Ali, za milost božiju, nemoj da se
uzvereš uz mamino drvo! ...« Sigurno nije dugo razmišljala: on nije bio
prvi koji se uspinjao na drvo. (Malo je znao o životu svoje rođake;
porodice im već godinama nisu bile u vezi; tek nedavno je rešio da
zaboravi na svađe i da poseti ujaka. Ujna je, tom prilikom, diplomatski
izjavila da su joj muž i zaova bili jadni naivci bez karaktera.) »Čekaću
te u sredu posle jedan. Motri na moje drvo i sačekaj trenutak kad ne
bude nikoga na ulici. Šaljem ti pregršt poljubaca, Eva.« Ponovo je

146
pročitao »Jedina ljubavi moje duše« i pomislio: ne bih rekao da je ova
ljubav baš iz dubine duše, Ipak se te noći sa zadovoljstvom prisećao
Evinih kolena sa odsjajem koji ga je podsećao na staklenu kuglu
vračare; rešio je da se upusti u avanturu iako od Eve nije očekivao
nimalo ljubavi. Kad se prve noći penjao na drvo, plašio se da ne padne,
ali bilo mu je lakše pri pomisli da ni oni pre njega nisu padali. Eva se
ponašala kao da je zaljubljena pa su ga ponovo obuzele nade u njenu
ljubav.
Sada više ništa nije očekivao od nje. Eva je ispraznila svoju bočicu,
a kad je hteo da je zagrli, rekla mu je:
— Mogao bi malo da vodiš računa da mi je stomak pun bele kafe.
Kasnije su se pomirili i na kraju zaspali jedno uz drugo. Eva se prva
probudila i očajno prodrmala brata:
— Pogledaj, svanulo je! Idi pre nego što ljudi izađu na ulice.
On je, preplašen, skočio iz kreveta i bos otrčao do prozora.
Pogledao je na ulicu i pod drvetom ugledao crni krov kola sa povrćem
svih boja oko kojeg su se tiskale žene. Po toj živosti je pretpostavio da
je već osam ujutru. Eva mu je prišla u papučama i rekla:
— Idi kako znaš.
— Ali, kako da siđem sa violinom među toliki svet?
— Nije važno šta će reći. Mamica ne govori ni sa jednom susedom.
Ali kad je shvatila u kakvom se položaju nalaze, setila se drugog
rešenja:
— Mogao bi da siđeš stepeništem. Oblači se brzo, idiote. Ne —
odmah je dodala — mamica je u dvorištu, hrani ptice. Ah! Moj bože!
Sad će naići Amanda (druga služavka) sa doručkom. Uvuci se pod moj
krevet.
Pokupio je svoje stvari i sakrio se.
— Zaboravio si violinu. Ostani gde si, skloniću je u ormar.
Ponovo je legla u krevet i nastavila da govori:
— Kad budu došli da sređuju sobu, reći ću da hoću da budem
sama, da sam bolesna i da danas sobu ostave takvu kakva je.

147
 Slušao je, pod krevetom, držeći zgužvanu odeću priljubljenu uz
telo. Kihnuo je: možda zato što mu je bilo hladno, ili zbog prašine na
podu.
— Molim te, začepi taj nos... A sad, kad uđe Amanda, uleteće i Lulu
(kučence).
Počeo je da navlači pantalone. Čim je služavka ušla, Eva je
povikala:
— Ne daj da uđe Lulu! Danas mi nije dobro i ne želim džumbus...
— Pusti je, jadnicu — reče u tom trenutku majka koja je išla za
Amandom. Majčino telo je zamračilo sobu kao olujni oblak. Lulu se
provukla između Amandinih nogu, prišla krevetu i zalajala, pa je Eva
morala da je uzme u naručje.
— Šta ti je? — upitala je majka.
Eva je znala da će majka, kao i obično, ponoviti pitanje nekoliko
puta. Zato se obratila Amandi:
— Uzmi Lulu i zatvori je u radnu sobu.
Iako je krevet bio tako nizak da nisu mogli da ga primete, violinista
se zavukao još dublje. Video je Amandine noge i za časak mu se učinilo
čudno što ta stopala nisu u stanju da ga otkriju i što joj služe samo za
hodanje: strepeo je da možda imaju moć intuicije. Dok su služavkine
ruke posluživale doručak i bavile se oko psića, noge su menjale položaj
kao periskopi koji ispituju horizont. A kad su se udaljile, violinista se
nasmešio i pomislio: »Stopala nemaju moć intuicije.« Ali brzo se
uozbiljio: ugledao je gospođina stopala; gležnjevi su joj izgledali
nabijeni i gegali su se kao foke po kamenju:
— Hoćeš li mi, konačno, reći šta ti je?
— Umorna sam... Ovih dana sam mnogo radila; želim da ostanem
u krevetu i da mi niko ne dosađuje...
— Zaboravila si da si se sinoć preždrala puževa; uopšte ne jedeš
kao žena, nego kao zver...
— Ne počinji opet s tim, mamice... zatvori vrata, molim te.

148
 Majčine noge su se udaljavale kao slepe životinje na samrti koje se
jedva kreću.
Dvoje rođaka su proveli dan u tišini — morali su da osluškuju
korake po kući; bili su gladni: podelili su ono malo hrane što su doneli
Evi, jer je majka pretpostavljala da joj je muka od puževa.
Čim bi se začuli koraci služavki ili lajanje psa, violinista se ponovo
uvlačio pod krevet; prehladio se jer se temperatura stalno menjala:
topao krevet i hladan pod. Samo su za vreme popodnevnog odmora
odlučili da zaključaju vrata i da na miru provedu dva sata zajedno. U
devet uveče, posle večere, došao je Evin otac; Lulu ih je, kao i jutros,
dovela u opasnost. Zatim je stigla i majka, noseći vez, spremna da
kćerki malo pravi društvo; i ocu je to isto palo na pamet pa je otišao
po novine. Lulu je ponovo ušla i gospođa je bila dirnuta njenim
očajanjem. Eva ju je uzela u ruke, da se ne bi slučajno zavukla pod
krevet — branila ga je kao golman mrežu. Brat više nije mogao ni da
kihne, ni da istrese nos, pa je disao na usta. Pošto je obuzdala kuče,
Eva je besno pozvala Amandu da ga odnese; i majka je bila besna zbog
kćerkine okrutnosti; dok su se dve žene raspravljale, a kuče lajalo,
violinista je iskoristio priliku da istrese nos. Stigao je i otac sa
novinama i sve četvoro su proveli nekoliko trenutaka u tišini.
Violinista je posmatrao ujakova stopala; odmarala su se oslonjena na
ivicu cipela, poput malih nasukanih čamaca kojima se vidi dno.
Raznežio se pri pomisli da su ta stopala pripadala bratu njegove
majke; ali sve je teže podnosio hladnoću i ukočenost, pa je shvatio da
je ova gospođa debelih nogu imala pravo kad je rekla da su joj zaova i
muž bili »jadni naivci bez karaktera«. A evo sad je i on, njen sestrić,
postao skriveni ljubavnik pod krevetom! Zar ne bi bilo poštenije da
izazove skandal, umesto što se podvrgava ženi koja ga uopšte ne
poštuje? Trebalo bi da sad izađe iz svog skrovišta i, pre nego što Evini
roditelji dođu k sebi od zaprepašćenja, ode neraspoložen i bez ikakvog
objašnjenja. To bi, ujedno, bila i dobra kazna za njegovu sestru.
Nekoliko puta su mu te misli prošle kroz glavu; gušile su ga isto koliko
i prehlada i ukočenost. Eva je primetila da se u senci kreveta pojavljuje

149
obris bratovljeve noge. Očajna, besno je odbacila prekrivač i rekla
roditeljima:
— Idite, molim vas... Užasno sam nervozna... hoću da budem sama.
Otac je takođe besno skočio sa stolice i zgužvao novine; majka je
počela da gunđa, ali je i ona ustala. Bratovljeva noga se zaustavila, ali
izvan kreveta. Ni zbunjeni otac, ni ljutita majka nisu Evi poželeli laku
noć. Kad su zatvorili vrata, violinista se potpuno izvukao ispod
kreveta. Eva je, u nastupu besa, stisla zube i bacila se na njega da ga
izgrebe i išamara. On ju je uhvatio za ruke, bacio je na krevet i uputio
se ka ormaru da uzme violinu: spustiće se odmah niz drvo, pa makar
ga neko i video. U trenutku kad je izlazio, Eva mu je drsko i smireno
rekla:
— Sinoć sam te namerno pustila da zaspiš. Kad drugi put dođeš i
dodirneš mamino drvo, provešćeš celu nedelju pod krevetom.
Otišao je bez reči. Ona mu je kasnije napisala nekoliko pisama, ali
nikada više ništa nije čula o njemu.

150
 Poplavljena kuća

Kad god se setim tih dana, najpre mi se javi slika vožnje čamcem
oko malog ostrva obraslog biljem. Često su menjali biljke jer nisu
najbolje uspevale. Sedeo sam iza ogromnog tela gospođe Margarite i
veslao. Ako dugo budemo plovili oko ostrva, možda će mi nešto i reći,
ali ne ono što mi je obećala; Govorila je samo o biljkama, kao da je na
taj način želela da sakrije neke druge misli. Umorio sam se nadajući
se; pustio sam vesla; visila su kao umorne ruke kojima je dosadilo da
neprestano broje iste kapi. Ali već sam znao da ću u narednim
vožnjama čamcem otkriti da je taj umor mala laž pomešana sa malo
sreće. Pomirio sam se s tim da čekam reči iz tog nemog bića koje je,
okrenuto leđima, plovilo snagom mojih žuljevitih ruku.
Jednog popodneva, pred sam sumrak, palo mi je na pamet da je na
tom ostrvu sahranjen muž gospođe Margarite. Zbog toga me je terala
da veslam oko njega i zvala me da plovimo i noću kad je bilo mesečine.
Međutim, to je bilo nemoguće. Alsides, verenik gospođa-Margaritine
sestričine, rekao mi je da se njen muž survao u neku provaliju u
Švajcarskoj. Setio sam se i onoga što mi je čamdžija ispričao one večeri
kad sam stigao u poplavljenu kuću. Lagano je veslao preko »vodene
avenije« široke kao ulica i oivičene drvećem banana. Između ostalog,
ispripovedao mi je da su on i jedan radnik zemljom napunili vodoskok
u dvorištu da bi tu moglo da se napravi ostrvo. Osim toga, činilo mi se
da gospođa-Margaritini pokreti glave (po podne je njen pogled
prelazio sa knjige na ostrvo i sa ostrva na knjigu) nisu mogli imati
nikakve veze sa nekim mrtvacem sakrivenim ispod biljaka. Ali je istina
da mi se jednom, kad sam je pogledao spreda, učinilo da su pod
debelim staklima naočara njene oči pretvorne a da velika stakla
kupole iznad dvorišta i malog ostrva zatvaraju tišinu u kojoj se čuvaju
mrtvi.

151
 Kasnije sam se setio da nije ona sagradila staklenik. Saznao sam
da je ta kuća, poput ljudskog bića, ispunjavala nekoliko dužnosti:
najpre je bila kuća za odmor, zatim astronomski institut, ali po što su
Nemci poslali na dno mora teleskop naručen iz Severne Amerike,
odlučili su da u tom dvorištu naprave staklenu baštu. Na kraju, kuću
je kupila gospođa Margarita da bi je potopila.
Dok smo plovili oko ostrva, imao sam crne slutnje u vezi sa
gospođa-Margaritom. Njeno ogromno telo upadljive jednostavnosti
izazivalo je u meni misli o mračnoj prošlosti. Noću je izgledalo još
krupnije, tišina ga je pokrivala kao usnulog slona; samo bi ponekad
ispustilo neki čudan zvuk poput promuklog uzdaha.
Zavoleo sam je jer sam posle naglog prelaska iz bede u blagostanje
živeo u potpunom mim, a ona se ponudila, kao što bi bela slonica
ponudila leđa putniku, da izmišlja šaljive besmislice. Osim toga, iako
me, kad smo se upoznali, ništa nije pitala o mom životu, podigla je
obrve kao krila koja se spremaju da polete, a oči su iza stakala pitale:
»Šta ti je, dete moje?«
Zbog toga sam prema njoj osećao neko dvosmisleno prijateljstvo.
Kad bih sad pustio sećanju na volju, pojavila bi se ta prva gospođa
Margarita; ona druga, prava, koju sam upoznao kad mi je na kraju leta
ispričala svoj život, ostala je na neki čudan način nedostižna.
Ali sada moram sebe da nateram da ispričam priču od samog
početka i da se ne zadržavam suviše na uspomenama koje su meni
najdraže.
U Buenos Ajresu sam se jednog dana sreo sa Alsidesom; bio sam
izgladneo, pa me je pozvao na neku svadbu i napunio mi tanjir
svakojakim đakonijama. Za vreme obreda razmišljao je o nekom poslu
za mene; gušeći se od smeha ispričao mi je priču o šašavoj bogatašici
koja bi mogla da mi pomogne. Na kraju mi je rekao da je ona naredila
da poplave kuću po sistemu seviljskog arhitekte koji je potopio i kuću
nekog Arapina da bi se narugao suši u pustinji. Alsides je otišao sa
svojom verenicom gospođi Margariti, pričao joj je mnogo o mojim
knjigama i na kraju joj rekao da sam »mesečar od poverenja«. Odlučila
je da mi pomogne i odmah je dala novac: ako znam da veslam, pozvaće
152
me u poplavljenu kuću sledećeg leta. Ne znam zbog čega, ali Alsides
mi se više nikad nije javio; posle se ona razbolela. Tog leta posluga je
otišla u poplavljenu kuću pre nego što je gospođa Margarita ozdravila,
pa su proveli nekoliko dana na suvom. Čim su pustili vodu, naredila je
da me pozovu. Išao sam vozom do jednog gradića u toj oblasti, a odatle
automobilom do kuće. U prvi mah sam pomislio da je taj kraj
neplodan, ali kad je pao mrak, učinilo mi se da se drveće krije u tami.
Vozač me je sa prtljagom ostavio na malom pristaništu gde je počinjao
kanal, »vodena avenija«; udario je u zvono obešeno o drvo banane i
bleda svetiljka na čamcu odmah se odvojila od kuće. Videla se
osvetljena kupola i pored nje tamno čudovište iste visine. (Bio je to
rezervoar za vodu.) Prilazio mi je zeleni čamac i čovek u belom koji mi
se obratio pre nego što je pristao uz mol. Celim putem je pričao (on mi
je ispričao za vodoskok napunjen zemljom). Iznenada je nestalo
svetlosti u kupoli. Čamdžija mi je rekao: »Ona ne voli da se bacaju
papiri, niti bilo šta što bi prljalo vodu. Između trpezarije i spavaće sobe
gospođe Margarite nema vrata; jednog jutra kad se rano probudila,
videla je kako iz trpezarije plovi parče hleba koje je ispustila moja
žena. Gazdarica se razbesnela; rekla joj je da se gubi i da nikad u životu
ništa gore nije videla od hleba koji pluta.«
Čeona strana kuće bila je prekrivena puzavica ma. Ušli smo u
široko predvorje osvetljeno žućkastom svetlošću; odatle se video deo
potopljenog dvorišta i ostrvo. Voda je ispod zatvorenih vrata s leve
strane ulazila u sobu. Čamdžija je privezao brod za veliku bronzanu
bitvu na stazi s desne strane; tuda smo, s prtljagom u rukama, prošli
do betonskih stepenica. Na prvom spratu je bio zastakljeni hodnik i
velika, zadimljena kuhinja iz koje je izašla debela žena sa cvećem u
kosi. Ličila je na Španjolku. Rekla je da će me gospođa, njena gazdarica,
primiti sutradan, ali da će me večeras pozvati telefonom.
Glomazan i taman nameštaj u mojoj sobi izgledao je nezgrapno
između belih zidova koje je osvetljavala sijalica bez abažura obešena
nasred sobe. Španjolka je podigla moj kofer i začudila se koliko je
težak. Objasnio sam joj da su unutra knjige. Počela je da mi priča o zlu
koje su njenoj gazdarici nanele »tolike knjige«; »gotovo je ogluvela od

153
njih, a ne voli da joj se viče«. Sigurno sam napravio neki pokret po
kome je primetila da mi smeta svetlost:
— I vama smeta svetlost? Kao i njoj.
Upalio sam lampu; imala je zeleni abažur i davala je prijatnu
svetlost. U istom trenutku iza nje se začuo telefon; Španjolka je
odgovorila. Mnogo puta je ponovila »da«, a beli cvetići su se drmali
pošto je klimala glavom. Gutala je reči koje su se pojavljivale na
usnama kao nerazgovetni slogovi i zamuckivanje. Kad je spustila
slušalicu, uzdahnula je i bez reči izašla iz sobe.
Večerao sam i pio dobro vino. Španjolka mi je nešto pričala, ali
mene je brinulo kako ću se snaći u ovoj kući pa sam joj jedva
odgovarao klimanjem glave koje je nalikovalo klaćenju nameštaja na
krivom podu. Dok je pronosila šoljicu kafe kroz snop svetlosti pun
dima moje cigarete, ponovila je da će me gospođa pozvati telefonom.
Gledao sam u aparat, neprestano iščekujući da zazvoni, ali zazvonio je
tek kad to više nisam očekivao. Gospođa Margarita me je ljubaznim i
toplim glasom upitala kako sam putovao i da li sam umoran. Glasno
sam joj odgovorio, naglašavajući svaku reč.
— Govorite normalno — rekla je — kasnije ću Vam objasniti zašto
sam Mariji (Španjolki) rekla da sam nagluva. Želela bih da se dobro
osećate u ovoj kući; Vi ste moj gost; od Vas ću jedino tražiti da veslate
i da saslušate nešto što moram da Vani ispričam. Što se mene tiče,
svakog meseca ću na Vaš račun uplaćivati izvesnu sumu i nastojaću da
Vam to bude od koristi. Pročitala sam sve Vaše priče onako kako su
objavljivane. Nisam htela da razgovaram o njima sa Alsidesom jer sam
se plašila da se nećemo složiti; suviše sam osetljiva... ali još ćemo
razgovarati...
Potpuno me je osvojila. Čak sam joj rekao da me sutra pozove u
šest ujutru. Već te prve noći u poplavljenoj kući zagolicalo me je šta to
gospođa Margarita treba da mi ispriča; obuzela me je čudna napetost
pa sam dugo ostao budan. Ne znam kad sam zaspao. U šest sati ujutru
trgao me je iz kreveta kratak zvuk zvona, poput ujeda insekta.
Nepomično sam čekao da se zvuk ponovi. Tako je i bilo. Podigao sam
slušalicu.
154
 — Da li ste se probudili?
— Jesam.
Pošto smo se dogovorili kad ćemo se videti, rekla mi je da mogu
da siđem u pidžami i da će me čekati u podnožju stepenica. Namah
sam se osetio kao činovnik koga su pustili na pauzu.
Prethodne noći mi se učinilo da je tama bila ispunjena drvećem;
ali, kad sam otvorio prozor, pomislio sam da je drveće otišlo sa zorom.
Video sam samo prostranu dolinu i proziran vazduh iznad nje; jedino
drveće su bile banane oko kanala. Povetarac je njihao listove koji su
se presijavali; grane su provirivale nad »vodenom avenijom« i
izgledalo je da se krošnje dodiruju. Možda bih tamo mogao da
započnem novi život ispunjen lenjom radošću. Pažljivo sam zatvorio
prozor, kao da treba da sačuva pejzaž da bih ga gledao i kasnije.
Video sam, u dnu hodnika, otvorena vrata kuhinje pa sam otišao
po toplu vodu da se obrijem; Marija je poslužila kafom nekog mladića
koji je ponizno rekao »dobro jutro«; bio je »majstor za vodu«; pričao
je o nekakvim motorima. Španjolka se nasmešila, uhvatila me za ruku
i rekla da će mi sve doneti u sobu. Kad sam se vraćao hodnikom, u dnu
stepeništa sam ugledao visoku i krupnu gospođu Margaritu. Bila je
izrazito debela i njeno telo je u malom čamcu izgledalo kao veliko
stopalo u tesnoj cipeli. Sagnute glave, nešto je čitala; pletenica oko
njene glave ličila je na zlatnu krunu. Uočio sam samo to jer sam na
brzinu bacio pogled plašeći se da ne otkrije kako je posmatram. Od
trenutka kad sam je ugledao, bio sam nervozan sve dok se nismo sreli.
Čim sam kročio na stepenište, pravo me je pogledala; s mukom sam
silazio, kao gusta tečnost koja se teško sliva niz uzan levak. Ispružila
je ruku pre nego što sam sišao. Rekla je:
— Niste onakvi kakvog sam Vas zamišljala... uvek mi se to događa.
Teško mi je da povežem Vaše priče sa Vašim licem.
Nisam uspeo da se osmehnem pa sam samo potvrdno klimnuo
glavom, poput konja kome smetaju uzde. Odgovorio sam joj:
— Vrlo sam radoznao da Vas upoznam i da vidim šta će se
dogoditi.

155
 Napokon sam prihvatio njenu ruku. Nije me puštala sve dok nisam
prošao do mesta za veslača, leđima okrenut pramcu. Gospođa
Margarita je teško disala dok se smeštala na sedište iza koga je bilo
moje mesto. Rekla mi je da mora da razmišlja o troškovniku
prihvatilišta za majke i decu i da neko vreme neće moći da razgovara
sa mnom. Veslao sam, ona je krmarila; oboje smo gledali luku koju
smo napuštali. Načas sam pomislio da je u pitanju velika zabuna; ja
nisam bio čamdžija, a ova težina je bila čudovišna. I dalje je razmišljala
o prihvatilištu ne obazirući se na težinu svoga tela i slabost mojih
ruku. Naprezao sam se; oči su mi bile prikovane za naslon njene
stolice; taman lak i slamnata prostirka sva u rupama, nalik na saće,
podsetili su me na berbernicu u koju me je deda vodio kad sam imao
šest godina. Ali ove rupe su bile pune bele kućne haljine i gospođa-
Margaritinog sala. Rekla mi je:
— Ne žurite, brzo ćete se umoriti.
Naglo sam opustio vesla; obuzelo me je prijatno osećanje praznine
i tek tada sam shvatio da sa njom, u tišini, klizim po vodi. Iznenada
sam postao svestan da ponovo veslam. Ali dotad je sigurno prošlo
dosta vremena. Možda me je umor probudio. Malo kasnije, dala mi je
znak rukom, kao da otpozdravlja, što je značilo da treba da se
zaustavim kod najbliže bitve. Po celoj stazi oko jezera bile su
razbacane bronzane bitve za privezivanje čamaca. Uz dosta truda i
reči koje ja nisam razumeo, uspela je da se iskobelja iz stolice i kroči
na stazu. Bili smo zatečeni njenim čudnim krkljanjem; kao da je iz grla
izvlačila nešto što nije želela da proguta i što je na kraju ispalo kao
promukao uzdah. Gledao sam bitvu za koju sam privezao čamac, ali
sam ujedno video i njene noge, čvrste kao dva stuba. Sve je navodilo
na to da će gospođa Margarita progovoriti. Ali je, isto tako, moglo da
se desi da će samo zakrkljati. Da je kašljucnula ili počela da govori, ja
bih odmah ispustio vazduh koji sam zadržavao u plućima da ne bilo,
slučajno, propustio prve reči. Čekanje se odužilo pa sam oslobodio
dah, kao da sam otvorio sobu u kojoj neko spava. Nisam znao da li to
čekanje znači da moram da je posmatram; odlučio sam da ostanem
nepomičan dokle god to bude potrebno. Ponovo mi je pogled pao na

156
njene noge; posmatrao sam ih ispod oka. Zatvoreni deo cipele je bio
mali; iza njega se razlivalo veliko belo grlo i mekana i valjkasta noga,
nežna i zaobljena kao u bebe; ideja o masi koja se nalazila iznad tih
nogu ličila je na fantastičan san nekog dečaka. Dugo sam iščekivao
krkljanje. Ne znam u koje sam misli uplovio kad sam začuo njene prve
reči. Učinilo mi se da se neki ogroman vrč polako punio tišinom i da je
sad iz njega oticala voda uz tihi šum koji se povremeno čuo.
— Obećala sam da ću Vam ispričati... ali ne mogu danas... imam
brdo stvari o kojima treba da razmislim...
Kad je rekla »brdo« nisam morao da je pogledam da bih predočio
obline njenog tela. Nastavila je:
— Naravno, to nije Vaša krivica, ali smeta mi što ste drukčiji.
Oči su joj se suzile, a usne se raširile u neočekivani osmeh; gornja
usna se, kao zavesa u pozorištu, nabrala ka uglovima i pojavio se niz
lepo poređanih, velikih i sjajnih zuba.
— Ja se, ipak, radujem što ste Vi takvi kakvi ste.
Verovatno sam to izgovorio uz izazovan smeh, jer sam sam sebe
podsetio na negdašnjeg bestidnika sa zadenutim perom na šeširu.
Počeo sam da tražim njene zelene oči iza naočara. Ali u dnu tih malih,
glatkih, staklenih jezera, kapci su se postiđeno skupili. Usne su ponovo
prekrile zube i celo lice se zažarilo crvenom bojom koju sam ranije
primećivao na .kineskim lampionima. Nastala je neprijatna tišina;
saplela se o bitvu dok je pokušavala da izađe iz čamca. Poželeo sam da
se vratim nekoliko trenutaka u prošlost jer bi onda sve moglo da bude
drukčije. Reči koje sam izgovorio zvučale su kao prostačko ulagivanje
zbog koga sam bio ogorčen. Između ostrva i staklenika stvorio se
odbrambeni prostor, a stvari kao da su se zaverile protiv mene. Šteta,
jer taman sam ih zavoleo. Gospođa Margarita je rekla:
— Zaustavite čamac kod stepeništa i idite u svoju sobu. Mislim da
ću kasnije biti raspoložena za razgovor sa Vama.
Ugledao sam odsjaj u jezeru i nije mi bilo potrebno da vidim i
biljke da bih shvatio da su mi naklonjene; zadovoljno sam se popeo

157
belim betonskim stepenicama, kao balavac koji se vere uz kičmu neke
preistorijske životinje.
Tek što sam pomno počeo da ređam knjige u ormar koji je mirisao
na drvo, kad zazvoni telefon:
— Molim Vas, siđite da se još malo provozamo u tišini; kad Vam
budem dala znak, zaustavićete se u podnožju stepeništa, vratićete se
u svoju sobu, a ja Vas neću gnjaviti naredna dva dana.
Sve se dogodilo onako kako je predvidela, iako je u jednom
trenutku, dok smo plovili blizu ostrva, izgledalo da će progovoriti.
Ponovo su tekli dani nejasnog iščekivanja i lenjosti, izležavanja na
mesečini i nagađanja da li je njen muž zakopan pod biljkama. Teško
sam shvatao ljude pa sam nastojao da razmišljam o gospođi Margariti
kao što su to činili Alsides ili Marija; ali sam isto tako znao da će me
mrzeti da i dalje sumnjam. Prepustio sam se svojoj samoživosti; dok
sam bio s njom, iščekivao sam strpljivo i gotovo umorno da mi kaže
ono što joj je na umu i da slobodno prodre u moje misli. Ukoliko se to
ne desi, bilo je moguće da me, dok sam živeo pored nje, zanesen i
bezbrižan, ta misao polako ispuni i da zatim obuhvati celu njenu
ličnost. Dok sam boravio u svojoj sobi, udubljen u čitanje ili
posmatranje doline, nisam razmišljao o gospođi Margariti. Bez ikakve
zle namere krao sam slike tog predela da ih na kraju leta ponesem
sobom.
Ali dogodile su se druge stvari.
Jednog jutra je »majstor za vodu« rasprostro preko stola plan
instalacija. Očima i prstima je, kao gusenice koje puze po drvetu,
pratio krivine cevi i slavina ucrtanih po zidovima i ispod poda. Nije me
primetio iako je njegova raščupana kosa, koja je štrčala na sve strane,
odavala opreznog čoveka. Konačno je podigao oči ka meni.
Predomislio se pa je ponovo spustio pogled na planove i počeo da mi
objašnjava kako mašine pomoću slavina usisavaju i vraćaju vodu u
kuću da bi napravile veštačku poplavu. Nikada nisam prisustvovao
poplavi; samo sam video senke nekih gvozdenih ploča —
predstavljale su usta koja se naizmenično otvaraju i zatvaraju da bi

158
progutala ili izbacila vodu. Nisam uspeo da shvatim šemu ventila pa je
čovek hteo sve još jednom da mi objasni, ali ušla je Marija:
— Dobro znaš da ne smeš ni da pomisliš na te izvijene slavine. Njoj
to liči na crevca, a može iznenada da se pojavi ovde, kao i prošle
godine... — Meni je rekla: — Molim Vas, gospodine, poslušajte me i ne
otvarajte usta. Da li znate da ćemo noćas imati »bdenje«? Da, ona će
oko kreveta da postavi čančiće, pustiće ih da plove i tako će joj
izgledati kao da je to njeno sopstveno »bdenje«. Onda će da naredi da
se ispusti voda i skloniće posude.
U sumrak sam čuo Marijine korake; gong je označio puštanje vode
i bučnih motora. Dosađivao sam se, ništa nije moglo da me zadivi.
Jedne večeri, pošto sam se dobro najeo i napio, pomislio sam da je
to što sedim iza nje i veslam samo nekakav glup san; bio sam skriven
iza brda koje je klizilo u tišini dostojnoj samo rajskih bića, ali mi je ipak
bilo drago da pomislim da se »brdo« pomera zato što ja veslam.
Poželela je da i dalje plovimo uz samo ostrvo. Tog dana su posadili
nove biljke; izvirivale su kao nagnuti suncobrani i prigušivale svetlost
koju je mesec bacao kroz staklo. Preznojavao sam se od vrućine, a
biljke su se nadvijale nad nama. Poželeo sam da skočim u vodu ali
gospođa Margarita bi primetila da je čamac olakšao, pa sam odustao
od te namere. Po glavi su mi se i dalje vrzmale misli o njoj: »Ime joj je
nalik na telo; prva dva sloga odgovaraju toj gomili sala, a poslednja
dva njenoj glavi i sitnom licu... Izgleda nestvarno, noć se nadvila nad
vodom, a mi, dve odrasle osobe, tako blizu jedna drugoj, razmišljamo
o ko zna kakvim glupostima. Sigurno je već dva sata ujutru... uzalud
smo budni, pognuti pod granjem... Zašto je tako neprobojna samoća te
žene...«
Iznenada, iz granja se začula rika od koje sam uzdrhtao. Nisam
odmah shvatio da je to njeno krkljanje, praćeno rečima:
— Nemojte ništa da me pitate...
Ućutala je; gušio sam se; na usnama su mi zastale reči koje je
stalno ponavljao jedan harmonikaš, moj stari drug iz orkestra: »Ko te
šta pita?... Bolje me pusti da odem da spavam...«

159
 Završila je rečenicu:
— ... dok vam sve ne ispričam.
Konačno sam čuo obećanu priču — sad kad sam je najmanje
očekivao. Pod granama nas je pritiskala tišina, ali se nisam usuđivao
da pomerim čamac. Imao sam vremena da razmišljam o gospođi
Margariti i duboko u sebi sam čuo odjek reči koje kao da su bile
prigušene jastukom: »Jadnica, rekao sam u sebi, mora sa nekim da
razgovara. Pošto je tako tužna, sigurno joj je teško da vlada svojim
telom...«
Kad je progovorila, učinilo mi se da njen glas odzvanja u meni, kao
da ja izgovaram te reči. Možda zbog toga sada ne mogu da razlučim
njenu priču od svojih misli. Osim toga, biće mi teško da prenesem
doslovno sve njene reči, pa nemam drugog izlaza nego da pridodam i
svoje.
»Pre četiri godine sam krenula iz Švajcarske; kloparanje voza mi
je bilo nepodnošljivo. Zato sam se iskrcala u jednom malom gradu u
Italiji...«
Učinilo mi se da je htela da kaže s kim, ali je ućutala. Vreme je
prolazilo pa sam pomislio da te noći ništa više neće reći. Njen glas se
isprekidano čuo; podsećao me je na trag ranjene životinje. U tišini,
ispunjenoj isprepletanim granama, palo mi je na pamet da
protumačim reči koje sam upravo čuo. Pomislio sam da je njen glas u
početku na mene nepravedno ostavio loš utisak ali sam ga kasnije
preneo u svoju samoću i tamo ga negovao. Ubrzo su iskrsle druge misli
i naterale me da odbacim prethodnu. Sigurno je ranije bila sa njim u
tom malom gradu u Italiji. Kad ga je izgubila u Švajcarskoj, verovatno
je odande krenula ne znajući da još ima nade (Alsides mi je rekao da
nikada nisu pronašli njegove ostatke); dok se udaljavala, osećala je da
će da poludi od buke voza. Nije želela da ode suviše daleko pa je
odlučila da siđe u malom gradu u Italiji. Ali u tom drugom gradu se,
bez sumnje, suočila sa uspomenama koje su je ponovo dovele do očaja.
Ona sada nije imala snage da mi sve to kaže; stidela se ili je možda
verovala da mi je Alsides već ispričao. Ali on mi nije rekao da je takva
zato što je izgubila muža, nego samo: »Margarita je bila sluđena celog
160
svog života«; Marija je nastranost svoje gazdarice pripisivala
»preteranom čitanju knjiga«. Oni su možda bili u zabludi jer im
gospođa Margarita nije poverila svoj bol. Pa čak i ja, da nisam ponešto
saznao od Alsidesa, ne bih mogao da razumem njenu priču jer gospođa
Margarita nikad nije pomenula svog muža.
I dalje su mi padale na pamet slične misli; kad je nastavila da
govori, preda mnom se pojavila gospođa Margarita u sobi na prvom
spratu hotela u malom gradu u Italiji u koji je te noći stigla. Tek što je
legla, začula je šum; ustala je i otišla do prozora u hodniku koji je
gledao na dvorište. Videla je odsjaj meseca i svetiljki. Iznenada je, kao
da se susrela sa licem koje ju je posmatralo, primetila vodoskok. U
početku nije mogla da razluči da li je voda bila varljivi pogled na
tamnom licu kamene fontane; ali onda joj se voda učinila nevinom.
Dok se vraćala u postelju, pred očima joj je bila voda — hodala je
lagano da je ne bi uzburkala. Sledeće noći nije bilo nikakvih šumova,
ali je opet ustala. Ovog puta je bilo samo malo prljave vode; kad je, kao
i prethodne noći, pošla ka postelji, ponovo joj se učinilo da je voda
posmatra, kroz listove koji su plutali. Gospođa Margarita je zadržala
tu sliku u očima; njen pogled se susreo sa pogledom vode u istoj misli.
Možda je zbog toga gospođi Margariti pred san dolazila vizija za koju
nije znala da li dopire iz njene duše ili iz dubine vode. Ali osećala je da
neko želi da dođe u dodir s njom, da joj ostavi poruku u vodi; zbog toga
ju je voda uporno gledala i prisiljavala je da i ona nju gleda. Gospođa
Margarita je ustala iz kreveta; tumarala je bosa i uzbuđena kroz sobu
i hodnik, ali sada je i svetlost i sve ostalo bilo drukčije, kao da je neko
naredio da se ceo prostor kojim se kretala ispuni drugim vazduhom i
drugim doživljajem stvari. Više se nije usuđivala da gleda vodu;
vrativši se u postelju, osetila je da joj na spavaćicu padaju suze
olakšanja, toliko dugo zadržavane.
Sledećeg jutra, kad je ugledala razigranu vodu oko koje su žene
glasno razgovarale, uplašila se da je bila prevarena tišinom noći;
pomislila je da voda nije mogla da joj prenese nikakvu poruku niti da
je poveže sa bilo kim. Pažljivo je slušala šta su žene govorile; primetila
je da su gubile vreme na prazne razgovore i da voda nije bila kriva što

161
su se one razbacivale rečima kao prljavim papirima; zato nije
dozvoljavala da je prevari svetlost dana. Izašla je da prošeta; ugledala
je starca sa kantom u ruci; sagao se i iz kante je šumeći izašao oblak
pare — ličio je na suknju koja se leluja u hodu. Uzbuđeno je pomislila:
»Ne smem da zapostavim vodu, ona ima razloga što je uporna, kao
devojčica koja ne ume da se izrazi.« Te noći nije otišla do vodoskoka
— bolela ju je glava pa je odlučila da popije aspirin. U trenutku kad je
u polutami, kroz staklo čaše, ugledala vodu, pomislila je da se voda
sama dosetila kako da joj priđe i prenese tajnu na usne koje će je piti.
Tada je gospođa Margarita u sebi rekla: »Ovo je, bogme ozbiljno; neko
koristi noć da bi uneo vodu u moju dušu.«
Kad je svanulo, poželela je da bude nasamo sa vodom u fontani da
bi potanko razmotrila kakva je to veza između njih dve. Čim je spustila
pogled na vodu, osetila je da se iz nje uzdiže misao. (Tu je gospođa
Margarita izgovorila ove reči: »misao koju sada ne vredi spominjati« i
posle dužeg krkljanja: »misao nejasna i otrcana jer sam se često na nju
vraćala. Polako je počela da tone pa sam je pustila da počiva. Iz nje su
se rodila zapažanja; moj pogled ih je izvlačio iz vode i ona su mi
ispunjavala i oči i dušu. Tada sam prvi put shvatila da uspomene treba
čuvati u vodi, da voda produbljuje ono što se u njoj odražava i da upija
misli. U očaju, vodi ne treba predati telo, treba joj prepustili misli; ona
će ih ispuniti i promeniti nam smisao života«. To su, otprilike, bile
njene reči).
Zatim se obukla; krenula je u šetnju i izdaleka ugledala neki potok
ali se nije odmah setila da potokom teče voda — jedina stvar na svetu
s kojom je ona mogla da se sporazume. Kad je stigla na obalu,
pogledala je niz tok i shvatila da se ta voda ne obraća njoj i da je, osim
toga, ova voda mogla da joj odnese uspomene nekud daleko ili da ih
iskoristi. Pogled joj je bio prikovan za tek otpao list sa drveta; plovio
je po površini i ubrzo je potonuo; i u tom trenutku gospođa Margarita
je začula prigušene korake, poput otkucaja srca. Imala je neko
nejasno, neprijatno predosećanje; zavrtelo joj se u glavi. To su bili
koraci konja koji je slobodno prišao, pomalo umoran, i zagnjurio
gubicu u vodu; zubi su mu izgledali još veći u ogledalu koje je teklo;

162
kad je podigao glavu, niz dlaku gubice se cedila voda — čak ni tako
nije gubila svoje dostojanstvo. Pomislila je na konje koji piju vodu u
njenoj zemlji i na to kako je voda tamo drukčija.
Te večeri je, u restoranu hotela, gospođa Margarita netremice
motrila jednu od žena koje su glasno razgovarale u blizini vodoskoka.
Dok ju je muž ushićeno posmatrao, žena se zajedljivo osmehivala; kad
je prinela čašu usnama, gospođa je pomislila: »U kakva sve usta voda
mora da uđe.« Smučilo joj se i smesta je otišla u sobu; počela je da jeca.
Jedva je zaspala. Oko dva ujutru, iz sna ju je prenulo sećanje na potok
koji joj je ispunjavao dušu: »Ta voda teče kao nesebična nada i niko ne
može da je prati. Ako teče malo vode, svaka rupa može da joj napravi
zamku i da je zarobi: tako bi se zatrovala tugom i prljavom tišinom i
ličila bi na glavu ludaka. Ja moram da se nadam ali, ako je moguće, ne
grozničavo i ne svim srcem; ne smem da verujem u ispunjenje nade;
to osećanje sigurno ima i voda; to je njena nagonska sklonost. Sa
svojim mislima i uspomenama kao da sam u nabujaloj vodi...« Ta plima
i oseka razmišljanja brzo je rasla u glavi gospođe
Margarite; ustala je iz kreveta, spakovala kofere i počela da šeta
po sobi i hodniku; nije želela da pogleda vodu u fontani. Pomislila je:
»Voda je svugde ista, mogu da čuvam svoje uspomene u bilo kojoj vodi
ovog sveta.« Provela je mučne sate pre nego što se ukrcala u voz. Onda
je počelo da je pritiska kloparanje točkova i žalila je za vodom koju je
ostavila u hotelu; setila se noći u kojoj je bila prljava i puna lišća, kao
sirota devojčica koja traži milostinju ali ujedno i nešto nudi zauzvrat;
ako i nije ispunila obećanu nadu i prenela poruku, to je bilo iz
dobrodušnog nestašluka. Gospođa Margarita je stavila ubrus preko
lica; isplakala se pa joj je bilo lakše. Ipak nije mogla da zaboravi mirnu
vodu: »Morala bih, i dalje je razmišljala, da se priklonim vodi
nepomičnoj u noći, preko koje se tišina lagano širi i sve se ispunjava
snom i isprepletanim biljkama. To najviše nalikuje vodi koju nosim u
sebi; ako zatvorim oči, imam osećaj kao da slepa žena opipava
površinu vode i nejasno se priseća vode okružene biljkama koju je
posmatrala u detinjstvu, dok još nije bila potpuno slepa.«

163
 Tu je načas zastala, a ja sam se vratio u stvarnost — u noć pod
granama; ali nisam bio siguran da li su ove poslednje misli prolazile
kroz glavu gospođe Margarite dok je bila u vozu ili su joj pale na pamet
sada, ispod ovih grana. Dala mi je znak da krenemo ka stepenicama.
Te noći nisam palio svetlost u svojoj sobi i dok sam pipao po
nameštaju, prisetio sam se one noći kada sam se prvi put napio. Nisam
se svukao. Uhvatio sam sebe kako zurim u mrežu protiv komaraca;
ponovo su nadolazile reči koje su potekle iz usta gospođe Margarite.
Dok je pričala, shvatio sam da ona još pripada svome mužu i da
sam ja isuviše razmišljao o njoj; ponekad su to bile grešne misli.
Izgleda da sam ja bio taj koji je sakrivao misli među biljke. Ali kad je
gospođa Margarita progovorila, osećao sam se neprijatno: kao da je
njeno telo tonulo u vodu i pri tom vuklo i mene; kroz glavu su mi
proletale grešne misli ali sam shvatio da im tu nije ni mesto, ni vreme.
Kako se priča odvijala, voda se sve više pojavljivala kao duh jedne
religije koja je mogla da nas iznenadi u različitim oblicima; greh je, u
toj vodi, imao drugačiji smisao i nije bilo važno njegovo značenje.
Doživljavanje vode kao religije bilo je sve dublje i dublje. Iako smo
gospođa Margarita i ja bili jedini vernici od krvi i mesa, uspomene koje
je nosila voda i koje sam u pauzama pripovedanja unosio u svoj život,
takođe su mi se činile kao vernici te religije; dolazile su lagano kao da
su davno krenule na put i gotovo da su bile bezgrešne.
Iznenada sam shvatio da se u mojoj vlastitoj duši rađa nova duša i
da ću slediti gospođu Margaritu ne samo u osećanjima prema vodi, već
i prema njenom mužu. Kada je prekinula priču, popeo sam se
betonskim stepenicama i pomislio da se vernici sastaju kad lije kiša.
Ipak, kad sam se uvukao pod mrežu protiv komaraca, počeo sam
drugačije da obrćem gospođa-Margaritinu priču; iznenadio sam se što
sam se ponovo našao u svojoj staroj duši; razmišljao sam da i ja imam
svoje sopstvene brige; da ova mreža za koju sam prikovao pogled visi
iznad živog blata, da se odatle javljaju moji vlastiti vernici i da mi se
žale na mnoge stvari. Prisećao sam se do u tančina i svojih grešnih
misli opterećenih osećanjem koje sam dobro poznavao. Pojavile su se
jednog od onih popodneva kad sam posumnjao da će me gospođa
164
Margarita povući kao veliki talas; neće mi dozvoliti da stanem na noge,
a moja lenjost će mi oduzeti snagu da se branim. Pobunio sam se i hteo
da odem iz te kuće, ali to je izgledalo kao da se budim sa namerom da
ustanem, a ne shvatam da se, u stvari, nameštam da nastavim da
spavam. Sledećeg popodneva sam zamišljao — to mi se dešavalo i sa
drugim ženama — kako bi bilo da se njome oženim. Na kraju sam
kukavički zaključio: kad bi njena samoća izazvala u meni sažaljenje i
ja se zbog toga oženio, svi moji prijatelji bi rekli da sam to učinio zbog
novca, a bivše verenice bi mi se podsmevale kada bi me videle da
šetam uzanim pločnicima iza najdeblje žene — moje supruge. (Morao
sam da hodam iza nje tesnim stazama oko jezera, u noćima kada je ona
želela da šeta.)
Sada mi više nije bilo važno šta će reći prijatelji i što će se bivše
verenice podsmevati. Gospođa Margarita me je privlačila nekom
silom koja kao da je delovala sa velike udaljenosti: bio sam poput
satelita; u isto vreme mi je izgledala daleka i tuđa, ali je bila ispunjena
nekom čudnom uzvišenošću. Moji vernici su mi se, ipak, žalili na onu
prvu gospođu Margaritu, pristupačnu, jednostavnu, bez muža, u koju
je moja mašta mogla slobodnije da prodre. Sigurno sam razmišljao i o
mnogim drugim stvarima pre nego što je san sakrio mrežu.
Sledećeg jutra gospođa Margarita mi je rekla preko telefona:
»Zamolila bih vas da odete na nekoliko dana u Buenos Ajres; hoću da
očistim kuću i ne želim da me vidite bez vode.« Objasnila mi je u koji
hotel treba da odem. Tamo će mi se javiti kad dođe vreme da se vratim.
Njena želja da odem iz kuće izazvala je u meni žestoku ljubomoru;
u trenutku odlaska sam shvatio da uprkos uzbuđenju, nosim u sebi
težak svežanj tuge i da ću, čim se budem smirio, imati glupu potrebu
da ga odmotam i pažljivo pregledam. To se ubrzo desilo; kad sam ušao
u voz, više nisam bio siguran da li me gospođa Margarita još želi, kao
što se i njoj desilo kad se popela u onaj voz a nije znala da li joj je muž
još živ. Sada su bila druga vremena i drukčiji vozovi, ali sam, zbog želje
da imam nešto zajedničko sa njom, razmišljao: »Oboje smo se
neprijatno osećali zbog kloparanja točkova voza.« Ali ta je
podudarnost bila tako nebitna kao kad pogodiš samo jednu od svih

165
cifara na srećki. Ja nisam imao tu sposobnost gospođe Margarite da
nađem čudesnu vodu niti da tražim utehu u nekoj religiji. Protekle
noći sam izdao sopstvene vernike jer, iako su oni hteli da me odvoje
od prve gospođe Margarite, ja sam u dnu svoga kala imao druge
vernike koji su netremice gledali u tu istu gospu kao stvorenja
opčinjena Mesecom. Moja tuga nije bila stvaralačka ali je živela u mašti
kao ponosni, neshvaćeni pesnik. Ja sam bio mesto na kome su se
susretali svi moji preci pre nego što će stići do mojih sinova; ali moji
dedovi, iako su bili ratoborni i imali značajne neprijatelje, nisu želeli
da se bore dok su prolazili kroz moj život: više su voleli da se
odmaraju, da se prepuste lenjosti i da kao mesečari lutaju kroz snove.
Trudio sam se da ih ne izazivam, ali ako je to već trebalo da se dogodi,
više sam voleo da borba bude kratka i da se sve završi jednim
udarcem.
U Buenos Ajresu mi je bilo teško da nađem miran kutak u kome
me Alsides neće pronaći. (On bi želeo da mu pričam o gospođi
Margariti kako bi produbio svoje loše mišljenje o njoj.) A i sam sam
bio dovoljno zbunjen mojim dvema gospođama Margaritama i
kolebao sam se između njih kao da nisam znao kojoj od dve sestre
treba da se priklonim, a koju da izneverim; nisam mogao čak ni da ih
spojim da bih obe voleo istovremeno. Često mi je smetalo što mi
poslednja gospođa Margarita nije davala povoda da o njoj imam
grešne misli; činilo mi se da bih morao da je sledim u svim njenim
ludostima da bih joj potisnuo uspomene na muža kako bih, kasnije,
mogao da ga zamenim.
Jednog vetrovitog dana, primio sam naređenje da se vratim;
smesta sam krenuo na put, bezglavo žureći. Tog dana vetar kao da je
potajno duvao protiv vremena i niko nije primećivao da se i ljudi i
vozovi i sve ostalo kreće bezvoljno polako. Podneo sam put beskrajno
strpljivo; kad sam stigao u potopljenu kuću, Marija me je sačekala na
molu. Nije mi dala da veslam da bi mi ispričala kako su se istog dana
kad sam ja otišao dogodile dve nezgode. Prvo je došla Filomena,
čamdžijina žena, i tražila da je gospođa Margarita ponovo primi. Nije
bila otpuštena samo zbog onog hleba koji je pustila da pluta, nego i

166
zato što je uhvaćena kako zavodi Alsidesa jednom davno kada je bio
ovde. Gospođa Margarita ju je bez ijedne reči gurnula i Filomena je
pala u vodu; kad je cedeći se, krenula uplakana, muž je pošao za njom
i nisu se više vratili. Druga nezgoda se desila dok je gospođa Margarita
za sobom na kanapu vukla ormarić (tamo je nameštaj plivao na
gumenim dušecima poput onih koje deca nose na plažu): prevrnula je
bocu rakije preko grejača kojim je uvijala kosu i ormarić se zapalio.
Preko telefona je tražila vodu, »kao da je tamo nije bilo dovoljno i kao
da oko kuće nije bilo ni kapi vode«, rekla je Marija.
Prvo jutro po mom povratku je bilo vedro; zasadili su nove biljke
i osetio sam ljubomoru pri pomisli da se tamo sada nalazi nešto čega
ranije nije bilo: ni gospođa Margarita ni ja nećemo moći da zateknemo
ni reči ni misli onako kako smo ih ostavili ispod grana.
Posle nekoliko dana, vratila se svojoj priči. Te su noći, kao što je i
ranije bio običaj, postavili mostić da bismo mogli da pređemo preko
vode na tremu. Kad sam došao u podnožje stepeništa, gospođa
Margarita mi je dala znak da stanem, zatim da krenem za njom. Obišli
smo oko celog jezera uzanom stazom; tada je počela da priča kako je,
kad je krenula iz onog grada u Italiji, mislila da je voda u svim
delovima sveta. Ali nije bilo tako i mnogo puta je morala da zatvori oči
i zapuši uši da bi pronašla svoju sopstvenu vodu. Pošto se zadržala u
Španiji, gde joj je jedan arhitekta prodao planove za poplavljenu kuću
— nije mi objasnila detalje — ukrcala se na brod prepun putnika i čim
se izgubilo kopno shvatila je da joj voda okeana ne pripada, da se u
tom bezdanu skriva isuviše nepoznatih bića. Rekla mi je da su ljudi na
brodu pričali o brodolomu; dok su posmatrali okeanski beskraj,
izgledalo je da prikrivaju strah, ali nisu se dvoumili da uzmu malo te
ogromne vode, da je sipaju u kadu i predaju joj se nagog tela. Voleli su
i da silaze u potpalublje broda da posmatraju kotao sa zatvorenom,
uzavrelom vodom koju je zlostavljala vatra. Kad je more bilo
uzburkano, gospođa Margarita je ležala u svojoj kabini i pogled joj je
klizio preko niza slova u novinama i časopisima, kao da prati kolonu
mrava; povremeno je bacala pogled na uzburkanu vodu u bocunu sa
uzanim grlićem. Tu je prekinula priču i ja sam primetio da se ljulja kao

167
čamac. Naši pokreti nisu uvek bili usklađeni, zanosili smo tela 11a
različite strane i trebalo mi je dosta truda da uhvatim njene reči koje
kao da su bile nošene neuhvatljivim udarima vetra. Zastala je pre nego
što se popela u hodnik, kao da se uplašila da tuda prođe; zamolila me
je da odem po čamac. Plovili smo dugo pre nego što se začulo
promuklo krkljanje i nove reči. Na kraju mi je rekla da je na brodu
doživela i jedan izuzetan trenutak. Stajala je oslonjena na ogradu i
posmatrala mirno more, kao ogromnu kožu kroz koju jedva mogu da
se nazru pokreti mišića. Gospođa Margarita je zamišljala ludosti koje
se dešavaju samo u snovima: zaželela je da može da hoda po površini
vode ali se plašila da ne izroni neki delfin o koga bi se saplela, jer tada
bi se udavila. Iznenada je primetila da je u more počela da pada slatka
voda s neba; mnoštvo kapi je dopiralo do drvene palube i obrušavale
su se jedna za drugom, u velikom broju, kao da napadaju brod. Ubrzo
je cela paluba bila poplavljena. Gospođa Margarita je posmatrala more
koje je gutalo kišne kapi tako prirodno kao kad jedna životinja
proždire drugu. Predosećala je šta će se dogoditi i iznenada je celo
njeno telo počelo da se trese od smeha koji se tek kasnije preneo i na
lice, kao podrhtavanje tla prouzrokovano nečim nedokučivim.
Izgledalo je da traži misli koje bi opravdale njen smeh i na kraju je
sama sebi rekla: »Kiša liči na zbunjenu devojčicu — umesto da pada
na zemlju, pada u drugu vodu.« Bila je ganuta tim blaženstvom koje je
za more značilo prihvatanje kiše, ali kad je krenula prema kabini
zanoseći ogromnim telom, setila se slike vode koja guta drugu vodu i
pomislila da devojčica ide ka sopstvenoj smrti. Očaj je potisnuo njenu
ganutljivost, odmah je legla i zaspala. Tu je gospođa Margarita završila
pripovedanje za to veče i naredila mi da odem u svoju sobu.
Sutradan sam preko telefona čuo njen glas i učinilo mi se da
razgovaram sa savešću s onoga sveta. Rekla mi je da me u sumrak
poziva na sastanak obožavalaca vode. U sumrak sam čuo lupkanje
čančića i Marijino trčanje — obistinilo se moje strahovanje: morao
sam da joj pravim društvo na njenom bdenju. Pred sam sumrak me je
sačekala u dnu stepeništa. Dok sam unatraške ulazio u sobu, uhvatio
sam sebe da osluškujem šum vode koji je postajao sve glasniji. U sobi
sam primetio stolnjak. (Talasi čamca su ljuljuškali gumeni dušek na
168
kome je bio stolnjak; zveckale su čaše i lanac kojim je bio privezan za
zid). Na drugom kraju sobe nalazila se neka vrsta okruglog splava sa
stolom u sredini i stolicama oslonjenim na ogradu: sve je to ličilo na
tajni sastanak nemih koji su se pomerali samo kad ih talasi zaljuljaju.
Moje veslo je slučajno udarilo o ram vrata spavaće sobe. Tada sam
shvatio da se tamo voda slivala u vodu. Oko celog zida — osim na
mestima gde je bio nameštaj, veliki ormar, krevet i ormarić — bile su
okačene bezbrojne kante svih boja i oblika; u njih je, preko tankih
gumenih creva, ulazila voda iz velikog staklenog zvona, sličnog
nargilama, obešenog na plafon kao luster. Svi ti šumovi su podsećali
na pećinske. Naleteli smo na krevet; duge staklene noge držale su ga
visoko iznad vode. Gospođa Margarita je izula cipele i rekla mi da i ja
to učinim; popela se na ogroman krevet i uputila se ka uzglavlju ispod
zida na kome je visila velika slika belog bradatog jareta oslonjenog na
zadnje noge. Dodirnula je okvir, slika se otvorila kao vrata i pojavilo
se kupatilo. Zakoračila je na jastuke koji su joj služili kao stepenice i
ubrzo se vratila noseći okrugle čančiće sa svećama. Rekla mi je da će
ih spustiti u vodu. Kad sam se peo na krevet, pao sam; odmah sam
ustao, ali sam imao vremena da osetim miris prekrivača. Stavljao sam
pored kreveta čančiće koje mi je ona dodavala; iznenada mi je rekla:
»Molim Vas, nemojte tako da ih ređate, ovo nije bdenje umrlom.«
(Tada sam shvatio Marijinu zabludu.) Bilo ih je dvadeset i osam.
Gospođa se uvukla u krevet i, uzimajući telefon sa ormarića, naredila
da zatvore vodu u kantama. Nastala je grobna tišina; ležali smo
potrbuške u podnožju kreveta i palili sveće; pazio sam da ne smetam
gospođi Margariti. Kad smo završili, u jedan čančić joj je upala kutija
šibica. Ostavila me je samog i ustala da lupi u gong koji je bio na
drugom ormariću. Na njemu je stajala noćna lampa, jedino osvetljenje
u sobi. Pre nego što je udarila u gong, zastala je, stavila malj pored
noćne lampe i otišla da zatvori vrata — sliku sa jaretom. Sela je uz
uzglavlje kreveta, počela da namešta jastuke i dala mi znak da ja
udarim u gong. Namučio sam se da bih to uradio: trebalo je da hodam
četvoronoške po ivici kreveta da ne bih dodirnuo njene noge koje su
zauzimale veliki prostor. Ne znam zašto sam se plašio da ne padnem
u vodu — bila je duboka svega četrdeset centimetara. Pošto sam
169
jednom udario u gong, pokazala mi je da je dovoljno. Dok sam se
vraćao — unatraške, jer nije bilo mesta da se okrenem — ugledao sam
gospođinu glavu naslonjenu na noge jareta. Motrila je nešto,
iščekujući. Čančić su mirovali; izgledali su kao mali čamci privezani u
luci pred oluju. Samo što su proradili motori, voda se uzburkala;
gospođa Margarita je s teškom mukom promenila položaj i ponovo je
potrbuške legla u dno kreveta. Vodena struja je doprla do nas,
uskomešala je čančiće, stigla do suprotnog zida, vratila se i snažno,
punom brzinom ponela čančiće. Prevrtali su se jedan za drugim: sveće
su se dimile dok su se gasile. Pogledao sam gospođu Margaritu, ali ona
je, predvidevši moju radoznalost, rukom zaklonila oči. čančići su
tonuli; struja ih je brzo nosila kroz vrata trema. Kako su se sveće
gasile, tako je bivalo sve manje odsjaja i predstava je jenjavala. Kad je
izgledalo da je sve gotovo, gospođa Margarita je, oslonjena na ruku
koju je držala preko očiju, drugom rukom gurnula još jedan čančić,
zaglavljen ispod kreveta i zadivljeno ga posmatrala; ali i taj čančić je
brzo potonuo. Posle nekoliko trenutaka se nalaktila i sela na pete;
sagla je glavu, a brada joj je uronila u veliki podvoljak; posmatrala je
vodu kao devojčica koja je izgubila lutku. Motori su i dalje radili, a
gospođa Margarita je sve više i više tonula u očajanje. Nisam čekao da
mi bilo šta kaže, već sam privukao čamac kanapom vezanim za nogu
kreveta. Čim sam ušao u čamac i odvezao kanap, struja me je ponela
brzinom koju nisam očekivao. Kad sam izlazio kroz vrata predvorja,
osvrnuo sam se i video gospođu Margaritu očiju prikovanih za mene
kao da sam i ja čančić koji joj pruža nadu da će otkriti tajnu. Struja me
je nosila oko ostrva. Udobno sam sedeo u čamcu i nije mi bilo važno
dokle će me voda odneti. Prisećao sam se ranijih vožnji kada mi je
gospođa Margarita izgledala sasvim drukčija; uprkos brzini struje,
misli su mi polako nadolazile i izveo sam tužan zaključak o svom
životu. Bilo mi je suđeno da ubrzo pošto se sprijateljim s izvesnim
ljudima, opet ostanem sam; bio sam zbunjeni putnik koji ne zna kuda
ide. U ovom slučaju nisam čak razumeo ni zašto me je gospođa
Margarita pozvala, ni zbog čega mi je pričala svoj život ne dopuštajući
mi da progovorim ni reči; sad sam bio siguran da sa njom nikad neću
naći zajednički jezik. Nastavio sam da plovim i da razmišljam sve dok
170
nisu ugasili motore; onda je došla Marija i zatražila čamac da bi
upecala čančiće koji su, takođe, plovili oko ostrva. Objasnio sam joj da
gospođa Margarita nije pravila nikakvo bdenje umrlom i da je jedino
volela da gleda brodolom čančića sa upaljenim svećama; nisam znao
šta još da joj kažem.
Nešto kasnije, te iste noći, gospođa Margarita me je ponovo
pozvala. U početku je bila nervozna; bez krkljanja je nastavila priču —
od trenutka kad je kupila kuću i sve pripremila prema projektu za
njeno potapanje. Možda je bila okrutna prema vodoskoku jer mu je
oduzela vodu i napunila ga tamnom zemljom. U početku je, kad su
zasadili prve biljke, vodoskok izgledao kao da sanja vodu koja je ranije
bila u njemu, ali ubrzo su biljke nabujale i zauzele isuviše mesta, kao
loš predznak; zbog toga je gospođa Margarita naredila da ih zamene.
Želela je da se nad vodu nadvije tišina mirnih snova i tihi razgovori
srećnih porodica (zbog toga je rekla Mariji da je nagluva i da hoće da
razgovara s njom samo preko telefona). Želela je da klizi po vodi lako
kao oblak i da u rukama nosi knjige kao dobronamerne ptice. Ali ono
što je najviše želela bilo je da razume vodu. Moguće je, govorila mi je,
da ona hoće samo da teče i da za sobom ostavlja nagoveštaje; ali ja ću
umreti sigurna da voda u sebi nosi nešto što je pokupila na drugoj
strani i da će, na način koji još ne znam, da mi prenese misli koje nisu
moje, ali koje su meni upućene. U svakom slučaju, srećna sam pored
nje; trudim se da je razumem i niko ne može da mi zabrani da čuvam
svoje uspomene u vodi.
Te noći mi je, kad smo se opraštali, pružila ruku, iako to za nju nije
bilo uobičajeno. Sutradan, kad sam otišao u kuhinju, »majstor za
vodu« mi je uručio neko pismo. Pitao sam ga za mašine, tek da bih
nešto rekao. Odvratio mi je:
— Jeste li videli kako smo brzo postavili cevi?
— Jesam, a... da li dobro rade? (Skrivao sam želju da odem i
pročitam pismo.)
— Kako da ne... Pošto su mašine dobre, nema nikakvih nevolja.
Uveče povučem polugu, voda krene kroz cevi i žubor uspavljuje
gospođu. Ujutru, u pet, još jednom povučem istu polugu i mašine
171
stanu, a tišina probudi gospođu; za nekoliko trenutaka ću povući
ručicu koja će pokrenuti vodu i gospođa će da ustane.
Pozdravili smo se i otišao sam. U pismu je pisalo:
»Dragi prijatelju, kad sam Vas prvi put videla na stepeništu, kapci
su Vam bili spušteni; bili ste prividno zauzeti samo stepenicama. To je
odavalo stidljivost; ipak, bilo je odvažnosti u vašem koraku, u načinu
kako ste podizali stopala. Dopali ste mi se i zaželela sam da mi pravite
društvo sve ovo vreme. Međutim, odmah sam Vam ispričala svoju
priču, pa ste već sutradan morali da odete u Buenos Ajres. To ćete
učiniti i sutra.
Hvala Vam na druženju; što se tiče Vaše plate, dogovorićemo se
preko Alsidesa. Zbogom i neka Vas sreća prati; mislim da će Vam biti
potrebna. Margarita.
P. S. Ako Vam slučajno padne na pamet da napišete sve ovo što
sam Vam ispričala, dajem Vam svoju dozvolu. Jedino Vas molim da na
kraju napišete ove reči: ,To je priča koju Margarita posvećuje Hoseu.
Bilo da je živ ili mrtav.«

172
 Moja prva učiteljica

Bilo mi je šest godina kad sam svakog jutra silazio do trga — živeli
smo na obronku brega — i ulazio u školu. Učiteljica je bila ogromna;
dok je savijenim debelim prstima pisala po tabli dozvoljavala nam je
da galamimo. Pisao sam malo m pomoću krugova, oblih kao njeni
prsti. Jednog popodneva sam, bez majčinog znanja, sišao na trg i
pokucao nogom na učiteljičina vrata. Kroz prozor je izvirila njena
velika glava nalik na glavu dobroćudne krave bez rogova.
— Šta hoćeš?
— Došao sam vam u posetu.
— Dobro... ostaćeš malo i brzo ćeš otići...
Kada je odškrinula ulazna vrata, prošao sam pored njene sive
suknje. Uzela me je za ruku i povela unutra. U jednom kokošinjcu
ležala je kokoška; počela je da kvoca, a ispod njenog tela — sivog kao
učiteljičina suknja — izvirivali su žuti pilići. Sigurno su bili topli kao i
moji prsti u učiteljičinoj ruci. Kasnije me je dopratila do vrata, a ja sam
joj rekao:
— Odmah ću se vratiti da vas ponovo posetim.
— Nemoj; bolje nekog drugog dana.
Ali ja sam i dalje o tome razmišljao. Te noći sam se u krevetu setio
kokoške s pilićima i počeo sebe da zamišljam kako živim pod
učiteljičinom suknjom. Sutradan sam se, za vreme popodnevnog
odmora, ponovo toga setio: nisam mogao da zaspim, a mojim
roditeljima su oči bile sklopljene. Zamišljao sam da učiteljica stoji
naslonjena na kokošinjac, a ja joj milujem nogu pod suknjom; ili još
bolje, obe noge. Osećao sam njenu toplinu i posmatrao kako su joj
noge iznad crnih čarapa, meni dobro poznatih, bile bele i debele kao u
moje babe. Sve je izgledalo prirodno; dok sam je milovao učiteljica je
bila mirna kao kokoška na pilićima. Iako sam bio ispod njene suknje,
173
ipak sam joj video lice; gledala je rasejano oko sebe. Ponekad joj je
dolazila i majka: bila je to dobra starica — jednom mi je dala belu kafu
ali ja nisam mogao da je pijem jer sam jednu već popio kod kuće.
Ponekad sam za vreme sijeste razmišljao o starici ili o nečemu
drugom. Brzo sam zaboravljao da bi trebalo da budem pod suknjom;
to me je ljutilo pa sam se trudio da sve iznova zamislim. Jednog
popodneva sam zamislio kako starica pita kćerku:
— Šta to radite? a učiteljica je odgovorila:
— Imam mladunče.
Ali majka je sve znala i pretvarala se kao onda kad je imala
karamele, a u šali mi govorila: »Nema karamela«. Kćerka joj je i sad
namignula, a ja sam to video dok sam joj milovao noge. Gotovo svakog
popodneva naše kokoške su kokodakale i ja sam ih mrzeo; nisam
shvatao da su te kokoške iste kao i učiteljičine.
U letnjim večerima, roditelji su me puštali da se malo igram pre
nego što legnem da spavam; tada sam silazio do trga, ulazio u
učiteljičino predvorje, iznenada praskao u smeh, a ona bi se uplašila.
Jedne večeri sam posmatrao sa ulice kako svaki čas ide iz trpezarije u
kuhinju i nosi tanjire. Lampa iznad trpezarijskog stola je imala abažur
i jasno je osvetljavala samo čaršav. Krišom sam se uvukao u trpezariju
i sakrio pod sto. Ubrzo je ušla svojim tako poznatim hodom, ali ovog
puta u beloj suknji. Prišla je stolu, a ja sam spustio glavu na pod i
pogledao uvis. Našao sam se pod njenom suknjom: sve je bilo mračno.
Rasvetlilo se malo kad je podigla jednu nogu dok se drugom
podupirala da dohvati nešto s drugog kraja stola Ponovio sam to više
puta tako da glavom ne dodirnem njene noge. Pošto je pospremila sto,
laganim koracima se vratila u trpezariju; naslonila se na ivicu stola,
podigla jednu nogu, a drugom se poduprla. Izvirio sam ispod suknje i
ugledao da je zaklonila lice knjigom.
Među nama je bilo puno poverenja; ako bi me otkrila pod svojom
suknjom, rekao bih joj da sam se igrao. Konačno sam odlučio da uđem.
Ne znam da li sam joj dodirnuo noge, ali vrisnula je i nagazila me kad
je spustila podignutu nogu; osetio sam da mi pritiska i glavu. Ugledao
sam kako pada celim telom, začuo zveckanje čaša u kredencu i uspeo
174
da spazim delić njene bele noge. Kada je ustala, bila je toliko ljuta da
sam pomislio kako će me istući; ali iznenada je prasnula u smeh: htela
je nešto da mi kaže, a nije mogla: okrenula je glavu, otišla do trema i
pogledala u kuhinju: majka je prala suđe i ništa nije čula. Učiteljica se
vratila do mene, zapretila prstom da će me poslati ocu da ispričam šta
sam uradio, a da sad idem kući. Prošao sam pored nje pokunjeno, ali
sam gledao u belu suknju; koračao sam polako, shvatio sam da mi je
oprostila i bio sam srećan. Dok sam prelazio preko trga, setio sam se
njenog smeha i pomislio: »Njoj se sviđa kad joj uđem pod suknju«.

175
 Trg

Jednog oblačnog dana otišao sam na usamljen trg.

Iz njegovog belog, šljunkovitog tla izbijali su, jedan pored drugog,
bez ikakvog reda, ogromni eukaliptusi koji su dosezali do samog neba.
Visoko u vazduhu grančice su se lagano njihale, a listovi kao da su
nešto mrmljali.
Ali dok mi je pogled klizio niz stabla na koja su bile prislonjene
klupe, osećao sam da je tišina nepomična, da je svetlost nepomična, da
je vazduh nepomičan. Na belom tlu su se ocrtavali, jasno razdvojeni,
tragovi klupa i korenje drveća.
Blizu klupe na kojoj sam sedeo bile su postavljene ljuljaške i
klackalice.
Neka devojčica se ljuljala. Trudila se da je primetim.
Shvatio sam to pa sam i dalje zurio u belo tlo.
Po belom tlu su gazila užurbana stopala ljudi koji su prelazili
preko trga da bi skratili put.
Do belog tla su se savijali i listovi banana koje su rasle oko trga.
Nisam ni primetio kad sam počeo da posmatram devojčicu koja se
ljuljala sa namerom da je primetim.
Otrčala je.
Počelo je da se smrkava pa su se svetla polako palila.
Jedan biciklista se našao u neprilici: uzalud je okretao pedale —
bicikl se polako zaustavljao i primorao ga da se jedinom nogom osloni
o tlo.
Opet su me obuzele mučne misli koje sam nosio u duši.
Nisam razmišljao o ljudima koji su prolazili, ali oči su pratile kako
se udaljavaju.

176
 Kad sam ustao da krenem pogledao sam nebo; iznad drveća je
proletela ptica, pomislio sam koliko li je daleko drveće od oblaka.

177
 Pismo mrtvima

Dragi moj pesniče,

Doznao sam da ćete objaviti novu knjigu. Zato želim da Vas što pre
upozorim da to nikako ne smete da učinite. Razlog koji me, pored
osećanja lekarske odgovornosti, navodi na ovakvo upozorenje, vrlo je
jednostavan. Ja, međutim, znam da ćete Vi — kao i svako ko se nađe u
vašoj koži — uporno odbijati da to prihvatite. Ipak, moraćete konačno
da se pomirite s tim da ste već odavno mrtvi. Ne želim da Vam, reda
radi, izrazim svoje saučešće. Osim toga, ja se prema svojim mrtvima
ophodim sa puno pažnje i iskrenosti; vaša smrt je u meni izazvala
posebna osećanja. Kao običan građanin, mogu da vam kažem da sam
bio potpuno ravnodušan. Međutim, sada se u meni javljaju neka nova
osećanja koja potiskuju prethodna. I nemojte misliti da sam se zbog
toga okrenuo protiv humanosti. Naprotiv, na umu mi je nešto sasvim
drugo. Čak i u slučaju da sam potpuno ravnodušan prema humanosti,
sasvim je moguće da moja strast za naukom i znanjem izazove
značajne posledice za čovečanstvo. Upravo me je ta strast za
saznanjima navela da proučavam pesnike i da iz njih izvlačim sve ono
što kriju njihove pesme. Kao ljubitelj poezije želim da vam kažem da
mi je izuzetno žao zbog vaše smrti. Ali ne preterujmo; ako s jedne
strane gubim one pesme koje biste Vi napisali da ste živi, s druge
strane počinjem da osećam zadovoljstvo, i to veliko i tajanstveno, koje
čovek pronalazi dok čita pesme autora kome više ne može da stisne
ruku kao svakom drugom živom biću. Kao lekar imam još mnogo toga
da Vam kažem. U početku sam se čudio različitim načinima umiranja;
kasnije sam zbog Vas osetio gotovo potpuni slom, jer nisam uspeo da
vas spasim. Konačno, vaša smrt mi je donela olakšanje. To je za mene
bio pravi trijumf. Ipak sam donekle uspeo da Vas spasim. Da li je još
neko od mojih kolega uspeo da oživi nečije srce posle smrti, ili da
živom stvorenju presadi oko ili neki drugi deo tela mrtvog čoveka? Ja,
178
dragi moj pesniče, ne samo da sam uspeo da pokrenem mrtvog
čoveka, već sam ga gotovo potpuno i oživeo. Jedino što ne mogu da
presadim jeste — slušajte dobro — vaša stvaralačka sposobnost.
Smatram da ste mrtvi samo zbog toga što sam ubeđen da više ne
posedujete tu sposobnost. Nemojte misliti da ja to ne osećam; čak bih
bio srećniji da sam u nekom neprirodnom biću mogao da ubijem ono
što posle smrti i dalje živi u njemu: zabludu da je prirodno biće;
odnosno, njegovu stvaralačku sposobnost. Ta zabluda uveliko
nadživljava čoveka.
A sada prelazim na ono bitno. Morate da se čuvate te zablude. U
suprotnom ćete ličiti na starca koji juri za mladalačkom avanturom.
Ukoliko Vi i dalje želite i nameravate da pišete nove pesme, postaćete
najgori plagijator samog sebe; na Vaša prethodna dela biće bačen
lažni sjaj i izgubićete ugled. Umesto toga, pomislite na zadovoljstvo
koje biste pružili ljubiteljima Vašeg dela dajući im iluziju da stišću
ruku koja je napisala sve te pesme i to neposredno pre nego što će se
ta ista ruka potpuno osušiti. Pomislite samo kako biste Vi bili
zadovoljni da ih sve nadživite i poberete laskanja koja zaslužujete.
Ukoliko Vas ne upropasti ambicija, videćete kako raste osećanje
pobede; setite se da to osećanje nikada nije bilo potpuno zadovoljeno:
dok ste bili mladi i željni uspeha bili ste opterećeni time da će Vas to
sputavati u mnogim stvarima. A sada, kada ste oslobođeni tih strepnji,
čak ste i fizički spremniji da prihvatite trijumf; sada možete da
razvijate ono što ja nazivam »osećanje za gozbe«: ne samo da ćete
moći više da uživate u omiljenim jelima, već ćete ih i lakše variti.
Na kraju, želim da Vas odvratim od držanja govora na gozbama;
nemojte ni da ih improvizujete ni da ih pišete. Recite da ste uzbuđeni
i da ume sto govora želite da recitujete neke svoje Kad ućutite, sve oko
Vas će Vam biti biće to upravo ono što Vam nedostaje: sveobuhvatan
i tajanstven. stihove. jasnije; život —

179
 Dnevnik jednog bestidnika

Tvorac ovog dela otkriva jedne noći da njegovo telo, koje naziva
»bestidnikom«, u stvari nije njegovo i da, njegova glava, koju zove
»ona«, vodi samostalan život: gotovo uvek je prepuna tuđih misli i
obično je u dosluhu sa bestidnikom ili nekim drugim.
Od tada pisac traži svoje ja (i piše o svojim dogodovštinama.
F. E.
Napomena: Pisac svakodnevno prati svoje ja, ali opisuje samo
neke dane; obeležava ih brojevima, a ne datumima. Priča je u obliku
dnevnika. ma, a ne datumima. Priča je u obliku dnevnika).

Dan prvi

Kad sam bio mali, video sam kako bolesniku pokazuju njegovu
vlastitu ruku za koju on poriče da je njegova.
Posle nekoliko meseci otkrio sam da već dugo patim od te bolesti.
Sve je počelo još u detinjstvu, kad sam jednom u mraku video kako se
ruka tog bolesnika sama kreće, pa sam svoje sakrio pod pokrivač.
Sakrio sam i glavu, ali sam se i dalje plašio da će sledećeg jutra ta ruka
ščepati moje nemarne ruke iz malog vrta belih i crnih dirki Selininog
klavira. Mislim da sam te iste noći počeo da osećam usamljenost svojih
ruku. Zamolio sam majku da mi upali svetlost da bih namestio
prekrivače pa sam to iskoristio da pogledam ruke: posmatrao sam ih
kao da ih nikad ranije nisam video, izgledale su mi čudno i plašio sam

180
se da nisu moje. Čak mi je i majka rekla: »Ruke su ti kao u mrtvaca;
nikad ih ne pereš pre spavanja.«
Ne znam tačno kad sam zaboravio bolesnikovu ruku; ona je,
skrivena među drugim uspomenama, vršljala po mojim snovima i
igrama i sigurno je prevarila moje ruke; sigurno ih je nekud odnela, ko
zna kuda i kome; sigurno je ona donela ove druge. Ali ta ruka se nikad
nije zadržavala. Pre nekoliko meseci osetio sam da celo moje telo
pripada nekom drugom. Još gore: otkrio sam da je moje telo bilo tuđe
već dugi niz godina. Ono je mislilo i pisalo u moje ime, a sad čak i moje
vlastito ime zvuči drukčije i kao da pripada njemu, tom telu, s kojim
sam dugo bio saučesnik i koje sam na kraju prozvao »bestidnik.«
Dok sam bio dete, nisam pridavao mnogo važnosti svom telu.
Posmatrao sam ga nezainteresovano, samo sam ponekad prema
njemu osećao sažaljenje, kao prema nekome ko se razboleo od
neizlečive bolesti. Često se trudilo da izbegne čvrge, da pobegne od
batina, a ja sam mu pravio društvo dok je kažnjeno stajalo u ćošku.
Zabavljalo se tako što bi zatvorilo oči i tražilo pipajući izgubljenu
čiodu, ili je širom otvorenih očiju buljilo izbliza u pod ili zid i tražilo
koještarije.
Ne umem da se prepuštam uspomenama. Ima važnijih stvari koje
treba da otkrijem. Ali danas ne mogu da razmišljam o tome. Sutra ću
rano da se probudim i počeću da tražim svoje ja, svoje istinsko ja;
želim da znam gde i kako živi na ovom tajanstvenom svetu, u ovom
telu, u ovom bestidniku.

Dan drugi

Iako sam sebi obećao da ću od sutra ujutru početi da tragam za

svojim ja, još iste večeri sam počeo da ga pratim. Ne samo u svom telu,
nego i po podrumu u kome živim. Ulazi se kroz vrata, mala kao na
palubi broda; siđe se niz stepenice, prođe se kroz nekoliko prostorija

181
niskog plafona ispresecanog cevima koje podsećaju na mašineriju
parobroda. Još ako me ujutru probudi buka mašine za veš, doživljaj
samoće na pučini je potpun.
Te večeri sam, da ne bih probudio svoju gospođu, morao pažljivo
da opipavam put do kreveta i da se uvijam i naprežem da bih izbegao
prepreke. Ali odjednom sam u polutami naleteo na iznenađenje. U
trenutku kad sam otkrio da moje gospe nema, njen uredno zategnut
krevet sa uzdignutim jastucima učinio mi se kao da slatko spava u sebi
samom. U tom trenutku, dok sam s nežnošću posmatrao zaobljene
ivice pokrivača, osetio sam neprijatnost što sam sam sa svojim telom,
što moram da ga preispitujem kao lošeg druga i da osuđujem njegovo
pretvaranje.
Upalio sam škiljavu svetiljku ispod kreveta. Stavio sam je tamo da
ne bih budio svoju ženu kad bestidnik usred noći ustaje. Sad, dok u
gotovo potpunoj tami — svetlost kao uljanica osvetljava samo cipele
— podižem tog bestidnika na noge, shvatam da je oprezan i napet kao
razbojnik koji je nanjušio policiju. Siguran sam da se bez razloga šetao
po sobi; uspeo sam da primetim da su mu pantalone istegljene na
kolenima. Izgledao je drsko. Kasnije, kad sam se ja opustio, upalio je
lampu iznad stola, u dnu sobe, i bacio se na bocu vina koju je donela
moja gospođa. Onda sam ga, pretpostavljam da sam ovog puta to bio
ja, naterao da sedne za sto sa namerom da ga preispitam.
Kao prvo, ko ga je obavestio o mojim namerama? Dugo je držao
usne na ivici čaše i desilo se ono što se već mnogo puta dešavalo: u
pravi čas je stigla moja gospođa da ga spase; imala je čudan odnos
prema njemu i nikad mi nije bilo jasno da li ga je ostvarila preko mene
ili nezavisno od moga ja. Ali ko je nju obavestio? Mislim da sam to
otkrio te iste noći.

Tog jutra, čim se moja gospođa popela na »palubu«, a ja ostao sam

sa svojim telom, osetio sam da sam prema njemu bio nepošten, kao

182
prema prijatelju kome sam pretresao džepove i nepravedno ga
optužio.
Tog jutra mi se učinilo da je bestidnik nevin, da sam ga izdao i da
je trebalo dobro da razmislim pre nego što bilo šta uradim. To mi je
palo na pamet zbog onoga što mi se dešavalo sa prijateljima dok sam
još radio posao koji sam nedavno napustio. Sad mi je sve mnogo
jasnije.
Ulice u blizini moje kancelarije bile su proklete. Znao sam da ću
čim zađem u njih naići na užasno, izveštačeno i kukavno stvorenje
koje me je dovodilo do ludila. To stvorenje sam bio ja. Kad bi me na
ulici videli prijatelji (ako me ne bi primetili izbegavao sam ih), bilo da
ih poštujem ili ne, to izveštačeno stvorenje odlučno bi im prilazio,
ljubazno i spremno za šalu. To je bilo moje telo. Usamljeno kao besan
pas; jednom su mi ga zamenili i ne znam ni ko je ni odakle je. Zašto mu
je toliko teško da izađe iz sebe samog, a i kad se na to odluči, zašto to
radi silom i neprirodno? Zašto je kukavica i lenjivac? Zašto mu teško
pada da sasluša druge, da bude strpljiv i razume ih i da sa ljudima
smireno i mudro razgovara?
Zbog čega je tako teško improvizovati kad su drugi prisutni?
Odakle taj strah usled koga pred poznanicima nestaje srdačnosti i
šaljivosti koje ispunjavaju tišinu, koje ne dozvoljavaju da prođe
nijedan trenutak bez reči ili bilo kakvog gesta.
Zašto se plaši ćutanja između reči i tišine koja protekne pre nego
što stigne odgovor? Da li zato što nije dovoljno društven?
Ako smatra da je fizički slab da izdrži borbu, onda smatra i da je
nesposoban da iskoristi svoju glavu da bi rešio neki problem.
Ućutao je pred tim optužbama. Nisam znao šta će da učini, ali
činjenica da ga se ja ne plašim govorila mi je da je kukavica; znao sam
da će ućutati; znao sam da se uvek povlači.
Ali nije bilo baš tako. Tog jutra, dok sam zatvarao vrata »palube«
imao sam na trenutak osećaj da je on ostao unutra, u kabini. Međutim,
odmah sam shvatio da je krenuo za mnom i bilo mi je mučno da hodam
pored neprijatelja, osećao sam se sputanim. Prisetio sam se još nečega

183
što mi se događalo na poslu: kad se bestidnik ljutio zbog drskosti
nekog mog druga (besan pas se lako vređao), bilo mi je nemoguće da
usredsredim pažnju na to kako da se ophodim prema drugu. Bilo mu
je lakše da iskali bes nego da neprestano misli na to kako da izigrava
uvređenu osobu. Ta opsesija me je toliko izluđivala da sam pokušavao
da razgovaram sa drugom koji me je povredio, iako sam ga, u suštini,
mrzeo.
Glava je na strani tela, bestidnika, i on joj je dao neprimetan znak
da bi ga podržala.
Sačekaću da ona progovori.
To strpljivo čekanje je njima svojstveno, mom telu i glavi. Kad
moje ja, rukom koja nije njegova, želi da se uhvati ukoštac sa dušom,
oseća nešto sasvim drugo.

Tragao sam za svojim sopstvenim ja, beznadežno, kao da neko

hoće da mi istrgne dušu rukom koja nije njegova. Tražio sam ga u
mislima i snovima u koje nisam verovao. Ali oni se nikad nisu
pojavljivali samo u mom telu nego i u mnoštvu tela u kojima su živeli
moji preci.
Ko je taj koji traži moje ja? Sigurno je to ono, moje telo. Možda ono
predoseća moje ja kao što razbojnik predoseća policiju. Ali, da li je
ideja o pravdi potekla od moga ja? U svakom slučaju, moje ja je moglo
da je preuzme od drugih. I moje telo i moje ja moraju da budu
ispunjeni tuđim mislima. Da li telo želi da zameni moje ja nekim
drugim ja?
Bilo je trenutaka u kojima sam, izmučen bolešću, verovao da sam
ga pronašao; patio sam što sam podeljena ličnost i što pred svet ne
izlazim kao celina. Ali jednog dana sam otkrio da se to ne dešava samo
meni: posmatrao sam ljude u sličnim okolnostima i otkrio da su oni
mnogo više podeljeni nego ja; ljude velike kulture i velikih osećanja, s
jedne strane, i ljude sa mnogo većim bestidnicima od moga, sa druge.

184
 Ostaje mi iluzija da se borim sa bestidnikom ili da s njim sklopim
primirje. Mislim da će mi ovaj dnevnik pomoći da stvorim jedno ja
koje ću moći da gledam bez tolikog stida.
Ali čujem svog bestidnika kako kaže: »Ja sam velik i tajanstven;
nisam stvoren iz jednog nego iz više delova... Znam da je moje telo
slabo i moram da prihvatim i tuđe misli koje mi pomažu. Ali za to
moram da se izborim sa njegovom taštinom, jer želi da bude iznad
svih: on je veliki sebičnjak i ja živim na račun njegove moći.«
Međutim, sad moram da priznam da ću tražiti svoje ja i u prošlosti,
lebdeći kao duh kroz događaje koji su imali lažnu jasnoću snova. Na
kraju, ko je taj koji voli da živi u uspomenama? Ako je on taj koji me
tera da ih zapisujem, da li to čini zato što želi da se razmeće prošlošću,
ili da bi predočio budućnost.

Probudio sam se; bio je potpun mrak; znao sam da je Akasijin,

ženin krevet priljubljen uz moj sa desne strane. Izvukao sam levu ruku
ispod pokrivača i pustio je da visi izvan kreveta, u tami. U trenutku
kad sam se upitao »Šta li sam ono sanjao?« — prostrujalo mi je kroz
glavu drugo pitanje, kao da je izgovoreno naglas. Proizveo ga je moj
glas, moj glas koji sam toliko puta čuo dok sam glasno razmišljao
usred noći; to pitanje je potisnulo prvo ironičnom opaskom koja ga je
ispunila strahom: »Šta ako se neka ruka koja ne pripada ovom telu
došunja kroz tamu i zgrabi ruku koja visi?«
Naježio sam se. Nisam uspeo da primetim pokret ruke koja se
uvukla pod pokrivač. Ali ko je postavio pitanje? Odakle i kako je stiglo?
Sigurno je neopaženo čekalo u mojim vlastitim nozdrvama? Ko je taj
veliki uobraženko koji sve hoće da zna i obraća pažnju na sve što drugi
kažu. Tako nepoverljiv i lakoveran! Kad Akasija kaže da prima moje
telepatske poruke, uvek se iznenadim: ko ih prenosi? Siguran sam da
su ova pitanja moja, ali ima i drugih: zašto su se oni, glava i telo,
uplašili i dopustili pitanju da se nametne? Znali su da može da me
poseti ruka mog vlastitog ja kad je oni ne vide. Osetio sam gotovo
185
detinjastu setu; učinilo mi se da jedna moja ruka već odavno
izgubljena luta; da koristi mrak da se ušunja, da je prošla kroz mnoge
teškoće dok je sama rasla i tražila milostinju skrivena pod crnom
tkaninom.
Poželeo sam da se isplačem, ali nisam to učinio jer bi te suze bile
njegove; pojavile bi se u očima one glave koja prikriva moje ja.

Onog dana kad sam otkrio bestidnika padala je sitna kiša; krenuo
sam u siromašnu četvrt po kofer. Bio mi je hitno potreban, ali zbog
lošeg vremena i pomisli koliko bih se namučio s koferom u autobusu,
bio sam zadovoljan što nisam pronašao ljude od kojih je trebalo da ga
uzmem. Čekao sam autobus pod agavom; pored mene je stajao konj sa
uzdama koje je, čini mi se, držao neki dečak. Poželeo sam da pređem
rukom preko tople i sjajne doline na koju me je podsetila dlaka tog
konja, ali on je, terajući muvu, iznenada izazvao zemljotres u dolini.
Uzde su me podsetile na direktora škole u koju sam išao kad sam imao
trinaest godina. Imao je ogroman nos i debeo vrat; govorio je da tanka
kravata, uža od prsta, ide uz njegove crte lica. Dečaci su se rugali da je
bila od vune i da je kupio i vreteno da bi sam mogao da pravi kravate...
Konj je mahnuo repom i podsetio me na bolnicu u kojoj su mi
nedavno izvadili poslednji pršljen: ostavili su mi tako veliku rupu da
je izgledalo kao da su konju iz korena iščupali rep. Jedan lekar je, dok
je studentima pokazivao ranu, izgovorio nešto kao: »Greška
prirode...« Iznenada mi je palo na pamet da smo konj i ja načinili isti
pokret da bismo prebacili težinu na drugu nogu i odmorili se.

Sad sam mirniji; ali pre nekoliko dana osećao sam ludilo čoveka
izgubljenog u šumi koga izluđuje dodir nepoznatih biljaka.

186
 Stvarnost je ličila na san pa sam se pitao: »Ko je taj koji traži moje
ja? Zar to nije ono, moje telo? Ili će pre biti da ono beži od mene kao
razbojnik pred policijom?« Onda bi ideja o pravdi poticala od moga ja.
Pomislio sam da se ta ideja sastoji od tuđih misli koje su bdele
nada mnom od detinjstva i koje su me napadale na znak one ruke, pa
smo i moje telo i ja počeli da se podvrgavamo tuđim mislima. Ali zar
ja (moje ja i ja), nisam bio skriven u nekom kutu velikog i tajanstvenog
prostora? Zar me nikad neće pustiti da izađem? Zar se neću potruditi
da se izbavim?
Sigurno me dobro čuvaju.

U sumrak sam krenuo u šetnju sa svojim ja, ali u trenutku kad sam
zatvarao vrata sobe obuzelo me je neprijatno osećanje iz vremena kad
sam morao da živim u istoj sobi sa još jednom osobom. Gde postoji
druga osoba, tu je i izdaja. Nikad nisam verovao da bih mogao da se
nađem sa svojim telom u takvom položaju. To je beznadežno.

10

Ujutru ne bi trebalo da tražim svoje ja; sačekaću noć, vreme kad

izlaze duhovi.
Ali ko to hoće da traži sad, ujutru? Koji se to deo tela protivi mome
ja? Da nije »ona« odozgo, što nadzire sa visine i što je tako vesela od
zore? Ko može da se uzda u nju? Ona je uz telo; ona je uz moje ja; ona
je uz sve i protiv svih. Ona je svačiji posrednik.

11

Dan...

187
 Danas sam razmišljao o buđenju svesti. Zadivljujući je bezdan koji
može da se nazre unutar granice jednog tela, jednog bestidnika.
Znatiželjna svest želi sve da vidi i shvati. Sve ispremešta i
prilagodi, što je bestidniku sasvim svejedno; Kad se telo probudi i
počne da pomera svoje granice, ona ga podseća na gotovo uvek
neprijatnu činjenicu da postoji i to ga uvek oneraspoloži. Ona je uvek
pored njega u pozorištu snova, a čim se magija razbije, zatiče je kako
pridikuje i zavodi red. On ne može da je zapostavi, jer samo ona može
da mu kaže šta da radi ako se razboli ili ogladni. (Između ostalog,
bestidnik je pohlepan i lenj.) Ona zauzima najviše mesto sa koga mogu
da je obore samo zlonamerne izjave: »Šta ako je ono od čega patiš
izgledalo da je jedno, a onda ispalo drugo i ti umreš? Možda i nije ništa,
samo glad.« Ona ume da ga pokrene; zna da svira na njegovom
instrumentu: najpre udara niske tonove straha. Zvuk bi dugo
odzvanjao kad ne bi požurila da ga zaustavi svojom prefinjenom
jagodicom. Nastaje tišina iščekivanja; pokret drugog prsta koji okida
drugu žicu; ta tišina je osećaj gladi: čuje se zvuk koji mu otvara apetit.
Ali dok jede, ona na celom instrumentu svira arpeđo prestiža:
»Morao bi da imaš auto, frižider, usisivač i gramofon kao taj i taj.«
Dok arpeđo odzvanja u različitim tonalitetima, čuje se uporni bas:
to je pedalna nota. Suparništvo, rat, takmičenje, borba prsa u prsa, od
bestidnika do bestidnika. Svest je pokrenula prirodne nagone.
Ima bestidnika koji žive sa dve svesti: svojom i gospođinom.
Kelner u baru je primetio da se smejem sam sa sobom pa je prišao
da proćaskamo.

12

Verujem da sam prvi put osetio svoje ja. Moje telo je sedelo na
stolici, a oči su gledale kroz prozor okrenut ka krošnjama drveća. Bilo
je to moje ja koje se pojavilo u mojim očima i dugo gledalo lelujanje
lišća dok je glava razmišljala o svojim stvarima: Verovatno se uplašila
kad je palma pomerila svoje listove nalik na džinovske stonoge.

188
 U tom trenutku glava mi se rugala; rekla mi je da me ona i telo
teraju da pišem i da je ja možda samo šala i prevara; da je šala i
prevara tela i glave ono ja koje traži ja, ili ja koje traži glavu i telo.
Izgleda da se opet rugaju mome ja.
Da li je traganje za svojim ja iluzija ili radoznalost?
Telo i glava mi se rugaju svakog jutra, radoznali da vide kako ću ih
iskoristiti da pronađem svoje ja.
Ali moja tuga je ispunjena iluzijom. »Zar tuga ne pripada telu?« —
pita me uobražena glava.
Zar moje ja nije otišlo od mene kao otac koga su optužili za zločin:
čim su otkrili da je nevin, sin je krenuo u šumu da ga traži.
Otac je, u stvari, izvršio zločin, ali narod je promenio moralni
zakon koji ga je osuđivao: ubijeni je imao nameru da celo selo odvede
u roblje, pa ubica postaje heroj.
Majka je upozorila sina u trenutku kad se opraštala od njega: »Ako
pronađeš oca ne dovodi ga, jer mišljenje sela može da se promeni:
onda bi ga ili bacili u zatvor ili linčovali.«
I šta ako sin pronađe oca i dovede ga, a mišljenje sela o tom
ubistvu se opet promeni?

13

Onih dana kad mi palme liče na stonoge koje lelujaju na vetru,

osećam da su pored mene bolničarke koje mi daju injekcije, a onih
dana kad mi palme liče na nepomično drveće koje se nazire kroz
spuštene roletne, dolazi samo jedna bolničarka i ljubi mi, jedan po
jedan, sve prste na nogama.

14

Želeo bih da, na neki način, dokučim samoga sebe...

189
 Za sve ono što ne znam o sebi, verujem da se stvara unutar granica
moga tela; često sam mislio da se po njemu krećem prerušen u neku
nepoznatu životinju. Osim toga, plašim se tela jer ne znam koji će
njegov deo prvi da otkaže i početi da me muči mnogo pre nego što ću
umreti.
Ne znam gde se nalazim i ko sam ja, ni kakvo je to osećanje biti ja...
ponekad to osećam potpuno izvesno, a ponekad je to na ivici sumnje...
Sve što mogu da kažem, s obzirom na to da nisam onaj koji bih
žarko želeo da budem i da onog koga mogu da spoznam kao sebe
smatram bestidnikom, jeste da ću ga tako i zvati. Ne mislim da su ove
reči cinične. Ako je cinizam pravi način da se pokažu mane, često
primećujem da su moji istomišljenici i sami cinici a da toga i nisu
svesni jer su ubeđeni da ih dobro skriva koprena ispod koje se, u
stvari, vide bolje nego da su goli. (Bestidnik se brani.)
Čini mi se da celokupno moje ja postoji samo unutar granica moga
tela.

15

U letnjoj noći, dok se vozim slabo osvetljenim autobusom, telo

oseća neočekivano zadovoljstvo. Doživelo je taj osećaj zadovoljstva i
ranije, ali nije uspelo da ga obuhvati celokupnom svojom svešću,
verovatno zbog toga što je očekivalo još ko zna kakva zadovoljstva.
Sad, posle mnogo vremena i žrtava, zna da iz tog zadovoljstva mora da
izvuče sve što može. Taj trenutak ga podseća na leto i zamračenu
sobu; roletne su spuštene, ali ono zna da napolju sunce obasjava bujno
rastinje kakvo je videlo samo na filmu.
Telo je, bez sumnje, u bioskopu uživalo u uspomenama na druge
roletne i rastinje obasjano suncem koje je videlo u detinjstvu; zbog
toga je i otišlo u bioskop.

16

190
 Kad je počeo da piše ovaj dnevnik, pisac je verovao da je jedne noći
otkrio da pati od čudne bolesti: bio je siguran da neki delovi tela nisu
njegovi. Preživeo je razdoblja u kojima je isprobao sledeće opite:
celokupno njegovo telo je tuđe. Počeo je da traži svoje pravo ja unutar
tela s kojim je već godinama u zategnutim odnosima i koje je na kraju
prozvao bestidnikom.
Telo je mislilo i pisalo u ime nekog ja koje mu nije pripadalo, ali
ono je uporno verovalo da je njegovo.
Međutim, ni tom drugom ja nije pripadalo celokupno telo: glava je
pripadala trećem. Telo i glava su imali čudna shvatanja i hirove, ali
oboje su ometali pisca dnevnika u traganju za njegovim ja.
To ja je moralo da spozna glavu i telo da bi samo sebe otkrilo. Ali
ovo dvoje su se samo rugali. Ja ih je mrzelo, a na neki tajanstveni način
istovremeno i volelo; moglo bi se reći da je s njima imalo mnogo
prisnije odnose od onih koji vladaju unutar porodice.
Ja je verovalo da postoji samo u određenim trenucima. Služilo se
telom da bi iz njegove unutrašnjosti posmatralo druge i glavom da bi
razmišljalo. To ja, taj bolesnik rasparčan kao feud, nije samo u svojoj
bolesti. Posmatralo je druge, naravno, na svoj način, i otkrilo da ima
još mnogo »podeljenih« koji toga nisu svesni. Ima čak i onih sa
»bestidnicima« mnogo većim od njegovog, čije glave »dovode u red«
ne samo svoje bestidnike, nego i najdublje, najtajanstvenije i
najneuhvatljivije ja, a možda čak i tuđe »bestidnike«, glave i
unutrašnja ja.
Ponekad je pisac ovog dnevnika zavideo svakom ja koje je nalazilo
sigurnost u nevinom »bestidniku« i glavi koju ne muče veliki
problemi; bestidniku bez velikih prohteva, glavi koja sve zaboravlja i
oprašta i nekom ja koje ne brine da li postoji ili ne.
U jednom razdoblju optimizma i gotovo potpunog zdravlja, pisac
je pokušavao da sklopi primirje između tela, glave i sebe samoga, da
bi pred svetom mogao da se predstavlja kao celina. Ali kasnije je pao
u potpuno beznađe. Osim toga što je bilo neuhvatljivo priviđenje,
njegovo ja je, bilo i samotnjak. Niti je gramzivo telo od njega moglo da

191
stvori društveno ja, niti je lukava glava, snagom tuđih misli, mogla da
ga se dočepa.
Moje ja čak ni ne zna kako živi sa drugim ljudima. Izgleda da je
želelo da život za koji nije bilo sigurno kakav nije obraćalo pažnju na
velike stvari se sebično, što nije svojstveno ni glavi njima i sa počne
novi će biti, ali i ponašalo ni telu.

192
 Pogovor

Felisberto Ernandes je pisac koji ne nalikuje ni jednom drugom,

evropskom niti hispanoameričkom; on izmiče svakom svrstavanju.
Svežina stila, bogat jezik, jasne slike i iznenađujuće metafore nisu
samo plod njegove nadarenosti već i rezultat duge stvaralačke
karijere, skromne i istrajne.
Rodio se 1902. godine u Montevideu gde je 1964. i umro. Sa šest
godina polazi u katoličku školu, a sa devet počinje da uči klavir; sa
petnaest prati na klaviru neme filmove u skromnim bioskopskim
dvoranama, a kasnije daje koncerte po unutrašnjosti, ponekad i u
Montevideu. Njegovo književno stvaralaštvo u tesnoj je vezi sa
karijerom muzičara i sve se više razvijalo kako se smanjivala
predanost muzici.
Krajem dvadesetih godina objavljuje prve priče o nezavisnim
izdanjima malog formata i u brošurama bez korica — jedna od njih se
upravo tako i zove: Knjiga bez korica (1929). Sarađuje sa časopisima i
novinama, a 1942, pričom Iz vremena Klementa Kolinga, započinje
seriju dugih priča preko kojih će ga šezdesetih godina, sa »bumom«
hispanoameričke književnosti, upoznati svetska publika.
Između 1942. i 1944. objavljuje duge priče koje čine srž njegovog
dela (Izgubljeni konj, 1943), a 1947. pojavljuje se knjiga Niko nije palio
svetiljke, sačinjena od kratkih priča kao što su Balkon, Niko nije palio
svetiljke i Krokodil. Otada, Ernandes će objavljivati samo kratke priče.
Često se koren Ernandesovih priča nalazi u autobiografskim
događajima, ali se, laganim prepuštanjem sećanju, u te događaje
upliću misli iz najdubljeg unutarnjeg iskustva. Na taj način, on ih
oblikuje u svom pamćenju, pušta ih da izviru u nekom neodređenom
stanju i da se mešaju sa snom i fantazijom stvarajući novu materiju.

193
 Priče kao što su Izgubljeni konj i Poplavljena kuća odišu brižljivo
građenom atmosferom i analizom uspomena koja će mu omogućiti
stvaranje osobnog književnog izraza. Taj izraz je potekao iz uspomena
na detinjstvo i iz samog procesa sećanja čiji je tok ponekad zaustavljao
da bi dosegao do izvora. Na jednoj stranici koja je pronađena posle
njegove smrti Ernandes navodi da je »reč o prozi u kojoj se javlja
drama sećanja«. Težište stvaralaštva prelazi sa onoga čega se priseća
na sam proces sećanja, a pisanje, uspešno u opisu likova i situacija,
dobija prodornu metaforičku snagu. Priča Izgubljeni konj je središte
ove faze stvaralaštva, ona je odraz sukoba proznih elemenata
memoariste i otkrivanja unutrašnje borbe — pukotine ličnosti odakle
oseća da izvire ona »najdublja voda« u njemu.
Slika vode koja izvire nije slučajna u njegovom delu, on u jednom
od svojih tekstova aludira na »religiju vode«. Nabujala voda u kojoj su
misli i uspomene, predstavlja »majku vodu«, pronicanje u podsvest,
bit za kojom pisac traga. Nagoveštava prelazak na unutrašnji, duhovni
život, ukazuje da pukotina koja se otvara u autoru stvara dvojnu
ličnost, ironičnu i dramatičnu. Tada sazreva tema razdvajanja — telo
s jedne i misli s druge strane. U početku neodlučno, ali kasnije sve
sigurnije, nastaje delo za čiju pripremu koristi zapažanja, čak i
odlomke iz ranijih tekstova: Dnevnik jednog bestidnika. Ernandes je
dugo bio zaokupljen tom temom: proces cepanja ličnosti; negacija
življenja u sadašnjosti do te mere da su i same radnje pisanja i sećanja
čoveka koji živi sada shvaćene kao izdaja i otuđenje koji prikrivaju ono
što »neko drugi« (onaj koji sada piše) čini od »njega samog« (onog iz
uspomena). Odbija da prihvati samog sebe i pribegava razdvajanju
tela i duše. Telo vuče za sobom kao ortaka, uljeza, a u Dnevniku jednog
bestidnika potpuno ga odbacuje.
Felisberto Ernandes jasno odbacuje neposredno postojanje.
Govoreći o sebi, u Izgubljenom konju piše: »postao je ono što je i težio
da bude: bezvoljnik, otkačeni vagon života«.
Zbog toga se njegovo pozno stvaralaštvo, ono koje se više ne
oslanja na uspomene iz detinjstva da bi pobeglo od sadašnjosti,

194
zasniva na mašti koja mami iskustvo u klopku simbola i figura
proisteklih iz podsvesti.
Iako blizak mnogim svetskim savremenim piscima, Felisberto
Ernandes je stvorio osobeno delo koje se smatra izuzetno značajnim
za savremenu hispanoameričku književnost, naročito po svom
kosmopolitskom jeziku koji prevazilazi tadašnju regionalističko-
naturalističku orijentaciju.

B. Domić i M. Teslić

195
 Danas sam razmišljao o
buđenju svesti. Zadivljujući je
bezdan koji može da se nazre
unutar granica jednog tela, jednog
bestidnika. Znatiželjna svest želi
sve da vidi i shvati. Sve ispremešta
i prilagodi, što je bestidniku
sasvim svejedno. Kad se telo
probudi i počne da pomera svoje
granice, ona ga podseća na gotovo
uvek neprijatnu činjenicu da
postoji i to ga uvek oneraspoloži.
Ona je uvek pored njega u
pozorištu snova, a čim se magija
razbije, zatiče je kako pridikuje i
zavodi red. On ne može da je
zapostavi, jer samo ona može da
mu kaže šta da radi ako se razboli
ili ogladni. (Između ostalog,
bestidnik je pohlepan i lenj.) Ona
zauzima najviše mesto sa koga
mogu da je obore samo
zlonamerne izjave: ,,Šta ako je ono
od čega patiš izgledalo jedno, a
onda ispalo drugo i ti umreš?
Možda i nije ništa, samo glad.“

đizajn / dobrilo m. nikolić

196